H.

DZEJMS BERGVIN
 Edicija
VREME JUGOSLAVIJE

Knjiga 4
 H. Džejms Bergvin

IMPERIJA NA J A D R A N U
Musolinijevo osvajanje Jugoslavije 1941 -1943

Izdavač
Javno preduzeće „Službeni glasnik"

Za izdavača
Branko Gligorić
direktor i glavni i odgovorni urednik

Izvršni direktor
Vladimir Banjanin

Urednik Edicije
Prof. dr Ilija Vujačić

Urednik
Zorica Vidović-Paskaš

Dizajn
Miloš Majstorović

Lektor
Jelena Tabaković

Tehničko uređenje
Srdan Đurdević

Copyright © JP„Službeni glasnik", 2007

www.slglasnik.com
 H. DŽEJMS BERGVIN

IMPERIJA NA JADRANU
MUSOLINIJEVO OSVAJANJE JUGOSLAVIJE
1941-1943

Prevod dr Jasna Janićijević

Beograd, 2007
 Naslov originala

EMPIRE ON THE ADRIATIC

Mussolini's Conquest of Yugoslavia
1941-1943
by H. James Burgwyn

Copyright © 2005 by Enigma Books, New York

Dijani
 SADRŽAJ

Strana

11
Predgovor
15
Skraćenice
17
Beleška o izvorima

GLAVA PRVA
Italijanske ambicije prema Jugoslaviji
1918-1940

Pariška mirovna konferencija 21

Musolinijevo suočavanje sa Jugoslavijom 23
Rat: Jugoslavija ili Grčka? 30

GLAVA DRUGA
Rasparčavanje Jugoslavije

Italija i kraj Jugoslavije 37

Musolini i ustaše 42

Sporovi oko granica 44

Raskomadana Crna Gora 50

Podela Slovenije 52
Italijanski Spazio Vitale 53

GLAVA TREĆA
Etničko čišćenje u Hrvatskoj

Ozloglašeni ustaški saveznik - Italija 59

Italijanska vojska preuzima komandu 62
Srbi uzvraćaju udarac 64

Reakcije na terenu 68

U hrvatskom vrtlogu 70

GLAVA ČETVRTA
Pax Romana

Fašisti dolaze 87

Ustanak u Crnoj Gori 87

Italijanska provincija Ljubljana 94

Nemiran život u Dalmaciji 107
 GLAVA PETA
Prijatelji i neprijatelji

Roatin odgovor ustanicima 121

Poigravanje sa četnicima 126

Operacija'Trio' 130

Crna Gora bez partizana 138

Uznemireni zbog'saveznika' 141

GLAVA ŠESTA
Četnici, Jevreji i partizani

Nesiguran prijatelj i odlučan neprijatelj 153

Izbačeni iz igre 158
Politička prepirka 16°
Italija spasava Jevreje 163
Početak kraja 170

GLAVA SEDMA
Operacija Weiss

Priprema za operaciju Weiss 175

Diplomatska igra između Rima i Berlina 182
Italija i Weiss II 184
Hrvatsko buđenje 186
Italijanska vojska i četnici 190
Teške istine 193

GLAVA OSMA
Kraj sna o Spacio Vitale

Mihailovićeva dilema 197

Nepopustljiv nemački pritisak 199
Operacija Schwartz 201
Napušteni četnici 204
Agonija u Sloveniji 209
Poslednji čin u Dalmaciji 215
 GLAVA DEVETA
Italijanski Sumrak bogova (Götterdämmerung) u Jugoslaviji

Druga armija: svođenje računa 221

Četnici kao saveznici 223
Neprijatelj partizana 227
Roata, Roboti, Ambrozio 230
Pukotine u oklopu Druge armije 236
Ratni zločini i borba protiv ustanka 237
Bravo Italiano - cattivo Tedesco? (Dobri Italijan - zli Nemac?) 247
Tvrdokorni u Palati Kiđi 253
Kraj Musolinijevog stvaranja carstva 257

Bibliografija 261
Indeks imena 269
PREDGOVOR

Katastrofalna zbivanja koja su potresla Balkan tokom devedesetih godina 20. veka, duže
od jedne decenije privlačila su pažnju javnosti. Televizijski gledaoci posmatrali su ostatke
razrušenih zgrada i opustošenu zemlju, kao i velike grupe izbeglica koje su lutale u potrazi
za hranom - bile su to žrtve strašnog sukoba koji je rasturio Jugoslaviju. Potonja otkrića
masovnih grobnica, hapšenja i suđenja ratnim zločincima u Hagu, nastavljaju da pothra-
njuju mržnju među ljudima još uvek progonjenih kompleksom mučeništva i željom za
osvetom.
Kao što su to često isticali istoričari i novinari, koreni balkanskog sukoba leže skriveni
u dalekoj prošlosti. Međutim, malo pažnje se posvetilo jednom kraćem periodu balkanske
istorije koji je takođe doneo razaranja, klanja i etničko čišćenje i koji je postavio temelje za
tekuća zastrašujuća zbivanja. To se dogodilo tokom Drugog svetskog rata kad su 1941 sile
Osovine, Italija i Nemačka pokorile Jugoslaviju i time započele krug nasilja koji je bio sličan
onom sa kraja 20. veka. Ova knjiga se bavi italijanskom okupacijom Jugoslavije između
1941 i 1943 i ulogom fašističke Italije u tom tragičnom vremenu.
Italijanska ustavna monarhija, koja je nastala 1861, nosila je imperijalizam u svom
prtljagu tradicionalnih evropskih liberalnih načela. Tek što je ujedinjenje bilo ostvareno,
pogledi su počeli da se upućuju prema Sredozemlju i Africi. Ali, mnogo neposredniji po-
ziv u boj čuo se kao Italia irredenta, koji je tražio da sve zemlje koje pripadaju habzburškoj
imperiji i u kojima je u većini živeo narod koji je govorio italijanski jezik, budu pripojene
otadžbini. Taj san bio je uglavnom ostvaren posle Prvog svetskog rata.
Međutim, italijanski nacionalisti nisu bili zadovoljni državom koja je bila jedino od-
ređena ispunjavanjem iredentističkih zahteva; oni su tražili da se ona proširi preko „pri-
rodnih granica" tako što će, kao prvi korak u dominaciji na Balkanu, pretvoriti Jadransko
more u italijansko jezero. Takve tekovine, zajedno sa prekomorskim carstvom na Bliskom
istoku i u Africi, trebalo je da odrede položaj Italije kao velike evropske sile. Ali, italijansko
širenje na Balkanu bilo je sprečeno na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, kada
su pobednici odlučili da stvore novu državu Južnih Slovena -Jugoslaviju - izuzimajući Bu-
gare čija je nesreća bila u tome što su se pridružili „krivoj" strani u ratu. Italijanski ministar
spoljnih poslova Sidni Sonino, zakleo se da će srušiti nestabilnu višejezičnu državu, jer je
predstavljala barijeru širenju, ali u tome su ga sprečili italijanski ratni saveznici. Kasnije,
duče italijanskog fašizma, Benito Musolini, nastojaće da ostvari isti cilj. On će, takođe, biti
onemogućen tokom najvećeg dela svoje vladavine naizgled nepobedivim francuskim si-
stemom savezništva koji je Jugoslaviji pružao zaštitu protiv italijanske agresije. Tek kada
je stekao saveznika u nacističkoj Nemačkoj, otvorili su se njegovi ekspanzionistički izgledi
na Balkanu. Onda kada je Hitler započeo Drugi svetski rat i pokorio Jugoslaviju u aprilu
1941, Musolini je mogao da uputi svoje legije na drugu jadransku obalu kako bi za Italiju
obezbedio životni prostor (spacio vitale).
 Ubrzo potom pojavili su se problemi. Postoje sva retorika osvajanja i imperijalizma
bila izgovorena, Musolini se suočio sa činjenicom da nije postojao nikakav realni plan za
stvaranje imperije. Kako su italijanske trupe bile veoma angažovane na drugim frontovi-
ma - u severnoj Africi i Grčkoj - vojna sredstva bila su sasvim ograničena. Nemci su preu-
zeli inicijativu i u suštini, diktirali raspodelu okupiranih teritorija i povlačenje granica. Itati-
Jan ima je bilo dozvoljeno da uzmu veče delove Dalmacije, južnu polovinu Slovenije i Crnu
Goru. Zahvaljujući Hitleru, Musolini je bio u stanju da uspostavi marionetski ustaški režim
u Zagrebu koji bi upravljao većim delom Hrvatske, a za koji se pretpostavljalo da će se
pretvoriti u italijanski protektorat zajedno sa novostvorenom satrapijom u Crnoj Gori.
Ali kada je Druga italijanska armija došla da okupira Hrvatsku, odmah se suočila sa ha-
osom. Jugoslovenska država je nestala, a uzdanica fašističke Italije, ustaša Ante Pavelić,
započeo je zločinačko etničko čišćenje pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma. Druga armija
je intervenisala sa ciljem da smiri nasilje. Na veliko zaprepašćenje vlasti u Rimu, Zagrebu
i Berlinu, Armija je pružila zaštitu progonjenom narodu i prihvatila, a vremenom se i spri-
jateljila sa četničkim grupama koje su ugroženi Srbi spontano organizovali kako bi branili
svoje zajednice od ustaških zločinaca. Sve se to događalo pre nego što su komunistički par-
tizani ostavili propagandu i krenuli u oružanu pobunu protiv okupacionih snaga Osovine.

Na pripojenim teritorijama Dalmacije i Slovenije stvari su se odvijale drugačije. Kada

su Hrvati i Slovenci koji su živeli u ovim krajevima propustili da izraze dobrodošlicu itaM-
janskom osvajaču, fašistički civilni moćnici odmah su započeli programe italijanizacije kao
njihov način prevođenja „kulturno nižeg" naroda u „civilizovani" rimski imperijum. Ume-
sto da to prihvati, domaće stanovništvo se pobunilo. Druga italijanska armija uzvratila je
oštrom politikom represije koja se na kraju pokazala pogrešnom, jer je svuda podsticala
sve veću mržnju progonjenih slovenskih naroda prema Italiji.
Vlada u Zagrebu odlučno je protestovala u Rimu protiv iskazane naklonosti koju je, ume-
sto prema hrvatskim katolicima, Druga armija imala za pravoslavne Srbe. Pokazalo se takođe,
da su Nemci bili neprijatni saveznici. Uprkos mnogim uveravanjima da su Hrvatsku smatrali
delom italijanske interesne sfere, oni su prodirali u zemlju sa mnogo većom snagom i sredstvi-
ma kako bi potvrdili već postojeće privredne privilegije i povećali svoj politički uticaj. Najzad,
oni su uspeli da nametnu svoju dominaciju italijanskoj politici tako što su prisilili Dučea da se
odrekne svog četničkog saveznika i da u gušenju pobune, vojno vodstvo potpuno prepusti
Vermahtu. Ali, bez obzira šta su sile Osovine preduzimale, one nisu bile u stanju da zaustave
partizanski talas. U pitanju je bilo samo vreme. Kako se san o balkanskom carstvu sve više gu-
bio, komandanti Druge armije koji su bili upleteni u oštre sukobe sa vlastima u Rimu zbog drža-
nja prema hrvatskom ustaškom režimu i koji su iskazivali veliko nezadovoljstvo zbog nemačke
arogancije i lukavosti, konačno su izgladili razlike i stali na Musolinijevu stranu. Svi u Rimu podr-
žavali su Pavelića do kraja, neraskidivo povezujući sudbinu zemlje sa Trećim rajhom.
Tokom Drugog svetskog rata italijanska vojska je imala brojne teškoće zbog zastarele
opreme i neefikasnosti, dok je njen moral bio potkopan korupcijom i krutošću, a vojni vr-
hovi opterećeni karijerizmom i uzajamnom surevnjivošću. Kako se vidi iz vojne prepiske,
italijanski komandanti na balkanskom ratištu bili su potpuno svesni slabosti u strategiji i
obuci vojnika. Mnogi generali su izražavali beznađe zbog teškoća na koje su nailazili s obzi-
rom da su im trupe bile spremne za konvencionalno vođenje rata i da su morale ponovno
da se obučavaju za potpuno drugačiji način ratovanja kako bi porazile izuzetno pokretnu
gerilsku silu u opštem neprijateljskom okruženju.
 Pored toga što su se borili sa partizanima, visoki oficiri Armije vodili su i sopstvenu
politiku. To nije bilo u skladu sa istorijskom tradicijom, već je bilo nametnuto okolnostima
vojne okupacije. Zapanjujuće odsustvo dogovora može se videti u vojnoj prepisci. Druga
armija bila je upletena u pregovore sa hrvatskim režimom, nemačkom komandom na Bal-
kanu i sa različitim i nepouzdanim četničkim komandantima. Što se tiče italijanskog Mini-
starstva spoljnih poslova, njegovi dokumenti otkrivaju potpunu lojalnost Musolinijevim
savezima i ideji izgradnje imperije. Uhvaćeno u sred spora između komande Druge armije
i Musolinija, Ministarstvo spoljnih poslova je često pokušavalo da igra ulogu iskrenog po-
srednika ili da ublaži njihove sporove.
Zahvaljujući surovoj stvarnosti sveprisutnog etničkog nasilja, suludo- sporadičnom
italijanskom prisustvu, Musolinijevom povremenom bavljenju balkanskim pitanjima i sa-
movoljnom planiranju Druge armije, italijanska politika u jugoslovenskim zemljama nije
bila ni usklađena ni jedinstvena. Dok je građanski rat, podstaknut osovinskom invazijom,
pocepao zemlju, sile Osovine i njihove marionete uzajamno su se suočavale sa isukanim
kamama. Pošto Italijani nisu imali ni približno snage i moći da stanu na put ubijanju i raza-
ranju, izgradnja njihove imperije odvijala se više na ad hoc način nego preko nekog utvr-
đenog plana. Suočen sa tvrdim partizanskim otporom i odlučnim nemačkim rivalstvom,
motor italijanskog imperijalizma često se gušio da bi na kraju sagoreo, ostavljajući iza
sebe mnogo neprijatelja i malo junaka koje bi trebalo slaviti u domovini. Ipak, slika nije
potpuno mračna. Italijanska Druga armija spasla je donekle svoju čast time što je pružila
utočište hiljadama pravoslavnih Srba i Jevreja i na taj način ih spasla od nemačkih i hrvat-
skih logora smrti.

* * * *

Ova knjiga, verujem, predstavlja prvi pokušaj na bilo kom jeziku da se opiše međusob-
ni odnos snaga na delu, u vreme italijanske invazije i okupacije Jugoslavije: institucionalne
sukobe, diplomatske rivalitete i odnose vojske sa okupiranim narodima. Udaljavajući se
od graditelja italijanske imperije i vojske, opširno raspravljam o marionetskim vladama,
etničkom čišćenju i ustaničkim pokretima koji su nastali nakon što su sile Osovine napale
Jugoslaviju. Analiza držanja ustaša, partizana i četnika upoznaće čitaoca sa detaljnom sli-
kom italijanske okupacije. Podaci o zastrašujućim masakrima i razaranjima koja su se do-
godila u Jugoslaviji tokom ratnih godina - bez obzira da li su bila izazvana ili sprečavana
od strane italijanskih trupa - doprineće, nadam se, potpunijem razumevanju istorije koja
se nalazi u pozadini strahota koje su nedavno zadesile hrabre i čvrste balkanske narode.
Opisujući traganje za stvaranjem imperije na Balkanu, dopustio sam da Italijani koji
su učestvovali u ovoj tragediji sami iznesu sopstvenu priču. Ova knjiga se oslanja u najve-
ćoj meri na istraživanja obavljena u italijanskim vojnim, diplomatskim i državnim arhivima
i na uvidu u zarobljenu italijansku vojnu građu koja je sada dostupna istraživačima na mi-
krofilmovima. Putovanja u Beograd i Ljubljanu, pružila su mi priliku da pregledam italijan-
sku vojnu građu zarobljenu od strane partizana. Posebnu vrednost predstavlja dnevnik
Luke Pjetromarkija (Pietromarchi) koji se čuva u Fondazione Einaudi. Komisija za ratne zlo-
čine Ujedinjenih nacija omogućila mi je da se upoznam sa zastrašujućim svedočanstvima
o tome šta je Titova vlada smatrala italijanskim ratnim zločinima. Bez pomoći obimnog
trotomnog dela Odone Talpa, koje sadrži mnoga štampana dokumenta iz italijanskih voj-
nih arhiva, ovu knjigu ne bi bilo moguće napisati. Sa širokom slikom politike i etničkih

L
previranja u ratnoj Jugoslaviji upoznao sam se zahvaljujući knjigama Srde Trifkovića, Joze
Tomaševića, Stevana Pavlovića i Matea Milaca (Milazzo).
Dve nedavno objavljene knjige pomogle su mi da potvrdim svoje poznavanje do-
gađaja i da razmislim o raznim epizodama. U pitanju je knjiga Davida Rodonja (Radog-
no) koji je napisao potpunu i veoma detaljnu studiju o Musolinijevoj izgradnji imperije
tokom Drugog svetskog rata, pod naslovom II nuovo ordine mediterraneo (Noviporedak na
Sredozemlju). Njegova studija je organizovana po temama i upravljena je skoro isključivo
na pojedinosti italijanske politike, dok moja predstavlja naraciju i želi da stavi italijansku
okupaciju u šire okvire. Klaus Šmider (Schmider), napisao je isto tako detaljno delo, s ne-
mačke tačke gledišta, pod naslovom Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944 (Partizanski
rat u Jugoslaviji 1941-1944). Njegov obiman istraživački rad u nemačkim arhivima pružio
je mnogo važnih i novih obaveštenja koje sam iskoristio da obogatim svoju raspravu o
osovinskom partnerstvu. Naučnik od koga sam naučio najviše je Eneo Koloti (Collotti) koji
je u svojim brojnim člancima i knjigama pisao mudro o različitim vidovima italijanske oku-
pacije Jugoslavije.
Dugujem veliku zahvalnost mnogim i raznim ljudima. Arhivistima u italijanskom Mini-
starstvu spoljnih poslova i u Centralnom državnom arhivu koji su me uputili na nepoznate
i teško dostupne dokumente i popise. Uz pomoć Elizabete Đansirakuza (Giansiracusa),
dobio sam priliku da se upoznam sa građom u italijanskim vojnim arhivima. Dotorese
Dorigo i Đordana (Giordana), glavne arhivistkinje u Fondazione Einaudi, dozvolile su mi da
koristim dnevnike i hartije Luke Pjetromarkija; njihova ljubaznost doprinela je da boravak
u Torinu ostane nezaboravan. Kapetan Dragan Nenezić, načelnik arhiva Vojnoistorijskog
instituta u Beogradu, pomogao mi je ne samo da pronađem važna dokumenta već mi je
pružio i izuzetno značajne savete i gledišta u pogledu složene jugoslovenske politike u
vreme rata. Posebnu zahvalnost dugujem starom prijatelju ijednom od najboljih jugoslo-
venskih istoričara. Dragoljubu Živojinoviću, za njegovo veliko gostoprimstvo, ohrabrenje
i mudre savete tokom mog boravka u Beogradu. Profesor Tone Ferenc u Ljubljani dao mi
je, tokom nekoliko razgovora, obaveštenja iz kojih sam mnogo saznao o prirodi italijanske
okupacije Slovenije. Jelena Stjepanović pomogla mi je da prevedem važne materijale sa
srpskog na engleski. Luc Klinkhamer (Klinkhammer) bio je ljubazan da pročita i iznese
kritiku prvog nacrta rukopisa. Filip Kanistraro (Cannistraro) pažljivo je pročitao rukopis i
dao bezbrojne valjane savete. Ričard Bosvort (Bosworth) ukazao je na delove rukopisa u
kojima su interpretacija i analiza mogle biti poboljšane. Dajana Bergvin (Burgwyn), uspela
je da moju ponekad grubu prozu pretvori u nešto što je moglo da liči na njen neponovljivi
prefinjeni stil. Bilo je izuzetno zadovoljstvo sarađivati sa Robertom L. Milerom (Miller), iz-
davačem i urednikom Enigma Books i njegovim saradnikom Džej Vajnšo (Wynshaw). Nije
potrebno da naglašavam da kakve god greške načinio u činjenicama i oceni koje se even-
tualno mogu naći u ovoj knjizi, one padaju isključivo na mene.
SKRAĆENICE

ACS Archivio Centrale dello Stato, Roma

ADAP Akten zur Deutchen Auswärtigen Politik, 1918 1945 (Baden-Baden, Frankfurt a. M.,
1950-) (navedeno kao serije, tomovi, broj dokumenta)

AP Affari Politici

ARS Arhivi Republike Slovenije, Ljubljana

ASMAE Istorijsko-diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova, Beograd, Srbija

AVII Vojno-istorijski institut, Beograd, Srbija

b. Dosije

bk. Knjiga

CC.NN. Crnokošuljaši

CC.RR Kraljevski karabinjeri

CS Vrhovna komanda

D. Dokument

DDI I documenti diplomatici italiani (Rim, 1952 -) (Navedeno kao serije, tomovi, doku-
ment, broj)

DGFP Dokumenti o nemačkoj spoljnoj politici (Navedeno kao serije, tomovi, doku-
ment, broj)

DS Diario storico (Istorijski dnevnik)

f. Fascikla

fr Kadrovi

GABAP Gabinetto armistizio-pace, Ministero degli Affari Esteri (Ministarstvo spoljnih

poslova)

MAE Ministero degli Affari Esteri

MI Ministero dell'Interno (Ministarstvo unutrašnjih poslova)

MVAC Antikomunistička dobrovoljačka milicija

n. beleška

NAW Nacionalni arhivi Vašington (navedeni kao mikrofilm, potom broj rolne i samo
kadrovi, pošiljalac i primalac, datum)
NDH Nezavisna Država Hrvatska

OF Slovenački oslobodilački front (Osvobodilna fronta)

OKW Oberkommando der Wermacht (Vrhovna komanda nemačke vojske)

00 Benito Musolini, Opera Omnia, Edoardo i Dulio Susmel, prir. (Firenca, 1951-1978)
(navedeno kao broj toma)
p, posizione

PC Presidenza del Consiglio (ACS) (Sekretarijat premijera) navedeno prema godini

i broju dosijea

PCM Presidenza del Consiglio dei Ministri - 1940-1943

pp Pjetromarkijeve hartije: Dnevnici i rukopisi

PS Snagejavnog reda

r. Rolna

s. Serije

sf. sottofascicolo

SIM Servizio Informazioni Militari (Obaveštajna služba italijanske vojske)

SME Stato Maggiore dell'Esercito

SMRE Stato Maggiore del Regio Esercito

SPD Segretaria Particolare del Duce (Musolinijeve hartije, poverljiva prepiska)

USSME Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell'Esercito

US Ufficio Storico

Zbornik Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije

(Beograd, Vojnoistorijski institut, 1949-1986)
BELEŠKA O IZVORIMA

Daleko najvažniji arhivski izvor za vojnu istoriju, predstavlja 505 rolni mikrofilma na koji-
ma se nalaze zarobljeni italijanski vojni arhivi koji su pali u savezničke ruke krajem rata.
Nakon što je vlada SAD vratila originalne materijale italijanskoj vladi, oni su predati italijan-
skoj vojnoj arhivi koja se nalazi na Via Lepanto u Rimu i mogu se naći u Series M-3. Mnogi
duplikati tih dokumenata nalaze se u Ljubljani i Beogradu.
Ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, jugoslovenska vlada naložila je obja-
vljivanje nekih 80 tomova materijala koji su preuzeli pobednici - partizanskih, četničkih,
hrvatske vlade i zarobljenih italijanskih i nemačkih dokumenata. Što se tiče Italije, najva-
žnija građa nalazi se u Seriji XIII, koja se sastoji od tri toma prevedena na srpskohrvatski je-
zik. U ovoj izuzetno dobro uređenoj seriji navodi se poreklo svakog dokumenta. Po mom
mišljenju najveći deo značajnih dokumenata objavljenih u Zborniku nisu došli iz arhiva
Druge armije koji su zarobili partizani, već su reprodukovani iz zbirke NAW - 821, kako je
navedeno od strane priređivača. Stoga je sasvim lako da se utvrdi njihova verodostojnost.
Veliki deo ovog materijala sastoji se od izveštaja o rasporedu trupa na bojištu, što nije od
veće važnosti za moju studiju. Svi originalni zaplenjeni italijanski dokumenti koji su objav-
ljeni u Zborniku mogu se naći u Vojnom arhivu u Beogradu. Najveći pronalazak sastoji se
od kopija pamfleta 3C generala Roate od 1. marta 1942. godine, i njegovog proširenog
izdanja od 1. decembra 1942.
Veoma bogata građa nalazi se među dokumentima XI italijanskog armijskog korpusa
zaplenjenog od strane slovenačkih partizana. Najveći deo prepiske iz tog fonda preveo
je na italijanski i objavio profesor Tone Ferenc u mnogo tomova, što je velika olakšica za
svakog istraživača koji ne može da čita slovenske jezike. Oni su navedeni u bibliografiji.
Pošto sam proveo nekoliko dana u Ljubljani sa namerom da proverim postojanje origina-
la, potpuno sam uveren da su slovenački arhivisti, kao i njihove srpske kolege rigorozno
poštovali profesionalne standarde u objavljivanju zaplenjenih italijanskih dokumenata.

Autor
I Italijanske ambicije prema Jugoslaviji
1918-1940
Pariška mirovna konferencija

Kada je 1. avgusta 1914. godine izbio Prvi svetski rat, Italija je, objavivši neutralnost, na-
pustila svoje partnere iz Trojnog saveza (Nemačku i Austro-Ugarsku). Početkom 1915, u
strahu da će je izostaviti iz podele plena, italijanska vlada se upustila u pregovore sa obe
strane. Saveznici - Velika Britanija, Francuska i Rusija - imali su prednost u cenkanju nad
Centralnim silama. Bez sopstvenih teritorijalnih žrtava, mogli su da pridobiju Italiju sa vred-
nim posedima svog habzburškog neprijatelja. Posle teških pregovora, Londonski pakt je
potpisan 26. aprila 1915. godine. Mesec dana kasnije, Italija će ući u rat, a za uzvrat će
dobiti oblast Veneciju Đuliju, istočno od razmeđa sa Julijskim Alpima, Trst, Istru i nekoliko
ostrva na dalmatinskoj obali nastanjenoj sa oko 700.000 slovenskog življa. Italija se još više
obezbedila na Jadranu odredbama u kojima se zahtevala neutralizacija najvećeg dela dal-
matinske obale prepuštene Srbiji. Italija je mnogo dobila i drugim odredbama ugovora:
dobila je Trentino i Južni Tirol do Brenerskog prelaza, kao i lučki grad Valonu, kontrolu nad
Albanijom, sferu interesa koja se protezala duž južne obale Anadolske Turske i udeo u sva-
koj budućoj podeli nemačkih kolonija u Africi.

Mada je kasno stigla na bojište, Italija je vodila dug i težak rat i pretrpela znatne žrtve.
Pošto brojni napadi nisu uspevali da slome habzburške linije fronta u pustim severoistoč-
nim predelima, Italija je pretrpela veliki vojni poraz kod Kobarida, u oktobru 1917. Ipak,
italijanski položaji su se održali na reci Pijavi. Posle jednogodišnjeg oporavka, italijanske
armije su nastavile ofanzivu, probile habzburške linije i ostvarile pobedu kod Vitorio Vene-
te. Poraženi habzburški protivnik zatražio je primirje koje je potpisano u Vila Đusti. Kako
se Imperija dalje raspadala, Italijani su nastojali da u velikoj meri nadomeste svoje gubitke
- najmanje 600.000 mrtvih i razorenu privredu.

Većina Italijana se radovala porazu starog neprijatelja koji je tako dugo osujećivao
ispunjenje ideala Risorđimenta. Ministar inostranih dela, Sidni Sonino (Sonnino), sigurno
da je delio ovako trijumfalna osećanja, mada je bio potresen ogromnom političkom pra-
zninom nastalom nakon raspada Dvojne monarhije - prazninom koju nije ni očekivao niti
joj se radovao. Buduća Jugoslavija, po njegovom mišljenju, težila je da postane naslednik
Habzburgovaca tako što će uzeti ne samo Dalmaciju, neka ostrva i Rijeku, već i Istru, Gori-
cu i Trst. Otuda se Sonino posvetio tome da uguši Jugoslaviju na samom rođenju.

Dok se Sonino pripremao da unovči Londonski pakt na predstojećoj Mirovnoj kon-

ferenciji, premijer Vitorio Emanuele Orlando je razgoreo la passione Adriatica zahtevajući
Rijeku koja je pripadala mađarskoj polovini Habzburškog carstva. Ne obazirući se na či-
njenicu da mala jadranska luka ni po jednom savezničkom ugovoru nije pripadala Italiji,
Orlando je, bez dogovora sa Saveznicima, naredio okupaciju grada 17. novembra 1918.
Istovremeno, vojska je brzo ušla u oblasti određene primirjem u Vila Đusti koje su bile pri-
bližne granicama Londonskog pakta.
 Trijumfalno se vrativši iz rata sa ponovo uspostavljenim ugledom, vojska je zauze-
la neprijateljski stav kada je shvatila da je lokalni slovenski živalj namerno uništio pose-
de, digao u vazduh železničke pruge i sistematski pljačkao. Pošto su Slovenci i Hrvati bili
najčvršći i najžešći antiitalijanski borci u habzburškoj vojsci, teško da su mogli očekivati
ljubazno ponašanje njihovih osvajača. Time je postavljen osnov za surovu italijansku oku-
paciju Dalmacije i alpske oblasti Venecije Đulije. Nasuprot izvesnoj otvorenosti prema Ju-
goslovenima i jadranskom problemu tokom rata, italijanska Vrhovna komanda je posle
primirja zabranila bilo šta što bi moglo da nagovesti jugoslovensku vlast ili etnička prava
Južnih Slovena. Pošto vlada u Rimu nije pravila pitanje dok je regio esercito sejao paniku
na okupiranim teritorijama, italijanski komandanti nisu videli razloga da poštuju Orlando-
va uputstva da se uzdrže od toga da sa teritorijom koju su dobili po odredbama primirja
postupaju kao da je italijanska.
Delujući samovoljno na Jadranu, Italija je uputila izazov mirotvorcima u Parizu. Ne-
moćan da spreči jugoslovensko ujedinjenje, Sonino je zaveo ekonomsku blokadu. U tom
duhu, general Pjetro Badoljo (Badoglio), zamenik načelnika vrhovne komande, predložio
je 3. decembra da se novi jadranski sused slomi podsticanjem unutrašnjih sukoba. Sonino
je odgovorio:
Imam čast da vas izvestim da je, posle razgovora između predsednika vlade (Orlando),
šefa Glavnog štaba (Dijaz) i mene, vaš projekt akcije koju treba preduzeti među Jugosiovenima,
prihvaćen. Možete da počnete da radite na projektu odmah, i da se za svako objašnjenje koje
vam je potrebno obratite generalu Dijazu.1

Na Pariškoj mirovnoj konferenciji, Italijani su naišli na otpor primeni Londonskog pak-

ta, posebno od strane američkog predsednika Vudroa Vilsona (Wilson). Što se tiče Jadra-
na, Vilson je podržao višenacionalnu jugoslovensku državu, za koju je mislio da će biti
i demokratska i etnički čvrsta, nasuprot grabežljivoj imperijalističkoj Italiji. Ali zajednica
Južnih Slovena, Hrvata, Slovenaca, Srba i Albanaca i Mađara, slično novostvorenim država-
ma, Čehoslovačkoj i Poljskoj, više je podsećala na minijaturno Habzburško carstvo, nego
na državu koja čvrsto stoji na načelu narodnosti koje mu je toliko bilo priraslo srcu. Uzevši
Italiju kao primer, američki predsednik je zahtevao da se granice na Jadranu povuku duž
etničkih linija. Time bi se Italija lišila mnogih teritorija na Julijskim Alpima i u Dalmaciji, ko-
je je tražila u skladu sa odredbama Londonskog pakta.
Mnogi liberali u Italiji, koji su predviđali prijateljske odnose sa jadranskim susedom,
smatrali su „Vilsonovu liniju" pravednom. Imperijalistički nastrojena italijanska delegacija
bila je žestoko protiv vilsonovskog „idealizma", ali se razišla u mišljenju, sprovodeći agre-
sivnu diplomatiju. Orlando je bio spreman da ustupi Dalmaciju za Rijeku, dok se Sonino
čvrsto držao Londonskog pakta. Nesposobni da se dogovore, dva italijanska državnika su
okončala svoju raspravu tako što su tražila ijedno i drugo. Dok je ova neobična situacija
bila glavna tema novinskih naslova u italijanskoj nacionalističkoj štampi, ona je pojačala
izolaciju Italije u Parizu. Ljutiti Vilson brzo je iskoristio italijanski faux pas, obezbeđujući
podršku Saveznika koji su tražili izgovor da kritikuju svog italijanskog prijatelja. Vilson je
od njih zahtevao da mu pomognu da se suprotstavi „Londonskom paktu - plus Rijeka".
Suočivši se sa takvim otporom, Italijani su se besni vratili u Rim. No, Zapadne sile i Sjedi-
njene Države se nisu zbog toga potresle, a saveznička štampa je dobila priliku da prikaže

Navedno u Ivo Lederer, Yugoslavia at the Paris Peace Conference: A Study in Frontiermaking ( 1963), 73-75.
italijansku pohlepu, lako slavljeni kod kuće kao spasioci italijanske časti, Orlando i Sonino
su se teška srca vratili u Pariz, diskreditovani i diplomatski propali. Vlada je podnela ostav-
ku 22. juna, ostavljajući da jadranska kontroverza i dalje vri.
Po mišljenju mnogih Italijana, bivši saveznici su uprljali ugled i čast njihove nacije,
prikazujući je kao primadonu naviklu na sebične i zlobne intrige. U tom poniženju bili su
zaboravljeni značajni dobici: tradicionalni habzburški neprijatelj je bio uništen, ispunjena
je Italia irredenta i prevlast, iako ne hegemonija, pojačala se na Jadranu. Osim socijalista, ša-
čice liberala i uticajnih konzervativnih katolika, Italijani su u celini bili ozlojeđeni zbog save-
zničkog odbijanja da priznaju Italiju kao herojskog pobednika u ratu i veliku silu jednaku
ostalima. Ovaj nedostatak poštovanja od strane Saveznika uvećao je u svesti Italijana raz-
liku između onoga što je bilo obećano i onoga što se dobilo. Pošto su odbili da im odaju
zahvalnost i da ih nagrade za njihove znatne ekonomske žrtve i teške ljudske gubitke pre-
trpljene u dugom i krvavom ratu, mnogi Italijani su poverovali u legendu o „osakaćenoj
pobedi"2. Takvo osećanje postojalo je u kolektivnoj svesti italijanskih vojnih komandanata
koji su delovali na balkanskom ratištu tokom Drugog svetskog rata.

Nova vlada koju je obrazovao Frančesko Niti (Nitti), ugledni pripadnik liberalnih de-
mokrata, nastojala je da nekako poveže labave jadranske konce koje je u Parizu ostavio
Orlandov kabinet. Ali Nitijevi napori da postigne dogovor sprečio je italijanski pesnik Ga-
brijele Danuncio (DAnnunzio), koji je, predvodeći ekspediciju bivših Ardita, umarširao u Ri-
jeku septembra 1919, i proglasio se diktatorom. Pošto vojska nije htela da se okrene protiv
Danuncija, Niti se nadao da će se vremenom problem rešiti. I u tome je bio u pravu. Izbori
u novembru su pokazali da marš na Rijeku neće pratiti marš na Rim. Tako je Danuncio bio
onemogućen, i on se išunjao iz Rijeke 18. januara 1920, optužujući Italijane zbog njihovog
neuspeha da zbace sa vlasti u Rimu one koji su se odricali italijanske pobede.

Đovani Doliti (Giolitti), stari Nitijev protivnik, obrazovao je novu vladu juna 1920. Kar-
lo Sforca (Sforza) je imenovan za ministra inostranih dela, što je nagovestilo da će liberalni
program postati osnova italijanske spoljne politike. Sforca je stvarao prijateljske odnose
sa Jugoslavijom putem pogodbe. Jugoslavija će načiniti ustupke u Istri, a Italija će da žr-
tvuje Dalmaciju. Dvanaestog novembra 1920. potpisan je ugovor u Rapalu. Italija je do-
bila stratešku granicu na liniji Snežnika, teritorijalnu povezanost sa malom slobodnom
državom Rijekom, četiri ostrva i suverenitet nad Zadrom. Ipak, neprijateljstvo između dva
jadranska suseda je tinjalo. Problem „osakaćene pobede" opstajao je i dalje, što je omogu-
ćilo Musoliniju da nastavi tamo gde je Sonino stao.

Musolinijevo suočavanje sa Jugoslavijom

Kada ja Musolini stupio na vlast 1922. godine, želeo je da vodi spoljnu politiku u ve-
likom stilu. Rat i pretnja ratom koristiće se da se stvori carstvo u Africi i na Balkanu. Ali,
tokom dvadesetih godina sve ovo zveckanje oružjem odvijalo se u trenutku kada je bilo
neophodno mnogo racionalnije ponašanje u svetu diplomatije. Ipak, u Istočnoj Evropi,
Italija je pod Musolinijevom vlašću nastojala da revidira Pariški mirovni ugovor, što bi mu
omogućilo da proširi italijanski uticaj na Balkanu i Podunavlju. Musolinijev „revizionizam"

2 Studiju o pariškoj Mirovnoj konferenciji napisao je H. J a m e s Burgwyn, The Legend of Mutilated Victory: Italy,
the Great War and the Paris peace Conference, 1915-1919[ 1993).
bi svakako bio selektivan. Ne bi došlo do promena na italijanskoj severnoj granici, zacr-
tanoj po Versajskom ugovoru na Breneru. Drugde, Musolini je uzeo sebi za pravo da pre-
duzme jednostrane akcije, posebno u Jugoslaviji, glavnoj prepreci koja je stajala na putu
italijanskoj hegemoniji na Balkanu. Posle perioda oklevanja, on je zauzeo Rijeku u septem-
bru 1923, a da Jugosloveni koji nisu uživali podršku Vilsonovih naslednika ili ravnodušnih
zapadnih sila, nisu ni pisnuli.
Štap je pratila šargarepa. Dvadeset sedmog januara 1924. godine, Musolini je zaključio
Rimski ugovor sa Jugoslavijom. Dugo pripreman, ali kratkovečan, ovaj ugovor je uključivao
neutralnost i odredbe o prijateljstvu: dve potpisnice će sarađivati u održavanju mirovnih
ugovora, ostati neutralne u slučaju neizazvanog napada protiv jedne od njih i pružiti diplo-
matsku podršku ukoliko njihovi interesi ili bezbednost budu ugroženi od strane treće sile.
Dvadesetog jula 1925, Italija i Jugoslavija potpisale su Netunske konvencije, koje su regulisa-
le prava Italijana koji su živeli u Dalmaciji. Jugosloveni su bili zadovoljni što je Italija očigled-
no stavila tačku na odredbe Londonskog pakta iz 1915, koje su se ticale Jadrana. Salvatore
Kontarini (Contarini), generalni sekretar ministarstva spoljnih poslova, nadao se da će Rimski
sporazum dovesti do stabilnosti na Jadranu, u čemu će pomoći dogovor sa Beogradom oko
Albanije. Međutim, Duče je imao drugačije ideje, zasnovane na sasvim drugim pretpostavka-
ma. Računajući na izrazito antislovenska osećanja među mnogim fašistima, on je razmišljao
o revizionističkoj strategiji koja bi podstakla italijansko širenje izvan granica iredentizma.
Ovaj cilj je zahtevao slom Jugoslavije - što je bila prirodna posledica bezobzirne fašističke
italijanizacije Slovena koji su živeli u zaposednutim provincijama na Julijskim Alpima.
Pozadina Musolinijevog neprekidnog mešanja u unutrašnja zbivanja u Jugoslaviji bi-
la je primetna nesigurnost oko budućnosti Albanije, koja je započela svoj neizvestan život
1913. Musolini je nastojao da uspostavi patronat nad albanskim kraljem Zoguom. Kada su
Jugosloveni izrazili svoju zabrinutost zbog italijanskog učvršćivanja u toj siromašnoj ma-
loj zemlji, Musolini je u tome video krajnju nameru da se italijanski uticaj u Tirani zameni
njihovim vlastitim. A kada je vlada u Beogradu izrazila želju za povratkom na duh Rimskog
ugovora iz 1924, Musolini je to doživeo kao njenu slabost.
Ne sasvim pogrešna sumnja obuzela je Musolinija da je srpska vojska bila spremna
da napadne Albaniju - što je bio dalji dokaz da je jugoslovenski režim bio neprijateljski
nastrojen prema Italiji. Po njegovom mišljenju, Francuzi su bili podstrekači koji su uticali
na politiku vlade u Beogradu. Iznenada, 2. oktobra 1926, Duče je naredio generalu Badolju
da mobiliše dvadeset divizija; jula 1927. rekao je svojim vojnim komandantima: „Napad (na
Jugoslaviju) mora biti žestok i neočekivan."3 Istovremeno, okrenuo se diplomatiji gotovo
uvodeći protektorat nad Albanijom preko dva ugovora sa Tiranom, potpisana 1926. i 1927.
Jugosloveni su odgovorili tako što su od Francuza dobili obećanje da će ih ovi zaštititi od
italijanske agresije. Kao što je imao običaj, Duče je pisao o „masonsko-demokratskoj" za-
veri da se uguši fašizam i onemoguće italijanske aspiracije na Balkanu.4 Borbene linije su
povučene; Sforcino jadransko pomirenje visilo je o koncu.
Musolinijeva pogrešna procena o ratobornoj vladi u Beogradu koju je podsticala
-rancuska, još se uvećala posle pristrasnih izveštaja o Jugoslaviji koje su slali italijanski

DDI, VII, VII, Musolini Badolju, 2. oktobar 1926; MacGregor Knox, Common Destiny: Dictatorship, Foreign Po-
licy and War in Fascist Italy and Nazi Germany (2000), 123.
J o š uvek najbolju studiju o Musolinijevoj diplomatiji i hrvatskim separatistima napisao je Alan Cassels, Mus-
solini's Early Diplomacy (1970).
agenti sa terena. Fašistički jezik i antislovenske predrasude uvlačile su se u spise ne sa-
mo Musolinijevih ličnih izaslanika već i diplomata iz stare garde. Oni su začinjavali svoje
izveštaje izrazima kao što su „atavistički nagoni" Srba, „socijal-demokratska, masonska,
jevrejska, internacionalna zavera" koja je prožimala francusko-jugoslovenski pakt i mračni
uticaj „masonerije Velikog Orijenta i njegovih fondova".
Juna 1927, Musolini je potpisao Memorandum kojim se zahtevala italijanska podrš-
ka desnim revolucionarnim pokretima na Balkanu i u Podunavlju, a čiji je glavni cilj bio
razaranje Jugoslavije. Fašistička Italija nije bila ta koja je postavila loš primer pokušavajući
da podrije vlade stranih zemalja koje je smatrala neprijateljskim, pošto je to bila inače
praksa zajednička velikim evropskim silama. Ali Musolini je, osećajući se otuđenim od biv-
ših ratnih saveznika, pokazao drugačiju nezavisnost, sklapajući prijateljstvo sa poraženim
silama u Velikom ratu. Štaviše, pošto Italija nije imala ekonomske resurse i diplomatsku
podršku, on se nije ustezao od toga da održava veze sa subverzivnim pokretima sve dok
su delili njegovu želju da preinači mirovnu situaciju u istočnoj Evropi. U tom poslu Musoli-
ni je potrošio više novca i snage na unutrašnju makedonsku revolucionarnu organizaciju
(VMRO) nego na hrvatske separatiste. Ovakav stav je proizlazio iz italijanske sklonosti da
se nasuprot hrvatskoj bojažljivosti prednost da makedonskoj hrabrosti i njihovoj veštini
u korišćenju terorističkog oružja. Za vreme Drugog svetskog rata Duče je možda stvari
video u drugačijem svetlu, kada su Hrvati činili daleko strašnije stvari nego što su to ikada
radili pripadnici VMRO-a.

Musolinijeva nevoljna podrška hrvatskom separatizmu otkrila je mnoge slabosti: zbu-

njujuće preklapanje između tajnih agenata i zvaničnih kanala i nepremostive diplomat-
ske prepreke. Čak je bilo teško uskladiti rad malog broja hrvatskih separatista koji su bili
spremni da slušaju, s obzirom da su bili u zavadi jedni sa drugima i raštrkani po Hrvatskoj i
oko nje. Dr Ivo Frank, koji je živeo od 1922. u izgnanstvu u Mađarskoj, održavao je veze sa
Mađarima, saveznicima Italije; fašistički simpatizer, Ante Pavelić, koga će Musolini naime-
novati za vladara Hrvatske 1941. godine, predsedavao je tajnim operacijama u Zagrebu;
a general Sarkotić, još jedan desničar sa izraženim monarhističkim stavovima, propovedao
je nezavisnost iz svog boravišta u Beču. Najuspešniji među ovim nelojalnim Hrvatima bio
je Ante Pavelić, koji je, uz pomoć italijanskih agenata, bio u stanju da uspostavi veze sa
VMRO i za to primi velike sume novca od Italije. Da bi konsolidovali ove antisrpske terori-
ste, Italijani su ih povezali sa agentima Albanskog kosovskog komiteta.

U celini, Musolini je tražio od svojih agenata i diplomata da budu diskretni tokom sa-
kupljanja informacija o hrvatskim poslovima i ličnostima. Ali, čak i ovaj ograničeni zadatak
otežavale su promenljive i protivrečne naredbe. Godine 1925, agent Vitorio Macoti (Maz-
zoni) postavljenje da koordinira sve veze sa izbeglim Hrvatima; kasnije gaje zamenio no-
vinar Italo Cingareli (Zingarelli). Ipak, pukovnik Vekjareli (Vecchiarelli), vojni ataše u Beču,
i Euđenio Moreale (Morreale), dopisnik novina II Popolo d'Italia, nastavili su da održavaju
veze sa hrvatskim predstavnicima uz prećutni pristanak iz Palate Kiđi (Palazzo Chigi). Vođa
Hrvatske seljačke stranke, Vlatko Maček, koji je igrao glavnu ulogu u drami, istovremeno
je preklinjao Dučea da primi jednog od njegovih ljudi. Musolini je naredio Ubaldu Rokiru
(Rochira), italijanskom konzulu u Zagrebu, da pažljivo prati Mačekove delatnosti.
Musolini je rešio da sredi stanje u Hrvatskoj, poveravajući isključivo Rokiri odgovor-
nost da održava veze sa hrvatskih disidentima. Cingareli bi bio mudriji izbor, ali on je bio
skrajnut u Austriju na neku drugu dužnost. Manje vispreni Rokira nagvaždao je o neizbežnosti
građanskog rata u Jugoslaviji, o pouzdanosti Pavelića i o mogućnosti pobune među hrvat-
skim vojnicima ukoliko Italija vojno interveniše. Rokirin monopol nad hrvatskim poslovima
osporavao je italijanski poslaniku Beogradu, Karlo Gali (Galli) koji je smatrao daje on taj koji
treba da upravlja protokom informacija. Rokira nije bio jedini koji je Galiju zadavao glavobo-
lju; on se našao okružen samovoljnim fašističkim agentima koji su ometali njegov uticaj.
Gomila italijanskih novinara, tajnih agenata, vojnih atašea i diplomata koji su se raštr-
kali po istočnoj Evropi tražeći hrvatske separatiste, na kraju su ostali praznih šaka. Posto-
jala je samo šačica separatista terorista, a Italija nije imala sredstava da finansira mnogo
širi pokret. Glavni cilj, rad na rastakanju Jugoslavije, patio je, štaviše, od sve većeg raskola
između delatnosti Musolinijevih agenata i fašističke štampe koja je neprekidno prikaziva-
la sve jugoslovenske etničke grupe zajedno kao nepomirljivog italijanskog neprijatelja.
Uz to, Musolini nije mogao da odoli, a da ne ukrasi svoje novinske kolumne sa grubim
iredentističkim zahtevima u Dalmaciji. Rimokatolički Hrvati, koji su brojčano daleko nad-
mašivali italijanski živalj, bili su duboko povređeni.
Ovo je možda bila izgubljena prilika. Pošto su negovali snažan nacionalni identitet.
Hrvati su sebe smatrali civilizovanijim i naprednijim od „primitivnih" pravoslavnih Srba ko-
ji su preovlađivali u beogradskom režimu. Ogorčeni, oni su žudeli da se oslobode srpskog
jarma posredstvom autonomije ili nezavisnosti, ali zahvaljujući Dalmazia irredenta teško
daje ijedan Hrvat poslušao italijanski zov na pobunu protiv jugoslovenske države. Pošto
je kralj Aleksandar nametnuo vojnu diktaturu 1929, dalji hrvatski otpor bio je raspršen i u
Dalmaciji i u Zagrebu, čime su prekinute sve veze između Musolinijevih izaslanika i nelo-
jalnih Hrvata u Jugoslaviji. Ali, tajna podrška na italijanskom tlu se nastavila. Musolini je
obezbedio logor za obučavanje male ustaške bande koju je predvodio Pavelić, kome je
data na korišćenje vila smeštena blizu Pezara. Njegovi odani sledbenici, Gustav Perčec i
August Košutić, dobijali su novac za vrbovanje i oružje5.
Osim što se ponašao kao rđav sused, Musolini nije ozbiljno sprovodio čvrstu politiku
u cilju razaranja svog glavnog balkanskog protivnika. Takođe je izvesno da nije zdušno ili
predano spremao vojne snage za napad. Suočen sa italijanskim bockanjem i šepurenjem,
francuski sistem saveznika u istočnoj Evropi nije imao problema da se održi, a Jugoslavija
nije popustila pod italijanskim pritiskom.
Nekoliko meseci pre nego što će preuzeti mesto ministra spoljnih poslova, Dino Gran-
di, poznati radikalni fašista prvog časa, ustao je pred fašističkim Velikim savetom 5. februa-
ra 1929, da govori o „gorućem jadranskom pitanju" koje je i dalje uzbuđivalo italijanske
nacionaliste:
Jadran više nije dovoljan da brani našu nezavisnost kao mediteranske rase od slovenske
rase. Mora postojati, osim Jadrana i njegovih obala, niz zemalja koje idu od Otrantskog kanala
do Snežnika koji gotovo daje služio kao šanac koji deli Orijent od Zapadnih utvrda kojima će
komandovati Italija. Mi smo stvorili Albaniju; sad moramo stvoriti Hrvatsku. To je stara Cezare-
va politika, politika koju je sprovodio Napoleon, i to je sadašnja Musolinijeva politika. Sudbina
je odredila da granica između Zapada i Orijenta leži na Savi, koju je Dioklecijan obeležio kao
granicu između carstva Zapada i carstva Istoka. Sava je takođe i granica koju je Nikejski sabor
zacrtao, koja i danas važi deleći rimsko katoličanstvo od istočne crkve.6

Značajnu studiju o Italiji i hrvatskim separatistima napisao je J a m e s J. Sadkovich, Italian Support for Croa-
tian Separatism (1987); za opširnije objašnjenje o italijanskoj podršci terorizmu u istočnoj Evropi, videti
H. J a m e s Burgwyn, Il Revisionismo fascista (1979).
Navedno u Renzo di Felice, Mussolini il duce. Gli anni del consenso (1974), 381, n.1.
 Međutim, verovatno otrežnjen odgovornošću svoje službe. Grandi je bio zabrinut
da će agresivna Musolinijeva politika na Balkanu uvući Italiju u rat na dva fronta - protiv
Jugoslavije i protiv Francuske. Kako bi anestetizirao (cloroformizzare) ono što je smatrao
da nervira Jugoslovene, Grandi se postavio kao pristalica pomirenja.7 Fašističkoj štampi je
bilo naređeno da prekine napade na Srbiju; glavni um hrvatskog ustanka, Eugenio Kozel-
ski (Coselschi) dobio je naređenje da smiri dalmatinsku iredentističku kampanju, a vojnim
izaslanicima koji su bunili niže diplomate po Beogradu, bili je naređeno da se vrate kući.8
Rečju, Grandi je želeo da poštedi svoju nespremnu zemlju od preranog rata. Pisao je Mu-
soliniju da će doći dan kada će se izravnati računi sa Jugoslavijom.9

Da ne bi dozvolio Grandiju da se na bilo koji način, dobro ili loše, dogovori sa Beo-
gradom, Musolini je nastavio da pregovara iz njegovih leđa preko jednog unutrašnjeg
dekoratera, nekog Malagola Kapija (Cappi) koji je vodio šatl-diplomatiju sa kraljem Alek-
sandrom. Februara 1932, kralj je predložio savez sa Italijom i prekid veza između Jugosla-
vije i Francuske. Ali do dogovora nije došlo. Zaobiđen i konačno ražalovan sredinom 1932,
Grandi je u svom ličnom dnevniku zapisao da je zbog Musolinijeve „žestoke" polemike u
štampi Italija ispala naivna, dok je Jugoslavija postala mučenik.'0

Gledajući problem iz drugačije perspektive, Musolini se koncentrisao na jugosloven-

sku državu za koju je mislio da se brzo raspada. Hrvatski biro u Ministarstvu inostranih po-
slova predvodio je Paolo Korteze (Cortese) sa ciljem da uskladi terorizam i uobliči politiku
koja bi Jugoslaviju slabila, delila i činila je neaktivnom dok bi Italija ostvarila hegemoniju na
Balkanu. Odjednom, vrata su se ponovo otvarala za delovanje Ante Pavelića. Dalmatinska
obala, gdesu mestimično postojale italijanske zajednice, izgledala je kao idealan prostor za
početak. Septembra 1932, ustaše, ubacivane iz logora u Zadru, pokušale su da podstaknu
ustanak u Hrvatskoj divljajući širom Like. Ali, Hrvati se nisu ni pomakli. Jugoslovenski aktivi-
sti su odgovorili na ustaške provokacije besmislenim skidanjem glave sa čuvenih lavova u
Trogiru, statua postavljenih u spomen na venecijansku vladavinu u Dalmaciji.

Istovremeno, Musolini je otpočeo rat preko štampe koja je bila sputana istim samoo-
banjujućim porukama koje su obeležile njegovu prethodnu propagandu. Kako su mogli
iredentistički zahtevi za Dalmacijom da ubede Hrvate da od jedne antislovenske Italije tra-
že da ih spase od srpske dominacije? Radije su podnosili beogradski režim. Duče, takođe,
izgleda da nije bio svestan da bi nezavisna Hrvatska, umesto da podrži odbranu Austrije u
saradnji sa Italijom, kao tek mogući entitet, postala privlačan cilj za nemačku ekspanziju.
(Upravo se to i desilo posle navodnog Musolinijevog preuzimanja zemlje između 1941. i
1943.) Musolinijeva politika prema Jugoslaviji 1932. i januara 1933, pretvorila se u besciljnu
provokaciju u zaludnoj nadi da će se jugoslovenska država nekako raspasti zbog etničkih
tenzija podsticanih italijanskim novcem i terorizmom. On se bavio mišlju o ratu sa Jugosla-
vijom i jednom prilikom je izrazio nadu da će „latinska sestra" omogućiti da stvari krenu
svojim tokom. „Ako između nas i SHS postoje samo čarke, Francuska se neće ni pomeriti."'1

7 GD, r. 10,14.90.11,27. decembar 1929.

8 GD, r. 10,14.90.11,27. decembar 1929; DDI, VII, Vili, 360, Gvarilja Galiju, 12. februar 1930;423, Gvarilja Gran-
diju, 13. mart 1930.
9 DDI, VII, IX, 370, Grandi Musoliniju, 12. novembar 1930.
10 GD, r. 22, 25.90.40, juli 1932.
11 Sergio Pelagalli JI generale Pietro Gazzera al ministero della guerra (1928-1933)", Storia contemporanea XX,
no. 6 (December 1989): 1045.
Ali, malo ih je bilo oko njega koji su se time zavaravali. Povinujući se zahtevima koje je
savetovala kruna, vojska i Palata Kiđi, Musolini je odložio napad na Jugoslaviju i ponovo
ostavio ustaše po strani. U februaru je kriza popustila. Paradoksalno, uspon nacista u Ne-
mačkoj, verovatno da je sa tim imao neku vezu.
Hitlerov dolazak na položaj kancelara Nemačke 30. januara 1933, u početku je odu-
ševio Dučea. Dolazak na vlast srodnog pokreta osnažio je fašističku ideju. Ali Firerova
neskrivena namera da anektira Austriju, čija je nezavisnost stajala kao zaloga italijanske
bezbednosti u Evropi, pretila je da ubrza kraj nacističko-fašističkog medenog meseca. Mu-
solini je nastojao da se sprijatelji sa desničarskim elementima u Beču i da podrži austrijsku
nezavisnost protiv nemačkog pritiska, potpisujući Rimske protokole zajedno sa Austrijom
i Mađarskom. Zastrašujuća pretnja od Anšlusa navela je Musolinija da vodi politiku pribli-
žavanja sa Francuskom i pomirenja sa Jugoslavijom.

Tokom poslednjih nedelja septembra 1934, francuski ministar inostranih dela, Luj Bar-
tu (Barthou), bio je spreman da otpočne francusko-italijanske razgovore o čitavom nizu
kolonijalnih pitanja koja su delila dve zemlje još od Pariške mirovne konferencije. Italijani
su se pripremili za ozbiljne pregovore dajući niz predloga, i kao iskreni gest dobre volje,
Musolini je obećao da će smanjiti podršku hrvatskom separatizmu i razgovarati o zapetlja-
nom albanskom pitanju direktno s Beogradom.
Zadovoljan zbog popustljivosti Italije, Bartu je pozvao kralja Aleksandra u Francusku.
Nameravao je da istakne važnost austrijske nezavisnosti za jugoslovensku bezbednost i
nužnost saradnje sa Italijom u želji da se ukloni nacistički pritisak inspirisan Anšlusom.12
Ali, ova diplomatija je doživela neuspeh kada su hrvatske ustaše, od kojih se za neke znalo
da borave u italijanskim logorima za obuku, ubili Aleksandra i Bartua 9. oktobra 1934
u Marseju.

Mnogi su upirali prst u Musolinija daje naredio ubistvo kralja. Bilo je dosta posrednih
dokaza da podrže ovakvo stanovište. Poznati hrvatski teroristi slobodno su se kretali izme-
đu logora u Italiji i Mađarskoj, a ustaša Eugen „Dido" Kvaternik, Pavelićev saradnik, koji je
našao pribežište u Italiji, bio je glavni organizator ubistva.13 Ali nikakav dokaz nije se poja-
vio koji bi direktno ukazao na umešanost Dučea u zločinu. Logično je bilo da se poveruje
da je to zaista bilo hrvatsko, a ne italijansko zlodelo, jer zašto bi Musolini iznenada želeo
da provocira Jugoslaviju, kada je njegova diplomatija nameravala da uključi Beograd u
front protiv Anšlusa? Francuzi su izgleda shvatili u čemu je stvar. Oni su poslali neiskrenu
poteru za Hrvatima upravljenu uglavnom na Mađarsku, a ne na Italiju, što je podržavala
nemoćna Liga naroda. Italijanska policija je uhapsila Pavelića i Kvaternika 18. oktobra u
Torinu i stavila ih u zatvor.'4 U znak protesta zbog iznenadnog hapšenja, dvojica ustaških
vođa su kratko štrajkovali glađu.15

Spremnost Rima da reši stare nesporazume sa ranijim ogorčenim neprijateljem na-

stala je uglavnom kao posledica promene odnosa snaga u istočnoj Evropi. Tome je dopri-
nela Hitlerova pretnja austrijskoj nezavisnosti. Musolinijevi napori da podrži vladu u Beču,
međutim, doživeli su nesupeh kada je njegov samovoljni štićenik, kancelar Engelbert

12 William I. Shorrock, From Ally to Enemy: The Enigma of Fascist Italy in French Diplomacy (1988), 49.
13 Eric Gobetti, Dittatore per caso (Turin: L'ancora del Mediterraneo, 2001), 70.
14 Eric Gobetti, Dittatore per caso, 77.
15 Eric Gobetti, Dittatore per caso, 93.
Dolfus (Dollfuss), ubijen nacističkim hicima, jula 1934. Nemoćan da nađe istomišljenika u
njegovom nasledniku, Musolini se januara 1936. nevoljno pomirio sa neizbežnim Anšlu-
som. Nadao se da će obnoviti interes Beograda za sporazum sa Rimom, kojim bi se zame-
nili Rimski protokoli sa ciljem da se zaustavi nemački Drang nach Südosten pred Trstom i
Jadranom. Razmatrajući ovaj novi pristup, nije napustio dugoročni cilj odvajanja Jugoslavi-
je od Male Antante i Francuske. Rim je imao sreću da je novi jugoslovenski premijer, Milan
Stojadinović, bio sklon autoritarnoj vladi i da se divio Dučeu.
Stojadinović i Ćano potpisali su sporazum 25. jula 1937. Italija je obećala da će pošto-
vati teritorijalni integritet Jugoslavije, a u tajnoj odredbi, složila se da internira Pavelića i
Kvaternika i demobiliše ostatak njihovih sledbenika. Kad se radilo o albanskom pitanju,
Jugoslavija je prećutno priznala italijanski „stečeni položaj" kako je to odredila Konferenci-
ja ambasadora iz 1921. godine. Svakom je bilo jasno da je jugoslovenski premijer umanjio
značaj Francuske i Male antante u korist sporazuma sa Rimom. Ćano mu je dao najveći
kompliment: „Stojadinović je fašista", rekao je.'6
Kada je Stojadinović pao sa vlasti u februaru 1939, Ćano je zabeležio da je Jugosla-
vija izgubila „90 posto od svoje vrednosti."'7 Pomirenje je bilo brzo zamenjeno sa nepri-
jateljstvom, i pređašnje stanje je obnovljeno. Vojska je nastavila da priprema Progetto C,
tj. okupaciju najvažnijih gradova u Hrvatskoj zajedno sa podsticanjem hrvatske pobune.
Ipak, izgleda daje pre Nemačka nego Italija, bila ona sila Osovine koja je bila najodlučnija
da iskoristi secesionističku uznemirenost u Hrvatskoj. Očajnički želeći da nadmudri Treći
rajh, Ćano je požurio da ponovo uspostavi veze sa hrvatskim separatistima - Pavelićevim
teroristima i vođom Seljačke stranke Mačekom. Tipično je bilo za Italijane da se upletu u
protivrečne intrige. Istovremeno, Ćano je nastojao da zainteresuje jugoslovensku vladu
za zaključenje pakta o nenapadanju. Njegov predlog je odbijen. Beograd nije želeo da
ugrozi svoju privrženost neutralnosti, koja je bila zamišljena kao odbrana protiv sve ve-
ćeg nemačkog pritiska na Jugoslaviju da napusti Ligu naroda i da se pridruži paktu protiv
Kominterne.'8

Uoči nemačkog napada na Poljsku, Hitler je iznenadio vladu u Rimu predloživši

neočekivano Italiji da raskomada Jugoslaviju. Da li je to bio smišljen plan da se Itali-
ja uvuče u rat? Ali, Musolini, koga su zaustavili Ćano i Badoljo, nije progutao mamac.
Događaji su se ubrzavali. U Sporazumu potpisanom 23. avgusta, Maček se saglasio da
uđe u novu vladu u Beogradu u zamenu za ograničenu autonomiju za Hrvatsku. To je
pokazalo Italijanima da je on sve vreme izigravao saradnju sa njima sa ciljem da ojača
svoj pregovarački položaj u Beogradu.'9 Prvog septembra Hitler je napao Poljsku, što
je dovelo do izbijanja Drugog svetskog rata. Žalosno nespremna Italija je proglasila
neutralnost.

Dok je Musolini razmišljao da li i kada bi trebalo da uđe u rat na Hitlerovoj strani, Pave-
lić je postao hrvatski čovek trenutka u Rimu. U neobaveznom razgovoru 23. januara 1940,
on i Ćano su podelili Jugoslaviju. Ustašeće zapaliti ustanak u hrvatskim područjima Jugosla-
vije, zauzeti Zagreb i proglasiti nezavisnost. Da bi se zaustavio jugoslovenski protivnapad,

16 Count Galeazzo Ciano, Ciano's Diplomatic Papers (1948), 98-105.

17 Count Galeazzo Ciano, The Ciano's Diaries, 1939-1943 ( 1946), 7. februar 1939.
18 Dragoljub Živojinović, „Yugoslavia", European Neutrals and Non-Belligerents During the Second World War
(2000), 221.
19 Dobra studija, mada malo zastarela, J. B. Hoptner, Yugoslavia in Crisis 1934-1941 (1962)
Pavelić će da pozove italijanske trupe da okupiraju Hrvatsku. Kasnije će italijansku hege-
moniju uspostaviti hrvatska monarhija pod Kućom Savoja, koja bi je vezala za Italiju perso-
nalnom unijom sa Savojskom vladajućom dinastijom. Carinska unija između dve zemlje će
pretvoriti Hrvatsku u italijanski „Mandžuko". Nemci će biti isplaćeni slovenačkim Maribo-
rom, ali, kako je Pavelić naglasio, njihove planove na Jadranu onemogućiće italijansko-hr-
vatski „Katolički front". Crna Gora će dobiti nezavisnost, a italijanski protektorat, Albanija,
će se proširiti pripajanjem Kosova, provincije na jugu Jugoslavije, gde je živelo pretežno
muslimansko stanovništvo.

Uprkos ovim izazovnim mogućnostima, Ćano je upozorio Pavelića da vreme još nije
bilo zrelo za akciju.20 Velika pitanja - koliko hrvatske obale će uzeti Italija i kolika će biti
njena kontrola nad hrvatskom državom - ostala su netaknuta. Cano je zabeležio u svom
dnevniku da su Musolinija ruke „svrbele" da krene u akciju, a posle još jednog sastanka
sa Pavelićem, 10. maja, razmišljao je: „Hrvatska situacija postaje sve zrelija i ako suviše
odlažemo, Hrvati će se udružiti sa Nemačkom." Duče se složio: „Moramo brzo da dela-
mo."21 Istog dana, Hitler je napao Francusku. To je navelo Musolinija da još više poželi da
se dokopa francuskog imperijalnog plena. Mesec dana kasnije, ustaše su poslale Ćanu
memorandum u kome su molile za vojnu pomoć kako bi odvojile Hrvatsku od Jugoslavije
i proglasile nezavisnu hrvatsku državu pod italijanskim pokroviteljstvom.22 Dok je Muso-
lini žurio da uvede svoju zemlju u rat, njegovo razmišljanje o jadranskom pitanju bilo je
opterećeno iluzijama: da će Nemci zaboraviti na Trst i Rijeku, i da će ga Berlin ostaviti da
slobodno deluje protiv Jugoslavije.

Rat: Jugoslavija ili Grčka?

Uveren daje Vermaht zadao težak poraz Francuskoj, Musolini je 10. juna uveo prilič-
no ujedinjenu zemlju u rat na strani Nemačke. U specifičnim oklonostima koje su postoja-
le krajem maja i početkom juna, najveći deo italijanske vladajuće elite, uprkos određenim
sumnjama, pristao je na taj korak. Trenutak je izgledao pogodan čak i za jednu tako slabo
opremljenu zemlju za rat kakva je bila Italija. Jer ko je mogao da dovede u pitanje Dučeo-
i/u računicu da Engleska neće biti u stanju da se sama odupre žestini Firerovog besa? Posle
oštre i pobedonosne bitke, Italija će kontrolisati kapiju Sredozemlja i pokupiće imperijalna
olaga na račun nemoćnih Zapadnih sila.

Dok je objavljivao rat, Musolini je nevoljno najavio da će odustati od napada na Jugo-

;laviju i Grčku. Neodlučna Vrhovna komanda i duga ruka Nemačke predstavljale su ono
ito je prisiljavalo Dučea na uzdržanost. Zaista, Nemačka je imala sasvim drugačiji plan od
ijega za Jugoslaviju, plan koji je bio protivan italijanskom „uporednom ratu". (Bila je to for-
nula koja je izražavala Musolinijevu nameru da sačuva italijansku autonomiju u ratu koji
:e biti komplementaran nemačkim borbama u Evropi, dok će on nezavisno nastojati da
jstvari italijanske imperijalističke ciljeve u severnoj Africi i na Balkanu pod zaštitom Oso-
'ine.) Hitlerova definicija evropskog Novog poretka zahtevala je da Nemačka uspostavi
'last nad Jugoslavijom, preko bilateralnih ugovora koji bi obezbedili Trećem Rajhu veoma

0 DDI, IX, III, 194, razgovor između Ćana i Pavelića, 23. januara 1940.
1 The Ciano Diaries, 9. april i 10. maj, 1940.
2 DDI, IX, IV, 848, Hrvatski nacionalni odbor Ćanu, 10. juna 1940.
potrebne sirovine pod povoljnim uslovima. Dok je Musolini žudno očekivao napad, bilo
na Jugoslaviju, bilo na Grčku - ili na obe istovremeno - Hitler je nastojao da očuva mir na
Balkanu. Ambicija Italije da stekne slavu na bojnom polju, smatrao je, mogla se ograničiti
na severnu Afriku. Prećutno razumevanje između Nemačke i Jugoslavije, koje je Beograd
prihvatio sa zahvalnošću, značilo je da Berlin treba da odvrati Italiju od preduzimanja bilo
kakvog „luđačkog koraka."23 Ako Musolini nije sasvim razumeo nemačke napore da isklju-
či Jugoslaviju iz njegove sfere interesa, njegovo miroljubivo držanje u junu, teško da se
moglo razumeti kao da se zauvek odrekao balkanske avanture.
Jugosloveni su odavno shvatili da Musolinijeve pomirljive reči treba uzeti sa nepove-
renjem. Ne bi se reklo da ih je umirilo Ćanovo smirujuće obećanje da će Italija ući u rat
„na glavna, a ne na sporedna vrata."24 Takvo obećanje bilo je u skladu sa Musolinijevim beskraj-
nim uveravanjima vlade u Berlinu da Italija nije razmatrala preduzimanje bilo kakve akcije
protiv Jugoslavije ili Grčke.25 Začudo, Hitler je bio taj koji je 1. jula obavestio oduševljenog
Musolinija da je Vermaht otkrio riznicu francuskih i savezničkih dokumenata napuštenu u
železničkom vagonu u La Šarite-sir-Saone (La Charité Sur-Saòne). Ovaj zaplenjeni materi-
jal sadržao je dokaze da su jugoslovenska i grčka vlada, dok su obećavale prijateljstvo Ita-
liji i Nemačkoj, tražile podršku od Saveznika jezikom punim antifašističkih tonova. Hitler
je ležerno predložio da Italija izmiri račune sa svojim starim jadranskim neprijateljem.26
Osokoljen Firerovom podrškom, Duče je jedva čekao da udari preko Jadrana kako bi se
osvetio zemlji za koju nije nalazio mesto u fašistički preuređenoj Evropi.
Tokom Canove posete Berlinu 7. jula, Hitler je shvatio da time što podržava Musolinije-
vu želju da započne rat na Balkanu, istovremeno ugrožava vlastite planove. Nemački plan
za napad na Sovjetski Savez imao je prednost nad „uporednim ratom" Italije. U odgovoru
na Ćanovu opasku da je Duče spreman da „likvidira" Jugoslaviju, Firer je poslao poruku
da su rizici ovakvog napada bili suviše veliki, ukoliko se ceo Balkan ne zapali. Razume se,
Duče će moći da interveniše u Jugoslaviji, ali ne dok ne kucne pravi čas.27
Da bi se pripremio za taj čas, Musolini je naredio Vrhovnoj komandi da se spremi za
napad na Jugoslaviju. General Mario Roata (Roatta), zamenik načelnika vrhovne komande,
pripremio je početkom jula plan koji je predviđao pokret italijanskih trupa sa ciljem da zao-
biđu glavne jugoslovenske linije odbrane tako što će napasti preko Austrije, sa istovreme-
nim prodorom preko Julijskih Alpi. Ali to neće biti lako. To jezahtevalo veliki pokret trupa,
iako jedinice u doline Poa nisu raspolagale sa dovoljno tenkova, kamiona i antitenkovskih
topova. Da bi izbegao logističke probleme napada na Jugoslaviju napornim penjanjem
preko Julijskih Alpi, Roata je očekivao dozvolu nemačke vlade da izvidi jugoslovensku
odbrambenu liniju duž njene granice sa Nemačkom. Nadao se da će provesti italijanski
napad preko Austrije sa vojskom od osam do deset divizija koje bi prevezlo 9.000 nemač-
kih kamiona. Da li će Hitler dopustiti slobodan prolaz kroz nemačku teritoriju? Suočen sa
ovom maštarijom, Badoljo je oklevao da se izjasni. Akcija protiv Jugoslavije bila bi moguća
samo onda kada Italija završi borbe u severnoj Africi. U međuvremenu, trebalo je obezbe-
diti nemačku saradnju i uvući Mađare - što je bila zaista nemoguća misija.

23 Martin Creveld, Hitler's Strategy, l940-l941:The Balkan Clued 973), 11.

24 The Ciano Diaries, 7. mart, 1940,11. novembar 1940.
25 DGFP, D, IX, 360, Makenson Ministarstvu spoljnih poslova, 1. juna 1940; 373, Musolini Hitleru, 2. juna 1940.
26 DGFP, D, X, 73, M e m o r a n d u m Ministarstva spoljnih poslova, 1. juli 1940; Alfieri Ćanu, 1.juli 1940.
27 DGFP, D, X, 129, Razgovor između Hitlera i Ćana, 8. jula 1940; Ciano's Diplomatic Papers, Razgovor između
Hitlera i Ćana, 7. jula 1940.
 Tokom avgusta, Nemci su učinili sve da spreče sukob Italije sa Jugoslavijom. Gene-
ral Franc Halder, načelnik Vrhovne komande Vermahta, bio je odlučan: „Italijani predlažu
napad na Jugoslaviju i žele nemačku pomoć: nemački transport za napad, nemačku or-
ganizaciju za snabdevanje. Kakva neverovatna drskost!"28 Uznemiren spremnošću svog
saveznika da uđe u rat, Hitler je odbacio italijanski plan naglasivši daje „on savršeno ne-
zainteresovan za bilo kakav napad na Jugoslaviju." Britancima „ne treba dati mogućnost
da stvore baze u Jugoslaviji, a nemačko-italijanski vojni razgovori o tom predmetu nisu
potrebni".29
Kada je primio ove obeshrabrujuće vesti, Musolini je rekao Badolju „da uspori tem-
po" ratnih priprema protiv Jugoslavije. Rasterećen, Badoljo je sve planove „stavio u fijoku
da budu izvučeni samo onda kada se završi sa Engleskom."30 Roata se lako sa tim složio.31
Time se Musolini vratio na početak. Napašće Jugoslaviju samo ukoliko dođe do žestoke
unutrašnje pobune.
Poštujući nemački veto za bilo kakvu vojnu akciju protiv Jugoslavije, Musolini je pro-
pustio da dovede u pitanje izvestan broj prećutnih pretpostavki nemačke politike: Hitle-
rovu odlučnost da zavlada jugoslovenskom privredom, mahinacije nacista sa hrvatskim
ustašama i odbijanje Nemačke da prizna da je Jugoslavija u interesnoj sferi Italije. Štaviše,
Musolini nije odbacio svoju prećutnu pretpostavku: da je Grčka koja je na Sredozemlju,
„na italijanskom moru", bila lak plen za italijanski napad.
Kao da vođenje teških borbi sa tankim sredstvima u severnoj Africi nije bilo do-
voljno, Vrhovna komanda je na Musolinijev zahtev, razmatrala razloge za i protiv na-
pada na Grčku. Šesnaestog jula, bio je izrađen „Plan G", koji je predviđao ograničenu
ofanzivu. Inspiraciju za plan dao je Ćano, koji je čeznuo da proširi svoju albansku
„veliku grofoviju". Kako je to objasnio general Roata, „poduhvat nije zamišljen kao 'rat'
protiv Grčke, već kao jednostavna mera predostrožnosti, koja se mogla izvesti bez
borbe."32 Pošto je Vrhovna komanda imala pune ruke posla boreći se protiv Britanaca
u severnoj Africi, ona nije bila oduševljena avanturom na Balkanu. Generali su računa-
li da će Nemci sprečiti Musolinija da interveniše u Grčkoj, kao što su to učinili kad se
radilo o Jugoslaviji.
Dvanaestog oktobra, nemačke trupe su ušle u Rumuniju bez prethodnog dogovo-
ra sa Italijom ili poziva da se pridruži u akciji. Besan što ga je Berlin po ko zna koji put
mimoišao, Musolini je tri dana kasnije, pozvao svoje vojne komandante i izložio im svoj
plan da okupiraju čitavu Grčku, što je bila namera koju je brižljivo skrivao od Hitlera.
Musolini je uzeo zdravo za gotovo da će se siromašna Grčka prestraviti i odmah predati.
Slušajući savete neznalica koji su ga ubedili da će nešto mita otkloniti grčki otpor, Muso-
lini je zanemario nerešene probleme logistike i neizvesne izglede započinjanja napada
na početku kišne sezone u krševitom planinskom terenu, lako su bili protivni, njegovi
generali su krenuli za njim kako nikakva kritika ne bi dovela u sumnju Dučeovu struč-
nost u vojnim stvarima.

28 Francz Halder, War Diary, 1939-1942 2. vols. (1988), 1:549 (14. avgust 1940)
29 DGFP, D, X, 343, Odeljenje strane obaveštajne službe Vermahta šefu nemačke Vrhovne komande (Rintelen
Report), 9. avgusta 1940.
30 ACS, Gracianijeve hartije, 58, f. 47, sf. 9,18. i 22. avgust 1941.
31 DDI, IX, V, 427; Alfieri Ćanu, 16. avgust 1940; DGFP, D, X, 353, razgovor i z m e đ u Ribentropa i Alfierija, 17.
avgust 1940.
32 Ma rio Roata, Otto milioni di baionette: L'esercito italiano in guerra dal 1940-1944 ( 1946), 120.
 Jedva nekoliko nedelja posle napada na Grčku, 28. oktobra, zemlju koja je velika kao
jedna petina Italije, Musolinijeve legije su pretrpele poniženje, pošto su oterane preko
albanske granice. U strahu od mogućnosti da doživi italijanski Denkerk, Musolini je molio
Nemce da spasu njegove zaglavljene trupe. Firer je obećao operaciju Marita. Italijanski na-
pad na Jugoslaviju nestao je u grčkoj noći, zamenjen strahom da će osvetoljubiva zemlja
Južnih Slovena napasti italijansko ranjivo krilo u severnoj Albaniji. Italijanski „uporedni
rat" kao da je nestao u dimu borbe protiv Grčke. Na početku 1941, nepredviđena nemačka
invazija na Jugoslaviju oživeće italijanski san o „životnom prostoru" (spazio vitale) na Bal-
kanu i obnoviti vojničku odlučnost da se vodi „uporedni rat" bez nemačkog uplitanja. Sve
protivrečnosti i iluzije u Musolinijevoj politici prema Hrvatskoj proteklih godina, izvešće
se bez ikakve ozbiljne ponovne procene. Zato će se istorija ponoviti. U svom traganju za
imperijom u bivšoj Jugoslaviji, Musolini će predstavljati mlađeg partnera u savezu Osovi-
ne čija će sudbina na kraju biti Götterdämmerung (Sumrak bogova).
II Rasparčavanje Jugoslavije
Italija i kraj Jugoslavije

Dugo je Musolini prezirao jugoslovenske narode smatrajući ih gomilom primitivnih

plemena koja nisu bila vredna da postanu nacija. Takođe je duboko mrzeo aneksiju
„italijanske" Dalmacije 1919. godine, od strane tek stvorene države. Beograd je odgova-
rao istom merom ismejavajući fašizam kao maskaradu razmažene italijanske dece koja
su se pretvarala da su nacija muževnih ratnika. Zahvaljujući tom uzajamnom preziru, rat
je pretio kao čin s predumišljajem, kao preventivni udar, ili kao rezultat krivog proračuna.
Dva slučajna italijanska vazdušna napada početkom novembra na makedonski pogranič-
ni grad Bitolj gotovo da su ubedila Jugoslovene da napadnu izloženo severno krilo itali-
janskih armija koje su se borile sa Grcima u Albaniji. Međutim, umesto toga, nesigurni u
francusku podršku, odlučili su se za prikriveni pokušaj pomirenja. Advokat Vladislav Stakić,
agent princa Pavia, sreo se tajno sa grofom Ganom, 11. novembra 1940, u Rimu, sa navod-
nim ciljem da raščisti prethodne nesporazume i ispita mogućnost pretvaranja sporazuma
iz 1937. u savez koji bi obuhvatio i demilitarizaciju Jadrana. Musolini je bio„ohrabren" ova-
kvim potezom, a Ćano se nadao da će iskoristiti Jugoslaviju kao tampon protiv Sovjetskog
Saveza i protiv Nemačke.33 U nameri da spreči dalju italijansku agresiju na Balkan, Hitler
je privoleo Musolinija na pogodbu: italijansku garanciju jugoslovenskih granica i Solun34
kao nagradu, u zamenu za jugoslovensko priznanje da Italija ima premoć nad Jadranskim
morem. Zahvaljujući italijanskim neuspesima u Albaniji - kao i Hitlerovom upozorenju da
ne pravi nevolje na Balkanu - Musolini je bio voljan da se pokori, ali samo onda kada Italija
bude zadala odlučan udarac Grčkoj.35 Da bi zadobio poverenje Beograda, Ćano je, uz pot-
punu saglasnost Dučea,„demobilisao" Pavelića.36

Jugosloveni su bili uhvaćeni u procep. Želeli su da budu ostavljeni na miru, ali niti su
mogli da izbegnu zastrašujući lik Trećeg rajha, niti da zanemare događaje koji su se ubrza-
no odvijali. Svesni vlastite slabosti, pokušali su da nahuškaju Rim na Berlin kako bi dobili
na vremenu da naoružaju zemlju. U svakom slučaju, računali su da će se Britanci iskrcati na
Jadranu. Ova neizvesna pretpostavka održavala se u pokušajima da se sile Osovine drže
na odstojanju posredstvom neobavezujućih i besmislenih ugovora: pakt o nenapadanju
sa Nemačkom i obnova italijansko-jugoslovenskog ugovora o neutralnosti iz marta 1937.
Međutim, „dinamični" Treći rajh je s prezirom odbacivao ugovore o nenapadanju kao deo
bivšeg sveta oslabljenih pacifista. Samo pristupanjem Trojnom paktu mogla je Jugoslavija
da ide u korak sa nacističkim Novim poretkom.37 Takav dokument Mađarska je potpisala

33 The Ciano Diaries, 11. novembar 1940.

34 Ciano's Diplomatic Papers, 408-411.
35 DGFP, D, XI, 383, Musolini Hitleru, 22. novembar 1940.
36 DDI, IX, VI, 236, Pavelić Anfusu, n. 1, 260. Anfuso Ćanu, 8. decembar 1940, i 392, Anfuso Ćanu, 2. januar
1941.
37 DGFP, D, XI, 549, Ribentrop poslanstvu u Jugoslaviji, 21. decembra 1940, i 551, Heren Ministarstvu spoljnih
poslova, 23. d e c e m b a r 1940.
20. novembra 1940, Rumunija 23, a Slovačka naredni dan. Prvog marta, Bugarska je ušla u
pakt. Sada je bio red na Jugoslaviju.
Tokom januara i februara 1941, Stakić i Musolini su odmeravali jedan drugog. Na po-
četku, Musolini je verovao da je jugoslovenski posrednik želeo da iskoristi zastoj na grč-
kom frontu kako bi izvukao od njega ustupke. Ali u svojoj zajedničkoj želji da zaustave
nemačku ekspanziju na Balkan, oni su uobličili grub plan. Pre nego što pristane na Trojni
pakt, Jugoslavija bi potpisala poboljšanu verziju pakta sa Italijom iz 1937. Tako bi Beograd
mogao da izbegne nemački diktat, a Rim bi postigao bolju ravnotežu sa Trećim rajhom
unutar Osovine. Ukoliko se bude sarađivalo sa Italijom, Musolini će se odreći ustaša. U po-
gledu ratnih operacija, Duče je verovao da će dogovor sa Jugoslavijom da „ubrza propast
Grčke".38 Operacija Marita, nemački plan napada na Grčku, postao bi suvišan, a nemačka
okupacija Soluna, nepotrebna. Na svoj tipično nagli način, Musolini je sugerisao veliku
razmenu stanovništva do koje bi došlo čim Italija anektira teritorije koje su još uvek bile
pod grčkom vlašću: prelazak većine albanskog stanovništva sa Kosova u Albaniju koja je
pod italijanskom upravom, i seobu Slovena iz Julijskih Alpi u Jugoslaviju. Da bi to ostvario,
Beograd bi morao samo da demilitarizuje dalmatinsku obalu.39

lako je Musolini poverio Hitleru da su „neodređeni i bombastični" Srbi ,,u suštini ne-
prijateljski raspoloženi prema nama",40 tražio je, podzemnim kanalima preko Stakića, da
Italija, pre nego Nemačka, ima glavni uticaj u Beogradu. Međutim, Nemci su uklonili svaku
pomisao Rima na direktne dogovore sa Beogradom, tako što su obavestili Musolinija da
Jugoslavija mora da pristupi Trojnom paktu. Beograd nije imao kud da se okrene.41 A nije
ni Musolini. Svestan da je zbog vojne slabosti ostao sa malo uticaja u Berlinu i uvređen
ohološću princa Pavia, Musolini je prepustio Hitleru carte blanche u Beogradu.42 Nemci
su bili zahvali što je Musolini popustio, ali će oni, kao i uvek, odlučivati o jugoslovenskim
stvarima u skladu sa vlastitim interesima.

Jugoslavija je potpisala Trojni pakt 25. marta 1941. To ne treba shvatiti kao potpunu
kapitulaciju, jer, izbegavajući tešku vojnu obavezu da obezbedi slobodan prolaz Hitlero-
vim divizijama koje su išle u Grčku, Jugosloveni su stekli privilegovan položaj u Trojnom
bloku koji nisu imali ostali članovi. Suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije bili su
garantovani, a Solun, „simbol spasa" za Srbiju u Prvom svetskom ratu, bio je nadohvat ru-
ke. Vlada u Beogradu donela je dalekosežnu odluku time što je prekinula svoje istorijske
veze sa Britanijom i Francuskom u korist saveza sa silama Osovine. Suočeno sa velikom ne-
voljom, jugoslovensko rukovodstvo nije videlo druge mogućnosti da sačuva nezavisnost
zemlje. Mnogi kritičari su oštro optuživali vladu daje oskrnavila dušu zemlje pridružujući
se Osovini.43 To je bila neosnovana tvrdnja. Britanija i Amerika su tražile od njih da „spasu

38 L. Simoni, Berlino ambasciata d'Italia 1939-43 (Rome: Migliaresi, 1946), 209.

39 DDI, IX, VI, 553, Ćano Musoliniju, 8. februar 1941, Annex V.
40 DGFP, D, XII, 76, Musolini Hitleru, 22. februar 1941.
41 DGFP, D, XII, 45, Vajcekerov memorandum, 12. februar 1941.
12 DDI, IX, VI, 671, Anfuso Musoliniju, 2. mart 1941, i 672, Anfuso Mameliju, 3. mart 1941 ; DGFP, D, XI1117, raz-
govor između Musolinija i Hitlera, 2. mart 1941, i 182, Makenzenov m e m o r a n d u m , 19. mart 1941; Simoni,
Berlino ambasciata d'Italia, 212.
13 Koloti veruje da se Cvetković bacio u ruke Trećeg rajha zaslepljen ekspanzionističkom ambicijom da zgrabi
Solun. Enzo Colotti,„Penetrazione economica e disgregazzione statale; Premese e conseguenze dell'agg-
ressione nazista ali Jugoslavia", u Enzo Colloti & Teodoro Sala, Le potenze dell'Asse e la Jugoslavia: Saggi e
documenti 1941/1943 ( 1974), 21 -22.
svoje duše" time što će se suprotstaviti Hitleru, a da pri tom nisu pružile vojnu podršku.44
A na vidiku nije bilo ni savezničko iskrcavanje u Solunu - gradu koji je bio simbol jugoslo-
venske veze sa Zapadom. Ipak, bez obzira na realpo//'t/7c,jugoslovenska vlast je, time što se
pridružila Trojnom paktu, postala saradnik i saučesnik Osovine u nacističkoj agresiji, odluč-
na da spase kožu, bez obzira na moralnu cenu. Sa svoje strane, Hitleru je bilo drago što je
završio sa jugoslovenskim oklevanjem; međutim, nemački generali su gunđali zbog toga
što su trupe koje su odlazile na jug, morale u velikom luku da obilaze oko Jugoslavije.

Dva dana kasnije, potpuno neočekivano, Beograd je doživeo državni udar koji su iz-
veli vojska i političari nezadovoljni zaokretom koji je načinila Jugoslavija prema silama
Osovine. Srbi, raspoloženi zbog svrgavanja njihove proosovinske vlade, jurnuli su na ulice
Beograda vičući „bolje grob nego rob" i „bolje rat nego pakt",45 ne razmišljajući mnogo
kako će nato reagovati Berlin i Rim. Na čelu nove jugoslovenske vlade nalazio se vazduho-
plovni general Dušan Simović, koji je verovao da je odluka o pridruživanju Trojnom paktu
ugrozila celovitost zemlje. Regent princ Pavle je bio uklonjen u korist princa Petra. Neis-
kusna vlada u Beogradu je smatrala da može da izbegne suprotstavljanje vladi u Berlinu
time što će održavati osetljivu diplomatsku ravnotežu koju su izgradili njeni prethodnici.
Britanska vlada je obaveštena da Jugoslavija neće ni proglasiti niti ratifikovati Trojni pakt.
U nedostatku prave vojne podrške iz Engleske, Jugosloveni su odbili da prime britanskog
ministra inostranih poslova Antonija Idna (Eden).46 Ali, nikoga nije moglo da zavara ovo
izigravanje neutralnosti. Beograd je krenuo putem sukoba sa Trećim rajhom. Srbi su, po
Čerčilovim rečima, možda i „pronašli svoju dušu" - potpomognuti britanskim zlatom.
Ali sasvimjebiloizvesnoda su se otisnuli na mučeničku odiseju, zasnovanu na mitskoj tra-
diciji „Nebeskog Kraljevstva" kneza Lazara iz istorijske Kosovske bitke, 1389. godine.47

Promena vlasti u Beogradu iznenadila je dva diktatora. U Berlinu, razjareni Hitler je

obećao da će da se osveti zemlji koja ga je, kako je mislio, prevarila. Kazneni napad bi ta-
kođe, zadovoljio važne strategijske imperative, time što bi se obezbedio siguran prolaz
nemačkoj vojsci preko Bugarske do grčke granice i što bi smirio Balkan uoči operacije Bar-
barosa, napada koji je Hitler planirao na Sovjetski Savez.

U Rimu je nastao pakao. Mikele Lanca (Lanza), drugi sekretar italijanske ambasade
u Berlinu, je pisao: „Šta kažu u Berlinu? Šta da radimo? Šta ako nas Jugoslavija napadne?
Nismo spremni."48 Musolini je oklevao. Njemu je bio dobrodošao ovakav razvoj događaja
koji će omogućiti Osovini da ukloni poslednju veštačku državu koju je stvorio Versaj pod
zaštitom američkog predsednika Vilsona. Osveta za vittoria mutilata uvek je imala prioritet
za fašiste. Istovremeno, Musolini se pitao kako se iz nemačkih kandži mogu spasiti Dalma-
cija i Hrvatska. Pritiskao ga je strah da će njegove trupe u Albaniji doživeti katastrofu, ako
se Jugoslavija pridruži Grčkoj. Kao i obično, držao se nadmeno dok se obraćao Nemcima:
„Već sam lično naložio generalu Kavaleru (Cavallero) da odloži ofanzivu koja je trebalo da
započne (protiv Grčke)", uveravao je Hitlera. Trupe će se prebaciti na sever jugoslovenske

44 . Breća posebno kritikuje Britance zbog neodgovornog zahteva da Jugoslavija pruži otpor dajući joj nejasna
i neosnovana obećanja za vojnu podršku. Alfredo Brecca, Jugoslavia, 1939-1941: Diplomazia della neutralità
(1978).
45 Navedeno u Srdja Trifkovic, Ustasa, Croatian Separatism and European Politics, 1929-1945 (1998), 99.
46 Creveld, Hitler's Strategy, 1940-1941,143.
47 Fraza iz Trifkovic, Ustaša..., 100.
48 Simoni, Berlino ambasciata d'Italia, 216.
granice, a Pavelić će biti pozvan u Rim „zbog rata koji će u Italiji biti popularan".49 Musolini
nije mogao da dozvoli da dođe do nemačkog napada bez učešća Italije, u strahu da bi mo-
gao biti izostavljen iz podele plena.
Nemci su u međuvremenu, glatko i brzo promenili svoje ratne planove da skrše Ju-
goslaviju pre nego što napadnu Grčku. Istovremeno, od Italijana se očekivalo da prodru
preko Julijskih Alpa i unište jugoslovensku mornaricu na Jadranu.50 Hitler je neprekidno
pritiskao Musolinija da prihvati izazov i otvori novi ratni front.
Kako ne bi pokazao slabost, Duče je naredio svojim generalima da pruže otpor jugo-
slovenskoj ofanzivi od koje su strahovali, à outrance u Rijeci i severnoj Albaniji.51 Dvadeset
devetog marta, pisao je Kavaleru: „Na početku neprijateljstava u Jugoslaviji, naložite vojni-
cima koji se nalaze na julijskoj granici da će svako ko se povuče bez naređenja sa položaja
koji se po svaku cenu moraju sačuvati, bilo da je oficir ili vojnik, biti odmah streljan."52
Sećajući se sa nelagodom kako su Grci doveli Italijane u ćorsokak na albanskom frontu,
Musolini je možda s razlogom sumnjao u snagu svojih trupa. Ali pošto do jugoslovenske
ofanzive nije došlo, njegova naređenja se nisu morala provesti u život.
Za razliku od samouverenosti u komandi nemačkih vojnih snaga (OKW), u italijanskoj
Vrhovnoj komandi prevladalo je sumorno raspoloženje tokom tih mračnih dana ratovanja
u Grčkoj. Kavalero je s žaljenjem primetio da Italija nije mogla istovremeno da se bori sa
Grcima, da drži Albaniju protiv jugoslovenskih snaga od „ne manje od 200.000 ljudi" i da
šalje trupe i artiljeriju na Julijske Alpe gde će ih napasti.53 Roata se bojao otvaranja novog
fronta, pre nego što Nemci skrše jugoslovenski otpor.54 Samo brzo nemačko napredova-
nje, smatrali su generali, moglo je da spase Italiju od vojne propasti.55 Ali, ako dođe do
napada, sam general Roata je bio spreman da ratuje na poseban način: „Neka se zna da će
'četnici' ili civili, koji dolaze s druge strane granice i koji započnu neprijateljstva, sabotažu
ili pobunu, biti odmah streljani."56
Suočen sa pesimizmom svojih komandanata, Musolini je prikriveno nastojao da od-
loži izbijanje rata, tako što je uputio u Beograd svog specijalnog izaslanika, Frančeska Đor-
đa Mamelija, da deluje kao posrednik. Sa svoje strane, Simović koji je hteo da mobiliše i
ponovo izgradi unutrašnje jedinstvo i dobije čvrste garantije od Saveznika, pokušavao je
da privoli Musolinija da pruži podršku u nastojanju da se odloži nemački napad na Solun.
Ali to nije učinio diskretno, na diplomatski način. Ako Nemci krenu na željenu egejsku
luku, upozorio je Musolinija, Jugosloveni će napasti izložene italijanske trupe u severnoj
Albaniji.57 Uvređen zbog ovakvog pritiska i zabrinut zbog nepovoljnog razvoja rata protiv
Grčke, Musolini je oklevao, nadajući se da će kriza da prođe. Ali, zajednička želja Rima i
Beograda da izbegnu rat bila je samo privremena podudarnost. Pre svega, princ Pavle je
bio nepristupačan. On niti je verovao Italijanima, niti je bio zainteresovan za razmenu

49 DFGP, D, XII, 226, Makenzen Berlinu, 28. mart 1941.

50 NAW.T-821,128,320-321, Guconijeva nota za Rintelena, 30. mart 1941.
51 NAW, T-821, 127, 798'99, Musolini Kavaleru, 29. mart 1941; 128, 553-54, Roata Ambroziju, 2. april 1941;
DGFP, 289, D, XII, Musolini Hitleru, 6. april 1941.
52 NAW,T-821,127, 798, Musolini Kavaleru, 29. mart 1941.
53 NAW, T-821,128, 251-54, CS izveštaj, 29. mart 1941,128, 456-59, CS izveštaj, 29. mart 1941.
54 Fortunato Minniti,,,Profili dell'iniziativa strategica italiana dalla non belligeranza a la guerra parallela; Storia
contemporanea XVIII, no. 6 (decembar 1987): 1113-1195.
55 NAW,T-821, 128, 320-321, Guconi Rintelenu, 30. mart 1941.
56 NAW,T-821, 128, 553-554, Roata Ambroziju, 2. aprii 1941.
57 DDI, IX, VI, 837, M a m e l i Ćanu, 3. april 1941.
stanovništva.58 Slanje posrednika da ispita Dučeove namere bio je trik kako bi odugovla-
čio pregovore što je duže moguće u nadi da će čudo spasiti njegovu zemlju od Osovine.
A Musolini nije bio taj koji se mogao suprotstaviti Hitlerovoj odluci da uništi nesrećne
Jugoslovene.59 Firer je pisao: „Iznad svega, Duče, jednu stvar smatram važnom: Vaš front u
Albaniji ni u kom slučaju ne srne da popusti."60 Njegove reči su bile dovoljne: ohrabren, Mu-
solini je posegao za oružjem.

Bez upozorenja, 6. aprila, onog dana kada su Jugosloveni potpisali ugovor o nenapa-
danju sa Sovjetskim Savezom, nemačke štuke su prosule kišu bombi na nebranjeni Beo-
grad, posle čega je usledio brz i smrtonosni napad. Istovremeno, italijanski bombarderi su
napali gradove u Dalmaciji. Pred napredovanjem neprijatelja koga su sačinjavali Nemci,
Italijani, Mađari i Bugari, slabo obučena i opremljena jugoslovenska vojska razbacana po
širokom prostoru, nije mogla da pruži otpor. Njeni redovi bili su oslabljeni dezertiranjem
vojnika pripadnika nacionalnih manjina. Mnogi Hrvati su nagrnuli u svoje omiljene krčme
da nazdrave propasti srpske hegemonije. Sedamnaestog aprila, poražena i razbijena, de-
moralisana jugoslovenska vojska priklonila se neizbežnom i potpisala bezuslovnu preda-
ju. Krajem aprila, nemačke snage su porazile Grke i time se naplatile za neuspehe italijan-
ske intervencije. Jugoistočna Evropa je ležala pred Hitlerovim nogama.

Italijani su bili aktivni na tri fronta. U Albaniji, pošto je rat protiv Grčke još uvek be-
sneo, trupe jedva da su se micale. Oslabljene linije, međutim, očuvale su svoje položaje
suočene sa nekoliko odlučnih jugoslovenskih napada, koji su ipak bili nešto slabiji nego
što se Vrhovna komanda u početku bojala. Posle kratkog perioda, Italijani su preduzeli
ofanzivu i pregazili Jugoslovene koji su hrabro branili svoje položaje ili se predavali dugo
posle opšteg prekida neprijateljstava. Jedanaestog aprila Italijani su se sastali sa nemač-
kim motorizovanim kolonama koje su napadale iz Bugarske, kod Ohridskog jezera i De-
bra u Makedoniji. Oko sedamnaestog, Italijani su ušli u Kotor i Cetinje. Vojna obaveštajna
služba (SIM) pod sposobnim vodstvom generala Gezara Amea (Amé), bila je u stanju da
olakša italijanske nedaće na albanskom frontu tako što je provalila jugoslovensku šifru
kojom je opisan položaj neprijateljskih trupa.61 Jugoslovenska komanda je bila potpuno
dezorijentisana kada je italijanska obaveštajna služba ubacila dezinformacije u jugoslo-
venske radio veze. Iz Zadra su Italijani prodirali dalje; posle nekoliko neuspeha stigli su do
važnog železničkog čvora u Kninu i uspešno presekli jugoslovensko povlačenje u Bosnu.
Ukoliko bi Jugosloveni stiglo do tog planinskog terena, bili bi u prilici da vode iscrpljujući i
dugotrajni gerilski rat. Taj dan je samo odložen. Na severu, ne nailazeći na otpor, izdvojena
grupa motociklista, odlučnih da stignu pre Nemaca u Ljubljanu, požurila je i 11. aprila brzo
preuzela kontrolu nad gradom.62

Mađari i Bugari koji su se malo borili, požurili su da učestvuju u pljački. Mađari su

tražili Bačku, dok su Bugari zgrabili dobar deo Makedonije. Nemci su brzo povukli svo-
je iskusne jedinice zbog važnijih poslova koji su ih čekali na Istočnom frontu i ostavili
operaciju čišćenja svojim saveznicima iz Trojnog pakta. Koristeći se trenutnim zatiš-
jem mnoge jugoslovenske jedinice su uspele da se izvuku sa svojim oružjem kojim će

58 Breccia, Diplomazia della neutralità, 449.

59 DDI, IX, VI, 838, Ćano Mameliju, 3. april 1941.
60 DGFP, D, XII, 281, Hitler Musoliniju, 5. april 1941.
61 Fortunato Fattuta, La campagna di Jugoslavia, aprile 1941 - settembre 1942 (1996), 35.
62 Salvatore Loi, Le operazioni delle unita italiane in Jugoslavia (1941-1943) ( 1978), 60,133-138.
se kasnije boriti u gerilskom ratu. Samo je kostur nemačkih okupacionih snaga ostao
da posedne gradove u krnjoj Srbiji.
Uprkos višegodišnjih priča o ratu protiv Beograda, Musolini nije pripremio svoju
ratnu mašineriju za munjevit vojni udar. Ratoborni stav je prikrio nedostatak brižljivih
priprema. Kao i obično, Musolini je očekivao da se Jugoslavija raspadne sama od sebe.
Zapanjujuća brzina kojom je Osovina izvojevala pobedu, zatekla je Dučea bez plana:
kako da postupi sa ostatkom jugoslovenske teritorije ili kako da stvori novu hrvatsku
državu. Ko će biti italijanska marioneta u Zagrebu? To neće moći da budu umereni hr-
vatski separatisti, čiji je glavni predvodnik bio Vlatko Maček, pošto je seljački vođa na-
ljutio Musolinija 1939. ulaskom u jugoslovensku vladu, umesto da spletkari sa njim oko
hrvatskog ustanka. Samo mala radikalna grupa - hrvatske ustaše, uživala je poverenje
u Rimu. Otuda je Musoliniju zapao za oko Ante Pavelić čija je glavna vestina ležala u ko-
rišćenju noževa i bombi.

Musolini i ustaše

Kada je Hitler obavestio Musolinija o svojoj odluci da napadne Jugoslaviju 27. marta,
nije pomenuo Pavelića i ustaše.63 (Nije ni čudo, pošto je istog dana Hitler uveravao ma-
đarskog regenta Mikloša Hortija da njemu prepušta Hrvatsku; dva dana kasnije, Horti je
mudro odbio ponudu64.) Duče je požurio da popuni prazninu podržavajući Pavelićev se-
paratizam.65 Nije bilo vremena za gubljenje. Odlučan da ima svoje poslušnike u Zagrebu
pre nego što Hitler stigne sa svojim kvislinzima, Duče je 29. marta, pozvao Pavelića u vilu
Torlonija što je bilo prvi put da su se sreli licem u lice otkad je hrvatski izbeglica stigao u
Italiju, dvanaest godina ranije. Posle nevezanog razgovora, Musolini je obećao da će ga
postaviti za gospodara Zagreba u zamenu za italijansku aneksiju dalmatinske obale. Pave-
lić se složio, ali se pribojavao da se suoči sa svojim zemljacima koji su već bili uznemireni
zbog italijanskog iredentizma.66 Međutim, ništa nije bilo ostavljeno napismeno. Musolini
je dozvolio ustašama koji su bili internirani na Liparskim ostrvima do pređu u Pistoju gde
su ih snabdeli uniformama i opremom. Pavelić je u Firenci dobio radio-stanicu za večernje
emitovanje programa za Hrvatsku.

Dučeovi strahovi nisu bili bezrazložni, jer su Nemci, posle početka neprijateljstava
protiv Jugoslavije, upali u Hrvatsku odlučni da zavladaju ekonomijom i da kontrolišu vla-
du. Nemačka je već obezbedila važne ustupke i 1941. držala prvo mesto u jugosloven-
skom uvozu i izvozu.67 Snažna peta kolona od 150.000 Folksdojčera (Volksdeutsche) od-
lučno se tome pridružila. Italofob, Edmund Glez fon Horstenau (Glaise von Horstenau),
nemački general - opunomoćenik u Zagrebu, podržao je hrvatski stav da bi privreda bila
osakaćena ukoliko bi Dalmacija pripala Italiji. On je obavestio Hitlera da je Zagreb bio sna-
žno progermanski nastrojen, nasuprot jedinstvenom neprijateljskom stavu prema Italiji
koji postoji u celoj zemlji.68

53 DDI, IX, VI, 792, Hitler Musoliniju, 27. mart 1941 ; DGFP, D, XII, 224, Hitler Musoliniju, 28. mart 1941.
54 JozoTomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration (2001), 48.
55 DDI, IX, VI, 795, Musolini Hilteru, 28. mart 1941 ; DGFP, D, XII, 226, Makenzen Berlinu, 29. mart 1941.
56 Filipo Anfuso, Da Palazzo Venezia al Lago di Garda (1936-1945), (1957), 157-164.
57 Norman Rich, Hitler's War Aims (1973), 198.
58 Peter Broucek, General in Zwielicht: Die Lebenserinnerungen Edmund Glaises von Horstenau, 3. vols. (1980,
1983,1988), II: 82.
 Nemci su prvo izdvojili popularnog političara Mačeka da bude vođa Hrvatske. Vlada
u Zagrebu podržana od strane većine Hrvata dozvolila bi im da smanje svoje okupacio-
ne snage - što je bio praktičniji odgovor od okretanja nepoznatom bivšem sunarodniku
kome je možda bilo neophodno snažno prisustvo Vermahta da bi ostao na vlasti, uko-
liko ideološki bude bliži nacističkom režimu. Kao priznati vođa Seljačke stranke, koja je
imala duboke korene u hrvatskom selu, Maček je jednom uzviknuo: Mismojugoslovenski
sudetski Nemci! Ali, kada nije pokazao spremnost da potpiše sporazum sa Trećim rajhom,
Nemci su upravili svoju pažnju na pukovnika Slavka Kvaternika, proverenog ustašu koji je
bio izrazito antiitalijanski nastrojen. Pavelić, italijanski štićenik, bez mnogo sledbenika u
Hrvatskoj, mogao se sa lakoćom skrajnuti. Kao bivšem austrijskom oficiru, Kvaterniku su
prijala nemačka laskanja. Zloglasni nacista, Zigfrid Kaše (Kasche), nemački poslanik u Za-
grebu, predano je radio da poveže lokalne hrvatske ustaše sa Nemačkom. Bio je spreman
da zanemari Italiju i grupu izbeglih ustaša oko Pavelića. Sve je bilo spremno za nemački
udar. Nacisti su stigli na imanje gde se Maček povukao i prisilili ga da prihvati režim pod
vodstvom Kvaternika. Maček je poslušao i pozvao hrvatski narod da se zakune na vernost
novoj vladi. Poslednja smetnja ustaškoj vlasti bila je time uklonjena. Tako je stvorena tzv.
Nezavisna Država Hrvatska (NDH) koja jezvanično proglašena 10. aprila.69 Istorija je teško
presudila Mačeku. On je pobegao iz Beograda dok je još uvek bio član jugoslovenske vla-
de i propustivši da preuzme vodstvo nad svojim sunarodnicima Hrvatima, prepustio ih
ustašama.70 Ali, on je odbio da služi kao nemački poslušnik i nije skrivao svoj prezir prema
naporima ustaša da raširenih ruku dočekaju nemačke i italijanske snage u Hrvatskoj.

Izgledi da Hrvati potpadnu pod nemački uticaj, izazvali su paniku u Rimu. Musolini
se 11. aprila, užurbano sastao sa Pavelićem potvrdivši još jednom njihov usmeni dogovor
od 19. marta, i poslao ga u Hrvatsku da preuzme političku vlast u svoje ruke, pre nego što
bude isuviše kasno.

Čim je stupio na tie svoje domovine, prvi put posle deset godina, Pavelić se 13. aprila
sreo sa nemačkim predstavnicima i Kvaternikom u Karlovcu, nekih šezdesetak kilometara
jugozapadno od Zagreba. Musolini je tamo žurno poslao Ćanovu desnu ruku, Filipa Anfu-
za (Anfuso) kako bi bio siguran da će Pavelić sprovoditi italijansku, a ne nemačku politiku.
Ali svestan da su Nemci naklonjeniji Kvaterniku, a da on sam ne uživa dovoljnu podršku u
Zagrebu, Pavelić je znao da nije u situaciji da odbaci Musolinija. U skladu s tim, poslao je
Dučeu telegram obećavši da će štititi posebne italijanske interese u Dalmaciji. Rim je uz-
vratio time što ga je priznao za Poglavnika novoproglašene vlade u Zagrebu.

Na koji će način Pavelić sa svojom ofucanom grupom od nekoliko stotina sledbenika

još uvek u uniformama iz italijanske kampanje u Etiopiji - koje je kao bez duše pratio An-
fuzo - uspeti da nadmaši Kvaternika koga su podržavali Nemci?71 To je ličilo na sizifovski
posao. Zagreb je vrveo od nadmenih vojnika Vermahta koji su marširali guščijim korakom,
kao i od nacističkih agenata okruženih gomilom fanatičnih Folksdojčera koji su uzbuđeno
mahali svastikama i divlje pozdravljali dok su se tenkovi valjali po kaldrmisanim ulicama
prestonice. Zahvaljujući velikom broju Folksdojčera, Zagreb je bio jedini okupirani grad

69 Trifkovic, Ustasa.., 108.

70 O v o je gledište L. S. Stavrianos, The Balkans Since 1453 ( 1959), 172.
71 Erik Gobeti piše da je Pavelića na njegovom putu do Zagreba pratilo 240 ljudi. „Da Marsiglia a Zagabria:
Ante Pavelić e il m o v i m e n t o ustaša in Italia (1929-1941 )" u L'Italia fascista potenza occupante: lo scacchiere
balcanico, ed. Brunello Martelli (Trieste, Qualestoria, XXX, 1 j u n e 2002), 114.
pored Austrije, koji je dočekao nemačke legije raširenih ruku. Ali, prema Glezu, „ova revo-
lucija zna kako da zapali samo mali broj ljudi".72 Tevtonsko preuzimanje zemlje čiji je narod
bio zapanjen iznenadnim rušenjem političkog poretka, izgledalo je neminovno. Međutim,
nažalost - i zbunjenost - svih oko njega, Hitler je zaustavio nemački prevrat, dozvolivši
Musoliniju da dovede Pavelića na vlast. Nova Hrvatska bila je entitet - mešanac sa nakale-
mljenom vladom koju su priznale samo sile Osovine i njeni sateliti. Neke od najfanatičnijih
nacista i osvedočenih italomrzaca neprekidno je zbunjivao Hitlerov lukavi um.

Sporovi oko granica

U proleće 1941, u Palati Kiđi je stvoreno novo odeljenje pod nazivom „Kabinet za pri-
mirje i mir", čiji je cilj bio da se bavi ekonomskim i političkim poslovima evropskih zemalja
pod italijanskom vlašću. Grof Luka Pjetromarki (Pietromarchi), provereni fašista, poznat
po tome što je ućutkao etiopskog predstavnika u Ligi naroda početkom dvadesetih, nai-
menovan jeza šefa ovog odeljenja, direktno odgovoran Ganu. Posle izbijanja rata, kada su
veze sa ostalim svetom bile pokidane osim sa blokom Osovine, Palata Kiđi je imala malo
šta drugo da radi. Ćano, koji se često prepuštao izazovima visokog društva (haute monde),
ostavio je Pjetromarkiju svakodnevne poslove u vezi sa Jugoslavijom.
Uzdrmani brzinom nemačkog osvajanja, Italijani su užurbano uobličavali predloge
za deobu jugoslovenske države. Dalmacija je imala najveću prednost. Palata Kiđi se
mučila sa pitanjem da li da se Dalmacija anektira odmah ili da joj se da autonomija pod
italijanskom vlašću koja bi omogućila hrvatskoj većini izvesno učešće u lokalnoj vlasti.
Ovo drugo rešenje imalo je dvostruku prednost - da se otkloni hrvatski otpor italijanskim
vlastima i da se izbegnu rasprave o granicama sa Zagrebom, što bi onemogućilo teritori-
jalnu amputaciju Dalmacije.73
Pre nego što je o ovom problemu razgovarao sa Musolinijem, a u nedostatku bilo ka-
kve direktive odozgo, Pjetromarki je izneo svoje vlastito mišljenje: „Podržavam maksima-
lističku tezu;" tj. „totalitarno" rešenje: aneksiju Dalmacije od gore do dole i od jadranske
obale do Dinarskih Alpa i preko.74 „Nemoguće je tražiti manje od onoga što je italijanska
vlada zahtevala 1915."75 Naglasio je da se nisu mogla praviti polovična rešenja kada se ra-
dilo o lukama; Italija ih mora sve imati. Jer, ako bi se makar ijedna luka našla u hrvatskim
rukama, oni bi mogli da izgladnjuju Rijeku i druge teritorije koje su pripojene Italiji, time
što bi skrenuli saobraćaj iz unutrašnjosti isključivo u korist Zagreba.76 Dok je planirao bu-
dućnost Dalmacije, Pjetromarki je stalno imao na umu Nemačku. Ako bi Treći rajh proširio
svoje teritorije sve do Soluna, italijanska kontrola ne bi bila osigurana na Jadranu sve dok
se kontrola nad Dalmacijom ne bi proširila do vrhova Dinarskih planina.
Bogata rudnim blagom koje napaja jeftina hidroelektrična energija, Dalamacija je
po mišljenju Pjetromarkija, mogla da ima sjajnu budućnost u industrijskom razvoju.
Ali italijanska Dalmacija, priznao je, neće biti samodovoljna ukoliko joj se ne priključi unu-
trašnjost Bosne. S obzirom da Bosna ima ono što Dalmacija nema - stoku, žitarice i šume,

72 Broucek, op. c/r., 98.

73 O d d o n e Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941) ( 1995), 309-310.
74 PP, Dnevnik, 24. april 1941. Pjetromarki je smislio svoj plan za Dalmaciju uz p o m o ć Oskara Randija, stanov-
nika Zadra i iredentiste, koji je bio visoki činovnik u Ministarstvu kulture.
75 PP, Dnevnik, 24. april 1941.
76 Renzo de Felice, Mussolini l'alleato: L'Italia in guerra (1990), 1:383, n. 2.
njeno povezivanje u „neraskidivo jedinstvo" sa Dalmacijom, omogućilo bi prosperitetno
i samodovoljno jedinstvo pod italijanskom imperijalnom vlašću. Nije bilo važno to što je
u Bosni bilo mnogo Srba i muslimana koji nisu mogli da imaju stalno zaposlenje; iz Italije
bi se uvezli kvalifikovani radnici koji bi eksploatisali sirovine i podigli industriju kao u do-
ba Rima, kada se duga ruka imperije protezala daleko preko Dinarskih Alpa. „Gotovo dva
milenijuma, osim u kratkim intervalima, Dalmacija se nalazila u okviru italijanske istorije
i civilizacije. Italija nikada nije mogla bez nje, jer je italijanska moć bez dalmatinske obale
bila nezamisliva."77 Pjetromarki je izložio ove misli u naučnom časopisu Storia e politica
internazionale, marta 1942.

Pjetromarkijeve reći našle su odjeka kod bučnih nacionalističkih pristalica italijanske

Dalmacije u Senatu, koji su tražili obnovu vlasti u stilu Mletaka. Senator Alesandro Dudan
je smatrao da će Hrvati i Slovenci tražiti italijansku pomoć da se oslobode od jugosloven-
skog jarma. Bolje bi bilo da se tu Italijani ubace pre Nemaca. Senator Frančesko Salata je
pretpostavio da će dalmatinski Hrvati, u želji da se drže po strani od Zagreba, biti zahvalni
za italijansku zaštitu nad „istorijskom Dalmacijom". Italijanski senatori nisu bili raspoloženi
za kompromis. Rešenje poput onog iz Londonskog pakta 1915, smatrali su neprikladnim i
neprihvatljivim pošto bi se t«ko prekinula celina dalmatinske obale.78 Savetnikza nacional-
na pitanja fašističke stranke, Đovani Maraki (Maracchi), pisao je Musoliniju da Dalmacija,
Hercegovina i jadranska teritorija od Zadra do Albanije i od Jadrana do razmeđa dunav-
skog basena, treba da bude deo Italije.79

Čudno je bilo da takozvani „Vojvoda od Albanije" i zagovornik rata protiv Grčke, mini-
star inostranih poslova, Galeaco Ćano, nije imao strpljenja sa „brbljivim" senatorima koji
su vodili „apsurdnu" kampanju da se ustupi makar i „santimetar obale" Hrvatskoj. Kralj ih
je još manje podržavao.80 Vojska je bila podeljena. Da bi osigurala vlast na Jadranu, mor-
narica je lobirala za „italijanski Jadran", dok je Vrhovna komanda bila mnogo uzdržanija.
Ukoliko bi se povukla istočna granica daleko od obale, problem održanja mira na velikoj
neprijateljskoj teritoriji bio bi obeshrabrujući.81 Nasuprot pregrejanoj atmosferi u periodu
posle rata, zemlja je bila isuviše šokirana metežom u Grčkoj da bi je zabrinjavao iredenti- •
zam u Dalmaciji. Đovani Ansaldo, direktor novina Telegrafo i Ćanov poverljivi čovek, pri-
metio je da je za Italijane okupacija Dalmacije bila spektakularna koreografija koja ih nije
mnogo uzbudila.82

Sedamnaestog aprila, Musolini je grubo uobličio svoje ideje: proširenje Rijeke i pripa-
janje cele Dalmacije s tim što bi se njena istočna granica povukla na vrhove Dinarskih Alpa,
što bi Italiji omogućilo neprikosnovenu vlast nad Jadranom. „Daćemo Dalmaciji autonom-
ni režim", rekao je Musolini Pjetromarkiju; „zvaćemo to regentstvom Dalmacije ili Ilirskom
kraljevinom, što će podsećati na Napoleonovo doba..., ali pod italijanskom zastavom." Hr-
vatska će imati izlaz na more kod Rijeke - Sušaka, a Srbija će dobiti Dubrovnik.83 Musolini
je bio protiv „stvaranja malih država koje bi imale samo operetski karakter". Pošto će imati

77 PP, Luca Pietromarchi,„ll problema della Dalmazia nei rapporti politici ed economici tra l'Italia e la Croaza",
Marzo 1942, Storia e politica internazionale, 3-24.
78 DDI, IX, VI, 914, Salata Anfuzu, 15. aprii 1941.
79 ASMAE, GABAP, 46, Izveštaj od 11. aprila 1941.
80 Ćanovi dnevnici, 30. april 1941.
81 Ćanovi dnevnici, 29. april 1941.
82 Giovanni Ansaldo, Il giornalista di Ciano: diari 1932-1943 (2000), 296-297.
83 DDI, IX, VI, 923, Musolini Ćanu, 17. april 1941.
s a m o koristi od prijateljske administracije p r e d v o đ e n e p l e m e n i t i m Italijanima, hrvatska
v e ć i n a će se prikloniti etničkom bratstvu i ljubavi prema italijanskoj civilizaciji. D u č e o v
p o k u š a j iscrtavanja geografske karte nije predviđao priključenje Bosne i H e r c e g o v i n e
Hrvatskoj.
Razmišljanja u Berlinu išla su u nešto drugačijem smeru. Izvesnoje da jezvanični ne-
mački stav, kako je bilo objašnjeno u Rimu, smatrao da se Jugoslavija nalazi u italijanskoj
interesnoj sferi. Italijani su očekivali da vojni kolaps zemlje neće ništa promeniti u nemač-
koj politici. Ali, Vermaht je želeo da obezbedi linije komunikacija kroz Balkan do njihovih
isturenih položaja u Grčkoj,84 a ratnoj mašini su bila potrebna bogata jugoslovenska rudna
blaga. Ribentrop je Ćanu naznačio pravce kako će se stvari odvijati. Italija će, kazao je, do-
biti južnu Sloveniju i područja na Jadranu, čime će biti stvorena dugačka zajednička gra-
nica sa Nemačkom od Monblana do Ljubljane. Ostatak Jugoslavije biće sređen u skladu
sa našim „zajedničkim interesima"85 - što je bio komentar koji se teško mogao uskladiti sa
italijanskom predstavom o spazio vitale.
Ribentrop, koji se 21. i 22. aprila, sreo sa Ćanom u Beču, otkrio je još jedan pokušaj
da pridobije pristanak Zagreba: stvaranje mamutske hrvatske države koja bi uključivala
Bosnu i Hercegovinu i velike delove dalmatinske obale. Kada je Ćano zatražio Dalmaciju
i najavio nameru Italije da postavi italijanskog kralja na hrvatski presto, Ribentrop „nije
skrivao svoj lični, mada prikriveni otpor". Ali, pošto je Hitler upozorio svog ministra spolj-
nih poslova da vodi računa o Musolinijevoj osetljivosti, Ribentrop je izjavio da se Firer
neće protiviti ni italijanskoj Dalmaciji, niti personalnoj uniji između Italije i Hrvatske.86 Vil-
helmštrase je bila odmah primorana da ustupi neke od svojih intimnih želja Italiji.87

Dvadeset trećeg aprila, Ribentrop je najavio da je Berlin odlučio da zadrži okupaci-

one snage u „delu Hrvatske koji ide od severozapada do jugoistoka, kako bi obezbedio
železničke komunikacije sa Srbijom". Tako je nastala demarkaciona linija, „za čisto vojne
svrhe", kako je to tvrdio Ribentrop, koja će da odvoji italijanske od nemačkih okupacionih
snaga u Hrvatskoj tokom trajanja rata. Nemci su obezbedili da saobraćajne veze od stra-
teške važnosti, kao i glavna gradska područja kao što su Sarajevo, Banja Luka i Zagreb,
ostanu na njihovoj strani demarkacione linije. „Granice koje su napravili Nemci", zabeležio
je Pjetromarki, „zasnovane su isključivo na ekonomskim obzirima."88 Uz to, Nemci su tražili
ekonomske privilegije, posebno rudnike boksita, u zoni koju bi trebalo da drže Italijani.89
Italija je od nemačkog Diktata imala samo jednu korist: Drang nach Südosten još nije dosti-
zao do Jadrana. Umesto italijanskog spazio vitale u Hrvatskoj, zemlja je bila podeljena na
dve osovinske sfere interesa, sa obezbeđenom nemačkom ekonomskom dominacijom u
području koje je bilo dodeljeno Italiji. Zbog toga je Hrvatska postala nemački poluprotek-
torat onda kada su italijanske trupe zauzele svoje položaje na drugoj strani Jadrana.

Posle razgovora, Ćano i Pjetromarki su razmenili sledeće poruke: „Vratili smo se na

koncept Versajskog mirovnog ugovora", primetio je Pjetromarki, „mislili smo da radimo
na planu za spazio vitale koji predstavlja negiranje kriterijuma nacionalnosti." Ćano je

84 NAW.T-821,128,145-146, Nemački vojni ataše Vrhovnoj komandi, 13. april 1941.

85 DGFP, D, XIII, 363, Ribentrop Rimu, 17. april 1941.
86 Ciano, Ciano's Diplomatie Papers, 436.
87 DGFP, D, XII, 328, Ribentrop Kašeu, 12. april 1941.
88 PP, Dnevnik, 24. april, 1941.
89 DGFP, D, XII, 385, Razgovor između Ćana i Hitlera, 22. april 1941.
odgovorio: „Očigledno je da Nemci žele da nam nametnu princip nacionalnosti dok za
sebe insistiraju na principu Lebensrauma."90 Ćano je povezao italijansku situaciju za vreme
kada se Pijemont suočavao sa moćnom Francuskom Luja XIV- i što je još gore, bez savezni-
ka koji bi bili protivteža nadmoći Trećeg rajha. Osećajući nesrazmernu snagu između dve
sile Osovine, Italijani su mogli samo nemoćno da uzdišu među sobom, dok su Nemci gazili
Hitlerova usmena obećanja da će se Hrvatska naći unutar italijanske sfere interesa.

Pavelićeva reč Italijanima je bila, takođe, lažna. U nastojanju da obezbedi nemačku

podršku, Poglavnik je obavestio Berlin da neće prepustiti nijedan deo Dalmacije „ni sada
niti sutra" i da će na kraju proterati italijanske trupe iz svoje zemlje. Ali Nemci se nisu dali
uvući u hrvatsko-italijanske sukobe preko Pavelićevih uveravanja ili preko Ćanovih „dija-
lektičkih trikova" da Berlin prisili Poglavnika da prihvati italijanske aspiracije.91 Zvanična
nemačka politika je bila jasna: Pavelić je bio italijanski problem koji je trebalo da reše Itali-
jani bez podrške Berlina.92 Teško da se ovo moglo smatrati solidarnošću unutar Osovine.
Hitler je bio odlučan da ne prepusti Hrvatsku Musoliniju. Kako je to 'skromno' rekao Hitler
Glezu, ako bi se dozvolilo da Dalmacija postane italijanska to bilo bi korisno zbog stvara-
nja „stalnog povoda za sukobe između Italijana i Hrvata, dok bi Nemačka mogla uvek da
zadrži za sebe ulogu arbitra"!3

Hitler je sa radošću gledao kako se stvara neprijateljstvo između Italije i Hrvatske i

između Hrvata i Srba, čak i kada se zemlja haotično raspadala. Vermaht je imao sasvim dru-
gačiji cilj - da stvori stabilnost i da podrži svaku vladu u Zagrebu koja bi to obezbedila. Hi-
tlerovo poverenje u Gleza direktno se suprotstavljalo Vajcekerovim uputstvima Kašeu da
izbegne italijansko-hrvatske sukobe.94 Dok će Vilhelmštrase upotrebiti snažno naoružanu
diplomatiju da unapredi nemačke interese po cenu da otuđi Musolinija, Firer se koristio
lukavošću da sačuva njegovu privrženost sebi. Hrvatska pod vlašću Nemačke mogla je da
sačeka. Ako Pavelića zbaci sa vlasti narodna pobuna zbog gubitka Dalmacije, Nemci će da
se prave iznenađeni, odbaciće svaku odgovornost i preuzeće vlast nad zemljom.

Posle bečkih razgovora mnogi italijanski imperijalistički snovi bili su raspršeni. Kada
su došli u Hrvatsku da pregovaraju oko granica, pritisnuti Musolinijevim maksimalističkim
programom, Italijani su se suočili sa tvrdim pregovaračem Pavelićem i njegovim sledbeni-
cima. Ćano je dao živ opis tog susreta:

U Ljubljani. Pakleni dan. Pada kiša i duva ledeni vetar. Ljudi izgledaju uznemireno,
ali nisu neprijateljski raspoloženi. Vidim Pavelića okruženog njegovom bandom koljača.
On izjavljuje da će ga rešenja koja mi nudimo zbaciti sa vlasti... Njegovi sledbenici su još
oštriji od njega. Oni se pozivaju na statistiku da bi dokazali da je u Dalmaciji samo kamenje
italijansko.95

Pavelić je naglasio da Italija treba da se ograniči na zone određene Londonskim pak-

tom. Hrvatska će preuzeti Split, Dubrovnik i ostrva nasuprot njima. Atmosfera je iznenada
postala „usijana", ali obe strane su se zaustavile i odložile raspravu za kasnije.96

90 PP, Dnevnik, 24. april 1943.

91 DGFP, D, XII, 394, nepotpisan m e m o r a n d u m , 24. april 1941.
92 DGFP, D, XII, 398, Šmitov memorandum, 24. april 1941.
93 Trifkovic, Ustasa..., 125.
94 Trifkovic, Ustasa..., 125; DGFP, D, XII, 605-606, Vajzekerov memorandum, 8. juna 1941.
95 Ćanovi dnevnici, 25. april 1941.
96 PP, Dnevnik, 8. maj 1941.
 Dvadeset šestog aprila, Musolini je promenio mišljenje. „Osim u pogledu Splita", be-
leži Ćano, „Musolini se slaže sa Pavelićem i ispravno smatra da je bolje privući Hrvatsku u
našu političku sferu nego dobiti malo više teritorije naseljene neprijateljski raspoloženim
Hrvatima."97 Uplašen da bi Pavelić mogao da isklizne iz njihovog zagrljaja, bili su spremni
da skrešu italijanske zahteve.
Šestog maja, Musolini i Ćano su otputovali vozom za Monfalkone da potpišu dogovor
sa Pavelićem. Italijansku delegaciju dočekao je Pavelić praćen nizom kola punih ustaških sile-
džija naoružanih mašinkama, poput „gangstera iz američkih filmova".98 Kako bi podržao ne-
stabilnog Pavelića, Musolini je odjednom odlučio da ne insistira na carinskoj uniji, niti da tra-
ži čitavu dalmatinsku obalu. Konačni status Splita ostaviće se za buduće pregovore. Pavelić
je, za uzvrat, pokazao raspoloženje da prihvati italijanske zahteve u vezi sa Splitom.99 Ćano i
Rafaele Kazertano (Casertano), italijanski poslanik u Zagrebu, bili su zatečeni Musolinijevim
neočekivanim napuštanjem ideje o carinskoj uniji, koja je bila ključ za italijanski protektorat
i koji je bio jedina nada da će se zemlja sačuvati od nemačkih privrednih prodora. Oraspolo-
žili su se jedino kada je Pavelić zahtevao teritoriju sve do kapija Budimpešte. „Pešta je", rekao
je zbunjenim Italijanima, „hrvatska reč i znači luku. Nekada su Hrvati bili tamo gospodari."100
Kada se vratio u Zagreb, Pavelić se hvalio Glezu fon Horstenauu daje izvojevao diplomatsku
pobedu. Italijanska kontrola nad Splitom bila je samo formalnost, i ako italijanski kralj dođe
tamo na presto, on će biti samo figura nesposobna da ugrozi njegovu „Führerstaat".101
Sporazumi sklopljeni u Monfalkoneu bili su potvrđeni Rimskim ugovorom, potpi-
sanim 18. maja. Italija je garantovala Hrvatskoj nezavisnost i obećala da će unaprediti i
obučavati njene vojne snage. Ugovor je predviđao da Italija dobije teritoriju ne veću od
one koju joj je davao Londonski pakt. Gradovi Zadar, Šibenik i Kotor postali su italijanske
provincije sa pripadajućom grupom ostrva; teritorija oko Rijeke bila je proširena. Konačan
status Splita ostao je neodređen. Ostatak Dalmacije, sa širokim pojasom njenog zaleđa,
bio je podeljen na tri okupacione zone u kojima su Italijani sprovodili kontrolu koja se
smanjivala kako se išlo sve dublje u unutrašnjost. Pošto se od Italije zahtevalo da prepusti
područja okupirana u očekivanju aneksije, južno od Splita i do hrvatske obale od Bakar-
skog zaliva do Senja, njoj su preostali delovi teritorije na nekim mestima ne širi od nekoli-
ko kilometara, dok su glavni železnički i putnički pravci prolazili preko velikih prostora van
njene kontrole. Italijanska Dalmacija će funkcionisati kao ekonomski zaostala teritorija sa
gotovo pola miliona otuđenih Hrvata čiji je broj daleko premašivao etničke Italijane.
Mornarica je bila zadovoljna što je dobila vlast na Jadranu aneksijom svih pogodnih
luka i odredbama ugovora koji je Hrvatskoj uskratio ratnu flotu. Hrvati su bili primorani da
demilitarizuju delove jadranske obale i 80 kilometara unutrašnjosti; samo je civilnim slu-
žbenicima bilo dozvoljeno da sprovode vlast. Italijani su dobili pravo da vojskom posednu
garnizone tih demilitarizovanih zona u bilo koje vreme. Nije objavljena nijedna mapa koja
bi detaljno prikazala hrvatske nacionalne granice. Samo je granica između Hrvatske i delo-
va Slovenije koje je anektirala Italija, bila utvrđena 15. jula. Granica između Hrvatske i Crne
Gore koju su okupirali Italijani nije bila dovršena do 27. oktobra.

97 Ćanovidnevnici, 26. april 1941.

98 PP, Dnevnik, 8. maj 1941.
99 Luciano Monzali,„La questione della Dalmazia e la politica estera italiana nella primavera del 1941", La rivi-
sta dalmatica LXVIX (1998), 43.
100 PP, Dnevnik, 8. maj 1941.
101 Broucek, op. cit., 113.
 Pjetromarki nije imao ništa protiv osakaćene Dalmacije koju je stvorila italijanska di-
plomatija. Po njegovom mišljenju, Hrvati će na kraju popustiti, pošto će Zagreb biti za-
hvalan da je zemlja zaživela zahvaljujući fašističkoj velikodušnosti. Saradnja je bila obez-
beđena pomoću „veza solidarnosti između dve revolucije, prijateljstva između dve vlade
i vojnog saveza protiv komunističkih neprijatelja".'02 Bilo je svima jasno da se Italija ne
može nadati da će zavladati u Hrvatskoj bez naklonosti NDH, a isto tako je bilo očigledno
da su Italijani, zbog insistiranja na demilitarizovanoj zoni i zabrani za hrvatsku mornaricu,
uprkos optimizmu Pjetromarkija, imali malo poverenja u svog novostečenog satelita.

Slabosti Rimskih sporazuma bili su očevidni: nejasan status Splita, izobličena italijan-
ska Dalmacija, prekinute železničke veze i gubitak važnih hidroelektričnih postrojenja
koja su ostala Hrvatskoj, od suštinske važnosti za život i privredu italijanskih gradova na
obali. Proglašavanje Sporazuma prouzrokovalo je zaprepašćenje kod Italijana u Dalmaci-
ji. Kada je Đuzepe Gorla, ministar javnih radova, stigao u Split, mislio je da je došao na
sahranu. Italijani su pretrpeli ogroman neuspeh time što nisu uspeli da privole Hrvate da
potpišu carinsku uniju koja je bila od ključne važnosti za protektorat i daleko bolje imperi-
jalno sredstvo, po mišljenju mnogih italijanskih stručnjaka, nego posedovanje neplodnih
ostrva i kamenite dalmatinske"teritorije.'03 Treba napomenuti da Italijani, takođe, nisu do-
bili kontrolu nad hrvatskim oružanim snagama. Ubrzo nakon što je potpisan Sporazum,
Pavelić je formalno zatražio od kralja Viktora Emanuela III da odredi člana Savojske kuće
za kralja Hrvatske. Kralj je odmah naimenovao svog nećaka Aimonea, vojvodu od Spoleta.
Ali budući kralj koji nije imao nerava za zemlju rastrzanu etničkim borbama, nije želeo da
prihvati krunu kao Tomislav II, po prvom hrvatskom kralju, krunisanom 925. godine. Pave-
lić, koji je odugovlačio stvari kako bi izbegao stvaranje kraljevine Hrvatske pod dinastijom
Savoja, uopšte nije bio razočaran. Da se to ostvarilo, Hrvatska bi, slično kao i Albanija, pos-
tala italijanski protektorat. Stvar je odložena do daljnjeg.'04

Izvesno je da Pavelić nije bio zadovoljan kada su ga njegovi nezadovoljni sledbenici

nazvali „prodanom dušom" zbog izdaje Dalmacije, zemlje koju su mnogi Hrvati smatrali
političkom i kulturnom kolevkom svoje nacije.105 Ogromni teritorijalni dobici u Bosni i Her-
cegovini u kojoj se nalazilo oko dva miliona Srba čija je sudbina bila da žive u „ponovo
rođenoj" Hrvatskoj106 (poklon od Trećeg rajha, a ne od Musolinija), nisu mogli da budu
nadoknada za „neoslobođenu" Dalmaciju. Bez obzira koliko je Pavelić govorio o „nezavi-
snosti", većini Hrvata je bio jasno da je Italija nameravala da kontroliše Zagreb. Međutim,
ako je Pavelić želeo da oseti ukus vlasti, nije imao izbora već da potpiše dogovor sa Muso-
linijem. To je bio izbor koji mu je bolno stavio do znanja Hitlerov „nezainteresovani" stav.
Ali, Poglavnik je bio odlučan da ne postane italijanski poslušnik. Kako bi održao ravnotežu
između sila Osovine, on je, u poverljivom protokolu od 16. maja 1941, prepustio Berlinu
paket ekonomskih privilegija koje su garantovale nemačku dominaciju nad prirodnim

102 PP, P i e t r o m a r c h i J I problema della Dalmazia", 20-21.

103 Videti, na primer, izveštaj generalnog direktora IRI Donata Menikela Musoliniju u DDI, IX, VII, 131,17. m a j
1941.
104 Ste v a n K. Pavlowitch, Unconventional Perceptions of Yugoslavia ! 940-/945 (1985), 108.
105 Fatutta, La campagna di Jugoslavia, 35.
106 Prema n e m a č k o m Ministarstvu inostranih poslova: od 6,300.000 stanovnika, Hrvata je bilo 3.385,000; Srba,
3,300.000; muslimana, 1,925.000; Nemaca, 700.000; Mađara 150.000; Slovaka 65.000; Jevreja 40.000; Slove-
naca 30.000; Italijana 5.000. Frank Philip Verna, J u g o s l a v i a under Italian Rule 1941-1943. Civil and Military
Aspects of t h e Italian Occupation" (1985), 77.
resursima zemlje.'07 Krajem meseca, Nemačka je sa uspehom preuzela rudnike hroma u
Makedoniji i rudnike olovne rude u Mitrovici smeštene u okrnjenoj Srbiji. Antinemački nas-
trojeni grof Ćano nije imao ništa protiv.108
Musolini nije bio zadovoljan sa vlastitom podelom Dalmacije. Poverio je Atosu Barto-
lučiju (Bartolucci), novonaimenovanom civilnom komesaru Dalmacije: „Telo podeljeno na
dva dela trebalo je da ostane ucelo; jedino ako je celo može da preživi. Živalj koji je čuvao
sečanje na mletačku i rimsku prošlost - izuzimajući nacionaliste koji su poticali iz drugih
krajeva Jugoslavije - sada polako shvata snažnu, velikodušnu i dobro organizovanu Italiju,
koju simbolično predstavljaju naše veličanstvene trupe." Kada je Bartoluči ukazao da su
dalmatinski Sloveni svih boja bili vekovni neprijatelji Italije, Duče je odgovorio: „0 svim
ovim problemima pobrinućemo se za mirovnim stolom."109 U međuvremenu, Pavelić će
biti njegov čovek u Zagrebu.
S obzirom da će nemački porazi u Sovjetskom Savezu tek doći na red i da je Ameri-
ka još uvek bila uljuljkana u svojoj neutralnosti, Musolini je oblikovao italijansku politiku
očekujući pobedu sila Osovine. Za njega su Rimski sporazumi sa Hrvatskom značili privre-
meni aranžman sve dok Italija ne bude spremna da diktira nove uslove. Da bi ostavio sebi
širok manevarski prostor u konačnom sređivanju prilika na Balkanu, Musolini je odlučio da
ne podnese Rimske sporazume Senatu na odobrenje.

Raskomadana Crna Gora

Italijani su došli u Crnu Goru sa istom neozbiljnošću i jednako nepripremljeni kao što
su to bili i drugde na Balkanu. Musolini je 17. aprila predložio uniju Crne Gore sa Albani-
jom, čime je želeo da potvrdi italijansku hegemoniju nad čitavom jadranskom obalom."0
Kasnije, u Beču, Ćano je upoznao Ribentropa sa idejom o italijanskom protektoratu nad Cr-
nom Gorom koji bi zapečatila personalna unija pod italijanskom kraljevskom dinastijom.
Albanska grofovija bi se uvećala teritorijom koja bi delom bila oduzeta od Crne Gore, a de-
lom od Makedonije. Međutim, Ribentrop je morao prvo da odgovori na nezajažljive zah-
teve nemačkog klijenta, bugarskog kralja Borisa. On je tražio Makedoniju, Ohrid i Solun.
Ćano je pristao na Ohrid,'" ali je izbegao obavezu da se precizno dogovori o granicama
nadajući se da će njegova albanska država konačno zadobiti delove Kosova i Makedonije
nastanjene albanskim življem. Kada je Ribentrop prepustio kosovske rudnike olova u Mi-
trovici okrnjenoj Srbiji pod nemačkom okupacijom i zatražio bogate rezerve hroma zapad-
no od Skoplja u Makedoniji, pored rudnika boksita u Dalmaciji,"2 Ćano se nije usprotivio.
Albanija je još uvek bila najveći dobitnik iz jugoslovenskog sloma, pošto je zadobila delo-
ve Crne Gore i veći deo jugoslovenske provincije Kosovo. Kako bi u potpunosti zadovoljio
nemačke ekonomske interese, Ribentrop je prihvatio ideju nezavisne crnogorske države
prisajedinjene Italiji.

U Italiji, „Velika Crna Gora" imala je samo jednog čvrstog podržavaoca, kralja Vikto-
ra Emanuela III, i to samo iz razloga porodičnog ugleda. Nasuprot Dučeu koji je želeo

107 DDI, IX, VII, 117, Kasertano Ćanu, 16. maj 1941;Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 j, 323-324.
108 DGFP, D, XI, 385, razgovor između Ćana i Ribentropa, 22. april 1941.
109 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1941), 202.
110 DDI, IX, VII, 923, Musolini Ćanu, 17. april 1941.
111 DGFP, D, XI, 378, razgovor između Ribentropa i Ćana, 21. april 1941.
112 DGFP, D, XI, 385, razgovor između Ćana i Ribentropa, 22. april 1941, PP, Dnevnik, 21. april 1941.
italijansko-albansku uniju, italijanski kralj je navijao za crnogorsku „nezavisnost" pod
vlašću kneza Mihaila iz dinastije Petrovića. Sa Čanovog stanovišta ovakav izbor bi samo
zakomplikovao stvari. Njegov favorit je bila kraljeva supruga, italijanska kraljica Jelena,
pošto je ona bila ćerka kralja Nikole, poslednjeg vladara nezavisne Crne Gore. Time bi ita-
lijanska kontrola nad zemljom bila osigurana. Italijanski kralj je pritiskao Ćana da povrati
crnogorske granice iz 1914. „Ne mislim daje to moguće", pisao je italijanski ministar, „jer
će Albanija početi da se buni",113 dodajući: „Iskreno govoreći, nikada nisam ni sanjao da
ćemo gubiti toliko vremena razmišljajući o zemlji kakva je Crna Gora."114 Pominjali su se i
mnogi drugi planovi sve do crnogorske pobune polovinom jula, što je pokvarilo sve dalje
razgovore o kraljevinama, kneževima i regentima.

Crna Gora je imala dosta Italijana in loco, koji su bili i protiv hrvatskih grabljivaca i
protiv albanskih aneksionista. Kapetan Ugo Vilani, koji je radio u mešovitoj italijansko-ne-
mačkoj komisiji za granice, obavestio je da su Hrvati okupirali Prijepolje koje se nalazi u
srcu stare Srbije i da su loše postupali sa muslimanima i Srbima. Da bi sprečio dalje zlou-
potrebe u kraju u kome nisu živeli Hrvati, Vilani je zahtevao da se Prijepolje pripoji Crnoj
Gori.115 Italijanski visoki komesar u Crnoj Gori, Serafino Macolini (Mazzolini) razmišljao je o
nepravdi da se Crnogorci nateraju da prepuste Albaniji zemlju za koju su se junački borili
uz velike žrtve.

Pavelić je stvarao još veće probleme Italiji, time što je zahtevao Sandžak koji nikada
nije bio deo istorijske Hrvatske, i koji nikada nije bio pominjan u ranijim pregovorima sa
Italijom. U njemu nije bilo nijednog Hrvata, „makar ga tražili svećom".116 Macolini je pred-
video da bi se Crnogorci pobunili, ako bi im se oduzeo Sandžak.117 Pobuna koja je izbila
u drugoj polovini juna bacila je u senku diplomatiju. Tada je došlo do oružanog sukoba
između Hrvata i Crnogoraca u spornim krajevima; u tim sukobima pojedine vojnike iz itali-
janske divizije „Marche", ranile su i poubijale ustaše118.

Nekontrolisano ponašanje Hrvata podstaklo je rasprave u Palati Kiđi. Čak i pouzadni

branitelj „probuđene" Hrvatske, Kazertano, mislio je da preda Paveliću teritoriju koja je
bila u pitanju, u zamenu da ovaj prihvati carinsku uniju sa Italijom. Pjetromarki nije hteo
ni da čuje za ovakvu „učenu"119, ubeđen da bi Hrvati odmah zatim tražili Split. Govoreći
„oštrim jezikom", upozorio je Stijepa Perića, hrvatskog poslanika u Rimu, daje njegova „sa-
lami" taktika vodila dve zemlje pravo u rat.120

Konzervativci iz Palate Kiđi smislili su rešenje da se ustanovi granica između Hrvatske

i Crne Gore na reci Drini, što bi ostavilo Sandžak u ovoj drugoj. Musolini je spremno prihvatio

113 Ćanovi dnevnici, 21. maj 1941.

114 Ćanovi dnevnici, 26. maj 1941.
115 A S M A E , GABAP, b. 50, izveštaj kapetana dr Uga Vilanija za MAE.
116 PP, Dnevnik, 8. juli 1941.
117 PP, Dnevnik, 8. juli 1941.
118 PP, Dnevnik, 8. maj i 8. juli 1941.
119 PP, Dnevnik, 8. juli 1941.
120 Perić se osvrnuo na peticiju muslimana koji su molili da se njihov Sandžak anektira Hrvatskoj. Pjetromarki
je primetio:„Demokratski režimi ovo koriste (plebiscit i slanje peticija); ali ne u o v o m fašističkom veku. Da-
nas odgovornost za odluke leži na vođama." Kasnije je Ćano ironično primetio:„Da li verujete d a j e Sandžak
vaš feudalni posed? M o r a m o nešto dati Hrvatima." Ali, i on je postajao nestrpljiv:„U pitanju je država od
šest miliona ljudi, rođena pre manje od dva meseca, koji žele da provode imperijalizam na naš račun." PP,
Dnevnik, 25. juni 1941.
predlog: „Moramo raditi kao Nemci. Kada smo bili u Beču (u aprilu) rekli su nam - 'ovo je
granica'. Mi ćemo učiniti isto tako."121

Ipak, Crna Gora je izgubila dosta od svoje teritorije. Iz bivše jugoslovenske provincije
Kosovo koja je data Albaniji, pet hiljada terorisanih Crnogoraca izbeglo je u stari kraj gde
su im se pridružili sunarodnici koji su bežali od ustaša iz graničnih predela između Hrvat-
ske i Sandžaka.122 Atmosfera je bila ispunjena etničkom mržnjom. Komanda Devete armije
u Albaniji, odgovorna za posedanje Crne Gore, preuzela je dužnost civilnih komesarijata.
Međutim, kada su vojnici počeli da rade u gradovima i u unutrašnjosti, shvatili su da su
postali predmet mržnje zato što su pogazili nezavisnost i teritorijalne aspiracije zemlje.
Crnogorski lonac samo što nije proključao.

Podela Slovenije

Italijani su bili gotovo poraženi pre nego što su stigli u Sloveniju. Dok se Hitler pretva-
rao da priznaje primat Italije u Hrvatskoj, određivao je „neopozive" granice za zlosrećnu
Sloveniju, otimajući bogate rudnike i industrijska područja na severu - stratešku prugu
Ljubljana - Zagreb, rudnike uglja u Trbovlju i čeličanu u Jesenicama, ostavljajući ostatak
Italiji: pašnjake i prenaseljeni glavni grad.123 Ovo je razljutilo Čana koji je sa zaprepašće-
njem saznao da granice koje su odredili Nemci idu daleko južnije nego što je očekivao,
prolazeće jedva tri kilometra severno od Ljubljane. Ništa se nije moglo učiniti osim da se
pokori Firerovoj volji.

Potonja deoba Slovenije, čije je središte po prvi put u istoriji prepolovljeno, nije imala
nikakvu ekonomsku logiku. Nemački sever imao je najbolje šume pored proizvodnih in-
dustrijskih i poljoprivrednih područja, koja su sada bila lišena tržišta na jugu. Osiromašeni
i goli italijanski jug pritiskao je birokratski aparat koji je sada zbog pripajanja severnih de-
lova Nemačkoj, postao beskoristan i skup. Hemijska proizvodnja na jugu odsečena je od
sirovina na severu. Ljubljana je doživela istu sudbinu kao i Beč posle raspada Habzburške
monarhije nakon Prvog svetskog rata: grad je ostao bez zaleđa koje bi ga prehranjivalo.
Snabdevanje električnom energijom bilo je neizvesno i veoma skupo zbog nemogućno-
sti da se slobodno pristupi generatorima smeštenim u nemačkoj oblasti. Ova ekonom-
ska nelogičnost zaoštrila je nacionalističko raspoloženje stanovništva i dalo podsticaj
za pobunu.

lako je u Sloveniji živelo svega 458 Italijana, teritorija je pripojena matici. Slovenija ne-
će postati marionetska država kao Hrvatska, već jedna od italijanskih provincija. U tome
je bilo neke naročite fašističke logike. Fašisti su dugo imali problema sa lokalnom slovenač-
kom manjinom u Veneciji Đuliji, čiji je buntovni duh održavala propaganda i oružje koje je
stizalo iz Slovenije. Pripajanjem Ljubljanske provincije, fašističke vlasti su smatrale da mo-
gu lako da unište komunističke i nacionalističke ćelije koje su se tamo nalazile, čime bi an-
tifašistički otpor u Veneciji Đulija oslabio i ugasio se. Ne bi više bilo „slovenačkog pitanja",
pošto Slovenija prosto više ne bi postojala. Ćano se hvalio da će Ljubljanska provincija

121 PP, Dnevnik, 8. juli 1941.

122 Giacomo Scotti & Luciano Viazzi, Occupazione e guerra italiana in Montenegro: La aquile delle montagne nere
(1987), 64.
123 DGFP, D, XI, 363, Ribentrop Mekanzenu, 17. aprii 1941.
 počivati na „liberalnim načelima,"124 što je za njega značilo italijanizaciju i davanje oskudne
autonomije. Oživljena je stara revizionistička ambicija: širenje italijanskih interesa na Balka-
nu i Podunavlju, što je bila središnja zamisao Musolinijeve politike tokom dvadesetih. Nije
bilo važno to što glavna prepreka više nije bila oslabljena Francuska već agresivni Treći
rajh. Slovenija će biti pridodata Italiji u srcu Mitteleurope i štitiće italijanstvo (italianità) za-
posednutih iredentističkih zemalja protiv ekspanzionizma Nemačke i Hrvatske. Musolini
je mogao pokazati Hitleru daje Italija takođe znala kako da prigrabi teritoriju koja je bila
privlačna partneru iz Osovine. Da bi prevazišao italijanski krah u Grčkoj, on se nadao da
će oživeti rimski spirito conquistatore. Ali, ispostavilo se da je Ljubljanska provincija pred-
stavljala loš izbor - siromašna oblast na periferiji, koja je vrila od nezadovoljstva. Slovenija
nije bila isto što i Dalmacija u kojoj je još uvek bilo živo sećanje na strast iredente, čak ni
isto što i Crna Gora koja je bila vezana za Savojsku dinastiju. Ona je bila strani entitet koji
je iz državnih razloga bio pripojen „zdravom telu" Italije.
Đovani Ansaldo je sažeo italijanske mirovne napore na Balkanu na sledeći način:
Sređivanje jugoslovenskog leša je komično. Slušam o tom čitavom kaleidoskopu anek-
sija, podela, raspodela i restauracija sa tajnom željom da se nasmejem. Sve je to zidanica na
pesku, prolazno kao nemiran san i osuđeno da propadne u evropskom haosu. Nedostaje
nam sve što je potrebno da bi taj sistem trajao: vojna moć, administrativna sposobnost, pra-
vo i možda interes. U stvari, Ćano sve ovo razume. Rasprave u Beču oko podele, zaista ga
zabavljaju.12S

Italijanski Spazio Vitale

U Mein Kampfu Hitler je odredio Ukrajinu kao nemački životni prostor (Lebensraum);
postojeće stanovništvo biće premešteno u udaljena područja ili prosto istrebljeno, kako
bi se stvorio prostor za nemačko naseljavanje. Nasuprot tome, Musolini je imao sasvim ne-
jasne predstave o tome kako da postupi sa svojim planom o italijanskom spazio vitale na
Balkanu, s obzirom da je Nemačka zbrisala Jugoslaviju sa geografske karte. Italijanski „ži-
votni prostor" na Balkanu i Sredozemlju predstavljao je dve tačke oslonca u Musolinijevoj
imperijalističkoj zamisli od samog početka njegove vladavine. U prvi mah on je razmišljao
0 italijanskom proširenju u kratkim, isprekidanim nastupima. Mnogi fašistički pisci su to
uzeli kao povod za razmišljanje o veličini imperije. Italija je bila predodređena da pokori
1 zavlada zemljama nad kojima bi Musolini vladao kao imperator primenjujući fašističke
zakone i civilizaciju. Kolonijalni rat bi stvorio čvrstog fašističkog ratnika, a Italiju pretvorio
u Spartu današnjeg doba, spremnu da se bori sa „nežnim" zapadnim demokratijama koje
su sprečavale nameru fašista da izgrade svoju imperiju. Tokom tridesetih, Afrika je bila
u središtu pažnje. Po osvajanju Etiopije i započinjanju Drugog svetskog rata, Musolini je
iskombinovao balkanski spazio vitale sa afričkom imperijom pod vlašću onoga što je neki
pisac nedavno nazvao „Novi sredozemni poredak".126
Posle osovinskog pokoravanja Jugoslavije, pristalice stvaranja imperije su mogle
da italijansko iskustvo u Africi primene kao model na Balkanu. U Libiji i Etiopiji, osvajači

124 Ćanovi dnevnici, 29. april 1941.

125 Ansaldo, il gioranlista di Ciano, 299.
126 Naslov nedavno objavljene odlične studije koju j e napisao Davide Rodogno, Il nuovo ordine mediterraneo
(2003).
ne samo da su vodili divljački rat protiv lokalnog stanovništva, već su sa njima postupali
neljudski i surovo. Nije bilo ni primisli o fašističkoj „civilizatorskoj misiji", već samo biološki
definisan aparthejd.
Tu je zatim, bila Albanija, već smeštena kao prvi deo budućeg italijanskog carstva na
Balkanu. Albanija koja je osvojena 1939, postala je protektorat. Italijanski kralj Viktor Ema-
nuel III, vladao je kao monarh nad osiromašenom zemljom, koju su rasparčavale zaraćene
plemenske vođe. Fašistička partija, iako je prednjačila u kulturnoj sferi, bila je odgovor-
na kraljevom izaslaniku (luogotenente) koji je imao stvarnu vlast. Italijansko Ministarstvo
spoljnih poslova imalo je najvažniju ulogu upućujući politička uputstva izaslaniku. Ova-
kvo zbunjujuće stanje odražavalo je kompromis koji su uobličile suprotstavljene interesne
grupe i lobisti u Rimu. Nametnuta nemoćnoj zemlji, fašistička vlada u Albaniji teško da je
mogla da zadovolji potrebe nemirnog i nezadovoljnog naroda. Pre bi se reklo da je stvore-
ni sistem dovodio do korupcije i pljačke u vladajućim krugovima, što je istinsku fašističku
civiltà odložilo za neku daleku budućnost.
lako se o osvajanju Jugoslavije kao „životnog prostora" mnogo govorilo u Italiji izme-
đu dva rata, tek pošto je Druga armija ušla u zemlju, pojavili su se brojni, tipično nejasni
i nepraktični planovi za spazio vitale. Sam Musolini je retko kad učestvovao u tim raspra-
vama. Umesto da sebi veže ruke prihvatanjem bilo koje doktrine ili pravca delovanja, on
bi improvizovao, razmišljao i odlučivao usput, kao što su to fašisti uobičavali. Imperije su
nastajale iz jednog član vital, akta volje i uvek su bile nešto što se tek stvara. Ali, ako je
i bilo neke dogovorene teorijske misli, osvajači su bili složni u tome da se odbaci svaka
tradicionalna vrsta plutokratskog ili finansijskog imperijalizma britanskog stila posredne
vladavine. Musolini je bio odlučan da napuni svoje osvojene teritorije gomilom činovnika
i kolonista iz matične zemlje.
Spazio vitale je podrazumevao konkretno uređenje u delovima Jugoslavije putem itali-
janske aneksije glavnih područja Dalmacije, širenja Rijeke, pripajanja Ljubljanske provincije i
protektorata u Crnoj Gori. Ali, za italijansku okupaciju Hrvatske nije postojalo jasno rešenje.
Nasuprot ugroženih afričkih poseda i pokorenoj Albaniji, osvajači su se našli u uvećanoj Hr-
vatskoj samo kao jedna od mnogih nezavisnih snaga koje su se borile za vlast: Hrvati, Srbi i
konačno, komunistički partizani. Najzad, njihovi napori bili su ometani nedovoljnim planira-
njem, kritičnim nedostatkom stručnog osoblja i sveprisutnom nacističkom Nemačkom.
U pogledu Hrvatske, postojale su tokom italijanske okupacije primetne razlike u miš-
ljenju unutar fašističke vlasti o tome kako ostvariti spazio vitale. Pristalice realpolitike su
tvrdile da bi čvrst sporazum između Rima i Zagreba obezbedio italijanskoj Dalmaciji sna-
žnu stratešku odbranu. Još bolje rešenje bi bio protektorat nad Hrvatskom, koji bi omo-
gućio Italiji da čuva svoja naselja i da provodi potpunu i neprikosnovenu eksploataciju
privrednih resursa zemlje. Međutim, za mnoge italijanske ekspanzioniste, takva utilitarna
logika bila je isuviše skučena. Oni su zamišljali očiglednu budućnost u kojoj bi fašistička
Italija prokrčila sebi put na širokim prostorima Balkana koji bi primili višak stanovništva iz
matice. Fašisti i ustaše će dati ideološke okvire i duhovno jedinstvo sarađujući u kulturnim
programima čiji će cilj biti da se glave okrenu ka Rimu. Međutim, nemačka „zona stalnih
ekonomskih interesa" koju je Ribentrop proglasio u aprilu pred preplašenim Italijanima,
raspršila je ove ballons d'essai. Ubeđen da će odlučna nemačka manjina lako stvoriti poli-
tičku prevlast u zemlji, Hitler je hranio ove italijanske imperijalne fantazije usmenim obe-
ćanjima da će poštovati italijanski životni prostor.
 Dok su fašistički vizionari smišljali nerazumne teorije o budućem italijanskom carstvu,
Musolini nije bio u stanju da obezbedi saglasnost vojske sa ideološkim idejama režima.
Za razliku od Hitlera i Staljina, on nije posedovao nešto slično nacističkom esesovskom
policajcu ili sovjetskom političkom komesaru koji bi nadgledao komandante Druge armije
na terenu i prisiljavao ih da prihvate bilo kakvu partijsku naredbu u vezi sa stvaranjem
imperije. Italijanska vojska je bila, dakle, slobodna da prihvati i prenese trupama šta god
je želela o imperijalizmu koji je definisao režim, ili bi prosto isticala tradicionalne vojničke
vrednosti i ciljeve, od kojih su mnogi bili prihvaćeni u fašističkom vjeruju. Prezirući teoret-
ske spekulacije, komandanti Druge armije su gledali na imperijalnu gradnju u Jugoslaviji
kao na praktični izazov koji je zahtevao odluke na licu mesta i stalno prilagođavanje pro-
menljivim prilikama na bojnom polju.
Vojni komandanti su smatrali da Italija treba, svakako, da pretvori Balkan u „životni
prostor", tamo gde neće biti otpora - u području koje će matici omogućiti sigurno utočiš-
te za ekonomsku eksploataciju i izvlačenje prirodnih bogatstava. Ne manje važno, teritori-
ju koju budu okupirali, Italijani će morati da brane od nadolazećeg Drang nach Südosten.
Nasuprot komandantima Druge armije koji nisu bili zainteresovani za fašističko društveno
inženjerstvo, „idealističke" fašističke glavešine koje će Musolini naimenovati da upravljaju
u pripojenim teritorijama, nameravale su da privedu „varvarske" Slovene rimskoj civiliza-
ciji (civiltà) putem asimilacije. All^kada je ovaj pokušaj stvaranja imperije naišao na pri-
kriveno neprijateljstvo, fašistički gospodari su bili spremni da svedu neposlušne članove
lokalnog stanovništva na roblje. Kada je komunistička pobuna zahvatila njihove posede,
podržali su vojsku u njenom otvorenom obračunu sa pobunjenicima.
III Etničko čišćenje u Hrvatskoj
Ozloglašeni ustaški saveznik - Italija

Ante Pavelić se pekao na žeravici od trenutka kada je stigao u Zagreb. Kako bi obezbedio
minimum nezavisnosti i učvrstio sebe na vlasti, nastojao je da održi ravnotežu između dve
sile Osovine. Ali, njegova duboka mržnja zbog italijanskog zauzimanja Dalmacije našla je
svoj izraz u poverljivom izveštaju Nemcima da jedva čeka „raspad" italijanske vojske koja
bi omogućila Hrvatskoj da ostvari svoja prava na Jadranu.127 U međuvremenu, Italijani su
svakome u Zagrebu prišivali progermanstvo osim Paveliću, koga su smatrali, iako je suprot-
no bilo očigledno, za svog trojanskog konja u neprijateljskom logoru. Začuđujuće je da
su Musolini i njegovi iskusni savetnici imali toliko poverenja u Pavelićeve izraze lojalnosti,
uprkos tome što im se često suprotstavljao. To govori nešto o njihovom teškom položaju.
Bez Pavelića, italijanski spazio vitale bio bi pregažen nemačkim Drang nach Südosten. Ipak, tra-
žeći podršku među hrvatskim ustaškim otpadnicima, Musolini se hvatao za slamku. Grupa emi-
granata koji su okruživali Pavelića činila je mali krug kriminalaca koji je stigao u Zagreb u prtlja-
gu neprijateljski nastrojenih Italijana. U Hrvatskoj se nalazilo i oko 4.000 lokalnih ustaša,128 čiji
bi uticaj bio zanemarljiv da nisu dobili podršku od pristiglih Nemaca. Većina Hrvata bila je za
nezavisnost, ali ne i za ustaški režim. Od 6,700.000 stanovnika, od čega je bilo oko 3,300.000 Hr-
vata, pokret je brojao oko 40.000 sledbenika ili jedva šest posto od ukupnog življa.129 Ostatak je
brojao približno 2,200.000 Srba, 750.000 muslimana i oko 45.000 Jevreja i 30.000 Roma.130

Kada je Hrvatska pripojila Bosnu i Hercegovinu sa njenom mnogobrojnom srpskom

populacijom, bilo je gotovo izvesno da će Zagreb morati da upotrebi metode čvrste ruke.
Međutim, ustaše su odmah otišle i dalje, koristeći neobuzdani teror u nastojanju da stvore
„čistu" hrvatsku državu. Politička svest ustaša bila je zasnovana na nepoverenju i mržnji
prema Srbima, iracionalnom odgovoru izraslom iz narodnog pamćenja. Strašna je tragedi-
ja da su u područjima sa mešanim srpskim i hrvatskim stanovništvom, koje je živelo zajed-
no u relativnom, iako nelagodnom miru u habzburška vremena i međuratnoj Jugoslaviji
(kada međusobni etnički brakovi nisu bili retkost), ustaše uspele da potpale dugo uspa-
vane verske sukobe i užasnu plemensku mržnju.131 Nova vlada bila je puna nesposobnih
i korumpiranih činovnika - ili ih uopšte nije bilo - dok su ustaški odredi bili začuđujuće
jedinstveni i brzi u provođenju svojih programa istrebljenja.

Koristeći nemački uzor, ustaše su gradile koncentracione logore - od kojih je najo-

zloglašeniji bio Jasenovac - gde je stotine hiljada pravoslavnih Srba, Jevreja i hrvatskih

127 Mateo J. Milazzo, The Chetnik Movement and the Yugoslav Resistance (1975), 6.
128 Broucek, Glaise von Horstenau, II, 17.
129 Milazzo, op.cit., 10.
130 Loi, Le operazioni delle unita italiane in Yugoslavia, 142; Carlo Falconi, La silence de Pius XII (1970), 274; Smi-
lja Avramov, Genocid u Jugoslaviji (1995), 235, navodeći italijanske procene, daje sledeće brojke: Hrvata
4,800.000; Srba 1, 850.000; Nemaca, 146.000; Mađara 70.000; Slovenaca, 37.000; Čeha 45.000; drugih
35.000.
131 Aleksa Djilas, The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution 79/9-7953(1991), 110-114.
disidenata pobijeno neiskazano sadističkim metodama koji su vređali čak i najsurovije
nemačke ubice. Ustaški režim je uveo teror genocida i istrebljenja koji su kasnije usa-
vršile SS Einsatzgruppen™2 Hrvatski ministar prosvete Mile Budak, iskazivao je ustaško
verovanje da su Srbe, „otpadak Balkana", Turci doveli u Hrvatsku da pljačkaju narod.
Dvadeset i drugog juna, u Gospiću, središnjem području ustaškog pokolja, on je zacr-
tao đavolski program pod motom „Ili se potčini ili beži."133 „Za ... Srbe, Jevreje i Rome
imamo tri miliona kuršuma. Ubićemo jednu trećinu Srba. Deportovaćemo drugu treći-
nu, a ostatak ćemo prevesti u katoličanstvo."134 Krajem maja, hiljade Srba je proterano
iz svojih domova ili prosto zaklano. U luđačkoj atmosferi krvoprolića, čak i oni opkolje-
ni Srbi koji su mislili da su pronašli sigurnost preveravanjem u katoličanstvo, ipak su
bili mučeni i pobijeni. Između 1941. i 1945, oko 30.000 Jevreja, otprilike 27.000 Roma
i po nekim procenama 487.000 do 530.000 Srba, nestalo je pod hrvatskom vlašću.135
U naporu da uspostavi svehrvatsku državu na ruševinama Jugoslavije, Pavelićev po-
kret je bio odgovoran za započinjanje zastrašujućeg bratoubilačkog rata. Napori NDH
da očisti zemlju putem terora dobiće svoj odgovor - zločin za zločin, u svirepoj borbi
međusobnog istrebljenja, u koji je ne sluteći, bila uvučena loše pripremljena italijanska
okupaciona vojska.

Za razliku od svojih sestrinskih totalitarnih stranaka u Nemačkoj i Italiji koje su uživa-

le priličnu podršku, ustaše su imale malu popularnost. Nije bilo skupova na kojima su ma-
se padale u trans niti ponoćnih bakljada što je bilo obeležje fašizma i nacizma. Poglavnik
je ostao daleko od pogleda i bio je tajna za svoju zemlju. Ali, njegov ustaški pokret uspeo
je da ispuni veliku prazninu koja se stvorila posle poraza i sloma Jugoslavije.

Pretežno seljačko stanovništvo činilo je kičmu Seljačke stranke Vlatka Mačeka. Kada
se „gospodar sela" povukao iz javnosti, a potom bio odveden u zloglasni koncentracioni
logor u Jasenovcu i konačno stavljen u kućni pritvor, selo je ostalo bez vodstva i zapalo
u apatiju. Mnogi Mačekovi politički saveznici pobegli su u inostranstvo ili se povukli u
pasivnost. Desno krilo Seljačke stranke prišlo je ustašama. Konzervativni i klerikalni ele-
menti, uključujući tu i hrvatske oficire bivše jugoslovenske vojske, ušli su u ustaški pokret,
a snage su udružili i ostaci grupa Hrvatskog katoličkog pokreta koje je podržavala Crkva.
Gradske gornje klase - finansijeri i industrijalci koji su udobno živeli u staroj Jugoslaviji
- strahovale su od budućnosti, dok je radnička klasa i dalje bila opčinjena marksizmom.
Ustaše su uživale ograničenu podršku od niže srednje klase zanatlija i sitnih trgovaca u
većim gadovima. Malobrojni „frustrirani intelektualci", koji su vreme provodili na univerzi-
tetima i u otmenim salonima, prigrlili su ksenofobičan i anti-srpski nacionalizam. Ekonom-
ska depresija iz 1930-ih doprinela je opštem nemiru zbog nezaposlenosti. Niži hrvatski
funkcioneri grizli su se od jeda zato što su Srbi bili na mnogim visokim položajima u ad-
ministraciji. Hrvatski novi poredak nudio je društveno napredovanje, učešće u političkim
zbivanjima i sigurnost u poslu.

132 J o n a t h a n Steinberg, „The Roman Catholic Church and Genocide in Croatia, 1941-1945", Studies in Church
History 29 (1993), 469.
133 J o n a t h a n Steinberg, „Types of Genocide? Croatians, Serbs and Jews, 1941-1945", u The Final Solution: Ori-
gins and Implementation, ed. David Cesarini (1969), 179.
134 Navedeno u Trifkovic, Ustasa..., 141.
135 O v e brojke su uzete iz J o n a t h a n Steinberg, „Types of Genocide? Croatians, S e r b s a n d Jews", 175, i David Bru-
ce MacDonald, Balkan Holocausts? Serbian and Croatian Victim-Centered Propaganda and the War in Yugosla-
via (2002), 162.
 lako su gradska područja snabdevala ustaše fanatičnim podržavaocima i intelektual-
nim vodstvom, pokret je mahom našao svoje duhovno utočište u najsiromašnijim selima
i krševitim planinskim predelima Hrvatske i Hercegovine čije je seljaštvo bilo oduševlje-
no ustaškim terorističkim nacionalizmom. Indoktrinirane za oružanu borbu, ustaše su
razvile kult kame, pištolja i bombe. Glez fon Horstenau je primetio da je hrvatska revo-
lucija „uglavnom revolucija staraca i konačno, mada ne i na poslednjem mestu, bivših
carskih austrijskih oficira".136 Ovoj kvazifeudalnoj eliti pridružio se i lumpen-proletarijat,
ekonomski iscrpljene i nemirne seoske siledžije koje su postale tvrdo ustaško jezgro za-
griženih ubica.

Raison detre ustaške ideologije ležao je u spoju katoličke vere i hrvatskog romantič-
nog nacionalizma koji se razvio u verski krstaški rat jednako žestok kao i katolička inkvi-
zicija koju su podstakli Albižani u XII veku. NDH je uživala snažnu podršku franjevačkog
monaškog reda i Hrvatske katoličke crkve. Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački i istak-
nuti hrvatski nacionalista, doprineo je ugledu ustaškog režima svojim neposrednim pri-
znavanjem nove vlade čiji je puritanski program uključivao i stroge zatvorske kazne za
nepristojno oglašavanje i krađu, a smrtnu kaznu za abortus. Ali, u ovoj zajednici, on je
sumnjao u metode, čak i u poštenje njenih „starijih". Pobožan i strog čovek, koji bio uzne-
miren deportacijama i masovnim ubijanjima oko sebe, Stepinac nije obožavao nacistički
ili fašistički kredo dalje od njihovih autoritarnih ideja i antikomunizma. Ipak, tokom većeg
dela italijanske okupacije, uzdržavao se od otvorene kritike Pavelićeve vladavine natoplje-
ne krvlju i ćutao je o ustaškim ubistvima pravoslavnih. Tek kasnije, 1943, on je progovorio,
obaveštavajući Pavelića u pismu da jasenovački logor predstavlja živu ranu na hrvatskoj
duši.137 U svojoj katedrali u maju te godine, otvoreno je kritikovao režim tvrdeći da on ne
sme da uništava život, dar Božiji, Jevreja i pravoslavnih hrišćana.138 Danas je Stepinac sigu-
ran kandidat za beatifikaciju u Katoličkoj crkvi.

Katolički franjevački red u Hrvatskoj ohrabrivao je prisilno pokrštavanje pravoslavnih

u katoličku veru u NDH i nije bio uznemiren kada su ustaše podvrgle brutalnoj torturi one
koji se nisu pokorili.139 Zabrinjavajuće veliki broj lokalnih katoličkih sveštenika zdušno je
učestvovao na ustaškim skupovima. Kao odlučni podržavaoci politike „čvrste ruke" i anti-
modernisti, podjednako su mrzeli jugoslovensku ideju, Jevreje, demokratiju, Srbe, pravo-
slavlje i komunizam.140 Hrvatska katolička štampa stajala je čvrsto iza Pavelića i ustaškog
režima tokom čitavog rata.141 U Hrvatskoj, vera je bila izjednačena sa nacijom i rasom, što
je zamagljivalo univerzalnu katoličku poruku. Kult ustaštva, koji je romantizovao hrvatski
seljački život, lažno se zaklinjao u veliku Hristovu poruku mira i ljubavi. Kroz svoj osnovni
poziv on je prizivao atavističke porive da se sprovodi „prirodna pravda". Ustaški režim i fa-
natični ogranak katoličke crkve su one koji su žudeli da se oslobode od potisnute krivice
pravdali u ime hrišćanstva.142 Mnogi Hrvati koji bi inače okrenuli leđa ustaškim zločinima,
dozvolili su sebi i bez nagovaranja prelata i sveštenika, da podrže Pavelićev režim.

136 Broucek, op. cit., 98.

137 Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia: Occupation and Collaboration, 400.
138 NAW,T-821, 248,440-445, izveštaj iz Hrvatske, 19. maj 1941.
139 S. Bianchini, F. Pivitera,6 aprile 1941 : L'attaco italiano alla Jugoslavia (1993), 67.
140 Brižljivi istoričar beleži da je„hrvatska milicija često bila podsticana od strane lokalnih župnika". J o n a t h a n
Steinberg,„The Roman Catholic Church and Genocide in Croatia", 470.
141 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 370.
142 Trifković u svojoj studiji Ustasa..., daje sveobuhvatan opis ustaških zločina.
 Kada su ustaše započele svoje masakre, Sveta Stolica nije preduzela otvorene me-
re da ih zaustavi. Uporan u svom ćutanju, papa Pije XII je izbegavao da se javno izjasni.
Sveta Stolica međutim, nije priznala NDH i nastavila je da održava diplomatske odnose
sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu. Ali, maja 1941, papa je neformalno primio Pave-
lića, poslao svog izaslanika u Zagreb i nastavio da održava poverljive odnose sa ustaškim
režimom. Za papu, Hrvatska je predstavljala bastion katolicizma protiv „šizmatičke" pravo-
slavne crkve na Balkanu. Vatikan nikada nije javno protestovao kod hrvatskih vlasti zbog
ustaških proganjanja Srba i pravoslavne crkve, a kamoli Jevreja i Roma.143

Jedina verska grupa koja je izbegla ustašku osvetu bili su muslimani koje je režim
smatrao etnički čistim Hrvatima. Zagreb im je dao verske slobode i čak je imenovao jedan
manji broj muslimanskih dostojanstvenika u vladu,144 mada se to svelo na čistu simboliku.
Bilo je to veoma daleko od učenja hrvatskog duhovnog oca, Ante Starčevića, koji je neka-
da opisao muslimane kao „cveće" hrvatske nacije.145
Ako je oslanjanje Rima na Pavelića bilo de rigeur, poverenje u njegovu popularnost
potvrdio je uverljivi izveštaj koji je Musoliniju podneo Manlio Morganji (Morgagni), novi-
nar besprekorne fašističke odanosti koji je posetio Zagreb maja 1941, u misiji utvrđivanja
činjenica. Visoko rangirani član zvanične novinske agencije Stefani, Morganji je razmišljao
o „apsolutnoj ravnodušnosti, hladnoći i anomiji" sa kojim je hrvatski narod dočekao Pave-
lićevo stupanje na vlast. Ustaše su, razmišljao je, prihvaćene sa „primetnom rezignacijom".
Žestoko proganjanje Jevreja i Srba, koji očigledno nisu bili omiljeni, zgrozilo je lokalne
Hrvate i išlo u prilog komunistima.146
Koliko će brzo Pavelić i ustaše protraćiti političku priliku? Hrvatski narod koji nije bio
nesrećan zbog sloma Jugoslavije, pozdravio je nezavisnost dobrodošlicom. Istovremeno
bio je zapanjen pred invazijom Osovine i razočaran zbog neaktivnosti i nestanka svojih
starih vođa i stranaka. Osećajući se potpuno nemoćnim, narod se potčinio Paveliće-
voj vlasti, nadajući se najboljem. On je barem bio Hrvat, a ne Italijan ili Nemac ili Srbin.
Ali, Poglavniku je bilo suđeno da ostvari njihove najstrašnije košmare.

Italijanska vojska preuzima komandu

Pod komandom generala Vitoria Ambrozija (Ambrosio), italijanska Druga armija se

kretala kroz pripojena područja kako bi se ulogorila na hrvatskoj teritoriji u demilitarizova-
noj zoni u blizini jadranske obale. Suočena sa situacijom u kojoj nije postojala italijanska
civilna vlast koja bi nadgledala javni red, Druga armija je u početku imala odrešene ru-
ke.147 Vojni komandanti nisu se libili da šire uverenje da je Italija bila ponosni vojni osvajač.
Dalmacija je bila samo prvi korak. Krajem aprila, govoreći u ime Dučea iz svog novog ko-
mandnog mesta na Sušaku, Ambrozio je izneo neophodne preduslove za italijanski Novi
poredak: sakupljanje oružja, uzimanja talaca, razoružavanje lokalnog stanovništva, hap-
šenje svih nepoželjnih elemenata, suspendovanje nacionalističkih udruženja, obavezno

143 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 370.

144 Marcus Tanner, Croatia: A Nation Forced War, 2 nd ed. (2001) 148-149.
145 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 489.
146 ACS, Carte Morgagni, b. 68, Viaggio Zagreb, 16-20 maggio XIX. Izveštaj za Musolinija. Želeo bih da zahvalim
Malte Kenigu što mi je skrenuo pažnju na ovaj dosije.
147 NAW.T-821,127, 1025, Musolini Ambroziju, 23. april 1941.
isticanje italijanske zastave, pokazivanje na javnom mestu slika kralja i Dučea, posta-
vljanje popularnih fašističkih parola i smrtna kazna za ugrožavanje života italijanskih
vojnika i civila.'48

Ovakvim merama Duče je stavio Drugu armiju i fašističke komesare u isti položaj. I
jedni i drugi nastojali su da stvore tiransku italijansku imperiju nad slovenskim življem u
jugoslovenskim teritorijama propojenim Italiji. Ipak, nije postojala puna harmonija izme-
đu Sušaka i Rima. General Ambrozio je u svojim prvim izveštajima naglasio sledeće tačke:
„Italijanstvo" (Italianità) Dalmacije bilo je daleka uspomena sačuvana još samo u spomeni-
cima. Hrvati koji su tu živeli i koji su verovali da je italijanska vlast bila prelazna i nesrećna
nužnost, bili su primetno neprijateljski raspoloženi. NDH je širila antiitalijansku propagan-
du, i postavljala je istaknute iredentiste na važne administrativne položaje, dok su ustaše,
bez italijanske dozvole, prigrabile nagomilano oružje preostalo od jugoslovenske vojske.
Pavelić je bio politički „nezreo", svaki Hrvat je verovao da Dalmacija pripada Hrvatskoj,
a italijanske trupe su dočekane kao neželjeni stranci.149 Od trenutka kada je preuzeo ko-
mandu, Ambrozio se osećao ugroženim od strane Pavelićevog režima koji je uspostavio
Musolini. Konačno, razlike u mišljenju između Druge armije i ratnih gospodara u Rimu o
Pavelićevom režimu prerašće u jasno sukobljene politike u delu Jugoslavije koji je bio pod
italijanskom okupacijom.

U hrvatskim demilitarizovanim zonama, italijanska vojna vlast je bila ugrožena Rim-

skim sporazumima potpisanim 18. maja 1941. Kao ustupak Paveliću, italijanski komesari,
koji su kontrolisali jedan broj gradova ustupljenih Hrvatskoj, imali su nalog da prepuste
svoju vlast predstavnicima Hrvatske države. Potom je 20. maja, došla Musolinijeva direkti-
va da trupe treba da se ponašaju kao gosti u prijateljskoj i suverenoj državi.150 U skladu sa
tim, karabinjeri i carinska straža (guardia di finanza) su se povukli. Druga armija je uklonila
svoje kontrolne stanice, ali je zadržala posade na njihovim utvrđenim položajima. Italijan-
ski vojnici imali su naređenje da ne uzimaju učešće u lokalnim političkim događajima.'5'
Ali, lokalna politika nije njih ostavljala na miru. Razgoropađeni Hrvati koji su odbili da pri-
hvate Rimski sporazum pobegli su iz italijanske Dalmacije u NDH. Oni koji su ostali bili su
potišteni i otuđeni ili su prišli ustašama. Pravoslavni Srbi i Jevreji koje su proganjale ustaše
bežali su glavom bez obzira iz hrvatskih gradova koje je Italija predala hrvatskoj vladi, u
nastojanju da se domognu područja koja su bila pripojena Italiji. Neki su uspeli da se pro-
vuku kroz porozne granice, dok su drugi uhvaćeni i deportovani.

Lišeni vlasti po naredbi Dučea, italijanski vojnici, suočeni sa ubistvenom etničkom

borbom, bili su bespomoćni posmatrači dok se Hrvatska pretvarala u klanicu. Italijanske
trupe stacionirane iza Dinarskih Alpa (sa izuzetkom Knina) bile su povučene u Dalmaciju,
što je otvorilo put ustašama da se bace na nezaštićene Srbe. Umesto da oslobodi Italiju od
vrtloga hrvatske politike, Dučeova „deklaracija neutralnosti" dovela je upravo do suprot-
nog. Hrvati, besni zbog gubitka Dalmacije, započinjali su sukobe sa Italijanima. Pod ovim
pritiskom, Druga armija je žudela da se osveti Dučeovom savezniku - Pavelićevom režimu,
ali nije mogla da se otvoreno suprotstavi Musolinijevim naredbama o neintervenisanju.

148 Mario Dassovich, Fronte Jugoslavo 1941-'42 (1999), 15-16.

149 NAW, T-821, 128, 389-394, Ambrozio Ministarstvu rata, 23. aprila 1941, 226-229, Ambrozio Ministarstvu
rata, 16. maj 1941.
150 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), 406.
151 Loi, Le operazioni delle unita italiane in Jugoslavia, 144.
 Italijanska štampa koju su kontrolisali fašisti je, začudo, predvođena torinskim Gazetto
del Popolo i bolonjskim II Resto delTCarlino, ponavljala stavove Druge armije, kritikujući
ustaške zločine. Korado Coli (Zoli), iz italijanskog Geografskog društva, opisao je masakre
hrvatskih bandi i katoličkih sveštenika nad Srbima kao „znak da su se vratila srednjovekov-
na vremena".152

Srbi uzvraćaju udarac

Ustaše su se u početku obračunavale sa Srbima u gradskim sredinama; panika se ubr-

zo proširile na planine, doline i klance surove zemlje. Mnogi muslimani, čiji su preci bili
zemljoposednici koji su izrabljivali srpske kmetove do 1919, pridružili su se ustaškim napa-
dima. U prvo vreme, Srbi su izražavali nevericu; bili su navikli da žive u relativnom miru sa
svojim hrvatskim susedima i verovali su da su izveštaji u kojim se govorilo o teroru bili pre-
terani.153 Ali, krajem maja, starešine u srpskim selima nisu više mogle da ignorišu užas koji
ih je okruživao. U očajanju oni su prišli italijanskim garnizonima tražeći hranu i zaštitu.154
Tokom leta, Srbi su ponudili svoje usluge za popravljanje puteva ili kao vodiči i obaveštajci.
U području Like i u Hercegovini, u nemogućnosti da odu ili da se odupru, prestrašeni Srbi
su molili italijansku vojsku da proširi svoju vojnu okupaciju na čitavu hrvatsku državu.
Osećajući sažaljenje prema Srbima i Jevrejima, italijanski komandanti na terenu su
punili svoje izveštaje izrazom 'la scena pietosa'. Ali, Musolinijeva naređenja o nemešanju
vezivala su im ruke. Strpljenje trupa bilo je dovedeno do krajnjih granica, pisao je general
Furio Montičeli ( Monticelli) iz divizije „Sassari" koja je bila smeštena između Dalmacije i
Hrvatske; oni nisu mogli doveka da budu pasivni posmatrači strahota koje su ih okruživa-
le.155 Ambrozio, koga su opsedale silovane žene i zloupotrebljena deca moleći Italijane za
zaštitu, upozorio je Rafaela Kazertana, opunomoćenog italijanskog poslanika u Zagrebu,
da će njegove trupe pucati na zločinačke ustaške bande, ako ovo nasilje ne prestane.156
General Renco Dalmaco (Dalmazzo), komandant VI armijskog korpusa, pisao je Bastianini-
ju u sličnom tonu: „Želeo bih, Vaša Ekselencijo, da Vas obavestim o mojim utiscima kao
čoveka i vojnika. Ne zanemarujući duboko osećanje discipline koja obuzima mene, moje
oficire i vojnike, a nekmoli našu volju da odano izvršavamo Vaša naređenja - ne mogu da
jamčim da, kada se suočimo sa takvim nasiljem, neće doći do energičnog odgovora."157
Nemali broj običnih vojnika razbesnela su divljaštva počinjena nad ženama i decom i sami
su preduzeli mere kako bi pomogli opkoljenim Srbima.158
Otuda nije čudo, da su područja pod italijanskom okupacijom postala utočište za hi-
ljade onih koji su nastojali da izbegnu istrebljenje, proterivanje, deportaciju i prisilno pre-
veravanje u katoličanstvo. Ali pošto Italijani nisu bili u mogućnosti da ponude potpunu
zaštitu i pošto NDH nije mogla da proširi svoje zakone nad mnogim brdovitim predelima

152 Falcone, The Silence of Pius XII, 299.

153 Djilas, The Contested Country, 121.
154 NAW,T-821,232, 5-6, Dalmaco Drugoj armiji, 10. maj 1941.
155 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), D. 5, Monticeli Dalmacu, 16. juna 1941, 472-473.
156 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941), D. 6, Ambrozio Kasertanu, 21. juni 1941,474-476.
157 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941), D. 7, Bastianini za MAE, 24. juni 1941,477-449.
158 Izveštaj generala Đ a n Karla Rea od 5. aprila 1941, navod u Dassovich, Fronte Jugoslavo 1941-'42,44, n. 47.
lako se„zvanični" italijanski vojni istoričari Talpo i Loi m o g u kritikovati zato što su opravdavali ponašanje i
uspešnost italijanskih armija u Jugoslaviji, oni daju dosta podataka koji dokazuju da su komandanti i vojni-
ci Druge armije pružali pomoć i zaštitu progonjenim Jevrejima i Srbima.
u Bosni i Hercegovini, srpske samoodbrambene jedinice su spontano nicale među izolova-
nim seljaštvom i brđanima.159
Istovremeno, grupa odbeglih jugoslovenskih oficira pod vodstvom srpskog oficira
Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji je odbio da prizna kapitulaciju i koji je izbegao zaroblja-
vanje, osnovala je tajnu vojnu organizaciju na Ravnoj gori, duboko u planinama zapadne
Srbije. Mihailović je voleo da svoje sledbenike naziva „jugoslovenska vojska u otadžbini",
ali su postali poznati pod nazivom „četnici", što je u početku bilo ime za neregularne bor-
ce protiv Turaka i gerilske operacije iza neprijateljskih linija tokom Prvog svetskog rata. Na
nesreću, naziv je između dva rata korišćen za desno krilo Udruženja ratnih veterana, koje
je monarhija upotrebljavala kao pomoćnu policiju, posebno u hrvatskim krajevima gde su
Srbi bili u manjini. Kako bi naglasili svoju vezu sa ranijim junačkim periodom, Mihailović i
njegovi sledbenici su nosili bradu i dugu kosu i preuzeli ne samo stare srpske simbole, već
i zastave sa lobanjom i ukrštenim kostima, kao i lozinku „Sloboda ili smrt".160

Kao predstavnik kralja i vlade u izgnanstvu, Mihailović se nadao da će, osnivanjem

pokreta otpora u Srbiji, prevazići osećanje poraza koje je preplavilo zemlju posle munje-
vite pobede sila Osovine. U svojim retkim izletima u političku sferu, Mihailović je govorio
o prijateljstvu sa drugim nesrpskim zajednicama u federalno obnovljenoj Jugoslaviji.161
Mala grupa civila koja mu se pridružila u njegovom planinskom utočištu, imala je nešto uži
cilj o srpskoj prevlasti u obnovljenoj Jugoslaviji. Osveta nad onima koje su smatrali odgo-
vornim za propast Jugoslavije, kao i nad Hrvatima i muslimanima koji su činili zločine nad
Srbima, postala je pokretačka snaga.

Na prostorima ratom razorene Jugoslavije, Mihailović, mučen stalnim nemačkim

pritiskom, suočio se sa nemogućim zadatkom da uspostavi svoju vlast nad oficirima
koji su izbegli zarobljavanje. Neki su bili otvoreni saradnici i spremni da rade u Srbiji
pod nemačkom okupacijom, dok se drugi nisu slagali sa njim u pogledu dalje strategi-
je. Nekolicina je delovala poput gospodara rata unutar svojih područja ili je predvodila
bande beskućnika.
Nije lako opisati četnički pokret koji se konačno pojavio i u područjima koja su oku-
pirali Italijani kako bi pružio otpor ustaškom nasilju. Tu spadaju oficiri i njihovi sledbenici,
kao i izvestan broj lokalnih srpskih formacija pod vodstvom nezavisnih civila i vojnih ko-
mandanata. Četnici su bili lokalni ljudi, razuđeni i rasuti; među njima je bilo prosvećenih i
liberalnih srpskih nacionalista, prestrašenog seoskog življa koji je žudeo za obnovom pro-
stog patrijarhalnog seoskog života, kao i protagonista Velike Srbije zaslepljenih verskim
mitovima, mučeništvom i folklorom.

Različite grupe Srba u Hrvatskoj koje nisu imale centralno rukovodstvo, moralo se
organizovati samo. U dalekoj Srbiji, Mihailović je imao samo šačicu sledbenika i bio je izo-
lovan i sam, jedva uspevajući da izbegne nemačko ropstvo. Njegovi agenti nisu uspeli da
stignu do Hercegovine sve do januara 1942. godine. U nedostatku efikasnih veza, Mihailović
je zavisio od vlastitih kurira kako bi uspostavio kontakt sa prečanskim Srbima - onima koji
su živeli u zajednicama izvan „Stare Srbije" - koji su bili raštrkani po planinskim bogazama
u zemlji bezakonja. Često su Mihailovićevi saradnici gubili trag o njegovim kretanjima,

159 NAW.T-821, 53, 6697-6702. Dalmaco Drugoj armiji, 17. januara 1942.
160 Tim Judah, The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia, 2 nd ed. (2000), 118.
161 Steven K. Pavlowich, Yugoslavia (1975), 144.
dok se on sklanjao da izmakne svojim progoniteljima. Ipak, Mihailović je postepeno po-
stao mitska ličnost. Mada nije uspeo da uspostavi komandu nad udaljenim grupama pre-
čanskih Srba, na kraju je ipak priznat kao formalni vođa.

Kao čuvari predratne Jugoslavije, koja se sastojala od građanskih političara, poslov-

nih ljudi i nezavisnog seljaštva, oficiri (sledbenici Mihailovića koji je u prethodnoj jugoslo-
venskoj vojsci bio obaveštajni oficir) su se nadali da će povratiti stari društveni poredak sa
jakom vojnom vlašću. Kao žestoki nacionalisti, nastojali su, navodno, da budu velikosrbi.
Sa druge strane, Mihailović je nastojao da ugura Veliku Srbiju u obnovljenu Jugoslaviju.
Njegovo shvatanje se često menjalo u zavisnosti od promene koalicionih podržavalaca.
On je, takođe, morao da vodi računa o ravnoteži između etničkih grupa u jugoslovenskoj
vladi u egzilu koja je bila smeštena u Londonu, i koja se često narušavala zbog polarizo-
vane etničke politike i povremenih ostavki i smena članova vlade. Ali, pošto su Mihailović
i njegovi četnički sledbenici osećali privrženost prema dinastiji Karađorđevića, došli su u
nepomirljiv položaj u odnosu na jugoslovenski komunistički pokret koji je iz Moskve tra-
žio uputstva za svoj rad. Bilo sami, bilo kroz povremenu saradnju sa italijanskom vojskom i
konačno uz pomoć nekog od Saveznika koji će se iskrcati na Jadranu, oficiri i Mihailović su
morali da preduzmu odlučne korake kako bi savladali protivnički pokret otpora inspirisan
komunizmom koji je predvodio Josip Broz Tito.

Dok se Mihailovićev pokret širio na ruševinama vojnog poraza, Komunistička partija

Jugoslavije, čiji su koreni poticali iz Lenjinovog vremena, već je postigla čvrstu disciplinu
pod Titovim vodstvom. Očvrsla proganjanjima i hapšenjima tokom međuratnog perioda,
partija je uspela da preko široke podzemne organizacije stvori kadar sposoban za ilegalno
delovanje. Ali, dok je nacističko-sovjetski pakt iz avgusta 1939. bio na snazi, Kominterna je
naredila jugoslovenskim komunistima da neguju savez između radnika i građanstva, poš-
tuju neutralnost u ratu i drže se po strani. No, Tito je bio nestrpljiv. Maja 1941, predložio
je svojim drugovima da zaobiđu „demokratsku" fazu revolucije na putu ka slomu kapitali-
zma, u korist neposrednog preuzimanja vlasti tokom trajanja rata. Partija, kao avangarda,
mora da bude u situaciji da uspostavi kontrolu kada Osovina i njene sluge budu poraženi.
Krajnji cilj bila je „diktatura proletarijata" nametnuta besklasnom društvu.162 Po Titovom
mišljenju, otpor i revolucija su bili povezani u nerazdvojnu celinu. Njegovo drastično skra-
ćivanje klasičnog marksističkog istorijskog ciklusa bilo je ubrzano očekivanjem da će se
Crvena armija brzo obračunati sa Nemcima, čiji će poraz zapaliti lančanu reakciju proleter-
ske revolucije širom Evrope.

U haosu nastalom posle poraza Jugoslavije, Tito je bio u stanju da stvori gerilske
jedinice, partizane, kako bi se borio protiv okupacionih sila. Njegovi sledbenici se nisu po-
javili kao narodski pokret, što je bio slučaj sa četnicima, već su bili deo kominternovskog
globalnog rata protiv 'kapitalizma-imperijalizma' kojim je dirigovala Moskva, lako je
Kominterna u julu zahtevala od njega da ublaži svoj radikalni stav u korist „Ujedinjenog
fronta za nacionalno oslobođenje", Tito u početku nije bio spreman da tako postupi. Me-
đu različitim komunističkim pokretima tokom rata, njegova partija se izdvojila kao radikal-
no tvrdokorna, iako ga to nije sprečilo da se sastaje sa četnicima i da traži primirja sa Nem-
cima. Kako je vreme prolazilo, a partizani prolazili kroz ogromne teškoće u borbi protiv
neuporedivo bolje opremljenog i surovog neprijatelja, Tito se opredelio za taktičke igre.

162 Nora Beloff, Tito's Flawed Legacy: Jugoslavia and the West since 1939 (1984), 68.
Kako bi uvećao članstvo, zahtevao je od svih patriotskih i „progresivnih" snaga u zemlji
da mu se pridruže u „Narodnom frontu" protiv okupatora. Ali ne kao srpski nacionalista.
Želeo je da obnovi Jugoslaviju na potpuno novim temeljima. Besprekorna odanost partiji
- „demokratski centralizam" - obezbediće čvrsto centralizovanu i ujedinjenu zemlju ume-
sto stare Jugoslavije razdirane separatističkim težnjama i etničkim sukobima.
Imajući u vidu ovaj nesrećni period jugoslovenske istorije, Titova poruka je bila moć-
na. Ideje besklasnog društva i etničkog pomirenja privukle su mnoge idealiste otuđene
diktatorskim i klasnim režimom Karađorđevića koji je favorizovao Srbe i četnički pokret
kome se na kraju pripisivala saradnja sa okupatorom. Kao presudnu probu za komunistič-
kog revolucionara, Tito je zahtevao potpunu poslušnost i odanost bespoštednoj borbi
protiv sila Osovine. To je bilo u skladu sa njegovom komunističkom misijom da pomogne
Sovjetskom Savezu time što će odvući nemačke snage sa Istočnog fronta. Da bi ostvario
taj cilj, Tito je nameravao da uključi čitav narod u sabotažu i gerilski rat. Ali on neće toleri-
sati nikakvo suparništvo za srca i duše jugoslovenskih naroda. On se obrušio na četnike
sa jednakom žestinom kao i na sile Osovine i ponekad je izdvajao Mihailovića i njegove
sledbenike kao neprijatelje koje treba uništiti pre svih.
Tokom rata, Tito je predvodio dobro obučene i disciplinovane ratnike sa jednog kraja
Jugoslavije na drugi, u naizgled stalnom bekstvu od okružavanja i uklještenja, koje su pro-
vodile moćne snage Osovine i njenih saveznika. Dok je Tito predano izvršavao direktive iz
Moskve u julu 1941, kako bi započeo „partizanski rat", male grupe pritajenih partizanskih
bandi spontano su nastajale od Ljubljane do Crne Gore, a njihov sastav, broj i vodstvo če-
sto su više zavisili od lokalnih okolnosti nego od naredaba i direktiva koje su dolazile rav-
no iz Titovog vrhovnog štaba. Otuda je on bio suočen sa velikim logističkim problemom
da drži različite ogranke svog pokreta pod kontrolom i prisiljen da umeri svoje zalaganje
za društvenu revoluciju - što je bilo neprihvatljivo za izvestan manji broj zavereničkih
pristalica. Stoga se partijska organizacija oslanjala na hrvatske, slovenačke i crnogorske
ogranke, koji su se samostalno razvijali posle sloma Jugoslavije, ali koji su svi bili zadojeni
komunizmom i jugoslovenskom idejom. U svakom etničkom području partija je glasno
pozivala na nacionalno i društveno oslobođenje. Tvrdokorni komunisti činili su jezgro, po-
držani od strane progresivnih liberala i uglavnom apolitičnih ljudi koji su mrzeli imperija-
lističkog okupatora i čiji je sirov, ali snažan osećaj za pravdu bio povređen besmislenim i
nehumanim zločinima koji su se dešavali svuda oko njih.

Pošto je Tito stalno bio u bekstvu, često je gubio dodir sa tim samoniklim „nacional-
nim" partizanskim pokretima koji su se širili kroz čitavu Jugoslaviju. Ono što je ove razno-
rodne partizanske grupe držalo zajedno u njihovoj odanosti prema Titu kao bespogovor-
nom vođi, bio je neki nejasni marksizam, iracionalni patriotizam i prosto želja da se „nešto
uradi". Srp i čekić su se pokazali kao simboli mesijanske vere koja je okupila sumnjičave u
društvo progonjenih i hrabrih. Želju za pobunom podstakao je kolektivni bes protiv oku-
patora; spremnost na žrtvu pojačala je mitologija koja je obećavala pravedan svet brat-
stva među balkanskim narodima. Rat će biti kratak, obećao je Tito; posle brzog poraza koji
će Crvena armija naneti Nemačkoj u Rusiji, ona će požuriti u pomoć partizanima.
U prvim danima komunističkog ustanka u leto 1941, Tito je brzo stekao popularnost
u Srbiji koja je bila njegova prva baza za operacije. Međutim, on je imao vrlo malo uticaja
na prečanske Srbe koji su bili izloženi ustaškim klanjima u Hrvatskoj. Ogrubele patriote
i pravoslavni vernici, oni su smatrali komuniste kao gradski ološ koji je nosio ateističku
poruku koja je imala za cilj da slomi njihove zajednice i sitne posede putem uvezene „soci-
jalne revolucije". Suočeni sa smrtnom pretnjom gde god da su se okrenuli, prečanski Srbi
su se uglavnom obraćali Italijanima za zaštitu.

Reakcije na terenu

Kada je Druga armija pristigla na hrvatsku teritoriju, nije se odmah suočila sa oruža-
nom pobunom, već samo sa neraspoloženim saveznikom u Zagrebu. U svom besu protiv
Italije zbog pripajanja velikih delova Dalmacije, NDH je podigla visoke carinske prepreke
oko osporavanog Splita kako bi sprečila prolaz poljoprivrednim proizvodima u luku i na-
terala građanstvo da bojkotuje italijansku robu.163 Pavelić nije učinio ništa kako bi sprečio
agitatore da preplave Dalmaciju sa ciljem da podstaknu iredentističke strasti kod hrvat-
skog stanovništva. Ismejavao je italijanski ponos dozvoljavajući Nemcima da prikupljaju
u neograničenom broju hrvatske Folksdojčere kako bi se borili u SS Prinz Eugen diviziji. Bu-
dući daje bila izložena neprijateljstvu i Nemaca i ustaša, Druga armija je nastojala da smiri
opoziciju tako što će okupirati čitavu zemlju. Musolini je 10. juna izrazio svoje razočaranje
Ćanu sledećim rečima: „Nije važno... što Nemci priznaju naša prava u Hrvatskoj na papiru,
kada u praksi uzimaju sve i ostavljaju nam samo koske. Oni su prljavi psi, i kažem ti da ovo
neće dugo potrajati... Meni je lično Hitlera preko glave i načina na koji on radi."164
Musolini je istog dana izdao naređenje da se zaustavi svako dalje povlačenje italijan-
skih trupa iz demilitarizovane zone. Pavelić mora da potpiše carinsku uniju i da prizna Italiji
punu autonomiju za Split. Međutim, nije bilo nikakvog pokušaja da se odbrane Srbi od us-
taških zločina. Kada je primio peticiju sa molbom za zaštitu, Duče je „spustio pogled i rekao
tihim glasom: 'Srbi su sada užasnuti što će morati da plate neke račune nastale tokom njiho-
ve vlasti.'"165 Takođe, nije bilo pomena da se izmeni besmislena naredba izdata italijanskim
trupama da ostanu na svojim mestima i da se uzdrže od uplitanja u lokalne poslove.
Fašistički predstavnici su došli u Hrvatsku da ustanove stanje stvari. Fašistički portpa-
rol u Zagrebu, Euđenio Kozelski (Coselschi), nije skrivao ustaške ispade ili „žestoku podrš-
ku" koju su katolički sveštenici pružali Paveliću u njihovom „svetom krstaškom ratu protiv
nevernih pravoslavaca", Međutim, ovo neskriveno „varvarsko ponašanje" nije po mišljenju
Kozelskija, išlo dalje od „legitimnih" načina, pošto je Hrvatska prolazila kroz revoluciju na-
lik fašističkoj. I zaista, za Kozelskija, ustaški ispadi su bledeli spram nemačke opasnosti. SS
i Gestapo koji su imali 2.000 vojnika, obuzdavali su Pavelića i podsticali štetno gledište da
italijanska Dalmacija s pravom pripada Hrvatskoj. Druga armija je takođe bila predmet kri-
tike, zbog sabotiranja italijanskog saveza sa Hrvatskom i Pavelićeve „nepokolebljive lojal-
nosti" Italiji.166 Zbog spora sa Kazertanom, Kozelski je povučen u decembru 1941. Fašistički
uticaj je brzo oslabio pod vodstvom njegovog naslednika, Balestra di Motole (Mottola).
Motola, koji se zabavljao u pomodnim noćnim klubovima, nije imao uticaja na sirove usta-
še, pošto su ga i Hrvati i Nemci smatrali za quantità negli geable?67

163 N A W T-821, 232, 20, Izveštaj VI armijskog korpusa, 15. maj 1941.
164 Ćanovidnevnici, 10.juni 1941.
165 Navedeno u Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1941), 202.
166 A S M A E , GABAP, b. 28, Kozelskijev izveštaj od 4. juna 1941. i 50, Kozelskijev izveštaj od 19. j u n a 1941.
U j e d n o m nemačkom izveštaju, Kozelski u zapaljivom govoru pred ustaškom publikom, uopšte ne pominje
Srbe. NAW, T-501, 266, 363-364, Glezov izveštaj, 11. avgust 1941.
167 Gian Nicola Amoretti, La vicenda italo-croata nei documenti di Aimone di Savoia (1941-1943), (1979), 93.
 Izveštaj koji je uputio predstavnik Ministarstva unutrašnjih poslova pojačao je faši-
stička nadanja: niko ne treba da brine zbog hrvatskog progona pravoslavnih vernika, jer
Srbi, pod uticajem Jevreja, šire antifašističku doktrinu. Italija mora budno da pazi na srpski
pokret koji je u suštini bio ekspanzionistički, i koji je, u svojoj nepomirljivoj mržnji prema
Italiji, imao za cilj da se učvrsti na obalama Jadrana.168

Kao i Kozelski, Palata Kiđi je bila sklona da prihvati hrvatske optužbe da je italijan-
ska vojska sarađivala sa neprijateljskim Srbima. Kazertano je bio spreman da podrži kli-
mavu vladu u Zagrebu protiv pravoslavaca, komunista i Nemaca. On je smatrao Ambro-
zijeva službena pisma u kojima se kritikuje NDH zbog nesposobnosti da se disciplinuju
ustaše, neprihvatljivim i vrlo nevoljno ih je uručio Paveliću. Kasertano je smatrao da je
suština problema bila u tome što je Druga armija pokazivala „pijetizam" (samilost) pre-
ma Srbima i Jevrejima.169 On je mislio da hrvatska vlada može da uspostavi vlast u zemlji
samo ako protiv njih preduzme oštre mere. Vojska je ignorisala revolucionarnu prirodu
fašističkog usvojenika - ustaša: štaviše njeno šurovanje sa četnicima bacilo je NDH u ra-
širene ruke Nemaca, uvek gladnih moći. Pavelić je, tvrdio je Kazertano, vezan za Italiju
i čvrsto se suprotstavljao pronemačkim intrigama Kvaternikove klike. Pavelić zaslužuje
bespogovornu podršku Italije i Druga armija treba da sprovodi političke direktive iz Rima,
smatrao je Kazertano.170

Obaveštajci Aimone D'Aoste, vojvode od Spoleta, imali su drugačije mišljenje:

Dovoljno je pogledati fotografske dokaze zločina koje su počinile ustaše nad srpskim
ženama, starcima i decom, da bi se razumelo da generacijama neće biti dovoljno da ublaže
osećanje revolta i duh osvete koji će podsticati preživele.171

Italijanski konzul u Sarajevu kratko je napisao: „Poznato je da se Pavelićev režim drži

isključivo na nemačkim bajonetima."172

Italijanski ekonomski eksperti su zabrinuto zaključili da Italija ne može da se nosi

sa Nemcima po pitanju kontrole hrvatske privrede. Diplomata, Amedeo Đanini (Gianni-
ni), stručnjak za ekonomska pitanja, žalio se da su Nemci namerno ugrožavali italijanski
spazio vitale u Hrvatskoj, krišom stičući monopole u bilateralnim sporazumima sa Zagre-
bom.173 Đovani Host Venturi, ministar saobraćaja, pisao je Musoliniju da su Nemci koji su
prvi stigli u Hrvatsku, već oteli Italiji ekonomske izvore od životnog značaja tako što su
„odnosili sve".174

Niko u italijanskoj vladi nije savetovao da se stupi u vezu sa mnogim obrazovanim

Hrvatima i Mačekovim sledbenicima kako bi se suprotstavili nemačkom jurišu i ustaškom
teroru, pošto bi to značilo pristrasnost prema neprijateljskim Zapadnim silama i odbaci-
vanje ideje o izgradnji imperije. Međutim, Maček se teško mogao smatrati demokratom.
Italijansko neraspoloženje prema Mačeku svakako nisu ublažili glasovi da su Nemci

168 A S M A E , GABAP, b. 34, Ml izveštaj od 22. jula 1941.

169 Kako bi olakšao teret Bastianiniju, Kazertano je predložio da se Jevreji iz Dalmacije pošalju u logore u Italiju.
ASMAE, GABAP, Kazertano Pjetromarkiju, 1. avgust 1941.
170 DDI, IX, VII, 443, Kazertano Ćanu, 1. avgust 1941.
171 Navedeno u Pavlowich, Unconventional Perception of Yugoslavia, 117.
172 Navedeno u Tomasevich, Occupation and Collaboration, 241.
173 DDI, IX, VII, 247, Alfieri Ćanu, 12. juna 1941.
174 DDI, IX, VII, 446, Host Venturi Musoliniju, 1. avgust 1941.
„svako veče jeli špagete" sa vođom seljačke stranke i da su sa njim održavali srdačne odno-
se kako bi osnažili Pavelića.175

U izveštaju generala Ambrozija od 8. avgusta, u kome govori u ime većine svojih

komandanata, osećaju se sasvim različiti tonovi u odnosu na gledišta političara u Rimu i
njihovih izaslanika u Zagrebu. Vladini zvaničnici, vojska i ustaše, pisao je, bili su besni na
Italiju zbog sakaćenja Dalmacije i sumnjali su da će naredni korak Italije biti pripajanje
Bosne i Hercegovine (što nije bilo bez osnova). Postojala je, pisao je Ambrozio, „duboka
demokratska tradicija u zemlji koja se opirala totalitarnim idejama ... Mase su bile čvrsto
ubeđene da će pristalice Mačeka srušiti režim, koji se održavao na bajonetima Osovine."
Opozicija je udružena oko vođe seljačke stranke, koji „je voljen i poštovan u zemlji... Zahva-
ljujući snažnom iredentizmu koji je podstakla italijanska aneksija, otuđili smo simpatije
hrvatskih intelektualaca kao i običnih građana."176 Italijanski general dalje tvrdi da je „de-
mokrata" Maček, koga podržava većina naroda, „protiv totalitarnih ideja" i da je u Hrvat-
skoj mnogo popularniji od Pavelića. Otimanjem Dalmacije, zaključuje Ambrozio, Italija je
izazvala veliki otpor u Hrvatskoj. Sve u svemu, ovo je jedan neobično iskren dokument za
jednog italijanskog generala u fašističkoj Italiji.

Ali, u jednoj važnoj stvari Ambrozio se slagao sa vlastima u Rimu. Smatrao je da

je Pavelić nevini svedok „srednjovekovnog varvarstva" koje su počinili ljudi koji su ga
okruživali „zaslepljeni strašću i žudnjom za osvetom".177 Kao usamljeni saveznik opko-
ljen krvoločnim drugovima i moćnim Nemcima, Paveliću je Italija bila potrebna, po Am-
brozijevom mišljenju, kao odbrana protiv coup de main koji su iz Berlina preko Hrvatske
nacionalne socijalističke stranke provodili Folksdojčeri. Oni su bili blisko povezani sa
pronemački nastrojenim Hrvatima koji su imali vlast u vojsci i vladi. Bez sumnje da je
bilo istine u ovoj opasci, ali Ambrozio i njegovi nadređeni u Rimu su se zavaravali: Pave-
lić nije bio iskreni saveznik. Ipak, šta bi Italija i Pavelić radili jedno bez drugog? Položaj
Italije u Zagrebu bi se oslabio, a Pavelić bi pao sa vlasti. Pavelić je znao da je Musolini
već dugo bio njegov jedini pouzdani zaštitnik protiv lokalnih ustaških suparnika koji su
mrzeli Italiju i bili za Nemce. Međutim, ono što su i Ambrozio i mnogi drugi italijanski
posmatrači prevideli bila je nesporna činjenica da je Pavelić napredovao kao vodeći
hrvatski dželat za Srbe i Jevreje. Čisteći Hrvatsku od „tuđina", Pavelić je opravdao svoj
položaj Poglavnika. Da bi se uvidela tačnost ove tvrdnje, treba samo pročitati memoare
i izveštaje Gleza fon Horstenaua.

U hrvatskom vrtlogu

Juna i jula izbila je pobuna u zoni Gospić - Gračac - Knin, gde su Srbi prekinuli žele-
zničku prugu i presekli telegrafske linije, ubijajući i zarobljavajući ustaše i hrvatske žanda-
re. Kada su se Italijani povukli iz demilitarizovanih područja u Hrvatskoj, Srbi su se naoru-
žali kako bi se suočili sa ustaškom opasnošću i branili u klasičnoj četničkoj tradiciji. U tom
ranom periodu komunisti su imali zanemarljiv udeo.

175 DDI, IX, VII, 446, Host Venturi Musoliniju, 1. avgust 1941.
176 Antonello Biagini, Fernando Frattolillo, eds., DS (SME-US), DS, V, IV, Tomo II, Allegati, D. 71, Alegatto 1,
Ambrozio Vrhovnoj komandi, 8. avgust 1941.
177 DS,V, IV, Tomo II, Allegati, D. 71, Alegatto 1, Ambrozio Vrhovnoj komandi, 8. avgust 1941.
 Početkom juna, Pavelić je tražio od Ambrozija da značajno smanji broj italijanskih tru-
pa koje su okupirale njegovu zemlju.'78 Ali Druga armija koja je pokazivala više simpatija
za progonjene Srbe nego lojalnost svom hrvatskom savezniku, često je proterivala ustaš-
ke pljačkaše i u nekim slučajevima ih i ubijala. Poštujući Kazertanov „pijetizam" prema
Srbima i Jevrejima, italijanske trupe su stekle njihovu zahvalnost, ali su time navukle na
sebe bes Zagreba koji je slao u Rim žučne proteste protiv italijanskog favorizovanja Srba
na račun lojalnog hrvatskog saveznika.'79 Ipak, pošto su italijanske trupe često bile uhva-
ćene nespremne, ili nisu imale naređenja, ili su bile smeštene daleko od scena pljačke i
ubistava, Srbi su i dalje bili žrtve masakra. Pre nego što su vesti o tome stigle u udaljene
srpske zajednice, i pre nego što su Italijani mogli da učine nešto da ih zaustave, ustaše su
požnjele užasnu žetvu osvete. Tako je sve započelo.

General Dalmaco, zapovednik Šestog armijskog korpusa, istakao se kao italijanski ko-
mandant spreman da preduzme odlučne korake kako bi suzbio nasilje u unutrašnjosti
zemlje. Kao i Ambrozio, verovaojeda pravi izazivači sukoba nisu bili Srbi, već ustaše. Hrvat-
ski rasni zakoni koji su zabranjivali Srbima da se zapošljavaju u izvesnim firmama, doveli
su do toga da su se zapošljavali nestručni Hrvati, što je pogađalo privredu. Dozvoljavajući
Srbima da zauzmu Knin, pošto su italijanske trupe razoružale i proterale lokalne ustaše,
Dalmaco je stvorio nove neizvesnosti. U znak zahvalnosti, Srbi širom Like su obećali da će
poštovati italijansku vlast i da neće napadati železničke pruge sve dok se one ne budu kori-
stile za prevoz hrvatskih i ustaških trupa.180 Uveravanje Srba da oni nisu prijatelji partizana
i da je njihova pobuna uperena samo protiv ustaša, zvučalo je uverljivo Drugoj armiji.'81
Pošto je po mišljenju vojnika, partizanski ustanak podstakao ustaški teror, Druga armija je
pre nego što je krenula da guši komunističku pobunu u Hrvatskoj, sarađivala sa Srbima sa
ciljem da onemogući Pavelićeve razbojnike.

Komandanti Druge armije nastavili su da zavode red u Lici uz veoma male italijanske
gubitke u ljudstvu i opremi. Nije im bilo važno da li će tokom eliminisanja ustaša povrediti
osećanja u Zagrebu. Ali, ovakav pristup nije se dopao vlastima u Rimu i otuda nije mogao
da postane zvanični stav Druge armije. Sputani Musolinijevim naredbama, drugi oficiri
u ravničarskim delovima Hrvatske, posmatrali su bespomoćno - ili bezosećajno - kako
ustaše nastavljaju sa svojim užasnim masakrima. Mnogi Mačekovi sledbenici smatrali su
ovu italijansku pasivnost kao znak odobravanja i kao deo đavolskog plana da se stvori
nepremostiv jaz između Srba i Hrvata. Sa svoje strane, mnogi Srbi su duboko sumnjali u
italijanske motive što će se u budućnosti teško prevazići.'82 Ovakvo sumnjičenje bilo je
potvrđeno ponašanjem bezosećajnih lobista u Rimu koji su čvrsto stali iza Poglavnikovog
režima. Ipak, pojedini italijanski oficiri i vojnici na terenu suprotstavili su se zvaničnom
naređenju iz Rima time što su pružali Srbima i Jevrejima utočište i zaštitu. Nije bilo vojne
logike u ovoj moralističkoj igri, samo spontanog saučešća.
Sredinom leta partizani su učvrstili svoje položaje u dalmatinskim gradovima i Lju-
bljani. Ali, krševita Lika bila je tvrd orah, pošto partizani nisu mogli da se mere sa Drugom

178 U S S M E , N l-ll, b, 724, Ambrozio za SMRE, 11. juni 1941.

179 AVII, b. 309, sadrži m n o g o hrvatskih m e m o r a n d u m a u kojima se nalaze žalbe na italijansku pristrasnost
prema Srbima. Videti, takođe, Loi, Le operazione delle..., 167.
180 DS. V, IV, Tom II, D. 93, Ambrozio za SMRE, 12. avgust 1941.
181 NAW,T-821,232,332, VI armijski korupus Drugoj armiji, 20. jula 1941, i 417-419„,Kontakti sa pobunjeničkim
elementima", 4. avgust 1941.
182 Gledište slovenačkog istoričaraT. Kovačeva, navedeno u Dassovich, Fronte Jugoslavo 1941-'42,25, n. 5.
armijom u obezbeđivanju hrane i oružja za opkoljene Srbe i njihove lokalne sveštenike,
dok seljaci nisu bili pogodni za regrutovanje. Oni koji su jedva čuli za Mihailovićevo ime
znali su još manje o marksizmu. Partizani su postepeno uspeli da se ubace u mnoge slabo
organizovane grupe Srba u Hrvatskoj pod italijanskom okupacijom, i da preuzmu kontro-
lu nad njima. Umesto da se suprotstave dobro naoružanim Nemcima, partizani su napa-
dali lokalne administrativne položaje i rušili saobraćajne veze. Kako bi naterali lokalno
stanovništvo da se drži dalje od okupacionih snaga, ubijali su seoske kmetove koji su bili
njihovi saradnici. Ova hladnokrvna partizanska strategija izazivala je reakciju kod nepri-
jatelja. On je sprovodio odmazdu koja je još više otuđila civile i obezbedila nove regrute
među ugroženim stanovništvom.
Uskoro su Italijani počeli da osećaju teškoće u pokušajima da uguše male grupe parti-
zana u Sloveniji i u italijanskim jadranskim lukama. U Drvaru, u srcu zapadne Bosne, parti-
zani su izgradili bazu za 2.500 ratnika. Jedan italijanski odred bio je upućen u septembru
da uništi bazu. U odgovoru na napad, partizani su spalili kompleks strugara i fabriku celu-
loze. Italijani su pozvali vatrogasce iz Knina i Šibenika da ugase vatru koja je stotine Srba
ostavila bez posla. Pošto se pojavio nadmoćni spasilački italijanski odred, partizani su po-
begli sa scene što je dokrajčilo „Drvarsku republiku".183
U jesen 1941, Italijani u Jugoslaviji bili su suočeni sa ozbiljnim problemima: partizan-
ski ustanak, ustaški zločini, hrvatske optužbe o italijanskoj saradnji sa Srbima, nerešeno
pitanje granica, hrvatsko oklevanje oko pitanja carinske unije, kao i nerešeni status Splita.
Postojao je, takođe, i ozbiljan problem izbeglica. Ustaški teror doveo je do sve većeg bro-
ja očajnih i ogorčenih ljudi koji su prebegli u Srbiju. U početku, Nemci nisu preduzimali
ništa, ali su konačno zatvorili kapije i stvorili nove brojne izbeglice sprovodeći čišćenje u
svojim sektorima. Pošto nije bilo drugog izlaza, izbeglice su preplavile Dalmaciju, mada
i tamo nisu bile dobrodošle. Guverner Bastianini je uzbuđeno zvao Rim tražeći rešenje.
Cano se složio da smesti izbeglice na italijansko kopno, ali je to naišlo na protivljenje Mi-
listarstva unutrašnjih poslova koje je saopštilo da je ono tek nedavno započelo potpuno
lov program izgradnje logora. Druga armija našla se u škripcu. Bastianini je prebacivao
Ambroziju što je dozvolio srpskim izbeglicama da uđu u nove provincije i što je loše obez-
Dedio odbranu protiv „10.000 pobunjenika" za koje se pretpostavljalo da su krenuli na
Dalmaciju.184 Guverner, Hrvati i Srbi zahtevali su snažnu italijansku vojnu podršku. Svi su
3ili razočarani onim što su dobili.
Musolini se u jednom trenutku zapitao: „Istina je. Počinjem da se pitam da nisam
grao na pogrešnu kartu... Hoću da pitam Nemce kakvu mi to igru igramo s obzirom na
:injenicu da oni otimaju sve. Mnogo govorimo o drugarstvu između oružanih snaga, ali
;ad dođe do podele plena ostavljaju nas praznih ruku. Na primer, nismo dobili nijedan
edini rudnik u Hrvatskoj."185
Na Bastijaninijevo zadovoljstvo, Musolini je istupio protiv Zagreba 13. avgusta, tako
to je naredio Drugoj armiji da okupira čitavu demilitarizovanu zonu. Od hrvatske vlade se
ahtevalo da preda vlast italijanskoj vojsci.186 U dinarskoj oblasti red će biti uspostavljen, a
elezničke pruge i saobraćaj kroz Dalmaciju obezbeđen od napada ustanika. Musolini je

83 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia ( 1941 ) 543-547.

84 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941), D. 8. Ćano Kazertanu, 10. avgust 1941, 591.
85 Ortona, Diplomazia di guerra, 157.
86 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941), 518.
nameravao da povrati italijanski ugled, i da potvrdi svoj, tj. da bude u položaju da smanji
nemački uticaj u Hrvatskoj, što se tačno poklapalo sa mišljenjem njegovih generala.
Dok se italijanska okupacija širila, i Rim i Sušak su se više rukovodili obzirima prema realpo-
litičkoj situaciji, nego prema humanitarnim naporima da spasu srpske živote.
Ubrzo posle Musolinijevog naređenja, ustašama je rečeno da pokupe svoje oružje i
da napuste demilitarizovanu zonu.187 Srbi su odahnuli. Međutim, to što je Duče popustio
pred molbom Druge armije za više vlasti, nije značilo da je odbacio savez sa Paveličem.
Pjetromarki je smatrao Musolinijevu naredbu uspešnim kompromisom koji je i smirivao
vojsku i ostavljao stanje nepromenjenim u NDH.188 Dok je Musolini menjao svoj stav, Kazer-
tano je u Zagrebu branio NDH protiv favorizovanja Srba na račun ustaša od strane Druge
armije. To je, po njegovom mišljenju, podrivalo podršku naroda Paveliću koga je on sma-
trao najjačom italijanskom preprekom daljem nemačkom prodoru u Hrvatskoj. Provocira-
jući Bastijaninija, Kazertano je pitao da li se italijanska politika stvara u Zadru ili u Rimu.189
Provereni fašista (nastaviće da služi Musolinija u republici Salo), Kazertano nije dovodio u
sumnju podršku Rima Pavelićevom režimu.
Besan zbog Musolinijevog zaokreta po pitanju vojne i političke vlasti u demilitarizova-
noj zoni,190 Pavelić i njegova okolina su optužili Italiju da menja strane i da uvodi zemlju u
građanski rat. Pavelića su nervirale ukrštene verske struje: katolička Italija brani pravoslav-
ne Srbe protiv katoličke Hrvatske. Bilo je tipično za njega da se požali nemačkom poslani-
ku u Zagrebu, Zigfridu Kašeu, koji je, budući da je bio proustaški naklonjen,191 odmah o
tome obavestio vladu u Berlinu.192 Glez je takođe bio besan pošto je bio antiitalijanski nas-
trojen i razočaran zbog odluke Italije da uspostavi kontrolu nad bivšim habzburškim ze-
mljama. Hitler je zaključio da su Italijani poludeli,193 ali nije učinio ništa da podrži Pavelića
iz straha da će naljutiti Dučea. Zbog toga je Ribentrop upozorio Kašea da je „alfa i omega
naše spoljne politike na Sredozemlju očuvanje našeg srdačnog savezništva sa Italijom".194
Ovo je takođe često ponavljano i Italijanima, a lakoverni Musolini je u to i verovao.
General Ambrozio je bio zadovoljan što je mogao da sprovodi Dučeovu novu poli-
tiku, time što je preuzeo političku i vojnu vlast u Drugoj zoni.195 On je dugo vremena s
prezirom odbacivao Pavelićeve žalbe i bio zgrožen nad ustaškim zločinima i pljačkom.
Ponosno je tvrdio da su srpske i hrvatske žrtve tražile italijansku zaštitu „jer mi smo pravični
i humani",196
Sedmog septembra, Ambrozio je izdao proglas najavljujući da će Druga armija pre-
uzeti potpunu odgovornost nad civilnom vlašću u Drugoj i Trećoj zoni. Zagrebu će se
dozvoliti da imenuje generalnog komesara za administraciju, koji će nadgledati hrvatske
civilne vlasti, ali koji će biti odgovoran komandantu italijanske Druge armije. Ovim me-
rama, Italijani su jednostrano uklonili hrvatske diskriminatorske carine upravljene protiv

187 NAW, T-821, 474, 535, beieška Druge armije p o v o d o m okupacije demilitarizovane zone, 30. avgust 1941;
398,1013, izveštaj Druge armije, 9. oktobar, 1941.
188 PP. Commisione Centrale di Epurazione, b. 2.3, no. 1.
189 DDI, IX, VII, 474, Kazeratno Ćanu, 13. avgust 1941.
190 DDI, IX, VII, 486, Kazertano Ćanu, 16. avgust 1941.
191 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941), 518.
192 NAW, T-821,267, nemački general u Zagrebu za Vrhovnu komnadu, 18. avgust 1941.
193 DGFP, D. XIII, 217, Ribentrop Kašeu, 20. avgust 1941.
194 DGFP, D. XIII, 217, Ribentrop Kašeu, 21. avgust 1941.
195 A S M A E , GABAP, b. 32, Bastianini Pjetromarkiju, 2. septembar 1941.
196 ASMAE, GABAP, b. 40, Ambrozijev izveštaj, 15. avgust 1941, kurziv u originalu.
njih. Pobunjenici svih boja pozvani su da se vrate kućama i predaju oružje pod pretnjom
stroge kazne za neposlušnost od strane posebno naimenovanih lokalnih sudova. Tamo
gde su bili u većini, Srbi će sami da obavljaju svoje poslove; njihova imovina koju je konfi-
skovala NDH biće im vraćena, a pravoslavne crkve otvorene. Kako bi povratio etnički mir,
Ambrozio je nameravaoda odvoji srpske i hrvatske zajednice i da podstakne svaku od njih
da postane samodovoljna. Nije nameravao da koristi Srbe da se bore kao pomoćne trupe
Druge armije, već jedino da im garantuje bezbednost u njihovim krajevima. NDH će i da-
lje da bude suverena zemlja, ali će njene akcije biti podvrgnute italijanskom odobrenju.197
Delujući kao nepristrasni posrednik, Ambrozio se nadao da će ubediti i Srbe i Hrvate da
sarađuju sa Italijom u borbi protiv zajedničkog partizanskog neprijatelja. Ambrozio je, ne-
ma sumnje, verovao da radi kao humanistaa koji će doneti etnički mir u hrvatsku zemlju,
mada se mora priznati daje njegov dublji motiv bio više proračunat. Smirujući Srbe, na-
dao se da će ih odvratiti od toga da se pridružuju partizanima.198

Ambrozijeve mere nisu prekinule hrvatske pritužbe i odmazdu. Uklanjajući ustaše,

Italijani su po mišljenju Zagreba, prepustili hrvatski narod na milost osvetoljubivih Srba,
„naoružanih do zuba".199 Hrvatski general Župan je pisao: „Za njega (Ambrozija) nema raz-
like između Jevreja, Srba i katoličkih Hrvata."200 Ako Hrvati nisu mogli da urade ništa da
preokrenu ovo poslednje poništavanje njihovog suvereniteta u Drugoj zoni,201 učinili su
sve da sabotiraju Ambrozijev proglas preoblačeći raspuštene ustaške elemente kao žan-
darme, prekidajući trgovački saobraćaj prema srpskim zajednicama i otpočinjući novi ta-
las terora protiv Srba u Trećoj zoni.202

Bez obzira na plemenite namere, veći deo Ambrozijevog manifesta od 7. septembra

nije mogao da se sprovede. Italijanski vojnici nisu mogli da se učvrste dalje od puteva i gra-
dova. U atmosferi etničke mržnje, malo Srba se vratilo da zatraži svoje izgorele kuće i da na-
stavi da živi u uništenom građanskom društvu. Oni koji su to učinili nisu mogli da povrate
svoju imovinu ili su ih iz njihovih radnji i fabrika izbacili Hrvati koji su ih oteli.203 Komandant
Druge armije je ukazao da su Hrvati bili nesposobni da administriraju nepristrasno i on ih
je optužio što nisu smenili zvaničnike za koje je bilo dokazano da su okrutno postupali sa
Srbima.204 Lokalni italijanski komandanti imali su velikih poteškoća da prepoznaju komuni-
ste koji su se infiltrirali među srpski živalj.205 Pošto je italijansko-hrvatska saradnja potpuno
propala, Ambrozio nije bio u stanju da povrati javni red, što je NDH dalo mogućnost da
postavi pitanje hrvatskih pomoćnih trupa potrebnih da kontrolišu nerede.206 Partizani i
četnici takođe nisu obraćali pažnju na Ambrozijev zahtev da se vrate pastoralnom životu.

197 Trifkovic, Ustasa..., 152.

198 O v o je postalo jasno u belešci koju je poslao deneralu Dalmacu. U S S M E , M-3, b. 59, Ambrozio Dalmacu,
26. decembar 1941.
199 AVII, b. 309, f. 4, promemoria NDH, 20. avgust 1941. i f. 5, promemoria NDH, 20. oktobar 1941.
200 AVII, b. 309, f. 18, m e m o r a n d u m generala Župana, bez datuma.
201 Zbornik, XIII, bk. I, D. 328, Oxila report, 23. avgust 1941.
202 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), 537.
203 Druga armija je imala drugačije mišljenje. Njena Kancelarija za političke poslove smatrala je da je do oku-
pacije i prenosa italijanskih snaga došlo bez većih teškoća. „ 9 0 % pravoslavnog stanovništva... vratilo se
svojim kućama, tražeći zaštitu od Italijana i, u m n o g i m slučajevima, zahtevajući pripojenje područja Italiji."
Ovaj dokument se navodi u: Verna,„Yugoslavia Under Italian Rule", 395-398.
204 DS, V, IV,Tomo II, D. 20, Ambrozio načelniku Generalštaba, 7. oktobar 1941.
205 U S S M E , N I—II, DS, b. 568, Izveštaj pukovnika Umberta Salvatoresa, komandanta italijanskog garnizona u
Gračacu, 6. septembra 1941.
206 ASMAE, GABAP, b. 41, razgovor između Pjetromarkija i Pavelića u Zagrebu, 25-27. oktobar 1941.
Partizani su lako upadali u slabe tačke italijanske vojne okupacije, dok su četnici pucali
kako su hteli na mrske ustaške neprijatelje. Ambrozijev pokušaj da očuva mir potpuno
je propao.
General Amrbozio je bio jedan od ispravnijih i odlučnijih italijanskih generala, odanih
svojoj zemlji, koji su poštovali političku hijerarhiju. Ali, njegove procene bile su pogrešne.
On je smatrao da oružje koje se da četnicima neće biti upereno protiv Hrvata, da su italijan-
sku podršku dobrom hrvatskom narodu u NDH osujetile lokalne ustaše, a da „naši vojnici"
pljuju krv kako bi učvrstili novu državu. Pred njegovim očima, međutim, Srbi su koristili
italijansko oružje da se osvete Hrvatima i muslimanima, a retko kad je Pavelić ili neko iz
njegove pratnje, učino bilo šta da stavi ustaše pod kontrolu. Što je bilo još tragičnije, „naši
vojnici" zaista su krvarili i umirali, ne u gradnji nacije, već u potrazi za iluzijom o italijan-
skom protektoratu nad Hrvatskom.
Pre kraja leta, nesmanjeni ustaški teror je podstakao pobunu Srba širom etnički mešo-
vitih područja u Hrvatskoj. Čitava srpska sela postala su gerilske grupe koje su se zaklele
da će se doveka svetiti svojim hrvatskim mučiteljima. Trebalo je isto tako, srediti stare
račune sa onim etničkim Srbima koji su za vreme osmanske vladavine prešli u islam i time
zadobili povlašćene položaje u Turskom carstvu. Što je bilo još gore, mnogi muslimani su
prišli ustašama i tako konačno našli put i do nemačkih SS jedinica. Žestoki napad Srba pro-
tiv ovih „jeretika" poprimio je oblike smrtonosnog svetog rata koji će se kasnije pojaviti
u Sandžaku, Crnoj Gori i istočnoj Bosni i Hercegovini. Zbunjeni Italijani nisu imali pojma
kako da zaustave sukob. Da bi spasili svoje živote, muslimani su često tražili italijansku
zaštitu, ali u svom skučenom mentalitetu, stalno su menjali strane zavisno od toga koja je
jača. Okruženi zlim neprijateljima, izgledalo je kao da su muslimani bili osuđeni na unište-
nje i bežanje.
Saznavši da su Nemci započeli snažnu akciju da suzbiju komunističku pobunu u Srbi-
ji, Musolini je 25. septembra naredio Ambroziju da uspostavi vezu sa Vermahtom u demar-
kacionom području tako što će uskladiti svoja kretanja opkoljavanjem sa dve strane.207 To
je bio začuđujući i hrabar potez koji je na svim stranama naišao na odobravanje. Pobuđen
je apetit Palate Kiđi da dobije protektorat nad Hrvatskom, jer će trupe biti u položaju da
pređu demarkacionu liniju na nemačkoj strani sve do reke Drine.
Kako bi smirio Zagreb, Kavalero je, govoreći u ime Rima, prinudio Drugu armiju da od-
ustane od vršenja civilne vlasti u Trećoj zoni u trenutku kada su u nju umarširale trupe. Poš-
to su ranije prevladali u Drugoj zoni, trupe će biti „gosti" hrvatske vlade.208 Ćano je naložio
Ambroziju da mora da prizna hrvatskog komesara za opštu upravu u Karlovcu kao osobu
odgovornu za održavanje reda i mira. Ambrozio je odgovorio da bi sprovođenje ove mere
ostavilo Srbe bez odbrane pred raspuštenim ustašama. Ministarstvo se saglasilo, ali nije
želelo da ubuduće omalovažava Pavelića.209
Kada su ustaše, kao što se to moglo pretpostaviti, odbile da se razoružaju, povuku
ili uzdrže od nasilja,210 došlo je do pometnje u Palati Kiđi. Budući da nije imao pouzdana

207 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), 888.

208 ASMAE, GABAP, b. 32, nepotpisana beleška za ministra inostranih dela, 30. septembra 1941; Zbornik, XIII,
bk. I, D. 154, Ambrozio svojim komandantima, 5. oktobra 1941; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia
(1941), 890
209 ASMAE, GABAP, b. 41, beleška za ministra inostranih dela, 7. oktobar 1941; b. 33, Pjetromarki Kasertanu, 8.
oktobar 1941.
210 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), 892.
obaveštenja iz tih nemirnih i udaljenih mesta, Pjetromarki je pitao svog prijatelja Bastijaninija
0 „pobunjenicima" - koliko ih je, ko su im vođe, šta su im ciljevi i ko ih finansira. Demarka-
ciona zona je bila „područje tamnih senki, ako ne i totalnog mraka", teritorija iza demarka-
cione linije (nemačka okupaciona zona u istočnoj Bosni) bila je'terra incognita'.2" Ali, nepo-
znavanje topografije nije zamaglilo sliku carstva. Pjetromarki je pisao Host Venturiju:
Naše pravo carstvo je Hrvatska, jedina zemlja koju nam je sudbina blagonaklono dodeli-
la u ruke. Ali izgleda da mi činimo sve moguće da odbacimo taj dragoceni poklon. Prolivamo
krv za zemlju kakva je Crna Gora, koja nema ništa drugo do kamen i bedu, a izbegavamo da
učinimo i najmanji napor da preuzmemo Hrvatsku, jednu od najprijatnijih, najplodnijih i naj-
bogatijih zemalja Evrope. To bi nam tokom rata obezbedilo najvažnije rezerve u stoci, žitarica-
ma, drvetu i rudama u blizini naših granica.212

U potrazi za ovim snom, Palata Kiđi je predlagala da se uputi veliki kontingent svežih
trupa,213 ali je Ambrozio tražio samo ograničeno pojačanje.214
Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, partizani su postepeno jačali i uspostavi-
li tajne ćelije po čitavoj Jugoslaviji. Ali oni su predstavljali neposrednu opasnost Nemcima
u samom srcu stare Srbije. Berlin je odgovorio time što je postavio marionetsku vladu.
Srpski general u Beogradu, Milan Nedić, pojavio se mašući antikomunističkom zastavom
29. avgusta, kako bi preuzeo dužnost kao šef onoga što će postati poznato kao Vlada na-
cionalnog spasa. Vladar poput Petena (Petain), Nedić je uradio što je mogao da spreči da
Beograd potpuno padne u nacistički mrak, uprkos naporima daleko istaknutijeg pronaci-
ste Dimitrija Ljotića.

Kada je partizanski otpor u Srbiji buknuo u ranu jesen 1941, Nemci su odgovorili sna-
žnim odmazdama. Gestapo je zatvorio mnogo pripadnika srpske inteligencije u Beogradu
1 zaveo teror u gradu. U skladu sa Hitlerovim naređenjem, šef Vermahta feldmaršal Vilhelm
Kajtel (Keitel) izdao je 16. septembra, ozloglašeni proglas kojim se tražila smrt stotine tala-
ca za svakog ubijenog Nemca, dok je pedeset ubijeno za svakog ranjenog. Kao odmazdu
za oko dvadeset ubijenih Nemaca, u oktobru je u Beogradu streljano 1.200 talaca,215 a oko
2.300 civila, uključujući i đake, prema nemačkim procenama, streljano je u Kragujevcu.216
Ovo su bile samo neke od najstrašnijih odmazdi. Nemačka vojska je sprovodila kaznene
ekspedicije koje su opustošile velika područja severozapadne Srbije, što je uz uobičajena
vešanja i streljanja, dovelo do velikih gubitaka i partizana i četnika. U svojoj odlučnosti da
smire situaciju u zemlji, Nemci su se istakli zavodeći svoj teror do neslućene žestine.

Oslabljeni zbog neprekidnog nemačkog vojnog pritiska, Tito i Mihailović koji su se

našli u zapadnoj Srbiji, bili su prisiljeni da se sretnu tokom jeseni 1941, kako bi razmotrili
ujedinjenje svojih snaga. Nijedan nije došao u duhu kompromisa, niti je bio spreman da
se podredi onom drugom. Svaki je imao neprihvatljive zahteve i nastojao je da usposta-
vi ličnu prevlast. Mihailović nije hteo da dozvoli komunističkim komesarima da usposta-
ve političke institucije, a Tito je ismejao predlog da Mihailović bude vrhovni komandant.

211 ASMAE, GABAP, b. 34, Pjetromarki Bastianiniju, 10. oktobar 1941.

212 ASMAE, GABAP, b. 34, Pjetromarki Host Venturiju, 12. februar 1942.
213 A S M A E , GABAP, b. 34, Pjetromarki Albertu Kaliseu, 8. novembar 1941.
214 A S M A E , GABAP, b. 41, MFA nepotpisan m e m o r a n d u m , 30. septembar i AP. b. 31, M e m o r a n d u m za ministra
inostranih dela, 7. oktobar 1941.
215 Beloff, Titio's Flawed Legacy, 72.
216 Walter R. Roberts, Tito, Mihailović and the Allies, 1941-1945 (1973), 33-34.
Tito je bio spreman da vodi bespoštednu bornu po principu „što gore, to bolje".217 Bio je
ubeđen da nemačke odmazde, umesto da uništavaju borbeni duh Srba, podstiču na istu
takvu osvetu tako što se pridružuju partizanima. Mihailović je bio zapanjen time što je
Tito davao prednost opštem ustanku u vreme kada je mogućnost dolaska Saveznika bila
daleka i kada ništa, čak ni ujedinjene snage otpora nisu mogle da stanu na put nemačkim
brutalnim odmazdama. Nasuprot Titu, Mihailović je bio odlučan da izbegne ponavljanje
strašnog klanja koje su razbojničke snage Habzburškog carstva izvršile u njegovoj zemlji
tokom Prvog svetskog rata. Predosećanje biološkog uništenja od ruku nacista bilo je
pojačano stvarnim ustaškim masovnim ubistvima. Uveren da će Osovina na kraju, ipak,
biti pobeđena i odlučan da izbegne luđačka i krajnje opasna dejstva, Mihailović je rešio
da sačuva svoje snage i srpske živote sve dok se Saveznici ne učvrste na novom Solun-
skom frontu.
S obzirom na velike razlike u stavovima, nije čudo da su dve strane mogle da se
slože jedino u tome da podele oružje i učestvuju u zajedničkim operacijama, ali čak su
i ti dogovori prekidani i bili delimični, da bi uskoro potpuno propali. Uzajamna sumnji-
čavost između ideološki tvrdokornih suparnika na obe strane, dovela je do neprijatnih
incidenata i sukoba. Prekinuti dijalog nikada nije mogao biti obnovljen dokle god je
Tito imao nameru da uništi sve što se Mihailović borio da očuva. Mihailović nije bio u
stanju da dobije uporište na partizanskoj strani i kao posledica njegovog nevoljnog
pristajanja na otpor, izložio se optužbi, bez obzira da li je ona bila pravedna ili nepra-
vedna, da je bio saradnik ništa bolji od novog nemačkog kvislinškog gospodara u Be-
ogradu, Milana Nedića.218 Tito je već počeo da dobija propagandni rat kao odlučniji
ratnik, spremniji na žrtve.
Uzbuđeni zbog brzog rasta komunističke moći, nemački vojnici su, krajem oktobra,
odlučili da napadnu Užice, sedište Titovog Vrhovnog štaba. Oštar sukob između supar-
ničkih pobunjeničkih strana izbio je pre nego što su Nemci porazili oba protivnika, zau-
zimajući grad 29. novembra. Pojačan sa dve divizije u drugoj polovini 1941, Vermaht je
krajem godine proterao partizane iz Srbije. I Tito i Mihailović bili su primorani da pobegnu
iz Srbije koju su okupirali Nemci, tražeći utočište u nemirnijim i manje kontrolisanim obla-
stima u Hrvatskoj i Crnoj Gori pod italijanskom vlašću. Može se zaključiti da su drakonske
odmazde koje su primenjivali Nemci imale uspeha, nasuprot manje odlučnim i slabo or-
ganizovanim italijanskim akcijama protiv ustanika. Međutim, bilo je neobično da Nemci
u Srbiji nisu nastavili sa masovnim terorom kao što su to činili tokom svoje okupacije
Poljske i Ukrajine. Razlog je možda bio u tome što su morali da smanje svoje snage šaljući
trupe na Istočni front. U svakom slučaju, oštrina nasilja protiv srpskog življa počela je da
se ublažava.219

Tito i njegove desetkovane snage pobegle su iz Srbije preko planina u istočnu Bosnu
i uspostavile svoj štab u Foči. Ideološka linija postala je još naglašenija. U selu Drenova,

217 Navedeno u J u d a h , The Serbs, 119.

218 Zanimljivo je da Nemci nisu bili ubeđeni da im Nedić služi kao odani „kvisling". Nemački izveštaj na viso-
kom nivou opisuje situaciju:„Nedićeva vlada otvoreno organizuje otpor unutar administracije, ali to u prak-
si prikriva, dok Mihailović organizuje otpor tajno, a u praksi to čini otvoreno. Sasvim je pogrešno osloniti
se na Nedićevu vladu." Mejsnerov izveštaj o Srbiji iz 1942. SS-Gruppenführer i Generalleutnant policije,
izveštaj od 29. avgusta, navedeno u South Slav Journal, 5 (Autumn 1982): 43-46.
219 Za detaljnu studiju videti Christopher S. Browning, „The W e h r m a c h t in Serbia Revisited", u Crimes of War:
Guilt and Denial in the Twentieth Century, eds. Omer Bartóv, Atina Grossman and Mary Nolan (2002), 31-40.
Politbiro je izjavio da „jezgro seljaštva i radništva unutar Oslobodilačkog fronta" treba da
ojača; Titov antifašistički rat pretvarao se u klasni rat.220
Mihailović je reagovao nešto drugačije, tako što je raširio svoje trupe i uvlačio ih u
Nedićevu žandarmeriju. Pošto je ostao bez municije u očajanju je odlučio da se upusti u
pregovore sa Nemcima. U nadi da će produbiti razdor između četnika i partizana, nemački
obaveštajci sreli su se 11. novembra sa Mihailovićem kako bi pronašli modus vivendi izme-
đu okupacionih vlasti i četnika. Mihailović je, sa svoje strane, želeo da nabavi oružje i osi-
gura se od nemačkog napada, što bi mu omogućilo da nesmetano nastavi borbu protiv
partizana u koje uopšte više nije imao poverenja. Ali, general Franc Berne (Böhme), koji je
komandovao nemačkim trupama u Srbiji, zahtevao je da četnici predaju oružje i stave se
pod nemački nadzor. Generali Vermahta će biti zadovoljni tek onda kada potpuno pacifi-
kuju zemlju preplašenih pastira. Pošto se Mihailović ustezao da preduzme tako drastičan
korak, ratno stanje između dve strane se nastavilo.221
Okruženi sa svih strana, četnički oficiri su ponekad na vlastitu inicijativu, a ponekad
podstaknuti od Italijana, ulazili u dijalog sa ustašama, mada su takvi razgovori bili prekida-
ni i bez rezultata. Oficiri su imali mnogo više sreće sa Italijanima. Često su pojedine vođe
izražavale zanimanje za italijansku zaštitu nad Bosnom i Hercegovinom koja bi bila pod
kontrolom Srba.222 Italijanski vojni komandanti nisu upali u ovu zamku, ali, odlučni da ne
prolivaju svoju krv u ratu protiv partizana, išli su pod ruku sa Srbima, kako bi dobili njihovu
vojnu podršku. Bio je to đavolski složen posao. Pošto tokom 1941. Mihailović nije bio u sta-
nju da nametne disciplinu ili usklađen plan delovanja raznoraznim srpskim grupama koje
su delovali po Hrvatskoj, Italijani su često gubili uvid u njihova dejstva.
Partizanski pokret u Hrvatskoj, kome je bilo potrebno vreme da se razvije, pojačao je
svoje delatnosti u poslednjim mesecima 1941. godine. Komunistička propaganda koja je
prikazivala Pavelića kao osovinskog đavola, počela je da privlači pažnju. Ostavši bez vođe
nakon Mačekovog povlačenja, liberalni Hrvati, razočarani etničkim nasiljem, videli su u
Titovom populističkom panslavizmu usamljeni glas koji je otvoreno pozivao na istinsku
jednakost i pomirenje među narodima Jugoslavije.
Partizani su poremetili mir u istočnoj Bosni nizom brzih operacija pošto su ih Nem-
ci proterali iz Srbije. Početkom oktobra, Italijani su preduzeli veliku ekspediciju čišćenja
(rastrellamento) protiv njih, pod nazivom Nota Z, kako bi se obračunali sa ustankom koji
Nemci nisu bili u stanju da uguše.223 Ali, kad je Druga armija stigla u Treću zonu, naišla je
na nepremostive prepreke. U ovom delu hrvatske teritorije nalaze se neke od najdivljijih
planina na Balkanu. Što su Italijani više napredovali od jadranske obale ka unutrašnjosti
zemlje, više su bili primorani da drže svoje trupe u naseljenim mestima, zanemarujući
okolna brda i prostrastva. U planinskim predelima, trupe su bile suviše raštrkane da bi
mogle da nadziru tako širok prostor. Komandanti na terenu su, takođe, bili suočeni sa
ogromnim teškoćama u vođenju operacija, izvršavajući naređenja da se proteraju gerilci
iz kamenitih pećina. Podrška iz vazduha bila je zanemarljiva. Osim nasumičnog paljenja

220 Mark Wheeler, „Pariahs to Partisan to Power: The Communist Party of Yugoslavia", u Politics of Retribution in
Europe: World War II and its Aftermath, ed. Tony J u d t (2000) 137-138.
221 J o v a n Marjanović, Collaboration ofD. Mihailović's Chetniks with the Enemy Forces of Occupation 1941-1944
C 976); D. 5, zapisnik razgovora između Mihailovića i nemačke Visoke k o m a n d e u Srbiji, 11. novembra 1941,
20-28; Milazzo, The Chetnik Movement, 37-38.
222 ASMAE, GABAP, 34, Bastianini Pjetromarkiju, 7. novembra 1941.
223 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1941 ), 895-897.
sela, avioni nisu uspevali da trupama obezbede taktičku podršku. U vremenu pre helikop-
tera, konvencionalne vojne jedinice su vodile bezuspešnu borbu sa gerilskim snagama
koje su prosto nestajale u brdima ili se mešale sa lokalnim stanovništvom. Italijanske voj-
nike su stalno iznenađivale zasede u koje su upadale njihove kolone. S obzirom na veliku
brojčanu prednost i tešku artiljeriju, mogli su da nanesu značajne gubitke partizanima u
bilo kojoj otvorenoj bici. Međutim, u celini, spora italijanska pešadija nije mogla da odgo-
vori na taktiku koju su koristile mnogo pokretljivije gerilske snage. Surovo zimsko vreme
takođe je otežavalo njihove operacije.
Događaji u Pljevljima u Crnoj Gori, suočili su Italijane kao nikada do tada sa partizan-
skom spretnošću. Titove snage su izvele snažan napad na italijanski garnizon koji se tu
smestio početkom decembra i upale u grad. Italijani su uzvratili napad i uhvatili u zamku
partizane koji su se očajnički branili. Tokom ove epske borbe, ranjenici su masakrirani
na obe strane.224
Kada su Italijani pristigli iz gornjeg toka Drine da oslobode opkoljeni hrvatski garni-
zon u Višegradu, udružili su se sa lokalnim četnicima i obećali im zaštitu od ustaških zlode-
la. Suočeni sa oživljavanjem ustanka u Crnoj Gori, Italijani su odlučili da evakuišu mnoge
garnizone koji su bili izloženi napadima. Napuštene postaje zauzeli su četnici, muslimani i
Hrvati. U gornjem toku Drine, četnici su napali nezaštićene muslimane i izvršili prvi veliki
masakr protiv omrznutog verskog neprijatelja.225
Život Italijana u Zagrebu nije bio ništa manje složen. Tokom novembra, dokazi o hr-
vatskim zlodelima postali su očevidni čak i najtvrdokornijim italijanskim podržavaocima
i apologetama Pavelićevog režima. Kasertano je konačno shvatio da NDH nije bila lojalna
i da je sabotirala trgovinu sa italijanskim delom Dalmacije.226 Generalni inspektor za jav-
nu bezbednost, Ciro Verdiani, pisao je da je Pavelić upravljao Hrvatskom koja se gušila
u neredu. Ništa nije bilo „celovito" i „zdravo" što se moglo saopštiti, samo hapšenja i ma-
sovna streljanja nevinih ljudi. Pošto je uklonila Jevreje, izjavio je, vlast se okrenula protiv
intelektualaca i studenata. Pavelić nije činio ništa da spreči vladu da padne u nemačke
ruke. Saradnja sa Hrvatskom je propala, a italijanske trupe, iscrpljene ustaškom lukavošću,
postali su žrtve „detinjastih" optužbi da sarađuju sa Srbima. 227 Samo su dva glavna igrača,
Musolini i Kavalero, branila besramno Pavelića, ne uzbuđujući se zbog toga što je on upra-
vljao klanicom u Hrvatskoj.

Kako bi zauzdao Pavelića, Duče je 2. novembra 1941, obavestio Ambrozija da voj-

ni cilj u Trećoj zoni da se normalizuje život stanovništva, mora biti postignuti u duhu
prijateljske saradnje sa Hrvatima na svim nivoima vlasti. Vojna lica moraju po svaku
cenu da izbegnu stvaranje utiska da su naklonjeni pravoslavnom življu. Musolini je
smatrao da su „uglavnom prestali zločina koje su činili neobuzdani i neodgovorni ele-
menti." Zanemarujući detaljne izveštaje sa terena, zatvarao je oči pred svakodnevnim
ustaškim strahotama. Ostavljajući po strani humanitarne obzire, Duče je nameravao
da se udruži sa Nemcima tako što će prekinuti sve kontakte sa srpskim odredima. Na-
redba da se dovede u red civilna vlast u NDH bila je, u stvari, snažan prekor generalu

224 Za diskusiju o partizanskim zločinima tokom bitke za Pljevlja, videti Dassovich, Fronte jugoslavo 1941-42,
92-97.
225 L u d e n Karchmar, „Draza Mihailović and the Rise of Četnik Movement, 1941 -1942" (1973), 1:480-481.
226 DDI, IX, VII, 746, Kazertano Ćanu, 13. novembar 1941.
227 ASMAE, GABAP, b. 28, Generalni inspektor Ćiro Verdiani za MI, 14. n o v e m b a r 1941.
Ambroziju. Najzad, Musolini je zabranio svaki kontakt, osim službenih poslova, izme-
đu Jevreja i italijanske vojske.228
General Dalmaco je bio ubeđen da će primena Musolinijeve direktive od 2. novem-
bra pogoršati stvari, pošto će se Srbi osetiti izdanim i sklonim da se pridruže komunistima,
koji su sa svoje strane bili spremni da iskoriste njihov strah i nezadovoljstvo. Ali ovakav pri-
stup koji je naišao na odobravanje u Sušaku, nije naišao na isti prijem u Vrhovnoj komandi
u Rimu. U saglasnosti sa Dučeom, Kavalero je upozorio da su Hrvati i ustaše, a ne četnici,
saveznici Italije.229 Sa time se složila i Palata Kiđi. Pjetromarki se upravo vratio iz Zagreba
gde se sastao sa Pavelićem od koga se tražilo da se NDH odrekne Sandžaka u zamenu za
nešto veću granicu na Drini.230 Uprkos suprotnom stanju stvari, on je govorio o dobroj
saradnji između lokalnih hrvatskih vlasti i italijanske komande u ratu protiv partizanske
pobune.231
Hrvati su 15. novembra stigli u Opatiju na sastanak sa italijanskim zvaničnicima.
Sa sobom su poneli dugačak spisak žalbi: Italijani su doveli Pavelića na vlast samo da bi već
na početku osujetili njegov režim time što su njihove snage ušle duboko u hrvatsku terito-
riju. Uzurpirajući vlast u Drugoj i Trećoj zoni, Italijani su jednostrano poništili Rimske spo-
razume od 18. marta 1941, koji su garantovali suverenitet NDH na tim prostorima. Druga
armija je podržala njihove neprijatelje i Rim ih je držao u ekonomskoj blokadi. Po odred-
bama nepovoljnog ugovora koji je potpisan mesec dana ranije, 27. oktobra 1941, Italija je
obavezivala NDH da prekine bojkot robe koja je dolazila u Dalmaciju i da pristupi carinskoj
uniji. Što je bilo još gore, Zagrebu je nametnuta obaveza da snabdeva Drugu armiju u oku-
piranoj zoni drvenom građom, krompirom, povrćem, mesom, žitom i stočnom hranom.
Uzto, od NDH se zahtevalo da snabdeva hranom civilno stanovništvo u italijanskim delovi-
ma Dalmacije i Rijeci. Ukoliko hrvatska vlada ne bude poštovala svoje obaveze u pogledu
snabdevanja, guverner Dalamcije je dobio odrešene ruke da oduzme sve što je smatrao
potrebnim.232
Italijanska delegacija je u prijateljskom duhu, zanemarujući primedbe Druge armije,
prihvatila da Hrvati vrše političku vlast u italijanskim okupacionim zonama i složila se da
fašistička stranka, a ne italijanska vojska, treba da nametne disciplinu bratskim hrvatskim
ustašama. Što se tiče uspostavljanja reda i zakona, Hrvati su sa svoje strane obećali da će
da okrenu novi list. Samo nam dajte vlast i proglasićemo amnestiju, otvoriti škole za pravo-
slavne i ućutkati iredentiste koji su tražili delove Dalmacije pod Italijanskom okupacijom.233
Prihvatajući rešenost Hrvata da se poprave, Italijani su prenebregnuli psihopatološku pri-
rodu ustaškog režima i nastavili da traže harmoniju sa NDH koja prosto nije postojala. Šta-
više, italijanska velikodušnost je bila u velikoj meri dovedena u pitanje nespremnošću da
se direktno pomogne u rešavanju hrvatskih ekonomskih nevolja ili da se smanji ogroman
finansijski teret koji je državnom budžetu stvorila okupaciona Druga armija.
U senci Musolinijeve prohrvatske naredbe od 2. novembra, Pjetromarki i Ambrozio
sreli su se 12. novembra i uputili Rimu svoje zaključke.234 Pošto italijanski vojni izvori više

228 ASMAE, GABAP, b. 32, Musolini Ambroziju, 2. novembar 1941.

229 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1941 ), 913.
230 DDI, IX, VII, 699, Pjetromarki Ćanu, 30. oktobar 1941.
231 ASMAE, GABAP, b. 32, razgovor između Pjetromarkija i generala Di Blasija, 15. novembar 1941.
232 PP, L. 2, Izveštaj Italijansko-hrvatske stalne ekonomske komisije.
233 ASMAE, GABAP, b. 32, Pjetromarki Bastianiniju, 29. novembar 1941.
234 ASMAE, GABAP, b. 33, razgovor između Pjetromarkija i Ambrozija, 12. decembar 1941.
nisu mogli da izvršavaju dužnosti u udaljenim garnizonima Treće zone, trupe je trebalo
povući, koncentrisati ih, obučiti ih za pokretljivo ratovanje protiv neregularne i iscrpljuju-
će taktike koju su koristili partizani. U saradnji sa Vermahtom, novoopremljeni italijanski
odredi bi pregazili istočnu Bosnu sve do Drine. Ali, pitanje je bilo da lije italijanska vojska
mogla da se preuredi preko noći. Da li su hrvatski domobrani mogli da postanu značajan
činilac u tome?
Da je Ambrozio mogao da odlučuje, on bi odbacio svaku saradnju sa Hrvatima. Sa-
mo iz osećanja dužnosti, on je poslušao želju Rima da obuči i opremi rasturene i moralno
propale domobrane, kako bi oni predstavljali odbranu od nastupajućih partizana u pod-
ručjima koja su napustile italijanske trupe. Nema sumnje da je bilo suviše protivrečnih
ciljeva koje je trebalo uskladiti. Ambrozio je hteo da zaustavi preterane ambicije ustaša i
Nemaca,235 ali je morao da se pokori Musolinijevoj naredbi da preda civilnu vlast u ruke
hrvatske vlade u Trećoj zoni.236 Prostrano hrvatsko zaleđe, koje je bilo bogato šumom i ru-
dama, trebalo je da se priključi italijanskoj Dalmaciji, tvrdio je Ambrozio, ali naknadno je
priznao da ništa ne bi moglo da se uradi bez pomoći Vermahta.237
Ćano je naivno pisao da su „Hrvati veoma naklonjeni nama. Pavelić nas takođe voli."238
Istini za volju, Hrvati su uglavnom mrzeli Italijane, što je bila činjenica na koju je Ambrozio
često ukazivao. Pavelić se ponašao prijateljski, ali je istovremeno obezbedio da sve bude u
redu sa Vermahtom. U vezi sa Nemačkom, Ćano je imao fatalistički stav. Italija, kao i NDH,
nisu mogle da „pruže otpor bilo kakvom pritisku iz Berlina".
Sve zavisi od Nemaca. Ukoliko se pridržavaju svojih obaveza po kojima je Hrvatska po-
stala italijanska zona uticaja, mi još uvek možemo mnogo toga da postignemo. Ako, naprotiv,
oni ponovo pokušaju da nas zaustave i da nastave svoj prodor, mi ništa drugo ne možemo da
uradimo nego da spustimo svoju zastavu i da se vratimo kući.239

Iznenada, Vermaht je, 16.decembra,narediofeldmaršalu Vilhelmu fon Listu, komandan-

tu armije Jugoistok, da prebaci snage sa Balkana na Istočni front protiv Sovjetskog Saveza.
Od Italije i Bugarske će se tražiti da popune prostor koji je ostao ispražnjen u istočnoj Bosni
nakon povlačenja nemačkih trupa. Ove vesti su delovale poražavajuće na lokalnu nemačku
komandu, koja je verovala da je italijansko šurovanje sa četnicima raspirilo umesto da ugasi
pobunu. Ako bi Italijani nekim čudom stigli do Sarajeva na njihovu stranu demarkacione lini-
je, oni bi zauzeli rudna bogatstva koja su bila neophodna nemačkoj ratnoj proizvodnji.
Izveštaji iz Nemačke izazvali su nervozu u Rimu. Pjetromarki je pozdravio najavu Berli-
na o predstojećem povlačenju; italijanske trupe će odmah ući u područja koja su napustili
Nemci.240 Na sastanku najviše vlasti, Musolini je najavio svoju spremnost da naredi Drugoj
armiji da pređe demarkacionu liniju, dok je Ambrozio naslutio da će se Hrvatska oslobodi-
ti od Nemaca. Sa pet dodatnih divizija i naoružanim Srbima koji su bili spremni, italijanski
komandant će osloboditi Hrvatsku i od partizana i od ustaša.241 Dvostruki cilj da se poraze

235 NAW, T-821, 356, 540-544, Ambrozio za SME, 2. januar 1942.

236 DDI, IX, Vili, 26, razgovor između Ćana i Pavelića, 15. decembra 1941, Annex: Sastanak italijanskih i hrvat-
skih delegata.
237 Podvukao autor.
238 Ćanovi dnevnici, 15. decembar 1941.
239 Ćanovi dnevnici, 15. decembar 1941.
240 Amoretti, La vicenda italo-croata, 45-56.
241 NAW, T-821, 53, 697-702, Dalmaco Drugoj armiji, 17. januara 1942; 64, 1306'08, Dalmaco Ambroziju,
22. decembar 1941,64,1123, Ambrozio Generalštabu armije, 22. decembar 1941.
partizani i da se zaokruži spazio vitale koji je izgledao tako daleko, konačno se pojavio kao
stvarna mogućnost. Kada je Ambrozio zahtevao da se Nemačka potpuno povuče iz Hrvat-
ske od trupa do vazduhoplovnih snaga i vidljivih i skrivenih agenata i vojnih savetnika, Mu-
solini je „mudro ćutao".242 Roata je bio taj koji je skeptično primetio da Nemci nikada neće
napustiti svoj ekonomski gvozdeni zagrljaj Hrvatske243; štaviše, Italija nije imala sredstva
da uđe u područja koja su napustili Nemci u istočnoj Bosni. Ćano je u tom smislu zabele-
žio: „on (Roata) ne želi da započne nešto što ne može da završi".244

Dvadeset četvrtog decembra, Hitler je naglo promenio odluku, odbacujući svaki plan
da Druga armija uđe u istočnu Bosnu koja je bila pod nemačkom okupacijom. Vermaht će
sam obaviti operacije čišćenja na demarkacionoj liniji i zahtevaće saradnju Italijana sa dru-
ge strane. Hitler je nastavio da daje lažna obećanja o italijanskoj prevlasti u Hrvatskoj, dok
je istovremeno mirno povećavao zavisnost NDH od Trećeg rajha. Moguće je daje ovaj zao-
kret manje dugovao nemačkoj incijativi nego reakciji na italijansku kolebljivost.245
Umesto da se uzbuđuju oko toga, Italijani su, u stvari, osetili olakšanje. Ćano je prime-
tio da možda i nije tako loše što su Nemci promenili mišljenje, „jer će nam u proleće Bosna,
Srbija i Crna Gora zadati dovoljno glavobolje".246 Pjetromarki koji se zabrinuo zbog toga
>to su četnici prišli na 20 kilometara od Zagreba, zbog čega je u gradu vladalo „uzbuđe-
nje", primetio je rezignirano: „Prošlo je vreme (za Italiju) držanja straže na demarkacionoj
liniji"; Italija više nije mogla da uzalud proliva krv, troši novac, energiju i ugled za ponovne
jpade u Treću zonu.247 Kavalero je želeo da izbegne nove poduhvate u Hrvatskoj pošto
/iše nije imao slobodnih trupa, a Pjetromarki je odbrusio Rintelnu da Italija nije u položaju
da nastavi sa sveobuhvatnom vojnom okupacijom Bosne. Musolini je, opet, brzo prihvatio
Hitlerov zaokret, naredivši Ambroziju da se susretne sa Nemcima na demarkacionoj liniji
jmesto da je pređe.248
Musolini je iskalio svoje neraspoloženje na Hrvatima, rekavši im da namerava da pro-
širi granice italijanske Dalmacije dublje u unutrašnjost. Ako garnizone treba povući iz Tre-
:e zone, italijanske trupe će ostati u Drugoj - što je trebalo da podseti Zagreb da su oni
:u nameravali i da ostanu. Duče neće dozvoliti jačanje hrvatskih ustaških utvrda i mesta
ia teritoriji koju su okupirali Italijani. Ova mudrovanja, ukoliko su značila korigovanje ita-
ijanskih imperijalnih planova u Hrvatskoj, otkrila su Musolinijevu nameru da obezbedi
talijanskoj Dalmaciji snažan odbrambeni pojas.249
Devetnaestog januara 1942, Ambrozio i Roata su zamenili mesta. Ambrozio je nai-
nenovan za šefa Vrhovne komande, a Roata je preuzeo komandu nad Drugom armijom.
Memcima je bilo milo da vide da „odlazi neprijatelj hrvatske nezavisnosti". U oproštajnom
govoru pred skupom hrvatskih uglednika, Ambrozio je oštro kritikovao kliku koja je okru-
živala Pavelića zbog toga što je dovodila u pitanje osobeni položaj Italije u zemlji. To je
jstavilo „neprijatan ukus" u ustima nemačkog obersta Rorbaka (Rohrback) koji je bio na

!42 U S S M E , M-3, b. 59, Musolinijev sastanak sa Ćanom, Roatom, Ambrozijem, Kazertanom i generalom Ma-
ljom, 18. decembar 1941.
!43 DDI, IX, Vili, 40, Ambrozio Kavaleru, 18. decembar 1941.
!44 Ćanovi dnevnici, 17.decembar 1941.
!45 PP, Dnevnik 3. januar 1942.
!46 Ćanovi dnevnici, 29. decembar 1941.
!47 PP, Dnevnik, 5. januar 1942.
!48 DDI, IX, Vili, 81, Pjetromarki Kazertanu, 29. decembar 1941.
!49 NAW,T-821, 64.993-1002, sastanak italijanskih generala, 30. decembra 1941
dužnosti.250 Smestivši se u svojim novim prostorijama, Ambrozio je 23. januara, podneo
Kavaleru spisak sa primedbama na račun hrvatskog režima, čiji sadržaj nije iznenadio sa-
veznika Osovine. Vlast u Zagrebu, tvrdilo se, pomerila se od proitalijanski nastrojenog Pa-
velića prema italomrscu Kvaterniku. Kako bi diskreditovali Italiju, Hrvati su počinili zločine
preobučeni u italijanske uniforme i pripisali pobede partizana činjenici daje Druga armija
šurovala sa četnicima. Pošto se nisu ponašali pravedno prema Srbima, NDH je stvorila ha-
otično stanje. Ustaše su bile divljaci koji su se gubili pred partizanima, koji nisu sprovodili
dogovore sa Italijom i koji su pokazivali hrabrost samo kad je trebalo da kolju besopo-
moćni narod. Ambrozio je zaključio da njegova zemlja nikada nije trebalo da od Hrvatske
stvori nezavisnu državu. Nije poštedeo ni Nemce. Glezfon Horstenau je ukaljao ugled Ita-
lijana, gazeći preko italijanskih prečih prava na Balkanu i ohrabrujući Hrvate da preuzmu
italijansku Dalmaciju.251 Ambrozijev prekor Musoliniju zbog njegove podrške Pavelićevom
režimu sada je bio jači nego ikad.

U istom prkosnom raspoloženju, Ambrozio je ukazao Musoliniju na vrline četnika,

čije mu je prijateljstvo omogućilo da se usmeri na partizane i da priguši iredentističke
zahteve na Dalmaciju. Pošto je njegov precizni um bio optrećen zahtevima gnevnih Hr-
vata i Nemaca, Ambrozio se zalagao za uniju između Hrvatske i Bosne i Hercegovine pod
krunom Savoja, što bi Italiji dalo moć da, uz pomoć „bosanskih Srba", vlada bez problema
tim područjem.252
Godine 1941, Druga armija u Hrvatskoj pod italijanskom okupacijom, posvetila je
mnogo vremena zaštiti pravoslavnih Srba protiv ustaša kao i raspravama sa Pavelićevim
režimom. Partizani su, sa izuzetkom ustanka u Crnoj Gori, uglavnom bili obuzdani. Ali ka-
da je 1942. partizanski ustanak buknuo i istovremeno se proširio na mnoge delove teri-
torije pod italijanskom okupacijom, Druga armija je, po naredbi Musolinija, odgovorila
snažnom odmazdom protiv ustanika, koja je trebalo da uspostavi mir po meri Rima. Pošto
su italijanski graditelji imperije još uvek neumorno tragali za svojom iluzijom u Jugoslaviji,
oni nisu prekidali svoju smrtonosnu borbu protiv partizana, iza koje su se i dalje nastavljali
ustaški zločini.

250 NAW, T-821, 264, 515-17, Glez Vrhovnoj komandi, 26. januara 1942.
251 DDI, IX, Vili, 195, Ambrozio Kavaleru, 23. januara 1942.
252 DS, V, VI,Tomo II, D. 12, Ambrozio Musoliniju, 21. februara 1942.
IV Pax Romana
Fašisti dolaze

Ako su italijanske trupe i njihovi civilni saradnici nailazili na rizične prepreke dok su se pro-
bijali kroz Hrvatsku, još opasnije putovanje ih je čekalo u pripojenim teritorijama Slovenije
i Dalmacije, kao i u Crnoj Gori pod protektoratom. Da bi mogao da sprovodi vlast u ovim
nepoznatim zemljama, Musolini je naimenovao visoke fašističke zvaničnike da postanu
civilni komesari koji bi upravljali centralizovanim sistemom lokalne uprave. U želji da do-
kažu svoju moć kao imperijalni gospodari, ovi novoprispeli upravljači objavili su bujicu
dekreta i zakona u cilju uvođenja fašističkog duha u pripojene provincije. Preko domina-
cije na kulturnom planu - obrazovanje, književnost, umetnost i društvene nauke - bili
su odlučni da uspostave fašističko prisustvo u svakodnevni život pokorenih slovenskih
naroda. Obavezna upotreba italijanskog jezika u školama i masovnim medijima smatrala
se ključnom u oblikovanju svesti budućih generacija.

Odlučni da sprovedu denacionalizaciju, fašistički komesari su gušili duhovnu i nacio-

nalnu svest slovenskog življa, potiskujući lokalnu štampu, domaće kulturne organizacije
i sportske klubove. Oduzimali su oružje, benzin i radio-aparate. Fašistički odredi su se še-
purili okolo, pevajući pohvale Musoliniju i italijanskim vojnim uspesima, smatrajući da će
lokalno stanovništvo u sve to da poveruje. Ali, ukoliko ubeđivanje ne bude uvelo lokalni
svet u italijanski „Novi poredak", fašistički komesari će primeniti silu. Okupirani Sloveni
nisu poslušali. Umesto da iskažu poštovanje, ismevali su osvajače i njihov program italija-
nizacije. Kasnije će krenuti u ustanak.

Ustanak u Crnoj Gori

Sedamnaestog aprila 1941, italijanski vojni guverner Albanije, general Frančesko Đa-
komoni (Jacomoni), ovlastio je generala Đuzepea Pafundija, komandanta XVIII armijskog
korpusa da postavi novu vladu u staroj crnogorskoj prestonici Cetinju. Italijanska okupaci-
ja zemlje je započela. „Komitet za oslobođenje Crne Gore" organizovan je u Tirani kako bi
privukao uz sebe proitalijanski nastrojene Crnogorce i kako bi se izbegao administrativni
haos. Iza ove fasade, italijanska vojska je nastavila da okupira zemlju i oživljava civilne
službe bivše Jugoslavije. Italijanske zastave su se svuda vijorile, fotografije kralja i Dučea
su postavljene na javnim mestima, rimski pozdrav je postao obavezan, a uvedena je i cen-
zura štampe.

Rim je 28. aprila 1941. naimenovao Serafina Macolinija (Mazzolini) za civilniog kome-
sara Crne Gore. On je imao sudsku vlast, ali je ostao potčinjen šefu Italijanske albanske ko-
mande. „Komitet za oslobođenje Crne Gore" raspušten je 22. maja. Dobivši 19. jula, titulu
visokog komesara, Macolini je odlučio da ostavi na miru bivše jugoslovenske funkcionere
uključujući tu i potprefekte, finansijsko osoblje i žandarme - ukoliko polože zakletvu
 Italiji.253 Kao skvadrista i zamenik sekretara fašističke partije (koji je na kraju postao mini-
star inostranih poslova Republike Salo), Macolini je počeo da italijanizuje Crnu Goru i uspo-
stavlja fašističke organizacije kao što su bili rekreativni programi posle posla, omladinske
grupe i sportski klubovi. (Ličio Đeli /Gelli/, šef buduće čuvene R-2*, potpuno se obučio u
crnokošuljaškom nasilju tokom tih godina.) Musolini je odobrio sredstva za javne radove
kojim bi se uposlio osiromašeni narod,254 a dat je i novac da bi se pomoglo 25.000 Crnogo-
raca koji su se vraćali kući iz drugih delova Jugoslavije i obezbedile plate za lokalne javne
službenike koje je nova italijanska vlast zadržala na poslu.255 Međutim, kao što je to bio
slučaj u Sloveniji, a nešto manje u Dalmaciji, programi italijanizacije bili su velika priča sa
malo uspeha. Skromno prisustvo Italijana i nedovoljno novčanih sredstava doprineli su
prilično blagoj upravi koja jedva da je zalazila dublje u unutrašnjost zemlje. Milovan Đilas
je komentarisao tu opuštenu atmosferu ovim rečima:

Bilo je neobično videti kako su se prijateljski ponašali italijanski vojnici kada su ušli u
crnogorske gradove. Nasuprot prostim italijanskim vojnicima koji su igrali klikera sa decom
na podgoričkim ulicama, crnokošuljaši su se držali preteći. Ipak nije bilo pljački, hapšenja niti
upotrebe nasilja. Komunisti su otvoreno išli ulicama i mirno sedeli po kafanama. Jedina novi-
na bilo je prisilno pozdravljanje i podignuta ruka pri ulasku u vladine zgrade. Takvo stanje u
Crnoj Gori je trajalo, bez nekih bitnih izmena, sve do nemačkog napada na Sovjetski Savez.256

Crna Gora je od samog početka bila teret za italijanske finansije. Mada bogata šu-
mom i rudama, resursi zemlje jedva da su bili ispitani zbog nedostatka investicija. Osiro-
mašena, pretežno krševita zemlja, zahtevala je značajan uvoz hrane kako bi uspela da se
izbori sa siromaštvom.

Macolini se obratio nekolicini separatista („zelenaša"), uglavnom starijim, nostal-

gičnim političarima, da imenuju seoske komitete u zemlji, a koji bi uputili u prestonicu
delegate za Narodnu skupštinu. Većina koja je podržavala ujedinjenje sa Srbijom i po-
raz Osovine („bjelaši"), izostavljena je iz izbornog procesa. Dvanaestog jula, Skupština
je izglasala nezavisnost i suverenitet Crne Gore kao ustavne monarhije. Ali svi su znali,
bez obzira na političku orijentaciju, da je Macolini, umesto da pruži Crnogorcima poli-
tičku moć, napravio od te zemlje italijanski protektorat i njen život i sudbinu povezao
sa okupatorom.

Macolini je imao težak zadatak da obavesti crnogorski narod da će izgubiti svoje dra-
gocene zemlje koje će uzeti mrski neprijatelji - deo Boke otići će Italiji, delovi Hercegovine
(a verovatno i Sandžak) Hrvatskoj, a najbolji pašnjaci i solane Albaniji. Kada su Crnogorci
Ijutito reagovali na ove vesti, Macolini je prigovorio vladi u Rimu da takva sakaćenja zemlje
podrivaju njegovu popularnost. Upravljanje zemljom sa nedovoljnim budžetom i bez ob-
učenog osoblja još više je doprinelo neslavnom početku njegove vlasti. Najneprijatnije
ie bilo crnogorsko ismevanje njegovih programa italijanizacije. Uoči pobune, Macolini je
pisao Pjetromarkiju da „je nered svugde očigledan".257 Macolini je bio spreman da opere
'uke od Crne Gore i vrati se kući.

253 ASMAE, GABAP, b. 51, Macolini za MAE, 5. maj 1941.

' masonska loža, prim. prev.
>54 ASMAE, GABAP, b. 53, MAE PaoluTaon de Revelu iz Ministarstva finansija, 1. juli 1941.
>-55 ASMAE, GABAP, b. 54, Ćano ministru finansija i rata, 26. juna 1941.
'-56 Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary (1973), 385.
!57 DDI, IX, VII, 375, Macolini Pjetromarkiju, 11. jula 1941.
 Sledećeg dana, 13. jula, izbila je pobuna koju su podstakli bivši oficiri, velikosrbi i ko-
munisti. Pobunjenike nije toliko pokrenuo duh osvete protiv italijanske okupacije, već više
bes što su vladari iz Rima i pomislili na mogućnost komadanja njihove zemlje. Na samom
početku, ustanak je bio spontan i haotičan izraz narodnog protesta koji nije imao central-
no vodstvo i smer kretanja. No, s obzirom da se u zemlji nalazilo malo italijanskih vojnika,
ustanak se brzo širio. Samo neznatna manjina Crnogoraca, koju su činili separatisti pod
vodstvom vremešnog kapetana Krsta Popovića, bila je u početku spremna da sarađuje
sa Italijom.
Oslanjajući se na veliku količinu skrivenog oružja i municije koju su sklonili vojnici
bivše jugoslovenske vojske, ustanici su uhvatili nespremnog okupatora koji nije ništa sum-
njao. Za samo nekoliko dana oni su trupe u Cetinju odsekli od ostalog dela zemlje i napali
njihove slabo branjene isturene položaje van glavnog grada, pri čemu su zarobili mnogo
opreme i 3.000 vojnika.258 General Alesandro Pircio Biroli, komandant Devete armije, od-
mah je reagovao naredivši gušenje „krajnje oštro i primerno ozbiljno, ali bez odmazde i
bespotrebne surovosti".259 Zaprepašćen tekućim događajima, general Kavalero, vrhovni
komandant, naredio je 16. jula Pirciju Biroliju da uguši ustanak „po svaku cenu".250 Mora da
se pitao da li se fijasko u Grčkoj ponavlja u Crnoj Gori. Cano je, takođe, bio uznemiren zbog
straha da „naši vojnici" neće moći da uspostave red bez pomoći Nemaca.26'
Nesumnjivo je da su političke pogreške u Rimu, koje su proizlazile iz nelogičnih mani-
pulacija granicama i ležernosti okupacionih snaga, doprinele početnom uspehu ustanka.
Gušeći ga, Macolini je preterano reagovao hapseći ne samo simpatizere ustanka, već i
mnogo nevinog sveta i protivnika komunista.262 Italijanski komandanti su, takođe, uzvrati-
li besmislenom oštrinom. General Pedracoli (Pedrazzoli), komandant divizije „Taro", nare-
dio je da se posle svake ekspedicije čišćenja svi pohvatani „ustanici" streljaju, uzmu taoci,
a narod koji živi u blizini, liši osnovnih životnih namirnica.263
Suočeni sa ustankom, Italijani su se odrekli farse zvane crnogorska „nezavisnost".
Dvadeset četvrtog jula, Musolini je raspustio Visoki savet i opozvao Macolinija; sledećeg
dana dao je Pirciju Biroliju potpunu vojnu i civilnu vlast. Za uzvrat, Pircio Biroli je postavio
generala Luiđija Mentastija za vojnog zapovednika Crne Gore, a zatim krenuo da okuplja
70.000 italijanskih vojnika kako bi ugušili pobunu. Kao i drugi italijanski generali koji su
služili na Balkanu, Pircio Biroli je bio uvređen kritikom koja je dolazila od Slovena: „U ma-
sama postoji osećanje nadmoći nad Italijanima. Takvo ubeđenje mora se prevazići putem
snažne akcije i u velikom stilu koji će jednom zasvagda izbrisati takve primisli."264
Ustanička sreća sada se preokrenula i Italijani su, zahvaljujući svojoj velikoj nadmoći
u oružju i ljudstvu, mogli da rasture neprijatelja. Muslimanske bande sa Kosova i iz Sandža-
ka, iskoristile su priliku da izravnaju stare račune masakrirajući Crnogorce, dok je pod plas-
tom italijanskih gospodara u Tirani, kolaboracionistička albanska vlada primorala hiljade
Srba da napuste tek naseljene kosovske oblasti. Masovne seobe i etnička borba još više
su oslabile crnogorski ustanak. General Mentasti je izdao oštre naredbe da se streljaju svi

258 Verna, J u g o s l a v i a Under Italian Rule", 198.

259 Zbornik, III, bk 4, D. 149, M e m o r a n d u m Pircija Birolija, 15. juli 1941.
260 Cavaliere, Diario, 17. juli 1941.
261 Ćanovi dnevnici, 17.juli 1941.
262 Scotti e Viazzi, Occupazione e guerra italiana in Montenegro, 131.
263 Zbornik, MI, bk. 4, D. 152, Pedracoli svojim trupama, 21. juli 1941.
264 NAW.T-821,356, 717-721, Pircio Biroli Vrhovnoj komandi, 15. juli 1941.
zarobljeni „pobunjenici" iako su predali oružje, i da se članovi porodica „izbeglih" partiza-
na i njihovih pristalica upute u logore u Italiju.265
U takvim nesređenim okolnostima, Pircio Biroli je, priznajući da su njegove snage
izvršile „bespotrebno nasilje" i opštu odmazdu, ublažio represivne mere naredivši 8. avgu-
sta, da kuće koje su bile obeležene za uništenje treba samo konfiskovati i time sprečiti da
ih Italija ponovo obnovi o svom trošku. Ostavljanje naroda bez domova, dodao je, samo
će ojačati mržnju Crnogoraca.266 Već 12. avgusta, red se vratio u nastanjena područja, dok
su krševite oblasti ostale u nekom nejasnom stanju. Prećutnim dogovorom, Crnogorci su
prestali da se odupiru. Albanci su se povukli, Italijani se vratili u gradove - i niko u Crnoj
Gori nije bio razoružan.267
Italijani su se, takođe, okoristili od partizanske zagriženosti, što je dovelo do podele u re-
dovima pobunjenika. Partizani su odlučili da pretvore Crnu Goru u minijaturnu Crvenu repu-
bliku, ubeđeni da će točak revolucije samleti sve koji joj budu stajali na putu. Milovan Đilas,
partizanski vođa u Crnoj Gori, propagirao je neku Titovu verziju Lenjinove marksističke po-
ruke, da partija treba da se pripremi za neposredno preuzimanje vlasti. Iznenađen brzinom
i veličinom pobune, Đilas je brzo mobilisao svoje trupe da je osvoje. Nikakva revolucija nije
mogla da izbije bez komunističke kontrole. Što se Tita tiče, on je smatrao crnogorsku avantu-
ru samo jednim trikom da se pažnja Osovine odvuče od ruskog fronta i da se istovremeno
učvrsti volja komunista za borbom. Posle poraza, Tito je priznao da je tu postojao očigledan
nedostatak političkih priprema kod naroda.268 Jasno je, takođe, bilo da komunističke parole
„diktatura proletarijata" ili „oduzimanje privatne svojine" nisu privukle velike delove nezavi-
snog seljaštva koje je visoko cenilo svoje malo parče obradive zemlje.269
Pa, ipak, mnogi crnogorski brđani, nošeni velikim očekivanjima, nestrpljivo su čekali
da ih sovjetski padobranci otprate u komunističku utopiju. Neuzdrmani porazima, tvrdo-
korni komunisti, od kojih su mnogi bili veterani španskog građanskog rata, tvrdoglavo su
nastavili da sprovode teror protiv kolebljivaca, sumnjičavih i kulaka. U želji da oživi propali
revolucionarni pokret, Tito je postavio Ivana Milutinovića umesto Đilasa, koji, međutim,
nije mogao da proširi članstvo ili da preuzme inicijativu.
Partizani su često bili sami sebi najgori neprijatelji, izvodeći loše zamišljene napade na
Italijane, što je izazivalo surove odmazde i nametalo nepodnošljive patnje crnogorskom sta-
novništvu. Umesto da se usmere na okupatora, partizani su izgleda višeželeli da vrše masov-
na streljanja opozicionih grupa i zamišljenih „petokolonaša", pre nego što su ovi imali priliku
da stvore suparnički pokret. Oni su palili i pljačkali sela koja ih nisu podržavala i ugnjetavali
su čvrsto povezana plemena koja su se opirala proleterskom jedinstvu ili su pokazivala na-
klonost prema četnicima. Partizanske odmazde protiv sunarodnika nespremnih da uzmu
oružje skupo je koštalo pokret, jer su ovi bežali u četničke odrede koji će se kasnije pregrupi-
sati pod italijanskom zaštitom.270 Narodni ustanak preobražavao se u građanski rat.

265 U S S M E , N l-ll, b. 374, Mentastijeve direktive od 5. i 14.avgusta 1941.

266 Zbornik, III, bk.4, D. 166, M e m o r a n d u m Pircia Birolija o odmazdama, 8. avgust 1941; Verna, op. c/f. 212;
Scotti e Viazzi, op. cit., 236-237.
267 Pawlovitch, Yugoslavia, 122.
268 Milovan Djilas, Wartime (1973), 8,23-24,37,81; Richard West, Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia (1996),
108-109.
269 Beloff, Tito's Flawed Legacy, 68.
270 Dassovich, Fronte Yugoslavo 1941-'42,32-33. Đilas odbacuje da je bio levo od Tita i d a j e bio glavni odgovor-
ni za zločinačke partizanske odmazde. Po njegovom mišljenju, to su bile glasine koje su pronosili četnici i
koje je ponavljao Edvard Kardelj. Videti njegovu knjigu, Wartime, 83.
 Pircio Biroli nije sumnjao da su komunisti bili u središtu pobune. Oni su uspeli da
probude „primitivne, ratoborne i nemirne ljude" iz njihove „letargije". Da bi zastrašio
stanovništvo, novi guverner je pokupio taoce među viđenijim ljudima i osnovao sud za
one koje je sumnjičio da su učestvovali u ustanku. Nastojao je da „primerno i oštro kazni
ustanike".
Ljudi Balkanskog poluostrva poštuju samo silu. Dobru volju smatraju slabošću, i kao i sa
svim sirovim i primitivnim ljudima, sa njima se mora postupati oštro, ali pravedno. Velika je
greška koristiti se samo lepim rečima i blagošću. Mora se primeniti sila, što razume se, zahteva
ljudstvo, vreme i novac.271

lako je Pircio Biroli to poricao272, crnokošuljaši koji su stvorili posebnu jedinicu pod
njegovom komandom, izvršili su tako strašne zločine da su po tome postali poznati u
jugoslovenskim zemljama. I dok je optuživao ustanike zato što su poubijali zarobljene
fašiste, Parcio Biroli je priznao da je neprijatelj oslobodio zarobljene pešadince regularne
vojske.273 Neiskusne na ratištu i bez poznavanja vođenja gerilskog rata, njegove trupe su
slepo napadale civile, oslanjajući se na odmazdu i masovna streljanja.274 Bez obzira na krivi-
cu, ljudi su hapšeni i slati u internaciju.275 General Đovani Espozito (Esposito), komandant
divizije „Pusteria", deportovao je oko hiljadu ljudi u koncentracione logore, palio sela i
streljao mnogo seljana, dok je general Pedracoli, ugledajući se uveliko na ponašanje ne-
mačkog saveznika, nastavio strahovitu politiku spržene zemlje zbog čega gaje posleratna
Titova komunistička vlada optužila kao ratnog zločinca.276
U julskom ustanku poginulo je oko 5.000 Crnogoraca, oko 7.000 je ranjeno, a 10.000
je deportavano u koncentracione logore.277 Italijani su pretrpeli ukupan gubitak od 1.079
mrtvih i ranjenih.278
Pircio Biroli je bio svestan da je italijanska vojska loše obavila gušenje pobune. Od
tada će ona biti organizovana i disciplinovana prema italijanskim zakonima. Karabinjeri
će biti odgovorni za hapšenja, što nije posao za nedisciplinovane vojne jedinice i neodgo-
vorne fašističke odrede. Pravdu će deliti pravi sudovi, a ne nasumični, „kengurski" vojni
sudovi. Ukratko, „rimska pravda" će terorom zameniti ugnjetavanje - čak i ako Crnogorci
ne uoče razliku.
Uprkos ustanku, Pircio Biroli je tvrdio da su se njemu sviđali Crnogorci. Nasuprot „ne-
iskrenih, lažljivih i licemernih Hrvata", smatrao je da su Srbi i Crnogorci hrabri i da imaju
ratnički duh. Želeo je da zemlja proradi. Ukoliko Crnogorci ne budu gladovali i ako im se
obezbedi pristojan posao, verovaojeda bi izbegli komunizam i prilagodili se „pravednoj",
mada „strogoj" italijanskoj vladavini.279 No, da li će mu Rim obezbediti sredstva za velike

271 NAW.T-821, 356,652-662, Pircio Biroli Vrhovnoj komandi, 2. avgust 1941, beieška:„Video Duče."
272 NAW.T-821,356,652-662, Pircio Biroli Vrhovnoj komandi, 2. avgust 1941, beleška:„Video Duče."
273 NAW.T-821, 356,652-662, Pircio Biroli Vrhovnoj komandi, 2. avgust 1941, beleška:„Video Duče."
274 Priznao Macolini. Videti izveštaj od 22. jula u A S M A E , GABAP, b. 54,22. juli 1941.
275 ASMAE, GABAP, b. 52, Pjetromarki Ministarstvu rata, 29. juli 1941.
276 Carlo Spartaco Capogreco, „Una storia rimossa dell'Italia fascista: L'internamento dei civili jugoslavi
(1941-1943)", Studi storici (januar-mart 2001), 227; Scotti e Viazzi, op. cit., 215.
277 Stephen Clissold, Whirlwind: An Account of Marshal Tito's Rise to Power (1949), 80.
278 G i n o B a m b a r a , Jugoslavia settebandiere: Guerra senza retrova nella Jugoslavia occupata (1941-1943) ( 1988),
102. Fatuta smatra da je Italija ukupno imala 4.000 žrtava, trećinu okupacionih snaga: mrtvih, ranjenih ili
nestalih. Fatutta, La campagna di Yugoslavia, 61.
279 NAW,T-821,356,664-678, izveštaj Pircija Birolija, 12. avgust 1942,750-753, izveštaj Pircija Birolija, 1. decem-
bar 1941 ; DDI, IX, VIII, 796, Pircio Biroli Ćanu, 1. decembar 1941.
javne radove i hranu? Druga briga mu je bilo sveopšte crnogorsko razočaranje oko grani-
ca. „Rašireno je ubeđenje u krugovima obrazovanih kao i u masama, da država ne može
da se održi. Ili Crnu Goru treba proširiti ili je pripojiti ltaliji."280Tvrdeči da Srbi imaju „duhov-
nih kvaliteta, intelektualnih sposobnosti i temperament koji ih jasno razlikuje" od drugih
balkanskih naroda,281 Pircio Biroli nije uzimao u obzir nemačko nastojanje da Srbiju svede
na skladište za sirovine.

Trećeg oktobra 1941 Musolini je uveo zvanje guvernera Crne Gore. Kao guverner,
Pircio Biroli je komandovao oružanim snagama, ali je bio odgovoran Ministarstvu inostra-
nih poslova za politička i administrativna pitanja. Njemu nije bila vojno nadređena Druga
armija, već Vrhovna komanda.

Uprkos ovim promenama, zemlja se nije umirila posle surovog gušenja ustanka od
jula 1941 i razočaranja naroda u partizane. Bilo je nekoliko razloga za to. Pircija Birolija
je sputavao nedostatak dobrih geografskih karata, tačnih topografskih obaveštenja i
poznavanje lokalnih jezika. Nisu mu pomagali doušnici koji su neprekidno vodili tru-
pe u ćorsokak. Umesto da daju obaveštenja o skrivenim partizanskim gnezdima, oni
su, lažno optužujući neprijateljska plemena, podsticali italijansku odmazdu. Italijanske
trupe su ga, takođe, izneverile. Pošto nisu poznavali planinsko ratovanje, bili su, po nje-
govom mišljenju, spremniji za izvođenje dužnosti u garnizonu, nego da love „iskusne
i ljute" neprijatelje.282

U takvim okolnostima, Pircio Biroli se nadao da će pobediti Crnogorce uspostavlja-

jući kolaboracionističku vladu koja će sa sastojati od ustavotvorne skupštine i državne
žandarmerije. Kako bi unapredio „duhovni razvoj i napredak", on je proglasio opštu amne-
stiju „pobunjenih", kao i oslobađanje onih koji su bili internirani iz bezbednosnih razloga i
onih koji su bili uhvaćeni u sveopštim poterama.283 Partizani koji su bili na slobodi imali su
trideset dana da predaju oružje i da se vrate kućama.284 Nadao se da će ti iskusni veterani
gerilskog rata napustiti pobunu i pridružiti se Italiji u borbi protiv komunista. Pircio Biroli
je i dalje nastavio da uzima taoce kako bi osigurao dobro ponašanje stanovništva. Na sve-
čanim ceremonijama, nadgledao je zamenu talaca svake sedmice ili svakih deset dana.
Obezbeđujući im pristojnu hranu i smeštaj i obećavajući da će kazniti svakog italijanskog
vojnika koji bude maltretirao zatvorenike, nadao se da će pokazati da je njegova vojska
milosrdna i brižna.285 Zamišljajući Crnu Goru oslobođenu od partizana, Pircio Biroli je išao
tako daleko da je zabranio fašističke partijske organizacije u zemlji.286 Nasuprot surovim
represalijama koje je ranije sprovodio u Africi, Pircio Biroli je želeo da u Crnoj Gori postane
čovečan i pravedan vladar dostojan starog Rimskog carstva. Njegova vlada biće vlada za-
kona, a ne samovoljne sile koju su sprovodile otpadničke snage javnog reda.287 Kao gest
pomirenja, guverner je naredio da se oslobodi oko 3.000 zatvorenika.288

280 NAW, T-821, 356, 664-678, izveštaj Pircija Birolija, 12. avgust 1942.
281 NAW, T-821, 356,664-678, izveštaj Pircija Birolija, 12. avgust 1942.
282 DS, V,Tomo II, D. 19, Pircio Biroli za SME, 18. oktobar 1941.
283 ASMAE, GABAP, b. 49, izveštaj komesara za civilne poslove za MAE, 18. oktobar 1941.
284 Proglas od 31. oktobra, reprodukovan u NAW, T-821, 356, 829.
285 U S S M E , N 1-11, DS, b. 463, Pircio Biroli Kancelariji za civilne poslove, 6. novembar 1941.
286 Verna, op. cit., 220.
287 USSME, N 1-11, DS, b.463, m e m o r a n d u m Pircija Birolija, 13. oktobar 1941.
288 Davide Rodogno,„La repressione nei territori occupati dall'Italia fascista tra il 1940 ed il 1943", L'Italia fasci-
sta potenza occupante, 51.
 Pomirljiva politika Pircija Birolija izazvala je talas kritike. Posle velikog obilaska zemlje,
Đuljermo Ruli (Rulli), šef civilnog odeljenja u guvernerovoj službi koji je pozajmljen iz Mini-
starstva inostranih poslova, požalio se Canu da su italijanske vlasti bile „isuviše milostive".
Umesto toga, treba da sprovode odmazde, da streljaju taoce i da sve odrasle muškarce
šalju u koncentracione logore. Crnogorci mrze Italiju, tvrdio je; oni su velikosrbi, odlučni
da vladaju jadranskom obalom.289 Italijanski prefekt u Kotoru, Frančesko Skaselati (Scas-
setti), kritikovao je „različite kriterije koje su primenjivale vlasti", koje su Crnu Goru pre-
tvorile u „bolnicu" za partizane koji su bežali iz drugih delova Jugoslavije.290 Gasparino
Langela (Langhella), oficir karabinjera, bio je još oštriji: „Stvari bi se drukčije odvijale da je
bilo manje proglasa, a više streljanja... Završimo već jednom sa tim nepopravljivim razboj-
nicima."291 Šef karabinjera u Kotoru, major Karlo Kađati ( Caggiati), pisao je 6. decembra:
„Doušnici iz Crne Gore kažu da se ovaj novi čin milosti tumači kao znak slabosti i nespo-
sobnosti da se primene represivne mere kojima je zaprećeno."292 Bastianini je sarkastično
pitao zašto bi Pircio Biroli očekivao da „velikodušni i otmeni Crnogorci" žive u miru, kad su
„pobunjenici" iskasapili crnokošuljaše!293

Pircio Biroli se ubrzo predomislio. Prvog decembra, dana kada su partizani iznenadili
njegove jedinice žestokim napadom na Pljevlja, zabeležio je da pomirenje umesto da do-
vede do smirivanja, daje „jalove" rezultate. Od tada će sela za koja se sumnjalo da skrivaju
„pobunjenike", biti potpuno spaljena, a njihova stoka oduzeta.294 Preokret Pircija Birolija
bio je učinjen na vreme, jer je već sledećeg dana saznao da Musolini neće tolerisati nika-
kav unutrašnji crnogorski pokret iz straha da bi se on mogao pretvoriti u nezavisnu snagu.
Vojnom guverneru je naređeno da izbegava da koristi kolaboracionističke organizacije
kao saradnike u represiji.295 Nije bilo čudno što je Kavalero podržao Dučea. Primećujući
da su ustanak vodili bivši jugoslovenski oficiri, odbacio je italijansku saradnju sa domaćim
bandama, bez obzira koliko su one bile protiv partizana.296

lako su Italijani partizanima naneli razoran poraz, borba protiv ustanika nije prestaja-
la. Kao i Roata, Roboti ili Armelini, Pircio Biroli nije podnosio nikakvo opiranje. Prihvatio je
stanovište svojih kritičara da su ustupci stanovništvu u cilju smirivanja doveli do slabosti.
Možda je „neumorni" prefekt iz Kotora, Skaselati, bio ipak u pravu, predlažući da ne samo
„odrasli muškarci uhvaćeni sa oružjem u rukama", već i žene i deca i pravoslavni sveštenici,
treba da budu streljani.297 Pomirljivi dani ostali su daleko iza Pircija Birolija koji je svojim
vojnicima aprila 1942, izdao sledeći proglas:

Bajka o buono italiano mora prestati! Italijanski vojnik je iznad svega ratnik. Onaj koji ne
želi da shvati velikodušnost prijateljske ruke sada će osetiti snagu naše pesnice... Neće biti mi-
losti za one koji kukavički ubijaju našu braću, niti sažaljenja za one koji streljaju naše drugove

289 NAW,T-821, 356, 814-819, Ruli Ćanu, 10. decembar 1941.

290 Scotti e Viazzi, op. cit., 328
291 Scotti e Viazzi, op. cit., 328.
292 Scotti e Viazzi, op. cit., 348.
293 NAW.T-821,356,756, nepotpisani m e m o r a n d u m za Dučea iz Zadra, 28. novembra 1941. Može se zaključiti
da je autor bio Bastianini, jer je m e m o r a n d u m napisan na pisaćoj mašini koju je on obično koristio i bio
poslat iz njegovog štaba u Zadru, direktno upućen na Dučea sa kojim je bio intiman.
294 Za izveštaje Pricija Birolija videti sledeće: NAW.T-821, 356, 820-828, 837-839, 2. decembar 1941.
295 DDI, IX, Vili, 805, Ćano Pirciju Biroliju, 2. d e c e m b a r 1941; NAW, T-821, 356, 754, Kavalero Pirciju Biroliju,
3. decembar 1941.
296 NAW,T-821, 356, 754, Kavalero Pirciju Biroliju, 3. decembar 1941.
297 Scotti e Viazzi, op. cit., 183.
 i uzimaju ratne zarobljenike prezirući međunarodne konvencije. Pokažite tim varvarima da,
iako je Italija gospodar i majka civilizacije, ona zna i kako da kazni sa neumoljivim zakonima
pravde... Ne dozvolite da beda naroda čiju zemlju vi danas okupirate izaziva u vama samilost.
Crnogorci su doneli bedu sami sebi... Onaj ko mrzi fašizam, mrzi Italiju.298

Istovremeno, Pircio Biroli je najavio da će za svakog ubijenog ili ranjenog italijan-

skog oficira, umreti pedest Crnogoraca.299 „Čitava zemlja je u stanju pobune", rekao je
Pjetromarkiju. „Ljude sposobne da nose oružje treba poslati u koncentracione logore."
Pjetromarki se složio: „Trebalo je to ranije da uradimo."300 „Lav iz Gondara" je zaista rik-
nuo,301 ali to je više bilo junačenje, jer su njegove odmazde pre bile nasumične, nego
sistematične.

Italijanska provincija Ljubljana

Kada je Slovenija pod italijanskom okupacijom 3. maja 1941,zvanično pripojena Italiji

i postala njena provincija, Emilio Gracioli, bivši federalni sekretar fašističke partije Trsta, do-
bio je titulu Visokog komesara. Novopripojenoj provinciji garantovana je administrativna,
kulturna i finansijska autonomija, ali je politički bila zavisna od Rima. Dvadeset prvog ma-
ja, Visoki komesar je dobio civilnu vlast koju je prethodno obavljao XI armijski korpus koji
je bio smešten u toj provinciji. Gracioli je upravljao zemljom u kojoj je živelo oko 340.000
Slovenaca, 17.000 izbeglica koji su pobegli iz dela Slovenije koji su okupirali Nemci, i 458
Italijana. Stigao je sa grupom partijskih članova koji su već bili ozloglašeni u Veneciji Đuliji.
Gracioli nije protumačio autonomiju koju je Musolini priznao novoj provinciji kao samou-
pravu za Slovence, već kao svoje pravo da italijanizuje ili fašizuje društvo i pruži italijansku
zaštitu sličnu onoj koja se sprovodila u Albaniji. Očekivao je da će saradnici iz srednje i
viših klasa potpuno učestvovati u njegovim programima italijanizacije i smišljao je načine
kako da tu oblast poveže sa komercijalnim interesima Italije.

Slovenci su bili oslobođeni obavezne vojne službe i dozvoljena im je upotreba vlasti-

tog jezika u osnovnim školama, dok je italijanski bio izborni na srednjim i višim nivoima
obrazovanja. U zvaničnim poslovima prevladala je dvojezičnost. Pošto nije bilo dovoljno
Italijana da popune administrativne položaje, Gracioli se oslanjao na slovenačke zvanični-
ke bivše jugoslovenske provincije. To nije važilo za snage bezbednosti gde je samo poli-
cija iz Italije bila dobrodošla. Gracioli je tražio formulu koja će potvrditi italijansko imperi-
jalno prisustvo kao neizbežnu činjenicu, dok bi se poštovale kultura i tradicija domaćeg
stanovništva. Gracioli je imao na umu dobroćudnu fašističku upravu koja će se brinuti o
interesima ljudi i koja će vladati sa autoritetom, redom i pravdom. Ironija je bila u tome
što je njegova namera da garantuje Slovencima izvesnu, iako loše smišljenu autonomiju
u školama, administraciji i kulturnoj sferi u Ljubljanskoj provinciji, bila u oštroj protivrečno-
sti sa otvorenom fašističkom represijom slovenačkog življa u Veneciji Đuliji. Graciolijeva

298 Zbornik, III, bk. 4, D. 205, proglas Pircija Birolija, april 1942. Prvi deo proglasa koji nosi datum u aprilu pre-
nesen je u originalu na italijanskom. G i a c o m o Scotti e Luciano Viazzi, L'inutile vittoria: La tragica esperienza
delle truppe italiane in Montenegro (1989), 153-154, navode ovaj proglas, ali ga datiraju u januaru 1941.
299 Capogreco,„Una storia rimossa dell'Italia fascista", 229; Scotti e Viazzi, L'inutile vitoria, 114. Ovaj odnos je
kasnije smanjen na 1:1 i 1:2. Talpo, Una cronaca per la storia.. (1942), 1187.
Ì00 PP, Dnevnik, 6. januar 1942.
»01 Nadimak koji je Pircio Biroli dobio tokom svog komandovanja u Etiopiji.
politika se, međutim, nikako ne bi mogla nazvati „liberalnom". Gušeći građanske slobode
i političku opoziciju, nastojao je da učvrsti duhovni identitet i totalitarno „jedinstvo" slično
onome za koje su fašisti verovali da su ga postigli u svojoj domovini. Pošto je Gracioliju
bilo jasno da Italija u la provincia Lubiana, predstavlja civilizacijski napredak u odnosu na
vekovnu feudalnu habzburšku vlast i godine pod „varvarskim" srpskim jarmom, očekivao
je da Slovenci to i sami shvate.
Kao provereni fašista, Gracioli je nameravao da vodi društvo kroz mrežu fašističkih
organizacija koje bi pokrivale sve vidove života, pa je slovenačke sindikate zamenio faši-
stičkim. Ali kad god su mogli da biraju, Slovenci su odbacivali Graciolijeve programe. Sa-
mo jedna desetina omladine je pristupila fašističkim organizacijama, a od 2.474 studenata
Ljubljanskog univerziteta tek im je 98 pristupilo. Fašistički odredi Ljubljane, sastavljeni od
Slovenaca, dostigli su bednu cifru od 144 člana. Rekreativni programi posle rada prošli
su nešto bolje, a prvo zasedanje Korporativnog provincijskog saveta odlagano je do 23.
februara 1943.302 General Roata, u svojim pokajničkim memoarima, suviše je kasno otkrio
svu glupost fašističkog imperijalizma u Sloveniji.303
Italijanski okupatori su u početku naišli na izraze lojalnosti od strane političara i zva-
ničnika Ljubljane, koji su bili zaprepašćeni brzinom poraza. Gradonačelnici su poslali
pozdravna pisma Dučeu, dok je viši kler, ultrakonzervativan i otvoreno antikomunistički
nastrojen, pozdravio Italijane kao pouzdane branioce katoličke vere.304 Da bi podstakao
lokalno učešće, Gracioli je stvorio „Savet" (Consulta), savetodavno telo sastavljeno od 14
Slovenaca izabranih iz „proizvodnih kategorija" - politike, biznisa i kulture. Ali pokazalo
se da je to bila čista obmana. „Savet" se sastajao i razgovarao u prazno, njegov saradnički
cilj bio je podrivan raznim pritužbama: nedostajalo je osnovnih potrepština, hrana je bila
skupa, nevini ljudi su hapšeni, a nezaposlenost je bila ogromna.305 Razočaran u fašistički
paternalizam, „Savet" se ubrzo raspao. Juna 1942, Italijani su naimenovali bivšeg jugoslo-
venskog generala, Lava Rupnika, konzervativca i odlučnog neprijatelja komunizma, za gra-
donačelnika Ljubljane, mada su mu dali nedovoljna ovlašćenja. Od početka je bilo jasno
da je Gracioli postigao vrlo mali napredak u podeli vlasti sa lokalnim slovenačkim stanov-
ništvom. Negativni napisi o surovoj fašističkoj vladavini nad Slovencima koji su živeli u
Veneciji Đuliji tokom međuratnog perioda samo su produbili njegovu sveopštu nepopu-
larnost širom provincije.

Nasuprot brutalnoj denacionalizaciji i prisilnim deportacijama, što je bilo karakteri-

stično za deo Slovenije pod nemačkom okupacijom, italijanska vlast je bila relativno blaga
u prvim mesecima okupacije. Katolička crkva, na čelu sa monsinjorom Gregorom Rožma-
nom, nadbiskupom ljubljanskim i samozvanim kolaboratorom, naglašavala je veze sa ka-
toličkom Italijom. Njegova pastva, iako potištena, tolerisala je italijansku vlast i bila je do-
voljno poslušna da veća represija i nije bila potrebna. Samo je šačica Slovenaca poštovala
italijanske pobednike i želela da podrži fašistički Novi poredak. Većina antikomunistički

302 O v e cifre su uzete iz studije: T o n e Ferenc, La provincia 'italiana' di Lubiana: Documenti 1941-1942 (1994),
71-85.
303 Pisao je: „Italija je pogrešila što je „anektirala" p o d r u č j a J u g o s l a v i j e koja su j o j bila n a m e n j e n a i, još gore,
što je o d m a h uvela italijansku civilnu administraciju i fašističke institucije." Roata, Otto milioni di baionette,
166-167.
304 NAW.T-821,128, 434-448, A m b r o z i j e v izveštaj, 25. april 1941.
305 T o n e Ferenc je o b j a v i o zapisnike saveta četrnaest č l a n o v a p o d p r e d s e d n i š t v o m Graciolija u s v o m „ G o s p o d
Visoki Komisar Pravi..." Sosvetza Ljubljansko Pokrajino (Consulta per la Provincia Lubiana), Documenti (2001 ).
i patriotski nastrojenih Slovenaca zauzelo je uzdržan stav, nadajući se da će ih oslobodi-
ti Saveznici, a ne Staljin. Kada je došlo do ustanka u Sloveniji, jula 1941, njegovo središ-
te je bilo u Ljubljani gde je italijanska kontrola bila slaba, za razliku od efikasno čuvanih
nemačkih oblasti, gde je svaki znak otpora odmah gušen nemilosrdnom odmazdom.306
Međutim, vremenom, pod uticajem partizanskih dejstava, italijanski pritisak na Slovence
postao je jednako surov kao i nemački.
Kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, 22. juna 1941, među Slovencima se javila
nada da je hiljadugodišnji Rajh bio osuđen na prevremeni kraj; verovali su da će možda
privremeni fašistički režim pasti još ranije. Podstaknuti mržnjom prema italijanskom okupa-
toru i odlučni da povrate svoju političku volju i kulturni identitet, mnogi Slovenci su prišli
pokretu otpora koji su stvorili i vodili dokazani komunisti. Ali, bilo je tipično da je većina
novopridošlih partizana malo mislila na složenu marksističku doktrinu. Njima je bilo važni-
je slovensko bratstvo, iracionalna solidarnost sa njihovom ruskom braćom. Jednostavna pa-
triotska dužnost da se zemlja oslobodi od fašističkog okupatora nije bila ništa manji razlog
za ilegalni rad. Bilo je mnogo stupnjeva otpora. Seljaci i stanovnici gradova skrivali su parti-
zanske begunce; pojedinci su učestvovali u lokalnim diverzantskim operacijama; neustraši-
vi pojedinci rizikovali su porodicu, dom, posao i udobnost odlazeći u partizanski rat. Ipak,
većina Slovenaca, od kojih su mnogi bili odani katolici, ostala je po strani bilo iz straha pred
Italijanskim odmazdama ili zbog mržnje prema komunizmu. Mnoge katoličke organizacije
imale su brojne sledbenike i mogle su, da su htele, da sarađuju sa Italijanima u borbi protiv
komunizma samo da su im data građanska prava, politički uticaj i poštovanje njihovih kul-
turnih institucija. Ali, pošto je Gracioli vladao na fašistički način, a svoju vlast odredio preko
programa italijanizacije, on nije mogao da iskoristi ovaj potencijalni izvor pomoći.
Najuticajnija stranka u Sloveniji pre pada Jugoslavije, bila je Slovenska ljudska stran-
<a koju je predvodio Anton Korošec. Sastavljena uglavnom od gradske gornje klase i ne-
zavisnog seljaštva, gledala je sa čežnjom na habzburšku prošlost rađe nego na totalitarni
socijalni poredak inspirisan fašizmom. Ruralna i populistička - klerikalni pokret desnice
- stranka je čuvala tradicionalne hijerarhijske vrednosti, poštovala paternalizam države,
'.udeći da povrati katoličke porodične veze u društvu lišenom demokratskog haosa, ne-
controlisanog kapitalizma i ateističkog socijalizma prostog urbanog proletarijata. Stranka
;e ponosno smatrala proverenim neprijateljem komunizma i nije zazirala od pokazivanja
intisemitizma koji, ipak, nije insistirao na onoj strašnoj biološkoj različitosti kakva je posto-
ala u nemačkom nacizmu.
Mnogi Korošecovi sledbenici činili su kičmu Bele garde, koja se pojavila tokom ne-
nirnih dana posle Prvog svetskog rata da bi se borila protiv opasnosti od boljševizma,
'redvođena krupnim zemljoposednicima i industrijalcima, Bela garda je prihvatila duh
eoskih župnika. Zastrašen zbog terora kojim je Bela Kun u susednoj Mađarskoj preuzeo
'last, kler je pozvao seljake da uzmu oružje. Vlasnicima fabrika nije trebalo mnogo ubeđi-
anja da isključe štrajkače koji su nagrnuli na ulice Ljubljane u potrazi za revolucionarnim
loduhvatima. Nesumnjivo daje bilo sličnosti između Bele garde i ustaša, ali slovenačka
organizacija je počivala na tradiciji i katoličkoj crkvi, dok su ustaše koristile veru pre svega
ao instrument da vode etničko čišćenje protiv Srba i Jevreja.307

06 Karchmar, „Draža Mihailović and the Rise of Četnik Movement", 1:46-47.

07 Mario Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia (1941-1943) (1998), 63-74. Kuci pažljivo analizira ideološke
izvore i političku i društvenu prirodu slovenačkih saradnika.
 Desno od Ljudske stranke bili su „Jurišnici". Predvođeni Lambertom Erlihom, svešteni-
kom i jezuitskim profesorom na Ljubljanskom univerzitetu, „Jurišnici" su se proslavili suko-
bima sa studentima levičarima. Formirani po ugledu na španske Falange, oni su obožavali
fašističke principe i favorizovali saradnju sa Italijom. Tu je, takođe, bilo i manjih radikalnih
desničarskih grupa različitih fašističkih boja čiji je zajednički imenitelj bio mržnja prema
demokratiji, Jevrejima, etničkoj toleranciji i komunizmu.308

Tokom septembra, Gracioli je očigledno shvatio da je prisilna italijanizacija otuđivala

slovenačke konzervativce sklone da gledaju na Italiju kao na bastion protiv komunizma.
Razmišljao je šta mu valja činiti. Pošto nemački program žestoke represije i denacionaliza-
cije nije imao pristalica među njima, zapisao je, on nije mogao da postane uzorni model
za italijansku provinciju Ljubljana. 309 Ali, Gracioli nije zazirao od strogih kazni za antiitali-
janske ispade.

U nameri da održi javni mir, Gracioli je 11. septembra 1941 osnovao Izvanredni sud sa
širokim ovlašćenjima.310 Slovenci kod kojih bi se našli literatura, oznake i drugi materijali
namenjeni subverzivnim delatnostima, bili bi izvođeni pred preki sud. Oni za koje se sma-
tralo da su politički opasni bili bi internirani. Smrtna kazna je bila namenjena za ugrožava-
nje italijanskih vojnih snaga i policije. Italijansko sudstvo ojačao je vojni sud koji je ustano-
vljen 7. novembra u Ljubljani. Pošto je Gracioli predsedavao nad snagama javnog reda, u
njegovoj je moći bilo da preko Kvesture pozove vojsku da pomogne policiji da zaustavi
širenje pobune. Pod njegovom jurisdikcijom bilo je mnogo različitih policijskih jedinica:
1.500 karabinjera bilo je potpomognuto od strane 500 bivših jugoslovenskih žandarma,
kao i finansijske garde i gradske policije.311 Pošto je u oktobru postavljen za saveznog se-
kretara fašističke partije u Ljubljani, Gracioli je dobio kontrolu nad milicijom i fašističkim
odredima koje je on široko koristio u racijama (rastrellamenti) prilikom hapšenja svih Je-
vreja i građana neprijateljskih zemalja koje je potom proterivao ili internirao.312 Međutim,
Gracioli nije imao dovoljno ljudi kako bi svoje sigurnosne snage, kojih je bilo malo širom
provincije, zaštitio od pobunjenika koji su rušili železničke pruge i saobraćajnice.

General Ambrozio je delio Graciolijevo razočaranje u naporu da uguši pobunu. Po

njegovom mišljenju Rim je načinio grešku. „Naša nastojanja da slomimo ovu široko ras-
prostranjenu agitaciju oštrim sankcijama protiv kriminalaca kako bismo ugušili ustanak,
doživela su neuspeh." Vanredni sud, verovao je, s pravom je izrekao smrtne presude, što je
trebalo da kontroliše terorizam zastrašivanjem, ali Rim je intervenisao neobjašnjivim prei-
načivanjem ovih „pravednih osuda" na duge zatvorske kazne. U poređenju sa „egzemplar-
nim kaznama u nemačkom delu Slovenije", Italija je pokazala „kolebljivost... i zbunjenost",
stoje dovelo do „velikih neuspeha" i gubitka ugleda.313

Jedini način da se privoli slovenačko stanovništvo, preplašeno od komunističke opa-

snosti, da sarađuje sa italijanskim vlastima bio je da im se da italijansko državljanstvo.

308 Cuzzi, op. C/r., 73-86.

309 Michele Rallo, u svojoj studiji L'epoca delle rivoluzioni nazionali in Europa, 2. vols. (1919-1945) ( 1989), II: pravi
razliku između Graciolijevog programa italijanizacije i oštrijih nemačkih programa denacionalizacije.
310 Carlo Spartaco Capogreco, Renicci. Un campo di concentramento in riva al Tevere (1942-1943) (1998), 19-20.
311 O v e cifre su uzete iz studije: Rodogno, Il nuovo ordine mediterraneo, 157.
312 Tone Ferenc, La provincia 'italiana' di Lubiana, D. 30, Gracioli za SP i XI armijski korpus, 28. oktobar 1941,
195-198.
313 DS, V, Tomo II, D. 30, Ambrozio za SME, 15. oktobar 1941.
Gracioli je bio za to i uzalud je tražio od Rima saglasnost.314 Ipak, zahvaljujući svojoj bez-
obzirnosti i oholosti, Gracioli je uspeo da prisili i ono malo saradnika koje je imao, da se
povuku iz političkog života. Predsednik Saveta, Marko Natlačen (bivši ban Savske bano-
vine), podneo je ostavku decembra 1941. Njega su sledili drugi uglednici i predstavnici
konzervativne stranke. Po njihovom mišljenju, oslobađanje od srpskog jarma zamenjeno
je gorom sudbinom prisilne italijanizacije i podređenog statusa. Kada je partizanski po-
kret dobio na snazi tokom jeseni, suočio se sa slovenačkom kolaboracijom koja je bila
iscepkana zbog Graciolijeve nespremnosti da omogući konzervativnim antikomunistima
minimum političke vlasti.

Graciolija je, takođe, mučio nedostatak novca za vođenje vlade, što ga je dovodilo
u stalni sukob sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. „Natprefekt" Ljubljane bio je tako-
đe razočaran odbijanjem vlade u Rimu da njegovoj provinciji da autonomiju i proširenje
italijanskih zakona u njoj.315 Gracioli se tako mučio da nađe rešenje u svetu maglovitih za-
kona i nedefinisane moći. Stigavši iznenada u Sloveniju, nije imao ni sredstava ni brižljivo
pripremljenih planova, niti efikasnih službi da sprovodi italijanizaciju. Ovo je bilo sasvim
suprotno brižljivim pripremama koje su pravili nacisti za svoj deo Slovenije preko dobro
uhodane administracije koja je bez oklevanja deportovala „nepoželjne" Slovence i uvodi-
la programe germanizacije za one koji su ostali.316

Paradoksalno, pretnja Graciolijevim ovlašćenjima - ništa manje ozbiljna od partizan-

skog ustanka - došla je od generala Maria Robotija, komandanta XI armijskog korpusa koji
je bio smešten u Ljubljani. Suočen sa partizanskim delovanjem, Roboti se gorko žalio da
je Graciolijeva policija bila nemarna u gušenju subverzivnih delatnosti. Roboti je poniža-
vao Slovence više od fašističkog visokog komesara. Velike blagodeti germanske civilizaci-
je koje su sa mukom uvele ovu šačicu Slovena u Evropu, razmišljao je, nesrećno je uništila
dvadesetogodišnja primitivna vladavina Srba. Slovenci su se vratili varvarstvu, a njihova
brutalna omladina razume samo silu. Gracioli je morao da razume, mislio je Roboti, da su
dobra volja i civilizacijski misionarski rad nepogrešivo shvaćeni kao slabost. On je odbacio
ideju Visokog komesara da će „prosvećena" italijanizacija konačno da dovede do asimila-
cije slovenačkog stanovništva u širu italijansku zajednicu.317 Slovenci koji su bili nepopra-
vljivi mrzitelji Italije i fašizma, mudrovao je, zasluživali su žestoku represiju.318 Gledajući na
teritoriju koja je gotovo stoprocentno bila slovenačka, Roboti je video neprijatelje na svim
stranama.319 Ali, u početku nije mogao slobodno da odlučuje, pošto je odogovornost za
održavanje javnog reda bila u delokrugu Visokog komesara.320

Ipak, početkom januara, general Ambrozio, zabrinut oko problema bezbednosti

u Sloveniji, upozorio je da se, zahvaljujući Graciolijevoj „slaboj i neodlučnoj" policiji,

314 Cuzzi, op. Cit., 44-45.

315 Cuzzi, op. cit.,49-50.
316 Tone Ferenc,„Le système d'occupation des nazis en Slovenie", Les systems d'occupation en Yugoslavie 1941-
1945 (1963).
317 T. Ferenc, La provincia..., D. 36. M e m o r a n d u m koji je sastavio generalTadeo Orlando, a priredio Roboti, upu-
ćen Drugoj armiji, kraj novembra 1941,227-241.
318 T. Ferenc, Ibid., D. 25, Roboti komandantima na terenu, 5. oktobar, 1941,185-187; NAW,T-821,271,624-34,
Robotijeve beleške za sastanak sa Visokim komesarom, 7. novembar 1941.
319 Ovakav stav je bio tipičan za VI armijski korpus. Na primer: „Svi se moraju smatrati našim neprijateljima."
NAW,T-821,271,443-450. Osobe koje su bile u nadležnosti vojne komande, 103.
320 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 103.
„pobunjeničke bande" ponovo okupljaju za nove „terorističke akcije" protiv italijanske
vlasti.321 Posle duge tišine, Musolini je, 19. januara 1942, odlučio da Visokom komesaru
oduzme ovlašćenja da koristi trupe u civilnim ekspedicijama protiv partizana.322 Razlika
je jasno povučena: vojska će biti odgovorna za „odbranu javnog reda", dok će policiji
biti poverena „zaštita javnog reda". To je značilo da će zadatak gušenja ustanka sada biti
u rukama Robotija, dok su Gracioliju ostali čisto policijski poslovi.

Roboti je konačno dobio sve instrumente za gušenje pobune.323 U jednom pogod-

nom trenutku, General Roata je proširio svoja ovlašćenja pozivajući ga da „strelja izvestan
broj uhvaćenih komunističkih pobunjenika za svakog vojnika koji je kukavički napadnut,
kada - razume se - krivci ne mogu da se identifikuju".324 Roboti je bez oklevanja predložio
Gracioliju da se uzmu taoci za kolektivnu odmazdu među poznatim partizanima i sumnji-
vim simpatizerima angažovanim u subverzivnim aktivnostima. Takve odmazde uključiva-
le su i smrt pred streljačkim strojem. Ovo je postalo zakon i javno je objavljeno 24. aprila
i 6. maja.325

Pošto je ogradio Ljubljanu bodljikavom žicom ojačanom mitraljeskim gnezdima i ar-

tiljerijom, Roboti je između 23. februara i 15. marta, predvodio veliko sakupljanje oružja
i hapšenje ljudi za koje se sumnjalo da su partizanski jataci, od kojih je, po njegovim za-
beleškama, 878 uhapšeno.326 Gracioli je objavio da je 20.037 Slovenaca bilo ispitivano od
kojih je 936 uhapšeno i jedan streljan.327 Roata je podržao Robotijeve operacije tvrdeći da
je Musolini naredio primenu „energičnih i primerenih" mera. Roata je dodao svoje reči: Ro-
boti treba da sprovede sve zarobljene oficire i rezervne oficire bivše jugoslovenske vojske
(oni su bili ponovo hapšeni kao „internirani civili") u koncentracioni logor Gonors. Dalje je
zahtevao da Roboti konfiskuje sve radio aparate i zabrani vožnju biciklima iz jedne oblasti
u drugu. Posle hapšenja u Ljubljani, iste mere su primenjene i na ostale delove provincije
Slovenije.328

Dok se Roboti dalje borio protiv partizana, Musolini je u aprilu za dlaku smenio Gra-
ciolija zbog njegovog rđavog vođenja javne bezbednosti i njegovih blagih stavova o ita-
lijanizaciji. Kako bi povratio ugled proverenog fašiste, Visoki komesar je rekao Robotiju:

321 U S S M E , N l-ll, DS, b. 1374, Ambrozio za SMRE, 7. januar 1942.

322 ACS, PCM, p. 1.1.12,f. 36146, Musolinijeva proklamacija od 19. januara 1942; NAW, T-821, 505, 271, Krajem
decembra 1941, Musolini Drugoj armiji, 21. januar 1943; Tone Ferenc, Si ammazza troppo poco, Condannati
a morte / ostaggi / passati per le armi nella provincia di Lubiana 1941-1943 (1999), 16. Krajem decembra
1941, Musolini se već razočarao zbog Graciolijevog odbijanja da prihvati široku vojnu definiciju „krivaca".
NAW, T-821,64,993-1002. Sastanak italijanskih generala, 30. decembar 1941.
323 Međutim, očigledno da su se Musolinijevi proglasi zapetljali u crvenu traku ili ih je Gracioli vešto izbega-
vao, zbog toga što je ministar unutrašnjih poslova Gvido Bufarini - Gvidi, maja 1942, našao za shodno da
podseti Graciolija da omogući da se j a v n e bezbednosne snage stave p o d Robotijevu komandu. Dassovich,
Fronte Jugoslavo 1941-'42,165-166.
324 Ferenc, Si ammazza troppo poco, 15, sadrži štampanu kopiju Roatine prepiske sa Robotijem od 3. februara
1942.
325 Tekst proklamacije može se naći kod: Ferenc, Si ammazza troppo poco, D. 18, 110-111 i D. 29, 117. Videti
takođe Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 198-199, i Bambara, Jugoslavia settebandiere, 52-54.
326 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima: Konfinacije, Racije in Internacije v Ljubljanski Pokrajini 1941-1943 (2000), D. 62,
Robotijev izveštaj, nedatiran, 83-88. Ferenc tvrdi da je 18.708 muškaraca ispitivano, a 87 poslato u koncen-
tracione logore tokom ovog hapšenja. T. Ferenc, La provincia..., 339, n. 3.
327 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 92, Gracioli za S P D i Ml, 25. mart 1942,110.
328 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 55, Roata XI armijskom korpusu, 14. mart 1942, 78-80; D. 59, XI armijskom
korpusu, 15. mart, 1942, 82.
„Ako ih vojska ne bude streljala, ja ću."329 U atmosferi sukoba između Graciolija i Robotija, i
partizanskog uspeha da se ubace u italijansku liniju odbrane, Ćano je zabeležio:
Stvari ne idu dobro u Sloveniji. Visoki komesar traži da pošaljemo dvadeset četiri hiljade
ljudi. Izgleda da su ulice Ljubljane sada nesigurne za naše trupe; svaka kapija i svaki prozor
predstavlja moguću opasnost.330

Tokom juna 1942, Roboti je po naređenju Roate, organizovao još jedno privođenje
„komunista" - studenata, profesionalaca i pobunjenika. Njegov cilj je bio da prekine veze
između partizana koji su se skrivali u Ljubljani i onih koji su se borili u unutrašnjosti. Ro-
boti je mrzeo glavni grad i njegove ljude: „Naš neprijatelj je ljubljanska inteligencija."331
Primenjujući „gvozdenu pesnicu", on će slomiti gradsko „kriminalno podzemlje."332 Robo-
ti se žalio da mu je Gracioli stvorio dodatne teškoće u vođenju operacije, time što je za-
držao na položajima slovenačke zvaničnike koji su pomagali komunističkim agentima u
uspostavljanju špijunske mreže u gradu. Kako bi smirio ovu tajnu aktivnost, komandant
XI armijskog korpusa pojačao je bodljikavu žicu oko Ljubljane, iskopao široku mrežu bun-
kera i sprovodio periodična hapšenja. Imao je posebno ostrašćenog saradnika u generalu
Tadeu Orlandu, komandantu divizije „Granatieri di Sardegna" koji je prilježno sprovodio
Robotijeva naređenja time što je uklanjao sve studente univerziteta iz Ljubljane.

Kako bi se suprotstavio neprekidnim partizanskim napadima na železničke pruge

i upadima preko granice, Roboti je naredio proterivanje stanovništva koje je živelo 1-2
kilometra od pruge i 2-4 kilometra od granice sa Rijekom i Hrvatskom.333 Komandant Ro-
zin (Rosin), jedan od Graciolijevih potčinjenih, zabeležio je da će ta teritorija, ispražnje-
na od svojih stanovnika, služiti kao „pobunjeničko" gnezdo i da će za posledicu imati
gubitak celokupne žetve; stvoriće se 10.000 Ijutitih izbeglica, a da se problem „bandita"
neće resiti.334

Robotijeve stalne i sveopšte racije dovele su do teških gubitaka partizana, kao i do

masovnih deportacija. U operacijama čišćenja u Ljubljani od 27. juna do 1. jula 1942,17.076
Slovenaca je uhapšeno, od kojih je 2.663 internirano u logore u Italiji.335 Trideset jedan ta-
lac je streljan u znak odmazde za ubistvo italijanskih vojnika koje su počinili partizani.336
General Orlando je saopštio da je od 80.000 stanovnika Ljubljane, 2.858 nedavno bilo
uhapšeno. Ako se tome doda još brojka od 3.000 privedenih, uhapšena je jedna četvrtina
svih muškaraca sposobnih za borbu.337 Fašisti su igrali vodeću ulogu u svim fazama opera-
cije.338 Međutim, sve ove oštre mere, mada su prekinule partizanske veze između Ljubljane

329 NAW.T-821, 271, 304-307, razgovor između Graciolija ui Robotija, 30. april 1942.
330 Ćanovi dnevnici, 18. maj 1942.
331 NAW,T-821,271,11-16, razgovor između Graciolija i Robotija, 17. septembar 1942.
332 NAW,T-821,271,701-04, Roboti Ambroziju i Gracioliju, 31,31. oktobar 1941; Capogreco,,,Una storia rimos-
sa dell'Italia fascista", 214.
333 NAW, T-82 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima 1,271,183-189, razgovor između Robotija i Graciolija, 14. juna 1942;
Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 136, Roboti komandantima na terenu, 27. maj 1942, D, 175; Orlando XI armij-
skom korpusu, 25. juni 1942,173; Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 210-211.
334 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima,D. 139, komesar Rozin Gracioliju, 28. maj 1942,139.
335 Capogreco, op. cit., 216.
336 Giuseppe Piemontese, Twenty-Four Months of Italian Occupation of the Province of Ljubljana (1946), 54.
337 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima,D. 192,Orlandov izveštaj o rastrellamento (čišćenju) Ljubljane (27. juni - 1. juli),
4. juli 1942,184-186.
338 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 265, prefekt Marčelo Tulariđo, inspektor za ratne službe, za Ml, 12. avgust
1942,233-235.
i unutrašnjosti, nisu slomile otpor.339 A posao nije bio obavljen. Gracioli je tvrdio da je u
sveopštem" hapšenju intelektualaca u Ljubljani bilo i prijatelja Italije, od kojih su neki bi-
li članovi ljubljanskog ogranka italijanske omladinske organizacije!340 Njegovi „kapetani"
koji su služili kao komesari u čitavoj provinciji, saopštavali su o haosu, nepravilnostima i
nepravičnosti u vojnim hapšenjima i ispitivanjima.341 Oficiri karabinjeri nisu bili ništa ma-
nje kritični, i svoje najoštrije udarce su upućivali na diviziju „Granatieri di Sardegna". Nevini
su bili internirani, dok je mnogo krivaca ostalo na slobodi. Vojni islednici, odgovorni za
odvajanje nevinih od „kriminalaca", bili su izigrani od strane promućurnih slovenačkih do-
ušnika, koji su, kako bi se načinili neophodnim i osigurali dobru naknadu, lažno svedočili
ili optuživali lične neprijatelje provodeći neku svoju vlastitu vendetu.342 Komesar Rozin na-
čuo je ružno šaputanje: „Italijani su postali gori od Nemaca."343 lako su imali svoje privatne
razloge da budu protiv vojske, treba pretpostaviti da su Graciolijevi ljudi podnosili dosta
tačne izveštaje. Izveštaji karabinjera, koji nisu uživali ugled nežnog postupanja sa okupira-
nim narodima, teško su optuživali generala Tadea Orlanda i njegove trupe zbog njihove
brutalnosti u masovnom privođenju ljudi u Ljubljani.

Da bi opravdao svoje surove odmazde, Roboti je, što je bilo tipično za njega, ukazao
na divljaštvo partizanske taktike ubijanja slovenačkih kolaboracionista.344 Partizani su to
radili tako što su u prošeku „likvidirali" oko 60 ljudi mesečno.345 Motivisani ideloškim fana-
tizmom, izgradili su službu obezbeđenja i obaveštavanja OF (Osvobodilna Fronta) koja je
postala efikasno komandno mesto za eliminaciju „izdajica naroda" putem „lova na veštice"
i „revolucionarne pravde".346 Po mišljenju Robotija, glavna moralna i materijalna podrška
OF-i dolazila je od „plutokratske buržoazije" i njenih „pasa tragača" - katolika, studenata,
intelektualaca i drugih sledbenika.347 Nema sumnje da je OF, masovno streljajući kolabo-
racioniste i njihove saradnike, imala nameru da pošalje poruku slovenačkom narodu: ne
usuđujte se da se prodate neprijatelju ili će vas stići ista sudbina. Takva računica je imala
za dalji cilj da provocira Italijane da se okome na nevine. Roboti je bio glina u rukama par-
tizana. Pošto se moglo predvideti da će on preoštro reagovati, omogućio je OF da kaže
onima koji su stajali po strani: vi ćete biti sledeći na redu ukoliko se ne pridružite ustanku.
Slovenački Oslobodilački front nije poznavao srednje stanje. Isto je bilo i sa Robotijem.
Ili si kolaboracionista koji odano obaveštava o partizanskim kretanjima, ili si neprijatelj koga
treba streljati. Nije bilo milosti za one koji su bili uhvaćeni na spornoj teritoriji između parti-
zana i okupacionih snaga. Stanovništvo okolnih područja, tvrdio je Roboti, moralo je znati
kada će „pobunjenici" napasti vojne položaje ili kasarne. „Ako se ljudi plaše da će, ukoliko
progovore, stradati od ruku partizana, neka se isto toliko plaše da će da stradaju od naših
ruku, ako ne progovore."348

339 Cuzzi, L'occupazione..., 198-199.

340 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 177, Gracioli za S P D i Ml, 25. juni 1942,175; D. 216, Gracioli za S P D i Ml, 16.
juli 1942, 175.
341 Ovi izveštaji su raštrkani kroz knjigu: Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima.
342 O v u praksu je grafički prikazao oficir karabinjera G. De Filipis u izveštaju svom nadređenom pripojenom ko-
mandi XI armijskog korpusa. Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 181. De Filipis za CC.RR XI armijskog korpusa,
20. juna 1942, 206-227.
343 Ferenc,„Si ammazza troppo poco", D. 22, komesar Rozin Gracioliju, 30. juli 1942, 153-157.
344 Ferenc, La provincia... D.73, Roboti Drugoj armiji, 12. maj 1942,153-157.
345 Wheeler, „The Communist Party of Yugoslavia", 139.
346 Joze Pirjavec, il giorno di San Vito: Jugoslavia 1918-1992. Storia di una tragedia (1998), 162,169.
347 NAW,T-821, 61, 787-92, Roboti Roati, 12. juni 1942.
348 NAW,T-821, 61, 787-92, beležio komandant XI korpusa, 8. januara 1942.
 Partizani nisu ograničili teror samo na neprijatelje iz građanske klase; činili su zloči-
ne i protiv italijanskih trupa, iako su u tome bili selektivni. Zarobljeni oficiri i dokazani
fašisti bili su streljani; vojnici nižih činova, međutim, često su oslobađani. Italijanski
komandanti su slali bivše zarobljenike u karantin i na programe rehabilitacije da se
očiste od komunističke propagande koja im je ispirala mozak.349 Bez obzira na ove me-
re predostrožnosti, mnogi vojnici, čak i ako ih komunizam nije privlačio, razumeli su i
pokazivali naklonost za Titovu borbu; ipak, samo ih je nekolicina prebegla u partizane
pre Musolinijevog pada.

Teškoće sa kojima su se suočavali italijanski vojnici bile su višestruke, iako su se oni

posle žestokih borbi i čarki vraćali u sigurnost svojih utvrđenja. Život partizana bio je
beskrajno teži. Lišeni udobnosti doma, gerilci su se osećali kao progonjeni psi koji su se
otimali oko hrane i skloništa, lako su bili ubeđeni da će na kraju pobediti, znali su da ih
čekaju velike teškoće. Italijanski protivnik bio je nadmoćan i imao je odlučnu prednost u
broju i oružju. Jednako mučno za partizane bilo je i osećanje da su bili tuđinci u vlastitoj
zemlji, jer je poruka komunista nailazila na zid ćutanja u unutrašnjosti zemlje, gde su se-
ljaci u većini pripadali katoličkim strankama i bili uplašeni da bi im boljševička kolektivi-
zacija mogla oteti i ono malo zemlje što su imali. No, kad su partizani napadali italijanske
garnizone, a trupe na to odgovarale odmazdom rušeći kuće, streljajući taoce i terajući
ljude u koncentracione logore, seljaci su bili uhvaćeni u smrtonosnu unakrsnu vatru. Ka-
ko bi izbegli italijanske progone, mnogi su se sakrili tamo gde su bili naterani ili prisiljeni
da odu - u partizane.350 Robotijeva brutalnost imala je za posledicu da su mnogi prišli
partizanima kao manjem od dva zla.351

Sa kojim brojem partizana su bili suočeni Italijani? Roata je procenio dvanaest hilja-
da, uključujući u taj broj i mnoge intelektualce, profesore i lekare, praćene sa još dvadeset
do trideset hiljada delimično naoružanih i povremenih boraca. Roboti je mislio da je bilo
deset hiljada aktivnih gerilaca, dok istoričar Ferenc smanjuje taj broj na pola.352

Pod snažnom opsadom partizana, italijanske vlasti su krajem marta 1942, prihvatile
nastanak Slovenskog saveza, polutajne organizacije koju su činile vođe Narodne stranke
njihovi nacionalno-liberalni saveznici. Suviše kasno su shvatili da je greška što nisu isko-
istili antikomunizam konzervativnih stranaka dovela do gubitka uticajne snage u provin-
:iji koja je mogla da posluži kao važan posrednik između vlade i čitavog stanovništva.
> druge strane, bilo je jasno da se Slovenski savez samo pretvara da sarađuje s Italijom i da
lamerava da deluje kao „vlada u senci" pod ljudima kakav je bio Natlačen i njegov vojni
aradnik, Lav Rupnik. Njegov zadatak je bio da oživi ideju nezavisnosti i da stvori zametak
lacionalne vojske koja bi se suprotstavila italijanskom okupatoru čim ovaj počne da sla-
li.353 Gracioli je izveštavao da je nadbiskup Rožman, na primer, bio spreman na konkretnu
odlučnu saradnju. Ali Rožman nije mogao da privoli Savez da prekine veze sa Slovencima
oji su bili u vladi u izgnanstvu u Londonu i sa njihovim simpatizerima u Ljubljani, što je
iio korak koji su zahtevale italijanske vojne vlasti. Većina narodnih i nacionalnih liberalnih

49 Cuzzi, L'occupazione..., 240.

50 B.C. Novak, Trieste 1941-1954; The Ethnic, Political and Ideological Struggle (1970), passim.
51 Ferenc, La provincia..., D. 91. Sastanak Musolinija, Kavalera, Ambrozija, Robotija, Koturija, Pičinija i De Blazi-
ja, 31. juli 1942,478-483.
52 NAW, T-821,62, 708-710, sastanak kome je predsedavao Roboti, 12. juli 1942.
53 Cuzzi, L'occupazione..., 78-86.
grupa više je volela da ostane u send i da čeka razvoj događaja. Roboti je bio u pravu kada
je izrazio ozbiljne sumnje u lojalnost katolika i nacionalnih liberala.354
Do jula 1942, kako gradovi, tako i unutrašnjost zemlje, potpuno su se udaljili od faši-
stičke Italije. Marko Natlečan, predsednik Saveta, bio je jedina važna ličnost koja se pridru-
žila nadbiskupu Rožmanu u antikomunističkoj borbi. Zbog ove odluke platio je životom
kada su ga pokosili partizanski meci 13. oktobra 1942. Za odmazdu, Gracioli je naredio me-
šovitom odredu crnokošuljaša i policije da strelja dvadeset četiri slovenačka politička za-
tvorenika.355 Izbezumljeni pred narastajućim otporom, Roboti i Gracioli su i dalje bio neo-
dlučni da koriste Slovence kao vojne saveznike. Krajem aprila, visoki komesar je izjavio da
je korišćenje Slovenaca bilo „nedopustivo zbog ugleda", što je bilo gledište koje je delio
i Roboti.356 Ali, s obzirom da se general XI armijskog korpusa spremao za veliku ofanzivu
protiv partizana, pristao je da razmotri plan koji mu je u junu predložio general Rupnik.
To će dovesti do stvaranja mreže saradnika i doušnika zajedno sa slovenačkim formacijama
protiv ustanika koje će predvoditi bivši jugoslovenski oficiri. Čak je i ovaj ograničeni program
bio pun opasnosti. Umerene slovenačke klase izgubile su poverenje u sposobnost Italije da
iskoreni partizane, a antikomunisti su se držali po strani zbog neprijateljskog držanja vojske
uopšte. Ove negativne procene proizašle su iz osnovnog antiitalijanskog stava koji se stvo-
rio među Slovencima svih klasa i političkih opredeljenja. Predviđajući pobedu Saveznika,
oni su ometali okupatora ili izigravali ravnodušnost. Jedva da je neki Slovenac dostavio ne-
ku upotrebljivu informaciju u italijansku komandu, a oni koji jesu, bili bi odmah ubijeni od
strane OF. Otuda nije čudo daje Roboti oklevao da prihvati slovenačku vojnu saradnju.357

Jula meseca, Roboti je konačno popustio pred vojnom nužnošću. Da bi podržao svo-
je ugrožene trupe, oformio je Dobrovoljačku antikomunističku miliciju (MVAC), čije se je-
zgo sastojalo od Slovenačke legije, borbenog krila Narodne stranke. U oktobru su lokalne
straže krenule u dejstva pretražujući kuće i hapseći sumnjive po Ljubljani.358 Jurišna gar-
da, iako nije bila brojna, obezbedila je snažan profašistički glas. Ali, uticaj Garde je umno-
gome smanjen kada su 27. maja partizani ubili njenog prvog čoveka, Lamberta Erliha.
Da bi zaštitili svoje vođe od partizanske osvete, mlade antikomunističke siledžije stvorile
su „legiju smrti". Konačno, postojali su i četnici. Pod formalnom komandom jugosloven-
skog generala Mihailovića, koji je bio za obnovu Jugoslavije, oni su imali slabe odnose sa
drugim patriotskim slovenačkim grupama. Jedna od tih raznovrsnih grupa koja se sastoja-
la od 4.000 MVAC dobrovoljaca bila je skrpljena za italijansku službu i podeljena u jedinice
od oko 200 ljudi. Oni su bili pripojeni formacijama XI armijskog korpusa unutar ljubljanske
provincije. Do avgusta 1943, njihov broj je porastao na 6.000; većinu su sačinjavale izbe-
glice iz nemačkog dela Slovenije ili Hrvati.359 Monsinjor Rožman je nagovarao Italijane da
stvore zaštitne „seljačke straže" pod slovenačkom komandom u seoskim područjima, kao
i „Korpus tajne policije" u Ljubljani. General Roata je prihvatio predlog i izrazio zadovolj-
stvo zbog nadbiskupove snažne vodeće „civilizacijske i verske" uloge u krstaškoj borbi
protiv boljševizma.360

354 Cuzzi, L'occupazione..., 83.

355 Cuzzi, L'occupazione..., 87-91.
356 NAW,T-821, 271, 304-.07, razgovor između Graciolija i Robotija, 30. april 1942.
357 NAW, T-821,61, 787-792, Roboti Roati, 12. juni 1942.
358 Ferenc, La provincia..., D. 100, razgovor između Graciolija i Robotija, 20. septembar 1942,512, n. 4.
359 Rodogno, il nuovo ordine..., 370.
360 NAW, T-821, 252, 306-307. Roata Vrhovnoj komandi, 12. septembra 1942, 315-17, Rožmanov memoran-
d u m Robotiju i Robotijevi komentari, 12. septembar 1942.
 Dobrovoljačka antikomunistička milicija (MVAC), umesto da štiti tradicionalni način
života, više je ličila na odrede siledžija. Neposlušni i raspušteni, pokazali su se jadno u
vatrenom krštenju dok su pljačkali po selima tokom akcije čišćenja (rastrellamenti). Čak je
i general Raota bio razočaran njihovim divljaštvom.361 Pošto je Roboti otuđio antikomuni-
stičku gradsku srednju klasu, kao i seljačke gazde, morao je da se zadovolji desničarskim
fanaticima, siledžijama i izbeglicama koji su bežali pred Nemcima, kao i besciljnom omla-
dinom koja je postala surova zbog rata.
Nezadovoljan nesposobnošću njegovih pukova da skrše ustanak u Sloveniji, Musoli-
ni je 23. maja rekao Roati: „Imate svu vlast. Daću vam trupe. Iskorenite pogan!" Roata je
ponovo tražio da dobije potpunu kontrolu nad policijskim snagama. „Naravno", odgovo-
rio je Duče, „Sve." Pošto je shvatio da je najbolji neprijatelj mrtav neprijatelj, Musolini je
odobrio svojim komandantima da pohapse i po volji streljaju taoce, kao i da interniraju
20.000-30.000 sumnjivih ličnosti u Sloveniji.362 To je Roati dalo mogućnost da proširi krite-
rijum za internaciju i obuhvati „na primer, studente".363 Za uzvrat, Roboti je, da napakosti
Gracioliju, odmah izdao naređenje kojim se sve javne snage bezbednosti, uključujući tu
i Kvesturu, stavljaju pod vojnu komandu.364 U tom duhu Roata je kovao veliki manevar:
„Po svaku cenu italijanska dominacija i ugled se moraju ponovo uspostaviti, čak i po cenu
da svi Slovenci budu streljani, a Slovenija uništena." U borbenim zonama, tražio je da se
partizanima odere koža s leđa.365 Pažljive pripreme za novi napad „bile su već u toku" po-
verio se Roata Pjetromarkiju; „30.000 Slovenaca će biti odvedeno".366
Odgovarajući na zahteve Robotija,367 general Roata je poslao velike kontigente iz Cr-
ne Gore i Hercegovine, povećavajući snage XI armijskog korpusa na 70.000. Početkom
jula, Roboti se spremao da zada konačan udarac partizanima. Pošto mu je Musolini dao
odrešene ruke da nastavi neograničenu borbu protiv ustanka u jednoj širokoj „nemirnoj
teritoriji",368 komandant XI armijskog korpusa prevideo je obzire koje je Roata naveo u
svom memorandumu od 7. aprila. Naredio je svojoj vojsci da „bez milosti uguši ne samo
krivce već i osumnjičene i da internira sve muškarce koji mogu da se bore i za koje se
sumnja da idu tragom pobunjenika".369 Kuće i stanovi iz kojih su dolazili napadi na vlast i
trupe - kuće u kojima je nađeno oružje, municija, eksplozivi i ratni materijal - i one čiji su
vlasnici dobrovoljno pružili utočište „pobunjenicima... moraju biti bespogovorno uništene.
Ove mere se ne primenjuju samo na zone gde dejstvuju mobilne trupe, već na celu provin-
ciju Ljubljana."370
Slovenci su pravovremeno bili upozoreni kada su Roboti i Gracioli 15. jula, objavili pro-
klamaciju u kojoj se između ostalog kaže: svi lokalni vozovi treba da se ukinu i ljudima se

361 Cuzzi,„l Balcani, problemi di un'occupazione difficile", 329.

362 NAW, T-821, 61, 787-92, kopija u s m e n o g saopštenja koje je izdala Druga armija na sastanku na Rijeci,
23. maja, 1942.
363 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 133, izvod iz Roatinog saopštenja na sastanku na Rijeci, 23. maja 1942,
134.
364 Cuzzi, L'occupazione..., 201.
365 Navedeno kod: Tone Ferenc,,,Gli Italiani in Slovenia 1941 -1943"u L'Italia in guerra 1940-1941, (1990-91 ), 162;
T-821,62, 353-365,
366 PP, Dnevnik, 12. juli 1942.
367 NAW, T-821,60, 1083-1086, Roboti Roati, 25. maj 1942.
368 NAW,T-821, 271, 322-327, pitanja o kojima treba da se razgovara sa generalom Robotijem, 12. aprii 1942.
369 NAW, T-821, 271, 798-799, Roboti komandantima na terenu, 23. juli 1942.
370 NAW,T-821,218,1001, Robotijev m e m o r a n d u m , 18. juli 1832.
zabranjuje da priđu pruzi na više od kilometar udaljenosti. Oni koji nose oružje i pokazuju
neprijateljstvo prema italijanskim vlastima biće streljani; slična sudbina zadesiće „muškar-
ce u boračkim godinama bez obzira na njihovo držanje, koji se nađu u borbenoj zoni bez
opravdanog razloga". Sve kuće u kojima se nađe ratni materijal ili koje skrivaju „pobunje-
nike" biće „sravnjene sa zemljom".371 Roboti i Gracioli su bacali letke iz vazduha pozivajući
„pobunjenike" da se vrate kućama i predaju oružje u zamenu za svoje živote.372 Ovo je
stavljeno na proglas od 17. septembra, kada su Roboti i Gracioli izjavili da će životi
pobunjenika biti pošteđeni i da njihova svojina neće biti konfiskovana ukoliko se pre-
daju pre predstojeće bitke.373 Pošto je zapečatio poroznu granicu između Rijeke i Hrvat-
ske kako bi lišio partizane u Sloveniji spoljašnje pomoći i puteva za bekstvo, Roboti je
16. septembra krenuo protiv neprijatelja jačine od oko 2.500 do 3.000 ljudi, na neprija-
teljskoj teritoriji.

Uprkos njegovoj odlučnosti da obuči elitne i pokretne gerilske borce koji će iz potaje
da gone neprijatelja, Roboti je obavljao pripreme ne nastojeći da ih prikrije. Njegov plan
napada bio je prepun grafikona, rasporeda trupa i mapa - ista stara priča utvrđenih kre-
tanja i teško natovarenih vozova za snabdevanje. Kada se urlikom oglasila artiljerija da
najavi početak borbe, izgubio se svaki element iznenađenja. U skladnom poretku trupe su
nagrnule napred u prazne prostore. General Pječe (Pièche) je primetio:„Tojesmešna farsa
koja podseća na poznato ponašanje burbonske milicije." Pjetromarki je dodao: „Moramo
se osloboditi Druge armije. Inače, završićemo sa glupošću i bez časti."374

Na vrhuncu borbe, Musolini se 31. jula obratio svojim najvišim vojnim komandantima:
Sav naš početni optimizam i dobro postupanje prema Slovencima razbio je nemački na-
pad na Sovjetski Savez što ih je navelo da iskažu svoju solidarnost sa Rusima. Pitam se da li je
naša politika bila mudra. Možemo samo reći d a j e bila iskrena... Mislim da bi bilo bolje da se
sa prijateljskog načina pređe na metode čvrste ruke... U pitanju je naš ugled. Ne bojim se reči.
Ubeđen sam da se gvožđem i vatrom moramo suočiti sa „terorom" partizana. Mora se prestati
sa tim da su Italijani sentimentalni i nesposobni za čvrstinu kada je to potrebno... Stanovniš-
tvo nas nikad neće voleti.375

Kao ni Roboti, ni Musolini nije podržavao MVAC, a kolaboracioniste je smatrao samo

malo boljim od partizana.376
Dučeovu borbenost umanjilo je upozorenje da nikakvo pojačanje neće biti moguće
za balkansko ratište, pošto je ono bilo potrebno u severnoj Africi i kod kuće. U stvari, za
Dučea je Jugoslavija postala baruština koja je samo morila i mučila njegove vojnike i troši-
la rezerve potrebne na drugom mestu. „Nemojmo se brinuti o ekonomskim problemima
stanovništva. Sami su to hteli! Neka sada snose posledice... Ne protivim se masovnom
preseljavanju stanovništva."377

371 NAW, T-821,62,557, proklamacija Graciolija i Robotija sloveriačkom narodu, 15. juli 1942.
372 NAW,T-821, 218, 662, Roatin memorandum, 13. avgust 1942.
373 NAW.T-821,498,1038, proklamacija Graciolija i Robotija, 17. septembar 1942.
374 PP, Dnevnik, 24. juli 1942.
375 UgoCavallero, Diario 1940-i 943 (1984), 31, juli 1942; Ferenc, La provincia..., D. 91. Sastanak između Musoli-
nija i njegovih generala u Gorici, 31. jula 1942,478-483.
376 „Čuvajte se slovenačke gomile katolika i 'bele garde' koji ničemu ne doprinose. Njihov doprinos mora se
smatratri ustupkom koji im činimo, a ne ustupkom koji oni čine nama." Navedeno u Ferenc, La provincia...,
D. 922, izveštaj IX armijskog korpusa o sastanku u Kočevju, 2. avgusta 1942,484-487.
377 Cavallero, Diario, 31. juli 1942.
 Odmah zatim, Duče je govorio na javnom skupu u Gorici gde je upozorio Slovence
da će se suočiti sa oštrim stavom Rima. „Oni koji ne polože oružje i koji gaje nezdrave sno-
ve, biće potpuno uništeni; njihova imovina i kuće biće doslovno sravnjeni sa zemljom."378
Istovremeno nestrpljiv i odlučan, Musolini je posredno odstranio ljude poput Graciolija
koji je bio samo „proslovenački" nastrojen utoliko što je pokušao da italijanizuje domaće
stanovništvo. Umesto toga, Duče je podsticao kulturu mržnje i rata kod slovenačkog na-
roda koju je već prilično efikasno sprovodio italijanski Visoki komesar provincije Ljubljane
i komandant XI Armijskog korpusa. Tokom sastanka sa oficirima pod njegovom koman-
dom, održanog u Kočevju 2. avgusta, Roboti je, kako ga Duče ne bi nadmašio, požurio da
još žešće utera strah u srca Slovenaca: „Nameravam da učinim zone iza fronta bezbednim
za život petogodišnjeg italijanskog deteta... Svaka korisna oštra mera mora se primeniti
dokraja."379

I dok je Roboti neumorno nastavljao sa pritiscima, njegove ekspedicije čišćenja nisu

ispunile očekivanja.380 lako su italijanske trupe nanele teške udarce partizanima i uticale
na moral stanovništva, mnogi ustanici uspeli su da pobegnu kroz italijanski obruč, pono-
vo se grupišu i okupiraju teritoriju oko napuštenih utvrđenja. Gracioli je ovaj poluuspeh
pripisao Robotijevoj nemaštovitoj taktici angažovanjem nedovoljno pokretnih kolona
protiv pokretnog neprijatelja. Još gore, po njegovom mišljenju, bilo je sveopšte razaranje,
jer su italijanskim napadima prethodili teška artiljerijska vatra i vazdušni udari koji nisu
razlikovali civile od pobunjenika.38'

Dugotrajna operacija završila se u novembru, a italijanska komanda je izvestila da je

1.053 partizana poginulo u borbi, 1.381 je zarobljen, a 1.236 streljano.382 Između januara
i decembra 1941, XI armijski korpus je pretrpeo gubitak od 678 mrtvih, 11 nestalih i 1.114
ranjenih.383

Roboti je bio frustriran i besan ratnik. Njegov ugled kao generala imperijalne vojske
bio je kompromitovan prezirom Slovenaca prema italijanskim vojnim vrlinama, a njegov
„altruizam" nije naišao na uvažavanje. „Fašizam i njegovi predstavnici, organi vlasti i tru-
pe, iskreno su pružili ruku slovenačkom narodu koji ju je odbacio." Umesto da se priklone,
Slovenci su uzvratili udarac, zbog čega je Roboti odgovorio na sledeći način: „Nema lažne
milosti za lažljive ubice naših vojnika." Usred čišćenja u avgustu mesecu, kada jedva daje
našao nekolicinu „sumnjivaca", Roboti je besneo: „Ubili ste ih premalo!"384

Ubeđen daje italijanska imperijalistička ideja bila pravedna, Roboti je osuđivao Rim
zbog nedovoljne podrške: bilo je malo Italijana koji su tečno govorili Slovenački kako bi
širili poruku pobednika, a zanemarljiva pomoć je stizala od Graciolijeve policije u gušenju
komunističke propagande. Štaviše, Kvestura nije dala imena onih koje je trebalo streljati

378 Ferenc, La provincia..., D. 91. Sastanak između Musolinija i njegovih generala u Gorici, 31. jula 1942,483,
n. 11.
379 Ferenc, La provincia..., D. 92. Zabeleška o sastanku koji je održao komandant XI armijskog korpusa u Koče-
vju, 2. avgusta 1942,484-487.
380 F. Fatutta, „Cronache di guerriglia in Jugoslavia", deo 3: u Studi storico-militari 1994 (1996), 754; Fatutta,
La campagna Jugoslava, 110.
381 Ferenc, La provincia..., D. 94, Gracioli za S P D i Ml, 16. avgust 1942,491-493.
382 Cuzzi, L'occupazione italiana..., 228-29.
383 Ferenc,„Gli italiani in Slovenia", 163; Ferenc,„La provincia..", 117.
384 Navedeno u Sala,„1939-1943. Jugoslavia 'neutrale' e Jugoslavia occupata", 100. Ferenc koristi o v u rečenicu
kao naslov za svoju knjigu.
za odmazdu zbog partizanskog ubistva italijanskih vojnika i slovenačkih sa radnika.385 lako
je Roboti preuzeo vlast nad policijom, ona nije htela da preuzme odgovornost za kažnjava-
nje partizana. Sve je išlo naopako: policija je slabo radila, a njegove trupe su bile podložne
komunističkoj „zarazi".386 Roboti je streljao taoce da bi se osvetio za partizansko ubijanje
kolaboracionista kao da su oni bili Italijani, a sve je Slovence prezirao do te mere daje sa-
mo nevoljno tolerisao postojanje MVAC-a. Pošto se brinuo za ugled Italije, Roboti je tako-
đe bio odlučan da povrati i vlastiti ugled koji je bio ukaljan neprekidnim partizanskim ot-
porom. Njegov jedini odgovor je bio da uzvrati žestokim udarcem. „Ako je potrebno neću
oklevati da spalim područja gde stanovništvo pokazuje moralnu i materijalnu solidarnost
sa pobunjenicima. Primeniću primerno stroge mere koje će da posluže kao upozorenje
onima koji su krajnje neprijateljski nastrojeni i koji naše pravedne postupke smatraju za
slabost i nesposobnost."387 Dok je Roboti tako bio spreman da povrati ugled italijanske voj-
ske, Gracioli je sa svoje strane definisao „Pax Romana" putem hapšenja i internacija.

Nemiran život u Dalmaciji

Italija je u Dalmaciji nasledila krševite planine i malo obradive zemlje. Osiromašeno

seljaštvo je jedva preživljavalo, pastiri i njihova stada napasali su na kamenitom terenu, a
ribari su bacali svoje mreže sa prelepe morske obale. Dalmacija nije baš procvetala pod
jugoslovenskom vlašću i ekonomski život kakav god daje bio, naglo je prekinuo rat i ita-
lijanska okupacija. Javne službe nisu radile, vladala je opšta nezaposlenost, a glad je vre-
bala zemlju kojoj su nedostajale osnovne potrepštine. Na takvu sumornu scenu stupio je
Atos Bartoluči (Bartolucci), bivši sekretar fašističke stranke u Zadru, koji je 15. aprila 1941,
naimenovan za komesara za pripojene zone u Dalmaciji. Pošto su ga dočekali zidni poste-
ri sa srpom i čekićem i hrvatska iredentistička propaganda, on se odmah bacio na posao
da hitno zatvori sve nacionalne jugoslovenske organizacije, kao i da pročisti „nepoželjne"
zvaničnike iz administracije. No, možda zato što je Bartoluči dobio loše ocene o svom ra-
du od svog fašističkog kolege inspektora Đorđa Supieja (Suppiei),388 uskoro je premešten
i na njegovo mesto je došao Đuzepe Bastianini, jedan od osnivača fašističkog pokreta.
Bastianini, koga je direktno postavio Musolini i 18. maja naimenovaoza guvernera (gover-
natore), ustanovio je svoj štab u Zadru. Istog dana, ozloglašeni fašista Temistokle Testa je
naimenovan za prefekta provincije Rijeke koja je proširena više nego što je to D'Anuncio
ikad mogao da sanja. Dalmacija je podeljena na tri provincije pod upravom fašističkih pre-
fekata: Vecio Oraci (Orazi) u Zadru, Paolo Cerbino (Zerbino) u Splitu i Frančesko Sforcolini
Skaselati (Sforzolini Scassellati) u Kotoru.

Bastianini je upravljao teritorijom koju je nastanjivalo oko 280.000 Hrvata, 90.000 Sr-
ba i 4.000 do 5.000 Italijana. U njegovoj pratnji bila je kohorta fašista koji ne samo da
su otuđili lokalne Hrvate već su i uzbunili svoje italijanske sunarodnike iz Zadra svojim
birokratskim ponašanjem i očiglednim prezirom prema lokalnim običajima. U početku je
Bastianini malo učinio da ohrabri bivše italijanske stanovnike Dalmacije koji su pobegli u

385 Ferenc, Si ammazza troppo poco, D. 35, Roboti Gracioliju, 25. maj 1942,122, i D. 36, Roboti Gracioliju, 25. maj
1942,123.
386 Roboti je otkrio ove strahove u privatnom pismu generalu De Blaziju. NAW, T-821,271,724-726,20. decem-
bar 1941.
387 Ferenc, La provincia..., D. 105, Roboti Gracioliju, 3. decembar 1942, 530-532.
388 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 11, Đ o r đ o Supiej sekretaru Fašističke partije, 1. maj 1941,276.
maticu posle osnivanja Jugoslavije 1918, da se vrate kućama. Suprotno svim očekivanjima,
posle Rimskog sporazuma od 18. maja, položaj Italijana u Dalmaciji se pogoršao. Zahvalju-
jući krivudavim teritorijalnim razgraničenjima, najveći deo njihovih zemljišnih poseda na
ostrvima Braču, Hvaru i u unutrašnjosti, ostao je u rukama Hrvatske, što ih je prepustilo na
milost i nemilost nesklone vlade u Zagrebu.

Naoružan gomilom fašističkih reformi, energični Bastianini je nastavio da gradi pro-

gram italijanizacije koji je započeo Bartoluči. Po ovom programu, fašistička Italija je konač-
no bila u mogućnosti da izbriše antiitalijanska sećanja iz vremena Habzburškog carstva i
bivšeg jugoslovenskog režima koji je praktično uništio ostavštinu La Serenissima Venezia.
Zadatak da izgradi italijansku civilizaciju iz temelja, nije obeshrabrio Bastianinija. Objavio
je dekrete koji su se ticali svakog vida društvenog, ekonomskog i političkog života u pri-
pojenom području. Primenjivana je stroga cenzura za štampu i radio, lako je dozvoljena
upotreba lokalnog jezika, italijanski je bio obavezan kako u poslovima uprave, tako i u
telegrafskoj i radio-službi. Od vladinih službenika i nastavnika se zahtevalo da govore itali-
janski kako bi sačuvali svoj posao, iako je ih je malo moglo to da ispuni. U zvaničnoj prepi-
sci dozvoljena je dvojezičnost, ali komunikacija između vladinih ustanova morala je da se
vodi na italijanskom. Hrvatska imena ulica, okruga i sela promenjena su na italijanski.
Sva postojeća politička udruženja i institucije koje nisu bile u vezi sa fašistima bili su raspušte-
ni. Kulturna i sportska društva bila su podložna suspenziji, a njihova dobra konfiskovana.
Školski sistem, sa izuzetkom osnovne škole i katoličkih institucija, bio je pod posebnim
nadzorom: „Mi učimo (studente) onome što je hiljadugodište civilizacije dalo našoj kultu-
ri."389 Stipendije su deljene proverenim Dalmatincima za studije u Italiji; njih su dobili 52
Italijana i 211 Hrvata i Srba.390

U govoru održanom u Zadru, 12. aprila 1942, Bastianini je izneo svoje gledište: „Oni
koji ne žele da njihov duh pije sa čistog izvora Vergilija, Horacija i Dantea, koji se osećaju
poniženima time što postaju deo zajednice koja je dala Voltu, Petrarku i D'Anuncija, Mike-
lanđela, Rafaela, svetog Franju i svetog Benedikta, treba samo da pođu najkraćim putem
koji vodi ka granici. Ovde vlada Rim - jezik, nauka i moral. Lav svetog Marka se vratio nao-
ružan."391 Bastianinijeva poruka je bila nesumnjiva: prihvati italijanizaciju ili se iseli.

Privreda je stavljena pod italijanski nadzor putem manipulacije valutom što je kori-
stilo matici na račun lokalanog stanovništva. Uvedena je lira kao jedino legalno sredstvo
plaćanja. Filijale italijanskih banaka su se otvarale, a italijanske firme su oduzele mnoga ju-
goslovenska preduzeća - rudnike uglja i boksita, cementare, elektrane, hemijske i fabrike
aluminijuma, brodarstvo, preradu ribe, banke i osiguravajuća društva. Institut za industrij-
sku obnovu (Institute per la Ricostruzione Industriale - IRI) preuzeo je kontrolu nad francu-
skom električnom i hemijskom firmom La Dalmatienne.392 Bastianini je izdao naredbu da
se preuzmu sve uspešne mreže seljačkih zadruga koje je pokrenula jugoslovenska vlada,
pod izgovorom da ih zaštiti od antiitalijanskih nasrtaja. Tom merom Bastianini je osigurao
sebi vlast da seljacima oduzme zemlju neometan bilo kakvim zakonskim ograničenjima.

389 Navedeno u F. Verna, „Notes on Italian Rule in Dalmatia under Bastianini, 1941-1943", International History
Review XII, no. 3 (August 1990): 532.
390 Dragovan Sepie, „La politique italienne d'occupation en Dalmatie 1941-1943, u Les systemes d'occupation
en Yugoslavie 1931-1945 (1963), 388.
391 N a v e d e n o u Verna,„Yugoslavia Under Italian Rule", 353.
392 NAW,T-821,128, 355, Dustianini za MAE, 3 maj. 1941.
 Kako bi rešio problem nezaposlenosti, i ne slučajno, i da bi slavio Carstvo, Bastianini
je pokrenuo složen program javnih radova, projekte isušivanja i gradnju puteva. Pošto
je bilo malo stručnog osoblja, a s obzirom na ograničena raspoloživa sredstva, suočio se
sa velikim teškoćama. Zaista, hiljade Jugoslovena našlo je zaposlenje u ovim projektima,
ali njegov glavni cilj, posebno kad se radilo o isušivanju, bio je da pripremi zemljište za
italijanske naseljenike i njihove porodice. Novčana razmena koja je bila povoljna za dr-
žavnu blagajnu na štetu Dalmacije, ometala je njegove napore da pokrene ekonomski
život. Kako bi sprečio da Dalmacija postane parazit koji živi na račun matice, Bastianini je
ohrabrivao privatne investicije. Ali bilo je malo kapitala za ulaganje, a napredak su ograni-
čavala mala preduzeća u naseljenijim gradovima duž obale. Vrtoglavi rast cena doveo je
stanovništvo na ivicu siromaštva.
Bastianini i finansijeri u Italiji nisu bili sasvim odgovorni za stagnaciju Dalmacije. Tvor-
ci granica u Palati Kiđi prekinuli su prirodno ekonomsko jedinstvo stvarajući granicu ko-
ja je ostavila važne rudnike uglja, vodene resurse i rezerve cementa u Hrvatskoj, dok su
proizvodni kapaciteti bili na italijanskoj strani. Priroda je još dodala tim nevoljama koje
su stvorili ljudi. Posno tie i oskudna zemlja opirali su se ekonomskom progresu. Mnoge
izdvojene zajednice u unutrašnjosti nisu mogle da obezbede osnovne usluge, dok su gra-
dovi duž krševite obale, odsečeni jedni od drugih stenovitim brdima, bili prepušteni sami
sebi. Zakinuta zbog loše održavanih puteva i zastarelih komunikacija, i okružena visokim
planinama sa tri strane, Dalmacija je preživljavala kao ostrvo koje živi od pomorske trgo-
vine. Stvarnost je posebno bila surova zbog rešenosti Hrvatske da bojkotuje trgovinu sa
italijanskom teritorijom kao odmazdu zbog aneksije. Udaljenost između Zadra i Kotora,
prekinuta širokim područjem hrvatske teritorije, takođe je sprečavala uspostavljanje sta-
bilne uprave. Složeni činioci neumešne imperijalne uprave, neprohodna topografija i siro-
maštvo resursa, osudili su Dalmaciju da životari kao štićenik upućen na maticu za osnovne
životne potrebe. Međutim, sama Italija, kojoj su nedostajale osnovne potrebe i finansijska
sredstva, nije bila u situaciji da snabdeva svoju nesrećnu balkansku provinciju.
Bastianini je bio odlučan da reformiše dalmatinsku administraciju od vrha do dna.
Na prvom mestu je bilo čišćenje „nepoželjnih elemenata", tj. svih lokalnih stanovnika koji su
bili neprijateljski raspoloženi prema Italiji. Njegov problem je bio delimično rešen kada su
mnogi bivši srpski i hrvatski jugoslovenski činovnici izbegli iz Dalmacije; uz to, on je prote-
rao ili uhapsio oko 4.000 lica koje je smatrao nelojalnim ili petokolonašima, uključujući tu
i železničke radnike, bolničare i lekare.393 Hrvati i Srbi advokati, notari, apotekari i umetnici
bili su proskribovani. Bastianini je 7. jula uputio 700 „sumnjivih civila" - Srba, Hrvata, komu-
nista, Jevreja i kriminalaca - u internaciju u Italiju.394
Postavljalo se i pitanje italijanskog državljanstva. Pod Bastianinijevom ograničenom
definicijom, građani Jugoslavije koji su bili rođeni u anektiranom delu Dalmacije, ili koji
su imali stalno mesto boravka, ili koji nisu bili rođeni u Dalmaciji, ali su tamo živeli barem
petnaest godina i govorili tečno italijanski jezik, mogli su da dobiju državljanstvo. Da li
je takvih bilo mnogo? Neposredan problem bio je kako obezbediti nastavnički kadar za
škole. Pošto je Bastianini otpustio toliko „nepouzdanih" nastavnika, i pošto je bilo tako
malo dalmatinskih Italijana da ih zamene, on je tražio od Rima da mu pošalju značajan
broj onih koji su tečno govorili hrvatski jezik. Početkom jesenjeg polugodišta bio mu je

393 ACS, PCM, p.1.1.13.f.16452, sf. 40, Bastianini za PCM, 17. novembar 1941.
394 Sepie,„La politique italienne...", 405-406; Capogreco,„Una storia rimossa...", 222.
potreban 741 učitelj osnovnih škola, 93 nastavnika za srednje klasične i pravne studije, i
32 upravitelja.395 Ministar prosvete, Đuzepe Botai (Bottai), grizao je nokte pokušavajući da
ispuni ovaj zahtev.396
Bastianini nije zanemario ni crkvene poslove. Kako bi odstranio „žestoke antiitalijan-
ske" episkopalne okruge u Dalmaciji, stavio ih je pod jurisdikciju nadbiskupa Zadra na ko-
ga su Italijani brižno motrili. Italijanski je postao jezik koji se zahtevaoza obrede krštenja,
venčanja i smrti; molitve kojim se blagosilja kralj Italije morale su da se obavljaju na kraju
službe.397 Slovenski narod Dalmacije, sveden na drugorazredni položaj, pozdravio je svoje
italijanske mučitelje i programe italijanizacije sa primetnom ravnodušnošću.
Italijanski veliki planovi bili su ubrzo dovedeni u pitanje opštim slomom administra-
tivnog aparata do kog je došlo usled nedostatka obučenog personala, a što je bila posle-
dica čišćenja „nepoželjenih" Jugoslovena. Nevolje koje su izbijale u susednoj Hrvatskoj
takođe su mučile Bastianinija. Izvesni zvaničnici, pisao je, bili su neefikasni i nemoralni, i
jedva da su dizali prst da bi sprečili ustaško nasilje koje je nagnalo lokalne Srbe da uzvra-
te.398 Guverner je prebacivao Rimu što dozvoljava da se ponovo uspostavi hrvatska vlast
u demilitarizovanim zonama. Čudio se zašto je italijanskim trupama naređeno „da se drže
po strani suočeni sa takvim zlodelima koja su se odvijala pred njihovim očima".399 Stoje
bilo još opasnije, neizvestan mir u Dalmaciji prekinuo je partizanski oružani ustanak koji
je izbio krajem jula 1941. u Liki, odmah preko istočne granice, što je pretilo da započne
pobunu i u samoj Dalmaciji.

Basitanini se povukao u svoj bunker. Žalio se da Hrvati ubijaju Srbe, zaustavljaju trgo-
vinu i podstiču štrajk u Splitu. Čim se zagrebe po dalmatinskom Hrvatu naći će se ireden-
tista, komunista ili oboje. Srbi koje su razbesneli ustaški zločini uzvratili su im, mada nisu
napadali italijansku vojsku. Druga armija je intervenisala samo da bi sačuvala instalacije i
železničke pruge. A šta sa bezbednošću i javnim redom? Štrajkovi blokiraju trgovačku ak-
tivnost, a partizani ugrožavaju svakodnevni život neometani nedovoljnim policijskim sna-
gama. I Srbi i Hrvati prkose Italiji.400 Bastianini je panično molio Čana da zaštiti Dalamciju
od spoljnih opasnosti tako što će mu dozvoliti da postavi „liniju nadzora" na spoljnoj ivici
demilitarizovane oblasti i što će vojsci dati neograničenu slobodu da deluje protiv sile od
„oko 1.000 pobunjenika".40' Pošto je NDH već postala nemačko leno, istakao je Bastianini,
trebalo je zanemariti hrvatske proteste.402

Guverner Dalmacije je povukao još neke zlokobne zaključke. Privučeno marksistič-

kom porukom, stanovništvo njegove provincije podsticao je delimično buntovnički, de-
limično varvarski instinkt.403 Time što su se ubacili u hrvatske i srpske pokrete, komunisti
su nastojali da uklone međusobne etničke razlike zbog višeg cilja da proteraju rimskog
civilizatora 404 Bastianini je primetio zametak delovanja jugoslovenskog komunističkog

395 ACS, PCM, p.1.1.13.f. 16452, sf. 45, Bastianini Rusou, 5. septembar 1941.
396 ACS, PCM, p.l.1.13.f. 16452, sf. 45, Ministarstvo prosvete Bastianiniju, 7. oktobar 1941.
397 Verna, „Yugoslavia Under...", 340-342.
398 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 506; A S M A E , GABAP, 28, Pjetromarki Bastianiniju, 31. juli 1941.
399 N a v e d e n o u J. Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust 1941-1943 (1941), 31.
400 ACS, PCM, p.1.l.l3.f.16452,sf. 31, Bastianini Musoliniju, 26. juli 1941.
401 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 8, Ćano Kazertanu, 591.
402 Egidio Ortona, Diplomazia du guerra: Diari 1937-1943( 1993), 157.
403 Verna,„Notes on Italian Rule..." 535.
404 ASMAE, GABAP, b. 50, Bastianinijev izveštaj, 30. novembar 1941.
pokreta koji je bio ukorenjen u Splitu i Kotoru i kojim je dirigovala Moskva.405 Odlučnom
akcijom uspeo je da uguši komunistički ustanak koji su tokom leta podigli radnici Splita i
Šibenika.
Bastianinijevo uverenje da su Hrvati i Srbi već šurovali protiv Italije tokom letnjih me-
seci 1941, bilo je čista izmišljotina; tačno je bilo samo njegovo ukazivanje da su Hrvati
mrzeli Italiju. I zaista, Zagreb je uspeo da podstakne iredentističku strast. Bez sumnje, gra-
nice Dalmacije koje su povukli nelegalni okupatori blokirajući nacionalno jedinstvo, bile
su nepravedne. Ustaše nisu ništa manje bile besne na Italiju od većine Hrvata. Takozvani
duhovni rođak fašističke Italije, osuđivao je Bastianinijevu fašističku vladu, ubijao Srbe i
tukao se sa Italijanima. Nacistički i gestapovski agenti - Kozelski je procenjivao da ih je
bilo oko 2.000 - takođe su mu zadavali muke, govoreći svima da će Nemačka isporučiti
italijansku okupiranu Dalmaciju Hrvatima kad Saveznici budu pobeđeni. Mala skupina dal-
matinskih Italijana pripremala se za najgore.
Ujesen 1941, Bastianinijevi programi italijanizacije jedva da su ostavili traga. Umesto
da nadgleda kako bivše jugoslovensko varvarstvo glatko prelazi u italijansku fašističku ci-
vilizaciju, guverner je bio suočen sa pobunom. Uzvratio je mnoštvom represivnih naredbi
zasnovanih na Musolinijevim proglasima od 3. i 18. maja. Jedanaestog oktobra naređena
je smrtna kazna za članstvo u komunističkoj i drugim subverzivnim ogranizacijama, za
građansku neposlušnost i druge nedovoljno jasne zloupotrebe.406 Kako bi obeshrabrio
pobunu, Bastianini je hapsio taoce i ozakonio odmazde 407 U želji da održi rad fabrika,
obećao je da će surovo gušiti štrajkove i otpuštati ili hapsiti pobunjene radnike. Razočaran
„ćutanjem" (omertà) stanovništva, Bastianini je preduzeo nasumično pretresanje doma-
ćinstava u potrazi za skrivenim oružjem i sumnjivim komunistima. Uveden je policijski čas
i fašistički odredi su poslati da ga sprovode.
I dok su protesti protiv njegovog režima postajali sve češći, Bastianini je molio vladu
u Rimu da mu pošalje dodatne policijske snage kako bi ugušio „izazivače pobune". Dvade-
set osmog oktobra, Musolini mu je dao ovlašćenje nad posebnim sudom koji je proširio
definiciju pojma zločina i postrožio kazne. Oni koji su ugrožavali integritet države, koji
su pripadali subverzivnim „naoružanim bandama" i koji su vršili nasilje nad italijanskim
vojnim i civilnim licima, podlegali su smrtnoj kazni. Onima koji su učestvovali u zaveri
protiv države, u štrajkovima i radničkim bojkotima, pretila je zatvorska kazna. Ista sudbina
zadesila je i ljude koji su bili uhvaćeni sa ilegalnim oružjem i one koji su širili lažne infor-
macije.408
U nameri da održi mir i sprovede naredbe civilne uprave, guverner je raspolagao sle-
dećim snagama javnog reda: žandarmerijom, finansijskom stražom, pograničnom polici-
jom i crnokošuljaškom milicijom. Veliki deo XVIII armijskog korpusa upućen je u Dalmaciju
da učvrsti guvernerovu vlast. Kako bi ojačao svoje snage bezbednosti, Bastianini je doveo
jedinice iz odreda „Milano" i dva fašistička „M" bataljona. Mada je bio zauzet obezbeđi-
vanjem sile, Bastianini nije zanemario svoju imperijalnu misiju. „Pobediću ovaj narod ne
samo usmenim obećanjima već civilizovanjem političke i društvene stvarnosti u skladu sa
politikom Rima i naše fašističke države."409

405 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Musoliniju, 16. novembar 1941.
406 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 2, Bastianini za P C M i M l , 28. oktobar 1941,845-847.
407 Verna,„Notes on Italian..." 538.
408 ACS, PCM, p. 1.1.13,f. 16452, sf. 72, Bastianini za PCM, 17. novembar 1941.
409 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 72, Bastianini za PCM, 28. oktobar 1941.
 Devetnaestog januara 1942, Duče je odredio Dalmaciju, Sloveniju i hrvatsku teritori-
ju koju su obezbeđivale italijanske oružane snage, kao „zone vojne operacije".410 Civilne
snage javnog reda biče stavljene pod nadzor vojne vlasti. Za Bastianinija, primena ratnih
zakona u Dalmaciji bila je neprijatna jednako kao i ograničavanje njegove vlasti, pošto su
pripojena područja trebalo da budu deo bezbedne i sigurne Italije pod civilnom vlašću, a
ne „borbene zone" ili ničija zemlja podložna vojnom sudu, kao što je to bio slučaj u italijan-
skim okupiranim područjima u Bosni i Hercegovini.411
Nije čudo daje general Kvirino Armelini (Armellini), komandant XVIII armijskog korpu-
sa, čiji je štab bio u Splitu, bio zadovoljan kada je saznao da je Musolini smatrao pripojeni
deo Dalmacije „zonom operacije" pod njegovom direktnom komandom. S druge strane,
Bastianini se gorko žalio Dučeu zbog gubitka moći. Pjetromarki je zabeležio njegovo ne-
zadovoljstvo:
Juče se Duče sastao sa Bastianinijem i Bufarini-Gvidijem (Buffarini-Guidi). Primio ih je
veoma hladno. Bastianini je odlučio da podnese ostavku. Govorio je strastveno kao obično,
ističući stvari koje je postigao, mir koji je obezbedio, odgovornosti koje je preduzeo streljajući
pobunjenike. Zašto su ga lišili svih ovlašćenja? „Nije u redu da vojne vlasti čuvaju javni red",
rekao je „Zašto?" pitao je Duče. „Zato što govore da ste Vi klovn." „Ko?" „Komandant 149. peša-
dijske." Zabrinuto pokrećući svoje ogromno telo, Bufarini je potom upitao Bastianinija zašto
je protumačio da je dekret bio uperen protiv njega. „Zaveži", odgovorio je Bastianini, „ne do-
zvoljavam da iko pravi sprdnju sa mnom."412

Musolini je povukao dekret 24, vraćajući snage javnog reda civilnoj upravi, i to sa-
mo u Dalmaciji, ali ne i u Sloveniji.413 Međutim, Bastianini jedva da je imao vremena da
predahne, kada se Armelini, iznenađen Musolinijevom prevrtljivošću, oštro suprotstavio
tome da obavlja policijske dužnosti kako guverneru padne na um. 0 svom negodova-
nju obavestio je Bastianinija. Strasti su se uzburkale. Bastianini je zahtevao da mu se da
ovlašćenje da uputi regularne trupe zajedno sa javnim snagama bezbednosti u vojnim
operacijama protiv ustanika. Ali Armelini, nastojeći da odbrani vojna ovlašćenja u nad-
gledanju aktivnosti protiv ustanka, nameravao je da ograniči Bastianinija na policijsku
funkciju održavanja javnog reda414 Déja vu, ista vrsta razmirica kao i između Graciolija i
Robotija u Sloveniji.
Guverner nije pogrešio kada je ukazao na nerešene logističke probleme i pogreš-
no upućivanje trupa. Odbrana Dalmacije bila je nepotrebno iskomplikovana gloma-
znom organizacijom: on je boravio u Zadru, a XVIII armijski korpus je boravio u uda-
ljenom Splitu. Daleko od njegovog pogleda, primetio je Bastianini, vojska je uletela u
ozbiljne vojne teškoće. Jedinice su povremeno upućivane da pretražuju i uništavaju,
da bi se potom vraćale u kasarne koje su bile smeštene daleko od gradova zaraženih

410 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 36146, 19. januar 1942.

411 Taipo, Dalmazia: Una cronaca..., 2 nd ed. (2000), 223-227. Međutim, Musolinijev cilj nije bio da liši Bastianinija
vlasti ili da smanji civilni status Dalmacije, već da reši jedan vrlo čupav problem. Porodice vojnika poginulih
u pripojenim područjima primale su normalne penzije - smrt do koje je došlo u službi - dok su porodice
vojnika palih u okupiranim teritorijama dobijale m n o g o v e ć e penzije. Proglašavanjem i okupiranog i anek-
tiranog područja 'zonama operacije', porodice svih poginulih vojnika dobile bi ratne penzije. Međutim,
Musolinijevi napori da opravda ponašanje vojske, stvorili su bezbrojne pravničke zbrke u anektiranoj pro-
vinciji Dalmaciji. Cuzzi,„I Balcani, problemi di...", 352.
412 PP, Dnevnik, 23. januar 1942.
413 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 57412, 24. januar 1942.
414 NAW,T-821, 55, 966-968, Armelini Roati, 29. mart 1942.
komunizmom i od nemirnih pograničnih delova. To nikako nije osiguravalo bezbed-
nost prestrašenom narodu, niti je bilo od pomoći policijskim snagama koje su imale
pune ruke posla.415
U proleće 1942, Armelini je priznao da je reforma nužna. Pod njegovom vlašću bili su
neposlušni potčinjeni koji su donosili protivrečne naredbe, nije imao tumača niti pouzda-
ne prevodioce, kao ni efikasnu obaveštajnu službu. Garnizoni razvučeni duž dalmatinske
granice bili su izolovani, nedostajala im je hrana i druge potrepštine, i bili su izloženi napa-
dima. Putevi su bili zatrpani snegom ili su bili nesigurni zbog partizanskih upada. Da bi se
suprotstavio prefektima koji su ga ljutili naređujući da se prikupe trupe koje su obezbeđi-
vale lokalne vojne ispostave, Armelini je želeo da zatvori udaljena komandna mesta i da
vrati vojnike kako bi ih obučio za pokretnu boračku snagu416
Bastianini nije mogao da veruje šta se dešava. Lišena isturenih položaja, Dalmacija
će postati igralište za partizane.417 Da je guverner mogao da naređuje, on bi pojačao izo-
lovana utvrđenja u kojima nije bilo dovoljno ljudi, praveći neku vrstu „kineskog zida" od
garnizona duž granice kako bi sprečio partizanske upade u Dalmaciju418 Ali pošto je Arme-
lini oklevao i razbacao svoje trupe „bez reda i potrebe",419 Bastianini je rešio da ga zaobiđe
obraćajući se direktno Roati: „Vi i ja ćemo zajedno" naći načina da sprečimo partizane
da, zbog operacije čišćenja (rastrellamenti) Druge armije, prebegnu iz susedne Hrvatske
i preplave Dalmaciju.420 Guverner je igrao na tri karte koje su snažno odjeknule u Rimu:
Armelini je potcenio komunističku opasnost, nije bio uspešan u obezbeđivanju odbrane
i kao da nije bio svestan da će italijanski ugled opasti ukoliko Dalmacija padne pod vlast
ustanika.421 Sa svoje strane, Armelini je otpisao Bastianinija kao usijanu glavu koja je prece-
njivala partizansku opasnost.422

Usred bela dana, dvadeset šestog maja, partizani su ubili prefekta Zadra, Vecija Oraci-
ja (Orazi). U skladu sa Musolinijevim govorom održanim nedelju dana ranije, u kojem su se
slavile udarne grupe i njihov moto me ne frego (baš me briga), Bastianini je odmah naredio
surove odmazde. Tri stotine pedeset crnokošuljaša pojačanih sa „M" bataljonom, spalilo je
80 kuća, streljalo 12 komunista i razorilo okolinu Zadra.423 Bastianini se hvalio Musoliniju
da je pogranično stanovništvo bilo zadivljeno brzom i uspešnom operacijom u područji-
ma gde su se „pobunjenici" ranije slobodno kretali. „Zadovoljan sam da su crnokošuljaši...
pokazali nešto od istog duha kao prošle godine; pokazali smo neprijateljima fašizma da
su ovde metode udarnih grupa ozbiljno sprovedene u život... Jedino su crnokošuljaši u
stanju da slome komunizam i njegovu gerilu, gde god da se nalaze."424 Usledile su dalje
okrutne mere. Sedmog juna, Bastianini je naredio hapšenje talaca među članovima par-
tizanskih porodica, ograničio je kretanje stanovništva, napravio spiskove sumnjivih lica,

415 ACS, PCM, p. 1.1,13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Musoliniju, 9. jula 1942.
416 NAW, T-821, 51, 251-253, Armelini De Blaziju, 9. mart 1942; 232-233, Armelini Roati, 3. maj 1942; 224-225,
Armelini Roati, 8. maj 1942.
417 NAW, T-821,410, 31-32, Bastianini Roati, 31. mart 1942.
418 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 237.
419 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianinijev m e m o r a n d u m Musoliniju, 31. maj 1942; NAW, T-821, 51,
1034, beleška za Dučea, nepotpisana, 31. maj 1942.
420 NAW,T-821, 51, 218-223, Bastianini Roati, 19. aprila 1942.
421 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 237
422 NAW,T-821, 64, 367-369, m e m o r a n d u m o anektiranim teritorijama, 31. juli 1942.
423 Dassovich, Fronte jugoslavo I94l~'42, 171.
424 ACS, PCM, p. 1.1,13.f. 16452, sf. 74, Bastianinijev m e m o r a n d u m za Musolinija, 1. juni 1942.
zaustavio snabdevanje područja u kojima je vrvelo od osumnjičenih pobunjenika i izdao
proglas da se svi simpatizeri moraju streljati425
U tako pregrejanoj situaciji, bande crnokošuljaša su sredinom juna, napale i poharale
sinagogu u Splitu, šireći teror u susedstvu, dok ih konačno nisu doveli u red karabinjeri.426
Tokom druge racije uhvaćeno je 700 takozvanih komunista koje je Bastianini poslao u kon-
centracioni logor na Mljetu 427 Interniranje partizanskih familija imalo je za cilj da preseče
snabdevanje „pobunjenicima" i da ih tako izoluje. U izveštaju Musoliniju upućenom počet-
kom jula, Bastianini se hvalisao o još jednoj „uspešnoj" kaznenoj ekspediciji pod njegovim
vodstvom. U tim akcijama „čišćenja" bilo je mnogo poginulih neprijatelja, a malo italijan-
skih gubitaka. Ponosno je obaveštavao o hapšenjima svih ustaničkih porodica u Dalma-
ciji428 U jedva prikrivenoj kritici Armelinija, Bastianini se dičio da su crnokošuljaši obavi-
li svoje misije daleko brže nego troma vojska u područjima „zaraženim" partizanima429
Kad se jednom pobunjenici iskorene, Bastanini je bio ubeđen da će ih ponuda pomilova-
nja i pomirenja ubediti da polože oružje i da se vrate kućama.430
Armelini je bio veoma uzbuđen zbog toga štoje Bastianini koristio nemilosrdne crno-
košuljaše.431 Po njegovom mišljenju mentalitet skvadrista - jurišnika, izazivao je pobunu i
sramotio je Italiju.432 On je bio šokiran njihovim napadom i paljenjem jevrejske sinagoge
- štoje lokalna policija mirno posmatrala - i izvestio je da fašistički izgrednici ugrožavaju
vojsku koja je poslata da suzbije nasilje 433 (Armelini je priznao da su neki pripadnici vojske
učestvovali u razaranju i pljačkanju jevrejske imovine.434) „Niko ne poriče postojanje sun-
ca - skvadristi su spasli Italiju. Ali situacija iz 1919, '20, '21. i '22. u Italiji ne sliči situaciji u
Dalmaciji 1941-1942. godine. Čuveni, cenjeni metod batine i ricinusa koji se onda koristio
danas više nema svrhe."435
U nameri da prevaziđe Armelinijevu „nemarnost", Bastianini je postavio vojni kabinet
pod svoju vlast, sa ciljem da rukovodi gušenjem ustanka. Da bi nadoknadio nedostatak
vojnika, on je zamenio postojeće bezbednosne snage - karabinjere, graničare i policiju
- sa antikomunističkom milicijom čiji su prvi dobrovoljci bili pravoslavni Srbi, kojima su se
kasnije pridružili katolički Hrvati436 Po njegovom mišljenju, potencijalne prednosti su bile
velike: lokalni regruti su poznavali teren, prirodu otpora i jezik kojim su govorili partizani.
Ali kriterijum za regrutovanje bio je veoma visok; član milicije morao je lojalno da prihvati
da je Dalmacija italijanska i da bude borbeni antikomunista. Guverner će uzvratiti tako što
će dobrovoljca snabdeti potrepštinama, zaštititi porodicu od odmazde i oduzeti zemlju
„nepoželjnim elementima".
Armelini je bio zaprepašćen guvernerovim energičnim uplitanjem u vojne poslove.
On je odbacio Bastianinijev gubernatorski vojni kabinet kao bezobzirno otimanje vlasti i

425 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Musoliniju, 21. juni 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca...,
247.
426 Cuzzi,„I Balcani, problemi..." 353.
427 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Musoliniju, 29. juni 1942.
428 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Musoliniju, 9. juli 1942.
429 NAW,T-821,64,416, vojna promemorija, 13. juli 1942.
430 NAW, T-821, 64 423-430, Bastianini javnim snagama bezbednosti, 12. juli 1942.
431 NAW,T-821, 64, 942-943, Armelini Roati, 6. juli 1942.
432 NAW,T-821, 64, 330, Armelini Roati, 14. juli 1942.
433 NAW,T-821, 63, 972-973, Armelini Drugoj armiji, 30. juni 1942.
434 NAW,T-821,63, 975, Armelini Roati, 14. juni 1942.
435 NAW,T-821,64, 325-331, Armelini Drugoj armiji, 17. juni 1942.953-956, Armelini Roati, 2. juli 1942.
436 NAW, T-821,64, 306-312, Bastianini prefektima i policijskim jedinicama, 23. juni 1942.
opomenuo ga da se drži podalje od karabinjera.437 Bastianinijeva borbena sila sastojala se
od „nefunkcionalne i opasne" šarolike grupacije policijskih agenata i antikomunističkih
dobrovoljaca, koje je organizovao pseudovojni kabinet pod lažnim komandantom u liku
guvernera 438 Postojanje dve vojske, dve vođe i dva sistema, rastopilo je koheziju, protra-
ćilo energiju i slalo protivrečne signale. On, Armelini, trebalo je da bude neprikosnoveni
vojni car Dalmacije.439

Ova dva čoveka su proširila svoje svađe izvan vojnih i strateških problema, što je pre-
tilo da ih dovede do opasnih političkih voda. Bastianini je tvrdio da pobunjenici koji upa-
daju u Dalmaciju iz Hrvatske pod italijanskom okupacijom, remete prirodni unutrašnji mir,
dok je Armelini smatrao da pobuna izbija iznutra - da je proizašla iz loše vođene politike.
Umesto da pridobije stanovništvo dobronamernom upravom, napomenuo je Armelini,
guverner je izazivao mržnju brutalnom represijom.440 Po njegovom mišljenju, Bastianini je
zaista bio deo problema.44' Za njega je bila smešna tvrdnja da „iza slabe i nestabilne fasa-
de, srce Dalmacije kuca u skladu sa srcem matice zemlje".442 Što je bilo još gore, smrknuto
je ukazao Armelini, Italija je napravila suštinsku grešku stvarajući crnokošuljašku italijan-
sku vlast u Dalmaciji.443 Njegovi rezignirani stavovi o nakaznoj prirodi italijanskog imperi-
jalizma iznenada su se okrenuli ka antifašizmu. Nije čudo da su se on, skeptik, i Bastianini,
romantični fašista prvog talasa, koškali kao bokseri u ringu.

Kao što je imao običaj, Bastianini je izneo slučaj protiv Armelinija direktno Dučeu.
Tvrdio je daje ovaj bio nesposoban i da su se jurišni odredi kretali mnogo agresivnije nego
spore vojne legije.444 Ovo je prelilo čašu komandantu XVIII armijskog korpusa. Usledila je
dalja razmena pisama između njih dvojice u kojoj su uobičajene norme pristojnosti bile
sasvim zanemarene. Roata je pokušao da spreči eksploziju, ali ništa nije moglo da zaustavi
Bastianinija da dovede sukob do vrhunca jednom izuzetno otrovnom optužbom iznetom
15. jula 1942:
Sve dok sam ja na svom položaju, a Vi na Vašem, uzajamni atributi su sledeći: civilna
vlast, sa svim svojim organima, je pod mojim naredbama dok je vojna vlast sa svojim trupama
pod Vašim. Ja sprovodim administrativnu politiku, a Vi vodite rat. Da kažem bez uvijanja: ne
volim polemike i da se upuštam u njih pred neprijateljem mi je odvratno. U protekla dva me-
seca, provincija Zadar je bila zaražena pobunjenicima. Uveravali su me da će se situacija smi-
riti za koji dan. Zahtevao sam od Vas da vratite teritoriju provincije Zadar u normalno stanje,
primenjujući onakve kriterijume i mere delovanja kakve ste hteli, ukoliko bude ostvaren cilj.
Takav zahtev nije prevazilazio moje kompetencije i ja sam želeo da im pružim punu podršku...
Vi smatrate da vlada Dalmacije nema razlog za postojanje i da je treba raspustiti i da se treba
okrenuti komandi trupa koje dolaze i odlaze, stižu i vraćaju se u italijansku Dalmaciju... To ne
bi bilo korisno za Italiju - ukoliko Vaš očigledan način razmišljanja bude primenjen - jer bi
pokazalo Saveznicima i našim neprijateljima da Italija mora da se okrene vojnoj vladi da bi se
održala u Dalmaciji. Ipak, sve dok postoji vlada u Dalmaciji, učinite mi uslugu i pustite me da
obavljam svoj posao na miru. Ja nisam jedan od Vaših potčinjenih ili neko koga jednostavno

437 NAW, T-821, 64,477-479, Armelini Bastianiniju, 19. juli 1942.

438 NAW,T-821, 64, 300, Armelini Superslodi, 22, juni 1942.
439 NAW, T-821, 64, 907-908, Armelini Drugoj armiji, 21. juni 1942;Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 253-256.
440 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 6, Armelini Roati, 29. maj 1942, 332-36.
441 NAW, T-821, 64, 395-398, Armelini Drugoj armiji, 18. juli 1942.
442 NAW,T-821, 64, 77-79, Armelini Bastianiniju, 19. juli 1942,953-956, Armelini Roati, 2. juli 1942.
443 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 6, Armelini Roati, 29. maj 1942, 332-336.
444 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., D. 13, Bastianini Musoliniju, 10. juli 1942, 351-354.
 podnosite. Služim svoju zemlju i mog vođu u miru i ratu već četvrt veka. Više sam sklon dela-
nju nego polemikama. Na sve moje predstavke, zahteve ili mišljenja, od prvih dana kad sam
Vas sreo i srdačno Vas primio, Vi ste mi se suprotstavljali stvaranjem teškoća i polemikama. Ja
delujem na mom polju, u području koje su mi dodelili Duče i zakon. Molim Vas da Vi delujete
u Vašem, da napadate pobunjeničke formacije koje ugrožavaju zadarsku teritoriju od jednog
kraja do drugog.445

Bastianini je nastavio pismom Roati, napadajući Armelinija zbog njegovog svađalač-

kog temperamenta i nedostatka poštovanja prema guverneru koji ima jednak položaj kao
i on.446 Bastianinijev sekretar, Eđidio Ortona, zabeležio je u svom dnevniku:
Ono što se desilo danas može se nazvati potpunim prekidom sa vojnim vlastima... Od sa-
da pa nadalje, otvoren je žestok i neprijatan sukob sa isukanim mačevima, u kome je guverner
spreman da preuzme najgore posledice, a ni vojska se ne ističe sa nežnošću.447

Bastianinijeve otrovne strele pogodile su već ranjenog ratnika,448 pošto je Arme-

linija njegovo zakasnelo priznanje da je bezbednost Dalmacije bila zaista ugrožena
partizanskim ustankom koji se širio, izložilo guvernerovoj optužbi da je bio slab i da je
donosio pogrešne procene. Štaviše, dovodeći u pitanje italijansku imperijalnu misiju,
Armelini je došao u sukob sa svojim vojnim pretpostavljenim, što ga je lišilo zaštite od
fašističke komandne hijerarhije. Roata je bio spreman da ga prepusti kao „Badoljevog
čoveka",449 zbog čega je bio oštro ukoren od svog potčinjenog, generala Đakoma Zanu-
sija (Zanussi), pomoćnika načelnika štaba Druge armije. On ga je optužio da nije podr-
žao generala takvog „kalibra i vrednosti kakav je Armelini".450 Bez mnogo buke, Duče
je zamahnuo sekirom. Armelini mora da ode. Musolini u stvari nije imao izbora, jer da
je naterao Bastianinija da da ostavku umesto štoje otpustio Armelinija, morao bi da
prizna d a j e fašistički režim u Dalmaciji zakazao. General Umberto Spigo, preuzeo je
8. avgusta komandu nad XVIII armijskim korpusom, dok je Armelini premešten na druge
dužnosti u Italiji.451
U očajanju, Roata je uzviknuo: „Kako mi sečemo fine ljude! Nemamo hrabrosti, to je
naš problem."452 General Zanusi je pisao: „Neslaganje između Bastianinija i Armelinija, na
šta sam često skretao Roati pažnju, savetujući mu da zatraži, kao solomonsko rešenje, ukla-
njanje obojice, a što je on izbegavao da učini, završilo se kako se samo moglo i završiti, sa
iznenadnim opozivom komandanta armijskog korpusa... što je guverner, pritiskajući Rim,
intrigirao i postigao, a da Roata nije ništa znao o tome."453
Na sastanku održanom u Rimu 1. avgusta, Bastianini je pokušao da svoju pobe-
du ostvari do kraja nagovarajući Kavalera da postavi zajedničku komandu u Zadru,
gde je guverner Dalmacije mogao pažljivo da motri na XVIII armijski korpus 454 Roata je

445 ACS, PCM, p. 1.1.13. f.16452, sf.120, Bastianini Armeliniju, 15. juli 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca...,
270-271.
446 NAW,T-821,64,405, Bastianini Roati, 15. juli 1942.
447 Ortona, Diplomazia di guerra, 170-171.
448 ACS, PCM, p. 1.1.13.f. 16452, sf. 74, Bastianini Rusou, 16. juli 1942.
449 NAW, T-821,64,967, Questione Eccellenza Bastianini, 25. juni 1942.
450 Giacomo Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia: Giugno 1940-giugno 1943, 3 vols. (1945), I; 287.
451 NAW.T-821,64, 305, Vrhovna komanda Roati, 25. juli 1942.
452 NAW, T-821,64, 385, general Malji Vrhovnoj komandi za generala Robotija, 25. juli 1942.
453 Zanussi, Guerra e catastrofe..., 1:248.
454 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 278.
predupredio ovaj predlog insistirajući na neprimerenosti nasilja crnokošuljaša, što se
odražavalo na Bastianinijevu nesposobnost da upravlja italijanskom protivustaničkom
akcijom. Kavalero je rešio spor tako što je postavio „M" bataljone i fašističke odrede
pod komandu XVIII armijskog korpusa. Naglasio je da će vojska imati prevashodnu
odgovornost za odbranu Dalmacije. Ovo je u potpunosti zadovoljilo Roatu koji je bio
spreman da postigne „džentlmenski sporazum" sa Bastianinijem potvrđujući da je „uje-
dinjeni front" svih vojnih vlasti i snaga javnog reda postojao pod komandom Druge
armije, kao što je to napisano u Musolinijevom proglasu od 19. januara.455 Bastianini je
odneo Pirovu pobedu. U nemogućnosti da u vojnom smislu iskoristi uklanjanje Armeli-
nija, završio je gde je i započeo, kao čovek zadužen za održavanje javnog reda.456

Dolaskom jeseni, Bastianini je sve više upadao u vrtlog ustanka. U očajanju, pisao je
da partizani napadaju konvoje, seku komunikacije, pljačkaju depoe sa zalihama, dižu u
vazduh vodovode i nekažnjeno napadaju iz zasede vojnike. Hrvatski narod je ravnoduš-
no posmatrao italijanske ceremonije, dok je komunistička propaganda pronašla plodno
tie u narodu kome je bilo dosta konfiskacija i zastrašivanja. Pobuna koja se širila zajedno
sa italijanskom vojnom nemarnošću, žalio se, ukazivala je na neumitnu propast. Trupe,
ukopane u izolovana utvrđenja, dozvoljavale su „pobunjenicima" da zastrašuju lojalni
živalj selektivnim ubijanjem sumnjivih kolaboracionista. Zbog straha od partizanskih
odmazdi, radnici su ostajali kod kuće. Privreda je bila paralizovana. lako je prkosno tvr-
dio da je iskorenjen i poslednji ostatak jugoslovenske administracije, propustio je da
pomene d a j e lokalna administracija praktično prestala da postoji.457 Postoje navodno
video veliki broj neprijateljskih podmornica, Bastianini je bio ubeđen da su savezničke
trupe bile spremne da se iskrcaju na dalmatinskim plažama u invaziji koja je bila dogovo-
rena sa partizanima koji su se, pretpostavljao je, okupljali na granici. Vojska je, verovao
je, bila odgovorna zato što je potcenila partizansku silu i zanemarila odbranu obale.458
Tražio je pojačanja.

Roata je odgovorio nizom „nije tačno da...", što nije sasvim odbacilo istinitost Bastia-
ninijevih izveštaja, već je doprinelo mišljenju daje „pobunjenika" bilo malo, da su bili raš-
trkani i da će ubrzo biti onemogućeni.459 Ipak, Roata je, imajući u vidu Musolinijevu izjavu
datu 31. jula, ohrabrio guvernera da proširi kaznene proglase, konfiskujući pokretnu imo-
vinu, kao i lične stvari pobunjenika, njihovih saradnika i simpatizera.460 Kavalero se nadao,
svestan da Bastianini uvek može da dopre do Musolinija, da će uspeti da izbegne Dučeov
očekivani udar, tako što je uputio Bastianiniju jednu dodatnu diviziju sredinom oktobra.
Ali, kao što je Ortona shvatio, to je bila samo privremena mera koja teško da je mogla da
ugrozi sve veću opasnost od partizana.46,Bastianiniju nikad nije palo na pamet da suštin-
ski uzrok ustanka u Dalmaciji nije bila ni partizanska aktivnost, ni vojna nesposobnost da

455 Zbornik, XIII, bk. 2, D. 80, Roatin m e m o r a n d u m o situaciji u Dalmaciji, 23. juli 1942.
456 Cavallero, Diario, 1. avgust 1942.
457 Rodogno, Il nuovo ordine..., 327.
458 NAW, T-821,64, 579-582, Bastianini za S P D i Ml, 11. oktobar 1942,-Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 635-638.
Generalni inspektor za javnu bezbednost, Ćiro Verdiani, podneo je dugačak izveštaj ministru unutrašnjih
dela, opisujući propadanje ekonomije i nedostatak poštovanja za italijanske vlasti od srane domaćih Hr-
vata do čega je došlo usled komunističke agitacije i nasilja. Verna, „Yugoslavia Under Italian Occupation",
411-414.
459 NAW, T-821,64, 579-82, Roatine beleške o pismu guvernera Dalmacije od 11. oktobra 1942.
460 NAW,T-821, 64, 579-82, Roata Bastianiniju, 21. avgust 1942.
461 Ortona, Diplomazia di guerra, 10. oktobar 1942.
se s njom obračuna, već imperijalizam koje je stigao sa fašističkim „reformama" koje su
otuđile pretežno slovensku većinu stanovništva Dalmacije od prvog dana italijanske oku-
pacije. lako nisu bili privučeni marksizmom koji je propisivao klasnu borbu i buduću pro-
letersku zemlju čuda, mnogi dalmatinski Hrvati su vremenom prihvatili Titove standarde
pošto su partizani daleko uspešnije nego ustaški režim, organizovali otpor da oslobode
Dalmaciju od imperijalističke Italije.
Iz svoje tvrđave u Dalmaciji, Bastianini je vladao kao minijaturni Duče. Podržavan od
fanatičnih sledbenika, on je bezuspešno propagirao svoje programe italijanizacije. Oči-
gledno nesvestan propasti svoje imperijalne politike, Bastianini je u novembru, nekoliko
meseci pre svog odlaska, pisao da bi bez italijanskih kolonizatora „naša politička i vojna
ekspanzija imala samo privremeni karakter".462 Njegova dalmatinska Civiltà Italiana pod-
razumevala je nešto sasvim drugačije od pluralističkog društva. Prezirući multikulturalnu
raznolikost, Bastianini je zahtevao brisanje istorijskog pamćenja i civilizacije domaćeg sta-
novništva pod njegovom vlašću463

462 Talpo, Dalmazia: Una cronaca..., 997 - Talpo je nabavio ovaj Bastianinijev izveštaj iz britanskih arhiva.
463 Rodonjo smatra da je Musolini nameravao da koristi Bastianinijev „totalitarni" program denacionalizacije
kao model koji bi se primenio u Italiji na kraju p o b e d o n o s n o g rata.
V Prijatelji i neprijatelji
Roatin odgovor ustanicima

Tokom jednog obilaska trupa, neposredno pre nego što je preuzeo komandu nad Dru-
gom armijom, 19. januara 1942, general Mario Roata je otkrio do koje mere je italijanska
okupacija u Jugoslaviji bila aljkava. Svađe između italijanskih civilnih vlasti i komandanata
Druge armije besnele su bez prestanka u Sloveniji i Dalmaciji. U Drugoj i Trećoj zoni šare-
nilo etničkih grupa i različitih vera, sprečavalo je da se prema svima zauzme jednak stav.
Ustaško nasilje i vlast NDH ometali su Drugu armiju na svakom koraku. Beskrajni niz vojnih
i civilnih predstavnika iz Rima, Berlina i Zagreba gurao se u vojni štab na Sušaku, deleći
savete, žaleći se na smeštaj i nadmećući se za moć i uticaj. Četnici su jurili tamo-ovamo iz
svojih udaljenih komandnih položaja tražeći opremu i povlašćeni položaj.

Ni u čisto vojnim pitanjima nije postojao sklad. Trupe koje su se gomilale u utvrđe-
njima u krševitim planinama Like, bile su pod opsadom partizanskih snaga. Odredi pod
Titovom komandom slobodno su se kretali po istočnoj Bosni, dok je italijanska vojska
preduzela odlučne akcije u Ljubljani, pa niko nije mogao da predvidi kada i odakle će do-
ći naredni partizanski udar. Pometnja je vladala i u komandnim središtima. Nije postojao
združeni štab sila Osovine u anglo-američkom smislu, koji bi mogao da obezbedi okvir za
sistematsko planiranje i nadzor nad sprovođenjem dogovorene strategije. Susreti između
generala Osovine bili su ad hoc i neredovni, gde je svaki detalj mogao biti predmet prego-
varanja. Svaki partner u Osovini vodio je svoj vlastiti rat protiv ustanika i pregovarao drugi-
ma iza leđa i sa prijateljem i sa neprijateljem. Sumnjičavost i neizvesnost koje su odredile
ponašanje između dve sile Osovine stvorile su Hrvatima i četnicima prostor na kome su
vodili svoju borbu do istrebljenja.

Kada je general Roata preuzeo položaj komandanta Druge armije, shvatio je da bi za

gušenje partizana i njihovih skrivenih mreža širom Jugoslavije, morao da izgradi celovitu
i elastičnu vojnu strategiju. Zahvaljujući slobodi delovanja koja je Drugoj armiji pružila
privilegovan položaj u komandnom lancu (što je pre odgovaralo načelniku štaba nego
Vrhovnoj komandi), Roata nije bio pod direktnom nadležnošću svog suparnika, generala
Uga Kavalera, tadašnjeg Musolinijevog vojnog miljenika u Rimu. Nije bio ni pod neposred-
nim nadzorom Dučea. Zauzet događajima na drugim frontovima, Musolini je samo povre-
meno obraćao pažnju na balkansko ratište, sve dok ga početkom 1943. na to nije prisilio
Hitler povodom najave mogućeg savezničkog iskrcavanja na Balkanu.

Roata je verovao da do potpunog i delotvornog gušenja pobune ne može da dođe

sve dok se ne postigne jedinstvo komande, tako što će civilne snage bezbednosti biti na
raspolaganju Drugoj armiji.464 To je, međutim, morao da radi veoma pažljivo. Iznenadni
ili sveobuhvatni nasrtaji na civilne fašističke gospodare mogli su da podstaknu Musolini-
ja na dodatnu budnost u zaštiti njihovih ovlašćenja protiv vojnog uplitanja. Dugoročno

464 Zbornik, XIII, bk. 2, D. 80, Roatin m e m o r a n d u m , 23. juli 1942.

gledano, ipak, ništa nije moglo da spreči Roatu da preuzme policijske funkcije od italijan-
skih civilnih vlasti u pripojenim oblastima. Štaviše, odlučan da uspostavi nesputanu vojnu
dominaciju u područjima prozvanim „zone vojnih dejstava", Roata nije oklevao da povre-
di suverenitet NDH u delu Hrvatske pod italijanskom okupacijom. Rizikovaojeda će Muso-
lini podržati snažno i odlučno vojno vodstvo pre nego nesposobne fašističke činovničiće
i neuhvatljive saveznike u Zagrebu.
Roata je, sa vojnog stanovišta, razmišljao o dve mogućnosti. Prva se odnosila na sve-
obuhvatne pokrete trupa da bi se zadržali široki prostori koje je osvojio i okupirao njegov
prethodnik, general Vitorio Ambrozio. Međutim, Ambrozio je preduzeo ovakav ekspanzio-
nistički program bez dovoljno pojačanja obučenih i opremljenih trupa, bez čvrstog dogo-
vora sa četnicima ili nemačkim saveznikom koji bi ga u tome podržao. Suviše razvučene,
a nedovoljno snažne trupe često su bivale zaustavljane i opkoljavane. Pošto nije uspeo
da sredi ove probleme, Roata je primenio drugačiji kurs: zaštitu strateških mesta i važnijih
varoši kako bi ojačao ključna utvrđenja, „nešto slično srednjovekovnim zamkovima".465
Njih je trebalo postaviti duž glavnih puteva i linija komunikacije. Udaljeni položaji će se
napustiti, a krševiti teren i pustare biće prepušteni partizanima. Time će Italija biti pošte-
đena od teških gubitaka i habanja svoje opreme. Ojačane trupe će se ponovo obučiti kao
pokretne snage koje će voditi udarne napade protiv partizana.
Na početku italijanske okupacije nisu preduzete nikakve posebne odbrambene me-
re. Trupe su ušle očekujući lak posao u udobnim kasarnama i prijatno društvo u popular-
nim kafanama i barovima. Ali, jula 1941, mirno proleće bilo je uzdrmano. Pobune koje
su izveli partizani zatekle su trupe nespremne i zbunjene zbog neobične taktike koja je
bila primenjena. Raštrkani po čitavoj unutrašnjosti zemlje u udaljenim krajevima, Italijani
su ginuli i pojedinačno i u grupama. Bez pomoći helikoptera koji bi locirao neprijatelja,
njihovi odredi, obučeni za konvencionalno ratovanje, često su vodili nestvarne bitke.
Kada su se suočavali sa nadmoćnim neprijateljem ili vatrenom silom, gerilci su bežali u brda
ili se povlačili u svoja sela, skrivali oružje i mešali se sa civilima dok okupacione snage ne bi
otišle u kasarne. Šestog januara 1942, Ćano je zabeležio: „Naš oficir za veze u Drugoj armiji
u Hrvatskoj, šalje loše vesti o situaciji i o moralu trupa. Neke jedinice su dozvolile sebi da
budu zarobljene bez da su ispalile metak."466
General Roata je brzo otkrio da italijanska vojska naviknuta na rovovsku borbu i lini-
ju fronta u Prvom svetskom ratu, nije bila u stanju da se nosi sa sasvim drugačijim tipom
ratovanja u Jugoslaviji. Taktika gerilske borbe „neopisivo je zbunjivala" komandante na te-
renu koji nisu mogli lako da se prilagode nepredvidljivom ponašanju partizana.467 Njihove
trupe su bile zatvorene u utvrđenjima i napadale su gerilce - koji su ponekad izgledali kao
civili - samo kada je premoć u broju i oružju osiguravala uspeh masovnim operacijama
na otvorenom bojištu. Dok su takva čišćenja (rastrellamenti) nanosila teške žrtve neprija-
telju, povlačenje vojnika u sigurnost utvrđenja omogućavalo je partizanima da se kriju u
unutrašnjosti.
lako u očima Vrhovne komande italijanski pešadinci stacionirani na Balkanu kao oku-
pacione trupe, nisu imali dovoljno čvrstine, to nije bila samo njihova greška. Krutost i

465 Paul Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerrillas in World War II (Boulder, CO; Eastern European Mono-
graphs, 1980), str. 101
466 Ćanovi dnevnici, 6. januar 1942.
467 Za diskusiju o o v o m pitanju, videti Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia, I; 241 -243.
zaostalost vojne hijerarhije delovala je od vrha do dna i oficirski kadar je bio pun sitničavih
strogo disciplinovanih starešina. Štaviše, Jugoslavija nije bila ratište za italijanske elitne
divizije, a vojnik na drugoj liniji fronta je bio zbunjen ne znajući da li služi kao imperijalni
plaćenik ili kao branilac otadžbine. Često nije bio svestan ni da je njegova zemlja vodila
agresorski rat ili da je stvarao nevolje golorukim i nevinim ljudima. Borba u gerilskom
ratu, što je podrazumevalo ugnjetavanje civila, vremenom je otrvdnula um i osiromašila
duh, zbog čega su trupe mogle da vrše zločine ništa manje strašne od onih koje su činili
fašistički bataljoni.
Svestan sve slabijeg morala, general Ambrozio je već ukazao da italijanskim vojni-
cima nedostaje „nesalomljiva volja da unište protivnika". Postojala je „kriza borbene go-
tovosti".468 Neki italijanski vojnici, zbunjeni zadacima u udaljenim planinskim oblastima,
zaključili su da su bili zatečeni u „nepravednom" ratu; drugi, demoralisani zbog surovog
vremena i slabog snabdevanja, žudeli su da sve napuste i vrate se kućama; nekolicina,
podložna komunističkoj propagandi, izgubila je želju za borbom sa protivnikom koji je
hrabro branio svoju zemlju od imperijalnog osvajača 469 Stotine vojnika su dezertirali da
bi postali bolničari ili kuvari u partizanskim jedinicama.470 Većina oficira i trupa, međutim,
borila se hrabro iz patriotizma, ponosa i osećanja dužnosti, ali ne i iz dubokog ubeđenja.
Strah od streljačkog voda i drugih manjih, ali ponižavajućih kažnjavanja zbog dezertiranja
ili odbijanja da se posluša naredba, takođe su snažno uticali da se nastavi dalje. Fašističke
jedinice bile su te koje su pokazivale elan i agresivan duh u gonjenju partizana ili u spro-
vođenju odmazde i pogubljenja, lako Roata nikada nije bio pravi „skvadrista" i on je, kao
i crnokošuljaši i generali širom sveta, prezirao sramno ponašanje, defetizam i kukavičluk,
štoje odlikovalo dosta italijanskih vojnika u Jugoslaviji.

U naporu da povrati inicijativu razjašnjavajući i ujedinjujući sve faze vojnih operacija,

general Roata je zacrtao nov sveobuhvatan program. On se pojavio u vidu štampanog
pamfleta kao Cirkular 3C, koji je razdeljen njegovim komandantima 1. marta 1942.471
U programu se najavljivala nova taktika i manevri manjih jedinica u akcijama, u stilu
komandosa protiv pokretnog i nevidljivog neprijatelja. Roatin priručnik vrveo je od didak-
tičkih uputstava kako da se poboljšaju borbene veštine.

Visoko na Roatinoj listi ciljeva bilo je zacrtano da se iskoreni prezriv pojam o dobrom
Italijanu (buono Italiano). Mnoge italijanske komandante nervirala je činjenica da se veli-
ki broj dobroćudnih italijanskih vojnika lako mešao sa lokalnim stanovnicima koje je tre-
balo da ugnjetavaju.472 Musolini, uvređen zbog „preteranog oduševljavanja" slovenskim
življem koje su pokazivali italijanski vojnici, primetio je da ovakav stav otkriva nesposob-
nost da se „omiriše" rat. Budući da pobeda nije bila izvesna, osvajač je izgubio poštovanje

468 U S S M E , M-3, b. 75, Ambrozio komandantima korpusa, 6. januara 1942.

469 Giacomo Scotti, u svojoj knjizi Buono Talianno; Gli Italiani in Yugoslavia 1941-1943, navodi brojne primere
efikasnosti komunističke propagande u slabljenju volje italijanskog vojnika štoje, po njegovom mišljenju,
u m n o g i m slučajevima dovelo do dezertiranja.
470 Uopšte, oklevam da n a v e d e m brojke bilo iz italijanskih, bilo izjugoslovenskih izvora o ubijenim Italijanima,
partizanima ili jugoslovenskim građanima, ranjenim ili„nestalim"pod italijanskom okupacijom, zbog pri-
strasnosti i unutrašnje teškoće da se navedu tačne brojke ratnih žrtava i dezertiranja tokom vođenja vojnih
operacija.
471 Kopija 3C m e m o r a n d u m a , knjižice, može se naći u AVII, b. 93, f. 1. Reprodukovana je u Massimo Legnani,
„II 'ginger' del generale Roatta: Le direttive della 2 nd armata sulla repressione antipartigiana in Slovenia e
Croazia u Italia contemporana, 209-210 (decembar 1997 - mart 1998): 159-174.
472 Bianchini and Privitera, 6. aprile 1941, str. 72.
od strane neprijatelja.473 Roata se detaljno bavio ovom tematikom. Nemarnost, aljkavo
ponašanje i prijateljske veze sa pokorenim narodom moraju da ustupe mesto „opasnom
izgledu" i čeličnoj odlučnosti da se uništi neprijatelj. Priroda gerilskog rata, koju karakte-
rišu minska polja i zasede, nije dozvoljavala odmor ili nemar. Pod njegovom komandom,
Druga armija je pojačala postojeći program indoktrinacije unoseći u trupe ideju da nepri-
jateljski „pobunjenik" prlja ljudske vrednosti. Borba se svela na sukob između „civilizacije"
i „varvarstva", na suočavanje nesumnjivih nosilaca pravih vrednosti Rima naspram nepri-
jateljskih „bandita". Ako pobede, neverni „boljševici" će pljačkati i paliti otadžbinu u stilu
hunskog Atile474

Roata i mnogi od njegovih komandanata imali su jednu važnu zajedničku neiskazanu

želju. Uvređeni zbog surove nemačke kritike da italijanski vojnici nisu imali volje da uguše
ustanak, mnogi italijanski generali - koji inače nisu bili ljubitelji Vermahta - bili su odlučni
da dokažu da su im jednaki po surovosti i upornosti. Pokoreni balkanski narodi morali su
se naučiti da strahuju i poštuju rimske legionare ništa manje nego što su uvažavali tevton-
ske ratnike. Generali slični Roati, žudeli su da budu cenjeni kao imperijalni maršali koji su
širokogrudo delili pravdu pobeđenim i poniznim podanicima kao u danima starog Rima.
Zahtevaće se mir poslušnih, a oni koji budu odbacili ugled ili čast italijanske vojske mogu
da očekuju „primernu" kaznu.
Roata je čak napustio svoj uobičajeni način ponašanja kako bi naglasio da je Italija
bila uvučena u „nenormalan" rat sa pobunjenicima, gde su tradicionalna ratna pravila
ustupila mesto bezakonju. Čitava teritorija pod italijanskom okupacijom, izjavio je, posta-
la je bojište. Vojnici nisu bili samo suočeni sa kriminalnim „banditima", već i sa tajno nao-
ružanim i zlobnim civilima koji su na svakom koraku neočekivano napadali trupe. Osim
šačice saradnika, svakoje bio neprijatelj i svuda je bio front. Svi civili su bili potencijalni
„pobunjenici". U takvim okolnostima, civili i pobunjenici, muškarci i žene, roditelji i deca,
nisu se mogli razlikovati kao potencijalne ubice italijanskih vojnika. Roata je smatrao da taj
posao nije bio za neobučene i bolećive italijanske civilne službenike. Vojska je morala da
ima odrešene ruke da uguši svaki znak pobune i da slomi svako nepoštovanje od strane
lokalnog stanovništva.

Pre nego što je Roata preuzeo komandu nad Drugom armijom, general Ambrozio je
već prihvatio jezik koji se koristio u italijanskim memorandumima o borbi protiv ustanika,
izdajući naredbu 23. oktobra 1941. da „uhvaćene pobunjenike treba odmah streljati".475
„Pobunjenik" je bio „bandit" koji nije potpadao pod zakon o ratnim zarobljenicima. Ilegal-
ce, ljude za koje se sumnjalo da podržavaju otpor i nenaoružano politički neopredeljeno
stanovništvo, trebalo je dovesti pred streljački vod (passare per le armi).
Naoružan ovakvim odlukama, Roata je napisao dugačko poglavlje u svom 3C pamfle-
tu o strategiji borbe protiv ustanka koja bi obezbedila sigurnost trupama protiv sabotaže
civila. Njegov spisak kazni za mnoštvo prekršaja bio je dug i detaljan. U krajevima koje je
označio kao „nenormalne" (predstojeće ili tekuće ratne zone), muškarci između šesnaest
i šezdeset godina podlegali su internaciji. Kako bi zaplašio stanovništvo, hapsio je taoce

473 NAW,T-821, 395, 71, Ambrozio komandi XI armije, 26. septembra 1941.
474 T. Sala, „Guerriglia e controguerriglia in Jugoslavia nella propaganda per le truppe occupanti italiane"
(1941 -1943), Il movimento di liberazione in Italia XXIX, no. 108 (1972): 91-114, Enzo Collotti, L'Europa nazista:
Il progetto di un nuovo ordine europeo (1939-1945), 266.
475 Ferenc, Si ammazza troppo poco, D. 2, Ambrozio V armijskom korpusu, 23. oktobar 1941,139.
na teritorijama vojnih operacija među društvenim grupama i profesionalcima za koje se
smatralo da su „opasni". „Izdajnički nasrtaji" protiv italijanske vojske i civila opravdavali
su uzimanje talaca koji bi bili streljani za odmazdu, ako bi „banditi" koji su pobegli odbili
da istupe i priznaju „zločine" u roku od 48 sati. U područjima koja su proglašena ratnom
zonom, Roata je svojim komandantima dao odrešene ruke. Nije trebalo da brinu za posle-
dice: „Neka se zna da ukoliko neko oštro reaguje u dobroj nameri, nikada neće biti pod-
vrgnut istrazi." U takvom okruženju mržnje, neće se uzimati zarobljenici. Postupak prema
pobunjenicima neće biti prema formuli „zub za zub", već „glava za zub".476

Roata je pokazao najveći bes prema partizanima koji su izazivali uznemirenost u pri-
pojenim oblastima. U nameri da iskoreni pobunu, on je izdao sledeću proklamaciju: inter-
nirati članove porodice, simpatizere i sve muškarce koji su odsutni iz svojih domova bez
nekog razloga. Smanjiti broj karata za snabdevanje svima koji su sumnjičeni za saradnju
sa „pobunjenicima".477 Roata je uneo nove klauzule u prvobitnu 3C publikaciju preko Na-
redbe 7000, izdate 7. aprila. U područjima ratnih operacija, svi mušakrci sposobni za bor-
bu sa ili bez oružja, zarobljeni u neposrednoj blizini dejstava pobunjenika ili u zonama voj-
nih operacija, i svi muškarci i žene koji nisu stanovnici tih krajeva, biće uhapšeni, ispitivani
ili internirani. Tokom vojnih operacija, ukoliko to okolnosti budu nalagale, komandant će
bez odlaganja da ukloni ili internira civile pojedinačno, kao porodice, u grupama ili čitava
sela. Ovde je Roata, ipak, oprezno dodao sledeće: „Nerazumna i beskorisna razaranja",
moraju se izbegavati. Sela je trebalo spaliti, a pojedince streljati samo kada je bilo dokaza
o učešću ili pružanju podrške ustanku. U svojim naređenjima, zahtevao je uzdržavanje od
rušenja crkava, škola i bolnica, podsećajući da je lokalno stanovništvo često bilo naterano
od strane partizana da im obezbedi smeštaj i namirnice i protiv njihove volje i neretko im
je naređivano da napuste svoje kuće.

U dodatku „B" ovog cirkulara 7000, dalje piše: „Pobunjenici uhvaćeni sa oružjem biće
streljani na licu mesta." Izuzetak su bili ranjenici, maloletnici ispod osamnaest godina i
žene koje su upućivane u obične sudove da im se odmeri kazna.478 Roata je posebno nagla-
sio da Dodatak „B" ne treba umetnuti u dokument 3C i naredio je svojim komandantima
da usmeno obaveste svoje vojnike o njegovom sadržaju. Slovenački istoričarTone Ferenc,
smatra da je Roata isključio Dodatak „B" iz zvanično štampanog dokumenta, jer je znao da
on predstavlja otvoreno kršenje međunarodnog prava.479

Pošto su italijanski napori da potisnu partizane slabili, Roata je 1. decembra 1942,

izdao širu verziju svog ranijeg 3C pamfleta o merama protiv ustanka. Među novim odred-
bama, naredio je da u taoce uzete iz „sumnjivog dela" stanovništva treba uključiti i taoce
iz „gornje klase" koji će da plate svojim životima ukoliko italijanski vojnici budu izloženi
„izdajničkim napadima". Roata je svojim komandantima dao slobodu da konfiskuju stoku
sa imanja i da razore sela onih koji su pomagali i štitili ustanike koji su napadali vojne in-
stalacije i transportna sredstva. Stanovnici koji su živeli blizu oblasti gde je došlo do sabo-
taže, smatraće se saučesnicima i biće internirani. Imanja koja koriste snajperisti ili gde se
krije eksploziv ili oružje ili koja pripadaju partizanima ili onima koji su im bliski, trebalo je

476 AVII, b. 93, f. 1, Roatin 3Ccirkular, 1. mart 1942.

477 U S S M E , N l-ll, b. 724, Roata g u v e r n e r u Dalmacije, v i s o k o m komesaru L j u b l j a n e i prefektu Kvarnera,
5. marta 1942.
478 NAW,T-821, 218,152-157; 410; 1040-1047, Roatin m e m o r a n d u m i dodatak„A"3Ccirkulara, 7. april 1942.
479 Ferenc, Si ammazza troppo poco, 21
uništiti. Još jednom je Roata ubacio reč opreza; namerno pljačkanje kuća, čak i onih koje
su obeležene za uništenje „mora biti sprečeno preventivnim merama i, ako je potrebno,
drakonskim kaznama".480

Spremajući se za veliku ekspediciju koju su planirali Nemci pod imenom operacija

Weiss, u januaru 1943, Roata je izdao naređenja da sve muškarce preko osamnaest godina
starosti treba odmah streljati, ako se nađu u zoni operacija; sve druge civile pokupljene u
tim oblastima treba uhapsiti i poslati u koncentracione logore, a njihove kuće spaliti do te-
melja.48' Očigledna brutalnost u Roatinom pisanju izražava besramno odbacivanje pravde
i poštovanja za okupirane narode Jugoslavije.

Musolini nije video razlog da kritikuje surove programe Druge armije za gušenje
ustanka. Sigurno su mu bili bliži od ideja asimilacije njegovih fašističkih guvernera. U suš-
tini, bio je pasivan posmatrač u Rimu koji je u Jugoslaviji direktno intervenisao samo ako
mu se prohtelo da se pravi važan ili da se pojavi na naslovnim stranama, štoje pokazao u
svom govoru održanom 31. jula 1942. Mere protiv ustanka nisu bile program koji je Muso-
lini uobličio u Rimu i uputio u Sušak da se sprovedu u život. On je samo potvrdio Roatine
odluke i proširenje ovlašćenja datih Drugoj armiji u njenom stalnom tlačenju jugosloven-
skih naroda.

Ako je Roati bio potreban primer za ugnjetavanje na koji je mogao da se ugleda, tre-
balo je samo da posmatra Nemce koji su već upoznali balkanske narode sa svojom brutal-
nom okupacijom. Uvučen u pobunu koja je preplavila Srbiju ujesen 1941, general Vilhelm
List, komandant nemačke armije Jugoistok, naredio je svojim trupama da interniraju sve
muškarce, pobiju one koji pružaju otpor i proteraju žene i decu u planine. Kako bi sprečio
snabdevanje ustanika hranom, general List je bio spreman da dovede njihove snabde-
vače - srpski narod, do gladi. Pristup generala Franca Bemea, nemačkog komandanta u
Srbiji, nije bio drugačiji. Svi muškarci morali su biti uhapšeni i internirani u novosagrađene
zatvore ili koncentracione logore; žene i deca trebalo je da budu proterani iz svojih domo-
va; sela spaljena, a stoka konfiskovana. Postarao se da uvek bude dovoljno talaca da se
ispuni obećanje srazmere od 100 Srba za svakog ubijenog Nemca482

Poigravanje sa četnicima

Tek što je januara 1942 postao komandant Druge armije, general Roata je izrazio
spremnost da primeni naredbu iz Rima da uništi partizane u saradnji sa snagama NDH.
Savez između Hitlera i Musolinija i postojeće veze između hrvatskih i nemačkih oficira
onemogućavali su bilo kakvu drugačiju politiku.483 Ali Roata nije bio običan general koji bi
izvršavao naređenja kako bi se zadovoljila opšta politička linija. Bio je hladni realista koji je
znao kako da se brani kada su to okolnosti zahtevale. Primeri iz operacija u Grčkoj, brzo su
ga naučili da italijanska vojska nije dorasla zadatku velikog čišćenja protiv izvrsnog parti-
zanskog neprijatelja. Umesto da se osloni isključivo na upotrebu sile, Roata je nameravao

480 AVII, b. 93, f. 2, Roatin cirkular 3C, 1. decembar 1942.

481 Roatine naredbe 800 od 12. januara 1943. i 586, 6. januara 1943. V i XVIII armijskom korpusu, n a v e d e n o u
okviru 1216, Komisije za ratne zločine Ujedinjenih nacija.
482 Za kratak pregled n e m a č k e okupacije u Srbiji, videti Browning, The Wermacht in Serbia Revisited,
31-40.
483 Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia, 1:218.
da ostvari vlast u Hrvatskoj preko dogovora sa četnicima. Ova ideja, međutim, suprotsta-
vljala se politici italijanske vlade. Pjetromarki je smatrao da, pošto su četnici bili neprija-
telji Osovine, sa njima ne treba da bude političkih pregovora.484 Međutim, Ambrozio je,
kao načelnik vrhovne komande, bio spreman da omogući Roati da to ostvari. „U borbi do
gorkog kraja" sa partizanima, savetovao je, sarađujte sa četnicima, ali „izbegavajte prego-
vore" i bilo kakve obaveze. Poštujte NDH kao saveznika, ali suprotstavite se ustaškim zloči-
nima.485 Znajući kako da iskoristi Ambrozijeve nedorečene naredbe i spreman da pridoda
četničke jedinice svojim vlastitim snagama, Roata je bio pravi čovek koji će izvući Italiju iz
neugodnog vojnog položaja.

Kao razbijena organizacija pod vlašću samozvanih gospodara rata i uglednih civila,
četnički pokret nije bio lak saveznik, a Mihailović, njihov zvanični vođa, teško da je bio
stub na koji se moglo čvrsto osloniti. Unapredivši Mihailovića u čin generala i ministra
rata, januara 1942, jugoslovenska vlada u izgnanstvu gaje proizvela za prvog među čet-
ničkim vođama. Za uzvrat, njegovi sledbenici su u njemu videli harizmatsku ličnost koja
je mogla da obezbedi moralno vodstvo. Italijani su bili svesni Mihailovićevih gledišta koja
su bila bliska Saveznicima i nisu mu verovali. Uloživši novac i oružje u lokalne četničke sta-
rešine, nadali su se da će ih postepeno razdvojiti od njihovog udaljenog šefa. Kao lojalni
potčinjeni koji zavise od Druge armije, četnici su mogli da biraju da se bore ili da ostanu
neutralni. Važno je bilo da ne pucaju na italijanske vojnike. Gnevni Srbi koji su preživeli us-
taška hapšenja, omogućili su Roatinim agentima dobru žetvu za regrutaciju.

Ali postojao je fatalan problem u razvoju italijansko-četničkih odnosa. Pod pritiskom

Rima, italijanski komandanti su bili u obavezi da ukažu svom hrvatskom „savezniku" for-
malno poštovanje i da ih snabdevaju oružjem. Međutim, umesto da se bore sa partizani-
ma, Hrvati su puške dobijene od Italijana ne gubeći vreme, upotrebili protiv Srba. Pošto
su se nadali da će uspostaviti privilegovan odnos sa Drugom armijom, četničke vođe su iz
ovog zaključile da će svaki dogovor koji se postigne sa italijanskim vojnim komandantima
teško moći da se održi.

Glavni italijanski saveznik među četnicima u predelima Dinare i Like bio je pravo-
slavni sveštenik Momčilo Đujić, „kultni poglavar čitavog srpskog pokreta u toj oblasti",486
organizator snažnog pokreta od oko 3.000 ratnika. Za Đujića, koji je bio zapovednička
ličnost sa velikom bradom, se govorilo da ima tri ljubavi: „vino, žene i rat."487 Lično je
bio hrabar, ali sa njim nije bilo lako. Kao tvrdokorni pravoslavac, prezirao je jednako i
komuniste i ustaše i nadao se da će ih diskreditovati. Odbijajući da prizna hrvatsku vlast,
nameravao je da prekine veze između Rima i Zagreba. Na teritoriji gde je Đujićeva vlast
nad lokalnim Srbima bila neprikosnovena, nije bilo Hrvata koji bi se usudio da mu se su-
protstavi.488 Aprila 1942, predvodio je zajedno sa Italijanima napade na nekoliko sela koja
su kontrolisali partizani.489

484 A S M A E , G A B A P , b. 35, P j e t r o m a r k i j e v m e m o r a n d u m Ćanu, 28. j a n u a r a 1942.

485 NAW, T-821, 53, 1173-1179, Druga armija u p u ć e n o S M E , 2. februar 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per
la storia (1942), D. 13; A m b r o z i o Roati, 13. februara 1942, str. 170-171; U S S M E , DS, b. 122, Roata k o m a n d a n -
tima na terenu, 15. februara 1942.
486 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), D. 12, „Sassari" divizija VI armijskom korpusu, 12. novem-
bra 1941, 1006.
487 W e s t , Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia, 99.
488 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 432-433.
489 Milazzo, The Chetnik Movement, 76.
 Međutim, odnosi Srba sa Italijanima bili su zategnuti, jer se od generala Paola Be-
rardija, komandanta divizije „Sassari", stacionirane oko Knina, zahtevalo da bude u prija-
teljskim odnosima sa lokalnim hrvatskim prefektom, Davidom Sinčićem. Kada je Berardi
nameravao da posreduje u dogovoru između NDH i četnika, Đujič ih je, umesto da prego-
vara sa Hrvatima, povremeno napadao. Svoju nezavisnost pokazao je i 5. oktobra 1942, ka-
da je za vreme ispijanja zdravice, Đujič obavestio Berardija da je njegova glavna lojalnost
bila vezana za kralja Aleksandra koji je bio prononsirani neprijatelj Italije. General Berardi
je razmišljao da ga uhapsi, ali pošto je zavisio od Đujića, zanemario je ovaj incident. Zbog
insistiranja vlade u Rimu na dobrim odnosima sa NDH, Berardi je imao daleko teži posao
da nađe zajednički jezik sa otvoreno anti- italijanski raspoloženim Sinčićem.
U istočnoj Bosni - teritoriji koja je bila pod nemačkom okupacijom - pojavio se major
Jezdimir Dangić, bivši žandar i primer srpskog vođe koji će da pregovara sa svim strana-
ma ne obavezujući se nikome u svojoj odlučnosti da se osveti za ustaške zločine. Posle
mnogo premišljanja, Dangić je konačno pristao na dogovor o saradnji koja bi povratila
prava srpskom stanovništvu. Nemci su u početku pokazali interesovanje, jer je Dangić
kao naglašeni velikosrbin, bio navodno, produžena ruka Nedića (koji je takođe bio u vezi
sa Mihailovićem). Međutim, pokoravajući se željama Zagreba, izbegli su da naprave sa
njim dogovor. Vremenom, Nemci su shvatili da će Srbija preko Dangića moći da iskoristi
nemire u Bosni u svoju korist. Berlin, pak, neće tolerisati stvaranje velike Srbije ni pod Ne-
dićem ni pod četničkim vođom Mihailovićem.490 Dangić nije zanemario Italijane. Jedan
njegov predstavnik predložio je generalu Dalmacu da vlast NDH u istočnoj Bosni budeza-
menjena vlašću Druge armije koju će podržati i Srbi491 Roata koji nije bio više od Nemaca
zainteresovan za veliku Srbiju, razmišljao je o saradnji sa Dangićem kao politički korisnim
partnerom sa snažnim sledbenicima, ali je bio svestan da su Nemci bili o tome obavešte-
ni.492 Teško održivu vezu sa pohlepnim Dangićem prekinuli su Nemci kada su ga uhapsili
polovinom aprila 1942. godine.
Glavni srpski nacionalistički zagovornici u Hercegovini, ugledni advokat Dobroslav
Jevđević i pukovnik Ilija Trifunović-Birčanin, bili su najpouzdaniji italijanski saveznici. Ok-
tobra 1941, došlo je do prvog kontakta sa italijanskim vojnim komandantima, kada su ovi
tražili zaštitu od ustaških napada i okupaciju Bosne i Hercegovine od strane Druge armi-
je. Ali, Kavalero je naredio da se ovi kontakti prekinu.493 Njih će naredne godine obnoviti
general Roata. lako je Druga armija povremeno vršila pritisak na dvojicu četničkih vođa
da sarađuju sa lokalnim hrvatskim snagama, to je bilo samo prividno, jer su svi znali da je
italijanska vojska jedva podnosila NDH. To ne znači da dva srpska lidera nisu umela da se
postave čas kao neprijatelji, a čas kao saveznici. I dalje su vodili razgovore sa partizanima,
ali oni su bili besciljni i kratkotrajni, a takođe su prišli i Nemcima koji su ih odbili.494
Trifunović je bio zanimljiva ličnost, „čuveni ratni invalid" koga su sledbenici smatrali
za srpskog Garibaldija.495 Možda više nego ijedan četnički vođa, Jevđević, bivši član jugo-
slovenske skupštine, advokat i veleposednik, učinio je najviše da spase svoje sunarodnike
3d lutajućih ustaških bandi. Stamene figure i dobroćudnog ponašanja kojim je skrivao

»90 DDI, XI, Vili, 345, Roata Ambroziju, 6. mart 1942.

191 Jozo Tomasevich, Revolution in Jugoslavia, 1941-1945; The Chetniks, 214.
192 NAW, T-821, 65, 299-301, Roatin m e m o r a n d u m o razgovorima održanim u Zagrebu 13. aprila 1942.
193 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 913-914.
Ì94 Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerrillas in World War II, 61 -62.
L95 NAW,T-821, 53,697-702, Dalmaco Drugoj armiji, 17. januara 1942.
svoj lukavi um,496 Jevđevićje razmenio vojnu podršku Italijanima za hranu kojom bi spre-
čio glad srpskog življa 497 Vremenom, u saradnji sa generalom Roatom, on će organizo-
vati poveliku četničku miliciju koja će se boriti rame uz rame sa Drugom armijom protiv
partizana.
Nemci su bili užasnuti onim što su videli. Po rečima Gleza fon Horstenaua, četnici su
„potpuno naoružani paradirali u svakom selu koje su okupirali Italijani... U Hercegovini to
je čak išlo dotle da su Italijani zaista četnicima predali hrvatsku vojnu kolonu. Hrvatska
'nezavisnost'je bila zgažena."498 Nestrpljivi zbog toga što je mudri Roata preuzeo inicija-
tivu, Nemci su zahtevali odlučnu akciju protiv pobunjenika svih boja. Ali Roata je odbio
da puca na četnike. Osim „neprimerenosti" takvog gesta, to će dovesti do neposrednog
saveza između njih i partizana što će ugroziti italijanske isturene posade. Roata se kretao
po ivici noža. Govorio je u zagonetkama sa Nemcima, a Rim je držao na odstojanju ube-
dljivom ciničnom logikom. Kao cenu za saradnju, pisao je Ambroziju, četnici će reći, „Sada
nam platite." Ako Italija ne bi dala odgovarajuća sredstva, naoružani i neprijatni četnici,
„rumeni od uspeha" okrenuli bi leđa svom italijanskom savezniku. Roatino rešenje je bilo
da ih podrži protiv partizana, mada ne previše. Pri tom, izbegavaće svaku političku oba-
vezu sa četničkim vođama, čak i bez Ambrozijevog naloga. Zašto da se ne iskoristi sukob
dva rivalska ustanička pokreta koji se „međusobno kolju"?499 Neke četničke jedinice bile
su neprijateljski nastrojene, priznao je Roata, ali on nije hteo da ih utera u partizanske ruke
time što bi sa njima postupao kao sa „pobunjenicima".500 General Roata nije ništa više od
Ambrozija, Armelinija ili većine italijanskih generala, naginjao nezavisnoj Hrvatskoj. Ume-
sto da sarađuje sa suštinski antiitalijanskom vlašću u Zagrebu, Roata je naginjao okupaciji
Balkana kao neprijateljske teritorije od strane Druge armije, sve dok Osovina ne postigne
konačni mirovni sporazum, što je bio Musolinijev dugoročni plan. Roata je bez skrupula
davao raznim etničkim grupama velikodušna obećanja koja kasnije nije mogao da održi.

U Palati Kiđi su shvatili da Roatino sporazumevanje sa četnicima nije bilo u skladu

sa Musolinijevim željama. Za diplomatske stručnjake preduzimljivi italijanski general je
bio isuviše samouveren. Jevđević je održavao veze sa Mihailovićem čija je glava bila puna
ideja o Velikoj Srbiji, a neprijateljske podmornice su navodno isporučivale velike količine
robe četnicima. Pjetromarki je zapisao: „Moramo da revidiramo našu politiku prema četni-
cima koji se prave da se bore protiv Hrvatske, a u stvari vode krvav rat protiv nas kako bi
obnovili Jugoslaviju."501 U njegove ruke dopala je kopija Mihailovićeve političke platforme
iz decembra 1941, za koju je Pjetromarki verovao da je autentična.502 U tom dokumentu,
Mihailović, tvrdeći da je saveznik Britaniji, Americi i Sovjetskom Savezu, objavljuje rat tra-
dicionalnim neprijateljima, Italiji i Nemačkoj. Ono što je otkrilo pravo stanje stvari, bio je
otvoren poziv za „etnički čistu Veliku Srbiju", što je nosilo istu konotaciju etničkog čišćenja
muslimana i Hrvata, kao što je bio i program ustaša protiv Srba i Jevreja. Granice koje je
predložio išle su izvan prethodne Jugoslavije i uključivale su italijanske oblasti Trst, Goricu,

496 Clissold, Whirlwind, 117.

497 David Martin, The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder, 80.
498 Navedeno u J o n a t h a n Steinberg, All or Nothing, 43-44.
499 DDI, XI, VII, 345, Roata Ambroziju, 6. marta 1942.
500 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin zapisnik, nedatirano.
501 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 21-22.
502 AVII, b. 309, f. 20, Mihailović Đorđiću i Đurišiću, 20. decembar 1941 ;Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la sto-
ria (1942), D. 7, Mihailović četničkim komandantima, 150-55.
Istru, kao i austrijsku Korušku i severenu Albaniju - što su bili zahtevi ništa manje ekstrava-
gantni od Pavelićeve „ponovno rođene" Hrvatske. Oba ova šovinistička programa duboko
su zasecala u italijansku teritoriju i njen „vitalni životni prostor". Nije čudo što je Pjetromar-
ki sa gorčinom gledao na saradnju sa četnicima Mihailovićevog tipa.

Posmatrajući stvari unazad, teško je shvatiti koji su bili krajnji Mihailovićevi ciljevi.
Između 1940. i 1943. on se kolebao između obnove „Jugoslavije" zasnovane na autori-
tarnim načelima koja su dozvoljavala izvesna prava Hrvatima kao i toleranciju prema
muslimanima, i radikalne verzije Velike Srbije slične manifestu koji je Pjetromarki pose-
dovao. Mihailovićeva gledišta često su odražavala stalnu promenu snaga koalicije koja
g a j e podržavala. Kada se povukao u Crnu Goru, sredinom 1942, morao je da uzme u
obzir i tvrdoglave Crnogorce koji su, u svojoj poznatoj netolerantnosti, ciljali na rasno
čistu i uvećanu Srbiju.503

Operacija 'Trio'

Januara 1942, Druga armija izgleda daje bila na ivici da smanji svoje gubitke time što
će povući svoje trupe iz udaljenih delova Hrvatske. Pjetromarki se nevoljno saglasio sa
tim. Operacije u trećoj zoni već su koštale ogromno mnogo u žrtvama, novcu i energiji na
strani neuspešnih trupa. Ali druga zona je bila u sasvim drugačijem položaju. Duče je sma-
trao da Druga armija treba tu da se smesti kako bi sprečila svako dalje nemačko uvlačenje
na italijansku stranu demarkacione linije. Kako bi dao do znanja Zagrebu da je Italija tu
došla da ostane, Musolini je podržao smanjenje hrvatskih utvrđenja i povlačenje ustaša.504
Ali, pitanje je bilo da li će Nemci pristati na ove planove.

Pošto je novembra 1941 proterao partizane iz Srbije, Vermaht je u januaru 1942 pla-
nirao ekspediciju sa ciljem da skrši svaki otpor u istočnoj Bosni. Kako bi postavili zamku
ustanicima, Nemci su nameravali da okupiraju planinske prelaze, dok je Druga armija
trebalo da zatvori izlaze iz okruženja koji su vodili ka jugu. Italijani, međutim, nisu imali
ni poverenja u novi borbeni plan, niti silu koja bi mogla da vodi tako velike operacije.505
Po njihovom mišljenju, nemačke armije bile su suviše razvučene, a NDH previše slaba i
„nesposobna" za operacije širih razmera.506 Štaviše, trenutak nije mogao biti gori. Pošto su
planinski prelazi bili zavejani, trupe bez većih mogućnosti za manevar, bile bi pogodna
meta za partizanske snajperiste.

Glez je takođe, bio u brigama. Ako Italijani, potpomognuti četnicima, dođu na nemač-
ku stranu linije razdvajanja pre nego što u nju uđu Hrvati, „mir i bezbednost" već umirene
teritorije, biće poremećeni.507 Ali, nije bilo mesta za zabrinutost: Druga armija se nije ni
pojavila. Roata je zlobno izvestio da su Nemci rekvirirali skije i gojzerice, prisilili lokalne ljude

503 Za raspravu o Mihailovićevoj politici, videti Karchmar, Draža Mihailović and the Rise of Četnik Movement,
passim.
504 U S S M E , M-3, b. 59, Razgovor između Ambrozija i Musolinija, 28. decembar 1941.
505 DDI, IX, Vili, 139, Kasertano Ćanu, 13. januara 1942.
506 General Đ a n Karlo Re, italijanski vojni ataše u Zagrebu pisao je v e o m a pesimistične izveštaje o sposobnosti
Osovine da spreči da se partizanski ustanak u istočnoj Bosni proširi na italijanske okupacione zone. U S S M E ,
DS, b. 1371, general Đ a n Karlo Re Vrhovnoj komandi i Ministarstvu vazduhoplovstva, 16. i 30. januara 1942,
i 11. februara 1942.
507 NAW.T-501, 264, 515-519, GlezVrhovnoj komandi Vermahta, 26. januara 1942.
((saulice i iz kafana da očiste sneg sa puteva".508 Nemačka ekspedicija protiv partizana ne-
slavno je završila.509 Tito je uspeo da pobegne i uspostavi 25. januara svoj vrhovni štab u
relativnoj bezbednosti u Foči.
Vermaht se nije obeshrabrio. General Kajtel (Keitel) pisao je 4. februara Kavaleru da
namerava da „spali" pobunjenike u okupiranoj Jugoslaviji. Neće više biti razgovora o spo-
razumima sa četnicima i partizanima, samo odlučnost da se konsoliduje hrvatska država.
Napore Italijana da se povežu sa četnicima, otpisao je kao kukavičluk. Ali ovde su se po-
javile razlike između Berlina i nemačke Komande za jugoistok. Raspolažući samo sa mi-
nimalnim snagama, generali Vermahta se nisu ustručavali da traže susrete sa četnicima.
Vilhelmštrase, na drugoj strani, stao je čvrsto iza NDH i zabranio im da to čine. Nemački
strateški vojni cilj bio je da se od napada ustanika zaštiti važna linija komunikacije Mari-
bor-Zagreb-Beograd-Solun preko koje su se prevozile zalihe za korpus generala Romela
u Africi.

Italijani nisu bili zadovoljni. Nadu Druge armije da će ostaviti trajan trag u Hrvat-
skoj već je osujetila nemačka dominacija u privredi zemlje. Sada su bili suočeni sa za-
jedničkom nemačko-hrvatskom odlukom da ih drže na svojoj strani linije razdvajanja.
Pjetromarki je bio uvređen zbog nemačkog ratnog plana, pošto je on zahtevao da Dru-
ga armija progoni ustanike iz nemačke zone u istočnoj Bosni na italijansku stranu demar-
kacione linije. Kad ponovo zauzme utvrđenja koja su izgubili Nemci, italijanska vojska
je trebalo da ih vrati komandi Vermahta.5'0 Što je bilo najgore, prema Pjetromarkiju, ako
Nemcima bude dozvoljeno da diktiraju strategiju na terenu, oni će vladati Hrvatskom
zbog naklonosti potčinjenog. 5 " Grof Volpi je prokomentarisao: „Italija će postati mone-
ta za potkusurivanje...512

Nemci su sa prezirom dočekali sumnjičavost Italijana. Smatrajući da italijanski meto-

di više raspiruju nego što guše pobunu, Vermaht je preduzeo korake da izmesti Drugu
armiju iz istočne Bosne. „Imajući u vidu pohlepu kojom se odlikuju naši saveznici", pisao
je Glez, dodatne italijanske trupe „će naneti još više nevolja vladi u Zagrebu" i „uticati
na naše ekonomske interese u zemlji". Nemački komandant za Jugoistok je obavestio da
„italijanski stav prema pobunjeničkom pokretu dovodi u pitanje konačan uspeh Nemaca.
Nedelanje Italijana protiv ustanika do sada, očigledno odbijanje Italijana da pomognu
tokom tekućih operacija u Hrvatskoj... odgovorni su za sve veći broj pobunjenika."513 Me-
đutim, pošto Vermaht nije imao dovoljno ljudstva i opreme, bila mu je neophodna italijan-
ska pomoć da uguši ustanak u istočnoj Bosni.

U napetoj atmosferi, italijanski generali su se sreli sa svojim nemačkim kolegama

2. marta 1942. u Opatiji kod Rijeke, kako bi dogovorili operaciju Trio. Hrvatski general Vla-
dimir Lakša, pridružio se razgovorima narednog dana. Umesto da preduzmu operacije
istovremeno u istočnoj i zapadnoj Bosni, kako je to prvobitno predložio nemački general
Valter Kunce (Kunze), Italijani su uspeli da razbiju ekspediciju na dve faze. Nemačke snage
će uz pomoć Hrvata prvo počistiti delove Bosne u operacijama oko Sarajeva i Banja Luke,

508 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin izveštaj, februara 1942.

509 U S S M E , M-3, b. 89, Roata Vrhovnoj komandi, februara 1942.
510 DDI, IX, Vili, 274, Pjetromarki Ćanu, 16. februara 1942.
511 PP, Dnevnik, 4. mart 1942.
512 DDI, IX, Vili, 274, Pjetromarki Ćanu, 16. februara 1942.
513 Ovi navodi nalaze se u Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerillas, str. 79,82,88.
a u drugoj fazi će postepeno ponovo okupirati velika područja u gornjem toku Drine.514
Još jednom je od Italijana zatraženo da preseku povlačenje partizana na drugoj strani
demarkacione linije. Pošto je izgledalo da su Nemci odlučni da ograniče italijansku inter-
venciju u istočnoj Bosni, general Ambrozio se pobunio. Protiv volje Nemaca i Hrvata, on
je sproveo predlog koji je dao pravo Drugoj armiji da smesti trupe i obezbeđuje teritoriju
oslobođenu od ustanika „na neodređeno vreme". Pretpostavljao je da će Rim sigurno pri-
hvatiti da spacio vitale postane diplomatska „efikasna stvarnost".515 Italijanski saveznici su
s pravom mogli da upitaju: da li je glavni cilj Italije da porazi partizane ili da zaposedne
istočnu Bosnu? Ambrozio je potom nastavio da ispunjava Kavalerov zahtevda akcija treba
da se vodi pod punom italijanskom komandom. Nemci su pristali, ali su zahtevali da gene-
ral Paul Bader dobije kontrolu nad operacijama na terenu. Italijani su odgovorili tako što
su pristali da odstrane četnike.516 Početak operacije zakazan je za 15. april.
Italijanski partneri u pregovorima nisu bili zadovoljni. Nemački komandanti su bili
ljuti zbog ustupaka Italijanima da ništa ne rade i bili su neraspoloženi zbog nespremnosti
Berlina da ih podrži u suprotstavljanju Ambrozijevim promenama borbenog plana.
Ali, kao štoje Glez shvatio, Vermaht nije bio dovoljno snažan da preduzme ekspedicije protiv
ustanka na njihovoj strani demarkacione linije bez italijanske vojne pomoći.517 Hrvati su
bili nesrećni jer je ekspedicija sila Osovine, koja je trebalo da očisti ustanike kako bi Zagreb
povratio političku vlast u istočnoj Bosni, mogla biti osujećena ukoliko Italijani uđu u Saraje-
vo, centar muslimanskog sveta na Balkanu. Potpuno svesni Roatinih pročetničkih naklono-
sti, Hrvati su se bojali da će njihova već ugrožena suverenost potpuno nestati.518
Vojni vrh Osovine sastao se ponovo u Zagrebu 28. i 29. marta. Roata je pomerio da-
tum napada za 20. april. Italijanski general, „premazan svim mastima" kako ga je opisao
Glez, obavestio je Nemce da će on rađe da sarađuje sa četnicima nego što će ih se odreći
kao štoje obećao dogovorom u Opatiji tri nedelje ranije.519 Prvo će krenuti na komuniste,
pa onda na četnike, smatrao je Roata, a ne na sve istovremeno. Štaviše, ukazao je svojim
nemačkim kolegama na važnost saradnje sa četnicima u njihovoj zoni kako bi se očuvalo
međusobno jedinstvo. Pošto su četnici u Hercegovini bili naklonjeni Italijanima, mogli su
ih ubediti da nagovore svoje sunarodnike u istočnoj Bosni (teritoriji pod nemačkom oku-
pacijom) da se pridruže silama Osovine i da sarađuju sa hrvatskom vlašću ili da ostanu neu-
tralni. Ako se sa njima postupa kao sa neprijateljima, bosanski četnici će prići partizanima
i Osovina će biti suočena sa ujedinjenim ustaničkim pokretom.520

514 Francesco Fatutta, „Croniche di guerriglia in Jugoslavia: Parte 2: G e n n a i o - g i u g n o 1942, u Studi storico-mi-
litari- 1993 ( 1996), 246.
515 Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerillas, 110.
516 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), sastanak nemačkih, italijanskih i hrvatskih generala,
3. marta 1942, 172-175. Član 10 Opatijskog d o g o v o r a glasi: „Potpisnici ugovora se o b a v e z u j u da ne
p r e g o v a r a j u ni sa četnicima ni sa komunistima." N a v e d e n o u Hehn, The Struggle Against Yugoslav
Guerillas, 113.
517 Klaus Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944(2002), 120.
518 Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerillas, str. 109-111. Za gledišta generala Kvaternika videti Talpo,
Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), str. 185-188. Krajem marta Nemci su bili obavešteni d a j e Roata
nameravao da obezbedi smeštaj vazduhoplovcima i pešadiji u Sarajevu. Schmider, Partisanenkrieg in Jugo-
slawien, 137.
519 Broucek, Glaise von Horstenau, 142, 434; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 13, Ambrozio
Drugoj armiji, 13. februar 1942,170-171. A m b r o z i o je pisao: „ I z b e g a v a j t e svako p r e g o v a r a n j e sa četni-
cima."
520 NAW, T-821,70,429-432, zapisnici sa sastanka između italijanskih, nemačkih i hrvatskih generala, 28. mart
1942.
 Roata je imao još iznenađenja u rukavu. Rekao je Nemcima daje Pavelić ovlastio Vje-
koslava Vrančića, hrvatskog predstavnika pri Drugoj armiji, da ponudi sledeće: NDH će
snabdeti četnike u Hercegovini oružjem da se bore protiv partizana i štitiće hrvatsku gra-
nicu prema Crnoj Gori. Takve ponude, međutim, neće važiti za četnike u Bosni, jer, prema
Vrančićevom mišljenju, oni su bili pod uticajem Nedića, velikosrbina koji je na vlasti u Beo-
gradu.521 Ovo je za Roatu predstavljalo prelomni trenutak, pošto je NDH bila spremna da
se dogovori sa Srbima u Hercegovini.522 General Lakša je izjavio da ne zna za Vrančićevu
inicijativu, iako je priznao da je došlo do razgovora između Hrvata i četnika. Slavko Kvater-
nik je, pak, odbacio ideju da se bilo koji četnik naoruža ili da je Poglavniku ikad palo na
pamet da traži neutralnost Srba. Za njega su četnici bili isto što i partizani, i jedni i drugi
„smrtni neprijatelji Nemaca i Italijana".523 Primećujući da NDH više ne govori jednoglasno,
Roata je lako progurao poništavanje člana br. 10 Protokola iz Opatije, kojim se zabranjiva-
lo pregovaranje sa četnicima.524 General Bader se usudio da kaže Italijanima da bi, ukoliko
bi snage Osovine delovale protiv Dangićevih bosanskih četnika, došlo do velikih neprilika
u Srbiji.525 Ali, u sebi je bio besan zbog Roatinog olako datog obećanja i zamalo da je s pre-
zirom obustavio operaciju Trio.526

Da bi razjasnio stvari, Roata je tri dana kasnije pisao generalu Baderu na svoj uobiča-
jeno didaktični način: „Nije preporučljivo da se odreknemo odmah mogućnosti razdvaja-
nja četnika od komunista. Nije takođe preporučljivo udvostručiti broj naših protivnika; ne
može se započeti operacija streljanjem onih koji nisu protiv nas i koji se delimično bore
sa našim neprijateljem na našoj strani... Vi pregovarajte sa četnicima u Bosni, a ja ću se sa
njima dogovarati u Hercegovini."527 Pošto nije bilo dobrih odnosa između svih učesnika,
Roata je, sedeći na dve stolice, nameravao da postane tvorac strategije Osovine.528

Situaciju su pokvarili Hrvati. Od svih koji su bili uključeni u Jugoslaviji, Roata je njih
najmanje uvažavao. Još u januaru, on se spremao da im saopšti:
Gospodo, i mi i vi imamo na umu jedno važno pitanje: da dobijemo rat. Kada ga dobi-
jemo, sve će se dovesti u red. Ako ga izgubimo, vi ne samo da ćete izgubiti nezavisnost, već
verovatno i vlastitu kožu. Pošto stvari tako stoje, učinite mi uslugu i shvatite: nemojte nam
se suprotstavljati, nemojte nam pružati pasivan otpor ili provocirati svađe i nemojte sejati
razdor. Sarađujte sa nama lojalno uz jasnu viziju i odlučno odbacite sve sitne neizbežne na-
petosti koje proističu iz zajedničkog življenja. U istom smislu, omogućite vašim ljudima, koji
su sasvim zbunjeni, da žive. Mi želimo na Balkanu što je manje moguće nevolja. Mi želimo da
ubedimo ljude da greše što misle da smo mi ovde da podržavamo vladu koju mrzi veći deo
stanovništva.529

521 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 75.

522 NAW, T-821, 70,85-88, Roata B a d e r u , 31. mart 1942.
523 NAW, T-821, 98-100, Kvaternik Roati, 31. mart 1942; NAW, T-821, 70, 328-332, De Blazio Pjetromarkiju, 25.
aprii 1942. N e m a č k i izveštaju g o v o r e suprotno: g e n e r a l Lakša j e „ p r i z n a o da je hrvatska v l a d a i dalje prego-
varala se ustanicima u Hercegovini." Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerrilas, 119-20. Vrančič se sreo
sa J e v đ e v i ć e m u prisustvu j e d n o g italijanskog predstavnika 23. marta 1942. N A W , T-821,70,470-472, Ope-
racija B, 28-29. m a r t 1942.
524 Trifković, Ustasa..., 168.
525 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), 76-77.
526 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslavien, 123.
527 U S S M E , M-3,58. g e n e r a l Roata g e n e r a l u Baderu, 31. m a r t 1942.
528 N A W , T-821,271,340-352. Susret između Roate, B a d e r a i Lakša, 28-29. m a r t 1942; Talpo, Dalmazia: Una cro-
naca per la storia (1942), 76-77.
529 NAW, T-821, 53,1173-1179, Roata za SME, 30. j a n u a r a 1942.
 Kako bi smirio Pjetromarkijevu uznemirenost zbog svoje politike prema četnicima,
Roata je najavio svoju nameru da uključi Hrvate u Drugu armiju u „drugarskom" duhu.530
Ali, koliko god vesto Roata manevrisao, nije mogao da ukloni bes Hrvata. Zagreb je is-
pravno razumeo pokušaj Italijana da odvoje istočnu Bosnu od NDH, bilo da time nagrade
četnike bilo radi aneksije Dalmacije.531 (Zagreb je takođe sumnjao da se Nemci spremaju
da preko Dangića predaju istočnu Bosnu Nediću.) Ali, pošto je Roata vešto izbegao Nem-
ce, mogao je da zanemari hrvatske proteste bez posledica. Stalno koškanje koje je bilo
uobičajeno između Italijana i Hrvata postajalo je sve opasnije, jer su ijedni i drugi izgleda
radije želeli da prvi okupiraju istočnu Bosnu, nego da udruže snage da se bore protiv par-
tizana.532

Roata je bio mnogo direktniji o tome kako da se vodi operacija: svi ljudi uhvaćeni sa
oružjem biće odmah streljani, a svi sumnjivi internirani. Njegov nemački kolega, general
Bader, razmišljao je, potpuno neočekivano, o davanju opšte amnestije, ali gaje Roata lako
pridobio svojom logikom vođenja akcije protiv pobunjenika.533 Imajući u vidu uspeh suro-
vog nemačkog slamanja ustanka u Srbiji od prošlog oktobra, Bader nije zazirao od oštrih
mera odmazde kako bi smirio istočnu Bosnu.534 Pošto je umirio Badera, Roata je održao
lekciju hrvatskom generalu Lakšu: „Mi, Nemci i Hrvati borimo se protiv komunizma. Mi se
takođe borimo protiv jednog dela četnika. Ali, mora se imati u vidu da se neki četnici ne
bore protiv Osovine već samo protiv vas Hrvata. Otuda bi u ovom trenutku bilo dobro da
privremeno zaboravite vaše teškoće sa tim četnicima i da nam omogućite da popravimo
naš odnos sa njima kako bismo ih odvojili od komunista."535
Kada se general Bader saglasio sa Roatinim gledištem o četničkom pitanju,536 shvatio
je da i njegovi vojnici imaju slično mišljenje. Predvođeni Glezom, njegovi komandanti su
imali tajne razgovore sa srpskim ratnicima.537 Nasuprot nacistima, njih je vređalo ustaško
divljanje, ali, umesto da preduzmu snažne mere, izrekli su samo blage prekore starim hab-
zburškim drugarima u hrvatskim uniformama. Međutim, slično italijanskoj vojsci, nemački
komandanti na terenu su smatrali da ustaški teror, koji je izazvao odmazdu Srba, slabi
umesto da jača vlast NDH koju su oni, u svakom slučaju, prezirali. General Bader i njego-
vi ljudi čvrsto su verovali da neefikasna i nevešta NDH nije bila u stanju da održi mir u
područjima koja je Vermaht umirio, posebno hrvatski žandarmi koji su pljačkali i napadali
Srbe umesto da održavaju javni red.538 Nasuprot nacističkim diplomatama u Zagrebu i Ber-
linu, koji su zagovarali odlučan obračun protiv oba ustanička pokreta, nemačka vojska je
smatrala da bi četnici mogli da budu pouzdan partner u borbi protiv partizana. U skladu
sa Firerovom naredbom da podrži režim u Zagrebu, nemačka Vrhovna komanda (OKW)

530 PP, Dnevnik, 22. mart 1942.

531 Karchmar, Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement, 1:499.
532 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 19, De Blazio, načelnik štaba Druge armije, Pjetromarki-
ju, 25. april 1942,193-198.
533 NAW, T-821,70,440-441, sastanak italijanskih, nemačkih i hrvatskih generala, 29. mart 1942. General Bader
je kasnije izdao naređenje da se sa stanovništvom mora postupati sa„razumevanjem i pravedno": sela u
kojima se nađe oružje i municija ili koja simpatišu pobunjenike, treba da se spale; građanski elementi za
koje se sumnja da potpomažu pobunjenike treba internirati. NAW, T-821, 70, 174, Baderova uputstva za
operacije u Bosni, 10. april 1942.
534 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslavien, 122.
535 NAW, T-821, 271, 340-352, sastanak između Roate, Badera i Lakša, 28-29. mart 1942.
536 U S S M E , M-3, b. 58, general Roata generalu Baderu, 31. mart 1942.
537 DDI, IX, Vili, 454, Kaštelani Ćanu, 15. april 1942.
538 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, 130.
je zadovoljila Hrvate naredivši generalu Baderu da se uzdrži od dalje saradnje sa četnici-
ma. lako je nagovarao Italijane da postupe na isti način, Bader je okrenuo glavu na drugu
stranu dok su njegovi komandanti organizovali četnike koji su se „zajedno sa nemačkim
Vermahtom pokazali boljim od hrvatskih jedinica".539 Ali, on je to činio sa manje takta od
Roate i u daleko manjoj meri. Nemačka Vrhovna komanda je povremeno poništavala Ba-
derove naredbe. Dok je Roata bio politički general do srži, koji je vešto izbegavao nared-
be iz Rima kada je to odgovaralo njegovim ciljevima, nemačke kolege su uglavnom bili
apolitični tehničari koji su verno izvršavali naredbe. Izigravanje Musolinija bilo je, naravno,
daleko manje rizično nego izazivanje Firera.
Prevrtljivost generala Badera iskomplikovala je Roatine vojne zadatke. Isto se dogodi-
lo i u Rimu. Da bi razjasnila situaciju, Vrhovna komanda je 3. aprila tražila Ćanovo gledište
o četničkom pitanju, ali je ministar spoljnih poslova oklevao, što je značilo da će Druga
armija nastaviti da koristi četničke jedinice. To je bilo u skladu sa Kavalerovom trenutnom
spremnošću da dozvoli ograničenu pomoć četnicima pod strogo određenim uslovima. U
tom času, Vrhovna komanda Vermahta, sumnjičava prema Roati, zanemarila je Ćana zah-
tevajući direktno od Kavalera da sve ustanike smatra neprijateljima Osovine.540 Kavalero
je popustio i istog časa naredio Roati da sledi nemačku liniju,541 što je odmah smirilo Bade-
ra. Zahvaljujući odlučnosti komande u Berlinu da bez razlike ratuje protiv oba ustanička
pokreta, Roatin plan da popravi italijanske interese u istočnoj Bosni putem saradnje sa
četnicima, bio je osuđen na neuspeh.542
Ali Roata se nije predavao. Umesto da sprovede Kavalerove naredbe u delo, što bi
sigurno dovelo do velikih gubitaka i primoralo ga da bude druga violina Vermahtu, on je
odlagao da završi svoje pripreme do roka koji su postavili Nemci. Tvrdeći da mu nedostaju
transportna sredstva, da je vreme loše i da su putevi neprohodni, on je stalno odlagao da-
tum početka kampanje. Za to je sigurno bilo dobrih vojnih razloga. Odkako je preuzeo svo-
ju komandu u januaru, Roata je bio zauzet oslobađanjem izolovanih italijanskih garnizona
koje su partizani opkolili u planinskim oblastima Like, što je bila operacija koja je trajala
sve do aprila.543 U međuvremenu, on je bio uzdržan prema naredbama iz Rima održavaju-
ći veze sa četničkim „neprijateljima". Ova beskrajna odlaganja započinjanja operacije Trio,
omogućila su partizanima da se pripreme za ofanzivu Osovine.
Roata je smirivao Hrvate tako što je 13. aprila rekao Paveliću da prikupljanje četnika
da se bore protiv partizana znači njihovo „uspavljivanje". Priklanjajući se Roatinom priti-
sku, Pavelić je konačno pristao da Italijani upotrebe četnike u Hercegovini. Ali, Poglavnik
je kritkovao Nemce zbog toga što su pregovarali sa četnicima iz istočne Bosne. Njihov
vođa, „pijanica" Dangić, bio je zagriženi velikosrbin koji je želeo da Bosnu pripoji Srbiji.544
Sa svoje strane, Roata je primetio da je general Bader po naredbama Vrhovne komande,
odbio da pregovara sa četnicima u Bosni - što je po njegovom mišljenju bila velika greška,

539 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, 134.

540 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 77-78.
541 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 79; Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslavien, 123.
542 DDI, IX, vili, 454, Kastelano Ćanu, 15. april 1942.
543 Roata u svom cirkularu 4C, NAW, T-821,248,1. aprii 1942, opisuje da su italijanske trupe, pošto su se heroj-
ski suprotstavile partizanima po snegu i mrazu, razbile opsadu i nanele teške gubitke neprijatelju u ljud-
stvu i materijalu kad se v r e m e raščistilo.
544 NAW, T-501, 268,445-46, Glezov izveštaj, 13. april 1942; DDI, IX, Vili, 454, Kastelano Ćanu, 15. april 1942,
Aneks - Roata Ambroziju, 13. aprila 1942; U S S M E , M-3, b. 58, general Roata generalu Baderu, 31. mart 1942;
Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 78.
pošto su Vermahtu, kome su inače nedostajale trupe, saveznici bili očajnički potrebni. U
nemogućnosti da sve to radi istovremeno, Roata je razočarano kritikovao i Hrvate i četni-
ke zbog međusobnog približavanja.545 Sa svoje strane, Berlin i Zagreb su ga smatrali za
nepouzdanog saveznika.
Ako je Roata stalno omalovažavao vojničku pouzdanost i borbenu sposobnost
Hrvata (isto kao i nemački generali), on je takođe prezirao Nemce zbog njihove hva-
lisavosti o tome da imaju spremnih „dvadeset divizija" umesto samo šest pokretnih
bataljona. Nevoljno je priznao Baderu pravo da se bavi problemom četnika u istočnoj
Bosni,546 uglavnom zato što tamo jedva daje i bilo italijanskih trupa. „Mi smo uvek dru-
gi", neraspoloženo je primetio Pjetromarki. „Naša vojska od 220.000 nije u položaju čak
ni da drži teritoriju izvan demarkacione linije. Očigledno je da naša vojna organizacija
nije dorasla situaciji."547

Na kraju nije bilo stvarnog italijanskog doprinosa u prvoj fazi operacije Trio. Pre nego
što su Italijani popunili svoje borbene položaje, general Bader, iznerviran zbog njihovog
odugovlačenja, iznenada je 18. aprila obavestio Roatu da mora brzo da krene kako bi oslo-
bodio hrvatski garnizon koji se nalazio pod snažnom opsadom u Rogatici.548 Vermaht je
odlučno krenuo protiv partizana, praćen nespremnim jedinicama hrvatskih domobrana i
nedisciplinovanih ustaša. Dvadesetog aprila, Bader je obavestio svoje nadređene: „Zajed-
nička nemačko-italijanska operacija je propala zahvaljujući odsustvu Italijana."549

Nema sumnje da su Nemci i Hrvati bili odlučni da sačuvaju rudne i industrijske inte-
rese u istočnoj Bosni od italijanskog nasrtaja.550 Glez i Bader su se tajno sreli 19. i 20. aprila
sa Hrvatima Mladenom Lorkovićem, generalom Prpićem i Eugenom-Didom Kvaternikom,
kako bi preduhitrili italijanski upad u Sarajevo.551 Pribegli su obmani govoreći Italijanima
da su direktni pregovori između Hrvata i četnika doveli do poboljšanja bezbednosti u
istočnoj Bosni i da su partizani uspešno očišćeni kao i da je red ponovo uspostavljen. I to
samo šest dana pošto su tražili da se ubrzaju pripreme Italijana i četrdeset osam sati pošto
su im saopštili daje položaj Hrvata u Rogatici očajan.552 Italijanski general Etore di Blazio
(Biasio) nije bio ovim impresioniran, tvrdeći da Italija ima pravo da okupira istočnu Bosnu,
protera Hrvate i preuzme političku vlast.553

Bilo je već suviše kasno za Italijane. Otvoreno prkoseći generalu Baderu, Pavelić je
30. marta naredio svom ustaškom komandantu Juri Francetiću, da požuri iz Sarajeva u
istočnu Bosnu kako bi „umirio" tu oblast, tj. razbio Dangićeve četničke snage sa kojima su
Nemci još uvek pregovarali, pre nego što Italijani pređu demarkacionu liniju. Sve četničke
jedinice, pritisnute između ustaša i partizana koji su rađe pucali na njih nego između se-
be, bile su razbijene u unakrsnoj vatri. Četnici su izgubili svoju vlast u istočnoj i centralnoj
Bosni, ustaše se ušle u gradove gde su mogli do mile volje da kolju Srbe, a partizani su se

545 NAW,T-501,65,299-301, Roatin m e m o r a n d u m o razgovorima sa Pavelićem u Zagrebu, 13. april 1942.

546 DDI, IX, Vili, 454, Kaštelani Ćanu, 15. april 1942, i Aneks: Roata Ambroziju, 13. april 1942.
547 PP, Dnevnik, 10. i 25. april 1942.
548 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), D, 19, De Blazio Pjetromarkiju, 25. april 1942.
549 Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerrillas, 127.
550 DDI, IX, Vili, 468, Kaštelani Pjetromarkiju, 21. april 1942.
551 NAW,T-821, 70,878-884, nepotpisana beleška italijanskog vojnog atašea, u Beogradu, 20. maj 1942.
552 NAW,T-821, 70,328-332, De Blazio Pjetromarkiju, 25. april 1942; U S S M E , M-3, b. 64, Roata za Superesercito,
21. april 1942 i Roata oficiru za operacije Druge armije, 22. april 1942.
553 NAW, T-821, 70, 328-332, De Blazio Pjetromarkiju, 25. april 1942.
raspršili po ćelom području.554 Dok je Zagreb likovao zbog potčinjavanja istočne Bosne,
Ambrozio je 25. aprila zaključio da su Nemci bili odlučni da zadrže Drugu armiju na njiho-
voj strani demarkacione linije kako bi odvratili četnike od Italijana u okviru srpske anekti-
rane istočne Bosne.555
Da bi izbegli da budu isključeni, Italijani su ubrzali svoje kretanje. Divizija „Taurinen-
se" stigla je u Sarajevo između 20. i 25. aprila, ali ju je nemačka komanda zadržala na pe-
riferiji grada (general Bader je bio zadužen za operacije na terenu sa nemačke strane de-
markacione linije). Rogatica je zauzeta bez borbe 27, a kombinovane trupe Osovine izbile
su na desnu obalu Drine 30, čime je operacija Trio I okončana. Italijani su krivili Nemce da
su na njihov račun išli za političkim ciljevima. Umesto da sinhronizuje napadačke snage
kako bi opkolio partizane, general Bader je promenio svoj borbeni plan usred akcije, kako
bi umanjio prisustvo Italijana u istočnoj Bosni, stoje omogućilo partizanima da se izvuku
iz okruženja.556 Pripadnici Osovine bili su besni, puni međusobnog nepoverenja.
Operacija Trio II, koja je započela 7. maja, imala je za cilj partizanska utvrđenja u Foči i
Kalinoviku. Taktička komanda prešla je iz ruku Badera do Roate i sada je odgovornost bila
na drugoj strani: Nemci su u poteri za partizanima nameravali da pređu na italijansku stra-
nu demarkacione linije gde sigurno ne bi bili dobrodošli. Italijani su prebacivali Vermahtu
da namerno usporava kako bi oni podneli najteži teret borbe, i svoju mobilnost i brzinu
suprotstavljali su nemačkoj sporosti i zastareloj borbenoj taktici.557
Uprkos mnogim propustima i uzajamnim optužbama, armije Osovine su završile po-
slednju fazu kampanje 15. maja. Nemci i Hrvati su očistili partizane iz istočne Bosne do
demarkacione linije, a Italijani su proterali partizane iz Hercegovine. Važni putevi kojima
je išlo nemačko snabdevanje Vermahta u severnoj Africi obezbeđeni su od partizanskih
upada.558 Roata je verovao da su se italijanske trupe takođe dobro držale.559 Za vreme dru-
ge faze operacije Trio dobili su neočekivanu pomoć od četnika, koji su, pošto su se pregru-
pisali posle ranijeg neuspeha, spojili svoje snage sa crnogorskim nacionalistima i snažno
udarili na oslabljene partizane čije se povlačenje pretvorilo u potpuni poraz. Ipak, mnoge
partizanske jedinice uspele su da pobegnu u Sandžak i preko Drine u Crnu Goru; druge su
se stopile sa civilnim življem.
Prema italijanskim izveštajima, tokom operacije Trio partizani su imali 1.720 poginu-
lih, 821 ranjenog, i 600 ih je zarobljeno, dok je Druga armija pretrpela gubitak od 220
mrtvih, 556 ranjenih i 173 nestalih. Nemački gubici su bili daleko manji: 11 poginulih,
15 ranjenih ijedan nestao.560 Italijanski gubici su morali biti veći pošto su oni učestvovali
u borbi sa većim brojem vojnika od Nemaca. Ipak, ukoliko su ove italijanske brojke tačne,
one nam kazuju da je Druga armija opravdano tvrdila da su Nemci, u cilju držanja Italijana
što dalje od područja od velikog strateškog i ekonomskog interesa koja su čuvali za sebe,
natovarili Italiji glavni teret rata protiv partizana tokom operacije Trio.

554 NAW,T-821, 268, 449-451, Glezov izveštaj, 6. april 1942, 318-20, Glezov izveštaj, 8. juni 1942, 326-328, Gle-
zov izveštaj, 11. juni 1942; Hehn, The Struggle Against Yugoslav Guerrillas, 125.
555 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 82.
556 NAW, T-821,65, 368, Roata za SME, 30. april 1942.
557 NAW, T-821, 70, 878-889, general U m b e r t o Fabri Drugoj armiji, 20. maj 1942.
558 Scotti e Viazzi, L'inutile vittoria, 331 ; međutim, oni veruju da je hitna nemačka naredba da se prekine sa ope-
racijom Trio sredinom maja bila preuranjena i da je omogućila partizanima da pobegnu.
559 NAW, T-821, 398,604, Roatin cirkular 4C, 1. april 1942.
560 O v e brojke uzete su iz: Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia ( 1942), 86.
 Upravo kad je italijanska ofanziva dobila pun zamah, general Ambrozio je krajem apri-
la zaključio da Druga armija, kojoj su nedostajali ljudstvo i oprema, treba da smanji svoje
snage u hrvatskoj nedođiji i da se povuče na „prirodne granice" Dalmacije - duž vrhova
Dinarskih planina - kako je to predvideo Musolini 28. decembra 1941.561 Roata je u skladu
sa tim napustio najveći deo treće zone sredinom maja, ostavljajući snažnu odbranu samo
za Karlovac i područja u drugoj zoni.562 Nemci su bili zabrinuti zbog iznenada stvorenog
vakuuma o čemu nisu bili prethodno obavešteni,563 znajući da će to partizani iskoristiti,
dok su Hrvati bili oduševljeni time što će se ponovo učvrstiti južno od demarkacione linije.
Pitanje je bilo da li će oni moći tamo da stignu pre partizana. Taj poklon Italijana Zagrebu
pratila je odlučnost vlade u Rimu da smanji finansijski teret koji je hrvatskoj vladi nametnu-
la italijanska okupacija. Prema Pjetromarkijevom izveštaju, „Musolini je smatrao da mora-
mo da izbegnemo da ugušimo Hrvatsku, koja svoje rođenje duguje Italiji."564

Drugi važan događaj desio se 2. maja kada je Vrhovna komanda lišila Drugu armiju
vršenja nadzora. Zajedno sa drugim rodovima vojske - mornaricom i vazduhoplovstvom
- bila je pretvorena u Visoku komandu oružanih snaga u Sloveniji i Dalmaciji (Supersloda)
i stavljena pod direktan nadzor Vrhovne komande. Shodno tome, general Ambrozio je,
kao načelnik generalštaba, bio lišen balkanskog vojnog lanca komandovanja, štoje Roatu
prepustilo na milost i nemilost njegovog krvnog neprijatelja Kavalera. (Da ne bi došlo do
zabune, u tekstu će se koristiti izraz Druga armija umesto Supersloda.)

Crna Gora bez partizana

Tokom prve polovine 1942, zadatak Italijana da skrše partizanski otpor u Crnoj Gori,
bio je relativno lak. Tamo nije bilo Nemaca da ih uznemiravaju stalnim napadima, niti je
bilo Hrvata da ometaju akcije. Prišao im je veliki broj crnogorskih boraca, a partizani su bi-
li potučeni, s obzirom da su njihovi redovi bili oslabljeni zbog unutrašnjih sukoba. Mnogi
bivši partizanski simpatizeri koje je otuđila radikalna komunistička propaganda 1941, osta-
li su da čekaju i posmatraju ili su našli novo utočište u raznim nacionalističkim organizacija-
ma koje su nicale širom zemlje. Partizani su nastavili da sprovode Crveni teror u Crnoj Gori
protiv „klasnog neprijatelja" i saradnika svih boja, što nije doprinelo pretvaranju jezgra od
nekolicine odanih u masovni pokret. Posle poraza u kojima su razbijeni akcijom operacije
Trio, partizani koji su ostali u Crnoj Gori povukli su se u šume ili se krili po pećinama. Ali ovi
neuspesi i pogrešne procene nisu uništile njihov duh; partizanske vođe zaklele su se da će
se trijumfalno vratiti.
Uprkos italijanskim pobedama, general Pircio Biroli je znao da njegove snage nisu
bile dovoljno snažne da drže Crnu Goru pod čvrstom kontrolom. Sami crnogorski separa-
tisti imali su isuviše slabu osnovu na kojoj bi mogli da izgrade marionetski režim. Umesto
da vlada nad Crnom Gorom kao satelitom, Pircio Biroli je uradio ono štoje u tom trenutku
bilo najbolje moguće: suprotno naređenju iz Rima od decembra meseca, da bude uzdr-
žan, on je okupio oko sebe ljude koji su bili spremni da ga podrže protiv partizana. Bili su

561 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 82.

562 General Dalmaco je, u stvari, bio sasvim kritičan prema italijanskom povlačenju iz prve i druge zone, čime
bi se ove oblasti otvorile p o g u b n o m uticaju ustaša i partizana. Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia
(1942), D. 9, Dalmaco Drugoj armiji, 9. juni 1942, 515-517.
563 NAW,T-501,268, 304-306, Glezov izveštaj, 18. juni 1942.
564 ASMAE, GABAP, b. 32, m e m o r a n d u m Pjetromarkija, 29. aprii 1942.
to crnogorski ratni komandanti, partizanski prebezi i četnici. Takozvani nacionalisti, četnič-
ki saveznici Mihailovića u Crnoj Gori, ušli su u zemlju nakon poraženih partizana i odlučili
da tu sami raspodele vlast. Početkom februara 1942, osnovali su Nacionalni komitet koji je
vremenom postao veza sa Italijanima.
Pjetromarki je bio zabrinut. Osečao je da Pircija Birolija nose iste „romantične iluzije"
kao i kralja Viktora Emanuela u uverenju da se Crna Gora može uspostaviti kao odvoje-
na celina. Teški nauk iz prethodnog jula već je bio zaboravljen: takozvana ustavotvorna
skupština u kojoj su preovlađivali „separatisti", pala je kao kula od karata. „Crnogorci se
osećaju Srbima i žele to i da ostanu."565

Pircio Biroli i crnogorski nacionalisti potpisali su 6. marta sporazum o saradnji u borbi

protiv komunista,566 Nekoliko meseci kasnije on je predsedavao sastankom kojim je pro-
slavljeno jedinstvo Italije i Crne Gore sa komandantima koji su došli „sa bradama, naoru-
žani do zuba, noseći šubare ukrašene lobanjom sa kostima".567 Predstavljali su živopisnu
gomilu sa problematičnom prošlošću. Major PavleĐurišić koji je jula 1941. učestvovao u
ustanku, prebegao je i potražio utočište kod Italijana. Kasnije je postao saveznik Mihailo-
vića. Snažne fizičke građe, imao je pojavu mistika sa dugom kosom i isusovskom bradom
- tip koji je podsećao na Garibaldija.568 Kao dokaz svoje lojalnosti izjavio je da je spreman
da svoju porodicu preda kao taoce italijanskoj vojsci.569 Nije bilo prijateljstva između nje-
ga i muslimana koji su kao pomoćne italijanske trupe pljačkali pravoslavna sela tokom
gušenja crnogorske pobune prethodne godine.

Pukovnik Bajo Stanišić bio je drugi ključni igrač, lako se borio u Prvom svetskom ratu,
postao je zagriženi komunista posle pada Jugoslavije. Krajnje iscrpljen glađu, prišunjao se
nacionalistima, da bi na kraju bio prihvaćen od strane italijanske vojske. Kao i mnogi drugi
njemu slični, bio je „spreman da se baci u bilo čije naručje".570 Velikosrbin, na glasu da je
žestok ratnik, Stanišić je bio oduševljen etničkim čišćenjem Crne Gore i Hercegovine.571
Krsto Popović, vođa separatist, i otuda najbliži Italijanima, bio je izvan Mihailovićevog kru-
ga, ali je manje-više sarađivao sa crnogorskim četničkim vođama. Od ove grupe, samo
se Popović može smatrati iskrenim saradnikom. Kao i drugde, crnogorski četnici su se
prilagođavali italijanskoj upravi kako bi zadobili važnog saveznika u borbi protiv partiza-
na. Međutim, u srcu su bili za Saveznike i to ne zbog političke sklonosti, već zato što su ih
smatrali mogućim oslobodiocima.

Italijansko-crnogorska saradnja dogovorena je 24. jula, kada su BlažoĐukanović koji

se pojavio kao vođa Nacionalnog komiteta i Pircio Biroli, potpisali završni sporazum kojim
je dozvoljeno stvaranje crnogorskih letećih odreda koje će sa oružjem i drugim potreba-
ma snabdevati Italija. Zemlja je bila podeljena. Popović je upravljao okruzima Cetinje i
Bar, kao i malim delom Nikšića; Stanišić je upravljao preostalim delom Nikšića i okruzima
Šavnik, Danilovgrad i Podgorica, dok je Đurišić kontrolisao sve ostalo. Sandžak je ostao
pod vlašću Pircija Birolija. Prećutnim dogovorom Crnogorci su nadgledali seoska područja,

565 PP, Dnevnik, 6. i 19. januar 1942.

566 Karchmar, Draža Mihailović and the Rise of the Černik Movement, 1:401.
567 PP, Dnevnik, 30. juni 1942.
568 PP, Dnevnik, 30. juni 1942.
569 PP, Dnevnik, 15. septembar 1942.
570 PP, Dnevnik, 30. juni 1942.
571 Scotti e Viazzi, L'inutile vittoria.., 148.
dok su Italijani kontrolisali gradove i obezbeđivali komunikacije.572 U jesen 1942, crnogor-
ski nacionalisti, kojih je bilo na hiljade, uspostavili su paralelne okupacione i policijske sna-
ge, omogućavajući Italijanima da premeste trupe u nemirna područja u susednoj Albaniji.
Ipak, italijanska vojska, odlučna da vremenom postane jedini igrač na crnogorskom bojiš-
tu, nije zazirala od mogućnosti iscrpljivanja nacionalista ohrabrujući ih da troše snage pro-
goneći partizane. Ali postojala je bojazan u Palati Kiđi da Pircio Biroli nije pokazao dobru
procenu i jake živce time što je prepustio toliku vlast u središtu Crne Gore nepouzdanim
ljudima poput Đurišića za koga se sumnjalo da prima naređenja od britanskog čoveka
Mihailovića.573
Međutim, Pircio Biroli je bio toliko oduševljen svojim novopečenim saveznicima da
je želeo da ih predstavi Musoliniju u Rimu. Kavalero je odbio ovakvu ideju iz straha od
nesporazuma sa Frančeskom Đakomonijem, guvernerom Albanije, koji je žudeo da po-
stane tvorac italijanske imperije na južnom Balkanu i koji je Pircija Birolija smatrao svojim
glavnim suparnikom. Pjetromarki je imao loše mišljenje o Đakomoniju, ali, iako je cenio
njegovu ličnost, smatrao je da Pircio Biroli nema uticaja u političkom smislu: „Bez obzira
na svoje godine (Pircio Biroli), u punoj snazi je, krupan i visok, bez sedih vlasi. Oštrog oka,
sa pištoljem pogađa kutiju šibica na trideset metara udaljenosti."574
Saradnja između Italijana i nacionalista obezbedila je njihovu premoć u Crnoj Go-
ri, izuzev opasnog oslonca koji su partizani imali u mešanom srpsko-muslimanskom
graničnom području na istoku.575 U proleće, Mihailović se ušunjao u severnu Crnu Goru
sa svojim malim snagama, u nameri da se poveže sa pobedničkim nacionalističkim
borcima. Pošto su pokazali svoju silu zadajući partizanima gotovo smrtni udarac, naci-
onalisti su mogli da nametnu Mihailoviću svoj „mirovni" sporazum sa italijanskim oku-
pacionim snagama.
Pircio Biroli je upravljao Crnom Gorom rasparčanom između nepouzdanih naciona-
lističkih glavešina, koji su mu se zaklinjali u srednjovekovnom stilu zakletvama odanosti,
zasnovanim na zajedničkom cilju da unište partizane. Kada je ta opasnost splasnula, crno-
gorske plemenske vođe su se vratile svojoj tradicionalnoj borbi za vlast i stvorili snažna
utvrđenja jedni protiv drugih. Prefekt Kotora, dugo vremena ogorčeni kritičar Pircija Biro-
lija zbog njegovog neuspeha da uguši svaki trag crnogorske nezavisnosti, bio je besan
zbog toga što je trebalo da preda vlast tako nepouzdanoj gomili.576 Jasno je da je Pircio
Biroli izgradio klimavu i nesigurnu građevinu. I dalje su ga pritiskale intrige Đakomonija,
koji je tajno sponzorisao muslimanske upade u Crnu Goru kako bi osvojili dodatnu teritori-
ju kojom bi uvećali već ionako poveliku Albaniju.577
Oslobođeni od italijanskog pritiska, nacionalisti, posebno odredi pod Đurišićevom
komandom, upali su duboko u Sandžak sa ciljem da unište hrvatske građanske i musliman-
ske zajednice. Značajno oslabljen, XIV armijski korpus nije bio u stanju da održi red među
čvrsto ukorenjenim nacionalističkim vođama, uprkos određenom uticaju koji mu je da-
vala italijanska kontrola nad lukama kroz koje je stizala hrana za izgladnelo stanovništvo

572 Tomasevich, The Chetniks..., 212.

573 PP, Dnevnik, 31. juli 1942.
574 PP, Dnevnik, 27. avgust 1942.
575 Pavlowitch, Yugoslavia, 127; Marjanović, Collaboration, D. 16, dogovor crnogorskih četnika i nacionalistič-
kih vođa sa italijanskim guvernerom Crne Gore, 21. juli 1942,46-49.
576 PP, Dnevnik, 27. avgust 1942.
577 PP, Dnevnik, 22. juni 1942.
u unutrašnjosti. Ali, Pircio Biroli, koji je u julu 1941. godine upotrebio pomoćne jedinice
sastavljene od albanskih muslimana da mu pomognu u gušenju ustanka, nije preduzeo
nikakve korake da obuzda svoje nepouzdane nacionalističke saveznike.578 Nije se suprot-
stavio ni hapšenju osumnjičenih komunista i plemenskih protivnika obeleženih kao ,,pod-
strekači" (favoreggiatori). Svako za koga se sumnjalo da je naginjao partizanima, bio je
nemilosrdno progonjen. Crnogorski zatvori bili su puni nevinog naroda koji je u njima
proveo mesece, živeći u teškim okolnostima i bez suđenja.579 Štaviše, Pircio Biroli je nare-
dio hapšenje talaca određenih za streljanje. Odredio je visoku cenu za glave najopasnijih
komunističkih vođa i bogato nagrađivao svakog četničkog komandanta koji bi ih uhvatio.
Ukupan broj Crnogoraca interniranih za vreme njegove komande nije precizno utvrđen.
Jugoslovenska komisija za ratne zločine taj broj je procenila na 26.387, dok je dobro oba-
vešteni Stiven Klisold zaključio daje broj bio manji od 10.000 ljudi.580

Uznemireni zbog 'saveznika'

Hrvati su bili „saveznici" samo po imenu. Italijansko savezništvo sa NDH predstavljalo

je lažnu tvorevinu smišljenu od strane fašističkih ideologa u Rimu. Oslabljen stalnim kriti-
kama zbog svoje zavisnosti od Italije, Pavelić se oslanjao na Dučea,jer nije želeo da bude
sveden na običnog nemačkog Gauleitera. Dve strane nalazile su se u stalnom sukobu po
pitanju kontrole nad Bosnom i Hercegovinom.

Da bi umirio Italijane, Pavelić je tokom proleća ublažio svoj postupak prema Srbima,
terajući ih da izbegnu surovi masakr prelaskom u katoličanstvo. Otpočeo je, takođe, neis-
krene pregovore sa različitim četničkim vođama. Poglavnik je preduzeo ove korake suo-
čen sa opozicijom dela njegovih najfanatičnijih sledbenika. Nadajući se da će se oporaviti
od svojih vojnih poraza, neki četnički komandanti bili su spremni da sarađuju sa Hrvatima
u borbi protiv partizana. Da bi dobili veoma potrebnu municiju, povremeno su, mada sa-
svim neiskreno, izgovarali, inače zabranjen izraz, „hrvatski suverenitet". Nijedan Srbin ne-
će pristati da Zagrebu da minimalni službeni legitimitet, posebno ne Vrančiću, glavnom
pregovaraču i „stoprocentnom hrvatskom ustaši".581 Roata nije bio ni od kakve koristi kao
posrednik, jer nije postojalo poverenje između njega i Hrvata.582 Pošto nijedna strana nije
gajila iluzije da će stari nesporazumi biti brzo rešeni, nikakav dokument, potpisan ili nepot-
pisan, nije se uzimao ozbiljno u obzir. U toj atmosferi nepoverenja, izgledalo je da ništa
nije moglo da zaustavi beskrajni krug nasilja između Hrvata i Srba.

Sredinom 1942. godine, neraspoloženje Zagreba prema Italiji, podstaknuto gubit-

kom Dalmacije, pretilo je da zahvati i Poglavnikovu najbližu okolinu. Isto onako kao što
je Druga armija ponižavala Hrvate, tako su agenti NDH opisivali italijanske vojnike kao
kukavice, dvolične saveznike i četničke lakeje. U Zagrebu su verovali daje italijanska voj-
ska ne samo povređivala hrvatski suverenitet u Bosni time što je sarađivala sa četnicima,
već da je i hrvatska državna blagajna stenjala pod finansijskim opterećenjem izdržavanja

578 Pavlowitch, Yugoslavia, 128.

579 Karchmar i knjige Scotti i Viazzi.
580 Capogreco,„Una storia rimossa dell'Italia fascista", 229.
581 NAW,T-501, 268, 449, Glezov izveštaj, 6. april 1942.
582 General Dalmaco je pisao Roati da je Vrančić koristio četnike isključivo da bi ih upotrebio u zajedničkom
poduhvatu da„počiste Italiju iz Dalmacije". U S S M E , M-3, b. 66, Dalmaco Roati, 23. april 1942.
italijanske vojne okupacije. Hrvatski civilni komesar pri komandi Druge armije, dr Nikola
Rušinović, izveštavao je da su pod zaštitom Italijana, četnici uništavali hrvatski živalj istoč-
no od Neretve.583
Hrvati su učinili sve što su mogli da izbegnu ovaj surovi italijanski imperijalizam, ali
Rim ih je držao obaveznim prema preuzetim odredbama jednostranog ekonomskog spo-
razuma, potpisanog 27. oktobra 1941. godine. Zanemarujući hrvatske prigovore što su
morali da hrane Drugu armiju, Pjetromarki je odbacio njihove molbe smatrajući da se iza
toga krije drugi motiv - smanjenje italijanskih trupa u zapadnoj Bosni i Hercegovini.584
Ali u junu 1942. godine, on je, ipak, priznao daje Druga armija sisala krv zemlje, štoje bilo
i Musolinijevo mišljenje.

Upravo onako kao što je italijanska vojska živela na hrvatskoj zemlji, tako je Rim
pokušavao da koristi hrvatsku privredu. Grof Volpi je predvodio grupu finansijskih i
energetskih preduzetnika u vezi sa planovima za italijansku ekonomsku eksploataciju
prirodnih bogatstava u Jugoslaviji. Poludržavni monopoli IRI i AMMI (Azienda Minerali
Metallici Italiani) svesni bogatstva sirovina kao što su olovo, cink i hrom, nastojali su,
takođe, da obezbede mesto za sebe. Kad su finansijeri shvatili daje obezbeđenje indu-
strijskog razvoja bilo van italijanskih ekonomskih mogućnosti, nastojali su da uspostave
monopol nad sirovinama, šumama i poljoprivrednim izvozom. Ovo poslednje je bilo u
sukobu sa interesima krupnih zemljoposednika u Italiji. Neke italijanske banke usposta-
vile su zajedničke programe sa svojim hrvatskim partnerima u kojima su preovladavali
planovi javnih radova.585

Italijanski privredni imperijalizam bio je, u celini, ometan nedostatkom sredstava i

stručnog osoblja. Grupa poslovnih ljudi i državnih činovnika koja je došla u Zagreb da vo-
di pregovore predstavljala je neefikasan i slab „fašistički korporativizam". lako je imala ko-
rist od zaštićenog domaćeg tržišta, italijanska oligarhija primenjivala je štetnu, autarhiju
koja je obeshrabrivala duh preduzimljivosti. Nije postojalo finansijsko znanje niti ekonom-
ski potencijal koji bi bili neophodni za jedan maštovit i sveukupni imperijalistički napor na
Balkanu. Neumešno planiranje i ad hoc improvizacija gubili su bitku pred nepremostivim
preprekama koje je predstavljalo neprijateljsko ekonomsko okruženje u Jugoslaviji u kojoj
je nedostajala infrastruktura, gde su radnici bili lenji i neobrazovani i u kojoj nije postojao
efikasan saobraćajni sistem. Zemlja raskomadana bratoubilačkom borbom i gerilskim ra-
tom nije izgledala privlačno za investicije.

Italija je, takođe, imala svoje poslovne ljude koji su delovali mimo zakona, koji su iscr-
pljivali lokalnu privredu, a da ih vlasti u Rimu nisu u tome sprečavale. Svemoćne ličnosti
kao što su bili Temistokle Testa, prefekt u Rijeci, i podsekretar u Ministarstvu unutrašnjih
dela, Bufarini-Gvidi (Buffarini-Guidi), stekli su ogromna bogatstva na crnom tržištu i šver-
cu i time otvoreno pljačkali hrvatsku državu. Da bi olakšali eksploataciju šuma, u Palati
Kiđi su, u januaru, sazvali sastanak finansijskih i industrijskih tajkuna. Tom prilikom je od-
lučeno sledeće:

583 NAW, T-501, 268,122-123, Glezov izveštaj, 13. oktobar 1942.

584 ASMAE, GABAP, b. 31, m e m o r a n d u m Pjetromarkija, 10. maj 1942; DDI, IX, Vili, 550, Ćano Kavaleriju, 19. maj
1942.
585 Odličan uvod u problem italijanskog ekonomskog imperijalizma u Hrvatskoj može se naći u:Teodoro Sala,
„Fascisti e nazisti nell'Europe sudorientale. Il caso croato (1941-1943)", Le potenze dell'Asse e la Jugoslavia,
ed. E. Collotti e T. Sala (1974), 49-76.
 Eksploatacija šumskog bogatstva biće poverena italijanskim firmama koje će delovati u
skladu sa uputstvima i pod nadzorom šumske milicije. Od hrvatske vlade će se zahtevati da
pripremi odgovarajuće sporazume: ukoliko ne prihvati naše zahteve, mi ćemo svakako ekspioati-
sati ovo šumsko bogatstvo na naš način.5"6

U mnogo manjem obimu, pripadnici vojske koji su raspolagali neophodnim obaveš-

tenjima, učestvovali su u krijumčarenju i lopovluku - što predstavlja uobičajenu praksu
okupacionih armija širom sveta - čime su još više slabili ionako oslabljenu hrvatsku privre-
du. Takvo ponašanje u većoj meri je podstaklo korupciju u već podmitljivoj administraciji
ustaške države.

lako spremni da učestvuju u zajedničkim poduhvati ma sa Nemcima, Volpi i njegovi

partneri nisu naišli na očekivanu podršku u Berlinu i Zagrebu. Nemci su želeli sve za sebe,
a Poglavnik je odbacio italijanske protektorske ambicije tako što je potpisao ekonomske
sporazume sa Trećim rajhom, kojim su uspostavljeni zajednički monopoli u proizvodnji
hemikalija i eksploziva. Bez obzira koliko je snažan pritisak vršio Rim putem štampe i u ne-
uspelim privrednim pregovorima između eksperata dve zemlje, NDH je odbijala da oslabi
svoje veze sa Berlinom i da na taj način ustupi Italiji značajne ekonomske privilegije.587
Zabrinjavajući zaokret dogodio se prilikom Pavelićevog susreta sa Hitlerom, 23. septem-
bra 1942. Tom prilikom, Poglavnik je otkrio svoju želju da dobije nemačku vojnu opremu i
savetnike, što je značilo da su Italijani bili gurnuti u stranu. Hitler je obećao ratnu opremu,
ali je saopštio Paveliću da on mora da neguje dobre odnose sa Italijom, pošto Nemačka
nema političkog interesa u Hrvatskoj. To je predstavljalo nov Firerov poklon Musoliniju.
Pošto je italijanski uticaj u Zagrebu naglo opadao, za Berlin je to bilo sasvim bezbedno
stanovište.

Bez obzira koliko se Rim plašio sve većeg nemačkog uticaja u Zagrebu, činjenica
da je Druga armija bila prenapregnuta morala se uzeti u obzir. U stvari, manji italijanski
garnizoni u udaljenim oblastima, već su bili napušteni.588 Pjetromarki je ukazao na taj
problem: „Po mom mišljenju, Druga armija je preuzela na sebe zadatak koji je prevazi-
lazio njene mogućnosti, tj. čuvanje teritorija i obavljanje policijskih i administrativnih
dužnosti. Ti poslovi su doveli do toga da je Druga armija morala da podeli svoje snage,
što je dovelo do njene slabosti i nepokretnosti. Na taj način, Druga armija je išla na ruku
svom protivniku koji je, osim u nekim delovima, zahvaljujući slaboj koheziji svojih sna-
ga, jedino bio sposoban da preduzima iznenadne napade na izolovane jedinice. Sve to
je iscrpio naše snage, umanjilo njihov ugled i sprečilo nas da postignemo neki značajniji
politički rezultat." Bilo je vreme da se politika promeni. Italijanska okupacija morala se
ubuduće svesti na nekoliko strategijski važnih tačaka. Treba Hrvatima dozvoliti da spro-
vode policijsku vlast i postave svoje posade u utvrđenjima, pa ćemo videti koliko će da-
leko oni otići, razmišljao je Pjetromarki. Nema sumnje da će se i oni zamoriti od vođenja
gerilskog rata. „Hrvati će tražiti našu pomoć", predviđao je. „Tada će oni biti prepušteni
nama na milost i nemilost."589

586 Navedeno u Sala,„II caso croato", 72.

587 Trifković, Ustaša, 178-79.
588 AVII, b. 309, f. 12 Nota Verbale, 1 .juni 1942. Italijani su evakuisali Bosanski Petrovac 25. maja, Drvar pet dana
kasnije, Prozor i Glamoč 1 juna. Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 508-510.
589 PP, Dnevnik, 18. maj 1942.
 To je bio izgovor koji se sviđao Roati. Kavalero je dao nalog da se stav promeni što je
u suštini predstavljalo samo potvrdu fait accompli.™ Roata je potpisao važan sporazum
sa Pavelićem 19. juna, kojim je Italija obećala da će povući svoje garnizone iz Treće zone i
prepustiti civilnu i policijsku vlast Hrvatskoj u Drugoj zoni. Čak i u onim mestima gde su se
zadržale italijanske posade, Hrvatska je dobila ovlašćenja da uguši sve aktivnosti u kojima
se pretilo javnom redu i da osigura bezbednost ljudi i imovine. Druga armija se obaveza-
la da će stvoriti hrvatske domobrane u evakuisanim oblastima i pomoći da se postigne
sporazum između NDH i četnika. Italija je zahtevala da u krajevima koji će biti evakuisani
Hrvatska sprovodi sve ranije postignute dogovore i uzdrži se od napada na Srbe.591 Napuš-
tajući sporazume potpisane 29. avgusta 1941,592 novi sporazum, potpisan 19. juna, predsta-
vljao je oproštaj od italijanskog protektorata nad Hrvatskom.

U Zagrebu, međutim, nije postojalo osećanje da je time postignuta diplomatska

pobeda. lako je suverenitet Hrvatske bio učvršćen u Drugoj i Trećoj zoni, pravoslavni
protivnik stekao je zakonsko pravo da postoji kao država unutar države. Obećavajući
da će se pridržavati italijanskih sporazuma sa Srbima,593 NDH se zakonski obavezala da
će im dozvoliti da stvaraju četničke i antikomunističke dobrovoljačke (MVAC) jedinice.
Postojao je takođe Roata, sa kojim se moralo računati jer njega ništa nije moglo da zau-
stavi da i dalje naoružava četnike, otvorenog neprijatelja države. Po mišljenju hrvatskih
vlasti, italijanski general je podržavao srpske bande da se svete Hrvatima umesto da se
bore protiv partizana. Nezadovoljni Roatinim objašnjenjem da će četnički problem biti
rešen sam od sebe kada partizani budu poraženi,594 Hrvati su bili dodatno besni kada
su saznali da je Roata još više oslabio privilegije ustupljene Zagrebu junskim sporazu-
mima, „tumačenjem" koje je, u stvari, značilo italijanski veto nad bilo kojom hrvatskom
akcijom. Najzad, Roata je za sebe sačuvao pravo da ponovo okupira teritoriju u slučaju
novog izbijanja nasilja.595
Četnici su se osetili izdanim. Od njih će se očekivati ubuduće da potvrde hrvatski su-
verenitet u oblastima koje su bile predodređene za veliku Srbiju. Bili su takođe nezadovolj-
ni izgledima da se Italijani povuku na Jadran, jer bi to udahnulo novi život u ustašku aktiv-
nost i izložilo ih obnovljenim partizanskim napadima. Tantpis, mislilo se u Palati Kiđi koja
je odavno bila uznemirena zbog četničkih veza sa Britancima. Oslanjanje na njih, smatrao
je Pjetromarki, „sveo je Drugu armiju na dobrovoljački korpus".596 Fašističkim rečnikom
rečeno, generali u Jugoslaviji zaboravili su obavezu Italije da zaštiti NDH od velikosrpskih
pretenzija.597
Ako je u Rimu i postojala podrška za NDH, nje svakako nije bilo na Sušaku. Pre nego
što je general Ambrozio napustio Sušak da bi preuzeo komandu armije u Rimu, uputio
je pismo Vrhovnoj komandi da bilo kakva vojna saradnja sa NDH ukazuje da „smo mi

590 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 440-42.

591 AVII, p. 309, f. 12, Nota Verbale, 1 .juni 1942.
592 Time je italijanska vojska preuzela na sebe dužnost da štiti i politički kontroliše Drugu zonu i okupira Treću
zonu, što je imalo za cilj zaštitu pravoslavnih od ustaša. Tekst sporazuma od 19. juna može se naći u NAW,
T-821,410,160-172.
593 AVII, b. 309, f. 12, Nota Verbale, 1. juni 1942
594 NAW,T-821,65, 299, Roatin izveštaj o konferenciji u Zagrebu, 13. april 1942.
595 NAW, T-821, 52, 237-245, objašnjenje sporazuma od 19. juna, Roata Superslodi (Drugoj armiji), 28. juna
1942.
596 PP, Dnevnik, 12. septembar 1942.
597 ASMAE, GABAP, b. 35, m e m o r a n d u m Pjetromarkija za Ćana, 22. juni 1942.
u Hrvatskoj isključivo u korist ovog mrskog ustaškog režima i njegovih zločina".598 Roata
je tome dodao da je Zagreb bio spreman da preduzme „reprizu" progona od prošle godi-
ne.599 U celini, on je smatrao da je NDH rak na hrvatskom političkom telu, a da su ustaše
banda priglupih rasista otuđenih od ostatka stanovništva.600

Uprkos svemu što je bilo napisano, vlada u Rimu se nalazila pod velikim pritiskom
da donese konačne odluke. Hoće li Italija nastaviti okupaciju Hrvatske ili će se povući na
obalu? Sa svoje strane, Ćano, zabrinut zbog rastućih nemira u Sloveniji i Dalmaciji, bio je
radostan što će se snage iz unutrašnjosti Hrvatske uputiti da tamo zavedu red.601 Sa druge
strane, Pjetromarki je bio zabrinut što će Nemci izvući korist od italijanskog povlačenja ta-
ko što će proširiti već uspostavljene mostobrane na italijanskoj strani demarkacione linije.
Ipak, razočaran što je Druga armija vodila politiku koja je išla u korist „neprijatelju" i otu-
đila „saveznika", Pjetromarki je shvatio potrebu vojnog povlačenja i zaključio: „Sa takvom
vojnom organizacijom nije moguće provoditi imperijalnu politiku."602

Igrajući na kartu svog hrvatskog „saveznika", Musolini i Pjetromarki bili su potpuno

u toku stravične mašinerije ustaškog holokausta koja je radila prekovremeno u Hrvatskoj,
kao i nepopularnosti Pavelićevog režima među Hrvatima. Sekretar italijanskog poslanstva
u Zagrebu, Rajmondo Đustinijani (Giustiniani), saopštio je 12. maja u pismu koje je Musoli-
ni pročitao, da je od 40.000 Jevreja u Hrvatskoj, preživelo tek 6.000, bilo da su stradavali u
koncentracionim logorima ili radili na poljoprivrednim imanjima. Đustinijani je dodao da
su nasilni rasizam ustaškog režima i antijevrejske mere bili primljeni sa neodobravanjem
od strane Hrvata, dok su daleko bolje organizovani etnički Nemci lako preuzimali jevrejski
kapital i imovinu.603 Pjetromarki je bio zapanjen takvim kriminalnim radnjama. Ipak, i da-
lje je tražio od Roate da „ostvari saradnju sa ustaškim formacijama i tako stekne podršku

598 NAW, T-821,60,418-419, Ambrozio za SME, 4. februar 1942.

599 NAW, T-821, 410, 420-426, Roatin m e m o r a n d u m , 10. maj 1942. „Očevidno da je vlada u Zagrebu, zbog
unutrašnjih političkih razloga zažalila što je napravila te ustupke... kada g o d se hrvatska vlast suočava sa
teškoćama u vezi sa životom stanovništva, ona prebacuje odgovornost na naše v o j n e vlasti. Onima koji se
žale:„Šta želite da učinimo za vas?", oni odgovaraju:„Ovde Italijani vladaju. Obratite se njima." Pretpostavlja
se d a j e ovo izjava koja izražava mržnju (sasvim preteranu) na italijansko vršenje civilne vlasti prema stanov-
ništvu, na šta je Poglavnik već verbalno izneo svoje aluzije. U suštini, s obzirom na mentalitet centralnih i
lokalnih hrvatskih vlasti, s obzirom na oružanu borbu u nemirnim krajevima, i s obzirom na različite zone
izmešane između garnizona nad kojima mi n e m a m o ovlašćenja...„civilna vlast"nigde nije imala ovlašćenja
u velikoj meri i na pozitivan način, već v e o m a malo i na neki način u najvećoj meri putem zabrana (veto).
Drugim rečima, mi smo veoma retko u prilici da kažemo:„Uradi o v o " ( j e r bi to bilo mrtvo slovo na papiru),
ali mi govorimo „ N e m o j t e da činite ovo." Kao posledica toga, uprkos svakom otporu, uspeli smo u našim
zahtevima, pošto smo mogli da upotrebimo silu.„Ne činite ovo" sastojalo se, u suštini, od mera koje su se
odnosile na operacije kojima se obezbeđivalo sprečavanje remećenja j a v n o g red ili smirivanje stanja, i na
uklanjanje, posle mnogih teškoća, onih (hrvatskih) funkcionera koji su nas najviše mrzeli. U stvari, atmos-
fera u Zagrebu bila je puna euforije zbog uspeha ostvarenih tokom godine, pri č e m u se misli... da se brzo
može zavesti red u čitavoj zemlji, a koja je u celini netolerantna prema našoj „civilnoj vlasti". Otuda ona
izgleda, u očima stanovništva, kao d a j e p o d starateljstvom, jer je još uvek„maloletna"... Štaviše, u slučaju
bivših Austrijanaca (sa generalom Lakšom na čelu), postoji mržnja prema svemu što je italijansko. Ukoliko
bi se mi odrekli „civilne vlasti" u Drugoj zoni, neprijateljski nastrojeno krilo ekstremističke vlade u Zagrebu
pružiće podršku svojim agentima, i mi ć e m o imati o b n o v u terora, makoliko smanjeno, iz leta 1941. Ja sam,
stoga, mišljenja, da mi ne treba da se odreknemo „civilne vlasti" na okupiranim teritorijama.
600 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 13, Roata Vrhovnoj komandi, 12. juna 1942, 524-532.
General Dalmaco nije bio ništa manje kritičan prema NDH. U S S M E , M-3, b. 89, Dalmaco Drugoj armiji,
24. maja 1942.
601 Ćanovi dnevnici, 18. maj i 10. juni 1942.
602 PP, Dnevnik, 12. septembar 1942.
603 DDI, XI, Vili, 536, Đustianini Ćanu, 12. maj 1942.
hrvatskog javnog mnjenja".604 Računao je na proitalijanski nastrojenu grupu koju je pred-
vodio Pavelić, a podržavao ministar privrede Vladimir Košak, koja je nastojala da uveri Ita-
liju u potrebu uspostavljanja saradnje između ustaša i crnokošuljaša koja bi nadoknadila
neefikasnost Druge armije i zaustavila prodor Gestapoa u hrvatske unutrašnje poslove.
Pjetromarki se nadao da će moći da obezbedi imenovanje generala karabinjera Đuzepea
Pječe sa ciljem da raščisti gužvu u Zagrebu.605

Pavelić nikada nije imao ni najmanju nameru da se osloni na Italijane na račun Nema-
ca. Pjetromarkijev neuspeh da shvati ovu činjenicu prikrio je tešku istinu da su sporazumi
potpisani 19. juna sa Hrvatskom bili, sa italijanske tačke gledišta, velika greška. Oni su se
oslanjali na lažnu pretpostavku da će NDH biti u stanju da uđe u napuštene oblasti sa
sposobnom administracijom i snažnom vojnom silom. Isto toliko je bilo nesigurno obe-
ćanje vlade u Zagrebu da će zaštititi strateške železničke pruge i smiriti Srbe. Kad su pred-
stavnici hrvatske vlasti ušli u evakuisane oblasti potpuno nepripremljeni da se suoče sa
hiljadama problema i pretnjama na koje su naišli, preklinjali su Italijane da odlože svoj
odlazak606 (kao što je to Pjetromarki predvideo). To je NDH predstavilo u ružnom svetlu, a
potvrdilo uverenje Druge armije o nesposobnosti Hrvatske. Hrvati više nisu zahtevali da
se italijanske trupe evakuišu. Druga armija je, međutim, odgovarajući važnim strateškim
potrebama, odlučila da povuče trupe, štoje bio korak koji je ostavio srpsko stanovništvo
bez zaštite. U skladu sa naredbom iz Rima da koristi hrvatske trupe,607 Druga armija je u
septembru sklopila sporazume sa NDH da se stvori „ustaška teritorijalna milicija", što je
odmah izazvalo protest italijanskih komandanata. Jedan od njih je naglasio da to „pred-
stavlja opasnost po nas zato što su Hrvati naši neprijatelji".608 U Foči, u kojoj su Hrvati za-
menili Italijane, ustaše su umesto da otpočnu razgovore sa četnicima ove napali i streljali
zarobljenike. Četnici nisu oklevali da odgovore na isti način.609

Italija je oslabila svoj ugled u Hrvatskoj i zbog navike da imenuje partijske aparatčike
da rukovode novinskom agencijom „Stefani" i nadgledaju širenje propagande. Njihov uti-
caj na hrvatski radio i filmove bio je praktično zanemarljiv.610 Rim nije našao odgovarajući
odgovor na antiitalijansku kamapanju u Dalmaciji koju su provodili Hrvati na visokim polo-
žajima pod vodstvom ministra spoljnih poslova, Mladena Lorkovića. Bile su uhvaćene kraj-
nje uznemiravajuće poruke u kojima se navodilo daje postignut sporazum između nekih
oficira hrvatske vojske i partizana u Hercegovini, a u cilju uništenja četničkih jedinica koje
su organizovali Italijani.611
Pošto je potpuno otuđila od sebe obe okupacione snage Osovine, NDH nije uživala
nikakvu podršku izvan zemlje osim od strane Musolinija, Hitlera i fanatika koji su ih okruži-
vali. Nemački vojni vrhovi u Hrvatskoj bili su potpuno razočarani režimom i njegovim bez-
brojnim surovim zločinima. Nedisciplinovana vojska i potpuna neefikasnost sveli su podrš-
ku javnosti na grupu fanatičnih ustaša i gurnuli zemlju u ekonomsku propast. U beznađu,
Glez je razmišljao o Mačeku kao alternativi za Pavelića, kako bi na taj način obezbedio

604 PP, Dnevnik, 12. juli 1942.

605 PP, Dnevnik, 15. maj 1942.
606 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 16, m e m o r a n d u m Pjetromarkija za Ćana, 2. juli 1942.
607 Milazzo, The Chetnik Movement, 99.
608 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 611.
609 C u z z o J I terzo anno", 358.
610 ACS, Minculprop, b. 3132, general Pječe Polvereliju, 7. oktobar 1942.
611 A S M A E , GABAP, b. 37, m e m o r a n d u m Pjetromarkija, 15. septembar 1942.
vernost hrvatske „ćutljive većine". To je predstavljalo anatemu za Italijane. Sa stanovišta
Rima, Maček je bio odlučan antifašista i nepopravljivi dalmatinski iredentista.
Iznad svega, nemački generali, posebno oni austrijskog porekla, još uvek vođeni hab-
zburškim sećanjima, protivili su se uplitanju omrznute Italije u njihov Grossdeutschraum.
Pošto su Italijane smatrali gotovo olovnim vojnicima, nije im padalo na pamet da sarađuju
sa Drugom armijom kako bi nametnuli program reforme koji bi bio zajednički smišljen u
Zagrebu. Da je to zavisilo od njih, nemački generali bi jednostavno zaveli vojnu diktaturu
i poslali Italijane kući. U skladu sa Hitlerovom sklonošću da prihvati uveravanja Slavka Kva-
ternika da Hrvati nisu bili Sloveni, već da su potekli od Gota,6'2 generali Vermahta bili su
spremni da organizuju seljačko-vojničko društvo kao način za povećanje poljoprivredne
proizvodnje za Nemačku i kao barijeru za širenje komunizma.613 Ali, Hitler nije bio spre-
man da promeni politiku koju je odredio u julu 1941. godine: podršku Pavelićevom režimu
i uništenje Srba i Jevreja.614 Druga armija nije bila raspoložena da menja svoja gledišta,
pošto su italijanski generali sumnjali da iza svake nemačke reči stoji zavera smišljena sa
NDH, sa ciljem da se pregaze njihova „prava". Van svake sumnje bio je opšti stav do koga
su stigli nezavisno jedni od drugih: Hrvatska nije zasluživala ništa bolje nego da joj se na-
metne vojna diktatura.

U Jugoslaviji, italijanski „Čelični pakt" sa Nemačkom pretvorio se u hladni rat. „Dru-

garske" vojne rasprave na Balkanu bile su stalno ometane neiskrenim razgovorima, pri-
krivanjem, sumnjom i podsmehom. Nemački vrhovnici u Hrvatskoj - Kaše, Ler i Glez fon
Horstenau - sastavili su dugački spisak prigovora protiv Druge armije. Među njima je bila
i optužba za podsticanje nepoverenja u Hrvate, za zavereničke planove da se ukine neza-
visnost NDH, za saradanju sa četnicima da se okupiraju ključne fabrike oružja i titanijuma
i za ohrabrivanje Hrvata da zanemare regrutovanje u vojsku. Najgora od svih, bila je optu-
žba protiv Druge armije da nije uradila ništa da zaštiti železničku prugu Sarajevo - Mostar
od partizanskih napada.615

Roatino lukavo pretvaranje koje je stalno mučilo Nemce, nije moglo da spreči sna-
žnog osovinskog saveznika od nasrtaja na prerogative Italije. Krunski primer za ovo bio
je kada su Nemci upali u Hrvatsku luku Ploče na italijanskoj strani demarkacione linije, sa
ciljem da poprave brodogradilište i izgrade plovni kanal do Neretve, gde se boksitna ruda
tovarila na putu za Nemačku. Kapital se ulagao u tu svrhu sve vreme, dok je ozloglašena
organizacija Todt, produžena ruka nemačke države zadužena za prikupljanje radne snage
na okupiranim teritorijama, obezbeđivala radnike kako bi Geringovim fabrikama (Göring
Werke) olakšala pristup do bogatih boksitnih nalazišta i šuma u unutrašnjosti zemlje.
Za ovu akciju Italijani su saznali tek 7. aprila 1942.
Kada su patizani početkom maja napali brodogradilište, hrvatska Crna legija, pod
komandom pukovnika Francetića, pokušala je na podsticaj Nemaca da preuzme civilnu

612 Hitler je ovako govorio o Hrvatima: Da su Hrvati deo Rajha, oni bi nama služili kao verne p o m o ć n e trupe
nemačkom Fireru, da nas prate na našim pohodima. Sta goda da se dogodi, ne treba sa njima postupati
kao što to sada čini Italija. Hrvati su ponosan narod. Treba ih direktno vezati za Firera zakletvom lojalnosti."
H. R.Trevor-Roper, Hitler's Secret Conversations 1941-1944 (1953), 115.
613 Enzo Collotti,„Penetrazione economica e disgregazione statale: premesse e conseguenze dell'aggressione
nazista alla Jugoslavia", u The Third Reich and Yugoslavia, 1933-1945 (1977), 301.
614 NAW, T-501, 264, 1193, Glezov izveštaj, 10. jula 1941; DGFP, D, 13, 113-115, Kaše Ministarstvu inostranih
dela, 10. jula 1942.
615 Broucek, Ghise von Horstenau, 162.
vlast u oblasti Ploča.616 Ova akcija predstavljala je povredu sporazuma između Hrvatske i
Italije kojim se zabranjivalo prisustvo hrvatskih vojnih snaga u drugoj zoni. General Đuze-
pe Amiko, komandant divizije Marche, otvoreno je saopštio ustašama da napuste Ploče,
dok je general Dalmaco gledao sumnjičavo na sve veću ustaško-nemačku vojnu saradnju
u oblasti Mostara, što je pretilo da otuđi Jevđevića i na taj način ponovo otvori Hercegovi-
nu za partizanski prodor.617 Ali, sam Roata delimičnoje ukinuo taj sporazum. S obzirom da
mu je bila potrebna nemačka pomoć u transportu zaliha za svoje trupe u oblasti Mostara,
kao i sirovine neophodne za rad italijanskih fabrika u Kotoru, potpisao je 28. maja 1942,
sporazum sa Nemcima kojim se privremeno ukidala italijanska vlast u Mostaru.618

Iznenađen neočekivanim hrvatskim upadom u tu oblast, Roata je žurio da popravi

štetu. Uspeo je da ubedi Pavelića da naredi Francetiću i njegovoj legiji da napuste Mostar.
Pjetromarki je predsedavao važnim sastankom između Nemaca i Italijana u Rimu u nasto-
janju da se za to nađe rešenje. Odlučeno je da će Italija uputiti mašineriju za izgradnju
lučkih postrojenja i dati obezbeđenje, dok će Nemci i Hrvati graditi puteve za vezu i održa-
vati železničku prugu.619 Đuzepe Gorla, italijanski ministar javnih radova, navodi u svojim
memoarima da je nastojao da spreči isporuku skupe mašinerije i zaustavi nemačke radove
na isušivanju, ali da mu Musolini, pod Geringovim pritiskom, nije pružio podršku.620 Pošto
su Nemci lako mogli da iznajme lučke usluge u Splitu, njihova odluka da grade luku u Plo-
čama otkriva nameru da obezbede za sebe izlaz na Jadransko more.621 Pjetromarki je ne-
mačku odluku da gradi luku povezao sa organizacijom Todt u Berlinu: „Nije bila u pitanju
periferna politika proaustrijskih elemanata (Kaše i fon Horstenau) koji žele da potkopaju
naš položaj u Hrvatskoj, već uputstvo iz centra (Berlin)."622 Novi spor nastao je kada su
Nemci, uprkos oštrim italijanskim prigovorima, otvorili nemački konzulat u Dubrovniku.
Pošto je time osigurao stanicu za prisluškivanje na Jadranu, Gestapo je počeo da širi gla-
sove da je Nemačka podržavala hrvatsku aneksiju Dalmacije.623 Italijani su bili ošamućeni
ovim neočekivanim i brzim nemačkim upadima. Tokom dve generacije, Italijani su nastoja-
li da spreče neprijateljski Drang nach Osten da stigne na jadransku obalu, da bi sada njihov
osovinski saveznik istakao zastave u Pločama i Dubrovniku.624

Sukob u Pločama bio je samo jedan primer nemačkog prodora. Gomile savetnika,
finansijskih agenata i esesovaca pohrlile su u Hrvatsku. Südosteuropa Gesellschaft-predu-
zeće koje je bilo aktivno u Jugoslaviji još pre rata, prekrilo je privredu zemlje sa ciljem da
koristi sirovine koje su bile neophodne nemačkoj ratnoj industriji.625 Sa mnogo manjim ka-
pitalom, italijanski finansijeri stigli su sa zakašnjenjem i tako praktično ostali praznih šaka.

616 NAW,T-821, 53,661-664, nepotpisan izveštaj, 21. maj 1942.

617 NAW,T-821, 55, 556-557, Dalmaco Roati, 9. juni 1942.
618 NAW,T-821,410,10-13, m e m o r a n d u m Robotija, bez datuma.
619 O d d o n e Talpo,„Porto Ploče: Tentativo tedesco di affaciarsi in Adriatico (1942), Rivista Dalmatica, 70 (1999):
145-51. Pjetromarki tvrdi da je i on obezbedio Italiji pravo da gradi sporedne železničke pruge. PP, Dnevnik,
1. juni 1942.
620 Giuseppe Gorla, L'Italia nella seconda guerra mondiale: Diario di un milanese, ministro del Re nel Governo Mus-
solini (1959), 10. avgust 1942, 337-338.
621 Amoretti, La vicenda italo-croata, 89.
622 PP, Dnevnik, 23. juni 1942.
623 DDI, IX, Vili, 646, Pjetromarki Ćanu, 23. juni 1942; A S M A E , GABAP, b. 36, Bastianini Pjetromarkiju, 9. juli
1942.
624 Cuzzi,„l Balcani problemmi di un'occupazione difficile", 357.
625 Collotti e Sala, Le potenze dell'Asse e la Jugoslavia, 125-131.
Propaganda koju su širili nemački „agitatori" i „špijuni" i koja je ukazivala na suprotnost iz-
među italijanske ležernosti i nemačke radne etike i discipline, još više je potresla Italijane.
Nijedan član Osovine nije bio u stanju da uobliči valjano rešenje u pogledu hrvat-
ske vlade. Obe države su bile razočarane njenom nepopularnošću, korupcijom i nasiljem.
Glavna odgovornost u pogledu reformi, kako je to bilo predviđeno postojećim ugovori-
ma, ležala je na strani Italije. Ali, kako je italijanska moć slabila, odgovornost za to pala
je na Nemce koji su se saglasili sa Italijanima da će bez potpunog preuređenja Hrvatske
države i uklanjanja ustaša, pobeda nad partizanima ostati samo pusti san.
Međutim, Hitler nije bio spreman da posluša svoje vrhunske vojne savetnike u Jugo-
slaviji. Neuznemiren ustaškim zločinima, pridružio se Musoliniju kao Pavelićev anđeo ču-
var. Tvrdeći da je hrvatski suverenitet bio nedodirljiv, Firer je zanemario svaku ideju koja
je dovodila u pitanje Poglavnikov monopol nad vlašću. Pošto je takođe morao da vodi
računa o Dučeovom egu, Hitler nije bio spreman da izmeni službeni nemački stav da je
Hrvatska bila italijanska obaveza. To je bilo komično. Nemci nisu učinili ništa da ukinu de-
markacionu liniju - prvobitno smišljenu kao privremenu meru da osovinske armije ostanu
odvojene - štoje sprečilo Italiju da preuzme kontrolu nad hrvatskim delovima istočne Bo-
sne. To je izazvalo oštar prigovor komande Druge armije. U stvari, privredni pljačkaši pra-
ćeni domobranima koje su obučili Nemci, već su se okupljali u italijanskim okupacionim
zonama zapadne Bosne i Hercegovine. Ali, Hitlerovo obećanje da će poštovati Hrvatsku
kao spazio vitale Italije bilo je dovoljno za Dučea i njegovo Ministarstvo spoljnih poslova.
Oni se nisu mogli suočiti sa činjenicom da Firer nije bio čovek od reči.
VI Četnici, Jevreji i partizani
Nesiguran prijatelj i odlučan neprijatelj

Glavna italijanska letnja ofanziva u 1942. godini, bila je operacija Velebit, započeta
16. jula. Njen prvobitni cilj bio je da stvori bezbednosnu zonu s one strane dalmatinske
granice, protiv partizanskih upada i napada na železničku prugu koja je vezivala Rije-
ku i Split. Ona je bila od velikog značaja za prevoz vojne opreme i hrane u Dalmaciju.
Borbe su bile oštre i praćene mnogim zločinima. U nameri da obezbedi dalmatinsku
granicu, Druga armija je nastojala da stvori sigurnosnu zonu u kojoj ne bi bilo partiza-
na. Nameravala je da to učini metodima spaljene zemlje što bi im uskratilo„svaku mo-
gućnost boravka u krajevima okupiranim od strane Italije".626 U odgovoru na paljevinu i
pljačkanje sela, partizani su streljali, zarobljavali i ranjavali italijanske vojnike. Musolini
je na to uzvratio naredbom Drugoj armiji da koristi „pravo odmazde" koje je dopuštalo
streljanje zarobljenih partizana.627
U toku borbi, italijanske trupe držale su se veoma dobro, iako je u Rimu postojala za-
brinutost u pogledu discipline u vojsci. Đovani Host Venturi, ministar saobraćaja, rekao je
Musoliniju: „Stvari se zaoštravaju; ako se tako nastavi Druga armija će biti boljševizirana.
Ima oficira koji bi sa zadovoljstvom bacili svoje širite u lice svojih komandanata." Musolini
je uzvratio: „Rekao sam Roati da se, nakon što je preuzeo komandu nad Drugom armijom,
stanje nije stabilizovalo, već pogoršalo." Host Venturi je uzvratio: „Odgovorili ste ljuba-
znim rečima." Pjetromarki, koji je zabeležio verziju Host Venturijevog razgovora, primetio
je Dučeovu uzdržanost da kritikuje Roatu ili da sam preuzme neku inicijativu. Pjetromarki
je sa žaljenjem zabeležio male epizode koje je on smatrao prikladnim primerima za pogor-
šanu situaciju. Na primer, on beleži da se major čiju su jedinicu iz zasede napali partizani
i zarobili, „onesvestio i da je bio ispljuvan", Bastianini koji je priznao da postoji nepredvi-
dljiva situacija, stalno je tražio od Rima da uputi nove trupe i vršio pritisak na Musolinija
da poseti Split. „Da bi ga ubili?", zapitao se Pjetromarki koji se potom zalagao da general
Gastone Gambara zameni Roatu.628
Pored smišljanja ratne strategije, Roata je, po običaju, trošio mnogo vremena da urav-
noteži suprotstavljene ciljeve svojih tzv. saveznika koji su pretili da ugroze njegov glavni
cilj - održavanje italijanskog premoćnog položaja. Bio je posebno ljut zbog zahteva koji
mu je nametao Rim da osigura saradnju Srba i Hrvata sa Italijanima. Jednako neprijatno
bilo je prisustvo hrvatskih „legionarskih divizija" koje su bile pod nemačkom komandom.
Politika podrivanja vojnog jedinstva nije mu dozvolila da se u potpunosti koncentriše na
operacije na terenu. Ipak, koalicija Osovine opstajala je sasvim dobro u nastojanju da us-
postavi kakav-takav red u Bosni i Hercegovini do kraja leta 1942. U očišćenim krajevima
četnici su brzo uspostavili stvarnu političku vlast. Novi regruti i brojni prebezi iz partizanskih

626 NAWT, T-821,63, 843, Armelini Superslodi, 2. avgust 1942.

627 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), 572-573.
628 PP, Dnevnik, 1. juni 1942.
redova popunili su njihove redove.629 Tek što su Italijani potvrdili svoju nameru da se povu-
ku sa širokih prostora hrvatske teritorije, činjenica koja je uveliko uznemirila četnike, teško
sklopljeno savezništvo, uz neophodnu pomoć Vermahta, uspelo je da partizanima nanese
niz teških poraza. Pošto su mnoge oblasti očišćene od partizana, Mihailović je dobio retku
priliku da okupi široko razbacane četničke snage pod ujedinjenu komandu. Najveći deo
Srba, odanih njegovom pokretu, bio je saglasan u nekim ključnim stvarima. Želeli su da
obnove Jugoslaviju, ali su takođe nastojali da obeleže oblasti koje bi približno odgovarale
Velikoj Srbiji u pobunjenoj višenacionalnoj kraljevini; to je zahtevalo prinudno iseljavanje
Hrvata i muslimana iz proširenog homogenog srpskog jezgra. Ostale etničke grupe u biv-
šoj Jugoslaviji bile bi pozvane da učestvuju u „federalnoj" strukturi u kojoj bi dominacija
Srba bila nesporna. Poriv da se kazne hrvatski i muslimanski „podstrekači" aprilske izdaje
(poraz jugoslovenskog otpora protiv sila Osovine), kao i da se osveti ustaškim zločincima
odgovornim za masovno ubijanje Srba, tinjao je ispod svih pisanih izjava.

Pod zastavom srpskog šovinizma, Mihailović je sazvao sastanak četničkih vođa u bli-
zini Pustopolja 22. jula, na kome je osudio Nedićev režim u Beogradu zbog potčinjenosti
Nemcima, odbacio saradnju sa njima i označio NDH kao smrtnog neprijatelja. Prema jed-
nom od Mihailovićevih pristalica kojije održao govor četničkim vođama u obližnjem Trebi-
nju 23. jula, Mihailović je izjavio da „srpske teritorije moraju biti očišćene od svih katolika
i muslimana. Na njima mogu živeti jedino Srbi. Proteraćemo ih i sve uništiti bez izuzetka
i milosti."630
Mihailovićeva kontrola nad šarolikom gomilom četničkih vođa, od kojih su najveći
broj sačinjavali Srbi-prečani, jedva da je bila nešto više od oštre nacionalističke retorike.
Kao samostalni ratnici, oni su smatrali Mihailovića samo za neophodnu očinsku figuru
sposobnu da ozakoni njihov stav u očima stanovništva, pošto je on predstavljao kralja
i Saveznike.631 Zbog toga su se četnici borili ili ostajali po strani, ako je tako njima odgo-
varalo, a ne po njegovoj komandi. Postoje Mihailović imao teškoća da uveri svoje oficire
da prihvate zajednički plan borbe, oni su nastojali da odaberu sopstvenog protivnika iz-
među partizana, muslimana ili Hrvata. Mnogi četnici, ratari-ratnici, s druge strane, bili su
najčešće seljaci lišeni političkog opredeljenja, ili plemenski ljudi koji su želeli da ih Hrvati i
partizani ostave na miru, budući da su lepo prihvatili Italijane kao branitelje svojih doma-
ćinstava od ustaških pljački. Ali, kako je vreme prolazilo, surovost gerilskog rata išla je na
ruku politički opredeljenim prečanima i crnogorskim vođama koji su u Mihailoviću videli
Mesiju koji će ih dovesti u obećanu zemlju, etnički čistu Veliku Srbiju. Međutim, u trenutku
trijumfa, pokazale su se njihove najveće slabosti. Odsustvo discipline među komandan-
tima bilo je ogromno. Lokalni regruti, okrenuti svojoj zemlji i selu, često su odbijali da
napuste svoje okruge.

Za razliku od četnika, koji su bili skloni da spasavaju svoje živote tako što su povreme-
no odlazili kućama i iz daljine posmatrali događaje, partizani, čak i kad su bili u najvećoj

629 Milazzo, The ChetnikMovement, 76.

630 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 448-50; NAW, T-821,347,820-23, izjava Draže Mihailovića,
16. juli 1942. Kratak italijanski izveštaj o sastanku četnika može se naći u U S S M E , M-3, b. 51, deo izveštaja
VI armijskog korpusa, 7. avgust 1942; Milazzo, The Chetnik Movement, 94-95.
631 Pavlowich, Yugoslavia, 148. Na suđenju Mihailoviću koje je objavila jugoslovenska vlada, za sastanak koji je
održao Mihailović se kaže da se desio 13. jula 1942, u selu Avtovac u Hercegovini. Ovaj zvaničan izveštaj na-
vodi da je Mihailović kontrolisao događanja i ukazuje na jači lanac komande u četničkim redovima, nego
što se to vidi iz italijanskih izvora.
krizi, obećavali su borbu do kraja. Izuzev iskusnih ratnika pod Titovom direktnom koman-
dom, partizani nisu predstavljali jedinstvenu snagu, već su bili rastureni širom zemlje - od
Slovenije do Crne Gore - operišući nezavisno jedni od drugih. Otpor je dobijao različite
oblike. U ruralnim okruzima, partizanske gerilske grupe sukobljavale su se sa italijanskim
snagama reda, dok je u urbanim krajevima njihova aktivnost bila skrivenija i posvećena
širenju propagande. Pošto je bio prikovan u planinama na crnogorsko-hercegovačkoj
granici, Tito je često gubio dodir sa ovim udaljenim partizanskim operacijama. Kada je
reorganizovao svoje politički doktrinirane veterane u udarne brigade, partizanski vođa je
doneo izuzetno važnu odluku. Da bi privukao muslimane i Hrvate u jedinice koje su bile
sastavljene mahom od Srba, on je, 22. juna, otpočeo „dugi marš" iz Crne Gore u zapadnu
Bosnu, središnju oblast iz koje je mogao da organizuje i koordinira raštrkani partizanski
pokret. Ovaj marš dug preko 300 km, trajao je čitavo leto i išao je u pograničnim linijama
između nemačkih i italijanskih zona, kroz praktično nenastanjenu teritoriju.

Tokom njihovog marša, partizani su otuđili velike delove seljaštva paleći četnička
sela i streljajući klasne neprijatelje. Lišeni stalnog snabdevanja, oni su pljačkali imanja i
otimali stoku od seljaka koji su odbijali da ih snabdeju oružjem i hranom. Stanovništvo je
mogla da bira: ili da im se pridruži ili da bude obeleženo kao saradnik okupatora, kao ne-
prijatelj „narodne volje".632 Komunističke vođe učinile su ozbiljnu grešku što su se zalagale
za radikalne revolucionarne mere. To je dalo priliku četnicima da marksizam označe kao
tuđinsku ideologiju koja je pretila malim posedima i načinu života nezavisnog seljaštva
koje je živelo na jugoslovenskom prostoru. Snaga partizana bila je takođe umanjena gu-
bitkom pristalica koje su, osećajući poraz, prešle na stranu pobedonosnih četnika. Ipak, u
poznu jesen 1942. godine, Tito je uspeo da dođe do malog grada u severozapadnoj Bosni
- Bihaća, u kome je ustanovio sedište Narodnooslobodilačkog pokreta. Posle njegovog
dolaska, raspoloženje je počelo da se menja. Teško pogođeni porazima i masakrima, Srbi
koji su živeli u zapadnoj Bosni zagrejali su se za partizansku stvar.

Dobrovoljno italijansko povlačenje iz isturenih položaja u Bosni i Hercegovini bio je

bogom dani poklon partizanima. Na novostvorenom širokom prostoru, Tito je bio uveren
da će biti u stanju da preduzme mere i suoči se direktno sa četnicima. Pošto mu je bila
važnija pobeda nad četnicima nego nad okupatorom, on je retko silazio iz svog sigurnog
planinskog uporišta u gradove ili bogatu ravnicu NDH kako bi se direktno suočio sa sna-
gama Osovine.
U naglašenom kontrastu sa četničkim stavom da se zadrže kod svojih domova, par-
tizani su bili spremni da putuju daleko kao pokretne jedinice pod oštrom disciplinom nji-
hovih komandanata. Dok su četnički regruti između borbi ostajali u svojim domovima,
partizani su očvrsli kao ratnici u stalnim borbama i nemaštini. Kad se bitka prenosila na
druge oblasti, četnici su često napuštali svoje jedinice, dok su partizanske udarne trupe
poslušno sledile neprijatelja u udaljene krajeve ili se povlačile u punom poretku. Četničke
bande i njihove vođe sve više su podsećali na pljačkaše sklone otimačini i masakru etnič-
kih neprijatelja. S druge strane, partizani, podstaknuti idejom pravednosti, bili su u stanju
da se organizuju kao efikasnija borbena snaga i nakon teških gubitaka.

Dobivši trenutke odmora, komunističko vodstvo počelo je da menja svoj politički

stav od beskompromisnog marksizma-lenjinizma i revolucije do onog o bratstvu, etničkoj

632 Mario Dassovich, Fronte jugoslavo 1943, (2000), 10.

solidarnosti i zajedničkoj patriotskoj borbi da se zemlja oslobodi od strane dominacije.
Od jednake važnosti bila je i novoprihvaćena taktika ratovanja. Slično modelu nove armi-
je Olivera Kromvela, proleterske brigade i „udarne trupe" stvorili su i predvodili politički
komesari zaduženi za političko obrazovanje novih regruta koje je privukla nova politika
komunističke partije. Desetkovani Srbi su pozdravili partizanske „drugove" kao svoje nove
zaštitnike. Lepo su ih primili i katolici i muslimani koje su opet, branili od osvete pravo-
slavnih ratnika. Razočarani ustaškim krvoprolićem, Hrvati su postepeno pristupali u parti-
zanske redove pošto je srpsko komunističko vodstvo pazilo da ne optuži čitavo hrvatsko
stanovništvo za grehove pojedinaca. Partizani su bili jedina politička snaga u Jugoslaviji
koja je odbijala da regrutuje ljude na verskoj osnovi i koja je uvek izgledala kao da se na-
lazi na strani nesrećnih - onih koji se bore za svoje živote i imovinu protiv eksploatatora,
istrebljivača i osvajača. Na kongresu u Bihaću, održanom 26. novembra 1942, rečeno je da
je Narodnooslobodilački pokret bio široko podržan izraz patriotizma, a ne oruđe komunis-
tičke revolucije.633

Tokom svih ovih partizanskih lutanja, Italijani nisu raspolagali efikasnom obaveštaj-
nom službom koja bi mogla da odredi kretanje Titove vojske. Obaveštajaca je bilo malo.
Uhvaćeni propagandni pamfleti opisivali su partizanske ciljeve, ali je čitav pokret ostao
fantomska snaga koja je napadala u neočekivanim trenucima. General Đovani Espozito je
pisao: „Naš rat je rat bez zone iza fronta... Mi udaramo u prazno."634 Kako bilo, Palata Kiđi
našla se u još dubljoj magli kad se radilo o prirodi partizanskog pokreta. U junu, Pjetromar-
ki je pisao: „Jedan od partizanskih pobunjenika, neki Tito, Jevrejin..."635 Što se tiče Italijana,
njihova šarolika saradnja sa četnicima u ratu protiv partizana, pokazala se uspešnom u
oblastima koje su se nalazile pod kontrolom Druge armije. Štiteći Srbe od novih progona,
Italijani su bili u stanju da obnove snabdevanje hranom u siromašnim i neplodnim kraje-
vima. Oni su takođe pružili progonjenim Srbima fizičku zaštitu protiv partizana i ustaških
ubica, štoje navelo veliki broj sitnih seljaka da izbegavaju sukobe sa okupacionim vlasti-
ma. Njihove ratne vođe koristile su italijansku vezu da obezbede oružje za borbu protiv
domaćih protivnika, a na kraju čak i protiv samih Italijana.
Da bi uskladili svoje stavove i izgladili nesporazume, četničke vođe i italijanski gene-
rali često su se sastajali. Otvorene razgovore neretko je zamenjivala dvoličnost. Ključna
ličnost bio je navodni italijanski saveznik Jevđević, za koga se znalo daje bio odgovoran
Mihailoviću. Jevđević nije bio potpuno neprijateljski raspoložen prema omrznutim Hrvati-
ma, a nije zanemario ni Nemce, iako su oni uhapsili njegovu majku, sestru, ženu i taštu.636
Jevđević se čak ponizio obrativši se muslimanima, iako ih je smatrao nevernicima koji za-
služuju sve najgore.
Jevđević i poznati advokat Trifunović, predložili su 9. i 10. septembra, Roati da Itali-
jani i četnici povedu operaciju širih razmera protiv partizana u severnoj Dalmaciji i Lici,
koja je trebalo da počne u planinskim krajevima zapadne Bosne, u blizini Titovog skro-
višta. Roati je plan izgledao izvodljiv, ali mu je iz Vrhovne komande rečeno da mora
prethodno da obezbedi saglasnost Zagreba i dozvoli hrvatskim trupama da učestvuju u

633 Tumačenje Tita i partizana u o v o m delu, preuzeo sam uglavnom iz Stevan Pavlowich, Yugoslavia, 134-137.
U svojoj studiji o Jugoslaviji u ratu, Pavlović daje izvanredno upečatljive i objektivne opise ljudi, pokreta i
događaja.
634 AVII, b. 93, izveštaj generala Espozita, bez datuma.
635 PP, Dnevnik, 25. juni, 1942.
636 A S M A E , GABAP, b. 32, Kaštelani za FM, 13. oktobar 1942.
tim operacijama.637 Roata se sreo sa Pavelićem 19. septembra, i, kao što je i pretpostavljao,
saznao da Poglavnik nije bio spreman da prihvati predlog o učešću četnika u vojnim ope-
racijama na hrvatskom tlu.638
Dvojica četničkih vođa sreli su se ponovo sa Roatom 21. septembra. Trifunović je tvr-
dio da je on, a ne Mihailović, bio zadužen za operacije u Bosni i Hercegovini. On je bez za-
zora rekao da su Srbi koji su tamo živeli bili toliko zahvalni zbog italijanskog dobročinstva
da će zanemariti svaku „Čičinu" naredbu i da će se okrenuti svojim dobročiniteljima.639
Njegov saborac Jevđević, obećao je da će poštovati hrvatski suverenitet, što je izgleda pro-
maklo Roati, pošto se i on bunio protiv takve obaveze. Verovatno je general Dalmaco bio
pomalo naivan u vezi sa četničkom lojalnošću, što nije bio slučaj sa generalom Roatom
koji je tačno znao šta je bio njihov cilj. Koristeći se uhvaćenim porukama čiju su šifru pro-
valili italijanski i nemački šifranti, Roata je znao da da su se četnici zalagali za velikosrpski
nacionalizam i zahtevali granice koje će ugroziti italijanski spazio vitale. Pošto je imao u
rukama izveštaj o sastanku u Pustopolju, Roata nije gajio iluzije da će se Jevđević, ukoliko
dođe do akcije, pre okrenuti Mihailoviću nego njemu. U stvari, tražeći italijansku podršku
za posleratnu obnovu Jugoslavije, Trifunović je predviđao da će Srbija biti proširena pri-
pajanjem Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Trifunović je priznao da su Mihailović i njegovi
sledbenici bili pod pritiskom od strane kralja Petra i britanske vlade da pojačaju gerilske
operacije protiv Osovine. Po Jevđevićevim rečima, Mihailović će se okrenuti protiv Italije u
nekoj dalekoj budućnosti, „kad Rusi budu ušli u Budimpeštu, a Englezi u Sofiju."640

Odbijajući da prihvati bilo kakvu pisanu obavezu, Roata je obavestio Trifunovića i

Jevđevića da Italija neće prihvatiti posleratne četničke ciljeve; tražio je da se oni bore za
„isključivo antikomunističke ciljeve" i odbacio bilo kakvu političku akciju uperenu protiv
Hrvata.641 Roata je bio svestan četničkih veza sa Nedićem, što su dva srpska pregovarača
priznala,642 iako italijanskom generalu nije bilo jasno koliko je Mihailović bio blizak sa Ne-
dićem.643 On je nastojao da odredi oblasti i prilagodi politiku Osovine prema postojećim
okolnostima time što će Nemci sarađivati sa Nedićem u Srbiji, a Italijani sa četnicima u
Hrvatskoj.644 Ipak, Roatin otvoreni razgovor nije privoleo četničke vođe da odustanu od
politike čiste i proširene srpske države. On takođe nije bio u stanju da izvuče od njih obe-
ćanje da će se uzdržati od napada na muslimanske i hrvatske civile.645 Bilo je očevidno da
je nepoverenje između Roate i četničkih vođa raslo. Trifunović je prigovorio Roati zbog
njegovih sumnji u motive četnika, dok je italijanski komandant bio neraspoložen zbog
četničkih veza sa Mihailovićem i izveštaja o nekontrolisanom ponašanju Srba.646 Ipak, on
je odlučio da ne dozvoli da ih Hrvati okrenu protiv njega.647

637 NAW, T-821,63,690-693, Roatin susret sa Trifunovićem, 10. septembar 1942.

638 Milazzo, The Chetnik Movement, 97-98.
639 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin susret sa Trifunovićem i J e v đ e v i ć e m , 21. septembar 1942.
640 U S S M E , M-3, b. 51; deo izveštaja VI armijskog korpusa, 7. avgust 1942; NAWT, T-821, 252, 299, Kaštelani za
MFA (prevedeno na nemački), 23. avgust 1942.
641 NAW, T-821,31,351-353, Roatin susret sa Trifunovićem i J e v đ e v i ć e m , 21. septembar 1942; A S M A E , GABAP,
b. 26, m e m o r a n d u m Superslode, 4. juli 1942.
642 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin izveštaj o njegovim razgovorima sa četničkim vođama, 23. septembar 1942.
643 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin izveštaj o četničkoj miliciji, 26. septembar 1942.
644 U S S M E , M-3, b. 89, Roatin izveštaj o njegovim razgovorima sa četničkim vođama, 23. septembar 1942.
645 Milazzo, The Chetnik Movement, 107.
646 U S S M E , M-3, b. 54, Roata V armijskom korpusu, 18. septembar 1942.
647 U S S M E , M-3, b. 89, izveštaj pukovnika Kara o njegovim razgovorima sa Trifunovićem i J e v đ e v i ć e m i novina-
rom Grđićem, 22. septembar 1942.
 U narednom susretu sa Roatom, 5. decembra, Jevđević je počeo da nagađa šta bi mo-
glo da se desi. U slučaju poraza Osovine, hrvatska država bi se raspala. Sami četnici ne bi
bili u stanju da uspostave zakon i red. Ukoliko bi ih Druga armija u tome pomogla, nijedan
Srbin ne bi prigovorio italijanskom zadržavanju Dalmacije nastanjene Hrvatima. Roata je
stavio do znanja da neće ulaziti u bilo kakve rasprave ukoliko se polazi od pretpostavke da
će se rat završiti porazom Osovine.648 Ne uznemiravajući se zbog toga, Jevđević je izvestio
da je Mihailović izjavio: „Dani Osovine su odbrojani." Kako bi izbegle kapitulaciju i krah
Osovine, italijanske trupe treba da se udruže sa četnicima da bi porazili partizane i sprečili
Sovjete da dođu na Balkan. U prijateljskom jadranskom susedstvu, Italija će imati položaj
primus inter pares. Međutim, bez obzira na Roatino gledište, Mihailović je u odlučnom anti-
italijanskom stavu upravo uobličio sliku novostvorene Jugoslavije koja će odbaciti moguć-
nost da Italija zadrži makar i najmanju teritoriju u Dalmaciji.649

Roata je, nesumnjivo, verovao da je Mihailović bio izdajnik i da će začas okrenuti leđa
Italiji. Ipak, sve dok su četnici vodili borbe protiv komunističkog neprijatelja, oni su bili
korisni saveznici. Bez obzira koliko Pjetromarki kršio ruke nad ovim pitanjem, italijanski ge-
neral je dobio Musolinijev nevoljni pristanak da sarađuje sa Trifunovićevim odredima.650
Procene o broju četničkih boraca u italijanskoj okupacionoj zoni krajnje su različite. Jevđe-
vić je tvrdio da je imao na raspolaganju 28.000 sledbenika; italijanski izvori tvrde da je taj
broj porastao od 11.000 krajem leta 1942, na 20.000 početkom 1943.651

Izbačeni iz igre

Među verskim grupama u Jugoslaviji, muslimansko stanovništvo je verovatno bilo

najranjivije jer je imalo samo nekoliko oružanih grupa koje su mogle da zaštite njihove
zajednice od mnogobrojnih neprijatelja u njihovoj okolini. Njih su naročito mrzeli Srbi za
koje su oni predstavljali ostatke omrznute turske vladavine. U Bosni, Hercegovini i u San-
džaku, vekovi političkih i verskih neprijateljstava između hrišćana i muslimana bili su zaoš-
treni tokom Prvog svetskog rata kada su mnogi bosanski muslimani prišli austrougarskim
armijama čiji su vojnici podvrgnuli Srbe surovoj okupaciji.

Muslimanska zajednica trpela je od brojnih deoba. U aprilu 1941, mnogi muslimani

objavili su svoju lojalnost novim hrvatskim gospodarima, srećni što su bili skinuti sa Pave-
lićevog spiska verskih grupa koje je trebalo uništiti. U mostarskom kraju, grupa intelektu-
alaca predvođena dr Ismetom Popovcem nameravala je da stvori vojsku uz pomoć četni-
ka, kako bi ostvarila nezavisnu Bosnu i Hercegovinu. Ali sarajevski muslimani, predvođeni
sveštenstvom Medžlisa, koji su takođe želeli nezavisnu Bosnu, odbacili su ideju o saradnji
sa pravoslavnim Srbima. Još jedna grupa odbacila je Hrvate i zatražila zaštitu Italije. Neo-
bična borba oko kontrole nad muslimanima usledila je između dva formalna saveznika,
Hrvatske i Italije. Svestan da je Mihailović bio pomirljiviji prema muslimanima nego što

648 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 8, Roata Vrhovnoj komandi, 5. decembar 1942.
649 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 9, Pječe za MAE, bez datuma, 1253-1259, D. 10, G.A.
Spechel, za Guvernera, za MAE, 11 februar 1943, 1255-1256, i D. 11, šef Dalmatinskog kabineta za MAE,
Statut: objavio Draža Mihailović, 1. decembra 1942. u Šahovićima, Crna Gora, bez datuma, 1257-1260.
650 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 6, Kavalero Superslodi, 17. septembar 1942,832.
651 Italijani su objavili sledeće brojke: Trifunović je imao 1.320 ljudi koji su zavisili od Druge armije i 6.000 vla-
stitih; J e v đ e v i ć je imao oko 10.000 ljudi na raspolaganju. U S S M E , M-3, b. 89, Aneks Roatinom izveštaju o
četničkoj miliciji, 26. septembar 1942.
su to bili njegovi sledbenici, Roata je nastojao da uspostavi primirje između zajednica,
tako što je pokušao da ujedini italijanskog pristalicu Jevđevića sa Ismetom Popovcem i
Mustafom Pašićem iz Mostara. Ali, ovi pokušaji nisu uspeli zbog neprijateljskog stava tvr-
dokornih pravoslavaca.

U želji da proširi svoju podršku, Roata je razmišljao o zbližavanju između Hrvata i

muslimana, opremljenih i podržavanih od strane Druge armije. Takva koalicija mogla je
da posluži kao koristan pion na balkanskoj šahovskoj tabli, kako bi matirala crnogorske
nacionaliste u Sandžaku i borila se protiv partizana. Ali, njegov naslednik, general Roboti,
nije prihvatio ovu ideju pošto je imao vrlo loše mišljenje o borbenim sposobnostima mu-
slimana. Nekoliko muslimanskih jedinica u MVAC nije se pokazalo na bojnom polju, prebe-
gavajući partizanima posle prvog pucnja. Ali, pošto je imao manje poverenja u praktičnu
vrednost i odanost četnika nego Roata, Roboti je nastojao da upotrebi muslimane kao pro-
tivtežu.652 Nepovoljno mišljenje o muslimanima nije imao samo Roboti. Roberto Duči, šef
hrvatskog odeljenja u Palati Kiđi, pisao je: „Po prirodi oni se okreću najjačima... Muslimani
nisu dobri borci."653 To nije bilo iznenađenje, pošto su Italijani snabdeli muslimane sa izan-
đalom opremom i nisu mrdnuli prstom da zaštite njihove zajednice od četničkih pljački. U
stvari, Italijani nisu raspolagali sredstvima da naoružaju i obuče muslimanske jedinice na
pravi način. Pored toga, bili su suviše upleteni sa četnicima da bi od toga mogli lako da se
izvuku. Uz korišćenje mnogo više novca i opreme, Nemci su uspeli da privuku muslimane
na svoju stranu.654 Kako bilo, muslimanska milicija, koju su stvorili Italijani u Sandžaku i
Hercegovini, raspala se u proleće 1943. godine.655

Nakon kaznenog ustaškog napada na Foču, četničke oružane formacije uletele su

u Hercegovinu iz koje su se evakuisali Italijani, da se osvete svojim hrvatskim neprijate-
ljima, u pozno leto 1942.656 U septembru iste godine, Jevđević je dao priliku mostarskim
muslimanima da speru sa sebe „ljagu zločina bez presedana koje su počinili protiv Srba",
tako što bi sarađivali sa četnicima.657 Ali, kada je Roata odlučio da naoruža muslimanske i
hrvatske snage za borbu protiv partizana, Jevđević se našao pod oštrom kritikom svojih
sledbenika.658 Da bi povratio svoj ugled, odobrio je paljenje sela i masakr preko 500 Hrva-
ta i muslimana u operacijama oko Prozora. Četničke snage pod komandom majora Đuriši-
ća upale su u Sandžak i jugoistočnu Bosnu tokom prva dva meseca 1943, i tom prilikom,
prema navodima jednog istoričara, pobile 10.000 muslimana.659 Suočeni sa tim, mostarski
muslimani zatražili su od Italijana zaštitu od ovih četničkih zločina i jednom prilikom traži-
li od italijanske vlade aneksiju Bosne.660 U boljim vremenima, Italijani bi možda prihvatili
ovaj predlog, ali pošto su se oni povlačili, nisu mogli da učine ništa da zaštite muslimane
od pljačkaških četničkih bandi koje su se kretale iza njih. Uznemireni verskim nasiljem,

652 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 13, m e m o r a n d u m generala Rosija, 3. maj 1943, 698;
NAW, T-821, 288, 256, Roboti VI armijskom korpusu, 8. maj 1943; 404, 729-730, Robotijeva beleška, 8. maj
1943.
653 A S M A E , GABAP, b. 38, m e m o r a n d u m Roberta Dučija, 15. april 1943.
654 A S M A E , GABAP, b. 38, Roboti Vrhovnoj komandi, 8. maj 1943.
655 NAW,T-821, 52, 305-312, 329-337, 376, na zagrebačkom sastanku, 19. septembra 1942.
656 NAW, T-821, 54, 05, 24. avgust 1942; 53, 744, 23. septembar 1942.
657 ASMAE, GABAP, b. 3o, Đardini za MAE, 25. septembar 1942.
658 NAW, T-821, 448, 417, izveštaj Druge armije, 15. novembar 1942, 383, izveštaj Druge armije 15. januara
1943.
659 Zločini četnika nad muslimanima detaljno su opisani u studiji;Tomasevich, TheChetniks, 256-261.
660 NAW,T-821,410, 1001-1003, peticija muslimana Drugoj armiji, 11. septembar 1942.
Italijani nisu imali snage da obuzdaju sukobljene strane. Kada su se suočili sa izborom, oni
su stali na stranu daleko brojnijih i značajnijih srpskih snaga.

Politička prepirka

Dvanaestog avgusta 1942. godine, general Dalmaco otpočeo je operaciju Albia protiv
partizana koji su delovali u planinama južno od Splita. Istog dana, general Umberto Spigo,
komandant XVIII armijskog korpusa zadužen za odbranu Dalmacije, preduzeo je korake
da spreči partizansko povlačenje. Tražeći ovlašćenje da uništava kuće i sela, on je odredio
da veliki delovi stanovništva budu internirani. Roata je odbacio zahtev svog komandanta.
„Ne može se sve ovo učiniti. Razgovarao sam sa komandantom XVIII armijskog korpusa; ra-
zaranje se mora ograničiti na one kuće čiji su žitelji učestvovali u napadima protiv nas i na
one koje su bile vlasništvo pobunjenika."661 Poverljivi čovek vojvode od Spoleta, izvestio
je o velikom razaranju srpskih sela od strane italijanskih trupa i nesumnjivo protivrečnoj
politici: „U nekim mestima mi podržavamo Srbe, a otuđujemo Hrvate; u drugim slučajevi-
ma činimo suprotno."662

U toku nekoliko narednih nedelja, general Dalmaco je naneo partizanima težak po-
raz. Prema njegovom verovatno naduvanom izveštaju, njegove trupe ubile su 962 neprija-
teljska borca, a pri tom su izgubile samo 17 ljudi.663 Roata je čestitao Dalmacu na njegovoj
pobedi, ali je nastavio da se suočava sa nezahvalnim zadatkom saradnje između nepou-
zdanih četničkih jedinica i nedisciplinovanih hrvatskih četa koje su se uzajamno mrzele
gotovo isto toliko koliko su mrzele partizanskog neprijatelja.

Petog oktobra 1942. godine, general Ugo Santovito koji je zamenio generala Dalma-
ca kao komandant VI armijskog korpusa, otpočeo je operaciju Alfa čiji je cilj bio da ukloni
partizanske jedinice iz trougla Mostar - Posušje - Prozor i obezbedi od partizanskih na-
pada nemačke rudnike boksita i lignita koji su se nalazili u basenima Mostara i Livna.664
Međutim, četnički ustanici odbili su da sarađuju. Ako su u nemačkoj zoni potpisali sporazume
sa Poglavnikovim snagama, oni su to odlučno odbili u italijanskoj ili se samo pretvarali da
sarađuju sa NDH. Na veliko razočaranje Italijana, četnici su nastojali da izbegnu partizane
u nameri da se osvete Hrvatima i muslimanima, što ih je koštalo podrške iz unutrašnjosti.
Dobrovoljačke jedinice (MVAC) nisu se mogle kontrolisati: ubijali su nevine ljude i redom
palili kuće. Ništa manje mrsko ponašanje fašističkih crnokošuljaša proisticalo je iz ponešto
drugačijih razloga. Dok su Srbi bili mahom vođeni željom za osvetom, crnokošuljaši su
palili i pljačkali iz zabave. Čak se i prototip fašiste kakav je bio guverner Bastianini, osećao
krajnje neprijatno zbog porasta nasilja i tražio povlačenje brigade Vespri. General Spigo,
takođe uznemiren zbog nasilja, zaključio je da skvadrističke jedinice pod njegovom ko-
mandom, izuzev bataljona M, treba da budu posiate kući.665

661 NAW,T-821, 59,659-660, Spigo Roati i Roatine marginalije, 12. avgust 1942.
662 Amoretti, La vicenda italo-croata, 122.
663 U S S M E , M-3, b. 993, Dalmacov izveštaj, 2. septembar 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942),
597; PP, Dnevnik, 16. septembar 1942.
664 U S S M E , N I—II, b. 993, izveštaj sa sastanka od 12. oktobra 1942, u Splitu, generali Roata, Santovito, Spigo i
Primieri, 14. oktobar 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), 749.
665 U S S M E , N l-ll, b. 993, izveštaj sa sastanka od 12. oktobra 1942, u Splitu, generali Roata, Santovito, Spigo i
Primieri, 14. oktobar 1942.
 Italijani u Rimu i Hrvatskoj nisu imali odgovor za nepredvidljive promene ratnih toko-
va. Tokom leta, izgledalo je da su partizani bili u povlačenju, ali početkom jeseni oni su se
ponovo pojavili na svim stranama. Rastrellamenti - čišćenje od strane partnera Osovine bi-
lo je u celini razočaravajuće. Izvlačenje partizana i njihova bežanja iz zamki koje su smislili
generali Osovine, bili su praćeni stalnim upadima na teritoriju koju su Italijani dobrovoljno
napustili zbog svog postepenog povlačenja prema obali. Italijani su se povremeno vraćali
i ponovo zauzimali gradove i sela, ali ih nisu mogli bezbedno zadržati zbog veličine teri-
torije i malog broja trupa potrebnih za okupacione radnje. Ako su italijanske trupe retko
odstupale, a ta povlačenja su bila unapred planirana, oni nisu ni u jednom trenutku uprav-
ljali umirenom unutrašnjošću zemlje.

Sagledano sa ovako mračne strane, italijanske iluzije o imperijalnoj moći sporo su od-
umirale. Rafaele Kazertano, italijanski poslanik u Zagrebu, oličavao je ovakav eskapistički
stav; on se suočio sa stvarnošću tek kada je nemačko preuzimanje ovih oblasti postalo ne-
izbežno. Krajem oktobra, tvrdio je da Italija mora, kako bi sprečila da poražena NDH pad-
ne u tevtonske ruke, uspostaviti što je moguće brže protektorat nad njom. Jednostavno
rešenje - Nemci će se ljubazno povući, a Hrvati će se potčiniti. Po Kazertanovom mišljenju,
zadatak Druge armije u tom pogledu nije bio više težak: da uspostavi zakon i red time što
će uništiti partizane. Šef fašističke delegacije u Hrvatskoj, Karlo Balestra di Motola (Mot-
tola), dao je sličnu preporuku 2. novembra partijskom sekretaru u Rimu, Aldu Vidusoniju
(Vidussoni). Zauzimajući realističniji stav, general Pječe, komandant karabinjera upućen
na Balkan da koordinira italijanske obaveštajne aktivnosti, i ugledni novinar Solari Boci
(Bozzi), šef dopisništva Stefani u Zagrebu, javljali su da su ustaški masakri lišili režim moral-
nog kredibiliteta.666 Ipak, ova gledišta bila su zanemarena od strane vlade u Rimu koja je
ostala verna NDH do poslednje kapi ustaške krvi.

Kako je kontrola italijanskih trupa nad velikim delom Hrvatske postepeno slabila, nji-
hov uticaj u Zagrebu doživljavao je istu sudbinu. Sušak je bio prepun glasova o skorom
državnom udaru protiv Pavelića koji su pripremali nemački simpatizeri u njegovoj vladi.
Ali, upravo je Pavelić bio taj koji je početkom oktobra sproveo promenu u vladi time što
je iz nje uklonio dva izrazito pronemačka čoveka, oca i sina Kvaternika.667 lako iznenađeni,
Italijani su to primili sa olakšanjem. Nekoliko meseci ranije. Volpi je rekao Musoliniju: „Sin
je smrdljivko, sadista, odgovoran za prolivanje reka krvi: na žalost, oni masakrirani nose na
sebi naš potpis."668 Nemački generali bili su saglasni sa tim. Glez fon Horstenau je smatrao
daje stari maršal loše upravljao hrvatskom vojskom, dok je „Dido", kao šef policije, stvarao
haos u nemačkim okupiranim teritorijama progonom Srba, što je samo jačalo partizansku
pobunu.669 Ali, vraćanje njegove policijske značke nije zaustavilo „Dida" kao šefa ustaške
klike od čišćenja unutrašnjosti od pravoslavnih Srba. Uprkos svemu, Nemci su uspeli da na-
metnu čvršću kontrolu nad NDH. Kada je 1. novembra 1942. godine, ustanovljen položaj

666 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 22, izveštaj Solari Bocija, 30. oktobar 1942, 897-905; D.
23, Pječe za MAE, 7. oktobar 1942, 906-913.
667 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 439-440.
668 PP, Dnevnik, 15. februar 1942.
669 Broucek, Glaise von Horstenau, 165-166. U januaru Glez je zabeležio da stariji Kvaternik sada pokazuje ma-
nje mržnje prema Srbima, ali ne i njegov sin „Dido" koji, rekao je Glezu, više nije njegov sin, več Paveličev
zato što nastavlja sa ustaškim zločinima. Stari Kvaterniik je upitao Gleza: „Kažite mi, dragi prijatelju, da li
uopšte verujete u ono što Pavelić govori?"Glez je pisao da, nažalost, nije m o g a o da odgovori sa jednim bez-
r e z e r v n i m , ^ " , jer bi ispao„glup". NAW,T-821,264, 564-570, Glez Šuhartu, 10. januar 1943. Videti: Schmider,
Partisanenkrieg in Jugoslawien, 161-162, za Glezove ranije preporuke za promenu režima u Zagrebu.
komandanta nemačkih snaga u Hrvatskoj, Glez se nadao da če to dovesti do potpunog
preuređenja Hrvatske vojne organizacije.
Italijani su očekivali lojalnijeg „saveznika" nakon promene vlade, ali su njihova oče-
kivanja bila izneverena, jer je Pavelić i dalje uspevao da sprovodi politiku međusobnog
sukobljavanja dve sile Osovine. Neraspoloženi zbog ugleda Vermahta u Zagrebu, Italijani
koji nisu verovali Glezovom navodnom neslaganju sa hrvatskim oficirskim kadrom naklo-
njenom Nemcima, suprotstavljali su se bilo kakvoj značajnijoj promeni u Zagrebu iz stra-
ha da će iz nje Nemci izvući veću korist od njih.
U jesen 1942. godine, uprkos oštrim partizanskim protivnapadima, Palata Kiđi je
ponovo tražila od Roate da se raziđe sa četničkim vođama.670 Pavelić je takođe zasipao
komandanta Druge armije protestima zbog italijanske nespremnosti da spreči četničke
masakre Hrvata.67' Poverenje u Roatinu procenu stanja bilo je još više oslabljeno kada je
Radio London objavio da je čvrsti italijanski saveznik, pop Đujić, bio odlikovan za zaslu-
ge koje je učinio jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu.672 Nepovoljno hrvatsko mišljenje o
četnicima pojačalo se bučnim glasovima koji su dopirali od Svete Stolice, velikog muftije
Jerusalima, nemačkog ambasadora u Rimu i u NDH, koji su svi bili užasnuti četničkim nasi-
ljem protiv katolika i muslimana. Osvedočeni nacisti vršili su snažan pritisak u Rimu da se
okonča modus vivendi između italijanske vojske i četnika.673
Nema sumnje da su primeri četničke nediscipline i nasrtanja na hrvatske naseobine
bili u stalnom porastu.674 Njihov odlučan podržavalac, kakav je bio general Dalmaco, govo-
rio je o četničkom neumerenom nasilju i lažljivoj politici,675 dok je general Spigo potvrdio
da su mnogi četnici pod njegovom komandom bili neposlušni i nedisciplinovani.676 lako
je general Roata odgovarao ustaškim funkcionerima uobičajenim demantijima o bilo ka-
kvim većim četničkim nedelima, on je ipak zatražio od komandanta V armijskog korpusa
da ispita navode o prestupima dobrovoljačkih jedinica (MVAC).677 Glasovi da su četnici pre-
begavali partizanima u velikom broju, možda su doprineli prestanku Roatinog poverenja
u njegovog pravoslavnog saveznika.
Ono što je definitivno označilo promenu u njegovom držanju bilo je Roatino obeća-
nje Paveliću dato sredinom oktobra, da će on sprečiti buduće četničke nasrtaje na hrvat-
sko stanovništvo i narediti svojim komandantima korpusa da sarađuju sa NDH kao članom
Osovine i italijanskim saveznikom.678 Nepouzdane trupe i svi oni koji su bili odgovorni za
zločine protiv hrvatskog naroda biće razoružani. „Držanje koje navodi nekoga da pomisli

670 ASMAE, GABAP, b. 35, Pjetromarkijeva beleška za Ćana, 22. juna 1942; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la
storia (1942), 452; A S M A E , GABAP, b. 26, Kaštelani za MFA, 4. jula 1942.
671 Dassovich, Fronte jugoslavo..., 220.
672 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1942), 613.
673 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 13, Baldonijev m e m o r a n d u m , 14. oktobar 1942,
857-858.
674 U S S M E , M-3, b. 89, Roata komandantima korpusa, 18. oktobar 1942; NAW, T-821,410,1256-60, beleška Dru-
ge armije o incidentima i zločinima koji su se pripisivali četnicima; 503,43-45, Roata Lorkoviču, 31. oktobar
1942, 53-55, SIM Drugoj armiji, 11. oktobar 1942.
675 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 2, Baldoni za MAE, 17. septembar 1942, 821-822.
676 NAW.T-821, 503, 50-52, Spigo Drugoj armiji, 24. oktobar 1942.
677 NAW,T-821,503,18, Roata V armijskom korpusu, 18. septembar 1942.
678 U S S M E , M-3, b. 89, Roata komandantima korpusa, 18. oktobar 1942; NAW,T-821,31,338-341, Roata koman-
dantima korpusa, 18. oktobar 1942; U S S M E , N l-ll, b. 1222, Roatin izveštaj o sporazumima postignutim sa
Pavelićem o koriščenju četničkih MVAC jedinica, 18. oktobar 1942; NAW,T-821,503,43-45, Roata Lorkoviču,
31.oktobar 1942.
da ta i ta komanda, velika ili mala, može, na primer, biti 'prosrpska', dok su druge 'prohr-
vatske', ne može se pri hvatati."679 Tako odlučna izjava odanosti Zagrebu još više je suzila
njegov manevarski prostor za saradnju sa četnicima.680

Kako su se italijanske snage smanjivale i vojni vakuum širio, Roata je, kao što je već
spomenuto, počeo da naoružava muslimane. Nekom prevarom privoleo je Jevđevića da
se sa tim i formalno saglasi. Ali, nastojanje da partizani ostanu po strani ovako ubrzanom
diplomatijom nije uspelo, pa je oslonac na NDH brzo počeo da slabi.681 Pošto su ustaše i
domobrani mrzeli jedni druge,682 Roata nije bio u stanju da ih ubedi da zajednički istupaju
protiv partizana. Mnogi domobrani koji su zaposeli utvrđenja koja su napustili Italijani,
otišli su svojim kućama ili prešli na stranu partizana sa svojom italijanskom opremom.683
Suočen sa takvim nepouzdanim saveznicima, Roata nije oklevao da oblasti koje je napuš-
tala italijanska vojska prepusti četnicima, a ne Hrvatima. Bez obzira šta je obećao vladi u
Zagrebu, Roata se uglavnom oslanjao na četnike da drže isturena utvrđenja koja su napuš-
tale njegove trupe.684

Italija spasava Jevreje

Pošto su hrvatski Jevreji bili prisiljeni da beže od ustaških hapšenja u Zagrebu, Ivo
Hercer i njegova porodica, žitelji Zagreba, zatekli su se u Gospiću gde su našli zaštitu kod
italijanskih vojnika. Posle mnogih peripetija, porodica se okupila u Crikvenici koja se nala-
zila pod italijanskom političkom kontrolom. Zaštićeni trobojkom, bili su nedodirljivi. Dok
su Nemci to posmatrali sa ledenim ćutanjem, italijanski vojnici namigivali su na decu. Kako
bi skinuli Nemce s vrata i Jevreje oslobodili iz njihovih ruku, Italijani su smislili lukava oprav-
danja da ništa ne preduzimaju. Jednog dana, general Roata se pojavio da obavesti Jevreje
da su oni bili okupljeni u logoru kako bi vojska mogla lakše da ih zaštiti. Hercer se prisećao
daje Roata želeo da nas „sve stavi u podmornicu kako bi odmah nestali sa vidika."685

Tokom leta 1941, ustašama nije bio poteban nikakav podsticaj od strane Nemaca
da poteraju više od dve trećine od oko 38.000 hrvatskih Jevreja u koncentracione lo-
gore.686 Nekolicina njih koji su uspeli da izbegnu tražili su spas iza italijanskih položaja.
„Dido" Kvaternik je zahtevao da Druga armija izruči sve muške Jevreje „koji su bez naše
dozvole bili upućeni od strane italijanske vlasti u Crikvenicu."687 Druga armija se našla u
velikoj dilemi. Kao i u slučaju ugroženih Srba, Italijani su pokazali spremnost da zaštite
progonjene Jevreje. S druge strane, nedostajala su im sredstva - hrana i smeštaj - da bi
prihvatili veliki broj begunaca ispred ustaša. Jevreji nisu mogli biti upućivani u Italiju,

679 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 769.

680 Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia, 1:268.
681 T o m a š e v i ć tvrdi d a j e Roata t i m e što je d o z v o l i o s l o b o d n o kretanje č e t n i č k i h jedinica i n a o r u ž a v a n j e dodat-
nih trupa, p o r e k a o m n o g a o b e ć a n j a hrvatskim z v a n i č n i c i m a da će ih držati isključivo u H r e c e g o v i n i i da
n e ć e vršiti d o d a t n o regrutovanje. Occupation and Collaboration, 258-261.
682 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 15, izveštaj o R o a t i n i m gledištima za M A E , 14. o k t o b a r
1942,863-864.
683 AVII, b. 93, f. 24, Roata V r h o v n o j k o m a n d i , 11. o k t o b a r 1942.
684 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 260-262.
685 PP, 3,1, Ivo H e r z e r , „ H o w Italians R e s c u e d Jews", u Midstream, j u n e - j u l y 1983.
686 Klaus Vojt tvrdi da je bilo 38.000 J e v r e j a p o d u s t a š k o m vlašću, uključujući u to i izbeglice. Voigt, II refugio
precario: Gli esuli in Italia dal 1933a! 7945(1996), 243.
687 AVII, b. 309, f. 30, bez naslova, 24. n o v e m b a r 1941.
uključujući i pripojene oblasti, pošto su bili lišeni prava da dobiju vize po italijanskom
zakonu donetom u avgustu 1939.688
U martu 1942. godine, Pjetromarkiju je dospelo u ruke obaveštenje o neopisivom
ustaškom teroru izvršenom nad Jevrejima u Mostaru. „Ovaj zločin koji obeščašćava čove-
čanstvo, dugujemo zemlji kulture, Nemačkoj."689 Ali, njegov prijatelj, Bastianini nije bio
toliko uznemiren. On je ili proterao ili odbio da dozvoli boravak neodređenom broju Je-
vreja (kao i bezbrojnim Srbima koji su bežali od ustaša i Hrvatima koji su bili osumnjičeni
za iredentizam) i uputio je oko 1.000 stranih Jevreja u internaciju u Italiju.690 Kao pazikuća
koji čisti smeće, Bastianini je želeo da vrati nepoželjne jevrejske izbeglice u Hrvatsku gde
ih je, kao štoje svako znao, dočekivalo ustaško mučenje i smrt.691 Bastianini je bio naročito
odlučan u primenjivanju rasnih zakona Italije na jevrejsku zajednicu u Dalmaciji, bez obzi-
ra na njihovu tvrdokornost (pertinenza).692
Bastianini je 7. jula obavestio Roatu da nepoželjne splitske Jevreje treba izručiti.693
Pjetromarki je pokazao samilost koja je nedostajala guverneru Dalmacije: „Predaja Jevreja
znači njihovu osudu na smrt. Italija i oružane snage moraju izbeći sramotu da postanu sau-
česnici u takvom zločinu."694 General Roata se saglasio sa tim stavom: „Obezbedili smo Je-
vrejima određenu zaštitu i odbacili hrvatski zahtev da ih uputimo u koncentracioni logor.
Moje je mišljenje da, ukoliko Jevreji koji su prebegli u pripojenu Dalmaciju budu izručeni
Hrvatima, oni će biti internirani u Jasenovac gde ih čeka dobro poznata sudbina."695
Kao svedoci ustaških zločina protiv Srba, Italijani nisu bili iznenađeni što će Jevreji biti
nove žrtve. Poglavnikova često spominjana ponuda da obezbedi Jevrejima „izbeglištvo"
u koncentracionim logorima, ukoliko se odreknu svoje nepokretne imovine bila je opšte
poznata. Ali, dugo vremena Italijani jedva da su bili svesni da su hrvatske vlasti zapravo,
izručivale Jevreje Nemcima. Tokom jednog italijansko-nemačkog ručka u štabu divizije
Murge, predstavnik organizacije Todt, stavio je do znanja Italijanima da se od njih očekiva-
lo da sarađuju u ovom gnusnom poslu. General Paride Negri, komandant divizije, odgovo-
rio je: „0 ne, to je potpuno nemoguće, jer deportacija Jevreja predstavlja udarac na čast
italijanske vojske."696
Sudbina Jevreja izgledala je zapečaćena kada su Nemačka i Hrvatska 24. jula, potpi-
sale sporazum po kome će NDH isporučiti Jevreje nacistima u Hrvatskoj, uključujući i one
koji su se nalazili u Drugoj zoni okupiranoj od italijanskih trupa. Narednog meseca ustaše
i nacisti potpisali su sporazum po kome je Hrvatska trebalo da plati Nemačkoj 30 maraka
za svaku jevrejsku glavu koja bi bila upućena u koncentracione logore Rajha.
Osamnaestog avgusta 1942. godine, Nemci su službeno otpočeli kampanju prido-
bijanja Italije za hapšenje Jevreja. Princ Oto fon Bizmark (Bismarck), državni ministar u

688 Voigt, Il refugio precario..., 245.

689 PP, Dnevnik, 26. mart 1942.
690 Rodogno, Il nuovo ordine mediterraneo, 444-445.
691 Danial Carpi, „The Rescue of J e w s in t h e Italian zone of Occupied Croatia", u Rescue Attempts During the
Holocaust: Proceedings of the Second Yad Vashem International Historical Conference, April 1974, eds. Yisrael
G u t m a n and Efraim Zuroff (1977), 508-509.
692 Rodogno, Il nuovo ordine mediterraneo, 445.
693 NAW, T-821,405, 716-717, Bastianini Roati, 7. juli 1942.
694 PP, Dnevnik,12. juli 1942.
695 Navedeno u Steinberg, All or nothing, 53.
696 M a n a c h e m Shelah, „The Italian Rescue of Yugoslav Jews", u The Italian Refuge: Rescue of Jews During the Ho-
locaust, ed. Ivo Herzer (1989), 209.
Nemačkoj ambasadi u Rimu, zahtevao je da Palata Kiđi naloži Drugoj armiji da obavi sve
pripreme za izručenje Jevreja iz italijanske okupacione zone u nemačke ruke. Nije posto-
jala nikakva sumnja u pogledu nemačkih namera. To što je reč „uništenje" u originalnom
nacrtu bila precrtana u korist reči „rasturanje i uklanjanje" nije prikrilo njihovu nameru.697
Sudbina Jevreja na hrvatskoj teritoriji time je postala sastavni deo formalnih diplomatskih
odnosa Italije i Nemačke.
Funkcioneri Palate Kiđi bili su jedinstveni u nameri da izbegnu učešće u nemačkom
holokaustu. Očekujući da će se Musolini, kao i oni, užasnuti nad takvim nemačkim zahte-
vom, pripremili su za njega memorandum u kome su saželi Bizmarkovu notu i naglasili
pravo značenje reči „rasturanje i uklanjanje" Jevreja. Na njihovo zaprepašćenje, Musloni
je umesto da odbaci zahtev, zabeležio „nulla osfo"(nema smetnji). To je značilo da nije
imao prigovor da Jevreji u italijanskoj zoni budu upućeni u smrt.698 S obzirom da uz Muso-
linijeve reči nije bilo nikakav drugi nalog, to je predstavljalo običnu birokratsku frazu koja
je dopuštala onome koje dobio taj nalog izvesnu širinu u njegovoj primeni. Otuda, neko
može tvrditi da je Musolini, u nameri da izbegne odgovornost, ostavio Roati slobodu od-
lučivanja u primeni Bizmarkovog zahteva. Sa druge strane, Pjetromarki je verovao da nije
bilo nikakvih nejasnoća: „Duče je naredio da Nemcima budu predati Jevreji koji se nalaze
na hrvatskoj teritoriji pod našom okupacijom."699

Pjetromarki je odmah krenuo u sabotiranje ove naredbe. „Pozvao sam Kastelanija ko-
ji je oficir za vezu sa Drugom armijom i dogovorio se sa njim o načinima kako da se izbeg-
ne izručenje Nemcima onih Jevreja koji su se našli pod zaštitom naše zastave."700 Kako ne
bi bilo nikakve sumnje o stavu Druge armije, Roata je saopštio Pjetromarkiju da izručenje
Jevreja „nije dolazilo u obzir. Oni su se stavili pod našu vlast. Hrvati su od nas tražili da ih
izručimo. Ja sam se naravno, tome usprotivio i glatko ih odbio. Oni su onda saopštili da će
morati da traže dozvolu Nemaca. Sada postoji Dučeova naredba."701 Nikome nije bilo po-
trebno podsticanje da se suprotstavi Nemcima - kao ni Dučeu - time što će delovati „bez
mnogo žurbe" po pitanju Jevreja.702

Pjertromarki i Roata bili su sada u dogovoru da zaobiđu Nemce i Hrvate tako da od-
sustvo njihove saradnje ne izgleda kao otvoreno odbijanje Trećeg rajha. Po prvi i možda
jedini put, Rim i Sušak nastupali su u punom skladu. Zapanjujuće je da su ova dva čoveka
koja su se zalagala za različite politike u Jugoslaviji - jedan je naginjao četnicima, a drugi
Paveliću - mogla tako lako da se saglase. lako je teško nazvati Roatu humanistom, u zaštiti
kako Jevreja, tako i Srba od nemilosrdne NDH, Roata je imao u svojim rukama pogodan iz-
govor da podseti i Nemce i Hrvate da je on jedini bio zadužen za teritoriju od okupacijom
Italije, lako je pokazao mnogo više moralne čvrstine nego prekaljeni Roata, po pitanju stra-
danja Jevreja Pjetromarki je istupao nedosledno, pošto je bio prinuđen da podrži zvanič-
nu politiku koja se zalagala za pružanje podrške režimu ubica u Zagrebu kao legitimnoj
vladi Hrvatske i vernom potomku fašističke Italije.

697 A S M A E , GABAP, b. 42, za dva nacrta memoranduma, nepotpisano, 18. avgust 1942.
698 ASMAE, GABAP, b. 42, zabeleška za Dučea, nepotpisno, 21. avgust 1942, na koju je Musolini napisao „nulla
osta" u gornjem d e s n o m uglu.
699 PP, Dnevnik, 24. avgust 1942.
700 PP, Dnevnik, 28. avgust 1942.
701 PP, Dnevnik, 13. septembar 1942.
702 Kastelano Pjetromarkiju, 11. septembar 1942, navedeno u Carpi, „The Italian Rescue of Yugoslav Jews",
513.
 Trideset prvog avgusta, Roata je sa dozom zadovoljstva obavestio Hrvate da neće
moći da dodirnu bilo koga ko se nalazio pod italijanskom zaštitom,703 a potom je nastavio
da drži moralnu prediku: „Ja sam tražio od hrvatskog generalnog komesara da pokaže
osećaj za humanost - pošto je moguće da se on od toga ogradio, i da pokaže neposredno
interesovanje za to pitanje i da deluje sa onima koji imaju vlast kako bi se zaustavilo stanje
stvari koje, nezavisno od bilo kakvog drugog obzira, može dovesti do ozbiljnog kršenja
javnog reda."704 Drugom prilikom, Roata je tražio da hrvatske vlasti intervenišu u Dubrov-
niku kako bi se izbegli dalji napadi na Jevreje."705 Za Roatu, izručenje Jevreja predstavljalo
bi izdaju obećanja; poverenje četnika u njega bilo je u pitanju.

Moje gledište je da će se izručenje Jevreja Nemcima ili Hrvatima praktično završiti tako
što će umanjiti naš ugled zato što smo ih, makar samo iz taktičkih razloga, stavili pod našu zaš-
titu i zato što bi to izazvalio teške posledice među naoružanim dobrovljcima četničke milicije
koji bi mogli da poveruju da će i oni jednog dana možda biti predati ustašama.706

lako su bili izloženi zahtevima Nemačke čije bi prihvatanje značilo saglasnost sa he-
gemonijom Trećeg rajha u Hrvatskoj, Italijani su nastavili da se pridržavaju zlatnog pra-
vila koje je 7. septembra, uobličio general Ambrozio. Niko ko traži pomoć i zaštitu pod
italijanskom trobojkom neće biti diskriminisan niti odbačen zbog svoje vere ili rase. Kako
bi sproveo u život ovakvo obećanje, od Roate se zahtevala velika delikatnost. Postojala
je znatna netrpeljivost između njega i generala Kavalera koji se plašio da je komandant
Druge armije žudeo za njegovim položajem. Sa svoje strane, Roata je sumnjao da su „pri-
jatelji" u Rimu čekali priliku da ga prikažu kao buntovnika koji nije sprovodio naređenja.
Rečenica „pustite Roatu da se oklizne na kori od banane", čula se po koridorima Vrhovne
komande.707 Na sreću po Roatu, Musolini je bio ili bolestan ili van Rima tokom većeg dela
jeseni. U Dučeovom odsustvu, Kavalero je ostao u senci.
Uprkos snažnom nemačkom pritisku, Italijani su nastavili da se pretvaraju i izvrdava-
ju. Četrnaestog oktobra, Pjetromarki je primetio: „Nemci stalno traže da njihova nared-
ba da se Hrvatima izruče Jevreji bude primenjena, ali da su saznali da Druga armija nije
dobila uputstvo u tom smislu."708 Četiri dana kasnije, dodao je: „Dok se Balkan nalazi u
vatri u dimu, Hitler od nas traži da što je moguće pre izručimo Jevreje sakupljene u Dru-
goj zoni koja je pod našom okupacijom... Dali smo im neodređen odgovor."709 Sa svoje
strane, Pavelić je razgalio srca u Berlinu izjavivši Hitleru da gde god postoji hrvatska
vlast „jevrejsko pitanje će biti rešeno."710 Ali, on nije imao predstavu šta da učini sa Ro-
atinim pretvaranjem. Roata je rekao Paveliću d a j e primio upustva iz Rima da pripremi
Jevreje u Drugoj zoni za predaju Nemcima, ali je dodao da nije znao da lije Vermaht bio
ovlašćen da ih prihvati!7"

703 U S S M E , N l-ll, b. 993, Roata Vrhovnoj komandi o susretu u Dubrovniku sa hrvatskim zvaničnicima, 31. av-
gust 1942.
704 NAW, T-821, 405, 682, Roata hrvatskom generalnom komesaru i VI armijskom korpusu, 10. septembar
1942.
705 NAW, T-821, 405, 680, Roata hrvatskom generalnom komesaru i VI armijskom korpusu, 24. septembar
1942.
706 NAW, T-821,405, 749, Roata Vrhovnoj komandi, 22. septembar 1942.
707 A S M A E , GABAP, b. 42, Kastelano Pjetromarkiju, 24. septembar 1942.
708 PP, Dnevnik, 14. oktobar 1942.
709 PP, Dnevnik, 18. oktobar 1942.
710 Broucek, G/a/se von Horstenau, 148.
711 NAW, T-821, 268, 116-118, Glez za OKW, 17. oktobar 1942.
 U međuvremenu, funkcioneri Palate Kiđi tragali su za pravom formulom obmane.
Krajem oktobra, posle pet odbačenih, najzad je jedana pronađena. Generalštabu je bila
upućena naredba da oko 2.500 Jevreja koji su živeli u italijanskoj okupacionoj zoni uhapsi
i stavi u posebne logore gde će njihovo poreklo i državljanstvo biti popisano. Trebalo je
napraviti razliku: Jevreji koji su bili iz Hrvatske biće izručeni Zagrebu; oni koji su imali itali-
jansko državljanstvo, biće stavljeni pod italijansku zaštitu.712 Njihova internacija, verovalo
se, zadovoljiće Nemce koji su tvrdili da su slobodni Jevreji bili ili špijuni plaćeni od komuni-
sta ili su predstavljali opasnost po javni red.
Italijanski vojni komandanti bili su besni nakon prijema ovih naredbi. Pukovnik Zanu-
si (Zanussi) je mislio da je okupljanje Jevreja u logorima predstavljalo korak pred njihovo
izručenje nacistima posredstvom Hrvata.713 Pukovnik Amodio bio je uznemiren onim što
je on smatrao nečasnom mimikrijom „nemačkog sistema". Hrvati su dobili neočekivanu
priliku da mržnju sa sebe okrenu na Italiju714. Kada je prikupljanje krenulo, počeli su se širiti
glasovi da je Italija poklekla pod nemačkim pritiskom. Hrvati su sa podsmehom govorili
da Italija nije bila civilizovana zemlja iz rimske legende, već nemački vazal nesposoban
da se suprotstavi nacističkom pritisku.715 U strahu da će ubrzo biti izručeni u ustaške ruke
mnogi Jevreji su očajavali i optuživali Italijane, a nekoliko njih je počinilo samoubistvo.
General Roata je požurio u Kraljevicu, gde je 27. novembra uveravao okupljene Jevreje da
nisu imali razloga za strah. Nijedan Italijan ili Jevrejin u Hrvatskoj nije bio svestan kakve su
bile prave namere Palate Kiđi.
Rimski majstori obmane zavarali su Drugu armiju, jer su se upleli u složeno manevri-
sanje koje je zahtevalo potpunu tajnost. Time što su naredili da Jevreji budu okupljeni i
stavljeni u logore, dobili su priliku da saopšte Nemcima da je armija preduzela „praktične
korake" u skladu sa planom koji će se okončati izručenjem zarobljenika. Pa, ipak, oni su
bili svesni da je Musolini mogao, ako mu to padne na um, da uništi njihovo nastojanje da
se suprotstave i odlože taj posao.
Musolinijev čovek od poverenja, uporni čovek od akcije i iskusan u rešavanju teških
situacija, general karabinjera Đuzepe Pječe, koji se snalazio jednako dobro u vojnim, dip-
lomatskim i fašističkim krugovima, pridružio se gomili onih koji su se suprotstavljali iz-
ručenjima. On je obavestio Ministarstvo spoljnih poslova u memorandumu, na kome se
nalazila beleška da je sa njegovim sadržajem bio upoznat Duče, da su „hrvatski Jevreji
deportovani sa nemačkih okupiranih teritorija na zapadu bili likvidirani otrovnim gasom
u železničkim vagonima u kojima su bili zatvoreni".716 Pječe je upozorio da italijanska armi-
ja treba da izbegne „prljanje ruku" time što će izručiti Jevreje sa svojih teritorija Hrvatima.
Vatikan je sa svoje strane doprineo tome, upozoravajući Italiju da ne izručuje Jevreje Hrvat-
skoj. U Rimu više nije bilo tajna da će Jevreji koji su bili izručeni Hrvatima konačno završiti
u nacističkim logorima smrti.
Ključni zaokret dogodio sa tokom posete generala Roate Rimu 17. novembra, kada se
sreo sa Musolinijem i Kavalerom. Roata je tvrdio da će predaja Jevreja umanjiti poverenje

712 ASMAE, GABAP, b. 42, nepotpisan m e m o r a n d u m , 23. oktobar 1942. i nepotpisani m e m o r a n d u m ; Kavalero
Superslodi, 28. oktobar 1942.
713 Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia, 1:265-66; M e n a c h e m Shelah, Un debito di gratitudine: Storia dei rapporti
tra l'Esecito Italiano e gli ebrei in Dalmazia (1941-43) (1991 ), 112-113.
714 NAW, T-821,405, 716-717, A m o d i o V armijskom korpusu, 8. novembar 1942.
715 ASMAE, GABAP, b. 42, A m o d i o V armijskom korpusu, 8. novembar 1942.
716 NAW, T-821,405, Pječe za MAE, 4. novembar 1942.
u Italiju od strane njenih četničkih saveznika koji su bili i te kako potrebni u borbi pro-
tiv partizana. Izgledalo je da je Musolini povukao svoju nulla osta naredbu tako što je
predložio da će svi Jevreji na italijanskoj okupacionoj teritoriji biti bezbedni ukoliko su
spremni da se odreknu svoje imovine u Hrvatskoj.7'7 Međutim, u strahu da se sa takvim
rešenjem suoči sa Nemačkom, Musolini se nije saglasio da bilo ko od Jevreja bude pre-
bačen u Italiju.7'8
Postavljalo se pitanje šta dalje sa Nemcima? lako su pokušavali da ih ubede da je uči-
njeno sve štoje bilo moguće da se postupi u skladu sa njihovim željama, Italijani su vesto i
dalje odlagali. Pre nego što bi bilo koji Jevrejin bio izručen, trebalo je obaviti mnogo posla.
Vojska je trebalo da popiše, izračuna i ustanovi prvobitno poreklo svakog Jevrejina pod
njenom jurisdikcijom. Utvrđivanje pravnog statusa bio je težak i dugotrajan posao. Ko su
bili žitelji, a ko su bile izbeglice? Kakvo je bilo poreklo njihovog državljanstva? Takođe, nije
bilo kraja praktičnim pitanjima koja je trebalo rešiti - nedostatak kamiona, benzina i logo-
ra koje je tek trebalo izgraditi.
Najzad, svi Jevreji bili su sakupljeni u Kraljevici, navodno spremni za transport. Ali, oni
su tamo i dalje ostali. U ovom razdoblju, nacističke glavešine posećivale su Rim - Gering,
Ribentrop i Himler, između ostalih - sa namerom da izvrše novi pritisak na Italijane. Tek u
martu 1943. godine, Musolini je popustio, obećavši da će prevesti Jevreje koji su se nalazili
pod italijanskom kontrolom u Trst, gde će ih Nemci preuzeti. „Italija ne sme da postane
zaštitnica Jevreja", izjavio je tom prilikom.7'9 Generali Roboti i Pircio Biroli suprotstavili su
se takvoj naredbi, podsetivši Dučea da će nakon takve odluke, poverenje četnika u Italiju
potpuno nestati. Bastianini, koji je kao podsekretar potpuno promenio svoj stav, kasnije je
tvrdio da ga je Ribentrop nazvao „počasnim Jevrejinom" (niko u Jugoslaviji neće ga nikad
opisati kao „počasnog Slovena"), izneo je osnovni razlog: „Mi znamo kakva sudbina očeku-
je Jevreje koji su bili izručeni Nemcima. Oni su završili u gasnim komorama. Svi oni - žene,
starci i deca. Nećemo učestvovati u takvom zločinu. A ti, Duče, to ne smeš da dopustiš.
Da li si spreman da na sebe preuzmeš takvu odgovornost?"720 Musolini je odgovorio, pokajnič-
ki: „Nisam imao nikakvu alternativu osim da popustim fon Ribentropovom pritisku. Sada
je na vas red da nađete način da se to ne sprovede u život. Recite da zbog partizanskih
delatnosti mi nemamo mogućnosti da ih prevezemo u Trst."72' To nije bio prvi put da je
Musolini pokazao nespremnost da preuzme odgovornost. Pjetromarki je objasnio stav
vlade u Rimu, primetivši da su Nemci očajnički pokušavali da Italiju uprljaju svojom brutal-
nom politikom.722 Od kraja marta 1943. godine, Druga armija se postepeno vraćala kući i
lije više mogla da pruži zaštitu Jevrejima u Hrvatskoj. Funkcioneri u Palati Kiđi odlučili su
da 2.661 zatočenika pošalju na ostrvo Rab, gde će biti van domašaja Hrvata i Nemaca.723
Roatin naslednik na položaju komandanta Druge armije, general Roboti upozorio je na
ogističke probleme: logor na Rabu nije imao električno osvetljenje, barake i dovoljno hra-
ie; ipak, popustio je zahtevima iz Rima.724 Robotiju nije smetalo to štoje hiljade Slovenaca

'17 ASMAE, GABAP, b. 42, Kaštelani za MAE, 3. decembar 1942; NAW, T-821,405,856, izvodi iz memoranduma
komandanta, nepotpisano, 12. novembar 1942.
'18 Voigt, IIrefugioprecario..., 286.
'19 PP, Dnevnik, 31. mart 1943.
20 PP, Dnevnik, 31. mart 1943.
21 Leon Poliakov and Jacques Sabille, Jews under the Italian Occupation (1955), 147-148.
22 PP, Dnevnik, 11. mart 1943.
23 ASMAE, GABAP, b. 42, Bastianini Kastelaniju, 31. mart 1943.
24 ASMAE, GABAP, b. 42, Kaštelani za MAE, 20. mart 1943.
koji su tamo bili sabijeni teško patilo zbog istih nevolja. On je prihvatio gledište ostalih
italijanskih komandanata da su priznati neprijatelji koji su bili tamo sakupljeni zasluživali
surovu internaciju, ali da rastrellamenti (čišćenje) u ime rasnog načela nije bilo u skladu sa
italijanskom civilizacijom. Na taj način, Jevreji sa Raba bili su „gosti" koji su uživali osnovne
pogodnosti, dok su Slovenci kao „kriminalci" bili osuđeni da pate i umiru.725
Prebacivanje Jevreja počelo je u maju, a završilo se u julu. U septembru 1943, broj
interniranih porastao je na 3.577 lica. Za razliku od Slovenaca koji su svakodnevno umirali
zbog neuhranjenosti, Jevreji su primali koliko-toliko neophodnu hranu i imali smeštaj.
Kada je Italija kapitulirala, Jevreji su imali sreću da su partizani stigli na ostrvo pre Nemaca.
Pojedinci, kao što su bili Hercer i njegova porodica, dokopali su se Italije i bezbednosti.
Sa izuzetkom starijih i dece, velika većina Jevreja dobrovoljno je prišla partizanima koji su
već imali organizovanu grupu u logoru na Rabu. Osamdeset procenata jugoslovenskih
Jevreja koji su pobegli u italijansku okupacionu zonu, spasio je svoje živote.726
Postoji, međutim, jedna ne tako lepa strana ove priče. Mnogi Jevreji koji su tražili spas
ili na italijanskoj okupacionoj teritoriji ili u oblastima koje je u Jugoslaviji anektirala Italija,
nisu dobili pravo ulaska u Italiju, ili ako su ilegalno prešli preko granice gde su ih uhvatili,
bili su odmah deportovani. Temistokle Testa, prefekt Rijeke, prevazišao je Bastianinija u
odbijanju da pruži utočište Jevrejima i progonu onih koji su bili uhapšeni - približno 800
ljudi između jula 1941. i maja 1942. Tu su bile ustaše da im pruže uobičajenu dobrodošli-
cu.727 Renato Koturi, komandant V armijskog korpusa stacioniranog u Rijeci, pripremio je
memorandum o „lukavom Jevrejinu". General Dalmaco, koji je pružao podršku progonje-
nim Srbima, zabranio je svaki dodir između njegovih ljudi i „jevrejskih elemenata".728
Nema sumnje, Italijani su imali velike logističke probleme u prihvatanju izbeglica svih
vrsta. Paranoidni funkcioneri kakav je bio Bastianini, bili su ubeđeni da su ovi bednici pred-
stavljali pretnju po bezbednost i održavanje javnog reda, isto onako kao što policija i druš-
tvo gledaju na beskućnike u današnje vreme. Ako su Jevreji stizali u Dalmaciju bez ikakvih
sredstava, bili su osuđeni na bedu i retko ko od njih je znao da li će već sledećeg trenutka
biti uhapšen i deportovan. Italijanske vojne vlasti često su odavale utisak bezosećajnih i
neosetljivih na patnje Jevreja. Po mišljenju jednog očevica, 7.000 italijanskih vojnika po-
smatraloje ćutke dok je 500 ustaša sprovodilo 700 Jevreja kroz Gospić. Mogu se navesti
i mnogi drugi slični primeri italijanske ravnodušnosti. Uistinu, italijanske trupe postale su
poznate po svojoj potkupljivosti i ležernosti, posebno kada se upoređuju sa mnogo disci-
plinovanijim pripadnicima Vermahta. Stoga nije nikakvo iznenađenje što su mnogi oficiri i
vojnici spasavali Jevreje kao deo trgovačke transakcije, prihvatajući poklone i mito u zame-
nu za bezbedni prolaz i zaštitu. Ali, ne mali broj Italijana koji su znali da će Jevreji vraćeni
na ustašku teritoriju biti deportovani i ubijeni, bili su dovoljno sažaljivi da im pruže ruku
pomoći. Za ostale, uživanje što će poniziti svoje hrvatske „saveznike" time što će odbiti da
im izruče njihove Jevreje, bilo je neodoljivo.
Pre nego što je general Ambrozio objavio 7. septembra svoj proglas, Musolini je nare-
dio Italijanima da poštuju politički suverenitet hrvatske vlade u krajevima u kojima su imali
svoje garnizone. Ova naredba o nemešanju, dozvoljavala je ustašama da upućuju Jevreje

725 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 468; izveštaj Druge armije, 10. juli 1943,414-415.
726 Shelah,„The Italian Rescue of Yugoslav Jews", 216.
727 Voigt, il refugio precario, 250.
728 Rodogno, Il nuovo ordine..., 482.
u koncentracione logore po svojoj želji i pred nosom italijanskih trupa. Nekoliko meseci
posle septembra 1941, Jevreji su zajedno sa progonjenim Srbima, bili u prilici da uživaju
italijansku zaštitu na hrvatskoj teritoriji. Posle potpisivanja italijansko-hrvatskog sporazu-
ma od 17. juna 1942, Italijani su prepustili političku vlast Hrvatskoj u mnogim oblastima
koje su okupirali u NDH. Posle toga, Jevreji su ponovo bili izloženi ustaškom hapšenju.

Posle svega štoje bilo rečeno i učinjeno, Italija ostaje jedina među zemljama save-
znicama Trećeg rajha, koja je odbijala nemačke zahteve u pogledu Jevreja, italijanskih
državljana, koji su živeli u drugim zemljama. Najzad, jedino su Italijani pružili zaštitu neita-
lijanskim Jevrejima koji su se zatekli na teritoriji na kojoj se vila trobojka.729

Početak kraja

Novembar 1942. godine bio je katastrofalan mesec za italijanske armije koje su rato-
vale na udaljenim frontovima. Bez ikakvog otpora, Saveznici su se 12. novembra, iskrcali
u severnoj Africi; dan kasnije, u njihove ruke pao je Tobruk, što je značilo gubitak Kirenai-
ke. Dvadesetog novembra, Musolini je obećao Roati, ne uzimajući u obzir realno stanje,
20.000 novih vojnika i sredstva da naoruža i obuči pola miliona Hrvata kako bi se suočio
sa sve većim pretnjama.730 Zakleo se, takođe, da će ukloniti Graciolija i Bastianinija. Roata,
koji je smatrao ova dva fašistička komesara smetnjom vojnim operacijama, naglasio je, što
su mnogi doživeli kao iznenađenje, da će ova nagla smena stvoriti rđav utisak. Duče nije
pred uzeo nikakav dalji korak.731

U nedostatku jasnih uputstava iz Rima, Roata je bio prisiljen da donosi teške i nepri-
jatne odluke. Očekujući nove gubitke italijanskih trupa u zaštiti zemlje, saglasio se sa stva-
ranjem zajedničke komande italijanskih, nemačkih i hrvatskih vojnih snaga. Ipak, ostavio
je Vermaht izložen napadima, time štoje povukao trupe iz važnih oblasti pred partizanski
napad na Jajce i Banja Luku.732 Roatin cilj bio je da pojača odbranu italijanske Dalmacije
protiv partizanskih snaga, koje su se procenjivale na oko 20.000 ljudi, sa trupama pristi-
glim iz unutrašnjosti, praćenim onim što je ostalo od četnika. Ali, takvo naglo povlače-
nje ostavilo je mnoga srpska sela na meti, izložena partizanskim odmazdama. Mnogi Srbi
bežali su pred nastupajućim partizanima i sklanjali se u Knin gde su počeli da napadaju
svoje italijanske zaštitnike. Pošto je Bastianini odbacio zahtev da pripusti Srbe u svoju pro-
vinciju, italijanska vojska je bila suočena sa neprijatnom perspektivom da ove prepusti
partizanskoj osveti.

Da bi zaustavili partizanski nalet. Hrvati i Srbi su munjevito napravili planove da se

zajednički suprotstave, iako su oni brzo propali zbog međusobnog dugovekog neprijatelj-
stva. Obe strane optuživale su Italijane zbog svoje tužne sudbine: NDH za predaju utvr-
đenja Srbima, četnici za ulagivanje Hrvatima. Dok su se domobrani uredno snabdevali
nemačkim ratnim materijalom, četnici su završili tako što su bili lišeni neophodnog naoru-
žanja.733 (Uprkos tome, oni su primili deset puta više oružja od Druge armije nego što su

729 Shelah, Un debito di gratitudine, 101.

730 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 786.
731 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), D. 25, Roatin m e m o r a n d u m o v o j n o m sastanku na Sušaku,
22. novembar 1942,927.
732 Scmider, Partisanenkrieg..., 180-181.
733 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942), 1176.
ga dobili od Britanaca.)734 Koristeći se rastućom zbrkom, partizani su sve odlučnije dizali u
vazduh mostove i kvarili pruge. „Ovi buntovnici razmnožavaju se kao crvi na trulom orga-
nizmu", primetio je Pjetromarki.735
Postoje bio prinuđen da smanji svoje snage zbog odbrane otadžbine, Roata je bio
spreman da se ukopa na dalmatinskim obalama. U njegovom memorandumu u kome je
govorio o želji da napusti balkansku ludnicu, shvatajući da su njegovoj zemlji dani bili od-
brojani, pojavila se nota defetizma. U nizu sastanaka u Rimu sredinom novembra, Roata je
rekao generalu Leru da on nije imao snage da se obračuna sa gerilcima; on je jedino mo-
gao da im oteža život time što će uništiti njihova zimska skloništa i izvore snabdevanja.736
Italijansko balkansko carstvo pretvorilo se u snoviđenje. Vojni štabovi rvali su se sa zastra-
šujućim zadatkom da upute široko rasturene velike trupe u negostoljubivi teren na obali,
pri tom uglavnom koristeći magarce. Ništa lakši zadatak nije bilo povlačenje trupa zatoče-
nih u bezbrojnim vojnim i političkim zavrzlamama. Moral trupa bio je pokoleban. Roata
je priznao: „Trupe su slabog kvaliteta zbog starosti i obuke; umorne zbog teške dužnosti
koje obavljaju mesecima bez mogućnosti da primaju sledovanje; nedovoljno su brojne."737
Pored nereda u svojim redovima, Italijani su često popuštali pred nemačkim i četničkim
pritiskom da krenu u novu kaznenu ekspediciju protiv partizana. Pošto su dopustili da se
povlačenje prema dalmatinskim lukama uspori do puževog hoda, Italijani su sami pripre-
mili katastrofu do koje je došlo narednih meseci. Početkom 1943, dozvolili su sebi, protiv
zdravog razuma, da budu uključeni u rastrellamenti - čišćenje koje su planirali Nemci pro-
tiv partizana, najobimnije koje je bilo preduzeto tokom osovinske okupacije Jugoslavije.

734 Karchmar, Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement, II: 556.
735 PP, Dnevnik, 18. decembar 1942.
736 Steinberg, All or Nothing, 83-84.
737 Steinberg, All or Nothing, 61.
gore

Slovenija, proleće 1942

desno
Dalmacija, 1941-1943
Crna Gora
 Musolini, Hitler i Galeaco Cane, susret u vozu 1941

Ćano (levo) i Joakim fon Ribentrop, 1941 Draža Mihailović, 1937, kao jugoslovenski
vojni ataše u Pragu.
Musolini i Ante Pavelić, poglavnik Hrvatske, u Rimu 1941
gore
Pavelić (levo) i Ćano potpisuju italijansko-hrvatski
sporazum 1941

levo
Mihailović na Ravnoj gori gde je uspostavio svoj
glavni štab, maja 1941
Kardinal Alojzije Stepinac
levo
Partizanski borac iz Pjevalja koga su
zarobile italijanske alpske jedinice.

dole
Italijanska artiljerija iz puka „Beiuno"
bombarduje u blizini Pljevalja.
Zapaljene kuće na ulicama grada koji su zauzele italijanske jedinice.
levo

General Mario Roboti, komandant 11. armijskog korpusa, 1941-1942

dole
Ante Pavelić (levo) i Slavko Kvaternik u Veneciji, maja 1941,
na potpisivanju sporazuma o granicama NDH.
 desno
General Vitorio Ambrozio, komandant italijanske
Druge armije i kasnije načelnik Vrhovne komande.

levo
General Mario Roata, komandant italijanske Druge
armije posle Ambrozija.

desno
Đuzepe Bastianini, guverner Dalmacije i kasnije
podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova,1943
 gore
General Ugo Kavalero
na jugoslovenskom frontu, aprila
1941

desno
Zločini i propaganda:
italijanski vojnici koje su partizani
kastrirali.
gore
Vešanje partizanke optužene da je
učestvovala u kastriranju vojnika
u Nikšiću, maja 1942

levo
Musolini (desno) sa generalom Pirciom
Birolijem, u poseti frontu u Grčkoj,
18. mart 1941
Nemački plakat u kome se nudi 100.000 nemačkih maraka nagrade za hvatanje Mihailovića,
„živog ili mrtvog."
gore
Kralj Petar u poseti predsedniku Ruzveltu, juna 1942, prilikom koje traži podršku SAD
generalu Mihailoviću.

dole
Josip Broz (Tito) sa svojim štabom.
Mihailović sa lisicama na rukama 1946 u očekivanju suđenja na kome će ga osuditi na smrt
i likvidirati novi komunistički režim.
VII Operacijo Weiss
Priprema za operaciju Weiss

Tokom 1943. godine, potresi u antigerilskoj akciji Nemačke, Italije i Hrvatske postajali su
sve neprijatniji. Nepovoljni događaji u svetu pojačavali su centrifugalne pritiske na osovin-
ski savez. Nemački poraz kod Staljingrada i angloameričko iskrcavanje u severnoj Africi,
predstavljali su prekretnicu u ratu i izložili Italiju savezničkoj invaziji. Samoodbrana je dobi-
la prednost nad saradnjom između sila Osovine. Da bi zaštitila italijansko kopno, Vrhovna
komanda je bila namerna da povrati u zemlju glavne jedinice iz Jugoslavije, ostavljujući
ostale da drže priobalje na Jadranu. Izgledalo je daje evakuacija Balkana bila neminovna.
Ali Italijani nisu bili spremni da žrtvuju svoj spazio vitale. A bili su zgranuti na pomisao da
će Nemci iskoristiti opadanje ratne sreće njihove zemlje da bi se učvrstili na teritorijama
koje će napustiti Druga armija.

Nemačka računica bila je potpuno drugačija. Iznenadna pretnja od savezničkog fron-

ta negde duž egejske ili jadranske obale postavila je kao imperativ gušenje pobune širom
Balkana. Svesni britanskih veza sa četnicima i partizanima, funkcioneri u Berlinu su se plaši-
li da će istovremeno biti suočeni sa velikom pobunom usklađenom sa savezničkom opera-
cijom iskrcavanja. Da bi očuvali spoljni sistem utvrđenja Otadžbine, Nemci su nameravali
da odbace invazione snage. Prvi korak u tome bio je da se srede stvari na kopnu. Sistemi
transporta, mreže komunikacija i važni izvori sirovina bili su pod stalnim napadima parti-
zana. Titove snage su već ranije prekinule važne linije koje su povezivale Beograd, Beč i
Solun sa jadranskim lukama Splitom, Rijekom i Trstom. Preko ovih arterija umesto po opa-
snim pomorskim putevima koje je kontrolisala budna Kraljevska mornarica (V. Britanija),
Nemci su slali velike količine ratnog materijala na afrički front.

Dok su pažljivo osmatrali Sredozemno more odakle su očekivali napad, Nemci su

istovremeno osmislili operaciju Weiss sa ciljem da nanesu smrtni udarac partizanima i čet-
nicima. Porazom pobunjenika bio bi postignut i drugi cilj - učvršćivanje rasklimatane hr-
vatske države. Pošto su Titove snage u tim trenucima već porazile svog žestokog rivala
kao najznačajnijeg neprijatelja, Hitler, čija je pažnja bila upravljena na Mihailovića, izgleda
da toga nije bio svestan. Nemački tajni cilj je bio da izvuče Hrvatsku iz italijanskih ruku.
Prema gledištu vlade u Berlinu, Italija je postala nepouzdan saveznik koji se nalazio na
ivici poraza. Musolini je sve više davao utisak čoveka gurnutog u senku, nesigurne lično-
sti koja se suočavala sa rastućim otporom predvođenim kraljem koga je vojska snažno
podržavala. Pošto su Nemci već tada očekivali Dučeov pad i rušenje fašizma, njima nije
bilo teško da osumnjiče zavereničku grupu italijanskih visokih oficira da žele da izađu iz
saveza Osovine. Tokom ranijih slavnih dana kada je Musolini bio u vrhunskoj formi, a voj-
nički optimizam u Rimu veoma snažan, Druga armija je bila, sa nemačkog stanovišta,
u najboljem slučaju nepouzdan partner, a u najgorem, nedostojno antinemački nastrojena.
U trenucima kada je italijanska vojna sreća bila u opadanju, Berlin je smatrao ponašanje
Druge armije, naročito njeno stalno korišćenje četnika, izdajničkim činom.
 Kako se nemačko strpljenje sa Italijanima smanjivalo, njihov spisak prigovora posta-
jao je sve veći: Italijani su sarađivali sa četnicima, borili se protiv partizana bez oduševlje-
nja i napuštali utvrđenja bez prethodnih razgovora i obaveštenja. Hitler je već ranije jasno
izneo svoj stav prema četnicima, kada je u decembru 1942. godine, postavio pitanje njiho-
vog razoružavanja.738738 Pošto je maršal Kavalero prihvatio bez rezerve Firerovo gledište,739
Nemci su očekivali da će Italija bez većeg oklevanja razoružati svoje pouzdane saveznike.
Oni će doneti odluke i prijateljskim ubeđivanjem naložiti Italijanima da obave posao.740
Pjetromarki je delio takva nemačka gledišta; smatrao je da Italija nije trebalo da se
oslanja na politiku zasnovanu na „neizbežnoj mogućnosti" četničkog bežanja kada se Sa-
veznici iskrcaju na Balkan.741 Smanjeno poverenje Nemačke u sposobnost Italije da od-
lučuje u stvarima u svojoj vlastitoj kući bilo je, po njegovom mišljenju, presudno. Kako
bi ponovo prisilila Drugu armiju na poslušnost, „Italija mora da se nametne" tako što će
ukloniti pročetničke borce/političare u Jugoslaviji.742
Komandanti Druge armije na Sušaku, bunili su se protiv nemačkog vodstva i nači-
na vođenja rata od strane Vermahta. Oni su smatrali generala Lera tvrdokornim vazdu-
hoplovnim generalom, verujući da su nova sredstva utrošena u udaljenoj Hrvatskoj bila
bačena uzalud. Nova čišćenja (rastrellamenti) u udaljenim krajevima vezaće za te prostore
trupe koje su bile potrebne za odbranu otadžbine protiv predstojeće savezničke invazije.
U skladu sa tim, general Roata je 22. novembra uobličio plan koji je predviđao mnogo
uzdržanije korišćenje Druge armije.743 Pored udaljenih utvrđenja koja su napuštena pret-
hodne godine, njegovi komandanti su počeli da povlače trupe iz drugih mesta sa ciljem
da ojačaju ključne centre kao što su Knin, Drniš i planinske visove sa kojih su se branili Split
i Zadar. Sledeći korak biće povlačenje iz spoljnih delova Hecegovine, kako bi se zaštitile
oblasti oko Ploča i Metkovića. Okupljene u manjim i lakše branjenim područjima, trupe,
iscrpljene višemesečnim stalnim borbama bez odsustva ili smene, biće, takođe, u prilici
da se odmore i oporave.
U drugoj polovini decembra, Nemci su formalno obavestili Rim o operaciji Weiss.
Potpuno zanemarujući Drugu armiju, u svom nastojanju da iskorene ustanike Nemci su
nameravali da vode operacije u zapadnoj Bosni koja se nalazila na italijanskoj strani demar-
kacione linije. Po Hitlerovom nalogu Vrhovna komanda Vermahta (OKW), obavestila je Ka-
valera da će general Aleksandar Ler preuzeti komandu nad snagama Osovine na Balkanu:
u Grčkoj, Dalmaciji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Kavalero je zahtevao primenu načela pariteta u
komandovanju, štoje, uz oklevanje nemačke strane i dobio.744 To je bio tipično osovinski
vojni dogovor po kome je italijanska potčinjenost, iako to nije dato napismeno, bila potvr-
đena postojećim odnosom snaga. Ler je preuzeo komandu nad operacijom Weiss, dok je
Roata delovao kao rezervni vozač. Bez obzira koliko su komandanti Druge armije nastojali

738 NAW, T-821, 21, 962-987, Razgovor između Ćana i Hitlera, 18. decembra 1942.
739 Navod je Ambrozijev. NAW, T-821,125, 816-17, razgovor između Pircia Birolija i Robotija, 3. mart 1943.
740 NAW, T-821, 21, 962-987, razgovor između Ćana i Hitlera, 18. decembra 1942, tokom kog je Hitler rekao:
„Nemačka nema političkog interesa (u Hrvatskoj)."
741 PP, Dnevnik, 31. decembar, 1942.
742 PP, Dnevnik, 18. oktobar, 1942.
743 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), 383.
744 DDI, IX, 422, Kavalero Musoliniju, 18-19. decembra 1942; Cavallero, Diario, 24. januara 1943. Na italijansko-
nemačkoj konferenciji u Salcburgu 7-10. aprila 1943, Nemačka se složila sa italijanskim insistiranjem na
zajedničkoj komandi. Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 12. Sastanak u Salcburgu,
12. aprila 1943, 521.
da očuvaju makar minimum nezavisnosti, već početkom 1943. godine, oni nisu mogli da
izbegnu stvarno stanje stvari: Italija je konačno i neopozivo bila prinuđena da u odnosu
na Nemačku, na jugoslovenskom ratištu preuzme položaj potčinjenog.
Italijanski generali Kavalero, Ambrozio, Roata, Dalmaco i Pircio Biroli, sastali su se sa
generalom Lerom 3. i 4. januara u Rimu. Tom prilikom je bilo dogovoreno da će Vermaht
zauzeti položaje južno od linije Zagreb - Karlovac i jugozapadno od Banja Luke prema
Crnoj Gori, dok će se Italijani kretati iz svojih baza u severnoj i centralnoj Dalmaciji, kako
bi zaštitili nemačko desno krilo.745 Negde između, oni će pronaći i uništiti „partizansku
državu".
Kavalero je najavio da će operacija Weiss, pored uništenja partizana, „suzbiti, a po-
tom i razoružati četnike". Tom stavu odlučno se suprotstavio Roata, koji je želeo da zaštiti
svoje saveznike. Privlačenje četnika Italiji blagonaklonim postupkom, značilo bi njihovo
odvajanje od dalekih Engleza. U nekoliko privatnih razgovora između Italijana došlo je
do sukoba. Roata je saopštio Pjetromarkiju da će on podneti ostavku ukoliko četnici bu-
du razoružani. „To je možda jedini prihvatljiv razlog da se izbegne nepovoljna situacija",
zabeležio je Pjetromarki.746 Sa svoje strane, Pircio Biroli je osuđivao Ćana što je podržao
nemačku odluku da se četnici razoružaju. Pjetromarki se suprotstavio takvom gledištu
naglašavajući da nije Palata Kiđi odredila takav stav, već Kavalero i Nemci. Pircio Biroli je
„optužio naše ministarstvo da je odgovorno za takav ishod".747

Tokom prekida u formalnim vojnim sastancima, italijanski generali imali su prijem

kod Musolinija na kome se razgovaralo o operaciji Weiss. Nakon prve faze, koju je treba-
lo da izvedu Italija i Nemačka, 5.000 Crnogoraca će se pridružiti hercegovačkim četni-
cima sa ciljem da spreče Titov beg, na čemu je odlučno insistirao Pircio Biroli: „Dajem
glavu, ako jedine zarobljenike ne uhvate moji Crnogorci. Oni znaju kako da pronađu
neprijatelja. Oni su narod koji se bori mržnjom." Da bi dokazao odanost Crnogoraca,
Pircio Biroli se ponudio da bude talac. „Verujte mi", hvalisao se, „ići ću u Hrvatsku i
počistiću sve pobunjenike."748 Musolini je odgovorio da će se o četničkom pitanju još
raspravljati.749

Kavalero je nastavio da iskrivljuje gledišta svojih generala govoreći generalu Le-

ru (možda sa namerom da ga obmane) da „mi više nećemo isporučivati oružje četnici-
ma", da će Pircio Biroli sarađivati u operaciji protiv njih i da Roata više neće podržavati
svoje pomoćne trupe.750 Bez obzira na Kavalerove netačne izjave Nemcima, on je, pod
pritiskom Roate, ubedio Musolinija da zanemari Canov skepticizam o „osetljivom i opa-
snom" sporazumevanju sa četnicima.75' Za generale nije bila nikakva tajna da su četnici
podržavali velikosrpske ideje, ali za to nisu mnogo marili sve dok su se četnici borili
protiv partizana.

Roata se 9. i 10. januara 1943. sastao sa nemačkim generalima. Dok je Ler ćutao o čet-
ničkom pitanju, Glez je u poverenju rekao italijanskom generalu da bi bilo glupo da se oni

745 U S S M E , N l-ll, b. 1222, Kavalero Roati, 10. januara 1943.

746 PP, Dnevnik, 3. januara 1943.
747 PP, Dnevnik, 8. januara 1943.
748 PP, Dnevnik, 8. januara 1943.
749 PP, Dnevnik, 6. januara 1943.
750 Cavallero, Diario, 3. januara 1943, 646-647: Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 24.
751 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944),str. 26; Ciano, Diary, 2. januar 1943.
 ne koriste u borbama protiv partizana.752 (Zaista, neke nemačke jedinice su na lokalnom
nivou isporučivale oružje i drugi materijal četnicima.)753 Zadovoljan takvim ishodom, Roa-
ta je nastavio da upoznaje svoje sagovornike sa načinom na koji su Italijani postupali sa do-
maćim stanovništvom. Muškarci između 15. i 50. godine uhvaćeni u krajevima za koje se
mislilo da su naklonjeni partizanima biće internirani, a sumnjivi civili biće streljani ili obeše-
ni, a njihovi domovi spaljeni.754 To nije iznenadilo Nemce koji su, po Hitlerovm naređenju,
bili duboko angažovani u pripremanju planova da se očisti neprijateljsko stanovništvo i
svi pravoslavni muškarci sposobni za nošenje oružja upute u koncentracione logore.75s
Ipak, nekolicina je izrazila protest. U pismu upućenom Leru, 4. januara, Glez je upozorio da
je proglašavanje civilnog stanovništva neprijateljem, prosto zato što živi u zonama vojnih
operacija ili se nalazi pod kontrolom partizana, predstavljalo drakonsku meru. Kao i drugi
nemački oficiri pre njega, on je priznao da su živote najvećeg dela stanovništva koje živi
izvan zona kojima dominira Vermaht, ugrožavale pljačkaške bande i da je stoga ono bilo
prisiljeno da traži zaštitu od lokalnih pobunjeničkih starešina.756

Pošto su se italijanske tupe već kretale prema obali, a operacija Weiss trebalo da ot-
počne usred zime, Roata je taj plan otpisao kao nedovoljno promišljen. Ali, Nemcima se
nije smelo suprotstaviti. Oni su privoleli Ćana da prihvati njihove vojne planove i ubedi
Kavalera da ne povuče trupe, već da ponovo okupira Treću zonu. Kavalero je to prihva-
tio obećavši nove trupe.757 Operacija Weiss mogla je da otpočne. Kada ga je njegov ađu-
tant, pukovnik Đakomo Zanusi, optužio što se nije suprotstavio Nemcima, Roata je tužno
odgovorio: „Naredbe su naredbe."758 Skrivajući teško svoj primetni pesimizam, Roata je
saopštio Ćanu da je za sprovođenje „nemačkog plana čišćenja potrebno mnogo više tru-
pa nego što ih zajednički, mi i Nemci, možemo obezbediti."759 Ambrozio i Roata ismevali
su ideju da će Hrvati braniti vodosnabdevanje i hidrocentrale od partizanskih napada,760
a oni sigurno nisu imali nameru da zaštite nemačke rudnike boksita u okolini Mostara.
Njihov jedini cilj bio je da spreče Nemce da uđu u tu oblast.76'

Tri dana pre datuma određenog za početak operacije Weiss, 15. januara, Vrhovna ko-
manda potvrdila je svoju nameru da povuče trupe na Dinaru, plan koji je Musolini prvi put
izneo još 28. decembra 1941. godine, i ponovio 31. jula 1942. Kao što smo videli, Roata je
već otpočeo povlačenje. Pjetromarki se nije suprotstavio povlačenju, ali je želeo da bude
siguran da će linije odbrane od Rumunije do Italije preko Balkana biti dovoljno duboke da
omoguće transporte koji su prevozili neophodnu naftu.762

Kao i Roata, nije oklevao da naredi povlačenje italijanskih trupa iz isturenih delova
Hrvatske. Ali, po običaju, rok nije bio određen. Operacija Weiss ih je prinudila da tamo ostanu,

752 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), Kaštelani za M A E i italijanskom poslanstvu u Zagre-
bu, nedatirano, 200-204.
753 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, 186-187.
754 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 27.
755 PP, Dnevnik, 27. januara 1943. Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, 207-208.
756 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, str. 207-208.
757 NAW, T-501, 264, 564-570, Glez Suhartu, oko 10 januara 1943; DDI, IX, IX, 422, Kavalero Musoliniju,
18-19. d e c e m b r a 1942.
758 Zanussi, Guerra e catastrofe d'Italia, 1:283-284.
759 Ćano, Dnevnik, 2. januar 1943.
760 Avil, b. 368, f. 5, Roata XVIII armijskom korpusu, 29. januara 1943.
761 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 385.
762 PP, Dnevnik, 9. februara 1943.
a kako je Ambrozio upozorio, politički pritisak u Rimu (Hitlerov pritisak na Musolinija), do-
veo je do većih odlaganja. Oba italijanska generala nastojala su da iz toga izvuku neku
korist time što su uputili četnike u zone koje je trebalo da evakuišu Italijani, a pre nego što
najveći deo njihovih trupa bude upućen prema Dalmaciji. Italijani su se našli u procepu.
Nisu prestali da učestvuju u nemačkim planiranim pokretima niti su se evakuisali iz Treće
i Druge zone. Njihovo odlaganje da predaju italijansku okupiranu teritoriju nemačkim i
hrvatskim „saveznicima" usporilo je evakuaciju u unutrašnjosti na brzinu puža.

Kada je Roata ubrzao isporuke oružja četnicima,763 Ćano je zaključio da je vlada u Ri-
mu izgubila kontrolu nad komandantom Druge armije.764 Pošto je Ćano mrzeo Kavalera,
odlučio je da ga mimoiđe i tražio od Hrvata da ubede Berlin da izvrši pritisak na nepouzda-
nog italijanskog komandanta. Ali, Roata je osujetio ovaj manevar ubedivši generala Lera
da prihvati ograničeno učešće četnika u unapred određenim sektorima fronta.765 On jeza
to ponovo indirektno dobio podršku od Gleza koji je u više navrata sam tražio odobrenje
Vrhovne komande Vermahta da se približi četnicima. Podržan Musolinijevom saglasnošću
po pitanju četnika, Roata je, najzad, bio u prilici da saopšti Paveliću bez ikakvog diplomat-
skog okolišenja, da će on koristiti četničke formacije u predstojećim operacijama i „sam
odrediti" kada će ih razoružati.766 Ali, na njegovu nesreću, četnici su u nekim mestima pre-
uzeli vlast na račun nemoćnih Hrvata, a da o tome nisu prethodno obavestili italijansku
komandu.767 Roata je i dalje nastavljao saradnju sa nepouzdanim četnicima ne zato što je
verovao u njihovu odanost, već zato što Osovina nije imala dovoljno snaga da sprovede
„nemački plan čišćenja" protiv njih.768

Mada su se Roata i Kavalero sukobljavali oko četničkog pitanja, oni su bili saglasni
da nemačka čizma ne sme da uđe u Hercegovinu. Štaviše, ni italijanske trupe ne treba da
budu upotrebljene kao garnizoni u krajevima koje su „očistili" Nemci u Trećoj zoni. Utvr-
divši ove uslove, Kavalero je odobrio uključenje dobrovoljaca Pircija Birolija iz Crne Gore
za operacije u Hrvatskoj,769 dok je Roata odredio divizije „Lombardia", „Re" i „Sassari" i oko
6.000 pomoćnih četničkih trupa iz Like i severne Dalmacije za predstojeću operaciju.770
Da bi uklonio Nemce, Roata je ponovio svoj plan „podeli i vladaj": umesto istovremenog
napada na četnike i partizane, uputi jedne protiv drugih i likvidiraj preživele.771 Istorija se
ponavljala... Iste razlike koje su postojale između ciljeva i politike Italijana i Nemaca, a koje
su već onemogućile planiranje operacije Trio, opstale su da sruše operaciju Weiss. A još
gore je tek bilo na vidiku.

Za razliku od ranijih ekspedicija sa nedovoljno snaga, Nemci su ovog puta okupili pet
divizija, koje su 20. januara, sa pomenutim Italijanima i 369. hrvatskom divizijom, krenuli
da smiruju čitavu oblast južno od Zagreba do granice Crne Gore. Ukupno 65.000 vojnika
imalo je spram sebe 20.000 partizana.

763 Zbornik, IV, bk 9, D. 211, Roata CS, 12. januara 1943.

764 Ćano, Dnevnik, 2. januar 1943.
765 DDI, IX, IX, 510, Kaštelani Ćanu, 18. januara 1943.
766 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D, 4. M A E
767 AVII, b. 364, f. 1.
768 Ćano, D n e v n i k 6. januar 1943.
769 Trifkovic, Ustasa..., 186.
770 Loi, Le operazioni delle unita italiane in Jugoslavia: Ćano, 212, Dnevnik, 6. januar 1943.
771 PP, Dnevnik, 6. januar 1943.
 Roata je nameravao da prepusti najteže borbe četnicima, računajući da će takva po-
litika još više pojačati razdor između Tita i Mihailovića.772 Ali, takvim držanjem i time što
su ih potčinili komandi Druge armije, Italijani su od sebe otuđili mnoge četničke vođe,
uključujući i Mihailovića. Kao posledica niza nesporazuma, trupe su se kretale bez cilja ili
su propustile da stignu na svoje borbene položaje. Nemci su jasno stavili do znanja svoju
nameru da upute dve divizije u Hercegovinu kako bi razoružali četnike koje su organizova-
li Italijani i da umesto njih postave svoje garnizone.773 Pjetromarki je zaključio da je Druga
armija, uprkos tome što je raspolagala sa „tridesetak divizija u poređenju sa nemačkih
deset", dozvolila snagama Vermahta da diktiraju vojnu politiku i „preuzmu kontrolu nad
čitavim poluostrvom".774
U drugoj polovini januara, postupkom koji nije povredio nikog osim Nemaca, Kavale-
ro je bio uklonjen iz Vrhovne komande, a zamenio gaje general Ambrozio. General Roata
bio je uklonjen sa mesta komandanta Druge armije i upućen na Siciliju. (Krajem maja ime-
novan je za načelnika generalštaba vojske). Roatini dani bili su odavno izbrojani. Sveden
na potčinjenog Kavaleru, on nije uživao ni Pjetromarkijevu podršku. Grof Đuzepe Volpi,
ambiciozni finansijski i industrijski mogul, koji je bio blizak Musoliniju, rekao je Dučeu da
Druga armija treba da bude predata u ruke generala koji bi se „manje držao pravila... i bio
agresivniji" od generala Roate.775 Ali, Musolini je iznenada opozvao naredbu o njegovom
uklanjanju sa komandnog mesta u Jugoslaviji. „Sa ili bez Roate" razmišljao je Pjetromar-
ki, „ugled Druge armije pao je na najniži nivo."776 Intrige u pozadini, međutim, nisu bile
okončane. U skladu sa željama Bastianinija koji jedva da je govorio sa Roatom, kralj Viktor
Emanuel je obećao da će italijanski komandant biti uklonjen sa Sušaka. To je bilo učinjeno
1. februara. General Roboti, koji se proslavio u Sloveniji, preuzeo je komandu nad Drugom
armijom 5. februara. Pjetromarki je tužno primetio: „Druga armija je prepuštena nespo-
sobnjakoviću."777
Ubrzo su sledile i druge značajne promene. Cano je bio uklonjen s položaja ministra
spoljnih poslova i postavljen za ambasadora pri Svetoj Stolici. Pjetromarkija je ožalostio
odlazak njegovog šefa: „Ćano je širokogrud čovek. Ima veoma plemenito srce i izvanred-
no brzu inteligenciju. On je briljantan stilista, dobar kozer i ima toskansku pronicljivost.
On je veran svojim prijateljima i prezire one koji su ga izneverili."778 Musolini je uzeo u svo-
je ruke vođenje spoljne politike, a Bastianinija izabrao za državnog podsekretara.
Promene u vladi dogodile su se u senci zlokobnih zbivanja koja su gurala zemlju u
ambis: teški nemački porazi na sovjetskom frontu, ogromni italijanski gubici na Sredozem-
nom moru, nezaustavljivi osovinski porazi u severnoj Africi, žestoki saveznički vazdušni
napadi na italijanske gradove i Musolinijevi zdravstveni problemi. Defetizam se osećao u
vazduhu, a Čanovo imenovanje u Vatikan izgledalo je da otvara put prema separatnom
miru, kao i misija američkog predstavnika Majnora Tejlora (Taylor) pri Svetoj Stolici. Ali,
promene u Musolinijevoj vladi nisu bile u vezi sa mirom ili uspostavljanjem kontakata sa
neprijateljem. On je želeo disciplinovaniju ekipu koja će da pripremi zemlju za dugotrajan

772 Zbornik, IV, bk. 9, D. 217, Supersloda Vrhovnoj komandi, 12. januara 1943.
773 PP, Dnevnik, 27. januara 1943.
774 PP, Dnevnik, 27. januara 1943.
775 PP, Dnevnik, 11. oktobra 1943.
776 PP, Dnevnik, 27. januara 1943.
777 PP, Dnevnik, 18. januara 1943.
778 PP, Dnevnik, 8. februara 1943.
sukob koji joj je pretio. Njemu je trebalo i vreme da ubedi Hitlera da odustane od svog
beznadežnog krstaškog rata protiv Sovjetskog saveza. Primirje sa Staljinom omogućilo bi
Osovini da usmeri svoju pažnju na Sredozemlje, gde su Amerikanci mogli biti poraženi pre
nego što bi došli u priliku da otpočnu invaziju na italijansko poluostrvo.
Pošto je Ambrozio zamenio Kavalera, nemačkog pouzdanika u Vrhovnoj komandi,
italijanska vojna garnitura u Jugoslaviji mogla je sebi da dozvoli da bude manje popu-
stljiva prema nemačkom partneru. To je umanjilo sukob između Rima i Sušaka. Italijani
su bili jedinstveni u izražavanju sumnji u nemačku strategiju progona balkanske gerile
širom italijanske „okupacione zone". Zajednički front uspostavljenje u pravom trenutku.
Početkom februara, general Valter Varlimont (Warlimont), zamenik šefa operacija koman-
de Vermahta, izražavajući najodlučnije Firerove želje, pojačao je pritisak na Ambrozija da
italijanske trupe ponovo okupiraju teritoriju Treće zone i da razoružaju četnike tokom ope-
racije Weiss. Italijanski general je odgovorio da nije imao raspoložive rezerve da uđe u te
oblasti iza Nemaca. Zaista, Druga armija je bila spremna da u potpunosti napusti Treću
zonu. Partizane treba poraziti uz pomoć četnika koji će biti razoružani u neodređenoj bu-
dućnosti, „oprezno, a ne brzo".779
Generala Robotija nije trebalo ubeđivati da sprovede Ambrozijeve naredbe. On je
smatrao nemački borbeni plan „glupim" i prigovorio je rasturanju italijanskih snaga.780 Na
sastanku u Beogradu, 8. febrauara, Roboti je saopštio generalu Leru da, „pošto je oblast
bila potpuno umirena", buduće operacije u Hercegovini (u italijanskoj okupacionoj zoni)
nisu bile potrebne. Stoga je operaciju Weiss trebalo zaboraviti. Četnici će biti razoružani,
ali samo ,,u pogodnom trenutku."781 U pismu Vrhovnoj komandi, Roboti se pitao zašto Ita-
lija treba da prihvati apsurdnost akcije koja se može samo označiti kao izdaja četnika.782
Ler nije imao nikakav prigovor; nije to učinio ni ambasador Kaše, jer, kako je priznao, Vermaht
je sam uspostavio dodir sa čenicima lojanim Nemačkoj.783 Roboti je u potpunosti zane-
mario vojnu politiku kako bi kritikovao svoje pretpostavljene što su omanuli u pogledu
kažnjavanja. „Apsolutno je neprihvatljivo ostaviti nekažnjenim piratske akcije koje su po-
činili partizani"; takvom ponašanju treba da usledi „neposredna i odlučna" odmazda svim
raspoloživim sredstvima.784 Sa svoje strane, Nemci su nastavili operacije, zarobivši 2.010
osumnjičenih muškaraca i 350 žena, a pored toga, internirali su u logor u Zemunu 490
ljudi i 283 žene.785

Uprkos Robotijevoj odlučnosti da izbegne skupe sudare bilo sa Titom ili Mihailovi-
ćem, vojne operacije su sredinom februara krenule naopako za Italijane, kad su partizani
zauzeli grad Prozor u dolini Neretve, uništili tamošnji mali četnički garnizon i rasturili delo-
ve široko razbacane divizije „Murge" ukopane u izolovanim utvrđenjima.786 Bitka je bila kr-
vava. Partizani su streljali zarobljene oficire, ranjene zarobljenike i sve uhvaćene iz sastava

779 NAW, T- 821,126,11-347, Razgovor između Ambrozija i Varlimonta, 5,6,12. i 27. februara 1943.
780 AVII, b. 368, f, 1, Roboti Vrhovnoj komandi, 4. februara 1943.
781 NAW.T-821,125,810 i 815. Razgovor između Roate i Robotija, 4. i 8. februara 1943;Talpo, Dalmazia: Una cro-
naca per la storia (1943-1944), D. 8, Razgovor između Robotija i nemačkih generala Lera i Litersa, 8. februara
1943,210-215.
782 AVII, b. 368, f. 1, Roboti Vrhovnoj komandi, 4. februara 1943.
783 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 9, razgovor između Kazertana i Kašea, 9. februara
1943,216-220.
784 NAW.T-821, 298, 11-12, Roboti komandantima na terenu, 27. februara 1943.
785 U S S M E , N I—II, b. 1222, izveštaj generala Rea o nemačkim operacijama, 18. februar 1943.
786 Fatutta, La campagna di Iugoslava, 127.
259. puka, izuzev vozača koji su im bili potrebni za prevoz municije i ranjenika.787 Italijani
su izgubili ukupno 2.300 ljudi.788 Velike količine različitog materijala pale su u ruke partiza-
na koji su sada bili spremni za napad na Mihailovićevo utvrđenje u Hercegovini.789

Diplomatska igra između Rima i Berlina

Svestan da su Ambrozio i Bastianini bili uzdržaniji u prihvatanju nemačkog vodstva

nego što su to bili njihovi prethodnici Kavalero i Ćano, Hitler je 16. februara, uputio Musoli-
niju sarkastično pismo u kome je ukazao na njegovu kolebljivost i italijansku neiskrenost.
„Duče, ako sutra dođe do iskrcavanja bilo gde na Balkanu, tada će komunisti, Mihailovi-
ćevi sledbenici i svi drugi banditi biti složni u jednoj stvari: brzo otpočinjanje napada na
nemačke ili italijanske oružane snage (kakva god da je situacija) sa ciljem da podrže ne-
prijateljsko iskrcavanje." Da bi izbegla iznenadni napad od anglosaksonskog iskrcavanja
na Balkanu, nastavio je Firer, Osovina mora „razoružati komuniste i četnike, i 'neutralisati'
čitavu oblast". U protivnom, ,,u slučaju invazije izbiće revolucija i sve veze sa Grčkom biće
presečene. Nemačke divizije u toj oblasti moraće u tom slučaju da se bore protiv buntov-
nika - komunista i četnika, a italijanske trupe neće biti u stanju da same spreče invaziju na
Peloponez ili Jadran."790

U dva dobro promišljena memoranduma upućena Musoliniju, Ambrozio je izneo ski-

cu italijanske politike:
U pogledu napada na Balkan, mislimo da nedostatak pogodnih luka na zapadnoj obali,
neprohodna priroda zaleđa i udaljenost od glavnog cilja - rumunskih naftonosnih polja - mo-
že da navede neprijatelja da naredi napad na Solun sa ciljem da zauzme Krit i Dodekanez...
Dovoljno je reći da je apsolutno neophodno za nas da povučemo naše snage sa manje važnih
frontova (Hrvatska), da pojačamo garnizone na ostrvima, da stvorimo rezerve u otadžbini, da po-
jačamo snage na zapadnim i istočnim alpskim frontovima. Mi inače, nećemo moći doprineti
strateškim rezervama na Balkanskom poluostrvu... Nemačka mora... da odluči da prihvati
italijanske zahteve za materijalom da bi mogla da sredi odbranu svoje obale, kao i obale Grč-
ke. Ona mora što pre da olakša povlačenje italijanskih divizija koje operišu u Hrvatskoj i da
dozvoli da se one premeste na obalu na liniju koja će im omogućiti da tamo drže ključne
tačke (Zadar, Šibenik, Dubrovnik, Kotor)... Te trupe se moraju ostaviti na Balkanu kao strateška
rezerva. Mobilne snage treba poslati u Grčku što bi povećalo njihovu pokretljivost, ali i da bi
se pazilo na prilaze Solunu.79'

Kada je Ambrozio bio postavljen za načelnika Vrhovne komande, Musolini mu je re-

kao: „Kavalerova uloga je završena. Šta ti nameravaš da činiš?" Ambrozio je odgovorio:

787 Jugoslovenski istoričari su ublažavali partizanske zločine dok su branitelji italijanske vojske s pravom nasto-
jali da stvari prikažu izbalansirano. Nizom navoda, Dassovich u Fronte jugoslavo 1943, 51-52, jezgrovito
sumira potpuno različita gledišta o pitanju partizanskog ponašanja prema italijanskim ratnim zarobljeni-
cima koje je snažno došlo do izražaja tokom bitke na Neretvi. Dokaze za masakre nad italijanskim ratnim
zarobljenicima dao je italijanski lekar, i m o g u se naći u Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-
1944), 229-235. Đilas u svom, Wartime, str. 220, priznaje da su partizani masakrirali čitav Treći bataljon 259.
regimente.
788 USSME, N l-ll, b. 1222, Roboti Pijaconiju, 5. marta 1942.
789 Milazzo, The Chetnik Movement, 122.
790 Navedeno u F. W. Deakin, The Brutal Friendship: Mussolini, Hitler and The Fall of Italian Fascism, 2 vols. (1966),
1:183-184. Pun tekst Hitlerovog pisma može se naći u DDI, IX, X, 31, Hitler Musoliniju, 16. februara 1943.
791 Navedeno u F. W. Deakin, The Brutal Friendship 1:62.
„Ja nameravam da se suprotstavim Nemcima." Musolini je primetio: „Vrlo dobro. Ja ću ti u
tome pomoći."792 Izgledalo je da će Ambrozio otići korak dalje, naglasivši da „Nemci mora-
ju promeniti svoje operativne ciljeve i moraju nam priteći u pomoć i naći nam se, u protiv-
nom mi nećemo biti obavezni da ih sledimo u njihovom pogrešnom vođenju rata."793
Svesni Ambrozijevog nepoverenja i zabrinuti da će skore promene na odgovornim
položajima u Rimu otvoriti put Italiji za traženje separatnog mira, nemački mandarini po-
žurili su u Rim da očuvaju Musolinija u ratu i potvrde italijansku potčinjenost u savezu
Osovine. U više razgovora vođenih krajem februara, Ribentrop i general Varlimont izneli
su italijanskoj delegaciji, koju su sačinjavali Musolini, Bastianini i Ambrozio veliku Hitlero-
vu zabrinutost. Firer je očekivao savezničku invaziju Balkana i zahtevao uništenje četnika
koji su, po njegovom mišljenju, bili pod komandom prvog ustaničkog vođe, Mihailovića,
poslušnika britanskog Imperijalnog generalštaba.794 Musolini je odbacio verovatnoću sa-
vezničkog iskrcavanja i ponudio rešenje četničkog pitanja. Priznao je da je Mihailović bio
žestok neprijatelj, ali „8.000 četnika u Hercegovini pružaju Italiji više pomoći nego dve ili
tri divizije, naročito stoga što su oni pravi specijalisti u vođenju gerilskog rata."795 Nema
sumnje da su Italijani umanjili broj četnika pod njihovom komandom i pogrešno tvrdili da
su oni bili disciplinovani i da su se nalazili pod potpunom kontrolom.796
Imitirajući Roatu, Bastianini je uzvratio: „Ostavimo ih (četnike i partizane) da unište
jedni druge."797 Usred operacije Weiss, izjavio je da široka čišćenja nisu donosila plod.
Po okončanju svake operacije čišćenja, pobunjenici bi se pojavili na raznim stranama na mu-
dro skrivenim mestima. Razočaran neuspesima akcija protiv ustanika, Bastianini je zahte-
vao da se čitava operacija preispita „od vrha do dna". Na jedan ili drugi način, sile Osovine
morale su se izvući iz sve dubljeg vojnog gliba.798 Pošto je u ovom razdoblju opadanja itali-
janske vojne moći bilo suvišno isticati fašističke teme o imperijalnom osvajanju, Bastianini
je u nameri da se suprotstavi neprijateljskoj propagandi da su se Savezničke sile borile na
strani anđela, naglašavao značaj „Novog evropskog poretka". Taj koncept imao je za cilj
da uveri okupirane zemlje i države Trojnog sporazuma nacističke Evrope, da su oni kao
slobodni narodi učestvovali u plodonosnoj saradnji sa silama Osovine. Međutim, Musoli-
ni je pokazao malo zanimanja za Bastianinijeve igre, a kao što se moglo i očekivati, Hitler
nije imao apsolutno nikakav interes za njih. Ambrozio je ostvario Pirovu pobedu ubedivši
Nemce da odlože konačni obračun sa četnicima za neku neizvesnu budućnost.799 Samo u
tom ograničenom smislu, Pjetromarki je bio u pravu kada je primetio da su, po prvi put,
Italijani gledali Nemcima otvoreno u oči i stajali čvrsto na svom stanovništu.800 General
Varlimont će otrpeti italijanski stav prema četnicima ukoliko Druga armija bude odložila
povlačenje svojih trupa.801

792 N a v e d e n o u Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 36.

793 Navedeno u F.W. Deakin, The Brutal Friendship!: 163.
794 Navedeno u F.W. Deakin, The Brutal Friendship]: 187. NAW.T-821,125, 531-534.
795 Navedeno u F.W. Deakin, The Brutal Friendship]: 193,195.
796 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944,223.
797 PP, Dnevnik, 1. marta 1943.
798 NAW, T-821,126, 340-347, susret između Ambrozija i Varlimonta, 27. februara 1943.
799 Za ove vojne razgovore videti NAW.T-821, 125, 531, izveštaj Vrhovne komande, 24. februar 1943, izveštaj
Vrhovne komande o susretu u palati Venecija 25. februara 1943, 26. februara 1943; PP, Dnevnik, 1. marta
1943.
800 PP, Dnevnik, 1. marta 1943.
801 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D, 17, Rezime nemačko-italijanskog sastanka od 26, 27.
i 28. februara 1943,2. marta 1943;248-250. Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944,225.
 Musolini, Druga armija i Palata Kiđi, bili su saglasni u još jednoj stvari. Italija više ni-
je mogla da se nosi sa pobunom u Jugoslaviji. Duče je priznao Ribentropu: „Još nisu bili
pronađeni efikasni načini borbe protiv partizana. Regularne nemačke i italijanske trupe
nisu bile spremne za gerilski način vođenja rata. Taj način ratovanja bio je sasvim neprihva-
tljiv, donosio je teške gubitke i do sada nije doneo i odgovarajuće rezultate."802 Na stranu
semantičke finese oko četnika, osnovne razlike između Rima i Berlina, bile su samo reše-
ne na papiru. Nemci su očekivali da Italijani učine ono što im je rečeno u iskorenjivanju
ustanka na nemački način. Ne usudivši se da kritikuje Dučea zbog njegove kolebljivosti,
Ribentrop je razočarano zaključio da su italijanski oficiri bili izuzetno loše pripremljeni da
vode jedan ideološki fašistički rat.803

Italija i Weiss II

Nakon okončanja plana Weiss I, 15. februara, Nemci su 20. započeli plan Weiss II
protiv partizana, upravo u trenutku neprijatnog italijanskog poraza kod Prozora.804 Da
bi sprečili partizane da pređu Neretvu, Nemci su odredili Italijanima zadatak da ih blo-
kiraju sa juga. Italijani su gledali na stvari drugačije. General Roboti je bio nepoverljiv
prema Nemcima jer su oni uporno zahtevali dalji napad, a da pri tom nisu uzimali u
obzir rasturenost njegovih snaga. Situacija u Hercegovini pretvorila se u opšti haos.
Četničke vođe nisu mogle da odluče da li da se suprotstave ili da prihvate italijanske
naredbe; Mihailović je nastojao da stvori barem neku sliku jedinstva među svojim rat-
nim komandantima, štoje bilo u suprotnosti sa italijanskim naporima da ih stave pod
kontrolu Druge armije. Najzad, Nemci su imali svoje brige o tome kako da izađu na kraj
sa četnicima i partizanima u okolini Mostara, što je dovelo do različitih ciljeva među
partnerima Osovine.

Krajem februara, umorni od italijanskog oklevanja, Nemci su odlučili da samostalno

nastave operaciju Weiss II. Dok su četnici u Hercegovini skrenuli svoju pažnju sa partizana
kako bi se suočili sa neposrednom nemačkom pretnjom, Titove brigade su početkom mar-
ta okupile svoje snage sa ciljem da pređu Neretvu i krenu u pravcu Crne Gore. Neizvesnost
je bila velika, ali im se sreća osmehnula kada se veliki deo između 2.000 i 5.000 četnika koji
su se nalazili na njihovom putu neočekivano raspao i rasturio tokom prvih nedelja marta.
U „biblijskom egzodusu" tokom završne faze operacije Weiss II, partizani su uspeli da iz-
begnu obruč koji im je spremila Osovina.805

Kada su Titove udarne jedinice razbile okruženje severno od Neretve i probile četnič-
ke linije, one su potvrdile vojnu nadmoć nad pobunjeničkim rivalima.806 Ali, pobeda nije
pripala samo njima. Upravo u trenutku kada je izgledalo da su ih četnici opkolili, Nemci su,
pristižući iz Srbije iznenada udarili na njihovo istureno krilo. Iznenađeni ovim napadom,
četnici su se povlačili u neredu i pri tom izgubili mnogo ljudi i velike količine ratnog materijala.

802 Navedeno u F. W. Deakin, The Brutal Friendship 1:188.

803 Navedeno u F. W. Deakin, The Brutal Friendship 1:197.
804 NAW.T- 501, 264, 518-529, Glez Suhartu, 26. maj 1943.
805 Vladimir Dedijer, Tito, 191-194.
806 Milazzo, The Chetnik Movement, 129; Srdjan Trifkovic, „Rivarly B e t w e e n Germany and Italy in Croatia,
1942-1943", The Historical Journal 36, no. 4 (1993): Loi, u Le operazione delle unita italiane in Jugoslavia,
218, tvrdi da su četnici potukli partizane u Crnoj Gori. Videti, takođe, Tomasevich, Occupation and Collabo-
ration, 144.
To je dalo partizanima dovoljno vrmena da izbegnu iz zamke.807 Za ovo zamešateljstvo i
Italijani su imali svoj deo odgovornosti. Da bi uklonio svog osovinskog saveznika iz Mosta-
ra na italijanskoj strani demarkacione linije i izbegao bilo kakav dodir sa hercegovačkim
četnicima, Roboti je, u skladu sa Musolinijevom naredbom, tražio od Lera da zaustavi na-
predovanje njegovih snaga na liniji severno od grada.808 To je Vermahtov plan okruženja
komplikovalo utoliko što je ostavilo otvoren koridor kroz koji su partizani mogli da pobeg-
nu. Bez obzira što su pokvarili nemački borbeni plan, to nije sprečilo Italijane da optuže
Nemce za „zakasnelo napredovanje" i „neobjašnjivo povlačenje".809

U stvari, četnici su sami doveli do svog poraza, zanemarujući italijanske naredbe u

Hercegovini. Štaviše, crnogorski nacionalisti, time što su upotrebili svoje snage nezavi-
sno od italijanske divizije Taurinense, otvorili su prostor između njih.810 Kad se dim sa bit-
ke na Neretvi razišao, videlo se da su partizani stekli nadmoćnu pobedu nad četnicima
u građanskom ratu u Jugoslaviji. Sa italijanskog stanovišta, to je bio nepoželjan ishod
operacije Weiss.

Tito je izveo virtuoznu predstavu. Uspeo je da nanese četnicima težak poraz i iz-
begne nemački napad uglavnom zahvaljujući svojoj spretnosti, kojom ga je odložio,
dok su se njegove snage spremale za manevrisanje i odmor.811 Početkom marta, Tito je
uputio delegaciju sastavljenu od visokih funkcionera u nemački generalštab u Saraje-
vo sa namerom da zaključi privremeni prekid vatre. Delegacija je očekivala da će razgo-
varati o razmeni zarobljenika i da će izbeći dalje teške odmazde time što će obezbediti
priznanje za partizane kao zaraćenu stranu. Pored toga, u ponudi kojom su prevazišli
sve što su ranije predložili četnici, partizanski predstavnici su izrazili spremnost da se si-
lom suprotstave bilo kakvom pokušaju savezničkog iskrcavanja na jadransku obalu.812
Zahvaljujući jedino ponudi o razmeni zarobljenika, partizani su dugo krili ove sveobu-
hvatne predloge iz straha da će biti optuženi za saradnju, za šta su inače oni optuživali
četnike. Tito je pokazao da je, takođe, bio spreman, kada je suočen sa porazom, da se
sagne pred silom jačeg.

Ako se može smatrati da je Tito prilagodio svoj stav glavnom Hitlerovom cilju - uniš-
tenju četnika - njegov diplomatski pokušaj sa Nemcima bio je kratkog veka. Kada je Hitler
rekao Ribentropu da se „ne pregovara sa pobunjenicima, oni se ubijaju", ovaj je, 28. marta,
odlučno naredio da se prekinu razgovori sa partizanima. U međuvremenu, pošto je uniš-
tenje četnika postalo njegov glavni cilj, Tito je izdao naredbu da se svaki uhvaćeni oficir
strelja „bez milosti".813
Operacija Weiss II ne samo da je predstavljala vojnički neuspeh već je uništila plan
Druge armije da se povuče na liniju utvrđenu 15. januara. Umesto da se povuku u redu, ita-
lijanske trupe bile su široko rasturene i iscrpljene stalnim promenama borbenih planova

807 Fatutta, La campagna di Iugoslava, 130.

808 U S S M E , N (-11, b. 1222, Roboti nemačkoj komandi, 6. marta 1942.
809 Ta Ipo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943- ì 944), 106-108.
810 NAW.T-821, 250,17-29, Pircio Biroli, nedatirano.
811 Tomasevich, TheChetniks, 244-247; Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944,251.
812 Beloff, Tito's Flawed Legacy, 81. Belofova navodi jugoslovenska izvore kako bi podržala svoje uverenje
da je Tito, u trenutku očaja, bio spreman da se udruži sa N e m a č k o m kako bi uništio četnike. Videti takođe
o t o m e u Pavlowitch, Yugoslavia, 141 i Roberts, Tito, Mihailovic and the Allies, 108, koji podržava mišljenje
Belofove.
813 Trifkovic, Ustasa..., 217, Tomasevich, The Chetniks, 247.
Vermahta; umesto da se trupe koriste na pravi način, njihova snaga bila je opasno umanje-
na naredbom iz Rima da se oružje i jedinice upute na drugu stranu Jadrana radi odbrane
otadžbine. Da ne bi dopustili da četnici upadnu u utvrđenja koja su Italijani napustili u Lici,
partizani su se suočili sa Hrvatima u nastojanju da ih preuzmu. Partizani odista, nisu pre-
trpeli težak poraz na Neretvi. Suprotno tome, oni su se ponovo okupljali, osnaženi odmo-
rom i preuzimanjem zarobljenog teškog naoružanja. Njihov moral je porastao, dok su itali-
janske trupe želele samo da idu kući. Budućnost italijanske Dalmacije visila je o koncu.

Hrvatsko buđenje

Početkom 1943. godine, palata Kiđi počela je da se suočava sa nekim istinama u po-
gledu NDH.814 Pjetromarki je primetio da su se „Hrvati okrenuli u svom iredentizmu za
Dalmaciju, protiv Italije.815 Ministar spoljnih poslova, Mladen Lorković, koji je predvodio
nepouzdanu i izrazito antiitalijansku grupu, bio je, u nameri da preuzme vlast, upleten
u zaveru koju su podržali nemački predstavnici u Zagrebu. Da bi se učvrstila Pavelićeva
vlast, Lorković je morao biti ućutkan. U tom smislu, Musolini je zatražio od Hitlera da lično
podrži Pavelića,816 kao da je ovaj bio više vezan za Italiju nego za Nemačku. Kada je NDH
prigovorila Drugoj armiji štoje podržavala pobunu Srba, Pjetromarki je počeo da zauzima
uravnoteženiji stav, tražeći od Hrvata „da otvore oči da bi videli da se veliki deo Srba bori
sa maksimalnom odlučnošću protiv komunizma". Ali umesto da nastavi u tom smeru, Pje-
tromarki se povukao: „Nema sumnje da držanje Druge armije ubrzava krizu. Ona stvara
pravu srpsku vojsku. Jasno je da Hrvatska to ne može da prihvati." Kako bilo, Pjetromarki
je osetio teškoću u kojoj se nalazila vojska: „Druga armija je zarobljenik tih četnika; oni su
jedini oslonac u ovoj situaciji. Kao što su Rimljani naoružavali varvare koji su predstavljali
i podršku i opasnost. Ni sa njima ni bez njih."817 Zabrinut da će Italija izgubiti svaki uticaj u
Zagrebu, Musolini je sredinom februara pozvao Kazertana u Rim i upitao ga: „Da lije Pave-
lić gospodar situacije? Ima li on čvrstu kontrolu nad vlašću?" Kazertano je odgovorio da se
Pavelić udaljio od Rimskih sporazuma i da nije činio ništa kako bi podstakao svoje sledbe-
nikeda sprovode pro-italijansku politku. Slabašna građevina NDH klimala se, nastavio je,
nemački prodor oživeo je hrvatsku nezavisnost, tako da se ustaški režim, pokazujući svoj
primitivni i nasilni mentalitet, okrenuo protiv Italije.

Kazertano je tačno uslikao NDH. Hrvatski režim biće zadovoljan da služi Nemačkoj
kao satelit po uzoru na Slovačku. Osnov Poglavnikovog programa, upozorio je Kazertano,
nalazi se u uništenju pravoslavnih od kojih je, cenioje, 400.000 bilo zaklano, a 100.000 pri-
nudno prevedeno na katoličanstvo. Musolini je odgovorio: „Neću oprostiti Paveliću štoje
na nas nametnuo novi ratni teret na njegovoj teritoriji, svojom nepolitičkom tvrdoglavoš-
ću da uguši dva miliona pravoslavnih."818 Musolini je tražio da Kazertano obavesti Pavelića
da „sam ja uvek njegov prijatelj i prijatelj nezavisne Hrvatske. Ali on treba da se uzdrži od
rata protiv pravoslavlja, ne samo iz humanih razloga, već zato štoje to greška, velika greš-
ka, ukoliko on, kao što verujem, želi Hrvatskoj da živi, a njegov režim da opstane".819

814 PP, Dnevnik, 20. januara 1943.

815 PP, Dnevnik, 26. februara 1943.
816 PP, Dnevnik, 6. januara 1943.
817 PP, Dnevnik, 6. januara 1943. Poslenji deo ovog navoda je u originalu na latinskom: „Nec cennis nec sine is."
818 DDI, IX, X, 23, Kazertano Bastianiniju (razgovor između Kazertana i Musolinija), 15. februara 1943.
819 DDI, IX, X, 24, Kazertano Bastianiniju, 15. februara 1943.
 Duče nije oklevao da svoje gledište saopšti Ribentropu: „Ideja Hrvatske vlasti da
uništi srpsku manjinu je glupost...To je ustaška politika".820 Pored toga, Poglavnik treba
da uguši iredentizam i prestane da širi razdor između Italije i Nemačke. U uputstvu upu-
ćenom Kazertanu, otkrio je: „Uveren sam da Dalmacija ne može živeti na ovaj način;
ona mora biti ponovo ujedinjena... Mi ćemo se boriti u ovom ratu do kraja".821 U „miru"
koji bude nametnula Osovina, Duče će odbaciti Poglavnika i proširenu Dalmaciju nači-
niti italijanskom.
Suprotstavljajući se Italiji, Pavelić je odbacio Dučeove prigovore o progonu pravosla-
vaca, hrvatske pronemačke sklonosti prebacio na druge i umanjio značaj iredentista u svo-
joj vladi. Kazertano je zaključio da se Pavelić suočio „sa gomilom tvrdoglavih i krvoločnih
megalomanijaka... koji ga huškaju protiv Italije."822
Politička kriza u Zagrebu se zaoštravala. Lorković je optužio Kazertana i označio ga
kao krivca za sve ono rđavo što se događalo između Rima i Zagreba, dok se hrvatski posla-
nik u Rimu, Stijepo Perić, žalio da su italijanske mahinacije da se ukloni ministar Lorković
u Zagrebu, predstavljale povredu hrvatskog suvereniteta i da moraju biti prekinute. Pje-
tromarki je verovao da će Pavelić biti protiv takve provokacije.823 Njegove nade bile su uza-
ludne, pošto je Lorković uz pomoć Kašea i Gleza fon Horstenaua podržavao Poglavnika u
njegovom antiitalijanskom stavu.
Suočen sa ovim gnezdom antiitalijanskih zmija, Musolini je naložio Kazertanu da
zatraži od Hrvata da preispitaju svoju „kolebljivu" politiku i iredentističku propagandu.
Kazertano je iskoristio priliku da kuje zaveru za uklanjanje Lorkovića.824 Pjetromarki je
bio očajan zbog ovog „čupavog" posla, jer, kao što je Pavelić priznao, Nemci su bili
gospodari u Zagrebu, a ne Italijani. Najzad, rukavice su bile skinute. Kazertano je odr-
žao slovo Kašeu i Glezu zbog nedostatka vojne saradnje između ustaša i Druge armi-
je, zbog hrvatskog iredentizma i nemačke podrške stvaranju hrvatske mornarice koja
će predstavljati direktnu pretnju italijanskoj dominaciji na Jadranu.825 Glez je glasno
i jasno ostao nepokolebljiv u svojoj podršci hrvatskim zahtevima u Dalmaciji. Sukob
između Italije i nemačkih „Austro-Hrvata" izbio je na površinu, što je bila „neizbežna"
pojava u „srednjoevropskoj igri".826 Bastianini je zaključio da nije preostalo ništa drugo
da se učini osim da se „Lorković baci u more",827 dok je Pjetromarki istresao svoje razoča-
renje na Kazertanu čija je „zbrkana i bučna" politika samo pojačala nemačku kontrolu
nad Hrvatskom.828

Na opšte oduševljenje Italijana, Pavelić je krajem aprila uklonio Lorkovića sa položaja

ministra spoljnih poslova. Zamenio ga je Mile Budak, nemilosrdni srboubica, što je pred-
stavljalo novi dokaz da je Pavelić bio upleten u prljavu borbu za vlast među onima koji su
sprovodili zlokobnu ustašku ideologiju u kojoj je bilo primetno odsustvo političkih načela
i diplomatske lojalnosti.

820 DDI, IX, X, 61, Razgovor između Musolinija i Ribentropa, 26. februara 1943.
821 DDI, IX, X, 24, Kazertano Bastianiniju, 15. februara 1943.
822 DDI, IX, X, 62, Kazertano Musoliniju, 27. februara 1943.
823 A S M A E , GABAP, b. 37. 5. januara 1943.
824 DDI, IX, X, 186, Kazertano Musoliniju, 3. april 1943.
825 DDI, IX, X, 142, Kazertano Musoliniju, 22. mart 1943.
826 DDI, IX, X, 142, Kazertano Musoliniju, 22. mart 1943.
827 PP, Dnevnik, 30. mart 1943.
828 PP, Dnevnik 29. april 1943.
 Pjetromarki je bio potpuno svestan da je ta neprijateljski nastrojena banda domi-
nirala u Zagrebu. Ali, umesto čišćenja kuće, tako što bi se savetovalo da se čitav režim
promeni, on je želeo da kritiku gurne pod tepih iz straha da će ona dovesti do otvorenog
raskida sa Nemcima.829 Po Pjetromarkijevom mišljenju, što je nemačka dominacija nad
Hrvatskom bila vidljivija, to je bio i teži udarac italijanskom ugledu. Tako su stajale stvari.
Musolini nije učinio nikakav dalji korak da urazumi Pavelića, a Palata Kiđi je nastavila da
sa njim postupa kao sa hrvatskim mučenikom za italijansku stvar, a ne kao sa krvoločnim
srbomrscem i otvorenim oportunistom koji muze Rim i Berlin kako bi spasao sebe u ratu
koji je već bio izgubljen.
Nemačka pretnja delovala je na Italijane kao kaznena noćna mora. ŠefĆanovog kabi-
neta, Blasko Lanca d'Ajeta, obavestio je vladu u Rimu da su Nemci nastojali da pripoje či-
tavu teritoriju koja je nekad pripadala habzburškom carstvu, uključujući Rijeku, Goricu i Is-
tru.830 Izveštaji generala Pječea otkrivali su italijanska defanzivna razmišljanja protiv daljih
nemačkih nasrtaja na italijanska prava u Jugoslaviji. Kazertano je izveštavao o nemačkom
„porobljavanju" Hrvatske,831 ali zbog oskudice finansijskih sredstava i vojne opreme svake
vrste, Italija nije mogla ništa da učini. Pjetromarki je uvideo da su italijanski ugled i uvaža-
vanje nisko pali, jer Druga armija nije mogla da dostavi Hrvatima 100.000 pušaka i 25.000
šinjela. Italija je bespomoćno gledala dok su Nemci preuzimali zemlju.832 U nepotpisanom
memorandumu u Palati Kiđi, sa setom se razmišljalo o tome kako su hrvatski domobrani,
njih 30.000, igrali po nemačkom, a ne po italijanskom taktu. U stvari, disciplina Vermahta
nije postigla nikakav uspeh, jer su domobrani nastavili da pokazuju kukavičluk i odsustvo
discipline zbog čega su četnici, u poređenju sa njima, izgledali kao tvrdokorni pruski gre-
nadiri. Uprkos svemu, pretnja Italiji bila je stvarna. Nemačka Vrhovna komanda okupila je
Hrvate koji su se borili na Istočnom frontu da bi ih uputila na italijansku okupacionu teri-
toriju posle prodora Vermahta i proterivanja četnika. Da bi se očuvao kakav-takav izgled
ravnoteže između Berlina i Rima, Pavelić je tražio da Italija opremi hrvatske trupe od 6.000
ljudi koje bi se borile u sastavu Druge armije. Ali, pošto Italijani nisu imali ni opremu ni
sposobnost ubeđivanja sa kojim bi obavili makar i ovaj skromni zadatak, oni su oklevali,
na veliko razočaranje Zagreba.833

Suprotno italijanskim uverenjima, nemačka politika u Hrvatskoj nije bila ni čvrsta ni

jedinstvena, zahvaljujući sve većem sukobu između nacista i oficira Vermahta. Generali
su tvrdili da su se u Zagrebu morale sprovesti radikalne promene, ukoliko se želi smiriva-
nje pobune.834 Glez je smatrao da sve dok se Pavelić nalazio na vlasti, ništa se nije moglo
učiniti da se iskoreni korupcija, okonča ustaško nasilje i sprovedu vojne i birokratske refor-
me, štoje potvrđivalo da je nemački uticaj bio daleko od presudnog.835 Uprkos mnogim
pokušajima, Glez nije bio u stanju da uveri Pavelića da se Hrvatska nije mogla smatrati
nacionalnom državom, već državom različitih nacija. Po Glezovom mišljenju, Italija je sno-
sila glavnu odgovornost za tvrdokoran režim time što je u „neuspelom eksperimentu"
na Hrvatsku političku scenu nametnula „kliku izbeglica bez korena" na čelu sa Pavelićem.836

829 PP, Dnevnik, 3. maj 1943.

830 DDI, IX, Vili, 461, Lanca D'Ajeta Romanu, 17. april 1942.
831 A S M A E , GABAP, b. 32, Kazertano za FM, 17. mart 1943.
832 PP, Dnevnik, 13. februara 1943.
833 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 604.
834 Trifkovic, Ustasa..., 219
835 Broucek, Glaise von Horstenau, 170-173.
836 NAW. T-501, 556-560, Glez Varlimontu, 15. februar 1943.
General Ler bio je jednako kritičan. Smatrajući da su ustaše kao „izdrndani klavir", zalagao
se za drastično rešenje: uklanjanje Pavelića sa vlasti i opoziv Kašea, žestoko radikalnog
nacističkog poslanika u Zagrebu, koji „kao ideolog nije u stanju da vidi stvarnost". Kada
je Ler opisao ustaše kao „zagnojeni čir" na državnom telu Hrvatske,837 nemački general je
samo ponovio tekst iz Roatine beležnice. Ironično, u pitanju je bio „nepolitičar" Ler koji je
izgleda bio spreman da zahteva reforme od Hitlera, nepokolebljivo lojalnog Paveliću, dok
se Glez, manje voljan da stvara neprijatnosti u Berlinu i svestan da nemačke vojne vlasti u
Zagrebu nisu bile pogodne za tako nešto sve dok Vermaht ne bude dobio velika pojača-
nja, pomirio sa tim da podrži takvo teturavo stanje.838
Pošto je Hitler odlučno stajao iza nacističkih izaslanika koji su radili ruku pod ruku
sa Poglavnikom i njegovim ustaškim sledbenicima, nemački generali su pokazali hra-
brost izražavajući takva mišljenja, lako u sukobu i sa italijanskim i sa nemačkim vojnim
vrhovima, Hitler nije nimalo bio uznemiren zbog ustaških masakra. Pošto je on, a ne Mu-
solini, stajao između Pavelića i njegovog političkog zaborava, oficiri Vermahta morali su
da održavaju korektne odnose sa Pavelićem i podržavaju fikciju da se Hrvatska nalazila
u italijanskoj sferi. Glez je hrabro preduzeo da reformiše hrvatsku vojsku, ali pošto je
Pavelić još uvek imao u svojim rukama minimum vlasti, on nije imao potpunu slobodu
delovanja. Osećajući da je pesak prolazio kroz njegove prste, general Liters (Lüters) je
primetio da je hrvatska vojska bila „živi arsenal oružja za komuniste".839 Prosečni hrvat-
ski vojnik, regrut danas, a dezerter sutra, jedva da je doživeo ratna uzbuđenja. Italijani i
Nemci nisu nikad odustali od toga da Hrvate prikažu kao slabe borce i kukavice, ali istina
je bila mnogo jednostavnija: oni nisu imali razloga da se bore. Po njima, Osovina je već
mnogo ranije izgubila svoj sjaj.
Dok su Nemci slušali svog Firera, Musolinijevi poslušnici u Palati Kiđi i dalje su po-
državali trougao Rim - Berlin - Zagreb. Sa njihovog stanovišta, zbrka u Hrvatskoj pro-
istekla je iz nesporazuma između Rima i Berlina. Stoga, lek za to nije trebalo tražiti u
mučnom preispitivanju, već u boljoj saradnji između italijanskih i nemačkih diplomat-
skih predstavnika u Zagrebu. Kad poverenje bude ponovo uspostavljeno, dve strane će
uskladiti vojne inicijative bez prethodne rasprave. Eureka! Italijanski nadzor nad Hrvat-
skom biće obnovljen, a svi sporovi između Berlina i Rima dovedeni u red.840 Dok se glad
nadnosila nad zemljom zaoštravajući politički haos, Palata Kiđi nije preduzela ništa osim
da zatraži oslonac u Berlinu.
Iza ove zvanične slike, Pjetromarki je znao pravo stanje stvari: došlo je vreme da se
Italija odrekne Hrvatske. Zabrinjavalo ga je Musolinijevo odsustvo pažnje. Umesto što se
brine o detaljima političkih intriga u Zagrebu i onom što je guralo Nemce ka Hrvatskoj,
smatrao je Pjetromarki, Duče je trebalo pažljivo da prati „plamen koji je pretio da opkoli
našu kuću".841 Pjetromarki je zaključio da je „ovo zanemarivanje opasnosti nešto najgore
što je moglo da se desi. Pošto se ništa nije moglo učiniti u borbi protiv te bolesti, čovek
pada u agoniju".842 Pjetromarki je bio sasvim svestan da Nemci nisu nimalo brinuli za itali-
janski životni prostor; Italija je već bila njihov satelit. Ali, njegova privatna razmišljanja nisu

837 NAW.T-501, 556-560, Glez Varlimontu, 15. februar 1943. Trifkovic, Ustasa..., 219.
838 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944, 240-241.
839 Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944,287.
840 A S M A E , GABAP, b. 37, nepotpisani m e m o r a n d u m za Dučea, 22. februara 1943.
841 PP, Dnevnik, 13. februara 1943.
842 PP, Dnevnik, 13. februara 1943.
promenila stvarnost - da je Musolini još uvek bio II Duce. Stoga se stvaranje imperije mora
nastaviti. Osim diplomatske revolucije, jedino su tevtonski gospodari imperijalizma mogli
da ožive umirući san o italijanskoj imperiji na Balkanu.

Italijanska vojska i četnici

Tokom početne faze operacije Weiss, četnici su surovo iskušavali italijansko strplje-
nje. U ključnim dinarskim oblastima, naime u sektoru Gračac - Knin - Drniš, pop Đu-
jič, dugo vremena pouzdani italijanski saveznik, držao je čvrste položaje. Uprkos tome,
njegove ljude iznenadile su i porazile jake partizanske snage, te su morali da napuste
Gračac. Italijanske trupe povratile su izgubljeni teren u oštrim protivnapadima, ali je
bitka pokazala slabosti i nizak moral četničkih jedinica. Mihailović je za njihove poraze
okrivio „perverzne" generale, Roatu i Pircija Birolija. Međutim, u potpunosti zavisan od
Druge armije za oružje i opremu, Mihailović nije imao drugog izbora već da naredi Jev-
đeviću da prikrije loše četničko raspoloženje od svojih italijanskih gospodara koji su ih
plaćali. Crnogorski nacionalista Pavle Đurišić, od koga se očekivalo da učestvuje u ope-
raciji Weiss, stvorio je Italijanima beskrajne neprijatnosti time štoje uputio svoje trupe
da pljačkaju po Sandžaku i jugoistočnoj Bosni, ubijajući hiljade muslimana, uključujući
žene i decu.843

Četnici su počeli da dovode u pitanje konačnu pobedu nad odlučnijim i bolje organi-
zovanim protivnikom koji je samouvereno „jahao na talasu budućnosti" i da sumnjaju u se-
be kada su drugovi počeli da ih napuštaju ili se priključuju Titu. Kao ratnici koje su nadah-
nuli narodni pevači opevajući slavu srpskog mučeništva i stradanja, oni su bili raspolućeni
između unutrašnjeg poriva da zanemare sve nevolje i da se bore, i Mihailovićeve naredbe
da izbegnu uništenje time što će se uzdržati od sukoba sa Osovinom. U odsustvu čvrste
Mihailovićeve ruke, pojedine četničke jedinice često nisu pokazivale istu uzdržanost jedni
prema drugima u raščišćavanju starih računa.

Četnici su sigurno imali pomešana osećanja prema Italijanima. Oni su uvažavali zaš-
titu i pomoć koju im je pružila Druga armija, ali nisu imali visoko mišljenje o italijanskoj
vojsci i protivili su se prolivanju srpske krvi radi spasavanja italijanskih života. Umesto da
se bore kao pomoćne trupe, četnici su bili spremniji da stvore sopstvene jedinice i da za
svoje akcije odgovaraju Mihailoviću, pre nego Italijanima. Zavisno od mesta i okolnosti,
oni su sklapali dogovore sa italijanskom vojskom, ali ponekad su ih i kršili zahvaljujući
gubitku poverenja u italijansku čvrstinu. Oficiri nisu voleli da se kreću u skladu sa italijan-
skim borbenim potrebama. Nakon niza besmislenih i protivrečnih naredaba, crnogorski
četnici pod komandom Baje Stanišića, pojavili su se u Mostaru, gde su se našli u opasnosti
od strane Nemaca. Četnici su uvek oklevali da odlaze daleko od svojih rodnih sela. Veliko
smanjenje isporuke italijanskog naoružanja, svakako nije moglo da utiče pozitivno na nji-
hov moral.

Uprkos ovim nesporazumima, bilo je očigledno da su četnici želeli da unište partiza-

ne, što se podudarilo sa osnovnim italijanskim ciljem; međutim, četnici bi pošli i u borbu
protiv Italijana, ako bi oni postali smetnja stvaranju Velike Srbije. U celini, oficiri su brzo

843 Schmider, prema nemačkim izvorima, navodi broj od 10.000 masakriranih muslimana. Partisanenkrieg in
Jugoslawien 1941-1944, 196.
shvatili da se italijanski sudnji dan u Jugoslaviji brzo približavao krajem 1942, nakon voj-
nih poraza na drugim frontovima. Vetar je duvao povoljno u prilog Saveznika. Početkom
1943. godine, Italijani su praktično okončali povlačenje iz Treće zone, razoružavali su utvr-
đenja u Drugoj i smanjivali trupe u hrvatskim demilitarizovanim oblastima duž obale i u
zaleđu italijanske Dalmacije. Četničke porodice bile su izložene partizanskom nasilju, a
obnovljeni ustaški napadi još više su doprineli slabljenju morala. Pošto je Druga armija
bila izložena protivrečnim pritiscima od strane Nemaca, Hrvata i Rima, četnici su se pitali:
hoće li nas razoružati, poslati kući, upotrebiti kao pomoćne trupe ili naoružati i opremiti
kao nezavisne snage? Ili, hoće li Italijani popustiti pred nemačkim pritiskom i okrenuti se
protiv nas? Sa svoje strane, italijanski komandanti su nastojali da usklade „ilegalne" četnič-
ke jedinice i Srbe koji su se borili u MVAC kao pomoćne trupe u zajedničkom nastojanju da
poraze partizane i zadrže Nemce izvan njihovog zaleđa u Hrvatskoj. Jedinstvenog rešenja
ovog pitanja nije bilo, pošto je mnogo zavisilo od ličnosti i odlučnosti svakog italijanskog
komandanta koji su, usled protivrečnih pritisaka, sebi dozvoljavali izvesnu slobodu delo-
vanja. Ako je pojedini komandant odlučio da sarađuje sa lokalnim četnicima, to je mogao
da učini bez oklevanja, pošto su njegovi pretpostavljeni u komandi Druge armije bili u
celini spremni da to podrže i stanu u odbranu ukoliko to Viša komanda u Rimu ne odobri
ili kazni. Italijanski komandanti mogli su biti sigurni samo daje pouzdano bilo 30.000 Srba
koji su pripadali MVAC,844 a time bili i pod direktnom italijanskom komandom. Međutim,
vređala ih je kolebljivost Srba. Uhvaćene radio poruke, razmenjene između četničkih ko-
mandanata krajem 1942 i početkom 1943, pokazivale su srpsko potcenjivanje Italije i hvali-
save razgovore o razoružavanju italijanskih trupa i preuzimanju njihovog naoružanja.845

Bez obzira da li su se četnici borili loše ili srčano, sa italijanskog stanovišta izgledali su
sve više kao plaćenici. Sve dok su novac i snabdevanje pristizali moglo se računati da će
ostati sa njima, ali ako bi italijanski izvor presušio, oni bi ih napustili i promenili stranu.
U svom nepoverenju, Italijani su odlučili da pažljivo motre na četničke komandante držeći
njihove snage razdvojene i odbijajući da im dozvole jedinstvenu komandu nad jedinicima
povučenim iz Crne Gore, Hercegovine i Bosne.846 Tokom šestomesečnog perioda 1942,
Italijani su isporučili četnicima oko 30.000 pušaka, ali im nisu dali brdske topove, haubice
ili automatsko oružje, tj. oružje koje je zaista nešto značilo.847 U okršajima sa partizanima,
četnici su bili sasvim nadjačani. Ipak, mada svestan da su četničke jedinice često bile sa-
stavljene od nedisciplinovanih i slabo obučenih grupa, general Roata im je dodelio glav-
nu ulogu u zaustavljanju glavnine Titovih prekaljenih udarnih trupa sa ciljem da poštedi
vlastite vojnike.848 Bez obzira koliko su četnička neposlušnost i nedisciplina smetali Italija-
nima, bez obzira koliko su italijanska slabost i nedostatak volje uznemiravali četnike, na
kraju su dve strane bile spremne da zanemare međusobne mane, svesni da su osuđeni da
uspeju ili propadnu zajedno.
Ambrozio se 3. i 4. marta, sreo u Rimu sa Robotijem, komandantom Druge armije i
Pircijem Birolijem, vojnim guvernerom Crne Gore, kako bi im saopštio odluke koje je Ka-
valero dogovorio sa Nemcima. Hitler više nije hteo da čuje za italijanske prigovore i pred
mogućnošću savezničkog iskrcavanja na Balkan, „smatrao je četnike apsolutno za buduće

844 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 25, Pjeratoni za MAE, 7. mart 1943, 266-268.
845 NAW.T-821,31,370-379, Beleške o Mihailoviču i njegovim odnosima sa četničkim vođama.
846 NAW,T-821, 247, 746, M e m o r a n d u m za o d r ž a n j u četnika, 20. mart 1942.
847 Verna,„Yugoslavia under Italian Rule", 467.
848 Trifkovic, Ustasa..., 186.
neprijatelje koje je trebalo razoružati ili uništiti... odmah nakon operacije Weiss".8*9 Pircio Bi-
roli nije prihvatio takav stav. Ako je crnogorske nacionaliste trebalo razoružati „čitava Crna
Gora će se zapaliti". Kao monarhisti, „oni imaju u nas poverenja... Mihailović ne sluša Lon-
don. Pogrešno je u to verovati." Štaviše, „Nemci čine svakakve greške suprotne logici."8S0
Roboti je ukazao da „svaki razoružani četnikznači gubitak dva čoveka: gubi se saveznik i do-
bija neprijatelj". Svaki pokušaj da se razoružaju četnici izazvaće žestoku reakciju. Zašto o nji-
hovoj sudbini da raspravlja Rim, dok nemački oficiri sarađuju sa njima u dolini Neretve?851
Četnike treba „iskoristiti do maksimuma" i razoružati, ne neposredno nakon operacije
Weiss, već pošto partizani budu potpuno uništeni, štoje za sada bilo sasvim neizvesno.852

Ambrozio je svom uznemirenom komandantu saopštio u povernju: „Jadni Roboti.

Vidim da imate bolan izraz. Vrlo dobro razumem vaše nezadovoljstvo zbog nemačke ne-
popustljivosti; cenim i prihvatam vaše razloge, ali mi smo se dogovorili tokom poslednjeg
sastanka u Nemačkoj (Kavalero) kad smo dali naše poznato obećanje." (Odnosno, razoru-
žanje četnika započeće odmah nakon operacije Weiss). Ni Musolini nije mogao da razume
nemačku žurbu da razoružaju četnike. Sve dok su sile Osovine opstojale u Tunisu, engle-
sko iskrcavanje na Balkan - što je bila Hitleova opsesija - „za sada" nije bilo „ni lako niti
brzo izvodljivo", zbog čega je nemački plan da protera Mihailovića preko Mostara i odatle
u Crnu Goru, bio luđačka avantura. Roboti se oprostio od Dučea noseći sa sobom sledeći
savet: „Držite teško naoružanje i slabo pokretne trupe u kasarnama i obučavajte italijan-
ske četnike da se bore u šumama i van utabanih puteva".853
Sputan neodlučnošću, Ambrozio je rešio da prepusti četničko pitanje komandantima
Druge armije. Oni su uzvratili obećanjem da će držati četničke snage pod čvršćom kontro-
lom.854 Ali, ništa neće sprečiti Nemce da zaposednu područja iz kojih su se evakuisale itali-
janske trupe. Druga armija je još uvek sanjala o prostranoj hrvatskoj kući o kojoj će da se
brinu pouzdani srpski kućepazitelji, spremni da na kapijama zaustave tevtonske varvare i
njihove ustaške saveznike. Međutim, ova iluzija ustupila je mesto očajanju. U jednoj noti
od 11. marta, Vrhovne komanda je priznala:
Naše trupe su iscrpljene. Razlozi političke prirode danas više nemaju nikakvu vrednost:
Sve dok smo se bojali snažne nemačke hegemonije u Evropi, logično je bilo da ostanemo u
Hrvatskoj i Grčkoj kako bismo sprečili Nemce da ovladaju Jadranom. Ali danas ova opasnost
više ne postoji. Opasnost za Nemačku više ne dolazi od nas već od neprijatelja koji sada diktira
stvari na Balkanu. Oružana borba protiv ustanka je suviše teška i ne daje odgovarajući nagra-
du; konačni ishod je u rukama Nemaca, jer oni, i samo oni, mogu da zaustave invaziju.855

U neočekivanom iskazivanju otpora, Musolini je 8. marta, obavestio Hitlera da tek poš-

to „partizani prestanu da budu opasan oružani pokret, prestaće isporuka četnicima."856

849 AVII, b. 368, f. 5, Robotijev m e m o r a n d u m o njegovom sastanku sa Ambrozijem i Musolinijem, 5. marta

1943.
850 NAW, T-821,125, 816-823, razgovor između Pircija Birolija i Robotija, 3. marta 1943.
851 NAW, T-821, 31, 335-336, Roboti vrhovnoj komandi, 8. marta 1943. Pircio Biroli je, kako je to Pjetromarki
primetio, najviše od svih podržavao četnike. PP, Dnevnik, 4. mart 1943.
852 AVII, b. 368, f. 5. Robotijev m e m o r a n d u m o n j e g o v o m sastanku sa Ambrozijem i Musolinijem, 5. marta
1943.
853 AVII, b. 368, f. 5, Robotijev m e m o r a n d u m o n j e g o v o m sastanku sa Ambrozijem i Musolinijem, 5. marta
1943.
854 NAW, T-821, 247, 746-748, S M E izveštaj o četnicima, 20. marta 1943.
855 NAW,T-821, 128, 1007-1014, nepotpisan m e m o r a n d u m , 11. marta 1943.
856 Navedeno u F. W. Deakin, The Brutal Friendship 1:202.
Nemačke snage, podsetio je Firera, sarađivale su sa četnicima u vođenju zajedničkih ope-
racija u području gornje Neretve.857 Zaista, tokom februara i marta, nemački komandanti,
uprkos Hitlerovom jasno izrečenom stavu, uspostavili su sa njima veze.858 General Ler
je 14. marta pisao: „Posebno je važno utvrditi da je privremena borba rame uz rame sa
četnicima protiv partizana, u izvesnim oblastima, nužno zlo koje se moralo prihvatiti,
pošto bi borba protiv obe grupe istovremeno onemogućila da ijedna bude uništena".859
Roata i Roboti nisu ovo mogli bolje da iskažu. Štaviše, pošto su ih partizani teško porazili
u martu, četnici koji su očajnički opstajali u Hercegovini, potražili su spas kod Nemaca.860
Već 23. februara, Jevđević je obezbedio njihovu pomoć u odbrani istočne Hercegovine
protiv partizana. Drugom prilikom, pristajući da ne prelaze Neretvu, Nemci su obećali da
će izbegavati kontakt sa četničkim trupama.861 Potonji pregovori omogućili su nizzajednič-
kih sporazuma koji su doveli do predaje nekih četničkih jedinica nemačkim vojnim vlasti-
ma.862 Sasvim sigurno daje važnije bilo razoružavanje od vojne pomoći. Pre Musolinijevog
pada, nemačke veze sa četnicima bile su povremene, lokalne i daleko ograničenijeg obima
nego italijanske.

Teške istine

Nemački komandanti su se u suštini saglašavali sa italijanskim mišljenjem da je odluč-

na vojna pobeda nad ustanicima predstavljala iluziju i da treba upotrebiti politička sred-
stva kako bi se podelile i uništile dve pobunjeničke strane. Ali ova saglasnost u gledištima
nije bila praćena uzajamnim poverenjem. Prekid u saradnji nastao je delimično zbog poje-
dinih incidenata, ali je najvećim delom bio posledica sumnjičavosti. Nemci koji su računali
na stalno nemačko zadržavanje u Drugoj zoni, gorko su žalili kad su Italijani napustili bo-
jište, a da ih prethodno o tome nisu obavestili. Hrvati, kao dobri poltroni, podsticali su ih
novim optužbama, ali su iznosili i svoje u Rimu. Italijani su bili razočarani zbog Hitlerovog
nepomirljivog neprijateljstva prema četnicima i zbunjeni spremnošću nekih nemačkih
komandanata na ratištu da sarađuju sa njima.863 Što je bilo još gore, Nemci su povredili
demarkacionu liniju i upali u Hercegovinu - italijanski teren, gde je Vermaht razoružao čet-
nike koje je snabdevala i davala im moralnu podršku Druga armija, i gde je, kako je tvrdio
general Roboti, već bio uspostavljen mir.864
Posledica ovog prekida u saradnji između sila Osovine bila je u tome da je svaki uče-
snik u gerilskom ratu nastavio da se ponaša po svome, sa različitim stepenom uspeha ili
neuspeha. Partizani su privoleli Nemce da ublaže svoj pritisak kako bi mogli usmeriti svoje
snage protiv četnika. Zanemarujući italijanski otpor, Nemci su se takođe okrenuli četnici-
ma, ali pošto su se ovi sklonili u italijansku okupacionu zionu, Vermaht nije imao potpunu
slobodu delovanja. Italijani nisu uspeli da spreče Nemce da uđu u Hercegovinu, ali su u
izvesnoj meri dobili pomalo perverzno zadovoljenje time što su ih prisilili da idu okolnim

857 DDI, IX, X, Musolini Hitleru, 9. marta 1943.

858 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 68.
859 Navedeno u Tomasevich, The Chetniks, 247.
860 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 26, politička situacija, 4. april 1943, 269-275.
861 Tomasevich, The Chetniks, 241.
862 Tomasevich, The Chetniks, 230.
863 NAW, T-821,247,762-765, Datilo Gustavo za SME, 13. februara 1943,722-723, izveštaj o nemačkom koriščenju
četnika u Bosni za Vrhovnu komandu, 16. marta 1943.
864 AVII, b. 249. f. 1, Razgovor između Robotija i generala Litersa, 10. marta 1943.
putem, što je značilo da Vermaht nije mogao da prođe kroz Mostar. To je sprečilo Nem-
ce da postave zasede za partizane koji su četnicima naneli težak poraz, što je značilo da
je Weiss II tek polovično uspeo. Kao posledica ovih nemačkih zaokreta, ranjeni i iscrplje-
ni partizani su, savlađujući bezbrojne teškoće i podnoseći velike žrtve, bili u stanju da
se spasu prelazeći Neretvu i sklone u relativno bezbednu istočnu Bosnu i Crnu Goru.8«
Ipak, oni su bili stalno uznemiravani žestokim italijanskijm napadima.866 Četnici teško da
su iz toga izvukli neku dobit, pošto je italijanski VI armijski korpus pokazao prema njima
smišljenu nezainteresovanost time što je preduzeo unapred nenajavljena povlačenja iz
Sandžaka i ključnih crnogorskih varoši, što je četnike izložilo novim, oštrim partizanskim
napadima.867
Pošto je Druga armija odbijala da razoruža četnike, kao što s predlagali Nemci, četnici
su ipak prolivali krv i bili žrtvovani u njihovoj borbi protiv partizana. Italijanski komandanti
su bili uvereni da su postojale nepremostive razlike u shvatanjima i ciljevima između par-
tizana i četnika. Ako bi se od nje tražilo da ukaže šta je bilo veća pretnja, Druga armija bi
nesporno označila partizane koji su, odgovorni Moskvi, podržavali boljševičko pokorava-
nje Balkana, a što je moglo da podstakne komunističku revoluciju u Italiji. Četnici koji su
od Londona očekivale snabdevanje i moralnu podršku, žudeli su da stvore veliku Srbiju
unutar obnovljene kraljevine pod Karađorđevićima. lako bi ona značila kraj italijanskog
spazio vitale na Balkanu, predstavljala bi daleko manju pretnju po italijanske nacionalne
interese i celovitost zemlje. Četnici nisu imali stvarni spor sa Italijom, ali su bili spremni
da sa partizanima vode rat do istrebljenja. Šta bi se dogodilo sa otadžbinom u slučaju sa
Sovjeti uspostave kontrolu nad Balkanom? Stoga, zaključili su u Sušaku, saradnju sa četni-
cima treba nastaviti.
Dok su sile Osovine posmatrale sumnjičavo jedna drugu, partizani i četnici nastavili
su da vode beznadežni građanski rat u kome je Tito odneo prevagu. Zahvaljujući svojim
primetnim razlikama u pogledu četničkog pitanja, sile Osovine u Jugoslaviji imale su pro-
tivrečne ciljeve u opracijam Weiss I i Weiss II. Da bi očistili preostala gnezda pobune, Nemci
su osmislili operaciju Schwartz koja je trebalo da otpočne 17. maja u Crnoj Gori i Sandžaku.
Ovog puta nemački valjak će krenuti neometan od italijanskog kolebanja i sporazumeva-
nja iza leđa sa pobunjenim četnicima.

865 Dassovich, Fronte jugoslavo 1943,64-65.

866 Loy, Yugoslavia, 250-251.
867 Milazzo, The Chetniks, 135.
vili Kraj sna o Spazio Vitale
Mihailovićeva dilema

Na početku 1943. godine, Mihailović je bio zaokupljen velikim planom uništenja partizan-
skih snaga. Ali, iako je bio optimista u pogledu svog položaja naspram Titovih „proleter-
skih udarnih trupa", Mihailović je u svemu ostalom bio u nevolji. Svi su precenjivali nje-
govu snagu i važnost. Italijani su u njemu videli sredstvo za očuvanje svojih imperijalnih
snova, dok je Britanija od njega očekivala velike uspehe u borbi protiv sila Osovine. Da je
Mihailović bio slobodan da bira, on bi se sigurno odlučio za savez sa Britancima iz očevid-
nog razloga što su bili povezani sa Srbijom u beznadežnoj borbi prtiv smrtnih neprijatelja
zemlje, Nemačke i Italije. London je, takođe, bio centar Mihailovićevih politički nadređenih
u jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu. Sa druge strane, njegovi neprijatelji bili su namerni
da ga unište: partizani zato što su smatrali četnike za velike suparnike koji su uživali po-
dršku u Londonu, i Nemci jer su smatrali četnike koji su bili povezani sa Saveznicima, za
najopasniji ustanički pokret.

Zaista, Mihailovićev položaj bio je neizvestan. Njegov italijanski saveznik pokazivao

je jasne znake iscrpljenosti, dok su Titovi partizani, mnogo disciplinovaniji i organizovaniji
od njegovih sledbenika, dobijali središnje mesto u jugoslovenskoj pobuni. Zbog teških
vojnih poraza koje su četnici pretrpeli u januaru od strane partizana, Mihailović je podno-
sio kritike svojih potčinjenih, razočaranih nedostatkom italijanske podrške i zastrašenih
predstojećim nemačkim prodorom u Hercegovinu i Crnu Goru.

Bilo je očigledno da Mihailović nije bio spretan diplomata. On je bio samo oficir čija
je spremnost da se bori bila podstaknuta vojnim porazom njegove zemlje. Stoga nije ništa
neobično što je Mihailović došao u otvoreni sukob sa britanskim predstavnikom, pukov-
nikom Vilijamom S. Bejlijem (Bailey), sa kojim se sreo u svom planinskom gnezdu, krajem
februara 1943. Teško da se mogla naći veća suprotnost u diplomatskom žargonu - grubi
ratnik i jedan britanski oficir iz više klase upućen da privoli četnike da se pridruže strategiji
velike imperije. Bejli je kritikovao Mihailovića što nije učinio pravi napor da digne u va-
zduh mostove koji su povezivali nemačke puteve između Beograda i Soluna, a preko kojih
se prevozilo snabdevanje za Vermaht u Africi. Za njega je bilo neshvatljivo što Mihailović
nije mogao da izgladi svoj spor sa partizanima u borbi na život i smrt protiv sila Osovine.

Gorko i netaktično, Mihailović se opustio posle previše šljivovice, uzvrativši Bejliju: nje-
govi neprijatelji su bili komunisti, ustaše i muslimani. Kada sa njima bude završio, okrenuće
se protiv Nemaca i Italijana. Pošto je od Britanije primio samo dva tovara iz vazduha i tri
tone ratnog materijala, njena materijalna pomoć bilajezanemarljiva.868 U pozadini Mihailo-
vićevog razmišljanja postojala je sumnja da, ukoliko bi to zahtevala realna politika, perfidni
Albion bi prepustio njega i Srbiju vukovima. On je bio posebno izazvan novonastalom sklo-
nošću BBC-a da prikazuje Titov pokret kao nesalomljivu ustaničku snagu u zemlji.

868 Deakin, The Brutal Friendship, 1:182.

 Sukob sa Bejlijem ubrzao je da Mihailović izgubi naklonosti Čerčilove vlade.869
Sa britanske strane, izuzev iskrcavanja na Balkanu, bilo je malo toga što je ona mogla da
učini da spase Mihailovića od operacije Weiss. Ali Mihailović je prešao preko ove činjenice,
a britanska strana nikad nije jasno objasnila razloge svoje uzdržanosti, niti je pokazala
razumevanje za nepremostive probleme sa kojima se on suočavao. Jednostavno, oni
su samo izneli svoj utisak da on nije činio dovoljno. Trebalo je da bude jasno da je Mi-
hailović jedva bio u stanju da izbegne hvatanje i da mu je nedostajalo oružje potrebno
za vođenje uspešnih sabotaža protiv dobro branjenih železničkih linija i saobraćajnih
tačaka, štoje bilo upravo ono što su u Londonu od njega očekivali. Posebno neprijatna
po Mihailovića bila je britanska pretpostavka da je on počinio neoprostiv greh što nije
uspostavio saradnju sa partizanima i sa njima vodio borbu protiv Nemaca. Po njegovom
mišljenju, lako je bilo Englezima da zamišljaju „narodni front" sa smrtnim titoističkim
neprijateljem, jer takav manevar nije ni na kakav način ugrožavao London, ali je sa so-
bom nosio mnogo oštrije nemačke represalije protiv njegovog naroda i nove uspehe
komunista na njegov račun. Stoga, kada bude pozvan da prihvati britansku strategiju na
Balkanu, Mihailović će se pretvarati da sarađuje sa partizanima u nameri da spreči pre-
kid veza sa Londonom.870 Opsednut sećanjem na Solun, na čijim obalama su Francuzi i
Englezi izvršili loše smišljeno iskrcavanje 1915, Mihailović je želeo da sačuva svoje snage
do dolaska Saveznika - ovog puta, nadao se, daleko uspešnijeg. Dotada će se on oslanja-
ti na Italijane kao svoju prvu liniju odbrane protiv očekivanog partizanskog udara koji je
trebalo da uništi njegov pokret.

Pošto se Mihailovićev komandni štab stalno nalazio u pokretu i uvek bio prilično uda-
ljen, on je imao velikih teškoća da održi makar i minimum jedinstva dogovorenog u Pu-
stopolju u julu 1942, između različitih grupa četničkih komandanata. Javljali su se ozbiljni
simptomi političke bolesti, štoje postavilo pitanja o tome da li će pokret ikada biti u stanju
da postane nešto više od jedne gomile srpskih nacionalističkih grupa, nedovoljno poveza-
nih u jednu zajednicu zbog svojih antikomunističkih sklonosti i samo nominalne odanosti
kralju Petru. Četnici su stvarali probleme Mihailoviću, zbog pocepanih lokalnih interesa i
zbog njihovih shvatanja koja su bila vođena plemenskom i regionalnom politikom. Crno-
gorski ogranak bio je naročito tvrdokoran. U atmosferi koja je nosila u sebi vatru svetog
rata protiv komunista, muslimana i Hrvata, crnogorski predstavnici napustili su krajem
novembra 1942. sastanak, zalažući se za primitivni patrijarhat i četničku diktaturu, koja će
biti pre svega od koristi pravoslavnima. Samo podređena uloga mogla se naći za Hrvate i
Slovence, ali ne i za muslimane.

Mihailović je imao drugačije mišljenje. Da bi proširio odbrambenu mrežu za Srbe, on

je bio u stanju da ubedi neke muslimane, koji su prišli ustašama i živeli u severnoj Hercego-
vini i Sandžaku, da mu se pridruže.871 Ali, taj napor da izgradi armiju sa kojom bi „oslobodio
sveto tlo otadžbine", bez obzira kakva da je bila politička i verska sklonost njenih člano-
va, nije naišla na dobar prijem kod tvrdokornih mrzitelja muslimana među njegovim srp-
skim pristalicama. Štaviše, pošto je imao samo mali broj boraca pod svojom neposrednom
komandom, Mihailoviću je, uprkos njegovom položaju ministra vojnog u jugoslovenskoj

869 F.W.D. Deakin, The Embattled Mountain (1971 ), 181-182.

870 Italijani su uhvatili izveštaje krajem januara i februara o razgovorima između partizanskih i četničkih agena-
ta. Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943), 79.
871 Karchmar, Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement, II: 598-599.
izbegličkoj vladi, nedostajala snaga da se suprotstavi nezavisnosti sklonim crnogorskim
ratnicima koji su nastojali da upravljaju sudbinom četničkog pokreta. Suprotno političkim
komesarima koji su nametnuli jedinstvo partizanskim redovima, Mihailović nije raspolagao
disciplinovanim ljudima, odanim njegovoj politici. Pošto se u drugoj polovini 1942 njegov
štab nalazio u Crnoj Gori, on nije bio u stanju da kontroliše osvete fanatika koji su povreme-
no napadali muslimanske zajednice. Štaviše, on je morao da im se prilagodi, koristeći sva
sredstva ubeđivanja i moralne snage kojima je raspolagao.

Što se tiče Italijana, nema sumnje da ih je Mihailović mrzeo kao stare neprijatelje
Jugoslavije, ali i kao imperijalističke osvajače. Ipak, pošto nijedan italijanski vojnik nije stu-
pio na tie „stare Srbije", trenutno iskustvo nadvladalo je istorijsko sećanje. U poređenju sa
surovim nemačkim okupatorima, koji su počinili strašne zločine protiv srpskog naroda, Ita-
lijani su štitili i pružali pomoć prečanskoj braći koja su bila zatečena u Hrvatskoj. Jednom
prilikom, Mihailović je izjavio daje „danas svako svestan da su Italijani prolili mnogo krvi
spašavajući nas od ustaških i muslimanskih zločina. Mnogi Srbi i Crnogorci koji su spasili
svoje živote time što su imali sreću da ih zaštite Italijani potvrdiće moje reči."872 Ipak, on se
nalazio pod snažnim pritiskom svojih potčinjenih koji su, izgubivši poverenje u Italijane,
počeli da traže otvoreni raskid sa njima.873

Kao neophodnu cenu za privođenje Trifunovića i Jevđevića na svoju stranu, Mihailo-

vić je tolerisao njihove sporazume sa italijanskim komandantima. Kako sebe ne bi potpu-
no kompromitovao u očima Engleza, izbegavao je da se lično sretne da predstavnicima
Druge armije. Jednostavno ih je nadmudrivao: „Odlučni smo da obmanemo Italijane u
nameri da ostvarimo svoje ciljeve. Pošto su oni lukavi, mi moramo biti još lukaviji."874

Mihailovićeva ideja je bila da istovremeno vodi rat sa Italijom protiv zajedničkog ko-
munističkog neprijatelja. Uz mnogo sreće, ako se nemački brod potopi, Italija će napustiti
Osovinu i pridružiti se Srbima u „borbi protiv komunista, do istrebljenja".875 Pored toga,
mali priliv snabdevanja i opreme koju su nudili Italijani, izgledala je kao bogom dan po-
klon u poređenju sa zanemarljivom količinom britanske pomoći iz vazduha.876 Ali, kakve
god proitalijanske misli Mihailović imao, one su uistinu predstavljale izraze beznađa. Ose-
ćajući se potcenjenim od strane Britanije, nadigran od strane odlučnijih partizana i progo-
njen od strane Nemaca, Mihailović se, preko svojih agenata, okrenuo Drugoj armiji kao
jedinoj mogućoj nadi da sebe spase od brojnih neprijatelja.

Nepopustljiv nemački pritisak

Italijani i Nemci sastali su se od 7. do 10. aprila u Kleshajmu, gde su nastavili razgovo-

re o mnogim problemima sa kojima su se suočavali. U nameri da se suprotstavi nedavno
objavljenoj savezničkoj Atlantskoj povelji, podsekretar Bastianini uporno je nastojao da

872 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-44), D. 29,280-282, gde se nalazi nedatirana kopija izvešta-
ja koji je navodno sastavio Mihailović za svoje četničke komandante u Crnoj Gori, podneto Drugoj armiji
8. aprila 1943.
873 NAW, T-821, 31, 370, m e m o r a n d u m Druge armije za razgovor sa četničkim komandantima, 24. februar
1943.
874 Navedeno u Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1942), 1158.
875 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 29, kopija izveštaja za koji se kaže da ga je Mihai-
lović poslao četničkim nacionalistima u Crnu Goru, 8. april 1943,280-282.
876 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), 127-128.
osigura nemačku saglasnostza svoju verziju „Novog poretka Osovine". Istovremeno, pred-
uzeoje i novu diplomatsku inicijativu. Njegova ideja je bila da oko ratom iscrpljene Italije
okupi osovinske satelite - Mađarsku, Rumuniju i Finsku - kako bi se zaključio kompromi-
sni mir pod italijanskim nadzorom. Takav diplomatski pritisak, razmišljalo se sa mnogo
optimizma, trebalo je da navede Hitlera da okonča ratne operacije na istoku Evrope time
što će potpisati primirje sa Sovjetskim Savezom. Međutim, Bastianinijev manevar uznemi-
rio je Nemce koji su svaki nezavisni italijanski mirovni pokušaj doživljavali kao prvi korak
ka njihovom povlačenju iz rata. Štaviše, Berlin nije želeo „Novi poredak" koji je uvažavao
prava država satelita i okupiranih naroda; nacizam je mogao opstati jedino u oblastima u
kojima su disidenti i rasni neprijatelji bili potpuno potčinjeni ili uništeni. Italijanske nade
da će izbeći invaziju i težak poraz bile su ugašene kada je Hitler odbacio predlog da raz-
misli o separatnom miru sa Sovjetskim Savezom. To je označilo kraj Bastianinijeve ideje o
progresivnom „Novom poretku" Osovine, ideje koja je bila ubrzo zamenjena još grandio-
znijim vizijama kao što je bila italijanski „Novi mediteranski poredak", koji je imao mnogo
više zajedničkog sa Hitlerovim idejama od svega ostalog što se nalazilo u Atlantskoj pove-
lji. Bastianinijeva zabluda - ili očajanje - je bila u tome štoje mislio da može da nametne
Italiju kao političku savest Osovine.877

Na vojnoj strani, Ambrozio je nastojao da obezbedi čvrsto nemačko obećanje da će

održati tuniski mostobran i uputiti pojačanja na italijansko kopno u očekivanju predstoje-
će savezničke invazije. Ali, u svom sve većem nepoverenju prema Italijanima, Nemci nisu
bili spremni da učine ništa, plašeći se da će politički krah u Italiji dovesti do prelaska dra-
gocene vojne opreme u ruke neprijatelja. U pogledu Balkana, Italijani su ponovili svoju
nameru o povlačenju trupa iz Druge zone kako bi ih postavili na liniju od 15. januara i tako
olakšali njihovo prebacivanje u Italiju. Nemci su zahtevali da se ne preduzima nikakvo
povlačenje sve dok ne stignu njihove trupe i da na taj način partizani ne dobiju priliku da
upadnu prvi u te prostore. Na veliko iznenađenje, Italijani su se sa tim saglasili.878

Pjetromarki je bio veoma uzbuđen mogućnošću odlaganja povlačenja italijanskih

trupa. Sa svoje strane, Ambrozio je smatrao da nije postojala stvarna žurba da se trupe
vrate kući, jer je odbrana Italije zahtevala tenkove i artiljeriju, a Druga armija nije imala ni
jedno ni drugo.879 Otuda njegova spremnost da zaustavi povlačenje trupa, štoje odlučeno
naredbom od 15. januara, dok ne pristignu Nemci i Hrvati. Kada je Roboti iskazao svoj bes
zbog italijanskog potčinjavanja nemačkoj želji, Ambrozio je jednostavno preformulisao
sporazume iz Kleshajma, tako što je razdvojio svako italijansko povlačenje iz Druge zone
od ulaska nemačkih trupa u ispražnjena utvrđenja.880 Ova jednostrana akcija teško da je
prikrila neprijatnu stvarnost. Brzo opadanje vojne snage nije ostavljalo Italijanima nikakve
alternative osim da se povuku, a ni vremena da osujete Nemce i Hrvate time što će prvi
uvesti svoje četničke saveznike u napuštenu teritoriju. Razočaran svojom sudbinom, Robo-
ti je oštrim rečima podsetio Nemce da će svaka okupacija Mostara biti sasvim privremena
i da se ne usude da se približe jadranskoj obali.88'

877 Za opširnu dsikusiju o ovome, videti: Enzo Collotti, L'Europa nazista, 233-234.
378 DDI, IX, X, 220, Ambrozio Musoliniju, 12. april 1943; Talpo, Dalmazia, Una cronaca perla storia (1943-1944), 390.
379 PP, Dnevnik, 10. mart 1943.
380 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 15, razgovor između Rosija i Robotija, 12. aprila
1943, 534-555, i D. 15, Ambrozio Robotiju, 12. aprila 1943,536-537.
381 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), 391-392, D. 15, Ambrozio za SME, 12. aprii 1943,
536-537.
 Od trenutka promene u italijanskoj vladi u februaru, pa do pada Tunisa u save-
zničke ruke u maju, Nemci su primetili naglašeno drugačiji ton italijanske diplomatije.
Dok je Ćano nastojao da zadovolji NDH, Bastianini, žalio se Glez, nije skrivao svoju mr-
žnju prema Hrvatima i jedva da je prikrivao svoju želju da on i Kaše budu opozvani.882
Nemci su postepeno preuzimali vodeću ulogu u Jugoslaviji zato što se Firer, zabrinut
zbog mogućeg popuštanja fašističke vlade u Rimu, pripremao za njeno „izdajničko"
izvlačenje iz rata. Jednako kao i četnici koje je želeo da uništi, i Hitler je očekivao sko-
ro savezničko iskrcavanje na Balkan, što je po njegovom mišljenju, ove učinilo mnogo
većom pretnjom Nemačkoj nego što su to bili partizani. Izgleda da on nije bio svestan
da je Britanija već promenila svoj stav, time što je podržavala Tita, a ne Mihailovića.
Svoje prave namere Hitler je otkrio 27. aprila 1943, na sastanku sa Pavelićem.883 Nudeći
nemačku zaštitu NDH, on više neće u Zagrebu ponavljati svoju fiks-ideju da se Jugosla-
vija nalazila u italijanskoj sferi interesa. Upletena u dugu „agoniju režima", italijanska
armija je očigledno ispala iz Hitlerovih strateških planova.884 U oštrom pismu Dučeu
od 19. maja, Firer je ponizio Drugu armiju, ismejavao italijanski vojni napor i kritikovao
Pircija Birolija za navodno skrivanje Mihailovića u sigurno skrovište. Vrhovna komanda,
nastavio je Hitler svoju litaniju, ometala je „čišćenje" četnika i „sabotirala" sporazume
koji su postignuti u pogledu operacija smišljenih za gušenje pobune. Italijanske vojne
vlasti štitile su četničke bande, ali zbog odanosti svojim izdajničkim saveznicima, nisu
uspeli da spreče komuniste da se vrate u Crnu Goru. Na kraju, izolovane i odsečene itali-
janske jedinice morale su da traže pomoć od Nemaca.885 Teško da je ikad više prezrivih
reći razmenjeno između dva saveznika.

Na Musolinijev odgovor nije se dugo čekalo. U pismu upućenom 22. maja, on je pod-
setio Firera da će četničke bande biti razoružane tek posle poraza partizana. Pošto opera-
cija Weiss nije donela presudne rezultate, jer su komunisti uspeli da se izvuku iz okruženja,
„neophodni preduslovi... za razoružanje četničkih odreda nisu ni postojali."886 Ništa manje
nežno, Duče je prekoreo Nemce što su delovali, a da prethodno nisu upozorili Drugu ar-
miju. Otuda, on nije bio spreman da italijanskoj armiji pripiše odgovornost za postojeći
nesporazum oko četnika.

Operacija Schwartz

Nakon dužeg razdoblja relativnog mira, Crna Gora, puna partizanskih boraca koji
su se izvukli sa Neretve u martu 1943, pretvorila se u uzavrelo ratište. Dok su Nemci
progonili četnike, oni i partizani su se uzajamano sukobljavali, borili jedni protiv dru-
gih i nastojali da izbegnu snage Osovine. Značajno smanjene italijanske trupe nastojale
su da učvrste svoje položaje protiv partizana koji su prešavši Drinu upali u Sandžak. U
durmitorskom kraju partizani su upadali u italijanska utvrđenja i otimali velike količine
oružja, što im je omogućilo da prikupe nove ljude u svoje redove.887 Jedan bataljon divi-
zije „Ferrara" koji je branio put za Nikšić bio je potučen; poginulo je 400 ljudi, a još 500 je

882 NAW, T-501, 264, 538-540, Glez za OKW, 6. maj 1943.

883 A D A R E , V, 347, Hitlerov razgovor sa Pavelićem, 27. april 1943.
884 Collotti, L'Europa nazista, 2242.
885 DDI, IX, X, 348, Bastianini Musoliniju, 21. maj 1943.
886 N a v e d e n o u Deakin, The Brutal Friendship, 1:353.
887 PP, Dnevnik, 3. maj 1943.
palo u zarobljeništvo.888 Pjetromarki je pripisao ovaj poraz vojsci koja je na komandne
položaje postavila oficire prosečnih sposobnosti.889 Četnici, zajedno sa delovima divizi-
je „Taurinense" koji su poseli obalu Drine, pretrpeli su u prvoj polovini aprila poraz od
strane partizanskih jedinica.890Činjenica da je Titova mala vojska od 7.000 ljudi mogla us-
pešno da porazi mnogo veće italijanske snage, mogla se objasniti, po Pjetromarkijevom
mišljenju, njihovim „odsustvom agresivnog duha i inicijative".891 Zapanjeni iznenadnim
pogoršanjem svog položaja, Italijani su postali spremniji da prihvate nemačku vojnu
podršku u istočnoj Crnog Gori, Sandžaku i duž albanske granice.

Posle takve jadne četničke predstave u okolini Nevesinja, njihovog „bisera" u Herce-
govini, i ponižavajuće činjenice da su mnoge crnogorske jedinice koje su se prelaskom u
Hercegovinu raspale i odjurile kako bi zaštitile svoju zemlju tokom aprilske operacije, Itali-
jani su počeli da menjaju svoja uverenja da su se četnici borili „valjano" na njihovoj strani.
Italijani su se kolebali da li da drže četnike razjedinjenim kako bi sprečili mogući napad
protiv Druge armije, ili da od njih stvore jedinstvenu udarnu snagu koja bi se suprotstavila
partizanima, što bi na kraju, donelo više koristi Mihailoviću nego njima.
Roboti se sastao sa generalom Lerom 5. maja, kako bi raspravljali o načinu raspola-
ganja sa oko 200.000 nemačkih, italijanskih, bugarskih i hrvatskih snaga, spremnih da ot-
počnu operaciju Schwartz protiv približno 19.000 partizana. Cilj ekspedicije bio je da se
boksitni rudnici u Hercegovini i ležišta hroma i olova u južnim delovima Srbije, na Kosovu
i u Makedoniji, zaštite od partizana i četnika. Ovi pokreti otpora, ukoliko ne budu unište-
ni, biće proterani daleko u planine, udaljene od obale gde se moglo očekivati savezničko
iskrcavanje. Nemci su propustili da obaveste Italijane o nameri da razoružaju četnike i
crnogorske naconaliste, ako bude potrebno i jednostrano.892 Ovo prikrivanje bilo je uči-
njeno po naredbi Firera koji je, pod utiskom da su partizanske snage bile razbijene, sma-
trao Mihailovića svojim glavnim preostalim neprijateljem u toj oblasti.893 Kakav god bio
Hitlerov razlog da zaštiti Dučeovu ličnost, on je bio zanemaren činjenicom da je u pitanju
bila prevashodno strateška nužnost. Cilj operacije u kojoj su glavni oslanac predstavljale
ustaše, muslimanske SS trupe i antigerilske planinske snage obučene od strane Nemaca,
bio je da očiste četnike, zarobe Mihailovića i njegov štab u Crnoj Gori i unište preostale
Titove jedinice.

U dogovoru sa Vrhovnom komandom (OKW),894 nemačke trupe upale su u Sandžak i

Crnu Goru gde su počele da preuzimaju kontrolu nad telegrafskim linijama i železnicom,
štoje umanjilo borbene sposobnosti Druge armije i njenu snagu da se suprotstavi parti-
zanskim napadima. Na veliko razočaranje italijanskih vojnika, Nemci su krenuli da razoru-
žavaju i hapse četnike. Hiljade njih bilo je uhapšeno i poslato u radne logore u Nemačkoj,
ili su se razbežali po šumama. Mihailović je uspeo da izbegne u zapadnu Srbiju. Poniža-
vajući na takav način Drugu armiju, napomenuo je Pjetromarki, Nemci su naneli duboke
rane italijanskom ugledu.895

888 PP, Dnevnik, 18. maj 1943.

889 PP, Dnevnik, 18. maj 1943.
890 Tomasevich, The Chetniks, 253.
891 PP, Dnevnik, 23. april 1943.
892 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D.1, Roboti za SME. 8. maj 1943,661-662.
893 Trifković, Ustasa..., 190.
894 PP, Dnevnik, 3. maj 1943.
895 PP, Dnevnik, 18. maj 1943.
 Nemoćnim Italijanima nije preostalo ništa drugo osim da izraze svoje razočaranje.
„Naše trupe su već umirile Hercegovinu", primetio je zapanjeni komandant Šestog armij-
skog korpusa, general Sandro Pjaconi. Svojim „iznenadnim, nepotrebnim i nepolitičkim
razoružanjem četnika", Nemci su uništili italijanski mir i potpalili etnički sukob.896 Pircio
Biroli je bespomoćno posmatrao dok su Nemci hvatali njegove drugove po oružju, nemo-
ćan da obezbedi njihovo puštanje na slobodu.897 Pitao se da li bi u ovoj „nenormalnoj"
situaciji mogao ponovo da se suoči sa generalom Lerom. U znak otpora, general Roboti je
uputio naredbu kojom se zabranjivao prolaz trupama Vermahta prema priobalju. Sve dok
su se četnici borili protiv partizana u Hercegovini i Crnoj Gori, on je bio spreman da odlaže
njihovo razoružavanje.898 Čuvši glasno i jasno znake uzbune na bojištu, Vrhovna komanda
je rešila da skine nemačku ruku sa četnika u italijanskoj okupacionoj zoni.

Kada je general Rintelen, nemački vojni predstavnik u Rimu, izrazio 19. maja prigovor
zbog odsustva italijanske saradnje na balkanskom ratištu, Ambrozio je uzvratio: „U suštini,
vaše trupe deluju samostalno... U pogledu Crne Gore sad ne možemo govoriti o razoruža-
nju nacionalista ukoliko ne želimo da podstaknemo pobunu za sto posto."899 Ambrozio je
posredstvom generala Efisija Marasa, italijanskog vojnog atašea u Berlinu, obavestio Vr-
hovnu komandu Vermahta (OKW) da, ukoliko Nemci ne prekinu da iskazuju svoju snagu,
Italija će „na silu odgovoriti silom".900 Takav tvrd razgovor između vojnih komandanata sa
obe strane nije bio uobičajen. Ipak, ništa nije moglo prikriti nefunkcionisanje osovinskog
partnerstva. Nemci su bili uvereni da Italijani nisu vojno bili sposobni da brane Bosnu, Her-
cegovinu i Sandžak od partizanskih napada. Sa svoje strane, Italijani su bili jednako uve-
reni da je njihov saveznik nameravao da preotme njihov spazio vitale. Zvanični stav vlade
u Berlinu uvek je bio da je Italija bila ravnopravni partner u savezu, ali su velike operacije
tokom 1943. godine, raspršile ovu obmanu.

Pošto su razbili četnike, Nemci su upravili svoju pažnju na partizane. Uprkos zastra-
šujuće teškom planinskom terenu skoro da su uspeli da ih uhvate u zamku. Tokom prvih
dana juna, neumorni partizani su pokazali veliku hrabrost, uspevši su da se izvuku iz
zamke tako što su prošli uskim klancem i preko strmih planina, iako su bili izloženi na-
padima štuka bombardera. To je predstavljalo njihov veliki uspeh na Sutjesci. Krajem
meseca našli su utočište u visokim planinama istočne Bosne.901Spasivši ponovo hiljade
ranjenika sigurne smrti od neprijateljskih ruku, partizani su pokazali jugoslovenskim
narodima da su bili sposobni da podnesu ogromne žrtve za nacionalnu stvar time što
su vodili surovi rat protiv snažnih i nemilosrdnih osvajača. Oni jednostavno nisu mogli
da odustanu od borbe. Tokom svog opasnog putovanja, kapetan Vilijem Dikin, lični pri-
jatelj britanskog premijera, spustio se padobranom u Titov štab. Na osnovu Dikinovih iz-
veštaja koji su opisivali Mihailovićevo oklevanje i nespremnost da izvrši oštar napad na
okupatora, Čerčil je odlučio da podrži partizane kao odlučniju ustaničku snagu u borbi
protiv Osovine. Britanci su predstavili Tita kao zvezdu jugoslovenskog otpora i gurnuli
Mihailovića u stranu. Tako je nastao ironični zaokret događaja kao posledica operacije

896 DDI, IX, X, 328, Pjerantoni Musoliniju, 15. maj 1943; Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944)
564, i D. 6, Pjaconijev izveštaj, 30. maj 1943, 671-675.
897 Milazzzo, The Chetnik Movement, 144; Tomasevich, Occupation and Collaboration, 145.
898 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D.2, Kaštelani za MAE, 6. maj 1943, 663-664.
899 NAW.T-821, 126, 398-402, razgovor između Ambrozija i Rintelena, 19. maj 1943.
900 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), 577.
901 Pavlowitch, Yugoslavia, 142.
Schwartz: partizani koji su jedva opstali u toj borbi, izašli su iz nje ojačani zahvaljujući
neočekivanoj pomoći koju su dobili iz Londona.
Italijani su prikazali operaciju Schwartz koja je bila okončana sredinom juna, kao
uspeh, iako su oni u njoj imali 2.106 mrtvih, ranjenih ili nestalih vojnika.902 Nemci su o
tome imali drugačije mišljenje pošto je Tito još uvek bio na slobodi. Partizani su imali još
veće gubitke, možda oko 35% svojih trupa.903 Crna Gora je ostala pod italijanskom oku-
pacijom do fatalnih septembarskih dana. Oba partnera Osovine brutalno su se ponašali
prema zarobljenicima i crnogorskom stanovništvu. Jedan italijanski vojnik zabeležio je da
se razaranje moglo videti na svim stranama: „Ovaj rat se sve više izopačuje i mi ga više ne
možemo doživljavati kao rat između civilizovanih naroda."904

Napušteni četnici

Krajem aprila 1943. godine, približno 22.000-23.000 srpskih ratnika navodno se bo-
rilo za Italiju.905 Međutim, to nije sasvim tačan broj, jer su mnogi prelazili na stranu parti-
zana ili se povlačili iz borbe. Bez pravog vodstva ili hrane, četnici su se nalazili u rasulu,
progonjeni od Nemaca i trpeći od oštrih sukoba sa partizanima. Tamo gde četnici nisu bili
potpuno poraženi bili su najvećim delom rastureni štoje zbunjivalo oficire koji su nastojali
da prate svoje razbijene sledbenike. Nedostatak discipline i organizacioni haos, nastavili
su da izluđuju Italijane. Da bi izašli iz izolacije, neki od četničkih vođa u svojoj beznadežno-
sti, otpočinjali su pregovore sa svojim nemačkim progoniteljima, koji su bili spremni da
iskoriste haos i sve veći etnički sukob do koga je došlo zbog neodlučnog ishoda operacije
Schwartz.906

Nemcima je pružena prilika da bez ikakve nadoknade primene podelipa vladaj stra-
tegiju među četnicima koji su izgubili poverenje u Drugu armiju. Nekoliko oficira nižih či-
nova Vermahta bili su spremni da iskoriste nemačko-četničku saradnju protiv partizana,907
ali su brzo napustili takvu nameru suočeni sa nepopustljivim stavom nemačke Vrhovne
komande (OKW) koja je striktno sprovodila Hitlerove naredbe da četnike razoruža i zaro-
bi. Stoga, partizani su bili ti koji su, umesto Nemaca, izvukli najveću korist od četničkog
ratnog zamora. Izloženi nemačkom hapšenju, mnogi četnici prešli su na stranu partizana,
koji su lepo prihvatili obične ratnike, a postreljali njihove oficire.

Značajan broj muslimana, iscrpljen neprekidnim napadima na njih, zatražio je tako-

đe novo utočište u komunističkom „etničkom bratstvu". Ali, istovremeno, njih su uspešno
vrbovali Nemci koji su stekli dosta poena time što su organizovali posetu Velikog jerusa-
limskog muftije Sarajevu. Italijani su odlučili da se suoče sa takvim izazovom. Ali, kada su
oni počeli da iskazuju ljubaznost prema izrazito proosovinski nastrojenom Velikom muftiji,

902 Loi, Le oparazioni delle unita italiane in Jugoslavia, 254. Italijanski vojni izveštaj iz Crne Gore, navodi sledeće
italijanske gubitke: 290 mrtvih, 541 ranjen i 1502 nestalih. Izvešteno je o 12.000 poginulih neprijatelja,
3.000 od strane Italijana, koji su, kako se hvali u izveštaju, likvidirali većinu zarobljenika. NAW, T-821, 250,
6-10, izveštaj o vojnim operacijama iz 1943. protiv partizanskih snaga u Crnoj Gori, 22. juli 1943.
903 Tomasevich, The Chetniks, 253.
904 Verna, J u g o s l a v i a under Italian Rule", 263.
905 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D. 18, Pjerantoni za MAE, 30. april 1943, 543-545.
906 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D. 16, izveštaj komandanta VI armije, 1. juli 1943,
704-707.
907 ASMAE, GABAP, b. 38, Dučijev izveštaj, 15. april 1943.
srpski vođa Jevđević, provereni italijanski saveznik koji je mrzeo muslimane, izgubio je
ugled pred svojim pristalicama.908 Nastojeći da pridobiju podršku njihovog vekovnog ne-
prijatelja, Italijani su za uzvrat, izgubili svako poverenje među pravoslavnim Srbima. Štavi-
še, Nemci su već stavili svoju čizmu na muslimanska vrata time što su dugo vremena podr-
žavali NDH, jedinu organizovanu snagu u Jugoslaviji koja je obećavala da će ih ostaviti na
miru. To je bila igra koju Italijani nisu mogli da dobiju. Kad su bili prisiljeni da zauzmu svoj
stav, muslimani su bili skloni da se oslone na Nemce kao najbolju odbranu protiv svojih
zakletih srpskih neprijatelja.909
Novo poniženje za Italijane dogodilo se kada je general Đuzepe Amiko, komandant
divizije „Marche", 28. maja, formalno predao Mostar generalu Celneru (Zellner), koman-
dantu 373. nemačke divizije. To je značilo kraj italijanske kontrole nad Drugom zonom.9'0
Musolini se pretvarao da je nadzor nad rudnicima boksita u okolini, „privremeno" ustupio
SS diviziji „Princ Eugen."911 U tipičnom nemačkom ponižavanju italijanskog „neprijatelja",
general Celner je pozdravljajući žitelje Mostara (kao i veliki broj Hrvata koji su se nalazili u
sastavu 373. divizije), naglasio drugarstvo iz Prvog svetskog rata između Viljemove Nemač-
ke i habzburške Austro-Ugarske - carstva koje se dugo suprotstavljalo italijanskom ujedi-
njenju.912 Još jedan zlokobni događaj uznemirio je Italijane: nemačka naklonost prema mu-
slimanima i zanemarivanje pravoslavnih. Italijanski „saveznik" u Zagrebu bio je izuzetno
zadovoljan time što su jedini nehrvatski saveznici navalili u redove SS jedinica sa težnjom
da se osvete Srbima. Postoje pregovarački položaj generala Pircija Birolija sa generalom
Lerom bio sveden na minimum zahvaljujući stalnom povlačenju italijanske vojske, jedino
što mu je preostalo da učini u ovakvoj situaciji bilo je da se oko toga nervira.913
Dok su se Italijani povlačili prema obali (u aprilu su napustili Treću zonu i zadržali
samo nekoliko utvrđenja na jadranskoj obali), izgubili su dodir sa brojnim četničkim jedi-
nicama, što je pokvarilo mnoge njihove dogovore i sporazume. Stvari se nisu odvijale u
skladu sa planom. Umesto da preuzmu kontrolu nad utvrđenjima koja su napustili Italija-
ni, četnici su bili razbijeni nemilosrdnim progonima Nemaca914
Potom se za četnike dogodilo nešto još gore. Musolini je naglo povukao svoju ne-
iskrenu podršku četnicima, naredivši svojoj armiji, krajem maja, „da što je moguće pre
uspostavi saradnju sa Nemcima u razoružavanju četničkih odreda i nacionalističkih snaga
koje su pripadale Mihailoviću".915 Postoje nastojao da ubedi Hitlera da će se epicentar rata
premestiti na Sredozemlje kad bude zaključio mir sa Staljinom, vojna podrška četnicima
protiv Firerove volje, na manje važnoj ratnoj pozornici, nije bila vredna rizika. Međutim,
Musolinijeva naredba nije se mogla primeniti na „nezavisne" četnike - grupe u Sloveniji i
na teritorijama pod komandom V armijskog korpusa. Četnici popa Đujića koji je opstajao
u Lici u borbi protiv partizana, takođe će biti prepušteni sami sebi.916 Ali, l.juna, general
Pjaconi je u Hercegovini objavio naredbu u skladu sa Dučeovim uputstvima, da sve

908 NAW,T-821,294,592, Druga armija VI armijskom korpusu, 2. april 1943.

909 Ta Ipo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 594.
910 Ta Ipo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 565.
911 Milazzo, The Chetnik Movement, 130.
912 Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 9, obraćanje nemačkog komandanta građanima
Mostara, 4. juna 1943, 684-685.
913 Dassovich, Fronte Yugoslavo 1943,106.
914 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia ( 1943-1944), 804-805.
915 NAW.T-821,31,332, S M E Drugoj armiji, 31. maj 1943; Dassovich, Fronte Yugoslavo 1943, 105-106.
916 DDI, IX, X, 380, Pjerantoni Musoliniju, 1. juni 1943.
pomoćne jedinice pod njegovom komandom moraju da budu razoružane i raspuštene
pod pretnjom kazne zatvora i predajom italijanskom vojnom sudu.917 Od 8.000 četnika u
Hercegovini, samo je 120 predalo svoje oružje.918
U Palati Kiđi, Pjetromarki se pitao zašto četnici toliko dugo privlače pažnju pošto su
bili uveliko u stanju raspadanja i sabijeni u udaljene delove Crne Gore i Hercegovine, da-
leko od važnih transportnih puteva na Balkanu. Grubo nemačko razoružavanje četnika,
priznavao je, povredilo je italijansku čast, ali, po njegovom mišljenju, ništa nije moglo da
se ispreči pred nužnim vraćanjem trupa kući. Stoga, smatrao je daje Italija trebalo da sna-
gama Vermahta prepusti svu vlast u oblastima koje su napustile italijanske trupe.919
Tako je došlo do početka kraja saradnje između Druge armije i četnika. Musolini je
bio srećan što ih se oslobodio - posebno njihovog vođe - davnašnjih neprijatelja fašistič-
ke Italije. U pismu guverneru Dalmacije, Frančesku Đunti, upozorio je: „Do mene je indi-
rektno doprla vest da Vi nameravate da uspostavite kontakt sa Mihailovićem ili nekim
od njegovih predstavnika. Nemojte to da činite. Mihailović je ogorčeni neprijatelj Italije i
ministar je vojni u jugoslovenskoj vladi u Londonu. Tražiti kontakte sa takvim pojedincem
predstavlja opasnost i u svakom slučaju je beskorisno."920
U skladu sa Musolinijevom naredbom, Pircio Biroli je stigao u Solun 2. juna, kako bi
se sastao sa generalom Lerom. Saglasio se sa „prinudnim razoružavanjem" četničkih gru-
pa u Hercegovini i zatražio nemačku podršku da pokori Đurišićeve odrede u Crnoj Gori.
„Zelenaši" i Stanišićeve snage, provereni protivnici partizana, trebalo je da budu ostavljeni
na miru. Ler je odgovorio da će on sačekati razjašnjenje o stavu prema separatistima, ali
je izrazio sumnju u pogledu Stanišića koji je bio pouzdan Mihailovićev čovek. Međutim,
nemački komandant, ne toliko tvrdokoran kao Hitler, prihvatio je stavove Pircija Birolija o
četničkom pitanju. U Lici i krajevima pripojenim Italiji, razoružavanje će biti prekinuto do
poraza partizana; četnici na Dinari biće „postepeno" razoružavani.921 lako se nalazio pod
pritiskom vojnih i političkih krugova sa raznih strana, Pircio Biroli je, zbog toga štoje za-
visio od crnogorskih nacionalista, odbacio zahtev da ih se odrekne. Onog trenutka kada
Osovina okonča operacije protiv partizana, on će ponovo naoružati „svoje" četnike.
Po shvatanju Pjetromarkija, Pricio Biroli je živeo u svetu fikcije: „On će ponovo početi da
pravi iste greške. Iskustvo ga nije ničemu naučilo."922
Pircio Biroli nije zračio samouverenošću. On nije odobravao stav vlade koji je do-
vodio u pitanje njegovo korišćenje Crnogoraca. Bio je zabrinut zbog gubitka njegovih
omiljenih nacionalističkih saradnika, a kad se suočio sa pojačanim partizanskim priti-
skom uspaničio se i pozvao u pomoć Nemce koji su brzo razoružali neke od njegovih
najproverenijih četničkih ratnika. Njegova nervoza nije ostala nezapažena u Rimu.923

917 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D.10, Pjaconijeva proklamacija, 1. juni 1943,686.
918 Tomasevich, The Chetniks, 256.
919 PP. Dnevnik, 21. maj 1943.
920 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D. 6, Musolini Đunti, 21. april 1943,500. Roboti me-
đutim, i dalje govori svojim komandantima da ne treba da „napuste" četničke formacije, več da ih što više
iskoriste. AVII, b. 368, Robotijev sastanak sa komandantima, 21. april 1943.
921 DDI, IX, X, 391, Pjerantoni Musoliniju, 4. juni 1943; NAW, T-821, 31, 327-330, izveštaj sa sastanka u Solunu,
2. juni 1943.
922 PP, Dnevnik, 8. juni 1943.
923 DDI, IX, X, 426, Pjetromarki Bastianiniju, 16. juni 1943; ASMAE, GABAP, b. 32, Pjetromarki Bastianiniju,
16. juni 1943. Za vlastito objašnjenje Pircija Birolija Nemcima za vojnu pomoć, videti NAW, T-821,347,578-602,
izveštaj Pircija Birolija za Dučea, juli 1941 - juni 1943.
Prvog jula 1943. godine, Pircio Biroli je bio opozvan i zamenjen generalom Kuriom Bar-
baseti di Prunom (Barbasetti di Prun).
U najgorem mogućem trenutku Italijani su sami sebi naneli udarac.924 Uprkos velikom
broju prigovora koji su italijanski komandanti na terenu uputili u Rim, prigovarajući gru-
bom i samovoljnom nemačkom držanju prema pravoslavnima, oni sami su, po Dučeovom
naređenju, počeli da razoružavaju četnike u mostarskom kraju i širom italijanske teritorije
koja se još uvek nalazila pod njihovom vlašću, mada sporadično i u malom obimu. Pošto su
Nemci razoružali elitne četničke trupe majora Đurišića u Crnoj Gori, Italijani su sledili njihov
primer, sa izuzetkom šačice separatista koji nisu imali nikakve veze sa Mihailovićem, ali su
imali vrlo malo uspeha u razoružavanju drugih odreda u Hercegovini.925 Kao što se često
događalo, naredbe iz Rima su u nekim krajevima vrlo brzo i efikasno sprovedene, dok su u
drugim bile jednostavno zanemarene. Jedan italijanski leteći bataljon opkolio je Jevđevića
i stavio ga u kućni zatvor.926 Jevđevićevi sledbenici, prirodno, bili su veoma uznemireni, a
njegovi oficiri nisu imali drugog izbora osim da pobegnu. Najvažniji oslonac koji je podrža-
vao Italijane u Crnoj Gori bio je time uklonjen. „Razoružavanje" je izazvalo konsternaciju u
odredima i najavljivalo spremnost Italijana da prepuste četnike na milost partizanima.927
U dinarskom kraju, pop Đujić, koji je dugo sarađivao sa Italijanima, shvatio je da nje-
gov položaj slabi nakon odluke Vrhovne komande da otpočne razoružavanje njegovih
odreda. Ali, general Frančesko Đangrijeko (Giangrieco), komandant divizije „Zara" u sek-
toru Knina, odbio je da preduzme bilo šta što bi ga lišilo njegovih očiju i ušiju. Razoča-
ran izgledima da će morati da izneveri lojalne saveznike, Đangrijeko je tražio da bude
opozvan.928 Nije bio jedini razočaran. Kao i mnogi drugi komandanti na ratištu, osećao
se prevarenim zbog naredbe više vlasti u Rimu da razoruža četničke odrede. Ne samo da
će se oni suprotstaviti tome ili nestati, već će naredba zaoštriti već primetan izdajnički
postupak izdvajanja italijanskih trupa iz složene mreže lokalnih sporazuma i prećutnih
dogovora tokom njihovih priprema da napuste Hrvatsku. Nije čudo što je pop Đujić ovo
doživeo kao italijansku izdaju, ali on je već bio naviknut da iscrpljuje u borbi svoje trupe
bez dovoljnog snabdevanja i opreme koje je dobijao od svojih gospodara. Kao i četnici na
drugim stranama, i Đujić je smatrao da Italija sa svojim neostvarivim snovima o izgradnji
imperije, uprkos svemu, predstavlja neprijatelja. Zašto je trebalo proliti još krvi za bezna-
dežnu stvar? Četničko rasulo je počelo.
Ni Mihailovićev položaj nije bio zavidan. Britanci su pretili da će ga prepustititi sudbi-
ni ukoliko ne počne da sarađuje sa partizanima umesto da ih napada. Sa ogorčenjem je
telegrafisao u London: „Sporazum sa komunistima je nemoguć."929 Mihailoviću nije bilo
druge nego da nastavi da ratuje uz Italijane, jer „imamo zajedničke neprijatelje".930 U me-
đuvremenu, Mihailović je, prema jednom italijanskom izveštaju, revidirao svoj program u
julu, tako što se sada zalagao za stvaranje jugoslovenske konfederacije, a ne za obnovu
Velike Srbije. On nije želeo da partizani budu jedini dobitnici u jugoslovenskom programu
koji su Saveznici smatrali privlačnijim od srpske šovinističke alternative. Prema ovom

924 NAW.T-821, 31, 332, S M E za Drugu armiju, 29. maj 1943.

925 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 145,262.
926 Milazzo, The Četnik Movement, 148.
927 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D.8; Kaštelani za MAE, 28 mart 1943, 503-504.
928 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), 805.
929 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), 612.
930 Navedeno u: Talpo, Dalmazia, Una cronaca per la storia (1943-1944), 835.
njegovom planu, manjine je trebalo vratiti u oblasti iz kojih su došle. Ponovo, musliman je
bio nepoželjan: on mora preći u pravoslavlje ili se iseliti.931
Napušteni od strane Britanaca, veliki broj četnika je i dalje bio privržen Italijanima
od kojih su mnogi zanemarili naredbu iz Rima da ih razoružaju. Zaista, Italijani su često
pomagali četnicima da izbegnu nemačke zasede tako što su im pronalazili skrovišta ili su
se sa njima zajedno kretali prema jadranskoj obali. Na kraju, dogodilo se da je Vrhovna
komanda, iako se još uvek pridržavala svojih naredaba izdatih Drugoj armiji da razoruža
četnike, okretala glavu na drugu stranu, tako da je njihovo izvršavanje nestalo u dimnoj
zavesi smišljene nezainteresovanosti ili otvorene neposlušnosti.932
Posramljeni, Italijani su se iskrali iz svojih okupacionih zona. Svastika se slobodno vila
u Bosni i Hercegovini. Namera Italijana da razoružaju četnike išla je na ruku partizanima,
a time i njihovoj propagandi: antikomunistički nastrojeni saradnici „lakeji", prodali su se
okupatoru i sada moraju da beže da bi se spasli od Osovine. One četničke jedinice koje su
poreživele operaciju Schwartz u Hercegovini, našle su se manje ili više izolovane na ničijoj
zemlji surovih planina, između nemačkih i italijanskih položaja.933
Ali, kao i partizani, Mihailović je pokazao zapanjujuću sposobnost da opstane. Kra-
jem juna, on se vratio u svoje utvrđenje u centralnoj Srbiji, odakle je uskoro počeo da vrši
upade u istočnu Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru. Kičma njegovog pokreta ponovo je pro-
radila. Ali, teški porazi koje su pretrpeli četnici u Hercegovini i Crnoj Gori između sredine
marta i juna 1943. godine, uništili su Mihailovićev plan koji je bio na snazi od juna 1942, da
osigura svoj opstanak tako što će koristiti italijansku zaštitu i podršku. Mihailović više nije
imao vremena da stvori jedinstven pokret sposoban da se suprotstavi ustašama i partiza-
nima pre savezničkog iskrcavanja koje se očekivalo u roku od mesec-dva dana.934
Desetog jula, na dan savezničke invazije na Siciliju, Roboti je naredio svim jedinica-
ma da pojačaju pažnju i pripreme se za moguće napade protiv četnika.935 Ubrzo potom,
Druga armija je bila obaveštena da je Mihailović naložio četnicima da se uzdrže od akcije
protiv Italije, „čak i u slučaju italijanske kapitulacije".936
Ipak, Ambrozio je, u skladu sa Musolinijevim nalogom, odbacio predloge koji su sti-
gli 12. jula od italijanskih komandanata za reorganizaciju četničkih odreda. Umesto toga,
naredio je da oni budu raspušteni u Hercegovini, dinarskom kraju i Lici.937 Na sastanku u
Feltre, 19. jula, ne nailazeći na protest Musolinija, Hitler je ponovio svoj odlučan stav o
četnicima, bez obzira na regrutovanje koje su Nemci obavljali među Srbima razoružanim
od Italijana i razočaranim u Mihailovića. Nasuprot tome, iako je bio spreman da iskoristi
savezničko iskrcavanje, Mihailović je nameravao da očuva veze sa Italijanima.938

931 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-44), D. 22, Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943),
731-733.
932 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 585.
933 NAW, T-821, 347,831, VI armijski korpus Drugoj armiji, 1. juli 1943.
934 NAW, T-821, 31,245, Druga armija VI armijskom korpusu, 24. maj 1943; 286,03, Druga armija VI armijskom
korpusu/SIM, 4. juli 1943. U januaru 1944, izolovan i napušten od svih van svog pokreta, Mihailović je odu-
stao od„velike"ili„homogene"Srbije, izjavljujući na Kongresu održanom u selu Ba, da će buduća Jugoslavi-
ja prihvatiti monarhističku trojnu federaciju.
935 NAW, T-821, 289, 537, Druga armija VI armijskom korpusu, 14. juli 1943; 286, 10, Druga armija CS/SIM,
14. juli 1943; 289, 608, Druga armija VI armijskom korpusu, 20. juli 1943.
936 DDI, IX, X, 497, Pjerantoni Musoliniju, 11. juli 1943.
937 DDI, IX, X, 501, Ambrozio za MAE, 12. juli 1943.
938 DDI, IX, X, 507, Pjerantonio Musoliniju, 14. juli 1943.
 Posle Musolinijevog pada, četnici su očekivali mirovni sporazum između Italije i Bri-
tanije - uzaludna nada, imajući u vidu najavu Badolja da će se rat nastaviti. Četnici su se
pitali: da li da prisile Italijane da im prepuste svoje naoružanje pre nego što stignu Nemci
i partizani ili treba da ubede svoje stare saradnike da promene strane i deluju zajedno sa
njima kao britanski saveznik? Očekujući italijansku kapitulaciju, Mihailović je izdao naređe-
nja pozivajući svoje potčinjene da se pripreme za napad na garnizone Druge armije koji
nisu davali znake spremnosti za predaju ili pokazivali sklonost da pređu na stranu Savezni-
ka. Italijani su odgovorili na sličan način. Bez obzira na sudbonosne događaje koji su se
dešavali u Italiji, Druga armija je nastavila da progoni četnike. Mihailović je bio u očajnoj
situaciji. Umesto invazije na Balkan, Saveznici su se iskrcali na Siciliju.
Kada je general Badoljo uputio krajnje nejasne naredbe italijanskoj vojsci da otvori vatru
na Nemce samo u slučaju napada, izazvao je pometnju i nemoć. Bez snažnog vodstva i jasnih
uputa iz Rima, Druga armija nije bila u stanju da promeni svoj stav i pridruži se partizanima da
bi se borila protiv bivšeg nemačkog saveznika ili četničkom saradniku u borbi protiv Tita. Sva-
koje morao da se brine sam za sebe. U ovoj zbrci došlo je do jednog ironičnog obrta. Nemci,
ranije namerni da unište Mihailovića, sada su mu predlagali saradnju protiv partizana.
Dok se četnički vođa borio da očuva svoj pokret otpora u životu, njegovi oficiri koji
su najviše zavisili od Druge armije su se razbežali. Kako bi izbegao tamnicu Druge armije,
Jevđević je naširoko objašnjavao Mihailovićevo neprijateljstvo prema Italijanima. Ali, potom
se okrenuo i obećao nekim Hrvatima da će učestvovati u mešovitim akcijama iz kojih će
Italija biti isključena.939 Konačno, stigao je u Sloveniju, gde ga se Mihailović odrekao zbog
otvorene saradnje sa Nemcima. U poslednjim mesecima rata, italijanski četnički saveznik
u Lici, pop Đujić, ujedinio je svoje snage sa Jevđevićem u očajničkom i uspešnom naporu
da stigne u Trst, pre nego što ga uhvate partizani. U strahu da će Britanci da ih izruče Titu,
oni su se skrivali u okolini Napulja. Đujić je na kraju emigrirao u SAD i živeo u Kaliforniji, dok
je Jevđević našao zaštitu kod Britanaca u Salermu. Pošto se predao Nemcima u proleće, Pa-
vleĐurišić je odveden u Austriju kao ratni zarobljenik. U avgustu je pobegao i pridružio se
Mihailoviću. Početkom 1945, u pokušaju da odvede neke četničke jedinice u Italiju, Đurišić
je nastojao da se probije kroz ustaški obruč, ali je bio uhvaćen i streljan.940 Đukanovića, Sta-
nišića i njihovu pratnju partizani su uhvatili i ubili u manastiru Oštrog, oktobra 1943, što je
dovelo do potpunog kraha četničkog rukovodstva u Crnoj Gori. Mihailović je nastavio da
se bori protiv svojih raznih neprijatelja. Zanemaren od strane Britanaca koji su se potpuno
okrenuli Titu, na kraju je bio uhvaćen od strane partizana koji su ga izveli pred sud. Niko nije
sumnjao kakav će biti ishod odluke komunističkog „kengurskog" suda. Mihailović je streljan
1946. godine, kao izdajnik.

Agonija u Sloveniji

Neraspoložen zbog sve nasilnijeg ponašanja partizana u Sloveniji, Musolini je počet-

kom oktobra 1942. godine, naredio Drugoj armiji da preduzme oštre protivmere.941 Zaklju-
čio je da je grešku počinio Gracioli time što je podsticao sukob sa XI armijskim korpusom.

939 AVII, b. 364, f. 5, razgovor između Jevđevića i hrvatskog pukovnika Sarnbeka, 29. januar i 16. mart 1943.
940 Konačnu sudbinu italijanskih najtvrdokornijih četničkih saveznika opisao je Mertin u The Web of Disinfor-
mation, 81-88. Đilas piše u Wartime, 252-253 da su Nemci, pošto su uhvatili i internirali Đurišića, doveli ga
natrag u Crnu Goru da se bori sa njima protiv partizana.
941 Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 242.
Ubuduće će se sa Slovenijom postupati kao sa „operacionom zonom".942 To je visokog
komesara lišilo mnogih dužnosti osim da svakodnevno upravlja administracijom provinci-
je, štoje bilo svedeno na minimum, pošto je Italija kontrolisala jedino Ljubljanu i nekoliko
džepova u unutrašnjosti.943 Program italijanizacije je već davno posustao, a fašističke orga-
nizacije predstavljale su samo senku.
Italijanski vojni uspeh nije bio mnogo bolji. Ekspedicija XI armijskog korpusa izvede-
na protiv partizana (koja je uključivala snage MVAC i odred ustaša), započeta je sa mnogo
buke u julu 1942. godine. Neslavno se završila krajem novembra. Akcija generala Robotija
bila je vidno otežana prebacivanjem jedinica na druge frontove, kao i zamorom trupa
koje su vodile beskrajne borbe bez zamene ili odsustva, lako su pretrpeli teške gubitke,
partizani su opstali kao jedinstvena vojna snaga, dok su dobrovoljačke jedinice (MVAC),
opterećene zastarelom opremom, prerasle u kriminalnu družinu. Komandant karabinje-
ra, Amadeo Tomazini, izvestio je da su odredi MVAC počinili „zloupotrebe svake vrste"
tokom svojih pretresa,944 dok se fašista Đovani Domenis pitao zašto su dobrovoljci MVAC
toliko mnogo ljudi podvrgavali dugotrajnom zadržavanju u zatvorima u očekivanju ispiti-
vanja. Upozorio je da su mnogobrojna hapšenja ozbiljno ugrožavala poslovne aktivnosti
u Ljubljani.945
Nedisciplinovane ustaške jedinice, uvedene u brobu protiv partizanskog neprijatelja,
jednostavno su se raspale i razbežale. Nisu ni fašisti obavili svoj deo posla. Roboti je optu-
žio bataljon „Nizza" zbog njegove loše obučenosti, nediscipline i nasrtaja na žene. Tražio
je da XXXI puk bude rasturen i stavljen pod direktnu komandu armije. Pošto je fašistički
izaslanik, general Montanja, bio smutljivac čije su intrige slabile moral vojske, smatrao je
da bi bilo bolje da se što manje vidi. Roboti je molio Roatu da mu pošalje pojačanja.946
Ističući da je u Sloveniji bilo dovoljno trupa (40.000), što je značilo da je jedan italijanski
vojnik dolazio na osam Slovenaca, Roata koji nije imao višak trupa, obasipao je Robotija
pohvalama i laskanjem.947
Duet Gracioli - Roboti doveo je represiju do bednog kraja. Razmišljajući o tome šta
da preduzme, Gracioli je pisao da bi Slovenci mogli biti potpuno uništeni, rastureni, ili
njihovi najgori elementi iskorenjeni kako bi se stvorila osnova za „prvo, korisnu i lojalnu
saradnju, a potom i za mogućnost asimilacije, što se, međutim, moglo ostvariti tek kada
za to dođe vreme". Po njegovom mišljenju, „potpuno ili delimično raseljavanje stanovniš-
tva bilo bi teško izvodljivo tokom trajanja rata".948 Da bi ublažio mržnju Slovenaca prema
Italiji, Roata je podlo predložio Robotiju da naredi dobrovoljačkim jedinicama (MVAC) da
hapse taoce i sprovode odmazdu.949 Međutim, Roboti nije raspolagao poverljivim obaveš-
tajcima za taj posao.

942 Cuzzi,,,Il Balcani", 351.

943 Roata navodi da je Musolini rekao: „Duče je rekao da on (Gracioli) nije ni za šta i da ga ne treba uzimati u
obzir... U slučaju da vas ponovo gnjavi napišite još j e d n o m pismo i ja ću mu direktno napisati i otvoreno
reći da se, osim u administraciju provincije, ne meša ni u šta drugo."NAW,T-821,271,33-39, Roatin memo-
randum, 22. novembar 1942.
944 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 370, CC. RR komandir Tomazini Komandi 210 od CC. RR, 2. januar 1943,
335.
945 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 382, Đovani Domenis fašističkom federalnom sekretaru, 12. januar 1943,
342-343.
946 NAW,T-821,61,620-626, Roboti Roati, 8. decembar 1942.
947 NAW, T-821,60, 906-910, Roata Robotiju, 8. decembar 1942.
948 Ferenc, La provincia 'italiana'di Lubiana, D. 97, Gracioli za S P D i Ml, 24. avgust 1942,498-502.
949 NAW.T-821,61, 731-733, Roata Robotiju, 6. decembar 1942.
 Posledica upućivanja mnogih vojnih ekspedicija je bila da je dobar deo unutraš-
njosti zemlje bio uništen. Saobraćaj, prekidan partizanskim napadima i bezbrojnim
italijanskim kontrolnim punktovima, bio je skoro prekinut. Da bi sprečila partizanske
upade iz Hrvatske, italijanska vojska je zatvorila granice. Sve to dovelo je do samovlaš-
ća i osiromašenja radničke klase. General Roboti je koračao opsednutim gradom čije su
poluprazne ulice bile pune malih grupica bednih žena, deca i starih. Odsustvo mladih
muškaraca bilo je veoma vidljivo. Okupljanje u grupe više od tri osobe bilo je zabranjeno,
u pet sati popodne počinjao je policijski čas, dok su pešaci suočeni sa bezbrojnim kon-
trolnim tačkama bili prisiljeni da ih zaobilaze, što je značilo gubitak vremena. Suočeni
sa opasnostima da budu oteti ili ubijeni od snajperske vatre, italijanski vojnici nosili
su oružje dok su se kretali ulicama ili sedeli u kafićima; oficiri su imali pratnju na otvo-
renom putu i izbegavali su opasne pešačke prolaze.950 Slovenački patrioti povremeno
su izlazili iz svojih skrovišta da bi se pridružili partizanima u borbi protiv Italije, što je
dovelo do novih odmazdi. Dvadeset prvog decembra 1942, karbinjeri i crnokošuljaši,
uhapsili su 252 osumnjičena lica u Ljubljani; u novom hapšenju nedelju dana kasnije,
još 289 osumnjičenih stavljeno je u pritvor.951 Graciolijeva Pax Romana pretvarala se u
ogromni italijanski koncentracioni logor.

U skladu sa Roatinim memorandumom 3C, general Roboti je vodio bespoštedni rat

protiv partizana. Kako su se partizanski napadi pojačavali po broju i divljaštvu, tako su ja-
čale i italijanske vojne odmazde. Međutim, Roboti je sa zakašnjenjem pokušao da ublaži
represivne mere. Brojna hapšenja nisu se mogla sprovoditi zbog nenadoknadive štete
nanete privrednom životu, ali i zato što u Italiji nije bilo dovoljno prostora da se smeste svi
uhapšeni.952 Roboti je obavestio svoje komandante: „Od sada pa nadalje, odmazde imaju
za cilj da zaštite poštene građane od divljačkih zločina komunističkih razbojnika Osvobo-
dilne fronte (OF)... a nikad više neće biti uperene protiv talaca koji imaju uredne papire,
to jest onih, koji nisu optuženi."9" Priznajući da su mnogi nevini bili zlostavljani, pisao je:
„Ne sme se nikad udariti naslepo."954 Robotiju je trebalo dugo vremena da shvati bolnu
istinu: da su ustanici napadali kuće njegovih kolaboratora kako bi „izazvali naše odmazde
sa očitim ciljem da, pored želje da se oslobode ideoloških protivnika, vode divlju i lukavu
propagandu protiv nas".955

Pošto je pokrenuo nezaustavljivi krug smrti i razaranja širom ljubljanske provincije,

Roboti je uništio svaku priliku da pridobije saveznike među brojnom katoličkom „ćutlji-
vom većinom" koja je, jednako kao i on, bila uznemirena mogućnošću da dođe do komuni-
stičkog prevrata. U atmosferi mržnje prema Slovencima koju je Roboti usadio među svoje
trupe, pompezni oficiri, kao što je bio general Tadeo Orlando, mogli su da objave naredbu
u kojoj se zahtevalo od svih civila da skidanjem šešira pozdravljaju italijanske patrole i ofi-
cire u prolazu.956 Robotijev siledžijski pritisak pogodio je podjednako ustanike i civile, a nje-
govi upadi su razarali unutrašnjost zemlje. Sela je pretvorio u zadimljene ruševine, dizao u
vazduh kuće osumnjičenih da skrivaju partizane i otimao imovinu i stoku. Sumorni ostaci

950 U. Piccini, Una pagina strappata (1983), 21-22.

951 Cuzzi, i occupazione italiana della Slovenia, 254.
952 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 292, Robotijeva beleška, 11. s e p t e m b a r 1942,253.
953 NAW,T-821,61,627, R o b o t i k o m a n d a n t i m a na terenu, 18. o k t o b a r 1942.
954 NAW, T-821,405,1299-1300, R o b o t i k o m a n d a n t i m a na terenu, 20. april 1943.
955 NAW, T-821,405,1299-1300, R o b o t i k o m a n d a n t i m a na terenu, 20. april 1943.
956 P i e m o n t e s e , Twenty-Four Months of Italian Occupation, Allegato I . O r l a n d o v m e m o r a n d u m , 20. mart 1942.
zgrada u unutrašnjosti podsećali su na scene sa ruskog fronta. U zimskim mesecima, ruše-
vine su ostajale pod snežnim pokrivačem dok su hiljade slovenačkih seljaka preživljavale
teške dane u ratom opustošenim kučama.
U grobnom miru, decembra 1942, Robotija je zamenio general Gastone Gambara
kao komandant XI armijskog korpusa u Sloveniji. Duševniji, iako ne manje odlučan da se
obračuna sa partizanima, Gambara je uzdržano preduzeo korake da umiri slovenačko sta-
novništvo time štoje uklonio bodljikavu žicu, ponovo otvorio grad i ublažio odmazde.957
Gambara je držao svoje trupe po strani od policijskih aktivnosti i tražio način da uspostavi
saradnju sa slovenačkim nacionalističkim organizacijama. Zajednički osnov je bio prona-
đen u potrebi da se zaštite od osvetoljubivih Nemaca. Oslanjajući se na poverljive veze sa
Pjetromarkijem, Gambara je raspolagao posebnim sredstvima sa kojima je mogo da pre-
duzme nove korake radi smirivanja provincije.958 U unutrašnjosti, on je nastojao da uobliči
uspešniju strategiju borbe protiv partizana, tako štoje obučio specijalne jedinice. Nadao
se da će ih zapaliti duhom arditi (jurišnika),959 za koje se govorilo da su napadali austrougar-
ske mitraljeze u Prvom svetskom ratu sa granatama u obema rukama i nožem u zubima.

Na početku, Gambara je naglasio: „Logično je i korisno da koncentracioni logori nisu

logori za debljanje. Bolestan pojedinac = miran pojedinac."960 Narednog dana razmišljao
je trezvenije: „Jadan izgled onih koji su otpušteni sa logora na Rabu, zaista je upečatljiv."
Ali oni ne treba da brinu. „Druga armija već neko vreme poboljšava uslove u logoru. Treba
naglasiti da su zloupotrebe već gotovo uklonjene."961 Gambara je preporučio da se oslo-
bode katolici i antikomunisti iz logora na Rabu.962 Ali, to je bila sumnjiva rabota. „Sramotni
i mračni prevaranti", pokušali su da izvuku velike sume novca tako što su se dobrovljno
prijavljivali kao posrednici za oslobađanje zatvorenika.963 U upravi vojnih koncentracionih
logora bilo je previše korupcije.
Početkom 1943. godine, mnogi internirci vratili su se kućama iscrpljeni i bolesni,964
štoje bila činjenica koja je pojačala mržnju Slovenaca prema Italiji. Dobrovoljci MVAC suro-
vo su odbijali pomilovanja i oslobađanja 965 Kao da je osećao da će sređivanje računa doći
na kraju rata, potpukovnik Emano Rosi, načelnik štaba divizije „Isonzo", napisao je rečitu
poruku: „Zbog očiglednih razloga bilo bi korisno, ako bi u izveštajima i drugim saopšte-
njima u pogledu pogibije pobunjenika, civilne vlasti odustale od upotrebe reči „streljan"
ili „likvidiran". Umesto toga, treba upotrebiti opšti izraz i naglasiti da je u borbi sa našim

957 Piccini, Una pagina strappata, 31.

958 Dassovich, Fronte jugoslavo 1943,96.
959 Dassovich, Fronte jugoslavo 1943,95.
960 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 355, Gambarina beleška, 17. decembar 1943,326.
961 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 356, Gambarina beleška 17. decembar 1943, 326.
962 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 361, Gambara Superslodi, 18. decembar 1942, 329. U o v o m krajnjem času
italijanske vlasti u Sloveniji, italijanski birokrati od Ministarstva unutrašnjih poslova do XI armijskog korupu-
sa, uvezani c r v e n o m vrpcom, nejasnim direktivama i unutrašnjim rivalitetima, još uvek nisu pažljivo odvo-
jili saradnike zaštićene od partizanskih odmazdi od sumnjivih partizanskih simpatizera. Tridesetog aprila,
Ministarstvo unutrašnjih poslova preuzelo je na sebe da oslobađa internirce. Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima,
D. 434, Ml, ministarski kabinet, 30. april 1943,388.
963 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 365, Gambara XI armijskom korpusu, 23. decembar 1943,332.
964 Na primer, izveštaj kapetana karabinjera Di Furija, poslat komandi karabinjera u XI armijskom korpusu, 17.
decembra 1942, u Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 357, 327, u NAW, T-821, 448, 682-694, politička i vojna
beleška, 15. maj 1943, izražava strah da bi Balkanci oslobađanje interniraca do kog je nedavno došlo u Slo-
veniji, mogi da smatraju činom slabosti.
965 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 440, Sakripanti komandi karabinjera XI armijskog korupsa, 18. maj 1953,
396.
trupama taj i taj pobunjenik bio ubijen na takvom i takvom mestu."966 U julu 1943, general
Roboti, u tom trenutku komandant Druge armije, požurio je da isprazni logore, posebno
od onih koji se nisu smatrali opasnim - žena, dece i starih.967
Da li su Gambarini vojni planovi funkcionisali tokom prvih meseci 1943. kako bi se
„normalizovao" građanski život i potisnula partizanska pobuna, još uvekje pitanje o kome
se raspravlja.968 Italijanski vojni izveštaji naglašavali su primetno slabljenje ustanka.969
To što je intenzitet gerilskog rata popustio, bila je verovatno posledica činjenice da su parti-
zani postajali svesni da se italijanska okupacija Slovenije brzo približavala kraju. Mnogo
ozbiljnija nemačka pretnja pojavljivala se na vidiku. Trebalo je sakupljati sredstva i čuvati
snagu za taj odsudni dan. Ali, partizanski antiitalijanski proglasi namenjeni izolaciji MVAC
dobrovoljaca nisu prestajali. Da bi na svoju stranu privoleli neopredeljene katolike, razo-
čarane slovenačke četnke i „uzdržane" patriote, partizani su proširili svoju propagandnu
mrežu kojom su proglasili slobodu mišljenja i versku toleranciju. To je privuklo pažnju pa-
triota i umerenih svih vrsta koji su bili spremni da se otvoreno izjasne protiv omrznutog
italijanskog izrabljivača. Italijani su izveštavali da je takva propaganda naišla na ćutanje
kod stanovništva koje je više volelo da se očuva postojeći društveni poredak i autoritet
župnih sveštenika.970
Tokom aprila i maja, Gambarin optimizam umanjilo je oživljavanje partizanskih ak-
tivnosti971 upravljenih uglavnom protiv železničkog saobraćaja.972 Odgovor XI armijskog
korpusa nije bio manje žestok. Italijanska reakcija, pisao je komandant karabinjera, svodila
se „na paljenje i uništavanje sela ranije okupiranih od strane pobunjenika".973 Gambara je
jedino ublažio svoj stav po pitanju odmazde. Odgovarajući na Robotijevo upozorenje da
partizane drži pod kontrolom, on je poverio svojim potčinjenima da „čovek ne sme da uda-
ra naslepo".974 Početkom jula, italijanski komandant je predložio da započnu pregovori sa
partizanima kako bi se ispitala mogućnost razmene zarobljenika i medicinske opreme975
„Svi uhvaćeni pobunjenici biće streljani", glasio je Gambarin odgovor. „Postupaj s njima na
ovaj način: Šta vi želite? Predajte se... i tada ćemo pregovarati."976 Besan zbog partizanskih
masakra italijanskih vojnika u Hercegovini, Roboti je ponovo potvrdio italijansko mišljenje
da pobunjenicima neće ni pod kakvim uslovima biti priznato da uživaju prava zarobljeni-
ka i da se sa njima postupa kao sa jednakima. Upustiti se u pregovore sa pobunjenicima
kako bi se otkrili njihovi položaji, a tada, odgovoriti „napadom naše avijacije na najodluč-
niji mogući način".977
Gracioli je 10. maja konačno dobio zvanje prefekta, ali je on upravljao provincijom
pod italijanskom vlašću omrznut od strane Slovenaca. Njegov jedini uspeh izgleda da je

966 Fereric, Si amazza troppo poco, D. 39, Ermano Rosi „Isonzo" diviziji, 3. mart 1943,170.
967 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 463, Roboti Drugoj armiji, 4. juli 1942,410-411.
968 Na primer, videti argument Kucija, Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 255.
969 NAW, T-821,448,641-652, Političke i vojne novosti, 15. februar 1943.
970 NAW,T-821,448,654-669, Političke i vojne novosti, 15. mart 1943, 670-681,14. april 1943. i 727,15. avgust
1943.
971 Dassovich, Fronte jugoslavo 1943, 93.
972 Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 258,260-261.
973 U S S M E , N I II, b. 1114, Izveštaj pukovnika Brukijetija, 27. mart 1943.
974 Piemontese, Twenty-Four Months of Italian Occupation, Allegato XXVIII, Gambarina beleška o odmazdama,
4. maj 1943.
975 NAW,T-821,288,866-868, General Pjetro Scipione Gambari, 29. juna 1943.
976 NAW, T-821, 288,864-865, Gambara Robotiju, 1. juli 1943.
977 NAW, T-821, 288, 861-862, Roboti Gambari 2. juli 1943.
bilo uspostavljanje boljih odnosa sa Gambarom nego što ih je imao sa Robotijem.978Graci-
olijev zahtev da se italijanski zakoni prošire na ljubljansku provinciju odbacile su više vlasti
u Rimu. On je tražio od Ministarstva unutrašnjih dela da stavi sudove pod njegovu vlast,
ali su oni ipak ostali u okviru vojne jurisdikcije. Nije imao više sreće ni u nastojanju da preu-
zme kontrolu nad koncentracionim logorima od komande XI armijskog korpusa.979

Tokom maja, ono štoje preostalo od saradnje praktično je nestalo, a prebegavanja

i dezertiranja oslabilo je dobrovoljačke redove MVAC. Gracioli je bio prinuđen da prizna:
„Ovi partizani su sjajno manevrisali i pokazali su da znaju da se izvuku iz okruženja naših
bataljona u vreme koje je njima najbolje odgovaralo. To me... veoma žalosti."980 Petnae-
stog juna, Gracioli je bio postavljen za prefekta Katanije, a na mestu prefekta ljubljanske
provincije zamenio ga je Đuzepe Lombrasa (Lombrassa). Šest nedelja kasnije, Duče je bio
uklonjen sa vlasti. Gracioli ga je brzo sledio u Salo, gde je obavljao dužnosti prefekta tri
različita grada, da bi ga na kraju uhvatili i streljali italijanski partizani. Međutim, odlazak fa-
šista nije doveo do prekida čišćenja (rastrellamenti). Vojska je sprovodila odlučna čišćenja
sve do avgusta 1944, štoje dovelo do novih ubistava i rušenja kuća.

U borbama protiv ustanika u ljubljanskoj provinciji poginulo je 85 italijanskih oficira

i 1.115 vojnika. Sto trideset jedan oficir i 1.843 vojnika bilo je ranjeno, dok su se tri oficira i
2.282 vojnika vodili kao nestali. Razmene zarobljenika bile su veoma retke.98'

Tačno izračunavanje broja Slovenaca koje su Italijani internirali ili ubili nije lak posao.
U januaru 1943. godine, Gracioli je priznao da je teško doći čak i do približnog broja internira-
nih Slovenaca. Nažalost, službena italijanska građa ne pruža tačne podatke.982 Ali, postoje
približno tačne procene. U avgustu 1942, Gracioli jeza beležio daje 10.000 Slovenaca bilo in-
ternirano983 Precizni istraživač, Kapogreko, procenjuje da su, uzeti u celini, tokom 29 mese-
ci okupacije, Italijani internirali oko 25.000 ljudi ili skoro 7,5 odsto slovenačkog stanovništva
ljubljanske provincije;984 ovaj broj potvrdio je i Tone Ferenc,985 pouzdani slovenački naučnik
koji je posvetio čitav svoj život proučavanju okupacije svoje zemlje od strane sila Osovine.
Hiljadu petstotina nevinih ljudi umrlo je na ostrvu Rabu od gladi, bede i nedostataka me-
dicinske pomoći986 U logoru Gonars, u kome se nalazio veliki broj bivših jugoslovenskih
vojnika, njih 420 podleglo je zbog neuhranjenosti i surovog postupanja.987

Ferenc je izračunao daje italijanska vojska streljala 1.569 Slovenaca, što ne uzima u ob-
zir one koj su osuđeni na smrt od strane vojnog ratnog tribunala u Ljubljani. S obzirom da su
se suočavali sa velikim brojem uhapšenih Slovenaca, vojni sudovi su radili prekovremeno.

978 NAW,T-821, 125, 824-825, Razgovor G a m b a r e sa„il capo", 5. mart 1943.

979 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 397, XI D, 397, Gambara XI armijskom korpusu, 2. februar 1943, 363-364, i
Robotijevo naređenje da vlast u logoru bude u Gambarinim rukama, D. 409, Roboti XI armijskom korpusu,
17. februar 1943,371.
980 Navedeno u Ferenc,„Gli Italiani in Slovenia", 164.
981 Ferenc, La provincia did Lubiana, 117
982 Cuzzi, L'occupazione italiana della Slovenia, 275, n. 17.
983 Ferenc, La provincia 'italiana'di Lubiana, D. 96, Gracioli za S P D i Ml, 16. avgust 1943,495-498.
984 Capogreco,„Una storia rimossa dell'Italia fascista", 220.
985 Ferenc, Gli italiani in Slovenia, 165-168.
986 Capogreco, Renicci, 27.
987 Capogreco,„Una storia rimossa dell'Italia fascista", 215. Prema j e d n o m italijanskom veb-sajtu, 25. februara
bilo je 5.343 interniraca od kojih su 1.643 bila deca.
www.romacivica.net /inpiroma/deportazione/deportazionecampil .htm. Koncentracioni logor Gonars na-
lazio se u provinciji Udine.
Od 80 Slovenaca osuđenih na smrt, 51 je bio streljan, dok su ostalima smrtne presude prei-
načene u doživotnu robiju. Tokom Robotijeve uprave u Sloveniji 136 talaca bilo je streljano;
Gambara je bio odgovoran za streljanje njih 10.988

Gracioli koji je započeo svoju upravu s plemenitom ambicijom da upozna slovenačko

stanovništvo sa fašističkom civilizacijom, kritikovao je Robotija zbog toga što je sabotirao
njegove programe italijanizacije svojom besmislenom represijom. Borba za vlast između
njih dvojice vodila se oko kontrole nad policijom i vojnim operacijama. Kada je pobuna
dobila široke razmere, Musolini je dao Robotiju odrešene ruke da se ona uguši. Diskredito-
vani Gracioli povratio je svoj oslabljeni ugled fašiste, time što je napustio politiku asimila-
cije Slovenaca, zamenivši je nasiljem na Robotijev način. To je označilo kraj njegove ideje
0 „paralelnoj vlasti" - po kojoj će se fašistička italijanska imperija nemetnuti potčinjenim
1 poslušnim Slovencima.

Poslednji čin u Dalmaciji

Osamnaestog februara 1943. godine, na čelo italijanske provincije Dalmacije posta-

vljen je Frančesko Đunta (Giunta). Njegov zadatak bio je da popravi stanje koje je ostavio
njegov prethodnik Bastianini, a koji je naimenovan da obavlja dužnost podsekretara u
Palati Kiđi. Situacija u kojoj se našao Đunta nije bila zavidna, jer je inicijativa definitivno
prešla u ruke partizana. Pod pritiskom Druge armije, on je predao vojni kabinet guverne-
ra jednom od Robotijevih omiljenih generala.989 Ipak, bio je spreman da otpočne borbu
sa Drugom armijom u pogledu kontrole nad snagama javnog reda. Prvobitno, Đunta se
ponašao kao pomirljivi reformator koji će vršiti pomilovanja, iskoreniti političke lenjivce
imenovane iz političkih razloga i srediti odnose sa otuđenim vojnim krugovima. Shvatio
je da je bila učinjena velika greška što su italijanski sistem i institucije bili nametnuti tamo
gde nisu odgovarali lokalnim prilikama. Siledžije su bile vraćene u zemlju kao i „prevrtljivi i
korumpirani funkcioneri, policijski agenti koji nisu bili ništa bolji od lopova, prevaranti,faši-
sti koji su bili nasilnici i crnoberzijanci, kao i vaspitači koji jedva da su zasluživali to ime".990
Funkcioneri na visokim mestima gomilali su ono malo dobara preostalih u privredi koja je
bila skršena hroničnom nezaposlenošću i umrtvljenim poslovanjem.

Kada su partizani porazili italijanske i hrvatske saradnike, Đunta je, tvrdeći da su tru-
pe u Dalmaciji delovale kao „divlji medvedi" u lovu na protivnike, tražio od vlade u Rimu
da uputi pokretljiva vojna pojačanja.991 Delujući po sopstvenom naumu, naredio je snaga-
ma javne bezbednosti da preduzmu represalije koje su uključivale zatvaranja, hapšenja
talaca i javna streljanja kako bi zastrašili neprijateljski raspoloženo stanovništvo. Za svaku
isečenu telefonsku banderu tri taoca će biti streljana! Reagujući na neka surova ubistva
italijanskih vojnika, naredio je: „Za svakog našeg, dva njihova."992 Đunta je pisao prefektu

988 Ferenc, Si amazza troppo poco, 18. J e d a n italijanski veb-sajt daje sledeće brojke: civilni taoci koji su streljani
1.500; streljani na licu mesta 2.500; umrli zbog mučenja, 84; mučeni i živi spaljeni 103; muškarci, žene i de-
ca umrli u koncentracionom logoru, 7.000. Ukupno, 13.087. www.storiaXXIsecolo.it/deportazione. w w w .
romacivica.net /inpiroma/deportazione/deportazionecampil.htm.
989 NAW, T-821,405,1310-1313. Robotijev zapisnik sa susreta s a Đ u n t o m , 17. mart 1943.
990 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943- ì 944), 530.
991 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 4, Đunta Rosiju, 2. aprii 1943,488-490.
992 O d d o n e Talpo, „Diario di Francesco Giunta Governatore della Dalmazia", La rivista dalmatica LXV (1994):
1-16.
Splita, Paolu Zerbinu: „Vi morate da izvršite mnoštvo žestokih i neumoljivih odmazdi." Sva-
ki manji odgovor na partizanske „zločine" predstavljao bi kukavičluk. Ljudi koji su živeli
u krajevima pored kojih su išle telegrafske i telefonske veze „ morali su biti dovedeni na
ivicu gladi".993

Međutim, Đuntine svirepe mere vratile su mu se kao bumerang, jer je stanovništvo

pokazalo veći otpor nego ikad, dok su mlađi ljudi otišli u planine. Komunisti su vrlo brzo i
spretno iskoristili italijanske zločine time što su skupljali razljućene begunce kako bi pove-
ćali svoj broj, što im je omogućilo da postavljaju zasede i ubijaju. To je, za uzvrat, dovelo
do novih italijanskih odmazdi. Ne obazirući se na to, Đunta je sa ponosom pisao Musoli-
niju da su odmazde postale rutinska stvar, sastavni deo upravljanja provincijom, što je
sve doprinelo uspostavljanju javnog reda. Prilikom posete Kotoru, Đunta je primetio da
je njegova civilizatorska misija bila krivo shvaćena od nekakvih „mangupa" u Engleskoj i
Americi koji se predstavljaju kao čuvari civilizacije - „sa malim c."994 Kao i toliki drugi njego-
vog kova, Đunta je često merio uspeh brojem ubijenih, spaljenih kuća i interniranih, što ga
je, naravno, sprečilo da objektivno proceni razgoropađeni ustanak.995

U nameri da objasni sve veći haos, Đunta je pronašao jednog pogodnog krivca: u
pitanju je bio XVIII armijski korpus pod komandom generala Spiga, koji je bio zadužen
za vojničku odbranu Dalmacije. Đunta se žalio da su Spigove trupe grubo hapsile ljude
i preduzimale rđavo osmišljene kućne pretrese, što je samo podstaklo novo nasilje. „Od-
govarajuća civilna vlast treba da obavlja taj posao", izjavio je. Kao i Bastianini, Đunta
je kritikovao vojne krugove što su napustili utvrđenja u nameri da srede i obuče svoje
trupe za ofanzivne akcije. Đunta je smatrao da je takvo slabljenje trupa omogućilo parti-
zanima da se provuku kroz odbrambene linije i stvore mrežu pete kolone u gradovima.
Roboti je pohitao u Zadar 21. juna, na dogovor o valjanosti Spigovog korišćenja trupa,
ali je u guvernerov kabinet ušao pun optužbi. Đunta je digao veliku galamu zbog Spi-
govih napuštanja utvrđenja, slabe borbene aktivnosti divizije „Bergamo", ugroženosti
Splita i sve nižeg morala njegovih trupa. Roboti je objasnio zašto su manja utvrđenja
morala biti napuštena: umesto ukopavanja na utvrđenim položajima, vojsci je bila po-
trebna veća pokretljivost, kako bi mogla da progoni i uništava neprijatelja.996 Da bi ot-
klonio pažnju od sopstvene neefikasnosti, general Spigo je naglasio daje borba protiv
ustanika na Đuntin način pogoršavala partizansko pitanje.997 Kao i najveći broj italijan-
skih komandanata i Spigo je podržavao uobičajene represalije, ali je ovaj put ukazao na
besmisleno fašističko nasilje kao štoje bilo prebijanje ljudi zbog propusta da pozdrave
nadmene skvadriste. Optužio je Đuntu što je odobravao napade koji su izazvali tešku
i obimnu štetu i artiljerijska bombardovanja, kako sa kopna tako i sa mora, čime su se
bez razlike uništavale privatne kuće i imovina, umesto da se uništavaju zgrade za koje se
znalo da se u njima skrivaju ustaničke vođe. U istom dahu, Spigo je kritkovao guvernera
što je verovao lokalnim sveštenicima i zanemarivao katolička semeništa koja su služila
kao skladišta za bombe i municiju. Dodao je da su snage javne bezbednosti zatvarale na
hiljade ljudi, a onda ih, bez opravdanja, otpuštali.

393 NAW,T-821,405, 804-805, nepotpisano, ali verovatno Đunta Zerbinu, 20. april 1943.
394 NAW, T-821,405, 804-805, nepotpisano, ali verovatno Đunta Zerbinu, 20. april 1943.
395 ACS, PCM, p. 1.1.13, f.16452, sf. 161, Đunta Musoliniju, 16. april 1943.
396 NAW, T-821, 286,186-91, Roboti Roati, 286,209-211, Roboti Đunti, 11. juli 1943.
397 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 317-318.
 Kao i njegov prethodnik, general Armelini, Spigo je nagovestio da se krajnja odgovor-
nost za neuspehe u stvaranju italijanske imperije nalazila u fašizmu. Politička netoleranci-
ja, pisao je Robotiju, podstiče stanovništvo protiv italijanske vladavine bez obzira na veru,
politički stav, društveni položaj i etničku pripadnost. Da bi se smanjila napetost, „naša
politička aktivnost" mora se progresivno smanjiti.998 Umesto da privuku antikomuniste u
borbu za zajedničku stvar, svojim neprikladnim ponašanjem fašisti su predstavili sebe kao
brutalne imperijaliste. Prema mišljenju jednog od Spigovih generala, napor da se italijani-
zuje Dalmacija predstavlja „kolosalnu mistifikaciju".999 Roboti je preneo suštinu Spigovog
pisma pod svojim imenom guverneru Đunti,'000 koji je i sam bio svestan fašističkih preteri-
vanja. U jednom ružnom incidentu koji se dogodio kada su se skvadristi ponašali kao huli-
gani, Đunta je priznao „da je u pitanju bilo sramno ponašanje i odsustvo političkog smisla
od strane direktora Federacije Splita".100'

Čovek koji je izazvao najveću ljutnju kod generala Spiga, bio je fašistički prefekt Spli-
ta, Paolo Zerbino, koga je general optužio za ometanje njegovih operacija, umanjivanje
njegovih ovlašćenja i neumorno intrigiranje.1002 Stvar je izbila na otvoreno u sporu oko
agenta Italijanske vojne obaveštajne službe (SIM), kog je uhapsila i pretukla Zerbinova po-
licija.'003 Još veći spor izbio je oko četnika: dok je Spigo pregovarao sa lokalnim vođama,
Zerbino ih je iznenada pohapsio. Obojica su nastavili da u prepisci sa Robotijem ocrnjuju
jedan drugog, što je dovelo do nepopravljivog raskola između njih.'004

Da bi razrešio nesporazume između Đunte i Spiga, Roboti je 12. jula održao sa njima
sastanak. Đunta se čudio kako 200.000 vojnika nisu mogli da obuzdaju partizane i zaklju-
čio: „Trupama nedostaje žar."'005 Pošto je naglasio da je Zerbino obmanuo guvernera, Ro-
boti je odlučio da preseče sličnu vrstu mučnog sukoba koji je prethodne godine doveo
do Armelinijevog pada. Način na koji je razrešio ovaj sukob bio je da žrtvuje svog koman-
danta: Spigo mora biti zamenjen. Pošto je guverner bio nedodirljiv, Roboti je pripisao od-
govornost „crnom duhu" (Zerbinu) Splita i njegovim lokalnim sledbenicima. Predložio je
da i on bude uklonjen. (Zerbino se na kraju pridružio Musoliniju u Salu, a partizani su ga
streljali u Dongu.) Očekujući da će Đunta zaštititi Zerbina, Roboti je predložio da „njegova
ekselencija" u Rimu (Roata) preduzme odgovarajuće mere koje će „nam omogućiti da ra-
dimo u miru, čak i ako nam nametne veću odgovornost"; to će reći, ustupi nam komandu
nad snagama javnog reda.1006 Kao i Roata, Roboti je sprovodio političko opsenarstvo, ali
nije imao znanje kako da to sprovede u Dalmaciji, kao što je to Roata učinio u Sloveniji: da
uspostavi neprikosnovenu kontrolu nad snagama javnog reda.

Posle mnogo bučnih rasprava, general Spigo je najzad dobio saglasnost da uputi di-
viziju „Bergamo" protiv partizana, ali Roboti je bio u pravu kada je primetio: „Ustanici čine
ono što žele."'007

998 NAW,T-821, 286, 192-194, Spigo Robotiju, 30. mart 1943.

999 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 331.
1000 NAW, T-821, 286,195-197, Roboti za SME, 23. april 1943.
1001 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 2, Đ u n t a Rosiju, 27. mart 1943,482-483.
1002 NAW, T-821, 286,198-199, Spigo Robotiju, 13. juli 1943.
1003 NAW, T-821, 286, 224-225, Roboti Đunti, 20. juli 1943.
1004 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 791.
1005 NAW.T-821, 286, 213-218, Robotijev memorandum o razgovoru s a Đ u n t o m , 13. juli 1943.
1006 NAW,T-821, 286,186-191, Roboti Roati, 13. juli 1943; 285, 535-538, Roboti Roati, 24. juli 1943.
1007 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 799.
 U ovom sumraku epohe izgradnje imperije Italijani su režali jedni na druge isto ona-
ko besno i beznadežno kao što su hvatali partizane, paleći sela i hapseći civile. Ništa manje
od kompromitovanih fašista, vojnici su iskaljivali svoje razočaranje na slovensko stanovniš-
tvo Dalmacije. Uprkos tome što je optuživao Đuntu za ekscese, general Pijaconi je tokom
jula preduzeo snažno čišćenje (rastrellamenti) Dalmacije, koje se završilo streljanjem 14
partizana i interniranjem 833 osobe. Istovremeno, u saradnji sa nemačkom jedinicom, ge-
neral Spigo je streljao 25 uhvaćenih pobunjenika nakon iznenadnog, uspešno izvedenog
napada.1008 Što se tiče guvernera Dalmacije, Pjetromarki je primetio: „Teško je razumeti šta
je suština Đuntine politike. On se kreće od preterane nezainteresovanosti do preterane
oštrine. Misli da sebe oslobađa svake odgovornosti za surove odluke time što ih prebacuje
na prefekte; na isti način namerava da garantuje bezbednost Dalmacije tako što donoše-
nje teših odluka prevaljuje na Drugu armiju."1009
Vlada u Rimu ukinula je 6. avgusta 1943. godine, položaj guvernera Dalmacije, čime
je potpuna vlast u provinciji prepuštena vojsci. Posle italijanske kapitulacije u septembru,
partizani i Nemci nadmetali su se jedni s drugima kako bi preuzeli kontrolu i razoružali ili
streljali nemoćne italijanske vojnike i civile.
Najbolji dokaz neuspeha italijanskih guvernera da italijanizuju slovensko sta-
novništvo bio je zastrašujući koncentracioni logor sagrađen na ostrvu Molatu. On je
počeo sa radom 30. juna 1942. godine, i u njemu je već u avgustu bilo 2.337 zatvo-
renika. Od 25. novembra 1942, 442 lica od oko njih 2.000, umrlo je od gladi, malarije i
tuberkuloze.1010 Jeronim Mileta, biskup Šibenika, podstaknut strašnim uslovima, visokom
smrtnošću i internacijom članova porodice - uključujući i decu, zbog zločina „bežanja u
šumu",1011 protestvovao je kod Bastianinija. Međutim, guverner nije bio spreman da prizna
počinjeno zlo.1012 Nije pokazao ni mnogo humanosti. Guverner je pisao da, ako bi većina
stanovništva (favoreggiatori) bila svedena na golo preživljavanje, ne bi imali viška hrane
da daju partizanima.1013

1008 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 812.

1009 PP, Dnevnik, 26. april 1943.
1010 Capogreco,„Una storia rimossa dell'Italia fascista", 225.
1011 Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), D. 2. dr Đirolamo Mileta Bastianiniju, 1228-1231.
1012 Videti njegov odgovor u Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), D. 3. Bastianini d r Đ i r o l a m u
Mileti, 1233-1237.
1013 Roberto Spazzali,„II c a m p o di concentramento dell'isola di Melato (Molat) (1941-1943)", Rivista Dalmatica
3 (July-September) 1996:169-187.
 IX Italijanski Sumrak bogova
(Götterdämmerung) u Jugoslaviji
Druga armija: svođenje računa

Od svih italijanskih graditelja imperije, vojska je pokazivala najmanje oduševljenja.

Kao uzdržani i cinični ratnici, bili su sasvim svesni svojih vlastitih nedostataka i nisu vero-
vali u brze reforme, shvatajući da su se suočavali sa upornim neprijateljem koji je uživao
podršku u zemlji. Ipak, ako je Musolini odredio Drugoj armiji zadatak koji ona nije mogla
da ispuni, generali nisu odustajali od vršenja svojih dužnosti. Kao tradicionalnim romantič-
nim nacionalistima, više odanim kralju nego Dučeu, njima je ideja o carstvu bila bliska. Ali,
to nije važilo za Balkan. To je bilo opasno mesto u rđavom vremenu, s obzirom da su itali-
janske vojne snage već imale teške obaveze na drugim stranama. Prenapregnuta Vrhovna
komanda pružila je Drugoj armiji nedovoljno opreme i trupa za iscrpljujuće pohode u da-
leke planinske delove Hrvatske. Da je Rim bio u stanju da Drugoj armiji uputi pola miliona
vojnika spremnijih za borbu u gerilskom ratu, komandanti bi nesumnjivo bili predvodnici
koji bi zahtevali italijansko širenje na Balkanu.
U početku, izgledalo je da je vojska jedva bila sklona da izađe izvan spoljnog okvira
pripojenih teritorija omeđenih dinarskim planinskim sistemom. Trupe su očekivale samo
lagane okupacione dužnosti. Ali, ustaška nasilja, koja su uništila građanski život, poremeti-
la su italijanski „mir" uplitanjem trupa u etničke sukobe i politiku. Potom su došli partizani
koji su širili propagandu i vršili povremene upade. U odogovoru na to, generali su uklanja-
li komunističke plakate, slali patrole i gradili kontrolne punktove. Ali, ta fasada nije bila
dovoljna. Umesto sukoba sa šačicom „terorista", italijanske trupe su se, posle nemačkog
napada na Sovjetski Savez, suočile sa domaćim ratnicima koji su imali sve veću podršku
naroda. Pošto nisu raspolagali sredstvima organizovane države, partizani su koristili no-
vu gerilsku taktiku koja je zbunjivala okupatora. Italijanske trupe odvažno su odlazile u
udaljene delove Hrvatske sa ciljem da smire nered. Stoga, okolnosti su prisiljavale Drugu
armiju na akciju, više nego unapred uobličen program osvajanja. Generali nisu oklevali da
bajonetima unaprede ugled svoje zemlje. Možda su očekivali da će njihova čast, koja je
bila ukaljana na drugim ratištima, biti povraćena na Balkanu.

U zemlji koja je vrvela od italijanomrzaca, uzdržanih prijatelja i takozvanih saveznika,

Druga armija se suočila sa veoma složenim prilikama. Partizani su predstavljali samo mali
deo stanovništva; Hrvati, iako neprijateljski raspoloženi, uzdržavali su se da uzmu oružje
protiv italijanske vojske, pošto je njihova vlada imala diplomatske veze sa Rimom. Pravo-
slavni Srbi, progonjeni od ustaša, tražili su zaštitu od italijanskih trupa. Širom Hrvatske,
vojska je iskazivala neobičnu zabrinutost za Srbe ugrožene ustaškim nasiljem. Veliki deo
pravoslavnog stanovništva, pojedinačno ili u selima, preživljavao je zahvaljujući italijan-
skoj zaštiti.
Deklaracija generala Ambrozija od 7. septembra 1941. godine, predstavljala je ključni
trenutak u italijanskom pružanju podrške progonjenim ljudima. Druga armija se osećala
obaveznom da spasava i pruži sigurnost onima koji su se hrabro borili kao saveznici protiv
zajedničkog partizanskog neprijatelja ili bežali od ustaških koljača. Jevreji su predstavljali
slučaj za sebe. Činjenica da su italijanski vojnici pružili utočište Jevrejima koji su bežali
od nemačkih odreda smrti, ostaje svetli primer hrabrosti i časti i uzbudljivo poglavlje u
neprekidnom stradanju tokom holokausta. Istini za volju, italijanski spasilački napori bili
su podstaknuti različitim razlozima koji nisu bili uvek humanitarne prirode: oportunizam,
potvrda italijanske časti i otpor prema nasilnom ponašanju Nemaca. Ipak, bez obzira na
razloge, italijanska vojska je preuzela rizik da sabotira Firerovu direktnu naredbu da se pri-
kupe Jevreji za upućivanje u strašne logore smrti u istočnoj Evropi.
Kakav god humanitarni motiv može da se nađe u postupanju Druge armije prema
ugroženim žiteljima Hrvatske, on nestaje u pripojenim delovima Slovenije i Dalmacije.
Dok su Srbi u Hrvatskoj preklinjali Italijane tražeći zaštitu, Slovenci i dalmatinski Hrvati
dočekali su ih sa mržnjom. Kada je ustanak izbio, Druga armija je odgovorila odlučnim
merama. Nesputanu vojnu brutalnost dopunjavao je fašistički gospodarski nastup. Nije
učinjen veliki napor da se napravi razlika između partizana, običnog naroda (favoreggiato-
ri) ili nevinih civila.
Tokom drugog dela septembra 1941, Musolini je ovlastio armiju da preuzme u svoje
ruke demarkacionu zonu. Komandanti na bojištu tražili su i dobili političku vlast u obla-
stima koje su okupirali. Suočena sa bezakonjem ustaša i odlučnim stavom partizana, ne-
dovoljno brojna Druga armija koristila je četnike da joj pomognu u smirivanju nereda.
Komandanti su ih sračunato koristili protiv partizana kako bi poštedeli svoje vlastite trupe.
Očekivali su da će se ova dva nepomirljiva neprijatelja uzajamno iscrpsti i konačno dovesti
do sopstvenog uništenja. Ovakva strategija, koja je bila uglavnom proizvod generala Ma-
ria Roate na kraju je bila prihvaćena od strane Vrhovne komande. Ukoliko takva saradnja
sa četnicima bude dovela Italiju u nesporazume sa Nemcima i Hrvatima, neka tako i bude.
Ali, rezultati su bili polovični. Posle mnogo odugovlačenja, italijanski komandanti na kraju
nisu našli prijatelja između dva „saveznika" i jednog kolebljivog saveznika među neprija-
teljima. Ako italijanska vojska nije očekivala nadoknadu za zaštitu Jevreja, očekivala je
lojalnost i pomoć od četnika kao naknadu za zaštitu od ustaša. Međutim, ovaj uzajamno
koristan quid pro quo retko se okončavao uspostavljanjem čvrstog međusobnog povere-
nja, pre svega zato štoje Musolini bio odlučan da poštuje italijanski savez sa NDH.
Tokom 1942. godine, uspon u partizanskim aktivnostima, naglašenije uplitanje Ver-
mahta, neprijateljstvo NDH i nedovoljna četnička podrška, nametnuli su Drugoj armiji pro-
gram pacifikacije, štoje ugušilo duh najpreduzimljivijih vojnih komandanata. Zagreb se
sve glasnije žalio na ogromne povrede svog suvereniteta, štoje proisticalo iz očigledno
veće sklonosti Druge armije za pravoslavne Srbe, nego za katoličke Hrvate. Vlada u Rimu
je na to odgovorila naredbom komandi na Sušaku da povrati civilnu vlast NDH. Kada su
ustaše igrale po ulicama, a Srbi optuživali Drugu armiju za izdaju, italijanski komandanti
su bili ogorčeni zbog povrede njihovog ugleda. Cilj kršenja pobune bio je zagubljen u
vrtlogu političkog manevra. Lukavi privremeni dogovori između sukobljenih snaga nisu
mogli da prenebregnu stalno prisutnu vojničku slabost. Maštanje o imperiji stvorenoj bez
vojnog napora pretvorilo se u noćnu moru zbog partizanske prevlasti u ustaničkom po-
kretu. Italijanske trupe morale su da se povuku. Svojim polaganim, ali neizbežnim povla-
čenjem na liniju utvrđenu 15. januara 1943. godine, oni su uspeli da potisnu partizane uz
pomoć još uvek lojalnih četnika, koji nisu imali kome drugom da se obrate. Kad je stanje
rata u Evropi počelo da se okreće protiv sila Osovine, generali su znali da će vlada u Rimu
narediti da mnoge jedinice koje su se nalazile pod njihovom komandom budu prebačene
na Poluostrvo, kako bi se suprotstavile neizbežnom savezničkom iskrcavanju. Ipak, oni
su oklevali da dopuste da njihovo dostojanstvo bude ponovo povređeno prepuštanjem
ispražnjenih oblasti bilo Nemcima ili tzv. hrvatskom savezniku. Zbog toga su oni često
menjali svoje stavove i borili se u unapred izgubljenoj nadi da će se moći održati dok ne
stignu četnici da ih zamene.

Ne čekajući na ohrabrenje od NDH, Vermaht je požurio da posedne teritorije koje su

napustili Italijani u povlačenju. Kako je Italija naginjala prema porazu, Nemci su odbacili
masku lojalnog saveznika, podržavajući hrvatski iredentizam u italijanskoj Dalmaciji i upa-
dajući u italijanski spazio vitale, jedva skrivajući svoju dominaciju nad hrvatskom vladom i
privredom. Operacije Weiss i Schwartz dovele su Nemce još dublje u delove Hrvatske pod
italijanskom okupacijom i u Crnu Goru gde su oni jednostrano razoružali četnike koje je
organizovao general Pircio Biroli. Jedan italijanski posmatrač je pisao: „Ne ostaje nam niš-
ta drugo nego da se priklonimo pred svršenim činom."10'4

Tokom 1943. godine, bez obzira na raspoloženje koje je postojalo među italijanskim
trupama, one su bile iscrpljene dugom i teškom borbom. Ipak, italijanski generali se nisu
predavali. Musolinijev pad nije doveo do velikog preispitivanja, jer je Druga armija nasta-
vila da deluje protiv ustanika. Smušene italijanske trupe borile su se sa pola srca, očajnički
želeći da napuste balkansko ratište i odu kućama. Ali, vojnici su, sve do primirja, sledili
naredbe i ostajali na položajima sa manjim brojem dezertera. Za vreme okupacije, Druga
armija je uporno ispunjavala svoje vojničke dužnosti u etničkom haosu verskih sukoba i
ideoloških podela.

Posle italijanske kapitulacije, hiljade vojnika lutalo je Balkanom bez jasnih i tačnih
naredaba iz Rima. Nemci su se ustremili na njih, a neorganizovane i zastrašene italijanske
jedinice nisu bile u stanju da pruže nešto više od sporadičnog otpora. General Roboti je
9. septembra napustio ratište i prebegao preko mora u Italiju, dok se general Gambara
predao Nemcima bez ikakve borbe, u svom štabu na Sušaku. Nemci su bez žurbe razo-
ružali, streljali ili upućivali zarobljenike u radne logore u Trećem rajhu, zanemarujući pri
tom osnovne norme međunarodnog prava. Pošto su putevi za beg u Italiju bili zatvoreni,
mnogi vojnici su izbegli zarobljavanje i ustašku osvetu tako što su se pridružili partizani-
ma. Novoformirana divizija „Garibaldi" učestvovala je u borbama pritiv nacističkog imperi-
jalizma i stekla večnu zahvalnost partizana koji su, samo dan ranije, ove smatrali smrtnim
neprijateljima.

Četnici kao saveznici

Veliki deo priče o italijanskoj vojnoj okupaciji Jugoslavije čine sporazumi Druge ar-
mije sa četnicima u presudnoj borbi sa partizanima. Od početka, kako su Italijani stalno
isticali, četnici su bili mučan i sporan saveznik. Oni su tvrdoglavo ostajali pri svojim plano-
vima, udruživali se sa prosaveznički nastrojenim Mihailovićem i učestvovali u pripremi
svesrpske budućnosti koja je odbacivala italijanski spazio vitale. Ali, za razliku od Hitlera,
Italijani nikada nisu smatrali da su četnici ozbiljnija pretnja Osovini od partizana. Italijanska

1014 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 609, i D. 20, nepotpisani m e m o r a n d u m , 17. juni
1943. i nepotpisani Annex, 718-725.
Vrhovna komanda vodila je, u makijavelističkom stilu, dvostruke razgovore: pretvarala se
i postepeno potkopavala osovinsko zajedničko vojno planiranje kako bi sprečila nemački
plan čišćenja i političke mahinacije u Hrvatskoj koje su pretile da ugroze italijanske intere-
se i unište usamljenog četničkog saveznika.
lako je Druga armija bljuvala vatru na Pavelićev režim zbog njegove nesposobnosti i
naklonosti prema Nemačkoj, ona je, pod stalnim pritiskom iz Rima, nastavljala da uvažava
formalnosti saveza, kao što su bile parade, političke ceremonije i isporuke oružja. Četnici
su to prihvatali, jer nisu imali drugog izlaza i jer je postojala praksa uzajamne koristi koja
je izdržala probu vremena. Pre toga, italijanski vojnici su štitili Srbe od ustaških zločina, a
kasnije su italijanski komandanti i četničke vođe postigli niz vojnih sporazuma zasnovanih
na zajedničkom naporu da unište partizane. Uprkos svim izdajama i promenama koje su
obe strane doživljavale, ovi sporazumi opstajali su sasvim dobro tokom najvećeg dela ita-
lijanske okupacije Jugoslavije.
Tokom 1943. godine, kada su Nemci ubedili Italijane da razoružaju četnike, Druga
armija se našla u nevolji. Pod nemilosrdnim Hitlerovim pritiskom, Musolini je konačno po-
pustio, a Ambrozio je to prihvatio, naredivši komandi u Sušaku da uvaži nemačke zahteve.
Poverenje četnika u Italiju je nestajalo, dok su trupe na terenu sa oklevanjem sprovodile
svoje dužnosti ili se pravile da sprovode nepoželjne naredbe. Mučene brojnim unutraš-
njim sukobima, četničke jedinice su počele da se raspadaju. Umesto da pokažu spremnost
na žrtvu za svoj narod ili neki drugi uzvišeni ideal, oni su postupili kao ksenofobični srpski
nacionalisti skloni etničkom čišćenju ili kao najamnici zainteresovani jedino za pljačku i
osvetu. Ipak, u sumraku okupacije, italijanske trupe izneverile su svoje jedine saveznike.
Razoružavajući srpske jedinice oni su izložili četnike osveti od strane njihovih brojnih ne-
prijatelja. General karabinjera Pječe, čovek od „nespornog iskustva i čistote"1015, koji je pri-
hvatio prosrpski stav Druge armije, naglasio je da su vojni krugovi, razoružavajući četnike
koji su se borili za Italiju, prekršili svoj moralni kodeks.1016
Tokom tog nesretnog sloma, Druga armija se pokazala krajnje nezahvalnom prema
svom nekadašnjem četničkom savezniku, zauzevši stav moralne nadmoći. Trebalo je po-
znavati mračnu stranu balkanskog mentaliteta, naglašavalo se u jednom posmrtnom voj-
nom izveštaju sa najvišeg mesta. Veoma mali broj Italijana ,,u stanju je da se oslobodi oset-
Ijivosti svog latinskog duha, kako bi razumeo ogromne teškoće koje nas sprečavaju da se
spustimo na nivo ovog (balkanskog) mentaliteta koji uživa u intrigama, omalovažavanju
osećanja, klanja se pred silom, strasno voli politiku i uživa u zbunjivanju protivnika".1017
Druga armija je počinila mnoštvo „grešaka", pisalo je dalje u izveštaju. Bivšim jugo-
slovenskim oficirima nije se smelo dozvoliti da stvore svoje odrede. Bez direktnog italijan-
skog nadzora, oni su bili u stanju da šire zaraznu velikosrpsku ideju i da zaobiđu italijan-
sku vlast. Saradnja sa četnicima u krstaškom ratu protiv komunizma navela je Italijane da
zatvore oči pred srpskim nedelima, masakrima i mržnjom prema NDH. Dobronamernost
Italijana, „dovela nas je u težak položaj prema hrvatskoj državi i iznad svega, prema
nemačkim vojnim vlastima koje veruju da u izvesnoj meri četnici nama upravljaju".1018

1015 PP, Dnevnik, 31. decembar 1942.

1016 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 576.
1017 ASMAE, GABAP, b. 31, Pjerantoni za MAE, 11. juni, reprodukcija se može naći kod Talpo, Dalmazia: Una cro-
naca per la storia (1943-1944), D. 15,11. juni 1943, 700-703.
1018 ASMAE, GABAP, b. 31, Pjerantoni za MAE, 11. juni 1943.
Nauk je bio jasan: Nemci su bili u pravu kad su govorili da četnike treba integrisati u jedi-
nice sa muslimanima i Hrvatima pod direktnom italijanskom komandom. Ali, može sa sa
mnogo opravdanja postaviti pitanje - da li je italijanska armija u povlačenju bila u stanju
da efikasno organizuje mešovite snage starih i ogorčenih neprijatelja?
Roboti je podržao ovaj strogo poverljiv izveštaj koji je tajnim putevima stigao do Pala-
te Kiđi. Pjetromarki je zabeležio: „Važnost izveštaja nalazi se u činjenici da su ove očigledne
primedbe, koje smo mi povremeno davali, konačno shvatili u Drugoj armiji".1019 Bastianini je
zabeležio: „U stvari, ja sam u Dalmaciji bivše jugoslovenske oficire stavio pod italijansku ko-
mandu. Ja sam na ovaj propust (dopuštenju da bivši jugoslovenski oficiri stvore svoje odrede)
skrenuo pažnju Drugoj armiji, ali niko me nije slušao."1020 Vojni istričar Talpo zaključuje da
„nikakav ekonomski podsticaj nije mogao obezbediti italijanskoj armiji nadmoćni položaj
nad stanovništvom koje je obožavalo kult nasilja,"1021 kao daje Roatin cirkular3Cbio primer
dobronamernog imperijalizma. Pjetromarki, Bastianini i Roboti prihvatili su zaključak da Druga
armija nije nikako smela da sarađuje sa četnicima kao sa nezavisnom snagom.
Drugi italijanski vojni izveštaj daje jedan sasvim nov komentar. General Rudolf Liters,
komandant nemačkih snaga u Hrvatskoj, dobio je pohvale što je četnike i Hrvate držao
pod punom kontrolom, dok su se četnici koji su se borili na strani Italije u Hercegovini
smatrali nedisciplinovanim i nelojalnim. Za razliku od pravolinijske nemačke politike, na-
stavlja se u izveštaju, italijansko-četničko zajedništvo kretalo se između raskida i hrvatske
manipulacije.1022 Jednako uznemirujući je i važan dokumenat Šestog armijskog korpusa,
upućen prvog jula 1943. godine, koji je zaključio da je nemačka odluka od 6. maja 1943. da
razoruža četnike bez italijanskog znanja - odluka koja je prvobitno izazvala žučan protest
od strane italijanskih komandanata - bila ispravna.1023 Otuda je neizbežan zaključak da
su italijanski vojni predstavnici pokazivali kukavičluk prema nemačkom savezniku, prema
„savezniku" protiv koga su oni upućivali mnoge proteste što ih je gurao s jednog kraja
Balkana na drugi. U ovom neočekivanom zaokretu, Druga armija se u predvečerje pada
fašističke Italije, ponovo našla na Musolinijevoj strani.
Da li četnici zaslužuju epitet reakcionara i osvetoljubivih plemenika, ili ih treba hvaliti,
slaviti kao istinske srpske patriote koje su izdali Anglo-amerikanci, zavisi od nečijeg politič-
kog gledišta. Ali, neke činjenice su nesporne. Četnici nisu započeli haos koji je proždrao
Jugoslaviju i daleko od toga da su bili jedini koji su propustili da čuvaju ljudske vrednosti
na evropskom kontinentu preplavljenom masovnim zločinima. Na Balkanu, građanski ži-
vot je jednostavno prestao da postoji. Oblasti koje je napustila Druga armija u Hrvatskoj, a
koje su uživale minimum mira pod njenom kontrolom, postale su plen pljačkaša i ustaških
zločinaca koje odgovorni četnici ili partizani nisu mogli da zaustave.
Na kraju, nekoliko reći o Mihailoviću. Tvrdokorni srpski vođa ostavio je svoj pečat
time što je odbio da prizna kapitulaciju svoje zemlje Nemcima. Pošto je jedva imao vreme-
na da pobegne, Mihailović se zaputio u planinsku divljinu Ravne gore gde je započeo svoj
otpor od nule. Pošto je podigao zastavu pobune kao neko nepoznat, nije imao ni vremena,

1019 A S M A E , GABAP, b. 31, Pjetromarki Frančesku Skamaka, predstavniku Ministarstva spoljnih poslova pri
Vrhovnoj komandi, 19. juna 1943.
1020 A S M A E , GABAP, b. 31, Pjerantoni za MAE, 11. juni 1943.
1021 Talpo, Dalmazia: Una cronaca pre la storia (1943-1944), 603.
1022 NAW.T-821,247,722-723, m e m o r a n d u m o n e m a č k o m koriščenju četnika, nečitak potpis, 16. mart 1943.
1023 Talpo, Dalmazia: Una cronaca pre la storia (1943-1944), D. 16, situacija krajem j u n a 1943, 1. juli 1943,
704-707.
a ni sredstava da izgradi strukturu vlasti i pouzdane policijske snage koje bi se kretale iza
Italijana koji su se povlačili. Njegova vizija jednog arhaičnog, agrarnog i patrijarhalnog
društva u srpskoj državi seljaka 19. veka, nije mu donela podršku nikog drugog osim opko-
ljenih pravoslavnih naseobina. Štaviše, njegova sposobnost da gradi zajedništvo u vreme
rata bila je ograničena nedostatkom disciplinovanih ljudi spremnih da verno sprovode
njegove naredbe. Mihailović nije bio političar već vojnik čija je pažnja bila okrenuta pre
svega preživljavanju, a potom uništavanju partizana.
Za razliku od Tita, Mihailović nije imao vojsku pod svojom neposrednom komandom.
Uprkos odlučom i surovom načinu regrutovanja, on nije nikad bio u stanju da stvori veliki
broj sledbenika. Prisiljen da se oslanja na veze i ideju srpske obnove, Mihailović je sprovodio
vlast više na feudalan nego na moderan način; bio je prisiljen da zavisi od zakletvi odanosti
koje se nisu mnogo poštovale u pogledu vojničkih obaveza, naročito u vreme kad je četnič-
ka sreća polako počela da opada. Bez lanca komandovanja, postalo je moguće da se o sve-
mu pregovara, od stranačkog programa do kretanja trupa. Mihailović stoga nije bio u stanju
da osigura poslušnost radikalnih i svojeglavih Srba iz Bosne i Hercegovine, da ne govorimo o
crnogorskim usijanim glavama. On je zavisio od njih onoliko koliko su oni zavisili od njega.
Mihailovićev kolebljiv stav prema Osovini, izložio ga je mnogim osudama, posebno
od strane partizana koji su smatrali da je on bio otvoren saradnik koji je izbegavao bitke
sa osovinskim snagama. Ali komunisti su takođe, na primer u Belgiji, posle kratkog raz-
doblja radikalnog nasilja, odustali od napad na snage Vermahta početkom 1942, kada je
nemačka odmazda skoro uništila partiju.1024 Međutim, Mihailovićevo povlačenje u politiku
pažljivog očekivanja išlo je naruku samopouzdanom Titu koji je stekao pristalice tako što
je izjednačavao „uzdržanost" sa kolaboracijom. Kao vođa teoretski multietničkim komuni-
stičkim pokretom, Tito je prikazivao Mihailovića među nesrpskim življem kao nosioca srp-
ske odmazde, a među Srbima kao agenta Britanije koja ih je naprosto iskorišćavala. Masa
Hrvata i muslimana počela je realnije da procenjuju partizane pošto su oni doživljavali Mi-
hailovićev pokret jedino posmatrajući lokalne četnike koji su se lako odricali borbe protiv
partizana kako bi iz osvete napadali muslimane i Hrvate. Vođeni dinamičnom ideologijom
i neumornom aktivnošću svoje „narodne vojske," partizani su izgledali mnogo bolje od
četničkih oficira koji su više vodili brigu o spasavanju vlastite kože kako bi u budućnosti
živeli udobno u obnovljenoj kraljevini. Ali skazaljka se nije mogla vratiti unazad. Obnova
tvrdog klasnog društva i anahrone dinastije bili su popularni samo među Srbima, poveza-
nim sa klikom konzervativnih oficira koji su rukovodili četničkim pokretom.
Pošto su mnogi četnici bili obeshrabreni surovim divljaštvom građanskog rata, nije ni-
kakvo iznenađenje što su bili spremni da održavaju veze sa okupatorom kako bi izbegli po-
raz i istrebljenje od strane Nemaca i ustaša. Čak i tada, suočeni sa krajnje teškim nevoljama
oni su često ostajali čvrsti i nastavljali da se bore. Hrabrost nije bila samo monopol partizana.
U delovima Hrvatske okupiranim od strane Italije, veoma mali broj četnika je sarađivao u stilu
Višijevske vlade. U Srbiji okupiranoj od Nemaca, stanje je bilo mračnije. Hitler je bio spreman
da toleriše Nedića kao šefa neke vrste vlade Petenovog tipa u Beogradu, ali je u isto vreme na-
redio Vermahtu da zbriše Mihailovića. Činjenica da su sledbenici Nedića i Mihailovića najvećim
delom bili državni službenici i žandari koji su stalno prelazili sjedne na drugu stranu ili održava-
li veze sa obe strane, ne bi trebalo da dovede do potcenjivanja razlika u političkim stavovima

1024 O v o je istakao Pieter Lagrou, „Irregular Warfare and t h e Norms of Legitimate Violence in Twentieth Century
Europe", predstavljeno na konferenciji u ßolonji, Guerra ai civili, 19. juni 2002.
između ove dve ličnosti. Nemci nisu nikad počinili ovu grešku. Stalno proganjan od strane
Vermahta, Mihailović se teško može opisati kao srpski Peten, ali još manje kao Nedić.
Problem četničke saradnje zamagljen je beznadežnim metežom etničkog i verskog rata
u Jugoslaviji. Srpski narod bio je istovremeno suočen sa uništenjem u Bosni i Hercegovini i
sa građanskim ratom protiv partizana u okviru imperijalističke invazije i okupacije. Da bi se
odbranili od ustaša i dobili hranu i oružje za borbu protiv partizana, četnici nisu imali kome
drugom da se obrate osim Drugoj armiji. Stoga su se oni prilagodili Italijanima, stvarali sa njima
sporazume i tražili njihovu zaštitu i pomoć. To pokazuje da je u pitanju bila pre nužda nego
saradnja. Partizanima je bilo lakše da deluju odlučnije, jer oni nisu bili suočeni sa ustaškim
divljanjem i, kad su jednom bili proterani iz Srbije, nisu morali da se brinu o hiljadama žena,
dece i domova koje je trebalo braniti. Zbog toga su bili u stanju da izbegnu neke krajnje bol-
ne i neumitne odluke sa kojima su se četnici suočavali. Oni su mogli da biraju: ili da spasavaju
živote prilagođavajući se ili da se suočavaju sa neizbežnim uništenjem pružajući odlučan ot-
por. Nemački masakri u Srbiji bili su surova pouka koju je Mihailović shvatio. Dobro smišljena
računica podstakla je četnike da saviju šiju tokom osovinske okupacije, očekujući da se Savez-
nici iskrcaju na Balkan, poraze osvajače i zaštite ih dok se oni ne obračunaju s Titovim komu-
nistima. Naravno, četnici nisu bili u pravu, ali to isto je važilo i za njihove zaklete neprijatelje,
Nemce i partizane. Svi učesnici rata u Jugoslaviji zasnivali su svoju politiku na očekivanom
savezničkom iskrcavanju. Svima, osim četnicima, laknulo je kad se to nije dogodilo.

Bez obzira koliko Mihailović bio u pravu što je izbegavao gerilski rat protiv Nemaca,
njegovi postupci pretvorili su ga vremenom, u neskrivenog srpskog šovinistu. Praćen ta-
kvom reputacijom, Mihailović nije bio u stanju da prevaziđe predstavu o sebi kao kvislin-
gu i u propagandnom nadmetanju kojim je trebalo da se pridobije naklonost jugosloven-
skih naroda, ostao je iza Tita. Otvoreno je pitanje da li bi talentovaniji konzervativni vođa,
sličan francuskom generalu Šarlu de Golu, mogao da pobedi tako nadmoćne snage koje
su stale protiv njega. To sigurno ne bi bio neko ko bi oklevao po pitanju otpora. Pregovara-
jući sa neprijatljem, čak i samo iz taktičkih razloga - što je bila ideja koju je francuski vođa
odbacio s prezirom - Mihailović je ukaljao ugled svog pokreta kao patriotske snage čiji je
cilj bio da oslobodi zemlju od jarma Osovine.

Ne sme se nikad zaboraviti da je Druga armija uspostavila veze sa četnicima iz čistog

oportunizma. Italijanski komandanti su verovali da su četnici sa kojima su imali zajednički
cilj da unište partizane, bili daleko pouzdaniji borci od Hrvata koje su otuđile italijanske
imperijalne ambicije u Dalmaciji. Ali, ako su se i neke povremene koristi mogle ostvariti
na bojištu, ni u Rimu ni u Sušaku nisu mislili da će četnici predstavljati budućeg saveznika
koji bi mogao da obnovi Srbiju posle pobede u ratu. Saradnja između njih bila je ometana
suštinskim sukobom interesa. Tokom čitavog rata u Jugoslaviji, počev od Musolinija do
komande Druge armije, Italijani su imali čvrst cilj da uključe Bosnu i Hercegovinu u uvećani
balkanski spazio vitale, dok su šovinisti koji su predstavljali četnički pokret imali sasvim
drugačiji plan o velikoj Srbiji čije bi se teritorije preklapale na Jadranskom i Egejskom moru.

Neprijatelj partizana

Glavna odgovornost Druge armije tokom italijanske okupacije Jugoslavije bila je da

uguši partizanski ustanak. Ovaj zadatak nije bio lak, naročito onda kad su Nemci proterali
partizane iz Srbije krajem jeseni 1941. Oni su se reorganizovali u Hrvatskoj, gde je italijanski
otpor bio blaži, a ratni savezi daleko složeniji. Postoje italijanska obaveštajna služba bila
slaba ili nepostojeća, partizani su bili u stanju da brzo okupe svoje snage i ostvare pri-
vremenu nadmoć neočekivanim napadima. Međutim, sposobni za odvažne, mada povre-
mene i prolazne uspehe, sve do Musolinijevog pada, partizani nisu bili u stanju da Italija-
nima nanesu teže poraze osim u manjim okršajima, spektakularnoj pobedi na Neretvi i
žestokim borbama u Crnoj Gori. lako su partizani povremeno uspevali da zauzmu usamljene
italijanske predstraže, retko kad su mogli da osvoje njihove utvrđene položaje. Oni su pro-
dirali u gradske centre, ali ih nikad nisu zaposedali. Njihovo korišćenje taktike „napadni i
beži" koja je prekidala italijanske linije komunikacije, bila je nužna posledica nedostatka
vatrene moći da se upostave čvrste linije odbrane.
Italijanski vojni odgovor bio je ometan prekidom veza i suviše raštrkanim garnizonima.
Često je borbena strategija bila remećena potezima kao na šahovskoj tabli, protiv hrvatskih i
nemačkih „saveznika," štoje sputavalo energiju i stvarali zbrku u rasporedu trupa. Kako je vre-
me odmicalo i italijanska vojna moć značajno opadala u svojoj borbenoj sposobnosti, trupe
su trpele ozbiljne lokalne poraze i neumereni gubitak opreme. Operacije u Crnoj Gori vođene
u proleće 1943, otkrile su na najgori mogući način italijanske slabosti: malobrojne razbacane
trupe, zbunjeno i i slabo komandovanje, bežanje ili predaja bez otpora. Ovaj gubitak nerava
i borbenog duha dokumentovali su sami italijanski generali. Ipak, u celini, trupe su ostajale u
svojim logorima, gradeći čvrsta, iako slabo branjena utvrđenja. Kada bi se povlačile, to je bilo
iz taktičkih razloga, a ne zbog stalnih partizanskih napada. Italijanski vojnici retko su se povla-
čili pod pritiskom neprijatelja, ali su napuštali teritorije po naređenju Dučea i Vrhovne koman-
de kako bi bile spremne da brane obalu ili domovinu suočenu sa savezničkom invazijom.
Ali, ni Druga armija nije uspela da nanese poraz partizanima. Imala je samo umereni
uspeh dok ih je proterivala iz šuma i planinskih gnezda. Bez obzira kakve su im gubitke Italija-
ni nanosili, partizani su po pravilu uspevali da se provuku kroz njihove redove i prestroje za
nove napade i zasede. Oni su kontrolisali veliki deo planinskih krajeva, ali se italijanska troboj-
ka vijorila u većim gradovima i varošima sve do predaje u septembru 1943. Najzad, snage Dru-
ge armije pretrpele su poraz zbog događaja koji su bili van njene kontrole. Ona nije mogla
ništa da učini da zaustavi ratnu sreću koja se okretala u korist Sveznika.
Prema izveštaju Vrhovne komande, Italijani su 1. avgusta 1943, imali na Balkanu ukup-
no 32 divizije i šest brigada na približno 672.000 ljudi. Od ovog broja, 23.000 nalazilo se
u Grčkoj i na Kritu, 55.000 na egejskim ostrvima, 108.000 u Albaniji, 71.000 u Crnoj Gori i
Boki Kotorskoj i 225.000 u oblastima pod komandom Druge armije.1025 Na taj način, samo
u Jugoslaviji uključujući takođe i snage koje je u okviru nje držala Albanija, broj italijan-
skih vojnika iznosio je 321.000.1026 Italijanski gubici u Jugoslaviji, između aprila 1941. i sep-
tembra 1943. godine, izgledali su ovako: 7.782 mrtva, 13.010 ranjenih i 4.740 nestalih.1027
U Crnoj Gori, Italijani su imali 2.849 mrtvih i 2.150 ranjenih.1028
Ukoliko su ove brojke tačne, one navode na zaključak da gubici Druge armije nisu bili
brojčano veliki i da masovne formacije nisu bile stalno korišćene protiv neprijatelja. Borba se
vodila sa prekidima, u nizu okršaja i napada. Od italijanskih trupa se tražilo da preduzimaju

1025 O v e brojke su uzete iz Schmider, Partisanenkrieg in Jugoslawien, 588, i Tomasevich, The Chetniks, 255.
1026 NAW, T-821,247, 722-723, SC izveštaj, 1. avg ust 1943.
1027 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 1097.
1028 Scotti e Viazzi, Occupazione e guerra italiana in Montenegro, 14. Gubici Nemačke u Jugoslaviji između maja
1941. i avgusta 1944. bili su sledeči: 10.030 poginulih i 3.800 nestalih. Schmider, Partisanenkrieg in Jugosla-
wien, 586.
bezbrojne duge marševe koji su ih iscrpljivali i trošili opremu, ali pretprljeni gubici na balkan-
skom ratištu bili su umereni u poređenju sa katastrofalnim gubicima na drugim frontovima.
Stoga treba biti veoma pažljiv kako se partizanima ne bi pripisala zasluga „da su zapa-
lili požar u Jugoslaviji" protiv okupatora. Oni su retko kad napadali dobro utvrđene italijan-
ske i nemačke položaje, a mnogo više i upornije tražili su saradnike okupatora (često obič-
ne državne službenike) i četnike sa ciljem da ih pobiju. Oni su stvarali probleme Italijanima
naročito u Sloveniji i Dalmaciji. Ali u Zagrebu, Beogradu i dalmatinskim gradovima, oni
nisu imali gotovo nikakvog uspeha u borbi protiv osovinske okupacije. Otvorena gerilska
borba bila je ograničena na planine u unutašnjosti. Partizani nisu dugovali konačnu po-
bedu svojim uspesima, već odluci Nemačke da se povuče sa Balkana posle teških poraza
koje su joj na Istočnom frontu zadale Sovjetske armije. Ipak, Tito iz ovih bitaka nije izašao
kao progonjeni ustanik, već kao uvaženi saveznik Anglo-Amerikanaca.
Ako je Druga armija spalila unutrašnjost zemlje i ubila nepoznat broj Jugoslovena,
partizani su iza sebe, takođe, ostavili trag uništavanjem imovine i masakrom ljudi. Komuni-
stički moral nije ostavljao prostora za pravljenje finih razlika između kolaboracije i „apsen-
tizma" (uzdržanost od borbe) kako bi sprečio prolivanje krvi nevinih u tom nemilosrdnom
gerilskom ratu. Partizani su tvrdili da civili koji nisu bili na strani gerilaca to moraju da
postanu. Oni treba da budu spremni da prihvate na sebe deo stradanja radi zajedničke
stvari time što će sprovoditi napade na koje je italijanski okupator odgovarao odmazdom.
Strategija terora bila je smišljena da izazove italijanski odgovor i radikalizuje stanovništvo.
Edvard Kardelj, organizator komunističkog ustanka u Sloveniji, pisao je:

Moramo po svaku cenu gurnuti hrvatska i srpska sela u borbu. Neki drugovi su uplašeni
od odmazde, što sprečava mobilizaciju hrvatskih sela. Smatram da će odmazde imati povo-
ljan ishod time što će hrvatska sela povezati sa srpskim. U ratu ne smemo biti zaplašeni od
razaranja čitavih sela. Teror će podstaknuti oružanu akciju.1029

Početkom 1943. godine, Vladimir Dedijer, urednik glasila komunističke stranke, odobrio
je masovna ubistva: „Konfiskacija imovine često nije dovoljna kazna za one oblasti koje su pri-
vržene četnicima. Ima slučajeva kada je potrebno spaliti čitava sela i uništiti stanovništvo."1030
Da lije Roata to mogao bolje definisati? Komunistička pravda i italijanska vojna pravda bile su
u stvarnosti zastrašujuća oružja gerilskog rata koja su podsticala brutalnost na obe strane.

lako nisu prikazani u jugoslovenskim izvorima, partizanski zločini počinjeni protiv

zarobljenih italijanskih trupa izbili su na svetlost dana u „službenim" pregledima koje su
pripremili Loi i Talpo po narudžbini italijanskih vojnih krugova. Oficiri i fašisti bili su redov-
no streljani; međutim, obični vojnici bili su često oslobađani. Zarobljeništvo je bilo surovo,
ali isti takvi bili su životi partizana. Postojao je metod u ovom ludilu, a otkrila ga je jedna
od Bastianinijevih otrovnih opaski:

Ustanici skidaju (zarobljene italijanske) oficire na snegu, vređaju ih, okupljaju zarobljenike
zajedno i objašnjavaju im da ih je Musolini poslao da budu zaklani; da su oni (ustanici) doneli
hranu prijateljima i potom, na oči vojnika masakriraju oficire koji su poplaveli od hladnoće. Po-
sle toga, hrane zarobljenike, nude ih cigaretama i vraćaju ih na njihove položaje. Lako je pretpo-
staviti kakve komentare ovi heroji prave i kakve utiske šire kad se vrate u svoje redove.1031

1029 N a v e d e n o u Beloff, Tito's Flawed Legacy, 75-76.

1030 N a v e d e n o u Beloff, Tito's Flawed Legacy, 76.
1031 PP, Dnevnik, 12. mart 1943.
 Sve u svemu, partizanski teror u Jugoslaviji više je bio reakcija nego planirana akcija - to je
bilo oružje koje je branitelj domovine koristio protiv stranog osvajača i njegovih saradnika
i saveznika. Apologete italijanske vojske smatraju da je većina Jugoslovena bila protiv ko-
munizma. Možda je i bilo tako. Ali ono štoje bilo mnogo izvesnije jeste da Italijani nisu pri-
vukli sebi ove ljude već su ih otuđili u svom krstaškom pohodu protiv komunizma. Istinski
saradnici mogu se izračunati na prste jedne ruke. Partizani i veliki procenat onih neopre-
deljenih, bili su, razumljivo, besni zbog rata koji su im nametnuli imperijalistički predatori.
I nacistička Nemačka i fašistička Italija podvrgnuli su narode Jugoslavije nasilju i teroru. Svojim
programom borbe protiv ustanka koji je bio lišen bilo kakvih moralnih obzira, Osovina je
doprinela da se etnički promenjena Jugoslavija gurne u komunističko nasilje. Partizanima se
ne može pripisati odgovornost što su se dičili moralnom nadmoći svog otpora. Oni su bili u
pravu što su ga suočili sa besom dekadentnog italijanskog imperijalizma koji se završio kao
gola sila. Ima nečeg epskog u partizanskom otporu što četnici nikad nisu dostigli. Partizan-
ska odlučnost da izgrade pravedno društvo i ostvare pomirenje među narodima zahtevali
su čeličnu disciplinu i natčovečansko samožrtvovanje. Ogromna većina istinski je verovala
da su se oni borili za oslobođenje svoje zemlje od izrabljivačke vladajuće klase reakcionara
i osovinskih osvajača. Činjenica da je komunistički režim maršala Tita posle rata streljao bez-
brojne „buržoaske" protivnike, likvidirao hiljade uhvaćenih četnika i nametnuo čvrstu dikta-
turu nad stanovništvom, ne treba da pomrači idealizam mnogih partizanskih ustanika.

Roata, Roboti, Ambrozio

Italijanskoj armiji nisu nedostajali inteligentni i oštroumni generali. General Mario Roata
bio je lukav politički manipulant, oštrog jezika, sa osećajem za diplomatiju. Roata je dobio
komandu nad Drugom armijom sa 55 godina, štoje bilo neobično za jednog konzervativnog
vojnika. Pošto je služio u vojnoj obaveštajnoj službi i bio vojni ataše u Berlinu, spretno se kre-
tao u koridorima moći i brzo prikupljao znanje o spoljnom svetu. Mnogo više nego nemački
generali, sa časnim izuzetkom Gleza fon Horstenaua, Roata je shvatao da su politika i rat na
Balkanu bili jedna te ista stvar. Nije se bojao da govori sa brutalnom otvorenošću i da se su-
protstavlja glupim pretpostavljenima u Berlinu, Zagrebu ili Rimu. Roata je isto tako znao kako
da odobrovolji Nemce, a da svog lukavog protivnika, generala Kavalera, drži po strani.
Roata je, takođe, morao da vodi računa o ravnoteži između vlasti italijanskih civilnih
fašističkih gospodara u Jugoslaviji i shvatanja koje je o vojnim potrebama imala komanda
Druge armije na Sušaku. Kako je pobuna postajala sve snažnija, Roata se u Rimu zalagao
da pod svojom komandom, u obe okupirane teritorije i pripojenim provincijama, objedini
snage javnog reda koje su se prvobitno nalazile u rukama civilnih vlasti. Roati nije bilo lako
da privoli nepoverljivog guvernera Dalmacije Bastianinija, koji je održavao bliske veze sa
Musolinijem, da prihvati „džentlmenski dogovor" koji će omogućiti da se sprovede Dučeov
proglas od 19. januara, kojim su se snage javne bezbednosti stavljale pod vlast vojske.1032
Zahvaljujući teškim vojnim neuspesima u Grčkoj i severnoj Africi tokom 1940. godine,
Italija je bila svedena na položaj mlađeg partnera unutar Osovine. Ali, okupacija Jugosla-
vije dala je graditeljima imperije u Rimu ideju koja je mogla da udahne život mnogo hva-
ljenoj strategiji „uporednog rata" vođenjem samostalnih vojnih operacija na balkanskom
ratištu. Posle nemačkog spasavanja Italijana zaglibljenih na Grčkom frontu, to je izgledalo

1032 Zbornik, XIII, bk. 2, D. 80, Roatin memorandum, 23. juni 1942. i D.83, Roatin m e m o r a n d u m , 28. juli 1942.
kao pusti san. Međutim, Roata nije bio zaplašen. U nameri da obnovi vojničku inicijativu
i udahne novi život italijanskom imperijalizmu, nadao se da će četnici koji su mrzeli par-
tizane jednako kao i on, moći da se privole da postanu italijanski potčinjeni saradnici u
zajedničkom krstaškom ratu protiv komunizma. Roata je stoga nastavio da ubrzava ko-
rak koji je prvobitno započeo njegov prethodnik, general Ambrozio, menjajući italijansku
praksu (ako već ne može i zvaničnu politiku), od prijateljstva prema vlastima u Zagrebu do
podrške njihovom tradicionalnom neprijatelju, pravoslavnim Srbima. To je bilo u skladu
sa Musolinijevim dugoročnim ciljem da čitav region stavi pod italijanski protektorat. U pi-
tanju su bila sredstva. Za Roatu, zbližavanje sa četnicima nije bio gest dobročinitelja, već
sprovođenje realne politike. On je nameravao da ih upotrebi kako protiv partizana tako i
kao oruđe koje bi mu pomoglo da otkloni nemačku dominaciju u Hrvatskoj. Trebalo je da
četnici zauzmu teritoriju oslobođenu osovinskim čišćenjem (rastrellamenti) umesto da to
učine pronemački nastrojeni Hrvati. Kao i ostali njegovi komandanti, Roata je znao da su
generali Vermahta nastojali da se oslobode od čestih Hitlerovih verbalnih obećanja da će
poštovati italijanske dugoročne ciljeve u Jugoslaviji.

Da bi umanjio iscrpljivanje sopstvenih trupa, Roata je bez ikakvog oklevanja upravio

četnike protiv partizana. Druga armija će imati zadatak „da počisti" iscrpljene partizane,
posle čega će četnici, trojanski konj Britanaca, biti lako razoružani. Ali, postojala je zamka.
U zamenu za njihovu saradnju, četnici su očekivali da će Italija okrenuti glavu dok su se oni
svetili muslimanima i sprovodili osvetničke napade na hrvatska naselja. Roata nije odobra-
vao takvu osvetu zbog zgražavanja koje bi ovo proizvelo u Zagrebu i Rimu. Ali, upozore-
nja koja je on povremeno upućivao četnicima da se uzdrže, imala su malo uspeha.
Preduzimajući poslove pacifikacije, Druga armija, predvođena Roatom, dovodila je u
pitanje Dučeovo nastojanje da do poslednjeg daha sarađuje sa Pavelićevom kamom. Pošto
je NDH bila antiitalijanski nastrojena i podstrekač nereda, Roata nije shvatao Musolinijevu
nameru da podrži takav neumešan i neprijatan režim. Stav Druge armije dobro je opisao
general Armelini: „Ova izuzetno neprijateljska, izdajnička i rđava vlast (NDH), kojoj zvanično
prijateljstvo sa Italijom olakšava da radi protiv nas, gura nas otvoreno u sukob sa stanovniš-
tvom. Ona podržava opasni iredentizam kod naroda i veru u oslobođenje od omrznutog
osvajača. Što je još gore, ovi ljudi usađuju mržnju kod stanovništva prema našem državnom
poretku. Izazivajući nerede, ustaški provokatori doprinose zaoštravanju ove mržnje."'033
Skoro svaki korak koji je Roata preduzeo bio je podstaknut istim neumanjenim pre-
zirom prema hrvatskom režimu - prema njegovom antiitalijanskom iredentizmu, prone-
mačkim naklonostima, neefikasnostima i bezumnom klanju, što je uveliko komplikovalo
njegov rad na zavođenju mira. Roata je pisao da Hrvatsku ne treba smatrati nezavisnom
državom, već „bolesnikom koji je doveo sebe na ivicu sopstvenog groba".'034 Uspeh po-
bunjenika Roata je pripisao političkim greškama koje je počinio Rim stvarajući Hrvatsku
i gradeći provincije u Ljubljani, Dalmaciji i Rijeci, što je „dovelo do razočaranja, iscrpljeno-
sti i bespomoćnosti. Pored toga, naše ponašanje je bilo nepredvidljivo, jer je u početku
izgledalo kao da smo pokazali želju i spremnost da zaštitimo stanovništvo od ustaša, a
završili smo tako kao da smo dali podršku tim istim ustašama."'035 Dok je NDH optuživala
da se komunizam širio jer je bila prinuđena da ustupa svoje teritorije u Drugoj i Trećoj zoni

1033 NAW,T-821, 247, 722-723, Armelini Roati, 2. juli 1942.

1034 Navedeno u Avramov, Genocide in Yugoslavia, 380.
1035 NAW,T-821,271,456-460, sastanak u Verkoniku, 28. januar 1942.
italijanskim vlastima i njihovim srpskim bandama, Roata je mnogo tačnije ukazao da su
pobunu podstakli ustaško nasilje i hrvatska neefikasnost i korupcija.1036
Ukupna Roatina koncepcija o političkim zbivanjima u Jugoslaviji bila je odvažna i
mudra. Bez obzira kako se rat bude odvijao, da li će sile Osovine pobediti ili izgubiti, jugo-
slovenska država, kao ono razbijeno jaje iz dečje pesmice (Humpty-Dumpty), nikad više
neće moći da se obnovi zahvaljujući nepremostivom jazu mržnje koji je delio Hrvate i Sr-
be. Kakva god sudbina zadesi Italiju, razmišljao je Roata, prijateljstvo sa Srbima će doneti
Italiji mnogo više koristi nego „miroljubiva koegzistencija" sa hrvatskim italofobima. U slu-
čaju pobede Osovine, Italija će koristiti Srbe kao saveznike sa ciljem da zaustavi nemačku
hegemoniju nad Balkanom; s druge strane, nepopravljivo neprijateljski nastrojeni prema
Italiji zbog gubitka Dalmacije, Hrvati će, ako budu prisiljeni da biraju, izabrati Berlin, a ne
Rim kao zaštitnika. Suočen sa nepopustljivom fašističkom i nacističkom podrškom Pave-
lićevom režimu, Roata, sa samo Drugom armijom iza sebe, nije imao šanse da promeni
osovinsku politiku u Jugoslaviji nastavljajući da sprovodi prosrpsku liniju.

Jednako kao i Nemci i četnici, Roata je očekivao savezničko iskrcavanje na Balkan. Nje-
gov ishod međutim, nije se usudio da predviđa. Uprkos svojoj sklonosti za političke marife-
tluke, nema nikakvog dokaza koji bi ukazao daje Roata razmatrao napuštanje osovinskog
broda tokom svog boravka u Jugoslaviji. Koliko je poznato, nije zabeležen nikakav javno
izrečeni stav ili oštar sukob sa njegovim kolegama o pokušaju sprovođenja bilo kakvog di-
plomatskog prevrata. A izbegavajući pitanja političke prirode u raspravama sa četničkim
vođama, u potpunosti je sprovodio naredbe svojih vojnih šefova.1037 Bez obzira kakva je
bila odluka vlade u Rimu, Roata je bio spreman da je sprovodi u život. Kao i njegovi pot-
činjeni komandanti, on nije predviđao rđave posledice kapitulacije i promene režima u
njegovoj zemlji, koje bi isključile bilo kakvu buduću ulogu Italije na Balkanu.

Pošto je imao jedino četnike kao saveznike u Jugoslaviji, Roatina mržnja bila je upra-
vljena na nekoliko grupa: Hrvate, Slovence, Nemce, komuniste. Ali njegovi najomraženiji
neprijatelji bili su partizanski ustanici. Njegov pamflet 3C je najbolji dokaz takvog stava.
Međutim, on je u više prilika, da bi ojačao borbeni duh svojih trupa, govorio da su partiza-
ni bili „precenjeni" i da će na kraju biti poraženi. Kako je mogla jedna komunistička „pogan
sveta" da pobedi dostojanstvene italijanske imperijalne legije? Ali, postepeno povlačenje
Druge armije prema obali umanjivalo je njegov izraženi optimizam. Pobedu će, konačno,
izvojevati „banditi".

Pored učestvovanja u politici, general Roata je imao podjednako važan zadatak da

podstiče svoje posustale trupe na ozbiljnu borbu. Kad bi prošli kroz novu obuku i prihva-
tili novu borbenu doktrinu, verovao je da bi krenuli snažno protiv ojačanog gerilskog ne-
prijatelja. Problem je bio u tome što je bilo obavljeno vrlo malo nove obuke. Oficirski kor
bio je suviše krut i konzervativan, a trupe suviše demoralizovane i nespremne za brze
reforme. Zajedno sa Robotijem, koji ga je nasledio na tom položaju, Roata je dizao veliku

1036 NAW, T-821,410,1025-1031, Roatin izveštaj, 28. februar 1942.

1037 Ilija Jukić, bivši jugoslovenski diplomata u svom The Fall of Yugoslavia (1974), bez dokaza navodi da je Roa-
ta 1942. pokazao interesovanje da uspostavi veze sa Britancima preko nekih od Mihailovićevih komanda-
nata.„'Ako p o b e d e Centralne sile', rekao im je, 'Italija će pomoći da se uspostavi snažna srpska država u sre-
dištu Balkana kao protivteža nemačkoj premoći. Ako p o b e d e Z a p a d n e sile, Srbi će svedočiti na mirovnoj
konferenciji o h u m a n o m ponašanju Italijana tokom okupacije.' Da li je Roata preko Mihailovića očajnički
pokušavao da se sporazume sa Britanijom i S A D ? "
galamu zbog njihove nepokretnosti,da bi se na kraju pomirili da postanu čuvari jedne voj-
ske čija je sudbina bila da se bori sa opremom i taktikom koja je više pogodovala Prvom
svetskom ratu.
lako je Roata bio čovek svog vremena - iskusan oficir koji nije mnogo razmišljao o na-
sumičnom ubijanju protivnika - njegova pojava nije otkrivala čoveka vojničkog držanja.
Sa svojim cvikerima više je podsećao na učitelja, nego na prekaljenog ratnika. Uživajući
u skupocenim stvarima i visokom društvu i zagovarajući slobodan brak, okruživao se le-
pim ženama i priređivao ekstravagantne zabave. Pjetromarki je o tome pisao: „Roata plo-
vi okolo na svojoj jahti i svake večeri obasipa buketima ruža svoje goste u stilu antičkih
pagana."1038
Kao i mnogi drugi italijanski generali, Roata je blistao u Musolinijevoj Italiji. Da li je on
bio provereni fašista, kakav je bio maršal Gracijani, koji je verno pratio Musolinija u Salo, ili
je bio oportunista poput generala Badolja, koji je izbegao Dučeov nož tako što je bio na
čelu prve postfašističke italijanske vlade posle njegovog pada? Roata je bio više sebični
pragmatičar nego ideolog. U trenutku kada je 1. marta sastavio svoj pamflet 3C, biojeop-
sednut partizanskim ustankom, što ga je navelo da poveruje da je italijanska okupacija bi-
la neizvesna. Neočekivan ustanak izbio je u Crnoj Gori u julu prethodne godine; Slovenija
je kipela od pobune, bar tako je izveštavao general Roboti; partizani su opkolili i prisilili na
predaju italijanske garnizone u izolovanim mestima u Lici; Bastianini gaje bombardovao
sa zabrinjavajućim pismima u kojima ga je upozoravao da su se partizani okupljali na dal-
matinskoj granici; istovremeno, Tito je žario i palio po istočnoj Bosni. Pitanje je da li je Roa-
ta preterao što je sastavio takve drakonske mere, a možda je i partizanski ustanak u prole-
će 1942 bio precenjen. Ali, Roata je jednostavno odgovarao na vidljivu opasnost, koja je,
po njegovom mišljenju, zahtevala odlučan odgovor snažnim sredstvima. On se, takođe,
ugledao na Musolinija koji je, ipak, bio njegov vrhovni komandant i koji ga je prisiljavao da
bude što je moguće agresivniji. Italijanski generali su nastojali da prevaziđu jedan drugog
surovom reputacijom, a general Roata je učinio sve da u tome nema premca.1039
lako nije bio tvrdokorni fašista, Roata je bio nepokolebljivi nacionalista koji je vero-
vao u imperijalnu misiju Italije. Na kraju, on je poštovao komandni lanac čije je vodeće
načelo bilo: „naredbe su naredbe", lako se Roata razlikovao od Musolinija po tome koji
će Sloveni biti prihvaćeni kao saveznici, a koji određeni kao neprijatelji, on se ipak nije
kolebao u izvršavanju Dučeove izričite volje da bez milosti iskoreni partizanski otpor. Ko-
načno, stalno Roatino odlaganje da krene u akciju doživelo je neuspeh, pa je i njegovo
vođenje rata bilo politički protivrečno. Roatin ugled je doživeo novi udarac zbog njegovih
preterano žučnih nastojanja da savlada ustanak, što ga je uplelo u ratne zločine, o čemu
će kasnije biti reći. Ali, u svojim memoarima, Roata ne priznaje daje počinio moralne pre-
stupe; priznaje samo pogrešnu politiku.
General Roboti, komandant Druge armije, bio je najverniji izvršilac Roatine borbe
protiv ustanika u italijanskoj „provinciji Ljubljana", lako nisu bili brojni, slovenački parti-
zani su širili propagandu po gradu, pucali na italijanske vojnike i patrole i vršili napade u
unutrašnjosti koji su ih uznemiravali, presretali konvoje sa zalihama i minirali železničke

1038 PP, Dnevnik, 13. maj 1943.

1039 Rodogno, Il nuovo ordine mediterraneo, 186-187, tvrdi da je namerno Roata precenio partizanske snage
naspram snaga Druge armije, što mu je omogućilo da isplanira drastičnu i osobenu „fašističku" strategiju
protiv ustanka, u skladu sa njegovom sklonošću d a „ d e l u j e po ugledu na Dučea".
pruge. Roboti im je išao naruku svojim preteranim reakcijama, otuđujući od sebe još uvek
suštinski antikomunistički nastrojenu većinu Slovenaca, koja se našla na ničijoj zemlji izme-
đu kolaboracije i komunizma.

Kad je Roboti preuzeo komandu nad Drugom armijom, on je preuzeo na sebe i veo-
ma osetljiv zadatak da skloni ugrožene trupe bliže jadranskoj obali sa što je moguće ma-
nje žrtve. Kao i njegov prethodnik Roata, bio je zapanjen što su Hrvati i Nemci, a ne četnici,
zaposedali krajeve koje su napuštale njegove trupe. U odsustvu jasnih uputstava iz Rima,
potpuno je iznenađujuće da se italijansko povlačenje kroz oblasti koje su ključale od parti-
zanskih akcija i zlovolje osovinskih saveznika, nije pretvorilo u katastrofu. Ali, Druga armija
se hrabro držala sve dok je, posle izlaska Italije iz rata, nisu skršili partizani i Nemci.

Pošto nezavisnim novinarima nije bilo dopušteno da dođu na Balkan, da se ne govori

o ratnim zonama, spoljni svet je imao samo maglovitu predstavu o žestokom etničkom su-
kobu i ustaničkom pokretu koji je besneo u Jugoslaviji. Vatikan je bio obavešten o ratnim
strahotama posredstvom izveštaja koje su u Rim slali crkveni predstavnici, ali je o tome
ćutao sve do 1943. U julu te godine, nadbiskup Stepinac je obavestio papskog nuncija u
Rimu, monsinjora Fračeska Borgonđinija (Borgongini), da su italijanske trupe dopustile
„šizmatičnim četnicima" da počine zločine protiv nevinih Hrvata. Monsinjor je obavestio
komandu na Sušaku o papinom nezadovoljstvu.1040

General Roboti je odgovorio na protest Vatikana tako što je odlučno branio držanje
svojih trupa i italijanskih pravoslavnih saveznika koji su, tvrdio je, stradali od partizanskih
zločina. U tom pogledu, Roboti je bio u pravu. Partizani su se surovo obračunavali sa zaro-
bljenim italijanskim vojnicima i ubijali su one svoje ljude za koje su mislili da su bili naklo-
njeni Italijanima, to jest one koji nisu bili izričito na njihovoj strani. Roboti je veoma pažljivo
prikrivao četničke zločine, tvrdeći daje držanje njegovih trupa bilo primerno.1041 Drugom
prilikom, nadbiskup Stepinac žalio se na italijanske zločine u Hercegovini tokom operacije
Weiss. Roboti je odbacio ovakve navode kao nacionalističku ljutnju od strane Hrvata, koji su
nastojali da prikriju svoj teror time što su prebacivali krivicu na italijanske trupe.1042

General Roboti nije imao neophodan politički sluh u borbi protiv složene mreže po-
litičkih intriga koje su razapeli kako njegovi „saveznici", tako i neprijatelji. Po mišljenju Pje-
tromarkija, Roboti je bio „jedan od naših najprosečnijih generala".1043 Nepokolebljiv i silo-
vit, Roboti je bio neprikriveni borac protiv ustanika. Kao generali Armelini i Roata, imao
je običaj da pravi razliku između sebe, disciplinovanog i pravednog ratnika, i divljih faši-
stičkih bandi. Osmog maja 1943, izvestio je: „Bataljon M je postupio nepotrebno surovo...
Nije bilo razloga da se nastavi sa paljenjem kuća onih žitelja koji nisu imali naklonosti ili
veze sa partizanima... Molim upozorite komandanta bataljona M da se uzdrži od ovakvih
nedopustivih preterivanja, koja ne donose ništa drugo osim što seju mržnju."1044

Ako je Roboti i preterao u surovom postupku prema komunističkom neprijatelju,

on je učinio sve štoje bilo u njegovoj moći da pokuša i spase hiljade četničkih izbeglica

1040 Njegovo pismo može se naći u NAW, T-821, 410, 314-315. Nuncije Frančesko Borgonđini Drugoj armiji,
12. juli 1943.
1041 NAW,T-821,410, 565-569, Roboti Drugoj armiji, septembar 1943.
1042 NAW,T-821,404, 504-507 i 729-730, Robotijeve beleške od 12. aprila i 8. maja 1943.
1043 PP, Dnevnik, 18. januar 1943.
1044 NAW, T-821,404, 732-733, Roboti Varmijskom korpusu, 8. maj 1943.
i njihovih porodica koji su se pretvorili u zastrašene i izgladnele horde koje su bežale od
partizanske osvete. Pošto su italijanske trupe bile u povlačenju i teško da su mogle i sebe
da prehrane, obratio se hrvatskim vlastima, koje su „trebalo da se probude iz svoje inercije"
i da obezbede hranu za pravoslavne izbeglice.'045 Naravno, to je bila neostvarena nada.
U onom što se može smatrati oproštajnim govorom njegovoj borbi protiv ustanka,
Roboti je u septembru izjavio:
Moram odlučno i čvrsto da zahtevam da je najzad nužno da se shvati da je italijanska
armija bila najhumanija od svih armija i da su naši vojnici bili toliko velikodušni da su često
sebe lišavali hrane kako bi pomogli stanovništvu. Stoga, od sveg srca tražim da se ograniče
opšte osude o našem tzv. vandalizmu. Takvi incidenti događaju se tek povremeno. Zaista,
oni su razumljiva posledica ratnog stanja protiv neprijatelja koji nema ni zemlju ni Boga i koji
je neprijatelj našeg saveznika - koji je isto onoliko naš neprijatelj koliko i hrvatskog naroda i
vlade. Ovaj neprijatelj mrzi italijanskog vojnika mnogo više i mnogo žešće nego što italijanski
vojnik mrzi njega.1046

Nepopustljivi Roboti bio je suštinski nesposoban da shvati daje partizanska mržnja bi-
la toliko snažna jer su njegove trupe, bez obzira koliko bile milosrdne, bile imperijalni okupa-
tori. Do kraja rata partizane je doživljavao kao varvare koji nisu zasluživali nikakvu milost.

General Ambrozio oličavao je tipično gledište i stavove italijanske vojske u Jugosla-

viji. Tokom najvećeg dela rata i uprkos velikoj zavisnosti Italije od Nemačke za sve vrste
vojnih potreba i opreme, Ambrozio nije oklevao da izrazi nezadovoljstvo zbog nadmenog
držanja i nemalog ugrožavanja prava Italije u Hrvatskoj. Niti se, uprkos nemačkim kriti-
kama, suprotstavio Drugoj armiji zbog njenog korišćenja četnika da zaštite progonjene
Srbe od ustaških zločina. U februaru 1943, bilo mu je dosta Trećeg rajha. „Naš neprijatelj
je Nemac."1047

Kada je Ambrozio postavljen za načelnika Vrhovne komande, Pjetromarki je bio

razočaran. Pisao je: „lako je bio dobar Pijemontežanin, besprimerno častan, on je imao
ograničene predstave, bio je bez intelektualnog elana, bez oduševljenja i bez stvaralačkih
podsticaja. On je čovek rutine, dok je za tu dužnost potreban neko inventivniji, neko ko
preoblikuje strast i veru, i ko oživljava duh i ima sklonost ka novom."1048

U julu 1943, Ambrozio je počeo da peva drugačiju pesmu. U skladu sa Musolinijevim

uputstvima i Hitlerovim željama, naredio je raspuštanje svih četničkih snaga koje je poma-
gala Druga armija. Po njegovom mišljenju, četnici su postali nepouzdani prijatelji koji su
poštovali italijansku komandu kada su mogli osetiti dah pobede nad partizanima, ali koji
su bili spremni na izdaju u kriznim vremenima. Naglasio je da, s obzirom da su Nemci bili
„nepokolebljivo protiv" italijanske vojne saradnje sa četnicima, treba sve učiniti kako bi se
„uklonila svaka dalja rasprava sa Nemcima".1049 Čovek koji je bio spreman da „se suprotsta-
vi" vladi u Berlinu, sada je tiho promenio svoje stavove u skladu sa nemačkom politikom.
Koristeći iskrivljenu logiku, Ambrozio je opravdavao sebe tako što je prebacio odgovor-
nost na četnike: Nemci su imali pravo da ih razoružaju.

1045 NAW,T-821,404,1375-1376, Roboti V armijskom korpusu, 19. maj 1943,1377-1378, Roboti za SME, 19. maj 1943,
1412-1413, Roboti za SME, 8. juli 1943.
1046 NAW,T-821,410, 580-583, Robotijev memorandum, 4. septembar 1943.
1047 PP, Dnevnik, 16. mart 1943.
1048 PP, Dnevnik, 31. januar 1943.
1049 DDI, IX, X, 501, Ambrozio za MAE, 12. juli 1943.
 Pukotine u oklopu Druge armije

Italijansko držanje na bojnom polju bilo je povremeno junačko i za pohvalu, ma-

da, u najboljem slučaju, promenljivo. Kao štoje svakom Italijanu na visokom položaju
bilo poznato, Druga armija nije uspela da se prilagodi gerilskom ratovanju. To je ogo-
lilo dugotrajne manjkavosti na jednoj organizaciji koja je bila i ostala zakon za sebe.
Trupe su bile opterećene nedovoljnim snabdevanjem i zastarelim oružjem. Oficiri su
predstavljali zatvorenu kastu odvojenu od ostalog italijanskog društva. Viši oficiri bili
su prestari, ophrvani tradicijom, izolovani i otporni na tehnološke novotarije. Mlađi ofi-
ciri često su pokazivali oduševljenje, ali su bili nedovoljno obučeni za modernu taktiku.
Efikasno posmatranje, usklađeni pokreti i brza reakcija na partizanske manevre bili su
za njih nedostižni.

Glavni vojni gospodari (Ambrozio, Pircio Biroli, Roata i Roboti), svesni da njihove trupe
ne mogu efikasno da odgovore na gerilski rat, nastojali su da za to nađu rešenja. Međutim,
ostali su priklješteni uskogrudom vojnom organizacijom. Umesto da iskorene korupciju i
odstrane nesposobne ili preduzmu reforme od vrha do dna, komandanti u Rimu i Sušaku
iskaljivali su svoje razočaranje na trupama. Zaprepašćena što 230.000 italijanskih vojnika
nisu mogli da očiste nekoliko hiljada partizana sa kojima su se suočavali, vladajuća klika
je sa puno sarkazma optužila svoje ljude za glupost i kukavičluk. Tipičan komentar dao
je Pjetromarki: „Ova Musolinijeva armija je koliko brutalna, toliko i kukavna. Kao vojska
u ritama burbonskog kralja Frančeska Drugog, ona je predmet ismejavanja."1050 Jednako
prezrive opaske generala zabeležene su u ovoj knjizi. Ali, takva unutrašnja razočaranja za-
nemaruju ono štoje, zapravo, predstavljalo zakon gerilskog rata: neophodno je da postoji
nadmoćnost od najmanje deset prema jedan da bi se slomio odlučan ustanak koji izraža-
va narodnu volju.
Stare italijanske liberalne klase pre Prvog svetskog rata omalovažavale su vojsku kao
profesiju i retko su tražile mišljenje od generala o bilo čemu drugom osim da ih obaveste
kada je rat bio na pragu. Oko 1916, ministar inostranih poslova Sidni Sonino, razočaran
vojnom nesposobnošću, imao je smelosti da uzme komandu nad trupama u Albaniji.
To je bio pokušaj koji se ubrzo pokazao tragičnim jer on ništa nije znao o vojnoj strate-
giji. Vojska je odgovorila tako štoje skrivala sve štoje mogla od „nadmenih" političara.
To su bila dva sveta koja su se retko mešala. U vreme fašizma ljubomorna nastojanja voj-
ske da očuva svoje prerogative imala su samo privremeni efekat da se fašističke bande
drže u okviru milicije. Vojska je pozdravila „Prvi talas" koji je ugušio revoluciju u burnim
godinama nakon Prvog svetskog rata, ali je na crnokošuljaše gledala kao na nekontro-
lisanu i nemirnu gomilu koja treba da ostane po strani od milosti kralja i birokratije.
Na Musolinija su gledali sa mešavinom obožavanja i prezira. Sve dok se Duče uzdržavao
od uplitanja u njihove prerogative, generali su bili spremni da odano sprovode nared-
be ili ih „lojalno" zanemaruju, kao što je to bio slučaj sa četnicima. Mnogi italijanski
oficiri bili su masoni koji su predstavljali tajno udruženje naprednih, liberalnih i antikle-
rikalnih tradicija. U katoličkoj zemlji kojom je upravljala fašistička vlast, članstvo vojske
u masoneriji smatralo se ilegalnim i subverzivinim. Ali, pošto se zakon protiv njih nikad
nije primenjivao, vojnici su nastavili da žive u sopstvenom svetu, mahom imuni na fa-
šistički uticaj.

1050 PP, Dnevnik, 18. avgust 1943.

 Stare vrednosti, koje su se nalazile u kodeksu italijanske vojničke časti, nalagale su
da oficir bude džentlmen. Spoljni izgled, uglađenost, profesionalizam, poštovanje i uva-
žavanje neprijatelja i saveznika, predstavljali su mešavinu humanosti i čvrstine. Prvi svet-
ski rat uništio je mnoge od ovih viteških vrednosti, dok se gerilski rat pobrinuo za ostale,
tako što je okrenuo imperijalnog rimskog civilizatora iz rimske mitologije u varvarina
- istog onakvog kakvim je smatrao gerilca protiv koga se borio. Uzbuđenost naroda,
samopožrtvovanje, spremnost da se iskusi bol i junaštvo u borbi, bili su tradicionalne
vojne vrednosti koje su prihvatili i slavili fašisti koji su težili da pretvore rascepkanu Itali-
ju u narod ratnika.

Bez obzira na ove zajedničke vrednosti, stav Druge armije prema režimu bio je neja-
san i promenljiv. Savremena italijanska nauka smatra da su italijanski vojni komandanti u
Jugoslaviji „delovali po ugledu na Dučea," što je značilo da su oni predviđali Musolinijeve
naredbe i delovali u skladu sa onim što su mislili da bi on učinio na njihovom mestu. Ali,
da su komandanti Druge armije bili primarno vođeni ideologijom i neposredno „radili po
ugledu na Dučea", oni se ne bi suprotstavljali ustašama, u korist pravoslavnih Srba. (Niti
bi pomagali Jevrejima.) Ova zamena saveznika i neprijatelja, ostvarena spontano, teško
se mogla pomiriti sa ideološkim ciljevima italijanskog imperijalizma, čije je ostvarenje,
prema Musolinijevom viđenju situacije, zavisilo od saveza sklopljenog sa Berlinom i Zag-
rebom. Štaviše, stalni vojnički porazi, koji su doveli do sve veće italijanske zavisnosti od
Hitlera, sigurno nisu povezali suštinski antinemački stav Druge armije sa Dučeovom ličnoš-
ću. Takođe, mnogi italijanski vojnici nisu želeli pobedu Osovine. Jednom prilikom, Pavelić
je rekao Glezu da su italijanski vojni i civilni predstavnici redovno nazdravljali „engleskoj"
pobedi u svojim omiljenim kafanama.1051 Sve dotle dok je izgledalo da kralj podržava Mu-
solinija, vojska - fašisti, fiancheggiatori, nepolitični ljudi ili otvoreni antifašisti - stajaće uz
njega, jer bi bilo kakav korak učinjen protiv režima predstavljao pobunu protiv vladara.
Ukoliko bi bili prisiljeni da biraju, generali bi se sigurno opredelili za kralja jer su oni, u srcu,
bili monarhisti, a ne ubeđeni fašisti.

Komandanti Druge armije, kao pragmatični ljudi, omalovažavali su fašističke komesa-

re u Jugoslaviji, koji su naivno verovali da su od Slovena mogli napraviti dobre Italijane,
tako što će ih naučiti rimskoj civilizaciji. Generali su bili svesni da to nije bilo moguće.
U Jugoslaviji su postojali samo nepopravljivi italomrsci. Kada je izbio ustanak, Druga armija
je odgurnula od sebe italijansku civilnu vlast i preduzela posao gušenja ustanka ne oba-
zirući se na pravne finese, fanatične fašiste i njihove trapave „snage javnog reda". Običan
italijanski vojnik koji je učestvovao u zločinima nad narodom u okupiranoj Jugoslaviji, nije
to činio zbog fašističke indoktrinacije koja gaje učila da predstavalja „gospodarsku rasu",
već iz dužnosti i potrebe da obavi prljav posao gušenja neumoljive pobune koja je uživala
široku podršku civilnog stanovništva.

Ratni zločini i borba protiv ustanka

Roatin cirkular 3C i njegova dopunjena verzija, predstavljaju optužujuće dokumen-

te čiji se jezik razlikuje od opštih uputstava za odbranu civilnog stanovništva u vreme
rata kako su one uobličene u Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine, tj. u Zakonu

1051 NAW, T-821, 266, 206, Glezov izveštaj, 14. decembar 1941.
kojim se propisuje ponašanje za vreme rata. Najosnovnije odredbe Konvencija o zaštiti
civilnog stanovništva su sledeće. Član 2: „Žitelji teritorije koja nije bila okupirana, a koji
su, po dolasku neprijatelja samovoljno uzeli oružje u ruke da bi se suprotstavili snagama
napadača, a da pri tom nisu imali vremena da se organizuju u skladu sa članom 1 (u kome
se govori da borci moraju nositi jasne oznake koje se mogu videti iz daljine), smatraće se
zaraćenom stranom ukoliko otvoreno nose oružje i ako poštuju zakone i običaje rata."
Član 3: „Naoružane gradove zaraćenih strana mogu sačinjavati borci i neborci. U slučaju
zarobljavanja od strane neprijatelja, i jedni i drugi imaju pravo da se sa njima postupa
kao sa ratnim zarobljenicima." Član 23: „Posebno se zabranjuje da se na prevaru ubijaju ili
ranjavaju pojedinci koji pripadaju neprijateljskom narodu ili vojsci; zabranjuje se ubijanje
ili ranjavanje neprijatelja koji se predao, pošto je položio svoje oružje." Član 25: „napad ili
bombardovanje, bez obzira kojim sredstvima, gradova, sela ili građevina koje su nebranje-
ne, zabranjeno je." Član 45: „Zabranjeno je prisiljavati stanovnike okupirane teritorije da
se zaklinju neprijateljskoj sili." Član 46: „Čast porodice i prava, životi ljudi i lična svojina,
kao i verska uverenja i pripadnost, moraju se poštovati." Član 47: „Pljačka je formalno za-
branjena." Član 50 određuje da nikakva zajednička kazna „ne može biti nametnuta stanov-
ništvu zbog delovanja pojedinaca, jer se oni ne mogu smatrati kao grupno i pojedinačno
odgovorni". Haške konvencije ne sadrže odredbe po kojima treba da deluju sudovi koji
razmatraju takve slučajeve; one, takođe, ne predviđaju kazne koje se mogu nametnuti za
takve povrede.

Može se tvrditi da su tvorci Haških konvencija kodifikovali običaje ustanovljene izme-

đu država i zahteva javne svesti kako bi stekli opšte odobravanje za njihov pokušaj da rat
učine „civilizovanim". U svetlosti divljaštva koja su se dogodila u Prvom svetskom ratu, mo-
že se sa razlogom postaviti pitanje da li su carevi, kraljevi i šefovi država koji su prihvatili
ove dokumente stvarno nameravali da se pridržavaju njihovih odredaba. Ali, koliko god
se može sumnjati u njihovu pravovaljanost, ako se pretpostavi da govore u ime humnano-
sti, oni su osigurali početke međunarodnog sistema prava koji je nastojao da zaštiti civile
u vreme rata protiv zločinačkog postupka i nepotrebnih patnji koje su nanosile osvajačke
armije. Haške konvencije bile su očigledno zamišljene da uklone upravo onakve kaznene
mere kakve je uobličio general Roata u svom priručniku 3C.

Što se tiče legalnosti, branioci Roatinih protivustaničkih proglasa smatraju da nje-

gove akcije ne treba prosuđivati u skladu sa Haškim konvencijama, već sa italijanskim
zakonom koji je definisao to pitanje Članom 8 Kraljevskog dekreta, broj 1414, donetim
8. jula 1938. Ovaj dekret proglašava da se pridržavanje obaveza koje proističu iz međuna-
rodnog prava, može suspendovati prema neprijateljskoj zaraćenoj strani koja se ne pri-
država standarda koje je odredila fašistička vlada.1052 Oružanim snagama neprijateljske
države, uključujući miliciju i dobrovoljce, biće pružena zaštita pod uslovom da oni deluju
po naredbama priznate zaraćene strane pod odgovornim vodstvom, nose određene uni-
forme, otvoreno nose oružje i pridržavaju se zakona rata. Izvesna fleksibilnost bila je do-
puštena Članom 27, koji glasi: „Stanovništvo neokupirane teritorije... koje spontano uzme
oružje sa ciljem da se bori protiv osvajača, a da pri tom nije imalo vremena da ispuni uobi-
čajene zahteve, smatra se legitimnom zaraćenom stranom pod uslovom da oružje nosi
otvoreno i poštuje zakone i običaje rata."

1052 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 312-313.

 Ali, tu se zaštita završava. Italijanski zakon ne pruža zaštitu ni „naoružanim bandama"
podstaknutim političkom ideologijom, niti „pokretu organizovanog otpora" koji ne pripa-
da bilo kakvoj zakonom priznatoj vladi. U vođenju „neortodoksnog rata" protiv okupacio-
nih snaga i njihovih saradnika, i zbog toga što ne nose jasne znake raspoznavanja, gerilski
borci su sebe stavili izvan zakona. Stoga se italijanska vlada nije smatrala obaveznom da
se pridržava odredaba Haških konvencija koje su se odnosile na „dobrovoljce" koji su uče-
stvovali u borbi. Član 29 italijanskog dekreta koji definiše „zakone rata", određuje da će
„lica koja se ne smatraju zakonski zaraćenim, a koja deluju neprijateljski, biti kažnjena pre-
ma odredbama Ratnog kaznenog zakona", tj. proizvoljnom vojnom presudom. Iza ovakve
pravne igre, nalaze se vidljiv strah i neprijateljstvo prema gerilskom ratu koji su bili uobiča-
jeni među evropskim vladama tog vremena; takav stav odredio je, takođe, i presude koje
je doneo međunarodni tribunal u Nirnbergu nakon završetka rata. Gerilac je na taj način
postao istovremeno kriminalac i kukavica koji je ubijao ljude i učestvovao u prevari.

Na taj način, Roati je bilo veoma lako da izvuče punu korist iz fašističkog priručnika
i zanemari zaštitne mere koje su civilima davale Haške konvencije. Time što je izjednačio
„ilegalni" rat sa gerilskim načinom borbe koji su vodili „banditi" koji su se borili bez unifor-
mi, oznaka ili za bilo kakvu organizovanu i priznatu vladu,1053 Roata je odbio da im pruži
zaštitu koja se pruža redovnim armijama priznatih suverenih država. Na taj način ratni
zarobljenici postaju „zatvorenici", a partizani „buntovnici"; Italijani su se borili na „konven-
cionalan" način, dok su gerilci primenjivali „terorizam".
Kao glavnom teoretičaru italijanske politike represije, Roati nisu bili potrebni nikakvi
podsticaji od strane Musolinija da bude surov i nepopustljiv. On se ležerno odnosio pre-
ma ljudskom životu, što je bio stav koji je predstavljao deo italijanske vojne nadmenosti.
Iznenađen snagom i novom taktikom svojih partizanskih mučitelja, Roata je vodio prljav
rat protiv ustanika sa ciljem da skrši njihov otpor. Njegova definicija onog što je predsta-
vljalo neprijatelja među jugoslovenskim narodima bila je veoma široka i njegov postupak
prema svim osumnjičenim bio je izuzetno surov - da se ne pominje osuda na smrt koju
je on izricao dokazanim partizanima. Roatina čvrsta politika bila je da vlada gvozdenom
rukom u uverenju da će time slomiti volju jugoslovenskih naroda da pruže otpor.

Nije bilo ničeg novog u Roatinim kaznenim merama i ponižavanju neprijatelja. Nje-
gov prethodnik, general Ambrozio, je 23. oktobra 1941 izjavio da uhvaćene buntovnike
treba odmah streljati, a njihove kuće spaliti. U krajevima gde su se vodile borbe uputstvo
je glasilo: „očistiti stanovništvo i spaliti zemlju".1054 Ambrozio je 30. decembra naredio da
ne treba uzimati zarobljenike pošto, kako je bezdušno primetio, „oni, uopšte uzev, predsta-
vljaju mrtvi teret koji znači malo ili ništa".1055
Roata nije morao da uverava svoje vojne komandante i civilne fašističke šefove da
budu nemilosrdni u pripojenim krajevima. Na primer, u Sloveniji se to smatralo „pitanjem
nacionalne teritorije".1056 Bastianini, Pircio Biroli, a naročito Roboti, prvi su uvodili represa-
lije na sopstvenu inicijativu i preduzimali drastične mere protiv ljudi za koje se smatralo
da naginju partizanima. Kako ne bi bili prevaziđeni u tome, karabinjeri su na svoju ruku

1053 Diskusija o italijanskim zakonima rata može se naći u Dassovich, Fronte Jugoslavo 1941-'42, 202-203,
i Talpo, Dalmazia: Una cronaca perla storia (1943-1944), 569-570 647-648, n. 41.
1054 Ferenc, La provincia „italiana" di Lubiana, 193, n. 3.
1055 NAW, T-821, 271, 501-512, beleške sa sastanka k o m a n d e Druge armije, 30. decembar 1941.
1056 NAW,T-821, 55,622-624, Roata Robotiju, 4. april 1942.
otpočeli pretrese, hapšenja, uzimanje talaca i internacije.'057 lako su italijanski komandan-
ti koji su primenjivali memorandum 3C, često palili i pljačkali, u Hrvatskoj je to bilo retko
sprovođeno sistematski, osim kad se radilo o operacijama čišćenja (rastrellamenti). A tamo
gde su prevlađivali četnici, nije bilo verovatno da će italijanske trupe učestvovati u borba-
ma protiv partizana. Štaviše, mnogi italijanski komandanti smatrali su represalije neprijat-
nim poslom i u tome su se ponašali po svom nahođenju. General Roboti se žalio da neki
komandanti nisu nikad čuli za direktivu 3C.'058

Odlučna akcija protiv ustanika od strane Druge armije imala je različite vidove. Glavna
strategija je bila da se „pobunjenicima" uskrati snabdevanje hranom. Ukoliko bi italijanska
armija lišila stanovništvo snabdevanja namirnicama ili prinudno uklonila seljake i njihovu
stoku iz ratnih zona, moglo bi se sprečiti snabdevanje ustanika hranom. A ako bi izgladne-
li „ustanici" nastavili da oduzimaju ono malo hrane što su italijanske trupe ostavljale sta-
novništvu, partizani bi izgubili njihovu naklonost, nakon čega bi ustanak bio ugušen.'059
Svaka porodica koja je održavala veze sa „ustanicima", bila je lišena karti za snabdevanje
za sve namirnice osim onih neophodnih.'060

Jednako nečovečno bilo je široko rasprostranjeno zločinačko uništavanje imovine ne-

vinog, neopredeljenog stanovništva koje je vršila Druga armija. Roatine naredbe da se in-
terniraju „sumnjiva" sela i zajednice i da se uzimaju taoci među „sumnjivim ljudima", pred-
stavljale su izgovor za zločin. Kao krajnju meru, Roata je razmatrao upotrebu otrovnog
gasa. Pošto se „ustanici" nisu smatrali „zaraćenom stranom" i samim tim bili van odredaba
međunarodnih konvencija, razmišljao je Roata, bilo je pravno prihvatljivo da se protiv njih
upotrebi gas. Ipak, Roata je od ovoga odustao, navodeći humanitarne razloge i nezgodno
pravljenje opasnog presedana.'06'

Italijanske protivustaničke akcije u Hrvatskoj, bile su posebno brutalne u krajevima

koji su se smatrali značajnim za bezbednost teritorija pripojenih Italiji. General Armelini
je 2. avgusta 1942. naredio „uništenje svega živog u tim teritorijama... u cilju stvaranja
bezbednosne zone u zaleđu dalmatinske granice, gde neće moći da opstanu oružane ban-
de".'062 Talpo opravdava ovu naredbu kao razuman odgovor protiv „saučesnika nelegalnih
boraca". Pošto se oni nisu borili za bilo koju priznatu vladu, a jedva da su i znali Titovo ime,
i pošto su predstavljali samo malu manjinu stanovništva, takvi ljudi, po njegovom mišlje-
nju, bili su odmetnici koji nisu zavređivali zaštitu po ratnim zakonima.1063 Talpova sklonost
da opravdava kaznene ekscese time što će demonizovati i krivo predstaviti neprijatelja, ti-
pična jeza vojničku racionalizaciju. Pjetromarki se nešto ranije oslobodio takvog uskogru-
dog gledišta, ali tek pošto je Musolini otišao s vlasti. On je 18. avgusta 1943, primećujući da
su „bestijalne" vojne represalije bile u suprotnosti sa međunarodnim pravom i osnovnim
načelima civilizacije, naredio da se sa njima prekine.'064

1057 U S S M E , N, Hl, b. 724, beleška o„pobunjeničkim bandama"Frančeska Delfina, pukovnka Kraljevskih karabi-
njera pripojenih Drugoj armiji, 20. novembar 1941.
1058 NAW,T-821, 398, 581, Robotijev memorandum, 10. juni 1942.
1059 NAW, T-821,62,353-365, Roata komandantima na terenu, 8. juni 1942.
1060 ARS, b. 1788, Roata g u v e r n e r u Dalmacije, v i s o k o m komesaru italijanske Slovenije i prefektu Kvarnera,
5. mart 1942.
1061 NAW, T-821,60, 885-886, Roata Drugoj armiji, 20. mart 1942.
1062 NAW,T-821,63,843, Armelini Drugoj armiji, 2. avgust 1942.
1063 Talpo, Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944), 569-570.
1064 PP, Dnevnik, 18. avgust 1943.
 U svojim radovima o italijanskoj okupaciji Crne Gore, Đakomo Škoti i Lucano Vijaci
navode pisma italijanskih vojnika u kojima se detaljno opisuju nepotrebna nasilja koja su
počinili protiv sumnjivih „komunista". Takva italijanska odmazda protiv nenaoružanih civi-
la često je bila praćena iznenadnim partizanskim napadima i zločinima protiv italijanskih
vojnika. Ponekad su to bile osvete (vendetta) učinjene zbog razočaranja nastalog pošto čiš-
ćenja nisu donela nikakve rezlutate. Vojni sudovi u Crnoj Gori radili su prekovremeno kako
bi donosili smrtne presude članovima partizanskih porodica i drugim nevinim licima, čak i
nakon što je Tito krenuo na svoj „dugi marš" u zapadnu Bosnu. Mnogi italijanski odredi že-
leli su da spreče četničko nasilje, ali im je od strane Vrhovne komande naređeno da se uz-
drže od uplitanja u crnogorske „unutrašnje poslove" i „građanski rat". Svaki vojnik koji bi
odbio da izvršava dužnost u streljačkom odredu, mogao je biti izveden pred preki sud.'065
Niko ne može dovoditi u pitanje svirepost četnika u odnosu na svoje navodne protivnike,
ali mnogi oficiri pod komandom Pircija Birolija bili su, ako ne inicijatori takvih zločina, ono
u najmanju ruku saučesnici svojom spremnošću da taoce koje su streljali crnogorski nacio-
nalisti smatraju zasluženom odmazdom za partizansku „pobunu".
Škoti i Vijaci prave razliku između fašističkih bandi koje su sa oduševljenjem napa-
dale i vršile zločine i uzdržanijih i humanijih italijanskih pešadinaca. Ova razlika dobija
na uverljivosti zbog sklonosti partizana da streljaju zarobljene fašiste i oficire i spašavaju
živote običnih vojnika kad god je to bilo moguće. Ostavljajući iz sebe nezavidne dokaze
o masovnom razaranju i neobuzdanim ubistvima, naročito na ostrvima u blizini dalmatin-
ske obale, ni mnoge karabinjerske jedinice nisu ostale čistih ruku.'066 Pri tom se mora imati
na umu da su i partizani činili bezrazložne masakre zarobljenika, naročito žestoki koman-
danti kakav je bio Milovan Đilas.
U julu 1943, Pjetromarki je najzad postao potpuno svestan velike štete koja je nastala
zbog italijanskih odmazdi u Sloveniji, Dalmaciji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Crnokošuljaši su
bili rekorderi u zlu: „Radi istorije, mora se priznati da su se neki bataljoni M ponašali kao
neslavni najamnici. Partizani su se time okoristili, jer su regrutovali veliki broj zbunjenog
stanovništva lišenog naše zaštite i besnog zbog naših bestijalnih represalija."'067 Italijanski
general Nari koji je službovao u Jugoslaviji nije se saglasio sa ovakvom ocenom crnokošu-
Ijaških jedinica.
Internacije i koncentracioni logori pod nadzorom Druge armije, predstavljaju svaka-
ko najstrašniju zloupotrebu ljudskih života i povredu civilizacijskih normi u italijanskoj bor-
bi protiv partizana. Oni se mogu podeliti u dve važne kategorije: zarobljenički logori u
kojima se upravljalo po međunarodnom pravu i logori rezervisani za deportovane civile,
čija su pravila bila samovoljno utvrđena od strane italijanskih vojnih i civilnih vlasti i koji
su se nalazili izvan kontrole Međunarodnog Crvenog krsta.

1065 Škoti i Vijaci nastoje da opišu italijanske oficire kao pokretače besmislenih smrti i razaranja i kao„fašističke"
zlikovce nasuprot o b i č n o m italijanskom vojniku - suštinski h u m a n o m pojedincu. O v o razlikovanje izgleda
kao d a j e tačno. Ali njihova upotreba reči „fašista" možda se preširoko primenjuje na vojnike italijanske voj-
ske. To je tačno kad su u pitanju skvadristi, ali u Jugoslaviji su mnogi italijanski generali bili mlaki fašisti, dok
drugi nisu oklevali da kritikuju zločine skvadrista.
1066 U AVII, b. 572, m o g u se naći italijanski izveštaji o zločinima i čišćenju (rastrellamenti) karabinjera. U j e d n o m
takvom d o k u m e n t u tvrdi se da su 144 muškarca i d v e žene streljani 21. marta 1943. M n o g i taoci su ubijeni
za odmazdu, zato što su partizani ubili Slovence koji su sarađivali sa Italijom. Očigledno je da su prefekti
Splita i Zadra, Paolo Zerbino i Gaspero Barbera, bili najprilježniji u sprovođenju surove politike protiv lokal-
nog stanovništva.
1067 PP, Dnevnik, 8. juni 1943.
 Osmog septembra 1942, Roata je uobličio sveukupan program internacije za lokal-
no stanovništvo koje je živelo u Sloveniji, Rijeci i Dalmaciji. „Predostrožna" internacija
obuhvatala je bivše jugoslovensko vojno osoblje i bivše civilne funkcionere, pojedince
za koje se sumnjalo da podržavaju „ustanike" i ljude sposobne za nošenje oružja koji
su ranije pripadali ustaničkim odredima ili oni koji su bili odsutni sa svojih adresa, a
da za to nisu imali opravdan razlog. Ove grupe smatrale su se „ratnim zarobljenicima".
Profesionalci, studenti, intelektualci, nezaposleni i ljudi koji nisu bili osumnjičeni za
obavljanje štetnih delatnosti protiv Italije bili su, takođe, hapšeni iz „predostrožnosti".
Trebalo je da oni budu organizovani u radne brigade. U „zaštitnu" internaciju bili su sta-
vljeni oni civili koji su bežali od prisilnog regrutovanja i koji su tražili italijansku zaštitu
kako bi izbegli partizansku odmazdu, kao i svi oni koji su živeli u seoskim i izolovanim
krajevima želeći da se sklone od opasnosti. Roata je zahtevao da ovakvi ljudi budu
prevezeni u Italiju i da im se obezbede odgovarajući životni uslovi.'068 Kao što je upozo-
rio Spartako Kapogreko, poznati stručnjak za pitanja internacije, razlike između „mera
predostrožnosti", „represije" i „zaštite", postaće opasno izmešane kako politički, tako i
u svojoj primeni.1069 U stvarnosti svi oni koji su bili internirani bili su tlačeni i mučeni.
Ministarstvo rata nije oklevalo da upotrebi termin „represivna internacija" kako bi ozna-
čilo komunističke bande, narod koji je bio zarobljen u operacijama čišćenja, kao i one
koji su bili naklonjeni partizanima.1070

Roata je nastojao da da zakonski okvir svojim naredbama o internaciji pozivajući se

na Musolinijev proglas od 19. novembra 1942, kojim se naređivalo da sva lica koja su bila
zatvorena u koncentracionim logorima moraju da budu potčinjena vojnim kaznenim za-
konima i jurisdikciji.1071 U stvarnosti to nije donelo nikakvu promenu. Koliko god da su ita-
lijanske vlasti raspoređivale zatvorenike prema kategorijama kao što su bile „internacije",
„mere predostrožnosti", „represije" i „zaštite", svako ko se našao u logorima, sa nekoliko
izuzetaka, patio je zbog nezakonitog postupka.

Masovno odvođenje Slovenaca u logore za internaciju i njihova zamena italijanskim

doseljenicima predstavljalo je temu o kojoj se mnogo razgovaralo među italijanskim oku-
patorima. Musolini je 10. juna 1941, govorio o 30.000 Slovenaca koje je trebalo uhapsiti,
držati kao taoce ili internirati. On je snizio granicu za prinudnu razmenu stanovništva tako
štoje tvrdio da, „kada se etnički sastav ne podudara sa geografijom, etnička grupa je ta
koja mora da bude uklonjena... Razmena stanovništva i prinudno iseljavanje ljudi su bo-
gom dani, jer takva preseljavanja dovode do toga da se političke granice podudaraju sa
rasnim grupama."1072

1068 ARS, 1788, XII, f. 2, Roatina beleška o interniranju, 8. septembar 1942. Kada je Rodonjo razmatrao Ro-
atinu kategorizaciju za interniranje, z a s n o v a n u na d o k u m e n t u koji je konsultovao u Ministarstvu unu-
trašnjih poslova p o d istim d a t u m o m , 8. s e p t e m b a r 1943, on navodi t e r m i n 'represivno' u m e s t o 'predo-
strožno', što je termin koji sam Roata koristi u svojoj belešci. R o d o g n o , Il nuovo ordine mediterraneo,
418. Kako ukazuje Kapogreko, razlika i z m e đ u 'predostrožnog', 'represivnog' i 'zaštitničkog' postala je
kod Italijana sasvim nejasna i kad je reč o politici interniranja i kad se radi o njenoj primeni. Una storia
rimossa, 213-214.
1069 Capogreco, Una storia rimossa, 213-214.
1070 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 300, Beneditini Karlo za Ministarstvo rata komandi Druge armije, 2. oktobar
1942, 258.
1071 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 324, Musolinijeva proklamacija br. 143,19. novembar 1942,276.
1072 Musolini, OO, XXX, 97;„ll Piccolo Trieste", 11. juni 1941, navedeno u Ferenc, La provincia italiana' di Lubia-
na, 286, n. 13.
 Skoro istovremeno, general Roata je razmišljao o nešto manjem broju Slovenaca,
njih 20.000 koje će internirati, uključujući žene i decu. Njih je trebalo da zamene siromašne
porodice poginulih italijanskih vojnika, kao što se to radilo u Napoleonovo vreme.1073
Tri meseca kasnije, ponovio je istu ideju.1074 Pre nego što je sastavio detaljan plan, Roata je
tražio mišljenje drugih. Roboti je odgovorio da u njegovoj provinciji nije bilo prostora za
velike logore za internaciju i da bi takav iznenadan priliv Italijana određenih za preselja-
vanje stvorio ozbiljne nerede.1075 Gracioli je naglasio da bi svaka sveopšta deportaciona
politika imala nesagledive posledice na ekonomski život ljubljanske provincije, dok je Mi-
nistarstvo unutrašnjih poslova upozorilo da, pošto su logori za internaciju u Italiji već bili
„pretrpani" uhapšenima iz Venecije Đulije, Libije i drugih okupiranih teritorija, za dodatni
broj Slovenaca ne bi bilo mesta.1076 Suočen sa ovim praktičnim ograničenjima, Musolini
je, na svoj tipično nedosledan način, nervozno odgovorio da „civilno stanovništvo o
kome je reč u datoj noti neće biti internirano",1077 da bi potom izgubio svaki interes za
to.1078 Sa svoje strane, Roata je u tom trenutku dozvolio da se internacije nastave onako
kako je bilo predviđeno u njegovom pamfletu 3C, zavisno od uspona i padova u borbi
protiv partizana.

Kao i Roboti, Roata je bio povređen prigovorima Vatikana u kojima su ga kritikovali

zbog internacije preko 30.000 slovenačkih muškaraca, žena i dece i njihovog podvrgava-
nja nepodnošljivim uslovima. Roata je oštro odgovorio daje samo 17.400 ljudi bilo inter-
nirano, od kojih je 6.075 živelo u šatorima, umesto u barakama, ali u zadovoljavajućim
sanitarnim uslovima1079 - što nije u potpunosti odgovaralo istini. Tvrdio je da su na Vatikan
izvršili nepovoljan uticaj lokalni slovenački prelati. „Bilo bi mnogo bolje da su navedene
lokalne vlasti uverile svoje vernike da ne podržavaju partizane, zaklete neprijatelje civili-
zacije i vere, i na taj način učinile koncentracione logore suvišnim ili, u najmanju ruku, sve-
denim na mali broj.1080 Umesto toga, oni su prikazivali koncentracione logore u mračnim
bojama.

Da bi Roatine prigovore pokazali neosnovanim, italijanski vojni lekari zaključili su da

je suviše veliki broj interniranih koji su živeli pod šatorima, bio izložen hladnoći i da nisu
imali dovoljno hrane i odeće.1081 Vojni lekar, pukovnik, zabeležio je da su mnogi internirci
stizali u logore u lošem zdravstvenom stanju. Da bi olakšao lečenje zaraze i bolesti, save-
tovao je da politički nevina lica budu upućena kućama ili prebačena u druge logore.1082
Jedan interni izveštaj Druge armije opisao je varvarstvo internacije, prikazavši ga kao sas-
tavni deo strategije u borbi protiv ustanka:

1073 NAW,T-821, 61, 776, Roatina beleška, 2. juni 1942.

1074 On će „premestiti veliki deo stanovništva, smestiti ih u Kraljevinu i mesto njih nastaniti Italijane", ARS, 1788,
XII, f. 2, Roatina beleška o interniranju, 8. septembar 1942. Videti i Capogreco, Renicci, 15, n. 7.
1075 ARS, II, XI, C. A., b. 662/111, Robotijeva beleška, 1. novembar 1942; Ferenc, La provincia 'italiana' di Lubiana,
D. 78,411, n. 3.
1076 NAW,T-821, 60, 1047, Bindiza MI Gracioliju, 11. juni 19442.
1077 NAW,T-821, 60, 1048, Bindiza MI Gracioliju, 13.juni 1942.
1078 ARS-II, A.C., b. 16/1, Roata Robotiju i Gracioliju, 9 septembar, 1942.
1079 ARS-II, XI C.A., b. 661 a/IX, Roatin m e m o r a n d u m o interniranim Slovencima, 16. decembar 1942.
1080 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 353, Roatin izveštaj o koncentracionim logorima, 16. d e c e m b a r 1942,
322-324.
1081 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 328, izveštaj v o j n o g lekara, kapetana Karla Alberta Langa o logoru na Rabu,
14-19. novembar 1942, 281-282.
1082 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 337, izveštaj v o j n o g lekara, pukovnika Perpetija o sanitarnim uslovima na
Rabu, 30. novembar 1942, 291-294.
 Internirani svih društvenih kategorija i svih doba života, uključujući i one preko 80 go-
dina starosti, stizali su u logor, u najvećoj meri u strašnom fizičkom stanju. Prilikom zaroblja-
vanja oni su videli kako su im kuće gorele, zapravo, njima je rečeno da će one biti spaljene. S
obzirom na njihov iznenadni odlazak, često nisu bili u stanju da ponesu sa sobom neophodne
stvari i odeću. Prevoz kamionima bio je veoma dug i uvek se obavljao u surovim uslovima,
kao što su napadi ustanika na kolone kamiona, pa zatim duga plovidba po moru, da bi posle
svega nastavili život pod šatorima tokom leta. Sve to stvaralo je velike životne teškoće. Inter-
nirci nisu imali dovoljno hrane već su dobijali sledovanja u kojima nije bila ni polovina od
neophodnih kalorija. Stoga je postalo jasno da će sa dolaskom hladnog vremena, u takvim
fizičkim uslovima, mnogi internirci teško biti u stanju da prežive; u stvari, mnogi su odmah
podlegli neumitnom.1083

Logor koji se nalazio na ostrvu Rabu bio je izuzetno zloglasan. Tamošnji skoro nehu-
mani uslovi, pisao je jedan italijanski posmatrač, dovodili su do smrti i ozbiljnih bolesti.1084
To je pisalo i u jednom italijanskom izveštaju za unutrašnju upotrebu. Dnevna količina
kalorija za „uhapšenike" iznosila 877, za „zaštićene" koji nisu radili 1.030; za „zašitićene"
koji su radili 1.541. Ove količine, priznavalo se u izveštaju, bile su daleko od dovoljnog za
prosečnu potrebu: 1.800 kalorija za one koji su bili u „apsolutnom odmoru", 2.100 za rad-
nike na lakim poslovima i 2.400 za one koji su radili puno radno vreme.1085 Da li je „proita-
lijanski" naklonjen Slovenac mogao naći mir u italijanskoj „zaštitnoj" internaciji? Porodice
i prijatelji onih koji nisu bili oslobođeni bili su nezadovoljni zbog nečovečnog postupanja
i diskriminacije.

Prema nalazima Međunarodnog Crvenog krsta, Italijani su uprkos ograničenim finan-

sijskim sredstvima i prostoru uspeli da uhapse i interniraju skoro 100.000 slovenskih sta-
novnika.1086 Zato što je hiljade jugoslovenskih građana poslao u smrt u koncentracionim
logorima u kojima nije bilo dovoljno vode, hrane i lekova, Roata je potpuno zaslužio naziv
„crne beštije".1087 Slovenci i Hrvati sačinjavali su ogromnu većinu u koncentracionim logo-
rima kojima je upravljala vojska. Po mišljenju Kapogreka, sa njima se postupalo mnogo
gore nego sa drugim stranim internircima koje je držala Italija, a njihova sudbina nije se po-
pravila ni posle pada fašizma. Takvo mišljenje nisu dovodili u pitanje savremeni italijanski
vojni izveštaji.1088 Ako su ratni zločini postojali u Jugoslaviji, oni su se mogli najogoljenije
videti u italijanskoj politici internacije.

General Roata je imao krajnje široku definiciju onoga što je značilo neprijatelja
među Slovenima, a njegovo postupanje sa svim vrstama osumnjičenih bilo je izuzetno
svirepo, da se ne govori o sudbini onih koji su bili uhvaćeni kao partizani, za koje je on
jednostavno naredio da budu streljani. Roata je napisao okrutan priručnik kako da se
postupa prema interniranima. lako Roata nije bio opterećen humanim vrednostima,
ulagao je napore, mada retko, da mere protiv ustanika drži pod kontrolom. Na primer,

1083 NAW, T-821, 398, 34-50, izveštaj o koncentracionom logoru na Rabu, 11. decembar 1942.
1084 Ferenc, Rab-Arbe-Arbissima, D. 371, De Filipo komandi karabinjera XI armijskog korpusa, 3. januar 1943,
335-336.
1085 NAW, T-821, 398, 3-21, Đuzepe Đanini Drugoj armiji, 3. decmbar 1942.
1086 Carlo Spartico Capogreco, I Campi del duce: L'internamento civile nell'Italia fascista (1940-1943) (2004), 77-78.
Najnovija jugoslovenska studija navodi sledeće brojke: pod italijanskom okupacijom internirano je u više
navrata 149.639 osoba, dok je 92.902 bilo uhapšeno. Dragan S. Nenezić, Jugoslovenske oblasti pod Italijom
1941-1943 (1999), 159.
1087 Roy Carroll, Manchester Guardian Weekly, 11. juli 2001.
1088 Capogreco, Renicci, 31.
postojala je konsultativna komisija o ratnim pravima kojoj je on povremeno upućivao
svoje naredbe na proveru.1089
Roata je nastojao da uspostavi načelo da italijanske trupe posle uklanjanja svih civila
nesposobnih ili nespremnih da učestvuju u ozbiljnim gerilskim okršajima spaljuju samo se-
la poznata kao partizanska skrovišta. Kako bi umanjio preterani žar nekih od svojih koman-
danata koji su memorandum 3C shvatali kao dozvolu za razaranje, Roata ih je upozorio da
izbegavaju „nepromišljeno i nekorisno" uništavanje kuća. Naglasio je da treba da prave
razliku između naselja zaraženih gerilom i onih koje je narod napustio tražeći spas od
prinudne partizanske rekvizicije hrane i drugih dobara. „Budite milosrdni u preseljavanju
ljudi koji nisu imali vezu sa ustankom. Vodite računa," opomenuo je svoje komandante,
„0 tome da su partizani često prisiljavali lokalno stanovništvo da im protiv svoje volje pruži
utočište i hranu, a često im je takođe rečeno da napuste svoje domove".1090 „Vršeći zločine
trupe će samo pružiti neprijatelju priliku da ih prikaže kao samovoljne uništitelje".1091
Drugom prilikom, Roata je obavestio svoje komandante da su neodgovorne odma-
zde bile kontraproduktivne. „Izbegavajte razaranje crkava, škola i bolnica", savetovao je.
Trupe koje budu uhvaćene u pljačkanju kuća biće podvrgnute „drakonskim kaznama".
Ponavljam da odmazde opšte prirode preduzete nepromišljeno, izazivaju reakcije su-
protne njihovom cilju. Takve nepromišljene odmazde će na kraju gurnuti stanovnike između
„nakovnja" ustanika i italijanskog „čekića". To navodi stanovništvo da se pridruži pobunjenici-
ma, što je u suprotnosti sa našim prvobitnim namerama.1092

Sredinom 1942, Roata je objavio mere pomilovanja, poznate i kao „salva la vita", za
one partizane koji bi prihvatili italijanske ponude da se predaju izvan ratnih zona ili koji bi
se vratili kućama, čak iako su takva lica predstavljala osumnjičene ustaničke vođe ili bila
direktno odgovorna za „masakre, pljačku i nasilje".1093 Italijanski komandant je odustao
od nastojanja da pravi razliku između partizana koji su sprovodili „kriminalna dela" kao
komunistički fanatici ili onih koji su to činili iz straha da će ih njihovi komandiri kazniti.
Takvo pomilovanje takođe je obuhvatalo i članove porodice koji su se nalazili u pritvoru
zbog odmazde. Ljudi koji su nasumično bili internirani mogli su biti oslobođeni odlukom
lokalnog komandanta.1094
Roata je, istina, bio u nevoljama zbog nedostatka sredstava da preduzme uobičajenu
zaštitu nevinih civila. On nije imao administrativni aparat koji bi mogao da ukloni efika-
sno i na human način civilno stanovništvo iz zona ratnih operacija. On takođe nije imao
sposobne prevodioce koji bi ispitivali taoce i osumnjičene sa ciljem da se pažljivije utvrdi
njihova odgovornost ili nevinost. Ali, bez obzira na ove olakšavajuće okolnosti, Roata se

1089 NAW,T-821,498,977, Roata Gracioliju, april 1942. Reference o ovoj komisiji, koja se nalazila pri Kancelariji
za civilne poslove, u dokumentima koji su konsultovani u ovoj knjizi v e o m a su retke. O v o m prilikom, od
komisije se tražilo da razmotri predloge da se interniraju porodice pobunjeničkih vođa, da se smanje karte
za snabdevanje takvih familija i da im se zabrani izdavanje propusnica.
1090 NAW, T-821, 410, 1040-1047, Roata komandantima na terenu, i Appendix „A" i A p p e n d i x „ B " c i r k u l a r u 3C,
7. april 1942.
1091 NAW, T-821, 410, 1040-1047, Roata komandantima na terenu i Appendix „A" i Appendix „B"cirkularu 3C,
7. april 1942.
1092 NAW,T-821,62,353-365, Roata komandantima na terenu, 8. juni 1942.
1093 NAW,T-821,498,965-966, Roata komandantima na terenu, 13.avgust 1942,961-962, Roata komandantima
na terenu, 10. septembar 1942.
1094 NAW,T-821,498,965-966, Roata komandantima na terenu, 13. avgust 1942,961 -962, Roata komandantima
na terenu, 10. septembar 1942.
pridržavao načela da je civil morao da dokaže svoju nevinost, a ne da vojska utvrđuje
njegovu krivicu. Po njegovom mišljenju, armija je imala pravo zaraćene strane da uništava
imovinu i ubija ljude koji su ometali operacije. Ukoliko bi bio prisiljen da izabere između
pružanja zaštite civilima ili obavljanja vojničke dužnosti, kako je bilo koji komandant tre-
balo da postupi? Da bi porazio ustanak koji je imao podršku naroda, Roata je znao da su
gerilci morali da budu izolovani od podrške domaćeg stanovništva. Jedino je oštra politi-
ka protiv pobune mogla da postigne taj cilj.

Ali, Roata je prekoračio granice dajući naredbe da se ubija i pali u Jugoslaviji, što je
podsećalo na fašističkog afričkog „kolonizatora" ili bilo kog drugog staromodnog italijan-
skog imperijalističkog ratnog komandanta širom Sredozemlja koji je masakrirao domoro-
ce i pljačkao njihove zemlje. Roatine naredbe nisu bile dobro odmereni odgovori na sva-
kako opasne pretnje italijanskoj okupaciji. Bez obzira na njegova upozorenja da uzdržano
deluju, on je davao svojim komandantima široka ovlašćenja da sprovode rastrellamenti na
način koji su smatrali pogodnim, sa ciljem da iskorene makar i najmanji znak otpora.1095
Zaključak da su Roatine mere protiv ustanka, onako kako su bile uobličene u pamfletu 3C
i njegovim dopunama, jednake objavi rata protiv naroda u Jugoslaviji - posebno Slovena-
ca - nije bio daleko od istine.
Ipak, ne sme se zaboraviti da je, uprkos Musolinijevim naredbama o neintervenisa-
nju, Roatina Druga armija često delovala u cilju ublažavanja surovog nasilja ustaša. Prokla-
macija generala Ambrozija od 7. septembra 1941, bila je kamen-temeljac. Pravoslavni žite-
lji Dubrovnika - jedan od mnogih primera - osetili su veliko olakšanje kad su italijanske
vlasti preuzele kontrolu nad civilnom upravom u gradu. Nijedna pravoslavna zajednica
nije uživala takvu zaštitu bilo pod hrvatskom ili pod nemačkom vlašću, za vreme traja-
nja rata.1096 Roata, takođe, nije zanemario četničko nasilje. On je 20. oktobra 1942, uputio
veoma oštro upozorenje sledeće sadržine: „Ja zahtevam da komandant Trifunović bude
upozoren da ćemo mi, ukoliko četničko nasilje protiv hrvatskog i muslimanskog stanovniš-
tva ne bude odmah zaustavljeno, prekinuti snabdevanje hranom i isplate dnevnica onim
jedinicama čiji su članovi bili počinioci tog nasilja. Ukoliko ovakva kriminalna situacija bu-
de nastavljena, biće preduzete još oštrije mere."1097 Čovek koji je bio zadužen da sprovodi
italijansku politiku protiv ustanika bio je istovremeno i mirotvorac, ali ne iz nekih moralnih
skrupula ili velike želje da obezbedi Slovenima i Jevrejima bolji život. Umesto toga, on je
imao oportunistički cilj da zaustavi nasilje koje je sprečavalo nametanje italijanskog „mi-
ra". Bez obzira na razloge, Roata i njegovi komandanti zaštitili su 33.464 civila,1098 što je
verovatno skromna procena.

Roata je imao još mnogo toga da uradi osim što je rukovodio borbom protiv ustani-
ka, uključujući i rizične pregovore na visokom nivou sa nemačkim generalima, ustaškim
predstavnicima, četničkim saveznicima i svojim fašističkim nadređenima u Rimu. Brinuo
je, takođe, o vojnoj strategiji i zadatku da održava svoje trupe u borbenom raspoloženju.

1095 Krajem juna italijanske trupe u Crnoj Gori streljale su 180 interniranih „komunista" kao odmazdu za par-
tizansko likvidiranje ratnih zarobljenika, devet oficira i „nekoliko vojnika". NAW, T-821, 133, 1485, general
Roncalja Vrhovnoj komandi, 25. juni 1943.
1096 Gerhard Schreiber, „ D u e popoli, una vittoria? Gli italiani nei Balcani nel guidizio dell'alleato germanico",
u L'Italia in guerra 1940-1943, ed., P. P. Poggio and Micheletti (1992), 111.
1097 N a v e d e n o u J. Cohen, Serbia's secret war (1996), 99, koji ovaj podatak nalazi u zbirci Zbornik, v. 14, bk. 1,
D. 180,672.
1098 J o h n Cornwell, Hitler's Pope. The Secret History of Pius XII (1999), 254.
Ali, upućujući svoje neprijatelje i saveznike jedne protiv drugih, Roata je izvukao jedino
sumnjive vojne koristi; što je bilo još gore, time što je pocepao jedinstvo Osovine, on je
učinio da su sve oružane grupe u Jugoslaviji počele da sumnjaju u Drugu armiju.
Ironično govoreći, da je Roata izbegavao političke sporove skrupulozno sprovodeći
naredbe iz Rima (čime bi pokazao da je bio čvrst i pouzdan saveznik Nemaca i Hrvata),
njegova vojnička sreća bi, barem privremeno, pre bila u usponu nego u padu. Ali, u tom
slučaju, on bi morao da se sagne pred nadmenim Nemcima i da se jeftino prodaje hrvat-
skom savezniku čiji je suverenitet morao da poštuje. Da je Roata podržavao sramni ustaški
režim, on bi postao njihov saučesnik u zastrašujućem masakru civila. Umesto toga, zbog
njegove „buntovnosti", ugroženi Srbi i Jevreji smatrali su ga svojim zaštitnikom. Koji bi
drugi general imao smelosti da se lično pojavi pred okupljenim i zastrašenim Jevrejima
27. novembra 1942, u koncentracionom logoru u Kraljevici i da ih uverava da nisu imali raz-
loga za strah? Može li se zamisliti bilo koji nemački komandant koji bi postupio na sličan
način? Dok bi Međunarodni tribunal nesumnjivo osudio Roatu za odgovornost za ratne
zločine, jevrejski ili srpski sud bi najverovatnije odbacio optužbe iznete protiv njega.
Iz jugoslovenske katastrofe, Roata se pojavljuje sa izuzetno pomešanom reputacijom
- kao progonitelj i kao spasilac.

Neposredno nakon završetka rata, Titova vlada sastavila je spisak italijanskih vojnika
i oficira čije je izručenje tražila kako bi ih izvela pred sud za ratne zločine. Taj spisak bio je
upućen Komisiji za ratne zločine UN. Zarobljena italijanska dokumenta i usmena svedoče-
nja bila su priložena spisku. Žrtve su ispričale strašne priče o ubistvima, silovanjima i pljač-
kama. Tito je, takođe, podigao optužnice protiv osumnjičenih koji su pali u partizanske
ruke posle italijanske kapitulacije. Uz veliku ceremoniju bile su izrečene oštre presude,
u komunističkom stilu. Ali, u UN i u Zapadnom svetu, preovladali su ćutanje i uzdržanost.
Sa početkom Hladnog rata, zajednički front protiv komunizma zahtevao je snažnu itali-
jansku vladu kao saveznika, a ne vladu oslabljenu suđenjima bivšim fašističkim vođama,
„saradnicima" i oficirima koji su se okupili iza nove konzervativne demokratske vlasti.
Na taj način Rim je izbegao suđenja koja je tražio Tito.

Bravo Italiano - cattivo Tedesco?

(Dobar Italijan - zli Nemac?)

U borbi protiv ustanka, Druga armija je stekla nimalo laskavu predstavu o narodima
Balkana. Decenijama su nacionalisti i fašisti u Veneciji Đuliji stvarali obilatu literaturu u ko-
joj su predstavljali svoje susede kao mračne i neiskrene, a njihovo ponašanje opisivali kao
sinonim za bezakonje i nemoralnost. Oni su, navodno, živeli u siromašnim grubo sklepa-
nim kolibama ili šćućureni u pećinama iskopanim u golim planinama. Jedva dotaknuti hriš-
ćanskim vrednostima, nastavljalo se u ovoj litaniji, balkanski narodi su izašli iz maglovitog
feudalizma, da bi odmah potom bili zahvaćeni fanatičnim, ateističkim komunizmom. Pro-
žeta ovakvom mračnom predstavom, vojska je učila regruta da je on bio deo smrtonosne
ideološke borbe između Rima i Moskve, koja je opravdavala „rat bez milosti" u odbrani
otadžbine. Partizan je predstavljao nemoralnu kreaturu koja nije zasluživala zaštitu koju
su pružali zakon i civilizacija.
Koliko su ovakve predstave u stvarnosti uticale na oficire i vojnike Druge armije?
U poređenju sa stalnim zastrašivanjem koje su nacisti nametnuli vojnicima Vermahta,
italijanska vojna propaganda bila je sporadična i nije imala potpuno definisanu ideologiju,
poput one koja je uobličila nacistički Weltanschauung. Isto tako, nije postojala ni snažna i
dobro organizovana birokratija koja bi nametnula disciplinu i poslušnost. Običan italijan-
ski vojnik, stoga, nije bio „politički" ratnik po modelu Vermahta. Međutim, nehumane ide-
je koje su išle do dna vojne hijerarhije, nesumnjivo su oslabile volju tipičnog italijanskog
vojnika da se suprotstavi sprovođenju represalija i masakru zarobljenika.
Oholost u velikoj meri objašnjava italijanske vojne motive i svirepost. Generali su ši-
bali svakog koje odbijao da iskaže poštovanje i poslušnost koja pripada osvajačkom Ce-
zaru. Po njima, to je bio glavni greh partizana. Ono što je pojačavalo uvredu bio je strah
jugoslovenskih naroda od Nemaca, nemilosrdnijeg i snažnijeg saveznika unutar Osovine.
Pojačavajući svoju surovost, italijanska vojska je očekivala da joj stanovništvo pokaže jed-
nako uvažavanje. Pošto nisu raspolagali tehnološkim sredstvima i vrhunskom opremom
Vermahta, niti su kao Nemci bili uvereni u pobedu, italijanski vojni krugovi bili su razočar-
ni i nemoćni. Nasilno gušenje i odmazde nisu bili podstaknuti, kao što je to bio slučaj kod
Nemaca, hladnokrvnim trijumfom nad zastrašenim neprijateljem čija je nemoć izazivala
prezir, već nesposobnošću da se kontroliše pobuna. Dok su nemački oficiri hranjeni naci-
stičkom ideologijom koja je naglašavala njihovu nepobedivu nadmoć, jedva dovodili u
pitanje naredbe da streljaju i ubijaju bez razloga (a čak su nekada i uživali u tom iskustvu),
napori Italijana da nateraju stanovništvo na poslušnost, proisticali su više iz naglašenog
osećanja dužnosti, slabosti i povređenog dostojanstva nego iz fašističke ideologije. Druga
armija je štitila Jevreje i Srbe, jer su oni tražili zaštitu od italijanskog osvajača i bili su mu
zahvalni za njegovu humanost. Vojska je sarađivala sa četnicima zbog velike nužnosti, ali
kada je partizanski neprijatelj odbacio njihovu vlast, ismejao italijanski ugled i odbio da
odstupi na bojištu, Druga armija je protiv njih uzvratila surovim represalijama.

Strah je, takođe, uobličavao italijanske vojne poteze, jer je sabotaža dočekivala trupe
na svakoj krivini, a ustanici obučeni u civilna odela pojavljivali su se i pucali na njih iza sva-
ke čuke i grma. Italijani su mogli da stradaju dok su bili u patroli, dok su čuvali železničku
prugu ili išli po seoskom drumu. Oni su često odgovarali nasumce rafalima i artiljerijskom
paljbom koja je pogađala žene i decu. Odmazda je neretko bila i pojedinačna, kao besmi-
sleni odgovor zbog drugova koji su stradali od mina ili bili pogođeni metkom. Tamo gde
je smrt postala svakodnevna stvar, život gubi vrednost, a humana shvatanja se ne mogu
pomiriti sa vojnom nužnošću - što je sve u skladu sa gerilskim ratom koji predstavlja vrhu-
nac nasilja i klanja.
Ideologija je bila manje važna u italijanskom vođenju borbe protiv ustanika, nego što
je to bio slučaj sa nemačkim nasiljem. Motivisani sistematskom indoktrinacijom rasne mr-
žnje, tevtonski gospodari smrti počinili su masovna ubistva neprijatelja kog nisu smatrali
ništa boljim od crva, što zaista nije imalo nikakve veze sa prilikama na ratištu. Lebensraum,
antikomunizam i mržnja prema Jevrejima podsticali su nemačko osvajanje koje je predvi-
đalo pripajanje teritorije, ali ne i pokorenih naroda, koji su bili programirani da nestanu u
rasnoj rekonstrukciji Evrope.
Sa izuzetkom nekolicine fašističkih radikala, među Italijanima nije bilo razgovora o
Herrenvolk. Nacrt za okupaciju Jugoslavije nije postojao pre 6. aprila 1941, a nikakav detalj-
ni plan da se iskorene slovenski narodi nije bio uobličen. Musolini je nameravao da stvara
italijanske protektorate i satelite u kojima bi stanovništvo i narodi bili nemilosrdno izrab-
ljivani, ali ne i proterani ili likvidirani kako bi napravili mesto za italijansku „gospodarsku
 rasu". Planovi koji su se ticali premeštanja stanovništva, velikih preseljavanja i proterivanja
bili su smišljeni sa ciljem da uguše nezadovoljstvo i pobunu. „Podsticajna filozofija" kojom
se opravdavalo postojanje italijanskih logora za internaciju, nije uključivala iskorišćavanje
rada ili radnika do smrti. U stvari, prinudna lenjost bila je uobičajen prigovor svih interni-
ranih. Cilj svega bio je pre da se iz njihovih mesta sklone ljudi koji su se smatrali opasnim
i nepoželjnim, posebno u osetljivim zonama vojnih operacija koje su često bile preširoko
omeđene. Italijanski logori za Jugoslovene bili su u celini gori nego oni u kojima su bo-
ravili rođeni Italijani. Oni su bili užasna zatvorska mesta gde su Sloveni masovno umirali
zbog zanemarenosti, lošeg postupanja i slabe ishrane, ali gasne komore nisu nikad bile
izgrađene kako bi se sprovelo u delo neko italijansko „konačno rešenje". Više zatvorenih
je preživelo nego što ih je umrlo. Albanci, Grci i Jugosloveni, od kojih je većina izbegla hap-
šenje, bili su poniženi i svedeni na poslušnost i prinudni rad, ali nisu bili predmet etničkog
čišćenja.

Koncept „rasizma" definisanog po krvi, koji predstavlja srž nacističkog učenja, nije
nikad važio za italijanske okupatore u Jugoslaviji; u protivnom oni nikad ne bi pružili ruku
pomoći Jevrejima i Srbima. Dok je nacistička rasna ideologija nudila biološku osnovu za
antislovenstvo, italijanski propagandisti su se mahom uzdržavali da govore o Slovenima
kao rasno nižoj vrsti. Pre bi se moglo reći da su oni opisivali italijansku „rasu" u duhovnom
smislu - „una razza dell'anima e dello spirito" (rasa duše i duha), „Romanità" (romanstvo)
ili „latinska civilizacija", što je govorilo o „zajedničkoj duši" i iskrivljenom smislu kulture
nadmoći. Na severoistoku Italije u međuratnom periodu, fašistička vlada je primenjivala
politiku asimilacije u cilju italijanizacije slovenskog življa. Ovaj oblik hipernacionalizma
predstavljao je duhovni izraz nostra stirpe (naše vrste).
Sastavljen od jedne šačice intelektualaca koji su se oslanjali na krajnje selektivne na-
učne, kulturne, duhovne i ideološke tradicije zemlje, koncept „rase" dobio je biološke okvi-
re tokom fašističkih „civilizacijskih misija" u Africi: Libija, Somalija i Etiopija. Umesto da im
je pružena prilika da se asimiluju kao slovenski narodi, Afrikanci, uz nekoliko izuzetaka,
bili su podvrgnuti aparthejdu i diskriminaciji zasnovanoj na boji kože. Kada su fašistički
i nacistički režimi stvorili Osovinu, neki italijanski kvazifilozofi koji su insistirali na italijan-
stvu (italianità) počeli su da ističu biološki rasizam - „zakon krvi" - dok su oni tradicional-
niji i dalje predlagali duhovni rasizam - romano-italica.10" „Severnjaci" su se sukobljavali
sa „mediterancima" u tome čije će mišljenje biti priznato kao osnovno učenje službene
italijanske rasne doktrine. Tokom ratnih godina, Musolini se uzdržavao da da prednost
jednoj ili drugoj strani, ali im je dopustio da vode bitku u knjigama i člancima.1100 Što se
tiče fašističkih okupatora Jugoslavije, tvrdokorne ideje o „biološkom rasizmu" nisu bile
duboko usađene. A što se tiče italijanskih vojnih krugova u celini, darvinovske ideje tipa
„širi se ili umri" ili „zakon opstanka", imale su više smisla nego filozofske rasprave o suštini
italijanske „rase".

Kao fašisti - „idealisti", Bastianini i Gracioli bili su predstavnici nasilne asimilacije slo-
venskog življa koji su odlučili da pretvore u lojalne Italijane. Njihova vera u kulturnu nad-
moć italijanske civiltà bila je zasnovana više na šovinizmu nego na biološkom rasizmu.
Kada su se pokoreni narodi pobunili protiv italijanizacije tako što su se prihvatili oružja,

1099 Roberto Majoki je nedavno napisao značajnu knjigu o italijanskom rasizmu: Maiocchi, Scienza italiana e
razzismo fascista (1999).
1100 Aaron Gilette, Racial Theories in Fascist Italy (2002), 130-180.
odgovor Druge armije bio je jednostavan: otvoreno nasilje. S obzirom na sve svoje strašne
vidove, borba protiv ustanika bila je tek improvizovani odgovor zapanjujućem ustanku ko-
ji je sve teže bilo ugušiti. Što se teže rat mogao dobiti to je surovija bila odmazda.

Kako izgleda Nemačka slika zločina u Jugoslaviji u poređenju sa italijanskom? Nakon

strašnih represalija koje su se desile u oktobru 1941 u Kraljevu i Kragujevcu, nasilje u Srbiji
se postepeno stišavalo. Tito je napustio zemlju, a Nemci koji su postavili prilično pouzda-
nu marionetsku vladu u Beogradu, mogli su da povuku trupe iz Srbije kako bi zadovoljili
potrebe na Istočnom frontu. Kad su se partizani naredne godine premestili u Bosnu, Ver-
maht se suočio sa nedostatkom trupa. Tek početkom januara 1943, kada su pristigla poja-
čanja, Nemci su mogli da preduzmu zamašne operacije čišćenja.

Mnogi nemački generali počeli su da sumnjaju u mudrost neograničenog hapše-

nja talaca i masovnog klanja. Zapanjen saznanjem da je general Berne nameravao da
dovede 650 talaca iz Sarajeva kako bi bili javno streljani sa ciljem da se zaustave dalji
napadi na nemačke trupe, Glez je zahtevao od Vrhovne komande Vermahta (OKW) da
bude oprezna u vršenju odmazdi.1101 Kada mu je krajem 1941, nemački saveznik Milan
Nedić savetovao da treba ublažiti pritisak na stanovništvo, general Berne je shvatio da
su samovoljna hapšenja i streljanja Srba pretvarala u ustanike i one koji nisu učestvova-
li u pobuni, posebno one koji nisu bežali pred nemačkom kaznenom ekspedicijom. U
svojoj nevinosti, takvi ljudi su očekivali da ih niko neće dirati, a kamoli da će ih voditi na
streljanje. Pokazujući sličnu zabrinutost, general List je naredio da Srbi koji se zateknu
u operacionim zonama budu internirani i ispitivani, za razliku od onih koji budu uhva-
ćeni u borbama i koji treba da budu streljani. Po prvi put, Nemci su službeno uobličili
novu kategoriju „nevinog" Srbina, koji, za razliku od pobunjenika i „osumnjičenog" nije
trebalo da bude odmah izveden na streljanje. Žrtve odmazde bile su potom definisane
kao ljudi koji su se zatekli u blizini gerilskih napada ili sela koja su bila značajna mesta
u pobuni, kao osumnjičeni posle policijskog ispitivanja i ,,u principu, svi odrasli muški
Jevreji i Romi"}102

Nemački generali su posle mnogo oklevanja postali svesni da su nasumično strelja-

nje i preterane kaznene mere portiv Srba mogli biti štetni po očuvanje mira i suprotni in-
teresima okupacionih snaga. Reč „preterano" bila je predmet različitih tumačenja. U delu
Hrvatske okupirane od strane Nemaca, planiran je manji postotak ubijanja; u dogovoru sa
vlastima NDH, desettalaca biće ubijeno za svakog nemačkog vojnika. Ali, nemački koman-
danti, zbunjeni opštim haosom, često su izdavali protivrečne naredbe (tome su doprinele
stalne promene komandanata i međusobno isprepletena nadležnost). Na primer, u martu
1942, general Bader izdao je naredbu da se zatvore uhvaćeni partizani i dezerteri, ali je
ovu naredbu opozvao narednog dana, što je značilo: svi će biti pobijeni. Nekoliko nedelja
kasnije, on je napravio „kompromis" tako što je dozvolio da se poštede životi partizanskih
dezertera koji su predali svoje oružje. Dvadeset devetog maja 1942, upućene su naredbe
da se pale samo ona sela čiji su žitelji bili povezani sa pobunom.

Ipak, Nemci su ostvarili izuzetne rezultate: između 1. septembra 1941. i 12. februara
1942, bilo je ubijeno 20.149 talaca. U julu, kako bi „isušili zaražene krajeve", Nemci su razma-
trali masovno odvođenje naroda u koncentracione logore, ali se od ideje odustalo zbog

1101 Steinberg, All or Nothing, 35.

1102 Browning,„The W e r m a c h t Revisited in Serbia", 38.
nedostatka prostora i trupa koje bi nadgledale pokret stanovništva takvih razmera.1103
Možda ovaj hronični nedostatak trupa pomaže da se objasni zašto su nemačke odmazde
postepeno počele da popuštaju. Zahvaljujući Hitlerovoj naklonosti prema Paveliću, Ver-
maht je bio prinuđen da sa svoje strane demarkacione linije, sa hrvatskim stanovništvom
koje nije bilo naklonjeno partizanima, postupa sa izvesnim stepenom uzdržanosti. (Duče-
ove veze sa Poglavnikom nisu toliko smetale italijanskim komandantima). Međutim, ništa
nije moglo da spreči generala Lera da u septembru izda naredbu kojom se osuđivao na
smrt svako ko se ikad našao na ustaničkoj strani; sledećeg meseca ovu naredbu je sledila
nova kojom se predviđala smrtna presuda sa ciljem da se „očiste do poslednjeg čoveka"
sve neprijateljske grupe.1104 Pa, ipak, u više navrata, Nemci su, kao i Italijani, pregovarali o
razmeni zarobljenika sa partizanima.

Može se postaviti pitanje da li je general Roata proučio nemačku praksu u Srbiji pre
nego što je napisao makar i jednu reč u svom 3C pamfletu. Nema sumnje da su surove
kaznene mere koje je on uobličio imale značajnu sličnost sa naredbama koje su nemački
generali izdavali u Srbiji. Ali i oni su, kao i njihovi italijanski saveznici, s vremena na vreme,
savetovali opreznost. Ovakva nastojanja generala Osovine da stave mere za ugušenje po-
bune pod neku vrstu kontrole, nisu smišljena iz humanističkih razloga, već zato što su
drakonske odmazde gurale nevini svet na stranu otpora. Nemačka proporcija za streljanje
talaca bila je, uopšte, mnogo viša od italijanske. Na primer, Bastianini je pisao da će dva
ili tri taoca biti streljana za svakog ubijenog Italijana. Ali, ima primera da su to daleko pre-
vazilazili neki neposlušni italijanski komandanti, fašistički skvadristi ili patrole karabinjera
upućene u kaznene ekspedicije, streljajući nasumce po unutrašnjosti zemlje. Na primer,
Pircio Biroli je govorio o odnosu 50 prema 1. U pogledu vršenja ovakvih naredaba, u od-
sustvu pouzdanih podataka, proizlazi da su nemačke naredbe za odmazdu bile sistema-
tičnije, obaveznije i odlučnije sprovođene od italijanskih.1'05 Sa sigurnošću se može reći
da su nemački komandanti imali malu slobodu odlučivanja, jer je uvek postojao Hitler
koji je očekivao „primerno" kažnjavanje. Generali Vermahta nisu se usuđivali da dovode
u pitanje Hitlerovu volju ili da budu osumnjičeni da je nisu sprovodili. S druge strane, ita-
lijanski komandanti su zaobilazili Musolinija kad god im je to odgovaralo, na primer, kad
su otvoreno podržavali četnike protiv NDH. Njihovi nemački partneri su takođe pregova-
rali sa četnicima, ali su se poslušno povlačili kada su im stizale naredbe iz Berlina (važni
dogovori između Nemaca i četnika bili su sklopljeni tek kada je Italija napustila rat i kada
su se saveznici iskrcali na Siciliji umesto na Balkan, štoje promenilo stratešku situaciju u
Jugoslaviji). NDH je predstavljala posebno pitanje. Italijanski i nemački generali prezirali
su ustaški režim i težili su da ga uklone s vlasti, ali nisu ništa mogli da učine, jer je Pavelić
uživao snažnu podršku kako Rima tako i Berlina. Ali, dok su Nemci posmatrali kako us-
taše masakriraju njihove neprijatelje, Italijani su povremeno pucali na Pavelićeve ljude
dok su vršili nasilje. Osokoljen posle svoje posete Hitleru, 23. septembra 1942, Poglavnik
je bio još manje voljan da smanji zločine kad su to od njega tražili i nemački i italijanski
komandanti u Zagrebu.

1103 Za raspravu o nemačkoj represiji oslonio sam se na Šmiderovu knjigu, Partisanen krieg in Jugoslawien, a
posebno na njegov informativni članak, „Auf U m w e g e n zum Vernichtungskrieg? Der Partisanenkrieg in
Jugoslawien, 1941-1944", u Die Wermacht: Mythos und Realität, eds. Müller and Volkman (1999), 901-922.
1104 Steinberg, All or Nothing, 35.
1105 O v o je zaključak koji potvrđuju i Koloti, Ferenc i Sala. Za navode i dalju diskusiju, videti Colloti, L'Europea
nazista, 282.
 Mada su Nemci prevazišli Italijane u svojoj brutalnosti i varvarstvu u Jugoslaviji, raz-
lika među njima nije bila velika, osim u jednoj značajnoj oblasti. Dok su Italijani na kra-
ju prihvatili najveći broj Jevreja koji su tražili njihovu zaštitu, Nemci su obavezno streljali
ili upućivali u logore smrti svakog muškog Jevrejina koga su uhvatili; samo u Srbiji njih
17.000."06

U posleratnom razdoblju italijanski mediji napravili su jasnu razliku između Italije i

Nemačke u pogledu njihove politike u okupiranim zemljama. Tako je nastala predstava
o cattivo tedesco, zlom, fanatičnom ratniku sposobnom da počini svaki zločin, što je bi-
lo suprotno takozvanom bravo italiano, dobrom italijanskom momku. Rđavo opremlje-
ni, gurnuti u surov rat protiv svoje volje, italijanski vojnici su, navodno, pružali pomoć
gladnima i bednima u pokorenim zemljama i tako spašavali živote mnogih nevinih i
ugroženih ljudi. Kao što se videlo, ovo poređenje ne može da opstane, jer je ponašanje
regio esercito (kraljevske vojske) prema okupiranom narodu u Jugoslaviji ponekad bilo
jednako surovo kao i ponašanje Vermahta."07 U nastojanju da očiste partizane sa pro-
stora pod italijanskom kontrolom, italijanski generali, sprovodeći mere protiv ustanka
u skladu sa odredbama Roatinog pamfleta 3C, vodili su rat protiv jugoslovenskih naro-
da, a posebno Slovenaca. To je bila ironija: primenom surovih mera i namerno zanema-
rujući specifičnosti jugoslovenskog političkog života, italijanski komandanti su gurali
katoličku „ćutljivu većinu" i neopredeljene na protivničku stranu. Suočeni sa širenjem
pobune, oni su neprekidno vršili internacije, čišćenja i uzimanje talaca. Da internacije
nisu prevazilazile već ionako zastrašujuće visoke brojke, može se pripisati hroničnoj ita-
lijanskoj neefikasnosti i nesposobnosti da izgradi koncentracione logore dovoljno brzo
da prihvati sve one koje je vojska planirala da prikupi - a da ne govorimo da ostvari sve
što je Musolini imao na umu. Jedino u masovnom ubijanju talaca, kao i u istrebljivanju
Jevreja, Druga armija nije bila u stanju da se meri sa mnogo metodičnijim Nemcima.
Mit o „rđavom Nemcu" i „dobrom Italijanu" održavao se decenijama. Tek nedavno se
pokazalo da je on bio lažan.'108

Prema najnovijim istraživanjima, Jugosloveni su izgubili oko 2 miliona ljudi - mr-

tvih, proteranih, iseljenih i deportovanih tokom Drugog svetskog rata. Broj ubijenih
u ratu iznosio je približno polovinu te brojke. Istoričar Zerjavić procenjuje da je na-
stradalo 530.000 Srba.1'09 Praktično je nemoguće utvrditi koliko njih su Italijani ubili
ili osakatili ili broj kuća koje su uništili. Ali je jasno da su u krajevima koji su bili pod
policijskom kontrolom hrvatskog „saveznika", mržnjom ispunjene ustaše daleko pre-
vazišle uzdržanije Italijane i manje brojne Nemce, u pažljivo smišljenom i krvožednom
nasilju. Po mišljenju italijanskih i nemačkih generala, kao i Vojnog suda u Nirnbergu,
hrvatski narod kao celina nije bio odgovoran za ustaške zločine. Umesto toga, smatra-
li su da su zločini počinjeni nad pravoslavnim Srbima bili delo zanemarljive manjine

1106 Walter Manoschek,„'Coming Along to Shoot S o m e J e w s ? ' T h e Destruction of J e w s in Serbia", u War of Exter-
mination: The German Military in World War II, 1941-1944, eds., Heer and N a u m a n n (2000), 39-51.
1107 Videti o ovoj temi zanimljive članke: Filipo Focardi, „L'Italia fascista c o m e potenza occupante nel guidizio
dell'oppinione pubblica italiana: La questione dei criminali di guerra (1943-48)", u L'Italia fascista potenza
ocupante: Lo sacchiere balcanico, ed. Montelli (2002), 157-83, i„'Bravo italiano'e'cattivo tedesco': Riflessioni
sulla genesi di due immagini incrociate", Storia e Memoria (1996), 55-83.
1108 To pokazuje F. Fokardi u svom članku:„'Bravo italiano'e'cattivo tedesco'", 55-83.
1109 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 737-738, navodi dva ugledna istoričara koji procenjuju da je
stvarni gubitak stanovništva tokom rata iznosio između 900.000 i 1,150.000.
hrvatskog stanovništva koje je, uglavnom, tvrdili su (na veliku nelagodnost Rima i Ber-
lina) daleko više naginjalo Mačeku nego Paveliću."' 0
Bez obzira na broj Jugoslovena koje su ubili Italijani ili jezivih zločina Nemaca i ustaša,
njihov zajednički broj u ovom višedimenzionalnom građanskom ratu nije bio ni blizu stra-
vičnog klanja koje su jugoslovenski narodi izvršili među sobom.

Tvrdokorni u Palati Kiđi

Kako je pesak na italijanskom peščanom satu isticao, tako je i raspoloženje u Palati

Kiđi postajalo sve ozbiljnije. Roberto Duči, šef hrvatskog deska, mračno je predviđao da
italijanska vojska neće biti u stanju još dugo da izdrži. Vojnici su bili iscrpljeni i nisu imali
moderne automatske puške, mitraljeze i artiljeriju. Bez upućivanja 40.000-50.000 dodat-
nih trupa, nije bilo nikakvih izgleda da se povrati kontrola nad Drugom zonom ili Crnom
Gorom. „S obzirom na svoju karakterističnu morfologiju, ta zemlja iscrpljuje kao što upijač
upija mastilo", naglasio je Duči.1111 Trupe su bile izmoždene i njihov borbeni duh oslabljen
nedostatkom smene, službom koja je trajala 24 meseca bez odsustva i stalnoj izloženosti
gerilskih napada. Nikakve ofanzive nisu se mogle očekivati bez svežih snaga ili promene
vojnika koji su bili zatvoreni u bezbednosti svojih utvrđenja. Druga armija je bila osuđe-
na da prepusti teritoriju Nemcima koji će, bez čvrste italijanske ruke, razoružati četnike i
preuzeti kontrolu nad važnim jadranskim lukama. Ustaški masakri Srba onemogućili su
skladnu politiku, tako da je italijanska akcija mogla jedino biti mestimična i improvizova-
na, od dana do dana, od zone do zone, tvrdio je Duči. „Moguće je i to se od nas očekuje,
da vodimo 'srpsku' politiku, 'hrvatsku' politiku i 'muslimansku' politiku" tako što će se ita-
lijanska politika uobličavati u skladu sa prilikama u svakoj oblasti i lokalnim okolnostima.
On je izneo sledeći plan:

Moramo sprovoditi vrlo mudre političke akcije, bez ikakvih predrasuda, koje neće doži-
veti krah zbog unutrašnje antipatije ili ranije izgrađenih koncepcija koje ugrožavaju postojeće
mogućnosti. Mudra politika koja suprotstavlja različite etičke i političke grupe jedne protiv
drugih, koje su podstaknute obostranom mržnjom, otvoriće put novim zbivanjima.'"2

Tokom ovog razdoblja izgradnje imperije na Balkanu, osnovna pretpostavka itali-

janskog Ministarstva spoljnih poslova bila je italijanska dominacija nad Jugoslavijom.
Ali, kako će spazio vitale koegzistirati sa nemačkim Drang nach Südosten? Da lije NDH bila
lojalnija Rimu ili Berlinu? General karabinjera Piječe, slao je Ministarstvu spoljnih poslova
izveštaje o Hrvatskoj koji su sadržavali oštro i odvažno prikazivanje stanja stvari. Pisao je
daje bila neoprostiva greška štoje Italija podržavala manjinski Pavelićev režim i ustaške
zločince. Radnici, seljaci i intelektualci, koji su sačinjavali 80 odsto stanovništva i koji nikad
ne bi sarađivali sa ustaškim teroristima, očekivali su Mačekov povratak na vlast. Svi oni ni-
su prihvatali ni Nemce ni Italijane. Po Piječevim rečima, partizani su iskoristili ekonomsku
zbrku, a Italija nije imala nikakve šanse u takmičenju sa Nemcima za uticaj u Zagrebu. Ipak,
kao i Pjetromarki, Piječe je opravdavao Pavelića. Poglavnik je imao dobre namere, bio je

1110 Izgleda da se Italijani, Nemci i Nirnberški sud dosta slažu da su ustaše predstavljale otprilike j e d n u petinu
hrvatskog stanovništva. Razume se, to ne uključuje pretpostavke o simpatizerima koji su se radovali istre-
bljenju Srba, Jevreja i Cigana sa teritorija za koje su tvrdili da su deo „velike Hrvatske".
1111 A S M A E , GABAP, b. 38, Dučijev memorandum, 15. april 1943.
1112 A S M A E , GABAP, b. 38, Dučijev memorandum, 15. april 1943.
odan Italiji, ali je bio onemogućen od strane neprijatelja koji su ga okruživali. Iza Pavelića
su stajali pronemački nastrojeni otac i sin Kvaternik koji su bili spremni da preuzmu vlast
u slučaju da on ne uspe. Zahvaljujući nemačkom i hrvatskom otporu, Italija nije uživala
spazio vitale već spazio mortale. Pošto je hrvatska država predstavljala šlepu ulicu za Italiju,
Piječe je razmišljao šta je bila alternativa: spajanje siromašne Dalmacije i sirovinama boga-
te Bosne i Hercegovine pod nadzorom italijanskog vojnog guvernera."13 Italijanski konzul
u Sarajevu, Marcelo Cukolin, izneo je isti predlog.1114
Za razliku od Bastianinija koji je smatrao Hrvate nepomirljivim neprijateljima, Pjetro-
marki je, u ostvarenju italijanskog balkanskog carstva, izdvojio Srbe „kao istinske neprijate-
lje", jer su oni bacali poglede na Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju i Crnu Goru. Po njegovom
shvatanju, snažna Hrvatska pod italijanskom zaštitom, bila bi dovoljno moćna da zaustavi
širenje velikosrpske ideje.1115
U junu 1943 Palata Kiđi je bila potpuno svesna beznadežnog vojničkog položaja Itali-
je. Mornarica je bila nesposobna da brani jadransku obalu, dok su slabo zaštićene jedinice
armije držale uzan deo obale. U nekim delovima teritorije italijanske trupe su kontrolisale
samo nekoliko kilometara duboko u kopnu, što nije bilo dovoljno da se odbije odlučan
partizanski napad na primorje.
Po Pjetromarkijevom mišljenju, tužno stanje u kome se nalazila Italija bilo je greška
Druge armije koja je vodila krivu politiku i koja je povredila osnovne ciljeve uobličene u
Palati Kiđi:
Vojni krugovi nisu shvatili uputstva Ministarstva spoljnih poslova kada su im povereno
puna civilna i vojna ovlašćenja na okupiranim teritorijama. Trebalo je da oni budu posrednici
među narodima vekovima podeljenim i ispunjenim mržnjom i nedavnim zločinima. Bila je
neophodna nepristrasna politika, umerena i humana. Ali, oni nisu bili za to sposobni. Dopusti-
li su sebi da ih vode lokalne strasti. Poistovetili su pitanje Srba i Jevreja koji su im nudili svoje
žene. Italijanske trupe su više volele luksuz udobnih boravišta, a manje duge marševe, zasede
i bitku. Armija je oslabila zato što je živela udobno u kasarnama. Mi smo danas bez ugleda i
bez snage. Nedostatak obaveštajnih podataka kojim su raspolagali naši komandanti pokazuje
se u sporazumima koje su zaključili sa Nemcima.1116

U optužabama protiv Druge armije, Pjetromarki otkriva nepopustljivo fašističko viđe-

nje stvari:
Istina je da našu politiku u Hrvatskoj i Crnoj Gori ometa vojna komanda. Mi smo zasno-
vali našu politiku u pogledu granica i dogovora o Jadranu na preciznim sporazumima sa us-
taškom vlašću, pa stoga i sa Hrvatima. Komanda Druge armije zauzela je otvoren stav protiv
Hrvata, izvela je nekolicinu njih pred sud, osudila ih na streljanje, nije poštovala vladu u Zagre-
bu i odbacila svaku vojnu saradnju sa ustašama koje je držala izvan naših zona i udružila se
sa najgorim neprijateljima Hrvatske - Srbima - koje je naoružavala i kojima je dopuštala da
slobodno napadaju Hrvate i muslimane. Vojska je počinila zločinačke akte odmazde time što
je bombardovala i palila hrvatska sela. Jednom rečju, ona je ugrozila temelj naše politike save-
zništva, saradnje i garancija sa hrvatskom državom. Stoga, nije nikakvo iznenađenje što nas
Hrvati mrze i što su podsticali najtvrdokorniji iredentizam protiv nas. Takva pogrešna politika

1113 NAW, T-821, 347, 729-46, Piječe za MAE, 774-79, Piječe za MAE, 9. septembar 1942; 248, 440-445, Pječe za
MAE, 18. januar 1943; PP, 2, 3, Piječeov izveštaj, 17. mart 1943.
1114 NAW,T-821,410, 898-909, Zukolinov m e m o r a n d u m , 19.decembar 1941.
1115 PP, Dnevnik, 27. februar 1942.
1116 PP, Dnevnik, 8. juni 1943.
 Druge armije prepustila nas je na milost i nemilost Nemaca. Oni su mudro sprovodili onakvu
politiku kakvu je italijansko Ministarstvo spoljnih poslova uvek podržavalo - nepokolebljiva
podrška Hrvatima i muslimanima. A oni (Nemci) su nam nametnuli razbijanje četnika. Na taj
način oni (Nemci) su umanjili naš ugled pred Hrvatima, Srbima i muslimanima... Oni su sada
gospodari situacije i mi smo na njihovoj milosti.1117

Pjetromarki je u potpunosti zanemario snagu hrvatskog nacionalizma koji je bio dru-

gačije prirode od onog koji je iskazivalo ustaško ponašanje. Sve dok i jedan italijanski voj-
nik bude u Dalmaciji, hrvatska mržnja prema Rimu biće nepomirljiva.
Otuđivanje Italije od „saveznika" i potpuna izolovanost u Jugoslaviji bili su pogoršani
suprotstavljenim ciljevima i rivalskim ambicijama koji su postojali unutar saveza Osovine.
Zbog svega toga, otadžbina je bila još bespomoćnija i sve slabija u trenucima kada je tre-
balo da napravi poslednji napor protiv moćnih Anglo-Amerikanaca. Birokratska neefika-
snost i lično rivalstvo još više su zaoštrili ove probleme. Canove lične simpatije i antipatije
ostavile su, takođe, svoje tragove. Njegov sukob sa Kavalerom sprečio je Hrvatsku sekciju
da nadgleda vojna pitanja kada su ona uticala na diplomatiju; sa svoje strane, Kavalero
je zabranio Roati i Pirciu Biroliju da održavaju veze sa Ministarstvom spoljnih poslova.
S obzirom na suprotstavljene namere, pitao se Pjetromarki, kako će njegovo Ministarstvo
iskovati jedinstvo među različitim resorima vlade. Nemci su jednostavno ušli i uradili ono
štoje Italija trebalo da uradi: pružili su podršku hrvatskim vlastima i regrutovali 100.000
bosanskih muslimana. Koristeći njegov program, zaključio je Pjetromarki, Nemci su Italiju
lišili njene nadmoćnosti nad Hrvatskom.1118
Po Pjetromarkijevom mišljenju, njegova zemlja nije imala kome da se okrene osim tev-
tonskim gospodarima. Čvrsto ukopani u Trećoj zoni, jedino su oni bili u stanju da pomognu
Italiji. Uobličavanjem pažljivo sročenog plana, sile Osovine su mogle zaustaviti partizane
daleko od jadranske obale. U potonjem obnovljenom drugarstvu, Nemci će zaustaviti svoj
prodor na jadransku obalu, pa će ubrzo zatim, italijanska nominalna imovinska prava nad
Hrvatskom biti poštovana.1119 Ovu iluziju pratila je još jedna: da će Vermaht priteći u pomoć
Italiji prilikom čišćenja partizana iz oblasti izgubljenih u Hercegovini i Lici.1120
Tokom Pjetromarkijeve odiseje za vreme rata, on je izrekao malo dobrih stvari za
Nemce, a kako se reč holokaust širila po Rimu, njegova uzdržana tolerancija pretvorila su
u užas. „Vekovima niko neće zaboraviti ovaj zločin koji će nemački narod zauvek sramno
obeležiti."1121 Kako bi se sprečilo dalje nasrtanje na italijanske sfere, Pjetromarki je želeo
da „navikne Nemce na veće poštovanje naših prava."1122 Istovremeno, on je, po običaju, op-
tuživao Drugu armiju štoje dozvolila takav prodor svojom neefikasnošću i nepotrebnim
povlačenjima iz hrvatskog zaleđa. Pjetromarki je bio konfliktna ličnost. On je kritikovao
nemačku aroganciju kao i svi ostali italijanski komandanti na balkanskom ratištu. Ipak,
on je lojalno podržavao Osovinu i Pavelićev ubilački režim čak i posle poraza sa kojim se
suočila Italija.

1117 PP, Dnevnik, 8. juni 1943.

1118 PP, Dnevnik, 8. juni 1943. Pjetromarki je pisao 10. decembra 1942: „Kako g o d da se rat završi, klice koje je
posejao fašizam u ovoj staroj Evropi neće umreti. Njegove istine se šire, o n e će se potvrditi i Evropljani će
svoj životni stil i sisteme menjati prihvatajući o v e istine." PP, Dnevnik, 10. decembar 1942.
1119 A S M A E , GABAP, b. 32, Pjetromarkijev m e m o r a n d u m , 5. juni 1943.
1120 A S M A E , GABAP, b. 32, Pjetromarki Bastianiniju, 16. juni 1943.
1121 PP, Dnevnik, 26. juli 1942.
1122 PP, Dnevnik, 26. juli 1942.
 Ako se Pjetromarki i razočarao u fašizam, on je ostao čvrst tradicionalni nacionalista
koji je iznad svega cenio jedinstvo i nezavisnost. Do samog kraja on se suprotstavljao
nastojanju da se traži „diplomatsko rešenje" time što će se potpisati separatni mir sa Save-
znicima.1123 Pjetromarki je smatrao nečasnim italijansko prihvatanje „bezuslovne predaje"
koje su nametnuli Saveznici i izrazio strahovanje da će iznenadna promena režima dovesti
do društvenih nemira. Čast i integritet države zahtevali su da se Italija bori do kraja. Pošto
je pretnja od nemačke odmazde paralizovala svaku inicijativu, Pjetromarki je, kao i većina
ljudi oko njega, računao da će Musolini i kralj sačuvati minimum nacionalnog dostojan-
stva i opstanak režima. To je bilo uverenje očajnika. Tek 24. jula, dan pred državni udar,
Pjetromarki se odlučno okrenuo protiv Dučea.1124

Mnogi Italijani na visokim položajima našli su se na istom brodu. Kao i Pjetromarki, i

oni su odjedanput bili ispunjeni civilizacijskim vrednostima i osećali jaku patriotsku obave-
zu da brane svoju zemlju bez obzira koliko je režim bio oduran. Osim pitanja separatnog
mira, Dino Grandi imao je mnogo toga zajedničkog sa Pjetromarkijem. Obojica su bili pro-
vereni diplomati koji su sprovodili fašističku Realpolitik i tvrdu nacionalističku liniju, prezi-
rući Treći rajh; uvereni da je privredna kriza tridesetih godina uništila liberalizam, obojica
su smatrali da je Führerprinzip najbolje pogodovao Italiji.

Pravi ključ za razumevanje Pjetromarkijeve misterije nalazi se u njegovom oslanjanju

na katoličanstvo u ovo nevoljno vreme. Kao i Vatikan, imao je opsesivan strah od komu-
nizma; smatrao je da Italija i crkva treba da budu zajedno do poslednje barikade protiv
ateizma koji su donele mongolske horde sa istoka. Pod uticajem tog straha Pjetromarki je
odobravao papina razmišljanja na teme nacizma i Hrvatske, prihvatao je njegovo ćutanje
o hrvatskim zločinima i saglašavao se sa njegovim gledištem da treba privući svakoga,
uključujući i Treći rajh, u borbi protiv Staljina. Tito je bio, kako je Pjetromarki pravilno shva-
tio, Staljinov trojanski konj. On nije bio usamljen u uverenju da su partizani predstavljali
prethodnicu komunističkog nasrtaja na Jadran i dalje. Ako to nisu bili partizani, onda su to
bili četnici koji su pothranjivali ideju o Velikoj Srbiji.

Pjetromarkijevu „osovinu zla" sačinjavali su komunizam i nacizam. Za ovog anti-ne-

mačkog fašistu, bilo kakav ideološki zaokret ka demokratiji bio je nezamisliv. (On će to
prihvatiti tek u potpuno izmenjenom stanju posleratnog sveta; pošto je bio oslobođen
optužbi kao ratni zločinac, obavljao je dužnost italijanskog ambasadora u Sovjetskom Sa-
vezu između 1958. i 1961.) S obzirom da su njegovi ideološki izbori bili suženi na jedan ili
drugi oblik autoritarizma, Pjetromarki je bio spreman da izgori sa Nemcima u očajničkom
naporu da zaustavi talas komunizma.
Za Bastianinija koji je bio mnogo vredniji od svog prethodnika Ćana, najveća smetnja
dobrim nemačko-italijanskim odnosima bio je general Glez fon Horstenau, saboter itali-
janskih prava, koji je, po njegovom mišljenju, snosio najveću odgovornost za politiku koja
je bila u suprotnosti sa uveravanjima i direktivama nemačke vlade. Bastianiniju je trebalo
da bude jasno da Glez nije bio jedini Nemac koji je sprečavao italijanske planove. Kao i Pje-
tromarki, Bastianini je uporno nastojao da od Berlina izvuče obećanja da će se Nemačka
pridržavati svoje reči da se Hrvatska nalazi u italijanskoj sferi. To je trebalo da potvrdi mo-
ratorijum na ekonomsku konkurenciju sa Italijom tokom trajanja rata. Ako Druga armija

1123 PP, Dnevnik, 18. juni 1943.

1124 PP, Dnevnik, 24. juli 1943.
nije bila u stanju da obuči domobrane, Nemci treba da obaveste Rim šta nameravaju da
učine sa njima.1'25 Nesrećnom Alfieriju stavljeno je u dužnost da sa ovim stavovima upo-
zna Vilhelmštrase.

Koliko god da su Nemci gazili italijanska prava u Jugoslaviji ili nadzirali sve vidove ži-
vota u Hrvatskoj, i bez obzira koliko je beznadežan postao italijanski položaj na Balkanu,
Palata Kiđi je, službeno, ostajala u svom nerealnom uverenju da će razumno objašnjenje i
pravodobno podsećanje ubediti Nemce da se odreknu svog pritiska na Hrvatsku. (I Ćano
i Pjetromarki su pokazali u svojim dnevnicima da su oni mrzeli Nemce i da im nisu vero-
vali.) Niko u Palati Kiđi nije razmišljao o raskidu sa Berlinom, i niko na hartiji nije ostavio
traga, izuzev retorike, da nije bilo osnova za verovanje da se Nemci neće pridržavati svojih
ugovornih obaveza i usmenih obećanja datih Italiji. Vaspitani kao makijavelisti, Italijani u
svojoj službenoj prepisci nisu pokazali sposobnost da sagledaju svet sa nemačke tačke
gleišta. Niti su oni razumeli da su se Hitlerovi ratni ciljevi svodili na dve stvari: Weltmacht
ili Apokalipsu. Oni takođe, nisu bili sposobni da shvate nacistički fanatizam. Ignorisala se
istina da Italija nije imala nikakvog načina da utiče na Berlin, osim ako bi se preokrenula
ratna sreća njene vojske. Italijanski porazi u severnoj Africi, debakl u Rusiji i povlačenje do
luka u Jugoslaviji, samo je potvrdilo italijansku potčinjenost Trećem rajhu. S obzirom na
takve okolnosti, nosioci vlasti u Berlinu nisu bili spremni da učine ništa više nego da podr-
že diskreditovani i poraženi fašistički režim tek koliko da sačuvaju obraz Osovine naspram
spoljnjeg sveta.

Kao što se to često događa, strah i ambicija uobličavali su ova iskrivljena gledišta u
Palati Kiđi. Pjetromarki i ostali, s pravom su verovali da će Nemačka uzvratiti silom, ako se
Italija odvoji i napusti savez Osovine. Ali pošto su sedeli u svojim udobnim foteljama u Ri-
mu, oni nisu mogli da prihvate da se izgradnja carstva u Jugoslaviji okončala u gerilskom
ratu koji se nije mogao dobiti.1126 Verovali su da greška nije bila u planiranju; nesposob-
nost Druge armije bila je ono što je dovelo do propasti.

Kraj Musolinijevog stvaranja carstva

Nastojanje Italije da izgradi imperiju u Jugoslaviji, nije bilo velika fašistička novina.
Italijanske vođe od Sonina do Musolinija želele su da obore vlast u Beogradu i tako
otvore Balkan za italijansku dominaciju. Obojica su mislila da se to može izvesti po
principu Italia fara da se (Italija će to uraditi sama). Kao tradicionalni nacionalista koji
je potcenjivao Slovene, Sonino se osećao najprijatnije okružen dinastijama i užasnuo
bi ga Musolinijev bezgranični imperijalni program kao odgovor Italije na Hitlerov Le-
bensraum u Evropi pod dominacijom sila Osovine. Pošto Musolini nije mogao sam da
uništi Jugoslaviju, morao je da sledi Hitlerovo vodstvo, ali on je to činio gajeći iluzije da
se otvorilo novo poglavlje u italijanskom „uporednom ratu" za imperijalno osvajanje,
bez nemačkog uplitanja.

1125 DDI, IX, X, 429, Pjetromarki Alfieriju, 17. juni 1943.

1126 U nedeljama posle Musolinijevog pada, Palata Kiđi nije menjala svoju balkansku politiku. Novoimenovani
italijanski o p u n o m o ć e n i poslanik u Zagrebu, Luiđi Petrući, smatrao je da je stvaranje Velike Hrvatske uz
podršku Nemačke, najmanje štetno rešenje za Balkan sa stanovišta italijanskih interesa. Otuda Italija mora
da bude u prijateljskim odnosima sa Hrvatima i da prestane da podržava četnike. NAW,T-821, 31, 267-272,
razgovor između Roate i Petrućija, 11. avgust 1943.
 Početak nije mogao biti gori. Dučeove trupe zaglavile su se u borbi protiv Grčke, a njego-
ve legije nisu mogle da učine značajniji napredak u afričkoj pustinji ili u ruskom snegu. Ovo
nije bilo prvi put da su ga Nemci iznenadili munjevitom akcijom. Kad mu je Hitler ponudio da
na srebrenom poslužavniku preduzme invaziju, on je imao tek nejasno uobličene planove bez
ikakve predstave o tome kako da pretvori italijanski spazio vitale u živu stvarnost. Musolini je
improvizovao u hodu. On nije bio precizni izvođač imperijalnih ideja, ali je očito nameravao da
dozvoli svojim generalima i komesarima da deluju na stvaranju fašističke imperije. U nedostat-
ku čvrstog plana, mnogo toga se svelo na nagađanje i donošenje odluka na licu mesta.

Hitler je uložio mnogo truda u pripremanje ugovora, uzimajući ono što je želeo i pre-
puštajući Italiji ostatak. Događaji su se odvijali isuviše brzo za Musolinija da bi mogao da ih
prati. Mogao je da računa samo na tričavog Pavelića i ustaški šljam. On verovatno nikad nije
ni sanjao da će se udružiti sa uništiteljima koji će, time što su zapalili Hrvatsku, razoriti nje-
gove snove o italijanskoj imperiji. Ali, postoje Paveliću dao vlast, uglavnom sa namerom da
sačuva zemlju od nemačkih ruku, Musoliniju nije preostalo ništa drugo da čini već da posma-
tra kako se Pavelić surovo obračunava sa Srbima, Jevrejima i Romima. Musolini se vezao sa
ustaškim luđacima. Kao uvereni fašista, on je bio spreman da kritikuje svakog autoritarnog
vladara ukoliko bi delovao umereno. Izgleda da Musolini nije bio u stanju da shvati ogrom-
ne štete koje će pretrpeti svojom nesebičnom podrškom NDH, što nije nimalo doprinelo da
se hrvatsko neraspoloženje prema Italiji ublaži. Nemci su imali sve materijalne koristi u borbi
za kontrolu nad tom zemljom. Iznad svega, oni su imali odlučnu premoć u popularnosti zato
što Hitler nije pripojio nijedan deo hrvatske teritorije, dok je Italija uzela za sebe veliki deo
Dalmacije. Na kraju, pokazalo se da Pavelić nije bio Musolinijeva marioneta; pre bi se reklo
daje bilo obrnuto. Pavelić je koristio Dučeovu bojazan da će se Poglavnik odreći Italije i prići
Nemačkoj, ako ne dobije slobodne ruke da sprovodi etničko čišćenje u Hrvatskoj.
lako je Musolini od početka pokazivao neraspoloženje prema Paveliću zbog njego-
vih iredentističkih osećanja, nije mu padalo na pamet da će Druga armija odlučiti da pru-
ži pomoć ugroženim Srbima. Dugo vremena on je ćuteći boravio u Rimu, dok su vojni
komandanti kao Ambrozio, Roata i Dalmaco menjali ratne uslove u Jugoslaviji. Pošto po
njihovom shvatanju borba protiv ustanika nije mogla da se završi pobedom u izuzetno
neprijateljskom okruženju (u čemu su bili u pravu), oni su okupili pravoslavne Srbe kao sa-
veznike u uzajamno korisnoj saradnji [mariage de convenence) kako bi se suočili sa neprija-
teljem koga su činile ustaše, Hrvati i Slovenci. Uplevši se na taj način u balkansku politiku,
Druga armija je zanemarila Musolinijeve formalne diplomatske saveze. Umesto da je istu-
pio kao moćni duce i doveo Drugu armiju u red, Musolini je razmišljao i kolebao se, možda
osećajući da su se događaji u Jugoslaviji oteli kontroli. Koliko god da su italijanski generali
u Jugoslaviji „radili po ugledu na Dučea", Musolini je radio po ugledu na svoje generale.
Musolini je neumorno isticao da su Slovenci, Srbi i Hrvati pripadali jednoj primitivnoj
civilizaciji koja je obožavala nasilje i po pravilu bila sklona prevari. Radikalni fašisti bili su
od početka spremni na otvoreno nasilje nad Slovenima, kako bi ih pretvorili u nižu klasu.
Sa druge strane, fašistički idealisti kakvi su bili Gracioli i Bastianini uveli su politiku asimi-
lacije sa ciljem da Slovene uzdignu do više rimske civlizacije. Po ovom pitanju, Musolini
je delovao nedosledno. Lišio je Graciolija moći i želeo da ga ukloni, ali je Bastianiniju dao
ovlašćenje da koristi trupe u svom čišćenju (rastrellamenti). Guverner Dalmacije bio je
tvrdokorni i praktični fašista čija su gledišta bila u skladu sa Musolinijevom idejom impe-
rije. Musolini je načelno verovao da mnogi od njegovih fašističkih izaslanika u Jugoslaviji,
zaluđenih iluzijom italijanizacije, nisu bili prihvatljiva alternativa vojsci koja nije odustajala
od toga da vodi kazneni rat protiv podivljalih Slovena. Na kraju, to i nije bilo tako važno,
jer su takozvani idealisti, Gracioli i Bastianini, pružili podršku i podsticali istu vrstu surove
borbe protiv ustanika kao i njihove kolege iz vojske. Šta bi se dogodilo daje Musolini pri-
hvatio prosrpsku politiku Druge armije kao svoju? Savez Osovine bio bi razbijen, a zemlja
izložena invaziji. Stoga, Musolini nije želeo da rizikuje otvoreni razlaz sa Hitlerom.
Pavelić i ustaše smatrali su povezivanje Druge armije sa četnicima izdajom. Musolini
je mislio to isto. S druge strane, Firer je smatrao Mihailovića opasnijim neprijateljem od Ti-
ta i razoružavanje četnika postavio je kao čvrst test za dalju nemačku saradnju. Međutim,
Duče se ustezao od kažnjavanja Druge armije i zatvarao je oči pred italijansko-četničkom
vojnom saradnjom. Ali, zvanična politika Italije koja se zalagala za savezništvo sa NDH i ko-
ja je podržavala Pavelićev ostanak na vlasti nije se menjala, bez obzira koliko je režim bio
nepopularan ili koliko su haotične bile prilike u zemlji. To je bio jedini način koji je Musolini
smatrao pogodnim da ukloni Nemce, Srbe i partizane, od kojih bi svaki sa oduševljenjem
želeo da istera neželjenog italijanskog gosta. U stvari, Musolini je nastojao da dobije u
vremenu kako bi se obezbedila pobeda Osovine. Tada bi on mogao da odbaci Pavelićev
režim i preuredi granice Hrvatske da odgovoraju njegovim imperijalnim ciljevima.
U jednom pogledu Musolini je bio u pravu. Flertovanje Druge armije sa četnicima na-
velo je NDH da šire otvori vrata Nemcima. Kavalero se saglasio sa Dučeom, ali je preuzeo
krajnje uzdržane korake da ublaži neposlušnost Druge armije, tako da su u Zagrebu Italiju
i dalje smatrali više kao pristalicu Srba nego kao hrvatskog saveznika. Krajem 1942. godi-
ne, Hitler je spustio rampu. Izjavio je daje glavni cilj operacije Weiss bio uništenje četnika
i da bi bilo najbolje da se Italijani sa tim pomire, jer inače... Suočen sa ne baš prikrivenom
neposlušnošću svojih vojnih komandanata, Musolini je odlagao da donese odluku do ma-
ja. Najzad, kada ga je italijansko povlačenje na obalu ostavilo bez ikakvih izgleda, položio
je oružje pred surovim nemačkim stavom prema četnicima. Teško je zamisliti šta je drugo
mogao da učini. Pošto Musolini nije ozbiljno razmišljao o ranijem izlasku iz rata i nije imao
moć kojom bi prisilio Hitlera da zaključi separatni mir na Istočnom frontu, dopustio je da
se događaji kreću svojim prirodnim tokom. Paralisan odsustvom volje, bez obzira na nje-
govo obožavanje Ničea, Musolini je dozvolio Drugoj armiji da sama sebi napiše nekrolog.
Pod vodstvom fašističkog gospodara, izgradnja italijanske imperije u Jugoslaviji bila je
osuđena na propast u stilu nemačkog Götterdämmerung (sumrak bogova).

Konačna odgovornost za jugoslovensku tragediju mora se jasno staviti na pleća

dva diktatora sila Osovine. Prvo, oni su razorili Jugoslaviju koja je, iako autoritarna i pod
srpskom kontrolom, bila u stanju da sprečava da se unutrašnja nesloga među etničkim
grupama ne pretvori u otvoreno nasilje, policijskim metodima koji su bili daleko blaži od
terorizma komunističkog stila. Ko zna? Da je Jugoslavija bila ostavljena na miru, ona bi se
možda pretvorila u pluralističko i demokratsko društvo. Sporazum Cvetković - Maček bio
je dobar znak za budućnost, ali je napad Osovine ovaj san pun nade pretvorio u noćnu
moru, pokrenuvši opaki krug etničkog masakra i masovnih proterivanja. Klanje u takvom
obimu bilo je jedino viđeno za vreme mongolskih napada i dve godine nakon završetka
Prvog svetskog rata, kada su narodi istočne Evrope, u potpunom bezakonju nastalom iz-
nenadnom propašću carstava, kasapili jedni druge u neutoljivom besu.
Drugo, invazijom na Jugoslaviju sile Osovine udahnule su novi život u malu i nepopular-
nu Komunističku partiju koja je životarila u ilegali. Tito je uspeo da se izdigne kao oslobodilac
 protiv stranog osvajača. Ironija je u sledećem: partizani su na kraju izašli kao pobednici, i to
ne kao nosioci revolucije; oni su kao i Italijani stekli popularnost u NDH kao branioci Srba od
ustaša i njihove politike ubijanja. Da nije bilo ove strašne nesreće, partizani bi privukli vrlo
malo pristalica i komunisti ne bi nikad došli na vlast. Ali, kada je dijalektika građanskog rata
počela da deluje po svojoj neizbežnoj logici, raznorodni i slabo povezani Mihailovićevi oficiri,
kojima je nedostajalo osećanje za politiku i ubedljiv program za budućnost, bili su poraženi
od strane mnogo surovijih komunista koji su obećavali da će ostvariti jednu privlačnu utopij-
sku viziju koja će prevazići parohijalni duh Velike Srbije. Bila bi obična spekulacija pitati se da
li bi povratak Karađorđevića na vlast, što je bila Mihailovićeva namera, doveo do pravednije i
efikasnije vlade od surovog režima koji je maršal Tito nametnuo jugoslovenskom narodu. Bez
obzira na političke stavove, jedna stvar je sigurna. Bez invazije Osovine u predratnoj Jugoslavi-
ji, koja teško daje bila prosvećena demokratija, ne bi bilo ni komunista ni četnika.

Treće, dovođenjem Pavelića na mesto Poglavnika, Musolini je postao saučesnik ustaš-

kog terora. Bez zadrške iz Rima, italijanska „marioneta" nastavila je da sprovodi „konačno
rešenje" za pitanje pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskoj, čime je pretvorila Balkan
u klanicu. Jedino je Druga armija sprečavala ustaše da se u zločinima izjednače sa Nemcima.
Musolini je povremeno protestovao protiv Pavelićevog divljaštva i odobravao italijanske upa-
de u demilitarizovane krajeve sa ciljem, između ostalog, da prekine ustaško nasilje. Međutim,
on nikad nije delovao dovoljno odlučno da prisili Poglavnika da zaustavi etničko čišćenje.

Zbivanja na Balkanu tokom mračnih dana 1941-1943. nisu bila nikakva novost u isto-
riji. Kada god su okupirani narodi odgovarali imperijalnim osvajačima narodnom pobu-
nom, napadači su obično protiv ustanika primenjivali surove i kaznene strategije koje
su nesrećno završavale. Ova očigledna istina surovo se osvetila fašističkoj Italiji. Tokom
nezakonite okupacije jugoslavenskih zemalja pod vodstvom Musolinija, malo ili gotovo
ništa nije učinjeno da se zauzda nasumično i bespotrebno nasilje. Pre bi se moglo reći da
su Musolini, Palata Kiđi i mnogi komandanti Druge armije prekršili sva poznata humani-
stička pravila, podržavajući ili izazivajući dejstva koja su prevazilazila zahteve na bojištu.
Povremene zvanične naredbe koje su nalagale uzdržanost ili teror, obično su proisticale iz
čistog oportunizma. Kakva god samilost daje ispoljena prema bednim Balkancima, ona
je bila spontano delo pojedinih vojnika i komandanata mučenih grižom savesti, koji su na
svoju ruku delovali kako bi zaustavili sveopšte ustaško klanje Jevreja i pravoslavnih Srba i
kako bi podržali one koje nisu smatrali „pobunjenicima."

Musolinijeva lična odgovornost leži u njegovom uobičajenom podržavanju politike

nasilja i brutalnosti, a ne u nekoj posebnoj komandi koja je proistekla iz unapred osmišljenog
ideološkog imperijalističkog programa. Ali kao što se videlo, ovde nije bila u pitanju
Čerčilova tvrdnja da se radi „samo o jednom čoveku." Pre bi se moglo reći da su italijanski
imperijalizam na Balkanu, sa različitim stepenom entuzijazma, sprovodili generali Druge
armije, konzervativni nacionalisti „realpolitike" iz palate Kiđi, fašistički paraziti u italijanskom
administrativnom aparatu i iskreni vernici i siledžije koji su se nalazili u sastavu lupeških
milicija u Dalmaciji, Sloveniji i Crnoj Gori. U ostvarenju ideje o rimskoj imperiji kojoj se snažnoj
suprotstavio odlučni partizanski otpor, graditelji imperije fašističke Italije, završili su tako što
su počininili mnogobrojne ratne zločine i protiv pokreta otpora i protiv civilnog stanovništva
širom okupirane Jugoslavije. Umesto da podare „rimsku" civilizaciju navodno „zahvalnom"
potlačenom narodu - ili još određenije, iscrpljujući do kraja jugoslovensku privredu -
italijanski imperijalizam je doveo do sveopšteg razaranja i kaljanja nacionalne časti.
Bibliografija

Arhivski materijali

Korišćeni su sledeći zarobljeni nemački i italijanski ratni dokumenti u Nacional-

nim arhivima. Oni se nalaze u pojedinačnim rolnama koje su tematski složene u gru-
pama.

Mikrofilm br. T-821: Zbirka italijanskih vojnih arhiva, 1933-1943. Rolne 2,21,31,51, 52,
53, 54, 55, 56, 57, 58, 59,60,61,62,63, 64,65, 66, 70, 84,125,126,127,128,129,139,218, 219,
232, 247, 248, 250, 252, 257, 258, 264, 265, 266, 271, 276, 285, 286, 287, 288, 289, 298, 347,
356, 395,403, 404,405, 406,410,424,498, 503, 505.

Mikrofilm br.T-501: Dosijei nemačkih komandanata na terenu u pozadini, na okupira-

nim teritorijama i drugo: rolne 260, 264-268.

Italijanski vojni arhivi

Fondo M 3. dokumenti koje su Saveznici vratili Italiji krajem Drugog svetskog rata.

Fondo N l-ll Istorijski dnevnici Drugog svetskog rata; Druga armija: dosijei 235, 724,
993,1222,2084. Konsultovani dosijei iz izabranih divizija Armijskog korpusa.

Državni Arhivi

Presidenza del Consiglio dei Ministri 1940-1943.1.I.3.16452.1-180 (Governatorato della

Dalmazia), 36146,57412.

Hartije Gracijanija

Hartije Morganjija

Arhivi Ministarstva inostranih poslova:

Gabinetto Armistizio-Pace (GABAP):

Hrvatska: dosijei 28-47

Crna Gora: dosijei 48-54

Affari Politici 1931-1945

Hartije i Dnevnik Pjetromarkija, Torino, Italija

Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Srbija

Arhiv Republike Slovenije, Ljubljana, Slovenija

 Objavljena građa

Akten Zur deutschen auswärtigen Politik, Sieres E (1941-1945), vols. 1-6. Gòttingen:
Vandenhoeck& Ruprecht, 1969-79.
Documenti diplomatici italiani, series IX, 9 vols. Rome: Istituto poligrafico e Zecca dello
stato, 1960-1987.
DocumentsonGerman Foreign Policy, /9J8-/945, series D (1937-45), 14 vols., Washington,
D.C.: U.S. Government Printing Office, 1949-64. Mussolini, Benito. Opera Omnia, edited
by Edoardo and Dulio Susmel, 44 vols. Florence: La Fenice, 1951-78.
Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslavenskih naroda
Jugoslavije, 14 vols. Beograd: Vojni institut, 1949-1986.

Odabrana bibliografija

Amoretti, Gian Nicola, La vicenda italo-croatia nei documenti diAimone di Savoia

(1941-1943). Rapallo: Ypotesis, 1979.
Anderson, Kenneth. "Who Owns the Rules of War?" The New York TimesMagazine
13 April 2003, 38-43. Anruso, Filippo. Da Palazzo Venezia al Lago di Garda 1936-1945.
Bologna: Cappelli, 1957.
Ansaldo, Giovanni. Il giornalista di Ciano: diari 1932-1943. Bologna: Il Mulino, 2000.
Avramov, Smilja. Genocid u Jugoslaviji, Beograd, BIGZ, 1995.
Bambara, Gino. Jugoslavia settebandiere: Guerra senza retrovie nella Jugoslavia
occupata (1941-1943). Brescia: Vannini, 1988.
Beloff, Nora. Tito's Flawed Legacy: Yugoslavia & the West since 1939. Boulder, CO:
Westview Press, 1984.
Biagini, Antonello, and Fernando Frattolillo. eds. Diario Storico del Comando Supremo.
Rome: SME-US, 1985-1999.
Bianchini, S„ and F. Privitera. 6 aprile 1941: L'attaco italiano alla Jugoslavia. Milan:
Marzorati, 1993.
Breccia, Alfredo. Jugoslavia 1939-1941: Diplomazia della neutralità. Milan: Giuffrè, 1978.
Browning, Christopher S. "The Wehrmacht in Serbia Revisited." In Crimes of War: Guilt
and Denial in the Twentieth Century, edited by Omer Bartov, Atina Grossmann, and Mary
Nolan, 31-40. New York: The New Press, 2002.
Broucek, Peter. General in Zwielicht: Die Lebenserinnerungen Edmund Glaises von
Horstenau. 3 vols. Vienna: Boehlhaus, 1980,1983,1988.
Burgwyn, H. James. The Legend of the Mutilated Victory: Italy, the Great War, and the
Paris Peace Conference, 1915-1919. Westport CT and London: Greenwood Press, 1993.
. Il revisionismo fascista. Milan: Feltrinelli, 1979.
 Capogreco, Carlo Spartaco. I campi del duce: L'internamento civile nell' Italia fascista
(1940-1943). Turin: Einaudi, 2004.
. "Una storia rimossa dell'Italia fascista: L'internamento dei civili Jugoslavi
(1941-1943)." Studi storici XU!, no. 1 (January-March 2001): 203-30.
. Renicci: Un campo di concentramento in riva al Tevere (1942-1943). Cosenza:
Fondazione Ferramonti, 1998.
Carpi, Daniel. "The Rescue of Jews in the Italian Zone of Occupied Croatia." In Rescue
Attempts During the Holocaust: Proceedings of the Second Yad Vashem International
Historical Conference, April 1974, edited by Yisrael Gutman and Efraim Zuroff, 465-525.
Jerusalem: 1977.
Cavallero, Ugo. Diario 1940-1943, edited by Giuseppe Bucciante. Rome: Ciarrapico, 1984.
Ciano, Count Galeazzo. The Ciano Diaries 1939-1943, edited by Hugh Gibson. Garden
City, NY: Doubleday, 1946.
. Ciano's Diplomatic Papers. London: Oldham's Press, 1948.
Clissold, Stephen. Whirlwind: An Account of Marshal Titos Rise to Power. London:
Cresset Press, 1949.
Cohen, Philip J. Serbia's Secret War. College Park, TX: Texas A&M University Press, 1996.
Collotti, Enzo. L'Europa nazista: Il progetto di un nuovo ordine europeo (1939-1945).
Florence: Giunti, 2002.
. "Sul razzismo antislavo." In Nel nome della razza: il razzismo nella storia d'Italia,
1870-1945, edited by A. Burgio, 63-92. Bologna: Il Mulino, 1999.
. "Penetrazione economica e disgregazione statale: Premesse e conseguenze
dell'aggressione nazista alla Jugoslavia." In Treći rajh i Jugoslavija, Beograd, 1933-1945.
Institut za savremenu istoriju, 1977.
. Le potente dell Asse e la Jugoslavia: Saggi e documenti 1941/1943. Milan:
Feltrinelli, 1974.
Cornwell, John. Hitler's Pope: The Secret History of Pius XII. New York: Penguin, 1999.
Creveld, Martin. Hitler's Strategy, 1940-1941: The Balkan Cue. Cambridge: Cambridge
University Press, 1973.
Cuzzi, Mario. L'occupazione italiana della Slovenia (1941-1943). Rome: SME-US, 1998.
. "I Balcani, problemi di un'occupazione difficile." In L'Italia in guerra: llrdanno-
1942, edited by R. H. Rainero and A. Biagini, 343-376. Rome: Commissione italiana di storia
militare, 1993.
Dassovich, Mario. Fronte Jugoslavo 1941-42. Udine: Del Bianco, 1999.
Fronte Jugoslavo 1943. Udine: Del Bianco, 2000.
Deakin, F. W The Embattled Mountain. New York & London: Oxford University Press, 1971.
The Brutal Friendship: Mussolini, Hitler and the Fall of Italian Fascism.
Garden City, NY: Doubleday Anchor Books, 1966.
Dedjer, Vladimir. Tito. New York: Simon & Schuster, 1953.
De Felice, Renzo. Mussolini l'alleato: Ultalia in guerra. Turin: Einaudi, 1990.
. Mussolini il duce: Gli anni del consenso. Turin: Einaudi, 1974.
 Djilas, Alexis. The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist devolution
1919-1953. Cambridge MA and London: Harvard University Press, 1991.
Djilas, Milovan. Memoir of a Revolutionary. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1973.
. Wartime. New York: Harcourt Brace Jovanovich, 1973.
Falcone, Carlo. The Silence of Pius XII. Boston: Little Brown, 1970.
Fattuta, Francesco. La campagna di Jugoslaia, aprile 1941-settembre 1943. Campo-
basso, 1996.
. "Cronache di guerriglia in Iugoslavia: Parte 2, Gennaio-giugno 1942." In Studi
storico-militari 1993. Rome: SME, 1996, 245-302.
. "Cronache di guerriglia in Iugoslavia: Parte 3, luglio-decembre 1942." In Studi
storico-militari 1994. Rome: SME, 1996, 751-803.
. "Cronache di guerriglia in Iugoslavia: Parte 4, gennaio-settembre 1943." In Studi
storico-militari 1996. Rome: SME, 1998,129-225.
Ferenc, Tone. "Gospod Visoki Komisar Pravi..."Sosvet za ljubljansko Pokrajino [Consulta-
perla Provincia di Lubiana]: Documenti. Ljubljana: CIP, 2001.
. Rab-Arbe-Arbissima: Konfinacije, Racije in Internacije v Ljubljanski Pokrajini
1941-1943. Ljubljana: Institut za novejšo zgodovino, 2000.
. "Si ammala troppo poco": Condannati a morte-ostaggi-passati per le armi nella
provincia di Lubiana 1941-1943. Ljubljana: Istituto per la storia moderna, 1999.
La provincia 'italiana' di Lubiana: Documenti 1941-1942, Udine: Istituto friulano
per la storia del movimento di liberazione, 1994.
. "Le système d'occupation des nazis en Slovénie." In International Conference
on the History of the Resistance Movements, Les systèmes d'occupation en Yougoslavie
7947-/945,47-133, Belgrade: Karlovy Vary, 1963.
. "Gli italiani in Slovenia 1941-1943." In L'Italia in guerra 1940-1943, edited by
Bruna Micheletti and Pier Paolo Poggio, 155-170. Brescia: Annali della Fondazione "Luigi
Micheletti," 1990-91.
Focardi, Filippo, "L'Italia fascista come potenza occupante nel giudizio dell'opinione
pubblica italiana: La questione dei criminali di guerra (1943-1948). In L'Italia fascista
potenza occupante: Lo scacchiere balcanico, edited by Brunello Mantelli, 157-183. Trieste:
Qualestoria, June 2002.
'"Bravo italiano' e 'cattivo tedesco': Riflessioni sulla genesi di due imma-
gini incrociate." In Storia e memoria, 55-83. Genoa: Istituto storico della resistenza in
Liguria, 1996.
Gobetti, Eric. "Da Marsiglia a Zagabria: Ante Pavelić e il movimento ustaša in Italia
(1929-1941)." In L'Italia fascista potenza occupante: Lo scacchiere balcanico, edited by
Brunello Mantelli, 103-115. Trieste: Qualestoria, June 2002.
. Dittatore per caso. Turin: L'ancora, 2001.
Gorla, Giuseppe. L'Italia nella seconda guerra mondiale: Diario di un milanese ministro
del Re nel Governo Mussolini. Milan: Baldini and Castoldi, 1959.
Haider, Franz. War Diary, 1939-1942. 2 vols. Novato, CA: Presidio Press, 1988.
 Hehn, Paul. The Struggle Against Yugoslav Guerrillas in World War II. Boulder, CO:
Eastern European Monographs, 1980.
Hoptner, J. B. Yugoslavia in Crisis 1934-1941 New York and London: Columbia
University Press, 1962.
Judah, Tim. The Serbs: History, Myth and Destruction of Yugoslavia. 2d. ed. New Haven
and London: Yale University Press, 2000.
Jukic, lliya. The Fall of Yugoslavia. New York: Jovanovich, 1974.
Karchmar, Lucien. "Draža Mihailović and the Rise of the Četnik Movement, 1941-1942."
2 vols. Ph.D. diss., Stanford University, 1973.
Knox, MacGregor. Common Destiny: Dictatorship, Foreign Policy, and War in Fascist Italy
and Nazi Germany. Cambridge: Cambridge University Press, 2000.
Lederer, Ivo J. Yugoslavia at the Paris Peace Conference: A Study in Frontiermaking. New
Haven: Yale University Press, 1963.
Loi, Salvatore. Le operazioni delle unità italiane in Jugoslavia 1941-1943. Rome:
SME-US, 1978.
MacDonald, David Bruce. Balkan Holocausts? Serbian and Croatian Victim-Centered
Propaganda and the War in Yugoslavia. Manchester and New York: Manchester University
Press, 2002.
Maiocchi, Roberto. Scienza italiana e razzismo fascista. Florence: La Nuova Italia, 1999.
Manoschek, Walter. "'Coming Along to Shoot Some Jews?' The Destruction of the
Jews in Serbia." In War of Extermination: The German Military in World War II, 1941-1944,
edited by Hannes Heer and Klaus Naumann, 39-54. New York and Oxford: Berghahn
Books, 2000.
Marjanović, Jovan. Kolaboracija četnika D. Mihailovića sa neprijateljskim okupacionim
snagama, Beograd: Arhivski pregled, 1976.
Martin, David. The Web of Disinformation: Churchill's Yugoslav Blunder. London:
Harcourt, 1990.
Milazzo, Matteo J. The Chetnik Movement & The Yugoslav Resistance. Baltimore and
London: The Johns Hopkins University Press, 1975.
Minniti, Fortunato. "Profili dell'iniziativa strategica italiana dalla non belligeranza alla
guerra parallela," Storia contemporanea XXIII, no. 6 (1987): 1113-1197.
Monzalli, Luciano. "La questione della Dalmazia e la politica estera italiana nella
primavera del 1941." La rivista dalmatica LXVIX (1998): 31-44.
Nenezić, Dragan S. Jugoslovenske oblasti pod Italijom 1941-1943. Beograd: Vojnoisto-
rijski Institut Vojske Jugoslavije, 1999.
Novak, B.C. Trieste 1941-1954: The Ethnic, Political and Ideological Struggle. Chicago:
Chicago University Press, 1970.
Ortona, Egidio. Diplomazia di guerra: Diari 1937-1943. Bologna: Mulino, 1993.
Pavlowitch, Stevan K. Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940-1945. New York:
East European Monographs, 1985.
Yugoslavia. New York: Praeger, 1975.
 Pelagalli, Sergio. "Il generale Pietro Gàzzera al ministero della guerra (1928-1933)."
Storia contemporanea XX, no. 6 (December 1989): 1007-58.
Piccini, U. Una pagina strappata. Rome: Corso, 1983.
Piemontese, Giuseppe. Twenty-Four Months of Italian Occupation of the Province of
Ljubljana. Ljubljana: S.C., 1946.
Pirjevec, Joze. Il giorno di San Vito Jugoslavia 1918-1992: Storia di una tragedia. Turin:
Nuova Eri, 1998.
Poliakov, Leon, and Jacques Sabille. Jews under the Italian Occupation. Paris: Editions
du Centre, 1955.
Rallo, Michele. L'epoca delle rivoluzioni nazionali in Europa (1919-1945). 2 vols. Rome:
Settimo Sigillo, 1989.
Rich, Norman. Hitler's War Aims. New York: Norton, 1973.
Roberts, Walter R. Tito, Mihailovićand the Allies, 1941-1945. New Brunswick, NJ: Rutgers
University Press, 1973.
Roatta, Mario. Otto milioni di baionette: L'esercito italiano in guerra 1940-1944. Milan:
Mondadori, 1946.
Rodogno, Davide. Il nuovo ordine mediterraneo. Turin: Bollati Boringhieri, 2003.
. "La repressione nei territori occupati dall'Italia fascista tra il 1940 ed il 1943."
In L'Italia fascista potenza occupante: Lo scacchiere balcanico, edited by Bruno Mantelli,
45-83. Trieste: Qualestoria, 2002.
Sala, Teodoro. "Fascisti e nazisti nell'Europa sudorientale: Il caso croato (1941-1943)."
in Le potenze dell'Asse e la Jugoslavia: Saggi e documenti 1941-1943. edited by Enzo Collotti
and Teodoro Sala, 49-76. Milan: Feltrinelli, 1974.
. "Guerriglia e controguerriglia in Jugoslavia nella propaganda per le truppe
occupanti italiane (1941-1943)." Il movimento di liberazione in ItaliaXXIX, no. 108 (1972):
91-114.
. "Occupazione militare e amministrazione civile nella 'provincia' di Lubiana
(1941-1943). In L'Italia nell'Europa danubiana durante la seconda guerra mondiale, edited
by E. Collotti, T. Sala, and G. Vaccario, 73-93. Milan: Feltrinelli, 1966.
Schmider, Klaus. Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944. Hamburg: Mittler, 2002.
. "Auf Umwegen zum Vernichtungskrieg? Der Partisanenkrieg in Jugoslawien,
1941-1944." In Die Wehrmacht: Mythos und Realität, edited by Rolf-Dieter Muller and Hans-
Erich Volkmann, 901-922. Munich: Oldenbourg, Verlag, 1999.
Schreiber, Gerhard. "Due popoli, una vittoria? Gli italiani nei Balcani nel giudizio
dell'alleato germanico." In L'Italia in guerra 1940-1943, edited by P. P. Poggio and B. Micheletti,
95-124. Brescia: Fondazione "Luigi Micheletti," 1992.
Scotti, Giacomo. Buono Taliano: Gli Italiani in Yugoslavia 1941-1943. Milan: La Pietra, 1977.
Scotti, Giacomo and Luciano Viazzi, L'inutile vittoria: La tragica esperienza delle truppe
italiane in Montenegro. Milan: Mursia, 1989.
. Occupazione e guerra italiana in Montenegro: Le aquile delle Montagne Nere.
Milan: Mursia, 1987.
 Sepie, Dragovan. "La politique italienne d'occupation en Dalmatie 1941-1943."
In Les systèmes d'occupation en Yougoslavie 1941-1945, 377-424. Belgrade: L'institute pour
l'étudedu mouvement ouvrier, 1963.
Shelah, Menachem. Un debito di gratitudine: Storia dei rapporti tra l'esercito italiano e
gli ebrei in Dalmata (1941-1943). Rome: SME-US, 1991.
. "Italian Rescue of Yugoslav Jews." In The Italian Refuge: Rescue of Jews During
the Holocaust, edited by Ivo Herzer, 205-217. Washington, D.C.: The Catholic University
Press, 1989.
Shorrock, William I. From Ally to Enemy: The Enigma of Fascist Italy in French Diplomacy.
Kent OH and London: The Kent State University Press, 1988.
Simoni, L. Berlino ambasciata d'Italia 1939-1943 (Rome: Migliaresi, 1946).
Spazzali, Roberto. "Il campo di concentramento dell'isola di Melato (Molat) (1941 -1943)
Rivista dalmatica 3 (July-September 1996): 169-87.
Stavrianos, L. S. The Balkans Since 1943. New York: Holt, Rinehart, and Winston, 1958.
Steinberg, Jonathan. "Types of Genocide? Croatians, Serbs, and Jews, 1941-1945."
In The Final Solution: Origins and Implementation, edited by David Cesarani, 175-193.
London and New York: Routledge, 1996.
. "The Roman Catholic Church and Genocide in Croatia, 1941-1945." Studies in
Church History 29 (1993): 463-479.
. The Axis and the Holocaust 1941-1943. London and New York: Routledge, 1991.
Talpo, Oddone. Dalmazia: Una cronaca perla storia (1941). Rome: SME-US, 1995.
. Dalmazia: Una cronaca per la storia (1942). 2d ed. Rome: SME-US, 2000.
. Dalmazia: Una cronaca per la storia (1943-1944). Rome: SME-US, 1994.
. "Porto Ploče: Tentativo tedesco di affaciarsi in Adriatico (1942)" Rivista Dalmatica
70 (1999): 145-51.
. "Diario di Franceso Giunta Governatore della Dalmazia." La rivista dalmatica LXV
(1994): 1-16.
Tanner, Marcus. A Nation Forced in War. 2d ed. New Haven and London: Yale University
Press, 2001.
Tomasevich, Jozo. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and
Collaboration. Stanford, CA: Stanford University Press, 2001.
. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: The Chetniks. Stanford: Stanford
University Press, 1975.
Trevor-Roper, H. R. Hitler's Secret Conversations 1941-1944. New York: Signet Books, 1953.
Trifkovic, Srdja. Ustaša: Croatian Separatism and European Politics, 1929-1945. London
and Aiken, SC: The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, 1988.
. "Rivalry Between Germany and Italy in Croatia, 1942-1943." The Historical Journal/36
no. 4 (1993): 879-904.
Verna, Frank Philip. "Notes on Italian Rule in Dalmatia under Bastianini, 1941-1943."
International History Review XII, no. 3 (August 1990): 528-547.
. "Yugoslavia Under Italian Rule 1941-1943: Civil and Military Aspects of the
Italian Occupation." Ph.D. diss., University of California, 1985.
 Voigt, Klaus. II refugio precario: Gli esuli in Italia dal 1933 al 1945. Florence: La Nuova
Italia, 1996.
West, Richard. Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia. New York: Carroll and Graf, 1996.
Wheeler, Mark. "Pariahs to Partisans in Power: The Communist Party of Yugoslavia."
In Politics of Retribution in Europe: World War II and its Aftermath, edited by Tony Judt,
110-51. Princeton, NJ: Princeton University Press, 2000.
. Britain and the War For Yugoslavia, 1940-1943. Boulder, CO: East European
Monographs, 1980.
Zanussi, Giacomo. Guerra e catastrofe d'Italia. 2 vols. Rome: Corso, 1945.
Živojinovic, Dragoljub R. "Yugoslavia." In Neville Wylie, European Neutrals and
Non-Belligerents During the Second World War, 217-37. Cambridge, Cambridge University
Press, 2000.
Indeks imena

Ajmone, vojvoda od Spoleta 49,69,160

Aleksandar, kralj 26-28,128
Alfijeri, Dino
Ambrozio, Vitorio 40, 62-64, 69-76, 79-83, 95, 97, 99-100, 102, 122-124, 127-130, 132,
135-138, 144-145, 166, 169, 176-183, 191-192, 200, 203, 208, 221, 224, 230-23l]
235-237, 239, 246, 258
Arne, Čezare
Amiko, Đuzepe 148,205
Amodio, Pjetro Espozito 167
Anfuzo, Fi I i po 43,45
Ansaldo, Đovani 45,53, 262
Armelini, Kvirino 93,112-117,129,153,217,231,234,240

Bader, Paul 132-137,250

Badoljo, Pjetro 22, 24, 29,31-32,116,209,233
Bejli, Vilijem 197-198
Barbaseti di Prun, Kurio 207
Bartu, Luj 28
Bartoliči, Atos 30,107-108
Bastianini, Đuzepe 64, 69, 72-73, 76, 80, 93, 107-118, 148, 153, 160, 164, 168-170, 180,
182-183, 186-187, 199-201, 206, 215-216, 218, 225, 229-230, 233, 239, 249, 251,
254-256, 258-259, 267
Berardi, Paolo 128
Bizmark, princ Oto fon 164-165
Berne, Franc 78,126, 250
Borgoncini, Frančesko 234
Boris, kralj 50
Bosvort, Ričard
Botai, Đuzepe 110
Boci, Solari (novinar) 161
Broz, Josip (videti pod Tito)
Budak, Mile 60,187
Bufarini-Gvidi, Gvido 99,112,142
Bergvin, Dajana

Celner, general 205

Cingareli, Italo 25
Coli, Korado 64
Cukolin, Marčelo 254
Cupanio, general

Čerčil, Vinston 39,198, 203, 260

Cano, Galeaco 29-32, 37-38, 41, 43-48, 50-53 , 68, 72, 75, 81-82, 88-89, 93,100,110, 122,
135,142,145,177-180, 182, 188, 201, 255, 257

Dalmaco, Renco 64-65, 71,80-81,128,138,141,145,148,157,160,162,169,177, 258

Dangić, Jezdimir 128,133-136
D'Anuncio, Gabriele 107-108
De Blazio, Etore 102,107,113,133-134,136
Dikin, Vilijem 203
Dedijer, Vladimir 184, 229
Dijaz, Armando 22
Dolfus, Engelbert 29
Domenis, Đovani 210
Duči, Roberto 159,204,253, 259
Dudan, Alesandro 45

Đakomoni, Frančesko 87,140

Đangreko, Frančesko 207
Đanini, Amadeo 69
Đansirakuza, Elizabet
Đilas, Milovan 88, 90,182, 209, 241
Doliti, Đovani 23
Đujič, Momčilo 127-128,162,190, 205,207,209
Đukanović, Blažo 139, 209
Đunta, Frančesko 206,215-218
Đurišić, Pavle 129,139-140,159,190, 206-207, 209
Đustianini, Raimondo 108
 Erlih, Lambert 97,103
Esposito, Đovani 91

Gali, Karlo 26-27

Gambara, Gastone 153,212-215,223
Garibaldi, Đuzepe 128,139
Gering, Herman 147-148,168
Glez von Horstenau, Edmund 42,48,59,61,70,83,129,132,147-148,161,166,187-188 230
256,262
Gol, Šari de 227
Gorla, Đuzepe 49,148,264
Grandi, Dino 26-27, 256
Graziani, Rodolfo

Gracioli, Emilio 94-107,112,170,209-211,213-215, 243,245, 249,258-259

Halder, Frane 32
Hitler, Adolf 28-32, 37-42, 44, 46-47, 49, 52-55, 68, 73, 76, 82, 121, 126, 143, 146-147, 149,
166, 175-176, 178-179, 181-183, 185-186, 189, 191-193, 200-202, 204-206, 208,
223-224, 226, 231, 235, 237, 246, 251, 257-259, 263, 266-267
Horti, Mikloš 42

Idn, Entoni 39

Jelena, kraljica 51
Jevđević, Dobroslav 128-129,133,148,156-159,163,190,193,199, 205,207,209

Kađati, Karlo 93
Kajtel, Vilhelm 76,131
Kanistraro, Filip
Kapogreko, Spartako 214, 242
Kapi, Malagola 27
Kardelj, Edvard 90, 229
Kaše, Zigfrid 43,46-47, 73,147-148,181,187,189,201
Kavalero, Ugo 39-40,75,79-80,82-83,89,93,102,116-117,121,128,131-132,135,138,140,
142,144, 158, 166-167,176-182,191-192, 230, 255, 259
Kazertano, Rafaele 48, 51,64, 68-69, 71-73, 79,82,110,161,181,186-188
Klinkhamer, Luc
Klisold, Stiven 141
Kontarini, Salvatore 24
Korošec, Anton 96
Korteze, Paolo 27
Koselski, Euđenio 27,68-69,111
Košak, Vladimir 146
Košutić, August 26
Kun, Bela 96
Kunce, Valter 131
Kvaternik, Eugen 28-29,136,161,163, 254
Kvaternik, Slavko 43,69, 83,132-133,147,161,254

Langela, Gasparino 93
Lanca d'Ajeta, Blaskol 88
Lanca, Mikele 39
Lakša, Vladimir 131,133-134,145
Lenjin, V. I. 66,90
Ler, Aleksander 147,171,176-179,181,185,189,193, 202-203,205-206, 251
List, Vilhelm fon 81,126, 250
Liters, Rudolf 181,189,225
Loi, Salvatore 41, 59,63-64, 71,179,184, 204,229, 265
Lombrasa, Đuzepe 214
Lorković, Mladen 136,146,162,186-187

Ljotić, Dimitrije 76

Maček, Vlatko 25,29,42-43,60,69-71, 78,146-147, 253, 259

Mameli Frančesko Đorđo 38,40-41
Maraki, Đovani 45
Maras, Efizio 203
Macolini, Serafino 51, 87-89, 91
Macoti, Vitorio 25
Mezilisa, Klerik
Mentasti, Luiđi 89-90
Mihailo, knez 51
Mihailović, Draža 65-67, 72, 76-79, 96,103,127-130,139-140,154,156-158, 175,180-184,
190, 192,197-199, 201-203, 205-209, 223, 225-227, 232, 259-260
Milaco, Mateo 59
Mileta, Đirolamo 218
Miler, Robert L.
Milutinovic, Ivan 90
Montanja, Renco 210
Monticeli, Furio 64
Morganji, Manlio 62
Motola, Belestra di 68,161
Musolini, Benito 23-33, 37-51, 53-55, 59, 62-64, 68-73, 75, 79-83, 87-89, 92-94, 99, 102,
104-107, 110-118, 121-123, 126, 129-130, 135, 138, 140, 142-143, 145-146, 148-149!
153, 158, 161, 165-170, 175-180, 182-183, 185-190, 192-193, 200-201, 203, 205-206^
208-210, 215-217, 221-225, 227-231, 233, 235-237, 239-240, 242-243, 246, 248-249^
251-252, 256-260

Natlačen, Marko 98,102

Nedić, Milan 76-78,128,133-134,154,157,226-227,250
Nenezić, Dragan 244, 265
Nikola, kralj 51
Niti, Frančesko Severino 23,235

Oraci, Vecio 107,113

Orlando, Tadeo 98,100,211
Orlando, Vitorio Emanuele 21-23
Ortona, Edidio 72,110,116-117, 265

Pafundi, Đuzepe 87
Pašić, Mustafa 159
Pavelić, Ante 25-30, 37, 40, 42-44, 47-51, 59-63, 68-71, 73-75, 78-83, 130, 133, 135-136,
141, 143-149, 157-158, 161-162, 165-166, 179, 186-189, 201, 224, 231-232, 237, 251,
253-255, 258-260
Pavle, knez
Pavlović, Stefan 156
Pedracoli, Dino 89,91
Perčec, Gustav 26
Perić, Stijepo 51,187
Peten, Filip 76,226-227
Petar, knez 157,198
Pjaconi, Sandro 203, 205-206
Pječe, Đuzepe 105,146,158,161,167,188, 224,254
Pjetromarki, Luka 44-46, 49, 51, 69, 73-76, 78, 80-82, 88, 91, 94, 104-105, 110, 112, 127,
129-131, 133-134, 136, 138-140, 142-146, 148, 153, 156, 158, 162, 164-166, 168, 171,
176-178, 180, 183, 186-189, 192, 200, 202, 206, 212, 218, 225, 233-236, 240-241,
253-257
Pirzio Biroli, Alesandro 89-94,138-141,168,177,185,192,203,206-207,223,236, 239, 251
Pije XII, papa 62
Popovac, Ismet 158-159
Prpić, Ivan 136

Ribentrop, Joakim fon 32,37,46, 50, 52, 54,73,168

Rintelen, Eno 32,40, 203
Roata, Mario 31-32, 40, 82, 93, 95, 99-105, 112-117, 121-138, 141, 144-145, 147-148, 153,
156-160, 162-168, 170-171, 176-181, 183, 189-191, 193, 210-211, 216-217, 222, 225,
229-234, 236-240, 242-247, 251-252, 255, 257-258, 266
Roboti Mario 93, 98-107, 112, 116, 148, 159, 168, 176, 180-182, 184-185, 191-193, 200,
202-203, 206, 208, 210-217, 223, 225, 230, 232-236, 239-240, 243
Rokira, Ubaldo 25-26
Rodonjo, Davide 118,242
Rorbak, Oberst 82
Rožman, Gregorij 95,102-103
Romei, Ervin 131
Rozin, komesar 100-101
Rosi, Ermano 159,200, 212-213, 215
Ruli, Giljelmo 93
Rupnik, Lav 95,102-103

Salata, Frančesko 45
Santovito, Ugo 160
Sarkotić, general 25
Sforca, Karlo 23-24
Simović, Dušan 39-40
Sinčić, David 128
Skaselati, Frančesko 93,107
Škoti, Đakomo 241
Sonino, Sidni 21-23, 236,257
Spigo, Umberto 116,160,162, 216-218
Stakić, Vladislav 37-38
Staljin, Josif V. 55,96,181, 205,256
Stanišić, Bajo 139,1920,206,209
Starčević, Ante 62
Stepinac, Alojzije 61,234
Stjepanović, Jelena
Stojadinović, Milan 29
Supijej, Đorđo 107

Šmider, Klaus 251

Talpo, Odone 44, 55,63-64,68, 72-75, 78,80,94,107,110-118,127-129,132-138,143-146,

148, 153-154, 158-163, 170, 176-179, 181-183, 185, 188, 191, 193, 198-200, 202-208^
215-218, 223-225, 228-229, 238-240, 267
Tejlor, Majron 180
Testa, Temistokle 107,142,169
Tito 66-67, 76-79, 90-91, 102, 118, 121, 127, 131, 155-156, 175, 177, 181, 184-185, 191, 194,
197, 202-204, 226-227, 229, 233, 240-241, 247, 250, 256, 259-260
Tomašević, Jozo 163
Tomazini, Amedeo 210
Trifković, Srđa 61,133,143,202
Trifunović, Ilija 128,156-158,199, 246

Vajnšo, Džej
Varlimont, Valter 181,183,188-189
Vekjareli, pukovnik 25
Veliki muftija jerusalimski (Had Amin Al-Husein) 204
Venturi, Host 69-70, 76,153
Verdiani, Ćiro 79,117
Viaci, Lucano
Viktor Emanuel III, kralj 49-50, 54,139,180
Vilani, Ugo 51
Vilson, Vudro 22,24, 39
Volpi, grof 131,142-143,161,180
Vrančić, Vjekoslav 133,141

Zanusi, Đakomo 116,122,126,163,167,178,268

Zogu, kralj Ahmet 24

Zivojinović, Dragoljub 29
CIP - KaTa.nori/i3aMnja y ny6/im<aL(nji/i
HapoflHa 6n6nnoTeKa Cpóuje, Beorpafl

94(497.1 )"1941/1943" 327(497.1:450)"1918/1943"

BEPTBUH, X. UejMC
Imperija na Jadranu: Musolinijevo osvajanje Jugoslavije : 1941-1943 / H. Džejms Bergvin;
prevod Jasna Janićijević - Beograd : Službeni glasnik, 2007 (Beograd : Glasnik). - 269 str. ; 24 cm.
- (Edicija Vreme Jugoslavije; knj. 4)

Prevod dela: Empire on the Adriatic / H. James Burgwyn. - Tiraž 750. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija: str. 261-269.

ISBN 978-86-7549-686-1

a) JyrocnaBMja - 1/lTa/injaHCKa OKynauuja - 1941-1943 b) Mia/inja - Cno/bHa no/inTMKa

- 1918-1943
COBISS.SR-ID 143274508

rjlACHHK
LUTAMriAPMJA