Igo: Predgovor "Kromvelu"

Viktor Igo (1802-1885.) - franc. romanopisac, pesik, dramatičar. Centralni deo ovog
predgovora sadrži Igoove misli o nužnoj bliskosti između lepote i ružnoće i umetničko
delo to treba i da pokazuje. Zbog nedovoljnog prikazivanja kontrasta Igo zauzima
skeptičan stav prema antici i smatra da je hrišćanstvo otvorilo ljudima oči za nužni
dualizam kao što su organska povezanost duše i tela, dobra i zla, uzvišenog i zemaljskog.
Hrišćanstvo je privelo poeziju istini; pomoglo razvoju poezije jer je osetilo da u prirodi
nije sve ljudski lepo i da uz lepo stoji i ružno, da se nakazno nalazi u blizini lepote, a
da je groteskno naličje uzvišenog. Nova poezija i umetnost toga moraju da budu svesni:
poezija istovremeno treba da prikaže svetlost i senku, životinju i duh. Nova umetnost
uvek unosi novi element, a to je groteskno, to je načelo koje antici nije bilo poznato. Kad
imamo na umu raznovrsnost i složenost umetnosti, moramo da se čuvamo sistema i
kalupa koje nam je nametnuo klasicizam. Drama kao sukob i suprotstavljanje
postaje moguća tek sa pojavom hrišćanstva, tj. priznavanjem dvostrukosti ljudskog
bića (telesno i bestelesno, potrebe i strasti). Smatra da Šekspir predstavlja umetnički
vrhunac prikazivanja tog istovremenog kontrasta i raznorodnosti ljudskog bića i života.

1827. izdaje dramu "Kromvel" koja je ostala neizvedena sve do 1956. kada se u dvorištu
Luvra izvodi skraćena verzija. Drama je poznatija po predgovoru nego po radnji
(glomazna i duga, neprikladna za izvođenje). Ovim predgovorom pokreće se bitka
između klasicizma i romantizma, a ovaj predgovor ujedno se smatra i manifestom
francuskog romantizma.

Predgovor: Igo ljudski rod tj. društvo u celini posmatra kao pojedinačnog čoveka - i on
se razvijao, uvećavao i sazrevao. U predgovoru pokušava da objasni kakav je značaj
poezije, koja se svakako temelji na društvu, u 3 velika svetska doba: 1. Prvobitnom, 2.
Antičkom i 3. Modernom.

U prvobitnim vremenima, kada se čovek rađa, rađa se i poezija. Prva ljudska reč bila je
himna. Čovek je toliko blizu Bogu da su mu sva razmišljanja zanosi, a svi snovi viđenja.
"Lira mu imade samo 3 žice, Boga, dušu svemir". Svaka rasa živi po svojoj volji; nema
vlasništva, zakona, trvenja, ratova - ništa u ovom društvu ne tišti čoveka. Taj prvi čovek
je mlad, liričan. Molitva je sva njegova religija, a himna svo njegovo pesništvo.

Međutim, ta mladost sveta postepeno nestaje. Sve se uvećava, sudaraju se carstva,

javljaju se ratovi, narodi se sele, preplavljuju jedni druge. Pesništvo odražava te velike
događaje, "s ideja se prelazi na stvar". Pesništvo opeva vekove, narode, carstva i postaje
epsko - rađa Homera. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Igo smatra da je ep
posebno prisutan u antičkoj tragediji - likovi su heroji, polubogovi, bogovi; u tom smislu
su rapsodi i glumci vrlo slični. Hor vidi kao pesnika - on posreduje između glumaca i
gledalaca, objašnjava tragediju, hrabri junake, opisuje, veseli se, jadikuje, komentariše,
tumači, laska puku koji ga sluša. "Šta je, dakle, hor, ako ne pesnik koji nadopunjuje svoj
ep?" Pozorište starih je, kao i njihova drama, epsko: sve je monumentalno; kult i istorija
mešaju se sa pozorištem, prvi glumci su sveštenici, scenske igre - religiozni obredi.
Antička tragedija - ep u malom! Svi antički tragediografi prikazuju Homera u malom
- isti mitovi, katastrofe, junaci. Poput Ahila koji vuče Hektora, antička tragedija kruži
oko Troje.

Kraj epa: Javlja se spiritualistička religija koja ubacuje klicu moderne civilizacije - to je
potpuna religija: svetinja i razum, duša i telo. U ovom novom razdoblju javlja se i jedno
novo osećanje, nepoznato starima - više od ozbiljnosti a manje od tuge - seta. Kada se
uspostavilo hrišćansko društvo, Evropa je bila uznemirena, toliko da je bilo nemoguće da
nešto od tog meteža ne stigne i do naroda. Čovek, povlačeći se u sebe počinje da
sažaljeva čovečanstvo i da razmišlja o gorkim porukama života. "Što je za paganina
Katona bio očaj, za hrišćanstvo je bila seta". Istovremeno su se javljale duh istraživanja i
znatiželja. Ruku pod ruku pomaljaju se duh sete i razmišljanja. Na jednom kraju tog
prelaznog doba je Longin, a na drugom Avgustin - tada je bilo u zametku sve ono što je
kasnije urodilo plodom. Nova religija, novo društvo, rast novog pesništva. Ovo društvo
oseća da u svemiru lepo stoji uporedo sa ružnim, nakazno kraj ljupkog, groteskno na
naličju uzvišenog, zlo sa dobrim, svetlost sa senkom. Ono će se pitati da li uski ljudski
um treba da dobije utakmicu sa neograničenim umom tvorca; da li je na čoveku da
ispravlja Boga; da li će narav time što je osakaćena biti lepša; da li je, na kraju, moguće,
iako nepotpun, biti skladan. Tada će pesništvo izmeniti lice intelektualnog sveta. Ono će
u svojim delima mešati svetlo sa senkom, groteskno sa uzvišenim, telo sa dušom,
životinju sa duhom; jer polazna tačka religije je uvek polazna tačka pesništva - sve je
povezano! Javlja se novi obrazac u pesništvu - groteska, komedija...

Nije tačno reći da su groteska i komedija bile nepoznate starima, ali ep, koji u tom
razdoblju utiskuje svoj oblik svemu, pritiska ga i guši. Antičko groteskno je stidljivo i
stalno se krije. Ono se pretvara najviše što može, postoji neka komprena. Furije
nazivaju eumenidama (blage, dobročiniteljice). Stoga se komediji ne pridaje mnogo
pažnje u velikoj epskoj celini antike. Šta znače Aristofan i Plaut pokraj Homera, Eshila,
Sofokla, Euripida?

U misli modernih, naprotiv, groteskno ima veliku ulogu. Ono je svuda: s jedne stane
stvara nakazno i užasno, s druge komično i lakrdijaško. Ono Sotoni daje rogove, jarčeve
noge, krila slepog miša, ono baca uhrišćanski pakao odvratne spodobe (Dante, Milton).
Svet ideja i stvarnosti se mešaju, što ostavlja bezbroj mogućnosti za parodiranje
čovečanstva. Ono nagoni Zganarela da skakuće oko Don Žuana, a Mefistofela da se plazi
oko Fausta. Ono je slobodno i jasno u svom držanju i dozvoljava da hitro izbiju na
površinu svi oni oblici koji su u prethodnim vremenima bili zamotavani, skrivani. Grčke
eumenide su manje užasne, samim tim i manje istinite od veštica iz "Magbeta".

Groteskno je, kao predmet motrenja pokraj uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, najbogatiji
izvor umetnosti. Sveopšta lepota koju je antika svečano prosipala na sve imala je nečeg
jednoličnog; isti dojam, stalno ponavljan, može naposletku da zamori - osećamo potrebu
da se od svega odmorimo. Čini se da je groteskno trenutak predaha, polazna tačka od
koje se uzdižemo prema lepom sa svežijim i bodrijim opažajem. Zanimljivo je istraživati
pojavu i napredovanje grotesknog u modernoj eri. Najpre je to najezda, provala, poplava,
bujica koja je srušila nasip. Obilno zapljuskuje pripovedače, letopisce, romanopisce. U
"Romanu o ruži", na ceremoniji biranja kralja, bira se "najkoščatija prostačina". U
modernom dobu prevlast grotesknog nad uzvišenim u književnosti jasno je vidljiva.
Pesnički vrhunac modernih vremena - Šekspir. Drama, koja istim dahom spaja groteskno
i uzvišeno, strašno i lakrdijaško, komediju i tragediju - drama je pravi značaj 3. razdoblja
pesništva - savremene književnosti.

Dakle, pesništvo ima 3 doba, od kojih svako odgovara jednom razdoblju društva: oda, ep
i drama. Prvobitna vremena su lirska, antička epska, a moderna dramska. Oda peva
večnost, ep veliča istoriju, drama priča o životu. Značaj prvog pesništva je naivnost,
drugog jednostavnost, a trećeg istina. Shodno tome, sve u prirodi i životu prolazi kroz te
3 faze: lirsku, epsku i dramsku, jer sve se rađa, deluje i umire. Moglo bi se reći da je
himna sunčev izlazak, podne sjajan ep, a njegov zalazak tmurna drama gde se bore dan i
noć, život i smrt. Drama je potpuno pesništvo. Oda i ep izražavaju samo klicu drame:
ona ih oboje sažima i uključuje. Drami posebno pristaje lirika: ona se povija prema
njenim ćudima, poigrava se u svim njenim oblicima, uzvišena u Arijelu i groteskna u
Kalibanu. Naše razdoblje, pre svega dramsko, izrazito je lirsko. To je zato što postoji više
veza između početka i završetka; zalazak sunca ima neke crte njegovog izlaska; starac
iznova postaje dete. Ali to poslednje detinjstvo ne liči na ono prvo; ono je toliko tužno
koliko je prvo radosno.

Igo objašnjava na koji način je moderno pesništvo obeleženo dramom, Izgubljeni raj
prema njemu je više drama nego ep, a Dante je svoju Komediju tako nazvao zahvaljujući
genijalnom instintku koji mu je ukazivao da njegova pesma proizvod drame, a ne epa. Igo
smatra da su njih dvojica podupiraci svoda na kome je Šekspir zakljucni kamen, upravo
po tome sto su oni njegove mere, mesavina grotesknog i uzvisenog.
Groteskno je kaže Igo, ne samo prikladnost! Već i nužnost!Ono je jedna od vrhunskih
lepota drame, a nekada dolazi kao celina, a nekada kao karakter. Ono se svuda uvlači, jer
kao što i najveći prostaci često imaju nastupe uzvišenosti, isto tako i najuzvišeniji često
plaćaju danak trivijalnom i smešnom. Stoga je groteskno, često neuhvatljivo i nevidljivo,
uvek pristuno na sceni. Zahvaljujući njemu nema se utisak monotonije. Ono u tragediju
ubacuje čas smeh, čas užas. Romea će navesti da se sretne sa apotekarom, Magbeta sa
vešticama, Hamleta sa grobarima.