Čudesan slučaj mlade doktorke

U poslednje vreme mnogo se piše o patnjama lekara, o pacijentima-zverima

koji napadaju i ubijaju nedužne i divne zdravstvene radnike. Ja moram odmah da
kažem da sam ja pacijent, jedan od te većine ljudi-zveri i ne pripadam višoj klasi
doktora ili medicinskog osoblja. Ova će priča stoga biti iz mog ugla, iz ugla
nestrpljivog pacijenta koji provodi sate u čekaonici jedne bolnice u provinciji i
tamo pažljivo posmatra, gleda, sluša i shvata ljude i odnose. Ja sam se u ovo
mesto tek doselila, još nisam pohvatala veze, malo koga poznajem, ali hajde da
krenem od početka....

Na samo početku je jedan mali test koji žena obično radi sama i kod koga
jedna crtica obično znači razočarenje, a dve sreću. Nama se desilo da posle
nekoliko razočarenja konačno doživimo da vidimo te dve crtice na testu. Odmah
odem na internet da vidim koje su ginekološke klinike u blizini i naiđem na jednu
porodičnu u kojoj rade otac (bivši načelnik ginekologije), dve ćerke i sin. Ispostavi
se da ih moj muž poznaje i ja tamo zakažem. Primi me stari doktor, utvrdi da je
test bio kako treba, uzme mi mnogo više nego što sam planirala da potrošim i
ponudi da mi njegova ćerka vodi trudnoću u bolnici.

Razmišljala sam o tome i odlučila da krenem drugim putem. Nije mi se

svidela ta porodična uspešna priča. Ja sam i privatnik. Tačno znam koliko košta
mesečno zdravstveno osiguranje, pa mi se učinilo besmislenim da plaćam
dodatno kad već iz mog džepa medicinsko osoblje prima platu. Odlučim se zato da
nastavim vođenje trudnoće u bolnici.

Malo sam lutala dok nisam našla odeljak za brigu o ženama. U tom lutanju
susretnem mladu, veoma mršavu ženu. Razroke plave, isprane oči, suknjica kratka
toliko da se lepo vide i prednjica i zadnjica. Pomislim da je neka medicinska sestra
nesmireog duha. Upitam je gde je odeljenje koje tražim i ona me vrlo ljubazno
uputi. Dođem tamo, mnoga vrata, svuda čeka po desetak žena, a ispred jednih
vrata nigde nikoga. Ja se zaputim ka tim vratima da pitam kakva je procedura kad
ispred mene opet ta mlada žena sa kratkom suknjicom , kaže „Ovde nema
nikoga“. Dobro, raspitam se kod ovih što čekaju i konačno zakažem kod jednog
doktora koji je hteo i mogao da me primi. Dolazila sam nekoliko puta na preglede,
ultra-zvuk i uvek čekam po sat-dva. Čekaonica je puna, nemam šta da zamerim
doktorima koji rade kao mravi. Vidim, ipak da je ispred onih vrata uvek prazno i da
se ta mlada žena u, svaki put kraćoj suknjici samo šeta hodnicima, kupuje doručak
kolegama, ulazi iz sobe u sobu. Zainteresuje to mene i malo procunjam pa saznam
da je ta osoba u stvari doktorka koja bi trebala da radi u toj, uvek praznoj
ordinaciji. Saznam joj i ime, ona je ćerka onog doktora kod koga sam otišla
privatno prvi put i koji mi je nudio da mi ona vodi trudnoću. Gospođa prima samo
pacijente koji vode trudnoću u ordinaciji njenog oca privatno, a u bolnici im samo
otvori karton. Otac je bivši načelnik odeljenja, veze i vezice, a ostali doktori ćute
jer ih s vremena na vreme zovu u tu privatnu ordinaciju da zarade koju paru.

Ovakvih čudesnih slučajeva u Srbiji ima mnogo, i previše, samo što možda
nisu uvek ovoliko očigledni. Pročitala sam posle članak o njoj. Reklamira se na
sajtu bolnice kao „mladi stručnjak“. Kaže ona je iz porodice lekara, brat i sestra
takođe ginekolozi, majka je troje dece, muž doktor, otac veliki stručnjak a ona je
od malih nogu znala da hoće da bude ginekolog. Porodični zanat, što da ne.
Stvarnost je opet malo drugačija. Gospođa je oko četrdeset godina stara, rodila
jedno dete, a inače razvela doktora kolegu koji ima dvoje dece iz prvog braka,
završila školu verovatno uz pomoć raznih porodičnih veza i ne samo da nije
stručnjak već nema ni karaktera, što je opet jedino pravo merilo čoveka.

Mnogo je ovakvih doktora koji misle da su mnogo bolji od većine

stanovništva i kojima je ispod časti da rade za novac koji primaju od države ali im
nije teško da zauzimaju mesta u državnim bolnicama i sigurno redovo odlaze u
banku i podižu platu. Kod nas je problem što je dozvoljen rad na dva mesta. Zašto
bih ja plaćala na dva mesta za istu uslugu. Ako plaćam državno osiguranje neću da
se lečim privatno. Treba izbaciti iz državnih bolnica sve koji imaju privatne klinike i
uvesti mogućnost izbora osiguranja. Ako želim da se lečim privatno onda da moje
osiguranje ide klinici po izboru a ne državi. Tako bi se sprečilo čerupanje naroda
od strane privatnika, namerno stvaranje redova u bolnicama da bi očajnici morali
da odu u privatne klinike gde plate mnogo a dobiju manje nege, stručnosti i usluge
nego u državnim bolnicama. Sve što se kod privatnih lekara dobije su lažni osmesi
i izmišljene dijagnoze, da bi se opet došlo i donelo doktoru još para. Ima naravno i
časnih izuzetaka. Mnogi privatnici imaju veoma ograničen broj usluga, svodi se
mahom na preglede i ultra-zvuk. Narod ne shvata koliko je to malo i ako ima bilo
kakav ozbiljan problem mora u bolnicu, za koju svakako plaća osiguranje išao
tamo ili ne išao.

Reforma zdravstva je jedno od prvih predizbornih obećanja, ali uvek

neostvarivo. Zato, pored mnoštva poštenih doktora, trpimo i brojne parazite koji
nam veoma smišljeno sišu krv i žive lepo od nesreće obolelih. Pacijentima nude
smešno malo, nemaju nikakvu odgovornost, a uzimaju nesrazmerno mnogo,
balansirajući vešto ta dva svoja zaposlenja društveno i privatno. Novinari veoma
malo ili ni malo pišu o ovom problemu, a narod je svestan ali ćuti i trpi jer ne zna
da su svi ti ljudi i političari i novinari i doktori postavljeni kao javni radnici da služe
narodu, a ne obrnuto. Samo će veća svest običnog čoveka o sopstvenoj važnosti
naterati društvene parazite da rade posao za koji su plaćeni ili da se povuku sa
javnih poslova.