P AV L E M I L J U K O V, Š A R L S E N J O B O S , L U J E Z E N M A N

IS T O RI JA RU SI J E
PONOVLJENO IZDANJE

ZAGREB 2009.
 ISTORIJA RUSIJE
NAPISALI:
PAVLE MILJUKOV, RANIJI PROFESOR MOSKOVSKOG
UNIVERZITETA,
Š. SENJOBOS, PROF. PARISKOG UNIVERZITETA,
L. EZENMAN, PROF. PARISKOG UNIVERZITETA
» I S TO R I JA RU S I J E « , NA RO D NA K U LT U R A , B E OG R A D 1 9 3 9 .

Saradnici pri originalnom izdanju:

Kamena Dalmeda, profesor univerziteta u Bordou; General G. Danilov, raniji

načelnik štaba ruske vojske; P. Gronski, raniji profesor politehničkog instituta u Petrogradu;
A. Kizeveter, raniji profesor Moskovskog univerziteta, profesor univerziteta u Pragu; V.
Mjakotin, profesor univerziteta u Sofiji; B. Mirkin-Gecevič, raniji profesor univerziteta u
Petrogradu; L. Niderle, honorarni profesor univerziteta u Pragu.

Prvo izdanje je bilo prepuno štamparskih grešaka i nedoslednosti u prevodu, zbog žurbe
izdavača pri objavljivanju knjige. Tako se događalo da su iste ličnosti prevedene na različiti
način - često na susednim stranicama. Većina štamparskih grešaka je ispravljena u
ponovljenom izdanju, prevodi su ujednačeni, a jedina intervencija u tekstu je transkripcija
„Potemkin“ mesto „Paćomkin“, koje je potpuno neubičajena u srpskom jeziku i u ono
vreme (pre Drugog svetskog rata).

REDAKTOR PONOVLJENOG IZDANJA OGNJEN ŠEKULJICA

 SADRŽAJ

Predgovor 12

KNJIGA PRVA
Od početaka do smrti Petra Velikog

Izvodi za istoriju Rusije i ruska istoriografija 12

I. Geografska slika Evropske Rusije 25

II. Kratak pregled preistorijske arheologije ruske zemlje 39

1. Preslovensko doba 39
2. Slovensko doba 46
3. Starine okolnih neslavenskih naroda 48

III. Ruske zemlje od početka do kraja tatarske najezde 50

1. Slovenska plemena i stvaranje kijevske kneževine 50
2. Kijevska kneževina i ruske zemlje u XI i XII veku 54
3. Pokrajinski život ruskih zemalja u XII i XIII veku 65
4. Tatarske najezde i njihove posledice 70

IV. Moskva, Rusija i ujedinjenje ruske zemlje 74

1. Severoistočne kneževine u XII i XIII veku i stvaranje moskovske kneževine 74
2. Moskovski kneževi 76
3. Ivan Treći Vasiljević 80
4. Vasilij Treći 86
5. Ivan Četvrti Grozni 87

V. Doba nemira i dolazak Romanova na vlast 95

1. Politički nemiri i plemićska reakcija 95
2. Socijalni nemiri narodne rulje 98
3. Tuđinsko mešanje i narodno buđenje 100

VI. Prvi Romanovi: od Mihajla do Petra Velikog 104

1. Mihail Fjodorovič 105
2. Aleksej Mihailovič 109
3. Sjedinjenje Malorusije sa moskovskom državom 116
4. Unutrašnje uređenje u XVII veku 126
5. Preobraćaj života i običaj pod tuđinskom vlašću u XVII veku 131
6. Crkvena reforma i crkveni rascep 137

2
7. Duhovni život u XVII veku 139
8. Književni i umetnički život u XVII veku 144
9. Neposredni prethodnici Petra Velikog 148

VII. Petar Veliki 154

1. Život i rad Petra Velikog do rata na severu 155
2. Rušenje staroga poretka 166
3. Prva sistematska reforma 183
4. Posle Poltave 192
5. Rezultati reforme: haos 201

VIII. Petar Veliki (nastavak) 205

1. Od Baltičkog Mora do Kaspijskog jezera 205
2. Obnova 208
3. Socijalne posledice Petrove reforme 223
4. Narodna prosveta i reforme crkve 228
5. Nezadovoljstvo zemlje i carevića 237

KNJIGA DRUGA
Poslednici Petra Velikog,
od autokratije sa podrškom plemstva do birokratske autokratije

IX. Od Katarine Prve do Katarine Druge 247

1. Katarina Prva i Petar Drugi 247
2. Ana Ivanovna 252
3. Ivan Šesti 263
4. Jelisaveta Petrovna 268

X. Od Katarine Prve do Katarine Druge (nastavak) 279

1. Petar Treći 279
2. Unutrašnje stanje u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka 283

XI. Katarina Druga 301

1. Revolucija 301
2. Prve upravne mere 305
3. Komisija 314

XII. Katarina Druga (nastavak) 325

1. Spoljni rat i Pugačevljeva buna 325
2. Zakonski rad 332
3. Spoljni rat 340
4. Kraj vladavine 346

3
XIII. Pavle Prvi i unutrašnje stanje 351
1. Pavle Prvi 351
2. Ekonomsko i socijalno stanje krajem XVIII veka 359
3. Duhovni život u Rusiji u drugoj polovini XVIII veka 367

XIV. Aleksandar Prvi 375

1. Liberalna reforma 375
2. Reakcija 387
3. Materijalni i duhovni napredak za Aleksandra Prvog 394
4. Spoljna politika 397

XV. Nikola Prvi 412

1. Stupanje na presto 412
2. Početak vladavine 419
3. Konzervativna politika i rad državne uprave (1831—1855) 433

XVI. Nikola Prvi (nastavak) 447

1. Vlada i duhovni život Nikole Prvog 447
2. Spoljna politika 458

KNJIGA TREĆA

XVII. Aleksandar Drugi 472

1. Kraj rata na istoku 472
2. Doba velikih reforma 474

XVIII. Aleksandar Drugi (nastavak) 505

1. „Ocevi i deca” 505
2. Počeci revolucionarnog pokreta 510
3. Reakcija i teroristički pokreti 518
4. Evropska politika i ekspanzija u Aziji 536

XIX. Aleksandar Treći 557

1. Pobeda reakcije 557
2. Školska i duhovna reakcija 572
3. Ekonomska politika 578
4. Spoljna politika 581

XX. Nikola Drugi 587

1. Održavanje reakcije 587
2. Ekonomski i finansiski rad 591
3. Porast opozicije i priprema revolucije 597

4
4. Spoljna politika 604

XXI. Nikola Drugi (nastavak) 618

1. Prva revolucija 618
2. Od manifesta do sastanka Dume 631
3. Prva Duma ili Duma narodnog preziranja 643
4. Od prve do druge Dume 650
5. Druga Duma 653
6. Treća Duma ili Duma plemića 657

XXII. Nikola Drugi (nastavak) 665

1. Spoljna politika (1905-1914) 665
2. Spoljna politika (1914-1917) 678
3. Uloga Rusije u Svetskom ratu 685

XXIII. Nikola Drugi (nastavak) 701

1. Četvrta Duma 701
2. Revolucija iz februara 1917 712

XXIV. Rusija pod sovjetskim režimom 733

1. „Ratni komunizam“ i Lenjin 733
2. Nep i borba o vlast posle Lenjina 747
3. Petogodišnji plan i „Staljinizam“ 760
4. „Kulturna revolucija“ 771

Napomena o ovom izdanju 783

5
 PREDGOVOR

Ova Istorija Rusije ponikla je iz saradnje nekolicine ruskih istoričara koje je

velika katastrofa izgnala iz njihove otadžbine. Ona je zajedničko delo ljudi vičnih
istoriografskom poslu, koji su hteli omogućiti Francuskoj da se koristi njihovim
znanjem stečenim u Rusiji. Onaj koji je, zajedno sa g. L. Ezenmanom i sa mnom,
zamislio ovo delo i rukovodio njegovim stvaranjem, g. Miljukov, čije su radove o
ruskome društvu istoričari već ranije visoko cenili, nosi ime koje je danas postalo
slavno širom celoga sveta zbog njegove državničke uloge. On lično napisao je
veliki broj odeljaka ovoga dela, često najoriginalnijih i najvažnijih, a posebice
glave o revolucionarnoj krizi u XX veku kojoj je prisustvovao kao svedok i u
kojoj je učestvovao kao sudelovač. Pisci ovoga dela hteli su da pruže francuskim
čitaocima rezultat proučavanja vršenih u Rusiji po arhivskim dokumentima,
privatnim dnevnicima, memoarima i prepiskama, proučavanja koja su većinom
skorašnjega datuma, malo poznata u Francuskoj, i iz kojih je ruska istorija izišla
obnovljena.
Nije potrebno naglašavati korisnost ovakvoga dela. Francuz, željan da
upozna prošlost ovoga velikog naroda, čija uloga u čovečanstvu raste iz dana u
dan, ne može još i danas da nađe delo koje bi potpuno zadovoljilo njegovu
opravdanu radoznalost. Jer na francuskom jeziku postoji veoma mali broj knjiga
o istoriji Rusije. Najpoučnija Istorija Rusije od Ramboa, opravdano cenjena u svoje
vreme, pretstavlja danas samo istoriska znanja sa kraja XIX veka; ona čak
ponekad pruža izopačenu sliku ruske istorije usled uticaja francusko-ruskog
saveza i težnje za preteranim divljenjem carističkom režimu. Mala Istorija Rusije
od Platonova, prevedena na francuski, može imati za cilj samo da pruži ukupan
pregled, i ona se zaustavlja na pragu savremenoga doba. Niz monografija
Vasiljevskoga o najglavnijim ruskim vladarima i njihovoj okolini sačinjavaju
sjajnu zbirku, zanimljivu i prijatnu za čitanje, dramskih i skandaloznih anegdota;
ali ona ne može da pretstavlja istoriju ruskoga naroda. Mnogo temeljnija dela
nemačkih pisaca, Hermana, Briknera, Šimana, Hečea i Štelina, nisu prevedena na
francuski; ona, uostalom, i ne sačinjavaju povezanu celinu.
Da bi popunili tu prazninu, pisci i izdavači ovoga dela odlučili su da
objave na francuskom jeziku jednu celokupnu istoriju ruskoga naroda od
njenoga početka. Oni su želeli da pruže istorisku sliku svih vidova ruskoga
života, unutrašnjega političkog režima i spoljne politike, kretanja stanovništva i
organizovanja društva, zemljoradnje, industrije i trgovine, književnosti i
umetnosti, nauke i prosvete. Pokušaću da objasnim zašto mi se čini da su oni u
tome poslu uspeli, i želeo bih isto tako da rasvetlim razliku u gledištima između
ruskih istoričara i onih koje u Rusiji nazivaju »zapadnjacima«.

6
 II

Opšti plan ovoga dela drži se koliko god je mogućno hronološkoga reda,
što je prirodno za svaku istoriju. Kažem koliko god je mogućno, jer ma da je
celina podeljena na hronološke periode, ipak je bilo potrebno da se u svakom od
ovih perioda opišu odvojeno i uzastopno grupe raznorodnih pojava: političkih,
socijalnih, ekonomskih i duhovnih. Granice između perioda uzete su iz
unutrašnje politike; ona pruža okvir najmanje proizvoljan, jer se jedino dejstvo
državnih vlasti pruža kroz sve oblasti narodnoga života, a utoliko pre u jednoj
zemlji gde je vlada, imajući pred očima samo jedan jedini cilj, uvek zavisila od
volje jedne jedine ličnosti, i gde su presudni događaji bili promene na prestolu.
Pravilna srazmera održana je između uzastopnih perioda kao god i među
raznorodnom građom. Niko se neće iznenaditi što izlaganje događaja postaje sve
obimnije ukoliko se približuje našem dobu. Opravdano je što se brzo prelazi
preko svih početnih vekova zaključno sa krajem XV veka; jer oni ne samo da su
malo proučeni zbog nedostatka dokumenata, nego su skoro bez događaja zbog
nedostatka ljudi. Ta zemlja, gde naseljavanje tek beše otpočelo, imala je tada
veoma razređeno stanovništvo u kome se nije još mogao da ispolji skoro nikakav
javni život. Isti slučaj bio je i u svima evropskim kolonijama u prvim vremenima
kolonizacije. Isto je tako opravdano dati mnogo više mesta XIX veku, dobu kada
je ruski narod, postavši najmnogobrojniji narod čitave Evrope i mnogo veći od
svih ostalih, počeo da živi snažnim životom koji je do sitnica poznat iz ogromne
gomile najverodostojnijih dokumenata. Čitalac se neće požaliti, nadam se, što
vidi kako se uvećava obim izlaganja kada se dođe do poslednje revolucije iz koje
je neposredno potekao sadanji režim u Rusiji, utoliko pre što je pisac te povesti,
kao svedok i značajan sudelovač, tada bio na najboljem položaju odakle je mogao
da posmatra tu krizu i da upozna njene najtajnije opruge.
Ne treba se isto tako čuditi što će se naići na više pojedinosti iz unutrašnje
nego iz spoljne politike, a naročito kad bude potrebno da se objasni jedna od
najoriginalnijih pojava u istoriji Rusije: one neobične inicijative samodršca, one
nepredviđene samovolje koje odlučuju o budućnosti jednoga velikog naroda.
Krvava opričnina Ivana Groznog, revolucionarni ukazi Petra Velikog,
zakonodavni prohtevi Katarine, mistična maštanja Aleksandra I, liberalni
pokušaji Aleksandra II, sva ta dela ruskih samodržaca mogu se objasniti jednome
»zapadnjačkom« čitaocu samo pomoću podrobnog proučavanja životnih prilika
za vreme svakog pojedinog vladara, dok odnosi sa drugim državama, koji
pretstavljaju građu spoljne politike, ulaze u zajedničku oblast istorije Evrope koja
je našem čitaocu već poznata. U tom području bilo je dovoljno izneti tačno
posebna stremljenja i postupke ruske vlade; i u tom pogledu obim izlaganja je
veoma proširen, naročito od godine 1876.
Najnoviji deo za čitaoca je, razume se, istorija društvenog, ekonomskog i
duhovnog života. O kretanju stanovništva, tako važnom u toj zemlji veoma

7
skorašnjeg i veoma brzog naseljavanja, o stvaranju velikih industriskih
preduzeća, o uvećanju proizvodnje i trgovine čitalac će naći veliko izobilje
obaveštenja, cifara i karata. Tu će se videti koliko Rusi u statistiku imaju
poverenja (koje je na Zapadu veoma poljuljano) i koliko im je u volji
izračunavanje procenata, u čemu sada boljševici idu do besmislenosti, jer u
desetnim razlomcima izračunavaju procenat svoje industriske proizvodnje koja
je još u povoju.
Jedno veoma zanimljivo otkriće za Francuze, koji su tako malo obavešteni
o unutrašnjem razvitku ruskoga naroda, biće objašnjenje dveju najoriginalnijih
crta ruskoga društva, a to je prelaz u plemstvo vladarevih službenika, i
preobražaj seljaka u robove; jer se u tome najjasnije vidi obratni tok društvenoga
razvitka u Francuskoj i u Rusiji. Dok su u Francuskoj, zemlji koja je veoma davno
počela da se obrađuje, ratnici kao posednici velikih oblasti sami sebe proglasili za
plemiće za vreme međusobnih ratova, i dok su se seljaci, veoma davno vezani za
zemlju kao sebri, postepeno uzdizali iz ropstva do slobodnog posedovanja
zemlje preobražajem njihovih odnosa sa velikim posednicima, pri čemu je
kraljeva moć mogla da igra samo sporednu ulogu, - u Rusiji je, naprotiv, vladar
silom svoje svemoći, a iz potrebe za zajedničkom odbranom od susednih naroda,
stvorio jednu klasu ratnika koji su za vreme svoje službe nagrađivani
ustupanjem zemlje u veoma siromašnom i još neobrađenom kraju, gde je zemlja,
kao jedini izvor bogatstva, dobijala vrednost samo radom seljaka. Da bi
izdržavala ratnike, a tako isto da bi prikupila potreban novac najpre za danak
tatarskome hanu a poznije za državne izdatke, državna uprava je postepeno
vezivala za zemlju zemljoradnike bez kojih ona ne bi davala ni dug ratniku ni
porez caru. Ratnici, postavši najpre nasledni posednici svoje zemlje, a potom u
XVIII veku oslobođeni svake obaveze i ovlašćeni da postupaju po svojoj volji sa
seljacima vezanim za njihov posed, stekli su veoma visok položaj koji ih je najzad
izjednačio sa plemstvom ostalih evropskih zemalja. Seljaci, privezani za
određeno zemljište i ostavljeni na milost plemića, spali su sa položaja slobodnih
zemljoradnika na stupanj sebarstva, koje se jedva malo razlikovalo od ropstva
antičkoga doba.
Duhovni život obrađen je u ovoj knjizi onim hronološkim redom što ga je
nametnuo politički život, sa naročitim isticanjem različitih vidova koje je taj život
dobijao u raznim periodima, i to više sa gledišta istorije nego sa gledišta
umetnosti. Važnost jednoga dela ili jednoga pisca odmerena je prema mestu u
razvitku ruskoga duhovnog života više nego prema njegovoj estetskoj vrednosti.
Početna natucanja ruskoga književnog života, ti pokušaji nezgrapni za naše
zapadnjačke oči, obrađeni su sa isto toliko obzira, a ponekad i sa više ljubavi
kego remek dela XIX veka, čiji su zraci obasjali čitavo čovečanstvo.
Naučni život, započet u Rusiji najpre u obliku vežbanja u tehničkim
zanatima, dugo vremena bio je samo popularisanje radova evropske nauke; on je
morao da sačeka drugu polovinu XIX veka da bi se uzdigao do visine originalnih
istraživanja. On je mogao da zauzme samo skromno mesto u slici ruskoga života.

8
A naprotiv, dato je - i to opravdano - najšire mesto istoriji nastave, koja je
prirodna dopuna istorije nauka.

III

Nije samo istoriska sadržina ovoga dela poučna za čitaoca, već isto tako i
gledište sa koga ruski istoričari posmatraju istoriju svoje otadžbine. Oni dovoljno
poznaju Rusiju i Evropu, te zapažaju tesne veze koje ih spajaju; oni dakle nisu
dolazili u iskušenje da osobine svojstvene ruskom narodu pripišu azijatskom
poreklu ili temperamentu. Oni su se u dovoljnoj meri oslobodili iluzija
sveslovenskog romantizma, te više ne veruju da je ruski narod pozvan da
preporodi evropske narode u ime jednoga novog shvatanja ljudskoga života. Oni
znaju da je njihov narod po poreklu evropski narod, stvoren kao i drugi okolni
slovenski narodi ujedinjavanjem nekolikih stalno nastanjenih plemena pod
vlašću jednoga ratničkog vođe. Pošto je u istoriski period ušla mnogo docnije
nego zapadna Evropa, Rusija je u XII veku dostigla otprilike isti stupanj razvića
evropskih naroda koji je Francuska dostigla u VIII a Nemačka u X veku. Bilo je to
doba pre feudalnog režima, kada je zemlja bila podeljena između kneževa od
kojih je svaki imao oko sebe krug ratnika. Dva događaja usled geografskog
položaja Rusije na granicama Azije prelaz u pravoslavlje krajem X veka i najezda
i gospodarenje Tatara od XIII veka, najpre su je odvratili a potom sasvim odvojili
od evropske zajednice i bacili u usamljenost koja je zaustavila njen razvitak. Ona
je ponovo došla u dodir s Evropom tek posle ponovnog zakašnjenja, te je
zaostala za pet ili šest vekova, i nije imala ni viteški stalež, ni gradsku buržoaziju,
ni Renesans, ni Reformaciju, već je bila potčinjena svevlasti jednoga jedinog
vladara, »samodršca ruskih zemalja«, čija je vlast bila tiranska, jer je bila lišena
kočnica aristokratije i oblasnih zlasti koje su u Srednjem veku ponikle u Evropi i
ograničavale čak i vlast apsolutnih monarhija. Dovde su ruski istoričari saglasni s
nama, sem što umanjuju važnost tatarskoga gospodarstva.
Ali posle narodnoga otpora u početku XVII veka protivu pokušaja Poljske
i Švedske, i čim je Rusija ponovo došla u stalan dodir sa evropskim narodima,
koji su bili odmakli u prosvećenosti, čitav njen unutrašnji život ukazuje se nama
zapadnjacima samo kao kopija režima, običaja i shvatanja Zapada. Petar Veliki
stvara vojsku i flotu po uzoru na Evropu, Senat, veća i finansiski sistem po uzoru
na Švedsku, a Sinod po ugledu na protestantske crkve; kneževi i kneginje
nemačkoga porekla u XVIII veku obrazuju plemstvo, plemićske sabore, zanatska
udruženja i buržoaziju po nemačkom uzoru. Aleksandar I ugleda se na
Napoleona, a Nikola I upravlja svojom vojskom po pruskom načinu; Aleksandar
II zavodi u Rusiji francuske sudove i porote, univerzitete i gimnazije kao u
Nemačkoj, a mesne i pokrajinske sabore kao u Evropi; pa i Duma Nikole II
stvorena je po nemačkim uzorima. Za ta dva veka nazivi ustanova, činova i
položaja su skoro uvek zapadnjački; tu su odbori stvoreni po zapadnjačkoj modi

9
da pripreme sve reforme, i ideal ruske državne uprave ostao je uvek »prosvećeni
despotizam« iz evropskog XVIII veka.
Isti je slučaj i sa opozicijom. U svima svojim uzastopnim oblicima ona je
uvek tražila svoj ideal u političkom i socijalnom režimu pozajmljenom od
zapadnjačkih praksa i teorija. Dekabristi iz 1825 godine tražili su ustavnu
monarhiju po ugledu na francusku, a liberali iz 1860 godine parlamentarnu
monarhiju po ugledu na englesku; revolucionari posle 1875 godine radili su za
evropski socijalizam, a komunisti za nemački marksizam, i najviši stupanj
originalnosti što ga je Rusija postigla sastoji se danas u tome da ostvaruje jednu
teoriju koja je u Evropi ostala u stanju utopije.
Nije samo u politici Evropa služila kao uzor. U svim oblastima života, u
zemljoradnji, industriji, trgovini, književnosti, umetnosti, nauci, nastavci, u
načinu odevanja, društvenim običajima i zabavama, Rusija je dobivala potstrek
od Zapada, usvojila njegove prakse i sledovala njegovim modama. Njena
književnost je otpočela prevođenjem i prerađivanjem zapadnjačkih spisa, a njena
nauka popularisanjem evropske nauke.
Takav utisak čini istorija Rusije na duh jednoga zapadnjaka. Ali, kada se
taj dugački niz podražavanja posmatra sa ruskoga gledišta, on dobija sasvim
drugi izgled. Pažnju ruskog istoričara ne privlači više strani uzor, nego rad
izvršen u Rusiji da bi se taj uzor prilagodio prilikama ruskoga života. I upravo taj
rad na prilagođavanju postaje za njega glavni predmet proučavanja; reklo bi se
da evropski uzor postoji tek od trenutka kada je nekoji saradnik ruske vlade
saznao za njega. Zbog toga ruski istoričar veoma brižljivo proučava pripremne
radove za reforme, careve lične utiske ili maštanja, uticaje koji su vršeni na
njegovu volju, suparništva u njegovoj okolini, rasprave u njegovom kabinetu ili u
odborima kojima je stavljeno u dužnost da ispitaju ta pitanja, proučavanja što su
ih vršili njegovi saradnici, izmene unete u prvobitni nacrt, oblik konačnih odluka
i mere preduzete za njegovu primenu. Ruski istoričar se interesuje čak i za
neusvojene nacrte, jer oni bacaju svetlost na shvatanja male grupe upravljača i
upoznaju nas sa osećanjima, predrasudama i otporom onoga što se u Rusiji
smatra za javno mišljenje.
Francuski čitalac može uostalom samo da se raduje ovakvoj sklonosti
ruskoga duha, jer upravo ta neprekidna težnja da se podražavanja Zapadu
pretstave kao ruski pronalasci pružaju čitaocu izobilje obaveštenja o delima i
ličnostima dosada skoro nepoznatim u Francuskoj. Tako će se upoznati sa onima
koji su stvarali projekte za Petra Velikog, Katarinu i oba Aleksandra. Podroban
pregled radova čuvene Katarinine zakonodavne komisije pokazaće mu jasno već
oštro izražen pokret protivu sebarstva i pomaman otpor povlašćenih protivu
svake reforme u tome pogledu, čime se objašnjava neuspeh toga pokušaja.
Proučavanje diskusija i spletaka u komisiji i oko komisije kojoj je Aleksandar II
stavio u dužnost da pripremi oslobođenje sebara objasniće čitaocu kako se vlada
mogla odlučiti na tako značajnu reformu i zašto je unela u nju tako važna
ograničenja.

10
 Sa toga ruskog gledišta može se lako uočiti kako se jedna tućinska
ustanova presađena u Rusiju preobrazila toliko da je postala kao neka domaća
tvorevina. Zemstvo, stvoreno po ugledu na pokrajinske zajednice Zapada, postalo
je u Rusiji organ političkog života mnogo snažniji nego njegov slabački
zapadnjački uzor; ono je mnogo dublje prodrlo u narodnu masu. Svojim
ustanovama za lekarsku pomoć, za osnovnu nastavu, za zemljoradnju i
statistiku, zemstvo je intelektualce, lekare, učitelje, statističare i agronome dovelo
u ličnu vezu sa seljacima; njegova delatnost probudila je unutrašnjost zemlje koju
je birokratija bila dovela do obamrlosti; ono je naviklo ljude različitog
društvenog nivoa da saraćuju kao međusobno ravni, i ono je učinilo da čak i u
sela prodre osećanje jednakosti pred zakonom.
Sličnim preobražajem su se ruske političke stranke, iaka ponikle iz
zapadnjačkih stranaka od kojih su čak i nazive pozajmile, izmenile usled čisto
ruskih prilika koje su na njih uticale. Ni ustavna stranka, ni liberali, ni socijalisti,
ni radnička stranka nisu postupali kao njihovi evropski imenjaci. Rascep - čije su
posledice bile sudbonosne za zemlju -između parlamentarnih liberala i grupa sa
socijalističkim težnjama potekao je iz suprotnosti između dveju uzastopnih
generacija, i njega su ovde potpuno rasvetlili ubedljivi navodi uglednih pisaca iz
oba tabora. Posle 1875 godine rusku omladinu odvratilo je od parlamentarne
opozicije osećanje nesavladljivog nepoverenja prema njenim starijim drugovima
liberalima, osumnjičenim da gaje potajne aristokratske težnje. Tako se objašnjava
oduševljeno stremljenje ka ekstremnim rešenjima, koje je u ovoj knjizi označeno
kao revolucionaran pokret i koje je, služeći se i dalje zapadnjačkim obrascima,
naposletku nametnulo Rusiji jedan režim sasvim različit od režima ostalih
evropskih država.
Razlika u gledištima ne oslovljava uostalom i različitost u načinu naučnog
obrađivanja. Pisci ovoga dela, dobro upoznati sa primenom istoriske metode
koja se upotrebljava u čitavoj Evropi, izvežbali su se u proučavanju izvora i oni
znaju za predostrožnosti koje kritika zahteva. Oni su umeli da očiste teren od
lažnih povesti i anegdota koje su nagomilala dva veka ćeretanja na dvoru i po
ambasadama, a takođe i od pogrešnih zapažanja i tumačenja tuđinskih putnika.
Tako su oni uspeli da rasture opsenu romantičnih iluzija o staroj Rusiji (naročito
o miru i Saboru).
Praktična potreba da se ograniče razmere ove istorije i vrsta čitalaca
kojima je ona namenjena nisu dopuštale da se ovo delo otromi mnogim
objašnjenjima u obliku napomena. Ipak će jedan podroban odeljak o kritičnim
delima omogućiti čitaocu da stvori tačnu sliku izvora za istoriju Rusije i
upoznaće ga sa važnim monografijama i iscrpnim delima u kojima su izneti
rezultati stečeni proučavanjem dokumenata.
Želim da završim izražavanjem svoje zahvalnosti za čast koja mi je
ukazana da francuskim čitaocima pretstavim delo od tako velike vrednosti.
Š. Senjobos

11
 IZVORI ZA ISTORIJU RUSIJE I RUSKA
ISTORIOGRAFIJA

Najstariji izvori za istoriju Rusije jesu letopisi (ili hronike) i dela. Letopisi
izlažu događaje hronološkim redom, prema spisima pisanim u manastirima i
crkvama, a ponekad i na dvorovima. Ostali su nam od njih mnogi prepisi pisani
od XIV do XVII veka. Najvažnije od njih objavila je Petrogradska arheografska
komisija u zbirci Polnoe Sobranjije Ljetopisej (Potpuna zbirka ruskih letopisa), u 22
sveske infolio.
Od sredine XIX veka ne smatra se više da je prvi letopisac bio monah
Nestor iz Pečerskog manastira u Kijevu. Najstariji deo letopisa (od 850 do 1110—
1116) pripisuje se Silvestru, igumanu Vidubickog manastira u Kijevu, koji
izgleda da je preradio zbirku nekih ranijih letopisa; u jednoj analizi — možda
preterano opreznoj — A. Šahmatov raspoznaje u dosada poznatim tekstovima
Povesti minulih vremena (Povjesć vremennih ljet) čitavih pet uzastopnih slojeva, od
kojih prvi potiče iz sredine XI veka. Što se tiče obaveštenja koja se odnose na prve
početke, letopisi ih crpu iz narodnih legendi i vizantiskih hronika, kojima su
dodali najstarije sačuvane dokumente: ugovor sa Grcima iz 911 i 945 godine, i
Rusku istinu (Ruskaja Pravda). Kasnije, u XII i XIII veku, rad letopisaca gubi svoje
obeležje celokupnosti: pišu se različite hronike u Kijevu, Novgorodu,
Perejaslavlju (južnom), u Galiču, u Voliniji, Vladimiru, Rostovu itd. Od XIII veka,
letopisi severnih i južnih pokrajina konačno se odvajaju i pišu se nezavisno. Od
kraja XV pa sve do XVII veka, istodobno sa stvaranjem političkog jedinstva
Rusije, rezultati tih različitih radova ponovo se skupljaju u pregledne celine.
Poslednje ovakvo celokupno delo, najopširnije ali i najmanje kritičko, napisano je
po naređenju patrijarha Nikona, čije ime i nosi. Ipak, u ovo doba letopisi gube
konačno svoje anonimno i strogo pripovedno obeležje; oni postaju izbor
događaja namenjenih da dadu tendenciozno objašnjenje prošlosti, saobrazno
novim političkim i verskim shvatanjima Moskve; ili se pak preobražuju u
memoare savremenika koji opisuju događaje svoga doba. Političke tendencije
preovlađuju isto tako i u prvom udžbeniku ruske istorije sastavljenom po ugledu
na istorisku književnost Poljske, Sinopsisu, koji je objavljen u Kijevu godine 1674,
a napisao ga na osnovu hronika Teodosije Safonovič. Broj memoara (ili kazivanja)
uvećava se, naročito počev od Doba Nemira (1613); od kraja XVII veka oni se
ređaju bez prekida i sačinjavaju glavni izvor za proučavanje ruskoga života.
Njima treba dodati i pričanja tuđinaca o Rusiji, od kojih je najstarije napisao
Sigismond fon Herberštajn, Rerum Moscoviticarum Commentarii, 1549 godine.
Proučavanju dela pristupili su ruski istoričari znatno kasnije nego
proučavanju letopisa; ali su postepeno ti dokumenti o unutrašnjem životu,
državnoj upravi, pravu, ekonomiji, finansijama itd. zauzeli glavno mesto u
istoriografiji. Izvesno, za najstarija razdoblja oni su mnogo oskudniji nego oni
kojima raspolaže zapadna Evropa: od XII do XV veka oni su veoma malobrojni:
dokumenti koji se tiču istorije Moskovske države pojavljuju se u znatnoj količini

12
tek od druge polovine XVI veka. Najstariji takvi dokumenti čuvani su
prvenstveno u manastirima; odatle su ih uzimala privatna lica, muzeji,
biblioteke, Arheografska komisija sastavljena naročito u tome cilju (1827—1834), i
naposletku državni arhivi. Zbirke dokumenata nekadanjih javnih ustanova bile
su velikim delom uništene požarima, naročito za Doba Nemira, a isto tako u
godini 1626 i 1812. Ipak, znatan broj tih dokumenata, onih koji su poticali iz
centralnih ustanova a naročito iz oblasnih uprava, sačuvani su, i to uglavnom
posle Doba Nemira; ima ih izobilno počev od vladavine Katarine II. To su najpre
dokumenti o diplomatskim odnosima, o vojnoj administraciji i finansijama;
potom policiska akta (o javnoj bezbednosti i moralu); i naposletku akta
pravosuđa, koje se stapalo sa administracijom. Diplomatska akta od kraja XV
veka bila su proučavana i objavljena najpre u Zbirci državnih akata i ugovora
(Sovranjije gosudarstvenih aktov i dogovorov), u 4 sveske, od 1813 do 1822 godine, a
potom u Zborniku Društva za rusku istoriju, gde su objavljeni i izveštaji stranih
diplomatskih pretstavnika u Rusiji (od kraja XVII veka). Kasnije se prešlo na
proučavanje vojnih i finansiskih akata, kao i rodoslovnih knjiga (Razrjadnija
knjigi, zvanično ustanovljena 1556 i 1686 godine) koje su određivale mesta na
koja su imali prava izvesni članovi iz najviših plemićskih porodica. Među
dokumentima o zemljišnim posedima plemstva obaveznog da vrši vojnu ili
javnu službu (lena i domeni) i fiskalnih dokumenata, da navedemo knjige za
»upisivanje« (piskovija) i knjige za »oporezivanje« (perepisanjija), koje su s
vremena na vreme ustanovljavane da bi se odredio porez: u prve, starije po
postanku, upisivana je zemlja koja treba da plaća porez; u druge, koje potiču iz
treće decenije XVII veka, upisivana su isto tako ognjišta (dvor) poreskih
obveznika. Od svih sudskih dokumenata najbolje su proučeni zakonici: Ruskaja
Pravda, Sudebnjih, Zakonik (Uloženije) cara Alekseja Mihailoviča. Potpuni zbornik
zakona kasnijih od Zakonika, I serija, od 1649 do 1825 godine, u 46 svezaka,
objavljen je 1830 godine. U arhivima se čuvaju takođe mnogobrojni dokumenti
koji se odnose na pravne nauke. Akta iz privatnog prava manje su sačuvana;
među najinteresantnijim spomenućemo ona koja su određivala razne stupnjeve
lične potčinjenosti (od sebarstva pa sve do obaveza dužnika prema poveriocima),
ugovore o prodaji i kupovini, bračne ugovore, testamente.
Naučno proučavanje ruske istorije započeo je u XVIII veku najpre Rus
Tatiščev (1686—1750) i Nemac orijentalist Vajer (1694—1738), potom Rus
Lomonosov (1711—1765) i Nemac Miler (1705—1772), i naposletku Rus
Ščerbatov 1733—1790), — kao i njegov takmac Boltin (1735—1792), prvi koji je
razmišljao o unutrašnjoj istoriji Rusije, — Nemac Šlecer. Bajer i Šlecer bavili su se
samo najstarijim periodom ruske istorije; Bajerovi radovi sačuvali su i danas
svoju vrednost; naprotiv, Šlecer, slavni osnivač istoriske kritike, pošao je od
pogrešne pretpostavke da su letopisi, zvani Nestorovi, delo jednoga istog pisca,
da su sve njihove varijante samo prosta preinačenja prepisivača, i da se može
uspostaviti prvobitni tekst — kao što se uspostavlja tekst klasičnih pisaca —

13
izbacivanjem tih preinačenja. Tatiščev i Ščerbatov nameravali su, iako se nisu za
to dovoljno bili pripremili, da na osnovu letopisa sastave povezanu istorisku
povest. Tatiščev je samo grupisao sasvim mehanički, prepričavajući ih jezikom
svoga doba, sva obaveštenja koja je našao u raznim rukopisima letopisa; ako je
njegovo delo sačuvalo do danas izvesnu vrednost, to je stoga što se on poslužio
nekojim dragocenim rukopisima koji su se kasnije izgubili. Ščerbatov je,
naprotiv, umanjio vrednost svoje dokumentacije jednim pokušajem
pragmatičkog izlaganja prema književnom ukusu svoga doba; pa ipak, on nad
Tatiščevim ima to veliko preimućstvo što je osim Letopisa iskoristio i diplomatske
note, čiju je istorisku važnost već bio naglasio Miler, vredni upravnik arhive
Ministarstva spoljnih poslova u Moskvi od godine 1765. Miler, koji je pomogao
Ščerbatovu da napiše svoju Istoriju, imao je takođe nameru da objavi diplomatske
dokumente. Njegovu nameru ostvario je tek posle njegove smrti kancelar N. P.
Rumjancev (Zbirka državnih akata i ugovora, u 4 sveske; početak V sveske sačuvan
je u nepovezanim listovima), koji je naredio da se sistematski istražuju najstariji
rukopisi sačuvani po manastirima; ta istraživanja omogućila su sem toga
Kalajdoviču i Stroevu da sastave dragocene spiskove starih rukopisa.
Čuvena Istorija Ruske države od N. M. Karamazina obično zanemaruje rad
istoriografa XVIII veka. Karamzin, koji je kao i Lomonosov smatrao istoriju za
književno delo, popularisao je rusku istoriju i pridenuo svojim junacima
sentimentalne ideje svoga doba. Glavna je mana njegove Istorije što je sačuvao
tendenciozni karakter istoriskih radova XVIII veka slaveći monarhiju i svodeći
čitavu rusku evoluciju na ove tri faze: ujedinjenje, raspadanje i ponovno
uspostavljanje državne oblasti (Kijev, apanaže, Moskva pod samodržnim
vladarima); zbog toga su mu najmlađi njegovi savremenici uskoro zamerali što
mu nedostaju kritički smisao i filosofske ideje. Jedan učenik Šlecerov, profesor
Kačenovski, zasnova »skeptičku školu« i pokuša da primeni na istoriju Rusije
shvatanja zapadnjačkog romantizma. Pod izgovorom da je prvobitna istorija svih
naroda zasnovana na prostonarodnim legendama, te je uvek basnoslovna, on je
izjavio da je čitav početak ruske istorije, kako ga opisuju letopisi, »pun bajki«.
Njegovi učenici išli su čak dotle da su tvrdili, no bez dovoljno dokaza, kako je
ruska istoriografija verodostojna tek od XIII veka, doba kada izgleda da je
sastavljena istorija prethodnih stoleća. Pri tom oni preteruju, poput Šlecera, u
isticanju prvobitnog divljaštva ruskih plemena. Njihovi protivnici, Butkov i
Pogodin, nisu imali nimalo muke da pobiju njihova tvrđenja, te je skeptička škola
uskoro izgubila svaki uticaj.
Proučavanje Šelingove i Hegelove filosofije nagnalo je tadanju mladu
generaciju da se zapita kakva je bila uloga Rusije u svetskoj istoriji. P. J. Čaadaev,
koji je prvi postavio sebi to pitanje, tvrdio je kako ruski narod nije nimalo sklon
da igra istorisku i svetsku ulogu, kako je njegova prošlost prazna i kako on nema
budućnosti, sem ako bi usvojio jedinu ideju koja ima istorisku i svetsku vrednost:
ideju hrišćanstva u njegovom zapadnjačkom obliku katolicizma. Međutim
organsko shvatanje istorije, koje su mladi ruski naučnici pozajmili od nemačke

14
filosofije, propovedalo je naprotiv da budućnost proističe iz prošlosti, kao plod iz
setve, te prema tome ako je ruski narod sposoban da igra kakvu ulogu u istoriji
čovečanstva, to dolazi otuda što je klica njegove istoriske misije već postojala u
njegovoj prošlosti. Pogodin, postavljen godine 1836 za profesora istorije na
Moskovskom univerzitetu i zvanično pozvan da brani »istorisko pravoslavlje«
od »kleveta skeptika«, poduhvatio se prvi da istražuje dokaze za tu misiju. Iako
je mnogo zaslužan za rusku istoriografiju, naročito zbog svog podrobnog
proučavanja letopisa, on je veoma nevešto i jednostrano ispunio filosofski deo
svoga zadatka. U težnji da otkrije postojanje zakona uzročnosti u istoriskom
razvitku, on se okomio da dokaže kako svi događaji, čak i oni najsitniji, imaju
izvesnoga smisla, i da u njima vidi dokaze natprirodne i čudesne misije Rusije. U
toj osobitoj milosti proviđenja on je video glavni dokaz »uzvišene uloge«
dodeljene Rusiji u budućnosti. Nestručni istoričar N. Polevoj nastavio je njegov
pokušaj sa više veštine. On je prvi raskinuo, iako bojažljivo, sa patriotskim i
monarhističkim shvatanjem koje je bilo glavno obeležje ruske istoriografije do
Tatiščeva i Karamzina. Po njemu, zadatak istoričara nije da u živopisnom obliku
iznosi dramske događaje i junačne ličnosti, nego da obeleži unutrašnji razvoj
istorije i istinsku vezu među događajima; da istakne uzastopne periode narodne
istorije i njene odnose sa sveopštim razvitkom. Zato on odbija da prizna kako je
ideja monarhije bila ostvarena još od početka istorije. On dokazuje da podela
Rusije na apanaže nije nastupila kao vraćanje unazad posle tobožnje sjajne epohe
pod samodržnom vlašću, već da je to naprotiv bio potreban prelaz u istoriskom
razvitku Rusije koji je donosio postupno jačanje njene političke moći, i da je
tatarska vladavina bila isto tako »neophodna«. Ali i kod njega ta »neophodnost«
postaje malo po malo »smisaona«, te se na kraju krajeva istorija Rusije i dalje
svodi na istoriju vrhovne vlasti. Međutim, prema novom učenju, treba u samom
narodu tražiti osnovu čitavoga istoriskog razvitka, i ta osnova treba da bude pre
jedna ideja nego kakav stvarni događaj.
Slavenofili su na svoj način rešili tako postavljeni problem; u istočnjačkom
pravoslavlju i zemljoradničkim zajednicama ili miru oni su videli dvostruki vid,
verski i socijalni, jedne specifično ruske ideje; i uopšte uzev, oni su zapadnjačkoj
duši, racionalnoj i logičnoj, gde je sve jasno koliko i ograničeno, suprotstavili
istočnjačku dušu, suštastveno emocionalnu, kojoj se koreni gube u carstvu
mistike i vanzemaljskog života. Konstantin Aksakov primenio je ova shvatanja
na istoriju. Po njemu, ruska istorija otpočinje jednim idealnim dobom života u
zajednici, »opštežića«, koje je prekinuto stvaranjem države, i on je narod i zemlju,
te elemente »unutarnje istine«, suprotstavio državi, knezu i njegovim ratnicima,
tim tuđinskim elementima unesenim iz Skandinavije (Varezi), Vizantije i od
Tatara. Pošto je jedan mlad istoričar, S. M. Solovjev, usvojio i razvio teorije
dvojice profesora univerziteta u Dorpatu, Eversa i Rajca, pravnih istoričara koji
su tvrdili da je ruska država ponikla ne iz opštinske zajednice, nego iz plemena,
od kojega su jedan primer videli u razgranatoj lozi ruskih kneževa, razvila se

15
živa prepirka između zapadnjačkih istoričara, pristalica teorije plemena, koja se
mogla primeniti na Zapad kaogod i na Rusiju, i slavenofila, branilaca teorije
opštinske organizacije, koja je bitno ruska.
Iako su zemljoradnička zajednica i mir u Rusiji relativno pozni oblici
zajedničkog zemljoposedništva, slavenofili su uporno dokazivali da su to njegovi
najstariji oblici, te su toga radi počeli proučavati socijalnu istoriju Rusije, dotada
potpuno neispitanu. Istovremeno objavljen je u Aktima arheografske ekspedicije
rezultat istraživanja vršenih od 1829 do 1834 godine po arhivama državnih
manastira, što je pružilo prvu osnovicu za proučavanje te istorije, kojoj se
posvetio I. D. Bjelajev. Oi je upravio svoju pažnju na istoriju plemstva,
sveštenstva, seljaka, građana, zemljoradnje i zemljoposedništva, finansiskog i
monetarnog sistema, vojske, pravnih akata i ustanova, a objavio je takođe i dela o
istoriskoj geografiji, etnografiji i statistici. Kao sekretar Društva za rusku istoriju i
starine u Moskvi od 1848 do 1867 godine, on je ispunio svojim radovima 27
svezaka časopisa toga društva, i oni su dugo bili dragocen izvor za proučavanje
ruskoga života, iako nisu uspeli da potvrde teorije slavenofila.
Zapadnjaci su uneli isto toliko oduševljenja u svoja istraživanja, koja su sa
čisto istoriskoga gledišta imala mnogo veći obim. Rukovođen radovima Eversa,
Rajca, Polevoja i Pogodina, Solovjev (1820—1879) je pokušao da postavi zakon
istoriskoga razvitka Rusije, polazeći od razvoja plemenskog režima na kome su
se zasnovali odnosi između kneževa vladajuće dinastije. Po njegovom tvrđenju je
taj sistem socijalnog uređenja postojao u Rusiji sve do Petra Velikog, i tek za
njegove vladavine ustupio je mesto državnom uređenju. Ipak, u međuvremenu
su socijalni uslovi koji su proisticali iz plemenskoga uređenja i preovlađivali na
jugu, u Kijevu, imali vremena da se izmene na moskovskom severoistoku, gde se
bio usredsredio ruski život potisnut nomadskim najezdama. Knez, koji se na
jugu osećao pre svega članom plemena, neprestano zauzet brigom da razdeli
razne gradove članovima svoje porodice, počeo je na severoistoku da smatra sebe
za naslednoga gospodara i počeo je da zasniva svoje odnose na ličnoj svojini.
Ova teorija nije uspela da zadovolji istoričare ruskoga prava. K. D. Kavelin
postavio je sebi cilj da je izmeni polazeći od načela unutarnjega jedinstva i tražeći
u njemu zapadnjačke elemente. Za pravnika postoji istinski pravna organizacija
tek od trenutka kada porodica prevagne nad plemenom. A pobeda porodice i
porodične svojine nad plemenom i nad odgovarajućim sblicima svojine
prestavlja stalan potstrek. I baš u tome potstreku, koji je sveopšta osobina
čovečanstva, treba tražiti uzrok neotklonjivog i prastarog raspadanja plemena,
kao i izvor privatne svojine. Isto se tako u toku toga raspadanja plemenskog
uređenja ostvarivala postepeno pobeda i oslobođavanje pojedinca. Do toga
zapadnjačkog načela o evoluciji pojedinca dolazi Kavelin; ali, po njegovom
mišljenju to načelo ne samo da nije pozajmljeno od zapadne Evrope, već je ono
rezultat — potpuno logičan iako veoma zakasneo — sopstvenoga razvoja Rusije.
Drugi jedan pravni istoričar, pisac važnih studija o istoriji ruskih ustanova
i privrženik Hegelove filosofije, Čičerin, odbio je da prizna tu ulogu pojedinca.

16
Po Hegelu, pojedinac je izvor samovolje i sebičnosti; ne pojedinac, već je, u
istoriji, država izraz najveće duhovne slobode; zbog toga, nasuprot Kavelinu,
Čičerin stavlja vladavinu pojedinca na početak istoriskog razvoja Rusije, koji se
po njegovom tvrđenju završio stvaranjem načela o državi. Plemenski režim,
potom doba porodične i privatne svojine, kao i režim zemljoradničke zajednice
za njega su samo pojave iz oblasti privatnoga prava; prema tome Rusija, kao i
svaka zajednica u kojoj prvenstvuje privatno pravo, prema Hegelovom tvrđenju
nije bila država, već »građanska zajednica.«
Prepirka slavenofila i zapadnjaka bila je vrlo živa u godinama 1850 i 1860;
ali su naučnici ubrzo napustili te dve filosofije o ruskoj istoriji da bi se više
posvetili stvarnim činjenicama.
Između stare i nove istoriografije, naučni rad Bestužev-Rjumina (1829—
1897), poslednjeg pristalice Karamzina, poslužio je kao prelaz. U iskušenju da se
složi sa shvatanjima slavenofila, ovaj istoričar pokaza se upočetku raspoložen da
uzme za lozinku »nacionalnost«; ali je kasnije tvrdio sve upornije da je
neophodno potrebno temeljno i kritično proučavanje izvora. Njegova Ruskaja
Istorija, izdata u Petrogradu u 2 sveske 1872 i 1885 godine, jeste zbornik
događaja, sa pozivanjem na neposredne izvore. Preterivanje u primeni njegove
metode dovelo je najzad petrogradsku istorisku školu do besplodnosti.
Sasvim različit bio je u ovom prelaznom dobu rad moskovske škole. I.
Zabjeljin posvećuje se istoriji spoljnih oblika ruskoga života i daje sliku, na
osnovu dokumenata iz dvorskih prikaza (centralnih arhiva), života i običaja u
Moskvi u XVII veku, u Domašnjij bit ruskih carej (Domaći život ruskih careva) 1862, i
Domašnjij bit ruskih caric (Domaći život ruskih carica) 1869 godine; F. Buslaev
izučava prvenstveno rusku umetnost i njene odnose sa književnošću; Afanasijev
objavljuje svoje Narodnija legendi i skazki (Narodne legende i pripovetke), tu
dragocenu zbirku ruskoga folklora, kojoj je donekle umanjio vrednost
popuštajući težnji — koja je tada bila omiljena — da objasni narodne pripovetke
obožavanjem sunca. Zabjeljin je hteo takođe, ali bez velike sreće, da napiše
istoriju naroda a ne države ruske; njemu je nedostajala naučna priprema koja bi
mu omogućila da govori o najstarijim vremenima; zato je on nagomilao sasvim
nekritičke pretpostavke o slovenskom poreklu preistoriskih stanovnika ruske
teritorije. Mnogo srećniji bili su radovi koje je M. Kostomarov (1817—1885) dao
posle istraživanja po arhivama i koje je naročito posvetio istoriji Male Rusije ili
Ukrajine; u njegovim Monografijama i Istraživanjima (Monografii i izsledovanija),
Petrograd, 20 svezaka, 1868—1889, oduševljenje za ideju posebne ukrajinske
narodnosti praćeno je istinski moćnim izražavanjem. Njegovo je delo i Ruskaja
Istorija v biografijah (Istorija Rusije u životopisima), 1872 popularno delo koje
opisuje život i rad najznamenitijih ličnosti ruske istorije, i koje je dugo vremena
ostalo glavna istoriska čitanka i narodni udžbenik.
Naučnici koje smo spomenuli pojavili su se krajem pedesetih i početkom
šezdesetih godina prošloga veka, a to će reći u vremenu kada su intelektualni

17
ruski krugovi, posle teške reakcije za vlade Nikole I, očekivali liberalne reforme
Aleksandra II. O nacionalnoj ideji, koja im je bila zajednička, oni su već bili dali
— suprotno vladinim očekivanjima — liberalno tumačenje. Ali su njihove
političke ideje uskoro bile nadmašene. Istoriografija šezdesetih i sedamdesetih
godina prošloga veka bila je ispunjena borbom konzervativaca sa liberalima, kao
što su prethodne decenije bile ispunjene rasprama slavenofila i zapadnjaka.
Konzervativci se nisu regrutovali samo iz redova nekadanjih slavenofila, niti pak
liberali samo iz redova zapadnjaka; oba tabora su se podelila i stvorila četiri
posebne stranke: konzervativnih slavenofila, konzervativnih zapadnjaka,
liberalnih slavenofila i liberalnih zapadnjaka.
Prva od ovih stranaka pokušala je, kao i prirodnjak N. Danilevski, da
stvori — oslanjajući se na prirodne nauke — pojam osobene slovenske duše.
Danilevski (1822—1885), koji je bio antidarvinist, pozajmio je od nemačkog
istoričara Rikerta doktrinu o nepromenljivosti i neizmenljivosti »istoriskih tipova
civilizacije«, sličnih nepromenljivim vrstama iz biljnoga i životinjskog carstva.
Ruski poraz na Krimu — koji je delimično bio povod teoriji Danilevskoga — i
poljski ustanak 1863 godine vratili su mnoge umerene liberale nacionalizmu. To
se dogodilo sa Bestužev-Rjuminom i njegovom petrogradskom školom, sa
Kostomarovom i naročito sa njegovim prijateljem Kulišem. Jedan mlađi naučnik,
Kojalovič, istoričar zapadne Rusije i pisac jedne Istorije ruske nacionalne svesti
(Istorija Ruskago samosoznanjija), usvojio je odmah krajnja shvatanja nacionalizma
o »narodnoj svesti« i potrebi da se iz ruske duše uklone sve kasnije pozajmljene
osobine, unesene spolja, koje su izmenile čistotu te »nacionalne svesti«, osobito u
višim i obrazovanijim društvenim redovima. Da bi se suzbijao taj obrazovani
stalež (inteligencija), suprotstavljene su mu urođene osobine prostoga naroda. To
shvatanje delili su u isti mah i branioci prava naroda nastanjenih na granicama
Rusije, i ljudi koje su u Evropi netačno nazivali panslavistima, a to he reći
pristalicama jedne sveslovenske federacije sa prevlašću Rusije i Carigradom kao
prestonicom, što je bio i san Danilevskoga. Konzervativno slavenofilstvo išlo je
čak dotle da je tvrdilo, zajedno sa Konstantinom Leontijevom, da »liberalni i
ravnopravni napredak« naposletku dovodi do propasti svaki narod, i da se
Rusija može spasti Jedino ako se najreakcionarnijim merama primora da se drži
vizantiskih načela. Pod uticajem tih nacionalističkih težnji preduzeta su izvesna
čisto istoriska istraživanja, između ostalog i ona što su ih vršili samouci Zabjeljin,
Ilovajski i Samokvasov, koji su pokušali da dokažu — pomoću »popularne
etimologije« osobnih imena — da su Istočni Sloveni bili prastari stanovnici ruske
zemlje, i uporno su poricali normansko poreklo prvih ruskih knezova.
Konzervativno zapadnjaštvo naročito je pretstavljao rečiti publicist
Katkov i pravni istoričar B. Čičerin. Ovaj je, kako smo već kazali, primenio na
istoriju Rusije hegelovsku teoriju o prvenstvenosti države; svoja istraživanja
upravio je on na stvaralačku ulogu države, kojoj je pripisivao osobenosti
društvenog života stare Rusije. Poznije je napustio istoriska proučavanja radi

18
teoriskih radova iz oblasti politike, sociologije i filosofije, kojima je bio cilj da
suzbijaju radikalne doktrine toga doba.
Liberalno slavenofilstvo, koje je propovedalo teoriju populizma
(narodnjičestvo), našlo je svoga prvog pretstavnika u originalnoj ličnosti A. P.
Ščapova (1830—1883), koji je hteo da na proučavanje istorije primeni metod
prirodnih nauka, kojima je bila oduševljena generacija šezdesetih godina
prošloga stoleća. Pošto je prošao kroz ideje slavenofila i zemljoposednički
liberalizam, Ščapov je godine 1864 počeo da razmišlja o odnosima između sila i
zakona spoljnoga sveta i snage ljudske prirode, o zakonima koji upravljaju
njihovim uzajamnim delovanjem i o ispoljavanju tih zakona u istoriji. »Tada mi je
postalo jasno — piše on — da je i najsavršenija apstraktna socijalna i pravna
teorija nepostojana i proizvoljna ako ne počiva na naučnim osnovama, fizičkim i
antropološkim, jedinim koje su postojane«. Iako nije mogao, usled svojih životnih
teškoća, da naučno razvije svoje ideje onoliko koliko su one zasluživale, ipak je
on ostavio čitav niz veoma interesantnih radova koji objašnjavaju osobenosti
ruske istorije primitivnim ekonomskim uređenjem zemlje, za čije su naseljavanje
i iskorišćavanje bila potrebna mnoga stoleća. Pod uticajem Bukleove knjige on je
pokušao kasnije da objasni istoriju Rusije istorijom prepreka koje je »fizički i
etnološki« razvitak ruskoga naroda suprotstavio njegovom »umnom
usavršavanju« koje bi se vršilo na »naučnim i racionalnim« osnovama, i on je
smatrao da su te prepreke pomogle ruskom narodu da sačuva »samoniklost
svoga prirodnog uma«. Ovo je, kako vidimo, značilo odreći se konačno
ponovnog uzdizanja i slavljenja drevnih osnova ruskoga života. Tek od vremena
Petra Velikog, Ščapov utvrđuje »da se razvija jedan nov evropski umni tip«, i to
poglavito »pod uticajem prirodnih nauka«.
Populistička teorija poklanjala je pažnju samo proučavanju aktivnih
manifestacija volje, misli i osećanja narodne mase, i ona je tvrdila da se ta volja i
ta misao, koje sputavaju država i obrazovani slojevi, ispoljavaju uvek i svuda gde
narod sam stupi na poprište i dela nagonski, kao u istoriji raskola (crkvenog
rascepa) i sekti — u oblasti vere, i kao u istoriji kozaka i seljačkih pobuna za
vreme ropstva — u socijalnoj oblasti. U tome pravcu otpočeše dakle populisti
svoja istraživanja. Jedan prijatelj Kostomarova, Mordovcev, specialisao se u
proučavanju »antidržavnih elemenata« u prošlosti, i Aristov je pošao za
njegovim primerom. Već krajem pedesetih godina prošloga veka Kelsijev poče
da proučava verske sekte u Rusiji, kao što su kasnije korisno činili Melnikov i
Prugavin. V. J. Semevski bavio se posebno sebarstvom, o čemu je ostavio
dokumentarne radove prvoredne važnosti. V. A. Mjakotin, koji je bio blizak
prijatelj Semevskoga, pripada u izvesnom smislu toj školi; u odeljku ove Istorije
gde on govori o Kijevskoj epohi, naići će čitalac na obaveštenja o tome koliko je
narod učestvovao pri osnivanju države u južnoj Rusiji.
Liberalno zapadnjaštvo okupilo je izvestan broj naučnika koji su manje
obraćali pažnju na istoriski razvitak, no koji su naučno ispitivali mnogobrojne

19
dokumente o postupnom evropeiziranju zemlje. Tu treba na prvom mestu
spomenuti S. M. Solovjeva, čija čuvena i već spomenuta Istorija ide do godine
1774 i oslanja se na arhivske dokumente koje je on prvi upotrebio i koje je on
često navodio doslovno. Nema tesne veze između glavnih ideja i pričanja
Solovjeva, koji se pre svega brine da ispuni svoju pripovedačku dužnost; ali,
među opštim pogledima na koje se nailazi u njegovoj knjizi ima ideja o
postupnoj evropeizaciji Rusije. I on usvaja pretpostavku da postoji organska veza
između te evropeizacije i raznih faza u unutrašnjem razvitku Rusije; ali je njemu
nedostajalo vremena da izbliza prouči taj razvitak, te zbog toga i nije dublje
proučio niti dovoljno dokazao svoju glavnu misao. Brikner, profesor u Dorpatu,
zaslužuje istu zamerku; on se isključivo ograničava na to da poredi spoljne
uticaje koji objašnjavaju evropeizaciju Rusije, ne vezujući ih za unutrašnju istoriju
zemlje.
A. N. Pipin († 1904), koji je odlučno nameravao da pobije slavenofilske
teorije o prošlosti Rusije, napisao je o slovenskoj književnosti, o etnografiji raznih
ogranaka ruskoga naroda i socijalnom pokretu nove Rusije niz opširnih studija,
koja donose mnogo novih činjenica što ih je pisac nagomilao da bi potkrepio
svoju tezu o liberalnom zapadnjaštvu i koje ostaju dragocena pomoćna dela.
Istoričari ruskoga prava, a naročito A. D. Gradovski († 1889), pokazali su
se oštroumniji. Gradovski polazi od gledišta koje izgleda da treba da ga uvrsti
među liberalne slavenofile, ali on dolazi do rezultata koji ga stavljaju u red
liberalnih zapadnjaka. Jer, iako on polazi od slavenofilskoga shvatanja da je
narodni organizam aktivan činilac i sposoban za napredak, ipak proučavanje
ruskih ustanova, a naročito proučavanje ruske provincije, nije mu pružilo
nijednoga primera u prošlosti da je narod igrao ulogu aktivnog činioca, kaogod
što mu nije otkrilo da su postojali najneophodniji uslovi za normalan društveni
život. Ipak, njega to ne navodi da — poput Čičerina — očajava zbog »naroda«
niti da svu svoju nadu položi u »državu«. Iznenađen postupnim oslobođavanjem
ruskih društvenih staleža počev od druge polovine XVIII veka, on se nada da će
taj razvoj dovesti u budućnosti do oblasne autonomije. U svakom slučaju, daleko
od toga da narod smatra za tromu i trpeljivu masu, on u njemu vidi jednu »živu
snagu, jednu moralnu ličnost«; i baš to načelo aktivnosti sačinjava za njega binost
nacionalnog pitanja; tako on oduzima od konzervativaca — dajući mu
demokratski opseg — pojam »nacionalizma« koji su oni bili monopolisali.
V. I. Sergejevič, drugi jedan istoričar ruskoga prava, veruje više u aktivnu
ulogu naroda u prošlosti. Po njemu, samo je za vreme moskovskog perioda ruske
istorije, i to privremeno, narod ostao miran posmatrač, umesto da upravlja
događajima; klice političkih sloboda postojale su u Rusiji, kaogod i u ostalim
evropskim zemljama, ali su one tu bile ugušene tatarskom vladavinom i
vizantiskim svatanjima. I on je posvetio sav svoj znalački trud da pronađe
tragove tih klica. On vidi njihov potpuni razvoj u odnosima između vječa
(narodnoga skupa) i kneza u staroj Rusiji; on ih otkriva i kasnije, u XVI i XVII
veku, u Zemskim Soborima, skupštinama koje su ličile na savremene pretstavničke

20
ustanove na Zapadu. On se čak trudi da ih otkrije i u pokušajima koje je vlada
činila u XVIII veku da okupi zakonodavne odbore koji su imali da izrade
građanski zakonik. Jedan učenik Sergejeviča, Latkin, posvetio je naročite studije
Zemskim Soborima i zakonodavnim odborima XVIII veka.
Tvrdeći da su »sličnosti što ih pokazuju te ustanove sa zapadnjačkim
ustanovama tako mnogobrojne, da ih nikako ne treba pripisivati slučaju i da se
mogu objasniti samo dejstvom istih uzroka«, Sergejevič je zašao u uporednu
istoriju, ali je M. M. Kovalevski, učenik Engleza Enria Samner Mena, uistini prvi
zaveo u Rusiji uporedno proučavanje istorije, iako se on nije naročito odao ruskoj
istoriji. Ova uporedna metoda duboko izmenjuje shvatanja istoričara. Pre svega,
ona poništava tvrđenja slavenofila, koji su iz originalnosti ruske istorije izvlačili
ubeđenje da se ona ne može porediti ni sa jednom tuđom istorijom. Ona konačno
uništava i predrasudu da je svaka sličnost između ruske istorije i istorije
zapadnih zemalja posledica neposrednog pozajmljivanja, i ona objašnjava
sličnosti ne pozajmljivanjem, nego uporednošću bitnih razvoja istoriskoga života.
I tako je pitanje evropeiziranja Rusije potisnuto u drugi red. Sada je bilo
glavno ustanoviti stepene sličnosti ili razlike između Rusije i Zapada u toku
istoriskoga razvitka, zanemarujući pri tom tehničke i spoljne pozajmice koje je
Rusija uzela od zapadne Evrope. Da bi se to postiglo, trebalo je pribeći
sociološkim metodama. Ruski istoričari od 1880 do 1900 godine prihvatili su u
većoj ili manjoj meri ovo novo shvatanje. Sve do 1905 godine ova generacija
naučnika radila je mirno i pod normalnim uslovima naučnog života, posvećujući
se u isti mah i univerzitetskoj nastavi. Zbog toga je korisno pozabaviti se
univerzitetima koji su unapređivali naučno istraživanje i stvorili različite škole.
Najglavnija od njih bila je neosporno moskovska škola, koja je poslužila
kao uzor drugim školama. Solovjev, sav zauzet pisanjem svoje Istorije, ne beše
stvorio svoju školu. Zasluga za popularisanje novih shvatanja i metoda pripada
pre profesorima opšte istorije nego profesorima ruske istorije. U Moskvi su
naročito Maksim Kovalevski i Pavle Vinogradov bili prvi propovednici tih
shvatanja. Kada ih je autokratska vlada primorala da napuste svoje katedre i da
se nastane u tuđini, gde je Vinogradov uskoro stekao veliki ugled svojim
predavanjima u Oksfordu i svojim radovima o istoriji engleskoga prava u
srednjem veku, oni su ostavili dosta svojih učenika u Moskvi, gde je 1897 godine
odlični naučnik Ključevski zamenio ostarelog Slovjeva. Svojom veštinom da ocrta
istoriske ličnosti, kao i svojom oštroumnom analizom izvora, svojim darom
istoriskog oživljavanja i svojom jasnovidnošću, Ključevski, čiji Pregled ruske
istorije — objavljen pri kraju njegova života ili posle njegove smrti — ni izbliza ne
odrazuje čar njegove žive reči, izvršio je veliki uticaj na javnost i na svoje
učenike. Pod uticajem Vinogradova i njega, moskovski istoričari posvetiše se više
proučavanju ruskih ustanova i socijalnim pitanjima, a to će reći unutrašnjoj
istoriji. Ovoj školi pripadaju i P. N. Miljukov i A. A. Kizeveter, koji su napisali
nekoliko odeljaka ove knjige.

21
 Na Petrogradskom univerzitetu uticaj Bestužev-Rjumina još dugo je
gospodario. On je smatrao da čitava savremena generacija treba da se posveti
isključivo prethodnoj kritici izvora, naročito onih iz najstarijeg istoriskog doba, a
da se uzdrži od pisanja ruske istorije ili pojedinačnih spisa na osnovu arhivskih
dokumenata. Jedan od njegovih učenika Zamislovski, otišao je do krajnjih
granica toga odricanja od svakog izvođenja zaključaka i svakog istoriskog
konstruisanja; ali najmlađi od ovih istoričara, naročito S. F. Platonov, potrudiše
se da dovedu u sklad tu tradiciju svoje škole sa življim metodama Ključevskoga i
moskovskih istoričara; iako se još nailazi na uticaj Bestuževa i Zamislovskoga u
radovima E. Šmurloa, nasuprot tome Lapo-Danilevski, Družinjin, Đakonov,
Prjesnjakov i Pavlov-Silvanski usvojili su potpuno pravac moskovske škole. Ipak,
nacionalni pravac, koji takođe potiče od Bestuževa, još postoji i njega
pretstavljaju Filevič i Čečuljin.
Petrogradska istoriska škola izvršila je svoj uticaj i na radove Ikonjikova,
profesora Kijevskog univerziteta, pisca jedne važne studije, iako donekle
bezoblične i glomazne, o istoriografiji i bibliografiji ruske istorije. Uticaj pravnih
istoričara istoga univerziteta, Gradovskoga i Sergejeviča, bio je veoma jak, na
primer na Droček-Drozdovskoga, Lohvickoga, Petrovskoga i Filipova — u
Moskvi; na Vladimirski-Budanova i Romanovič-Slavatinskoga — u Kijevu; na
Zagoskina — u Kazanju, i Ditjaćina — u Harkovu, od kojih imamo, osim
nekoliko opštih pregleda, čitav niz dragocenih rasprava o istoriji prava i raznih
ustanova, posebice središnih ustanova.
Na Kijevskom univerzitetu, čije istoriske tradicije potiču od Kostomarova,
proučavala se naročito oblasna istorija ukrajinskoga juga. Proučavanje oblasne
istorije započeo je u Moskvi svojim radovima Bjelajev, za kojima su došli radovi
Korsakova, Peretjatkoviča. Ilovajskoga, Borzakovskoga i M. Ljubavskoga, koji se
naročito bavio istorijom zapadne Rusije i Litvanije. Ali u Kijevu ta proučavanja
dobiše veoma jasno političko obeležje, jer postaviše sebi za cilj, prema učenju
Kostomarova, da dokažu pravo oblasnog stanovništva i teritorija na kojima ono
stanuje ka samoupravu ili čak i na nezavisnost. Tvorac te kijevske škole je V.
Antonovič, istoričar velike kneževine Litvanije. Njegovi učenici, na koje je on
izvršio jak uticaj, odali su se prvenstveno proučavanju istorije južnih ruskih
kneževina u doba prevlasti Kijeva; Hruševski, Bahaljev, Molčanovski,
Andrijašev, Golubovski, Dovnar-Zapoljski, P. Ivanov, V. Ljaskoronski i
Evarnicki, pored ostalih, objavili su korisne rasprave. M. Hruševski, kada je 1894
godine postao profesor univerziteta u Lavovu, uze na sebe ulogu branioca novih
ukrajinskih težnji. Bahaljev je igrao, u manjoj meri, sličnu ulogu na Harkovskom
univerzitetu.
Doba marksističkog upliva obeležava, počev od 1890 godine,
pretposlednju fazu ruske istoriografije. Iako je, teoriski, marksizam pripomogao
da se unište izvesne istoriske predrasude koje su se bile raširile oko 1870 godine
u doba populističkog uticaja, on ipak nije uneo mnogo novina u istorisko
proučavanje događaja. Pod njegovim uticajem napisana je najpre knjiga Tugan-

22
Baranovskoga o ruskoj fabrici, a potom značajno delo N. Rožkova o seoskoj
ekonomiji u XVI veku, i prilično interesantna Ruskaja Istorija u 4 sveske, izdavana
više puta, od M. X. Pokrovskoga. Većina mlađih istoričara, učenici Ključevskoga,
nisu pošli za tim novim pravcem, već su se i dalje posvećivali proučavanju
unutrašnje istorije, naročito ekonomskoj i socijalnoj istoriji, kao Bologovski,
Gautier, Jakovljev, Bahrušin, Zaozerski, Vernadski i drugi.
Nedavno je jednu novu istorisku doktrinu stvorila jedna grupa ruskih
izbeglica iz mlađe generacije, i oni su se nazvali evrazisti. Najglavniji među njima
su knez N. S. Strubeckoj, P. N. Savicki, L. P. Karsavin i P. P. Suvčinski. Pod
uplivom protivtuđinskog posleratnog pokreta, kao i Danilevski posle poraza na
Krimu, oni su najpre pokušali da se vrate slavenofilskom pokretu, trudeći se da
dokažu kako je ruski duh originalan, kako njegova originalnost dolazi od
pravoslavlja, a da je nalazila političkog izraza u monarhiji. Potom, kako im se
»slovenstvo« uopšte učinilo odveć prožeto evropskom kulturom, radije su ga
zamenili »azijatstvom«. Ruska carevina, kako je oni shvataju, bila je nekadanja
carevina Džingis-Hana, koja se geografski nalazila između granica Evrazije, a to
je »kontinent istočne Evrope i zapadne Azije«, ogromna teritorija koja nije ni
Evropa ni Azija, ali koja obrazuje jednu ekonomsku i geografsku celinu i
dovoljna je sama sebi. Nekoliko evrazista, Suvčinski, Karsavin, Svjatopolk-
Mirski, kasnije su se odvojili od ostalih i obrazovali levičarsku grupu. Oni su se
pomirili sa idejom jedne sovjetske Rusije, koja im se ukazuje kao početak
azijatskoga carstva o kome oni sanjaju, sposobnog da započne eru preobražaja
»materije« i oduhovljavanja života, a pod upravom jedne »ideokratske« vlade
koja bi pretstavljala jednu »demotičnu« upravljačku klasu. G. Vernadski, u
Obrisu ruske istorije (Načertanije ruskoj istorii), pokušao je — bez velikog uspeha —
da napiše jednu evrazisku istoriju Rusije; njegov novi udžbenik, A history of
Russia, što ga je objavio univerzitet u Yale-y 1929 godine, ima skromnije težnje.
Strani istoričari, nemački, francuski i engleski, dali su korisnih priloga za
rusku istoriju, bilo sažimajući istraživanja ruskih istoričara u skupne preglede ili
pojedinačne rasprave, bilo uzimajući iz arhiva ministarstva spoljnih poslova
raznih zemalja građu za originalna dela o međunarodnim odnosima Rusije.
Takva su dela: Geschichte des russischen Staates, Kamburg i Gota, 7 svezaka, 1832
—1866, od Štrala i Hermana; sjajan pregled od Teodora fon Barhardija, Gesshishte
Russlands u. der Europ. Politik (1814—1831), Lajpcig, 3 sveske, 1863—1877; studija
Teodora Šimana u Onkenovoj zbirci, Russland, Polen und Livland bis im XVII
Jahrhundert, Berlin, 1886, i njegova Geschichte Russlands unter Kaiser Nikolaus I,
Berlin, 4 sveske, 1904— 1913; i najzad već spomenuti radovi A. Briknera.
Najskorašnjiju studiju u kojoj su iskorišćena nova ruska istraživanja napisao je
Karl Štelin, koji je zamenio Šimena na katedri istorije istočne Evrope na
Berlinskom univerzitetu; ta studija, pod naslovom Geschichte Russlands seit den
Anfängen bis zur Gegenwart, treba da iziđe u tri sveske, od kojih je prva izišla 1928,
a druga 1931 godine.

23
 U Francuskoj se nije mnogo pisalo o celokupnoj istoriji Rusije, Odlična
knjiga Anatola Lerua-Boljea, L' Empire des Tsars (3 sveske), ipak daje veoma tačan
i dubok opšti pregled. L' Histoire de la Russie od Alfreda Ramboa, koju je objavio
E. Oman (7. izdanje), još uvek je korisna i sadrži bibliografiju dosta potpunu za
svoje doba. K. Vališevski posvetio je niz knjiga, nejednake vrednosti, razdoblju
koje počinje od Ivana Groznog pa do Aleksandra I; njegovu pažnju privlači skoro
isključivo anegdotična istorija i intimni život pojedinih ličnosti; ipak, njegova
lična istraživanja po savremenim memoarima i arhivskim dokumentima
omogućila su mu da pokatkad stvori interesantne istoriske slike.
Na engleskom, osim celokupnog dela Ser D. Makenzija Valasa, Russia,
1912, mogu se navesti: dobar udžbenik Morfila, Russia, u zbirci Story of the
Nations, Njujork, 1891, i njegova History of Russia, Njujork, 1902; niz monografija,
sličnih monografijama Vališevskog, od Nisbeta Beina; potom u The Cambridge
Modern History (sv. XI—XII), Reastion and Revolution in Russia (1861—1909) od
Cep. B. Pejrsa. A History of Russia, od ovoga pisca, pretstavlja izvod iz njegovih
predavanja na Londonskom univerzitetu i daje bibliografiju. Za XIX vek,
Skrajnova knjižica The expansion of Russia, 1915 (Kembridž, istoriska serija), koja
sadrži bibliografski spisak, zaslužuje takođe da se spomene.

24
 I. GEOGRAFSKA SLIKA EVROPSKE RUSIJE

Istočna polovina Evrope, koja obuhvata celokupnu Evropsku Rusiju, u

poređenju sa zapadnom polovinom pokazuje višestruke suprotnosti: suprotnosti
u spoljnim konturama, klimi, vodenim slivovima, ne spominjući još mnoge
druge. Oblici su joj masivni, a obale slabo razgranate; pa i te obale su obale mora
međusobno veoma udaljenih; Moskva je na 650 km. od najbližega mora, a Perm
na više od 1.000 km. Ova mora su ili potpuno zatvorena, kao Kaspisko More, ili
su sužena pri izlasku, kao Baltičko i Crno More; jedino otvoreno more nalazi se s
one strane polarnoga kruga, i to je Severno Ledeno More.
Ovim već odavno poznatim razlikama, čiji su odrazi na istoriski razvitak
Rusije očigledni i mnogobrojni, pridružuju se i razlike koje nam je otkrilo
geološko i topografsko proučavanje te zemlje. Dok ostali deo Evrope pokazuje
tektonske neravnine, mnogobrojne i iz veoma različitih vremena, i kao posledicu
toga često veoma ispresecan reljef čije uobličavanje kao da još nije završeno, u
Evropskoj Rusiji takvi potresi dogodili su se samo na njenom obimu; oni su se
rano završili, te izraz »ruska zaravan« koji se često upotrebljava, dosta dobro
izražava taj ne mnogo nemiran život i jednolikost reljefa koji otuda proističu.
Zemljište i reljef. — Ako se uzme u obzir relativna starost terena koji su
uzeli učešća u sačinjavanju ruskoga zemljišta, onda se na najstarije formacije
nailazi na periferiji. Finska i Karelija otkrivaju posmatraču možda najstarije stene
na zemljinoj kugli. Druge arhajske stene, one preko kojih Dnjepar prelazi tako
teško na svojim dobro poznatim brzacima ili porogima, sačinjavaju na jugozapadu
drugu otpornu masu. Najzad, treća vrsta stena sačinjava istočnu padinu Urala. U
ovako ograničenu prostoriju, po dnu različite dubine, razastrla su uzastopna
geološka mora svoje naslage, mora koja su se čas širila u pravcu uporednika ili se
pružala smerom podnevaka, i čiji je opstanak bio pokatkad prekidan dugim
periodima izdizanja dna. Samo su u tri maha dejstvovale bregotvorne snage:
prviput u Finskoj, malo poznije na jugozapadu, i najzad na Uralu, čije je stvaranje
završeno pri kraju primarnog doba. Izloženi posle toga stalnom skresavanju
usled atmosferskih sila, ti reljefi imaju danas samo skromne visine i najčešće
ublažene oblike sasvim istrošenih planinskih lanaca. Jedva da su kasnije nekoliki
oniži nabori pogdegde poremetili horizontalnost slojeva i primorali reke da se
suze između njih, ili su prelomi ograničenog obima snizili i uzdigli po koji delić
zemljišta, kao na zavijutku Žiguli gde vijuga srednja Volga, ili pak izneli na
videlo lokalizovane eruptivne mase, kao na južnoj obali Krima. Konačno
izdignuta iz mora krajem sekundarnoga doba skoro čitavom površinom, Rusija
kasnije nije imala morskih poplava osim na krajnjem jugu. One su se javljale
naizmenično sa periodima izdizanja zemlje iznad vodene površine, sve dok se
Crno More, kada je jednom izgubilo vezu sa Kaspiskim Morem nije spojilo sa
Sredozemnim Morem kroz Bosforski Moreuz.

25
 Bilo bi pogrešno ako bi se, zbog ovako malo burne istorije, poverovalo u
nedostatak raznolikosti zemljišta u Rusiji. Ako bi se prokrstarilo prostorijama
ponekad veoma velikim, i ako bi se otkrile nepomične stene pod nanosom koji ih
često pokrivaju, zapazilo bi se da najrazličitije formacije, pogodne za svakovrsnu
upotrebu, sačinjavaju osnovu te ogromne teritorije: raznovrsni graniti, škriljci
ponekad uljeviti. gipsevi puni pećina, čvrsti krečnjaci pogodni za zidanje, litice
od krede, trošne krečne gline, slojevi kristalne soli i uglja, rude gvožđa i
dragocenih i retkih metala. Ma koliko da su te stene istrošene u toku vremena,
one su ipak dovoljne da dobro objasne posebnosti reljefa, čije i najmanje
neravnine izazivaju u klimi i prorašću posledice koje su znane seljaku.
Ipak, odlučni događaj u stvaranju ruskoga zemljišta bila je, u početku
najnovijega geološkog doba, najezda jedne džinovske ledene kore koja je dolazila
sa severozapada. Na ogromnoj prostoriji koju je ona pokrila, vidljivo tle sastoji se
skoro potpuno od nagomilanih raspadnutih materija, krečne gline i ilovače u
komađu. Ovde onde, naročito na severozapadu, blokovi granita — »divlje
kamenje« kako ih zovu seljaci — obeležavaju geologu put kojim ih je led na sebi
doneo iz Finske i Karelije. Dugački i uzani zalivi koji tako čudno reckaju severnu
obalu jezera Onjega još i danas pokazuju pravac kojim se kretao led. Sve do malo
nizvodno od Kijeva na Dnjepru, od Pavlovska na Donu, i do Nižnjeg-Novgoroda
na Volgi, nailazi se pod biljnim pokrivačem na te iste naslage raspadnutih
materija, gde je materijal, dovučen izdaleka, pomešan sa ostacima iskrunjene
podloge, i tu naslage škriljca, peska, komađe stena i šljunak obrazuju skoro sami
korisno zemljište, šumovito ili pogodno za obrađivanje, na kome se pojavilo
prorašće posle povlačenja leda i na kome čovek živi i radi. Skandinavski glečeri
su darovali tu »rusku zemlju“ koju će ujediniti moskovski kneževi.
Taj dar je, uostalom, veoma nejednake vrednosti. Ne samo da crnica na
jugu, koja je istina neposredna tvorevina glečera, nadmašuje u prirodnom i
stvorenom bogatstvu zemljište čisto glečersko u Srednjoj i Severnoj Rusiji, nego i
u tome zemljištu, koliko različitih izgleda uprkos zajedničkog porekla! Ima
predela gde komađe stena izobiluje, kao u Severnoj Voliniji, gde se kleše ugaono
kamenje za kuće, dok nedaleko odatle jedva može da se nađe »dovoljno šljunka
da se odagna pas«. Korito gornje Volge je posejano stenjem što ga je glečer
ostavio, onim »samcima« koje lađari tako dobro znaju, dok na drugome mestu
železnička pruga, u nedostatku šljunka, leži na škriljcu koji se troši, te nema
dovoljnu čvrstinu koju zahtevaju velike brzine vozova.
Tome glečeru iz prošlosti imaju Srednja i Severozapadna Rusija da
zahvale za onu živopisnost koja može da postoji u zemlji malih. uzvišenja.
Duguljasti brežuljci, bilo usamljeni, bilo u grupama, razdvajaju udoline ili
kotline. U ovima dremaju jezera, od kojih su jedna bistra i puna ribe, a druga
postepeno pretvorena u ritove usled prorašća koje se sve više širi. U ređim
slučajevima povrh niskih kosa, za koje bi se pomislilo da su veštački nasipi,
pruža se put. Na drugome mestu brežuljci ili dugački slojevi peska raspoznaju se

26
po zagasitom zelenilu borova, koje odudara od jasnog zelenila livada. Sve to
stvara prizore kojima ne nedostaje ni lepota ni raznolikost.
Povlačenje glečera išlo je postupno. Tim stupnjevima povlačenja
odgovaraju nizovi glečerskih povijaraca, koji se ponekad pružaju veoma daleko i
koji svojom relativnom topografskom važnošću nisu bili bez uticaja na život i
istoriju Rusije. Među najskorašnjijima, a to će reći najbolje očuvanim, tri takva
povijarca ograničavaju kao neke kotline u kojima se nalazi po jedno veliko i
mnogo malih jezera: dvostruko Pskovsko i Pejpusko jezero, jezero Ilmelj, Bjeloe
Ozero (Belo Jezero). Međutim, na obalama ili na izlasku svakoga od njih
nailazimo na najstarija središta naseljavanja Rusije: Pskov, Veliki Novgorod,
nekadanje prestonice država koje su izbegle tatarskoj najezdi i dugo bile
nezavisne i od same Moskve. Još starija pa usled toga i najoštećenija jeste jedna
široka glečerska kosa, duž čijeg se čela nerazdvojno pružaju put i železnička
pruga od Moskve do Bžešća na Bugu, preko Smolenska i Minska, i koja je bila
međa između Tverske i Moskovske kneževine, a malo dalje između Litvanije i
Bele Rusije. U čitavoj toj talasastoj zemlji koju je glečer svojim iščezavanjem
otkrivao, dok su se veliki politički centri sklanjali u udoline, seosko stanovništvo,
naseljeništvo, tražilo je osrednje uzvišice, bolje odvodnjene, sa njihovim bujnim
šumama punim divljači, njihovim pogodnostima za saobraćaj i zemljištem
zgodnim za obrađivanje. Tako je napredovalo, polazeći od jugozapada,
naseljavanje koje su vršili Krivići, zemljoradničko slovensko pleme koje je polako
pretopilo u sebe skoro čitavo finsko stanovništvo toga kraja. Još i danas se vidi
velika suprotnost u pogledu naseljenosti između glečerskih uzvišica sa mnogim
selima i skoro pustih vlažnih udolina gde blatni ritovi i baruštine često otimaju
zemlju od kržljavih šuma.
Ukoliko se čelo glečera koji je iščezavao povlačilo ka severozapadu,
utoliko je otkrivena naslaga blata, škriljca i stenja bila izložena vodi od
otopljenog leda, koja je trošila, prebirala i prenosila te delove na razne daljine
prema njihovoj veličini. Tako je razasut, počevši od čela glečera, najpre krupan
šljunak, potom sitniji, pa naposletku pesak. Svakom stupnju povlačenja glečera
odgovara obično pojas peska; takav je pesak u Poljesju, danas u Poljskoj; takav je
i pesak u Rjazanjskoj guberniji. Taj pesak, manje vlažan nego škriljac, no koji
kada se slepi može da zadrži vodu na svojoj površini u obliku jezera ili bare,
sačinjava nekorisno i pusto zemljište gde još ima mnogo šuma. Reč bor, koja se
često javlja u ruskim nazivima mesta, označava u isti mah i taj pesak i borove
šume koje na njemu rastu. Još i danas, u krugu tvrđave Kremlj u Moskvi, crkva
zvana Spas na boru (Spasitelj na boru) potseća na davno doba kada je borova šuma
bila na vrhu toga brežuljka. A još opštije uzev, ima mnogo naziva reka i sela
rasturenih po toj oblasti kuda su tekle glečerske reke, kao što su Peski, Pesočnjaja,
Pesčanka.
Kada napustimo lepe i hladovite šume po kojima su rastureni letnjikovci
kijevskih građana, pa se uputimo ka jugu, ubrzo ćemo zapaziti kako se drveće

27
proređuje, a zemljište postaje ujednačenije, ravnije, izuzev vododerina zvanih
ovrag i balka što ih stvaraju plahovite kiše. Pesak je ustupio mesto crnici
(černozjom), zemlji koja postaje lepljiva i porozna kada je natopi snežnica ili kiša,
a prašinasta za vreme suše, te je tada vetar nosi nadaleko. I ta zemlja je jamačno u
obliku prašine nagomilana kada su — usled jakih barometarskih pritisaka što su
vladali na površini sve manjega glečera — istočni i severoistočni vetrovi, suvi i
jaki, raznosili nadaleko najsitnije deliće glečerskog taloga, koji je već bio istrošen
tekućim vodama, te tako ta zemlja, koja je nekada imala izgled stepe a danas
postala žitorodna, pretstavlja — kao i neplodni pesak bora — posredni dar
glečera u toku iščezavanja.
Na golemoj prostoriji po kojoj su rasturene ove formacije, razlike u reljefu
mogu se uočiti tek posle marljivoga proučavanja. Tek u današnje vreme je
utvrđeno da postoje dve velike i široke visoravni: visija u Srednjoj Rusiji i visija u
oblasti Volge. Visija Srednje Rusije pretstavlja jednostavnu i neprekidnu
visoravan, koja se prostire u dužinu 1.400 km. od Valdajske Visoravni na severu
do povijaraca prema Donecu na jugu. Visina tu doseže 322 m na severu kod
Kamenika, a 375 na povijarcima kod Doneca. Visija u oblasti Volge, koja izbliza
nadvišuje desnu obalu reke od Nižnjeg-Novgoroda do Caricina i pruža se ka
zapadu do Tambova, uzdiže se do 405 m. na jugu, a do 345 m. kod Žigulija, pa se
tako prostire od severa ka jugu skoro 1.200 km. Između tih dveju prostranih
visoravni nalazi se jedna ugnuta ravnica po kojoj teče Oka od Rjazanja do svoga
sastavka sa Volgom, i ta ravnica niža je za 40 m. od čuvenih baruština kod
Pinska, gde Pripjat leno vuče vodu koju donosi Dnjepru. Da bi se naišlo na veće
visine, treba otići na periferiju, gde se jedna sijenitska visija na poluostrvu Koli
uzdiže oko 1,200 m.; gde se dugačak venac Urala, tako lak za prelaz na mnogim
mestima, diže do najveće visine od 1.710 m. na Jaman-tau i često prelazi 1.500 m.;
gde — na krajnjem jugu — krečnjačke visoravni Krima, pošto su se spustile ili
uzdigle duž linije preloma, dostižu visinu od 1.544 m. na Roman Kohu. Nigde u
Evropskoj Rusiji nema visija na kojima bi počivao večiti sneg.
Ravnica je, dakle, glavni oblik ruske topografije, i tome zemljištu sa retkim
neravninama prilagodio se život ruskoga seljaka, na šumskim proplancima isto
kao u obrađenoj stepi. Njegov ideal je ravnica »ravna kao javorov list«, koju je
Bog stvorio na korist ljudi, dok su sve grube neravnine zemljišta delo
nečastivoga, koji će zbog toga morati da odgovara pred Bogom. Uzvišice su samo
skloništa: kaluđeri su na njima podigli svoje manastire a varoši svoje tvrđave
(kremlje), čiji zidovi čuvaju u sebi svetilišta i prihvataju stanovnike u slučaju
opasnosti. Zar uostalom nije svakome poznato da je na vrhu makar i najmanje
visije hladnoća oštrija a vetar silovitiji, i da se prorašće koje uspeva u njenom
podnožju ne bi moglo na njoj zakoreniti?
Klima. — Ako se zanemare ove čisto mesne posebnosti, ako se izuzme
krajnji sever gde drveće prestaje da raste, potom južni deo Krima gde se nailazi
na donekle sredozemno podneblje, i krajnji jugoistok gde već počinje aziska
pustinja, može se ustanoviti da klima Rusije, naročito u najsuprotnijim godišnjim

28
dobima, nije ništa manje jednolika od njenoga visinskog oblika, i da su žega kao i
hladnoća otprilike podjednako raspoređene i usred leta kao i usred zime. Leti
seljak radi u košulji na obalama Neve isto kao i na Krimu, a dinja sazreva u
gradinama Perma kao i u stepama na jugu. Zimi se može u saonicama preći
čitava Rusija od severa do juga, od Arhangelska do Astrahanja. Najudaljeniji
krajevi zemlje, u pogledu godišnjih doba, razlikuju se manje njihovim krajnjim
temperaturama nego njihovim trajanjem: leto traje duže a zima je kraća na jugu
nego na severu. Nigde u Evropi uticaj geografske širine na klimu nije tako mali:
Krim ima u januaru temperaturu Stokholma, a u julu temperaturu Madere.
Porazni pohod iz 1812 godine osveštao je čuvenu oštrinu ruske zime, i što
se više ide ka Uralu, sve više opada srednja temperatura u januaru, krećući se od
—8° 4 u Smolensku do —13'*8 u Kazanu i —16° u Permu; od —6° u Kijevu do —
10°8 u Saratovu. U Srednjoj Rusiji svake godine temperatura pada i na —30°; čak
i u Novoj Rusiji, na jugu, temperature od —20° nisu retke, a na južnoj obali
Krima, toj maloj povlašćenoj oblasti, termometar se spušta na —8°. Za vreme
naročito oštrih zima bilo je slučajeva da se živa smrzne, sa temperaturom od —
41°2 u Kursku, na geografskoj širini Londona; od —40°8 u Lugansku, na širini
Pariza; od —45°u Permu. Takav slučaj dogodio se dvaput u Moskvi u toku XIX
veka. Uostalom, iako zima duže traje u Petrogradu nego u Moskvi, ona je tamo, i
pored veće geografske širine, blaža; to je posledica blizine Finskog Zaliva, otkuda
često duvaju zapadni vetrovi, oni isti vetrovi koji u jesen sprečavaju oticanje
Neve i izazivaju tada, kao 1924 godine, poplavu u nižim delovima prestonice.
Razume se da se svake zime zamrznu reke u celoj Rusiji. Izuzev
murmansku obalu na Severnom Ledenom Moru, gde postoji oblast slobodnih
voda, morske obale su opkoljene ledom u Belom Moru, finskom Zalivu i na
Baltičkom Primorju; isto se događa u Azovskom Moru, a ponekad i u Odesi. Ali
zima, iako je neprijatna čoveku zbog svoje užasne studi i snežnih mećava, ipak
olakšava saobraćaj; sneg pokriva zemlju za vreme od dva do šest meseci, prema
oblasti, te omogućava upotrebu saonica svuda gde se u drugim godišnjim
dobima prevoz kolima ima da bori sa blatom i prašinom; reke se prelaze preko
leda. Nekoliko najposećenijih vašara u Rusiji održavani su u zimu; kao za
trgovinu i prevoz, tako je zima uklanjala prepreke i za vojne snage međusobno
zaraćenih kneževina. Najzad sneg, u toj umereno vlažnoj zemlji, pretstavlja za
reke — kada se one oslobode leda — dragocen izvor za snabdevanje vodom, i
njegovo postepeno otapanje usporava opadanje reka u leto. Dodajmo da snežni
pokrivač sprečava rashlađivanje zemlje, i da bi skoro cela Rusija, kad ne bi bilo
snega, bila u nemogućnosti da gaji ozima žita; oskudne ili gladne godine su često
puta one kojima je prethodila zima kada nije bilo izobilno snega ili se on nije
dugo zadržavao na njivama.
Pošto topljenje snega oduzima mnogo toplote, proleće u Rusiji je hladno i
sumorno; nakvašeno zemljište pretvara se u blatište. To je »peto godišnje doba« u

29
seljačkom kalendaru, raspućica, a to će reći doba kada nema prohodnih puteva. I
sami gradovi osećaju nezgode i ružnoću toga doba.
Ranije ili kasnije, prema oblastima, relativno prerano na istoku i jugu, a
kasnije na zapadu i severu, leto se — zbog dugog zadržavanja sunca iznad
horizonta, što je posledica velikih geografskih širina, javlja sa žegama kakve se
na Zapadu javljaju samo na znatno manjim geografskim širinama. U julu je
srednja temperatura Petrograda ista kao u Brislu; u Kazanju kao u Tuluzi; u
Moskvi kao u Nantu; u Orenburgu kao u Tangeru. Ponekad se termometar
penjao do 43° u Astrahanju, do 39°1 u Samari, do 37°5 u Moskvi, do 36°1 u
Petrogradu; prelazio je 25°, a ponekad čak i 30° s one strane polarnoga kruga.
Toplota je — istina samo za vrlo kratko vreme — strahovita po livadama u
dolinama krajnjega severa, gde seljak koji radi teške poslove dok ga ujedaju
komarci, naziva istom rečju i patnju i kosidbu. Zahvaljujući toj velikoj toploti u
leto, loza uspeva i grožđe sazreva ne samo na osmanlucima južne obale Krima,
nego i duž donjega toka Dona i donje Volge; gajenje lubenica, dinja, krastavaca i
suncokreta dopire do velike geografske širine u oblastima između Volge i Urala.
Na srednjem toku Volge, uzvodno od Nižnjeg Novgoroda, »jabuka se gaji kao
loza duž Rajne«. Čuvene su trešnje iz okoline Vladimira i Muroma, tih istoriskih
gradova Srednje Rusije; na 57° severne širine Rostov se specialisao u gajenju
povrća. Mnogo raznovrsnih voćnih pića pravi seljak leti, i carica Jelisaveta
Petrovna dobijala je za svoj dvor razne proizvode iz vrtova Južne i Jugoistočne
Rusije, koje joj je »voćna pošta« donosila iz Astrahanja i sa Dona preko Voronježa
i Moskve.
Ali leto ne donosi samo blagodeti. Pregrejana atmosfera često stvara oluje
s pljuskovima. Godišnje se mogu nabrojati po dvadesetak oluja s pljuskovima u
oblasti crnice i preduralskoj oblasti. Strahoviti pljuskovi obaraju se na
nepostojano zemljište i održavaju promenljivu i razgranatu mrežu jaruga sa
ivicama koje se rone; na drugom mestu se železnička pruga ugiba pod
kratkotrajnom poplavom. S druge strane, na rekama, čiji se nivo snižava usled
isparavanja, plovidba postaje sve teža: to je doba kada brodovi zakašnjuju i
nasukuju se na sprudove, sve dok ih prve sante ne oteraju u zimovnike
zaklonjene od opasnosti prolećne bujice. Posle jeseni koja obično kratko traje, i
kada studen izvrši svoje prve juriše, zima, koja već vlada na severu i istoku,
naposletku se gnezdi svuda, sa zadocnjenjem samo na Krimu, gde se produžuje
letovanje.
Prorašće i nastanjenost. — Isto koliko razlike u zemljištu, i nejednako
trajanje godišnjih doba daje raznolik izgled biljnom svetu Rusije. Na krajnjem
severu, gde je srednja godišnja temperatura niža od 0°, zemlja se odmržnjava
samo do izvesne male dubine. Ispod nje vlada merzlota, a to će reći sloj večito
zamrznut, kroz koji voda ne prodire i koji je odveć blizu površine da bi drveće
moglo da razvije svoje korenove. Iznad toga sloja merzlote nalazi se zemljište bez
drveća koje Laponci nazivaju tundrom. Tundra je »polarna stepa« koja se od
obala Severnoga Ledenog Mora pruža u nejednakoj širini sve do ivice šuma.

30
Samo u dolinama, gde se nivo merzlote spušta, šuma pušta nekoliko izdanaka u
pustome predelu. Između njih širi se, prema prirodi i vlažnoći zemljišta,
prljavožuti zastor lišaja ili »irvasova mahovina«, drhtavo tresetno zemljište,
zakržljale vrbe i breze koje ne premašuju visinu kolena. Razumljivo je da u
tundri mogu da stanuju samo nomadi, jer irvas, karakteristična životinja tih
oblasti, brzo popase lišaj na velikom prostoru, te ga moraju neprestano seliti s
mesta na mesto. Godišnja doba utiču takođe na seljenje -ovih čopora, koji se leti
približuju moru da bi izbegli ubode komaraca. Stalan život mogućan je samo u
dolinama, i kroz njih se Rus uvukao među urođeničke nomade, kao i drveće u
tundru. On tamo kosi seno za svoju kravu, toga neophodnog pomoćnika u
njegovoj ekonomiji; on tamo zasejava njivu ili povrće; tamo seče drva, koja su mu
neophodno potrebna za građenje zgrada, za alat i ogrev. Granicu do koje raste
drveće Rus je dosegao dosta davno, o čemu svedoči naseljavanje Novgorođana
na poluostrvu Koli već u XIII veku, ali je on tu granicu retko kad prelazio, i to
mnogo kasnije i veoma malo.
Šumarci sa sitnim drvećem i pošumljeni brežuljci nagoveštavaju veliku
šumsku oblast Rusije, čija je površina skoro četiri puta veća od površine
Francuske. Šuma je ostavila traga da zemljište, jer je pretvorila škriljac glečerskog
nanosa u sivu i trošnu zemlju, podzol, koja njoj jedino i godi. Na tome pogodnom
zemljištu raznovrsnost drveća je u suprotnosti sa jednolikošću njihove podloge;
ima vrsta koje se sve više rasprostiru, kao što su omorika i sibirski bor, koji se šire
na račun svojih evropskih jednovrsnika; obratno, hrast, koga je bilo u izobilju
južno od jezera Ladoge i u oblasti Novgoroda u preistorisko vreme, postao je
tamo prava retkost. U odnosu na svetlost, preovlađivanje bilo drveće koje voli
senku, kao što je jela, bilo ono koje je željno svetlosti, kao što su breza, bor, jasika.
Sastav šume menja se neprestano, ne usled lagane promene u klimi, nego zbog
suparništva koje iskorišćuje najrazličitije okolnosti. Neka požar uništi neki
šumski kraj ili neka čovek zanemari raskrčeno zemljište, obično će nekadanju
šumu zameniti šuma sasvim različita od nje; pa čak i kada čovek nije svedok tih
promena, one mu se posrednim putem otkrivaju: tako, na primer, pokrov od
vresa potsetiće nas na iščezlu borovu šumu, a leskovi šibljaci nadživljuju
hrastove, u čijem su se društvu zakorenili.
Ruska šuma retko kad da je sačuvala obeležja nekadanje guste prašume,
tajge pune divljači, sa veoma visokim i starim stablima, po kojima su, kao danas
u Sibiru, lovci provodili zimu tražeći životinje sa krznom. Skoro nedirnute šume
postoje još samo u veoma malo naseljenim oblastima Severne i Severoistočne
Rusije, od Karelije do Kame i Pečore. Na drugim mestima je stalna eksploatacija
proredila pošumljenu površinu, koja se sada sastoji samo od mladih drveta.
Ponekad je šuma ustupila mesto ljadi, gde retka drveta nadvišuju šiblje. Naročito
u predelima nedovoljno isušenim, šuma je kržljava, jer vodi nejednaku borbu sa
tresetnim močvarama; ta nemoćna šuma, to je mšara, gde mahovina nagriza

31
oronula stabla, gde se noga zaglibljuje u biljne materije u raspadanju, i kuda
čovek retko zalazi.
Šuma prestaje onde gde počinje duboko zemljište, porozna oranica, crnica,
a to će reći stepa. Ali ta granica nije strogo određena. Ima šumskih ostrvaca u
stepi, kao što postoje ostrovca stepe, sa svojim posebnim biljkama, okružena
šumom poput prirodnih proplanaka, koje Rusi nazivaju polje. Osim toga, izgleda
da su se u prošlosti drveta, a naročito hrast i bor, pružali na jug dalje nego danas.
Dva zastoja u prorašću, jedan u zimu a drugi u leto, karakterišu stepu.
Naročito od aprila do juna zapaža se onaj bujni život i raznolikost boja koje je
slavio Gogolj u jednom odeljku svoga romana Taras Buljba. Beskrajna je
raznolikost trava, jednogodišnjih ili dugovečnih, biljaka čije veoma dugačko
korenje ponire u dubinu da tamo traži vlagu, i »pokretnih biljaka« koje vetar nosi
kada se sasuše; usnatice, krstašice, kormonika, slez, leptiraste i krinaste biljke
stvaraju biljni zastirač koji prestaje tek u blizini Kaspiskog Mora, da ustupi mesto
pustinjskom prorašću što raste u usamljenim grupama. Kao oblast sitnih glodara
i velikih travojeda, stepa je imala sve do kraja XVIII veka jednu podvrsgu
divljega konja. Tek tada, kada je otpočelo naseljavanje i kada ju je zemljoradnja
preobrazila, stepa je izgubila svoju divlju lepotu da bi pretrpela, razume se u
drugim srazmerama, iste spoljne promene kao i prerija Severne Amerike. Ali
drvo se tamo javlja samo izuzetno: tek počinje da se ukorenjuje na stranama
jaruga koje se učvršćuju prelazeći iz stanja ovraga u stanje balke; uz velike
troškove gradovi u Južnoj Rusiji održavaju drveće u svojim parkovima; po
selima policija zaštićuje belu vrbu, koja svojim debelim lišćem za vreme jakih
žega stvara dragocenu hladovinu oko domova.
Da bi se ponovo naišlo na šumu, treba otići do planina na Krimu, gde se
iznad hrasta i graba ponovo javlja bukva, koja se ne viđa više počev od Podolije.
Posle toga, kada se siđe na južnu obalu, čovek se za nekoliko trenutaka obrete u
sasvim novom predelu, gde se vidi večno zeleno drveće, lavor, klanika i zlatica.
To je ulaz u sredozemnu oblast, i već usred te povlašćene prirode, prostrane
šume ustupaju mesto razređenim žbunovima, kupinovom žbunju, tvrdolisnim
travama pribijenim uz zemlju i bodljikavim biljkama, sasvim kao u frigani Grčke
ili Anadolije.
Tolika uporedna razlika između stepe i šume nije mogla ostati bez uticaja
na život i sudbinu stanovnika Rusije. Šuma je oblast stalnoga boravka; i sam
lovac na krzna, sa svojim krpljama, tamo se manje selio nego stepski pastir. I tako
je iz suprotnosti tih dveju oblasti, šume i stepe, zbog njihovog posebnog življenja,
poniklo vekovno suparništvo između Severa i Juga, između Rusa i Tatarina, a
poznije između Moskovske države i slobodnih Kozaka. I zaista, Rus je takoreći
ponikao iz šume. On je rođeni drvodelja, drvoseča koji prispodobljava drvo
svakovrsnoj upotrebi. Drvo mu daje građu za građevine, za ogrev, služi mu za
pravljenje kola i sanki, daje mu koru za štavljenje koža, a od njega on pravi
sirotinjsku obuću lapti; drvo služi takođe kao građa za sijaset predmeta koje sa
nasleđenom veštinom izrađuje kustar za vreme prinudne zimske dokolice, kao

32
nameštaj, alatke i neverovatno raznolike igračke. U XIII veku cveta u Novgorodu
i u Pskovu religiozno rusko neimarstvo, građenje drvenih crkava, veoma
originalnih. Čak i ruski drvoseča je bez takmaca kad treba složiti maksimum
drva na gomilu određene veličine.
Ali skoro isključiva upotreba drveta za građevine izlaže ih opasnosti od
požara, i ta je opasnost utoliko veća što se usled klime moraju ložiti peći za
vreme mnogo meseci. I same varoši zajedno sa svojim ogradnim zidovima za
odbranu bile su sagrađene od drveta; zgrade od kamena mogle su se na prste
izbrojati, i stari putopisi često navode njihov broj. Razumljivo je da su požari u
njima često pustošili i da nema varoši u Srednjoj Rusiji koja nije imala da zabeleži
u svojim analima strahovite katastrofe. Samo u toku XVIII veka Nižnji Novgorod
bio je opustošen vatrom 1711, 1715, 1722 i 1784 godine; vašarski kvart goreo je
1816, 1857 i 1859 godine, što dovoljno opravdava zabranu da se u njemu puši. U
Orelu je požar uništio 1.237 kuća 1918 godine, a preko 600 u 1858. Godine 1622
Kaluga je skoro sasvim izgorela; 1742, 1754, 1760, 1761 i 1785 godine dogodili su
se veoma opasni požari, od kojih je onaj iz 1754 stao života 177 osoba. Lako je
zamisliti da je namerni požar Moskve bilo lako izazvati. Da bi se sprečile te
nevolje, zabranjeno je u XVI veku da se u varošima loži vatra u kućama od maja
do septembra. Moralo se kuvati napolju; ali kako su u zabranjenim mesecima
mogli da nastupe ponekad i hladni dani, naposletku je dopušteno nekoliko
izuzetaka za vreme maglovitih dana i izvesnih praznika.
Ali kaogod ni zemljotresi ili vulkanske erupcije, tako i požari nisu dovoljni
da odagnaju stanovništvo sa prebivališta koja se njima čine zgodna. Takva
prebivališta bile su čistine u šumskoj oblasti. Nije redak slučaj da se tamo uvukla
kao jezik crnica, koja se tu javlja sa svojim stepskim prorašćem i koja
zemljoradnji pruža najlepše izglede na uspeh; obližnja šuma daje drvo, divlje
plodove, pečurke; pčele kupe med po cvetnom proplanku, te su Rusi još izrana
počeli da se bave pčelarstvom i da mešaju med u praznična pića. Samo ako se
kakvo jezero ili reka sa ribom nalazila na takvoj čistini, već je u šumskoj
usamljenosti bilo mogućnosti za stvaranje naseljeničkog središta. Zato je nekoliko
istoriskih varoši u Rusiji poniklo na šumkim proplancima. Tako su na jednom
polju, na obali jezera Nera u Finskoj, osnovali Novgorođani još u davno doba
mesto Rostov, koje je ostalo mitropolitsko sedište sve do vladavine Katarine II.
Na drugom jednom polju osnovan je godine 1152 Perejaslavlj, nazvan Zaljeskij,
što znači »iza šume«. Na trećem se razviše Vladimir i Suzdalj, koji su pre Moskve
bili politički centri Velike Rusije. Njihov suparnik, Tver na Volgi, bio je isto tako
grad podignut na polju. Isto se može reći i za Moskvu, u čijoj se okolini još nalaze
ostaci jednoga šumskog pojasa. Murom na Oki bio je, kao i Rostov, ruska
kolonija na finskom zemljištu, sagrađen takođe na jednom proplanku.
Na svakom polju su Rusi nalazili još i relativnu bezbednost od napada
stepskih nomada. A baš ta bezbednost nedostajala je Kijevu. Kada se u XII veku
Andrej Bogoljubski, knez Suzdaljski, dočepao Kijeva, sudbina Rusije bila je

33
vezana za sudbinu te centralne kneževine, čija je prestonica, posle Suzdalja, bila
grad Vladimir, i naposletku Moskva. Ipak, ta bezbednost bila je relativna, jer i
pored zaštite što ju je pružala šuma, ipak su Tatari uspeli da opustoše Suzdalj,
Vladimir, pa čak i Tver, i da za neko vreme potčine Moskvu. Ali vojska čiju
glavnu snagu sačinjava konjica ne može dugo držati osvojena mesta u
šumovitom kraju; diplomatija je, pored prirode zemljišta, pripremila vojničku
odmazdu Rusije.
Niska oblast koja razdvaja visiju Srednje Rusije i visiju Volge, gde Oka,
pošto primi u sebe reku Moskvu, ide ka Volgi, i gde u suprotnom pravcu Don i
njegova pritoka Voronjež teku ka jugu, jeste oblast gde se sastaje gusta šuma sa
otvorenom stepom. To spajanje je pre jedno međusobno prodiranje, jer ima
čistina koje se pružaju i preko ivice šume, a ima i čitavih šuma, naročito
hrastovih, u tome početku stepe. Izgleda da takav dodir izaziva borbu stopu po
stopu između suparničkog stanovništva. Osim toga, mnogo manja visina i
mnogo blaži reljef olakšavaju kretanje. Reke, užljebljene u udolinama visoravni,
teku ovde između niskih obala koje su ipak većinom suve i mogu se lako
pregaziti na plićacima. Stoga je udolina Dona i Oke bila otvoren prolaz najezdi
Tatara na putu ka severu, i ostaci njihovih šljaha ili vojničkih puteva sačuvani su
u tome kraju. U suprotnom pravcu, Rusi su napredovali od polja do polja, od
tvrđave do tvrđave. Na jednom polju na desnoj obali Dona, na Kulikovom polju,
knez Dmitrij je 1380 godine odneo nad Tatarima pobedu koja je bila puna nade
za konačno oslobođenje Rusa.
Ipak, Rusi su se lagano i oprezno spuštali preko zaštitne oblasti velikih
šuma. Osećanju opasnosti pridruživalo se i osećanje što su ga stvarali novi utisci
u zemlji toliko različitoj od Srednje Rusije. Zbog toga su Rusi najpre načinili
jednu čertu ili utvrđenu liniju, koja je išla od Tula do Šacka preko Epifanja i
Rjažska, pa su je potom ojačali drvenim palisadom. To je takozvana Tulska
zasjeka. Ova zasjeka obeležena je grubim potezom na prvoj karti Rusije iz 1614
godine, i ta linija utvrđenja propraćena je ovom zabeleškom: Saisec (umesto
zasjeka) constans nemoribus desectis et vallis, a Tsar Feodor Ivanovitz aggestum
contra irruptiones Tartarorum Crimensium.
Sve varoši imale su predgrađa, zvana predgrađa strjeleca (strelaca). Ne
samo da su ti nazivi nadživeli opadanje utvrđenja ili njihov nestanak, nego se
isto to dogodilo i sa garnizonima, koji su se brojali odvojeno prilikom popisa
stanovništva. Tako popis iz 1710 godine navodi broj »dragona i vojnika«, broj
»strjeleca i kozaka« i broj »tobdžija« u varošima kao što su Kursk, Orel, Brjansk,
Sjevsk, Bjelev. Još i danas, samo ako posle požara nije izmenjen njihov plan, te
granične varoši poznaju se po planu koji je isto toliko pravilan kao i plan
francuskih bastida; ovde je plan kružni, sa putevima koji se zrakasto pružaju u
raznim pravcima.
Ispred te utvrđene linije stražarilo se i danju i noću. Ima sela koja su
zadržala naziv Karaul (stražara). Sela koja se zovu Storoževoe potsećaju na storože
ili osmatračke stražarnice.

34
 Posle stvaranja Tulske linije, vojnička granica pomerena je unapred do
linije koja je išla od Putivlja do Simbirska na Volgi, preko Kurska, Voronježa i
Tambova. Još poznije, ona je zahvatila Ahtirku i gornju dolinu Doneca. Svakom
takvom pomeranju prethodilo je doba utvrđivanja i naseljavanja. To je bila
posledica nepoverenja koje je šumski Rus osećao na otkrivenom zemljištu, na
divljem polju (djikoe polje), za koje je pretpostavljao da je puno opasnosti. Stepa je
za njega doista bila »strahotna krajina«, i to osećanje našlo je donekle odjeka na
karti Ukrajine od J. B. Homana iz Nirnberga, na kojoj se mogu pročitati i ovakve
napomene: Deserta sine aqua; — Campi deserti ubi nulla hominum habitatio, nec
planta reperiunda est; — Loca deserrta; — Dzike polie, sire campi deserti
inhabitati. Da bi osvojili stepu, šumskim ljudima trebalo je četiri veka oklevanja,
postepenog uvlačenja i rata.
Reke i jezera. — Između oblasti koje se razlikuju površinskim tlom i
prorašćem, veza se održava nekolikim rekama koje su među najdužima u
Evropi. Jer je bilo dovoljno prostora za razvijanje dugačkih tokova i dovoljno
vode za njihovo održavanje; a kako topografija nije istavljala visoke prepreke,
stvorili su se veoma razgranati slivovi, bez velikih teškoća da se pređe iz jednoga
u drugi. Kada je veliki glečer iščezao i Kaspisko More se svelo na svoj današnji
obim, Volga je mogla da se izduži čitavih 3.357 km. ne spuštajući se na tome
ogromnom rastojanju više od 256 metara, sa pritokama srazmernim njenoj
veličini, kao što su Kama, dugačka 1.882 km., i Oka, dugačka 1.486 km., sa
približno istim umerenim nagibom. I Crnome Moru je iščezavanje glečera
darovalo velike reke: Don, dugačak 1.808 km., i Dnjepar, dugačak 2.128 km.
Razumljivo je da su ove reke, u godišnjim dobima kada nisu ni zaleđene ni
suviše opale, oduvek pružale saobraćaju najdragocenije usluge. Jedan od
najstarijih puteva u Rusiji, onaj koji vodi »od Varega do Grka«, spajao je Veliki
Novgorod sa Crnim Morem, bez drugih prekida osim prenošenja barki sa jedne
reke na drugu, što su prenosači baraka lako vršili. Zato je Petar Veliki na
Voronježu, pritoci Dona, na velikoj daljini od mora, mogao da sagradi i sakupi
flotu koju je odveo da zauzme Azov. Pored donjeg toka Volge sela su sagrađena
od drveta, a međutim se na velikoj daljini od njih ne nalazi nijedno drvo.
Ova mreža dugačkih reka nije samo od koristi trgovini i ljudskom
saobraćaju. U svakom godišnjem dobu, bilo kroz led, bilo na otvorenoj vodi,
čovek je dolazio da lovi ribu, i nije samo sentimentalan onaj naziv »matuška« što
su ga obalski stanovnici dali reci Volgi. Pre nego što je preterano iskorišćavanje i
zagađivanje vode usled prevoženja petroleuma i industriskih otpadaka smanjilo
prinos ribolova, ta reka je bila doista reka hraniteljka, kojoj su goleme jesetre i
ukusne kečige raznosile slavu nadaleko. Za mnogobrojne dane posta, kojih je
puno u pravoslavnom kalendaru, riba je pretstavljala dragoceno jelo. Tako je
godine 1672 jedan ukaz Alekseja Mihajloviča primoravao ribare iz Ribinska da
šalju dvoru 1.200 velikih jesetri. Isto su tako ribari iz Jaroslavlja snabdevali dvor
Katarine II. Može se zapaziti privlačnost koju su prema rekama osećale čitave

35
grupe stanovništva. Pravo na ribolov smatralo se za najdragoceniju povlasticu
koju je vladar mogao podariti, toliko je ribolov bio korisno zanimanje. Tako su se
kozačke vojnički organizovane zajednice, zvane vojsko, obrazovale duž reka:
zaporoški kozaci, a to će reći oni koji stanuju iza poroga ili brzaka da Dnjepru — u
prošlosti; a bliže našem dobru, donski, orenburški, uralski i astrahanjski kozaci.
Ovom stanovništvu, koje je rat mogao svakoga trenutka da udalji od domaćega
ognjišta, činilo se da je prinos od ribolova mnogo pouzdaniji nego obrađivanje
zemlje. Rusko širenje u Sibiru, ka Srednjoj Aziji i Kavkazu, koje je Ivan Grozni
pripremio zauzimanjem Kazanja i Astrahanja na Volgi, imalo je svoje najbolje
zatočnike u tim vojničkim naseobinama što su se bile podigle duž stepskih reka.
Najglavnija od svih razlika koje postoje između ruskih reka i reka u
Zapadnoj Evropi jeste dužina zaleđenosti. Druga razlika, koja takođe zavisi od
klime, jeste znatna visina i periodičnost poplava. Zimski vodeni talog, koji
doduše nije preobilan, ali se javlja skoro jedino u obliku snega, nagomilava se u
sloj koji po nekoliko meseca leži na zemlji: 80 dana u Kijevu i Poltavi, 120 dana u
Voronježu i Saratovu, 140 dana u Novgorodu, Moskvi, Tambovu, Samari i
Orenburgu, 160 dana u Kostromi i Ufi, 180 u Arhangelsku. Međutim, čim malo
otopli u proleće, počinje topljenje, a kako se ono prilično brzo vrši, oslobađa se za
petnaestak dana ogromna količina vode koju sadrži snežni pokrivač nagomilan
za vreme cele zime. Jedino bujne i neprekidne kiše, kakve su nepoznate u našim
podnebljima, mogle bi sasuti tolike vodene mase u doline, i zbog toga se reke u
Rusiji, pod umereno vlažnom klimom, izlivaju i plave poput velikih tropskih
reka, i kao i one, skoro u isto vreme svake godine. Usled topljenja leda, koja se
pojava ponekad javlja u uzbudljivim razmerama, poplava se širi lagano zbog
malog nagiba rečnoga toka, te tako ona dostiže visine nepoznate našim rekama u
Zapadnoj Evropi. Kod Sizranja, odakle prestaju da joj dolaze pritoke, Volga se
popela na 13 m. godine 1879, a skoro na 10 m. u 1880 godini, kada je rašćenje
reka bilo umereno. Kod Muroma reka Oka penje se obično na 8 m. Pa i Don, koji
prolazi kroz oblasti gde se sneg manje zadržava, penje se skoro na 7 m. kod
Kalača.
Prilikom tih strahovitih poplava reke se šire na ogromne daljine. Na
svome ušću u Volgu Vetluga dostiže 12 km. širine. Kostroma u svome donjem
toku meri 30 km. od jedne obale do druge; Volgine pritoke sa Mologom i
Šeksnom liče tada na ogromna jezera. Zbog toga u tim niskim ravnicama koje
poplava pokriva svakoga proleća postoje kuće za stanovanje samo na
najuzvišenijim mestima, pa i one su uzdignute na kolju; a ima zaselaka koja
održavaju vezu među sobom samo pomoću čamaca, dok sa dolaskom leta ne
počne voda da opada.
Pošto je poplava redovna godišnja pojava, čovek se privikao toj prirodnoj
okolnosti, i to utoliko lakše što veoma često, dok je jedna obala nadaleko
poplavljena, druga ostaje relativno suva, jer je ona prva niska, a druga je
uzdignuta u obliku jara ili brežuljka. Otuda obalski stanovnici razlikuju
»livadsku obalu« i »bregovitu obalu«, i zapaženo je da na rekama koje teku u

36
pravcu podnevaka obično je zapadna obala viša od one druge. Ma kako se
objašnjavala ta visinska razlika, ova pojava može se često zapaziti; pada u oči
položaj Nižnjeg Novgoroda, Simbirska i Saratova na desnoj, uzvišenoj obali
Volge, dok se Kazanj nalazi daleko od reke, na levoj obali, iza poslednje granice
poplava. Kijev se isto tako nalazi na uzvišicama desne obale Dnjepra, ispod kojih
je, jednoga znamenitoga dana ruske istorije, prema predanju, sveti Vladimir
krstio svoje podanike u reci.
Tek kada reka prestane da raste, nastavlja se saobraćaj, i varoš u neku
ruku silazi na nju. Privremeno stanovništvo pokriva obalu svojim dućanima sve
do prestanka perioda plovidbe, pa i vašar u Nižnjem Novgorodu održava se na
jednom takvom privremenom mestu gde vri od života za vreme od nekoliko
nedelja i odakle iduća poplava odnosi otpatke i uklanja nečistoću.
Iako sa visokih obala varoši mogu da prkose poplavi, one su ipak izložene
drugim nevoljama. Reka, tarući višu obalu za nekoliko metara u visinu, izaziva
ponekad odronjavanja. Takvih odronjavanja bilo je u više mahova blizu Saratova
i na nekoliko mesta na donjoj Volgi; u Kijevu se takva odronjavanja događaju
skoro svake godine. To je otkup za zadovoljstvo što ga varošanin oseća kada
posmatra sa visokih šetališta veličanstvenu i mirnu površinu reke što se širi pred
njegovim očima.
Kaogod i klima, tako se i geološka prošlost Rusije ogleda u raspodeli
njenih tekućih i stajaćih voda. Onde gde je glečer naposletku iščezao i gde je
isparavanje najmanje, postoje mnogobrojna jezera, najprostranija u Evropi. Iako
ih je manje nego u Finskoj, ipak ih ima izobilno u Kareliji i u čitavoj
severnozapadnoj Rusiji, gde ih u Vitebskoj guberniji ima 2.500, i ona tamo
pokrivaju jednu četvrtinu njene površine. Jezero Ladoga, iz koga ističe Neva,
zahvata 18.150 km2, što je ravno površini triju običnih francuskih departmana;
jezero Onjega, 9.836; jezero Pejpus, 3.583. U neravnoj oblasti Volginih izvora,
jezero Seliger, najveće u Srednjoj Rusiji, veće je od jezera Mađora.
Ukoliko se više ide ka nekadanjoj krajnjoj granici glečera na jugu, utoliko
se smanjuje broj, prostranstvo i najčešće dubina jezera. Iako među ovim jezerima
ima i takvih čija je voda bistra i providna na peskovitom dnu, ipak su mnoga od
njih dobila izgled ritova u kojima se vidi tek po koja slobodna površina vode.
Iako smetaju saobraćaju, te baruštine ipak su od koristi kada se završi otapanje
snega, jer održavaju vodostaj reka i usporavaju trenutak niskog vodostaja kada
nastupe letnje žege, te isušivanje tih takoreći sunđera, uopšte uzev, ne bi bilo
korisno.
Još dalje ka jugu trošna i retko pošumljena zemlja stepe upija vodu, te reke
odjednom postaju sve ređe. Dnjepar u svome donjem toku prima vrlo malo
pritoka, a Volga ne prima ni jedne od Jeruslana na levoj obali i Sarapta na desnoj.
Tek ako se ponegde vidi kako se voda skuplja u plitkim udolinama, odakle silazi
tromo ka nekom nižem udubljenju. Otuda ona vrsta oskudnih potoka koje u
oblasti Poltave nazivaju sljeporod (sleporođen) ili mertvorod (mrtva voda).

37
Ponegde, na većim otstojanjima, podižu ljudi ustave koje stvaraju bare, i na tome
mestu podiže se zaselak. Pored ovraga ili jaruga koje brazdaju stepsko tle i skoro
su uvek bezvodne, ove skromne dolinice skoro bez padina jesu jedini useci koje
je u međuprostoru velikih reka voda izdubila u prostranoj i bezreljefnoj ravnici
Južne Rusije.
Nov hidrografski tip pojavljuje se odjednom kada se priđe stepenovitim
visijama Krima. To je hidrografija krečnjačkih oblasti, sa provalijama,
podzemnim pećinama i ponovnim pojavljivanjem retkih ali obilnih izvora. Ali
čim se prispe na južnu padinu, gde je zemlja manje porozna i gde vrućine duže
traju, potoci teku samo početkom proleća, a potom se svode na nekoliko tankih
mlazeva vode, te dodaju još jednu crtu sličnosti između te male oblasti i
sredozemnih zemalja.
Suprotnost između Severne i Južne Rusije. — Iz ovog pregleda
geografskih posebnosti Evropske Rusije proističe jedna osnovna razlika. Ako se
izuzme krajnja severna oblast, negostoljubiva tundra, i krajnji jugoistok, pustinja
oko Kaspiskog Mora, onda se vidi da se Rusija može podeliti na dve velike
oblasti: Severnu i Južnu Rusiju, čija su obeležja većinom međusobno suprotna.
Severni deo je odveć vlažan; biljni život tamo ne traje ni pola godine; saobraćaj se
vrši većinom vodenim putevima. U južnom delu je vlažnost nedovoljna, a biljni
život traje više od šest meseci; saobraćaj se vrši uglavnom suvozemnim
putevima. Severni deo je oblast naslaga, sa reljefom glečerskih nanosa i
topografijom predela načičkanih neravnina; jezera i reka ima tamo u izobilju.
Južna Rusija je zaravnjena oblast, sa udubljenim reljefom koji se odlikuje
mnogobrojnim jarugama; jezera i baruštine su tamo retke i ograničavaju se
najčešće na plavne delove dolina. Severni deo je šumska oblast; južni deo je
oblast stepa. Na severu bor raste radije na vrhovima vododelnica, jer su oni suvi,
a hrast u dolinama; naprotiv, na jutu su šume mnogo ređe i sastoje se od
hrastova u višim delovima, a od borova na nanesenom pesku. Kuće na severu
grade se od borovih stabala sa krovom od dasaka; kuće na jugu su od hrastovine,
sa slamnim krovom. Severna Rusija živela je pod samodržnom organizacijom
Moskve; Južna Rusija imala je demokratske ustanove Kijeva. Na severu su
muškarci mnogobrojniji, a na jugu žene. Moglo bi se navesti još mnogo primera
ovakvih suprotnosti, koje su donekle uticale na razvitak Belorusa i Velikorusa s
jedne strane, i Malorusa s druge strane, i koje su posle ujedinjenja pod carevima
dovele do stvaranja Ukrajinske države sa izvesnim, bar prividnim,
samoupravnim povlasticama
Ma koliko čovek bio malo sklon da pridaje preveliku važnost uticaju
geografske sredine na sudbinu naroda, ipak se mora u toku istorije ruskoga
naroda utvrditi da je priroda u Rusiji, više nego u drugim zemljama, čas stavila
neprelazne brane, a čas pružila izuzetne mogućnosti aktivnosti naroda i njegovih
vođa.

38
 II. KRATAK PREGLED PREISTORISKE ARHEOLOGIJE
RUSKE ZEMLJE

Tek je sto godina otkako se ruski naučnici bave arheologijom svoje

otadžbine. Pošto su se najpre interesovali za istoriske ostatke Grka na severnoj
obali Crnoga Mora, i okolnih naroda Skita i Sarmata, oni uskoro obratiše pažnju
na unutrašnjost svoje zemlje, sve do jezera Ladoge i gornjega sliva Volge; te
oblasti bile su od 1854 do 1858 godine predmet značajnih radova A. Uvarova.
Iako su se u drugoj polovini XIX veka arheološka istraživanja umnožila, ona su
međutim počela jako da napreduju tek u početku XX veka zahvaljujući radu
Petrogradske carske arheološke komisije, Moskovskog arheološkog društva, koje
je prvo počelo da saziva ruske arheološke kongrese, Moskovskog istoriskog
muzeja, a naročito Arheološkog društva u Odesi. Poslednjih godina su strani
naučnici, prvenstveno iz Helzingforsa i Stokholma, uzeli u tome velikog i
značajnog udela.
Najglavnija dela posvećena celini ili velikom delu ruske preistoriske
arheologije jesu: A. S. Uvarov, Arheologija Rossii (Arheologija Rusije), sv. I,
Moskva, 1881; N. P. Kondakov i J. Tolstoj, Ruskaja drevnosći v pamjatnjikah iskustva
(Ruske starine u umetničkim predmetima), sv. I—VI, Petrograd, 1889—1899, čije
je prve tri sveske preveo na francuski S. Renak u Starinama Južne Rusije, Pariz,
1892, 1892; B. I. Hanenko, Drevnosći Pridnjeprovja (Starine u slivu Dnjepra), I—VI,
Kijev, 1889—1907; V. Xavojka, Drevnjije obitatelji srednago Pridnjeprovja (Drevni
stanovnici srednjeg sliva Dnjepra), Kijev, 1913;. V. A. Gorodcov, Pervobitnaja
arheologija (Prvobitna arheologija), Moskva, 1908; Bitovaja arheologija (Materijalna
arheologija), Moskva, 1910, i Arheologija, sv. I, Moskva, 1925; M. Ebert,
Sdrussland in Altertum, Bon, 1921; V. I. Danilević, Arheologična minuvšina
Kiivščini (Arheološka prošlost Kijevske oblasti), Kijev, 1925; T. Arne, Östeuropas
och Nordbalkans förhistoria, Stokholm, 1926.
Da spomenemo još Pregled razvitka arheoloških nauka u Rusiji, od grofice P.
Uvarov, u Zbirci memoara francuskog arheološkog društva, Pariz, 1904, i Vvedenije v
arheologiju (Uvod u arheologiju), Petrograd, 1923, od profesora S. A. Žebeljeva.
Što se tiče specijalnijih radova, njih ćemo kasnije spomenuti.

1. PRESLOVENSKO DOBA

Paleolitsko doba. — Ne zna se da li je čovek živeo u istočnoj Evropi u

prvoj polovini kvaternera, u vreme kada je veliki severni glečer pokrivao
ogromnu ravnicu koja se pruža do linije Lavov-Kijev-Tula-Saratov, ali znamo
pouzdano da se pojavio čim su se glečerske mase počele da povlače. On je po
svoj prilici došao sa Zapada i pripadao je istoj onoj mlađoj i krupnijoj rasi koja je
na Zapadu zamenila prvobitnu i nižu rasu homo primigenius Europae. Na

39
ravnicama oslobođenim od leda male porodice živele su nomadskim životom.
Svuda gde su neko vreme živele ostavile su tragove svoga prolaska, ostatke
ognjišta, pored kojih se nalaze kosti divljih životinja iz toga vremena, primerci
kamenog ili koštanog oruđa, čitavog ili slomljenog, pokušaji primitivne
umetnosti, ali ne i grnčarija, jer ona tada još nije postojala.
Rusija ima čitav niz ovakvih obitavališta. Najstarija pripadaju
aurignaciskom i solutrenskom dobu i pronađena su kod Kostenki na Donu i kod
Karačarova na Oki, potom u Kijevu, u Kirilovskoj ulici u predgrađu Podol;
najskorašnjija, iz magdalenskog doba, kod Goncija blizu Poltave i kod Mizina na
reci Desni. U ovom poslednjem obitavalištu pronađeni su vajani i ukrašeni
predmeti čije šare odaju veoma razvijen umetnički smisao kod tih prostih ljudi
koji su lovili mamute, nosoroge, medvede, lavove i irvase, i živeli teškim i
napornim životom.
Neolitsko doba. — Da li su se možda kvaternerske rase, idući za
mamutima i irvasima, otselile nekuda na severoistok i u Sibir, te načinile mesta
nekoj novoj najezdi? Ili su ostale rasturene po ravnicama i šumama Rusije, tražeći
neprestano nova staništa, nova obitavališta, unapređujući svoj umni razvitak
tako da se uzdignu na viši stepen, mezolitski, a potom još više, do neolitskog
stepena? Mi to ne znamo.
Sve što se zna to je da tadanje stanovništvo Rusije nije bilo zaostalo iza
ostalih stanovnika Evrope i da se ono neverovatno uvećalo, naročito tamo gde je
zemljište bilo plodno i pogodno za stanovanje. U Južnoj Rusiji, u Voliniji i oblasti
Kijeva, Poltave i Harkova, nailazi se na mnoštvo tragova obitavališta, koji se
javljaju u obliku prostranih slojeva ostataka, ili temelja koliba, ili pak grobnica sa
neolitskim predmetima. Srednja i Severna Rusija su, razume se, manje bogate u
tome pogledu; pa ipak se i tamo nailazi na često veoma značajne ostatke
obitavališta, na primer u slivovima Volhova i gornjeg i srednjeg toka Volge. To
više nije jedan jedini narod i svuda ista prosvećenost. Južna Rusija se očigledno
razlikuje u tome pogledu od Srednje i Severne. Dvostruki karakter Rusije u
istoriskome dobu, ona razlika u kulturi između stepske oblasti i oblasti šuma u
Srednjoj i Severnoj Rusiji postoji već u neolitskom dobu, koje je započelo pre više
od dve hiljade godina pre Hrista. Neolitska obitavališta u Južnoj Rusiji (Volinija,
Kijevska, Poltavska i Harkovska gubernija) i retke grobnice sa skeletima
pokazuju drukčiji tip kamenog oruđa (naročito mikrolite) i drukčiju grnčariju
nego istodobna obitavališta pronađena kod Bologoa blizu Velikog Novgoroda,
kod Volosova blizu Muroma na Oki, kod Balahna blizu Nižnjeg Novgoroda, kod
Čuhloma na Veksji, a koja se odlikuju okruglom grnčarijom sa ukrasima u obliku
češljevih zuba; pa i stara kultura sa koštanim oruđima, rasprostranjena u Estoniji
i slivu Volge, tako isto je različita.
Isti ovi tipovi, razume se sa mesnim razlikama, vide se rastureni od
Karelije i Finske do srednje Volge i ka Jugu do granice crnice. Očevidno je da je
svuda ovde živeo isti narod, i njemu pripada poslednji stupanj one kulture koju
nalazimo na kraju neolitskoga doba, sa svojim bakarnim predmetima i jakim

40
uticajem nordiske i kavkaske kulture, a kasnije i uralske. Taj stupanj je poznat
pod imenom fatjanovska kultura. Ono što nas najviše iznenađuje kod nameštaja
nađenog u tome seocetu blizu stanice Utkinskaja na železničkoj pruzi između
Jaroslavlja i Vologde jeste uticaj Zapada, Danske. To je dokaz da je već na tri
hiljade godina pre Hrista postojala veza između Volge i Baltičkog mora. Ne treba
verovati ni u jednu najezdu sa Zapada, ni u najezdu sa Juga. Fatjanovska
prosvećenost imala je svoje središte u trouglu Vologda-Vladimir-Novgorod na
Volgi, ali se ona rasprostirala odatle sve do Velikog Novgoroda i do varoši
Brjanska i Sergača.
U Južnoj Rusiji, naprotiv, ne vidimo jedan jedini narod. Razlike u kulturi
na koje se tamo nailazi čak i u jednoj užoj oblasti, na primer u Kijevskoj guberniji,
takve su da se ne mogu uvrstiti u jednu etničku celinu. Za neolitsko doba u
pravom smislu ova činjenica nije očevidna, jer ima premalo proverenog
materijala. Ali što se tiče kraja toga doba, u trenutku kada prvi bakarni predmeti
prodiru u staru neolitsku zbirku pripremajući na taj način prosvećenost
metalnoga doba, zapažaju se već jasno različiti narodi.
Sa Zapada, sa obala Odre, dolazi među domoroce jedan narod koji je
ostavio svuda na svome prolazu grobove sa kosturima u čučećem stavu u
kamenim sanducima, sa grnčarijom nordiskoga tipa i onom koja u arheologiji
centralne Evrope nosi obično naziv vrvčaste grnčarije. Grobovi za spaljivanje,
koji se mešaju među ove, postavljaju takođe jedan etnički problem.
Posle toga, sa istoka (ili juga) došao je prvi talas nomada nepoznata
porekla, koji je Dm. Samokvasov hteo da izjednači sa Cimerijcima, istoriskim
prethodnicima Skita. Grobovi tih naroda rasejani su po čitavoj stepskoj oblasti
između Galicije i donje Volge i Kavkaza. Oni se razlikuju od drugih tumulima
(kurgan) koji pokrivaju kosture u čučećem stavu. Grobni nameštaj je veoma
karakterističan, i naročito nas iznenađuje običaj da se kosti skeleta pokriju jednim
slojem crvene boje. Najveći broj tumula pripadaju sledećem bronzanom dobu i
obogaćenoj civilizaciji.
Treći jedan narod sasvim originalne civilizacije obrazovao se takođe na
jugu: to je bio zemljoradnički narod koji je stanovao u oblasti između Galicije i
kijevskog Dnjepra. Njegovi etnički odnosi sa njegovim domorodskim susedima
iz neolitskog doba i narodom sa sandučastim grobovima nisu poznati. Ali
izgleda da je on sa nomadskim stanovništvom stepe vodio neprekidno borbu,
koja se po njega rđavo završila. Njegova civilizacija blistala je nekoliko vekova,
od kraja treće hiljade godina pre Hrista, nadmašujući sve susedne civilizacije
svojim umetničkim smislom; ali, posle svršetka kamenoga doba ona naglo
iščezava, bilo da je izumrla usled napada osvajačkih nomada, bilo da se povukla
u druge zemlje, na jug Evrope. To je Tripoljska civilizacija, tako nazvana prema
jednom od njenih prvih nalazišta koje je otkriveno blizu Kijeva, u Tripolju na
Dnjepru, i koje je čuveno bogatstvom svoje šarane i bojene grnčarije, divno
izrađene, svojim idolima od gline i svojim zagonetnim kosturnicama (Ploščadka)

41
sa grobovima za spaljivanje. Velika srodnost njene grnčarije sa predmetima iz
starog doba pronađenim na Balkanu i na Maloaziskom Ostrvlju izazvala je
stvaranje nekolikih teorija: najpre onu o širenju egejskih uticaja ka severu a
kasnije teoriju o obratnom uticaju ili čak o spuštanju tripoljskog stanovništva i
njegove civilizacije ka jugu, sve do Grčke (E. Štern). Ali ne treba zaboraviti ne
manje čudnu podudarnost te civilizacije sa drevnom Mesopotamijom (Akropolj
u Suzi) i drevnim Turkestanom (Anau blizu Ašabada). Ostaje, dakle, još mnogo
zagonetaka, i Tripoljska civilizacija ostaće još dugo vremena, ukoliko se tiče
njenog porekla i njene suštine, njenog rasprostiranja i iščezavanja, privlačan ali i
težak problem ruske arheologije. U svakom slučaju, uopšte uzev, veoma je teško
pokušavati da se razreše ta etnička pitanja za tako davne periode vremena.
Sasvim je prerano prenositi u ta vremena razne faze razvitka
indoevropskog naroda, ili čak služiti se pojmovima Germani, Litvanci i Sloveni.
Mi ništa ne znamo o svima prastarim narodima Južne Rusije; postoje nejasnosti,
čak i o stanovništvu koje je ostavilo kurgane (tumule), iako se ono održalo sve do
dolaska Skita. Jedino je verovatno finsko poreklo stanovništva Srednje i Severne
Rusije, počev od neolitskoga doba. Tamo nije bilo velikih promena.
Bronzano doba. — Početkom druge hiljade godina pre Hrista, oruđa od
bronze zamenjuju kamena i bakarna oruđa.
Na severu, stara fatjanovska kultura, veoma rasprostranjena, ustupa
mesto mlađim kulturama koje se odlikuju obilnošću metala, naročito
predmetima sibirskog porekla. Sibir je tada igrao važnu ulogu u razvitku Istočne
Evrope. Uticaj sliva reke Jeniseja i oblasti Urala na staru kulturu Fatjanova i
Volosova nastavio se, kao što dokazuju iskopine nađene kod Sejma blizu Nižnjeg
Novgoroda, ili kod Turovskoga (Galič). Ali hronologija ostaje i dalje neizvesna.
V. Gorodcov stavlja fazu Sejma u XIV—XIII vek, a fazu dragocenih predmeta
nađenih kod Galiča u X—VIII, dok ih A. Talgren stavlja, zajedno sa sličnim
grobovima, u XIV—XI vek pre Hrista. To je jedna nova civilizacija bronzanog
doba i ona se održala za vreme narednog perioda, kada su u Južnoj Rusiji vladale
nove kulture višega stupnja, prožete uticajem klasične grčke umetnosti. Osim
toga, može se reći sa A. Talgrenom, koji je toj poslednjoj fazi dao ime Ananjinske
kulture, da ona pretstavlja vrhunac bronzane kulture na Volgi. Taj procvat stavlja
se između VII i II veka pre Hrista, i plod je raznih uticaja, naročito veza sa
Sibirom i Srednjom Azijom. Ananjin je jedan deo te teritorije i njenih kultura.
U Južnoj Rusiji, pri pojavi bronzanog doba, ni Tripoljska civilizacija, a
verovatno ni stanovništvo koje ju je stvorilo ne postoje više. Njeni jedini
stanovnici su ostaci domorodaca koji se održavaju kroz sva doba i kroz sve
promene naseljavanja. Da li je tamo bilo još i drugih etničkih ostataka? To se
tačno ne može znati. Osim njih, u svakom slučaju, u čitavoj stepskoj oblasti
stanovali su i njom gospodarili stari zavojevači sahranjeni pod kurganima sa
obojenim skeletima. Grobovi iz toga doba danas su vrlo dobro poznati
zahvaljujući istraživanjima V. Gorodcova, E. Melnika, E. Trifiljeva i Dm.
Jevarnickoga u Harkovskoj i Jekaterinoslavskoj guberniji, a naročito zahvaljujući

42
odličnom iscrpnom delu A. Talgrena. Konstrukcija grobova menja se prema
fazama razvitka, te od prostoga groba postaje grob ojačan građom, a potom se
prelazi na kavkaski tip katakombe; grnčarija tu dostiže retku izobilnost i veliku
originalnost urezanih ukrasa. Jamačno je bilo velikih kulturnih — ako ne i
etničkih — promena u dobu kome odgovaraju ti grobovi, a to će reći od polovine
druge hiljade godina do početka skitsko-sarmatske kulture, sa kojom ti grobovi
očevidno imaju dodirnih tačaka.
U razvitku bronzanog doba u Rusiji učestvovale su obe etničke grupe,
domoroci i osvajači sa kurganima. V. Danilevič greši što to pripisuje samo prvoj
grupi. Bronzana kultura u Južnoj Rusiji stvorena je industrijom koja je unošena
čas iz Mađarske, čas sa Istoka i Urala, kao što se vidi iz sadržine grobova i mase
bronzanih predmeta nađenih na raznim mestima gde su vršena otkopavanja, a
naročito iz iskopina nađenih kod Borodina, blizu Kišenjeva u Besarabiji. Ali
mnoštvo kalupa i topionica pokazuje da je postojala i lokalna industrija. Nomadi
su takođe imali udela u toj industriskoj proizvodnji, što dokazuju iskopine
nađene u oblasti njihovih kurgana, pa čak i u njihovim grobnicama.
Skitsko-sarmatsko doba (Gvozdeno doba). — Za vreme prvih hiljadu
godina pre Hrista jedna nova najezda nomada preplavila je čitavu stepsku oblast.
Ta najezda naišla je u dva talasa. Prvi je bio najezda iranskih Skita, koji su
pošli iz Srednje Azije. Kada su u VIII ili najkasnije u VII veku došli u tu oblast,
oterali su iz stepa Cimerijce, neznani narod trakiskog ili kavkaskog porekla
(narod koji je ostavio ranije pomenute kurgane), nastanili se između Dona i
Dnjestra, kao i u graničnoj oblasti, i tu osnovali novu državu sa nekoliko
dinastija. Ostaci Cimerijaca i domorodaca potpadoše pod vlast Skita, od kojih se
jedan deo nastani još dalje, u Mađarskoj i Bugarskoj.
U početku III veka pre Hrista drugi talas najezde doveo je uzastopno
plemena srodna Skitima, koja su isto tako govorila jedno iransko narečje i
dolazila takođe iz Srednje Azije. Ta plemena nazivaju se Jednim opštim imenom
Sarmati, iako ona obuhvataju čitav niz plemena među kojima istorija zna za
Jazige, Jaksamate, Roksolane, Alane i druge. Jedan deo Skita bio je uništen, te
stepe padoše pod vlast Sarmata za nekoliko vekova, sve do dolaska Gota u III
veku posle Hrista.
Ali ova najezda nije bila jedina velika etnička promena u Južnoj Rusiji. U
isto vreme kada i Skiti, pojaviše se Grci na severnoj obali Crnoga Mora, čiju
veliku ekonomsku važnost oni odmah uvideše. Na toj obali, iza koje su se
nalazile ogromne žitnice spremne da snabdevaju čitavu Grčku i Jegejsko Ostrvlje,
oni pohitaše da osnuju čitav niz trgovačkih zastupništava i naseobina, od kojih
su najbogatije i najveće bile Olbija sa ostrvom Berezanjom na ušću Buga,
Pantikapeja na Bosforskom Kanalu (danas moreuz Kerč između Azovskog i
Crnog Mora), i Hersonez na Krimu, pored Sevastopolja. Prve dve naseobine bile
su po poreklu jonske (osnovali ih stanovnici grada Mileta sa Maloaziske obale), a

43
treća dorska, koju su osnovali stanovnici Herakleje. Olbija je u početku bila
najnaprednija, ali je Hersonez duže sačuvao svoju moć.
U čitavom razdoblju od VIII ili VII veka pre Hrista do III veka posle
Hrista, arheologija nailazi samo na ta tri etnička elementa: Skite, Sarmate i Grke.
Najpre se vidi kako se skitska i grčka civilizacija stapaju da sačine jednu
celinu u kojoj grčka umetnost i tehnika potiskuju nomadska obeležja. U
kurganima, naročito onima što pripadaju varvarskim poglavicama, skitskim ili
sarmatskim, iz prvih vremena, nailazi se, pored proste grnčarije i predmeta
donesenih iz Azije ili izrađenih na licu mesta, čitav niz divnih predmeta klasične
izrade što su ih načinili grčki majstori u Olbiji, a kasnije naročito u Pantikapeji, ali
za varvare, sa njihovim motivima i po njihovom ukusu. Muzej Ermitaž u
Petrogradu čuva jednu takvu čuvenu zbirku koja potiče iz kurgana zvanih Kul-
Oba, Soloha, Čertomlik, Semibratov, Lugovaja, Hohlač, Karagodeuaš, i mnogih
drugih.
Za skitskoga doba preovlađuje grčka umetnost i ona uobličuje varvarski
stil, koji se odlikuje životinjskim ukrasima donesenim iz Srednje Azije, no koji su
pretrpeli jak uticaj Mesopotamije. Sarmatsko doba označava preokret u
uticajima. Već od I veka posle Hrista, civilizacija i čitav sarmatski život počinju
da gospodare grčkom i romanskom kulturom i da ih prožimaju varvarstvom.
Sarmatska dekorativna umetnost širi se i drugim putevima, i unosi u radionice
Krima i poluostrva Tamanja jedan nov životinjski stil sa persijskim i indijskim
uticajima, raznobojan, sa novim dekorativnim tehnikama (umetci, gleđ) koji
priprema zemljište za umetnost gotskoga doba. Sve te novine dolaze velikim
putem kojim su se kretale trgovina i najezde, a koji spaja okolinu Balkaškog
jezera sa planinskim lancem Tjan-Čanom na Donu.
Ali u tome dobu, u arheološkim iskopinama Južne Rusije, nisu svi
predmeti skitskoga ili sarmatskoga porekla. Osim već navedenih grčkih
naseobina, nailazi se severno od stepske oblasti, u Kijevskoj, Černjigovskoj i
Poltavskoj guberniji na velika groblja gde se, pored pravih skitskih i grčkih
predmeta, nalaze i predmeti dovoljno različiti da bi se mogli pripisati nekom
drugom narodu, jamačno domorocima koje su pokorili nomadi.
Oblast ovakvih groblja, koja imaju ponekad i tumule, već je pošumljena, i
vrsta predmeta u grobovima pokazuje da je stanovništvo bilo pre zemljoradničko
nego nomadsko; utvrđeni logori u njihovoj blizini pokazuju da su tu bila
relativno stalna obitavališta (logori kod Nemirova, Motrenina, Pastjerskog,
Bjelskog); grnčarija je delimično različita i običaj spaljivanja meša se sa običajem
sahranjivanja. To nas navodi na pretpostavku da su to drugi narodi, koji se
verovatno kriju iza imena koje se nalazi kod Herodota (IV, 17, 521) —
„zemljoradnički Skiti”. Ne može se međutim danas kazati koji su to narodi, iako
je prisustvo Slovena na zapadu i Finaca na istoku te oblasti već vrlo verovatno.
Unutrašnjost Rusije ostaje za vreme skitskoga doba u mraku. Kulture sa
juga prodirale su do Voronježa i Romnija, gde su se mešale sa fatjanovskom
kulturom koja je bila na izmaku. Ali karakter kulture u unutrašnjosti nije nam

44
dobro poznat, a utvrđeni logori tipa Đakovo gorodišče blizu Moskve, sa svojim
koštanim izrađevinama, daju pre utisak završetka neolitskoga doba nego
poodmakle metalne kulture.
Poznato je, uostalom, da je u to vreme cvetala na srednjoj Volgi i na Oki i
Kami bronzana kultura Ananjina, sa mnogo tragova skitske radinosti. Ja
međutim ne smatram da ti tragovi potiču sa obala Crnoga Mora, kao što je tvrdio
A. Talgren, nego neposredno iz okoline Turkestana.
Gotsko-rimsko doba. — Već od II veka posle Hrista rimska kultura
počela je da prodire u unutrašnjost Rusije. To je bila posledica najpre zauzimanja
obale Crnoga Mora od Rimljana za vlade Nerona (63—66), a potom osvajanja
Dakije koje je izvršio car Trajan 106 godine. Ove pobede otvoriše vrata rimskoj
trgovini, koja prodre dosta daleko u unutrašnjost, što dokazuju velike količine
nađenoga rimskog novca sa obe strane Dnjepra. Ali razvoj rimskog uticaja bio je
zaustavljen dolaskom Gota.
Ovi su krajem II i početkom III veka napustili u velikim masama donju
Vislu i prešli najpre preko zemlje zapadnih Slovena. Jedan njihov deo naiđe 214
godine na rimsku vojsku u Dakiji, a drugi posede oblast srednjega Dnjepra i tu
obrazova novu državu čije je središte bilo na Dnjepru (Kijev?). Odatle Goti
raširiše svoju vlast nad Fincima, Litvancima i susednim Slovenima, a tako isto i
nad obalama. Od godine 250 najglavnije grčke naseobine padoše postupno pod
njihovu vlast. Ta gotska država, velika i moćna u IV veku, propade takođe
godine 375 pod navalom Huna. Najveći deo Gota povuče se ka zapadu, te će
istorija i arheologija naći u VII veku na obalama mora njihove neznatne ostatke.
Arheologija utvrđuje njihovo prisustvo na tome mestu na osnovu groblja za
sahranjivanje kod Gurzufa, Souk-Sua i Mangupa na Krimu, koja potiču iz VI i VII
veka; ali ona ne može tvrditi da su oni tu bili i ranije. U jednoj grupi groblja, koju
pretstavljaju groblja kod Černjahova i Romaškija blizu Kijeva (grobovi za
spaljivanje i sahranjivanje iz IV i V veka), sačuvani su predmeti koji bi mogli
poticati od Gota. Ali pored tih grobova ima i drugih još starijih, iz I veka, kao što
su oni kod Zarubinaca, koje je jedan od dobrih ruskih arheologa, V. Hvojka,
pripisao istoj grupi. Ako je tako, ako ti grobovi kod Zarubinaca pretstavljaju
početak iste civilizacije, onda cela ta grupa ne može pripadati Gotima, kojih nije
bilo na jugu Rusije u I veku i čiji su srodnici Bastarni stanovali u drugoj oblasti.
Za arheologiju pitanje Gota u Rusiji ostaje dakle nerešen problem.
Naprotiv, nema više nimalo sumnje o njihovom udelu u kasnijem razvitku
umetničke radinosti u Srednjoj Evropi. Ranije se pretpostavljalo da su oni za
vreme svoga bavljenja na Crnome Moru, pomoću mesnih radionica, stvorili
jedan nov stil, a kada su ih odatle oterali Huni, raširili ga po celoj Evropi. To je
stil koji je baron Beji nazvao „gotska umetnost”, koji je poslužio kao osnovica
merovinškoj umetnosti u V—VII veku i koji se odlikuje sjajnim raznobojnim
umetcima od granata ili stakla, klinastim urezima i ubodima, i novim stilom
životinjskih ukrasa. Uistini taj novi stil nisu stvorili Goti, nego neposredno grčke

45
radionice, i pred sam dolazak Germana on je bio već sasvim uobličen
zahvaljujući potstrecima što su ih doneli Sarmati, a takođe i trgovini sa Persijom.
U III i IV veku tako ukrašeni predmeti nisu retki u grčkim grobovima. To je dakle
jedan grčko-istočnjački stil, a ne „gotski”. Pošto su dali nove oblike kopčama i
minđušama, Goti su ga samo usvojili i rasprostranili, razume se pomoću
vizantiske trgovine, posle 375 godine po ostaloj Evropi.
Ova nova umetnost prodrla je u Rusiju dosta daleko na sever, gde se u
grobovima iz VI i VII veka nalaze često izopačene gotske kopče. Jedan put
prolazio je duž Dnjepra (Pastjerskoe), a drugi istočnije. Ovim putevima su gotski
predmeti, a uporedo s njima i gleđosani predmeti takozvanog moščinskog stila,
prodrli do sredine Rusije, jer se nalaze u obitavalištima i grobovima litvanskim,
slovenskim i finskim. To su kulture zvane pjanoborska i borkiska, poznate po
nizu finskih grobalja na Kami i Oki. To su samo novi strupnjevi nekadanje
ananjinske kulture.

2. SLOVENSKO DOBA

Vrlo je verovatno da su Sloveni stanovali u svojoj evropskoj postojbini

između Visle i Dnjepra već na nekoliko vekova pre Hrista, te ne izgleda čudno
što su im arheolozi pripisali nekoliko preistoriskih kultura među onima koje smo
nabrojali na jugoistoku Rusije. Ali, to je samo pretpostavka, a za epohe pre prve
hiljade godina pre Hrista svako takvo utvrđivanje istovetnosti neminovno mora
biti nepouzdano. Ne zna se gde su se nalazili Prasloveni u toku III i II hiljade
godina pre Hrista, i svi pokušaji da se kulture Tripolja proglase za slovenske, ili
neolitske domorodačke kulture za slovensko-ukrajniske (v. B. Danilevič), nemaju
čvrstog osnova.
Tek u toku I hiljade godina pre Hrista može se utvrditi da su u Rusiji
boravili Sloveni, koje Tacit i Ptolomej pronalaze već kao veliki narod, i jedino
zemljoradnička kultura ne severu skitskoga carstva i černjakovska kultura posle
Hrista imaju pravo — iako se i tu mogu izraziti sumnje i staviti primedbe — da
se pripišu Slovenima. Ako se hoće iskreno da prizna, mora se reći da se ne zna
ozbiljno kakva je bila kultura Istočnih Slovena čak ni u razdoblju od V do VIII
veka, u kome je vremenu veliki deo Srednje i Južne Rusije bio već posednut
Slovenima.
Izvesno je da su Sloveni obrazovali veliki narod pod vlašću Gota i da su se
u VI i VII veku raširili do Doneca, Oke, gornjega Dnjepra i Volhova; da su Vjatići
u VIII veku osnovali na Oki važan trgovački i politički centar oko varoši Rjazanja
(nekadanja Arza). Ali naše poznavanje obitavališta i grobova iz toga vremena je
tako nepotpuno, da bi opis starina tadanje slovenske civilizacije izgledao danas
preran.
Tek od IX i X veka može ruska arheologija da nam pruži pozitivnu i
pouzdanu sliku postojbine Slovena, njihovoga rasprostiranja i njihove kulture.
Razume se da se uvek nailazi na grobove i obitavališta za koje se ne može

46
pouzdano tvrditi kome su pripadali, naročito na granici slovenske teritorije, ali
ponekad i više ka središtu. I pored svih napora grofa A. Uvarova, V. Zavitnjiviča,
generala N. Brandenburga i nekih drugih još se ne može tačno reći šta je u IX i X
veku slovensko, a šta nije. Ali, ako se još i kolebamo pred izvesnom
grobnicom, :ne kolebamo se pred celinom. Celina slovenske kulture već je dosta
pouzdana i poučna. Biće dovoljno da se ovde obeleže glavne njene linije.
Slovenske grobnice nalaze se pod mogilama (tumulima) prilično visokim
— otuda i dolazi naziv „doba kurgana” — koje pokrivaju tela bilo spaljena ili
sahranjena. Spaljivanje, koje su Sloveni odavno vršili, izgubilo se tek postepeno,
prilikom primanja hrišćanstva. Uopšte uzev, sahranjivanje je zavedeno u toku XI
veka; samo na jugu raširilo se ono ranije, ali nam Kijevski letopis kazuje da su
neka slovenska plemena, udaljena od pokrštenih središta, vršila spaljivanje oko
1100 godine. Unutrašnja konstrukcija kurgana je veoma različita; ponekad
grobovi leže prosto na površini zemlje ili u prostim jamama; na drugom mestu
ima kovčega ili sarkofaga; na trećem mestu postoje krovovi od drveta. Telo
obično leži na leđima, sa nogama ka istoku a glavom ka zapadu. Predmeta u
grobovima ima obično veoma malo; najbogatiji grobovi nalaze se samo duž
velikih trgovačkih puteva, oko trgovačkih ili kneževskih središta, na primer na
Dnjepru — u zavičaju plemena Poljana, na Oki — kod plemena Vjatića, u okolini
Smolenska — kod plemena Krivića, ili kod Severjana blizu Černjigova.
Prvobitno oružje Slovena bilo je veoma jednostavno: luk sa strelama,
koplje i ponekad mali štiti. Kasnije se naoružanje razvilo pod uticajem Rusa-
Varega i okolnih nomada. U IX i X veku ono je dopunjeno mačem, bradvom i
velikim štitom, dok su nomadi imali luk i sablju, koji od X veka pređoše u
upotrebu i kod Slovena. Šiljati šlemovi i pancir-košulje bili su takođe u čestoj
upotrebi, kao što su bili i domaći predmeti; uzengije, đemovi, mamuze, srpovi i
ognjila svuda su isti, osim u nekojim oblastima gde se javljaju ponekad i
nomadski predmeti istočnjačkog obeležja. Grnčarija je svuda ista: jedan stari tip
(raniji od X veka) ćupova bez ukrasa, načinjenih rukom, i jedan pozniji tip, koji se
nalazi u Rusiji od X veka, poznat pod nazivom grnčarija gorodišta. To su ćupovi
povrnutih ivica i obično ukrašeni položenim ili talasastim urezanim linijama,
načinjeni na kolovratu i dobro pečeni. Na dnu se obično nalazi znak grnčara. To
je grnčarija koja je došla u Rusiju iz oblasti Zapadnih Slovena i srednjeg sliva
Dunava.
Najbogatiji deo nađenih predmeta sačinjavaju svakovrsni nakiti, izuzev
kopči koje su u IX i X veku u Rusiji već iščezavale i ustupale mesto pređicama i
pucadi. U nakitu se najbolje može da zapazi dejstvo različitih uticaja,
skandinavskog, istočnjačkog i vizantiskog, koji su doprineli da se stvori
slovenska kultura toga doba. Njihovi susedi Litvanci, Letonci i Finci imali su
manji uticaj nego drugi, jer njihov glomazni nakit nije odgovarao slovenskom
ukusu. Naprotiv, suparništvo između skandinavskog, vizantiskog i istočnjačkog
uticaja na slovensku kulturu bilo je veoma živo, o čemu su dokaz nekolika

47
groblja u središtu slovenske zemlje i čitav niz iskopina iz X i XI veka (Gnjezdovo
kod Smolenska). Istočnjački srebrni nakit, ukrašen tananom srmom, preovlađuje
u početku, ali od XI veka vizantiska izrada ha potiskuje i naposletku zamenjuje
sve ostale. Ruske radionice, najpre u Kijevu a potom u Velikom Novgorodu,
Vladimiru, Rostovu i Suzdalju, počeše i same da podražavaju vizantiskim
uzorima: nov niz divnih iskopina svedoči o njihovoj delatnosti.
Od svih onovremenih slovenskih nakita najinteresantniji su sa
arheološkog i etnografekog gledišta viseći prstenovi, kružići više ili manje
ukrašeni koji su visili sa obe strane glave na slepoočnicama, okačeni o traku ili
možda dijademu. Oni su po obliku čas prosti a čas složeni. Jedni su stalno
obeležje Slovena, ali drugi obeležavaju razna slovenska plemena; oni se mogu
naći svuda gde su Sloveni obitavali i oni su najvažniji dokazi slovenske
arheologije. Ostali ukrasi menjaju se takođe prema raznim oblastima, ali u
mnogo manjoj meri.
Ostaci slovenskih kuća iz ovoga doba i beskrajni niz raznih utvrđenja,
naročito onih što se zovu gorodišča, utvrđeni logori ograđeni bedemom i ponekad
palisadom, pretstavljaju takođe interesantne dokaze. Ovi logori služili su za
skloništa ili za odbranu, a takođe i za održavanje zakonotvornih ili verskih
skupština. U onima koji su bili nastanjeni zemljište je unutra puno ruševina i
ostataka svakidanjeg života, naročito grnčarije koja se ne razlikuje od one u
grobovima. Ovakva utvrđenja — koja se u Rusiji broje na hiljade — veoma retko
su bila predmet naučnih istraživanja. Isto tako i njihove međusobne srodnosti i
njihovo ustrojstvo, kojima bi se mogli rasvetliti odnosi između starih bratstava ili
plemena, nisu još proučena kako treba. Poznata je složena konstrukcija jednog
velikog gorodišča otkako su vršena otkopavanja kod Bjelgorodka blizu Kijeva,
nekadanjeg Bjelgoroda što ga je sagradio veliki knez Vladimir godine 992.

3. STARINE OKOLNIH NESLAVENSKIH NARODA

Na svim obalama slovensko stanovništvo Rusije imalo je za susede na

ruskoj teritoriji narode više ili manje stare. Njihove starine, koje delom pripadaju
slovenskim oblastima a delom su van njih, privlače takođe pažnju ruskih
arheologa.
Kultura sa kraja preistoriskoga doba relativno je dobro proučena, koliko
na zapadu Rusije na obalama Finskoga Zaliva toliko i u slivu Oke i Volge, gde su
nam groblja na Oki, na Ljadi, blizu Tombova i Penza (Tomnjikov, Podbolotnaja,
Murom, Maksimovka) otkrila čitav jedan svet bogate finsko-istočnjačke kulture.
Kultura nomada iz toga doba (Hozara, Pečenjega, Polovaca i drugih), koji
su bili susedi Slovena na granicama stepa, takođe je dobro poznata. Mnoštvo
nomadskih grobova otkriveno je u Kijevskoj, Jekaterinoslavskoj, Tavridskoj,
Harkovskoj (Verhnje Saltovo), Kubanskoj, Voronješkoj i drugim gubernijama. Ali
još nemamo iscrpno delo o njima.

48
 Zapadni susedi Slovena, Letonci i Litvanci, naseljavali su nekada veliki
deo oblasti koja je kasnije postala slovenska, do Pripjata i gornjega Dnjepra,
računajući tu i oblast Smolenska. Odatle su se oni povukli oko VI i VII veka pred
najezdom Slovena i otišli da se nastane na zapadu, iza gornjega Njemena, Vilije i
Polote, Dvinine pritoke. Njihove starine, sakrivene po neprohodnim šumama,
srazmerno su malo poznate, naročito ukoliko se tiče hronologije.
Ruska arheologija ima dakle pred sobom goleme zadatke i težak posao,
koji bi lako ispunili čitavo jedno stoleće. Ali napredak što ga je ona načinila u
poslednje vreme daje nade da će ona i to savladati.

49
 III. RUSKE ZEMLJE OD POČETKA DO KRAJA
TATARSKIH NAJEZDA

1. SLOVENSKA PLEMENA I STVARANJE KIJEVSKE KNEŽEVINE

Dolazak Slovena u Istočnu Evropu. — U ravnici Istočne Evrope

obrazovao se ruski narod. Slovenska plemena iz kojih je on ponikao spustila su
se tamo, prema najverovatnijoj pretpostavci, sa severnih padina Karpata,
verovatno u VII veku posle Hrista. Prema kazivanju staroga Kijevskog letopisca,
koji piše u XI veku i navodi nam imena tih plemena i mesta gde su se nastanila,
Hrvati su ostali najbliže Karpatima; Volinjani zauzimaju oblast zapadnoga Buga;
Poljaci se nastanjuju dalje ka istoku, oko srednjega toka Dnjepra i na njegovoj
desnoj obali; Drevljani i Dregovići duž Pripjata, Dnjeprove pritoke; Severjani,
Radimići i Vjatići, pošto su prešli Dnjepar, nastanili su se: dva prva plemena na
levim pritokama, Desnoj i Soži, a treće dalje na severoistok, duž reke Oke; i
najzad Krivići se zaustavljaju u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine; a
jedan njihov ogranak, Sloveni, nastanjuju se blizu jezera Ilmenja i reke Volkova.
Tako slovenska plemena zauzimaju u ravnici Istočne Evrope jednu izduženu i
srazmerno uzanu oblast koja se pruža od juga ka severu, od stepa koje se pružaju
duž Crnoga Mora pa sve do obale Baltičkoga Mora, ili tačnije Finskoga Zaliva.
To zemljište je u to vreme skoro potpuno pod šumom i kroz njega teku u
svim pravcima velike i manje reke koje su njegovi glavni putevi. Došljaci idu duž
reka i nastanjuju se na njihovim obalama, pomerajući se postepeno ka severu i
istoku, verovatno po redu dolaska. Oni tako dolaze u dodir sa drugim narodima
koji su se već nastanili na istom zemljištu ili blizu njega.
U oblasti Pripjata i u gornjem toku Dnjepra, Volge i zapadne Dvine naišli
su na litvanska plemena koja tu odavno stanuju. Slabi, razjedinjeni, zaostali na
nižem stupnju kulture i bez ikakve političke organizacije, grupisani u plemena, ti
narodi ne mogu da dadu Slovenima ozbiljan otpor. I doista, pod pritiskom
osvajača oni se delimično povlače sa istoka ka zapadu i nastanjuju se u slivu
zapadne Dvine i Njemena; oni što ostaju primaju malo po malo običaje, kulturu i
jezik Slovena i stapaju se s njima.
Isti je slučaj i u Severoistočnoj Rusiji, gde se još od najdavnijih vremena
nalaze rasturena finska plemena. Ta usamljena plemena koja ne spaja nikakva
zajednička organizacija, koja žive skoro primitivnim životom, nesposobna su da
se odupru osvajačima. Izgleda kao da tu i nema borbe; u svakom slučaju istoriske
starine i slovenske i finske legende nisu o njoj sačuvale nikakva traga. Zašto bi
uostalom i bilo kakve borbe kada se Sloveni pojavljuju pre kao naseljenici nego
kao osvajači, i kada miroljubivo izabiraju zemljište koje je ostalo slobodno, a koga
ima izobilno? Domoroci se ili sami udaljuju od svojih novih suseda kada im se
ovi ne sviđaju, ili pak — što izgleda da je bio mnogo češći slučaj — ostaju i
stapaju se postepeno sa tuđincima koji time ništa ne dobivaju, pošto je finska
kultura približno ravna njihovoj ili čak i niža od nje.

50
 Sasvim su drukčiji odnosi između Slovena i njihovih južnih suseda
Hozara. U vremenu kada se Sloveni pojavljuju na Dnjepru i njegovim pritokama,
ovaj ogranak turskoga stabla, koji zauzima severni deo Kavkaza i jedan deo
kaspiskih i azovskih stepa, umeo je da stvori izvesnu svoju kulturu i obrazuje
jednu političku organizaciju. Oni se bave zemljoradnjom, vinogradarstvom i
ribolovom; njihova trgovina cveta zahvaljujući trgovačkim putevima koji prelaze
preko njihovog zemljišta i vode iz Evrope u Aziju. Duž ovih puteva osnivaju se
mnoge varoši u kojima se susreću trgovci iz raznih zemalja, a naročito mnogi
Arabljani; najpoznatije su Itilj na donjoj Volgi, prestonica Hozara, i tvrđava
Sarkel na Donu, na mestu gde se ova reka približuje Volgi. Hozari nemaju
zajedničku veru i pokazuju se trpeljivi. Njihov starešina, zvani „kagan” ili
„hakan”, i upravljačka klasa koja ga okružuje pripadaju judejskoj veri; većina
stanovništva je muslimanska, ali ima isto tako i mnogobožaca i hrišćana. Drugo
jedno tursko pleme, Bugari sa Volge, nastanjeni blizu ušća Kame u Volgu,
potčinjeno je Hozarima, ali ima svoga hana koji je starešina mnogih oblasnih
knezova. Bugari imaju nekoliko varoši, od kojih je najglavnija Bulgar na Volgi. I
tu dolaze arabljanski trgovci, koji donose istočnjačku robu i kupuju naročito
krzna što potiču iz finskih oblasti Kame i gornjeg toka Volge. U VIII veku Hozari
pokoravaju Istočne Slovene koji su im susedi, pa Vjatiće, Radimiće, Severjane i
Poljane. Njihov jaram izgleda da nije bio težak, a danak koji su tražili bio je
srazmerno mali. U naknadu za to, pokoreni Sloveni upuštaju se u trgovinu sa
Istokom koja je veoma aktivna na čitavoj teritoriji Hozarske države.
Običaji i vera slovenskih plemena. — Istočni Sloveni žive poglavito od
lova i zemljoradnje. Pre nego što su se nastanili u svojoj novoj otadžbini, oni su
već bili zemljoradnici; to su i ostali; ali u tim krajevima, skoro potpuno
pošumljenim, zemljoradnja je odveć nepogodna da bi mogla služiti kao jedino
sredstvo za život; stoga, pošto im šume pružaju obilje mogućnosti za lov i
pčelarstvo, oni se njima bave isto koliko i zemljoradnjom, a ponekad i na njenu
štetu. U svakom slučaju, ma da oni lako napuštaju iscrpeno zemljište da bi
zauzeli neko novo, oni ipak nisu nomadi.
Kako po svemu izgleda, Sloveni su pre raseljavanja živeli plemenskim
životom. Raseljavanje je moralo da rastroji takvo društveno uređenje.
Prilagođavajući se prirodnim uslovima svojega novog zemljišta, plemena su
ustupila mesto porodicama. Porodice se grupišu u zajednice sastavljene od
srodnika i nesrodnika, i one se kod Južnih Slovena zovu zadruge, a kod Zapadnih
verv, pa se te zajednice ujedinjuju u volost. U svakoj zajednici jedan savet ili veće,
sastavljeno od starešina porodice, pretresa i reguliše sve poslove zajednice i bira
upravljača.
Porodični običaji nisu isti u svih plemena; ali sva ona dopuštaju
mnogoženstvo.
Gradovi koje Istočni Sloveni osnivaju uskoro pokraj zemljoradničkih
naselja isprva su samo tvrđavice, koje naročito — a ponekad i isključivo — služe

51
kao skloništa u slučaju nepredviđenog napada. Oni se ubrzo razvijaju i postaju
središta trgovine, isprva skromne i čisto lokalne. Potom, počev od IX veka, kada
Sloveni počinju da učestvuju u trgovini između Istoka i Zapada, između Azije i
Srednje Evrope, koja se kreće velikim rekama njihove zemlje i čuvenim „putem
od Varega do Grka”, ti gradovi se brzo pretvaraju u velike trgovačke centre
nastanjene trgovačkim staležom, i služe kao stovarišta robe. U XI veku Kijev i
Perejaslavlj kod Poljana, Černjigov kod Severjana, Smolensk i Polock kod
Slovena na jezeru Ilmenju, i Rostov kod Vjatića čine na svoje stanovnike utisak
gradova koji su „oduvek” postojali. Sa sve većim priraštajem stanovništva i sve
većim bogatstvom usled napretka trgovine, ovi gradovi igraju u isti mah i ulogu
središta za okolne oblasti i obrazuju gradske opštine koje postepeno zamenjuje
staru podelu na plemena. Veće upravlja čitavom opštinom utoliko lakše, što ne
samo građani nego i stanovnici svih okolnih sela (volost) mogu da učestvuju u
njemu.
Trgovina, koja doprinosi uvećavanju gradova, uistini je upola razbojnički
posao. Svaki trgovac je u isti mah i ratnik koji za vreme putovanja brani sa
oružjem u ruci svoju robu od razbojnika, gotov da i sam postane razbojnik, te da
se i on obogati na račun stanovništva. U ovu vrstu trgovaca spada i priličan broj
tuđinaca, naročito Normana, koji su prokrčili put od Skandinavije do Vizantije i
koje Sloveni nazivaju Varezima. U VIII i IX veku naoružane trupe Normana
kreću se ovim putem koliko radi trgovanja sa Vizantijom, toliko i da bi stupile u
službu vizantiskoga cara. Usput pljačkaju Slovene, za koje su oni bili napast kao
što su bili i za Zapadnu Evropu. Nasuprot tome. te trupe uvlače Slovene malo po
malo u svoje trgovačke pohode. Događa se i da se Normani delimično nasele
među Slovenima, a slovenski trgovci navikavaju se da ponekad uzmu u
najamničku službu normanske trupe da brane njihove gradove i trgovačke
karavane. U nekojim gradovima starešine tih trupa, koji su se zvali konung,
dočepali bi se vlasti i zahtevali danak umesto ugovorene plate; u drugim
gradovima se Normani usput zaustavljaju i smeštaju kao gospodari, a
stanovništvo, kad ne može da ih istera, smerno podnosi njihov jaram. Tako se
oko sredine IX veka na zemljištu Istočnih Slovena obrazuje nekoliko vareških
kneževina, posebice kod Slovena na Ilmenju, u Novgorodu, Bjeloozeru i
Izborsku; kod Krivića — u Polucku; kod Dregovića — u Turnovu, i najzad kod
Poljana — u Kijevu. Ova osvajanja Varega ne menjaju život slovenskih gradova.
Postavši gospodari, nekadanji najamnici i dalje organizuju i štite trgovinu. To je
jedina njihova uloga; a kako su oni skoro na istom nivou kulture na kome i
Sloveni, oni lako usvajaju, ne unoseći ništa novo, njihova shvatanja, običaje, pa
čak i veru, jer se glavna slovenska božanstva ne razlikuju u suštini od vareških
bogova.
Istočni Sloveni, kao i Zapadni, obožavaju u isti mah prirodne sile i pojave,
a tako isto i duše svojih predaka. Njihova glavna božanstva su: bog grmljavine i
groma Perun, i bog sunca koga zovu Daždbog, Veles ili Hors; Daždbog je
verovatno darovatelj svih zemaljskih dobara; Veles se smatra kao zaštitnik stada

52
i bog bogatstva; Hors oličava sunce. Obožava se i bog neba Svarog, bog vatre
Svarožić, bog vetra Stribog. Ovi bogovi pretstavljeni su kipovima, idolima
kojima se prinose na žrtvu životinje i ljudi, ali Sloveni nemaju ni hramova, ni
posebnog svešteničkog staleža, ni mitološkog sistema. Drugostepena božanstva
su oličenja prirode, reka, izvora, šuma; u vodama po njihovom verovanju,
stanuju mnogi vodeni duhovi (vodjani); u šumama žive šumski duhovi (lješi),
kojima se upućuju molitve i prinose žrtve. Obožavanje predaka uzdiže na stepen
božanstva rodonačelnika i smatra ga za zaštitnika čitavoga njegovog potomstva;
u toku vremena svaka porodica ima svoje domaće božanstvo, domovoja, dobrog
duha zaštitnika kuće i domaćeg ognjišta. Veruje se u zagrobni život duša umrlih,
koji ponekad izlaze iz groba da bi se vratili na zemlju.
Stvaranje jedne političke organizacije Vareg-Rusa i prvi kijevski
kneževi. — Razvitak trgovine potstakao je krajem IX i početkom X veka Istočne
Slovene da ujedine svoje teritorije u jednu prostranu državu. Jedna legenda, koju
prepričava jedan stari letopisac, kaže da je prvi pokretač toga ujedinjenja bio
jedan vareški ili ruski knez, kako su govorili Finci a sa njima i Sloveni. Taj ruski
knez, Rjurik, najpre je zagospodario Novgorodom, a potom osvojio teritoriju
Slovena oko Ilmenja. Posle njegove smrti vlast je preuzeo staralac njegovoga sina
Igora, njegov rođak Oleg, koji je nastavio ujedinjavanje slovenskih zemalja. Oleg
silazi ka jugu niz Dnjepar, zauzima Smolensk i Kijev. i nastanjuje se u toj varoši
koju su pre njegovog dolaska Vareg-Rusi oslobodili gospodarstva Hozara. Iz
Kijeva napada na Severjane, Drevljane i Radimiće, i pokorava ih. Zagospodarivši
„putem od Varega do Grka” ili bar onim delom toga puta što prolazi kroz zemlju
Istočnih Slovena, on na čelu jedne velike vojske preduzima pohod protivu
Vizantije, koja je primorana da potpiše jedan ekonomski ugovor koristan po
Ruse.
Iako je legenda donekle preuveličala njegove podvige, Oleg je ipak prava
istoriska ličnost, i njegov pohod iz Kijeva na Vizantiju je dokazan. Njegov
naslednik Igor, manje srećan, vodi takođe dva pohoda protivu Vizantije, ali gine
prilikom jedne pobune Drevljana, ostavljajući maloletnog sina Svjatoslava.
Njegova udova Olga uspeva da pokori Drevljane i da sačuva Kijevsku kneževinu
onakvu kakva je bila pred smrt Olegovu. Svjatoslav, kad je postao punoletan,
nastavio je politiku osvajanja, potčinio je Vjatiće koji su dotada plaćali danak
Hozarima, pa napao i na same Hozare, zauzeo njihove glavne gradove Itilj i
Sarkel, i opustošio njihovu državu, a potom vodio isto tako pobednički rat
protivu Bugara na Volgi. Ali poraz Hozara nije imao samo srećnih posledica za
pobednike; Hozarska država bila je glavna prepreka napredovanju horda
Pečenjega, nomadskog naroda divljeg i ratobornog koji je dolazio sa Istoka i težio
da zauzme stepe oko Azovskog i Crnog Mora. Posle njenog uništenja, ove horde
navalile su na stepe Južne Rusije i počele napadati Istočne Slovene, čijim je
putevima ka Crnom Moru zapretila opasnost da budu presečeni. Za to vreme
Svjatoslav se trudio da proširi svoju državu ka jugu. Pošto ga je Vizantija,

53
napadnuta od dunavskih Bugara, pozvala u pomoć, sakupio je Svjatoslav vojsku
i podjarmio dunavsku Bugarsku, ali ju je morao ubrzo napustiti da bi oslobodio
Kijev koji su Pečenjezi bili opseli. Pošto je oslobodio Kijev, ostavio je svoga sina u
zemlji Istočnih Slovena i vratio se na Dunav, gde se sada vizantiski car Jovan
Cimiskija odupro njegovom pohodu. Kada je posle dugoga ratovanja bio
primoran da napusti Bugarsku, Pečenjezi su ga iznenada napali na Dnjeprovim
brzacima, potukli i ubili.
Njegov sin Vladimir, posle borbi u kojima su poginula dva njegova brata,
zadržao je sve nasleđene oblasti, kojima je Kijev ostao središte. On je osvojio sve
gradove Istočnih Slovena, pa čak i one koji su dotada bili nezavisni od Kijeva;
vodio je ogorčenu borbu protivu Bugara na Kami i Pečenjega, i da bi zadržao
navalu ovih poslednjih, zasnovao je u stepi južno od Kijeva čitav niz utvrđenih
naselja.
Za njegove vladavine odnosi s Vizantijom menjaju se iz osnova. Usled
trgovanja sa Grcima, hrišćanstvo se postepeno širilo među Slovenima, a naročito
među Vareg-Rusima; — kneginja Olga bila je već hrišćanka, iako su njen sin i
unuk ostali mnogobošci.
Zamoljen da pomogne vizantiskoj vladi da uguši ustanak vojnog starešine
Varde Fokasa, Vladimir obeća pomoć i obaveza se da će preći u hrišćanstvo pod
uslovom da dobije ruku grčke princeze Ane. No kako je Vizantija posle pobede
porekla svoje obećanje, on joj objavi rat, dočepa se Hersoneza, glavne grčke
naseobine na Krimu, i primora Grke da održe reč. On se oženi Anom, pokrsti se i
prevede u Hrišćanstvo svoju vojsku i sve stanovništvo Kijeva godine 988 ili 989, i
uništi idole. Posle toga pomogao je grčkom sveštenstvu da zavede hrišćanstvo u
ostalim gradovima, gde je hrišćanstvo najčešće primano dobrovoljno, ali
ponekad, kao u Novgorodu, nametnuto silom.
Hrišćanstvo koje se tada konačno utvrdilo, doprineće takođe da se kod
Istočnih Slovena stvori novo državno uređenje i novi običaji.

2. KIJEVSKA KNEŽEVINA I RUSKE ZEMLJE U XI I XII VEKU

Prvobitni zadaci kijevskih kneževa. — Prvi vareški ili ruski kneževi

javljaju se prvenstveno kao pretstavnici i zaštitnici trgovačkih interesa gradova.
Trgovački su interesi i doveli do ujedinjenja Istočnih Slovena u jednu državu pod
vlašću Kijeva, „majke ruskih varoši” — kako bi ga nazvao Oleg. Otuda dolazi
prvobitni karakter te vlasti. Kijevski knez ostavlja pokorenoj pokrajini njenoga
mesnog vladara, ako ovaj prizna vrhovnu vlast Kijeva, ili joj pak najčešće daje
jednoga svog namesnika, posadnika, koga obično bira među svojim bliskim
rođacima. U oba slučaja osvojena pokrajina mora da mu plaća danak. Taj danak
sakupljaju delom posadnici, delom knez i njegova garda; tim dankom knez
izdržava gardu koja mu omogućuje da vrši svoju glavnu ulogu, a to će reći da
štiti potčinjene gradove i njihove trgovačke puteve.

54
 Kneževi i njihovi ratnici utoliko su više zainteresovani da štite trgovačke
puteve što i oni sami učestvuju u trgovanju. Danak im se plaća najčešće u robi,
krznom, voskom i medom. Svakoga proleća šalje se on rečnim putevima, zajedno
sa robovima što ih je kneževa garda zarobila u toku svojih ratnih pohoda. U
Kijevu se borovi i danak tovare na velike barke koje nose, osim tovara, još i 40 do
50 osoba i koje su grupisane u flotilu. Ta flotila, za kojom idu barke privatnih
trgovaca, silazi niz Dnjepar najpre do brzaka; tu se barke istovare, pa ih ljudi
prenose na leđima do narednog plovnog dela reke. To je opasan posao, jer
stepski razbojnici Pečenjezi vrebaju tu obično karavane i napadaju ih iznenada.
Pošto se ponovo natovare, barke idu niz Dnjepar sve do Crnoga Mora, potom
duž morske obale odlaze u Carigrad. I niz ostale reke, Don i Volgu, spuštaju se
slične flotile, i uvek kneževi i njihova garda igraju ulogu ne samo zaštitnika
trgovačkih puteva, nego i organizatora takvih ekspedicija.
Vremenom se sastav garde menja. Najpre su u njoj samo Vareg-Rusi, ali
postepeno u nju ulaze i domoroci i ona se stapa sa slovenskim stanovništvom;
iako za Igorove vladavine izgleda da u njoj ima Varega u velikoj većini, za
Vladimirove vladavine njih je manje nego Slovena, bilo domorodaca ili potpuno
poslovenjenih Varega. Uporedo s tim i ukoliko veći broj domorodaca uzima
učešća u trgovini, stvara se jedan društveni stalež čiji članovi kao i članovi garde,
pola trgovci a pola ratnici, stoje blisko knezu i učestvuju u njegovim poslovima i
njegovim brigama. Tako, prema kazivanju Letopisa, Vladimir u državnim
poslovima pita za savet ne samo ratnike, već i „starije građane” i „najuglednije
ljude” Kijeva. Taj upravljački stalež, sastavljen od kneževih ratnika i
„najuglednijih ljudi” gradova, pozajmljuje od starih Varega njihovo ime „Rusi”.
Kijevska oblast, gde je taj stalež najjači i najuticajniji, prva uzima naziv „ruska
zemlja” ili Rus, koji potom usvajaju sve pokrajine Istočnih Slovena okupljene oko
Kijeva.
U isto vreme se i kneževska vlast preobražuje. Knez, koji je najpre bio
samo branilac gradova i zaštitnik trgovine, postaje sada upravljač i sudija. Po
kazivanju letopisca, kneginja Olga brine se već mnogo o oblasnoj upravi Kijevske
kneževine; njen unuk Vladimir brine se o tome još više. Hrišćanska crkva
doprinosi razvitku tih novih kneževskih funkcija; jer sveštenstvo koje je došlo iz
Grčke propoveda vizantiska shvatanja o kneževskoj vlasti, koja se smatra da je
božanskog porekla i da ima zadatak da stvori i održava izvesno društveno
uređenje, i ta shvatanja, iako nisu bila mnogo prikladna stvarnim prilikama
ruskoga života, ipak su izvršila izvestan uticaj.
Uloga hrišćanske crkve. — Hrišćanstvo je imalo još važnijih posledica.
Pre svega, ono stvara novu vezu između zemalja Istočnih Slovena
ustanovljavajući zajednicu vere i crkvene hijerarhije. Starešina te hijerarhije je
kijevski mitropolit, koga je rukopoložio carigradski patrijarh. Njemu su
potčinjeni episkopi postavljeni u ostalim gradovima, i njih najpre ima pet, a
kasnije petnaest. Ukoliko se u eparhijama uvećava broj crkava i manastira i grčko

55
sveštenstvo zamenjuje ruskim, utoliko veze crkvene hijerahije postaju sve čvršće
i rusko stanovništvo postaje svesno svoga duhovnog jedinstva.
Osim toga, hrišćanska crkva vrši znatnu sudsku vlast. U jednome društvu
podeljenom na zajednice, plemena, porodice, zadruge, bratstva, gradove i župe
(volost), ona obrazuje i sama jednu zajednicu koja ima svoje pripadnike, svoja
prava i pravosuđe. Ta crkvena zajednica obuhvata ne samo redovno sveštenstvo,
članove svetovnih sveštenika i njihove porodice, nego i sve osoblje crkava i
ustanova koje od njih zavise, kao što su skloništa i bolnice sa svim licima koja su
u njih primljena; njoj pripadaju i svi oni koji su se odvojili od svoje posebne
zajednice, te su usled toga izgubili svako pravo na njihovu zaštitu, na primer:
nepismeni sveštenički sinovi, osiroteli trgovci, oslobođeni robovi. Saobrazno
pravima što su ih Vladimir i njegovi poslednici podarili crkvi, svi ovi crkveni
pripadnici potčinjeni su crkvi i potpadaju pod njeno pravosuđe, te njima u
građanskim i krivičnim sporovima ne sudi knez nego duhovne vlasti. Osim toga,
svi napadaji na veru i moral, kao i porodični sporovi, neslaganje supružnika,
sukobi između dece i roditelja itd., potpadaju pod nadležnost crkve. No kako se
ona pri suđenju oslanja manje na mesne običaje a više na kanonske propise i
zakone Vizantije, ona uvodi na taj način u Rusiju propise vizantiskoga prava, a ta
činjenica utoliko je značajnija što crkveno sudstvo u izvesnoj meri utiče i na
laičke i kneževske sudove.
Zahvaljujući crkvi, vizantiski uticaj ispoljava se i u umetnosti. Za građenje
hrišćanskih bogomolja kijevski kneževi dovode, bar u prvo vreme, grčke neimare
i ikonopisce; vizantiska umetnost, iako je omogućila razvitak nacionalne ruske
umetnosti, ipak je još dugo vremena preovlađivala u arhitekturi i crkvenom
slikarstvu.
Hrišćanskoj crkvi ima Rusija da zahvali i za skoro čitavu svoju prvu
književnu kulturu. Obredne i svete knjige što ih je crkva unosila iz Vizantije bile
su napisane onim slovenskim jezikom koji su upotrebljavali sveti Ćirilo i
Metodije i koji su Istočni Sloveni razumevali; zato su posle dolaska hrišćanstva
kneževi i sveštenstvo ulagali sav svoj trud da stvaraju škole i da prikupljaju i
prepisuju knjige. Ovi napori ubrzo su urodili plodom: u XI veku Rusija ima ne
samo dovoljan broj sveštenika, nego i začetke (u obliku letopisa) jedne originalne
književnosti, crkvene i laičke, koju je stvorilo sveštenstvo.

Kneževska porodica, deobe i borbe među njenim članovima

Do sredine XI veka vlast pripada — izuzev nekojih kraćih prekida —

samo jednom knezu. Vladimir je pre svoje smrti (1015) razdelio svoje oblasti
svojim sinovima, kao što je ranije učinio njegov otac Svjatoslav; i među njegovim
naslednicima, kao i ranije među naslednicima Svjatoslavovim, izbio je sukob u
kome je većina njih poginula; dvojica preživelih, Jaroslav i Mstislav, podeliše
državu svoga oca; prvi je vladao na desnoj obali Dnjepra, a drugi na levoj. Ali

56
Mstislav uskoro umre, te se sve ruske zemlje još jednom ujediniše pod jednim
vladarem, Jaroslavom, koji vlada njima iz Kijeva sve do svoje smrti 1054 godine.
Za vlade Jaroslava, koga letopisci nazivaju Mudri, Kijev se znatno
uvećava i obogaćuje. Sve življi trgovački odnosi, u kojima grad igra ulogu
posrednika između Istoka i Zapada, vezuju ga za mnoge evropske zemlje i
olakšavaju ženidbene veze njegovih kneževa sa vladarskim dinastijama Zapada;
tako se sam Jaroslav oženio jednom švedskom princezom, tri njegova sina oženili
se kćerima germanskih kneževa, četvrti jednom rođakom vizantiskoga cara, a tri
njegove ćerke se udale za kraljeve Francuske, Norveške i Ugarske. Ruski trgovci
odlaze u inozemstvo, a inostrani trgovci dolaze u Kijev. Razvitak trgovine stavlja
velike sume na raspoloženje knezu, i Jaroslav to iskorišćuje da ulepša ruske
varoši, naročito Kijev. Neimari pozvani iz Vizantije grade za njega nekoliko
manastira i crkava, između ostalih i sabornu crkvu Svetu Sofiju, čije ime potseća
na čuvenu carigradsku baziliku posvećenu istoj svetiteljki. Ukoliko Kijev više
napreduje, čitava kneževina dobija sve veću snagu i važnost; Jaroslav uspeva da
Pečenjezima zada strahovit udar i da ih zadugo potisne sa svojih granica, čime su
oslobođeni trgovački putevi na Jugu.
Posle njegove smrti, političko jedinstvo ruske zemlje je ponovo uzdrmano.
Pre svoje smrti on je između pet sinova razdelio svoje oblasti tako da najstariji
budu povlašćeni. Najstarijem sinu ostavio je Kijev i Novgorod, dve najprostranije
i najbogatije oblasti u Rusiji, na dva kraja velikoga trgovačkog puta; drugom sinu
Černjigov i oblasti Muroma i Rjazanja; trećem Perejaslavlj i udaljenu pokrajinu
Suzdalja sa Bjeloozerom; četvrtome Smolensk, a poslednjem Vladimir-Volinskij.
Ova podela još ne znači potpuno uništenje političke organizacije niti pretvaranje
pokrajina u nasledna kneževska dobra; naprotiv, najstariji knez, koji je ostao
veliki knez kijevski, treba da bude porodični starešina svih ostalih, kojima se
dodeljuju po starešinstvu upražnjeni kneževski posedi. Drugim rečima, u
kneževske odnose unosi se načelo koje vlada i u privatnom životu, zasnovano na
plemenskom uređenju. Svekolika ruska zemlja smatra se kao porodično dobro
kneževske porodice, i svim kneževima, „unucima jednoga istog dede”, priznaje
se pravo na prihode sa zemlje koja im je dodeljena, pa prema tome i vlast u
izvesnoj pokrajini. Ali te pokrajine ne pripadaju njima lično i nisu im ustupljene
zauvek; one su im dodeljene prema važnosti i plodnosti, a na osnovu ranga što
ga oni zauzimaju u kneževskom rodoslovu. Ne nasleđuje sin oca, nego brat
nasleđuje brata, najstariji nećak najmlađeg strica, itd. Poslednji po rođenju
dobiva najmanje bogatu pokrajinu, ali po smrti svoje starije braće, njemu se daje
druga, bolja oblast. Najstariji brat je starešina porodice; kao gospodar
najprostranije oblasti, Kijevske kneževine, on mora da brani zajedničke interese,
da vlada celom „ruskom zemljom” i da pazi na održavanje dobrih odnosa
između svih kneževa.
Takvo je načelo, ali je njegova primena sasvim drugačija. To uređenje, koje
su Jaroslavljevi sinovi više ili manje verno poštovali, prouzrokovalo je raspre

57
koje su se pretvarale u oružane sukobe; ponekad su suparnici prizivali u pomoć
svoju susetku Poljsku. Krajem XI veka, za vladavine Jaroslavljevih unuka, to zlo
se pogoršalo. Pre svega. umnožavanje kneževske porodice toliko zamršuje
rodoslovni red, da i sam pojam prava starijega gubi svaku jasnost i određenost. S
druge strane su se prilike u pojedinim oblastima izmenile: jedne su izgubile
svoju prvobitnu važnost; druge su, naprotiv, postale bogate i ugledne, i to je sada
nov povod nemira u proračunima i odnosima kneževa. Unuci Jaroslavljevi traže
tada da se konačno učvrste u oblastima koje su pripadale njihovim ocevima.
Kneževi okupljeni na jednom svome saboru krajem XI veka odlučuju da se
primeni to uređenje, ali ono ne uspeva da konačno pobedi. Iako su se ogranci
kneževske porodice uistini ukorenili u izvesnim oblastima, načelo posedovanja
zemlje prema plemenskom uređenju i dalje se široko primenjuje, naročito kada se
tiče kijevskog prestola. Događalo se takođe da jedan knez, vođen svojim ličnim
interesima, zatraži izvesnu oblast ne pozivajući se na drugo pravo osim sile.
Ukoliko se rodoslovni račun više zapliće, utoliko se kneževi manje na njega
obaziru; sa mačem u ruci oni osvajaju gradove i pokrajine, prema načelu što ga je
u XII veku jedan od tih smelih ratnika ovako izrekao: „Ne prilazi tvrđava
čoveku, nego čovek tvrđavi”. Ponekad se narod umeša u raspre kneževa i odluči
u veću da podržava jednoga od suparnika, ili pak prosto otera kneza koji mu se
ne sviđa da bi pozvao drugoga koji mu je miliji.
Svakoga časa izbijaju svađe praćene ratom između kneževa. Raspra koja
se javila za vlade Jaroslavljevih sinova, dostiže vrhunac u sledećem pokolenju:
osporavaju jedan drugome ne samo pravo na razne pokrajine, nego čak i pravo
na Kijevsku veliku kneževinu. Kijevsko veće meša se u tu prepirku i odbija da
primi sina drugoga Jaroslavljevog sina kao naslednika njegovoga najstarijeg sina;
ne obazirući se na prvenstvo i kneževske rodoslovne običaje, ono nudi kijevski
presto Vladimiru, nazvanom Monomaku, sinu Vsevoloda, trećega Jaroslavljevog
sina. Taj izbor je srećan. Vladimir ume da nametne poslušnost ostalim
kneževima, koji mu za sve vreme njegove vladavine (1113—1125) pomažu da
brani rusku zemlju od spoljnih neprijatelja. Njegovi sinovi sačuvali su naklonost
stanovnika Kijeva, te jedan za drugim zauzimaju presto. Potomci Svjatoslava,
drugoga Jaroslavljevog sina, gledaju kako se gaze njihova prava, ali kako nisu
dovoljno jaki da se bore sa Monomakovim sinovima sve dok su ovi ostali složni,
oni su podnosili tu otmicu njihovih prava očekujući zgodnu priliku za delanje.
Opadanje Kijevske kneževine u XII veku. — Po smrti najstarijih
Monomakovih sinova izbijaju raspre, kao što se dogodilo u Jaroslavljevoj
porodici između njegovih mlađih sinova i njihovih najstarijih bratanaca.
Svjatoslavovi potomci mešaju se u borbu, te za nekoliko desetina godina Kijev,
postavši poprište krvavih borbi, prelazi iz ruke u ruku; retki su oni koji uspevaju
da ga zadrže za izvesno duže vreme. Naposletku Monomakovi potomci
savlađuju Svjatoslavove, ali njihova pobeda ne okončava te borbe, koje se
nastavljaju između unuka i praunuka Monomakovih. Ovi krvavi i razorni ratovi
iscrpljuju malo po malo grad Kijev i njegovu oblast. Opadanje Kijeva raste kada

58
knez Andrej, sin mlađega Monomakovog sina, napadne svog bratanca i pusti da
se grad opljačka, što je bio dotada neviđen događaj u analima „majke svih ruskih
varoši”, i kada — pošto se dokopao titule velikoga kneza i same prestonice — on
ovu preda najpre svome mlađem bratu, a potom svojim bratancima kneževima
Smolenska, dok on sam ostaje u Suzdalju. Tako u drugoj polovini XII veka Kijev
gubi veliki deo svoje privlačne snage, a u svakom slučaju prestaje da bude
sedište najmoćnijega među ruskim kneževima. Nova središta podižu se pored
njega i bacaju ga polagano u zasenak.
Drugi razlozi, ozbiljniji i dublji nego što su sukobi među kneževima
doprinose njegovom opadanju menjajući njegov trgovački položaj. Za vlade
Jaroslava Mudrog, posle poraza što su ga Pečenjezi pretrpeli, trgovački putevi od
Kijeva ka Vizantiji bili su više ili manje slobodni. Ali u drugoj polovini XI veka,
ubrzo posle Jaroslavljeve smrti, njima zapreti jedna nova opasnost, ozbiljnija od
najezde Pečenjeza. Divlje horde Polovaca koje su došle iz Azije osvajaju stepe
pored Azovskog i Crnog Mora, isteruju odatle jedan deo Pečenjega, a pretapaju u
sebe drugi deo i učvršćuju se na njihovom zemljištu, u blizini južnih ruskih
oblasti. Ovi opasni i uvek nemirni susedi pljačkaju i pustoše ruska sela i odvode
zarobljenike; od 1061 do 1210 godine oni vrše 50 velikih upada na rusko
zemljište, ne računajući i bezbrojne manje prepade u tome međuvremenu: „U
proleće — kaže godine 1103 Vladimir Monomak — ruski seljak je izišao da poore
svoju njivu; nailazi jedan Polovac, ubija ga strelom, uzima njegovoga konja,
upada u selo, pali mu žitnicu, odnosi njegovo dobro i odvodi mu ženu i decu”.
Polovci ne štede ni karavane koji idu ka jugu; zato su kijevski kneževi primorani
da šalju svake godine u stepe naoružane trupe koje prate trgovce što putuju ka
jugu, i očekuju dolazak onih što se vraćaju ka severu, ma da ih ne mogu uvek
uspešno da zaštite.
Doklegod postoji izvesna sloga između kneževa i dok kijevski veliki
kneževi, kao na primer Vladimir Monomak ili njegov stariji sin, imaju izvesnog
upliva na ostale kneževe, borba sa Polovcima nije neplodna. Ruske trupe, koje
pretstavljaju ujedinjene snage nekolikih kneževina, uspevaju ne samo da odbiju
napade, nego i da preduzmu pobedničke pohode u stepe. Ali, ukoliko se
umnožavaju građanske borbe i opada ugled kijevskoga velikog kneza, otpor
prema osvajačima slabi; sve češći upadi primoravaju stanovništvo na srednjem
toku Dnjepra da beži iz svoga zavičaja i da traži pouzdanije sklonište, i
sprečavaju trgovačke veze sa Istokom, a tako isto i sa Vizantijom i obalama
Crnoga Mora. Tako se u drugoj polovini XII veka jedan kijevski knez gorko žali
što vidi da su Polovci poseli sve puteve. S druge strane, krstaški ratovi prokrčuju
nove trgovačke puteve između Zapadne Evrope i Istoka, koji ostavljaju po strani
zemlje Istočnih Slovena; zbog toga Kijev i okolne oblasti gube još više svoj značaj,
i lišeni tako posredničke uloge koja im je obezbeđivala napredak i izobilje,
opadaju naglo.

59
 Opadanje trgovine i pustošenja Polovaca izazivaju grupno iseljavanje
stanovništva sa srednjega toka Dnjepra čas ka zapadu, ka oblastima Galič i
Volniji, a čas ka severoistoku, ka oblasti Suzdalja. Dok se oblasti Kijeva,
Černjigova i Perejaslavlja ispražnjuju, oblasti Galiča, Volinije, Suzdalja, i na
severu Novgoroda, naseljavaju se i u njima niču gradovi i sela. Tako se stvaraju
novi politički i društveni napredni centri. Ali prilike u kojima se oni stvaraju
razlikuju se od onih koje su nekada doprinele ujedinjenju ruskih zemalja i
veličini Kijeva, te stvaraju sada nov tip političkoga i socijalnog života.
Administrativno ustrojstvo ruskih zemalja. — U XI i XII veku knez
upravlja političkim životom. Posle vremena svetoga Vladimira, nekadanji
plemenski kneževi sasvim su iščezli; jedino su Rjurikovi potomci zadržali to
zvanje. Sve dok su ovi malobrojni i dok pripadaju samo jednoj porodici, kijevski
knez vlada svim ruskim pokrajinama, u kojima ponekad postavlja svoje sinove
za namesnike. Događa se da ti namesnici odbiju da se pokoravaju svome ocu i
počnu da teže ka samostalnosti, ali je to srazmerno redak slučaj, te je uglavnom
vlast usredsređena u rukama jednoga jedinog vladara, kijevskoga velikog kneza.
Umnožavanje kneževske porodice i deljenje zemlje između raznih kneževa
menjaju potpuno to stanje. Istina, kijevski veliki knez ostaje i dalje po nazivu
starešina kneževske porodice, te ostali kneževi treba da ga poštuju i da mu se
pokoravaju, ali je ta obaveza pre moralna nego politička, i nju nalažu porodični a
ne državni razlozi. Zato se ona zaboravlja ukoliko srodničke veze slabe između
sve brojnijih kneževa i ukoliko lični ugled velikoga kneza opada. Kneževi raznih
pokrajina postaju sve nezavisniji; pri kraju XII veka čak i sama titula velikoga
kneza prestaje da pripada isključivo kijevskome knezu: nekoliko pokrajina u
kojima vladaju razne grane kneževske porodice nazivaju se takođe velikim
kneževima, pa se u svakoj od njih ponavlja ista pojava delenja kneževske vlasti. I
tako se događa da mnogi ruski kneževi iz XII veka, umesto da budu članovi
jedne iste države i potčinjeni jednom jedinom starešini, obrazuju jedan neobičan
savez autonomnih despota međusobno slabo povezanih; uostalom, iz ličnih ili
porodičnih razloga, ovi kneževi često menjaju mesto stalnog boravljenja.
Rat je glavni posao kneževa. Na čelu svoje garde, a ponekad i mesne
milicije, knez bdije nad bezbednošću zemlje, štiti granice, a pokatkad ih i prelazi
da i sam preduzme pohod protivu neprijatelja. On vrši i građanske funkcije.
Neposredno ili preko svojih pouzdanih ljudi, on upravlja svojom oblašću,
održava red u njoj, prikuplja porez, sudi stanovništvu i kao sudija izdaje zakone;
u XII ili u početku XIII veka, očigledno privatna lica, a najverovatnije sveštenici,
sastavljaju pod naslovom Ruskaja Pravda prvu zbirku odluka — od kojih
najstarije potiču iz vremena Jaroslava — što ih je izreklo kneževsko pravosuđe i
koje imaju zakonsku snagu.
Glavna kneževa briga je da ubira porez, čiju glavninu sačinjava
neposredni porez što ga plaća stanovništvo i koji pribiraju ponekad njegovi
pretstavnici, a ponekad on sam. Za vreme takvoga svog putovanja on prima od
stanovništva, osim poreza, još i hranu ili korm koja mu je potrebna za njegovu

60
ishranu. Kada sudi neposredno ili posredno, on za zločine određuje novčane
kazne, a za građanske parnice takse, koje se plaćaju njegovoj blagajni. Najzad, on
naplaćuje trošarinu na trgovačku robu. Svim ovim prihodima uskoro se
pridružuju i prihodi sa kneževskih dobara, koje kneževi naseljavaju ratnim
zarobljenicima. Ukoliko opada trgovina Kijeva i smanjuju se njegovi trgovački
prihodi, kneževi teže sve više da se učvrste u izvesnoj oblasti i da usredsrede
svoju pažnju na prihode i dobiti od zemljoradnje.
U svim poslovima kneza prate kao neophodni pomoćnici ratnici iz
njegove garde, koja se od XI veka obrazuje prvenstveno od domorodaca. Na čelu
svoje garde on vrši vojne pohode; njenom pomoću upravlja on kneževinom i
ubira poreze; iz njenih redova bira on posadnike i sudije. Ona se deli na dva tela,
starije ili bojare, i mlađe. Prvi obrazuju kneževu neposrednu okolinu u ratu i
miru. Drugo telo sastavljeno je od njegovih ličnih gardista i običnih vojnika. Knez
bira svoje namesnike među prvima; ponekad poverava mlađima drugostepene
upravne ili sudske zadatke. On smatra sve njih kao svoje lične službenike,
izdržava ih o svom trošku, daje im platu, deli s njima ratni plen i ostavlja im na
ime nagrade za izvesnu službu jedan deo prihoda što se uzima od naroda.
Njegova moć meri se prema broju ratnika njegove garde. Ali su ratnici slobodni
ljudi i vezani su za njega samo jednim ličnim ugovorom. Oni mu služe samo dok
se to njima svidi, jer mogu slobodno da ga napuste po isteku ugovora i da stupe
u službu drugoga kneza. Otuda potreba da se on što više zbliži sa svojim
ratnicima, naročito sa bojarima, da im da udela u prihodima i da se s njima
savetuje o svakom više manje važnom poslu. Bojari uostalom smatraju da oni
imaju pravo da budu pitani za savet, te kada knez preduzme kakav pohod ili
posao ne pitajući ih za mišljenje, događa se da mu oni odreknu poslušnost: „Ti si
sâm, kneže, smislio taj plan, mi o tome ništa ne znamo i nećemo da te pratimo”,
odgovaraju jednom prilikom knezu Dorogobužu njegovi bojari, koje je on hteo da
povede u vojnu protivu kijevskoga kneza. Da bi zadobio njihovu pokornost,
knez mora da veća sa bojarima o svima državnim poslovima. Tako se pored njega
obrazuje duma sastavljena od bojara kojim daje udela u državnom poslovanju.
Postojanje dume zasniva se samo na jednom običaju, ali taj običaj postoji u svim
pokrajinama i proističe iz odnosa između kneza i njegove garde, i on je čvrsto
ukorenjen u ruskom životu. Ponekad u radu dume učestvuju osim bojara i
članovi višega sveštenstva, episkop i igumani najvažnijih manastira, ali se
njihovo učešće ne smatra za obavezno. Isprva svi ratnici žive samo od svoje plate
i prihoda koje im je knez odobrio. Kasnije, po ugledu na kneževe, bojari se
okreću zemljoradnji i zadobivaju poljska imanja koja naseljavaju robovima i čije
slobodno seljačko stanovništvo podjarmljuju.
Ali kneževu vlast ne ograničava samo garda. U svakom glavnom ruskom
gradu postoji od pamtiveka jedna skupština sastavljena od porodičnih starešina,
veće, koje raspravlja i svršava poslove grada i čitave okolne oblasti. Veća, koja su
se održala za vlade prvih kneževa Varega, osnažila su se u XI i XII veku usled

61
kneževskih raspri, jer su kneževi bili primorani da traže naklonost naroda, koji bi
im po potrebi mogao biti saveznik protivu njihovih suparnika. U radu veća
mogu učestvovati svi slobodni stanovnici oblasti, ako su starešine porodice i ne
služe u kneževoj gardi. Ali ustvari, veće je mnogo manjeg obima. Kako se ono
sastaje obično u glavnome gradu oblasti i kako se ne saziva u određeno vreme
nego samo u slučaju potrebe, u njegovom radu učestvuju stanovnici glavnoga
grada, dok oni iz sporednih gradova ili „predgrađa” i sela najčešće izostaju. Pa
ipak su njegove odluke obavezne za sve: grad odlučuje o čitavoj oblasti i vuče je
za sobom. Veće sazivaju knez ili gradski činovnici, ali se može sazvati i na zahtev
stanovnika. Obično se okuplja u dvorištu kneževoga dvora ili na kojem
gradskom trgu; jedno naročito zvono poziva njegove članove. Nikakav propis ne
određuje red većanja ni glasanja; odluka se smatra punovažnom kada pristalice
jednoga predloga uspeju kakvim bilo načinom da ućutkaju svoje protivnike.
Ponekad nastane tuča između protivničkih stranaka, ali kada se jedno rešenje
naposletku usvoji, smatra se kao da je doneto jednoglasno. I pored ovakvog svog
primitivnog ustrojstva, gradsko veće je važan politički organ, jer se u njemu
mogu pokrenuti sva pitanja koja interesuju oblast, i ono ne propušta da se koristi
svojim pravima. Svojim zauzimanjem ono može da izmeni — i često zaista menja
— red nasleđa kneževske vlasti u svojoj oblasti bilo pozivajući na vlast nekoga
kneza bez obzira na rodoslovna pravila koja ono na taj način sasvim zamršuje,
bilo terajući sa vlasti svoga kneza ne osvrćući se na njegova prava. Zbog toga
kneževi, čak i oni koji imaju sva prava na nasleđe u jednoj oblasti, smatraju
ponekad za potrebno da prethodno sklope s njim ugovor po kome mu stanovnici
grada i čitave oblasti polažu zakletvu vernosti ljubeći krst. Ali ako kasnije knez
pogazi odredbe ugovora, veće ima prava da mu „pokaže put”, a to će reći da ga
progna iz grada.
Čak i kada pozove ili primi ugovorom nekoga kneza, veće se ne odriče
svoga prava da se meša u državne poslove. Kada knez preduzima neki pohod
koji zahteva saradnju narodne vojske, veće rešava i odlučuje da odobri ili odbije
tu saradnju. Ono čas traži da knez preduzme izvestan vojni pohod, a čas ga
naprotiv primorava da se izmiri sa svojim protivnicima. Ono učestvuje u
unutrašnjim poslovima kneževine, donosi ponekad zakonodavne odluke, traži
od kneza da smeni nekog neželjenog upravnika ili sudiju, pa čak u saglasnosti sa
knezom rešava o pitanjima kao što je stvaranje izvesne eparhije. Ustvari, nema
pitanja iz unutrašnje ili spoljne politike o kome veće ne bi moglo da rešava i o
kome se uistini ne rešava.
Ipak, političku ulogu veća umanjuje činjenica što se ono sastaje samo u
slučaju potrebe i što rešava samo o pitanjima koja podnosi knez ili ih nameće
javno mišljenje u izvesnom trenutku. Knez ne bi mogao da upravlja zajednicom
bez saradnje veća, niti utoliko pre protivu njegove volje, kaogod što ne bi mogao
da vlada bez dume ili svoje garde; ali, iako može da ograniči kneževu vlast i da joj
više ili manje jasno odredi pravac, veće joj u većini slučajeva ne nameće nikakvu
zakonsku formu. Prema tome, njegova uloga i odnosi sa knezom u toku XI i XII

62
veka u svakoj oblasti su drukčiji i zavise od okolnosti. Jedino uvek postoje
zajednički te dve vlasti, knez i veće ,čiji se odnosi određuju obostranim
ugovorom.
Društveni život ruskih zemalja. — U toku XI i XII veka društveno
uređenje ruskih teritorija postaje sve složenije. S jedne strane se ustaljuju i
pojačavaju podele koje već postoje u društvu, a sa druge strane, pod uticajem
ekonomskog razvitka, obrazuju se novi društveni redovi.
Viši društveni stalež sastoji se od ratnika kneževe garde, pre svega od
starijih, bojara i kneževih ljudi, a na drugom mestu od mlađih. Svi oni uživaju
povlastice: Ruskaja Pravda određuje za ubistvo kneževog čoveka novčanu kaznu
dvaput veću od one kojom se kažnjava ubistvo makojeg slobodnog čoveka.
Većina bojara nastanjuje se stalno na svome zemljištu, koje je njihova lična
svojina i koje nasleđuju njihovi sinovi, a u nedostatku muških naslednika,
njihove kćeri. U XII veku njihovi zemljišni posedi uvećavaju se znatno u mnogim
ruskim pokrajinama.
Ostatak slobodnog stanovništva, nazvanog opštim imenom narod, deli se
na građane i seljake. Prvi su većinom trgovci ili zanatlije i pretstavljaju element
ako ne mnogobrojan, a ono bar veoma važan zbog uloge koju u to vreme ima
trgovina. Grad je središte ekonomske moći i političkog života oblasti; Ruskaja
Pravda govori uglavnom o gradskim interesima i trgovačkom kapitalu,
poklanjajući svu pažnju ekonomskim odnosima. Što se tiče seljaka, oni ne
obrazuju jednu homogenu celinu. Većina njih su slobodni seljaci ili smerdi, i oni
nisu sopstvenici zemlje na kojoj stanuju; kada jedan smerd umre ne ostavivši za
sobom sina, njegovo imanje vraća se knezu, koji samo jedan njegov deo ostavlja
njegovim kćerima. Postoji dakle bitna razlika između zemlje bojara i zemlje
seljaka: u prvom slučaju zemlja pripada po pravu lične i neograničene
sopstvenosti, a u drugom slučaju je ustupljena samo na privremeno uživanje.
Kao slobodni ljudi, smerdi su članovi mesne zajednice i potpadaju pod pravosuđe
kneza ili njegovih pretstavnika; oni mu plaćaju porez, i u slučaju potrebe služe u
mesnoj narodnoj vojsci. Pored slobodnih seljaka stara se red seljaka sebara,
zvanih najmiti (najmljeni) ili zakupi (zaduženi). Pošto od nekoga vlasnika dobiju
komad zemlje, ovi seljaci uzimlju od njega na zajam još i seme, poljoprivredni
alat i stoku; u naknadu za to obavezuju se da će raditi za njega. Ukoliko se bojari
nastanjuju na svom zemljištu i ulažu svoj novac u poljoprivredu, a česti ratovi
upropašćuju mnoge zemljoradnike ne ostavljajući im mogućnost da se ponovo
uzdignu svojim sopstvenim sredstvima, ovaj red seljaka sebara ili
poljoprivrednih radnika naglo se uvećava. Oni nisu ni robovi ni slobodni ljudi.
Ako učine kakav prestup, njihovi gospodari mogu da ih osude na telesnu kaznu.
Oni mogu da svedoče pred sudom samo u beznačajnim sporovima i kad nema
svedoka iz potpuno slobodnih staleža. Oni nisu lično odgovorni za izvesne
prestupe, na primer za krađu, za koje pada odgovornost na (njihovoga
gospodara, a ovaj ima prava da ih za kaznu pretvori u robove. Kad jedan radnik

63
pokuša da pobegne a nije vratio dug svome gospodaru, on takođe može biti
pretvoren u roba.
Robovi sačinjavaju poslednji i veoma mnogobrojan stalež stanovništva.
Oni postaju, kao i u prethodnom dobu, pre svega od ratnih zarobljenika, ali se
ropstvo razvija i na druge različite načine: robom postaje slobodan čovek koji se
oženi ropkinjom ili slobodna žena koja se uda za roba, zatim čovek koji bez
ugovora stupi u ličnu službu drugoga, zatim zločinci, trgovci koji su propali
sopstvenom krivicom, a u izvesnim slučajevima i poljoprivredni radnici. Robovi,
koje kneževi, bojari i trgovci imaju u velikom broju, služe obično kao sluge, vrše
razne domaće poslove, ponekad čak i veoma važne i poverljive poslove, vrše
industriske radove i najzad obrađuju zemlju. Oni se nikad ne smatraju kao
članovi društva, nego kao stvari koje podležu pravu svojine. Njihovi gospodari
mogu ne samo da ih slobodno kažnjavaju kako god hoće, nego i da ih ubiju.
Ubica tuđega roba ne plaća istu novčanu kaznu kao ubica slobodnog čoveka; on
samo plaća otštetu sopstveniku i novčanu kaznu knezu zbog uništenja tuđe
svojine. Sopstvenik je odgovoran prema trećim licima za sva dela što ih učini rob.
Vremenom i pod uticajem hrišćanske crkve ovo stanje malo se poboljšava. Za
vlade Jaroslava, slobodan čovek može nekažnjeno da ubije roba koji je podigao
ruku na njega, ali Jaroslavljevi sinovi zabranjuju takvo ubistvo i dopuštaju samo
pravo da se rob krivac kazni telesno ili da se od njegovoga gospodara traži
zadovoljenje. Odnosi između gospodara i roba isto tako se menjaju: po
odredbama Ruske Pravde, deca rođena od gospodara i robinje, isto kao i njihova
mati, oslobađaju se ropstva posle očeve smrti; ali, dok Ruskaja Pravda njima ne
priznaje nikakvo pravo na očinsko nasleđe, oni malo poznije uspevaju da dobiju
jedan mali deo nasleđa.
Kultura ruskih zemalja. — Seljaštvo u Rusiji je hrišćansko više po nazivu
nego stvarno. Iako je pokršteno, ono je zadržalo mnoga stara mnogobožačka
shvatanja koja prilagođava idejama, obredima i formama nove vere. Stara
mnogobožačka božanstva ne iščezavaju potpuno, nego zauzimaju drugostepeno
mesto, odgurnuta u red „nečistih sila”, đavola i demona. Mnogobožački običaji i
predanja postoje i dalje, i sveštenstvo iz toga vremena gorko se tuži što ima tako
malo uspeha u borbi protivu „dvostruke vere” seoskog stanovništva, protivu
ostataka mnogobožačke starine.
Crkva ima mnogo više uspeha kod građana, koji su obrazovaniji i
pristupačniji spoljnim uplivima. U toku XI i XII veka ruski gradovi osnivaju ne
samo veliki broj crkava i manastira, nego i škola i biblioteka, o kojima se
podjednako staraju crkvene vlasti i pobožni kneževi. U ovakvim okolnostima
crkva revnosno radi i uspeva da rasprostre svoje ideje u društvu i da podigne
nivo kulture.
Trgovačke veze između inostranstva i velikog dela varoškog stanovništva
mnogo doprinose napretku. Sve dok te veze traju, one daju zemlji nova duhovna
i materijalna blaga, te se zahvaljujući njima ruske varoši brzo razvijaju. Pri kraju
XI i početkom XII veka Kijev zadivljuje strance svojim prostranstvom,

64
bogatstvom i lepotom. Tek krajem XII veka opada on kao i ostale varoši na
Dnjepru zbog najezde Polovaca, koji ih skoro potpuno otsecaju od Crnog Mora i
sprečavaju ih da nastave svoju trgovinu.
U vreme ovoga opadanja koje je nastupilo, kako smo videli, posle
političkog odvajanja raznih oblasti, kultura je već probudila nacionalni duh. I
pored svih nesuglasica među pokrajinama i nedostatka zajedničke državne
organizacije, svi stanovnici se navikavaju da sebe smatraju članovima jedne
jedine i nedeljive države. Trgovačke veze između raznih oblasti, kao i zajednička
borba protivu stepskih hordi i jedinstvena crkvena organizacija ukorenjuju to
uverenje u svesti Rusa ili bar u svesti viših društvenih redova. Svi kaluđeri
letopisci iz XII veka i anonimni pisac Povesti o puku Igorovu govore o „ruskoj
zemlji” kao o jednoj i istoj otadžbini koja obuhvata sve ruske pokrajine
ujedinjene zajedničkim interesima.

3. POKRAJINSKI ŽIVOT RUSKIH ZEMALJA U XII I XIII VEKU

Krajem XII veka ruska zemlja nema stvarnoga državnog jedinstva;

naprotiv, ona ima nekoliko važnih središta, čiji razvoj donekle ide u raznim
pravcima i dobiva različite vidove.
Kneževina Galič-Volinija. — Jedno od tih središta obrazuje se na
jugozapadu, u oblastima Galiča i Volinije, kuda se sklanja jedan deo stanovništva
sa obala Dnjepra pred nadiranjem skitačkih naroda. Ove oblasti, koje u vreme
Jaroslavljeve smrti zauzimaju među ruskim pokrajinama srazmerno beznačajno
mesto, dobijaju veću važnost u drugoj polovini XII veka. Posebice oblast Galič,
nezavisna kneževina od kraja XI veka, stiče znatnu političku moć; njen knez
postaje jedan od najmoćnijih ruskih kneževa. Kada početkom XIII veka knez
Volinije, Roman, uspe da prisajedini Galič, te dve oblasti dostižu još veći stepen
napretka. Za vlade kneza Romana i njegova sina Danila, kneževina Galič-Volinija
postaje bogata i moćna država koja se uspešno bori sa svojim susedima.
Međutim unutrašnje prilike teže da sputaju njenu moć. U ovim plodnim
krajevima, ranije nego drugde, bojari se učvršćuju na svojim posedima, obrazuju
stalež veleposednika zemlje i podvrgavaju svome nadzoru veliki deo
stanovništva, koje ih se boji. Oslanjajući se na taj svoj uticaj, oni teže da nadjačaju
i kneževsku vlast; čak i onako moćni kneževi kao što su bili Roman i Danilo
moraju uporno da suzbijaju njihove neobuzdane prohteve. Taj sukob, koji
podriva snagu kneževine, postaje utoliko opasniji što se bojari ne ustežu da
pozovu u pomoć svoje susede Mađare i Poljake. Zbog toga se spoljne i
unutrašnje borbe nerazmrsivo prepleću: neprijatelji mogu da se mešaju u poslove
zemlje i da stvaraju saveznike među stanovnicima. U takvim prilikama nema
političke stabilnosti. Za vreme Romana i Danila kneževina Galič-Volinija se sve
više naseljava, širi, obogaćuje i pobednički odbija napade Polovaca, Poljaka i
Mađara; pa ipak se unutrašnji nemiri ne stišavaju i pretstavljaju stalnu pretnju za

65
blagostanje i bezbednost zemlje. Nijedna od tih protivničkih snaga ne može da
savlada svoga suparnika: bojari ne uspevaju da nametnu svoju volju kneževima;
a ovi, opet, iako uspevaju da uguše pobunu bojara i da ih svirepo kazne, ipak su
nemoćni da unište njihovu socijalnu moć, koja je osnovica njihovih političkih
stremljenja. Ovakva nestabilna ravnoteža u unutrašnjoj politici kneževine Galič-
Volinije u početku XIII veka olakšaće u mnogome rad njenih neprijatelja i
izazvaće teške međunarodne posledice.
Oblast Novgoroda. — Usled opadanja Kijeva, oblast Novgoroda postaje
drugo veliko središte Rusije. Novgorod, prva ruska varoš na velikom putu od
severa ka jugu, iz Skandinavije ka Grčkoj, stekao je izrana izuzetnu trgovačku
važnost. Upravo su kneževi Novgoroda okupili zemlje Istočnih Slovena i stvorili
od njih Kijevsku veliku kneževinu, i ti kneževi, kada su se jednom učvrstili u
Kijevu, teže da zadrže Novgorod u neposrednoj zavisnosti. Kada je delio svoje
oblasti svojim sinovima, Jaroslav Mudri dao je Novgorod, u isto vreme kad i
Kijev, svome najstarijem sinu. Poznije se veza između Kijeva i Novgoroda
prekida, i Novgorod, poput drugih velikih gradova, postaje prestonica jedne
nezavisne oblasti kojom upravljaju njeni sopstveni kneževi. Razne okolnosti
doprinose da se stvori njegov originalni izgled.
Oblast Novgoroda odavno zahvata ogromnu površinu. Osim glavne
varoši koja leži na obema obalama Volhova i deli se na pet samostalnih opština
(kanjec), ona obuhvata i pet pokrajina ili pjatina (petina), i u svakoj od ovih
pokrajina ima gradova kao Pskov, Izborsk, Staraja Rusa, Ladoga itd., koji se
smatraju za predgrađa Novgoroda. Iza ovih pokrajina su zemlje (volost) koje su
osvojili i naselili stanovnici Novgoroda. Ovi krajevi imaju posebno
administrativno uređenje i pružaju se na sever sve do Beloga Mora, a na istok do
venca Urala.
Neplodno zemljište i neizdašna priroda novgorodske oblasti primoravaju
njene stanovnike da potraže sredstava za život u trgovini i zanatima. Novgorod
postaje ubrzo veliko trgovačko središte. On stupa u vezu sa istočnjačkim
zemljama, sa Grčkom, Skandinavijom, Baltiskim Slovenima, sa ostrvom
Gotlandom, a kasnije i sa Libekom. Tuđinski trgovci imaju u njemu svoje
kancelarije i slagališta robe; oni tu odlično trguju, jer kupuju od domorodaca
sirovine, a naročito krzna. Opadanje trgovine sa Vizantijom, koje nastupa krajem
XII veka i priprema propast Kijeva, nema jakog odjeka na sudbinu Novgoroda,
jer on već igra ulogu posrednika između Rusa i zapadnih zemalja, a posebice
Nemačke.
Ova ekonomska uloga Novgoroda uticala je na njegovo društveno
ustrojstvo. Viši stalež sastoji se od bojara, tih velikih posednika zemlje i velikih
kapitalista koji, iako ne vode trgovinu lično, pozajmljuju novac trgovcima, te
takoreći igraju ulogu bankara i drže veliki deo gradskog i seoskog stanovništva u
ekonomskoj zavisnosti. Zatim dolazi red srednjih posednika zemlje i kapitalista, i
trgovaca koji rade svojim sopstvenim sredstvima ili delimično pozajmljenim
kapitalom. Niži stalež ili „crni narod” sastoji se od ostatka slobodnog

66
stanovništva, zanatlija, radnika i ratara. Ipak, ovi staleži razlikuju se samo svojim
ekonomskim stanjem, jer imaju ista politička prava, pošto svi stanovnici
Novgoroda, njegovih „predgrađa” i oblasnih sela imaju isto pravo da učestvuju
na sastancima novgorodskoga veća.
Veće koje se stvarno — zbog toga što ostatak stanovništva učestvuje u
njemu samo ponekad — sastoji poglavito od građana prestonice, igra u
Novgorodu značajnu ulogu. Pre svega bogatstvo i moć grada, a potom
udaljenost od oblasti Dnjepra, toga glavnog poprišta kneževskih borbi,
doprinose njegovom razvitku. Ono se time koristi da obezbedi sebi veću slobodu
pri izboru kneževa i veću nezavisnost prema njima. Novgorod se manje od svih
drugih oblasti obazire na rodoslovne zahteve i prava kneževa, i budnije pazi da
se poštuje ugovor zaključen između stanovništva i izabranoga kneza. Oko
sredine XII veka njegovo veće smatra da je van spora njegovo pravo da poziva na
upravu kneževe koje ono izabere i da zaključuje s njima sporazum koji reguliše
njihovu upravnu nadležnost, a koji se obično potvrđuje obostranom zakletvom.
U isto doba veće prisvaja pravo da bira glavne kneževe pomoćnike, posadnika,
koji je prvi sudija i upravljač posle kneza, i tisjackoga (tisućnika), koji kao
starešina mesne milicije komanduje njom uz pripomoć izabranih sotskih
(stotinara). Isto tako veće bira i episkopa, koga potvrđuje u dostojanstvu kijevski
mitropolit. I tako veće bira sve svetovne i crkvene velikodostojnike. Knez je
vrhovni starešina koji upravlja i sudi, ali je njegova vlast u svakom pogledu
ograničena. On može da upravlja i deli pravdu samo u saradnji i pod nadzorom
posadnika. Ako mu se obezbedi izvestan prihod, onda ni on ni ratnici iz njegove
garde nemaju prava da kupuju zemlju u oblasti Novgoroda. Veće rešava o ratu i
miru, i o zakonodavnim pitanjima, i ono nameće knezu saradnike. Ako knez
odbije da radi sa izabranim činovnicima ili pogazi ugovorene uslove, veće cepa
ugovor i „pokazuje knezu put” koji vodi iz grada.
Zbog velikog obima ovih nadležnosti, uprava tekućih poslova i prethodno
proučavanje pitanja koja treba da se podnesu veću umesto da pripada, kao
svuda, knezu i njegovoj administraciji, u Novgorodu spadaju u nadležnost jedne
posebne ustanove sa ograničenim osobljem, koja sačinjava kao neki upravni
savet. Taj savet, koji zasedava kod posadnika i tisjackoga i koji broji nekoliko
desetina članova, obično se sastavlja od ranijih posadnika, tisjackih i sotskih,
dakle od ljudi iz reda bojara i trgovaca, jer se iz tih staleža i uzimaju državni
službenici. I tako, pod vidom jedne gradske demokratske republike u kojoj je
knez samo izabrani pretstavnik pod kontrolom naroda, oblast Novgoroda je
stvarno pod upravom jedne bogate aristokratije zemljoposednika i velikih
trgovaca. Ovi u velikoj meri daju pravac vrhovnoj zemaljskoj ustanovi, veću, te
se ono čak i pri izboru kneza opredeljuje prema koristi koju on može da pruži
oblasnoj trgovini olakšavajući joj pristup na nova tržišta.
Novgorodu nije knez potreban samo radi obezbeđenja trgovačkih koristi,
nego i radi zemaljske odbrane. Ako je do kraja XII veka imao za susede samo

67
finska i litvanska plemena, slaba i rasturena, njemu su u početku XIII veka
zagrozili opasniji narodi: Danci koji su osvojili Estoniju, Šveđani koji su se
dokopali Finske, i Nemci koji nadiru ka istoku. Odavno su nemački trgovci i
misionari pokušavali da se učvrste na južnoj obali Baltičkoga Mora, ali nisu
mogli da slome uporan otpor domorodaca. Godine 1200 jedna nemačka krstaška
vojska došla im je u pomoć i doprla do ušća zapadne Dvine, sa namerom da
zavede hrišćanstvo među domorodnim mnogobošcima, Livima ili Letoncima.
Albert, koga je papa naimenovao za episkopa Livonije, osnovao je tamo grad
Rigu i stvorio u svojim oblastima viteški red Mačonosaca, kome je bila dužnost
da pokori domoroce, pa da širi i učvršćuje hrišćanstvo. I pored očajničkog
otpora, čitava Livonija je uskoro u rukama Nemaca, koji se okreću ka susednim
ruskim zemljama, ka Polockoj kneževini i oblasti Novgoroda. Drugi jedan
nemački viteški red, Tevtonski red, učvrstio se na ruskom zemljištu, na ušću
Njemena i Visle. Pred ovim dvostrukim nadiranjem, razjedinjena litvanska
plemena obrazuju ratničke zajednice; napadnute, te zajednice otstupaju na istok,
te sad one zauzimaju granične ruske oblasti, između ostalih i oblast Novgoroda,
tako da se opasnosti koja preti Novgorodu od Šveđana i Nemaca pridružuje još i
opasnost od Litvanaca.
Odlučni sukobi između ovih novih neprijatelja padaju za vladavine
Aleksandra, kneza Suzdalja i sina velikoga kneza Vladimira. Godine 1240
Aleksandar poražuje švedskog vođu Birgera na Nevi, i tom pobedom — zbog
koje je dobio nadimak Nevski — udaljio je zadugo Šveđane od oblasti
Novgoroda. Godine 1242 on mora da suzbija Mačonosce, koji su se za njegova
otsustva dokopali gradova Izborska i Pskova, približili se Novgorodu i presekli
put stranim trgovcima, koje zaustavljaju i pljačkaju pri prolazu. Na čelu svoje
garde i narodne vojske Novgoroda, on rasteruje odrede koji su krstarili oko
Novgoroda, oslobađa Pskov i Izborsk i započinje sa glavinom Mačonosaca na
zaleđenom Pejpuskom Jezeru bitku nazvanu „pokolj na ledu”, koja je zadugo
zaustavila pokušaje nemačke najezde. Potom je oterao Litvance koji su takođe
bili prodrli u njegovu oblast.
Iako je Novgorod uspeo da potuče svoje neprijatelje, on ih nije uništio.
Posle toga moraće on da vodi računa u svojoj politici, a naročito u svojim
odnosima sa ostalim ruskim oblastima, o tome da se u blizini njegovih granica
nalaze opasni neprijatelji, naročito Litvanci, koji su baš tada stvarali brzo svoju
moćnu državu.
Oblast Suzdalja. — Oko sredine XII veka drugo jedno političko središte
stvara se u granicama oblasti Suzdalja, a to će reći u ravnicama i šumama na
rekama Kljazmi i Moskvi, između Oke i Volge, čije je zemljište istina manje
plodno nego ono na jugu, ali je pitomije od zemljišta Novgoroda. Sa domorocima
sastavljenim od finskih plemena Merja i Muroma izmešali su se još odavno
Istočni Sloveni, Vjatići, Krivići i Sloveni iz oblasti Novgoroda. Ruski gradovi
Rostov, Suzdalj i Murom tamo već postoje u vremenu kada se obrazuje Kijevska
velika kneževina, a poznije sveti Vladimir tamo osniva grad Vladimir, a Jaroslav

68
Mudri podiže Jaroslavlj. U to doba ova oblast je još uvek samo drugostepeno
leno; prilikom podele svojih pokrajina, Jaroslav Mudri daje tu oblast svome
trećem sinu kao dodatak oblasti Perejaslavlja. Ali već krajem XI veka ona je
uzdignuta na stepen zasebne kneževine, a u korist Georgija Dolgorukoga,
jednoga od mlađih sinova Vladimira Monomaka. U to vreme menja se
unutrašnje stanje. Zgodnije saobraćajne veze uspostavljaju se sa oblastima
srednjega Dnjepra. Mnoštvo naseljenika pridolazi sa Dnjepra ukoliko se borbe
između kneževa rasplamćuju i ukoliko se uvećava opasnost od najezde Polovaca.
Georgij Dolgorukov postaje tako jedan od najmoćnijih kneževa svoga doba, ali,
iako je naseljavao svoju kneževinu, iako je u njoj podizao nove varoši, on je
neprestano mislio da je napusti radi prelaska u Kijev, gde je naposletku i umro
kao veliki knez. Njegov sin Andrej Bogoljubski, naprotiv, oličava nov tip kneza,
rođenog i vaspitanog na Severu, kome su neznane političke tradicije Juga. Kada
Georgij, kome je on pomogao da osvoji kijevski presto, hoće da ga zadrži pored
sebe, on potajno beži u Vladimir, svoj omiljeni grad koji mu je otac poklonio.
Posle Georgijeve smrti 1157 godine, gradovi Rostov i Suzdalj proglašavaju ga za
kneza, te tako on ujedinjuje pod svoju vlast čitavu oblast. Uz pripomoć svojih
podanika, on takođe osvaja Kijevsku veliku kneževinu, ali ne želi da u njoj
boravi; on tamo postavlja kao svog zamenika najpre svoga mlađeg brata, potom
druge svoje rođake, a on ostaje u Vladimiru odakle nadgleda kijevske kneževe,
sa kojima postupa kao sa potčinjenima i od kojih zahteva slepu poslušnost.
Andrej zavodi u svojoj državi novo političko uređenje, apsolutizam.
Prilike mu idu na ruku. Iako stari gradovi Rostov i Suzdalj imaju svaki svoje veće
isto kao i druge ruske varoši, nove varoši što su ih kneževi osnovali ne znaju za
veće i njegove tradicije i nemaju moćnog trgovačkog staleža koji teži da ograniči
kneževsku vlast. Mali broj trgovačkih središta, brojna nadmoćnost zemljoradnika
i kasnije naseljavanje zemlje, sve je to doprinelo da se između kneza i
stanovništva stvore drukčiji odnosi nego u oblastima Dnjepra; stanovnici, koji su
većinom došli zajedno s knezom ili čak posle njegovog stupanja na vlast,
nastanjeni kao zemljoradnici na selu ili kao zanatlije u gradovima, ne gledaju u
njemu službenika trgovačkoga grada i zaštitnika puteva, nego gospodara i
vladara zemlje u kojoj su se oni nastanili. Takvo je i shvatanje i kneza Andreja.
Postavši vladar čitave oblasti Suzdalja, a potom i knez Kijeva, njemu je miliji
grad Vladimir, koji on brižljivo uvećava i ulepšava, nego stare varoši. On
ispoljava svoje preziranje starih varoši i njihovih veća; prezirući veze koje u
drugim kneževinama vezuju kneza sa starijim članovima njegove garde, on
izbegava da se savetuje sa starim bojarima i grubo tera od sebe nekolicinu.
Naposletku, kao žrtvu njegove despotske naravi, njega ubijaju 1175 godine
njegovi službenici.
Uistini, njegova smrt ne menja niukoliko režim što ga je on zaveo. Doduše,
građanski rat izbija između starih varoši Rostova i Suzdalja, koje su saveznice
bojara i koje pozivaju za kneza Andrejeve nećake, i novih gradova, koji pozivaju

69
njegovu braću; ali taj rat kratko traje i završava se pobedom novih gradova i
triumfom novoga režima. Oblast Suzdalja prelazi u vlast jednoga Andrejevog
brata, Vsevoloda III, koji zadržava Vladimir kao prestonicu i uzima naziv
velikoga kneza varoši Vladimira. Vsevolodova vladavina (1176—1212) obeležava
vrhunac moći suzdaljske oblasti: ona nameće kneževe Novgorodu koji joj je u
susedstvu; Kijev, pa čak i udaljeni Galič sa Volinijom, moraju da računaju s njom;
njena moć je tolika, da po rečima Povesti o puku Igorovu ona može „veslima svojih
brodara da isprazni Volgu i šlemovima svojih ratnika da isuši Don”.
Ali jedinstvo oblasti Suzdalja ne traje dugo. Po smrti Vsevoloda, njegovo
mnogobrojno potomstvo — zbog koga su ga nazvali „Mnogorodni Vsevolod” —
zavadilo se, te se njegove države cepkaju na nekoliko kneževina. Najstariji knez
Suzdalja zadržava titulu velikoga kneza, ali gubi svaku vlast nad mlađom
braćom, koja se u svojim pokrajinama ponašaju kao samostalni gospodari.
I tako, sa opadanjem Kijevske velike kneževine i stvaranjem novih
političkih centara, život ruskih pokrajina, počev od XIII veka, postaje međusobno
različit. Ove suprotnosti još se pojačavaju posle jedne nove nesreće, najezde
Tatara.

4. TATARSKE NAJEZDE I NJIHOVE POSLEDICE

Tatarske najezde. — Početkom XIII veka mnoga tatarska plemena koja

lutaju po Mongoliji ujedinjuju se pod vlašću hana Temučina, koji je kasnije uzeo
titulu velikoga kana ili Džingis-hana. Po izvršenom ujedinjenju, Džingis-han
odvodi svoje horde u Severnu Kinu koju pokorava, pa se potom okreće ka
zemljama na zapadnoj strani Mongolije. Njegova prethodnica prelazi sa južnih
obala Kaspiskog Mora, preko Kavkaza, u stepe oko Crnoga Mora i napada na
Polovce, koji pozivaju u pomoć susedne ruske kneževe. Kneževi Kijeva,
Černjihova, Galiča i drugih južnih oblasti, bojeći se da će i oni biti napadnuti ako
Polovci budu pobeđeni, sakupljaju veliku vojsku i polaze u susret Tatarima; ali
oni pretrpljuju poraz na reci Kalki (sada Kalmiusu) godine 1223, a ruski kneževi
koji su ostali živi i zarobljeni podvrgnuti su nečovečnim mučenjima. Ali Tatari,
ne iskorišćujući svoju pobedu, okreću se nazad i iščezavaju u stepama. Rusi, koji
čak nisu mogli ni da uvide kakvi su njihovi pobedioci, vide u ovome događaju
samo jednu kratku i prolaznu buru; ali se tatarska opasnost ponovo javlja posle
nekoliko godina.
Godine 1227 Džingis-han umire, i uskoro potom njegov naslednik Ugedej
šalje svog nećaka Batua, ili Batija, u zavojevački pohod na zapad. Godine 1236
Batijeve horde pojavljuju se na levoj obali Volge i podjarmljuju Bugare sa Volge.
U zimu 1237 one prelaze zaleđenu reku i približuju se oblasti Rjazanja od koje
traže da se pokori i da im plaća danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i
pustoše, vrše pokolj stanovništva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneževi
dolaze žurno, ali se ne usuđuju da napadnu tako brojnog neprijatelja i sklanjaju
se u svoje utvrđene varoši, koje Tatari pomoću sprava za razbijanje zidova

70
zauzimaju na juriš. Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima
jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po
čitavoj zemlji, zauzimaju i pustoše ostale gradove. Međutim, veliki knez oblasti
Vladimira, Georgij Vsevolodovič, napušta svoju prestonicu, skuplja vojsku i
susreće Tatare na reci Sitju u martu 1238 godine; njegova vojska je uništena, a on
ubijen u bitci. Potom Batij polazi ka Novgorodu, ali se na sto vrsta od grada
zaustavlja zbog nadošlih reka — to je bilo u proleće —, te se vraća na jug, u stepe
Polovaca. Ovi su nemoćni da mu se odupru: jedni su istrebljeni, drugi beže ka
Dunavu i sklanjaju se kod Mađara i na Balkansko Poluostrvo, a ostatak se stapa
sa Tatarima, koji se učvršćuju u stepama oko Crnoga, Kaspiskog i Azovskog
Mora. Odatle Batij preduzima osvajanje Južne Rusije. Godine 1239 šalje on u
oblasti Dnjepra jednu jaku vojsku koja zauzima Perejaslavlj i Černjigov i uništava
njihove branioce. Godine 1240 on polazi lično u rat sa glavninom svoje vojske i
opseda Kijev, koji se ne odupire dugo; on toliko pustoši tu varoš, da se ona
pretvara u seoce, jer šest godina kasnije kaluđer Plano Karpini, pri prolasku kroz
nju, može da izbroji jedva 200 nastanjenih domova, Od Kijeva Batij produžava na
zapad i osvaja, pored ostalih gradova, još i Vladimir-Volinski i Galič, a potom
prelazi u Poljsku i Ugarsku, gde nailazi na otpor koji ga primorava da se zaustavi
i da pođe natrag ka stepama. On ostavlja stepe pored Azovskog i Crnog Mora
jednome svom rođaku, a on se sa glavnom tatarskom hordom, „Zlatnom
Hordom”, ulogoruje na obalama Dona i Volge. Na reci Ahtubi osniva se kao
neka prestonica Zlatne Horde, grad Saraj, prestonica hana.
Tatari udaraju namet na osvojene ruske zemlje i postavljaju tamo
upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da
nadgledaju stanovništvo preostalo posle najezde. Tatarski činovnici prebrojavaju
stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica oslobođena
poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene
povlastice i ne progone je. Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove
osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih
potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu i traže
od hana jarlik (povelju) koji im daje kneževsku vlast. Opljačkano i desetkovano
tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom.
Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje
pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše
skupljači poreza. Tako Aleksandar Nevski, koji je ranije odbranio Novgorod od
Nemaca, Litvanaca i Šveđana, postavši veliki knez oblasti Vladimira, održava u
miru, čak i silom, stanovništvo pobunjeno protivu Tatara. Kada je prošlo doba
prve klonulosti, Danilo, knez Galiča, pomišlja da zbaci tatarski jaram, te traži
saveznike na Zapadu i počinje da podiže utvrđenja; ali Tatari naslućuju njegove
namere i zahtevaju da poruši utvrđenja, te on mora da se odrekne svojih
planova. Posle Danilove smrti, za vladavine njegovoga sina Lava, krajem XIII
veka, Tatari upadaju u Poljsku i pustoše ponovo oblast Galič-Voliniju toliko, da

71
se ta pokrajina još zadugo nije mogla da oporavi od toga udara niti da povrati
nekadanje blagostanje.
Posledice tatarskoga gospodarstva. — Od vladavine Katarine II, ruski
nacionalisti uobičajili su da nazivaju „tatarskim” sve što im se nije svidelo u
prošlosti Rusije i u ruskom karakteru. Nasuprot tome, njihovi politički protivnici,
radikali, pripisivali su tatarskom uticaju despotizam, zastarela shvatanja i
zloupotrebe koje su želeli da uklone. Za njih je „tatarski” značilo isto što i
„moskovski”; ako je moskovski despotizam uništio klice demokratske vladavine,
zasnovane na suverenosti naroda, koju oni žele da otkriju u premongolskom
dobu, učinio je to uz pripomoć Tatara, njihovih shvatanja i njihovih ustanova.
Prižov, jedan radikal iz godina 1860—1870, pruža nam lep primer njihovih
tvrđenja: „Moskva se bratimila sa Tatarima, i pod zaštitom njihovog
antinacionalnog sistema uspela je da prisajedini oblasti Novgoroda, Pskova,
Tvera, Rjazanja ... U Moskvi, odvojen od Južne Rusije, utvrdio se čitav jedan
moskovski svet. U XV veku, kada drugi slovenski narodi počinju da se
preporađaju, Moskva ulazi u eru konačnog opadanja. Pismenost, prosveta,
književnost, umetnost, međunarodne veze, sve što je cvetalo u Kijevu u XII veku,
u Moskvi je ugaslo. Ruska pravda pobegla je na nebo, a u Moskvi su šikaniranje i
spletka zauzeli njeno mesto”. Politička centralizacija, razvoj despotske vlasti,
grubost primitivnih običaja i kaznenog zakona, sve je to po tvrđenju radikala
pozajmljeno od Tatara. U inostranstvu se nailazi na ista shvatanja kod
protivruskih istoričara: Vizantija, Tatari, Moskva, to bi bili uzastopni uticaji
kojima bi se mogla objasniti usamljenost Rusije i trajanje njenoga „varvarstva”.
Isto su tako ruski evrazisti skloni da preuveličavaju tatarski uticaj; ali, nasuprot
radikalima, tome se treba radovati, a ne žaliti zbog toga. Oni suprotstavljaju —
kao što su činili slavenofili i u skorije vreme Osvald Špengler — mongolsku
„kulturu” evropskoj „civilizaciji”, i po njihovim rečima baš ta mongolska
prošlost omogućiće Rusiji da izbegne evropsku dekadenciju i da u svetu izvrši
svoju buduću civilizatorsku ulogu.
Zanimljivo je da se i kritičari i obožavaoci Istoka slažu u tvrđenju da je
moskovski duh isto što i onaj istočnjački duh koji ne može da primi evropsku
kulturu. Ovakva unapred stvorena mišljenja su u suprotnosti sa istorijom, te se u
daljem izlaganju nećemo na njih obazirati. Istoričari, a naročito pretstavnici
moskovske škole, suprotstavljaju tome tvrđenju ideju jedne samonikle i pravilne
istoriske evolucije, za koju tvrde da joj tatarsko gospodarstvo nije moglo duboko
izmeniti pravac. Da bi se objasnilo opadanje Kijeva nije potrebno pozivati se na
mongolsku najezdu, jer je ono bilo nastupilo još pre nje. Uistinu, napredak Kijeva
nije mogao nadživeti sasvim spoljne uzroke koji su ga stvorili, a to će reći doba
osnivanja normanskih država i proširivanje arapskih kalifata koje se završilo u XI
veku. Jer je na spoljnoj trgovini počivala pozajmljena kultura Kijeva, a ta trgovina
uništena je arapskim opadanjem i istodobnim slabljenjem Vizantije. Isto tako, da
bi se objasnilo uzdizanje kneževine Suzdalja i Vladimira, dovoljno je — umesto
pribegavanja tatarskom uticaju — setiti se novoga političkog režima što ga je

72
zaveo knez u toj oblasti koja se tek naseljavala. Tatarska najezda, koja je raselila
stepsko stanovništvo, samo je jedna epizoda vekovne borbe započete u
preistoriskom vremenu između nomada sa juga i poljoprivrednika iz velike
ruske šume.
Iako treba odbaciti preterivanja nacionalista, radikala i evrazista, ipak ne
bi trebalo misliti da tatarsko gospodarstvo nije ostavilo nikakvih tragova u Rusiji.
Ono je imalo neposrednih posledica, od kojih je glavna pomoć koju su tatarski
vladari pružali moskovskim kneževima. Ono je izvršilo izvestan uticaj i na
spoljne oblike ruskoga života; ali uticaj pravih tatarskih elemenata bio je mnogo
manjeg obima i trajanja nego uticaj Istoka uopšte, pa i taj istočnjački uticaj bio je
slabiji nego uticaj vizantiske kulture, koja je nadživela sjajno doba Kijeva. Važno
je da se dobro razlikuje kad je i šta pozajmljeno od istočnjačkih ustanova. Iako
poreski sistem, kao što će se videti, ima izvesne veze sa tatarskim načinom
prikupljanja poreza, izvesne vojne i političke ustanove iz XVI veka stvorene su
po ugledu na Tursku, koja ih je uostalom i sama delimično pozajmila od
Vizantije. Shvatanje da je vladar sopstvenik čitave državne teritorije i da svi treba
da služe državi zajedničko je i carevini vizantskih vasileisa, muslimanskih kalifa i
padišaha, kao i državi moskovskoga cara.
Tatarska najezda imala je i posrednijih i dalekosežnijih rezultata.
Osvajanje južnih stepa preseklo je konačno saobraćajne veze između Rusije i
Vizantije, dovršavajući tako ono što su Pečenjezi i Polovci započeli. Ona isto tako
odlaže za nekoliko vekova silaženje stanovništva iz Središne Rusije ka stepskoj
crnici. Strahovita pustošenja što su ih vršili osvajači i ropstvo koje je posle toga
nastupilo oslabilo je ruske oblasti i dovršilo razjedinjavanje koje ih je odavno
podrivalo. Ona su ubrzala, iako nisu izazvala, propadanje kneževina na jugu i
zapadu i širenje onih iz središne ravnice između Oke i Volge. Kneževine na
zapadu i jugu gube skoro potpuno svoju otpornu snagu i padaju jedna za
drugom pod vlast svojih zapadnih suseda Mađara, Poljaka i Litvanaca. Što se tiče
onih na severu one su uspele da odbiju svoje zapadne neprijatelje i potpuno se
predale brizi o svome sopstvenom životu i svojoj nezavisnosti, te nisu sposobne
da pruže pomoć udaljenim pokrajinama. I tako se istorija Severne Rusije i istorija
Južne i Zapadne Rusije kreću u različitim pravcima. U isti mah se pokrajinska
obeležja ruskoga stanovništva u ravnici Istočne Evrope konačno učvršćuju, te se
tako završava razvitak započet početkom XIII veka. Imena nekadanjih
slovenskih plemena iščezavaju. Nasuprot tome, geografska raspodela
stanovništva i stvaranje pokrajinskih narečja dovode do podele Istočnih Slovena
na tri velike grane: Velikoruse, koji se dalje dele prema njihovim narečjima na
Severne, Središne i Južne Velikoruse; Maloruse, poznatije od pre izvesnog
vremena po njihovom drugom nazivu Ukrajinaca i Beloruse.
Tako se završava staro doba ruske istorije.

73
 IV. MOSKVA, RUSIJA I UJEDINJENE RUSKE ZEMLJE

1. SEVEROISTOČNE KNEŽEVINE U XII I XIII VEKU I STVARANJE

MOSKOVSKE KNEŽEVINE

Moskovska država stvorena je postepenim sjedinjavanjem mnogih manjih

i većih kneževina koje su najpre sačinjavale Severo-istočnu Rusiju.
Severoistočne kneževine u XII i XIII veku. — One se stvaraju između
Oke i gornje Volge, ukoliko slovenski naseljenici prodiru duž reka u ogromne
prašume koje pokrivaju tu zemlju. Ti naseljenici žive najpre od ribolova i lova, a
potom počinju da raskrčuju šume. To raskrčavanje zahteva zajednički rad
mnogih ruku. Zbog toga kneževi, bojari i manastiri kojima pripada zemlja i koji
imaju pod sobom veliki broj radnika, sebara ili polusebara, preuzimaju prirodno
upravu nad preobražavanjem i ekonomskim prilagođavanjem te oblasti.
Knez koji uređuje svoju oblast želi da privuče na svoju zemlju moćne
bojare koji raspolažu velikim brojem ljudi, jer njihov dolazak ubrzava ekonomski
razvitak zemlje, pa prema tome uvećava političku važnost kneževine. On čak
rado daruje bojarima i manastirima povelje koje sopstvenicima povlašćenih
imanja daju veoma obimna prava nad stanovništvom, a ona idu čak do vršenja
izvesnih upravnih funkcija, pravosuđa i policije, sa zabranom kneževim
službenicima da prodru na teritoriju tih povlašćenih imanja. Tako se ocrtava
jedno čisto feudalno uređenje. Svaka kneževina je tada skup od više povlašćenih
imanja koja uživaju neprikosnovenost; bojari i manastiri, kao sopstvenici tih
imanja, imaju ne samo ekonomsku vlast koja proističe iz vlasništva zemlje, nego i
izvesne političke nadležnosti nad stanovništvom svojih poseda, a s druge strane
postaju vazali svojih kneževa. U naknadu za to, bojari i „slobodni službenici”
obavezni su da vojnički služe svome knezu sizerenu; ali ta obaveza ih ne vezuje
isključivo; oni mogu, ako žele, da priđu drugome knezu, ne izlažući se kazni.
Ove feudalizovane kneževine na severoistoku žive primitivnijim životom
nego one na jugu, na Dnjepru. Tu nema, kao u južnim oblastima, ni traga
kakvoga zanatstva ili značajnije trgovine; one su zemljoradničke i čisto seljačke.
Politički režim je tamo isto toliko uprošćen koliko i socijalni, jer veće ne
dobiva tu nikakvu političku moć. Knez upravlja savetujući se sa bojarima, koji su
na čelu najvažnijih službi njegovoga ličnog poseda. Ali ovakva duma nema ni
stalnoga sastava ni jasno određenu nadležnost; knez poziva samo one bojare koje
on želi da pita za savet, i podnosi joj samo one poslove koje mu se svidi da ona
pretresa. Mesna uprava i pravosuđe povereni su namjestnjiku (namesniku), koga
izdržava neposredno samo stanovništvo — to je sistem kormlenija (ishrane) — a
ne kneževska blagajna. Jedino povlašćeni posedi bojara i manastira, kao što smo
videli, ne potpadaju pod upravnu nadležnost namesnika i volostelja (župana).
Velike kneževine, usled deljenja između više naslednika, cepkaju se. Tako
se krajem XII veka odvajaju od kneževine oblasti Vladimira četiri manjih
kneževina: Rostovska, Perejaslavska, Jurijevska i Starodubska, kojima se u drugoj

74
polovini XIII veka pridružuju Suzdaljska, Kostromska i Moskovska. Poznije se
skoro sve ove kneževine cepkaju i dalje: na primer, od Rostovske kneževine
odvajaju se kneževine Jaroslavska i Uglička; od kneževine Perejaslavske odvajaju
se Tverska i Dmitrov-Galička; Isto rasparčavanje vrši se u drugim velikim
kneževinama, Rjazanjskoj, Nižnji-Novgorodskoj i Smolenskoj.
Stvaranje Moskovske kneževine. — Moskovska kneževina obrazuje se
srazmerno dockan. Varošica Moskva niče na jednom visokom bregu sa borovom
šumom, na samom utoku rečice Neglinaje u reku Moskvu. Isprva je to samo
jedna strategiska vojna stanica i odmorište za kneževe koji idu iz Severoistočne
Rusije u sliv donjega Dnjepra; u tome svojstvu pojavljuje se ime te varoši prvi put
u letopisima godine 1147. Potom, u drugoj polovini XIII veka, u trenutku kada se
rasparčava nekadanja Rostovska kneževina izmeću potomaka Vsevoloda III
„Mnogorodnog”, Moskovska kneževina počinje da se obrazuje. Mihail Jaroslavič
gospodari njom neko vreme, potom se sin Aleksandra Nevskoga, Danil
Aleksandrovič, učvršćuje u njoj i osniva dinastiju moskovskih kneževa oko 1260
godine. Ta kneževina je tada još veoma mala, i ne bi se moglo naslutiti da će ona
jednoga dana, kada postane prostrana Moskoveka država, zahvatiti skoro čitavu
Istočnu Evropu. Ali već pod Danilom ona počinje da uvećava malo po malo
svoju oblast, i Danilovi poslednici energično nastavljaju tu politiku uvećavanja.
Oni započinju „ujedinjavanje ruske zemlje pod Moskvom”, poput ujedinjavanja
srednjevekovne Francuske pod Kapetima.
Moskovska kneževina, zahvaljujući svome geografskom položaju i
izvesnim ekonomskim posebnostima, privlači veliki broj stanovnika, te ta
činjenica mnogo olakšava moskovskim kneževima njihovu ulogu „ujedinitelja”.
Veoma šumovita, zaštićena od spoljnih napada susednim kneževinama, ona
pruža protivu mogućnih najezdi Tatara i Litvanaca mnogo bolje uslove
bezbednosti nego što ih imaju ostali delovi Severoistočne Rusije. Osim toga, rečni
putevi koji olakšavaju živu trgovinu ukrštaju se tu i privlače naseljenike, kojima
godi mogućnost da zaradi od trgovine dodaju još i dobit od poljoprivrede. Ovaj
priliv novih stanovnika, uvećavajući materijalno bogatstvo moskovskih kneževa,
pojačava istovremeno i njihovu političku ulogu i priprema im uspeh, koji oni sebi
obezbeđuju stavljajući se u službu Tatara Zlatne Horde. Ovi nisu dirali u
političku organizaciju Rusije, već su jednim jarlikom podarili jednome od ruskih
kneževa titulu velikoga kneza obavezujući ga da prikuplja i predaje Hordi danak
svih ostalih kneževa. Posle jednog perioda borbi sa suparnicima, moskovski
kneževi — zahvaljujući raskošnim darovima koje oni šalju Hordi — dobivaju
skoro uvek povlastice velikoga kneza. Moskovski knez postaje u neku ruku prvi
zastupnik hana Zlatne Horde u upravljanju ruskom teritorijom, i ta okolnost
doprinosi mnogo, iako posrednim putem, političkom ujedinjenju cele Rusije pod
Moskovskom vlašću.

75
 2. PRVI MOSKOVSKI KNEŽEVI

od Danila do Ivana III

Danil († 1303) i Georgij († 1326). — Danil Aleksandrovič uvećava svoje

posede dodajući im Perejaslavlj, koji mu ostavlja u nasleđe njegov nećak, knez
Ivan Dmitrijevič. Njegov sin Georgij Danilovič, koji ga je nasledio, osvaja
Možajsk posle jednog srećnog prepada na susednu kneževinu Smolensk, i otima
Kolomnu od kneževine Rjazanj. Posle toga Moskovska kneževina zahvata skoro
ceo sliv reke Moskve.
Za vladavine Georgija započinje između moskovskih i tverskih kneževa
borba o Vladimirsku veliku kneževinu. Georgij, moskovski knez, i Mihail, tverski
knez, odlaze u Zlatnu Hordu da se otimaju o jarlik koji bi im dao titulu velikoga
kneza. Georgij podmićuje tatarske činovnike bogatim poklonima i pobeđuje.
Mihaila ubijaju mučki u Hordi; njegov sin Dmitrij ubija Georgija, ali i sam gine
posle toga; pa ipak, on ostavlja svome bratu Aleksandru Mihailoviču jarlik
velikoga kneza.
Ivan Kalita (1328—1341). — U Moskvi brat Georgijev Ivan, zvani Kalita
(vreća novca), nasledio ga je i odlučio najpre da Tveru oduzme titulu velikoga
kneza. Kada je u Tveru, Novgorodu i Rjazanju stanovništvo odbilo da plati
danak tatarskim činovnicima, han pošalje na pobunjenike jednu vojsku, i Ivan se
primi da je predvodi. Kao nagradu on dobija jarlik velikoga kneza, koji otada
ostaje u rukama moskovskih kneževa. Aleksandar, knez tverski, koji je najpre
pobegao u Pskov a potom u Litvaniju, vrati se posle nekoliko godina u svoj grad
i uspe da stekne naklonost hana; ali Ivan Kalita odmah dođe u Hordu, izradi da
se Aleksandar pogubi, i dobi potvrdu svoga položaja.
Politička važnost Moskve raste istovremeno i zbog toga što je ona postala
verska prestonica Rusije. Oko 1300 godine mitropolit Maksim napustio je Kijev,
koji su Tatari opustošili, i preneo svoje sedište u Vladimir na Kljazmi; ali njegov
naslednik Petar potpomagao je odlučno moskovske kneževe protiv Tvera. On je
dugo živeo u Moskvi i sagradio u tamošnjem Kremlju glavnu sabornu crkvu te
varoši, hram Bogorodičinog Uspeća, u kojoj je sahranjen pošto je pretskazao
Moskvi slavnu političku budućnost. Za Teognosta, koji ga je zamenio, Moskva
konačno postaje mitropolitsko sedište.
Za čitave svoje vladavine Ivan neprestano vreba prilike da proširi svoju
oblast; ali, da bi postigao to uvećavanje, on više voli da se posluži novcem nego
oružjem. On kupuje veliki broj bogatih sela u Novgorodskoj, Vladimirskoj,
Rostovskoj i drugim kneževinama; zadobija tri varoši, Galič, Bjeloozero i Uglič.
Pre svoje smrti on zaveštava Moskvu kao nedeljiv posed svojoj trojici sinova,
Simeonu, Ivanu i Andreju, koji će po redu uživati prihode od grada, a ostale
svoje posede razdeljuje svojoj ženi i sinovima, ali određuje „najveći deo
prvorođenom sinu” Simeonu, koji ga nasleđuje na prestolu.

76
 Simeon (1341—1353). — Simeon, zvani Gordi, ide stopama svoga oca. On
se proglašava za velikoga kneza cele Rusije. On uvećava stanovništvo svoje
kneževine primajući rado iseljenike koji pritiču sa svih strana, i troši mnogo na
proširivanje svojih poseda. On kupuje mnoga zemljišta i sela u Perejaslavlju,
Jurjevu, Vladimiru, Kostromi i Dmitrovu. Umire bez dece i ostavlja svojoj ženi
sve zemljišne posede, nasleđene ili stečene; ali su ti posedi uskoro sakupljeni pod
vlašću njegovoga brata i naslednika u Moskovskoj kneževini, Ivana Ivanoviča.
Ivan Ivanović (1353—1359). — Ivan II ne uvećava svoju oblast. On ima
dva sina, Dmitrija i Ivana. Dmitriju ostavlja u nasleđe deo svoga preminulog
brata Simeona, a Ivanu deo koji je on sam nasledio od svoga oca, dok posedi
njegovoga drugog brata Andreja prelaze na Andrejevog sina Vladimira. Ali
upravu nad Moskovskom kneževinom i naziv velikoga kneza cele Rusije
nasleđuje posle njegove smrti njegov stariji sin Dmitrij.
Za vreme ovih prvih napora da se Moskovska kneževina uzdigne iznad
ostalih kneževina Severoistočne Rusije, moskovskim kneževinama pružaju
veliku pomoć dve društvene sile: moskovski bojari, koji ih potpomažu
kneževskom dumom, i sveštenstvo, čiji ih mitropoliti podržavaju čitavim svojim
verskim uticajem. Za Ivana II i Dmitrija, mitropolit Aleksej, poput mitropolita
Petra za vladavine Ivana Kalite, igra značajnu ulogu. On stiče ogroman ugled i
uvaženje svojim svetačkim životom i državničkim sposobnostima, postaje glavni
savetnik moskovskih kneževa i vodi ih političkim putem koji treba da ih odvede
do prevlasti. U ovom pogledu on mnogo potseća na opata Sižea. Ali naročito u
vremenu kada mladi Dmitrij Ivanovič počinje da vlada i kada uspesi što su ih
moskovski kneževi postigli izgledaju uistini ugroženi, čvrsta potpora bojara i
sveštenstva pokazuje svu svoju vrednost.
Dmitrij Donskoj (1362—1389). — Kada je došao na vlast, Dmitrij Ivanovič
— koji će kasnije, posle svoje pobede na Donu biti prozvan Donskoj — ima tek
devet godina. Suzdaljski knez Dmitrij Konstantinovič koristi se njegovom
maloletnošću, kao i rascepom koji je istavio kao suparnike dva hana u Zlatnoj
Hordi, da ishodi za sebe jarlik velikoga kneza. Ali mitropolit Aleksej i moskovski
bojari grozničavo se zalažu da uspostave političku nadmoćnost Moskve. Veštom
politikom oni ponovo zadobivaju hanovu naklonost prema moskovskom knezu.
Dmitrij Ivanović odupire se svome suparniku, te ovaj mora da prizna da je
pobeđen. Naziv velikoga kneza i prava nad gradom Vladimirom vraćaju se
moskovskom knezu. Šta više, otada se u zvaničnim aktima moskovske vlade
učvršćuju načelo da su titula velikoga kneza i vlast nad gradom Vladimirom
nasledno, neotuđeno i nedeljivo dobro moskovskih kneževa.
Posle pobede nad Suzdaljom, koju je učvrstio brak između Dmitrija
Ivanoviča i ćerke njegovoga ranijeg suparnika, jedna nova opasnost zagrozila je
Moskvu. Tverski knez Mihail Aleksandrovič hoće da mu preotme titulu velikoga
kneza, te sklapa savez sa litvanskim knezom Olgerdom, koji prodire do Moskve i
opsađuje Kremlj. Srećom, malo ranije je stari drveni zid koji je okružavao Kremlj

77
zamenjen jakim kamenim zidom, i on je spasao grad. Posle Olgerdovog
povlačenja, moskovska vojska ide na Tver, čiji knez mora da se odrekne svojih
zahteva. Borba se nastavlja protivu rjazanjskoga kneza Olega, koji beži ispred
moskovske vojske. Oleg, koga je zamenio Vladimir, knez Pronska, vraća se na
presto rjazanjske kneževine tek pošto se pokorio Dmitriju Ivanoviču. Dmitrijeva
snaga oseća se svuda. On potčinjava rostovskoga kneza i proteruje iz njihovih
kneževina kneževe Galiča i Staroduba. Kada Novgorod hoće da se pokaže
nezavisnim od njega, on šalje na njega jednu vojsku, primorava ga da se pokori i
da plaća veliki porez.
Najzad, on ne samo da je uvećao moskovsku oblast pomoću kneževina
Vereje, Meščere, Kaluge i Dmitrova, nego se i usprotivio rasparčavanju
kneževine Vladimira, koju predaje u celini svome najstarijem sinu Vasiliju;
ostatak svojih poseda razdeljuje svojim sinovima i svojoj ženi, no ipak Vasiliju
daje najveći deo.
Ali njegova pobeda nad Tatarima daje najviše sjaja njegovoj vladavini.
Ukoliko Moskva, koja delom ima da zahvali za svoju nadmoćnost svojoj
pokornosti prema Zlatnoj Hordi, postaje svesna svoje sve veće moći i ukoliko se
Severoistočna Rusija pokazuje sve čvršća ujedinjena pod prevlašću Moskve,
Zlatna Horda naprotiv slabi usled unutrašnjih borbi između raznih pretendenata
na hanski presto. Moskovski kneževi, nekada pokorni Hordi, postali su malo po
malo vođi jedne Rusije koja je sve više ujedinjena u svojoj borbi za narodnu
nezavisnost. Najezde mongolskih pljačkaških rulja na rusku teritoriju počinju da
nailaze sve češće na junačan otpor, i oseća se sve jasnije približavanje odlučnoga
sudara. Godine 1377 tatarski knez Arapša, pošto je potukao Ruse na obalama
reke Pjane (pritoke Sure), opustošio je Nižnji Novgorod i Rjazanj. Rusi
odgovoriše na to pustošenjem sela Mordva i Tatara duž reke Sure. Tada novi han
Mamaj posla na Ruse jednu vojsku koja prodre u oblast Rjazanja. Ali, blizu reke
Bože ta vojska se sudari sa Dmitrijem Ivanovičem, koji joj nanese težak poraz
(1377).
Da bi potro utisak što ga je učinio taj poraz, Mamaj spremi napad velikih
razmera na Rusiju. On stupi u pregovore sa litvanskim knezom Jagajlom, koji mu
obeća vojnu pomoć, i sa rjazanjskim knezom Olegom, koji pristade da pomaže
Mamaja i Jagajla. Dmitrij sa svoje strane sakupi ogromnu vojsku, jer mu kneževi
Rostova, Jaroslavlja, Bjeloozera i drugi dovedoše svoje trupe. U to doba manastir
Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, uživa već veliku slavu. Njim upravlja njegov
osnivač iguman Sergej, koga svi smatraju za svetitelja. Pre nego što je pošao na
Mamaja, Dmitrij odlazi u manastir i prima blagoslov od Sergija za junački
podvig koji priprema. No povrh toga, dva kaluđera iz toga manastira, Peresvjet i
Oslabja, koji će poginuti u bitci kod Kulikova, stupaju sa odobrenjem svoga
starešine u njegovu vojsku. Sve to daje tome pohodu sveto obeležje jednoga
verskog i nacionalnog rata.
Mamaj želi da se spoji sa Jagajlom, te napreduje ka zapadnom delu
Rjazanjske kneževine. Da bi sprečio to spajanje, Dmitrij polazi brzo u susret

78
Mamaju, i na gornjem Donu, kod utoka Neprjadve u Don, u ravnici Kulikova
započinje ogorčena i krvava bitka. Isprva Tatari su nadmoćniji, te je veliki broj
Rusa i nekoliko kneževa poginulo. Ali pridolazak svežih ruskih snaga, koje su
dotada čekale prikrivene, uspostavio je ravnotežu. Iznenađeni Tatari popuštaju i
daju se u bekstvo (1380). Ova pobeda probudila je nadu na buduće oslobođenje i
proizvela u celoj Rusiji dubok utisak, koji se ogleda u čitavom nizu pesničkih i
istoriskih dela stare ruske književnosti; ona je podigla hrabrost naroda, a okrnjila
slavu tatarskih osvajača, koje svet više ne smatra za nepobedive. Dok je starešini
Rusa pribavila naziv Donski, ta pobeda je neobično uvećala važnost koju je
Moskva stekla kao ruski politički centar. Istina, posle dve godine Tatari su se
osvetili. Njihov novi han Tohtamih, koji je zbacio s prestola Mamaja, napao je
Moskvu iznenada 1382 godine, zauzeo je na prepad, opljačkao i popalio. Dmitrij
je bio primoran da ponovo plaća danak Zlatnoj Hordi. Ali je pobeda kod
Kulikova ipak ostala u očima ruskoga naroda predznak potpunog oslobođenja.
Vasilij I (1389—1425). — Za vladavine Vasilija I, sina Dmitrija Donskog,
Moskva je uvećala svoju teritoriju prisajedinjujući Murom sa njegovim oblastima
Suzdaljom, Gorodcem, Taruzom, Borovskim i Nižnjim Novgorodom. Kraj
nezavisnosti ove poslednje kneževine obeležen je jednim značajnim događajem.
Kada je novgorodski knez hteo da se odupre moskovskoj vojsci koja se
približavala gradu, njegovi bojari mu saopštiše svoju odluku da on prizna vlast
Vasilija I i odbiše da mu pruže makakvu pomoć; i on se morao povinovati svojoj
sudbini. Kao što će se videti, ovo nije jedini primer težnje bojara raznih
kneževina da traže pokroviteljstvo moskovskih kneževa za vreme ujedinjenja
Rusije pod okriljem Moskve.
Prisajedinjenje Nižnjeg Novgoroda omogućilo je Moskvi da zakorači u
oblast srednje Volge. U isto doba njen veći uticaj oseća se u izvesnim krajevima
potčinjenim Velikom Novgorodu. Zaista, bojari iz oblasti Dvine priznali su vlast
Moskve, koju ona vrši neko vreme; ali Novgorod ubrzo savlađuje pobunjenike i
uspostavlja svoja suverena prava u toj oblasti. Ovaj događaj nagoveštava
neizbežni sukob koji će kasnije izbiti između Novgorodske republike i Moskve.
Prisajedinjujući jednu za drugom granične kneževine i šireći se postepeno
po čitavoj teritoriji na kojoj stanuju Velikorusi, Moskva, ta nekadanja mala
kneževina utonula u šumama, približuje se etničkim granicama Rusije i izlaže se
napadima svojih suseda. Moskovska država postaje kao neki utvrđeni logor koji
neprekidno opsedaju neprijatelji što dolaze sa istoka i juga — Tatari, ili sa zapada
— Litvanci. Zbog toga je odbrana zemlje njen glavni zadatak, i to joj daje naročito
obeležje.
Za vladavine Vasijila I, Rusija odbija dve nove tatarske najezde. Godine
1395 Tamerlan upada u zemlju, i Vasilij polazi u susret tome opasnom
neprijatelju, na čelu jedne velike vojske koja se ulogoruje na obalama Oke.
Tamerlanova ratna slava uliva veliku bojazan Rusima i predočava im bezbroj
nevolja. Ali, kada je stigao u Elec, tatarski vođ pošao je natrag i ne stigavši do

79
Oke. Vasilij se osmelio u svojim odnosima sa Tatarima i prestao čak da im plaća
danak. Ali godine 1408, murza Edigej opsede Moskvu i opustoši zemlju. Vasilij je
primoran da sklopi mir i da nastavi plaćanje danka.
Međutim odnosi sa Litvanijom postaju sve zategnutiji i pored rodbinskih
veza koje spajaju moskovske kneževe sa litvanskim velikim kneževima, jer je
Vasilij I bio oženjen Sofijom, ćerkom litvanskoga velikog kneza Vitovta. Sukob je
izbio zbog toga što su obe zemlje polagale pravo na ruske oblasti u gornjem toku
Dnjepra i zapadne Dvine. Posle nekoliko sudara, Vasilij i Vitovt se složiše i
priznadoše za zajedničku granicu reku Ugru, pritoku Oke. Ali taj sporazum je
bio samo jedno primirje a ne konačno rešenje, jer borba između ta dva protivnika
nastaviće se u beskraj.
Vasilij II (1425—1462). — Na svome samrtnom odru Vasilij I zaveštao je u
celini svoju kneževinu svome sinu Vasiliju, kome je tada bilo tek deset godina.
Za vladavine Vasilija II, kneževska porodica započinje građanski rat kakav
Moskva nikada nije doživela, koji traje dvadeset godina i upropašćuje sve
tekovine moskovske politike. Stric Vasilija II, Georgij, galički knez u oblasti
Kostrome, polaže pravo na moskovski presto i hoće da zbaci svog nećaka. Uz
pripomoć rjazanjskoga kneza i kneževa Možajska, a protivno izričitoj želji hana,
on izgoni Vasilija II iz Moskve i primorava ga da se povuče u Kolomnu. Potom
ulazi u Moskvu i proglašava se za velikoga kneza. Ali se on uskoro zavađa sa
svojim rođenim sinovima, Vasilijem Razrokim i Dmitrijem Šemjakom, i primoran
je da vrati Moskvu Vasiliju II. No on se odmah pokaja što je to učinio, pa pođe
ponovo na svoga nećaka i potuče njegovu vojsku, te završi svoj život kao veliki
knez. Posle njegove smrti, njegovi sinovi i dalje se otimaju o Moskovsku veliku
kneževinu. Ova beskonačna borba, sve ogorčenija, obeležena je divljački
svirepim postupcima: Vasilij II uhvatio je Vasilija Razrokog i iskopao mu oči;
kasnije Dmitrij Šemjaka podvrgava istom onakažavanju Vasilija II, zbog čega je
ovaj prozvan Slepim, ali i on umire otrovan. A da bi nesreća bila potpuna, nova
tatarska najezda obara se na Moskvu.
Vasilij II, uz pripomoć svojih bojara i visokoga sveštenstva, izlazi
naposletku kao pobedilac iz ovih građanskih ratova, koji ipak nisu umanjili niti
prekinuli ujediniteljsku ulogu Moskve, i to je činjenica od velike istoriske
važnosti. Ujediniteljski pokret kojim upravlja Moskva zavisi od čitavog niza
istoriskih činilaca; zato lični sukobi između kneževa ne mogu da ga zaustave.
Moskovska kneževina ostaje i posle unutrašnjih nemira neokrnjena i moćna.
Njena će se moć neobično uvećati za vladavine Ivana III, sina i naslednika
Vasilija II.

3. IVAN III VASILJEVIĆ (1462—1505)

Teritorijalno ujedinjenje. — Ivan III radi svim silama na ujedinjenju

Rusije. Nezavisni rjazanjski knez zaveštava mu testamentom najveći deo svoje
kneževine; iako njen ostatak pripada još uvek jednom maloletnom knezu, Ivan III

80
ga ipak potčinjava svojoj vlasti, tako da je kraj političke nezavisnosti čitave
Rjazanjske oblasti samo pitanje vremena. Godine 1463 kneževi Jaroslavlja
ustupaju mu sve svoje oblasti, a godine 1474 rostovski kneževi prodadoše mu
onaj deo svoje kneževine koji je još bio u njihovim rukama. Godine 1485 on
prisajedinjuje Tversku kneževinu. Već nekoliko godina ranije tverski bojari počeli
su u grupama da prelaze u službu moskovskoga velikog kneza i izjavljivali su
javno da je ovaj moćniji pa prema tome i sposobniji da ih štiti. Ohrabren ovim
napuštanjem koje smatra za znak slabljenja ovoga kneza, Ivan III zahteva od
tverskoga kneza Mihaila da mu se potpuno pokori. Ovaj se boji da ne naljuti
Ivana III, te se isprava pokazuje toliko poslušan da u više mahova, po naredbi
Moskovljanina, šalje ovome svoju vojsku u pomoć pri njegovim vojničkim
pohodima. Ali kada je — u nadi da strese jaram — stupio u vezu sa litvanskim
velikim knezom i zatražio od njega pomoć, Ivan III ga napada i pobeđuje.
Mihailovo bekstvo u Litvaniju obeležava kraj nezavisnosti Tverske kneževine.
Nešto ranije, Ivan III učinio je jedan još važniji korak ka političkom
ujedinjenju Rusije prisvajajući prostrane oblasti republike Velikog Novgoroda.
Već odavno su moskovski kneževi pažljivo motrili na predznake raspadanja te
republike. Dva. uzroka podrivala su postepeno novgorodsku moć: pre svega
razvoj separatističkih težnji raznih oblasti koje su joj bile potčinjene — videli smo
da se za vreme Vasilija I oblast Dvine odvojila od Novgoroda i prešla za neko
vreme pod vlast Moskve —; a zatim, jačanje socijalnih borbi. Novgorodski bojari,
sve sami veleposednici i kapitalisti obogaćeni trgovanjem sa Hanzom, savezom
nemačkih trgovačkih gradova kome je pripadao i njihov grad, postepeno su
potčinili ostale staleže i držali ih u ekonomskoj zavisnosti; u isti mah oni su
prisvojili upravu političkih poslova, — jer je veće postalo poslušno oruđe u
rukama gospode ili bojarskog saveta, — kao i izborne položaje, na primer
posadnika, tisjackog itd., koje su prisvojile nekolike moćne porodice bojara.
Nezadovoljni, niži narodni slojevi postepeno su izgubili volju za političkom
nezavisnošću Novgoroda i najzad počeli da smatraju da bi ih prisajedinjenje
Moskvi spaslo bojarske oligarhije. Nasuprot tome, novgorodski bojari naginjali
su zbliženju sa Litvanijom i Poljskom u nadi da će tamo naći podrške u slučaju
sukoba sa Moskvom. Ovo društveno trvenje, koje je podrivalo snagu Novgoroda,
išlo je na ruku moskovskoj vladi. Još kada se Dmitrij Šemjaka pobeđen sklonio u
Novgorod, Vasilij II opustošio je grad i primorao ga da položi zakletvu vernosti
moskovskim kneževima i da se sem toga obaveže da neće primati kneževe
neprijateljski raspoložene prema Moskvi. Godine 1471, zaboravivši svoju
zakletvu, nogvorodski bojari sa Boreckima na čelu zaključili su u ime Novgoroda
sa Kazimirom, koji je bio kralj Poljske i veliki knez Litvanije, jedan odbranbeni
ugovor uperen protiv Moskve. Ivan III ih je do noge potukao na obalama Šelonja.
Iako tada nije potpuno uništio nezavisnost Novgoroda, on je ipak nametnuo
republici teške uslove koji su u osnovi nagoveštavali njen kraj: pogubljenje
Boreckih, poništenje ugovora sa Kazimirom, obavezu da njeni episkopi primaju

81
rukopoloženje od Moskve, i da grad plaća Ivanu III veliki porez (1470). Narednih
godina uticaj Moskve na unutrašnje poslove Novgoroda neprekidno je rastao.
Godine 1478 Ivan III ocenio je da je došlo vreme da se svemu tome učini kraj, te
je uhvatio za reč izaslanike Novgoroda koji su ga bili nazvali „gospodarem” i
zatražio potpuno potčinjavanje republike. Kada je ona to odbila, on opsedne
varoš i izdiktira svoje uslove: ukidanje veća i svih oblasnih nadleštava, i
primenjivanje moskovskih zakona na čitavu oblast Novgoroda.
Tako Moskva ujedinjuje pod svoju vlast ne samo skoro čitavu Središnu
Rusiju između Oke i gornjeg toka Volge, nego i čitavu oblast jezera i dugačku
severnu obalu. Samo jedna naseobina na istoku, Vjatka, odbija da prizna njenu
vlast, ali je i ona primorana oružjem godine 1489 da to učini. Posle toga
ujedinjenje Rusije je skoro sasvim završeno; naslednik Ivana III imaće samo da
pokori još nekoliko kneževina koje su ostale nezavisne. Moskovski knez, koji je
dotada bio samo jedan od mnogih feudalnih gospodara, postao je stvarno jedini
vladalac cele Severoistočne Rusije i prestavnik velikoruskog naroda stopljenog u
jedno jedino istorodno političko telo, Moskovsku državu.
Kraj tatarskoga jarma. — Ovu državu oslobodio je Ivan III i od
gospodarstva Tatara. Zlatna Horda bila se podelila na nekoliko nezavisnih
kneževina koje su međusobno ratovale. Na Volgi je osnovan Kazanjski hanat, a
na Krimu Girejski. U Kazanju moskovska stranka i stranka Zlatne Horde bore se
neprekidno; Ivan III imenovao je hanove koji su mu bili potpuno odani i koje je
on potpomagao u borbi protivu njihovih suparnika, štićenika Zlatne Horde; to
mu je poslužilo kao izgovor da izvrši pet vojnih pohoda na Kazanj. Osim toga,
on je našao jednog saveznika protiv Zlatne Horde u Mengli-Gireju, krimskome
hanu. Uskoro potom on se više ne obazire na Zlatnu Hordu, oslabljenu
unutrašnjim razmiricama, i prestaje da joj plaća danak. Han Ahmet odluči se
tada da ga kazni, te po starom tatarskom običaju upade u Rusiju. On godine 1480
naiđe na vojsku Ivana III na obalama Ugre. Razočaran uzdržavanjem Litvanije na
čiju je pomoć računao, on se ne smede odlučiti na započne borbu. I Ivan III se isto
tako kolebao, i pored prekora koji su mu upućivali iz Moskve. Ahmet okonča
ovo stanje povlačeći se sa svojom vojskom. Otada moskovski knez neće više
plaćati danak. Tatarskome jarmu došao je kraj, i naziv „samodržac” znači da je
Ivan III potpuno nezavisan od svakoga tuđinskog vladara.
Borba sa Litvanijom. — Ugovor zaključen između Vasilija I i Vitovta nije
održao mir između Moskve i Litvanije, jer je neprekidno prelaženje u službu
Moskve kneževa pograničnih kneževina, Vorotinskih, Bjeljskih, Mezeckih,
Vjazamskih, Odoevskih, Novosilskih i drugih, stalan uzrok sukoba. Godine 1492,
posle Kazimirove smrti, pošto jedinstvo s Poljskom nije obnovljeno i Litvanija
izabrala sopstvenoga kneza, Ivan III iskoristio je to da zatraži svoje pravo sa
oružjem u ruci. Posle uspešnog vojnog pohoda on nametnu litvanskom velikom
knezu Aleksandru ugovor kojim se Moskvi priznaje pravo svojine nad svim
oblastima onih kneževa koji su prišli njemu, a Ivanu III naziv „samodršca cele
Rusije”. Ovo pomirenje zapečaćeno je brakom između Aleksandra i Jelene, ćerke

82
Ivana III. Ali sukobi izbijaju ponovo. Kneževi graničnih oblasti i dalje prelaze u
službu Moskve, čija se vlast proširuje nad svim golemim oblastima oko Dnjepra i
Desne, što jako ozlojeđuje Litvaniju. Osim toga, ćerka Ivana III Jelena žali se
svome ocu da je njen muž zlostavlja. Ponovan rat izbija godine 1500. Ovoga puta
Moskva podiže protivu Litvanije krimskoga hana, dok Litvanija suprotstavlja
Moskvi Livonski red, čiji veliki čelnik Platenborg opsađuje Pskov. U bitci kod
Vidroša Litvanci pretrpljuju težak poraz, i rat se završava 1503 godine
obnavljanjem prethodnog ugovora.
Moskva naslednica Vizantije. — Dok se razvija uporna borba protivu
Tatara i Litvanije, Moskovska država počinje da igra prilično važnu ulogu u
međunarodnom životu. Ona stupa u vezu sa Danskom, Turskom, Ugarskom,
nemačkim carem i dalekom Venecijom, koja ratuje s Turskom i šalje joj vešto
sastavljene poruke da bi je privolela da stane na čelo hrišćanskih krstaša protivu
islama. Ali njoj nisu potrebni saveti Venecije da bi stvorila obimne i sjajne
planove. Još u XIV veku su borbe bugarskih kneževa bile povod da u bugarskoj
književnosti ponikne ideja kako bugarska prestonica Trnovo treba da nasledi
Carigrad kao središte pravoslavlja i da postane „treći Rim”, kao što je Carigrad
bio „drugi Rim” kada je ranije postao političko središte čitavoga sveta.
Moskovski naučnici pozajmili su to učenje od bugarskih pisaca i usvojili ga posle
pada Carigrada u turske ruke 1453 godine, da bi ga primenili na Moskvu. To čine
kaluđer Filotej u svojim Poslanicima i mitropolit Zosim u novom Uskršnjem
kanonu, koji je sastavljen 1492 godine: „Dva Rima su pala, treći Rim biće Moskva,
a četvrtoga neće ni biti ...”; Carigrad je pao pod udarcima „bezbožnih Agarjana”,
„Turaka”, i to je kazna koju mu je Bog poslao zbog mnogih jeresi što se u njemu
behu ukorenile; otsada će uloga vrhovnoga središta pravoslavlja pripadati gradu
u kome istinska pravoslavna vera blista u punoj čistoti, a to će reći Moskvi. Iz
ovoga učenja moskovska književnost toga doba zaključuje da vlast moskovskoga
velikog kneza treba da ima obeležje, vrednost i obimnost vlasti vizantiskoga cara.
Kao i vizantiski car, tako i samodržac Moskve treba da se smatra za Božjeg
pretstavnika na zemlji, a njegova vlast, koju je Bog uspostavio, treba da bude
samodržna i potpuna, jer protiviti se toj vlasti znači protiviti se samome Bogu.
Ovo shvatanje, toliko udaljeno od uobičajenoga mišljenja koje je u knezu
videlo starešinu jedne ustupljene mu oblasti, no koje je toliko išlo u prilog
vladarevoj moći, moskovska vlada je zvanično usvojila. Ivan III, pošto mu je
umrla prva žena, tverska kneginja, oženio se vizantiskom princezom Zoe
(Sofijom) Paleolog, nećakinjom poslednjega vizantiskog cara, i ovo venčanje,
uzdignuto na stepen političkog znamenja, potvrdilo je u očima savremenika
shvatanje da je moskovski veliki knez doista naslednik vizantiskih careva. Posle
toga moskovski vladar usvaja nove znake vladarske vlasti; državni grb, presto i
odelo velikoga kneza, skiptar i šar, koji potsećaju na vizantiske znake i
označavaju božansko poreklo i neprikosnovenost njegove vlasti. Način života i
uređenja njegovoga dvora menjaju se iz osnova. Umesto starinskog načina života

83
velikog zemljoposednika dolazi ceremonijal vizantiskog dvora. Veliki knez drži
se na odstojanju od svojih podanika, kao neko više biće kome se obični smrtni ne
mogu slobodno približiti. Dvor i tvrđavu Kremlj obnovili su iz osnova umetnici,
među kojima je bio i čuveni arhitekt Aristotel Fjoravanti, i italijanski majstori koji
su došli sa Sofijom Paleolog; oni su podigli nove zidove Kremlja sa kulama u
stilu Renesansa, kao i nove dvorce, među kojima i čuveni „dvorac sa pljosnima”,
sav ukrašen istoriskim i bibliskim živopisom, nove kamene lavre: Uspensku,
Arhangelsku i Blagoveštensku, koje zamenjuju stare drvene crkve u Kremlju.
Novo političko i administrativno uređenje. — U isti mah kada se menja
uređenje dvora, preobražava se i državno uređenje. Nova teorija o samodržnoj
vlasti i novi zadaci što ih donosi političko ujedinjenje Severoistočne Rusije ne
dopuštaju više da se ostane pri političkim običajima i metodama nekadanje
Rusije. Za vladavine Ivana III udareni su temelji jednoga novog poretka koji će se
kasnije zvati „režim potčinjavanja vladarevoj službi”. Protivno ranijem uređenju,
gde je načelo slobodnoga ugovora između bojara ili slobodnoga službenika s
jedne strane, i kneza s druge, igrao veliku ulogu, ovaj novi poredak počiva na
načelu potčinjavanja svakog pojedinca, tako da bude („službenik” knežev, ili da
podleže nekoj porezi ili obaveznoj službi. Potreba za odbranom zemlje od Tatara
i Litvanije, a kasnije i od Poljske i Pruske, primoravaju državnu upravu da
preustroji Moskovsku državu po uzoru na vojnički logor, gde sve mora biti
podređeno gvozdenoj disciplini, isključujući svaku ličnu slobodu. Pod pritiskom
te potrebe, ona počinje da ruši nekadanju praksu. Tako Ivan III ne pristaje više da
prizna bojarima i slobodnim službenicima pravo da napuste službu svoga kneza
pa da pređu u službu drugoga. Iako on prima u službu kneževe koji su došli iz
Litvanije, on ne smatra da oni mogu kasnije da ga napuste; kada bojar Danil
Holmski hoće da se vrati u Litvaniju, on ga hvata, baca u tamnicu i pušta ga tek
kada je potpisao obavezu i zakleo se da nikad neće napustiti njegovu službu da
bi otišao drugde. Bojari i slobodni službenici postaju vojni obveznici i moraju da
služe celog života; oni za to primaju kao nagradu imanja ili pomjestje, a to će reći
državnu zemlju, srazmerno učinjenim uslugama. Ta imanja, nasuprot baštinama
ili votčinama, nisu sopstvenost vojnog obveznika, nego su mu samo ustupljena za
vreme njegovog službovanja. Uživalac takvoga imanja ne može ni da ga otuđi ni
da ga preda u nasleđe drugome; po njegovoj smrti, državna uprava ga oduzima
da ga ustupi ponovo. Da bi stvorio državna dobra koja su mu potrebna, Ivan III
vrši prvi pokušaj oduzimanja manastirskih imanja, što izaziva kod javnih
radnika onoga vremena živo raspravljanje o pravu manastira na sopstvenost i
deli čak i same kaluđere na pristalice i protivnike te sopstvenosti.
Prvobitni i jednostavni oblici državne uprave iz prošlih vremena, koji su
mnogo potsećali na oblike upravljanja privatnih preduzeća, počinju takođe da
ustupaju mesto drugima. Stvaraju se stalne ustanove, prikazi, radi upravljanja
bilo raznim granama administracije, bilo raznim oblastima, pod vrhovnim
rukovodstvom vladaočeve Dume. Sastav ove Dume ili Saveta, u koji ulaze bojari i
okolniči, viši činovnici, postaje sve određeniji i stalniji. Težnja za temeljnim

84
preuređenjem državne uprave dovodi do prvog pokušaja da se sastavi zbornik
zakona, do obnarodovanja prvog Sudebnjika (Sudskog trebnika), posvećenog
naročito sudskom postupku, no koji takođe dodiruje i razne slučajeve iz
društvenog i upravnog područja.
Iako delimične i početne, ove reforme izazivaju negodovanje i otpor. Nov
odnos između vladara i njegovih podanika, kao i promena položaja bojara i
slobodnih službenika jako ozlojeđuju one koji brane neprikosnovenost starih
običaja. Njihovo nezadovoljstvo ispoljava se najpre u pitanju nasleđa prestola
koje duboko deli dvorane od bojara. Ko će biti naslednik Ivana III? Njegov unuk
Dmitrij, čiji je otac umro 1490 godine i koji je rođen u prvom braku Ivana III, ili
pak njegov sin iz drugog braka Vasilij? Oni koji odobravaju nove običaje
potpomažu Sofiju i njenog sina Vasilija, dok bojari, koji su privrženi tradicijama i
koji pripisuju Sofiji glavnu odgovornost za mrske im novine, podržavaju svima
silama Dmitrija i njegovu majku Jelenu. Na nekoliko godina pred svoju smrt,
posle jedne svađe sa Sofijom, Ivan III proglasio je Dmitrija za svoga naslednika;
no, kada je Sofija ponovo zadobila uticaj, on mu oduzima to zvanje i proglašava
Vasilija za savladara i svoga naslednika. Tada bojari koji mrze Sofiju i ne
dopuštaju da se dira u običaje iz doba apanaža, izražavaju svoj gnev i počinju
možda da pripremaju dvorsku revoluciju. Za vreme ovih nemira Ivan III šalje u
progonstvo i čak pogubljuje nekoliko buntovnih bojara. To je prvi neprijateljski
postupak moskovske vlade protivu bojara iz opozicije; kasnije će se ova borba
rasplamteti k dobiti strahovite oblike.
Najbolji dokaz da je moskovska Rusija na putu preobražavanja jeste
pojava jedne borbene književnosti u kojoj se suprotstavljaju dva oprečna
društvena učenja. Jedno od ovih učenja, nazvano „josifizam” po imenu
njegovoga tvorca Josifa, igumana Voločkog manastira, tvrdi u oblasti državne
politike da načelo samodržnosti počiva na ideji o božanskom poreklu vladarske
vlasti; iako je nezadovoljan pokušajem Ivana III za podržavljavanjem
manastirskih dobara i tim povodom dao važne izjave ograđinja u tome pitanju,
Josif brani društveni poredak zasnovan na strogom redu koji odriče pojedincu
pravo da raspolaže sobom. U oblasti vere on tvrdi da spasenje duše zavisi od
tačnog ispunjavanja crkvenih obreda i doslovnog priznavanja, bez ikakve
rasprave, svake reči Svetoga pisma; on odobrava da crkvena vlast ugušuje svako
ispoljavanje slobodoumnosti u oblasti vere, kao i pogubljavanje jeretika koje se
vršilo u Moskvi; on brani crkvene zajednice i pravo manastira da imaju zemlju.
Drugo učenje; sasvim suprotno, jeste učenje jedne grupe stareca (Božjih ljudi),
kaluđera iz manastira severno od Volge, koje predvodi tako isto jedan iguman,
Nil Sorski. Stareci više cene iskrenu veru nego mehaničko vršenje obreda, više
slobodno razmišljanje o verskim istinama nego spoljnu disciplinu koju nameće
crkva, više duh nego slovo Evanđelja. Oni propovedaju isposništvo i odricanje
zemaljskih uživanja. Oni ne odobravaju da crkva može služiti državnoj politici.
Oni se izjašnjavaju protiv manastirskih zajednica i suprotstavljaju im pustinjački

85
život sav posvećen razmišljanju. Ubeđeni da kaluđeri treba da budu materijalno
nezainteresovani, oni izjavljuju da manastiri ne treba da imaju zemlju. Kao
branioci slobode oni ustaju protivu pogubljavanja jeretika i traže versku
trpeljivost. U oblasti državne politike oni su bliži pretstavnicima opozicije i ne
odobravaju nove običaje, dok su „josifisti” u bliskoj vezi sa zvaničnim krugovima
moskovske vlade.

4. VASILIJ III (1505-1533)

Isto onako odlučno kao što je dovršio ujedinjenje Severo-istočne Rusije,

Ivan III je u granicama Moskovske države ograničio prava namesnih kneževa.
Iako je svojim testamentom razdelio svoje posede petorici svojih sinova, ipak je
najstarijem sinu, Vasiliju, dao mnogo veći deo nego što su ukupno iznosili delovi
svih ostalih, a osim toga oduzeo mlađim sinovima sva politička prava u njihovim
oblastima. Tako je načelo jedinstvene vlasti konačno i bezuslovno učvršćeno.
Prisajedinjenje Rjazanja, Pskova i Sjeverska. — Vasilij III dovršio je
prisajedinjenje i poslednjih kneževina na Severo-istoku koje su još bile nezavisne.
Kada je rjazanjski knez, koji je još uvek držao jedan deo svoje kneževine, odbio
da se pokori moskovskome velikom knezu, uhvaćen je i bačen u tamnicu; on
uspe da pobegne i skloni se u Litvaniju, ali je cela njegova kneževina
prisajedinjena Moskvi.
Godine 1510, Vasilij III okončao je već ranije znatno umanjenu nezavisnost
Pskova. Ova varoš, koja se 1348 godine odvojila od Velikog Novgoroda kome je
pripadala, priznala je vlast Moskve i primala kneževe koje joj je ona potvrđivala.
Od godine 1399 kneževi Pskova nazivali su se namesnicima moskovskoga
velikog kneza, i Vasilij II zahtevao je da ih ne bira narod, nego da ih određuje
veliki knez. Najzad, za vladavine Ivana III, Pskov se odrekao svoga prava da
zbacuje namesnike koje naimenuje veliki knez. Tako je postepeno iščezla skoro
potpuno njegova politička nezavisnost. Godine 1510 Vasilij III iskoristio je jedan
sukob između stanovnika i njihovoga namesnika te je — pod izgovorom da vrši
svoja prava vrhovnoga sudije — oduzeo toj varoši zvono za sazivanje veća,
ukinuo i samo veće i nametnuo Pskovu moskovsko državno uređenje.
Naposletku je prisajedinio sve zemljišne posede kneževa iz oblasti Sjeverska koji
su se odvojili od Litvanije (1523). Tako se završava zauvek ujedinjenje čitave
tadanje Rusije u jednu jedinu Moskovsku državu, čije se granice pružaju od
obala Ledenoga Okeana do obala Oke iza koje počinju divlje stepe još
nenaseljene, i do srednjeg toka Volge, gde još postoji tatarska kraljevina oko
grada Kazanja.
Odbrana granica. — Odbrana granica od čestih nasrtaja Tatara još uvek je,
kao i ranije, neophodna potreba za Moskvu. Zlatna Horda je konačno
rasparčana. Krimski hanovi žele da preotmu moskovskome velikom knezu
poverenje koje on uživa u Kazanju i kojim se služi da bi svojim štićenicima
podario dostojanstvo hana. Ovo suparništvo izaziva čitav niz vojnih pohoda

86
Moskve na Kazanj da bi se potpomogla moskovska struja protivu pristalica
Krima, a tako isto i nove najezde krimskih gireja u Rusiju. Najezda Mengli-gireja
je naročito porazna, jer tatarske rulje prodiru do Moskve i odvode mnoštvo
ruskih zarobljenika.
Rat sa Litvanijom takođe se nastavlja. Prelaz u službu Moskve kneza
Mihaila Glinskog, litvanskog velikog vlastelina, ponovo raspiruje sukob. Posle
triju ratnih pohoda (1513 i 1514) Rusi najzad zauzimaju Smolensk. Godine 1514
ruska vojska potučena je kod Orše. Pregovori za mir otpočinju posredstvom
nemačkog poslanika Herberštajna, ali pitanje Smolenska sprečava da se oni
privedu kraju. Mir je naposletku zaključen godine 1522, i Moskva je zadržala
Smolensk.
Razvitak samodržne vlasti. — Vasilij III nastavio je isto i unutrašnju
politiku svoga oca, ukidajući i dalje neumorno povlastice iz vremena apanaža.
Moskovska vlada budno je pazila na raspoloženje knjažata (malih kneževa),
nekadanjih nezavisnih gospodara kneževskih apanaža, koji su postali bojari
moskovskoga velikog kneza. Ovi „kneževići” obrazovali su još ranije viši sloj
plemstva; a kako su zadržali svoje kneževske titule, težili su da zadobiju
povlašćeni položaj kod velikog kneza i želeli da s njim dele vlast, dok je on bio
čvrsto rešen da ih stavi u isti red sa ostalim bojarima i da načini od njih svoje
službenike. Njihovi i najmanji prohtevi za političkim povlasticama bili su prema
tome nemilosrdno ugušivani. Vasilij III nije se ustezao da kažnjava nekadanje
kneževe osumnjičene za buntovničko spletkarenje, te se padanje u nemilost i
pogubljenja umnožavaju za njegove vladavine. Nekoliko zapisa nezadovoljnih
bojara koji su sačuvani do danas opisuju ga kao još plahovitijeg i samovoljnijeg
vladara nego što je bio njegov otac Ivan III: „Pokojni vladar — pišu oni —
dopuštao je da mu se stavljaju primedbe, ali ovaj ne trpi ni jednu.”

5. IVAN IV GROZNI

Početak vladavine. — Vasilij III ženio se dvaput. Kako mu njegova prva

žena Solomonija Saburov nije rodila nijedno dete, primorao ju je da se
zakaluđeri, a on se oženio Jelenom, nećakom litvanskoga izbeglice Glinskog. Od
nje je imao dva sina, Ivana — budućega Ivana Groznog, i Georgija. Kada je on
umro 1533 godine, Ivanu je bilo tek trinaest godina.
Pošto je novi veliki knez bio maloletan, namesništvo je prešlo u ruke
njegove majke Jelene, koja je vladala uz pripomoć svoga ljubimca Kneza
Telepnev-Obolenskoga. Braća Vasilija III, Georgij i Andrej, koji borave u svojim
dodeljenim oblastima Možajska i Ugliča, hoće da iskoriste te okolnosti da bi izišli
iz zavisnog položaja u koji su stavljeni za vladavine Ivana III mlađi članovi
kneževske porodice. Ali Jelena, uz pripomoć svoga ljubimca, pokazuje se veoma
odlučna. Ona naređuje da se uhapse oba kneza, i oni završavaju život u tamnici.

87
Na isti način oslobađa se ona svoga strica Mihaila Glinskog. Godine 1538 ona
umire iznenada, i govori se da su je bojari otrovali.
Državna uprava prelazi u ruke bojara, i nastaje čitav niz nereda. Kneževi
Šujski (potomci Rjurikovi) i kneževi Bjeljski (potomci Gedimina, litvanskoga
kneza) pomamno se otimaju o vlast, koja u više mahova prelazi sa jedne porodice
na drugu. Ova borba, u kojoj se protivnici utrkuju u podmuklosti i svireposti i
čija grozota užasava nervoznog i osetljivog dečka kakav je bio Ivan IV, završava
se pobedom Šujskih. Ovi vladaju despotski, pljačkaju krunsku kasu i ugnjetavaju
narod. Oni bodre rđave nagone Ivanove, njegove varvarske zabave, povlađuju
njegovom uživanju da gleda mučenje ljudi i životinja. Iako se pred svetom
ponašaju prema njemu kao pokorni dvorani, kada su nasamo nemaju nikakvih
obzira prema njemu, vređaju ga svojom nabusitošću i uskraćuju mu mnogo
štošta. Celog života Ivan neće moći da zaboravi ta ponižavanja u svome
detinjstvu i biće uvek pun mržnje prema „kneževićima” i bojarima; njegova
uzbudljiva narav navešće ga da svuda vidi lične neprijatelje i goniće ga na
osvetu.
U svojoj trinaestoj godini on odjednom okončava gospodarstvo Šujskih,
jer predaje Andrija Šujskog svojim lovcima, koji ga ubijaju. Verovatno da su ga
na to delo naveli Glinski, rođaci njegove majke, koji su se odmah dočepali
državnih poslova. Ivanu je bilo suđeno da celoga svog života žudi za
samovlašću, a da uvek ponovo pada — kad god bi se oslobodio nekoga odveć
nezgodnog savetnika — pod uticaj drugoga. Njegova strasna želja za
samovlašćem i nesposobnost da se istinski oslobodi uticaja svoje okoline
ispunjavaju njegovu dušu gorčinom; on uživa da sebe smatra za mučenika, i
žarko žudi da se osveti onima koji su ga vređali i „da se brani”. Njega će uvek
mučiti misao da drugi upravljaju njegovom voljom i da je on nesposoban da
raskine okove koji ga sputavaju; nezadovoljan sobom, on će se nemilosrdno
svetiti svojoj okolini. To je psihološki uzrok njegove tiranije, koja ne pretstavlja
tiraniju jednoga samopouzdanog despota, nego čoveka kome je neprestano
potrebno da samom sebi dokazuje kako je moćan. Zbog toga on traži smirenje u
užasnim mukama kojima podvrgava svoje istinske ili zamišljene neprijatelje. Ali
toga smirenja on ne nalazi; mučeći druge, on ne prestaje da muči samoga sebe;
on zamišlja oko sebe sve same zavere, sumnjiči svakoga, predaje se svome gnevu
i dovodi do vrhunca zastrašivanje, koje postaje pravilo njegove vladavine. Još u
ranome detinjstvu pokazivao je znake toga duševnog rastrojstva, koje će
ponekad prestati pod blagotvornim uticajima, ali će se uvek ponovo javljati još
silnije. Pošto se oslobodio Šujskih i predao vlast Glinskima, nastavio je da živi
životom koji je bio ispunjen divljačkim zabavama i izopačenim razonodama.
Mitropolit Makarije, pristalica „josifističkih” shvatanja koji se u to doba približio
njemu, priveo ga je ozbiljnijim zanimanjima. Po njegovom se savetu Ivan, koji je
navršavao šesnaestu godinu, ženi Anastasijom Romanovnom - Zaharjinom -
Jurjevom. Uskoro potom on se kruniše i uzima naziv cara (1547). Tako je i

88
zvanično potvrđena teza koja je pretstavljala Moskvu kao treći Rim, a
moskovskoga kneza kao naslednika vizantiskih careva (cezara).
Nekoliko meseca posle njegovoga krunisanja i ženidbe, strahovit požar
uništava skoro celu Moskvu, i za vreme te nesreće narod se pobunjuje protivu
Glinskih, čija ga grabežljiva uprava ozlojeđuje isto koliko i uprava Šujskih. Ova
dva događaja čine na Ivana veoma dubok utisak. On odlučuje da se odrekne
svoga razuzdanog života i da se ozbiljno posveti državnim poslovima. Novi
savetnici imaju pristupa k njemu: najglavniji od njih je Silvestar, protojerej
Bogojavljenske lavre, i jedan čovek iz nižega plemstva, Aleksej Adašev. Sa još
nekolicinom drugih ličnosti, naročito knezom Andrejem Kurbskim, oni obrazuju
carev privatan savet, Izbranaja rada (Savet izabranih) koji sarađuje sa vladaocem
na ostvarenju čitavog niza reformi. Saradnja Silvestra i Adaševa sa Ivanom traje
otprilike šest godina (1547—1553), i to razdoblje obeleženo je važnim
unutrašnjim preuređenjima kao i ozbiljnim događajima u spoljnoj politici.
Unutrašnje reforme. — Ivan je otpočeo ovaj rad na reformama jednom
svečanom ceremonijom. Pred velikim skupom naroda, na Crvenom trgu u
Kremlju, on je održao govor u kome je pozvao svakoga da zaboravi nekadanje
nepravde i da sarađuje na zajedničkom delu narodnog uzdizanja; ipak, on ne
propušta da spomene uvrede što ih je pretrpeo u svojoj mladosti od bojara i
njihovo despotsko ponašanje prema narodu, na obećava da će ubuduće on lično
bditi nad dobrom svojih podanika.
Najpre je sastavljen nov Zbornik (Sudebnjik), objavljen 1550 godine, koji
se bavi naročito reformom sudske organizacije i postupka, i koji poziva da u
sudovima zasedavaju, pored činovnika, još i izabrani pretstavnici mesnoga
stanovništva. U isto vreme je jedan naročiti sabor izradio i objavio Stoglav, zbirku
od sto glava o raznim reformama koje treba izvesti u životu crkve i sveštenstva.
Posle toga preduzeta je reforma mesne upravne i sudske vlasti, koju vrše
namesnici i vlastela (volostelji) što ih je car naimenovao, ali koje sam narod
izdržava. Ali narod, iscrpen nametima, zasipao je središnu upravu molbama da
se ukine nagrađivanje činovnika putem „ishrane”. Sa svoje strane središna vlast,
u težnji da uveća vojnu snagu države, više je volela da vidi kako se vojni
obveznici posvećuju odbrani zemlje pre nego namesničkim i volosteljskim
zvanjima. Zbog toga se isprva ostavlja opštinama (mir) sloboda bilo da zadrže
svoje ranije namesnike i volostelje, bilo da ih zamene izabranim meštanima koji
bi imali upravnu i sudsku vlast; opštine koje žele da uživaju samoupravu biće
obavezne da plaćaju državi naročiti porez u zamenu za one namete što su ih
uzimali namesnici i volostelji. Uskoro posle 1550 godine, samoupravne opštine
(mirovi) obavezno su zamenile svuda namesnike i volostelje. U okruzima gde
stanuju seljaci i malograđani ili posadski, stanovnici moraju da biraju sudije ili
staroste i sudijine pomoćnike zvane kletvenici ili cjelovalnici, zato što moraju da
poljube krst i da se zakunu da će pravilno vršiti svoju službu. U okruzima gde
stanuju vojni obveznici ili plemići, svi stanovnici učestvuju u biranju, ali samo

89
plemići mogu biti izabrani, i ti izabranici zovu se gubnoj starosta. Birači potpisuju
zapisnik o izboru i odgovorni su pred središnim vlastima za časnost izabranih;
ako nekoji starosta proneveri državni novac i ne može da ga vrati, moraju ga
naknaditi sami birači.
Da bi se stvorila čvrsta osnova vojničkoj odbrani zemlje, izvršena je
konačna organizacija vojnih obveznika. Zemlja je podeljena na okruge i u
svakom od njih ustanovljena su udruženja zemljišnih posednika obaveznih na
vojnu službu državi. U okruzima u kojima su nastanjeni, vojni obveznici
dobivaju, kao što je već rečeno, imanja srazmerna njihovom zvanju. Prema
svome društvenom položaju oni se dele na tri kategorije ili čina, „izabrani
plemići”, „sinovi dvorskih bojara” i „sinovi gradskih bojara”, kojima su zvanja
dodeljena prema njihovoj važnosti. Zemljišni posed treba da im pruži
materijalnu mogućnost da vrše svoju vojnu obavezu, ali ih ona često primorava
da za duže vreme napuste svoje imanje. Svakoga proleća vrši se mobilizacija.
Vojni obveznici koji imaju imanja moraju da odlaze na određena mesta, na konju
i sa oružjem, sa izvesnim određenim brojem sebara (po jedan sebar na 100
poludesjatina ili hektara obrađene zemlje). Oni obrazuju pukove koji se šalju da
brane granice od neprijatelja. Kad prestanu neprijateljstva, vraćaju ih njihovim
domovima. Vojni obveznici koji pripadaju visokome plemstvu, sem što
komanduju pukovima sastavljenim od vojnih obveznika iz unutrašnjosti, imaju
još i svoja zvanja u Moskvi. Oni zasedavaju u carevoj Dumi, čiji su članovi
podeljeni u tri klase: bojari, velikodostojnici druge klase (okolniči) i plemići
Dume, koji upravljaju raznim prikazima. Vojni obveznici su neopozivo vezani za
svoju dužnost do kraja života. Njihov položaj postaje nasledan, i tako je sudbina
jednoga čoveka određena još od rođenja.
Isto tako varoški trgovci i radnici (posadski) moraju obavezno pripadati
svojim udruženjima. Prema iznosu njihove poreze oni su podeljeni na nekoliko
kategorija, i svaka od njih plaća državnoj blagajni takse za svoju trgovinu ili
zanate i daje činovnike raznim granama državne uprave. Ovi činovnici, kao i
čitavo udruženje (mir) kome oni pripadaju, odgovaraju svojim imanjem za
pravilno vršenje službe. Oni koji su se obogatili pozivaju se u Moskvu, gde
obrazuju jednu višu kategoriju trgovaca i zanatlija — nazivaju ih gostima,
„ljudima iz gostinskog udruženja” ili „ljudima iz udruženja čohara”. Oni uživaju
izvesne povlastice, ali u naknadu za to moraju da vrše najdelikatnije finansiske
dužnosti, kao što su intendantska uprava i finansiska administracija, i to pod
njihovom ličnom novčanom odgovornošću.
Što se tiče seljaka, jedan deo njih, „starih seljaka”, onih koji odavno borave
na istom zemljištu, izgubili su od XVI veka pravo da prelaze od jednoga
posednika drugome i postaju konačno vezani za sopstvenika imanja ili
vlastelinstva na kome stanuju. Drugi su prema zakonu zakupci, i oni mogu
slobodno po isteku zakupa da napuste vlasnika zemlje pošto ispune sve odredbe
ugovora. Ali ustvari i oni gube nepovratno tu slobodu zbog ogromnih dugova
koje su stvorili radi obrađivanja zemlje. Nije daleko trenutak kada će vlada

90
iskoristiti tu ekonomsku zavisnost da bi za posednike vezala sve seljake koji
stanuju na njihovom zemljištu. Pošto je konačno vezala plemiće posednike za
vojnu službu i dodelila im zemljišni posed, ona primorava seljake koji stanuju na
njihovoj zemlji da rade za njihovu korist, te da im omogući da ispune svoje
obaveze prema državi.
Tako se stvara jedna Rusija podjarmljena od gore do dole, gde članovi
svih staleža moraju da vrše određene službe. Iznad te potčinjene mase uzdiže se
car, samodržni vladar. On upravlja zemljom uz pripomoć Dume. U hitnim
slučajevima — kao godine 1566 radi pretresanja pitanja o vođenju rata — on
saziva i Zemskij Sobor (Narodnu skupštinu), u koji ulaze svi članovi Dume,
činovnici svih moskovskih prikaza, više sveštenstvo, vojni obveznici koji
zauzimaju visoke vojne položaje, i moskovski „ gosti” ili veliki kapitalisti. Ali ni
Duma ni Zemskij Sobor ne ograničavaju vladarevu vlast; oni mogu samo da mu
dadu svoje mišljenje o pitanjima koja im on postavi, ne sputavajući niukoliko
njegovu volju.
Spoljna politika: širenje ka istoku i zapadu. — Uporedo sa unutrašnjim
reformama, grupa Silvestra i Adaševa nastavlja uspešno odlučnu spoljnu
politiku. Već od početka XVI veka pritisak što ga je Moskva vršila na Kazanjsku
tatarsku kraljevinu bio je sve jači. Za vladavine Ivana IV cilja se jasno na
zauzimanje sliva Volge. Godine 1550 sagrađena je tvrđava Svijažsk, i čitava
bregovita obala Volge u oblasti Kazanja „prisajedinjena” je Svijažsku. To je uvod
u osvajanje Kazanja, čija protivmoskovska stranka traži pomoć od krimskoga
hana. Ivan IV odgovara vojnim pohodom kojim se Kazanj osvaja na juriš, i
godine 1551 Kazanjska hanska država prestaje da postoji. Odmah zatim osvojena
je Baškirija, a godine 1556 i Astrahanska kraljevina. Ceo sliv Volge sve do
Kaspijskog Mora pripojen je Moskovskoj državi, te njena teritorija postaje
ogromna.
Ali Ivanu IV ne godi uticaj Silvestra i Adaševa, koji izgleda da ga drže u
duhovnoj zavisnosti. Godine 1553 on se tako teško razboleo, da svi očekuju
njegovu smrt, pa i on sam traži od bojara da polože zakletvu njegovom sinu,
malome Dmitriju, kojeg mu je nedavno rodila njegova žena Anastasija. Kraj
postelje bolesnoga cara bojari se ljuto zavađaju. Nekoji od njih, među kojima
Silvestar i Adašev, odbijaju da polože zakletvu Dimitriju, pod izgovorom da bi
za vladavine jednoga maloletnog cara moglo doći do teških razdora, te zato više
vole da presto dopadne rođaku Ivana IV, knezu Vladimiru Starickom. Zaharjani,
rođaci Anastasijini, otvoreno se izjašnjavaju za Dmitrija; međutim, Silvestar i
Adašev, koji su stalno u zategnutim odnosima sa Anastasijom, boje se upravo da
bi se za Dmitrijeve vladavine Zaharjini dokopali vlasti. Protivno svakom
očekivanju, Ivan IV ozdravio je. On ostaje ogorčen na bojare, jer su se oglušili o
njegov zahtev, a naročito na Silvestra i Adaševa. Otada on prezire njihove savete.
Kad oni navaljuju da se posle osvojenja Kazanja i Astrahanja uništi jednom
odlučnom ofanzivom poslednji bedem tatarske moći na Krimu, Ivan IV staje na

91
gledište suprotno njihovome predlogu i rešava se da ostane u defanzivi prema
Tatarima, a da preduzme ofanzivu protivu Livonskoga reda. Prema Tatarima on
naređuje da se podigne niz utvrđenja, čiji je centar Tula i koje čuvaju vojni
odredi, kako bi se zaštitili ruski seljaci iz sliva Oke od tatarskih najezda i sprečio
svaki tatarski upad sa juga Rusije. Što se tiče male Livonije, njemu i njegovim
novim savetnicima čini se da će njeno osvajanje omogućiti da se lako dopre do
Baltičkog Mora i da se tamo čvrsto zakorači.
Ovaj smeli plan, koji nagoveštava politiku Petra Velikog, nije vodio
računa o nemogućnosti da se rat lokalizuje. Međutim, taj rat, koji će trajati četvrt
stoleća, izazvaće Švedsku i Poljsku da se u njega umešaju. On je počeo godine
1558. Dve godine uzastopce ruska vojska pustoši skoro po čitavoj Livoniji. Ali u
trenutku kada izgleda da je konačni uspeh blizu, Švedska, Litvanija i Danska
podeliše između sebe najveći deo Livonije, čiji je ostatak — Kurlandija —
pretvoren u svetovno vojvodstvo, koje je postalo vazal Poljske. Zbog toga je Ivan
primoran da ratuje sa Švedskom i Litvanijom kako bi sačuvao osvojene oblasti u
Livoniji. Koristeći se jednim razdorom između Švedske i Danske, on objavi rat
Litvaniji i Poljskoj. Sreća mu se isprva osmehuje; godine 1563 on zauzima Polock
i osvaja Litvaniju sve do Vilne. Litvanci traže mir i pristaju da ustupe Polock, ali
Zemskij Sobor, koji je sazvan po carevom naređenju 1566 godine, izjašnjava se za
nastavljanje rata, i ta vojna trajaće još šest godina i biti uglavnom povoljna po
Ruse. To stanje naglo se menja — u vremenu kada je usled pogubljenja bojara
ruska vojska lišena mnogih iskusnih i hrabrih vođa — kada je na presto Litvanije
stupio Stevan Batori, izvanredno sposoban vojskovođa. Godine 1576 on povraća
Polock, zauzima Veljikije Luki i opsađuje Pskov, no ne može da ga osvoji. Ovaj
neuspeh primorava ga da započne — posredstvom apostolskog nuncija Antonija
Posevina — pregovore za mir, i godine 1582 Ivan IV pristaje da se odrekne svojih
zahteva u pogledu Livonije i svih osvojenih oblasti u Litvaniji. U isto vreme
Šveđani osvajaju ruske varoši Jam, Koporje i Korelu, koje im Rusija ustupa
godine 1583 zajedno sa Estonijom. Dugotrajni rat za osvojenje Livonije završava
se dakle potpunim neuspehom.
Nasuprot tome, na drugom kraju Rusija postizava istovremeno jedan
neočekivani uspeh. Stroganovi, prebogati posednici iz sliva Kame, pošto su dugo
vremena trpeli napade Tatara iz Sibira, poslali su na njih jedan odred Kozaka
pod zapovedništvom atamana Ermaka. Ataman je napao posede tatarskoga
velmože Kučuma koji su se nalazili u slivu Oba i Irtiša, potukao Tatare i
prisajedinio Moskvi Kučumove oblasti (1582). To je prvo zakoračavanje u Sibir, i
rusko prodiranje u tu zemlju neće se više zaustaviti.
Borba protivu plemićske i nasilničke vladavine. — Dok se odigrava
spoljni rat, unutrašnja politika Ivanova duboko se menja. Godine 1560 umire
carica Anastasija, i novi Ivanovi ljubimci optužuju Silvestra i Adaševa da su oni
vinovnici njene smrti. Iako nije imao dokaza, Ivan konačno kida sa Silvestrom
koji se povlači na krajnji Sever, u manastir na ostrvlju Solovki, i sa Adaševom,
koji će poginuti u ratu sa Livonijom. Nove ličnosti koje se grupišu oko cara jesu

92
— sa retkim izuzecima — ljudi skromnoga porekla, kao Skuratov-Bjeljski — koji
nije iz kneževske porodice Bjeljskih —, nazvan Maljuta; kao Basmanov i Vasilij
Graznoj. Razvratni i grabljivi, oni potpiruju rđave sklonosti kojima se on bio
predao u svojoj mladosti i koje su se utišale pod uticajem Silvestra, Adaševa i
Anastasije. Uskoro potom ženidba Ivanova sa Čerkeskinjom Marijom
Temrjukovnom doprinela je da se razviju njegove izopačene sklonosti. U takvoj
sredini, usred orgija, smišlja on plan da uništi plemićsku grupu „kneževića”.
Godine 1564 knez Andrej Kurbski, prijatelj Silvestra i Adaševa, sklanja se u
Litvaniju i šalje mu jedno prekorno pismo u kome ga optužuje da teži ka
svirepom despotizmu i da više ne sluša dobre savete iskusnih bojara. Ivan IV, u
jednom dugačkom i žučnom pismu, odgovara mu i potseća na teške uvrede koje
su mu u mladosti naneli „kneževići” i bojari, pa razvija „josifističku” teoriju o
božanskoj prirodi svoje neograničene vlasti i svoje odgovornosti jedino pred
Bogom. Ova čuvena prepiska rasvetljuje tajne političke uzroke terorizma Ivana
IV, koji se ne mogu objasniti samo ličnim pobudama i umnom
neuravnoteženošću carevom. Stvarno, to je početak jednoga žestokog sukoba
između dveju ideologija, od kojih se jedna napaja moskovskim apsolutizmom u
toku stvaranja, a druga je još prožeta uspomenom na slobode koje su bojari
uživali u vremenu apanaža. U trenutku kada je godine 1565 Ivan započeo svoju
politiku pogubljavanja, pojavili su se mnogi politički pamfleti u kojima sa
raspravljalo o istim predmetima kao u prepisci između Kurbskoga i cara. Tako
Ivan Peresvjetov originalnim stilom propoveda ideal apsolutizma, koji pomoću
krvavog terora uništava povlastice plemstva i oslanja se na službeno plemstvo
koje se slepo pokorava svim naređenjima apsolutnoga vladara. No nasuprot
tome, u jednoj raspravi pod naslovom Besjeda Valaamskih čudotvorcev negoduje se
protivu svirepog i tiranskog režima, naglašuje se potreba da car ima pored sebe
jedan stalan savet sastavljen od izabranih pretstavnika svih narodnih slojeva, i
njegova dužnost da vlada u saglasnosti s tim savetom.
Pri samom svršetku godine 1564, Ivan odjednom napušta Moskvu i
povlači se u mesto Aleksandrovskaja Sloboda (blizu manastira Trojica-Sergijevo).
Odatle šalje on u Moskvu akt kojim se odriče prestola, optužujući u isti mah
bojare za izdajstvo i napominjući da on ne okrivljuje narod za to izdajstvo. Ali,
pošto ga je jedna delegacija iz Moskve zamolila da povuče svoju odluku, on na to
odmah pristaje, pod uslovom da se svi povinuju novom režimu koji će on
zavesti. Tada on (1565) stvara jednu novu ustanovu koju naziva opričnina.
Opričnici su telesni gardisti kojima je dužnost da čuvaju cara i da uništavaju
„izdajstvo” u zemlji. Oni obrazuju zaseban „dvor” oko cara, i njih predvodi
Maljuta Skuratov-Bjeljski. Oni se izdržavaju prihodima od nekoliko moskovskih
kvartova i velikih imanja rasturenih po čitavoj zemlji, a koja su najčešće
pripadala „kneževićima”; ovi pak, u zamenu za to, dobivaju manja imanja u
udaljenijim oblastima. Ivan izvodi na taj način pravu agrarnu reformu na račun
velikih poseda „kneževića” i zadaje strahovit udar moći poslednjih apanažista.

93
Jedan njegov savremenik slikovito kaže da je on podelio „kao sekirom” čitavu
moskovsku teritoriju na dva dela: opričninu i zemščinu, jer ova obuhvata sve što
nije dodeljeno opričnini. Svakoj od njih daje on zasebnu upravu. ali ipak stavlja
takoreći zemščinu pod policisku kontrolu opričnine. Čitava zemščina smatra se da
je u nemilosti, osumnjičena da naginje izdajstvu, te opričnici imaju pravo da njene
članove podvrgnu svakojakim nasiljima. Jednom skrnavnom parodijom on
obrazuje od glavnih opričnika neku vrstu monaškog reda kome je on sam
starešina. Ta monaška braća vrše revnosno verske obrede, a Ivan se usrdno moli
Bogu i metaniše toliko da raskrvavi čelo; ali, posle službe Božje, oni zbacuju svoje
kaluđerske mantije, pa oblače raskošna odela i otpočinju pirovanje. Za orgijama
dolaze mučenja kojima podvrgavaju sve podozrive ljude, a tako isto i
pogubljenja. Krv se proliva obilno, najpre krv bojara i „kneževića”; više
kneževskih porodica potpuno je istrebljeno. Uskoro se nasilništvo proširuje na
čitavu zemščinu bez razlike staleža, a ponekad i na same opričnike međusobno
pocepane usled sukoba.
Ivan IV nije se ustezao da svrgne mitropolita Filipa, veoma cenjenog zbog
svoga svetiteljskog života, zato što je ukazao na nasilja opričnika i tražio od cara
da ih ukloni. No ovi su ga uhvatili u crkvi i zatvorili u jedan manastir u Tveru,
gde je mitropolita nekoliko godina kasnije udavio u ćeliji sam Maljuta Skuratov.
Godine 1570, na jednu dostavu koju se nije potrudio ni da proveri, Ivan lično
povede svoju vojsku na Veliki Novgorod. On opustoši nekoliko ruskih varoši i
pretvori Novgorod u pustinju; nekoliko nedelja pljačkane su trgovine i kuće po
gradu i svakodnevno vršen pokolj stanovnika, pa je u reku Volhov bačeno toliko
leševa da se ona izlila.
Strasti koje mu sažižu dušu, razvrat, neprekidan strah od opasnosti — u
jednom trenutku je pomišljao čak da pobegne u Englesku od svojih uobraženih
neprijatelja —, duševni potresi što ih je osetio za vreme krvavoga terora, sve to
brzo je porušilo zdravlje Ivana IV. Kada je organizovao opričinu, bilo mu je tek 36
godina, ali je on tada već izgledao kao starac. Naredne godine još više mu
pogoršavaju zdravlje. Na godinu dana pred smrt, u jednom nastupu gneva, ubio
je kundakom svoga starijeg sina Ivana, rođenog u njegovom braku sa
Anastasijom, i ne može da se uteši zbog toga. Umro je posle jedne duge i teške
bolesti početkom 1584 godine.

94
V. DOBA NEMIRA I DOLAZAK ROMANOVA NA VLAST

1. POLITIČKI NEMIRI I PLEMIĆSKA REAKCIJA

Obavezna vojna služba, teret nameta i poreza, nemogućnost u kojoj su

skoro svi podanici, vezani za neko zvanje ili dužnost za ceo život, da raspolažu
svojom sudbinom, i nasilja pri kraju vladavine Ivana IV, sve to jako je otežalo
život stanovništva. Jedva prikriveno nezadovoljstvo, koje je neprekidno raslo,
izbilo je odmah po smrti Ivana Groznog i izazvalo političke i društvene nemire
po čitavoj zemlji. „Doba Nemira” naziva se period vremena koji traje od
iščezavanja Rjurikove dinastije do dolaska na vlast dinastije Romanova. Ovi
nemiri toliko su duboko poljuljali moskovsku državu, da se moglo poverovati u
njenu skoru propast. I zaista, vladavina poslednjega cara iz Rjurikove dinastije,
Fjodora Ivanoviča, sina Ivana IV, može se smatrati kao uvod u Doba Nemira. Još
za Fjodorove vladavine otpočinje među raznim bojarskim strankama borba o
vlast koja priprema nemire. Ovi, isprva politički, padaju u isto doba kad i
plemićska reakcija; potom, kada su postali socijalni, oni su naročito delo
narodnih rulja; najzad je tuđinsko mešanje obnovilo narodno jedinstvo.
Fjodor i namesništvo Borisa Godunova (1584—1598). — Neinteligentan i
slaba karaktera, car Fjodor je nesposoban da vlada sam, naročito u trenutku kada
će se sukobiti političke strasti. U njegovo ime vlada stvarno njegov šurak Boris
Godunov, obdaren i slavoljubiv mlad čovek Svojom darovitošću on se već bio
istakao među moskovskim bojarima za vlade Ivana IV; veoma mudro i sa mnogo
takta vršio je poziv dvoranina; iako u očima naroda nije izgubio ugled
učestvovanjem u užasima opričnine, ipak se oženio ćerkom starešine opričnika,
Maljute Skutarova, i malo po malo zadobivao sve veće poverenje i naklonost
cara. „Kneževići” i bojari iz najboljih porodica, koji ga smatraju za skorojevića,
traže da se njegov položaj ustupi pretstavnicima naslednoga plemstva. Da bi ga
zbacili, kneževi Šujski u dogovoru sa mitropolitom Dionisijem smeraju da prisile
cara da otera Irenu Godunovu pod izgovorom da je njihov brak neplodan. Ali je
Boris načuo za tu spletku: Dionisije je svrgnut, a Šujski su prognani u daleke
pokrajine ili čak i pogubljeni. Posle toga je Boris potpun gospodar. Njegov
stvarni položaj je zvanično priznat kada je dobio naziv „veliki štitonoša i
namesnik”, sa pravom da prima strane poslanike i daje pravac diplomatskim
odnosima. Skoro deset godina vlada on Rusijom mudro i vešto, lečeći rane što su
ih ostavili užasi opričnine i popravljajući kolikogod je mogućno greške iz
poslednjih godina vladavine Ivana IV; tako on uspeva da preotme od Švedske
gradove Ivangorod, Jam, Orješek i Korelu. Unutra u zemlji, on se trudi da
obezbedi sebi pouzdanu potporu protivu svojih političkih suparnika. Godine
1589 on uspeva veoma vešto da vaseljenski patrijarh pristane na stvaranje
patrijaršije u Rusiji i uzdiže na to dostojanstvo svoga kandidata Jova; posle toga
on može da računa na moćnu potporu crkvenoga poglavara. Potom se interesuje

95
za odnose između posednika i seljaka. Zemljoposednici su se mnogo žalili na
bežanje seljaka koji su imali dugova prema svojim gospodarima i nisu mogli da
ih isplate. Gonjenje begunaca stvaralo je mnoge teškoće, jer su seljaci prelazili od
jednoga posednika drugome, pa pošto bi primili nove pozajmice za
nastanjivanje, ponovo bi pobegli; kada bi se uhvatio jedan takav begunac, bilo je
teško proceniti poverilačka prava raznih njegovih gospodara. Bilo je dakle nužno
stvoriti propise o tome. Godunov, odgovarajući željama zemljišnih posednika,
potpisao je godine 1597 jedan ukaz kojim je određeno da u roku od pet godina
begunac može biti silom vraćen svome gospodaru. Pozniji ukazi zabranjuju
veleposednicima da domamljuju sebi seljake malih posednika. Sve ove mere
dokazuju staranje Borisa Godunova da zaštiti interese maloga i srednjeg
plemstva obaveznog na vojnu službu, koje mu može biti od koristi u slučaju
sukoba sa uvek neprijateljski raspoloženim visokim plemstvom.
U Ugliču je stanovao sa svojom majkom Marijom Nagajom, poslednjom
ženom Ivana IV, knez Dmitrij. Pošto car Fjodor nije imao dece, Dmitrij, njegov
brat po ocu, bio je njegov jedini prirodni naslednik. Međutim, u maju 1591
godine, taj mladi knez, kome je tek bilo osam godina, nađen je zaklan u dvorištu
gde ga je njegova dojkinja ostavila da se igra sam. Njegova mati i njegovi ujaci
optužiše za to ubistvo đaka (sekretara) Bitjagovskog, koji je bio poslan iz Moskve
u Uglič. Svet šapuće kako je Bitjagovski to učinio po tajnom naređenju Borisa,
koji je želeo da uklanjanjem Dmitrija otvori sebi put ka prestolu. Istraga koja je
započela pod upravom kneza Vasilija Šujskog zaključila je da je knežević sam
sebi presekao grlo u nastupu padavice. Ali javno mišljenje ne veruje sudijama, te
Borisa i dalje sumnjiče za ubistvo. Dmitrijeva smrt imaće velikog odjeka na
sudbinu Borisa i same Rusije.
Izbor Borisa Godunova. — Januara 1598 godine Fjodor umire. Vlast
prelazi na njegovu udovu Irenu, ali se ona uskoro odriče prestola i povlači u
manastir. Potrebno je dakle izabrati novoga cara. Boris ima najviše izgleda na
uspeh, jer on stvarno upravlja zemljom već više od deset godina; njega podržava
patrijarh Jov, koji mu duguje zahvalnost, a može da računa i na službeno
plemstvo. Ali se visoko plemstvo izjašnjava protivu njega i ističe druga imena.
Najopasniji Borisov suparnik je bojar Fjodor Nikitič Romanov, veoma popularan
u Moskvi i nećak Anastasije, prve žene Ivana IV, te prema tome rođak pokojnoga
cara. Patrijarh Jov saziva Zemskij Sobor i predlaže, bez ikakvog objašnjenja, da se
Boris izabere za cara Rusije. Sveštenstvo i službeno plemstvo preovlađivalo je na
toj skupštini, i bojari nisu mogli da im se usprotive, te je kruna ponuđena Borisu,
koji je nekoliko puta odbio da je primi, ali je naposletku pristao.
Kada je postao car, Boris je nastavio da upravlja zemljom mudro i sa
iskrenom željom da bude koristan svojoj otadžbini. Budno je pazio da održi mir
sa susednim zemljama, ali je u isti mah posvetio veliku pažnju prosveti i pokušao
da šalje mlade Ruse na nauke u inostranstvo; zaveo je red u sudstvu i
interesovao se za sirotinju, a kada je jedanput nastupila nerodna godina i glad,
naredio je da se gladnima besplatno deli žito iz državnih žitnica i preduzima

96
velike javne radove da bi pomogao oskudnima. Ali, znajući da se plemstvo
nikada neće pomiriti sa njegovim dolaskom na presto, njega počinje da obuzima
nemir i nepoverenje, te i pored svekolike svoje inteligencije i dobronamernosti,
on se povodi za primerom Ivana IV. Moskvu preplavljuju njegovi špijuni.
Lažnim dostavama sleduju nemilosrdne kazne. Kao Šujski za vreme Fjodorove
vladavine, tako su sada Romanovi izgubili svaku moć; na jednu besmislenu
dostavu oni su okrivljeni za pokušaj trovanja cara i prognani u daleke pokrajine;
Borisov suparnik pri izboru cara, Fjodor Nikitič Romanov, primoran je da se
zakaluđeri i prognan daleko na Sever, u Antonijevski manastir u Sijsku; ista
sudbina nametnuta je i njegovoj ženi.
Ove mere ustvari samo raspiruju mržnju bojara na Borisa, i mnoge
činjenice ukazuju na to da upravo moskovski bojari, pod rukovođenjem
Romanova, pripremaju put prvome samozvancu, tobožnjem Dmitriju koji je bio
uzrok Borisove propasti.
Prvi samozvanac protivu Borisa. — Godine 1603, u dvorcu kneza Adama
Višnjevjeckog na jugozapadu Rusije, pojavljuje se jedan koji tvrdi da je sin Ivana
IV, knez Dmitrij, umesto koga su u Ugliču ubice ubile neko drugo dete. Iz dvorca
Višnjevjeckog on prelazi u Poljsku, u Sambor, Georgiju Mnjišeku, i pretstavljen je
kralju Sigmundu III. Iako poljski plemići sumnjaju u njegovo kneževsko poreklo,
ipak se odlučuju da mu pomognu da svrgne Godunova; u slučaju uspeha,
Georgij Mnjišek obećava da će mu dati za ženu svoju kćer Marinu; a kada je
naposletku pristao da pređe u katoličku veru, Sveta Stolica mu takođe daje svoju
podršku.
Kad je vest o pojavi Dmitrija (Demetrijusa) stigla u Moskvu, Borisa je to
jako uzbudilo i on je izjavio bojarima: „To je vaše delo.” Ne zna se ko je upravo
taj lažni Dmitrij; moskovska vlada trudi se svim silama da raširi tvrđenje kako je
on jedan prost đak manastira Čudnova, koji je pobegao u Poljsku, a služio kod
Romanovih pre nego što je stupio u manastir. Ali nema nikakvih pouzdanih
dokaza da je ovo tvrđenje tačno; može se samo reći da on nije bio običan varalica,
nego da je i sam bio ubeđen da je on knez Dmitrij, jer je bio vaspitan u tome
uverenju.
U jesen godine 1604, taj Dmitrij pošao je na Moskvu na čelu jedne vojske
koju je sakupio. Potučen kod sela Dobriniči, nedaleko od Novgoroda-Sjeverskog,
on pobeže u Putivlj, napustivši ostatke svoje vojske. Kozaci iz granične oblasti
Putivlja i svakojake skitnice obrazovali su jednu narodnu vojsku da potpomognu
njegov pothvat i zauzeli grad Kromi, koji je Boris opseo. Ali opsadna vojska
nema oduševljenja i uskoro počinje da se koleba; opsada se razvlači, i u aprilu
1605 godine car Boris umire iznenada, možda otrovan. Njegov mladi sin Fjodor
stupa na presto, ali vojska koja opseda Kromi prilazi samozvancu, i za vreme
jedne pobune u Moskvi Fjodor je ubijen.
Bojari, koji su se poslužili Dmitrijem samo da bi svrgnuli Godunove,
priznaju ga za cara, ali se spremaju da ga obore još: odmah po njegovom dolasku

97
u Moskvu juna 1605 godine. Saznavši da Vasilij Šujski podbunjuje gradsko
stanovništvo protivu njega, Dmitrij ga izdaje Zemskom Soboru koji ga osuđuje na
smrt. Osuđenik je već na gubilištu, kada jedan glasnik donosi pomilovanje od
cara; iako izgnan u jednu udaljenu oblast, on se ipak ne odriče svoje namere da
Dmitrija svrgne s prestola. Ovaj svojom nemarnošću sam ide na ruku rovarenju
svojih protivnika. On izaziva čuđenje kod Moskovljana svojom ravnodušnošću
prema drevnim običajima; on ne posti, zanemaruje dvorski ceremonijal, te tako
potvrđuje sumnje onih koji ga smatraju za varalicu. Osim toga, mnogi Poljaci koji
su došli s njim ponašaju se kao gospodari u Moskvi, te ozlojeđuju stanovništvo
svojom nabusitošću. Najzad, kada je njegova verenica Marina Mnjišek stigla u
Moskvu i u očekivanju venčanja otsela u jednom manastiru gde on priređuje
gozbe u njenu počast, skandal se pojačava; on dostiže vrhunac kada je Marina,
posle venčanja, ustanovila u samome dvoru jednu katoličku kapelu u kojoj su
služila dva katolička sveštenika. Kada se Vasilij Šujski vratio iz izgnanstva i
počeo ponovo da snuje zaveru, video je da je moskovsko stanovništvo
naklonjeno njegovim planovima; on se obraća verskom i nacionalnom osećanju
naroda da bi ga pobudio da svrgne samozvanca, slugu Poljske i opasnog jeretika.
Dmitrij, uvek bezbrižan, ne poklanja nimalo pažnje pričanjima koja mu dolaze do
ušiju i ne preduzima nikakve mere predostrožnosti.
Izbor Vasilija Šujskog. — U noći između 16/26 i 17/27 maja 1606 godine
pobuna izbija, samozvanac je ubijen, a Marina i njen otac bačeni su u tamnicu.
19/29 maja Vasilij Šujski okuplja na Crvenom Trgu narod koji ga proglašava za
cara. No ipak je on morao da se pismeno obaveže prema bojarima da neće izreći
nijednu smrtnu presudu, osudu ili kaznu progonstva pre nego što ispita svaku
krivicu zajedno sa bojarima, i da neće uzapćivati imanja pogubljenih ili
prognanih. To je prvi pokušaj da se ograniči careva apsolutna vlast; bojari hoće
da onemoguće povratak terora od kojega su patili za vladavine Ivana IV i Borisa
Godunova.

2. SOCIJALNI NEMIRI NARODNE RULJE

Bolotnjikovljeva buna. — Stupanje na presto Šujskoga obeležava kraj

političkih borbi među bojarima stupanje na pozornicu drugih društvenih staleža.
Avantura prvoga samozvanca uskomešala je seljake i sebre u Jugozapadnoj
Rusiji, kod kojih se ispoljava sve jača prevratnička težnja. Kada je knez Šahovski
(vojvoda Putivlja) proturio glas kako je Dmitrij pobegao iz Moskve i kako se
priprema da ponovo osvoji presto, oni su žudno dočekali tu vest i počeli se
spremati da pođu na Moskvu. Izabrali su sebi za vođu nekog Bolotnjikova, sebra
kneza Teljatevskog, koji je imao mnogo avantura u svome životu, bio zarobljenik
u Turskoj, boravio u Poljskoj i Italiji, i koji je zbog svojih osobina bio pogodan za
vođu ustaničkih četa.
Dok je njihova vojska išla ka Moskvi, braća Ljapunov, zemljoposednici iz
oblasti Rjazanja, organizovali su ustanak protivu Šujskoga i njegove bojarske

98
vlade, i pridobili pokrajinsko plemstvo. Oni isprva žele da rade sporazumno sa
Bolotnjikovom, i te dve vojske sastale su se pred Moskvom. Ali uskoro potom
plemićska vojska Ljapunovih odbija da ide sa Bolotnjikovom, jer ovaj u svojim
proglasima poziva seljake i sebre na socijalnu revoluciju i istrebljenje bojara i
plemića; Ljapunovi tada prilaze Šujskom. Bolotnjikov otstupa do Tule, gde ga
trupe Šujskoga primoravaju da se preda bez ikakvih uslova. Prognan nekuda na
Sever, on je verovatno umoren po naređenju Šujskoga, koji misli da je okončao
nerede.
Buna drugoga samozvanca ili Tušinskog Razbojnika. — Uskoro se u
Starodubu Sjeverskom pojavljuje jedan novi samozvanac koji takođe tvrdi za
sebe da je on knez Dmitrij. Bio je neznana porekla i nimalo nije ličio na prvoga
samozvanca; bio je to pravi avanturista. Pod svoje zastave okupio je ostatke
Bolotnjikove vojske, mnoge ustanike iz najnižih društvenih slojeva, mnoge
odrede kozaka, kao i Litvanaca i Poljaka. U leto 1608 godine, on je došao do sela
Tušina blizu Moskve, podigao tu utvrđen logor i zaposeo sve puteve oko
Moskve koju je počeo da opkoljava, dok su njegove čete pljačkale okolinu. Tome
Tušinskom Razbojniku, kako su ga prozvali, počeli su da prilaze — bez obzira
kome su društvenom staležu pripadali — svi oni koji su bili nezadovoljni
vladavinom Šujskoga. Njegov logor je veoma šarolik; u njemu se nalazi i Filaret
(Fjodor Romanov) koga je oslobodio prvi samozvanac i koji je bio naimenovan za
mitropolita Rostova i Rjazanja, a sada je u Tušinu uzdignut na dostojanstvo
patrijarha. Tušinski Razbojnik iskorišćuje i to što je Marina pala u njegove ruke.
Georgij Mnjišek, kome je Šujski u zamenu za ruske zarobljenike povratio
slobodu, odveo je svoju kćer u Tušino pa ju je i pored svog njenog opiranja
prodao samozvancu. Priznavši da je Tušinski Razbojnik zaista njen muž, Marina
je potvrdila samozvančevo tvrđenje; to je bio dokaz da je on doista vladao u
Moskvi i da je on ranije bio pozdravljen kao pravi Dmitrij.
Nasilja tušinskih razbojnika, koji su pustošili i ubijali po okolini, postala
su neizdrživa za mirno stanovništvo. Jedna od njihovih rulja, koju su predvodili
Lisovski i Sapjeha, opsađivala je punih šesnaest meseci manastir Trojicu-
Sergijevo, no on se — zahvaljujući svojim bedemima — hrabro odupirao i nije se
predao. Naposletku je Šujski poslao Mihaila Skopin-Šujskoga da u Novgorodu
pregovara sa Švedskom od koje je tražio pomoć. Švedska je pristala da pošalje
jedan vojni odred pod zapovedništvom De la Gardije, ali je zadržala pravo da u
naknadu za tu uslugu ponovo zauzme gradove Ivangorod, Jam, Koporje, Orješek
i Korelu. Ali Šujski dobiva neočekivanu pomoć s druge strane. Za vladavine
Ivana IV Englezi su ispitali Belo More sve do utoke severne Dvine, dobili znatne
povlastice od cara i počeli da posećuju rusku obalu, dok su ruski trgovci
nagomilavali na rečnim utokama robu dovezenu iz svih krajeva Moskovije.
Veoma živ trgovački promet doprineo je ekonomskom uzdizanju Severne Rusije,
a naročito gradova Vologde, Ustjuga, Holmogorija itd. Kada su tušinski odredi
prodrli u ovu oblast i pokušali da zaplene robu ruskih trgovaca koji su se

99
spuštali niz severnu Dvinu, naišli su na odlučan otpor i odbijeni su pre nego što
su mogli da dođu do svoga cilja. Njihov napad uzbunio je čitavu Severnu Rusiju.
Gradske i seoske opštine (mirovi) odmah su se dale na posao, načinile
međusobni savez, prikupile novac što su ga dobrovoljno prilagale opštinske
zajednice, stvorile narodnu vojsku i ponudile Šujskome da mu pomognu da
uspostavi red. Zahvaljujući njihovoj saradnji, Moskva je oslobođena opsade;
samozvanac je pobegao iz Tušina u Kalugu, gde je počeo da prikuplja nove
pristalice. Marina je pošla za njim na konju, preobučena kao husar, ali ju je na
putu zaustavio ataman Zarucki, i ona mu je postala naložnica.

3. TUĐINSKO MEŠANJE I NARODNO BUĐENJE

Gospodarenje Poljaka i pad Vasilija Šujskog. — Mešanje Švedske u

Rusiju potstaklo je njenu suparnicu Poljsku da joj podražava. U saglasnosti sa
Dijetom, kralj Poljske Sigmund opseo je Smolensk godine 1609 u jesen. To je znak
za rasturanje logora Tušinskog Razbojnika: jedan deo Poljaka napušta ga i prilazi
Sigmundovoj vojsci; a Rusi, sa Filaretom i bojarom Saltikovom na čelu ostavljaju
ga i nude krunu Rusije Sigmundovom sinu knezu Ladislavu, ako pristane na
uslove koje mu sastavlja Saltikov: obaveza da ne dira u prava pravoslavne crkve
i da vlada Rusijom u punoj saglasnosti sa bojarskom Dumom i Zemskim Soborom.
Sigmund pristaje.
Ostaje još da se svrgne s prestola Vasilij Šujski. Hetman Žolkijevski ide na
Moskvu s poljskom vojskom. Šujski mu suprotstavlja svoju vojsku uvećanu
pomoćnim švedskim odredom De la Gardije; na nesreću, zbog iznenadne smrti
na jednoj gozbi Mihaila Skopin-Šujskoga — svet je poverovao da je on otrovan —
toga darovitog čoveka koji je trebalo da njom komanduje, prešlo je
zapovedništvo u ruke brata Vasilija Šujskog, Dmitrija, koji nema ni pojma o
ratnoj veštini. Blizu sela Klušina, nedaleko od Gžatska, Žolkijevski je ostao
potpuni pobedilac. Dok se De la Gardija povlači ka Novgorodu i poseda čitavu
njegovu oblast, on se približava Moskvi. Tušinski Razbojnik, napustivši Kalugu,
napreduje takođe ka Moskvi. U tome trenutku Ljapunov organizuje bunu
protivu Vasilija Šujskog, koji je svrgnut s prestola u maju 1610 godine i primoran
da se zakaluđeri.
Ljapunov, koji odlično ume da priprema državne udare, nema nijednoga
kandidata koga bi mogao da predloži za presto. Bojarska Duma stupa u
pregovore sa Žolkijevskim, i u saglasnosti sa Soborom koji je žurno sazvan u
Moskvi, pridružuje se odluci Rusa iz Tušina; oni dakle nude presto Rusije knezu
Ladislavu, pod uslovom da pređe u pravoslavnu veru i da primi obaveze koje
mu je predložio Saltikov, a koje su moskovski bojari donekle izmenili.
Žolkijevski pristaje u ime kralja Sigmunda na sve uslove, potiskuje od Moskve
Tušinskog Razbojnika, koga malo kasnije ubija jedan Tatarin, uvodi poljsku
posadu u tvrđavu Kremlj i šalje Šujskoga u Poljsku. Moskovljani šalju Sigmundu,
koji je pred bedemima Smolenska, jedno izaslanstvo pod voćstvom Filareta i

100
kneza Golicina da potpiše ugovor zaključen sa Žolkijevskim; ali Sigmund, koji je
želeo da njega imenuju za cara, kad nije uspeo da primora izaslanike da izmene
ugovor, uhapsi ih i posla u Poljsku kao zarobljenike. Za to vreme Moskvom i
dalje upravlja starešina poljskog garnizona i nekolicina nekadanjih pristalica
Tušinskoga Razbojnika, bojar Saltikov i trgovac Andronov koje je poslao
Sigmund. Ali rovarenja Sigmundova, koji teži da naprosto osvoji Moskvu,
prekinula su sporazum zaključen sa Ladislavom.
Ujedinjenje protivu tuđinaca i oslobođenje Moskve. — Pred poljskom
opasnošću, sve stranke i sve suparničke grupe ujediniće se da oslobode Moskvu i
rusku teritoriju od osvajača, ali će to ujedinjavanje ići teško i veoma sporo.
Početkom 1610 godine patrijarh Hermogen šalje poslanice u kojima poziva
Ruse da pomognu svojoj otadžbini. Poljaci su ga bacili u tamnicu, gde je i
podlegao mučenjima.
Posle toga se misao o oslobođenju Moskve širi sve više. Obrazuje se
narodna vojska sastavljena od plemića kojima se na čelo stavlja ponovo Prokop
Ljapunov, od kozaka, seljaka i sebara pod komandom kneza Trubeckog, koji je
služio u Tušinu, i kozačkog atamana Zaruckog. U proleće godine 1611 ta
narodna vojska opkolila je Moskvu. Da bi se među saveznicima izbegao rascep
kao što je bio onaj koji je nekada razdvojio Bolotnjikova i Ljapunova, stavljeno je
u dužnost jednome Zemskom Soboru da upravlja narodnom vojskom i poverena
izvršna vlast jednom triumviratu u kome su bili Ljapunov, Trubeckoj i Zarucki.
No i pored svega toga, plemići i kozaci zaziru jedni od drugih, a Poljaci,
opsednuti u Kremlju, potpiruju tu raspru šireći među Rusima lažna pisma.
Ubistvo što su ga kozaci izvršili nad Ljapunovom dokončava propast toga
pokušaja izazivajući odlazak plemića. Izgleda da je Moskovska država propala.
Poljaci su gospodari Moskve. Svekoliko stanovništvo pati zbog građanskog rata.
Čitave pokrajine počinju da se odvajaju od narodne teritorije: Šveđani posedaju
oblast Novgoroda; Sigmund zauzima Smolensk; Englezi pripremaju plan da
prisvoje celu obalu Ledenoga Okeana. Ali, baš tada se javlja ponovno buđenje
nacionalne svesti, jače nego ikad.
Manastir Trojica-Sergijevo upućuje na sve strane pozive narodu da se
ujedini radi spasenja otadžbine. Varoši većaju i stupaju u međusobnu vezu. Tada
zemskij starosta (izabrani pretsednik) Nižnjeg Novgoroda, Kozma Minin-Suhoruk,
otpočinje da sakuplja jednu novu narodnu vojsku. To je čovek u kome je
sjedinjeno političko oduševljenje sa izvanredno praktičnim duhom. Na njegovo
zauzimanje stanovnici Nižnjeg Novgoroda odlučuju da stvore potrebna novčana
sredstva za obrazovanje narodne vojske i nude zapovedništvo nad njim knezu
Požarskom koji se na svome imanju, nedaleko od njihovoga grada, oporavlja od
rana zadobijenih kod Moskve kada se borio u vojsci Ljapunova. Za vreme zime
1611—1612 godine narodna vojska se povećava odredima plemića koji su došli iz
mnogih vojnih okruga. U proleće 1612 godine velika Požarskova vojska kreće se,
ne na Moskvu, nego na Jaroslavlj, gde se zadržava dosta dugo. Požarski smatra

101
da treba najpre uspostaviti red u zemlji, pa će posle toga oslobođenje Moskve ići
lako. Jedan Zemski Sobor okuplja u Jaroslavlju izaslanike većeg broja gradova i
brižljivo radi na unutrašnjoj organizaciji države. Požarski pomišlja da izvrši izbor
novoga cara u Jaroslavlju, no u tom doznaje da se jedna nova poljska vojska, pod
zapovedništvom hetmana Hotkijeviča, približuje Moskvi, te on odlučuje da
pohita prestonici. Kada se njegova vojska približila, izbijaju raspre među
kozacima koji su bili ostali pred Moskvom posle rasturanja prve vojske. Uopšte
uzev, oni dočekuju Požarskoga nepoverljivo i neprijateljski, jer se sećaju svojih
sukoba sa Ljapunovom; oni čak odašilju ubice u Jaroslavlj da ga ubiju. Jedan deo
tih kozaka, pod vođstvom Zaruckoga, napušta moskovski logor i odlazi u
Astrahanj. Drugi, verni knezu Trubeckom, ostaju pred Moskvom. U avgustu
1612 godine Požarski se pojavljuje pred gradom i ulogoruje se podalje od kozaka.
Uzajamno nepoverenje sprečava plemiće i kozake da rade dogovorno. Dolazi i
Hotkijevič. Započinje borba između Poljaka i odreda što ga je Požarski poslao
njima u susret. Kako kozaci neće da se umešaju, Avram Paljicin, ekonom
manastira Trojice-Sergijevo, obraća im se jednim vatrenim govorom; tada oni
jure u borbu; Hotkijevič, potisnut, mora da se odrekne namere da pomogne
Poljacima opsednutim u Kremlju. Posle toga uspeha odnosi između plemića i
kozaka postaju srdačniji; opsada je organizovana složno, te se Požarski i
Trubeckoj sastaju svakoga dana da se posavetuju i izdadu zapovesti za sutradan.
Poljaci opsednuti u Kremlju pate strahovito; usled nedostatka hrane ljudi umiru
od gladi; njihov otpor bliži se kraju. U oktobru kozaci zauzimaju na juriš Kitaj-
Gorod (utvrđeni kvart blizu Kremlja). Odmah zatim opsađeni otvaraju vrata
Kremlja i predaju se.
Izbor Mihaila Romanova. — Odmah zatim Požarski i Trubeckoj sazivaju
Zemski Sobor radi biranja novoga cara. Sobor, okupljen u Moskvi januara 1613
godine, imao je pred sobom mnoge kandidate. Ali on veoma mudro rešava
najpre da se utvrde prethodni uslovi kojima oni moraju da odgovaraju, što će
omogućiti da se smanji njihov broj. On najpre odbacuje sve tuđince (Ladislava,
švedskog kneza Filipa i tatarske kneževe), jer hoće da car bude Rus. Potom
utvrđuje da treba izabrati čoveka koji je uvek bio izvan stranačkih borbi, te je i na
taj način udaljio nekoliko kandidata. Odredi kozaka koji su još logorovali pred
Moskvom predlažu kao kandidata sina Zaruckoga i Marine — što bi povuklo za
sobom diktaturu Zaruckoga i kozaka —, ali je sabor odlučno odbio tu ponudu.
Da bi se izbegli novi nemiri, potrebno je bilo naći kandidata koga bi mogao da
primi i Sobor i kozaci. Ta potreba je i obezbedila kandidaturu mladoga Mihaila
Fjodoroviča Romanova. Zbog svoje mladosti on nije mogao da učestvuje u
dotadanjim nemirima, te je ispunjavao uslov što ga je postavio Zemskij Sobor; ali
zato što je bio sin Fjodora Nikitiča Romanova, kasnijeg Filareta, njegova
kandidatura godila je plemićima i kozacima: plemići su cenili njegovo srodstvo
sa Rjurikovom dinastijom (Ivan IV oženio se Anastasijom Romanov), a kozaci su
u njemu videli naročito sina Tušinskoga patrijarha.

102
 Na dan 21 februara/3 marta 1613 godine, Mihail Fjodorovič Romanov
izabran je za cara, te je ovaj izbor zakonitim putem okončao Doba Nemira.
Onovremeni dokumenti tvrde da je on pismeno pristao na uslove slične onima
koji su bili postavljeni caru Borisu Šujskom; ali taj postupak u svakom slučaju
nije dokazan.

103
 VI. PRVI ROMANOVI: OD MIHAILA DO PETRA
VELIKOG

Opšta obeležja XVII veka. — XVII već smatra se obično kao razdoblje
kada se ruski nacionalni tip potpuno razvio i kada su se uobličili način života,
običaji, političko i društveno uređenje, narodni duh i posebno ruska umetnost.
Po tvrđenju obožavalaca stare Rusije, prethodno stoleće bilo je samo njegova
priprema, dok bi naredno doba, doba Petra Velikog ili doba Petrograda, značilo
opadanje nacionalnoga tipa; oni su skloni da u reformama Petra Velikog vide
nekakvo izdajstvo u odnosu na taj tip i kao neki raskid sa ruskim narodom, koji
ga je verno čuvao.
Tačno je da XVII vek pruža jedan određeni tip kulture i da je taj tip
posledica pobede ruskoga nacionalizma nad opozicionim i kritičkim elementima,
i to posle borbe koja je otpočela — kako smo videli — u XVI veku. Iako se XVII
vek ističe izvesnom uravnoteženošću koja nastaje posle te borbe, ipak bi bilo
sasvim pogrešno zamišljati ruski tip iz XVII veka kao nešto ustaljeno, čvrsto i
trajno, nešto što je utisnulo u rusku dušu njeno konačno obeležje i stvorilo
nacionalni duh. Uistini ta uravnoteženost je samo prividna i nepostojana.
Istoriski razvoj koji ju je i stvorio ne samo da se nije zaustavio, već je i dalje
napredovao, i pobedom opozicije nad narodnom tradicijom uspeo i da je uništi.
Ako bi se u čitavoj ruskoj istoriji posmatrala samo dva uzastopna momenta, XVII
vek i reforme Petra Velikog, moglo bi se doista pomisliti da je slepo
podražavanje Evrope zamenilo narodnu kulturu. Ali ako se istoriski razvitak
Rusije posmatra u celini, videće se da narodna kultura ne doseže svoj vrhunac u
XVII veku, nego da se ona naprotiv počinje tada tek da stvara. Slepo
podražavanje Zapadu samo je jedan prelaz ka novom procvatu, obimnijem i
sjajnijem, narodne kulture. XVII vek ne može da se odvoji ni od prethodnoga ni
od potonjega doba. On je nastavak i posledica prošlosti, kaogod što je i priprema
za budućnost. On je suštastveno prelazno doba, doba koje priprema, i to brzo,
podlogu za reforme Petra Velikog.
Razume se da XVII vek ima i svojih posebnih obeležja; ali ta obeležja su
posledica istovremenoga dejstva nekolikih istoriskih struja koje nisu njegova
svojstvenost i koje idu od XVI do XVIII veka. Dva takva obeležja su naročito
karakteristična.
U materijalnom pogledu zapaža se brz razvitak države, i on i dalje ide
ispred razvoja narodne ekonomije. Umnožavanje državnih potreba, nesrazmerno
u odnosu na narodne mogućnosti, imalo je za posledicu — kao i u poslednjem
periodu Rimskoga carstva — da silom priveže čitavo stanovništvo za određene
poslove, te da se primora na tačno vršenje dužnosti prema državi. Ovaj
interesantan državni socijalizam je posebna odlika sredine XVII veka. On se nije
mogao pojaviti ranije, jer država još nije bila dovoljno snažna da može da priveže
ceo narod za poslove koje bi ona nadgledala, a nije mogao da traje i kasnije jer je

104
usled sve većeg napretka zemlje prestao da bude neophodan za održavanje
države.
U duhovnom pogledu bila je to borba između narodnih tradicija i
tuđinskih pozajmica. Istina, ova borba je oduvek postojala, i pre XVII veka kao i
posle njega, ali je ranije zapadnjački uticaj bio odveć slab i narodna tradicija bez
začetaka kulture; poznije, naprotiv, za vreme Petra Velikog, tuđinski uticaj
postaje i suviše jak da bi mu se začeci prave narodne kulture, tada još slabi, mogli
odupreti. Stvarna odlika XVII veka jeste naglo jačanje zapadnjačkih uticaja, koji
ipak ne može potpuno da preovlada, kao i izvesna životna snaga koju ispoljava
narodna kultura, a tako isto i njena stvaralačka moć koju nadmoćnost evropske
kulture nije još imala vremena da uguši. Samo u tome smislu može se govoriti o
narodnom stilu što ga je XVII vek mogao da stvori, da je Rusija živela potpuno
odvojena od prosvećenijih naroda; ali odnosi sa inozemstvom pretstavljaju bitnu
odliku XVII veka, koja objašnjava isto tako preobražaje materijalnoga života kao i
brz duhovni razvitak Rusije. Ovi preobražaji, istina, vrše se naročito u višim
društvenim redovima, dostupnijim tuđinskom uticaju. Zbog toga u materijalnom
kao i u duhovnom životu nastupa već u XVII veku rascep između narodnih masa
i onoga dela upravljačkoga staleža koji je najbliži političkom središtu. Prirodno je
što su u takvim okolnostima viši društveni redovi bili nosioci zapadnjačkog
uticaja, dok su narodne mase čuvale staru narodnu tradiciju. Ali kako je ova
tradicija imala u sebi veoma malo klica kulture, ne može se tvrditi da je rascep
potekao zbog toga što je narod hteo da brani narodnu kulturu od podražavalaca
Evrope. Naprotiv, baš u istoj sredini, skoro jedino ograničenoj na carski dvor i
one koji su tamo imali pristupa, razvile su se suprotne klice i narodne kulture i
zapadnjačke obrazovanosti; što se tiče narodne mase, ona je ostala potpuno
strana i novim težnjama kao i pojavama narodne kulture i narodnoga duha.

1. MIHAIL FJODOROVIĆ (1613—1645)

Okončanje Doba Nemira. — Zemski Sobor izabrao je Mihaila Fjodoroviča

donekle i zbog toga što usled njegove mladosti i dobre naravi njegova lična
delatnost nije mogla da bude mnogo opasna za one koji su tada bili na vlasti.
Zato su šest prvih godina njegove vladavine protekle pod njihovim uticajem. Pre
svega bilo je potrebno suzbijati unutrašnje i spoljne opasnosti koje su nadživele
Doba Nemira. Najpre je uložen sav napor da se uspostavi red i mir u zemlji. Iz
Astrahanja gde se bio učvrstio, Zarucki pokušava da dobije pomoć od persiskog
šaha sa namerom da na donjoj Volgi zasnuje svoju državu koja ne bi zavisila od
Moskve. Trebalo je osujetiti njegove namere. Jedna vojska primorava ga da beži
iz Astrahanja na reku Jaik, sadanji Ural, gde ga je potukla i odatle dovela zajedno
s njegovom porodicom kao zarobljenika u Moskvu. On i njegov sin pogubljeni
su, a Marina završava u tamnici svoj burni život. No i posle smrti Zaruckoga
ostale su rulje kozaka i Poljaka koje su pustošile zemlju i nisu davale mira

105
stanovništvu. Lisovski, jedan od vojnih starešina Tušina, činio je najveća zla; na
čelu jakih odreda krstario je zemljom i pljačkao gradove i sela. Dugo vremena su
ga careve vojvode progonile bez ikakva uspeha; on naposletku umire, a njegove
čete se rasturaju. I mnogi drugi pustolovi iskorišćuju to neredovno stanje; godine
1614 mnoge rulje pobunjenih kozaka, pod vođstvom atamana Balovenja,
približuju se Moskvi; potrebno je suprotstaviti im čitavu jednu vojsku pod
zapovedništvom Likov-Obolenskoga koja ih je porazila i zarobila Balovenja.
No radeći i dalje na unutrašnjem smirivanju, državna uprava se starala i o
spoljnoj odbrani. Ona je silom isterala Šveđane iz oblasti Novgoroda koju su oni
bili poseli za vreme nemira; iz toga se izrodio rat, i švedski kralj opseo je Pskov.
Godine 1617, posredovanjem pretstavnika Holandije i Engleske (Džona Merika),
mir je potpisan u Stolbovu; Novgorod je vraćen Moskvi, ali je Švedska zadržala
obalu Finskoga Zaliva, Narve i Korele. Posle toga trebalo je suzbijati poljsku
opasnost, jer se Ladislav nije odrekao svojih pretenzija na presto Rusije, te 1618
godine stiže s vojskom pod bedeme Moskve. Poljska najezda je zaustavljena, i u
Deulinu, blizu manastira Trojica - Sergijevo potpisano je primirje između Rusije i
Poljske koje će trajati četrnaest i po godina (1618). Odredbe ovoga primirja
dokazuju da je moskovska vlada pre svega želela da oslobodi Filareta, carevoga
oca, koji je bio zasužnjen u Poljskoj; i zaista, ona nije tražila ni da joj se vrati
Smolensk, ni da se Ladislav formalno odrekne ruskoga prestola.
Filaretova vladavina. — Odmah po povratku iz Poljske Filaret je
proglašen za patrijarha i dobio je, isto kao i car, naziv „velikog vladara”. Taj
čovek jake volje, odlučan i odvažan, usredsredio je stvarno svu vlast u svoje
ruke.
On se najpre stara da oženi cara, čiju su prvu verenicu, Mariju Hlapov,
Saltikovi svojim spletkama bili proglasili za neizlečivo bolesnu i prognali u
Tobolsk. Pošto se najpre obraćao uzastopce i uzaludno danskom i švedskom
dvoru, on je vratio mladu Hlapovu, kaznio i prognao u Sibir Saltikove i
naposletku oženio Mihaila Evdokijom Strešnjevom, ćerkom jednog skromnog
plemića. Potom je čitavim nizom vojnih, finansiskih, administrativnih i verskih
reformi nastavio da razvija unutrašnju organizaciju. Ne samo da nije izbegao
ugledanje na tuđinu, nego je odlučno pošao putem koji će odvesti Rusiju ka
reformama Petra Velikog. On je lično, sve do svoje smrti 1633 godine, upravljao
spoljnom politikom Rusije, Godine 1621, kada su na Poljsku napali u isti mah i
Turska i Švedska, on je hteo da iskoristi tu priliku te da dobije ispravku
nepovoljnih odredaba ugovara o primirju zaključenog u Deulinu; ali vojne
pripreme, koje je i Zemski Sobor bio odobrio, nisu još bile ni završene, a horde
sultana Osmana zaustavio je Hotkijevič kod Hotina, te je sultan morao da potpiše
sraman mir. Ponovna zgodna prilika javila se tek deset godina kasnije, prilikom
bolesti i smrti kralja Sigmunda III (1632). Zemski Sobor, sazvan ponovo, odobrio je
vladi potrebna sredstva za vođenje rata, te su vojvode Šein i Ismailov dobili
zadatak da sa vojskom od 32.000 ljudi i 158 topova povrate gradove koje je
Poljska bila zauzela. No kako se ova vojska zadržala punih osam meseci zbog

106
opsade Smolenska, Ladislav IV, koji je tek bio izabran za kralja, došao je u pomoć
opsađenima. On je opkolio Šeina u njegovom logoru i primorao ga da se preda
zajedno s oružjem i topovima, posle opsade od četiri meseca (1634). Car je morao
da se konačno odrekne svakoga prava na Livoniju, Estoniju i Kurlandiju, i da
plati otštetu od 200.000 rubalja. U naknadu za to, Poljaci su se odrekli carske
titule koju je Ladislav dotada nosio, ali nisu pristali da priznadu Mihailu naziv
samodršca „svih ruskih zemalja”, jer je još uvek jedan veliki deo Rusije potpadao
pod Poljsku. Zemski Sobor je potvrdio ovaj mir.
Kraj vladavine i pitanje Azova. — Posle Filaterove smrti, sukobi između
kozaka i Turaka (1637 i 1642) potstiču Ruse da obrate pažnju na Crno More.
Upadi kozaka u Tursku bili su česti. Već godine 1630 oni su razorili Koniju,
napali Sinop i opustošili čitavu obalu Anatolije. Godine 1637 donski kozaci
pripremili su uz pripomoć dnjeparskih kozaka ratni pohod na tursku tvrđavu
Azov koja im je sprečavala pristup ka Crnom Moru. Usput su ubili turskog
izaslanika, zauzeli tvrđavu jurišem i poklali sve muslimansko stanovništvo. O
tome svom podvigu obavestili su Moskvu, ali je car pohitao da pošalje sultanu
jedno pismo u kome se izvinjava i odbija od sebe svaku odgovornost za
nezakonite postupke skitničkih „razbojnika”. Onesposobljeni usled rata sa
Persijom i smrti Murata IV, Turci su ostavili Azov punih pet godina kozacima.
Ali godine 1641 sultan Ibrahim I posla vojsku od 240.000 ljudi da preotme tu
tvrđavu; 10.000 kozaka, zatvoreni u Azovu, odbijaju preko dvadeset turskih
napada, primoravaju neprijatelja da digne opsadu, nanose mu teške gubitke i
nude Azov caru. Ovoga puta car šalje kozacima 5.000 rubalja na poklon i saziva
Zemski Sobor da vidi da li bi Rusija — ako bi prihvatila tu ponudu — bila
sposobna da brani Azov. Razni društveni staleži iznose odvojeno svoje mišljenje i
ne uspevaju da se slože; plemići i trgovci prebacuju jedni na druge dužnost
odbrane Azova. Svi se jedino složno žale na zajedničkog neprijatelja, na
birokratiju i „nepravedne sudije” koji ih „upropašćuju svojom nepravičnošću i
sporošću svojih procedura više nego turski i krimski nevernici”. No baš tada
(marta 1642) jedan turski izaslanik donosi u Moskvu ulimatum; s druge strane
moldavski gospodar Vasilije Lupul potseća cara na uobičajenu nestalnost kozaka
i obaveštava ga da mu sultan preti najezdom i sprema se da izvrši pokolj čitavog
hrišćanskog stanovništva u Turskoj, ako Rusi zadrže Azov. Osim toga, jedna
anketa na licu mesta pokazuje da su utvrđenja Azova toliko porušena, da bi
trebalo ogromno mnogo novaca da se ona oprave. Iz svih ovih razloga car
naređuje kozacima da napuste Azov; oni se pokoravaju, ali ostavljaju za sobom
samo gomilu ruševina. Ovaj slučaj dokazuje da Rusija tada još nije bila sposobna
da osvoji obale Crnoga Mora, i ona je još dugo ostala nemoćna za taj podvig, sve
dok nije naselila stepu koja razdvaja more od nastanjenih pokrajina Srednje
Rusije.
Te iste 1642 godine Mihail šalje jedno izaslanstvo da ponudi ruku njegove
kćeri Irene danskom princu Valdemaru, sinu Hristijana IV. Posle dugoga

107
oklevanja Hristijan pristade da pošalje svoga sina u Moskvu, no pod uslovom da
se princu dopusti da ostane u svojoj veri. Valdemar dolazi u Moskvu 1644
godine, ali se od njega traži da ponovnim krštenjem pređe u pravoslavnu veru.
Iz toga nastaju mnoge verske rasprave, a takođe i pokušaji verenikovi da
pobegne, jer ga otac poziva natrag. Pa ipak, tek posle Mihailove smrti može
Valdemar, koga su u Moskvi držali u pravom sužanjstvu, da se vrati u svoju
zemlju.
Tuga koju je caru pričinio ovaj neuspeh, kao i smrt njegove dvojice starijih
sinova, podriva njegovo zdravlje. Njegovi lekari smatraju da je on premnogo
plakao, te su mu se suze nagomilale u unutrašnjim organima i suviše rashladile
krv; on umire u julu 1645 godine, verovatno od vodene bolesti. Na samrtničkoj
postelji on određuje sebi za naslednika, pred patrijarhom i članovima svoje
porodice, svoga sina Alekseja, kome je tada bilo šesnaest godina, i poverava
starateljstvo nad mladim carem bojaru Borisu Ivanoviču Morozovu
preporučujući mu da čuva kneževića kao zenicu u oku.
Uloga Zemskog Sobora za Mihailove vladavine. — Najkarakterističnija
crta Mihailove vladavine jeste otsustvo svake lične opozicije protivu cara, iako su
socijalne razmirice — kao što smo videli prilikom Zemskoga Sobora godine 1642
— bile prilično žive. Setimo se samo okolnosti u kojima je car preuzeo vlast,
njegovog ustezanja da primi presto i jednodušnih uveravanja o usrdnoj saradnji
koja su mu tada davana. Važno je napomenuti i to da je vlada uvek pozivala
pretstavnike zemlje okupljene u Zemskom Soboru da učestvuju u donošenju svih
važnijih političkih odluka. Zemski Sobor, koji je postao izborno telo za Doba
Nemira, sastavljen je od članova bojarske Dume i Saveta crkvenih
velikodostojnika, od izabranih pretstavnika službenoga plemstva, od posadskih, a
ponekad čak i od seljaka, kao prilikom skupštine za izbor cara godine 1613, i on
je za vreme prvih Romanova delao kao izabrana pretstavnička skupština. Posle
godine 1621 sazivan je svega tri puta, i to u velikim razmacima, godine 1632,
1637 i 1642; ali za prvih devet godina vladavine okupljao se redovno, zasedavao
skoro neprekidno i mnogo uvećao svoju ulogu. Dok je ranije bio samo
savetodavni organ, sada je u preduzimanju upravnih mera uzeo tolikoga učešća,
da je stvarno delio vlast sa carem. Pošto je izabrao cara, on sada odlučuje o ratu i
miru, on odobrava nove finansiske mere i povećavanje poreza. Ne samo da on
daje svoje mišljenje caru, nego sa istim pravom kao i on diktuje svoju volju celoj
zemlji. Za najvažnije poslove njegovi ukazi se objavljuju u isti mah kada i carevi.
Pri važnim misijama koje se odnose na državne poslove, njegov pretstavnik prati
carevog činovnika. Ova saradnja je za vladu najbolji način da ojača centralnu
vlast u očima stanovništva i da poveća ugled svim merama koje je primorana da
preduzme kako bi se popunila državna blagajna ispražnjena za Doba Nemira.
Zemski Sobor postao je pretstavnik naročito srednjih staleža, koji u to
vreme počinju da igraju veoma važnu ulogu u društvenom i političkom životu.
Nekadanja kneževska aristokratija i bojari gube skoro svu svoju moć. Nasilničke
vladavine Vasilija III, Ivana IV i Godunova su ih desetkovale i rastrojile.

108
Oduzimanje zemlje u korist države što ga je vršio Ivan IV uništilo je njihove
velike posede i njihovu moć lišilo ekonomske osnove. Najzad, u metežima za
Doba Nemira oni su izgubili skoro i poslednju svoju važnost koja je prešla na
službeno plemstvo i na gradski trgovački stalež, na ta dva oslonca zemaljske
ekonomske i vojne snage. Ta dva staleža igraju glavnu ulogu u Zemskim Soborima
u početku XVII veka. Oni se trude da uspostave red i mir u zemlji; oni pristaju i
na novčane žrtve da bi se uvećala finansiska sredstva države; ali, oni u isti mah.
traže da se zadovolje najpreče potrebe njihovoga staleža. Plemići traže
učvršćivanje sebarstva i potpunu zabranu premeštanja seljaka. Varošani
priželjkuju monopol trgovine i zanatstva i poništenje povlastica koje su raniji
vladari dali tuđinskim trgovcima. Politika nove dinastije staraće se da zadovolji
sve te zahteve.

2. ALEKSEJ MIHAILOVIČ (1645—1676)

Narodne bune 1648—1649 godine u Moskvi, Pskovu i Novgorodu. —

Iako predanje kaže da je Mihailova vlast bila ograničena jednom izričnom
obavezom prema bojarima (ili verovatnije prema „pretstavnicima cele zemlje”),
može se pouzdano tvrditi da Aleksej nije nikada primio na sebe takvu obavezu,
što dokazuje da je moć nove dinastije bila već čvrsto zasnovana. Pa ipak je
Aleksejev staralac, Morozov, smatrao za potrebno da Sobor potvrdi izbor
njegovoga štićenika. No i pored te potvrde, njegova vladavina obeležena je
narodnim bunama. Jamačno da je sama narav careva, koji je bio blag i neodlučan,
nesposoban da se bori sa dvorskim spletkarenjem i samovoljom svoje okoline,
bio jedan od uzroka tih pobuna; ali su one naročito posledica težine novoga
režima i društvenih trvenja koja su već bila osetna pri kraju prethodne vladavine,
a sada se pojačala i otvoreno ispoljavala; pritisak novih nameta i samovolja
birokratije, koja iskorišćuje svoju neograničenu moć da gazi ne prava stanovnika
— jer ta prava i ne postoje —, već njihove životne interese, osećaju se još mnogo
jače za vreme Aleksejeve vladavine.
U početku njegove vladavine zemljom upravlja sebični i grabljivi Morozov
i prenosi svoje mane i na svoje potčinjene. Njegov uticaj se povećava posle
njegovog orođivanja s carem. Kad je Aleksej hteo da se oženi, sakupljeno je po
starom običaju dvesta najlepših devojaka iz Rusije. Šest najlepših izvedene su
pred cara, i on se odlučio za ćerku Fjodora Vsevoložskog; ali se ona onesvestila
od radosti kada je čula tu vest, pa su je prognali u Sibir zato što su njeno
onesvešćenje protumačili kao napad padavice. Car je zatim izabrao Mariju, kćer
Ilije Miloslavskog, i Morozov se odmah oženio Anom, sestrom mlade carice.
Posle toga Miloslavski postaju ljubimci i dovode na mesta dotadanjih činovnika
svoje rođake ili štićenike, koji su bili isto toliko podmitljivi i nesavesni koliko i
oni koje su oni zamenili. Njihova uprava najzad je sasvim ogorčila narod. Usled
učetvorostručavanja poreza na so, što je učinjeno na predlog Nazarija Čistoga,

109
ranijega trgovca iz Jaroslavlja koga je Morozov uzdigao na dostojanstvo dumnoga
đaka, a to će reći državnoga sekretara (1646), nije se mogla više soliti jevtina riba
kojom se hranilo stanovništvo oko Volge, te su hiljade puda ribe trunuli, na
veliki gnev naroda koga je još ogorčilo i ustanovljavanje drugoga jednog
državnog monopola, monopola prodaje duvana, jer je duvan u Rusiji smatran za
biljku koju su i Bog i vera zabranili (jednim ukazom iz 1634 godine zaprećeno je
smrtnom kaznom onima koji bi ga upotrebljavali). U maju 1648 godine ogromna
gomila naroda zaustavila je konja caru, koji se vraćao sa pokloništva iz manastira
Trojica-Sergijevo, i zatražila da se svrgnu njegovi rđavi savetnici. Ona se prema
caru ponašala sa poštovanjem i skoro se umirila kad joj je on obećao da će
zadovoljiti njene zahteve. Ali kada je careva pratnja počela da je vređa i šiba
nagajkama, ogorčena svetina jurnula je na napadače, kamenovala ih i rasterala,
iskasapila đake Čistoga i Pleščejeva, zahtevala da joj se izda đak Trahaniotov i
opljačkala domove Morozova i drugih bojara visokoga roda. Sutradan se pobuna
proširila na sve delove Moskve, pa je svetina prodrla u sam Kremlj, gde su je
zaustavili naoružani odredi sastavljeni od tuđinaca. Car je tada poslao svoga
rođaka, bojara Nikitu Romanova koji je bio omiljen u narodu, da pregovara sa
pobunjenicima, i on ih je nagovorio da se rasture. Tri dana su čašćeni votkom i
medovinom strjelci koji su učestvovali u pobuni, a zatim je car po izlasku iz crkve
održao govor narodu, zahvalio mu što je otkrio zloupotrebe, obećao da će
smeniti podmitljivce i zamolio da se pomiluje Morozov, njegov bliski rođak.
Trahaniotov je pogubljen, a Morozov prognan u manastir Svetoga Ćirila na
Belom Jezeru, odakle se on uostalom vratio posle dva meseca.
Moskovski meteži imali su neposrednog odjeka u ostalim varošima: u
julu, u Solvičegodsku, gde je svetina isprebijala poreznika, a potom, početkom
avgusta, u Ustjugu, gde su opljačkana državna slagališta i gde je pobuna
ugušena veoma svirepo. U Pskovu su stanovnici napali švedskog trgovačkog
agenta Numersa, koji je hteo da izveze tovar žita kupljenog od državne uprave
na osnovu jednog ugovora, pohvatala strance na gradskim kapijama, opljačkala
ih i mučila pod izgovorom da hoće da otkrije nekakvu tobožnju zaveru. U
Novgorodu, kada je marta 1649 godine stigla vest o događajima u Pskovu,
svetina je zaustavila danskoga poslanika Graba, koji se vraćao u svoju zemlju, i
optužila ga da je poneo sobom državno blago, a potom je opljačkala domove
bogatih trgovaca, ruskih i tuđinskih; uz zvonjenje svih zvona zauzela je tvrđavu,
otvorila vrata na tamnicama i stavila sebi na čelo oslobođene osuđenike;
intervencija mitropolita Nikona, budućeg patrijarha, koji je anatemisao
pobunjenike, samo je pooštrila bunu, koja se utišala tek krajem aprila posle
obećanja da će se dati oproštaj. U Pskovu se pobuna produžava. U maju i junu
stanovnici uspešno odolevaju trupama kneza Hovanskog koji je bio poslan da ih
savlada; u julu pokušavaju uzalud da osvoje njegov logor. Tada car, po savetu
Nikona, obećava opšte pomilovanje, ne izuzimajući vođe pobunjenika, i
sveštenstvo uspeva da nagovori stanovnike da poljube krst u znak svoje vernosti
caru. Kasnije su kolovođe, razume se, pohvatane i pogubljene.

110
 Zakonik iz 1649 godine. — Pod utiskom toga niza pobuna vlada je najpre
ukinula monopol na so i duvan, a potom se spremala da zavede red u državnoj
administraciji i pravosuđu, „iz straha od naroda” sazvala je za septembar 1648
godine Zemski Sobor kome je podnela predlog Zakonika što ga je sastavila
naročita komisija pod pretsedništvom kneza Odoevskog i đaka Gribojedova.
Godine 1649 tekst toga Zakonika, pošto su ga članovi Sobora pretresli, dopunili i
premapotpisali, poslan je državnim nadleštvima i gradovima da bi „taj zakonik
bio čvrst i postojan” i da bi „sve parnice bile isleđivane saglasno njegovim
odredbama, pravično i pravedno”. Ovaj prvi pokušaj prikupljanja ruskih zakona
je stvarno zbirka propisa koji su već važili u raznim prilikama ili državnim
nadleštvima. Ali je toj zbirci podeljenoj na 25 poglavlja bio dodat jedan odeljak o
vrhovnoj vlasti, dotada nepoznat ruskome zakonodavstvu, sastavljen uz
pripomoć Litvanskoga Statuta iz 1588 godine. Osim toga, na zahtev članova
skupštine, dodato je više odredaba u korist građanskog stanovništva i plemstva.
O svakom pitanju je vlada naredila da raspravlja ne cela skupština, nego samo
zainteresovana socijalna grupa, a konačnu odluku donosio je u svima
slučajevima car sa bojarskom Dumom.
Zakonik cara Alekseja ostao je da važi kao osnova ruskoga zakonodavstva
puna dva stoleća, sve do objavljivanja Zakonika od 1833 godine. Iako u njemu još
uvek ima praznina, on je ipak mnogo potpuniji nego raniji zakonici careva Ivana
III i Ivana IV, i on sadrži, osim sudskoga postupka i osnovnih odredaba, još i
socijalno zakonodavstvo koje se odnosi na seljake, građane i naročito na stalež
koji će postati upravni stalež, na „vojne obveznike” ili plemstvo. On je prožet
jednom idejom koja ga tesno veže za njegovo doba, idejom da su svi društveni
redovi potčinjeni, u korist države, nekoj posebnoj obavezi koja ih strogo deli.
Ova podela, suprotstavljajući posebne interese — kao što će se videti — svih
društvenih redova, zadaje osetan udar samom načelu Zemskoga Sobora. I zaista,
pošto je društvo podeljeno na staleže i svaki stalež ima poseban odnos
potčinjenosti državi, vlada nema više razloga da se trudi da sazna misao i volju
naroda i da od njega traži pomoć i savet. Već za vreme zasedanja Sobora 1648
godine, ispitivanje mišljenja raznih društvenih redova vršeno je odvojeno.
Kasnije su ovakva savetovanja sa stručnjacima ili zainteresovanim grupama
učinila izlišnim sazivanje izabranika čitavoga naroda.
Buna 1663 godine u Moskvi. — Ovakvo društveno uređenje nije moglo
da umanji uzroke narodnog nezadovoljstva, koje se i dalje ispoljava u nemirima i
pobunama kadgod izbiju unutrašnje teškoće, naročito finansiske, ili spoljni
zapleti. Tako je finansiska reforma iz godine 1656, koju su prouzrokovale sve
veće vojne potrebe, poslužila kao izgovor za nove nerede u prestonici. Da bi se
naknadili izvanredni troškovi nastali usled rata, država je odlučila da pribegne
jednom načinu kojim će se poznije služiti sve vlade, a to je narodnom kreditu. U
to doba u Rusiji su bili u opticaju srebrni novci zvani kopejka, denjga i poluška. Po
savetu bojara Fjodora Rtiščeva, car je naredio da se iskuje bakarni novac sa istim

111
natpisom i pustio ga u opticaj sa istom vrednošću koju je imao i srebrni. Isprva je
taj novi novac imao uspeha i primao se sa istom vrednošću kao i srebrni. Ali
bogati trgovci nisu propustili da se koriste tom operacijom; oni podmićuju
činovnike koji su potčinjeni carevom tastu Ivanu Miloslavskom, šalju svoj bakar
u državnu kovnicu novca da se od njega iskuje novac zajedno sa državnim, pa ga
posle oni puštaju u opticaj. Verovatno da se i sama vlada nije ustezala da iskuje
preterano mnogo novaca. Kako je usled toga tržište bilo preplavljeno bakarnim
novcem, nastupila je takva inflacija i toliko visoka ažija na bakarni novac, da je
on godine 1660 izgubio polovinu svoje vrednosti, a godine 1663 vredeo samo
jednu petnaestinu od vrednosti srebra. Cena robi povećala se u istoj razmeri, dok
je plata vojnih lica ostala ista. Jedna istraga otkrila je tu prevaru, ali su stradali
samo sitni ljudi, a ne glavni lupeži. Svetina počinje tada da se komeša i u julu
1663 godine dolazi pred carev dvorac u selu Kolomenskom, u okolini Moskve;
ona traži da pravi krivci, podrazumevajući tu i Miloslavskog, budu predati sudu
i primorava cara da obeća da će on lično izvideti tu stvar. Ali kada je iz Moskve
stigao drugi talas nezadovoljnika koji su pretili da će silom oteti izdajnike ako im
se odmah ne izdadu, car poziva strjelce koji jurišaju na goloruku svetinu.
Uhapšeni ljudi mučeni su posle toga; mnogi su udavljeni u reci Moskvi, a mnogi
drugi prognani u Sibir; iako pravih kolovođa pobune nije bilo više od 200, 15.000
lica kažnjeno je oduzimanjem imanja i progonstvom, ili su im čak otsecane ruke i
noge; više od 7.000 pogubljeno je; među žrtvama bilo je kmetova i slobodnih
seljaka, građana i sveštenih lica, pa čak i vojnika i oficira. Vlada tada saziva
pretstavnike moskovskih trgovaca da ih pita za savet. Ovaj odbor odgovara da je
ta stvar „prvoredne važnosti i da se tiče cele zemlje”, i da je neophodno potrebno
sazvati pretstavnike „cele zemlje, svih gradova i svih staleža u Zemski Sobor. To je
otvoren protest protivu zamenjivanja Sobora stručnjačkim odborima. Ali vlada i
dalje nije htela da sazove Sobor, te je tako naglasila da moskovski autokrati
nemaju nameru da više služe tim oblikom narodne saradnje. Ukaz od 1663
godine uspostavio je prosto opticaj srebrnog novca i utvrdio otkupnu cenu
bakarnog novca na 5 ili čak i 1% od njegove nominalne vrednosti.
Ustanak kozaka Razina 1668—1671 godine. — Narodno nezadovoljstvo,
ugušeno u prestonici, prenosi se na nedavno naseljene granične oblasti i na
zemljište slobodnih kozaka. Već smo videli njihovu ulogu na Crnom moru i
napore Moskve da zaustave njihove upade na Krim i u Tursku. Otkako se
Moskva odrekla Azova te im je pristup ka Crnom Moru zatvoren prema Donu,
oni prelaze na Volgu blizu Caricina i odatle silaze na Kaspisko More da pljačkaju
persiske pokrajine. Oni pljačkaju i trgovačke karavane na čitavom toku donje
Volge između Saratova i Caricina. Njihovo pljačkanje traje od 1658 do 1665
godine; tada mesne vojvode uništavaju njihovo sklonište na gornjem Donu, iako
se ono dotada smatralo neosvojivim. Ali posle 1667 godine, kozak Stepan Razin
stvara novo sklonište na jednoj pritoci Dona, da tamo smešta plen. On se ne
zadovoljava samo pljačkanjem žitnih karavana na Volgi, nego početkom 1668
godine osvaja na prevaru tvrđavu Jaik, razbija vojsku vojvode Bezobrazova koji

112
je bio poslan protivu njega iz Astrahanja, i u proleće pljačka persisku obalu
Kaspiskog Mora između Derbenta i Bakua. A kada su stanovnici varoši Rešta
odbili njegov napad, on se osvetio vršeći pokolj nad stanovnicima bogate varoši
Farabata. U leto 1669 godine potukao je i potopio persisko brodovlje u
Kaspiskom Moru, a u avgustu se vraća u Astrahanj gde pod povoljnim uslovima
dobiva carev oproštaj. U toj varoši, gde on troši nemilice i prodaje jevtino
skupocenu svilu ukradenu u Persiji, njegova hrabrost i izdašnost izazivaju
divljenje upola istočnjačkog i nomadskog stanovništva, i mnoge legende kruže
po narodu o „baćuški Stepanu Timofejeviču”. U septembru godine 1669 vlada ga
poziva da na Donu pretstane zakonitom atamanu kozačke teritorije; no to je
značilo pružiti mu dobar povod da proširi polje svojih podviga. Neredi počinju u
Caricinu; on upada u varoš, ubija vojvodu koji je odbio da proda rakiju
kozacima, otvara tamnička vrata zločincima i prima u svoju rulju seljake skitnice.
Kada mu je astrahanjski vojvoda Prozorovski naredio da prestane sa svojim
postupcima, on mu odgovara preteći. No on se ipak ne osuđuje da odmah
napadne varoš. On se najpre utvrđuje na Donu, u tvrđavi Kagalniku koju je on
podigao; odatle odlazi u Čerkasi, zvanično sedište atamana, ubija carevog
izaslanika Evdokimova i pridružuje se drugom jednom razbojniku, Vasku Usu
(„Brki”), čija je rulja već opljačkala i poklala plemstvo Tule i Voronježa. Pojačan
skitničkim seljacima koji jure k njemu sa svih strana privučeni slobodom i
izgledom na plen, on te iste 1670 godine zauzima na prevaru Caricin i u dva
maha poražava careve trupe. Prebegli strjelci nagovaraju ga da pođe na
Astrahanj, čije stanovništvo i vojnička posada izgleda da hoće da pređu na
njegovu stranu; i zaista, oni ga dočekuju raširenih ruku. Prozorovski, ranjen,
zatvorio se sa najuglednijim građanima u sabornu crkvu, gde su ih kozaci sve
poklali. Istočnjačka roba nađena na trgu uzapćena je i zajednički podeljena.
Varoš dobiva kozačko uređenje: stanovnici su podeljeni na hiljade, stotine i
desetine, sa starešinama koji su izabrani na opštoj skupštini („kružok”) ljudi iz
višeg staleža su poklani, a njihove žene razdeljene među kozacima. Novi
„Vladar” opija se bez prestanka pune tri nedelje, a potom ostavlja zapovedništvo
nad Astrahanjom Vaski Usu i polazi uz Volgu sa 200 lađa za kojima idu 2.000
konjanika. On osvaja Saratov i Samaru i zavodi u njima kozačku upravu. Careve
vojvode, knez Barjatinski i Ivan Miloslavski napadaju ga blizu Simbirska, i ma da
on drži tu varoš, oni uspevaju da se održe u njenoj tvrđavi čitav mesec dana.
Vlada to iskorišćuje da sakupi jednu vojsku koja na obalama reke Svijega
uništava Razinove trupe u dvema krvavim borbama (u oktobru) i primorava
Razina da beži na donju Volgu.
Ta pobuna nije se ograničila samo na Jugoistočnu Rusiju. Vatreni Razinovi
proglasi narodu doprli su do Tambova i Penza, stigli u Moskvu i čak do
manastira Solovski u Belom Moru. Svuda su narodne mase burno pozdravile
Razinova obećanja da će uništiti bojare, plemstvo i činovnike, da će sve staleže i
društvene redove (čin) izjednačiti pred zakonom i da će svuda zavesti kozačku

113
republiku. U svim oblastima između Volge, Oke i Dona seljaci su poubijali
posednike zemlje još pre njegovog dolaska. Po varošima stanovnici su poklali
vojvode. Pobunjenici su pojurili u susret „baćuški Stepanu Timofejeviču” koji je
radi uvećanja svoje slave izjavljivao kako vodi sobom carevića Alekseja (nedavno
preminulog) i patrijarha Nikona (izgnanog nedavno na Belo Jezero).
Domorodačko stanovništvo sa Volge, Mordvi, Čeremisi i Čuvaši, bili su prišli
njemu Ovu raznorodnu svetinu držala je na okupu samo slava neustrašivoga
atamana. Njegov poraz blizu Simbirska i svirepo ugušivanje pobune u Nižnjem
Novgorodu koje je izvršio knez Georgij Dolgoruki naneli su težak udar
njegovom ugledu. Dolgoruki, idući ka jugu, isteruje razbojnike sakrivene po
šumama i šumarcima, i spaljuje pobunjenička sela. U isti mah, u novembru i
decembru 1670 godine, Barjatinski se probija ka donjoj Volgi; on umnožava broj
pogubljenja i podiže svuda vešala, koja proizvode dubok utisak. Uskoro se
nedisciplinovana svetina koja sačinjava ogromnu većinu Razinovih pristalica
rastura; glavni buntovnici koji mogu da se spasu beže; starešine raznih kozačkih
četa odvajaju se od Razina i otpočinju da vrše razbojništva za svoj račun. Imućni
donski kozaci, koji su većinom neprijateljski raspoloženi prema Razinovim
„lupežima”, izjašnjavaju se protiv njega čim su saznali da je patrijarh Josif
svečano anatemisao „Stjenjku” u Uspenskoj lavri u Moskvi. U aprilu 1671
godine, atamana su iznenadili u njegovom poslednjem skloništu, Kagalniku,
imućni kozaci. Upućen je u Moskvu, gde je vrgnut na najstrašnije muke, koje on
podnosi veoma hrabro, a u junu je raščerečen. Astrahanj se još uvek brani pod
upravom Feđke Šeluđaka; njegovi stanovnici odbijaju u avgustu juriš vojvode
Miloslavskog i otvaraju gradska vrata carevim trupama tek u decembru, pošto su
prethodno dobili obećanje da će se dati opšte i potpuno pomilovanje. Tek posle
godinu dana vlada će se smatrati dovoljno jaka da otpočne istragu i pogubi
podbunjivače koji su se bili pridružili Šeluđaku.
Narod je verno sačuvao uspomenu na Stjenjku Razina, i njegovi smeli
podvizi slavljeni su u mnogim narodnim pesmama i legendama. Ideal kozačke
jednakosti i bratstva i dalje je bio suprotstavljen nepravičnosti plemstva i
činovništva, kaogod i kozačka sloboda opštem robovanju i teškim teretima koje
je nametnula moskovska država. Ovaj buntovnički duh živeće sve do doba
Pugačeva, pa će ga čak i nadživeti.
Prava Aleksejeva uloga. — Nacionalistički istoričari imaju običaj da
ulepšavaju vladavinu Alekseja Mihailoviča, koga smatraju za najtipičnijeg
pretstavnika one stare Rusije koju je uništio njegov rođeni sin, Petar Veliki. No
kako u tadanjem ruskom životu ima malo čega što bi se moglo ulepšavati, oni
uzdižu samu ličnost carevu, „preblagoga” Alekseja Mihailoviča. On je zaista bio
dobronameran, prirodno obdaren i imao je jak umetnički smisao koji se
ispoljavao u njegovoj ljubavi prema prirodi i lovu, njegovom ukusu za lep
nameštaj i lepom ophođenju prema njegovoj okolini. Njegova osetljivost ide
ponekad do bolećivosti; u tome veku svireposti on je sposoban da se razneženo
zaplače. Nasuprot tome, njemu nedostaje jaka volja, koju vladar mora da ima. On

114
se ponekad žali kako ga čak i u njegovoj najbližoj okolini niko ne sluša. Tako se
objašnjavaju razvrat i samovolja „silnih”, od kojih je narod toliko patio za vreme
njegove vladavine. Iako pobožan na starinski način, on ipak nije ravnodušan
prema zapadnjačkim novinama. On ume da otkrije izvor radosti u horskom
pojanju, koje je zavedeno u crkvama, i u pozorišnim pretstavama, koje su
nedavno donete iz Evrope. Tada se vidi kako se oko dvora stvara originalna
umetnost ruskih primitivaca. Ali u svima tim pojavama, koje su samo proizvod i
karakteristični znak toga doba, nema nimalo njegove lične zasluge. Njegova
dobroćudna ličnost ne utiče na opšti karakter vladavine, pa i sama njegova
blagonaklonost ne zadržava ga da u nastupima gneva pokaže svirepost i grubost
svojstvene dobu u kome je živeo. Mnogo više nego on sam, slavi njegove
vladavine doprineli su oni njegovi državnici koji su došli u dodir sa
zapadnjačkom kulturom i koji nam zbog toga izgledaju kao preteče njegovoga
slavnog sina: na primer, bojar Fjodor Rtiščev, propagator narodnog
prosvećivanja; ili Ordin-Naščokin, prvi istinski ruski diplomat, ili bojar
Matvjejev.
Jedinstvo nacionalnog razvitka za vreme prve dvojice Romanova. —
Suprotnost između vladavina prve dvojice Romanova, od kojih jedna pretstavlja
doba Zemskog Sobora a druga doba narodnih buna, ne treba da nas navede da
zaboravimo jedinstvo nacionalnog razvitka. Za Mihailove vladavine obrađena je
pažnja obnovi zemlje; pri tome radu na preustrojstvu, vlada nije mogla da se liši
neprekidne saradnje celoga naroda. Ali, kako su preke državne potrebe, a
naročito vojne, prevazilazile znatno njegove mogućnosti i sredstva, trebalo je baš
radi njegovoga interesa podvrgnuti sve društvene staleže veoma teškim
obavezama. U tom pogledu može se reći da u XVII veku nijedan stalež nije igrao
povlašćenu ulogu upravnoga staleža. Više činovništvo i dvorsko plemstvo mogli
su da drže taj položaj — i zbog toga se narodno nezadovoljstvo razbesnelo
protivu njih, ne nanoseći ipak štete monarhističkoj ideji i ličnom ugledu vladara
—; ali oni ne sačinjavaju uistini jedan stalež, jer je položaj onih koji su pozvani na
vlast veoma nepouzdan. Od staroga plemstva, koje je Ivan Grozni desetkovao,
ostalo je samo nekoliko porodica. Njih su potisnuli rođaci novoga vladara i
raznih carica poreklom iz srednjega plemstva. I baš ti novi ljudi, kada su na
vlasti, dopuštaju sebi najveće zloupotrebe. Bojari pokušavaju da spreče njihovu
samovolju i prebrzo napredovanje u upravnoj hijerarhiji pomoću jedne naročite
ustanove, prava prvenstva. Ova ustanova nema ničega zajedničkog sa
zapadnjačkim carstvom; ona je zasnovana ne na jednakosti bojarskih porodica,
nego na njihovoj nejednakosti, jer je svaka porodica jedino želela da sačuva svoj
položaj u odnosu na druge porodice bliske dvoru. Naimenovanja na položaje u
državnoj službi, naročito za vreme ratnih pohoda, pokazuju odnosnu važnost
pojedinih porodica. Svaka porodica budno pazi da već uspostavljena ravnoteža
ne bude poremećena novim naimenovanjima; ona bi se smatrala uniženom ako
bi jedan od njenih članova postao niži po položaju od člana neke druge porodice

115
koja je prema rodoslovnom rasporedu ranije bila ravna njoj. Ova upoređenja
ustanovljuju se polazeći od predaka; na primer, upoređuju se unuci ili praunuci
dveju porodica. Jasno je da ovakav sistem isključuje izbor najsposobnijih i koči
tok poslova. Naimenovanje tuđinskih starešina u vojsci nanosi mu prvi udar; taj
sistem biće sasvim ukinut krajem toga stoleća.

3. SJEDINJENJE MALORUSIJE SA MOSKOVSKOM DRŽAVOM

Zapadna i južna Rusija pod litvanskom vlašću u XIV veku. — U

vremenu kada se Moskovska država počela obrazovati na severoistoku Rusije,
zapadni i južni deo ruske zemlje postepeno je prevukla sebi druga jedna država,
Litvanija.
Pošto su se u početku XIII veka probudila za politički život i obrazovala
velike vojničke zajednice pod udarom nemačke najezde, litvanska plemena
pokazala su se veoma ratoborna prema svojim susedima Rusima. Litvanski
kneževi, koji su ih često napadali i pljačkali, sve više su težili da konačno potčine
susedne ruske oblasti svojim posedima. Većinom rasparčane krajem XIII veka u
beznačajne kneževine i oslabljene tatarskom katastrofom, ove oblasti nisu bile
sposobne da se dugo odupiru. Zbog toga je mnoge takve oblasti, kao Polocku,
Vitebsku, Minsku, Turovsku, Pinsku i Kijevsku, brzo i lako osvojio veliki knez
Gedimin (1315—1340). Oblast Galič-Volinija bila je već priznala za svoga vladara
njegovoga sina Ljubarta. Uskoro posle toga Galič je zauzeo poljski kralj Kazimir
Veliki i prisajedinio ga Poljskoj, ali je Volinija ostala pod Litvanijom. Sin i
naslednik Gediminov, Olgerd, bio je već osvojio zemlje nekadanjih kneževina
Perejaslavlja i Podolije, i postavio tamo svoje nećake kao vasale. Tako je krajem
XIV veka skoro cela Zapadna i Južna Rusija, naseljena Belorusima i Malorusima,
bila pripojena Litvaniji; i tako je Litvanija, pošto su dve trećine njene teritorije
sačinjavale ruske oblasti, bile pre jedna ruska država nego litvanska.
Lakoća sa kojom su vršena ova osvajanja ne može se objasniti samo
slabošću ruskih kneževina, nego i politikom litvanskih kneževa. Jer ovi, iako su
pokorili Ruse, oslobodili su ih tatarskoga jarma i poštovali njihovu veru i običaje.
Oni su zadržali unutrašnje uređenje prisajedinjenih oblasti, njihov opštinski i
oblasni sistem, njihove društvene, sudske i administrativne tradicije; ponekad su
im čak dopuštali da zadrže svoje nekadanje mesne kneževe, pod uslovom da ovi
priznadu vrhovnu vlast litvanskoga velikog kneza, da mu plaćaju danak i
pomažu mu pri njegovim vojnim pohodima. U takvim okolnostima promena
gospodara utoliko je manje izgledala važna stanovništvu, što su litvanski
kneževi, družeći se s Rusima, lako usvojili njihovu kulturu, ženili se ruskim
kneginjama, prelazili u pravoslavnu veru, navikli se da govore ruski i postali
zajedno sa svojom okolinom upola Rusi, ako ne i sasvim. Uporedo sa
uvećavanjem stanovništva, ruski uticaj rastao je u Litvanskoj državi. Mnogobošci
i poludivlji, Litvanci su prirodno podlegli uticaju ruske kulture, koja je bila
naprednija; oni su postepeno usvojili sudske običaje i hrišćanstvo ruske

116
pravoslavne crkve. U obliku književnog beloruskog i maloruskog narečja, koje je
u to doba već bilo obrazovano, ruski jezik postao je zvaničan jezik Litvanije koja
je sve više postajala ruska i obuhvatala velike ruske teritorije, te je znatnom
snagom privlačila i druge ruske oblasti.
Litvansko-poljsko političko ujedinjenje i poljsko gospodarstvo u Južnoj
Rusiji. — Ali, pri kraju XIV veka, ruski uticaj, koji je dotada bio bez takmaca u
Litvaniji, naišao je tamo na jednog ozbiljnog protivnika. Nemački napad, koji je
ranije izazvao stvaranje Litvanske države i njeno zbliženje sa Rusijom, zagrozio
je u to doba susednoj Poljskoj i izazvao u njenim upravljačima želju za tešnjim
savezom sa Litvanijom. Po smrti Ljudevita, kralja Poljske i Ugarske, njegova kći
Hedviga ostala je jedina naslednica njegovih prava na Poljsku, te su poljski
velikaši ugrabili tu priliku da brakom sjedine te dve države: Jagajlo (Jagelon),
veliki knez Litvanije, koji je tek bio prešao u pravoslavlje, prešao je u katoličku
veru i oženio se Hedvigom, koju su primorali da raskine svoju raniju veridbu sa
vojvodom od Austrije (1386). Ovaj brak je donekle obezbedio sjedinjavanje tih
dveju država i prokrčio put poljskom i katoličkom uticaju u Litvaniji. Ipak, to
jedinstvo nije se isprva pokazalo onako tesno kako su želeli poljski plemići. Ono
je izazvalo veliko nezadovoljstvo kod litvanskog plemstva, a naročito ruskog, te
je naposletku (1392) Jagajlo bio primoran da prizna za velikoga kneza Litvanije
svoga rođaka Vitovta, koji se bio pokazao prilično nezavisan prema njemu. Savez
između Litvanije i Poljske, u obliku dinastičkog jedinstva, ipak je bio ostvaren i
njegov rezultat se ubrzo pokazao; godine 1410, u bitci kod Tanenberga
(Grinvalda), sjedinjene vojske Poljske i Litvanije - Rusije odnele su sjajnu pobedu
nad Tevtonskim redom i onemogućili mu da dalje polaže pravo na poljske i
litvanske teritorije.
Tri godine kasnije, 1413, na saboru pretstavnika Poljske i Litvanije koji je
održan u Gorodlu, proglašeno je ne samo dinastičko, nego i stvarno ujedinjenje
tih dveju država; Litvanija, iako je sačuvala svoju nezavisnost, usvojila je sistem
uprave i društveno uređenje Poljske. Katolički i poljski uticaj načinio je posle
toga toliki napredak u Litvaniji, da je ugovor sklopljen u Gorodlu proširio prava i
povlastice poljskoga plemstva i na litvanske plemiće koji su postali katolici.
Litvansko društvo je, istina, i dalje smatralo Poljake za tuđince, primalo ih protiv
svoje volje i trudilo se da sačuva svoga sopstvenog kneza u nameri da održi
svoju nezavisnost — u čemu su mu energično pomagale i ruske oblasti, te je u
tome i uspelo za izvesno vreme posle Vitovtove smrti 1430 godine —; ali nije
moglo sprečiti napredak poljskoga uticaja. Kao što su ranije upravni krugovi
litvanski bili prožeti ruskom kulturom, tako su sad brzo prigrlili poljsku kulturu.
Oblasni kneževi potčinjeni velikom knezu zamenjeni su vojvodama i njihovim
kastelanima. Gradovi su izgubili svoja veća, i kako više nisu imala veze sa
okolnom oblašću, pretvorili su se u zasebna i čisto buržoaska društva, koja su se
upravljala prema magdeburškom pravu. Seljaci su lišeni svoje slobode i vezani
za zemlju na kojoj su stanovali. Niže i srednje plemstvo, iako je pomagalo višem

117
plemstvu da porobi seljake, ipak je žudelo za poljskim uređenjem gde je sve
državna vlast bila u rukama plemića. Pošto su prihvatili poljsku kulturu, plemići
su u velikom broju napustili pravoslavlje, čiji je položaj postajao sve teži, i
usvojili katoličanstvo. Istina, vremenom su i pravoslavnim plemićima dodeljena
ista prava koja su imali i katolici, ali je katolička crkva, koja je uživala zaštitu
države i išla u korak s njom, ipak zauzela povlašćen položaj.
Ovo smanjivanje ruskog elementa u toj rusko-litvanskoj državi nagnalo je
u XV i u početku XVI veka nekolicinu ruskih kneževa, koji su dotada zavisili od
litvanskog velikog kneza, da priznadu vlast moskovskog velikog kneza, kome su
oni ponekad prilazili zajedno sa svojom oblašću. Osim toga, diplomatija
Moskovske države, koja se bila znatno uvećala, počela je od XV veka da polaže
pravo na sve ruske oblasti koje su bile potčinjene Litvaniji i koje su moskovski
vladari smatrali za svoju naslednu „baštinu”. Pred ovim zahtevima, koji su
postajali sve opasniji ukoliko je rasla snaga Moskve, Litvanci su počeli pomišljati
da se što tešnje sjedine sa Poljskom. Ovo sjedinjavanje jako je želelo i poljsko više
plemstvo, jer je htelo ne samo da uveća svoju državu, nego i da oduzme od
Litvanije južne ruske oblasti; već posle Vitovtove smrti Poljska je pokušala da
prisvoji jedan deo tih oblasti, ali se pred odlučnim otporom Litvanaca morala
zadovoljiti zapadnom Podolijom. Kada je oko sredine XVI veka iskorišćavanje
velikih zemljišnih poseda u Poljskoj uzelo velikoga maha u cilju izvoza, poljsko
plemstvo počelo je više nego ikad žudeti za plodnim i slabo naseljenim oblastima
južne Rusije. A tako se u to isto vreme u Litvaniji pojačala želja za savezom,
skupština (Dijeta) u Lubinu, za vlade poslednjega Jagajlovog potomka Sigmunda
II Uzvišenog uspostavila je novo i još tešnje litvansko-poljsko jedinstvo. Ovo
jedinstvo sklopljeno u Lubinu (1569) proglasilo je stapanje Poljske kraljevine i
Litvanske velike kneževine u jednu državu, kojom vlada jedan i isti izborni
vladar, sa zajedničkom Dijetom (skupštinom), sastavljenom od pretstavnika
plemstva, i zajedničkim Senatom. Litvanija je već bila konačno usvojila poljsko
društveno uređenje; Poljaci i Litvanci stekli su uzajamno pravo da kupuju
zemljišta i da zauzimaju upravne položaje i u jednoj i u drugoj zemlji. Ipak,
svaka zemlja zadržala je svoje posebne zakone, svoju posebnu administraciju —
iako istu kao u drugoj — i svoju narodnu vojsku. Osim toga, Litvanija je ustupila
Poljskoj: istočnu Podoliju, Voliniju, Podlahiju i Kijevsku oblast.
Od sredine XVI veka, južna Rusija, koja je dotada bila sastavni deo
Litvanije, potpala je sasvim pod Poljsku. Poljsko, plemstvo pohitalo je da se tim
koristi: ono je od poljskih kraljeva bilo primilo ogromna zemljišta i na njima
zavelo kmetstvo, koje je već bilo ustanovljeno u Poljskoj. Plemstvo južne Rusije
sledovalo je primeru poljskoga plemstva i ubrzo se s njim stopilo, usvajajući
njegove običaje i način života. Na imanja koja im je kralj razdelio vlasnici su
privukli nove naseljenike, osnovali varoši, sela i zamkove, te su proširili ka jugu i
istoku granicu obdelanih oblasti. Ali su oni u isti mah još teže pritisli ruske
seljake jarmom kmetstva.

118
 Litvansko-poljsko versko ujedinjenje i katolička prevlast u južnoj
Rusiji. — Društvenoj potčinjenosti pridružila se i verska. Političko ujedinjenje
bilo je kobno po pravoslavnu crkvu, i ona je krajem XVI veka došla u veoma
težak položaj. Katolički otpor, veoma snažan u Poljskoj, započeo je protivu nje, u
saglasnosti sa poljskim vlastima, tako ogorčenu borbu, da se većina pravoslavnih
episkopa u južnoj i zapadnoj Rusiji, u nadi da učvrsti svoj položaj, odlučila za
sjedinjenje sa Rimom; na crkvenom saboru u Brest-Litovsku godine 1596 oni su
proglasili ujedinjenje dveju crkava (uniju), priznali vrhovnu vlast pape i zapretili
anatemom svima koji bi se tome usprotivili. Većina pravoslavnog sveštenstva je
istina odbila da prizna uniju i u dogovoru sa nekolicinom episkopa koji su ostali
verni pravoslavlju priredila istovremeno i u istoj varoši drugi jedan sabor, koji je
isto tako bacio anatemu na pristalice unije i svrgnuo unijatske episkope. Ali je
poljska vlada uvažila odluku većine episkopa, a protivnike unije smatrala za
nepokorne i buntovne prema zakonitoj hijerarhiji i podržavala unijatske
episkope, kojima je predala pravoslavne crkve i manastire zajedno sa njihovim
imanjima. S druge strane je katoličko plemstvo, koje su jezuiti fanatizovali,
nastavili istu politiku u svojim područjima gde je imalo pravo pokroviteljstva
nad manastirima i crkvama. No i pored sveg progonjenja, najveći deo ruskog
stanovništva odlučno se odupirao unijatskoj propagandi.
Isprva je jedan deo ruskoga plemstva uzeo učešća u borbi protivu unije i
katoličanstva. Nekoji pravoslavni velikaši,. kao kneževi Ostrožski, osnovali su na
svojim područjima štamparije za umnožavanje pravoslavnih crkvenih knjiga i
škole za obrazovanje budućih književnika; oni su podržavali pravoslavne teologe
koji su vodili borbu sa katolicima i štitili crkvena. bratstva koja su osnivali
građani za odbranu pravoslavlja. Ali je verski polet pravoslavnoga plemstva
ubrzo oslabio. Stapajući se sa poljskim plemstvom, ruska aristokratija se najčešće
odricala i svoje narodnosti i svoje vere. Zbog toga je krajem XVI veka
pravoslavna vera u Litvansko-poljskoj državi bila postala „vera mužika”, koju su
ispovedali skoro jedino ruski građani i seljaci, kao i nekoji sitni plemići.
Međutim, baš u to doba su ruski građani našli branioce pravoslavlja u kozacima
južne Rusije.
Postanak i razvitak kozačke organizacije. — Kozaci su obrazovali jedan
društveni stalež na jugu Rusije već od kraja XV veka. Južna Rusija bila je tada
ograničena sa istoka i juga divljim i pustim stepama, po kojima su s vremena na
vreme lutale samo grupe krimskih Tatara, koje su se trudile da prodru do
graničnih oblasti Moskovske i Litvansko-poljske države, da bi ih opljačkale. Na
tim granicama bilo je junaka koji se nisu ustezali da zađu u stepu da love
životinje i divljač; ali pošto su oni tamo stavljali na kocku svoj život ili svoju
slobodu pri susretu sa Tatarima, odlazili su u te krajeve samo u naoružanim
grupama i stvorili postepeno tip stepskog ratnika, lovca ljudi koliko i životinja.
Ovi lovci su obično zalazili u stepe za vreme trajanja proleća i leta; a vraćali se da
provedu zimu u naseljenim oblastima. No kada bi se otuda vratili, oni se nisu

119
vraćali u društvene redove iz kojih su izišli; oni su živeli kao slobodni ljudi, kao
„nepokornici” — kako ih je nazivala državna vlast, ili kao „kozaci” — kako su
oni sami sebe nazivali jednom rečju pozajmljenom od Tatara. Mesne vlasti, koje
su uostalom bile nesposobne da ih savladaju, ostavljale su im punu slobodu, jer
su želele da imaju njihovu pomoć u slučaju borbe sa Tatarima. Iz godine u
godinu rastao je broj ljudi koji su bežali od poljskoga gospodarstva i robovanja i
gomilali se u graničnim oblastima, gde je bilo više slobode, te su tako uvećavali
redove kozaka. Oko sredine XVI veka oni su, iako i dalje lovci i slobodni stepski
naseljenici, postali usled svoje snage i broja pravi društveni stalež veoma uticajan
u južnoj Rusiji. Oni su tako isto postali sve smeliji prema Tatarima i nisu se više
zadovoljavali da odbijaju one koji su lutali po ruskim stepama, nego su sad oni
upadali u tatarske stepe i prodirali u njih sve dublje.
Poslednjih desetina XVI veka poljska vlada, u želji da nadzirava njihov
život i njihovu vojnu aktivnost, naredila je da se ustanovi „spisak” kozaka. Taj
spisak trebalo je da obuhvati nekoliko stotina ljudi, koji će primati platu od
vlade, dobiti vlasništvo nad svojim imanjima, ostati neprekidno u svojoj službi i
imati pravo da biraju svoje starešine: glavnog zapovednika, kasnije nazvanog
hetman, pukovnike i sudije. Što se tiče neupisanih ljudi, trebalo je da oni budu
lišeni prava da ostanu kozaci, te da postanu ponovo seljaci. U praksi ova
poslednja odredba nije poštovana. Zbog čestih ratova poljskoj vladi bile su
potrebne vojne snage, i zato je ona za vreme ratnih pohoda dopuštala
starešinama da regrutuju mnogo više kozaka nego što je dopuštao spisak. Istina,
po svršetku svakoga pohoda ona je naređivala da se iz spiska izbrišu svi
prekobrojni, ali tu naredbu nije bilo lako izvršiti. I pored neprekidnih sukoba
spisak se naglo uvećavao: u prvoj četvrtini XVII veka u njemu su bile zapisane ne
stotine, nego hiljade, a ponekad i desetine hiljada kozaka.
Pored ovih upisanih kozaka živeli su i dalje slobodni kozaci, koji su
stanovali u stepi, van domašaja države i daleko od zemljišnih poseda plemstva.
Sredinom XVI veka ovi kozaci, zvani „nizvodni kozaci” jer su stanovali duž
donjega toka Dnjepra, obrazovali su jedno posebno središte, čuvenu zaporošku
Sječu, malu utvrđenu varoš na jednom ostrvcetu Dnjepra, nizvodno od brzaka.
Kao slobodna zajednica kojom su upravljale izabrane starešine, Sječ je smatrala
za svoj glavni zadatak borbu protiv muslimana. Svi ljudi, nezadovoljni litvansko-
poljskim režimom povrveli su tamo. Ti odvažni pustolovi našli su priliku da
utroše svoju ratobornost u neprekidnim borbama Sječe. Čas su kozaci vršili
pohode na zemljouz Perekop; čas su se spuštali niz Dnjepar do Crnoga Mora u
svojim lakim čamcima i napadali obalske gradove sultana ili krimskoga hana,
pljačkali i pustošili, otimali stotine i hiljade zarobljenih hrišćana od Turaka i
Tatara. Ponekad su čak odlazili do Carigrada i napadali turske ratne brodove, i u
tim borbama Turci nisu uvek bili pobednici.
Borba kozaka sa Poljskom. — Iako su ovi pohodi sprečavali tatarske
najezde u južnu Rusiju, oni su ipak izazvali neprekidne tužbe i pretnje
odmazdom koje su krimski han i turski sultan upućivali. Bojeći se rata s

120
Turskom, a tako isto i radi zemljoposednika koji su želeli da pretvore kozake u
seljake, litvansko-poljska vlada počela je uporno da zahteva od kozaka da
prestanu sa pohodima koje su oni olako preduzimali i da se smanji broj upisanih
ljudi. Ovaj dvostruki zahtev naišao je na uporan otpor, i od kraja XVI veka
pobune, koje su skoro uvek poticale iz zaporoške Sječe i širile se potom na
upisane kozake, izbile su protivu Poljske, čija je verska politika raspirivala još
više mržnju pobunjenika. Kozaci, skoro svi pravoslavni Malorusi, nisu mogli
ostati ravnodušni prema verskom proganjanju. Ubrzo su njihove starešine
postale branioci crkve i njenih prava koja su gazili i država i zemljoposednici;
pobunjene mase jurišale su sa istom pomamom na poljske činovnike kao i na
plemiće i katoličke sveštenike. Kozaci su se istakli kao zaštitnici Malorusa,
kojima su oni svojim ustancima pružali potporu u nacionalnom, socijalnom i
verskom pogledu.
Poljska je na te pobune odgovorila najoštrijim merama. Ali krajem XVI
veka, pošto se bila uplela u rat sa Moskvom, a potom i sa Turskom, osećala je
veliku potrebu za vojnicima, te je često morala da čini neophodne ustupke. Tako
su kozaci uspeli da znatno uvećaju svoju vojsku i da donekle poboljšaju položaj
pravoslavne crkve, a naročito da pod svojim okriljem uspostave episkopsku
hijerarhiju uništenu posle sjedinjenja crkava. U drugoj četvrtini XVII veka Poljska
je ušla u period relativnoga mira, te joj kozaci nisu više bili potrebni, i ona je
ponovo pokušala da ih pritegne. Posle novih žestokih pobuna koje su svirepo
ugušene, kozaci su bili primorani godine 1638 da prime čitav niz ograničenja;
ubuduće će biti samo 6.000 upisanih kozaka, i njihove starešine naimenovaće
vlada; ostali kozaci prevešće se u red seljaka; jedna posada sastavljena od
upisanih kozaka smestiće se u Sječi da pazi na ponašanje Zaporožaca i da ih
sprečava da primaju begunce iz pokrajina potčinjenih Poljskoj. Radi veće
bezbednosti Poljaci su sagradili na Dnjepru, uzvodno od zaporoške Sječe, a
prema planovima francuskog inžinjera Boplana, tvrđavu Kodak, u koju su
smestili jaku posadu, a jednoj velikoj vojsci stavili su u dužnost da obezbedi opšti
mir u Maloj Rusiji.
Izgledalo je da su ove mere umirile zemlju. Pobeđeni kozaci bili su mirni i
poslušni. Sopstvenici zemlje i njihovi zakupci, većinom Jevreji, činili su što su
hteli sa kmetovima i davili ih nametima. Unijatska crkva, koju su podržavali i
vlada i katoličko plemstvo, smatrala je da je konačno savladala pravoslavlje, jer
nekolicina ruskih plemića iz južne Rusije koji su ostali verni veri svojih otaca nisu
mogli da ga štite od ganjanja niti da spreče njegovo opadanje.
Ustanak Bogdana Hmjelnickog. — Uistini, to smirenje bilo je samo
prividno, te pobuna, koja je tinjala, ponovo planu.
Godine 1648 jedan od velikih kozačkih starešina, sotnik (stotinar) iz
Čigirina, Bogdan Hmjelnicki, koga je uvredio jedan njegov sused, poljski spahija,
i koji nije mogao da dobije pravdu od vlade, pobegao je u zaporošku Sječu i tamo
digao bunu. Osim toga. on je stupio u vezu sa krimskim hanom, i ovaj mu posla

121
vojsku od 4.000 ljudi. Na čelu Tatara i zaporoških kozaka koji su ga izabrali za
hetmana, Hmjelnicki pođe u boj pozivajući proglasima sve stanovnike Ukrajine
da mu se pridruže, te da zbace jaram poljskih spahija. Poljaci poslaše protivu
njega upisane kozake, no oni pobiše svoje starešine i pređoše pod njegovu
zastavu. On zauze tvrđavu Kodak, potuče poljsku prethodnicu na reci Želtija
Vodi (Žute Vode), a potom i samu poljsku vojsku kod Korsunja, gde uhvati
dvojicu neprijateljskih starešina, hetmane Potockog i Kalinovskog, koje posla na
Krim; naposletku odnosi on ispod Pilava sjajnu pobedu nad poljskim plemićima
koji su se žurno okupili protivu njega. Ovi gromki uspesi probuđuju Ukrajinu, te
ona cela polazi za njim. Sa svih strana seljaci i građani pristižu njegovoj vojsci,
gde obrazuju zasebne odrede pod zapovedništvom izabranih atamana, koji
pljačkaju i ruše vile, zamkove i tvrđave utamanjujući njihove stanovnike. Spahije,
unijatsko sveštenstvo, katolički sveštenici i Jevreji, prestravljeni, beže iz Ukrajine
gde smrt sustiže sve one koji nisu imali vremena da pobegnu. Godine 1649,
Jovan Kazimir koji je tek bio izabran za kralja Poljske, polazi lično na
Hmjelnickog na čelu celokupne poljske plemićske vojske. Krimski han sa svojom
hordom dolazi u pomoć Hmjelnickom. U dvodnevnoj bitci kod Zborova, u
istočnoj Galiciji, Poljaci pretrpljuju strahovit poraz. Ugovorom kralj zvanično
priznaje Hmjelnickog za kozačkog hetmana, povisuje broj upisanih kozaka na
40.000, obavezuje se da će upravne položaje u okruzima Kijeva, Černjigova i
Braclava poveravati samo pravoslavnima, da će ukinuti uniju crkava, i postavlja
pravoslavnoga kijevskog mitropolita za člana Senata sa istim pravima koja imaju
i katolički nadbiskupi.
Ali ni jedna ni druga strana neće da izvrši taj ugovor. Oni pobunjeni
seljaci koji nisu upisani u novi spisak kozaka ne žele nikako da se vrate svojim
gospodarima i odbijaju da se u tome pogledu pokore i samom Hmjelnickom. A
Poljaci, opet, neće da ponište crkvenu uniju i da dopuste mitropolitu da zasedava
u Senatu, niti mogu da trpe broj od 40.000 kozaka. Zbog toga rat uskoro opet
počinje. Ovoga puta prilike su manje povoljne za kozake. U odlučnoj bitci kod
Berestečka, krimski han izdaje svoje saveznike na bojnom polju i napušta
poražene kozake. Hmjelnicki je prinuđen da primi nov ugovor, nijednom rečju
ne spominje uniju i svodi broj upisanih kozaka na 20.000. Ali ni ovaj ugovor se ne
izvršuje: broj kozaka premašuje nametnutu cifru, a seljaci odbijaju da priznadu
vlast spahija koje su oni prognali. Skoro odmah zatim borba se nastavlja svom
žestinom. Ona traje dve i po godine sa različitim obrtima. Naposletku
Hmjelnicki, uvidevši da ne može savladati Poljsku samo svojim sopstvenim
snagama, odlučuje da se odvoji od nje i da prisajedini Malu Rusiju Moskovskoj
državi. On je već bio pozvao u pomoć Moskvu, no ona se nije htela odazvati sve
dok nije videla nikakve stvarne koristi i dok se nije potpuno uverila u slabost
Poljaka. Ovoga puta sazvan je Zemski Sobor da ispita Hmjelnickove predloge;
potom je pristao da stavi Malu Rusiju pod vlast carevu.
Prisajedinjenje Male Rusije Moskovskoj državi. — Januara 1654 godine,
u Perejaslavlju, rada (savet) kozačke vojske, na predlog Hmjelnickoga, odlučuje

122
da se preda moskovskom caru i da mu položi zakletvu. U Moskvi, sporazumno
sa hetmanovim izaslanicima, sastavljeni su uslovi prisajedinjenja. Broj kozaka
utvrđen je na 60.000. Kozaci zadržavaju kao svoju sopstvenost zemlju na kojoj
žive i sva svoja prava i povlastice, a naročito pravo da biraju svoje starešine i
sudije. Kozačkom vojskom zapoveda jedan hetman koga bira rada i koji je dužan
jedino da o svom izboru obavesti cara i da mu položi zakletvu vernosti. Hetman
zadržava ograničeno pravo da održava diplomatske odnose sa drugim
zemljama, izuzev Poljsku i Tursku. Ostali društveni redovi u Maloj Rusiji
zadržavaju isto tako svoja nekadanja prava. Porez što ga plaćaju seljaci i građani
predaje se državnoj blagajni Moskve, ali ga prikupljaju izabrane mesne vlasti
pod kontrolom moskovskih činovnika. Moskovske vojvode stanuju po velikim
gradovima, ali se ne mešaju u kozačke poslove. Kao vrhovni vladar ujedinjene
države, moskovski car ima prava da u njihovom kraju dodeljuje pojedincima
imanja i naseljeno zemljište, i prvi koji se koristio tim pravom bio je sam:
Hmjelnicki, čijem su primeru sledovali ostali članovi kozačke uprave. I pored
ugovora od 1654 godine, kozačka vojska je i dalje znatno premašivala ugovoreni
broj, i Moskva se tome nije protivila. Isto tako vojvoda i vojna posada ostadoše
samo u Kijevu, a porez prikupljen od maloruskih seljaka i građana išao je u kasu
hetmana umesto da se predaje carevoj blagajni; Moskva se istina potužila zbog
toga Hmjelnickom, ali nije mnogo navaljivala, jer je borba sa Poljskom oko Male
Rusije još uvek trajala.
Borba Moskve sa Poljskom i Turskom. — Isprva je borba sa Poljskom
bila povoljna po Moskvu. Njena glavna vojska, za kojom je išao jedan odred
maloruskih kozaka, posle nekoliko pobeda u 1654—1656 godini zauzela je celu
Malu Rusiju i veliki deo Litvanije. U isto vreme Hmjelnicki, uz pripomoć bojara
Šeremetjeva, izaslanika Moskve, pošto je odbio Poljake i njihove nove saveznike
Tatare koji su bili prodrli u Podoliju, zauzeo je oblast Helma i istočne Galicije.
Položaj Poljske izgleda očajan, a naročito kada se Švedska pridružila njenim
neprijateljima. Ali uskoro izbijaju raspre između Švedske i Rusije, te car Aleksej
Mihailovič, namamljen izgledom da dobije poljski presto, zaključi sa Poljskom
primirje koje mu je ostavilo najveći deo maloruskih i beloruskih teritorija.
Ovo zatišje omogućilo je Poljskoj da se oporavi i prikupi snagu za novu
borbu. Ona je našla saveznika u samoj Maloj Rusiji, gde su mnoge kozačke
starešine žalile za poljskim gospodarstvom, jer bi im ono dopustilo da u Ukrajini
steknu položaj kakav je imalo poljsko plemstvo. Jedan od ovih nezadovoljnika je
sekretar kozačke vojske Ivan Vigovski, najbliži saradnik Hmjelnickoga, a po
njegovoj smrti godine 1657 i njegov naslednik kao hetman. On pregovara sa
poljskom vladom o prisajedinjenju Male Rusije Poljskoj, i uz pripomoć Tatara
pobeđuje moskovsku vojsku. Ali je ovakva politika ozlojedila proste kozake;
nemiri izbijaju; Vigovski je prinuđen da se odreče svoga zvanja, te sin Bogdana
Hmjelnickog, Georgij, koji je izabran za hetmana, ponovo polaže zakletvu
Moskvi. Uskoro zatim Poljska uspeva da pobedi Rusiju, i sada Georgij

123
Hmjelnicki prelazi na drugu stranu. Već nekoliko godina Mala Rusija je rastrzana
nemirima, jer se nekoliko kandidata za hetmanski položaj otimlju o vlast i
odvlače zemlju čas Moskvi, a čas Poljskoj. Na desnoj obali Dnjepra kozačke
starešine su za Poljsku, a na levoj obali za Moskvu. Leva obala izabira za
hetmana Bruhoveckog, prostog kozaka, koji uspeva da uz pripomoć moskovske
vojske odbije Poljake, ali ne i da potčini desnu obalu. Ova dugotrajna borba
iscrpla je snagu Rusije, te je Moskva godine 1667 zaključila sa Poljskom primirje
u Andrusovu, po kome joj je Poljska ostavila od Male Rusije samo levu obalu
Dnjepra i grad Kijev, sa jednim malim pojasom zemlje na desnoj obali.
Ovo primirje izazvalo je u Maloj Rusiji jako nezadovoljstvo, koje je još
pojačala unutrašnja politika Bruhoveckog. Jer je on popustio navaljivanju
Moskve i dopustio da moskovske vojvode uđu u varoši Male Rusije i predao im
upravu nad gradskim i seoskim stanovništvom sa pravom da prikupljaju sve
poreze kojima je ono podložno. Malorusi, nenaviknuti na moskovske metode,
gunđaju. Moskva se sprema da učini izvesne ustupke, ali tada sam Bruhovecki, u
želji da spase svoj položaj, podiže bunu protivu Rusije; vojvode i Moskovske
vojne posade su pobijene. Hetman desne obale, Dorošenko, pojavljuje se na levoj
obali, čije starešine prilaze njemu i ubijaju Bruhoveckog. Ali čim se on vratio na
desnu obalu, oni ponovo priznaju vlast Moskve, biraju novog hetmana,
pukovnika Mnogogrješnog, koga će posle nekoliko godina optužiti za izdajstvo
prema moskovskom caru i zameniti Samojlovičem
Za vreme ovoga hetmana Moskva ponovo pokušava da zauzme desnu
obalu Dnjepra. Hetman Dorošenko pokušava da sačuva svoju nezavisnost prema
Poljskoj, jer nije dovoljno jak da odoleva Poljacima i onim kozacima koji su
njihovi saveznici, te se proglašuje za turskog podanika. Tursko-tatarska vojska
osvaja Podoliju i oblast Galiča, i kralj Mihail Višnjovjecki primoran je da po
ugovoru sklopljenom u Bugaču 1672 ustupi Ukrajinu na desnoj obali Turcima.
Pošto Moskva sad smatra da Andrusovski ugovor više ne važi, Samojlovič
napada godine 1675 i 1676 Čigirin, prestonicu Dorošenka, koji godine 1676
kapitulira i ostavlja mu grad. Ali sad Turci opsedaju Čigirin. Samojlovič, kome
pomaže moskovska vojska sa Šeremetjevom na čelu, odbija njihov prvi napad, ali
godine 1678 nov turski pohod primorava Ruse da se povuku. Pustošenja za
vreme ovoga rata, posle pustošenja za vreme unutrašnjih nereda, upropastila su
Ukrajinu na desnoj obali, te se njeno stanovništvo raselilo; nedavno veoma
bogata, ona je postala skoro prava pustinja. Zbog rusko-turskog ugovora u Bakče
Saraju godine 1681. ona će i ostati u takvom stanju; ugovarači su se obavezali da
je ne posedaju ponovo i da ne naseljavaju iznova oblast između Buga i Dnjepra.
Iako Moskva nije uspela da ponovo osvoji desnu obalu Dnjepra, ona je
ipak povratila ranije osvojene oblasti. „Večiti mir” zaključen sa Poljskom godine
1681 dao joj je zauvek levu obalu Dnjepra, a na desnoj obali Kijev i njegovu
okolinu, kojih su se Poljaci potpuno odrekli.
Potpisujući taj „večiti mir”, Poljska je računala da uvuče Rusiju u jedan
savez protivu Turske. I doista, uskoro je obrazovan savez protivu Turaka

124
sastavljen od Poljske, Austrije, Venecije i Rusije. Dva vojna pohoda na Krim, koje
je godine 1686 i 1687 preduzela moskovska vojska sa maloruskim kozacima pod
zapovedništvom kneza Vasilija Golicina, ostali su bez uspeha. Kozačke starešine,
nezadovoljne hetmanom Samojlovičem, optužile su ga za izdajstvo, no ta
optužba bila je besmislena i trebala je samo da posluži kao opravdanje za
Golicinov poraz; Samojlovič je prognan u Sibir, a na njegovo mesto izabran je
jedan kozački starešina, Ivan Mazepa, i to na posredno zauzimanje Golicina.
U to isto vreme Ukrajina na desnoj obali, koju su Turci napustili, pala je
ponovo pod vlast Poljske koja je pregla da je ponovo naseli i da je preuredi. I
tako krajem XVII veka Mala Rusija je i dalje podeljena na dva dela, jedan ruski a
drugi poljski.
Unutrašnje uređenje ruske Ukrajine u XVII veka. — Tek krajem XVII
veka jasno se ocrtavaju glavne linije unutrašnjeg uređenja ruske Ukrajine.
Njena teritorija podeljena je na deset vojnih okruga ili pukova. Svaki puk
ima jedno glavno mesto, upravno središte. Pukovi se dele na stotine, koje
obuhvataju izvestan broj tržišta i sela i imaju svoje zasebno središte. Zemljom
upravlja hetman, a pomažu mu nekoliko ađutanata, koji su neka vrsta ministara i
koji obrazuju „opšte starešinstvo”. Svakim pukom upravlja jedan pukovnik i
jedno „pukovsko starešinstvo, a svakom stotinom po jedan sotnik (stotinar) i
„stotinarsko starešinstvo”, svakim selom po jedan kozački ataman i jedan seljački
vojt (zastupnik). Varoši i sela koje imaju upravu prema Magdeburškom pravu
imaju izabrane magistrate, a ostali izabrane opštinske odbore. Seljački vojti,
magistrati i opštinski odbori nadležni su samo za poslove svojih staleža; opšta
uprava pripada kozačkim činovnicima i raznim starešinstvima, koja pretstavljaju
istovremeno vojnu, građansku i sudsku vlast. Sva starešinstva se biraju i njih
mogu da svrgnu njihovi birači, ali hetman, kao zapovednik kozačke vojske, može
izuzetno da naimenuje nekoliko članova. Njega i članove opštega starešinstva
treba da bira opšta rada (skupština) cele vojske, ali se u praksi, krajem XVII veka,
oni biraju međusobno. Opšte starešinstvo meša se mnogo i u pukovske i
stotinarske izbore, ali pri tom učestvuju još uvek istinski i prosti kozaci.
Isprva kozaci nisu sačinjavali zatvoren stalež; građani i seljaci mogli su
slobodno da ulaze u njihove redove. Jedina razlika među njima bila je u tome što
su prvi bili obavezni da vrše vojnu službu, a drugi da daju sve poreze i
dugovanja u naturi, čiji su iznos prikupljale vlasti i on se trošio u unutrašnjosti
Male Rusije; posle neuspešnog pokušaja Bruhoveckog, Moskva je ostavila
hetmanu unutrašnju upravu zemlje i finansije. Ali pri kraju XVII veka hetman i
vlasti usprotivili su se primanju seljaka među kozake.
Ovo protivljenje nalagali su više staleški interesi nego opšti. Posle pobune
Bogdana Hmjelnickog, seljaci sa leve obale Dnjepra postali su slobodni i
prisvojili zemlju na kojoj su stanovali. Plemićska imanja su skoro sasvim iščezla.
Od njih su ostala tek poneka, i to ona koja su pripadala sitnim plemićima koji su
se bili opredelili za Kozake prilikom njihovog ustanka, i prilično veliki broj

125
imanja pravoslavnih manastira. Čak i na ovakvim imanjima su seljaci, iako
obavezni da daju izvesnu naknadu vlasniku imanja, ostali lično slobodni i
sopstvenici svoga dela zemlje. Vremenom se broj zemljoposednika brzo uvećava.
Jer hetmani i carevi razdeljuju kozačkim starešinama naseljena zemljišta, a osim
toga obogaćene starešine, koristeći se svojom vlašću i materijalnim sredstvima,
kupuju zemljišta i naseljavaju ih kozacima i seljacima koji su osiromašili u ratu;
oni im pomažu da se okuće, ali im u naknadu za to nameću terete. Tako se stvara
ubrzo jedan nov stalež zemljoposednika, sastavljen poglavito od kozačkih
„starešinstava”, stalež vezan zajedničkim interesima, dok se u isti mah uvećava
stalež zavisnih seljaka. Pred zakonom članovi prvoga staleža se ničim ne
razlikuju od prostih kozaka, ali uistini oni drže u svojim rukama znatnu snagu i
bogatstvo, što im omogućuje da imaju veliku moć.
Kozačka „starešinstva” nameću uskoro svoj uticaj i samome hetmanu, u
čemu ih uostalom pomaže centralna vlada koja takođe želi da oslabi i smanji
vlast hetmana. Posledica je toga da hetmani postaju u XVII veku zaštitnici
staleških interesa kozačkih „starešinstava”. Ovi interesi dolaze sve više u
suprotnost sa interesima kozačke i seljačke mase, koja se gorko žali zbog toga
centralnim vlastima. Zbog toga moskovska vlada ima u poslednjoj trećini XVII
veka priliku da izbliže proučava režim što su ga hetmani zaveli i da natenane
priprema svoje buduće mešanje u unutrašnje poslove Male Rusije.

4. UNUTRAŠNJE UREĐENJE U XVII VEKU

Unutrašnje naseljavanje. — U XVII veku, kao i u XVI, ruska teritorija

uvećava se naročito naseljavanjem nenastanjenih oblasti stepa na jugu i na
granicama Sibira. U XVI veku je naseljavanje stepe bilo posledica bežanja
slobodnih seljaka i kmetova; pošto je ovo bežanje bilo kobno po zemljoradnju
središnih oblasti, vlada je bila primorana da preduzme prinudne mere za
zadržavanje stanovništva. U XVII veku, iako bežanje seljaka ka granicama i dalje
traje, ipak je država dovoljno jaka da nametne svoju vlast beguncima i da od njih
načini branioce južnih granica stavljajući ih pod svoju kontrolu. Sredinom toga
veka već ljudi ne znaju kuda da beže da bi izbegli vlastima, te je stanovništvo
stvarno ustaljeno.
Kontrola koju vlada vrši nad slobodnim naseljenicima olakšana je time što
je iseljavanje iz središta Velike Rusije doprlo do svojih prirodnih granica, do
kozačkih naseobina na gornjem Donu. U susret ovom velikoruskom
naseljavanju, koje dolazi sa severa, kreće se u prvoj polovini XVII veka druga
jedna struja, ukrajinsko ili malorusko naseljavanje, koje dolazi sa zapada,
odonud Dnjepra. Ove dve struje obeležile su granice stalnoga stanovništva sve
do ivica stepe, gde je naseljavanje prodrlo tek u XVIII veku. U XVII veku stepa ne
samo da nije naseljena, nego je i opasna, jer od Crnoga Mora dolaze neprestano
tatarske najezde od kojih treba braniti stalne naseljenike. Zato je vlada pohitala
da dovede nove naseljenike na granicu, te oni postaju njena oružana straža. Za

126
vreme drugoga rata sa Poljskom (1634) nedostatak graničnih utvrđenja kobno se
oseća; zato, čim je popravljena pustoš koju je ostavilo Doba Nemira, vlada
ponovo preduzima odbranu granice, što je bilo obustavljeno, isto kao i
naseljavanje, za vreme nemira. Između 1636 i 1656 godine stvara se ispred Tulske
odbranbene linije nova linija, koja se deli na tri dela ili „zone”: Bjelgorodska
(Ahtirka, Bjelgorod, Voronjež i Kozlov), Simbirska (od Tambova do Simbirska) i
Kamska (Sengilej, Menzelinsk).
U isti mah, između 1630 i 1645 godine, poljska vlada trudi se da naseli
Poltavsku oblast Malorusima. Ovo naseljavanje privremeno se prekida usled
ustanka hetmana Hmjelnickog protiv Poljske; ali čim su Malorusi izgubili veru u
uspeh toga ustanka, oni se više nego ikada iseljavaju iz Poljske. Za tridesetak
godina oni su potpuno naselili južni deo Kurske gubernije, celu Harkovsku
guberniju i zapadni deo Voronješke gubernije. Od 1680 godine vlada je
prinuđena da podigne i treću utvrđenu liniju duž Doneca.
Vojne reforme. — Uporedo sa proširenjem teritorije, i spoljna politika
Moskve postaje sve složenija i zahteva skupe vojne reforme.
Prošlo je ono vreme kada je za odbranu zemlje prema „ravnici” bilo
dovoljno poslati svakoga leta na Oku i preko nje odrede „ratnika” koji su
obrazovali nekoliko pukova: veliki puk, prethodnički puk, stražarski, desnokrilni
i levokrilni puk. Ovakvo vojno ustrojstvo stajalo je srazmerno malo vladu koja je
plaćala „ratnicima” samo davanjem zemlje, a novac im je davala tek svake treće
ili četvrte godine. Sada je bilo potrebno održavati pravu vojsku po evropskom
uzoru; za Mihailove vladavine Filaret je primao u vojsku tuđince, naročito
Engleze protestante i Nemce; i nije se on zadovoljavao da im samo poverava
zapovedništvo, već je od njih stvarao čitave pukove. A kako je ovaj pokušaj
krunisan uspehom prilikom zauzeća Smolenska, otpočelo se sa redovnim
vežbanjem, na evropski način, ruske pešadije i konjice.
Kako se rat udaljavao zajedno sa širenjem granica, Moskva nije više mogla
da služi kao glavni stan vojske niti da razdeljuje pukove. Ustanovljavaju se
štabovi na granicama, u utvrđenim zonama, i obrazuju se novi pukovi od
građana i stanovnika vojnih okruga koji leže duž tih granica. Za Aleksejeve
vladavine ustanovljena su tri štaba mesne odbrane: u Sjevsku — protivu Poljske,
u Bjelgorodu — protivu Krima, i u Novgorodu — protivu Švedske. U svakom
štabu nalaze se zapovednici tuđinci koji uvežbavaju svoje potčinjene i uvode ih u
novu taktiku konjice (dragoni i nemački konjanici) i pešadije. Po završetku vojne
obuke vraćaju vojne obveznike njihovim domovima, ali na prvi poziv oni moraju
da se okupe u jednoj određenoj varoši njihove zone i da tu obrazuju pukove.
Godine 1680 Rusija je konačno podeljena na oblasne vojne okruge. Za vreme
ratnih pohoda na Krim, o kojima će kasnije biti reči, Golicin je upotrebio te
oblasne pukove sastavljene od starih i novih elemenata. Ovaj sistem staje vladu
mnogo više nego pređašnji. Početkom XVII veka izdržavanje vojske zahteva oko
250.000 rubalja, što bi krajem XIX veka pretstavljalo sumu od 3,500.000 rubalja.

127
Krajem toga veka, godine 1680, trošak je utrostručen: 750.000 rubalja, ili
10,500.000 na kraju XIX veka, a to je polovina državnog budžeta.
Finansiske reforme. — Da bi se popunili ti novi izdaci, povećani su,
razume se, porezi. Posle nemira državna blagajna je ostala prazna; porez se teško
pribira; povrh svega, vrednost novca je znatno opala: rublja je izgubila četiri
petine svoje vrednosti, dok su najpotrebniji predmeti srazmerno poskupeli.
Plemstvo, osiromašilo za vreme nemira, moralo je biti sasvim oslobođeno
poreza, i sav teret pada naročito na seljake iz „crnih (oporezovanih) okruga” na
severu, na černosošnjije, a to će reći na one koji nisu potčinjeni privatnim
zemljoposednicima. Iznos ovih poreza je mnogo veći nego ranije: porez na
otplavna (nanosna) zemljišta (jamskoj) je 85 puta veći nego ranije, a novi porez na
strjelce prelazi od četvorostrukog na sedmostruki u toku XVII veka. Osim toga,
pri svakom novom vojnom pohodu pribegava se izvanrednim porezima, koji
iznose obično dvadeseti, deseti ili čak i peti deo vrednosti imanja.
Da bi se obezbedilo prikupljanje novih poreza, izvršen je nov popis
poreskih obveznika koji su se raselili za vreme nemira. Pošto su imanja ostala
napuštena, poreska osnovica neće više biti „ralo” (soha), nego „ognjište” (dvor),
što uostalom ima za posledicu uvećavanje obrađene površine. U toku toga veka
„ognjišta” podložna porezu popisuju se u dva maha, najpre od 1646 do 1648, a
potom od 1678 do 1680 godine.
Osim toga, svi porezi postaju grupni. Izvesna određena grupa poreskih
obveznika oporezuje se izvesnom sumom koja se potom deli, „raspoređuje i
određuje”, između njih prema njihovoj finansiskoj moći. Ovaj način je neizbežna
posledica primitivne administrativne organizacije; nesposobna da stupi u
neposredan dodir sa poreskim obveznicima, država je prinuđena da ih grupiše i
da im nametne zajedničku odgovornost za plaćanje poreza.
Potčinjavanje društvenih staleža. — Ovo načelo zajedničke odgovornosti
primenjuje se ne samo na pribiranje poreza, nego uopšte na sve pojedinačne
obaveze prema državi, na obaveze ratnika, seljaka i građana.
Ratnici, kao što smo videli, izišli su iz Doba Nemira mnogo pouzdaniji u
sebe, te mogu čak i da nameću svoju volju vladi; pa ipak, oni su još daleko od
toga da imaju onaj povlašćeni položaj koji će steći u XVIII veku. To su u pravom
smislu reči vojni obveznici. Vlada im dodeljuje zemlju kao nagradu za njihovu
vojnu službu, ali ona budno pazi da ta zemlja „ne iziđe iz ratničkih ruku.”
Sopstvenost takvih državnih imanja bila je tačno određena u XVI veku, za vlade
Ivana Groznog; ali u XVII veku već se otstupa od utvrđenih pravila. Vlada ne
traži više da po smrti jednoga vojnog obveznika njegova zemlja bude predata
onome koji može odmah da preuzme njegovu vojnu obavezu; vlada sad pristaje
da to imanje ne upisuje u „carev spisak” sve dok pokojnikov sin ne odraste; ona
pristaje takođe da ga ostavi drugom mužu udove ili vereniku pokojnikove ćerke,
da ne bi palo u ruke tuđim licima.
Međutim, u XVII veku vlada konačno usvaja jedno novo gledište: vojnoj
obavezi podložni su ne samo pritežaoci imanja dobivenih od države (pomjesća),

128
nego i sopstvenici slobodnih baština (votčina - očevina) koji su dotada bili
oslobođeni svake vojne obaveze. Država sad zahteva vojnu službu i od ovih
„posednika” i dodeljuje imanja samo onima koji nemaju baštine ili onima čija je
baština mala. Usled ovoga gubi se pojam „slobodnog ratnika” koji može da
menja gospodara po svojoj volji; carevi ratnici postaju prinudno ratnici države.
Za Mihailove vladavine vrši se revizija svih plemićskih imanja da bi se položaj i
zvanje svakog posednika doveli u bolju srazmeru sa veličinom njegovog imanja,
pa su plemići podeljeni na kategorije prema njihovom bogatstvu. Uskoro potom,
sredinom XVII veka, konačno je zabranjeno svakom posedniku zemlje da menja
svoj društveni položaj, jer je obavezan na vojnu službu. Da bi obezbedila
pravilnost te službe, vlada zavodi jednu zaštitnu meru koja pretstavlja „lanac”:
posednik zemlje A jamči za posednika B, a ovaj jamči za G, dok G opet jamči za
D i tako dalje. Da bi ovo uzajamno jamčenje bilo uspešno, odobrena je ili bolje
reći nametnuta je neka vrsta samouprave plemićima koji imaju zemljišne posede;
oni biraju između sebe jednoga plemića koji ima dužnost i pravo da određuje
uslove pod kojima će svaki od njih ispunjavati svoju vojnu obavezu. To je
uglavnom isto ono načelo koje vezuje i poreske obveznike i nameće im
zajedničku odgovornost.
Isto tako jedan fiskalni razlog objašnjava postupno potčinjavanje i
vezivanje seljaka za zavičajnu opštinu. Državni i dvorski seljaci vezani su za
zemlju i opštinu još u XVI veku. Tada je isto tako ukinuto pravo „starinaca” — a
to će reći onih koji odavno žive na istom zemljištu i pod istim gospodarem — da
mogu napustiti vlasnika zemlje na kojoj stanuju. Ali seljak koji je radio na
zemljištu nekoga privatnog posednika ili na crnoj zemlji” mogao je napustiti
mesto za koje je bio vezan kao poreski obveznik, samo ako nađe sebi zamenika,
jer je tjaglo, ili obaveza plaćanja poreza, bilo vezano za zemlju a ne za ličnost.
Zbog toga se vlada trudi da poresku obavezu pretvori u ličnu, te je porez na
zemlju koji se određivao prema „ralima” zamenila porezom na „ognjište”, što je
obavezalo izvesnu grupu stanovnika. Vezati ličnost za zemlju da „zemlja ne bi
izbegla poresku obavezu”, to je načelo koje je vlada primenila na seljake, naročito
na one koji žive na zemljištima čiji su vlasnici obavezni na vojnu službu. Odavno
su ratnici pokušavali da izdejstvuju zakon koji bi konačno vezao seljake za
njihove gospodare i oduzeo im pravo da menjaju gospodara. Godine 1607 jednim
ukazom koji nije bio primenjen vezani su seljaci za posednike zemlje kod kojih su
se zatekli prilikom popisa 1592—1593 godine. Zakonski rok za istraživanje i
prinudno vraćanje odbeglih seljaka, koji je godine 1597 bio utvrđen na pet
godina, produžen je na deset, a 1607 na petnaest godina. Državni interesi
poklapali su se sa interesima posednika, koje je država rado htela da zadovolji;
zato je ona vezala za „ratničku zemlju” sve seljake koji su bili upisani prilikom
popisa stanovništva od 1646 do 1648 godine.
Otada sopstvenik postepeno stiče vlast nad ličnošću seljakovom. U XVII
veku on slobodno pretvara svoje seljake u sluge; on odeljuje porodice, razdeljuje

129
seljake, menja ih, pa ih čak i prodaje. On čak prisvaja pravo da im sudi, i to pravo
vidno je istaknuto time što pored nekojih spahiskih dvoraca postoji i tamnica sa
okovima za ruke i vrat; okrivljeni se čak stavljaju na muke. Istina, Zakonik cara
Alekseja iz 1649 godine preporučuje izrično vlastelinu da ne ubija, ne ranjava niti
mori glađu čoveka koji mu je potčinjen. Ali već ova i ovakva preporuka, bez
ikakvih prinudnih mera za njeno izvršenje, pokazuje dokle idu gospodareva
prava; jer čak i kada ubije svog otroka, gospodar ne podleže nikakvoj zakonskoj
odgovornosti.
No i pored toga zakonodavstvo je i dalje veoma nejasno. Jedan seljak, koji
može da bude prodat, ima pravo da i sam kupuje otroke; seljak kome sudi njegov
gazda može da bude tužilac u nekoj parnici, da zaključuje ugovore sa državnom
blagajnom, pa čak i sa svojim gospodarem, ili da ode na rad drugde, itd. Tek u
XVIII veku biće ukinute ovakve protivrečnosti, i to na račun seljačkih prava.
Pošto su ratnici obavezni na vojnu službu, a seljaci na plaćanje poreza,
kakve su obaveze građana? Varoši se još uvek malo razlikuju od sela, i veliki deo
njihovog stanovništva sastavljen je od „rabotnika”; jedino centar varoši, „prava
varoš”, pretstavlja upravno i vojno središte. Trgovci i zanatlije nastanjuju se na
periferiji, u posadima; otuda naziv posadskije ljuđi kako nazivaju varošane. Oko
posada stvara se treći pojas, predgrađa ili kako su ih tada zvali sloboda, čije je
stanovništvo oslobođeno opštinskih poreza; stanovništvo je tamo pohrlilo čim su
i gradovi bili podvrgnuti jednom naročitom porezu. Zanatlije i trgovci su,
razume se, sposobniji da plaćaju više nego seljaci. Odavno se njima razrezuje
porez ne prema „ralima”, nego prema „ognjištima”, što pretstavlja jednu izvesnu
pretpostavljenu površinu zemlje. Trgovački lokali u varošima plaćaju jedan
zaseban porez, koji je veoma unosan za državu. Na varoši padaju u XVII veku
svi vanredni nameti, desetak, petnaestak i dvadesetak. Isto tako u varošima se
pokušava da se oporezuje ne bogatstvo, nego zanatstvo i zanatska zarada.
Kada je potrebno da se izvrši opšte i konačno potčinjavanje stanovništva,
prva briga je da se varoši odvoje od sela, i porez se ne razrezuje više na zemljište,
nego na onoga u čijem je vlasništvu; sredinom XVII veka svi „varošani” su
oporezovani lično, a ne prema površini zemljišta koje poseduju. Potom se
građani podložni plaćanju poreze razlikuju u isti mah i od ratnika nastanjenih po
gradovima, ali čije kuće nisu oporezovane, i od seljaka nastanjenih po
predgrađima, koji ne plaćaju porez. Usled toga zabranjeno je ratnicima da se
bave trgovinom i zanatima na štetu varošana, a seljaci i građani koji su se sklonili
u predgrađa vraćeni su jedni u sela, a drugi u svoje posade. Uskoro su i stanovnici
predgrađa podvrgnuti plaćanju istoga poreza koji plaćaju varošani. Strogo je
zabranjeno prodavati dućane i varoške kuće ljudima nekoga drugog staleža.
Varošani čak nemaju više pravo da se sele iz jedne varoši u drugu. I najzad,
vlada odabira najbogatije varošane, gradsku elitu, i nameće im posebne dužnosti.
Ove preteče krupne buržoazije, uostalom veoma malobrojni, imaju dužnost da
prikupljaju glavne posredne poreze, „carinu” i „krčmarinu”, za čiji iznos oni
jamče svojim imanjem. Čim se koji trgovac iz unutrašnjosti obogati, vlada ga

130
poziva u Moskvu i uzima u službu kao gosta ili zakletog trgovca; kada je suma
koju je trgovac prikupio niža od onih iz prethodnih godina, vrši se stroga istraga,
koja se može završiti uzapćivanjem gostovog imanja. Krajem toga veka, posle
ukidanja vojvodskog zvanja, ovim gostima dodeljuje se celokupna uprava po
varošima.
Upravne reforme. — Ove reforme odnose se naročito na mesnu i
finansisku upravu.
Početkom XVII veka u izvesnim okruzima bile su vojvode, više upravne
starešine koje je postavljala centralna vlast. Kada su za vladavine Ivana IV
nekadanji namesnici ili volostelji zamenjeni starostama, ipak su i pored toga
postavljane i vojvode koje je Moskva slala da budu na čelu izvesnih okruga
naročito izloženih neprijateljskim napadima. Za Doba Nemira ovo zvanje se još
više rasprostrlo. Za Mihailove vladavine ono se uopštilo. Bio je to pokušaj da se
upravna vlast usredsredi u ruke jednog jedinog velikodostojnika, ne izbornog,
nego neposredno postavljenog od centralne vlasti. Ipak, načelo biranja nije
konačno napušteno, i vlada mu pribegava dosta često zbog zloupotreba što ih
čine vojvode i zbog teškoće da se nad njima vrši uspešan nadzor. Često se u
nekojim okruzima ponovo postavljaju zaklete staroste umesto vojvoda ili
uporedo sa njima.
Napor koji je učinjen da bi se poboljšale finansije izazvao je izvesne
izmene u poreskoj administraciji. U toku celoga tog veka organizacija prikaza
pokazuje dve različite težnje. Pošto novac pritiče iz severnog dela zemlje, htelo se
da se u iste ruke usredsrede sve prikupljene sume; ukidaju se nekadanje sasvim
proizvoljne podele zemlje na „četvrtine”, i krajem toga stoleća zamenjuju se
jednim pravim ministarstvom finansija, „Velikom Blagajnom”, u kojoj su
usredsređena sva glavna primanja. Naprotiv, na jugu Rusije, gde je usredsređena
celokupna vojna odbrana, vrši se decentralizacija u finansiskoj administraciji i
pribiranju poreza: tu dužnost sad vrše mesni vojni štabovi. Ova dvostruka
evolucija završiće se tek za vladavine Petra Velikog, pod pritiskom izuzetnih
potreba što će ih rat izazvati: mesto Velike Blagajne zauzeće Ratuša, a raniji vojni
okruzi poslužiće kao osnovica za podelu zemlje na „gubernije”. Tako će XVII vek
samo ocrtati u glavnim potezima jedno upravno uređenje sa više smisla nego što
je bila zamršena uprava, lišena svake oblasne upravne podele, koju mu je ostavio
u nasleđe XVI vek.

5. PREOBRAĆAJ ŽIVOTA I OBIČAJI POD TUĐINSKIM UPLIVOM U

XVII VEKU — RUSIJA TRAŽI SVOJ PUT

Ruski nacionalni ponos. — Druga karakteristična crta XVII veka, kao što
smo rekli, jeste borba između nacionalne kulture, koja teži da sačuva svoje
tradicionalno obeležje, i sve jačeg tuđinskog uticaja. Rusija nije više ona
nepoznata zemlja koju je Herberštajn otkrio krajem XV veka. Istina je da je

131
Rusima strogo zabranjeno da odlaze u Evropu, ne iz straha da će biti izloženi
tuđinskim uticajima, kako su verovali Evropljani, nego stoga što su Rusi smatrali
za greh i skrnavljenje svako mešanje sa drugim narodom. Tako je u Moskvi, za
vreme prijema stranih poslanika, postavljen pored cara umivaonik i peškir, i car
je žurno brisao desnu ruku posle rukovanja sa poslanicima. Kad ruski diplomati
moraju da se pojave u inostranstvu, oni ne samo da neće da poštuju običaje te
zemlje, nego rado postupaju sasvim suprotno i izazivaju neprestano teškoće i
raspre, jer veruju da će tako održati svoj ugled i dostojanstvo, i pokazati
nadmoćnost svoje kulture. Moskovska grubost prelazi u poslovicu. Ruski
poslanici oštećuju stanove, lome nameštaj, ostavljaju za sobom neizdržljiv zadah
i neverovatnu nečistoću. Kada se oni pojave na ulici, nakinđureni svojim
dugačkim i šarenim kaftanima, šubarama, čizmama drečavih boja i haljinama sa
rukavima dugačkim po dvanaest aršina, svetina se smeje i posmatra ih
radoznalo, kao divljake.
Tek krajem XVII veka počinju Moskovljani da uviđaju kakav utisak
ostavljaju svojom grubošću i smešnom gordošću. Oni počinju sve češće da šalju u
inostranstvo, bar kada se tiče kakve misije, tuđince koji poznaju jezik dotične
zemlje, oblače se kao Evropljani i čije ponašanje ne vređa njihove sabesednike.
Nekolicina obrazovanih Rusa sa kraja toga stoleća, kao na primer Ordin -
Naščokin, Matvjejev i njihovi sinovi, vaspitani su baš u takvoj sredini koja je
održavala veze sa inostranstvom, ali su oni samo jedan izuzetak. Najjači uticaj
izvršili su tuđinci nastanjeni u Rusiji.
Tuđinci u Moskvi. — Već u XVI veku, u samoj Moskvi, na ušću Jauza,
ponikao je čitav jedan tuđinski kvart koji je dobio ime Njemeckaja Sloboda
(nemačko predgrađe). Spaljen za Doba Nemira, ovaj kvart je napušten, jer su
tuđinci više voleli da se nastane u samoj Moskvi, u Pokrovki, u Čisćije Prudi
(čiste bare), u Tverskaja, u Arbatu i Sivcevom Vražeku. Dve nove protestantske
(luteranske) crkve podignute su osim jedne koja je već postojala, a sagrađena je i
jedna reformistička (kalvinistička) crkva; tuđinci su se sprijateljili s Rusima,
uzimali rusku poslugu, naučili jezik, a ponekad nosili čak i rusko odelo. Njihovo
prisustvo, koje je u početku ostalo nezapaženo, najzad je počelo da privlači
pažnju, te su sad oni izgledali mnogo opasniji pego kada su bili izdvojeni u
zasebnom predgrađu. Za Aleksejeve vladavine vlada je, na traženje sveštenstva,
trgovaca i kućevlasnika, naredila da se prodaju kuće tuđinaca, da se poruše
njihove crkve i da se oni nastane u njihovom nekadanjem predgrađu, na reci
Jauzi (kasnije je to bila Nemačka ulica u Lefortovu). Ali je posledica toga bila
suprotna onome što se očekivalo: iako su neposredni odnosi prekinuti, evropska
kultura je tamo duže ostala nedirnuta; tuđinci nisu više u Moskvi, ali sad
Moskva odlazi da u Njemeckoj Slobodi potraži zabave i vaspitanja.
Prodiranje tuđinskih knjiga. — Isprva je neprijateljsko držanje
stanovništva otežavalo svaki odnos sa tuđincima. Po rečima jednoga istočnjačkog
kaluđera, Pavla iz Alepa koji je posetio Moskvu posle 1660 godine, niko ne može
da uđe u dom nekoga evropskog trgovca, jer se smatra da je svaki tuđinac

132
„nečist”; on se može videti samo na trgu ili u dućanima, inače može čovek da
bude uhapšen i da mu se kaže: „Ti ćeš i sam postati Frank (Evropljanin).” To ne
sprečava odnose sa tuđincima, ali oni zahtevaju opreznost. Jedan ukaz iz 1672
godine dokazuje da su tuđinske knjige već prodrle u izvesne oblasti Rusije; on
„zabranjuje strogo ljudima svih staleža, stanovnicima varoši, posada, predgrađa,
okruga, sela i zaselaka da čuvaju javno ili tajno knjige štampane na latinskom ili
poljskom jeziku”, i naređuje da se takve knjige predadu vojvodi. Te iste godine
pokušava se da se u Moskvi otvori jedna prodavnica tuđinskih knjiga, ali godine
1675 jednom naredbom vlade prekida se odjednom taj pokušaj, sa izgovorom
„da je nepotrebno slati u Moskvu tuđinske knjige, jer Moskva ima svoju
sopstvenu štampariju i izobiluje knjigama”. Ovo su bile crkvene knjige, tada
najrasprostranjenije; no ipak su istoričari zabeležili u toku sto pedeset godina,
počev od sredine XVI veka, na stotinu rukopisa, prevedenih sa stranih jezika, čija
sadržina dokazuje da je radoznalost izvesnog broja obrazovanih čitalaca išla
dalje od verskih štiva. Već tada bogati ljudi počinju da stvaraju svoje biblioteke i
da uzimaju učitelje stranih jezika.
Usvajanje tuđinskih običaja. — Posledice ovakvih lektira koje su
upoznale Ruse sa novim idejama, pokazaće se mnogo docnije. Uglavnom
usvojeni su najpre običaji, način života, odelo, nakit i ponašanje tuđinaca. Carev
dvor je dao primer, a dvorani i bogati trgovci poveli su se za njim. Već za
vladavine cara Mihaila, njegova deca nose „nemačko” odelo koje je za njih
poručio njihov domaći učitelj Morozov. Godine 1675 jednim dvorskim
naređenjem zabranjeno je dvoranima da nose nemačko ili ma kakvo drugo odelo,
da potsecaju kosu, da nose haljine, kaftane ili šešire po tuđinskom uzoru i da
tako oblače svoju poslugu; ali sve to nije sprečavalo da u Moskvi krojačke radnje,
koje su sve držali Poljaci i Nemci, dobro pazare.
I unutrašnjost kuća menja se. Nekadanja ruska izba preobražuje se u
evropski dvorac, sa stočićima umetnički izvajanim na poljski način, sa foteljama
prevučenim originalnim vezovima; pozlaćene „nemačke stolice” zamenjuje
nekadanje hrastove ili lipove klupe koje su se stavljale duž zida. Kupuju se
časovnici pa čak i ogledala; istina, isprva ih prekrivaju svilom da bi se na taj
način pokazalo kako oni služe za potrebu a ne za ukras. Umesto nekadanjih slika
rađenih na samom zidu stavljaju se pokretne slike, a krajem toga stoleća čak i
portreti rađeni po prirodi; skromniji kupci biraju štampane slike različite
sadržine: verske, moralne, istoriske, satirične, itd.; takvih slika nalaze koliko hoće
na Vrtarskom trgu i na Kapiji Spasa, i to po ceni koja se kreće od pola kopejke do
dve kopejke komad.
I zabave se preobražuju. Naročito u časovima dokolice ublažuje se
strogost nekadanjeg načina života. Već odavno, i pored svešteničkih zabrana,
sačuvala se muzika, narodne popevke i običaji nekadanjeg mnogoboštva. Sad se
na dvoru pojavljuju akrobati i mađioničari, igrači i svirači. Pobožni car Aleksej,.
nezadovoljan tim novinama, ukida te nove zabave i umesto pesama i profanih

133
pripovedaka zavodi crkvene pesme koje prosjaci lutalice pevaju u njegovim
odajama; orgulje su zamenjene crkvenim pojanjem: „dvorana za zabavu”
napuštena je radi lova na konjima i lova pomoću sokola. Ali ova reakcija ne traje
dugo. Posle ponovnog venčanja cara sa Natalijom Nariškin — majkom Petra
Velikog — koju je u savremenom duhu vaspitao bojar Matvjejev, carski dvor
zavodi, od 1672 do 1675 godine, najsloženiju zabavu — pozorišne pretstave.
Reditelj tih pretstava je jedan nemački pastor iz predgrađa, a dekorater je jedan
slikar tuđinac. Repertoar je pozajmljen od nemačkih putujućih glumaca; neka
„bibliska radnja” prekida se svakog časa grubim šalama, nepristojnim ljubavnim
izjavama, lakrdijašenjem holandskog Pikelheringa ili čulnostima iz kakve
„engleske komedije”. Ove predstave održavaju se tri godine, skoro do smrti
Aleksejeve.
Rusija traži svoj put: Križanićeve ideje. — Tako se krajem XVII veka
stvara atmosfera pogodna za uvođenje novina. Pa ipak, one izazivaju otpor i
negodovanje. Jedan deo stanovništva koje se drži starih običaja udružuje se sa
patrijarhom i sveštenstvom na čelu. Rusija se očevidno koleba između starinskih
i novih običaja. Ovo doba opisao je veoma jasnovidno i snažno — što jedan Rus
tada još ne bi mogao učiniti — jedan slovenski savremenik, Hrvat Križanić.
Veoma obrazovan, Križanić, koji je došao u Moskvu (1646—1657) da propoveda
uniju dveju crkava, vaspitan je u seminaru u Beču, potom u Rimu, gde se
pripremao za misionarski poziv; ali on ubrzo pokazuje duboku veru u kulturnu
misiju Moskve. To je jedan veliki slovenski rodoljub koji se više svega boji
odnarođavanja Slovena. On zazire od tuđinskog uticaja, pa ma kako on slab bio;
on želi da Ruse zaštiti od njegovih posledica, a preko Rusa i naročito preko cara, i
sve ostale Slovene.
Pa ipak je Križanić, iako je idealizovao slovenstvo, veliki realist koji vidi
stvari onakve kakve jesu. Njegovo je načelo da traži put „razuma” između dva
sasvim suprotna uticaja, podjednako opasna i između kojih se ruski duh koleba,
između grčkog i nemačkog uticaja. Rusija treba samo da izabere; ali, da ne bi ona
izabrala nasumce, treba joj osvetliti put. Grci, to znači jaka reakcija; Nemci,
nepromišljeni napredak. Prvi put vodi unazad, u mrak; drugi vodi ka
primamljivoj budućnosti. Ali, između ta dva puta postoji razumni napredak, koji
ne kida sa prošlošću c ne nosi u sebi opasnost odrođavanja. Ako su Nemci
pristalice svake novine, a Grci protivnici svega što je novo, „razum” pokazuje da
ništa ne može da bude dobro ili rđavo jedino stoga što je novo, jer ono što je
danas staro bilo je nekada novo; dakle, ne odbacujmo ono što je dobro u novome,
nego se naučimo da ga zapazimo. U pitanjima vere ne sme biti nagađanja. Za
Križanića, koji je katolik, Nemci su „đavoli” i „zmajevi” koje treba izbegavati i
mrzeti; u ovom sporu on je gotov da stane na stranu pravoslavnih. On je manje
nepopustljiv kada se tiče odnosa između nauke i vere i slobode mišljenja, koju
dopušta u pitanjima vere. Višim staležima dopušteno je da proučavaju filosofiju,
kao što su je proučavali crkveni oci. Ne treba odricati svako učenjaštvo i
propagirati neznanje, kao što čine Grci; ne treba se protiviti slobodi

134
propovedanja koju zastupaju Nemci, ali je treba ostaviti episkopima, jer oni
jedini dobro poznaju načela hrišćanskog morala. Ne treba prezirati isposništvo,
kao što čine Nemci, da bi se predalo telesnim uživanjima, ali treba u isti mah
izbegavati licemerstvo i sujeverje Grka. Iako ih ne treba slušati kada u politici
preporučuju da se u svemu podražava Turskoj, ipak je nepravedno smatrati da je
nečovečno i varvarsko sve što je tursko. Iako ne treba potcenjivati snagu ruske
države, ipak je ne treba raspirivati i verovati u bajke i smešna pripovedanja
grčkih obožavalaca koji nazivaju Moskvu „trećim Rimom”; moć ruske države ne
razlikuje se niukoliko od moći ostalih zemalja.
Križanić smatra da su najopasniji neprijatelji Nemci, zbog nadmoćnosti
njihove kulture, njihove obdarenosti, zbog svih pozitivnih i primamljivih strana
njihovog karaktera, koji i on sam ceni. On rado priznaje da su Sloveni na sredini
između divljaka i prosvećenih naroda, i povlači između Nemaca i Slovena ovo
poređenje: „Naša spoljašnost nije privlačna, a tuđinci su lepi, i zbog toga se oni
gorde i ponose; mi smo zatvoreni u sebe, a oni su rečiti; mi smo spora duha i
prostodušni, dok su oni prepredeni. Mi smo neumereni i rasipni, ne vodimo
računa o svojim troškovima i prihodima, i mi samo rasipljemo i traćimo svoju
imovinu; a oni su štedljivi i grabljivi, i u svemu traže samo dobiti. Mi smo leni,
mi ne volimo ni učenje ni rad; a oni su vredni i iskorišćuju svaki trenutak. Mi se
zadovoljavamo svojim grubim odelom i skučenim životom; a oni su rođeni u
bogatim i raskošnim zemljama. Naše reči i naše misli su jednostavne kao što su i
naša dela; mi se svađamo, pa se potom mirimo; a oni su podmukli, licemerni,
osvetljivi, pogled im je neiskren, oni nikada ne zaboravljaju uvredu i do smrti
traže priliku da se osvete.”
Razume se da je sasvim prirodno što Sloveni teže da podražavaju
tuđincima koji ih zasenjuju: „Pošto nam je jezik nesavršen a duh siromašan,
oboje skoro bez ikakve lepote, mi se divimo rečitosti, duhovitosti, umu, veštini
da se zabavljaju i veštom laskanju drugih; oni nas love u svoje mreže kao što
lovci hvataju ptice; oni nas zauzdavaju, stežu nas za vrat i teraju nas da jurimo
kolikogod oni hoće.” Da li se treba predati bez borbe? Kako se treba boriti? Iako
Križanić nije ubeđen da se Sloveni mogu izjednačiti sa Evropljanima, on zna da i
pored svih njihovih prirodnih nedostataka, koji im toliko škode, oni imaju i
svojih dobrih osobina. Najglavnija je njihova mladost, jer se pred njima otvara
čitava jedna budućnost. „Kao i pojedinac, i narodi se sporo prosvećuju. Potrebno
je mnogo vremena da oni upoznadu istinu i napuste rđava shvatanja i zakone.”
Na Slovene se može veoma lepo da primeni teorija o „dobima starosti” rimskog
istoričara Florusa: „Neka se niko dakle ne usudi da kaže kako su nauke
nedostupne nama Slovenima usled izvesne kobne sudbine, i da učenjem nećemo
i ne možemo postići uspeha u tome. Nisu za godinu dana ni za jedan čas drugi
narodi stekli svoje znanje, nego su se učili postepeno, ugledajući se na, jedne i na
druge.” Križanić tvrdi da je Rusija na pragu prosvećivanja, jer nauke počinju da

135
cvetaju onda kada država dostigne vrhunac svoje moći; a taj trenutak se
približuje.
Na ovome proročanstvu zasniva on svoju duboku veru u posebnu misiju
Rusije prema Slovenima. Ostali Sloveni nemaju svoje otadžbine, te jedino će Rusi
moći da okupe rastureno stado. Ali da bi izvršila svoj zadatak, Rusija treba da se
i sama brani od odnarođavanja. U ovom pitanju Križanić gubi svoju uobičajenu
umerenost i oštro napada svako pozajmljivanje od tuđinaca. Rusi moraju po
svaku cenu sačuvati jednostavnost svojih običaja. Istina je da su njihovi domovi
sa niskim prozorima malo ugodni, i kada se u njima založi vatra, dim usled
nedostatka dimnjaka ostaje u sobama, ne dopušta da se vidi i šteti vid. Ali
domovi tuđinaca navode čoveka na lenost; mermerni pod u njima blista se poput
oltara i „ne može čovek ni da pljune na pod a da odmah ne dođe služavka da ga
obriše”; i ne treba se ugledati na Nemce koji „da bi samo održali čistoću, ne plaše
se nikakvog umora”. Istina je da rusko odelo ima izvesnih nezgoda: ono je
neukusno, teško i staje mnogo novaca; ono primorava čoveka da sakriva svoju
džepnu maramicu u šubaru, da novac drži u ustima, noževe i hartije u sarama
čizama, što izaziva odvratnost i potsmeh tuđinaca, dok je evropsko odelo
prilagođeno potrebama i veoma ugodno; ali se u inozemstvu moda menja svake
godine; zato Križanić preporučuje Rusima da stvore novu nošnju ugledajući se u
isti mah i na istočnjačka i na zapadnjačka odela. On preporučuje takođe da
sačuvaju svoj način života: „Rus, pošto se naspavao kako tako na nekoj klupi ili
na svojoj peći, u potpunom odelu pod pokrivačem ili na slamnjači umesto
dušeka, juri od ranoga jutra svome poslu ili u službu caru. Međutim, Zapadnjak
se izležava do podne u svome toplom i mekanom krevetu; čim ustane, on seda za
doručak i predaje se dokolici” — Križanić ovde pobija ono što je maločas tvrdio
— „i u svojim trenucima dokolice zabavlja se igrama, pesmom i muzikom. Viši
društveni redovi plivaju u izobilju, dok radnici grcaju u bedi; ali u Rusiji, hvala
Bogu! svi, i najbogatiji kao i najubogiji, jedu raženi hleb, ribu, meso i
zadovoljavaju se kvasom, kada nema piva, te je tako sudbina seljaka i radnika
bolja u Rusiji nego u mnogim drugim zemljama.”
On odobrava onu vrstu socijalizma koju pretstavljaju zajedničke obaveze
stanovništva prema državi; u Rusiji svi služe državi i rade za državu: „Seljaci oru
zemlju i stvaraju hleb, vojnici podnose glad i stud, prolivaju svoju krv i daju svoj
život za otadžbinu. Plemići ratuju, sudovi sude, saveti većaju i pomažu caru i
narodu svojim mišljenjem i radom. Sveštenici i monasi mole se Bogu za grehove
svojih bližnjih.” Jedino trgovci i intelektualci ne služe ničemu. Trgovci, kao i
besposleni deo plemića, jesu neradnici; intelektualci, izuzev jednog malog dela
potrebnog za državnu službu, samo su „paraziti”. Pa ipak, iako se izjašnjava za
samodržnu vladavinu, Križanić ne želi da car zloupotrebljuje svoju vlast. On mu
savetuje da vrši samo umerenu vlast, ograničenu „slobodama” ili povlasticama
koje su dobili razni društveni staleži, i u tome duhu on sastavlja za Alekseja
jedan govor namenjen narodu na trgu Lobnoe, čiji program potseća u mnogome
na program Petra Velikog. Križanić je jamačno nameravao da zauzme položaj

136
jednoga od dvojice „filosofa” koje car treba da ima pored sebe „da mu kazuju
istinu”; zna se da je on ovu neobičnu ulogu imao da vrši ne u Moskvi, nego u
Tobolsku kuda ga je vlada, malo naviknuta na političke rasprave u kojima je
uvek podozrevala, iako nejasno, neku skrivenu opasnost, radije poslala.
U očima Moskovljana ovaj Sloven, koji je branio narodnu kulturu,
rasuđivao je i sam kao kakav tuđinac, jer su oni većinom bili nesposobni da
shvate širinu njegovih zamisli i oduvek su smatrali za podozrivo ono što im je
bilo nerazumljivo. Ono što je kod Križanića dragoceno za savremenog istoričara,
bilo je opasno za tadanju Moskvu. Jer, kao obrazovan i dovoljno nepristrasan
posmatrač, Križanić se nije ustezao da ocrta živu i istinitu sliku mračnih strana
ruskoga života, onih strana koje će upravo iščeznuti. Ruska kultura je spremna
da izvrši ono što joj on savetuje, a to će reći da primi i usvoji umerenu količinu
tuđinskih pozajmica, te da se zaštiti od nepromišljenih pozajmica. Ali je to
usvajanje preteško i prekasno; u okvir stare tradicije može se uneti samo malo
stvari. Složen i znalački program što ga je Križanić preporučivao ne može se više
ostvariti, te će Rusija, umesto da pođe preteškim „srednjim” putem, otići u
krajnosti; pa ipak, ni jednoga trenutka neće ruski narod, kao što bi se moglo
dogoditi malim slovenskim narodima, doći u opasnost da izgubi svoje
nacionalno obeležje.

6. CRKVENA REFORMA I CRKVENI RASCEP (ŠIZMA U XVII VEKU)

Jedan od pokušaja da se nađe „srednji” put, koji bi doprineo razvitku

originalne narodne kulture, učinjen je u oblasti koja je bliska narodnoj psihologiji,
a to je vera. Taj pokušaj pokazuje veoma jasno zašto Križanićev savet nije mogao
da bude primenjen na Rusiju njegovoga doba.
Sredinom XVII veka „smešne bajke” XVI veka liče na anahronizam; ali je
opasno dirati u njih, jer u oblasti vere i religije vlada krajnji konzervatizam. Zato,
kada pobožni car Aleksej stavi sebi u dužnost da obnovi narodnu crkvu, on mora
da pođe jednim novim putem. Pošto on voli estetsku stranu verskih obreda i želi
veličanstvenost i lepotu, nada se da će tim putem oživeti jednu formalističku
crkvu i obrednu veru. Oko njega se okuplja čitava grupa mladih sveštenika koji
idu za istim ciljem: njegov lični ispovednik, Stepan Vonifatjev, jedan prijatelj
ovoga, Ivan Neronov iz Nižnjeg - Novgoroda, nekoliko zemljaka Neronova,
protopop Avakum, obdaren znatnim književnim sposobnostima i mnogi drugi.
Ova grupa trudi se da oživi veru približujući se vernima jednim načinom sasvim
neobičnim za ono doba, besedom koja se govori u samoj crkvi, koja je prema
Križanićevu tvrđenju jako omiljena kod Nemaca, ali koju Grci osuđuju. Ova
novina jako se sviđa pastvi; svetina koju besede Neronova privlače u Kazanjsku
sabornu crkvu toliko je velika, da crkva ne može da je primi; narod se tiska u
porti, penje se na prozore; slušaoci plaču razneženo, a i sam propovednik ne
može da zadrži jecaje. Ranija ruska crkvena služba je potpuno nerazumljiva

137
vernima. Sveštenik i njegovi pomoćnici gledali su u njoj samo jednu formalnost
koju je trebalo izvršiti, te su se žurili da što pre završe liturgiju: oni su pevali i
čitali molitve u nekoliko glasova jednovremeno; prisutni nisu ništa razumevali,
te nisu ni slušali. Grupa reformatora želela je da na veoma blag način oživi taj
obred, da ga učini razumljivijim i prisnijim vernicima. Ali i pored sve njihove
umerenosti, izazvali su živo negodovanje stare svešteničke generacije: „Vi ste
licemeri, — zamera im jedan moskovski sveštenik, — vi širite jednu novu jeres,
zavodite pevanje u jedan glas i poučavate ljude u samoj crkvi. Mi nikada nismo
besedili u samoj crkvi, nego izvan nje. Licemeri, nečastivi je u vama!” Ova grupa
bila je izabrala „srednji put” i nasula u stare mešine novo vino. Videćemo zašto
ovaj put nije odveo ničemu.
Patrijarh Nikon pripadao je ovoj grupi i slagao se sa njenim shvatanjima o
narodnoj religiji, i carev ispovednik Vonifatjev preporučio ga je Alekseju za
patrijarha. Kada je postao patrijarh, došao je brzo u sukob sa svojom grupom na
davnašnjem i uvek živom pitanju štampanja crkvenih knjiga. Ove knjige,
proizišle iz jedine državne štamparije koja se zvala Pečatnij dvor, bile su rđavo
otštampane; njihov tekst bio je pun varijanata. U XVI veku, da bi se ispravio taj
tekst, doveden je u Moskvu Maksim Grk; ali su njegove ispravke pobudile živo
negodovanje; u očima Moskovljana, dirati u neko slovo Evanđelja, značilo je
vršiti skrnavljenje. Početkom XVII veka učinjen je nov pokušaj popravljanja
teksta. Ovoga puta dovedeni su Rusi, učenici Kijevske duhovne akademije koji,
pošto su imali nešto pojmova o jednoj tada malo rasprostranjenoj nauci,
gramatici, htedoše da razjasne smisao teksta. Proučavajući tradicionalni tekst oni
su otkrili ne samo pogreške prepisivača, nego i umetke ko zna kakvoga porekla
koji su se razlikovali od originalnih grčkih tekstova, ali saglasni sa jednim
jamačno veoma starim običajem ruske crkve. Osuditi te umetke kao pogreške, to
je za jednoga Kijevljanina, kao i za jednoga Grka, značilo biti u Rusiji optužen za
jeres. Jer za Moskovljane neobičnosti ruskog bogosluženja bili su najbolji dokaz
da je ruska crkva, nasuprot grčkoj, ostala na pravom putu. Kada je ona postala
narodna sredinom XVI veka i kada je dobila zadatak da čuva pravoslavlje
čitavoga sveta, ona je baš tada izjavila da jedino njene posebnosti ispravno
tumače verske dogme, te je zato ona odbila od sebe grčku crkvu. Zbog toga su
Kijevljani, hoteći da povrate ugled Grcima izjavom da oni ne samo da nisu bili
jeretici, nego da je u njih bila prava vera, i da moskovski patrijarh treba da stupi
u vezu sa četvoricom drugih istočnih patrijaraha, izazvali žestoku prepirku. I
upravo za vreme te prepirke izabran je Nikon za patrijarha. Posle iscrpnog
proučavanja toga pitanja, on je raskinuo sa svojim nekadanjim prijateljima,
nacionalistima, i povučen svojom odlučnom i bujnom naravi, opredelio se
bezuslovno za Grke. On je čak prekoračio granice potrebnoga: „Nikon je —
napominje jedan istoričar šizme, Kapterev, — zaveo kod nas grčke amvone,
grčko episkopsko žezlo, grčke kamilavke i mantije, grčke melodije crkvenog
pojanja. On prima grčke slikare i zlatare, počinje da zida manastire po grčkom
uzoru; on ima prijatelje Grke i sluša njihove savete.” Na crkvenom saboru godine

138
1656 Nikon ide čak dotle da izjavljuje kako „ma da je Rus i sin Rusije, on ima
veru i shvatanja jednoga Grka.” Razume se da mu pristalice narodne religije živo
zameraju zbog ovakvog držanja: „Ti odobravaš zakone tuđinaca i prihvataš
njihova učenja, — kaže mu Neronov, — a ranije si nam ti sam ponavljao da su
Grci i Malorusi izgubili veru i snagu, i da su njihovi običaji rđavi. A sada su oni
za tebe sveci i učitelji vere.” Ono što lepo karakteriše Ruse toga doba, to je da su
oni nesposobni da, usled nedostatka nepristrasnosti, nađu rešenje te čudne
prepirke. Kada su godine 1645 car i Nikon zatražili savet od grčkoga patrijarha
Pajsija, ovaj im je prosto odgovorio da su crkveni obredi posledica istoriskoga
razvitka pojedinih crkava i da nemaju nikakve veze sa verskim dogmama. On
„hvali shvatanje” Moskovljana koji se plaše i najmanje greške, ali „ispravlja
njihovu nameru”, jer hoće da dokaže kako „šizmatici nisu jeretici”. No u Moskvi
nijedna od dveju grupa ne može da prihvati to gledište; obe grupe veruju da
verski obredi imaju skoro mađijsku snagu da obezbede spas duše i da
udaljavanje od njih znači izgubiti dušu. Nikon potom uspeva da dovede u
Moskvu istočne patrijarhe i privoleva ih da bace anatemu na pristalice narodne
crkve. Dvojica od njih, antiohiski i aleksandriski, prisustvuju crkvenim saborima
1666 i 1667 godine; oni shvataju i čine ono što se od njih očekuje. Vlada je
konačno odbacila učenje o „srednjem putu” i pošla jednim od „krajnjih” puteva
podražavanja, grčkim putem. Tako je izvršen onaj važni događaj u ruskoj istoriji,
rascep između nacionalne crkve, koja je postala narodna, i zvanične crkve, koja je
teoriski u pravu, ali nema više u svojoj pastvi iskrenih vernika. Posledice ovoga
videće se za vladavine Petra Velikog.
Patrijarh Nikon pobedio je protivnike crkvene reforme, i car Aleksej, i
pored svoje naklonosti prema nekolicini članova Neronovljeve grupe, stao je na
njegovu stranu. Nikon ima manje sreće kad je prišao rešavanju pitanja o odnosu
između crkve i države i pokušao da obnovi papsko učenje iz srednjeg veka, te da
dokaže kako je svešteničko dostojanstvo iznad kraljevskoga. Aleksej ne može da
trpi takvo učenje, te je Nikon, čije je neutoljivo slavoljublje izvelo iz strpljenja
„preblagoga” cara, postao žrtva svoga pokušaja da stavi crkvu iznad države.
Petar Veliki setiće se toga kada se bude odlučivao da od crkve načini jednu
državnu ustanovu.

7. DUHOVNI ŽIVOT U XVII VEKU

Prosveta. — U prosveti, kao i u veri, tragovi nekadanje nacionalne kulture

počinju da se gube pod nadiranjem jedne više kulture, čije neizbežno usvajanje
zahtevaju i savremene potrebe i zahtevi tehnike.
„Neznanje ruskoga naroda — kaže Margeret — jeste izvor njegove
pobožnosti. On ne zna ni za škole, ni za univerzitete. Jedino sveštenici uče
omladinu čitanju i pisanju; no malo njih se tim bave.” Ova slika je tamna, ali
tačna. Tek sredinom toga stoleća, da bi mogla suzbijati versku propagandu,

139
vlada pomišlja da osnuje u Moskvi jednu školu, makar ona bila i osnovna. Videli
smo da je vlada, usled nedostatka učenih Moskovljana, dovela iz Kijeva učene
ljude sumnjive vere. Da bi se ona suprotstavila latinskom učenju Kijevske
duhovne akademije, otvoren je godine 1645 u Moskvi tečaj grčkog jezika. Posle
toga, godine 1648, Fjodor Mihailovič Rtiščev otvara u Svetoandrejskom
manastiru, koji je on sam osnovao, jednu školu u kojoj ukrajinski kaluđeri
predaju, osim slovenske i grčke gramatike, još i retoriku i filozofiju. Ali ova škola
nije dugo radila. Od 1650 do 1665 školski razvoj se zaustavlja. Pojava verskoga
rascepa (šizme) daje mu nov polet. Crkveni sabor iz 1666—1667 godine naređuje
svima sveštenicima da nauče čitanju i pisanju bar svoju rođenu decu: „Neka oni
prestanu da trguju sa svešteničkim položajima — kaže on — i da stvaraju
sveštenike od seljaka neznalica, od kojih nekoji ne umeju čak ni stoku da čuvaju.
Kako bi oni mogli da budu pastiri ljudi? Otuda i potiču rascepi i nemiri u crkvi
Gospodnjoj.” Pa ipak, prosečni Rus je ubeđen da je prava opasnost imati mnogo
znanja: „Ne trudite se da vešto umujete, braćo, — može se pročitati u jednom
savremenom zapisu — nego ostanite smerni. Ako te neko zapita da li znaš
filozofiju, ti mu odgovori: Duh jelinski meni je nepoznat, ja nisam čitao retore i
astronome, i nikada nisam zborio sa visokoučenim filozofima. Ja proučavam
svete knjige zakona o milosrđu da bih oslobodio greha svoju grešnu dušu.” Još i
krajem XVII veka raspravlja se ozbiljno o tome da li treba naučiti bar osnove
gramatike, retorike, filosofije i teologije da bi se razumelo Evanđelje, ili pak
služiti Bogu u punoj „prostodušnosti” i čitati Sveto pismo ne razumevajući mu
smisao.
Od godine 1660 počinje se najzad priznavati korisnost škole. Ali, kakva
ona treba da bude? Pristalice staroga pravoslavlja zahtevaju isključivo izučavanje
grčkoga jezika, dok zastupnici zapadnjačkih ideja traže da se osnuje jedna
„Akademija” po uzoru na Kijevsku, i da se u njoj predaje latinski. Posle dugoga
kolebanja vlada se odlučuje za jedno srednje rešenje: ona usvaja jedan obiman
program, ali određuje da nastavnici budu Grci. Godine 1685 stižu braća Lihudi,
dva Grka za koje je patriarh dao pristanak i koji su izučavali više škole u Veneciji
i Padovi. Godine 1687 učenici obeju škola povereni su njima, i tako je osnovana
Akademija „sloveno - latinsko - grčka”. Isprva vlada nju iskorišćuje za ciljeve
cenzure i policije. Pretvorena u neku vrstu istražnog suda, ona vrši nadzor nad
svim privatnim nastavnicima stranih jezika. Jedino oni koji su učili u njoj imaju
pravo da imaju poljske, latinske i nemačke knjige i druge luteranske i
kalvinističke spise, da raspravljaju o religiji i da priređuju javne rasprave o veri.
Strani naučnici pretstavnici „slobodnih nauka podvrgnuti su strogom nadzoru.
Oni koji čuvaju knjige o „mađiji, vradžbinama i čarolijama” i druge knjige koje je
crkva osudila izlažu se opasnosti da budu spaljeni. Čak ni braća Lihudi nisu
mogli da ispune ono što se od njih zahtevalo. Videćemo kakva je bila njihova
sudbina i sudbina Akademije za vladavine Petra Velikog. Oni nikada nisu ni
predavali teologiju, jer već 1694 godine otpušteni su zato što su „uneli u proste
duše latinske nepravde”. To je dokaz da čak ni ona škola na koju su pristali

140
izvesni tradicionalisti ne može da se trpi u Moskvi i da je ona u nemogućnosti da
pruži Rusiji ma i najmanji delić nauke. Na tome polju Petar Veliki imaće da
počne ispočetka; on će morati da jednim mahom zavede evropsku nauku.
Naučna znanja. — S obzirom na potpun nedostatak viših i srednjih škola i
na premalen broj osnovnih škola, ne može se očekivati da su naučna znanja u
Rusiji XVII veka bila na velikoj visini.
Aritmetika je jedna od najmanje rasprostranjenih nauka, čak i među
stručnjacima. Zna se sabiranje i oduzimanje, ali množenje i deljenje ostaju sasvim
nerazumljivi. Teško se shvataju razlomci: školovan Rus ume da podeli jedan broj
samo sa dva ili tri; posle toga on deli delove na isti način („polovina od
polovine”, „polovina polovine jedne polovine”, itd.); da bi sabrao i oduzeo
razlomke, on ih zamenjuje celim brojevima, uzimajući za osnovnu jedinicu
najmanji razlomak. Izlažući prosto pravilo o deljenju sa tri, poslednji triumf
nauke, pisac jedne računice oduševljava se mađijskom snagom „zlatnog
preseka”: ako se na dva određena mesta stave date količine, traženi rezultat se
dobiva na neki način, ali ni sam pisac ne može da kaže zašto i kako. Tek u XVIII
veku pojaviće se savršeniji udžbenici. Tek godine 1647 arapski brojevi zamenjuju
u jednom ruskom udžbeniku stara slovenska slova za oznaku brojeva i tako
omogućuju desetični račun; ali još i godine 1676, pod izgovorom da jedna zbirka
lekarskih recepata bojara Matvjejeva sadrži „cifre”, njegovi neprijatelji pretresaju
mu celu kuću da pronađu tu knjigu „opasnu i protivnu zakonu Božjem”.
Euklidova geometrija ostala je nepoznata sve do vladavine Petra Velikog.
Tadanji udžbenici za geometriju, koji su ustvari samo knjige o geodeziji i
zemljomerstvu, sasvim su nesposobni da objasne kako se premerava ma koja
površina; površina ma koga trougla izračunava se množenjem njegovih strana sa
polovinom treće strane; da bi se izračunala površina kruga, izračuna se površina
kvadrata koji ima isti obim. Uostalom, rukopisi tih udžbenika za geometriju pre
Petra Velikog toliko su izmenjeni prepisivanjem da i ovi prosti propisi postaju
nerazumljivi.
O astronomiji, razume se, ne zna se ništa. Pomoću nekoliko praktičnih
načina, „mesečevog kruženja” i „sunčevog kruženja”, određuju se datumi
pokretnih praznika; osim ovo nekoliko pojmova tačnih za svoje doba, svi drugi,
kako u astronomiji tako i u kosmografiji, pozajmljeni su od Vizantije, gde su bili
mnogo oskudniji nego kod starih Grka. Tako na primer, egipćanski kaluđer
Kozma ustao je u VI veku protivu onih koji se „usuđuju da objašnjavaju položaj i
oblik sveta skolastičkim silogizmima, da dokazuje sferno i kružno kretanje neba,
i koji hoće da geometriskim proračunavanjima zasnovanim na sunčevim i
mesečevim pomračenjima odrede oblik i položaj zemlje”. Ovim znanjima iz kojih
se rađa „oholost” on je suprotstavljao svoja shvatanja; on je „iz Svetoga Pisma”
saznao da je zemlja, poput Mojsijevog prestola, ravna četvorougaona površina,
dvaput duža od svoje širine; na ivicama zemlje uzdiže se jedan zid koji se pri
vrhu zaobljava i tako stvara nebeski svod gde obitavaju Bog i njegovi sveci;

141
anđeli šalju na zemlju kišu koju najpre prikupe u svojim trubama; oni pokreću i
zvezde. U XVI veku prodire u Moskvu pojam o devetoro nebesa za koje su
prikačene zvezde, nebesko plavetnilo i gornji nebeski svod; kretanje zvezda
potčinjeno je zakonima i vezano za sudbinu ljudi. Tadanje moskovsko
stanovništvo, sa Maksimom Grkom na čelu, protestuje u ime slobodne volje
protivu toga astrološkog fatalizma; ako se sve u svetu zbiva prema neizbežnom
kretanju zvezda, onda nema ni greha ni vrline. U XVII veku jedan kijevski
naučnik, Simeon Polocki, pokušava da izmiri slobodnu volju sa neminovnošću,
ne odričući se ipak glavne astrološke ideje: uticaja zvezda na čovekovu sudbinu.
Imena Kopernika, Keplera, Galileja i Njutna još su nepoznata u Rusiji: Petar
Veliki prvi će izgovoriti Njutnovo ime.
Osnovni pojmovi iz prirodnih nauka, koji stižu u Moskvu tek u XVII
veku, pozajmljeni su od srednjevekovnih enciklopedista XIII i XIV veka. Dotada
su se Moskovljani zadovoljavali vizantiskim teorijama koje potiču iz prvih
vekova hrišćanstva. Vizantisko delo Fiziolog, koje je prodrlo u Rusiju zajedno sa
prevodom Kozmove teorije, crkva je zvanično priznala. Ali, dok je u zapadnoj
Evropi ovo delo bilo veoma rasprostranjeno i postalo opšte dobro
srednjevekovne misli i umetnosti, kao i neiscrpna riznica za propovednike, koji
su u njemu tražili simbole, i za umetnike, koji su ih ovaploćavali, — u Rusiji je
ono ostalo zatrpano u manastirskim knjižnicama i nije se upotrebljavalo sve do
XVII veka, kada je otpočeo kijevski uticaj. Ovo je tada zamenjeno jednim novim
delom, srednjevekovnim Bestiariumom (Knjiga o životinjama), iz koga su
simboličnost i tajanstvenost isključene, ali koje još ne sadrži nijedne pozitivne
opaske evropske nauke.
Medicina i farmacija imaju, silom prilika, praktičnije obeležje. Od XVI
veka tuđinski lekari sve su češći na carskom dvoru. U XVII veku pojavljuju se
vojni lekari. Ali tek godine 1672 odobrava se slobodno izdavanje lekova iz druge
moskovske apoteke. Tada takođe tuđinski lekari počinju da imaju ruske učenike.
No u tom pogledu Rusija je još uvek privržena starinskim shvatanjima. Ni
Vezalova Anatomija, ni Harvejeva Fiziologija nisu poznate u Rusiji. Godine 1661
lekari farmaceutskog prikaza odobravaju rukopis jednoga Vrta svežine ili Cvetnoga
vrta, koji je preveden sa jednoga latinskog izdanja iz XVI veka, a čije se nemačko
izdanje pojavilo 1672 godine; u tome delu se i dalje govori o mađijskoj snazi i
osobinama dragoga kamenja, o načinu kako da se razlikuju dobri dani od rđavih,
kako da se nađe sreća među ljudima i da se sazna pol deteta koje će se tek roditi,
itd. Najrasprostranjeniji udžbenik za farmaciju je takođe prevod, čiji je original
izdat godine 1534. Istina je da se ruska farmakopeja neprestano dopunjuje
narodnim receptima, koji su često zasnovani na dragocenim oprobanim
zapažanjima i koji iskorišćuju lekovitost biljaka.
Dodajmo da su sva ova znanja, više manje sumnjiva i sakupljena u
zastarelim izdanjima, dostupna samo veoma ograničenom broju čitalaca iz viših
društvenih redova. U narodu se naučna znanja javljaju u obliku bajki, poslovica i

142
narodnih pesama, i u tim narodnim umotvorinama književni izvori mešaju se sa
mnogobožačkim predanjem i hrišćanskim povestima.
Književna znanja. — U oblasti istorije, Rusija poznaje, sve do kraja XVI
veka, samo letopise pisane po ugledu na grčke hronike. Godine 1512 jedan
udžbenik opšte istorije, zajedno sa istorijom Slovena, sastavljen u
južnoslovenskim zemljama, prerađen je za ruske čitaoce i dodat mu je kratak
pregled ruske istorije sastavljen u rodoljubivom nacionalnom duhu: to je
Hronograf. Sto godina docnije, godine 1617, kada su zapadnjački i latinski uticaji
potisnuli južnoslovenske i grčke uticaje, Hronograf je prerađen prema poljskim i
latinskim podacima; dodati su i novi pojmovi iz kosmografije i obaveštenja o
istoriji zapadne Evrope, sve do Reformacije i otkrića Amerike, kao i o ruskoj
istoriji pre Dmitrija Samozvanca. U toku XVII veka ovo izdanje Hronografa
neprestano se uvećava, naročito ukoliko se tiče geografije (Geografija od
Merkatora prevedena je 1630 godine. Godine 1674 izlazi prvi udžbenik za rusku
istoriju, Sinopsis, sa čisto autokratskim i pravoslavnim obeležjem. Ova nauka
izgleda da se više obrađuje i uživa veću potporu nego druge, ali osnova
istoriskog izlaganja ostaje i dalje puna legendi i bajki.
U književnosti, gramatika, čija je važnost zvanično priznata početkom
XVII veka, zauzima prvo mesto. Godine 1634 pojavljuje se prvi moskovski
bukvar od Vasilija Burceva, ali je to samo preštampavanje jednoga bukvara
izdatog u Vilni 1621 godine. Bukvari su jedina svetovna izdanja moskovske
državne štamparije koji se rasturaju u priličnom broju. Od 1648 do 1651, a to će
reći za četiri godine, izišla su tri njegova izdanja, 9.600 primeraka; od 1678 do
1689 godine, a to će reći za dvanaest godina, izdato je čak 25.000 primeraka. I
drugi udžbenici prodaju se isto tako dobro: Časlovac u 36.000 i Psaltir u 18.000
primeraka. No i pored svega toga, kada se saberu sve ove osnovne knjige, dolazi
po jedna knjiga na 2.400 stanovnika. Iako se uči čitanje, gramatika se malo
proučava. Gramatika iz 1648 godine nije ponovo izdata, i treba sačekati 1721
godinu pa da se ona prosto preštampa. To je gramatika Meletija Smotrickog,
objavljena prviput u Vilni godine 1619, i ona je postavljala pravila
crkvenoslovenskog jezika dopuštajući upotrebu i izvesnih reči iz jezika koji se
govorio u Južnoj Rusiji. Ovaj slovenski jezik je stara veštačka tvorevina,
zajednička svim Slovenima, i njega su veoma davno zaveli slovenski apostoli
Ćirilo i Metodije; on se dugo očuvao usled upotrebe u crkvi. Ruski učeni ljudi
koristili su se ovim gotovim jezikom pomoću koga su se u XIV i XV veku raširila
u Rusiji mnoga dela što su preveli Srbi i Bugari .No iako je ovaj jezik bio Rusima
prisan i razumljiv, on je za Ruse kao i za ostale Slovene ostao samo jedan
uobičajen i veštački stvoren dijalekt; to je jezik sveštenstva, crkve i povlašćenih
staleža. Uporedo s njim razvija se u XVII veku bogat narodni jezik, ne samo
govorni, nego i u pisanim spomenicima, u aktima i čak u književnim delima
(memoarima, političkim pamfletima, itd.). Književnici stare škole protive se
razvitku ovoga jezika koji počinje da biva književni: „Ja mislim — piše u XVI

143
veku na starom crkvenoslovenskom jeziku Zinovij Otenski — da su protivnici
Hristovi ili prostaci izmislili da uvedu u knjige prostonarodni jezik. Meni se čini
da je pristojnije da se narodni govor popravlja pomoću naučnog jezika, nego da
se ovaj unižava unošenjem prostonarodnih reči.” Ovakvo držanje ruskoga
sveštenstva bilo je jedan od glavnih uzroka koji su usporili razvoj ruske
nacionalne književnosti i oduzeli ruskoj kulturi jedno od njenih najopasnijih
oruđa u borbi protivu tuđinskih uticaja. Stil pisara poklisarskog prikaza,
Kotošihina, stil seljaka Posoškova i protopopa Avakuma dovoljni su da dokažu
bogatstvo, snagu i gipkost ovoga moskovskog jezika XVII veka, koji se usavršio
u kancelarijama Moskve. Ali, kao i drugi elementi ruske kulture koji su se kasno
razvili, i on neće moći da se odupre tuđinskim uticajima. Sa reformama Petra
Velikog čitav ruski život biće preplavljen tolikim novim utiscima i novim
idejama, tolikim novim materijalom za zapažanje i proučavanje, tolikim novim
potrebama da se izrazi lično duševno stanje, da će ruski jezik, ponesen tom
bujicom, biti preplavljen tuđinskim izrazima i rečima. Upadljiv primer nagle
promene koja je nastupila u jeziku daće nam dela onih Rusa koji su za vreme
Petra Velikog odlazili u Evropu, a naročito Memoari kneza Kurakina, o kojima
ćemo imati prilike da još govorimo.
Ukratko rečeno, pre Petra Velikog naučna znanja su veoma malo
rasprostranjena. Čitalac zavisi potpuno od kulturnijih naroda koji mu pružaju
prevode, najpre od južnoslovenskih zemalja, od Srbije i Bugarske, a potom od
ruskih pokrajina potčinjenih Poljskoj. Ali, ovo su prevodi samo zastarelih dela;
prva grupa ovakvih dela, ranijih od XIV veka, prevode delimično originale koji
potiču iz prvih vekova hrišćanstva i koji su došli u Rusiju preko Vizantije; druga
grupa obuhvata zapadnjačke tekstove, ali one po kojima je Evropa živela u
srednjem veku i koje je ona već odavno zamenila rezultatima novih odnosno
prvih iskustava i otkrića istinski naučnih. Sa vizantiskom i slovenskom
književnošću Rusija je zaostala za pet stotina godina; a sa poljskim i kijevskim
delima za dvesta do trista godina. Nije dakle nikakvo čudo što je evropska nauka
krajem XVII i početkom XVIII veka, koja se raširila u Rusiji za vladavine Petra
Velikog, potpuno istisnula svoje prethodnice, vizantisku i kijevsku.

8. KNJIŽEVNI I UMETNIČKI ŽIVOT U XVII VEKU

U književnosti i umetnosti XVII veka naći ćemo, samo još jače istaknuta,
ista obeležja kao u prosveti.
Književnost. — Istorija ruske književnosti, sve do kraja doba Petra
Velikog, može se podeliti na četiri perioda: period starih epskih legendi, čiji su se
tragovi sačuvali samo u narodnoj poeziji i narodnim umotvorinama; — period
prerađivanja hrišćanske srednjevekovne poezije (legende, priče i povesti ili
takozvane „lutajuće” sadržine); — period novih zapadnjačkih uticaja, za kojim je
nastalo buđenje osećanja, lirizma i prvih pokušaja ličnog stvaranja; — period
ropskog podražavanja Zapadu. Nas ovde interesuje treći period, onaj koji pada u

144
XVII vek i koji će biti prekinut reformom Petra Velikog. Periodi stare epske
poezije koja je cvetala na dvorovima feudalnih kneževa i poezije hrišćanskih
legendi već su minuli: prvi je već odavno zaboravljen, a drugi, veoma zakasnio i
koji uostalom nije u Rusiji imao isti razmah kao na Zapadu, pripada XVI veku. Sa
njim je iščezao uticaj hrišćanskih legendi iz prvih vekova hrišćanstva koje su
došle preko Vizantije; iščezli su i svetovni romani čija je sadržina uzimana iz
starih indiskih priča, iz Budine povesti, iz Trojanskog rata, iz ratova Aleksandra
Velikog, iz podviga vizantiskoga junaka Digenisa, koji su došli u Rusiju u
južnoslovenskim prevodima iz vremena od XI-HV veka, često u obliku
zagonetaka iza kojih se nalazio njihov ključ ili u obliku pripovedaka koje se
odvijaju kao klupče. Razume se da ima tragova svega toga u XVII pa čak i u
početku XVIII veka, a to će reći u trenutku kada ta književnost silazi iz viših
društvenih redova u narodne slojeve; ali glavna obeležja ruske književnosti XVII
veka nalaze se drugde.
Dijalozi i povesti u stilu priča iz Hiljadu i jedne noći ustupaju mesto
dugačkim pripovetkama sa zamršenim zapletom; sadržina „spasonosna za
dušu” i „moralistička” zamenjena je „dirljivim” i „smešnim”, a to će reći da
lirizam i ironija počinju da se uvlače u rusku književnost. Pojavljuju se „prijatne”
ili „ljupke” povesti u kojima se govori o „slavnim” kraljevima, o hrabrim
vitezovima, o lepim princezama, o princu Bovi, o Mageloni, o Petru „sa zlatnim
ključevima”. Ovi romani, u glavnom prevedeni, otkrivaju ruskom čitaocu da
osećanje može da bude predmet književne analize. Pojava originalnih ruskih
pripovedaka pre Petra Velikog i u početku njegove vladavine dokazuje da je ova
tuđinska književnost potstakla interesovanje publike. Mornar Vasilije i Neustrašivi
konjanik Aleksandar, poput njihovih tuđinskih uzora, zaljubljuju se, sastavljaju čak
i ljubavne stihove, preživljuju čitav niz avantura i naposletku se sjedinjuju sa
draganama za kojima vatreno žude. Ali, treba napomenuti da su u svim ovakvim
originalnim pripovetkama junaci naučili veštinu ljubavi za vreme nekog
putovanja po inozemstvu; jer pisac se još ne usuđuje da traži tako tanana
osećanja u Rusiji svoga vremena. Za vladavine poslednika Petra Velikog, ove
skromne i naivne pokušaje, koji su dirljivi zbog iskrenosti i svežine osećanja,
potisnuće prevodna književnost.
Plastične umetnosti. — Među umetnostima, arhitektura ima sasvim
izuzetnu važnost. Tesno vezana za klimu, za materijal koji se upotrebljava pri
zidanju i za životne okolnosti sredine, ova umetnost u svima zemljama ponajpre
može da postane nacionalna i nezavisna. U Rusiji se prvi predznaci njene
nezavisnosti mogu nazreti u crkvama sagrađenim za vreme kijevskog perioda po
vizantiskim uzorima. Pravi ruski arhitektonski stil razvija se konačno i izrazito
ne u građevinama od kamena, nego u građevinama od drveta, i on usvaja
sredinom XVI veka oblike koji su svojstveni toj vrsti građevina. Ali, u XVII veku,
crkva kritikuje taj nacionalni stil čiji je najsavršeniji primer crkva Vasilija
Blaženog u Moskvi; on joj se ne čini saglasan sa tradicionalnim vizantiskim

145
uzorima, i u ime toga istog grčkog pravoslavlja koje je ugušilo prve začetke jedne
čisto narodne vere, ona svodi rusku crkvenu arhitekturu na srednje forme:
primerci tih crkava iz XVII veka sačuvani su u Rostovu i u Jaroslavlju. Razume
se, ove forme ne pretstavljaju više onaj strogi vizantiski tip, ali one nisu ni lična
tvorevina arhitekata iz XVII veka, jer je odlučeno „da se ništa ne stvara prema
ličnoj zamisli”, da se više ne grade „crkve u obliku šatora”, „nego da se gradi
prema pravilima svetih apostola i svetih otaca, te da crkva ima pet kupola i da ne
bude u obliku šatora”. Ovaj zastoj u slobodnom ispoljavanju nacionalnog
stvaralačkog duha imao je i ovde istih posledica kao i u drugim granama
umetnosti; posle reforme Petra Velikog, na opustošenom i obesplođenom polju,
nije više bilo ničega što bi smetalo da se ropski podražava tuđinskim uzorima.
Osim u arhitekturi, ruski nacionalni stil stvara originalne uzorke još jedino
u ornamentici. I ovde glavni motivi, koji se dobivaju kombinovanjem pravih
linija, uzeti su iz arhitekture drvenih zgrada. Ove šare prelaze u ruski vez, koji
podražava bojene šare iz rukopisa i ukrase sa građevina; oni će tu sačuvati
neobično jak zamah, sve do trenutka kada nov procvat ruskog staralačkog duha
bude nastupio u drugoj polovini XIX veka.
Pravoslavna crkva je protivnik skulpture. Kada su u XVII veku počeli
njom da ukrašuju građevine, ona se usprotivila: „Ne pristoji se pravoslavnim
hrišćanima da iznad vrata svojih domova stavljaju likove fantastičnih životinja,
zmajeva ili bezbožnih junaka. Neka pravoslavni hrišćani ukrašuju vrata svojih
domova svetim ikonama ili časnim krstovima.”
Jedino se u crkvenoj umetnosti slikarstvo razvija slobodno, pa i ono u
ograničenom obimu. Rusija je pozajmila od Vizantije njenu umetnost X i XI veka,
a kasnije XIII i XIV, koja je tek bila izišla iz asketske i tradicionalne nepomičnosti;
ako je i bilo izvesnoga novog života u toj umetnosti, kao što smatraju moderni
istoričari, nekadanja Rusija u svakom slučaju sačuvala je od njega samo jedan
delić. Tek oko XIV i XV veka stvara se u Rusiji nacionalni i originalni stil, različit
od grčkoga, u slikanju ikona (vizantiske škole Novgoroda i Suzdalja), i pojavljuje
se prvi stvaralački genije, živopisac („zoograf”) Andrej Rublev (umro 1430
godine). U Moskvi, u XVI i XVII veku, ovo slikarstvo se razvija na carskom
dvoru. U XVI veku slikareva mašta može da se razvija više ili manje slobodno.
On se isprva koristi tim da kopira slikare iz italijanskog Renesansa, sa kojima je
on u neospornoj vezi, naročito sa onima iz prve epohe: zato se u Blagoveštenskoj
lavri, koju su godine 1547 ukrasili živopisom umetnici iz Pskova, nalaze kopije
Čimabua i Perućina. Ali se javlja negodovanje protivu slikara koji rade ikone
„prema svojem ličnom nadahnuću a ne prema Svetom Pismu”; crkveni sabor u
svojim odlukama sastavljenim od sto članova (Stoglav) žestoko se protivi
„inicijativi” novih slikara; njima se naređuje da slikaju prema starim uzorima, i u
tome cilju stvaraju se udruženja slikara koji su dužni da rade pod nadzorom i
vlašću sveštenih lica. Pa ipak, čak i kroz utvrđeni uzor probija lični ukus slikara
koji ga vuče da slika prema živom modelu. Uzalud protopop Avakum optužuje
Nikona da je hteo da zavede slikanje „po prirodi”, na „franački” način a to će reći

146
tuđinski; čak i u carističkoj slikarskoj školi razlikuju se dva načina slikanja:
slikanje ikona i slikanje živoga modela, i primenjuje se jedan ili drugi način,
prema želji poručioca. Slikari sa kraja XVII veka odlučno brane svoje pravo da
idealizuju ikone, a u isti mah i pravo da unesu realizam u svoje slikarstvo. U to
vreme, koje je neposredno prethodilo reformama Petra Velikog, u Rusiji vlada
duhovno raspoloženje koje potseća na italijanski Kvatročento. Slikari se trude da
oživotvore ikone ne samo stoga što to zahteva njihova umetnost, nego i stoga što
su oni prožeti dubokim verskim osećanjem. Zahvaljujući tome osećanju, oni
dodaju nove predmete starim utvrđenim obrascima i menjaju način njihove
obrade. Krajem toga veka suprotstavlja se čak podliniku, starom udžbeniku za
ikonografiju koji sadrži utvrđene i odobrene uzore, jedan nov „kritički” tekst koji
oslobađa slikara od starog utvrđenog načina rada i traži da se usvoje novi
pokušaji. Ova struja u slikarstvu približava se novoj struji u književnosti; i ovde
se priprema pokret za nacionalni preporod. Ali i ovde ta obnova dolazi
prekasno. Pošto se nacionalna religija, usled rascepa (šizme) odvratila od
slikarske umetnosti i osudila je kao odveć nezavisnu prema tradiciji, ona je
izgubila svaku osnovicu i potporu. Na drugoj strani, ona je bila u odveć tesnoj
vezi sa tom istom tradicijom. Prvi preporod ruske umetnosti nije uspeo iz istog
razloga koji je sprečio i reformu ruske crkve: krajem XVII veka bilo je prekasno
otpočeti ono što se u Evropi nagoveštavalo već u XIV veku, razvilo u XV, cvetalo
u XVI, ali opalo već u XVII veku i spremalo se da ustupi mesto novim načelima.
Muzika. — Skoro je isti slučaj i sa muzikom; jedina razlika je u tome što se
muzička tehnika može teže da prilagodi i što nije lako izjednačiti se sa evropskim
kompozitorima. U Evropi su već odavno brižljivo proučavani postupci
višetonske muzike i javila se čežnja za vraćanjem melodiji; u isti mah, iz stapanja
elemenata narodne pesme i horske crkvene pesme ponikla je jedna nova muzika.
U Rusiji, u muzici kao i u književnosti, narodni elemenat — koji će ostati
izdvojen sve do XIX veka — ne unapređuje ni škola ni crkva, niti on obogaćuje
crkvenu muziku. Crkva ne dopušta upotrebu nikakvog duvačkog niti gudačkog
instrumenta, niti pak orgulja. Jedino se pevaju monotone pesme, u jedan glas,
prema tradicionalnim grčkim melodijama. Veliki je napredak bilo već i samo
dopuštenje koje je u XVI i XVII veku dato pevačima da po svome nahođenju
unose u pevanje kadence i ukrase. Kasnije su beleženi predtonovi najboljih
pevača; sačuvane su čak i pesme u više glasova, zapisane novim znacima koji još
nisu savremene note. Kao i za slikarstvo, tako je carska škola pevanja u Moskvi
imala važnu ulogu, iako manje značajnu od uloge novgorodske škole pevanja, u
kojoj su se školovali najstariji ruski harmonisti — pomoću prostoga tritona. Tek u
drugoj trećini XVII veka zavodi Kijev savremene note koje se pišu na pet linija, a
takođe i nove melodije i novu harmoniju. Ali je već prekasno da se stvara ruski
originalni višetonski stil; od vremena Petra Velikog, ruska muzika usvaja
potpuno italijansku školu, i svetovna muzika potiskuje sasvim u pozadinu
crkvenu muziku. Vladavina opere otpočinje, razume se tuđinske opere.

147
 Iz svega što je rečeno izdvajaju se dve činjenice: najpre prekid razvoja
nacionalne kulture, čiji su začeci postojali, neizbežan prekid koji je nastupio iz
dva podjednako važna uzroka, zbog neospornog zadocnjenja Rusije za svojim
vekom i stvarne nemogućnosti da živi usamljena u Evropi; a zatim, usled toga
naglog prekida i usled toga što su viši i obrazovani slojevi ruskoga društva pali
pod uticaj evropske kulture, nastupio je neminovni duhovni rascep između tih
viših slojeva, podrazumevajući tu i red intelektualaca koji se tek stvarao, i
između narodne mase. Ovaj prekid i ovaj rascep obično se smatraju kao
posledice reforama Petra Velikog i pripisuju se ličnom uticaju preporoditelja
Rusije. Međutim, istorija ruskih ustanova i ruske kulture u XVII veku dokazuje
netačnost ovakvoga gledišta. Uistini, Petar Veliki samo je priveo kraju jedan
razvitak koji je otpočeo pre njega i koji se nikako ne može objasniti ćudima ili
ličnom voljom jednog jedinog čoveka.

9. NEPOSREDNI PRETHODNICI PETRA VELIKOG

Vladavina Fjodora Aleksejeviča (1676—1682). — Fjodor, stariji sin i

naslednik Aleksejev, dobio je, za razliku od svoga oca i dede, evropsko
vaspitanje. Najslavniji naučnik od onih što su došli iz Kijeva i preko kojih je
Akademija pretrpela uticaj poljske kulture, Simeon Polocki, učio ga je poljskom
jeziku i dao mu osnovna znanja iz latinskog jezika. Ali je Fjodor bolešljiv; vezan
je za postelju i ne dopušta mu se učešće ni u kakvim poslovima. Njegova slabost
je već jasno vidljiva prilikom smrti njegovoga oca. Zbog toga bojar Artamon
Matvjejev pokušava tada, kako izgleda, da predloži kao kandidata za presto svog
štićenika četvorogodišnjeg Petra, snažnog i živahnog sina Alekseja i njegove
druge žene, Natalije Kirilovne Nariškin; ali je on zbog toga pokušaja prognan i
uzapćeno mu imanje. Patrijarh je potvrdio da je sam Aleksej, na samrtničkoj
postelji, označio svog starijeg sina za svoga naslednika, a i Miloslavski,
Aleksejevi rođaci po njegovoj prvoj ženi, izjasnili su se takođe za Fjodora. Ali oni
od toga nemaju velike koristi. Jer car, slabe volje, okružio se mladim ljubimcima
Jazikovom i Lihačovom, koji su kao i on dobili vaspitanje zasnovano na novim
načelima. Već od izvesnog vremena poljska moda pojavila se u Moskvi i
ispoljavala se u nameštaju, poljskim i latinskim knjigama i njihovim prevodima.
Pri kraju Aleksejeve vladavine pravoslavno sveštenstvo pokušalo je da spreči
širenje te „latinske” kulture koju ono izjednačuje sa katolicizmom; ali za
Fjodorove vladavine, latinske ideje što su ih širili naučnici koji su došli iz Kijeva
nadvlađuju „grčki” uticaj. Njihov glavni branilac, Silvestar Medvjedev, uspeo je
da se u Moskvi ponovo otvori škola Polockoga (koji je umro 1680 godine), čiji je
on učenik, i zauzima se za stvaranje jedne Akademije koja će — kao što smo
videli — biti otvorena tek posle Fjodorove smrti, i u kojoj će preovlađivati
„grčka” stranka. Preovlađivanje latinskih težnji vidi se jasno iz toga što
Medvjedev sasvim slobodno propoveda katoličko učenje o pretvaranju nafore i
vina u telo i krv Hristovu, što će kasnije biti proglašeno za jeres. Reformatorska

148
stremljenja Fjodorove okoline ispoljavaju se i na drugim poljima. Tako je ponikla
zamisao o obimnom vojnom preuređenju, čijim izvođenjem upravlja Vasilij
Vasiljevič Golicin, koji je već stekao veliki uticaj na državne poslove. Tako je još
ukinut propis o plemićskom prvenstvu, koji je već odavno bio izgubio važnost.
„Knjige o rangu”, u koje porodice upisuju sva naimenovanja i proizvodstva, koja
služe kao oslonac u sporovima oko prvenstva, svečano su spaljene u predvorju
carskog dvora. Ipak, da bi se zadovoljilo plemstvo, rešeno je da se ustanove nove
zvanične rodoslovne knjige u kojima će se nalaziti imena svih bojara koji
pripadaju povlašćenom staležu. Osim toga, pod uticajem shvatanja poljskoga
plemstva, pokušava se da stvori više plemstvo, sa posebnim titulama koje bi
odgovarale nazivima pojedinih oblasti Rusije, a kojima bi nova geografska
podela zemlje odredila granice; ali ovaj pokušaj, protivan ruskim običajima, nije
uspeo.
Što se tiče Fjodorove spoljne politike, ona je miroljubiva. Mir zaključen u
Bakče-Saraju okončao je godine 1681 rat sa Turcima koji je trajao već dvadeset
godina.
Sofijino namesništvo (1682—1689). — Posle Fjodorove smrti, pošto on
nije imao dece, pitanje nasleđa prestola izazvalo je ozbiljne nemire u Moskvi.
Njegov brat Ivan, koji je trebalo da nasledi presto, bio je petnaestogodišnji
mladić, slab i duhom i telom; zbog toga se Fjodorovi prijatelji ponovo okreću
Petru i približuju se Nariškinima. Odmah po Fjodorovoj smrti, patrijarh Joakim
pita narod okupljen pred dvorom koga želi za cara; ovaj skup, prisvojivši
samovlasno prava Zemskoga Sobora, viče ime najmlađega carevog sina, kao što su
Nariškini i želeli, te je Petar proglašen za cara pod namesništvom svoje majke.
Ali Miloslavski, rođaci Ivanovi, odbijaju da priznadu zakonitost toga izbora.
Protivu koalicije Fjodorovih ljubimaca i pristalica Nariškinovih, oni su našli
potporu u pukovima strjelaca, koji su u tome trenutku jedina oružana snaga
Moskve.
Ovi pukovi, smešteni po raznim krajevima prestonice, sačinjavaju neku
vrstu garde ili „janičara”, kako ih nazivaju oni njihovi savremenici koji poznaju
turske običaje. Kao i svi ovakvi vojnici, oni sebe smatraju za snagu koju svako
treba da uvažava. Međutim, oni su jako nezadovoljni što njihov neposredni
starešina, načelnik strjelečkog prikaza, ne priznaje njihov povlašćeni položaj i
zloupotrebljava njihove usluge i sume namenjene za njihovu platu. Vlada je bila
toliko popustljiva da ih je ovlastila, ne ispitavši dovoljno taj slučaj, da traže od
svojih starešina naknadu štete i interes. Posle Fjodorove smrti oni se potpuno
rasturaju i ne pokoravaju se više svojim starešinama. Miloslavski iskorišćuju tu
nepokornost da otpočnu među njima oštru propagandu uveravajući ih kako je
car Fjodor bio otrovan, a da su carevića Ivana baš tada udavili bojari. Na dan
15/25 maja 1682 godine, tako podbunjeni strjelci odjurili su u tvrđavu Kremlj i
zatražili da se oba brata pojave na Crvenom Trgu; oni hoće da se uvere svojim
očima da je Ivan živ. On ih uverava da njemu ne preti nikakva opasnost. Pa ipak

149
pobunjenici prodiru u dvor; oni istržu iz Petrovih ruku bojara Matvjejeva koji se
vratio iz progonstva i ubijaju i njega i još nekoliko rođaka carice Natalije; posle
toga oni se rasturaju po ulicama Moskve i počinju da pljačkaju i ubijaju.
Glavni potstrekač ove trodnevne pobune bila je Ivanova sestra Sofija,
rođena 1657 godine. Ona je po naravi bila prava suprotnost svome bratu, jer je
bila živa, odlučna i strasna, i sanjala je da u Rusiji XVII veka odigra ulogu
vizantiske carice Pulherije. Još za Fjodorova života ona se sprijateljila sa Vasilijem
Golicinom, jednim od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Veoma književno
obrazovana, ona je imala smelosti da se odrekne staroga moskovskog običaja koji
je primoravao žene da ostanu zatvorene u svome teremu i da se ne pojavljuju
među svetom. Na Fjodorovom pogrebu ona je privukla opštu pažnju tužeći se
glasno kako su cara otrovali, što nisu izabrali Ivana za cara, i preklinjala je da ih
„puste da zdravi i čitavi otidu u tuđinu”. Posle pobune ona postavlja svog
ljubimca Golicina za načelnika prikaza spoljnih poslova, a na mesto ubijenog
Dolgorukija, načelnika prikaza strjeleca, ona imenuje kneza Ivana Hovanskog, koji
služi kao posrednik između nje i strjeleca. Ovima se ispunjavaju svi zahtevi;
razdeljuje im se nagrada od 10 rubalja svakome; dodeljuje im se počasna titula
„dvorske pešadije” i podiže se čak na jednom gradskom trgu spomenik za
uspomenu na događaje od 15/25 maja. A 23 maja/2 juna, izaslanici strjeleca
dolaze u dvor i izjavljuju — jamačno po Sofijinom nagovoru — da oni žele dva
cara, oba brata, Ivana i Petra. Jedan Sobor, parodija nekadanjega Sobora, sazvan na
brzu ruku, povinuje se poslušno tome zahtevu. 26 maja/5 juna, Ivan je proglašen
za „prvoga cara”, a 29 maja/8 juna, „zbog maloletstva dvojice vladara”,
namesništvo je povereno njihovoj sestri Sofiji.
Sofija je postigla svoji cilj. Ali, njoj preti jedna opasnost koju je sama
stvorila; to je neposlušnost strjeleca, te nove „dvorske garde”. Uživajući Sofijinu
naklonost, Hovanski gaji u sebi visoke želje; priča se čak da taj slavoljubivi i
površni čovek, kome prost svet daje duhovit nadimak tararuj (bumbar), gaji nadu
da se popne na carski presto, sa Sofijom ili bez nje. Da bi zadobio poverenje
strjeleca i od njih načinio svoje oruđe, on postaje branilac „stare vere” koju su
potiskivali car Aleksej i patrijarh. Verska raspra između „staroveraca” i
„nikonaca”, koja traje već dvadeset godina, nije još završena. Stari vernici nadaju
se još uvek da će dokazati ispravnost svoga shvatanja, i strjelci, kao i sam narod,
unapred su naklonjeni starom bogosluženju, koje oni brkaju sa verskim
dogmama. Sofija je primorana da popusti njihovom navaljivanju, koje
potpomaže i Hovanski. 5/15 jula 1682 godine, u Granovitoj Palati, održana je
naučna rasprava u njegovom prisustvu između patrijarha i staroveraca. Ona se
skoro odmah pretvara u tuču, i jedan propovednik starog bogosluženja, Nikita
Pustosvjat, zlostavlja jednog arhiepiskopa nikonca. Sofija prihvata pravoslavlje
svoga oca koji je, kao i Nikon, smatran za jeretika. Rasprava o tome pitanju, do
koje je došlo posle mnogih teškoća, ponovo je prekinuta sa beznačajnim
izgovorom, usled novih uvreda što su ih izgovorili staroverci. Potkupljivanjem se
uspelo da se strjelci odreku stare vere; Nikita je pogubljen; posle osam dana

150
uspostavljen je red. Ostao je još Hovanski sa svojim slavoljubivim težnjama i
svojim planovima za vojničku diktaturu. Glas da se priprema nova pobuna
toliko se uporno održava, da mnogi bojari, bojeći se strjeleca, odlaze na svoja
poljska imanja, a carska porodica odlazi u selo Kolomenskoe, gde dovode i
Strjemjani puk na čiju se odanost namesnica može osloniti. Uskoro potom neko je
potkazao i optužio Hovanskog da priprema ubistvo carske porodice i velikog
broja bojara. 14/24 septembra Sofija, koja je pošla u manastir Trojica-Sergijevo
sakupila je u selu Vozdviženskaja, u kome se zaustavila, „ratnike” iz svih
gradova, a to će reći trupe sastavljene od plemića, koje ona hoće da upotrebi „da
bi ugušila pobunu vojske i kaznila buntovnog podanika”. Ona poziva i
Hovanskog i njegove sinove, koji se ne usuđuju da ne poslušaju; otac i stariji sin
su pogubljeni; mlađi sin beži u Moskvu, gde se strjelci, saznavši to, pobunjuju i
zauzimlju Kremlj. Ali se u manastiru Trojica-Sergijevo, gde je Sofija stigla, već
okuplja plemićska vojska. Strjelcima ne ostaje ništa drugo do da se pokore;
nekolicina njih je pogubljeno; ostali su izgubili povlastice koje su bili dobili posle
15/25 maja; spomenik pobune uništen je (2/12 novembra); zapovedništvo nad
strjelcima povereno je đaku Šaklovitiju, jednom od Sofijinih prijatelja.
Posle toga Sofija može spokojno da vrši namesničku vlast punih sedam
godina (1682—1689). Ona je imala i svoje slavopojce: knez Kurakin tvrdi u svojim
Uspomenama „da nikada u ruskoj državi nije bilo tako mudre vladavine” i da je
„u to doba narodno blagostanje cvetalo”, jer je pravda „carovala” i „narodno
bogatstvo se uvećavalo”. Ova pohvala je preterana i samo dokazuje da su Sofijine
pristalice smatrale svoje želje za stvarnost. Isti Kurakin potvrđuje, sa više
istinitosti, „da se u to doba uglađenost ponovo uspostavila među plemićima i
dvoranima, i to na poljski način, i ogledala se u njihovim zapregama, u načinu
života, u ukrasima i obedima”. Sofijin ljubimac Golicin smišlja reformu umerenih
težnji i saobraznih narodnom duhu, ali još uvek odveć korenitih za to doba, ako
je verovati Nevilu, kome je on izložio svoje planove godine 1689. Jer on pomišlja
na stvaranje redovne vojske, na stalne odnose sa inostranstvom, na odašiljanje
đaka u inostranstvo, na potpunu slobodu mišljenja i vere, na zamenjivanje
domaće ekonomije trgovinskom, na naseljavanje Rusije, na unapređivanje
trgovine, na oslobođenje seljaka koji su dobili zemlju, itd. Ovi planovi su odveć
obimni da bi mogli biti ostvareni; oni su prožeti teoriskim i knjiškim
shvatanjima. Petar Veliki postupaće sasvim drukčije, pomoću delimičnih mera,
ostajući uvek u uzanom krugu strogo praktičnih ideja. Golicin je neosporno
obrazovaniji od Petra, ali on nema čvrstu i bujnu volju kao Petar; on odlično ume
da drži svečane govore na latinskom i da daje intervjue koji imaju velikog odjeka,
dok Petar, koji piše s mukom i pravi mnogo pravopisnih grešaka, misli naprotiv
na tehničku stranu i rukuje veoma dobro sredstvima za izvođenje svoje reforme.
Jedan od uzroka koji su sprečili Sosriju i Golicina da pređu od reči na dela
jeste neuspeh njihove spoljne politike. I ovde postoji očita suprotnost između
zamisli i njihovog ostvarenja. Iako je Golicin uspeo godine 1689 da zaključi u

151
Nerčinsku ugovor sa Kinom kojim se priznaje napredovanje što ga je za sto
godina izvršilo rusko naseljavanje i utvrđuje granica dveju država na reci
Amuru, iako je sa Poljskom potpisao (1686) ugovor o „večnome miru” po kome
je Kijev konačno pripao Rusiji, on je naprotiv pretrpeo neuspeh na Krimu.
Potpisujući „večni mir”, on se obavezao da stupi u „Sveti Savez” sklopljen 1684
godine protivu Turske i da zauzme Krim. Uzalud mu general Patrik Gordon i
hetman Male Rusije, Samojlovič, predočavaju opasnosti toga rata. Gordon mu
ukazuje na mogućnost novih unutrašnjih teškoća u slučaju neuspeha, ali on i
dalje smatra da je potrebna aktivna spoljna politika da bi se pažnja javnosti
odvratila od unutrašnjih sukoba. Samojlovič mu objašnjava da plan o
oslobođenju slovenskih hrišćana interesuje više Poljake i Austrijance nego Ruse, i
da je nemogućno ostvariti taj plan na Krimu dok se saveznici budu borili na
Dunavu. Gordon ga najzad potseća da od Rusije do Krima ima nekoliko dana
hoda kroz bezvodne stepe koje Rusi još nisu naselili. Osim toga, carigradski
patrijarh ga odvraća od toga pohoda, jer se boji da se sultan ne osveti na
pravoslavnom stanovništvu Turske. Ali ništa nije vredelo. Sofija, posle mira sa
Poljskom, objavljuje sa pouzdanjem svetu da „slava Rusije odjekuje celim
svetom”, naziva sebe „samodršcem” i u jesen godine 1687 šalje Golicina sa
vojskom od 100.000 ljudi da osvoji Krim.
Prvi Golicinov pohod pretrpeo je potpun poraz. Pripreme su trajale odveć
dugo, a trupe su napredovale odveć sporo, te im je trebalo sedam nedelja da
pređu 300 vrsta. Vojska, sastavljena od plemića i njihovih kmetova, po ruskom
običaju vuče za sobom ogromnu komoru koja ometa kretanje trupa. Kao vrhunac
nesreće naišao je požar stepe, za koji su neopravdano optuživali Samojloviča;
pošto je uništio travu, konji su počeli da lipsavaju usled nedostatka hrane. Na 200
vrsta od Perekopa, Golicin se zaustavlja i vraća u Moskvu. Njega tamo dočekuju
kao pobednika, iako on to nije zaslužio, a Sofija javno veliča izvanredne pobede
ruske vojske. I iz Evrope stižu vesti o pobedama, no one su tačne; Savez je
potukao Turke u Mađarskoj, Dalmaciji i Moreji. Osim toga grčki patrijarh
naglašava sada potrebu da Rusi izvrše nov pohod i pretskazuje opšti ustanak na
Balkanu; srpski patrijarh i gospodar Vlaške šalju ista pretskazanja. Golicin je
primoran da pripremi drugi pohod. Poučen iskustvom, on odlučuje da ga
preduzme u proleće, kada stepe izobiluju vodom i travom. Njemu je potrebna
pobeda da bi izbegao svoj pad koji mu preti od Petra koji raste.
U februaru godine 1689 on polazi ponovo ka Krimu. Snežne vejavice i
nedostatak hrane usporavaju hod, te on tek sredinom maja nailazi na neprijatelja
na Perekopu. Svud oko njega prostiru se bezvodne stepe; hrana za vojsku
ponestaje i stoka lipsava u masi. Umesto da se bori, on stupa u pregovore sa
krimskim hanom i vraća se natrag, pošto mu je poginulo 20.000 a zarobljeno
15.000 od 100.000 ljudi.
Sofija, koja mu je pisala radosna pisma o njegovom „povratku iz Egipta”,
očekuje nestrpljivo trenutak kada će „zagrliti svoga dragog Vasilija”. Ona sanja o
tome da se uda za Golicina i da uvenča u isti mah i njega i sebe carskom krunom.

152
Ali ih očekuje sasvim drukčiji rasplet, jer Petar otvoreno započinje borbu, koja se
završava Sofijinim padom, Šaklovitijevim pogubljenjem i Golicinovim
progonstvom.

153
 VII. PETAR VELIKI (1682—1725)

Glavne podele vladavine Petra Velikog. — Vladavina Petra Velikog

označava početak novoga doba u istoriji Rusije. Od toga doba počinje povest
savremene Rusije, kulturne Rusije. Ono što naročito karakteriše taj novi istoriski
period, čije smo pripremanje videli pre Petra Velikog, to je da je Rusija konačno
dobila rang evropske sile i postala važan činilac u međunarodnoj politici, dok se
u samoj zemlji obrazuje jedan nov društveni stalež koji odmah dobiva obeležje
povlašćenoga plemstva. Sa vladavinom Petrovom počinje postepeno obrazovanje
pokolenja koja će se pošto su dugo i dosta tesno bila podložna tuđinskim
uticajima, oslobađati sve više i naposletku stvoriti, prožimajući se narodnim
duhom, rusku kulturu.
Odavno se raspravlja o ličnom udelu Petrovom u ovom novom razvoju
ruskoga duha. Za njegove pristalice njegova uloga bila je veoma važna; njegovi
protivnici, naprotiv, odbijaju da mu priznadu ma kakvu zaslugu i smatraju da je
on samo uputio Rusiju jednim neprirodnim pravcem služeći se različitim
dokazima, i jedni i drugi dolaze do istoga zaključka, a to je: da je glavni činilac u
reformatorskom radu Petra Velikog bila njegova volja ili njegova ćud.
Skorašnja istoriska proučavanja dokazala su da su između doba Petra
Velikog i prethodnog doba postojale tešnje veze nego što se mislilo; ta
proučavanja su uspela da poreknu postojanje prekida koji su nekoji hteli da vide
u tome trenutku ruske istorije, i da vladavinu Petra Velikog i njegovih
prethodnika smatraju kao uzastopne etape jednog istog i povezanog istoriskog
razvitka. Ako je usled toga razvitka ruski narod stekao pretežno evropsko
obeležje, to dokazuje da ga sve osnovice njegovog istoriskog razvitka stavljaju
pre u Evropu nego u Aziju, iako je on kao neka spona između ta dva dela sveta.
Ali, iako utvrđuju organski karakter istoriskog razvoja Rusije, ova proučavanja,
nasuprot ranijima, teže da umanje ličnu ulogu cara reformatora.
Videćemo u čemu se tačno sastojala careva lična uloga. Uglavnom, može
se tvrditi da njegovo doba označava prelaz Rusije iz jedne nesvesne evolucije u
svesnu, više upućenu izvesnome cilju, i voljniju. Ipak, prve Petrove reforme, koje
su u suprotnosti sa opštim obeležjem njegovoga dela, izgledaju više da su
posledica neke ćudi i prekidaju organski razvoj. U tome smislu mogao je Petar
Veliki da bude nazvan „prvim ruskim revolucionarom”. I zaista, njegovi prvi
reformatorski pokušaji nose više razorno obeležje; tek kasnije započinje on rad na
preporodu. Ovaj prelaz od nesvesnog i nagonskog ka svesnom i sistematskom
jeste glavna crta velike reforme koju je Petar Veliki preduzeo, a koja pretstavlja
jedno prelazno doba.
Da bi se bolje shvatilo njegovo poreklo i razvitak, korisnije je posmatrati
ga po razdobljima. Onda se jasnije zapažaju odnosi između vladareve lične
aktivnosti i samih reforama, razaznaju se pobude, raspoznaje se u njegovom
radu ono što je dalo trajnih rezultata od onoga što je bilo samo privremeno, Sa

154
toga gledišta može se život Petra Velikog podeliti na dva skoro podjednaka
perioda, od kojih je svaki trajao otprilike po dvadeset i sedam godina.
Prvi period, od 1672 do 1699 godine, jeste doba vaspitavanja Petrova,
njegovih dečačkih i mladićskih igara, koje postepeno dobivaju obeležje ozbiljnih
zanimanja. Samo poslednjih pet godina toga perioda posvećene su reformama.
Drugi period, od 1700 do 1725 godine, ispunjen je ratovanjem na severu i
reformom koju je on izazvao i koja se po inerciji produžuje još dve godine posle
Petrove smrti. Ovaj period može se razdeliti na tri dela. Kada je Petar slavio mir
zaključen u Nistatu, on je sam označio svoje trostruko učenje matematičkim
obrascem 3x7=21. Ali bi bilo tačnije razlikovati tri dela od po devet godina:
1- od 1700 do 1709, uništavanje ranijih oblika državne uprave; 2- od 1709
do 1718, nered; 3- od 1718 do 1727, obnova. Dve odlučne faze reforme nalaze se
na prelazu svakog od ovih delova ka narednom delu i svaka od njih obuhvata
period od četiri godine: od 1708 do 1712, prva sistematska reforma; od 1718 do
1722, druga.

1. ŽIVOT I RAD PETRA VELIKOG DO RATA NA SEVERU (1672-1699)

Detinjstvo i mladost Petra Velikog. — Petar Veliki rodio se 30 maja/9

juna 1672 godine. Njegova majka je druga žena cara Alekseja, Natalija Kirilovna
Nariškin. Borba između Nataliline porodice i porodice prve careve žene, Marije
Miloslavski, koja je imala dva sina, Fjodora i Ivana, i sedam kćeri, od kojih je
najstarijoj, Sofiji, bilo suđeno da odigra istorisku ulogu, ispunila je čitav ovaj
period. Ovo je, kao što se događalo u XVII veku kada su se carevi često ženili
devojkom iz sirotnijih plemićskih porodica, naročito borba o uticaj između novih
i starih vladarevih srodnika, koji se otimlju o njegovu naklonost. Miloslavski
imaju utoliko više razloga da budu nezadovoljni što se Aleksej privoleo svojoj
drugoj porodici i staraocu Natalijinom, Artamonu Sergejeviču Matvjejevu,
jednom od prvih moskovskih „Evropljana”; priča se da je baš u kući Matvjejeva,
u koju su dolazili strani diplomati, car prviput susreo svoju drugu ženu.
Međutim, evropska kultura već nije više nikakva novost u Moskvi; Sofija,
kći Marije Miloslavski, i sama je oduševljena obožavateljka inostranstva, isto kao
i njen prijatelj Vasilij Vasiljevič Golicin, čije smo planove i težnje upoznali. Kada
je Aleksej umro godine 1676, izgledalo je da je zgodno vreme za reforme koje je
Golicin nameravao da ostvari uz pripomoć Sofijinu. A naprotiv, budućnost
Nariškina izgleda tamna. Matvjejev, optužen za mnoge zločine, kao na primer za
bavljenje čarolijama, jer izgleda da je pripremao jednu farmakopeju, smenjen je
sa dužnosti načelnika ambasadorskog prikaza i prikaza farmacije i prognan na
krajnji severoistok Rusije, u Pustozersk, a potom u Mezen. Mladi Petar, kome je
tada bilo tek četiri godine, isto tako je udaljen iz Moskve zajedno sa svojom
majkom. Oboje će živeti u krunskome selu Preobražensku, u okolini Moskve. Tu,
u svojoj petoj godini, Petar dobiva prve osnove vaspitanja po propisima stare

155
tradicije; njegov učitelj Nikita Zotov uči ga psaltiru i časlovcu, ali ga ne uči
pisanju; u sedamnaestoj godini Petar još uvek neće umeti da piše pravilno, i tek
tada će učiti sabiranje i oduzimanje od Holanđanina Timermana.
U svojoj desetoj godini Petar je prinuđen da prekine svoje oskudno učenje.
Usled smrti svoga starijeg brata Fjodora godine 1682, njega jednim državnim
udarom uzdižu na presto u maju; u junu, drugim državnim udarom Sofija, uz
pripomoć strjeleca, uspeva da pridruži mladome vladaru još jednoga cara, svoga
brata Ivana, sina Marije Miloslavski, zadržavajući za sebe namesnička prava. Od
prvoga državnog udara Petar je dobio samo načelnu vlast. On i dalje, punih
sedam godina, živi sa svojom majkom u Preobražensku ili Semjonovskom,
drugom jednom selu blizu Moskve. Sofija sa njima postupa veoma rđavo: po
rečima jednoga onovremenog hroničara, kneza Kurakina, „carica Natalija živi od
onoga što joj dodeli ruka kneginje Sofije”; ali „izdašnost” Sofijina je toliko
skučena da je Natalija primorana da prima potajno potporu od sveštenstva, od
patrijarha, od manastira Trojica-Sergijevo i od rostovskog mitropolita. Tako su se
pristalice prošlosti, koji nisu imali razloga da budu zadovoljni novim običajima
što su ih zaveli Sofija i knez Golicin, okupili oko Natalije. Sofija može da smatra
svoju suparnicu za saveznicu reakcije.
Međutim, Petar veoma malo obraća pažnju na okolinu svoje majke. On
živi u jednom svetu što ga je on sam stvorio, u svetu detinjskih igara koje se
postepeno preobražuju, ma da Natalija to ne zapaža, u vojne studije koje postaju
sve ozbiljnije. Činjenica da je mladi Petar živeo daleko od Kremlja imala je
neobično važnih posledica. U poljskim dvorcima život nije bio potčinjen staroj
moskovskoj etikeciji koju Petar prezire i čiju stegu on teško podnosi, jer za vreme
zvaničnih prijema mora da izgovara uobičajene pozdrave naučene napamet.
Njegov samovoljni karakter već tada se ispoljava; on živi slobodno, bira sam
svoje prijatelje i sam udešava svoje zabave. Njegova poznanstva, kao i njegove
uobičajene zabave, morale su izgledati veoma čudne i malo pristojne isto toliko
starim moskovskim bojarima koliko i evropskoj i obrazovanoj okolini Sofijinoj.
Svoje prijatelje odlazio je da bira među stanovnicima Njemecke Slobode. Bili su to
pustolovi koji su došli da okušaju sreću u dalekoj Moskvi, ili pak zanatlije koji su
se trudili da vuku koristi iz raznih zanata, te nisu mogli biti najdostojniji
pretstavnici evropske kulture. Petar je ponajpre tražio među njima stručnjake za
razne tehničke probleme iz vojne veštine. Isprva je on za svoje igre uzimao iz
oružarnice Kremlja puške, pištolje, doboše, barut, olovo, itd. Ali su mu te rezerve
ubrzo postale nedovoljne; umesto da se zadovolji pratnjom od mladih plemića
koje su obično pridavali carevićima, on je otpočeo da stvara prave pukove
uzimajući u svoju vojsku dvorske tobdžije i konjušare; — među ovima
poslednjim nalazio se i njegov budući ljubimac, Aleksandar Menšikov, čovek
„najgorega porekla”, prema rečima kneza Kurakina. Pošto je obrazovao odred
potješnjih (zabavljača), kome je uskoro morao dodati i Potješnji Dvor, pravu vojnu
upravu, zatim Potješnaja Izba za skupove, štale itd., on se morao obratiti
tuđincima, koji su bili upućeniji u ratnu veštinu, da bi naučio „propise vojnih

156
vežbi”, osnovna pravila „fortifikacije” primenjena na potješne tvrđave, osnovna
znanja iz artilerije i matematike, itd. Kada ga je u Njemecku Slobodu odveo knez
Boris Golicin (rođak Sofijinog ljubimca), jedan „pijanica” kako kaže Kurakin, bio
je odmah očaran slobodom običaja koji su tamo vladali, a koja je bila toliko
neobična u staroj tradicionalističkoj Moskvi, i uživanjima kojima se tamo svet
odavao. Ubrzo je on tamo pronašao jednog savetodavca, mladog Švajcarca
Fransoa Lefora, odličnog konjanika, ljupkog igrača i veselog druga; jednom rečju,
prema kratkoj definiciji Kurakina, „jednog francuskog razvratnika”. Kasnije će
Petar narediti da se podigne veoma ugodan dvorac za njegovoga prijatelja u
Njemeckoj Slobodi; tamo će se on odavati obilnim pijankama koje će ponekad
trajati puna tri dana, i navići će se na razvrat i vino, čega se više nikad neće
odreći i što će ga, i pored njegove džinovske snage, odvesti pre vremena u grob.
Sukob između Sofije i Petra. — Ove vojničke igre naposletku su privukle
pažnju namesnice, koja voli vlast i ne mari nimalo da je ustupi mladome caru;
njen saučesnik Šakloviti, starešina strjeleca, izjavio je kasnije pred sudijama „da je
u to vreme (1687) car Petar Aleksejevič počeo da okuplja oko sebe konjušare
potješne i da je to bio povod bojazni”. Ove „bojazni” naterale su Sofiju da
preduzme mere predostrožnosti i da potraži pomoć protivu novih Petrovih
pukova, dobro disciplinovanih i obučenih u nemačku uniformu. Tu pomoć našla
je ona u staroj vojsci strjeleca, gde ona ponovo otpočinje propagandu koja joj je
ranije omogućila da se približi prestolu. Ipak nije izvesno da je Petar, usred
svojih zabava, prvi pomislio na sukob koji je morao neizbežno da izbije između
njegove sestre i njega. Verovatnije je, kao što misli Kurakin, da je on prosto želeo
da se pomoću svoja dva puka, Preobraženskog i Semjonovskog, kojima je dato
ime prema selima gde su obrazovani, obezbedi od namesnice. Da li su ga ovi
pukovi, čiji su vojnici regrutovani „iz najbeznačajnijih i najsirotnijih plemićskih
porodica,” naveli — kako kaže Kurakin — da zauzme još u ranoj mladosti
neprijateljski stav „prema uglednim porodicama”, ili je pak — kao što kaže isti
pisac — on prirodno težio da ponizi ugledne porodice, te da umanji njihovu
slavu, da im oduzme moć i da postane na taj način on lično svemoćan vladar?
Možda on još nije smislio ni taktiku ni određene planove za budućnost. Ali je
izvesno da ga je njegov raskid sa Kremljom i to što se okružio prostim ljudima
navelo da prekine odnose sa moskovskim plemstvom i usadilo mu demokratske
navike. Kada bojarska kasta bude prešla u tabor neprijatelja reforme, te odavno
stečene navike dobiće političku važnost.
Godine 1689, posle Golicinovog nesrećnog pohoda na Krim, kucnuće za
Petra, kojemu je tada bilo sedamnaest godina, čas odmazde prema
Miloslavskima. Teško je odrediti, zbog zategnutih odnosa među tim dvema
porodicama i sve većeg nepoverenja koje su uzajamno ispoljavale, ko je prvi
izazvao pravi sukob. U svakom slučaju Petar se odlučno usprotivio da Sofija
učestvuje u verskim litijama, odbio je da nagradi Golicina i njegove vojskovođe
za njihov porazni pohod. 7/17 avgusta 1689 godine Sofija je sakupila strjelce pod

157
izgovorom da je prate na jednom pokloništvu; uistini, kao što će se kasnije
utvrditi istragom vršenom pomoću užasne moskovske inkvizicije, ona je to
učinila da bi se obavestila kako bi se oni držali onoga dana kada ona bude
pokušala „da stavi na glavu carsku krunu”. Šta više, Šakloviti priprema nekoliko
atentata na carev život. 7/17 avgusta Petra su probudili u Preobražensku vešću
da se u Moskvi pripremaju da dođu i da ga ubiju. Ne stigavši ni da se obuče, on
je uzjahao konja i otišao da se sakrije u jednoj obližnjoj šumi. Rano ujutru on
odlazi u manastir Trojica-Sergijevo prijateljima svoje majke, saziva strjelce i
nekoliko pukova redovne vojske koji se, posle kratkog kolebanja i suprotno
Sofijinim naređenjima, povinuju volji onoga koji je car. Sofiji je zabranjen pristup
u manastir, a njen prijatelj Vasilij Golicin, obeshrabren, odlazi na svoje imanje u
okolini Moskve. Dolaskom u početku septembra stranih oficira pod vođstvom
škotskoga generala Patrika Gordona, koji je ubrzo postao najbliži Petrov
savetnik, ubrzan je rasplet. Posle Gordona u manastir dolazi Vasilij Golicin, ali je
on odmah prognan u severnu Rusiju, najpre u Jarensk, a potom u Pinjegu.
Šakloviti, pozvan takođe u manastir, umoren je. Da bi kaznio Sofiju „što je htela
da se meša u državne poslove i da prisvaja razna zvanja bez našega dopuštenja”,
Petar joj naređuje da se povuče u manastir Novodjevičij, u Moskvi, i poziva
svoga brata Ivana „da ne dopušta da neko treći učestvuje nezakonito u državnim
poslovima i da deli sa nama naša zvanja”. Tako 12/22 septembra, posle
dvomesečne krize, počinje lična vladavina Petra Velikog; Ivan je bolešljiv, te igra
samo pasivnu ulogu savladara; on umire 1696 godine.
Preobražaj Petrovih vojnih igara. — Ako je nešto i izmenjeno u početku
Petrove vladavine, to je išlo na štetu evropeizacije Rusije i državne uprave
uopšte. Ako je Sofija odveć dobro organizovanom „reklamom” i preterivala u
svome namesničkom radu, ona je ipak dala dokaza o istinskoj dobroj volji, jer je
težila da zadovolji narod i da Rusiju povede putem napretka. Petrova porodica
nije pokušala ništa slično. Po rečima kneza Kurakina, Natalija je žena „oskudne
inteligencije, nesposobna da vlada”, i posle Petrova dolaska na vlast „bilo je
mnogo administrativnih nepravdi što su ih činile sudije, mnogo zloupotreba i
rasipanja narodnoga novca.”. A Petar ne pomišlja da napusti svoje „igre” da bi se
posvetio opštem dobru. On i dalje provodi vreme u svojim uobičajenim
zabavama i zadovoljava se tim što proširuje obim svojih vojnih vežbi. Natalija
pokušava da ga umiri primoravajući ga da se oženi Evdoksijom Lopuhin, čija
narav i duh ne mogu da mu se svide, jer se on navikao da se druži sa lepim
devojkama iz Njemecke Slobode, a strogi ceremonijal moskovskog porodičnog
života nije mu nimalo po volji. Tek što je protekao njegov medeni mesec, a on već
hita da se vrati zanimanjima koja su mu draga i koja zahtevaju da se stalno
udaljuje od svoga doma.
Njegove ratoborne igre uzimaju postepeno sve veći obim i postaju sve
ozbiljnije. Godine 1690 i 1691 pravilnici Semjonovskog i Preobraženskog puka su
konačno utvrđeni. Ali godine 1692 Petar napušta za neko vreme svoju
suvozemnu vojsku; on tada misli na mornaricu i gradi svoju prvu flotilu na

158
Perejaslavskom jezeru. Godine 1693 on odlazi u Arhangelsk da vidi pravo more i
velike brodove svojih prijatelja Holanđana. Holandski je prvi jezik koji on uči u
praktičnom cilju, ali se njegov rečnik ograničava, razume se, na stručne izraze što
ih upotrebljavaju njegovi prijatelji, holandske zanatlije. Ovaj prvi dodir sa
mornarima iz Arhangelska pobuđuje u njemu želju da ode u Holandiju u
Amsterdam, kuda ga njegovi prijatelji iz Arhangelska i Moskve nagovaraju da
ode. Ipak, on se godine 1694 vraća svojim čisto vojničkim zanimanjima i
organizuje prave manevre u selu Kožuhovu. Jedna vojska od 30.000 ljudi
učestvuje u njima, i oni traju tri nedelje; „poljski kralj” (koga pretstavlja
Romodanovski) napada „požunskog kralja” (Buturlin); u svrhu operacija Petar
naređuje da se ustanovi jedna knjiga sa planovima logora, komore i bitaka. On
ipak priznaje da su ovi manevri samo jedna igra, ali je ta igra preteča jedne
važnije vojne operacije, pohoda na Azov, za koje će on kasnije priznati da i ti
pohodi nisu imali sasvim ozbiljan karakter.
Ovaj preobražaj u ozbiljniju zabavu, potom u pravo vojno delo, što je
obeležje svake Petrove akcije, neobično se jasno vidi u njegovim prvim
pokušajima. Pohodi na Azov ponikli su iz potrebe da za stvarni cilj upotrebi
vojne snage koje je nagomilao. Kolikogod se malo brine za upravu svoje zemlje,
toliko isto malo misli o ciljevima rata. Za njega je rat već sam po sebi jedan cilj, jer
će se u njemu oprobati njegova flota i vojska, te će mu vojne operacije omogućiti
da oceni njihovu vrednost. Ideologija tih operacija njega mnogo ne zanima; on
nije navikao da apstraktno posmatra državne probleme koji mu se nameću. U
tom pogledu on je sušta suprotnost knezu Vasiliju Golicinu, koji je pre svega bio
ideolog, nesposoban za praktičnu akciju; Petar je u suštini pregalac i tehničar:
njegovi porazi ne samo da ga ne obeshrabruju, već ga potstiču da traži nova
usavršavanja, bez obzira na žrtve što ih nameće zemlji, i on uvek postiže
naposletku cilj koji je sebi postavio.
Fransoa Lefor predlaže mu jedan cilj na koji on dotada nije pomišljao; on
mu neumorno ponavlja da svrha kojoj treba da teže sve njegove vojne igre,
vežbanja u gađanju, građenje brodova itd., jeste slava. Austriski diplomat Korb
beleži u svojim Memoarima: „Lefor je pokazao caru put slave. Potstičući ga na
vojne podvige, on je pothranjivao njegove snove o slavi.” Kasnije, kada bude
definisao težnje prvoga dela svoje vladavine {do godine 1715), Petar će se
poslužiti rečima samoga Lefora i kazaće da se založio da „uveća slavu Rusije.”
Drugi deo svoje vladavine on će drukčije okarakterisati i nazvaće ga „epohom
uspostavljanja pravilnog poretka”. Jer on se doista tek tada, potpuno svesno,
zalaže za svoju drugu i poslednju sistematsku reformu. On nije mogao ranije da
misli na „uspostavljanje pravilnog poretka”, jer je bio jedino zauzet „da uveća
slavu Rusije.”
Pohodi na Azov (1695—1696). — Nema nimalo sumnje da je Lefor ukazao
Petru put osvajanja, na kopnu kao i na moru, kaogod što mu je on savetovao da
preduzme svoje prvo putovanje u inostranstvo. Na godinu dana pre pohoda na

159
Azov, Petar još nije znao kako da upotrebi svoju ratnu flotu, na koje more i
protivu koga neprijatelja da upravi svoje brodove. Ali on već zna da će Lefor, koji
nikada nije bio mornar, komandovati tom flotom, da će admiralski brod nositi
ime Slon (to je bio znak na Leforovom grbu), da će biti ukrašen zlatom i da će
imati posadu od izabranih holandskih mornara. On sam imaće samo rang
kapetana i zadržaće celoga svog života tu naviku da ustupa drugima prvo mesto.
Sada se lakše može razumeti zašto on, kada je polazio u svoj prvi pohod
na Azov (1695), nije obratio nimalo pažnje diplomatskoj pa čak ni vojničkoj svrsi
toga preduzeća. Prethodna vladavina ostavila je u nasleđe XVIII veku trostruk
spoljni zadatak, borbu protivu tri najbliža suseda Rusije: Švedske, Poljske i
Turske, jer granice Rusije nisu još konačno utvrđene. Ali svaki pokušaj
proširavanja na račun jedne ili druge može lako da izazove koaliciju triju
graničnih sila. Mudra politika zahtevala je da se taj trostruki zadatak razdeli i da
se ta tri protivnika pobeđuju jedan za drugim. Sa kojim od te trojice treba
otpočeti? Ordin-Naščokin, ministar Aleksejev, okrenuo se ka Baltičkom Moru, i
da bi tamo osvojio pristaništa, pomišljao je da stvori koaliciju protivu Švedske.
Vasilij Golicin, naprotiv, bio je izabrao teži put, manje pripremljen, koji je vodio u
Tursku, ka Crnom Moru, i propao je na Krimu. I pored ovoga iskustva, ipak
Petar nije uputio svoje prve ratne pohode ka Baltičkom Moru, „tome prozoru
otvorenom prema Evropi”. On je tada rešio da pođe opasnim putem što ga je
izabrao Golicin; on se i dalje, tako reći usled inercije, drži pravca koji je nametnut
ugovorom o „večnome miru” iz 1686 godine, koji primorava Rusiju da pomaže
Poljskoj protivu Turske. On jedino menja taktiku: pred teškoćom da prodre
preko Perekopa, on polazi drugim, kraćim putem i ide na Azov. On želi da
oproba svoje potješnje i svoju ratnu flotu; na Azov je pošao da se još jednom
pozabavi svojim vojnim „igrama”, jer on piše Apraksinu da će taj pohod biti
samo nastavak manevara pred „požunskom tvrđavom”. Osim toga. Lafor gaji
nadu da odvede Petra u inostranstvo, te da se pred svojim prijateljima u
Švajcarskoj i Holandiji pohvali carevim prijateljstvom. Ali pre nego bi se pojavili
u Evropi, potrebno je izvršiti nekoliko vojnih podviga l ostvariti san o slavi. Tako
je pohod na Azov trebalo da donese Petru njegove prve lavorike i da posluži kao
prolog njegovom putovanju u inostranstvo.
I tačno u tom smislu vođen je taj pohod. „Požunskog i poljskog kralja”
zamenila su tri generala: Golovin, Gordon i Lefor. „Kapetan Petar Aleksejev”
ponovo se vratio svojoj vojnoj igri i komandovao je jednom četom tobdžija. Ta
igra dovodi do poraza. Nove Petrove trupe pokazale su se sasvim nesposobne da
učestvuju u jednoj ozbiljnoj borbi. Tvrđava Azov odbija dva uzastopna juriša.
Istoričar Solovjev, koji je uspeo da ocrta pravi lik Petra Velikog, nije mogao da se
oslobodi preteranog veličanja, te je pisao povodom toga: „Ovde vidimo da se
pojavljuje veliki čovek. Ne samo da nije izgubio hrabrost, već je izgledalo da je
Petar uzvišen tom pobedom i pokazao je neobičnu aktivnost kako bi popravio
poraz i obezbedio uspeh drugom pohodu. Neuspeh kod Azova obeležava
početak vladavine Petra Velikog.” Uistini, ovaj neuspeh nije u životu Petrovu

160
značio tako odlučan datum kao što kaže Solovjev, jer će ga vojni neuspesi još
dugo pratiti, kod Narve, na Prutu, i svaki put će on pokazivati istu „neobičnu
aktivnost”; i zaista, u njemu leži neiscrpna snaga, i on deluje isto onako
neobuzdano kao što deluju slepe prirodne sile, na koje on potseća svojim
neukrotivim poletom, nedostatkom razlikovanja i računa.
Da bi se Azov primorao na predaju, treba ga opkoliti s mora, jer se on tim
putem snabdeva. Ali kako osrednji brojevi sa Perejaslavskog jezera nisu bili
dobri ni za šta, Petar se reši da sagradi novu flotu na reci Voronježu, u slivu
Dona. Nova brodogradilišta daju se vredno na posao u jesen 1695 godine, i već
1/11 maja 1696 spušteno je u vodu 23 galija i 4 paljevica. Ova flota, koju je
predvodio jedan brod sa ponosnim geslom Principium — na njemu je Petar, a
Lefor ga prati na jednom drugom brodu —, nije međutim ništa bolja od one prve.
Opsadna taktika i dalje je detinjasta; traće se metci i dim bez velikih rezultata.
Strani inžinjeri stižu sa zakašnjenjem, i potrebno je izvući flotu iz neprijateljske
vatre. Pa ipak se Azov naposletku predao. U poljskoj se rugaju ruskom
poslaniku, pripisujući kapitulaciju Azova jednom „ugovoru” a ne vojnim
operacijama. Pa ipak je to jedna pobeda. Posle toga može se ostvariti Leforov
plan i pojaviti se u Evropi.
Unutrašnja uprava. — U toku ovih prvih godina Rusijom se upravlja na
stari način. Tri ličnosti drže vlast i one skupa čine stari moskovski oblik
vladavine; to je najpre bojar stare loze, Boris Golicin, stari aristokrat len i drevna
pijanica, svemoćni satrap Kazanjskoga dvorca, koji iz Moskve rasprostire svoju
vlast po čitavoj oblasti Volge; to je zatim novi bogataš i skorojević Lav Kirilovič
Nariškin, „čovek bez prošlosti”, ali brat caričin, koji žurno iskorišćuje svoj
položaj da se obogati; to je naposletku dumnij đak — državni sekretar toga
vremena — Tihon Strešnjev, dvorski spletkaroš, prepreden i lukav, „svirep i
zloban” kako kaže Kurakin, koji zna pravu „tajnu svih državnih poslova”. Ali
onaj koji diktuje svoju volju vladi, to je patrijarh Joakim. On je oduševljeni
branilac reakcije; ne samo Petrova delatnost, nego i latinsko-poljska kultura koju
je zaveo Vasilij Golicin njemu se čine kao đavolske čini i izdajstvo prema veri
predaka. Zato stara moskovska stranka pobeđuje „latiniste” pa čak i Grke iz
slovensko-grčko-latinske Akademije, koja mora da se ograniči da propoveda
„pobožne nake”. Čak su i Dihudi, ti pomirljivi Grci, optuženi — i pored svih
njihovih napora da „dovedu u saglasnost Aristotela sa pravoslavljem i religijom”
— da se radije bave fizikom i filosofijom, umesto da se zadovolje predavanjem
gramatike, što se smatralo za sasvim dovoljno; krajem 1694 godine oni dobivaju
otkaz, i Akademija posle toga tavori dugo i bezživotno. Joakim umire u martu
1690 godine, i na svome samrtnom odru preporučuje da se sprečava svaki
prijateljski odnos između pravoslavnih i bezbožnika, poziva verne da razore
tuđinske bogomolje i da oteraju tuđince sa svih položaja na kojima se nalaze, pa
naposletku traži smrtnu kaznu za svaki pokušaj da se u Rusiji zavede neka nova
vera ili novi običaji.

161
 Razume se da pristalice stare Moskve iskorišćuju Petrovo otsustvo i
njegovu nameru da putuje po inostranstvu da bi pokušali da se oslobode toga
vladara i da okončaju njegovu delatnost koja im smeta. Ona je već izazvala
negodovanje u narodu. Kaluđer Avramij, ekonom manastira Trojica-Sergijevo,
koji je pomagao Nataliji protivu Sofije, dostavlja Petru početkom 1697 godine
izveštaj o razgovorima koji su vođeni u jednom krugu nižih činovnika i seljaka
— među kojima se nalazi i budući Petrov slavopojac Ivan Posoškov —: „Narod
stenje i jadikuje zbog onoga od koga je sve očekivao; verovalo se da kada vladar
bude postao punoletan i ponovo se oženi, da će napustiti delo svoje mladosti i
poboljšati opšte stanje. Ali kada je postao čovek i oženio se, car se okrenuo
uživanjima, napustio pravi put i prouzrokovao samo tugu i nevolju.” Okrivljeni,
stavljeni na muke, otkrili su da se naročito negoduje protiv „igara u selu
Semjonovsku i manevara u Kožuhovu” kao i protiv careve upornosti, „jer on
neće da sasluša nikoga, ne stanuje u Kremlju, odlazi u Njemecku Slobodu,
ponižava se pred tuđincima i beščasti se, zbog čega nema više blagostanja”, dok
se „broj činovnika umnožava”, dok zloupotrebe rastu i dok car „okruživši se
prostacima, sam stavlja na muke i pogubljuje nezadovoljnike u mučionici
Preobraženskoga prikaza.”
Petnaest dana po odlasku Petrovu u inostranstvo otkrivena je jedna prava
zavera koja je grozila životu carevu. Tu zaveru bili su sklopili Cikler, komandant
strjeleckog puka i član plemićske Dume, i dva plemića stare loze, Sokovnjin i
Puškin. Stavljeni su na muke, i Cikler, pošto je najpre priznao da ga je godine
1682 Sofija nagovarala da ubije Petra, izjavio je da su zaverenici, zbog
„protivhrišćanskog ponašanja” carevog i zbog njegove namere da odnese ruski
državni novac u inostranstvo po nagovoru Leforovu, bili odlučili da ga ubiju, da
na presto dovedu njegovog sinčića Alekseja i da vrate Sofiji namesništvo, a
Golicinu vlast. Ta zavera je sprečena, a zaverenici pogubljeni nad iskopanim
lešom Sofijinog ujaka, Ivana Miloslavskog. Strjelci su odmah na svima
stražarskim mestima zamenjeni vojnicima i poslani u Moskvu; Petar je odložio
da ih konačno kazni po svom povratku iz inostranstva.
Prvo putovanje na Zapad (1697—1698). — 10/20 marta 1697 godine
napustilo je Moskvu jedno mnogobrojno izaslanstvo od 200 ljudi. Petar se u
njemu nalazio pod imenom „Petar Mihailov”. Cilj njegovoga putovanja iskazan
je u geslu ispisanom u sredini vojnih oznaka i stolarskog alata izrezanog na
pečatu što ga je on upotrebljavao u Holandiji: „Nalazim se među šegrtima i
tražim nastavnike.”
On odlazi u Kenigzberg preko Rige, Mitave i Libave. U Kenigzbergu se
sastaje sa Fridrihom III, brandeburškim izbornim knezom i budućim prvim
pruskim kraljem; na svoj rođendan, 29 juna/9 jula, on se umalo nije potukao sa
kneževim izaslanicima što se nisu dovoljno divili vatrometu što ga je Petar
Mihailov svojeručno načinio. U Hanoveranskoj, u Kopebrugu, upoznao se sa
hanoveranskim i brandeburškim kneginjama. Isprva bojažljiv pred ovim
damama, on se brzo pribira, pokazuje im svoje ruke otvrdle od rada i hvali se sa

162
svojih petnaest zanata što ih je naučio u Njemeckoj Slobodi. 7/17 avgusta stiže on u
Amsterdam. Tu ostaje četiri i po meseca i proučava brodogradnju u radionicama
Društva holandske Indije „ne iz neophodne potrebe, — piše on patrijarhu
Adrijenu — nego da bi se upoznao sa pomorstvom te da bi po našem povratku
mogao pobediti neprijatelje Isusa Hrista i postati njegovom milošću oslobodilac
hrišćanstva”. I tako, upoznavajući se sa moreplovstvom, on i dalje ima u vidu
borbu sa Turcima na Crnom Moru i odbranu potlačenih hrišćana.
Pošto mu se. učinilo da Holanđani ne poznaju teoriju brodogradnje i da
oni rade nesistematski, pošao je u Englesku da tamo potraži ono što želi. Stigao je
11/21 januara 1698 godine u London, gde ga je primio kralj Viljem; provodi četiri
meseca u Vulviču i Detfordu ne da bi radio u radionicama, nego da prikupi
obaveštenja o brodogradnji. Viljem zapaža da on ostaje ravnodušan prema
svemu što ne spada u njegovu struku; kada dođe u dvorac Kensington, njega
manje zanimaju slike čuvenih umetnika nego jedna sprava kojom se osmatra
pravac vetra. Razume se, on se ne ograničava samo na proučavanje pomorskog
problema. On posećuje muzeje, laboratorije, pozorišta; prisustvuje čak i jednoj
sednici Parlamenta, ali prizor ograničavanja kraljevske vlasti ne može da mu
godi. 27 aprila/7 maja vraća se u Holandiju, a posle tri nedelje polazi u Beč preko
Kleva, Bilfelda, Hala, Lajpciga, Drezde i Praga. Svuda se njegovi domaćini
osećaju srećni što su se otarasili toga čudnog i nevaspitanog posetioca. 16/26
juna on svečano ulazi u Beč gde se sastaje sa carem Leopoldom. Svima se čini da
je on „sasvim drukčiji nego što su ga opisivali prilikom njegovih poseta drugim
dvorovima”; on tu ostavlja — po tvrđenju papskog nuncija — utisak učtivog,
lepo vaspitanog i skromnog čoveka. Ipak, on ne uspeva da ubedi cara u potrebu
da nastavi rat sa Turskom. Iz Beča on namerava da otide u Veneciju, čija je flota
sastavljena od galija čuvena u svetu, jer su Rusiji upravo potrebne galije. Ali ga
19/29 juna vest o pobuni strjelaca poziva iznenada natrag u Moskvu. On prolazi
kroz Krakov, posećuje na brzu ruku rudnike u Vjeličkoj, zaustavlja se u Ravi, gde
se sastaje sa poljskim kraljem (31 jula i 1 avgusta/10 i 11 avgusta). Zbog svoga
diplomatskog neuspeha u Beču on menja svoje vojne planove i načela svoje
spoljne politike. Tu zaključuje s poljskim kraljem Avgustom sporazum o napadu
na Švedsku; sad više ne cilja na Crno More, već na Baltičko. Avgust se pokazuje
veseo drug; novi saveznici se sprijateljuju i izmenjuju svoje grbove i odelo. Malo
kasnije, u oktobru, pojaviće se na političkoj pozornici Rajnhold Patkul, diplomat
koji će pripremiti koaliciju protiv Švedske. Osim Rusije i Poljske, u ovu koaliciju
stupiće i Danska i Brandeburg. Biće lakše pridobiti za savez ove dve države nego
zaključiti ugovor bilo sa Lujem XIV, koji čak nije hteo ni da primi Petra u Parizu
iz straha da se ne zameri Porti, bilo sa carem Leopoldom, koji nije pristao da
učestvuje u koaliciji, i Rajnhold Patkul, livonski plemić kome je Švedska oduzela
imanje i čiji je on ogorčeni neprijatelj, založiće se za tu stvar oduševljeno.
Kakav je utisak ostavio Petar za vreme svoga putovanja po inostranstvu i
šta je on doneo sa toga putovanja, prvoga putovanja koje se usudio da preduzme

163
jedan ruski car? One dve nemačke izborne kneginje kažu za njega da je „veoma
obdaren divljak”. Engleski episkop Barnet, kome je bilo povereno da ga upozna
sa verskim problemima, govori o njemu takođe bez oduševljenja: „Priroda kao
da ga je stvorila da bude pre brodarski radnik nego vladar. Pošto sam se često s
njim družio i razgovarao, ostao sam zbunjen pred namerama proviđenja, koje je
poverilo tako plahovitom čoveku bezgraničnu vlast što se prostire nad tako
velikim delom sveta... Bog jedini zna koliko će godina on biti napast za taj narod
i njegove susede.” Barnet ipak priznaje kasnije da su „pozniji događaji otkrili kod
Petra više genijalnosti nego što se moglo predvideti u ono doba.” Jer se Petar u
Evropi pokazao onakvim kako su ga za deset ili petnaest godina ulaženja u život
vaspitali moskovski krugovi i Njemecka Sloboda. On je samouk; on žudno
prikuplja sva znanja koja ga interesuju i hoće ne samo da sve upozna, nego i da
sve može sam da stvori, ni sam ne znajući jasno čemu sve to. Sasvim ravnodušan
prema državnim poslovima kojima se dotada nije nikada bavio, on se sav predao
čisto tehničkim pitanjima; u nauci on samo vidi primenu. Pa ipak, sve
interesantne pojave, naročito čuda prirode, njega takođe zanimaju. Sa svoga
putovanja on donosi, razume se, samo ono što je hteo ili mogao da vidi: on
odašilje u Rusiju 279 stručnjaka i mornara koje je uzeo za svoju mornaricu; on
tako isto šalje u Moskvu mnogo zanimljivih predmeta za svoj muzej. Evropski
vladari najpre su začuđeni, a potom razočarani. Naučnici, kao na primer Lajbnic,
interesuju se za Petra isto kao što bi se interesovali za abisinskog kralja ili
kineskog cara; to je za njih jedinstvena prilika da uvećaju svoje znanje o jednoj
nepoznatoj zemlji. Što se tiče šire evropske javnosti, ona i ne zapaža Petrov
prolazak. Rusija još ne postoji za Evropu, te čak i u susednim zemljama pitaju
careve diplomatske pretstavnike da li su Moskovljani hrišćani i da li će se uskoro
pokrstiti.
Ali najvažnije od svega jeste to što se Petar, zahvaljujući svojim posetama
Njemeckoj Slobodi, konačno oslobađa stare moskovske rutine i usavršava se
nezavisno. Oruđe reforme, posmatrano u glavnim linijama, spremno je u
njegovim rukama. Ostaje još samo da on sebi postavi neki jasno određen cilj, da
takoreći namesti prenosne kaiševe, pa da pokrene mašinu. Kao što je i trebalo
očekivati, potstrek je došao ne od same želje za reformom, nego od ratničkih
snova Petrovih. Dve okolnosti, svojstvene njegovoj vladavini, pružile su mu
slobodu delanja koja je nedostajala njegovim prethodnicima, koji su uostalom
uvek poštovali stare moskovske običaje. Jedna je socijalna, a to je opadanje
bojara; druga je verska, a to je opadanje sveštenstva.
Opadanje bojara i sveštenstva. — Vladavina Petra Velikog pada u doba
kada je jedan uticajni stalež počeo da se raspada, a međutim onaj koji će ga
zameniti nije još imao vremena da se obrazuje. Bojarski stalež je u punom
opadanju; ona je sad, po rečima Šaklovitija, „samo jedno trulo stablo koje leži na
zemlji”. Što se tiče plemstva, koje će u XVIII veku i najvećim delom XIX veka biti
upravni stalež, ono još nije stupilo na pozornicu. U tome prelaznom dobu
birokratija preovlađuje, sa svim zloupotrebama i samovoljom koju ona nosi u

164
sebi. Ovakvo stanje omogućuje samodržnom vladaru da učvrsti svoju moć, jer ga
ne sputavaju nekadanji „feudalci” niti novi staleži. Zato Petar i može da se
ponaša prema bojarima kako se njegovi prethodnici nikad ne bi usudili. Korb
opisuje jedan zanimljiv prizor koji se odigrao za vreme Leforovog pogreba.
Želeći da iskoriste nestanak toga ljubimca, bojari su pokušali da zauzmu prva
mesta u povorci i da stanu ispred stranaca; Petar se tada razvikao: „To nisu
bojari, nego psi.” A kada su posle svršenog obreda bojari požurili da se udalje iz
Leforovog dvorca, koji je ranije bio čuven zbog svojih večernjih zabava, Petar ih
je zaustavio i rekao: „Zašto se rasturate? Zar vam je ta smrt toliko dobrodošla?
Zar vam vaša radost ne dopušta da načinite tužna lica?”
Na koje se snage oslanja Petar? Na svoje potješnje koji obrazuju njegovu
gardu. Iz njihovih redova uzima on svoje poverljive ljude kad god posumnja u
vernost ostalih članova svoje okoline. Po rečima Bergholca, „tuđincima se
objašnjavalo koliku naklonost oseća Petar prema svojoj gardi tim što u njoj nije
bilo nijednoga vojnika kome car ne bi bez ustezanja poverio svoj život.”
Drugi razlog koji je omogućio Petru da raskine sa starim običajima tačno
je označio jedan tuđinski posmatrač, Fokerot (1737): „Po mišljenju mnogih dobro
obaveštenih ljudi, Petar ne bi mogao toliko daleko otići u svom reformatorskom
radu da je naišao na otpor jednoga sveštenstva koje bi bilo umnije, i koje bi
uživalo uvaženje i naklonost naroda.” Zašto rusko sveštenstvo toga doba nije
uživalo to uvaženje? Zašto ono nije imalo u svojim redovima „umnijih
sveštenika”? Zato što su najbolje pastire, one koji su napustili crkvu i prišli
starovercima, zamenili „laskavci”, ne iz redova Velikorusa, nego kijevskih
učenjaka, učenika Kijevske akademije koja je za pola veka prethodila Moskovskoj
akademiji. Pre Petrova stupanja na presto, dogodio se rascep između zvaničnoga
sveštenstva i naroda koji je prišao šizmi, i jedino su ravnodušni ljudi ostali u
zvaničnoj crkvi. Eto zašto Petar može bez bojazni da ruši stare ograde i da
otvoreno obesvećuje crkvene tradicije. Time se objašnjavaju i one nihilističke crte
koje nalazimo i u njegovoj ličnosti kao i u njegovom radu. Iako je skinuo svoje
moskovsko odelo da bi obukao evropsku uniformu, on ipak nije ništa žrtvovao
od svoje slobode. Otuda ona neusiljenost u njegovom opštenju sa ljudima. On
može sebi sve da dopusti. Njegovu ćud ograničava samo njegova urođena
dobrodušnost i nekakvo čudno osećanje dužnosti, koje se meša sa pojmom
„službe”. U pitanju je, razume se, služba Rusiji, otadžbini; ali, po njegovom
shvatanju, taj pojam službe ima u sebi nečega stvarnog: to je služba koju mora da
vrši jedan vojskovođa koji prima od države platu, te prema tome ne sme da
ostane neaktivan.
Ovo shvatanje, kao što smo videli, uticalo je na njegovo duševno
raspoloženje još u početku njegove vladavine. Za njega su mornarica i vojska,
kojima on služi, od prvoredne važnosti. One su isprva predmet igara koje se,
posle Arhangelska i Voronježa (1693 i 1695) preobražuju u ozbiljniji „posao”. Ali,
kako smo već kazali, rat je za njega samo jedno sredstvo. Isto tako je za njega

165
samo prosto sredstvo i država, o kojoj se on brine tako malo da njenu upravu
poverava drugima, svojim poverenicima. Dužnost ovih „upravnika careve
baštine” je da daju vojsci i mornarici dovoljnu količinu ljudi i novca. Doklegod je
država sposobna da daje i jedno i drugo, Petar se ne interesuje nimalo da sazna
kako se došlo do tih sredstava. Tek kada oseti nestašicu novca i ljudi, on se
okreće toj oblasti koja mu je dotada ostala tuđa. Tek tada, a to će reći u trenutku
kada je njegova vojna aktivnost srušila staro moskovsko uređenje, otpočinje
prava njegova reforma. To su glavne linije ove vladavine toliko obilne
događajima.

2. RUŠENJE STAROGA PORETKA (1700—1709)

Pobuna strjeleca (1698). — Posle Ciklerove pobune (1697), strjelci su

udaljeni iz Moskve i za kaznu poslani da brane tursku i poljsku granicu. Oni su
se osetili uvređeni još za vreme manevara, jer ih je tada car pridodao onoj vojsci
koja je trebalo da bude potučena. Za vreme pohode na Azov, omrznuti „Franko
Lefor” postavio ih je „na najopasnija mesta i minirao njihov položaj”, usled čega
su oni „izginuli u velikom broju”. Ciklerov saučesnik Puškin rekao je da se oni
nemaju više čemu nadati i da neće umaći smrti. Odašiljanje na granicu sasvim ih
je ogorčilo. Naviknuti na miran život u Moskvi, gde su nekoji od njih imali svoju
trgovinu, i razmaženi pažnjom koju su im ukazivali Petrovi prethodnici, oni su
teško podnosili službu na granici i jedva su čekali da se vrate u Moskvu gde su ih
očekivale njihove žene i deca. Odlazak Petrov u inostranstvo je povoljna prilika
za novu pobunu, utoliko pre što su joj se svi nadali. Tuđinci je se naročito boje,
jer po Korbovom pričanju kružio je glas da strjelci nameravaju da pokolju i spale
Nemecku Slobodu. Petar, prema obaveštenjima što ih Lefor šalje svojoj porodici,
ima poverenja u svoje nove trupe; pa ipak, za svaki slučaj, on je poveo i
„dobrovoljce”, izabrane iz plemićskih porodica, ali su to — bar po pretpostavci
stranca Krula — bili uistini taoci koji su jamčili za „vernost svojih roditelja”.
Pobuna strjeleca izbila je utoliko žešće što je proturana vest „kako je car
umro u inostranstvu i da bojari imaju nameru da udave carevića”. Četiri puka
strjeleca, koji su logorovali na južnoj granici, kada su bili poslani na zapad (u
Veljikije Luki) umesto da su vraćeni u Moskvu kao što su se oni nadali, poslali su
svoje izaslanike u prestonicu da od bojara zatraže dopuštenje da se vrate. Kako
po svemu izgleda, oni su stupili u pregovore sa Sofijom, koja je bila sklonjena u
manastir Novodjevičij, i ona ih je obodrila da pođu na Moskvu. Oni pođoše u
borbu, rešeni da ne dopuste da se car vrati u Moskvu, već da ga ubiju „što je
poklonio svoje poverenje Nemcima”, da postave Sofiju ili Vasilija Golicina za
namesnika mladom careviću i da pokolju bojare i tuđince. Petrovi pukovi, kojima
je komandovao Gordon, pošli su im u susret, i njihova artilerija ih je lako
rasterala blizu manastira Voskresenskog (18/28 juna 1698 godine); 56
zarobljenika obešeno je. Ali to Petru nije nikako bilo dovoljno. U avgustu on je
optužio za kukavičluk „kneza Kesara” Romodanovskog, stravičnog starešinu

166
Preobraženskog prikaza, tadanje „Čeke”, kome je bila dužnost da bdije nad
javnim poretkom, i odlučio je da se na svoj način oslobodi „semena Ivana
Mihailoviča” (Miloslavski). Prekinuvši svoje putovanje, on stiže 26 avgusta/5
septembra u Moskvu i naredi, odmah u početku septembra, naknadnu istragu
koja je vođena pomoću svih uzgrednih sredstava tadanjega moskovskog
pravosuđa: dželata, soba za mučenje i inkviziciju, što je primenjivano sa
najveštijom svirepošću. Korb nam je ostavio jednu sliku pogubljenja koje je
izvršeno pred očima stranaca, koje je Petar čak pozivao da se pridruže dželatima.
Strjelci su u gradovima u unutrašnjosti zemlje sa zabranom da se kreću bez
putnih isprava i da stupaju u vojnu službu. Njima je oduzet naziv carevih čuvara
i postali su prosti građani. Petar nije uspeo da pronađe, što je bio njegov glavni
cilj, dokaze za Sofijino saučesništvo; ipak, on ju je primorao da se zakaluđeri, pod
imenom Suzana, i da živi okružena jednom gardom koja je neće ostaviti sve do
njene smrti 1704 godine.
Preobražaj odela i običaja (1699—1700). — Kazna kojom su kažnjeni
strjelci ne samo da nije utišala negodovanje naroda, već ga je još i pojačala. Ipak,
ona ne bi na narod proizvela tako dubok i trajan utisak da za njom nije došao
čitav niz drugih događaja koji su duboko uzbudili narodnu maštu. Mnogo što šta
nije se svidelo narodu i pre Petrovog putovanja u inostranstvo. Ali ono što se
događalo po njegovu povratku još je gore. Narod zapaža da po svom povratku u
Moskvu car ne odlazi više u dvor svojoj ženi, nego u Njemecku Slobodu, Nemici
Ani Mons, svojoj naložnici, koja je ranije bila to isto Leforu. Car se ne zadržava u
Kremlju, ne pozdravlja nikako ni ikonu Tverske Bogorodice, ni mošti
moskovskih svetaca, provodi jedan deo noći u pijankama u Leforovom domu, a
drugi deo sa tardiskim pukovima u Preobraženskom. Sutradan, za vreme
svečanog prijema, on uzima makaze i počinje da seče bradu velikodostojnicima,
između ostalih i glavnom komandantu Šeinu i „knezu Kesaru”
Romodanovskom, koji je upravo strogo osudio jednog moskovskog
diplomatskog pretstavnika što je obrijao bradu. Ne treba zaboraviti verski značaj
što ga je moskovska Rusija pridavala bradi, toj glavnoj oznaci „Božjega lika”.
Patrijarh Joakim osuđivao je „običaj razvratnih Grka koji su brijali bradu, običaj
koji je ranije bio zabranjen i koji je car Aleksej potpuno iskorenio”; on je
proklinjao one koji su ponovo počeli da „unakažuju lik što ga je Bog podario
čoveku”. Iako je on već odavno ležao u grobu, njegov naslednik Adrijan još je
nepomirljiviji protivnik obrijanih lica: „Gde ćete stati na dan strašnoga suda?”
pita on pristalice te mode. „Sa svetiteljima čija su lica ukrašena bradom, ili sa
obrijanim jereticima?” Tako on preti večnim mukama onima koji odobravaju „tu
jeretičku izopačenost koja čoveka prispodobljuje mački ili psu”. Posle pet dana, u
Šeinovom domu, seče brade ne sam car, nego njegova dvorska budala. I posle tri
dana Petar je konačno savladao taj sveti običaj: svi bojari dolaze na jednu
večernju zabavu u Leforov dom obrijana lica, kako tvrde Gvarient i Korb.

167
 No on se ne ograničava samo na to delo. I on sam, još između 1689 i 1691
godine, a to će reći otkako je počeo da posećuje Njemecku Slobodu, uobičajio je da
nosi tuđinsko odelo; pozivajući članove svoje porodice da dođu u Rusiju, Lefor
im je pisao: „Ovde ćete naći jednog širokogrudog vladara koji štiti tuđince i koji
nosi odelo po francuskoj modi.” Po povratku iz inostranstva Petar nameće
tuđinsku modu ličnostima iz svoje okoline. U februaru 1699 godine počeo je
najpre da skraćuje predugačke rukave ruske nošnje. 4/15 januara 1700 godine
jednim ukazom propisano jeda „bojari, okolniči, dumni i bližnjije ljuđi, stolnici,
moskovski plemići, đaci, žileci i svi činovi Moskve i drugih gradova moraju da
nose mađarsko odelo, gornji kaftan dovoljno dugačak da dosegne do podveze, a
donji kraći, istoga kroja”. Moglo se unapred reći da ukaz koji bi se odnosio i na
žene neće biti izvršen. 20/31 avgusta 1700 godine taj ukaz je ponovljen, samo sa
jednim ograničenjem: „Radi ugleda i lepote u državi i vojnom području, ljudi
svih društvenih redova, izuzev sveštenstva, crkvenjaka, kočijaša i zemljoradnika,
moraće da nose mađarsko ili nemačko odelo; njihove žene i kćeri moraće isto
tako da nose mađarsko ili nemačko odelo počev od 1 januara 1701 godine, te da i
one budu odevene na isti način kao i ljudi.” Uzorci ovakvoga odela izloženi su
na gradskim vratima, i tamo se naplaćuje od onih koji se ne pokoravaju tome
ukazu novčana kazna od 40 kopejaka od pešaka, a 1 rublja od konjanika. Petar
dakle povlači društvenu među između onih koji moraju da nose novu nošnju, i
onih koji su oslobođeni te obaveze: na jednoj strani su razni stupnjevi plemstva
koje je u carevoj službi; na drugoj strani je sveštenstvo i prost narod podložan
plaćanju poreze. On čini isto to u pogledu nošenja brade, samo će porez kojim je
on oporezovao „bradonje” dostići veoma visoku cifru posle popisa iz 1705
godine, 100 rubalja godišnje za gostje trgovce i Gostinaju Sotnju, 60 za činovnike
prikaza i trgovce obeju kategorija, 30 za posadske, bojarskije ljuđi i kočijaše, pola
kopejke trošarine za seljake pri ulasku i izlasku iz varoši. Kao potvrde o naplati
izdaju se bronzane medalje sa natpisom: „Porez je naplaćen”, sa slikom jedne
brade, a ponekad i sa izrekom: „Brada je nepotreban teret.” Ustvari, oni koje je
Petar prezrivo nazivao „bradonjama”, zato što su bili protivni njegovoj reformi,
pretstavljali su čitavu Rusiju, izuzev neposrednu okolinu carevu, plemstvo,
potješnje, a kasnije i vojsku, jer su vojnici, za razliku od strjeleca, bili obrijani i
nosili evropsku uniformu.
Oni koji su odeveni po nemački smatraju za ukusno da imaju lulu u
zubima. To je bila nova uvreda za starinske običaje, koji su zabranjivali upotrebu
„proklete trave”. Da bi odgovorio na nadimak „bradonja” koji su mu prikačili,
narod je prozvao pretstavnike upravnoga staleža „duvandžije”.
Druga jedna mera koja je duboko vređala narodno verovanje i postala
glavna oznaka reforme jeste promena kalendara. 20/30 decembra 1699 godine
Petar naređuje da se godine računaju, po ugledu na sve hrišćanske narode, ne od
stvorenja sveta, nego od rođenja Isusa Hrista, i da godina počinje u januaru
umesto u septembru. 1/12 januara 1700 godine on naređuje da svi „moraju
ukrasiti svoja vrata jelovim, borovim i smrekovim grančicama prema uzorima

168
izloženim na velikom trgu i kod donje Apoteke”; da isto tako svi moraju da
izmenjaju čestitke prilikom nove godine i završetka stoleća; tako je Petar zaveo u
Rusiji i nemačku božićnu jelku.
Sve promene od 1699—1700 odnose se na spoljni život. Videćemo i mnogo
važnije izmene, koje su nametnule ogromne žrtve stanovništvu i iz osnova
promenile i samo državno uređenje, no koje su međutim danas skoro
zaboravljene. Jer, kada govorimo o Petrovom radu koji je podelio istoriju Rusije
na dva dela, naša mašta izaziva uspomenu najpre na spoljni preobražaj
stanovništva, i to stoga što je baš taj spoljni preobražaj učinio najdublji utisak na
savremenike, pošto je on prestavljao rušenje starih običaja koje je i sama vera
osveštala, te je prema tome značio i rušenje same vere. Tek kada se setimo sličnih
reformi izvršenih u današnje vreme, u kulturno zaostalim znamenjima; još
nedavno, ako bi se nekom Turčinu nasilno skinuo fes, ili Turkinji njezin veo,
uvredila bi se najdublja verska osećanja i mogla se time izazvati narodna pobuna.
Ukoliko kasnije u životu jednoga naroda nastupi pokret za ukidanjem tradicija
vezanih za veru, utoliko preobražaj teže pada narodu i izaziva opasnost da se on
pobuni, utoliko pre što se taj preobražaj vrši pod uticajem tuđinštine. U Rusiji je
taj preobražaj bio neobično bolan, i baš tih godina, 1699—1700, narodno
ogorčenje na Petra izbilo je najsilnije.
Prvo izbijanje narodnoga gneva i verski otpor; deljenje staroveraca i
postanak sekta. — Dokumenti Preobraženskoga prikaza, koji je terorisao čitavu
Rusiju za vreme njegovoga strašnoga starešine Romodanovskog. „čoveka koji je
ličio na čudovište” — kako ga naziva knez Kurakin, izobiluju primerima.
narodnoga ogorčenja i navode razloge za to. „Car skida drugima brade i druguje
sa Nemcima; i vera je postala nemačka” — kaže se u jednom dokumentu. „Car
živi po ugledu na strance, jede meso sredom i petkom; nije poštovao post
svetoga Filipa. Naredio je svima da nose nemačku nošnju. Ukinuo je patrijarhat,
da bi vladao sam i da ne bi imao suparnika. 1 januara 1700 godine on je naredio
da se proslavlja nova godina, te je tako pogazio zavet svetih otaca. Leta
gospodnja su uništena, a satanina su proglašena” — kaže drugi dokument. Petar
je počeo da „ruši hrišćansku veru, naređuje da se brije brada, da se nosi nemačko
odelo i puši duvan. I on, Ivanov, došao je u Moskvu da ga postidi zbog toga” —
kaže posadski Andrej Ivanov koji je došao naročito iz Nižnjeg Novgoroda da
urazumi cara.
Ovo nekoliko primera dokazuju da otstupanje od starinskih. običaja znači
u očima naroda isto što i izdajstvo prema veri. Iako se verski rascep (šizma), koju
je Nikonova „nova vera” izazvala između upravnoga staleža i naroda, dogodio
mnogo pre stupanja na presto Petra Velikog, taj rascep ipak nije bio potpun i nije
izgledalo da će biti konačan. Ta dva protivnička tabora borila su se na istom
polju i služila se istim oružjem. Oni koji su sinoć bili pobeđeni u nekoj verskoj
raspravi, gajili su i dalje nadu da će još istoga dana ili sutradan postići odmazdu.
Narodne mase, koje nisu neposredno učestvovale u toj prepirci sveštenstva,

169
mogle su mirno da očekuju dan kada će „čitači” svetih knjiga, „umni ljudi” toga
doba pronaći rešenje toga sukoba. Ovakvo raspoloženje postojalo je još i za
vreme pobune strjeleca od 1682 do 1689 godine. Pobunjenici, koje su bodrili da
treba da brane „staru veru”, mogli su da odgovore: „To je patrijarhova dužnost;
a hoćemo samo da ispitamo istinu, te da saznamo zašto su odbačene stare knjige
i kakve se to jeresi u njima sadrže.” Ali, posle prvih Petrovih reformi, nije više
bilo nikakvih sumnji. Stanovište što ga je car zauzeo, pa bilo da se ono tumači
prema starinskom ili novom shvatanju, nalazi se „van oblasti vere”. Snaga
opozicije raste usled same činjenice što ona brani veru od profanisanja, i lozinka
te opozicije razumljiva je svima, pa prema tome i veoma popularna, jer ona
osuđuje ono što svi mogu da procene, a to je nova nošnja, obrijane brade, duvan.
Boreći se protiv uticaja Grka, koji su iskvarili stare tekstove, one tekstove čijom
pomoću su moskovski čudotvorci spasli svoje duše, Nikonovi protivnici pokazali
su već izvestan nacionalni duh. Ubuduće će narodna opozicija, okrećući se
protivu jednoga društvenog staleža nakinđurenog tuđinskom odelom, postati
bitno nacionalistička; videli smo da je tuđinskom kvartu u Moskvi bila zapretila
opasnost da doživi pravu Vartolomejsku noć.
Ta opozicija je utoliko jača što je verski život veoma bujan. Jedna jaka
kriza savesti razjedinila je branioce stare vere. U trenutku verskoga rascepa oni
su propustili da u svoje redove prime dovoljno episkopa te da tako obezbede
neprekidno rukopolaganje sveštenika. Međutim, sveštenici koji su bili
rukopoloženi pre Nikona, a to će reći prema starom bogosluženju, i koji su jedini
smatrani za nadležne da vrše svete tajne, izumirali su postepeno. Za vreme
Sofijinog namesništva bilo ih je ostalo još svega nekolicina. Ako se ne vrše svete
tajne, kako bi onda stara crkva mogla ispuniti svoj zadatak da „sačuva pobožnost
u svoj njenoj čistoti za sve vekove”, a to će reći do drugog Hristovog dolaska i do
Strašnoga suda? Isprva su staroverci pribegli jednom kompromisnom rešenju
koje je poticalo iz vremena protopopa Avakuma: primali su sveštenike koje je
rukopoložio Nikon, ali koji su kršteni pre njega. Ali je i ovo pokolenje
sveštenstva izumiralo; nije se više moglo objavljivati „da će pre sunce prestati da
kruži nego Božja crkva da živi”. Bilo je samo dva rešenja za tu krizu: ići do kraja
u tom kompromisnom rešenju i tražiti nove episkope koji će pristati da prigrle
staru veru, a ako takvih ne bude, primati Nikonove popove; ili pak, naprotiv,
zauzeti nepopustljivo držanje, pa dopustiti da se svete tajne ugase i čekati smak
sveta.
Umerenije pristalice izabrale su prvo rešenje i stvorili stranku popovščine ili
„popovsku”. „Radikali” su usvojili drugo rešenje i izazvali pokret za
bezpopovščinu ili „bezsvešteničko stanje”. Ovi su istraživali predznake toga doba
koji su prema Svetom pismu trebalo da objave smak sveta. Kada su crkveni
sabori 1666 i 1667 godine bacili anatemu na šizmatike, staroverci tumačeći
proroštva iz Knjige o veri o opasnostima koje su pretile crkvi u 1666 godini,
objavili dolazak „Antihristove vladavine”. Utvrdili su da će se ona završiti 1669
godine, pošto je prema Knjizi otkrovenja ona trebalo da traje dve i po godine,

170
pretskazali su da će odmah za njim nastupiti smak sveta, da će se sunce ugasiti,
da će zvezde popadati s neba i da će zemlju sagoreti plamen, dok će truba
Strašnoga suda okupiti sve ljude. Usled toga su oko 1669 godine u nekojim
oblastima Rusije seljaci prestali da rade zemlju i da seju, pričešćivali se u masi
prema starinskom bogosluženju, dubili stabla da od njih načine pogrebne
kovčege i legali u njih da sačekaju trubu Arhanđelovu. Ali je ta strašna godina
protekla bez događaja. Tumači pretskazanja zaključili su iz toga da su se
prevarili u računanju: trebalo je, mislili su oni, računati godine od Hristovog
rođenja, a ne od njegovog vaskresenja; dolazak Antihristov nastupiće prema
tome kasnije za trideset i tri godine, koliko je Hristos proživeo na zemlji, i
pomeren je u godinu 1699, koja je po starom kalendaru počinjala u mesecu
septembru. Međutim, po povratku iz inostranstva, na pet dana pre nove godine,
Petar zanemaruje da poseti svoju porodicu, da se pomoli Bogu na grobovima
svojih predaka i odlazi u posetu tuđincima. Na novu godinu on ne prisustvuje
svečanoj službi u Kremlju i ne čestita narodu, već provodi dan na gozbi kod
Šeina, dok njegove dvorske budale seku bradu poslednjim upornim
„bradonjama”. Jasno je, dakle, da je pravi car umro u inostranstvu, da su umesto
njega podmetnuli drugoga i da ovaj što je sad došao u Moskvu može da bude
samo Antihrist. Priča se kako je kraljica Stekolnija (Stokholma) zatvorila cara u
jedno bure pa ga bacila u more, a da je sadanji vladar sin Lefora i jedne Nemice;
sam Bog mu nije dopustio da uđe u svete crkve Kremlja; a što se tiče grobova
predaka, oni bi zacelo izobličili samozvanca, i zato se on dobro čuvao da im ne
priđe; isto tako izmenio je kalendar da bi prikrio pravi dan dolaska Antihrista;
promenivši računanje godina, „on je ukrao Bogu osam punih godina” — jer su
staroverci računali 5.500 godina, umesto 5.508, od stvaranja sveta. Kasnije, kada
je Petar uzeo titulu imperatora, staroverci videli su u tome novu potvrdu da je
došao Antihrist. Oni kažu da je on prikrio svoje pravo ime zahvaljujući slovu M;
ako se izuzme ovo slovo i doda brojna vrednost ostalih slova, — jer dok Petar
nije zaveo arapske cifre, brojevi su se označavali slovima slovenske azbuke —
dobija se 666, a to je kobni broj što pretstavlja životinju iz Knjige otkrovenja. Smak
sveta treba, dakle, da nastupi godine 1702. I ponovo fanatici ležu u svoje
pogrebne kovčege pevajući: — „Drveni kovčeg — Sagradih ja; — U njega ću leći,
— Da zvuk trube čekam.” I ponovo kobna godina protiče katastrofa. Dok
pristalice popovščine, ne očekujući mnogo smak sveta, počinju da tragaju za
„staro-pravoslavnim sveštenstvom” koje — po jednom starom predanju postoji
još uvek u „kraljevini Oponiji”, u Antiohiji i Carigradu, pristalice bezpopovščine i
dalje tvrde kako Antihrist vlada u svetu, iako nevidljiv, kako nema više svetih
tajni niti crkve, te da bi se očuvala zajednica s Bogom, treba pribeći molitvama i
duhovnom usavršavanju. Ovaj radikalizam nagoni ih da istražuju nove puteve
vere slične zapadnjačkoj Reformaciji.
Prve verske sekte osnovane su u Rusiji na nekoliko godina pre Petrovog
stupanja na presto. Bezpopovnici su doprineli njihovom razvijanju i potpomagali

171
im da se ojačaju i rasprostiru. I oni sami stvorili su nekoliko sekti, od kojih su
nekoje prihvatile kompromis, dok su ga druge i dalje odbijale. Oni najfanatičniji,
koji su verovali da Antihrist uistini postoji od krvi i mesa, poslušali su
Avakumov savet i bežali od života spaljujući se živi, jer je za njih to bio način da
izbegnu „ognjenu reku” koja je prema predanju trebalo da poplavi zemlju na dan
Strašnoga suda i da poštedi samo verne koji se budu dragovoljno bacili u
plamen. Kako je jednim Sofijinim ukazom, godine 1690, zaprećeno starovercima
da će biti spaljeni na lomači, verni, rešeni da „pate radi vere”, očekivali su
dolazak vojnika koji će dati znak za ognjeno očišćenje. Krajem 1680 i početkom
1690 godina ova zaraza dobrovoljnoga spaljivanja bila je neobično jaka: ponekad
je broj spaljenih na istoj lomači dostizao 2.500 lica.
Kada je Petar stupio na presto, prvi trenuci straha bili su već prošli i
progonjenja su se umanjila. Bezpopovnici menjaju taktiku. Oni propovedaju da
se ne treba živ spaljivati, već da je dovoljno, umesto da se traži mučeništvo,
povući se u isposnice. Oni se sele na sever, na obale Ledenoga okeana, gde žive
bez sveštenika i zadovoljavaju se kapelicama, kao što je činilo pre njih
domorodačko stanovništvo rastureno po šumama i duž reka. Kako nisu imali
mogućnosti da se venčavaju, oni su ukinuli porodicu i zamenili je slobodnom
zajednicom, koju oni smatraju za manji greh nego brak bez venčanja. Dvojica
između njihovih starešina, braća Andrej i Simon Denisov, zasnivaju veliku
zajednicu na obalama reke Viga. Oni tu stvaraju veliku naseobinu, odaju se
trgovini žitom, stupaju u vezu sa raznim oblastima Rusije i obogaćuju se naglo.
Usled toga primorani su da žive u slozi sa državnim vlastima i nepobožnim
svetom. Ovo izmirenje sa neprijateljima vere ogorčuje nepopustljive članove
sekte. Pod vođstvom crkvenoga pojca Teodosija iz Novgoroda oni napuštaju
svoje jednovernike koji su se obesvetili i osnivaju zasebnu zajednicu pod imenom
Teodosijevci (1706). Otada bezpopovnici ostaju podeljeni na dve sekte; kasnije će
obrazovati i treću, sektu Filipovaca.
Osim bespopovnika koji su se delom povukli iz pravoslavlja i obrazovali
jednu srednju grupu između sektaša i pripadnika redovne crkve, postojale su i
sekte sa mnogo određenijim težnjama ka otpadništvu. Pod uticajem ozbiljne
krize verske savesti koju smo videli, sektaške sredine živele su u očekivanju
Strašnoga suda. Dve struje su se stvorile među njima: jedna, ponikla u
obrazovanom staležu koji je imao osnovna znanja iz teologije i koji se upoznao sa
razvojem protestantstva, teži ka racionalizmu i evangeličkom hrišćanstvu; druga
struja, proizišla iz narodnih masa, naklonjena je misticizmu i prestavlja neku
vrstu ruskog kvekerstva. Ona prva struja ne meša se sa opozicijom protiv Petra.
Naprotiv, njeni pokretači smatraju da je njihova ideja vezana sa carevom. Lekar
Tveritinov, pokretač jedne grupe koja je osnovana godine 1690 oko Slaveno-
grčko-latinske akademije radi proučavanja verskih pitanja, njegov sledbenik
berberin Toma Ivanov i jedan učenik Akademije, Ivan Maksimov, započinju
otvoreno protestantsku propagandu protivu obožavanja moštiju, ikona i svetih
tajni. Početkom XVII veka oni propovedaju svoje učenje po kneževskim i

172
bojarskim domovima. Tveritinov ponavlja sa ubeđenjem: „Danas, hvala Bogu,
svako sme u Moskvi slobodno da ispoveda veru koju je izabrao.” No to tvrđenje
je uostalom prerano, jer su slobodni mislioci bili primorani da se u Uspenskoj
lavri odreknu svojega učenja, a Toma Ivanov, koji je bio uporniji, spaljen je na
Crvenom Trgu zato što je isekao sabljom jednu ikonu; Petar nije smeo dopustiti
da se ide tako daleko.
Mistička i narodna struja stupila je otvoreno u opoziciju i poklapa se sa
ekstremističkom delatnošću staroveraca. Izvesni znaci, iako nejasni, omogućuju
da se odredi vreme njenoga početnog delanja u godinama 1639, 1650 i 1665, i da
se ono veže za ime monaha Kapitona. Oko njega su se okupili stareci koji nisu
odlazili u crkvu, već su kopali sebi „jazbine” u zemlji da tamo žive
usamljeničkim životom, „izbegavali svaki svešteni obred, svaku svetu tajnu i
svaku staru veru”. Državne vlasti su ih povremeno rasturale, ali nisu uspevali
ništa drugo sem da ih preteraju iz jaroslavskih šuma u kostromske, i iz
kostromskih u vladimirske. Iz njihove sredine izišli su pokretači „dragovoljnog
spaljivanja”, ali su se oni razlikovali od bezpopovnika. Evo zanimljive slike
seljaka Simeona, koji je učestvovao na jednom njihovom verskom skupu 1680
godina i čiji su sledbenici tvrdili da je on „prorok i da njim vlada Sveti Duh”:
„Kad u njega „uđe” Sveti Duh i obori ga na zemlju, on ostaje opružen, u zanosu,
i tada mu dolazi „otkrovenje”. Potom mu se svest vraća i on ustaje sa zemlje, pa
objavljuje: „Moj duh vam javlja..., itd.” Drugo jedno svedočanstvo, iz 1687
godine, potiče iz oblasti Dona, gde su se stareci bili povukli pošto su uzalud
pokušavali da povrate staru veru za vreme pobune strjeleca godine 1682; tu se
opisuje nekakav Kuzma Ćoravi, koji je očekujući dolazak Antihrista sakupio na
obali reke Medvjedice gomilu od 2.000 lica i hteo da ide na Moskvu uz pripomoć
„nebeskih sila”, da „tamo izvrši božansko delo”. On propoveda da treba „umreti
bez pričešća” i „živeti bez venčanja”, tvrdi da ima „jednu povelju napisanu
Božjim prstom pre stvorenja sveta” i „da je Bog sve nas stvorio kao braću”.
Njegovu versku zajednicu opkolili su kozaci i predali „proroka” redovnim
trupama. Kao i obično, taj događaj okončan je vodom i vatrom, ali sledbenici
Kuzmini i dalje „izbegavaju sveštenike”, zamenjuju ih „besednicima, ženama i
devojkama kojima su poverene svešteničke dužnosti”. Od toga pa do prvih
„duhovnih ruskih hrišćana” samo je jedan korak; i zaista, iz toga vremena, a to će
reći iz 1680—1690 godina, potiču „Božji ljudi” i Hristovi ljudi ili hlisti.
Takva je društvena sredina u kojoj se razvija Petrova reforma. Tada se
prviput ideologija mase razlikuje od ideologije „evropeiziranog” upravnog
staleža; — u društvenom pogledu granicu između njih pretstavlja „nemačka”
nošnja. Dok narod ostaje protivan reformi, ovaj stalež od XVIII veka drži u
svojim rukama političku i društvenu vlast. I upravo taj stalež je, Petrovom
zaslugom, dao prvu grupu ljudi evropske kulture, kojima će se kasnije dati naziv
ruska inteligencija.

173
 Od Narve do Poltave; devet prvih godina Severnoga rata (1700—1709).
— Za vreme svoga bavljenja u inostranstvu, Petar je naglo izmenio svoje planove
o spoljnoj politici, pa se rešio da upotrebi svoju vojsku ne više protivu Turske,
nego protiv Švedske Prilikom svoga sastanka sa poljskim kraljem u Ravi, on je
stvorio konačan plan. Ali, da bi objavio rat Švedskoj, morao je sačekati da se
završe pregovori koje je đak Ukrajincev vodio sa Portom. Ovi pregovori su se
odužili. Avgust Poljski i Fridrih Danski, primorani da prvi započnu borbu
protivu Karla XII koji je smatran za najvećeg vojskovođu svoga vremena,
pretrpeše poraz. Tek 8/19 avgusta 1700 godine jedan glasnik donese vest da je
između Rusije i Turske potpisan mir. Istoga dana ruska vojska dobi naređenje da
pođe u rat. Da bi objavio rat Švedskoj, Petar ima jedan izgovor: zar nisu Šveđani
uvredili drvodelju Petra Mihailova u trenutku kada je izaslanstvo koje je on
pratio prolazilo kroz Rigu?
Verujući da je Karlo XII zauzet borbom protivu njegovih saveznika, Petar
polazi u rat kao što se polazi u šetnju. On najpre opseda tvrđavu Narvu. Ali ona
odbija da se preda. Kao i kod Azova, ubrzo se uviđa da Petrova artilerija ne vredi
ništa. Dva meseca njegova vojska očekuje da se tvrđava smiluje i da se preda.
Odjednom se saznaje da dolazi Karlo XII i da će za dvadeset i četiri časa biti već
pred Narvom (17/28 i 18/29 novembra 1700 godine). Petra je to toliko zbunilo i
uzrujalo, da napušta svoj logor i ostavlja protivrečna naređenja svome
tuđinskom vojskovođi De Kroiju koji je tek prispeo, te nije imao vremena da se
upozna sa trupama kojima je sve nedostajalo. Da li treba sačekati da stigne
artilerija, ili treba odmah pokušati juriš na Narvu? Dok se oni tako pitaju, Karlo,
koji je već lako potukao danskoga kralja, ne usteže se da sa svojih 8.430 Šveđana
napadne 40.000 Rusa. Tek što je stigao, odmah je iskoristio jednu buru da baci
svoje trupe na Petrov logor. Za pola časa bitka je dobivena; osim gardiskih
pukova, svi Petrovi vojnici dali su se u bekstvo.
Petrova „slava” pomračena je u očima čitave Evrope. Odmah posle poraza
on pada u očajanje i plače, i spreman je da zaključi mir po svaku cenu, da se
odreče svega. Ali se ubrzo pribira. U Dnevniku koji će svojeručno ispravljati, on
će ovako izložiti ukratko te mučne trenutke: „Potreba je odagnala lenost i
nametnula naporan rad i danju i noću.” On će bez okolišenja priznati „da je čitav
taj posao bio samo jedna detinjarija”, i da potom treba pribeći pravoj veštini u
svim stvarima, i u političkim i u vojnim”. Tu „veštinu” nije on postigao
odjednom.
Pre svega pokušao je da produži sporazum sa jedinim članom koalicije
koji nije bio potučen, a to je poljski kralj. U tome je i uspeo prilikom sastanka u
Biržiju (26 februara/9 marta 1701 godine), i tada su se oni omirski častili i veselili
nekoliko dana, a priređene su i viteške igre na kojima se Petar takmičio sa svojim
poljskim prijateljem. Posle toga, pošto je obilno obodrio Avgusta, mogao je da
odahne. Dok Karlo XII progoni Avgusta po njegovoj kraljevini, Petar obnavlja
svoju vojsku i sa novim trupama uspeva da osvoji obalu Finskoga Zaliva i
Livenije. Međutim zatišje koje mu je ostavio Karlo XII bliži se kraju: Avgust

174
Poljski zaključio je sraman mir sa Švedskom u Altranstatu (5 oktobra 1706
godine), te je Petar ostao sam pred svojim strahovitim neprijateljem. I on
pokušava da posredstvom vojvode od Malboroa, koga je potkupio, sklopio
poseban mir sa Karlom XII, ali su njegovi zahtevi preterani: on hoće da zadrži
ušće Neve i okolnu obalu.
Ovo je želeo stoga što je u toj krajini, gde su stanovali siromašni finski
seljaci, Petar bio izabrao mesto za građenje jednog pristaništa i tvrđave, koji će
biti jezgro jedne nove varoši od koje će on načiniti sebi prestonicu godine 1715.
16/27 maja 1703 godine zasnovao je Petrograd na močvarnim obalama Neve.
Kako nije voleo Moskvu i sve češće se iz nje udaljavao, želeo je da ima svoju
Njemecku Slobodu, daleko od strjeleca i bojara. Nikakva prepreka nije ga mogla
omesti da je sagradi. Močvarno zemljište toliko je nepodobno za zidanje da jedna
finska legenda pripoveda kako je on, pošto je nekoliko puta uzalud pokušao da
sagradi odvojene kuće u tome ritu, naposletku sagradio čitavu varoš u vazduhu,
pa je potom spustio na zemlju. Primoravao je svakoga svog dvoranina da tamo
podigne sebi kuću. Kako nije bilo dovoljno radne snage, poslao je tamo desetine
hiljada radnika, koje su klima, zamor i bolesti desetkovale. On sam stvarao je još
više teškoća svome preduzeću menjajući nekoliko puta mesto gde je trebalo da se
podigne njegov „raj”, kako je on nazivao svoj novi „Mon Plezir”. Najpre je hteo
da bude na desnoj obali, gde još postoje njegova kućica i njegova crkva, no
potom ga je prebacio na levu obalu, višu i zaštićeniju od poplava; naposletku
opet menja mišljenje, i da bi podražavao Amsterdamu, vraća se na najniži
položaj, na Zapadno Ostrvo. Razume se da će Petrograd zadugo ostati kao neka
kolonija u tuđoj zemlji, „grad dvoraca usred pustinje”, kako će reći Didro
Katarini II. Pa ipak, to mesto je zgodno izabrano. Ta utoka velike rečne mreže
kojom saobraća ogromna Rusija, taj ključ Finskog Zaliva, ta stražara u osvojenoj
zemlji, najzad — prema tradicionalnom nazivu — taj „prozor prema Evropi”, taj
novi grad postaće znamenje jedne nove faze u Istoriji Rusije.
Ako hoće da sačuva svoj „raj”, Petar mora da nastavi rat. Da bi još neko
vreme bio na miru, on instinktivno pribegava metodi koja će sto godina kasnije
omogućiti Rusiji da pobedi drugog jednog velikog osvajača, Napoleona. Godine
1708 on rešava da se povuče u središte Rusije, da povuče za sobom neprijatelja
uništavajući sve iza sebe, i njegov protivnik upada u tu klopku preko svakog
očekivanja. I zaista, dok Petar pustoši Livoniju i Ingriju zato što se nada da će se
sukobiti sa Karlom XII u severnim oblastima, na obalama Finskoga Zaliva koje
tek beše osvojio, Šveđanin se beše uputio ka jugu, jer ga je hetman Mazepa
mamio u bogatu ukrajinsku oblast, i naredio je da mu iz Livonije dođe pojačanje
od 16.000 ljudi pod komandom generala Levenhaupta. Pošto je bez smetnji
prešao reku Berezinu, Karlo XII morao se zadržati mesec dana u Mohilevu da
sačeka Levenhaupta, a za to vreme su bolesti, glad i pijančenje pustošili njegovu
vojsku. Na veliku Petrovu radost, Rusi su potukli Levenhaupta 9/20 oktobra
1708 godine kod Ljesnaje, te je on odveo u Karlov logor samo 6.700 ljudi, koji su

175
samo pretstavljali nov teret za ishranu u toj već izgladneloj vojsci; osim toga,
morao je usput da ostavi svoju artileriju. A Mazepa, koji se neprestano kolebao i
igrao dvoličnu igru sa Petrom i Karlom, u poslednjem trenutku odustao je da
dođe, kao što je bio obećao, da se pridruži Karlu na ukrajinskoj granici.
Za to vreme ruska vojska je obnovljena. Ona može sve tešnje da opkoli
Karla, koji umesto letnjeg rata na koji je računao, morao da dočeka zimski rat (od
januara do marta 1709 godine). Sa smanjenom vojskom (manje od 20.000 ljudi)
on otpočinje opsadu Poltave, koja traje dugo. Uzalud ga njegovi generali
savetuju da se okane svoje namere. Uskoro mu ponestaje municija, a da bi
nesreća bila još veća, ranjen je u nogu. Petar se i dalje ne žuri, jer se uzda u dva
saveznika: vreme i prostor. Naposletku, 27 juna/8 jula, Karlo vrši napad. Posle
dva sata Rusi pobeđuju. Karlo beži ka jugu, ka turskoj granici; njegov štab i 2.000
vojnika zarobljeni su. Petar je postigao cilj iz prvih devet godina Severnoga rata.
Koje su metode omogućile ovu pobedu i žrtve koje je ona zahtevala? Tu je
ključ Petrove reforme. Kako je ekonomski život Rusije u to vreme još uvek
primitivan, taj ključ može se doista naći samo u oblasti vojnih i finansiskih
pitanja koja su ispred svih ostalih.
Povećavanje vojske. — Pre svega, kakva je vojska kojom se Petar
poslužio? Iako se ona brojno ne razlikuje mnogo od vojske iz druge polovine
XVII veka, jer ima oko 100.000 ljudi, njen sastav i troškovi za njeno izdržavanje
su se naprotiv znatno izmenili.
U kritičnim časovima ratova u XVII veku (rat za Smolensk godine 1632, i
protivu Karla X Švedskog, od 1659 do 1667 godine), sistem mobilizacije i
izdržavanja vojske, kao što smo videli, iz osnova je izmenjen. Po svom običaju
Petar ne vodi nimalo računa o onome što je učinjeno pre njegovog dolaska na
presto. Kada je pripremao rat protivu Švedske, računao je samo na svoja dva
omiljena puka, Preobraženski i Semjonovski. Od godine 1640 bila su još dva
„odabrana” puka u Moskvi, organizovani na isti način kao i ostale ruske trupe,
sa stalnim komandnim osobljem u središtima vojnih okruga. U slučaju rata to
osoblje je povećavano i pukovi pretvarani u divizije (6 ili više pukova, svaki po
1.000 ljudi). Petar je promenio nazive ovih pukova, koji su se dotada zvali po
imenima svojih komandanata, Šepeljeva i Kravkova, i nazvao ih Leforov puk i
Butirski puk. Sa potješnima to je iznosilo ukupno četiri puka, koji su pri
pojačanom brojnom stanju imali po 8.000 ljudi, ili ukupno 32.000 ljudi, što znači
da je trebalo dodati 28.000 regruta broju od 4.000 vojnika koji su pretstavljali
jezgro onih četiri puka. Petar je podelio svoje trupe na tri korpusa od po 10.000
ljudi, kojima su komandovali generali Golovin, Vejde i Rjepnjin. Ova vojska,
stvorena 1700 godine i kojom su komandovali stari generali tuđinskog porekla
koji su stupili u rusku službu u 1660 i 1680 godini, nije više privremena kao
nekadašnja vojska. Petar je vuče za sobom dugo godina s jednoga kraja Rusije na
drugi; i tako ona bez ikakvog zakonskog ili ukaznog osnova, dobiva obeležje
stalne vojske. Ogromni gubici u ljudima pretrpljeni za tih godina nadoknađeni
su novim regrutovanjima koja su uskoro postala godišnja; od 1700 do 1707

176
uključno, Petar je izvršio 11 regrutovanja. Potom naređuje da se brojno stanje ima
saobraziti „ciframa iz ranijih godina”. Pošto su „besmrtnici” morali uvek biti
spremni da zamene one koji su pali, on je tako regrutovao 35,000 u 1708, a 30.000
u 1709 godini. Ako se saberu cifre regrutovanih vojnika za tih devet godina, od
1700 do 1709, vidi se da je od radnoga naroda oduzeto 200.000 odraslih lica
jedino za vojnu službu, ne računajući ostale službe o kojima će kasnije biti
govora. Kako je stalno brojno stanje vojske tih godina iznosilo 100.000 ljudi, znači
da onih drugih 100.000 pretstavljaju gubitke, žrtve rata, bolesti i vojnoga
uređenja toga doba.
Vojni troškovi i traženje finansiskih izvora (1701—1710). — Ratni
troškovi tih godina uvećavaju se sve više; oni se penju od 2.270.248 rubalja u
godini 1701 na 2,696.405 u 1706, i na 3,158.643 rubalja u 1710 godini. Iz kojih
izvora popunjava Petar ove izdatke koji znatno prevazilaze izdatke njegovih
prethodnika? Rasvetliti ovo pitanje znači prodreti u sam smisao njegove velike
reforme.
Ratovi u XVII veku, kao što smo videli, primoravali su državu da čini
velike napore; ali njihove posledice — povećanje poreza, brzina toga
povećavanja i preobražaj ustanova — ne mogu se ni uporediti sa onim što se
događa za Petrove vladavine. Pre njega (1680) budžet opštih rashoda,
uračunavajući i sve promene izvršene u XVII veku, iznosio je 1,200.000 rubalja.
Više od polovine tih rashoda — 53% — pokrivano je posrednim porezima na
uvezenu robu (carine) i na rakiju („porez na krčme”); samo 25% pokriveno je
neposrednom porezom (porez za strjelce) i prihodom od iznajmljivanja krunskih
dobara; 19% izvanrednim taksama za vojne troškove, koje su se naplaćivale uz
neposredni porez. Od 1,200.000 rubalja rashoda, 700.000 odlazilo je na vojsku,
224.000 na dvor, a 300.000 a sve ostale izdatke. Već 1701 godine Petru nedostaje
novac za njegove izdatke. Ugovorom sklopljenim u Burži (26 februara/9 marta
1701 godine) on se obavezao da plaća, za vreme od tri godine, svome savezniku
poljskom kralju Avgustu po 100.000 rubalja za izdržavanje jednog pomoćnog
korpusa. Po povratku u Moskvu, da bi prikupio ovu sumu koju razume se ne
može da nađe u okviru staroga budžeta, dograbio je sav raspoloživ novac, ma
gde on bio i ma čemu bio namenjen. Pokupio je sav novac iz finansiskih prikaza,
uzeo pozajmice od manastira Trojica Sergijevo i od bogatog trgovca Filatećejeva;
išao je čak dotle da je uzajmio 420 zlatnika od „pokrajinskog namesnika
Menšikova”. On dolazi do svoga cilja, ali je jasno da neće moći da i dalje to čini.
Sutradan pošto je predao Poljacima 100.000 rubalja, on naređuje jednim
ukazom (14/25 marta 1701 godine) svim prikazima da redovno podnose računske
izveštaje užoj kancelariji Dume, tako da se uvek zna stanje njihovog poslovanja.
Zahvaljujući ovoj meri kojoj je po prviput ustanovljen redovan budžet, imamo
veoma tačnu sliku budžeta od 1701 do 1710 godine. Ovaj pregled dokazuje
prvenstveno da je iznos posrednih poreza, ukupno 1,100.000 rubalja, koji je
pokrivao polovinu državnih izdataka, izuzet od kontrole prikaza i usredsređen u

177
jednu novu ustanovu, u jedno pravo ministarstvo finansija, koje je zamenilo
nekadanju Veliku Blagajnu pod imenom Ratuša (opštinska zgrada) ili
Burgmestrov Dvor. Iako ove tuđinske reči — jer Ratuša potiče od nemačke reči
Rathaus, a Burgmestr je holandskog porekla — dokazuju da tu nije u pitanju samo
usredsređivanje finansija, nego jedna prava reforma opštinske uprave, ipak je
istina da ustanovljavanje Ratuše, s obzirom na Petrove finansiske potrebe,
odgovara više fiskalnim interesima nego želji da se opštinama dadu nove
povlastice; jer već odavno veliki deo posrednog poreza plaćaju veliki trgovci,
koje ovaj namet mnogo ozlojeđuje. Uostalom, ova reforma upravo i nije Petrovo
delo. Ona je spremljena 11/21 marta 1698 godine — a Petar je tada bio u
inostranstvu — i ona samo ponavlja ranije ukaze. Po svome povratku Petar samo
daje tuđinske nazive ranijim moskovskim ustanovama: zemske staroste, tamoženi
(carinici) i kabacki golovi (skupljači poreza na krčme) postaju burgmestri. Vlada se,
istina, trudi da svojoj finansijskoj reformi da obeležje povlastice dodeljene
gradskom stanovništvu, jer državne službenike, vojvode i činovnike prikaza,
zamenjuje izabranim opštinskim odborima. Ali, u zamenu za „dobrote”
vladareve, koji je blagoizvoleo „osloboditi” svoje podanike od vojvoda, — takvo
bedno mišljenje ima vlada o svojim činovnicima — istim ukazom zahteva se
„dvostruko plaćanje”. Zbog toga gradovi nisu mnogo oduševljeni pažnjom koja
im je ukazana; samo se 11 gradova od 70 pokazuju naklonjeni toj reformi; svi
ostali je odbijaju pod izgovorom „da ne mogu plaćati dvostruko zbog evoga
bednog stanja”, ili „zato što ne znaju koga da izaberu ni kako da otpočnu takav
posao.« Osim toga, ova opštinska povlastica dodeljena je samo severnim
oblastima koje u XVII veku imaju najveći broj poreskih obveznika i gde nema
seljaka zavisnih od spahija, nego samo černosošnjiji. Pošto je usredsredila u sebe
prihode od carina i krčmi, Ratuša oduzima čitavom nizu prikaza njihove glavne
prihode; ali potrebno je naći još i nove izvore.
Da nabrojimo najpre nove prikaze koje je Petar stvarao prema povećavanju
potreba i troškova koje je morao da plaća: ratni prikaz, ustanovljen ukazom od 23
jula/3 avgusta 1700 godine sa zadatkom da podmiruje potrebe cele vojske;
konjički prikaz ili Zolotaja palata (Zlatni dvorac), ustanovljen godine 1701 kao štab
trupa nove konjice; artileriski prikaz; Preobraženski prikaz, prikaz arsenala, koji je
nedavno bio pretvoren u muzej, ali je nastavio svoj raniji rad na izradi oružja;
admiralski prikaz; mornarički i vojni prikaz, koji se starao o zadovoljavanju
potreba mornarice. Svaki od ovih prikaza ima prava da prikuplja posebne
prireze za pokriće razvih svojih izdataka. Tako, na primer, ratni prikaz koji već
raspolaže sumama što mu ih predaje Ratuša vuče velike prihode (više od 700.000
rubalja u 1701 godini) iz preobraćanja novca, a Zolotaja palata prikuplja nov jedan
neposredni porez zvani „porez za dragone” (ukupno 230.000 rubalja). Ova dva
velika izvora i nekoliko manje važnih daju 1,250.000 rubalja novih prihoda. Ako
se to doda ranijim prihodima Ratuše (1,100.000 rubalja), vidi se da su se prihodi
udvostručili (2,350.000) i da su bili dovoljni za vojne izdatke u godini 1701
(2,270.248). Ali tada otpočinju teškoće.

178
 U toku rata brojno stanje i troškovi vojske i dalje rastu. Godine 1703, 38, a
u 1706, 48 pešadiskih pukova zamenjuju 27 pukova iz 1701 godine; troškovi za
njihovo izdržavanje penju se od 447.000 rubalja u 1701 godini na 574.000 u 1703 i
na 797.000 u 1706 godini. Broj konjičkih pukova povećava se od 11 u 1701—1703
na 28 u 1706, a na 38 u 1710 godini, dok se njihovo izdržavanje penje na 420.00
rubalja u 1706, a na 570.000 u 1710 godini. Pošto su isprva imale po 50.000 ljudi,
garnizonske trupe brojale su uskoro po 58.000 ljudi, čije je izdržavanje stajalo
442.000 rubalja umesto ranijih 280.000. Iako je broj gardiskih pukova ostao i dalje
utvrđen na 2, trošak za njihovo izdržavanje penje se od 99.000 rubalja na 144.000.
Ako se izdacima za suvozemnu vojsku dodadu troškovi za flotu, artileriju i
spoljne odnose, ne računajući novčanu pomoć poljskome kralju, dobiva se ovaj
pregled (u rubljama):

1701 1706 1710

Suvozemna 982.000 1,875.000 1,810.000
vojska
Flota 81.000 204.000 444.000
Artilerija 20.000 52.000 80.000
Diplomatija 24.000 75.000 121.000
Ukupno: 1,107.000 2,206.000 2,455.000

Ovaj pregled sadrži samo rashode koji su predviđeni i stalno unošeni u

budžet. Ali za vreme rata troškovi se nikada ne poklapaju sa budžetom. Za
Petrove vladavine, kada je trebalo sve preustrojiti, naknadni izdaci naglo se
uvećavaju, i to od 781.000 rubalja u 1702 na 1,213.000 u 1703, 1,495.000 u 1704, i
na 1,475.000 rubalja u 1705 godini. Međutim, ovi vanredni rashodi, koji se u
budžet unose u poslednjem trenutku, izgleda da su najprešniji i zbog toga se
najpre i pokrivaju. Da bi se postiglo, uzima se novac gde se stigne, pa čak i iz
budžeta redovnih rashoda. Usled ovakvog rada računovodstvo Ratuše, a to će
reći ministarstva finansija, neobično se zamršuje. Porezi nisu više dovoljni, te se
godine 1705 dodaje Ratuši jedan pribilščik (finansijer); — tako su se nazivali oni
koji su obećavali da za državnu blagajnu pronađu nove prihode. Takav jedan
pribilščik, neki Kurbatov, nije mogao, razume se, da odgovori nadama koje su u
njega polagane, a to će reći da „obogati državnu blagajnu ne globeći narod”. Zato
je bilo neophodno potrebno zavesti novu jednu taksu „podjednaku za sve” od 10
denjga na akta, ugovore i kupovine, kao i jedan nov „porez na krčme”, i to na
rakiju (od vedra), koji utoliko više ostaju nedovoljni što se njihov iznos nikad ne
prikuplja ni potpuno ni blagovremeno. Tada državna uprava pribegava
pretopljavanju novca. U XVII veku ona je već bila pretvorila strani novac u
moskovske kopejke i polukopejke, ali sa neznatnom dobiti u poređenju sa onim
što je postignuto ovom novom operacijom. Petar zavodi jedan postupak kome će
pribegavati kasnije kad god bude preduzeo kakav važniji vojni pohod:

179
emitovanju kreditnoga novca. Zbog toga je odlučio da pretopi sav novac koji je
postojao, smanjujući mu težinu. Već 1698 godine polukopejke težine 9 dolja
pretopljene su u 6 dolja ½. Godine 1700 iskovan je novac od 5 kopejki; godine
1701, od 50 kopejki, a godine 1704 rublje i altini (3 kopejke), sve nove novčane
jedinice. Ova operacija donela je ogromne dobitke, ali privremene: 792.000
rubalja u 1701; 1,297.000 u 1702; 732.000 u 1703; 397.000 u 1704; 312.000 u 1705;
228.000 u 1706; 161.000 u 1707, itd. Iako se ovaj izvor prihoda iscrpljuje čim je sav
opticajni novac pretopljen, ipak on omogućuje Petru da prebrodi najteže ratne
godine: da plati svu novčanu pomoć Poljskoj, ukupno 1,215.000 rubalja, da
poveća prihode Ratuše za 779.000 rubalja, da upotrebi 727.000 rubalja za
vanredne vojne izdatke, te da tako raspolaže ukupnom sumom od 2,721.000
rubalja. Nasuprot tome, ovo pretopljavanje novca daje rezultate slične inflaciji:
izmenjenom novcu smanjuje se odmah vrednost, dok cene srazmerno tome rastu.
Osim toga, iako Petar ima dobitaka pri menjanju novca kada šalje svoju pomoć
Poljskoj — sve do dana kada plaćanje te pomoći bude prestalo usled presušivanja
monetarnih dobitaka, te Avgust zaključi mir sa Švedskom —, državna blagajna
pretrpljuje velike gubitke usled velikih kupovina u inostranstvu.
Traže se novi izvori prihoda u izdavanju pod zakup državnih dobara, te
se u tu svrhu osniva godine 1703 jedna nova ustanova, Ižorska kancelarija,
poverena Menšikovu, gubernatoru Ingermanlanda. Ribolov se proglašuje za
državni monopol; banje popisane; krčme i mlinovi oporezovani; raniji državni
ugovori o zakupu povećani. Ižorska kancelarija zauzima dosta neobično mesto
među finansiskim ustanovama toga doba. Ne samo da ona oduzima nekadanjim
prikazima njihove dotadanje izvore prihoda, nego zadržava i nove koji su im po
zakonu pripadali. Tako je stvoren jedan vanbudžetski fond, oslobođen svake
kontrole i stavljen na raspoloženje Petru za njegove vanredne rashode. Ova mera
znači slabljenje nedavno zavedenog budžetskog sistema i ustanova koje su mu
odgovarale. Prihodi Ižorske kancelarije odgovaraju donekle Petrovim nadama;
vanbudžetski prihodi što ih je ona ostvarila premašaju pola miliona, od čega
skoro dve trećine pretstavljaju nov prihod, kao što pokazuje ovaj pregled:

Prihod
a u rubljama Prihodi Od toga
Ukupn
Godine Prihodi od novih država uzela u
o
od ranijih zakupa rubljama
zakupa
1074……… 115.000 334.000 449.000 394.000
…...
1705……… 169.000 360.000 529.000 394.000
…...
1706……… 214.000 379.000 593.000 394.000
…...
1707……… 205.000 369.000 574.000 192.000

180
…...

Ma koliko bili veliki ovi prihodi, oni ipak ne mogu da zamene dobitke od
pretopljavanja novca koji se neprestano smanjuje. Zbog toga se trgovina
najprečim životnim potrebama pretvara u monopol u korist države. Godine 1705
državna blagajna prisvojila je trgovinu solju, čija je prodajna cena dvaput veća od
kupovne; ona iz toga izvlači za pet godina (1705—1710) 715.000 rubalja, a to će
reći 143.000 rubalja godišnje; ali Petar troši dvaput veću sumu, skoro 300.000
rubalja, rastura ne samo prihod, nego i kapital, i ne isplaćuje nabavljačima koji su
mu dobavili so. Godine 1707 monopol je proširen i na druge preke životne
potrebe: katran, kolomaz, kredu, riblje ulje, a godine 1709 i na svinjske čekinje,
tako da u aprilu 1706 godine britanski osmatrač Uajtvort može da napiše: „Ovaj
dvor je postao pravo izvozničko preduzeće. Jer ne samo da se ne zadovoljava
najboljom robom svoje zemlje, već teži da prigrabi i spoljnu trgovinu.” Tako se
stvara spoljna državna trgovina; čak je naimenovan i jedan trgovački komesar
kome je povereno da kupuje prekomorsku robu u velikim količinama i da izvozi
rusku robu u inostranstvo, neki Dmitrij Solovjev, koji je za deset godina ostvario
344.000 rubalja dobiti.
Ali Petrovi zahtevi sve više rastu; ni prihodi Ratuše, ni dobitak od
pretopljavanja novca, niti čak prihod od državnih dobara izdatih pod zakup ne
mogu da zadovolje njegove potrebe. Stanje postaje neobično teško 1706 i 1707
godine. Dotada, kada bi ponestalo sredstava, mogla su se ona pribaviti
iskorišćavajući viškove prihoda iz ranijih godina, koji su godine 1702 dostizali
sumu od 3,910.000 rubalja; ali se i ta rezerva brzo iscrpljuje, te je godine 1704 pala
na 3,280.000 rubalja, godine 1705 na 2.700.000, godine 1706 na 1,610.000, godine
1707 na 1,390.000, a spustiće se na 1,370.000 godine 1708, i na 970.000 u 1709
godini. U novembru 1706 godine Petar naređuje da mu se odmah pošalje izveštaj
koliko će ostati u kasi Moskovskog prikaza posle izdavanja plate vojsci; „ovo je
veoma hitno”, piše on, a potom iščezava u Poljskoj za čitavu godinu dana, „da ne
ispusti Rzecz Pospolita, koja je ostala bez starešine”. Kada se u decembru 1707
godine vratio u Moskvu, gde su ga zvali hitni poslovi, pregled bilansa rashoda i
prihoda otkrio mu je tako opasno stanje,. da se on rešio da preduzme korenite
mere.
Pre svega, naređuje da se izvrši popis stanovništva, jer pretpostavlja da se
ono uvećalo od poslednjeg popisa, te će tako uspeti da pronađe nove poreske
obveznike. Potom zavodi novu organizaciju rashoda i određuje sve državne
prihode za potrebe vojske, čije izdržavanje pretstavlja 76 do 96 od sto svih
državnih rashoda.
Iz sličnih razloga, kao što smo videli, on je usredsredio prihode u Ratušu.
Sada pak rashode usredsređuje u vojni prikaz. Uzalud starešina Ratuše, Kurbatov,
negoduje u svojim pismima caru: „Kunem vam se, gospodaru, da ćete imati malo
koristi od ovih raznih administracija.. Kunem vam se da jedna jedinstvena

181
administracija vredi uvek mnogo više.” Petar mu odgovara: „Gospodine
Kurbatove, primili smo tvoje pismo, i mi smo već dovoljno raspravljali o tome da
li više ruku više vrede nego jedna, i našli smo da nema ničega goreg od sadanjeg
ustrojstva.” Te „ruke” kojima on dopušta da ispražnjuju Ratušu jesu njegovi
generali, ljudi koji uživaju njegovo poverenje, koje je on naimenovao za
gubernatore. Teritorijalne ustanove koje imaju zadatak da raspoređuju
prikupljene sume dobivaju naziv „gubernija.”
Rezultati popisa iz 1710 godine su očajni. Oni pokazuju da su
zloupotrebljavanje narodnih snaga i finansisko iscrpljivanje zemlje, čemu je bio
uzrok desetogodišnji Severni rat, opustošili Rusiju. Umesto uvećanja
stanovništva kao što se pretpostavljalo, utvrđeno je da se znatno umanjio broj
poreskih obveznika, što odgovara smanjivanju broja stanovnika za jednu petinu
(19,5 od sto). U nekojim oblastima smanjenje je još veće: na severu (u
Jaroslavskoj, Kostromskoj i južnom delu Vologdske gubernije), čiji su stanovnici
manje davali regrute za vojsku a više plaćali ratne poreze, to smanjenje dostiže
40 od sto, a u nekojim okruzima čak i preko 50 od sto. U oblasti severnog Urala
(do Solvičegodska), skoro celokupno starosedelačko stanovništvo iselilo se u
Sibir, gde se broj stanovnika uvećava za 289 od sto. Istina, na njihovo mesto došli
su novi naseljenici, ali se i oni u toku narednih sedam godina iseljavaju. Iako se
broj „ognjišta” u oblasti donje Volge (oblast slobodnog naseljavanja) uvećao za
17 do sto, a u južnim oblastima naseljavanja manjak nije znatniji — od 12 do 14
od sto —, varoš Moskva i okolne gubernije pokazuju smanjenje od 25 od sto.
Popis iz godine 1710, kao i raniji popisi, ne broji pojedince nego „ognjišta”, te
poreske vlasti ne znaju tačno koliko se poreskih obveznika krije u jednom
„ognjištu” od kojih svako ima prosečno po 3,64 čoveka i 3,34 žene. Osim toga, taj
popis ne uzima u obzir čitavo stanovništvo, nego samo onaj njegov deo koji je
sposoban da plaća porez, te svi koji su zapisani kao otsutni nisu mrtvi; videće se
malo dalje da je veliki broj lica uspeo da izbegne popis i da su se mnogi iselili u
druge oblasti. Ali, čak i sa svim ovim ograničenjima, slika ostaje ipak veoma
mračna, i jasno je da je ovo opadanje stanovništva posledica Petrovog rada.
U 13 od sto slučajeva popisne liste naznačuju uzroke smanjenja poreskih
obveznika: prirodna smrt, 29 od sto; neposredne posledice rada državne uprave,
20, 4 od sto; posredne posledice toga rada, 37,2 od sto; iseljavanje i prelaz u drugi
društveni stalež, 8,8 od sto; prelaz u prosjaštvo i razbojništvo, 0.9 od sto; razni
uzroci, 3,6 od sto. „Neposredne posledice rada državne uprave”, to je
regrutovanje vojnika i radnika; „posredni uzroci”, bekstvo.
Pred ovakvim rezultatima državna uprava, posle kratkih kolebanja,
usvojila je jedno veoma prosto rešenje: odlučila je da ne uzima u obzir taj popis iz
1710 godine, koji je nabrojao samo 637.005 „ognjišta” i da računa porez na
812.000 „ognjišta”, a to će reći na cifre iz 1680, prema kojima je bilo 791.018
„ognjišta”, povećane redovnim priraštajem stanovništva koji je utvrđen jednim
popisom iz 1704 godine u Moskovskom okrugu, no koji se nije održao. Razume
se da je pri ovakvom sistemu stanovništvo globljeno više nego ikad.

182
 Načinimo pregled ovih devet prvih godina XVIII veka. Od Narve do
Poltave, Rusija je preživela devet teških ratnih godina. Ne može se reći da je taj
rat bio rat bez ikakva cilja ili da je premašao njenu snagu. Iako je taj rat započet
prilično lakomisleno, on se završio, zahvaljujući Petrovoj upornoj volji, posle
prvoga sramnog poraza, pobedom nad jednim od najvećih evropskih
vojskovođa. Ova pobeda primorala je Evropu da računa sa Rusijom kao sa
vojnim činiocem prvoredne važnosti. Istina, za tu pobedu ima Rusija da zahvali
manje svojoj ratnoj veštini a više dvema prirodnim silama: prostoru i vremenu.
Razume se da je i sam Karlo svojim pogreškama potpomogao svome protivniku
da iskoristi te „skitske” činioce. Osim toga, ona taktika povlačenja i čekanja koja
je zamenila ratnu veštinu, zahtevala je od ruskoga stanovništva žrtve toliko
velike i dugotrajne kakve ono dotada nije poznavalo. Pošto se Petar nije hteo da
obazire na dotadanje ustanove i na redovne državne prihode, staro državno
uređenje brzo je ustupilo mesto novim vojnim upravama i ličnim misijama koje
je car poveravao ljudima. koji su uživali njegovo poverenje, svojim generalima,
svojim ljubimcima. Kako su se državni rashodi skoro udvostručili u tome
razdoblju, trebalo je ranijim porezima, koji su isprva bili usredsređeni u Ratuši a
potom „razdeljeni” gubernatorima, dodati nove, i neposredne i posredne, a
naročito izvući koristi iz državnih operacija: kovanja novca, povećanja zakupa za
državna dobra i stvaranja novih monopola. Sva ova sredstva, a posebice sniženje
vrednosti novca koje je odgovaralo današnjoj papirnoj inflaciji, pomogla su Petru
da prebrodi najteže trenutke. Ali su ti izvori prihoda vrlo brzo presušili. Malo po
malo potrošene su uštede iz pređašnjih godina. Pokušaj da se poveća broj
poreskih obveznika novim popisom ne samo da je bio bezuspešan, nego je još
pokazao veliku bedu naroda i opadanje stanovništva, što je bila posledica
neprekidnog regrutovanja vojnika i bekstva seljaka.
Za tih devet godina, Petrove reforme odnosile su se isključivo na spoljni
izgled i način odevanja. I baš zbog toga su one nosile obeležje profanisanja i
sukobile su se sa ogorčenim otporom narodnih masa i svih branilaca „stare
vere.”
Pobeda kod Poltave dopustiće Petru da se pribere. On će iskoristiti to
zatišje da sistematiše i saobrazi posebne mere koje je bio preduzeo u cilju da kako
tako zadovolji najpreče trenutne potrebe.

3. PRVA SISTEMATSKA REFORMA (1708—1712)

Postanak gubernija. — Prva velika Petrova reforma, ona koja je toliko

oneraspoložila Kurbatova, jeste stvaranje jedne opšte redovne administracije koja
je Rusiji nedostajala. Uistini, prirodan razvoj državnih ustanova već joj je bio utro
put. Posebne vojne oblasti bile su još ranije obrazovane u južnoj i jugozapadnoj
Rusiji. Krajem XVII veka ovi mesni štabovi počeli su da vojnoj administraciji
pridružuju i poresku. Kako se državna uprava interesovala pre svega za rat i

183
finansije — ona se samo mimogred interesovala za administraciju i pravosuđe,
— bilo je prirodno da onaj koji je upravljao tim dvema granama državne uprave
upravlja i svim ostalim poslovima i da, uopšte uzev, bude starešina dotične
oblasti. Petar, ne povodeći se ni za kakvim sistemom, ide istim takvim putevima
i usredsređuje — ukoliko se za to ukazuje potreba — i vojnu i poresku
administraciju u ruke izvesnoga svoga generala. Tako je naposletku podelio
Rusiju na osam velikih oblasti nazvanih „gubernijama” prema nazivu njihovih
upravljača — gubernatora. Gubernije su, dakle, stvorene pre nego što je otpočeta
prva sistematska reforma, ona iz godina 1708—1712. Njihova pojava upućuje nas
da se još jednom osvrnemo na vojne napore i finansiske nezgode prvih devet
godina njegove vladavine.
Kada je godine 1694 prispeo u Arhangelsk u svome još novom
mornarskom odelu i sa nekoliko naučnih holandskih reči, Petar upotrebljava
tada prviput izraz tup myn herr gubernor. Onaj koga je tako nazvao jeste njegov
prijatelj F. M. Apraksin, koga je on naimenovao za vojvodu Arhangelska, iako je
ovome bilo tada dvadeset i osam godina, a tako isto je brodogradilišne radnike
nazivao ship timmerman. Naredne godine pripremanje pohoda na Azov svraća
njegovu pažnju sa severa ka jugu, i on otpočinje brzo građenje jedne flotile u
Voronježu, a zatim pristanište u Taganrogu. „Guverner” sa svojim ship -
timmerman-ima premešta se žurno iz Arhangelska na Don. On zamenjuje svoju
titulu nazivom admiralteik, ali se upravo na jugu stvara za njega ono što će se
kasnije zvati „gubernija”, a to je čitava jedna oblast gradova „određenih za
poslove flote”. Ovu oblast, jezero budućeg Azovskog okruga, sačinjavaju:
bjelgorodski puk i razrjad (vojni okrug), kao i „niži gradovi” na simbirskoj
utvrđenoj liniji. Na mesto admiralteik-a Apraksina poslan je početkom 1703
godine U. A. Tolstoj u ovaj novi vojni okrug Voronježa i Azova, te će on biti i
gubernator Azova.
Videli smo, dakle, na obalama Beloga Mora jednog gubernatora bez
„gubernije”, a blizu Crnoga Mora jednu guberniju bez gubernatora. Na trećem
moru, Baltičkom, nailazimo na guberniju koja ima gubernatora, a to je jedan od
Petrovih ljubimaca, Menšikov. Ukoliko napreduju ruska osvajanja u baltičkoj
oblasti, Menšikov postaje najpre komandant Šliselburga i Šlotburga (posle
zauzeća Orješka), a potom komandant Petrograda, koji Petar tek beše osnovao
godine 1703; posle toga dobiva on titulu gubernator generalis Ingermanlandiae et
Careliae; naposletku je postao gubernator Estonije i knez Ižarske oblasti (1707.)
Interesantno je videti kako se upravo tu, na tim tek osvojenim oblastima, stvara
nov tip gubernije, koji ne liči nimalo na nekadašnje vojne okruge. Petrogradska
(Ingermanlandska) gubernija pokazuje po prviput godine 1707, i pored još
neodređenih oblika, plan ustrojstva gubernija, koji će se kasnije proširiti i
primeniti za vreme druge sistematske reforme. Ovom gubernijom upravljaju
isprva četiri državna činovnika sa tuđinskim titulama: oberkomissar, koji prikuplja
poreze; oberproviant koji prikuplja žito; oberkomendat, koji komanduje trupama, i
landrikhter, koji je sudija. Ubrzo posle toga ova četiri zvanja svode se na dva:

184
oberkomendat i landrikhter. Ovaj poslednji ima u svojim rukama, iako nosi titulu
sudije, svu građansku upravu, finansije i administraciju. I tako se, još pri prvim
pokušajima ugledanja na tuđinske uzore, javlja potreba za uprošćavanjem.
Iako su tri mora isprva redom privlačila Petrovu pažnju, ipak on mora
usled potreba koje je nametao Severni rat, da usredsredi sva državna sredstva na
tri unutrašnje oblasti. Pošto je praktikovao ofanzivu od 1702—1705 godine, sad
mora da menja taktiku i da se povlači ispred Karla XII. U očekivanju
neprijateljevog napada, potrebno je da se utvrdi zapadna granica, gde su još od
XVII veka smeštena dva đeneralštaba, i to u Smolensku i Kijevu. Petar počinje da
organizuje granicu stvarajući jednu utvrđenu liniju koja se pruža od Smolenska
do Pskova. Tome cilju namenjuje on direktno prihode Smolenske oblasti i
potčinjava smolenskog vojvodu Saltikova jednome svom poverljivom čoveku,
Kirilu Nariškinu. Tako je konačno stvorena jedna vojno-fiskalna oblast, buduća
Smolenska gubernija.
Umesto da ide na Pskov, Karlo se odlučuje u februaru 1708 godine da
pođe na Ukrajinu. Već početkom leta 1708 godine Petar dolazi lično u Kijev i
rukovodi njegovim utvrđivanjem. Knez Dmitrij Golicin, koji je „upravljao
bjelgorodskim razrjadom”, nosio je od 1704 godine titulu „gubernator”, koju je
nasledio od svoja dva prethodnika koji su ranije bili na čelu vojne komande. Ali
„u čast grada Kijeva”, on se ne zove bjelgorodski, nego kijevski gubernator. Tako
je postala Kijevska gubernija.
U jesen 1705 godine javlja se buna u oblasti Astrahana. Petar odmah šalje
tamo P. M. Apraksina, brata admiralteik-ova, i stavlja mu na raspoloženje sve
prihode Kasacionog prikaza. Buna je ugušena u proleće 1706 godine. Ali se ovom
prilikom Kazanjski okrug potpuno odvojio od Moskve. Od vojnog okruga postao
je oblast u isti mah fiskalna i vojna, i preobrazio se u ono što će kasnije biti
Kazanjska gubernija.
Ratuša, „koja se stara o svim potrebama”, kako se žali Kurbatov, konačno
je „opljačkana”. Ali, šta Petar mari za sudbinu centralnih moskovskih upravnih
ustanova, kad on cele godine juri po putevima svoje carevine i jedva stiže — i to
ne svake godine — da o Božiću svrati u Moskvu na nekoliko dana? Jer se obično
o Božiću nagomilaju svi poslovi koji zahtevaju njegovu ličnu odluku, ma da on
jedva stigne da se na brzu ruku upozna s njima. Zna se, na primer, da je on u
decembru 1707 godine, posle jednogodišnjeg otsustvovanja iz Moskve, naredio
da se istražuju sredstva „kako bi se sastavio kraj s krajem i našao novac za
redovne potrebe, pošto je potreba za novcem neobično hitna” (Whitworth). Ali
već 5/16 januara 1708 godine on opet odlazi iz Moskve da cele te godine motri
na kretanje Karla XII. Za vreme zime 1708—1709 godine, njegov protivnik ga ne
ostavlja na miru, već napada iznenada na varoš Gajdar, usred decembarskih
mrazeva, te je Petar primoran da provede božićne praznike u Sumi, umesto u
Moskvi. Tek posle pobede kod Poltave, oko Božića 1709 godine, vraća se on
najzad u Moskvu posle otsustvovanja koje je trajalo skoro dve godine. Ovoga

185
puta, prema njegovom ličnom tvrđenju (u Istoriji Švedskog rata), on počinje „da se
bavi građanskim poslovima”.
Treba zapamtiti ova dva datuma: božićne praznike 1707 i 1708 godine. To
su datumi prve Petrove ozbiljne reforme. Istina, on i ovoga puta samo sistematiše
svoje ranije odluke. 6/17 januara 1708 godine on ustanovljava pri svojoj ličnoj
kancelariji Bojarski savet koji će ga zastupati za vreme njegovog osustvovanja i
naređuje „ministrima” da se sastaju triput nedeljno i da vode zapisnike svojih
sednica (u kojima „će se ispoljiti glupost svakoga od njih”). To je klica budućega
Senata. U decembru 1707 godine naređuje on da se „pripoje gradovi — izuzev
onih koji se nalaze na 100 vrsta od Moskve — prema oblasti u kojoj se nalaze, i to
Kijevu, Smolensku, Kazanju, Arhangelsku.” To je klica buduće podele Rusije na
gubernije. I tako, pomoću nekoliko hitno ispisanih redaka — koje će ministri
imati da razrade i preobraze u zakone — postavljeni su temelji dveju važnih
ustanova moderne Rusije.
Istina, ova prva Petrova reforma može se nazvati sistematskom samo u
najobičnijem smislu reči. Jer Petar je ostvario ovu reformu, kaogod i mere koje je
pre toga preduzimao, tek posle mnogih i neprekidnih spoticanja bilo o
nedovoljnost obaveštenosti kod svojih saradnika, bilo o nedostatak
saobražavanja, ili pak o nove činjenice, o životne neophodnosti koje su ga
primoravale da poništava sve ono što je bio ustanovio, te se tako događalo da je
metodični plan postajao samo komad bezvredne hartije koji nimalo ne odgovara
stvarnosti. A kako je on lično neprekidno zauzet brigama koje u njegovim očima
ostaju važnije nego preduzeti posao, on svoje reforme može da izvodi tek
delimično. Proteklo je dosta vremena, kao što smo videli, između mera koje je
preduzeo 1707 godine i njegove odluke, koju je objavio prilikom svog povratka u
Moskvu godine 1709, da se „bavi građanskim poslovima”. U međuvremenu
(1708), Bojarski savet pripremio je jedan prethodni nacrt zakona, no on se
ograničavao na bitne odredbe reforme: na raspodelu gradova i pukova na
gubernije i na novu razdeobu prihoda.
Skupštine gubernatora i poreske mere. — Gubernatori su već bili
postavljeni; ali nekoji od njih još ne behu napustili Moskvu, a drugi su pratili
Petra pri njegovim ratnim pohodima. U januaru 1709 godine car im naređuje „da
prouče pobliže razne poslove svojih gubernija”, i da budu spremni da stupe na
dužnost i da prikupljaju poreze već od početka 1710 godine. Da bi im se olakšao
prethodni rad, pridodati su im pomoćnici pod nazivom landrikhter-i, koji je bio
zaveden u osvojenim oblastima. Tek januara 1710 godine Petar se vraća u
Moskvu i saziva prvu skupštinu gubernatora. Ali i ovoga puta on ne može ništa
da odluči, jer su prikupljeni podaci nedovoljni. On mora da čeka Božić između
1710—1711 godine da bi sazvao u svojoj novoj severnoj prestonici, Petrogradu,
drugu skupštinu gubernatora. Za vreme rada ove skuštine reforma je približno
sasvim utvrđena, te gubernatori mogu po prviput da otidu svaki u svoju
guberniju.

186
 Pitanje izdržavanja vojske je sada jedna od prvih Petrovih briga. Posle
pobede kod Poltave i kapitulacije vojske Karla XII pred Perevoločnajom,
međunarodni položaj Rusije je učvršćen; druge zemlje izlaze joj u susret, a
pojavljuju se i saveznici koji bi želeli oslabljenje Švedske. Najvažnije tvrđave u
Estoniji, Livoniji i Kareliji predaju se jedna za drugom, te se tada prviput posle
mnogo godina može pomišljati na mir. Istina, iste te 1711 godine Petar je
pretrpeo jedan poraz na reci Prutu. Ali taj neuspeh ga goni da se još više nada
miru, jer on krajem aprila piše Apraksinu: „Zar nije očajno što se moramo tući sa
ovakvim neprijateljima, a da gubimo iz vida rat sa Švedskom, čiji se kraj već
nazire, ako se pouzdamo u Boga?”. Uistini, ovaj rat potrajaće još jedanaest
godina i primoraće Rusiju da podnese nove i teške žrtve. Godina 1711, umesto da
otvori period mira, označava početak novoga doba zategnutosti i napora. I tako
će se reforma roditi u prilično nezgodnim okolnostima godine 1712.
Na skupštini gubernatora 1710 godine Petar može, i pored nedovoljnih
podataka, da uvidi krajnju ozbiljnost situacije. Ukupni rashodi penju se na
3,834.000 rubalja, od čega 3,159.000 za vojsku, mornaricu, artileriju i diplomatiju.
Prihodi, od kojih se očekivao maksimum — na osnovu prosečne cifre dohodaka
iz 1705—1707 godine — dali su samo 3,330.000 rubalja. Tada se prviput javlja
deficit od pola miliona. Petar usvaja jedno sasvim prosto rešenje. Pošto je
nemogućno zadovoljiti sve potrebe, treba se bar pobrinuti za one koje su najpreče
i razdeliti prihode između četiri ustanove: prikaz rata, prikaz artilerije, prikaz
admiralstva i prikaz ambasada; i on „zabranjuje, pod pretnjom najsvirepije kazne,
da se novac upotrebljava za druge troškove pre nego što se obezbede oni prvi”.
Pošto je ovako odlučno rešio to pitanje, napušta prestonicu i ostavlja Bojarskom
savetu brigu da pronađe način kako da se zadovolje ostali rashodi. „Ministri”
donose tada odluku da „povere tu dužnost gubernatorima”. Dotada su se najpre
zadovoljavale lokalne potrebe, pa potom se ostatak prihoda predavao centralnim
ustanovama (Ratuši) koje su imale dužnost da ih razdele raznim prikazima.
Otsada se, naprotiv, oduzimaju najpre od prihoda gubernija sume potrebne za
ona četiri glavna prikaza, a gubernijama se ostavlja samo preostatak tih prihoda.
Razume se da ovaj sistem, iako stavlja na teret gubernijama deficit, on ga ne
otklanja. Uskoro postaje jasno da tri gubernije u kojima je skoncentrisan najveći
deo vojske, a to su Petrogradska, Kijevska i Azovska gubernija, upotrebljavaju
već odavno sve svoje prihode na izdržavanje pukova, i da ti prihodi nisu
dovoljni. Ne ostaje ništa drugo sem da se pribegne jednom načinu koji je
primenjivan pre Petrove vladavine, a to će reći da se ustanovi jedan nov porez
koji bi mogao da popuni deficit i da se „naplaćuje u svim oblastima, samo za tu
godinu, po pola rublje od ognjišta”. To je i odlučio Bojarski savet 28 februara 11
marta 1710 godine.
Međutim situacija — kao što će se ustanoviti posle nekoliko godina na
osnovu tačnih računa — bila je mnogo manje ozbiljna nego što se mislilo. Prihodi
stvarno prikupljeni u raznim gubernijama godine 1710 premašaju znatno

187
budžetska predviđanja i daju višak od 900.000 rubalja. Godine 1711, ovaj višak
poznat je vlastima, i on im omogućava da slobodno deluju i da odmah zadovolje
sve rashode, izuzev rashode dvora i četiri glavnih prikaza. Nasuprot tome, u isto
vreme porazni rezultati popisa stanovništva iz 1710 godine pokazuju znatno
smanjenje broja poreskih obveznika. Vlasti, kao što smo videli, pronašle su i ovde
jedno sasvim prosto rešenje, jer su se odlučile da prikupljaju porez na osnovu
nekadašnjih već zastarelih cifara. Očekujući drugo zasedanje Saveta gubernatora,
Petar naređuje da se na osnovu istih cifara raspodele troškovi na izdržavanje
pukova. Usled toga gubernije su podeljene na posebne „otseke” (146 i po otseka,
svaki sa po 5.536 „ognjišta”), a pukovi se raspoređuju srazmerno broju „otseka”
svake gubernije. Treba plaćati troškove „prvenstveno pukova aktivne vojske,
zatim garnizonskih trupa, mornarice, ambasadorske kancelarije i artilerije”. Što
se tiče ostalih izdataka, njih treba „platiti iz viškova, pošto se prethodno
provere.” U smislu ove Petrove odluke Skupština gubernatora ustanovljava nov
budžetski predlog od deset članova, kojim se predviđa 2,192.319 rubalja za
vojsku (91.000 za đeneralštab, 156.207 za gardu, 764.666 za konjicu, 840.413 za
pešadiju, 340.033 za garnizone), i 815.792 rublje za ostale prikaze (433.996 za
admiralitet, 148.031 za prikaz ambasada, 99.568 za prikaz artilerije, 22.651 za
prikaz farmacije, 111.546 za dvorske troškove, što iznosi ukupno 3,008.111
rubalja rashoda prema 3,026.131 rubalja prihoda. Nema više deficita, već
naprotiv izvestan mali višak. Istina, ovaj višak je samo prividan, jer da bi se on
postigao, izostavljeni su iz budžeta svi ostali rashodi, koji iznose oko pola
miliona, no koji se moraju pokriti ma na koji način.
Ovaj novi budžetski sistem primenjen je počev od godine 1712. Docnije
ćemo videti njegove rezultate. Zasada treba da rasmotrimo tri elementa reforme:
gubernije, raspodelu pukova i Senat.
Organizacija gubernija. — Nekoliko pravnih istoričara, Nevolin, Mroček
Drozdovski, Leškov, Dmitrijev, izneli su pretpostavku da gubernije koje je
stvorio Petar nisu ništa drugo do nekadašnje administrativne oblasti Rusije XVII
veka, pa čak i još starije. Drugi istoričari, kao Lohvicki, Gradovski, Andrejevski,
polazeći od jedne tačne misli, da u Rusiji nisu postojale oblasne i pokrajinske
jedinice pre Petra Velikog, smatraju da je on stvorio gubernije i okruge po svojoj
volji, narušavajući istoriski red i ne vodeći računa o prošlosti. Oba ova mišljenja
izgleda da su pogrešna. Jer je istina, prvo, da su već krajem XVII veka postojale
oblasne grupacije (vojni i finansiski okruzi). Ovi okruzi, razrjadi Sjevska i
Bjelgoroda, ušli su u sastav Azovske i Kijevske gubernije. Drugo, tačno je da su
na severu i u centru Rusije nekadašnji teritorijalni sistemi (apanaže koje je
Moskva prisajedinila) odavno prestali da postoje i da su gradovi, koji su bili
grupisani prema fiskalnim potrebama i koji su sačuvali svoju organizaciju sve do
stupanja Petrova na presto, nisu sačinjavali oblasne upravne jedinice, nego ih je
Moskva dodeljivala raznim oblastima po svojoj volji. Ipak, tek u vremenu o kome
govorimo, gradovi, koji su nekada bili raspodeljeni u ove finansiske grupacije
ulaze u teritorijalni sistem, tako da je svaka grupa gradova raspodeljena na četiri

188
ili pet gubernija. Petrova reforma imala je, dakle, tu posledicu, što je stvorila
teritorijalnu vezu izmeću ovih gradova, koji su otsada grupisani prema
geografskim obzirima: prema blizini ili lakoći rečnog saobraćaja. Središna Rusija,
koja nije služila za poprište vojnih operacija, podeljena je prosto na dve velike
oblasti, Moskovsku i Arhangelsku.
Moskva doživljuje u to vreme znatan preobražaj. Dotada je ona bila
središte, prestonica Rusije. Prilikom stvaranja gubernija, ona postaje prost
oblasni glavni grad, što izaziva promenu njene centralističke organizacije. Ova,
kao što smo videli, već od početka Severnoga rata beše usredsredila u svojim
kancelarijama upravu vojnih i finansiskih poslova, zamenjujući tako nekadašnje
prikaze. Ali će sada i ona biti potisnuta. I sam Kurbatov, koji se ranije protivio
decentralizaciji, dao je Petru savet, uostalom veoma mudar, da bude dosledan
sebi: „Ako su gubernije konačno ustanovljene, — kaže on — onda je potrebno da
se meću njima razdele prihodi Ratuše”. To je i učinjeno. Posle ove raspodele,
poslovanje Ratuše ograničilo se na prikupljanje prihoda Moskovske gubernije;
tako ona gubi svoje obeležje ministarstva finansija i postaje obična lokalna
ustanova. Kako su njeni prihodi poticali većinom iz severnih pokrajina,
Kurbatov, za koga sada tu nema više posla, naimenovan je sasvim prirodno za
gubernatora Arhangelska. Isti preobražaj vrši se u čitavom nizu centralnih
ustanova Moskve, te su one primorane da predadu svoje poslove pokrajinskim
ustanovama. One prestaju da budu državna upravna tela, a one koje ne
iščezavaju potpuno, ostaju samo kao lokalni organi. Oblasni prikazi, kao na
primer Kazanjski i Sibirski, ukinuti su, pošto su najpre predali svoje poslove
organima stvorenim na licu mesta, a to će reći administrativnim ustanovama
istoimenih gubernija.
Ali izvesni prikazi, usled same prirode poslova kojima se bave,
pretstavljaju ustanove od opšteg a ne lokalnog interesa: to su najpre „četiri
ustanove” kojima gubernije moraju da šalju direktno svoje prihode, a zatim
prikazi koji se bave kovanjem novca, i neki drugi. Šta će biti sa ovim ostacima
tako uništene centralne moskovske administracije?
Raspodela pukova. — Ideja vodilja reforme ne može se pomiriti sa
postojanjem centralnih vojnih prikaza. Ako pukove treba da izdržavaju gubernije
onda je logično staviti ih u direktnu vezu sa ovima. Zbog toga je po jedan
komesar, kome je dužnost da pazi na izdržavanje trupa, dodeljen svakom puku
od strane odgovarajuće gubernije (1711). Ali u ovome sistemu, gubernije vrše isti
posao kao i prikaz rata. Ovo se nije odmah uvidelo, i ova omaška izazvaće kasnije
veliku zabunu, koja bi se možda izbegla, da je mir zaključen u predviđenom roku
i da su pukovi bili otposlati u svoje odgovarajuće gubernije; tada bi se prosto
vratilo teritorijalnom sistemu sa kraja XVII veka. Očevidno da je i Petar težio
tome cilju. I zaista, on je propisao da pukovi nose imena onih gradova koji će
morati da se staraju o njihovom izdržavanju: tako na primer, puk koji je najpre
nosio ime svoga komandanta Al. Gordona, a zatim ime mladoga Šeremetjeva,

189
prekršten je u Astrahanski puk, jer njegovo izdržavanje pada na teret Kazanjske
gubernije, u koju spada i Astrahan; puk Gaspara Gulica (koji je kasnije nazvan
Šambersov puk) postao je Rostovski puk, i Moskovska gubernija plaća njegove
troškove. Ovaj sistem ima izvesne sličnosti sa švedskim vojnim sistemom, o
kome je Petar, istina, u to vreme imao prilično nejasan pojam. Ideju o
„besmrtnim” vojnicima pozajmio je on od svoga protivnika Karla XII. Međutim,
već u samom početku reforme uvidelo se jasno da će, doklegod bude trajao rat,
neprekidno premeštanje trupa onemogućiti raspodelu vojnika po gubernijama;
jer, dok je veliki broj pukova bio skoncentrisan u izvesnim gubernijama, u
drugima nije bilo ni jednog jedinog puka. Komesari koje su otposlale pojedine
gubernije primorani su da prate pukove pri svima njihovim marševima, te tako
njihovo zvanje gubi svoj pravi smisao, a to je veza sa njihovim odgovarajućim
gubernijama. Otuda nov izvor komplikacija, čije ćemo posledice videti.
Stvaranje Senata. — Istoričari su ponekad videli, u ukidanju Bojarske
dume i ustanovljavanju Senata dokaz careve političke mudrosti. „Petar je osudio
Dumu da iščezne, jer je ona bila samo jedna zastarela ustanova nesposobna da
udovolji savremenim zahtevima”, piše na primer Petrovski. I Andrejevski ističe
da je ova reforma svesno delo. Ali sama činjenica da je nekadašnja Bojarska duma,
u vremenu ustanovljavanja Senata (godine 1711) već odavno bila iščezla, pobija
ovo shvatanje. I pored svog naziva Savet koji se okuplja u carevoj ličnoj
kancelariji sastavljen je samo od šefova raznih administracija koji spadaju u
najbližu Petrovu okolinu, od činovnika, od „ministara” — kako ih on naziva, i taj
savet nije mnogobrojan. Kao što je dokazao Ključevski, iščezavanje Dume vrši se
postepeno i neosetno. Već od početka Severnoga rata, careva lična kancelarija
postala je državni kontrolni organ, i skupština koja je pozvana da tu zasedava
dobila je obeležje vladarevog privatnog saveta. Ali, kao što smo videli, godine
1710 položaj ovoga Saveta menja se iz korena, a prilikom stvaranja gubernija i
ukidanja prikaza, raniji sistem kontrole menja se takođe. Videli smo takođe da
izvan kontrolisanog budžeta Petar raspolaže i vanbudžetskim sumama, koje ne
podležu ničijoj kontroli; da je on tome dodao izvesne posebne poreze (prihode
ižorske kancelarije, monopol poreza i druge monopole), da bi mogao njima
slobodno raspolagati. S druge strane, njegova otsustvovanja, isto toliko česta
koliko i dugotrajna, ne dopuštaju mu da lično nadgleda rad svoga Saveta. Kada
se mehanizam prikaza poremetio, niko više nije znao ko upravlja državom, niti
kojoj su vlasti potčinjeni gubernatori. Između gubernija i cara ne postoji više
nikakav posrednik, čak ni jedan državni činovnik kakav je bio Kurbatov. I tada,
uoči svog polaska u ratni pohod na Prut (odmah posle druge skupštine
gubernatora), Petar se seća ili saznaje za primer Karla XII koji je deset godina
ranije, u sličnoj situaciji, poverio vođenje poslova, za čitavo vreme njegovog
otsustva, Riksdagu ili Senatu Štokholma. Od godine 1707 on naređuje Savetu da
se okuplja redovno i da vodi zapisnike svojih sednica. Ukazom od 22 februara/5
marta 1711 godine proširuje ga on dalje i „ustanovljava Upravni senat zbog svojih
uobičajenih otsustvovanja izazvanih ratom.” Devetorica senatora, naimenovanih

190
za članove te nove skupštine, — administrativne a ne zakonodavne, što treba
imati u vidu — nisu istaknute ličnosti koje bi igrale neku važnu ulogu u politici.
Oni su potčinjeni „šefovima”, koji — kao na primer Menjšikov i Apraksin,
davnašnji prijatelji i vojni i diplomatski saradnici Petrovi — jesu iznad Senata i
imaju pravo da pri opštenju sa njim upotrebljavaju formulu: „Po naređenju
Njegovog Veličanstva”. Ovo su samo stručnjaci, koji mogu biti kažnjeni zbog
nedostataka i pogrešaka u službi i koji su samo upravnici, poslovođe. Nasuprot
tome, u odnosu na pojedince i ustanove koje su im potčinjene, oni pretstavljaju
vladarevu ličnost. Zabranjeno je čak, pod pretnjom smrtne kazne, da se podnose
tužbe protivu njih dok se car ne vrati.
Petar je preneo na njih dužnost da se brinu o svim poslovima koje je
trebalo svršavati posle stvaranja gubernija. Na prvom mestu poverio im je
kontrolu nad vanbudžetskim prihodima (monopoli i „dobiti”). Na drugom
mestu, careva lična kancelarija predala im je kontrolu nad guberniskim
budžetima (komisija Vadbolski, od februara 1712 godine. Na trećem mestu njima
se pridaju — radi održavanja veze između njih i gubernija — komesari koje
odašilju same gubernije; ako se nekoja gubernija pokaže neuredna u svojim
plaćanjima, oni mogu, kao u staro doba, podvrći ove komesare telesnim kaznama
dvaput nedeljno. Na četvrtom mestu njima je naređeno (ukazom od 5/16 marta
1711 godine) da naimenuju za ober-fiskala jednog „pametnog i dobrog čoveka, bez
obzira na njegovo poreklo čija bi dužnost bila da potajno nadzirava svaku
ličnost, ne izuzimajući ni ličnosti na najvišim položajima.” Pod upravom ovoga
ober-fiskala stvara se u unutrašnjosti zemlje čitava mreža agenata, pod imenom
fiskali, i ta špijunska organizacija ubrzo diskredituje ovu ustanovu. Ali stvarajući
ove fiskale, Petar je težio da se okruži prijateljima i vernim slugama, koji bi bili
vezani za njega ličnim vezama. Zbog toga on većinom daje ove poverljive
zadatke oficirima svoje garde.
Sve ove mere imaju za cilj da popune praznine koje je ostavilo za sobom
rasturanje centralne administracije. Ovaj cilj, kao što ćemo uskoro videti, nije bio
dostignut. Što se tiče samoga Senata, on je dakle u početku samo jedna
privremena ustanova; kao takva, ona prima od cara hitne i kratke naredbe, koje
se odnose na posebne i konkretne slučajeve, a imaju većinom fiskalno obeležje.
Petar se ne brine mnogo da upozna posledice takvih svojih naloga, koje on
dopunjuje postepeno novim naređenjima za vreme svojih putešestvija. Ali, da bi
ove njegove naredbe mogle biti izvršene, on je primoran da doda Senatu jedan
izvršni organ i jednu urednu kancelariju; posle toga treba da obeleži delokrug
rada ovih ustanova i da stvari zakonsku vezu između Senata i gubernija. Ova tri
elementa čine jedinu razliku između Senata i nekadašnjega Saveta pri carevoj
ličnoj kancelariji. Ali čak i ovako, organizacija Senata ostaje i dalje nesavršena.
Treba imati u vidu da Petar neće da dopusti Senatu da pozajmi od njegove lične
kancelarije gotovu organizaciju i zakonske forme kontrole kojima ona raspolaže.
On mu daje jednu posebnu kancelariju, na čelu koje se nalazi ne šef careve lične

191
kancelarije Nikita Zotov, njegov nekadanji profesor, već ober-sekretar Ščukin,
jedan „nov čovek”, jedan pribilščik, dovitljiv čovek koji je postao stručnjak za
monopole i koji je ranije bio pretsednik Ižorske kancelarije. Njegove dužnosti
odgovaraju potpuno posebnim uputstvima koja su data Senatu: „prikupiti što je
moguće više novca, jer novac je živac rata”, a „računovodstvo” ili ukupni
pregled budžetskih tabela koje je ustanovila svaka gubernija, koncentrisano je u
jednom posebnom i tajnom otseku njegovih kancelarija.
Ova novina stvorila je veliku zabunu pri izradi budžetskih izveštaja, čiji
su metodi tek bili utvrđeni. Pošto je predala svoje arhive Senatu, careva lična
kancelarija, koja sad ne prima više izveštaje o tekućim poslovima, primorana je
na besposličinje. Ali, kako gubernije ne upućuju nikakav izveštaj Senatu,
administracija se odjednom našla u položaju savršenog nepoznavanja državnih
rashoda. Računovodstvo je toliko dezorganizovano ovim promenama, da je ono
godine 1714 ponovo premešteno u carevu ličnu kancelariju, a ovoj je stavljeno u
dužnost da ponovo pregleda novi budžet, i to od početka, a to će reći od
stvaranja gubernija onakvih kakve su ih utvrdile „budžetske tabele” iz 1710
godine. Ali zabuna ipak i dalje postoji, jer se gubernije uzdržavaju, ne bez zadnje
misli, da predadu svoje izveštaje i druga potrebna dokumenta. Usled toga nastaje
isto toliko duga koliko i besplodna prepiska, sve do trenutka kada stari Zotov
umire i kada njegova ustanova iščezava zajedno sa njim (u jesen 1717 godine).
Nered u računovodstvu nije posledica slučaja. On je, u malom, slika
opšteg rastrojstva države posle stvaranja gubernija, i zato se ovo doba može
nazvati „period haosa”. Klice ovoga rastrojstva nalaze se, kao što smo videli, u
svakom pojedinom elementu reforme iz 1708—1712 godine, a to će reći u
administraciji gubernija, u raspodeli pukova i administrativnim metodama
Senata. Što se tiče uzroka suprotnosti između cilja reforme i nedovoljnosti njenih
rezultata, oni se jasno ukazuju: to je pre svega nastavljanje jednoga mučnog rata,
umesto očekivanoga mira; zatim, to je potreba za Petra, ne samo da krstari
Rusijom od Baltičkog do Belog Mora i od Belog do Crnog Mora, već i da ode na
Zapad da učvrsti svoje saveze i da uskladi plan svojih vojnih operacija sa
operacijama svojih saveznika. U ovakvim okolnostima car je u nemogućnosti da i
dalje igra ulogu zakonodavca, a tu ulogu on neće da poveri nikome.

4. POSLE POLTAVE

Diplomatija i rat (1709—1717). — Petrova putovanja u inostranstvo,

odmah posle pobede kod Poltave, pokazuju koliko su diplomatski odnosi Rusije
postali složeni.
Krajem septembra 1709 godine, Petar odlazi u Poljsku i u Torunu ima sa
kraljem Avgustom sastanak kome prisustvuje i ambasador Danske. Malo kasnije
susreće se sa pruskim kraljem Fridrihom I u Marijenverderu. Pri povratku, on
prvi baca tri bombe pri opsadi Rige. O Božiću 1709—1710 godine saziva on prvu
skupštinu gubernatora u Moskvi, a da bi očuvao uspomenu na pobedu kod

192
Poltave, svečano otvara u Petrogradu crkvu svetoga Samsona i pušta u more
ratni brod Poltavu. Godine 1710 prisustvuje opsadi Viborga, koji on naziva
„uzglavljem Pretrograda”. Posle zauzeća Rige i Revala (u leto 1710), on slavi
veridbu svoje bratanice Ane (ćerke njegovoga brata Ivana) sa vojvodom od
Kurlandije. U oktobru šalje Turskoj ultimatum koji prouzrokuje zategnutost
rusko-turskih odnosa. U aprilu 1711 godine, u Jaroslavlju u Galiciji, zaključuje
ugovor sa gospodarom Moldavije Kantemirom, a narednog meseca sastaje se tu
sa kraljem Avgustom, koji mu obezbeđuje pismenim sporazumom pomoć jednog
kontingenta poljske vojske protivu Turske. Tu u Jaroslavlju on razgovara sa
diplomatskim pretstavnikom volfenbitelskog dvora i ugovara ženidbu svoga
sina, carevića Alekseja, sa Sofijom-Šarlotom, kneginjom od Volfenbitela. Tu mu
još francuski ambasador Baliz predlaže posredovanje Francuske između Turske,
Švedske i Rusije. Posle toga on odlazi na Prut, na čelu svoje vojske, i stiže u Jaš
da se sastane sa gospodarem Moldavije. On odbija mir koji mu sultan nudi „da
ne bi ohrabrio neprijatelja”. Posle svog poraza na Prutu, sav iznuren, on prelazi
Poljsku i Prusku, a potom kroz Drezdu odlazi na lečenje u Karlove Vari. Ali je u
oktobru već u Torgau, gde prisustvuje carevićevom venčanju; ima kratak
sastanak sa Lajbnicom, a zatim se u Krosenu susreće sa Fridrihom-Viljemom,
pruskim prestolonaslednikom. Posle kratkog bavljenja u Petrogradu, neuspeh
danskih operacija u Pomorju dovodi ga juna 1712 godine na pomorsku obalu,
gde Menjšikov opsađuje Štetin, ali bez uspeha. Odatle odlazi u Volgast, na nov
razgovor sa poljskim kraljem, i u Anklam, gde vrši smotru nad danskom flotom.
Iznuren neprijatnostima letnjega rata, odlazi ponovo na lečenje u Karlove Vari i u
Teplic. U novembru prolazi kroz Drezdu i Berlin i pridružuje se svojoj vojsci; ali
„pokazujući više revnosti nego pameti”, — kako on kaže, Danci i Saksonci, koji
ga nisu očekivali, pretrpeli su poraz od Šveđana kod Gadebuša. 17/28 januara
1713 godine on se sastaje sa danskim kraljem u Redensburgu, i ta dva vladara
odgovaraju time što su potukli Šveđane kod Švabšteta i oterali ih 30 januara/10
februara iz Fridrihsštata u Holštajnu. Pri povratku zadržava se on u Hanovru,
gde se sastaje sa izbornim knezom, i u Šenhauzenu blizu Berlina, gde se susreće
sa Fridrihom-Viljemom, koji tek što beše nasledio presto svoga oca Fridriha I.
Ovo nabrajanje dovoljno je da pokaže teškoće borbe protivu Švedske, a to
će reći protivu jedne države koja je pre ratnih avantura Karla XII uživala veliki
ugled u Evropi, koja je proširila svoje oblasti do severoistočne obale Baltičkog
Mora i koja je u prvom redu evropskih velikih sila. Slabljenje Švedske i pojava
Rusije na evropskoj pozornici poremetili su nekadašnju političku ravnotežu. Iako
su se, razume se, sve velike sile — a naročito pomorske sile — pokazale
neprijateljski raspoložene prema ovom razvoju Rusije, drugostepene sile,
naprotiv, grčevito su se uhvatile za ovu novu vojničku silu koja raspolaže
prostranom teritorijom i neiscrpnim mnoštvom „besmrtnih vojnika”. Sistem
interesa koji su stvorili uspesi Rusije pojavljuje se jasno. Tada se isto tako
pojavljuje — ne u apokrifnom „testamentu” Petrovom, već istinski — sfera

193
posebnih interesa Rusije i niz spoljnopolitičkih problema, na čijem će ostvarenju
raditi docnije nekoliko generacija. Razume se da je tada bilo još prerano
postavljati najveći deo ovih problema, ali je isto tako bilo teško izbeći ih, pošto su
se oni sami nametali Rusiji. Energičan, ali neiskusan, Petar je grabio sve prilike
koje su se ukazivale, te je neizbežno rasparčavao svoju snagu. Od njegova tri
eventualna neprijatelja, Poljske, Švedske i Turske, Poljska je postala njegov
saveznik, i on je raspoložen da joj prepusti Livoniju; ali druga dva neprijatelja
dovoljni su da neobično otežaju njegov zadatak. Švedska može da se osloni na tri
pomorske sile, Englesku, Holandsku i Francusku, i Švedska ima za protivnika
samo Dance i nekoliko malih nemačkih dvorova — jer Turska tada tek počinje da
stiče važnost — koji upravo i postaju prvi zapadni saveznici Rusije i neprekidno
razgnevljuju Petra svojom dvoličnošću i spletkama. Turska, koju isto tako
podržava Francuska, ima protivu sebe sve potlačene hrišćanske narode:
Rumune, Srbe, Bugare, Grke, Jermene, koji preklinju Rusiju da ih oslobodi. Ali
udaljenost njihove eventualne zaštitnice izaziva kod. hrišćana na istoku strah od
turske osvete u slučaju da Rusija zadocni ili se čak i odrekne namere da im
pomogne, te im nalaže da vode dvosmislenu, pa čak ponekad i podlu politiku,
kao što je bila na primer politika hrišćanskih vođa u dunavskim pokrajinama
Vlaške i jednog dela Moldavije, koja je povukla Petra u pohod na Prut dajući mu
lažnu nadu da će hrišćani dići ustanak u pozadini turske vojske.
Držanje velikih sila pred sve većim uticajem Rusije menja se iz osnova
posle pobede kod Poltave. U početku Petrove vladavine Rusija je „beznačajna
činjenica”. Ruski ambasadori, koji se tada prviput najavljuju u diplomatskom
telu, nailaze na hladan pa čak i na ironičan prijem u raznim evropskim
prestonicama. Niko nema volju da stane na stranu Rusije, i pored svih pomoći i
trupa što ih obilno obećavaju Petrovi diplomatski pretstavnici u inostranstvu.
Ova ravnodušnost počinje da iščezava posle pojave ruske mornarice u Baltičkom
i Crnom Moru, koja izaziva — naročito kod pomorskih sila — zavist u pogledu
ruskih namera. Već 1700 godine, Matvjejev piše iz Holandije: „Sadašnji rat
protivu Švedske je veoma neprijatan Ujedinjenim Oblastima i veoma štetan po
celu Holandiju, jer vi imate nameru da oduzmete od Šveđana pristanište Narvu
ili Nienskanc na Baltičkom Moru. O ovome se raspravlja na svima sastancima.
Ako on uspe da posedne jedno pristanište u toj oblasti, — govore ljudi — mi
ćemo biti primorani da ga se bojimo isto koliko i Francuza, jer će mu tada sva
vrata biti otvorena.” Kada je Petar zatražio od Holanđana da prime u službu,
radi obuke, 4.000 mornara iz Arhangelska, Matvjejev ga obaveštava „da oni
nimalo ne žele da uče pomorskoj veštini naše ljude.” Raspoloženje Engleske je
isto takvo: „Zar mogu Engleska i Ujedinjene Oblasti — napominje opet Matvjejev
— imati simpatija prema nama i otvoriti nam vrata ka Baltičkom Moru”, kada su
„Englezi i ovdašnji ljudi rešeni da nam ne dopuste da ma šta imamo na tome
moru? Oni neće ni da čuju za tako blisko susedstvo. Iako nas oni dočekuju
ljubaznim rečima, njihova srca nisu iskrena prema nama.” Ponude za sklapanje
saveza što ih je Matvjejev učinio u Londonu godine 1706 samo su naljutile

194
Engleze Uzalud on pokušava da ih ubedi u korist koju će imati ako budu primali
rusku robu ne više preko pristaništa Arhangelsk, gde svaka lađa može godišnje
da izvrši samo jedno putovanje, nego preko baltičkih pristaništa, i razume se,
pomoću ruskih brodova. Petar je bio spreman da se obaveže Engleskoj da neće
imati pomoćnu flotu u Baltičkom Moru, ma da je on preporučivao svome
poslaniku Golovinu „da ne otkrije pre vremena broj brodova”. On ide čak dotle
da nudi vojvodi od Marlboroa čitavu jednu rusku „kneževinu” po slobodnom
izboru, i svetoandrejski orden. Ali Matvjejev piše iz Londona: „Engleski ministar
je veštiji i okretniji u svojim spletkama nego i sami Francuzi. Iz svih njihovih reči,
koje su isto toliko učtive koliko i prazne, proističe za nas samo gubljenje
vremena.”
Godine 1701, u Birži, Petar razgovara sa francuskim poslanikom i izražava
mu svoju želju da smanji oholost Ujedinjenih Oblasti koje, ne obzirući se na svoju
stvarnu situaciju, hoće da stanu u red velikih sila i mešaju se u sve evropske
poslove. U Varšavi, januara 1702 godine, ruski diplomatski pretstavnik izjašnjava
se još otvorenije pred istim poslanikom: ako Luj XIV hoće da pomogne caru da se
dokopa jednog pristaništa na Baltičkom Moru, car će sagraditi toliko lađa, da će
sva trgovina na Baltičkom Moru uskoro biti u rukama njegovih podanika i
podanika francuskog kralja; ostali narodi biće time potisnuti u stranu. Međutim,
upravo toga se Evropa najviše i boji. Zato, kada je krajem 1702 godine Francuska
poslala u Moskvu ambasadora de Baliza, uviđa se ubrzo da ovaj diplomata želi
manje da pomogne Petru a više da ga zavadi sa svim onim njegovim
saveznicima koji su se pokazali neprijateljski raspoloženi prema Francuskoj.
Pošto su Holanđani kazali Matvjejevu da je de Baliz špijun koji obaveštava ne
samo Francusku, već i Švedsku, jedna istraga, koju je vodio neki Postnikov,
plemić „koji nema rang ambasadora”, ustanovljava da „francuski dvor pokazuje
srdačnost prema Šveđanima”. Iz Pariza, kuda je bio poslan, Matvjejev ukazuje na
to „da Šveđani uživaju ovde veliko uvaženje”, i da ima malo izgleda „da će
prijateljstvo koje nam se ovde izražava ljubaznim ali praznim rečima, doneti ma
kakve koristi.”
Holanđani i Englezi trude se u Beču da spreče svako zbliženje sa
Moskvom. Oni ukazuju na opasnosti koje bi usled uvećavanja Rusije zapretile
Evropi i uveravaju cara u iskrenu odanost Karla XII Austriji. Švedski diplomati
deluju u istom smislu služeći se korupcijom. Zbog toga su uzaludni svi pokušaji
koje Rusija čini preko Golicina i Patkula u Beču 1701—1702 godine da bi dobila
posredovanje i savez: „Nas smatraju za varvare”, piše Golicin Golovinu govoreći
o knjizi Georga Korba o Rusiji.
Pre bitke kod Poltave, čak i prijateljske i savezničke zemlje, kao Hanover i
Pruska, više vole da održe nekadašnju političku ravnotežu. U jednom izveštaju iz
Londona, Matvjejev obaveštava svoju vladu da se dvorovi Pruske i Hanovera
trude da rašire misao kako svi evropski vladari treba da zaziru od uvećavanja
Rusije. Ako ona bude primljena u veliki savez, kažu oni; ako ona bude

195
učestvovala u evropskim poslovima; ako ona nauči vojnu veštinu i porazi
Šveđane koji jedini služe Evropi kao bedem protivu nje, onda neće više moći da
se spreči širenje njene moći nad čitavom Evropom. Treba je dakle udaljiti od
evropskih poslova i od saveza, otežavati joj obučavanje njene vojske i pomagati
Švedskoj protivu nje. Izgleda da su Engleska, Nemačko carstvo i Holandija
poslušale ovaj savet i rešile „da ne prime cara u njihov savez, već da ga isprate
učtivim frazama.”
Pokušaji Rusa da se učvrste na Crnom Moru još više su uznemirili Tursku.
Godine 1701 knez Golicin je poslan u Tursku sa naročitim zadatkom da
izdejstvuje za ruske brodove dopuštenje da plove po Crnom Moru, ali mu je
veliki vezir izjavio: „Sultan bi radije otvorio unutrašnjost svoje kuće, nego što bi
pokazao moskovskim lađama put ka Crnom Moru”, a reis efendija mu je rekao:
„Sultan smatra Crno More kao unutrašnjost svoje kuće, u koju nijedan tuđinac
nema pristupa. Sultan bi radije zaratio sa vama, nego što bi dopustio vašim
lađama da plove po tome moru.” Kada je novembra 1701 godine novi ruski
poslanik P. A. Tolstoj stigao u Jedrene, Turci napominju da „nema primera da je
jedan moskovski poslanik bio pri Porti”, i Tolstoj piše: „Oni se sada pokazuju
veoma oprezni u pogledu Crnoga Mora, jer im tvoj pomorski karavan uliva
ogroman strah”. I zaista, taj strah je toliki, da kada se pročulo u julu 1709 godine
(pre Poltave) da je car stigao u Azov da zarati na Tursku i „da se tamo žurno
pripremaju lađe i hrana —, mnogi Turci pobegoše iz Carigrada i skloniše se u
Aziji, vičući po ulicama i trgovima da je moskovska flota u „Trakijskom ušću”
(frakijskoe girlo), da veliki broj Turaka napuštaju obalu Crnoga Mora, ostavljajući
svoje domove i dolazi u Carigrad sa svojim ženama i decom” (Tolstojevi
izveštaji), te je flota iz Mramornog Mora pozvana da odmah dođe u Carigrad.
Već 1704 godine dolazi u Moskvu jedan sultanov izaslanik sa zahtevom da
Rusija odmah prestane sa građenjem tvrđava na turskoj granici. Porta započinje
potajne pregovore sa kozacima i krimskim hanom. Šveđani, Francuzi i Poljaci iz
Leščinskovoga tabora trude se da u Carigradu izazovu metež protivu Rusa. Sa
svoje strane Moskva je već stupila u potajne veze sa hrišćanima turskim
podanicima, sa Grcima. Turci naslućuju ove veze i spremaju se da izvrše pretres
u Tolstojevom stanu, a Grcima zabranjuju da razgovaraju sa ruskim poslanikom,
koji piše: „Grci ne smeju više ni da se približe kući u kojoj ja stanujem.” Dok
Petar gradi svoje brodove u Voronježu i Azovu i utvrđuje ušće Dona, Turci
zahtevaju od Tolstoja da se uništi i flota i utvrđenja.
Posle pobede kod Poltave, iako se uzajamni odnosi i interesi velikih sila ne
menjaju, ugled Rusije povećava se odmah, dok ugled Švedske osetno opada.
Evropa je prinuđena da računa sa Rusijom. Da Petar nije morao da rasparčava
svoje napore, međunarodni položaj Rusije učvrstio bi se zacelo jednim mahom.
Ali se baš tada ispoljava s jedne strane nestrpljenje i neiskustvo Petra, koji je
postao odveć samouveren, a s druge strane vidi se kako se mali narodi prikačinju
za Rusiju.

196
 Na Balkanu Petrovi odnosi sa hrišćanskim stanovništvom, a naročito sa
slovenskim narodima dobivaju otsada obeležje jedne praktične i direktne
politike. Posle svoga bekstva sa bojnog polja kod Poltave, Karlo XII sklonio se u
Bender, u Turskoj, i neće da napusti tu zemlju, već se trudi da u njoj raspiri
mržnju na Rusiju. Petar pak zaključuje aprila 1711 godine ugovor sa
Kantemirom, gospodarem Moldavije. Jednim tajnim sporazumom, koji je
potpisan uskoro posle Poltavske bitke, Brankovan, gospodar Vlaške, bio se već
obavezao da će, u slučaju da car pođe na Tursku, podići na ustanak Srbe i Bugare
i stvoriti od njih vojsku od približno 30.000 ljudi; osim toga on je bio obećao da
snabdeva hranom rusku vojsku. U naknadu za to Petar se obavezao da proglasi
nezavisnost Vlaške pod protektoratom Rusije. Odlučivši se da raskine sa
Turskom, car u jednoj javnoj izjavi spominje „jaram” kojim „varvari” muče Grke,
Bugare, Srbe, itd., a jednim posebnim proglasom poziva Crnogorce na borbu
protivu Turaka. Ova prva praktična manifestacija čuvenog ruskog
„sveslovenstva” primorava ga da uspokoji Poljsku, koja se već pribojava
„carskog plana da vaspostavi Istočno carstvo i njegove namere da baci Poljsku u
rasulo i propast.” On pak tvrdi „da mu ni jedna ni druga misao nikad nije pala
na um.” I zaista, on je odlučno odbio više puta ponovljene mu predloge o deobi
Poljske koje mu je činio pruski kralj, pa je čak obećao Livoniju poljskom kralju
Avgustu.
Za rusku vojsku bilo je najvažnije da dopre do Dunava i prodre u Vlašku
pre dolaska turskih trupa. Petar piše Šeremetjevu: „Gospodari nam javljaju da
čim naša vojska uđe u njihove oblasti, oni će se odmah pridružiti nama i podići
svoje mnogobrojne narode na Turke. Usled toga će se Srbi, Bugari i drugi
hrišćani podići takođe na Turke: jedni će se pridružiti nama, a drugi će dići bunu
u unutrašnjosti zemlje. U takvim okolnostima vezir neće smeti da pređe Dunav,
a većina njegovih trupa će se razbeći ili pobuniti. Ali ako mi oklevamo, Turci će
preći Dunav i primorati gospodare da im se pridruže, te hrišćani neće više smeti
da pođu za nama”. Ali, dok se Šeremetjev još nalazio blizu Jaša, turska vojska
prešla je Dunav. Jedan deo Petrovih generala smatra da ne treba preći čak ni
Dnjestar. Međutim, radi „časti ruskoga oružja” i zato što jedino jedna smela
ofanziva može da postigne željeni cilj, odlučeno je da se pođe napred. Petar, na
čelu 30 do 40.000 ljudi opkoljen je na Prutu od jedne tursko-tatarske vojske koja
je pet puta jača od njegove. Gospodar Vlaške uzdržava se da pođe za njim i ne
pušta da kroz njegovu zemlju prođe 19.000 Srba koji su bili spremni da idu u
pomoć Rusima. Jedino zahvaljujući podmićivanju i nedostatku poverenja Turaka
u sopstvenu vojsku, neprijatelj se zadovoljio, ugovorom sklopljenim na Prutu
(1711 godine), da nametne Rusima ove uslove: vraćanje Azova i rušenje tvrđava;
obaveza da se neće mešati u pitanja Poljske i da neće „uznemiravati kozake”;
obećanje da će pustiti Karla XII da se slobodno vrati u svoju kraljevinu. Petar
prihvata radosno ove uslove; on je bio spreman da vrati sve, čak i da napusti
varoš Pskov, pod uslovom da sačuva Ingriju i Petrograd. Razume se da je ova

197
avantura poljuljala njegov ugled u Evropi, te je istočno pitanje odloženo do
stupanja na presto Katarine.
Saveznici Rusije uznemireni su. Oni su želeli napredovanje ruske vojske, a
u isti mah su ga se pribojavali. Danci, kao što smo videli, pokušali su da sami
izvojuju pobedu, bez pomoći Rusije, ali su bili tučeni. U Berlinu je ruski plan o
zauzeću Štralsunda i Štetina primljen sa velikim strahom. Tamo se godine 1712
žale na Menjšikova da je zauzeo diktatorski stav, i pruski kralj piše: „Mi smo
tako reći ostavljeni na milost i nemilost caru”. Kolebanje Pruske produžuje se i za
vlade novoga kralja Fridriha-Viljema (1713); posle svoga sastanka sa ovim
kraljem, Petar primećuje da u Berlinu ima još mnogo pasa koji mirišu na
Švedsku” i da pored svih „ljubaznih reči” koje su mu rečene, on nije uspeo da
privoli kralja „ni na kakvu akciju”. Pruska se u isti mah pribojavala da pođe
otvoreno protivu Švedske, i da vidi kako se ravnoteža uništava u korist Rusije.
Velike sile su još opreznije. Lord Straford, engleski ambasador u
Holandiji, potvrđuje Kurakinu tradicionalno pravilo britanske diplomatije:
„Engleska ne želi uništenje i slabljenje švedske krune, jer se ona trudi da održi
nekadašnju ravnotežu među svim severnim silama.” Engleski trgovci izlažu
kraljici Ani da je trgovina celokupnom ruskom robom bila nekada u rukama
Engleza i Holanđana; da ruska roba nije odlazila ni u Francusku ni u Španiju, i
da će Rusi „ako se car dokopa svih morskih pristaništa, vršiti trgovinu svojim
sopstvenim brodovima i trgovaće sa svim zemljama na svetu.”
Sa svoje strane, Austrija se drži hladno. Iako je ruski poraz na Prutu štetan
po nju, jer će imati da sa strepnjom gleda kako Turska postaje sve jača, ipak ona
više voli da protivteža švedskom uticaju bude Pruska pre nego Rusija.
Pod ovakvim okolnostima Petar je primoran da nastavi rat ne samo da bi
savladao Švedsku, već i da bi pobedio ravnodušnost i neodlučnost cele Evrope.
Godine 1713 preduzima on pohod u Finsku i ovako objašnjava njegov cilj: „Iako
nama Finska nije nimalo potrebna, mi moramo imati na raspoloženju izvesnu
teritoriju koju bismo mogli ustupiti u slučaju mira, a ova pokrajina je kolevka
Švedske.” Pošto su Šveđani napustili bez borbe Helsingfors, Borgu i Abo, čitava
južna obala Finske pala je za kratko vreme u ruske ruke. Čuvena pobeda kod
Hangeuda nad švedskom flotom 27 jula/7 avgusta 1714 godine proizvela je u
Rusiji kao i u inostranstvu utisak druge bitke kod Poltave. Držanje sila prema
Rusiji se menja, i nov jedan brak se sklapa u aprilu 1716 godine, brak između
druge bratanice Petrove, Katarine Ivanovne i vojvode od Meklemburga. U
Pomorju, gde je prispeo januara 1716 godine, Petar se ponaša kao gospodar: kralj
Avgust pored njega liči na vazala. Saveznici, Pruska i Danska, čija je zabrinutost
na vrhuncu, sprečavaju ruske trupe da uđu u varoš Vismar koja se tek beše
predala. Austrija zahteva evakuaciju Meklemburga, gde ruski vojnici žare i pale,
i traži, osim toga, da se Petar odrekne svoga plana da izvrši prepad s mora iz
Nemačke na južnu obalu Švedske u Skaniji.
Sada nije više car taj koji traži posredovanje, već sada Šveđani mole za
mir. Pregovori, započeti u Pirmontu — banji u kojoj je Petar bio na lečenju, —

198
nastavljeni su u Hagu. Petar okleva, jer on još uvek misli na obalski napad koji bi
izvršio u Švedskoj. A kako se ovaj napad može izvršiti samo uz pripomoć
Danske, on napušta Pirmont i odlazi u Kopenhagen, praćen jednom flotom galija
i 5.000 konjanika. Ali ovi planovi propadaju usled sve veće uznemirenosti koju u
Evropi izaziva sve brže jačanje njegove moći. Poverenje više ne vlada nimalo
među saveznicima: Petar ih optužuje da odugovlače pripreme za taj pohod i da
izbegavaju svaku odlučnu akciju; oni pak sumnjiče njega da hoće da zaključi
zaseban mir. Ovo međusobno raspravljanje omogućava Švedskoj da utvrdi sve
tačke na svojoj obali gde bi iskrcavanje bilo mogućno, kao što se Petar mogao i
lično uveriti za vreme jednog izviđanja u okolini Lanskrona. Nasuprot tome,
saveznici ga obasipaju spoljnim izrazima uvažavanja. Daju mu čak priliku da se
stavi na čelo četiri eskadre, od kojih jedne engleske. Iskovana je i naročita
medalja da bi se svečano obeležio ovaj događaj. Šafirov piše Menjšikovu da
„takva počast nije ukazana nijednom vladaru otkako svet postoji”, i Petar hoće
da zavešta potomstvu brod kojim je on plovio kao vrhovni zapovednik. Ali se
ova eskadra ne može da meri sa neprijateljem koji se sklonio u Karlskronu, te se
taj pohod pretvara u zabavno putovanje. U avgustu, sa svoga broda
Ingermanlandija Petar piše Katarini: „Mi lutamo bez cilja kao kakva mlada
konjska zaprega: onaj srednji hoće rado da vuče, ali ona druga dva ne misle ni na
šta. Zato imam nameru da uskoro dođem k vama.”
Pošto nije mogao da radi sa saveznicima, on je radio sam. S jedne strane
on ozbiljno pomišlja na odvojen mir i započinje u toj nameri direktne pregovore
o Alandskim Ostrvima. S druge strane, on s razlogom smatra da treba, pre nego
što bi završio rat, da zada Šveđanima poslednji udarac jedino svojim sopstvenim
snagama, te se shodno tome i priprema. Ali on nailazi na očigledno zlu volju
Danaca i Engleza, koje sad optužuje da izdaju Rusiju odugovlačeći rat sve do
jeseni, a to je nepovoljno doba za vojne operacije: „Oni dobro znaju da ako mi
olako izvršimo taj pokušaj po takvom vremenu, da ćemo pri tom ili propasti, ili
ćemo iz toga izići toliko oslabljeni, da ćemo morati da igramo kako nam oni
sviraju.” Primoran je, dakle, da odloži izvršenje svoga plana do narednoga leta.
Posle iskustva što ga je stekao na Prutu, on zna šta znači „raditi lakomisleno i
oslanjati se na saveznike. A Danci ga, opet, optužuju da je spor i da se potajno
sporazumeva sa Šveđanima. U septembru 1716 godine, jedan ratni savet na
kome su bili okupljeni car, njegovi ministri i njegovi generali, odlučuje da se
odloži iskrcavanje trupa. U to vreme su odnosi između Petra i Danaca dobili
prilično čudan vid: dok se na dvoru priređuju sjajne svečanosti, Kopenhagen se
utvrđuje s obzirom na mogućan Petrov napad koji bi on izvršio protivu svojih
saveznika. Govori se da su Englezi odlučili da cara liše slobode, da ga vrate u
Rusiju, da ga primoraju da odvede svoje brodove i trupe, te da tako učine kraj
ruskom širenju na Baltičkom Moru. Čas sa tvrdi kako Petar traži dansko
Pomorje; čas kako hoće da presajedini Meklemburg; čas opet kako ima nameru
da zauzme Hamburg i Libek. Engleski kralj Đorđe I poziva zvaničnim putem

199
cara Karla VI da kao vladar Germanskoga carstva razmisli o načinima kako da
spase Severnu Nemačku od Petrove moći, a da njega treba primorati da se vrati u
Rusiju. Ipak se ova stvar izvodi na uglađen način. Početkom oktobra ruska
vojska je prevezena iz Danske u Meklemburg, a za to vreme se ređaju svečanosti
i izjave prijateljstva. Želi se samo jedno: videti kako Rusi što pre napuštaju
Evropu. Prigodnim spisima pokušava se da se javno mišljenje okrene protivu
Rusije; čitav niz brošura navode žalbe stanovništva ogorčenog ponašanjem
carevih vojnika u Pomorju, Meklemburgu i Holštajnu. Svakako da, s obzirom na
tadanje običaje i shvatanja, ima dosta istine u ovim žalbama; ali je važno to, što
one osvetljavaju pojavu na međunarodnoj pozornici jednoga novog glumca —
moćne Rusije.
Drugo putovanje u zapadnu Evropu (1716—1717). — U ovakvim
okolnostima, toliko različitim od onih prilikom njegovoga prvog putovanja, car
polazi da još jednom poseti Holandiju i Francusku. On polazi iz Kopenhagena u
jesen 1716 godine i susreće usput, u Havelbergu, pruskoga kralja i učvršćuje
rusko-pruski savez. U decembru stiže u Amsterdam i provodi nekoliko meseci u
Holandiji. To sada nije više onaj bezimeni „drvodelja” što je pošao da traži
„učitelje”, kakvog su ga Ujedinjene Oblasti nekada dočekale, već je to vođ
evropske koalicije uperene protivu Švedske; to je vladar Moskovske države, još
uvek obavijen velom tajanstvenosti za druge narode, no koji je dao već prvi
dokaz svoje moći. Razume se, Ujedinjene Oblasti nisu mnogo oduševljene da
dočekaju takvog posetioca. Susret između Petra i engleskoga kralja, koji je
trebalo da bude između Utrehta i Lejde, odložen je, možda zbog careve bolesti, a
možda i zbog toga što Engleska i dalje traži da ruske trupe napuste Meklemburg.
Carevi ministri i ne prikrivaju svoju mržnju prema kralju Đorđu.
Krajem marta 1717 godine, Petar odlazi u Francusku preko Brisla, Briža i
Ostende. To je ostvarenje jednoga davnašnjeg sna. On želi da najpre poseti Pariz i
da se pouči, i u tom pogledu zadovoljava on potpuno svoju radoznalost,
posećujući redom najrazličitije ustanove. Ali on ima i jednu diplomatsku
nameru, a to je: da otrgne Francusku od saveza sa Švedskom, Holandijom i
Engleskom, pa da joj ponudi u zamenu za to sporazum sa Rusijom, Poljskom i
Pruskom. Upravo je Pruska i potstakla Petra da ide u Francusku, i on je baš po
savetu kralja Fridriha-Viljema predložio Regentu (Filipu Orleanskom) da mu
garantuje poštovanje dvaju ugovora, Utrehtskog i Badenskog, u zamenu za
garantovanje njegovih osvajanja i za obećanje da neće pomagati Šveđanima. Ali
je Francuska vezana za Švedsku tajnim ugovorom, čije trajanje još nije isteklo.
Osim toga, pruski kralj prećutao je da kaže Petru kako postoji jedan tajni
francusko-pruski ugovor. Zbog toga maršal de Tese, koji je bio određen da vodi
pregovore sa Rusijom, dobiva nalog da razvlači pregovore, ali da ipak ne odbaci
njene ponude — iz straha da se ona ne obrati austriskom caru, neprijatelju
Francuske, — i da joj ništa ne obećava. Ovo prvo diplomatsko iskustvo zacelo da
nije ulilo Petru i njegovim saradnicima mnogo divljenja za ciljeve i metode
zapadnjačkih diplomata.

200
 Poznate su mnoge anegdote, uostalom veoma zanimljive, koje se odnose
na Petrovo bavljenje u Parizu. Izvesno, on više nije onaj divljak od pre nekoliko
godina; ali je moskovsko varvarstvo ostavilo na njemu svoj žig utoliko vidljiviji,
što je on sada svestan svoje moći, te se ne stara mnogo da bude blag prema
ličnostima koje ga okružuju, niti da poštuje običaje zemlje u kojoj se nalazi. Kud
god se on pojavi, donosi izvesnu sasvim ličnu veselost, u isti mah samoniklu i
samovoljnu, i više je voleo da opšti sa nižim ljudima, nego da bude primoran da
se vlada prema složenoj etikeciji otmenoga društva. On najzad pokazuje
nezasitnu radoznalost prema praktičnim ostvarenjima zapadnjačke
obrazovanosti. No ipak, on je naučio da vlada sobom, kad je to potrebno, i ume
da ne vređa preterano propise učtivosti.

5. REZULTATI REFORME: HAOS.

Drugo Petrovo putovanje na Zapad pretstavlja prirodan prelaz između

drugog i trećeg razdoblja njegove vladavine. U ovom razdoblju on prestaje da
radi na „uvećavanju slave” da bi se pobrinuo da „ustanovi red”. Drugo razdoblje
označeno je kao „haos”. Taj haos, koji je zavladao u državnim poslovima posle
ukidanja nekadašnjeg uređenja, trajaće sve do stvaranja jednoga sistema novih
ustanova. Prva Petrova sistematska reforma pokušala je istina da zasnuje takav
sistem; ali, pošto je ona izvođena žurno da bi zadovoljila hitne trenutne potrebe,
ona ne samo da nije sprečila taj haos, već ga je i ubrzala. Pometnja u
računovodstvu unela je nered u finansije, a cilj ustanovljavanja gubernija i
organizovanja pukova nije postignut, jer neizbežni uslov reforme, a to je bilo
okončanje rata i povratak trupa u mirnodopsko stanje, nije bio ostvaren. Senat je
nesposoban da sam zameni centralistički sistem administracije koji je Petar
ukinuo; gubernije su izgubile svaku vezu sa centralnom vlašću i ostavljene su
same sebi, a država nije mogla vršiti nad njima ma i najmanju kontrolu. Kakvi su
bili rezultati ovog preobražaja?
Na prvi pogled izgleda da su svi državni rashodi pokriveni porezima
pravilno raspodeljenim među gubernijama. Uistini, ova ravnoteža postoji samo
na hartiji. Nju je nemogućno ostvaritc prvo stoga što ona nailazi na nesavladljive
teškoće u primeni, a drugo, zbog izvesnih osobenosti moskovskih upravljača.
Kakvi su pre svega rezultati glavne reforme iz 1708—1712 godine, a to će
reći odnosa uspostavljenih između gubernija i pukova koje one imaju da
izdržavaju? Pošto su komesari određeni od pojedinih gubernija morali da prate
pukove pri njihovom premeštanju, dogodilo se da se komesar Arhangelske ili
Simbirske gubernije nađe u izvesnom trenutku u Ukrajini ili Pomorju. Kada
utroši sume koje su mu poverene, on prestaje da prima svako izdržavanje od
svoje gubernije i postaje sasvim nekoristan za vojsku. Da bi se dobile nove svote,
mora da se šalje u guberniju jedan oficir kome je naročito poveren taj zadatak.
Inače, žalbe puka zbog neurednih isplata stižu u prikaz rata — kome su trupe

201
neposredno potčinjene, — na šest meseci posle iscrpljenja novca ili čak i kasnije,
te otpočinje beskrajna prepiska sa dotičnom gubernijom, koja obično šalje
predmet u Moskvu, svome komesaru pri Senatu, i zahteva da se vodi računa o
sumama koje su unapred isplaćene. S druge strane, jedan deo pukovskih
troškova je na teretu centralne vojne administracije: na primer, za „izradu
uniformi”, za kupovinu konja i lekova, za nabavku oružja i municije, itd. Ovakav
sistem, koji ne povlači granice nadležnosti između prikaza rata, gubernija i
pukova, veoma je nezgodan. Zbog toga se ubrzo vraća na nekadašnju
centralizaciju. Niz ukaza objavljenih od 1712 do 1717 godine vraćaju prikazu rata
njegovu ulogu centralne administracije.
Ista takva evolucija priprema se u ostalim granama državne uprave.
Oskudica u novcu i nedostatak životnih namirnica, koje se isporučuju sa
zakašnjenjem, sprečava eskadru da isplovi iz Neve i odlaže za godinu dana
pohod koji je Petar nameravao da izvrši. Tobdžije „umiru od gladi”; diplomati,
koje gubernije ne moraju da izdržavaju, nisu primili platu za čitavu godinu dana
(1713—1714), što ometa rad ruske diplomatije. U praksi, uvek se naposletku
pronađe način da se iskobelja iz neke teškoće: prigrabe se prvi raspoloživi
prihodi da bi se pokrili izdaci kojima oni nikako nisu bili namenjeni, ili se pak
pozajmljuje od raznih ustanova. Kad treba vratiti dugovanu sumu, kasa je
prazna. Uzalud gubernije traže da se vodi računa o unapred izdatim sumama,
vlasti zahtevaju, naposletku, da se tačno postupi po „budžetima” koje baš one
prve nisu poštovale; one zabranjuju da se vodi računa o unapred izdatim
sumama, prete da će kazniti — pa ponekad to i čine — guvernere novčanim
kaznama, kažnjavaju telesnim kaznama gubernijske komesare pri Senatu, hapse
gubernijske činovnike. Kada su se sve prinudne mere iscrpele, onda se na lice
mesta odašilju oficiri koji takođe izdašno dosuđuju novčane i telesne kazne i
hapšenja, a ako ne uspeju u svojim naporima, traže uputstva od svojih starešina,
te ponovo otpočinje prepiska. Najčešće gubernatori, iz predostrožnosti,
zadržavaju namerno raspoložive sume, a šalju na mesto opredeljenja samo jedan
deo prihoda. Nekolicina njih ipak — da bi zadobili Petrovu naklonost —
odlučuju se na opasnu igru da prijave viškove. P. M. Apraksin, na primer, pošto
je za tri godine (1710— 1713) prikupio u kazanjskoj guberniji 400.000 rubalja
„dobiti”, može — zahvaljujući ovoj sumi „i bez ikakve pomoći” — da regrutuje i
izdržava dva puka i dva eskadrona dragona, dva puka i jedan bataljon pešaka,
da povrh toga plaća sve troškove pohoda na Kubanj i da stavi ostatak od 120.000
rubalja lično caru na raspoloženje. Ali kada je on otišao u rat, godine 1713, njegov
poslednik P. S. Saltikov, mlad upravljač, otkriva ubrzo rezultate ove pohvalne
revnosti: usled novih poreza koje je Apraksin nametnuo neslovenskom
stanovništvu opustelo je 33.000 „ognjišta” i time je opterećena budućnost još
većim deficitom. Begunci su se sklonili kod Baškiraca, koje potstiču na bunu. „Da
ne bi povećao broj opustelih domova”, Saltikov mora za izvesno vreme da
oslobodi poreza nastanjena „ognjišta”. U Sibiru je položaj još očajniji: gubernator
Gagarin namerno prikriva ili krnji prihode; ne isplaćuje sume koje treba da plaća

202
njegova gubernija; deli primljeno mito sa svojim činovnicima ili prosto naprosto
krade, tako da posle sudske istrage završava na vešalima. Nasuprot tome, knez
M. D. Golicin, gubernator Kijeva, na čije ćemo ime još naići, pruža veoma redak
primer za to doba, primer činovnika koji vrši redovno isplate, pa čak plaća i za
druge gubernije. Ali on može tako da radi zato što je u jednoj pograničnoj oblasti.
Situacija u staroj moskovskoj centralnoj oblasti je mnogo teža. Iste takve teškoće
postoje i na drugim mestima, na primer u novoj prestonici Petrogradu, ili u
Arhangelskoj guberniji, čiji glavni prihodi dolaze od toga jedinog morskog
pristaništa Rusije. U oba ova slučaja, osim mesnih rashoda, treba zadovoljavati i
vanredne potrebe — koje nisu predviđene u budžetima („tabelama”) —
centralnih administracija. Godine 1714 Senat se konačno preseljava u Petrograd i
neprestano mora da se brine o vanrednim rashodima. Dok je u Moskvi
raspolagao izuzetnim prihodima od kovnice novca i raspoloživih (ili
neraspoloživih) viškova posle ukidanja prikaza, sada mora u novoj prestonici da
se obraća kancelariji Petrogradske gubernije kad god se pojavi kakav
nepredviđen izdatak od opšteg interesa. Nije li isplaćena plata brigadnom
generalu Černičevu? Pošto gubernije nisu ispunile dužnost da snabdeju Rigu
namirnicama, treba li da se one što hitnije nakupuju? Treba li, u cilju „jedne brze
vojničke akcije” da se pribave prinadležnosti, municija i konji za pukove generala
Golicina? Treba li brzo nabaviti novac potreban „za careve redovne troškove”?
Sve to mora da plaća Petrogradska gubernija, a ostale gubernije i ne haju da
naknade novac koji su bile dužne da pošalju.
Nemogućno je snaći se u ovome haosu- jer su računi — kao što smo videli
— konačno zamršeni i nikakav bilans nije načinjen od 1710 do 1715 godine. Živi
se od danas do sutra. Ali razna dovijanja postaju nedovoljna da pokriju nove
redovne izdatke koji neprestano rastu, čak i posle ustanovljavanja „tabela”
(budžeta) od 1710 godine. Iako se rashodi suvozemne vojske smanjuju, nasuprot
tome se rashodi mornarice, posle zauzeća Azova, povećavaju. Godine 1712 i 1713
građanje baltičke flote vrši se živo: veliki brodovi su tako rđavo izrađeni, da se
ne smeju upotrebiti protivu neprijatelja, ali laka flotila sastavljena od galija koje
plove među ostrvima finskoga Zaliva (Skärgard), do kojih ne mogu da dopru
veliki brodovi, čini velike usluge prilikom osvajanja Finske. U godinama 1715 i
1716 priprema se iskrcavanje u Švedsku kroz Alandski Moreuz. Usled toga se
budžet mornarice penje od 434.000 rubalja u 1711 na 464.000 u 1712, na 484.000 u
1713, na 651.000 u 1714, na 740.000 u 1715—1716 godini.
Šta da se radi? Da li da se svakom novom rashodu pridoda neki nov
namet, po starinskom običaju? Gubernatori dosta obilno pribegavaju ovom
odveć lakom načinu; ali je jasno da se ne može staviti u dužnost jednom
upravnom organu da stvara nove poreze, te Senat, godine 1712, izričito
zabranjuje to gubernatorima. Da li da se zavedu novi neposredni porezi na
„ognjišta”? Još od 1710 godine se često primenjivao taj način: „za nabavku
jahaćeg pribora” godine 1710; za građenje Petrograda — svi porezi ustanovljeni

203
za taj cilj donose oko 200.000 rubalja godišnje; za dopunsko snabdevanje vojske.
Godine 1713 razrezano je po pola rublje na svako „ognjište” radi rata sa Turskom
i u zamenu za porezu u konjima. Ali je ovaj stari način oporezivanja već
preživeo; on ne daje više čak ni jednu trećinu predviđenog prihoda (117.000
rubalja, umesto 360.500).
Tako se u isti mah pokazuje i nedovoljnost novih ustanova, i neuspešnost
nekadašnjeg poreskog sistema. Da bi se popravila prva od ovih nezgoda,
potrebno je da se stvori ma kakav sistem centralne administracije. Petar je
potpuno zanemario da se za to pobrine i nije čak ni naslutio tu potrebu za sve
vreme njegovih putovanja po Rusiji i po inostranstvu. Tek pred 1714—1715
godinom počinje on da oseća tu potrebu. Posle reforme iz 1708— 1712 godine,
Moskva je prestala da igra ulogu prestonice, i od 1715 godine, kada je preseljen
Senat, ta uloga pripada Petrogradu. Ali Senat ne može sam da zameni čitav jedan
sistem mećusobno povezanih ustanova. S jedne strane potrebno je da se tačno
odredi njegov položaj u odnosu na gubernatore i da se odrede granice njihove
nadležnosti. S druge strane, pošto je nekadašnji poreski sistem postao
neprimenljiv, nametala se korenita promena, koju je trebalo izvršiti ako se želi da
se prihodi povećaju. Druga i poslednja sistematska Petrova reforma težila je da
reši ta dva problema.

204
 VIII. PETAR VELIKI (1682—1725)
(Nastavak)

1. OD BALTIČKOG MORA DO KASPISKOG JEZERA (1617—1724).

Priznanje ruskih osvajanja na Baltičkom Moru: Ništatski mir (1721). —

Da bi se suzbio unutrašnji haos i da bi se ostvarile reforme koje su se nametale,
Petru je potreban mir. Zato on odlučuje da potraži način za okončanje rata sa
Švedskom.
Ministar Karla XII, baron Gerc, trudi se upravo da ubedi svog ratobornog
gospodara da on ne može ratovati sa celim svetom i da treba da zaključi mir sa
Rusijom, ako želi da pobedi Nemačku. U avgustu 1717 godine Petar prihvata
ponudu da se započnu direktni pregovori. Početkom 1718 godine njegovi
diplomatski pretstavnici, Osterman — čiji će rad na pregovorima istaći njegov
diplomatski talent — i Brus polaze iz Petrograda za Alandska Ostrza. On im daje
uputstva da „ne raskidaju odmah, jer (njegov) interes to sada ne dopušta”, ali
nagoveštava svojim protivnicima da je još uvek spreman da započne novu
ofanzivu; iako želi da zadrži osvojene oblasti na Baltičkom Moru i da brani
interese Pruske i Poljske, on je ipak gotov da „ustupi” Finsku uzimajući kao
granicu reku Kimen i da ne pomaže zahteve Engleske i Danske. Konferencija u
Alandu otvara se u maju. Već na prvoj sednici prestavnici Švedske izjavljuju da
ona ne može da se odrekne Estonije i Livonije, koje su njene „tvrđave”. Pregovori
traju celoga leta i cele jeseni. I jedna i druga strana odugovlači: Šveđani računaju
na mogućnost jedne pobune u Rusiji, a Rusi su ubeđeni da Karlo XII neće moći
duže da izdržava svoju vojsku u svojoj iscrpenoj zemlji. Smrt Karla XII, koji je
ubijen 1718 godine pri opsadi norveške tvrđave Fredrikshama, zatim hapšenje
Gerca, borbe oko krune, stupanje na presto Ulrike-Eleonore u martu 1719, pa
pobeda „liberalne” stranke i pogubljenje Gerca menjaju potpuno situaciju.
Švedska nije više voljna da čini ustupke na Baltičkom Moru, nego u Nemačkoj.
Jula 1719 godine Petar odgovara jednom demonstracijom ratne flote: čak i samu
okolinu Štokholma pustoše, a stotine sela pale kozaci i ruski mornari. Švedska
kraljica pristaje tada da ustupi Reval, Narvu i Estoniju, ali traži da joj se vrate
Finska i Livonija. Petar joj odgovara jednim ultimatumom, i u septembru se
prekidaju pregovori u Alandu. Švedska se konačno odlučila. Ona više voli da
pregovara sa Engleskom.
Engleska se trudila, izazivajući čitav niz saveza, da usami Rusiju. Austrija
je zaključila odbranbeni savez sa poljskim kraljem Avgustom II, koji se trudi da
svoju dinastiju učini naslednom i da svoga sina, koji je oženjen jednom
austriskom princezom, načini „apsolutističkim” vladaocem. Pošto Petar — koji
još uvek drži svoje trupe u Poljskoj, gde on namerava da brani Ustav od planova
za stvaranje nasledne kraljevske vlasti, a protestantski i pravoslavni „disidenti”
od katolicizma — potstiče poljske velikaše da vode opoziciju prema svome

205
kralju, Avgust II je potpisao „preliminare” mira sa Švedskom i potsetio cara na
njegovo obećanje da će mu ustupiti Livoniju. Pruska, pošto se najpre činila kao
da hoće da ostane verna ruskome savezu, popustila je pod pritiskom Engleske,
Austrije i Francuske; u avgustu 1719 godine ona je zaključila savez sa Engleskom,
no sa ograničenjem da ne bude uperen protivu Rusije. Posle rasturanja Alandske
konferencije februara 1720 godine, ona sklapa mir sa Švedskom i dobiva Štetin.
Sa svoje strane Danska zaključuje sa Švedskom krajem 1719 godine primirje, a u
julu 1720 — pod uticajem Engleske — i ugovor o miru, kojim vraća sve osvojene
oblasti u Pomorju, ali zadržava Šlezvig.
U početku 1720 godine Engleska je uspela da usami Rusiju. U aprilu šalje
u Baltičko More — „da bi zaštitila švedsku teritoriju i pomogla zaključenje mira
koji će biti koristan po obe strane” — eskadru admirala Norisa, koga ovlašćuje da
ponudi njeno posredovanje. Ruski admiral Apraksin odgovara protivpredlogom
da se pribegne — kao što je bilo i ugovoreno — direktnim pregovorima između
zaraćenih strana; ali, u to isto vreme odred generala Mengdena pustoši švedske
obale. Ni predlog da Francuska bude posrednik, ni napori engleske i austriske
diplomatije da zavade Portu sa Rusijom ne mogu da nateraju Petra da promeni
svoje namere. On i dalje uporno hoće da zadrži sve osvojene oblasti, i u
novembru 1720 godine on uspeva da pretvori Jedrenski ugovor iz 1630 godine u
„večiti mir” sa turskom carevinom.
Šveđani, koji su naposletku uvideli da im ni engleski kralj,. ni francuski
kraljevski namesnik, ni nemački car ne mogu uspešno pomoći protivu Rusije,
rešavaju se, avgusta 1720 godine, da predlože caru nastavljanje direktnih
pregovora. Ništat, u Finskoj, izabran je za sedište konferencije. Kada su ruski
punomoćnici Brus i Osterman tamo stigli u proleće 1721 godine, zatekli su
pretstavnike Švedske. Engleska eskadra ponovo se pojavljuje u Baltičkom Moru,
ali pred očima britanskih admirala — koji nisu smeli to da sprečavaju — švedske
obale ponovo pustoši ruski general Lasci, koji spaljuje tri varoši i 506 sela. Ova
ruska demokracija pokazuje se kao veoma uspešna. Švedska pristaje da ustupi
Livoniju; ipak, ona želi da zadrži Viborg „ključ Finske”, i traži od Rusije da ne
podržava pretendovanje na presto bratanca Karla XII, vojvode od Holštajna.
Početkom leta ovaj stiže u Petrovgrad. Tada novi švedski kralj Fridrih uzrujan,
odlučuje se da ispuni sve Petrove zahteve. Ništatski mir potpisan je 30
avgusta/10 septembra 1721 godine. Rusija dobiva „za uvek” Livoniju, Estoniju,
Ingriju, jedan deo Karelije sa Viborgom i ostrva Ezel i Dago; ona pak vraća
Švedskoj ostatak Finske i odriče se mešanja u njene unutrašnje stvari; stanovnici
oblasti koje su ustupljene Rusiji sačuvaće prava koja su uživali za švedske
vladavine, kao i slobodu veroispovesti; oni koji imaju zemlju zadržaće svoje
posede pod uslovom da postanu ruski podanici, Poljska i Engleska potpisale su
ugovor kao ugovaračke stranke. Petar likuje: glavni zadatak njegove vladavine,
koji je stao toliko napora i žrtava, izgleda da je postignut. Pune dve nedelje
svetkuje on mir u svojoj novoj prestonici, a Senat mu dodeljuje nazive „Otac
otadžbine, Car i Veliki.”

206
 Rusija na obali Kaspiskog Jezera. — Petar nije čekao da obezbedi svoja
osvajanja na Baltičkom Moru da bi okrenuo svoju pažnju ka Kavkazu i
Kaspiskom Jezeru. Još godine 1715, pošto su ove granice između Evrope i Azije
još uvek veoma malo poznate, dao je on Artemiju Volinskom, koga je poslao kao
ambasadora persiskome šahu, ova uputstva: proučiti, „prolazeći kroz persiske
oblasti kopnom i morem, sve varoši, pristaništa i druga mesta, kao i opštu
situaciju tih pokrajina, da bi se videlo koje se velike reke ulivaju u Kaspisko
Jezero; dokle se može ploviti uz te reke i da li postoji neka reka koja polazi iz Indije a
uliva se u to jezero; kakvi su u pristaništima ratni ili trgovački brodovi koje šah
drži na tome jezeru, koje su tvrđave i utvrđenja; saznati naročito što se tiče oblasti
Gilan koje planine i teško prohodna mesta razdvajaju ovu pokrajinu od ostalih pokrajina
na persiskoj obali Kaspijskog Jezera.”1 U isto vreme stupio je on u vezu sa
Vahtangom, đurđijanskim knezom, i tražio da sazna gde žive Jermeni; on zna da
su ova dva naroda hrišćanske vere i već pomišlja na protektorat nad njima.
Njegova nova politička maksima je: da se ne bi moglo trpeti da se Porta učvrsti
na obalama Kaspijskog Jezera.
Godine 1722, koristeći se nemirima koje je u Persiji izazvala promena
vladara i najezda Avganistanaca, Petar nudi svoju pomoć i zaštitu. Od maja do
jula on odlazi na Volgu, spušta se od Nižnjeg-Novgoroda do Astrahanja i
započinje letnju vojnu idući kopnom i vodom ka Derbentu sa 22.000 pešaka,
9.000 konjanika, 20.000 kozaka i isto toliko Kalmuka, 30.000 Tatara i 5.000
mornara. Nemogućno je odupreti se takvim snagama, te mesni samodršci
prihvataju rusku zaštitu, jedino se Uteniški sultan laća oružja, ali biva potučen.
Derbent otvara svoja vrata bez borbe, ali hrana počinje da ponestaje. Car se vraća
u Astrahanj i zasniva usput tvrđavu Svjatoj Krest (Sveti Krst).
On je naredio jednom naročitom odredu da nastavi vojnu i da zauzme
Rešt i Gilan. Rešt je osvojen u novembru 1722 godine, Baku se predaje u julu 1723
godine. U septembru Petar zaključuje sa pretstavnikom Persije u Petrogradu
ugovor kojim se on obavezuje da pruža vojničku pomoć novom šahu Tahmasibu,
pod uslovom da dobije „u stalnu svojinu” Derbent, Baku i pokrajine Gilan,
Mazanderan i Astrabad. Ali u Persiji odbijaju da potvrde ovaj ugovor, i tu
otpočinje borba oko uticaja između Rusije i Porte koja je nedavno saznala za
novu rusku ekspanziju. Muslimanska plemena na Kavkazu mole za tursku
pomoć, i Porta ih uzima pod svoj protektorat; Đurđijanska, koju okružuju ova
plemena, primorana je godine 1723 da nominalno prizna tursko pokroviteljstvo.
Ipak, car uspeva da zadrži novo osvojene oblasti na obali Kaspijskog Jezera, i
Porta, ugovorom od juna 1724 godine priznaje to osvajanje; granica prolazi na 22
časa hoda zapadno od Derbenta i obrazuje pravu liniju od Šemaha do sastava
reka Arakse i Kura.
Petar je takođe pokušao, no bez uspeha, da zauzme istočnu obalu
Kaspijskog Jezera. Početkom 1716 godine on je stavio u dužnost knezu
1
Rečenice štampane kurzivom dopisao je Petar svojom rukom.

207
Aleksandru Bekovič-Čerkaskom, koji je već ranije opisao jedan deo te obale, da
sagradi dve tvrđave, jednu na nekadašnjem ušću reke Amu-Darije, a drugu na
mestu gde se sada. nalazi Krasnovodsk, a zatim da otide hanu oblasti Hive da bi
ga privoleo da primi rusko pokroviteljstvo i da traži od njega dopuštenje da
„pošalje rekom Amu-Darijom u Indiju jednog trgovca koji bi se obavestio o
putevima koji tamo vode” i da sazna da li bi buharski kan takođe pristao da
primi rusko prijateljstvo. Mesta izabrana za građenje onih dveju tvrđava
pokazala su se kao nepodobna za stanovanje. S druge strane, stepska plemena
behu se pridružila plemenima iz oblasti Hiva da prepreče put odredu Bekovič-
Čerkaskoga, koji je jedva brojao 3.000 ljudi raznih narodnosti. Pošto ga je susreo
na šest dana hoda od Hive, u oktobru 1717 godine, neprijatelj je pribegao
lukavstvu: pod izgovorom da će lakše obezbediti sebi ishranu, on je nagovorio
Bekovič-Čerkaskog da podeli svoju trupu na pet delova, koje su posle toga hivski
ratnici razoružali i zarobili. Bekovič-Čerkaski, pošto je ušao u Hivu kao prost
izaslanik, bio je pogubljen i njegova glava izložena na gradskim vratima. Da bi se
osvetio, Petar je 1720 godine bacio poslanika Hive u tamnicu, gde je ovaj umro.
Osvajanje koje on beše započeo, završiće se tek posle jednog i po stoleća.

2. OBNOVA. DRUGA SISTEMATSKA REFORMA (1718—1722)

Iz haosa u svesnu reformu. — Ova druga reforma bitno se razlikuje od

prve. Problemi koji se nameću reformatoru istovetni su, ali reforma postaje
svesnija, i reformator je znatno proširio svoj vidik usled složenosti odnosa koje je
Severni rat stvorio između Rusije i evropskih sila. Petar je proveo godine 1716 i
1717 izvan Rusije; on više nije onaj isti čovek iz 1698 godine. Među praktična
znanja koja privlače njegovu radoznalost spadaju otada i državnička. Nekoliko
novih shvatanja, do kojih je došao za vreme svoga putovanja po inostranstvu,
utiču na njegove zamisli. Tako je on pre svog odlaska u Olonec, godine 1719,
održao jedan dosta neuobičajen govor, koji je zabeležio francuski diplomat La Vi:
„Pošto je uspostavio spoljnu bezbednost, on će upraviti svoje težnje da prekine
eksploatisanje naroda koje vrše potkupljivi činovnici i sudije. Dužnost vladareva
je da štiti narod od svake nepravde i da iskorenjuje najodlučnijim sredstvima
nepoštenje i korupciju birokratije.” Isto tako prilikom zaključenja Ništatskog
mira, kada je Senat hteo da polaska njegovoj davnašnjoj ambiciji i slavio ga „što
je izvukao Rusiju iz mraka i uzdigao je na pozornicu svetske slave”, on u svome
odgovoru čini jedno čudno ograničenje: „Nema sumnje da ne treba da oslabimo
u vojničkim poslovima”, ali „treba da se posvetimo onome što je korisno i što ide
u opštu korist —, te da se narodu olakša.”
Otkuda njemu ovakve neočekivane misli? Kako to da on, koji je uvek
mislio samo o „koristi po državu”, može sada da govori o „opštoj koristi” i
potrebi da se olakša narodu u kome je on dotada video samo poreskog
obveznika? Zacelo da je on pozajmio od drugih ovakve ideje; on ih je našao
proučavajući projekte za svoju drugu reformu, za svesnu reformu. Pa i sam način

208
kako je on pripremao ovu reformu veoma je interesantan, jer njegove metode se
mnogo razlikuju od onih koje su primenjivane prilikom prve reforme. On sada
raspolaže čitavom falangom „savetnika”, zvaničnih ili dobrovoljnih čija mišljenja
čita on vrlo pažljivo, kao što dokazuju znaci koje je stavljao na savete, na
„izveštaje”, projekte i izdvojene predloge koji su ostali među njegovim ličnim
hartijama. Misli koje su naročito privukle njegovu pažnju obeležene su
karakterističnim znacima, kružićima, krstovima, okruženim krstovima, i skoro
sve su one upotrebljene u pojedinim njegovim zakonodavnim odlukama. U tim
projektima ima saveta od opšteg interesa, primenljivih ili neprimenljivih
predloga, mera koje se odnose na posebne slučajeve i skupnih članova. Petar ih
brzo usvaja, ali ne čineći dovoljne razlike između njih, već ostavlja da iskustvo
pokaže šta ima životnu vrednost, a šta je „učinjeno bez razmišljanja”. Njegova
uloga postaje uloga potstrekača koji se trudi da privede kraju započeto delo. Ta
uloga je uistini veoma skromna, jer on doslovno usvaja predloge koji su mu
podneseni, pa ide čak dotle da prepisuje i greške koje su se potkrale u tekstu.
Istina, ovi predlozi nisu mu slučajno podneseni i oni skoro uvek odgovaraju
nekoj trenutnoj hitnoj potrebi. Da je tako, vidi se iz toga što se njihov predmet
menja ukoliko se potrebe jasnije ocrtavaju i sve jače osećaju, što omogućuje da se
prati linija kretanja raznih potreba kaogod i zakonodavčeve namere.
Posmatrani sa ovoga gledišta, predlozi zakona podneseni Petru mogu se
raspodeliti u tri uzastopne faze: od 1711 do 1713 godine, „savetnici” carevi još su
nadahnuti starinskim metodama i sistemom „dobiti”, a to će reći brigom o
fiskalnim interesima; u godinama 1714 i 1715 njihova shvatanja se menjaju i
svedoče o socijalnim brigama; tada se ocrtavaju opšta načela reformi koje se
nameću; u 1716 i 1717 godini, za vreme Petrovog bavljenja u inostranstvu, oni
izrađuju nameravane reforme. U ovoj poslednjoj fazi treba istaći važnu ulogu
„savetnika” tuđinaca, koji caru stavljaju na raspoloženje svoje zapadnjačko
iskustvo; i upravo oslanjajući se na to iskustvo, on će nastaviti praktično
izvođenje reforama između 1717—1718 i 1722 godine. Može se pratiti razvoj
njegovih misli kroz ove tri uzastopne faze: vidimo kako se on odriče sistema
delimičnih reformi, koje bi se primenjivale na konkretne činjenice i posebne
slučajeve, i koji se baš zbog toga često izvode mimo njegovu volju, da bi pošao
drugim putem, putem opšte reforme, zamišljene prema jednom određenom
načelu, proučene sistematski i praktično izvodljive; jednom rečju, putem jedne
skladne i svesne reforme.
„Savetnici” iz 1711—1713 godine posvećuju uistini svu svoju brigu samo
jednom pitanju, koje je uvek na dnevnom redu i koje zahteva hitno rešenje: kako
da se pribavi novac? Oni su veoma uznemireni zbog „praznina” u pogledu
naseljenosti i zbog smanjenja broja stanovnika, što se videlo prilikom popisa iz
1710 godine. Ako je smanjenje broja stanovnika posledica preteških nameta
naturenih narodu, onda uspeh nove reforme zahteva „da se narod ne
upropašćuje”; ali, onda je svako novo oporezivanje nemogućno. A kako je novac

209
neophodno potreban, „savetnici” se izjašnjavaju za najlakši način, a to će reći za
posredne poreze. To čini, na primer, jedan od izveštaja sa početka 1711 godine,
čiji je pisac verovatno bio plemeniti ilirac Sava Raguzinski, i koji nosi ovaj
karakterističan naziv: Članci o tome kako da se napuni državna blagajna za potrebe
sadašnjega rata (rat na Prutu). Raguzinski polazi od načela da „ako su seljaci
odveć mnogo oporezovani, zemlja će opusteti”, a da je neophodno potrebno da
se „napuni državna blagajna” ne uzimajući „ni jedne jedine kopejke od onih koji
su oskudni”. Toga radi pribegava on jednom starom običaju i predlaže načine
koji su već hiljadu puta primenjivani. On pre svega savetuje da se poveća prihod
od kovanja novca smanjujući za 10 od sto težinu novca. I zaista, Petar izdaje
naređenja u tome smislu. U 1711—1712 godini, pošto ova izmena u kovanju
srebrnoga novca ne daje dovoljno dobiti, kuje se bakarni novac, koji 1713 godine
preplavljuje tržište i potiskuje srebrni novac: ranijem prihodu od približno
156.000 rubalja ovaj bakarni novac dodaje — od 1712 do 1717 godine — nov
prihod od približno 130.000 rubalja godišnje. Na drugom mestu, Raguzinski
savetuje da se povećaju prihodi od soli pomoću jednog sasvim prostog postupka:
zadržavajući 4½ kopejke na svaki pud prilikom isplata liferantima soli, da bi se
„u ovom ratnom vremenu liferant odrekao dobiti”. Senat pokušava da primeni
ovu zamisao i naređuje da se zadržavaju 2½ kopejke od puda; ali glavni liferant
Stroganov i njegovi drugovi odbijaju da isporučuju so pod ovim uslovima, te oko
1714 godine desetine solana ostaju bez posla. Ipak, Raguzinski preporučuje da se
država odrekne ostalih monopola od kojih je bio ustanovljen veliki broj, i da se
dopusti slobodna prodaje robe podvrgavajući je taksama. Petar naređuje „da se
prouči ovaj predlog, pa u slučaju da ne bude nikakvih smetnji, da. se dopusti
svim staležima da trguju”. U znak nagrade za njegove savete, Raguzinski je
naimenovan za „dvorskog savetnika”.
Godine 1714—1715 „savetnici” pomišljaju na mere koje — budući
korenitije nego što je povećanje prihoda od kovanja novca, čiji je iznos ostao
nedovoljan i počeo se iscrpljivati — ipak „ne bi upropastile narod”. Oni
pokušavaju da ispitaju uzroke koji su izazvali paniku 1711—1713 godine i
primorali državu da pribegne posrednim porezima kao jedinom rešenju krize.
Pošto je popis stanovništva iz 1710 godine pokazao da postoje „praznine u
naseljenosti zemlje”, oni se pitaju da li su te praznine doista stvarne, ili pak nisu
možda posledica dezertiranja i skitnje pre nego posledica gubitaka koje je narod
pretrpeo za vreme prvih deset godina rata, ili najzad nije to možda samo varka,
posledica zlonamernosti popisivača. Već godine 1713 jedan „anonimni spis” o
načinu kako da se olakša poreskim obveznicima na selu pominje bežanje seljaka
koji odlaze da se nastane u Ukrajini na imanjima bogate vlastele „koja su
razdeljena posle Mazepine smrti”, te Petar odmah naređuje da se izvrši popis
begunaca koji su se sklonili u ta sela i da se vrate u zavičaj. A kada je drugi jedan
predlog privukao njegovu pažnju na oblasti donje Volge i Dona gde su se
skrivali begunci, za koje se predlaže da se vrate i nastane u utvrđenoj zoni (od
Caricina do Panšina) i da se podvrgnu porezu u žitu, on usvaja tu meru i još je

210
proširuje ( u maju 1714 godine): „Pošto svi begunci nisu otišli na Don i u Sibir, i
pošto nije bilo epidemije, neka je hvala Gospodu! oni su zacelo većinom napustili
svoje nekadašnje gospodare i otišli da se nastane na zemlji drugih posednika”,
izjavljuje on, — ne spominjući svoju ličnu akciju koja je bila ubistvenija nego
epidemija, — i on izvodi zaključak da će biti dovoljno izvršiti nov popis i
pohvatati zabušante. On odmah naređuje da se najpre pokuša u Arhangelskoj
guberniji, gde je popis iz 1710 godine utvrdio najveće opadanje stanovništva. U
februaru 1715, drugi jedan izveštač, Vasilij Lodigin, podrobno naznačuje oblasti i
grupe stanovništva koje treba kontrolisati i ponovo popisati.
Ovaj popis, zvani landratski2, izvršen je za vreme od dve godine koje je
Petar proveo u inostranstvu (1716—1717). Njegovi rezultati su skoro isto onoliko
nepovoljni koliko i u 1710 godini. U izvesnim oblastima stanovništvo kao da se
počelo oporavljati posle poraza i počelo se gomilati — jamačno da bi smanjilo
broj poreskih zajednica — na nekadašnjim „ognjištima”; otuda se javlja jedna
neobična pojava: broj „ognjišta” se ne uvećava, ili se uvećava lagano, dok broj
stanovnika počinje da prevazilazi broj iz popisa vršenih pre Petra Velikog. Ali to
su izuzeci. U drugim oblastima opadanje stanovništva se pojačalo: u
Arhangelskoj guberniji, od 1710—1717, broj „ognjišta” je opao za 7 od sto, a broj
muškaraca za 9 od sto. U Kazanjskoj guberniji prirodni priraštaj stanovništva nije
dovoljan da naknadi gubitke, koji su veoma brojni, usled Apraskinovih metoda,
među neslovenskim stanovništvom. Proučavanje uzroka opadanja stanovništva
pokazuje da su oni ostali isti kao i u 1710 godini; ipak, državna uprava manje je
neposredno odgovorna za to opadanje, jer je ono posledica njene akcije samo za
10 od sto, dok je 1710 godine iznosilo 20 od sto, a to stoga što je posle 1710
godine ona zahtevala manje žrtve u ljudstvu. Što se tiče dezertiranja, ono je isto
(37,2 od sto u 1710, a 37,9 od sto u 1717 godini), jer porezi kojima se ono
objašnjava nisu bili smanjivani.
Šta više, „praznine u naseljenosti” proširuju se sada i na jugoistočne
oblasti, a to će reći upravo na oblasti kolonizacije, gde se očekivalo da se pronađu
begunci. U čitavoj Azovskoj guberniji, opadanje stanovništva uzelo je ozbiljne
razmere; broj „ognjišta” smanjio se za 29 od sto, a broj stanovnika za 31 od sto;
6,5 od sto ovoga smanjenja je posledica direktne akcije državne uprave, a to će
reći „regrutovanja vojnika i radnika”, a 29 od sto bežanja. Državna uprava dolazi
do ubeđenja da ovaj popis ne može da služi kao oenovica nijednom
produktivnom sistemu oporezivanja i da treba izmeniti samo načelo neposredne
poreze zasnovane na „ognjištima”.
Fjodor Saltikov, plemić kome je bilo povereno da primi isporuku
brodovlja u Engleskoj i koji se „u slobodnim časovima” — kako on kaže —
„trudio da prikupi iz zakonskih odredaba engleske države i drugih evropskih
država „samo ono što bi godilo samodržnoj državi, a ne republikama i
parlamentima”, napisao je godine 1712, ugledajući se na tuđinske obrasce, jedan
2
Jer su ga vršili landrati (Landrat) guberniski činovnici.

211
izveštaj koji pokazuje kod njega širinu pogleda dosta retku u to doba među
Petrovim „savetnicima”. On sebi postavlja isti zadatak kao i ostali „savetnici”:
„istraživati velike prihode, a da se ne upropašćuje narod”, ali se on isto tako bavi
zavođenjem „opšteg narodnog prosvećivanja i predavanja svih liberalnih
nauka”. Petar je išarao zabeleškama njegov rukopis i koristio se njim u nekoliko
svojih odluka. Kod njega je on našao ideju za onaj neuspeli zakon o
neotuđljivosti nekretnina, od 18/29 marta 1714 godine, po kome nepokretna
dobra prelaze na najstarijeg sina, a pokretna dobra i kapital na mlađu braću. Od
njega je pozajmio i ideju, koja je kao i ova prethodna potekla iz Engleske, o
korporativnoj organizaciji — da stručna ili zanatska obuka traje sedam godina i
da svaki mora biti upisan u svoje stručno udruženje, — što propisuje ukaz od
20/31 marta 1722 godine. Isto tako pod uticajem njegovih saveta o organizaciji
spoljne trgovine, o osvajanju Azije preko Sibira, Kaspijskog i Aralskog Jezera,
šalje on godine 1714 — uostalom bez uspeha — ekspediciju u te krajeve. On
prihvata i druge predloge Saltikova, kao na primer predlog da se u svakoj
guberniji stvore pri manastirima učilišta gde bi se mladići do 23 godine
pripremali za građansku i vojnu službu (ukazi od 20/31 januara i 28 februara/
11 marta 1714 godine); ili na primer savet da se šalju mladi ljudi u inostranstvo
da bi se uputili u diplomatiju i da bi naučili moreplovstvo (odluke primenjene
1714 i 1715 godine).
Ako su ponekad predlozi Saltikova rizični i malo praktični, drugiput oni
naprotiv pokazuju znatnu dalekovidost, a njegove političke zamisli izgleda da
svedoče o dubokom poznavanju zapadnjačkih primera. Idući za svojim
„savetnicima”, Petar počinje da se interesuje ne samo za napredak brodarstva i
vojne veštine, za najnovije modele pušaka i poslednja usavršavanja u
brodogradnji, već i za socijalno zakonodavstvo i za pravilnu organizaciju više
nastave u Rusiji. Što se tiče neposrednih potreba države, „savetnici” dolaze
postepeno — kao što smo videli — do toga da osuđuju izvore prihoda koji su
postali neproduktivni (dobici od soli i kovanja novca) do predlaganja da se
napuste neuspešni načini (popis iz 1717 godine), kao i do potrebe jedne obimne i
sistematske reforme po uzoru na inostrane obrasce.
Prilikom ove reforme, najvažnije u njegovoj vladavini, Petar se ponekad
— kao u 1711—1713 godini — slepo povodi za savetima koje mu drugi daju. Ali
su glavne linije te reforme već ocrtane dovoljno jasno. Podneseni projekti,
uostalom, nimalo slučajni; oni odgovaraju na pitanja namerno postavljena, a
njihovi sastavljači, umesto da su diletanti, sada su stručnjaci, evropski specijalisti
koji više ne izlažu opšte ideje, već u svome zapadnjačkom iskustvu traže
praktično rešenje posebnih problema. Slaba strana njihovih predloga je što su
ponekad odveć malo prilagođeni ruskom životu. Petar, koji ima običaj da radi
brzo i da nameće svoju volju opštim sredstvima, ne obraća dovoljno pažnje ovom
nedostatku. Zbog toga, kad reforma prestane da bude slučajna i postane svesna,
ona je često puta prevremena i neprirodna.

212
 Reforma iz 1718—1722 godine odnosila se na tri glavne tačke: trgovačka i
industriska politika, finansiska organizacija i administrativno uređenje.
Trgovačka i industriska politika. — U oblasti trgovine i industrije Petar
nije stvorio ništa novo. Još za vreme cara Alekseja je Englez Koliks rekao da je u
Rusiji car prvi trgovac u svojoj zemlji” i „prvi proizvođač”; državni kapitalizam
još je cvetao u Rusiji u XVII veku. Ali glavno obeležje Petrove politike je u tome
što državna trgovina i industrija prestaju da teže jedino usko fiskalnom cilju, da
bi se pobrinule o socijalnom i nacionalnom interesu, a u isto vreme, razume se, i
o interesu države. Upravo je primenjivanje zaštitnih mera i merkantilizma, što je
tada bilo u modi, pomoglo caru da napusti dotadašnje shvatanje, čisto utilitarno.
Prilikom njegovoga putovanja u inostranstvo 1716—1717 godine, nekakav baron
Luberas, poreklom iz Šlezije, poslao mu je jedan spis u kome podrobno izlaže
teoriju merkantilizma. U isto vreme kada je ukazivao Petru na nezgodne strane
izvoženja sirovina i opasnost da se uvozi više fabričkih proizvoda nego što se
proizvodi u zemlji, on ustaje protivu monopolisanja celokupne trgovine od
strane države i tvrdi da, bez transakcija i privatne inicijative, spoljna trgovina ne
može da donosi koristi. On proučava dva glavna činioca od kojih „zavisi
ekonomski napredak i jačanje jedne zemlje” ili „naprotiv, njeno iscrpljenje i
potčinjenost”, a to su: plovidba i industrija. Pošto Rusija ne može da izvlači
veliku korist od plovidbe zbog tuđinske konkurencije on se ograničava na to da
preporuči zauzimanje još jedino slobodne geografske tačke — ribolovišta na
Špicbergu i predlaže da se tamo potajno otpočne građenje trgovačke flote za
eksploatisanje lova na kitove. Što se pak tiče industrije, tu on, naprotiv, veruje u
mogućnost njenog razvoja, jer Rusija raspolaže velikim prirodnim bogatstvima.
Kako nije poznavao ekonomsku geografiju zemlje, on pravi teoriski pregled
raznih privrednih grana iz kojih potiču ta bogatstva: žito će služiti za izradu
rakije; lan i konoplja za jedra i hartiju; šumski proizvodi davaće potašu, katran,
smolu; stočarstvo će davati vunu, kožu, kosti, lepak. Pošto je zatim nabrojao
proizvode živinarstva, lova, rudarstva itd., on ukazuje na potrebu da se, radi
oživljavanja industrije, dobiju kredite iz inostranstva, da se stvori jedan centralni
organ (idustriski kolegijum), kome bi bila dužnost da vodi nadzor nad
radionicama i fabrikama, kao i izvoz i uvoz, i da se u inostranstvu osnuju
trgovačka pretstavništva i da se naimenuju trgovinski konzuli u Dancigu,
Kopenhagenu, Libeku, Berlinu, Amsterdamu, Londonu, Bordou, Kadisu, Bilbau,
Lisabonu. Luberas je daleko od toga, kao što se vidi, da bude onako priprost kao
samouk Posoškov, koji propoveda pasivnu borbu protiv tuđinske konkurencije,
a to će reći izgnanstvo tuđinaca i njihovih konzula, govoreći da treba „dobro
začepiti otvor”, a to će reći trgovačku poštu „da tuđinci ne mogu ništa znati o
našoj robi, kao što i naši ljudi ništa ne znaju o njihovoj.” Godine 1715 Luberas je
između ostalog, preporučivao stvaranje „trgovačkih savetnika” u glavnim
pristaništima i trgovačkim gradovima. Njegove savete pohitao je Petar da usvoji.

213
 Već 1715 godine postavlja on trgovačke agente u Parizu i Anversu; godine
1716, u Beču. Naimenovaće i druge, u Kadisu i u Kini godine 1719, u Liježu i
Bordou godine 1723. Čak i za vreme svoga putovanja po inostranstvu (1716—
1717) daje on prve povelje kojima dopušta otvaranje privatnih fabrika, a uvod
koji prethodi ovim poveljama postaje ubrzo tekst konačne „uredbe” industriskog
kolegijuma (Manufaktur-Kollegija). Od 6/17 aprila 1719 godine slobodna
unutrašnja trgovina pobeđuje državne monopole, jer toga dana Petar jednim
ukazom — „da bi dokazao velikodušnost prema trgovcima ruske države” —
odlučuje da samo dve vrste robe, potaša i smola — i to jedino da bi se sačuvale
šume — ostanu monopol države, a da će svaki moći da prodaje ostalu robu koja
je dotada bila monopolisana, no „pod uslovom da plaća državne takse”. Ove
takse, uistini, Petar i nema nameru da naplaćuje, ako bi one bile prepreka za
razvijanje merkantilizma. On je pre sklon da „silom” osniva fabrike i da im daje
povlastice. Iako se „u industriskim poslovima ne treba zadovoljiti samo tim da se
čine predlozi”, — izjavljuje on — iako je „potrebno poslužiti se prisiljavanjem,
ipak je isto tako neophodno potrebno ohrabriti industrijalce savetima, nabavkom
mašina i svim drugim sredstvima.” Prema tome, svaki ko bude osnovao neku
fabriku biće oslobođen svih državnih ili opštinskih nameta, dobivaće pomoć i
pozajmice bez interesa, a prodaja njegove robe biće rasterećena svake takse.
18/29 januara 1721 godine fabrikanti i sopstvenici mehaničkih radionica, na koje
su proširene plemićske povlastice, ovlašćeni su da kupuju zemljište, posede i
robove za potrebe svojih preduzeća. „Visoke ličnosti” iz careve okoline pozvane
su čak da osnivaju trgovačka i industriska preduzeća, i trgovci počinju da se žale
zbog toga učestvovanja plemstva u poslovima, jer to njima nanosi štetu. Petar se
ne usteže da upotrebi strogost i silu. Kad on propiše nove metode fabrikacije, on
obično preti prestupnicima da će biti kažnjeni teškom robijom ili konfiskacijom
imanja; ovako on postupa kad reguliše preradu koža, kad određuje širinu platna,
ne misleći da propisni razboji za tkanje neće moći da uđu u uzane izbe seljaka i
da će jedan deo seoskih tkača biti upropašćen. On nameće fabrikantima
zatvoreničku radnu snagu: godine 1719 šalje on, na primer, „da tkaju lan”, u
fabriku platna nekoga Turčanjihova „žene i devojke koje su državne vlasti
kaznile u Moskvi ili u drugim gubernijama zbog njihovih prestupa”; godine 1712
on uopštava ovu odluku i stavlja krivce na raspoloženje industriskom
kolegijumu. U isto vreme štiti on svaku novu industriju pomoću veoma teških
zaštitnih carina na sličnu inostranu robu, i naređuje da se te takse naplaćuju čak
pre nego što su ruske fabrike i počele da proizvode. Ova politika smeta mnogo
baš samim ruskim proizvođačima, koji traže da se smanje carinske takse na
inostranu svilenu robu, jer ruska industrija „ne može uspeti da isporučuje
zlatotkanu svilu u dovoljnoj količini za celu zemlju.”
Sve ove Petrove tvorevine ne postižu željeni uspeh: na primer, pošto
tkačnica tepiha koju je sagradio za čuvenog Leblona — „čudotvornog veštaka”
koga je sa još četvoricom zanatlija doveo u Rusiju, pošto se u Parizu divio
čuvenoj radionici tepiha Goblen, — pošto nije mogla da nađe pogodnu vunu,

214
radnici su morali besposličiti. Isto tako mnoge od 150 fabrika osnovanih za
njegove vladavine postoje samo na hartiji; posle njegove smrti moraće da se
izbrišu sa spiska „fabrikanata” mnoge ličnosti koje su uzele taj naziv samo da bi
se koristile povlasticama koje su za njega vezane. Nasuprot tome, izvesne
industrije koje su postojale pre njega (oružnice, fabrike čoje, rudnici) ostvarile su
za njegove vladavine trajne napretke, iako su njihovi proizvodi bili osrednji i
skuplji od inostranih, na veliko nezadovoljstvo trgovaca. Jasno je da Rusija još
nije zrela za pravilnu industrisku proizvodnju. Petrov neuspeh nije jedino
posledica njegovog neiskustva, već i opšteg ekonomskog stanja zemlje.
Premeštanje spoljne trgovine iz Arhangelska u Petrovu omiljenu varoš
Petrograd takođe je rezultat prinudnih mera. To čini da je u godini 1718 trgovina
Arhangelska pala od 3,000.000 rubalja na 300.000, dok se trgovina Petrograda od
ničega popela na 4,000.000; u godini 1725, samo 12 stranih brodova, prema 53 u
1710 godini, boravilo je u luci Arhangelska, dok se u Petrogradu, od 1722 do
1724, broj stranih brodova popeo od 116 na 240.
Isto tako u ovom razdoblju pojavljuju se u Rusiji i veštački vodeni putevi;
ali od šest kanala koje je Petar nameravao da načini, samo je jedan završen za
njegova života.
Finansiska reforma. — Drugi deo reforme iz 1718—1722 godine, a to će
reći finansiske reforme, je — kao što i treba očekivati — mnogo bolje prilagođen
ruskom životu nego prethodne mere. Međutim, problem koji treba rešiti mnogo
je složeniji nego u 1710 godini. Onda je bilo dovoljno podeliti ukupnu cifru
vojnih rashoda sa brojem poreskih obveznika da bi se dobila cifra ličnog poreza
za svakog pojedinca. No kasnije su se prilike izmenile: iako je popis stanovništva
iz 1717 godine pokazao da ne treba očekivati povećanje broja poreskih
obveznika, nasuprot tome, uvećavanje „ognjišta” koje je zapaženo među
stanovništvom ulivalo je izvesno poverenje zakonodavcu. I ovoga puta je jedan
dobrovoljni „savetnik”, koji dobro poznaje strane finansije, u ovom slučaju
francuske, dao Petru ideju vodilju za njegovu reformu. Jedan nov projekat za
stvaranje jednog fonda namenjenog za uvećavanje državnih prihoda, koji je pisac
jamačno podneo prvih meseca 1717 godine i kome je kao objašnjenje dodao jedan
Izveštaj o prihodima francuske države, predlaže da se svi neposredni porezi zamene
„jednim porezom od 50 kopejaka od glave koji bi se ubirao od celokupnog nižeg
staleža”. Ceneći da u Rusiji ima 12,000.000 stanovnika — što je približno tačno,
ako se saberu oba pola, — on proračunava da će predloženi porez dati 6,000.000
rubalja. On osim toga smatra da treba ubirati od sveštenstva, plemstva, itd.,
jedan naročiti „desetak”, a to će reći porez na prihod — što odgovara desetku
ustanovljenom u Francuskoj 1710 godine, — „te da svaki plaća prema svome
zvanju i prihodu, od zanatlije do kneza vladalačkog roda”. I upravo godine 1717
Petar po prviput spominje ovaj porez od glave u dva svoja pisma, jedno pisano iz
Kalea, a drugo iz Pariza, iako još uvek zadržava nadu da oporezuje samo
gradsko stanovništvo i da će „naći novac ne opterećujući narod previše”. Drugi

215
„savetnici” bave se naročito popisom poreskih obveznika. Neki Ivan Filipov
tvrdi u svom projektu da „propadanje naroda, kao i napuštanje sela, bežanje iz
zavičaja, opasno širenje razbojništava i krađa, dolaze „od nepravilnog
popisivanja”, i on optužuje popisivače da ubeležavaju u spiskove čas 20 osoba po
„ognjištu”, čas 10, pa čak i manje, „prema mitu koje su primili.” On savetuje „da
se ne popisuju „ognjišta”, nego seljani oba pola koji obrazuju jedno „ognjište”, a
da se ne uračunavaju mala deca i starci”. Na ovaj način „niko neće više biti kinjen
i ugnjetavan, i svi će biti jednaki pred zakonom”. Da bi se suzbilo iseljavanje, on
predlaže takođe da se zavedu pasoši i da se pojača policiski nadzor nad
opštinama. Drugi jedan „bezimeni savetnik” pita se zašto da se ne ubrojavaju
deca i starci, kada se zna da posle izvesnog vremena rezultati popisa neće više
odgovarati stvarnom stanju. On smatra da je bolje da se popiše celokupno
stanovništvo i utvrđuje 75 kopejki od glave za novu ličnu porezu, koja bi mogla
da zameni sve dotadašnje. Njegova procena, koja daje rublju i po od svakog
odraslog radnika, ma koliko da je približna, ipak se više približuje stvarnosti
nego ona koja računa 50 kopejaka od glave. On je logičniji od Filipova. I zaista,
popisivanje jedino onog stanovništva koje podleže oporezivanju, a to će reći
odraslih lica, pretpostavlja bilo postojanje katastra, bilo stalnu kontrolu broja
radnika, koji se u svakoj porodici menja iz godine u godinu. Međutim, u Rusiji
nema ničega sličnog ni za vreme Petrove vladavine, ni posle njegove smrti.
Naprotiv, tamo je običaj da se za vreme čitavih desetina godina ostane pri
ciframa poslednjega popisa, iako su one već odavno postale nepouzdane. Otuda
izlazi da neposredni porez, umesto da je lični, postaje grupni: svaka opština je
oporezovana prema broju poreskih obveznika upisanih prilikom poslednjeg
popisa i njen deo poreze razrezuju zatim sami stanovnici na stvarne poreske
obveznike. Da je oporezivanje po „ognjištu” zamenjeno oporezivanjem od glave
ili ,duše”, kao što se obično kaže, mogao se stvoriti uži odnos između poreza i
poreskog obveznika. Ali, u praksi, i „duša” postaje ubrzo poreska jedinica isto
toliko formalna koliko i „ognjište”.
Kada je Petar konačno usvojio lični porez od „duše”, on je najpre ostavio
mogućnost da se pribegne starim metodama da bi se odredio njegov iznos, jer
naređuje Senatu, u novembru 1717 godine, da raspodeli izdatke suvozemne
vojske i mornaričkih regruta „na seljake, i to da na svakog vojnika dođe po toliko
i toliko „ognjišta” ili „duša”, prema tome šta bude zgodnije.” Tek posle godinu
dana, 26 novembra/7 decembra 1718, odlučuje se on da dopuni ovaj propis:
„Tražiti od svih, ostavljajući godinu dana roka, da dadu izjavu, te da bi se znalo
koliko ima u svakome selu „duša” muškog pola”. Od ovo nekoliko kratkih
redova Senat stvara ukaz od 22 januara/2 februara 1719 godine o popisivanju
„duša”. Iste godine zavedeni su i pasoši ili „propusna pisma”, što će se konačno
regulisati „proglasom” od 1724 godine. Ni u 1719 ni u 1720 ovaj opšti popis ne
može da se završi. Među teškoćama na koje on nailazi, jedna od najvećih dolazi
otuda što Petar neprestano uvećava kategorije poreskih obveznika. Godine 1720
naređuje on da se popisanim seljacima dodadu i sluge, kako bi se sprečila

216
„zatajivanja koja su zapažena ranije u ognjištima”. Iako jedan poslednji ukaz iz
marta 1721 godine kaže da će zatajivači moći da poprave svoju pogrešku do 1/12
septembra, gubernatori i vojvode dobili su nalog da na licu mesta provere
podatke; zbog toga se taj i naredni popisi nazivaju „revizijama”. Ova kontrola,
koja je završena tek u decembru 1723 godine, daje značajne rezultate: ona otkriva
da je preko 2,000.000 ,duša” bilo zatajeno, čime se opravdava nepoverenje koje su
ulivali raniji popisi. Petrove nade nisu bile prevarene: zvaničan ukupni broj
poreskih obveznika dostiže 5,570.000 „duša” muškoga pola.
Da bi se na njih razrezali izdaci na vojsku, zaokrugljene su cifre budžeta iz
februara 1720 godine na 3,000.000 rubalja za đeneralštab i 73 puka dragona i
pešadije, i na 1,000.000 za garnizonske pukove; ako se ovih 4,000.000 rubalja
podele sa 5,000.000, dakle sa zaokrugljenim brojem poreskih obveznika, dobiva
se iznos lične poreze u 1724 godini od 80 kopejaka na svaku „dušu”. U 1725
godini delitelj se povećava na 5,400.000, te je tako porez konačno utvrđen na 74
kopejaka. Drugi prihodi pokrivaju ostale rashode. Za najglavnije od ovih, a to su
rashodi mornarice, koji su se još jednom udvostručili od 1721 godine, penjući se
od 600.000 rubalja na 1,200.000 u 1724, i na 1,400.000 u 1725 godini, određeni su
svi dopunski prihodi koji potiču od gubernija, a naročito posredni porezi, carine i
porez na krčme. Svi ostali rashodi, a na prvom mestu za građevine, diplomatiju,
dvor, imaju kao protivtežu prihode od kovanja novca i prodaje soli, zatim
prihode onih ustanova koje nisu potpale pod centralizaciju, kao što su prikaz
Male Rusije, prikazi sudova i Sinoda; osim toga, sume što ih je davala
Petrogradska gubernija i novo osvojene pokrajine, kao i od posebnih taksa i
carina, što čini ukupno 2,175.000 rubalja. Tako se celokupni državni izdaci penju
na približno 7,500.000 rubalja. Porez od „duše”, koji otsada zamenjuje sve druge
neposredne poreze, daje povrh toga 2,500.000 rubalja. I tako celokupni državni
prihodi, koji su do nedavno iznosili 6,000.000 rubalja, dostižu dakle pri kraju
Petrove vladavine 8,500.000 rubalja: budžetska ravnoteža je uspostavljena.
Administrativna reforma. — Razume se da se ovi finansiski rezultati ne
mogu odvojiti od administrativne reforme. Ona je neobično složena. I njene ideje
vodilje došapnuli su Petru „savetnici”, koji su u ovom slučaju pravi stručnjaci,
pošto su stranci, kao baron Luberas, koga smo već pomenuli, i Henrik Fik,
poreklom iz Holštajna. Uostalom, baš zbog svoga tuđinskog obeležja ova
reforma, ma koliko njena načela izgledala savršena, nije bila primenljiva na
Rusiju.
Rusiji je nedostajao sistem usklađenih centralnih i lokalnih ustanova.
Ukidanje prikaza ostavilo je prazninu koju ni Senat ni centralne službe, delimično
uspostavljene, nisu mogle popuniti. Kad stranci predlažu da se kolegijalnim
sistemom zameni načelo lične uprave, onda u osnovi nije toliko važno da se
jedna nesavršena organizacija zameni boljom, koliko da se kako tako sastavi
jedan centralni organizam koji nedostaje. Senat nije zamenio Bojarsku dumu, nego
je samo zauzeo prazninu koju je za sobom ostavilo ukidanje ove skupštine. Isti je

217
slučaj i sa kolegijumima, koji su stvoreni posle iščezavanja prikaza, a to će reći
usred haosa što ga je izazvalo ustanovljavanje gubernija. Petru je odavno poznat
ovaj naziv „kolegium”; za vreme njegovoga prvog putovanja u Englesku, Francis
Li mu je preporučio da stvori kolegijume u Rusiji. Ali tek 1712 godine, posle
napretka merkantilističke doktrine, njemu je predložen kolegijalni sistem, da bi
se zaštitila trgovina i industrija (kolegijumi za trgovinu i industriju). Sa ovim
sistemom Petar vrši prvi opit 1713 godine, ali ga ozbiljno ispituje tek u jednom
svojeručnom spisu od 23 februara/3 marta 1715 godine, koji nosi naslov
Rasmatranja o kolegijumima. On tu nabraja šest švedskih kolegijuma (pravosuđa,
spoljnih poslova, admiraliteta, rata, finansija — kamer-kollegija — i trgovine), ali
zaboravlja da spomene i jedan sedmi, državni kolegijum (Stats-kollegija). Ovaj
zaborav nam otkriva izvor iz koga je crpeo svoje podatke, jer se ista omaška
nalazi u naslovu jednoga projekta koji mu je bio podnesen u to vreme. Da bi
ostvario taj projekt, on se obraća Henriku Fiku decembra 1715 godine. Prilikom
njegovoga drugog putovanja u inostranstvo poziva on i Luberasa da sarađuje na
reformi; ovaj odabira u Hambrugu, Berlinu, u Hesenu i Saksonskoj 148 budućih
činovnika ;on i prevodi sa švedskog jezika pravilnike za svaki kolegijum.
Pre vladavine Karla XII, švedski kolegijumi brojali su među svojim
članovima najuglednije plemiće kraljevine, koji su isto tako bili članovi Senata i
obrazovali jednu posebnu kastu kojom je bila ograničena vladareva vlast. Od
kraja XVII veka, Senat, kao oligarhiska ustanova, ukinut je, a kolegijumi,
pretvoreni u čisto birokratske ustanove, potpadaju neposredno pod kraljevsku
vlast. Jasno je da ovaj sistem ne može da bude presađen u Rusiju bez ikakvih
izmena. Pre svega, stvarajući kolegijume, Petar ne samo da nije ukinuo Senat, već
u početku njihovoga postojanja stavlja im na čelo senatore, a docnije će na ta
mesta postaviti manje važne ličnosti. Zatim, zavođenje kolegijalnog sistema
pretpostavlja reorganizaciju gubernija; samo pod ovim uslovom mogu
kolegijumi učiniti Rusiji iste usluge kao u Švedskoj, gde oni pretstavljaju jedan
savršeno usklađen organizam u kome je izvršena stroga podela nadležnosti i
prava.
Oblasna organizacija u Švedskoj sadržavala je tri administrativne podele,
koje su poticale iz davnine, no čija je poslednja forma datirala od apsolutističkog
državnog udara Karla XI. U tom obliku one prelaze u Rusiju: socken ili kirchspiel
sa baltičkih obala odgovara volost-i (srezu); härad ili nekadašnja centurie odgovara
ujezd-u (okrugu), a land jedinici višega reda — zemlji (oblasti). Fik najpre počinje
da istražuje neku simetriju između ovih švedskih oblasnih jedinica i istovrsnih
ruskih organizacija. Upoređujući ih, on dolazi ubrzo do ubeđenja da u Rusiji ne
postoji nikakvo oblasno jezgro koje bi se moglo pretvoriti u srez, taj kamen
temeljac švedske administrativne zgrade. U Švedskoj svakim srezom, u kome je
grupisano seosko stanovništvo, upravlja jedan činovnik koji se zove fogde ili
länsman; svaki srez ima svoj izabrani sud, koji u isti mah ima dužnost da
prikuplja obaveštenja koja o seljacima traže više sudske vlasti; pastor sarađuje pri
utvrđivanju cifre poreza za svakog poreskog obveznika, „tako da u čitavome

218
hrišćanstvu” — piše Fik — „nije lako naći poštenije, vernije, rasnije, pobožnije i
čestitije ljude nego što su švedski seljaci”; i dodaje: „Slobodan seljak je toliko
ponosan na svoju čast, da čak i jedan plemić ne bi smeo da ga nazove lopovom ili
bitangom, a da ga on odmah ne tuži za uvredu”. U Rusiji se ne može naći ništa
slično ni tome sistemu koji se stvarao postepeno kroz vekove, niti ovim
moralnim običajima. Fik utvrđuje da „radi primoravanja ruskih poreskih
obveznika da se odazovu svojoj dužnosti, landratima su pridodati glasnici, kojima
se, osim toga, poveravaju svakojaki zadaci.” I tako su ovi „glasnici” vlasti jedina
veza između niže klase, seljaka, i države3.
Ujezd isto tako ne odgovara tačno härad-u ili okrugu. U Švedskoj, pored
jednoga sudskog činovnika (häradshöfding), u härad-u postoji veoma dobro
organizovan poreski aparat, kojim upravlja landfogde sa svojim pomoćnicima. U
Rusiji, kao što Fik mora da prizna, nema landfogde-a u gubernijama, već njihova
nadležnost pripada gubernatorima i njihovim pomoćnicima, landsrat-ima.
Međutim, lakše je stvoriti jedan okrug nego jedan srez, te je Petar odavno tražio
— no bezuspešno — način da vojvodi doda jedno izbrano telo sastavljeno od
plemića. Sve što je on mogao učiniti pre kolegijalne reforme, to je da podeli
gubernije na „otseke” sa nešto više od 5.000 „ognjišta” i da na čelo svakog otseka
postavi po jednog landsrat-a. Ali čak i ova upravna jedinica, relativno maloga
prostranstva, mnogo je veća od švedskoga okruga. „U Švedskoj” — primećuje
Fink — „landfogde nema pod svojom upravom više od 800 do 1000 seljačkih
„ognjišta”. Ovi seljaci, poput slobodnih ljudi, predaju svoj porez neposredno
landfogde-u; ovaj, pošto već ima dovoljno posla sa svojih 800 do 1000 „ognjišta” i
odgovarajućim poreskim knjigama, ne bi mogao da bude opterećen većim
brojem područnih lica, iako u Švedskoj administracija radi uredno, i svi činovnici
poznaju dobro svoj posao.” U Rusiji je sasvim drukčije: ili će landfogde-e morati
lično da ubira poreze, što će mnogo komplikovati njegov rad, ili će pak poveriti
prikupljanje poreza „zemljoposednicima i njihovim upravnicima”, te će landfogde
„moći da ima na svome području 3 do 4.000 seljaka”, no ipak pod uslovom da
mu se dodele pet do šest „nižih komesara”, da zamene organe volost-i ili srezova
koji ne postoje u Rusiji. Pošto je Senat jasno izjavio „da u okruzima nema
inteligentnih seljaka” sposobnih da vrše ove dužnosti, Fik predlaže da se ovi
komesari izaberu između „plemića skromnog položaja i bogatstva”. Zato se, već
pri prvim pokušajima jedne ozbiljne reforme oblasne uprave, vidi kako upravna
vlast pada u ruke jedne nove vladajuće klase koja još nije konačno obrazovana. S
druge strane, senat mora da vodi računa o prevelikim troškovima koje za sobom
povlači ovo administrativno cepkanje: administracija svih ruskih gubernija
stajala je samo 173.000 rubalja, dok je administracija samo Livonije, u vreme
„švedskoga poretka” stajala Šveđane preko 200.000. Fik priznaje da čak i ova
Livonska gubernija, koju su opustošile ruske trupe, ne može više da izdrži tolike
troškove, jer ona ne daje „dovoljne prihode za pokriće godišnjih izdataka na
3
Organizacija vlasti i ostaće, sve do kraja staroga režima, nerešiv problem.

219
prinadležnosti činovnika u nekadašnjim švedskim srezovima”. Utoliko pre ne
može da ih izdrži Rusija, koja je finansiski iscrpena. Švedski sistem ne odgovara
dakle ekonomskom nivou zemlje. Zbog toga, dok se na jednoj strani prosto
naprosto žrtvuje srez, što lišava započetu zgradu njenih temelja, daju se s druge
strane gubernijskim „otsecima”, sa više od 5.000 „ognjišta” umesto 800 do 1000,
područja pet do šest i po puta veća nego što su švedski okruzi.
Što se tiče ruskih gubernija, one ne mogu da odgovaraju trećoj švedskoj
upravnoj jedinici, land-u ili oblasti. Ovakva švedska oblast, potčinjena jednom
landshöfding-u, sadrži 4 do 7 okruga. Ma koliko da je mala, ona ima veliki broj
činovnika sa strogo određenim nadležnostima: landsekretärare, šef guvernerove
kancelarije; landsbokförare, organ finansiskog kolegijuma, koji ima „najteže i
najvažnije dužnosti”, jer on vrši nadzor nad svim onim što u toj oblasti spada u
nadležnost kolegijuma; landsrentmästre, koji ima samo blagajničku dužnost i
potpada pod državni kolegijum; lagman koji posebno bdije nad pravosuđem;
naposletku, sam guverner oblasti, čija nadležnost, iako jasno omeđena
nezavisnim radom ostalih činovnika, ipak ostaje dovoljno obimna i složena.
Ničega sličnog u Rusiji: „ne samo” — kao što naglašava Fik — „da je ruski
gubernator na čelu administracije, već u njegovu nadležnost spada i pravosuđe i
kažnjavanje prestupa” — a do 1712 godine on je čak imao pravo da utvrđuje cifre
poreza; pored njega postoje u okruzima još samo landsrat-i, ali su mu i oni
potčinjeni. Jedino rešenje je da se podele na oblasti prostrane gubernije koje je
Petar stvorio. To Senat i čini, najpre samo kao pokušaj u Petrogradskoj guberniji,
koja je podeljena na 14 oblasti, a svaka od njih na 5 okruga, a zatim i u ostalim
gubernijama, i zavodi se sva hijerarhija švedskih činovnika.
Suprotno onome što bi se moglo misliti, podela zemlje na oblasti i okruge
ne uklanja raniju podelu na „otseke” i na osam ogromnih gubernija. Istina,
otsada postoje tri stepenasto poređane oblasne jedinice u Rusiji, kao i u Švedskoj;
ali u Rusiji nedostaje osnova švedskoga sistema, a to je srez ili volost; drugi
stepen sistema, okrug, postaje ovde prvi, dok je poslednji stepen, oblast, samo
jedna prelazna ustanova, potčinjena četvrtoj upravnoj jedinici, nekadašnjoj
guberniji. Ono što se dogodilo sa centralnim ustanovama ponavlja se i ovde:
nove oblasti potčinjene su gubernijama, kao što su kolegijumi bili Senatu, umesto
da su ga zamenili, kao u Švedskoj. Zavodeći nove ustanove, zakonodavac je
prenebregao da ukine stare, bilo da je zaboravio da one postoje, bilo da ih se nije
mogao lišiti.
Švedski sistem nije uostalom ni bio usvojen u potpunosti. Petar je odmah
težio da ga uprosti. Da bi se to uvidelo, dovoljno je rasmotriti zvanična uputstva
koja su data novim činovnicima; ona su doslovno prevedena sa švedskog, ali je u
njima izostavljeno baš ono što je najglavnije. Primera radi treba uporediti „mesne
komesare” okruga i njihove dužnosti u Švedskoj i u Rusiji. U Švedskoj, ovi niži
činovnici imaju dužnost da paze na promene u imovnom stanju svakog poreskog
obveznika; oni svake godine sastavljaju i proveravaju „mesni registar”
(grundboken) ili katastar i paze na plaćanje svih taksa. U Rusiji, oni su samo prosti

220
naplaćivači poreza; umesto katastra, postoje samo „revizioni spiskovi”; ne postoji
direktan odnos između administracije i slobodnog poreskog obveznika, već se
seljački porez uplaćuje posredstvom njihovoga gazde; umesto da su lično
odgovorni za svoje poreze, obveznici su odgovorni zajednički, kao i u prošlosti,
te se nov lični porez od „duše” pretvara u skupni. Slično uprošćavanje nižih
stupnjeva objašnjava nam zašto su strogost i podrobnost više švedske
administracije postajale nemogućne i bile bi uostalom beskorisne.
Novi činovnici nisu zauzeli svoja mesta u raznim gubernijama ni 1719 ni
1720 godine. Kako se naplaćivanje poreza vrši posredstvom plemića, „mesni
komesar'” postaje činovnik koga bira mesno plemstvo: i tako je, posle sreza, i
okružna administracija žrtvovana. S druge strane, mesni komesar, usled toga što
on prikuplja glavni neposredni porez, namenjen za pokriće vojnih rashoda,
potpada ne pod finansiski kolegijum, već pod kolegijum rata. Oblasnom kamerir-
u ostaje dakle samo dužnost da prikuplja prihode od carina, krčmi i centralne, a
to će reći posredne i opštedržavne. Pošto se naposletku dolazi do istih rezultata
kao i pre reforme, zašto onda da se povećava broj činovnika i da se plaćaju
naknadne prinadležnosti? Zbog toga se izvesna reakcija, koja će postati naročito
živa posle Petrove smrti, pojavljuje ubrzo protiv nove oblasne administracije:
težnja za uprošćavanjem, koju je već i sam Petar pokazao, ispoljiće se ponovo i
završiće se uspostavljanjem starih metoda.
O primeni novoga finansiskog sistema ostao nam je jedan veoma
interesantan izveštaj što ga je 1723. godine napisao jedan član finansiskog
kolegijuma, Stevan Kohijus. On opravdano napominje da je reforma „bila
izvršena olako i bez potrebnih priprema”; da se nadležnost finansiskog
kolegijuma ne poštuje; da od ostalih kolegijuma svaki prikuplja svoj prihod; da u
unutrašnjosti zemlje neizvežbani činovnici prikupljaju poreze neuredno,
ponekad čak i po nekoliko puta naplaćuju isti porez i ne polažući račune, tako da
se jedva jedna trećina naplaćenih suma predaje državnoj blagajni; da je broj tih
činovnika mnogo veći nego ranije, jer „onde gde je ranije bio samo jedan
starešina na čelu seljaka, sada ih ima deset”; da svaki od ovih raspolaže svojom
kancelarijom i velikim brojem pisara. Carev vrhovni savet prinuđen je, od 1726
godine, da vodi računa o ovim kritikama, Ali, umesto da se trudi da poboljša
švedske metode, on se vraća starim moskovskim navikama. U junu i julu 1726
godine uzima on u rasmatranje stvarno uprošćavanje što su ga pretrpele oblasne
administracije i odlučuje da smanji „nekorisne plate” i „da penzioniše
rentmeister-e i njihove potčinjene.” u januaru 1727 godine on ide i dalje, pa
naređuje da se „stave u penziju svi nepotrebni administratori, da se ukinu
kancelarije i nadleštva mesnih komesara i drugih činovnika iste vrste, i da se
pravosuđe i kažnjavanje povere, kao i u prošlosti, gubernatorima i vojvodama —
koje će mere u mnogom olakšati siromašnima, jer umesto da odlaze u razne
kancelarije i raznim službenicima, imaće otsada posla samo sa jednom jedinom
kancelarijom.” Tako se celokupna administrativna hijerarhija svodi na jedno

221
jedino zvanje, na zvanje oblasnog vojvode, koji zamenjuje nekadašnjeg okružnog
vojvodu iz vremena pre Petra Velikog. Posle naređenja „da se vojvode
potčinjavaju gubernatorima, kao i u prošlosti, kako bi pod bliskim rukovodstvom
i nadzorom poslovali sa više opreznosti”, hijerarhiska potčinjenost oblasti
gubernijama i zvanično je utvrđena. Sve ove posebne odluke konačno su
dovedene u saglasnost naređenjem koje je upućeno gubernatorima i vojvodama
u septembru 1728 godine, u jednom skupnom sistemu koji će trajati do stupanja
na presto Katarine II. Vojvoda sad zamenjuje kamerir-a i rentmeister-a, a uputstva
koja su sastavljana za njih popravljena su i prilagođena sistemu koji je važio pre
Petra Velikog. Nekadašnje niže zvanje gradskog vojvode uspostavljeno je i
potčinjeno zvanju oblasnog vojvode, koji je opet potčinjen gubernatoru. Vojvoda
sad nema više dužnost da pazi na poreske obveznike, već da goni lopove i
razbojnike i da upravlja karantinskom službom i merama protivu požara. Sve
kancelarije i nadleštva usredsređena su u jednoj jedinoj kancelariji koja ima,
prema starinskom običaju, razne otseke, zvane povitje (otsek) i stol (kancelarija).
Uprošćavanje oblasne administracije moralo je logično imati za posledicu i
uprošćavanje centralnih ustanova, kojima su bile potčinjene mesne službe. Ove
centralne ustanove, kao što smo videli, nisu ni same bile dovoljno dovedene u
saglasnost. Senat nije iznad svih kolegijuma. Načelnici triju glavnih grana
državne uprave, vojske, mornarice i spoljnih poslova, oduvek su bili iznad
Senata i obraćaju se njemu „prema ukazu Njegovog Veličanstva.” Prilikom
stvaranja kolegijuma, kolegijumi vojske, mornarice i spoljnih poslova zadržavaju
svoje prvenstvo u odnosu na ostale kolegijume, kao i naspram Senata. Pored
Senata, i iznad njega, postoji sem toga i jedna ustanova sa nedovoljno
određenom nadležnošću: jedno veće sastavljeno od „visokih ličnosti” iz
neposredne careve okoline, neka vrsta tajnog saveta za vojne i diplomatske
poslove. I upravo je rad ovih visokih ličnosti” koje ne obrazuju neko redovno telo,
ovih „visokoblagorođija” kako se one nazivaju, najglavniji izvor pometnji. Kada
je Petar započeo novu reformu, nekadašnji branilac administrativne
centralizacije, Kurbatov, savetuje da se stvori jedna „vrhovna uprava”, jedna
„nadkancelarija carstva”, gde će povremeno zasedavati Njegovo Veličanstvo car.
Sa svoje strane Fik preporučuje da se izmeni organizacija Senata, koji bi sa
povećanim brojem članova obrazovao dva otseka ili „vrhovnih direktorijuma” za
sudsko policiske poslove i finansije. On predlaže da se ovim direktorijumima
priključe dva druga organa: jedan „Sinod” i jedan „Tajni savet za spoljne
poslove”, te da se obrazuje jedan uređen sistem više državne uprave i da se
između ova četiri organa razdele, radi otpravljanja redovnih poslova, vladareve
funkcije, potvrđivanje i izmena zakona utvrđivanje novih poreza, pomilovanja,
itd. On daje direktorijumu finansija naziv „Vrhovni lični savet”, koji će kasnije
poslužiti da se označi skup vrhovnih administrativnih ustanova. Što ovaj
Vrhovni lični savet nije stvoren za Petrova života, uzrok je careva moćna ličnost.
On, zahvaljujući svome autoritetu, utišava ili ublažava raspre
„visokoblagorođija”, kao i raspre između njegovoga nekadašnjeg ljubimca

222
Menšikova, načelnika vojnog kolegijuma, i novoga ljubimca Jagužinskog, koji je
postavljen za državnog pravobranioca u Senatu 1722 godine. S druge strane,
odluke koje on lično donosi popunjavaju nedostatak jedne vrhovne političke
centralne ustanove. Međutim, potreba za ovakvom ustanovom već se oseća, i ona
će i biti stvorena odmah posle njegove smrti.

3. SOCIJALNE POSLEDICE PETROVE REFORME

Petar se jedino interesu za rat i diplomatiju; on se bavi finansiskim,

ekonomskim i administrativnim reformama samo ukoliko se one dotiču
glavnoga problema, problema vojske. Svaka briga za socijalnom reformom
njemu je tuđa. Međutim, promene koje on izvodi toliko su duboke, da one
moraju imati odjeka na društveno uređenje.
Obrazovanje povlašćenog plemićskog staleža. — Pošto je bila korenita i
despotska, Petrova reforma se ne zaustavlja ni pred kakvom preprekom; ona
izjednačuje sve društvene jedinke, te je u tom pogledu demokratska. Ipak, usled
poremećaja koje je ona izazvala, rusko društvo će postepeno dobiti aristokratsko
obeležje: pre svega, nekadašnji društveni stalež „vojnih obveznika”, koji je
zavođenjem redovne vojne službe modernizovan i obnovljen uvođenjem
elemenata uzetih izvan njegovih redova, postaje zatvoren stalež; ovaj pak postaje
dalje jezgro budućega plemstva koje će, bez obzira na položaj njegovih članova u
carevoj službi, imati da upravlja državom. Ma da ova poslednja evolucija samo
počinje za Petrove vladavine i završava se tek za vladavine njegovih poslednika,
predznaci koji nju nagoveštavaju prilično su značajni u poslednjim godinama
njegove vladavine.
Međutim, prve Petrove reformne mere ne dopuštaju da se predvide takvi
rezultati. Zar nije on slao upotješnjuj-ske pukove konjušare iz svojih štala da tamo
budu rame uz rame sa njegovim drugovima u kocki, koji su po poreklu bili
plemići, te da „tako ponižava otmene porodice”, kako kaže Kurakin? S druge
strane, radi svojih vojnih planova, zar nije on glasno tvrdio da ruski vojnički
stalež treba da „služi državi? U to vreme je bio odveć rasprostranjen običaj da se
izbegava vojna služba. Posoškov navodi jednu svakidašnju rečenicu
zemljoposednika: „Neka bi nam Bog dopustio da služimo velikom vladaru ne
izvlačeći mač iz korica!” A za vreme ratnih pohoda „čitave desetine ovih ratnika
skrivale su se po šumama i jarugama, misleći jedino da se vrate svojim kućama.”
Petar ih „silom izvlači” iz njihovih domova, preteći im svirepim kaznama. Pošto
je mesni nadzor nad vojnom službom zemljoposednika bio ukinut u isto vreme
kad i teritorijalno regrutovanje, on ga zamenjuje velikim smotrama plemića i vrši
strog popis dečaka i mladića. Godine 1704 (jedne od najtežih godina, kao što smo
videli), on vrši smotru nad više od 8.000 mladića regrutovanih iz svih pokrajina:
500 do 600 između „najplemenitijih”, među kojima i kneževi (Golicini, Čerkaski i
drugi) upućeni su — kako kaže Kurakin — kao vojnici u gardiske pukove.

223
Godine 1712 mladići iz Moskve odvedeni su u masi u Petrograd na smotru.
Godine 1714 svi plemići od dvadeset do trideset godina pozvani su da se upišu u
Senat, pod pretnjom konfiskovanja njihovih imanja. Prema jednom ukazu iz 1722
godine, plemić koji ne dođe na smotru izlaže se mogućnosti da bude
„obeščašćen” i da doživi „građansku smrt”; pošto je stavljen izvan zakona, svaki
ima pravo da ga ubije i opljačka. Ali činjenica da ove pretnje moraju neprestano
da se ponavljaju i pooštravaju dokazuje njihovu bezuspešnost. Plemići se i dalje
izvlače, samo menjaju metode: umesto da se kriju po svojim domovima, na
svome imanju, oni se sklanjaju u pozadinu, a kada treba ići u rat, oni, — ako je
verovati Posoškovu — biraju kakvo povlašćeno mesto ili još bolje kakav položaj
koji im donosi koristi; ili se pak — opet po rečima Posoškova — ugledaju na
Zolotareva, koji umesto sebe šalje u rat jednog siromašnog plemića, kome daje
svoje ime, svoga konja i slugu, dok on „krstari poljem u zaprezi od šest konja i
upropašćuje svoje susede.”
I pored svih ovih zabušavanja, načelo obavezne javne službe je
uspostavljeno, a neprekidni ratovi, koji preobražuju slučajno sastavljanje trupe u
redovnu vojsku, čine da ova služba postaje stalna. Petar pokušava da zavede
pripremnu obuku između desete i petnaeste godine. On primorava plemiće da
uče matematiku, pod pretnjom da im neće odobriti ženidbu (ukaz od 20/31
januara i 28 februara/11 marta 1714 godine), — docnije ćemo videti kakva je bila
sudbina ovog programa nastave. On im takođe nameće obavezu da služe kao
prosti vojnici i potčinjava ih ukazu od 26 februara/9 marta 1714 godine, po kome
niko ko nije ispunio tu obavezu ne može biti proizveden za oficira. Ipak,
pravilnik iz 1716 godine utvrđuje (više nego što naređuje) da, radi proizvođenja
za oficira, pretstavnici ruskog šljahtestva ili plemstva — to je jedan od prvih
primera upotrebe ove reči — nemaju drugog načina „sem da služe u gardi”. Ima
u ovome izvesan kompromis: plemić služi kao vojnik, ali služi u gardi; drugim
rečima, on i dalje zadržava povlašćen položaj u redovima vladajuće klase, čak i
kad je prinuđen da živi u kasarnama i da radi grube poslove. Ovaj život u
kasarni stvara pak izvestan duh zajednice koji se javlja vrlo rano u gardiskim
pukovima i omogućuje im da steknu svest o svojoj političkoj snazi. Vojnik u
gardi, pošto otsluži svoj rok, postaje odmah oficir u vojsci i zadržava na taj način
svoj društveni položaj i svoje hijerarhisko dostojanstvo. Petar potvrđuje ovu
povlasticu stvarajući godine 1719 Leib regiment dragona, u kome su sami
plemići, od kojih dve stotine pravih kneževa. Kampredon tvrdi „da su najveći
broj gardiskih pukova sačinjavali sinovi kneževa i bojara, koji su Petru bili zaloga
vernosti njihovih roditelja”. Sasvim je prirodno da se u takvoj sredini ubrzo
razvila „staleška svest”. Već 1712 godine Fjodor Saltikov, pod uticajem
„pravilnika engleske države i drugih evropskih država” predložio je da se načini
spisak svih plemića prema broju „ognjišta” koje poseduju i da im se dodele
odgovarajuće titule. Ovo je isti onaj Saltikov koji je, kao što znamo, dao Petru
ideju za čuveni ukaz od 18/29 marta 1714 godine o neotuđljivosti nepokretnih
imanja, čiji tekst ponavlja reči ovoga „savetnika” sa aristokratskim težnjama: „na

224
taj način porodice neće biti imovno upropašćene, i njihove velike i slavne
porodice ostaće nepokolebljive.” Istina, taj zakon je doživeo neuspeh, pošto se
deoba imanja vrši kao i ranije; ali, osim svoga finansiskog cilja, on jasno otkriva
nameru zakonodavaca, koju potvrđuju i druge Petrove odluke. Godine 1722
ustanovljeno je jedno novo zvanje, heroldmeistera-a (načelnika odeljenja za
plemićske grbove), koji ima da se stara isključivo o plemstvu. U isto to vreme
sastavljena je Tabela rangova (Tabel o rangah), koja priznaje tri uporedne
kategorije hijerarhija: vojnu, građansku i dvorsku službu. Ustanovljavanje ove
tabele smatra se većinom kao jedna demokratska mera, jer ona proglašava da
samo ime nije dovoljno da obezbedi položaj u državi onome koji to ime nosi; da
plemići dobivaju rang tek pošto ga zasluže i da im se izvesno „dostojanstvo”
dodeljuje kao nagrada za njihove vojne zasluge. S druge strane ta tabela
potvrđuje odredbe ukaza iz 1721 godine koji je proglašavao da jedan vojnik
niskoga porekla može da dobije naslednu plemićsku titulu pošto dobije čin višeg
oficira (ober-oficir). Ali, Petar uopstalom ne prestaje da ponavlja plemstvu kako
se ono upravo svojom vojnom službom razlikuje od prostog naroda i obrazuje
pravu aristokratiju; oficir poreklom iz nižeg staleža ostaje, razume se, i dalje
samo jedan izuzetak, a vojna služba uživa najveće uvaženje. U građanskoj službi,
koja u to vreme počinje da dobiva izvesnu važnost, ima više činovnika nižeg
porekla — nekadašnji podjači — nego plemića. I pored toga što je mnogo cenio
naučnu spremu i posebna znanja koja su se tražila od činovnika — on je čak
naredio heroldmeister-u da ustanovi jedan staž za obuku u administrativnim i
ekonomskim poslovima —, Petar zabranjuje da se izjednačuju, pre izvesnog
broja godina provedenih u službi, građanski položaji sa odgovarajućim vojnim
činovima iz Tabele rangova, jer, kaže on, „bilo bi uvredljivo za vojna lica koja su
dobila svoj čin po cenu naporne službe da vide kako druga lica dolaze
nezasluženo do istih počasti ili čak i do višega čina.” On naređuje heroldmeister-u
da „pazi da ne bude više od jedne trećine članova svake porodice zaposleno u
građanskoj službi, kako se ne bi smanjivao broj vojnih lica na kopnu i na moru,”
a to će reći da sprečava plemiće da izbegavaju vojnu službu prihvatajući se
položaja u građanskoj službi. Ako se pomisli da je Tabela rangova ustanovljena tek
1722 godine i da je ona tako reći kruna čitave reforme, onda će se lakše razumeti
da ona nije samo imala za cilj da zavede demokratska načela, već i da učvrsti
položaj plemstva. Ona pred nas iznosi jedan bilans: Petar je izazvao mešanje
raznih društvenih slojeva, ponizio plemićske porodice, uzdigao na vlast ljude
niskoga porekla; posle toga odjednom se zaustavio; on je spreman da prizna ono
što je učinjeno, ali odlučuje da se ne ide dalje tim putem. Tabela izjednačuje „sa
najboljim i starim plemstvom” potomke građanskih službenika i oficira, ruskog i
tuđinskog porekla, iz osam prvih rangova (do čina majora i koleškog sudijskog
pomoćnika), koji će moći da se koriste „svim počastima i preimućstvima koje
uživa to plemstvo”, čak i ako su oni „skromnoga porekla”. Razume se da se
naglašava „najbolje plemstvo”, a ne „skromno poreklo”.

225
 Držanje Petrovo prema višoj klasi koja se obrazovala za njegove vladavine
vidi se i u obzirima koje je ukazivao eliti prestoničkoga plemstva, gradi. Po
rečima Bergholca „ništa ga nije moglo zadržati” kada je trebalo učiniti neku
prijatnost gardi, i isti ovaj pisac saopštava jednu značajnu činjenicu: 29 juna/10
jula 1721 godine Petar proslavlja svoj imendan; on je ophrvan brigama, i njegova
zlovolja ispoljava se nervoznim trzanjem ramena i glave; ali on mora da se uputi
ka postrojenoj gardi i da odgovori na njen pozdrav; on prilazi, prisustvuje prvom
pozdravu i udaljuje se odmah; Menjšikov ga stiže trčeći: car ne može da se
povuče tako, on treba da prisustvuje trima pozdravima; i Petar, koji zacelo nije
naviknut da sluša takve primedbe, vraća se poslušno, prisustvuje svečanosti i
ispunjava tako svoju društvenu obavezu prema plemstvu. Poznati su mnogi
dokazi poverenja koje je on ukazivao oficirima garde; ima još mnogo drugih. Pri
kraju svoje vladavine, kad više nema iluzija o svojoj okolini, podrazumevajući tu
i njegove ljubimce, poverava on gardi brigu da izviđa administrativne krivice,
pronevere, primanje mita, i njegovo poverenje nije iznevereno, jer ovi ljubimci iz
poslednjeg doba njegove vladavine razgolićuju zločine i kažnjavaju ih strogo.
Gardiski oficiri prisustvuju sednicama Senata i motre na držanje senatora:
francuski diplomat La Vi iznenađen je što vidi „kako senatori ustaju sa svoga
sedišta pred nekim poručnikom i kako se prema njemu ophode sa puno
poštovanja”. U unutrašnjosti zemlje, kuda se šalju sa naročitim zadacima, oficiri
su ovlašćeni da vrgnu u okove „gubernatore, vicegubernatore i njihove
potčinjene, stavljajući im lance na vrat i noge.” U Moskvi, na primer, kako priča
diplomat Matvjejev, „podoficir Pustoškin, izaslanik finansiskog kolegijuma,
primenio je najsvirepije mere, opustošio kancelarije i savladao starešine
nadleštava stavljajući im lance ne samo na noge, nego i na vrat.” U Vjatki, vojnik
Netesev ulazi pijan u kancelariju jednoga kamerira, a to će reći visokog činovnika,
šiba stražare batinom, hapsi i okiva u lance „najbolje građane” te varoši, i ne
propušta da i on primi mito.
Dok se elita plemstva koja služi u gardi koristi carevom naklonošću, dotle
se celo plemstvo koristi zakonom iz 1714 godine o neotuđljivoj nekretnini, ili
tačnije rečeno — kako primećuje Ključevski — o nedeljivom nasledstvu. I zaista,
ovaj zakon ne pravi nikakvu razliku između raznih tipova nepokretnih dobara;
kao slučajno što se često događa u Petrovim zakonodavnim spisima — taj zakon
brka državna dobra (pomjestje), čije je uživanje uslovljeno godinama vojne
službe, i nezavisna nasledna dobra, ta dva tipa imanja koji su se istina znatno
približila u XVII veku ne samo stvarno, već i u zakonskom pogledu. S druge
strane, vojna služba je obavezna za plemiće, kao i za obične građane, pa ma
kakvo bilo poreklo dobara koja oni poseduju, i Petar zahteva tu službu od svih
plemića, bez obzira na to poreklo. Stapajući potpuno razna zakonska prava
sopstvenosti, zakon o „nedeljivom nasledstvu” unosi „jedno divno
dobročinstvo” plemstvu, koje može da ga protumači kao dodeljivanje prava
apsolutne sopstvenosti nad poljskim dobrima koja ono ima u državini na osnovu
vojne službe koju vrši za račun države.

226
 Ovaj zakon još doprinosi učvršćivanju povlašćenog položaja plemstva,
menjajući iz osnova odnose između zemljoposednika i seljaka koji žive na
njihovim posedima, a nad kojima oni sad stiču pravo potpune svojine. I ovde su
razlike koje su postojale između raznih kategorija seljaka iščezle još pre Petrovog
stupanja na presto; položaj slobodnih seljaka i položaj sebara približili su se, jer
su oni prvi prestali da budu robovi, a ovi drugi pali, u pogledu svoje ličnosti,
pod zavisnost vlastele. Petar i zakonski potvrđuje ovo približavanje, jer postupno
upisuje i jedne i druge u poreske obveznike, oporezujući ih najpre prema
„ognjištima”, a zatim prema „dušama”. Iako on isprva ograničava ovu zavisnost
sebara dopuštajući im da stupaju u vojsku bez pristanka njihovih gospodara,
ipak docnije ukida ovaj oblik zakonski dopuštenog bežanja sa zemlje za koju su
vezani, zavodeći sistem pasoša: bez posebne „otpusnice” koju izdaje sopstvenik
zemlje, seljak ili sluga ne može da se udalji da bi išao ma kud. Kada je — da bi
uprostio švedski sistem — poverio prikupljanje novoga poreza na zemlju
veleposednicima, ovi su otada počeli da vrše službu poreznika nad svojim
sopstvenim seljacima i postali tako reći činovnici ministarstva finansija. Kada su
postavljeni za pomoćnike mesnoga komesara koga oni sami i biraju, oni vrše sem
toga i službu koja spada u nadležnost ministarstva unutrašnjih poslova, koje još i
ne postoji. Na taj način vrše oni besplatne službe — jedine koje u to doba postoje
— pomoćnika u mesnim administracijama.
Porobljavanje seljaka. — Razume se da Petar nikada nije imao nameru da
zavede ropstvo. Kad ponekiput uvidi posledice svoga zakonodavnog rada, on se
prvi uplaši. On bez uspeha pokušava da ukloni barem vidne znake evolucije ka
porobljavanju koje se tada vršilo: tako 1721 godine naređuje Senatu „da prekine
pojedinačnu prodaju ličnosti, koja ne postoji ni u jednoj zemlji i koja izaziva
vapaje. U slučaju da se ona ne može potpuno ukinuti” — dodaje on — „neka se
bar vrši prodaja čitavih porodica, a ne pojedinih sebara”. Uzalud je seljak
Posoškov — koji je bio veoma napredan za doba u kome je živeo — želeo da se
jednim zakonom utvrde novčane obaveze i kuluk i da se odvoji seljakova zemlja
od zemlje njegovoga gospodara; uzalud je on izneo svoju glavnu misao da
„spahije nisu svetovni gospodari seljaka”. Porobljavanje seljaka, koje će trajati
jedno i po stoleće, i to u obliku dotada nepoznatom, otpočelo je. Prestajući da
posreduje u odnosima između spahija i seljaka, čineći spahije odgovornim za
postupke njihovih seljaka, država je ostavila seljake na milost i nemilost njihovih
gospodara. Tako je stvarno ustanovljeno ropstvo, sa svim njegovim pravnim
nedostacima i svom moralnom gnusobom.
Stvaranje povlašćenog gradskog staleža. — Nekoliko socijalnih promena
koje u gradovima izazivaju Petrove reforme nisu takođe namerne, već one samo
posredno proističu iz tih reforama. Jedna od prvih Petrovih briga, kao što smo
videli, bila je da stvori autonomnu opštinsku upravu, ratušu i burgmestre
(pretsednike opština). Ali pod tom lepom firmom i tim zvučnim nazivima
tuđinskoga porekla krije se samo jedna finansiska mera, kojoj je cilj da nabaci na

227
trgovce, na staroste i na cjelovalnjik-e odgovornost za glavni posredni porez. Posle
promene finansiskog sistema, ovaj začetak opštinske autonomije iščezava
zajedno sa rasparčavanjem prihoda Ratuše na razne gubernije. Kada je Petar bio
primoran da obnovi sve centralne ustanove morao je isto tako da centralizuje i
opštinsku administraciju, koja se takođe zasnivala na klasnim razlikama. Ovoga
puta je usvajanje merkantilističke politike i stvaranje posebnih ekonomskih
organa, kao što su trgovački i industriski kolegijumi, nagnalo ga da sa gradovima
postupa sa više obzira, da ih smatra ne kao oruđa njegovog finansiskog sistema,
već kao pomoćne organe ekonomskog razvitka zemlje. Za ovu reformu on
pribegava istim izvorima i služi se istim metodama kao i za reformu centralnih
ustanova. I ovde on ima da zahvali Henriku Fiku za zakonski projekat o
stvaranju gradskih magistrata. U 1718 godini stavlja on pribelešku na ovaj
projekat: „usvojiti za sve gradove, na osnovu pravilnika Rige i Revala”; godine
1720 i 1721 rad na sastavljanju novih statuta još nije dovršen; godine 1722 on
preti teškom robijom oberprezidentu glavnoga magistrata, knezu Trubeckom,
naređujući mu da završi taj posao u roku od pola godine; ipak je potrebno dve i
po godine da bi se to uspešno okončalo.
Podela gradskog stanovništva na dve „gilde” nema u sebi ničega
demokratskog. Prva gilda obuhvata: bankare, „ugledne” trgovce; lekare,
apotekare, istaknute zanatlije; druga, male trgovce, obične zanatlije učlanjene u
esnafe. Izvan gilda ostaje „prost narod”, a to će reći plaćeni radnici i nadničari;
prema uputstvu za magistrate oni se priznaju za gradske stanovnike, ali ne kao
„ugledni” ili „redovni” građani. Članove magistrata biraju, između građana prve
gilde, ugledni građani i burgmestri. Njihova je dužnost da vrše građansko i
krivično pravosuđe; ali- protivu smrtne kazne koju oni izreknu može se uputiti
apel na glavni magistrat; oni upravljaju gradskom policijom i dužnost im je da
potstiču stvaranje fabrika, da potpomažu razvitak zanata, da osnivaju škole, itd.
Za važne poslove pridaju se magistratima staroste, koji imaju savetodavni glas i
koje biraju gilde. Što se tiče „neredovnih” građana, oni imaju pravo da podnose
svoje žalbe preko svojih starosta i svojih desjatskih (desetara).
Petrova reforma imala je dakle za posledicu da ozakoni u gradovima, kao
što je učinila za celu Rusiju, premoć jednog višeg društvenog staleža. Takvo
stanje postojalo je otprilike i pre njega. U novoj organizaciji gradova nema ni
jednoga elementa samouprave (self-government): istina, članove magistrata biraju
gilde, ali su oni neuklonljive starešine grada; oni mogu biti nagrađeni za svoj rad
dodeljivanjem izvesnoga ranga, a njihovi pretsednici mogu čak da dobiju
plemićsku titulu za usluge učinjene državi.

4. NARODNA PROSVETA I REFORMA CRKVE

Stvaranje škola. — Petar se nije ograničio samo na to da evropeizira

spoljni izgled svojih podanika. On je isto tako i osnivač intelektualne klase u
Rusiji.

228
 Kao i za ostale manifestacije ruskog života, tako se i ovde ne bi mogla
povući tačna granica između kraja XVII i početka XVIII veka. Pedagoški problem
je savršeno nepoznata stvar za ova dva razdoblja. Pošto tada cilj učenja nije bio
da se razvijaju sposobnosti mladih ljudi, već da se oni pripreme za izvesnu
praktičnu karijeru, bilo je izlišno stvarati škole; svak uči svoj zanat na praksi. Pre
Petrovog stupanja na presto sveštenik je učio svoj posao u crkvi, a mlad trgovac
za tezgom. Isto tako i za Petrove vladavine moreplovac uči svoj posao na svome
brodu; činovnik u svome nadleštvu (prikazu); lekar u bolnici, a apotekar u
laboratoriji. U početku je Petar, umesto da stvara škole, slao buduće specijaliste
da stiču praktična znanja u inostranstvu, na licu mesta. On se ne plaši, kao
njegovi prethodnici, što će Rusi dolaziti u dodir sa tuđincima. U vreme cara
Alekseja, Kotošihin je govorio: „Ne šalje se niko u druge zemlje da proučava i
upoznaje tuđinske običaje, jer postoji bojazan da će, kad upozna veru i običaje
drugih ljudi, odreći se svoje sopstvene vere i preći u njihovu, ne hajući da se vrati
svojim poslovima i svojoj porodici”. Uistini, bilo je nekoliko Rusa koji su ostali u
tuđini i odrodili se; ali su ovakvi slučajevi bili retki, a retko su i odašiljani mladi
ljudi u inostranstvo. Ustvari, razlika između ruske i evropske civilizacije bila je
toliko velika, da mladi ljudi koji su slati u inostranstvo, kao i diplomati i mali
broj imućnih turista koji su tamo zalazili nisu mogli da shvate ni samu osnovu
evropskog života niti da im ona omili. Oni su se zadovoljavali da uživaju u svojoj
slobodi, a ponekad su sklapali na brzu ruku i poneko prijateljstvo; ali, obuzeti
žudnjom za domovinom, hitali su da se vrate svome domu zadržavajući u
sećanju samo uspomenu na dobra vina i na lepe žene. Takvo je stanje duha
mnogih mladića, odabranih isto tako među plemićima kao i među onima
običnoga porekla, koje Petar šalje u Evropu u strogo praktičnom cilju. Od
pedesetorice koji su godine 1697 pošli u isto vreme kada i mladi car u Veneciju,
Englesku i Holandiju „da izučavaju arhitekturu i brodarstvo”, ni jedan jedini nije
postao brodar. Kada su stigli u Veneciju, jedan od njih ne sme da iziđe iz svoje
sobe jer se boji da će pasti u latinsku zabludu i iz mržnje prema tuđinstvu; drugi
jedan, po imenu Nepljujev, smatra svoj zadatak „kao najveću nesreću” i žali se
na to u pismima koja upućuje svojoj porodici: „Evo gde mi je pao u deo
najžalosniji život, jer mi je nametnuta najteža nauka; mogao bih posvetiti sve
dane svoga života učenju, pa ipak ne bih postigao uspeh, jer nimalo ne razumem
ni jezik ni samu nauku”; treći opet piše Petru povodom jednoga svog druga: „Ti
si me izvoleo zapitati kako je Stevan (Boženinov) uspeo da nauči geografiju kad
nije znao ni azbuku. Ja o tome nemam pojma. Bog čak i slepcima pokazuje put.
Razume se, sticanje ozbiljnih znanja bez ikakve prethodne spreme pravo je
čudo. Mladi Rusi mogu samo da najpovršnije upoznadu praktične metode rada i
moraju se zadovoljiti da kako tako proučavaju nauke u njihovim svakodnevnim
primenama. Ali ako nemaju mnogo sklonosti za „tešku” nauku i ne uspevaju da
nauče strane jezike, oni se rado odaju raskalašnosti i ostavljaju za sobom, u
državama koje posećuju, samo nepovoljne uspomene na svoj boravak.

229
 Zbog toga se Petru nameće potreba da u svojoj državi organizuje
pripremne škole. Po povratku sa svoga prvog putovanja pripoveda on naivno
patrijarhu Adrijanu o svojoj nameri da pretvori u univerzitet Akademiju
slovensko-grčko-latinsku: „Božjom milošću”, kaže on, „imamo i mi jednu školu.
Daj Bože da ljudi u njoj vrše pametna proučavanja da bi mogli da vrše razne
službe: crkvenu, građansku, vojnu, građevinsku i lekarsku!” Petar tada i ne sluti
kakvo je stanje u toj Akademiji, niti kakva su Adrijanova shvatanja o školskom
programu; ali, kada je uskoro potom uvideo koliko je njegov razgovor sa
patrijarhom bio neumesan, baca se on lično na posao. On poziva u Moskvu
Engleza Farvorsona, profesora matematike i moreplovstva, koji otvara godine
1705 Školu matematičkih i pomorskih nauka i drži svoja predavanja u
Suharevskoj kuli isto toliko za „one koji tu dolaze svojevoljno” koliko i za „one
koji dolaze pod moranje”. Kao god što je nekadašnja stručna škola za teologiju
imala dužnost da popravlja svete knjige i održava veru, isto tako ova nova
brodarska škola ima i praktičan cilj da preobrazi vojsku i flotu. Usled toga se i
samo učenje smatra kao izvesna služba za koju se prima plata; ako se učenici
pokažu nemarljivi, sa njima se postupa kao sa odraslima i kažnjavaju se kao za
prestup protivu zakona: za neopravdani izostanak kažnjavaju se novčano, a za
prekršaj discipline izlažu se batinanju.
Ubrzo Petar mora da uvidi da se ne može postati moreplovac jednim
mahom, te da se mora stvoriti škola koja neće biti posebno posvećena
„pomorskim znanjima”, i da u nepismenoj Rusiji treba najpre naučiti učenike da
čitaju. Posle raznih pokušaja on naposletku uspeva da tačno izloži taj problem:
pre nego što se stvori neka viša stručna škola, potrebno je stvoriti osnovne i
srednje škole. Ne ispitujući ovde sve zlosrećne Petrove pokušaje u pogledu škola,
zaustavićemo se samo na jednom primeru, a to je privatna škola pastora Glika u
Marienburgu.
Po zauzeću ove varoši, Glik pada u ruke Rusa, i Petar ga uzima pod svoju
ličnu zaštitu, jer upravo u kući toga pastora stanuje livonska seljanka koja će
kasnije postati ruska carica Katarina I. Glikova „gimnazija”, osnovana 1705
godine, dobiva državnu pomoć od 3.000 tadašnjih rubalja. Ovo je prvi pokušaj u
Rusiji da se u jednoj „privatnoj školi” daje opšta nastava mladićima koji su
većinom iz viših društvenih redova. Glik ima ambiciju da ne bude samo
profesor, nego i vaspitač. U svojim prospektima, sastavljenim pompeznim
stilom, on upoređuje omladinu „sa mekanom glinom koja zadržava sve utiske”;
on pozdravlja mladiće dobre volje jednom ruskom rečenicom koja je dosta
nevešto sročena: „Zdravo, o vi plodne šibljike, no kojima su potrebne pritke i
kočevi”, i on obećava da će ih učiti „geografiji, strategiji, politici, latinskoj retorici
sa vežbanjima u govorništvu, Dekartovoj filosofiji, jezicima: francuskom,
nemačkom, latinskom, grčkom, jevrejskom, sirijskom i haldejskom”, kao i
„veštini igranja, pravilima francuske i nemačke učtivosti, viteškom jahanju i višoj
dresuri konja”. Ustvari, u njegovoj školi predaje se samo latinski, nemački,
francuski, italijanski i švedski jezik. Njegov nastavnik švedskog jezika predaje u

230
isti mah i istoriju, a učitelj igranja Ramberg daje lekcije „iz lepog ponašanja i
komplimenata na francuski i nemački način”. Ovo je prva ustanova koja je u
suprotnosti sa Petrovim duhom koji teži samo onome što je praktično i korisno;
Kurakin kaže da je to „škola viteških znanja, jahanja i mačevanja”, a naredna
generacija daće tome programu naziv „plemićskih nauka”. Glik je očekivao da će
učenici pohrliti sami od svoje volje; ali godine 1706 njegova gimnazija ima svega
40 učenika, a može da primi 300. Jedan poseban ukaz poziva tada „Plemenite
ličnosti” da u nju „dovedu svoju decu bez ikakvog ustezanja i da im tu pruže
vaspitanje o svom trošku.” Ništa nije pomoglo; umesto kneževske dece,
„gimnazija prima samo siromašne blagodejance, decu majora, kapetana i plemića
koji nemaju zemlje. Ustanovljen je i internat za decu čiji roditelji stanuju daleko, i
svak može tu da uči „predmete po svom izboru”. I pored svega toga ta ustanova
ne napreduje: jedan deo zemljoposedničke dece beže iz nje, da bi se videli sa
svojim majkama i sestrama; drugi je napuštaju da bi prešli u posebne škole, u
Akademiju za brodarstvo i Akademiju slaveno-grčko-latinsku. Uistini, Glikov
pokušaj je preran, jer pre takvih gimnazija, potrebe toga doba traže otvaranje
osnovnih škola.
One postaju još potrebnije kada je Petar nametnuo plemićima obavezno
školovanje, koje on smatra kao pripremu za vojnu službu. Da bi ostvario svoj
program, on se ne ograničava, samo na preseljavanje Pomorske akademije u
Petrograd, već mu ona služi kao učiteljska škola iz koje će izići budući nastavnici.
Po dva učenika, koji su naučili geografiju i geometriju, otposlani su u svaku
rusku guberniju „da poučavaju decu iz svih društvenih redova”. To je prvi
ozbiljan pokušaj da se u Rusiji stvore srednje škole. Godine 1716 osnovano je 12
škola, kojima se pridružuju još 30 u 1720—1722 godini. One su nazvane
„brojovne škole” ili „matematičke škole”, i svaka oblast mora da ima jednu takvu
školu. Akademija slaveno-grčko-latinska pozvana je isto tako da stvara
nastavnike. Pošto je crkveni pravilnik iz 1721 godine pozvao episkope da
osnivaju eparhiske škole na svome području, otvoreno je za pet narednih godina
46 takvih škola. I tako sad postoji po jedna svetovna i jedna crkvena škola u
svakoj oblasti. Ovaj ogromni napredak ne izvršuje se bez velikih teškoća, među
kojima treba navesti i suparništvo između crkvenih i svetovnih škola koje se
otimaju o učenike.
Mi raspolažemo, za godinu 1727, zanimljivim dokumentima o radu ovih
ruskih srednjih škola. Oko 2.000 učenika odabrano je, milom ili silom, za
matematičke škole. Skoro polovina njih (45 od sto) jesu sveštenička deca; 19,6 od
sto su skromnoga porekla, a to će reći deca vojnika (dragona, kozaka i
artiljeraca); 12,2 od sto su činovnička deca; samo 4,5 od sto su deca posadskih
(gradskih stanovnika); što se tiče plemićskih i bojarskih sinova, njih je samo 2,5
od sto. Ali ovo skromno brojno stanje nije se dugo održalo.
Posadski prvi protestvuju; oni zahtevaju da se njihova deca oslobode
obaveznog školovanja, da bi ostala u njihovim dućanima i učila njihov zanat.

231
Sinod opet traži da se sveštenička deca upisuju u eparhiske škole koje spremaju
svoje učenike za sveštenički poziv. Odlazak ovih dveju kategorija učenika
smanjuje brojno stanje matematičkih škola na 572 deteta; 14 od njih moraju da
budu zatvorena; ostalo ih je samo 28, iz kojih jedna petina učenika beži ili bivaju
vraćeni roditeljima, a druga petina sastavljena je od „nepismene, glupe ili
maloumne dece”, ili se pak upućuje „na neko drugo opredeljenje”. Od 1.500 dece
koja su prošla kroz ove škole, samo 302 (19,9 od sto) završavaju u njima svoje
školovanje. Posle Petrove smrti, kolegijum admiraliteta pokušava da se otarasi
ovih škola potčinjavajući ih Sinodu i spajajući ih sa eparhiskim školama. Ali
Sinod odmah protestuje, jer, kaže on, „nije red da crkvene škole obučavaju
učenike jedino u geometriji i aritmetici, ne dodavajući tome teologiju.” Zbog toga
se matematička škola održala sve do 1744 godine, spojivši se delimično sa
„garnizonskom vojnom školom” ustanovljenom 1732 godine.
Eparhiske škole pokazuju mnogo više života. Tu sve zavisi od starešine
dotične eparhije. Ne primorava se ni nastavnik da predaje, ni učenik da uči. I
sam program nastave zavisi jedino od raspoloživih sredstava i revnosti
upravnika škole. Veoma aktivne crkvene starešine, kao što su bili Jov iz
Novgoroda — koji je prihvatio braću Lehudi, zatim Putjirim iz Novgoroda,
Dmitrij iz Rostova i Gabrijel Bužinjski, privlače stotine učenika i znatno proširuju
program nastave. Drugi, naprotiv, puštaju da škole začame i da se naposletku
zatvore. Pa ipak, u 1727 godini mogu se nabrojati 46 eparhiskih škola sa 3.000
učenika — od kojih, istina, polovina pripada eparhijama Male Rusije, — i ovaj
broj neće se menjati pre nego što ove škole budu pretvorene u seminare 1737
godine. Osim pismenosti, u njima se izučava gramatika, retorika, filozofija i
teologija.
U oblasti osnovne nastave Petrovo delo je daleko od toga da bude isto
toliko obimno. Tu njegovi pokušaji ne daju nikakav rezultat: o onom njegovom
pokušaju što ga je učinio prilikom popisa stanovništva iz 1710 godine ovako se
izražava arhiepiskop Jov iz Novgoroda: „Popisivači prisiljavaju sveštenike da
grade škole u svakoj parohiji i da u njima predaju razne predmete. Ali oni ne
umeju da objasne odakle treba uzeti sredstva koja su potrebna za građenje ovih
škola, ni kakvi treba da budu nastavnici, ni koje predmete treba u njima
predavati, niti gde da se nađu potrebne namirnice i materijal. Oni samo kažu:
„Biće izdat jedan ukaz o tome”. Ovo dokazuje da osnovnoj nastavi nedostaje sve,
i učitelji, i udžbenici, i zgrade, i školski materijal, i da osnovna škola skoro nije ni
postojala za Petrove vladavine.
Srednje škole su se same od sebe diferencirale, prema društvenim
kategorijama učenika. Istoričar Pomorske akademije piše da „pošto su učenici
prostoga porekla naučili da čitaju, pišu i računaju” — u razredu ruskog jezika i
matematike — a to će reći pošto su završili dve prve godine učenja — samim tim
su završili svoje školovanje i osposobljeni da mogu vršiti razne dužnosti: pisara,
činovnika u admiralitetu, građevinarskih pomoćnika, apotekarskih pomoćnika,
itd.; ali da plemići nastavljaju učenje u višim razredima, kako bi se pripremili za

232
službu u ratnoj mornarici. Kada je Akademija preseljena u Petrograd, ona uzima
najveći deo svojih učenika iz reda plemića, i to bogatih plemića. Niži razredi,
namenjeni učenicima iz narodnih slojeva, i dalje rade u Moskvi, i iz njih izilaze
nastavnici matematičkih škola. Isti preobražaj vrši se i u dvema drugim
specijalnim školama, Inžinjerskoj i Artileriskoj školi, koje je Petar osnovao 1712
godine. Usled stalnog uzdržavanja plemića, kojima je i bila namenjena, da stupe
u inžinjersku školu, morala je ova najzad da uzima učenike iz naroda; kasnije,
posle njenoga preseljenja u Petrograd (1719), ona je isključivo namenjena
plemićima. U Artileriskoj školi početni razredi sastavljeni su od dece artileraca;
ali su viši razredi namenjeni plemićima, kojima je zabranjen boravak u
unutrašnjosti zemlje i koje one pripremaju za vojničku karijeru. Matematičke
škole, koje su provinciske ustanove, nisu namenjene plemićima; i godine 1716
Petar im izrično zabranjuje da stupaju u njih: plemići ne smeju da borave u
unutrašnjosti.
Tako školska nastava ne daje opšte obrazovanje, već samo najosnovniju
spremu za niže klase, posle koje nastaje prava stručna obuka, koja je namenjena
raznim društvenim kategorijama, i vojnička priprema, namenjena samo višem
staležu.
Štampanje knjiga i književnost. — Ono što škola nije mogla da pruži,
trebalo je da nadoknadi knjiga. U oblasti knjige vidi se kako društvo i država
dobivaju svetovno obeležje još naglije nego u oblasti školske nastave. Akademija
slaveno-grčko-latinska vrši, kao što znamo, inkvizitorsku cenzuru, pa se čak i
pobožni spisi izdati u Kijevu nemilosrdno proganjaju. Svetovne ruske knjige
štampaju se u Amsterdamu, gde se Petar prilikom svoga prvog putovanja
sprijateljio sa porodicom štampara Tesinga i gde je osnovao jednu rusku
štampariju. Godine 1708 usvajaju se „nova amsterdamska slova”, a to će reći
„građanska slova”. Razume se, prva knjiga štampana ovim novim slovima je
jedna geometrija, objavljena prema rukopisu u koji je Petar lično uneo pažljivo
mnoga objašnjenja. Zatim su sa stranih jezika prevedeni mnogi udžbenici
posvećeni artileriji, fortifikaciji, inžinjeriji i vojnom građevinarstvu, kao i
„matematici, mehanici, hirurgiji, građanskoj arhitekturi, anatomiji, botanici, ratu,
itd.” Petar budno motri da u ovim prevodima budu samo tačne činjenice, a ne
„brbljanja”; on ih ne štampa „samo radi tašte lepote, već za učenje i obrazovanje
čitaoca”. „Pošto Nemci”, napominje on, „ispunjavaju često svoje knjige
nekorisnim pripovedanjima jedino u cilju da one budu što deblje, treba prevoditi
samo ono što se direktno odnosi na predmet, sa kratkim uvodom ispred svakog
odeljka.”
Ove knjige, zacelo, nemaju u sebi ničega što bi moglo da uznemiri
Akademiju slaveno-grčko-latinsku. One nisu opasne za pravoslavlje. Šta više,
one su potpuno nerazumljive za ruskog čitaoca, ne zato što govore o suviše
teškim predmetima, već zato što su prevodi rđavi. Pre nego što bi se prevodile
naučne knjige, potrebno je najpre izraditi jedan rečnik, utvrditi prigodnu

233
terminologiju. U Petrovo vreme ne samo da prevodioci ne raspolažu naučnim
rečnikom, već je njima nepoznat i predmet koji imaju da prevode: jedan
savremenik piše da „oni koji znaju jezik ne poznaju nauku, a oni koji poznaju
nauku ne znaju jezik.” Ne treba se mnogo čuditi što se godine 1703 holandski
trgovac žali kako se knjige ne prodaju i kako je njegova trgovina u deficitu. Pa
ipak, ova rđava prođa knjige ne dokazuje da sklonost ka čitanju još ne postoji,
već ona pokazuje da radoznalost čitalaca nije upravljena na knjige koje Petar želi
da nametne. Čitaju se životopisi svetaca, pobožna i poučna dela u stilu Velikog
ogledala, „dirljive” ili „šaljive” pripovetke prevedene sa poljskog ili izvorne. Od
svih Petrovih izdanja jedno jedino delo uživa uspeh, ogroman za ono vreme, i
zaslužuje stoga da se na njemu zadržimo. Godine 1717 pojavljuje se prevod dela
Ogledalo učtivosti za mladež ili pouke o lepom ponašanju. Za dve godine prodato je
189 primeraka, a 1767 godine štampano je peto izdanje. To dolazi otuda što ova
knjiga uči mladog plemića „da ne liči na prostaka” i da se približi što je moguće
više idealu „dvorskog čoveka”. Za jednu društvenu klasu koja treba da preuzme
upravljanje zemljom i koju sam car silom privlači na dvor, ova knjiga je od
neocenjive vrednosti. Razume se, jedan ruski plemić iz XVIII veka treba najpre
da nauči kako „da se pristojno ponaša za stolom, da se kreće, da sedi, da
pozdravlja, da govori, da ne smeta svojim susedima svojim nosom, ustima,
rukama, nogama, da ume da se služi nožem, viljuškom, tanjirom, džepnom
maramicom, šeširom.” Ogledalo daje pouke o svemu tome. Ono takođe uči „da
ne treba pljuvati pred drugima, da ne treba čačkati nos prstom, da se ne brišu
usta rukom, da se ne prevlači šakama po stolu, da se ne ližu prsti, da se ne čiste
zubi vrhom noža, da se ne češe po glavi za stolom, da se ne žvaće poput svinja.”
Ono potom daje složenija pravila o idealno uglađenom čoveku: ne otkrivati
drugima cilj kome se teži, ne braniti uporno svoje mišljenje, prilagoditi se
gledištima svoga sagovornika, odlikovati se u jahanju, igri, mačevanju, a naročito
u znanju stranih jezika, koje treba govoriti ne samo radi vežbanja, već i zato „da
sluge i sluškinje ne razumeju ništa od onoga što se kaže”, a takođe da bi se
mogao razlikovati jedan „čovek plemićskog porekla od glupaka”. Setimo se
samo programa Glikove gimnazije: pastor nije bio mnogo istrčao ispred svoga
doba. Ova „plemićska znanja” uskoro će se prilagoditi u Rusiji i pomoći će,
zajedno sa promenom nošnje, da se viša klasa izdvoji od ostalog društva, kao što
se može već zapaziti da se to jasno ispoljava u poslednjim godinama Petrove
vladavine.
Crkvena reforma. — Petrovo držanje prema Crkvi je dosta neobično i u
njemu se ispoljavaju isto toliko njegove prirodne sklonosti koliko i posledice
njegovoga vaspitanja. On je bio vaspitan prema davnašnjim običajima, a pokazao
se kao njihov protivnik; ali, pošto ga prava kultura nije dirnula, on je od
evropskoga duha pozajmio samo površna obeležja jednoga slobodnog mislioca;
naviknut da se ne pokorava nijednoj disciplini, od u crkvenoj vlasti vidi jednu
neprijateljsku snagu koju treba slomiti po svaku cenu. Eto zašto on unosi u svoje

234
odnose sa Crkvom sve protivrečnosti i svu zbrku koje karakterišu prelazno doba
ruske istorije i koje su nerazdvojne od njegove ličnosti.
Ma da on poznaje temeljno crkvene obrede, voli ih i rado se pridružuje
crkvenim horovima, ipak on organizuje odmah po svome prvom povratku iz
inostranstva onu čuvenu litiju u kojoj je primorao svoga starog učitelja Zotova da
igra ulogu „veoma komičnog i veoma pijanog patrijarha”, i da nosi na glavi
jednu mitru ukrašenu nepristojnim likom Bahusa. I on lično učestvuje u toj litiji,
koja je bila isto toliko grubo prostačka koliko i skrnavna, a kojoj je on želeo dati
obeležje jednog političkog čina; i ovu nepristojnu igru nastaviće on za vreme
čitave svoje vladavine. On čak sastavlja i podrobna pravila za ovu komedijašku
ustanovu, kojoj na čelo stavlja „kneza-papu” ili „veoma komičnog patrijarha
Moskve, Kukuja i cele Jauze”, okruženog dvanaestoricom „kardinala” naročito
izabranih zbog njihovog opštepoznatog pijančenja i proždrljivosti, i čitavim
„konklavom” episkopa, arhimandrita i drugih crkvenih ličnosti, među kojima je i
sâm Petar, kao protođakon. Svakoga Božića praćen gomilom od 70 do 200
ličnosti, car prolazi ulicama „da slavi Hrista”, tražeći hranu i novac od domaćina
koji bi mu otvorili vrata. U ovim neverovatnim lakrdijama i orgijama koje ih
zbunjuju, stranci pokušavaju da otkriju neku potajnu nameru, želju da se oslabi
ugled Crkve izlažući je potsmehu. Ali ne treba Petru pripisivati takve namere.
Istina, njegova osećanja prema crkvi datiraju još iz njegovoga detinjstva i slična
su onima koja on ispoljava prema bojarima, strjelec-ima, itd. Uostalom, on ima
dosta razloga da smatra sveštenstvo za svoga protivnika. On dobro poznaje
shvatanja crkvenih velikodostojnika koji okružuju njegovu majku i koji su
protivni svemu što potseća na moderna shvatanja. Po smrti patrijarha Joakima,
pisca onoga poznatog testamenta protivu stranaca, on pokušava, no bez uspeha,
da postavi svoga kandidata, veoma učenog episkopa Marcela, koji je „mnogo
putovao i koji govori latinski, italijanski i francuski”. Po smrti patrijarha Adrijana
(u oktobru 1700), koji je bio skoro isto toliko nazadan kao i Joakim, Petar je već
dovoljno moćan da nametne svoju volju: „Prikazi i razrjadi (nadleštva)
patrijaršiski” — odlučuje on 16/27 decembra 1700 godine — „prestaju da
postoje. Episkop rjazanjski Stevan upravljaće ubuduće poslovima koji se tiču
šizme i jeresi. „Od ovoga trenutka Stevan Javorski postavljen je za „egzarha,
čuvara i starešinu presvetoga patrijaršiskog prestola.” Prilikom stvaranja
kolegijuma, Petar ustanovljava jedan „crkveni kolegijum” ili Sveti Sinod, čija će
pravila napisati Teofan Prokopovič, januara 1721 godine.
Izvesno je da je on naklonjen protestantskim težnjama i da stvaranje
Svetoga Sinoda, koje je kao i stvaranje kolegijuma posledica uticaja Henrika Fika,
odaje takve težnje. Ali, menjajući crkvenu administraciju, on ne uviđa da se on
meša u jednu oblast koja ne spada u njegovu nadležnost i da samim tim on
povređuje crkvene kanone. O njegovoj reformi mišljenja su podeljena u ruskoj
Crkvi. Kada je godine 1717 Sorbona iskoristila carevo bavljenje u Parizu da mu
podnese jedan projekt o spajanju Crkava, čuvar patrijarhiskog prestola, Stevan

235
Javorski, koji se u ovom pitanju ne slaže sa Teofanom Prokopovičem i naginje ka
katoličkom tumačenju toga problema, iskorišćuje tu priliku da indirektno ukori
Petra odgovarajući teolozima sa Sorbone: „Čak i kada bismo mi hteli da
otklonimo to zlo (odvajanje Crkava), mi bismo u tome bili sprečeni apostolskim
kanonom koji zabranjuje episkopu da preduzima ma šta bez odobrenja svoga
starešine, naročito u ovako važnom poslu. — Episkopi koji rešavaju bez
patrijarha liče na udove koji bi hteli da se kreću bez glave, ili na zvezde koje bi
išle svojom putanjom ne primivši početni potstrek. To su granice koje nas u
ovome poslu sprečavaju da radimo ili da govorimo.” Odnosno same osnove
ovoga pitanja, svetovni ruski teolozi iz XIX veka, slavenofili Homjakov i
Samarin, staju naprotiv na stranu Prokopoviča. Iako priznaju da je pitanje o tome
ko je nadležan da razvija dogme isto toliko važno za katolike kao i za
protestante, kod kojih organizacija Crkve pretstavlja glavni problem, ipak oni
tvrde da se ovo pitanje ne postavlja za pravoslavnu Crkvu, jer je njoj tuđa i sama
pomisao na „razvijanje dogmi”. Dogme su dovoljno proširivali vaseljenski
sabori. Prema tome, cilj pravoslavne Crkve nije da umnožava, već da čuva
nagomilano blago. Pošto ova Crkva „nema razvitka” — kako kaže mitropolit
Serafim u svome odgovoru biskupu Palmeru, — „niti sistema” — kako kaže
Samarin, — njena unutrašnja administracša ne može da pretstavlja kanonski
problem, već je to samo jedno pitanje praktičnosti i korisnosti. Ako se usvoji ovo
gledište, onda se ona može cepkati u beskraj, prema narodnostima; narodna
crkvena organizacija (autokefalna, autonomna, itd.) ne zavisi od dogmi.4
Ne samo da ovakvo shvatanje uklanja kanonski problem, već ono rešava
delimično i politički problem koji je Petra nagnao da tako radi i koji je jasno
postavljen. Petar hoće da jednom za svagda svrši sa političkom moći Crkve;
crkveni pravilnik što ga je sastavio Teofan Prokopovič proklamuje to na jasan
način: „Otadžbina” — izjavljuje on u izlaganju pobuda za stvaranje Svetoga
Sinoda — „nema da se boji od jednoga korporativnog skupa onih nemira i
pobuna koje izaziva uprava jednoga jedinog duhovnog starešine, jer narod ne
ume da razlikuje duhovnu vlast od samodržne vlasti; zasenut ugledom i
poštovanjem koje uživa vrhovni pastir, on smatra da je takav starešina drugi
vladar, jednak u moći samodržcu, pa čak možda i veći od njega, i da je njegovo
duhovno područje druga jedna država, bolja od one prve... Prostosrdačni ljudi su
toliko zavedeni ovim mišljenjem, da oni dižu svoje poglede manje ka samodržcu
nego ka vrhovnom pastiru. Kada izbije kakav razdor između tih dveju vlasti, svi
će sa osećati pre sa duhovnim poglavarom nego sa svetovnim starešinom i
usuđuju se da ustanu u odbranu prvoga, laskajući sebi da vojuju za samoga
Boga. Nije onda čudno što jedno tako tašto mišljenje potstrekava na akciju i
samog pastira.” Jamačno da se Teofan seća teorije patrijarha Nikona, koji je u
svojoj borbi sa carem Aleksejem tvrdio da je „duhovno iznad svetovnog”, i Petar
ne zaboravlja da se protivu njega vojuje „u ime samoga Boga”, da se njegovi
neprijatelji „hvališu kako oni ne kaljaju svoje ruke, nego ih posvećuju, čak i kada
4
Primeru koji je Rusija dala o ovoj nezavisnosti još u XVI veku sledovaće kasnije Grčka, Srbija, Rumunija i Bugarska.

236
idu do prolivanja krvi.” Da bi konačno potčinio Crkvu državi, car postavlja pri
Svetom Sinodu jednoga svog agenta, kao što je učinio i u Senatu i drugim
ustanovama. Ovaj agent, koji treba da je „dobar oficir, koji ima odvažnosti” ima
dužnost da strogo motri da se Crkva ne meša u državne poslove. Pod nazivom
„generalnog prokuratora Svetoga Sinoda” on se postepeno preobražava u
pravog šefa crkvene administracije, u ministra za duhovne poslove. Otsada
pitanje ponovnog uspostavljanja patrijarhata neće više biti pitanje uspostavljanja
premoći Crkve nad državom, već pitanje oslobođenja Crkve državnog tutorstva,
koje je dobilo vid cezaropapizma.

5. NEZADOVOLJSTVO ZEMLJE I CAREVIĆA

Opšte nezadovoljstvo. — Već pri svojim prvim pokušajima da preobrazi

narodnu nošnju Petar nailazi na žestoko protivljenje narodnih masa. To
protivljenje ima korena čak u Nikonovoj reformi, te se dakle javlja u verskom
obliku. Za Petrove vladavine ono dobiva sve veći obim i uzima na sebe
nacionalno i socialno obeležje. Jedino stroga kazna izrečena nad strjelec-ima, na
koje se oslanjao razočarani narod, omogućava caru da savlada svoje protivnike;
ali on ne uspeva da ih uništi. Do njegove smrti oni se drže povučeno, ali svaka
nova žrtva koju on nameće stanovništvu, za njih je prilika da ispolje svoje
nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo ne postoji više samo u jednoj društvenoj klasi,
nego obuzima čitavo rusko društvo. Pomoću arhiva Preobraženskog prikaza, koji
je neka vrsta ministarstva policije, istoričar Solovjev uspeo je da stvori jednu
upečatljivu sliku opšteg neraspoloženja. Nekoliko navoda iz njegovog spisa
pokazaće kako su razne društvene sredine odgovorile na Petrovu reformu.
Bojarev sin kaže: „Zar je to car? On nas primorava da vršimo vojnu
službu, a ovamo uzima naše sluge i naše seljake za vojnike. Njemu niko ne može
umaći. Svi su propali na splavovima (pri građenju pristaništa). On lično odlazi
redovno na svoju dužnost: a niko da ga ubije. Kad bi ga neko ubio, to bi bio kraj
kuluku, i narodu bi laknulo.” — Seljak kaže: „Otkako nam ga je Bog poslao,
nema više srećnih dana. Život je težak, govori se samo o rubljama, polurubljama
i davanju komore. Niko nema više mira”. — Žene vojnika kažu: „Zar je to
vladar? On je upropastio seljake i domove; oduzeo nam muževe, učinio našu
decu siročićima, i primorava nas da plačemo do kraja života.” — Sveštenik kaže:
„Bog zna šta se sve događa u našoj zemlji! Naša Ukrajina upropašćena je
porezima; to su neshvatljivi nameti; a sada se okomio i na sveštenike; počinju da
se oporezuju banje, kuće, košnice, što se nikad nije videlo u vreme naših oceva i
naših predaka. Nemamo više vladara”. — Kaluđer kaže: „Vladar je povešao
strjelece kao što se veša slanina, a sad će ih i usoliti”. — Drugi jedan kaluđer
odgovara: „Ta slanina moraće da se plati kad-tad. Poslednji strjelec-i podneće
svoj račun”. — Sebar kaže: „Ako poživi dugo, oteraće nas na onaj svet. Čudim se
da se dosad nije našao niko da ga ukloni. On putuje u svako doba, noću, sam, i to

237
po pustim putevima. Zar je to vladar? To je neprijatelj, napast. Ništa mu ne vredi
što galopira kroz Moskvu, ipak će naposletku izgubiti glavu.” — I svi u horu
ponavljaju: „To je proždrljivi džin, on je proždrao narod. Zar nema smrti za toga
ludaka! On samo ubija valjane ljude.” Čak se i prosjak pridružuje ovome horu
nezadovoljnika: „Nemci su ga opčinili. Kad je dobro raspoložen, onda sve ide
dobro; ali, u drugim trenucima, on besni i mahnita. Sad se okomio i na samoga
Boga, jer skida zvona sa crkava.”
Ako su se svi društveni slojevi osećali podjarmljeni, ipak je jedan od njih,
kao što smo videli, bio povlašćen. Zato se nezadovoljstvo usredsređuje naročito u
nižim društvenim redovima, pre svega kod poreskih obveznika, zatim kod
strjeleca, a posle njihovog uništenja kod kozaka i inorodaca. Mržnja stare bojarske
aristokratije ima sasvim drugo obeležje.
Pobune. — Raspoloženje kod kozaka je slično kao i kod strjeleca; zato se
između ovih dveju grupa uspostavljaju neposredne veze. Kozaci kažu strjelecima:
„U vreme Stenjke Razina vi ste nas sprečavali u našem radu; sad nema više
nikoga da nam smeta”; ili još: „Ako vi počnete s jednog kraja, mi ćemo se
pobrinuti za onaj drugi.” Misao o ustaničkom pokretu odavno im se vrti po
glavi. Još 1701 godine, u oblasti reke Dona, pokušano je da se istakne jedan lažni
pretendent, jedan lažni Ivan (brat Petrov), za koga se misli da je još živ i koji
„voli narod”, dok Petar „voli bojare”, i smišljeno je da se car uhapsi na Donu i da
se preda sultanu u isto vreme kad i tvrđava Azov. Sredinom godine 1705, izbija
pobuna na najudaljenijoj granici na jugoistoku, koja je jamačno izabrana namerno
baš zbog svoje udaljenosti. Središte ove pobune je varoš Astrahanj, okružena sa
svih strana inorodnim plemenima. Ustanak je bio brižljivo pripremljen, i ustanici
izjavljuju „da tako veliki posao nije započet olako”. Jedna naročita organizacija
pretstavljala je razne ruske varoši, i skupština pretstavnika velikog broja ovih
varoši sastala se u cilju da započne ovu pobunu; jedan trgovac, staroverac, iz
Novgoroda po imenu Nosov učestvovao je tu, pored jednog moskovskog
trgovca, Anciferova, i posadskih iz Nižnjeg Novgoroda, Ugliča i Simbirska. Jedan
strjelec iz Moskve izjavio je kozacima: „Mi ćemo pobuniti ljude u Astrahanju;
stanovništvo sa Dona i Jaika pridružiće nam se; niko neće moći da nam se
suprotstavi. Car se tuče sa Šveđanima; po gradovima nema garnizona, a oni koji
su ostali žele isto što i mi i veoma se raduju što ste došli; stara vera moći će da se
uspostavi”. Proglas što ga pobunjenici iz Astrahanja upućuju kozacima navodi
uzroke pobune. To su pre svega povodi koji su veoma uticajni u prvim godinama
XVIII veka: „Mi dižemo ustanak u Astrahanu u ime vere hrišćanske, i zbog
posečenih brada, zbog nemačkog odela, duvana —, i zato što nam se zabranjuje
da ulazimo u crkve odeveni u starinska ruska odela, i što nam seku kaftane, i što
nas progone ... Oni koji upravljaju nama klanjaju se pred idolima, i mi smo im
oduzeli njihove mnogobožačke bogove.” Ali ima i skorašnjijih i stvarnijih
pobuda: „Razrezali su nam namet od jedne rublje na banje, od deset kopejaka po
sežnju (2,133 m) na podrume; lišili su nas nezakonito naših pomoći u žitu ...
(Usled ovih zloupotreba), mi smo ubili izvesne starešine (vojvodu Rževskog), a

238
druge smo uhapsili.” Ova proklamacija nije imala mnogo odjeka. Jedino su se
gradovi Krasni Jar i Černji Jar pridružili Astrahanju; Caricin se uzdržao. Donski
kozaci su se takođe uzdržali, pod izgovorom „da oni nisu dobili ukaz koji se
odnosi na brade i odelo, i da se oni oblače prema svojim davnašnjim običajima”.
Jedan deo stanovnika Astrahanja su se pokajali i molili za oproštaj. Što se tiče
ostalih pobunjenika, njih su topovi Šeremetjeva brzo urazumili. Posle mnogih
hapšenja izvršene su krvave kazne na licu mesta i u Moskvi.
Uskoro potom i Donska oblast diže ustanak. Veliki broj begunaca iz Rusije
okupio se bio u gornjem toku Dona. Pošto je Petar naredio da se oni popišu, da
se vrate svaki u svoje zavičajno mesto i da se poruše varošice zvane „uzvodne”
koje su ponikle u toj oblasti, pukovnik knez Dolgorukov poslan je godine 1707 na
Don. Kozaci su smatrali ovo odašiljanje ruskih trupa kao nasrtaj na njihove stare
slobode. Ataman Bulavin napada odred Dolgorukova i uništava ga. To je bio
znak za opšti ustanak. Jedan deo trupa koje su bile poslane protiv Bulavina
prešle su na stranu neprijatelja. Nemiri se šire i izvan prave Donske oblasti;
pobunjenici šalju poruke kubanjskim kozacima i sultanu, Bulavin, koji je zauzeo
Čerkask, ceni svoje trupe na 100.000 ljudi, ne računajući ruske izbeglice. U svojim
proklamacijama on poziva dobrovoljce ne samo da „brane veru”, već i da „žive
slobodnim i burnim životom u stepi, da dobro piju i dobro jedu.” Nasilja
pobunjenika izazivaju naposletku negodovnje stanovništva, i Bulavin doživljuje
poraz. U julu 1708 godine on se ubija usred pobeđenih kozaka. Drugi atamani
pokušavaju da nastave njegovo delo, ali opet bezuspešno; oni su potučeni u
krvavoj borbi kod Panšina (27 avgusta/7 septembra 1708 godine). Kažnjavanje
pobunjenika je svirepo: kozaci su vešani na splavovima, koji su pušteni niz Don,
da bi se zastrašilo stanovništvo; 7 do 8.000 ljudi je posečeno, a njihovim
atamanima otsečena glava na Crvenom Trgu u Moskvi. Kozaci su izgubili igru;
uzvodna oblast, koja je bila uzrok sukoba odvojena je od Donske oblasti i
otvorena za useljavanje Velikorusa. Nikakva opasnost ne preti više Petru od
kozaka.
Nezadovoljstvo plemstva i carevića. — Osim narodnog nezadovoljstva
postojalo je još jedno, a to je nezadovoljstvo i otpor višeg staleža, one stare
moskovske aristokratije koju su bacili u zasenak novi Petrovi ljubimci,
skorojevići i tuđinci. Ovo nezadovoljstvo uzima većinom oblik jedne ozbiljne
kritike Petrove politike. Svi nezadovoljnici nisu uporne pristalice starih
predrasuda i vekovnih zabluda. Nekoji od njih, kao knezovi Dmitrij Golicin i
Kurakin, računaju se među najobrazovanije ljude svoga doba; ali, potisnuti u
pozadinu od Petrovih štićenika, oni posmatraju plebejsku okolinu carevu i
neuredan život tih skorojevića sa preziranjem i gađenjem. Njih vređa carev
privatni život, oni odbijaju da priznadu njegov drugi brak sa livonskom
zarobljenicom Katarinom i ne skrivaju svoje gnušanje na neotesane careve
ljubimce, kao što je Menjšikov, kome oni moraju da se klanjaju i da ga propuštaju

239
ispred sebe. Po smrti cara Ivana i zatočavanja carice Evdoksije, nezadovoljna
aristokratija polaže sve svoje nade u naslednika, carevića Alekseja.
Petar je želeo da svome sinu pruži zapadnjačko vaspitanje; on ga je 3701—
1702 godine okružio strancima (Nojgebauer, baron Hijsen) i pomišljao nekoliko
puta da ga pošalje u inostranstvo, čas u Drezdu, čas u Beč ili Pariz. Ali njegovo
neprestano otsustvovanje sprečavalo ga je da lično nadgleda vaspitavanje svoga
sina, te se mladi carević nadahnjuje idejama svojih rođaka po majci i Petrovih
sestara, koji su svi bili protivnici reforme. „Od svoga detinjstva'' — izjaviće on
prilikom saslušavanja po njegovoj krivici — „ja sam živeo u društvu svoje majke
i njenih službenica; docnije sam se družio sa sveštenicima i kaluđerima”. Njegov
ispovednik, Jakov Ignjatjev, čijim posredovanjem on održava vezu sa svojom
zatočenom majkom, jeste vođ jedne grupe reakcionarnih sveštenika, i kada mu je
Aleksej jednoga dana priznao da je poželeo smrt svome ocu, Ignjatjev se ne
usteže da odgovori: „Mi mu svi želimo isto to, jer je narod potlačen”. Način
života carevića pokazuje koliko se njegove sklonosti razlikuju od sklonosti cara
reformatora: on ne voli da putuje, prezire more i rat, već naprotiv voli da čita
pobožne knjige i da razgovara o verskim stvarima, što ga približuje
nezadovoljnom sveštenstvu. Zbog toga se njegova okolina nada da će se posle
njegovoga stupanja na presto utišati politička uzrujanost i da će nastati jedno
mirnije doba. Petar to zna, i on često puta pokušava da suzbija naklonosti svoga
sina hoteći da mu nametne sebe za primer. Baron Hijsen priča da je godine 1704
car pred njim zapretio Alekseju: „Ako vetar raznese moje savete i ako se ti
protiviš da me slušaš” — kaže mu on — „ja ću te se odreći; moliću se Bogu da te
kazni i u ovom i u budućem životu”. Godine 1705 Matvjejev piše iz Pariza da se
tamo peva jedna pesma o Ivanu Groznom u koju se upliće i Petrovo ime: u toj
pesmi se pripoveda kako je car naredio Menjšikovu da ubije carevića zato što je
razgnevio svog oca, a da Menjšikov, i pored toga što je izjavio da je izvršio
naređenje, spasava život careviću, na veliku radost njegovoga oca, koji je
promenio mišljenje. Sve je ovo sasvim netačno: Menjšikov tuče i zlostavlja
carevića, koji će se kasnije žaliti da je taj ljubimac carev namerno usadio u njega
sklonost ka besposličenju i pijanstvu, a Matvjejev, koji i ne sluti da će se
proročanstvo iz pesme ostvariti posle trinaest godina, odgovara Francuzima „da
je ta pesma nedostojna naravi ne samo jednoga vladara, već i jednoga čoveka iz
naroda.” I ne pitajući svoga sina, i protivu njegove volje, Petar ga je oženio,
oktobra 1711 godine, princezom Šarlotom od Volfenbitela. Verenica je rekla za
svoga budućeg supruga „da on izgleda ravnodušan prema svim ženama”; sa
svoje strane, Aleksej je pisao svome ispovedniku: „Pokoravam se volji svoga
oca ...; mislim da ona ima u sebi dobrote i da ovde ne bih našao bolju ženu.” Ali
ubrzo se odnosi među mladim supružnicima kvare: Aleksej voli da pije sa svojim
prijateljima, a njegova žena odbija da razgovara sa pijanim čovekom. Kada je u
oktobru 1715 godine Šarlota umrla, pošto je rodila sina Petra, njen je muž već
sklopio vezu sa jednom mladom sebarkom svoga domaćeg učitelja, Eufrozinom.
Aleksej više ne krije da „ne samo vojni i drugi poslovi njegovoga oca, već i sama

240
njegova ličnost njemu su odvratni, i da je zbog toga on uvek želeo da otide
nekud.” Svojim prijateljima i Eufrozini on često puta kaže: „Petrograd neće dugo
ostati u našim rukama, i prijatelji moga oca biće nabijeni na koplja”. Kada ga
obaveštavaju da će takve reči neko da ponovi i da njegovi prijatelji naposletku
neće smeti više da se druže s njim, on odgovara: „Šta me se tiče, samo neka
narod bude uz mene.” On je uostalom ubeđen da će njegov otac, koji ima
padavicu, uskoro umreti: „On će živeti još najviše dve godine”, kaže on.
Za vreme istrage koja je vođena protivu njega, Eufrozina je otkrila njegov
politički plan: „Kad bi postao car, on bi stanovao u Moskvi; Petrograd bi bio
samo jedna obična varoš. On se više ne bi starao o floti i njenom održavanju i
zadržao bi samo trupe potrebne za odbranu. On ne bi nikome objavljivao rat i
zadovoljio bi se nekadašnjom državnom teritorijom.” Otkuda njemu ovakve
ideje? Ako bi se verovalo Vokerodu, čije je svedočenje objavljeno na dvanaest
godina posle Petrove smrti, takve ideje su često izražavane u „prijateljskim i
poverljivim razgovorima” što su ih vodili obrazovani prestavnici ruskoga
plemstva, koje je bilo nezadovoljno reformama. Ovi razgovori možda nisu imali
onu veoma logičnu formu koju im pripisuje Vokerod, ali one za nas znače
najsmišljeniju kritiku koju su savremenici dali o Petrovom državničkom radu.
Evo te kritike u glavnim crtama.
Pre svega nezadovoljnici kritikuju spoljnu politiku. I raniji vladaoci
osvajali su zemlje. Ali, oni su prisajedinjavali samo oblasti potrebne državi ili
opasne zbog razbojničkih najezda. Međutim, Petrova osvajanja, naprotiv, ne
povećavaju nimalo našu bezbednost i mogu samo da nas uvuku, bez ikakve
koristi po Rusiju, u raspre i sukobe sa stranim državama. Nekadašnja osvajanja
bila su istinska dobit iz koje su država i njeni službenici izvlačili razne koristi,
dok su Petrova osvajanja samo izvor briga i troškova. Ne samo da plemstvo iz
njih ne vuče nikakvu korist, već šta više Livonci „igraju na našim glavama” i
uživaju veće povlastice nego mi. Nama ostaje samo čast da prolivamo svoju krv
za odbranu jednoga tuđinskog naroda. Naša zemlja je toliko velika, da je
nepotrebno proširivati je. Bilo bi dovoljno da se ona samo gušće naseli. Niko nas
ne napada. Uostalom, geografski položaj Rusije je takav, da ona nema da se boji
nimalo neke najezde. Razume se, ako bi se tako što dogodilo, narod bi učinio sve
da se odbrani, kao što je činio u Doba Nemira. Ali i najsvirepiji protivnik koji bi
opustošio našu zemlju ne bi učinio ni polovinu onoga zla što nam ga
prouzrokuje izdržavanje jedne stalne vojske. Prema tome, prava narodna politika
sastojala bi se u tome da se ne mešamo u tuđe poslove i da ne napadamo nikoga.
Za odbranbene ciljeve sasvim je dovoljna naša nekadašnja vojna organizacija.
Bolje bi bilo da su ostavljeni kraj svojih plugova oni milioni ljudi što su žrtvovani
ratu sa Švedskom i građenju Petrograda. Nedostatak mišica svirepo se oseća po
selima.
Još je besmislenije od Rusije da pokušava da igra ulogu nekakve
pomorske sile. Nikakva mornarica nije nam potrebna za odbranu obala, jer

241
jedina zemlja koja bi mogla da pokuša napad s mora jeste Švedska, a ona će uvek
radije vršiti napad s kopna. Jedan iskrcani odred doživeo bi neminovno da mu
saobraćajne veze budu presečene čim bi se zaledilo pribrežno more. Isto tako je
nekorisno izdržavati mornaricu u cilju napadačkog rata, jer švedsku obalu brane
stene, a prusku brane dune. Što se tiče Danske, bilo bi isto tako besciljno napasti
je, jer bi se ostale pomorske sile odmah umešale da je brane. Trgovačka
mornarica takođe ne pruža ni najmanje koristi, pošto se celokupna ruska
trgovina obavlja posredstvom tuđinskih brodova. Bilo bi dakle bolje ostaviti
sume upotrebljene na izdržavanje mornarice u džepovima poreskih obveznika.
Premeštanje vladareve rezidencije u severnu prestonicu smatra se da je
više od štete nego od koristi. Sudstvo, finansije i čitava državna administracija,
koji su plen korupcionaša i lopova, mogli bi se lakše nadgledati u tako velikom
centru kao što je Moskva. U pogledu spoljne politike, iako je tačno da je Švedska
bliža Petrogradu nego Moskvi, ipak to susedstvo nije bez velike opasnosti, jer i
najmanja taktička pogreška može predati prestonicu u ruke Šveđanima.
Nasuprot tome, Moskva je bliža Poljskoj i Turskoj, na koje treba paziti mnogo
budnije nego na Švedsku. Što se tiče ostalih stranih sila, one su otprilike na istom
ostojanju i od Moskve i od Petrograda, a ova dva grada su podjednako udaljena
od Rige, koja služi kao pristanište za sve što ulazi u Rusiju. Trgovina nema
nikakve koristi od toga što je carski dvor u Petrogradu, jer potrošnja dvora
pretstavlja sasvim malu cifru godišnjeg trgovačkog bilansa. S druge strane,
glomazne sirovine koje su glavni predmet izvoza zahtevaju da prevozni troškovi
budu što manji; međutim, pošto su cene u Petrogradu upravo skočile posle
dolaska dvora, prevozni troškovi teško pritiskuju trgovinu, tako da dvor lišava
trgovinu one dobiti koju bi joj mogao pružiti geografski položaj nove prestonice.
Najzad, kada nezadovoljnici govore o svojim staleškim interesima, njihov
ton postaje plahovitiji: „Zbog lične ambicije cara, i što je još gore, njegovih
ministara, seljaku se isisava krv, a nas primoravaju da lično vršimo vojnu službu,
i to ne za vreme rata, kao što je bilo nekada, već za čitav niz godina, što nas
udaljuje od naših domova i naših porodica. Mi smo primorani da ostavimo svoja
imanja u ruke nepoštenih nadzornika. Nas toliko pljačkaju, da čak i kada
dobijemo penziju usled bolesti ili starosti, mi nikad ne uspevamo da
uspostavimo red u našim poslovima.” Iz istih ovih razloga i zemljoposednici
duboko mrze Petrograd. „Jedan ruski plemić” — piše Vokerod — „ne teži da
stekne skupoceno ruho i nameštaj, niti da se časti ukusnim ručkovima i
tuđinskim vinima. Njemu je potrebno u izobilju hrane i pića ruskoga porekla,
zatim mnogobrojna posluga i konji. Sve to može on nabaviti u Moskvi skoro
besplatno ili po skromnu cenu. Namirnice za sopstvenika i njegovu poslugu, a
seno i zob za njegove konje obilato daje plemiću njegova zemlja koja se nalazi
nedaleko od varoši. On ne prodaje ništa, već upotrebljava sve to u svome
domaćinstvu. Ali je okolina Petrograda neplodna, te je plemić prinuđen da
dovozi iz velike daljine potrebne namirnice i stočnu hranu. Njegovi konji padaju
od umora na putu, tovarna kola ne mogu dalje, a seljaci ih ostavljaju i beže. Ili je

242
pak on prinuđen da sve kupuje za gotov novac, i to po veoma visokim cenama,
što mu stvara velike nezgode, pošto u ruskoj ekonomiji gotov novac igra manje
važnu ulogu nego dohotci u naturi.
Treba priznati da su ove kritike Petrovih savremenika mnogo ubedljivije
nego sve ono što su protivu reforme mogli kasnije reći branioci drevnih ruskih
običaja. Većina od njih su razumne i tačne. Opis domaćeg gazdinstva ruskih
zemljoposednika, na primer, veoma je tačan; međutim, ovaj način gazdovanja bio
je veoma nepodesan za preskup način života u prestonici i po vojničkim
logorima. jer je primoravao zemljoposednika da otsustvuje dugo godina i unosio
je nered u njegove poslove. Isto tako, lako je uvideti sve što je bilo veštačko i
nekorisno u ćutljivoj, neskladnoj i često nesmišljenoj delatnosti koju je Petar
razvio u svojoj spoljnoj polici i svom radu na vojnim poslovima. Kada je, izuzev
Petrograda, savremena Rusija izgubila oblasti na Baltičkom Moru koje je Petar
osvojio, i kada je Moskva ponovo postala prestonica, ono što je u Petrovom radu
bilo veštačko i neprirodno ukazalo se jasnije nego dotada. Petrove veze sa malim
nemačkim dvorovima bile su mnogo prisnije nego što su to nalagali interesi
Rusije. On je svima i svakome nudio ruske vojnike. Za vlade njegovih direktnih
poslednika, rezultati ovih nepotrebnih postupaka osetili su se mnogo jače, i tek
će se po dolasku Katarine II na presto pojaviti prava ruska nacionalna politika.
Isto tako pada u oči i korisnost od centralnog položaja Moskve, kao i nezgode i
opasnosti što ih pruža položaj Petrograda, koji je odveć blizu granice. Podizanje
te nove prestonice usred finskih baruština i inorodnog stanovništva moglo je
izgledati kao ćudljivi prohtev jednoga despota koji se bio odlučio da prkosi
zakonima istorije i prirode.
Sve kritike koje smo naveli svode se na jednu: reforma koju je izvršio
Petar, iako je on u mnogo čemu bio preteča svoga stoleća, bila je prerana i
premašala je mogućnosti i sredstva. jedne tako siromašne i zaostale zemlje kakva
je bila Rusija. Međutim, događaji koji su se odigrali za dva naredna stoleća
opravdeli su ono što je u njoj bilo bitno. Petar je naslutio put na koji je sudbina
uputila Rusiju. Savremenici nisu mogli da shvate njegovo delo, jer je ono
obznanjivalo jednu daleku budućnost, u kojoj bi živa spoljna politika, živa
spoljna trgovina i narodna mornarica bile neophodan uslov ruske narodne
nezavisnosti. Njegovi savremenici, čija smo rasmatranja naveli, imali su pred,
očima samo svoje neposredne potrebe, a to će reći ciljeve koje je Rusija njihovoga
doba bila sposobna da sebi postavi i da ih dostigne; zbog toga njihove kritike
sadrže mnogo istine, i zato je od strane čoveka kakav je bio knez D. M. Golicin
negodovanje bilo isto toliko prirodno koliko i neizbežno. Poznate su nam
posledice ovih kritika: uprošćavanje odveć složenog i preskupog upravnog
sistema što ga je Petar bio ustanovio. Videćemo i druge posledice. Ali će ovaj
otpor biti samo privremen i neće moći da spreči Rusiju da se drži istoriske brazde
koju je Petar umeo tako duboko i tako snažno da zaore u još neobrađenom tlu
svoje otadžbine.

243
 Kažnjavanje Alekseja i smrt Petrova. — Petru su, razume se, poznati
uzroci nezadovoljstva. On zna da njegov životni zadatak ugrožavaju i njegov
rođeni sin i nezadovoljnici okupljeni oko ovoga. Zbog njegove plahovite naravi,
njegovi odnosi sa sinom morali su neizbežno da se završe tragično.
Na sam dan Šarlotinog pogreba, on šalje Alekseju jedan pisani ultimatum:
„Ja sam čovek, pa prema tome moram umreti. Onaj kome ću ostaviti u nasleđe
ono što sam ja zasadio jeste jedan lenji rob koji je zakopao svoj talenat. Koliko
sam te puta korio, i ne samo korio nego i tukao, i koliko već ima godina kako s
tobom ne govorim! Ali ti ništa nije koristilo, ništa nije pomoglo, sve je bilo uzalud
...” On mu obećava, dodaje on, da će pričekati još neko vreme, da mu ostavio
vremena da se iskreno pokaje. „Inače, predočavam ti da ću te isključiti iz nasleđa,
kao što se otseca zaraženi deo tela. Bolje je da ono padne u deo jednom
dostojnom tuđinu nego rđavom rođaku.” Sutradan je Katarina rodila sina, koji je
dobio ime Petar. Od tog trenutka car se nosi mišlju da izmeni zakon o
nasleđivanju prestola. Aleksej, odgovarajući mu — takođe pismeno — da se
izričito odriče prestola, dodaje: „Hvala Bogu, sad imam brata”. Ali Petar ne
pridaje veru njegovom odricanju: „Na tebe će uplivisati dugačke brade, koje u
ovom trenutku ne uživaju velike povlastice” — piše mu on, — „ili ćeš izmeniti
svoju narav, ili ćeš postati kaluđer, jer bez toga moj duh ne bi mogao da se
uspokoji. Inače, postupaću s tobom kao sa zločincem!” Aleksej pita za savet svoje
prijatelje, koji ga potsećaju „da se kamilavka ne može prikovati za glavu”, i on
daje svome ocu jedan odgovor savršeno logičan, ali nepredviđen, koji ne može
mnogo da uspokoji cara: „Tražim da se zakaluđerim”. Pre nego što je otputovao
u inostranstvo, Petar se sastao sa svojim sinom i obasuo ga savetima: „Razmisli,
nemoj hitati, bolje je da pođeš pravim putem, nego da postaneš kaluđer. Ja ću
pričekati još pola godine.” Uvek zabrinut, on odlazi u inostranstvo, pa verujući
čvrsto da je sigurnije ako ga ima kraj sebe, poziva svog sina da dođe k njemu.
Aleksej se tada odlučuje da beži i sklanja se kod austriskog cara Karla VI, s kojim
je u srodstvu preko svoje žene. On namerava da sačeka Petrovu smrt, pa da se
vrati u Rusiju kao namesnik svome mlađem bratu. Austriski car, kome njegovo
prisustvo nije moglo da bude prijatno, dopušta mu da se sakrije u zamku Sant-
Elmo, koji nadvišuje Napulj. Petar, čiji su špijuni pronašli begunca, služi se
Eufrozinom, koja je pošla s njim, da bi ga privoleo da se vrati u Rusiju: on mu
nagoveštava da će moći da se oženi Eufrozinom koju voli i da će moći posle toga
da živi časnim i mirnim životom „na selu”.
Izaslanici stranih država prikazuju u svojim izveštajima koliko je za Petra
opasno da ostavi svog naslednika u životu i u slobodi. Veber, izaslanik
Hanovera, pošto je opisao zavere i atentate koji su skovani protivu cara,
napominje: „U ovoj carevini sve će se jednoga dana završiti jednom užasnom
katastrofom. Milioni duša prizivaju u pomoć nebesku silu protivu cara. Sveopšta
mržnja koja tinja očekuje samo da duhne vetar pa da se rasplamti; očekuje se
samo da se javi neki vođ.” Zbog toga se Petar, isto kao i 1698 godine, vraća iz
inostranstva kao neumoljiv osvetnik. Odmah po svom povratku u Moskvu, 31

244
januara/11 februara 1718 godine, proglašeno je da je Aleksej lišen svojih prava
na presto u korist njegovoga mlađeg brata. Sva lica za koja se pretpostavljalo da
su njegovi saučesnici podvrgnuta su ispitivanju, a zatim i mučenju. Nije se moglo
dokazati da postoji zavera, ali razgovori među prijateljima, o kojima smo
govorili, često se otkrivaju i ukazuju na nade koje nezadovoljnici gaje da će Petar
uskoro umreti. Episkop Dositej izjavljuje u toku istrage: „Ja sam jedini dopustio
da budem uhvaćen u ovoj parnici. Ispitajte šta svi nose u srcu. Pošaljite uhode u
narod da slušaju šta se priča. Ali ja neću imenovati nikoga.” Eufrozina otkriva
carevićeve namere koje smo već naveli; i sam Aleksej priznaje svome ocu: „Da su
me pobunjenici pozvali, čak i za tvoga života, ja bih se odazvao njihovom
pozivu.” Istrazi je sledovao čitav niz pogubljenja, ali kao što piše Veber:
„Sveštenstvo, plemstvo i narod obožavaju carevića, i svakome je poznato da
testament carev neće biti izvršen posle njegove smrti.”
Zaključci koje Petar izvlači jasni su: treba ukloniti carevića. On odlučuje da
ga preda sudu sastavljenom od velikodostojnika i sveštenika i da ga zatoči u
Petropavlovskoj tvrđavi. U dane 19/30 juna, 22 i 24 juna/3 i 5 jula, Aleksej,
vrgnut na muke, priznaje sve što se od njega traži da prizna, i 24 juna/5 jula sud
ga osuđuje na smrt zato što je hteo „da se dočepa prestola pomoću pobunjenika,
cara (austriskog) i tuđinskih trupa, sa ciljem da opustoši državu, i to za života
svoga oca.” 26 juna/7 jula on je ponovo stavljen na muke u prisustvu cara i
Menjšikova. Istoga dana, „u podne, carević je ispustio dušu”, i Petar lažno
prestavlja strancima da je njegova smrt bila posledica nekakve užasne bolesti,
koja je u svome početku ličila na oduzetost.
I pored toga što je Aleksej uklonjen sa sveta, car — čiji je sinčić Petar umro
takođe (1719), i dalje je bio nespokojan. Kada je pošao na put 1719 godine,
priznao je Menjšikovu i Apraksinu da on savršeno dobro zna koliko se njih
obojica ne slažu sa merama koje je on preduzeo i, ako se dogodi da on umre, da
su oni spremni da vrate Petrograd i osvojene pokrajine i da zanemare onu
mornaricu koja ga je stala toliko napora, krvi i novca. Ukazom od 5/16 februara
1722, čiju pohvalu Teofan Prokopovič objavljuje u delu koje nosi naslov:
Osnovanost vladareve volje, on sebi pripisuje pravo da po svojoj volji odredi sebi
naslednika. 7/18 maja 1724 godine on priređuje krunisanje svoje žene Katarine.
Ali šest meseci kasnije njemu dolazi do ušiju šaputanje kako carica održava
nedopuštene odnose sa lepim Monsom, upravnikom njegove lične kancelarije i
bratom njegove nekadašnje dragane, koji je potom optužen za nekakvu
beznačajnu krivicu i pogubljen 28 novembra/9 decembra. Supruzi više ne opšte
uzajamno, ne obeduju za istim stolom, stanuju odvojeno; i tek 14/25 januara 1725
godine, na nekoliko dana pred Petrovu smrt, pokušaće oni da se izmire.
Događaj sa Monsom pokazuje Petru koliko je on usamljen. Iako mu više
ne preti neka prava zavera, on ipak oseća da je uhvaćen u jedan krug koji on više
ne može da raskine kažnjavajući ljude iz svoje okoline kojima je poklonio svoje
poverenje. On već zna koliko oni vrede, ali je sad odveć kasno, i njih nema ko da

245
zameni. Ne može se večito rušiti da bi se sve ponovo podizalo. I sami običaji su
se izmenili. Petar je postao kao neki anahronizam, sa svojim duboko
ukorenjenim navikama koje potiču iz drugog jednog stoleća, sa svojom željom da
sve radi on lično i da održi svoju nezavisnost prema utvrđenom poretku. Oko
sebe vidi on jedan režim koji je on sâm stvorio, činovnike koje je on lično
postavio; ali, izvan ovoga režima i ovih činovnika, on vidi samo prazninu. Osim
toga, njegova džinovska snaga poljuljana je usled njegove grozničave delatnosti,
a naročito usled burnih pirovanja kojima se odavao još od svoje mladosti. Godine
1722 njegovo zdravlje bilo je konačno porušeno, i svi su računali da će on uskoro
umreti. Njegova smrt nastupila je posle jednog žestokog nazeba što ga je dobio
kada je spasavao jedan čamac koji je bio potonuo u reku. Umro je kao što je i
živeo, dosledan samom sebi. Pošto se ispovedio i pričestio, nije se do poslednjeg
trenutka mogao odlučiti da se koristi svojom „vladarskom voljom” da odredi
sebi naslednika. 27 januara/7 februara 1725 godine, pošto je već izgubio moć
govora, dao je znak da mu se donese hartija i uspeo da napiše samo ove dve reči
koje su se mogle razaznati: „Dajte sve”. Zatim je pozvao svoju kćer, Anu
Petrovnu, pokušao da joj diktira, ali nije mogao da izgovori ni jednu reč.
Izdahnuo je 28 januara/8 februara.
Nastupa novo doba, doba svemoći garde. Ova društvena sila, koja tek što
beše ponikla, upotrebljena je prviput pred kovčegom preminuloga cara. Sudbina
Petrove reforme vezana je za pitanje nasleđa prestola, koje je ostalo otvoreno i
koje će biti rešeno silom.

(Kraj prve knjige)

246
 IX. OD KATARINE I DO KATARINE II

Nova uloga plemstva. — Sa drugom četvrti XVIII veka otvara se nov

period socijalne istorije Rusije. Dovršavajući preobražaj nekadašnje patrijarhalne
monarhije Rjurika u administrativnu monarhiju- reforma Petra Velikog imala je
odjeka na socijalnu organizaciju. Iako su izvesni položaji u državnoj upravi
razdeljeni među socijalne grupe na jedan nov način, i same osnove sastava tih
grupa bile izmenjene, osnovno načelo podele na staleže, koje teži da potčini
državi socijalne grupe namećući im javne službe i novčane obaveze prema
državi, ostalo je netaknuto i postalo je čak neumitnije nego ikad. Ali, po smrti
Petra Velikog, plemstvo počinje da se oslobađa postepeno obavezne vojne službe
koja mu je nametnuta; imajući povlastice, zemlje i robove, ono igra glavnu ulogu
u mesnoj upravi, kontrolišući čitav narodni rad. Porobljavanje seljaka od strane
zemljoposednika pojačava se sve više, jer ukoliko plemići stiču sve nove i nove
povlastice, utoliko jaram ropstva postaje teži. U političkom pogledu Rusija je i
dalje apsolutistička monarhija, no ona se, u socijalnom pogledu, oslanja sve više
na povlašćeno plemstvo. Prvi znaci ove evolucije, koja će se završiti i dobiti
zakonsku potvrdu za vladavine Katarine II, javljaju se odmah po smrti Petra
Velikog. Ti znaci ispoljavaju se u obliku borbe između suparničkih grupa u
samom plemstvu, koje teži da se približi prestolu i da vrši jači uticaj na vladu.
Ove plemićske grupe se veoma razlikuju međusobno po svome poreklu,
po načinu života, po glavnim svojim interesima i težnjama. Tu je pre svega staro
plemstvo sastavljeno od potomaka starih plemićskih porodica, sa titulama ili bez
njih, čiji su pretstavnici kneževi Dolgoruki i Golicin. Porodične tradicije nagone
ih da sebe smatraju za prirodne saradnike careve, koji treba da učestvuju u
visokoj upravi države. Tu je zatim plemstvo sa „dodeljenom titulom”,
sastavljeno iz najrazličitijih društvenih slojeva i čiji je izvestan broj pretstavnika
proizišao iz najnižih društvenih redova da bi se popeo do vrha društvenih
lestvica, zahvaljujući njihovim ličnim vezama sa vladarima; takvi su saradnici
Petra Velikog, ljudi bez imena i imanja, koje je on uzdigao na stepen velike
vlastele, da bi nagradio njihovu darovitost i njihove sposobnosti. Tu je najzad
„službeno” plemstvo, čije plemićske titule zavise, od vremena Petra Velikog od
položaja u državnoj upravi ili čina u vojsci, od oficirske diplome ili zvanja osme
klase u Tabeli rangova.
Ako je ova treća grupa i ostala privremeno u zasenku, one prve dve
stupile su u međusobnu borbu odmah po smrti Petra Velikog.

1. KATARINA I (1725—1727) I PETAR II (1727—1730)

Stupanje na presto Katarine I. — Petar Veliki, koji je sebi pripisao pravo

da po svojoj volji odredi sebi naslednika, no koji nije imao vremena da ga
izabere, ostavio je sudbinu prestola nerešenu. Dve kandidature su postavljene:

247
prvu, kandidaturu carevog unuka, mladoga Petra Aleksejeviča, sina carevića
Alekseja, postavila je aristokratska partija davnašnjega porekla; drugu,
kandidaturu Katarine, druge žene Petra Velikog, postavili su Menjšikov i najbliži
saradnici cara-reformatora. Ove dve kandidature maskiraju suparništvo ovih
dveju plemićskih grupa koje, pozadi svakoga kandidata, teže da se dočepaju
vlasti.
Ko je nadležan da izabere jednoga od ova dva kandidata? Petar nije
označio svog naslednika, a nijedan organ nije zakonski vlastan da bira novog
vladara. Čim je stanje cara na samrti postalo beznadežno, velika vlastela, ne
obazirući se na zakonske podrobnosti, okuplja se u dvoru, u noći između 27 i 28
februara/10 i 11 marta 1725 godine da bira novog cara. Kada su pretstavnici
stare aristokratije predložili mladog Petra Aleksejeviča, Tolstoj je uzeo reč. Ako
on tada, iako član jedne veoma stare porodice, radi sporazumno sa najbližim
saradnicima Petra Velikog, on to čini stoga što se lično boji da mladi Petar bude
izabran, pošto je on bio glavni izvršilac volje Petra Velikog prilikom osuđivanja
carevića Alekseja na smrt. On otpočinje pohvalu Katarine, druge supruge
Reformatorove, i upinje se da dokaže da njoj, vernoj životnoj drugarici Petrovoj,
pripada sasvim opravdano nasleđe prestola. Ipak, nisu njegova rasmatranja
izazvala donošenje odluke. Dok je on držao svoj govor, gardiski pukovi pod
oružjem opkoljavaju dvor. Garda, koja je bila obasuta novcem, po naredbi
Menjšikova stiže svečano da podupre Katarininu kandidaturu. Gardiski oficiri
ispunjavaju dvoranu gde se držala skupština i propraćuju Tolstojev govor tako
ratobornim uzvicima i gestovima, da pristalice Petra Aleksejeviča ocenjuju da je
pametnije ćutati. I tako je Katarina proglašena za caricu Rusije uz dobovanje
doboša garde, koja se tada prviput umešala u politiku.
Menjšikovljeva diktatura. — Svakome je jasno da je Katarina nesposobna
da drži državnu krmu. Ona je bila i ostala prosta livonska seljanka, obdarena
prirodno živim duhom i pouzdanim taktom, ali je bila savršena neznalica u
državnim poslovima. Nju je Petar uzeo najpre za svoju draganu iz
Menjšikovljevog saraja, i ona je postala za cara veoma pogodna supruga za
vreme njegovih ratnih pohoda, zahvaljujući svojoj skromnoj naravi, svojoj
izdržljivosti i veselosti; ona se bila zadovoljila mestom koje joj je bilo dodeljeno i
podnosila je bez roptanja nezgodne ćudi svoga supruga. Petar je bio iskreno
privržen toj ženi, čiji su poljupci jedino mogli da utišaju njegove užasne nastupe
ludačkoga besa i njegove histerične trzaje. Ali, ma da je bila savršena drugarica
Petrova, Katarina je bila nesposobna da bude njegov poslednik. Kao samodržna
carica, ona je neminovno morala da postane slepo oruđe u tuđim rukama.
U početku, njena vladavina je ustvari diktatura Menjšikova. Ovaj daroviti
skorojević bio je poslušan pomagač u rukama jednoga gospodara kakav je bio
Petar Veliki. Postavši stvarni vladar, on pušta na volju najgorim sklonostima
svoje prirode. Beskrajno gramziv, on se bezobzirno obogaćuje na štetu državne
blagajne. Pun oholosti i nadmenosti, on otuđuje od sebe simpatije svoje okoline.
Uskoro stanje postaje sasvim zategnuto. Stara aristokratija nije se pomirila sa

248
svojim porezom. U domovima Golicina i Dolgorukova, kao i na tajnim
skupovima, pretresaju se planovi o državnom udaru, i izgleda da se govori o
ograničavanju samodržne vlasti u korist visokoga plemstva. S druge strane,
Menšikovljeva diktatura je nepodnošljiva za vojvodu od Holštajna, koji se u
Petrogradu oženio ćerkom Petra Velikog, Anom Petrovnom, i koji sanja o tome
da stavi sebi na glavu carsku krunu. Da bi otklonio tu blisku krizu, Tolstoj, taj
vešti dvoranin, prima na sebe da stvori jedan kompromis. On udešava čitav niz
sastanaka između Menjšikova, članova stare aristokratije i vojvode od Holštajna,
koji se završavaju stvaranjem jedne nove državne ustanove.
Stvaranje Vrhovnog Tajnog Saveta. — Na dan 8/19 februara 1726 godine
ustanovljen je Vrhovni Tajni Savet, koji je bio neka vrsta veća sastavljenog od
šefova najvažnijih grana državne uprave i za kojim se odavno osećala potreba.
Nekadašnji povremeni skupovi velike vlastele, za vladavine Petra Velikog, bili
su preteča i kao neka zamena ove ustanove. Stvaranje ovoga saveta, pored toga
što je zadovoljavalo jednu potrebu, imalo je za cilj takođe da oslabi ličnu
diktaturu Menjšikova. To veće bilo je sastavljeno isprva od šest članova:
Menjšikova, Tolstoja, Golovina, Apraksina, kneza Dmitrija Golicina i Ostermana.
Ono je za sebe zadržalo pravo da raspravlja o glavnim pitanjima iz unutrašnje i
spoljne politike. Ono potiskuje u drugi red Senat, koji od „Upravnog” postaje
„Visoki” Senat., čija je dužnost da rukovodi glavnim tekućim poslovima. Iako to
veće ne ograničava caričinu samodržnu vlast, ono ipak ima znatna prava: sve
poslove, izuzev tajnih, mora ono da ispita pre nego što se podnesu carici; njegovi
ukazi imaju istu važnost kao i caričini.
Zbliženje između Menjšikova i stare aristokratije. — Stvaranje
Vrhovnog Saveta ne prekida borbu partija, za koju je Tolstoj mislio da ju je
utišao, već joj samo daje nov pravac. Devet dana posle njegovog ustanovljavanja,
vojvoda od Holštajna naimenovan je za člana toga Saveta. On odmah pokušava
da u njemu igra prvu ulogu i da potisne Menjšikova u pozadinu. Dok je ovaj bio
u Kurlandiji, vojvoda znatno pojačava svoj uticaj i uspeva da dobije komandu
garde. Menjšikov smatra za potrebno da obezbedi sebi saveznike. U isto vreme
Austrija, koja tek što je bila zaključila ugovor o savezu sa Rusijom i koja se
pribojava da bi savezništvo između Holštajnskog vojvodstva i Rusije moglo da
odvuče ovu u međunarodne kombinacije štetne po austriske interese, trudila se
da onemogući vojvodin uticaj. Da bi ovoga usamio, carski ambasador Rabutin
preduzima da zbliži Menjšikova sa starom aristrokratijom, i uspeva u tome.
Ugovoreno je da Menjšikov privoli Katarinu da prizna za naslednika prestola
kandidata ove grupe, Petra Aleksejeviča; da ovaj bude verenik Menšikovljeve
kćeri, i da će do njegovoga punoletstva namesničku vlast vršiti Vrhovni Tajni
Savet. Vojvoda i Tolstoj, koji se pribojava Petrovog dolaska na presto, veoma su
uzrujani zbog ovih planova. Sa Devijerom, Buturlinom, Nariškinom i drugima,
oni snuju zaveru da onemoguće te planove. Ali Menjšikov otkriva na vreme
njihovu zaveru i preduzima potrebne mere. 6/17 maja 1727 godine Katarina

249
umire, a sutradan je njen testament, koji sadrži odluke koje je Menjšikov utvrdio
zajedno sa starom aristokratijom, pročitan svečano. Petar II proglašen je za cara.
Stupanje na presto Petra II i diktatura Dolgorukih. — Menjšikov, kao
budući tast novoga cara, zadržao je prvo mesto kraj carskog prestola. On želi da
ostane diktator i računa da potčini sebi Vrhovni Tajni Savet. Pre svega, on se
oslobađa za verenika: Tolstoj je prognan i zatvoren u kazamatima manastira na
ostrvima Solovki, u Belom Moru, gde će i završiti svoj burni život, a vojvoda od
Holštajna mora da se povuče u svoje vojvodstvo. Uveren u čvrstinu svoga
položaja, Menjšikov se prema svima ponaša nadmeno despotski kao kakav
zamenik cara. Taj „veoma oholi Golijat”, kako ga nazivaju njegovi neprijatelji, ne
obazire se na to što na prestolu sedi kandidat stare aristokratije, koja ga mrzi.
Kneževi Dolgoruki pripremaju njegov pad. Sin Alekseja Grigorjevića
Dolgorukog, Ivan, postavši blizak prijatelj mladoga cara, uspeva lako da
potstakne njegovo samoljublje protivu Menjšikova. A ovaj, ne uviđajući
opasnost, i dalje se ponaša prema caru kao prema nerazumnom detetu i
opovrgava njegova naređenja. Posle jedne žestoke prepirke, Petar II oduzima mu
odjednom sve titule i sva zvanja, i šalje ga u progonstvo, najpre na njegovo
imanje na kraju Rusije, a potom u Sibir, u Berezov, gde će i umreti. Njegova kći,
careva verenica prema kojoj car ne gaji nikakve osećaje, pada takođe u nemilost.
To je triumf za Dolgoruke. Aleksej Grigorjevič raspolaže carem kao kakvim
porodičnim dobrom. Ne samo da mu on nameće svoga sina Ivana za ljubimca,
prijatelja i druga u uživanjima i razvratu, već mu daje za verenicu umesto
kneginjice Menjšikov, svoju kćer Katarinu. Vasilij Lukič Dolgoruki i on postaju
članovi Vrhovnog Tajnog Saveta. Smatrajući već da je presto njihova nasledna
baština, kneževi Dolgoruki idu za primerom Menjšikova i ponavljaju njegove
pogreške: oni zloupotrebljavaju prema drugima svoju moć, vređaju ceo svet
svojom nabusitošću i bezočno pljačkaju državnu blagajnu. Međutim njihov
položaj za koji imaju da zahvale samo njihovim ličnim vezama sa mladim carem,
veoma je nepouzdan. U noći između 18 i 19/29 i 30 januara 1730 godine Petar II
umire od boginja. Namah se veličina Dolgorukih ruši poput kuće od karata. U
svojoj pometenosti oni vrše jedan očajnički pokušaj: sastavljaju lažan testament
kojim Petar II proglašuje za caricu svoju verenicu, Katarinu Dolgoruku.
Tada stupa na pozornicu starešina druge jedne aristokratske porodice,
knez Dmitrij Mihilovič Golicin. Ovaj starac je neobičan tip aristokrate, jer njegova
vernost starim običajima i ruskim shvatanjima spojena je sa njegovim najživljim
interesovanjem za zapadnjačke političke ideje. Doklegod su Dolgoruki uživali
vladarevu naklonost, on je ostao po strani; usamljen u svome kabinetu za rad, uz
pripomoć Nemca Fika, on se zadubio u proučavanje političkog ustrojstva
Švedske, Poljske i drugih evropskih država. On sanja o tome da visokome
plemstvu dadne prevagu u rukovođenju državnim poslovima, ali jednu prevagu
za koju ono neće imati da zahvaljuje samo svojim ličnim vezama sa carem, i koja
će biti zajemčena jednim aristokratskim Ustavom, koji će ograničiti apsolutnu

250
carevu moć. Kada je trebalo naći zamenika Petru II, on je iskoristio tu priliku da
objavi svoje političke planove.
Reforme Vrhovnog Tajnog Saveta za vlade Katarše I i Petra II. — Rad
Saveta, koji nije bio prekidan raznim događajima političke borbe, bio je upravljen
naročito na dve tačke: s jedne strane na smanjivanje državnih izdataka i
rasterećenje poreskih obveznika seljaka, a sa druge strane na iznalaženje
mogućnosti da se olakša uprava nad imanjima onim plemićima koji su usled
obavezne vojne službe morali da žive daleko od njih.
U oblasti centralne državne uprave, Savet je smanjio broj i osoblje
državnih kolegijuma, a njihovim činovnicima odobrio, putem naizmeničnog
smenjivanja na dužnosti, otsustvo od godinu dana da otidu na svoja imanja i
srede svoje lične poslove. U isto vreme, mesne administracije dobile su u širokim
razmerama jedno pravo koje je dotada pripadalo isključivo kolegijumu za
plemićska dobra, na veliki uštrb zemljoposednika, a to je pravo da potvrđuju
beležnička akta koja se odnose na ustupanje zemljišnih poseda. U oblasnoj
administraciji ukinut je sistem mnogostrukih ustanova što ga je zaveo Petar
Veliki, a administrativna organizacija uprošćena što je moguće više
usredsređivanjem upravne i sudske vlasti u ruke jednog istog činovnika,
gubernatora u gubernijama, vojvode u oblastima i okruzima.
U oblasti finansija, smanjivanje seljačkog poreza — što je interesovalo
takođe i plemstvo, jer ukoliko seljak bude manje plaćao državi, utoliko će više
moći da daje svome gospodaru, plemiću zemljoposedniku — proučava se
temeljno; ali, pred krajnjom složenošću toga problema nije odlučena nikakva
reforma. Ipak, Savet je odobrio između ostalog jednu stvarnu olakšicu
zemljoposednicima i seljacima, jer je smestio u varoške kasarne pukove koje je
Petar Veliki bio razmestio po gubernijama i nametnuo njihovo izdržavanje
stanovnicima okruga. Na direktnu korist seoskoga plemstva, Savet ukida zakon
Petra Velikog kojim se oslobađaju ropstva seljaci i sluge vezane za zemlju koji
dobrovoljno stupe u vojsku. Čitav niz odluka ima za cilj da poveća slobodu
trgovine i industrije: trgovina solju i duvanom, koja je dotada bila monopol
države, oglašuje se za slobodnu; monopol izvoza, što ga je Petar Veliki dodelio
Petrogradskoj luci, ukinut je, ali su izvozne carine tamo niže nego u pristaništu
Arhangelska; regulisan je i menični sistem. Ove reforme interesuju isto toliko
plemiće koliko i trgovce; uistini, od sedam članova Specijalne trgovačke komisije
ustanovljene u to doba, jedan jedini je trgovac, dok su ostali plemići, i ta komisija
daje pravo ovim plemićima da trguju poljoprivrednim proizvodima kako u
unutrašnjosti zemlje tako i u pogledu izvoza. Nasuprot tome, trgovci gube svaku
autonomiju; izabrani opštinski magistrati potčinjeni su vojvodama, a „glavni”
magistrat je ukinut; izvesne službe koje su u vezi sa prikupljanjem poreza, koje je
Petar I dodelio umirovljenim vojnicima, ponovo su nametnute varoškim
trgovcima i zanatlijama.

251
 2. ANA IVANOVNA (1730—1740)

Anino stupanje na presto i Članovi iz 1730 godine. — Čim je Petar II

umro, Vrhovni Tajni Savet okupio se u dvoru na noćnu sednicu da raspravlja o
nasleđu prestola. Njega tada sačinjavaju samo pet članova: Golovin, Osterman,
Aleksej Grigorjevič, Vasilij Lukič Dolgoruki i Dmitrij Golicin, pored kojih su
pozvani još i maršal Vasilij Vladimirovič Dolgoruki, Mihail Vladimirovič
Dolgoruki i maršal Mihail Golicin. Aleksej Dolgoruki okolišno ukazuje na
testament Petra II, koji je tobože zaveštao presto svojoj verenici. Ali Dmitrij
Golicin, pošto je otvoreno izjavio da je taj dokument lažan i odbio mogućnu
kandidaciju dveju kćeri Petra I, Ane i Jelisavete, zato što su one rođene pre
venčanja Katarine sa carem, predlaže za vladarku Anu Ivanovnu, kćer cara Ivana
V i nećakinju Petra I, koja, kao udova vojvode od Kurlandije, stanuje u Mitavi.
On u isti mah izjavljuje da njoj treba postaviti tačno određene uslove,, kako bi se
ograničila njena vlast u korist Vrhovnog Tajnog Saveta. Posle kratkog ustezanja
Savet prihvata ovaj predlog, i još na toj istoj sednici utvrđuje uslove ili „članove”
koje će Ana morati da potpiše. U njima se zahteva da se Ana, pod pretnjom da
bude svrgnuta s prestola, neće ponovo udati i neće naimenovati svoga
naslednika — što znači da monarhija postaje izborna; da će uvek zadržati kraj
sebe jedan Vrhovni Savet od osam članova, bez čijeg pristanka ona neće moći da
objavi rat, ni da zaključi mir, da zavodi nove poreze, da dodeljuje činove iznad
pukovničkog, da lišava plemiće života, imanja i časti bez prethodnog suđenja, da
razdeljuje državnu zemlju i da naređuje isplate iz državne blagajne; tome Savetu
prepustiće ona upravu nad vojnim snagama. Što su ovi „članovi” bili brzo
sastavljeni ima se zahvaliti proučavanju ustava stranih država koje je vršio
Golicin. I zaista, ovi „članovi” stvoreni su direktno po ugledu na švedske „Akte”,
a to će reći na ustrojstvo državne uprave kakvo je uvedeno u Švedskoj 1719 i
1720 godine i na kraljevsku zakletvu Fridriha I. Uistini, vladareva vlast biće jasno
ograničena u korist Saveta osam članova, organa aristokratske oligarhije.
Članovi Saveta odlučuju da se ova reforma izvede u šta većoj tajnosti,
poput kakve dvorske spletke snovane u prisenku. Ujutru 19/30 januara oni
stavljaju do znanja skupštini sastavljenoj od višeg sveštenstva i visokih državnih
činovnika izbor Ane Ivanovne, ne spominjući ni jednom rečuju one čuvene
„članove”, a za to vreme jedno izaslanstvo, koje predvodi Vasilij Dolgoruki,
odlazi potajno u Mitavu da ponudi krunu Ani i da joj predloži uslove. Razume
se, ma da je Moskva opkoljena gardom i ma da nikome nije dopušteno da u nju
uđe ili iz nje iziđe, tajna je ipak nekako otkrivena. Istoga dana, i pored garde koja
čuva stražu na izlazima iz varoši, vođa sveštenstva arhiepiskop Teofan i državni
tužilac Jagužinski šalju izaslanike da obaveste Anu Ivanovnu da su „članovi”
potekli od članova Saveta,, a da narod u tome nema nikakvoga udela.
Moskva je u tome trenutku prepuna plemića iz unutrašnjosti. Oni su bili
pošli da prisustvuju venčanju Petra II, ali su stigli na njegov pogreb.
Objavljivanje planova Saveta ih je najzad strahovito uzrujalo. Sa njima stupa na

252
pozornicu treći element plemstva, službeno plemstvo, čiji su mnogi prestavnici
sasvim skromnoga porekla. Ovi plemići, koje nazivaju poljskim nazivom šljahta,
uzrujavaju se, komešaju, počinju da se savetuju o situaciji. Po čitavoj varoši
obrazuju se skupovi na kojima se živo raspravlja. Niko nije zadovoljan
planovima Saveta; ali se nezadovoljnici cepaju u dve stranke: jedni su za
održavanje autokratskog režima, a drugi za ograničavanje apsolutne vlasti, ali u
korist celokupnoga plemstva, a ne samo u korist stare aristokratije. Uzalud
članovi Saveta pokušavaju da prekinu to okupljanje plemića; uzrujanost se sve
više širi.
Kada je stigao odgovor od Ane, koja prima krunu i potpisuje „članove” —
iako je unapred rešena da ih se otarasi čim bude mogla, — sastaje se zajednička
skupština Saveta, Sinoda, Senata i građanskih i vojnih velikodostojnika 2/13
februara. Golicin je tu pročitao Anin pristanak i „članove” koje je ona potpisala.
Ledena tišina zavladala je prilikom toga čitanja. Zatim jedan od prisutnih
izražava želju da se načela toga novoga režima podvrgnu opštoj diskusiji.
Golicin, osećajući neprijateljsko raspoloženje skupštine, smatra za korisno da
načini jedan ustupak: svaki će moći slobodno da sastavi svoje predloge i da ih
podnese Vrhovnom Tajnom Savetu. Od tog trenutka kriza ulazi u svoju odlučnu
fazu; to pitanje izlazi iz uskoga kruga Saveta osmorice, da bude podvrgnuto
javnom ispitivanju čitavoga plemstva okupljenog u Moskvi.
Plemići odmah počinju da sastavljaju predloge za reformu. Ovi predlozi,
od kojih nam je ostalo sačuvano dvanaest — mogućno je da ih je bilo i više, —
pokazuju razna politička shvatanja tadanjega plemstva. Predlog visokih
činovnika koji ne pripadaju staroj aristokratiji predlaže da se ukine Vrhovni Tajni
Savet, pa da se na čelo državne uprave stavi Senat, da se broj senatora povisi na
dvadeset i jedan, da se uporedo poveri i vladaocu i Senatu vrhovna vlast
donošenja zakona, i najzad, da se radi upravljanja tekućim poslovima ustanovi
jedna skupština od sto članova, od kojih bi naizmenično zasedavala jedna trećina
i koji, kao i senatori, ne bi bili birani, već određivani po slobodnom nahođenju,
tako se ovde jasno ispoljava želja da oligarhiju stare aristokratije zameni
samovlada viših činovnika. Ostale predlozi izjašnjavaju se, naprotiv, za jedan
više reprezentativan sistem. Jedan jedini predlog traži ukidanje Vrhovnog Tajnog
Saveta, koji bi se zamenio Senatom od trideset članova koje bi birala opšta
skupština plemstva. Drugi propovedaju, sa neznatnim razlikama, jedan
zajednički sistem: iako predlažu da se zadrže i dalje Senat i Vrhovni Tajni Savet
povećavajući broj njihovih članova, oni to čine pod uslovom da senatore i
savetnike takođe bira skupština sastavljena od prestavnika celokupnoga
plemstva, i da ta skupština ima pored ostalog i pravo da pretresa projekte
zakona i najvažnija državna pitanja.
Golicin istina pokušava da vodi računa o težnjama plemstva i da poveća
broj članova Saveta predviđen prvobitnim „članovima”. Ali ovi pokušaji za
izmirenjem ne mogu da imaju uspeha, jer on neće da popusti u glavnom pitanju

253
koje ozlovoljava novo plemstvo; iako pristaje da poveća broj članova Saveta, on
nema nameru da se odrekne sistema naimenovanja članova po slobodnom
nahođenju koji upravo i daje njegovom predlogu oligarhijsko obeležje. Uostalom,
njegovi ustupci su odveć zakasnili; autokratska partija ga pretiče jednom
pomamnom propagandom. Na dan 10/21 februara Ana stiže u Moskvu. Odmah
pristalice apsolutne vladarske vlasti udružuju sve svoje napore da bi —
iskorišćavajući raspre između raznih plemićskih grupa — postigli poništenje
„članova”. Osterman, taj vešti dvoranin koji ume odlično da vodi dvorske
spletke, prima na sebe da radi na uspostavljanju autokratije. Njegovi
mnogobrojni agenti uvlače se u skupove plemstva i trude se da ubede plemiće da
treba da traže od carice da poništi uslove koje je potpisala. Ma da na Anu budno
motre članovi Saveta, on ipak pronalazi način da joj saopšti poslednje vesti:
ujutru, kada joj se donese novorođenče njenoga ljubimca Birona, ona nađe jedno
pisamce u detinjim pelenama. Ostermanova propaganda iskorišćuje pre svega
činjenicu da su se mnogi plemići pokazali još u početku tih događaja ubeđene
pristalice apsolutne vlasti. Ta propaganda tvrdi takođe da u većini predloga što
su ih izradili plemići nije jasno i određeno iznesena ustavna teorija izražena u
„članovima” i, ma da ti predlozi pretpostavljaju stvaranje pretstavničkih saveta
koje bira plemstvo da „pomažu” carici, ipak ta nejasna formula ne može značiti
ograničavanje apsolutne vlasti. Najzad i naročito, Osterman dobro zna da se svi
predlozi, ma kakvo bilo njihovo shvatanje države, slažu u težnjama plemstva, da
svi zahtevaju da se utvrdi trajanje obavezne službe, da se ukine ukaz Petra I koji
propisuje da sva zemlja jedne porodice prelazi na jednog jedinog naslednika,
zatim stvaranje jedne škole namenjene plemićima, pravo da oni ne služe u vojsci
kao prosti vojnici i odobrenje da u nju stupaju neposredno kao oficiri. On otuda
opravdano izvlači zaključak da bi se velika većina plemića rado odrekla
ograničenja apsolutne vlasti, ako ta vlast obeća da će svojevoljno dati te
povlastice. Zato je ta propaganda postigla sjajan uspeh.
Na dan 25 februara/8 marta plemići u gomili dolaze u Vrhovni Tajni
Savet i zahtevaju da njegovi članovi pođu sa njima u dvor, gde je sve unapred
pripremljeno i gde su na sve strane postavljeni vojnici iz garde. Izaslanici
plemića traže isprva da se sazove pretstavnička skupština plemstva, da ona
odluči o političkom režimu; ali, kada su gardiski oficiri zazveckali sabljama i
zahtevali da se odmah uspostavi apsolutna vlast, oni im se pridružuju, i Ana,
cepajući pred celom skupštinom „članove” koji su ograničavali njenu moć
izjavljuje da će vladati kao autokrata, po svojoj volji i svom nahođenju. Uveče je
Moskva svečano osvetljena. U jednom krugu prijatelja knez Dmitrij Golicin
ovako izlaže ukratko događaje: „Gozba je bila spremljena, ali se zvanice nisu
pokazale dostojne nje. Ja znam da ću biti žrtva toga. Neka bude volja Božja.
Patiću za svoju otadžbinu. Ja sam već pri kraju života, ali oni zbog kojih ja
moram da plačem, plakaće jače nego ja”. Bile su to proročke reči, jer ono što je
očekivalo Rusiju, bilo je „doba Birona”, Bironovščina.

254
 Carica i ljubimac. — Ani je bilo trideset i sedam godina kada je stupila na
presto. Visoka, krupna, teška, ona pada u oči muškim crtama svoga lica. Ona je
obdarena duhom koji je od prirode brz i dovitljiv, i njen stric, Petar Veliki, cenio
je njenu inteligenciju. Ali ona iskorišćuje svoje sposobnosti, koje nimalo nisu
usavršavane, samo za to da se ruga i da vređa neprestano one koji joj se približe.
Ona je srca kamenoga, nesposobna za kakvo plemenito i samoniklo osećanje.
Mladost joj je bila nesrećna; odrasla je kao napušteno dete, jer ju njena majka nije
volela. U sedamnaestoj godini udali su je, iz političkih razloga, za Fridriha
Viljema, vojvodu od Kurlandije; ali postavši ubrzo udovica, ostala je skoro
devetnaest godina da čami u Mitavi, usamljena i napuštena, među tuđincima.
Njen tužni i mučni život bio je ispunjen gorčinom. Iz Petrograda nisu joj ništa
slali, i ograničavali su se samo na to da zahtevaju, no bez uspeha, da joj skupština
Kurlandije dodeli udovički deo zemalja iz vojvodine zaostavštine. Po smrti Petra
Velikog doživela je ona i ponižavanja; bila je primorana da moli za pomoć
velikaše, o čemu svedoče smerne molbe za materijalnu pomoć koje je upućivala
Katarina I svojoj rođaki Jelisaveti, Menjšikovu, Ostermanu. Dok se u Petrogradu
vodila borba ambicija, dok su se stvarale i rušile karijere, ona je i dalje životarila
u dnu Kurlandije kao siromašna rođaka koju izdržavaju iz milosti, a zakićena,
kao radi potsmeha, titulom vojvotkinje. U tome sumornom i tužnom životu, koji
je kao poručen da ogrubi srce i dušu, ona je imala jednu utehu, svoju vezu sa
Bironom.
Kada se iznenadno, u trideset sedmoj godini, ova vojvotkinja bez
vojvodine obrela kao carica svih Rusa, ona je već moralno skrenula s pravoga
puta, sposobna samo za ironiju i nepoverenje, ponekad sklona osveti i svireposti.
Može joj se dogoditi da ponekad ispolji i kakvo lepo osećanje: tako je, na primer,
bila veoma dobra prema ćerki Menjšikova, njenoga najgoreg neprijatelja. Ali nije
bez razloga dvorska budala na dvoru njene majke obično vikao kada se ona
približavala: „Din, dong, dong! Evo ide car Ivan Grozni!” Ako je ona još u svome
detinjstvu pustila na volju svojim ćudima i svirepim prohtevima, sada kad je
izišla iz svih svojih iskušenja i pošto je stavila na glavu carsku krunu, ona će dati
maha svojim sklonostima. Bilo bi nepravedno pripisivati Bironu sve svireposti te
vladavine. Zar je nije jedino posredovanje njenoga ljubimca zadržalo da ne kazni
bičevanjem kneza Kurakina, čija je krivica bila jedino u tome što je obrisao
maramicom ivicu svoga pehara koji je ona prinela svojim ustima?
Zar je onda čudo što su knuta i vešala igrali tako veliku ulogu za vreme
njene vladavine? Prema tvrđenju stranih diplomata na njenome dvoru hiljade
ljudi osuđeno je na smrt, a desetine hiljada prognano u Sibir. Možda su ove cifre i
preterane, ali je van svake sumnje da je vladavina Anina bila pravi teror. Ono što
nju najbolje karakteriše jeste činjenica da ona zadaje patnje drugima ne samo iz
srdžbe ili straha, već i iz potrebe da se razonodi. Praznina njene duše tišti je, i ona
pokušava da je ispuni zabavama koje nemaju u sebi ničega ženskog. Ona je
vazda strasno voljela da gađa iz puške. Po svim odajama dvora ima napunjenih

255
pušaka, da bi ona mogla u svakom trenutku da puca na ptice u vrtu. Njeni
dvorovi pretvoreni su u prave menažerije. Iz svih krajeva Rusije dovode se
medvedi, vuci, divlji veprovi i jeleni u njene poljske letnjikovce radi lovačkih
zabava. Iz Londona, Pariza i drugih gradova, ruski diplomatski pretstavnici šalju
hrtove i lovačke pse na stotine; godine 1740 otposlano je iz Moskve u njen dvor u
Petrogradu šest stotina živih zečeva.
Dok na jednoj strani uživa da ubija životinje, ona ne ume da se šali a da ne
vređa ili ponižava ljude svojom zajedljivom ironijom. Kepeci i dvorske budale
oba pola i svakojaki bogalji susreću se u dvoru na svakom koraku, i ona je srećna
samo kad ti ludaci i nakaze zapodenu međusobno krvavu bitku, dok dve
dvorske budale kneževskoga porekla kakoću kao kokoške, čučeći na korpi sa
jajima. Ovo ismevanje čovečanstva dovodi ona do vrhunca prilikom one čuvene
svadbe dvorskih budala koja je svetkovana u jednoj kući načinjenoj od leda na
Nevi: ogromne sume novca utrošene su za podizanje čudnih građevina i za
organizovanje povorki poludivljih plemena sa neplodnih ravnica severne Rusije i
Sibira. Posle ovih zabavnih prizora, dva bedna kepeca, momak i devojka, moraju
da zabavljaju caricu i njene dvorane izigravajući mladence i provodeći noć na
postelji od leda.
Raskoš dvorskih zabava je nečuven. De Lirija, španski ambasador, piše:
„Ja sam video mnoge dvorove, ali tvrdim da ruski dvor, svojim luksuzom i
sjajem prevazilazi i najblistavije strane dvorove.” Sve strane diplomate žale se
zbog ogromnih izdataka koje moraju da čine da bi se saobrazili dvorskom načinu
života. „Nigde” — kaže Rondo — „nisam video toliko zlata i srebra posutog po
odelu, toliko zlatotkane i srebrotkane svile, toliko dijamanata.” Ova raskoš ne
pada teško samo stranim diplomatama, već primorava i ruske plemiće da troše u
vreme tih zabava veliki svojih prihoda na haljine i odela za večernje zabave. Ove
obavezne zabave, naglo uobičajene na obalama Neve, izazivaju negodovanje
javnosti, a caricu ne zabavljaju potpuno. Usred najblistavijih svečanosti ona se
nikad ne oseća zadovoljna i njoj je dosadno ako pored nje nema nikoga ko bi joj
pričao razne doživljaje i priče. Radi nje se šalju izaslanici po celoj zemlji da traže
žene koje „umeju da govore mnogo”. U jednom pismu glavnom upravniku
Moskve, Saltikovu, ona naređuje da joj se pošlje jedan čvorak „koji, kako pričaju,
govori mnogo.” Svejedno je koga ona sluša, čoveka ili životinju, glavno je da
nečiji glas bruji blizu njinih ušiju, da bi odagnao tišinu od koje se njena duša ledi
i koja je ispunjava užasom i očajanjem.
Njenog ljubimca Birona, koga ona obožava, opisuju često čas kao jednog
užanosnog i mračnog zločinca iz melodrame, a čas kao divljeg i grubog
neznalicu. Uistini, to je bio ljubimac čovek, pristupačan u ophođenju i učio je
neko vreme na univerzitetu u Kenigzbergu. Istina da je kao student bio dvaput
osuđivan zbog krađe i da je učtiv i prijatan samo dok se ne dirne u njegove lične
interese ili u njegovu ugodnost. Tako je jednoga dana stigao u Senat naljućen, jer
su ga kola mnogo istruckala dok su prelazila jedan most na Nevi, i taj lepo
vaspitani čovek zapretio je senatorima: ako taj most ne bude opravljen u

256
određenom roku, on će točkovima svojih kočija preći preko njihovih telesa. Teško
onome ko se usudi da se pokaže kao njegov politički protivnik! On se ne usteže
da pošalje svoje suparnike na vešala, što dokazuje primer Volinskoga. Nema
ničega melodramatičnog u njegovoj ličnosti. To je naprosto jedan Nemac lepa
stasa i malo obdaren. Naviknut da ljude smatra samo kao oruđa koja će mu
poslužiti da izgradi svoje blagostanje, on im se osmehuje ljubazno dok su mu oni
potrebni, a otarasiće ih se čim počnu da mu smetaju. On je čak sposoban i za
nežna osećanja, istina ne prema ljudima, već prema konjima. Jedan njegov
savremenik kaže o njemu: „On govori o konjima kao da su ljudi, a o ljudima kao
da su konji.”
Bironovština. — Predanje je nazvalo Aninu vladavinu „bironovštinom”
(Bironovo doba). I zaista, Biron je stvarni poglavar države i on daje pravac
caričinoj politici. Ova politika ide za dvema težnjama, koje obe potiču iz straha
da se ne ozlovolji plemstvo. Ta politika služi se policiskim teretom i čini
plemićima izvesne ustupke koje su oni zahtevali još pre Aninog stupanja na
presto, no to se čini uvek u cilju da se spreči stvaranje zavera. Ali, dok se obilno
služi policiskim pritiskom, ona sve više krnji date povlastice. Zato, dok teror
zastrašuje ostale društvene redove i dovodi ih do očajanja, dotle zakonske mere
u korist plemstva izazivaju samo prolazno zadovoljstvo i ostavljaju izvesno
osećanje razočarenja.
U samom početku su pobednici iz 1730 godine toliko malo pouzdani u
svoj uspeh, da se ne usuđuju kažnjavati vođe aristokratskog pokreta. Prema
jednom nedavno pronađenom dokumentu, oni su odmah posle Aninog stupanja
na presto počeli proučavati plan da sazovu jednu veliku skupštinu sastavljenu
od pretstavnika sveštenstva, senatora i plemstva da ona raspravlja s jedne strane
o krivičnoj odgovornosti članova Vrhovnoga Tajnog Saveta, a s druge strane o
reformi državne uprave. Ali ovaj plan, u kome se vidi težnja da se najpre ukroti
buntovna aristrokratija, a zatim da se ispune obećanja data nižem plemstvu,
naposletku pada u zaborav, a namera da se sazovu pretstavnici plemstva i da se
odmah kazne Golicin i Dolgoruki napuštena je. Tek početkom aprila 1730 godine
zadat je prvi udarac: Aleksej Dolgoruki, njegov sin Ivan i njegov brat Sergej
prognani su vrlo daleko, u njihova sela, a Vasilij Dolgoruki svrgnut sa svih svojih
zvanja i podvrgnut veoma strogom nadzoru. Golicine još nisu počeli da
uznemiravaju.
Garda, koja je uzela učešća 1730 godine u borbi za apsolutnu monarhiju,
pojačana je sa dva puka, Ismajilovskim i Viteške garde. U martu 1731 godine
ponovo je uspostavljena, pod nazivom Kancelarija za tajna istraživanja,
nekadašnja glavna uprava političke policije, Preobraženski prikaz Petra I, koji je
ukinut za vladavine Petra II, i koji se sada ponovo baca na posao sa pomanom
revnošću. Politička špijunaža pruža svuda svoje ogranke. Ljudi uhapšeni gde
bilo, na osnovu neproverenih dostava, iščezavaju kao da ih je zemlja progutala i
ne ostavljajući traga; ali se zna šta znače ova iščezavanja. Policiski teror caruje.

257
Malo po malo gnev javnosti pretvara se u mržnju na strance koji imaju vlast u
rukama. I zaista, Nemci su na svima istaknutim položajima: caričin ljubimac
Biron vlada zemljom; Osterman upravlja spoljnom politikom, a Minih vojnim
poslovima; razni Levenvoldi. Korfi i mnogi drugi pretstavnici čisto nemačkih
porodica, koji su sa Anom došli iz Kurlandije na obale Neve, drže najviše
položaje na dvoru i u državnoj upravi, i ponašaju se prema Rusima nadmeno i
grubo. Jedno prezrivo „vi, Rusi” bio je omiljen izraz Bironov, i čitava nemačka
klika, koja puzi pred njim, podržava svoga gospodara. Ovakvo držanje, koje
vređa nacionalno osećanje, pridružuje se drugim razlozima nezadovoljstva
socijalnog karaktera.
Prvi koraci ka nezavisnosti plemstva. — Niže plemstvo, koje je branilo
apsolutnu monarhiju, ima prava da očekuje ispunjavanje carskih obećanja i
dodeljivanje povlastica koje je ono tražilo svojim predlozima iz 1730 godine.
Pošto je, kao što smo videli, napuštena namera da se sazove skupština
pretstavnika plemstva, plemići su prinuđeni da se zadovolje onim što se Anini
ministri smiluju da im dodele. Na nedelju dana posle vaspostavljanja autokratije
ukinut je Vrhovni Tajni Savet; Senat ponovo uzima svoj naziv „upravni”, a broj
njegovih članova utvrđen je na dvadeset i jedan. Ali uskoro potom, 18/29
oktobra 1731 godine, stvoren je drugi jedan organ, Kabinet ministara, koji je viši
od Senata. U početku njegova uloga izgleda veoma ograničena; to je neka vrsta
caričine lične kancelarije; sačinjavaju ga samo tri ličnosti: Golovskin, čovek mlak i
bezbojan, knez Čerkaski, koji nikad ne otvara usta, i baron Osterman, koji postaje
njegova duša. Postepeno Kabinet usredsređuje u svoje ruke sve važnije državne
poslove, te Senat ponovo spada na onu beznačajnu ulogu koju je imao u vreme
Vrhovnog Tajnog Saveta. Kasnije će se jednim zakonom potvrditi ovo stanje i od
Kabineta ministara pretvoriti u organ vrhovne državne uprave, a 9/20 juna 1735
godine, jednim Aninim ukazom dodeljuje se ministarskim ukazima ista
zakonska snaga koju imaju i caričini ukazi. I tako, nasuprot zahtevima plemstva,
ne samo da Senat nije postao izborno telo, već je još stavljen ispod jedne nove
ustanove koja mu snižava ugled. Kabinet ministara nije, kao što je to bio Vrhovni
Tajni Savet, organ aristokratske oligarhije, nego organ visoke birokratije, čiji je
najtipičniji pretstanik Osterman.
Na socijalnom području, naprotiv, plemići dobivaju delimično
zadovoljenje. Pošto im doživotna služba u vojsci ili državnoj administraciji nije
dopuštala da se bave svojim posedima i seljacima, oni žarko žele da se ta služba
ukine ili bar ograniči. Godine 1731 stvorena je jedna naročita komisija, pod
pretsedništvom Miniha, koja je imala da prouči pitanje ograničavanja roka
službe, i njen rad završio se carskim proglasom 1736 godine: po zakonu, koji će
se primenjivati tek po završetku rata sa Turskom, u svakoj porodici će jedan od
sinova — koga otac izabere, ili, ako je otac umro, dogovorom između braće —
biti sasvim oslobođen službe, da bi se mogao starati o svome imanju, a da će
ostali obavezno stupati u državnu službu kad navrše dvadesetu godinu i služiće
za vreme od dvadeset i pet godina, a posle toga roka imaće pravo da podnesu

258
ostavku, čak i ako su još sposobni za službu. Objavljivanje ovoga proglasa
izazvalo je snažan utisak, jer je značilo prvi korak ka nezavisnosti plemstva. Ali
posle tri godine, po završetku rata sa Turskom, broj plemića koji su otslužili
dvadeset i pet godina i koji traže da se povuku iz službe toliko je veliki, da vlada
smatra za potrebno da čitavim nizom propisa znatno ograniči te ustupke:
povlačenje iz službe nije nikakvo pravo, i ono će odobravati tek uz saglasnost, i
to za svaki pojedini slučaj, državnog pravozastupnika u Senatu, a ovaj će davati
svoju saglasnost samo za one plemiće koji su savesno ispunili svoju dužnost i
kojima stvarno bude potrebno da stanuju na svome imanju radi poboljšanja
njegovog iskorišćavanja; osim toga, nijednome građanskom službeniku neće se
moći dopustiti povlačenje iz službe pre navršene pedeset pete godine — čime se
menja proglas iz 1736 godine, jer se trajanje obaveznog služenja povišava na
trideset i pet godina.
Ukaz iz 1714 godine o nedeljivosti nasleđa nepokretnih dobara jako je
sputavao testamentarnu slobodu zemljoposednika, jer su bili prinuđeni da
zaveštaju celokupno svoje nepokretno imanje jednom jedinom nasledniku, a
naročito je bio nezgodan za one male posednike koji nisu imali nikakvih drugih
sredstava kojima bi obeštetili ostale članove svoje porodice. Ukidanje toga ukaza,
traženo u predlozima iz 1730 godine, izvršeno je već krajem te godine.
Drugi ukazi povećavali su vlast spahije u njegovom selu, a nasuprot tome
ograničavali pravo seljaka vezanih za zemlju. Da bi se sprečilo bekstvo seljaka,
usled čega je trpela čitava poljoprivredna ekonomija plemstva, jednim ukazom iz
1736 godine dato je spahijama pravo da oni sami određuju kazne seljacima
beguncima. U toku te iste godine zabranjeno je seljacima da idu na radove izvan
svoga sela bez dopuštenja njihovoga gospodara. Godine 1731, prikupljanje ličnog
poreza (glavarine) koje su dotada vršili vojni odredi ili vojvode, povereno je
spahijama, a oružana snaga odašiljana je u sela samo u slučaju neplaćanja, da
prikupi neplaćene sume iz ranijih godina. Uporedo sa proširavanjem prava
plemića-spahija vrši se sužavanje prava seljaka vezanih za zemlju (mužika):
godine 1737 njima je zabranjeno da kupuju tkačnice; godine 1737, da učestvuju u
javnim nadmetanjima (licitacijama) i da izdaju menice.
Najzad, da bi se odgovorilo želji plemića, koji su 1730 godine tražili
posebne škole za svoju decu, ustanovljen je u Petrogradu 1731 godine plemićski
pešadiski kadetski korpus. U njih se primaju samo deca plemića, a vreme koje u
njemu provedu računa im se kao vojna služba u trupi; po završetku učenja
stupaju oni u vojsku kao oficiri, ili u administrativnu službu sa odgovarajućim
položajem.
Ove mere, koje znače početak jedne nove vladine socijalne politike,
označavaju i početak preobražaja plemstva u jednu povlašćenu kastu
sopstvenika poljskih dobara i mužika. Iako one ostvaruju predloge plemstva iz
1730 godine, one ipak vladavinu Aninu ne čine popularnom među plemstvom.
Carica i njeni ministri i dalje zaziru od pobune plemića, a ovi sve više mrze

259
„bironovštinu”. To dolazi otuda što plemstvo smatra svoje zahteve iz 1730
godine samo kao prvi korak ka svome potpunom oslobođenju od obavezne
službe, dok ih vlada smatra kao maksimum ustupaka, koji ne namerava da
prekorači, već pre teži da ga smanji.
Plemići, kao što smo videli, brzo su izgubili jedan deo koristi od zakona iz
1736 godine o trajanju obaveznog službovanja. Ceo njihov život, još od kolevke,
ostaje i dalje regulisan samo u cilju toga službovanja, kao što podrobno određuje
ukaz iz 1737 godine. U sedmoj godini života, svi plemićski sinovi moraju se javiti
jednoj regrutnoj komisiji, koja ih upisuje u posebne spiskove, posle čega su
roditelji obavezni da im stvore mogućnost da nauče čitati i pisati. U dvanaestoj
godini ponovo izlaze pred drugu jednu regrutnu komisiju, pred kojom polažu
ispit. Potom se puštaju kućama samo oni čiji roditelji imaju najmanje 100 mužika
i koji se moraju obavezati da će njihova deca izučiti veronauku, aritmetiku i
geometriju; ostali se upisuju u državne škole. Posle četiri godine, a to će reći kad
navrše šesnaest godina, svi se pozivaju u Petrograd ili Moskvu pred jednu treću
komisiju i polažu ponovo ispit. Oni koji ne polože taj ispit šalju se u mornaricu
kao prosti mornari i gube pravo na unapređivanje. Posle novog roka od četiri
godine, mladi plemići, kojima je tada dvadeset godina, poslednji put polažu ispit
iz geografije, istorije i fortifikacije i stupaju u državnu službu, gde moraju ostati
najmanje dvadeset i pet do trideset i pet godina, a to će reći do četrdeset i pet ili
pedeset i pet godina života pre nego što se mogu koristiti svojim pravom na
penziju. Pod ovakvim uslovima, razume se da plemić sebe smatra za roba i žudi
da živi srećnim i nezavisnim životom feudalnoga gospodara na svojoj zemlji.
Ovoj obavezi da služi državu, čime se ograničava njegova nezavisnost,
pridružuju se i druge, koje su protivteža povlasticama koje je on dobio na štetu
mužika. Dajući mu, u izvesnoj meri, slobodu da raspolaže svojim imanjem i
svojim mužicima, vlada mu nameće odgovornost za ekonomski napredak
njegovoga poseda i za redovno plaćanje poreza koju duguju njegovi seljaci. Jedan
ukaz iz 1734 godine primorava ga, pod pretnjom kazne, da hrani svoje mužike,
napoličare i sluge za vreme neplodnih godina i da im daje seme za setvu. Godine
1733 plemiću je zabranjeno da premešta mužike sa jednog imanja na drugo bez
naročitog odobrenja vlade, da ne bi ovo premeštanje ometalo kontrolu nad
urednim prikupljanjem poreza. On je istina ovlašćen da prikuplja lični porez, ali
je u naknadu za to odgovoran za manjak toga poreza. Vojni odredi šalju se u sela
koja nisu ispunila svoju poresku dužnost, da primoraju seljake i spahije da plate
zaostalu porezu, koju vlada počinje da traži veoma strogo. Ovi odredi, koji
preplavljuju spahiluke, doprinose, zajedno sa policiskim terorom Tajne
kancelarije, da „bironovština” izgleda plemićima kao nepodnošljiva tiranija. Što
država traži tako strogo od seljaka lični porez i zaostale sume toga poreza, to je
stoga što je taj porez glavni izvor državnih prihoda. Sa svoje strane spahije teže
da zadrže za sebe najveći deo mužikovih prihoda, umesto da ih ustupe državi.
Zbog toga ogromni izdaci carskoga dvora i rashošan život stranaca koji
iskorišćuju svoje prijateljstvo sa caričinim ljubimcem vređaju sve društvene

260
slojeve i izazivaju žagor gnušanja. Godine 1738, nastavljajući svoju poresku
politiku, vlada odlučuje da ukine pravo pečenja rakije, do koga je mnogo stalo
plemićima-spahijama; u nekojim oblastima gde je obavezno davati — akonto
poreza — namirnice za vojsku, vlada zabranjuje da se žitarice upotrebljavaju za
pravljenje alkohola. U to vreme, u vladinim krugovima, već se pomišlja na takvo
ograničavanje spahiskih prava, da nijedna vlada nije smela da pristupi tome pre
ukidanja ropstva 1861 godine. Tako je državni pravozastupnik u senatu,
Moskov, predložio da se zakonskim putem regulišu materijalne obaveze seljaka
prema spahijama, sa očiglednom namerom da sledstveno tome povisi njihov
porez u korist države. Pojava ove ideje lepo karakteriše raspoloženje koje vlada u
tadanjim vladinim krugovima.
Teror. — Ana i Biron uviđaju da su nepopularni. Da bi sprečili pobunu
nezadovoljnih plemića, oni pribegavaju teroru. Pre svega, oni se svete nad
kneževima Dolgorukim i nad Golicinom, koji su zbog uloge što su je igrali u 1730
godini bili prvi na redu da postanu žrtve. Oko sredine 1730 godine, oni
pooštravaju mere preduzete protivu Dolgorukih: Aleksej je prognan u Berezov,
gde je ranije živeo u progonstvu Menjšikov; Ivan Grigorijevič u Pustozersk, a
Vasilij Lukič na ostrva Solovki. Godine 1731, maršal Vasilij Vladimirovič
Dolgoruki, koji je vazda bio visoko cenjen zbog svojih vojničkih vrlina i svog
plemenitog karaktera, zatočen je u tvrđavi Šliselburgu, pod nejasnom optužbom
uvrede veličanstva. Godine 1736, Ana se oslobađa Dmitrija Golicina. Pošto nije
smela priznati da joj je samo stalo do osvete, ona ga optužuje da izbegava službu
pod izgovorom da je bolestan, da je izjavljivao kako je gotov da pita za savet i
samoga đavola, i ova fantastična optužba dovoljna je da bude osuđen na smrt.
No iako mu je smrtna kazna zamenjena zatočenjem u tvrđavi Šliselburgu, ipak
mu je celokupno imanje konfiskovano. Anina osveta proširuje se čak i na
potomke kolovođa onoga pokreta iz 1730 godine: knez Jusupov, koji je u
međuvremenu umro, bio se složio sa Golicinovim planovima; njegova kći,
optužena da se bavi vradžbinama i da obasipa pogrdama Birona, osuđena je na
šibanje knutom i prognana u Sibir. Fik, zato što je pomagao Golicinu pri
proučavanju tuđinskih zakonodavstava, takođe je prognan u Sibir. Godine 1739
Ana je odlučila da raskrsti sa Dolgorukima. Uvažavajući izvesne dostave
sibirskih službenika koji su javljali da izgnanici kritikuju vladu, ona podmeće
Dolgorukima, Golicinima i Gagarinima da su umešani u jednu izmišljenu zaveru
i optužuje ih da hoće da ubiju Birona i da uzdignu na presto Jelisavetu, kćer
Petra Velikog. Ivan Aleksejevič Dolgoruki, nekadašnji Ljubimac Petra II, vrgnut
je na točak i pogubljen u Novgorodu; Vasilij Lukič, Ivan i Sergej Grigorjevič
pogubljeni su takođe. Za vreme od devet godina, niže plemstvo bilo je
neprijateljski raspoloženo prema pretstavnicima visoke aristokratije, ali opšte
gnušanje koje je izazvao „Bironov teror”, zatim padanja u nemilost i smrtne
kazne počele su pretvarati sužnje i pogubljene u mučenike za dobro ruskog
naroda.

261
 Ono što je u početku bilo samo kažnjavanje glavnih protivnika iz godine
1730, postalo je uskoro jedan politički sistem koji je zagrozio celoj zemlji. Preko
20.000 lica prognano je za vreme Anine vladavine. Izriču se kazne na najsvirepija
mučenja i na smrt, a ne vodi se računa ni o polu, ni o društvenom položaju
optuženoga; spominje se slučaj jednog sveštenika koji je bio nabijen na kolac.
Teror postaje još teži posle izvesnih zavera, ali su ove zavere posledica opšteg
očajanja koje on pothranjuje i o kome dokumenti Tajne kancelarije pružaju
uzbudljivu sliku. Plemići, sveštenici, trgovci i seljaci podvrgnuti su nasilnom
ispitivanju i mučenju zato što su držali buntovne govore protivu preterano
visokih poreza, protivu ogromnih izdataka koje za sobom povlači nečuvena
raskošnost dvorskih svečanosti, kao i protivu mešanja stranaca u državne
poslove.
Već vekovima se u Rusiji narodno nezadovoljstvo ispoljava pojavom
lažnih pretendenata na presto. Tako se i godine 1738 pojavljuje u okolini Kijeva
nekakav čovek koji se izdaje za carevića Alekseja Petrovića. Njega odmah
priznaju i sveštenstvo i stanovnici gradova, i čitaju se molitve po crkvama za
njegovo zdravlje. Ali se taj događaj završava žalosno: učesnici su raščerečeni i
živi nabijeni na kolac.
Dok se u narodnim masama komešaju lažni pretendenti, dotle u visokom
društvu Artemij Volinski razmišlja o mogućnostima jednog državnog udara i o
promeni režima. Slika koju je o njemu ostavio pisac Lažečnjikov opisujući ga u
svome istoriskom romanu Kuća od leda kao borca za narodnu ideju, samo je
pesničko ulepšavanje. Uistini, bezgranična ambicija Volinskoga nema u sebi
ničega herojskog; to je jedan strastven čovek, ali njegov karakter nije
besprekoran: kao darovit i veoma preduzimljiv čovek, on ima sve mane svoje
sredine i svoga stoleća. Kao gubernator Astrahanja i Kazanja, on se pročuo
svojim iznuđivanjima i nasiljima, o kojima je dopro glas čak do prestonice. Pošto
mu je pretila stroga kazna, on se opravdava uz pripomoć Birona, koji smera da
od njega načini svoje slepo oruđe. Biron upravo i traži nekog čoveka koji bi mu
omogućio da spreči Ostermana da diriguje, kao što je želeo, Kabinetom
ministara. Daleko od toga da se — kao što bi se moglo pomisliti — ruski i
nemački velikodostojnici grupišu u to doba u dva protivnička i neprijateljska
tabora, Biron, Osterman i Minih, ta tri Nemca koji daju pravac Aninoj vladi,
nikada se ne slažu međusobno. U početku njene vladavine Minih uzalud
pokušava da ometa Ostermanovu spoljnu politiku; dok je ovaj nepokolebljiv
pristalica tesnog prijateljstva sa Austrijom, Minih započinje pregovore sa
francuskim poslanikom Manjanom sa ciljem da se sklopi francusko ruski savez.
Posle rata sa Turskom, u kome je Rusija, saobrazno Ostermanovom programu,
bila saveznica Austrije, i pri čemu je i on lično zadobio izvesnih uspeha, on
ponovo spletkari protivu Birona. Dok on pokušava da zameni čas Ostermana,
čas Birona, i oni su isto tako spremni da obore jedan drugoga. Ali, dok Bironova
snaga leži u strasnoj ljubavi koju Ana oseća prema njemu, dotle Ostermanova
snaga proističe iz njegovog savršenog poznavanja državnih poslova, iz njegovog

262
administrativnog iskustva i njegovog diplomatskog dara. Nemogućno je oboriti
ga pre nego što mu se nađe zamenik dostojan njega. Zato Biron, posle smrti
starog Jagužinskog sa kojim je verovao da će se moći složiti uvodi Volinskog u
Kabinet ministara. Ali, umesto saveznika, on je sebi stvorio suparnika. Volinski,
puštajući na volju svojoj ambiciji, namerava da obori najpre Ostermana, a zatim i
Birona, pa da postane šef vlade i jedini caričin saveznik. On ide svome cilju bez
opreznosti. U jednom izveštaju koji podnosi carici on ocrnjuje sve
velikodostojnike i navodi protivu njih najteže optužbe. Na jednoj sednici
Kabineta on pušta jednu otrovnu strelu i protivu samog Birona, napominjući da
se on, kao vojvoda Kurlandije, brine više — prilikom rešavanja pitanja odnosa sa
Poljskom — o svojim ličnim interesima nego o interesima Rusije. Od tog trenutka
on je izgubljen, jer Biron nema nameru da ustupi svoje mesto. Protivu njega se
podiže optužba i izvodi se pred sud i on i njegovih pet poverenika, no samo
forme radi, jer je on već unapred osuđen; 27 juna/8 jula 1740 godine on je
pogubljen, pošto mu je najpre otsečena jedna ruka.
Volinski je bio stvorio čitav jedan krug pristalica, kojima je čitao svoju
raspravu Opšta rasmatranja o vođenju unutrašnjih poslova. Ovu raspravu,
posvećenu političkim ustanovama, položaju društvenih staleža i ekonomskom
stanju Rusije, smatrali su njegovi obožavaoci za „bolju od Telemaka”. Nažalost,
ona nije sačuvana; u sudskim aktima nalaze se samo njeni delovi. Da li je tačno,
kao što piše ambasador Francuske Lašetardi, na osnovu obaveštenja koja mu je
dao jedan činovnik Volinskoga, da je ovaj uzimao u obzir potpuno preuređenje
države? Mi o tome ništa ne znamo, ali nekoliko rečenica koje je Velinski, vrgnut
na muke, priznao da je izgovorio, bacaju malo svetlosti na njegove ideje. Izgleda
da je on kazao, na primer: Poljskim senatorima je dobro, oni se ništa ne brinu;
kralj ne može ništa da učini; jedan poljski plemić, nije to kao kod nas, koji se
plašimo svega i svačega, može biti da je težio da vaskrsne plemićske zahteve iz
1730 godine. Plemstvo se tada bilo odreklo da traži politička prava, jer se nadalo
da će mu autokratija dati socijalne povlastice. Pošto nije dobilo od Anine
vladavine sve što je očekivalo, ono je ponovo počelo da misli, pri kraju
vladavine, o političkim pravima kakva su uživali švedski i poljski plemići.

3. IVAN VI (1740—1741)

Bironovo namesništvo. — Kada se Ana teško razbolela 1740 godine, opšta

mržnja na Birona dostigla je vrhunac, te se zabrinuti Nemci, koji žive od režima,
zbijaju sve više oko caričinog ljubimca. Osećajući da su joj dani izbrojani, Ana
određuje za naslednika prestola Ivana Antonoviča, novorođenog sina svoje
nećakinje Ane Leopoldovne, žene Antona-Ulriha od Brunsvika. Pošto je budući
car još u kolevci, treba predvideti namesništvo, i izgleda prirodno da se ono
poveri carevim roditeljima, Ani Leopoldovnoj i Antonu-Ulrihu. Ali je svakome
jasno da Biron priželjkuje taj položaj i da očekuje da se predloži njegova

263
kandidacija. Osterman, po svome običaju, ćuti i ne pušta da se nasluti njegova
misao. Međutim, vreme ne čeka, jer je caričin kraj sasvim blizu, te Bironovi
prijatelji sa strepnjom govore među sobom: „Ako Biron ne bude naimenovan za
namesnika, mi Nemci smo propali.” Najzad, Minih ima hrabrosti da kaže carici
da treba naimenovati Birona za namesnika. Posle izvesnog oklevanja, Ana, bojeći
se možda za sudbinu svoga ljubavnika, naposletku potpisuje rešenje koje se traži
od nje, pa pošto je kazala Bironu: „Ne boj se”, izdahnula je.
Postavši namesnik, Biron ide za Menjšikovljevim primerom. On ne čini
ništa da umanji mržnju koju svet oseća prema njemu i neće da deli ni sa kim
dobiti od svoga uspeha. Zaslepljen svojom srećom, on izgleda kao da prkosi
sudbini. Iako smanjuje za 17 kopejaka lični porez, on s druge strane smišlja plan
da povredi statut garde otvarajući pristup u ovu trupu i ljudima prostoga
porekla kao i plemićima, a takav plan mogao je da upropasti i čoveka manje
omrznutog nego on, a već i sama pomisao na tako štogod izazivala je gnušanje
kod plemića koji služe u gardi. Sa neverovatnom bezbrižnošću dovodio je on u
očajanje ceo svet. Ne samo da se nije trudio da se izmiri sa roditeljima mladoga
cara, koji mu ne mogu da oproste što im je ugrabio namesništvo, već sa knezom
Antonom postupa kao sa detetom i upućuje mu prekore usred Senata. Minihu,
koga muči ambicija i kome on ima da zahvali za svoj položaj, ne daje nikakvo
unapređenje. Zato se i ne treba čuditi što njegovo namesništvo traje samo tri
nedelje. 8/19 novembra 1740 godine, Minih dobiva saglasnost Ane Leopoldovne
da ga svrgne sa vlasti. On provodi celo veče u Bironovom domu, čak i večera s
njim, razgovara s njim kao da se ništa ne priprema, iako je već sve gotovo za
državni udar. On ga napušta u 11 sati noću, a u 2 sata ujutru Ana Leopoldovna
drži govor vojnicima garde, koje je pozvala da im izloži svoje optužbe protivu
Birona. Oni svi izjavljuju da su spremni da se osvete mrskome namesniku. Sa 80
njih Minih dolazi iznenada u Bironov dvorac, i stražari u dvorcu odmah
pristupaju njihovoj trupi. Njegov ađutant Manstejn upada odmah u spavaću
sobu namesnikovu. Biron pokušava da se odupre vojnicima, no oni ga bacaju na
zemlju, premlaćuju ga, vezuju ga jednim oficirskim opasačem i odvode u dvor u
Minihovim kolima. Njegova žena hoće da pođe s njim i istrčava u košulji za
spavanje; jedan vojnik je ščepa i gurne na gomilu snega, gde ona ostaje
onesvešćena neko vreme. Pošto su je podigli i obukli, odveli su i nju u dvor. Ana
Leopoldovna proglašena je za namesnika, a Minih za prvog ministra. Biron je
prognan u sibirsku selendru Pelim.
Namesništvo Ane Leopoldovne. — Pobedilac Birona, Minih, otpočinje da
čini iste greške koje je činio i Biron. Samo u jednom pravcu vodi on drukčiju
politiku. Dok je Biron, prkoseći plemstvu, hteo da demokratizuje gardu, Minih se
trudi da ugodi plemićima, ukidajući sva ograničenja nametnuta njihovom. pravu
da se povuku iz državne službe posle dvadeset i pet godina. On uostalom i ne
može da ih zadovolji, jer oni teže da dobiju i druge povlastice i neće više da se
zadovolje prostim uspostavljanjem zakonskih mera iz prvih godina vladavine
Ane Ivanovne.

264
 Anton-Ulrih naimenovan je za vrhovnog zapovednika vojske, ali u svima
važnim pitanjima Minih odlučuje kao apsolutni gospodar, ne osvrćući se na
njega. Ograničena i troma duha, knez se ne bi mogao braniti, da mu sam Minih
nije dao jednog moćnog saveznika, Ostermana, kome on neoprezno oduzima
položaj potkancelara, da bi ga naimenovao za velikog admirala. Osterman vešto
prikriva svoju mržnju, ali on koga su noge bile izdale te je dotada vrlo retko
izlazio iz svoje kuće, sada naređuje da ga skoro svakodnevno nose u nosiljci u
dvor, kuda ga prizivaju Ana i njen suprug. Tu on govori mnogo, i njegov jezik
oštar je isto koliko i Minihov mač. Krajem januara 1741 godine, on izvršuje svoju
osvetu. Jednim namesničkim ukazom podeljen je Kabinet ministara na otseke;
Ostermanu je povereno vođenje spoljne politike i on je zadržao i komandu
mornarice; unutrašnji poslovi povereni su knezu Čerkaskom i Golovkinu; Minih
je zadržao samo upravu nad suvozemnom vojskom, sa obavezom da podnosi
izveštaje o svakom svom postupku knezu Antonu. On je pao u potpunu
nemilost: od pretsednika vlade postao je običan ministar. Njegovi izveštaji ne
primaju se više povoljno i namesnica često puta odbija da ga primi, pod
izgovorom da nema vremena. On ne može da se pomiri sa ovakvim stanjem, te
3/14 marta 1741 godine daje ostavku, sa nadom da ga neće pustiti da ode i da će
moći da se cenka. Ali je njegova ostavka uvažena odmah, i to je značilo kraj
njegove karijere. Od toga trenutka, po rečima Lašetardija, Osterman je „car svih
Rusija”.
Spoljna politika i revolucija 1741 godine. — Ostermanov triumf je
kratkoga veka. Posle devet meseca jedna nova dvorska revolucija okončava taj
triumf i zamenjuje Ivana VI Jelisavetom, kćerju Petra Velikog.
Još prilikom smrti Petra II, jedan Jelisavetin prijatelj, francuski lekar
Lestok, odlučno joj je savetovao da se stavi na čelo garde i da se dočepa državne
vlasti pomoću državnog udara. Ali je godine 1730 toj mladoj knjeginjici malo
stalo do politike. Ona je baš tada izgubila svog verenika, evangeličkog kneza-
biskupa grada Libeka, i traži zaborava svome bolu u raznim razonodama, u
lovu, u mladalačkim zanosima i u ljubavi. Kasnije, iako se ona drži po strani od
svakog političkog spletkarenja, ona stalno ima osećanje da nju smatraju za
podozrivu. Iako se ona odrekla svojih prava na carsku krunu, njena ličnost smeta
onima čija karijera zavisi od učvršćivanja vlasti Ane Ivanovne. Ova atmosfera
nepoverenja mogla ju je prirodno navesti da se zapita da li ne bi bilo bolje za nju
da okuša sreću. Ipak, tek pri kraju vladavine Ane Ivanovne izgleda da joj je
životno iskustvo nametnulo ovakvo pitanje. Upravo u to vreme počinju da joj
ukazuju više poverenja; engleski ambasador Finč lepo izražava mišljenje koje
vlada na dvoru, kada posle smrti Ane Ivanovne, ponavljajući reči koje je Cezar
izgovorio o Brutu, piše da se Jelisaveta suviše ugojila da bi mogla sklapati
zavere.
Porodica Brunsvik „da bi je se otarasila”, ipak pokušava svim silama da je
privoli na brak sa bratom kneza Antona-Ulriha, koga bi htela da načini

265
vojvodom od Kurlandije na mesto Birona. Jelisaveta, osećajući da okolnosti
postaju za nju sve povoljnije, ne podaje se tome uticaju. Ana Leopoldovna, usled
svoga vaspitanja i okoline u kojoj živi, ostaje tuđinka u Rusiji. Povrh toga, ona
ima čudnu narav: provodi po čitav dan neobučena, sedeći na svome krevetu u
društvu svoje ljubimice Julije Mengden, i beži što igda može, kao divljak, kad
opazi neko strano lice. Zna se da ona ima živu želju da postane carica, umesto da
ostane namesnica, ali se zna i to da ona ima jednog ljubimca, grofa Linara, čiji
poljupci prekidaju beskrajno ćućorenje sa Julijom Mengden, te se javlja bojazan
da posle „bironovštine” ne nastupi „linarovština”. Za Ruse, Jelisavetino ime
postaje simbol narodnoga otpora nemačkome mešanju u državne poslove. Ono
se sa nadom izgovara sve češće u svim društvima, a naročito u kasarnama garde,
gde se ćerka Petra Velikog pojavljuje veoma često. Ona rado krštava decu vojnika
i prima u svoj dom roditelje svojih kumčića. Vojska je uz nju. Ali se ona koleba,
razmišlja i pušta da vreme protiče. Da bi se potstakla na delovanje biće potrebna
intervencija stranih diplomata.
Po smrti Petra Velikog, Osterman stalno zasniva svoju spoljnu politiku na
uskom austrisko-ruskom zbliženju. U dva maha pokušava Francuska uzalud da
zavadi Rusiju sa Austrijom. Prviput pokušava ona to posle stupanja na presto
Katarine I. Rusiji, koja je tada bila u ratu sa Persijom, potrebna je austriska
pomoć, jer postoji mogućnost da navuče na sebe rat sa Turskom. Zato ni
navaljivanje francuskog ambasadora Kampredona, ni pojava engleske flote u
Baltičkom Moru ne mogu sprečiti Ostermana da zaključi ugovor o savezu sa
Austrijom 1726 godine. Posle stupanja na presto Ane Ivanovne, i pošto je Rusija
sklopila mir sa Persijom vraćajući joj kaspiske oblasti koje je osvojio Petar Veliki,
Francuska ponovo pokušava da raskine austro-ruski savez. Godine 1731 i 1732,
uz pripomoć Miniha i uprkos Ostermanovog protivljenja, Kampredonov
poslednik Manjan radi na sklapanju francusko-ruskog saveza. Ali svi njegovi
napori lome se na pitanju nasleđa poljskog prestola.
Francuska predlaže kandidaciju Stanislava Leščinskog na presto Poljske,
dok Rusija i Austrija sporazumno podržavaju kandidaciju saksonskoga
izbornoga kneza. Ruska vojska upada u Poljsku i Minih opseda Gdansko, gde se
zatvorio Stanislav Leščinski. Leščinskov pokušaj je propao. Pošto je Francuska
objavila rat Austriji, Rusija šalje protivu nje, na Rajnu, jedan korpus od 20.000
ljudi, koje početak pregovora o miru sprečava da se bore.
Francuska podbada Turke protivu Austrije i Rusije, i tada otpočinje nov
rat sa Turskom 1735 godine. Rusija stupa u njega zajedno sa Austrijom. No i
pored čitavog niza uspeha koje je postigao Minih, ovaj rat je dug i zahteva velike
žrtve. Austrija, kojoj je Turska nanela teške gubitke, ne može više da izdrži i traži
posredovanje Francuske. Uskoro potom i Rusija je primorana da zaključi mir.
Prema Beogradskom ugovoru, godine 1739, ona dobiva Azov, ali se obavezuje da
poruši sva utvrđenja i odriče se prava da na Crnom Moru drži ne samo ratne,
nego i trgovačke brodove.

266
 Tada se u Petrogradu pojavljuje ponovo jedan francuski ambasador. To je
markiz Lašetardi. Njemu je stavljeno u dužnost da vidi na licu mesta da li se u
Rusiji ne priprema kakav pokret koji bi se mogao iskoristiti da se obori
austrofilski režim Ane Ivanovne. Posle caričine smrti, dolazak na vlast porodice
Brunsvih i triumf Ostermana — toga ubeđenog austrofila — nad Bironom i
Minihom izgleda da oduzimaju Francuskoj svaku nadu da će izmeniti rusku
politiku. Tada iznenadno upada u austriski deo Šleske novi pruski kralj Fridrih
II, godine 1741. Taj događaj ustalasao je celu Evropu. Svaki oseća da će uskoro
nastupiti važne promene u međunarodnoj situaciji. Za Francusku je sada važnije
nego ikad da odvrati Rusiju od Austrije. Naklonost koju garda gaji prema
Jelisaveti veoma je povoljna okolnost koju treba iskoristiti; zato se Francuska i
njena saveznica Švedska pridružuju naporima koje čini garda da privoli
Jelisavetu da se izvrši državni udar.
Međutim, iako garda nju obožava, iako su poslanici Francuske i Švedske
spremni da joj pomognu, iako su se oko nje već odavno okupili njeni odani
prijatelji, Razumovski, Šuvalovi, Voroncovi, iako je Minih dokazao da je jedan
noćni napad garde na dvor dovoljan pa da uspe državni udar, Jelisaveta se još
usteže, jer ona nikad i nije žudela za krunom. Lestok, koji prima novčanu pomoć
od Francuske i pruža potporu francuskom i švedskom ambasadoru, čini sve što
može da je privoli na akciju. Kako je bio darovit crtač, pokazuje joj on dva crteža,
od kojih jedan prestavlja nju kako se penje na presto uz poklike okupljenog
naroda, a drugi kako prima kaluđerički veo u jednom manastiru, pa joj kaže:
„Birajte”. Ovaj dokaz je imao uspeha, jer se kneginjica najviše plaši manastira,
pošto — po rečima jednog diplomate — nema u sebi ni kapi kaluđerske krvi.
Ona pristaje dakle da Švedska, sporazumno sa Francuskom, objavi rat Rusiji.
Švedska, koja jednim proglasom obznanjuje da taj rat ima za cilj jedino da
oslobodi ruski narod nemačkoga jarma i da uzdigne Jelisavetu na presto Rusije,
računala je da će joj kneginja, kada postane carica, ustupiti izvesne ruske
pokrajine. Međutim, ona odbija svako ustupanje teritorije, ali se obavezuje da
naknadi Švedskoj ratne troškove plaćajući joj novčanu potporu za vreme čitave
svoje vladavine; da odobri Šveđanima trgovačke povlastice u Rusiji; da raskine
ranije ugovore sa Austrijom i Engleskom, i da ubuduće zaključuje savez samo sa
Švedskom i Francuskom. Razume se, ona nema nameru da održi ova obećanja,
kojih su je, uostalom, pozniji događaji oslobodili i u pravnom i u moralnom
pogledu.
Pri svem tom, ona se još nije bila odlučila da učini odlučni korak, kada
rovarenja Lestoka, Lašetardija i švedskog ambasadora Nolkena privukoše pažnju
namesnice. Sa svojom uobičajenom prostodušnošću, Ana Leopoldovna izlaže
otvoreno sve svoje sumnje Jelisaveti, koja se čini iznenađena, gnuša se i zaklinje
da je savršeno nevina. Dve suparnice grle se uz nekoliko suza, ali posle ovoga
razgovora Jelisaveti je jasno da više ne može da okleva. Kako je sutradan, 24
novembra/5 decembra 1741 godine izdato naređenje gardi da pođe u rat protivu

267
Švedske, ona je primorana da otpočne svoju akciju pre odlaska pukova, ako ne
želi da ostane ostavljena samoj sebi. Tada, ne gubeći vreme, i pošto se pred
jednom ikonom zaklela da — ako državni udar uspe — neće nikoga kazniti
smrću u noći između 24 i 25 novembra/5 i 6 decembra, u pratnji Lestoka i
Švarca, svoga starog nastavnika muzike, ona odlazi saonicama u kasarnu
gardiske čete Preobraženskog puka, gde su je očekivali. Grenadiri je dočekuju
oduševljeno i svi se zaklinju da će dati život za kćer Petra Velikog. Ona odvodi
četu pravo u dvor, a za to vreme naročiti odredi pohapsili su u njihovim
domovima Miniha, Mengdena i Ostermana. Na kraju Nevskog Prospekta
Jelisaveta izlazi iz saonica i polazi pešice. Grenadiri je mole da pohita, pa je
naposletku uzimaju na ruke i nose. Ostalo je izvedeno sasvim prosto. Praćena
grenadirima, ona ulazi u sobu Ane Leopoldovne i kaže joj glasno: „Sestrice,
vreme je da ustanete”. Trgnuta naglo iza sna, Ana shvata šta se događa i moli za
milost. Odvoze je saonicima zajedno sa carem Ivanom VI u Jelisavetin dvorac,
gde su dovedeni i Minih i Osterman, i gde je te noći napisan proglas kojim se
obznanjuje stupanje na presto nove carice. Taj proglas objavljen je 25 novembra/
6 decembra u 8 časova ujutru, a u 3 časa po podne, usred opšteg veselja,
Jelisaveta ulazi u Zimski Dvorac.

4. JELISAVETA PETROVNA (1741—1762)

Vladavina Jelisavetina ubrzava stvaranje nezavisnosti plemićskog staleža.

Plemstvo oseća da je njegov čas došao i ono zbog toga oseća samo još veću
naklonost prema Jelisaveti, čija se popularnost objašnjava i izvesnim njenim
ličnim osobinama.
Carica Jelisaveta. — Jelisaveta ima izvesne spoljne crte svoga oca, iako
nema njegovu pravu prirodu.
Snažna, blistave lepote, ona potseća na Petra pre svega svojom žustrom
fizičkom snagom. Loviti sa konjima i psima, pri čemu se izlaže opasnosti da
pogine, igrati u zanosu po čitave časove, sve dok ne klone, uživati nezasitno u
ljubavi, eto u kakvim se vidovima ispoljava snaga u njenoj mladosti. Sa
godinama, njena vatrenost dobiva druge oblike: strasti kod nje ostaju i dalje iste
žestine, ali posle četrdesete godine ona se odaje uživanju u jelu i produžuje svoje
gozbe po čitave noći.
Ona potseća na svoga oca svojom izuzetnom pokretljivošću. Živi
neprekidno lutaličkim životom, i svuda boravi samo privremeno. Ne oseća
nimalo potrebu da stvori svoj dom i da ga ugodno namesti. Ona voli logorski
život. Kad putuje iz jednog dvorca u drugi, čak i iz jedne varoši u drugu, nosi sa
sobom nameštaj, posteljne stvari, ogledala, i to sve raspoređuje se žurno po
sobama; nije onda ništa čudno što je njoj potrebno najmanje 20.000 konja za put
od Petrograda do Moskve. A što se tiče udobnosti stana, ona na to i ne misli.
Katarina II pokazuje živopisno u svojim Uspomenama koliko se Jelisaveta malo
brine o unutrašnjem uređenju svojih dvorova. Pored raskošnih salona za

268
primanje, ima u njenom dvoru odaja u kojima se stanuje za koje bi se reklo da ih
je neko maločas opustošio: vrata se ne zatvaraju, niz vlažne zidove sliva se voda,
na kaminima zjape velike pukotine, svuda promaja, sedamnaestoro slugu u
jednoj sobi. Tako Katarina opisuje jedan Jelisavetin dvorac u Moskvi.
Ovom nehajanju za ugodnost pridružuje se kod nje i nekakva želja da živi
životom prostoga naroda. Pri organizovanju svoga dvora ona revnosno kopira
Versalj, ona primorava dvorane da podražavaju francuske markizice i markize;
ona i sama igra menuet tako savršeno, da bi i na samome dvoru Luja XV blistala.
Ali ta velelepnost, te dvorske ceremonije, balovi i primanja na francuski način,
sve to za nju je samo dužnost; ona se povinuje zahtevima svoga stoleća, da ne bi
zaostala iza „prosvećene Evrope”. Njena duša otvara se istinski i njena narodska,
seljačka priroda — zar nije ona ćerka jedne livonske seljanke? — oseća se ugodno
samo u nekom selu blizu Moskve ili u njenom letnjikovcu na morskoj obali blizu
Petrograda, kada, pošto je saslušala reda radi jedan hor talijanskih pevača, ona
okuplja na jednoj livadi dvorske sobarice i mlade seljanke, časti ih lešnicima i
igra kolo sa njima pevajući narodne popevke. Isto tako, kad priredi kakvu
svečanu gozbu, iako je njen sto postavljen po svim pravilima francuske etikecije,
ona ipak naređuje da se pred nju iznose — na veliko čuđenje stranih diplomata,
najprostija seljačka jela i pušta na volju svome apetitu. Nije to slučajno da je ova
carica, pošto je bila verenica svakojakih kneževa, naposletku poklonila svoje srce
jednom pevaču, prostom maloruskom kozaku (Racumovskom).
Od svoga oca nasledila je ona, najzad, razdražljivu ćud i plahovitost.
Poput njega i ona udara snažno; ona obasipa teškim šamarima ne samo svoje
služavke, već i dvorske dame: kada se lepa gospođa Lopuhin usudila da se na
jednom dvorskom balu pojavi sa istom frizurom kao ona i sa istom ružom u kosi
kao ona, naredila je drskoj lepotici da klekne pred njom na kolena usred bala,
otsekla makazama ružu zajedno sa pramenom kose i prilepila joj dva zvonka
šamara.
Ali pod ovom spoljnom sličnošću između ćerke i oca kriju se duboke
razlike.
Neprekidna Petrova pokretljivost samo je odraz njegovog uzavrelog duha.
Jelisavetin duh je, naprotiv, trom: u najkritičnijim trenucima međunarodnih
zapleta, ona ostavlja — i to samo zbog svoje odvratnosti prema pisanju, da se
diplomatska akta vuku nedeljama po njenom pisaćem stolu pre nego što ih
potpiše. Strani diplomati se zamaraju tražeći pogodan trenutak za ozbiljan
razgovor s njom, jer ona nikada nema vremena, ona se Uvek žuri na neki bal ili u
lov. Ona je lišena svake duhovne radoznalosti; njena prirodna inteligencija nije
bila obrazovana; ona je velika neznalica. Veoma pobožna, ona je nesposobna da
se uzdigne iznad najnaivnijeg praznoverja. Njen način shvatanja hrišćanstva je
potpuno isti kao i u seljanaka sa kojima ona igra kolo.
Ako se Petar malo brinuo za svoju ličnu ugodnost, to je stoga što je
državni interes privlačio svu njegovu pažnju. A ako Jelisaveta vodi logorski

269
život, to je jedino iz nemarnosti i nedostatka vaspitanja, jer ona u isto vreme
strasno voli raskoš; posle svoje smrti ostaviće ona preko 15.000 haljina i dva
kovčega puna svilenih čarapa.
Ako je Petar ponekad svirep i plahovit, to je stoga što on smatra da je
grubost potrebna za dobro države. Nasuprot tome, Jelisaveta, koja ima trenutaka
prirodne dobrote, koja se zaklela i održala zakletvu da neće nikoga kazniti smrću
posle svoga državnog udara, koja odbija da potvrdi jedan projekt kaznenog
zakona zato što je odveć izdašan u svirepim kaznama, koja je toliko puta samo
lako kažnjavala političke zločine, pokazuje se nemilosrdna samo kada je njena
sopstvena ličnost u pitanju, a naročito kada se dirne u njenu slavu lepe žene. Kad
sazna da se Bota, austriski ambasador, usudio da govori s nepoštovanjem o njoj u
raznim kućama koje je posećivao, između ostalih u domu gospođe Lopuhin —
koja ima tu nesreću da u lepoti ne ustupa carici — i kod gospođe Bestužev, ona
naređuje da se uhapse i stave na muke ove dve žene, na koje se primenjuje
dvostruka kazna: šibanje knutom i stavljanje na žar. Nekoliko drugih lica
upleteno je u tu aferu, i pokušava se na sve načine da ona priznaju kako su
spremala zaveru u korist Ivana VI. Svi okrivljeni osuđeni su na kaznu bičevanja i
progonstvo na robiju, ali je gospođa Lopuhin podvrgnuta najsvirepijem
mučenju: kada je dovedena na mučilište, obnažena je do pojasa pred okupljenom
svetinom; dželat joj je išarao telo udarcima knute, a zatim joj iščupao jezik i
pokazao ga narodu. Za drugu jednu ženu, koja je bila okrivljena u toj aferi, pošto
je bila bremenita, sudije su predložile da se istraga odloži posle porođaja; ali je
nežna Jelisaveta odgovorila: „Ne treba imati sažaljenja prema onima koji nasrću
na caričin život, a još manje se treba brinuti o njihovom potomstvu”. Ona ulaže
svu svoju moć za odbranu svojih ženskih interesa: pošto joj jedna modiskinja,
gospođa Tardije, nije pokazala novosti namenjene drugim ženama, naredila je da
se ona baci u tamnicu. Nepopustljiva je u svemu što može da ugrozi njenome
zdravlju. Godine 1758, za vreme rata, Moskva je bila prepuna ranjenika i
bolesnika, a imala je samo jednu bolnicu koja je morala da odbija bolesnika. Knez
Šahovski, koji je bio određen da vrši smeštanje ranjenika, naredio je da se
bolnička perionica premesti u napuštenu pivaru u Kremlju, te da se na taj način
dobije mesta za bolesnike koji se vuku po ulicama. Kada je Jelisaveta to saznala,
toliko se razgnevila, da je naredila da se perionica premesti iz Kremlja u kuću
Šahovskoga i da se smesti po svim sobama, pa čak i u njegovoj sobi za spavanje.
No i pored svega ovoga, savremenici smatraju njenu vladavinu kao
prijatno zatišje posle tmurnih godina koje su joj prethodile. Svirepa osveta
izvršena nad gospođom Lopuhin pada u prvo vreme njene vladavine i može se
smatrati kao ostatak običaja koji su vladali u vreme Ane Ivanovne. Istina, mogu
se videti nekoliko slučajeva naginjanja ka despotizmu, ali sistematski teror
policije prestaje. Upravljanje državom vrši se sa više blagosti, i javnost može
slobodno da diše. U plemićskim redovima Jelisavetina popularnost raste sve više
ukoliko, pod njenim okriljem, evoluiše socijalno zakonodavstvo. Njezina vlada,
ne dajući svečane i teoriske izjave, objavljuje čitav niz ukaza koji doprinose da se

270
u isti mah kod plemića ojača shvatanje o tome da je ono zaseban stalež i ubeđenje
da vlast razume i služi interesima zemljoposedničkog plemstva. U svemu ovome
nema Jelisavetine zasluge, jer ona nema običaj da se iscrpljuje proučavajući
državne probleme; ali ona ne sprečava socijalnu evoluciju povoljnu po interese
plemstva, a to je dovoljno da pretstavnici plemića — spahija, direktni potomci
tvoraca predloga iz 1730 godine, slave i veličaju dobru i veselu caricu koja im je
donela smirenje.
Zavere i spoljna politika. — Usled toga što za Jelisavetine vladavine
socijalna evolucija ide svojim prirodnim tokom, političke zavere prestaju da
budu važna činjenica u državnom životu, a protivničke stranke sukobljavaju se
mnogo više na pitanjima spoljne politike nego unutrašnje.
Ima istina nekoliko pokušaja zavere, ali su oni malobrojni, a događaju se
bilo u početku njene vladavine, i oni su samo odjeci ranijih događaja, ili pak pri
kraju, za vreme sedmogodišnjeg rata, i njih potajno priprema Pruska.
Osam meseci posle Jelisavetinog stupanja na presto otkrivena je jedna
mala grupa oficira, koju predvodi Turčaninov, njen lični sobar. Ta grupa imala je
nameru da je ubije i da povrati presto Ivanu VI koji čami u tamnici. Istraga po
ovome traje pola godine. Zaverenici, koji se ne oslanjaju ni na koju uticajnu
grupu, prognani su svi u Sibir.
Godine 1743 otpočinje jedno važnije suđenje. Gospođa Lopuhin, zatim
žena kancelara Bestuževa, nekoliko vojnih lica i — što daje ovoj aferi jedno
izuzetno obeležje — austriski ambasador Bota, optuženi su da pripremaju
vraćanje na presto Ivana VI. Ali dokumenta istrage koja su sačuvana dokazuju
da je ta optužba bila bez osnova. Uistini, bilo je to samo razgovaranje i
spletkarenje. Ta zavera izmišljena je nevešto samo zato da se obori kancelar
Bestužev, da se kompromituje Bota i da se Rusija navede da raskine sa
Austrijom.
Tek posle deset godina, 1756 godine, poručnik Baturin uhapšen je što je
nepromišljeno izjavio da hoće da zbaci Jelisavetu i da umesto nje dovede njenog
nećaka Petra Fjodoroviča, naslednika prestola. Nema u ovoj aferi ničega
političkog: to je jedan rasipnik i kockar prosto naprosto hteo da zavuče ruku u
kesu velikoga kneza, ali se prevario u računu. Zatvoren je u tvrđavu Šliselberg.
Kasnije zavere, otkrivene u početku Sedmogodišnjeg rata, direktno su
posledica pruskoga rovarenja. Tako po ličnom naređenju Fridriha II, jedan ruski
trgovac, koji zbog svojih poslova mora s vremena na vreme da odlazi u Prusku,
dobiva nalog da organizuje zaveru među starovercima ,sa ciljem da se oslobodi
Ivan VI, koji je tada tamnovao u Holmogori. Staroverci odbijaju da se mešaju u
tako opasnu pustolovinu, te je taj pokušaj propao.
Kaogod ni u ovim zaverama, tako isto ne treba videti neku ozbiljnu
opoziciju Jelisaveti u suparništvima dvorskih stranaka. Ona proističu samo iz
različitih shvatanja spoljne politike. Francusko švedska stranka nadala se da će se
odmah po Jelisavetinom stupanju na presto, Rusija odreći Ostermanove spoljne

271
politike i da će raskinuti s Austrijom. Ali ju je ta nada ubrzo izneverila. Švedska,
koja je započela rat protivu Rusije pod izgovorom da brani Jelisavetina prava na
presto, nastavlja taj rat i pošto je Jelisaveta stekla krunu svojim sopstvenim
sredstvima. Švedska traži teritorijalne ustupke za svoje usluge, dok Jelisaveta
smatra da je najbolji način za Šveđane da joj dokažu svoje dobre namere prosto u
tome da ne ratuju više protivu nje. Pošto Francuska podržava Švedsku, Lašetardi
je primoran da napusti Rusiju. Rat se nastavlja do 1743 godine i završava se
pobedom Rusije. Ugovorom u Abou Švedska ustupa Rusiji jedan deo Finske:
Frederiksham, Vilmanstrand, Nislot i pokrajinu Kimenegard,
Otsada Bestužev upravlja spoljnom politikom Rusije. Ovaj nekadašnji
štićenik Birona, koji ga je suprotstavio Ostermanu pošto je uzalud pokušavao da
u tu svrhu upotrebi Volinskog, bio je prognan na robiju posle pada svoga
zaštitnika. Jelisaveta ga vraća iz progonstva i postavlja ga za svog kancelara. To
je težak udar za Francusku, jer ovaj Ostermanov neprijatelj ostaje isto tako
austrofil kao i on. Njegovi protivnici pokušavaju da mu nahude progoneći
gospođu Lopuhin i kompromitujući ambasadora Botu; ali se on održava na
položaju nasuprot njima i ne udaljuje se od političke linije koju je unapred
povukao. U maju 1746 on obnavlja ugovor o savezu iz 1726 godine sa Austrijom,
a narednog meseca potpisuje jedan sporazum sa Engleskom. Da bi ispunila
obaveze prema svojim saveznicima, Rusija godine 1748 šalje na Rajnu, preko
Moravske i Češke, jedan korpus od 30.000 vojnika; ali Ahenski mir okončava rat
za nasleđe Austrije pre nego što je ovaj korpus stupio u borbu sa Francuzima.
Između 1750 i 1760 godine, evropska diplomatska igra menja se iz osnova.
Francuska i Austrija — što je ranije izgledalo neverovatno — udružuju se protivu
Engleske i Pruske. Rusija, ostajući verna Austriji, postaje samim tim saveznica
Francuske, a neprijatelj Pruske i Engleske.
Ova promena ima odjeka na stranke u Petrogradu. Kancelar Bestužev, koji
je odavno plaćenik Engleske, ne može više da služi — kao što je to dotada lako
činio — i Englesku i Austriju. Sad mora do bira. On se odlučuje za Englesku; i
dok Jelisaveta leži teško bolesna, on pokušava da se približi svojoj neprijateljici,
prestonoslednikovici Sofiji Anhalt, koja je kasnije postala velika kneginja
Katarina, a koja prima novčanu potporu od Engleske i podržava Prusku i
Englesku. Britanski ambasador Viljams sarađuje na zbliženju izmeću Bestuževa i
Katarine. Ali, protivno svakom očekivanju, Jelisaveta je ozdravila. Tada Šuvalovi,
koji su — za vreme bolesti carice kojoj su kako oni tvrde odani, — takođe
pokušali da se približe Katarini, počinju da potkopavaju ugled Bestuževa.
Sedmogodišnji rat tek je otpočeo. Godine 1757 ruska vojska, pod komandom
Apraksina, razbija Pruse, ali umesto da iskoristi svoju pobedu, Apraksin
odjednom počinje da otstupa. Saznaje se da se on dopisuje sa Bestuževom i
Katarinom. Optužuju ga glasno da je izdajnik. Bestužev, pošto je ugrabio vreme
da uništi sve hartije koje bi ga mogle kompromitovati, uhapšen je i prognan na
svoje imanje. Katarina, osumnjičena da je sa njim i Apraksinom učestvovala u
kažnjivim radnjama, uspeva prilikom svojih razgovora sa Jelisavetom —

272
iskorišćujući sve svoje glumačke sposobnosti — da utiša caričinu sumnju. Ali
njeni neprijatelji, Šuvalovi, ostaju gospodari situacije do kraja Jelisavetine
vladavine.
Vidimo dakle da se na Jelisavetinom dvoru grupisavanja i
pregrupisavanja stranaka vrše prvenstveno s obzirom na spoljnu politiku. To je
stoga što u socijalnom pogledu nema više ničega što bi moglo davati pravac
njihovom opredeljivanju.
Službovanje plemića i uređenje zemljoposedničkih odnosa. — U
trenutku preuzimanja vlasti Jelisaveta je izjavila da će se i dalje držati načela
Petra Velikog. Uistini, njen upravni rad često puta je u suprotnosti sa ovim
načelima.
Kaogod što je Ana Ivanovna otpočela svoj rad time što je ukinula Vrhovni
Tajni Savet i povratila Senatu prava koja mu je dao Petar I, isto tako je i Jelisaveta
započela svoju vladavinu ukidanjem kabineta ministara, tu Aninu tvorevinu,
pod izgovorom da je to drugo izdanje Vrhovnog Tajnog Saveta, samo pod
drugim nazivom. Ona vraća Senatu njegovu nekadašnju nadležnost i propisuje
mu da bdije nad tačnim izvršivanjem statuta i pravilnika Petra Velikog i da se na
njih oslanja u svim svojim postupcima. Kasnije, 14/25 marta 1756 godine,
stvorena je jedna nova ustanova pod imenom Konferencija, i ona je stavljena
iznad Senata. Namenjena u početku da okuplja na savetovanje više činovnike
kojima je povereno vođenje diplomatskih i vojnih poslova u Sedmogodišnjem
ratu koji je tek otpočeo, Konferencija proširuje brzo, poput Kabineta ministara,
krug svoje delatnosti. Vojna pitanja su u tesnoj vezi sa finansiskim pitanjima, a
ova su nerazdvojna od narodne ekonomije i opšte državne uprave. Zato je
neizbežno da se nadležnost Konferencije proširi postepeno na sva ova područja.
Ovo sve veće proširivanje njenih nadležnosti, koje bi od nje jamačno načinilo
drugi Kabinet ministara, zaustavilo se tek stupanjem na presto Petra III.
U oblasti socijalnog zakonodavstva, vlada se samo izdaleka pridržava
načela Petra Velikog. Uistini, ona preduzima mere da upotpuni oslobođenje
plemstva od obaveza prema državi, što je započeto posle Petrove smrti. Ona sve
više olakšava obaveze službovanja plemića, a isto vreme proširuje njihove
socijalne i ekonomske povlastice.
Zakonska snaga data je već starom običaju da se plemićska deca, još od
detinjstva, upisuju u spiskove pojedinih pukova. Njihove godine službe i pravo
na unapređivanje počinju da teku od dana toga upisa; na taj način jedan plemić
kome je tek dvadeset ili trideset godina dobiva oficirski čin ne izlazeći iz kruga
svoje porodice.
Isto tako je za Jelisavetine vladavine pravo posedovanja naseljenih
zemljišta postalo isključiva povlastica naslednoga plemstva. Godine 1754
konfiskovana su sva zemljišta koja su pripadala licima iz drugih staleža, i tim
licima je zabranjeno da ih ubuduće kupuju.

273
 S druge strane, tri niza upravnih mera teže da učine što povoljnijim uslove
pod kojima plemstvo vrši svoj zemljoposednički monopol.
Prvi niz ovih mera ima za cilj da održi, pa čak i da pojača, pravo svojine
plemića nad njihovim seljacima.
Vrhovni Tajni Savet bio je stavio van snage ukaz Petra Velikog kojim se
dopuštalo mužicima da stupaju u vojsku, pa da se prema tome i oslobode
ropstva. Odmah po Jelisavetinom stupanju na presto proneo se glas da će taj
ukaz biti vraćen na snagu. Mužici su dočekali taj glas oduševljeno; oni u masama
beže od svojih gospodara i traže da stupe u vojsku. Iako je Jelisavetina vlada
izjavila da će se u svemu pridržavati Reformatorovih načela ona je pohitala da ne
samo potvrdi ukidanje Petrovog ustava, već i da strogo kazni seljake koji su
podneli molbe za stupanje u vojsku.
Osim toga, vlada primećuje da je proteklo dvadeset godina otkako je Petar
Veliki naredio da se izvrši prva „revizija” ili popis stanovništva radi
ustanovljavanja ličnog poreza. Iako je veliki broj popisanih seljaka umro, a drugi
odbegli od svojih gospodara i iščezli, ipak zemljoposednici i dalje plaćaju za njih
porez finansiskim vlastima. Da bi „učinila po volji plemstvu”, kako je kazano u
njenom ukazu, vlada naređuje da se izvrši novo popisivanje stanovništva. Ovo
omogućuje posedniku zemlje, prvo, da ne plaća više za iščezle „duše”, a drugo,
da lako prisvoji seljake koji mu ne pripadaju. Jer „Popisne liste”, koje na svakom
imanju popunjava sam sopstvenik, nisu samo jedan statistički podatak, već su
takođe jedan zakonski akt: činjenica da je seljak zapisan u spisak nekog imanja
vezuje ga za gospodara toga imanja. Dovoljno je dakle da gospodar unese nekog
seljaka u spisak koji on sam popunjava, pa da taj seljak izgubi svoju slobodu i
postane njegov mužik. Razume se, ovaj može da traži sudskim putem da mu se
vrati sloboda, ali je taj postupak toliko složen, a sudije, koji su i sami plemići,
toliko su skloni shvatanju da već sama činjenica što je neko zapisan u spisak
mužika pretstavlja osnov podozrenja da su upisana lica na to pristala, da mu je
skoro nemogućno postići ispravku. Zbog toga je ovaj novi popis zaista „po volji”
plemstvu.
Drugi niz mera povećava moć spahija nad njihovim mužicima.
Ukazom od 1760 godine spahije su dobile pravo da pošalju u progonstvo
u Sibir svoje mužike uhvaćene na delu prestupa, i takvi osuđenici oduzimaju se
od broja regruta koje on mora da daje državi. Ipak, on može da pošalje u
progonstvo samo mužike ispod četrdeset i pet godina i sposobne za rad, jer to
proganjanje služi da se nasele obradive a nenastanjene prostorije u Sibiru. Znači
da je ovo pravo slanja u progonstvo dato spahijama u cilju naseljavanja.
Kako ovo pravo, tako i dužnost da paze na ponašanje svojih mužika, koja
je nametnuta spahijama od 1758 godine, ističe socijalno i političko obeležje
seljačkog ropstva. Ukoliko se proširuju njegova prava nad stanovništvom
vezanim za njegovu zemlju, spahija postaje u neku ruku pretstavnik državne
vlasti. On prikuplja lični porez u ime poreskih vlasti, on bdije nad moralom
seljaka i kažnjava ih u slučaju bekstva; on isto tako mora da ih hrani i da im daje

274
seme za vreme neplodnih godina. Mužik se manje smatra kao privatna svojina, a
više kao član jednog organizovanog društva, koji mora da sluša svoga gospodara
jedino stoga što je ovome državna vlast stavila u dužnost da vrši izvesne
administrativne poslove. Prema tome, pošto je seljačko ropstvo jedna ustanova
javnoga prava, to svaki mužik koji iz bilo koga razloga nema više gospodara,
mora u izvesnom određenom roku da izabere sebi gospodara, inače mu državna
vlast može po službenoj dužnosti nametnuti novoga gospodara. Šta više,
uporedo sa drugom „revizijom”, nekoliko Jelisavetinih ukaza primoravaju
seljake podložne oporezivanju, a koji nisu nigde upisani, da nađu sebi gospodara
u određenom roku, ako neće da ih vlasti razdele spahijama. Stvarno, sve ove
mere, koje bi bile nemogućne da je seljačko ropstvo smatrano kao ustanova
privatnoga prava, potčinjavaju sve više život seljaka samovolji njegovoga
gospodara, te položaj mužika postaje sve teži.
Naposletku, treći niz mera teži da zaštiti ekonomske interese plemića-
spahija.
Finansiski interesi države su u suprotnosti, kao što smo videli, sa ličnim
interesima spahija; jer, mada država povećava lični porez mužika, ona ne
dopušta spahiji da povećava materijalne obaveze koje mužici imaju prema
njemu. U ovom pitanju Jelisavetina vlada postupa suprotno Aninoj vladi. I ne
pomišljajući da ograničava materijalne obaveze mužika prema spahiji, ona se
trudi da smanji iznos ličnog poreza. U 1743 i 1744 godini ona ga smanjuje za 10
kopejaka od glave, što daje ukupnu olakšicu u iznosu od preko jednog miliona
rubalja. Da bi se pokrili troškovi rata sa Švedskom, umesto da poveća lični porez,
ona zadržava jedan deo plate sveštenstva, vojnih lica i činovnika, smanjuje
kredite namenjene zvaničnim svečanostima, a da bi ograničila štetan luksuz na
koji je Ana bila primorala dvor i plemiće, zabranjuje da se nosi zlatan i srebrn
nakit i čipke šire od tri prsta.
Godine 1752 vlada snižava — i to konačno a ne više privremeno — lični
porez sa 3¼ kopejke od glave, a u isti mah briše znatne sume neplaćene poreze iz
budžetskih godina 1724—1747. Što može da izvrši ova smanjenja, ima da se
zahvali viškovima prihoda što ih daje monopol na so, koji je Petar Šuvalov,
direktor Jelisavetine ekonomske i finansiske politike, vaspostavio godine 1751, i
monopol na rakiju, koji nikada nije ukidan otkako su ga ustanovili moskovski
veliki kneževi. Da bi povećao državne prihode, Šuvalov je više voleo da poveća
prodajnu cenu soli i rakije nego ličnu porezu. Cena rakije povišena je za 50
kopejaka od vedra; cena soli, koja se u ranije vreme menjala prema mestu,
ujednačena je svuda na 30 kopejki za jedan pud. A prema Šuvalovljevoj proceni,
da bi se iz lične poreze izvuklo povećanje prihoda koje se dobilo ovom
operacijom, bilo bi potrebno podići iznos lične poreze za 13½ kopejki od glave,
što bi bio veliki teret za poreske obveznike.
Neumoran pregalac — jer je po rečima jednoga njegovog savremenika
njegov dom bio pun pisara koji su neprestano prepisivali njegove zakonske

275
projekte, — Petar Šuvalov poduhvatio se da reši jedno pitanje koje je mnogo
interesovalo vlasnike zemljišta. Granice pojedinih imanja bile su tako nedovoljno
određene, imanja toliko nezgodno uvučena jedno u drugo, zakonske odredbe o
zemljišnim sporovima toliko nejasne, da je seoski život usled toga veoma
nespokojan i rastrojen. Često puta odigravaju se prave borbe na međama
pojedinih imanja ili na spornom zemljištu. Šuvalov predlaže da se izvrši opšte
omeđivanje seoskih imanja. On sastavlja i uspeva da se usvoji jedno dugačko
uputstvo za taj posao. On je otpočet u Moskovskoj guberniji i proširen na neke
okruge u Novgorodskoj guberniji, ali su teškoće oko njegovoga izvođenja toliko
velike, da se na tome i ostalo.
Nasuprot tome, učinjen je odlučan korak ka rešenju drugog jednog
problema do koga je spahijama mnogo stalo. Zastarele odredbe Zakonika iz 1649
godine, koji je još bio u važnosti, o traženju i vraćanju odbeglih mužika,
zamenjene su, godine 1754, jednom odredbom koja se mogla mnogo lakše
primeniti: rešeno je da za polaganje prava vlasništva nad pronađenim mužikom,
spahije mogu da se pozivaju samo na akta o prvom popisu, onom iz 1719 godine.
Godine 1754 takođe, pomoću kapitala dobivenih od monopola soli
stvorena je jedna kreditna ustanova koja je imala da olakša plemićima
iskorišćavanje njihovih poseda. Ona im je odobravala zajmove na podlozi
njihovih naseljenih zemljišta. Najzad te iste godine data im je druga jedna
povlastica, veoma znatna, a to je isključivo pravo da oni isporučuju rakiju državi,
koja ima monopol na nju; trgovci će moći da je isporučuju još samo neko vreme,
„dok spahije ne budu dovoljno uvećale broj svojih pecara.”
Ukoliko se skraćuje rok njihovog obaveznog službovanja, utoliko se
plemići radije nastanjuju na svojim imanjima i posvećuju više, uz podršku vlade,
poljoprivrednim i mesnim problemima. Zato oni postepeno prestaju da žude za
učestvovanjem u centralnoj upravi, a pokazuju jaku želju da se dokopaju mesne
vlasti. Srednje plemstvo pomišlja mnogo manje da „obori aristokratiju”, a više da
stavi nekoga iz svoje sredine na čelo okruga, da bi sebi obezbedilo prevagu u
poslovima koji neposredno zadiru u njegove ekonomske interese. I ovde
Jelisavetina vlada izlazi u susret plemstvu: zakon od 1761 godine određuje da se
u svakom okrugu načelnik ili vojvoda ima birati među spahijama čiji se posedi
nalaze u blizini glavnoga grada i da će ta birati svi plemići — spahije iz dotičnog
okruga.
Da bi se došlo do potpunog oslobođenja plemstva, potrebna je još samo
jedna mera: potpuno ukidanje obaveznog službovanja plemstva. Jelisaveta
ostavlja tu brigu svome posledniku. Ali je ona učinila ono što je glavno da bi
obezbedila plemstvu, čim bude konačno ukinuto obavezno službovanje, život
koji će mu pružiti materijalnu nezavisnost i blagostanje, koji će ga načiniti
gospodarem podjarmljenog narodnog rada i koji će dati zadovoljenje njegovom
staleškom duhu. Pri kraju njene vladavine, stvaranje monarhije oslonjene na
plemićski stalež već je gotova činjenica. Ostaje još samo da se pronađe tačna

276
pravna formula koja bi potvrdila tu činjenicu, i da se tome prilagode razni
mehanizmi političkog organizma.
Trgovinska i industriska politika. — Pažnja koju Jelisavetina vlada
poklanja interesima plemstva ne sprečava je da teži razvijanju trgovine i
industrije. Plemići spahije, kaogod i njihovi seljaci, uzimaju uostalom i sami
aktivno učešće u trgovačkim poslovima i industriskim preduzećima. Od godine
1726, plemići spahije imaju pravo da trguju poljoprivrednim proizvodima; što se
tiče sitnog seljačkog trgovanja, ono se toliko raširilo, da je postalo za trgovački
esnaf uzrok veoma ozbiljne zabrinutosti. Plemići počinju tako isto da se
interesuju za razne grane industrije. U tom pogledu je delatnost Petra Šuvalova
veoma značajna. Dva brata Šuvalovi, Aleksandar i Petar, pripadaju jednoj
porodici siromašnijeg plemstva. Kao plemići-komornici na dvoru velike kneginje
Jelisavete, oni pomažu svim svojim silama državni udar koji ju je popeo na
presto, te su tako odjednom bili istureni u prvi red. A kada je, pored toga,
Aleksandar osvojio i Jelisavetino srce, Petar je umeo vrlo dobro da iskoristi
naklonost koju uživa njegov brat. On ume isto tako — priklanjajući se vešto pred
Razumovskim, koji je postao svemoćan ljubimac, — da baca prašinu u oči
pomoću bezbrojnih zakonskih projekata koji mu se neprestano vrzmaju po
pameti. Ubrzo postaje on najveći autoritet u Senatu, gde se niko ne usuđuje da
mu protivreči i gde on svaki čas donosi složene i smele planove za
administrativnu reformu. No u isti mah brine se on i o svojim ličnim interesima.
On iskorišćuje obilno svoj zvanični položaj da dobije za sebe monopole, koji mu
donose ogromne prihode: monopol trgovine mašću u Arhangelsku i na
poluostrvu Koli, lova na tulanje i ribolova u Belom Moru, lova na tulanje u
Kaspiskom Moru; uzimanje u zakup metalurgiskih fabrika u Goroblagodatskoj
na Uralu, i široko učešće u eksploataciji monopola na rakiju. Iako je njegova
trgovačka i industriska delatnost veoma velika, on je ipak daleko od toga da
bude izuzetak među tadašnjim titularnim plemstvom, a i srednje plemstvo
počinje takođe da se interesuje sve više za industriju. Od vremena Petra Velikog,
plemić teži da zameni trgovca u industriskim preduzećima. Nije bez razloga što
će u trenutku sazivanja skupštinskog odbora za vlade Katarine II trgovački esnaf
uložiti odlučne proteste protivu preplavljivanja trgovine i industrije od strane
plemića.
Petar Šuvalov je tvorac mera preduzetih za Jelisavetine vladavine da bi se
oživela trgovina i industrija. Glavna od tih mera je ukidanje unutrašnjih
carinarnica, naređena ukazom 1753 godine, što je državnoj blagajni naknađeno
odgovarajućim povećavanjem carina na artikle spoljne trgovine. Potom dolaze:
stvaranje, godine 1758, „Bankarskih filijala za meničnu trgovinu”; uspostavljanje
trgovinske Komisije za izradu trgovačkih propisa; osnivanje, godine 1754, jedne
Trgovačke banke za izvoznike koji rade u petrogradskom pristaništu;
vaspostavljanje glavnoga magistrata i magistrata po gradovima u unutrašnjosti u
obliku koji im je dao Petar Veliki.

277
 Pripremanje novog Zakonika. — Pokušaji činjeni za vlade Petra Velikog,
Katarine I, Petra II i Ane, da se zameni zastareli Zakonik iz 1649 godine ostali su
neplodni. Godine 1757, na zauzimanje Petra Šuvalova, jedna nova komisija dala
se na posao. Početkom 1755 godine, već su gotova dva odeljka novog Zakonika,
odeljak koji se tiče sudskog postupka i krivica iz javnog prava, ali Jelisaveta
odbija da ih potvrdi zbog njihovih odveć svirepih odredaba. Posle toga delatnost
Komisije se usporava, sve do dana kada, u septembru 1760 godine, ulazi u nju
Roman Voroncov, slobodni zidar, čovek sa velikim obrazovanjem i velikim:
vezama, koji gaji u sebi političke ambicije. Na njegovu inicijativu, Komisija izlaže
Senatu da je potrebno pridodati joj izabrane prestavnike plemstva i trgovačkog
esnafa. Ukaz iz septembra 1761 godine propisuje tada da se izabere po jedan
plemić i; jedan trgovac na svaku pokrajinu. Biranje se izvodi strogo, i izabrani
poslanici počinju tek da pristižu, kad Jelisaveta umire. Godine 1763 njih će
raspustiti Katarina II, koja je već smislila projekt za jedno šire izborno telo.
Nagoveštaj vladavine Katarine II. — Ako se izbliza prouči delo što ga je
ostvarila Jelisavetina vlada, vidi se da je za vreme od dvadeset godina, bez
ikakvih potresa i sudara, bez hvalisanja i svečanih izjava, izvršen jedan veliki
rad, koji je pripremio vladavinu Katarine II. Skoro sve najznačajnije zakonske
mere te velike carice već su ocrtane za Jelisavetine vladavine. Proširivanje
socijalnih i ekonomskih povlastica plemstva, upravna decentralizacija okruga u
korist mesnoga plemstva; razgraničavanje imanja, i naposletku sam pokušaj sa
narodnim pretstavništvom izabranim za izradu novog Zakonika, sve je to
započeto za Jelisavetine vladavine; Katarina II samo će razviti do kraja ove mere,
samo proširiti njihovu primenu, samo im dati više bleska, zahvaljujući
usavršenim ustanovama koje su bolje prilagođene svome cilju.
U duhovnoj oblasti takođe, Jelisavetina vladavina nagoveštava vladavinu
Katarine II. Uticaj francuske filosofije, književnosti, mode i običaja, koji će biti
tako veliki, počinje upravo da se oseća za vreme Jelisavete. Ako se taj uticaj
ispoljava više u načinu života nego u idejama, delo jednog Lomonosova dovoljno
je međutim da pokaže kakav srećan upliv ona već vrši na rusku misao.

278
 X. OD KATARINE I DO KATARINE II

1. PETAR III (1762)

Detinjasti car. — Petar III, sin Ane Petrovne i vojvode od Holštajna,

nekadašnjeg Menšikovljevog protivnika za vlade Katarine I, sestrić je Jelisavete,
koja ga je, posle svog stupanja na presto, pozvala iz Holštajna, proglasila ga za
naslednika prestola i oženila Sofijom od Anhalt-Cerbsta, budućom Katarinom II.
Kada je Jelisaveta uzvikivala sa strepnjom: „Moj sestrić je jedno čudovište,
strašilo ..., ja ne znam šta s njim da činim”, ona je govorila suštu istinu. I zaista,
uz Petrovu odvratnu spoljašnost išlo je uporedo i potpuno siromaštvo duha i
izvesna sklonost za detinjarije i budalaštine. Čak i posle svoga venčanja sa
Katarinom, čija je inteligencija tako živa, on ne može da zaspi pre nego što se
poigra lutkama u svojoj postelji, a kada se probudi, igra se olovnim vojnicima.
Kada je postao car, uzdigao je detinjaste zabave na stepen državnih poslova i
iskorišćavao svoju autokratsku moć da natera sede državne velikodostojnike da
učestvuju u njegovim detinjastim igrama. Jednoga dana zatekao je jednog pacova
kako glođe na njegovom pisaćem stolu jednu tvrđavu od kartona; on naređuje da
se pacov uhvati, pa ga zatim predaje jednom vojnom sudu i naređuje da mu po
svim propisima sude velikodostojnici koje on imenuje u tom cilju i koji moraju
ozbiljno da se podvrgnu toj glupoj lakrdiji. On pravi detinjaste i neumesne
gestove u najozbiljnijim prilikama. Na Jelisavetinom pogrebu, on nekoliko puta
namerno zaostane iza pogrebnih kola, da bi ih posle toga sustigao u trku i da bi
video kako za njim lete skutovi njegovog crnog ogrtača. Na svečanim prijemima
u dvoru on zasmejava prisutne podražavajući duboko klanjanje dvorskih dama.
„On nije nimalo ličio na cara”, reći će kasnije jedna stara dvorska dama. Između
Katarine, veoma inteligentne i veoma obdarene, i takvoga muža, nesloga je
neizbežna. Zato i prestaju ubrzo svi odnosi između supružnika. Petar uzima
ljubaznicu, Jelisavetu Voroncov, ženu ograničenu, ćudljivu i pijanicu. I on se
odaje piću; za vreme intimnih gozbi koje on priređuje u jednoj odaji zagađenoj
duvanskim dimom, on trabunja i blebeće svojim piskavim glasom, a ponekad
otkriva i važne državne tajne.
Razume se da on nema nikakav politički program. On ima samo jednu
ličnu misao, čvrsto ukotvljenu u njegovom slabačkom mozgu: to je divljenje
prema pruskom kralju Fridrihu II, kome se divi kao kakvom božanstvu. Postavši
car, odriče se odmah svih teritorija koje je Jelisaveta osvojila u Pruskoj i
zaključuje mir sa Fridrihom II. To je jedina njegova lična inicijativa.
Pokretači unutrašnje politike. — Pa ipak, za njegove tako kratkotrajne
vladavine donesene su u unutrašnjoj politici važne odluke, u kojima, razume se,
nema on nikakvoga udela. One su delo onih koji zauzimaju prvo mesto pored
carskoga prestola, a to će reći političara iz pređašnje vladavine, Voroncova,
Šuvalova i nekojih ličnosti koje su se, kao Volkov i Gljebov, progurali iz drugog

279
reda u prvi. Iako su svi Jelisavetini visoki činovnici bili složni u tome da treba
proširiti plemićske povlastice, oni nisu svi bili voljni da idu daleko tim putem.
Šuvalovi su, kao što dokazuje projekt o „osnovnim zakonima” šta ga je Jelisaveti
predao Ivan Šuvalov, tražili da plemići ne budu izloženi konfiskovanju njihovih
naslednih dobara i da budu izuzeti od izvesnih ponižavajućih kazni; ali, bojeći se
da ne naškode interesima države, oni su pristali samo da ograniče, a ne da
sasvim ukinu svoj rok obaveznog službovanja. Voroncov se, naprotiv, odlučno
izjašnjava za potpuno ukidanje; on je hteo da plemić, postavši u punoj meri
povlašćen zemljoposednik, može da ima mužike i zemlju a da u kaknadu za to
nema nikakvih obaveza prema državi. Pošto je bio manje moćan nego Šuvalov,
nije mogao da nametne svoje ideje; ali, računajući na budućnost, trudio se da ih
ulije nasledniku prestola.
Stupanje na presto Petra III dalo je prevagu triumviratu Voroncov, Volkov
i Gljebov, koji se odmah daju na posao da ostvare svoj program oslobođenja
plemića od obaveznog službovanja.
Oslobođenje plemstva obavezne službe. — Na nekoliko dana posle svog
stupanja na presto, 17/28 januara 1762 godine, Petar III odlazi u Senat da potpiše
ukaze kojima se vraćaju iz Sibira Minih, Mendeni i gospođa Lopuhin, koje je
prognala Jelisaveta; potom naređuje da se ispita zakonski projekt o ukidanju
monopola soli, da se prouče izmene koje treba uneti u statut manastirskih
mužika, i izražava želju da se ukine obavezna služba plemstva. Posle mesec
dana, 18 februara/1 marta, pojavljuje se „Proglas o povlasticama plemstva”, koji
je ostao značajan događaj u istoriji ruskog plemstva.
Ovaj proglas što su ga sastavili Volkov i Gljebov daje plemićima pravo da
se sasvim uzdrže od službovanja državi ili da napuste službu po svojoj volji, u
kome bilo trenutku, izuzev u vreme rata ili na tri meseca pre početka
neprijateljstava. On im između ostalog odobrava da slobodno odlaze u
inostranstvo, pa čak i da stupaju u službu stranih vladara, no ipak pod uslovom
da se vrate u Rusiju na prvi poziv vlade, pod pretnjom da izgube svoja imanja.
Iako su oslobođeni obavezne službe, oni ipak moraju da se staraju o obrazovanju
i školovanju svoje dece. U jednom dodatku, proglas izražava nadu da plemići,
brinući se o opštim interesima, neće pohitati da se odmah koriste pravom koje im
se daje i da neće izbegavati službu; ide se čak dotle da se zabranjuje onima koji bi
se uzdržavali od služenja da se pojavljuju na dvoru i takvi se izvrgavaju javnom
preziru. Ako ova nova povlastica uništava, onda zašto su je odobrili? Kako vlada
može da izlaže javnom preziru one koji budu primili tu povlasticu, kada ju je ona
i ustanovila? Pisac proglasa nije zapazio tu protivrečnost. U svakom slučaju,
plemići se čine kao da su zaboravili opomenu iz toga dodatka, a zapamtili samo
to da su oslobođeni obaveza. Po tvrđenju savremenika, oni su se pokazali veoma
zahvalni. U mnogim predlozima govori se kako bi Petru III trebalo podići zlatan
kip o trošku plemstva. Pesnici opevaju cara u ushićenim slavopojkama, pa se čak
i u privatnim pismima nalaze odjeci te radosti.

280
 Mužici dočekuju manifest sasvim drukčije, i baš ta jaka suprotnost između
radosti plemića i gneva seljaka ističe veoma jasno socijalni značaj te reforme od
trenutka kada plemić, oslobođen obaveznog služenja u vojsci ili državnoj
administraciji, prestaje da bude državni službenik da bi postao povlašćeni
vlasnik zemlje i seljaka, potčinjavanje seljaka spahiji prestaje da bude ustanova iz
državnoga prava. Zato seljačke mase čvrsto veruju da ukidanje njihove
podjarmljenosti treba da sleduje ukidanju obaveznog službovanja plemića, koje
je bilo razlog i opravdanje te podjarmljenosti, te očekuju proglas koji bi obznanio
ukidanje ropstva. A kako se takav proglas ne pojavljuje, među njima se širi glas
da on postoji, ali ga plemići podlo kriju od naroda. Tada ogromni ustanci počinju
da se dižu u Rusiji. Potrebno je poslužiti se vojskom da bi se oni ugušili. Ali u
dnu duše seljaci i dalje tumače događaje na svoj način, i posledice toga videće se
deset godina kasnije, za vladavine Katarine II.
Proglas od 18 februara/1 marta 1762 godine nije samo oslobodio plemstvo
obavezne službe; ostavljajući mu prava koje je ono iz te obaveze izvlačilo, on
menja takođe iz osnova ulogu plemstva u političkom organizmu Rusije; on istim
udarcem obnavlja i same osnove državnog uređenja i ozakonjuje preobražaj
administrativne monarhije zasnovane na seljačkom ropstvu u monarhiju koja se
oslanja na plemstvo. Čitavo socijalno i političko zakonodavstvo Katarine II
proizilazi iz toga proglasa, kao što stablo proizilazi iz zrna.
Reforme u korist plemića i staroveraca. — Pošto su plemići oslobođeni
obaveza prema državi, počela su da im se dodeljuju i izvesna lična obezbeđenja,
koja im se nisu mogla dati dok su oni bili samo državni službenici. 21 februara/4
marta 1762 godine, jedan proglas što ga je sastavio Volkov, pošto je ocrtao jednu
mračnu sliku špijunskih zločina i terora koje je vršila Tajna kancelarija, objavljuje
svečano da je taj sistem političke špijunaže i inkvizitorske procedure ukinut „za
svagda” i da se sada zamenjuje novim propisima: otsada će političke dostave ići
običnim zakonskim putem, a neće više biti upućivane naročitim ustanovama.
Isto tako i prema starovercima zauzima vlada širokogrudije držanje. Ukaz
od 29 januara/9 februara 1762 godine, u kome se vidi kako se sasvim bojažljivo
pojavljuje ideja o verskoj trpeljivosti, odobrava onima koji su se sklonili u Poljsku
i druge zemlje da se vrate u Rusiju i obećava da će im se dati zemlja u Sibiru i u
drugim pokrajinama prikladno izabranim. Dopušta im se da ispovedaju svoju
veru i da vrše svoje obrede bez ikakvih smetnji, „jer treba odvratiti ljude od
praznoverja, ne primoravanjem i nasiljem, već ubeđivanjem.” Posle nekoliko
dana, niži oficiri određeni su naročito da štite staroverce od gonjenja mesnih
crkvenih vlasti. Pošto vlada pretpostavlja da, ako — staroverci sve češće sami
sebi zadaju smrt penjući se dragovoljno na lomaču, oni to čine zbog kinjenja
kojima su izloženi, ona naređuje da se ponište istrage započete protivu njih i da
se oslobode oni koji su uhapšeni.
Vlada povećava vlast — već i inače tako veliku od doba Jelisavetine
vladavine — spahija nad njihovim mužicima. Ona naročito potseća da se oni ne

281
mogu upisivati u trgovački esnaf bez odobrenja svojih gospodara, bez otpusnica
ili potvrda o oslobođenju sa potpisom njihovoga gospodara. Ona između ostalog
stavlja van snage ranije zakone o premeštanju mužika, a ovlašćuje spahije da
premeštaju svoje mužike iz jednog okruga, u drugi ne tražeći odobrenje od
centralne državne uprave. Najzad, jednim naročitim ukazom, vlada zabranjuje
mesnim vlastima svako mešanje u prikupljanje ličnog poreza seljaka, a naročito
svako odašiljanje oficira ili drugih državnih službenika na privatna imanja; ona
ostavlja spahijama punu vlast da prikupljaju porez od svojih mužika i da predaju
primljene sume mesnoj državnoj blagajni.
Sve ove mere odnose se na sitnija pitanja; ipak, one su značajne po tome
što pokazuju o čemu su se brinuli tadašnji upravljači države, koji su mislili samo
na interese plemstva. Zbog toga se oduzimanje crkvenih dobara ne bi moglo —
kao što čine nekoji pisci — tumačiti kao jedna liberalna mera u korist seljaka.
Oduzimanje crkvenih dobara. — U godini 1762 pitanje podržavljenja
(oduzimanja) crkvenih dobara nije novo, ali otkako je ono postavljeno, a to će reći
od postanka Moskovske države, svetovna vlast je težila da prisvoji prostrana
crkvena imanja da bi uvećala državne prihode i proširila površinu državnog
zemljišnog poseda. Za vlade cara Alekseja Mihailoviča pokušavalo se da se
uprava nad crkvenim imanjima poveri jednom državnom nadleštvu, svetovnom,
prikazu manastira, ali se ubrzo odustalo od toga usled odlučnih protesta
patrijarha i crkvenih vlasti. Petar Veliki ponovo je uspostavio prikaz manastira, a
zatim, kada je Sinod zamenio patrijašiju, odmah je poverio upravu nad crkvenim
imanjima jednoj novoj ustanovi, kolegijumu ekonomije, koji je bio sastavljen od
svetovnih činovnika. Otada nastaju između svetovnih i crkvenih vlasti beskrajne
prepirke da bi se utvrdilo da li kolegijum ekonomije treba da bude potčinjen
Sinodu, i ako treba onda u kojoj meri. Od svih crkvenih ustanova, manastiri
imaju najveći deo naseljenih zemljišta; površina njihovih imanja je ogromna.
Godine 1724 Petar Veliki naređuje da većina manastira utvrdi brojno stanje svoga
osoblja, određuje im maksimum prihoda i naređuje da viškove imaju predavati
državnoj blagajni.
Posle njegove smrti, kolegijum ekonomije pada pod zavisnost Sinoda. Ali
se sve to menja stupanjem na presto Ane, čija se vlada, kao što smo videli, zalaže
tako revnosno da prisili poreske obveznike na plaćanje poreze i da traži plaćanje
zaostale poreze. A upravo manastirska imanja duguju veoma velike sume
zaostale državne poreze. Iz ovog razloga, a ne da bi se oslobodili manastirski
seljaci, preduzima državna vlast godine 1738 dve važne mere: kolegijum
ekonomije potpuno je odvojen od Sinoda i potčinjen Senatu, a osim toga
stavljeno mu je u dužnost da u isti mah prikuplja državne poreze što ih duguju
manastirska imanja, i da upravlja tim imanjima, sa isključenjem crkvenih vlasti.
Pobožna Jelisaveta stavlja van snage najpre sve ove mere; ona ukida
kolegijum ekonomije i vraća potpuno upravu nad crkvenim imanjima Sinodu.
Ali je značajno da su je posle trinaest godina državni razlozi primorali da se vrati
na onaj put što su ga obeležili Petar I i Ana. Često se tvrdi kako je ovo vraćanje

282
na ideju o podržavljenju crkvenih dobara bilo izazvano nezadovoljstvom i
pobunama manastirskih seljaka, dovedenih do očajanja usled zloupotreba
crkvenih vlasti. Tačno je da su ove pobune za vreme Jelisavetine vladavine uzele
velikoga maha i verovatno je da su one uticale na sudbinu manastirskih imanja.
Ali se, s druge strane, promena u Jelisavetinom držanju u ovom pitanju događa
pri kraju njene vladavine, u početku Sedmogodišnjeg rata, kada je bilo potrebno
da se bez odlaganja povećaju državni prihodi. Pred tom potrebom ona je
popustila i pored sve manje želje da ugodi sveštenstvu, kada je godine 1757
naredila da se uprava nad crkvenim i manastirskim imanjima preda
penzionisanim oficirima, da se manastirima dodeli izvestan određeni deo
prihoda sa tih imanja a da se višak prihoda upotrebljava prema posebnim
caričinim ukazima. Tako se ona jednim mahom vraća na praksu iz 1738 godine.
Razume se da visoko sveštenstvo upotrebljava, i to ne bez uspeha, sav svoj uticaj
da spreči ili odloži primenu tih mera.
Posle stupanja na presto Petra III prestaje svako okolišenje u rešavanjima
ovog pitanja. Odluke iz 1757 godine odlučno su potvrđene; zatim se jednim
dopunskim proglasom od 21 marta/1 aprila 1762 godine ponovo uspostavlja
kolegijum ekonomije i poverava mu se uprava — preko penzionisanih oficira —
nad crkvenim i manastirskim imanjima; dodeljuje seljacima, koji žive na tim
imanjima, zemlju koju su ranije uživali; propisuje da se naplaćuje, umesto
nekadašnjih mnogostrukih nameta, samo po jedna rublja od seljaka, pored lične
poreze, i da se te sume predaju direktno koležu ekonomije, da se izdaju u zakup
svakom ponuđaču zemlje i zgrade manastirskih imanja koje već nisu dodeljene
seljacima, i da se prihod od tih zakupa šalje kolegijumu ekonomije. Od ovih
prihoda kolegijum će davati manastirima i arhiepiskopijama sume predviđene za
njihovo izdržavanje spiskovima iz 1724 godine; preostatak će pripasti državi.
Odmah su postavljeni i stupili na dužnost oficiri koji će upravljati crkvenim i
manastirskim imanjima. Razgnevljeno sveštenstvo počelo je da optužuje vladu
da je ona neprijateljski raspoložena prema pravoslavnoj crkvi. Ova optužba je
bez osnova, jer odluke Petra III samo pojačavaju i proširuju mere koje ni sama
Jelisaveta, koja je toliko bila odana Crkvi, nije mogla da izbegne.

2. UNUTRAŠNJE STANJE U RUSIJI U PRVOJ POLOVINI XVIII

VEKA

Videli smo kako se, u razdoblju od 1725 do 1762 godine obrazuje nova
ruska monarhija, koja se oslanja na plemstvo. Kakvo je unutrašnje stanje u Rusiji
između ova dva datuma?
Plemići-spahije i mužici. — Prema podacima kojima raspolažemo, a čija
je vrednost sasvim relativna, stanovništvo Rusije u prvoj polovini XVIII veka ima
skoro 90 od sto seljaka, a s druge strane 7 od sto plemića i 3 od sto gradskog
stanovništva. Cela zemlja je, prema tome, bitno zemljoradnička i poljoprivredna.

283
Skoro čitavo stanovništvo nalazi se na selu, gde plemići spahije pretstavljaju
neznatnu manjinu u odnosu na seljačko stanovništvo. Ali baš ta manjina
gospodari, i ona sem toga vlada nad mužicima.
Mužici sačinjavaju pravi temelj socijalne zgrade u Rusiji. Godine 1730, od
5,067.054 seljaka svih kategorija, 3,073.583 pripadaju plemićima, 796,364 crkvama
i manastirima, 34.249 fabrikama, 494.235 su u službi carskih dvoraca i
admiraliteta, 668.623 su slobodni seljaci, takozvani državni seljaci i seljaci koji
plaćaju samo porez zvani jasak (koji sibirski domoroci plaćaju u krznima). Mužici
dakle čine u to doba dve trećine seljačkog stanovništva. Ali je njihova raspodela
na oblasti veoma nejednaka: njihova gustina, veoma velika u središnom delu
Evropske Rusije, koji odgovara nekadašnjem središtu Moskovske države
smanjuje se postepeno što se ide više ka severu, istoku i jugu, ali ostaje veoma
visoka na zapadu, nekadašnjem delu poljsko-litvanske države, čija je organizacija
tu ostavila svoje tragove; na krajnjem severu i jugu i na donjoj Volgi, ona pada
sasvim nisko. U Sibiru se i ne zna za seljačko ropstvo.
Krajem XVII veka, nekadašnji veliki kneževski i vlastelinski zemljišni
posedi ne postoje više. Ekonomske krize u XVI veku, konfiskacije zemljišta što ih
je vršio Ivan IV i socijalni metež u Doba Nemira ostavili su od njih samo nekoliko
preostalih delova. Pored ovih ostataka javljaju se, istina, u drugoj polovini XVII
veka nekoliko prostranih zemljišnih poseda, koji su postali od poklona u zemlji i
u mužicima što su ih carevi darovali svojim vernim službenicima. Iako se 1640
godine moglo nabrojati samo 12 imanja svako sa više od 1000 „ognjišta”, pola
veka kasnije njih je već pet puta više. Ali imanja od 100 do 500 „ognjišta” ostaju
još uvek najrasprostranjeniji tip poljskog imanja.
Tek u XVIII veku ponovo se stvara jedna brojna klasa velikih posednika u
pogledu zemlje i mužika. To su najčešće pridošlice u redovima visokog
zemljoposedničkog plemstva. Većina velikih imanja iz doba pre Petra Velikog
bila su raskomadana i rasparčana, delom zbog odeljivanja porodica, a delom
zbog parcelisanja što su ih vršili osiromašeli sopstvenici. Na osnovu čitavog niza
zabeležaka iz toga vremena, može se tvrditi da je u prvoj polovini XVIII stoleća
trebalo imati više od 1.000 mužika pa da neko bude smatran za veoma bogatog,
od 500 do 1000, pa da bude uvršćen među velike posednike, od 100 do 500 pa da
se smatra osrednje imućan, a 25 do 100 pa da pripada sitnom plemstvu; ispod 25,
to je siromašan plemić. Kakva suprotnost između ovih skromnih cifara i onih
koje dostižu ogromni zemljišni posedi što se tek stvaraju! Dok običan plemić
smatra sebe za bogata ako ima hiljadu mužika, velikodostojnici počinju da
nagomilavaju imanja koja se cene na više desetina hiljada „duša”. Većina ovih
bogatstava imaju da zahvale za svoj postanak dareživosti vladara, koji za vreme
celoga XVIII veka ne prestaje da poklanja naseljena zemljišta.
Od Petra Velikog potiče bogatstvo maršala Borisa Šeremetjeva koji je,
pored velikih nasleđenih imanja primao od cara takve poklone — već sama
pobeda kod Poltave donela mu je odjednom ceo Juhotski okrug — da je on
ostavio 60.000 mužika svome sinu Petru, kome je njegova supruga, po rođenju

284
kneginja Čerkaskaja, donela u miraz između ostalog još 80.000 mužika. Glavni
državni tužilac Jagužinski, čiji je otac bio siromašan orguljaš u jednoj luteranskoj
crkvi, postao je za vreme Reformatora jedan od najbogatijih zemljoposednika.
Jedan siromašan plemić iz Kostrome, Rumjancev, obasut je imanjima zato što je
otkrio mesto gde se krio carević Aleksej posle svoga bekstva iz Rusije.
Potkancelar Šafirov dobio je 15.000 „duša” i veoma bogata imanja u Maloj Rusiji;
ali, pošto je uspeo da pomoću industriskih špekulacija i primanja mita uveća
znatno svoje bogatstvo, njegova imanja konfiskovana su 1723 godine zbog
pronevera. Menjšikov je imao, u trenutku svoga pada za vreme Katarine I, preko
100.000 mužika, kao i nekoliko varoši, Koporje, Jamburg, Ranenburg, Počep,
Baturin. Ako su bogatstva Jagužinskog, Šafirova, Menjšikova, bila isto toliko
kratkotrajna koliko i velika, druga, kao na primer Šeremetjeva, ili pak
Rumjanceva, čijeg će sina, čuvenog maršala, Katarina II obasipati poklonima,
samo će još više porasti.
Posle Petra Velikog, ovo naglo stvaranje ogromnih bogatstava postaće još
češće. Petar II dodeljuje jednim mahom 44.000 mužika ocu svoje verenice, knezu
Alekseju Dolgorukom, čija će imanja kofiskovati Ana Ivanovna, da bi ih razdala
drugima. Za Anine vladavine, knez Čerkaski ima 70.000 mužika, a Minih i Biron
dobivaju ogromne posede za vreme Jelisavete, Aleksej Razumovski, caričin
ljubimac, uspeva da postane gospodar 50.000 mužika; njegov brat Kiril ima ih
oko 120.000. Bogatstvo Šuvalovih i Voroncovih približuje se bogatstvu
Razumovskog, čiji se svi rođaci, Malorusi skromnoga stanja, uzdižu takođe,
zahvaljujući obilnim poklonima, u red velikih zemljoposednika. Stupanjem na
presto Petra III otpočinje niz novih poklona, kojima se koriste ljubimci novoga
cara. Neverovatna bogatstva stvaraju se tako odjednom, kao udarom čarobne
palice; no isto tako odjednom druga se ruše, lome u hiljadu komada; sve zavisi
od ćudi sudbine. Ali nekoja od njih izlaze netaknuta iz političkih kriza i održaće
se u drugoj polovini XVIII veka i u XIX veku. Ovaj razvoj zemljišnih poseda
državnih velikodostojnika, koji će dobiti još veći zamah za vladavine Katarine II,
liči na nekakvu političku lutriju, čijim izvlačenjem upravljaju vile. Srednje i sitno
plemstvo, razume se, ne učestvuju u tome, sem ako kakav slučaj ne približi
nekog od njihovih pretstavnika nekom dvorskom ljubimcu. Ako i ove vrste
plemstva uvećavaju sve više broj svojih mužika, ona to čine sasvim drukčijim
načinima. Najrasprostranjeniji način za spahiju je da prijavi nove mužike, na
svoje ime, koristeći se zakonom koji propisuje da izvesne kategorije ličnosti
moraju obavezno postati mužici, a to su: niži crkveni službenici, stavljeni na
raspoloženje posle obnarodovanja spiskova crkvenog osoblja iz 1724 godine,
zatim deca sveštenika i crkvenih službenika koja su rođena pre rukopoloženja
njihovih oceva ili ako ne postanu sveštenici, mužici koje su njihovi gospodari
oslobodili, deca trgovaca, zanatlija i vojnika neupisanih u spiskove lične poreze, i
najzad slobodni ljudi nesposobni da dokažu svoje poreklo i koji nisu nigde

285
upisani. Sva ova lica moraju sama da izaberu sebi gospodara, u određenom roku,
inače ih vlada može dati kao mužike prvom spahiji koji hoće da ih primi.
Počev od godine 1767, spahije iskorišćuju pored ostalog i pravo da traže
natrag svoje nekadašnje mužike koji su, pošto su bili uzeti u vojsku, bili kasnije
oslobođeni vojne službe. Oni se takođe koriste pravom da pri svakom novom
zvaničnom popisu stanovništva sastavljaju spisak ili poreski registar svojih
mužika. Kako je od 1747 godine, da bi ubrzala izradu tih spiskova, vlada
priznala, i bez prethodnog proveravanja, zakonsku vrednost tim spiskovima,
bilo je dovoljno, kao što smo videli, da jedan spahija upiše u njih ime nekog
slobodnog čoveka, pa da od njega načini svog mužika.
I drugi načini omogućavaju spahijama da zakonskim putem obezbede
sebi vlasništvo nad izvesnim čovekom i bez njegovog pristanka. Plemić koji
prihvata neko napušteno dete postaje njegov gospodar. Sopstvenik fabrike u
koju je neki radnik svojevoljno stupio, može bez obzira na njegovu volju da ga u
vojnoj službi zameni jednim od svojih mužika, pa da ga na taj način za uvek veže
za fabriku.
Od tri kategorije plemića spahija, prva sadrži samo nekolicinu vrlo velikih
zemljoposednika koji imaju znatan deo mužičnog stanovništva; treća kategorija,
u koju spadaju mali posednici sa manje od 100 mužika, relativno je malobrojna;
najveći broj spahija spada u drugu kategoriju, u kojoj su srednji posednici sa 100
do 1000 mužika.
Ove spahije, čija je vlast, kao što smo videli, nad mužicima sve više rasla,
kada bi se posle izlaska iz državne službe nastanili na svome imanju, uzimali su
stvarnijeg udela u upravljanju svojim imanjem. Ekonomski trebnik, u kome je
jedan od njih, obrazovan čovek, istoričar i publicista Tatiščev, dao godine 1742
opis gazdovanja na njegovom imanju, omogućava nam da stvorimo tačnu
pretstavu o tadašnjoj domaćoj ekonomiji. Svako imanje proizvodi samo ono što je
potrebno gospodaru i njegovim seljacima, ne trudeći se da nadmaši tu potrošnju,
i da redovno prodaje na tržištu svoje prirodne proizvode ili izrađevine. Tatiščev
primenjuje na svome imanju sistem kuluka: jedan deo zemljišta obrađuju seljaci
za račun gospodara, i radovi seljaka na gospodarevim njivama zovu se barščina
(kuluk); drugi deo razdeljen je seljacima, koji ga iskorišćuju za svoj račun.
Gospodar se nimalo ne trudi da proširi svoj deo obradive zemlje, čije
prostranstvo određuju isključivo potrebe spahijinog dvorca. Zbog toga je
zakupnina koju seljaci plaćaju spahiji daleko od toga da bude onako velika kao
što će biti u narednom razdoblju, kada će se vlastelinski posed pretvoriti
postepeno u preduzeće koje radi za tržište. Ali nedovoljnost i primitivnost
poljoprivredne tehnike primoravaju da se donekle poveća teret seljačkih obaveza
prema gospodaru. Na većini imanja gde se primenjuje sistem kuluka, pravilo je
da seljak radi tri dana u nedelji za račun spahije, a tri dana za sebe, jer je obradiva
zemlja obično podeljena na ravne delove između spahije i njegovih seljaka.
Međutim, već se javljaju jake povrede ovog pravila. Seljak Posoškov, koji piše
početkom XVIII veka, priča kako izvesne spahije nameću kuluk svojim mužicima

286
cele nedelje, a dopuštaju im da rade za sebe samo nedeljom. Kuluk se ponekad
zamenjuje plaćanjem u naturi: umesto da obrađuju njive svoga gospodara, seljaci
daju poljoprivredne proizvode i izrađevine za izdržavanje vlastelinskog dvorca.
Ponegde je i ovo davanje u naturi zamenjeno plaćanjem u gotovom novcu, čiji je
iznos najčešće 1 ili 2 rublje od mužika godišnje, ali može dostići i 5 rubalja; seljaci
pribavljaju potrebni novac odlazeći da rade razne zanate izvan sela. Sistem
plaćanja zakupa izgleda da se radije primenjuje nego sistem kuluka. Spahije su
zadovoljne ako im seljački danak obezbedi sve što je potrebno za njihov život;
oni još ne pomišljaju da pretvore svoja imanja u privredna preduzeća; osim toga,
obavezno služenje u vojsci ili državnoj administraciji ne dopušta im da se lično
staraju o svome imanju.
Međutim, ne treba verovati da ova primitivna ekonomija obezbeđuje
seljaku lak i patrijarhalan život. Iako seljačka podjarmljenost još nije onako
tegobna kao što će biti kasnije, ipak spahijska vlast, koja dobiva sve više
samopouzdanja, teško pritiskuje mužika. S druge strane, seljak nije siguran da će
od svoga gospodara dobiti materijalnu potporu u neplodnim godinama; istina,
zakon obavezuje spahiju da ga hrani u slučaju oskudice, ali se taj zakon ne
poštuje dovoljno, te su na primer u godinama 1734, 1749 i 1750 mnogi seljaci,
koje je njihov gospodar ostavio njihovoj sudbini, primorani da prosjače. Sve veći
broj bežanja sa imanja i seljačkih pobuna pokazuje jasno da je položaj mužika
veoma težak. I pored veoma strogih kazni predviđenih zakonom, mužici beže sa
imanja u masama. Za vreme Ane i Jelisavete, mužici iz središne Rusije beže u
masama ka Uralu, Sibiru, Kavkazu, baltičkim pokrajinama i Poljskoj. Najmanja
vest, čak lišena svakog osnova, dovoljna je da proizvede u seljačkim masama
komešanje i previranje duhova. Godine 1742 širi se lažna vest da je seljacima
ponovo dopušteno da stupaju u vojsku i da se na taj način oslobode ropstva, kao
u vreme Petra I; i odmah mužici počinju da pristižu u gomilama u regrutne
kancelarije, gde ih čeka gorko razočarenje. Godine 1758 oni u gomilama
napuštaju svoje gospodare i odlaze ka fabrikama svile na donjoj Volgi, gde se
priča kako je njima odobreno da stupaju na rad. Osim ovih izuzetnih slučajeva,
pojedinačna bekstva događaju se svakog dana. Opomene, pretnje, stroge kazne,
sve to ništa ne pomaže. Može se oceniti veličina te neprijatne pojave i briga koje
ona prouzrokuje spahijama i vladi po pažnji koju joj tadašnje zakonodavstvo
ukazuje. Godine 1754 obnarodovan je čitav jedan zakonik kojim se podrobno
reguliše pitanje traženja i vraćanja odbeglih mužika. Ma da mužici najčešće
odgovaraju na tegobnost svoga položaja bežanjem, oni ponekad idu i do pobune.
Za Jelisavetine vladavine ovi ustanci dobivaju već obeležje pravih bitaka između
pobunjenih seljaka i trupa koje su poslane da ih savladaju. Tako su, na primer,
godine 1752, u okrugu Kaluga, 3.000 Demidovljevih seljaka, naoružanih
puškama i topovima, razbili i naterali u bekstvo čitav jedan puk dragona i
zarobili njegovoga komandanta. Nemiri se zatim proširuju i na druge okruge, i
da bi se oni ugušili, potrebno je poslati šest pukova sa artilerijom. Godine 1762,

287
za vlade Petra III, obnarodovanje proglasa kojim se plemići oslobađaju
obaveznog služenja u vojsci izazvalo je, kao što smo videli, nove pobune seljaka
na mnogim spahijskim imanjima.
Podjarmljenost seljaka je socijalna osnova aristokratske monarhije koja je u
toku stvaranja. Plemstvo, koje se oslobađa obaveznog službovanja državi, vidi u
njemu jemstvo čvrstog i stabilnog državnog poretka. Uistini, usled sve većeg
nezadovoljstva podjarmljenih seljaka, država izgleda kao da leži na vulkanu;
svakog trenutka duboki podzemni potresi ljuljaju njene temelje, koje povremeno
ližu plamenovi građanskog rata.
Crkveni i manastirski, fabrički, dvorski krunski seljaci. — Seljaci
potčinjeni raznim crkvenim i manastirskim ustanovama su, posle spahijskih
seljaka, najveća mužička grupa. Broj manastirskih mužika je naročito veliki.
Čuveni manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, ima oko 1740 godine 106.000
mužika na svojim imanjima, koja su rasturena u petnaest gubernija Velike Rusije.
Manastir Aleksandra Nevskog u Petrogradu ima 25.000 mužika; zatim dolaze
Uspenski manastir u oblasti Vjatke, sa oko 24.000, i manastir svetoga Kirila u
Bjelozersku, na severu, sa 21.500 mužika. Razume se, svi manastiri nemaju
prostrana imanja, ali nije redak slučaj videti ih kako nagomilavaju zemlje i
mužike.
Između crkveno-manastirskih i plemićskih seljaka jedina je razlika u tome,
što oni prvi ne zavise od pojedinaca već od ustanova. Pokušaji podržavljenja
crkvenih i manastirskih dobara koje su činile vlade u prvoj polovini XVIII veka
imale su prvenstveno za cilj da se državi predaje najveći deo prihoda sa crkvenih
imanja. Što se tiče prave uprave nad tim imanjima i njihovim seljacima, ona je
oduzeta od crkvenih vlasti i predata svetovnim činovnicima Kolegijuma
ekonomije samo za vreme od četiri godine, od 1740 do 1745 godine. Za sve ostalo
vreme, od 1725 do proglasa Petra III, upravu nad mužicima imaju niži oficiri i
upravnici manastira i crkava. Da li je život ovih mužika teži nego život mužika
na spahijskim imanjima? Na ovo pitanje, koje se često postavlja, odgovori su
različiti, prema tome da li ih daju svetovni ili crkveni istoričari; ali evo zaključaka
koji se mogu nepristrasno iz njih izvući. Seljaci crkvenih ustanova imaju najčešće
velike komade zemlje. Iako su njihove sporedne obaveze, kao na primer sečenje i
prevoz drva, ribolov, rad u mlinovima i pecarama rakije, kuvanje piva i kvasa,
napasanje stada, itd., mnogobrojnije, njihov kuluk je manje naporan nego kuluk
spahijskih seljaka, jer imaju da obrađuju mnogo manje zemlje u korist svojih
gospodara. I iznos njihove zakupnine je niži. Pa ipak je njihovo stanje veoma
teško. Nije bez uzroka što izvesna opasna uzrujanost, koja se ispoljava u krvavim
pobudama, muči manastirske seljake za vreme čitave Jelisavetine vladavine.
Njihovo očajanje dolazi manje od težine obaveza, a više od zloupotreba
upravnika, čije surovo postupanje ide čak do stavljanja na muke.
Seljaci zvani „posedni”, potčinjeni fabrikama, ne pripadaju industrijalcu,
nego samoj fabrici. Prema tome, njihov vlasnik nema prava da ih pojedinačno
prodaje. Zakon određuje maksimum seljaka koje može da drži izvesna kategorija

288
fabrika. On isto tako određuje broj onih koje industrijalac mora da dodeli na rad
u fabrici i koji se više ne mogu upotrebljavati za druge poslove. Ali,u stvarnosti,
granice koje je zakon postavio samovolji vlasnika ne poštuju se, te fabrički seljaci
imaju da podnose sav teret robovanja. Svi napori koje oni čine da bi odbranili
svoja prava osuđeni su na neuspeh, i to ih često puta nagoni da pribegnu
otvorenoj pobuni.
Dvorski seljaci zavise od uprave carskih dvoraca, isto onako kao što
spahijski seljaci zavise od svojih gospodara. Oni moraju da rade kulukom na
državnim imanjima i da plaćaju zakupninu upravi carskih dvoraca, ali su i kuluk
i zakupnina tu manje teške obaveze koje pritiskuju spahijske seljake.
Najzad, krunski seljaci su oni srazmerno malobrojni seljaci koji pripadaju
privatnim posedima članova carske porodice.
Slobodni ili državni seljaci. — Pored seljaka vezanih za zemlju i
gospodara, ima mnogo seljaka koji uživaju ličnu slobodu. To su pre svega
potomci seljaka odavno nastanjenih na „crnim” zemljištima, a to će reći na
zemljištima koja imaju obeležje državnih poseda: ovi seljaci, zvani černosošnjije
(crnoplugci) potpadaju neposredno pod državu, nisu potčinjeni nikakvoj
privatnoj vlasti i većinom su skoncentrisani na severu Evropske Rusije i u Sibiru;
zatim, inorodni seljaci, Tatari, Baškiri, Čuvaši, Čeremisi itd., koji su nastanjeni na
državnom zemljištu koje se nalazi većinom u slivu Volge i istočno od ove reke;
naposletku, potomci nekadašnjih tobdžija, strelaca, dragona, konjanika itd.,
kojima je Moskovska država bila stavila u dužnost da brane južne granične
oblasti i koje je državna blagajna, pod izvesnim uslovima, nagrađivala
ustupanjem delova zemljišta. Od vremena kada je Petar I, godine 1724, ustanovio
glavarinu (lični porez), svi su oni spadali u kategoriju „državnih” ili
„državnoblagajničkih” seljaka. Ona sačinjava otprilike trećinu ruskog seljačkog
stanovništva, dok su druge dve trećine mužici. „Černosošnji” seljaci sačinjavaju
glavni deo ove kategorije. Oni su nastanjeni na imanjima čija je površina
međusobno veoma nejednaka. Tim imanjima imaju oni pravo da slobodno
raspolažu, da ih čak i otuđuju po svojoj volji, pod uslovom, koji je postavljen tek
za Jelisavetine vladavine, da ih ne prodaju ličnostima oslobođenim lične poreze.
„Državni seljaci”, osim ovog poreza, imaju prema državnoj blagajni razne
obaveze, od kojih su nekoje veoma teške kao što je na primer održavanje puteva
po gustim šumama i baruštinama u severnoj Rusiji, i obavezu — veoma tešku
zbog ogromnih razdaljina između naseljenih mesta — da putnicima daju
odmorne konje do najbliže stanice. Oni takođe moraju na smenu da vrše
dužnosti procenjivača, prodavaca, blagajnika i čuvara u ustanovama gde država
prodaje vino i so, kao i dužnosti nižih policiskih organa, glasnika, noćnih čuvara
itd. Najzad, od godine 1723 oni su podvrgnuti jednoj novoj novčanoj obavezi
koja će ubrzo — prema mišljenju same vlade, izraženom više puta u raznim
ukazima — biti prispodobljena zakupnini koju plaćaju mužici spahijama i
dvorski seljaci upravi carskih dvoraca. Kada je za vreme Jelisavete ta zakupnina

289
povišena, tvrdilo se sa zvanične strane da je to učinjeno upravo stoga što su i
spahije povisile nedavno zakupnine svojim mužicima. Država dakle uzima od
slobodnih seljaka zakupninu kao sopstvenik zemlje na kojoj su oni nastanjeni.
Ona time potvrđuje svoje nasledno pravo nad tom zemljom, čiji se uživaoci
nalaze u tome pogledu, iako zadržavajući svoju ličnu slobodu i pravo da otuđe
svoj deo zemlje, u položaju koji je sličan položaju mužika. U Sibiru, umesto da
plaćaju ovaj novi danak, „državni seljaci” plaćaju ono što se naziva „zemljišni
desetak”, te ova obaveza potseća takođe na položaj mužika podvrgnutih kuluku.
Lična sloboda državnih seljaka je uostalom veoma nepouzdana. Vlada
sebi pripisuje potpuno pravo da ih svede na stepen mužika. Svaki poklon u
zemlji i seljacima koje neki vladari daju svojim ljubimcima — a videli smo koliko
ovi pokloni mogu da budu veliki — povlači automatski podjarmljivanje velikog
broja slobodnih seljaka. „Državni seljak” ostaje dakle napragu ropstva. I tako, na
kraju krajeva, svi su seljaci stvarno više ili manje robovi.
Gradovi. — Gradsko stanovništvo, sastavljeno od trgovaca, industrijalaca,
zanatlija i radnika, pretstavlja samo jedan beznačajan delić stanovništva
podložnog poreskoj obavezi, 3 od sto. U jednoj zemlji gde preovlađuje sistem
domaćeg gazdinstva, uslovi nisu povoljni za varoški život. Ima veoma malo
varoši, a većina njih liče na velika sela. Godine 1721 Petar I podelio je stanovnike
varoši na „neredovne” i „redovne” građane. Prvi, u koje spadaju plemići,
sveštenici i stranci, ne učestvuju ni u plaćanju opštinskih poreza ni u mesnoj
upravi; oni nisu članovi gradske zajednice. Drugi su podeljeni na dve — a ubrzo
potom na tri — korporacije ili „gilde”: u jednoj se nalaze kapitalisti i najveći
trgovci, umetnici, lekari i apotekari; u drugoj su mali trgovci i zanatlije; prost
narod, a to će reći radnici, grupisan je zasebno. Ako se posmatra ne ova zakonska
podela na klase, već sam socijalni i ekonomski sastav društva, onda je trgovački
element najmalobrojniji — zanatlije, radnici i baštovani sačinjavaju 58 od sto
gradskog stanovništva, — a sitna trgovina znatno preovlađuje. Veliki broj
građana bavi se povrtarstvom, pa čak obrađuje i njive, te varoš zadržava veoma
mnogo izgled sela.
Trgovci, zanatlije i prost narod obrazuju jednu zajednicu čiji članovi,
solidarno odgovorni, imaju prema državi mnoge i teške dužnosti. Oni su
obavezni da naizmenično vrše dužnosti blagajnika, procenjivača, kontrolora robe
i pomoćnika u državnim prodavnicama rakije, soli i drugih monopolskih
artikala, kao i razne dužnosti u službi carina, putarina, mostarina i upravne
policije. Ove službe zahtevaju toliko mnogo osoblja, da se u izvesnim varošima
za njihovo vršenje mora da uposli 70 od sto, a ponekad čak i više, „redovnih”
građana. Ako dodamo da se ove službe vrše često puta u mestima udaljenim od
varoši, razumeće se koliko one staju građane, koji su stalno primorani da
napuštaju svoje poslove. Povrh toga, mnoge od njih povlače i novčanu
odgovornost onoga koji ih vrši. Varošani moraju da plaćaju osim toga lični porez,
kao i mnoge takse, bilo redovne, bilo vanredne, koje padaju na opštinu. Većina
ovih poreza su skupni porezi. Vlada unapred rasporedi taj porez, po svojoj volji,

290
na razne poreske obveznike, ali ostaje solidarno odgovorna za njegovu isplatu.
Imućniji stanovnici odgovaraju dakle za sirotnije ili oskudne stanovnike.
Posledica toga je da je opštinsko uređenje gradova čisto oligarhijsko; jedna
šaka bogataša drži sve ostale građane u potpunoj zavisnosti. Unutrašnji poslovi
opštine rešavaju se na zboru svih građana. Zbor bira starostu opštine, zatim
kmetove i odbornike (savetnike, „ratmane”), koji obrazuju opštinska veća ili
magistrate, koje je ustanovio Petar I da upravljaju „redovnim” građanima.
Ustvari, otpravljanje poslova, i na zborovima kao i u magistratima, je isključivo u
rukama nekolicine bogatih trgovaca, koji su novčano odgovorni državnoj
blagajni za redovno plaćanje poreza. Ovi poslovi su uostalom veoma malobrojni,
jer se zborovi i magistrati ograničavaju skoro isključivo na raspoređivanje službi,
dužnosti i poreza koje gubernija traži od varoši. Pravilnik što ga je Petar I
obnarodovao 1721 godine bio je ocrtao plan obimne reorganizacije gradova, i
Reformator je računao da revnost opštinskih odbora izabranih da ostvare
njegove namere; ali je sve bilo uzalud. Nemogućno je u to vreme da ruska varoš
postane središte ekonomskog i duhovnog napretka, jer sistem domaće
ekonomije, koji preovlađuje u celoj zemlji, osudio je varoš na životarenje, i još
stoga što su građani obavezni da vrše mnoge javne službe, a to koči njihovu
delatnost i nanosi velike štete njihovom materijalnom blagostanju.
Trgovina. — Vrednost spoljne trgovine koju Rusija vodi samo sa Evropom
povećava se od 1717 do 1760 godine za više od 13,000.000 rubalja. Za čitavo ovo
razdoblje izvoz nadmašuje uvoz. Ovaj višak izvoza menja se zajedno sa
izmenama carinskih tarifa. Godine 1724 Petar I obnaroduje prvu rusku tarifu, sa
čisto zaštitnim obeležjem, što izaziva znatno povećanje izvoza u odnosu na uvoz.
Godine 1731 jedna nova tarifa označava odlučan korak ka najstrožijoj zaštiti
domaće radinosti, te se višak izvoza još povećava. Što trgovački bilans ostaje
stalno povoljan za Rusiju, to nije stoga što ne postoje državni dugovi — Jelisaveta
nije uspela da zaključi spoljne zajmove, koji će prviput biti zaključeni za vlade
Katarine II, — već usled opšteg ekonomskog stanja zemlje, usled slabosti njene
kupovne moći i skromnosti njenih potreba. Rusija jeste primorana da pribegne
stranim fabričkim proizvodima, koji pretstavljaju glavninu njenog uvoza, ali
inostrane fabrike imaju beskrajno veću potrebu za njenim sirovinama, koje
pretstavljaju masu njenog izvoza. Glavni izvozni artikli su konoplja, lan, gvožđe i
drvo. Ruske žitarice još nisu postale važna činjenica na evropskim tržištima;
odveć je teško i odveć skupo prevoziti ih iz plodne oblasti na jugu Rusije, u ruska
pristaništa koja su u to vreme bila na severu. Uvozni artikli su naročito razne
čoje, svilene i pamučne tkanine, vunena roba i razni predmeti za svakidašnju
upotrebu. Ruski trgovci trguju s Evropom samo posredstvom stranaca, naročito
Engleza, u čije ruke prelazi skoro polovina prometa što ga vrši petrogradsko
pristanište. Za vreme Ane, Rusija zaključuje trgovinski ugovor sa Engleskom i
daje joj klauzulu najvećeg povlašćenja. Čak za vreme Sedmogodišnjeg rata, koji je

291
svrstao Englesku među političke protivnike Rusije, engleska trgovina sačuvala je
svoju prevagu.
Spoljna trgovina Rusije sa Azijom pruža nam obratnu sliku. S jedne strane
izvoz je manji od uvoza; s druge, Rusija izvozi uglavnom izrađevine, a uvozi
naročito sirovine za svoje fabrike, i životne namirnice, voće, stoku i čaj. To je
stoga što Rusija služi kao spona između Azije i zapadne Evrope, i što je rusko
aziska trgovina u to vreme velikim delom tranzitna trgovina. U ovoj trgovini
prvo mesto zauzima Kina, drugo Persija i Aziska Turska, a treće Centralna Azija.
Trgovina sa Kinom je monopol državne blagajne. Saobrazno ugovoru iz 1727
godine, rusko-kineska trgovina sme da se vodi samo preko varoši Kjahte i
Curuhajtu. Trgovanje se vrši pomoću karavana koje ruska država šalje u
unutrašnjost Kine: od smrti Petra I pa do stupanja na presto Katarine II otišlo je
pet takvih karavana, i to godine 1728, 1737, 1741, 1746 i 1755. Trgovinu sa
Persijom drže u svojim rukama Englezi i Jermeni. Englesko-ruskim ugovorom iz
1754 godine vraćeno je Engleskoj pravo, koje je ona izgubila krajem XVI veka, da
slobodno provozi kroz Rusiju evropsku robu upućenu u Persiju, i persisku robu
upućenu u Evropu. Oko 1755 godine obrazovano je jedno rusko trgovačko
društvo za trgovanje sa Persijom; ali ono nije dugo trajalo i stopilo se postepeno
sa jednim jermenskim društvom, kome je vlada dala velike povlastice.
Unutrašnja trgovina, iako je njena vrednost skoro dvaput veća od
vrednosti spoljne trgovine, nije živa. Odveć visoka interesna stopa dokazuje da
su kapitali bili retki i da se imalo malo poverenja u trgovačka i industriska
preduzeća. Trgovina se većinom obavlja na vašarima. U to vreme se brzo
razvijaju vašari u Makarjevu, blizu Nižnjeg-Novgoroda, i vašar u Irbitu, i te dve
varoši bile su centar ruske trgovine; čitava trgovina sa Sibirom obavlja se na
vašarima. Ukrajina je puna mesnih vašara. Unutrašnje carinarnice, sve dok nisu
bile ukinute za Jelisavetine vladavine, i mnogobrojni državni monopoli kočili su
unutrašnju trgovinu. Pošto je između 1709 i 1714 godine bio dao državi monopol
trgovanja izvesnim artiklima, Petar I se odjednom vratio slobodnoj trgovini. Ali,
počev od godine 1730, pribegava se ponovo sistemu monopola, koji je došao do
vrhunca svoga razvoja za Jelisavetine vladavine. Državna blagajna počinje da
izdaje pod arendu privatnim društvima mnoge grane trgovine koje su dotada
bile monopol države; neka od ovih društava imaju na čelu veoma visoke ličnosti,
od kojih nekoje, kao na primer Petar Šuvalov, uspevaju da ostvare veoma velike
dobiti. Tek posle 1762 godine, za vladavine Katarine II, biće nekadašnji monopoli
postepeno ukinuti.
Industrija. — Tek u XVIII veku stvorena je uistinu ruska industrija. Za
vlade Petra I bilo je u Rusiji samo 98 fabrika; godine 1762 bilo ih je 984, a pred
smrt Katarine II 3.161. Za vladavine poslednika Petra I, ne samo da su se
dotadašnje industrije razvile, već su se pojavile i nove. Među onim prvim da
navedemo fabrikaciju čoje, platna, svile, zatim metalurgiske fabrike, rafinerije,
fabrike koža, duvana i stakla, koje su podignute ili su se znatno umnožile za
vlade Petra Velikog. Ove druge jesu: industrija pamuka, kristala i porculana.

292
 Pre Petra I u Rusiji se prede i tka pamuk po kućama, ali tek u XVIII veku
stvara se oko Moskve i Vladimira jedna prostrana tkačka oblast, gde seljaci tkaju
kod svoje kuće i na ručnim razbojima konac uvezen iz inostranstva. Prvi pokušaji
industriske izrade pamučnih tkanina datiraju tek od 1740 godine. U 1745 godini,
prvu fabriku pamučnih tkanina osnovao je Ižinjski u Ivanovu, selu u
Vladimirskoj guberniji, gde seljak Sokov, koji je naučio kod jednoga stranca u
Šliselburgu tajnu sastavljanja boja i izrade cica, osnova zatim još jednu fabriku.
Cicevi i vezoglave koje je izrađivao Sokov bile su na glasu u XVIII veku. Gračev i
Garelini, čuveni industrijalci, išli su njegovim tragom.
Prve fabrike stakla potiču iz XVIII veka; one su se znatno razvile već za
vlade Petra I. Ali tek 1752 godine osniva Lomonosov jednu fabriku za izradu
bojenog stakla koje je on izumeo, i tek 1757 Malcev, u svojoj fabrici u Vladimiru,
počinje prviput izradu kristala, služeći se običnom masom od koje se pravi
staklo. Oko 1750 godine podignuta je, na 85 vrsta od Moskve, prva fabrika
porculana — ima ih u to vreme samo četiri u Evropi — godine 1758 ustanovljene
su u Petrogradu carska fabrika porculana i fabrika trgovca Volkova.
Od 3.161 fabrike koje postoje pri kraju vladavine Katarine II, skoro sve su
podignute posle vladavine Petra I; jer od 98 fabrika koje su radile za vreme Petra
I, preostalo je jedva dvadesetak; ostale iščezavaju u toku prve polovine XVIII
veka. To je stoga što za vreme Petra I industriska preduzeća, izuzev razume se
državnih fabrika, pripadaju većinom trgovcima, a trgovac je primoran, za
vladavine Petrovih poslednika, da u velikoj meri ustupa mesto plemiću.
Nepostojanost industriskih preduzeća što su ih osnovali trgovci za vlade Petra I
dolazi otuda, što se one nikad nisu oslanjale na velike privatne kapitale; one se
održavaju zahvaljujući naročito svakovrsnim potporama koje im daje država.
Ulozi ortaka su najčešće skromni, nedovoljni; zato svako smanjenje državne
potpore povlači brzo slom preduzeća. Veliki industriski problem toga doba je
pitanje radne snage. Jer, usled podjarmljenosti seljaka, veoma je teško naći
slobodnu radnu snagu; s druge strane, iako industrijalac spada u klasu trgovaca,
ipak mu nije lako da iskoristi mužike, jer zakonodavstvo i državna politika teže
sve više da priznadu plemićima isključivo pravo — koje oni ogorčeno brane —
na mužičku radnu snagu; i ovo, pored skučenosti tržišta za fabričke proizvode,
doprinosi još više opadanju fabrika koje pripadaju trgovcima. Jedna anketa
vršena za Anine vladavine oko 1730 godine otkriva da su mnoge fabrike,
zvanično registrovane, stvarno zatvorene i postoje samo na hartiji, kako bi
omogućile industrijalcima da sačuvaju izvesne povlastice. Godine 1744 jedan
ukaz naređuje da se izbrišu iz spiska industrijalaca oni čije su fabrike u punom
materijalnom rasulu; spisak isključenih, sa nekoliko retkih izuzetaka, sadrži
samo imena trgovaca. U zvaničnom registru, objavljenom oko 1760 godine,
uzalud bi se tražila imena nekolicine nekadašnjih velikih industrijalaca
trgovačkog porekla, kao što su Mamesi, Zatrapezni, Ščegolini, Mikljajevi, itd.
Nasuprot tome, oko 1750 godine, broj fabrika koje su osnovali plemići osetno

293
raste. Vidi se čak kako se pojavljuju preduzeća koja su osnovali seljaci-kulučari
koji zavise od bogatih spahija; takav je slučaj seljaka Sokova, jednoga od osnivača
pamučne industrije u Vladimirskoj oblasti.
Duhovni život pre Jelisavetine vladavine. — Zajedno sa primenjenom
naukom koja je prvenstveno interesovala Petra Velikog, čista nauka prodrla je
takođe u Rusiju. Od osnivanja Akademije nauka u Petrogradu godine 1725,
ruska prestonica postaje kolonija zapadnjačke nauke; među članovima
Akademije, gde je evropska nauka sjajno zastupljena, nalaze se naročito braća
Bernuji. Iako u početku sastavljena isključivo od stranih naučnika, Akademija je
ubrzo počela obilno da pomaže procvat ruske nauke. Ona priprema čitav niz
naučnih izdanja, posvećenih proučavanju geografije i istorije Rusije, kao što su
Publications géographiques mensuelles (1728), i Sammlung russischer Geschichte (od
1732), pod upravom akademika Milera. Između 1730 i 1740 ona organizuje dve
ekspedicije na Kamčatku, uz saradnju Gmelina, Fišera i jednog ruskog naučnika,
Krašeninnikova. U isto to vreme Miler posećuje mnoge varoši u Sibiru i prikuplja
u mesnim arhivama ogromnu količinu istoriskih dokumenata. Akademija
priprema isto tako prvi ruski naučni atlas, koji će biti izdat 1745 godine. U isti
mah kada tako udara temelje naučnom proučavanju Rusije, njenog zemljišta i
njene prošlosti, ona obrazuje ruske naučnike, koji će se ubrzo istaći svojim
radovima; zato, kada je ona oko 1760 godine organizovala čitav niz naučnih
ekspedicija u razne pokrajine Rusije, mogla je da u njih uvrsti, pored svojih
članova stranog porekla, Polasa, Gildensteda, Falka i Georgija, i ruske naučnike,
pored ostalih Lepehina, Krašeninnikova, Rumovskog.5 Ali njen najveći naučni
ponos je delo genijalnog naučnika Lomonosova.
Uskoro se duhovna delatnost ne ograničava samo na Akademiju. U
raznim sredinama ruskog društva poznate su već glavne filosofske, političke,
naučne ili estetičke ideje tadašnje evropske književnosti. U raspravi Osnovanost
vladareve volje koju je napisao godine 1721, po naređenju Petra Velikog, Teofan
Prokopovič priznaje da je porastao broj onih koji se više ne daju ubediti samo
navodima iz Svetog Pisma, i da je sad potrebno, ako se želi da se oni ubede, da se
dokazivanje osloni na zapadnjačku nauku. Uskoro posle smrti Petra Velikog,
nekoliko pisaca ističu se u književnosti, koja je duboko prožeta evropskim
duhom. Najglavniji od njih je isti ovaj Teofan Prokopovič, čija je plodna
književna delatnost počela još za života Petra Velikog. Učenik Kijevske duhovne
akademije i Jezuitskog kolegijuma u Rimu, čovek velike naučne spreme i veoma
darovit, ovaj kaluđer bio je glavni Petrov saradnik u crkvenoj reformi i upotrebio
je svoj književni dar da objasni, opravda i propoveda ostale careve reforme. On je
napisao veliki broj teoloških dela — koja pokazuju težnju ka protestantizmu, dok
njegov književni suparnik, Stevan Javorski, naginje ka katolicizmu, — stihova,
školskih drama i političkih rasprava po naredbi Petra I, zatim čuveni zbornik
kanonskih propisa Crkveni pravilnik, čiji reformatorski planovi ne zadiru samo u

5
Svi ovi akademici proučavali su mnogostruko razne ruske oblasti; podrobni opisi koje su oni objavili i danas su izvor za
korisnu dokumentaciju.

294
oblast crkve, već i u oblast opšte politike. Pa i same njegove propovedi, čija je
teološka vrednost neosporna, pune su čisto političkih ideja i daju mnogo mesta
veličanju i objašnjavanju Petrovih reformi. Posle careve smrti njegov gostoljubivi
dom postao je zborište prestavnika zapadnjačke nauke i kulture. Strani
akademici druže se tu sa ruskim piscima, među kojima su u prvom redu pesnik
Kantemir i istoričar Vatiščev.
Antioh Kantemir je sin jednog moldavskog gospodara, Demetriusa. Njemu
je tek tri godine kada se njegov otac, čovek veoma obrazovan, iselio u Rusiju 1711
godine. Školovao se u Akademiji, gde su mu bili učitelji slavni Bernuji, Bajer i
Gros. On stupa u vojsku u Preobraženski puk, i prilikom stupanja na presto
carice Ane, on igra važnu ulogu kao odlučan pristalica autokratije i protivnik
članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Godine 1732 on je naimenovan za ruskog
diplomatskog prestavnika u Londonu, a od 1737 do 1744, kada je umro, vrši
dužnost ruskog ambasadora u Parizu. Njegovo obrazovanje i visoke duhovne
težnje otvorili su mu pristup u parisku naučnu i književnu elitu; sprijateljio se sa
Monteskjeom, Mopertuejem i opatom Venutijem. On prevodi na ruski delo
Razgovori o mnoštvu svetova od Fošnela, Persiska pisma od Monteskjea, Moral od
Epikteta. On sastavlja ode, prevodi psalme, započinje jedan spev, Petridu, ali za
svoju pravu književnu slavu ima da zahvali svojim Satirama. Prva od ovih satira,
napisana 1730 godine, donela mu je oduševljenu pohvalu Teofana Prokopovčiča.
Ohrabren uspehom, on piše još osam drugih satira. U izboru sadržine i njihove
obrade on ide za primerom Horacija, Juvenala, Boaloa, Labrijera. U pogledu
stihova, on ostaje veran slogovnim stihovima Simeona Polockog (XVII vek), i ne
unosi nikakvu plodnu novinu. Njegove satire pokazuju veoma jasno uticaj
zapadne kulture na obrazovanu elitu tadašnje Rusije.
Tatiščev, rođen 1686 godine, pripada jednoj staroj bojarskoj porodici. On
se školovao u Artilerisko-inžinjerskoj školi, koju je osnovao Petar Veliki i kojom
je upravljao Brus. Godine 1704, kad mu je bilo osamnaest godina, stupa u vojsku
i učestvuje u Severnom ratu, u bitkama kod Narve i Poltave, kao i u pohodu na
Prut. U dva maha (1713—1714 i 1718 godine), on odlazi u Nemačku i trudi se da
tamo usavrši svoje obrazovanje. Kasnije, kada je postao pretsednik Kolegijuma
za rude i fabrike, on stvara u svome domu veoma veliku biblioteku sa delima iz
istorije, geografije i prirodnih nauka i odlučuje da upotrebi dokumente koje je
prikupio te da napiše istoriju Rusije. Dugo godina je upravljao metalurgiskim
fabrikama u Sibiru, bavio se administrativnim uređenjem na jugoistoku Rusije, u
oblastima Orenburga i Astrahanja. Od 1724 do 1726 živi u Švedskoj, gde
proučava kovanje novca i metalurgiju, i prikuplja švedske dokumente o istoriji
Rusije. Događaji iz 1730 godine zatiču ga u Moskvi; on u njima uzima živog
učešća, i u sporazumu sa visokim službenim plemstvom suzbija pokušaje
članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Među političkim projektima, koje tada izrađuje
plemstvo, jedan od najvažnijih potekao je iz njegovoga pera. Njegova glavna dela
su: Istorija Rosijskaja (Istorija Rusije) u pet svezaka, i njegovi Razgovori o korisnosti

295
nauka i škola. Njegov Testament, u kome on izlaže svoje ideje, svoja ubeđenja i
načela svoga života, takođe je važan izvor za proučavanje njegove doktrine.
I pored razlike u njihovoj književnoj delatnosti, Prokopovič, Kantemir i
Tatiščev pretstavljaju jednu istu duhovnu struju. Prijateljstvo koje ih veže potiče
vrlo verovatno iz zajednice njihovih opštiš pogleda, jer sva trojica su pod jakim
uplivom zapadnjačkih ideja. U svojim političkim raspravama Prokopovič
pozajmljuje dokaze od Lokea, Hobesa, Pufendorfa, Grociusa. Kantemirova
poetika proističe iz poetike Boaloa, a njegova socijalna shvatanja od ideja Lokea i
Monteskjea. Tatiščev proučava (Belov) Istoriski rečnik i Valhovu Filosofsku
enciklopediju, i pridaje veliku važnost Dekartovim idejama; u oblasti politike
naslanja se on na Kristijana Volfa, na Pufendorfa i Grociusa, i ma da se ne slaže
sa Makijavelijem i Lokeom, on poznaje dobro njihova dela. Sva trojica su ratni
drugovi koji brane ista načela. Oni oduševljeno tvrde da laičko obrazovanje i
kultura nisu ništa manje vredni od tradicionalnog crkvenog pravoslavlja.
Razume se da se oni svi ne upuštaju isto toliko energično u kritikovanje toga
pravoslavlja. Najsmeliji je Tatiščev; Prokopovič, zbog svoga visokog položaja u
crkvi, ističe najupornije podudarnost i slaganje načela prirodnoga zakona sa
načelima božanskog zakona. Ali sva trojica brane snažno slobodu kritičkog
proučavanja, vrednost laičke nauke i potrebu verske trpeljivosti. Sva trojica su
pristalice doktrine o prirodnom pravu, i Tatiščev tvrdi da ovaj prirodni zakon
može da se razlikuje od crkvenog zakona, pa da ipak ne bude protivan
božanskom zakonu, jer se crkveni propisi, koje su sastavili ljudi slični onima koji
stvaraju građanske zakone, ne mogu nikako identifikovati sa božanskim
zakonom. Oni su prema tome slobodni da izrade jedan sistem, izvan prepreka
zvanične crkve. Kantemir u svojim Satirama i Tatiščev u svojim Razgovorima o
korisnosti nauka i škola zasnivaju svoje teorije na bitnim obeležjima čovekove
prirode, razvijaju praktičnu filosofiju o „razumnoj sebičnosti” i ističu
racionalističko tumačenje pojma o opštem interesu, koji mora da rukovodi
normalnim funkcionisanjem socijalnog života. Sva trojica su isto tako odlučne
pristalice održavanja autokratije u Rusiji. Oni smatraju da je neograničena vlast
vladara veoma plodan činilac napretka, što dokazuje reformatorsko delo Petra
Velikog. Ali u isti mah, poput njihovih zapadnjačkih učitelja, zasnivaju oni svoje
političko shvatanje na teoriji društvenog ugovora, i smatraju da politička vlast
treba da proističe iz opšteg pristanka. Oni propovedaju da će društveni ugovor i
dalje sjedinjavati buduća pokolenja, doklegod bude postojala vlast koju je taj
ugovor ustanovio, ali da će narod biti slobodan da iskazuje i nameće svoju volju,
određujući ponovo način organizovanja vlasti kada ta vlast bude iščezla, na
primer, kada se vladajuća dinastija bude ugasila. Razume se, oni složno veruju
da će tada sopstveni interesi nagnati ruski narod da se izjasni za apsolutnu
monarhiju. No i pored svega ovoga, njihovo shvatanje, sasvim novo u Rusiji, o
narodnoj volji kao izvoru svake vlasti, komplikuje tradicionalnu teoriju o
božanskoj i patrijarhalnoj monarhiji. Složene i teške filosofske i političke
probleme postavljaju dakle sebi ovi pisci, direktni sledbenici Reforme Petra

296
Velikog, i oni su oko 1730 godine najsjajniji pretstavnici ruske duhovne elite.
Posle 1730 godine, drugi jedan pisac, napuštajući filosofska, politička i socijalna
pitanja, posvećuje se sasvim književnosti i lingvistici. To je Tredjakovski, rođen
1703 godine, sin jednog pravoslavnog sveštenika iz Astrahanja. On oseća još iz
rane mladosti neodoljivu žudnju za naukom. Nezadovoljan nastavom katoličkih
kaluđera u Astrahanju, odlazi u Moskvu. Posle dve godine učenja u Akademiji
slaveno-grčko-latinskoj, on oseća jaku želju da dopuni svoje obrazovanje na
Zapadu. Jednoga dana obreo se on, ko zna na koji način, u Holandiji, gde mu je
grof Golovkin, ruski poslanik, dao utočište. On tu dopunjuje svoje znanje
francuskog jezika, a zatim polazi u Pariz; pošto je bio bez ikakvih sredstava,
prešao je taj put pešice. U Parizu nalazi nove zaštitnike u kneževima Kurakinima
i strasno se predaje izučavanju matematike i filosofije. Godine 1730 vraća se u
Rusiju; on tu ubrzo dobiva mesto prevodioca u Akademiji nauka, a 1745 godine
naimenovan je za profesora latinskog i ruskog govorništva. Odaje se pesništvu i
piše ode, tragedije i pesme. Njegovi savremenici videli su samo njegove nevešte
stihove i ismevali ih. On međutim nije toliko lišen pesničkog rada kao što se
tvrdilo, i u njegovom prevodu Telemaka ima lepih stihova. Ali je njegova velika
zasluga što je bio teoretičar stihotvorstva; on je dokazao da je slogovno
stihovanje protivno duhu ruskog jezika i pokazao je pesnicima pravi put, a to je
narodni stih i njegov tonski ritam. Ova veoma važna književna reforma postala je
kamen temeljac pravog ruskog stihovanja.
Duhovni život za vreme Jelisavete. — Jelisavetina vladavina označava
novo razdoblje u duhovnom razvitku. Od 1730 do 1740 godine, naučni i
književni rad ostao je ograničen u uskom i potpuno zatvorenom krugu
Akademije nauka i u grupici koju je oko Prokopoviča obrazovalo nekoliko
književnika koji, nemajući publike ni čitalaca, tapkaju u mestu. Od 1740 do 1750,
naprotiv, pojavljuju se uspešna sredstva za širenje književnosti i nauka: javna
pozorišta, novinarstvo i prvi univerzitet.
Posle prvih pokušaja priređivanja pozorišnih pretstava na dvoru cara
Alekseja, i neuspelog pokušaja Petra I da stvori narodno pozorište, pozorišne
pretstave bile su skoro sasvim prestale u Rusiji. One se ponovo javljaju u obliku
pretstava na dvoru, koje su priređivali učenici kadetskog korpusa, igrajući
komade Sumarokova, novog ruskog dramskog pisca. Jednoj od ovih pretstava
prisustvuje i jedan mlad trgovac iz Jaroslavlja, Fjodor Volkov, koji je bio došao u
Petrograd poslom. Očaran pozorištem, on odlučuje da mu se posveti. U svom
rodnom gradu obrazuje on trupu od mladih ljudi, i odjeci uspeha Jaroslavskog
pozorišta ubrzo dopiru do prestonice. Jelisaveta poziva tu trupu u Petrograd,
gde ova priređuje sa uspehom dve pretstave na dvoru. Godine 1756, jednim
ukazom stvara se u Petrogradu jedno stalno državno pozorište, u čijoj trupi
Volkov i njegovi drugovi iz Jaroslavlja sačinjavaju jezgro. Sam Volkov postaje
veliki tragičar. Ali prvo mesto pripada Dmitrevskom, onome sinu jednoga
sveštenika iz Jaroslavlja koji će biti vođa ruskog pozorišta u drugoj polovini

297
XVIII veka. Godine 1757 osnovano je u Moskvi jedno narodno pozorište pod
upravom pisca Heraskova.
Između 1750 i 1760 godine pojavljuje se i nekoliko časopisa. Oni više nisu
isključivo naučni, kao što su povremene publikacije Akademije nauka; u njima se
štampaju prilozi opšte sadržine ili čisto književni. Prvi od ovih časopisa je opet
akademskog porekla. Pod naslovom Ježemjesjačnija Sočinenjija (Mesečni Spisi)
izlazi on od 1755 do 1764 pod uredništvom akademika Milera, koji u njega
gomila naučne studije i građu o istoriji i geografiji Rusije, ali objavljuje i o
pitašima morala mnoštvo članaka, bilo originalnih bilo najčešće prevedenih, čiji
mladi pisci i prevodioci pripadaju kadetskom korpusu, tome duhovnom
rasadniku koji je već stvorio rusko pozorište. Uskoro se pojavljuju u Moskvi i
Petrogradu i drugi časopisi, koje osnivaju pisci proizišli iz ove sredine.
Akademska erudicija je sasvim prognata iz njih; nju zamenjuju lirske pesme i
članci o opštoj filosofiji ili moralu. Tu se razvijaju isti propisi morala zasnovanog
na „razumnoj sebičnosti” i na načelima „prirodnoga prava”, koje su propovedali
pisci iz 1730 godine. Ali, malo po malo, ovim apstraktnim moralnim
rasmatranjima pridružuje se kritika izvesnih društvenih zala, kao što su obest ili
neznalaštvo plemića, srebroljublje činovnika, glupo kicošenje mladih gizdavaca.
To su veoma plašljivi počeci društvene satire koja će kasnije, za Katarine II, dobiti
veći zamah.
Osnivanje Moskovskog univerziteta godine 1755, za šta ima da se zahvali
naporima grofa I. I. Šuvalova i aktivnoj saradnji Lomonosova, označava veliki
korak na putu napretka. Razume se, ovaj univerzitet nije prekonoć postao prava
viša škola u današnjem smislu te reči, ali će dvadesetak godina kasnije on mnogo
doprineti širenju kulture i razvitku društvenog života očekujući da u toku XIX
veka zauzme počasno mesto.
Razume se da ne treba preuveličavati rezultate svih ovih pokušaja u
oblasti pozorišne umetnosti, književnosti, novinarstva i nastave, čija je publika
još veoma malobrojna. Ali je izvesno da su oni začeli jedan duhovni pokret koji
se neće više zaustaviti i da su ga prisilili da iziđe iz kruga akademika ili
Prokopovičeve književne grupe. Ma kako mali bio, ovaj duhovni pokret počeo je
da zahvata ono što se već može nazvati „rusko društvo.”
Glavno obeležje ovoga društva je njegova težnja da podražava francuskim
uzorima. Od francuske ono pozajmljuje svoja shvatanja, svoje duhovne težnje,
svoje estetske naklonosti i lepe manire. Carski dvor, koji brižljivo kopira dvor
Luja XV, daje primer prestoničkom plemstvu. Želja za podražavanjem odvodi
često u smešne krajnosti, i satirični članci po časopisima počinju da ismevaju
mlade kicoše koji hoće da liče na francuske „gizdavce”. Ali ovo površno i
besmisleno podražavanje, često puta preterano, koje brižljivo kopira kostime i
manire, životni okvir i propise društvene pristojnosti, samo je prolazna strana
jednog duhovnog uticaja mnogo dubljeg i ozbiljnijeg. Književnost i pozorište
žive i hrane se uzorima francuskog klasicizma. Oduševljeno se prevode na ruski
jezik dela Voltera, Rasina, Molijera. Tadanji najplodniji pisac, Sumarokov, trudi

298
se da podražava prvoj dvojici u svojim tragedijama, Molijeru u svojim
komedijama, a Lafontenu u svojim basnama. Iako on piše tragedije iz ruske
istorije, kao Horev i Lažni Dmitrij, on u njih ne unosi nimalo nacionalnog obeležja.
Njegov klasicizam je toliko revnostan, da se on gnuša kada „plačevna komedija”
počinje da zadobiva naklonost francuske publike, i žali se na to Volteru. Dugo
vremena je osporavan njegov pesnički dar, ali danas kritika teži da mu dodeli
važno mesto u književnom razvoju. Režija Dmitrevskoga je isto tako prožeta
tradicijama klasične francuske režije. Dmitrevski odlazi u Pariz, upoznaje se
tamo sa najboljim tadanjim glumcima i trudi se da se na licu mesta usavrši u
veštini francuske scenske dikcije. On ima veliki lični dar; zato on nije hladan i
površan podražavalac, već originalan prilagođivač.
U trenutku kada počinje da se uči od Francuske, Rusija daje jednog
genijalnog naučnika, Lomonosova, čija dela obogaćuju kulturu celoga sveta.
Lomonosov je ponikao iz naroda. Rođen 1711 godine na obalama Severnog
Ledenog Mora, u porodici jednoga ribara iz Arhangelska, njega je jedna urođena
i žestoka žudnja za naukom nagnala da napusti svoje rodno mesto. Bez znanja
svoga oca, on polazi 1730 godine ka dalekoj Moskvi. Čas pešice, čas sa
karavanima koji idu u istom pravcu, on stiže do svetoga cilja svoga putovanja.
Zahvaljujući svojoj gvozdenoj volji, on savlađuje sve prepreke, i pošto je učio u
moskovskim školama, ulazi u Akademiju. On tu zapanjuje svoje nastavnike
neobičnom snagom svoje inteligencije, i 1736 godine poslan je u Nemačku da
tamo usavrši svoje školsko obrazovanje. Nastanjuje se u Marburgu, gde se
predaje naučnim studijama pod rukovodstvom slavnoga Hansa Kristijana Volfa,
koji mnogo ceni prirodne sposobnosti svoga učenika. On još proučava
metalurgiju u Frajbergu, pa se 1741 godine vraća u Rusiju. Godine 1742 postaje
član Akademije nauka, i otada njegov život teče u plodnom naučnom i
književnom radu. On je pre svega veliki prirodnjak. Stručnjaci koji danas
proučavaju njegove naučne radove pronalaze u njima duboke ideje koje su
omogućavale da se predvidi čitav niz velikih otkrića u oblasti prirodnih nauka.
Ali se on posvećuje takođe književnim radovima, koji su u to vreme bili obavezni
za jednog naučnika, plaćenog državnog činovnika. On mora da sastavlja svečane
ode prilikom raznih državnih ili dvorskih događaja. On nije rođeni pesnik, te se
u njegovim odama oseća izvesna izveštačena i nadmena retorika. Ali on nije lišen
stvarnog pesničkog osećanja, koje na mahove izbije u njegovim delima usred
visokoparnih i hladnih tirada. On ume da nađe sretne obrte i upečatljive slike,
naročito kad počne da slavi lepote severne prirode, drage njegovome srcu, ili kad
dodiruje velike naučne probleme, koji izazivaju kod njega iskreno oduševljenje.
Širina njegovog intelektualnog vidika, čistota i dubina njegove
inteligencije ogledaju se i u njegovim raspravama o opštim problemima
prirodnih nauka i u njegovim studijama o raznim političkim pitanjima. Njegova
Rasprava o poreklu svetlosti i njegova Rasprava o korisnosti hemije, pored ostalih, jesu
obrasci naučne sinteze, a u isto vreme i primeri građanske hrabrosti, jer one

299
snažno brane slobodu naučnih istraživanja. Dugačka studija O uvećavanju i
održavanju ruskog naroda koju je on predao 1761 godine grofu Šuvalovu, svome
zaštitniku, širinom svojih pogleda, smelošću kojom pokreće mučna politička
pitanja, dubokom analizom tih pitanja, svojim energičnim i izrazitim stilom, jeste
jedno od najsnažnijih dela ruske književnosti XVIII stoleća.
Lomonosov temeljno poznaje ruski jezik. Njegova gramatička istraživanja
visoko cene stručnjaci. Njegovi planovi za gramatičku reformu su zaista značajni
za svoje doba. U nekolikim svojim filološkim raspravama on je nazreo načela
istorije jezika i uporedne filologije.
Pred neumornom i raznolikom delatnošću ovoga genijalnog čoveka,
mogao je Puškin reći da je sam Lomonosov bio „prvi ruski univerzitet”. Ne bi se
moglo bolje označiti važno mesto koje on zauzima u istoriji ruske kulture.

300
 XI. KATARINA II (1762—1796)

1. REVOLUCIJA 1762 I POČETAK VLADAVINE

Karakter Katarine II. — Katarina II imala je čudesnu sudbinu. Njoj je tek

petnaest godina kada je iz jednog zabačenog kutka Pomorja prenose usred
vilinskog carstva, na blistavi petrogradski dvor. Isprva je Jelisaveta gledala na
nju sa nepoverenjem, a njen verenik Petar Fjodorovič izjavljuje joj grubo da ne
oseća prema njoj nikakvu naklonost. Da bi nesreća bila potpuna, njena majka,
koja ju je pratila na putu, zapodeva glupe spletke koje su mogle da za uvek
upropaste sreću njene kćeri. Ali, iako je majka morala da se spakuje i vrati
pokunjeno svome domu, njena kći ostaje u Rusiji. Ona ume da zadobije
Jelisavetino poverenje, udaje se za prestolonaslednika, a kasnije, pošto se brzo
otarasila svoga supruga, proglašena je za caricu. Ona vlada trideset i četiri
godine Rusijom, a nije prestala sve do svoje smrti da nemilostivo kasapi ruski
jezik svojim nemačkim naglaskom. Kako da se objasni ovaj neverovatni uspeh?
Najglavniji razlog njenog uspeha je u savršenom prilagođavanju radnice
postavljenom zadatku. Katarina je imala da učvrsti i ojača monarhiju oslonjenu
na plemstvo, koje je tada bilo konačno formirano; drukčije rečeno, da požanje
ono što su posejali njeni prethodnici. A upravo njena narav nije ni kao u sejača ni
kao u orača već kao u žeteoca koji ume, razumnim iskorišćavanjem, da izvuče
korist iz tuđega rada. Ona je nailazila na mnogobrojne prepreke, ali ih je
savlađivala zahvaljujući svojoj sreći koja joj je skoro redovno pomagala; ona se
uvek trudi da se prilagodi prilikama, ona na prepreke ne udara nikad direktno i
više voli da vešto ukroti svoje neprijatelje nego da ih uništi. Njen karakter se
odlikuje dvema crtama koje se retko kad nalaze kod jedne iste osobe, a to su
strast i vladanje sobom. Ona ume jasnovidno da izabere sredstva i načine da
ostvari svoje strasne želje. Površan posmatrač mogao bi se prevariti i smatrati
njenu neukrotivu energiju kao dokaz genijalnosti. Ustvari, njene strasti, i u
ljubavi i u politici, ne prelaze granice kojima ne pristaju da se zadovolje težnje
genijalnih priroda.
U ljubavi, njena strast nije ni uzvišena ni plemenita. Od svoje mladosti pa
do poslednjeg dana svoga dugog života ona daje dokaza o svome neverovatnom
temperamentu. Prema sasvim tačnom proračunu njoj se pripisuje dvadeset i
jedan ljubimac za četrdeset i četiri godine. Bilo joj je dvadeset i tri i dvadeset i
sedam godina kada je izabrala svoje prve ljubavnike, Saltikova i Ponjatovskog, a
bilo joj je preko šezdeset kada je izabrala poslednjeg, Platona Zubova. Zacelo bi
bilo nepravično videti u njoj samo čulnost, jer se zna da je ponekad i osećajno
mnogo patila. Pa ipak, jedino se krajnjom čulnošću može objasniti neverovatan
broj njenih ljubavnika i bezobzirnost sa kojom ih je često puta birala. Ona
zamenjuje nežnog i otmenog Ponjatovskog džinovskim i neobrazovanim
Orlovom, a ružnog i inteligentnog Paćomkina lepim i glupim Zubovom, idolom

301
njenih poslednjih godina. Od 1776 do 1789 godine, njeni ljubimci se smenjuju
skoro iz godine u godinu, a potvrđuje ih u njihovoj ulozi, kao što bi se činilo sa
zvaničnim pesnikom, sam Paćomkin, koji, pošto je izgubio caričino srce, ostaje
punih trinaest godina kao neki upravitelj njenoga muškog harema.
U politici, strasna ambicija Katarinina pribegava neslavnim sredstvima.
Ona ne prkosi sudbini; kao glumica koja je vešta da postiže uspehe na životnoj
pozornici, ona više voli da se prilagodi prilikama i da dođe do cilja okolišnim
putem. Ona ne prestaje da daje publicitetu prvorednu ulogu u svome
„vladarskom zanatu”. U tom pogledu ona je neuporedivo vešta. Iako se
dokopala prestola uz pripomoć nekolicine zaverenika i zahvaljujući potpori
garde, ona ipak stalno ponavlja da je krunu primila samo zato da bi odgovorila
navaljivanju svojih podanika. Malo ona mari što je ovo tvrđenje suprotno
stvarnosti. Ona zna da se publicitet ne obraća umnim ljudima, nego svetini
opčinjenoj smelim i iznenadnim delima; ona zna takođe da se jedno često
ponavljano mišljenje nameće, postaje poznato, i da se ništa ne ukorenjuje čvršće u
mozak gomile nego jedna obična istina. Da bi pridobila javno mišljenje zapadne
Evrope, kao i javno mišljenje svoga carstva, ona se ne usteže da iskoristi
potkupljivo pero i najpodlija škrabala, dok na drugoj strani ume vešto da
pridobije pohvale najvećih filozofa svoga doba, sa Volterom ia čelu, koji ne štede
svoje slavopojke „Severnoj Semiramidi”, ruskoj „Minervi”. Istina, ne treba misliti
da ona održava svoje književno koketiranje sa evropskim filosofima samo radi
svoga hvalisanja; ona se iskreno divi Volterovom geniju i proučava predano dela
Monteskjea i enciklopedista. Ali njeni odnosi sa njenim slavnim dopisnicima nisu
bez izvesnog i političkog računa. Kada su oblaci zamračili sjaj njene vladavine,
kada se trudila da prikrije svoje brige i svoje neuspehe, ona piše Volteru nekoliko
redaka punih namerne veselosti, jer je na taj način sigurna da će sva književna
Evropa znati da je ona vesela i zadovoljna te neće verovati da njoj uistini preti
opasnost. Tako ona ismeva „markiza” Pugačeva i sultana istoga onog dana kada
joj oni prouzrokuju najveću strepnju. Tako ona piše mirne opise blagostanja
ruskih seljaka usred najveće gladi i neplodne godine. Ova težnja da prikrije rupe
i pukotine u „svojoj kućici”, kako ona rado naziva u šali svoje carstvo,
nerazdvojna je uostalom od njenoga ubeđenja da sve što ona čini može da bude
samo savršeno, da oko nje može da bude samo blagostanje i napredak. Umesto
da neumorno radi za opšte blagostanje, ona radije veruje da je ono već ostvareno
i da je svet kojim ona vlada najbolji od svih mogućih svetova. Ovaj sebični
optimizam njoj je urođen i on sačinjava samu osnovu njene ličnosti. Sve što
dolazi od nje izgleda joj lepo, jer ona to posmatra kroz svoje ružičaste naočare.
Njoj su nepoznate one krize razočarenja od kojih često pate pravi stvaraoci.
Nepokolebljivo uverenje da će u svemu imati uspeha nagoni je da se pača
u najraznovrsnije poslove, i pored nedostatka istinskog poznavanja stvari. Njena
zakonodavna slava nije joj dovoljna; ona hoće da se pokaže i kao plodan dramski
pisac, i kao novinar, i kao komentator starih hronika, i kao pisac jednoga
uporednog rečnika svih jezika, itd. Njena dela, u kojima se ponekad vidi

302
neznanje — kao na primer u njenim filološkim studijama; ponekad sumnjiv ukus
— kao u njenim imitacijama Šekspirovih istoriskih drama; a ponekad polet i
duhovitost — kao i njenim komedijama iz ruskog života, i najzad njeni članci u
časopisu Vsjakaja Vsjačina (Svaštarije), nisu bez izvesnog talenta. Ali se ona ne
uzdiže iznad prosečnosti; ona je samo jedna imitacija, dovoljno vešto izvedena
da ne bi pala ispod duhovnog nivoa obrazovanih ljudi toga doba. Taj sveopšti
diletantizam je osobina jednog živog i radoznalog duha, koji ume veoma vešto
da prima utiske, ali ne može da ih preobrazi, i koji nema nijedne sopstvene
stvaralačke ideje koju bi suprotstavio stvarnosti.
Revolucija 1762 godine. — Još pre Jelisavetine smrti Katarina je odvojila
svoj život od života Petra III. Ona prepušta svoga muža Jelisaveti Voroncov, ženi
isto toliko ružnoj koliko i ništavnoj, i povlači se za izvesno vreme u samoću, gde
se predaje čitanju dela francuskih filosofa. Njena ljubavna veza sa Grigorijem
Orlovom, sjajnim ađutantom Petra Šuvalova, donosi joj odmah potporu garde,
gde su braća Orlovi veoma popularni. Kada je njen muž stupio na presto, njen
položaj postaje neizdržljiv. Orlovi ne gube vreme, već dele novac i prikupljaju
pristalice; oni pripremaju državni udar koji će Katarini doneti vlast. Sa svoje
strane, Nikita Ivanovič Panin, domaći učitelj Katarininog sina Pavla, namerava
da kruniše svog učenika, a da Katarini ostavi samo namesništvo. Taj oprezni i
hladni račundžija pretvara se kao da ga se ništa ne tiče, dok njegova saveznica,
kneginja Daškov, pokazuje grozničavu delatnost. On odlaže državni udar do
dana kada će Petar doći u Moskvu pre nego što pođe vojsci, koja je uvek van
Rusije i koju car, zabrinut zbog stanja svoga Holštajnskog vojvodstva, pomišlja
da uputi na Dansku. I Orlovi odlažu ostvarenje svoga plana, zbog Katarinine
bremenitosti. Oni moraju sačekati da ona bude sposobna da se stavi na čelo
pokreta. Na dan 23 aprila/4 maja ona donosi na. svet jednog Orlovljevog sina,
Bobrinskog, ali zaverenici još uvek oklevaju. Sam Petar ubrzava rasplet.
Početkom juna, za vreme jedne svečane večere u dvoru, on prostački vređa
Katarinu pred svim zvanicama i preti joj neoprezno da će je prognati u manastir.
Tada se zaverenici odlučuju da se pripreme za rad. 27 juna/8 jula iznenadno
hapšenje, jednoga od njih, Paseka, izaziva početak pokreta. 29 juna/10 jula
Katarinu, koja se nalazila u Peterhofu, pozivaju braća Orlovi u Petrograd, gde joj
garda,, koja čeka trenutak da stupi u dejstvo, polaže odmah zakletvu. Svečano
blagodarenje otsluženo je u čuvenoj sabornoj crkvi Kazanjske Bogorodice, i
Katarina potpisuje proglas narodu koji je na brzu ruku sastavio Petrov, a kojim
se obznanjuje njeno stupanje na presto. Ostaje još samo da se ukloni Petar, koji se
nalazi u Oranienbaumu i koji ima sredstva da se brani sa više ili manje uspeha:
on raspolaže sa oko 1.500 holštajnskih vojnika, a pored njega je i Minih, koga je
on vratio iz progonstva; on može da otide i svojoj vojsci, koja se u ratnom stanju
nalazi u Pomorju; ali on nema nimalo uviđavnosti, a Orlovi, koji su vešti, rade
brzo i oštroumno. Oni šalju odmah admirala Talicina u Kronštat sa zadatkom da
privoli posadu tvrđave da položi zakletvu vernosti novoj vladarki. Iste noći

303
Katarina, obučena u muško odelo, polazi na konju, ispred garde, ka Petrovoj
letnjoj rezidenciji. Kada je čuo vest o revoluciji, car je potpuno izgubio glavu.
Umesto da se povuče odmah u Kronštat, kao što mu savetuje Minih, on okleva i
gubi vreme. A kada se naposletku njegov brod približio Kronštatu, već je bilo
dockan, jer je Talicin u njemu, i tvrđava preti da će pucati na brod ako se odmah
ne udalji. Petar, potpuno obeshrabren, ne sluša Miniha koji navaljuje na njega da
što pre ode na obalu Pomorja da se tamo pridruži svojoj vojsci. On se vraća u
Oranienbaum u sumrak da tamo sazna kako je Katarina, na čelu garde, već izišla
iz Petrograda. Ona ide napred kao pravi pobednik. Oko pet časova ujutru, Petar
joj šalje jednu poruku u kojoj joj predlaže da podele vlast. Ona ne odgovara, već
nastavlja svoj pohod. Tada Petar, ne opirući se dalje, potpisuje akt o abdikaciji.
Njega su smestili u Ropšu, pod nadzorom Alekseja Orlova. Posle nedelju dana,
za vreme jedne svađe, Orlov ga je zadavio. Jedan caričin proglas objavljuje da je
on umro od krize hemoroida.
Učvršćivanje vladavine. — Tako počinje Katarinina vladavina. U početku,
i pored sjajnog uspeha državnog udara, politička atmosfera ostaje prilično
mutna. Panin nije jedini koji želi da se Pavle proglasi za cara i da se ustanovi
namesništvo do punoletstva mladoga cara. Plan o Katarininom venčanju sa
Grigorijem Orlovom izaziva najoštrije nezadovoljstvo među visokim plemstvom,
i Katarina je primorana da ga se odrekne. Uskoro počinju da se snuju zavere. U
jesen 1762 godine, u Moskvi, uoči Katarininog krunisanja, otkriva se da nekoliko
oficira, sa Gurjevom i Hruščovom na čelu, pripremaju prevrat u korist Ivana
Antonoviča, zasužnjenog u tvrđavi Šliselberg, a godine 1763 da grupa okupljena
oko Hitrova smišlja ubistvo Orlova. U junu iste godine jedan proglas preti da će
biti kažnjeni oni koji ne budu prestali da iskazuju opasne misli i prevratničke
kritike o politici. U julu 1764, jedan oficir, Mirovič, pokušava da sa oružjem u
ruci izvede Ivana Antonoviča iz tvrđave, ali za vreme toga pokušaja čuvari, kao
što im je bilo propisano jednim tajnim uputstvom, ubijaju svrgnutoga cara.
Mirovič je pogubljen. S druge strane, Katarina je izložena preteranim zahtevima
onih koji su radili za nju i koji traže nagrade, pa bile one zaslužene ili ne. Uvek
na oprezi, ona je primorana da obazrivo postupa sa svakim, da se podjednako
ophodi i sa Grigorijem Orlovom i sa Paninom koji se nikako ne slažu, i čija
nesloga otežava već i: inače teško stanje. Prijatelji postaju isto toliko opasni kao i
neprijatelji. Dok ovi smišljaju nove državne udare, oni prvi traže da im se plati za
usluge koje su učinili, i priželjkuju razne povlastice. Izveštaji koje su strani
poslanici slali iz Petrograda spominju često zabrinutost koja se ogleda na
Katarininom licu: „Strah da ne izgubi ono što se usudila da uzme ispoljava se
neprestano u caričinom držanju”, piše Bretej, francuski ambasador.
Katarina se trudi da učvrsti svoju vlast. Pre svega, ona velikodušno
razdeljuje povlastice i nagrade. Spiskovi daroprimaca, koji su sačuvani,
pripremani su dugo i pažljivo. Mnogobrojni su oni koji primaju znatne poklone u
novcu i prostranim posedima naseljenim seljacima. Jednim potezom pera carica
pretvara mnoštvo slobodnih državnih seljaka u mužike velikodostojnika i vernih

304
pristalica nove vlade, koje ona hoće da nagradi. Pa ipak, sva ova darežljivost nije
dovoljna da joj pridobije dovoljno pristalica. Zato je njena glavna briga da narod
zaboravi kako je ona došla na vlast, i da potvrdi svoj državni udar opštim
narodnim priznanjem. Ona uviđa da toga radi treba da stvori i održava vezu
između sebe i narodne mase. Njeni prvi pokušaji da se približi narodu i da osvoji
njegovu naklonost jesu njena putovanja do najzabačenijih delova carstva: posle
putovanja u Moskvu na krunisanje, ona Volgom odlazi u Kazanj i boravi dugo u
Jaroslavlju; ona isto tako posećuje Rostov, prilikom izlaganja mošti nekadašnjeg
arhiepiskopa toga grada, svetoga Dimitrija. Zatim, pošto je raspustila komisiju
koju je Jelisaveta bila obrazovala za izradu novog Zakonika, ona se vraća na plan
svoje prethodnice, proširujući ga i dajući mu više odjeka i sjaja. Ona još odmah
odlučuje da okupi poslanike izabrane po svim oblastima i od svih društvenih
slojeva, da oni izlažu i pretresaju potrebe, želje i težnje naroda. Narednih godina
ona radi na sastavljanju jednog nakaza, a to će reći uputstva namenjenog toj
skupštini, čije sednice otvara ona u Moskvi 1767 godine veoma svečano.

2. PRVE UPRAVNE MERE (1862—1766)

Postoji veoma rasprostranjeno mišljenje kako je ova „Poslanička komisija”

poremetila sve Katarinine ideje. Tvrdilo se da je ona stupila na presto sa
namerom da u Rusiji poseje klicu političkih sloboda, da ukine seljačko ropstvo i
da saobrazi zakone i običaje prosvećenim načelima koja je crpla iz dela
enciklopedista. Ali su je, kažu, govori i izjave poslanika trgle iz njenih
filozosofskih snova i pokazali joj da najvažnija društvena klasa, plemstvo, ne
samo da nije usvajala njene ideje, već je naprotiv težila da sasvim porobi seljake i
da prigrabi za sebe glavnu ulogu u mesnoj upravi. Tada je ona, da bi učvrstila
svoju vlast, kapitulirala pred zahtevima plemstva, izmenila potpuno svoj
politički program i preobrazila se, kažu, u „caricu plemića”. Da li je ovo zaista
tačno? Da li je Katarina morala da menja sve svoje namere da bi ugodila
plemstvu? Ne može se odgovoriti na ovo pitanje pre nego što se prouče
zakonodavne mere koje je carica preduzela pre saziva Poslaničke komisije, i pre
nego što se ispita sadržina njenog Nakaza.
Paninovi projekti. — Već u prvim mesecima njene vladavine, jedan
događaj nam otkriva, poput probnog kamena, pravu Katarininu političku misao.
Nikita Panin, koji smišlja velike planove, iako je oprezan i malo sklon ličnoj
akciji, otkriva nam svoju igru. U predgovoru svome projektu za jednu novu
državnu ustanovu, on ocrtava mučnu sliku nesreća koje prete državi kad god se
politička vlast usredsredi „jedino u vladarevoj ličnosti” i kada se on, umesto da
se upravlja prema nekoj zakonskoj odredbi, samo povinuje samovolji
neodgovornih ljubimaca. On izjavljuje da se ove nesreće ne mogu izbeći ako se
„razumno vršenje zakonodavne vlasti ne poveri malom broju ličnosti izabranih u
tu svrhu.” Sledstveno tome, on predlaže da se osnuje „jedna vrhovna

305
zakonodavna ustanova”, koju on naziva „Carev Savet” i koji bi bio sastavljen od
šest lica. Sve zakonodavne mere morale bi se podnositi na pregled ovome
Savetu, a sva naređenja, sve proglase i druga akta vladarske vlasti da
premapotpisuje jedan od državnih sekretara, koji su njegovi članovi. Panin
pretpostavlja da na taj način državni poslovi ne bi zavisili od ćudi izvesnih
ličnosti, već bi ih rešavale dobro organizovane ustanove. U isti mah on snažno
ističe da ova projektovana reforma neće nimalo ograničiti samodržnu vlast
vladara, pošto će konačne odluke po svim državnim poslovima donositi monarh.
Njegov je predlog isprva prihvaćen. Katarina određuje buduće savetnike, a 28
decembra 1762/8 januara 1763 godine, ona potpisuje proglas kojim se
ustanovljava Savet. Zatim odjednom poništava svoj potpis, i Paninovi predlozi
su napušteni.
Pojedinosti ovoga obrta ostale su nerazjašnjene. Zna se samo da su
Paninovi projekti bili saopšteni nekolikim ličnostima, čiji su veoma interesantni
zaključci sačuvani do danas. Jedna od tih ličnosti odobravala je Paninu, ma da je
napomenula da je neophodno potrebno biti uvek oprezan, da se ne bi ispustile
dizgine autokratske vlasti, i potsećala je na pokušaj učinjen u cilju da se ograniči
autokratija pre stupanja na presto Ane Ivanovne. Druga ličnost, general Vilboa,
iskazao je bez okolišenja svoje ubeđenje da pisac toga projekta, pod vidom
učvršćivanja monarhije, teži da zavede aristokratsku vladu, koju bi članovi
„Carevog Saveta”, stvorenog jednim državnim zakonom, mogli vremenom da
uzdignu na stepen savladara, i da bi taj Savet, približujući suviše vladara
njegovim podanicima, mogao u ovima da pobudi želju da dele vlast s njim.
Mogućno je da je Panin, kao što potvrđuje Fonvizin, poznati dramski pisac koji je
bio njegov lični sekretar, uistini težio da ograniči autokratiju u Rusiji. U svakom
slučaju, nikakvi znaci takve namere ne pojavljuju se u njegovom projektu, koji
Savetu dodeljuje strogo savetodavnu ulogu. Kako bi jedan skup od šest državnih
sekretara, koje je naimenovao car, mogao da postane oruđe protivu vladara?
Zaista, trebalo je da neko bude jako protivan svakom pokušaju ograničavanja
carske ćudi, i jako nepoverljiv, pa da u Paninovom projektu otkrije zaveru
protivu autokratije. Međutim, Katarina je gajila to nepoverenje zajedno sa
drugima, što navodi na misao da su kritike koje su joj bile podnete proizvele na
nju jak utisak. U jednom tajnom uputstvu ona pravi providne aluzije na Paninov
projekt: ona govori o drskim ljudima koji sanjaju o tome da u Rusiju presade
tuđinske običaje, koji se zanose slavoljubivim planovima i veruju da su postali
majstori u politici jedino stoga što su živeli dugo u inostranstvu — to je slučaj sa
Paninom, — i koji možda puštaju da ih zavedu „raniji primeri” — ovde se misli
na pokušaj iz 1730 godine; — i ona dodaje: „Ali doklegod ja budem živa, rusko
carstvo će postojati, kao što mi nalaže moja dužnost, jer je ono toliko prostrano,
da bi za njega bio štetan svaki drugi režim osim autokratije”. Tako i sam obazrivi
pokušaj Paninov da obezbedi poštovanje zakona prilikom rešavanja državnih
poslova uliva naposletku strah Katarini, za čije će vladavine cvetati favoritizam,
„ta samovolja izvesnih ličnosti” od koje je Panin upravo i želeo da zaštiti državu.

306
Njeni politički pogledi, čak i pre sazivanja Poslaničke komisije iz 1767 godine,
tako su jasno određeni, da je ona spremna da Paninov skromni predlog smatra
kao nameran nasrtaj na njenu samodržnu vlast.
Prve upravne reforme. — Iako odbija da izmeni političko uređenje
carevine, Katarina ipak ostvaruje nekoliko čisto administrativnih reformi, koje su
interesantne po tome što nagoveštavaju velike reforme iz 1775 godine.
Proglas od 15/26 decembra 1763 godine podelio je — prema Paninovom
predlogu — najvišu ustanovu carstva, Senat, na šest otseka, kojima su dodeljene
razne kategorije državnih poslova; u svakom otseku odluke su konačne, ako su
donesene jednoglasno; samo u slučaju neslaganja iznosi se predmet rešavanja
pred opštu sednicu Senata. Ova reforma, čisto tehničke prirode, ima za cilj da
ubrza rad birokratske mašine. U isto vreme znatno su uprošćene i centralne
ustanove ukidanjem čitavog niza nadleštava za koje se utvrdilo da su suvišna.
Na dan 21 aprila/2 maja 1764 godine objavljeno je jedno „Naređenje
gubernatorima”, u kome se nalaze ideje koje će jedanaest godina kasnije davati
pravac opštoj reformi oblasne administracije. Potpuno prožeto načelom
administrativne decentralizacije, ovo naređenje daje gubernatoru neograničenu
vlast nad svim granama lokalnog života, podređuje mu mesne ustanove,
proglašava ga za „gospodara i zaštitnika” svoje gubernije, a u isti mah ga čini
potpuno nezavisnim od vladinih kolegijuma, da bi ga stavila pod direktnu vlast
Senata i carice. Gubernator iz 1764 godine je — to se jasno vidi — skica budućeg
„carskog pretstavnika” ili „general-gubernatora” koje će stvoriti zakon od 1775
godine.
Usavršavajući administrativnu organizaciju, Katarina smatra za potrebno
da poveća prinadležnosti činovnika, kako bi poboljšala njihov položaj i umanjila
njihovu potkupljivost. Radi toga mora da poveća poreze. U početku svoje
vladavine, 5/16 jula 1762 godine, u želji da uveća svoju popularnost, ona je
smanjila za 10 kopejaka po pudu porez na so. Ali, počev od 1763 godine, mnogi
dotadašnji porezi su povećani i mnogi novi ustanovljeni, a viškovi prihoda koji
su otuda proistekli potpuno su upotrebljeni za povećanje prinadležnosti.
Potpunost samodržne vlasti, uprošćavanje upravnog aparata,
administrativna decentralizacija, to su ideje kojima su prožete mere što ih je
Katarina preduzela još pre sazivanja Poslaničke komisije i kojima će ona ostati
verna i pošto bude stupila u dodir sa njima. Između njenog programa i izjava
poslanika po jednom istom pitanju neće biti, kao što ćemo videti, velike razlike.
Socijalna pitanja. — Isto tako ne izgleda — ako se oslonimo na činjenično
stanje — da je Katarina isprva imala socijalne ideje kojih će se kasnije morati
odreći da ne bi izgubila naklonost plemstva.
Početkom 1763 godine ona piše vrhovnom državnom tužiocu, knezu
Vjazemskom: „Plemići su veoma nezadovoljni što ne vide da se potvrđuju
njihove povlastice. Ne bi trebalo zanemariti da se uradi nešto u tome pravcu.”
Sledstveno tome stvorena je 11/22 februara 1763 godine jedna komisija sa

307
zadatkom da pregleda proglas Petra III o povlasticama plemstva i da pripremi
njegovo proširivanje. Za mesec dana ona sastavlja jedan projekat zakona, koji se s
pravom može smatrati kao prva skica „Povelje plemstva” koju je Katarina
obnarodovala dvadeset i dve godine kasnije. Taj projekt predlaže da se pre svega
potvrde sve povlastice dodeljene plemstvu proglasom Petra III; zatim, da se
zakonskim putem prizna da plemić ne može biti kažnjen bez suđenja, da se na
njega ne mogu primeniti telesne kazne, da u slučaju progonstva ili smrtne kazne
njegovo imanje neće biti konfiskovano, nego će preći na njegove naslednike, da
će moći potpuno slobodno da raspolaže svojim posedima, ukratko, sve one
povlastice koje će kasnije biti obuhvaćene Poveljom plemstva iz 1785 godine;
osim toga, da se plemićska titula neće više automatski dodeljivati državnim
činovnicima kada budu unapređeni na izvesne položaje, i da će plemićima biti
dopušteno da odlaze iz Rusije i da prelaze u strano podanstvo. Katarina je
usvojila ovaj izveštaj i naredila da se prema njemu sastavi zakon. Što se ovo
naređenje nije odmah ostvarilo, to je verovatno usled pretstojećeg sazivanja
poslanika. Ipak, carica ne čeka ovaj saziv da bi znatno proširila plemićska prava,
već 13/24 jula 1762 odlučuje da će oficirski čin biti dodeljen svim plemićima u
trenutku penzionisanja, čak i ako vremenski nisu stekli pravo da ga dobiju. 9/20
avgusta 1765 godine ona dodeljuje monopol pečenja rakije plemićskom staležu.
17/28 januara 1765 godine daje ona plemićima pravo da samovlasno šalju svoje
mužike na robiju; osim toga, 3/14 jula 1762 godine, prilikom nereda koji su
nastali na mnogim plemićkim imanjima, ona jednim naročitim ukazom izražava
svoju volju „da odlučno štiti plemiće-spahije u pogledu njegovih poseda i
imovine”, a seljacima naređuje da se pokoravaju svojim gospodarima, kao što im
i dužnost nalaže.
Ova Katarinina izjava nije u saglasnosti sa namerom koja joj se pripisuje
da želi osloboditi seljake. Zar ona dakle nije imala nikakvu nameru da posreduje
u odnosima između mužika i vlastele? Zacelo da je imala, ali samo u izvesnim
pitanjima i izvesnim granicama.
Ona još nije bila stupila na presto, kada je na jednoj hartijici zapisala da,
ako bi se davala sloboda mužicima svakog imanja koje prelazi u ruke novih
vlasnika, svi bi seljaci bili oslobođeni posle sto godina, ali da bi neposredno
ukidanje seljačkoga ropstva imalo za posledicu da plemstvo ohladni prema njoj. I
tako, već od ovoga doba, ona uzima u obzir potrebu da računa na pomoć
vlastele.
U početku svoje vladavine ona u dva maha postavlja pitanje mužika.
Godine 1764 predlaže ona Dijeti livonskoga plemstva da ispita sledeća sredstva
kojima bi se obuzdala „tiranska samovolja zemljoposednika”: odobrenje
seljacima da mogu imati pokretna dobra; regulisanje zakonskim putem mužičkih
dažbina; kontrola nad kaznama koje vlasnici izriču nad mužicima; zabrana
rasturanja pojedinih porodica prilikom prodaje mužika. Ovi predlozi — koje se
Livonska Dijeta, razume se, požurila da baci u arhivu — zacelo su veoma

308
ozbiljni, ali su daleko od toga da se u njima može videti namera da se mužici
oslobode.
Godine 1765 jedno „Nezavisno društvo za ekonomska proučavanja”
osniva se u Petrogradu sa ciljem da ispituje ekonomske probleme; veoma ugledni
plemići, među kojima i braća Orlovi, njegovi su članovi. Katarina, ostajući
anonimna, predlaže tome društvu da objavi konkurs sa nagradom za temu: „Da
li je korisnije po društvo da mužik bude sopstvenik zemlje ili samo pokretnog
imanja i dokle treba da se prostire njegovo pravo nad jednom ili drugom vrstom
imovine?” Od 162 podnesena spisa samo je 15 primljeno za učestvovanje u
konkursu, među kojima su 9 od nemačkih pisaca, 5 od francuskih, a samo jedan
od ruskog pisca. Nagrada je dodeljena Beardeu-de-Labeu, doktoru prava iz
Ahena. Onaj ruski pisac, mladi pravnik Poljenov, koji je studirao na
univerzitetima u Strasburgu i Getingenu, slika veoma živim bojama duhovnu
bedu seljaka koji su pod spahiskim jarmom, ali o ni ne spominje njihovo
oslobođavanje. On se ograničava na to da predloži da im se na spahiskom imanju
dodele parcele dovoljne za njihove lične potrebe i koje bi prelazile na njihove
naslednike; da se ne prodaju bez zemlje cele seljačke porodice ili odvojeno
članovi jedne iste porodice; da se seljacima dodeli pravo svojine nad žitom i
stokom, i da se tačno utvrdi veličina mužičkih dažbina. No pri svem tom, on ne
odobrava da spahije budu primorane da ove reforme izvršuju protiv svoje volje;
on smatra da vlada treba da ih na to privoli dajući primer u selima koja zavise od
dvorske uprave. Ali kakvo je lično mišljenje one koja je postavila to pitanje
Nezavisnom društvu za ekonomska proučavanja? Ona ga je iskazala u
zabeleškama kojima je propratila prepisku između dva kneza Golicina povodom
seljačkog problema, a koja joj je dostavljena baš u to vreme. Ona dočekuje sa
ironijom i nepoverenjem predlog da se seljacima odobri pravo zemljovlasništva.
Ona izgleda više raspoložena da reguliše mužičke dažbine. Ali ta ideja nije strana
ni izvesnim pretstavnicima plemstva. Poljenov, kao što smo videli, istoga je
mišljenja. Petar Panin ga prvi iznosi u zakonskom projektu koji podnosi carici
1763 godine i u kome predlaže da se gubernatorima da pravo da kontrolišu
zloupotrebu spahijske vlasti, da se zabrani rasturanje porodica prilikom prodaje
mužika, i da se utvrdi iznos dažbina na dve rublje od glave i kuluk od četiri dana
nedeljno. Jelagin, čiji je zakonski predlog dostavljen carici 1766 godine, ponavlja
tu ideju.
Sve ove činjenice dokazuju da, iako je položaj mužika isprva zabrinjavao
Katarinu, ona i ne pomišlja da ih oslobodi ropstva; da njeni projekti za
poboljšanje njihovoga položaja iskazuju shvatanja ličnosti iz njene okoline koje
poznaju to pitanje; najzad, da je ona šta više čvrsto rešena da ne preduzima ništa
što bi u tom pogledu moglo da izazove nezadovoljstvo plemstva. Vladine odluke
donesene na osnovu ovog socijalnog programa nemaju ničega originalnog; one
samo — i važno je da se to istakne — ponavljaju u većem obimu pokušaje
Jelisavetine vlade.

309
 Opšte razgraničenje zemljišnih poseda. — Za vreme Jelisavete,
razgraničenje imanja koje je predlagao Petar Šuvalov bilo je započeto, ali se sa
tim poslom odugovlačilo i od njega se naposletku odustalo. Katarina ga ponovo
otpočinje u velikim razmerama. U maju 1765 godine ona ustanovljava pod
pretsedništvom Nikite Panina jednu komisiju koja dovršava, u jesen iste godine,
sastavljanje jednog podrobnog pravilnika za opšte razgraničenje zemljišnih
poseda u celoj Rusiji. 19/30 septembra 1765 godine jedan proglas objavljuje taj
džinovski posao koji zadire u tolike životne interese posednika. Za vreme
Jelisavete razgraničenju je trebalo da prethodi proveravanje prava sopstvenosti
svih zemljoposednika, a to je upravo i otežalo izvođenje toga posla. Ovoga puta,
naprotiv, svako omeđivanje imanja izvršeno sporazumno među susedima biće
priznato i potvrđeno bez ikakve kontrole; samo u slučaju osporavanja zvaničnim
putem vlada će proveravati prava obeju parničnih strana, prema jednom
postupku podrobno iznesenom u pravilniku. Ova odluka olakšava
razgraničavanje. Pri kraju vladavine Katarine II taj posao je završen u osamnaest
gubernija, a započet u šest drugih. Za vreme potonjih vladavina on će se
postepeno vršiti u ostalim delovima Rusije, da se završi 1843 godine.
Važnost ovoga posla za posednike je očevidna. Ona uklanja pometnju u
odnosima između pojedinih imanja i uzroke stalnih svađa među susedima, koje
su se često preobraćale u smrtnu mržnju. Razume se, omeđivanje imanja
oduzimalo je nekim posednicima pravo uživanja parcela na koje oni nisu imali
nikakvo pravo; nasuprot tome, ono je vraćalo drugima imanja koja su, u
nedostatku tačnih međa, tuđa lica mogla da prisvoje. Veštinom i umešnošću
uspevali su čak nekoji da povećaju svoja imanja na račun suseda ili neobrađenog
zemljišta koje je pripadalo državi, te su na kraju krajeva mnogi posednici mogli
biti zadovoljni zbog znatnog povećanja njihovog imanja. Zbog svega ovog,
razgraničavanje je izazvalo među mesnim plemstvom izvanrednu uzrujanost, o
kojoj nam jedan posednik iz središne Rusije, Bolotov, daje živopisnu sliku u
svojim Uspomenama. Uzbuđenje koje je obuzelo sve vlastelinčiće, diplomatska
lukavstva, zamršeni marifetluci kojima se oni služe da bi prikrili bespravna
prisvajanja pomoću kojih su uvećali svoja imanja i o kojima većina njih jedino
misli, opisani su snažno u tome delu.
Tuđinska naselja u Rusiji. — Jelisaveta je nameravala da naseli puste
oblasti duž granica nastanjivanjem stranih naseljenika. Ona je bila osnovala na
jugoistoku srpska naselja, „Novu Srbiju” i „Slaveno-Srbiju”. Pri kraju svoje
vladavine ona je bila izradila jedan podroban plan po kome je trebalo pozvati
izvestan broj Nemaca i naseliti ih na donjoj Volgi. Katarina se trudi da ostvari
ovaj plan u velikim razmerama. Godine 1763 ona osniva „Kancelariju za
pokroviteljstvo nad strancima” kojom upravlja Grigorije Orlov. Jedan svečan
proglas poziva u Rusiju sve strance koji žele da osnuju naselja. On im obećava
svakojake povlastice, potpore i novčanu pomoć, kao i parcele zemljišta
snabdevene svim potrebnim poljoprivrednim alatom. Posle nekoliko
bezuspešnih pokušaja, pribegava se sistemu koncesija. Godine 1764—1765

310
zaključeni su ugovori sa tri koncesiona društva kojima su upravljali Prekur, Pite i
Derua, i baron Kano de Boregar, svi Francuzi, sve ljudi sa sumnjivom prošlošću,
pustolovi koji sa veoma malo savesnosti odgovaraju svojim obavezama. Ukupno,
do godine 1768, 104 naselja sa 23.109 stanovnika oba pola organizovano je na
donjoj Volgi, blizu Saratova i Caricina. Državna blagajna uvučena je u ogromne
beskorisne troškove; naseljenici, pokupljeni iz raznih krajeva Nemačke, ne
pokazuju se mnogo sposobni; oni su smešteni žurno, bez reda i sistema. Odnosi
između njih i koncesionara kvare se još u početku; koncesionari se žale na
svakovrsna kinjenja od strane naseljenika i tvrde da su oni uvučeni u klopku
kada su navedeni da potpišu ugovore čiji domašaj oni nisu shvatili. Otuda
proizilaze nemiri i neredi u naseljima, koji traju sve do onoga dana kada je
godine 1779 vlada poništila ugovore zaključene između državne blagajne i
koncesionara, otkupljujući po skup novac ta naselja i zavodeći nad njima
državnu upravu.
Zašto se na ovako mučan i skup način dovode tuđinci, kada ruski
zemljoradnici, zgomilani na glinastoj i nedovoljno plodnoj zemlji u središnom
delu evropske Rusije jedva čekaju da se bace na pusta zemljišta duž granica? To
je stoga što su spahije zainteresovane u pitanju naseljenosti središne oblasti, gde
su seljaci ropski vezani za zemlju, i zato što vlada brani interese
zemljoposedničkog plemstva.
Podržavljavanje crkvenih dobara. — Podržavljavanje crkvenih dobara,
koje je za vlade Petra III postalo svršen čin, izazvalo je žestok gnev sveštenstva.
Želeći da sebi obezbedi naklonost uticajnih društvenih redova, Katarina se
požurila da zadobije naklonost sveštenstva opozivajući svečano ukaze Petra III
kojima su se štetila zemljoposednička prava pravoslavne Crkve; njen ukaz od
12/23 avgusta 1762 godine završava se ovako: „Mi nemamo ni želju ni nameru
da prisvojimo crkvena dobra, niti da se bogatimo na račun Gospodnjega dela.”
Ali ona nije iskrena, i ovaj njen ukaz je samo jedan taktički potez da se ocrni što je
moguće više vladavina Petra III i da pridobije sveštenstvo. Jer istoga trenutka
kada ona objavljuje ovaj ukaz, oduzimanje crkvenih imanja je već rešeno na
najvišem mestu. Oko prestola su svetovni i crkveni velikodostojnici zapodeli
žestoku borbu zbog ovog pitanja. Oni prvi su se izjasnili za oduzimanje crkvenih
dobara, jer smatraju da je privatno zemljoposedništvo monopol plemstva.
Sječenov, petrogradski mitropolit, vešt i okretan, predložio je jedno poravnanje:
objaviti privremeno povraćaj crkvenih dobara sveštenstvu — što je i učinjeno
ukazom od 12/23 avgusta, — zatim naimenovati jedan odbor za proučavanje
toga problema, što je učinjeno tri meseca kasnije. Ovaj odbor za crkvena imanja,
kome pretsedava knez Kurakin, sastavljen je od pet svetovnih članova i samo tri
člana iz svešteničkih redova, među kojima je i Sječenov. Pravilnik o radu toga
odbora, koji je napisao Teplov, rashladio je, kada je objavljen, oduševljenje koje je
izazvao među sveštenstvom ukaz od 12/23 avgusta i bacio je u zaborav
nekadašnje optužbe protivu Petra III. Bio je to akt stroge optužbe protivu

311
sveštenstva koje upotrebljava prihode sa crkvenih dobara da bi zadovoljilo
svetovne potrebe, a zanemaruje svoju dužnost prosvećivanja naroda i milosrđe;
podržavljavanje crkvenih dobara je tu pretstavljeno kao blagotvorna mera da se
uzdigne ugled same crkve. U istom trenutku izbijaju na crkvenim imanjima
strahovite pobune seljaka, koji su se uzrujali usled opozivanja odluka Petra III o
podržavljenju crkvenih dobara; 60.000 pobunjenika ustalo je protivu crkvene
vlasti. U isto vreme bune se i seljaci vezani za fabrike, što povišava broj
pobunjenika na 100.000. Ovaj ustanak, koji je neka vrsta glavne probe za blisku
Pugačevljevu bunu, ne izaziva podržavljenje crkvenih dobara, koje je već
odlučeno, već ga samo ubrzava. U maju 1763 godine, Kolegijum ekonomije
ponovo je uspostavljen u ranijemm svom obliku, a to će reći kao organ svetovne
državne vlasti. 26 februara/8 marta 1764 godine, jedan proglas objavljuje
potpuno i konačno podržavljenje crkvenih dobara. Sva dobra i svi seljaci, bez
izuzetka, koji pripadaju crkvama, manastirima i arhiepiskopijama potpadaju
ubuduće pod nadležnost Kolegijuma ekonomije. Seljaci dobivaju naziv „seljaci
ekonomije”; proglas procenjuje njihov broj na 910.666, a njih u stvari 991.761
muškaraca; 252 manastira zatvoreno je, a 161 sačuvano, pod uslovom da se
izdržavaju milostinjom. Ostatak manastira i arhiepiskopija podeljen je na tri
kategorije, i svakoj od njih dodeljuje državna blagajna godišnju pomoć u
naknadu za izgubljena imanja. Seljaci potčinjeni Kolegijumu ekonomije zadržali
su ziratnu zemlju i drugu imovinu koju su pridržavali na crkvenim imanjima.
Oni moraju da plaćaju državnoj blagajni lični porez, a sem toga, da bi se zamenili
mnogi kuluci i razne dažbine u naturi i u žitu koje su davali manastirima, imali
su da plaćaju po rublju i po od glave. Izvesni pretstavnici plemstva predlažu da
se plemićima izdadu u najam ili čak da im se prodadu imanja oduzeta od Crkve.
Umesto da posluša ove zainteresovane savete, Katarina je sva ta imanja
pridodala državnoj blagajni. Proglasom su dodeljeni prihodi sa tih imanja za
narodno prosvećivanje i dobročinstva. U praksi, prihodi Kolegijuma ekonomije
upotrebljavani su za razne svrhe, i ubrzo su oni počeli da se smatraju kao jedno
sredstvo za prikrivanje budžetskih manjkova.
Katarina se ponosi oduzimanjem crkvenih dobara. U svojoj prepisci sa
filosofima i književnicima zapadne Evrope, ona ga pretstavlja kao početak
ostvarivanja načela savremene filosofije. Ustvari, ona je samo dovršila delo Ane,
Jelisavete i Petra III, koji nikad nisu tvrdili da su učenici Voltera i enciklopedista.
S druge strane, njena reforma, kao i opšte razgraničenje imanja i stvaranje
tuđinskih naselja, odgovaralo je u isti mah i potrebama države, i služilo je
interesima plemića-spahija. Iako crkvena imanja nisu ustupljena plemstvu, ipak
njihovo prisajedinjenje državnom zemljišnom posedu omogućilo je vrhovnoj
upravi da izdašnije razdeljuje druge svoje posede kao poklon za učinjene usluge,
i Katarina će umeti da se koristi tim preimućstvom.
Oduzimanje crkvenih dobara izaziva pored ostalog i jedan mučan događaj
koji se ne slaže mnogo sa prosvećenim načelima filosofije. Jedan pretstavnik
visokoga sveštenstva, rostovski episkop Arsenije Macejevič, ubeđeni pristalica

312
crkvene autonomije, navukao je na sebe jednu nemilosrdnu kaznu zato što je
žestoko protestovao protiv proglasa iz 1764 godine. Pošto je čameo četiri godine
u jednom zabačenom manastiru na severu, raščinjen je, pa je u seljačkom odelu i
pod imenom Andrej Vral6 zasužnjen u jednom kazamatu revalske tvrđave.
Godine 1772, on je zazidan jednim kamenim zidom u svojoj ćeliji, gde je propatio
najstrašnije muke od gladi i hladnoće, i umro 1772 godine.
Katarinine ideje na osnovu njenog „Uputstva”. — Prve Katarinine
upravne mere samo proširuju i dovršavaju reforme koje su preduzeli njeni
prethodnici. Prema tome, one nisu nimalo u suprotnosti sa tadašnjim političkim i
socijalnim shvatanjima. Ostaje još da se vidi da li se tu Katarina nije iz bilo kog
razloga udaljila od svojih shvatanja, svoje doktrine i svojih ličnih težnji. Jedan
dokument nam pruža pouzdan odgovor na to pitanje, a to je Nakaz, Uputstvo
namenjeno Komisiji poslanika — čije je sazivanje već rešeno — koje je ona
napisala u vremenu od 1764 do 1766 godine. To nije program mera koje ona
namerava da preduzme, već niz apstraktnih rasmatranja koja nam otkrivaju
kakva su njena politička shvatanja. Ono što tu odmah pada u oči, to su navodi iz
Duha Zakona. Iako se tu nalaze mnoge pozajmice iz dela italijanskog kriminaliste
Bekarija i izvesnih nemačkih pravnika XVIII veka, na primer Bilfelda i drugih,
ipak izvodi iz Monteskjea preovlađuju. Otuda potiče ono opšte uverenje da je
Katarina u Uputstvu, kao što i sama priznaje u svojim šaljivim pismima, samo
pokrala ideje iz Duha 3akona. Ako se izbliza ispita, ovo mišljenje je netačno. Iako
se čini kao da slepo podražava svome uzoru, Katarina ustvari postupa suprotno.
Sa očevidnim zadovoljstvom pozajmljuje ona od njega ideju o odnosu između
oblika vladavine i vremenskih i mesnih uslova; i oslanjajući se na tu ideju,
pokušava ona da dokaže kako u ogromnoj Rusiji jedini mogućan oblik vladavine
jeste apsolutna monarhija. Ali, suprotno Monteskjeu, ona tvrdi u čitavoj svojoj
raspravi kako apsolutna monarhija nije despotska vladavina. Dok Monteskje
dopušta samo umerenu monarhiju, a za autokratiju kaže da je to despotska
vladavina, Katarina se trudi da načini razliku između autokratije i despotizma.
Ona hoće da dokaže kako autokratija, nasuprot despotizmu, može savršeno da se
slaže sa načelima zakonitosti, a to će reći sa podelom vlasti (§ 149), sa
poštovanjem zakona od strane svih građana bez izuzetka (§ 34), sa
jednoobraznom primenom zakona (§ 101), sa zabranom da se samovoljno tumače
zakoni (§ 151), sa tačnim određivanjem slučajeva kada je dopušteno uhapsiti
jednoga građanina, sa kažnjavanjem dela a ne namere (§ 477), sa verskom
trpeljivošću (§ 493), sa slobodom štampe pod izvesnim uslovima (§ 484).
Svakako, ova načela mogu da budu ozbiljna kočnica apsolutističkoj samovolji, ali
Katarina ne ukazuje kako bi autokratija mogla da zajemči poštovanje tih načela.
Sem toga, pod podelom vlasti podrazumeva ona samo raspodelu nadležnosti
između raznih ustanova. Ona dakle isključuje načelo nezavisnosti svake vlasti,
što iz osnova menja smisao doktrine. Hoćete li drugi jedan primer načina kako
6
Vral znači: lažljiv i brbljiv.

313
ona preinačuje ono što je pozajmila od Monteskjea? U njenom § 512, prepisujući
jedan odeljak glave XXV iz XII knjige Duha Zakona, umesto da ponovi ono što
Monteskje kaže, da vlast mora „da deluje pomoću svojih granica”, ona piše:
„pomoću granica koje je ona sama sebi odredila”; tako ona, menjajući prosto dve
ili tri reči u nekom izlaganju, menja potpuno njegov smisao.
Da li ispravno sudstvo i dobro organizovana prosveta mogu u
autokratskom režimu da zameni političke garantije koje ona odriče slobodi? Ona
u to veruje. Zato ona posvećuje dugačke odeljke u Uputstvu pravosuđu i školi,
izlažući tu izvesne humanitarne ideje savremenih filosofa.
Što se tiče socijalnoga pitanja, Uputstvo ističe jasno potrebu socijalnih
povlastica plemstva. Ono sadrži čitav niz maksima koje će kasnije ponoviti
Povelja plemstva. I ovde Katarina ostavlja Monteskjea na pola puta. Monteskje je
pristalica političkih povlastica plemstva u umerenoj monarhiji, jer on u njima
vidi čvrstu zaštitu za mogućne samovolje vladara. Katarina uzima u obzir
plemićske povlastice samo u autokratskom režimu; očevidno, ona smatra da su
one u saglasnosti sa socijalnim uslovima koji su se učvrstili u Rusiji XVIII veka.
Prema tome, one odgovaraju položaju plemstva, koje ima da se pokorava
apsolutnom vladaru.
Zna se da je Katarina pokazala koncept Uputstva nekolicini plemića, koji
su se zbog toga jako uzrujali i zatražili izvesne izmene i izostavljanja. Otuda je
ponikla legenda da su u tome konceptu izvesni članovi zakona proglašavali
potrebu oslobođenja mužika, ali da ih je Katarina na zahtev plemića izbacila. No
otkako su objavljeni odeljci koji su bili izostavljeni iz prvobitnoga teksta, ta
legenda mora se konačno napustiti. Ne samo da u njima ne govori o ukidanju
seljačkog ropstva, već Katarine tu tvrdi, naprotiv, da bi naglo i jednovremeno
oslobođavanje velikoga broja ljudi bilo opasno. Ona tu izjavljuje samo da treba
izbegavati ztoupotrebljavanje spahiske vlasti, da treba priznati mužicima pravo
svojine nad pokretnom imovinom, ali ne i nad zemljom, i utvrditi maksimum
seljačkih dažbina i kuluka. U ovim tačkama njeno mišljenje ne zadovoljava
veliku vlastelu, i eto zašto ona u svome konačnom tekstu čini na to samo
nekoliko neodređenih i neubedljivih aluzija. Želja za korenitim izmenama koju
ona ispoljava pre saziva poslanika nije dakle tako velika kao što tvrdi legenda.
Njeno Uputstvo nema u sebi ničega revolucionarnog. To je samo pokušaj da se
ukrasi cvećem moderne ideologije jedan režim koji se oslanja na stvarne uslove
ruskoga života.

3. KOMISIJA IZ 1767 GODINE

Sazivanje komisije. — Na dan 14/25 decembra 1766 godine, jedan

proglas objavio je saziv jedne komisije koja je imala da sastavi projekt novog
Zakonika. Proglasu je bio dodat i pravilnik o sastavu te komisije i načinu biranja
poslanika. Pozvani su u sastav te komisije: pretstavnici centralnih državnih
ustanova, a to će reći Senata, Sinoda i kolegijuma; zatim izaslanici plemstva,

314
građana, državnih seljaka, stalno nastanjenih inorodaca i kozačkih jedinica. Iz nje
su isključeni mužici, seljaci ekonomije, krunski i fabrički seljaci, i sveštenstvo. Ali
uskoro potom, jedan poseban ukaz daje pravo glasa seljacima ekonomije i
fabričkim seljacima. Centralne ustanove imaju svaka samo po jednog
pretstavnika. Plemstvo bira po jednog poslanika na svaki okrug, pri čemu svi
plemićispahije iz toga okruga, ma koliki bio njihov posed, imaju pravo glasa.
Svaka varoš ima po jednog izabranog poslanika; svi stanovnici koji imaju
zgradu, bez obzira na stalež, imaju biračko pravo; tada su prviput u istoriji svi
građani obuhvaćeni u jednu jedinu zajednicu pred zakonom; dotada su samo
trgovci i zanatlije bili članovi opštinske zajednice. Poslanici državnih seljaka
birani su po jedan na svaku pokrajinu. Stalno nastanjeni inorodci biraju pojednog
poslanika za svaku narodnost u svakoj pokrajini. Svaka kozačka jedinica bira
onaj broj poslanika koji je propisan od njihove vrhovne komande. Dok se
poslanici plemića i varošana biraju direktnim glasanjem, poslanici državnih
seljaka biraju se u tri stepena. Za rukovođenje izborima, plemići svakog okruga
najpre imenuju jednoga između sebe za „maršala plemstva”, a varošani jednog
„starešinu” ili kmeta. Mesne vlasti ne mešaju se u izborne radnje plemstva i
gradova, ali one imaju dužnost da paze na izborne radnje državnih seljaka i
inorodaca. Kod kozaka se izbori vrše „prema starim običajima”.
Da bi neko bio izabran za poslanika plemstva ili građana, mora imati
najmanje dvadeset i pet godina, imati zemlju ili kuću, i biti besprekornog
vladanja; a da bi neko bio izabran za seljačkog poslanika, mora imati najmanje
trideset godina, biti oženjen i imati decu. Poslanici dobivaju plate od državne
blagajne i doživotno su izuzeti od mogućnosti smrtne kazne, mučenja, telesnih
kazni i konfiskacije njihovog imanja. Birači moraju predati svome poslaniku
jednu svesku u kojoj će biti izložene njihove potrebe i njihove želje, a koju će
sastaviti jedan: odbor od pet članova, koga imenuje svaka biračka skupština.
Izbori i sveske. — Za vreme celoga proleća 1767 godine vršili su se izbori
poslanika i sastavljanje svezaka.
Bilo je mnogobrojnih uzdržavanja od glasanja među biračima svih staleža,
ali mnogo više među plemićima i seljacima nego među građanima. Nekoliko
izveštaja iz toga vremena pripisuju jedan deo tih uzdržavanja čas potpunoj
ravnodušnosti birača, čas njihovom otvorenom neodobravanju vladine
inicijative. U svojim Uspomenama, Bolotov, taj obrazovani spahija i pisac koji se
interesuje za socijalna pitanja, objašnjava svoje uzdržavanje od glasanja svojim
ubeđenjem da će rezultat tih izbora biti samo prazna larma i nekorisne spletke.
Kako to da jedan Bolotov, koji je toliko spreman da odobri svaku inicijativu koja
se odnosi na mesne interese, poljoprivredne i druge, ostaje ravnodušan prema
sastavljanju novog Zakonika? To je otuda što se plemstvo, koje je pre trideset
godina onako žarko želelo da uzme učešća u centralnoj zemaljskoj upravi da bi
pokušalo da izvojuje za sebe socijalne povlastice, otkako su mu te povlastice
date, odreklo svojih nekadašnjih političkih ambicija i interesuje se sada samo za

315
mesni život. Plemići iz izvesnih okruga, koji u svojim sveskama izjavljuju da
nemaju da izraze nikakvu ličnu želju, očevidno dele mišljenje Bolotova. Nekoji
vide u pozivu za učestvovanje u izborima jednu novu obavezu, koju oni odbijaju
da prime, pozivajući se na proglas Petra III koji ih je oslobodio obavezne službe.
Na isto držanje nailazi se ponekad u varošima, među trgovcima, kojima se izbori
ukazuju kao nova dužnost koje oni žele da se otarase. I drugi uzroci objašnjavaju
uzdržavanje od glasanja. Izbori su bili zakazani u najnezgodnije doba godine, u
proleće, kada se dešavaju poplave i kada su putevi neprohodni. Putovanje od
vlastelinskog doma do glavnog okružnog mesta tada je veoma teško, a ponekad i
nemogućno za mnoge spahije; za one koji stanuju u prestonici, a kojih ima
priličan broj, još je teže, zbog ogromne razdaljine, da odu u svoj okrug, i zato ima
više uzdržavanja kod plemićskih birača nego kod varoških. No mnogi i od ovih
poslednjih mogu uostalom takođe biti otsutni iz svoga mesta stanovanja, pošto
su oni obavezni da vrše izvesne službe po udaljenim mestima.
Nasuprot tome, mnogi drugi stanovnici interesuju se živo za izbore i
pokazuju čvrstu želju da iskoriste svoje izborno pravo. Nekoliko velikih
industriskih i trgovačkih palanki bore se uporno i ponekad uspevaju da dobiju
povlasticu da budu uvršćene u spisak gradova, te da mogu odaslati svoga
pretstavnika u Komisiju. Pojedinci kojima je iz bilo kog razloga osporeno pravo
glasa traže ga revnosno. Neredi izbijaju među mužicima lišenim svoga
prestavništva. Daleko od toga da se vrše usred uopšte ravnodušnosti, izbori
izazivaju ovde onde prilično žive borbe oko suprotstavljenih kandidacija.
Naposletku je poslano da zasedavaju u Komisiji 28 pretstavnika
najglavnijih državnih ustanova i 536 poslanika izabranih od naroda, od kojih 161
od plemstva, 208 od gradova, 79 od slobodnih seljaka i 88 od kozaka i inorodaca.
Ovi rezultati su, u velikoj meri, posledica izbornog sistema koji je propisala
carica. Neizbežno je da seljački poslanici budu malobrojni, pošto se od njih bira
samo po jedan na svaku pokrajinu, a to je izborna oblast prostranija od svih
ostalih. Što su gradski poslanici brojniji od poslanika plemstva, to je stoga što u
to vreme postoji više gradova nego okruga. Verovatno se pretpostavljalo da će
mnogi gradovi izabrati za poslanike plemiće, te bi tako ovi imali većinu u
Komisiji. Ali se tako štogod nije dogodilo: jedino je dvanaest gradova izabralo
plemiće; svi ostali gradovi izabrali su skoro isključivo trgovce. Tako su poslanici
iz trgovačkih redova zauzeli u Komisiji prvo mesto, a plemići tek drugo.
Izabrani poslanici doneli su u Komisiju 1.441 svesku, od kojih su 10
sastavile centralne ustanove, 155 plemstvo, 210 građani i 1.066 seljaci. Skupa
uzev, ove sveske imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer nam one otkrivaju
stanje ruskoga života i socijalna stremljenja toga doba.
U izvesnim tačkama one se slažu. Pre svega, one se interesuju za čisto
praktična pitanja; za razliku od Katarininih Uputstava, one skoro ne sadrže
apstraktna i teoriska rasmatranja; one posvećuju svu svoju pažnju stvarnim
potrebama svakidašnjeg života. Na drugom mestu, u svim sveskama izbegava se
da se kritikuju osnovice tadašnjega režima, koji one primaju kao neospornu

316
činjenicu; samo u granicama koje im nameće taj režim traže one da se zadovolje
njihove najpreče potrebe. Na trećem mestu, sve one traže uporno
administrativnu decentralizaciju. One ubedljivo pokazuju da je unutrašnjost
zemlje potpuno žrtvovana prestonici i da je lišena svih blagodeti kulture, da je
bez škola, bez lekara, da njeni stanovnici ne mogu da svrše nikakav građanski
posao a da ne idu u prestonicu ili u glavni grad pokrajine. One se ne bave
političkom metafizikom kao Katarina, već traže da se vlast približi narodu i da se
na licu mesta pobrine o bitnim potrebama zajednice decentrališući registrovanje
svih civilnih radnji i poslova, školu, vršenje lekarske prakse, bankarski kredit,
itd. Na četvrtom mestu, one konstatuju da, iako država daje malo stanovništvu,
ona ga teško pritiskuje poreskim nametima. Sve bez izuzetka traže smanjivanje
poreza i dažbina; seljaci i građani čine to, razume se, najupornije, ali i plemići,
iako oslobođeni neposrednih poreza, traže takođe ukidanje ili smanjenje mnogih
posrednih poreza i dažbina. Najzad, sve sveske se slažu u pitanju opšteg
uređenja države: one ostaju čvrsto pristalice jedne države zasnovane na tačnom
određivanju prava i dužnosti svakog staleža. Ali, kad treba to izvesti, one se više
ne slažu, jer su njihovi interesi ponekad potpuno suprotni.
Plemići uporno traže proširenje svojih povlastica, da bi „plemićski red bio
odvojen na osnovu svojih prava i povlastica od ostalih ljudi drugoga ranga i
porekla”. Zato oni zahtevaju da iznos novčane kazne za uvredu nanesenu
plemiću bude povećan, da plemići budu izuzeti od primenjivanja smrtne kazne,
mučenja, telesnih kazni, konfiskacije imanja, pa čak prema pojedinim sveskama i
hapšenja; da bude stvorena jedna nova škola za plemiće, gde se deca plemića ne
bi mešala sa decom iz nižih staleža. Ali glavna povlastica, ona koja treba da
stvara razliku između plemstva i drugih staleža, i koju sve sveske zahtevaju, to je
isključivo pravo posedovanja zemlje i mužika. One traže pored ostalog i potpunu
slobodu raspolaganja svim zgradama na njihovom posedu, kao i opozivanje
zakona koji ograničavaju eksploataciju šuma, ribolova, mineralnih blaga, itd.
Prema mužicima oni igraju dvostruku ulogu. S jedne strane, oni opisuju bedu
seljaka u najživljim bojama i revnosno ih uzimaju u zaštitu od zahteva poreskih
vlasti, što je uostalom u skladu sa njihovim interesima, pošto ukoliko seljak bude
manje plaćao poreskim vlastima, utoliko će moći više da plaća spahiji. S druge
strane, oni teže da pojačaju svoju vlast nad mužicima, nad kojima oni žele da
budu jedini gospodari, i traže da nad njima mogu naročito da izriču svakojake
kazne, podrazumevajući tu i robiju sa progonstvom. Oni takođe uporno traže da
se mesna upravna vlast preda u ruke činovnicima koje bi biralo plemstvo.
Najzad, u isti mah kada traže za sebe izvesne isključive povlastice, oni polažu
pravo da uživaju i povlastice drugih staleža, naročito pravo da se bave
trgovinom i da imaju fabrike i industriska preduzeća.
S druge strane, trgovci traže pravo da mogu trgovati i imati fabrike i
industriska preduzeća kao povlasticu njihovoga staleža. Ali, tražeći da se to

317
pravo uskrati plemstvu, oni u isti mah žele da sa plemstvom dele pravo da imaju
mužike.
Državni seljaci suprotstavljaju se u isti mah i trgovcima i plemićima. S
jedne strane, oni se izjašnjavaju protiv zahteva trgovaca koji traže monopol
trgovine, jer i oni sami žele da se odadu trgovačkim poslovima. S druge strane,
oni ustaju protiv nepopustljivosti plemića koji hoće da zadrže za sebe pravo da
imaju mužike, jer i oni priželjkuju to pravo, za kojim u to vreme žude svi
slobodni staleži.
Ova razilaženja u gledištima, koja pokazuju da su, u trenutku kada treba
da se sastane Komisija, socijalne pregrade spremne da popucaju, ispoljiće se
jasno u toku poslaničkih diskusija.
Početak rada Komisije. — Na dan 30 jula/10 avgusta 1767 godine,
sednice Komisije svečano su otvorene u prisustvu carice. Potrebno je pre svega
naimenovati jednog pretsednika ili „maršala”. Carica ima da ga izabere između
tri kandidata, od kojih dvojicu predlaže Komisija, a jednog vrhovni državni
pravobranilac. Ona je izabrala ovoga trećeg, a to je jedan spahija iz oblasti
Kostrome, Bibikov, Pošto je on zauzeo svoje mesto, pročitano je caričino
uputstvo. Posle toga dve sednice posvećene su traženju titule koju Komisija hoće
da dodeli Katarini u znak zahvalnosti što je sazvala poslanike. Izabrana je titula
„Katarina Velika, Mudra, Mati Otadžbine”. Katarina se odriče onih dvaju prvih
epiteta, ali pristaje da primi treći. U ovoj diskusiji uzeli su učešća samo poslanici
plemići. Ali, čim se prešlo na ozbiljan rad, a to će reći na izbor jedne „nadzorne
komisije”, koja je imala da nadgleda tok poslaničkog rada, plemstvo i trgovci
počinju da se sudaraju. Kada se počelo sa određivanjem kandidata, od kojih
carica treba da izabere petoricu, prva desetorica izabranih su petrogradski
mitropolit, starešina glavnog magistrata i osam poslanika plemića. Trgovci
poslanici su na taj način potisnuti u pozadinu. No oni ne smatraju da su
pobeđeni i traže da se izaberu još pet kandidata. Njihov predlog stavljen je na
glasanje i usvojen sa većinom od 26 glasova (225 protivu 199); prema tome
izabrana su još pet kandidata, od kojih su četvorica trgovci. Iz ove pobede
trgovci uostalom nisu izvukli nikakvu korist, jer ni jedan od njihovih kandidata
ne nalazi se među onom petoricom komesara koje je naimenovala Katarina. Posle
toga izabrano je nekoliko specijaliih komisija za redigovanje projekata raznih
delova Zakonika. Očekujući da one budu u mogućnosti da podnesu svoje
radove, opšta skupština pristupila je ispitivanju zakona koji su tada bili u
važnosti i poslaničkih svezaka.
Ispitivanje seljačkih svezaka. — Pretsednik, koji po svojoj volji određuje
dnevni red, stavlja najpre na diskusiju nekoliko svezaka državnih seljaka iz
severnih oblasti i sveske inorodaca sa Volge. Diskusija prati korak po korak te
sveske koje su bile sastavljene bez sistematskog plana; zato poslanici moraju bez
reda prelaziti s jednog pitanja na drugo. Od 20/31 avgusta do 11/22 septembra
1767 godine, dvanaest svezaka slobodnih seljaka pročitano je i pretreseno. U
njima se traži uprošćenje sudskog postupka, smanjivanje nameta i poreza koji

318
pritiskuju slobodne seljake, povećavanje njihovih zemljišnih parcela, dopuštenje
da uzmu u zakup prazna zemljišta koja pripadaju državi i da smeju trgovati po
vašarima i gradskim tržištima. U toku debate koju su pokrenuli ovi zahtevi, 69
govornika uzelo je reč. Jedino je priznata potreba da se uprosti sudski postupak.
Svi ostali zahtevi izazvali su žive kritike. Plemići i trgovci složno su se izjasnili da
su žalbe koje se odnose na namete i porez preterane; plemići se boje da će se
smanjivanje poreza slobodnih seljaka moći izvesti samo ako se povećaju porezi
njihovih mužika, a trgovci se plaše da će se olakšanje dažbina u naturi hteti
izvesti na taj način, što bi se one delimično prenele na trgovce. Plemići i trgovci
se slažu i u tome da treba odbaciti zahtev da se povećaju seljačke parcele, a
nekoliko poslanika plemića izražavaju želju da se pusta državna zemljišta radije
prodadu ili čak poklone plemstvu. Suprotno ovome, poslanici plemići, a naročito
najrečitiji među njima, knez Ščerbatov, brane pravo seljaka da trguju
poljoprivrednim proizvodima, dok se trgovci tome oštro protive. Usred najžešće
diskusije, pretsednik, ko zna zbog čega, prekida odjednom ispitivanje seljačkih
svezaka da bi prešao na ispitivanje zakonskog položaja plemića.
Debata o službenom plemstvu. — Od 11/22 septembra do 2/13 oktobra,
u toku jedanaest sednica, Komisija diskutuje o zakonima koji se tiču plemstva. To
je velika govornička utakmica, u toku koje se vidi da su i sami plemići
međusobno podeljeni. Staro plemstvo je vazda kritikovalo Tablicu rangova Petra
Velikog koja, mešajući službu caru sa plemićskim položajem, stvara neprekidno
nove plemiće. Staro i novo plemstvo dolaze u žestok sukob u toku debate.
Knez Ščerbatov se ističe svojim vatrenim govorništvom, svojim
oratorskim efektima. Sa mnogim drugim poslanicima, on traži opozivanje
zakona Petra I. On propoveda da plemstvo treba da bude nasledna oligarhija,
sastavljena od slavnih porodica, nedostupna ljudima niskoga porekla, osim
onima koje bi car, posebnom i izuzetnom milošću, hteo da nagradi za njihove
značajne usluge, i da se sticanje plemićske titule pomoću službovanja treba
sasvim da ukine. Uprkos činjenicama, on pokušava da dokaže kako je Petar I
smatrao Tablicu rangova samo kao jednu privremenu meru koju je rat izazvao. On
veliča plemstvo kao jednu posebnu rasu, obdarenu moralnim vrlinama do kojih
niži staleži ne mogu dospeti i koje, prenošene sa kolena na koleno i posisane
zajedno sa majčinim mlekom, ne mogu se steći veštačkim putem izvan njega. I
upravo zbog tih naslednih vrlina staro plemstvo može da traži posebne
povlastice; njima ono ima da zahvali što je moglo podneti težak teret rata i braniti
hrabro otadžbinu, što mu takođe daje pravo na posebne povlastice.
Pretstavnici novih plemića odgovaraju žestoko Ščerbatovu. Njima nije
teško da dokažu kako je Tablica rangova jedna konačna a ne privremena mera.
Oni tvrde da su za odbranu otadžbine od neprijatelja, ljudi svih narodnih slojeva
prolivali krv isto kao i plemići, da visoke moralne vrline nisu isključiva
povlastica naslednoga plemstva, već da se one mogu naći u svim društvenim
sredinama. Njih u ovom pogledu podržavaju i nekoji poslanici trgovci, koji se

319
izražavaju za održavanje na snagu Tablice rangova i koji žestoko kritikuju
aristokratska shvatanja kneza Ščerbatova.
Debata o povlasticama trgovaca. — I ne završivši debatu o plemstvu,
Komisija je preduzela da ispita zakonski položaj trgovaca. Ona je tome pitanju
posvetila 46 sednica, do 7/18 decembra. Debata se vodi o zahtevima trgovaca da
se njima ustupi monopol trgovine i industrije, kao i pravo da imaju mužike.
U pitanju trgovine, trgovci imaju dva protivnika, plemstvo i seljake,
kojima vrlo veliki broj trgovaca osporava pravo da se bave trgovinom. Protivu
plemića oni okreću teorije Ščerbatova o visokim moralnim vrlinama i ratničkom
heroizmu plemstva, da bi iz toga zaključili kako trgovina nije plemićsko
zanimanje i da, ako se hoće da poštuje pravična raspodela prava i dužnosti među
raznim staležima, onda plemići treba da ostave ovo nižeredno zanimanje
trgovcima. Seljacima pak suprotstavljaju državne interese, tvrdeći kako trgovina
odvraća seljake od poljskih radova, što smanjuje prinos poljoprivrede i prihode
državne blagajne. Njihovi protivnici odgovaraju da je trgovačka delatnost
plemića i seljaka stvarnost sa kojom treba računati, i da se ona ne bi mogla
poništiti, pošto ona iznosi na tržište poljoprivredne proizvode, te je tesno vezana
za poljoprivredu. Trgovci istina pokušavaju da stave trgovanje poljoprivrednim
proizvodima pod kontrolu posrednika koji pripadaju njihovom staležu; ali bi
takva kontrola bila odveć teška za seljake, ostala bi čisto veštačka i samo bi
škodila celokupnoj narodnoj privredi. Neka se trgovci ograniče na spoljnu
trgovinu, ne težeći da prigrabe kupovinu poljoprivrednih proizvoda od
proizvođača. Trgovci na to odgovaraju da se plemići i seljaci ne zadovoljavaju
samo tim da prodaju proizvode sa svojih imanja, već pokušavaju da zadru i u
pravu trgovinu. Ova debata je veoma značajna, jer ona pokazuje koliko je
tadašnja Rusija već daleko od domaće ekonomije koja je još bila njeno glavno
obeležje u početku XVIII veka
Druga dva pitanja dovode u sukob trgovce i plemiće. Trgovci se gorko
žale na industrisku konkurenciju plemića; ovi pak ukazuju na tesnu vezu koja
spaja njihove fabrike i poljske radionice sa poljoprivrednom proizvodnjom.
Tražeći za sebe monopol industrije, trgovci, usled toga što se bore sa
nedostatkom slobodne radne snage, traže i pravo da imaju mužike, i to ne samo
kao fabrične radnike, već i kao pomoćnike u njihovim trgovačkim preduzećima.
Plemići opet, iako traže pravo da imaju fabrike, ipak ne pristaju da podele
drugima pravo držanja mužika. Diskusija je tako žučna, da govornici
pribegavaju svakojakim argumentima kojima hoće da pobiju mišljenje svoga
protivnika, pa čak idu dotle da protivreče sami sebi; tako na primer knez
Ščerbatov, koji je ubeđen pristalica seljačkoga ropstva, trudi se da umiri trgovce
tvrdeći kako je rad sa slobodnom radnom snagom produktivniji nego rad sa
mužicima, i zato plemići zadržavaju mužike samo za sebe. „Ali gde da nađemo
slobodne radnike?” pitaju trgovci, i teško je odgovoriti na to pitanje.
Debata o seljačkom ropstvu. — Sredinom decembra 1767 godine
Komisija, koju je Katarina odlučila da premesti iz Moskve u Petrograd, prekinula

320
je svoje zasedanje. Ona ponovo otpočinje rad u Petrogradu 18/29 februara 1768
godine, uzimajući u pretres sudsko zakonodavstvo. Ovaj pretres, koji traje sve do
7/18 jula i ispunjava 70 sednica, izaziva živu debatu onoga trenutka kada je
dodirnuto najvažnije pitanje toga doba, pitanje mužika i obim vlasti njihovih
gospodara. Kada se došlo do zakonskih odredaba o bekstvu mužika sa imanja,
državni činovnik Suhoprudski, poslanik varoši Ugliča, pripisuje sve veći broj
bežanja svireposti spahija i užasnih tereta koje oni nameću seljacima; zbog toga
on traži da se postave granice vlasti spahije nad njegovim mužicima. Njega
odmah potpomaže Kipenski, iz kazanjske oblasti, poslanik odnodvoreca
(jednodomaca), malih zemljoposednika prispodobljenih državnim seljacima. I
odmah se čitava skupština uzrujava. Glazov, poslanik plemstva, odgovara
jednim grubim i uvredljivim govorom; on pripisuje bežanje sa imanja isključivo
seljačkim porocima, pijanstvu, lenosti, želji za skitnjom, itd. On smatra da bi ma
kakvo ograničenje spahijske vlasti bilo veoma opasno po celu državu i da bi
neminovno dovelo do nereda i nemira. Debata postaje još žešća kada 5/16 maja
Korobjin, poslanik plemstva iz Kozlovske oblasti, drži svoj govor — za koji
izvesni pisci misle da je sastavljen po Katarininim uputstvima. Ocrtavajući
potresnu sliku bede u kojoj se koprcaju seljaci, on iz toga zaključuje da se jedan
mužik odlučuje na ovo poslednje sredstvo, bekstvo, tek kada mu život kod
njegovoga gospodara postane potpuno neizdržljiv, te je dakle nesumnjivo da
jedino zloupotrebljavanje spahijske vlasti izaziva bežanje seljaka. Pri opisivanju
tih zloupotreba on se dugo zadržava na strahovitim nametima kojima spahije
preopterećuju svoje mužike, i on naposletku predlaže da se jednim zakonom
prizna mužiku komad zemlje kao potpuna sopstvenost i puna sloboda da njom
raspolaže, i da se tačno odrede dažbine koje će spahija moći da zahteva od njega.
Ipak, on ne pristaje da vlast spahije nad samom ličnošću mužika bude
ograničena. Mnogi poslanici pobijali su njegova tvrđenja. Nekoliko govornika
plemića prosto naprosto odriču da postoje zloupotrebe vlasti na koje je on
ukazao, ali oni nisu mogli da ubede nikoga, jer su ove zloupotrebe bile poznate
celom svetu. Drugi napominju da bi svako ograničenje spahijske vlasti bilo
uvreda za plemiće i povreda prava koja su oni stekli svojim junačkim podvizima
u službi otadžbine; da apsolutna vlast spahije nad njegovim mužicima odgovara
apsolutnoj vlasti vladara nad njegovim podanicima, i da se ona ne bi mogla
ograničiti a da se ne dođe u opasnost da se poljulja samo načelo autokratije. Oni
nagoveštavaju takođe da, u slučaju da se spahijska vlast oslabi, niko više ne bi
mogao primorati seljake da uredno plaćaju svoje dažbine državi, kao da nisu baš
spahijska globljenja sprečavala seljake da se oduže poreskim vlastima.
Naposletku, oni se trude da dokažu da seljaci ne bi ništa dobili tačnim
određivanjem njihovih odnosa naspram spahija, jer ovi, u postojećem
patrijarhalnom poretku, bdiju nad njima sa očinskom pažnjom — kao da česte
pobune seljaka nisu dokazivale baš suprotno, — a otsada neće za njih činiti ništa
osim onoga na šta ih novi zakon bude primorao. Svi ovi argumenti lišeni su

321
stvarne podloge. Ozbiljnija je ona napomena koja je upućena Korobjinu o teškoći,
pa čak i nemogućnosti usled beskrajnih razlika u oblasnim ekonomskim
uslovima, da se pronađe jednoobrazno merilo za određivanja seljačkih dažbina, a
naročito je ozbiljna kritika njegovoga predloga da se od seljaka načini
zemljoposednik, a da se on u isti mah ostavi u ličnoj zavisnosti od spahije.
Upravljajući svoje kritike na tu slabu tačku njegove argumentacije, njegovim
protivnicima nije teško da dokažu kako seljak ne može u isti mah biti i mužik i
zemljovlasnik; tu se treba odlučiti, kažu oni, pa ili će on i dalje zavisiti od svoga
gospodara, te će njegovo vlasničko pravo biti samo prividno, ili će pak, svestan
svoga prava, prestati da se pokorava svome gospodaru, i njegova lična zavisnost
biće skoro ništavna. Ali oni uskoro osećaju koliko je opasno takvo njihovo
razlaganje, jer ako pravo vlasništva ne može da postoji uporedo sa zavisnošću,
zar se onda neće moći da izvede zaključak da treba ukinuti seljačku
podjarmljenost, a to će reći osloboditi seljake? U svom odgovoru Korobjinu,
Ščerbatov, predviđajući mogućnost takvog zaključka, počinje da govori o
opasnosti u koju bi ukidanje seljačke podjarmljenosti bacilo celu Rusiju. Ona se
ponovo služi istim argumentima malo kasnije, kada se u diskusiji povodom
zakonskog projekta o pravima i povlasticama plemićskog staleža došlo do člana
kojim se plemić-uspahiji priznaje pravo da oslobodi jedno mužičko selo, ali mu
se ne priznaje pravo da ponovo podjarmi selo koje je ranije oslobođeno. Iako nije
nikako bilo u pitanju da se oslobađaju seljaci protivu spahijine volje, ipak
Ščerbatov, kome se pridružilo nekoliko drugih plemića, tvrdi da je veoma
opasno da se u jednom zakonu ma na koji način dodiruje pitanje oslobođenja
mužika. On tvrdi da je seljačka potčinjenost osnov apsolutne monarhije, i da se
ne sme, bez političke opasnosti, poljuljati taj osnov. On ponovo opisuje idiličnim
rečima blagostanje seljaka pod vlašću njihovih gospodara; zatim, bez ikakvog
prelaza, izjavljuje, ne zapažajući ili ne hajući za svoju protivurečnost, da bi i sama
reč „sloboda” mogla u srcu svetine raspaliti ludu želju za oslobođenjem i potstaći
ih na bunu. Korobjin i Tatiščev mu odgovaraju, nagoveštavajući da je član
zakona o kome se diskutuje unesen u zakonski projekt po želji Katarine II, ali
pretsednik odmah upada u reč i odlučno zabranjuje da se u debate meša caričino
ime.
Ova diskusija o seljačkom ropstvu je veoma poučna. Svi prisutni,
podrazumevajući tu i Korobjina sa kojim se složio i seljak Čuprov, čvrsto se drže
načela o seljačkom ropstvu. Ali, dok su Korobjin i njegove pristalice za bolje
uređenje odnosa između spahije i njegovih mužika, dotle njihovi protivnici
zastupaju gledište da se u pitanju seljačkog ropstva ne može vršiti nikakvo
delimično poboljšanje, i da se u njemu ne bi moglo ništa da izmeni a da se ta
ustanova uskoro ne uništi sasvim; oni ne uviđaju da na taj način prećutno
osuđuju na propast ustanovu za koju misle da su oni njeni branioci. Jedan
savremenik beleži u svojim Uspomenama da su najživlje pa čak i najburnije
sednice Komisije bile one na kojima se diskutovalo o seljačkom ropstvu. Ništa
prirodnije, jer ne samo da je to pitanje bilo složeno, već je ono zahtevalo i hitno

322
rešenje. Život mužika, ma šta da su o njemu rekli izvesni poslanici, nije imao u
sebi ničega idiličnog; naprotiv, sve veća beda pritiskivala ga je. Rusija je bila na
pragu Pugačevljevog ustanka.
Debata o povlasticama plemstva. — Projekt zakona o pravima plemstva,
koji je sastavila jedna naročita komisija, pretresan je na opštoj sednici, najpre od
17/28 jula do 21 avgusta/1 septembra, a zatim u drugoj polovini septembra. On
se ograničava na to da razradi, dopunjujući ih i sređujući, ideje koje je izrazila
Komisija iz 1763 godine. Kada se bude govorilo o Povelji plemstva, koju je
Katarina obnarodovala 1785 godine i kojoj je taj projekt poslužio kao osnovica,
biće zgodno da se navedu povlastice koje su date plemstvu. Za sada je dovoljno
reći da su se za vreme diskusije svi trgovci pokazali jednodušni i odlučno
protivni većini plemićskih povlastica. Oni nisu smatrali da plemstvo treba da
bude oslobođeno obaveznog služenja u vojsci ili administraciji, niti da ono ima
pravo da se iseli iz Rusije. Oni su smatrali neke povlastice koje je ono tražilo kao
suvišne. Želeli su da prošire na sve slobodne staleže nekoje od njihovih
povlastica: tako su oni, na primer, osporavali plemićima isključivo pravo da
budu primani na dvoru i smatrali su da je vladar mogao da dodeli tu povlasticu
kome on hoće; isto tako zahtevali su ukidanje telesnih kazni ne samo za plemiće,
već za sve slobodne ljude, kao i da se u građanskim parnicama kazna zatvora
zameni novčanim kaznama i kaucijama; protivili su se živo tome da plemićima
sude njima ravna lica. Kada se u debati došlo na pitanje o pravu plemića da
trguju i da imaju fabrike i industriska preduzeća, protivnici su se poslužili istim
argumentima kao i prilikom njihove prve diskusije, sa istom upornošću i
plahovitošću. Ove debate dokazuju da je učvršćivanje aristokratske monarhije
izazvalo opšte nezadotoljstvo u svim društvenim redovima, izuzev plemstva.
Posle pretresanja plemićskih povlastica, plemići iz baltičkih pokrajina
zatražiše da se zadrže u važnosti običaji i posebne povlastice koje su te oblasti
uživale pre prisajedinjenja Rusiji. Ali su ove zahteve jednodušno odbili svi ostali
poslanici i izjasnili se odlučno protivu svake pokrajinske autonomije.
Prekid rada Komisije. — Na dan 18/29 decembra 1768 godine objavljeno
je da Komisija prekida rad, sa izgovorom da mnogi poslanici moraju da otputuju
u svoje pukove i da učestvuju u ratu koji je baš tada objavljen Turskoj. Pojedini
odbori zamoljeni su da nastave rad na sastavljanju raznih članova Zakonika; oni
će zasedavati skoro do 1775 godine. Katarina je nagovestila da će opšte sednice
moći nastaviti svoj rad kasnije. Komisija dakle nije formalno rasturena. Ali, u
samoj stvari to je bio kraj narodnog pretstavništva čiji je rad započet onako
svečano .Rat je samo izgovor da bi se raspustila Komisija; jer, kada se rat bude
završio, Katarina će se ponovo posvetiti svome zakonodavnom radu, ali bez
sazivanja poslanika. Nisu poznati tačni razlozi ove njene odluke. Može biti da se
ona uznemirila zbog žestokih socijalnih protivnosti koje su se ispoljile u toku
sednica i možda joj se učinilo zgodnije da kroji zakone u tišini svoga radnog
kabineta, a ne da od zakonodavnih problema stvara uzroke socijalnih sukoba.

323
Osim toga, njoj se čini da je neposredni politički cilj sazivanja poslanika
dostignut. Ona je želela da svojoj vlasti da oreol narodne zahvalnosti i da učvrsti
veze između narodnih masa i svoje uzvišene ličnosti. Ona je u tome i uspela,
pošto ju je Komisija na svojoj opštoj sednici počastvovala titulom „Mati
otadžbine”. Ostaje joj još samo da poveća svoju popularnost novim sredstvima,
vojničkim pobedama i diplomatskim uspesima.
Kakvo mesto zauzima Komisija u istoriji Katarinine vladavine? Iako joj ne
priznaju nikakvu praktičnu vrednost, mnogi pisci pripisuju joj znatnu političku
važnost; jer, po njihovom mišljenju, ona je odvratila Katarinu od njezine
naklonosti ka političkom radikalizmu, pokazujući joj stvarne težnje vladajuće
klase. Ali smo videli da je Katarina, pre nego što je sazvala Komisiju, bila veoma
daleko od političkog radikalizma. Ne samo da nije duboko izmenila njena bitna
shvatanja, već ih je Komisija u njoj još učvrstila. Mogućno je da je otpor što su ga
plemići poslanici pokazali prema svakoj povredi načela seljačkog ropstva navelo
caricu da napusti neke od svojih projekata. Ali nije Komisija njoj dala ideju da
potvrdi i učvrsti plemićske povlastice, jer je tu ideju imala ona i ranije, i nije nju
Komisija navela da se odrekne ukidanja seljačkog ropstva, jer ona na to nije
nikad ni pomišljala.
Nasuprot tome, Komisija je dala praktične rezultate iz kojih će Katarina
izvući koristi kada bude započela svoj zakonodavni rad. Mnogo se isticao nered
u njenim debatama, i to je neosporno. Ali rad što su ga obavile njene posebne
komisije ima ogroman domašaj, koji neće umaći Katarininom pogledu kada se
bude upoznala sa najvažnijim zakonskim projektima.

324
 XII. KATARINA II (1762—1796)
(Nastavak)

1. SPOLJNI RAT I PUGAČEVLJEVA BUNA (1768—1774)

Savez sa Pruskom (1764). — Rat sa Turskom, koji je prekinuo rad

Zakonodavne komisije, jeste neposredna posledica Katarinine spoljne politike u
toku prvih šest godina njene vladavine. Pošto je u proglasu o svome stupanju na
presto strogo osudila vladavinu Petra III, ona se zanosi nadom da sačuva
neutralnost prema svim državama, pa da sa te visine upravlja sudbinom Evrope.
Ona ima ambiciju da postane vrhovni sudija u smirivanju Evrope posle
Sedmogodišnjeg rata. Ali ona čak nije ni pozvana da uzme učešća u kongresu, i
mir u Hubertsburgu (1763) zaključen je bez nje.
U narednom razdoblju nju interesuju dva pitanja, Kurlandija i Poljska. U
ovim dvema zemljama ona uspeva da postavi na presto svog kandidata, na štetu
saksonskih pretendenata. U Kurlandiji, saksonski izborni knez primoran je da se
odrekne vojvodskog prestola u korist Birona, koji je vraćen iz progonstva; u
Poljskoj, posle smrti Avgusta III godine 1763, Rusija stavlja svoj veto dolasku na
presto ma koga člana saksonske dinastije i uspeva da nametne izbor Stanislava
Ponjatovskog, Katarininog štićenika. Katarina ima da zahvali za ovu svoju
pobedu naročito ruskom oružju, jer uistini, Poljska i Kurlandija su postale pravi
vazali Rusije; u Poljskoj, knez Rjepnjin, caričin ambasador, ponaša se kao
gospodar, zahvaljujući mnogobrojnim ruskim pukovima koji ga tu podržavaju.
Slučaj je hteo da Rusija tada postupi kao i Pruska, taj drevni neprijatelj
Saksonske. Fridrih II pokušava na sve načine da iz toga izvuče jedan pravi savez.
Dok se Nikita Panin, kome je Katarina poverila vođenje spoljne politike, zanosi
čisto apstraktnom i varljivom zamisli o jednom severnom sistemu, a to će reći o
savezu severnih država (Rusije, Engleske, Švedske, Pruske i Poljske) protivu
južnih zemalja (Austrije, Francuske i Španije), pruski kralj uporno i dalje radi na
svom projektu o rusko-pruskom savezu. Taj savez je i zaključen 31 marta/11
aprila 1764 godine Petrogradskim ugovorom. Saveznici se obavezuju: prvo, da
intervenišu diplomatskim putem da se prekine rat, ako jedan od njih bude
napadnut od neke treće sile, i, u slučaju da diplomatska sredstva ostanu
bezuspešna, da se pomažu uzajamno i vojnički određenim kontingentom trupa;
ipak, ako bi Rusija bila napadnuta od Turske ili Krima, ili ako Pruska bude
napadnuta zapadno od Vezera, vojna pomoć moći će da se zameni finansiskom
potporom; drugo, da vode zajedničku politiku u Švedskoj, da bi se tamo sačuvao
postojeći režim, i u Poljskoj, da bi se sprečila, čak i oružjem, svaka izmena Ustava
i svaki pokušaj promene, pa ma otkuda on dolazio; treće, težiti da se u Poljskoj
vrate prava verskim otpadnicima, pravoslavnim i protestantima, i da se ovi štite
od svakog progona. Savez je zaključen sa rokom trajanja od osam godina, i moći
će da se obnovi pre isteka toga roka. Tako je prekinuta tradicija o sporazumu

325
između Rusije i Austrije koja je poticala od Petra I, te se ruska politika okreće
prema Pruskoj.
Poljsko pitanje (1764—1768). — Uslovi ovoga ugovora dokazuju da je
povod za rusko-prusko zbliženje bilo stanje u Poljskoj. Tu glavnu ulogu igraju
dva pitanja: zaštita verskih otpadnika i održavanje postojećeg političkog režima
u Poljskoj. Rusko i prusko gledište u ovim pitanjima se razlikuju.
Ruska vlada pre svega bavi se pitanjem prava verskih otpadnika. Odbrana
pravoslavnih čini joj se najpouzdanije sredstvo da dođe do svoga cilja, a to je da
povrati ruske oblasti od Poljske. Nasuprot tome, nju manje zabrinjava mogućnost
reformi koje bi mogle da učvrste ovu državu. Kada se Ponjatovski, po svome
stupanju na presto, izjasnio za ukidanje liberum veto u poljskoj narodnoj skupštini
(Dijeti), Nikita Panin je mišljenja da Rusija ne treba da se protivi državnom
vaskrsu Poljske, koja može postati, umesto Austrije, njen saveznik protivu
Turske. Fridrih II je suprotnog mišljenja, o čemu svedoče njegova uputstva data
Benoau, njegovom ambasadoru u Varšavi. Za njega je glavno da spreči svaku
političku reformu, da održi Poljsku u anarhiji, te da bi od nje mogao lakše, u
pogodnom trenutku, da otrgne poljske oblasti koje razdvajaju Brandenburg od
Poljske. Zato on energično protestuje protivu Paninovog shvatanja. Za to vreme
knez Rjepnjin, ruski ambasador u Varšavi, radi svim silama da uspostavi
jednakost u pravima između otpadnika i katolika. Obilnom novčanom pomoći
on potstiče stvaranje otpadničkih udruženja. Zahvaljujući ovim udruženjima i
jednoj ruskoj vojsci od 30.000 ljudi, a isto tako i pretnjama i hapšenju
najogorčenijih otpadničkih neprijatelja, kao Saltika, Zaluskog i Rževuskog, koje je
preveo u Vilnu a zatim prognao u Kalugu u Rusiji, on primorava Dijetu iz 1767
godine da odobri plemićima otpadnicima da u političkim i verskim pravima
budu jednaki sa katolicima. On zatim savetuje Paninu da bude umeren u pitanju
liberum veto; on preporučuje da se ono zadrži samo pri rešavanju veoma važnih
političkih pitanja i da se zavede nadglasavanje pri svim ekonomskim
diskusijama.
Katarina prihvata ovaj kompromis; u isti mah ona unosi u rusko-poljski
ugovor iz februara 1768 godine jednu klauzulu koja svečano i za uvek garantuje
Poljskoj, u ime ruske carice, ustavni režim, „njegove zakone i njegovu slobodu”;
to znači prećutno priznanje Rusiji da ima pravo da se meša u unutrašnje poslove
Poljske i da spreči svaku promenu političkog režima u zemlji. U Petrogradu se
već smatra da su pitanja Poljske srećno rešena. Ali uistini, opasnost tek nastaje. U
februaru 1768 godine stvara se u Baru jedno udruženje za odbranu unutrašnje i
spoljne nezavisnosti Poljske i za oduzimanje prava otpadnicima. Ruska vojska
napada odrede toga udruženja: Apraskin zauzima na juriš Bar, a zatim i
Krakovo. U isto vreme, u Ukrajini, protivno željama ruske vlade, pukovi
hajdamaka7, pod komandom Željeznjaka i Gonta, ustaju protivu Poljaka. Jedan
odred hajdamaka zauzima selo Baltu, sasvim blizu turske granice. Međutim,
7
Hajdamaci se javljaju početkom XVIII veka u zapadnoj Ukrajini kao razbojničke čete koje pljačkaju građane i spahije. Od
godine 1734, ovaj naziv, koji će u buduće imati izvesno političko značenje, upotrebljava se često da označi seljačke pobune.
Najvažnije pobune hajdamaka dogodile su se u 1750 i 1768 god.

326
Turska odavno čeka neki izgovor da objavi rat Rusiji. Austrija i Francuska
potstiču je na to, ponavljajući joj kako će je Rusija napasti čim bude pokorila
Poljsku, te da je potrebno, da bi se preduhitrio taj napad, da se zahteva da ruska
vojska napusti Poljsku. Posle događaja kod Balte, sultan traži povlačenje ruskih
trupa iz Poljske. Katarina to odbija. Sultan naređuje da se uhapsi ruski poslanik u
Carigradu Obrjezkov da se zatvori u tvrđavu Sedam Kula, i rat je odlučen.
Prvi rat sa Turskom (1768—1774). — Turska i poljski udruženici odmah
stvaraju sporazum. Ugovoreno je da Turska mobiliše protivu Rusije 200.000 ljudi,
a Poljska 100.000, i da će u slučaju uspeha Turska dobiti Kijevsku oblast sa svim
otpadnicima, njihovim porodicama i njihovom imovinom, dok će Poljska uzeti
Smolensk, Černjigov i Ilivoniju. Odmah posle objave rata, Katarina stvara jedan
naročiti savet, koji potseća na Jelisavetinu „Konferenciju”; članovi ovog Saveta su
Grigorij Orlov, oba Panina, Vjazemski, Černišev, Volkonski, oba Golicina i
Razumovski. Ovaj savet dolazi do zaključka da je potrebna jedna brza i što je
moguće energičnija ofanziva protivu Turske, da bi se sprečilo spajanje Turaka sa
poljskim udruženicima. Jedan armiski korpus od 80.000 ljudi pod komandom A.
Golicina, trebaće dakle da ide ka Dunavu, dok će drugi od 40.000, pod
komandom Rumjanceva ostati u defanzivi prema Ukrajini. Osim toga Orlov
predlaže da se pošalje jedna eskadra u Sredozemno More, da bi podigla na
ustanak protivu Porte Grke, Crnogorce i njene ostale hrišćanske podanike.
Rat počinje u januaru 1769 upadom u južnu Rusiju krimskoga hana, koji je
na čelu 70.000 vojnika. Njegov plan je da sebi prokrči put do Poljske, ali pošto je
naplatio ucenu od stanovništva, vratio se u Krim. U aprilu 1769 Golicin prelazi
Dnjestar i upućuje se ka Hotinu. Za vreme celoga leta on ne pokazuje veliku
aktivnost, ali u septembru poražava Turke na Dnjestru, i Rusi zauzimaju Hotin.
Rumjancev koji ga zamenjuje razvija brzu ofanzivu; krajem septembra on
zauzima Jaš, zatim Bukurešt. 26. jula/6 avgusta 1769 jedna eskadra polazi iz
Kronštata sa jednim: korpusom za iskrcavanje od 5500 ljudi, pod komandom
Spiridova.. Rđavo stanje brodova jako otežava njihovo napredovanje, i eskadra
stiže u Sredozemno More tek u decembru. Ove operacije iz 1769 godine na
kopnu i moru samo su uvod u pravi rat, koji počinje 1770 godine. Na dan 7/18.
jula Rumjancev odnosi nad jednom turskom vojskom od 80.000 ljudi sjajnu
pobedu na ušću Large, pritoke Pruta. 21. jula/1. avgusta, na čelu 17.000 vojnika
on pobeđuje 150.000 Turaka na reci Kagulu. Ove pobede ga čine gospodarem
Ismaila, Akermana, Braile, i omogućuju mu da ponovo zauzme Bukurešt koji je
on privremeno bio napustio. Oko sredine septembra, Petar Panin, na čelu druge
ruske vojske zauzima Bender. Ali ruski generali ne mogu da iskoriste svoj uspeh;
njima su potrebna pojačanja koja im se ne šalju, u Poljskoj neprijateljstva protivu
udruženika odugovlače se i zadržavaju jedan veliki deo raspoloživih snaga; osim
toga, strahuje se da se ostavi bez vojničke posade unutrašnjost Rusije, gde
držanje mužika izaziva zabrinutost. S druge strane nada da će se Grci i Crnogorci
moći da navedu na ustanak protivu Turaka izjalovila se. Ekspedicija koja je imala

327
taj cilj bila je preduzeta olako, bez ozbiljnih priprema i bez prethodnog
proučavanja mesnih prilika. U februaru Aleksej Orlov, koji se nalazi u Livornu,
preuzima komandu nad eskadrom Spiridova i pokazuje se vrlo nezadovoljan
zbog njenog rđavog stanja. Krajem februara on dolazi u Moreju i tu iskrcava
trupe. Grci iznenađeni, ne pokazuju ni malo oduševljenja za pobunu. Uskoro,
Orlov se odriče ovog uzaludnog pokušaja i poziva svoje trupe da se vrate na
brodove. On odlučuje tada da napadne, sa eskadrom Spiridova i drugom
eskadrom Elfinstona koje tek što behu prispele, tursku flotu i da je uništi. 24/25
juna 5/6, jula on im se pridružuje u Hioskom zalivu, blizu utvrđenja Česme.
Pomorska borba traje četiri sata; naposletku, Rusi pale i bacaju u vazduh sve
turske brodove. Ovaj triumf ruske mornarice izaziva veličanstven utisak. Ali
pobeda kod Česme, kao i kod Kagula, ostaje besplodna, jer nije bilo rezervi da se
nastavi borba, te se neprijateljstva na moru razvijaju sporo. Početkom 1771
godine rat izgleda da se bliži kraju. Na Dunavu cela godina protiče u
beznačajnim čarkama. Rumjancev se neprestano žali na nedovoljnost trupa koje
su mu stavljene na raspoloženje. Čitavo težište rata prenosi se na drugu vojsku,
koja je u Krimu. Knez Dolgoruki, koji zamenjuje Petra Panina prodire do sredine
poluostrva, zauzima Kafu, Kerč i Jenikale. Krimski han beži u Rumeliju, a Tatari,
po naređenju Rusa biraju novoga hana koji izjavljuje pokornost. Na bojnim
poljima vlada zatišje. Na suprot tome, diplomate se ponovo bacaju na posao.
Prva podela Poljske (1772). — Još od početka rusko-turskog rata Fridrih II
navaljuje da rusko-pruski ugovor bude produžen pre njegovog isteka i uspeva
da se produži za osam godina. Kao što će on to kasnije objasniti otvoreno, u
svojim političkim Uspomenama on teži da na taj način pre svega spreči zbliženje
između Rusije i Austrije, koja je bila saveznica Rusa u svim prethodnim ratovima
protivu Turske; zatim da spreči Rusiju da dobije važnost na Balkanskom
Poluostrvu, jer mu je Sedmogodišnji rat pokazao koliko Pruska mora da se boji
jedne jake Rusije; najzad i naročito, da ostvari jednu diplomatsku kombinaciju
koja bi dopustila Pruskoj da bez borbe poveća svoju teritoriju na račun Poljske.
On počinje oprezno, ali uporno da propoveda u Petrogradu ideju podele Poljske,
koju je on već razvijao pred svojim ocem kada je još bio samo Prestolonaslednik.
Početkom 1769 godine da bi izvršio pokušaj, on saopštava Nikiti Paninu izvesne
svoje poglede na ovo pitanje, pripisujući ih nekakvom izmišljenom „grofu
Linaru”. Odgovor Paninov pokazuje da se u Petrogradu pomišlja pre svega da se
naknadi šteta na račun Turske, a to je upravo ono što Fridrih namerava da
izbegne. Po njegovoj zamisli, podela Poljske treba da odvrati Rusiju od namere
da se proširi na Balkanskom Poluostrvu. Posle ruskih pobeda iz 1770 godine on
snažno dejstvuje u Petrogradu i Beču. S jedne strane, on predočava Rusiji da se
Austrija neće pomiriti s mišlju da je vidi kako se učvršćuje na Balkanu; s druge
strane, pošto on zna da Beč, u isti mah namerava i da ponovo uzme Šleziju, i želi
da se uveća na račun Turske, on izjavljuje Austriji da će je Rusija takođe poraziti
ako ona pretenduje na jedan deo turske teritorije. Ova politika dvostrukog
zastrašivanja ima za cilj da ubedi Rusiju i Austriju da najpouzdaniji način da se

328
međunarodna zategnutost reši na najveće zadovoljstvo svih zainteresovanih jeste
u tome da se one obe obeštete u Poljskoj, gde će Pruska moći takođe u znak
nagrade za njene diplomatske usluge, dobiti svoj deo. 1/12 septembra, u
sporazumu sa Bečom, on predlaže Rusiji da započne pregovore o miru sa
Turskom posredstvom Pruske i Austrije. Ovo posredovanje je odbijeno, i Panin
izjavljuje da on ne bi mogao pristati na aneksiju nekolikih poljskih pokrajina od
strane Pruske i Austrije, a da ne dobije za Rusiju oblast Azova i Taganroga, zatim
trajnu okupaciju Moldavije i Vlaške i jednog ostrva u Jegejskom moru, kao i
nezavisnost Krima. Fridrih ostaje uporno pri svojoj zamisli. U oktobru 1770
godine, on šalje u Petrograd svog brata, princa Henriha da ubedi Katarinu, a
posle prinčevog povratka, godine 1771, on šalje u Petrograd nekoliko puta
uzastopce hitne poruke da preporuči svoj plan.
Navaljivanje Fridrihovo, unutrašnje teškoće, kuga koja izbija u Moskvi, i
pobuna koja iz toga proizilazi, najzad objavljivanje Austro-turskog sporazuma,
izazvanog uslovima mira koje je postavio Panin, primoravaju Katarinu, krajem
oktobra 1771 godine, da popusti. Ona se odriče okupacije Moldavije i Vlaške i
pristaje na kompenzaciju na račun Poljske. 15/26 decembra 1771 godine, Turska
traži sazivanje konferencije mira; ugovoreno je da će se ona održati jula 1772
godine u Fokšaniju. Fridrih. udvostruči napore da postigne podelu Poljske pre
zaključenja ruskoturskog mira, i on brzo pregovara. Krajem februara 1772
godine, Rusija i Pruska se jednim ugovorom sporazumevaju o okupiranju
Poljskih pokrajina. Pregovori se nastavljaju sve do jula, uz učešće, ovoga puta,
Austrije. Tri sile dugo pregovaraju o veličini delova koji treba da im pripadnu.
Početkom septembra, Suvorov nanosi udruženicima odlučan udar i konačno
savlađuje pobunu Litvanije, koju predvodi Oginski. Posle toga akt o podeli
dostavljen je poljskom kralju, i Dijeta ga ratifikuje. Rusija dobiva najveći deo
poljske Livonije i Bele Rusije do Dvine i Dnjepra, a to će reći oblasti Polocka,
Vitebska, Mstislavlja, nekadašnje ruske pokrajine naseljene pravoslavnim
Rusima. Međutim, u Petrogradu, podela ni izbliza nije naišla na jednodušno
odobravanje. Tu se sa gorčinom konstatuje da su ruske pobede imale za
posledicu da obogate dve germanske države, koje to nisu zaslužile nikakvom
žrtvom. Grigorij Orlov otvoreno negoduje protivu ove politike. Ali je zvezda
ovoga ljubimca počela da bledi.
Kučuk-Kajnardžiski rusko-turski mir (1774). — U julu i avgustu 1772
godine započeli su u Foksaniju, a zatim nastavljeni u Bukureštu, pregovori
između Rusije i Turske. Iako je Rusija izgledala spremna da se odrekne okupacije
Moldavije i Vlaške, ona je nasuprot tome želela da se prizna nezavisnost Krima,
što Turska nije htela. Ovo pitanje Krima izaziva prekid pregovora i nastavljanje
neprijateljstava. Suvorov je poslan na Dunav, i za vreme leta 1773 godine borbe
se vode na desnoj obali. Suvorov zauzima Turtukaj, a Vajsman razbija Turke pod
Karašijem. U junu Rumjancev prelazi Dunav sa glavninom svojih snaga i
otpočinje opsadu Silistrije; ali se ta tvrđava drži dobro, te je on primoran da

329
ponovo pređe reku. Iz Petrograda, koji sve više želi mir, Rumjancev dobija
naređenje da ugrabi prvu priliku da započne pregovore. U proleće 1774 godine,
sam veliki vezir želi da ih započne. Tada se Rumjancev odlučuje da zada
Turcima poslednji udar, koji bi omogućio Rusima da budu u boljem položaju
prilikom pregovora. Početkom juna ruska vojska ponovo prelazi Dunav.
Suvorov poražava Turke pod Kozludžom, a Rumjancev napreduje ka Šumli. Ovi
događaji izazivaju željeni utisak, i 10/21 jula 1774 godine, u selu Kučuk-
Kajnardži, Rumjancev i veliki vezir potpisuju mir. Krim je proglašen nezavisnim;
Rusija dobija tvrđave na obali Azovskog Mora, Kabarde i stepu između Buga i
Dnjepra. Ona dobija za svoje trgovačke brodove slobodu plovidbe po Crnom
Moru, kao i pristup u Jegejsko More kroz Bosfor i Dardanele; ona prima ratnu
otštetu od 4,500.000 rubalja; najzad, jednom klauzulom čije su posledice veoma
važne, jer joj ona daje pravo da se meša u unutrašnju politiku Turske, Rusiji je
priznata dužnost da brani versku slobodu sultanovih podanika hrišćanske vere i
da ih štiti od iznuđavanja skupljača poreza. Iz ovlašćenja da njeni brodovi mogu
slobodno prolaziti kroz turske moreuze i da može štiti hrišćane u Turskoj, Rusija
može da izvuče znatno povećanje svoga uticaja na Levantu. U Petrogradu se već
spremaju velelepni planovi koji bi izmenili čitavu rusku spoljnu politiku. Panin i
njegov „severni sistem” potisnuti su u pozadinu, u koju je već pao i njegov
protivnik, nekadašnji Katarinin ljubimac Orlov. Nova jedna zvezda ukazuje se na
ruskom političkom horizontu, zvezda Potemkina, čije je ime vezano za plan o
proterivanju Turaka iz Evrope. Ali, pre nego što bi se na to mislilo, potrebno je
ukloniti jednu ozbiljnu unutrašnju opasnost, a to je pobuna seljaka i kozaka koja
pustoši ogromnu Rusiju.
Pugačevljeva buna (1773—1774). — U septembru 1773 godine, među
kozacima na reci Jaiku — koja je kasnije nazvana Ural, — izbijaju pobune koje će
kasnije dobiti razmere jednog golemog ustanka, kome će se pridružiti Baškiri i
ruski mužici. Pobuna se širi u oblasti Orenburga, Baškirije na Ufi, u
jugozapadnom Sibiru i u slivu Volge od Kazanja do Caricina. Ne samo ,da ona
podriva temelje države, već ta pobuna preti neposredno Katarini, jer vođa
pobune, kozak Pugačev, izdaje se za Petra III, koji je tobože čudom izbegao smrti,
i mašta potlačenih i bednih masa preobražuje toga vladara koga je njegova žena
svrgnula sa prestola u narodnog zaštitnika, u branioca njegove slobode i
njegovoga blagostanja. Tome ustanku prethodila je jedna pobuna donskih
kozaka. Već odavno kozaci mrze svoje starešine, koji iskorišćuju svoj povlašćeni
položaj u vojsci da bi činili zloupotrebe i prisvojili zajedničke prihode. Kako je
petrogradska vlada podržavala te starešine, pobuna prostih kozaka protivu
njihovih oficira ubrzo se pretvorila u pobunu protivu centralne vlade. Doganjali
su se krvavi sukobi. Godine 1772, vlada je bila ukinula autonomne kozačke
ustanove; jedan pokušaj otpora bio je ugušen u krvi i završio se hapšenjima u
masi. Na taj način se objašnjava brz uspeh Pugačeva, koji poziva kozake pod
svoju zastavu obećavajući im da će im povratiti izgubljene povlastice čim bude
ponovo osvojio presto. 17/28 septembra 1773 godine, praćen svojim još

330
malobrojnim trupama, on uzalud pokušava da zauzme varošicu Jaik, a zatim ide
uz reku Jaik i osvaja tvrđavice koje leže na njenoj obali, naređuje da se obese
njihovi komandanti i širi vatrene proglase. Njegova vojska naglo raste, kozaci mu
se pridružuju gomilama, a tako isto i inorodci iz te oblasti, Kirgizi. 5/16 oktobra
1773 godine on je pod zidinama Orenburga, glavnoga grada Uralske oblasti. On
otpočinje njegovu opsadu, koja se razvlači sve do kraja marta 1774 godine. U
početku, većina pobunjenika su kozaci, ali novi elementi povećavaju njihove
redove: s jedne strane to su fabrički mužici iz oblasti Oredburga, a za druge
Baškiri, koji su za vreme Jelisavete već bili pokušali da stresu ruski jaram i koji su
sada pobunili i obližnje krajeve. Ali Pugačev ima da zahvali za svoj uspeh
naročito brojnoj slabosti vladinih trupa u toj oblasti i nedostatku plana u radu
vlasti. I zaista, dugo vremena Petrograd ne uviđa opasnost od te pobune. 30
oktobra/10 novembra stiže u Kazanj radi ugušivanja pobune general Kar, koji
raspolaže sa vrlo malo ljudi, a uveren je da je njegov zadatak lak. On se upućuje
sa jednim odredom od 1.500 ljudi ka Orenburgu, ubeđen da će odneti brzu i
potpunu pobedu. Ali on uskoro nailazi na mnoge grupe Pugačevljevih pristalica,
koje počinju da ga opkoljavaju. Zastrašen, on otstupa, pa ne čekajući zapovesti
vraća se ka Petrogradu. Ovaj neuspeh seje paniku među spahijama u oblasti
Kazanja. Oni predosećaju da će se kozačka buna uskoro pretvoriti u pobunu
mužika. Tek tada vlada uviđa ozbiljnost toga pokreta. Na mesto Kara, ona šalje
Bibikova, pretsednika Zakonodavne komisije, koji nosi jedan carski raspis u
kome Katarina umiruje plemstvo, obećava mu svoju pomoć protiv pobunjenika i
za sebe kaže da je ona „spahija Kazanja”. Kazanjsko plemstvo se umiruje. U
januaru 1774 godine stižu pukovi upućeni radi ugušivanja pobune. Bez žurbe i
sistematski, Bibikov upravlja borbom protivu Pugačevljevih četa, i uskoro Knez
Golicin poražava samoga vođu pobune blizu tvrđave Tatiščevskaja. 22 marta/2
aprila Pugačev diže opsadu sa Orenburga i beži u Baškiriju. On se tu pretstavlja
u drugoj ulozi, jer se izdaje u svojim proglasima za vođu baškirskog naroda,
ouećavajući domorodcima da će im vratiti sva njihova imanja i da će isterati iz
Baškirije ostatak ruskog stanovništva. Do kraja juna on krstari tom oblašću s
jednog kraja na drugi, gonjen od Mikelsona, koji ga progoni bez prestanka i
izbacuje ga iz Baškirije. Po tom se okreće ka Volgi gde se ustanak Baškira i
kozaka pretvara u pobunu mužika protivu plemića spahija. Priprema se jedna
socijalna revolucija, koja obećava Pugačevu nove uspehe. Povrh svega Bibikov
umire, a njegov poslednik Knez Ščeubatov je bez i malo energije. 12/23 jula
Pugačev zauzima na juriš varoš Kazanj, a u Nižnjem Novgorodu mužici dižu
bunu, pale spahijske dvorce i kolju spahije. Novi Pugačevljevi proglasi obećavaju
seljacima zemlju i slobodu. Svi očekuju da će on ići pravo ka Moskvi i
Petrogradu. U Moskvi se preduzimaju izvanredne odbranbene mere. Katarina je
rešila da savlada pobunu po svaku cenu. U avgustu Petar Panin je naimenovan
za vrhovnog zapovednika vojske sa najširim ovlašćenjima,, sa jednom vojskom
koja mu je stavljena na raspoloženje, i doneta je udluka da se na Volgu pozove

331
Suvorov lično. Međutim, Pugačev, suprot savetima svojih prijatelja i protivno
očekivanju naroda koji veruje u njega, u mesto da ide na Moskvu upućuje se ka
jugu, prema Donu. On izgleda uplašen zbog ogromnih razmera koje je uzela
pobuna i trudi se da se vrati u svoju čisto kozačku sredinu. Ali kozaci ne
potpomažu pobunu seljaka. Na Donu i Naiku njima počinje da biva dosadna ta
borba koja se oteže u beskonačnost. Zanos što ga je izazvao Pugačev iščezava. Svi
se uzbuđuju zbog posledica počinjenih dela. U takvim nepovoljnim okolnostima
Pugačev se upućuje od Čeboksarija ka jugu i silazi brzo na Volgu, dok ga
Mikelson goni u stopu. Penca, Saratov i Caricin otvaraju mu svoja vrata. Izgleda
kao da je on na taj način osvojio oblast Volge, a u stvari on se povlači pod
pritiskom Mikelsona, koji mu 24 avgusta/4 septembra, nedaleko od Sarepta,
nanosi odlučan udar. On uspeva s mukom da pobegne na drugu obalu Volge, ali
ga njegova okolina hvata, okiva i u Jaiku 14/25 septembra predaje kapetanu
Mavrinu. Suvorov, koji stiže sutradan, ima još samo da pošalje Pugačeva u
Simbirsk gde se nalazi Panin. Posle zarobljavanja vođe, ustanak se brzo smiruje.
10/21 januara 1775 godine, Pugačev je pogubljen u Moskvi; veliki broj plemića
prisustvuje sa radošću njegovom pogubljenju, dok narod gunđa.
Iz ove pobune, koja joj je u njoj izazvala strah, Katarina izvlači zaključak
da je neophodno potrebno pristupiti odmah unutrašnjim reformama, što je
omogućeno uspostavljanjem mira.

2. ZAKONSKI RAD: ADMINISTRATIVNE, SOCIJALNE ŠKOLSKE

REFORME (1774—1787)

Stupanje na vlast Potemkina. — Grigorij Orlov pada u nemilost godine

1772, kada je Katarina saznala za njegovu vezu sa kneginjom Golicin. Knez
Vasilčikov zauzima njegovo mesto kao caričin ljubimac. Neki pisci pridaju ovom
Katarininom izboru politički značaj, jer je Vasilčikov pripadnik stranke Nikite
Panina. U svakom slučaju, Vasilčikov je bio suviše beznačajan i dosadan da bi
mogao dugo vladati caričinim srcem. Godine 1774 njega je istisnuo jedan čovek
čija ličnost, darovitost i nastranost toliko su doprineli da se uzdigne slava
Katarinine vladavine. Potemkin, siromašan plemić, uzeo je skromno učešće u
revoluciji iz 1762 godine, radio je u Komisiji iz 1767 godine i istakao se u
Rumjancevljevoj vojsci za vreme rata sa Turcima. On osvaja Katarinu svojom
oštrom i smelom inteligencijom i originalnošću svoga duha. Džinovska stasa,
herkuleski razvijen on je ćorav, skoro ružan, ali sjaj njegovih izuzetnih
sposobnosti čini da se zaboravi njegova fizička nezgrapnost. Njegov „roman” sa
Katarinom ne traje ni dve godine, ali za vreme trinaest narednih godina on vrši
znatan uticaj na državne poslove. Katarina veruje u njega, kao u svoj
najpouzdaniji oslonac u svim teškoćama. Veoma neujednačene naravi on pada
naglo, posle perioda bujne aktivnosti i neobuzdanih uživanja, u krize melanholije
izazvane verovatno prezasićenošću, jer neka nečuvena sreća ide na ruku svemu
čega se on lati. Pokušavalo se da se on prestavi čas kao šarlatan i obmanjivač, a

332
čas kao genialan čovek. On nije ni jedno ni drugo. Njegova šarlatanska reputacija
potiče naročito iz Helbigovih anegdota, koji ga optužuje da je sagradio lažna sela
da bi očarao Katarinin pogled za vreme caričinog putovanja na Krim. Ali ovu
toliko rasprostranjenu priču obesnažio je jedan nezainteresovan svedok, Knez od
Linja. Bilo bi i suviše naivno od jednog umnog čoveka kao što je bio Potemkin da
se nada da može obmanugi Katarinu pomoću jedne grube varke. Ustvari dekori
o kojima je reč svode se očigledno na proste ukrase, slavoluke, itd. Iako se
njegova vrednost ogleda u njegovim vojnim reformama koje su pametne i
smišljene i koje imaju za cilj da zadovolje potrebe vojnika, kao i u njegovoj
neumornoj revnosti da naseli i organizuje Južnu Rusiju, Novu Rusiju, ipak
Potemkin nije nikakav izuzetni genije. On je prosto jedan državnik veoma
obdaren i duha prijemčiva za sve ideje. Po nekad ova širina duha odvodi ga u
diletantizam u toliko lakše, što on precenjuje svoju svemoć. On sve vidi u
velikom, troši ogromne sume, ne brinući se o praktičnim pojedinostima; zato
rasipa on često ni za šta državne prihode, i njegovi grandiozni planovi
pretrpljuju dosta puta neuspeh. I pored svega toga, ne bi se mogla poricati moć
njegove inteligencije, plemenitost njegovog srca, nezavisnost njegovog duha. On
ima iste poroke koje i njegova tadašnja sredina, ali su njegove sposobnosti i
njegov talenat nešto lično. Kad on umire, Katarina uzdiše: „Na koga ću se sad
osloniti?” Izvesno, ona je uvažavala njegove savete u svim pitanjima i u svim
poslovima. Ali je ona sastavljala glavna zakonodavna akta, bez njegove saradnje.
Ona je tu radila samo na osnovu građe i proučavanja onih kojima je ona bila
stavila u dužnost da izvrše pripremne poslove.
Administrativna reforma iz 1775. — Čim je ugušena Pugačevljeva buna,
Katarina preduzima obimnu reformu pokrajinskog uređenja. Skorašnji događaji
potvrdili su žalbe poslanika iz 1767 godine. U administrativnom pogledu,
unutrašnjost je potpuno neuređena. Što se pobuna širila tako brzo, to je velikim
delom bilo usled udaljenosti vlasti koje se nisu interesovale za stanovništvo,
usled nedostatka mesnih upravnih organa, koji su svi grupisani u velikim
varošima. Katarina smatra s pravom da je administrativna decentralizacija
najhitnije potrebna. Ona više ne misli da saziva poslanike, ali će ona, u svome
zakonodavnom radu, obilno iskoristiti podatke koje je prikupila komisija iz 1767
—1768 godine. Tako na primer, pri izradi zakona o pokrajinskoj upravi, pored
toga što se služila proučavanjima vršenim u 1760 godini u cilju nove
administrativne podele zasnovane na statističkim podacima, ona je isto tako
uzela u obzir i sveske poslanika plemića iz 1767 godine, koji su hteli da stave na
čelo okruga jednog izabranog pretstavnika mesnog plemstva, i zapisnike jedne
naročite komisije iz 1767—1768 godine, koja je htela da sastavi mesne vlasti od
krunskih činovnika i izabranih činovnika, predviđajući odvajanje sudstva od
upravne vlasti i stvaranje izbornih staleških sudova. U prilog ovim načelima, ona
crpe teoriske dokaze iz Blekstonove pravne rasprave objavljene u Oksfordu 1765
—1768 godine, i prevedene na francuski 1774 godine. Ona je ushićena

333
ustrojstvom engleske grofovije, koja počiva na širokoj autonomiji mesne uprave i
na pretežnoj ulozi zemljoposedničkog plemstva u vršenju sudske i policiske
vlasti. Ali ona nema nameru da presadi engleske ustanove na rusko tle; ona
pozajmljuje od Blekstona samo ideje. Što se tiče stvarnih uzora ona ih nalazi u
svojoj neposrednoj blizini, u ustanovama baltičkih pokrajina, koje su se, stvorene
u vreme švedskog gospodarenja, sačuvale skoro neokrnjene i za vreme ruskog
režima. Radovi Komisije iz godine 1767, Blekstonova rasprava i administrativna
organizacija baltičkih pokrajina, Estonije i Livonije, to su izvori iz kojih je ona
uzela, prilagođavajući ih ruskim prilikama, glavne elemente Uredbe o
gubernijama, koja je objavljena u aprilu 1775 godine. Ova Uredba označava novu
epohu u istoriji pokrajinske organizacije u Rusiji; ustanove koje je ona stvorila
postojale su, bez bitnih izmena, sve do reformi iz godina 1860—1866.
Jedna nova administrativna podela ograničava pre svega svaku guberniju
na cifru od 300.000—400.000 stanovnika, a svaki okrug na 20.000—30.000
stanovnika. Ovo znatno povećavanje broja administrativnih oblasti
smanjivanjem njihovih dimenzija približava vlast narodu. Zatim nove mesne
ustanove obezbeđuju u isti mah administrativnu decentralizaciju i mogućnost da
stanovništvo u sudstvu i mesnoj administraciji bude zastupljeno preko izabranih
poslanika. Na vrhu administracije nalazi se general-gubernator ili carski
namesnik, koji upravlja nad nekoliko gubernija sjedinjenih u jedno namesništvo.
On je u svome delokrugu pretstavnik vladara i ima veoma veliku vlast u svim
oblastima pokrajinskog života. Kao starešina svih pokrajinskih vlasti, on je
potpuno nezavisan od centralnih vlasti, i potčinjen jedino Senatu. Pošto je i on
sam član toga tela, on ima prava da neposredno opšti sa vladaocem. U svom
namesništvu, on je gospodar i vrhovni sudija u svim pokrajinskim pitanjima,
ravan jednome antičkom satrapu.
U svakoj guberniji ustanovljena su četiri kolegijuma, sastavljena od
krunskih činovnika: „gubernijski savet” koji se brine o administraciji;
”finansijska komora” koja se brine o državnim imanjima i prikupljanju poreza; i
dve sudske komore, „komora kriminalnih poslova” i „komora građanskih
poslova”, koje pretstavljaju najvišu sudsku vlast. Sve ove oblasne komore
zamenile su odgovarajuće centralne kolegijume, koji su sada postali nekorisni, i
ceo sistem počiva na načelu odvajanja upravne vlasti od sudske vlasti.
U svim gubernijama, sudskim komorama su potčinjeni staleški sudovi.
„pokrajinski viši sud” za plemiće, „gubernijski magistrat” za gradske trgovce i
zanatlije, i „viši pokrajinski sud” za slobodne seljake, čije pretsednike postavlja
državna vlast, a članove bira zainteresovani stalež. Gubernije su podeljene na
okruge. U okruzima sva zvanja su izborna. Finansije spadaju u nadležnost”
okružne finansijske komore.” Što se tiče sudstva, staleški sudovi, koje bira svaki
od triju staleža, odgovaraju sudovima koji postoje u gubernijama: „okružni sud”,
za plemiće, „gradski magistrat” za gradske trgovce i zanatlije, i „niži oblasni
sud” za slobodne seljake. Policija spada u nadležnost „nižeg oblasnog suda”, i
njom upravlja jedan „policiski kapetan” koga plemići iz toga okruga biraju

334
između sebe; na taj način je ostvarena želja plemstva koje je godine 1767 tražilo
usredsređivanje oblasne vlasti u ruke jednog od njegovih pretstavnika.
Pored običnih sudova, jedan „sud savesti” donosi u građanskim
sporovima, na zahtev parničnih strana primiritelne odluke, bez obzira na slovo
zakona, jer sudija odlučuje jedino po svome ličnom ubeđenju i presuđuje zločine
maloletnika ili maloumnika, zločine koji imaju za uzrok praznoverje, kao i
nevoljne zločine. Najzad, po prvi put, ruska administrativna organizacija je
izvedena tako da služi ne samo vojnim i finansijskim potrebama države, već i
životnim potrebama stanovništva: jer u svakoj guberniji stvoren je jedan „odbor
za javnu pomoć”, kome pretsedava gubernator a čiji su članovi pretstavnici
staleških sudova; ovaj odbor ima dužnost da se stara o prosveti, javnoj pomoći,
higijeni, dobročinstvima itd.
Rad svih ovih ustanova po gubernijama i okruzima vraća nešto života u
unutrašnjosti zemlje. Plemstvo vidi da su njegove želje uslišene, i ono se sad
nalazi na čelu pokrajinske uprave. Ali, ova reforma ima i velikih nezgoda.
Mašinerija nove administracije je složena i skupo staje. Ona je od koristi samo
slobodnim ljudima, a to će reći manjini stanovništva, dok milioni mužika i dalje
zavise potpuno od svojih gospodara. Najzad, javne pretstavničke ustanove koje
se tek ocrtavaju, ostaju pod kontrolom državnih činovnika, a naročito pod
kontrolom pokrajinskog satrapa, carskog namesnika. Udarajući temelje jednom
monarhističkom uređenju oslonjenom na plemstvo, Katarina se pobrinula da ga
potčini apsolutnoj vlasti posredstvom birokratije.
Povelja plemstva (1785). — Pošto je obezbedila učešće raznih staleža u
mesnoj administraciji, carica prelazi na unutrašnju organizaciju samih ovih
staleža. Godine 1785 ona objavljuje Povelju plemstva, kojom se ozakonjuju sve
povlastice što ih je plemstvo steklo. Da bi je sastavila, ona iskorišćuje skoro u
potpunosti projekat o kome se raspravljalo u Komisiji iz 1767—1768 godine,
unoseći u njega samo beznačajne izmene i proširujući odeljak posvećen
korporativnoj organizaciji plemstva.
Povelja nabraja najpre povlastice plemića: izuzimanje od obavezne službe,
od poreze, od telesnih kazni, od obaveze da daju stan vojnicima; slobodno
raspolaganje njihovim imanjima, podzemljem i svim zgradama na površini
zemljišta; pravo da osnivaju po selima fabrike i industriska preduzeća, da trguju
na veliko poljoprivrednim proizvodima sa svojih imanja, da izvoze u
inostranstvo proizvode svojih njiva, livada, šuma, fabrika i industriskih
preduzeća, da organizuju svojim imanjima vašare i tržišta, da imaju zgrade po
varošima; zatim, nasleđivanje plemićske titule, koja se može izgubiti samo
odlukom suda i za zločine koji donose povredu njihove časti; pravo plemića da
mu sudi samo sud sastavljen od njemu ravnih, i da ne može biti povređen u
njegovoj časti, životu ili imanju bez prethodnih suđenja.
Zatim ona zavodi korporativnu organizaciju plemstva. U svakoj guberniji
obrazovan je jedan „korpus” plemstva, čijim skupštinama mogu prisustvovati

335
svi plemići; da bi se na njima moglo glasati, treba imati najmanje 25 godina, imati
imanja i čin nižeg oficira stečen u službi države; plemići koji nisu odslužili svoj
rok ne mogu se izabrati za javna zvanja. Na ovaj način, i pored izuzimanja od
obaveznog službovanja, koje je tek proglašeno, učešće plemića u izborima i
administraciji njihovog staleža ostaje i dalje potčinjeno njihovom uspehu u
državnoj službi. Skupštine plemstva imaju dosta raznolike nadležnosti. One
biraju maršala ili pretsednika plemstva, koga carski namesnik potvrđuje u
njegovom zvanju, i sve činovnike koji prema Uredbi o gubernijama treba da se
biraju među plemićima. One primaju na znanje predloge carskog namesnika i
gubernatora i o njima raspravljaju. One imaju pravo da upute zahteve carskom
namesniku, Senatu i samome vladaru. One ustanovljavaju u svakoj guberniji
rodoslovnu knjigu plemstva i razdeljuju plemiće, prema poreklu njihovog
plemstva, na šest kategorija. One stvaraj'u pomoću dobrovoljnih priloga jedan
naročiti fond namenjen organizovanju milosrdnih društava, škola, i bolnica za
plemiće.
U početku, plemstvo se živo interesuje za administrativnu autonomiju
koja mu je nedavno dodeljena. Ali njegovo oduševljenje slabi čim ono počne da
oseća na sebi, pored vlasti carskog namesnika, još i težak teret birokratske
kontrole. Ipak, srednje plemstvo izjavljuje da je zadovoljno stečenim pravima.
Oslobođen tereta obaveznog službovanja i samovolje administrativnog sudstva,
ovlašćen da raspolaže slobodno svojim imanjima i svojim mužicima, plemić se
oseća gospodar na svome tlu. Rusija je ušla u aristokratski period svoje istorije.
Povelja gradova (1785). — Na dan 22. aprila/3 maja 1785 godine, istoga
dana kada i Povelja plemstva, pojavljuje se i Povelja gradova. Ovaj akt ustanovljava
po prvi put jednu autonomnu korporaciju koja obuhvata sve varoške staleže.
Dotada, izborne opštinske ustanove, magistrati, bile su jedino trgovačke i
zanatlijske. Ubuduće, svi građani koji imaju u varoši kakvo nepokretno imanje ili
kakvo trgovačko ili industrisko preduzeće članovi su „opštinskog korpusa”. Ovaj
„korpus” sastavljen je od šest kategorija: trgovaca, podeljenih na tri klase ili
gilde; zanatlija ,grupisanih prema esnafima; sitnih građana, i najzad plemića i
drugih slobodnih lica koja imaju u varoši kuću ili zemlju. Svaka od ovih
kategorija bira svoje pretstavnike za „opštinsku dumu”, koji ima da se brine o
opštinskim finansijama. Ova duma bira jednog pretsednika (golova) koji joj
pretsedava. Tako se ocrtava za vlade Katarine II, opštinska autonomija
zajednička svim društvenim staležima. Ali mnogi uzroci ometaju tada njeno
normalno razvijanje. Stroga podela stanovništva na odvojene staleže sprečava
ove da se udruže za vođenje opštinskih poslova, jer plemićima nije mnogo stalo
da sede u dumi pored trgovaca, — uostalom, oni i ne stanuju u gradovima nego
većinom na svojim imanjima. Strahovita prevaga mužičkog rada sprečava razvoj
trgovine i industrije po gradovima, gde je materijalna kultura ostala primitivna.
Povrh toga, opštinska autonomija je potpuno potčinjena državnim činovnicima;
duma ima skoro jedinu dužnost da prikuplja svakovrsne poreze, ali nema prava
da raspolaže po svojoj volji opštinskim prihodima.

336
 Katarina II i seljaci. — Povelja slobodnih seljaka koju je Katarina
pripremila, ostala je samo kao projekt svakako s toga što, sastavljena po uzoru na
Povelju gradova, nije bila u saglasnosti sa uslovima seoskog života. Što se tiče
mužika, njihov položaj nije poboljšan. Pugačevljeva buna je međutim bila jasno
postavila pitanje seljačkoga ropstva, ukazujući na opasnost koja je pretila državi
od nezadovoljstva seljaka. Ali, iako je nekoliko glasova, kao na primer glas
general-gubernatora Novgoroda, Siversa, savetovalo Katarini da ublaži seljačko
ropstvo, kako bi se u buduće izbegla jedna socijalna revolucija, ipak najveći deo
plemstva je drugoga mišljenja. Ovi plemići ističu potrebu da se još više zategnu
opruge sistema seljačke podjarmljenosti i da se uveća vlast spahije nad njegovim
seljacima. Ovo shvatanje izloženo je veoma jasno u jednom bezimenom spisu iz
1785 godine, u Rasmatranjima o šteti koju bi Rusiji nanelo oslobođenje mužika. Pisac
ističe potrebu da se pojača seljačko ropstvo i pripisuje Pugačevljevu bunu
predlozima da se ono ublaži, koje je sastavila Komisija iz 1767 godine. On
naročito optužuje Korobjina da je svojim govorima pobudio u seljacima
neostvarljive nade i da ih je potstakao na pobunu, kao da se neredi i pobune
seljaka nisu događali i pre Komisije iz 1767 godine.
Na koju stranu sama Katarina naginje? U toku cele svoje vladavine ona
donosi samo četiri ili pet odluka, uostalom dosta beznačajnih, za ublaženje
položaja mužika. Kada je godine 1766 zabranila da se seljaci prodaju u doba
regrutovanja vojnika i za tri meseca koji im prethode, učinila je to naročito u
interesu vojske. Zabrana iz 1771 godine da se otuđuju seljaci bez zemlje, kada je
neko imanje prodato na licitaciji, mogla je imati veliku važnost, da nije ostala
samo na hartiji usled toga što nije dobila stvarnu potvrdu, te za vreme Katarine
trgovina ljudima uzima ogromne razmere. Zabranjeno je isto tako da se
porobljavaju nađena deca, pitomci „materinstva” (Vospitatelnij Dom), oslobođeni
seljaci, nezaposlena crkvena lica, ratni zarobljenici. Ali sve ove mere ne leče zlo.
Na suprot tome, nekoliko drugih zakona jasno pojačavaju seljačko ropstvo.
Godine 1767, mužici gube pravo da podnose tužbu protivu svojih gospodara;
drukčije rečeno, vlada prestaje da se interesuje za njihovu sudbinu i ostavlja ih na
milost spahijama, poništavajući na taj način zakon koji naređuje da se stave pod
tutorstvo spahije, koji zloupotrebljavaju svoju vlast.
Od vremena Jelisavete spahije su imale pravo da šalju svoje mužike u
progonstvo u Sibir; to je bilo radi naseljavanja. Godine 1765, oni su dobili pravo
da ih tamo šalju na robiju. U isto vreme Katarina proširuje oblast seljačkog
ropstva: godine 1765 na Ukrajinu zvanu Slobodskaja i godine 1783 na celu Malu
Rusiju.
Preobražaj centralne administracije. — Reforma pokrajinske uprave
ostvarena 1775 godine, održavanje razlitičitih društvenih staleža i utvrđivanje
zakonskog statuta tih staleža jesu temelji aristokratske monarhije koju je Katarina
htela da ustanovi. Da bi je potpuno ostvarila, njoj bi ostalo da dodeli
pretstavnicima plemstva nezavisnu ulogu u centralnoj upravi. Ali ona to ne čini.

337
Do svoje smrti ona neprekidno misli na reformu Senata, povodom koje nekoliko
puta menja ideje. Desnicki, Ščerbatov, Bezborotko i mnogi drugi izražavaju dosta
rasprostranjenu želju kada podnose predloge po kojima bi ušli u Senat, tu
vrhovnu državnu ustanovu gde su pretstavnici slobodnih staleža. Katarina je
više raspoložena da zadrži pri Senatu, radi proučavanja zakonskih predloga,
jednu Komisiju poslanika, onu istu koja je odložena u trenutku objave rata
Turskoj, ali koja nije bila konačno raspuštena. I ako ona nema nameru da Je
pretvori u zakonodavnu skupštinu, kao što joj savetuje njen gost Didro, kome
ona napominje da je Rusiji potrebna apsolutna monarhija, ona ipak više puta
pomišlja da od nje načini jednu stalnu savetodavnu ustanovu. Ali ona ne
ostvaruje ovu zamisao, i poslanici nisu više nikad sazvani. Na suprot tome,
godine 1768, ona osniva jedno novo telo, Carevinsko veće, sastavljeno od osam
velikodostojnika koje ona imenuje. Isto kao i nedavno Jelisavetina
„Konferencija”, tako je i ovo veće stvoreno da rukovodi ratnim poslovima: ali,
kao i Konferencija, ono je uskoro bilo primorano, silom prilika, da proučava
najrazličitija pitanja državnog života. Po završetku rata, Katarina ga i dalje
zadržava. Ali za razliku od svih veća iz doba pre XVIII veka, ono nema određeno
mesto u sistemu centralnih ustanova; ono nije u vezi ni sa Senatom, ni sa drugim
upravnim vlastima; ono ne objavljuje ukaze. To je samo jedno veće sastavljeno od
viših činovnika grupisanih oko vladarke. Jednom rečju, za vreme Katarine II
Senat zadržava sve svoje nadležnosti.
Na suprot tome, ostale centralne ustanove preobražuju se. Nova
organizacija gubernija povukla je za sobom ukidanje mnogih centralnih
kolegijuma koje je osnovao Petar I. Malo po malo oni kolegijumi čije nadležnosti
nisu prešle na Senat, zamenjeni su administrativnim otsecima, od kojih svaki
ima, kao i ministarstva, jednog jedinog starešinu, i potčinjena su vrhovnom
državnom tužiocu. Ovaj je dotada bio član Senata, a sada počinje da se od njega
odvaja kao ministar istovremeno finansija, pravde i unutrašnjih poslova. I ako
reč ministarstvo još nije upotrebljena, sama stvar — ministarski sistem — već
postoji.
Na taj način, pokrajinska i centralna državna uprava počivaju konačno na
suprotnim načelima. U unutrašnjosti se ocrttava, iako ostaje pod tutorstvom
državnih činovnika, jedna pretstavnička i autonomna staleška uprava, dok se u
centru postavljaju temelji jednog birokratskog ministarskog sistema. Ova
suprotnost ograničava i menja samo načelo aristokratske monarhije,
potčinjavajući ga načelu apsolutizma kome služi birokratija.
Školske reforme. — Katarinino Uputstvo je tvrdilo da je dobra
organizacija školske nastave jedno od obeležja po kojima se apsolutna monarhija
razlikuje od despotizma. Školske reforme su vazda zauzimale jedno od
najvažnijih mesta u caričinom programu, ali tek od godine 1780 pokušava ona da
stvori jedan nacionalni sistem narodnog prosvećivanja. Od 1762 do 1767 godine
držala se ona u tom pogledu saveta koje joj je davao Becki. Obrazovan plemić,
prožet pedagoškim teorijama Montenja, Lokea o Ž. Ž. Rusoa, Becki se zanosio

338
nemogućnim snovima da stvori jednu „novu rasu ljudi” pomoću naročitog
vaspitavanja koje bi se vršilo u internatima, gde bi pitomci, odvojeni od ostalog
sveta, daleko od rđavih primera i ljudskih poroka, rasli u čarobnoj atmosferi
čednih misli i osećanja. On je bio osnovao nekoliko internata, kao na primer
Društvo za vaspitavanje mladih plemićkinja ili Institut Smolni godine 1764,
Školu pri Akademiji umetnosti iste godine, Školu pri Akademiji nauka 1765
godine, Školu za građanske devojke i Preuređenu vojnu školu za plemiće godine
1766, i objavio 1767 godine Opšti plan Vaspitnog doma u Moskvi. Sve ove tvorevine
bile su daleko od toga da budu originalne; pravilnik Društva za vaspitavanje
mladih plemićkinja, na primer, kopirao je pravilnik SenSirskog instituta. Becki je
sanjao da u ovim staklenim baštama, namenjenim da stvore „jednu novu rasu”,
primeni pedagoške metode koje su propovedali filosofi, ali je ponekad on hrabro
pretekao svoje tuđinske uzore, na primer, zahtevajući potpuno ukidanje telesnih
kazni i propovedajući isti program nastave za dečake i devojčice. Svi ovi planovi
puni mašte dali su veoma skromne rezultate, i ideje Beckoga ostvarile su se često
samo u izopačenom obliku.
Oko 1770 godine Katarina se udaljuje od Beckog, čija se shvatanja
razlikuju od njenih. Njena je želja da stvori pravu narodnu prosvetu. Ona počinje
da traži druge izvore inspiracije i druge uzore. Nekoliko savetnika, među prvima
Didro, ukazuju joj na austriski školski sistem. Godine 1780, car Josif II, po njenoj,
želji, šalje u Petrograd Srbina Jankovića iz Mirijeva, jednog od saradnika na
školskoj reformi u Austriji. Godine 1782 osniva ona Komisiju za narodne škole,
kojoj je bio zadatak da pripremi primenu u Rusiji austriskog sistema. Komisija
usvaja jedan nacrt što ga je izradio Janković, koji će biti osnovica Statuta narodnih
škola 1786 godine i koji kopira austriski pravilnik iz 1774, sa nekoliko značajnih
izmena. Ideje Beckog da se učenik odvoji od ostalog sveta i da se više obrazuju
plemenita osećanja nego duhovne sposobnosti napuštene su, te je moralno
vaspitanje izjednačeno sa naučnim. Statut zavodi po gradovima „male škole” i
„glavne škole” za decu svih društvenih staleža. „Glavne škole” osposobljavaju za
stupanje u gimnazije (liceje), a zatim na univerzitet. On ostavlja po austriskom
sistemu seoske i učiteljske škole, izuzev jedne jedine, koja će biti osnovana u
Petrogradu. Od 1786 godine otvaraju se u raznim gubernijama „male škole” i
„glavne škole”; posle Katarinine smrti ima ih 316. U isti mah zatvorene su sve
privatne škole, jer vlada smatra ubuduće narodno prosvećivanje kao državnu
dužnost, gde nevešto mešanje diletanata može da pričini samo zla. Ali
stanovništvo ne odobrava monopolisanje nastave. Nastavnom programu koji je
usvojen po predlogu Jankovića zamera se da je suviše apstraktan i suviše udaljen
od potreba praktičnog života. Sem toga, plemići ne žele da vide kako se njihovi
sinovi druže u narodnim školama sa decom drugih staleža ,i u tom pogledu
plemići odnose još jednu pobedu; Komisija za škole primorana je da se odrekne
stroge primene načela o jednom tipu škole; pored narodnih škola javljaju se i
„pansioni za plemiće”, rezervisani jedino za decu plemića.

339
 3. SPOLJNI RAT: „GRČKI PLAN” I PODELA POLJSKE (1787—1796)

Austro ruski savez i aneksija Krima (1780—1783). — Onih trinaest

godina za vreme kojih Katarina vrši svoj zakonodavni rad, pritiskuje pretnja
jednog novog rusko-turskog rata. Kučuk-Kajnardžiski ugovor, za obe ugovorne
strane, samo je jedno primirje. Pre svega i za jednu kao i za drugu stranu
nezavisnost Krima može da bude samo privremena. Neminovno to poluostrvo
najzad će biti prisajedinjeno Rusiji, ili će biti vraćeno Turskoj. Od 1774—1783
godine, ruska i turska partija na Krimu bore se o prevlast i njihovu borbu prate
česte promene hanova, vojničke demonstracije, a ponekad i krvavi sukobi. Osim
toga Rusija i Turska ne slažu se u tumačenju uredaba o zaštiti sultanovih
hrišćanskih podanika i o slobodi plovidbe kroz turske moreuze; godine 1779
Turska je primorana da potpiše jednu „konvenciju o objašnjenjima” koja
potvrđuje te odredbe. Ali zategnutost i dalje postoji između obeju zemalja.
Rusija smišlja velike ofanzivne planove. Od 1780 godine širi se glas po
inostranstvu da Katarina ima nameru da istera Turke iz Evrope, i da postavi na
presto obnovljenog grčkog carstva svog unuka Konstantina Pavloviča.
Bezborotko je zaista sastavio jedan „grčki plan”, i carica smatra da je evropska
situacija povoljna za izvršenje njenih grandioznih planova na Istoku. Engleska je
izišla oslabljena iz rata za nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država, a za to
vreme Rusija je poštovala jednu „naoružanu neutralnost”, za koju je plan smislio
Panin, i koja je prouzrokovala mnogo nezgoda Englezima. U isto to vreme,
pitanje Bavarske dovelo je. u sukob Austriju i Prusku. Na Konferenciji u Tešinu,
godine 1779, Rusija je igrala ulogu vrhovnog sudije i izjasnila se za Prusku. Ipak
Austrija želi još više da joj se približi, da bi udaljila Prusku. Sa svoje strane,
Fridrih II ulaže sve napore da učvrsti rusko-pruski savez; on smišlja čak jedan
plan o tesnom savezu između Rusije, Pruske i Turske. Ali se Katarina već bila
odlučila. Njoj je potrebna Austrija protivu Turske. Ona priželjkuje propast
turskog carstva i obnavljanje grčkog carstva u korist jednog velikog kneza. Da bi
ostvarila ovaj san, potrebno je da najpre prisajedini Krim. Godine 1780, Josif II
dolazi u Petrograd i pregovara o zaključenju Austro-ruskog sporazuma. U
novembru iste godine, posle smrti Marije-Terezije izmenom pisama između
Katarine i njega, utvrđuju se njihove uzajamne obaveze protivu Turske. 28 jula /
8 avgusta 1783 godine, krimski han Šagin-Girej, plaćenik ruske vlade, pod
pritiskom Turske i ne znajući koju politiku da. vodi, priznaje prisajedinjenje
Krima Rusiji. Da bi sprečile nov rusko-turski rat i da bi onemogućile austro-ruski
savez, Francuska i Pruska ubeđuju Tursku da treba da pristane na to
prisajedinjenje. Turska to čini u januaru 1784 godine. Ipak, ostalo je i suviše
mnogo uzroka za sukob između dveju zemalja da bi mir mogao dugo trajati. Kao
nekada na Krimu oko prestola hanova, oni sad vode u Moldaviji i Vlaškoj
ogorčenu borbu povodom nasleđa gospodarskog prestola. Na Kavkazu turske
paše pripremaju pobunu brđana, kojom rukovodi Čečenac šah-Mamsul protivu

340
ruske ekspanzije. Porta sa svoje strane, pripisuje ruskoj propagandi nemire u
Egiptu. Svakovrsni trgovački sukobi suprotstavljaju Ruse Turcima. Situacija je
već jako zategnuta, kad Turska saznaje da postoji Bezborotkov „grčki plan”.
Godine 1786 sultan objavljuje proglas o skorom ratu sa neprijateljima islama. Kao
da hoće da odgovori na to, Katarina preduzima otvoreno i svečano, u proleće
1787 godine, putovanje na Krim u pratnji Josifa II. 1/12 avgusta 1787 godine,
Turci predaju turskom ambasadoru u Carigradu, Bulgakovu, jednu notu u kojoj
traže povraćaj Krima. Razume se, Bulgakov odbija taj zahtev, i njega zatvaraju u
tvrđavu Sedam Kula, a to znači isto što i objava rata. Josif II izveštava odmah
Katarinu da on smatra taj incident kao casus foederis. 21 avgusta/1 septembra
Turci gađaju iz topova dva ruska ratna broda blizu Očakova. 7/18 septembra
Katarina objavljuje rat Sultanu.
Drugi rat sa Turskom (1787—1792). — Cilj ovoga rata je u saglasnosti sa
„grčkim planom”. Ako se ne bude moglo uništiti tursko carstvo, zadovoljiće se
ujedinjenjem Moldavije, Vlaške i Besarabije u jednu nezavisnu kneževinu pod
nazivom Dakija, kojom će vladati Potemkin. Ako se, na protiv, budu mogli
isterati Turci iz Evrope, obnoviće se na Balkanu nekadanje grčko carstvo za
velikog kneza Konstantina Pavloviča; Rusija će uzeti Očakov, Krim, oblast
između Buga i Dnjestra i dva ili tri ostrva u Jegejskom Moru. Austrija će dobiti
Beograd sa jednim delom Srbije i Bosne — ali se Josif II nada da će u mnogom
povećati svoj deo.
Glavna uloga u novom ratu namenjena je Potemkinu, koji ne krije svoje
mišljenje da ga je Rusija prerano započela, ne završivši potrebne pripreme. On je
postavljen na čelo I armije; Rumjancevu je dodeljeno samo da čuva granicu
prema Poljskoj i da obezbedi saobraćajne veze između Potemkina i austriske
vojske. Vojne operacije počinju jednim pokušajem nasilnog iskrcavanja koje vrši
turska flota na peščanim sprudovima kod Kinburna, a koje pobednički sprečava
Suvorov. U isto vreme ruske trupe isteruju brđane šah — Mansura iz cele oblasti
duž reke Kubanja i Labe sve do kavkaskih planina. To su bile sve operacije u
1787 godini. I pored ovih uspeha, Potemkin je potišten, jer je sevastopoljska flota,
kada se uputila ka Varni, bila skoro potpuno uništena u buri koja je trajala pet
dana. Katarina ima mnogo muke da povrati hrabrost svome ljubimcu.
Krajem januara 1788 godine, Austrija sa svoje strane objavljuje rat Turskoj.
Kao i Rusi, Austrijanci čine jednu krupnu pogrešku: oni prekomerno razvlače
svoj front duž ogromne linije od Dnjestra do Jadranskog Mora, dok se Potemkin
beskrajno dugo zadržava pri opsadi Očakova, umesto da se pridruži svojim
saveznicima i da zajedno sa njima napadne Turke na Dunavu. Rat počinje
opsadom Hotina, koji Austrijanci osvajaju tek u septembru i zauzimanjem Jaša
koji je u avgustu osvojila jedna divizija Rumjancevljeve vojske. Na Dunavu
Austrijaci su pretrpeli poraz. Turci su ih potukli dvaput, kod Vidina i kod
Slatine. Za to vreme Potemkinova vojska ostaje nepomično pod Očakovom, gde
provodi celo leto, celu jesen i jedan deo zime. Kada je NasauSigen uništio tursku

341
flotu u junu, u dvema pomorskim bitkama, ruska eskadra mogla je da opsedne
tvrđavu s mora, dok ju je Potemkin okružio mnogobrojnim baterijama. Ali, i ako
je on mogao već odavno da zauzme tvrđavu na juriš, on još uvek odugovlači
opsadu, na veliko gnušanje Suvorova. Tek 6/17 decembra,kada su opsađivačke
vojske iscrpele sve svoje namirnice, odlučuje se on najzad da izda naredbu za
juriš. Posle krvave borbe koja je trajala sat i četvrt, Očakov je zauzet i ogroman
plen pao je u ruke Rusima. U jednom oduševljenom pismu Potemkinu, Katarina
kaže: „Sada je mnogo lakše zaključiti mir.”
Što carica već želi mir, to je s toga što je ona u teškom položaju; Rusija je
napadnuta sa dve strane, jer te iste 1788 godine, švedski kralj Gustav III,
potstaknut od Engleske, objavio je rat Katarini. Švedsko mešanje u sukob
zadržalo je na Severu eskadru admirala Grejga, koji se bio uputio iz Baltičkog
mora ka Sredozemnom Moru, gde je trebalo da ona podigne hrišćane sa obala
Jegejskog Mora na ustanak protivu Turske, saobrazno novim ruskim planovima,
i koja je morala pred Petrogradom da odbije napad švedske flote. S druge strane,
jedna švedska vojska od 36.000 ljudi zauzela je Finsku, a Katarina je mogla da
suprotstavi tu samo 14.000 vojnika pokupljenih žurno od raznih jedinica.
Srećom, u dvema pomorskim bitkama, 6/17 jula, blizu ostrva Gotlanda, i 5/16
oktobra blizu rta Hange, Grejg odnosi nad Šveđanima dve sjajne pobede.
Njegova iznenadna smrt 15/26. oktobra prekida tok ofanzive na moru, ali su
Šveđani morali žurno da. napuste Finsku posle jednog danskog napada na
Švedsku.
Rat iz godine 1789 počinje jednim napadom Turaka protivu Austrijanaca i
protivu Rumjanceva u Moldaviji i u Vlaškoj. I sam Rumjancev prelazi u ofanzivu
i pobeđuje Turke kod Galca; ali je odmah posle toga smenjen sa komandantskog
položaja, jer se Potemkin boji da ga on ne baci u zasenak. Dok ljubimac ostaje
neprestano udaljen od Dunava, toga glavnog vojišta i vodi lokalne operacije
blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa princom od Koburga,
austriskim glavnim zapovednikom. 21 jula/1 avgusta oni razbijaju kod Fokšanija
jednu vojsku od 30.000 Turaka, a 11/22 septembra Suvorov dobiva čuvenu bitku
kod Rimnika gde on sjajno pokazuje svoj vojnički genije. Za vreme najžešće
bitke, on vrši neočekivane strategiske pokrete složene i oštroumne, tako da
uništava pomoću jedne trupe od 7.000 ljudi jednu vojsku od 100.000 Turaka,
kojom je komandovao veliki vezir; to je bilo pravo otkrovenje u vojnoj veštini. On
traži oduševljeno da se izvrši odlučna ofanziva na Balkanskom Poluostrvu; ali
Potemkin na to ne odgovara niti šalje tražena pojačanja, već usredsređuje svoju
pažnju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puške. U
međuvremenu, na zapadnom delu fronta Austrijaci su se najzad pokrenuli,
zauzeli Beograd, Smederevo i Požarevac, a princ Koburg zauzima Bukurešt. Sa
svoje strane, Šveđani pretrpljuju godine 1789, znatne poraze na suvu, u Finskoj, i
na moru, gde ih je potukao Čičagov i Nasau-Sigen. Rasplet izgleda blizak na jugu
kao i na severu. Očekujući ga, Potemkin smešta za zimovanje svoj glavni štab u
Jašu i zasenjuje Evropu svojom basnoslovnom raskoši.

342
 Ali je Austrija od sada primorana da dejstvuje na dva fronta: protivu
Turske i protiv Belgije, koja se baš tada pobunila. Pruska je zaključila sa
Engleskom, Holandskom, Turskom i Poljskom ugovore upravljene delom protiv
Austrije a delom protiv Rusije. Pod ovakvim novim okolnostima otpočinje rat
1790 godine. Josif II umire u februaru. Sa velikom diplomatskom okretnošću,
njegov brat Leopold, koji ga je nasledio, približuje se Engleskoj i umiruje Belgiju,
uspostavljajući raniji poredak. Usled toga Pruska pošto je ostala usamljena mora
da obuzda svoj polet. U julu 1790 godine, na Konferenciji u Rajhenbahu, ona
priznaje uspostavljanje austriske vlasti u Belgiji, pošto je primila od Beča
obećanje da će mir sa Portom biti uspostavljen, na osnovu status quo ante bellum.
U avgustu Austrija vodi sa Turskom pregovore o posebnom miru. Rusija ostaje
sama da se bori sa Turskom i Švedskom. Jasno je da se ona mora odreći obimnih
namera iz „grčkog plana”. I ako u julu i avgustu Ušakov ianosi Turcima dva
strahovita poraza na Crnom Moru, Potemkin na suvu ostaje neaktivan za vreme
celoga leta. Katarina je srećnija u operacijama protivu Švedske. Posle mnogih
poraza na kopnu i moru, Švedska priznaje svoj poraz i Gustav III, koji se kao i
carica priprema da igra izvesnu ulogu u evropskoj koaliciji koja se stvara protivu
revolucionarne Francuske, žuri se da zaključi mir, koji je i potpisan 3/14 avgusta
na osnovu status quo ante bellum. Krajnje je vreme da se jednom svrši sa Turskom.
Da bi se ona primorala da stupi u pregovore, potrebno je zadati joj jedan
strahovit udarac. Potemkin stavlja najzad svoje trupe u pokret i upućuje se iz
Besarabije ka ušću Dunava, dok flotila admirala De Ribasa ulazi u Dunav. Posle
zauzeća čitavog niza tvrđava na Dunavu, rešeno je da se zauzme Ismail, najveća
turska tvrđava na ovoj reci, sjajno utvrđena i sa odbranbenom posadom elitnih
trupa od 30.000 ljudi. Suvorov je zauzima, posle jednog krvavog juriša, 11/22
septembra. Tako se završava rat iz 1790 godine. Potemkin odlazi u Petrograd da
suzbija uticaj Zubova, novog Katarininog ljubimca. U početku rata 1791 godine,
njegov poslednik, Knez Rjepnjin, prelazi Dunav i odnosi nad Turcima odlučnu
pobedu. 28 juna / 9 jula 1791 pred Mačinom. Tada Turci šalju pregovarače. 31
jula / 11 avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Potemkin dolazi žurno
na Dunav ali stiže prekasno. Besan od gneva što je Rjenjvin završio rat bez njega,
on cepa ugovor, i pregovori ponova počinju u Jašu. Međutim, Pruska i Engleska
pokušavaju da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne
Očakova. Pit igra dvostruku igru; i ako ustvari ne želi da raskine sa Rusijom —
on ne gubi iz vida blisku koaliciju protivu Francuske, — on spominje mogućnost
englesko-ruskog rata i traži od Parlamenta kredite da bi zastrašio Katarinu. Ali
engleska javnost protestvuje žestoko protivu ovih demonstracija; ruski
ambasador u Londonu Rostopčin, predmet je narodnih ovacija; Foksi Bjurke drže
u Parlamentu žestoke govore protivu rata sa Rusijom, i Katarina stavlja njihova
poprsja u muzeju Ermitaž, pored poprsja Demostenovog. U Jašu pregovori se
odugovlače: Potemkin umire početkom oktobra ne videvši njihov kraj, i njih
završava Bezborodko. Ugovor potpisan 29 decembra 1791/9 januara 1792

343
ostavlja Rusiji Krim i oblast između Buga i Dnjestra, a što se tiče ostalog,
potvrđuje još jednom KučukKajnardžiski ugovor. Ovaj rezultat je daleko od toga
da odgovara ciljevima „grčkog plana”. I ako se Rusija učvrstila na obalama
Crnoga Mora, ovo more ostalo je za nju zatvoreno, jer nejasnost članova Kučuk-
Kajnardžiskog ugovora koji govore o moreuzima dopušta mogućnost beskrajnih
sporova. Za to se Katarina po drugi put sprema da potraži na drugoj strani neku
kompenzaciju i nada se da će joj borba evropskih sila protivu revolucionarne
Francuske omogućiti da to postigne na lakši način.
Druga podela Poljske (1793). — Posle prve podele, Poljska živi u
političkim trzavicama. Pritisak inostranstva oseća se u svim političkim
poslovima; kralj i Dijeta zavise potpuno od ambasadora Rusije. Nezadovoljni
ovim tutorstvom, najoduševljeniji poljski rodoljubi sanjaju da tome učine kraj,
reformišući politički režim čiju je stabilnost Rusija zagarantovala. Pre svega, oni
nameravaju da izbornu monarhiju zamene naslednom monarhijom i da ukinu
liberum veto u Dijeti. Pruska izgleda da hoće aktivno da pomogne njihove
namere: Pruski ambasador Lukezini hrabri ih i tvrdi im da će im njegov kralj
rado pomoći da se oslobode ruske prevlasti i da će obezbediti slobodan razvitak
njihovoj otadžbini. U martu 1790 godine, Pruska i Poljska sklapaju ugovor o
odbranbenom savezu; one garantuju jedna drugoj teritorijalni integritet i
obećavaju uzajamnu oružanu pomoć u slučaju napada: osim toga Pruska se
obavezuje da će štititi Poljsku od svake sile koja bi nameravala da se meša u
njene unutrašnje poslove pozivajući se toga radi na akta ili ugovore iz ranijih
vremena. Ovaj ugovor cilja jasno na Rusiju.
Verujući u ova pruska obećanja, poljski rodoljubi odlučuju se da pokušaju
neku vrstu državnog udara. 3 maja 1791 godine, oni se koriste tim što je najveći
deo poslanika srednjega plemstva na otsustvu da navedu Dijetu da potvrdi jedan
nov Ustav. Dijeta odlučuje da posle smrti Stanislava-Avgusta poljski presto
postane nasledan u porodici saksonskog izbornog kneza, i da su liberum veto i
udruženja ukinuti. Katarina se ne žuri da pokaže otpor. Ona čeka mirno svršetak
rata sa Turskom. — Ali, — i ovo je bio neprijatan predznak za Poljsku, —
saksonski izborni knez odbija poljsku krunu. S druge strane, Holc, naslednik
Lukezinija u pruskoj ambasadi, ograničava se da izjavi dosta zagonetno da
Pruska nije obavezna da se meša u unutrašnje poslove Poljske; međutim u istom
trenutku Herceg, pruski ministar spoljnih poslova, piše mu: „Pruska će biti u
bezbednosti samo ako u Poljskoj postoji izborni režim bez čvrstog ustava.”
Međutim, tok revolucije u Francuskoj izgleda da stvara potrebu za
intervenciju monarhističke Evrope. Katarina, o tome postoje odlučni dokazi, vidi
u ovoj intervenciji naročito zgodan način da sa Istočne Evrope skrene pažnju sila,
te da tamo ima odrešene ruke.
Razume se da događaji u Francuskoj nisu prijatni jednoj autokratkinji kao
što je ona, ali ona još ne veruje da su oni opasni; francuska revolucija izgleda joj
jedna obična pobuna, koju bi 3.000 kozaka lako ugušili. Ali ova pobuna ide u
prilog njenim ciljevima u Poljskoj. Zato ona uzima aktivnog učešća u stvaranju

344
koalicije protivu Francuske i zadržava za sebe, u zajedničkom zadatku, posebnu
ulogu. Ona izjavljuje da je poljski ustav od 3. maja takođe plod revolucionarnog
duha i da, dok Pruska i Austrija budu uspostavljali raniji režim u Francuskoj, ona
prima na sebe da to isto učini u Poljskoj. To znači igrati se rečima. Jer dok
Francuska revolucija teži da umanji kraljevsku vlast, očekujući trenutak da je
sasvim ukloni, poljski Ustav od 3. maja teži naprotiv da učvrsti kraljevsku vlast i
da uspostavi jedan trajan politički režim. Ali monarhističke sile stare Evrope, iz
ličnih i čisto praktičnih razloga pretvaraju se kao da mešaju stari režim „Poljske
sa režimom Francuske.” Pošto su Pruska i Austrija takođe ispoljile nameru da se
obeštete na račun Poljske za njihovo učestvovanje u koaliciji, pitanje podele
Poljske našlo se tesno vezano za međunarodnu situaciju koju je stvorila
Francuska revolucija. 26. aprila 1792 godine, Austrijanci upadaju u Belgiju i
otpočinju prve ratne operacije protivu francuske vojske. 18/29 maja 64.000 ruskih
vojnika pod zapovedništvom Kohovskog prodiru u Poljsku, a 32.000 drugih, pod
komandom Krečetnjikova, ulaze u Litvaniju.
Uspostaviti poljske slobode uništene ustavom od 3. maja, to je objavljeni
cilj toga rata. Oni Poljaci koji su bili neprijateljski raspoloženi prema ovom
Ustavu, uz pripomoć Rusije, obrazovali su jedno udruženje u Targovicu. Kada su
se poljski rodoljubi obratili za pomoć Pruskoj ona im jasno stavlja do znanja da
ona više neće da čuje o prusko-poljskom ugovoru iz 1790 godine, i da „pruski
kralj nije obavezan da dâ jedan ustav koji su Poljaci napisali bez njegovog
znanja.” Od 18/29 maja do 13/24 juna ruske armije operišu u Poljskoj i Litvaniji
brzo i uspešno. Pruska takođe upućuje jednu vojsku ka Poljskoj granici, i kada je
ruski uspeh postao izvestan, ona izjavljuje da će ona narediti svojim trupama da
prodru na teritoriju kraljevine, ako ova ne sklopi mir sa Rusijom. Stanislav-
Avgust primoran je da zaključi primirje sa Rusijom, i on pristaje da povuče Ustav
od 3. maja i da pristupi udruženju u Targovicu. U međuvremenu Dimurije
potukao je Pruse kod Valmija i zauzeo celu Belgiju. Tada Pruska pod izgovorom
da se borba sa Francuskom pokazala ozbiljnijom nego što se mislilo, iskazuje
nameru da naplati svoje usluge neposrednom okupacijom poljskih pokrajina koje
ona priželjkuje. S druge strane, osvajanjem Belgije koje je izvršio Dimurije,
sprečava Austriju da ostvari svoj prvobitni plan ustupajući Belgiju u zamenu za
Bavarsku, i sada ona takođe traži kompenzaciju na račun Poljske. Plan o drugoj
podeli ocrtava se jasno. U januaru 1793 godine, potpisan je ugovor između Rusije
i Pruske. Prusi zauzimaju Torunj, dok Rusi opkoljavaju Varšavu. Krajem marta
Rusija i Pruska izjavljuju da su one usled širenja revolucionarnih ideja u Poljskoj
odlučile da prisvoje izvesne poljske oblasti: Pruska prisajedinjuje Poznanj,
Gnjezno, Kališ, Torunj i Dancig, ukupno 1.060 kv. klm. Rusija uzima oblasti
Vilne, Minska, Kijeva, Volinije i Podolije ukupno 4.550 kvadratnih kilometara.
Okupljena u Grodnu, Dijeta pod očevidnim pritiskom ruskog ambasadora
Siversa, koji je naredio da se pohapse nepokorni poslanici, ratifikovala je ugovor
o ustupanju svojih oblasti Rusiji, ali je odbila da prizna pruske aneksije i

345
popustila je u tome pitanju tek krajem septembra posle jedne „neme” sednice.
Druga podela Poljske je sada svršena stvar. U oktobru Rusija zaključuje sa
Poljskom jedan ugovor koji ovoj ostavlja samo senku političke nezavisnosti; u
stvari, rukovođenje njenim unutrašnjim i spoljnim poslovima prelazi potpuno u
ruke Petrograda.
Treća podela Poljske (1795). — Međutim broj tajnih organizacija koje rade
na uspostavljanju Poljske u njenim starim granicama raste sve više. General
Košćuško, koji se odlikovao svojim vojničkim talentom za vreme borbe protivu
Rusa, u vezi je sa njima i one mu namenjuju vrhovno zapovedništvo u
pretstojećoj borbi. Bojeći se da nedovoljna pripremljenost ne upropasti konačnu
narodnu stvar, on se trudi da ubedi svoje drugove da ne izazivaju ustanak. Ali se
njegov savet ne uvažava. U martu 1794 godine, posle mera koje je preduzela
Rusija da smanji brojno stanje poljskih trupa događaju se čarke između ruskih i
poljskih odreda. I sam Košćuško je primoran da u tome učestvuje. Posle njegovog
prvog uspeha, jedna pobuna, koju je organizovao bogati obućarski trgovac
Kilinski, izbija u Varšavi. Ruski garnizon, iznenađen, napušta varoš. U maju
ruske i pruske vojske zadobijaju nekoliko pobeda nad Poljacima, naročito ispred
Ščekopicija, nad samim Košćuškom koji naposletku vraća svoju vojsku u
Varšavu. Odmah zatim Prusi opkoljavaju varoš. Da bi izigrala Prusku, čijih se
pretenzija boji, Katarina smatra za potrebno da podržava Austriju koja uporno
traži svoj deo Poljske, kao i Krakovo i Sandomjerž, koje su Prusi priželjkivali.
Posle zamršenih pregovora, tri sile su se sporazumele u pogledu delova koje
treba da dobiju. Tada Katarina šalje Suvorova na Varšavu. Krajem septembra
jedan odred Fercenove vojske pobeđuje Košćuška kod Macjejovica i zarobljava
ga 12/23 oktobra. Na dan 22. oktobra / 2. novembra, Suvorov zauzima na juriš
predgrađe Pragu i Varšava se predaje. Otada, pošto ona namerava da što je
moguće više potstiče Prusku i Austriju da energično nastave rat protivu
Francuske, Katarina je spremna da im ustupi velike delove Poljske na ime
kompenzacije. Ipak ona želi da ovi delovi budu jednaki, da ne bi poremetila
ravnotežu između tih dveju sila. Posle veoma živih diskusija između Pruske i
Austrije, čije suparništvo Katarina ima interesa da potstiče, tri sile potpisuju
ugovor o podeli 13/24 oktobra 1795 godine. Rusija uzima Kurlandiju i ostatak
Litvanije; Austrija Krakovo i Sandomjerž; Pruska, severozapadni deo Poljske sa
Varšavom. Katarina zatim stupa u austro-engleski savez protivu Francuske. Ona
glasno propoveda borbu protivu francuske revolucije, ali uvek nalazi po neki
dobar izgovor da ne pošalje ruske pukove na bojište. To je s toga što ona svoje
armije namenjuje drugom jednom zadatku. Još jednom namerava ona da istera
Turke iz Evrope. I ako Potemkin nije više tu, drugi su na caričinom dvoru
prisvojili njegove ideje i preradili njegove planove po svom nahođenju.

346
 4. KRAJ VLADAVINE (1790—1796)

Dolazak Zubova. — Posle raskida njegove veze sa Katarinom —

izazvanog njegovim neverstvom, — Potemkin je bio sačuvao za vreme od
trinaest godina izuzetan uticaj koliko na državne poslove toliko i na ljubavne
poslove svoje vladarke. Od 1776—1789 godine, sa njegovim odobravanjem
Katarina je birala onih dvanaest ljubimaca koji su se smenjivali kraj nje. Ali
godine 1789, iznenada situacija se potpuno menja. Za vreme dok je Potemkin bio
na turskom bojištu, njegovi neprijatelji iskoristili su njegovo otsustvo da bi
potpomogli vezu carice sa konjičkim kapetanom Platonom Zubovom, mladićem
vrlo lepim ali sasvim beznačajnim. Katarina, koja je već prešla šezdesetu godinu
života zaljubljuje se ludo u toga lepotana. Potemkin napušta Dunav, dolazi
žurno u Petrograd da ukloni Zubova, ali ne uspeva u tome. On umire uskoro
posle toga. Za vreme šest poslednjih godina Katarinine vladavine, Zubov ostaje
caričin idol, čije strasti starost nije utišala, i koja je izvesno luda za njim. Bila je to
slabost jedne stare žene, jer se Zubov ističe samo svojom spoljašnošću: u
moralnom i intelektualnom pogledu, on je jedna ništarija. U početku, Katarina je
stavila u dužnost Bezborodku pametnom i iskusnom čoveku da mu diskretno
služi kao vođa, ali ubrzo, zaslepljena svojom staračkom strašću, ona proglašava
svog ljubimca za genija. I sam Zubov, sa uobraženošću jednog neobrazovanog i
nadmenog glupaka, zamišlja da je on drugi Potemkin. Preterano nadmen i ohol,
on sa najuglednijim velikodostojnicima postupa kao sa ološem. Bez sopstvenih
misli, on prisvaja izvesne Potemkinove ideje, ali, preterujući u njima, on ih
izopačuje tako da od njih ostaje samo karikatura.
Poslednje godine Katarinine vladavine samo su mračan epilog jedne sjajne
epohe. Katarina još uvek gaji namere koje su nastavak njenih nekadašnjih
planova, ali joj nedostaje energija da ih razvije. Ona se i sama ponekad žali
svojim prijateljima što joj njena usporena aktivnost pruža tako malo
zadovoljstva. Svakoga jutra ona stavlja na hartiju planove za reformu Senata; ovi
pokušaji joj oduzimaju mnogo vremena, ali se ne završavaju ničim određenim.
Rukovođenje redovnim poslovima povereno je Zubovu, koji ih svršava kako
tako, zahvaljujući pomoći koju mu pruža neki Morkov kome je Bezborodsko, ne
želeći da sam izvlači kestenje iz vatre, ustupio mesto duhovnog vođe. Ali
Morkov može da bude dovoljan samo za tekuće poslove. Zavoditi ruske
ustanove u prisajedinjenim poljskim pokrajinama, organizovati Voznesensku
guberniju na jugu Rusije, odlučiti građenje Odese, podići u Bahmutskom okrugu
jednu fabriku za iskorišćavanje gvozdene i ugljene rude, spremati se za kovanje
jednog novog bakarnog novca, sve to ne zahteva nikakav napor stvaralačkog
duha.
Unutrašnja reakcija. — Katarina je ranije bila dopustila javnom mišljenju
da se ispoljava, i tražila je u njemu podršku. Kada je sazvala narodne poslanike,
ona im je dala da raspravljaju politička pitanja. Malo kasnije ona je pribegla

347
novinarskom peru i objavljivala članke — razume se bez potpisa — u časopisu
Vsjakaja vsjačina (Svaštarije), koji je uređivao njen sekretar Kozicki, ona se trudila
da daje pravac javnom mišljenju koje se tada moglo izražavati kroz mnoge
časopise. I ako joj se događalo da, pobijajući mišljenje Novikova, urednika
satiričnih listova, negoduje protivu časopisa koji su suviše smelo ukazivali na
greške u administraciji i suviše se otvoreno bavili socijalnim pitanjima, ona se
ipak ograničila na ovu književnu polemiku. Počev od godine 1790, ona potpuno
menja svoje držanje i, energično pomagana od Zubova, ona se grubo ponaša
prema pretstavnicima nezavisnog javnog mišljenja a naročito protiv Novikova,
starešine moskovske slobodne zidarske lože, organizatora velikih prosvetnih
zavoda i dobrotvornih ustanova, kao i prema Radiščevu čije je Putešestvije iz
Peterburga v Moskvu najživlja slika mučnog položaja mužika i zloupotreba što ih
čine vlasti. Novikov je bačen u jednu tamnicu u tvrđavi Šliselburg, a Radiščev
izgnan daleko u Sibir. Pokušalo se da se kažnjavanje Novikova i rasturanje
slobodno zidarske lože objasni političkim spletkama slobodnih zidara, njihovim
pokušajima da privuku u svoju sredinu prestolonaslednika Pavla Petroviča i da
bi se stupilo u nepouzdane veze sa Pruskom. Ova objašnjenja ne mogu izdržati
ozbiljnu kritiku. Verovatno je da se Katarina povinovala pre osećanju straha koji
joj je ulivala svaka nezavisna javna inicijativa, kao naprimer objavljivanje knjiga
ili pomoć seljacima za vreme gladnih godina. Ukazujući smelo u svojoj knjizi na
zloupotrebe spahijske vlasti i ocrtavajući jedan plan o oslobođenju mužika,
Radiščev ne samo da ne pomišlja da pobuni duhove protivu vlade, već iskreno
veruje da će slobodoumna carica ceniti i odobriti njegove dobre namere. Zašto
Katarina vidi u ovim otkrićima jednu ličnu uvredu i osvetu zbog neke lične
pobude? Da li strah od Francuske Revolucije koji, kao što se često puta reklo,
može da objasni ovo preterano nepoverenje? Tačno je da pošto je događaje u
Francuskoj posmatrala sa nepoverenjem, Katarina se zbog njih uzrujavala sve
više u koliko se oni razvijaju i plaši se neprestano sve više širenja „Francuske
političke zaraze.” Posle pogubljenja Luja XVI, ona ostaje u postelji nekoliko dana;
Francuzi koji žive u Rusiji primorani su da polože naročitu zakletvu i da se
izjasne protivu Francuske Revolucije. Ali ovaj strah od revolucije nije dovoljno
jak da može baciti u zaborav njene političke planove i nagnati je da pošlje ruske
vojnike u pomoć savezničkim vojskama koje se bore protivu Francuske. Prema
tome može se s pravom misliti da samo strah od revolucije ne bi bio dovoljan da
je nagna na progonjenje slobodnog javnog mišljenja, da se tome nije pridružio i
jedan psihološki uzrok, a to je nezadovoljstvo sa samom sobom, koje ona oseća
tek pri kraju svoga života. Upoređujući svoje planove iz prošlosti i njihova
ostvarenja, ona sa gorčinom konstatuje: „Sve sami počeci bez završetka.” Kad
jedna ličnost, samouverena, puna samoljublja, počne po prvi put da sumnja u
svoje sopstvene snage, kritika joj postaje veoma nepodnošljiva. S druge strane
vladavina ljubimca Zubova, koja pada u isto vreme kada i raskid između
Katarine i javnog mišljenja, doprinosi stvaranju provalije. Ako je Potemkin,
brinući se o njenoj posmrtnoj slavi, ponekad i zadržao Katarinine osvetničke

348
prohteve, glupi Zubov, naprotiv samo je potpirivao njeno nepoverenje i hrabrio
je da preduzima mere isto toliko oštre koliko i beskorisne.
Pohod na Persiju (1796). — Drugi turski rat bio je prekinut godine 1791 da
bi se likvidiralo poljsko pitanje. Kada je to učinila, Katarina je želela da iskoristi
trenutak kada je pažnja sila bila obraćena na borbu protivu revolucionarne
Francuske, da bi se vratila svome planu o uništenju otomanskog carstva. Zubov i
njegov brat Valerijan imaju nameru da pomrače slavu Potemkina. Ovaj je sanjao
da razori Tursku dižući protiv nje hrišćanske narode na Balkanskom Poluostrvu,
i ta ideja nije bila nimalo nemogućna. Braća Zubovi naprotiv, skrojili su jedan
fantastičan plan: oni su odlučili da Valerijan osvoji Persiju i stvori saobraćajne
veze sa Indijom; zatim, pošto bude postavio ruske garnizone po svim osvojenim
varošima, napadne turske posede u Maloj Aziji; da u isto vreme Suvorov pređe
Balkan i približi se Carigradu, dok bi ruska flota ušla u Bosfor i opsela tursku
prestonicu s mora. Oni su zamislili da ovu eskadru predvodi Katarina lično.
Krajem februara 1796 godine, Valerijan Zubov napušta Petrograd
obećavajući da će u septembru biti u Ispahanu. Jedna vojska od 10.000 ljudi, pod
komandom generala Korsakova, treba da pređe Kavkaz i zauzme Tiflis. Zubov,
sa 20.000 vojnika, ima nameru da ide obalom Kaspijskog Jezera, i pošto se bude
pridružio Korsakovu napadne Ispahan. Derbent, i Baku ne daju mu nikakav
otpor. Ali, septembar je došao, a Zubov je još uvek razdvojen od persiske granice
jednom pustinjom od 600 vrsta, koju se ne odlučuje da pređe. Iz Petrograda šalju
mu inžinjera Volana sa geografskim kartama i uputstvima, ali shvativši najzad
da je njegov plan samo jedna utopija, on ostaje u Bakuu do Katarinine smrti.
Novi car Pavle okončava odmah pohod u Persiju.
Katarinina smrt. — Poslednje godine Katarininog života poremetilo je
neslaganje sa njenim sinom Pavlom. Ovo neslaganje jasno se ocrtalo još u vreme
Potemkina, ali se ono pogoršalo i postalo žešće krivicom braće Zubova. Ljubimac
je pokazivao prema Pavlu drskost i prezir jednoga lakeja koji se dočepao vlasti.
Pavle, koji više nije mladić, koji ima oženjene sinove, doživeo je da mu se zamera
zbog njegovih troškova kao nekom deranu koji je pod tutorstvom, dok Zubovi
bez ustručavanja raspolažu državnom blagajnom. Katarina je došla čak dotle da
je stvorila plan da udalji svog sina od prestola i da za svog naslednika označi
svog unuka Aleksandra. Ona saopštava ovaj plan samome Aleksandru, koji ga
prima ćuteći, i od tog trenutka pokazuje sve veću odanost prema svome ocu. Čak
se tvrdilo da je Katarina napisala testament u korist Aleksandra, da ga je sakrila
u svom kabinetu za rad u jednom zapečaćenom omotu, ali da je odmah posle
njene smrti Pavle, koga je obavestio Rostopčin, bacio taj omot u vatru.
Nekakva zla kob izgleda da prati sve Katarinine poslednje poduhvate. Na
kratko vreme pred smrt, njeno samoljublje pretrpelo je jedan strašan udar koji je
izvesno ubrzao njen kraj. Početkom 1796 godine, po nagovoru Zubova, ona
stvara plan da mladog švedskog kralja Gustava IV oženi svojom unukom
Aleksandrom Pavlovnom, te da na taj način onemogući napore francuskog

349
Direktorijuma koji pokušava da odvrati Švedsku od koalicije protivu Francuske.
Izgleda da sve ide kako se samo poželeti može. Gustav, u pratnji svoga strica,
namesnika, dolazi u Petrograd. Posle čitavog niza svečanosti proslaviće se
veridba 11/22 septembra 1796 godine; Katarina, verenica i ceo dvor okupljeni su
za tu svečanost; čega se samo još na verenika, kad odjednom stiže vest da se on
neće pojaviti i da se veridba neće ostvariti. U bračnom ugovoru, koji mu je
saopšten tek u poslednjem trenutku, kralj je pročitao da će njegova supruga
ostati u pravoslavnoj veri: on je izjavio da ne može da primi tu klauzulu i da
povlači svoju reč. Preneražena Katarina je imala lak srčani napad od koga se ona
ne oporavlja. 5/16 novembra ujutru, u svome budoaru ona doživljuje drugi
napad, i posle agonije koja je trajala 36 časova, izdahnula je uvečer 6/17
novembra 1796 godine.
Zaključak. — U toku svoje duge vladavine Katarina je konačno učvrstila
socijalni i politički poredak koji su pripremili njeni prethodnici. Ona je povećala
povlastice plemstva, zasnovane na porobljavanju seljaka. Ona je zavela
korporativnu organizaciju društvenih staleža, dajući im pravo da slobodno
rukovode poslovima svoga staleža i izvesno učešće u mesnoj upravi. Ona je od
plemstva načinila najvažniji stalež isto toliko u ekonomskoj oblasti koliko i u
javnom životu. Ipak, ona je organizovala pretstavnički i autonomni sistem
staleža, tako da od njega načini pomoćni organ centralne vlasti i apsolutizma.
Zbog toga je ona pažljivo izbegavala u svojim uredbama sve što bi moglo
poslužiti kao polazna tačka za razvitak političkih prava tadašnjega društva. Ona
je udružila socijalnu prevagu jedne povlašćene klase, plemstva, tih sopstvenika
podjarmljenih seljaka, sa političkim apsolutizmom. I ako je njena vrlo aktivna
spoljna politika znatno uvećala teritoriju carevine, njena unutrašnja politika je za
jedan dug period vremena ukočila strukturu i izgled ruskog društva i ruske
države.

350
 XIII. PAVLE I I UNUTRAŠNJE STANJE U RUSIJI
KRAJEM XVIII VEKA

1. PAVLE I (1796—1801)

U očekivanju vlasti. — Pavle I je u svojoj 43 godini kada mu je iznenadna

smrt Katarine II dala najzad vlast, koju je on želeo tako žarko već odavno, jer je
smatrao da mu je ona nezakonito oduzeta. Ali, usled toga što je sebe dugo
vremena smatrao za žrtvu ambicije svoje majke, on je stupio na vlast razočaran i
ogorčen. Rođen je 20. septembra (1. oktobra 1754 godine, neće se verovatno
nikad znati ko mu je pravi otac. Ni sama Katarina ne bi umela reći pouzdano da
li je to bio njen muž Petar Fjodorovič, ili njen ljubavnik, Saltikov. Odmah po
njegovom rođenju, carica Jelisaveta oduzima ga od njegove majke i prenosi u
svoje odaje. On je poveren dojkinjama i živi u jednoj atmosferi toliko
nehigijenskoj, da će se to uvek ogledati na njegovom zdravlju. Godine 1760,
Nikita Ivanovič Panin određen je da rukovodi njegovim vaspitanjem. Jedan od
njegovih domaćih učitelja, Porošin, darovit i obrazovan čovek, zabeležio je
podrobno u jednom vrlo dokumentovanom dnevniku napretke svoga učenika i
ocrtao tačnu sliku njegove ličnosti u toku čitavog niza godina, kada su se u
njegovoj detinjoj duši stvarale crte njegovog budućeg karaktera. Prilično
obdaren, on je ponekad pokazivao da ima fine ideje i sudove koji su premašali
njegovu uzrast. Ali je on u isto vreme nervozan i veoma nepoverljiv, ćudljive
naravi koja se mogla u trenutku da promeni. Profesor Epinus, koji ga je poučavao
daje o njemu ovu značajnu karakteristiku: „Pavle ima pametnu glavu, u kojoj
postoji kao neka mašina koju drži samo jedan konac; ako se konac prekine,
mašina će početi da se okreće i tada: zbogom pameti i razume.” Još od svoga
detinjstva, Pavle pokazuje da je samovoljan, plahovit i veoma neujednačen u
svojim odnosima prema ličnostima iz svoje okoline. Porošin tvrdi da on može
naglo da zavoli nekoga, ali da je veoma teško sačuvati njegovu naklonost i
njegovo prijateljstvo. Njegov nedovoljno uravnotežen duh žudno upija
nesmotrene reči Braće Panina, koji se ne ustručavaju da pred njim kritikuju
negativne strane Katarininog rada i da kažu kako bi caričina vladavina trebala da
se okonča na dan punoletstva njenoga sina. Godine 1772, kad mu je bilo
osamnaest godina, među velikodostojnicima počinje da se širi glas kako će on u
buduće deliti vlast sa svojom majkom, ali se ova požurila da preseče te priče
jednom odlučnom izjavom: „Ja hoću da vladam sama, i neka ceo svet to zna”.
Ovaj događaj bolno je uvredio plahovitu kneževu narav. Andrej Razumovski, sa
kojim je on bio u tesnom prijateljstvu u to doba, i nekakav Saldern iznose pred
oči varljive i neodređene planove o državnom udaru. On pita za savet Panina,
koji ga odvraća od jednog takvog pokušaja. On uvažava savet svoga učitelja, ali

351
ga je to iskušenje uzrujalo, i u buduće on neće prestati da potajno gaji mržnju
prema svojoj majci.
U mesecu aprilu 1772 godine, Katarina se privremeno približuje svome
sinu, kada Grigorija Orlova caričinog ljubimca koji je otišao na Konferenciju u
Fokšanji zamenjuje jedan protivnik braće Orlova, Vasilčikov. Ali u maju 1773
godine, Grigorij Orlov ponovo postaje ljubimac. Međutim, Pavle u braći Orlov
mrzi ubice svoga oca. Pisma koja on tada upućuje Razumovskom opisuju
njegove duševne patnje; on veruje da mu prete strahovite opasnosti i boji se da će
biti otrovan. Uskoro zatim, u septembru 1773 godine, Katarina ga ženi
Vilhelminom, princezom od Darmštata, koja dobiva ime Natalija Aleksejevna. U
međuvremenu, nastalo je doba Potemkina kao ljubimca. Pavle počinje da oseća
prema novom ljubimcu isto toliko jaku mržnju kao i prema braći Orlov. On je
duboko uvređen što ga drže, i ako je on naslednik prestola, daleko od svih
državnih poslova. On pokušava više puta, da potseti Katarinu kako i njegov glas
treba da se čuje u tim pitanjima. Da bi to istakao, on joj podnosi jednu raspravu o
organizaciji vojske gde zauzima gledište suprotno načelima kojima su bili
prožete Potemkinove vojne reforme i osvajačkim planovima koji su davali
pravac čitavoj Katarininoj spoljnoj politici. Ali to nije dobar način da ponovo
zadobije caričino poverenje; jer je on, naprotiv udaljen više nego ikada od učešća
u državnim poslovima. Godine 1776, njegova žena umire na porođaju, i u
pismima koja je za sobom ostavila, on otkriva da ga je ona varala sa njegovim
prijateljem Razumovskim. Njegova nervozna priroda zbog toga je sasvim
poljuljana.
Katarina se žuri da ga ponovo oženi. Posle šest meseci od smrti svoje prve
žene, on se venčava sa Virtemberškom princezom Sofijom, koja uzima ime
Marija Fjodorovna i koja će mu dati četiri sina i šest kćeri. Kada su se rodila
njegova prva dva sina, Aleksandar, u decembru 1777, i Konstantin, u aprilu 1779
godine, njegovi odnosi sa majkom još više se pogoršavaju; to je s toga što ga je
Katarina duboko uvredila uzimajući. mu oba ova deteta sa namerom da se ona
brine o njihovom vaspitavanju. Godine 1781, on odlazi sa svojom ženom u
inostranstvo i posećuje Beč, Italiju, Pariz, Nemačku i Švajcarsku, i svuda pušta na
volju svome negodovanju. Pred stranim vladarima on otvoreno izražava svoju
mržnju prema Potemmkinu i prema drugim velikodostojnicima iz Katarinine
okoline; on oštro napada sve postupke koje čini vlada njegove majke i otvoreno
izjavljuje da će sve to izmeniti kada bude imao vlast u svojim rukama.
Za to vreme u Petrogradu su uzaptili jedno pismo upućeno knezu
Kurakinu, u kome Bibikov — sin nekadašnjeg pretsednika Poslaničke Komisije
— strogo osuđuje Potemkinov način vođenja državne uprave i preporučuje
prestolonasledniku nekoliko ličnosti dostojnih pažnje. Od tog trenutka Pavle vidi
kako raste nepoverenje i netrpeljivost njegove majke prema njemu. U jesen 1782
godine, ona mu poklanja imanje zvano Gatčina, u okolini Petrograda, i on tu živi
povučeno sve do svoga stupanja na presto. Kada se konačno uverio da Katarina
nije raspoložena da ga primi za saradnika u upravljanju državom, on se potpuno

352
usamljuje u mali krug lica koji je stvorio u svom novom obitavalištu. On tu
obrazuje svoju „naročitu gatčinsku vojsku” i posvećuje sve svoje vreme vojnim
vežbama i beskrajnim smotrama.
Kao i Petar III, on se divi vojničkom režimu Pruske; zato njegove gatčinske
čete, suprotno ruskoj vojsci koju je reformisao Potemkin, jesu tačna kopija
pruskih četa. Uskoro, zapaža on među svojim saradnicima nekog Arakčejeva,
neobrazovanog vojnika, grubog i svirepog, koji mu se svideo svojom ropskom
odanošću, tačnim izvršivanjem naredaba svoga gospodara i strogošću prema
potčinjenima. U Gatčini, Pavlov gnev na majku i njegovo nestrpljenje da uzme
vlast postaju sve jači, uporedo sa željom da uništi Katarinino delo. Uvređen i
očajan, on postaje ćutljiv i gubi sve češće kontrolu nad samim sobom i dobija
nastupe mahnite mržnje. On počinje da vidi svuda neprijatelje, da zapaža svuda
spletke; svakog trenutka, za najmanju sitnicu, on traži da kinji svoju okolinu i
pada u nagle nastupe gneva protivu nje. Godine 1787, kada je započeo drugi rat
sa Turskom, on traži da uzme učešća u vojnim operacijama, ali Katarina to
odlučno odbija. On dugo i uporno navaljuje i dok se spremao za polazak,
napisao je svoj testament. On je toliko obuzet mišlju da u buduće spreči svako
otimanje prestola, da glavni deo ovog dokumenta predlaže da se obezbedi red
nasleđa po redu prvorođenja u muškoj liniji, i on to čini u istom onom trenutku
kada Katarina smera da ga udalji od prestola u korist njegovoga sina Aleksandra.
I pored svoje žarke želje, on ne može da uzme učešća u ratu protivu Turaka. U
naknadu za to on dobiva ovlašćenje da učestvuje u pohodu na Švedsku gde
odmah otežava svoj položaj time što kritikuje naredbe glavnog zapovednika
vojske. Posle rata on se vraća u Gatčinu i tu živi kao u manastiru. Njegova narav
menja se sve više. Život postaje neizdržljiv za njegovu okolinu. Jedino jedna
dvorska dama, gospođica Nelidov, prema kojoj on oseća isto toliko platonsku
koliko i vitešku ljubav, može da ga umiri; ona ima na njega toliki uticaj, da se i
sama velika vojvotkinja Marija Fjodorovna ponekad obraća njoj da bi sprečila
svog muža da ne donese neku nepromišljenu odluku ili da ne učini kakvo
nepromišljeno delo. Godine 1796, Katarina ozbiljno pomišlja da proglasi gubitak
prava na presto svoga sina; ali ju je srčani udar pokosio pre nego što je mogla to
da učini.
Stupanje na presto i vladavina Pavla I. — Vest o smrti njegove majke
strahovito je uzrujala Pavla. On je dojurio u Petrograd krajnje razdražen.
Njegove prve odluke pretstavljaju očiglednu reakciju na Katarinin rad. On je
ispunio prestonicu trupama iz Gatčine, i „Gatčinci” ponašaju se kao gospodari.
Izrično je zabranjeno nositi odelo po modi iz vremena Katarine II; po ulicama
policajci zaustavljaju prolaznike, otržu im zabranjene okrugle šešire, seku
posuvraćene jake na frakovima i cepaju im prsnike. Pruska uniforma, tako teška
u poređenju sa ugodnim šinjelima koje je usvojio Potemkin, nametnuta je čitavoj
vojsci. Kovčeg Petra III izvučen je iz njegove grobnice, prenesen sa velikom
pompom u dvor, postavljen pored Katarininog kovčega, i priređen je

353
jednovremeni pogreb dvaju supružnika. Žrtve Katarinine strogosti oslobođene
su, na primer Novikov i Radiščev. Svi uhapšeni Poljaci pomilovani su. Košćušku
je dopušteno da otputuje u Ameriku. Na suprot tome, opasnost da se padne u
nemilost ili da se iskusi neka kazna visi nad glavama sviju. Pavle, sav u
protivrečnostima, nema ni malo doslednosti u idejama, sem u jednom pogledu:
da pokvari sve što je Katarina načinila.
Na dan 5/16 aprila 1797 godine, on se svečano kruniše u Moskvi. Istoga
dana on obnaroduje zakon o nasleđivanju prestola koji je još odavno pripremio
dok je živeo povučen u Gatčini. U isti mah objavio je jedan ukaz o kuluku
mužika da bi zabranio spahijama da primoravaju mužike da rade na njihovim
poljima nedeljom i praznikom; u interesu je samih spahija, kaže ukaz, da
upotrebljavaju seljake na svojim imanjima samo triput nedeljno, a da im ostave
ostala tri dana da obrađuju svoje parcele. Ovo dakle nije prava zabrana da seljaci
rade prinudno više od tri dana u nedelji, već prosto, na osnovu rasprostranjenog
običaja, zabrana kulučenja nedeljom i praznikom. Pa ipak, ovaj ukaz koristan je
po mužike; to je prvi korak ka zakonskom uređenju odnosa između spahija i
mužika, koje je vlada, odbijajući da se meša u određivanje dažbina i kuluka, do
tada izbegavala da preduzme.
Neki istoričari, pozivajući se na ovaj ukaz, tvrde da je Pavle imao određen
program socijalnih reforama, da je nameravao da poveća prava seljaka, a da
unizi plemstvo. Istina je, da je on, po svom stupanju na presto, naredio da seljaci
polože zakletvu na vernost isto kao i povlašćeni staleži, usled čega su seljačke
mase poverovale da je blizu dan njihovog oslobođenja. Isto tako je istina da se on
u više mahova pokazao neprijateljski raspoložen prema povlasticama koje je
plemstvo dobilo za vreme prethodne vladavine; on je skoro odmah po svom
stupanju na presto ponovo zaveo za plemiće telesne kazne koje su bile ukinute
Poveljom plemstva, i on je još opozvao nekoliko članova iz nje. Najzad, istina je da
je on jedanput izjavio da su staleške povlastice nesaglasne sa autokratskim
režimom: „plemić”, rekao je on, „je onaj kome ja govorim, i on ostaje plemić
samo dotle dok ja sa njim govorim”. Ali, ni ova originalna formula, ni mere koje
smo malo čas spomenuli nisu dovoljne da dokažu da je on stvarno imao
demokratske ideje u socijalnom području. Ne treba zaboraviti da je on naročito
hteo da uništi sve što je njegova majka stvorila, da je on ukinuo jednim potezom
pera čitav niz ukaza Katarine II, da je on bio nesposoban da logično smisli jedan
politički i socijalni sistem, da je sve kod njega bilo samo prohtev i prolazna želja,
često puta u međusobnoj suprotnosti, da se nekad nije moglo predvideti kuda će
ga trenutak kasnije odvesti misao koja se maločas rodila u njegovom
prenadraženom mozgu. Činjenice uostalom ne dopuštaju da se veruje da je on
mislio da ukine ili makar samo da ublaži seljačko ropstvo. Kada su se na glas o
skorom oslobođenju seljaci na mnogim mestima pobunili protivu svojih
gospodara, on je svirepo ugušio pobune i objavio jedan proglas kojim odlučno
opovrgava glasove o oslobođenju seljaka i potseća mužike da oni moraju
potpuno da se pokoravaju svojim gospodarima. Šta više za vreme cele njegove

354
vladavine, on stvara nove mužike razdeljujući mnoge državne seljake spahijama.
Prilikom njegovog krunisanja on je poklonio vrlo mnogo državne zemlje raznim
velikodostojnicima. On je kasnije činio neprekidno u korist svojih ljubimaca; ako
je uzimao natrag poklonjene zemlje od ljubimaca koji su pali u nemilost — niko
nikad nije bio siguran da će dugo ostati u njegovoj milosti, — to je zato da bi ih
ponovo poklonio. Niko od njegovih prethodnika nije tako izdašno razdeljivao
državne zemlje pojedincima, pa prema tome i pretvorio toliko slobodnih seljaka
u spahijske mužike. Razlog, koji on za to navodi jeste njegovo ubeđenje da su
mužici privatnih lica srećniji od državnih seljaka. Ovo čudno mišljenje, toliko
suprotno stvarnosti, ne pokazuje samo koliko on ne poznaje ruski život, već
dokazuje koliko je neosnovano pripisavati mu namere za oslobođenje seljaka.
Ubrzo čitava njegova aktivnost postaje tako plahovita i tako nesređena, da
se može objasniti samo nekom duševnom bolešću. Gospođica Nelidov i Marija
Fjodorovna ne uspevaju više da utišaju njegove nastupe gneva, njihov
dobrotvorni uticaj poništavaju rovarenja ljubimaca, koji iz sebičnih razloga
potstiču careve rđave sklonosti i slabosti. Jedan od njih, Kutajsov, uspeo je da
stekne nad njim znatan uticaj. Taj prost i grub berberin, lukav spletkaroš,
dodvorio mu se laskanjem u dogovoru sa Rostopčinom i Bezborodkom koji je bio
dovoljno vešt da sačuva carsko poverenje, uspeo je da skrene njegovu pažnju na
gospođicu Lopuhin, te gospođica Nelidov mora da se povuče. Zahvaljujući
njemu postavljen je Palen, koji će igrati glavnu ulogu u ubistvu cara, za
komandanta Petrograda, a Oboljaninov, koji izvršuje slepo svako Pavlovo
naređenje, postaje vrhovni državni tužilac. Nered u državnim poslovima je na
vrhuncu. Ukazi se ređaju, ali su često međusobno protivrečni i dovode u zabunu
svakoga. Jednim se zabranjuje upotreba izvesnih reči sasvim nevinih, drugim,
unošenje u Rusiju knjiga i nota. Jednoga dana zapečaćene su sve štamparije, a
uskoro potom skinuti su pečati sa njih. Jedan ukaz vređa uspomenu jednog
generala koji je već odavno preminuo. Skoro svakoga dana visoki državni
činovnici uklanjaju se sa položaja. Oficiri, koji odlaze na svakodnevnu smotru
nose sa sobom rublje i hranu, jer se često događa da, za bilo kakvu nemarnost,
jedan od njih bude poslan pravo u Sibir. Događaj sa admiralom Čičagovom
pokazuje lepo Pavlovu nestalnost u držanju prema onima koji mu služe: optužen
da je hteo preći u službu Engleske, on je pozvan u dvor; ne dobivši mogućnost da
se opravda zasut je uvredama od cara koji naređuje da mu se nasilno svuče
uniforma, posle čega je odveden bez odela, kroz grupu generala, u
Petropavlovsku tvrđavu gde se razboleo, ali je posle nekoliko nedelja dobio
komandu nad eskadrom koja je bila poslana ka engleskim obalama. Život u
Petrogradu postaje neizdržljiv, u devet sati uveče sve svetlosti moraju da se
pogase, saobraćaj se zaustavlja na ulicama preko kojih se razapinju lanci, i
patrole puštaju da prođu samo sveštenici koji odlaze samrtnicima i babice.
Kogod susretne careve kočije mora da se skine sa kola, po svakom vremenu da bi
pozdravio vladara. Svi dršću pred njim i niko se ne oseća bezbedan. Pomisao na

355
jedan državni udar počinje da se javlja kod pojedinaca. Ona se razvija pod
dejstvom spoljnih događaja.
Spoljna politika Pavla I. —Odmah po svom stupanju na presto Pavle
okončava rat sa Persijom i objavljuje početak jednog doba mira. Njegovoj izjavi
raduju se svi. Ali se ubrzo uviđa da njegova spoljna politika neće biti ništa
stabilnija nego unutrašnja.
Godine 1797 on uzima pod svoje okrilje Malteški red i zavodi u Rusiji
jedno njegovo veliko priorstvo (starešinstvo). Kada je Bonaparta, ometajući
njegovu politiku u Sredozemnom Moru, zauzeo godine 1798 ostrvo Maltu on se
strahovito razgnevio i proglasio sebe za velikog starešinu Malteškog reda, te se
Evropa može čuditi što vidi jednog pravoslavnog cara na čelu jednog reda
potčinjenog papi. Zauzimanje Malte od strane Francuza nagoni ga da objavi rat
Francuskoj, i on dodeljuje Suvorovu, koji je tada bio u nemilosti, glavno
zapovedništvo nad vojskom koja je poslana u Italiju u pomoć Austrijancima. S
druge strane on se približava Turskoj, čiji je ponos povredio Bonapapartin pohod
u Egipat, i zaključuje sa Engleskom savez protiv Francuske, koji se obe
ugovaračke strane uzalud trude da pretvore u novu koaliciju uvlačeći i Prusku.
Dok Suvorov počinje svoj sjajni pohod u Italiju, on objavljuje rat Španiji koja je
odbila da raskine prijateljstvo sa Francuskom. Ali, krajem 1799 godine, on
preokreće svoju politiku, kida sa Austrijom i Engleskom i otpočinje politiku
zbliženja sa Bonapartom, u kome vidi obnavljača monarhističkog načela.
On zatvara ruska pristaništa za britanske brodove i robu, i započinje
pregovore sa Pruskom, Švedskom i Danskom, u cilju da obnovi „severni sistem”.
On odobrava plan koji mu podnosi načelnik Kolegijuma za spoljne poslove,
Rostopčin, i u kome se predlaže savez sa Francuskom, raskid sa Engleskom,
podela Turske između Rusije i Austrije i kompenzacije Pruskoj u severnoj
Nemačkoj. Sa svoje strane Bonaparta, koji je postao prvi konzul i potpisao sa
Austrijom ugovor o miru u Linevilu, teži da se približi Rusiji, da bi vodio
zajednički rat protivu Engleske. Pavle prihvata ovu zamisao oduševljeno, i sa
brzinom kojom izvršuje sve svoje odluke, on naređuje donskim kozacima da
pođu u osvajanje Engleske Indije. Ovaj rat počinje februara 1801 godine, bez
priprema, bez operacionog plana, bez tačnih mapa. Kroz snežne bure, po jakom
mrazu i po cenu mnogih lišavanja, kozaci stižu do Orenburga, zatim nastavljaju
put sve do dana kada Pavlova smrt prekida ovaj čudni poduhvat.
Pripremanje državnog udara. — Nagli Pavlov raskid sa Engleskom samo
je ubrzao državni udar koji se pripremao u Petrogradu.
Engleski ambasador, ser Čarls Huajtvort, bio se sprijateljio sa Nikitom
Petrovičem Paninom, pristalicom englesko-ruskog sporazuma čiji su napori —
iako je on naimenovan u junu 1797 godine za ambasadora u Berlinu sa zadatkom
da stupi u vezu sa pretstavnikom Francuske republike Kajarom, — doveli
naprotiv do raskida sa Francuskom. Huajtvort je bio stekao veliki uticaj u
petrogradskom društvu. Na dvoru je umeo on da nađe pouzdanu potporu u
gospođici Nelidov, a u isto vreme, pomoću svoje ljubaznice gospođe Žerebcov,

356
sestre Platona Zubova, stvorio korisne veze sa nezadovoljnicima. On se još više
zbližio sa Paninom otkako je ovaj bio naimenovan za člana Kolegijuma za spoljne
poslove.
Nemilost u koju je pala gospođica Nelidov i nova Pavlova spoljna politika
nagone ga da zaželi iskoristiti nepopularnost cara u korist njegovoga sina
Aleksandra. Krajem 1799 godine, on izlaže svoj plan Paninu, koji ga potpuno
odobrava i obećava mu svoju pomoć. Oba saučesnika stupaju u vezu sa
admiralom de Ribasom, veoma prepredenim i lukavim Maltescem koji je, pošto
se istakao u službi Rusije za vreme drugog turskog rata za vlade Katarine II i
pošto je uzeo aktivnog učešća u podizanju Odese, došao u Petrograd i ušao u
kolegijum admiralstva. Njegov plan je da proglase da je Pavle svrgnut s prestola
zbog duševne bolesti i da dodele namesništvo Aleksandru. Panin uzima na sebe
da izdejstvuje pristanak carevića, sa kojim je imao nekoliko poverljivih razgovora
u koji, isprva, jako uzrujan, naposletku pristaje; zatim uvlači u zaveru i Palena,
koji je od juna 1798 godine bio komandant Petrograda i šef tajne policije. Posle
zauzeća Malte od strane Engleza, Pavle, strahovito razgnevljen, prekida
diplomatske odnose sa Engleskom, te Huajtvort mora da napusti Rusiju. Ali
gospođa Žerebcov ostaje u Petrogradu, i njen ljubavnik i dalje prati iz Londona
pažljivo tok događaja u prestonici. Iznenada Pavle, koji se spremao za rat sa
Engleskom, odlučuje da smeni Palena sa položaja komandanta Petrograda i da
ga naimenuje za vrhovnog zapovednika vojske. Palen tada upoznaje sa zaverom
svoga naslednika Svječina, tvrdi mu da zaverenike otpomaže Engleska i pita ga
kakvo će biti njegovo držanje. Svječin odgovara da ih neće pomagati, ali da im
neće ni smetati. No ubrzo potom Palen je vraćen na svoj raniji položaj i on
preduzima odlučne mere. Nema sumnje da je na njegovo navaljivanje Pavle
obnarodovao ukaz kojim se dopušta prognanicima iz ranijih godina da se vrate u
Petragrad i dopušta trojici braće Zubova da dođu natrag u prestonicu. Isto tako
na njegovo navaljivanje gospođa Žerebcov, u čijem se salonu sastaju zaverenici,
ubeđuje svoga brata, Platona Zubova, da zaprosi ćerku uticajnoga Kutajsova,
čijeg se otpora pribojava.
Dva neočekivana događaja ostavljaju njemu vođenje zavere. Panin je
smenjen sa svoga položaja u Kolegijumu za spoljne poslove i prognan na svoje
imanje Dugino u Smolenskoj guberniji. Admiral de Ribas, koji se pre toga bio
rešio da iskoristi jednu audijenciju kod cara da bi ga otrovao, razboleo se uoči
toga dana i ubrzo umro. Palen, postavši vođa zavere, rukovodio je vešto tim
poslom. On se najpre oslobađa onih koji bi mogli da mu smetaju. Kutjesov, čiju
su naklonost braća Zubovi zadobili laskanjem, postao je bezopasan. Ostali su
Arakčejev i naročito Rostopčin, u koje Pavle ima neograničeno poverenje.
Arakčejev je prognan na svoje imanje Gruzino, u Novgorodskoj guberniji, zato
što je suviše bezobzirno zloupotrebljavao svoj položaj. Rostopčin, čije
spletkarenje protivu Panina otkriva Palen caru, svrgnut je sa svih položaja koje je
zauzimao i izgnan iz Petrograda. Panin, pozvan natrag u prestonicu, smatra za

357
pametnije da mirno čeka rasplet događaja na svome imanju. Palen nema više
pred sobom nikakvih prepreka. Broj zaverenika raste svakim danom. Svi očekuju
da se ubrzo odigraju važni događaji. Pavle olakšava zadatak zaverenicima, jer
toliko zagorčava život članovima carske porodice, da njihovo stanje postaje
neizdržljivo. Početkom 1801 godine bira on za svoje obitavalište dvorac Mihail,
koji je preuređen. U toj mračnoj zgradi, sagrađenoj poput tvrđave i čije su sobe
usled vlage uvek pune isparenja, smešta on celu svoju porodicu, kao i gospođu
Gagarin, prema kojoj je on osećao samo platonsku ljubav dok je ona bila
gospođica Lopuhin, no koja je postala njegova ljubavnica otkako se udala. On
sada posvećuje svu svoju pažnju samo prema njoj, a veoma je nepoverljiv prema
carici i prema svoj svojoj deci, izuzev prema Katarini Pavlovnoj, njegovoj ćerci
ljubimici. Kruži glas kako on namerava da zatvori svoju ženu i svoju decu u
jedan manastir. U isto vreme on počinje da oseća veliku nežnost prema bratancu
svoje žene, princu Eugenu od Virtemberga, starom trinaest godina koji je tada
stigao u Petrograd, smišlja da ga oženi svojom ćerkom Katarinom i da njega
odredi za svoga naslednika. Sve to omogućava Palenu da odagna poslednje
Aleksandrovo ustručavanje. Carević pristaje najzad izrično na državni udar, pod
uslovom da se njegovom ocu sačuva život. On posle toga uzima lično učešća u
diskusiji o planu rada i on bira datum, a to je noć između 11/23 i 12/24 marta,
kada će na straži biti jedna četa na koju se zaverenici mogu osloniti.
Ubistvo Pavla I. — Pavle je naposletku načuo nešto o državnom udaru
koji se priprema i o kome govori ceo Petrograd. Iznenadno pita on Palena da li
mu je poznato da postoji zavera. Palen je uzdrhtao, jer je pomislio da ga je neko
izdao, ali se brzo pribira, izjavljuje da zavera zaista postoji, da je on stupio u red
zaverenika da bi mogao bolje da prati njihov potajni rad i da bi ga mogao
blagovremeno preduhitriti. Pavle mu veruje. 10/22 marta naređuje on vrhovnom
državnom tužiocu Oboljaninovu da ponovo zakune na vernost velike kneževe
Aleksandra i Konstantina, i Aleksandar, iako je ušao u zaveru, polaže zakletvu.
11/23 marta veliki kneževi Aleksandar i Konstantin kažnjeni su sobnim
zatvorom, i Pavle otvoreno iskazuje svoju mržnju prema Mariji Fjodorovnoj.
Istoga dana, u domovima Palena i Talicina, zaverenici održavaju bučne
skupove i razdeljuju zadatke koje će svaki od njih imati da izvrši iduće noći. Oni
su svi razdraženi, a većina su potpuno pijani. Jedino je Palen ostao uzdržljiv i
sačuvao svu svoju hladnokrvnost. Nema sumnje da je njegovim planom
predviđeno i Pavlovo ubistvo, jer nije nenamerno potsećao zaverenike na
poslovicu: „Da bi se načinila kajgana, moraju se najpre razbiti jaja.” Ipak,
zaverenici sastavljaju jednu izjavu na koju hoće da prinude Pavla da je potpiše i
kojom će on obnarodovati svoj silazak s prestola i naimenovati Aleksandra za
namesnika. Posle bučnog pirovanja, pedeset do šezdeset oficira polaze kroz noć
ka dvorcu Mihail. Straža, koju vrši jedna četa iz Semjonovskog puka, pridružuje
im se odmah. Tek pred vratima careve ložnice dva husara koji su tu bili na straži
pokušavaju uzalud da se odupru. Dvanaest oficira, među kojima Platon i Nikolaj
Zubov, prodiru u sobu. Pavle, probuđen larmom i obuzet užasnim strahom,

358
skriva se iza jednog paravana. Na Benigsenov poziv on pristaje da potpiše izjavu
o abdikaciji. Ali, kad je Beningsen pod nekakvim izgovorom izišao iz sobe, oficiri
otpočinju da se svađaju s njim. Nikola Zubov udara ga oštrim uglom jedne zlatne
duvanjare, i on pada. Oficiri se bacaju na njega i Jasvil ga ugušuje jednom
vratnom maramom.
Uticaj Pavlove kratke vladavine na razvoj javnog mišljenja u Rusiji bio je
znatan. Dok je Pugačevljeva buna pokazala svu oštrinu socijalnog pitanja i
ukazala na potrebu da se bar donekle ublaži robovanje naroda, ako ništa drugo a
ono zarad mira samoga plemstva, dotle je despotski režim Pavlov jasno istakao
opasnost od autokratije. Plemstvo, koje je bilo naviklo da u toku XVIII veka
smatra sve više apsolutnu vlast kao tvorca i zaštitnika plemićkih socijalnih
povlastica, odjednom je primorano da veruje da pod autokratskim režimom
odluke i ćutljivi prohtevi vladara mogu da poljuljaju pa čak i poruše temelje
postojećeg poretka.
Na pragu XIX veka postavljaju se dakle dva problema, problem seljačkoga
ropstva i problem autokratije. Trebaće da protekne mnogo vremena i da se
prebrode mnoge teškoće pre nego što oni budu rešeni, ali sve do njihovoga
konačnog rešenja oni će se neprekidno nametati javnom mišljenju.

2. EKONOMSKO I SOCIJALNO STANJE U RUSIJI KRAJEM XVIII

VEKA

Poslednja trećina XVIII veka, koju ispunjava vladavina Katarine II, jeste
veoma važna etapa u materijalnom razvitku Rusije.
Povećavanje stanovništva. — Za vreme ovog perioda, povećavanje
celokupnog stanovništva oseća se svuda, a u nekojim oblastima je znatno.
Nezavisno od teritorijalnog proširenja koje je izvršila Katarina II, u samoj
središnoj Rusiji, onakvoj kakva je bila za vreme Petra I, broj stanovništva popeo
se, između 1762 i 1796 godine, od 19 na 29 miliona, što znači da se povećao za 50
od sto. Iz zvaničnih statističkih podataka, ma koliko oni bili nepotpuni, izlazi da
se srednja gustina stanovništva, koja je za vreme Petra I iznosila 3 stanovnika na
kvadratni kilometar, popela u Evropskoj Rusiji na 8. U Moskovskoj guberniji ona
je dostigla 50, u Kaluškoj, Tulskoj i Černjigovskoj 30 do 40, a u oblastima
Rjazanja, Kurska, Kijeva, Harkova i Jaroslavlja 20 do 30 stanovnika na kvadratni
kilometar. Nekoji tadašnji dobro obavešteni posmatrači u svojim spisima
potvrđuju ove cifre. Knez Ščerbatov beleži, oko 1770 godine, da je u izvesnim
oblastima središne Rusije gustina stanovništva tako velika, da nedovoljnost
zemljišta postaje očevidna. „Mnoga sela”, — piše on, „postaju toliko gusto
naseljena, da nema dovoljno njiva da bi se zadovoljila njihova ishrana. Stanovnici
ovih sela primorani su da traže izvan poljoprivrede, obavljanjem drugih poslova,
sredstva za život.” Bolotov, u isto to vreme, priča da u jednom okrugu središne
Rusije, u Kaširskom, seljaci nemaju dovoljno ziratne zemlje i da mnoge spahije

359
smeštaju povremeno svoje seljake po stepama južnih pokrajina. Odgovori spahija
na jednu anketu o stanju na njihovim imanjima, koju je priredilo Privatno
društvo za ekonomska proučavanja, osnovano u početku vladavine Katarine II,
pružaju takođe mnogo podataka o prenaseljenosti mnogih središnih oblasti, gde
ima „mnogo više zemljoradnika nego ziratne zemlje”. Samo u stepama južne i
istočne Rusije stanovništvo je još uvek retko.
Povećavanje stanovništva u najvećem delu Evropske Rusije moralo je
imati velikog uticaja na čitavu ekonomsku strukturu zemlje. Iako su sastav i
brojna snaga raznih društvenih staleža ostali približno isti kao i u prvoj polovini
XVIII veka, uslovi života nekojih staleža počinju već da se iz osnova menjaju.
Razvitak velikih poseda i proširenje seljačkog ropstva. — Povećavanje
broja mužika i razvitak velikih plemićskih zemljišnih poseda, što je započeto u
prvoj polovini XVIII veka, nastavlja se brzo i iz istih razloga, a to će reći
zahvaljujući naročito poklonima u zemlji i državnim seljacima što ih čine vladari.
Odmah po svom stupanju na presto, Katarina II pohitala je da nagradi one koji
su joj pomogli da se popne na presto, te obilno iskorišćuje taj način. 9/20 avgusta
1762 godine, za jedan dan, ona razdeljuje raznim ličnostima do 16.000 seljaka. Ali
se ni kasnije njena velikodušnost ne usporava. Već pri kraju svoje vladavine,
avgusta 1795 godine, ona poklanja još jednom, jednim potezom, raznim
spahijama 109.000 mužika u oblastima Bele Rusije i Litvanije koje su oduzete od
Poljske. Kako je ona ukinula kaznu konfiskovanja imanja, svi njeni pokloni,
nasuprot njenim prethodnicima koji su rado dodeljivali drugim spahijama
imanja plemića koji su pali u nemilost, vršeni su na račun državnih poseda.
Prema tome, svaki od ovih poklona povlačio je za sobom i porobljavanje
slobodnih seljaka. Izračunato je da je ona, za vreme svoje vladavine, podjarmila i
razdelili 800.000 slobodnih seljaka.
Oni koji su se koristili njenom izdašnošću jesu pre svega njeni
mnogobrojni ljubimci. Braća Orlov dobili su ukupno, od 1762 do 1783 godine
40.000 mužika i 17 miliona rubalja, od koje sume oni upotrebljavaju znatan deo
za kupovanje drugih imanja. Grigorij Orlov umire bez dece, te njegova četiri
brata razdeljuju između sebe njegovo nasledstvo. Aleksej Orlov zaveštava svojoj
kćeri Ani — onoj koja će kasnije, za vlade Aleksandra I, fanatično obožavati
igumana Fotijusa — 30.000 mužika i 5 miliona rubalja. Potemkin, koji je rođen
kao siromašak, nagomilao je za niz godina dok je bio caričin ljubimac, ogromna
bogatstva. Njegovo učešće u državnom udaru iz 1762 godine donelo mu je 400
mužika. Za sve godine njegove veze sa Katarinom, on je dobio još 37.000 mužika
i 9 miliona rubalja. Narednih godina, kada je ostao svemoćan caričin savetnik, on
se i dalje bogatio. Ponekad, ona imanja koja je on dobio na poklon pa ih prodao
državi, davana su mu ponovo na poklon kao nagrada za učinjene usluge.
Njegova nepokretna imovina dostigla je naposletku vrednost od 50 miliona
rubalja. Svakome od svojih mnogobrojnih naslednika, deci svojih triju sestara,
ostavio je po 5.000 mužika. Zavadovski je dobio najmanje 20.000 mužika, ne
računajući novac. Zoriću, koji nije imao ništa pre nego što je postao njen

360
ljubavnik, Katarina poklanja 4.000 mužika samo u Mohilevskoj guberniji, zatim
poljska dobra u Livoniji i varoš Šklov. Vasilčikovu, za dva meseca ljubavne veze,
poklanja ona ne samo 7.000 mužika, što pretstavlja godišnji prihod od 35.000
rubalja, već i 100.000 rubalja u gotovom novcu, 50.000 u nakitu i godišnju penziju
od 20.000 rubalja. Braća Zubovi stiču takođe basnoslovna bogatstva. Bezborodko,
koji je ispočetka bio vrlo skroman maloruski posednik, stiče od 1776 do 1796
godine ogromna bogatstva i najskupocenije posede. Pri kraju Katarinine
vladavine on ima 16.000 mužika, a za Pavlove vladavine ima ih skoro dvostruko.
Velikim sumama novca kojima su nagrađivane njegove usluge dodao je i
prihode od raznih službi koje je uzeo u zakup od države i od liferacija državi.
Pred svoju smrt imao je on 250.000 rubalja prihoda i njegova pokretna imovina
procenjena je na četiri miliona. Čitavo njegovo bogatstvo pripalo je njegovom
bratu, a kasnije, posle udaje njegove bratanice, prelazi na porodicu Kušeljev.
Pavle I je još izdašniji nego njegova mati. Na nekoliko dana posle svog stupanja
na presto, on razdeljuje od dvorskih poseda 680.000 seljaka; svi viši oficiri
gatčinskog garnizona dobili su po 300 do 1.000, a niži po 30 do 100 mužika.
Prilikom svoga krunisanja poklanja Arakčejevu 2.000 mužika zajedno sa
imanjem Gruzinom, koje će se kasnije toliko proslaviti, a koje se nalazi u
Novgorodskoj guberniji; Bezborodko pak dobiva 30.000 desjatina u Voronježkoj
guberniji; drugi dvorani dobivaju po 2.000, 4.000 ili 6.000 mužika — u svemu
82.330. Kasnije, Pavle poklanja knezu Kurakinu 20.000 desjatina u Tambovskoj
guberniji, sva lovišta ribe kod Astrahanja, izuzev ona kod Embe, zajedno sa
zemljom koja im pripada, i prostrano i velelepno poljsko dobro Nadeždino u
oblasti Saratova; Rostopčinu poklanja imanja sa godišnjim prihodom od 100.000
rubalja; ocu svoje ljubavnice, Lopuhine, prostrana imanja u Kijevskoj guberniji;
Kutajsovu. tome Turčetu bez igde ičega, ogromne posede u Beloj Rusiji i
Kurlandiji, kao i lovišta ribe kod Embe, koja će mu državna blagajna otkupiti
godine 1802 za sumu od 100.000 rubalja.
Ovi primeri, izabrani između najpoznatijih, dovoljni su da pokažu kako
su se nastavljala i umnožavala, u poslednjoj trećini XVIII veka, nagla stvaranja
ogromnih zemljišnih poseda i kako se uporedo s tim uvećavala masa porobljenih
seljaka. Ali, velika vlastela ostaje kao manjina. Najveći deo plemstva ima samo
osrednja imanja, koja se nalaze u srednjoj Rusiji i u plodnoj oblasti na jugu. Ima
čak priličan broj sitnih posednika, od kojih mnogi imaju jedva desetak mužika, te
su primorani da i sami učestvuju u poljoprivrednim radovima, te su stvarno
skoro seljaci.
Pogoršanje seljačkog ropstva i razvitak poljoprivrede. — Za vladavine
Katarine II, vlast spahije nad njegovim mužicima bila je, kao što smo videli,
znatno pojačana. Za svoje seljake spahija je skoro samodržni vladar. njima je
zabranjeno da podnose tužbu protivu njega. Jedino pretstavnici mesne upravne
vlasti mogu optužiti spahiju zbog zloupotrebe gospodarske vlasti. Ali je ta
upravna vlast, koja je potpuno u rukama pokrajinskoga plemstva razume se, vrlo

361
malo sklona, da primenjuje Katarinin zakon koji propisuje da se nečovečne
spahije stave pod tutorstvo. Ona je nesposobna da spreči spahijsku samovolju da
se razvija i da se često završi nečuvenim zloupotrebama i nečovečnim kinjenjem.
Nekolicina velikih spahija pokušavaju da sistematski odrede kazne koje će
primenjivati nad svojim mužicima i da napišu jedan „kazneni zakonik” za svoja
imanja. Ali ovi lični zakonici, od kojih nam je ostalo nekoliko i koji su uostalom
nemilosrdni8, samo su izuzetne pojave. Uopšte uzev, kazne zavise samo od ćudi
gospodara ili upravnika imanja, što nije nikakva dobit ni za seljake ni za domaće
mužike. Isti je slučaj i sa ličnom sudbinom mužika, koji se ne mogu oženiti bez
dopuštenja svoga gospodara i čija porodica može uvek da bude raspršena na
jednu njegovu zapovest. Trgovina ljudima, „dušama” kako se tada govorilo,
razvija se, i ponekad je čitav čopor ljudi poslan na mesni vašar da tamo bude
prodat. Spahija, koji sebe smatra za malog vladara koji na svome imanju ima
jedan deo državne moći, ponekad zaželi više da vlada nad svojim seljacima nego
da upravlja svojim imanjem. Nekoji veleposednici stvaraju prave parodije
državne administracije, sa celokupnim složenim mehanizmom pojedinih otseka,
kancelarija, činovnika i birokratske gomile akata. Ove metode birokratskog
upravljanja sprečavaju vlastelina da upozna život svojih seljaka, koji obrađuju
svoje njive kako je njima drago, po starinskom načinu koji im je ostao od njihovih
otaca i njihovih dedova.
Starinski način rada je velikim delom posledica toga, što ruska privreda,
zasnovana na seljačkom ropstvu, čuva još uvek mnoga obeležja domaće
privrede. Na mnogim spahijskim imanjima kupuju se iz varoši samo luksuzni
predmeti za gospodara: strane tkanine, vina, voće, kafa i ostali prekomorski
proizvodi, kao i najpotrebnije stvari za kuću, na primer gvožđarija. Sve ostalo
proizvodi se i prerađuje na samom imanju. Posledica toga je da su
poljoprivredne metode sasvim primitivne i da je spahijskom dvorcu potrebna
mnogobrojna posluga. Često puta, kao što pokazuje anketa Privatnog društva za
ekonomska proučavanja, spahijske i seljačke njive, uvučene jedne između
drugih, obrađuju se na isti način i oru se, i jedne i druge, pomoću stoke koja
pripada seljacima. Svuda vlada sistem trostrukog plodoreda. Đubrenje zemlje je
retka pojava. Poljoprivredne mašine uvezene iz inostranstva izazivaju senzaciju,
i jedino osobenjaci, kao na primer Rostopčin, odvažuju se da ih upotrebe.
Potrebna je mnogobrojna mužička posluga na spahijinom dvorcu, i to ne samo
da odgovori zahtevima azijatske raskoši, već i da izrađuje sve što je potrebno za
život na spahijinom imanju. Od spahijskih drvodeljskih stolarskih, kovačkih,
krojačkih, obućarskih i drugih radionica, gospodar zahteva da prerade, za
njegovu upotrebu, sirovine koje su proizveli seoski mužici; služavkama
poverava on razne ručne radove, kojima one mogu da posvete neograničeno
vreme, te odtuda često proizilaze prava remek dela. Među svojom poslugom on
još izabira muzičare, horiste, glumce, pa čak i slikare i pesnike. Među njima

8
Među divljačkim svirepim kaznama koje oni predviđaju za najbeznačajnije istupe, kao i za teške zločine, nalaze se na
prvom mestu telesne kazne koje često idu i do mučenja.

362
nailazi on ponekad na darovite umetnike, koje šalje na usavršavanje pod
upravom ruskih i stranih majstora, no koje on posle toga primorava, ma kakav
bio njihov talenat, da nastave svoj mučni život mužika, što često puta povlači za
sobom tragične posledice.
Ali, iako se režim domaće privrede još održava, on ipak nije opšte
rasprostranjen kao nekada. Režim novčane i trgovinske privrede, kojoj van svake
sumnje ide na ruku sve veća gustina stanovništva, prodire sve više u Rusiju, te se
eksploatacija spahijskog imanja, kao i uslovi seljačkog robovanja, počinju da
menjaju.
Veći broj spahijskih imanja dobija tada izrazito obeležje ekonomskih
preduzeća. Taj je slučaj onde gde su gospodareva zemljišta odvojena od
mužičkih njiva i gde je iskorišćavanje mužičkog rada sistematski regulisano.
Uporedo sa ovim preobražajem može se već zapaziti da u raznim krajevima
Evropske Rusije dva sistema seljačkog ropstva, sistem dažbina i sistem kuluka,
teže da se rasporede više ili manje racionalno za vlade Katarine II: dok u
središnim gubernijama 45 od sto spahijskih imanja primenjuje sistem kuluka a 55
od sto sistem dažbina, dotle u južnim gubernijama 74 od sto zahtevaju kuluk a
samo 26 od sto dažbine. To je stoga što izbor jednog ili drugog sistema zavisi
sada mnogo više od dobiti koju on može pružiti nego od lične naklonosti spahije.
Kuluk je više rasprostranjen u plodnim oblastima, gde je za spahiju korisnije da
zaposli svoje mužike, te da požnje što više žita i da pošalje njegov višak na
tržište. Nasuprot tome, sistem dažbina preovlađuje u manje plodnim krajevima,
gde spahija nema interesa da troši rad mužika po slabo produktivnim njivama i
gde, ako ih pusti da rade na drugom mestu, može uzeti deo i od njihove žetve.
Isto tako se ovom željom da se izvuče što veći prihod sa imanja može
objasniti povećanje dažbina i kuluka. Anketa Privatnog društva za ekonomska
proučavanja jasno ističe otežavanje kuluka. Ona pokazuje da, umesto tri dana
kulučenja nedeljno, mužik ponekad kuluči po četiri ili pet dana, te ne može
posvetiti više od jednog ili dva dana, izuzev nedelje, obrađivanju svoga
zemljišta. Ponekad ova anketa čak navodi slučajeve da mužik, primoran da radi
preko cele nedelje za gospodara, ne može više da obrađuje svoj deo zemljišta te
prima od svoga gospodara mesečne obroke žita. Ovi još izuzetni slučajevi jesu
predznaci preobražaja seljačkoga ropstva koji će, u drugoj četvrti XIX veka,
uvesti brzo metode američkih plantažera u rusku poljoprivredu. Što se tiče
postepenog povećavanja dažbina, koje se sve češće plaćaju u novcu a ne u naturi,
ono se može pratiti u Bolotovljevim Uspomenama. Njihov srednji iznos penje se
od dve rublje na svakog mužika oko 1760 godine na pet rubalja pri kraju toga
veka, što znači da su se svakih deset godina povećavale za jednu rublju. Ali
pojedine spahije zahtevaju tako teške dažbine, da su seljaci ponekad primorani
da prodaju stoku i alat, i da, po rečima Petra Panina Katarini II, one prevazilaze
čak i ono što je u ljudskoj moći.

363
 Tako poljoprivreda dobiva sve više trgovačko obeležje. Imanja i mužici
imaju sve manje za cilj da više ili manje skromno obezbede životne potrebe
svojih gospodara. Oni moraju sada da proizvode za tržište. Iako mnoge spahije
još ne prodaju svoje žito, oni počinju da ga upotrebljavaju za pravljenje rakije,
koju potom ustupaju državnim finansiskim vlastima. Godine 1775 prodali su oni
državi 2,103.000 vedara rakije za sumu od 3,000.000 do 3,500.000 rubalja, što bi u
1914 godini iznosilo oko 20,000.000 zlatnih rubalja, te je razumljivo zašto je
plemstvu 6ilo toliko stalo do monopola izrade rakije koji je dobilo za vreme Petra
III. Oni prodaju takođe lan, konoplju i druge industriske biljke — sveske
plemstva uzalud su tražile monopol te trgovine 1767 godine — a kao što ćemo
videti, konoplja sa njihovih imanja pretstavljala je važan deo izvoza. Ovaj
preobražaj, poljoprivrede vrši se na štetu mužika, čiji se položaj pogoršava
uporedo sa povećanjem kuluka i dažbina, kao i spahijske samovolje. Zato su
seljačke pobune tako mnogobrojne za vlade Katarine II.
Položaj slobodnih seljaka. — Sveske slobodnih ili državnih seljaka iz
1767 godine pokazuju da se oni žale na težinu poreza, a naročito na dažbine u
naturi, od kojih je jedna od najmučnijih obaveza da održavaju puteve i da daju
konje za smenjivanje zaprega. Ali porezi ne samo da se nisu smanjivali, već se i
dalje povećavaju za vreme Katarine II, ni dažbine u naturi ne olakšavaju se.
U severnim oblastima državna uprava pokušava da utvrdi agrarni statut
slobodnih seljaka. Od pamtiveka oni su tu imali. zemljišta koja su ustvari
pripadala državi, i imali su pravo da otuđe svoju parcelu. Međutim, mnoga od
ovih zemljišta kupili su varoški trgovci, činovnici i druga lica koja nisu imala
nikakve veze sa seljačkim staležom. S druge strane, pojedine parcele koje su
sačuvali slobodni seljaci postale su veoma nejednake po veličini. U svojim
sveskama iz 1767 godine i u mnogim molbama seljaci iz tih oblasti tražili su da se
izvrši ponovna: podela zemljišta, te da se parcele međusobno izjednače.
Naređujući da se od sopstvenika oduzmu i vrate državi sva zemljišta što su ih
slobodni seljaci iz severnih oblasti prodali licima koja ne pripadaju seljačkom
staležu, i zabranjujući državnim seljacima da do dalje naredbe prodaju i
zadužuju svoje parcele u korist ma koga, bio on seljak ili ne, Uputstvo za
razgraničenje imanja, objavljeno 1766 godine, pripremilo je novu raspodelu
zemljišta. Oko 1780 godine, Katarina II poduhvatila se da to izvede, pokušavajući
da uspostavi jednakost seljačkih parcela u Oloneckoj i Arhangelskoj guberniji. Uz
odobravanje jednih, i uz otpor drugih, ovaj pokušaj podelio je seljake na dva
tabora, koji su zapodeli ogorčenu borbu. Uzrujanost koja usled toga nastaje
utoliko je veća, što upravni organi određeni da izvrše podelu ne uviđaju stvarne
uslove pod kojima žive seljaci u tim oblastima, te postupaju na način koji je često
protivrečan i samovoljan. Posle mnogih sukoba, taj posao završen je samo u
nekoliko okruga Olonecke gubernije, dok će se u Arhangelskoj guberniji ostvariti
tek 1830 godine.
Veliki deo državnih seljaka je u jednom naročitom i prilično teškom
položaju. To su seljaci upisani u registre metalurgiskih fabrika, državnih ili

364
privatnih fabrika, koje ne treba mešati sa seljacima zvanim „posedni”, koji su
vezani za fabrike. Prilikom trećeg popisa stanovništva, a to će reći posle 1760
godine, njih je otprilike 190.000; prilikom petog, posle 1790 godine, njih je
312.218. Zakonski, oni su i dalje državni seljaci. Iako su oni primorani da rade u
privatnim ili državnim fabrikama, ipak oni imaju pravo na izvesnu platu
namenjenu plaćanju njihovog poreza. Prvobitno, kada je ova plata bila manja od;
iznosa njihovog poreza, nju su zadržavale uprave fabrika i predavale poreskim
vlastima. Počev od druge polovine XVIII veka,. ta plata predavana je radnicima,
koji su morali sami da plaćaju svoj dug državi. Oni su obavezni da rade u fabrici
samo koliko da tu zarade iznos svoga poreza, a sopstvenik fabrike nema prava
da od njih zahteva da rade i preko toga, i ne može sa njima da postupa kao sa
mužicima koji pripadaju fabrici. Ali ustvari, on pokušava da nad njima vrši sva
prava koja ima spahija nad svojim mužicima. Kad god to može, on prelazi ono
nekoliko ograničenja koja je zakon stavio njegovoj vlasti, a kad zakon nije izričit,
on ga tumači u svoju korist. Zato su, praktično, ovi slobodni seljaci podvrgnuti
jednom nezakonitom iskorišćavanju i svedeni na nivo mužika. No oni se sa tom
sudbinom mire utoliko manje, što su uslovi rada u metalurgiskim fabrikama
veoma teški. Njihova povest u XVIII veku samo je dug niz pobuna, koje su bile
naročito burne u vreme Katarine II.
Razvitak trgovine. — Bujnost ekonomskog života za vlade Katarine II i
postepeni prelaz sa domaće privrede na trgovačku ekonomiju ispoljavaju se
buđenjem unutrašnje i spoljne trgovine, kao i razvitkom industrije. Vrednost
spoljne trgovine povećava se pravilno za vladavine Katarine II i Pavla I.

Vrednost ruske spoljne trgovine

u milionima rubaljaGodineIzvozUvoz1769—177316121774—
177819131779—178321171784—178826191789—179336301794—179857391799—
18046850
Razume se da ove cifre ne vode računa o devalorizaciji rublje, koja je bila
znatna, naročito otkako je Katarina II zavela papirni novac. Pa ipak, one
pokazuju koliki je veliki napredak postignut od 1769 do 1804 godine.
Glavni artikli su kao što navode Anali privatnoga društva za ekonomska
proučavanja, konoplja i kudeljne tkanine; proizvodi se godišnje prosečno:
konoplje 2,214.956 puda između 1758 i 1762, 2,490.588 puda između 1763 i 1767, i
3,062.387 puda između 1793 i 1795 godine; kudeljnih tkiva 14,614.000 aršina
između 1793 i 1795. Zatim dolazi gvožđe, sa prosečnom godišnjom količinom od
1,951.464 puda od 1767—1769, i od 2,965.724 između 1793 i 1795 godine; osim
toga drvo, stočarski proizvodi (mast), platno i najzad žitarice. Rusko žito još ne
snabdeva tržišta zapadne Evrope. Pošto je ono proizvod plodnih oblasti južne
Rusije, ono je suviše udaljeno od izvoznih pristaništa koja su na severu; velika
razdaljina, stanje puteva, kakvoća prevoznih sredstava, sve to ne dopušta da se
žito korisno doveze na Baltičko i Belo More. Zbog toga Potemkin upućuje svoju

365
politiku ka jugu i zato teži da osvoji obale Crnoga Mora, da naseli južne stepe i
da obezbedi slobodu plovidbe kroz turske moreuze. Ekonomska važnost Kučuk-
Kajnardžiskog ugovora nije umakla pažnji engleske diplomatije. Odmah po
zaključenju toga mira, britanski ministar spoljnih poslova piše svome
ambasadoru u Petrogradu: „Dovoljno je baciti jedan pogled na mapu, pa da se
uvidi da će Rusija izvući mnogo koristi iz svojih poslednjih zavojevanja na
obalama Crnoga Mora, i iz slobodne trgovačke plovidbe kroz Dardanelski
moreuz: Već samo žito što ga proizvode gubernije na obalama Crnoga Mora,
zaposliće veliki broj lađa''. Ovo pretskazanje ostvariće se tek kasnije, ali nema
sumnje da vladavina Katarine II nagoveštava već ekonomsko buđenje ruskoga
Juga i veliki napredak u izvozu žitarica u inostranstvu. Od godine 1793, petina
izvezenih žitarica prolazi kroz Taganrog, Kerson, i Teodosiju, a od toga pšenica
pretstavlja polovinu. Ipak, i ako je razvitak nacionalne privrede — što potvrđuje
napredak u spoljnoj trgovini — stvaran, ipak ne treba precenjivati njegovu
vrednost. Preobražaj ekonomskog života tek počinje i još je veoma površan, kao
što dokazuje upoređivanje izvoza i uvoza, čiji bilans ostaje, uopšte uzev, isti kao i
u prethodnom periodu. Rusija još uvek snabdeva druge sirovinama, a troši
fabričke proizvode.
Unutrašnja trgovina gde glavnu ulogu igraju žitarice, pokazuje takođe sve
veću aktivnost. Bolotov, Čerbatov i Anketa privatnog društva za ekonomska
istraživanja pružaju obilno dokaze o napretku unutrašnje trgovine zrnastom
hranom. Žito iz raznih pokrajina upućuje se sve više ka središtu evropske Rusije,
ka Petrogradu. Rečna plovidba se razvija, zahvaljujući brzom dovršenju i
proširenju mreže kanala započete za vreme Petra I.
Industriski napredak. — Ono što karakteriše industrisku politiku
Katarine II, to je napuštanje sistema monopola i zakonskih ograničenja. Od
godine 1760 ona ukida jedno za drugim: sve monopole, sve zabrane, da bi zavela
slobodnu konkurenciju. Ona se odriče zakonskih ograničenja i oslobađa
industrijalce svih obaveza koje proističu iz njihove zavisnosti prema državi;
godine 1779, dok u isto vreme ukida kolegijum fabrika — neku vrstu
ministarstva industrije koje je kontrolisalo i regulisalo rad industrije i
industrijalaca, — ona daje svim privatnim licima pravo da osnivaju svakovrsna
industriska preduzeća i da njima raspolažu slobodno kao ličnom svojinom. I ako
ona ublažava nekadašnje prohibitivno obeležje carinskih tarifa, ona ipak ne
napušta sistem carinske zaštite. Da bi odbranila ruske industrijalce od strane
konkurencije, ona objavljuje tri tarife; one iz 1766 i 1782 godine su umerene, ali
tarifa iz 1793 sadrži visoke carine, po nekad čak i prohibitivne, za fabričke
izrađevine koje se uvoze. Zahvaljujući ovoj industriskoj politici i napretku opšte
aktivnosti, fabrička industrija se razvija snažno. Godine 1762 Rusija ima, osim
metalurgiske industrije, samo 984 fabrika; godine 1796 ima ih 3.161, što znači
povećanje za preko 200 od sto za 34 godine Katarinine vladavine.
Uporedo sa umnožavanjem broja fabrika industrija, koja je bila počela u
prvoj polovini XVIII veka da izmiče iz ruku trgovaca, prelazi sve više u ruke

366
plemića. Oko 1770 godine jedna trećina fabrika pripada plemstvu. Početkom XIX
veka, od 98 industrijalaca koji snabdevaju državu tkaninama, samo 12 od njih su
trgovci, 12 stranci ili nižega porekla, a 74 plemići.
Iz ovoga vidimo da je ekonomski život Rusije krajem XVIII veka prilično
složen. Starinski načini rada, rad pomoću mužika i domaća privreda još uvek
preovlađuju, ali već otpočinje postepen i dubok preobražaj, koji će posle 50
godina potpuno obnoviti Rusiju.

3. DUHOVNI ŽIVOT U RUSIJI U DRUGOJ POLOVINI XVIII VEKA

Duhovni napredak nije bio ništa manji, u toku druge polovine XVIII veka
od materijalnog napretka. Uticaj francuske kulture, koji se počeo osećati još za
Jelisavetine vladavine, pojačao se za vreme Katarine II; ali, u mesto da se i dalje
interesuje naročito za književna i estetska pitanja, visoko rusko društvo poklanja
najživlju pažnju socijalnim i političkim problemima. U prvoj polovini toga veka,
obrazovana publika, naročito se divila i podražavala francuskim piscima. Za
vreme Katarinine vladavine, nju privlače francuski filozofi XVIII veka.
Politička književnost. — Dve težnje javljaju se u ruskoj političkoj
književnosti. Prvu pretstavlja sama Katarina II i „volterijanci”. Pre svog stupanja
na presto, Katarina iskorišćuje svoju dokolicu koju su joj same prilike nametale,
za čitanje knjiga. Ona isprva čita samo sladunjave romane, kojih se brzo zasitila,
a zatim joj slučaj stavlja pred oči dela Voltera, kome će se ona diviti celog svog
života. Kad je postala carica, požurila je da stupi u dopisivanje sa njim,
obasipajući znacima pažnje i druge velike francuske pisce. Ona je otkupila
biblioteku Didroa, ali mu je ostavila na slobodno raspolaganje i odredila mu
stalnu platu kao čuvaru te biblioteke. Predložila je Dalamberu i nekim drugim
francuskim naučnicima i književnicima da stupe u rusku državnu službu, ali
pored sveg njenog navaljivanja uspela je samo da privuče Didroa i Mersijea de la
Rivijer, koji su došli u Petrograd da razgovaraju sa njom o pitanjima državne
uprave. Ona se dopisuje takođe sa gospođom Žofren i sa Grimom, koji je
obaveštavaju o događajima u Francuskoj i o duhovnom životu Evrope.
Istina je da je briga za popularnošću, kao što smo videli, zauzimala važno
mesto u njenim odnosima sa vođama javnog mišljenja u Evropi. Ali je ona tu
unela i stvarnu želju da bude prethodnica svoga stoleća i da saobrazi svoju
političku aktivnost idejama filosofa, u koliko su one saglasne sa naročitim
uslovima ljudskog života i u koliko doprinose učvršćivanju njene lične vlasti.
Kada je pisala svoje uputstvo za Komisiju iz 1767 godine, ona se nije ropski
pridržavala, kao što smo videli svoga glavnog uzora, duha zakona, već je
prilagođavala njegove ideje svojim političkim kombinacijama. I ako se služila
terminologijom Monteskjea, ona nije usvojila njegov ideal ustavne monarhije
zasnovane na podeli vlasti i političkoj slobodi; ona naprotiv prihvata Volterovu
zamisao o prosvećenom despotizmu, koji ostavlja obrazovanom, čovečnom i

367
slobodoumnom vladaru brigu da obezbedi mudrim upravnim merama
blagostanje i sreću svoga naroda. Njen cilj je da dokaže da apsolutna monarhija
ne mora da bude i despotska, i osnovica njenog političkog programa je da učini
tu monarhiju humanom. U socijalnom pogledu, i ako Uputstvo propoveda — u
koliko je to mogućno — ublažavanje seljačkoga ropstva, ono čuva i dalje
zemljoposedničkom plemstvu sve socijalne povlastice koje mu obezbeđuju
nadmoćan položaj u ekonomskom životu države. I ovde, na suprot spoljnom
izgledu, Katarina se duboko udaljava od Duha zakona: po Monteskjeovom
mišljenju, moćno i povlašćeno plemstvo treba da bude najpouzdanija zaštita od
svake zloupotrebe vladarske vlasti; za nju naprotiv plemstvo je samo podrška
prestola. Ako dakle ona pozajmljuje od Voltera i filosofa savremene ideje o
trpeljivosti, o slobodnoj verskoj kritici, o nezavisnosti svetovne nauke i filosofije,
ako ona energično odbacuje preživele administrativne navike, kao što je mučenje
pri sudskom isleđivanju, to je s toga što se ona trudi da pomiri po svaku cenu
nove ideje sa željom da se održe dva kamena temeljca „staroga režima”,
apsolutne monarhije i socijalne prevage povlašćenog zemljoposedničkog
plemstva. U svojim glavnim linijama njen politički i socijalni program slaže se sa
„volterijanizmom”, koji se u to vreme širi u nekim sredinama ruskoga plemstva.
Ruski „volterijanci” čitaju žudno dela francuskih pisaca koji su tada bili u modi,
stvaraju u svojim dvorcima biblioteke francuskih knjiga, a pred svojom
najbližom okolinom rado se razmeću verskim skepticizmom najnezavisnijim i
najsmelijim, i ako pri svem tom i dalje ostaju ubeđene pristalice apsolutne
monarhije zasnovane na povlasticama plemstva, i ponekad najgrublje iskorišćuju
svoju apsolutnu vlast nad svojim mužicima.
Ideje Katarine i prosečnog broja „volterijanaca” ne mogu da zadovolje
naprednije duhove. Izvesni pisci pretpostavljaju prosvećenom apsolutizmu
jednu ograničenu monarhiju i žele da se i plemstvu dâ učešće u vršenju
zakonodavne vlasti, ostavljajući mu ipak njegove ekonomske i socijalne
povlastice. Pretstavnik ovih drugih ideja je knez Ščerbatov. U Komisiji iz 1767
godine, ovaj aristokratski pretstavnik, daljni potomak Jaroslava, koji sa mnogo
poleta i rečitosti brani interese plemstva, ističe se odjednom kao politički
govornik. On je i plodan pisac. Sastavio je jednu istoriju Rusije znatno bolju od
one koju je napisao njegov prethodnik Tatiščev, a koja nagoveštava rad njegovog
neposrednog poslednika Karamzina. Ona objavljuje jedan žestok i ogorčen
pamflet sa ciljem da čednost i vrlinu koje on pripisuje staroj Rusiji suprotstavi
opadanju savremenog morala. On piše čitav niz spisa o raznim socijalnim
pitanjima. Od njega je ostala i jedna skica političkog i socijalnog romana,
Putovanje u zemlju Ofirovu, u kome ocrtava sliku jedne idealne države saobrazne
njegovim teorijama. U verskoj i političkoj oblasti on se nadahnjuje
racionalističkom filofosijom XVIII veka. On naginje ka deizmu i vidi u političkoj
slobodi osnovicu jedne dobro uređene države. On ne veruje više u dobre strane
prosvećenog apsolutizma. Suprotno većini savremenih plemića koji su srećni što
su dobili tolike povlastice, on strogo zamera zbog nedovoljnosti u tom pogledu

368
Povelji plemstva koju je objavila Katarina. Po njegovom mišljenju ona je dala samo
minimum lične slobode, koju on neće da smatra kao neku povlasticu plemstva
već kao zajedničko dobro svih slobodnih građana. Ono što on traži za plemstvo i
čime ono treba da se odlikuje od ostalih staleža, to su politička prava koja bi mu
dopustila da učestvuje u zakonodavnom radu i da igra nezavisnu ulogu u
državi. Manje liberalan na socijalnom području, on se pokazuje, kao što smo
videli, propovednik seljačkog ropstva i traži za plemstvo, koje je izvor
najdragocenijih vrlina, isključivo pravo da ima mužike.
Novinarstvo i politička i društvena satira. — Drugi važan vid književnog
pokreta jeste razvoj novinarstva i političke i društvene satire.
Poniklo za vreme Jelisavete, novinarstvo dobiva znatan polet za vreme
Katarine II. I sama carica rado se bavi novinarstvom, ona postaje direktorka i
jedan od najaktivnijih saradnika, i ako bezimena u nedeljnom časopisu Vsjakaja
vsjačina (Svaštarije) koji počinje da izlazi godine 1769. Ali najveći od svih
novinara jeste Novikov, čije će ime ostati isto tako vezano, kao što ćemo videti, za
organizovanje socijalnih ustanova i za širenje slobodnog zidarstva u Rusiji.
Časopisi koji se osnivaju počev od 1770 godine, označavaju početak
ozbiljnog i nezavisnog novinarstva. Oni se razlikuju od časopisa iz Jelisavetinog
vremena time što daju glavno mesto satiričkom i socijalnom elementu. Teoriske
diskusije o moralnim pitanjima ustupaju mesto satirama kojima se šibaju poroci
savremenog društva i nedostatci režima. Časopisi koje izdaje Novikov
prevazilaze ostale živošću svojih napada. U Trutenju (Bumbaru) živopisecu
(Slikaru) i Košeleku (Kesi), on vodi odlučnu i smelu borbu protivu ugnjetača podlih
ljudi koji zloupotrebljavaju svoj povlašćeni položaj u društvu da bi vršili zločine i
pljačke i koji izbegavaju zakonske posledice. On napada čak i seljačko ropstvo.
Razume se, on se ne usuđuje da predloži njegovo ukidanje, i ma da on želi
poboljša,nje sudbine mužika, on to očekuje samo od razvitka čovečnih osećanja
kod plemića i od ublažavanja uslova života. Ali on ukazuje na zloupotrebe
spahija, i on ocrtava takvu sliku njihove samovolje, da se seljačko ropstvo
ukazuje kao jedno mrsko društveno zlo koje truje i same izvore državnog života.
Zajedno sa novinarima koji ga plašljivo podražavaju, on ne teži samo političkoj
slobodi, nego oseća potrebu da smanji društvenu nejednakost zavodeći
odgovornost svih pred zakonom i ograničavajući spahijsku samovolju prema
mužicima. On je na taj način prvi glasnik nezavisnog javnog mišljenja, i njegove
ideje znatno prevazilaze aristokratski liberalizam Ščerbatova. Zaboravljajući da je
u svome Uputstvu tvrdila da je politička sloboda u saglasnosti sa apsolutnom
monarhijom, Katarini se ne sviđa ovo ispoljavanje nezavisnog javnog mišljenja.
U svojim bezimenim feljtonima u Vsjakaja vsjačina, ona započinje sa drugim
časopisima polemiku o prirodi i granicama kritikovanja socijalnih činjenica. Ona
se trudi da svede novinarstvo na nevinu i bezopasnu satiru poroka svojstvenih
celom čovečanstvu i ne odobrava da se ono obara samo na jedan društveni stalež
ili na jedan određeni politički režim. Ona ne krije koliko je protivna socijalnim

369
kritikama Novikova, i uskoro potom, u toku te polemike, ona nagoveštava tako
providne pretnje slobodi štampe, da kao i drugi novinari i Novikov smatra za
pametnije da ćuti i da obustavi svoje publikacije. Primoran da se odrekne
političke i društvene satire, on će se posle nekoliko godina okrenuti slobodnom
zidarstvu.
Slobodnozidarski pokret. — Prve slobodnozidarske organizacije
presađene iz Nemačke ušle su u Rusiju za vreme Ane Ivanovne. Posle 1740
godine, za vreme Jelisavete prestoničko plemstvo ušlo je u masi u lože. Ali
slobodno zidarstvo ostalo je samo kao površna zabava besposlenih ljudi. Oko
1775 godine, ono duboko prodire u obrazovano društvo, koje se interesuje više
za njegovu doktrinu nego za njegove spoljne obrede. Oni koji se ne zadovoljavaju
ni verskim pravoslavljem, ni „volterijanizmom” sa njegovim racionalističkim
deizmom traže u njemu odgovor na njihova moralna i filosofska pitanja. Jedni se
nadaju da će u njemu naći rešenje metafizičkih problema, a druge privlači nada
da će prodreti, pomoću alhemičarskih opita, u tajnu prirode i da će otkriti kamen
mudrosti; ali svi polaze od osnovnog zahteva na kome počiva čitavo
slobodnozidarsko učenje: da bi se dospelo do poznanja najviših istina i najviših
tajni, treba najpre usavršiti moralnu ljudsku prirodu. Ovome radu na moralnom
usavršavanju odaje se, kao najhitnijem zadatku, grupa Ružičastih Krstova koja,
oko 1780 godine, okuplja mnoge pristalice: pretstavnike aristokratije kao što su
Trubecki i Lopuhin, pisce kao Heraskova, mlade ljude tek izišle sa univerziteta,
kao Kutuzova, profesore univerziteta kao Švarca. Ovaj poslednji postaje duhovni
starešina Moskovske Lože. Njegovo učenje, koje on razvija na svojim javnim
predanjima kao i na univerzitetskim predavanjima naginje ka tajanstvenoj
filosofiji prirode i stalno zahteva moralno usavršavanje čoveka. Njegova ličnost i
njegova rečitost stvaraju mu nad njegovim slušaocima ogroman uticaj, koji on
pojačava grupišući svoje učenike u razna vaspitna društva. On osniva, pod
okriljem Moskovskog univerziteta, jedan pedagoški seminar za spremanje,
saobrazno njegovim shvatanjima, budućih učitelja: On zatim, organizuje i
upravlja Društvom univerzitetskih pitomaca, koje posvećuje svoje sednice
pretresanju književnih dela društvenih članova. Najzad on stvara jedan seminar
prevodilaca gde se mladi ljudi bave prevođenjem na ruski jezik stranih dela o
moralnoj filosofiji. On na taj način stvara jednu falangu pedagoga i prevodilaca,
čiji je rad ostavio dubok trag u duhovnom životu tadašnje Rusije.
Godine 1775, Novikov pristupa društvu Ružičastih Krstova u Moskvi i
donosi mu svoj veliki organizatorski dar. On iskorišćuje svoje novinarsko
iskustvo da bi posvetio nove časopise, Moskovskoe Izdanije, Utrenij Svet (Jutarnja4
svetlost, Večernjaja Zarja (Večernja svetlost), razvijanju moralnih i folosofskih ideja
slobodnog zidarstva. Ali, iako on deli opšta shvatanja svojih novih prijatelja, on
im ipak odmah izjavljuje da se on ne interesuje ni za finese slobodnozidarske
filosofije, ni za alhemiske sisteme, već da on hoće da se posveti prosvećivanju —
u najširem smislu te reči — ruskoga društva. On održava svoju reč. On uzima
pod zakup štampariju Moskovskog univerziteta i preuzima uredništvo njegovog

370
lista Moskovskaja Vjedomosći (Moskovski Vesnik). I štamparija i list njegovom
zaslugom dobivaju živ polet. U isto vreme kad objavljuje veliki broj svakovrsnih
knjiga, on dosta brzo povećava broj pretplatnika lista od 800 na 4.000. Postavši
duša udruženja, po smrti Švarcovoj 1784, on napušta svako bavljenje mističkim
ili alhemiskim pitanjima, da bi se posvetio zajedno sa svojim prijateljima,
pomoću privatnih ustanova za vaspitavanje i milosrđe, podizanju duhovnog
nivoa ruske javnosti. Čim je ukaz iz 1784 godine odobrio privatnim licima da
otvaraju štampariju, on ubeđuje svoje udruženje da treba da uzdigne svoje
izdavačko preduzeće na dotle nepoznat stepen. Osnovano je jedno bezimeno
štamparsko društvo, koje stiče jednu štampariju, nekoliko zgrada i jednu
apoteku. Nalazeći se na čelu svih ovih preduzeća, Novikov razvija nečuvenu
aktivnost. On preplavljuje tržište novim knjigama; u nekoliko varoši u
unutrašnjosti ima poverenike koji rasturaju njegova izdanja, te ozbiljne knjige
počinju da prodiru u najzabačenije krajeve Rusije. Pošto on teži pre svega
narodnom prosvećivanju, on ne objavljuje isključivo, pa čak ni prvenstveno,
slobodnozidarske knjige.
Naročito doprinosi on mnogo buđenju interesovanja javnosti za prošlost.
Pod naslovom Drevnjaja rossijskaja Vivliofika (Stara ruska knjižnica), on izdaje,
najpre u svojim časopisima, mnoga istoriska dokumenta, a zatim čitav niz zbirki
istorijskih dokumenata; on najzad objavljuje jedan pokušaj jednog istoriskog
rečnika ruskih pisaca. Godine 1787, on se laća drugog jednog smelog pothvata.
Kada je rđava žetva izazvala glad, on hrabri narod i ubeđuje ga da treba da se
bori protivu toga narodnog zla. On organizuje skupljanje priloga u korist
gladnih, i novac pristiže sa svih strana. Nisu se samo njegovom pozivu odazvali
njegovi prijatelji, slobodni zidari, već i drugi. Jedan bogat trgovac i industrijalac
Pohodjašin, stavio mu je na raspoloženje nekoliko desetina hiljada rubalja, što
dokazuje njegov sve veći ugled i njegovu veliku popularnost. Pomoću suma tako
prikupljenih, slobodnozidarska loža organizuje u velikim razmerama deljenje
hleba, a zatim stvara rezerve žita.
Da jedno privatno društvo, koje raspolaže velikim kapitalima, i nezavisno
od vlade, može da snabdeva knjigama po svome izboru čitavu Rusiju; da ono
može, svojim sopstvenim snagama, da se bori protivu užasne napasti kao što je
glad, — to su zacelo bile novotarije koje su morale izazvati podozrenje vlade i
uzbuniti i samu Katarinu. Carica nije nikada imala mnogo simpatija za slobodne
zidare. Sve što je mistično i tajanstveno protivno je njenoj prirodi. Kao dobra
volterijanka, ona je ismevala slobodne zidare u pozorišnim farsama u kojima ih
slika čas kao siromašne duhom, čas kao šarlatane, čas kao varalice, što dovoljno
dokazuje kakvo je lažno i površno shvatanje stekla ona o slobodnozidarskom
pokretu. Ali kada je aktivnost moskovskih slobodnih zidara dobila onako veliki
društveni značaj, njoj više nije do šale. Ona u njima vidi sad samo opasne
zaverenike, samo jednu „bandu” koja teži da smanji ugled državnih vlasti u
očima naroda i da ona zauzme njeno mesto. Ona počinje da traži u svakom

371
njihovom postupku neku političku pobudu. Kruži glas da oni održavaju potajne
veze sa zakonitim naslednikom prestola Pavlom — što je istina — i da oni rovare
protivu nje — što je laž, kao što su to kasnije dokazali autentični dokumenti. Kad
je počela da se boji zaraze francuske revolucije, koju je isprva potcenjivala, ona se
više nije ustezala da ih goni. I pored uveravanja mitropolita Platona, koji je
jemčio za versku ispravnost Novikova i njegovih prijatelja, i pored nemoći
sudskih vlasti da otkriju i najmanji dokaz njihovog političkog radikalizma, ona
proglašava njihovu aktivnost za štetnu, naređuje da se zatvore i rasture sva
njihova preduzeća i da se Novikov zatvori u tvrđavu Šliselburg odakle će on izići
tek posle Pavlovog stupanja na presto. Ona na taj način još jednom dokazuje da
je, i pored ideja iznesenih u njenom Uputstvu, malo raspoložena da dopusti da
uživaju političku slobodu oni njeni podanici koji teže nekoj nezavisnoj akciji.
Socijalna književnost. — Ni Novikov, ni Framason nisu smeli da traže
socijalnu reformu. Novikov je samo dokazivao potrebu da se odnosi između
spahija i mužika dovedu u veću saglasnost sa čovečanskim osećanjima. Slobodni
zidari koji očekuju preobražaj društva od moralnog usavršavanja čoveka,
spremni su da odobre robovanje nekoliko miliona seljaka, samo da oni sami
imaju duhovnu slobodu. Pri kraju Katarinine vladavine širi se jedno radikalnije
učenje koje pretstavlja ne samo ukidanje seljačkog ropstva i oslobođenje mužika.
Književni pretstavnik ovog učenja je Radiščev. Godine 1766, kad mu je bilo
osamnaest godina, Radiščeva je poslala vlada u Lajpcig, sa nekoliko drugova, da
tamo završi svoje studije. On se tamo bavio do 1771 godine. Interesovanje koje su
ovi mladi ljudi osećali prema nemačkoj filosofiji ubrzo je ustupilo mesto
oduševljenju za francuske pisce. U opštoj filofosiji oni se zaklinju sada samo
Helveciusom i Holbahom. U politici oni ne idu više za Monteskjeom čiji je duh
zakona bio jevanđelje za prethodnu generaciju, već Mabli, čiji ih spis Državno
pravo Evrope oduševljava toliko da napuštaju predavanja nemačkih profesora
samo da bi se posvetili njegovom temeljnom proučavanju. I ako Radiščev ne
usvaja čisto komunističku Mablijevu teoriju i ostaje pristalica lične svojine, on
ipak vidi u jednakosti svih ljudi potrebnu podlogu prave slobode: „Ljudi”, piše
on, „rađaju se međusobno jednaki; prema tome ne može se smatrati za srećnu
ona zemlja u kojoj 100 građana punih oholosti plivaju u izobilju, dok hiljadama
nedostaje obezbeđena hrana i sklonište od nepogoda.” Kada se vratio u Rusiju i
pošto je natenane proučio ruski život, sakupio je svoja proučavanja i rasmatranja
u knjizi Putovanje iz Petrograda u Moskvu, objavljenoj godine 1790. On smatra da
društvene nedaće potiču iz dva uzroka, čije mu se posledice čine podjednako
kobne, a to su apsolutizam i seljačko ropstvo, i podvlači važnost jedne političke
reforme koja bi bila sposobna da uspostavi svemoć zakona i slobodu zasnovanu
na pravu. U alegoričnoj i slikovitoj formi dokazuje on nemogućnost za
apsolutnog monarha, čak i kad je on veoma dobronameran da sazna istinu, koju
preinačavaju dvorani i laskavci, i pokazuje u kakve zloupotrebe i u kakve
nepravde ova nemogućnost odvlači svakoga trenutka javne vlasti. U svojoj odi
Slobodi, on napada despotizam još smelije: on veliča Kromvela što je naredio da

372
se pogubi Karlo I, ali mu zamera da je srušio „tvrđavu slobode”. U svom
Putovanju iz Petrograda u Moskvu, on se izjašnjava isto tako otvoreno protivu
seljačkog ropstva. On raspravlja o njegovom ukidanju sa toliko pažnje i
pojedinosti, da se razni moralni, ekonomski i politički dokazi na koje će se
kasnije pozivati pristalice ukidanja nalaze već svi pod njegovim perom. Ne samo
da nije apstraktna, već se njegova rasprava oslanja na opise istinitih događaja, u
kojima ukazuje na odvratnu samovolju javnih vlasti i na tiraniju spahija.
Ogroman uspeh njegove knjige treba pripisati svakako ovom smelom opisivanju
realnosti ruskoga života. Razume se, Katarina se gnuša ove smelosti, u kojoj ona
vidi samo jednu manifestaciju revolucionarnog duha. Ona naređuje da se ta
knjiga zapleni, a njen pisac progna u Sibir, odakle će se vratiti tek posle stupanja
na presto Pavla I.
Počeci nacionalne književnosti. — U isto vreme kada političke i socijalne
ideje postaju sve radikalnije i demokratskije, književnost se razvija polazeći od
prostog podražavanja francuskih uzora, što je ostalo kao nasleđe iz Jelisavetinog
doba, ka proučavanju stvarnog života i izražavanju narodnog osećanja. Ovaj
razvoj vidi se i u književnom radu same Katarine, koja piše komedije iz ruskog
života, dramske hronike o predmetima iz narodne istorije, pabirči iz letopisa
stare Rusije i sastavlja pripovetke za svoje unuke. Taj razvoj se jasno oseća kod
najvećih tadašnjih pisaca, Đeržavina i Fonvizina, u poeziji a naročito u komediji,
Đeržavin je bolji kao lirski pesnik nego kao dramski pisac. I ako ponekad u
svojim odama obrađuje religiske i filosofske predmete kao O Bogu i u odi O smrti
kneza Meščerskog, on isto tako opeva čas neki narodni događaj, kao u Vodopadu
koju je napisao pod utiskom Potemkinove smrti, čas pobede ruske vojske, čas
opet slavu Katarine II. Istina, ove ode izgledaju još veštačke, nameštene i
nadmene u poređenju sa pesničkim delima iz početka XIX veka kao što su ode
Žukovskog, Baćuškova, Puškina, ali je dovoljno da se one uporede sa odama
Lomonosova, da bi se uvidela sva veličina napretka što je učinilo rusko
pesništvo, u toku druge polovine XVIII veka. One su bogatije u pogledu pesničke
sadržine, ma da one ne pokazuju pravu pesničku prirodu, i one su naročito življe
i samoniklije; one se odlikuju izvesnom veselom jednostavnošću. One su
prirodnije i približuju se više životu, ma da još uvek bojažljivo, i ako se ne odriču
potpuno starih tradicija. Đeržanin čuva još uvek usko shvatanje poezije. Pošto joj
on pripisuje samo poučnu vrednost, on joj pribegava samo kad hoće da obrađuje
uzvišene predmete koje s vremena na vreme uveseljavaju satirična otstupanja i
dobroćudne šale.
Sklonost ka realizmu uvlači se i u samu epsku poeziju. I ako Heraskov, u
Vladimiru i Rosijadi i dalje slepo ide za francuskim uzorima i klasičnim pravilima,
Vasilij Majkov, i pored svoga velikog divljenja prema Sumarokovu, ipak napušta
pesničku visokoparnost u Igraču i Jeliseju on iskorišćuje svoje poznavanje
narodnog jezika i narodnih običaja da bi prestavio pravi narodni život, i u svome
realizmu ide čak dotle da navodi nepristojne šale. Ruska tragedija odupire se više

373
novim težnjama. Najinteresantniji tragični pisac iz vremena Katarinine
vladavine, Knjažnin, ide za primerom Sumarokova podražavajući tragedije
Rasina i Voltera; on se od svoga prethodnika razlikuje samo umetničkijom
obradom stiha i ozbiljnošću tona.
Na suprot tome, komedija već pokazuje jasnu težnju da proučava
svakodnevnu stvarnost, u mesto da presađuje, kao Sumarokov, francuske uzore
u rusku sredinu. Katarinine komedije sadrže scene iz tadašnjeg života. Komedije
Fonvizina, Brigadir i Maloletnik slikaju u sjajnim prizorima život tadašnjega
plemstva. I ako je on najobdareniji komični pisac toga veka, Fonvizin ipak još
uvek poslušno poštuje književnu tradiciju; pored poročnih karaktera, koji su
pomalo preterani, on iznosi na scenu ličnosti pune vrlina, koje kao automati
deklamuju banalna pravila osnovnog talenta, nadmašuju ga naprotiv u realizmu.
Takav je Lukin, koji piše komedije naravi i buni se protivu presađivanja
francuskih uzora u rusku sredinu. Takav je Ablesimov, koji u svojoj operi Mlinar
vračar, varalica i ljubavni posrednik, slika život prostog naroda i postiže veliki
uspeh. Satiričan elemenat zauzima sve više mesta u Komediji. Tako na primer
Jabeda (Parničenje), od Kapnista, najznačajniji satirični komad toga vremena,
ocrtava neumitnu sliku sudijske podmitljivosti, globljenja, samovolje i sporosti
postupka.
Svuda se vide klice jedne nove književnosti; ali će im trebati još mnogo
vremena da se potpuno razviju.

374
 XIV. ALEKSANDAR I (1801—1825)

U pogledu unutrašnje politike vladavina Aleksandra I deli se na dva jasno

ocrtana dela: u prvom, liberalne reforme, izvođene bez čvrstine i doslednosti,
završile su se veoma skromnim rezultatima, u drugom, reakcija počinje odmah
posle rata 1812 i izaziva svojim nasiljima stvaranje tajnih udruženja i neuspelu
pobunu od 14/26 decembra 1825 godine.

1. LIBERALNA REFORMA

Dvoličnost Aleksandra I. — Politički preokret Aleksandra I neopravdano

je pripisivan njegovom nedostatku volje. Mnogi istoričari i pisci uspomena
pretstavljaju ga često kao čoveka koji lako podleže suprotnim uticajima. Ustvari,
on nije ni trska koja se povija po vetru, ni mekana glina koja se može mesiti kako
se hoće. To je, naprotiv, pod maskom varljive blagosti, čovek samovoljan i
uporan, naviknut da nameće svoju volju i da postiže svoje ciljeve.
Njegovi prvi vaspitači pretstavljaju ga kao živahno dete, koje brzo prima
svakovrsne utiske, ali kao stvorenje bez dubine, koje je više sklono da samo
površno upozna stvari nego da duboko proučava neki problem. Vaspitni metod
koji je na njega primenjen pojačava još više ovu urođenu crtu njegovog karaktera.
Njegov vaspitač Laharp, liberalan mislilac i švajcarski državnik, ne može pod
uslovima dvorskog života da ga sistematski poučava pozitivnim naukama; on se
ograničava na to da mu u slobodnim trenutcima ulije opšte ideje o slobodi,
pravdi i opštem interesu, koje učenik poslušno usvaja kao lepe izreke. U
devetnaestoj godini Aleksandra osvaja čar liberalne ideologije koja je tada u
modi: u jednom razgovoru sa mladim Poljakom Adamom Čartoriskim — koji
boravi sa svojim bratom kao talac na Katarininom dvoru, — on vatreno tvrdi
kako sanja o tome da pruži, čim stupi na presto, političku slobodu svome
narodu. Ovaj san ga muči još više od vremena kada se njegov otac popeo na
presto, kada je prisustvovao despotskom mahnitanju Pavlovom i kada je osetio
da i njega samog pritiskuje sva težina očeve tiranije. Tada on sklapa prijateljstvo
sa jednom grupom mladih ljudi meću kojima su Čartoriski, Stroganov,
Novoselčev i Kočubej, koji očekujući mogućnost da u Rusiji zavedu jedan
liberalan ustav, revnosno rade na objavljivanju na ruskom jeziku, prevoda
stranih političkih rasprava i potpomažu čak novčano jedan časopis što ga izdaje
Pnjin, učenik Radiščeva. Ali, iako rado mašta o liberalnim planovima, on nema
nameru da žrtvuje svoj mir i svoje blagostanje njihovom ostvarenju, i nesposoban
je da usvoji neku reformu koja bi ograničila njegovu ličnu vlast. Njemu je mnogo
prijatnije da sanja o političkoj slobodi nego da se bori za njeno praktično
ostvarenje, i on nju zamišlja u tako nejasnom i apstraktnom obliku, da i ne uviđa
da je ona nesaglasna sa njegovim vladarskim pravima. Ovakvom njegovom

375
načinu mišljenja treba pripisati njegovu liberalnu politiku; ako je ona bila
kolebljiva, to je stoga što je uistini njegov liberalizam bio površan.
Iako voli da sanjari, on nikako ne zaboravlja životne stvarnosti i ume
veoma vešto da iz njih izvuče najveće koristi. To je okretan glumac. Stavljen još
od rane mladosti u jedan veoma delikatan položaj, između svoje babe i svoga
oca, Katarine i Pavla, koji se nikako ne trpe, on pokazuje veliku gipkost. Kada je
Katarina smislila plan da udalji Pavla od prestola u njegovu korist, on ume —
kao što smo videli — da ostane omiljeni caričin unuk, iako se u isti mah pretvara
da se divi režimu što ga je Pavle zaveo u Gatčini i ostaje veran svome ocu više iz
straha nego iz osećanja dužnosti. Dok svoju babu raznežuje svojom žarkom
željom da čita francuski Ustav iz 1791 godine, on u isti mah pričinjava radost
svome ocu oduševljenjem koje pokazuje za vojne vežbe i za sve veštine vojničkog
zanata. Svi njegovi uspesi su posledica njegove savršene veštine da osvoji
poverenje drugih ljudi i da ustalasa ljudsku dušu. On savršeno poznaje veštinu
pridobijanja ljudi prikrivanjem svojih potajnih misli, glumljenjem zavodljive
iskrenosti pa čak i izvesne nevinosti, usled čega mnogi ljudi misle da je on blag i
pomirljiv. No njegova blagost je samo prividna, i ona je samo jedno vešto
sredstvo da natera druge da rade na ostvarenju njegovih ličnih planova.
Speranski ga naziva „opčaravalac”; Madam De Stal mu kaže: „Vaša duša je
najbolji ustav za vaš narod”. I zaista nemogućno je odupreti se čaru njegovog
blagog osmeha od koga se raskravljuju čak i ledena srca i koji pobeđuje i
najupornije predrasude. Ali, u osnovi, on ostaje hladan i nepoverljiv: „Ja ne
verujem ni u koga”, kaže on ponekad u trenutcima iskrenosti. Prividna je takođe
i njegova pomirljiva narav. U stvari, on je vrlo sposoban, kad smatra za potrebno
da se drži čvrsto onoga što je naumio i pored suprotnog mišljenja njegove
okoline. Tako on zaključuje sa Napoleonom Tilzitski mir, na suprot dvoranima i
javnom mišljenju; tako se on odupire, kada je Napoleon zauzeo Moskvu
navaljivanju svoje majke i svoga brata Konstantina koji ga preklinju da što pre
zaključi mir; tako on ostaje uporno pri svojoj nameri, i pored primedaba
Arakčejeva — koji je isprva bio protivan njegovom planu, — da osnuje vojničke
naseobine, i on ih održava i pored strahovitih pobuna koje se tamo događaju.
Treba konačno napustiti legendu o Arakčejevom uticaju na njegovu dušu.
Očigledno je da je Arakčejev bio samo slepi izvršilac careve volje.
Tako je dakle Aleksandrova blagost bila samo jedna taktika, a pod
njegovom blagonaklonošću postoji samo nepoverenje i preziranje ljudi. Ali se
ova dvoličnost sveti. Zbog toga što je morao da skriva svoje potajne misli i da
nosi masku na svome lepom licu, on je sebe osudio na veliku duhovnu samoću,
koja je malo po malo ispunila njegovu dušu ravnodušnošću i dosadom i
zamračila svetle snove njegove mladosti.
Početak vladavine. — Vest o Pavlovoj smrti i Aleksandrovom stupanju na
presto izazvala je veliku radost među prestoničkim stanovništvom. Prvi proglas
novoga cara, što ga je žurno sastavio Troščinski iskusni državnik iz vremena
Katarine II, povećao je još više opšte oduševljenje. Aleksandar u njemu izražava

376
svoju nameru da vlada „u duhu i shodno osećanjima svoje babe”; to će reći da je
mračna Pavlova vladavina, koja je svuda posejala užas i obeshrabrenje, bila tako
reći uklonjena iz ruske istorije.
Na dan 12/24 marta 1801 godine, petrogradske ulice preplavila je radosna
gomila naroda. Svuda blistaju šarena odela i sijaju se kola sa ruskom zapregom,
koje je Pavle bio strogo zabranio. Nepoznata lica prilaze jedno drugom i ljube se
kao da je uskršnja nedelja.
Narednih dana ređaju se mnogi carski ukazi u kojima se ukida neka
tegobna odluka prošle vladavine. 13/25 marta odobrava se generalima —
oficirima i građanskim činovnicima otpuštenim iz službe da traže da im se vrate
izgubljena prava. 14/26 ukida se zabrana izvoza robe iz inostranstva. 15/27
pomilovani su svi zatvorenici i politički izgnanici i vraća se na snagu odredba da
plemstvo bira sudije; 17/29 uspostavljaju se mesne ustanove koje je ukinuo
Pavle; 19/31 naređuje se policiji da ne prelazi svoju nadležnost i da ne nanosi
stanovništvu nepravde niti da ga kinji; 22 marta/3 aprila ponova se otvaraju
granice za prolaz putnika; 31 marta/12 aprila vraća se sloboda uvoženja knjiga i
nota iz inostranstva i skidaju se pečati svih privatnih štamparija; 2/14 aprila
vraća se na snagu Povelja plemstva i uredba o opštinama i obećava se da će se
zavoditi novi porezi i da će se voditi računa o interesima poljoprivrednika. Istoga
dana, ukida se tajna kancelarija za političke poslove i daje se pomilovanje svima
optuženima i okrivljenima, osim razbojnicima i ubicama; 8/20 uklanjaju se sa
gradskih trgova stubovi na kojima su se prikivala imena prestupnika; 22 maja/3
juna izuzimaju se od telesnog kažnjavanja sveštenici i đakoni osuđeni zbog
krivica iz građanskog prava. Vraćaju se prava svim žrtvama Pavlove tiranije,
uspostavljaju se staleške povlastice i plemićska i opštinska autonomija;
poništavaju se ograničenja koja su trgovini nametnuta u političkom pogledu;
ograničava se samovolja policije, čiji se rad podvrgava zakonu; ukidaju se
specijalni sudovi za političke krivce: to su načela kojima su prožete prve odluke
Aleksandrove vlade. Usled toga novi car postaje popularan. Svi vide u njegovim
ukazima nagoveštenje jednog novog doba u kome će se najzad moći slobodno da
diše.
Ali ostaje da se udare temelji jednom režimu koji bi onemogućio vraćanje
samovolje. Ovaj zadatak je teži. On zahteva jedan jasno određen program; za to
su potrebni savetnici i saradnici u koje bi Aleksandar mogao imati poverenja. U
to vreme, njegovi prijatelji iz mladosti daleko su od njega. Pavle, kome su se oni
činili podozrivi, požurio se da rasturi njihovu grupu. Čartoriski, koji je bio poslan
kao pretstavnik Rusije na dvoru Sardinije, nalazi se u Italiji; Novosilcev, koji je
bio primoran da napusti otadžbinu, živi u Londonu; Kočubej je u Drezdi; jedino
je Stroganov ostao u Rusiji. Prvo što je Aleksandar učinio posle svog stupanja na
presto, to je da ih pozove da se odmah vrate na dvor da bi se posvetili državnim
poslovima. Ali, ko će njih da zameni dok oni ne stignu? Bilo bi nepristojno da se
osloni na ubice svoga oca. I ako je Palen najpre zadržan na svom položaju, i ako

377
je Panin pozvan sa svoga imanja u Petrograd i povereno mu vođenje spoljnih
poslova, ipak i oni i braća Zubovi moraju posle nekoliko meseca da se povuku na
svoja imanja, pod raznim izgovorima, i da iščeznu sa političke pozornice.
Najbliži carevi saradnici su u to vreme državnici iz vremena Katarine II:
Troščinski, koji je sastavio njegov prvi proglas, i Beklešov, koji je ponovo zauzeo
svoj nekadašnji položaj državnog tužioca. I ako vrlo iskusni državnici, ovim
ljudima nedostaje lična inicijativa. Dva plašljiva pokušaja reforama označavaju
njihov brzi prelaz na vođenje državnih poslova.
Pre svega, na predlog Troščinskog, Privremeni carevinski Savet, koji je bio
ustanovljen za vreme Katarine, ukinut je i zamenjen 30 maja/11 aprila 1801
godine, jednim Stalnim Savetom. Sastavljen od 12 velikodostojnika koje imenuje
car, ovaj Savet nema nikakvu upravnu nadležnost, ali je njegova dužnost da
proučava zakonske projekte i da podnosi caru samo one koji budu prihvaćeni
većinom glasova. Da bi pretstavljao jednu od najvažnijih državnih ustanova,
njemu nedostaje pravo da bude upoznat sa svim zakonskim projektima. Jer, ništa
ne sprečava cara da obnaroduje zakone i bez njegove saradnje. Pod ovakvim
okolnostima on ima samo prividnu vlast i ne može da igra u istini važnu ulogu.
S druge strane, po carevoj želji Beklešov sastavlja jedan projekt zakona
kojim se zabranjuje prodavanje mužika bez zemlje. Podnesen na proučavanje
Stalnom Savetu, ovaj projekat su energično napadali plemići, koji nisu bili
raspoloženi da ublaže seljačko ropstvo. Bez navaljivanja, Aleksandar ga napušta
i ograničava se da obnaroduje ukaz od 28 maja/9 juna 1801 godine, kojim se
zabranjuje oglašavanje u novinama prodaja mužika bez zemlje, ali ne zabranjuje
samu prodaju.
„Odbor Prijatelja” i prve reforme. — U stvari, Aleksandar očekuje
povratak svojih bliskih prijatelja da bi preduzeo, uz njihovu saradnju,
sistematske reforme o kojima su oni zajednički sanjali.
Još pre njihovog dolaska on je sa Stroganovom ugovorio, da svi oni, radi
sastavljanja programa reforama, obrazuju jedan Odbor, čije će postojanje i rad
ostati tajna. 24 juna/6 jula 1801 godine, ovaj odbor čiji su članovi Stroganov,
Novosilcev, Kočubej i Čartoriski drži svoju prvu sednicu. On se bez ceremonija
okupio u privatnim carevim odajama i njegov rad sastojao. se od otvorenih i
prijateljskih razgovora o političkim reformama. Aleksandrovo učešće u ovom
radu ne znači da on mora da, usvoji svako mišljenje Odbora. Nekoliko puta on je
odbio da prihvati predloge svojih prijatelja, koji se uopšte uzev — boje njegove
upornosti. On je uostalom isto tako u tesnoj vezi sa drugom jednom vrlo
različitom grupom, koju obrazuju mladi štabni ađutanti Uvarov, Knez P. M.
Volkonski, grof Komarovski, a naročito knez P. P. Dolgoruki, koji počinje da igra
ulogu carevog ljubimca. Pre njih on saznaje mišljenje visokoga plemstva, koje je
neprijateljski raspoloženo prema smelim planovima „Odbora Prijatelja”.
Nasuprot tome, on se ni malo ne žuri da se približi Arakčejevu koji mu je, za
vreme Pavlove vladavine, učinio neocenjive usluge, pomažući mu da izvršuje
svoju vojničku dužnost i otklanjajući od njega gnev njegovog oca. Pošto je pao u

378
nemilost zbog nemoralnih postupaka, Arakčejev je na kratko vreme pred
Pavlovu smrt bio prognan na svoje imanje Gruzino (u Novgorodskoj guberniji).
Kada je postao car, Aleksandar — koji mu je pre svog stupanja na presto pisao
ljubazna pisma u kojima mu je govorio koliko želi da ga ponovo vidi — nije hteo
da prekrati njegovo izgnanstvo; on će ga ostaviti da pune dve godine čami u
Gruzinu.
Međutim, car se ne ograničava samo na saradnju Odbora Prijatelja. 5/17
juna 1801 godine, on je zatražio od senatora izveštaj o pravima i povlasticama
koje bi trebalo dodeliti Senatu, kako bi mu se ponova dala važnost i ugled koje je
imao kada je bio stvoren, a isto tako im je stavio u dužnost da prouče, uporedo sa
Odborom Prijatelja, reformu svih državnih ustanova. Senatori i Odbor Prijatelja
rade odvojeno. Oni pokazuju uzajamno mnogo zle volje i nepoverenja. Senatori,
nekadašnji državnici iz vremena Katarine II vide u članovima Odbora Prijatelja
samo opasne usijane glave, gotove da žrtvuju dotadašnji režim radikalnim
teorijama koje su u modi; kao i stari Đeržavin oni ih smatraju za jednu „gomilu
jakobinaca”. Sa svoje strane, Aleksandrovi prijatelji osećaju samo preziranje
prema starim senatorima, koje oni smatraju za okorele i zastarele reakcionare.
Oslanjajući se na ovu uzajamnu ocenu, istoričari su dugo vremena smatrali da su
težnje ovih dveju grupa bile nepomirljive, i da se dubok jaz bio stvorio između
okorelih reakcionara i korenitih reformatora. Objavljivanje zapisnika sa sednica
Odbora Prijatelja, koje je pisao Stroganov, pokazalo je da je sve to bilo netačno. U
istini, s jedne strane, nekolicina starih državnika, naročito braća Aleksandar i
Simon Voroncovi, bili su naklonjeni liberalnim reformama; s druge strane,
članovi Odbora, ne samo da nisu bili onako radikalni kao što se verovalo, već su
dali dokaza, u izvesnim pitanjima, veće opreznosti nego mnogi liberalni starci.
Tako na primer, još odmah u početku svoga rada, oni su se pokazali
plašljiviji nego Braća Voroncov. Ovi su predložili da se obnaroduje, prilikom
Aleksandrovog krunisanja, jedna Povelja ruskog Naroda, kojom bi se svečano
proglasila nezastarljiva prava građana i jasno postavila načela jedne liberalne i
reformatorske politike. Predlog koji su oni podneli, a koji je verovatno sastavio
Radiščev, njihov blizak prijatelj, kaže u svome uvodu: „Narodi nisu stvoreni radi
vladara, ali je Proviđenje stvorilo vladare radi blagostanja i napretka naroda; zato
car ustanovljava u svoje ime i u ime svojih naslednika, kao osnovni zakon,
sledeće članove.” Ovi članovi dele se u dve grupe, od kojih jedna uspostavlja i
potvrđuje prava priznata ranijim zakonima koja je Pavle delimično ukinuo, a
druga proglašava pravna načela nepoznata ruskom zakonodavstvu, a koja se
mogu ovako ukratko iskazati: 1 — svaki građanin optužen zbog neke krivice ne
može biti lišen svojih prava sve dok ne bude osuđen od suda; 2 — svaki optuženi
koga je sud oslobodio ne može biti progonjen po drugi put za istu stvar; 3 —
svaki uhapšenik koji nije podvrgnut ispitivanju u roku od tri dana posle
njegovog hapšenja može zahtevati da se odmah pusti u slobodu; 4 — zločin
uvrede Veličanstva kažnjava se samo ako je izvršen delom, a ne rečima i spisima;

379
5 — ne mogu se zavoditi novi porezi i dažbine sem ukazom, koji će potpisati
vladar, a obnarodovati Senat. Kada je Odboru Prijatelja ostavljeno u dužnost da
prouči predlog Zakona Braće Voroncova, on se užasnuo i odbio ga. Odbor ističe
potrebu da se ne objavljuju nameravane reforme i da se sve njihove pripreme
drže u najvećoj tajnosti. Razglašavati prerano zakonske projekte i vladine
namere, to bi značilo izlagati se opasnosti da se izazovu preterane nade, nemiri i
pobune među stanovništvom; s druge strane, dodaje on, pošto je narod naviknut
da pridaje važnost samo onim aktima koja potiču od cara, reforme će u toliko
više imati autoriteta, što će izgledati da ih je potpuno pripremio i proklamovao
sam car. Prema tome, projekt Povelje je napušten a odbor je odlučio da nastavi
svoj pripremni rad u velikoj tajnosti.
U teoriskom pogledu, ima, istina, dubokog razmimoilaženja između
političkih shvatanja starih senatora i ideja članova Odbora, pristalica zakonske
političke slobode i ustavnog režima, anglofila i obožavalaca engleskih ustanova,
koji su ubeđeni da jedini normalan politički režim jeste režim narodnog
pretstavništva. Ali u praksi, ovo razmimoilaženje svodi se skoro ni na šta, pošto
svi članovi odbora smatraju da tadašnja Rusija nije spremna da prihvati režim
narodnog pretstavništva, da će u njoj moći da bude organizovano narodno
pretstavništvo tek u dalekoj budućnosti, a da se dotle treba truditi da se
autokratija pomiri sa izvesnim elementima ustavnog režima. Ovo mišljenje, koje
je Katarina već izrazila u svome Uputstvu, prilično je rašireno među starim
senatorima. Prema tome, oni nisu toliko udaljeni od članova Odbora koliko
zamišljaju i jedni i drugi. Ono što ih razdvaja, to je pre politički ideal nego
praktični planovi. Razume se da se ovi planovi uvek ne podudaraju, ali oni nisu
nepomirljivi.
Plan o reorganizaciji centralnih ustanova podneo je odboru Čartoriski, a
Novosilcev ga je dopunio čitavim nizom napomena. On se zasniva na načelu
podele vlasti. On ostavlja, bez ograničenja, zakonodavnu vlast caru, kome
pomaže jedan Savet sastavljen od svih ministara, koji imaju savetodavni glas. On
poverava državnu upravu ministrima, koji treba da zamene kolegijume što ih je
stvorio Petar Veliki, i predlaže da se ministarstvima dâ birokratska forma i da se
potčine ličnoj vlasti ministara. Najzad, on predlaže da se ostavi samo nadzor nad
sudstvom i državnom administracijom Senatu, koji će imati da vrši vrhovnu
sudsku vlast, da prima izveštaje ministara i da ukazuje caru na njihove
nepravilne postupke.
Senatorski izveštaj o povlasticama i pravima Senata napisan pod uticajem
jednog zakonskog predloga Zavadovskoga, ne odgovara pogledima Odbora
Prijatelja. On dodeljuje Senatu ne samo kontrolu, već i opšte rukovođenje
celokupnom državnom upravom; on mu potčinjava ministre i daje mu, sem toga,
pravo da stavlja caru prigovore na zakone koje bi on smatrao za neumesne.
Zakonski projekti izvesnih senatora idu još dalje. Projekt A. Voroncova pretvara
Senat u jedno posredničko telo između cara i naroda, sa dužnošću da održava u
zakonskim granicama ispoljavanje vladaočeve vlasti. Projekt Mordvinova teži da

380
Senat bude sastavljen od izabranih pretstavnika plemstva. Đeržavin predlaže da
mu se dodele u isti mah sudska i upravna nadležnost, koje bi on raspodelio na
svoje razne otseke, kao i proučavanje zakonskih projekata.
Između zakonskih projekata Odbora i projekata senatora postoje
uglavnom samo formalne razlike. Ni jedni ni drugi ne traže ukidanje apsolutne
vlasti. Samo u pitanju raspodele nadležnosti oni su suprotnog mišljenja.
Aleksandrovi prijatelji žele da svedu nadležnost Senata na kontrolu sudstva i
državne administracije. Senatori, naprotiv, traže za sebe prvorazrednu ulogu u
vršenju izvršne pa čak i zakonodavne vlasti. Ali, dok senatori teže da ojačaju
vlast Senata, a Aleksandrovi prijatelji da se izvrši podela vlasti i da im se dodeli
tačna određena nadležnost, oni i jedni i drugi idu za istim političkim smerom:
dovesti u saglasnost autokratiju sa izvesnim elementima ustavnog režima.
Odbor Prijatelja pristupa takođe rešavanju pitanja seljačkoga ropstva. I
ovde se ne može reći da on traži korenite promene. On ne samo da ne pomišlja
na temeljnu reformu društvenog poretka, već pokazuje najveću bojažljivost pri
ispitivanju delimičnih mera, za koje on čak nije ni dao inicijativu, jer su njih
predložili velikodostojnici koji nisu njihovi članovi.
Kada, na primer, na zahtev Aleksandrov, Odbor proučava zakonski
predlog Zubova koji se odnosi na zabranu prodavanja mužika bez zemlje,
Novosilcev, iako se izjašnjava za načelnog pristalicu ove mere, ipak je smatra za
neumesnu u tome trenutku i veoma opasnu; on pretskazuje da će ona izazvati
ozbiljnu uzrujanost plemstva, koje će je tumačiti kao prvi korak ka ukidanju
seljačkoga ropstva. Iako mu Stroganov vatreno odgovara tvrdeći da će se
plemstvo, koje je u službi države, pomiriti sa svakom odlukom vlade i da je još
opasnije dovesti seljake do očajanja ostavljajući ih u njihovom mučnom položaju,
iako Kočubej i Čartoriski pobijaju takođe njegovo tvrđenje, Odbor ipak ne donosi
nikakvu odluku, već posle završene diskusije prelazi na tekuće poslove ne
poklanjajući više pažnju seljačkom ropstvu.
Kada Aleksandar, pošto je ponovo uzeo i dopunio jedan zakon
Mordvinova, predlaže da se ljudima običnoga porekla dâ pravo da kupuju ne
samo zemlje bez mužika — kao što je tražio Mordvinov, — već i zemlje naseljene
seljacima, no ipak ograničavajući njihovo pravo nad tim mužicima, tako da se
malo ublaži seljačko ropstvo a da se ne oštete interesi plemstva, članovi Odbora
složno stavljaju primedbe. Oni naposletku pristaju da dadu ljudima običnoga
porekla pravo kupovanje zemlje, ali bez mužika, i tu odluku potvrdiće jedan
ukaz 12/24 decembra 1801 godine.
Svi ovi predlozi za reforme imali su za rezultat samo ukaz i proglas od
8/20 septembra 1802 godine.
Ovaj ukaz tiče se prava i dužnosti Senata. Uprkos željama senatora, on im
dodeljuje samo kontrolu nad sudstvom i proveravanje zakonitosti
administrativnih mera. On im takođe priznaje pravo prigovora, ali u takvoj formi
koja dopušta da se ono protumači kao ograničeno i da se može primenjivati

381
samo na ranije proglašene zakone. To im je Aleksandar stavio do znanja čim su
oni prvi put pokušali da primene to pravo.
Proglas propisuje stvaranje osam ministarstava. Ali ova ministarstva još
nemaju birokratsko obeležje; Aleksandar je više voleo da ne ukine odjednom
kolegijumske forme i ograničio se da postavi ministre, kao odgovorne starešine,
na čelo nekadašnjih kolegijumskih otseka. Tek posle tri godine, uz pripomoć
Speranskog, Kočubej — koji je postao ministar unutrašnjih poslova —
preobražava čitav svoj otsek dajući mu čisto birokratsku organizaciju; ostala
ministarstva doživljuju isti preobražaj tek 1811 godine. Ustvari, reforma iz 1802
godine samo je proširila na sve otseke jedan sistem koji je, baš pod imenom
ministarstva, bio već primenjen u izvesnim odeljenjima još za Pavlove vladavine,
kada su ministarstvo državnih dobara i ministarstvo trgovine bili obrazovani
sjedinjavanjem nekadašnjih kolegijumskih otseka i bili potčinjeni ličnoj vlasti
ministra.
Iako proglas ustanovljava odgovornost ministara pred Senatom, ta
odgovornost je čisto prividna, jer ona ne obuhvata tajne državne poslove; a kako
broj i priroda ovih poslova nisu tačno određeni, ministri mogu po svojoj volji
ograničiti senatsku kontrolu. Osim toga, odgovarajuće vlasti ministara i Stalnoga
Saveta nisu opredeljene. Samo ministri, bez drugih članova Saveta, obrazuju
jedan odbor koji može da podnosi svoje zakonske predloge neposredno
vladaocu, bez prethodnog pretresa u Senatu. Tako reforma iz 1802 godine ne
ostvaruje potpuno ni ideje senatora ni ideje Odbora Prijatelja. Ustanovljavanje
ministarstava poboljšava rad državne administracije, ne menjajući niukoliko
nekadašnje osnove političkog režima.
U seljačkom pitanju, jedina važna odluka pripremljena je van Odbora
Prijatelja. To je bio ukaz od 20 februara/4 marta 1803 godine o „slobodnim
zemljoradnicima”, i njega je predložio Sergej Rumjancev, i on je bio proučen, sa
Aleksandrovim pristankom, u Stalnom Savetu. On obavezuje spahiju koji je od
svoje volje pristao da oslobodi svoje mužike, pa bilo da se tiče jedne usamljene
porodice ili pak čitavoga sela, da im ostavi kao ličnu svojinu jednu parcelu
zemlje, čiju će veličinu i cenu odrediti slobodno i sporazumno zainteresovane
strane. Ovi oslobođenici, postavši na taj način sopstvenici zemlje, obrazuju jedan
nov stalež, takozvane „slobodne zemljoradnike”. Obnarodovanje ovoga ukaza
izazvalo je među plemićima veliku uzrujanost i živo negodovanje, koje se ubrzo
utišalo kada se uvidelo da on ne zadire u pravo spahije, da ne menja niukoliko
položaj mužika, već da se on odnosi samo na slučajeve svojevoljnog
oslobođavanja mužika. Za čitave vladavine Aleksandra I bilo je samo 160
ovakvih slučajeva, pri čemu je oslobođeno 40.000 mužika.
Rad i padanje u nemilost Speranskoga. — Beznačajni rezultati ovih prvih
reforama objašnjavaju se velikim delom samim ciljem koji su sebi postavili
reformatori. Hteti udariti zakonske temelje izvesne političke slobode a ne
ograničiti samodržnu vlast, i smanjiti zavisnost mužika a ne ograničiti prava
njihovih gospodara, to je značilo hteti rešiti kvadraturu kruga.

382
 U narednim godinama spoljni događaji privlače svu Aleksandrovu
pažnju. Pošto je bez ikakvog uspeha, najpre zajedno sa Austrijom, a zatim
zajedno sa Pruskom, ratovao protivu Napoleonove Francuske, zaključio je u
Tilzitu sa Napoleonom ne samo mir, već i savez, i pridružio se kontinentalnom
bloku država što ga je Napoleon organizovao protivu Engleske. Istina, sada se
zna da je to bila samo njegova taktika; on želi da dobije u vremenu, da prikupi
snagu i da sačeka povoljniju međunarodnu situaciju da bi se konačno obračunao
sa svojim pobediocem; divljenje koje on u Tilzitu pokazuje prema Napoleonovoj
ličnosti prividno je; on se tu služi onom dvoličnošću u kojoj je bio virtuoz. Ali
njegovi podanici ne mogu da shvate njegov nagli preokret. Divljenje koje su
prema njemu osećale razne društvene sredine ustupilo je mesto manifestacijama
jasno izraženog nezadovoljstva. Vojni porazi bili su toliko teži, što je od vremena
Katarine II nacionalni ponos znao samo za sjajne pobede. Ekonomski interesi
trpeli su od kontinentalne blokade koja je zatvarala engleska tržišta izvoznicima
ruskih sirovina. Svuda se javlja žagor negodovanja. Na samom dvoru
Aleksandar vidi kako njegovu politiku ometa jedna grupa koju predvodi njegova
majka, carica udova Marija Fjodorovna. On ne popušta, jer zna šta hoće; ali on
oseća potrebu da sa nekim podeli odgovornost koja ga pritiskuje i upravo ta
potreba izgleda da ga potstiče da se vrati, ali u jednom sasvim drugom smeru,
reformi države.
U trenutku kada pomišlja da zameni apsolutnu monarhiju ustavnom
monarhijom, on ne može više da računa na saradnju svojih nekadašnjih prijatelja.
Odbor Prijatelja rasturio se sam od sebe. Svi njegovi članovi, ubeđeni anglofili, ne
odobravaju francusko-rusko zbliženje upereno protivu Engleske, i oni su se jedan
za drugim udaljili od Aleksandra. Ali je car na drugoj strani našao potrebnog
saradnika, najistaknutijeg ruskog državnika XIX veka, Speranskog.
Ovome sinu jednog sveštenika iz Vladimirske gubernije, njegove
izvanredne umne sposobnosti otvorile su najpre vrata crkvenog seminara u
Vladimiru, a zatim Crkvene Akademije u Petrogradu. Za vreme svojih studija u
Akademiji, on propoveda u crkvi, i u svojim propovedima, od kojih nam je ostalo
nekoliko, on već pristupa — suprotno tradicijama — čisto političkim pitanjima o
kojima govori u jednom očevidno liberalnom duhu. Pošto je sjajno završio svoje
studije u Akademiji, on je u njoj zauzeo jednu katedru filosofije. Ali njegova
urođena sklonost ka politici vuče ga da stupi u službu države, gde se njegov
talenat i njegova velika obrazovanost brzo ističu. U filosofiji, u pravu i politici
njegovo znanje je ogromno. On ima oštru i jasnovidnu inteligenciju, kao i veliki
dar da izrazi najsloženije idejne kombinacije u formi koja je isto toliko jasna
koliko i otmena. Aleksandrovi prijatelji ocenili su brzo dubinu njegovog uma i
blistavost njegovog pera. Veliki broj njihovih izveštaja i njihovih predloga
njegovo su delo. Kada je Kobučej postao ministar unutrašnjih poslova, uzeo je
Speranskog za šefa svoje kancelarije. Ubrzo je i car, čim mu je on mogao podneti
direktno prve izveštaje, shvatio da ovaj sveštenički sin, skromnoga porekla

383
nadmaša u mnogom sve ostale njegove saradnike. Kada je polazio na sastanak u
Erfurtu, on ga je poveo, i kada ga je jednog dana zapitao za njegove utiske o
inostranstvu, Speranski mu je odgovorio: „Kod nas su bolji ljudi; a kod njih
ustanove”. Car je na to odgovorio: „O tome ćemo još razgovarati kad se budemo
vratili u svoju zemlju.” I zaista odmah po svom povratku u Rusiju on daje nalog
Speranskom da sastavi predlog jednog Ustava.
Odavno je već Speranski razmišljao o ovome problemu. U nekoliko
političkih rasprava, koje je napisao u više mahova i koji su nam ostali, nailazi se
uvek na ista načela. Njegova jasnovidna inteligencija pokazuje mu da ne mogu
postojati zakonske zaštite u apsolutističkom režimu. U jednoj poruci upućenoj
Odboru Prijatelja on napominje da sloboda ne može da bude obezbeđena
zakonskim putem drukčije sem pomoću jednog sistema ustanova koje ne mogu
biti u saglasnosti sa autokratijom, i da će ako se ostane pri apsolutizmu iz toga
proizići samo prividna i lažna zakonitost, koja će biti prost veo samovolje vlasti. I
ako je do kraja ostao veran ovome ubeđenju, nasuprot tome njegovi pogledi na
prirodu ustava koji je potreban Rusiji menjali su se nekoliko puta. U prvoj
raspravi od onih koje su nam poznate on je predlagao engleski sistem dva doma,
dodeljivanje političkih povlastica klasi velikih zemljoposednika, i zavođenje
načela nedeljivog nasledstva. Kad mu je Aleksandar stavio u dužnost da sastavi
predlog ustava, on smatra u tome trenutku da potrebni uslovi za stvaranje jedne
nezavisne političke aristokratije sastavljene od velikih zemljoposednika ne
postoje još u Rusiji, da načelo nedeljivog nasleđa ne može u njoj imati uspeha i da
će svaki pokušaj da se ono zavede imati kobnih posledica, te je on stoga pristalica
jednodomog sistema. U uvodu svoga predloga iz 1809 godine, on postavlja tezu,
saobrazno opštem zakonu koji upravlja revolucijom evropskih političkih režima,
Rusija treba da pređe sa apsolutizma na slobodu zasnovanu na narodnom
pretstavništvu i zakonodavnoj vlasti naroda i on se poziva na nekoliko činjenica
da dokaže kako apsolutizam ne može više da zadovolji rusko društvo, već ga
naprotiv jako ozlovoljava. Sam predlog ukazuje koje ustanove mogu da
obezbede Rusiji preimućstva političke slobode.
On polazi od načela podele državne vlasti. Na čelo zakonodavne vlasti on
stavlja državnu Dumu a to će reći poslaničku skupštinu; na čelo izvršne vlasti,
ministre, a na čelo sudstva, Senat. Ispod ove tri centralne ustanove stavlja on tri
uporedna niza mesnih pretstavničkih ustanova, koje pretstavljaju krunu tih
ustanova. On deli carevinu na gubernije, okruge i srezove. I za svaku od ovih
upravnih jedinica predvinja po jednu dumu i po jednu direkciju. On predlaže da
se stvori „sreska Duma”, koja treba da se sastaje svake treće godine i u koju bi
ušli svi zemljoposednici bez izuzetka, bez obzira na veličinu njihovih imanja i
njihovog društvenog staleža, kao i pretstavnici slobodnih ili državnih seljaka, i to
po jedan na izvestan broj „ognjišta”. Ova duma imenuje jedan izvršni organ,
„sresku direkciju”, i šalje u „okružnu dumu”, jednog svog pretstavnika koji nosi
sa sobom njenu svesku zahteva.” „Okružna duma” sastavljena od pretstavnika
svih „sreskih duma”, bira isto tako jednu „okružnu direkciju” i šalje u

384
„gubernijsku dumu” jednog poslanika koji nosi njenu svesku. „Gubernijska
duma” sastavljena od poslanika svih „okružnih duma”, imenuje jednu
„gubernijsku direkciju” i šalje jednog poslanika u državnu dumu. Ova, konačno,
pretstavlja sve kategorije zemljoposednika i državne seljake, sastaje se svake
godine u odrećeni dan, bez naročitog carevog poziva. Ona ima finansisku i
zakonodavnu nadležnost: izglasava budžet i zakone; i ako, sem u izvesnim, vrlo
retkim slučajevima, nema zakonodavnu inicijativu, ipak ni jedan zakon ne može
da bude obnarodovan dogod ga ona ne odobri većinom glasova. Ministri, koje
imenuje car, odgovaraju samo za zakonitost njihovih odluka pred Dumom.
Senat, kome je poverena sudska nadležnost je izborno telo; čitav sistem mesnih
sudova sa izabranim sudijama po srezovima, okruzima i gubernijama, stavljen je
pod njegovu kontrolu. Najzad, jedno Carevinsko Veće pomaže caru. Sastavljeno
od velikodostojnika koje imenuje car, ono nije druga skupština, već prosto
savetodavno veće pridodato vladarevoj ličnosti, kome ono daje svoje mišljenje ne
samo o zakonodavnim pitanjima, već o svim poslovima koje car iznese pred njih.
Tako, predlog ustava što ga je sastavio Speranski predlaže pretvaranje
autokratske monarhije u ustavnu. Aleksandar ga usvaja, ali odlučuje da ga samo
postepeno ostvaruje. 1/13 januara 1810, Carevinsko Veće je ustanovljeno, i
Speranski je naimenovan za državnog sekretara a to će reći povere mu
otpravljanje svih poslova Veća. Godine 1811 ministarstva su organizovana,
reforma Senata i stvaranje državne Dume doći će zatim, ali padanje u nemilost
Speranskog prekida u isti mah i njegovu sjajnu karijeru i izvršenje njegovog
plana.
Od 1809 do sredine marta 1812 godine, Speranski upravlja svim državnim
poslovima: on je Aleksandrova desna ruka i uživa punu vlast. Ali ukoliko se
povećava njegova aktivnost, neprijateljsko raspoloženje što ga prema njemu
pokazuju izvesne sredine postaje sve jače. Visoko prestoničko plemstvo gleda
prezrivo na toga plebejca, tog skorojevića, i ne može da mu oprosti njegovu
ravnodušnost prema bračnim ponudama koje mu čine aristokratske porodice u
želji da se orode sa svemoćnim carevim ljubimcem, jer ostajući veran uspomeni
svoje žene, jedne vaspitačice engleske narodnosti koju je rano izgubio, odbija on i
najbolje ženidbene partije. Osim toga, on ima protivu sebe i činovnike. Ubeđen
da će nove ustanove zahtevati administrativno osoblje sa više obrazovanja, on
želi da uzdigne duhovni nivo činovnika, te na njihovo veliko gnušanje zavodi
državne isplate obavezne za svakog kandidata. Dvorani su isto tako ljuti na njega
što se trudi da ukine povlašćena zvanja i da prispodobi službu na dvoru ostalim
kategorijama državne službe, ukidajući dotadašnje povlastice. Povrh toga, on je u
jednom vrlo nezahvalnom položaju, jer Rusija preživljuje jedan težak period.
Pošto vanredni vojni izdaci, nesređenost novčanog sistema koja je nastala usled
preteranog izdavanja „asignata” (papirnog novca), zatim stalni deficiti i teškoće
povećane usled kontinentalne blokade zahtevaju povećanje poreza, on sastavlja
jedan plan o saniranju finansija, pa pored ostalih finansiskih mera predlaže

385
zavođenje progresivnog poreza na plemićske zemljišne posede. Smatrajući ga za
potpunoga gospodara državne sudbine, javnost na njega baca odgovornost za
sve životne teškoće, i zbog toga ga svi još više mrze. Najzad, njega mrze i svi oni
koji se boje svake novine i koji vole da se ne dira u stari režim, kao što je na
primer konzervativni salon Aleksandove sestre koju on najviše voli, Katarine
Pavlovne; ona je udata za Oldenburškog kneza i nalazi se u to vreme u Tveru. U
tome salonu Rostopčin ga oštro kritikuje, a čuveni istoričar i književnik
Karamzin čita svoj čuveni spis O starinskoj i modernoj Rusiji u kome napada
reforme tvrdeći da je apsolutna vlast glavno jemstvo za sreću Rusije i da je bilo
dovoljno — umesto što su izmenjene centralne ustanove — naći pedeset odličnih
gubernatora. Međutim ogorčenost Katarine Pavlovne, prema kojoj Aleksandar
oseća veliku nežnost, neobično je opasna za uspeh reforme.
Tolikim neprijateljima Speranski suprotstavlja samo poverenje koje uživa
kod cara, svoje lične sposobnosti i svoje znanje. Da bi se upropastio njegov ugled,
pribegava se jednoj odvratnoj kleveti, u trenutku kad Aleksandar ide ka brzom
raskidu sa Napoleonom. Spletkaši, među kojima Šveđanin Armfeld i šef kabineta
ministarstva policije Sanglen, optužuju ga da održava potajne veze sa
Napoleonom. Njegovi neprijatelji dokopali su se žudno ove klevete. Ako se on —
kao što je danas poznato — zaista i dopisivao potajno sa Parizom, on je to činio
po naređenju samoga Aleksandra, koji je uporedo vodio dve diplomatske
politike, zvaničnu, putem ministarstva spoljnih poslova, i tajnu, preko
poverljivih ljudi. Car dakle ne može da veruje u krivicu za koju ga optužuju, ali
ne smatra da je mogućno zadržati ga i dalje, posle tako teške optužbe, na čelu
vlade, i to uoči velike borbe sa Napoleonom. Car ga poziva i izjavljuje mu da bi u
svakom drugom vremenu proveravao nekoliko godina sve te optužbe pre nego
što bi se odlučio da ga udalji sa vlasti, ali da je uoči rata primoran da zadovolji
javnost žrtvujući svog glavnog saradnika. Speranski, svrgnut sa svih svojih
položaja, prognan je najpre u Nižnji Novgorod, a zatim još dalje, u Perm.
Pomilovan 1816 godine, postavljen je za gubernatora Pence. Dok moli za
dopuštenje da se vrati u Petrograd, naimenovan je godine 1819 za general-
gubernatora Sibira, čiju upravu korenito reformiše. Tek godine 1821 pozvan je
natrag u Petrograd i naimenovan za člana Carevinskog Veća, ali više nije mogao
biti onako blizak Aleksandru.
Njegov pad zaustavio je izvršenje njegovog plana o reformama. On je od
njega uspeo da ostvari samo dva dela: stvaranje Carevinskog Veća godine 1810, i
preuređenje ministarstava godine 1811; no ove reforme, izdvojene iz celine, ne
odgovaraju uostalom više njegovom prvobitnom planu. Ministarstva su, istina,
bila preuređena prema načelu lične vlasti ministara, a svi ostaci ranije
kolegijumske organizacije uklonjeni; ali odgovornost ministara pred narodnim
pretstavništvom ne postoji, pošto go pretstavništvo nije ni ustanovljeno.
Carevinsko Veće, sastavljeno od velikodostojnika koje imenuje car, postalo je,
istina, savetodavni organ za zakonodavna pitanja; ali je i tu nadležnost prigrabio
Odbor ministara, koji je Speranski nameravao da rasturi. I tako je silom prilika ta

386
reforma, koja je trebalo da posluži zavođenju ustavnog režima, imala za rezultat
samo birokratsku centralizaciju i pojačavanje ministarske samovolje.

2. REAKCIJA

„Patriotski rat” iz 1812 godine, koji je imao za posledicu pohod na Pariz i

pad Napoleona, duboko je izmenio političke poglede ruskoga društva i samoga
Aleksandra.
Aleksandrov misticizam. — Napoleonovo zauzimanje Moskve i strah od
novih poraza bacili su cara u jednu oštru moralnu krizu. Njegov sanjalački izgled
skriva jaku duševnu borbu. Pod uticajem jednoga od svojih najbližih prijatelja,
kneza A. N. Golicina, nekadašnjeg bezbožnika koji je sad postao mističar i koji ga
potstiče da potraži utehu i ohrabrenje u veri, on postepeno pada u misticizam. U
isto vreme postaje on sve nepoverljiviji i prezriviji prema svojoj okolini. Ovo
duševno stanje pojačava se posle pobede nad Napoleonom i komplikacija Bečkog
Kongresa. Kada se Napoleon vratio sa ostrva Elbe, Aleksandar se približuje
baronici Kridener, koja je, posle svoje burne i raskalašne mladosti, postala
mistična proročica i čija je pretskazanja neko vreme pratio sa strasnim
interesovanjem. U to vreme smišlja on plan da bratski ujedini hrišćanske vladare
i da ih privoli da se uzajamno obavežu da će se u svojim međusobnim odnosima
kao i u odnosu na svoje podanike držati evanđelskih načela. Njegova je zamisao
o stvaranju Svete Alijanse. Iako su diplomata Sturdza i grof Kapodistrija, Grk sa
Krfa, učestvovali u konačnom sastavljanju toga slavnog dokumenta, iako su
gospođa Kridener i Bergas bili pozvani da prouče plan o tome savezu, ipak je
koncept za taj ugovor bio napisan rukom samoga cara.
Poslednje Aleksandrove liberalne pomisli. — Misticizam, koji je on
usled svoga karaktera sklon da unese čak i u čistu politiku, sprečava Aleksandra
da odjednom i nepovratno raskine sa svojom liberalnom prošlošću. Ubrzo po
završetku borbe sa Napoleonom, događalo mu se ponekad da se vrati svome snu
o ustavnoj monarhiji.
Godine 1814, kod madam de Stal u Parizu, on daje prave liberalne izjave:
govori prezrivo o Ferdinandu VII, koji je, tek što se nanovo popeo na pšanski
presto, ukinuo ustav; on se isto tako nepovoljno izražava o Burbonima uopšte, za
koje kaže da su „nepopravimi” zbog njihove slepe privrženosti starome režimu;
on takođe izražava nadu da će videti oslobođenje ruskih mužika još za vreme
svoje vladavine. Ali ove lepe fraze ne odgovaraju više njegovim stvarnim
namerama.
Ako uistini i oslobađa mužike, on to čini samo u baltičkim pokrajinama: u
Estoniji godine 1816, u Kurlandiji godine 1817 i u Livoniji godine 1819. Pa i tada
daje im on samo ličnu slobodu; plemići, koji i dalje zadržavaju zemlju, obavezni
su samo da prema slobodno sklopljenim ugovorima izdaju pod zakup određene

387
parnice zemlje seljacima koji su sad postali zakupci, a seljaci koji ne uspeju da
uzmu zemlju u zakup, osuđeni su da budu samo poljoprivredni nadničari.
U pravoj Rusiji pak, on ne čini ništa za mužike. Izvesne sredine to
međutim rado pomišljaju na ukidanje seljačkoga ropstva. Ideje Adama Smita o
preimućstvima slobodnoga rada u naređenju sa prinudnim počinju da prodiru u
obrazovano društvo; s druge strane, vladajuće sredine boje se da pobune mužika
ne poremete javni mir; najzad, izvesni dvorani interesuju se za to pitanje u nadi
da će zadobiti naklonost cara, koji i dalje pokazuje simpatije za ideje o
oslobođenju mužika i ispoljava svoju odvratnost prema despotizmu spahija. Zato
mnogi pisci počinju da sastavljaju predloge za oslobođenje mužika. Ali
Aleksandar ne oseća isto reformatorsko oduševljenje. Kada su se godine 1816
šezedeset i pet bogatih plemića iz Petrogradske gubernije dogovorili da
istovremeno oslobode svoje mužike pod uslovima koje su zajednički izradili, car,
umesto da odobri tu njihovu nameru kao što su oni očekivali, kori ih i čak
sumnjiči da su hteli da povrede njegova prava: „Ostavite meni”, kaže on
njihovom pretstavniku, knezu Vasilčikovu, „brigu da izdajem zakone za koje
budem smatrao da će biti najkorisniji mojim podanicima.”. Godine 1818 traži on
od Arakčejeva da sastavi predlog o oslobođenju mužika koji ne bi niukoliko
vređao ili ponižavao spahije i koji ne bi zahtevao od državne uprave nikakvu
prinudnu meru. Bio je to veoma težak zadatak. Arakčejev se izvukao iz te teškoće
predlažući da država postepeno otkupi mužike i da im izda pod zakup po dve
desjatine zemlje na svako lice; državna blagajna bi namenila za taj posao po pet
miliona papirnih rubalja godišnje; otkupljivanje ne samo da ne bi bilo obavezno,
već bi se moglo vršiti samo po pristanku spahija. I ovaj predlog, kao ni druge
sasvim različite od onoga, Aleksandar nije ni pokušao da ostvari.
Isto tako se on povremeno vraća svojim nekadašnjim planovima o
političkim reformama. Kada je postao kralj Poljske na osnovu odluka Bečkog
Kongresa, dao je svojim novim podanicima jedan liberalan Ustav 15/27 marta
1818 godine otvorio je on lično prvu Dijetu kraljevine Poljske, i u svom govoru,
koji je načinio veliki utisak u Rusiji, izjavio je kako se on nada da će, sa Božjom
pomoću, proširiti poljski Ustav na sve delove svoje carevine, Tako je on svečano
potvrdio da se nije odrekao plana da od Rusije načini ustavnu monarhiju. Iste
godine stavio je u dužnost Novosilcevu da sastavi predlog Ustava za Rusiju.
Ovaj predlog, pod naslovom Osnovna povelja Ruskoga carstva, bitno se razlikuje od
onoga što ga je sastavio Speranski 1809 godine: pre svega, po primeru
Napoleonove Francuske, on se stvarno odriče izborne prakse i poverava caru da
on imenuje poslanike na osnovu liste predloga; zatim, deleći carstvo na
namesništva sa nezavisnim Dijetama koje imaju ograničene zakonodavne
nadležnosti, on se izjašnjava za federativno uređenje ustavne monarhije. Ali i
ovaj predlog doživljuje istu sudbinu kao i predlozi za oslobođenje mužika;
Aleksandar ga napušta i ne pokušavši da ga ostvari.
Oruđe Aleksandrovog despotizma: Arakčejev. — Ubrzo Aleksandar
napušta čak i svaku liberalnu pomisao. On sve više naginje ka reakciji i

388
despotizmu. Njegova desna ruka, skoro njegov jedini saradnik u svim državnim
poslovima biće otsada Arakčejev, čije je ime poslužilo da se obeleži najcrnja
reakcija i najneograničeniji despotizam, takozvana „arakčejevština”. Iako
neobrazovan i neznalica, Arakčejev ima smisla za državne poslove. On je od
prirode inteligentan, ali je njegova inteligencija bez dubine, i ona se zadržava
samo na površini stvari, na beznačajnim pojedinostima i na formalnostima.
Njegovoj divljoj svireposti pridružuje se krajnja oholost, koja ide čak do
prostaštva. Sa ciničnom otvorenošću priznaje on da briga da se dodvori caru u
svemu i uvek, potiskuje kod njega sve ostale, pa čak i brigu o državnim
interesima. I upravo tim ispoljavanjem pseće vernosti prema carevoj ličnosti
umeo je on da pridobije i sačuva potpuno poverenje Aleksandra I, i da bude
jedini čovek koga je poštedela careva sumnja.
On zadobija naklonost cara — koji je od prirode sklon da se kreće između
dveju krajnosti — skoro u isto vreme kad i Speranski. U to doba on čini jednu
stvarnu uslugu državi usavršavajući vešto rusku artileriju. Za vreme
„patriotskog rata” i pohoda na Francusku, on se još više približava Aleksandru,
uzima sve većeg učešća u vođenju državnih poslova i naposletku postaje
neophodno potreban caru. On se tada istavlja kao kakav zid između cara i
naroda; postalo je nemogućno da se car upozna ili čak i da mu se samo dostavi
ma šta bez njegovog posredovanja. Stvarno, sve do kraja Aleksandrove
vladavine, on igra ulogu pravoga carskog namesnika.
No iz ovoga ne treba zaključiti, kao što se često činilo, da je on potpuno
vladao nad svojim gospodarem i da ga je potčinjavao svakom svom prohtevu.
On je, naprotiv, bio samo jedno slepo oruđe u njegovim rukama, samo njegov
rob, i tu leži tajna milosti koju je uživao. Istina, on je postupcima koje je
upotrebljavao da bi izvršio carevu volju utiskivao žig svoje grube i divljačke
prirode, ali je on ipak bio samo prost izvršilac jedne politike čiji je pokretač bio
sam Aleksandar, nekadašnji liberalni zanesenjak koga su sve više osvajale
reakcionarske ideje i reakcionarska osećanja.
Politička i duhovna reakcija. — Aleksandrove reakcionarne ideje i
svemoć Arakčejeva, čija je gvozdena pesnica, u očima carevim, jedino sposobna
da zaštiti utvrđeni režim od svakoga opasnog nasrtaja, dostižu svoj vrhunac oko
1820 godine. Te godine, na konferenciji mira u Tropau, car otvoreno priznaje
Meternihu da žali svoje nekadašnje oduševljenje za liberalne ideje, da on uviđa
njihovu opasnost i da smatra za potrebno da posveti sve svoje snage čuvanju i
učvršćivanju dotadašnjega režima.
U Tropau mu stiže vest o jednom neobičnom događaju: u Petrogradu se
Semjonovski gardiski puk bio pobunio i ceo je zatvoren u Petropavlovsku
tvrđavu. Uistini, nije bilo „pobune”, već su vojnici tom prilikom iskoristili jedno
svoje zakonsko pravo, a to je da podnose žalbe na svoje starešine prilikom
smotre trupa. Semjonovskim pukom komandovao je od nedavna pukovnik
Švarc, jedan štićenik Arakčejeva. Naročito postavljen sa zadatkom da uspostavi

389
strogu disciplinu, jer je Arakčejev optuživao mlade liberalne oficire da kvare
disciplinu postupajući čovečno sa svojim vojnicima, Švarc je otpočeo da kažnjava
vojnike svirepim telesnim kaznama. Vojnici su izgubili strpljenje; prilikom jedne
smotre, kada su po običaju bili zapitani da li imaju da se požale na svoje
starešine, jedna četa istupila je da se žali na svirepost pukovnika Švarca. Ovaj
postupak, iako zakonit, protumačen je kao neposlušnost, i umesto da je ispitana
opravdanost te žalbe, zatočena je cela ta četa. Ceo puk izjavio je tada da se slaže
sa kažnjenom četom i došao u tvrđavu da i on bude zatvoren.
Čim je doznao za taj događaj, Aleksandar ga je pripisao potajnoj
revolucionarnoj propagandi i u tome video dokaz da se u Rusiji potajno razvija
revolucionarna zaraza. Nekoliko generala uveravaju ga da taj sitan događaj
nema političko obeležje. Jedino Arakčejev, iskorišćujući činjenicu da su zaista
nađena dva politička pamfleta u blizini kasarne Semjonovskog puka, pohitao je
da potvrdi careve sumnje. Od toga trenutka, stroge mere protivu književnosti i
javne nastave pojačavaju se. Postupci cenzure graniče se ponekad sa
besmislenošću; najbezazlenija dela sumnjiče se da su buntovnička; univerziteti se
smatraju za rasadnike bezbožništva i prevratničkih ideja. Usled Aleksandrove
sklonosti ka misticizmu, borbu vlasti protivu slobode političkog mišljenja prati
izvesna verska propaganda koja se izvrgava u vojničku zatucanost.
Borba protivu svetovne nastave započeta je u oktobru 1817 godine, kada
su crkveni poslovi i javna nastava spojeni u jedno ministarstvo povereno
mističnome A. N. Golicinu. Glavna dužnost ovog ministarstva, prema
odredbama jednog naročitog uputstva, bila je da ono ostvari u oblasti vaspitanja
i svih naučnih predmeta savršen sklad između vere i nauke. Uloga cenzure
postala je usled toga složenija: ona mora da suzbija ne samo prevratničke ideje,
već i sve ono što nije u potpunoj saglasnosti sa zvaničnim crkvenim učenjem.
Otuda je, između ostalog, proizišao i jedan sukob između ministra Golicina i
crkvenih vlasti. Jer, dok on kao revnostan mističar progoni svetovnu književnost
kao podozrivu u pogledu neverništva, crkvene vlasti su nepoverljive prema
mističarskim teorijama, koje oni sumnjiče da su raznoverske, te se događa da
cenzura Svetoga Sinoda zabrani čitanje knjiga koje je izdalo ministarstvo. Uskoro
postaje teško objavljivati privatno ma šta, te Karamzin može sa gorčinom da
napiše jednom svom prijatelju: „Cenzura nam je preprečila put kao kakav
medved i ne pušta ništa da prođe.” Saobrazno Aleksandrovoj volji, vlada — u
ovom slučaju Golicin — ide na ruku samo stvaranju otseka Biblijskoga Društva
po gradovima. Kaogod i svetovna književnost, tako i viša nastava preživljuje
teške časove. Onaj koji se najviše upinje da uguši svetovnu nauku jeste Magnicki,
jedan nekadašnji saradnik Speranskoga, koji da bi se progurao u prvi red
pokazuje veoma živu reakcionarnu i pobožnjačku revnost. Postavljen za
staratelja Kazanjskog školskog okruga, on je načinio od univerziteta te varoši
jednu smešnu parodiju manastira; zvanična akta su tu prepuna jevanđelskih
tekstova, studenti provode sve vreme u pevanju psalama, a profesori moraju u

390
svojim predavanjima da dokazuju nemoć svetovne nauke. To je triumf
mračnjaštva.
Vojničke naseobine. — U ovom periodu reakcije, sva Aleksandrova
pažnja upravljena je na jedan jedini poduhvat, a to je osnivanje vojničkih
naseobina, što je njegovo lično delo i na kome on uporno radi i pored svih
zameraka velikog dela njegove okoline i žalosnih rezultata toga pokušaja.
Njegova zamisao, koju je pozajmio iz jednoga Servanovog članka, O graničnim
snagama države, jeste u tome: da ne otrgne vojnike od njihovih porodica i od
njihovoga doma za vreme mira, i da u isti mah na taj način olakša troškove
države na izdržavanje vojske. Da bi se postigao taj dvostruki cilj, dovoljno je
pribeći vojničkoj kolonizaciji, a to će reći smestiti svakog vojnika i njegovu
porodicu u posebnu kuću, nametnuti vojnicima da u isti mah. vrše vojne vežbe i
da obrađuju svoje njive uz pripomoć svoje žene i svoje dece, a proizvode
poljoprivrednog rada upotrebiti za izdržavanje svake takve naseobine.
Aleksandar je duboko ubeđen da će vojnici, koji neće više biti odvojeni od svoje
porodice, prihvatiti ovaj sistem kao pravu blagodet. Što se tiče Arakčejeva, iako
je tačno da je isprva stavljao zamerke tome planu i da. je obezbedio njegovo
izvođenje tek na izričitu carevu zapovest, on je ipak uskoro povlađivao ubeđenju
svoga gospodara.
Prva takva naseobina stvorena je 1810 godine u Mohilevskoj, a druga
godine 1815 u Novgorodskoj guberniji. Od godine 1816, vojničke naseobine
toliko se umnožavaju u Harkovskoj, Jekaterinoslavskoj i Hersonskoj guberniji, da
pri kraju Aleksandrove vladavine one obuhvataju skoro jednu trećinu ruske
vojske. One obrazuju jedno posebno telo, neku vrstu države u državi, potčinjeno
apsolutnoj vlasti Arakčejeva. Međutim, njihovi stanovnici, umesto da im se
raduju kao nekoj blagodeti, žale se na njih kao na neku nesreću. One pretvaraju
ne samo njihovu vojnu službu, već i čitav život i njihov i njihove porodice u
obavezan i stalan kuluk, gde je sve unapred određeno, gde svi moraju raditi isti
posao i u isti čas, a ne mogu da udese svoj privatni život kako bi njima godilo.
Osim toga, i najmanji prekršaj pravila izlaže ih nečovečnim kaznama koje im je
propisao Arakčejev. Seljaci iz krajeva gde se stvaraju te naseobine obično se
takođe pretvaraju u vojne naseljenike; dovoljan je jedan potez pera pa da se
uništi sloboda i njihova i njihove porodice, da im se oduzme pravo da urede svoj
porodični život po svojoj volji i da budu osuđeni na neku vrstu robije. Oni
upućuju ponizne molbe caru preklinjući ga da ih oslobodi, čak i po cenu novih
poreza, njihovoga jarma, Aleksandar i ne odgovara na njihova preklinjanja i
njihove žalbe; on sluša samo Arakčejeva, koji mu slika stanje u vojničkim
naseobinama idiličnim bojama; čak ni strahovite pobune koje izbijaju u
naseobinama i koje se ugušuju sa najvećom svirepošću ne mogu da mu otvore
oči.
Vrhunac Arakčejevljeve svemoći. — Arakčejevu nije dosta što je
svemoćan ljubimac carev. On hoće da bude i jedini. Zato on snuje podle speltke

391
da bi konačno uklonio ljude koji su još sačuvali carevo poverenje. Na taj način
uspeva on da se oslobodi kneza Volkonskog, šesra carskoga generalštaba, koji je
pratio Aleksandra na putovanjima po Rusiji. Potrebno mu je da nekoliko
ministara zameni svojim poslušnim štićenicima. Teže mu je da sruši Golicina, sa
kojim Aleksandra vezuje prijateljstvo iz mladosti, pojačano zajedničkim
sklonostima ka misticizmu. On u tome uspeva uz pripomoć igumana Fotijusa.
Ovaj kaluđer, neznalica i spletkaroš, izdavao se za nadahnutog fanatika i grubim
izrazima napadao poroke visokoga društva. Njegove obožavateljke koje su ga
okružavale, većinom velike dame, proglasile su ga za proroka i vidovita čoveka.
Najbogatija žena u Rusiji, grofica Orlov, stavila mu je na raspoloženje svoje
ogromno bogatstvo i ropski mu služila. Kada je taj kaluđer, po naredbi
Arakčejeva, bacio anatemu na Golicina koga je optužio da je jeretik i da
upropašćuje Rusiju, Aleksandar smatra za nemogućno da se čini kao da mu je
nepoznato to stanje koje izaziva veliko negodovanje u društvu, te Goličin pada u
nemilost aprila 1824 godine.
Arakčejev je na vrhuncu svoje sreće; ali se ona bliži svome kraju, jer su
Aleksandrovi dani izbrojani.
Tajna udruženja. — „Arakčejevština” je samo pojačala nezadovoljstvo
koje se posle borbe sa Napoleonom ispoljavalo među mlađim, obrazovanim
oficirima, i ubrzo je ono dobilo čisto revolucionarno obeležje.
Rat 1812 godine i pohod na Pariz probudili su u njima patriotsko osećanje.
Sa svoga bavljenja u inostranstvu oni su, osim toga, doneli liberalne težnje. Oni
su tamo otkrili čitav jedan svet novih običaja, društvenih odnosa i ideja. U Parizu
su prisustvovali otvaranju zakonodavnih pretstavničkih domova i mogli su da
posmatraju oko sebe uživanje jedne slobode koju su zajemčivale ustavne
ustanove. I zar da se u njima ne javi pomisao da oni, heroji i pobednici, kada se
budu vratili u svoju otadžbinu, ne mogu i dalje ostati robovi? Oni su se setili
slobodoumnih obećanja koja je Aleksandar obilno davao u početku svoje
vladavine i nadali su se da će se on staviti na čelo društvenog pokreta i da će dati
slobodu svojoj carevini. Kada su se vratili u Rusiju, osetili su gorko razočarenje.
Njihove nade sudarile su se sa „arakčejevštinom”, kao što su se i nade
slobodoumnih ljudi zapadne Evrope sudarile sa Meternihovim sistemom. Zato i
oni, poput Evrope, počinju da osnivaju tajna politička udruženja.
Prvo takvo udruženje obrazovano je 1816 godine. Njega je osnovalo
nekoliko gardiskih oficira, ali je ono bilo kratkoga veka. Zamenilo ga je drugo
jedno udruženje, mnogo veće, Sojuz Blagodenstvija (Napredno Društvo), čija su
pravila skoro potpuna kopija pravila nemačkog Tugenbund-a. Osnivači i članovi
ovog udruženja su skoro sve sami oficiri iz garde, koji su već počeli da obučavaju
svoje vojnike po Lankastrovom pedagoškom sistemu, i oni se razlikuju od svojih
drugova čovečnim postupanjem sa svojim potčinjenima. Oni žele da prošire polje
svoga slobodoumnog delovanja. Oni sanjaju da rade u zakonskim granicama,
podižući duhovni nivo naroda pomoću prosvećivanja, sa nadom da će
rasprostraniti želju za političkim slobodama i socijalnim reformama. Ali oni

392
ubrzo jasno uviđaju da postojeći režim ometa čak i najnevinije pokušaje da se
zavede liberalna nastava, te ih sama vlada nagoni da postanu zaverenici. Godine
1821, opšta skupština Naprednoga Društva utvrđuje nemogućnost da razvije
delatnost svoga društva i odlučuje da se ono raspusti. Njegovi najenergičniji
članovi donose odmah odluku da obrazuju novo udruženje sa čisto
revolucionarnim ciljem. Ustvari, osnivaju se ubrzo dva udruženja, Severno — u
Petrogradu, i Južno — u Tulčinu, gde se nalazi glavni štab druge armije. Severno
društvo ima uzastopce za vođe: Nikitu Muravjeva, pisca jednog predloga za
liberalnu, federativnu i ustavnu monarhiju, sa visokim izbornim cenzusom; on
takođe predviđa oslobođenje seljaka, ali ne i da im se razdeli zemlja. Pukovnik
Pestel je vođa Južnog udruženja, čije su težnje radikalnije. U jednoj političžoj
raspravi, Ruska istina (Ruskaja pravda), on predlaže da se Rusija pretvori u
demokratsku republiku jako centralizovanu; osim toga, on ima u vidu i veliku
agrarnu reformu zasnovanu na delimičnom podržavanju zemlje. Na jugu Rusije
obrazuje se treće udruženje, zvano Ujedinjeni Sloveni, najradikalnije i
najdemokratskije, sastavljeno od nižih oficir akoji umeju da pridobiju srca svojih
vojnika.
Vođe ovih udruženja više poklanjaju pažnju raspravljanju o njihovim
političkim programima nego pripremanju sredstava za ostvarenje njihovih
obimnih i smelih planova. U tom pogledu, oni se ograničavaju na maglovita
većanja o mogućnosti jedne oružane pobune, jedne vojničke revolucije ili čak i
ubistva vladara, i većina naginje mišljenju da se takva mogućnost neće uskoro
ukazati. Ali otkrivanje zavere od strane vlade, a zatim smrt Aleksandrova
ubrzaće događaje.
Već godine 1821, Benkendorf, načelnik štaba garde, podnosi Aleksandru
podroban izveštaj o tajnim političkim udruženjima, sa spiskom imena nekolicine
članova Naprednoga Društva. Car, koji je nedavno primio isto tako podroban
izveštaj generala Vasilčikova sa rečima: „Ja sam gajio i potpomagao takve iluzije i
takve zablude, te nije zgodno da ih sad ja strogo suzbijam”, ograničava se da
godine 1822 naredi da se zatvore slobodnozidarske lože i zabrane sva tajna
udruženja. Lože su zatvorene, ali nije započeto nikakvo gonjenje članova tajnih
udruženja. U poslednjim mesecima svoje vladavine Aleksandar prima još tačnije
dostave, od Šervuda i Majboroda; ali se on ne žuri da bude strog. On kao da
predoseća da se bliži kraj njegovoga života. Oni koji se nalaze u njegovoj blizini
zapažaju da ga je obuzela odvratnost prema životu, duševna klonulost i setna
ravnodušnost prema svemu što ga okružuje. Neočekivane nesreće koje ga
pogađaju uzastopce i bez predaha slamaju potpuno njegovu duhovnu snagu. U
junu 1824 godine sušica odnosi njegovu kćer koju je imao sa Marijom
Antonovnom Nariškin — po rođenju Četvertinski, koja mu je već godinama bila
ljubavnica — a koju je on nežno voleo. U novembru 1824 godine strahovita
poplava zadesila je Petrograd, prouzrokovala mnoge žrtve, nanela ogromne štete
mnogim stanovnicima, ako ih već nije i sasvim upropastila. U isto vreme i carica

393
Jelisaveta Aleksejevna, kojoj se car nedavno bio približio posle mnogih godina
odvojenog života, razbolela se teško. Septembra 1825 godine, Aleksandar je
odvodi u Taganrog, na obalu Azovskoga Mora, u nadi da će joj blaža klima više
prijati zdravlju. Odatle polazi on na putovanje po Krimu, gde oboleva od
tamošnje opasne groznice. Vrativši se u Taganrog već ozbiljno bolestan, on tu i
umire 19 novembra/1 decembra 1825 godine, u četrdeset devetoj godini života.

3. MATERIJALNI I DUHOVNI NAPREDAK ZA VREME

ALEKSANDRA I

Aleksandrova vladavina beleži znatan napredak ruske kulture.

Industriski napredak i razvitak slobodnog rada. — Mnogi ratovi u kojima je
Rusija morala da učestvuje neminovno su nametnuli zemlji teške materijalne
žrtve, povećali terete poreskih obveznika i rastrojili novčani sistem. Mnoge
glavne grane narodne privrede trpele su zbog toga. Međutim, ekonomski
razvitak Rusije, koji je otpočeo u drugoj polovini XVIII veka, nije se zaustavio.
Spoljne političke nezgode dale su mu čak u izvesnom pogledu nov potstrek. Iako
pristupanje Rusije kontinentalnoj blokadi znatno škodi proizvodnji sirovina koje
su se izvozile u inostranstvo, a naročito u Englesku, ono je koristilo industriji
koja se, usled zabrane uvoženja engleskih fabričkih proizvoda, oslobađa porazne
strane konkurencije. Ne samo da su ruske fabrike povećale svoju proizvodnju,
već su se i umnožile. Njihov broj penje se od 2.423 sa 95.202 radnika u 1804
godini, na 4.189 sa 172.882 radnika u 1815 godini. Veoma visoka zaštitna carina
koju je vlada zavela 1822 godine učvrstila je i još više ubrzala taj napredak.
Godine 1826, u 5.128 fabrika rade 206.489 radnika.
Uporedo sa povećavanjem industriske proizvodnje, slobodan i svojevoljan
rad zauzima sve veće mesto u industriji. Već početkom prve četvrti XIX veka,
skoro 48 od sto fabričkih radnika primaju platu i ne pripadaju mužičkom staležu.
Ova činjenica, koja se još jače ocrtava u narednim godinama, ima veliki značaj.
Ona dokazuje da pored ranijih fabrika, stvorenih većinom inicijativom državnih
vlasti i koje su se održavale zahvaljujući državnim porudžbinama, a oslanjale se
naročito na prinudan rad, počinju da se pojavljuju preduzeća koja rade za
privatnu potrošnju. Ovaj pokret proširuje se delimično i na izvesne stare
industrije, kao što je suknarska, ali on naročito osvaja skorašnje industrije, kao na
primer pamučnu, kožarsku i užarsku.
Povećavanje slobodne radne snage u industriji otkriva nam takođe da
postoji izvesna socijalna evolucija koja će postepeno potkopati temelje starog
patrijarhalnog režima zasnovanog na seljačkom ropstvu. To povećavanje bilo bi
nemogućno da nije bilo preseljavanja seljaka u gradove i povećavanja varoškog
stanovništva, i da nije bilo napretka u trgovačkom poslovanju cele zemlje, što
nagoveštava postepeno napuštanje primitivnih postupaka domaće privrede.
Duhovni pokret. — Duhovni napredak je još vidniji. U vreme Jelisavete i
Katarine II, duhovna delatnost bila je usredsređena naročito na lepu književnost i

394
laku društvenu satiru. Početkom XIX veka ona postaje mnogo raznolikija,
složenija i ozbiljnija. Javnost se sve više interesuje za politička i socijalna pitanja.
Zvanični pokušaji izvođenja reforama i slobodoumne težnje javnosti izazivaju
stvaranje mnogih planova za političko preuređenje zemlje, od kojih su mnogi već
spomenuti. U isto vreme se u društvu, štampi i upravnim krugovima živo
raspravlja o seljačkom pitanju: visoki državni činovnici, privatna lica i udruženja
naročito organizovana radi proučavanja toga pitanja sastavljaju predloge za
ukidanje seljačkoga ropstva. Ova sasvim nova delatnost javnosti ogleda se u
razvitku štampe.
U prvoj četvrti XIX veka osnivaju se u obema prestonicama nekoliko
časopisa, prema kojima su časopisi iz XVIII veka samo nevešti i detinjasti
pokušaji. Oni se više ne ograničavaju samo na lepu književnost, na pitanja
apstraktnoga morala i na društvenu satiru kao u vreme Katarine II, već stavljaju
na prvo mesto probleme političke i socijalne sadašnjice. Novinarstvo se sve više
približava svome pravom zadatku, drugim rečima, stvara se pravo novinarstvo u
granicama koje mu nameće cenzura, koja je postala veoma stroga u drugoj
polovini Aleksandrove vladavine. Među tadašnjim velikim časopisima treba
spomenuti: Vjestnjik Evropi (Evropski Glasnik), što ga je osnovao Karamzin 1802
godine, a kasnije ga uređivali Kačenovski i Žukovski; Glinkin Russkij Vjestnjik,
osnovan 1808 godine; Duh Žurnalov (Duh Novina), osnovan 1815 godine, i
Grečov Sin Otečestva. Socijalna i ekonomska pitanja raspravljaju se tu sa raznih
gledišta, i interesi raznih staleža, zemljoposednika, industrijalaca, trgovaca itd.
već se jasno izražavaju. Sve češće se prodaju originalna dela i prevedene knjige
posvećene važnim ekonomskim problemima, kao Bogatstvo naroda od Adama
Smita i Rasmatranja o jednoj teoriji poreza, originalno delo budućeg dekabriste
Nikolaja Turgenjeva, koji je studirao na univerzitetu u Getingenu. Ove dve
rasprave pobuđuju utoliko interesovanje, što više ili manje neposredno govore o
pitanju seljačkoga ropstva. Misao koju razvija Smit, da prinudan rad nije
povoljan po proizvodnju, načinio je dubok utisak na ruske čitaoce, a ono što je
naročito privuklo njihovu pažnju u Turgenjevljevom delu, to je što on, iako
veoma uzdržano i prikriveno, zbog cenzure, zamera seljačkom ropstvu da škodi
narodnoj privredi.
Dok se izvesni krugovi sve više interesuju za socijalne i političke
probleme, drugi se oduševljavaju za slobodno zidarstvo. Nasuprot tome, u
aristokratskim krugovima obeju prestonica, uporedo sa misticizmom koji je uveo
u modu Aleksandar I, počinje da se širi jedna sekta sa krajnjim verskim težnjama,
a to je Hlistovščina; priređuju se sednice po salonima otmenih krugova, gde
generali i carevi savetnici počinju da se vrte oko sebe dok ne padnu u zanos ili u
nesvest, i gde se prisutni ushićuju diveći se pretskazanjima mnogih proroka i
proročica koje se tamo susreću.
Velika delatnost ispoljava se i u oblasti književnosti, gde se nove struje
sudaraju sa lažnim klasicizmom koji je na umoru i sa obožavanjem arhaičnih

395
formi. Tu je Karamzin, koji početkom XIX veka vodi borbu sa nadmenom
retorikom i slovenskim arhaizmom stare škole, čije su vođe u to vreme Đeržavin
i Šiškov, pisac patriotskih proglasa iz 1812 godine. On je izradio jedan književni
jezik u kome nije bilo pozajmica iz staroslovenskog jezika i koji je bio manje
udaljen od govornog jezika, iako sav prožet veštačkim materijalizmom. Borba
između „šiškovista” i „karamzinista”, između pristalica starog i novog stila,
pretstavlja jednu prilično bučnu epizodu iz tadašnjeg književnog života. Ma da je
i sam u njoj učestvovao, Karamzin je objavio dela prožeta izvesnim novim
duhom. Klasičnoj odi i tragediji, koje su već izišle iz mode, on suprotstavlja
malograđansku i sentimentalnu novelu u kojoj su, kao na primer u Jadnoj Lizi ili
u Nataši, bojarevoj kćeri, svečano nadmeni heroji zamenjeni prostosrdačnim
ljudima, čije patnje i strasti potiču iz srca, no koji ipak ostaju još uvek daleko od
stvarnoga veličanstvenog stila u svojoj Istoriji ruske države, čije je objavljivanje bilo
neobično važan književni događaj. On je tu još pod snažnim uticajem svojih
prethodnika iz XVIII veka, Tatiščeva i Ščerbatova, ali je njegov veoma zanimljivi
opis političke istorije stare Rusije do početka XVII veka, a ne onaj tromi i dosadni
opis njegovih dvaju prethodnika za koje šira publika nije ni znala, prvi put
omogućio ruskom čitaocu da upozna prošlost svoje otadžbine.
U prvoj četvrti XIX veka, Karamzina takođe pretiče književni pokret.
Njegov sentimentalizam uskoro prestaje da bude dovoljan. Već su se u ruskoj
književnosti pojavile dve nove struje, realizam, koji nagoveštava svoj dolazak, i
romantizam, čija vladavina počinje.
Prvi napretci realizma ispoljavaju se naročito u basnama Krilova i u
komediji Nevolja je biti pametan od Gribojedova. Krilov pozajmljuje od Lafonntena
i mnogih drugih stranih pisaca većinu svojih predmeta; ali, presađujući ih na tle
svoje zemlje, on ih tako lepo prilagođava ruskom karakteru i prirodi, da su
njegove basne postigle ogromnu popularnost, te će ostati jedna od najomiljenijih
knjiga njegovih sunarodnika. Iako komedija Gribojedova zadržava izvesna
spoljna obeležja pseudoklasične tradicije, kao na primer pravilo o tri jedinstva,
ona se ipak odlikuje toliko gipkim i duhovitim stihovima, i tako istinitim
pretstavljanjem običaja i života moskovskoga plemstva početkom XIX veka, da je
ona još uvek večno svež ukras ruskog pozorišta, i da su mnoge izreke iz nje
prešle u poslovicu.
Očekujući da realizam procveta zajedno sa Gogoljem u drugoj četvrtini
XIX veka, romantizam, koji je zamenio klasicizam i sentimentalizam, triumfuje.
Žukovski je njegov apostol. Njegovi značajni pesnički prevodi upoznali su Rusiju
sa pesmama Šilera i nemačkih romantičara, i otkrili joj Bajronove muzičke
spevove; stil je u njima toliko lep i toliko je u njima iskreno pesničko osećanje
koje se rađa iz prevodiočevih ličnih osećaja, da ti prevodi imaju vrednost
originalnih dela. Bajronovski romantizam, koji se sve više podražava, i realizam
spajaju se u Puškinovim delima, no oni u njima dobivaju još više sjaja i dubine.
Rođen godine 1799, Puškin je imao tek dvadeset i šest godina kada je umro
Aleksandar, ali je već bio prešao priličan deo svoje književne karijere. Među

396
ostalim važnijim delima, njegovi spevovi Ruslan i Ludmila, Kavhaski sužanj, Česma
u Bahčisaraju, Cigani, i njegova drama Boris Godunov, napisani su pre 1825 godine;
u to vreme je njegov roman u stihovima Evgenije Onjegin započet, i pod njegovim
uticajem stvara se čitava plejada pesnika, čiji je najznačajniji pretstavnik
Baratinski.

4. SPOLJNA POLITIKA

Spoljna politika Aleksandra I deli se na dva perioda. Prvi obuhvata borbu

protivu Napoleona, koju je za nekoliko godina prekinuo Tilzitski mir, no koja je
naposletku izazvala pad Napoleonovog carstva. Drugi period pretstavlja aktivno
Aleksandrovo učešće u organizovanju i održavanju novoga poretka u Evropi; to
je doba mirovnih konferencija i Svete Alijanse.
Borba između Aleksandra i Napoleona dominira istorijom Evrope za
vreme prvog perioda. Za vreme te borbe i sam Aleksandar bio je izložen dejstvu
raznih uticaja, i u njegovoj spoljnoj politici osećaju se posledice izmena i promena
njegovoga unutrašnjeg sistema; nekoje protivrečnosti u njegovoj međunarodnoj
politici mogu se objasniti samo u svetlosti promena koje su se ređale u
unutrašnjoj povesti Rusije.
Francusko-ruski odnosi u početku Aleksandrove vladavine. — Kada je
saznao za ubistvo cara Pavla, toga novog saveznika Francuske, Bonaparta ga je
pripisao Englezima. On iskaljuje svoj gnev u ovom saopštenju štampanom u
Monitoru: „Pavle I je poginuo u noći između 24 i 25: engleska eskadra prošla je
kroz Sundski moreuz 31. Istorija će nam pokazati odnose koji mogu da postoje
između ova dva događaja.”
Po svom stupanju na presto, Aleksandar I. nalazi se pred veoma
zamršenom spoljnom politikom. Borba protivu Engleske i prijateljstvo sa
Francuskom gube svoj politički smisao smrću Pavlovom; mladi ljudi koji
okružuju novoga cara su ubeđeni anglofili i anglomani. Vođenje spoljnih poslova
povereno je grofu Aleksandru Voroncovu, koji je, kao i njegov brat Semjon,
ambasador u Londonu, odlučan pristalica rusko-engleskog zbliženja i neprijatelj
revolucionarne Francuske, a za pomoćnika mu je pridodat knez Čartoriski,
blizak Aleksandrov prijatelj. Međutim, u jednom raspisu što ga je uputio svojim
diplomatskim pretstavnicima u julu 1801 godine, Aleksandar piše: „Ako se
budem latio oružja, učiniću to samo da bih se branio od napada i da bih zaštitio
svoje narode ili žrtve neke ambicije opasne po evropski mir.” On izjavljuje da se
odriče mešanja u unutrašnje poslove stranih država i da priznaje političke režime
koje su pojedini narodi zaveli u svojoj zemlji „zajedničkim dogovorom”; osim
toga, iako izvesne političke obaveze koje je uzeo na sebe prethodni režim nisu
više u skladu sa „državnim interesima” Rusije, on izjavljuje da će ih moći održati
„ukoliko je to mogućno”. Isti raspis objavljuje da se grofu Morkovu, ruskom
ambasadoru u Parizu, stavlja u dužnost da ubedi prvog konzula da nedavno

397
zbliženje između Rusije, Austrije i Engleske nije upravljeno protivu Francuske. I
doista, grof Moskov, koji je započeo svoju diplomatsku karijeru za vlade
Katarine II, jedan od onih za koje se govorilo da „katarinišu”, a to će reći da je
smatrao za pitanje časti braniti ruske interese, zaključio je sa Bonapartom, 29
septembra 11 oktobra 1801 godine jedan tajni sporazum u cilju da se učvrsti mir
nedavno zaključen u Linevilu i da se bdije nad opštom bezbednošću u Evropi.
Kako je 1802 godine Francuska zaključila sa Engleskom ugovor u Amijenu,
izgledalo je da je Evropa pošla putem mira.
Ali će rat uskoro ponovo početi. Posle neuspeha pohoda na Egipat i
pomorskih uspeha Engleza, Bonaparta uporno misli na zavojevanja na Istoku. Tu
on veruje da će pronaći ključ svetske prevlasti, tu hoće da zada odlučan udarac
Engleskoj i tu se nada da će naći pouzdan oslonac svome carstvu. Istok postaje
jedan od glavnih pokretača njegove politike. U junu 1803 godine, Taleran
izjavljuje Morkovu da je spreman da evakuiše Švajcarsku i Holandsku, ako
Rusija hoće da pruži pomoć Francuskoj na Istoku. Morokov u nekoliko mahova
piše da se Bonaparta sprema da raskine Amijenski ugovor o miru, i da se on, u
cilju skorog rata, neprestano vraća na pitanje podele Turske. Ove izveštaje čitaju
u Petrogradu sa velikom pažnjom, pa čak i sa izvesnom zebnjom. Kancelar
Voroncov, a naročito Kočubej, Aleksandrov blizak prijatelj, raniji ambasador u
Carigradu i prethodnik Čartoriskog na položaju pomoćnika ministra spoljnih
poslova, ne vide za Rusiju nikakve koristi od podele Turske, što bi se moglo
izvesti samo uz pripomoć Francuske i Austrije. Eventualnom susedstvu sa ovim
dvema silama pretpostavljaju oni susedstvo sa slabom Turskom: „Nema mirnijih
suseda od Turaka”, tvrdi Kočubej, „i sačuvati ove naše prirodne neprijatelje treba
otsada da bude osnovno načelo naše politike.” Aleksandar naređuje Morkovu da
ne prihvati Bonapartine predloge i da mu izjavi da Rusija nema nameru da se
pridruži neprijateljskim postupcima uperenim protivu Turske. Od tog trenutka je
Istočno pitanje tesno vezano za celokupan razvoj francusko-ruskih odnosa.
Ukoliko se približuje konačan raskid između Francuske i Engleske, koji će
nagraditi Rusiju da promeni tabor, položaj ruskog ambasadora u Parizu postaje
sve teži. Bonaparta traži da se opozove Morkov, koji ne dobija zamenu i koji
ostavlja u Parizu samo jednog otpravnika poslova, d'Ubrila. Aleksandar želi da
raskine sa Francuskom. Ruska diplomatija, u sporazumu sa engleskom
diplomatijom, teži da obrazuje jednu protivfrancusku koaliciju. U avgustu 1804
godine i d'Ubril napušta Pariz; u novembru, ruski i austriski car potpisuju jedan
tajni sporazum: Rusija obećava svoju pomoć Austriji, a ova se obavezuje da će
braniti nezavisnost Turske od Bonaparte.
Rat protiv Napoleona: Austerlic (1805) i Fridrih (1807). — U koaliciju
koju priprema protivu Napoleona, koji se nedavno proglasio za cara, ruska
diplomatija trudi se da uvuče Prusku, čiji kralj održava lične odnose sa
Aleksandrom. Ali Fridrih-Viljem III, slab, neodlučan, rastrzan dvorskim
spletkama, zazire od Austrijanaca i izgleda malo sklon da se pridruži koaliciji.
Ruski pretstavnik u Berlinu, Alopeus, piše caru da „ravnodušnost pruskoga

398
kralja”, borbe između raznih klika na dvoru, spletke i strah od pobedničke
Francuske čine da je Pruska nepouzdan saveznik. S druge strane, među
Aleksandrovim prijateljima, Adam Čartoriski izražava najoštriju netrpeljivost
prema Pruskoj koju smatra za glavnog vinovnika podele Poljske, i Voroncov, koji
upravlja spoljnom politikom Rusije, istoga je mišljenja. Najzad, Pruska, kao i
Austrija, sačuvala je mučne uspomene iz svoje borbe sa Francuskom. Slabost svih
ranijih koalicija bila je posledica uzajamnog nepoverenja koju su međusobno
gajili saveznici; Prusi i Austrijanci, iako su se borili rame uz rame protivu
revolucionarne Francuske u ime monarhističkog načela, nisu napustili svoje
tradicije teritorijalnih osvajanja i sumnjičili su se uzajamno da spremaju planove
za aneksiju. Zbog toga, u cilju borbe protivu Napoleona koja se priprema,
Aleksandar predlaže Engleskoj jedno novo načelo za koaliciju. Njegov plan
izrađen u sporazumu sa poslanikom Sardinije u Petrogradu čuvenim Žozefom
de Mestrom, napisao je jedan od njegovih bliskih prijatelja, N. Novosilcev, čiju
smo ulogu videli u reformama početkom Aleksandrove vladavine. Tu se
konstatuje da „najmoćnije oruđe kojim su se do sada služili Francuzi i koje im još
omogućava da ugrožavaju sve druge zemlje, sastoji se u opšte rasprostranjenom
mišljenju da se oni bore za sreću i slobodu svih naroda ...”, da „dobro
čovečanstva, pravi interesi zakonitih vlada i uspeh nameravanog plana što su ga
smislile dve sile (Ruska i Engleska) zahtevaju da se to strahovito oruđe oduzme
od Francuza i okrene protivu njih.” Prema tome, on predlaže „da se ne
uspostavljaju stara nasilja” i „da se učvrsti sloboda”; u praksi, kralj Sardinije,
kada jednom njegova kraljevina bude obnovljena, moraće da dâ Ustav svojoj
zemlji; Francuska će takođe morati da usvoji jedan režim po svome sopstvenom
izboru, jer saveznici, to treba glasno reći, ne bore se protivu francuskog naroda,
već protivu vlade. Saobrazniji idejama iz prvih godina Aleksandrove vladavine, i
slobodnoumniji nego što će biti, zvanična frazeologija saveznika na kraju borbe
protiv Napoleona, ovaj plan nije naišao na povoljan prijem u Evropi.
U aprilu 1805 godine, Engleska zaključuje sa Rusijom jedan ugovor o
savezu: obe zemlje obavezuju se da će garantovati nezavisnost Turske, i da će
Engleska davati Rusiji izvesnu novčanu potporu. Pruska odbija da stupi u
koaliciju, i Austrijanci otpočinju neprijateljstva ne čekajući dolazak Rusa.
Francuzi opkoljavaju vojsku austriskog generala Maka kod Ulma i primoravaju
je da se preda. Žurba Austrijaca upropašćuje položaj saveznika. Ruske trupe
stižu umorne i u vrlo rđavom stanju; Austrijance optužuju zbog izdaje. Osim
toga, prisustvo Aleksandrovo u vojsci otežava pitanje vrhovnog zapovedništva.
Pred nadmoćnijim neprijateljskim snagama, ruska vojska je primorana da
otstupa. Za vreme povlačenja, glavni komandant Kutuzov zadobija jedan uspeh
kod Direnštajna, kod Šengrabena pukovi Kneza Bagrationa, koji su dobili
zadatak da po svaku cenu zaštite povlačenje vojske, ne samo da su odbili
neprijatelja, već su izišli i kao pobednici iz te borbe. Ruska vojska povlači se kroz
Moravsku, gde se pridružuje trupama koje su tek stigle iz Rusije i austriskom

399
korpusu koji je došao iz Beča, u kome su se već nalazili Francuzi. Kutuzov uviđa
da je jedini način boriti se protivu Napoleona u tome da se izbegavaju odlučni
sukobi, da se otstupi u Mađarsku gde se nalaze netaknuti austriski korpusi, da se
Napoleon iznuri ovim povlačenjem, i da se po svaku cenu dobije u vremenu. Jer,
za Napoleona je vreme dragoceno; njegov strategiski plan svodi se, kao i uvek,
na to da zada brze i odlučne udare, da nametne opšte bitke, pa da iskoristi
nadmoćnost svojih snaga i svoga genija. Kutuzov savetuje Aleksandru da se
otstupa bez prestanka, i da se izbagava svaka odlučna borba, ali on to ne zahteva
sa dovoljno upornosti, te je 20 novembra/2 decembra 1805 godine, rusku vojsku
potukao Napoleon kod Austerlica.
Rat, započet da bi se odbranili interesi Pruske i Austrije, završava se
porazom ruske vojske. Austrija se požurila da zaključi mir u Požunu, a Pruska,
do čijeg je prijateljstva Aleksandru toliko bilo stalo, udružuje se sa Francuskom.
Napoleonove armije nalaze se blizu poljske granice; na Istoku, Francuzi razvijaju
veliku aktivnost. Napoleonova pobeda ponovo stavlja na dnevni red poljsko i
Istočno pitanje, a ona oba zadiru u ruske interese. Tako je poraz kod Austerlica
zadao udar ne samo ruskoj vojsci, već i čitavoj spoljnoj politici Rusije. Jednim
tajnim ugovorom sa Turskom, Aleksandar postavlja zahtev da francusko-pruski
savez ne bude upravljen protivu Rusije. On šalje u isti mah ranijeg ruskog
otpravnika poslova d'Ubrila da pregovara u Parizu o miru između Rusije i
Francuske, ali on posle toga ne ratifikuje ugovor koji je potpisao njegov izaslanik.
Rusija i Francuska ostaju dakle u ratnom stanju; vojne operacije ruske eskadre u
Jadranskom Moru nastavljaju se, kao i operacije ruskog odreda kojim komanduje
viceadmiral Senjavin i u kome se nalaze Crnogorci. Napoleon u borbi protivu
Rusije pribegava svim sredstvima; on šalje u Carigrad Sebastiania, koji ubeđuje
sultana da pogazi rusko-turski ugovor iz 1805 godine, kojim se Turska bila
obavezala da ostavi ruskoj ubojnoj floti slobodan prolaz kroz moreuze. Ovo
gaženje ugovora i uticaj što ga je vršio francuski ambasador u Carigradu
primoravaju Aleksandra da objavi rat Turskoj.
U septembru 1806 godine, pod pritiskom vojničke stranke, ravnodušni
pruski kralj odlučuje se najzad da pošalje jedan ultimatum Napoleonu. 14
oktobra, kod Aueršteta i kod Jene, Pruska Fridriha Velikog je uništena. Napoleon
ulazi svečano u Berlin gde 21. novembra 1806 godine, odlučuje da se ustanovi
kontinentalna blokada, koja je igrala tako važnu ulogu u istoriji Napoleonove
prevlasti. Pruska vojska je uništena; Francuzi su zauzeli Poznanjsku oblast;
Fridrih-Viljem III prestravljen, beži iz jedne varoši u drugu, započinje pregovore
o miru, koje usporava i nepomirljiva narav Napoleonova i njegovo odbijanje da
učini ma kakav ustupak. Dok njegov saveznik pregovara, Aleksandar šalje u
prusku armiski korpus generala Benigzena i Bukshevdena, pod vrhovnom
komandom maršala Kamenskog. Rusija ponovo otpočinje jedan težak rat pod
okolnostima koje potsećaju na okolnosti prethodnog rata. Prusi nisu sačekali
Ruse, i kada su ovi bili spremni da stupe u dejstvo, njihovi saveznici raspolagali
su samo bednim ostacima jedne rastrojene i demoralizovane vojske, koja se bila

400
sklonila na poslednji komadić pruske teritorije na pragu Rusije. I Kamenski
smatra da jedina mogućna taktika u borbi protivu Napoleona jeste da se
izbegavaju bitke i da se otstupa. Stigavši u Pultusk, on daje u isti mah i naredbu
da se otstupa ka ruskoj granici i svoju ostavku. Benigzen ne izvršuje naredbu za
povlačenje, odbija napad Franzuca kod Pultuska i naimenovan je za glavnog
komandanta. Pred Kenigsbergom, u kome se nalazi pruski kralj sa svojim
dvorom, kod Projsiš-ejlau, on započinje jednu krvavu bitku 27. januara/8
februara 1807 godine.
Vojne operacije, prekinute usled zime, nastavljaju se u proleće, i obe strane
se spremaju za odlučnu borbu. Položaj ruske vojske kod Kenigsberga veoma je
težak. Sada i Benigzen smatra da je najbolji način boriti se protivu Francuza u
tome da se oni odvuku postepeno u Rusiju. Ali je interes Prusa sasvim različit:
ako bi Benigzen otstupio u Rusiju, Pruska bi izgubila i poslednji delić svoje
teritorije. Ruska vojska trpi mnoge oskudice; njeno snabdevanje je rđavo
organizovano; vojnici bolesni i u ritama, gladuju. Oficiri i generali ne vole
Benigzena, i idu čak dotle da ga optužuju kako ide na ruku neprijatelju. 2/14
juna 1807 godine, kod Fridlanda, ruska vojska je potučena. Pruska je konačno
pregažena, i ruske granice otvorene neprijatelju.
Na dan 10/22. juna, Benigzen zaključuje primirje. Tada se Napoleon vraća
na plan koji je nekada Taleran saopštio ruskom ambasadoru u Parizu. On pristaje
da zaključi mir ali želi savez sa Rusijom. Pobednik i pobeđeni sastaju se u Tilzitu
na jednom splavu sagrađenom na reci Njemenu i Aleksandar postaje
Napoleonov saveznik.
Savez sa Napoleonom: sastanci u Tilzitu (1807) i u Erfurtu (1808). —
Ugovori zaključeni u Tilzitu menjaju iz osnova rusku politiku.
Rusija je primorana da prizna potpun preobražaj centralne Evrope.
Aleksandar mora da prizna izmene koje je Napoleon učinio na političkoj karti
Evrope. Nemačka postaje vazal Francuske. U naknadu za izvesno ublaženje
uslova za mir nametnutih pokorenoj Pruskoj, Aleksandar se odriče svojih prava
na kneževinu Jever, na ostrva u Jonskom Moru i na Boku Kotorsku. Poljske
oblasti u Pruskoj, izuzev oblast Bjalistoka, koja je ustupljena Rusiji, ustupljena su,
pod nazivom „Varšavsko veliko vojvodstvo”, saksonskom kralju. Napoleon je
bio predložio Aleksandru mnogo više: istočnu Prusku i znatan deo pruske
Poljske; ali: je car to odbio, da bi ostao veran svome savezu sa Pruskom; on je
primio samo oblast Bjalistoka jer je uzimanjem te oblasti mogao da skrene pažnju
svojih podanika sa svoga neinteresovanja za dobit posle jednog tako teškog rata.
Podrobno proučavanje Istočnog pitanja, koje je bilo glavna tačka u pregovorima,
odloženo je za naredni sastanak između dva cara, a dotle je ugovoreno da, ako
Turska ne primi francusko posredovanje, ili ako, pošto ga bude primila, ne
zaključi mir sa Rusijom u roku od tri meseca, Francuska i Rusija će se
sporazumeti da isteraju Turke iz Evrope, izuzev iz Carigrada i Rumelije. Moreuzi
neće moći da pripadnu ni Francuskoj ni Rusiji.

401
 Ruska javnost tumači na razne načine Tilzitski mir. Jedni ga smatraju kao
blagodet za Rusiju; tako na primer knez Kurakin piše carici Mariji: „Rusija izlazi
iz ovoga rata sa neočekivanom slavom i čašću ...; ne izgubivši ništa od svojih
teritorija, ona je čak stekla i nove.” Drugi, naprotiv, smatraju da je savez sa
Napoleonom štetan, da će raskid sa Engleskom i kontinentalna blokada biti
kobni po ekonomski život; oni takođe zameraju tome ugovoru o miru što je
napustio osnovno načelo ruske politike, a to će reći tesnu saradnju sa austriskom
i pruskom monarhijom u borbi protivu Francuske revolucije i uzurpatora; šta
više oni ga optužuju kao da on osuđuje i samo načelo monarhije, koje je nagnalo
Rusiju da uzme aktivnog učešća u evropskim koalicijama protivu Francuske.
Aleksandar je pozvao grofa Rumjanceva, pristalicu nove politike započete
u Tilzitu, da preuzme vođenje spoljnih poslova. U novembru 1807 godine,
Rusija, postavši Napoleonov saveznik, objavljuje rat Engleskoj, i dok se ruska
vojska pod komandom generala Buksheldena sprema da osvoji Finsku, Bernadot
dobiva naređenje da napadne Švedsku: „Švedska će upropastiti Finsku”, piše
Napoleon. Ali on pomišlja naročito na veća osvajanja i trudi se posredstvom
Kolenkura, svoga ambasadora u Petrogradu da dokaže tu potrebu Aleksandru.
On hoće da stavi u dejstvo Tilzitski ugovor, a to će reći da ga pretvori u jedan
vojni savez koji bi mogao uništiti pomorsku moć Engleske u Indiji, izvršiti velika
osvajanja na Istoku i pre svega napasti Tursku. Aleksandar, naprotiv, ne
pokazuje ni malo žurbe da ostvari planove o kojima mu Kolenkur neprekidno
govori. U mesto da preduzme veliki pohod na Istok, za koji je spremljen plan u
Tilzitu, on više voli da okrene rusku ekspanziju u jednom pravcu koji mu je sam
Napoleon pokazao; on naređuje da se zauzme Finska i Dunavske kneževine, i
trudi se da iskoristi savezništvo sa Francuskom da bi ih osvojio. Napoleon je
nezadovoljan što vidi da je savez koristan samo za Rusiju i da car izbegava da
ispuni svoje obaveze. Da bi primorao Aleksandra da se povuče iz dunavskih
kneževina, on drži svoju vojsku u Pruskoj, suprotno ugovoru iz 1807 godine.
Neslaganje između saveznika stvara potrebu da se sastanu dva cara. U
martu 1808 godine, Kolenkur započinje pregovore sa Aleksandrom i
Rumjancevom da pripremi program za taj sastanak. Aleksandar pristaje da uzme
učešća u veliki pohod na Istok, ali neslaganje postaje još veće, skoro bezizlazno,
čim je u pitanju da se reši sudbina Carigrada i moreuza. U tom pogledu
Rumjancev je nepopustljiv, i Kolenkur izjavljuje Napoleonu da je ustupanje
Carigrada i moreuza Rusiji uslov, sine qua non za njegovo učešće u pohod na
Istok: „ako Rusija dobije Carigrad i Dardanele onda će se ona moći, nadam se”,
piše on, „privoleti lako da prihvati svaki plan”. Sastanak dva cara utvrđen je za
mesec septembar u Erfurtu. Taleran stiže u Erfurt na dva dana pre Napoleona.
6n spada u onu grupu carskih velikodostojnika koja je uvidela, posle Tilzitskog
mira, da je i pored Napoleonovih pobeda carstvo osuđeno na propast. Zajedno sa
Fušeom on smatra da je potrebno postaviti granice carevim osvajačkim
planovima da bi se sprečilo da se carstvo ne sruši i da povuče u propast i one koji
njemu imaju da zahvale što su se uzdigli.

402
 On potajno sprema u Erfurtu jedan smeo plan. Ne samo da otkriva
austriskom ambasadoru u Parizu tajni plan o francusko-ruskom pohodu na Istok
koji mu je Napoleon saopštio u oči svog polaska na sastanak, već ga još ubeđuje
da treba da dokaže vladi u Beču potrebu da počne odmah da se naoružava. Pošto
je naoružao Austriju, on otkriva svoju igru Aleksandru: „Veličanstvo”, kaže mu
on, „šta ćete Vi ovde? na Vama je da spasete Evropu a Vi ćete u tome uspeti samo
ako se oduprete Napoleonu. Francuski narod je prosvećen. Njegov vladar to nije.
Vladar Rusije je prosvećen, a njegov narod nije. Prema tome, vladar Rusije treba
da bude saveznik francuskog naroda...” On pretskazuje caru skori pad
Francuskog Carstva; on mu otkriva nezadovoljstvo koje vlada među
Napoleonovim ratnim drugovima i trudi se da mu dokaže kako je neophodno
potrebno suzbijati Napoleonovu ambiciju, kako su svi nedavni ratovi samo plod
njegove lične ambicije, kako je Francuska umorna, kako narod ne želi ni
osvajanja ni pobede, kako težnje Napoleonove ne deli i francuski narod, i kako
spas Evrope zahteva savez Rusije sa Austrijom. Tek posle ovog razgovora
Aleksandar se sastaje sa Napoleonom.
Napoleon traži da Rusija učestvuje u pohodu na Istok, ali Taleranov
potajni rad donosi svoje plodove. Držanje Austrije, puno pretnji, s jedne strane
sprečava Napoleona da utvrdi i tačan trenutak i oblik toga pohoda, a s druge
strane, primoravajući da se pohod na Istok odloži, to držanje omogućava
Aleksandru, umesto što bi bio primoran da daje tačne odgovore i da izdrži
nezgodne diskusije o Carigradu i moreuzima, da se ograniči na opšte uveravanje
kako on pristaje da svome savezniku pruži oružanu pomoć na Istoku. Za ovo
neodređeno obećanje car dobija mnogo više nego što su se ruski diplomati smeli
nadati u oči sastanka. Evakuaciju Pruske, olakšavanje teškog ratnog poreza koji
joj je bio nametnut, evakuaciju Varšavskog velikog vojvodstva, priznavanje
aneksije Finske, Moldavije i Vlaške. Napoleon, istina, zahteva da Rusija potvrdi
svoja obećanja i da uzme učešća protivu Austrije u slučaju rata, ali Aleksandar
uspeva da ograničiti domašaj toga obećanja unoseći odredbu da će ono važiti
samo u slučaju, koji je tada izgledao sasvim neverovatan, napada koji bi Austrija
izvršila. Aleksandar može da napusti Erfurt kao pobednik, jer je taj sastanak
značio diplomatski poraz za Napoleona. Za svoj triumf on ima da zahvali
Taleranu, koji je izdao svoga gospodara, naoružao Austriju, i naveo Aleksandra
da posumnja u stabilnost Napoleonovog carstva. Taleran je dao za pravo onim
ruskim velikodostojnicima koji nisu odobravali Tilzitski ugovor i koji su tražili
da se nastavi borba. protivu Napoleona. Zahvaljujući njemu Aleksandar je uspeo
da izvuče iz saveza sa Francuskom maksimum koristi.
Aleksandar je obavestio Austriju o izvesnim pojedinostima. pregovora u
Erfurtu i trudio se da je ubedi da ne treba da počinje rat. On je uverava da
Napoleon ne pomišlja da se bori protivu nje. Ali Beč ima više poverenja u
Talerana nego u Aleksandra, i on preduzima inicijativu u otpočinjanju
neprijateljstava. Saznavši da ona priziva narode da stresu jaram osvajača,

403
Napoleon se žali ruskom samodršcu da se „Austrija služi istim sredstvima kao i
oni ljudi koji su stvorili Francusku revoluciju ...” Prema Erfurtskom ugovoru,
Aleksandar treba da objavi rat Austriji; ali, kada je austriski ambasador napuštao
Petrograd, on mu poverava da će se moliti Bogu za pobedu Beča. Njegova vojska
ulazi u Galiciju, ali umesto da ide napred, ona ostaje u defanzivi. Kada se
Napoleon konačno uverio u neiskrenost ruskog saveza, odlučio se da zada
Aleksandru jedan osetan udarac. U maju 1809 godine, on naređuje
Ponjatovskom, koji se u tom trenutku borio protivu Austrijanaca u Varšavskom
velikom vojvodstvu koje su oni zauzeli još od početka rata, da prebaci svoje
poljske trupe u Galiciju. Pojava Ponjatovskog izaziva proteste Aleksandrove, i
ruska vojska zauzima Galiciju gde u mesto da se bori sa Austrijancima, ona se
tuče sa Poljacima. Napoleon se više ne usteže da otvoreno digne glas protivu
jednog „prividnog saveza”. U avgustu 1809 godine, jedna ruska nota, pošto je
potsetila da francusko-ruski savez zabranjuje Francuskoj svaki pokušaj
obnavljanja Poljske, zahteva da se zaustavi pohod Ponjatovskog. Kada je primio
ovu notu, Napoleon je ubrzao pregovore za mir. Kada je trebalo podeliti Galiciju
oduzetu od Austrijanaca, izbio je nov nesporazum između saveznika, jer se
Aleksandar protivio znatnom teritorijalnom povećavanju Varšavskog velikog
vojvodstva. Ipak, Bečki ugovor o miru, zaključen oktobra 1809 godine, dodelio je
veći deo Galicije Velikom vojvodstvu, a manji deo Rusiji.
U zimu 1808—1809, Rusi, pošto su zauzeli Alandska Ostrva, prešli su
preko leda Botnijski Zaliv i prodrli u Švedsku. Jednim državnim udarom u
Štokholmu je bio svrgnut sa prestola Gustav IV a novi vladar, Karlo XIII,
pokazao se pomirljiv: ugovorom o miru zaključenom u Fredrikshamu, u
septembru 1809 godine, on je ustupio Rusiji Alandska ostrva i celu Finsku.
Posle zaključenja mira sa Švedskom, Aleksandar je hteo da iskoristi rat
između Francuske i Austrije da bi zauzeo Balkan i da bi se dokopao Carigrada.
Rat iz 1809 godine bio je ispočetka srećan: Bagration je zauzeo nekoliko tvrđava;
ali je ubrzo ogorčeni otpor Turaka primorao rusku vojsku da se vrati na levu
obalu Dunava.
„Patriotski rat” (1812). — Posle početka rata iz 1809 godine, Napoleon ne
može više da sumnja u bezvrednost svoga saveza sa Rusijom. Pitanje Poljske,
koje je posle bečkog mira postalo glavni predmet francusko ruskih pregovora,
izazvalo je konačno razmimoilaženje dvaju saveznika. Napoleon se trudi da od
Poljske načini francusku pretstražu na ruskoj granici. Aleksandar ne pristaje ni
po koju cenu da se Poljska obnovi i zahteva od Napoleona da se odrekne toga
plana. On mu predlaže jedan ugovor, čiji prvi član kaže „da kraljevina Poljska
neće nikad biti uspostavljena”, i koji sem toga određuje da se teritorija
Varšavskog velikog vojvodstva neće više povećavati na račun teritorije
nekadašnje poljske kraljevine. U januaru 1810 godine, Kolenkur potpisuje taj
ugovor, ali Napoleon odbija da ga ratifikuje, navodeći kao izgovor da je njegov
ambasador u Petrogradu prekoračio granice svoga ovlašćenja. Odnosi između
Petrograda i Pariza i dalje se zatežu. Aleksandar odbija da dâ Napoleonu za ženu

404
svoju sestru, veliku vojvotkinju Anu Pavlovnu, a naročito ne primenjuje
kontinentalnu blokadu. Napoleon zna da engleska švercovana roba prodire u
Rusiju, pa se sa Baltičkog mora upućuje preko Rusije ka austriskoj granici a
odatle u Austriju i Prusku.. U jesen 1810 godine, on piše Aleksandru, naglašujući
naročito obavezu da se u ruska pristaništa ne smeju primati brodovi natovareni
engleskom robom. Rusija odbija da prizna Trijanonsku carinsku tarifu; šta više,
njena carinska tarifa iz 1810 godine, nanosi štetu francuskoj industriji. U stvari,
ne samo da Rusija ne poštuje kontinentalnu blokadu, već preduzima i carinski
rat protivu Francuske. Najzad, da bi kontrolisao vršenje blokade, Napoleon,
prisajedinjuje Francuskoj teritoriju koja pripada Vojvodi od Oldenburga, šuraku
Aleksandra, koji ulaže oštar protest.
Rat postaje neizbežan. Za njega se vrše pripreme i u Parizu i u Petrogradu.
Bernadot, koji je izabran za vladara u Švedskoj, savetuje Aleksandru da ne
započinje glavnu bitku, već da otstupa i da odvuče Napoleona duboko u Rusiju.
On mu dokazuje da, ako Napoleon dođe pred Petrograd, onda će on biti bliže
svome padu nego ako ruska vojska ide ka Rajni. S druge strane, u Petrogradu
Aleksandru savetuju da u interesu Rusije — pošto će Varšavsko veliko
vojvodstvo biti u blizini ratišta, a poljsko pitanje je glavni uzrok sukoba, poljsko
pitanje reši tako da Napoleonu oduzme svaki izgled na politički uspeh. Knez
Golicin, nekadašnji komandant ruske vojske u Galiciji godine 1809, predlaže mu
da obnovi poljsku kraljevinu u okviru ruske carevine. Aleksandar se obraća
Čartoriskom koji, pred frankofilstvom poljskoga društva, daje ostavku kao ruski
činovnik, pa pošto je ukazao na sve koristi koje Francuska obećava Poljacima
piše: „Ako Rusi, sa svoje strane, predlože Poljacima veoma velike koristi, moglo
bi doći do sporazuma.” Car se i dalje dopisuje s njim, ali je centar diplomatske
igre odsada u Beču i Berlinu, koje Napoleon potstiče na rat protivu Rusije.
Meternih smatra da je Francuska manje opasna za Austriju nego Rusija;
francusko gospodarenje ne bi moglo da bude dugoga veka, i Napoleonovo
carstvo će se neminovno srušiti, dok će Rusija ostati stalan suparnik Austrije na
Istoku. Primoran da sklopi savez sa Francuskom, Meternih smatra da će poraz
Rusije ići na ruku interesima njegove zemlje, ali da u slučaju ruske pobede i
francuskog neuspeha Austrija treba da zadrži ono što on naziva „izmenjena
neutralnost”. Njega naročito zabrinjuje uspeh ruske vojske na Dunavu. I ako se
on obavezuje da će Napoleonu poslati jedan korpus od 20.000 ljudi, on ipak o
tome obaveštava ruskog pretstavnika Stakelberga i uverava ga da će ovaj
austriski korpus ostati neaktivan. Što se tiče pruskoga kralja opasnost od
vojničke okupacije primorava ga da, prema Pariskom ugovoru iz 1812 godine,
otvori svoje tvrđave Francuzima, da obeća da će snabdevati Veliku Armiju i da
će staviti jedan armiski korpus na raspoloženje Napoleonu.
U ovakvim okolnostima, rat sa Turskom ima samo drugostepeni značaj za
Rusiju, te Kutuzov dobija naređenje da zaključi mir. „U slučaju hitne potrebe”,
piše mu Aleksandar, „možete učiniti Turcima najveće ustupke i odrediti Prut kao

405
granicu”, ali Vas ja ovlašćujem da učinite ovaj veliki ustupak samo pod uslovom
da zaključite sa Portom ugovor o savezu.” Kutuzov potpisuje maja 12/12 1812
godine Bukureški ugovor, kojim se Rusiji priznaje aneksija Besarabije, ali on ne
uspeva da pridobije Tursku za savez protivu Francuske.
U maju 1812 godine, Napoleon stiže u Drezdu. Još od aprila Aleksandar se
nalazi u Vilni, okružen strancima, Nemcima, Englezima, Italijanima,
Pretstavnicima španskih Kortesa i drugih. Ova međunarodna okolina daje
njegovoj aktivnosti izvesno naročito obeležje: ona neminovno mora da vrši
izvestan uticaj na njegovo shvatanje o preuređenju Evrope; ona ga nagoni da ne
odvaja pitanje neposredne odbrane Rusije od pitanja zaštite svih evropskih
naroda od uzurpatora i od posledica Francuske revolucije. U Beču se tačno
ocrtavaju veliki planovi za spasavanje Evrope, kojima će se Aleksandar kasnije
posvetiti.
Na dan 12/24 juna, korpusi Davua, Neja i d'Udinoa prelaze Njemen.
Ruske snage, brojno slabije od Velike Armije podeljene su na dve vojske, na
vojsku Barkleja od Tolia i na vojsku kneza Bagrationa. To je bila glavna greška
ruskog ratnog plana. Napoleon se trudio da se njom koristi, ali nije u tome
uspeo, jer su ruske vojske izbegavale glavnu bitku koju je on nameravao da im
nametne. Aleksandar se vraća u svoju prestonicu a vrhovno zapovedništvo
preuzima Barklej koji se povlači u pravcu Smolenska i naređuje Bagrationu da
otstupi pa da mu se pridruži. Ovaj plan izvršen je metodično, i u Smolensku se
dve ruske vojske spajaju. Barklejeva taktika je da izbegne susret sa neprijateljem,
da otstupa i da odvuče postepeno francusku vojsku duboko u Rusiju.
Početak „patriotskog rata” baca rusko društvo u mučnu uzrujanost i
strepnju. Javnost osuđuje Barklejev plan; to povlačenje, u očima javnosti isto je
što i poraz. Osim toga, narodne mase u kojima je teško, usled seljačkoga
robovanja, izazvati patriotsko oduševljenje, ne prihvataju odmah rat kao
narodnu dužnost. Slika pravog raspoloženja ruskoga društva u 1812 godini,
onako kako nam ga otkrivaiu spisi, arhivski i drugi razni dokumenti, daleko je
od toga da liči na raspoloženje kako ga prikazuje zvanična legenda, koje je dugo
vremena smatrana za tačnu. U početku rata, kao što su dokazala veoma
interesantna istraživanja, mužici su pokazali revolucionarne prohteve. Što
Napoleon to nije iskoristio, i ako je isprva pomišljao na to, to je s toga što mu je
bilo neprijatno da kao vladar i osnivač jedne nove dinastije upotrebi protivu
drugog jednog vladara revolucionarno oružje. Rat je dobio narodno obeležje tek
posle nasilja što ih je vršila Velika Armija; kada su njeni vojnici, ne poštujući više
pravila discipline, počeli da pljačkaju, postali su direktna opasnost za život i
imanje seljaka; tek posle zauzimanja Moskve počeli su seljaci zaista da smatraju
taj rat za „patriotski”.
Posle spajanja u Smolensku, ruska vojska nastavlja da se povlači ka
Moskvi. Ona je pod komandom jednog novog vrhovnog zapovednika,
Kutuzova, 26 avgusta/7 septembra 1812 godine, ona započinje krvavu bitku kod
Borodina (zvanu Moskovska bitka) i povlači se. U selu Fili, Kutuzov okuplja svoj

406
ratni savet koji odlučuje da se Moskva napusti bez borbe, te Napoleon ulazi u
prestonicu.
Kada je Velika Armija napustila zapaljivu varoš ona se, da se ne bi vraćala
istim putem preko Smolenska, trudi da izbije na put za Kalugu.
Ali, posle bitke kod Malog Jaroslaveca, iscrpena i demoralisana ona je
primorana da ponovo pođe putem za Smolensk i ponovo pređe opustošene
oblasti. Ruske neregularne čete uznemiravaju je; dezerteri je napuštaju; bolesti i
hladnoća je desetkuju. Posle prelaza preko Berezimne, Velika Armija ne postoji
više.
Aleksandrova svečana zakletva je ispunjena: U Rusiji nije više ostao ni
jedan jedini Napoleonov vojnik. Ono što nisu mogli da učine Car i njegovi
generali, ono što je bilo iznad moći upravnog staleža, a to će reći plemića —
spahija, koji čak ni u tragičnim godinama patriotskog rata nisu zaboravili na
svoje povlastice, što je najzad iscrplo snage ruske države oslabljene nedostatcima
apsolutističkog režima učinio je ruski narod. Poraz Velike Armije i oslobođenje
otadžbine jeste delo ruskog naroda.
Bečki kongres. — Nasuprot ministru spoljnih poslova Rumjancevu i
glavnom zapovedniku Kutuzovu, koji hoće po svaku cenu da zaključe mir i koji
smatraju da će nastavljanje rata škoditi ruskim interesima, Aleksandar se
odlučuje da nastavi borbu do konačnog sloma Napoleonovog carstva. Odričući
se liberalnih planova iz prvih godina svoje vladavine, on pokušava da baci u
zaborav svoja obećanja o unutrašnjim reformama pomoću žive spoljne politike,
pomoću triumfa ruskog oružja i odlučnom intervencijom u bliskoj reorganizaciji
Evrope.
Na dan 16/28 februara 1813 godine, u Kališu, zaključen je ugovor o
savezu između Rusije i Pruske, koji znači početak jedne nove koalicije protivu
Francuske. Kada se Rumjancev razboleo, vođenje ruske strane politike prelazi
postepeno iz Petrograda u glavni štab vojske; savetnici koje Aleksandar najviše
sluša postali su Kapodistrija, jedan Krfljanin, i Neselrode poreklom Nemac,
reakcionar koji je pod jakim uticajem Meterniha. Engleska i Švedska pristupaju
koaliciji i vojne operacije ponovo počinju. Posle bitaka kod Licena i Baucena, u
junu 1813 godine, otpočinju pregovori između Napoleona i saveznika. Napoleon
ponavlja Aleksandru svoj predlog o miru i savezu. Izvesni carevi savetnici skloni
su da iskoriste ovu ponudu da bi završili rat pod povoljnim uslovima. Ali
njihovu akciju suzbija tuđinska okolina Aleksandrova a to su Prusi koji su želeli
da se rat nastavi, ili francuski emigranti koji žele Napoleonov pad, a naročito
Meternih, koji vešto igra svoju dvostruku ulogu. Dok u isti mah predlaže
austrisko posredovanje, on se trudi da spreči zaključenje mira. I samo da bi
onemogućio pregovore koji suviše obećavaju Rusiji, on se ugovorom zaključenim
u Rajhenbahu juna 1813 godine, pridružuje koaliciji.
Na suprot Austriji, koja se posle bitke kod Lajpciga plaši da potpun
Napoleonov poraz ne bude suviše koristan po Rusiju i Prusku, saveznici se

407
odlučuju da nastave rat na francuskom zemljištu. U martu 1814 godine,
ugovorom zaključenim u Šomonu, oni se obavezuju da, uz novčanu podršku
Engleza, održe vojni savez za vreme od 20 godina i da ne zaključuju nikakav
poseban ugovor sa Francuskom. Posle pariskog ugovora od 30. maja 1814
godine, oni sazivaju Bečki Kongres i preduzimaju težak posao preuređenja
Evrope. U Beču oni napuštaju ideju o borbi protivu Napoleona, da bi se
pomamno otimalo o ono što su od njega zaplenili. Taleran to iskorišćuje da bi
Francuskoj dodelio jednu neočekivanu ulogu. Okupljajući male države i tvrdeći
da pravo osvajanja ne može da baci u zaborav načelo zakonitosti, a to će reći
neotuđivo pravo vladara nad njihovim teritorijama, on uspeva da zavadi
saveznike; 3 januara 1815 godine, Francuska, Engleska i Austrija udružuju se da
bi se suprotstavili teritorijalnim pretenzijama Rusije i Pruske, a naročito aneksiji
Varšavskog velikog vojvodstva od strane Rusije.
Povratak sa ostrva Elbe primorava saveznike da se još jedanput udruže i
da nastave neprijateljstva protivu Napoleona. 9. juna 1815 godine, potpisan je
završni dokument Bečkog Kongresa, koji sa svima svojim dodatcima pretstavlja
novu međunarodnu povelju Evrope. Rusija dobiva jedan deo Varšavskog
velikog vojvodstva, ali deo Galicije koji je ona bila dobila 1809 godine vraćen je
Austriji, a Poznanjska oblast koja je bila obećana rusko-pruskim sporazumom u
Kališu 1813 godine, ostavljena je Pruskoj. Posle Vaterloa, Englezi vraćaju
Burbone na francuski presto, a Aleksandar objavljuje, jula 1815 godine, jednu
izjavu koja mu obezbeđuje naklonost Francuza: „Ne treba”, izjavljuje on,
„smatrati Francusku za neprijatelja. Strane sile ne mogu u njoj da primenjuju
pravo osvajanja.”
Sveta Alijansa i kongresi. U septembru 1815 godine, zanemarujući
posredovanje diplomata i ministara, Aleksandar se obraća direktno vladaocima i
14/26 pojavljuje se čuveni proglas o Svetoj Alijansi koji su potpisali austriski car,
pruski kralj i ruski car.
Ovaj dokument nema samo za cilj da ogranizuje Evropu strogo na
osnovici međunarodnog prava, kao što su to učinili ugovori zaključeni u Beču,
već on takođe teži da učvrsti političke i moralne temelje vlasti; to je ideološka
povelja novoga režima čije je teritorijalne temelje postavio Bečki Kongres. Već
sam stil ovog međunarodnog dokumenta, koji se obraća vladaocima kao ocevima
njihovih naroda i koji govori o „propisima svete vere, o ljubavi, istini i miru”,
svedoči o njegovom mističnom obeležju. Savremenici ga dočekuju na veoma
razne načine: papa odbija da ga potpiše, jer katolicizam ne odobrava doktrinu o
vanreligiskom hrišćanstvu koje propoveda Aleksandar; Turska u njemu vidi pre
svega poziv na nov krstaški rat, Meternih za njega kaže da je to jedno beznačajno
borbljanje a Genc ga naziva „političkom ništarijom”. Program Svete Alijanse, koji
je u stvari samo lični program Aleksandrov, ne ograničava se samo na
međunarodne odnose; on određuje takođe i unutrašnju politiku Rusije i onih
država koje ga budu prihvatile. Politički sistem koji se u njemu nalazi nosi
univerzalno obeležje: spoljna i unutrašnja politika su nerazlučno vezane;

408
primena apsolutizma u unutrašnjoj upravi raznih država postaje cilj
međunarodne politike cele evropske unije; rat se pretvara u oruđe međunarodne
pravde protivu revolucionarnih i nacionalnih pokreta. Nema sumnje da je
Aleksandar, kada je sastavljao program Svete Alijanse, bio u izvesnoj meri pod
uticajem nebačkog pobožnjaštva, u kome mističan individualizam postoji
uporedo sa potpunim potčinjavanjem svetovnom apsolutizmu. Ovaj dokument
je završetak jedne duge evolucije koja je dovela cara dotle da se odrekne
reformističkih planova iz prvih godina svoje vladavine.
Čim je Meternih stekao ubeđenje da Sveta Alijansa nije, kao što se u
početku verovalo, samo jedno sredstvo da se odvrati pažnja Evrope sa ruskih
osvajačkih planova na bliskom Istoku, već da je ona zaista jedan program
državne uprave, Austrija je preuzela vođenje evropske politike. Aleksandar
izjavljuje da je saglasan sa Meternihovim idejama. U ime načela Svete Alijanse,
on se odriče političkog liberalizma. Njega nikako ne napušta strah od revolucije.
Njegovo duševno stanje vešto iskorišćuje austriski kancelar, i njegova vernost
Svetoj Alijansi nateraće ga, prilikom rešavanja grčkog pitanja, u bezizlazan
politički položaj. Njemu je mnogo stalo do redovnog sazivanja međunarodnih
kongresa i do ličnih veza između vladalaca, ne samo da bi se vršile odredbe o
savezu, već i da bi i dalje igrao ulogu „spasioca Evrope” koja mu se izmakla još
od 1815 godine.
Prvi kongres, koji je održan u Ahenu 1818 godine, posvećen je naročito
pitanju Francuske. Zahvaljujući Aleksandrovoj intervenciji, Francuska je uspela
da se smanji okupaciona vojska i da se poboljša njen međunarodni položaj.
Aleksandar se trudi da postane popularan u Francuskoj, i pretsednik francuske
vlade, vojvoda od Rišeljea, nekadašnji guverner Nove Rusije, obraća mu se više
puta, kada je trebalo braniti francuske interese pred saveznicima.
Međutim narodi stavljeni pod kontrolu i nadzor Svete Alijanse uspevaju
najzad da zbace svoje okove. Nacionalne revolucije izbijaju u Španiji, Italiji, na
Balkanu, i Americi, i one krnje ne samo teoriska načela Svete Alijanse, već i
interese raznih država. Sazivaju se kongresi da bi se rešavalo o merama za
sprečavanje i za podrobno ispitivanje svih političkih pitanja koja su u vezi sa
ovim revolucijama.
Kongres u Tropau godine 1820 bavi se prvenstveno napuljskom
revolucijom. On objavljuje jednu izjavu, koja na zahtev Aleksandrov jasno ističe
pravo sila da se mešaju u unutrašnje poslove zemalja gde se vrše pokušaji nasilne
izmene političkog režima. Sa gledišta stvarnih interesa Rusije, on znači jedan
diplomatski poraz. Rusija je htela da se na tome kongresu proučavaju razna
važna pitanja, ali je Meternih uspeo da ograniči njen rad na napuljsko pitanje.
Zahvaljujući brzini svoga glasonoše, on doznaje pre Aleksandra za pobune koje
su se dogodile u Semjonovskom puku u Petrogradu. Zastrašujući cara
priviđenjem revolucije, on uspeva da se taj kongres bavi samo pobunama i
revolucijama.

409
 Kongres u Ljubljani, godine 1821 raspravlja o revolucionarnim
događajima u Turinu. Aleksandar nudi svoje posredovanje: jedna ruska vojska
od 100.000 ljudi spremna je da pređe Galiciju i da se uputi ka Italiji; ali, neredi u
Turinu ubrzo su ugušeni, te rat i ne otpočinje. Vladari ispituju isto tako grčko
pitanje. Pobuna Grka protiv turskog jarma liči im na revoluciju; za njih a naročito
za ruskog cara, ona je u suprotnosti sa načelima Svete Alijanse, koja zahteva da
se ona osudi. Grčki nacionalni pokret usredsredio se u početku na dunavske
kneževine. Njega je tu širilo jedno tajno udruženje, Heterija, koje je htelo da
oslobodi Grke od turskog gospodarstva. Članovi Heterije obavestili su
Kapodistriju, koji je dobro znao šta Aleksandar misli o svim revolucionarnim
pokretima, te ih je odvratio da od njega traže pomoć. Oni su se tada obratili
drugom jednom Grku koji je bio u službi Rusije, Aleksandru Ipsilantiju, sinu
gospodara Vlaške, koji je izbegao u Rusiju 1806 godine. U Ljubljani Aleksandar
dobiva jedno pismo od Ipsilantija koji mu pretstavlja grčki ustanak kao častan i
preklinje ga da spase Grke. Car naređuje Kapodistiji da mu odgovori kako je on
odlučno protivan „mračnim putevima zavere”, i smenjuje ga sa ađutantskog
položaja. On misli isto kao Meternih, koji mu podnosi jedan izveštaj da bi mu
dokazao kako je grčka pobuna delo revolucionara željnih da uznemire Evropu i
da obore zakonite vlade. Zato on odbija odlučno da pruži pomoć grčkim
patriotima. Ali u proleće 1821 godine, posle nasilja koje su Turci izvršili nad
hrišćanima, on predlaže saveznicima zajedničku akciju protivu Porte i nudi se da
je on izvrši pomoću vojne sile. Krajem jula njegov ambasador, Stroganov,
napušta Carigrad. O mogućnostima da se Grcima učine izvesni ustupci već su
raspravljali delegati Četiri Sile, kada se u oktobru 1822 godine, sastao kongres u
Veroni. I ako se on naročito bavi španskom revolucijom i francuskom
intervencijom u Španiji, ipak je i grčko pitanje ponovo stavljeno na dnevni red.
Revolucije u Americi još jednom su nagnale Aleksandra da prihvati Meternihove
ideje. On izjavljuje Šatobrijanu da na suprot javnom mišljenju koje ga poziva da
pomogne grčki pokret, on se nikada neće odlučiti da to učini, jer je dužnost
vladara da se bore protivu tajnih revolucionarnih udruženja. Ipak on potseća
članove Kongresa na pravo ruske zaštite hrišćana u turskoj carevini i traži da
Turci napuste Vlašku i Moldaviju i zahteva slobodu trgovine na Crnome Moru.
Posle smrti Kastleroa engleska diplomatija se odlučno izjašnjava protivu
doktrine o kontrarevolucionarnoj intervenciji. Kaning, čija se politika na kraju
krajeva svodi na odbranu interesa Engleske, ističe se kao zaštitnik Grka. Uzalud
se na Aleksandrov predlog sastaje jedna konferencija u Petrogradu početkom
1825 godine, da naročito prouči grčko pitanje; Rusija ne može više da nametne
svoje gledište. Engleska i dalje ostaje branilac grčkog pokreta, a Francuska i
Austrija, na čiju je vernost Aleksandar računao prilikom stvaranja Svete Alijanse,
pridružile su se njoj.
Kakav je za Rusiju bio rezultat Aleksandrove politike? Na evropskim
kongresima car je dolazio u dodir ne sa mističarima i ideolozima, već sa
praktičnim i opštroumnim ljudima, vernim starim međunarodnim tradicijama,

410
koji su sanjali samo o osvajanjima i koji su bili nesposobni da se uzdignu na
visinu jedne opšte ideologije, čak i za vreme tragičnih katastrofa Francuske
revolucije. Meternih je bio isto toliko konzervativan kao i Aleksandar; ali se
austriska politika razlikovala od ruske upravo u tome što je konzervativno
rešenje svih evropskih pitanja bilo za Austriju najpovoljnije. I ako je bio
konzervativan, Meternih je ipak mogao da ostane i realista. Grčki ustanak mogao
je za Meterniha da bude jedna „revolucija”; ali on, to nije mogao da bude za
Austriju. Zato što je hteo da ostane veran načelu zakonitosti, Aleksandar je
pustio da Engleska preuzme inicijativu u grčkom pitanju.

411
 XV. NIKOLA I (1825—1855)

1. STUPANJE NA PRESTO I IDEJE NIKOLE I.

Stupanje na presto Nikole I. — Prema zakonima ruske carevine nije

trebalo da Nikola stupi na presto, jer je bio treći sin Pavla I. Pošto Aleksandar nije
imao direktnih potomaka, trebalo je da kruna pripadne njegovom mlađem bratu,
velikom knezu Konstantinu, koji je nosio titulu carević. Ali Konstantinu nije bilo
stalo do prestola; osim toga on je nasledio od svoga oca plahovitu narav, zbog
koje nije bio pogodan za vršenje vladarske vlasti. Zato je car pomišljao još
odavno da ga ukloni iz nasleđa prestola u korist svoga brata Nikole. Godine
1820, pošto se Konstantin razveo od velike kneginje Ane Fjodorovne da bi se
oženio jednom Poljkinjom, groficom Jovankom Gruđinskom koja je dobila titulu
kneginje Lovič, Aleksandar je objavio proglasom da brak jednog člana carske
porodice sa osobom koja ne pripada nekoj vladajućoj dinastiji ne daje ni supruzi
ni budućoj deci iz toga braka nikakvo dinastičko pravo ili povlasticu; prema
tome čak i da je Konstantin postao car, njegova žena i deca ne bi bili članovi
ruske carske porodice i ne bi imali nikakvo pravo na presto. Uskoro posle
objavljivanja ovoga proglasa, Konstantin je uputio jedno pismo Aleksandru u
kome mu je odmah javio da se odriče prestola. Car, pošto mu je odgovorio da
prima i potvrđuje to odricanje, čekao je osamnaest meseci da potpiše jedan
proglas što ga je sastavio moskovski mitropolit Filaret, u kome se objavljivala u
isti mah i Konstantinova abdikacija i naimenovanje velikoga kneza Nikole za
naslednika prestola. Ali ovaj proglas nije obnarodovan; osim Aleksandra i
Filareta, jedino su knez A. N. Golicin i grof Arakčejev, carevi bliski prijatelji, znali
da on postoji. Original ovog dokumenta zapečaćen je i ostavljen u Uspenskoj
Lavri u Moskvi; njegovi prepisi čuvali su se u Carevinskom Veću, Senatu i u
Svetom Sinodu, svi takođe pod pečatom i sa ovim svojeručnim carevim
natpisom: „Čuvati dok ja ne zatražim; otvoriti u slučaju moje smrti na vanrednoj
sednici pre svakog drugog postupka.” Nema sumnje da Aleksandar, koji, i ako se
činio kao da mu nije stalo do vlasti, ipak ju je ljubomorno čuvao, nije hteo
smatrati pitanje nasleđa prestola kao konačno rešeno; isto tako nema sumnje da
je on smatrao da ima prava da odlučuje o budućnosti svoga ogromnog carstva
kao što bi činio neki zemljoposednik sa svojim imanjem; ali je tek posle njegove
smrti trebalo da Rusija sazna ko će joj biti gospodar. I sam Nikola, koji je bio
direktno zainteresovan u ovom pitanju, nije bio posvećen u sve Aleksandrove
odluke; on je samo bio obavešten u poverenju, i uostalom prilično kasno, da je
određen za naslednika prestola posle Konstantinovog odricanja,
Posledice ove tajne, koja je čuvana u želji da se do poslednjeg trenutka
odloži uređenje pitanja nasleđa, osetile su se odmah posle iznenadne
Aleksandrove smrti. Kada je 27 novembra/9 decembra 1825 godine Nikola
saznao za carevu smrt, on nije mogao da se odluči da preuzme vlast jedino na
osnovu pokojnikove volje koja je do tada ostala u tajnosti, i on pokazuje potpunu

412
lojalnost prema svome starijem bratu Konstantinu, polažući mu zakletvu i
naređujući članovima Carevinskog Veća, državnim velikodostojnicima i vojnim
starešinama da sleduju njegovom primeru. On uostalom ima još jedan razlog da
tako postupa, a to je što on nije mnogo popularan među gardiskim pukovima u
Petrogradu, kojima je on neposredni starešina; kao što mu je već napomenuo
grof Miloradović, general-gubernator Petrograda, za njega postoji bojazan da
njegovo stupanje na presto ne izazove protivljenje garde. Pošto je naredio da
Konstantinu polože zakletvu i stanovništvo i trupe u Petrogradu, a zatim u
Moskvi, on o tome obaveštava svoga brata i moli ga da napusti Varšavu, gde je
od 1822 godine bio carski namesnik i potkralj Poljske, pa da dođe u Petrograd.
Konstantin odgovara da se on još odavno odrekao svojih prava na presto, da
smatra polaganje zakletve o kome su ga izvestili kao postupak koji je za žaljenje i
koji je protivan volji pokojnoga cara, i da on priznaje Nikolu za cara. Kada je
pozvan da dođe u Petrograd i da potvrdi svoju abdikaciju jednim svečanim
činom, on odlučno odbija, pa čak preti da će se „povući još dalje”, ako mu i dalje
budu dosađivali takvim zahtevima. Ova prepiska između dva naslednika, od
kojih ni jedan ne može da se odluči da primi krunu, traje više od dve nedelje. No
kada je Nikola saznao da se priprema jedna vojnička zavera, rešio je da okonča to
bezvladarsko stanje i da se proglasi za cara; on naređuje da mu se položi zakletva
na vernost 14/26 decembra. Ali vreme koje je proteklo omogućilo je
zaverenicima da savladaju kolebanja koja umalo što nisu ukočila njihov rad, i da
stvore plan za akciju.
Pobuna od 14/26 decembra 1825. — Tajna udruženja koja su se
obrazovala u Rusiji, a naročito u vojsci, posle Napoleonovih ratova, nameravala
su da izvrše državni udar protiv Aleksandra I. Iznenadna careva smrt i polaganje
zakletve na vernost Konstantinu iznenadili su ih. Isprva su ta udruženja
pomišljala da se odreknu svoje namere, ali joj ponovo pribegavaju videći da se
car ne pojavljuje i da rastrojstvo i dalje vlada u upravnim krugovima. Članovi
Severnog udruženja, koji rade u Petrogradu, smatraju da im se nikad više neće
javiti tako povoljna prilika. Osim toga, oni znaju da je vladi poznato da postoje
tajna udruženja i da njihov rad i njihovi planovi mogu svakog časa da budu
otkriveni. Snage kojima oni raspolažu neznatne su, i većina od njih ne veruje
mnogo u uspeh jednog revolucionarnog pokušaja. Ali oni više vole da pokušaju i
da propadnu zaveštavajući potomstvu svoje ideje i svoja imena, nego da puste
da ih državna vlast progoni iako nisu ništa pokušali. Ovakvo raspoloženje
nagnalo je njihove vođe da otpočnu akciju i oni su za dan pobune izabrali sam
dan polaganja zakletve na vernost Nikoli.
Knez Trubecki, gardiski pukovnik, određen da kao diktator upravlja
pobunom, stavio je u dužnost članovima udruženja, koji su najvećim delom
oficiri, da pripreme za pobunu trupe petrogradskog garnizona i da, pod
izgovorom da se veliki knez Konstantin nije svojevoljno odrekao prestola,
navedu vojnike da odbiju polaganje zakletve Nikoli. On smatra da, ako bi mu se

413
veliki deo trupa pridružio, ostatak će se povesti za njima iz osećanja solidarnosti,
pre nego da pođu u borbu protiv svojih drugova. Osnaženi tom potporom,
pobunjenici će moći da postave vladi svoje uslove, a pre svega zahtevati
sazivanje poslanika iz unutrašnjosti. Jedan predlog Ustava koji su izradila tajna
udruženja biće podnesen toj skupštini poslanika koja će igrati ulogu
ustavotvorne Skupštine.
Na dan 14/26 decembra zaverenici pokušavaju da izvedu prevrat, ali kao
što su i predosećali, ne uspevaju. Najveći deo petrogradskih pukova polaže
zakletvu Nikoli bez i najmanjeg opiranja. Agitatori uspevaju samo da povuku za
sobom jedan jedini puk, i to moskovski. Nekoliko četa pomorske garde i pojedini
oficiri i vojnici iz drugih jedinica pridružuju se pobunjenicima. Ove snage, već i
inače skromne, nisu uostalom našle sebi dovoljno odlučne vođe koje bi njima
upravljale. Videvši kako je mali obim toga pokreta, Trubecki se nerado pojavljuje
među svojim trupama i naposletku se sklanja u kuću austriskog ambasadora, sa
kojim je u srodničkim vezama. Što se tiče pobunjenika, oni čak i ne pokušavaju
da se dokopaju centralnih nadleštava niti da posednu strategiske tačke grada.
Okupljeni na trgu Petra 1 — koji je kasnije nazvan Senatski trg — oni su tu
obrazovali karu, klicali Konstantinu i Ustavu, ali su se uzdržavali svake odlučne
akcije. Ustanak se sveo na običnu uličnu demonstraciju vojske.
Bilo bi lako rasterati manifestante. Ali je vlada isprva tako zbunjena i ima
tako malo poverenja u one trupe koje su ostale verne, da okleva sa akcijom. Ma
da je Nikola doveo blizu trga Petra I jedan deo trupa koje su mu položile
zakletvu, on ipak pokušava punih nekoliko časova da privoli pobunjenike na
poslušnost pomoću ubeđivanja. Uzdajući se u svoju popularnost među trupama,
grof Miloradović, komandant Petrograda, naterao je svoga konja usred kare
pobunjenika, ali ga je jedan od njih smrtno ranio; i jedan pokušaj velikoga kneza
Mihaila ostao je takođe bez uspeha; napori petrogradskog sveštenstva, koje je
predvodio mitropolit Serafim ostali su takođe uzaludni. Međutim, kratak zimski
dan bliži se kraju, a u gomili gledalaca okupljenih oko trga javlja se naklonost
prema revolucionarima. Nikola izdaje naređenje konjičkom puku garde da
napadne pobunjenike, ali je napad tako mlak, da je lako bio odbijen. Tada on
popušta pred navaljivanjem svojih generala i naređuje artileriji da otvori vatru.
Dva plotuna karteča raspršuju karu. Jedan dea pobunjenika pokušava da se
ponovo prikupi na zaleđenoj Nevi, ali nov plotun karteča lomi led i poslednji
ustanici se rasturaju. Još istoga dana vrše se hapšenja u Petrogradu i po ostalim
varošima, i uskoro su svi članovi Severnog udruženja pali u ruke vladi.
Druga tajna organizacija, Južno udruženje, iščezava takođe skoro u isto
vreme. Ono je prikupljalo svoje članove naročito iz Druge armije, koja se nalazila
u Maloj Rusiji i Novoj Rusiji. Za života Aleksandra I vlada je bila prikupila o
tomu druženju prilično tačne podatke, ali se zadovoljila time što je pojačala
nadzor nad sumnjivim licima. Odmah po Aleksandrovoj smrti, general Dibić,
načelnik carevog glavnog štaba, dobija podrobnija obaveštenja o potajnom radu
toga udruženja, kao i spisak članova, koji on predaje caru. Nikola naređuje da se

414
odmah uhapse sva lica osumnjičena da pripadaju Južnom udruženju, i sve
njegove vođe padaju u ruke vladi pre nego što su mogle ma šta preduzeti. Jedan
od njih, Sergej Muravjev-Apostol, uspeva ipak da pobegne. Početkom januara
1826 godine izazvao je on pobunu u černjigovskom pešadiskom puku kome je i
sam pripadao. Ali su buntovni puk brzo opkolile trupe verne vladi; njegov otpor
slomljen je topovskom paljbom; Sergej Muravjev-Apostol uhapšen je ponovo
zajedno sa svim preživelim oficirima i vojnicima.
Tako se završava ustanak što su ga pripremala tajna udruženja. Snage
pobunjenika bile su odveć slabe da Nikoli oduzmu presto i samodržnu vlast, ali
su ga one primorale da gazi po krvi svojih podanika da bi do njih stigao. Ovo
iskušenje ostavilo je na njega dubok i nezaboravan utisak. „Dragi Konstantine”,
— piše on na dan svoga stupanja na presto svome starijem bratu, „učinjeno je po
vašoj volji, i ja sam car, ali po koju cenu, blagi Bože, po cenu krvi mojih
podanika!” Uskoro potom piše on grofu de la Ferone, francuskom ambasadoru:
„Niko ne bi mogao da shvati koliko oštar bol osećam sad i osećaću celoga svog
života kada se setim onoga dana.” I posle mnogo godina, kada bi se u svojim
pismima setio 14/26 decembra, on je i dalje davao oduške svome velikom
duševnom bolu i uzvikivao je: „Kakva godišnjica!” Ustvari, ta njegova duševna
patnja, njegov „oštri bol”, proističu manje iz uspomene na prolivenu krv, a više
iz pomisli da su se njegovi podanici pobunili protivu njega. Priča se da je on na
sam dan pobune, posle ispitivanja prvih uhapšenih, rekao svome mlađem bratu
Mihailu: „Revolucija je pred vratima Rusije, ali se ja zaklinjem da ona neće u nju
prodreti dogod budem imao daha u grudima i doklegod ja budem car po milosti
Božjoj.” U svakom slučaju, od toga dana utvara revolucije mučiće njegovu maštu.
Svako ispoljavanje slobodne misli, svako izbijanje makar i sasvim beznačajnog
nezadovoljstva protivu postupaka državne uprave bude u njemu uspomenu na
14/26 decembar: „To su moji poznanici od četrnaestog”, imao je običaj da kaže u
takvim prilikama.
Karakter i ideje Nikole I. — U toku svoje vladavine Nikola je rado
ponavljao kako je on od običnog komandanta divizije iznenadno postao car, iako
se za to nije mnogo pripremao. Njegovo stupanje na presto nije trebalo da ga
iznenadi, pošto ga je Aleksandar, isprva samo nagoveštavanjem a zatim
neposrednijim poveravanjem, navikao na misao da će on sedeti na prestolu
Rusije; ali je sasvim tačno da se on za to nije spremao.
Rođen 25 juna/7 jula 1796 godine, još za života svoje babe Katarine II,
njemu je bilo pet godina kad mu je otac umro. Car Aleksandar I poverio je svojoj
majci da vaspita njegova dva mlađa brata, Nikolu i Mihaila, i o tome se više nije
brinuo. U izvršenju toga zadatka, carica udova pokazala je veliku revnost, ali
osrednje sposobnosti. Za života Pavlova, grof Lambsdorf bio je postavljen za
glavnog vaspitača dvojice dečaka. On je to ostao i posle careve smrti. Lišen isto
tako potrebnih teoriskih znanja kao i pedagoških sposobnosti i takta, on im je
dao vaspitanje zasnovano na starim tradicijama i prožeto brigom za spoljnom

415
disciplinom. Kada je odrastao, Nikola je postao grub, uobražen i samovoljan.
Lambsdorf se trudio da obezbedi svoj uticaj nad svojim učenikom pomoću
strogih postupaka, koji su čak išli i do telesnih kazni. Uspeo je samo da ga nauči
čisto o spoljašnjem držanju i da samo još jače istakne upadljive crte njegove
naravi. Nasuprot želji koju je tako često izražavala carica udova, on nije mogao
isto tako da odvrati velike kneževe od njihove strasne žudnje za vojničkom
slavom, koja je igrala tako tragičnu ulogu u životu njihovoga oca i njihove starije
braće. Bilo usled nasleđenih sklonosti, bilo pod uticajem dvorske okoline, Nikola
i Mihail strasno su zavoleli još od rane mladosti igre, vežbe i sve spoljne
manifestacije vojničkog zanata; često puta se događalo da jedan od dvojice
mladih velikih kneževa ustane usred noći, stavi pušku na rame i stane pored
postelje svoga brata da izigrava stražara.
Nikolini nastavnici žale se na njegovu nedovoljnu revnost za učenje i na
njegov slab napredak, ali je njihova krivica što nisu umeli da u njemu probude
naklonost ka radu. Oni koji su bili određeni da ga u mladosti poučavaju u teoriji
prava i političkoj ekonomiji nisu takođe imali uspeha; iako su bili zaslužni
naučnici, oni su se pokazali kao veoma rđavi vaspitači i nisu umeli ničemu da
nauče svoga učenika. I posle mnogo godina spominjao je on setno „uspavljiva
predavanja” koja je morao da sluša zajedno sa svojim bratom i koja nikada nisu u
njemu probudila ni najmanje interesovanje. Jedini nastavnik koji je umeo da
pobudi u njemu radoznalost i želju za radom bio je njegov profesor tehničkih
znanja, i Nikola je celoga života sačuvao veoma živu naklonost za tu granu
nauke.
Kada je 1816 navršio dvadeset godina, smatralo se da je njegovo
obrazovanje završeno. Tada je imao priliku da prokrstari Rusiju i zapadnu
Evropu; ali je on ta dva putovanja izvršio tako brzo, da mu od njih nije ostao
nikakav trajan utisak. U Engleskoj i u Pruskoj zadržao se on najduže. Politički
režim u Engleskoj bio mu je veoma neprijatan. Nasuprot tome, život sav prožet
vojnom disciplinom i autokratski režim u Pruskoj svideli su mu se. On se osećao
ugodno u pruskom kraljevskom domu. Porodične veze pojačaše uskoro to
osećanje: godine 1817 oženi se on ćerkom pruskoga kralja, princezom Šarlotom,
koja pri prelazu u pravoslavnu veru dobi ime Aleksandra Fjodorovna.
U toku te iste godine Aleksandar I poveri mu položaj komandanta
inžinjerije, a naredne godine položaj komandanta gardiske divizije. Ovaj položaj
dao mu je mogućnost da razvije svoju naklonost za vojne vežbe. Gardiski pukovi
behu se vratili sa pohoda na Francusku sa prilično oslabljenom disciplinom.
Odazivajući se želji svoga brata, kao i svojim ličnim sklonostima, Nikola je uložio
sve svoje napore da povrati trupama spoljašnje vojničko držanje koje im je
nedostajalo. Njegova stroga naraav, sitničarska i nepopustljiva, izazivala je
ponekad negodovanje jedinica stavljenih pod njegovu komandu.
Na ovu mirnodopsku vojnu službu bio se ograničio sav njegov rad.
Aleksandar ga nije pozvao da prouči nijedan državni problem, niti da učestvuje
u ma kakvim radovima više državne uprave. Budući naslednik prestola ostao je

416
udaljen od upravnog mehanizma. Nasuprot tome, on je imao prilike da posmatra
veliki broj državnika, i to u atmosferi koja nije bila potpuno zvanična. Dugo
vremena provodio je on jedan deo svojih prepodnevnih časova u dvorani za
prijem carskog dvora, među generalima, visokim državnim činovnicima,
dvorskim velikodostojnicima, od kojih nijedan nije u njemu gledao budućega
cara. Prilično slobodne reči koje je ponekad mogao slučajno da čuje ili da ih sam
izgovori omogućile su mu da izbliza prouči mnoge ličnosti iz upravnih krugova.
Ovo druženje ulevalo mu je najčešće duboko nepoverenje, i to je bio možda
najtrajniji utisak iz tih početničkih godina.
U trenutku kada preuzima vlast, njemu dakle nedostaju dublja teoriska
znanja i svako iskustvo u vođenju državnih poslova.
Ipak, on ima sasvim lična shvatanja o životu države i svojoj ulozi. Ta
shvatanja stvorena u godinama koje su prethodile njegovom stupanju na presto i
na koja je imala znatnog uticaja okolina u kojoj je u svojoj mladosti živeo, nisu ni
široka ni složena, već jednostavna i nepopustljiva.
On smatra da je režim koji postoji u njegovoj zemlji sasvim pravičan i
savršen, i da on jedino može da odgovara potrebama društva. Autokratija je za
njega jedna dogma, jedan poredak koji je sam Bog potvrdio i koji je iznad svakog
ljudskog umovanja, te ne podleže nikakvoj kritici. Po njegovom shvatanju,
samodržni vladar je gospodar po milosti Božjoj, prima vlast od samoga
Proviđenja i ima za zadatak da svojim podanicima ulije, božanskom pomoću,
načela hrišćanskog morala. On je toliko prožet tom idejom, da mu se i sama
republika, koja je suprotnost monarhije i u kojoj on vidi samo jedan režim
zasnovan na odricanju svih moralnih načela i na pobedi najnižih ljudskih nagona
čini shvatljivija nego ustavna monarhija, čiju suštinu on smatra isto toliko
lažnom koliko i licemernom. On se ne može složiti s tim da jedan izabran vladar,
čiju volju ograničava narodna volja, može da bude ravan jednom naslednom
vladaru po božanskom pravu. Pošto je ubeđen da za svoju uzvišenost ima da
zahvali volji Božjoj, on sebe smatra za njeno neposredno oruđe. Zato on piše
svome bratu Konstantinu, dve godine posle svog stupanja na presto: „Niko ne
oseća veću potrebu nego ja da mu se blago sudi, ali neka pravda onih koji sude o
meni uzme u obzir neobičan način koji me je sa položaja jednog sasvim
skorašnjeg diviziskog generala postavio na mesto koje sad zauzimam, kao i to na
čije sam mesto ja došao i pod kakvim okolnostima, i tada će se priznati da bez
očevidne zaštite božanskog Proviđenja ... ja ne bih mogao ne samo da vršim
svoju dužnost kako treba, već i da makar samo obavljam one poslove koje
sadašnje najobičnije dužnosti zahtevaju od mene; ali ja čvrsto verujem u tu
božansku zaštitu, koja se nadamnom vrši odveć osetno da bih mogao ne videti je
u svemu što mi se događa, i u tome je sva moja snaga, moja uteha i moj vođ u
svemu.”
Ove ideje nemaju u sebi ničega mističnog, jer njegova sasvim obična i
realna priroda nesposobna je za misticizam. One nisu plod nikakvog filosofskog

417
istraživanja, već su čisto praktičke: volja vladara, koji je nadahnut Proviđenjem i
pred njim jedino odgovoran, jeste zakon koji je nametnut podanicima i koji im
zabranjuje svaku zamerku i svaku kritiku, već zahteva od njih pokornost isto
toliko slepu koliko i neodložnu. To je načelo u koje Nikola čvrsto veruje. Godine
1826, kada je poslao kneza Menjšikova na Kavkaz da se tamo objasni sa
generalom Jermolovom, on piše u svojim uputstvima: „... nedajući povoda tome
generalu da veruje kako ja nemam tačno određenu volju o svemu što se tiče
državnih poslova carevine koju mi je Proviđenje poverilo ili da ja sumnjam da bi
ma koji od mojih podanika smeo ,da se ne povinuje mojoj volji čim bi mu ona
bila saopštena”. Sličnim rečima izražava se on i u drugim prilikama; on ne
dopušta ni najmanju izmenu u donetim odlukama, već zahteva brzo i tačno
izvršenje njegovih naređenja. Zbog toga upravo njemu i godi toliko vojnički
poziv. Vežbe, smotre i parade, nisu za njega samo najodabranije zanimanje, već i
najbolja razonoda koja mu uvek pruža zadovoljstva: „uživanja koja vladar nalazi
uvek među svojim trupama”, piše general Benkendorf, jedan od njegovih bliskih
prijatelja, „za njega su, po njegovom ličnom priznanju, jedina i prava radost”. Ali
ono u čemu on naročito uživa, to nije toliko lep poredak i skladno manevrisanje
trupa, koliko stroga hijerarhija, odluke bez pogovora koje izdaju pretpostavljene
starešine, nema poslušnost potčinjenih, tačne komande za manevrovanja kojim
upravljaju strogi komandanti, svi simboli jednog režima koje je želeo da primeni
na sve manifestacije života. Kada je želeo da objasni oduševljenje koje mu je
ulivala pruska vojska, govorio je: „Tu se vidi red, stroga i apsolutna zakonitost,
tu se ne može ni da sumnja ni da protivreči, sve ide svojim redom, i niko ne
komanduje pre nego što je naučio da sluša; niko se ne ističe, sem ako njegov
postupak nije opravdan. Sve je potčinjeno jednom tačno određenom cilju, svaka
stvar ima svoju posebnu namenu. Eto zašto se ja tako dobro osećam među tim
ljudima i zašto ću uvek poštovati vojnički poziv.”
Ovu jednostavnost i tačnost koje mu se toliko sviđaju u vojsci, trudi se on
da uvede i u sve druge oblasti javnoga života, i ako pri tom ne želi niti smatra za
potrebno da se poziva na neku pravnu teoriju. „Najbolja teorija prava”, izjavljuje
on, „to je istinski moral. On treba da bude usađen u srca nezavisno od svake
apstrakcije i da ima za osnovicu veru u Boga.” I ako vlast treba da se oslanja na
„istinski moral” podanika vaspitanih verom, ipak ona treba da se ispoljava
pomoću jasnih i tačnih naredaba. Dužnost onih koji tu vlast primaju nije samo da
upravljaju državom i njenom politikom, već i da rešavaju najvažnije probleme.
Karamzin je nekada učio cara Aleksandra „da ministri treba da budu prosti
vladaočevi sekretari za tekuće poslove.” Nikola usvaja ovu teoriju i trudi se da
svede ulogu svojih saradnika na ulogu običnih činovnika a da zadrži za sebe
lično konačno rešavanje važnih poslova koji se javljaju u raznim granama
državne uprave. On je ubeđen da treba i može, „isto kao i svaki drugi koji bi se
nalazio na njegovom mestu”, da ima dovoljno znanja za taj cilj. On je u toliko
manje sklon da se neposredno meša u poslove državne uprave, što mu činovnici
ulivaju duboko nepoverenje.

418
 Ali on veruje da je njegova dužnost da nadgleda ne samo državne
poslove, već i privatan život svojih podanika. Davati im pravac pomoću
naredaba bez pogovora i kažnjavati nemilosrdno i najmanje njihove istupe,
izgleda mu u toliko opravdanije i potrebnije što on prispodobljava ceo život
vršenju vojne službe. „Ja smatram”, kaže on, „ceo život ljudski kao službu
državi, i samo kao službu, jer svaki služi”. On lično daje primer: „Kako je čudna
moja sudbina!”, piše on u jednom pismu. „Kažu mi da sam ja jedan od
najmoćnijih vladara na svetu, i moglo bi se pomisliti da je meni dostupno sve, a
to će reći sve što je dopušteno, dakle da ja mogu biti ono što ja hoću, činiti što
hoću i na mestu koje ja budem izabrao. U stvari, što se mene tiče, istina je upravo
na suprotnoj strani. I ako bi me neko zapitao za razlog ove anomalije, mogao bi
se dati samo jedan jedini odgovor: dužnost. Jest, ovo nije prazna reč za onoga
koji je od svoga detinjstva bio naviknut da nju shvata onako kao što je ja
shvatam. Ova reč ima jedan sveti smisao, pred kojim pada svaka lična pobuda;
sve mora da ćuti pred ovim jedinim osećanjem, sve mora da se pred njom
uklanja do trenutka kada se silazi u grob. To je moja deviza. Ja priznajem da je
ona teška, da ja zbog nje patim više nego što bih umeo reći, ali sam ja rođen da
patim.” Ovu dužnost, sasvim spoljašnu i formalnu, on uporno zahteva i od
drugih kao i od samoga sebe i on se ne usteže da se meša u privatne poslove
svojih podanika, kad god mu se učini potrebno da ih uputi.
Dok su vođe revolucionarnog pokreta sanjale da učine kraj ropstvu i
despotizmu, i da upute Rusiju u pravcu slobodnog napretka, njihov pobedilac
smatra naprotiv da mu je Proviđenje dodelilo svetu dužnost da sačuva
tradicionalne forme režima, a to će reći autokratiju. Kao vojnik, on hoće da
potčini javni život vojničkoj disciplini; kao patrijarhalan i moćan vladar on hoće
da uputi svoje podanike blagonaklono ali sa autoritetom, ne put „istinskog
morala” i pokoravanja neumitnim zahtevima dužnosti. Takve su bile njegove
ideje kada se popeo na presto; on će im ostati veran za vreme cele svoje
vladavine.

2. POČETAK VLADAVINE: OD SUĐENJA DEKABRISTIMA DO

POLJSKOG USTANKA (1825—1831)

Suđenje dekabristima. — Nikola je odmah posvetio najveću pažnju

istrazi povodom zavere koja se završila događajima od 14/26. decembra
(dekabrija) 1825 godine. U početku išao je on čak dotle, da je lično ispitivao
najuglednije zaverenike. Kasnije, ma da je odredio jednu naročitu komisiju za
vođenje istrage, on je ipak aktivno učestvovao u njenom radu i upravljao njim
tako da je otkrio sve članove tajnih udruženja, kao i njihove planove. On je
dokazao da ima pravi inkvizitorski talenat; od slučaja do slučaja on menja svoje
držanje prema okrivljenima: čas igra ulogu strašnog i besnog osvetnika, čas
pokazuje izvesno plemenito sažaljenje, čas se pretvara kao da odobrava ciljeve

419
zaverenika i izvesne njihove ideje. Po potrebi ne usteže se on u ostalom, isto kao i
članovi istražne komisije, da se posluži energičnijim i grubljim načinima.
Okrivljeni su podvrgnuti, u kazamatima Petropavlovske Tvrđave, jednom
režimu koji se menja srazmerno njihovoj poslušnosti za vreme ispitivanja. Nekoje
od njih dovode pred Nikolu sa rukama na leđima. Ponekad, ako se pokažu
uporni, okivaju ih za duže ili kraće vreme. Ponekad su bili podvrgnuti
postupanju koje nam opisuje jedan od njih u svojim Uspomenama: okrivljeni su
bili podvrgnuti najstrožem tamničkom režimu u kazamatima tvrđave. Oni su
živeli u očekivanju i stalnom strahu od mučenja kojima bi bili podvrgnuti u
slučaju kad bi stalno i uporno ćutali. Mnogi su čuli takvu pretnju iz usta samih
članova istražne komisije. Bile su preduzete mere da se deluje na maštu
uhapšenih i da se unese nemir u njihovu dušu dražeći ih čas strahom od
mučenja, čas lažnim nadama, kojima je bio jedini cilj da izazovu priznanje. Noću,
vrata kazamata otvarala su se naglo; nekakav veo bio bi bačen na glavu sužnja;
kroz hodnike i preko mostića u tamnici odvođen je u sudsku dvoranu koja je bila
blistavo osvetljena. Tada bi mu skinuli veo sa očiju, a članovi komisije postavljali
su mu pitanja od kojih je zavisio njegov živog ili njegova smrt; nedajući mu
vremena za razmišljanje, oni su zahtevali od njega tačne i brze odgovore. U ime
cara obećavali su mu pomilovanje u slučaju iskrenog priznanja; nije se slušalo
nikakvo opravdanje; izmišljani su potpuno neverovatni iskazi koje su tobož
davali njegovi drugovi i odbijalo se ponekad suočenje sa njima. Onaj koji, bilo iz
neznanja bilo iz straha da ne upropasti nevine ljude nekom neopreznom rečju, ne
bi dao odgovore koji su se od njega očekivali, bio bi premešten u neki vlažan i
mračan kazamat; njemu su davali samo suv hleb i vodu, a na ruke i noge
stavljani su mu teški lanci”.
Ovakvim sredstvima i načinima postizavani su očekivani rezultati. Mali je
broj onih koji su pred sudijama određenim da ih ispituju ostajali rezervisani i
ćutljivi. Većina okrivljenih, i ako ne odmah u početku, a ono bar vrlo brzo, davali
su iskrene i podrobne iskaze. Treba zabeležiti da mnogi od njih čine to svesno,
jedni za to što veruju u velikodušnost svojih sudija, a drugi zato što, znajući da
im nema spasa, hteli bi da bar predoče državnoj vlasti kobne posledice njene
politike, u želji da na taj način učine jednu poslednju uslugu svojoj otadžbini.
Zahvaljujući iskazima okrivljenih i dokumentima nađenim kod njih, istraga koja
je trajala više meseca i koja je naposletku poslala pred sud 120 članova tajnih
udruženja, obavestila je vrlo tačno vladu o radu revolucionarnih udruženja
stvorenih za vreme Aleksandra I i o planovima koje su ona pripremala. Ali je ta
istraga pružila novom vladaru i druga otkrića, otkrivajući mu nedostatke ruske
politike i veliko nezadovoljstvo koje su zloupotrebe izazvale u društvu. Iz usta
tih ljudi, koje je sudbina načinila njegovim protivnicima, on čuje po prvi put
neposrednu i iskrenu optužbu protivu grešaka i nepravilnosti koje su činjene za
vreme prethodnog režima. To je na njega učinilo dubok utisak. Po njegovom
naređenju sekretar istražne komisije pripremio je jednu zbirku svih iskaza koje
su dali članovi trajnih udruženja o nedostacima ruskog političkog režima. Iz toga

420
svog spisa, taj činovnik stekao je ubeđenje da je jedna duboka reforma potrebna.
„Neophodno je potrebno”, piše on, praveći bilans svoga rada, „dati jasne i
pozitivne zakone, uspostaviti pravdu, zavodeći ubrzan sudski postupak,
poboljšati duhovno obrazovanje sveštenstva, dati potporu posrnulom plemstvu,
upropašćenom pozajmljivanjem od kreditnih ustanova, vaskrsnuti trgovinu i
industriju dajući im nepromenljive statute, upućivati vaspitanje omladine u
skladu sa društvenim položajem svakog pojedinca, poboljšati položaj
zemljoradnika, ukinuti ponižavajuću prodaju ljudskih bića, vaskrsnuti
mornaricu hrabreći one koji osećaju naklonost ka mornarskom pozivu, jednom
rečju ispraviti bezbrojne nedostatke i zloupotrebe”.
I ako su ideje članova tajnih udruženja donekle privukle carevu pažnju, —
sastavljač zbirke njihovih iskaza tvrdio je kasnije da je car često proučavao njegov
spis, — ipak oni nisu ništa izmenili njegove namere prema njima lično. Njegova
savest im je već unapred izrekla presudu: „Strašno je to reći”, piše on
Konstantinu odmah posle decembarskih događaja, „ali je potrebno dati strog
primer, a kako su u ovom slučaju u pitanju ubice, oni se nikad ne mogu dovoljno
strogo osuditi.” — „Nema milosti za njih”, izjavljuje on u drugom jednom pismu
svome bratu, saopštavajući mu svoje duševno stanje. Zato, kada je predavao
okrivljene sudu, stavio je na znanje sudijama, bez ikakve dvosmislenosti, u kom
smislu treba oni da donesu svoju presudu. U ostalom vrhovni krivični sud,
specijalno stvoren da sudi zaverenicima, ni malo ne zaslužuje da se nazove
sudom. Čak je i njegov sastav nenormalan: njega sačinjavaju članovi Carevinskog
Veća, senatori, tri pretstavnika Svetog Sinoda i trinaest lica koja je car naročito
odredio. Njegov postupak pri radu izgleda još izuzetniji: ne samo da on ne vrši
prethodnu istragu i ne vrši ispitivanje, već se pred njim ne čuje nikakva
advokatska odbrana. On uzima na znanje samo zabeleške istražne komisije u
kojima se nabrajaju krivice svakog okrivljenog, i prema važnosti krivice
raspoređuje okrivljene u razne kategorije. Optuženi se pred njim pojavljuju samo
jedanput, i to onda kad treba da čuju svoju presudu. U stvari, to suđenje je samo
jedna obična komedija, koja rđavo prikriva carevu volju. Sud je namerno
pooštrio kazne, da bi omogućio Nikoli da pokaže svoju „velikodušnost”. Za
petoricu okrivljenih, Pestela, Riljejeva, Kahovskog, Muravjeva-Apostola i M.
Bestuževa-Rjumina, koji su stvaljeni „van kategorije” i osuđeni da budu
rasčerečeni, ta kazna pretvorena je u kaznu vešanja; za trideset jednog optuženog
koji su stavljeni u prvu kategoriju i osuđeni da budu streljani, ta kazna
pretvorena je u robiju bilo doživotnu, bilo od 15—20 godina. Ostali osuđeni
dobili su isto tako ublažene kazne, ali ipak nisu izbegli u većini slučajeva
progonstvu u Sibir ili zatočenje u neku tvrđavu. Samo nekolicina od njih, manje
kompromitovani u zaveri, vraćeni su u vojsku kao prosti vojnici bez prava na
unapređivanje.
Nikola neće zaboraviti one koje on ironično naziva svojim „prijateljima”
dekabristima. Proglas koji je on objavio prilikom svog krunisanja 13/25. jula 1826

421
godine, direktno pravi aluziju na njihove planove i snažno ih ocrnjuje: „neće se
pomoću smelih i uvek razornih snova, već pomoću božanske Volje postepeno
usavršiti ustanove otadžbine,popuniti praznine i izlečiti nedostatci. Ako se oni
saobraze ovom redu postepenog usavršavanja, onda će svaka skromna želja za
poboljšanjem i svaki plan za ojačanje zakona koji bude došao do nas zakonitim
putem koji je otvoren svima, biti uvek prihvaćeni od nas sa blagonaklonošću; jer
mi nemamo i ne možemo imati drugu želju sem da vidimo Našu otadžbinu kako
dostiže vrhunac sreće i slave koju joj je Proviđenje dodelilo”. Celoga svog života
brinuće se on o njima; kao sitničarski i strog tamničar, on će za njih i njihove
porodice ustanoviti jedan od najstrožijih načina života i nadgledaće njegovu
primenu, ne dopuštajući, sem u veoma retkim slučajevima, ni najmanje
ublaženje.
Saradnici Nikole I. — Od samog početka svoje vladavine Nikola se trudi
da usavrši državnu upravu, bilo menjajući neposredne svoje saradnike, bilo
preuređujući razne delove državne uprave.
Ubrzo po svom stupanju na presto rastaje se on od izvesnih saradnika
svoga prethodnika, i to upravo od onih čija su imena bila vezana za doba najcrnje
reakcije Aleksandrove vladavine. Arakčejev, koji je i sam izrazio želju da se
odrekne javnog rada, smenjen je sa položaja izvestioca u Odboru ministara, a
zatim sa položaja šefa vojnih naseobina. Staratelj Kazanjskog univerziteta
Magnicki, koji se pročuo svojom borbom protivu nauke i profesora i svojim
pokušajem da studentima nametne manastirski način života, takođe je smenjen;
no kako on ipak i dalje pokušava da se meša u univerzitetske poslove, uhapšen je
i izgnan u Reval. Staratelj Petrogradskog univerziteta Runić, koji je išao tragom
Magnickoga, doživeo je istu sudbinu. Najzad, arhimandrit Fotijus, koji je bio
jedan od stubova reakcija i koji je donekle imao uticaja i na samog Aleksandra I,
dobio je naređenje da se više ne udaljava iz svog manastira.
Pošto su najaktivniji pretstavnici reakcije bili uklonjeni, Nikola je ostavio
na njihovim položajima skoro sve velikodostojnike koje je postavio njegov brat.
Ali su oni sad, više nego ikad ranije, prosti izvršioci careve volje. Jedino dvojica
od njih, Speranski i Kankrin, igraju važnu ulogu.
Speranski je i dalje najugledniji i najobrazovaniji državnik Rusije. Ali, iako
je sačuvao neokrnjenu i svoju inteligenciju i svoju radnu sposobnost, on više nije
onaj smeli reformator koji je u početku Aleksandrove vladavine pomišljao da iz
temelja preuredi i državu i ruski društveni život. Teško iskušenje kroz koje je
prošao rashladilo je njegov reformatorski polet i, ne menjajući temeljno njegova
shvatanja, načinilo ga veoma velikim oportunistom. Međutim, njegova prošlost i
njegov glas opasnog novotara i dalje su bacali senku na njega, te Nikola oseća
prema njemu izvesno podozrenje, koje se pojačalo kada je saznao da su ga
zaverenici bili naznačili za člana privremene vlade koju su nameravali da
obrazuju. Pa ipak, i možda baš iz tog razloga, on je naimenovan za člana suda
koji je imao da sudi dekabristima. Kakva duboka i svirepa ironija!
Najslobodoumniji čovek iz prvih dana vladavine Aleksandra I pozvan je da

422
osuđuje na smrt i robiju one koji su pri kraju te vladavine postali najaktivniji i
najdosledniji pretstavnici liberalizma, ljude koji su bili njegovi duhovni roditelji i
koji su se oslanjali na naklonost koju je on pokazivao prema izvesnim njihovim
idejama. Speranski je prihvatio taj zadatak i tačno ga izvršio. Zahvaljujući tome
uveden je u krug carevih saradnika. Ali, iako je Nikola umeo da ceni njegove
velike radne sposobnosti, ipak mu nikad nije ukazivao veliko poverenje i znatno
je ograničio njegovo polje rada.
Međutim, ministar finansija Kankrin koji je bio istinski i iskreni
konzervativac, više se sviđao caru. Imajući solidna finansiska znanja i tačne ideje
koje uporno primenjuje, nametnuo se on svojim smislom za poslove i svojom
nepokolebljivom čvrstinom. Događa se često da se car, naročito usled
nepoznavanja državnih poslova, pokaže smeliji nego njegov oprezni ministar
finansija koji vodi politiku stroge štednje, te se protivi svakom neproduktivnom
izdatku i svakom opasnom eksperimentisanju; ali je on u većini slučajeva
primoran da popusti. Za vreme od sedamnaest godina zajedničkog rada sa
Kankrinom, car će naučiti veštinu rukovanja državnim finansijama. Isto tako će
Kankrin održati i razviti u njemu naklonost ka tehničkim znanjima, što će
potpomoći zavođenju srednje i više tehničke nastave, „produženje Petrovog
rada”, kao što će prilično gordo govoriti Nikola.
Ostali saradnici koje je car izabrao nisu dotada igrali neku prvorednu
ulogu. Tu je najpre general Benkendorf, sa kojim se upoznao dok je služio u
gardi. Još za Aleksandrove vladavine Benkendorf je pokušavao da se istakne
pomoću policiskih usluga ko je šta činio; on je caru podneo godine 1821 jedan
izveštaj o tajnim udruženjima. On od toga nije izvukao nikakve koristi, ali je
posle stupanja na presto Nikole, čiju je naklonost umeo da pridobije, uzeo
aktivnog učešća u istrazi povodom rada tajnih udruženja i postao je uskoro carev
saradnik u policiskim poslovima. Bez ozbiljnog obrazovanja i bezobziran, „grub i
drzak” — kako kaže jedan njegov savremenik — prema potčinjenima i svima koji
zavise od njega, on je dovoljno slavoljubiv da se čvrsto drži svoga položaja, ali
odveć len da se predano bavi poslovima koji su mu povereni. On se veoma malo
stara o interesima i potrebama carevine, ali svim sredstvima ističe svoju slepu
odanost carevoj ličnosti. On na taj način uspeva da sve do svoje smrti 1844
godine ostane Nikolin poverljiv čovek. Njegovo baltičko poreklo je još jedno
njegovo preimućstvo u očima njegovoga gospodara: „Ruski plemići služe državi,
a nama služe nemački plemići”, izjavljuje rado car, podvlačeći na taj način vrstu
„službe” koja njemu najviše godi.
Isto tako je istraga o radu tajnih udruženja zbližila Nikolu sa načelnikom
generalštaba, generalom Dibićem, koji je prvi obavestio Aleksandra I o tome da
postoji Južno udruženje i kasnije učestvovao u hapšenju njegovih članova.
Nikola je imao puno poverenja u vojnički talenat ovoga generala, iako je taj
talenat bio u stvari sasvim običan; on je visoko cenio njegove sposobnosti pa čak i

423
njegove državničke osobine, te je od njega načinio jednog od svojih najprisnijih
savetnika.
Tako isto pokazao je punu svoju naklonost prema generalu Paskijeviču.
Car je nekada služio pod njegovom komandom i sačuvao najlepšu uspomenu na
„čika-komandanta”, kako je voleo da zove svoga nekadašnjeg starešinu. Osim
toga, on čvrsto veruje u njegove vojničke sposobnosti. Poverio mu je položaj
glavnog komandanta na Kavkazu, gde je zamenio generala Jermolova koji je
stekao lep glas za vreme prethodne vladavine, no čija je nezavisnost u pogledu
karaktera i ideja pobudila u caru nepoverenje. Paskijevič će ostati do kraja
Nikoline vladavine jedan od glavnih starešina ruske vojske. Međutim, on nema
mnogo vojničkog dara i neće umeti da održi vojsku na visini svoga doba. Kao i
Dibić, on se brine manje o izvežbanosti trupa, a više o njihovom spoljašnjem
držanju, i trudi se da ih navikne na slepu poslušnost prema pretpostavljenima
pomoću najsvirepije discipline. Ali Nikola upravo te osobine najviše i ceni, on
koji ne trpi mnogo nezavisne karaktere ili jake ličnosti i koji će rado zadržati u
drugom redu najbolje vojne starešine iz vremena Aleksandra I.
Ipak će jedan od ovih, general Kiseljev, šef štaba druge armije koja se tada
nalazila u južnoj Rusiji, naposletku silom osvojiti njegovo uvaženje. Kao
obrazovan čovek i sa humanitarnim težnjama, Kiseljev se naročito interesuje za
položaj seljaka i veruje u potrebu da se poboljša njihova sudbina. On je čak
podneo Aleksandru I jednu podrobnu raspravu o tome pitanju. Zato Nikola,
znajući da je on imao izvesnih prijateljskih veza sa nekojim članovima tajnih
udruženja, pokazuje isprva nepoverenje prema njemu. Ali potpuna generalova
ispravnost i sve prisniji odnosi koji se stvaraju među njima ubrzo ga ubeđuju da
Kiseljev nije nikada delio mišljenja tajnih udruženja i da je ostao veran i poslušan
službenik. Od tog trenutka poklanja mu car sve svoje poverenje. Posle rusko-
turskog rata 1828—1829 godine njemu će poveriti upravu nad dunavskim
kneževinama, koje su privremeno bile zauzele ruske trupe.
Preobražaj centralnih ustanova. — Pored toga što je izvršio promene u
višem osoblju državne uprave, Nikola I je ponekad preinačavao dosta korenito i
centralnu administraciju.
Iako Odbor ministara i dalje upravlja raznim granama državne
administracije, on je još više nego u vreme Aleksandra I samo neka vrsta
privatnog krunskog Saveta, i njegova nadležnost je isto toliko obimna koliko i
neodređena. U njega je ušao još jedan ministar. Proglasom koji je obnarodovan
na dan njegovoga krunisanja 22 jula/3 avgusta 1826 godine, Nikola je okupio
pod jednu jedinu upravu razne dvorske ustanove i stvorio na taj način
Ministarstvo dvora.
Njegovo nepoverenje prema centralnim administracijama i njegova želja
da od njih oduzme vođenje važnih poslova da bi ih podvrgao svojoj ličnoj
kontroli navodi ga da zavede jednu važniju novinu, a to je proširenje ustanove
poznate pod imenom lična kancelarija Njegovog Veličanstva.

424
 Na dan 24 aprila/5 maja 1826 godine stvorio je car drugi otsek ove
kancelarije, kome je stavio u dužnost da se, umesto Komisije za zakone, stara o
svemu što se tiče prikupljanja ruskih zakona i rešavanja zakonodavnih pitanja.
Iako je na čelo toga otseka stavio stvarno Speranskog, ipak je formalno dao
upravu nad njom nekadašnjem pretsedniku Komisije za zakone Balugjanskom,
koji treba da „odgovara” za Speranskog i da ga sprečava da se „ne odaje
nestašlucima sličnim onima iz 1810 g.”
Tri meseca posle toga Nikola stvara jedan poseban i nezavisan
žandarmeriski korpus, kao i treći otsek Lične kancelarije. Na čelu obeju ovih
ustanova nalazi se Benkendorf, koji pored ovoga vrši i dužnost komandanta
carevog glavnog štaba.
Žandarmeriski korpus dobiva veoma opširna uputstva. Žandarmi imaju
dužnost da otkrivaju i sprečavaju sve zloupotrebe, da štite privatna lica od
proganjanja ili globljenja od strane činovnika, da ukazuju vladi na „skromne i
verne službenike” dostojne da budu nagrađeni; oni treba osim toga da zadobiju
poverenje svih društvenih redova i da im uliju ubeđenje da njihovim
posredovanjem „glas svakoga građanina može da dopre do prestola”; oni su,
najzad, pozvani da „usađuju u zabludele duše želju za dobrom i da ih vraćaju na
pravi put”. Ustvari, oni će igrati jednu tačno određenu ulogu, ulogu političke
policije koja ima da pruža pomoć tajnoj policiji. Treći otsek Lične kancelarije, koji
upotrebljava žandarme kao agente, uzeo je sve poslove „vrhovne” ili političke
policije. Njegov zadatak je veoma obiman. On istražuje političke krivce i motri na
njih za vreme dok su u zatvoru ili u progonstvu. On prikuplja obaveštenja o
verskim sektama, strancima, falsifikatorima novca, sopstvenicima sumnjivih
lokala, kriumčarima, o svim važnijim nedopuštenim radnjama i svakoj
podozrivoj ličnosti. On treba da sprečava izbijanje pobuna među mužicima i ima
pravo da vrši istragu o svakom delu neposlušnosti i da ga sprečava. On upravlja
cenzurom, meša se ponekad direktno u književne poslove i može da preduzima
protivu pisaca mere prema svom nahođenju. Najzad, on vodi nadzor nad
centralnim i pokrajinskim upravama, kao i nad pojedincima koji su iz bilo kojih
razloga privukli pažnju vlasti. On prikuplja obaveštenja posredstvom
žandarmerije, koja je raspoređena po svojim teritorijalnim područjima, ili
pomoću tajnih agenata, pa ih posle toga dostavlja caru. Posle zakonodavstva,
Nikola potčinjava svojoj ličnoj kontroli i život cele zemlje. Treći otsek Lične
kancelarije omogućuje mu da nadgleda političko i moralno duševno stanje
stanovništva, kao i delatnost pojedinih grana državne uprave. Zato prati on
njegov rad veoma brižljivo, čita pažljivo njegove izveštaje i posvećuje mnogo
vremena ispitivanju krivica i problema koji spadaju u delokrug toga otseka.
Većina krivica rešava se administrativnim putem, a kazne često određuje sam
car. U najvećem broju slučajeva kazne su izvanredno stroge: prinudno
upućivanje u vojsku, zatvaranje u neku tvrđavu, progonstvo sa robijom u
udaljene pokrajine carstva, a ponekad čak da bi se „izlečilo duševno stanje”

425
krivaca, zatvaranje u ludnicu. Car nadgleda ne samo državne poslove, već i
porodični i privatni život svojih podanika; on se meša u sukobe između roditelja
i dece, kažnjava rasipnike, razvratnike, itd. On se trudi da na taj način uspostavi
„istinski moral” među svojim podanicima.
Stvarajući ove nove ustanove, on zamišlja da će moći upoznati
neposredno život svoga carstva i potčiniti ga svome ličnom nadzoru i svojim
izričitim zapovestima, nadgledajući u isti mah i svoje činovnike. Ustvari, ne samo
da on neće izbeći birokratiju, već će postati zavisan od nje više nego ikad.
Umesto da se približi životu svojih podanika, on će se još više udaljiti od njega.
Ukoliko nove ustanove budu dobijale veću važnost one će između njega i
njegovih podanika dizati zid utoliko neprelazniji, što će biti nemogućno
kritikovati ih otvoreno a da se pri tom ne dovede u vezu, u tome ličnom i
patrijarhalnom režimu, sama careva ličnost.
Odbor od 6/18 decembra i planovi za reforme. — U početku svoje
vladavine Nikola izgleda da priznaje potrebu i mogućnost da se izvrše još
obimnije reforme. 6/18 decembra 1926 godine stvoren je jedan odbor sastavljen
od nekoliko poverljivih ljudi sa zadatkom da pregleda dokumente nađene u
radnom kabinetu Aleksandra I i da prouči „sadašnju administraciju carevine”.
Njegov izveštaj caru treba najpre da izloži „šta se nameravalo da se učini” u toj
oblasti za Aleksandrove vladavine, „šta je učinjeno” i „šta još ostaje da se učini”;
zatim, šta je po njegovom mišljenju „zadovoljavajuće u sadašnjem režimu”, a
„šta ne treba zadržati”, najzad „čime se mogu zameniti ustanove u metodi koje
treba ukinuti”. Drukčije rečeno, on ima zadatak da ocrta plan potrebnih
reforama.
Pod nazivom „Odbor od 6/18 decembra” organizovan je on u najvećoj
tajnosti. Njegov rad mora da ostane nepoznat svima, čak i najvišim činovnicima
carstva. To je stoga što car želi da izrada programa reforama ostane tajna.
Članovi Odbora, uostalom, slažu se sa njegovim nazorima i boje se više nego on
od izdavanja tajni. I u pogledu osnovne sadržine pitanja koja treba pretresati
pokazuju se oni isto tako obazrivi. Njihov rad, koji se produžuje do 1832 godine,
stalno rukovodi misao da treba „ne da se potpuno preobrazi postojeći režim, već
da se on usavrši pomoću izvesnih delimičnih izmena i poboljšanja”. Ustvari, on
se ograničava na proučavanje tih „delimičnih izmena”, ne pokazujući pri tom ni
veliku energiju ni osobitu širinu pogleda. Nasuprot tome, svaki odlučan predlog
izaziva njegove primedbe. I njegovi članovi, i car, koji upravlja njegovim radom,
trude se da uzajamno umere svoj polet i da uzajamno potstaknu svoju
reakcionarnu revnost.
Posle proučavanja centralnih ustanova, Odbor je istakao dosta njihovih
bitnih nedostataka: zamršenost u raspodeli administrativnih nadležnosti, što
usporava svršavanje poslova i ide na ruku zloupotrebama, koje ostaju
nekažnjene, kao i rđav izbor visokih državnih činovnika. Ali, kada treba lečiti to
zlo, Odbor se ograničava na to da predloži samo palijativne mere ili čak i izmene
zakona koje ponekad dovode u zabunu i samoga cara.

426
 Njegova plašljivost ispoljava se jasno kada se raspravlja o organizaciji
Senata. Pošto je stvorio plan da ga podeli na dva odvojena tela, Sudski Senat i
Upravni Senat, i da ukine Odbor ministara, čija je nadležnost isto toliko obimna
koliko i neodređena, on se izjašnjava za stvaranje, pored senatora, jednog
posebnog Saveta Ministara, ne uviđajući da bi „jedan takav Savet”, kao što
primećuje car, „mogao postepeno i neosetno da prisvoji položaj koji bi
odgovarao položaju sadašnjeg Odbora ministara, koji je postepeno prigrabio
svakovrsne državne poslove”. Pošto je kritikovao rđav način biranja za Senat i
pripisao to činjenici da je obavezno imati položaj privatnog savetnika ili
„sadašnjeg privatnog savetnika” da bi neko mogao biti naimenovan za senatora,
on pomišlja najpre da jedan deo Senata biraju plemići, a zatim se ograničava na
to da predloži da se dopusti naimenovanje i činovnika koji imaju položaj
„sadašnjeg državnog savetnika”, te mu car može sa razlogom primetiti „da nije
izvesno da će se među tim savetnicima naći ljudi koji bi imali neko veće iskustvo
u građanskim poslovima”, i da on ne može očekivati „srećne rezultate” od toga
predloga. Pošto se složio sa mišljenjem da je sudijska stalnost „kamen temeljac
sudske nezavisnosti, koja se tako opravdano ceni u prosvećenim državama
Evrope”, i da je samo to načelo „u svojoj bitnosti neosporno i nepobitno”, on
odmah žurno primećuje da „se izvesne sudije najviših sudova” uzdržavaju od
pravljenja zloupotreba samo „iz straha od opravdanog carevoga gneva”, koji
može da ih kazni ne pribegavajući sudskom postupku, te prema tome „jedna
dobronamerna vlada ne treba da se lišava jednog sredstva da obuzda ljude koji
ne bi sa potpunom čvrstinom poštovali pravila časti”, pod uslovom da sa
najvećom opreznošću pribegava penzionisanju bez suđenja. I tako on najzad
pobija ono što je „nepobitno” i odbija ovoga puta u saglasnosti sa carem, da
primeni Senat načelo sudijske stalnosti.
On pokazuje istu plašljivost prilikom raspravljanja o reformi pokrajinske
uprave, koju bi hteo da uskladi, obezbeđujući pravilniju raspodelu raznih
administrativnih i sudskih nadležnosti, i da je potčini boljoj kontroli. Ova
kontrola, onako kako je Odbor zamišlja, ne treba da bude ni „despotska ni lična”,
kao što je kontrola general-gubernatora ,niti pak slaba i skromna, kao što je
kontrola državnog tužioca, već zajednička, stalna, zasnovana na čvrstim
propisima; ona treba da raspolaže uspešnim sredstvima ne samo da ukaže na
prestupe i zloupotrebe već i da ih sprečava, da ubija zlo u korenu, da nametne
činovnicima najstrožu disciplinu i da izdaje krivce sudu. Da bi se ona mogla
vršiti, on predlaže da se u gubernijama i okruzima stvore dva niza opštih
skupština u kojima bi bile okupljene odgovarajuće administrativne i sudske
službe i kojima bi pretsedavali bilo činovnici određeni od države, bilo maršali
plemstvva. No i ovo je samo jedna palijativna mera, pošto bi to ustvari imalo za
posledicu da se činovnicima, koji su povezani zajedničkim interesima, ostavi da
sami sebe kontrolišu. Car tu meru, osim toga smatra za neizvodljivu: gde će se
naći, primećuje on, skoro pet stotina lica sposobnih da pretsedavaju tim

427
skupštinama? Maršali plemstva su zauzeti svojim dužnostima, a osim toga mogu
pasti u iskušenje da brane interese svoje kaste; s druge strane, „da li se može
pokloniti poverenje gubernatorima” da oni određuju pretsednike? Naposletku,
ovo dvostruko nepoverenje prema delegatima plemstva i pretstavnicima vlade
dovodi do odluke da pokrajinska skupština plemstva i gubernator treba da
posebno predlože izvestan broj kandidata, ali da će konačni izbor pripadati
centralnim vlastima.
Na carevu inicijativu, koji ga je povodom jednog beznačajnog spora
pozvao da prouči načine kako da se smanji broj posluge kod spahija i da se
zabrani prodaja mužika bez zemlje, Odbor se pozabavio i pitanjem socijalnog
uređenja. I ovde se jasno vidi njegov nedostatak liberalizma. Iako priznaje da je
„za većinu obrazovanih i duhovno zdravih ljudi jasno da je ne samo korisno, već
čak i potrebno učiniti kraj svemu što liči na trgovanje robovima, koje je isto toliko
ponižavajuće koliko i protivno prirodi, i da se treba truditi da se istovremeno
poboljša sudbina ruskih mužika”, ipak njegov pretsednik, grof Kočubej,
primećuje „da bi drugi jedan stalež, na nesreću veoma brojan, neobrazovanih
zemljoposednika gruba ponašanja, smatrao meru na koju je ukazao vladar kao
ograničenje prava vlasništva”. Ma da se slaže „da takve predrasude ne bi trebalo
da sprečavaju čvrstu i mudru akciju vlade, akciju koja je u saglasnosti sa dobrom
cele zemlje”, on ipak smatra da je „uvek poželjno preduhitriti negodovanje i
komešanje ljudi razdraženih strahom ili nezadovoljstvom”. Zato on zaključuje da
ne treba objavljivati zabranu prodavanja mužika bez zemlje a da se u isto vreme
ne obnaroduju odluke povoljne i za druge društvene staleže, te da se dokaže „da
vlada pokazuje podjednaku brigu i pažnju prema svima svojim podanicima, bez
izuzetka i bez pristrasnosti”. Odbor potpuno usvaja ovo mišljenje i podvlači
potrebu da se pokaže najveća opreznost prilikom proučavanja pitanja mužika.
„Svakome je poznato”, napominje on, „koliko je teško menjati propise koji su
nezgodni ali koje je samo vreme ozakonilo, kada ti propisi određuju dužnosti i
tako reći regulišu čitav građanski život najmnogobrojnijeg dela stanovništva. Ta
teškoća, koja ponekad primorava i najmudrije vlade da odlože usavršavanje
zakona čije nedostatke i one same priznaju, naročito je velika u Rusiji, gde mužici
privatnih zemljoradnika i Krune pretstavljaju ne samo većinu, već skoro
celokupno stanovništvo carstva; ovaj stalež je toliko neobrazovan, da ne postoji
nada da mu se može brzo uliti shvatanje jedne nove dužnosti, pa ma kakva ona
bila. Mnoga iskustva, od kojih nekoja nesrećna, dokazala su sa kolikim
nestrpljenjem naši mužici očekuju svoje oslobođenje, iako ni sami ne znaju tačno
u čemu ono treba da se sastoji ... Od mužika se mogu očekivati i nove zablude,
ako se obnaroduje neki nov ukaz ili neki nov statut koji bi se ticao isključivo
prava mužika i njihovih odnosa prema njihovim gospodarima; u takvom slučaju
mužici bi mogli uobraziti da se vlada interesuje jedino za njihovu sudbinu.” Zato
Odbor odlučuje, sa carevim pristankom, da se izradi ne jedan predlog ukaza
isključivo za mužike, već jedan opšti zakon o „društvenim redovima” koji bi
sadržao „odredbe povoljne” i za ostale staleže.

428
 Ustvari, kad spominje „ostale staleže”, Odbor misli samo na plemstvo. On
je potpuno saglasan sa svojim pretsednikom koji je još u samom početku
diskusije izjavio da bi ublaženje mužičkog položaja trebalo da bude naknađeno
dodeljivanjem novih povlastica plemićima, a naročito ograničavanjem
dodeljivanja plemićskih titula. Kao i njegov pretsednik, odbor smatra da bi ove
naknade „bile primljene kao dobročinstvo od strane staroga plemstva, da bi
povećale njegovu revnost prema vladaocu kome ono služi i da bi učvrstilo
uzajamne veze koje ga vežu za presto”. Istina, predlog „zakona o društvenim
redovima” bavi se i pravima sveštenstva i srednjeg staleža; ali, ne samo da ni
jednima ni drugima ne dodeljuje nova prava, već im smanjuje stara, otežavajući
im pristup u plemićske redove. Nasuprot tome, pored toga što se trudi da poveća
društveni ugled plemstva zatvarajući pristup u njega ljudima običnoga porekla,
on hoće da mu dodeli još jednu novu povlasticu ustanovljavanjem nedeljivih
naslednih dobara.
Što se tiče mužika, on smatra za dovoljno da im dodeli ograničenje broja
posluge u spahijskom domu i da zabrani prodavanje mužika bez zemlje. Pa i ovu
poslednju odluku smatra on za opasnu, toliko je ubeđen u potrebu da se u ovom
pitanju seljačkoga ropstva „postupa sa najvećom opreznošću i najvećom
obazrivošću”; zbog toga on smatra da je „možda potrebno otstraniti varljiva
tumačenja i pogrešne pretpostavke o budućim odnosima između mužika i
spahija, naglašujući koliko je spahijsko pravo na zemlju sveto i neprikosnoveno”,
da treba potsetiti na to pravo „sa izvesnom opreznošću i odlučnim ali kratkim
izrazima, spomenuti ga za ugled kao jedno pravo koje se ne može dovoditi u
sumnju”, i da je, najzad, iz istih razloga korisno spomenuti prava koje režim
seljačkog ropstva daje spahijama nad mužicima.”
Odbor od 6/18 decembra 1826 godine zasedava punih šest godina i stvara
čitave gomile ispisane hartije ne postižući nikakav pozitivan rezultat. Iako će se
nekoje od njegovih ideja naći kasnije u zakonodavnim spisima Nikole I, ipak
njegovi planovi, koji međutim predviđaju samo beznačajne reforme, neće biti
ostvareni. Ukratko, njegove diskusije naposletku samo stvaraju oko cara izvesnu
atmosferu konzervatizma koju održavaju pretstavnici visoke birokratije i
plemići-spahije i koja će, zajedno sa poljskim ustankom, doprineti da se pojača
reakcionarno raspoloženje sa kojim se Nikola popeo na presto.
Ustanak u Poljskoj i ukidanje poljskog ustava. — Nikola I nasledio je u
isti mah i rusku carevinu i poljsku kraljevinu. Ali, iako je on u Rusiji samodržni
monarh, u Poljskoj je samo ustavni vladalac. S obzirom na njegova shvatanja i
njegovu narav, on mora sebe da prisiljava da bi mogao da ispuni svoje ustavne
dužnosti. Na navaljivanje svoga brata Konstantina i poljskih ministara, on
pristaje da se kruniše u Varšavi i zadovoljava se tim što uprošćuje kolikogod je
mogućno svečanost krunisanja, pošto ju je prethodno hteo sasvim da ukine kao
nepotrebnu. Isto tako on naposletku usvaja Konstantinovo gledište u sućenju
poljskim zaverenicima. Naročita komisija od pet Rusa i pet Poljaka, obrazovana

429
u Varšavi da vodi istragu povodom rovarenja jednog poljskog tajnog udruženja
koje je bilo u vezi sa nekolicinom ruskih zaverenika, optužila je osam lica
okrivljenih za zločin protivu bezbednosti države. Da bi im se sudilo, Nikola hoće
da stvori jedan naročiti sud u Varšavi, kao što je učinio u Petrogradu. Konstantin
mu predočava da on ne može postupati u jednoj ustavnoj kraljevini a da se ne
isloži opasnosti da otuđi od sebe poljsku javnost i strano javno mišljenje, i da je
pravilnije da se to suđenje poveri sudu Dijete. Nikola na to pristaje, računajući
uostalom pouzdano, kao i njegov brat, da će presuda biti nemilosrdna. Međutim,
taj sud odbacuje u celini zaključke istražne komisije, uzima na sebe da sam izvrši
novu istragu, oslobađa trojicu okrivljenih, a protivu ostalih zadržava samo
optužbu da nisu otkrili vlastima postojanje „jedne ruske zločinačke organizacije”
i osuđuje ih samo na kratak zatvor — toliko kratak da su ga oni izdržali još u
istražnom zatvoru. Kada je saznao za tu odluku, Nikola je izjavio: „Oni su spasli
krivce, ali su upropastili zemlju”. Njegovo gnušanje je toliko, da on poziva
ministarski savet poljske kraljevine da odgovara na ovo pitanje: „Treba li
smatrati odluku suda Dijete kao posledicu pogrešnog shvatanja zločina protivu
bezbednosti države, ili kao da se u njoj krije želja da se ide na ruku samim
zločinim namerama?” Kada mu je ministarski savet, posle dugog raspravljanja,
odgovorio da je takva presuda posledica nepotpunosti u poljskom krivičnom
postupku, on se odlučuje da potvrdi presudu; ali, proteklo je devet meseci
otkako je ona izrečena, a za sve to vreme optuženi su ostali u tamnici; dvojica od
njih su se ubili, a druga dvojica su umrla od bolesti.
Iako Nikola poštuje poljski Ustav više nego Aleksandar, ipak je gnev
poljskoga društva na Rusiju toliko jak i želja da se Poljskoj vrate granice koje je
imala pre 1772 godine toliko snažna kod mnogih Poljaka, da je ustanak
neizbežan.
Sistematska priprema ustanka počinje godine 1826, kada su učenici
Zastavničke škole u Varšavi obrazovali tajno udruženje zvano Savez zastavnika.
Vrlo brzo su mnogi oficiri, građani, javni radnici i poslanici Dijete pristupili toj
organizaciji, koja je nameravala da pripremi ustanak uz pripomoć poljske vojske.
Francuska revolucija iz 1830 godine, pojačavajući uzrujanost duhova, dala je nov
i moćan potsrek tome pokretu. Kada se raširio glas da će se možda poslati
poljske trupe protivu Francuske, Savez zastavnika rešio je da stupi u dejstvo.
Na dan 17/29 novembra 1830 godine jedna grupa zastavnika zauzela je
dvorac Belvedere, u kome je stanovao potkralj Konstantin. On je uspeo da
umakne iz Varšave, pošto je najpre prikupio ruske trupe i jedan deo poljskih
trupa. Napad na Belvedere izazvao je pobunu cele varoši. Dolazi do krvavih
sukoba između poljskih i ruskih vojnika. Ustanici vrše pokolj ne samo nad
ruskim vojnicima i oficirima koje je ta pobuna iznenadila, već i nad poljskim
oficirima i generalima koji su bili poznati zbog svoje odanosti Konstantinu. Oni
su zauzeli vojno slagalište i naoružali jedan deo stanovništva koje im se
pridružilo. Snage kojima oni raspolažu još nisu velike, dok se Konstantin nalazi
na čelu jedne relativno velike vojske. Ali sam ustanak načinio je takav utisak na

430
potkralja, da se on odrekao svakog otpora. On ostaje nekoliko dana pred
Varšavom, pa pošto je raspustio poljske trupe koje je bio prikupio, povlači se sa
ostatkom svoje vojske ka ruskoj granici. Njegovo držanje doprinelo je da
glavnina poljske vojske pređe brzo na stranu pobunjenika.
Ministarski savet ili „Administrativni savet” preuzeo je vlast koju je
Konstantin ispustio iz ruku, ali se on potpuno obnavlja uklanjajući dotadanje
ministre i uzimajući ljude veoma popularne u Poljskoj, kao i poslanike Dijete. On
je izabrao za diktatora generala Hlopickog. Taj diktator, koji je nekada
učestvovao u Košćuškovom ustanku i bio Napoleonov general, uživa u svojoj
zemlji glas genijalnog vođe. 6/18 decembra on saziva Dijetu, koja ga potvrđuje,
na njegovom položaju diktatora.
Ni on, ni glavni članovi Administravivnog saveta, kao što su bili knez
Radzivil, knez Čartoriski, pretsednik Senata, pretsednik Dijete, Ostrovski, nisu
nikako mislili kada su uzimali vlast da konačno raskinu sa carem Nikolom.
Njihova je namera bila da samo učvrste poljski Ustav. Hlopicki je smatrao da
treba da saopšte članovima Dijete da on ostaje veran zakletvi koju je položio
Nikoli kao ustavnom vladaru, da on samo želi da sačuva ustav kraljevine Poljske
i da ne vidi nikakvu mogućnost da kraljevini pripoji Litvansku guberniju, kao ni
gubernije na zapadu i jugu, koje su bile prisajedinjene ruskoj carevini. Zajedno sa
Administrativnim savetom on je pohitao da stupi u pregovore sa carem da bi mu
objasnio kako su događaji u Varšavi samo posledica dugotrajnih zloupotreba
vlasti, i da ga uveri da poljski narod ne želi da raskine s njim već da samo traži
„umerenu slobodu” i „strogo poštovanje Ustava.”
Nasuprot tome, većina Dijete, pridobijena za sasvim suprotne ideje,
sastavlja „Proglas poljskog naroda” od 8/20 decembra: „Poljski narod izišao je iz
stanja podjarmljenosti i zavisnosti u kojoj se nalazio, sa muškom rešenošću da
više ne primi na sebe okove koje je raskinuo i da ne položi oružje predaka pre
nego što bude stekao nezavisnost i vlast (to jedino jemstvo slobode), i pre nego
što bude sebi obezbedio slobode na koje ima dvostruko prava da se poziva i kao
na dragoceno nasleđe svojih predaka i kao na hitnu potrebu u sadašnjosti. On se
neće odreći borbe pre nego što se bude sjedinio sa svojom braćom koja se nalaze
pod jarmom petrogradskog dvora, pre nego što ih oslobodi i pre nego što im
bude omogućio da i oni učestvuju u njegovim slobodama i njegovoj
nezavisnosti.”
Za Nikolu je ustanak u Varšavi samo jedna lična uvreda, jedno izazivanje:
zato on odlučno odbija da stupi u pregovore sa svojim buntovnim podanicima.
Ako i pristaje da primi jednog od dvojice izaslanika Administrativnog saveta, on
to čini smatrajući ga za nekadašnjeg ministra, a ne za izaslanika varšavske vlade,
i on mu stavlja do znanja da će Poljaci dobiti oproštaj samo po cenu potpune i
neposredne pokornosti. 20 decembra 1830/1 januara 1831 godine maršal Dibić
ulazi u kraljevinu Poljsku sa jednom ruskom vojskom. Jednim proglasom on
zahteva bezuslovno pokoravanje, poziva Poljake da polože oružje, da uspostave

431
ukinute ustanove i vrate otpuštene činovnike. Hlopicki saziva Dijetu, izjavljuje
joj da ne veruje u uspeh oružane borbe sa ruskim vladarem i odriče se svoga
diktatorskog položaja. Ali ga Dijeta ne sluša, već odlučuje da nastavi rat. Ona
postavlja kneza Radzivila, delom usled njegovih srodničkih veza sa pruskom
kraljevskom porodicom, za glavnog komandanta vojske. Zatim proglašava da je
Nikola svrgnut sa prestola Poljske zato što je pogazio poljski Ustav: „Poljski
narod, čiji je pretstavnik Dijeta, proglašava svoju nezavisnost i svoje pravo da
ponudi krunu onome koga bude smatrao dostojnim da je nosi i koji bude
zajemčio naše slobode na pouzdan i svečan način.” Ona poverava izvršnu vlast
jednoj privremenoj „narodnoj vladi” sastavljenoj od pet lica, kojoj pretsedava
knez Čartoriski i koja ima da odredi odgovorne ministre, dok Dijeta zadržava
sebi pravo kontrole i zakonodavnu vlast.
Tako otpočinje jedan rat čije trajanje niko ne može da predvidi. Ne
nailazeći na ozbiljan otpor, Dibić dolazi do same Varšave. Blizu sela Grahova, na
desnoj obali Visle, on naposletku nailazi na poljske snage kojima komanduje
general Hlopicki. Iako su Poljaci pretrpeli krvav poraz i moraju da se povlače u
najvećoj žurbi ka Varšavi, ipak i Rusi, takođe usled ozbiljnih gubitaka, odriču se
da gone pobeđene i da zauzmu varoš; Dibić se takođe povlači. Od tog trenutka
rat se odugovlači. Ustanak, šireći se na celu Poljsku, primorava ruskog glavnog
zapovednika da podeli svoje snage. On zbog toga gubi svaku odlučnost; borba se
produžuje ne donoseći pobedu ni jednoj ni drugoj zaraćenoj strani.
Ipak, u ishod te borbe ne može se sumnjati. Ostavljene same sebi, poljske
trupe ne mogu dugo da daju otpor carevoj vojsci, koja je brojno nadmoćnija. S
druge strane, Dijeta, koja je većinom sastavljena od plemića, nije ništa učinila da
povuče za sobom narodne mase, niti pak da veže svoju sudbinu sa sudbinom
naroda. Ona se ograničila na to da ovlasti seljake sa krunskih dobara da zamene
kuluk izvesnim dažbinama u novcu i da otkupe parcele zemlje koju su uživali,
ne proširujući čak tu skromnu povlasticu na seljake privatnih zemljoposednika.
Čisto političko obeležje toga ustanka udaljuje od njega seljake, koji najčešće
ostaju prema njemu ravnodušni. Zato zemljoposednici koji rukovode njim, i
varoški stanovnici, koji mu se delimično pridružuju, računaju manje na potporu
naroda a više na intervenciju zapadnih sila. Oni veruju da će te sile braniti
Poljsku kraljevinu, stvorenu Bečkim ugovorom.
Suprotno njihovom očekivanju, Evropa ne interveniše. Od tog trenutka njihova
stvar je izgubljena. U maju, poljska vojska, koja je pod komandom generala
Skšineckog zadobila nekoliko beznačajnih uspeha, pretrpljuje kod Ostrolenke
nov i težak poraz. Uskoro potom, njen pobedilac Dibić i veliki knez Konstantin
umiru od kolere koja pustoši zemlju. Usled toga nastaje kratak zastoj u
operacijama. Kada ih je novi glavni komandant ruske vojske Paskijevič nastavio,
vodio ih je odlučnije. Pošto je prešao Vislu, izvršio je juriš na Varšavu u dane 25
—26 avgusta/6—7 septembra i primorao grad da se preda. Ostatak privremene
vlade i poljska vojska prelaze preko granice; ustanak je ugušen, a poljski Ustav,
čiji original Paskijevič šalje caru, ukinut je: „Primio sam kovčežić se pokojnim

432
Ustavom”, piše Nikola Paskijeviču, „i mnogo vam zahvaljujem; on sad počiva u
Moskovskoj oružnici”. Jedan „Organski statut” pretvorio je Poljsku kraljevinu u
rusku provinciju, i Nikola, ostavljajući joj ipak neke pokrajinske posebnosti,
postao je u njoj apsolutistički vladar.

3. KONZERVATIVNA POLITIKA I RAD DRŽAVNE UPRAVE

(1831—1855)

Dotadašnje političke i socijalne forme ne odgovaraju više razvitku ruske

carevine. Da bi napredovala, njoj je potrebno da ima više slobode, i napredni
duhovi to uviđaju. Ali Nikola ne dopušta nikakvo ograničavanje državne vlasti
nad životom zemlje, nikakvo slabljenje vlasti zemljoposedničkog plemstva na
socijalnom području. Ukoliko više raste nezadovoljstvo protivu dotadanjeg
režima i ukoliko su češći i življi napadi na cara, utoliko on pokazuje više čvrstine
da ga brani. On ostaje duboko ubeđen da je njegova sveta dužnost da održi
utvrđeni poredak, a to će reći apsolutnu monarhiju oslonjenu na
zemljoposedničko plemstvo. Konzervativno obeležje njegove politike ističe se u
svim oblastima državne uprave, i svuda ima ono za posledicu usporavanja i
izopačavanje normalnog razvitka zemlje.
Lična i birokratska vlada. — Iako je zadržao organe centralne državne
uprave, Nikola je u njih uneo neke izmene kojima je bio cilj da učvrste njegovu
ličnu vlast.
Carevinsko Veće koje je stvorio Aleksandar I zadržava i dalje svoju
organizaciju, a teoriski i svoju nadležnost. Ali, ustvari, car više voli da važnije
zakonske predloge daje na proučavanje užim skupovima, posebnim i tajnim
odborima sastavljenim od nekoliko poverljivih ličnosti. Ako ih ponekad i uputi
Veću, on to čini samo forme radi izražavajući nadu „da otuda neće proizići
nikakva izlišna diskusija”. Ovo savetovanje čini mu se ne samo beskorisno, već i
opasno: on se boji da i pored birokratskog obeležja Carevinskog Veća i tajnosti
njegovih sednica vladini planovi ne budu prerano razglašeni. Zato vlada često
puta zadržava za sebe brigu da donese i izvrši izvesne odluke ne pitajući za savet
Carevinskog Veća. Ona ga čak i ne posvećuje potpuno u sve svoje postupke: tako
na primer, da bi od njega prikrila stvarni deficit državnih finansija, ona mu
podnosi bilans koji je namerno netačan. „Tajni odbori” koji proučavaju umesto
Veća velike zakonodavne probleme veoma su ograničeni u pogledu broja
članova. Osim toga, njihovo postojanje i njihov cilj su okruženi nedokučnom
tajanstvenošću, čak i za visoke državne činovnike. Briga da se oni učine što
tajanstvenijim ide čak dotle, da im se daju nazivi koji nemaju nikakve veze sa
njihovim ciljem: na primer, da bi se „izbegla svaka sumnja i pretpostavka”,
odbor kome je 1840—1841 godine stavljeno u dužnost da izmeni položaj mužika
kršten je: „odbor za izjednačenje dažbina u zapadnim gubernijama”.

433
 Isto tako Nikola zadržava ministarstva organizovana za vlade Aleksandra
I; on čak stvara i nova, na primer Ministarstvo dvora, godine 1826, i Ministarstvo
državnih dobara, godine 1833. Ali im on postepeno oduzima, u korist svoje lične
kancelarije, najvažnije poslove. I zaista, Kancelarija njegovog Veličanstva razvija
se sve više; ona dobija i četvrti otsek, koji se stara o školama i dobrotvornim
ustanovama stavljenim pod visoku zaštitu cariceudove Marije; zatim peti, koji
nadgleda reformu administracije krunskih seljaka, i naposletku i šesti otsek, koji
upravlja organizacijom Zakavkaske oblasti. Kako ona sem toga sadrži i posebne
komisije i odbore, pretvara se ona stvarno u skup pravih ministarstava. Ova
organizacija stvarno čini bespredmetnom neposredni i lični nadzor koji bi car
trebalo da vrši preko nje; ona samo čini još složenijim birokratski mehanizam.
Organizacija pokrajinske uprave takođe je zadržana bez natnijih izmena.
Suprotno želji Odbora od 6/18 decembra 1826 godine, koji je smatrao da general-
gubernatore treba zadržati samo u prestonicama, Petrogradu i Moskvi, i u
nekoliko graničnih oblasti, Sibiru, Orenburškoj guberniji, Novoj Rusiji, Kavkazu i
Baltičkoj oblasti, Nikola je povećao njihov broj. Ali on godine 1827 ukida to
zvanje kao redovno, što pojačava administrativnu centralizaciju. S druge strane,
neke nadležnosti pokrajinskih ustanova, naročito finansije, higijena, saobraćajne
veze i prosveta, dobivaju posebnu organizaciju. One su poverene izvesnom
osoblju sastavljenom delom od činovnika koje postavlja vlada, a delom od
članova koje biraju mesne korporacije, naročito plemstvo. Ali ova reforma
pretstavlja napredak koji je više prividan nego stvaran: s jedne strane, državni
činovnici, a ne izabrani članovi, zauzimaju u toj organizaciji prvo mesto; s druge
strane, ona je samo skica jedne ozbiljnije reforme koju tek treba izvesti. Jednom
rečju, pokrajinska administracija ostaje potpuno birokratska.
Ona je potčinjena jednoj složenijoj kontroli centralne administracije.
Složenost ove kontrole ne samo da nije poboljšala, kao što se očekivalo, nadzor
nad činovnicima, već je u praksi samo još znatno uvećala administrativnu
prepisku i u prestonici i u pokrajinama. Centralna administracija preplavljuje
oblasne administracije naredbama, uputstvima, ukorima, traženjem obaveštenja,
izveštajima. Kako se snaći u toj gomili hartija? Na svakovrsna pitanja mesna
administracija odgovara sporo i samo formalno. Ustvari, ta kontrola koja se vrši
samo na hartiji gubi svaku uspešnost. Ponekad vlada pribegava izuzetnim
merama i šalje senatore da izvrše kontrolu na licu mesta, ali i ta kontrola
upravljena je manje na same postupke činovnika, a više na pisana akta. Pri svem
tom, redak je slučaj da se one ne završe otkrivanjem mnogih ružnih zloupotreba.
Ako činovnici čija je krivica na taj način otkrivena i budu smenjeni sa položaja,
njihovi zamenici su ponajčešće isto toliko rđavi kao i oni, i pokazuju istu
otpornost prema administrativnoj kontroli. Zakonodavni haos, nedostatak
obrazovanih činovnika, bedne plate nižih činovnika, i najzad atmosfera
nezakonitosti kojom odiše cela zemlja sva prožeta starim tradicijama ropstva i
češće podvrgnuta ličnoj samovolji nego zakonu, mogu dovesti samo do najgorih
rezultata. Zloupotreba vlasti, podmitljivost i samovolja ukorenjuju se duboko u

434
rusku administraciju i rusko pravosuđe, naročito u unutrašnjosti zemlje, ali isto
tako i u centralnoj administraciji. I nisu birokratske mere mogle iskoreniti sva ta
zla; one su bile utoliko nedovoljnije što nije bilo neposredne veze između
stanovništva i državne uprave, što se sva administrativna delatnost bila zatvorila
u akta i pretvorila u piskaranje, te su malo iskusniji činovnici mogli u svojim
izveštajima pretstaviti ma koji slučaj kako to njima godi.
Na kratko vreme pred svoju smrt, car kao da je i sam to zapazio, jer im
ironično i setno kaže da Rusijom upravljaju stolo-načelnici (starešine nadleštava)
mnogo više nego njen vladar. Neki od njegovih saradnika uviđaju to još jasnije:
„Svi postupci koje je izmislilo vladino nepoverenje”, piše 1855 godine Valujev,
koji će biti ministar unutrašnjih poslova pod Aleksandrom II, „sva ona
centralizacija i formalizam kojim se odlikuje administracija, one mere
zakonodavne predostrožnosti, hijerarhiskog nadzora i uzajamne kontrole koju
vrše razna ministarstva otkrivaju svakog dana svoju nemoć...; sve veće
mehanizovanje u otpravljanju poslova otežava sve više ostvarenje svakog
napretka u raznim granama državne uprave. Svi upravni organi više su zauzeti
uzajamnim špijuniranjem nego vršenjem svoje dužnosti. Centralne ustanove nisu
dovoljne za vršenje nadzora nad pravilnošću rada pokrajinskih administracija, te
se ove posvećuju jedino tome da čisto formalno zadovoljavaju zahteve tih
ustanova. U svim delovima državne uprave centralizacija je razvijena do
vrhunca, ali između tih delova postoje samo veze koje su isto toliko malobrojne
koliko i slabe; svaki ministar radi što je moguće nezavisnije od svojih kolega.
Centralizacija, koja omogućuje centralnim vlastima da kontrolišu i najmanje
pojedinosti pokrajinske administracije, znatno ometa rad mesnih upravljača. S
druge strane, ogroman broj akata koja stižu ministrima premašaju njihovu radnu
moć; zato su oni primorani da se u tom pogledu oslanjaju na dobru volju svojih
kancelarija, te sudbina problema koje su pokrenuli gubernatori i general-
gubernatori zavisi često ne od ministara, već od njihovih načelnika.” Tako se
činovnik isprečio izmeću stanovništva i vlade, a gomila akata skriva stvarni
život.
Stvaranje zbornika ruskih zakona. — To je bilo jedno od najznačajnijih
dela vladavine Nikole I.
Od vremena Zakonika (Uloženjije) cara Alekseja Mihailoviča (1649
godine), ruski zakoni nisu više nikad bili sakupljeni u zbornike. Uporedo sa
korenitim preobražajima političkog i socijalnog života, zakonodavne odluke bile
su se nagomilale; kako su one bile veoma raznovrsne i razlikovale se ne samo po
datumima, već i po namerama — jer su nekoje od njih potpuno menjale ili
ukidale prethodne odredbe, — bile su one razdeljene izmeću raznih ustanova i
arhiva, što je veoma mnogo otežavalo njihovo upoznavanje. Postojale su, istina,
zvanične i privatne zbirke zakonskih odluka, ali su one bile isto toliko nepotpune
koliko i netačne. I najbolji poznavaoci zakona često puta su se kolebali kad je
trebalo odrediti kojim je zakonom obuhvaćen izvestan slučaj, i ta neizvesnost

435
prouzrokovala je veoma veliku zabunu u pravnom postupku, odugovlačenja i
mnoge zloupotrebe. Bila je veoma hitna potreba da se ponovo pristupi stvaranju
zbornika zakona, tome poslu koji je već sto godina bio na dnevnom redu.
Čim je stupio na presto, Nikola je poverio taj zadatak Speranskom, koji je
nameravao da najpre načini potpunu zbirku zakona, a to će reći da sakupi i sredi
hronološkim redom sve zakonske odluke objavljene posle Zakonika od 1649
godine, a zatim da izradi jedan „Zbornik zakona”, što će reći da sistematski sredi
sve zakonske odluke koje su tada bile u važnosti, i da naposletku izradi jedan
Zakonik ili Uloženjije u pravom smislu te reči, koji bi obuhvatio sve postojeće
zakone sa izmenama i potrebnim dopunama. Nikoli se taj plan učinio odveć
smeo, te je usvojio samo ona prva dva dela.
Speranski najpre sprema Polnoe sobranjije zakonov. On se pri tom koristi
zvaničnim i privatnim zbirkama, ali naređuje da se vrše istraživanja i po
arhivama; tako je uspeo da sakupi 35.993 zakonske odluke. 3bornik, objavljen
1832 godine, podeljen je u dva niza: prvi, koji sadrži 45 knjiga u 48 svezaka, ima
30.920 zakona i ukaza obnarodovanih posle Uloženjija sve do 1825 godine; drugi,
sa 6 knjiga u 8 svezaka, sadrži samo 5.073 zakona obnarodovanih između 1825 i
1832 godine, ali će on ostati nezaključen i povećavaće se novim zakonima.
Pošto je završen ovaj Potpuni zbornik ruskih zakona, Speranski izdvaja iz
njega istoriskim redom 3birke od kojih je svaka posvećena nekom posebnom
pitanju, a docnije olakšane izostavljanjem svih ukinutih ili zastarelih zakona, dok
su zakoni koji su još na snazi izloženi na trećem mestu sistematskim redom.
Zbirka ruskih zakona, objavljena 1833 godine, dobila je zakonsku snagu. Ona nije
bez nedostataka. Ma da u njoj ima mnogo protivrečnosti i mnogo praznina, ona
nasuprot tome sadrži mnogo materijala koji zapravo i nema zakonsko obeležje i
koji, što je još ozbiljnije, iako iz raznih vremena i sa raznim težnjama, nije ni
usklađen prema jednom opštem načelu, niti međusobno dovoljno povezan.
Najzad, sistematska klasifikacija nije tu dovoljno stroga: članci koji se odnose na
isti predmet rastureni su po raznim delovima.
Ovi nedostaci, kao i drugi slični, bili bi manji da je Zbirka zakona, kao što je
isprva nameravao Speranski, poslužila kao osnovica za jedan konačan Zakonik.
Nekoliko radova na delimičnom pripremanju Zakonika bilo je istina započeto, i
sam Speranski dao se na posao da izradi Krivični zakonik, koji je bio završen tek
posle njegove smrti 1845 godine. Ali ovi nesaglasni pokušaji nisu mogli da
zamene jedan celokupan Zakonik, za kojim se neprestano osećala potreba, niti da
popune teške nedostatke 3birke zakona. Iako je ova zbirka značila veliki napredak
u sistematizovanju ruskog zakonodavstva, koje je dotle bilo toliko haotično, ipak
ona ne pretstavlja pravu reformu. Ona je samo bilans ranijeg zakonodavstva; ona
ne znači početak novog zakonodavstva. I ovde se vlada Nikole I dobro čuvala
svakog novog načela i ostala je verna svome konzervativnom duhu.
Vlada i plemstvo. — Sačuvati stari poredak po cenu nekoliko delimičnih
poboljšanja, to je bio cilj vladine socijalne politike.

436
 Prema podacima iz 1836 godine bilo je tada u evropskom delu Rusije —
ne računajući tu Poljsku kraljevinu i Finsku — i u Sibiru 50 miliona stanovnika
oba pola, od kojih su polovina mužici i pripadaju zemljoposednicima; oko 20
miliona su državni seljaci ili pripadaju dobrima koja su namenjena izdržavanju
carske porodice; ostalih 5 miliona sačinjavaju plemstvo, sveštenstvo, činovnici,
trgovci, građani i niži redovi gradskog stanovništva. Od ovih 5 miliona nema čak
ni jedna desetina plemića. Plemstvo dakle pretstavlja manje od 1 od sto ukupnog
broja stanovništva. Ono je međutim jedini stalež koji uživa sva građanska prava.
Iako je vlada sačuvala glavne linije njegovog statuta, ipak je unela izvesne
delimične izmene u taj statut.
Otkako je Katarina II obnarodovala Povelju plemstva godine 1785, plemići
su birali iz svoje sredine jedan deo sudija i pokrajinskih upravljača. Godine 1831
druga jedna uredba, dopunjena kasnije posebnim ukazima, daje pravo
učestvovanja u tim izborima, u svakoj guberniji, jedino onim plemićima koji tu
imaju najmanje 100 mužika, ili pak 3.000 desjatina ziratne zemlje, čak i
nenaseljene. Ovaj cenzus sveden je na 5 mužika ili 150 desjatina nenaseljene
zemlje za plemiće koji su u toku svoje aktivne službe, a ne samo u trenutku
penzionisanja, dobili čin pukovnika ili „sadašnjeg državnog savetnika”. Što se
tiče onih koji, ma da nisu dobili taj čin, ipak imaju bar 5 mužika ili 150 desjatina
zemlje, oni se mogu udružiti sabirajući svoje desjatine zemlje ili svoje mužike da
bi dostigli traženi cenzus, te da ih na izborima pretstavlja jedan delegat. Tako je
pravo glasanja dato naročito imućnijim plemićima, ili bar onima koji su dospeli
do višeg čina. Statut od 1831 godine primorava plemiće da učestvuju na
skupštinama plemstva pod pretnjom velike novčane kazne, ili čak i privremenog
isključenja sa skupštine. S druge strane, on izjednačuje njihovu mesnu službu sa
državnom i povećava njihov broj u mesnim sudovima: pored dvojice pridodatih
sudija u građanskom i krivičnom odeljenju suda koje su oni davali od vremena
Aleksandra I, taj statut im daje u svakoj guberniji pravo da predlažu caru za
pretsedničko mesto u svakom od ovih odeljenja po dva kandidata, od kojih
jedino car izabira jednoga. Najzad, on proširuje njihovo pravo podnošenja
zahteva dopuštajući njihovim skupštinama da intervenišu kod vlade ne samo u
korist plemstva, već i u cilju da spreče sve mesne nerede i zloupotrebe, čak i ako
su one posledica kakve opšte odluke.
U početku Nikoline vladavine više plemstvo je često izražavalo želju da se
ukine davanje plemićske titule kao nagrada za službovanje. Nikola se ograničio
na to da oteža pristup u plemićske redove. Proglas od 1845 godine saopštava
odluku da, suprotno tabeli rangova Petra I, jedino prvi rang višeg oficira a ne i
nižeg, ili peta klasa u građanskoj službi, a ne osma, daju pravo na sticanje
nasledne plemićske titule. U isto vreme obezbeđuje se plemićima brže
napredovanje u službi nego licima običnoga porekla, skrajućuji im rok za sticanje
prava na unapređenje.

437
 Godine 1845 pokušava se ponovo da se zavodi druga jedna želja višeg
plemstva odobravajući mu da, radi sprečavanja da se njegova imanja
rasparčavaju, pretvori svoja nepokretna dobra u „neotuđivu” svojinu, što
pretstavlja neku vrstu nedeljivog naslednog dobra.
Iako su plemići dobili neka nova prava, oni su nasuprot tome izgubili
neke svoje stare povlastice. Godine 1837 i 1840, u cilju da se poboljša kadar
osoblja pokrajinskih ustanova, njima je zabranjeno da služe u centralnoj
administraciji pre nego što otsluže pripremni rok u gubernijama. Konzervativna
politika Nikole I, koji želi da sačuva svoje podanike od evropskog uticaja, nalaže
mu da preduzme čitav niz drugih mera koje im ograničavaju slobodu. Godine
1831 on zabranjuje da se radi dopunjavanja školskog obrazovanja šalju u
inostranstvo mladići ispod 18 godina. Godine 1834 on ograničava bavljenje u
inostranstvu na 5 godina za plemiće, a na 3 godine za obične građane; godine
1851 on taj rok smanjuje na 3 godine za plemiće, a na 2 godine za građane. S
druge strane, on povišava cenu putnih isprava za inostranstvo. Najzad, on
zavodi izvesna ograničenja — istina, bez velike važnosti, kao što ćemo videti —
prava spahija nad mužicima.
Uopšte uzev, on zadržava plemićima njihov povlašćeni položaj, ali ih
smatra za prirodne službenike vlade i naziva ih „svojim dobrovoljnim šefovima
policije”. On bi želeo da oni uzimaju življeg učešća na njihovim skupštinama, u
njihovim staleškim poslovima i u mesnoj upravi. Da bi to postigao, on sene
usteže da se posluži prinudnim merama. Uostalom, on ne postizava svoj cilj, I
pored svojih proširenih prava, plemićske skupštine ostaju i dalje, pod
okolnostima u koje su stavljene, jedna arena nepodobna za javnu delatnost. Kao i
ranije, one služe samo tome, da raspodele meću plemićima izborne položaje koji
su im dodeljeni, te oni njihovi članovi koji nisu neposredno zainteresovani u toj
raspodeli i dalje se uporno uzdržavaju da im prisustvuju, iako ih vlada na to
poziva. Najzad, iako visoka aristokratija želi da se pretvori u zatvorenu kastu, po
primeru engleske aristokratije koja se utvrdila u svojim nedeljivim naslednim
dobrima, ipak masa spahija, pa čak i najbogatiji meću njima, primaju bez
oduševljenja odobrenje da stvaraju „neotuđiva dobra”, jer je zakon odredio
odveć veliki obim tim neotuđivim i nedeljivim imanjima — najmanje 400
seljačkih „ognjišta” ili 10.000 desjatina ziratne zemlje, sa godišnjim prihodom od
12.000 rubalja, — te je taj zakon našao veoma malu primenu. Jednom rečju,
plemstvo je i dalje jedna kasta čije povlastice zavise manje od njegovog
socijalnog, ekonomskog ili duhovnog stanja, a više od veza koje ga spajaju sa
vladom i pridružuju ga zadatku upravljanja državom.
Vlada i građanski stalež. — Nikola je donekle izmenio sastav građanskih
staleža. Članovi esnafa (gilda), koji su pretstavljali najviši red građana, bili su isto
kao i plemići oslobođeni regrutovanja, ličnog poreza i telesnih kazni. Godine
1832 njihove povlastice proširene su na jednu novu kategoriju građana zvanu
„počasni građani”. Da bi neko bio upisan u ovu kategoriju, nije morao da
prijavljuje esnafski kapital. Isto kao i plemićska titula, i zvanje počasnoga

438
građanina može da bude lično i nasledno. Kao nasledno, ono je davano po pravu
deci ličnih plemića i onoj svešteničkoj deci koja su završila određene škole, a
moglo se dodeliti i trgovinskim i industriskim savetnicima, trgovcima koji su
dvadeset godina pripadali prvom esnafu ili dobili bilo neko odlikovanje, bilo
neki počasni položaj u građanskoj službi, zatim naučnicima i umetnicima koji
imaju neki univerzitetski stepen ili diplomu. Kao lično zvanje, ono je dodeljivano
po pravu svešteničkoj deci koja nisu završila tražene škole, ličnostima koje su u
toku svoga službovanja stekla izvesna zvanja koja ne daju pravo na plemićsku
titulu, ali se isto tako moglo dodeliti i onima koji su završili studije na
univerzitetu ili u nekoj trgovačkoj školi, itd. Ovim stvaranjem zvanja počasnih
građana povećan je broj onih koji su oslobođeni ličnog poreza, vojne službe i
telesnih kazni, ali se nije bitno izmenila organizacija gradskih staleža.
Nikola isto tako nije dirao u opštinsku samoupravu, ili bolje reći u
varošku upravu. Godine 1846 dat je nov statut varoši Petrogradu, ali je njim
stanovništvo potčinjeno birokratskom tutorstvu, a ništa se novo nije dodalo u
pogledu gradskog života zakonu iz 1785 godine.
Vlada i seljačko ropstvo. — Najglavniji problem ruskog ekonomskog i
socijalnog života je pitanje seljaka, koji pretstavljaju 90 od sto stanovništva, a
naročito pitanje odnosa između mužika i njihovih gospodara.
U vreme stupanja na presto Nikole I, iako spahija nema pravo da
raspolaže životom svojih mužika, ipak je njegova vlast nad njihovom ličnošću,
imanjem i njihovim radom neograničena i skoro potpuna. Istina, jedan zakon
propisuje stavljanje pod tutorstvo spahija optuženih za bezdušno nasilje; ali, u
praksi se taj zakon veoma retko primenjuje, jer njegovo izvršenje zavisi u
mnogome od mesnih vlasti, koje su neposredno potčinjene plemstvu. Spahija
određuje po svojoj volji veličinu dažbina i kuluka koji on zahteva od mužika. On
može prema svom nahođenju da ga ostavi da obrađuje zemlju, da ga pošalje u
svoju fabriku ili u fabriku nekog drugog spahije, ili ga pak može uzeti za svog
slugu, pošto je broj posluge bio neograničen. On može po svojoj volji da ga ženi,
da rastura njegovu porodicu i da mu oduzme imovinu kad god mu se prohte, —
pošto mužik nema prava da poseduje ma šta, te se sva imovina koju je nasledio
ili stekao smatra kao sopstvenost njegovoga gospodara, — da ga kažnjava
kakvim bilo kaznama, čak i progonstvom u Sibir, i da ga najzad prodaje zajedno
sa zemljom ili bez nje, sa porodicom ili bez nje. Mužik se do te mere smatra
potpunom sopstvenošću spahije, da on može takođe, i protivu volje njegovoga
gospodara, da bude prodan na licitaciji u korist spahijinih poverilaca. Ovaj
režim, koji zahvata više od polovine stanovništva evropske Rusije, ne zadire
samo u odnose između gospodara i seljaka, već pritiskuje čitav ekonomski život
države.
Već krajem XVIII veka rusko društvo uvidelo je da je potrebno ukinuti
seljačko ropstvo. U početku Nikoline vladavine, njegovi najnapredniji elementi
duboko su u to ubeđeni. U ime građanske svesti, koja se probudila pod uticajem

439
inostranstva, i u ime Prava Čoveka, čiji su pojam oni usvojili, osudili su ropstvo
kome su potčinjeni milioni ljudskih bića.
S druge strane, održavanje seljačkog ropstva koči ekonomski razvitak. Od
početka XIX veka Rusija sve više učestvuje u svetskoj trgovini, kojoj isporučuje
svoje sirovine a naročito svoje žito. Zato se sve više uviđa da ruski poljoprivredni
režim, zasnovan na prinudnom radu, koči čitav ekonomski život zemlje. Ukoliko
se razvija trgovina, spahija, koji je zakonski sopstvenik celog poljskog imanja,
sračunava da je za njega skuplje da ostavlja jedan deo žetve seljacima koji
obrađuju njegovo imanje, nego da plaća slobodnu radnu snagu.
S druge strane, već sama priroda toga prinudnog rada, koju ništa ne štiti
od preteranog iskorišćavanja jer dopušta spahiji da svali na seljaka sve
produktivne ili neproduktivne izdatke, navikava ga da neracionalno upravlja
svojim imanjem. Nije onda nikakvo čudo što većina spahija, čija strast za
luksuzom raste sve više, žive životom koji premaša njihova sredstva, i što
hipotekarni dugovi koji pritiskuju plemićska imanja rastu brzo. Godine 1843,
preko 54 od sto ovih imanja su hipotekarno zadužena kod državnih kreditnih
ustanova, koje daju zajmove na tapije; osim toga, mnoga od njih imaju i privatne
dugove.
Sve to objašnjava što zemljoposednici, čak i kada se brinu isključivo o
svojim ličnim interesima, često puta pomišljaju rado da se odreknu seljačkoga
ropstva, pod uslovom da zadrže svu zemlju, ili da prenesu znatan deo svojih
dugova na seljake kojima bi ustupili jedan deo svoje zemlje. U nekoliko mahova
grupe spahija u raznim krajevima Rusije obraćaju se u tom smislu vladi. Oni
smatraju da je rad što ga vrše podjarmljeni seljaci, a koji je osnova poljoprivrede,
sve više ispod nivoa slobodnog rada, kome on koči razvitak, kao što koči i
razvitak celokupne narodne privrede.
I samo duhovno raspoloženje mužika ide sve više u prilog ukidanja
seljačkog ropstva. Oni ne priznaju nikako da je njihov položaj normalan i ne
podnose bez roptanja zloupotrebe spahijske vlasti. Oni smatraju da je zemlja koju
obrađuju njihova neosporna svojina i čvrsto veruju da će njihova zavisnost
uskoro; prestati. Nedopušteno eksploatisanje njihovog rada, stalno povećavanje
dažbina i preterani kuluci koji su im nametani za vlade Nikole I, kao i krajnja
grubost njihovih spahija ne nagone ih samo na pasivan otpor, već im daju
povoda da beže sa imanja, da vrše napade na spahije i njihove upravnike imanja,
a u očajnim slučajevima i da dižu bune. Ponekad ove pobune ne izazivaju
neposredno spahije. Ponekad se raširi glas među mužicima da ih je car
oslobodio, i tada u oblastima često veoma prostranim oni odmah odbijaju da se
pokoravaju svome gospodaru sa upornošću koju čak i oružana sila ne može lako
da savlada. Od 1826 do 1855 godine pobune mužika, u kojima ponekad
učestvuju čitava sela pa čak i čitavi srezovi, dostižu cifru od 556, kako tvrde
podaci centralne administracije. Njihov broj povećava se iz godine u godinu: 4 u
1831, a 54 u 1846 godini. Za vreme Krimskog rata, početkom 1855 godine, posle
obnarodovanja jednog ukaza kojim se naređuje mobilizacija opolčenija (drugog

440
poziva) širi se u južnim oblastima glas da jedan carev proglas obećava da će svi
mužici dobrovoljci zajedno sa svojim porodicama biti odmah oslobođeni. Odmah
posle toga u nekoliko gubernija na Volgi i Dnjepru javlja se toliko jako
komešanje, da se moralo pribeći oružanoj sili.
Držanje Nikole I prema seljačkom ropstvu je sasvim posebno i saobrazno
njegovom konzervativnom programu. U nekoliko mahova on izjavljuje da mu je
protivan, ali iako veruje da je ono štetno, ipak smatra da bi bilo još opasnije
ukinuti ga odjednom, kao što on to jasno kaže godine 1842 u Carevinskom Veću:
„Ne može biti sumnje”, izjavljuje on, „da je režim seljačkog ropstva u svom
sadašnjem stanju jedno očevidno zlo koje svak uviđa; •ali dirati u njega, bilo bi
još veće zlo”. Dati slobodu mužicima, dodaje on, „na to se ja nikad neću odlučiti!
Još je daleko vreme kada će se moći uzeti u rasmatranje takva mera, i svaka takva
pomisao značila bi sada zločinački nasrtaj na javni mir i dobro države. Iako je
istina”, zaključuje on, „da sadašnje stanje ne može duže trajati; i ma da, s druge
strane, mere za njegovo ukidanje izgledaju neostvarljive bez opšteg prevrata,
ipak je ne•ophodno potrebno pripremiti bar sredstva za postepen prelaz na
jedno novo stanje”. Što on ograničava na taj način taj problem, tu „parnicu
protivu seljačkoga ropstva” kako ga on naziva, on to ne čini samo iz državnih
razloga, već i sa namerom da zaštiti prava plemića-spahija koji su mu bliži srcu
nego interesi seljaka, jer on uviđa važnost veza koje spajaju plemstvo sa
prestolom. Kada je godine 1842, prilikom pretresanja jednog zakonskog predloga
o ovlašćenju spahija da zaključuju sa svojim mužicima ugovore koji bi se odnosili
na njihove parcele zemljišta i dažbine spahiji, jedan od članova Carevinskog Veća
predložio ,da se i jedno i drugo pitanje reši zakonskim putem, car je odmah
odgovorio: „Ja sam samodržni vladar, ali se nikad neću odlučiti na takvu meru,
kao što se neću odlučiti da naredim spahijama da zaključuju ugovore, pošto to
treba da zavisi od njihove dobre volje. Jedino bi iskustvo moglo pokazati kasnije
u kojoj meri bi se moglo preći sa dobrovoljnog na obavezni postupak.” Dve
godine posle toga, kada je u jednom od posebnih odbora koje je on stvorio neko
zatražio da se ograniči broj mužičke posluge u spahijskom domu, on se opet
usprotivio: „Služenje spahiji koji izdržava svoju poslugu”, izjavljuje on, „u
skladu je sa pravima koja zakon daje spahiji. Mi možemo da se mešamo samo u
ono što je protivno zakonu, i ja smatram da je takav slučaj otpuštanje slugu
izdavajući im putne isprave sa ciljem da se iz toga izvuče korist, što nijedan
zakon ne odobrava i što prema tome znači zloupotrebu vlasti. Kad bih mogao,
zabranio bih spahijama da upotrebljavaju mužike kao sluge, ali kako ja to ne
mogu učiniti, ostaje mi samo da se pobrinem o onima koje oni upotrebljavaju u
nemoralne svrhe”; a kada je jedan od članova odbora predložio da se utvrdi
maksimum obaveza koje će spahija moći da zahteva od svoje posluge, on se tome
protivi uvek iz istog razloga: „Ne”, izjavljuje car, „to bi bila povreda spahijskoga
prava”. On pristaje dakle samo na delimične izmene u pitanju seljačkoga ropstva.
Pa i u tom slučaju traži on odlučnije nego ikad da te izmene budu pripremljene u

441
najvećoj tajnosti. Zato on naređuje da se skupno ili pojedinačno raspravljanje o
pitanju seljačkoga ropstva vrši po potrebi u deset „tajnih”, „poverljivih” ili
„zatvorenih” odbora koje je on stvorio u toku svoje vladavine.
Ovi odbori radili su živo na birokratski način, ali usled uslova koje im je
car postavio njihov rad nije mogao biti uspešan. Jedan član takvoga jednog
odbora navodi u svojim pisanim uspomenama ovaj razgovor između dvojice
njegovih kolega: „Naša nesreća je”, govorio je jedan od njih, „što ne možemo da
rešimo jedan deo nekog pitanja a da ne zadremo u njegovu celinu, a to je
nemogućno, jer bi bilo opasno izmeniti stanje jednog stanovništva od dvadeset
miliona ljudi; pod takvim okolnostima, kakav će biti rezultat našega rada?” —
„Što se mene tiče”, odgovorio je drugi, „to pitanje je sasvim prosto: ni delimičnih
izmena, ni skupnog rešenja. Možda će se ovako moći živeti još dugo vremena”.
Prema tome, taj rad mogao je imati, i imao je, samo beznačajne rezultate.
Godine 1827, da bi se sprečilo da spahije potpuno liše mužike njihove
zemlje, propisano je da svaki mužik muškarac treba da raspolaže sa četiri i po
desjatina zemlje, i da će spahije koji ne budu mogli ispuniti taj uslov biti stavljeni
pod državno starateljstvo. Godine 1841 zabranjeno je plemićima koji nemaju
naseljena imanja da kupuju mužike bez zemlje. Godine 1827 zabranjeno je da se
mužici upućuju u rudnike; godine 1833, da se otuđuju odvajajući ih od njihove
porodice i da se prodaju na javnoj licitaciji bez zemlje za naplatu privatnih
dugova. Godine 1847 daje se pravo seljacima koji pripadaju nekom imanju
prodatom zbog dugova na licitaciji da otkupe svoju ličnost i svoj deo zemlje.
Godine 1842 ovlašćene su spahije da ustupe svojim mužicima na osnovu
slobodno sklopljenog ugovora komade zemlje čiji će uživaoci, zvani „obavezni
seljaci” moći da ih zadrže do kraja života. Nikola I smatrao je da je ovaj zakon
značio vrlo važan korak ka poboljšanju stanja seoskog stanovništva, te se nadao
da će on imati više uspeha nego zakon Aleksandra I koji je, da bi stvorio
„slobodne zemljoradnike”, dopustio spahijama da oslobađaju čitave porodice
ustupajući im zemlju u vlasništvo. Ustvari, samo tri spahije koristile su se tim
zakonom, te broj „obaveznih seljaka” muškoga pola nije prešao cifru od 24.708.
Nikola je energičnije radio u korist seoskog stanovništva u
severozapadnim i jugozapadnim gubernijama, kao i u zapadnoj Ukrajini,
Litvaniji i Beloj Rusiji, gde je većina spahija bila poljskoga porekla. Posle pobune
iz 1831 godine on je smatrao da nije više obavezan da prema poljskim plemićima
ima iste obzire kao prema ruskoj vlasteli; smatrao je da je čak umesnije oslabiti
njihovu vlast. Zato je na navaljivanje Kiseljeva pristao da nametne poljskim
plemićima ono što je uporno odbijao da primeni na ruske plemiće, a to će reći
obavezno regulisanje odnosa između spahija i mužika. Krajem četrdesetih
godina XIX veka, pod uplivom energičnog general-gubernatora Bibikova, pravila
zvana „inventarna”, koja određuju veličinu zemlje koja se mora dodeliti
seljacima i dažbina koje se mogu od njih zahtevati, zavedena su i primljena u
Jugozapadnim oblastima, a to će reći u Kijevskoj, Volinijskoj i Podolskoj
guberniji. Početkom pedesetih godina, na navaljivanje Bibikova i nasuprot otpora

442
Odbora ministara, koji je u dva maha odbacio njegove predloge, „inventarna
pravila” izmenjena su u smislu povoljnijem za seljake. Slične odluke donesene su
za severozapadne oblasti, a to će reći za Litvaniju i Belu Rusiju; ali usled tromosti
pokrajinske administracije i upornog otpora plemstva, one nisu bile primenjene
ni do kraja života Nikole I.
Ukratko, položaj mužika nije se znatno izmenio za vladavine Nikole I.
Iako je dugotrajno pretresanje seljačkog pitanja nagnalo vladu da prizna
mogućnost da se mužici oslobode ne dajući im zemlju, kao što su predlagali
saradnici Aleksandra I, ipak ona nije ništa učinila da ubrza njihovo oslobođenje.
Pri kraju Nikoline vladavine seljačko ropstvo se sve više ukazuje prosvećenim
ljudima kao jedna odvratna neprirodnost; ono izaziva duboku mržnju u
seljačkim masama i ono se više ne slaže sa novim oblicima privrednog života.
Ali, iako je ograničavao prava spahija — koji uostalom u većini slučajeva ne vode
mnogo računa o tom ograničavanju, — Nikola ipak odlučno brani načelo seljačke
potčinjenosti, ugušuje nemilosrdno svaki pokušaj pobune i bez milosti kažnjava
svaku neposlušnost mužika.
Vlada i državni seljaci. — Godine 1833 državni seljaci, koji su do tada
spadali u nadležnost ministarstva finansija, potpali su pod jednu novu ustanovu,
Ministarstvo državnih dobara kojim je upravljao Kiseljev. Ovaj je preduzeo da
poboljša njihovo stanje, ali ne dirajući u njihov pravni položaj. On im daje jednu
samo prividnu samoupravu, jer ostavlja njihove izabranike pod kontrolom
činovnika koje postavlja ministarstvo i koji mogu skoro potpuno samovlasno da
se mešaju u ekonomski i domaći život seljaka. Međutim, vlast ovih činovnika,
protivu kojih seljaci imaju pravo da podnose žalbe, ne može se ni uporediti sa
vlašću spahija nad njihovim mužicima, te su državni seljaci, ma da ne sasvim
slobodni, ipak mnogo slobodniji nego spahijski mužici.
Nasuprot tome, Kiseljev preduzima u njihovu korist važne ekonomske
mere. On se trudi da otkloni nedostatak zemlje od koga oni takođe pate, te
dodeljuje nove parcele onima koji nemaju dovoljan broj desjatina. Po potrebi on
pregovara o zameni zemljišta sa upravom apanažnih dobara, pa ih čak kupuje i
od privatnih lica. Kada ne može da nađe dovoljno zemljišta na licu mesta, on
organizuje u velikim razmerama iseljavanje seljaka u druge oblasti. Na državnim
zemljištima on dovodi u srazmeru dažbine i lični porez sa veličinom zemljišta
koje seljak uživa. On širi nove zemljoradne metode i osniva mnoge škole za
seljačku decu. Sve ove reforme izvodi on veoma žurno; on ih čak i silom nameće,
što ponekad izaziva pobune. Jednom rečju, on uspeva da znatno poveća
blagostanje državnih seljaka.
Industriska politika. — Seljačko ropstvo ne odgovara ni potrebama
industrije, kao što ne odgovara ni potrebama zemljoradnje.
Za vreme druge četvrti XIX veka, koju skoro ispunjava vladavina Nikole I,
industriska proizvodnja dobiva znatan polet. Iako je preterano smatrati da je taj
polet „dostojan divljenja”, kako su ga označili neki njegovi savremenici, ipak je

443
istina da se u to vreme industrija brzo razvijala. Godine 1825 postojalo je u Rusiji
5.260 fabrika sa 210.000 radnika i cifrom obrta od 46 i po miliona rubalja; posle
dvadeset godina, bilo je 9.843 fabrika sa 517.000 radnika i cifrom obrta od 166
miliona rubalja. Broj rafinerija u celoj carevini popeo se od 47 u 1825 na 408u
1852 godini; broj fabrika tkanina, od 324 na 492. Od 1822 do 1855 godine
proizvodnja livenoga gvožđa penje se od 9,300.000 puda na 16,000.000. Razvoj
tekstilne industrije bio je još veći: u prvoj polovini XIX veka njena proizvodnja
povećala se u srazmeri 1 prema 16. Sve do 1840 godine ona radi samo sa
engleskim koncem; ali kada je Ujedinjena Kraljevina dopustila izvoz mašina za
predenje konca, ona je podigla mnoge predionice, te su se sve grane pamučne
industrije naglo razvile. Ruski izvoz u inostranstvo svedoči o industriskom
napretku: godine 1850 poljoprivredni proizvodi pretstavljaju vrednost od
44,700.000 rubalja, stočarski 23,500.000, rudarski 7,300.000, a fabrički proizvodi
11,300.000 rubalja.
Ovaj polet izaziva preobražaj industriske organizacije. U prethodnom
periodu znalo se za tri tipa preduzeća: fabrike koje su radile sa plaćenom radnom
snagom; fabrike zemljoposednika i plemića koji su upotrebljavali za rad mužike,
te su ovi na taj način odrađivali svoj kuluk; i najzad fabrike zvane „posedne”,
koje su pripadale trgovcima i koje su upotrebljavale ograničen broj seljaka
posebno vezanih za svako preduzeće, čiji statut sopstvenik nije mogao menjati.
Godine 1825, iako je slobodna radna snaga već najmnogobrojnija (54 od sto), ipak
mužici i „posedni” seljaci pretstavljaju još 44 od sto radnika. Ali ukoliko se
industrija razvija, utoliko obavezni rad postaje sve manje koristan, i oseća se
težnja da se on zapostavi. Od 1830— 1940 godine plemstvo ima samo 15 od sto
svih industriskih preduzeća, a narednih deset godina zadržaće samo 5 od sto;
„posedne” fabrike propadaju isto tako, i vlada mora da prizna nedovoljnost
njihove produktivnosti. Godine 1839 Carevinsko Veće priznaje da „usled
prodiranja industriskog duha u narod i brzog povećavanja broja slobodnih
radnika i poslovođa, korisno je za šefove preduzeća da upotrebljavaju slobodnu
radnu snagu pre nego mužike ili vezane seljake”. Sledstveno tome, zakon od
1840 godine ovlašćuje direktore „posednih” fabrika da oslobode radnike koji su
za njih vezani. Oni dobivaju od državne blagajne naknadu štete od 36 rubalja od
muške „duše” za one radnike koji su za novac pristali da budu upisani u njihove
spiskove ili koje su oni kupili; ali oni moraju da besplatno oslobode one čije ih
upisivanje nije ništa stalo i da im obezbede određenu novčanu naknadu ako oni
zatraže da budu izjednačeni sa državnim seljacima. Iako izgleda da im taj zakon
ne daje nikakve koristi već pre opterećuje njihov budžet, ipak su industrijalci
pohitali da se njim koriste. Čim je on obnarodovan, oni jedan za drugim traže
odobrenje da oslobode svoje radnike pozivajući se na „potpunu nerentabilnost
koja dolazi od upotrebe „posednih” radnika, čije je izdržavanje, u poređenju sa
platama slobodnih radnika, odveć skupo i opterećuje prodajnu cenu ...” Za vrlo
kratko vreme izdato je preko stotinu odobrenja, tako da više od polovine
„posednih” fabrika upotrebljuje sada samo slobodne radnike.

444
 Uporedo s tim ocrtava se jedan pokret prividno suprotan, jer privlači
veliki broj mužika. Do 1840 godine koncentracija proizvodnje pojačava se sve
više, a u isto vreme fabrike se neprestano uvećavaju. Ali posle toga, radna snaga
se povećava sporije nego fabrike, te proizvodnja počinje da se smanjuje.
Nasuprot tome, porodična industrija, zvana kustarj, razvija se zahvaljujući odveć
primitivnom alatu kojim se služe izvesne industrije. Pored fabrika, kustarj, taj
usamljeni radnik, radi bilo za svoj račun, bilo najčešće za nekog velikog ili malog
trgovca koji ga snabdeva potrebnim sirovinama, otvara mu kredit i kupuje
njegove proizvode. Događa se često da on počne da radi za neku fabriku, a
docnije stupi u konkurenciju sa njom. U srednje plodnim oblastima njegov rad,
naročito tkački, uzima veliki obim: tako u Vladimirskoj guberniji od 98.000
sprava za predenje, i u srezu Šuzi od 21.200, ima ih u fabrikama svega 18.000 u
prvoj i 1.200 u drugoj oblasti. Industrijalci ne propuštaju da se žale na tu
konkurenciju, ali se državne vlasti ne osvrću na njihove žalbe, jer porodična
industrija obezbeđuje znatne prihode mužicima, pa prema tome i njihovim
gospodarima, koji im usled toga mogu da nametnu veće dažbine. Ali razvoj
kustarske industrije ne uvlači samo sve više i više mužike u industriski život
zemlje, već lomi uske okvire seoske privrede; proširujući ekonomsku ulogu
seljaka, on u isti mah ističe suprotkost koja postoji između ovih novih zanimanja
i režima seljačkog robovanja.
Iako neće da žrtvuje interese plemstva industriji, Nikola je bar potpomaže
stalnom politikom zaštitnih carina. Carinska tarifa iz 1822 godine, koju je utvrdio
Kankrin, dopunjavana je i menjana nekoliko puta, ali je carinska barijera protivu
strane konkurencije ostala dignuta za vreme cele njegove vladavine. Kankrin se
čak pokazuje neprijateljski raspoložen prema ulasku stranog kapitala u Rusiju,
jer on smatra „da svaki narod treba da teži potpunoj nezavisnosti u odnosu na
druge narode”, i da, s obzirom na slab ekonomski razvitak Rusije, treba „braniti
svoju nezavisnost sa budnom pažnjom”. Zato se on uporno protivi usvajanju
svake korenite mere koja ima za cilj ubrzavanje industriskog razvitka, a naročito
građenju železnica, koje smatra da je prerano. Međutim, saobraćajne veze su u to
vreme u bednom stanju: drum koji spaja Petrograd sa Moskvom, dugačak 677
vrsta, završen je tek 1834 godine, a godine 1850 ima u celoj Rusiji puteva u
ukupnoj dužini od samo 4.840 vrsta. Iako je, nasuprot Kankrinu, bilo odlučeno
da se sagradi železnička mreža, ipak se tome poslu pristupilo bojažljivo: prva
pruga, koja spaja Pavlovsk sa Petrogradom, puštena je u saobraćaj 1838 godine,
ali ona vrši samo prevoz putnika; pruga od Petrograda do Moskve započeta je
1843, ali nije bila završena ni 1850 godine.
Nasuprot tome, Kankrin je pristalica širenja tehničkih znanja potrebnih
industriji. U tom cilju osniva on mnoge ustanove, kao Tehnološki institut u
Petrogradu, Višu poljoprivrednu školu u Gori-Goreckom; on modernizuje
Rudarsku školu i Šumarsku školu u Petrogradu i organizuje industriske izložbe
u Moskvi.

445
 Finansiska politika. — Novčana reforma ostvarena za vlade Nikole I
odgovarala je ekonomskim potrebama zemlje. Pri kraju vladavine Aleksandra I
ne samo da su finansije bile rastrojene, već je i sam novčani sistem bio ozbiljno
kompromitovan. „Asignati”, taj papirni novac čiji je opticaj premašao potrebe i
sredstva države, izgubili su bili svaku čvrstinu isto tako u unutrašnjosti carevine
kao i u inostranstvu: njihova vrednost može da varira za 27 od sto u raznim
krajevima Rusije, a srebrna rublja vredi 350 do 420 kopejaka u papirnom novcu.
Nedostatak jedne čvrste novčane jedinice je ozbiljna prepreka razvitku
trgovine i industrije. Kankrin je imao nameru da taj nedostatak otkloni čim je
postao ministar finansija; ali se on zadovoljio isprva tim što je zaveo strogu
štednju u državnim rashodima i što je preduzeo izvesne mere u cilju regulisanja
novčanog opticaja. Tek godine 1839 preduzeo je on jednu odlučnu reformu.
Proglasom od 1/13 jula 1839 godine oglašena je srebrna rublja za novčanu
jedinicu, a asignati su pretvoreni u „pomoćni novac”. Oni su stabilizovani po
prinudnom i nepromenljivom kursu od 3 rublje i 50 kopejki za jednu srebrnu
rublju. Naredne godine pridodata je Državnoj Banci jedna Depozitna Kasa, koja
je ovlašćena da prikuplja srebrni novac i da u zamenu za njega izdaje po
utvrđenom kursu depozitne bonove kojima je dato pravo opticaja sa jednakom
vrednošću kao srebrni novac i asignati. Usled velikog uspeha ove mere, vlada
izdaje godine 1841 za 30 miliona kreditnih novčanica koje se mogu zameniti za
srebrni novac; da bi se obezbedila ova zamena, ustanovljena je naročita metalna
podloga koja je imala vrednost šestine iznosa izdatih novčanica. Godine 1843 ove
novčanice postaju zvaničan novac ravnovažan metalnom novcu, slobodno
zamenljiv za srebrni novac u njegovoj nominalnoj vrednosti.
Tako Kankrin i Nikola I teže da uspostave metalni opticaj u Rusiji
smanjujući vrednost stranom novcu. Ova mera, koja znači samo delimično
bankrotstvo države, obezbeđuje za izvesno vreme opstanak jednoj stabilnoj
novčanoj jedinici, od koje ima koristi ne samo državna blagajna, već i trgovina i
industrija. Ali pri kraju Nikoline vladavine ratni izdaci primoravaju vladu da
izda neumerenu količinu kreditnih novčanica. One takođe gube od svoje
vrednosti, te državne finansije, koje je sama vlada ponovo rastrojila, postaju opet
isto onako rđave kao prilikom smrti Aleksandra I.

446
 XVI. NIKOLA I (1825—1855)
(Nastavak)

1. VLADA I DUHOVNI ŽIVOT

U oblasti duhovnog života ukazuje se najjasnije rascep koji se stvorio i koji

se još produbljuje za vladavine Nikole I izmeću težnji ruskoga društva i vladine
politike.
Vlada i osnovne i srednje škole. — Pobuna dekabrista je za Nikolu bila
jedna opasna opomena. Ona je dokazala da postoji jedno „pogrešno vaspitanje”,
na koje on ne propušta da ukaže u proglasu kojim se objavljuje presuda
pobunjenicima: „Nije nastava”, kaže on, „već su besposlica duha, koja je opasnija
od lenosti tela, i nedostatak solidnih znanja uzrok onoga anarhističkog duha,
onog kobnog luksuza nepotpunih znanja i one sklonosti ka krajnosnim
sanjarijama koje izopačavaju životne nazore i završavaju se porazom. Svi napori i
sve žrtve državne uprave biće beskorisne, ako joj porodično vaspitanje ne pruži
pomoć saobražavajući se njenim nazorima.” Zato on želi takvu školsku nastavu
koja bi mogla da obrazuje duh mladeži a da ga ne izopači.
Toga radi raskida on najpre tesne veze koje su spajale razne tipove
školskih ustanova. Parohiske i okružne škole, koje su pretstavljale prvi stepen
školskog sistema, odvojene su od gimnazija da bi postale nezavisne. Jednim
raspisom koji je 1827 godine uputio admiralu Šiškovu, ministru prosvete, car
ograničava pristup na univerzitete, više škole i gimnazije samo za lica iz
slobodnih staleža, a mužicima i slugama dopušta stupanje samo u parohiske,
okružne, stručne i poljoprivredne škole. Tako najveći deo stanovništva može da
dobije samo osnovnu nastavu, čiji program postaje usko praktičan.
Karakter srednje nastave, koja je dostupna samo povlašćenim staležima a
naročito plemstvu, izmenjen je takođe. Da bi kontrolisala nastavu koju dobivaju
mladi plemići u svojim porodicama, vlada traži određene uslove od privatnih
profesora. Ona sem toga donosi odluku da se deca između deset i osamnaest
godina mogu vaspitavati samo u Rusiji. Ona umnožava školske ustanove da bi u
njih privukla mlade generacije: broj gimnazija penje se od 48 u 1826 na 74 u 1850
godini. Ona menja i njihovu spoljnu organizaciju: nov pravilnik i novi programi
stavljeni su na snagu godine 1828. Pošto je zavođenje klasične nastave izgledalo
naročito poželjno, latinski jezik postao je obavezan u gimnazijama; u nekoliko
gimnazija, koje su uostalom bile malobrojne, dodat je i grčki jezik. Kasnije je
vlada osetno olakšala program srednjoškolske nastave izostavljajući iz njega
logiku i statistiku i skraćujući program matematike. Najzad, godine 1835, vlada
oduzima od univerziteta kontrolu koju su oni vršili nad osnovnim i srednjim
školama da bi je poverila „staraocima”, koji su većinom uzimani iz redova viših
oficira.

447
 Iako osnovna nastava stvarno skoro i ne postoji, srednja nastava, i pored
snižavanja nivoa nastavnog programa, ostvaruje za vlade Nikole I veliki
napredak, što potvrđuje povećanje broja tih škola i broja njihovih učenika.
Vlada i univerziteti. — Godine 1833 Uvarov, postavši ministar narodne
prosvete, obeležava takođe svoj program: „Vlada treba da ima za cilj da
postepeno osvoji duh mladeži i da ga neosetno dovede do one glavne tačke gde
se solidna naučna znanja spajaju sa dubokom verom u bitno ruska načela, koja su
čuvari pravoslavlja, autokratije i nacionalne misli, što pretstavlja našu jedinu
kotvu spasenja i jemstvo snage i veličine naše otadžbine”. Pod „narodnom
mišlju” podrazumeva on društveni poredak koji postoji u Rusiji, a to će reći
seljačko ropstvo, čiji je problem „tesno vezan sa pitanjem autokratije pa čak i
monokratije”; za njega su seljačko ropstvo i autokratija „dve uporedne snage koje
su se jednovremeno razvijale, koje počivaju na istom istoriskom načelu i čija je
zakonitost podjednaka”, i on upoređuje seljačko ropstvo sa drvetom koje je
„pustilo duboko svoje korenove, koje štiti Crkvu i presto” i koje je „nemogućno
iščupati”. On je dakle rešen da odlučno suzbija svaku nastavu koja ne bi težila da
sačuva verski, politički i društveni poredak: „Pri sadašnjem stanju stvari i
duhova”, tvrdi on, „potrebno je podizati neprestano duhovne brane. One neće
sve biti podjednako otporne i sposobne da spreče širenje razornih ideja, ali svaka
od njih može imati svoju relativnu korisnost i pružati neposredne koristi”. Nisu
se mogle jasnije iskazati školska shvatanja Nikole I, koja će, pošto su najpre
pokrenula reformu osnovne i srednje nastave, biti putokaz i za reformu
univerziteta.
I pre nego što je Uvarov postao ministar, vlada se nije ustezala da pogazi
autonomiju koja je univerzitetima bila dodeljena statutom od 1803 godine. U
1826 godini ona je ovlastila staratelja Harkovskog okruga da on postavlja
profesore univerziteta i njihove pomoćnike. Iste godine, na predlog ministra
prosvete Šiškova, ona je postavila drugog jednog kandidata na mesto rektora
koga su izabrali profesori Petrogradskog univerziteta. Godine 1832 na
Petrogradskom i 1833 godine na Kazanjskom univerzitetu, vlada je ovlastila
ministra prosvete da zadrži na položaju rektora kome je bio istekao rok, umesto
da naredi biranje njegovog poslednika.
Ali se Uvarov nije zadovoljio ovim delimičnim merama; on želi opštu
izmenu stanja. Nov univerzitetski statut koji je on objavio 1835 godine ima dva
glavna cilja: „Prvo, da pruži racionalnu formu univerzitetskoj nastavi i da je
uzdigne na takav nivo koji će zahtevati duži i stalan rad, te da se tako stvori
jedna razumna brana koja će sprečiti nedovoljno zrele mladiće da stupaju u
državnu službu. Drugo, da privuče mladež iz viših društvenih redova i da ih
otrgne od kobne nastave koju dobivaju od tuđinskih profesora.” Drukčije rečeno,
univerziteti treba da budu, ako ne potpuno a ono bar u najvećoj meri, rezervisani
za jednu kastu i prilagođeni potrebama državne službe. Oni gube, kao što smo
videli, kontrolu nad osnovnim i srednjim školama svoga područja i svedeni su
samo na ulogu više škole. Profesori zadržavaju pravo da biraju sebi rektora

448
svake četvrte godine i da postavljaju profesore za razne katedre. Ali kako je
ministar dobio takođe pravo — kojim će se on obilno služiti — „da postavlja na
upražnjene katedre profesore i pomoćnike izabrane među osobama koje su stekle
glas zbog svoga znanja i nastavničkih sposobnosti, i koje imaju potrebne
kvalifikacije za te položaje”, univerziteti neće skoro imati stvarno prilike da sami
biraju svoje osoblje. Staratelji postaju njihovi neposredni šefovi. Oni „paze na
sposobnosti, revnost i ponašanje profesora, pomoćnika, docenata i činovnika,
popravljaju one koji su leni upućujući im opomene i preduzimaju potrebne mere
da uklone podozrive osobe”. Oni imaju pravo da vrše opšti nadzor nad
univerzitetima, a nadzornik studenata i njegovi pomoćnici paze na ponašanje
studenata, pa čak i na „Njihov spoljni izgled”, a to će reći na njihovo odelo,
češljanje, itd... Taj statut menja takođe pravnu nastavu izostavljajući iz nje
naročito više disciplina opštega karaktera i nameće studentima svih fakulteta
obavezu da pohađaju jedan tečaj iz teologije.
Kasnije se vlada trudi uporno da što je moguće više rezerviše univerzitete
za plemstvo. Godine 1840 Uvarov u jednom tajnom raspisu preporučuje
starateljima da vode računa o poreklu studenata i da „paze da preterana želja za
višim školovanjem” koja se svuda ispoljava „ne pokoleba utvrđeni društveni
poredak budeći u dušama mladih ljudi želju da upoznaju raskoš, što često puta
ne obezbeđuje uspeh u budućnosti, izneverava nade oskudnih roditelja i snove
mladih ljudi”. Da bi se zaustavio „sve veći priliv” učenika koji pripadaju „nižem
društvenom staležu kome je više školovanje nepotrebno”, Uvarov preduzima
razne mere: pre svega se osetno povećava školarina i druge univerzitetske takse;
zatim, zavodi se obaveza za sinove trgovaca i malograđana koji žele da se upišu
na univerzitet da im to odobri korporacija kojoj pripadaju njihovi roditelji;
zabranjuje se pristup na univerzitete oslobođenim mužicima koji ne spadaju ni u
jednu grupu poreskih obveznika; najzad, godine 1849 godine ograničava se broj
studenata na 300 za svaki univerzitet i to za sve fakultete ukupno, izuzev za
teološki i medicinski.
I pored sve svoje strogosti, caru se čini da ove mere još nisu dovoljne,
Počev od godine 1850, za vreme ministrovanja Uvarovljenog poslednika,
njegovog ranijeg pomoćnika kneza Širinskog Šihmatova, koji u jednom izveštaju
caru izjavljuje da „sve grane nauke treba da se zasnivaju ne na praznim umnim
spekulacijama, već na verskim i teološkim istinama”, nepoverenje vlade prema
nastavi, naročito prema univerzitetima pojačava se. Još otvorenije nego Uvarov,
Širinski Šihmatov hoće da smanji broj onih koji „uzdignuti univerzitetskim
školovanjem iznad svoga prirodnog društvenog položaja i u većini slučajeva
lišeni nepokretnih dobara..., najčešće pokazuju da su nemirna duha, nezadovoljni
sadašnjim poretkom, naročito ako ne mogu da zadovolje svoju preteranu
ambiciju ili ako naiđu na svome putu na nepredviđene prepreke”, i on hita da
zatraži novo povećanje školarine u višim školama. Osim toga, univerzitetska
autonomija je još smanjena. Jednim carskim ukazom ukida se biranje rektora od

449
strane profesora na svim univerzitetima, izuzev na univerzitetu u Dorpatu, a
pravo postavljanja rektora prenosi se na Ministra; iako univerziteti zadržavaju
pravo da biraju dekane, ministar može da ih zadrži na položaju i posle isteka
njihovog roka ili da ih po svojoj volji smeni; on može čak da predlaže kandidate
za dekane „ne vodeći računa o univerzitetskim izborima”. Nadzor nad nastavom
je naročito pojačan. Profesori su dužni da podnose na pregled i odobrenje
univerzitetskom Savetu podrobne preglede svojih predavanja; rektor i dekani
imaju naređenje da budno motre na ta predavanja, u kojima se, kako naređuje
ministar, „ne smeju skrivati teorije nesaglasne sa pravoslavnom verom,
političkim režimom i duhom naših ustanova”, već naprotiv moraju na jasan i
pozitivan način pokazivati, kad god je to mogućno razumno učiniti, „poštovanje
prema svemu što je sveto, vernost caru i ljubav prema otadžbini”.
Vlada brižno vodi računa i o nastavi predmeta koji „zbog opasnog duha
našega doba mogu dati razornim duhovima priliku da uliju mladim ljudima
pogrešna i izopačena shvatanja u pogledu političkih pitanja”. U jednom
posebnom uputstvu Uvarov ukazuje na opasnost koju krije u sebi izučavanje
ustavnog prava, političke ekonomije, finansiske nauke i uopšte svih istoriskih
nauka „u čiju mogućnost da budu štetne ne može ni da se sumnja”, a naročito
opasnost od socijalističkih doktrina. On poziva rektore i dekane da „izbace iz
programa i da zabrane da se sa katedara propoveda sve što može ma i posredno
da doprinese širenju” razornih načela. On zabranjuje „rasmatranja koja teže da
unize dostojanstvo i korisnost ma kojeg društvenog reda i da poljuljaju odnose
utvrđene zakonima između raznih staleža, svaku podozrivu ili dvosmislenu
aluziju na neostvarljive doktrine o zajedničkoj svojini kapitala ili nepokretnih
dobara, jednom rečju svaki pokušaj da se proleteri uvuku u učestvovanje u
državnoj ili privatnoj svojini”. On naročito i najodlučnije zabranjuje svaku aluziju
na odnose između spahija i seljaka. Vlada je naposletku ukinula godine 1849
nastavu ustavnog prava, „pošto nestalno stanje u zapadnoj Evropi jako otežava
određivanje tačnih granica te nauke”, a zatim i nastavu istorije filosofije i
metafizike, a predavanje logike i psihologije poverava profesorima teologije: „To
je da čovek poludi”, piše jedan prijatelj T. N. Granovskog, jednoga od
najuglednijih i najpopularnijih profesora Moskovskog univerziteta.
No ova politika ipak ne sprečava višu nastavu da znatno napreduje. Iako
broj univerziteta ostaje isti — Kijevski univerzitet osnovan je 1833 godine, a
univerzitet u Vilni zatvoren je posle poljskog ustanka, — ipak je stvoreno
nekoliko drugih zavoda za višu nastavu. S druge strane, uzalud vlada pokušava
da od viših škola načini kastinske škole, njeni napori su suviše protivni stvarnim
potrebama vremena da bi mogli imati potpunog uspeha. Studenti „iz nižih
društvenih redova”, sinovi trgovaca, malograđana, sveštenika i nižih činovnika,
jednom rečju ljudi iz naroda koji će postepeno stvarati kadar inteligencije koja je
van kasta, i dalje se uvlače na univerzitete. Najzad, nauka izmiče kontroli vlade
koja, da bi podigla nivo stručne nastave, mora da održava izvestan dodir sa
Zapadom.. Mladi ljudi koje sama vlada šalje da usavrše svoje školsko

450
obrazovanje u Evropi, naročito u Nemačkoj, zauzimaju po svom povratku razne
katedre na ruskim univerzitetima. I pored svih prepreka, zapadnjačke naučne i
filosofske ideje, koje prelaze u njihova predavanja, prodiru u svest studenata,
pobuđuju u njoj nova razmišljanja i proširuju njihov duhovni vidik. Univerziteti
se pune odličnim naučnicima, koji ne daju samo pravac čisto naučnom radu, već
vrše dubok uticaj, uzdižući postepeno njihov umni nivo i ublažujući njihove
navike, na studente koji .dolaze iz raznih sredina. Moskovski univerzitet, koji je
od godine 1840 okupio čitavu plejadu najistaknutijih naučnika, igra naročito
važnu ulogu. Sve jači pritisak što ga vrši vlada može .da koči njihovu delatnost,
ali on ne uspeva da potpuno onesposobi univerzitete. Oni sve više okupljaju oko
sebe umne snage naroda i njihov uticaj prožima sve dublje prosvećene krugove
društva.
Časopisi i cenzura. — U Rusiji ne postoji politička štampa. Ni dnevni
listovi, ni časopisi nemaju pravo da raspravljaju o ma kojim političkim pitanjima
i događajima. Zato i ono nekoliko privatnih dnevnih listova iz toga doba,
donekle poluzvaničnih, ne igraju nikakvu važnu ulogu u duhovnom životu
zemlje.
Časopisi, koji su čisto književni, filosofski i naučni, takođe su podvrgnuti
strožijoj cenzuri nego pri kraju vladavine Aleksandra I. Pravilnik sa 230
paragrafa, objavljen 1826 godine, dopušta cenzoru da inkriminiše ma koje
književno delo i da zabrani njegovo objavljivanje. Posle dve godine taj pravilnik
zamenjen je drugim jednim, relativno blažim, ali revolucionarna bura koja je
imala odjeka i u Poljskoj, izbija u Zapadnoj Evropi godine 1830, oživljuje vladino
strahovanje, i Nikola go iskorišćuje da uspostavi još strožu cenzuru, kojoj se
pridružuje nadzor što ga vrši treći otsek Kancelarije Njegovog Veličanstva —
politička policija. — u čiju nadležnost spada i celokupna književnost, a posebno
štampa. Zabranjeno je „kritikovati,, čak i posrednim putem, ma koji postupak ili
odluku vlade i postojećih vlasti, ma u kom hijerarhiskom stepenu.” Isto tako
zabranjeno je i hvaliti ih: „Ni pokude, ni pohvale”, primećuje car u jednoj svojoj
zabelešci, nisu saglasne sa dostojanstvom vlade ili sa poretkom koji srećom
postoji kod nas; svak mora da sluša, a svoja razmišljanja da zadrži za sebe”. Čak i
raspravljanje o najapstraktnijim predmetima opasno je, jer cenzori, koji imaju
slobodu da tumače po svom nahođenju namere i reči piščeve, mogu u njima
uvek da otkriju neku prikrivenu kritiku postupaka vlasti. Zato časopisi samo
životare.
Godine 1832, jedan mlad pisac, Kirejevski, kome je bilo odobreno da pod
svojom ličnom upravom izdaje u Moskvi časopis Jevropejec, uzima za saradnike
ugledne književnike. U prvoj svesci on objavljuje jedan svoj članak o filosofiji
istorije: u kome upoređuje duhovni život zapadne Evrope sa životom Rusije. U
jednom izveštaju caru, treći otsek tvrdi da Kirejevski „iako raspravlja o jednom
književnom pitanju, ipak podrazumeva tu nešto sasvim drugo”, da on drugim
rečima vrši propagandu za Ustav. Jevropejec je odmah obustavljen, a u isti mah je

451
odlučeno da nijedan časopis neće više moći da se izdaje bez naročite careve
dozvole. Posle dve godine, 1834 godine, Moskovskij Telegraf, koji je izdavao
Polevoj, takođe je obustavljen na traženje ministra prosvete Uvarova, „zbog
revolucionarne težnje”: Polevoj je bio posvetio drami Kukolnjika Ruka
Svevišnjago otečestvo spasla jedan prikaz na koji je cenzura ukazala kao da je lišen
„patriotskog osećanja”. Godine 1836 Teleskop, koji je uređivao profesor Nadežđin,
pošto je objavio jedan filosofski članak u kome Čaadajev, polazeći od ideje
jedinstva hrišćanske civilizacije u zapadnoj Evropi, podvrgava istorisku prošlost
Rusije prilično strogoj kritici, zabranjen je, njegov urednik smenjen sa svog
univerzitetskog položaja i prognan u Vologdu, a pisca članka, jednog od
najuglednijih tadašnjih ruskih mislilaca, oglasila je vlada zvanično za ludog.
I pored ovih nepovoljnih uslova, časopisi se i dalje razvijaju i privlače sve
više književnike, zauzimajući sve veće mesto u duhovnom životu. Njihovo
glavno sredstvo akcije je književna kritika. Prikazujući razne knjige, može se
govoriti dosta slobodno o raznim vidovima života gledanim kroz njegovo
umetničko prikazivanje i u svetlosti opštih ideja Pri proučavanju lepe
književnosti i estetskih doktrina, ima se mogućnost da se publici nametne
izvesno određeno tumačenje događaja, da joj se okolni život prikaže pod
izvesnim uglom koji se želi. Zato književna kritika, koja pretstavlja veliku snagu
časopisa, daje donekle i pravac javnom mišljenju i stavlja se na čelo duhovnih
pokreta. Uloga kritičara Bjelinskog bila je naročito važna: izvanredno darovit, on
je i pored svoje prerane smrti obilno doprineo razvitku ruske književnosti;
uzastopno urednik časopisa Otečestvennija Zapiski od 1839 do 1847, i
Sovremennika od 1847 do 1848 godine, on je od njih načinio glasila ruske
prethodničke misli i obezbedio im veliki uticaj. u prosvećenim krugovima.
Na taj način, kao i univerzitetske katedre, časopisi, koji imaju veći ili manji
krug čitalaca, pružaju mogućnost da se utiče na političku misao. Profesori
univerziteta i novinari su podjednako podozrivi vladi i podvrgnuti su istom
nadzoru. Pa ipak, mnogi od njih ostali su i dalje nezavisni, nastavili da vrše svoj
prosvetiteljski zadatak i uspeli da duhovni život prošire i prodube.
Nove duhovne struje; slavenofili, zapadnjaci, socijaliste i federaliste. —
Iako se, kao što izgleda, duhovni pokret ne prekida u početku vladavine Nikole
I, ipak se njegove vođe menjaju. Njegovo voćstvo preuzeli su profesori i novinari
od plemića i oficira koji su za vladavine Aleksandra I davali života tajnim
udruženjima, ali od kojih su se mnogi, lišeni svojih vođa pomrlih na vešalima ili
interniranih u Sibiru, odrekli svoga političkog i socijalnog liberalizma, ili su se
bojažljivo povukli iz političkog života: iz oficirskih klubova garde i boračkih
pukova, u kojima su se od 1810 do 1820 godine okupljali pretstavnici obrazovane
vojne omladine, taj pokret se preselio u univerzitetske slušaoce i uredničke
kancelarije časopisa.
Taj pokret menja isto tako i svoju suštinu. U Rusiji se događa jedna
evolucija koja u nečemu liči na evoluciju koju je doživelo evropsko društvo posle
francuske revolucije. U Evropi su mnogi duhovi smatrali francusku revoluciju

452
kao jedan grandiozan pokušaj da se život čovečanstva preuredi na temeljima
slobode i razuma, nepromenljivim i istovetnim za sve narode. Međutim,
osvajanja revolucionarne vlade i Carstva, budeći nacionalno osećanje evropskih
naroda i izazivajući njihov uporan otpor, naglo su izmenila shvatanja jednog
velikog dela društva: umesto shvatanja XVIII veka o čoveku kao skoro
isključivom proizvodu spoljnih okolnosti, i o društvu kao mehaničkoj sintezi
odvojenih jedinki sjedinjenih jednim slobodno zaključenim ugovorom, došlo je
novo shvatanje o naciji kao potpunom i živom organizmu, sposobnom da se sam
od sebe razvija van svakog spoljkog uticaja. U Rusiji, posle neuspeha bune iz
decembra meseca 1825 godine, mnogi ne veruju više u mogućnost trenutne
liberalne promene političkog i socijalnog poretka. Razočarani, oni se odriču
liberalizma da bi prihvatili nove doktrine o nacionalizmu. Oni sve više podležu
uticaju nemačke idealističke i mističke filosofije sa kraja XVIII veka, koji se počeo
osećati oko 1820 godine. Kant i Fihte, Šeling i Hegel privlače uzastopno pažnju
prosvećenih krugova; ako Kantov i Fihteov uticaj i nije mnogo trajan i stalan, nije
isti slučaj sa uticajem Šelinga i Hegela, ni sa uticajem zapadnjačkih mističara, kao
što su Ekartshauzen i Jung-Stiling, čija dela očaravaju duhove koji su izgubili
veru u nepogrešivost i svemoć razuma.
Čaadajev je jedan od prvih kod kojih se najjasnije ispoljavaju te nove
težnje. U svojoj mladosti, posle 1820 godine, on je održavao veze sa tajnim
udruženjima, sa čijim se idejama slagao. Ali posle 1825 godine, on ih odlučno
napušta; privučen misticizmom, on se odaje proučavanju metafizičkih sistema i
izrađuje jednu veoma ličnu doktrinu o ruskom životu. On ispoveda da je vera
ono načelo koje daje pravac životu naroda i tvrdi da je Rusija, koju je Vizantija
pokrstila, te je na taj način postala neprijateljski raspoložena prema Rimu,
osudila na neplodnost čitavu svoju istoriju i kulturu, zato što nije išla istim
putem kao hrišćanska kultura na Zapadu. Po njegovom mišljenju, njegova zemlja
I nema istorije niti prave kulture. Mi smo, piše on, „ravnodušni prema svakom
dobru, prema svakom zlu, prema svakoj istini i svakoj laži”, mi živimo u jednom
uskom horizontu koji .isključuje „sećanje na prošlost i strepnju za budućnost”;
jedini način da se iziđe iz toga stanja i da se zajedno sa celim čovečanstvom
učestvuje u napretku kulture jeste da se usvoji strana kultura, taj plod „vekova i
pokolenja”, i da se „kod nas ponovo otpočne vaspitavanje roda ljudskog”. Ove
ideje, koje on ne može sve da raširi putem štampe, ali koje izlaže u neizdatim
spisima i privatnim razgovorima, nemaju mnogo odjeka, jer one vređaju odveć
duboko nacionalno osećanje. Moćna ličnost Čaadajeva deluje na njegovu
neposrednu okolinu, a to će reći na moskovsko društvo, ali on uglavnom ostaje
usamljen mislilac.
Međutim, njegova glavna ideja, o prevashodnosti vere u životu naroda i
verskoj suprotnosti između Rusije i Zapada, ne ostaje bez odjeka. Nju uskoro
preuzima jedan krug mislilaca, koji iz nje izvlače zaključke istina sasvim različite.
Ova grupa „slavenofila” — to ime, ne sasvim prigodno, uzeli su oni kasnije —

453
stvara se oko 1830 godine i sastavljena je velikim delom od studenata
Moskovskog univerziteta. Njegovi su članovi, pored drugih uglednih naučnika i
pisaca, braća Kirejevski, Homjakov, braća Aksakov, koje sjedinjuje isto shvatanje
evolucije čovečanstva i uloge koju u tome ima da odigra Rusija.
Kao i Čaadajev, i slavenofili zasnivaju svoje učenje na idejama
pozajmljenim većinom iz Šelingove filosofije; ali oni smatraju da verske razlike
koje razdvajaju Rusiju od zapadne Evrope, ne samo da nisu zlo, već su dobro.
Oni tvrde da je zapadna kultura dostigla vrhunac svoga razvoja, ali da i
pored sveg svoga sjaja i svoje snage ona počiva samo na razumu i ne odgovara
složenosti života. Jer po njihovom shvatanju, čitav duhovni život Zapada
proističe iz rimske kulture, koja je jednostrana, i iz jednoga hrišćanstva koje je, u
rimskoj formi, isto tako jednostrano i samo spoljašnje, kao što i njegov politički
život, jedino zasnovan na nasilju i osvajanjima koja suprotstavljaju pobeđene i
pobednike, svodi državu ka jednu čisto formalnu i pravnu organizaciju.
Sasvim različita izgleda im evolucija ruske države. Ona nikad nije znala za
osvajanja i protivrečnosti koje iz njih proističu; ona nije bila zasnovana ni na
nekom ugovoru, ni na prisiljavanju, već na svojevoljnom udruživanju vlasti i
naroda koji je sačuvao načelo zajednice. Rusija je usvojila i sačuvala u sveopštem
i najčistijem obliku jedno hrišćanstvo koje nema ničega spoljašnjeg. Zahvaljujući
svojim verskim temeljima, čitav ruski život nosi obeležje nezavisnosti i mudrosti;
on ne zna za borbe i protivurečnosti; njegovo jedinstvo leži u njemu samom i ono
teži da postigne unutrašnju istinu pre nego spoljašnju i čisto formalnu
zakonitost. Dok se zapadna kultura, koja ne može više da napreduje, pokazuje
kao neuspešna, Rusija priprema sastavne delove za jednu duboku i skladnu
kulturu, koja će označiti jedan viši stepen u razvitku čovečanstva. Istina, reforma
Petra Velikog je izazvala zastoj u njenom istoriskom razvitku, ali je taj slučajni
zastoj mogao biti samo privremen. Slavenofili pozivaju svoje savremenike da
svesno i konačno pođu ponovo starim putem, da zbace jaram mrtve logike „i
racionalističke sisteme prazne evropske nauke”, pa da se vrate dubokim i
neobično živim shvatanjima svetih crkvenih otaca, koja su nedostupna
zapadnjačkim umovima.
Tvrdeći da se Rusija bitno razlikuje od zapadne Evrope i da je ona
nadmašuje prirodom svoje kulture, svojim posebnim verskim shvatanjima,
svojim običajima i političkim uređenjem, slavenofili izgledaju sasvim bliski
vladinoj ideologiji i njenoj trostrukoj formuli: pravoslovlje, autokratije i
nacionalna ideja. Ali, kada oni veličaju rusku prošlost pre Petra Velikog, oni je
idealizuju, i u izvesnim tačkama njihovo učenje ne slaže se sa zvaničnim
shvatanjima. Iako izjavljuju da je ruski narod sam po sebi nesposoban da stvori
državu, da je uvek ostavljao da vlast bude u rukama vlade ne tražeći da sklopi s
njom ma kakav ugovor, oni ipak dodaju da je on u prošlosti uživao punu
slobodu mišljenja i da treba da je sačuva. Autokratija, onakva kako je oni
zamišljaju, ne liči dakle nimalo na onu koja stvarno postoji. Zato su oni sumnjivi
vladi. Oni ne mogu da izraze svoje ideje putem štampe a da se ne izlože

454
progonjenju od strane cenzure. Oni su primorani da ih šire po književnim
salonima u Moskvi, i zbog te propagande njih ponekad progoni jedna vlast koja
neće da trpi nikakvu nezavisnu misao.
Pored grupe slavenofila, i na istom univerzitetu, obrazuje se i grupa
„zapadnjaka”. Pošto su najpre živele u bliskom dodiru, ove dve grupe
naposletku stupaju u međusobnu borbu. Zapadnjaci, u čijim se redovima nalaze
takođe mladi pisci i naučnici, ali čije ideje vrše mnogo veći uticaj i uživaju mnogo
veću popularnost, nadahnjuju se, kao i slavenofili, nemačkom filosofijom. Ali
zaključci koje oni otuda izvlače sasvim su suprotni.
Privučeni naročito Fikteovim i Hegelovim idejama, oni se odriču
misticizma i odbijaju da priznadu prevashodnu ulogu vere u čovečijem životu.
Isto tako, ma da priznaju nacionalne osobine Rusije, oni ne smatraju za potrebno
da se trude da ih veštački sačuvaju, jer se nacionalni karakter neminovno
ispoljava u narodnom duhu. Što se tiče kulturnog razvitka, oni tvrde da je on isti
kod svih naroda i odbijaju da Rusiju suprotstave Zapadu. Ako se Rusija razlikuje
od zapadne Evrope, to je stola što je kao mlađa u zaostatku za njom; njoj je
nedostajalo vremena da se uzdigne do shvatanja čovekove ličnosti i do pravnih
pojmova koji iz toga proističu. Ne samo da nju ne treba suprotstavljati zapadnom
svetu, već joj treba omogućiti da naknadi izgubljeno vreme pozajmljujući od
Evrope sve što nedostaje potpunom razvoju njene kulture. U tom pogledu
reforma Petra Velikog značila je veliki napredak, te zapadnjaci, koji je
oduševljeno brane, zahtevaju odlučno da se ona nastavi.
U početku, njihove ideje nemaju nikakvo političko obeležje; kad je
stvorena njihova grupa, oni su se namerno, kao i sva tadašnja ruska udruženja,
odrekli doista politike i interesovali su se samo za kulturna pitanja. Posle
nekoliko godina njihovo oduševljenje za hegelovsku filisofiju toliko je živo, da su
usvojili tumačenje koje joj je sam Hegel dao: oni ne samo da ističu potrebu
upoznavanja stvarnosti koja nas okružuje, već tvrde ,„da je opravdano sve što
postoji”, i da treba prihvatiti tu stvarnost. To je značilo ići protivu logike života:
njima je bilo veoma teško da u jednoj zemlji u kojoj vlada seljačko ropstvo
propovedaju ideju o čovekovoj ličnosti i njenom slobodnom razvitku, i da duže
vremena prenebregavaju politička pitanja. Zato, počev od 1840 godine otprilike,
ne napuštajući Hegelovo učenje, odriču se oni konzervativnog duha da bi prešli
na kritikovanje političkog i socijalnog poretka svoje zemlje. Ovakvo držanje
privuklo je u njihove redove omladinu koja je, umesto da se složi sa njihovim
konzervatizmom, zadržala političke tradicije jednog liberalizma nadahnutog
francuskim idejama iz druge polovine XVIII veka. Otada „zapadnjaštvo”, koje
teži posvetovljenju ruskog života i propoveda pravo ličnosti, postaje odlučno
pokret suprotan vladinom programu. Razume se da ni on ne može slobodno da
se izražava kroz dnevne listove; njegove pristalice se ograničavaju najčešće na to
da razvijaju svoje ideje u prijateljskim razgovorima ili pojedinačnim raspravama
sa slavenofilima. Međutim, nekoja od njegovih glavnih načela izlažu u

455
časopisima novinari kao što su Bjelinski i Hercen, a sa katedre Granovski, te se
njegov uticaj i dalje širi.
Oko 1850 godine javlja se i treća duhovna struja. I pored svekolike
strogosti policije i cenzure, ipak zapadnjačka socijalistička književnost prodire u
Rusiju. Njen uticaj, iako ograničen, ipak je nesumnjiv; najjači je uticaj
pretstavnika „utopističkog” socijalizma, Furijea i Prudona, čije ideje prihvata i
Hercen: za ruske pristalice je socijalizam manje jedan ekonomski problem, a više
jedno moralno učenje kome je cilj da preobrazi sve ljudske odnose, porodične,
društvene i političke. Krug mladih ljudi, većinom pisaca, koji je Petraševski
stvorio u Petrogradu za proučavanje Furijea nije bio dugoga veka. Vlada,
saznavši da on postoji, ubacila je u njega svoje špijune. Svi njegovi članovi uskoro
su pohapšeni. Pošto im se nije mogao pripisati nikakav kažnjiv postupak,
okrivljeni su za „idejnu zaveru”. Pošto su izvedeni pred jedan naročiti sud, sva
dvadesetorica osuđeni su na smrt. Pomilovani u poslednjem trenutku, pošto su
bili podvrgnuti svim pripremama za pogubljenje, poslani su na robiju, prognani
u Sibir, ili degradirani; među onima koji su bili osuđeni na robiju nalazio se i
Dostojevski, koji se tek bio pojavio u književnosti i već stekao u njoj ugledno
mesto.
Drugi jedan krug mladih pisaca, pod nazivom „Kirilo i Metodije”, stvara
se u Kijevu počev od 1845 godine. Njegovi članovi, među kojima se nalaze mladi
i već slavni istoričari Kostomarov i Kuliš, kao i veliki ukrajinski pesnik Taras
Ševčenko, ne interesuju se za socijalizam, već za ideju federalizma. Kao pristalice
jedne slovenske federacije koja bi ostavila svakoj federalnoj naciji potpunu
unutrašnju autonomiju, oni proučavaju na svojim sastancima preobražaj Rusije u
federalnu državu i ukidanje seljačkog ropstva i telesnih kazni u budućim
državama federacije. Oni pišu propagandistička književna dela koja ostaju
neizdata. Policija ubrzo ulazi u trag njihove trupe. Uhapšeni nešto pre članova
socijalističkog udruženja, oni su posle duge istrage osuđeni na progonstvo u
udaljene pokrajine. Najsvirepije je kažnjen Ševčenko: poslan je kao prost vojnik u
pustu oblast Orenburga i zabranjeno mu je da piše i da crta.
Tako vlada strogo kažnjava najsjajnije pretstavnike ruske književnosti kad
god ih osumnjiči da se ne slažu sa njenim pogledima.
Procvat književnosti. — Vladavina Nikole I pada u isto vreme kada se
javlja izvanredan procvat ruske književnosti.
I pored nepovoljnih uslova za rad, moćni Puškinov genije javlja se u
punom svome sjaju. Nikola je umeo da ga oceni, ali je on naročito težio da njegov
rad učini bezopasnim i da moralno sputa još jače nego što je bio za Aleksandrove
vladavine. Prilikom svoga krunisanja, Nikola vraća Puškina iz izgnanstva gde je
živeo već nekoliko godina. On ljubazno razgovara s njim, obećava mu da će on
biti jedini njegov cenzor i čini se kao da se divi i poštuje njegov književni rad. Ali
Puškin ubrzo zapaža da ga careva cenzura ne štiti od kinjenja običnih cenzora i
trećeg otseka, i da to što ga drže u blizini dvora čine samo zato da bi ga bolje
nadziravali. On pati zbog toga, ali se oseća vezan zahvalnošću prema vladaru

456
koji ga je izvukao iz progonstva. Mondenski život u Petrogradu, tako blizu
dvora, smeta mu i muči ga takođe, i taj život je uzrok što izlazi na dvoboj u kome
je našao preranu smrt. Pa ipak, baš u toku tih godina piše Puškin svoja najbolja
dela i uzdiže rusku književnost na visinu koju ona nikad dotada nije bila
dostigla.
Tek što je zanemeo njegov glas i glas manjih pesnika koji ga okružuju, a
javlja se drugi jedan značajan pesnik, Ljermontov. Iako on ima manje poleta nego
Puškin i ma da je njegovo nadahnuće manjeg obima, on ipak ima retku moć
pesničke mašte. I on umire veoma mlad, kada je njegov genije bio u punom
procvatu. Njegovi su poslednici: popularni pesnik Kolcov, filosofski pesnik
Tjutčev, a pri kraju Nikoline vladavine i Njekrasov, koji naročito obrađuje teme
iz građanskog života, ali čiji moćan i plahovit talenat vrši dubok uticaj na
njegove savremenike. Osim ovih velikih umetnika ruske poezije, i čitav niz
drugostepenih talenata potvrđuje plodnu pesničku delatnost toga doba.
I sjaj proze nije ništa manji. Puškin i Ljermontov daju pripovetci i romanu
izvesnu otmenu umerenost i otvaraju im nove vidike. Za Puškinova života
pojavljuje se Gogolj, koji ubrzo postaje genijalan satiričar i koji, zajedno sa
takozvanom „naturalističkom” školom koju je on i stvorio, posvećuje svu pažnju
tačnom pretstavljanju stvarnoga života. Turgenjev, očekujući da se uskoro
oslobodi svakog uticaja, ide u svojim prvim pričama u isti mah i Puškinovim i
Gogoljevim tragom. Dostojevski, u delima koja je napisao pre nego što je bio
osuđen na robiju, nastavlja donekle Gogoljev rad, ostajući ipak veoma originalan.
Među ukrajinskim piscima najveći je Ševčenko, čiji se rad usled progonstva
prekida takođe za neko vreme. Najzad, poslednjih godina Nikoline vladavine
Saltikov-Ščedrin i Lav Tolstoj objavljuju svoja prva dela.
Uporedo sa tim razvija se i mlado rusko pozorište, koje sa komadima
Gogolja i Ostrovskog dobija snažno nacionalno obeležje.
Ovaj prerani procvat književnosti pokazuje rečito nesumnjiv napredak
ruske kulture: on otkriva u društvenim redovima jedno previranje ideja i
osećanja koji jedva čekaju da se izraze i da se ostvare u delima i radnjama, no koji
se sudaraju sa sve reakcionarnijom politikom državne uprave.
Pojačavanje reakcije posle 1848 godine. — Zabrinutost koju su u Nikoli I
izazvale revolucije u Evropi 1848 godine nagnala ga je da pojača svoju
konzervativnu politiku i pooštri nadzor nad književnošću. On najpre određuje tri
visoka državna činovnika da ispitaju delatnost cenzure, a zatim, kada je ovaj
naročiti odbor završio svoj rad, on stvara drugi jedan, zvani Buturlinov Odbor,
sa zadatkom da nadgleda u isti mah i književnost i cenzore i da uklanja svaku
sumnjivu ideju koja bi se uvukla u štampu. On pažljivo čita izveštaje koje mu
odbor podnosi neposredno, stavlja svoje napomene i često puta sam određuje
kazne kojima će biti kažnjeni krivci. Cenzura vrši tada pravi teror. Ona ide čak
dotle da vidi drsko kritikovanje vlade čak i u žalbama na skupoću fijakera u
Carskom selu i da kažnjava novine koje su to objavile. Revnost nadzornog

457
odbora je tolika da on pronalazi prevratnička mesta čak i u molitvama
pravoslavne crkve. Časopisi žive u neprekidnom strahu od iznenadne zabrane
daljeg izlaženja, a njihovi urednici neprestano dobivaju pretnje i opomene. Neka
odbor oceni da je neki članak sumnjiv, i cenzor koji je odobrio da se on objavi
hapsi se ili smenjuje; pisac, iako ga opravdava odobrenje cenzure, hapsi se isto
tako, a ponekad šalje u progonstvo. Književnost je osuđena na ćutanje, bar što se
tiče glavnih pitanja. Ali ono što ne može da se objavi u štampi, čita se krišom.
Rukom pisane beleške kritikuju režim i idu od ruke do ruke; njih često čitaju pa
čak i pišu ljudi sa najumerenijim idejama. S druge strane, ruske štamparije
počinju da rade u inostranstvu i da štampaju, daleko od bičeva cenzure,
književna dela koja optužuju vladinu politiku.
Tako jaz što razdvaja društvo, koje je postalo svesno svojih prava, od
vlade koja uporno odbija da mu ih da, postaje sve širi i sve dublji. Vladu sve više
napuštaju prosvećeni umovi koje ona osuđuje na nerad, te se ona sada oslanja
samo na birokratiju i na reakcionarne elemente stanovništva.

2. SPOLJNA POLITIKA

Za sve vreme vladavine Nikole I, položaj ministra spoljnih poslova

zauzima grof Karlo Neselrode, koji je na tome položaju bio još za vlade
Aleksandra I. Sin jednog Nemca katolika poreklom iz Vestfalije, i jedne Jevrejke
koja je prešla u protestantsku veru, vaspitan u jednoj gimnaziji u Berlinu,
Neselrode ne poznaje dobro Rusiju, sa kojom njegov otac koji je već bio u njenoj
službi, i on, nemaju drugih veza osim dvorske i diplomatske karijere, u koju je on
ušao sasvim mlad. On nije nikakva prvoredna ličnost. Iako nije sasvim tačno da
je on, prema jetkoj definiciji jedne savremenice, grofice Eberling, „sjajan primer
privlačne snage kojom osrednjost deluje na sreću”, ipak je tačno da nema
nikakvog ličnog uticaja na rusku spoljnu politiku. Kao što i sam kaže, on je samo
„skromno oruđe carevih naređenja i političkih planova.”
I doista, Nikola je pravi direktor spoljne politike. On i tu unosi isti duh
kao i u svoju spoljnu politiku. Stalnost „zakonite” vlasti evropskih vladara,
njihova obaveza da se međusobno podražavaju i neophodna potreba da
zajedničkim snagama suzbijaju revolucionarne ideje, to su njegova shvatanja.
Zato je održavanje Svete Alijanse, koju je Aleksandar I sklopio između Rusije,
Pruske i Austrije pretstavlja za njega jedan od glavnih ciljeva. Ali, iako se on
trudi da sačuva njeno načelo, on ipak želi da zbaci tutorstvo Austrije i Meterniha
koje je Aleksandar dopustio da mu se nametne pri kraju njegove vladavine.
Sukobi sa Persijom i Turskom dali su mu izgovor za to.
Rat sa Persijom. — Već u prvoj godini njegove vladavine izbija rat sa
Persijom koji je bio izazvan čitavim nizom pograničnih sukoba. Ruske trupe koje
u njemu učestvuju isprva su pod komandom generala Jermolova, glavnog
komandanta Kavkaza. Ali Nikola uskoro optužuje Jermolova da vodi operacije
sporo i zamenjuje ga Paskijevičem. Novi glavni komandant nanosi Persijancima

458
nekoliko poraza i primorava Erivan da se preda. Godine 1828 zaključen je mir u
Turkmančaju; tim ugovorom pomerena je rusko-persiska granica na levu obalu
reke Araksa, prisajedinjene su Rusiji oblasti Nahičevana i Erivana i nametnuta
Persiji ratna otšteta od 20 miliona rubalja.
Grčko pitanje i rat sa Turskom. — Rat sa Persijom ne zadire u
neposredne interese zapadnih sila. Ali nije isti slučaj sa ratom koji je doveo u
sukob, u isto to vreme, Tursku i Rusiju iz pobuda koje već nekoliko godina
privlače pažnju evropske diplomatije.
Kada je grčki ustanak na Turke izbio pri kraju Aleksandrove vladavine,
car se — u želji da održi načelo zakonitosti, a suprotno tradicionalnoj ruskoj
politici — odrekao namere da pomogne hrišćanima koji su se pobunili protivu
Porte. Njegovo držanje potpuno je odgovaralo željama Austrije, koja smatra da je
njen interes da se sačuva ugled sultana, i išlo je na ruku Engleskoj, koja je
pohitala da zauzme mesto što ga je Rusija ostavila na Balkanu i da pruži svoju
zaštitu pobunjenoj Grčkoj. Nasuprot tome, ono je izazvalo čuđenje, pa čak i
nezadovoljstvo ruske javnosti.
Međutim Engleska, ne želeći da otvoreno stupi u borbu zbog Grčke, više
voli da se posluži drugim silama da bi izvršila pritisak na Tursku. Posle stupanja
na presto Nikole I, ona započinje pregovore sa Rusijom. Nikola, kao i
Aleksandar, vidi u Grcima samo buntovnike koji su se digli protivu svoga
zakonitog vladara. Ali on uviđa koliko je nepopularna politika njegovoga brata i
on nije raspoložen da kao on sluša savete i podbadanja Austrije. Zato, kada mu je
vojvoda od Velingtona, koga je Engleska poslala da ga pozdravi prilikom
njegovog stupanja na presto, predložio zajedničku akciju, on je na to pristao.
Jedan predlog za englesko-ruski sporazum predviđa da Engleska, uz pripomoć
Rusije, treba da ponudi svoje posredovanje Grcima i Turskoj i da im predloži
jedan modus vivendi koji bi ih mogao izmiriti: Grčka će ostati vazal sultanov i
plaćaće mu danak, ali će uživati potpunu unutrašnju samoupravu; turska imanja
koja se u njoj nalaze biće otkupljena, a granice će se odrediti međusobnim
sporazumom. Petrogradski protokol od 23 marta 1826 godine potvrdio je ovaj
plan. Čim je to doznao, Meternih je izjavio ruskom ambasadoru: „Kontinentalni
savez na kome je počivao mir i napredak prestao je da postoji.”
Skoro u isto vreme Rusija poziva Tursku, sa kojom ima da raščisti račune,
da njena vojska napusti Moldaviju i Vlašku, da uspostavi ugovorno stanje koje je
tamo bilo u važnosti do 1821 godine, da oslobodi srpske izaslanike koji su bili
zadržani u Carigradu, da srpskom narodu prizna prava koja mu daje član. 8
Bukureškog ugovora, i da pošalje svoje punomoćnike na rusku granicu da
pregovaraju o sporazumu. Porta, ne želeći da u isti mah ozlovolji i Englesku i
Rusiju, popušta pred ovim zahtevima, i rusko-turski pregovori otpočinju u
Akermanu jula 1826 godine. Oni se završavaju konvencijom od 25 septembra/7
oktobra, kojom se potvrđuje Kučuk-Kajnardžiski mir i tumače izvesne odredbe
Bukureškog ugovora: Rusija zadržava sporne oblasti na istočnoj obali Crnoga

459
Mora, dobiva demarkaciju rusko-turske granice prema Dunavu, pravo slobodne
plovidbe za svoje trgovačke brodove po turskim vodama i otvaranje Crnog Mora
za trgovinu svih naroda; osim toga, Turska joj priznaje pravo protektorata nad
Moldavijom, Vlaškom i Srbijom.
Ovi ustupci koje je učinila Rusiji omogućavaju Porti da odlučnije odbije
engleski predlog za posredovanje u grčkom pitanju. Dok Engleska uspeva da
Londonskim ugovorom od 6 jula 1827 godine dobije pristupanje Francuske
Petrogradskom protokolu, Turska poziva u pomoć egipatskog pašu Mehmed-
Aliju, koji šalje svoju flotu i svoju vojsku, pod komandom svoga sina Ibrahima, u
borbu protivu Grka. Pošto su uzalud ponovile svoju ponudu za posredovanje i
opomenule sultana da zaključi primirje sa Grcima, Engleska, Rusija i Francuska
odlučile su da zaustave transport turskih trupa morem. Ni uništenje tursko-
egipatske flote u zalivu Navarina 20 oktobra 1827 godine koje su izvršile
engleska, francuska i ruska eskadra, ni opozivanje savezničkih ambasadora ne
mogu da nateraju Portu da popusti. Naprotiv, sultan, znajući da Francuska i
Engleska ne žele rat — u Engleskoj je čak bitka kod Navarina izazvala buru
negodovanja protivu vlade, — prebacuje odgovornost za te događaje na Rusiju, i
20 decembra 1827 godine proglašava je za otvorenog neprijatelja otomanskog
carstva. Na te pretnje Nikola odgovara 14/26 aprila 1828 godine objavom rata u
kojoj se i ne spominju Grci, a kao izgovor navodi smetnje koje Turci čine ruskoj
trgovini.
Ruski uspesi nisu ni tako laki ni tako brzi kao što se car nadao. Rat 1828
godine nije se završio nikakvim rezultatom koji bi bio važan po Evropu. Pošto su
najpre opsele Silistriju, ruske trupe morale su da dignu opsadu. Ozbiljan uspeh
postigle su tek kod Varne, koju osvajaju uz pripomoć crnomorske flote. U Maloj
Aziji, naprotiv, one zauzimaju tvrđavu Kars i Ahalčik, posedaju Bajazit i
Ardahan. Njihovo ratovanje 1829 godine sjajnije je. U Maloj Aziji one
primoravaju Erzerum da se preda. U Evropi, pod komandom Dibića, odnose
odlučnu pobedu kod Kulevča, a posle predaje Silistrije prelaze Balkan i
zauzimaju Jedrene. Jedrenskim ugovorom od 2/14 septembra 1829 godine
Turska otvara Dardanele i Bosfor trgovini svih sila, ustupa Rusiji deltu Dunava i
istočnu obalu Crnog Mora, kao i tvrđave Anap, Poti, Ahalčik, Achuri i
Ahalkalaki, potvrđuje autonomiju Srbije i dunavskih kneževina (Moldavije i
Vlaške), priznaje Grčkoj sva prava vazalne države, obavezuje se da Rusiji isplati
ratnu otštetu od 11,500.000 holandskih dukata i da privatnim licima naknadi
gubitke koje su pretrpela, što je procenjeno na milion i po holandskih dukata.
Rusija je svojom intervencijom spasla Grke. Njena popularnost, koju je
politika Aleksandra I bila pokolebala, time je ponovo uspostavljena. Ali ona ne
samo da iz nje nije izvukla koristi, već ju je ubrzo opet upropastila. Kada je
evropska konferencija u Londonu februara 1830 priznala nezavisnost Grčke, koja
je rusko-turskim Jedrenskim ugovorom dobila samo vazalna prava, ova nije
imala nikakvog razloga da taj uspeh pripiše u zaslugu ruskoj diplomatiji. S druge
strane, kada je trebalo organizovati njenu državnu upravu, Grčka je uvidela da je

460
Nikola, ostajući veran svojim konzervativnim shvatanjima, neprijateljski
raspoložen prema ustavnom režimu za koji su se zalagale Francuska i Engleska, i
da potpomaže diktatorske težnje i mere prvoga grčkog pretsednika Kapodistrije.
Zato, posle proglašenja monarhije, vlada novoga kralja Otona Bavarskog, koji je
međutim austro-ruski kandidat, okreće se od Rusije da bi stavila Grčku pod
zaštitu zapadnih sila.
Nikola i Julska monarhija. — Dokle god je živeo Karlo X, Nikola je
smatrao da je sasvim mogućno zbliženje sa Francuskom. Ali ga je Julska
revolucija iz 1830 godine duboko ogorčila. Čim je to doznao, naredio je
komandantu Kronštata „prilikom meteža i promene vlade koja je nastupila u
Francuskoj” da ne dopusti da uđu „ni pod kojim izgovorom, u pristanište
brodovi te zemlje koji bi imali trobojnu umesto bele zastave”, a da ih u slučaju
njihovog navaljivanja „spreči oružjem”. On mu osim toga naređuje „u slučaju da
jedan francuski brod koji se sada nalazi u pristaništu Kronštata bude istakao
trobojnu umesto bele zastave, da mu odmah naredi da isplovi na pučinu”.
Francuski ambasador u Petrogradu, baron Burgoen, obavešten je da će mu biti
predate putne isprave i da su odnosi između Rusije i Francuske prekinuti. Iako je
posle jednog živog objašnjavanja sa francuskim ambasadorom, koga je pristao da
primi u audijenciju, Nikola promenio tu odluku, ipak se on nije odrekao da se
bori protivu revolucije. On šalje dva svoja poverljiva čoveka, grofa Orlova i
generala Dibića, jednoga u Beč a drugoga u Berlin, da nagovore austriskog cara i
pruskog kralja da sarađuju sa Rusijom na „uspostavljanju reda” u Francuskoj.
On je spreman da tome posveti 50.000 ljudi. Ali njegovi saveznici nemaju nimalo
volje da stupe u rat sa Francuskom i hitaju da priznadu Luja-Filipa. Primoran da
sleduje njihovom primeru, on to čini, kako kaže njegov bliski saradnik
Benkendorf, „protivu svojih ubeđenja, i ne bez duboke tuge i srdžbe”. On se
uostalom i ne trudi da prikrije tu srdžbu i uporno odbija da smatra Luja-Filipa
kao parnjaka „zakonitih” vladalaca, onih koji su dobili svoju vlast nasleđem, a ne
iz ruku pobunjenog naroda.
Nikola i belgisko pitanje. — Nikola se isto tako gnuša drugog jednog
događaja iz 1830 godine, a to je belgiska revolucija. Kada je belgisko-holandski
kralj zatražio od njega pomoć, on je pomišljao da naredi mobilizaciju svoje
vojske. Ali i Pruska, u koju se on čvrsto uzdao, i Austrija zadržavaju pasivan
stav, dok Francuska i Engleska odlučno pomažu borbu za belgisku nezavisnost.
Njegov izaslanik, general Dibić, uzalud se upinje da dokaže pruskom kralju
potrebu da se brane prava nizozemskog kralja od revolucije. I tako je car još
jednom prinuđen da popusti i da se pomiri sa tom novom povredom poretka
utvrđenog na Bečkom kongresu, jedinog koji je u njegovim očima zakonit.
Uostalom, ustanak u Poljskoj odvraća njegovu pažnju sa inostranstva; sada je on
primoran da suzbija revoluciju u svojoj sopstvenoj zemlji.
Ruska intervencija u prvom tursko-egipatskom ratu (1833). — Posle
ugušivanja poljskog ustanka, Nikola iskorišćuje sukob između sultana i

461
egipatskog paše Mehmed-Alije da bi se umešao u poslove otomanskog carstva.
Mehmed-Alija je jedan od najmoćnijih turskih upravljača. On je sklopio savez sa
Francuskom, ima vojsku koju su obučavali francuski oficiri i flotu koju su
sagradili francuski inžinjeri, te je po snazi suparnik sultanu. Kada je Porta odbila
da mu ustupi Siriju, koju mu je obećala kao nagradu za pomoć protivu Grčke, on
ju je vojnički poseo. On odbija tursku vojsku poslanu da ga istera, i polazi na
Carigrad, koji je skoro bez odbrane. Tada se Nikola odlučuje da pomogne
sultanu protivu Mehmeda-Alije, u kome on vidi ne samo jednog buntovnog
podanika, već i jednog od potstrekača evropske revolucije: „Ja hoću da dokažem
svoje prijateljstvo sultanu”, kaže on ambasadoru koga šalje u Tursku; „treba
braniti Carigrad od napada Mehmed-Alije. Čitav ovaj rat je samo posledica
buntovničkog duha koji je sad obuzeo Evropu, a naročito Francusku.. Ako bi
slučajno Carigrad podlegao ,mi bismo imali za susede ljude bez zaklona, bez
otadžbine, prognane iz svih dobro uređenih društava; ti ljudi ne mogu da žive
mirno. Oni u ovom trenutku okružuju Mehmeda-Aliju i ispunjavaju kadar
njegove mornarice i njegove vojske. Ja moram da uništim tu novu klicu zla i
nereda i da vršim svoj uticaj na poslove Istoka.”
Ruska crnomorska flota ulazi u Bosfor, jedna ruska divizija iskrcava se
blizu Carigrada. Mehmed-Ali, po savetu Francuske, pristaje da smanji svoje
zahteve. Porta, koju prisustvo ruskih trupa u blizini Carigrada više zabrinjuje
nego što je umiruje, žuri se da zaključi mir sa pobunjenim pašom i daje mu
potpuno zadovoljenje. Ona isto tako nagrađuje Rusiju za usluge koje joj je
učinila. Ugovorom zaključenim u Unkiar-Skelesi (1833) ona se obavezuje da neće
propustiti nijedan ratni brod kroz Dardanele, a Nikola njoj garantuje
nepovredivost i nezavisnost otomanskog carstva i obećava da će joj staviti na
raspoloženje, u slučaju potrebe, suvozemne i pomorske snage koje joj budu
potrebne. I tako, u isti mah kada postaje zaštitnica Turske, Rusija uspeva da
zatvori pristup u Crno More ratnim brodovima drugih sila.
Austro-ruska konvencija iz 1833 godine i Istočno pitanje. — Da bi
očuvao načelo monarhije božanskoga prava u Evropi i da bi se odupro
revolucionarnim silama, Nikola se trudi, naročito posle događaja iz 1830 godine,
da održi tesnu saradnju sa Austrijom i Pruskom. „Austrija, Pruska i Rusija, od
kojih prve dve grupišu oko sebe rasturene snage Nemačke, to je u našim očima
kamen temeljac evropske socijalne zgrade”, pisaće Neselrode početkom
četrdesetih godina svome ambasadoru u Beču. Sa svoje strane, austriski kancelar
Meternih, koji je sa toliko nepoverenja primio englesko-ruski sporazum o grčkom
pitanju, potpuno odobrava rusko mešanje u tursko-egipatski sukob. To mešanje,
preduzeto da bi se podržala sultanova vlast, čini mu se kao vraćanje ruske
politike na načelo zakonitosti. Nikola se time koristi da još više zainteresuje
Austriju za svoje planove na Istoku. Na jednom sastanku sa carem Francom,
godine 1833, dva meseca posle Unkjar-Skelesiskog ugovora, on zaključuje sa njim
Minhengrecku konvenciju. Rusija i Austrija obavezuju se načelno da održe
opstanak i političku organizaciju otomanskog carstva i da „udruže svoje napore

462
da bi se sprečila svaka kombinacija koja bi išla na štetu nezavisnosti vrhovne
vlasti u Turskoj”; jednim tajnim članom one izričito kažu da je naročito potrebno
zaštiti sultana od egipatskog paše. Drugim jednim tajnim članom one obećavaju
da će u slučaju rasparčavanja Turske postupati sporazumno. Osim toga, one
garantuju jedna drugoj njihove oblasti u Poljskoj, obavezuju se da se uzajamno
pomažu u slučaju nereda i da izdaju jedna drugoj političke krivce, i predviđaju
da Austrija može zauzeti slobodan grad Krakovo.
Potpisujući Minhengrecku konvenciju, Nikola je hteo da ojača svoj savez
sa Austrijom, ali je on duboko izmenio stav koji je bio zauzeo prilikom sklapanja
Unkjar-Skelesiskog ugovora. Sad Rusija nije jedini branilac sultanove vlasti;
vezana za Austriju, ona mora da saobrazi svoju politiku politici svoga saveznika.
U slučaju zapleta koji bi mogli dovesti do rasparčavanja Turske, njene obaveze
nameću joj istu dužnost. Nasuprot tome, ništa joj stvarno je jemči da će Austrija
svoju istočnu politiku dovesti u saglasnost sa njenom.
Pokušaj zbliženja sa Engleskom i drugi tursko-egipatski rat. — Savez sa
Austrijom i Pruskom ne zadovoljava potpuno Nikolu. Pad Karla X poljuljao je
Svetu Alijansu i omogućio Engleskoj da sa Francuskom, Španijom i Portugalijom
organizuje četvorni „savez ustavnih država”, koji treba prema mišljenju lorda
Palmerstona da „posluži kao moćna protivteža Svetoj Alijansi na Istoku”. Zato se
Nikola naročito trudi, kao što izjavljuje Neselrode, da „neutrališe koliko god je
mogućno onaj kobni savez koji je sklopljen između julske Francuske i liberalne
Engleske..., da potpomaže odvažnu hrabrost dveju velikih monarhističkih struja,
i da u sporazumu sa njima stvori jedan sistem zajedničke akcije pridružujući im,
pod njihovim uticajem, drugostepene države.”
Da bi oslabio francusko-engleski sporazum, Nikola je mogao pokušati da
se približi Francuskoj. Engleska ga se pribojavala: „Ne treba zaboraviti”, pisao je
Palmerston godine 1830, „da najveća opasnost za Evropu leži u eventualnom
sporazumu između Francuske i Rusije, sporazumu koji danas nailazi na
prepreku koju pretstavljaju careva lična osećanja, ali koji neće uvek ostati
nemogućan.” I zaista, nikakvo osnovno razmimoilaženje, osim možda vekovna
simpatija Francuske prema Poljskoj, nije delilo Rusiju od Francuske. Ali Nikola,
smatrajući sebe za branioca zakonitosti, nije se mogao odlučiti da vidi u Luju-
Filipu nešto drugo sem jednog uzurpatora, i njegov oholi stav prema kralju
Francuza onemogućavao je svaki srdačan odnos između Francuske i Rusije. On
je više voleo da izazove nezadovoljstvo Francuske i da se okrene prema
Engleskoj. Ne uviđajući dovoljno da se engleski trgovački interesi sukobljavaju
sa ruskom na obalama Bosfora, on se dugo vremena trudi da britanskim
državnicima nametne svoje poglede na stav koji bi trebalo zauzeti prema
Turskoj.
Godine 1839 izbija nov rat između Porte i Egipta. Engleska predlaže
odmah da se potpomogne odbrana Carigrada i da Dardanele posednu eskadre
evropskih sila. Nikola se poziva na Unkjar-Skelesiski ugovor da bi protestovao

463
odlučno protivu te intervencije kojoj on odbija da se pridruži. Posle neuspeha
njegovoga protesta on stupa u pregovore sa Engleskom. On izjavljuje da se
potpuno slaže sa njenim pogledima na Tursku i Egipat i izražava nadu da će, ako
usled aktivnosti Mehmeda-Alije to bude potrebno, operacije na kopnu i moru u
Maloj Aziji ili na Bosforu biti poverene Rusiji, dok bi Engleska primila na sebe da
dejstvuje u Sredozemnom Moru i na obalama Sirije i Egipta. Ova izjava ostavlja
odrešene ruke Engleskoj, čija flota primorava ubrzo Mehmeda-Aliju da se
pokori. Godine 1841 Londonska konferencija stavlja nepovredivost otomanskog
carstva pod zaštitu pet velikih sila. To je značilo kraj ruskog protektorata nad
Turskom.
Ali se Nikola ipak ne odriče odmah nade da će videti rasparčavanje
otomanskog carstva. On i dalje veruje da će, pregovarajući neposredno sa
britanskim državnicima, uspeti da izmeni englesku politiku, te odlazi 1844
godine u London. Za sve vreme svoga bavljenja trudi se on da ubedi engleske
ministre „da je Turska na izdisaju” i da, iako on ne želi „ni jedan pedalj turske
teritorije”, treba ipak predvideti ono što je neizbežno, sporazumeti se o
„pravednim osnovama” i „stvoriti jedan potpuno iskren i pošten sporazum”.
Kao što se i trebalo nadati, on nije uspeo da zaključi nikakav poseban sporazum
sa Engleskom, i njegov rad imao je za posledicu samo to da pojača nepoverenje
engleske vlade prema ruskoj politici.
Osvajanje Kavkaza. — Iako Nikola gubi 1841 godine povlastice koje mu
je u Turskoj bio obezbedio Unkjar-Skelesiski ugovor, on je ipak zadržao turske
oblasti zauzete 1828—1829 godine, kao i stvarni protektorat nad dunavskim
kneževinama. S druge strane on i dalje proširuje svoje granice na Kavkazu. Posle
1830 godine, da bi se borile protiv kavkaskih gorštaka koji su neprestano vršili
upade radi pljačke na teritoriju Rusije, ruske trupe vršile su česte pohode i
uništavale nepokorna sela. Ali su ovi pohodi zahtevali velike žrtve u ljudima,
materijalu i novcu, a nisu dali dovoljne rezultate. Zato je od godine 1840 usvojen
drugi jedan način borbe: pomoću stvaranja i naseljavanja utvrđenih zona
prodiralo se postepeno do same sredine kavkaskih oblasti opkoljavajući tesno
tamošnje stanovništvo. Osim toga, Rusija se počela učvršćivati i u kirgiskoj stepi.
Već 1840 godine njena vlast je učvršćena nad manjom kirgiskom Hordom i
prostire se do leve obale Sir-Darija.
Nikola I i evropske revolucije iz 1848 godine. — Potpuni gospodar
jednog ogromnog carstva koje se neprestano uvećava i starešina jedne vojske
strahovite za svoje doba, Nikola I, i pored svojih političkih neuspeha izgleda, a
naročito on sebe tako smatra, da je pozvan da daje pravac sudbini Evrope.
Revolucije iz 1848 godine pružaju mu još jednom priliku da je brani od.
liberalizma i revolucionarnog duha.
Sa izvesnom ironičnom radošću dočekao je on pad Luja-Filipa. Ali, iako
mu februarska francuska revolucija izgleda kao kazna koju je „uzurpator”
zaslužio, ona isto tako budi sva njegova nekadašnja strahovanja: „Evo”, piše on
pruskom kralju, „došao je onaj svečani trenutak koji sam ja pretskazivao već

464
deset godina; revolucija je uskrsnula iz svoga pepela, i jedna neizbežna opasnost
ugrožava nam zajednički život.” Opet je on spreman da se umeša i da traži
saradnju svojih saveznika, kada se u martu revolucija počinje da širi i u Austriji i
u Nemačkoj. Za njega su pad Meterniha, neredi u Berlinu i ustupci što ih je
pruski kralj učinio pobunjenicima značili iščezavanje čitavog jednog spleta
odnosa na koje se on bio navikao: „Stara Pruska prestala je da postoji, ona je
iščezla, i naš stari savez ugasio se zajedno sa njom”, piše on malo kasnije kada je
saznao za nemački nacionalni pokret. „Pred mojim očima”, piše on još
Meternihu, „iščezao je čitav jedan sistem zajedničkih odnosa, ideja, interesa i
dela; i pored najbolje volje austriske vlade, biće veoma teško da se sve to nađe
ponovo isto onako puno života na novom putu i u novom obliku koji je austriska
monarhija sad izabrala.”
Pošto se njemu čini da je Rusija jedini bedem reda u Evropi, on očekuje da
vidi kako je revolucija napada. Proglasom od. 14/26 marta 1848 godine, koji je on
sam sastavio, objavljuje on svojim podanicima da su „novi neredi izbili u
zapadnoj Evropi i da su „bune i neredi” iskrsli u Francuskoj, prodrli u Nemačku
i prete Rusiji. On poziva sve Ruse da brane „nepovredivost granica carevine”, i
uzvikuje: „Po primeru naših pravoslavnih predaka, mi se obraćamo za pomoć
svemogućem Bogu i spremni smo da se sukobimo sa svojim neprijateljima svuda
gde se oni budu digli protivu nas ... Mi smo ubeđeni da će nas naš stari ratni
poklik „Za veru, cara i otadžbinu” još jednom odvesti pobedi. Bog je sa nama,
slušajte i pokorite se, o narodi, jer je Bog sa nama!” Ovaj ratnički ton izazvao je
izvesno iznenađenje u inostranstvu i Neselrode mora da objasni da i pored
Nikolinih reči Rusija ne gaji nikakvu napadačku misao: „Neka narodi Zapada”,
izjavljuje on u jednom raspisu, „traže sreću u revoluciji! Rusija posmatra te
pokrete mirno, ona u njima nimalo ne učestvuje i neće pokušavati da ih spreči.
Ona ne želi da, doživi sudbinu tih naroda, čak i ako bi oni izišli iz anarhije i pošli
ka jednoj boljoj budućnosti. Ona mirno očekuje normalan razvitak socijalnih
uslova, što će biti delo vremena i mudre careve brige.”
Ustvari, iako nijedna sila koju potresa revolucionarna bura ne pomišlja da
napadne Rusiju, ipak Nikola nema nameru da ostane potpuno miran posmatrač
te bure. On ostaje dugo pri svome planu da se bori protivu revolucinarne
Francuske, i čak pokušava da se približi novoj francuskoj vladi. Nasuprot tome,
•on ostaje ubeđen da je revolucija u Austriji i Nemačkoj nešto što se njega
direktno tiče, i on će se svim silama truditi da je uguši. U nekoliko mahova on
savetuje pruskome kralju da povrati raniji režim i obećava da će mu u tome
pomoći i oružanom silom. Dok Fridrih-Viljem IV odbija da povrati apsolutnu
vlast pomoću ruskih bajoneta, austriski car na to pristaje. Ubeđen da ne može
savladati mađarsku bunu, on traži najpre preko maršala Vindišgreca, a zatim i
lično, pomoć od Nikole, koju ovaj odmah obećava. U tom trenutku su ruske
trupe već bile nagomilane na mađarskoj granici, u Moldaviji i Vlaškoj, i Nikola je
pohitao da tu dejstvuje vojnom silom da bi sprečio revolucionarni pokret i

465
rasturio jednu privremenu vladu koja se tu bila obrazovala. Pošto je savetovao
sultanu da objavi kako moldavski i vlaški gospodari neće više biti birani, već da će
ih Turska postavljati, i pošto su bojarske skupštine zamenjene činovničkim
većima koje imenuju gospodari, on je bio ostavio u tim kneževinama jedan korpus
vojske da održava utvrđeni „poredak”. I on je utoliko više bio u iskušenju da
prebaci taj korpus u Mađarsku što se veliki broj Poljaka borio u redovima
mađarske vojske, što je poljska javnost pratila sa prikrivenom pažnjom uspeh
Mađara i što se bojao da se mađarski ustanak ne prenese i na ruski deo Poljske.
Ugušiti pobunu za njega nije značilo samo učiniti uslugu austriskom caru za
koga kaže da ga voli kao svog sina, već znači i braniti monarhističko načelo i
služiti svojim sopstvenim interesima. Zato, čim je primio poziv Austrije, naredio
je da se njegove trupe krenu, i to najpre onaj korpus koji se nalazio u dunavskim
kneževinama, a zatim i jedna vojska od 150.000 ljudi koja je dolazila iz Poljske i
kojom ,je komandovao Paskijevič. Druga jedna vojska, iste jačine, držana je u
rezervi. Posle dva meseca, kod Vilagoša, glavnina mađarskih snaga, kojom je
komandovao Đerđei, predaje se Paskijeviču. Pojedini usamljeni odredi takođe
polažu oružje, te Paskijevič može da javi caru „da je Mađarska pala pred noge
Njegovoga Veličanstva”. Habsburška dinastija je spasena, ali je Rusija sebi
stvorila ogorčene neprijatelje i među austriskim liberalima, i među Mađarima.
Pošto je mađarski ustanak ugušen, druga jedna opasnost, ponikla iz
revolucije u Nemačkoj, zagrozila je opet Austriji. Posle izvesnog kolebanja,
pruska vlada rešila je da se koristi prilikama i da zameni Austriju na čelu
Germanskog saveza, te se pridružila ideji nemačkog jedinstva. U ime te ideje
tražila je pruska vlada da izazove sukob sa Danskom godine 1848 povodom.
Šlezviga i Holštajna. Ali je ona naišla na čvrst otpor Nikole I, koji se sav založio
za stvar Danske i zapretio da će ako zatreba posesti Istočnu Prusku i Šleziju. No
on je morao popustiti, na veliko nezadovoljstvo pruskih i nemačkih rodoljuba,
koji nisu mogli da oproste Rusiji taj neuspeh. A kada je pruska. vlada, uvek u
ime istog načela, pokušala da stvori jednu federalnu nemačku državu pod
okriljem Hohencolerna, Nikola se iz dva razloga odupro tome sa istom
odlučnošću. Pre svega, njemu se čini da je nemačko jedinstvo plod
revolucionarnog duha, da je ono „jedan besmislen pokušaj koji je dosad uspeo
samo da pobudi strasnu zavist i ozbiljne zaplete između Austrije i Pruske”. Osim
toga, on se boji da „jedna takva Nemačka, ujedinjena i savezna, demokratska,
agresivna, željna prevlasti i teritorijalnih osvajanja”, ne postane „jedna moćna i
ujedinjena sila koja nije bila predviđena postojećim ugovorima” i koja bi
„pretstavljala stanovništvo od 45 miliona duša koje se pokoravaju jednoj
centralnoj vlasti i koja bi mogla da pokvari svaku ravnotežu”. Pošto je nametnuo
svoje posredovanje Pruskoj i Austriji, on se zalagao svim svojim autoritetom za
austriske interese i naročito se trudio da se održi raniji Germanski savez. Pruska,
pošto nije mogla naći saveznika — jer Englesku nije interesovalo nemačko
jedinstvo, — nije se usudila da se sukobi u isti mah i sa. Rusijom i sa Austrijom.
Ona još jedanput popušta, na živo negodovanje nemačkih rodoljuba, i

466
Alomoucka konvencija iz 1850 godine potvrđuje njeno „uzmicanje”, zadržavajući
na snazi i Germanski savez i prevlast Austrije u Nemačkoj.
Krajem 1850 godine Nikola može sa razlogom da smatra sebe gospodarem
sudbine istočne i zapadne Evrope. On je ubeđen da ima pravo na večnu
zahvalnost austriskog cara i da on uliva pruskom kralju poštovanje pomešano sa
strahom. Što se tiče malih nemačkih kneževa, on smatra da oni nisu ni od kakve
važnosti. Iako zapadne države, a naročito dve velike „pomorske” sile kako se
tada nazivaju Francuska i Engleska, ne podležu njegovom uticaju, ipak on ne
predviđa ozbiljan otpor s njihove strane, jer on i dalje veruje da će se najzad
sporazumeti sa britanskim državnicima i da će ih ubediti da ne treba više da
suzbijaju njegovu politiku. Što se tiče Francuske, on veruje da je ona odveć
oslabljena nedavnom revolucionarnom krizom da bi trebalo naročito voditi
računa o njoj. Uostalom, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Francuskoj
republici ublažilo se posle ugušivanja pobune pariskog proletarijata koje je
izvršio general Kavenjak u junu 1848 godine. On sad rado priznaje da ta
republika pretstavlja jednu konzervativnu snagu. Izbor Luja-Napoleona takođe
mu pruža zadovoljenje. Odlučnost toga pretsednika republike godi mu i izaziva
u njemu želju da sklopi srdačne odnose sa vrhovnim upravljačem francuske
države, sve dok ovaj „bude ostao u granicama svojih sadašnjih prava”. Državni
udar od 2 decembra 1851 godine potvrđuje ovaj povoljan utisak. Ali kada je
pretsednik republike Luj-Napoleon postao car Napoleon III, Nikola se oseća
duboko uvređen u svojim legitimističkim osećanjima. On se odlučno protivi da
drugi ostali vladari priznadu francusko carstvo, pa među ostalim izgovorima
navodi i taj, da Evropi nije poznato da je postojao nekakav Napoleon II. No kako
su sve ostale sile priznale Napoleona III, bio je i on primoran da učini to isto. On
se teši time što se prema francuskom caru drži kao nekada prema Luju-Filipu. U
zvaničnim dokumentima umesto da ga naziva „bratom” kao ostale vladare, on
ga naziva „prijateljem” ili „rođakom”. Ovakvo držanje ne pokazuje samo
nadmenost jednog vladara koji odbija da smatra za sebi ravne kraljeve „po volji
naroda”, već pokazuje isto tako i duboko nerazumevanje okolnosti u kojima on
treba da radi.
Ustvari, njegov položaj je daleko od toga da bude onako sjajan kao što on
zamišlja. Sav utonuo u jedan kratkovidi legitimizam, on je i dalje sklon da veruje
kako je međunarodna politika privatna stvar vladalaca i njihovih ministara i da
ona zavisi isključivo od ličnih gledišta vladalaca i njihovih uzajamnih odnosa.
Čvrsto ubeđen u svoju moć i naviknut da se nimalo ne obazire na javno
mišljenje, on i ne opaža da je njegova politika dovela do potpunog osamljivanja
Rusije. Interesi Francuske i Engleske sukobljavaju se sa njegovim interesima na
Istoku, i u tim dvema zemljama najpre javno mišljenje, a zatim i upravni krugovi
postali su otvoreno neprijateljski raspoloženi prema Rusiji, koju smatraju za
glavno oruđe reakcije u Evropi. S druge strane, u Pruskoj i Austriji je rusko
mešanje ozlovoljilo veliki deo stanovništva, dok je odveć autoritativno

467
zaštitništvo Nikole I počelo da biva teško vladama tih država, koje se trude da ga
se oslobode. Jednom rečju, dok izgleda kao da je postigao velike političke uspehe
i pojačao svoj uticaj, Nikola je ustvari samo pripremio put za jednu koaliciju
čitave Evrope protivu njega. Rat sa Turskom pokazaće mu koliko je usamljen.
Rat na Istoku. — Prvi rusko-turski sukob izbio je posle ugušivanja
mađarske bune, kada se jedan deo pobunjenika, među kojima i dosta Poljaka,
sklonio na tursku teritoriju da bi izbegao osvetu pobednika. Pošto su Rusija i
Austrija uporno zahtevale da se oni izdadu, Turska je odlučno odbila da to učini,
jer je u tome imala podršku Francuske i Engleske. Nikola je bio odveć zauzet
događajima u Nemačkoj, te je taj neuspeh primio dosta mirno. Ali kada je izbio
nov sukob oko hrišćanskih svetinja u Palestini, on je smatrao da su mu odrešene
ruke i nameravao je da nametne svoju volju.
U februaru 1852 godine, na navaljivanje francuske diplomatije, koja se
trudila da Luju-Napoleonu pribavi blagonaklolost pape, sultan je naredio da se
katolicima predadu ključevi vitlejemske crkve, koji su dotada bili u rukama
pravoslavnih hrišćana. Nikola je zatražio da se vrate prava pravoslavnoj crkvi.
Napoleon III bio je sklon popuštanju, ali je Nikola odlučio da pokaže svoju snagu
i da kategorički izloži svoje zahteve. U februaru 1853 godine, preko jednog
izvanrednog izaslanika, kneza Menjšikova, on zahteva od sultana da potpiše
jednu konvenciju kojom bi mu se priznalo apsolutno pravo zaštitništva nad
pravoslavnom crkvom i celokupnim pravoslavnim stanovništvom u otomanskoj
carevini. Sultan mu istina čini izvesne ustupke, ali ne usvaja njegove zahteve u
određenom roku. Da bi mu „dokazao do čega može dovesti njegova upornost”,
kako izjavljuje u jednom proglasu, Nikola naređuje svojim trupama, u junu 1853
godine, da prodru u dunavske kneževine.
Iako predviđa da će ova odluka možda izazvati rat sa Turskom, a
verovatno i sa Francuskom, ipak on smatra da neće imati drugih protivnika.
Osim toga, on se čvrsto uzda u austro-prusku pomoć: „Mi smo u tesnom savezu
sa Austrijom i Pruskom”, kaže Neselrode u svojim uputstvima izvanrednom
izaslaniku u Carigradu, knezu Menjšikovu; među vladama ovih dveju sila i naše
vlade postoji potpuna istovetnost gledišta na sva važnija pitanja evropske
politike, a nju podržavaju i međusobne obaveze. Ovo se odnosi naročito na
Austriju”. U toku jednog razgovora sa ser Hamiltonom Sejmaurom, engleskim
ambasadorom u Petrogradu, Nikola još odlučnije iskazuje svoje shvatanje: „Kad
ja govorim o Rusiji, ja govorim u isto vreme i o Austriji; ono što je u interesu
jedne, isto je tako u interesu i druge, naši interesi u pogledu Turske su potpuno
istovetni”. On se nada da će posredstvom Sejmaura ostvariti istu „istovetnost
gledišta” i sa Engleskom; on nagoveštava da će Turska, ako bude odbila njegove
zahteve, možda biti podeljena, i da će Egipat i Krit pripasti Engleskoj.
Svi ovi planovi uskoro su poremećeni. Čim je Napoleon III saznao za
ulazak Rusa u dunavske kneževine, poslao je u turske vode eskadru iz Tulona.
Engleska je sa svoje strane naredila eskadri sa Malte da se pridruži francuskim
brodovima, ali je u isti mah obavestila Nikolu da će engleski brodovi, ako

468
njegova vojska pređe Dunav ili njegova crnomorska flota napadne neko tursko
pristanište, ući u Crno More. Turska, koju je ruska demonstracija isprva jako
uznemirila i koja je molila za posredovanje drugih sila, sada se ponovo ohrabrila.
U septembru ona poziva Rusiju da povuče svoje trupe iz Moldavije i Vlaške, a
zatim ne čekajući da istakne rok koji je odredila u svom ultimatumu, bacila je
svoje trupe na rusku vojsku, što je omogućilo Nikoli da u objavi rata baci na nju
svu odgovornost. Vojni otpor Turaka bilo je novo razočarenje za njega. U
dunavskim kneževinama Rusi, gore naoružani, uspeli su jedva da po cenu teških
gubitaka odbiju turski napad. Na drugim bojištima imali su više sreće. 19
novembra/1 decembra, u aziskoj Turskoj, odneli su kod Baš-Kadiklara sjajnu
pobedu nad mnogobrojnijom turskom vojskom. Uoči toga dana admiral
Nahimov, koji je krstario duž obala Male Azije, saznavši da se turska flota,
usidrena u Sinopi, sprema da prenese namirnice i pojačanja kavkaskim
plemenima koja su bila u ratu sa Rusijom, prodro je u zaliv Sinope i. posle kraće
borbe uništio celu tursku flotu — samo jedan neprijateljski parobrod uspeo je da
izbegne poraz. Bilo je potrebno postići i druge uspehe da bi se Turska savladala.
Ali je. pobeda kod Sinope izazvala intervenciju Francuske i Engleske.
U ovim dvema zemljama, koje su nedavno bile uzele pod svoju zaštitu
turska pristaništa, vest o uništenju turske flote izazvala je strahovito gnušanje i
trenutno sklapanje jednog pravog sporazuma. Francuska i engleska flota, koje su
krstarile po turskim vodama, dobijaju istovremeno naređenje da uđu u Crno
more i da štite tursku flotu i teritoriju. Komandant ruske crnomorske flote
obavešten je da savezničke eskadre neće više trpeti napade na turske obale.
Ustvari, to je značilo lišiti rusku flotu slobode i osuditi je na neaktivnost, pošto
turska tako reći nije više ni postojala. Ipak, da bi javnosti dokazao svoje
miroljubive namere i svoju nepristrasnost, Napoleon III obratio se još jednom
Nikoli; on mu je obećao da će se francuski i engleski brodovi povući iz Crnog
Mora, ako on obustavi vojne operacije u Aziji i povuče trupe iz dunavskih
kneževina. Nikola odbija oholo taj predlog. U decembru 1853 godine njegovi
ambasadori napuštaju Pariz i London, a u februaru 1854 objavljuje svojim
podanicima jednim proglasom da je u ratu sa Francuskom i Engleskom „koje su
se stavile na stranu neprijatelja hrišćanstva”.
Uoči dana kada je objavio rat, on nije slutio da će ostati potpuno usamljen
prema svojim neprijateljima. Početkom 1854 godine naročiti izaslanici, baron
Budberg i knez Orlov traže od Pruske i Austrije da stupe u savez sa Rusijom, ili
bar da ostanu blagonaklono neutralne. Veliko je bilo njegovo zaprepašćenje i
gnušanje kada je njegovo traženje odbijeno. Pruski kralj je izjavio da ne može da
uzme na sebe obaveze sa posledicama koje se ne mogu predvideti. Što se tiče
Franca-Josifa, on stavlja jedan protiv-predlog koji je još značajniji. On savetuje.
Nikoli da zagarantuje turske teritorije, želi da njegova vojska ne prelazi Dunav i
nagoveštava mu da bi dobro učinio da napusti dunavske kneževine. Ne samo da
njegovi saveznici okreću leđa Rusiji, već je jedan od njih, Austrija, spreman da se

469
okrene protiv nje. Austriski osmatrački korpus raspoređen duž granica Srbije,
Moldavije i Vlaške neprekidno se pojačava. On ugrožava i rusku vojsku
Paskijeviča koja operiše u dunavskim oblastima i koja strahuje da ne bude
napadnuta s leđa. Zato Paskijevič, pošto je prešao Dunav po carevom naređenju i
opseo Silistriju, postupa veoma sporo. Naposletku dobiva on odobrenje da digne
opsadu sa Silistrije i da ponovo pređe Dunav. Za to vreme Austrija je jasno
iskazala svoje namere. U martu je ona potpisala sa Engleskom, Francuskom i
Pruskom jedan protokol u kome se kaže da su nepovredivost i nezavisnost
Turske neophodni uslovi budućega mira. U aprilu Pruska joj je obećala vojnu
pomoć u slučaju sukoba sa Rusijom u dunavskim kneževinama. U junu ona
odlučno zahteva da Rusi napuste te kneževine, te turska i austriska vojska, koje
idu za Paskijevičem, posedaju oblasti koje je on napustio. Otada se rat prenosi na
rusko zemljište, i glavna uloga prelazi sad na Francusku i Englesku.
Pošto nisu mogli odmah da pošalju u Rusiju dovoljne snage, saveznici su
otpočeli svoje operacije tek u proleće 1854 godine, u trenutku kada je Baltičko
More oslobođeno leda. Prvih meseca oni se ograničavaju na pomorske
demonstracije u Crnom, Baltičkom i Belom Moru. Ruska flota, čija je oprema
zastarela i koja ima samo jedrilice, ne može da im se odupre. Engleska i
francuska eskadra, u kojima preovlađuju parobrodi, postižu svoj cilj:
rasparčavanje ruske vojske. U jesen saveznici konačno biraju svoju tačku gde će
izvršiti napad, a to je Sevastopolj, najveće crnomorsko pristanište, gde je usidrena
ruska flota.
Pošto se smatralo da se Sevastopolj ne može osvojiti s mora, rešili su da ga
napadnu sa suva. Sredinom septembra, engleska, francuska i turska vojska, u
jačini od 60.000 ljudi, iskrcavaju se u Evpatoriji, ne nailazeći ni na kakav otpor, i
polaze ka gradu. Na obali Alme sukobljavaju se sa krimskom vojskom, čiji je
glavni komandant u isto vreme i admiral crnomorske flote, knez Menjšikov. Ova
vojska ima samo 35.000 ljudi, većinom regruta i naoružanih kremenjačama, jer
Rusi imaju samo 2.000 karabina prema 30.000 koliko imaju saveznici; isto tako i
glavna komanda nije ponajbolja. Ona pretrpljuje težak poraz i primorana je da
otstupa. Put ka Sevastopolju je otvoren, ali saveznici napreduju tako sporo, da
varoš ima vremena da se spremi za odbranu. Jedan deo ruske flote, koja je sad
postala beskorisna, potopljen je na ulazu u luku, tvrđavska posada pojačana je sa
10.000 mornara, i izrađena su žurno nova zemljana utvrđenja. Odmah posle
prvog bombardovanja, saveznici uviđaju da neće moći zauzeti Sevastopolj na
juriš i da će morati da ga opsedaju.
Tada počinje pravo mučeništvo za Rusiju. Međutim, opsadne snage nisu
naročito jake: u trenutku svoje najveće koncentracije one neće premašiti 150.000
ljudi, a to će reći polovinu mobilisane ruske vojske. S druge strane, zahvaljujući
prisustvu ruskih trupa na Krimu, varoš, koju neprijatelj ne može potpuno da
opkoli, dobiva i dalje pojačanja u ljudima, municiji i namirnicama. Ali je Rusija
nesposobna da odbije saveznike i da spase tvrđavu. Pored toga što je sve veće
neprijateljstvo Austrije i Pruske primorava da drži znatne snage na svojoj

470
zapadnoj granici, nedostaci njene vojne organizacije oduzimaju joj moć. Njeno
naoružanje je mnogo ispod naoružanja neprijatelja, koji zahvaljujući izolučenim
puškama može da puca ostajući van dometa. Njene trupe nisu izvežbane i imaju
slabo komandno osoblje; to je posledica „obuke za paradu” koju je propovedao
Nikola i koja je, stvarajući od vojnika slepo oruđe, potpomagala unapređivanje
starešina koji su istina bili disciplinovani, ali većinom osrednjih sposobnosti i
lišenih svakog samoradnog duha. Iako nekoji od njih, naročito pomorski oficiri
Nahimov, Konilov, Istomin, pokazuju mnogo hrabrosti i hladnokrvnosti,
nasuprot tome glavna komanda, sa Paskijevičem i Menjšikovom, nije na visini
svoga zadatka. Potpun nedostatak železnica i rđavo stanje puteva na jugu Rusije
veoma otežavaju prevoz trupa i snabdevanje. Način snabdevanja hranom i
municijom ostao je skoro isti kao u 1812 godini; usled toga nastaju neprekidna
zadocnjenja i zloupotrebe vojnih liferanata, koji, zahvaljujući podmićivanju,
proturaju čitava slagališta neispravnog materijala. Naročito je zanemarena
organizacija lekarske pomoći i higijene. Najzad, upravna administracija zemlje,
koja je bila veoma složena i neuspešna i za vreme mira, rastrojava se konačno za
vreme tih mučnih godina rata, te potpuno rastrojstvo pozadine ne utiče samo
nepovoljno na sanitetsku i intendantsku službu, već ubeđuje takođe malo po
malo trezvene umove da je vlast nesposobna da obezbedi odbranu zemlje. Čak i
u oblasti kojoj je car posvećivao najveću pažnju, a to će reći u vojnoj organizaciji,
jasno je da su Rusiju u mnogom prevazišli njeni protivnici.
Sve je išlo na to da pretvori otpor Sevastopolja u jednu dugu agoniju, i
pored sve upornosti i hrabrosti posade koja saveznike drži u šahu skoro punu
godinu dana. Nekoliko ispada pokušanih radi oslobođenja varoši završili su se
samo teškim gubicima. Car naposletku gubi strpljenje. U februaru 1855 godine
on na mesto Menjšikova postavlja kneza Gorčakova, koji je bio zamenio
Paskijeviča na položaju komandanta vojske na Dunavu. To je bio njegov
poslednji postupak. On 18 februara/2 marta umire, pošto je svome nasledniku
predao, prema njegovim poslednjim rečima, „komandu u rđavom stanju”.
Javnost je odbila da veruje da je on umro prirodnom smrću, i uporno se
širi glas da se on ubio zato što više nije mogao održati svoj politički sistem, a nije
hteo da ga se odrekne. Ali je izvesno da je njegova smrt pala u isti čas kada se
potpuno srušio taj sistem. On je verovao da će Rusiji dati napredak i red u
unutrašnjosti zemlje a snagu prema inostranstvu, i da će sebi izvojevati
nadmoćnost u Evropi. Ali je to bila obmana koju je rasturila katastrofa
Sevastopolja. „Rat”, kaže jedan savremenik, „nam je otvorio oči, te su nam se
stvari ukazale onakve kakve jesu”. I u javnosti, kao i u upravnim krugovima,
osećala se neminovna potreba za jednom novom politikom.

471
 XVII. ALEKSANDAR II (1855—1881)

1. KRAJ RATA NA ISTOKU (1855—1856) I OČEKIVANJA

REFORAMA

Austriski ultimatum. — Aleksandar II dolazi na presto u jeku krimskoga

rata. Saveznici drže jedan deo ruske zemlje i opsedaju Sevastopolj; austrijska
vojska je spremna da im se pridruži, a neprijateljske eskadre, u svima ruskim
vodama, u Evropi kao i na Krajnjem Istoku, drže obalu pod vatrom svojih
topova.
Ma da novi car iskreno želi mir, mora da nastavi rat. Sevastopolj pada,
posle jedne herojske odbrane, 27 avgusta/8 septembra 1855. ali ruska vojska na
Krimu stiže da ga napusti i da zauzme položaje u okolini, a da je ne gone
Saveznici koji zauzimaju tvrđavu tek 30 avgusta/11 septembra. Na Kavkazu
Rusi tuku anadolsku tursku vojsku i zauzimaju tvrđavu Kars 16/28 novembra
1855. Na dan 28 decembra Austrija, u saglasnosti sa Engleskom, preti
Aleksandru II da će se pridružiti Saveznicima ako on do 17 januara 1856 ne primi
ovaj ultimatum: 1) stavljanje dunavskih kneževina pod zajednički protektorat
Evrope; 2) kontrola slobode plovidbe Dunavom od strane ugovornih sila; 3)
neutralizacija Crnoga Mora; 4) priznanje prava hrišćanima Otomanskog Carstva
bez uštrba po nezavisnost Turske i sultanovog suvereniteta; 5) mogućnost
ostavljena zaraćenim stranama da predlažu, za vreme pregovora o miru, druge
uslove skladne sa interesima Evrope. Alekandar II najpre odbija taj ultimatum, a
naročito član 5, čija ga nedovoljna jasnost uznemirava. Zatim, na tvrđenje da se
taj član odnosi samo na neutralizaciju Alandskih Ostrva i na vraćanje Karsa
Turcima, a naročito kad mu je njegov stric, pruski Kralj Fridrih-Viljem IV, stavio
do znanja da je sva nada izgubljena i svaki otpor uzaludan, on saziva jedan
naročiti savet, da ispita austrijske uslove. Izvestilac, Neseldore, izjašnjava se za
prijem tih uslova, a ostali govornici crtaju tako crnim bojama vojničku i
finansijsku situaciju, da izgleda nemoguće da se rat nastavi. Nekoliko godina
docnije Aleksandar II nazivaće kukavištvom svoje držanje iz tih dana godine
1856.
Carinski kongres (1856). — Uspeh njegovih trupa na Kavkazu dopušta
caru da 4/16 januara 1856 godine primi austrijske uslove, da pristane na
primirje, i na početak pregovora za mir. Pariski kongres se otvara 2) februara pod
pretsedništvom ministra spoljnih poslova Napoleona III, grofa Valevskog. Na
njemu Rusiju pretstavlja knez Aleksije Orlov, Austriju Buol i baron od Hibnera,
Englesku lord Klarendon i lord Kauli, Sardiniju Kavur, a Tursku Fuad i Ali Paša.
Pruska je puštena na kongres tek kad su sednice počele. Ugovor o miru potpisan
je 30 marta.
Ovaj ugovor stavlja Tursku pod zaštitu svih evropskih sila koje jamče za
njenu celinu i njenu teritorijalnu nezavisnost (čl. 17). U slučaju spora između nje i
ma koje od sila potpisnica, ugovor predviđa obavezno posredovanje (čl. 8). On

472
poverava zaštitu hrišćanskih podanika Otomanske Carevine svima velikim
evropskim silama, a ne više, kao pre ovoga rata, samoj Rusiji. U tome ugovoru
unet je i stav po kome je sultanu slobodno da, u svoje ime i na osnovi svojih
vladalačkih prava, izda ferman kojim bi se regulisalo zakonsko stanje njegovih
hrišćanskih podanika (čl. 9). On potvrđuje sporazum o Moreuzima iz 1841 i
neutrališe Crno More, na čijim obalama više ne mogu držati arsenale ni Rusija ni
Turska; po jednome naročitome sporazumu, za koje garantuju druge sile, one se
obavezuju da na Crnome Moru drže samo ograničen broj lakih brodova kao
čuvare obale (čl. 10 do 14). On uređuje i plovidbu Dunavom i oduzima Rusiji
jedan deo Besarabije i daje je Moldaviji (čl. 20 i 21).
15 aprila 1856, Engleska, Austrija, i Francuska se obavezuju, jednim
ugovorom upravljenim protiv Rusije, da garantuju teritorijalno celinu Turske i
da smatraju svaku povredu Pariskog ugovora kao casus belli. Rusija pristaje,
jednim sporazumom sa Francuskom i Engleskom, na neutralizaciju Alandskih
Ostrva. U Parizu knez Orlov usmeno uverava Napoleona III da će se izvršiti
reforme u Poljskoj, da katolička crkva neće tamo biti više gonjena itd. Napoleon
III obećava sa svoje strane da na idućem kongresu neće potezati poljsko pitanje.
Očekivanje reforama. — Poraz u Krimskome ratu isto je što i osuda
režima Nikole I. Poraz i teški uslovi pariskog ugovora dokazuju svima i svakome
da su u Rusiji reforme potrebne.
Za života Nikole I samo nekoliko političkih izbeglica, kao Nikola
Turgenjev i Hercen, imali su smelosti da otvoreno i nemilosrdno kritikuju
reakcionarni režim i vojnički poraz. Kad je Aleksandar II stupio na presto,
nezadovoljstvo javnog mnenja, koje je raslo poslednjih godina prethodne
vladavine, počinje da se pokazuje. Promena na prestolu stvara nadu na političke
promene. Smrt Nikolina primljena je kao kraj ove neke vrste vladinog tutorstva
koje se širilo nad celom zemljom i teško pritiskivalo celokupnu društvenu
organizaciju. Svet se nada da će novi vladalac zavesti novo doba u istoriji Rusije,
da će prestati samovolja Nikolinih žandarma i reakcionarne mere primenjivane
od 1848, i da će društvo moći slobodno da iskazuje svoje misli. Ipak Ruski
intelektualci, koje je ugnjetačka Nikolina vlada naterala da se povuku sa javnih
poslova, ne pokušavaju u samom početku da teraju novoga vladaoca da
preduzima reforme, jer su uvereni da će on to sam početi. Oni se zadovoljavaju
jednim skromnim programom koji je napisao Černiševski u Savremeniku 1856:
Naročitu pažnju obratiti školi, povećati broj nastavnika i učenika, ublažiti
cenzurski režim, izgraditi železnice i pametno iskorišćavati zemaljske
ekonomske izvore. Pod ovom poslednjom i nejasnom formulom oni
podrazumevaju ukidanje ropstva, o kome još niko ne sme slobodno da govori
javno, ali o čijoj se potrebi izrično govori u napisima pisanim rukom koji se u to
doba proturaju po Moskvi i po Petrogradu. Ukidanje ropstva je za njih osnovni
problem. Oni smatraju da to ukidanje može dovesti do promene celokupnog
političkog sistema. Ako se seljacima da sloboda, ruši se time osnova birokratskog

473
režima, to jest prevlast plemstva u mesnim ustanovama, i onda će morati, govore
oni, da se isto tako reformiše ceo režim. Oni su toliko ubeđeni da će doći
slobodnjačka politika, da sa oduševljenjem primaju sve vladine izjave pa čak i
najmlitavije. Na primer, u svome manifestu od 19/31 marta 1856, koji objavljuje
Rusiji svršetak rata i zaključenje mira, Aleksandar II izjavljuje želju da se uz
pomoć Proviđenja „unutarnja organizacija” zemlje „učvrsti i usavrši, da pravda i
blagost vladaju po sudovima, da se želja za školovanjem i korisnim radom
razvije i svuda ojača i da svako uživa u miru plod svoga neškodljivog rada pod
zaštitom zakona podjednako pravičnih za sve i svakoga”. Oni shvataju ta dosta
nejasna obećanja kao aluzije na slobodnjačka načela jedne nove unutarnje
politike.
I dok javno mnjenje očekuje reforme, Aleksandar II uviđa njihovu potrebu
i sprema se, čim se rat završi, da ih ostvari,

2. DOBA „VELIKIH REFORAMA”

Ličnost Aleksandra II i njegovo političko pripremanje. — Zvanični

hvalioci pretstavljaju često Aleksandra II kao glavnog tvorca i pokretača „velikih
reforama”. Njegovi životopisci i savršeni pisci memoara naročito podvlače
izuzetan karakter cara oslobodioca. Svi ga prikazuju kao čoveka koji otskače od
svoje okoline i koji odlučnim korakom ide putem reforama. Međutim ništa nije
tako netačno kao to. Vaspitavanje koje je dobio Aleksandar II nije ga spremilo za
ulogu reformatora.
Nesumnjivo je da je on u svome detinjstvu i u svojoj mladosti bio
potčinjen blagotvornom uticaju svojih učitelja: Merdera i slavnog pesnika
Žukovskog. Obadvojica, ljudi visoke kulture i puni humanitarnih ideja, uspeli su
da razviju plemenita osećanja u duši svoga mladog učenika. Celokupna tajna
Merderova uticaja na karakter Aleksandra II, prema Žukovskom, „ležala je u
blagom i blagotvornom delovanju jedne duše lepe po prirodi.” Ali ni jedan ni
drugi nisu bili sposobni da spreme Aleksandra za njegovu buduću ulogu. Sam
Žukovski, ako je i pomagao razvoj njegova književna ukusa, nije mogao, zbog
nedostatka volje i potpuno određenih političkih ideja, da izradi u svome učeniku
građanske vrline i da mu tačno prestavi šta je Rusija i šta je sve njoj potrebno.
Pa ipak, kad je Aleksandar stupio na presto u tridesetsedmoj godini, on je
već imao iskustva. To je čovek koji ima izrađen ukus za sve, izrađene simpatije i
uverenja. Njegov je otac uvek gledao da od njega načini dobrog vojnika,
sposobnog da rukuje oružjem i komanduje bataljonom, kao i savršeno upućenog
u vojničku nauku njegovoga doba. Mnogo je vremena i napora utrošeno oko
njegovog vojničkog obrazovanja. On je strastno voleo ne samo strategiju, istoriju
ratova, fortifikaciju i taktiku, već vojnička vežbanja i smotre. On im je posvetio
najveći deo svoga vremena i odlazio je u društvo gardijskih oficira. Za vreme
putovanja njegovoga oca, koji je iskorišćavao svaku priliku da ga uvede u
vladalačke poslove, on ga je često zamenjivao. Godine 1848, poslat u Beč i u

474
Berlin, gde je svojim rođenim očima mogao posmatrati napredovanje
revolucionarnog pokreta, bio je dobio neograničeno punomoćije da vodi
diplomatske pregovore od velike važnosti i veoma osetljive prirode.
Naimenovan za komandanta vojnih škola, on se brižljivo trudio da im zadovolji
potrebe i da u njima poboljša nastavni i vaspitni sistem. Ukoliko se on sve više
upoznavao sa državni poslovima, postao je ubeđeni pristalica političkog sistema
svoga oca. Kad se vest o francuskoj revoluciji 1848 bila raširila po Petrogradu i
kad je Nikola objavio svoj čuveni proglas protiv revolicuonarnog pokreta u
Evropi, skupio je on gardijske oficire pa je, da bi pokazao da se oni slažu sa
proglasom, organizovao s njima jednu oduševljenu manifestaciju u carevu čast.
Car je primenio izvesne reakcionarne mere ne samo sa njegovim odobrenjem,
nego po nekad i na njegov potstrek, kao što je bilo stvaranje čuvenoga komiteta
Buturlin. I u seljačkome pitanju on je pokazao da je konservativnog duha i često
mu se dešavalo, na sednicama naročitih komisija, da brani interese i povlastice
veleposednika. Zna se da on nije odobrio Bibikovljev popisivački režim i da se on
umešao 1853, te taj režim nije zaveden u Litvaniji. Otuda su mnogi plemići i
polagali toliko nade u njega.
Dok su sve prilike govorile za to da će on nastaviti delo svoga oca Nikole,
počinje se, za vreme krimskog rata, a naročito posle potpisa pariskoga mira,
jasno uviđati da se on rešio da izmeni politički režim, a naročito da ukine
ropstvo. U to se više ne može sumnjati posle čuvenog njegovog govora, u proleće
1856, kojim se on obratio moskovskom plemstvu uplašenom od njegovih
planova: „Pronose se glasovi kao da ja hoću da ukinem ropstvo. To nije tačno, ali
i ta neosnovana nada već je izazvala nekoliko slučajeva odricanja poslušnosti
veleposednicima od strane seljaka. Vi to možete da objavite na sve strane.
Međutim, neću da kažem da sam ja potpuno protivan toj meri. Mi živimo u
jednome veku koji će možda zahtevati da se ona izvrši jednog dana. Ja mislim da
se Vi slažete sa mnom; i eto bolje je da to dođe ozgo nego ozdo.” Gorko ratno
iskustvo bilo mu je otvorilo oči. On je shvatio da je zaostalost Rusije glavni uzrok
njene političke nemoći i da, pošto nema reforama, revolucija, koju je on svojim
očima gledao u Evropi 1848. može jednog dana buknuti u Rusiji i strahovito se
razviti. I što je on, kraj sveg toga što je po načelu nazadnjak, gotov da izvodi
reforme i da ukine ropstvo, dolazi otuda što on hoće da obezbedi mir i napredak
u svojoj carevini.
Oslobođenje robova. — Od ovoga dana kada je plemstvo bilo oslobođeno
obaveze da služi vojsku, seljaci, koji su znali da je ropstvo bilo posledica te
obaveze, bili su ubeđeni da sva zemlja ima njima da se vrati. Od Ukaza Petra III
o „slobodama plemstva” oni su očekivali kao u vosku, a po nekad i nestrpljivo,
da ih car oslobodi dajući im njihovu zemlju. Po selima se svakog trenutka i
povodom najrazličnijih događaja širili glasovi o njihovom skorom oslobođenju.
Stalno obmanjivani, oni su neprekidno prepisivali odlaganje te reforme
spletkama plemića koji su se odupirali carevoj volji i „smotavali” njegove ukaze.

475
Zbog toga je delimično rešenje seljačkog pitanja bilo nemoguće. Valjalo je ne
dirati u njega, ili ga rešiti u potpunosti. Aleksandar se prvi rešio da pristupi
rešenju toga pitanja zbog toga što ni misliti nije bilo da će se, dok traje ropstvo,
moći izvesti druge potrebne reforme, i raditi na ekonomskom razvijanju zemlje.
Kad u Moskvi, na čuđenje celog sveta, pa čak i njegovog ministra
unutrašnjih dela Lanskog, on izjavljuje kako plemstvo treba da razmišlja o tome
da može doći ukidanje ropstva, plemići su još daleko od toga da budu gotovi da
oni dadu potstreka za tu reformu. Lanskoj počinje studirati to pitanje uz
pripomoć A. Levšina za koga smatraju da to pitanje dobro poznaje. Ali plemići se
ne žure. Oni stalno misle da se mogu praviti kako o tome pojma nemaju. Kako
cenzura i dalje oštro zabranjuje svaku aluziju na ropstvo — zabrana će biti
ukinuta tek krajem 1857 —, nemoguće je pokrenuti to pitanje, čak ni u štampi. —
Niko ne zna kako u tome da se snađe, ni kakve namere ima vlada, od koje se
obično očekuje lozinka. Pristalice temeljnog rešenja, to jest oslobođenja seljaka i
otkupa njihove zemlje od sopstvenika uz državnu pomoć, profesor Kaveljin i
neki mladi činovnik ministarstva unutrašnjih dela Nikola Miljutin, izrađuju dva
projekta. Prvi uskoro objavljuje Černiševski u Savremeniku, a drugi lično predaje
caru velika kneginja Jelena Pavlovna koja je lično za oslobođenje robova. Sa
odobrenjem cara Aleksandra, koji jednako čeka da plemstvo prvo počne sa
reformom, obrazovan je jedan „tajni” komitet, januara 1857 da ispita obadva
projekta. Sastavljen od pristalica (J. I. Rostovcev) i protivnika (knez Aleksije
Orlov kao pretsednik) oslobođenja, on se ne žuri da izvrši svoju dužnost, jer je
ubeđen da će njegova sudbina biti ista kao i svih njegovih predhodnika koje je
obrazovao Nikola. I zato, da bi se požurilo sa radom, Aleksandar uvodi u taj
komitet svoga brata Konstantina Nikolajeviča, koji je bio poznat kao slobodnjak.
U istoj nameri Konstantin predlaže da se objave vladine namere. Na dan 18/30
avgusta 1857 komitet odbacuje taj predlog i nalazi da je bolje da on postepeno
prikuplja potrebna dokumenta. Najzad dolazi odlučan gest. Na navaljivanje
generalnog gubernatora Vilne, Nazimova, plemića litvanskih oblasti, izjavljuju
kako su gotovi da postave načelo ukidanja ropstva, sa ogradom da veleposednici
zadrže svu svoju zemlju. Aleksandru je to dobro poslužilo kao izgovor koji je
očekivao pa da izvede reformu. Na dan 20 novembra/2 decembra 1857 jedna
carska naredba poziva plemiće iz litvanskih oblasti da izaberu, u trima
gubernijama, komitete sa zadatkom da prouče pitanje kako treba izvesti
oslobođenje, ali s tim da obavezno pođu od ovih načela: oslobođenim seljacima
daje se mogućnost da otkupe, u određenom roku, svoju usadebnunj osedlosmvu
tj. komad zemlje na kome oni žive, kuću i okućnicu — to je Ljevšinova zamisao
— i pravo da sem toga, privremeno, uživaju dok ne uzmognu otkupiti je, onoliko
zemlje koliko im je potrebno da zadovolje svoje potrebe i da plate porez. Nije to
još neka temeljna reforma, ali, upoređena sa predlozima litvanskih plemića, ona
pretstavlja jedan veliki korak napred.
Ta je naredba najpre razdeljena plemićima drugih oblasti poverljivo, a za
tim je objavljena. Za nju uskoro saznaju seljaci. Plemići se teška srca ipak rešavaju

476
da mole za stvaranje komiteta sličnih onima iz litvanskih gubernija, iz straha od
nemira, i zato što se plaše u većini svojoj, da im ne budu nametnuti uslovi za
oslobođenje propisani litvanskim veleposednicima.
To dolazi otuda što zbilja nisu isti interesi plemstva iz severnih oblasti
Rusije u užem smislu te reči, slabo plodne, ali zato industrijske, i plemstva iz
južnih oblasti, gde je zemljoradnja glavni izvor bogatstva.
Na Severu, ponajčešće, plemić ne iskorišćuje zemlju neposredno, pošto u
njoj ne nalazi dovoljno koristi. On više voli da traži od svojih robova srazmernu
zakupninu, koja odgovara ne samo proizvodu njihovih komada zemlje, već i
proizvodu raznih zanata kojima se oni bave van svoga sela. Zato on i manje ceni
zemlju nego sopstvenost same seljakove ličnosti, koja mu dopušta da iskorišćuje
seljačko naročito znanje i stručnu veštinu. — Zato njegova prva misao i jeste da
vrati zemlju seljacima, a da im skuplje naplati otkup njihove ličnosti. Ali iz
bojazni da se ne uzbuni javno mnjenje time što će se od robova tražiti da plate
svoje oslobođenje, udara se okolišnim putem i tvrdi se kako se traži ista cena, u
obliku naknade, za otkup „mesta stanovanja”, ili, kao što je docnije učinjen jedan
predlog, za otkup prve đesjaćinje otkupljene zemlje.
Na Jugu, koji proizvodi žito, cena zemlji je mnogo veća nego na Severu, ali
je vrednost rada jednog roba, osrednje proizvodne sposobnosti sve manja
ukoliko zemljoradnička proizvodnja postaje jača i ukoliko ona počinje
proizvoditi za trg i za izvoz tj. ukoliko se prelazi s domaće ekonomije na
trgovačku. — Uporedo sa radom robova upotrebljava se sve više slobodna radna
snaga, za to što ona više proizvodi. Čak šta više zemlje nastanjene robovima na
mnogo mesta se manje cene nego nenaseljene zemlje. — Carska naredba
naređuje vlastelinu sa Juga da odmah podnese samo jednu žrtvu, žrtvu da
pristane na otkup „mesta stanovanja” od strane seljaka koji će ipak ostati čvrsto
privezani za svoje selo i moći će uvek svome starome gospodaru da daju jeftinu
radnu snagu. — U carskoj naredbi se istina predviđa da će seljaci sem toga imati
da uživaju „privremeno” tj. dok ne uzmognu da ga otkupe — jednu određenu
količinu zemlje; ali plemići sa Juga se nadaju da će uspeti da se primi da ono
„privremeno” uživanje zemlje ima da znači jedno odlaganje duže ili kraće posle
koga zemlja ima da postane njihova svojina ponovo, a seljak da ostane samo
običan proleter bez zemlje. Zato su oni više voljni da prime carsku naredbu.
Izmiriti interese veleposednika sa Juga i veleposednika sa Severa
nemoguće je. Prvi su gotovi da oslobode svoje robove, ali hoće da sačuvaju
zemlju. Drugi, kojima je stalo samo do ličnog rada njihovih robova, hoće rado da
ustupe odmah svoja imanja, samo da im se odobri jedna velika naknada. —
Vlada ne prima zahteve ni jednih ni drugih. Njoj je jasno kolika opasnost preti od
oslobođenja seljaka bez zemlje; s druge strane ona se boji da se obaveže na učešće
u otkupu zemlje, što bi, s obzirom na finansiske prilike, državi teško palo. Ta
oklevanja omogućavaju plemićima da pokušaju da pobedi rešenje koje su oni
izabrali. Oni uskoro rade na tome, naročito u vladinim komitetima koji oštro

477
kritikuju carsku naredbu i pokušavaju da joj izvitopere smisao proizvoljnim
tumačenjima. Ako vlada neće da joj se rukovanje tom reformom ne izmakne iz
šaka, moraće, jasno je, da izradi neki plan sa više pojedinosti.
Podneta su joj dva predloga, predlog barona Rozena i predlog komiteta
Tverske Gubernije. Prvi predlog, povoljan po interese plemstva sa Juga, predviđa
da se zemlja ima ostaviti seljacima samo za izvesno određeno vreme, a zatim da
se vrati sopstvenicima koji će zadržati i svoja policijska prava u okviru svojih
imanja. Drugi predlog, koji je potekao od jednog od članova Tverskog komiteta,
Unkovskog, predviđa naprotiv otkup zemlje od strane seljaka. Taj je predlog
usvojila „seljačka sekcija”, koja je 4/16 marta 1858 stvorena pri ministarstvu
unutrašnjih dela, a u kojoj su članovi dva glavna stručnjaka po toj stvari, Nikola
Miljutin i Jakov Solovjev, koji su zato da seljaci otkupe zemlju. Koji će se od ova
dva predloga, tako suprotna jedan drugome, izabrati zavisi naročito od J. I.
Rostovceva, člana tajnog komiteta ili „glavnog komiteta”. — Taj čovek koji je
uživao carevo poverenje, čestiti jedan činovnik i prijatelj seljaka ali nedovoljno
obavešten, iskorišćuje otsustvo koje dobija u leto 1858 da natenane prouči u
inostranstvu sva akta koja su se bila nagomilala. On stiče uverenje da treba, ako
se želi izbeći seljačka buna, ukloniti opasno načelo „privremene obaveze” tj.
ustupanja zemlje za izvesno određeno vreme i pristupiti njenom neposrednom
otkupu. — On u tome smislu piše četiri pisma Aleksandru koji mu naređuje da,
čim se vrati, bitne odeljke podnese Glavnom komitetu. Ovaj ih ispituje decembra
1858 i od toga gradi osnovu završnog vladinog programa. U međuvremenu je
car, za vreme jednog svoga putovanja, u nekoliko sela po Rusiji, u svojim
govorima pozivao plemstvo da jače sarađuje na reformi, pa je čak prebacio
moskovskom plemstvu kako je sporo i neodlučno. S druge strane jedan ukaz od
20 juna (2 jula) 1858 koji je načinio veliki utisak, stavio je na carskim dobrima
zemlju na potpuno raspolaganje seljacima i priznao im je građansku jednakost
pred sudovima i u svima poslovima.
Početkom 1859 jasne su vladine namere, ali još su nepoznate namere
komiteta stvorenih krajem 1858 gotovo u svima ruskim gubernijama, a
sastavljenim od plemića. Oni pokazuju da su u njima mišljenja veoma različita,
ali, o tome nema nikakve sumnje, u svima tim komitetima većina je protivna
vladinom planu. Njihovi članovi su ubeđeni da mogu u Petrogradu raspravljati o
svojim predlozima kao ravni sa ravnima sa činovnicima ministarstva unutrašnjih
dela, koje oni optužuju da idu na ruku socijalizmu, da imaju prevratničke
namere, da se gube u apstraktnostima i da ne poznaju prilike stvarnog života, te
misle da će ih zbuniti stavljajući im na suprot svoje iskustvo. U isto vreme u
plemstvu, koje je „vladajuća klasa”, širi se misao da oslobođenje seljaka treba da
ima svoju protivtežu: ono zahteva, kao. naknadu, ne samo da zadrži svoje
policijsko pravo, već traži i politička prava i svoje pretstavništvo u vrhovnim
državnim ustanovama.
Očekuje ga jedno strašno razočarenje. U martu 1859 sem Glavnog
komiteta, stvorene su, pod zajedničkim pretsedništvom Rostovcevljevim,

478
komisije za redakciju, određene da prouče predloge vladinih komiteta. — One su
podeljene na četiri podkomisije: administrativnu, ekonomsku, pravnu i
finansijsku. N. Miljutin uvodi u njih više svojih prijatelja, svojih jednomišljenika,
Petra Semjonova, slavenofile Đorđa Samarina i kneza Čerkaskog, ali u te
komisije naimenovani su i više opasnih protivnika potpunog oslobođenja, kao
što je bio Rozen. — Da su delegati vladinih komiteta bili tamo uvedeni sa
pravom rešavanja, više je nego verovatno da bi protivnici reforme imali većinu.
— Da bi sprečio tu opasnost, N. Miljutin sprovede odluku da delegacije komiteta
imaju da obuhvate jednovremeno pretstavnike većine i pretstavnike manjine, da
te delegacije neće imati, u komisijama za redakciju, ni pravo glasa, pa čak ni
savetodavni glas, da one imaju da budu pozvane u te komisije samo zato, da
svaka zasebno, dadu objašnjenja svaka o svojim predlozima. — I zbilja njihova
objašnjenja čak nisu ni zavedena u komisijskim zapisnicima, njihovi predlozi su
samo delimično proučavani i, uopšte, ispitivani su samo u njihovom otsustvu.
Na taj su način saslušana, ne dobivši ništa, izaslanstva komiteta 21 gubernije koja
su prva svršila svoje poslove. Blagodareći toj metodi komisije za redakciju mogu
konačno da odbace projekte koji traže da se zemlja vrati sopstvenicima po isteku
roka „privremene obaveze”, tj. posle osam ili deset godina, da odbiju želje
plemića da postanu „starešine” oslobođenih seoskih zajednica i da povećaju
veličinu zemljišta koje se daje seljacima, a da pri tome smanje otkupnu cenu,
obrnuto onome što su očekivali veleposednici. Izaslanici su strašno ozlojeđeni.
Uzalud traže oni ovlašćenje da svoje predloge ispituju u plenarnim sednicama i
da svoje zaključke podnesu caru na odobrenje; dopušteno im je da drže samo
„privatne skupove”, te se oni razilaze kućama veoma ljuti.9
Posle njihova odlaska komisije za redakciju nastavljaju da doteruju svoje
sopstvene predloge. Ali njihov pretsednik Rostovcev umre 6/18 februara 1860, a
za pretsednika dolazi Viktor N. Panjin, ministar pravde, osvedočeni neprijatelj
reforme. Velika knjeginja Jelena Pavlovna čudi se tome izboru, a car je uverava
da se „Panjinova uverenja svode na tačno izvršenje njegovih naređenja”. Kraj
svega toga, ovo naimenovanje je nepovoljno delovalo na reformu. Izaslanici
poslednjih vladinih komiteta ili „izaslanici drugoga saziva” stižu u Petrograd s
nadom da će ponovo moći da biju bitku sa slobodnjačkim članovima komisija za
redakciju. Oni i ne pomišljaju da pristanu na obavezni otkup, već traže, u
jednome svome pismu upućenom Panjinu 13/25 aprila, da se smanji rok
uživanja zemlje koja ima da se ustupi seljacima, da lično oslobođenje robova
nastupi tek po isteku toga roka, da se primi načelo da seljaci i veleposednici
imaju prijateljski da se sporazumeju, prema slobodnom toku ponude i tražnje,
kao što i priliči između potpunih gospodara zemlje i potpuno slobodnih
9
Toj srdžbi treba pripisati mnogobrojne predloge za ustavnu reformu koje su, od 1859 do 1864, izradile plemićke skupštine,
na kojima su se slobodnjaci i nazadnjaci zajedno gnušali na samovolju petrogradske „birokratije”. Slobodnjaci su u tome
samo gledali težnje aristokracije. Međutim, izvesne želje ovih skupština bile su zbilja demokratske i izvesne njihove kritike
neosporno su uspele; na primer, stvaranje zemstva poteklo je iz načela autonomije i decentralizacije koja su te skupštine
predlagale za potpunu reorganizaciju mesnih ustanova.

479
građana, koji ne zavise od seljačke zajednice i ne podleže zajedničkoj jemčevini.
Panjin brani njihove interese. U komisijama za redakciju on uporno brani
mišljenje da se ne može dati pravo „večitog uživanja” zemlje seljacima, a da se
time ne povredi pravo sopstvenosti veleposednika i izjašnjava se za potpuno
održavanje policijskog prava veleposednika na njihovim imanjima. Uskoro
nastaje lični sukob između njega i N. Miljutina. Sad car pak sve više stiče
uverenje, kao što je Rastovcev primetio pred samu svoju smrt, da komisije za
redakciju i suviše naginju seljacima i da bi valjalo učiniti izvesne ustupke i
veleposednicima. U takvome stanju duhova on zaključuje rad komisija za
redakciju 10/22 oktobra 1860; pošto je zahvalio članovima na njihovim
naporima, on dodaje „da će se možda morati menjati još mnogo štošta”.
Debela akta komisija za redakciju predata su glavnome komitetu, koji radi
dva meseca pod pretsedništvom velikoga kneza Konstantina Nikolajevića, koji je
na to mesto došao posle kneza Orlova. Oko pretsednika se grupišu četiri
pristalice reforme, ali oni imaju prema sebi pet protivnika, a među njima i
Panjina, koji i dalje brani pravo potpune sopstvenosti i mesno policisko pravo
veleposednika. Car traži da se Konstantin složi sa Panjinom. Radi nagodbe
pretsednik pristaje da se smanje komadi zemlje koje imaju da dobiju seljaci. Na
toj se nagodbi najzad stvori većina i 14/26 januara 1861, glavni komitet se
razilazi. I tako su plemići uspeli da se smanji veličina zemlje koju imaju da
ustupe seljacima. I tako su, na primer, za šest gubernija, gde su robovi obrađivali
šest miliona đesjaćina, komisije za redakciju predložile da se plemićima ostave
samo 825.000, a da se 5,161.000 ostave seljacima10 a Panjin i glavni Komitet su
uspeli da se seljački deo svede na nešto manje od pet miliona (4,794.000), a da se
plemićki deo poveća na nešto više od jednog miliona đesjaćina. Na kraju krajeva,
kako seljaci nisu obrađivali celokupno zemljište plemića, ovi su, u šest gubernija,
sačuvali deset miliona đesjaćina; drugim rečima, plemstvo je ustupalo samo
jednu trećinu svoje zemlje.
Predlog dođe pred carevinski savet, koji je imao da donese konačnu
odluku. Car izjavljuje savetnicima, još od prve njine sednice, kako on smatra
„delo oslobođenja seljaka kao životno pitanje Rusije, od koga zavisi razvoj njenih
snaga i njene moći”, pa traži, „pošto bi ponovno odugovlačenje moglo biti štetno
po državu”, da se sve svrši do polovine februara, pre nego što počnu poljski
radovi. Kako se, gotovo uvek, većina Saveta izjašnjava protiv predloga Komisije
za redakciju — ponekad sa 35 glasova protiv 8 —, on mora lično da se umeša, da
bi predlozi bili usvojeni. Pa ipak on odobrava novo smanjivanje maksimuma
veličine parcela u mnogim oblastima. On pušta i to, da Savet, na predlog kneza
Gagarina, donese drugu jednu odluku, štetnu po seljake, kojom se dopušta
veleposedniku da svom bivšem robu ustupi, bez ikakve naknade, četvrtinu
normalne parcele. To je posle nazvano „prosjački deo”.

10
Komiteti ovih gubernija predložili su samo 70, da se polovina od šest miliona desetina ostavi seljacima, a druga polovina
da se vrati plemićima.

480
 Na dan 19 februara/3 marta 1861 „statut seljaka oslobođenih ropstva”
dobija zakonsku snagu i da bi se taj istoriski datum obeležio, car objavljuje jedan
svečani proglas, koji je napisao mitropolit Filaret. „Generalni statut” određuje
pravno stanje oslobođenih seljaka, načela njihove administrativne organizacije i
pravila o otkupu zemlje. Čitav niz „mesnih propisa” određuje, vodeći računa o
mesnim pojedinačnostima, ekonomske uslove oslobođenja po raznim ruskim
oblastima, Velikorusiji, Malorusiji i Belorusiji, po poljskim i litvanskim oblastima,
na Kavkazu i u Besarabiji. Domaći su robovi po pravu oslobođeni, bez ikakve
naknade, dve godine posle objavljivanja statuta. Ostali nisu dobili pravo da
odmah otkupe zemlju obavezno, već su samo stekli pravo da je otkupe, posle
sporazuma sa sopstvenicima, u roku od dvadeset godina. To je rok zvani
„privremena obaveza”. Oni postaju lično slobodni i dobivaju nešto zemlje za
koju moraju da plaćaju određenu zakupninu, a koja je podložna reviziji u istome
roku od dvadeset godina. Policisko pravo veleposednika prelazi na selskoje
opštestvo, na seosku opštinu, koja je postala autonomna a sastavljena je od
seljaka koji su pripadali istome gospodaru i stanovali u jednome selu. Zemljište i
plaćanje zakupnine razdeljeni su između članova opštine prema važnosti svake
porodice, a prema utvrđenim običajima. Nekoliko opština čine volosć, srez. U
svakom je srezu obrazovan seljački sud, čiji se članovi biraju svake godine na
sreskoj skupštini, a sude prema običajnom pravu. Nadležnost tih sreskih sudova
proteže se na sve građanske sporove, gde vrednost spora ne premaša sto rubalja,
kao i na sve krivice za koje nije predviđena veća kazna od sedam dana zatvora,
šest dana obaveznog rada, ili tri rublje novčano. Izabrane seoske vlasti potčinjene
su „valastnoj staršini”, starešini sreza i sreskim direkcijama („valastnoe
pravljenjije”); ma da su izborne, one su u stvari samo prosti organi sreske
policije, što se nimalo ne slaže s pravom autonomijom. Iz administrativnih
jedinica koje obrazuju „seoske zajednice” i srezove isključeni su pretstavnici svih
drugih klasa; te tako srez ostaje čisto seljački. S druge strane, pošto postoji
agrarna zajednica, „mir”, seljaci i dalje ostaju obavezni na zajedničko jemstvo u
pogledu plaćanja dacija i sistem pasoša garantuje da će to jemstvo biti i izvršeno.
Seljačka klasa prestaje biti rob, ali nju i dalje „krešu”, i usred te nejednakosti ona
se stalno opire povlašćenoj kasti plemića.
U načelu mesni propisi određuju seljaku komad zemlje jednak sa onim
koji je on obrađivao pre oslobođenja; ali u stvari taj komad može da bude
smanjen ili povećan, jer ti propisi određuju, za svaku oblast, maksimum i
minimum toga komada. U tome pogledu Rusija je podeljena u tri zone — crnica
ili plodna zemlja, neplodna zemlja i stepa — a ove su opet podeljene na 16
„kategorija”. Površina ustupljenog komada kreće se između 3 i 4 1/2 desetina u
prvoj zoni, od 3 do 8 u drugoj, a od 6 do 12 u trećoj. Zakupnina za ceo komad
zemlje utvrđena je na 9 rubalja od jedne „duše” u neplodnim i industriskim
krajevima, i u plodnoj zoni, gde je važio režim kuluka, a na 8 u ostalima.
Celokupni iznos otkupnine zavisi od stope zakupnine i od veličine komada

481
zemlje. Kako se za prvu desetinu plaća obavezno polovina zakupnine (4 rublje),
komad zemlje postaje sve skuplji što je manji. U tom slučaju, mesto da ga
otkupljuju, mnogi seljaci više vole besplatno dobiti četvrtinu njegovu —
„prosjački deo”, što se naročito dešava u oblastima gde je zemlja najplodonosnija
i najskuplja, tj. na Jugu. Kako tamo seljaci ne mogu da nađu drugih prihodskih
izvora van zemljoradnje, nedovoljnost ovog „prosjačkog dela” stvara im,
naravno, veoma teške prilike za rad i dovodi ih u potpunu zavisnost od
susednog veleposednika.
Ovakvo rešenje seljačkog pitanja, tako povoljno po plemiće, ne odgovara
ni željama seljaka ni nadama demokratskog javnog mnjenja. Slavenofili kao
Samarin i Čerkaski, zapadnjaci kao Katkov i Kaveljin, socijalisti kao Hercen i
Černiševski, svi su u početku oduševljeno pljeskali ideji o oslobođenju. Hercen
koji je nazivao Aleksandra „naslednik 14 decembra”, ovako mu je 1857 iskazao
svoje poštovanje: „Pobedio si, Galileju, ti koji s nama zajedno radiš za jednu
uzvišeniju budućnost”. Čak je i nepomirljivi Černiševski pisao 1856: „Naš vladar
voli svoj narod i narod njega voli i ukidanje ropstva kruniše Aleksandrovo doba
najlepšom svetskom slavom”. Prvi u svome čuvenome Zvonu (Kalakol), drugi u
svojim člancima u Savremeniku bili su zapeli iz sve snage da se celokupna seljačka
zemlja besplatno ustupi seljacima. Zato je i njihovo razočarenje veliko. Sad i
Hercen misli kao Černiševski, koji je, krajem 1858, pisao: „Stidim se kad se setim
koliko sam ranije bio poverljiv pre vremena”. Što se tiče seljaka oni nalaze da su
dobili neku lažnu „slobodu”, mesto „potpune slobode” koju su očekivali. Oni
optužuju veleposednike da su i ovog puta „smotali” carev ukaz. Seljaački nemiri
koji su bili potpuno prestali za sve vreme dok se izrađivala reforma, počinju
ponovo na mnogim mestima, a naročito posle objave proglasa od 19 februara (3
marta) 1861. Vojska ugušuje te nemire i to ostavlja dubok utisak na javno
mnjenje, a naročito ugušivanje ustanka u selu Bezdni, u Penzanskoj Guberniji,
koji predvodi nekakav Antonije Petrov i to sve potstiče na stvaranje prvog
revolucionarnog pokreta među intelektualcima.
Kako otkup zemlje zavisi od slobodnog sporazuma između seljaka i
veleposednika, on se vuče čitavih dvadeset godina, sve do 1881, kad ga čine
obaveznim za 1,500.000 seljaka, koji, za vreme „privremene obaveze” nisu glasali
za njega. Međutim, nasuprot onome što se moglo očekivati, sopstvenici traže da
se otkup ubrza; ubrzo posle objavljivanja proglasa i u toku prvih deset godina na
70% veleposedničkih imanja izabran je baš takav način otkupa. To dolazi otuda
što je zategnutost između veleposednika i seljaka stvarala plemićima teškoće oko
iskorišćavanja njihove zemlje, a naročito je to dolazilo otuda što su plemići
morali da plaćaju svoje dugove. I zbilja, u trenutku oslobođavanja, sedam
desetina njihovih robova založeni su kod državnih novčanih zavoda, a iznos
toga duga ima da se odbije od otkupne svote. Od 1861 do 1871 njima su zbog
toga zadržana 262 miliona rubalja od 588 miliona koje su trebali da prime za
zemlje ustupljene seljacima. I zbilja, usled pada cene naročitih obveznica11 koje
11
Država je na taj način učestvovala pri otkupljivanju.

482
im država izdaje da bi pomogla seljake da izvrše otkup, nije njima došlo ni 326
miliona rubalja, već samo 230 miliona. Naravno da njihovo stanje ostaje i dalje
mučno. Od 1865 oni počinju da prave zajmove po novim hipotekarnim bankama.
Oko 1870 iznos njihovih dugova dostiže 250 miliona rubalja; deset godina
docnije on se penje na 400 miliona, a godine 1890 njihov dug prelazi 600 miliona.
Plemstvo koje, u većini svojoj, ostaje i dalje kasta „carskih slugu” više
nego kasta veleposednika, u zemlji gleda samo izvor prihoda. Prezadužena, a
posle oslobođenja ostala gotovo sasvim bez stoke, a nemajući sredstava da plati
potrebnu najamnu snagu za obrađivanje svojih dobara, ona ne može čak ni da
sačuva ono zemlje što joj je ostalo, a na koju je toliko polagala pre oslobođenja.
Ona je rado daje pod najam seljacima kojima je oslobođenje donelo malo zemlje,
te su bili primorani da traže još zemlje i prema tome da je uzimaju u najam od
svojih bivših gospodara ma po koju cenu. Prema najopreznijoj proceni, oko 1880,
seljaci drže pod zakupom najmanje 25 miliona desetina. Kako su oni u trenutku
oslobođenja primili 33 miliona, oni su gotovo udvojili veličinu zemljišta koje
obrađuju. Ne samo da oni uzimaju zemlju u najam, već je i kupuju. Između 1880
i 1890, od približno 59 miliona desetina koje oni zasejavaju — dok veleposednici
koji nisu seljaci ne obrađuju više od 9 miliona desetina, što znači jedva 13%
zasejane površine — oni su sopstvenici na više od 47 miliona desetina, a pod
zakupom drže nekih nepunih 12 miliona desetina. To dolazi otuda što se plemići
sve više otresaju svojih poseda koje više ne mogu da obrađuju, ili koji su
pretrpani dugovima. Broj prodatih desetina diže se, od prosečno 517.000 godišnje
između 1859 i 1875, na 741.000 u 1879 godini, na 775.000 oko 1890. Oko 1900 taj
će broj dostići jedan milion, a za vreme prve revolucije 1905, prodaće se jedne
jedine godine više od sedam i po miliona desetina plemićke zemlje. U početku
velika plemićka imanja kupuju naročito špekulanti, trgovci i industrijalci. Oni
najpre iz nje izvlače sve što mogu: seku drva, osiromašavaju zemljište, prodaju
zamkove, sprave i stoku; a kad opljačkaju i upropaste imanje, dele ih i prodaju
seljacima veoma skupo. Celokupna površina plemićkih imanja, obrađene zemlje,
parloga i šuma, opada svakih 10 godina: ona pada na 87,181.000 desetina u 1862,
na 80.735.000 u 1872, na 71.295.000 u 1882 na 62,935.000 u 1892, na 53,178.000 u
1902 i na 43,205.000 u 1911. I tako, za pedeset godina odmah posle oslobođenja
robova, plemići gube više od polovine poseda koje su imali.
Seljaci koji pripadaju zemljoposednicima, a koji su u trenutku svoga
oslobođenja brojali svega 22 miliona „duša” muškoga roda, ne sačinjavaju
polovinu seljačke mase. Sem njih ima seljaka zvanih „apanaža” koji su pod
upravom carskih dvoraca i kojih ima 900.000 i državnih seljaka12 koji su isto tako
12
Ova vrsta. još od Petra Velikog, koji ih je bio skupio u jednu grupu i podvrgao jednom istom porezu, obuhvatala je: 1)
seljake sa severa Rusije, nekadašnje slobodne seljake, koji, zbog toga što su bili veoma udaljeni od administrativnih centara,
nisu bili dati spahijama; 2) stanovnike nekadanje utvrđene graničarske oblasti na Jugu, male sopstvenike upisane kao seljake i
nazvane adnodvorci (sopstvenici jednog ognjišta); 3) pripadnike drugih narodnosti u istočnoj Rusiji koji su nekada imali da
plaćaju naročiti danak (jasak). Pošto je državna blagajna zahtevala da se plaća zakupina, toliko i toliko na jednu „dušu”,
pojedinačna svojina kod tog stanovništva bila se pretvorila u opštinsku svojinu u XVIII i XIX veku.

483
mnogobrojni kao i spahiski seljaci. Oni prvi, posle svoga oslobođenja moraju i
sami da otkupljuju zemlju, ali oni dobivaju povoljnije uslove: otkup je za njih
odmah obavezan i oni dobivaju maksimum zemlje. Drugi su 1861 u boljem
položaju nego spahijski seljaci. Blagodareći zauzimanju ministra Nikole I,
Kiseljova (1837—1856) oni su već snabdeveni većim komadima zemlje — 8
desetina u oblastima siromašnim zemljom i skoro 15 desetina u bogatijim
oblastima —, i zakupi koje oni plaćaju bolje odgovaraju proizvodu njihovih
imanja. Muravjov koji je došao posle Kiseljova i bio pristalica ropstva, pokušava,
ali bez uspeha, da pogorša njihov položaj i da ga približi položaju spahijskih
seljaka. Njihova zemljišna organizacija poverena je N. Miljutinu i jedan Ukaz od
1866 potvrđuje njihove nekadanje povlastice.
Ukratko rečeno, posle oslobođenja najgore su prošli sa podelom zemlje
nekadanji spahijski robovi. — Prema statistici profesora Kodskog, 13°/o od tih
seljaka — prema 60% među državnim seljacima — dobro su obezbeđeni
zemljom, 43,5% — prema 35% — imaju je dovoljno i 42% — prema 13% — imaju
je veoma malo. Ova poslednja vrsta naročito će patiti od zemljodelske krize
krajem XIX veka. Suviše mali komadi zemljišta, preterano visoka stopa dacija i
zakupnine stvoriće na kraju krajeva jedno stanje opasno za javni poredak.
Reforma mesne administracije. Stvaranje i uloga zemstva. — Usled toga
što je veleposednicima uskraćeno policijsko pravo nad seljacima, oslobođenje
robova izaziva potrebu za potpunim preobražajem celokupne mesne
administracije.
Glavni komitet određen da prouči predlog o oslobođenju uviđa to već
1859 godine. Jedna naročita komisija je stvorena pri ministarstvu unutrašnjih
dela da pripremi taj preobražaj. Njen pretsednik N. Miljutin piše odmah jedan
memoar u kome izlaže kako on zamišlja osnovna načela administrativne i
ekonomske organizacije. On smatra neophodno potrebnim, reformišući krivičnu
policiju i sudsku policiju, da treba izmeniti mesnu administraciju, koja je
iscepkana na nekoliko komiteta i zavisi često od policije, da se njenoj ekonomskoj
upravi da više jedinstva i veća nezavisnost, da se odredi u kojoj meri svaka
društvena grupa ima da učestvuje u toj upravi. Njegov memoar je odobrio
Aleksandar II i 25 marta (6 aprila) 1859 jedna carska naredba utvrđuje načela
kojima ima da se rukovodi organizacija jedne nove mesne administracije.
Vladini komiteti sa svoje strane šalju predloge za reorganizaciju glavnome
komitetu i komisijama za redakciju. Jedan od tih predloga, prvi po redu, usvojio
je komitet Tverske Gubernije, koji je završio svoje poslove 5/17 februara 1859. Taj
je predlog delo A. M. Unkovskog, vođe plemstva te gubernije i izaslanika u
komisijama za redakciju. Predlog se rukovodi načelima potpune odvojenosti
vlasti, decentralizacije i samouprave. On predviđa nezavisnost i javnost sutstva,
kao i ustanovu porotnika. Na čelo svakog sreza on stavlja vođu plemstva, ali
traži da njega bira sreska skupština, u kojoj su zastupljene sve klase, a ne samo
plemstvo. Kao osnovicu mestne administracije on stavlja podsrez, koji pretstavlja
zemljišnu podelu i pretstavlja sve stanovnike bez razlike na klase. On na njega

484
prenosi sva prava što ih plemići veleposednici imaju nad robovima i traži da
njihove činovnike bira opšta narodna skupština.
Projekti vladinih komiteta ponovo su poslati komisiji kojoj pretsedava N.
Miljutin. Ova se brzo složi u pitanju policijske reforme. Ali njene rasprave se
otežu kad uzme u pretres projekt za stvaranje novih organizama, oblasne
skupštine ili zemstvo.13 Tu počinje borba između pristalica plemićke nadmoćnosti
u mesnoj administraciji i branilaca jednakog učešća svih klasa u oblasnoj
samoupravi. Godine 1861, njen pretsednik, liberal N. Miljutin, smenjen je i na
njegovo mesto došao je novi ministar unutrašnjih dela P. A. Valijev. To je veliki
uspeh za konservativce. Valijev, koji je naklonjen povlasticama plemstva, trudi se
da plemićima stvori u zemstvima što je moguće veću nadmoćnost, da potčini
zemstva vladinom tutorstvu i da ih svede na čisto ekonomsku ulogu. Projekt koji
je pod njegovim uticajem usvojila komisija i koji on podnosi Carevinskom savetu
obuzet je ovom dvostrukom namerom 1) da oblasne ustanove razmlitavi i 2) da
ih stavi u potpunu zavisnost od plemstva.14
Taj njegov predlog napadaju u svojim kritikama mnogo državnih
savetnika: baron Korf, Bakćin, Kovaljevski, knez Suvorov, N. Miljutin, Rajtern,
itd. Oni mu prebacuju da to nije prava mesna samoupravna i trude se da
iščupaju zemstvo iz preteranog tutorstva državnog i iz plemićke nadmoćnosti.
Baron Korf naročito kritikuje sve članove koji su išli za tim da umanje ulogu
zemstva u opštem sistemu mesne administracije. Ali ma da Carevinski savet
unosi u taj projekt nekoliko izmena, ipak mu on ostavlja mnogobrojne odredbe.
Zato statut o zemstvima, koji je car potpisao 1/13 januara 1864, i jeste jedna
nepotpuna reforma, jedan kompromis, koji, ma da objavljuje načelo samouprave,
potčinjuje zemstva gubernijskim ustanovama, uskraćuje im svako prinudno
sretstvo i ograničava njihovu nadležnost.
Stvorene su dve vrste zemstva: Sreska zemstva i gubernijska zemstva.
Ona nisu sastavni deo gubernijskog organizma mesne administracije, a
podvrgnuta su propisima privatnog prava, baš kao i privatna društva i privatne
ličnosti. Njihov je zadatak da navedu pretstavnike svih klasa da uzmu učešća u
upravi mesnim poslovima.
Članovi sreskog zemstva biraju se na tri godine. Njihovi birači nisu
grupisani u kolegije prema svome društvenom položaju, jer se smatralo da takav
kriterijum ne odgovara prirodi zemstava koja uglavnom treba da brane opšte
ekonomske interese svoje oblasti, a ne interese te i te društvene klase; oni su
podeljeni na tri različite kategorije, prema izbornom cenzusu, na osnovi načela
da „učešće u upravi mesnim poslovima treba da bude srazmerno sa važnošću

13
od reči zemlja; zemstvo isto što i nemački Landtak.

14
on predviđa za veleposednike plemiće cenzus u pola manji nego za veleposednike neplemiće i da bi obezbedio nadmoć
veleposednika nad seljacima, on predlaže da se prvima da jedan pretstavnik u oblasnom zemstvu, na 3.000 seljačkih parcela,
a drugima jedan na 6.000 parcela.

485
ekonomskih interesa svakog pojedinca”, tj. srazmerno sa važnošću zemljoposeda
i drugih nepokretnosti.
Prva kategorija obuhvata sve zemljoposednike, ma kojoj društvenoj klasi
oni pripadali. Najpre veleposednici koji ispunjavaju uslove izbornog cenzusa, tj.
imaju najmanje 50 seljačkih parcela — zbilja cenzusna stopa je različita po raznim
gubernijama, i menja se, prema vrednosti i plodnosti zemljišta, između 150 i 800
desetina; ona je prosečno od 250 do 300 desetina. Zatim mali sopstvenici koji
imaju jednu dvanaestinu najmanjeg cenzusa, tj. dvanaest do petnaest desetina,
ali koji ipak ne glasaju neposredno, već njih pretstavljaju izborni delegati koje oni
određuju u osnovnim skupštinama; oni imaju prava na onoliko delegata koliko
se puta cenzusna stopa sadrži u celokupnom broju desetina što ih imaju zajedno
svi oni koji prisustvuju osnovnim skupštinama. U prvu kategoriju dolaze i
sopstvenici imanja koja nisu zemlja, pod uslovom, da ih je poreska vlast
procenila na 15.000 rubalja najmanje.
Drugu kategoriju, veću od zemljoposednika sačinjavaju 1) građani,
priznati trgovci koji imaju trgovačko pravo; 2) sopstvenici industrijskih
preduzeća čiji je obrt godišnje najmanje 6000 rubalja; 3) sopstvenici zgrada koje
vrede najmanje 3000 rubalja u gradovima što imaju više od 10.000 stanovnika,
1000 rubalja u varošima od 2000 stanovnika, i 500 rubalja u svima drugim
mestima. Tako je izborni cenzus za gradske birače 5, 15 do 30 puta manji, prema
važnosti njihovoga grada, od cenzusa zemljoposednika po srezovima.
Treću kategoriju čine seljaci, skupljeni u seoske opštine (selskoje opščestvo).
Za njih se ne traži nikakav zemljišni cenzus. Svi domaćini učestvuju u izboru
njihovih delegata. Taj se izbor vrši u tri stupnja. U svakom potsrezu svi domaćini
seoskih opština biraju potsreske skupštine, organe seljačke samouprave. Ove
skupštine pak biraju jedan kolegijum birača, a ovaj na kraju krajeva bira delegate
za zemstvo.
Zemstvo drži svoja obična i vanredna zasedanja u glavnom gradu svoga
sreza. Njemu po pravu pretsedava vođa sreskog plemstva, što dovodi zemstvo
pod tutorstvo plemstva. Celokupan broj njegovih članova utvrđen je zakonom.
Ni jedna društvena grupa koju on pretstavlja, zemljoposednici, građani ili seljaci,
nema u njemu dovoljno delegata da bi imala apsolutnu većinu i držala u šahu
druge grupe. U sve 33 gubernije za koje važi statut od 1864 godine, na celokupan
broj od 13.024 delegata, 6.204 biraju zemljoposednici, 1649 građani i 5.171 seljaci.
Dok zemljoposednici imaju relativnu većinu, ne mogu da vrše nikakvu odlučnu
ulogu ako se ne udruže sa nekom od onih drugih dveju grupa.
Po zamisli zakonodavčevoj zemstva ne treba da budu klasne ustanove.
Ma da je načelo podele birača u tri kategorije čisto finansijske prirode, ipak u
stvari dve od triju kategorija, kategorije zedljoposednika i seljaka pretstavljaju,
bar za nekoliko godina, određene društvene klase. I zbilja sutradan po reformi iz
1861 godine, zemljišna privatna sopstvenost, koja je dotle, sem retkih izuzetaka,
bila preimućstvo plemstva, ostaje gotovo potpunice u rukama plemića. Delegati
zemljeposednika jesu u početku, prema tome, gotovo isključivo delegati plemića.

486
Ovo stanje se menja malo pomalo usled prodaje plemićkih imanja trgovcima ili
seljacima, ali rezultati ovog laganog razvitka osećaju se tek posle petnaestak
godina. Što se tiče seljačkih delegata, oni, prema zakonodavčevoj zamisli, treba
da pretstavljaju ne sitnu zemljišnu sopstvenost, već seljačku klasu. Organi
seljačke samouprave tj. potsreske skupštine koje ih biraju, zbilja dosta jasno
pokazuju osobine klasnih ustanova. Teško je ući u seljačke opštine, u mir, i
domaćin koji prestane da bude njihov član odjednom gubi pravo zajedničke
zemljišne sopstvenosti i pravo da učestvuje u radu seljačke samouprave.
Gubernijska zemstva upravljaju poslovima koji interesuju celinu svake
gubernije. Njih sačinjavaju pretstavnici sreskih zemstava, koje ova biraju među
svojim članovima. Pretsedava im vođa gubernijskog plemstva. Zemstva
zasedavaju srazmerno kratko vreme. Ona se ograničavaju na to, da povuku
glavne linije svojih radova, da ispitaju i izglasaju predlog budžeta, da utvrde svoj
program rada za iduće godine. Da bi izvršila svoje odluke, ona imenuju, na tri
godine, tj. za vreme trajanja svoga sopstvenog mandata, stalne sreske ili
gubernijske delegacije, sastavljene od. pretstavnika i najmanje dva člana. Izbor
pretsednika ima da odobri administrativna vlast, ministar unutrašnjih dela za
gubernijsko zemstvo, a gubernator za sresko zemstvo i kandidati koji ne budu
potvrđeni imaju da se zamene novim izabranicima. Za članove delegacija, koji se
biraju posle pretsednika, nije potrebno potvrđenje. Stalne delegacije mogu da
uzmu u službu činovničko osoblje i potrebne stručnjake za upravu raznim
ekonomskim oblasnim granama. Pošto je za organizaciju škola i lekarske pomoći
potreban veliki broj nastavnika i lekara, broj potrebnih stručnjaka raste sve više,
ukoliko se razvija rad zemstava. Nadležnost zemstava je dosta prostrana. Ona se,
naprimer,. proteže na upravu njihovih kapitala i njihovih imanja, na zdravstvene
ustanove i na škole, na snabdevanje stanovništva, na agronomiju, na upravu
puteva i na mesne zakupnine. Ali ona nije apsolutna. Ona je, prema namerama
statuta iz 1864, čisto ekonomska. To što se zemstva naročito bave lekarskom
pomoći i školama, mora da se radi samo utoliko ukoliko ulazi u granice
određene zakonom, a naročito ima da se radi u ekonomskom pogledu. — Pored
zemstava i dalje rade, u više grana oblasne administracije, organi državne
administracije. Prema tome zemstva su samo dopuna opšte državne
administracije. Sem toga, ona nemaju administrativnu moć u bukvalnom smislu
te reči, jer njihove odluke nemaju, suprotno želji barona Korfa, izvršnu snagu. Da
bi izvršila svoje odluke, pa čak i da bi ubrala mesne prireze, a pošto nemaju zato
naročitih službenika, zemstva su primorana da se obraćaju opštoj policiji koja je
pod gubernatorom. Tek od 1873 nekoliko uzastopnih odluka daće im pravo da
donose odluke sa zakonskom snagom, naročito odluke u pogledu sanitetskih
mera, ili drugih kakvih mera u slučajevima nesreća.
Autonomija koju je statut od 1864 hteo da dâ zemstvima u ograničenoj
oblasti njihove nadležnosti, ograničena je, a naročito u tome što nemaju sredstava
da tu autonomiju stvarno i izvrše. Zemstva zbilja u toj oblasti imaju izvesnu

487
dosta podvučenu nezavisnost prema pretstavnicima vlade, naročito prema
gubernatorima. Ministar unutrašnjih dela i gubernatori mogu da se usprotive
izvesnom njihovom glasanju, kao i izvesnim postupcima njihovih stalnih
delegacija, ako su oni očevidno protivni zakonu. U izvesnim slučajevima oni
mogu sem toga, iz ozbiljnih razloga, odbiti da potvrde odluke zemstava. — Ali
ako odluke koje su naišle na opoziciju ma iz koga razloga, zemstvo ponovo
usvoji kad mu budu naknadno vraćene, te odluke postaju izvršne. — Gubernator
ili ministar unutrašnjih dela mogu i onda, pod svojom ličnom odgovornošću,
samo da zadrže izvršenje takve odluke, pa da se obrate Senatu koji donosi
konačnu odluku.
Kako je administrativna reforma uticala na život po pokrajinama i selima?
Kraj svih svojih nedostataka statut od 1864, time što je pozvao ceo narod da
upravlja svojim mesnim poslovima, imao je u istoriji Rusije izuzetnu važnost. —
On je dopustio mesnoj energiji da se pokaže i da se organizuje. On je išao na
ruku mnogobrojnim ekonomskim potstrecima i omogućio stvaranje školskih i
socijalnih ustanova.
Posao kome su pristupila zemstva sasvim je jedan nov posao. — U
prošlosti nije bilo ničega na čemu bi se u tome poslu mogli poučiti. Zemstva
moraju sama da krče put, da uklanjaju mnogobrojne teškoće, čas spoljne, čas
teškoće koje proizilaze iz samoga posla. — I zbilja gubernija im je stalno u
opoziciji, jer ona budno prati nameru zemstva da razvije svoj rad. S druge strane
zemstva se nalaze na čelu jednog strahovito neprosvećenog stanovništva, a
nemaju ni potrebnog osoblja da savladaju svoje teške i mnogostruke poslove. —
Srećom ruska inteligencija prilazi i povećava broj stručnjaka koji su zemstvima
neophodno potrebni. Ona ulaže u socijalni rad zemstava svoje znanje i svoju
vatrenu želju da služi narodu. Udružujući svoje napore zemstvo i intelektualci
uspevaju da stvore osnovne škole, ambulantna lečilišta i čitav niz javnih
ustanova opšte koristi. — Rad u zemstvima, koji je bio različit po raznim
gubernijama, pa se čak razlikovao i od sreza do sreza, bio je veoma živ u Moskvi,
Tveru, Černigovu, i, u početku, u Petrogradu.
Pre reformi Aleksandra II lekarska pomoć nije, takoreći, ni postojala u
Rusiji. Što se tiče prosvete, briga o njoj bila je poverena sreskim ili guberniskim
komitetima za javnu pomoć, koji su, kao organi opšte administracije, imali da se
staraju o duhovnim narodnim potrebama.
Prosveta je tako malo bila rasprostranjena u unutrašnjosti, a naročito po
selima, da je, 1856 najviše moglo biti 8000 osnovnih škola u celoj Carevini, od
kojih 6088 u Evropskoj Rusiji, 1753 u Baltičkim Oblastima i 312 u Sibiru. —
Dakle, sve se imalo početi spočetka u ovim dvema oblastima.
U početku, zemstva su, u 33 gubernije Evropske Rusije gde su bila
ustanovljena, muku mučila zbog nemanja novca. Ona su nasledila ranije mesne
budžete ustanovljene još pre stvaranja zemstava i kapitale kojima su raspolagali
komiteti za socijalnu pomoć. Ali zemstva moraju od svoje gotovine, koju
sačinjavaju oblasni prirezi, da plaćaju mnoge obavezne terete. U toku nekoliko

488
godina u većini zemstava polovina njihovog budžeta odlazi na plaćanje tih
tereta, a naime na plaćanje plata jednog velikog broja službenika opšte
administracije, na preuređenje i održavanje kancelarijskih prostorija. Ma da su
njihova raspoloživa sretstva s početka srazmerno skromna, zemstva se trude da
izvrše svoju socijalnu dužnost koju smatraju glavnom.
Zemstva naime obraćaju svu svoju brigu na prosvetu. Većina od 22770
škola koje već ima carevina u 1880 godini na teretu su zemstava. Škola zemstva
malo pomalo zauzima prvo mesto u školskom sistemu i sa učiteljem se javlja po
selima jedan radnik na napretku. — Prvi učitelji imaju da reše jedan osetljiv
zadatak, stvaranje novog tipa pokrajinske škole, mirske škole. Da bi ostvarili
takvu školu, kojoj nije jedini zadatak da nauči seljačku decu da čitaju i da pišu,
već da im da potpuno osnovno obrazovanje, učitelji moraju da se bore sa
neprosvećenošću seljačke klase, koja je gotovo svuda nepismena, da se bore sa
nepoverenjem izvesnih zemljoposednika, neodstupnih pristalica ropstva, da se
bore protiv nepoverenja gradova, a i protiv strogosti opšte uprave koja u njima
gleda opasne propagatore demokratskih ideja. — Ali oni živo žele da koriste
narodu, i njihov ideal im omogućuje da hrabro i odlučno podnose sve teškoće
svoga apostolstva. Oni ubrzo stiču glas vrednih i nesebičnih radnika. Njihova je
plata u početku sasvim skromna.
Zemstva ne samo što daju selu besplatne osnovne škole, već mu daju, čak
i u najzabačenijim krajevima, lekare, agronome, inžinjere, koji se trude da
uzdignu blagostanje seoskog stanovništva. Intelektualcima slobodne profesije
zemstva stvaraju mogućnost da rade u selu i za selo. Seljaci, koji dotle nisu videli
druga lica do jedino svoje spahije i pretstavnike vlasti, brzo uviđaju, blagodareći
ovim stručnjacima, koliko je to dobro kad se ima prethodna podesna naučna
priprema. Prvi put u svom veku oni dolaze u dodir sa inteligencijom koja,
blagodareći svome požrtvovanju, stiče poštovanje i ljubav kod seljaka.
Zemstva, prema osnovnoj zamisli njihovoga tvorca, ostvaruju, s druge
strane, jednakost svih građana pred zakonom. U njima sarađuju na ravnoj nozi
plemići, građani i seljaci. Seljak, jučeranji rob, sedi u njima kraj svog bivšeg
gospodara i u zemstvu ima ista prava kao i on. Zemstva sem toga ostaju jedna
važna građanska škola. Njihovi izvršni organi, stalne delegacije, čije članove
imenuju sama zemstva, i od kojih traže računa o njihovom radu, potpomažući
zbližavanje pretstavnika raznih društvenih kategorija, dopuštaju delegatima
najsposobnijim u svima trima biračkim grupama da učestvuju u upravljanju
mesnim poslovima. Stvara se veliki broj izvrsnih radnika, novi ljudi koji,
jednovremeno sopstvenici i upravljači, imaju jednu jedinu želju da poprave opšte
stanje svoga rodnoga kraja; stvaraju se javni radnici obdareni stvarnim
administrativnim iskustvom i sviknuti da javno raspravljaju, u diskusijama, o
merama koje se imaju preduzeti i o sretstvima koja se imaju primeniti. U
srezovima i po gubernijama zemstva postaju središta društvenog života i
privlače pažnju javnog mnjenja i štampe. Njihova društvena delatnost,

489
izvanredno važna u izvesnim gubernijama, nije svuda iste vrste. U središnim
gubernijama ona prvenstveno teži da razvije prosvetu, u istočnim gubernijama
(Vjatka, Perm) da ukaže ekonomsku pomoć stanovništvu. Ali zahvaljujući njoj
ruska unutrašnjost se svuda potpuno menja. Oko 1880 godine delatnost
zemstava je potpuno stresla začmalost u kojoj se životarilo pre 1864 godine.
Oblasna autonomija ne zadovoljava sva zemstva. U izvesnim gubernijama
ona teže takozvanom „krunisanju dela”, tojest zavođenju ustavnog režima u
Rusiji .
Plemićke skupštine bile su izradile jedan projekt o ograničenju careve
zakonodavne vlasti od strane jedne izabrane pretstavničke skupštine. Od 1855, u
jednome memoaru O unutrašnjem stanju u Rusiji, koji je predat caru preko grofa
Bljudova, Konstantin Aksakov je naročito podvukao potrebu da se sazove
Zemaljski Sabor. Dok se spremalo oslobođenje seljaka, misao o sazivanju jedne
pretstavničke skupštine bila je raširena po plemićkim komitetima. Jedan delegat
većine plemićkog komiteta iz Simbirska, Šidlovski, u jednome pismu koje je bilo
podneto Aleksandru, tvrdio je, da „je plemstvo prirodni najsigurniji stub prestola
i otadžbine”, i predlagao da se skupe njegovi delegati pod stvarnim
pretsedništvom Carevim da potpuno reše pitanje oslobođenja robova. Komornik
N. P. Bezobrazov dostavio je caru, uz posredništvo komandanta celokupne
žandarmerije Timaševa, jedan memoar pod naslovom: O važnosti ruskog plemstva
i o mestu koje ono treba da zauzme u političkom životu, gde je predlagao da se sazovu
u savetodavnu skupštinu delegati plemstva raznih gubernija i poslanici vladinih
komiteta, da u njoj raspravljaju o opštim problemima koji se odnose na državu, a
naročito da raspravljaju o seljačkoj reformi. Propaganda za ustavnu reformu bila
je naročito jaka posle objave proglasa od 19 februara/3 marta 1861 godine. Ona je
onda odjeknula i u štampi i u svojim mnogobrojnim gubernijskim skupštinama
plemići su izražavali svoje želje u njenu korist. Plemstvo Tverske Gubernije, u
svojoj sednici od 1/13 februara 1862 godine sa 109 glasova protiv 19 otvoreno je
izjavilo da je „saziv delegata cele Rusije jedino sredstvo da se postigne
zadovoljavajuće rešenje problema koje je uredba od 19 februara/3 marta
postavila, ali nije rešila”. „U toku izvanredne skupštine petrogradskog plemstva,
vođa plemstva sreza Carskoga Sela, Platanov, čitao je jedan memoar O potrebi
saziva delegata cele Rusije. „Potrebno je”, tvrdio je on, „da se stavi brana samovolji
vladinih činovnika, da se dopusti glasu naroda da se redovno penje čak do
prestola, a da pri tome ne bude ni izvitoperavan ni usporavan, da se svi delovi
carevine sliju u jedno stalno političko telo. Jedini način da se u tome uspe jeste
ustanovljenje Pretstavničke skupštine celoga naroda, Carska duma, koja će
obaveštavati cara i pretresati važne zakonske predloge i vladine mere pre nego
što ih vladalac ratifikuje. — Zbog nemanja takvog narodnog pretstavništva, sama
država se izlaže opasnosti da propadne u bliskoj budućnosti.” Petrogradsko
plemstvo istina nije pošlo za Platanovim, čiji je predlog odbilo na svome
redovnom zasedanju decembra 1862, ali je ono ipak nastavilo da se interesuje za
ustavno pitanje. — Moskovsko plemstvo je ipak uputilo caru jednu molbu u

490
kojoj je tražilo da se budžet objavljuje, da se da sloboda štampe i u Moskvi
sazove jedna Duma sastavljena od delegata svih klasa celoga naroda i kojoj bi se
stavilo u dužnost da izradi jedan plan reforme. Aleksandar II i sam je izgledao
naklonjen ideji da se zavede ustav. U toku jednog razgovora sa N. Miljutinom,
avgusta 1863, rekao je da on nije protivan ustavnom režimu i da ga ne bi mogao
dati Poljacima, koji su se bunili protiv njega, a da ga ne da Rusima, svojim
vernim podanicima. Prilikom otvaranja Diete u Finskoj, 1863, on je izjavio, u
prestonoj besedi, da su „liberalne ustanove ne samo daleko od toga da
pretstavljaju kakvu opasnost, već su one jemstvo za red i napredak.”
Stvaranje zemstava daje hrabrosti pristalicama ustava. Javno mnjenje
prima veoma toplo statut od 1/13 januara 1864 i to upravo baš zato što u
organizaciji oblasne autonomije vidi kao neko najavljivanje budućeg narodnog
pretstavništva. Knez Dolgorukov piše, februara 1864 godine15, da „zemstva nose
u sebi mnoga plodonosna obećanja; ona će biti širok i snažan oslonac za budući
ustavni režim”. U svojoj adresi Aleksandru II, usvojenoj 11/23 januara 1865
godine sa 270 glasova protiv 36, moskovsko plemstvo ovako završava:
„Krunišite, Veličanstvo, političku zgradu koju ste Vi osnovali, sazivanjem jedne
opšte skupštine delegata cele Rusije koja bi raspravljala o opštim interesima
Carevine.” Ulazeći u zemstva, gde ono ima nadmoćniji položaj, plemstvo u njih
unosi svoje političke ideje i zemstva idu za plemićkim skupštinama kao nosioci
ustavne misli. Zemstvo petrogradske gubernije, pod pretsedništvom Platonova,
pokazuje se najvatrenijim. Decembra 1865 ono rešava da traži obrazovanje jedne
središne kancelarije zemstava koja bi otpravljala poslove od opšteg interesa koji
dolaze u nadležnost mesnih administracija, a jedan od delegata, grof A. P.
Šuvalov, u jednom svome govoru kome se mnogo pljeskalo, izjavljuje da
stvaranje te kancelarije treba da bude „neizbežna posledica opšte volje i prirodne
evolucije autonomije zemstava”. U toku svog narednog zasedanja, novembra
1866, posle obnarodovanja zakona od 21 novembra / 3 decembra 1866, kojim se
znatno sužavaju prava zemstava u pitanju određivanja prireza i protiv koga
ustaje veliki broj zemstava, petrogradsko zemstvo još jasnije se izražava o potrebi
narodnog pretstavništva. Prilikom pretresa izveštaja, u kome njegova stalna
delegacija proučava odjek novog zakona na budžet zemstava, razvija se živa
raspra, u kojoj se ponovno postavlja pitanje o stvaranju jednog središnog
pretstavničkog organizma. — Na predlog grofa Šuvalova skupština traži da se
pitanja koja se odnose na oblasne prireze regulišu zajednički u saradnji državne
vlasti i jednog „Ruskog zemstva” koje bi bilo obrazovano od pretstavnika svih
zemstava. Ovom odlukom ono je navuklo sebi na vrat oštre vladine mere:
rastureno je. Pretsednik i članovi njegove stalne delegacije svrgnuti su,
predsednik Kruzej poslat je u Orenburg, delegati koji su uzeli živog učešća u
raspravi o „Ruskom zemstvu”, proterani su administrativnim putem, senator
Ljuboščinski. zbog govora koji je održao, pozvan je da dâ ostavku, a grof Šuvalov
15
U br. 18 časopisa Listok (list).

491
primoran da se povuče u inostranstvo. — I on je otputovao u Pariz. Posle ovih
kazni „kratkim postupkom” ustavni pokret po zemstvima prestaje i počinje tek
oko 1875 godine.
Svi glavni pokretači ovog pokreta nisu liberali. Među njima ima plemića
veleposednika, neprijatelja oslobođenja robova, koji u stvaranju jednog ustavnog
režima traže sredstvo da učvrste svoja kastinska preimućstva. Oni istina traže
ustav, ali samo za plemstvo, oni traže izbornu skupštinu, ali skupštinu u kojoj će
pretstavnici biti plemići. — Oni teže da ograniče vladaočevu vlast samo zato, da
bi zaustavili liberalnu delatnost Aleksandra II. Međutim, na suprot tome većina
u zemstvima ima demokratske namere i želi da narodne pretstavnike bira ceo
narod, bez obzira na klase. Kad Aleksandar, posle Karakazovljevog atentata,
odbija da nastavi sa liberalnim reformama i baca se u reakciju, pristalice
aristokratskog ustava prelaze iz opozicije u vladine pristalice, u nadi da će
ukočiti izvršenje „velikih reforama”, koje su već ostvarene. Ali liberali, koji
pretstavljaju većinu po zemstvima, samo čekaju pogodan trenutak pa da traže
ustav kakav je na Zapadu, sa pravom glasa za sve društvene klase.
Reforma varoške administracije: opštinska samouprava. — Opštine koje
je stvorila Katarina II godine 1785, u većini slučajeva pokazale su se
neuspešnima, zbog glomaznosti njihovih organizacija, zbog njihove zavisnosti od
središne vlasti, a naročito zbog toga, što nisu imale prava da razrezuju prireze,
zbog čega je bilo nemoguće tražiti od njih da zavedu pravilnu administraciju po
gradovima. Pod Nikolom I ministar unutrašnjih dela L. A. Perovski bio je stavio
u dužnost budućem saradniku Aleksandra II, za vreme ,,doba velikih reforama
N. Miljutinu, ondašnjem sasvim mladom činovniku njegovog ministarstva, da
pronađe načina da se otkloni ta nesposobnost opštine. Miljutinovi radovi kao i
radovi nekoliko odličnih ljudi, kao što su Đorđe Samarin i Ivan Aksakov, koje je
on pozvao da ga pomognu, uspeli su samo utoliko što je izrađena jedna nova
uredba za petrogradsku opštinu. — Tu je uredbu potpisao Nikola I nadan 13/25
februara 1846 godine. To je bio pokušaj da se opštine načine okretnijima i da se
one bolje prilagode potrebama svoga doba.
Ma da tom uredbom nije dato pravo razrezivanje prireza, ona je izazvala
zavist ostalih gradova. — I tako, još od početka „Oslobodilačkog pokreta” više
gradova traže da se koriste tom uredbom. — Godine 1863 ona je proširena na
Moskvu i Odesu. — Ali, pošto su nju tražile opštine i skupštine plemstva, vlada
rešava, prema carskoj naredbi od 1862, da preduzme jednu opštu gradsku
reformu na osnovi petrogradske samouprave. — Na predlog Ministra
Unutrašnjih Dela stvorene su komisije sastavljene iz svih vrsta opštinskih birača
u svakoj varoši da dadu svoje mišljenje u toj reformi. — Koristeći radove tih 509
komisija, a naročito podatke prikupljene u Zapadnoj Evropi, Ministar izrađuje
jedan zakonski projekat koji je 1864 godine poslat na mišljenje baronu Korfu,
generalnome direktoru odeljenja za sastavljanje zakona. — Projekat je, sa
primedbama barona Korfa, predat Carevinskom savetu godine 1866 ali
ispitivanje toga projekta je odloženo pod uticajem reakcionarne struje koja se

492
jasno pokazuje u višim krugovima posle Karakazovljevog atentata na
Aleksandra II. Tek godine 1869 on je ponovo podnet Carevinskom savetu od
strane drugog jednog ministra unutrašnjih dela, Timaševa. — Pod izgovorom da
taj projekat nije predhodno ispitivan u ministarstvu u prisustvu pretstavnika
varoši, Carevinski savet ga vraća ministru. Pretsednici opština u Petrogradu, u
Moskvi i u šest varoši iz unutrašnjosti sarađuju — više nepovoljno, — na
njegovoj reviziji. — Na kraju krajeva novi zakon o opštinama odobrava
Carevinski savet i on biva proglašen 1870 godine.
Dva osnovna načela toga zakona jesu načela iz statuta zemstava iz 1864
godine: Učestvovanje svih društvenih redova u upravljanju poslovima i
ustanovljenje jednog izbornog cenzusa. I zbilja, suprotno zakonu od 1846, svi
stanovnici po varošima, ma kojoj društvenoj klasi pripadali, birači su, ako imaju
bilo nepokretno imanje na koje plaćaju opštinski prirez, bilo kakvo zanatsko ili
trgovačko preduzeće, ili imaju trgovačko ili majstorsko pismo, ili kalfensko
pismo I klase. — Cenzus je istina nizak — plaćanje jednog vrlo malog prireza na
osnovi kakvog imanja ili zanata ili radnje —, ali pravo glasa je veoma nejednako.
U svakoj varoši birači su podeljeni na tri kolegije prema veličini dacija koje
plaćaju, tako da je svota dacija koju plaćaju svi članovi jedne kolegije jednaka
trećini zbira dacija svih birača. — I tako prva kolegija obuhvata najkrupnije
poreske obveznike, krupnu buržoaziju; druga, naravno mnogobrojnija, srednje
sopstvenike; treća, još mnogobrojnija, sve ostale poreske obveznike. — Svaka
kolegija šalje isti broj pretstavnika u opštinsku dumu. — Birači su svi ljudi koji
imaju 25 godina, a ispunjavaju uslove cenzusa. Žene ne mogu glasati
neposredno, ali mogu dati svoje glasačko ovlašćenje nekome od birača. —
Otsutni birači mogu glasati preko ovlašćenika; ali niko nema prava da glasa više
od dva puta, jedanput lično za sebe drugi put za svog vlastodavca.
Opštinske dume biraju se na 4 godine. I broj njihovih članova srazmeran sa
brojem birača, kreće se od 30—72, sem u dvema prestonicama; u Petrogradu
opštinska duma ima 250 članova, a u Moskvi 180. — Dume slobodno biraju
članove svojih izvršnih organa, opštinsku upravu, kojoj pretsedava pretsednik
opštine. — Ministar unutrašnjih dela odobrava jedino naimenovanje pretsednika,
njegovih pomoćnika i njegovih zamenika.16 Po izuzetku, u Petrogradu i u
Moskvi, pretsednika opštine ne bira Duma neposredno, već ga postavlja car po
predlogu dume sa liste na kojoj su dva kandidata. — Pretsednik predsedava
jednovremeno i u dumi i u opštinskoj upravi. To mešanje administrativnih i
izvršnih dužnosti ustanovljeno je na traženje pretsednika opština koji su
učestvovali u izmeni projekta zakona o opštinama godine 1869. Tome je bio cilj
da poveća važnost i vlast pretsednika opštine, sprečavajući dume, te stalne
skupštine, da ometaju rad izvršne vlasti neprekidnim interpelacijama i time što
će se mešati u tekuće administrativne poslove. — I tako je pretsednik opštine
odgovoran za varošku administraciju i ekonomiju, kao njihov Direktor, pred
16
Zamjesćićel, ili zamenik sprečenog ili otsutnog pretsednika.

493
jednom skupštinom kojoj je on sam pretsednik. Ova novina je izazvala ozbiljne
kritike u štampi i u javnom mnjenju i izazivala je često sukobe u opštini. — Još
jedna osobenost stvara duboku razliku između opštinskih duma i zemstava:
Opštinske dume mogu, u slučaju potrebe, biti sazvane u svako doba, da sarađuju
sa opštinskom upravom, prema tome one su stalne. — Ta stalnost se objašnjava
pre svega, samim uslovima varoškog života, ali i tom okolnošću, što je lako
skupiti članove jedne skupštine koji svi stanuju u istoj varoši, dok je zbog velike
udaljenosti bilo nemoguće da zemstva često zasedavaju. Sem toga opštinske
dume mogu lako van opštinske uprave da biraju naročite komisije koje će
upravljati raznim granama varoške administracije. — Pretsednici izvesnih takvih
komisija igrali su veoma važnu ulogu.
Kakva je nadležnost opština po zakonu od 1870? Ona se proteže na
upravu finansijama i imanjem gradskim, na ulepšavanje gradova, na njihovo
uređenje, na ishranu stanovništva, na javno zdravlje, na pomoć stanovnicima te
opštine i na druge dobrotvorne ustanove, na mere predostrožnosti protiv požara
i drugih nesreća, na razvoj škola i mesne trgovine, na podizanje i održavanje
pozorišta i javnih zgrada. Opštine pretstavljaju građansku ličnost i mogu sticati i
otuđivati imanja, sklapati zajmove, potpisivati ugovore i voditi parnice. — One
imaju pravo da vladi podnose molbe povodom varoških potreba. One donose
obavezne odluke, ali samo u pogledu higijene, uređivanja i ulepšavanja varoši,
ali ne mogu da kontrolišu njihovo izvršenje koje zavisi od opšte policije. One
imaju pravo — i to je veliki napredak prema zakonu od 1846 — da zavode
opštinske prireze, ali mogu da udaraju opštinske namete samo na kuće koje se
nalaze u varoši, tj. na kuće, zemljišta i građevine koji se nalaze u okviru gradskih
zidova, na dozvole koje daju pravo na vođenje trgovine ili kakve zanatske
radnje, krčme, gostionice i restorane, na fijakere i teretna kola za javnu upotrebu,
na privatne konje i kola i samo u dvema prestonicama na lokale za kocku i
industrijska preduzeća i na torbare. Tako ograničeni, njihovi prihodi su utoliko
skromniji ukoliko su silno opterećeni od države. Jedan veliki deo opštinskog
budžeta, naročito u godinama odmah posle reforme, ide na pokriće troškova
državne administracije, to jest na održanje lokala civilne i policiske
administracije. — Ovi „obavezni” tereti naročito teška padaju malim varošima,
čiji je budžet veoma skroman.
Opštinska samouprava nije potpuna. Isto kao i zemstva, dume samo
„učestvuju” u upravi mesnim poslovima, jer je vlada htela da i njih kao i oblasne
skupštine stavi pod tutorstvo državne birokratije. — U granicama svoje
nadležnosti one su nezavisne. — I zbilja gubernatori imaju samo da paze da
njihovi postupci budu na zakonu osnovani, kao i postupci njihovih kancelarija;. u
slučaju sukoba odlučuje nova jedna ustanova, neka vrsta administrativnog suda,
ustanovljena u svakoj guberniji, savet za opštinske poslove; na njegove odluke
stranke se mogu žaliti Senatu, čija je odluka izvršna. Ali dume ne mogu da
primenjuju izvesne mere, ako predhodno ne obaveste središnu vlast. — Sve
njihove odluke koje se odnose na uređivanje policije i trgovine u varoši,

494
razrezivanje opštinskog prireza, sklapanje važnih zajmova, otuđivanje opštinskih
imanja ili njihovo davanje na uživanje, podizanje zgrada na opštinskim imanjima
koje mogu da smetaju pešacima i kolskom saobraćaju, ustanovljivanje taksa na
zemaljska ili rečna saobraćajna sretstva, — podleže predhodnom odobrenju.
Zakon od 1870 godine odgovara potrebama ruskih gradova koji su počeli
da razvijaju svoju industriju i da se pretvaraju u važna trgovačka središta, kao
što su zemstva, stvorena 6 godina ranije, odgovarala gubernijskim i sreskim
potrebama. Ali njegov veliki nedostatak, koga nema u zakonu o zemstvima od
1864 godine, jeste izborni sistem triju klasa. — Ovaj sistem, dotle nepoznat
ruskim opštinama, i koji ni jedna varoška komisija iz 1863 nije bila predvidela,
pozajmili su petrogradski birokrati od Pruske. Taj sistem je doveo do preterane
nadmoćnosti krupne buržoazije. — Prva kolegija često puta imala je manje birača
nego što je imala pretstavnika da izabere. U Petrogradu ona je imala svega 200
birača na 18.000 birača koliko ih je tamo bilo. — Plutokratski karakter ovoga
sistema pokazivao se tako jasno da čak ni čisto reakcionarni zakon od 1892 nije
mogao da ga zadrži.
Zakon od 1870 godine učinio je veoma mnogo za razvoj gradova. Važni i
bogati gradovi naročito su postigli veliki napredak, ali i mnogo sporednih varoši
uspeli su da učine mnogo dobroga i korisnoga. — Ruski opštinski većnici
pažljivo su proučili opštinsku organizaciju u Zapadnoj Evropi i iskoristili su
svoje iskustvo. U velikim središtima, naročito u Petrogradu i u Moskvi, stvorili
su, i to na širokoj osnovi, čitav jedan niz gradskih ustanova. — Oni su
organizovali opštinske režije, ili privatna povlašćena društva, da bi svoje varoši
snabdeli vodom, izgradili ulice i popločali ih, da bi gradove osvetlili i klanice
podigli. — Kao i zemstva oni su, pored higijene, glavnu brigu vodili o školama.
— Pod njihovom upravom na bolje su se izmenile bolničke ustanove kojima je
dotle rukovala državna vlast; broj bolnica se poveća i njihov rad poboljša. — Isto
tako poveća se i broj škola, za koje je lakše bilo naći zgrade nego po selima. Iako
nije bio tako veliki kao u zemstvima, budžet za narodnu prosvetu postao je po
opštinama sve veći i veći. On je znatno rastao od 1870 do 1880, petnaest puta je
postao veći u Černigovu, sedam puta u Kijevu. U dvema prestonicama rad na
školskom pitanju naročito je bio živ. — U najviše slučajeva opštine su birale
naročitu komisiju kojoj su poveravale brigu oko škola. — Isto kao i u zemstvima
opštine su imale dovoljno vrednih ljudi od vrednosti koji su se posvećivali radu
u opštini, a činovništvo i stručnjaci: lekari, učitelji, statističari, koje su opštine
pokupile, svojim dragocenim i odanim radom mnogo su doprinosili uspehu.
Krajem vlade Aleksandra II ruske varoši bude se iz dubokog sna kojim su bile
zaspale za vlade Nikole I, a za to sigurno imaju da zahvale opštinskoj
samoupravi zavedenoj zakonom od 1870.
Sudska reforma. — Sudska reforma, ako i nije neposredno izazvana, kao
što je bio slučaj sa oblasnim upravama, izvesno je ubrzana ukidanjem ropstva.
Ona se nametala iz nekoliko razloga. — Pre svega ukidanje prava veleposednika

495
nad seljacima razbijalo je osnovu na kojoj je počivao mesni sudski sistem, koji je,
od Katarine II, počivao na načelu razdvojenosti društvenih sudova i na prevlasti
plemstva. — Sem toga, usled raznih vrsta sudova, stvarana je zabuna. — Od
Katarine II svaka je društvena klasa imala svoje posebne sudove i od početka XIX
veka slobodni seljaci imali su sudove sastavljene od sudija plemića i asesora
(sudijskih pomoćnika) seljaka. — Ali bilo je vrlo teško odrediti nadležnost
svakog takvog suda. Sem toga po sudovima je bilo mnogo pokvarenosti, koja je
izazivala oštre ali opravdane kritike. — Sudski postupak bio je veoma spor,
parnice se otezale u beskonačnost. Optuženi su godinama sedeli po zatvorima
pre nego što je rešena njihova sudbina. — Istraga i samo suđenje vršeni su
pismeno i tajno. — Optuženi, ili parničari u građanskome sporu, nisu znali ni
kako ni zašto je doneta presuda koja se na njih odnosila. — Na sudu se nije
mogla voditi rasprava, optuženi nisu imali branilaca i advokatski red nije
postojao. — Istraga je vođena po sistemu formalnih dokaza, koji su unapred
vezivali sudiju u njegovoj odluci, te su često puta nevini bili osuđivani. —
Sudovi, koji su bili pod nadzorom državne vlasti, često su bili i pod njenim
pritiskom; gubernatori, istina nisu imali pravo da se mešaju u tok suđenja, ali su
imali prava da kontrolišu rad čitavog jednog niza sudova. Od sudija i njihovih
asesora nije se zahtevala nikakva diploma, te sudije nisu bile na visini svoga
poziva, a često puta bili su i veoma nesposobni da jasno vide stvari u sporu koji
im je poveren.
Svi ti nedostaci bili su tako očevidni, da je već za vlade Nikole I jedna
naročita komisija pod pretsedništvom grofa Bljudova, direktora odeljenja za
izradu zakona od 1850 godine, radila na tome da ih popravi. — Za vreme
pripreme seljačke reforme izvesni gubernijski komiteti bili su se izjasnili za
široku sudsku reformu. — Na primer komitet Tverske Gubernije, kome je
pretsedavao A. M. Unkovski, bio je predložio da se strogo razdvoje sudska i
administrativna vlast, da suđenje postane javno, sudski postupak usmen, da se
može voditi rasprava i da se zavede porota. — Sa svoje strane grof Bljudov je,
nastavljajući reviziju sudskog postupka, i znatno proširujući svoj posao, bio
izradio oko 1860 projekata zakona građanskog i krivičnog postupka u kojima su
se nalazili: ukidanje klasnih sudova, zavođenje javnog suđenja, usmenog
postupka, i pravo rasprave. Kad je bilo svršeno sa oslobođenjem seljaka pristalice
temeljne reforme sudskog sistema odlučiše da s njom požure. — U jesen 1861
godine, državni sekretar V. N. Butkov, u svome izveštaju caru o
protivrečnostima koje su se nalazile u raznim Bljudovljevim tekstovima
projekata i zbog kojih Državna kancelarija nije mogla da ih podnese
Carevinskom veću, navaljivao je da je potrebno da se odrede načela jedne
reforme. — Aleksandar II se složio s tim i redakciju tih načela poverio Državnoj
kancelariji, a grofu Bljudovu, koji je 1861 godine imao više od sedamdeset i pet
godina, poverio je samo opštu upravu nad tim radovima. U toj kancelariji, gde je
Butkov bio određen da spremi reformu, glavni mu je saradnik bio S. I. Zarudnij.
Zarudnij je studirao matematiku na univerzitetu u Harkovu, a administrativnu

496
službu počeo je u Ministarstvu Pravde. — Pošto je temeljno proučio rusko pravo
i stranu pravnu književnost, on se brzo istakao kao ugledan pravnik. — Godine
1857 Butkov mu je predložio mesto pomoćnika državnog sekretara pri
Carevinskom savetu. Godine 1858 on je bio poslat u inostranstvo da proučava
sudsku organizaciju raznih zemalja na Zapadu, čime se i objašnjava uticaj
najboljih evropskih modela na tu reformu. — On je imao dužnost da rediguje
zakonske projekte i u tome svojstvu on je oživeo rad u Državnoj kancelariji pod
Butkovljevom upravom, a u saradnji sa više odličnih pravnika, kao što su bili:
Pobjedonosev, Knjirim, Kvist, Ućin, Stojanovskij, Rovinskij, i Buckovskij.
Zarudnij i njegovi saradnici najpre su utvrdili načela koja su imala da se
primene: Jednakost sviju pred zakonom bez razlike klasa, razdvajanje
administrativne i sudske vlasti, sudijska stalnost, organizacija nezavisnog
pravobranilaštva, javnost, usmeni postupak, sudska rasprava i ustanova
porotništva. — Ta je načela ispitao i odobrio Carevinski savet, — a vladalac ih je
potvrdio 29 septembra/11 oktobra 1862 godine. Posle jedanaest meseci, u jesen
1863, blagodareći Zarudnijevoj energiji i energiji njegovih saradnika koji su
svršili jedan ogroman posao, projekti novog sudskog statuta i njihova
obrazloženja bili su predati na proučavanje Carevinskom savetu. Ministar
pravde D. N. Zamjatnin i njegov pomoćnik Stojanovskij primili su sve to, te ih je
Savet odobrio, a 20 novembra/2 decembra 1864, potvrdio ih je i car. „Pošto smo
ispitali ove projekte”, stoji u carskome ukazu „nalazimo da oni potpuno
odgovaraju našoj želji da se u Rusiji zavede brzo, pravično, blago, za sve naše
podanike jednako suđenje, da se uzdigne sudska vlast, da joj se osigura
nezavisnost koja joj pripada i da se uopšte u narodu učvrsti poštovanje zakona,
koje je neophodno potrebno za javno dobro i koje treba da bude neprekidni vođa
sviju i svakoga, odozgo do dna na društvenim lestvicama.”
Statut od 20 novembra/2 decembra 1864 skroz i skroz je izmenio sudsku
organizaciju. To je čitav datum u istoriji ruskih sudova.
Njima je pre svega obezbeđena nezavisnost i javnost pravde. Stalnost data
svima sudijama zaštićavala ih je od svakog pritiska vlasti i obezbeđivala brzu i
nepristrasnu primenu zakona. — Obeležavajući tačno granice administrativne i
sudske delatnosti, statut je sprečavao mešanje vlasti u sudstvo.— Zavodeći
usmeni postupak, statut je omogućio neposredni dodir sudije sa svedocima,
optuženim i sa strankama, on je omogućio i kontrolu javnog mnjenja, utoliko više
što je javnost sudskih zasedanja postala pravilo i što se je tajno moglo suditi tek
pošto sud donese naročitu odluku i to u izuzetnim slučajevima. — Zavodeći
mogućnost rasprave, on je omogućio iznošenje svih prilika u suđenome
predmetu, kao i usmenu i javnu odbranu optuženoga ili parničnih strana i prema
tome stvorio advokate koji od toga doba sačinjavaju zaseban stalež.
Zatim on ustanovljava jednakost sviju pred zakonom. On ukida klasne
sudove i zamenjuje ih, kad izuzmemo primiritelne sudove — sa tri stepena
sudova: prvostepene sudove, apelacione sudove, kasacioni odeljak pri Senatu.

497
 Najzad, što je u njemu bitna stvar, on zavodi porotništvo u Prvostepenim
sudovima i biranje sudija po primiritelnim sudovima. — Dok se taj statut
izrađivao, izvesni su, a među ostalima i čuveni pravnik Spasovič, izražavali
bojazan da je možda, s obzirom na neprosvećenost narodnih masa, prerano
ustanovljavati porotništvo u Rusiji. — Ono je usvojeno tek kad su se za njega
živo zauzeli Rovinskij, i Zarudnij. Da bi neko mogao biti predložen za porotnika,
treba da zna čitati i pisati, da je stariji od dvadeset pet godina, a mlađi od 70
godina, i da najmanje dve godine živi u tome mestu. — Sem toga treba da
ispunjava ove uslove cenzusa: Da ima imanje koje vredi koliko dvadeseti deo
izbornog cenzusa utvrđenog za izbore za zemstvo, ili, u varoši, da ima
nepokretnog imanja koje se uzima kao poreska osnovica od 500 do 2000 rubalja,
prema važnosti same varoši, ili da ima rentu ili stalnu platu od 400 do 1000
rubalja godišnje, prema važnosti same varoši. Liste kandidata, koje unapred
utvrđuju naročite komisije, dostavljaju se pretsedniku sreskog suda, a taj sud
onda sa te liste bira porotnike koji će suditi u svakom pojedinom suđenju.
Dvanaest odbornika, uz koje se određuju i dva zamenika, koji se u slučaju
potrebe pozivaju da zamene nekoga od njih, imaju da se izjasne je li optuženi
kriv ili nevin i mogu da prime olakšavajuće okolnosti. Prema tome oni imaju
odlučujuću ulogu. — Pošto su oni pretstavnici mesnoga društva, pravda koju oni
izriču zaslužuje da se zove narodna pravda, javna pravda.
Ove osobine nalaze se u organizaciji sudstva najnižeg stupnja, tj.
primiritelnih sudova, nadležnih za raspravljanje krivičnih slučajeva i građanskih
stvari koji nisu mnogo važni. Stvaranje primiritelnih sudova je zbilja jedna smela
primena načela izbora sudija. — Po zamisli redaktora samoga statuta,
primiritelni sudija treba da bude čovek koji uživa opšte poštovanje, a da bi bio u
tesnom dodiru sa samim stanovnišgvom ima da stanuje u tome mestu, tako da
primiritelni sud ima da stvori stanovništvu u svakome mestu, bez razlike na
klase, sud ovlašćen da rešava o najsitnijim stvarima i zato se primiritelne sudije
biraju, a njihov izbor je poveren novim organima oblasne samouprave, čija se
nadležnost prostire na sve društvene klase. Na taj način sudbina mesnog sudstva
u tesnoj je vezi sa sudbinom zemstva. Sresko zemstvo, a u prestonicama
opštinske dume, biraju primiritelne sudije. Te sudije moraju da imaju bar
svedočanstvo o svršenoj srednjoj školi i da imaju zemljišta ili zgrada u vrednosti
od 15.000 rubalja u selima, od 6000 u prestonicama i 3000 u drugim varošima.
Ipak sreska zemstva mogu izabrati kandidata koji ne ispunjava uslov za
postavljeni cenzus, samo ako taj kandidat bude jednoglasno izabran. Primiritelne
sudije biraju se na tri godine i njih ima da potvrdi za sudije prvo odeljenje Senata.
— Na njihove presude može se žaliti kongresu sreskih primiritelnih sudija, koji
se sastaje u glavnome sreskom gradu, sam imenuje sebi pretsednika i, u
hijerarskom pogledu, zavisi samo od kasacionog odeljenja u Senatu.
Sudije drugih sudova, tj. okružnih sudova, apelacionih sudova i
kasacionih odeljenja u Senatu, postavlja vlada. Treba ih mnogo s obzirom na to
da Senat zahteva od njih visoke kvalifikacije. Nemoguće je naći ih odmah. —

498
Uostalom za vladu je važno da ih bira veoma oprezno, jer kad jednom budu
postavljeni, oni mogu biti smenjeni samo u slučajevima koje zakon predviđa.
Zato, na predlog ministra Pravde Zamjatnjina, donosi se rešenje, jednovremeno
kad i odluke da se stvori kadar novih sudija, — da se novi sudovi uvode samo
postepeno. — I zbilja prvi takvi sudovi ustanovljeni su tek 1866 godine u
moskovskoj i petrogradskoj guberniji. Da se popune sva sudiska mesta,
računajući tu istražne sudije i senatore u kasacionom odeljenju ovih dveju
gubernija, trebalo je naći blizu četiri stotine kandidata. — Ministar pravde
Zamjatnjin uspeva na taj način što ih uzima iz redova mladih činovnika starih
sudova, koji se, uopšte uzevši, pokazaše dostojni svojih mesta i umedoše brzo da
se prilagode novom sistemu sudskog postupka.
Svet se na sve strane živo interesovao za nove sudove i oni su stekli
poštovanje kod naroda. Sa ostalim reformama istoga doba oni su sačinjavali
jednu od osnovica novog građanskog poretka.
Reforma javne nastave. — Na početku vlade Aleksandra II osnovna škola
takoreći i ne postoji. Broj srednjih škola je nedovoljan i u njih teško ulaze niže
društvene klase. Univerziteti, potčinjeni stalnom vladinom nadzoru, bili su
izgubili autonomiju.
Nova politička orijentacija vlade omogućila je da se spreči opadanje
narodne prosvete. Nekoliko ministara narodne prosvete za vreme „doba velikih
reforama”, Narov (1855—1858), Kovaljevski (1858—1861), Galavnjin (1861—
1866), razvili su bili veliku reformatorsku delatnost.
Narov najpre ukida sva ograničenja i okove koji su bili nametnuti
školskim zavodima krajem vlade Nikole I. Ministarstvo zadobija opet svoju
nekadanju nezavisnost, ponova se ustanovljavaju generalna direkcija škola i
naučni komitet, školske oblasti se izuzimaju iz nadzora gubernatora, i
mnogobrojna naređenja koja ograničavaju slobodu nastave ukidaju se.
Univerziteti počinju ponovo da žive svojim normalnim životom, a ukidanje
čuvenog komiteta od 2/14 aprila 1848, zvanog Buturlinov komitet,. omogućava
da se ublaži strogi režim cenzure.
E. P. Kovaljevski je brižljivo prišao poslu oko pripreme reforama. — Pošto
je 1859 godine redigovao projekat jedne nove uredbe o cenzuri, on objavljuje
početkom 1860 jedan projekt statuta za osnovne i srednje škole.
Ali najplodonosnije delo izvršio je A. V. Galavnjin, posle svoga kratkog
ministrovanja u vladi reakcionarnog grofa Putjatina (od juna do decembra 1861).
— On pripada kolu učenih i prosvećenih ljudi koji se kupe oko velikoga kneza
Konstantina Nikolajevića, s kojim je on u veoma prisnim odnosima, s kojim je
dobar prijatelj i uživa njegovo potpuno poverenje. Za vreme od 4 godine i
nekoliko meseci njegovog ministrovanja njegova delatnost se pokazuje u svima
granama njegovog ministarstva. — On je reformisao administraciju u svome
ministarstvu i cenzuru. Godine 1864 on objavljuje novi zakon o gimnazijama,
jednu uredbu o osnovnim školama, a 1865 i novi zakon o univerzitetima. — Kod

499
njega je originalno to što saopštava javnosti šta se sprema kao reforma; svet
stalno saznaje šta se radi u Ministarstvu prosvete i koje se mere tamo pripremaju;
štampa i javne ustanove mogu da uzmu učešća u raspravi o ministrovim
projektima.
Stvaranje osnovnih škola rasmatra se još od 1861 godine. Prema jednoj
carskoj naredbi obrazovan je naročiti odbor za izradu projekta organizacije
osnovne nastave i taj odbor imao je da taj projekat podnese „Glavnome
komitetu”, određenom da pripremi seljačku reformu. — U isto doba komisije za
redakciju ispituju i pitanje osnovnih škola po selima. — Ministar unutrašnjih dela
traži da mu gubernijski komiteti pošlju o tome svoje mišljenje, ali mu odgovaraju
samo njih osam. — Naročita komisija pri Ministarstvu prosvete izjavljuje da je
nemoguće da se zavede obavezno osnivanje osnovnih škola, već da treba brigu o
njihovom osnivanju ostaviti seoskim opštinama, a gubernije da ih u tome
pomognu izvesnom svotom. — Od 1861 godine i sam Sveti Sinod, proučavajući
pitanje osnovne nastave, izjavljuje svoju želju da on upravlja narodnom
prosvetom. — On se buni protiv koncentracije osnovne nastave u ministarstvu
prosvete i izrično zahteva da sveštenstvo dobije u osnovnim školama „prirodnu
prevagu koja mu i pripada”. Galavnjin se odupire toj želji i carski ukaz od 18/30
januara 1862 ostavlja pod nadzorom Svetog Sinoda samo škole koje osnova
sveštenstvo, a sve ostale pridaje ministarstvu narodne prosvete. Početkom 1863
Galavnjin podnosi ovaj projekat: 1) biće dve vrste osnovnih škola, normalne
škole ili „ugledne škole”, koje će organizovati ministarstvo, i osnovne škole koje
će osnivati društva ili pojedinci; organizacija i programi ovih škola moći će da
budu različiti prema tome kakve su prilike u dotičnim mestima; 2) one će biti
stavljene pod nadzor mesnih školskih odbora, sastavljenih od pretstavnika
raznih vlasti; 3) školovanje neće biti obavezno; 4) u oblastima gde se ne govori
velikoruski, nastava će se obavljati najpre na mesnom jeziku, a tek docnije na
ruskom. Baron Korf, čiju smo ulogu u stvaranju zemstava već videli, javlja mu
tada da su plemićke skupštine Petrograda i Njižnjeg-Novgoroda tražile da
osnovna nastava zavisi od nedavno stvorenih zemstava. — On lično pristaje uz
njihovo mišljenje, tvrdeći kako nameravani školski odbori, birokratski organi
daleko od stvarnog života, neće moći valjano da upravljaju osnovnom nastavom,
i da bi bilo pametnije da se ona poveri novim autonomnim oblasnim
skupštinama. Konservativni članovi Carevinskog saveta iznose mnoge primedbe
na učestvovanje zemstava u javnoj nastavi. Najzad, uredba od 1864 koju je
odobrio car, ovlašćuje zemstva da se bave osnovnom nastavom isto onako kao i
druge javne ustanove i pojedinci. — Ipak ta uredba ograničava njihovu
nadležnost u školskim stvarima samo na novčanu stranu škola, i poverava
upravljanje nastavom gubernijskim i sreskim školskim odborima. — Gubernijski
školski odbor sastoji se iz pretsednika, koji je vladika te eparhije, iz gubernatora,
direktora osnovnih škola i dva člana koje bira zemstvo. U stvari u više takvih
odbora za pretsednika je biran jedan od članova zemstava. Na osnovi uredbe od
1864 godine zemstva uspevaju da stvore jedan naročiti tip osnovne škole, laičku

500
školu, koja postaje normalna osnovna škola ili „ugledna osnovna škola” i u kojoj
se uče deca široke narodne mase, seljačka deca. — Zemstva jako unapređuju
osnovnu nastavu blagodareći trudu čuvenih organizatora kao što su Ušinski,
Vadavazov, P. A. Korsakov, baron M. A. Korf, i mnogi drugi. — Godine 1880 na
22.770 osnovnih škola koje već postoje u Evropskoj Rusiji, 17.782 škole, videli
smo, već potpuno izdržavaju zemstva ili ih pomažu seljačke opštine uz pripomoć
zemstava. — Jednom reči, do kraja vladavine Aleksandra II zemstva i seljačke
opštine stvaraju prosečno 1000 novih škola godišnje.
Veroispovedna škola, kojom rukuje Sveti Sinod a novčano je pomaže
država, trudi se da konkuriše laičkoj školi zemstava. Ali parohijske škole, kraj
sve državne novčane pomoći, ne mogu da se takmiče sa pametnom
organizacijom laičke škole. Čak i pod reakcionarnim ministrovanjem grofa
Tolstoja koji, videćemo, ukazuje tim školama naročitu pažnju, njihov broj se
smanjuje, dok se njihove konkurentkinje usavršavaju i broj im raste.
Godine 1855 srednja nastava bila je u boljem stanju nego osnovna. Sumnje
nema, broj tih zavoda bio je ograničen, ali mladići koji su želeli da dobiju srednje
obrazovanje imali su mogućnost da biraju između gimnazija i privatnih zavoda,
„pansionata” i „instituta” — naročito ustanovljenih za plemstvo. Gimnazije, kao i
privatne ustanove, bile su uostalom u stvari određene za plemićku decu. Deca
drugih društvenih klasa, ali ipak sa izuzetkom robova i domaće čeljadi 17 mogla
su u njih da uđu samo tako, ako pokažu svedočanstvo koje im je izdao njihov
stalež i u kome se tvrdi da oni tome staležu više ne pripadaju.
Novi statut gimnazija i progimnazija, koji Galavnjin objavljuje 1864,
proglašava savršenu jednakost učenika pred srednjom nastavom: „Deca sviju
društvenih klasa, bez obzira na klasu i na veru”, stoji u njemu, „školuju se u
gimnazijama i progimnazijama.” Da se uđe u srednju školu dovoljno je položiti
prijemni ispit. Statut od 1864 pretstavlja jedan veliki napredak. Broj gimnazija
raste i krediti za njih bivaju sve veći. — Prema novim programima stvorena su tri
tipa gimnazija: Gimnazija sa latinskim i grčkim, gimnazija samo s latinskim, i
„realna gimnazija” bez starih jezika. — Gimnazijom upravljaju direktor,
inspektor i pedagoški savet sa proširenom nadležnošću. Materijalno stanje
profesora poboljšano je. Ministarstvo se trudi i potstiče objavljivanje udžbenika
koji odgovaraju zahtevima savremene nastave. Ono određuje nagrade za najbolje
matematičke udžbenike, za prirodne nauke, za moderne jezike i za pravne
nauke. — Sem toga ono potstiče i prevođenje čuvenih stranih udžbenika.
Kraj vladavine Nikole I bio je za višu nastavu doba nasilja i progona. Prvi
ministar prosvete Aleksandra II, Narov, vraća joj statut od 1835. Ponovo se
otvaraju zabranjene škole i univerziteti ponovo stiču pravo da biraju sebi rektora.
Posle studentskih nemira koji su izbili oko 1860, pomišlja se na radikalnu
reformu univerziteta. Nju preuzima Galavnjin. — On naređuje te se u
odeljenjima njegovog Ministarstva izrađuje jedan projekt statuta koji on šalje na
17
Vidi knj. II.

501
mišljenje svima univerzitetskim većima, mnogim uglednim ličnostima, a čiji
francuski i nemački prevod on još saopštava mnogim stranim naučnicima.
— Njegov potstrek oduševljeno primaju štampa i javno mnjenje. U jednoj
zbirci u dve knjige objavljuju se mišljenja štampe, pitanih uglednih ličnosti i
ustanova,. Pošto je projekt statuta proučio naučni komitet pri ministarstvu
narodne prosvete i Carevinski savet, car ga je sankcionisao 1/13 juna 1863.
Statut od 1863 daje autonomiju univerzitetima. Univerzitetom upravlja
rektor biran na 4 godine među redovnim profesorima, a administrativno
upravlja jedan savet koji sačinjavaju svi redovni i vanredni profesori. —
Univerzitetski savet ima veoma široku nadležnost koja obuhvata i školska i
administrativna pitanja. On raspravlja o svima važnim pitanjima. — On odlučuje
slobodno, bez ičijeg tuđeg mešanja, o nastavnim metodama, o spremanju
kandidata za razne katedre, o davanju naučnih titula, o dodeljivanju nagrada i
medalja; on sankcioniše odluke univerzitetskog suda i budžet. Ipak izvesni
njegovi postupci moraju da imaju odobrenje kuratora (staraoca) školske oblasti:
na primer izbor honorarnih nastavnika, docenata i lektora, postavljanje
činovnika, članova univerzitetskog suda, ovlašćenje privatnim docentima da
drže predavanja. Sem toga ministar ima da odobri izbor rektora i njegovu
ostavku, kao i izbor i ostavke fakultetskih dekana, prorektora i profesora, podelu
fakulteta na grupe, podele i spajanje katedara, određivanje obaveznih predmeta,
uredbu o doktorskim ispitima.
Stvorena je jedna nova ustanova. To je univerzitetski sud koji sudi
studentima, ali samo za disciplinske krivice. Njegova tri člana, od kojih je jedan
profesor sa pravnog fakulteta, bira savet; pretsedava mu profesor prava. Nadzor
nad studentima poverava savet jednom prorektoru, koji se među profesorima
bira na tri godine, ili inspektoru koji se bira na neograničeno vreme iz redova van
nastavničkog kolegijuma.
Organizacija nastave zavisi od fakulteta, čiji se profesori sastaju pod
pretsedništvom dekana koji se bira na tri godine. Docenti i privatni docenti mogu
biti pozvati na sednicu sa savetodavnim glasom prilikom većanja fakultetskih.
Prazne katedre obično popunjavaju kandidatima koje predlažu fakulteti ili
univerzitetski savet i kandidati se primaju većinom glasova, ali one se mogu
popunjavati i konkursom, a i ministar sam ima prava da naimenuje kandidata
koga on izabere. Da bi se stvorio dovoljan broj naučnika za višu nastavu i izradio
kadar novih mladih naučnika, univerzitetima se kao pitomci pridodaju najbolji
diplomirani studenti, da bi tako mogli nastaviti svoje radove. — Isto tako mnogo
se pomažu i ljudi koji odlaze na studije u inostranstvo i u tome se vidi jedan od
najboljih načina da se stvore budući profesori.
Blagodareći statutu od 1863 viša nastava postaje dostojna svoga cilja.
Profesori, gospodari na univerzitetima, rade na razvoju nauke i bde nad tokom
studija. Ruska nauka se naglo razvija. — Doba od 1863 godine do 1880 je izvesno
najsjajnije doba u istoriji ruskih univerziteta.

502
 Vojna reforma i zavođenje opšte vojne obaveze. — Dok su pomenute
reforme bili izdali liberali, ali ih primenili konservativci, pa čak i neprijatelji
svake reforme, vojna reforma imala je tu sreću da je u delo privede njen tvorac,
đeneral D. A. Miljutin, ministar vojni od 1861 do 1881. Što je ta reforma
sprovedena do kraja ima da se zahvali energiji i istrajnosti Miljutinovoj i
poverenju koje je on uživao kod Aleksandra II. Ma da je on pripadao vojničkim
krugovima i ma da je svu svoju karijeru stvorio u ruskoj vojsci, D. A. Miljutin —
brat N. Miljutina, jednog od velikih tvoraca seljačke reforme i jedan od aktivnih
članova „kružoka” koji se sastojao kod velike kneginje Jelene Pavlovne — bio je
prosvećen čovek, veoma lepo široko obrazovan, koji je shvatao potrebu da se
oficirima jednovremeno da i valjano obrazovanje i sigurna stručna sprema. — Još
kao mlad gardijski artilerijski oficir on je napisao mnogo radova o matematičnim
i vojničkim pitanjima. Početkom 1840 on je služio na Kavkazu; tamo je
učestvovao u borbama protiv brđana i u njima bio ranjen. Postavljen 1845 godine
za profesora u ratnoj akademiji, on je objavio, za vreme od petnaest godina svoje
nastavničke službe, nekoliko naučnih dela, od kojih mu je najčuvenije delo o
Suvarovljevim ratovima 1799 godine. Postavši ministrom vojnim, on je održavao
prijateljske veze sa mnogim pretstavnicima naučnih i književnih krugova, a
naročito sa profesorima Kaveljinom i Koršom. On se i sam živo interesovao za
društveni život i njegova vojnička reforma je prožeta liberalnim i slobodnjačkim
idejama toga doba.
Do godine 1874 rok u vojsci trajao je 25 godina. — Biti vojnik značilo je biti
isključen iz građanskog života i odvojen od svoje porodice za čitavo četvrt veka.
Strašna stvar, od koje su ljudi gledali da se izvuku na sve moguće načine.
Služenje u vojsci, koje je važilo samo za padatnjije (sitnu buržoaziju i seljake), bilo
je sem toga još i samo sobom veoma teško. Pod Nikolom I disciplina je bila
prožeta pruskim shvatanjima o slepoj poslušnosti, te je bila strahovito surova;
telesne kazne, često primenjivane, bile su veoma različite, a po nekad i strahovito
svirepe: — knuta, bič. motka, macke, šiba.
Miljutin počinje najpre time što skraćuje rok u vojsci od dvadeset i pet na
šesnaest godina i što ukida najsvirepije telesne kazne. — On menja krivični vojni
zakonik ublažavajući kaznu, menja krivični postupak uvodeći u njega izvesne
odredbe usvojene sudskom opštom reformom od 1864 godine.
On se isto tako brižljivo trudi da izmeni vojne škole u kojima se spremaju
budući oficiri. — Ove škole — kadetski korpusi — bile su veoma neprijateljski
raspoložene prema svemu što je mirisalo na kaput, prema svakom nastavnom
sistemu koji nije bio čisto vojnički; nastavni predmeti iz programa predavani su
sasvim površno; glavna pažnja poklanjana je držanju i vojničkoj obuci. Miljutin
ih zamenjuje vojnim gimnazijama organizovanim kao i srednješkolski građanski
zavodi, sa dodatkom naročite vojničke obuke. Po izlasku iz vojnih gimnazija đaci
ulaze u vojne akademije koje ih spremaju za njihov rod oružja, inžinjeriju,
artileriju, konjicu i pešadiju. — Ova reforma dala je Rusiji nov kadar oficira

503
mnogo bolje spremljenih da vrše svoje osetljive uloge; mesto da se izrađuju u
atmosferi jedne vojničke kaste, oni su bivali naučno pripremljeni tako, kako je
bilo potrebno za razne rodove u vojsci.
Ali glavno Miljutinovo delo jeste reforma regrutovanja, stvaranje
jednakosti u pogledu služenja u vojsci.
Statut od 1/13 januara 1864 godine određuje da svi mladi ljudi, počevši od
svoje dvadesete godine, podleže vojnoj obavezi. — Ipak on predviđa tri
kategorije izuzetaka koje se primenjuju, bez ikakve razlike na sve klase: 1) sinovi
i unuci jedinci, sinovi hranitelji svoje braće i sestara mlađih od njih; 2) regruti koji
imaju braće mlađe od osamnaest godina; 3) mladići koji već imaju jednog brata u
vojsci, pa makar imali u svojoj porodici još braće sposobne za rad. Sem ovih
izuzetih, svake godine pozivaju se u vojsku svi regruti, po redu koji se utvrđuje
kockom dok se ne popuni broj koji je propisan za svaku oblast. — Ako broj
regruta u jednome srezu bude manji od predviđenoga broja, pozivaju se kockom
i ovi izuzeti i to najpre iz treće kategorije, pa onda iz druge. — Oni iz prve
kategorije mogu biti pozvati samo po carskoj naredbi. Regruti određeni kockom
služe šest godina u kadru; zatim prelaze u rezervu i u njoj ostaju devet godina, a
zatim se prevode u narodnu odbranu do četrdesete godine. — Ali i sam rok
službe u kadru može se smanjivati prema stepenu obučenosti samih regruta, i to
na šest meseci za one što su svršili univerzitet, a na dve godine za one što imaju
srednje obrazovanje, na tri godine za one što su svršili neku sresku školu ili višu
osnovnu školu. — Taj se rok može čak svesti na tri meseca za prvu od ovih dveju
kategorija, a na šest meseci za drugu, kad mladići ne čekaju izvlačenje kocke, već
se dobrovoljno sami jave da služe vojsku.
Vojni statut od 1874 godine jeste jedna od najvažnijih reforama
Aleksandra II. — On je demokratizovao rusku vojsku i mesto izobičajenog tipa
zanatske vojske u kojoj vojnici, dobavljeni jedino iz nižih društvenih klasa, imaju
da se žrtvuju za državu, zaveo narodnu vojsku, stvorenu po primeru savremenih
vojsaka, sastavljenu od svih građana bez izuzetka.

504
 XVIII. ALEKSANDAR II (1855—1881)

1. „OCEVI I DECA”

Poznata je stvar da se u Rusiji ideje menjaju s kolena na koleno mnogo jače

nego u Zapadnoj Evropi, koja ima stariju i stalniju civilizaciju. Ali čak i u Rusiji bi
bilo teško da se nađu dva pokoljenja različnija među sobom nego što su bili
pokoljenje četrdesetih godina i pokoljenje šezdesetih godina.
Stvaranje demokratske klase slobodnih profesija. — Ljudi tridesetih i
četrdesetih godina s pravom su nazivani „idealistima”, dok su ljudi koji su ušli u
javni život između 1860 i 1880 nazivaju sebe „realistima”. Sama ta razlika
pokazuje da je postojao različit duhovni uticaj; posle Šelingova i Hegelova uticaja
dolazi uticaj hegelijanskih radikala (Fojerbah) materijalista (Vihner, Molešot,
Fokt) i engleskih empirista i naturalista (Mil, Spenser, Darvin, itd.) Ali ta razlika
se naročito pokazuje u promeni društvenog života koji dolazi posle oslobođenja
seljaka. — Onda zbilja počinje novo doba ruske istorije. — Nekadanja vladajuća
klasa, plemstvo, ide brzo u propast. — Reforme Aleksandra II širom otvaraju
vrata svima koji hoće u slobodne profesije, kojima se odaju plemići otkako su
prestali misliti da su oni obavezno i po prirodi svojoj predodređeni za vojnu ili
građansku državnu službu. Plemići se tim profesijama odaju sve više i više. —
Sve veći razvoj štampe stvara i novinarsku karijeru; reforma sudova i sudskog
postupka stvara karijeru sudsku i advokatsku; usled ustanovljavanja zemstava
stvara se veliki broj mesta za lekare, učitelje, agronome, statističare, itd. Stvara se
i klasa slobodnih profesija, koja, prvi put, stvara u društvu sigurnu osnovu
demokratije. — Njena društvena sredina, njeno obrazovanje, njen način života,
njen način odevanja i ponašanja u društvu, pa čak i njen jezik — jer od
Jelisavetinog doba i doba Katarine II plemići su smatrali da im je dužnost da
znaju strane jezike i da ih govore — sve se to razlikovalo od plemićke omladine,
okružene još od detinjstva, mnogobrojnom besplatnom poslugom, i sigurnom da
će vremenom zauzeti najviše položaje u vojsci, u građanskoj državnoj službi, ili u
vladi. Naravno i njene ideje su različite. — U sredinu intelektualaca, gde
„prostak” prvi put ulazi, unosi on prema zgodno nađenoj reči kritičara
Mihajlovskog, koji je onda počeo da se javlja u književnosti, osećanje uvređene
časti” i gleda da se osveti time što se drži nadmeno i grubo prema pretstavnicima
nekadanjih „gospodara”. Kod ovih najviše što se može čuti to je glas „nemirne
savesti”, glas „pokajnog plemića”, kao što kaže isti Mihajlovski.
„Ocevi i deca”. — Nova revolucionarna omladina. — Ova dva tipa: „sin”
„prostak” i „otac”, „pokajni plemić”, majstorski su ocrtani u jednom slavnom
romanu, Ocevi i deca (1861) čiji je pisac, Turgenjev, savremenik Hercena i
Bakunjina, jedan od pretstavnika pokoljenja iz četrdesetih godina. Junak mladog
pokolenja, Bazarov, pretstavlja „pobedu demokratije nad aristokratijom”.
Turgenjev ga čak naziva jednim imenom koje nije novo, ali koje onda postaje

505
sasvim obično, „nihilist”, koje protivnici mladog pokoljenja i demokratije uskoro
dohvataju i daju mu jedno gotovo uvredljivo značenje. — Ali Turgenjev hoće da
bude nepristrasan: on pokazuje odjednom dobre i ružne strane „sina” (Bazarova)
i „oca” (Kirsanova). Docnije će on objasniti da, „reč” „nihilist” kojom je nazvan
Bazarov ima da znači „revolucionar”. I zbilja, baš u trenutku kad se roman
pojavljuje, javlja se i prvi revolucionarni pokret među ruskom omladinom, a
naročito, videćemo, među studentima. O ovome revolucionarnom tipu
najuticajnijem i najvažnijem od svih vođa novog pokoljenja, N. Černiševski kaže
1863: „On je nedavno rođen i brzo se množi; to je znak vremena koji će izčeznuti
sa svojim vremenom tj. uskoro. Do pre šest godina ti su ljudi bili još nepoznati;
do pre tri godine svet ih je prezirao; kroz nekoliko godina moliće ih svet na sav
glas: „spasite nas18”! Još nekoliko godina, možda i još nekoliko meseci, proći će i
svet će ih proklinjati, oni će biti izviždani, ismejavani, oterani sa scene ... oni će
sići sa scene pod bujicom kletvi, ponositi i skromni, grubi a dobri kakvi su uvek
bili ...”
Hercena, tog sjajnog pretstavnika stare prefinjene civilizacije, mladi
primaju sasvim drukčije. On im pre svega prebacuje da nemaju originalnosti i da
zaboravljaju svoje prethodnike, koji su se, kao i on sam početkom četrdesetih
godina, pre njih oduševljavali Fojerbahovim idejama o emancipaciji individue.
Sem toga on u njihovom držanju vidi samo izveštačenost i optužuje ih da
veštački preteruju kad iznose suprotnost sa svojim prethodnicima: „Vi gledate da
se osvetite”, kaže im on, „vi hoćete da im kažete: „Vi stariji ste licemeri, a mi
ćemo biti cinici; u svojim govorima vi ste bili besprekorno moralni a mi, mi ćemo
biti zlikovci; vi ste bili ponizni prema svojim pretpostavljenima, a grubi prema
svojim potčinjenima, a mi ćemo biti grubi prema svima i svakome; vi pozdravite
čoveka iako ga ne cenite, a mi ćemo ga gurnuti laktom i nećemo mu se izviniti.
Vaše osećanje dostojanstva sastojalo se u učtivosti i u običajenoj časti; a mi, mi
smatramo za čast što bacamo pod noge svaku pristojnost i što preziremo svako
pitanje časti”. Najzad on odbija da ih smatra pretstavnicima istinske demokratije:
„Njihova grubost, pretvarana u sistem, nema ničeg zajedničkog sa seljakovom
prostosrdačnom grubošću, koja nas ne vređa... oni su ostali stranci za narod. U
svakome od njihovih pokreta i u svakoj njihovoj reči mi nagonski poznajemo
pretsoblje, kasarnu, kancelariju ili bogosloviju.” O tome pitanju njegov prijatelj i
prisni saradnik Bakunjin misli drukčije: „Mlado pokoljenje”, piše mu od 1867,
„ima premnogo nedostataka, ali to je sasvim prirodna pojava. — Nekadanji
moral, osnovan na verskim i patrijarhalnim tradicijama i na društvenoj hijerarhiji
nepovratno se srušio, novi moral još ni blizu nije stvoren. Samo bi jedna
radikalna revolucija, ali socijalna, bila sposobna da ga stvori. — Mladi ga traže ali
ga još nikako nisu našli, te otuda njihovo kolebanje i njihove protivrečnosti ... ali
sve to ne treba da zakloni pred našim očima njihove ozbiljne osobine, ja bih čak
rekao, njihove visoke osobine. Njihova strast za jednakošću, za radom, za
pravdom, za slobodom i razumom stvarna je i iskrena. Ona je i odvela u smrt
18
Aluzija na revoluciju koju su očekivali Černiševskij i njegova okolina.

506
desetine njih, a stotine u Sibir ... Nemoj stariti. Hercene, i ne proklinji nikako
mlade! Grdi ih kad nemaju pravo, ali se pokloni pred njihovim čestitim radom i
njihovim težnjama, pred njihovim junačkim delima i njihovim žrtvama.” Ali
pokoljenja počinju već da se razdvajaju. — Hercen, Turgenjev i njihovi prijatelji
ne idu za Bakunjinom. — Dok ovaj, videćemo, pristaje uz njih potpuno, oni gube
veru u socijalizam i u revoluciju.
Novi učitelji omladine. — A šta je upravo u stvari ovo pokoljenje koje
zovu „nihilistima”, a koje samo sebe naziva „revolucionarima” i „realistima”?
Na mesto Hercena nove vođe omladine su Černiševski, Dobroljubov i Pisarev,
prvi rođen 1828, drugi 1836 treći 1841. Prva dvojica su poreklom iz svešteničkih
redova i prema tome su zbilja pravi „prostaci”. Na književnim večerima kod
mecene Pančeva otmeni Turgenjev nikako ne mari plebejsko ponašanje
Černiševskovo, njegovo grubo odelo i njegovu grubu hranu19 kao ni to što on
samopouzdano i bez ustezanja, on dojučeranji student, svojim naučnim
razmišljanjima prekida duhovite pričice slavnoga književnika. — Dobroljubov je
preterano načelan što iznenađuje čak i njegove prijatelje: „Čudna stvar” beleži on
u svome dnevniku „pre nekoliko dana osetio sam u sebi mogućnost da se
zaljubim, a juče me obuze neka želja da učim igranje, ali ja se nadam da se neću
podati tome raspoloženju. Ako hoću da svršim neku stvar ,ne smem se
uljuljkivati i praviti ustupke društvu, već se moram držati daleko od njega i
„pothranjivati svoju žuč”. „Ovi „žučnjaci”, kao što ih je nazvao Hercen, koji
propovedaju potpuno preziranje prema „nekorisnim ljudima” starih plemićkih
pokoljenja, kao svu svoju kulturu i svoja „estatska” shvatanja, uzimaju jedno
novo jevanđelje razaranja i emancipacije. — Pisarev, koji je međutim dobio
uobičajeno obrazovanje mladoga plemića, najgrublji je i najnepomirljiviji od sve
trojice u poricanju prošlosti. — On nalazi najoštrije i najdrskije izraze, izraze koji
se šire po svetu kao formule „nihilizma”. Ovaj „pokajni plemić”, stvara od
Bazarova svoj ideal; on u njemu vidi čoveka koji „ne priznaje iznad sebe i van
sebe nikakvo pravilo, nikakav moralni zakon, nikakvo načelo koje ne bi vodilo
kakvom uzvišenom cilju, — koji nimalo ne razmišlja i koji kraj sveg toga, i
nasuprot svemu tome, ima ogromnu snagu. On ovako kratko izražava program
„misaonog realiste”: „Treba slomiti što se može slomiti, samo ono što izdrži
udarac, dobro je. Ono drugo, slomljeno u paramparče, samo je jedna beskorisna
starudija. U svakom slučaju, udri desno i levo. Neće to škoditi”. Sa
oduševljenjem svih novajlija, „nihilisti” preduzimaju, po Fojerbahu, „povraćaj
ugleda” i vode borbu na život i smrt protiv svih zaostataka „mračne vladavine”
ruskog srednjeg veka u oblasti vere, politike, morala, filosofije i nauka. Ovi
pobornici razoravanja nisu stvorili nikakvu pozitivnu doktrinu — to će biti
dužnost njihovih sledbenika, Lavrova i Mihajlovskog, — i to dolazi otuda što su
oni živeli u jednom prelaznom dobu i nisu imali dovoljno vremena. Černiševski,
koji počinje svoju književnu karijeru 1855 sa univerzitetskom tezom protiv
19
Ljubazna domaćica, prijateljica Njekrasovljeva, spremala mu je naročitu hranu.

507
estetike, prognat je, još u 1864, u Sibir optužen da je pisao nekakvu
revolucionarnu proklamaciju. Cenzura čak zabranjuje, i to nekih desetak godina,
da se u štampi pomene njegovo ime. Dobroljubov, koji ga nasleđuje kao
književni kritičar u Savremeniku, umire krajem 1860, pod teretom neprekidnog
rada i teških životnih prilika. Pisarev, najmlađi među njima koji je 1860 postao
stalni saradnik Roskoga Slova (Ruska Reč), udavio se u moru u leto 1868, pri
kupanju, u doba kad još nije bio navršio dvadeset sedam godina. On je proveo u
zatvoru od 1862—1865 i tu je napisao svoje najbolje članke.
Kod Černiševskog nisu najvažnija njegova dela književne kritike, već
pokušaj u njegovom radu Beleške o Milu da prvi postavi naučnu osnovu
raznolikosti ruskog agrarnog socijalizma koji će docnije biti nazvan
Narodnjičestvo. Videli smo njegovu ulogu za vreme pripremanja seljačke reforme.
Njegovo učešće u prvim pokušajima Revolucionarne organizacije u Rusiji, kao i
njegove veze sa prvim tajnim društvom, Zemlja i Volja.” „Zemlja i Sloboda”, od
1861, 1863 nesumnjivo su utvrđeni. Ali najveći uticaj na omladinu nesumnjivo je
izveo njegov roman „Šta da se radi?” 1863. U tome svome romanu on na čitavom
nizu ličnosti pokazuje kako ima u životu da se primeni „nihilizam”; preterano
načelni čovek Rahmetov koji spava na ekserima; pristalice i teoretičari egoizma,
Lopuhov i Kirsanov; Vera Pavlovna, vatrena pristalica društvene utopije, koja
sanjari poput Furijea. Filosofiju i logiku tih ličnosti definisao je Vladimir Solovjev
ovim šaljivim rečima: „Čovek je postao od majmuna, te zato dajmo mi svoju
dušu za spas svojih prijatelja”, i zbilja pristalice nove religije na taj način
propovedaju materijalizam.
Dobroljubov, manje teoretičar, upotpunjuje i razvija učenje Černiševskoga
primenjujući ga na veliki broj glavnih problema života. Književna kritika za
njega je samo povod da na svoj način objasni one tipove koje romanopisci
opisuju i da tako odgovori na pitanja i sumnje koje muče mlade generacije. „Od
apstraktnog zakona pravičnosti, priznaje on, ja sam prešao na jedan stvarniji
princip, dobro čovečanstva; ja sam sažeo najzad sva svoja razmišljanja u jednu
jedinu formulu: čovek i njegova sreća, i čovek o kome govorim jeste „čovek
pravi, čovek od mesa i kostiju sa svojim realnim idejama o spoljnjem svetu, a ne
sa izmišljenim idejama svake vrste.” Čujmo ga, kako on sam objašnjava u jednom
od svojih stihova, da hoće „dela u mesto reči”. „Reči su bile sreća ljudi iz
četrdesetih godina ovoga veka; savremenicima pripada da prazne reči zamene
„delima”. Do đavola sa „uzvišenim težnjama duše” koje se ne izražavaju delom,
i do đavola ne samo sa ljudima „pasivnim, bezličnim i ograničenim”, već takođe
i sa „prirodama jakim, gordim i energičnim”, koje dozvoljavaju sebi da padnu u
nerad i postaju izlišni na zemlji. „Više vredi doživeti brodolom nego se zaglibiti
u blato”, to je deviza Dobroljubova, koja oduševljava svoje mlade čitaoce.
Pisarev počinje svoju književnu karijeru pošto se prvi zanos omladine za
„delo” t. j. za narodnu prosvetu u najpristupačnijem obliku, nedeljnim školama i
čitaonicama, sudario sa surovom opozicijom vlade. U početku je napor da se
podigne nivo prosvete naroda bio blagonaklono prihvaćen i čak je dobio

508
saradnju Ministarstva Prosvete i unutrašnjih dela. Primer Kijeva, u kome se 1859
otvorilo više nedeljnih škola, prihvatilo je više gradova. Imućni ljudi davali su
potrebna sredstva, umetnici priređivali koncerte, a vlasti su ustupale lokale.
Učitelji, studenti, oficiri, sveštenstvo sarađivali su aktivno na tome poslu. Koji je
razlog bio svoj toj revnosti? Nedeljne škole trebale su poslužiti kao sredstvo da bi
se u narodnim masama proširile liberalne ideje; a propagatori su u tome videli,
„klicu budućeg preporođaja postojećeg reda”. Tako se bila stvorila neka vrsta
tajnog društva „bez određenog oblika, bez upisanih članova, ali sjedinjeni
istovetnošću traženog cilja” i baš iz toga kruga izašla je 1861 „Zemlja i Volja”.
Vlast je ubrzo počela da se uznemirava. Januara 1861 uvela je naročitu kontrolu
škola i postavila po jednog sveštenika u svakoj od njih „pošto se ništa protivno
istini pravoslavne vere i zahtevima morala u njoj ne može trpeti.” Juna 1862
vlada izjavljuje u jednom kominike-u da bez obzira na sve, u školama Petrograda
predaje se, „jedna doktrina, čiji je cilj da se poljulja vera da se propagiraju
socijalne teorije o svojini i izaziva na bunu protivu vlasti.” Imperatorskim
dekretom zatvorene su sve nedeljne narodne škole i čitaonice. Time se objašnjava
naročiti stav koji uzima Pisarev. U njegovome delu dolazi predmet inspiracije
isključivo individualistički na mesto predmeta socijalnog karaktera. Njegov list
„Ruskoje Slovo” proklamuje nadmoćnosti „individualizma” nad „socijalizmom”
koji propoveda „Sovremenik”. Što se njega tiče, on energično ispoveda
„egoizam” i smatra preteranim sve formule „nihilista”. On odriče svaki opšti
zakon, svaki opšti ideal, jer „očni lekar ne može dati svima bolesnicima iste
naočari.” Njegove ideje vode nas ka subjektivizmu starih sofista. Istina je da on i
ovo dodaje: „Ako odbacujem opšti ideal, ja time nikako ne odričem da je
usavršavanje svake ličnosti neophodno i opravdano”, i naročito o tome govori.
On polazi odatle da bi stvorio malo po malo „zajednički ideal” opšte delatnosti.
Kada je tip revolucionara Bazarov ostvario „potpuno emancipirajući svoje
ličnosti”, njemu je po mišljenju Pisareva, preostalo da reši jedan drugi problem,
oslobođenje od drugih ličnosti, „pristalica realizma”, onih koji će se posvetiti
„radu”, ne iz svog ličnog zadovoljstva, već za „dobro” društva i „gladnih i
golih”. „Gladni” se ne mogu starati o sebi. „Radnička klasa” samo je „pasivni”
materijal, koji „prijatelji čovečanstva” treba dugo da „obrađuju”. Za to treba
„trenutno ostaviti podzemlje i posvetiti se fenomenima intelektualnog rada”,
jedino stvarno. Drugim rečima, treba pripremati intelektualce za budućnost.
Tako izgleda „praktična” primena jedne filosofije, koja, očigledno, vodi računa o
apsolutnoj nemoći, koju su pokazali retki pretstavnici kulturne klase, u njihovom
pokušaju da probude „podzemlje”. Sakupiti naučna znanja i popularisati ih u
svojoj sredini, to je poslednja reč teorije Pisareva, i to će biti glavni zadatak
studenata krajem šezdesetih godina. „Sudbine naroda se odlučuju, ne u
osnovnim školama, već na univerzitetima.”
Reč inteligencija (u smislu: intelektualci), već upotrebljena u inostranstvu
od Hercena, ne nalazi se kod Pisareva. Za njega, kulturni ljudi ranijih generacija

509
su „estete”, „nekorisni ljudi”, a oni iz njegove generacije „ljudi realističkih ideja”.
Protivnici ovih „ljudi realističkih ideja” nazivaju ih „nihilistima”, da bi ih
opteretili onim čega je bilo nesumnjivo preteranog u propagandi Černiševskog,
Dobroljubova i naročito Pisareva. Pored svega toga Hercen, u svojim napadima
cilja samo na jedan deo učenika svojih učitelja, na one koje naziva „Sobajeviči i
Nozdrevi nihilizma”. Tek mnogo docnije, generacija šezdesetih godina smatrana
je u celini kao najkritičniji pretstavnik ruske inteligencije uopšte. Istoriski uzevši,
upotreba tih dva izraza „nihilista” i „intelektualac” suviše je opšta i netačna. Ali
se ne može poreći da šezdesete godine prošloga veka otvaraju jedno poglavlje u
istoriji inteligencije, čiji se počeci pojavljuju, ako ne u eposi Petra I, ono u svakome
slučaju, u vreme Katarine II. To vreme sa svojom novom generacijom stoji u
nesumnjivoj suprotnosti sa ranijim generacijama.
U to doba se stvara tip revolucionara, koji će se održati i razviti, u nešto
izmenjenoj formi.

2. POČECI REVOLUCIONARNOG POKRETA

Već od Katarine II, pojedinci ili grupe ispitali su revolucionarna sredstva

protivu autokratije. Ali tek od vladavine Aleksandra I, revolucionarni pokret
daje u Rusiji izgled jedne neprekidne tradicije, koja prelazi sa generacije na
generaciju i manifestuje se delima stvarno revolucionarnim, i u većini
terorističkim.
Glavni i za dugo jedini protagonisti toga pokreta bile su razne grupacije
mladih ljudi, u većini studenata. Od samog početka imali su za cilj da prenose
revolucionarnu propagandu iz intelektualnih krugova u široke narodne mase.
Odmah traže način da dođu u vezu sa radnikom ili seljakom. S početka njihov
plan izgledao je utopistički, jer narod nije bio pripremljen da primi
revolucionarne ideje. Ipak, malo po malo obrazovaniji radnici, i docnije s
vremena na vreme i seljaci stupali su u njihovo kolo. To je ono što razlikuje
revolucionarni pokret za vreme Aleksandra II od ranijeg perioda, koji nije ni
izašao iz književnih krugova i koji se ograničio samo na to da po katkad izloži
svoje ideje u štampi brižljivo maskiranoj. Režim relativne slobode postavljen od
Aleksandra II u veliko je olakšao njihovu propagandu delom i rečju. Stvaranje
klase „slobodne profesije” daje atmosferu blagonaklone simpatije pobornicima,
čije ideje kod njih nalaze odjeka. Docnije, postepeno napuštanje liberalizma od
strane vlade i zamena državnika liberalnih pogleda konzervativcima razočaraju
težnje društva i ubijaju nadu u miran razvoj; sve to čini naročito popularno i
ideju nasilnog rešenja.
Od završetka vladavine Nikole I, pored slavenofila i zapadnjaka,
pojavljuju se nove težnje koje se ne mogu dovesti u sklad sa starijim partijama,
jer s jedne strane, one spajaju sa slavenofilskom ideologijom evropske težnje, a s
druge pokazuju radikalizam koji potpuno prevazilazi program zapadnjaka:
socijalističke ideje su se pojavile i socijalizam je dobio prevagu kod

510
intelektualaca. U početku vlade Aleksandra II socijalisti i liberali bili su još
ujedinjeni, blagodareći tradiciji, a i zbog njihovih ličnih veza. Ali radikalna
štampa pedesetih i početkom šesdesetih godina prošloga veka, već je bila
spremila, videli smo, razdor. Godina 1863, godina poljskog ustanka, može da se
smatra kao datum definitivnog razdvajanja ruskih političkih struja na tri glavne
grupe, koje su sve imale od tada svoju sopstvenu istoriju: konzervatizam,
liberalizam, socijalizam. U toku teških iskušenja liberalizma i socijalizma,
dojučerašnji prijatelji, koji su tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka
diskutovali među sobom po salonima, odvajaju se u protivničke tabore. Odnosi
postoje još neko vreme između ove dve grupe. Ali, stupanjem na pozornicu
naraštaja šesdesetih godina, koji lišen: tradicionalnih veza propoveda nove
doktrine, sukob se produbljuje; on dovodi do definitivnog razdora između
političkih grupa, koje zbog opšteg neslaganja, i zbog političkih i socijalnih
interesa za koje se bore, udaljuju se sve više jedni od drugih. I u tome pogledu,
vladavina Aleksandra II označuje početak političke i socijalne borbe, koja se više
neće prekinuti.
Ne treba izgubiti iz vida ove opšte prilike, kada se podrobno izučava
istorija revolucionarnog pokreta u Rusiji, naročito njegovih početaka od 1855—
1877, pre terorizma.20 Ona se deli na tri perioda: 1) od 1855—1863, period prelaza
prve revolucionarne ideologije, koja je obeležena razdorom između Hercena i
revolucionarne omladine šesdesetih godina i jačanjem uticaja Bakunjina; 2) od
1864—1873, period revolucionarnih kružoka, doktrinarnih sukoba između
pretstavnika ruskih revolucionarnih struja u inostranstvu, i spremanja „pohoda
u narod”, 3) od, 1874—1877, idilični period „prvog pohoda” u narod i takođe,
posle razočarenja u pohod, sistematsko spremanje revolucije i zavere.
Prva revolucionarna ideologija i kraj Herceia (1855—1863). Duhovni otac
prve revolucionarne ideologije je Aleksandar Hercen. Kod njega, kao uostalom
kod velikog broja istaknutih intelektualaca, njegovih savremenika, slavenofilske
koncepcije više su vezane za najnovije socijalističke doktrine, nego li za liberalne
i „zapadnjačke” ideje. Očigledan primer ovog spoja ideja je njegova vera u
svetsku misiju ruskoga naroda, a naročito ruskog seljaka, određenog da
sprovede u delo socijalizam. Mnogo pre oslobođenja mužika, koji će pobuditi
tolike nade kod revolucionara, on svu svoju veru polaže u ruskog seljaka, kome
pripisuje specifični mentalitet. U tome se slaže sa svojim prijateljima iz Moskve,
slavenofilima, jer, i ako se ne slaže sa socijalnim poretkom, koji njima izgleda
idealan, on nalazi da su „dobre” osnove na kojima žele da ga postave. Stvarno,
za prve slavenofile osobeni karakter ruskog narodnog „duha” nije samo oličen u
pravoslavnoj veri i hrišćanskoj ljubavi, nego se izražava i u socijalnom poretku,
koji mu je svojstven, u otsustvu lične svojine, a kolektivnoj svojini zemlje. Taj
primitivni oblik agrarnog kolektivizma je u očima Hercenovih savremenika
dokaz urođenog „komunizma” ruskog naroda. Malo je verovatno da je Hercen
20
Počeci terorizma, koji će biti izloženi docnije, čine četvrti period revolucionarnog pokreta.

511
obratio pažnju na komunistički manifest od Marksa, koji se pojavljuje 1847
godine. Na protiv, on je duboko inspirisan idejama Prudona. Kao i Prudon,
Hercen veruje da socijalizam neće doći na vlast igrom političkih ustanova u
državi.21 — pošto te ustanove imaju da budu oborene u isto vreme kada i sama
država, — već slobodnom igrom čisto ekonomskih odnosa između lica.
Odnosno, načelo Prudonovog anarhizma, na ime, da jedna federacija slobodnih
opština, postavljena ozdo, treba da zameni nasilje nametnuto ozgo, duboko je na
njega uticalo. Smatrao je za moguće da dovede u sklad svoju veru u urođeni
komunizam ruskoga seljaka sa osnovnim smislom evropskog socijalizma. Te
slobodne opštine, koje treba da se spoje u federacije, zar one nisu „mir”,
ustanova svojstvena jedino Rusiji? Ako ruski narod, kao što to tvrde slavenofili,
nije nikada u svojoj savesti priznao rusku državu i smatra kao greh svako nasilje
koje dolazi spolja, zar to nije negacija političkih ustanova i zakona? U tome leži
svetska misija Slovena, nova „reč” koju imaju da kažu svemiru; u tome je zaloga
njene nadmoćnosti u novoj eri, u koju stupa svet. Hercen nalazi potvrdu za svoju
ideju u poznatoj paraleli između modernih vremena i Rimskoga carstva, na koju
mu je roman „Arminijus” obratio pažnju. Rimsko carstvo bilo je uništeno
hrišćanstvom. Moderna civilizacija biće uništena savremenim hrišćanstvom. t. j.
socijalizmom. Kao i Rimsko carstvo, moderni svet je ostario i iscrpeo se. Novi
„varvari” treba da naiđu da osvetle čovečanstvo, da spasu svet propasti. To su
Sloveni a naročito Rusi. Evropljani su paralizovani pod teretom istoriskih
ustanova. Rusi su „nezavisni” i slobodni od istoriskih veza. „Oni nemaju ništa da
čuvaju”; ako „učestvuju u evropskoj kritičarskoj misli težnje Evrope su joj tuđe.”
Jednom reči, Rusija a naročito ruski narod su po svojoj prirodi revolucionari i
anarhiste.
To je doktrina koja je tako duboka uticala na ruski revolucionarni pokret.
Ako je ona tačna, problem „Ustava” gubi svaku važnost. Godine 1860 sam
Hercen ipak organizuje jednu peticiju caru, u kojoj traži Ustav. Ali šta time on
hoće? Njegov plan predviđa saziv pretstavnika opština, „mirove” izabrane od
celokupnog punoletnog stanovništva. Taj skup — koji će docnije generacije
nazvati ustavotvornom skupštinom — treba pre svega da reši kako problem
načina svojine, tako i organizaciju lokalnih autonomnih jedinica, počevši odozdo,
t. j. „komunom”. Bez sumnje, Hercen je ubeđen da će ona da izglasa uvođenje
jednog novog društvenog poretka ne prošavši kroz prelazno stanje političkih
reformi ili revolucije. Jedan jedini uslov je potreban, da obezbedi njen puni
uspeh, njeno redovno uspostavljanje i potpuna sloboda rešavanja. S toga se
tadašnja radikalna traženja ograničavaju na slobodu štampe, propagande i
izbora. Ostatak će doći sam, „komunizam” ruskoga seljaka je zaloga.

21
U izgnanstvu Hercen je gorko razočaran obrtom koji uzima Revolucija 1848, kao i Prudon. On baca odgovornost na
francusku buržoaziju, koja je htela da socijalnu revoluciju preokrene u političku. Uostalom, neprijateljstvo ruskih
intelektualaca prema političkim ustanovama i parlamentarnom formalizmu donekle je kod njih tradicija, koja ide od ustanka
Dekabrista. Činjenica da velikoposedničko plemstvo, posle oslobođenja mužika, traži, kao što smo videli, ustavnu reformu
u nadi da nadoknadi gubitak svoje socijalne vlasti političkom, pojačala je to neprijateljstvo.

512
 Uskoro zatim, Hercen je živo zažalio zbog svoje peticije, a Bakunjin koji ju
je takođe potpisao, pokušao je da objasni svoj potpis željom da stavi Aleksandra
II na probu. Revolucionari mogu sami sa sobom da računaju, a ishod seljačke
reforme potpuno je opravdao njihov skepticizam prema državnoj vlasti. Prema
Hercenovoj doktrini, seljaci treba da postupaju spontano i neposredno, ne služeći
se Ustavotvornom skupštinom. Ako su oni stvarno rođeni socijalisti, zadatak
revolucionara treba da se svede na to da uklone smetnje slobodnom izražaju
narodne volje. Plebiscit, za ukidanje države i ostvarenje federacije komuna
„ozdo”, nameće se u ovim okolnostima skoro sam od sebe. To je zaključak, koji je
Bakunjin izvukao iz Hercenove doktrine, i koji je počeo da propagira sa svojom
energijom, udruženom sa njegovim žarkim temperamentom.
Usled oslobođenja mužika, seljak se pojavljuje prvi put na političkoj areni
kao nezavisni činilac.
Vlada počinje da se brine i očekuje ozbiljne seljačke nerede i zato
objavljuje manifest 19 februara — 3 marta 1861. Ali, kako se ništa ozbiljno ne
događa, revolucionari odlažu svoje nade za godinu 1863, koja treba da obeleži
kraj privremenog perioda i stupanja na snagu zakona o građanskim slobodama.
Studentski krugovi, kojima i sam Hercen savetuje u svome „kolokalu” da „idu u
narod”, iskorišćuju ovo vreme pravljenjem propagande. Godine 1863, mladi
revolucionari počinju tajne pregovore sa poljskim revolucionarima, koji,
predviđajući nerede u Rusiji, pripremaju ustanak u svojoj zemlji. Pod uticajem
Bakunjina, Hercen energično podržava u svome časopisu poljske težnje i čak
objavljuje jedan apel ruskim oficirima, pozivajući ih da ne pucaju na
pobunjenike. Bakunjin još dalje ide. On pomaže da se organizuje ekspedicija koja
će preko Baltičkog mora odneti Poljacima oružje za borbu protivu Rusije.
Jednovremeno, sa ovim poduhvatom, revolucionari stvaraju plan, na izgled
širokih razmera, ali u suštini detinjast, da izazovu pobunu u oblasti Volge, u
klasičnom kraju pobuna seljaka i kozaka. Oni su se nadali da će u trenutku kada
izbije poljski ustanak, privući bar ka istoku ruske snage, ako već ne budu mogli
zadobiti potpunu pobedu. Poslali su jednu grupu ruskih oficira u oblast Volge da
rasture letke u kojima se poziva narod na pobunu. Međutim, i ako su letci bili
razdeljeni, nisu naišli na onaj neposredni odziv koji su pobunjenici očekivali. Oni
bivaju uhvaćeni, suđeni i pogubljeni; tajna studentska udruženja su rasturena, a
njihovi vođi poslati u Sibir.
Žalosni neuspeh svih planova ispunjava Hercena gorčinom i odvaja od
njega većinu njegovih prijatelja preostalih u Rusiji, i čitalaca; — tiraž „Kolokada”
odjednom pada od 2100 na 500 primeraka. Osim toga, prva izgnanstva i
pogubljenja izazivaju dubok utisak u javnom mnenju, ali ipak ne u onom smislu
kako je vlada očekivala. Od prvih žrtava revolucije omladina stvara heroje i
mučenike. Umesto da nastoji da se sazove Ustavotvorna skupština, omladina
usvaja radikalnije političke ideje, koje pomažu pribegavanju zavere. Upravljači
naprednijih listova Černiševskij, Mihailov, Šeljgunov svojim pisanjem pomažu

513
ih. U inostranstvu Bakunjin žestoko brani težnje ove omladine, gotove na svaku
žrtvu, nasuprot Hercenu koji je izgubio svaku veru u uspeh i smatra da je u
tadanjoj Rusiji nemoguće ostvariti revoluciju. I revolucionarni pokret ulazi u
jednu novu fazu.
Studentska revolucionarna udruženja i pripremanje pokreta ka narodu
(1864 do 1873). — U ovoj deceniji stare su se revolucionarne deputacije istrošile.
Nove vođe se pojavljuju, Za novu grupu koja ih zaokružuje, i koja je formirana
od najagilnije mladeži, Hercen je suviše umeren, zastareo je. Od svih ljudi iz 40-
ih godina, jedini je Bakunjin koji nikako ne gubi vezu sa mladima i ne gubi ništa
od svoje popularnosti. On nastavlja da propagira revoluciju, brzu i snažnu. On je
našao sebi sledbenika, koji će ga u mnogome prevazići, studenta Nečajeva,
čelične volje i lišena svih skrupula u izboru sredstava. Nečajev propagira
uništenje svih državnih institucija i ukidanje svih klasa, osim seljačke. Ipak,
sredstva koja upotrebljava otkrivaju toliko otsustvo svih obzira na moral, da
samo diskredituju Bakunjina kod Marksa i vođa Internacionale, koja se baš tada
osniva. Sistem zastrašivanja koji je Nečajev praktikovao prema članovima svoje
grupe, dovodi ga do ubistva jednoga od njih Ivanova, osumnjičenog da ga nije
hteo slušati. Taj zločin prouzrokuje otkrivanje i rasturanje grupe. Sam Nečajev,
uhapšen od švajcarskih vlasti, i predan Rusima, biva zatvoren u Petropavlovsku
tvrđavu. Njegova sudbina smiruje duhove studenata, koji postaju umereniji i
počinju da sa više obzira slede zakonima evolucije.
Hercen umire januara 1870. Ali drugi emigranti, koji su uspeli da se spasu
od progona policije Aleksandra II, sklanjaju se u Evropu. U martu 1870 dolazi u
Pariz P. Lavrov, profesor Vojne akademije, čovek široke erudicije, koji se ubrzo
stavlja na čelo ruskog evolucionističkog socijalizma. Iako više naklonjen naučnim
studijama socioloških problema, on popušta usrdnim molbama omladine i stvara
čitavu jednu doktrinu, ruski „Populizam”. Njegova „Istorijska pisma” postaju
Evanđelje nove generacije. Glavna misao, ona koja je odgovarala najbolje
aspiracijama mladeži, u tome je da intelektualac ima „dužnost prema narodu”.
Umesto egoističkih formula nihilizma 60-ih godina, koje propagiraju
individualno i opšte usavršavanje, razvijanje ličnosti „populizam” uči odricanju i
žrtvovanju sebe za dobro naroda. Kako mladež želi uvek da počinje svoje delo
odmah, ne zadržavajući se dugim specijalnim pripremama, pitanje da li treba
nastaviti studije bilo je najomiljeniji predmet diskusije. Za vreme od nekoliko
godina centar tih diskusija bio je Cirih. Tu je zbilja, bio skup velikog broja mladih
devojaka iz najboljih porodica, koje su želele da studiraju ono što nisu mogle u
Rusiji i Nemačkoj Bilo je tu i mnogo studenata. Prema primedbi Šiška, istoričara
revolucionarnog pokreta, Cirih je bio postao Meka ruske mladeži. 1872 godine
diskusije su žešće nego ikad, blagodareći dolasku Lavrova i Bakunjina, koji sami
brane svoje ideje. Bakunin propagira još uvek svoju doktrinu najšire neposredne
revolucije. On tera mladež da ide, odmah ne da doktriniraju” seljake, već da što
pre izazovu lokalne pobune, koje bi u njegovoj živoj fantaziji, uzimale razmere
opšte revolucije. Ta „ustanička” doktrina često više odgovara temperamentu

514
mladih nego umerena i mestimice nejasna doktrina Lavrova, koja im potvrđuje
potrebu da nastave univerzitetske studije da bi bili sposobni poučavanju naroda.
Mladež se deli na Bakunjinovce” ili „Mutine”, razume se najmnogobrojnije, i na
”Lavriste”. Jedan treći lider Tkačev, pojavljuje se u Cirihu. Nekadanji član grupe
Nečajeva daje svoju doktrinu, koja je suviše realistička da bi bila popularna.
On govori da je socijalna revolucija u narodu i od naroda nemoguća, kao
što su nedavni događaji dokazali; da pripremati socijalnu revoluciju u
neodređenoj budućnosti znači gubiti vreme i upuštati pogodni trenutak za
revoluciju, — veruje da pogodni trenutak stvoren oslobođenjem robova nije
prošao. Ima samo jedan mogući izlaz, politička revolucija „ozgo” i bez učešća
narodnih masa. Razume se, — jer intelektualci vide u tim projektima za
„političku” reformu samo jedno sredstvo plemstva i buržoazije da bi „prevarili”
narod pomoću „Ustava“. —Tkačev i nije mislio na nekakvu političku reformu,
već na revoluciju, t. j. na grabljenje vlasti jednom grupom revolucionarnih
konspiratora, snažno povezanih; to je način koji će docnije izabrati Lenjin. Ali
generacije iz godina 60-ih i 70-ih suviše su idealističke i romantične, da bi se
zanele tim idejama. One čvrsto veruju u urođeni socijalizam ruskoga seljaka, i u
tome vide garantije za uspeh jedne revolucije izvedene ozdo po načinu
Bakunjinovom. Tkačev je regrutovao vrlo malo pristalica.
Ipak „Bakuninovci”, „Lavristi”, i „Tkačistn”, saglasni su u jednoj stvari:
treba „ići u narod”. Bilo da se pouči, da se obavesti, ili da se podiže ustanak,
treba biti u narodu. Intelektualci nemaju drugog načina da plate svoj „dug” i da
ispune svoje „obaveze” prema narodu. Pretstavnici književne škole „Populista”
koja se baš tada rađa, izlaze iz nižih socijalnih klasa. To su malograđani,
seminaristi i tako dalje, koji poznaju dobro ruskoga seljaka. Oni prvi prikazuju
prosvećenom mnenju sliku najnižih klasa grada i sela. Čas kao Levitov i
Rešetnikov „pesnici narodnoga bola” koji pokazuju narod pod svetlošću mračno-
realističnom, čas kao Nefedov a naročito Zlatovrackij, koji ga slikaju, jako
idealizajući, onakvog kakvog ga vidi lična fantazija. Prirodno, to idealizovanje
osvaja mladež „populističke” tendencije. „Narod je komunista”, to je premisa iz
koje se izvode svi revolucionarni planovi. Ipak, da bi se umešali u narod, i da bi
pobedili njegove sumnje i nepoverenje, propagatori smatraju za potrebno da se
pojavljuju na selu samo odeveni kao seljaci i da govore jezikom sela. Da bi
dokazali seljacima svoje neposredne usluge, oni su se starali da nauče izvesne
zanate koje bi mogli primeniti na selu.
Vrlo zgodno za mladež, nestrpljivu da stupi u borbu, jedna naredba ruske
vlade od 1873 primorava svu rusku mladež, koja studira u Švajcarskoj da se vrati
u Rusiju. Odjednom, problem univerzitetskih studija je, nezavisno od volje
zainteresovanih, rešen negativno. Mladi propagatori oba pola vraćaju se u
masama u Rusiju. Oni donose nove snage revolucionarnom pokretu, koji jedva
životari od svog sloma 1863 godine. I naročito od posebnog terorističkog dela
Karakazova, člana jednog studentskog udruženja, koji je 1866 bio pucao na

515
Aleksandra II i time izazvao žestoku reakciju vlade, revolucionari su bili
emigrirali da bi izbegli gonjenje od strane vlade; jedno apsurdno rešenje te iste
vlade ih je vratilo. Posle oseke revolucionarnog pokreta trebalo je očekivati novu
plimu.
Kad su se mladi emigranti vratili u Rusiju, put ka narodu bio im je već
pripremljen. Jedna grupa studenata predvođena od Čajkovskog, docnije
poznatog u emigraciji, mnogo je za to učinila. Formirana krajem 60-ih godina,
ona je bila izabrala, pod mučnim utiskom koji su ostavili oštre metode i amoralni
postupci Nečajeva, jedan stav čisto evolucionistički i moralizatorski i stavila sebi
kao glavni cilj vaspitanje samih revolucionara pre nego što se okrenu narodnim
masama. U tome cilju ona je bila izdala prevode Darvina, Stjuarta Mila, Spensera
i tako dalje i vulgarizirala dela za narod objavljujući u isto vreme tajne i
revolucionarne pamflete. Ona je bila nabavila u Švajcarskoj i jednu štampariju i
osnovala u više ruskih varoši „autonomna udruženja”,- koja će rasturati te spise
za vaspitanje i propagandu. Kada se Čajkovski, uskoro obuzet religioznim
misticizmom i idejom „božanskog čovečanstva”, povuče iz revolucionarnog
pokreta i završi najzad sa emigracijom u Ameriku, njegova se grupa fuzionisala
sa grupom Kravčinskog.22 Najzad, i budući emigrant, knez P. A. Kropotkin, mlad
oficir, koji se vratio iz jedne geografske ekspedicije u Sibiru, bio je prišao tom
udruženju u proleće 1872 godine. Članovi tih udruženja bili su organizovali u
„kružoke”, t. j. više studenata udruživalo se da žive u zajednici. Taj život u
zajednici, po kazivanju Čajkovskog, približavao je duhovno jedne drugima i
uticao da se podigne nivo moralnih propisa koji je utvrđivao njihov međusobni
odnos. Za to su ta udruženja bila u tako čvrstoj vezi, i docnije olakšala rad
zavere, iz koje su bili udaljeni svi mladići strani tim grupama, malo poznati, ili
koji se nisu podvrgavali principima potpunog drugarstva; organizacije zavere u
njima su bile dobro zaklonjene i njihovo pronalaženje od strane policije jako
otežano. Među mnogobrojnim filijalama centralnog udruženja u Petrogradu,
formiranim u provinciji od grupe Čajkovskog, bilo ih je značajnih. U Kijevu,
jedan „kružok” intelektualaca, koji će opisati sjajan memoarista Debagorij-
Mokrijević, imao je među svojim članovima Katarinu Breško Breškovskuju,
nezvanu docnije „babuškom ruske revolucije”. U Odesi, jedan od glavnih
članova udruženja bio je Feliks Volkovskij, pisac popularnih brošura, mnogo
čitanih, koji docnije, pošto je emigrirao, osniva „fond za rusku slobodnu štampu”
i izdaje u Londonu časopis „Free Russia”. U Krezonu, u Orelu, u Vjatki, u
Vologdi i t. d. bila su osnovana takođe aktivna udruženja.
U toku jeseni i zime 1873, ta udruženja, jednodušno organizuju nova
udruženja, naročito određena da pripreme „krstaški pohod u narod.” Ideja za
tim pohodom primljena je oduševljeno od sviju, kako od onih koji su bili u Rusiji,
tako i od onih koji su se tek vratili iz inostranstva. Prema jednom zvaničnom
izveštaju od 54 gubernije, u 37 pokret se pojavio. Kravčinski i Kropotkin su

22
Kravčinski, koji je docnije bio emigrant, slavan pod imenom Stepnjak, objavio je u inostranstvu seriju čuvenih dela:
„Podzemna Rusija”, „Opisi revolucionarnog pokreta”, „Rusija pod carevima”, „King Stork and King Log”, i. t. d.

516
dobro opisali duševno stanje i iluzije mladih propagatora. Suprotno metodama
Nečajeva, udruženje ne nameće, osim moralnih pravila koja regulišu odnos
između članova, ni stegu, ni disciplinu. „Revolucionarna partija, veruju oni, ima
da se spontano obrazuje i izađe iz duše naroda.” Pokret „je pre jedna vrsta
otkrića nego propaganda”, kaže Kravčinski. „To je jedan snažni krik, dolazeći
neznano odakle koji odjekuje širom cele zemlje i zove sve one čija duša nije
umrla da posluže velikom cilju spasenja otadžbine i čovečanstva. I zove sve one,
čiji je duh živ još, da se pobune na svoju prošlost, da dođu na poziv, da napuste
rodni krov, bogatstva, čast i porodicu. Oni su se bacali u pokret sa strasnim
oduševljenjem, sa žarkom verom koja ne zna prepreke i ne broji žrtve, i za koju
su patnja i smrt samo neodoljivi potsticaji. Nije ovde reč samo o gomili mladih
ljudi, mnogih iz aristokratskih porodica, koji za vreme od 15 časova rade u
fabrikama u radionicama, u polju ... Ono što je značajno, to je da zaraza zahteva
već gotove ljude, koji imaju sigurne pozicije, magistratore, lekare, oficire ...” Taj
pokret ne može se smatrati isključivo političkim. To je pre neka vrsta krstaškog
pokreta; on ima sve osobine verskog pokreta.
Zamah i razočarenje u „krstaški pohod u narod” 1874—1877. — „U
proleće 1884, studentska udruženja odjednom prestaju da diskutuju. Vreme
prepirkama je prošlo; treba se baciti na „delo”. Na brzu ruku pravi se oprema
radnika, koporan, čizme. Kratki oproštaji, lakonski odgovori. Gde idete? — Na
Ural. Na Volgu. Na Jug. Na Don. Tople želje za uspeh, snažna rukovanja, ...
Proleće je prošlo, vreme je ... A takva električna varnica, uzvik „u narod!” trese
omladinu; verujući u nju, hrabro, bez oružja i organizacije, omladina se baca u
juriš pred samim očima neprijatelja. „Ima blizu 2000 oduševljenih mladića koji
gotovo bez ikakve pripreme, pođoše na „prvi pohod” u narod! Zvanični izveštaj,
sastavljen docnije od ministra pravde, grofa Palena, slaže se sa „Stepnjakom” u
konstataciji da su oni naišli na živu simpatiju i energičnu podršku kod kulturnih
klasa: „Mnogo ljudi zrelih godina i od uglednih položaja ne samo da su
neprijateljski raspoloženi prema vlastima, već pružaju stvarnu pomoć
revolucionarima, kao da ne shvataju da time pripremaju svoju ličnu propast i
društva u kome su!” Palen oplakuje „nedostatak moralnog vaspitanja” koje
dokazuje ta klasa, kao i „otsustvo poštovanja prema veri, porodici, pravu čoveka
i privatne svojine”. Kao da naklonost koju je svedočila ta klasa prema
propagandistima nije bila baš posledica povrede tih „čovekovih prava” od same
vlade i njenog odbijanja da dâ zemlji minimum političkih sloboda.
Držanja mladih propagatora su veoma malo revolucionarna. Njihovo
odevanje, za koje misle da je proletarsko, njihova nesposobnost da govore
jezikom prostog naroda, njihovo potpuno neznanje uslova seoskog života,
otkriva ih odmah i obraća na njih pažnju. Policija ide za njima u korak, i za
nekoliko meseci ima sva obaveštenja o većini njih. Pre svega, vlada ne zna kakav
stav da zauzme prema toj novoj vrsti prestupa. Najzad, rešava se da sudi prvoj
partiji od 50 lica, zatim i drugoj od 193, izabranih među masom uhapšenih. Prvi

517
put, vlada priređuje javni politički proces, samo zato da bi pokazala društvu
opasnost u koju srlja. Ali to suđenje ne daje rezultat koji je ona očekivala. To
suđenje otkriva širokoj publici postojanje tajnih društava u Rusiji. S druge strane,
držanje okrivljenih, njihovo samopregorevanje i požrtvovanje, njihov idealizam,
čvrstina njihovog ubeđenja i njihova potpuna nezainteresovanost privlači opštu
naklonost. Za vreme suđenja, oni ne iskorišćuju slobodu govora za svoju
odbranu, već da bi optuživali reakcionarnu vladu; njihove govore štampa može
samo u izvodu da objavljuje, ali brošure, objavljene u tajnim štamparijama,
donose ih u celosti. Optuženi na taj način objavljuju otvoreno mnoge stvari na
koje je prosečni Rus mogao samo misliti, ali ne i reći ih. Ovaj politički proces
pravi revoluciju popularnom.
Ali pred rezultatom njihovog „pohoda”, razočarenje propagandista je
veliko. Iskustvo im kazuje da su se prevarili u osećanjima naroda; ne samo da on
ne deli njihove poglede i da neće da ih čuje, već, čak šta više, on ne razume
njihov govor. Dok govore o zemlji i kritikuju vlasnike, seljaci ih još i slušaju, ali
čim hoće da ih upoznaju sa socijalizmom, metodama kolektivne agrikulture i t.
d., oni nisu u stanju da ih zainteresuju 23. Još gore, oni su postali sumnjivi u
njihovim očima. Poljoprivredni rad u zajednici potseća seljake na rad za vreme
Ropstva, na kuluke i obavezne radove koje je hteo da propiše Nikola I. Često
sami seljaci hvataju agitatore i predaju ih policiji. Ipak omladina ne zaustavlja se
samo da prizna pogreške i nepotpunost svojih metoda, ona zna da izvuče iz svog
poraza potrebnu lekciju. Seljaci su bili nespremni. Jasno je da treba, pre svega,
njih vaspitati i umesto da im se prilazi preobučen kao iz maskarada, da bi im se
dao „udarac nogom demokratizma”, treba živeti među njima. Govori agitatora
nisu bili shvaćeni, a izgledali su im i sumnjivi. Ne treba dakle početi sa
govorima, već steći poverenje seljaka čineći im korisne usluge. Najzad, rad
dugog daha i na mestu zahteva naročite mere da bi se osigurala kohezija napora.
Propagandisti su prebacili sebi za svoj neuspeh u mnogome nedostatak
organizacije. Za to oni osnivaju 1886 jedno udruženje, koje dobija ime, već
upotrebljeno 1860 i 1870 „Zemlja i Volja”. Idilični period revolucije završava se i
stvarna aktivnost revolucionarna sleduje. Godine 1877 propagatori „populisti”
preduzimaju sa novim metodama svoju „drugu kampanju” za osvajanje naroda.
Borba mnogo ozbiljnija sa vladinim ljudima očekuje ih. Oni će preći od
pacifističke propagande na oružanu odbranu, za tim na teroristička dela, koja će
proslaviti širom sveta tajanstveni „Centralni komitet”.

3. REAKCIJA I TERORISTIČKI REVOLUCIONARNI POKRET

Teroristički revolucionarni pokret je posledica reakcionarne politike koja

obeležava kraj vladavine Aleksandra II.

23
Stefanović je uspeo da povuče za sobom više od 1000 seljaka u Čigrinu 1887. Ali taj uspeh, jedini i važniji, „miteni” su
mogli da postignu samo zaklanjajući se za ime carevo i šireći među seljake jednu lažnu „Zlatnu bulu”. Slični postupci bili su
izrično zabranjeni od mladih.

518
 Politička kolebanja Aleksandra II i kontrast između unutrašnje politike
i ekonomske politike. — Od 1861—1866 politika Aleksandra II odaje jednu
čudnu mešavinu liberalizma i konzervatizma. Lične ideje imperatora ne
odgovaraju, videlo se već, ulozi „oslobodioca” i reformatora, koju je na sebe
uzeo. Dok je trajalo oduševljenje izazvano erom slobode koju je on otvorio, dok je
krug ljudi zadobijenih za reforme bio oko njega, ova kontradikcija nije se
primećivala. Ali već od pripremanja seljačke reforme manifestuju se ova
kolebanja, koja karakterišu vladavinu ovoga cara dobronamernog ali
neodlučnog.
Propagator ropstva grof Palen, konzervativac, smenjuje Rastovceva kao
pretsednik „komisije redakcije”, kojoj car poverava dužnost, da dâ poslednji
retuš na projekt emancipacije seljaka. Carski savet, kome pretsedava oglašeni
protivnik reforme seljaka princ A. Orlov, car određuje da pregleda taj projekat.
Čim je obnarodovan akt oslobođenja, car se odvaja od Nikole Miljutina koji se
toliko zalagao da obori ropstvo. Na čelo ministarstva državnih dobara, koje treba
da odredi koristi, date seljacima reformom od strane države, car zamenjuje
liberalnog Kiseljeva čuvenim Murajevom, koga zamenjuje posle reakcionarni
Zelenij. Nemiri koji izbijaju među studentima u Petrogradu u jesen 1861 godine,
jer su konzervativci bili određeni da primene mere date od liberalnog ministra
Kovalevskog, plaše imperatora i približavaju ga njegovim reakcionarnim
savetnicima. Požari koji izbijaju u prestonici u maju 1862, i koji se pripisuju ne sa
dovoljno dokaza istim elementima „crvenim” povećavaju njegovo nespokojstvo.
Černiševski, M. Mihailov i Serno Solovjević su proterani u Sibir bez ikakvog
suđenja. Nedeljne škole i javni časovi su zabranjeni. Stroga kontrola sprovodi se
odsada po listovima i časopisima. Hiljadugodišnjica stvaranje ruske države pada
7. septembra 1862 godine: jedni očekuju da taj datum, bude obeležen
opstruisanjem ustava, drugi proklamacijom slobode štampe ili slobode savesti,
ali nikakva nova reforma nije obnarodovana. Naprotiv represivne mere su
preduzete protivu skupova plemića koji su pravili kampanju u korist Ustava.
Događaji u Poljskoj ne čine manji utisak na imperatora i vladu. U početku
vladavine, u Poljskoj kao i svugde, smirenje je izgledalo potpuno. Tamo se samo
čekala amnestija i oktroisanje jednog „osnovnog” statuta, koji im je bio obećan još
od Nikole I pa to obećanje ponovljeno i od Aleksandra II Napoleonu III, prilikom
sklapanja mira u Parizu. Od 1860—1862 carevi namesnici u Varšavi koji se stalno
smenjuju, nisu na visini svojih dužnosti. Knez Gorčakov, star i bolestan, slabog
karaktera, zadovoljava se do svoje smrti (april 1861), da bdi nad održavanjem
spoljneg reda. Posle njega prolaze, u toku samo jedne godine, četiri carska
namesnika: u dva maha đeneral Sukhozanat — prostak i neznalica; grof Lambert
— dobričina — ali isto tako malo kulturan i veoma ozbiljno bolestan; jedan
učenik Nikole I, grof Liders, neprijatelj svakome civilu. Tek u junu 1862
Aleksandar II imenuje za vice kralja velikog Kneza Konstantina Nikolajevića,
kome je pridodat markiz Vjelopoljski, veliki poljski patriota i iskusni političar.

519
Ovo imenovanje dolazi suviše dockan, jer, pod uticajem emigracije, potpuna je
promena izvršena u duhovima u Poljskoj za vreme te dve kritične godine.
Umerene partije ustupile su mesto radikalnim partijama. Vjelopoljski predlaže
jedan projekat izmirenja, koji ostaje u kartonima administracije u Petrogradu.
Njegova uloga posrednika propada i, u početku 1863, ustanak bukne.
Mladi revolucionari, koji u ustanku učestvuju, i ako imaju podršku
Bakunjina i simpatiju Hercena, sukobljavaju se sa neprijateljskim stavom ruskih
liberala, koje ustanak približava konzervativcima i nacionalistima
„slavenofilima”. Hatkov, glavni urednik „Ruskij Vesnik”-a i „Moskovskija
Vjedomosti”, do tada partizan engleskih demokratskih institucija, primer je
najsjajniji toga naglog preokreta liberala. Njegovi nacionalistički članci čine vrlo
jak utisak, čak i na vladine krugove. To je prvi put da jedan ruski novinar ima
uticaja na svoju vladu. Na nesreću, to je bio koban uticaj.
Ohrabren približavanjem jednog dela liberala i slavenofila, vlada
primenjuje za periferiske provincije reakcionarnu politiku. Ona rešava da
primeni u Poljskoj sistem rusifikacije, koji su Nikola Miljutin i Georgije Samarin
preporučili i stvarno primenjivali u zapadnim provincijama, na severozapadu, u
Litvaniji i u Beloj Rusiji, na jugozapadu, u Ukrajini, gde, posle završetka poljskog
ustanka, vlasti behu objavile rat „polonizmu” i katolicizmu uzimajući u zaštitu
elemente nepoljske i nekatoličke. Ta politika, koja se naslanjala na niže socijalne
klase, imala je demokratski karakter, što objašnjava odobravanje ljudi kao N.
Miljutina i Samarina. Ali ovi nisu nikako mislili da primene u pravoj Poljskoj
jednu politiku zamišljenu za zapadne provincije i koja, presađena u sredinu
potpuno Poljsku, imala je da dâ oblike čisto reakcionarne i da se osniva samo na
nasilju. Ova primena je delo kneza Čerkaskija koji posle smrti N. Miljutina 1866
njega nasleđuje, pošto je dotle bio njegov najbliži saradnik. Njegova primena čini
da odnosi između Rusije i Poljske postaju sve zategnutiji, naročito za vreme
sledećeg perioda, između 1870 i 1880. U Ukrajini, gde funkcioniše od 1864 sistem
rusifikacije, već ispraktikovan u severozapadnim provincijama, vlada se stara da
spreči upotrebu lokalnog jezika, maloruski logor. Ukrajinski nacionalisti nisu još
„separatisti”, i ako ih Hatkov već optužuje i vodi kampanju protivu njih na
samom terenu .Ali potreba za emigriranjem, kao što će učiniti M. Dragomanov,
da bi se spasao od kinjenja vlasti i aktivnost koju emigranti razvijaju u Galiciji,
uticaće snažno da razviju separatističku ideju u Ukrajini od 1875 godine. U
Baltičkim provincijama i u Finskoj takođe, politika rusifikacije se primećuje od
1864.
U pravoj Rusiji, na suprot, Aleksandar II pokazuje se sve više progresista i
nastavlja još sa reformama. Godine 1864 on osniva „zemstva”. U 1866 on zavodi
novu pravnu organizaciju, koju zapadne provincije: Poljska, Litvanija, Bela
Rusija, Ukrajina ne uživaju. U 1865 on oslobođava štampu prethodne cenzure, a
1866 on prima veoma blagonaklono izveštaj ministra finansija, Rejterna, u kome
ga potseća da podnese reforme, dodeljujući mirno narodu ono što on traži da
ostvari silom, t. j. ukidanje zastarelih formula i ukorenjenih zabluda, jedine su

520
sposobne da preduprede revoluciju; i u kome se trudi da prikaže da realizacija
reformi apsolutno je potrebna za ekonomsku i finansisku konsolidaciju Rusije.
Aleksandar je sačuvao svoju naklonost prema ministru24 i ostavio ga da vodi
jednu naprednjačku ekonomsku i finansisku politiku.
Za vreme od šesnaest godina koliko je bio na vlasti, od 1862—1878,
Rejtern se naprezao da preporodi Rusiju, državu zaostale agrikulture u
industrisku zemlju. On se starao takođe da olakša transport cerealija, koje su
glavni deo ruskog izvoza, spajajući železničkom mrežom velike proizvođače
centre sa glavnim izlazima, kopnenim i morskim. Za vreme stupanja na presto
Aleksandra II, Rusija je imala samo 977 vrsta železničke pruge čije su glavne
linije bile Moskva-Petrograd i Varšava-Beč. Rejtern rešava da spoji ne samo
plodne krajeve Volginog bazena, Nove Rusije i centra sa jednim pristaništem na
Baltiku, prolazeći preko Moskve, već i Moskvu sa Crnim Morem. On ustupa ovu
prugu jednoj grupi kapitalista, «a čijem je čelu stajao francuski „Kredi mobilije”
sa bankarem Pererom. Ova prva koncesija ne daje dobre rezultate, ali vladavina
Aleksandra II ne ostaje manje verna, sve do svoga kraja sistema koncesija: 1881
godine od 21.000 vrsta novih pruga 93% pripada privatnim kompanijama, čijim
obligacijama vlada garantuje interes 5%. Između 1868 i 1875 razvijanje
železničkih pruga nastavlja se najaktivnije — 10.500 vrsta su sagrađene u tome
periodu. Poljoprivredni centri su spojeni sa pristaništima kao i ugljeni bazeni na
Donu. Železnice, prvi put, donose zaradu. Cena žitu beleži zamašnu osu i seljaci
se razvijaju od nekadanjih domaćih ekonoma u ekonome-trgovce. Izvoz cerealija
od 45—50 miliona puda godišnje, krajem vladavine Nikole I od 69 miliona po
krimskom ratu i od 76 između 1861—1865, čini od 1876—1880, verovatno zbog
razvijanja železničke mreže i krčenja nove zemlje, jedan ogroman skok i dostiže
257 miliona puda. Rejtern se bavi i organizacijom privatnog kredita. On se ne
zadovoljava da reorganizuje Državnu banku, on hrabri stvaranje privatnih
banaka. Ako se većina njih pojavila između 1863—1877, ima se blagodariti
njegovoj politici.
Tako, dok se unutrašnja politika koleba i naginje da bude konzervativna,
čak reakcionarna, ekonomska politika ostaje progresivistička. To je konstrast koji
će odtada, biti uvek primećen u Rusiji.
Reakcija. — 4/16 aprila 1866 student Karakozov pokušava atentat na
život imperatora. Od tada, Aleksandar II naginje sve jasnije ka politici
konzervativnoj. Reakcija se oseća naročito u području školskom i sudskom a i u
štampi.
I ako se Karakozov, kome njegovi prijatelji ne odobravaju ideju o atentatu
na vladara, rešio sam da izvrši atentat, reakcionarni savetnici imperatorovi ne
propuštaju a da ne okrive svu omladinu i politiku Golovina, liberalnog ministra

24
Rejtern je sa grofom Aleksandrom Aldlerbergom, Ministrom Dvora, Gorčakovom, ministrom spoljnih poslova od 1856 i
D. A. Miljutinom, ministrom rata od 1862 u malom broju ministara koji su umeli da sačuvaju za vreme dugih godina
poverenje Aleksandra II.

521
prosvete. Raport naročite komisije, određene da ispita slučaj Karakozova, kojoj
pretsedava grof Muravjev, otkriva širenje revolucionarnih ideja među školskom
omladinom. Golovin je primoran da dâ svoju ostavku i zamenjen je svojim
protivnikom, grofom D. A. Tolstojem. 13/25 maja 1866 jedna carska naredba
upućena pretsedniku ministarskog saveta Pavlu P. Gagarinu izjavljuje: „da
mladež treba da bude podizana u duhu religioznih istina, poštovanju svojine i
ispunjavanju glavnih zakona građanskog reda”, energično osuđuje grlate
kritičare plemstva i poziva očeve porodica da pomažu vladu u njenome delu
vaspitanja omladine. Grof D. A. Tolstoj koji ostaje ministar od 1866—1880 rasipa
svu svoju aktivnost na primeni toga programa, trudeći se da uništi ili bar da
oslabi efekat reformi njegovih prethodnika.
Pre svega, on pokušava da osujeti uticaj „zemstva” na osnovnu nastavu.
Ne smejući da menja odmah zakon od 1864, on počinje od 1869 da nadgleda
školsku politiku „zemstva” preko naročitih inspektora koji, uvedeni u svojstvu
stalnih članova školskih saveta distinkta, mešaju se u postavljanje učitelja,
kontrolišu školsku nastavu „zemstva”, otpuštaju učitelje koje optužuju da rade
protivu vlade, religije i morala, i prema tome da su štetni po učenike. Zatim,
smatrajući da je taj sistem inspekcije nedovoljan, on se rešava da izmeni
organizaciju osnovnih škola, postavljenu od Golovnika. Njegov nacrt da pretvori
školske savete u birokratske ustanove, upravljane od crkvenih inspektora, nailazi
na jednu nepredviđenu prepreku, pretenzije plemića, koji uspevaju da budu
saslušani od imperaratora, i on dobija naredbu da poveri upravu škola
pretstavnicima plemića. Tako novi statut narodne nastave (1874) daje
pretstavnicima plemstva u vladi i distriktima pretsednički položaj u raznim
školskim savetima. Upravitelji osnovnih škola ostaju stalni članovi saveta, vršioci
administrativnih dužnosti, ali podređeni kontroli pretstavnika plemstva.
Inspektori osnovnih škola zadržavaju svoju ulogu u savetu distrikta. S druge
strane, Tolstoj, koji upravlja u isto vreme poslovima Pravoslavne crkve, kao
glavni pretstavnik Svetoga Sinoda, i poslovima ministarstva prosvete, podržava
svom svojom moći parohijske škole, upravljane od sveštenstva. Ne samo da
klerikalni uticaj osvaja u javnoj nastavi, već i vlada pretpostavlja klerikalne škole
javnim školama naročito školama „zemstva”, plod spontane inicijative ruskoga
društva.
Ali naročito u srednjoj nastavi, gde se mladež uči i obrazuje svoj karakter i
svoje ideje, Tolstoj vrši „kontra-reforme”. Jedan deo štampe saglasan je sa
imperatorom i Tolstojem u potrebi da se menja program. Katkov i S. M. Leontjev,
glavni urednici „Ruskij Vestnik”-a i „Moskovskija Vjedomosti”, među
najvatrenijim pristalicama su za tu reakciju. Nekada liberal i pristalica reformi,
Katkov je iz osnova iskrenuo svoj stav, pod uticajem razvijanja ideja u svojoj
mladosti, i naročito, to se videlo, pod uticajem poljskoga ustanka 1863. On je
postao duša reakcionarne partije koja hoće da dominira imperatorom, da
sprečava nove reforme i da ukida one koji su već sprovedene. Sa Leontjevim on
optužuje mladež da podleže duhu nihilizma i materijalizma, što pripisuje rđavoj

522
organizaciji nastave i vaspitanja, i on poziva novog ministra prosvete da
snažnom rukom zaustavi dekadenciju škole i da obuzda mladež primoravajući je
da uči, i da napusti politiku. U programu školskom, on traži da se ukinu
prirodne nauke, koje smatra za štetne, jer vode mladež materijalizmu, redukciju
političke istorije i istorije književnosti, a časove tako dobijene upotrebiti za
produbljenu studiju klasičnih jezika, ne samo latinskog, već tako isto i grčkog, za
čije znanje veruje da je važno za Ruse, jer Rusija je bliža grčkoj civilizaciji nego
rimskoj. Studija jezika i književnih dela staroga veka naviknuće učenike, mislio je
on, na precizna znanja i neće povlađivati nepotrebno teoretisanje.
Kao Katkoz, Tolstoj vidi u klasičnim studijama sredstvo za borbu protivu
nezavisnosti duha studenata, i koncentrišući njihov razum i njihovu maštu na
klasičnu kulturu, on se nada da će skrenuti njihovu pažnju sa savremenih
događaja. Tako gledajući na stvari, on zamišlja potpunu reformu srednje nastave.
Na osnovu dokumenata i izveštaja direktora gimnazija i kuratora školskih
srezova, on sastavlja jedan projekat koji prvo pregleda jedna komisija pod
pretsedništvom grofa Stroganova, zatim komitet naročito sastavljen pri
Carskome savetu, i koji posle produbljenih diskusija, najzad 1871, podnet je
plenumu toga saveta. Opozicija je živa. Većina od 29 članova izražava se protivu
srednje nastave bazirane na klasičnim studijama. Opozicija kritikuje naročito član
projekta koji sprečava pristup na univerzitet mladićima koji nemaju diplomu
klasične gimnazije: „Ne može se smatrati za pravo, primećuje opozicija, da
pristup na univerzitet, u ovo vreme napretka nauke, bude sprečen mladićima
koji su odlično studirali te nauke, to jest pozitivne nauke, a da se primaju samo
oni koji su studirali klasične jezike, mrtve jezike”. Na suprot njima, manjine od
18 članova prima projekat i naročito, tu zabranu protivu koje se diže većina. Na
njihovu stranu stavlja se Aleksandar Drugi, i projekat Tolstojev postaje novi
statut gimnazija i progimnazija, obnarodovan od imperatora 30 jula—11 avgusta
1871 g.
Gimnazija postaje u suštini klasična škola. Učenici počinju da uče latinski
jezik od prvog razreda, a grčki od trećeg. Dva časa dnevno su posvećeni
studijama starih jezika. Na suprot tome, prirodne nauke su izostavljene, a
politička istorija, istorija književnosti i živi jezici su skraćeni. U studijama starih
jezika, zadržava se naročito na učenju gramatika, na vežbanju prevoda sa ruskog
na klasične jezike. Opšta kultura je žrtvovana produbljenom znanju grčkog i
latinskog, i mladići izlaze iz gimnazije jaki u prevođenju, ali sa vrlo površnim
znanjem u svim ostalim predmetima. Njihovo intelektualno razvijanje trpi zbog
toga.
Da bi se bolje postigao politički cilj reforma i otstranili učenici od
ekstremnih političkih ideja, preteranom klasicizmu pridodata je stroga disciplina,
koja potseća na život u kasarni. Učenici treba da se nauče da slepo slušaju svoje
starešine i da bez pogovora vrše sve njihove naredbe. Direktori gimnazija, čiji su
prerogativi jako prošireni, imaju pravo nadzora nad profesorima, a i pedagoška

523
veća njima su podređena. Najzad sam ministar obraća naročitu pažnju na
ujednačenost u nastavi i na izbor knjiga školskih. Nikakav udžbenik ne može se
upotrebljavati bez njegove prethodne dozvole. Tako su izbačene sve knjige iz
srednjih škola, koje nisu odgovarale gledištima vlade.
Što se tiče „realnih” škola, u kojima se naročito predavala matematika i
crtanje — njihov je statut odobren od imperatora 15/27 maja 1872, — učenicima
ovih škola sprečen je pristup na univerzitete, i oni mogu produžiti svoje studije
samo na višim tehničkim školama. Ali tih škola nije bilo dovoljno, i zato većina
mladića pretpostavlja gimnazije.
Za vreme elaboracije te reforme, kao i posle njenog obnarodovanja,
prosvećeni krugovi i organi nezavisne štampe „Vjesnik Evropi”, „Peterburgskija
Novosti”, „Golos” protestvuju energično, ali uzalud. Ministar se starao da se
složi sa gledištem cara, i njemu je samo u toliko bilo do toga klasičnog sistema,
ne da obrazuje mladež, već da napada revolucionarne tendencije.
Sa ne manje upornosti vodi on skrivenu borbu protivu univerzitetskog
statuta od 1863. Neredi koji izbijaju s vremena na vreme među studentima, i koji
su u tesnoj vezi sa napredovanjem revolucionarnog pokreta, njemu pružaju
izgovor uvek zgodno došao, da udari na autonomiju univerziteta. Godine 1868,
on dobija od imperatora ovlašćenja da za prazne katedre postavi svoje kandidate,
od kojih su neki već uzalud moljakali svoje kolege da glasaju za njih. 1879 on
objavljuje naredbu o dužnostima inspektora univerziteta, protivu principa
statuta od 1863. Kao što su Katkov i Leontjev bili inspektori za reformu srednje
škole, tako je profesor Moskovskog univerziteta Ljubilov bio potstrekač i
savetnik ministra u borbi protivu univerzitetske autonomije. Nakon kampanje u
štampi koju je vodio protivu autonomije univerziteta, Tolstoj se rešava da izmeni
statut od 1863. Posle univerzitetskih nemira 1874, specijalni komitet, sastavljen
od ministara kojima su zavisni razni prosvetni zavodi, objavljuje potrebu: da se
imenovanje profesora univerziteta poveri ministru, da se proširi kontrola vlade i
na univerzitetsku nastavu, da se uvede stroga disciplina na univerzitetima i
podesi primanje studenata tako, da se mogu udaljiti osobe neželjene i siromašne.
Prema tome, jedna naročita komisija, pod pretsedništvom jednog člana Carskog
saveta, Deljanova, bila je određena 1875 godine da ispita situaciju univerziteta. i
da pripremi jedan projekat reforme. Ljubinov, kao član te komisije, odlazi u
društvu jednog od svojih kolega, Georgijevskog, da se obavesti na licu mesta, po
raznim univerzitetima. Oba člana su svuda vrlo hladno dočekana i iz straha od
neprijateljskih manifestacija studenata, ne smeju da prisustvuju predavanjima
profesora. U komisiji izabrani rektori univerziteta jednoglasno brane statut od
1863; univerzitetski saveti, s druge strane, započinju upornu borbu za odbranu
svoje autonomije. Samo Tolstoj ne menja svoj stav. Njegov projekat novoga
statuta je predat 1880 na ocenu Carskome savetu. Ali zbog njegovog povlačenja,
koje dolazi ubrzo, i zbog promene politike njegovih sledbenika, Saburova i
barona Nikolaja, ukidanje univerzitetske autonomije je odloženo do vladavine
Aleksandra Trećeg 1884. g. U isto vreme kada u prosveti, reakcija se ističe i u

524
administraciji i u pravosuđu. U trenutku kada Tolstoj nasleđuje Golovnika, stari
komandant žandarmerije, knez V. A. Dolgorukij je zamenjen jednim mladim
đeneralom, vrlo uticajnim na Dvoru, grofom P. A. Šuvalovom. Sa ovim, ministar
unutrašnjih dela P. A. Timašev i ministar dobara, đeneral Zelenkij su duša
reakcije koju Aleksandar Drugi sprovodi kroz nazadnu politiku. Na njihov savet,
i rušeći duh i slovo nedavnih reformi, prava guvernera su odjednom proširena.
Ministra pravde, Zamjatina, liberala, koji je nedavno sproveo pravnu reformu, na
nagovaranje Šuvalova, imperator zamenjuje grofom Palenom, reakcionarem.
Palen, koji nema pojma o svojim novim funkcijama, radi na tome da potčini
sudove administraciji. Regrutuju se sudije među sudskim činovnicima koji
uživaju naklonost vlade, jer se dotle prebacivalo sudovima za suviše blago
suđenje. Istraga zločina protivu države bila je vođena naročitim propisom od
strane žandarmerije, a od 1871 optuženi je mogao, bez presude odgovarajućeg
suda, biti prognan po prostom rešenju administracije. 1874 kazne predviđene za
političke zločine pooštrene su za više stepena, a 1878 one su prešle u nadležnost
vojnih sudova, koji primenjuju član 279 Zakona o vojnom pravosuđu, t. j. u
gotovo svima slučajevima, kaznu smrću. U toku vremena, preduzete su mere da
se oslabe advokatske korporacije, predmet draženja reakcionara koji nisu mogli
da se naviknu na slobodne rasprave.
Sloboda štampe nestajala je malo po malo. Već privremeni pravilnik od
1865, i ako tvrdeći da ukida prethodnu cenzuru, zadržao je mnoga ograničenja:
knjige su imale biti predate nekoliko dana pre njihovog pojavljivanja cenzoru
koji je mogao bilo da zadrži njihovo publikovanje, bilo da traži delimično ili celo
izostavljanje jednog sumnjivog pasusa. Od 1866, kako su sudovi počeli da
oslobađaju novinare, vlada prestaje da im predaje novinarske krivice, da bi se
obilno koristila merama ograničenja u administraciji listova: oduzimanje prava
objavljivanja privatnih oglasa; zabrana prodaje listova na „broj” i posle dve
„opomene” obustavljanje izdavanja lista privremeno ili za svagda. 1873 godine
ministar unutrašnjih poslova dobija pravo, da bi predupredio novinarske krivice,
da zabrani listove da govore o pojedinim savremenim gorućim pitanjima; malo
po malo, on dolazi do toga, da sastavlja listu zabranjenih tema i da ih poverljivo
dostavlja direktorima listova.
Prirodno, radikalna štampa je prva žrtva tog pritiska. „Sovremenik”,
Ruskoje Slovo”, koji su propagirali težnje koje je osuđivala carska naredba
upućena pretsedniku ministarskog saveta Gagarinu, od 1866 zabranjeni su po
naročitoj naredbi imperatorovoj. Čak i slavofilski listovi imaju velikih teškoća.
Vladina nepopustljivost primorava obustavljanje publikacija „Moskva” 1867 i
„Moskvitjanin” Ivana Oksakova. Ista sudbina postiže „Vest” list aristokratije koji
radi za ponovno seljačko ropstvo. „Vestnik Evropi”, liberalni mesečni časopis,
može da se pojavi 1866 samo zato što se pretstavlja kao istoriski časopis, i kad
1868 on se pretvara u politički organ, on se održava blagodareći jedino krajnjoj
obazrivosti. I ako se „Otačestvenija Zapiski”, organ „Populista” koji 1866

525
zamenjuje zabranjeni „Sovremenik”, bavi radije, u duhu ideje vodilje toga lista,
socijalnim pitanjima i izbegava politička pitanja, kao ona naročito opasna o
ustavu, doživljuje mnoga kinjenja od strane cenzure. Liberalni dnevnici „Golos”
iz Petrograda i „Ruskija Vjedomosti” iz Moskve, vrše izvestan uticaj
sedamdesetih godina. 1876 stvara se „Novoe Vremja” A. S. Suvorina, koji uživa,
u svome početku, reputaciju liberalnog organa. Samo „Moskovskija Vjedomosti”
i „Ruskij Vjestnik” Katkova i Ljubinova i docnije, „Groždanin” kneza
Meščerskija, koji su bili glavni protivnici reformi Aleksandra Drugog, promakli
su gromovima cenzure.
U opozicionoj štampi, t. j. u celoj štampi, osim listova Katkova i zvaničnog
„Severnuj Kurjer”, primorani su da pribegavaju svima mogućim izvrdavanjima
da bi mogli da izraze ne samo radikalna i socijalna mišljenja, već čak i liberalna
shvatanja. Stvorila se neka vrsta prećutno ugovorenog jezika („Ezopov jezik”)
koji obrazovana publika razume vrlo dobro. Otuda književna kritika ostaje, kao
u vreme Nikole Prvog, glavni oblik političke literature. N. K. Mihajlovskij, koji
nastavlja originalu dinastiju Belinskija, Dobroljubova, Pisareva, Černiševskija,
intelektualni je vođa mlade generacije. Dela Gleba Uspenskog, najznačajnijeg i
najtalentovanijeg između književnika „populista”, ne analizira samo, sa velikim
produbljivanjem, život malovaroških građana i seoski svet te prelazne epohe, već
su to u isto vreme i romani sa tezom. Između svih tadanjih književnika, Saltukov
—Ščedrik se izdvaja snagom i originalnošću svoga talenta. Njegovi „Gubernskije
Očerki” (Provincijski zapisi), objavljeni 1856—1857, galerija tipova ruske
provincije pre reforme Aleksandra Drugog, već su ga napravili slavnim. On
uspeva u satiri, koja odgovara naročito dobro osobinama nekog stila. Nepotpuno
i nepravilno ostvarenje reformi, stalna izvrdavanja upravljača, sve veća
suprotnost između liberalne frazeologije i konzervativnog duha, policiske mere,
novi tipovi koji se, sa reformama, pojavljuju u birokratiji, štampa i advokati, sve
one figure javnoga života, psihologija propaloga plemstva nude neiscrpne
motive satire. Njegova dela su toliko zasićena aluzijama na zlo toga vremena, da
nam je neki put teško da nađemo odgonetku, kao da se to tiče Aristofanovih
komedija. Za čitaoce koji su nestrpljivo očekivali njegove publikacije u sveskama
„Otečestvenija Zapiski”, zatim, posle zabrane ovog časopisa, u „Vestniku
Evropi”, glavna privlačnost je bila baš u tim tananostima aluzija, koje kriju
značenje i najpodozrivijoj cenzuri.
Kao što se trebalo i očekivati, rat na Orientu 1877—1878 u javnom
mišljenju podiže patriotska osećanja. Ali ova osećanja okreću se protivu vlade,
kada se doznalo za pronevere, nedovoljnost snabdevanja vojske i stručnu
nesposobnost ruskih đenerala. Javno mnenje očajava zbog razočarenja Berlinskog
Kongresa koji, posle mira u San-Stefanu, zakida Rusiji većinu plodova njenih
pobeda. Slavofili ustaju protivu vlade. Ivan Aksakov je prognan iz Moskve zato
što je izjavio na javnoj sednici Slovenskoga društva da „gadne vesti” primljene iz
Berlina „gore od srama i ranjave savest” ruskoga naroda koji se uzbuđuje,
šapuće, buni se ..., i čeka jedno rešenje ozgo”. Ako bi bilo preterano govoriti o

526
uzbuđenju „naroda” ruskog, nije bilo sumnje o uzbuđenju prosvećenoga sveta;
ali ono dolazi u mnogome otuda što se tako lako dalo bugarskom narodu, ni
najmanje ne pripravljenom za politički život, ono što baš car nije hteo da dâ
ruskome narodu: ustav i narodnu skupštinu. Uzbuđenje je naročito jako u
liberalnim krugovima „zemstva”. I ako se vlada upinje svim sretstvima da
smanji njihov značaj, skupovi „zemstva” su prilika za javne izjave, čisto
političkog karaktera, kao što na drugoj strani čini štampa, pozorište, naučni
kongresi i t. d. Pokret u korist ustava nagoveštava se uskoro među liberalnim
članovima provincijskih skupova. Tajni sastanci, na kojima se raspravljaju
savremena pitanja, obavljaju se često na jugu Rusije, u Kijevu, zatim u Harkovu.
Vlada im sama pruža priliku da se javno dozna njihovo mišljenje, kada, posle
jednoga govora carevog u Moskvi, ona poziva društvo, jednim apelom
objavljenim u „Vladinom Vesniku” da je pomogne u borbi protivu progresa
revolucionarnog pokreta. Grupa ustavotražitelja hita odmah da predloži svima
podružinama „zemstva”, u kojima ima njenih pristalica, da odgovore vladi
jednom adresom imperatoru. U „zemstvu” u Černigovu, I. I. Petrunkevič drži
govor naročito jasan i lišen svih sumnja. „Znači potpuno ne poznavati razvijanje
i širenje ideja, kaže on, kada se može pretpostavljati da stroge mere mogu biti
sposobne da uguše ideje, podrazumevajući tu i ideje anarhističke. Borba protivu
razornih ideja mogla bi biti moguća samo ako društvo ima odgovarajuće oružje.
To je oružje: reč, štampa, sloboda mišljenja, slobodna nauka”, ali to se ne može
naći u Rusiji. Javno mišljenje rusko ne postoji, jer nema čime da se izrazi. Ono što
ne dostaje, to je štampa, bez „straha od gonjenja, jedino zauzeta interesima
društva, njegovim pacifističkim razvojem, njegovim životnim potrebama i
opasnostima u koje bi moglo eventualno da srlja, da budi osećanje nezavisnosti,
istinkt za samoodržanjem i želju da se sačuvaju temelji političkih režima”. Pošto
je izneo kako su novi zakoni bili izobličeni u primeni, kako klasični sistem grofa
D. Tolstoja dovodi u pitanje prosvećivanje mladih generacija, Petrunkevič poziva
„zemstvo” „da konstatuje, sa neizrecivom tugom, njenu potpunu nemoć da
preduzme mere, ma kakve one bile, u borbi protivu zla”.U svojoj adresi
„zemstvo” Tverske gubernije konstatuje da „imperator, u brizi za sreću
bugarskog naroda, dao mu je jedan pravi serf-government!” — „zemstvo” se
bojalo da upotrebi reč ustav —, „neprikosnovenost prava ličnosti, nezavisnost
pravosuđa, slobodu štampe”, i izražava želju da vidi ruski narod „koji je trpeo,
sa toliko dobre volje, sve teškoće rata, da uživa iste koristi, a to će biti jedino
sposobno da mu osigura, prema rečima imperatora, postupno, mirno i zakonito
razvijanje”.
Vlada je odgovorila zabranom „zemstvu” da diskutuje o sličnim
pitanjima. Njeni liberalni članovi nastavljaju ipak da se sastaju. 1879 godine oni
pokušavaju da stupe u pregovore sa revolucionarima, koji su već počeli svoju
terorističku akciju. Oni pokušavaju da ih prelome da obustave atentate, dok oni
sami ne pokušaju, miroljubivim sretstvima, da utiču na vladu. Ali njihova nemoć

527
je i suviše očevidna, i čemu se može nadati od njihove adrese imperatoru?
Petrunkevič, koji je pokušao sa pregovorima, uhapšen je uostalom u aprilu 1879 i
izgnan iz južne gubernije Černigov u daleku severnu guberniju Kostromu. Ipak,
veza je od sada vaspostavljena između revolucionarnih i liberalnih pokreta.
Teroristički revolucionarni pokret. — Neuspeh „pohoda u narod” bio je
ubedio revolucionare u nemogućnost, ne samo da pripreme jednu skoru pobunu,
već čak ni da vrše potrebnu propagandu za socijalnu revoluciju. Želja da osvete
svoje drugove pohapšene ili pogubljene, i potreba da se organizuju radi borbe
protivu vlade, naterala ih je da osnuju jednu tajnu organizaciju, moćniju nego
njihovi nekadanji razbacani klubovi. Prvi pokušaj u tome smislu, u Moskvi, 1876
od propagatora „populista” koji su se hteli složiti samo pacifističkim sretstvima,
nije uspeo. Drugi, pokušan iste godine, u Petrogradu, od „populista”
revolucionara, srećniji je. Jedno udruženje, koje uzima ponovo ime „Zemlja i
sloboda”, već nošeno od jedne grupe šesetih godina, skuplja preživele iz
revolucionarnih udruženja, pod upravom bračnoga para Natanson i Aleksandra
Mihajlova. Ono sadrži jednu „centralnu direkciju” — zvanu docnije „centralni
komitet”, — podeljen na više sekcija, intelektualnu, radničku, seljačku, i jednu
grupu za „rasturanje”. „Centralna direkcija” imala je za cilj, preko „organizacije”
i preko „pobune” da priprema bune. Grupa za „rasturanje” treba da pomogne
oružanom silom u susretima koja postaju sve češći sa vlastima. Njena prva javna
manifestacija bila je 6/18 decembra 1876 pred katedralom Majke Božje Kazanske.
Ova demonstracija, za koju su se nadali da će biti veličanstvena, ostala je dosta
skromna. Malo radnika uzima učešća, mladi manifestanti su rastureni bez
teškoća i vođe, pohapšene, platile su teško ovaj pokušaj, bilo izgnanstvom, bilo
sa čak pet ili deset godina robije. Ipak, revolucionarna akcija u gradovima
produžava da nalazi više privrženika nego pacifistička propaganda po selima, i
delo grupe za „rasturanje”, ka kojoj je upućena teroristička grupa, počinje da
zauzima najvažnije mesto.
Jedan događaj, koji izaziva neobični utisak na publiku, beleži novu etapu
u istoriji revolucionarnog pokreta. Jedan od mladića uhapšenih na manifestaciji
ispred katedrale Majke Božije Kazanske, u Petrogradu, Bogoljubov, osuđen na
petnaest godina robije, odbija da skine kapu ispred đenerala Trepova, šefa
policije prestonice, prilikom njegove posete zatvoru. Trepov ga udari i naredi da
mu se dâ sto udaraca knutom, i ako su politički zatvorenici bili oslobođeni
telesne kazne. Drugi zatvorenici, koji su izrazili svoje bunjenje kricima i larmom,
tako isto su zlostavljani od žandarma i vojnika. U isto vreme kad i za ovo surovo
postupanje, javnost saznaje u kakvom su očajnom stanju drugi zatvorenici, kao
neki Dečiskin, zatvoren u mračnoj ćeliji, u gomili izmeti, po kojoj gamižu crvi.
Prirodno, štampi je zabranjeno da govori o ovim stvarima i jedna komisija
naimenovana od imperatora ne nalazi ništa. Tada jedna mlada devojka, Vera
Zazulič, uzima na sebe da osveti javno ismejanu savest. 24 januara — 5 februara
1878 ona se prijavila kod Trepova sa nekom molbom u vreme kada đeneral
prima, i ozbiljno ga rani jednim revolverskim metkom. Njeno suđenje imalo je

528
ogromnog odjeka, ne samo u Rusiji, već i u inostranstvu. Umesto da je brani, njen
advokat, Aleksandrov, iznosi pravu optužnicu protivu vlade, kao da je Trepov
optuženi. Vera Zazulič bila je najzad oslobođena. Žandarmi pokušavaju da je
uhapse, ali jedna kola čekaju je na izlazu iz suda, i posle velikog meteža
revolucionari uspevaju da je otmu od policije i da je prebace preko granice.
Udruženje „Zemlja i sloboda” uzima na sebe odgovornost za atentat i preti
nastavljanjem borbe.
Era terora počinje. Jedna od prvih žrtava je đeneral Mezencev, komandant
žandarmerije, na kome se Stepnjak (Kravčinskij) osvetio 4/16 avgusta 1878 za
pogubljenje Kovalskog. I ako se atentat desio u jednoj od najživljih ulica
Petrograda, u Talijanskoj ulici, njegovi izvršioci uspeli su da umaknu. Na jugu
Rusije, teroristička doktrina nailazi kod revolucionara na još bolji prijem. Na jugu
su u stvari prvi put teroristi bili izvedeni pred vojni sud. Ovi sudovi su osudili
na smrt: mladoga i oduševljenoga Valerijana Osinskoga; jednog vlasnika
milionskog imanja, Lizoguba, koji nije učestvovao u pokretima, ali je bio dao
revolucionarima sve svoje imanje; Kovalovskog već pomenutog koji je pucao na
žandarme, pri pretresu njegovog stana; i mnogo drugih još. 9/21 februara 1879
revolucionari odgovaraju na mnoga pogubljenja i hapšenja izvršena u Kijevu, u
Odesi i u Harkovu, ubijajući guvernera-đenerala Harkova, kneza Kropotkina25.
1/13 marta iste godine, Mirskij pokušava uzaludno da ubije Mezenceva,
đenerala Drentelna koji je potpisao mnoga hapšenja, istrage i doživotna
izgnanstva. „Listok”, organ „Zemlje i slobode” izjavljuje da teror nije samo za
revolucionare sretstvo osvete njihovih pogubljenih drugova ili instrument
legitimne odbrane, već još i „oružje vrlo osetljivo” koje „primorava vladu da
shvati svu nemoć upravnog sistema u prisustvu jedne opasnosti, čiji je izvor
nepresušiv i nepoznat.”
U toj atmosferi opšteg nereda, još više pooštrenoj hapšenjem liberalnih
činovnika, desio se 2/14 aprila 1879, prvi po datumu od sistematskih atentata na
ličnost carevu. Dok se Aleksandar Drugi šetao, jedan propagandist, Solovjev,
pokušao je da ga ubije. Došavši posle dogovora sa svojim drugovima, naročito za
to iz Samare u Petrograd, on ispaljuje pet metaka od kojih ni jedan nije pogodio
imperatora. Uhapšen odmah, pogubljen je 29 maja — 10 juna iste godine.
Njegovi drugovi su rešeni da „nastave delo”, ali njihova namera nailazi, u
samim krugovima revolucionara, na uporne protivnike. Od izvesnog vremena,
članovi „Zemlje i Slobode” su podeljeni; jedni, kao mladi Plehanov, pristalice su
propagande, drugi opet za teror. Sukob postaje oštar, najistaknutiji revolucionari
se skupljaju na jednom tajnom kongresu, od 17/29 juna do 21 juna — 3 jula 1879
u Lipeku, banji Voronežke gubernije, da bi prodiskutovali pitanje carevog
ubistva. Suprotno od njihove prethodne izjave, oni rešavaju, naročito na
navaljivanje A. Željabova, da teror ne treba da bude oruđe „legitimne odbrane i
osvete” već jedan postupak „aktivne borbe za političku slobodu svih i za
25
Rođak slavnog anarhiste.

529
parlamentarni režim koji bi nam za sve bio garantija.” Nosioci ove rezolucije
dolaze u Voronež, gde se sastaju sa protivnicima terora, predvođenim od
Plehanova. Ovaj prekida sve veze sa teroristima i rascep partije je izvršen. Ni
jedna od dveju novih organizacija ne zadržava staro ime „Zemlja i Sloboda”.
Pristalice terora, vrativši se u Petrograd u oktobru 1879, osnivaju novo udruženje
„Narodnaja Volja”. Njihovi protivnici, koji sebi stavljaju u glavni zadatak
socijalnu propagandu, i za kraj agrarnu revoluciju, nazivaju svoju grupu „Černij
Peredel” (Crna podela) t. j. Opšta podela. „Narodnaja Volja”, najaktivnija od dve
organizacije, dolazi prirodno u prvi plan. Plehanov i njegovi drugovi, Vera
Zazulič, Stefanovič, Dejč emigriraju. U inostranstvu oni postavljaju temelje
ruskom marksizmu i osnivaju rusku socijal-demokratiju „Grupa Osloboždenija
Truda”. Na suprot ovome, iz grupe „Narodna Volja” izdvaja se ruska
socijalnorevolucionarna partija (Narodniki).
„Centralni egzekutivni komitet” „Narodnaja Volja” počinje sa širenjem
poziva imperatoru u kome se traži politička sloboda i parlamentarni režim. U
isto vreme, 26 avgusta — 7 septembra 1879, komitet rešava da za metu terorizma
ne uzima više visoke funkcionere ili gubernatore-đenerale, već lično samoga
imperatora, ako mu ne da satisfakciju na njegova glavna traženja. Komitet će
trebati dve i po godine da izvrši svoj plan. Mnogobrojni atentati, koji pokazuju
mnogo energije i dovitljivosti od strane revolucionara, ređaju se do 1/13 marta
1881. Centralni komitet, koji nema više od 30 članova, uspeva da daje utisak
jedne moćne i nedokučljive organizacije, opasnije u očima vlade, nego što su
ikada bila druga revolucionarna udruženja. Sa druge strane, taj komitet stvara, u
najrazličnijim društvenim krugovima, živu nadu za pretstojeće političke
promene. Na sve strane, blagodareći utisku koji je znao da stvori, on susreće, ne
samo simpatizere, već čak i saučesnike, gotove da mu dadu pravu podršku.
Atmosfera opšte naklonosti obrazuje se oko ovih atentata; ona ne samo da
olakšava pripremanje i realizaciju njihovu, već čini da se zločinci sakrivaju od
policije. Čak i jedan funkcioner „Treće sekcije”, t. j. političke policije, primljen je
za člana revolucionarne partije, i obaveštava na vreme svoje prijatelje o
pretresima i hapšenjima koja im prete. Čvrsto rešeni da ubiju imperatora, članovi
„Narodne Volje” ne popuštaju posle toliko neuspeha. Atentati se ponavljaju i
uvek na najneočekivaniji način. Prvo, teroristi pokušavaju da bace u vazduh voz,
koji treba 19 novembra — 1 decembra 1879 da dovede imperatora sa Krima u
Petrograd. Oni stavljaju bombe na mnogobrojna mesta. Sofija Perovskaja, ćerka
đenerala-guvernera Petrograda, lično stavlja jednu bombu, sa neobičnom
hrabrošću, blizu Moskve. Ali neke bombe nisu eksplodirale, druge su oštetile
samo jedan voz, u kome nije bio imperator. Posle izvesnog vremena 5/17
februara 1880, nijedan novi atentat ne uspeva da ubije imperatora u njegovoj
rezidenciji, u Zimskom dvorcu. Jedan stolar, Halturin, koji je radio u Dvorcu,
stavio je svoje usluge centralnom komitetu. On je bio zamislio da baci u vazduh
trpezariju carevu, dva sprata iznad odaje za poslugu. Željabov je sa pažnjom
primio taj plan, u slučaju ako atentat na imperatorov voz ne bude uspeo. Malo po

530
malo, Halturin je mogao da sakupi u toj odaji dosta dinamita da bi bacio u
vazduh u isto vreme međusprat u kome je bila dvorska garda, i iznad njega,
trpezariju imperatorovu. On je mogao da sakupi još i više dinamita da policiji
nije došao do ruku, prilikom hapšenja jednog revolucionara, jedan plan dvora,
na kome je imperatorova trpezarija bila obeležena jednim krstom. Najstrožiji
nadzor vršen je nad svima koji su ulazili u dvor i prenos dinamita bio je veoma
otežan. Najzad, bilo je rešeno da se pređe na stvar u trenutku kada car bude seo
za sto. Halturin, pošto je zapalio svoje fitilje, izašao je iz dvorca da vidi rezultat
dela. Eksplozija je bila strašna, ubivši 11 vojnika, ranivši 56 i porušivši carevu
trpezariju. Ali samo caru ne bi ništa, blagodareći zadocnenju jednog visokog
gosta, kneza Aleksandra Batemberga, koji je javio da će doći pola sata docnije.
Tek što je bio prešao prag odaje, desila se eksplozija, i tako se samo uplašio. U
proklamaciji, koju je komitet objavio posle toga neuspeha, izjavljuje se da se
borba nastavlja „dok god car ne bude predao organizovanje javnoga života
jednoj Ustavotvornoj skupštini slobodno izabranoj, i čiji su članovi dobili
mandate od svojih glasača“, jer „vlada je postala prepreka slobodnom razvijanju
narodnoga života” i da „dok se ne bude učinio taj prvi korak ka oslobođenju
Otadžbine” komitet će raditi „svima sredstvima” da to učini sam.
Primirje terorista i diktatura „srca”. — Kako da se bori protivu terora?
Pošto i najoštrije mere ostaju uzaludne, zašto ne pokušati da se razoružaju
koncesijama, ako ne sami revolucionari, ono bar liberalne grupe, čija naklonost ili
neutralnost glavni su razlozi uspeha terorista?.
Rođeni brat carev, Konstantin Nikolajević, pripadnik je miroljubivih
koncesija. U Mermernoj palati, gde on stanuje, on sakuplja ličnosti, koje, kao
ministar Valpjev, dele njegova mišljenja. Valpjev je bio redigovao projekat
Ustava u novembru 1863 godine, u trenutku kada je nada bila suviše velika da će
biti dat Ustav Rusiji. On je u njemu predviđao pridodavanje Carskom savetu
jedne naročite „skupštine” sastavljene od 150—177 biranih ,državnih delegata” i
30—35 naimenovih od cara, koji bi se sastajali svake godine da rešavaju o
stvarima koje bi im podnosio Carski savet, i slao 14 od svojih članova i 2 od
svojih potpredsednika u plenum Saveta, kome bi ostajala uvek poslednja reč.
Veliki Knez Konstantin Nikolajević, pretsednik Carskog saveta, nalaže državnom
sekretaru E. Perecu da rediguje jedan novi projekat koji će „omogućiti da se
preduzmu mere u cilju smirivanja uzbuđenih duhova uzaludnim naporima
vlade da se suzbije pobuna.” Projekat Pereca predviđa zavođenje pri Carskom
savetu jednog„Savetodavnog odbora” od 46 delegata, koji će „iz obazrivosti” biti
podeljeni na više sekcija, od kojih će se svaka baviti „drugim stvarima”. On će se
skupljati samo povremeno i za jedno određeno vreme, sa programom rada ranije
tačno utvrđenim; Carski savet imaće poslednju reč po stvarima određenim od
„Savetodavnog odbora”,i na njegovim sednicama prisustvovaće samo izvestilac
odgovarajuće sekcije. Za daleko manje liberalan projekat Perecov od već inače
umerenog projekta Valpjevog, veliki knez Konstantin pokušava da ubedi cara,

531
kako on nema nikakve „političke vrednosti, ne može ni u čemu smetati vladi i ne
nanosi nikakav udarac svetim pravilima autokratije”.
Ali Veliki Knez Konstantin i njegova okolina imaju već rđavu reputaciju
liberala. Svaki ustupak, koji bi on tražio, bio bi sumnjiv. Da bi se nešto primilo
trebalo je da izgleda kao da on to neće. Toga principa morala se držati naročita
komisija određena od imperatora, posle eksplozije u Zimskoj palati koja je imala
da nađe načina da zaustavi neprestano širenje revolucionarnog pokreta. Osam
dana pre eksplozije, knez Prestolonaslednik, Aleksandar Aleksandrović,
povodom istog pitanja bio se je pokazao protivnik svih ustupaka, koji bi imali
karakter Ustava, što je baš obuhvatalo projekat Valpjeva. Tri dana po atentatu
8/20 februara 1880, za vreme jedne konferencije, on izjavljuje da izvor zla nije u
nedovoljnim policijskim merama, već u nedostatku kohezije centralnih
administrativnih vlasti. Jedina mera stvarno efikasna, koja se nameće, jeste u
podređivanju svih ministarstava jednoj osobi, odgovornoj pred imperatorom za
povraćaj reda. Drugim rečima, on traži stvaranje jedne posredne funkcije između
prvog ministra jednog homogenog kabineta i diktatora. U prilogu ovog predloga
da se obrazuje jedna „vrhovna anketna komisija” pod pretsedništvom toga
novog funkcionera, on potseća na prethodne slične komisije, obrazovane
sutradan po požaru od 1862 i po atentatu Karakazova 1866. Taj projekat,
reakcionarne koncepcije, na prečac je primljen, ali biće izvršen u liberalnom
duhu. Sutradan, u toku jedne nove konferencije, na koju su bili pozvani General-
gubernatori, imperator daje svoj pristanak na predlog carevića. On stvara jedan
naročiti diktatorski organ, Vrhovnu ustrojstvenu komisiju, kojoj daje naročita
prava i stavlja joj na čelo general-gubernatora Harkova, grofa Lorisa Melikova.
Loris-Melikov, pobednik sa Kara, i ako nije bio liberal, nije imao ni
unapred određene ideje. On zna da se ne može boriti protivu „buntovnika” a da
se ne zadovolje opravdana socijalna traženja i time izoluju revolucionari. Ali on
takođe zna da ako odmah iz početka odredi obiman program ustupaka, da će
neizostavno da naiđe na otpor reakcionarnih dvorskih krugova, u prvom redu
na carevo protivljenje. Zato se rešio da glavnom pitanju pristupi zaobilaznim
putem.
Prvo je počeo prikupljanjem vlasti u svoje ruke, prema carevićevom planu.
Carski ukaz od 12/24 februara 1880, koji ga imenuje pretsednikom „Vrhovne
komisije”, stavlja istovremeno pod njegovu vlast sva nadleštva koja čuvaju
bezbednost države, računajući tu i „Treću sekciju”. On je u isto vreme sjedinio
funkcije ministra unutrašnjih dela i komandanta žandarmerije. Ne vodeći računa
o duhu sudske reforme, on je zbližio pravosuđe sa policijom, i nije oklevao da
imenuje za šefa policije jednog bivšeg carskog državnog tužioca V. K. Plevea. S
druge strane, umesto da ublaži, on pooštrava mere gonjenja protivu učesnika u
revolucionarnom pokretu. I pored toga, on se trudio da se izmiri sa umerenim
liberalima. On traži da se opozove D. Tolstoj, koga narod naziva „davilac”
narodne prosvete i čije samo ime izaziva opštu mržnju, i zamenjuje ga jednim
liberalnim ministrom Saburovom. On se trudi da potpuno uspostavi statut

532
„zemstva” od 1864, koji je bio osakaćen i unakažen raznim ograničenjima. Na
mesto Grega, nesposobnog reakcionara, on određuje za ministra finansija
liberalnog činovnika, prijatelja N. Miljutina, A A. Abacu, koji ukida solarinu koja
je padala na teret naroda, i uzima u rasmatranje opštu reviziju celog poreskog
sistema. On dozvoljava pokretanje velikog broja časopisa, u kojima se može
slobodno izraziti narodno mišljenje, kao „Strana” L. Polonjskog, „Porjadok” M.
Stašljujeviča, „Ruskaja Misli”, „Nedeljna revija u Moskvi”, „Rus” slavenofilski
organ I. Aksakova i „Zemstvo”, vrlo ozbiljne liberalne novine, izdavane od
strane autonomnih provincijskih administracija, pod upravom Skalona.
Na dan 10/22 septembra 1880, on je pokušao da pred pretstavnicima
štampe rasvetli jedan deo svoga programa. On je naročito od njih tražio, „da
nepotrebno ne uzbuđuju duhove, ističući potrebu učestvovanja naroda u
zakonodavstvu i upravljanju zemljom, bilo u obliku izabranih skupština po
evropskom uzoru, bilo u obliku starih ruskih „Zemskih sabora”. On daje na
znanje da se u vodećim krugovima njemu pripisuje namera da radi u prilog ovim
traženjima, i da to služi za povod da se protivu njega vodi kampanja; on tvrdi
„da nije primio nikakvo punomoćje” da sprovede takvu reformu i da, što se
njega tiče ne namerava ništa slično”. Njegov program za budućih 5—7 godina
jeste: da učvrsti aktivnost „Zemstva” u granicama njegove nadležnosti; da učini
kraj gaženju zakona od strane policije; da nastavi sa decentralizacijom
pokrajinskih uprava; da se obavesti pomoću specijalnih senatorskih komisija za
ispitivanje o željama i potrebama naroda; da garantuje štampi slobodu
diskutovanja vladinih mera pod uslovom „da ne uzbuđuje javnost neostvarljivim
iluzijama”. Pod izgovorom da nema više potrebe za naročitim ovlašćenjima da bi
se borio protivu „buntovničkog duha”, on izdejstvuje ukidanje „Vrhovne
komisije”, ali zadržava funkciju ministra unutrašnjih dela. Oslobođen obzira
prema jednoj šarenoj i dosta nezgodnoj komisiji, on produžava da igra ulogu
prvog ministra.
Stvarno, ako se izuzme atentat koji je pokušao Mladeckij protivu samog
Loris-Menikova, nekoliko dana posle njegovog naimenovanja, i koji je u ostalom
izrično dezavuisan od Centralnog komiteta, teroristički atentati prestaju u toku
1880 g. Ovo primirje može da se delom tumači stavom iščekivanja koji su zauzeli
revolucionari, a naročito opšte narodno mišljenje prema Loris-Melikovim
planovima. U stvari, ono je prouzrokovano prazninom, koju su hapšenja i
progonstva naređena od vlade, ostavila u redovima revolucionara, a naročito
Goldenberga, čija su priznanja prvi put otkrila vladi tajnu Centralnog komiteta.
Ako su traženja revolucionara delom utopistička, planovi Loris-Menikova
ne pokazuju nikakav znak stvarnih političkih ustupaka, i ne donose sa sobom
ustavni režim u pravom smislu reči. Vladina politika u prkos svim ustupcima
učinjenim do početka 1881 godine, ostaje u suprotnosti ne samo sa programom
revolucionara, već i sa samim traženjima liberala. Loris-Melikov je toga bio
svestan. Već u trenutku kada se pred pretstavnicima štampe javno izjasnio

533
protivu svakog ustavnog ustupka, on je izrazio u toku jednog privatnog
razgovora sa Perecom svoju stvarnu zamisao: „ja sam se usprotivio”, rekao je
tvorcu plana od 1880”, težnjama konstitucionalista, koje su trenutno kod nas
neostvarljive ali ja međutim potpuno delim njihovo ubeđenje, da je potrebno
saslušati mišljenja ljudi razumnih i praktičnih. Plan bi mogao da posluži, treba
samo tražiti najobazriviji i najpraktičniji put da se privede u delo”. Stoga, kada se
početkom 1881 osetio dovoljno jakim pred carem, on je pokušao nove korake da
bi udovoljio traženjima naroda.
Završetak rada senatorskih komisija za ispitivanje koje je bio naimenovao,
dao mu je povoda zato. Komisije su mu otkrile, kao što se moglo očekivati velike
nepravilnosti u provincijama: protivljenje administracije „zemstvu” i pravosuđu,
neograničena i uvek sve veća vlast generalnih gubernatora, preziranje
zakonitosti. Loris-Melikov hteo je da poveri provincijskim izaslanicima brigu
ispitivanja rezultata anketa i da iz njih izvuku zaključke u obliku projekata
zakona. Taj način je već bio upotrebljen kada su „sređujuće komisije” bile
pozvane da diskutuju projekat oslobođenja seljaka, pre nego što je ovaj bio poslat
Carskome savetu. Na dan 28 januara — 9 februara 1881, u jednom raportu caru,
Loris-Melikov predlaže da se prvo sazovu dve pripremne komisije: jedna
„administrativna i ekonomska” za izradu opšte administrativne reforme, kao:
tačno razgraničenje nadležnosti administracije, sudova „zemstva”; izgrađivanje
autonomije „zemstva” i gradova; dovršenje agrarne reforme; sretstva da se spreči
glad i tako dalje i jedna „finansijska komisija” da diskutuje o finansijskoj reformi;
i da se projekti, koje budu izradile te komisije, upute jednoj opštoj komisiji za
konsultaciju, koja će sakupiti u sebi stručnjake izabrane od „zemstva” i opština,
po dvojicu od svake ustanove s tim da „zemstvo” ima pravo da ih bira po potrebi
i izvan svojih članova, među osobama priznatih kompetencija: da najzad
podnesu projekte zakona,posle diskusije u opštoj komisiji, Carskome savetu,
povećanom sa 10 do 15 delegata biranih u provincijama. Kao što se vidi, ministar
nije mislio da stvori jednu redovnu uglednu ustanovu, već samo da narodni
pretstavnici sarađuju na izradi izvesnog broja projekata zakona, čija je sadržina
već utvrđena unapred. Mišljenja te savetodavne reprezentacije ne može ni u
čemu da ograniči nadležnost jedine postojeće zakonodavne ustanove, Carskoga
saveta, isključivo birokratskog tela pošto sadrži samo mali broj delegata iz
provincija, dobro protrešene kroz sito i rešeto.
Da ga je na vreme obznanio, taj reformni plan toliko ograničen, teško da bi
pobudio teroriste da izmene svoju taktiku. Ali najveća misterija obavila je
njegovu diskusiju. I ako je Loris-Melikov priznao u svojoj savesti, da je to samo
početak reforme, koja bi neizbežno dovela do stvarnog narodnog pretstavništva,
on može da konstatuje da je njegov skromni pokušaj „biljka iz staklene bašte”.
15/27 septembra 1880 on je rekao Perecu: „Da opet odjekne nekoliko nezgodnih
pucnjeva, ja sam izgubljen, a sa mnom propašće i ceo moj sistem. Iz ovih „novih
vremena” vratićemo se unazad možda do „inkvizicije”. On je tačno predvideo
sudbinu koja će snaći njegovu „diktaturu srca”. kako je narod nazvao režim, koji

534
je on postavio. Događaji će pokazati da je nemoguće lukavstvom ograničiti
autokratsku vlast, koju će njene pristalice braniti sa najvećim ogorčenjem, pa i po
cenu njihovog života svakoga puta kada primeti ustavni karakter ustupaka, čijoj
potrebi oni ipak ne mogu da odole.
Lov na cara. — Evolucionistički sistem Loris-Melikova ne može da
razoruža poslednje revolucionare ostale u životu, kojima je ne samo nepoznat
sukob tendencija, odigravan na dvoru, nego čak ne mogu da zamisle ni njegovu
važnost. Baš zbog toga što su redovi njihovog Centralnog komiteta proređeni i
što se jedan deo javnog mišljenja odvojio od njih da bi se strasno bacio na
„civilizatorsko” delo, kako ga je nazvala jedna uzrečica toga vremena, oni se
rešavaju da žure i da udvostruče napore. Lov na cara počinje. Da ga ne bi
promašili, teroristi stavljaju u delo sve svoje snage i spremaju nekoliko atentata
za isti dan. Oni su se dogovorili da ubiju cara u trenutku kada se vraća kolima u
svoju palatu sa svoje uobičajene šetnje. Na svima putevima, koji vode dvoru
vrebaće ga smrt. U ulicama „Malaja Sadovaja” i „Gorokhovaja” iskopani su
podzemni rovovi u koje će se staviti mine. Ali pošto to sretstvo ne izgleda
sigurno, zaverenici, nosioci bombi, koje je pripremio istaknuti hemičar Kibalčne,
biće pored toga, raspoređeni na raznim etapama puta, kojim ima da prođe car.
Krajem februara, posle hapšenja Željabova, koji je imao „Vrhovnu upravu”
atentata, ovaj je prešao na Sofiju Perovskaju.
Hapšenje njihovog šefa nateralo je revolucionare da požure sa
ostvarenjem svoga plana. Oni ga utvrđuju za nedelju, 1/13 marta, kada je car
imao običaj da prisustvuje reviji trupa u manježu Mišel. Ironijom sudbine na sam
dan kada su revolucionari rešili da ubiju cara, ovaj je napustio palatu sa
najboljim namerama.
On je baš dao svoj pristanak na plan Loris-Melikova, i krenuo da saopšti
novost Velikoj Kneginji Katarini Mihailovnoj. Ministarski savet na čijoj sednici će
se njegova odluka pretvoriti u državni čin, sastaće se kroz tri dana 4/16 marta.
Njegova morganatična žena. Kneginja Jurjevskaja, preklinjala ga je da ne pođe
ulicom „Mala Sadovaja” koju su joj anonimna pisma naznačila kao opasnu. On
posluša njen savet, i napustivši Mihailovu palatu, on se poveze ulicom
„Ekaterininskajaom”. Sofija Perovskaja odmah naredi bacačima bombi da
promene mesta i dade poslednji signal. Prva bomba,bačena od Rizakova, uništila
je carska kola. Aleksandar II koji je ostao nepovređen zaustavio se jedan trenutak
da vidi mladog zaverenika i koliko ima štete. Drugi zaverenik Grinevecki
koristio se time, da baci caru pred noge bombu koja raznevši caru noge, ubije i
njega samog. Smrtno pogođen i gubeći svoju krv Aleksandar II je prenet u
zimsku palatu gde je ubrzo izdahnuo ne došavši svesti.
Ovaj tragični kraj vladavine, čiji su počeci bili tako sjajni, bio je mračno
pretskazanje za Rusiju.

535
 4. EVROPSKA POLITIKA I EKSPANZIJA U AZIJI

Od 1856 glavni predmet Ruske diplomacije je u tome da se napravi

revizija Pariskog ugovora. Kako unutrašnje stanje zemlje ne dozvoljava da se
preduzme novi evropski rat, primorana je da pribegne diplomatskim putevima.
Knez Gorčakov, koji upravlja spoljnom politikom, nije diplomata prve
klase. Intelektualno on je niži od slavnih državnika: Bizmarka, Kavura, Andrašija
i Napoleona III, koji u početku druge polovine XIX veka, vode sudbinu Evrope.
On se sprijateljuje sa Bizmarkom za vreme od tri godine, koje ovaj provodi u
Petrovgradu kao ambasador Pruske. Ovo prijateljstvo je od velike važnosti za
orijentaciju ruske spoljne politike, jer Bizmark će imati u izvesnim trenutcima
ogromnog uticaja na Gorčakova. Dosta prazan i uobražen, ovaj ruski kancelar
smatra sebe za takmaca pruskoga ministra, čak i kad vidi evropske događaje
samo kroz njegove naočare. Međutim to prijateljstvo proširuje njegov politički
horizonat. On je sposoban da se povija po potrebama savremenog sveta. Dok je
stara ruska diplomacija, naslednica Tradicija Svete Alijance, mučena poljskim
pitanjem dugo, zajedno sa Austrijom, u borbi protivu nacionalnih revolucija,
videla u ideji nacionalizma samo princip revolucije, Gorčavov shvata da Rusija,
posle Krimskoga rata, mora ako hoće ponovo ostvariti svoj internacionalni
prestiž, da ostavi metode Neselroda.
Francusko-Rusko zbliženje. — Prijateljski odnosi koje Rusija stvara sa
Pruskom posle Pariskog kongresa, nisu dovoljni da je oslobode od obaveza, koje
joj je nametnuo ugovor od 1856. Zato ona stavlja sebi u zadatak da ostvari i
zbliženje Francusko-Rusko, započeto za vreme Pariskog kongresa. 25 septembra
1857, Aleksandar II i Napoleon III sastaju se u Štutgartu. Obećava se međusobna
pomoć. Prijateljstvo Aleksandra II služi Italijanskoj politici Napoleona III: Rusija
je opasnost za Austriju, koju ova primorava da drži njene trupe na istočnoj
granici u najkritičnijim trenutcima borbe u Italiji. Sa svoje strane, Napoleon III
obećava da će pomoći Rusiju na Balkanu, gde je ona ponova, po ideji Gorčakova,
da ostvari nacionalnu ideju, tako dragu francuskom imperatoru. Sledećih godina
francuskoj pomoći ima Rusija da zahvali za diplomatske uspehe na bliskom.
istoku. Zbliženje Francusko-Rusko olakšava spajanje Moldavije i Vlaške. Kad su
Turci hteli da napadnu Crnu Goru, Napoleon III šalje francusku flotu u
Jadransko more, i Turska mora da se upravlja prema volji Pariza i Petrograda, i
uvaži ispravljanje granica Crne Gore. A kada je krajem 1858 godine, htela da
pošalje svoje trupe u Srbiju, Francuska energično pomaže Rusiju.
Poljsko pitanje i raskidanje francusko-ruskih odnosa (1863). Taj
francusko-ruski sporazum, koji je Rusiji doneo više diplomatskih pobeda nad
Austrijom, kao i da održi svoj prestiž na Balkanu, lomi se na Poljskom pitanju i
odvaja za dugo vremena Aleksandra II od Napoleona III.
Sva Evropa prati i komentariše sa strasnom pažnjom 1863 razvijanje
poljskog ustanka, kaznene mere ruske vlade, akciju Muravjeva i stav ruske
štampe. Kao i 1831, događaji u Poljskoj, dobijaju u očima evropske diplomacije

536
međunarodni značaj. Tri države, Francuska, Engleska i Austrija, pokazuju se
otvoreno u neprijateljskom stavu prema Rusiji. Francuska gaji naročitu živu
naklonost prema Poljskoj, koju podržavaju ne samo katolici, koji se interesuju za
Poljsku iz religioznih razloga, i bonapartisti koji gaje prijateljstvo prema Poljskoj
kao dogmu njihovih međunarodnih koncepcija, već i opozicione partije, koje
njihova tradicija goni da pomaže Poljsku u borbi protivu ruske vlade. Napoleon
III je u nezgodnom položaju: interes njegove italijanske politike je u zbliženju sa
Rusijom, ali javno mišljenje kategorički traži da priznati zaštitnik nacionalnih
prava uzme u zaštitu Poljsku. Intervencija Austrije nema ničega sentimentalnog.
Ona traži načina da Rusiju dovede u tešku situaciju i naročito da slomi
francusko-rusko prijateljstvo, koje joj je donelo toliko neprilika na Balkanu. Isto
tako i Engleska ima samo jednu želju, da posvađa Francusku i Rusiju. Dok
Austrija dopušta da se organizuje u Galiciji pomoć pobunjenicima, Napoleon III
obraća se lično Aleksandru II moleći ga da vaspostavi ponovo Kraljevinu Poljsku
i da joj da velikoga vojvodu Konstantina za kralja, Aleksandar II odgovara
kategoričnim odbijanjem.
To evropsko mešanje samo pojačava unutrašnju poziciju Ruske vlade, i
Katkov, svojim vatrenim člancima izaziva nacionalističke strasti svojih čitalaca.
Rusija uostalom nije usamljena, Bizmark objavljuje svoje prijateljstvo za Rusiju i
Gorčakova. On im nudi pomoć Pruske protivu pobunjenika i izjavljuje da je
spreman da pošalje pruske trupe na Vislu. 8 februara 1863 jedna rusko-pruska
konvencija je potpisana: Pruska se obavezuje da pomaže Rusiju i ruska vojska je
ovlašćena da može preći prusku granicu da bi gonila pobunjenike. Na
navaljivanje svoga ministra spoljnih poslova, Druana d'Lija, Napoleon III oštro
protestuje. On navodi da, s obzirom na Rusko-prusku konvenciju, poljsko pitanje
je izašlo iz okvira ruske unutrašnje politike, i da je to postalo pitanje
međunarodne politike. 10 aprila Francuska se obraća jednom notom ruskoj vladi.
Engleska i Austrija pridružuju se tome koraku. Engleska se poziva na Bečke
ugovore od 1815. Napoleon III, koji se ne može na njih da pozove, stavlja na prvo
mesto principe nacionalnosti i humanitarne obzire; on traži da prava Poljske
budu zaštićena ne samo u granicama kraljevine stvorene od Aleksandra I., već i u
svima poljskim provincijama. Većina evropskih sila, podrazumevajući tu i Svetu
Stolicu, saglasni su sa francuskom notom od 10 aprila. Rusija se tako nalazi
prema jednoj evropskoj koaliciji. Napoleon III misli već na jednu vojnu
ekspediciju u kojoj će učestvovati svi koalicionaši. Ta pretnja ratom primorava
Gorčakova na umerenosti. Svojom notom od 26 aprila, on poziva Francusku,
Austriju i Englesku da mu dostave sretstva za koja misle da su pogodna da
umire Poljsku. U noti koja mu dolazi 17 juna, tri sile mu preporučuju šest načina:
1) potpuna amnestija, 2) organizovanje jednog narodnog pretstavništva, prema
zakonu od 1815, 3) ulaz Poljaka u javne poslove; 4) sloboda savesti i naročito
ukidanje svih ograničenja nametnutih katoličkoj veri; 5) priznanje poljskog jezika
kao jedino zvaničnog; 6) vraćanje na normalne uslove pri vojnom regrutovanju.

537
Čak šta više, one predlažu da se skupe na jednu međunarodnu konferenciju svih
zemalja potpisnica Bečkog ugovora. S obzirom na diskusiju u čitavom redu
reformi, Napoleon III traži 20 juna od Austrije i Engleske, da se obavežu jednim
ugovorom da mogu upotrebiti, ako zatreba, i druga sretstva osim diplomatskih
pregovora, kako bi pripomogli traženje oduzetih političkih prava. On im
predlaže koaliciju protiv Rusije. Engleska i Austrija, kojima u suštini nije stalo
mnogo da brane Poljsku, to odbijaju. Gorčakov i Bizmark, sigurni da ostale sile
ne dele ratničke namere francuske, umiruju se. Na Bizmarkov savet, Gorčakov
daje ideju za jednu konferenciju triju država koje su podelile Poljsku. Predlog je
odbijen. Engleska ostaje na tome da ništa ne preduzima u korist Poljaka. Bizmark
koji upravlja Gorčakovim, vidi dobro slabosti protivnika Rusije. 7 septembra
jedna nota Gorčakovljeva obaveštava sile da on smatra završenom diplomatsku
prepisku, koja se odnosi na poljski ustanak.
Naljućena engleska vlada sastavlja sada jednu preteću notu u kojoj
izjavljuje, da je Rusija povredila Bečki ugovor i prema tome izgubila pravo na
Poljsku. Ali Bizmark ubeđuje Palmerstona da Engleska nema nikakvu korist od
postavljenja toga pitanja da, ako povuče ovaj svoj akt, on će ga pomoći u pitanju
vojvotstava. Palmerston zaustavlja svoju notu, već odaslatu, i šalje odmah drugu,
u kojoj izjavljuje Gorčakovu sve svoje „zadovoljenje”. Ovaj obrt izvanredno
pokazuje nedostatak iskrenosti, karakterističan po stav evropskih sila, osim
francuske u pitanju Poljske. Bizmark koji je tada bio pravi vođa ruske igre
zadovoljan je. Odnosi između francuske i Rusije pomućeni su za dugo vremena.
Ruska nacionalistička štampa, sa Katkovim, smatra Prusku kao jedinu prijateljicu
Rusije. Ne samo da politika Napoleona III nije donela nikakve koristi Poljskoj,
već je omogućila savez rusko-pruski protivu Francuske 1870 godine.
Otkaz Pariskog ugovora i Londonska konferencija (1870—1871). — Čim
je Poljski ustanak ugušen, revizija Pariskog ugovora postaje glavna misao
Gorčakova. Pošto nije računao na pristanak Engleske, koja je zbog uspeha Rusije
u Aziji postajala sve više neprijateljski raspoložena prema njoj, on misli da može
svršiti posao i bez nje. Već 1866, on izjavljuje, u svome cirkularu od 20 avgusta,
da Rusija, posle velikih promena političke situacije u Evropi, odbija da vodi
računa o ograničenjima koja joj nameće Pariski ugovor: „Naš uzvišeni gospodar,
piše on na francuskom, nema namere da odgovara na glavne obaveze toga
ugovora, koji je imao vrednosti i morao se poštovati samo dok je postojala
saglasnost između velikih sila, ali taj ugovor danas, zbog nedostatka te
saglasnosti često i ozbiljno gažen, pretstavlja ruševinu”.
Rat francusko-nemački pruža mu priliku da ga potpuno odbaci. Poljske
Sadove, savez austrijsko-francuski bio je moguć, i francuska diplomacija
naprezala se da ga ostvari. Ali u to se nadao Bizmark, jer to bi primoralo Prusku
da se bori na dva fronta. Zato Aleksandar II dolazi njemu u pomoć. Izjavljujući
da ako Austro-ugarska pokuša da napusti neutralnost, on će je odmah napasti. 12
jula 1870 Rusija izjavljuje da će ostati neutralna, ali Gorčakov posećuje Bizmarka

538
u Berlinu i Rusija, postavši stvarno saveznik Pruske, sprečava Austrougarsku da
interveniše. Za tu pomoć, on dobija izmenu Pariskog ugovora.
26 septembra 1870 Tjer je u Petrogradu. On se nada da će Rusija učiniti
pristanak na Prusku u korist Francuske i da će je pomagati naročito da dobije
primirje od 25 dana. Gorčakov pokušava da ga obmane. Ostajući veran
Bizmarku, on ne gubi iz vida reviziju Pariskog ugovora i radi da dobije podršku
protivu Engleske, koju smatra za svog glavnog neprijatelja. On daje neodređena
obećanja Tjeru i pokušava da ga oneraspoloži protivu Engleske. Tjer, kao iskreni
prijatelj francusko-ruskog saveza l koji je kao istoričar znao da je taj savez već
spasao Francusku 1814, napušta Petrograd potpuno razočaran. Posle kapitulacije
Meca, Gorčakov se rešava da stupi u dejstvo. Krajem oktobra 1870 godine on
obaveštava Evropu da, s obzirom na promene političkih prilika koje su
predhodile potpisivanju Pariskog ugovora, „Njegovo Carsko Veličanstvo neće se
više obazirati na obaveze ovoga ugovora, osim što zadržava svoja prava
suverenstva na Crnome moru.”
U jednome veoma živome odgovoru Engleska oštro kritikuje doktrinu
javnoga prava, izraženu od Gorčakova i energično protestvuje protivu te
jednostrane povrede međunarodnog ugovora. U stvari, opravdanje na koje se
poziva Gorčakov je stvarno. Francusko carstvo koje je mnogo doprinelo da se
izazove rat na Krimu, ne postoji više; Pariski ugovor bio je povređen od njenih
drugih potpisnika, kao što dokazuje okupacija Rima od italijanskih trupa, posle
Sedana. U toj borbi između država i naroda koja vodi izmeni Evrope, ugovori
postaju stvarno ništavni. Isto tako, istina je da Gorčakova teza, pravno nije
mnogo odbranljiva, jer je odricanje osnovnih pojmova međunarodnog prava.
Bizmark, koji se bojao Rusko-Engleskog rata predlaže jednu konferenciju
u Londonu da bi se pregledao Gorčakovljev cirkular. Njegov predlog prima
Engleska, koja u tome vidi priliku da izvede Rusiju, rušioca njenih obaveza, pred
neku vrstu međunarodnog suda. Otvaranje konferencije razvlači se zbog veoma
delikatnog pitanja učestvovanja Francuske. Pariz je opsednut. Da bi francuski
delegat mogao da dođe u London, potrebna je intervencija i čak dozvola
nemačke vojne komande. Ali Bizmark, koji neće da se francusko-pruski sukob
pominje u Londonu, i koji hoće da ostane sam lice u lice sa Francuskom, izmišlja
sve moguće prepreke. Sa svoje strane, Žil Favr neće da napusti opsađeni i
bombardovani Pariz; on ne shvata da u tome kritičnome trenutku rata,
Francuska ima računa da prisustvuje jednoj međunarodnoj konferenciji. Najzad,
konferencija se otvara 17 januara 1871. Istoga dana ona proklamuje
nepovredljivost ugovora: „Prusi priznaju da je glavni princip prava ljudi da se
niko ne može razrešiti obaveze ugovora, niti da menja odredbe osim u slučaju
pristanka suprotnih strana ili posretstvom prijateljskog sporazuma. „Držeći se
pacta sunt servanda, konferencija u Londonu svečano osuđuje doktrinu odredbe
Rebus sic stantibus. Pošto je tako podvukla svoje neodobravanje Gorčakovljeve
politike, ona daje Londonsku konvenciju od 13 marta. Članovi Pariskog ugovora

539
koji ne priznaju Rusiju, ukinuti su. Crno more prestaje da bude neutralno. Član 2
te konvencije, sadržavajući princip zatvorenosti Moreuza postavljenog 1856
godine, ovlašćuje sultana da ga otvara u vreme mira ratnim brodovima, svaki
put kada za shodno nađe, da bi obezbedio izvršenje Pariskog ugovora od 30
marta 1856 god. Ova formula i ako ne baš mnogo, bila je ipak povoljna za Rusiju,
nego ona koja je prvo bila predložena od Austrougarske i koja je priznavala
prolaz kroz Dardanele, sa dozvolom sultana, samo brodovima nepograničnih
sila. Ruski delegat Brunov nije razumeo da je austrijski predlog pre svega bio
upućen protivu Rusije. Primljena formula nije imala ničega, bar u svojoj formi,
uvredljivog za Rusiju. I ako Pariski ugovor nije bio poništen i ako su odredbe,
koje brane Tursku od Rusije — što su njena glavna karakteristika — zadržane,
Londonska konvencija, napuštajući princip neutralnosti Crnoga mora, tako
uvredljiv po Rusiju, ipak je jedan uspeh za Rusiju i poboljšanje njene
međunarodne situacije.
Savez tri imperatora (1873). — Kratak period hladnih odnosa između
Nemačke i Rusije nastaje posle konferencije u Londonu. Pre svega, Rusija je
očekivala da će je Nemačka energičnije podržavati na konferenciji nego što je to
učinila; i tako isto, ako odnosi između Viljema I i Aleksandra II zadržavaju
karakter prisnog prijateljstva i drugarstva, ruska diplomacija žali se na držanje
Bizmarkovo. Poljsko pitanje ne postavlja se više i Napoleon III pada; Rusija
pokušava da se približi Francuskoj, kao što pokazuju njeni napori da je odbrani
od neprekidnih pretnji Nemačke.
Ali car uznemiren napredovanjem revolucionarnog i socijalnog pokreta u
Rusiji, i učestalošću političkih atentata, bavi se više borbom protivu revolucije
nego spoljnom politikom. On traži saveznika za ovu borbu. Bizmark mu obećava
pomoć; obavezuje se čak da će ga pomagati na istoku, i ako su se njegovi
prijateljski odnosi sa Austro-ugarskom rđavo slagali sa tom obavezom.
Septembra 1872 godine Franjo Josif, Viljem I i Aleksandar II imaju sastanak koji
1873 ima za rezultat savez, nazvan savez tri imperatora. Oni su saglasni u tri
osnovne stvari: 1) međusobna teritorijalna garancija i priznanje aneksije Elzasa i
Lorena; 2) zajednička diskusija o svima teškoćama koje se odnose na Istočno
pitanje; 3) zajednička borba protivu revolucija koje prete svima monarhijama.
Ali Bizmark nije od onih koji bi nastavili diplomaciju Svete-Alijancije.
Njega zanimaju mnogo više lični interesi Nemačke nego ugušivanje Ruske
revolucije. Savez tri imperatora ne pokazuje se sposobnim za život. Čim je taj
savez bio zaključen Gorčakov umiruje francuskog ambasadora u Berlinu i moli
ga da telegrafiše Tjeru da u njemu nema nikakve odredbe protivu Francuske.
1875 diplomatska pomoć koju Gorčakov daje Francuskoj, izazvala je njegovo
rasturanje.
Ruska intervencija u francusko-nemačkom sukobu 1875. — U proleće
1875 Bizmark zauzima prema Francuskoj preteći stav, nemački listovi; a naročito
zvanični organi, bacaju ratničke krike. Bizmark prihvata, ili bar izgleda da
prihvata pod pritiskom nemačkog đeneral-štaba, potrebu za preventivnim

540
ratom: Francuska se podiže suviše brzo, treba udariti na nju bez odlaganja, i dati
joj osetni udarac pre nego što postane suviše moćna. Ali Rusija i Engleska, kojima
je stalo do mira, protestvuju energično. Aleksandar II zauzima stav branioca mira
i arbitra situacije. To držanje njemu je inspirisao Gorčakov, koji hoće da igra
glavnu ulogu na evropskoj pozornici. Posle jednog susreta sa Bizmarkom. koga
je njegovo mešanje veoma naljutilo, Gorčakov, žureći da se napravi arbitrom
Evrope, izjavljuje u jednom cirkularu nevešto sastavljenom, da su evropski mir i
spokojstvo naroda osigurani. Blagodareći intervencijama Ruskoga cara Bizmark
se pognu pred englesko-ruskom opozicijom, ali ne oprašta Gorčakovu za
njegovo držanje. Komplikacije na Balkanu pružaju mu priliku za odmazdu.
Rusko-turski rat i Berlinski kongres (1877—1878). — Prema Pariskom
ugovoru Evropa je na mesto Rusije postala zaštitnik hrišćana i staralac
Otomanskog carstva. Ona je uvela Tursku u evropski savez i unela, u sam tekst
ugovora, nova obećanja reformi koje je sultan objavio u „Hatti Humayun” od
1856, da bi time kao naznačila da njen opstanak u evropskom savezu zavisi
upravo od njihovog ostvarenja. Ali nije jasno ugovorila koje će jačine i na koji
način biti zajednička akcija u slučaju da sultan ne održi svoja obećanja kao i kada
bi smatrala za potrebno da interveniše. U stvari, kako nije imala ni želju da to
čini, ni zajedničke poglede, njena štićenica, Turska, i naročito, videće se, Engleska
odložiše za dugo rešenje Balkanskog problema i izazivahu više ratova, od kojih je
prvi bio 1877—1878.
Već sutradan po Pariskom ugovoru, videlo se da nova obećanja sultanova
neće biti ispunjena bolje nego ranija, i da se Otomansko carstvo neće
evropeizirati. Izveštaj konzula i diplomatskih agenata Engleske vlade kao i
drugih, dokazuju da su hrišćani i dalje bili gonjeni. Pokolji u Džedasu i Damasku
1860 odlučiše Engleze i Francuze da okupiraju Siriju; i time dokazaše da se sile
nisu odrekle svoga prava mešanja. Kancelar Gorčakov koristi tu priliku da
potseti u svojoj noti od 17 maja i 17 avgusta 1860, da prilike u drugim
hrišćanskim pokrajinama, a naročito u Bosni i Hercegovini i Bugarskoj nisu bolje
i prete da izazovu opasne sukobe. Predlaže da se sile dogovore, ako ne žele da
budu iznenađene. Ali zadovoljava se samo jednim protokolom, forme radi, o
pravu kontrole Evrope, kao i po želji Rusije, određivanjem jedne anketne
komisije o situaciji u evropskim pokrajinama. Liban dobija ustav, a ustanak na
Kritu 1866— 1867 izaziva intervenciju Engleske. Tom prilikom, Gorčakov
ponavlja svoje ranije predloge, ali bez ikakvog uspeha.
Od tada i naročito posle 1874, sa drugim ministarstvom Dizraelijevim
(lord Bikonsfild) engleska politika dobija jasni rusofilski i turskofilski oblik. I ako
ih ona dobija od svojih pretstavnika, sve vesti o nasiljima Turaka prema
hrišćanima, Engleska pretstavlja kao izmišljotine Rusije i Austro-ugarske, i vidi u
nemirima koji izbijaju u hrišćanskim pokrajinama Otomanske imperije, samo
plod austro-ruskih intriga. Ona ne vodi nikakvog računa o nacionalnoj svesti,
koja se javlja sve jače i jače u hrišćanskim zemljama na Balkanu. Između 1860 i

541
1870 g. Bugari se bore da odvoje svoju Crkvu, simbol svoje nacionalnosti, od
Grčke Crkve. 1872 stvara se bugarska narodna Crkva (Egzarhat) pomoću Turaka.
Srbija, kojom upravlja od 1860 knez Mihajlo, podržava bugarske zahteve i misli
da postane slovenski „Pijemont”. Mihajlo počinje pregovore sa mladom
generacijom bugarskih patriota, kojima nezavisnost njihove crkve nije dovoljna, i
koji teže za političkom slobodom. Jedan bugarski revolucionarni komitet postoji
već u Bukureštu i odatle upravlja „apostolima” — od kojih jedan, Levickij
uhapšen je i pogubljen od Turaka 1873 g. — koji pripremaju ustanak u Bugarskoj;
svuda, u Severnoj Bugarskoj, na jugu u Rumeliji i u Makedoniji, na terenu
Ekzaharta, revolucionari vode borbu. Srbi i Crnogorci uznemiruju se i brinu za
sudbinu svoje braće u Bosni i Hercegovini, „kolevci Srbije”. Ne „ambicija” Rusije
već nacionalne aspiracije, bile su glavni pokretač ustanka 1875—1876.
Prvi ustanak buknuo je u julu 1875 u Hercegovini. On se širi brzo po
Bosni. U avgustu dok turski garnizoni nemaju više od dve hiljade vojnika,
ustanika ima već 20.000. Evropske sile navaljuju na Crnu Goru i Srbiju da ostanu
neutralne i ograničavaju se samo da pošalju, u septembru 1875, šest konzula da
se obaveste na mestu. Ovi mogu samo da konstatuju da hrišćani stvarno pate, ali
oni nisu ovlašćeni da hrabre pobunjenike. Dok Porta zahteva pre svega
razoružanje i potpunu predaju ustanika, ovi traže da Evropa zagarantuje
ostvarenje autonomističkog programa koji su sami sastavili.
Kako se ustanak ne smiruje tokom cele zime i preti da bude još žešći
sledećeg proleća, Rusija, Austro-ugarska i Nemačka traže zajedno način da se
umešaju. Kao uvek, Porta žuri, da preduhitri evropsku intervenciju, da ponovi
iradom od 2 oktobra i fermanom od12 decembra svoje stare obećane reforme. Posle
austro-rusko-nemačkih pregovora, Rusija ustupa akciju Austro-ugarskoj, koja je
najbliža pozornici događaja, i Andraši šalje Porti slavnu notu od 30 decembra
187526. Pošto je utvrdio da ranija obećanja nisu ispunjena, on skicira program
religioznih, finansijskih i privrednih reformi, i predlaže da potčini upravu paša
kontroli jednog „lokalnog odbora sastavljenog pola od hrišćana a pola od
muslimana. „Engleska se pridružuje njegovom koraku, „na traženje i same
Porte,” da bi time podvukla da to ne znači intervenciju već samo prijateljski
savet”. Porta ne pravi teškoće oko primanja toga „saveta”, i objavljuje iradu koja
je u potpunoj suprotnosti sa njenim delima. Ali ustanici su nepoverljivi; oni ne
pristaju nikako da polože oružje i traže da kontrola reformi bude data jednoj
naročitoj međunarodnoj komisiji, da se turske trupe povuku u tvrđave i
materijalna pomoć bude podeljena beguncima čim se vrate na svoja ognjišta.
U proleće neprijateljstva počinju sa više žestine nego ikada. Ubistvo
konzula Francuske i Nemačke u Solunu, od strane muslimanske gomile 6 maja,
odlučuje sile na jednu energičniju akciju. Rusija nastojava da se mora voditi
računa o traženjima ustanika. Engleska daje čudan predlog da se ponude
teritorijalne kompenzacije knezu Nikoli od Crne Gore, koji pomaže ustanike.
Posle sastanka između Aleksandra II, Bizmarka i Andrašija 11 maja, sastaje se na
26
Predana Porti 30 januara 1876.

542
poziv Bizmarkov konferencija pretstavnika velikih sila u Berlinu. 15 maja tri
carska dvora predlažu ostalim vladama da pristanu na „Berlinski memorandum”
sastavljen od Gorčakova 13 maja. Ta nova nota poziva Portu, shodno traženjima
ustanika, da se zaključi primirje od dva meseca, da se sporazume sa njima o
obnavljanju crkava i uništenih poljskih dobara, i o pomoći koju će jedna mešovita
komisija da podeli postradalima. Ona uslovljuje da hrišćani sačuvaju svoje oružje
kao i muslimani, i da se turska vojska povuče u utvrđenja. Delegati sila
nadgledaće primenu reformi i povratak izbeglica na svoja ognjišta. Ako po isteku
dva meseca, velike sile ne uspeju da postignu svoj cilj, tri carska dvora prete da
pribegnu merama „uspešnijim” nego diplomatska akcija. Gorčakov je stavio do
znanja da u tom slučaju Rusija neće zadržavati više Srbiju i Crnu Goru, gotove da
podignu oružje, da će „plamen revolucije proširiti se na Bugarsku, Epir, Tesaliju i
Albaniju”, i da će „hrišćanske zemlje Evrope, u kojima će javno mnjenje
progovoriti čovečanskim glasom, biti primorane da se umešaju, da bi sprečile
prolivanje krvi”.
Francuska i Italija pristupaju odmah uz taj memorandum, dok Engleska,
čiji prvi ministar Dizraeli, brižan zbog ruskih uspeha u centralnoj Aziji i zbog
prestiža „belog cara”, organizuje put Galskog princa u Indiju i daje kraljici titulu
carice Indije, izrično to odbija 19 maja. Čak šta više, Engleska savetuje Tursku da
ne primi uslove, i obećava joj „moralnu pomoć”. Odbijajući da učestvuje u jednoj
pomorskoj demonstraciji velikih sila, ona uzima za izgovor ubistvo konzula u
Solonu i šalje svoju eskadru u zaliv Bosik, na ulazu u Dardanele, i tako radi u
korist Turske. Što se tiče Turaka, oni su preduhitrili namere tri imperatora
jednim aktom, postalim već tradicionalnim u sličnim slučajevima, i uspešnijim
od obećanja reformi, revolucijom na svome dvoru. Na potstrekivanje Midat-paše,
sultan Abdul Azis svrgnut je rešenjem sveštenstva, i zamenjen 30 maja Muratom,
prostim oruđem pobedilačke partije. Dizraeli je mogao 9 juna sa zadovoljstvom
da izjavi u parlamentu, da s obzirom na ovu promenu, sile su se uzdržale da
predadu Berlinski memorandum novome sultanu.
U međuvremenu dogodio se „pokolj Bugara”, koji menja potpuno držanje
evropskih sila, računajući tu i Englesku, prema Turcima. Pošto je Engleska vlada
prebacila turskoj da ne može da uguši ustanak svojim ličnim sretstvima, Porta je
bila poslala, još u aprilu mesecu, da pomažu regularnu vojsku, neregularne čete,
sastavljene od razbojnika i zločinaca, bašibozluk. U početku maja, južna
Bugarska bila se pobunila i Porta, ne plašeći se neizbežnih posledica njihove
upotrebe, pusti ih protivu pobunjenika. Stanovništvo Bataka, koje je predhodno
razoružano i koje je uzalud pokušavalo da se skloni u crkvu, bilo je potpuno
istrebljeno za vreme od 5—8 maja, i izvršilac toga dela Ahmed-aga bio je
odlikovan redom Medžidije. Slični pokolji bili su zatim izvedeni i po drugim
opštinama pod komandom guvernera Bugarske, Šefket-paše, prema izveštaju
engleskog konzula Baringa, broj žrtava bio je 13.000. Kada je 23 juna „Daili
News” objavio ove užase, englesko javno mnjenje, dotle indiferentno i čak

543
naklonjeno konzervativnoj vladi, uzbuđuje se. Izjave i optimistička uveravanja
vlade svirepo su demantovana. 29. avgusta ministar spoljnih poslova, Lord Darbi
primoran je da piše svome ambasadoru u Carigrad, seru Džordžu Elijotu:
„Smatram za potrebno da Vas obavestim da utisak, izazvan ovde događajima u
Bugarskoj, potpuno je uništio sve naklonosti prema Turcima. To osećanje je tako
moćno i tako jednodušno, da vlada Njenoga Veličanstva nalazi se stvarno u
nemogućnosti da interveniše, čak i u slučaju da Rusija objavi rat Turskoj”. Osam
dana docnije, protivnik Dizraelijev, Gledston, objavljuje svoju slavnu brošuru o
grozotama u Bugarskoj. Ubrzo, u svome govoru u Blakhetu, on potseća sile da
turske pokrajine nisu plen koji se može deliti, već zemlja tamošnjeg stanovništva.
Engleska i Rusija, ako su rešene da istupe zajedno, jedna na moru, druga na
kopnu, mogu da poprave prilike toga stanovništva, a da ipak sultan ne izgubi
nad njima svoj suverenitet. Njihov savez učiniće ih nepobednima. „Ja ni najmanje
ne sumnjam, dodaje on, da kao i svaka druga država, i Rusija ima egoističke
ambicije. Ali čovečanska naklonost, koja je sada obuzela njen narod, pokreće
njeno srce. Zašto ne biti iskren, sporazuman sa njome i zadržati našu ljutnju i
naše sumnje do trenutka kad budu izazvani kakvim aktom od njene strane, a ne
uspomenama starih mržnji?” Ali Dizraeli ne deli to javno preziranje prema
Turskoj, već samo upućuje nekoliko opomena Porti. U svome govoru od 20
septembra u Ajlesberiju, on žustro ustaje protivu političara koji „služeći se
tobože lepim i iskrenim osećanjima lišavaju vladu, koja brani životne interese
Velike Britanije, potpore javnog mnjenja”. Taj govor je mogao da dokaže
Turcima, u nedostatku prijateljskih i poverljivih saveta, koje bi demantovala
javno prebacivanje, da opomene Engleske nisu sasvim iskrene.
U takvim prilikama velike sile gube sve mogućnosti kontrole i događaji se
nižu. 1 jula Srbi, a sutradan i Crnogorci, objavljuju rat Turskoj. U julu i avgustu
dok Crnogorci sa uspehom odbijaju turske napade, Srbi, koji se pod voćstvom
ruskog đenerala Čenjajeva, bore protivu glavne sile neprijateljske vojske, ne
mogu da održe svoje položaje i zadržavaju se s mukom ispred Aleksinca, ključa
Moravske doline. 24 avgusta knez Milan traži posredovanja velikih sila, i 1
septembra na njegove savete, i Nikola od Crne Gore ugleda se na njega. Istoga
dana, Engleska predlaže Porti primirje od 1 meseca da bi se za to vreme
pregovaralo o uslovima za mir. U Evropi i naročito u Rusiji, odakle su
mnogobrojni dobrovoljci otišli u srpsku vojsku, javno mišljenje biva sve
nervoznije. 1 septembra ambasador Rusije u Londonu, grof Šuvalov izjavljuje
engleskom ministru spoljnih poslova, da je Rusija „uporno rešena” da traži
odmah primirje, i da ne dopušta Porti da iznese svoje uslove za mir. Pod
pritiskom Rusije, Engleska predlaže da se nametnu Porti sledeći uslovi, koje
primaju ostale sile: Status quo i Srbiji, administrativne reforme u Bosni i
Hercegovini, garancije protivu rđave uprave u Bugarskoj. Turska je gotovo
pokušala da spreči novu intervenciju sila, pribegavši novoj dvorskoj revoluciji. 31
avgusta sultan Murat je zbačen i zamenjen njegovim bratom Abdul Hamidom. 12
septembra novi sultan energično odbija primirje i pristaje samo na „obustavljanje

544
oružane akcije” od 17 do 25 septembra, koje produžava zatim do 2 oktobra; a 14
septembra on stavlja svoje uslove za mir. Ovoga puta, Engleska govori jasno:
pošto je izjavila da su uslovi Porte „neprihvatljivi”, obaveštava 25 septembra da
odbijanje engleskih uslova dovodi do objave rata od strane Rusije, i da u tome
slučaju ona, Engleska, biće primorana „da ostavi Tursku da se brani samo svojim
sretstvima”.
Rusija još nije spremna da ratuje, ali namerava na zajedničku intervenciju
sila protivu Porte. 26 septembra Gorčakov predlaže Dizraeliju, da istovremeno
okupiraju: Austrougarska Bosnu i Hercegovinu, Rusija Bugarsku, a
međusaveznička flota pod upravom Engleske-Bosfor, a ako Engleska ne pristaje
na taj plan da se svede samo na zauzimanje Bosfora, što bi sprečilo Tursku
vojsku u Evropi da dobije pomoć iz Azije. 4 oktobra Engleska odbija ruski
predlog, ali pristaje da zahteva od Turske da obustavi za mesec dana
neprijateljstva, koja su gotovo započela na Moravi. Na veliko čuđenje Evrope,
Porta odgovara kontra-predlogom primirja od šest meseci. I ako je očevidno, da
ova turska ponuda ima za cilj da izbegne mešanje sila, Engleska žuri da je primi.
Ali Rusija stavlja primedbe, i Bizmark pomaže Petrograd. Engleska ne popušta i
pregovori se razvlače dok se vojna situacija u Srbiji pogoršava. Krajem oktobra
moravska armija u kojoj su i ruski dobrovoljci, u punom je povlačenju ispred
Turaka. Aleksinac pada 31 oktobra, srpska teritorija je zauzeta i put ka Beogradu
otvoren. Novi pokolji se očekuju više se ne može odlagati. Aleksandar II, koji je
tada bio u Livadiji na Krimu rešava se da radi sam. Istoga dana kad je pao
Aleksinac, on šalje Porti ultimatum da bi je naterao da pristane, u roku od 48
časova, na primirje od šest meseci. Porta pristaje. Car je objasnio britanskom
ambasadoru da ga je neodlučnost Evrope naterala da radi sam, da sumnje o
Rusiji nisu opravdane, jer on ne traži osvajanja i smatra da bi okupacija
Carigrada bila „nesrećna za Rusiju”. On daje časnu reč, da ne namerava da
zauzme Carigrad i da će se ograničiti, ako ga potreba na to natera, da zauzme
samo jedan deo Bugarske dok se mir ne zaključi i sigurnost hrišćanskog naroda
ne bude zagarantovana. Prvi put Rusija objavljuje svoju odluku da će ratovati,
objavljujući razmere svoje vojne akcije. Ali se još uvek usteže da interveniše
sama, i traži da dobije od Evrope obećanje zajedničke intervencije. Aleksandar II
želi sastanak jedne konferencije sa zadatkom da izradi projekt reformi u Bosni,
Hercegovini i Bugarskoj, i da utvrdi sretstva, kojima će se zagarantovati njihovo
izvođenje. 3 novembra u noti engleskoj vladi, Gorčakov iznosi poglede careve i
podvlači činjenicu, da „Istočno pitanje je evropsko pitanje, a ne isključivo rusko.”
Sutradan lord Derbi predlaže da se u Carigradu održi konferencija koja će imati
za osnovu svojih savetovanja Engleski projekt od septembra meseca, pod
izričnim uslovom da sile već unapred priznaju nezavisnost i neprikosnovenost
Otomanskoga carstva, odriču se svih teritorijalnih zadobijanja, i izjavljuju da ni
jedna od njih ne traži da vrši isključivi uticaj na Tursku. Na traženje Rusije,
rešeno je da Turski pretstavnici ne prisustvuju pripremnim sednicama

545
konferencije. Kao obično, Engleska umanjuje poverljivim objašnjenjima Porti
efekat svojih javnih predloga. Šta više 10 novembra, na banketu priređenom
lord-meru Londona, Dizraeli smatra za potrebno da izjavi da je Engleska
spremna da ratuje i da su njeni izvori neiscrpni. Sutra dan, u sali Svetoga Đorđa
u Kremlju, Aleksandar II javno izjavljuje pred celom Rusijom, da ako
konferencija u Carigradu ne bude ostvarila sporazum sila i stvarno ne osigura
poboljšanje sudbine hrišćana u Turskoj, on je „čvrsto rešen da radi sam, i da je
uveren da će cela Rusija odgovoriti na njegov poziv, čim to bude bilo potrebno i
da čast zemlje to zahteva.” 15 novembra Gorčakov objavljuje silama delimičnu
mobilizaciju ruske vojske.
Pripremne sednice, kojima je pretsedavao baron Ignjatijev, otpočele su 14
decembra u prostorijama Ruske ambasade, u najpovoljnijoj atmosferi. Engleski
delegat lord Salisberi, na osnovu primljenih zvaničnih instrukcija, dobio je
ovlašćenje da prizna pravo posredovanja sila, ali da se ne pridruži primeni
sankcija. Bizmark je 5. decembra izjavio pred Rajhstagom, da Nemačka neće
imati ništa protiv toga, ako usled neuspeha konferencije, Rusija objavi rat
Turskoj. Baronu Ignjatijevu dozvolilo se da obeleži na „Kipertovoj karti” svoj
projekt „velike Bugarske”, koja bi obuhvatila sve ono stanovništvo na
Balkanskom poluostrvu, koje se smatra bugarskim i priznaje versku vlast
Egzarhata, što će reći: severnu i južnu Bugarsku, s jednog kraja Balkana na drugi
i Makedoniju. Mogućnost da će izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine, uticala je
na Austro-Ugarsku da se saglasi sa ovim reformama. Devet sednica je bilo
dovoljno da bi se sastavilo pet projekta: ugovor o miru sa Srbijom i Crnom
Gorom; unutrašnje uređenje Bosne i Hercegovine; organizacija Bugarske i
obrazovanje dva međunarodna kontrolna odbora. Na dan 23. decembra
konferencija je počela svoj rad u prisustvu pretstavnika Turske koja je spremila
jedan novi teatralni udar. Za vreme ove konferencije grmeli su topovi i
pretsedavajući Safet-paša podigao se sa svoga mesta i objasnio da se desio jedan
„veliki događaj” koji je izmenio oblik vladavine: „Nj. V. Sultan objavio je svome
carstvu novi oktobarski ustav koji treba da označi početak jedne nove i srećne
epohe narodnog prosperiteta.” Porta je time učinila ponovni pokušaj da razbije
delimične ali realne reforme, koje su nametale velike sile, podmećući im svoj
ustav carstva, osuđen unapred da ostane mrtvo slovo na hartiji. Pošto su turski
delegati stavili primedbe na svaki pojedini paragraf, koji su predložile velike sile,
odbijajući da prihvate predloge u principu, pod rezervom da ga prethodno ima
prihvatiti njihova vlada, konferencija je morala biti odložena za 28. decembar.
Na dan 30 decembra, dakle za vreme njihove treće sednice, evropski
delegati potvrdili su da su njihove predloge odobrile njihove pojedine vlade,
zahtevajući da im se što pre da odgovor. Odgovor im je dat iste večeri. Od 17
predloga Evrope, odbačeno je 11, četiri odloženo do odluke budućeg parlamenta,
a preko dva se jednostavno prešlo ćutke. Na sledećoj sednici, 1 januara 1877, lord
Salisberi konstatuje da ovaj odgovor vređa dostojanstvo velikih sila. Posle
sednice on je upozorio velikog vezira Midata da Porta igra opasnu igru.

546
Međutim, Midat odgovorio mu je sa malo uzdignutim glasom, da se predlozi
Evrope ne slažu sa dostojanstvom, nezavisnošću i sa teritorijalnim integritetom
Turske. Članovi ove konferencije sastali su se na devetoj i poslednjoj sednici 20
januara, na kojoj nisu ništa postigli. I pored malog popuštanja od svoje upornosti,
Turski delegati su kategorički odbili da usvoje one paragrafe u kojima se
predviđalo pravo posredovanja Evrope, t. j. stvaranje međunarodnog kontrolnog
odbora i pravo kontrole postavljanja paša. Midat-paša, objasnio je docnije razloge
tome odbijanju: „Mi smo znali da je Engleska vlada bila u sukobu sa Rusijom, i
da ona, uprkos svim svojim izjavama, nije mogla, ni pre ni posle, da se meša u
Istočno pitanje.” Zbilja, Dizraelieva politika uspela je da izmeni Istočno pitanje u
dvoboj između Rusije i Engleske. Čak kad je hteo ozbiljno da preti Porti, on joj
nije pominjao intervenciju Evrope, što je obično činio, već rat sa Rusijom. Ali
vrednost te pretnje zavisila je od mišljenja koja je Turska imala o Ruskoj vojnoj
sili. A to je mišljenje bilo rđavo. Zato je imao pravo kada je u Skupštini Lordova,
objašnjavajući neuspeh konferencije u Carigradu, lord Salisberi kazao da je
„jedan od uzroka nesrećnog odbijanja Turaka bilo ubeđenje da je Ruska sila
slomljena, da je vojska desetkovana bolešću, da mobilizacija nije uspela.”
Memorandum Lejardov, predat Porti uoči rata, dokazuje čak koliko su izvesni
Engleski diplomati odobravali to mišljenje Turaka, kako su hteli namerno da
pogoršaju situaciju i time „nateraju Rusiju da objavi rat.”
Kako bilo da bilo, ta činjenica je razvijala događaje posle neuspeha
konferencije u Carigradu. Rusija koja je, po svojoj savesti išla do krajnjih granica
mogućnosti, pokušala je još jednom da ostvari jednu zajedničku diplomatsku
intervenciju sila. 19 januara 1877, Gorčakov ih je pitao kakve mere misle da
preduzmu prema Turskoj. Engleska, koristeći se promenom u Turskoj, odlaže
svoj definitivni odgovor. Midat-paša, postavši nepotreban posle komedije sa
ustavom, zbačen je i prognan. Nova Turska vlada moli evropske sile „da ostave
na miru i da veruju u njene poštene namere:” izjava, koja čak i samoj Engleskoj
ne izgleda dovoljna. Još tri puta, 19, 21 i 28 februara, Šuvalov nastoji u Londonu
da se organizuje jedna zajednička akcija, da se ne bi primorala Rusija sama da
istupi. U početku marta, car telegrafiše grofu Ignjatijevu, u Berlin, Beč, Pariz i
London da objasni kako Rusija ne može da demobiliše svoju vojsku pre nego što
dobije neke „stvarne koncesije” i izlaže projekt jednog novog „protokola” u
kome su ponovljeni zahtevi Evrope prema Turskoj. Engleska odgovara
pozivajući Rusiju da demobiliše. 21 marta ruski ambasadori pristaju čak i na to,
pod uslovom ipak da Turci demobilišu prvi, da se mir uglavi sa Crnom Gorom,
— sa Srbijom bio je već potpisan 28 februara,— i da Porta pređe na stvarne
reforme. Oni su obećali, da ako ti uslovi budu ispunjeni, Rusija će izdati
„obznanu”, u kojoj će izjaviti da pristaje da se razoruža odmah pošto pregovori o
razlozima demobilizacije budu sa naročitim izaslanikom Turske izvedeni u
Petrogradu. 31 marta Engleska, u isto vreme sa drugim silama najzad potpisuje,
„Londonski protokol”, koji se ograničava da bude samo razblaženo ponavljanje

547
svih prethodnih pregovora i slaba garancija da će sile nastaviti da zajedno
pregovaraju sa njom, ako Porta opet izneveri njihove nade. Ali, istoga dana,
Engleska je obaveštava da taj „protokol” gubi svu važnost ako se odmah ne
izvrši demobilizacija. 8 aprila, Porta koja je opet povratila hrabrost, od kako je
britanskog ambasadora Eliota opozvanog u isto vreme, kad i pretstavnici drugih
zemalja posle propasti konferencije, zamenio Lejard u Carigradu, rešava da nije
potrebno da odašilje naročitog ambasadora u Petrograd ako Rusija ne pošalje i
svog u isto vreme u Carigrad; zatim, 9 aprila ona izjavljuje da u protokolu vidi
samo povredu njenog dostojanstva i atak na njenu nezavisnost, i u mesto da ga
primi, ona radije pretpostavlja da se izloži opasnosti rata. Na ruski odgovor nije
se dugo čekalo. 19 aprila, „okružnica” Gorčakova evropskim silama javlja da
protokol odbijen od Turske, poslednji je bio izraz zajedničke volje Evrope i
poslednji pokušaj pomirenja, pa se ne može više nadati da će Porta ostvariti
uslove, koji ima da prethode demobilizaciji, i zato ne ostaje drugo nego silom
dobiti ono što Evropa nije mogla ubeđivanjem, i da car radi izvršenja zadatka i
ispunjenja svoje dužnosti prema interesima Rusije, služeći u isto vreme i
interesima Evrope, naređuje svojim trupama da pređu granice Otomanskog
carstva. Ovoga puta, velike sile ne sputavaju Rusiju, kao 1853, u „izvršenju njene
dužnosti”, ali se brinu da rezultati rata, koji počinje, ne povrede njihove lične
interese. Bečkim ugovorom od 15 januara 1877, kojim je utanačen tajni ugovor
Rajhstaga od juna 1876, Austro-Ugarska je obećala svoju neutralnost, ali pod
uslovom da može sa svoje strane eventualno okupirati Bosnu i Hercegovinu; da
sile zadržavaju pravo da se izjasne o rezultatima rata, da se Rusija uzdržava od
svih teritorijalnih prisvajanja na desnoj obali Dunava, u Rumuniji i u Carigradu;
da se odriče svakog isključivog protektorata nad Bugarskom, i na ma kako
zaokružavanje neslovenskog stanovništva u slovenskim pokrajinama koje će biti
oslobođene, i najzad da Srbija ne bude poprište vojnih operacija. 16 aprila
Rumunija ovlašćuje slobodan prolaz Ruskim trupama ka Dunavu u zamenu za
priznanje njene potpune nezavisnosti — koju objavljuje 22. maja, — a i ona ulazi
u rat pošto joj Turci bombarduju varoši i sultan zbacuje kneza Karla. Što se tiče
Engleske ona obaveštava Portu da joj neće pružiti nikakvu pomoć, ali 6 maja
zahteva, po cenu svoje neutralnosti, da Rusija izuzme iz svojih vojnih operacija
Egipat i Suecki kanal, odrekne se okupacije Carigrada i ma kakvih izmena statuta
moreuza. Gorčakov telegramom izjavljuje, da potpisuje sve te uslove, samo
primećuje, da će možda ipak biti potrebno, ako to vojne operacije zahtevaju, da
se privremeno zauzme Carigrad, kao i da se zajednički uredi pitanje moreuza.
Operacija počinje jednovremeno na Balkanu i na Transkavkazu. Na
prvom frontu ima 300.000 Rusa protivu 293.000 ljudi, kojima Turska raspolaže u
početku. Na drugom frontu ima 200.000 Rusa protiv 100.000 Turaka. 1 maja
20.000 Crnogoraca stupaju u borbu a 6.000 Bugara spajaju se sa ruskom vojskom.
Rusi zbog velike vode Dunava koji nadolazi svakog proleća a i zbog rđavih
puteva, s početka napreduju veoma lagano. Stupivši u borbu 12/24 aprila, oni
prelaze reku tek 15/27 do 18/30 juna. Tako su Turci bili bacili glavnu masu svoje

548
vojske na zapadni deo fronta — oko Vidina, i istočni — u „četvorouglu” 27 — toka
reke, Rusi prolaze kroz centar, ispred Zimnice, ne naišavši na veliki otpor.
Nemajući ozbiljne snage ispred sebe, Ruska vojska napreduje brzo i odnosi u
toku jula gromoglasne uspehe. 25 juna — 7 jula ona zauzima staru Bugarsku
prestonicu Trnovo. Od 1/13 do 5/17 jula, đeneral Gurko, sa relativno slabim
snagama, pravi smeo pohod preko Balkana, stupa u južnu Bugarsku i dohvata
se, zaobilazeći ga, klanca Šipke. 7/19 jula klanac pada u njegove ruke. Tada se
primećuje da je ofanziva vođena sa nedovoljnim snagama. Poplašeni Turci
smenjuju svoga glavnog komandanta Abdul-Kerima i postavljaju Mehmed-Aliju.
U isto vreme, đeneral Osman-paša koji je shvatio da je pogreška deljenje turske
vojske na dva dela, napušta Vidin ispred koga pasivno logoruju Rumuni, i žuri
se da zauzme Plevnu, taktički važnu poziciju na ruskom boku. Po naredbi
glavnog komandanta Ruske vojske velikog kneza Nikolaja Nikolajevića
„starijeg”, đeneral Kridener određuje đenerala Šilder-Šuldera, da napadne
Plevnu. Ovaj upućuje na varoš 8/20 i 18/30 jula dva krvava juriša, koji bivaju
odbijeni i koštaju teških žrtava. S druge strane đeneral Gurko, koji je mogao da
zauzme Staru Zagoru i Novu Zagoru (južna Bugarska), mora takođe da se
povuče, onako isto brzo kao što je i napredovao, ostavljajući Turcima na milost i
nemilost nesrećno stanovništvo koje ga je bilo oduševljeno pozdravilo. On se
povlači ispred Sulejman-paše, koji je morao brzo da napusti Crnogorski front.
Blagodareći tome, Crnogorci su se spasli propasti. Đeneral Gurko ukopčava se u
klancu Šipka. U opasnosti s čela, a i sa boka, od još netaknutih turskih snaga.
Rusi moraju da se zadrže i da čekaju pojačanje. Aleksandar koji se nalazi na
frontu, naređuje mobilizaciju garde i formiranje četiri nova korpusa, što
povećava Rusku armiju na 554.000 ljudi. U drugoj polovini avgusta Turci prelaze
u ofanzivu na celoj liniji. Ali dolazak đenerala Radeckog oslobađa na Šipci trupe
đenerala Gurka, pritešnjene od Sulejmana. 4/16 i 5/17 septembra Turci
pokušavaju uzalud da zauzmu klanac koji ostaje definitivno u ruskim rukama.
Ali treći napad protivu Plevne, izvršen 30 avgusta 11 septembra u prisustvu
carevom, propada i pored bravura đenerala Skobeljeva i gubitaka 16.000 ljudi: —
ta tri napada koštala su Ruse 26.000 poginulih. Dizraeli likuje. Berlin savetuje
Ruse da se povuku, kako bi prezimili u Rumuniji. Ratni savet održan u prisustvu
Aleksandrovom, rešava da se ostane na pozicijama u Bugarskoj, na planini
Balkanu, i da se pripremi normalna opsada Plevne, pošto joj preseku sve veze sa
Sofijom. Rusi uspevaju da ostvare svoj plan, posle više borbi, krajem oktobra.
Situacija Osmana-paše u Plevni postaje očajna, naročito pošto je đeneral Gurko
oslobodio (12/24 novembra) severne ogranke Etropola i Balkana. Turci još
jednom menjaju vrhovne komandante. Sulejman zamenjuje Mehmed-Aliju, i
uzaludno pokušava da oslobodi Osmana. 28 novembra do 10 decembra Osman
pokušava da se izvuče iz grada i sebi napravi prolaz za Vidin. Odbačen bio je
primoran da se preda. Plevna je izdržala sto četrdeset i tri dana opsade, do
27
Čine ga četiri utvrđena mesta: Ruščuk, Silistrija, Varna i Šumla.

549
potpunog iscrpljenja životnih namirnica; samo glad ju je naterala na predaju, ali
ona je bila zadržala rusku ofanzivu. 2/14 decembra Srbija stupa ponovo u rat, sa
vojskom od 50.000 ljudi. Desno krilo Rusa je oslobođeno i put za Južnu Bugarsku
otvoren.
Na Azijskom frontu vojne operacije idu gotovo istim tokom. Rusi s
početka prave uspešnu ofanzivu od Aleksandropola ka Karu i Erzerumu; na
desnom krilu dve armije napreduju od Alkalcika na Ardahan i Batum, a na
levom krilu jedna armija ide od Erivana ka Bajazidu. Sredinom maja 1877 oni
osvajaju Bajazid i Ardahan, i počinju blokadu Kara. U isto vreme, oni pokušavaju
da zaobiđu planinski lanac Saganliju, koji deli Kar od Erzeruma i u kome je
centar armije Muktar-paše. Bojeći se da ne budu otsečeni od Erzeruma, Turci se
povlače, povukavši sa sobom svoje protivnike do Živina, gde od 9/21 do 13/25
juna, odjednom okreću glavu i zadobijaju veliku pobedu. Rusi su primorani da
se povlače i da pređu granicu. Mnogo su istrošeni teškim marševima, krvavim
bojevima i bolestima. Pored toga, moraju se na Kavkazu hvatati u koštac sa
pobunjenim Abhazijancima i Dagestancima, pomaganim od Turaka. Imaju da
uguše te pobune i da reorganizuju svoju armiju. Srećom po njih situacija turskih
trupa nije bolja i sprečava Muktar-pašu da preduzme ofanzivu. 20 septembra —
2 oktobra ruska vojska koja je dobila pojačanja i kojom sada komanduje veliki
knez Mihajlo Nikolajević, preduzima veliku ofanzivu širokih razmera. Muktar
koji neće da napusti pozicije između Aleksandropola i Kara — opkoljen je 3/15
oktobra trupama đenerala Lazareva i tučen od generala Gejmana. On se brzo
povlači iza planinskog lanca Saganlije, do Erzeruma, u klance Deve-bojinu, i tu
22 oktobra — 4 novembra potpuno je slomljen od Rusa koji ga prate u stopu. Ova
propast dovodi u pitanje Kar, čiji garnizon pokušava istoga dan jedan neuspeli
izlaz i Rusi rešavaju da ga zauzmu na juriš. Operacija, naročito teška, izvedena je
sa uspehom 6/18 i 7/19 novembra: garnizon, jak 17.000, predaje se. Od sada Rusi
mogu da se posvete glavnome cilju ove kampanje, opsadi Erzeruma. Oni su
gospodari Jermenske.
Dizraeli se brine zbog ruske pobede na oba fronta. Njegov nemir postaje
veći, kada oni ostavljajući severni Balkan, napreduju naglo ka Filipopolju,
Jedrenu i Carigradu. 13 decembra 1877 on ih potseća da Engleska ne može
dopustiti ni u kome slučaju, zauzimanje, makar i privremeno, Carigrada: „Ako
do toga dođe”, izjavljuje on,” vlada smatra sebe slobodnom da preduzme mere
koje nađe za neophodne radi zaštite britanskih interesa.” U stvari on hoće da
natera Rusiju da učini koncesije, o kojima nije nikada ranije bilo reči. 16
decembra Gorčakov potvrđuje svoje ranije obećanje da neće nikako anektirati
Carigrad, ali odbija da obustavi vojne operacije dok god „trajni i stvarni mir” ne
bude zaključen, i pita koji su engleski interesi koje bi Rusija, pošto je sve ranije
prohteve Engleske ispunila, mogla još povrediti. Odgovor dobija tek 12 januara
1878 pošto je Turska uzaludno pokušavala, posredstvom Engleske da sazna za
uslove koje joj ova sprema. U odgovoru Carigrad se ne spominje, ali se
zabranjuju sve operacije u Dardanelima, naročito stanje ruskih trupa na

550
poluostrvu Galipolje. 23 januara 1878, na vest da Rusi idu ka Demotiki i prete da
preseku Galipolje od Caritrada, Engleska naređuje admiralu Hornbnu da pođe sa
flotom ka Carigradu i da „bdi nad slobodom moreuza”; zatim pošto je to
strahovanje bilo prerano, ona vraća svoju flotu u zaliv Bezike. Za to vreme turski
punomoćnici, koji ne mogu da se reše da potpišu uslove primirja, postavljene od
velikog kneza Nikolaja Nikolajevića, prate ga, već od Kazanluka, od etape do
etape. 15-27 januara Aleksandar II šalje naredbu velikom knezu da ide na
Carigrad, ako uslovi ne budu potpisani u roku od 3 dana. 31 januara Turci ih
primaju. Oni glase: stvaranje slobodne Bugarske u njenim etničkim granicama, t.
j. da u nju uđu i Rumelija i Makedonija; nezavisnost Crne Gore, Rumunije i
Srbije, autonomija Bosne i Hercegovine, garancija ruskih interesa u moreuzu, i
teritorijalna ili finansijska naknada Rusiji. Odmah, nespokojstvo Engleza
povećava se. Ambasador Lejard telegrafiše u London da su ti uslovi „ravni
raspadu Otomanskog carstva u Evropi”. Dizraeli traži od donjeg doma šest
miliona livara za ratne pripreme i šalje ponovo 8 februara jednu flotu u Carigrad,
pod izgovorom da obezbedi sigurnost britanskih podanika u slučaju nereda. 15
februara engleska flota ukotvljava se pred Prinčevskim ostrvima. Aleksandar im
odvraća naređujući okupaciju Carigrada, ali ta naredba nije izvršena, jer ne
dolazi do velikog knezaa to zadocnjenje nije bilo samo slučajno-pre trenutka
kada je engleska flota, pokoravajući se novim naredbama iz Londona, napustila
Bosfor. 3 marta u maloj varoši San-Stefanu, pregovarači za mir potpisuju i
uglavljuju uslove primirja.
Tada Engleska potseća, što se samo po sebi razume, da taj mir, koji ništi
ranije ugovore, treba da bude sankcionisan na jednom kongresu velikih sila. U
ostalom Austro-Ugarska već je bila predložila mesto kongresa, pre svega Beč,
zatim Berlin. Čitavih mesec dana pregovara se šta u San-Stefanskom ugovoru
ima da se revidira. Kako Rusija odbija unapred potpunu reviziju, zainteresovane
sile počinju sa njome posebne pregovore, i zato grof Ignjatijev obilazi evropske
prestonice. Engleska se više stara da oslabi uticaj Rusije u oslobođenim krajevima
ruskim pobedama, nego da spasava integritet Turske. Zato ona zahteva, prema
tajnom rusko-engleskom ugovoru od 30 maja, da „Velika Bugarska” predviđena
San-Stefanskim ugovorom, bude podeljena na tri dela. Bugarska na severu
Balkana, koja će jedina postati nezavisna kneževina, Rumelija, na jugu Balkana
koja će biti autonomna ali ostaje turska pokrajina, i Makedonija, koja će čisto i
jasno biti vraćena sultanu. Sa svoje strane, Austro-Ugarska želi da dobije
nagradu za svoju neutralnost, koja joj je bila obećana tajnim ugovorom Austro-
ruskim januara 1877, t. j. da „okupira i upravlja” Bosnom i Hercegovinom.
Nesposobna da preduzme novi rat. Rusija je bila primorana da pristane”na
zahteve ovih dveju sila, koje u naknadu pristaju da ona zadrži svoja osvajanja,
dosta skromna u ostalom, Kar i Batum i da ponovo uzme izgubljeni deo
Besarabije Pariskim ugovorom. Samo Nemačka nije tražila ništa; tako se Berlin

551
učini kao mesto najzgodnije za kongres, na kome je Bizmark igrao ulogu
poštenog posrednika.
Berlinski kongres koji je održan od 13 juna do 13 jula 1878, izmeni Sant-
Stefanski ugovor prema prethodnim ugovorima zaključenim između Rusije,
Engleske i Austro-Ugarske. Bizmark, koji je pretsedavao, terorišući turske
izaslanike, nije dozvoljavao da se diskusija udaljuje od već postavljenih
problema. Čim bi se malo udaljila on bi počeo da se ljuti, da viče, pravi scene i
stavlja do znanja da nema vremena da se zanima tuđima stvarima. Pod takvim
uslovima Englezi, koji su tajnim ugovorom od 4 juna dobili od Turaka ostrvo
Kipar, da bi branili interese turskih poseda u Aziji, nisu mogli da brane
Otomanske interese. Otuda je Dizraeli morao da pristane na okupaciju i
administraciju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i da je čak morao
da preti pretstavnicima Porte, ozbiljnim komplikacijama, ako ne popuste na tome
pitanju. Isto tako Rusija nije se mogla vraćati na svoje prethodne koncesije i
morala je naročito da prizna nestanak „Velike Bugarske.” Bizmark nije hteo da se
posvađa sa Rusijom i činio joj je sitne usluge, ali nije štedeo samoljublje
Gorčakova, i čak je otvoreno diskutovao sa grofom Šuvalovim — na koga je
Gorčakov hteo da prebaci odgovornost za ustupke — zato što je ovaj smatrao za
neophodno „da bi Rusija izbegla rat” da se ratifikuju obećane koncesije. Rusko
javno mnenje, koje nije znalo za tajne ugovore i stvarnu opasnost u koju je
nepomirljivost gurala zemlju, optuživalo je diplomate da su upropastili plodove
skupo zadobijene pobede. Ono je smatralo rat kao jedan humanitarni poduhvat.
Njeno razočaranje bilo je veliko kad se videlo da se taj rat zbog pogreške Evrope
pretvorio u jedno nesigurno stanje i novi izvor sukoba na Balkanu. Tačno je, da
tekovine Rusije nisu odgovarale žrtvama, ali da se u početku rata ona sama
držala svoje tradicionalne politike na poluostrvu, izvesno je, da bi, ovoga puta
njeni interesi bili u harmoniji ne samo sa humanim osećanjima i moralom
savremenog društva, već i sa dobro shvaćenim interesima cele Evrope.
Hlađenje rusko-nemačkih odnosa i usamljenost Rusije. Držanje
Nemačke na Berlinskom kongresu duboko je ranilo Rusiju, i javno mnenje i
diplomatske krugove. 1879 u Evropi nema drugog pitanja, već samo
koncentrisanje ruskih trupa i neizbežni sukob između Rusije i Nemačke.
Aleksandar II čuva prema Viljemu I svoje prijateljstvo, ali on njemu piše, u
avgustu 1875 da bi mu se žalio na Bizmarkovu politiku prema Rusiji: „Kako da
se objasni to držanje nemačkih agenata koji prema nama postaju sve više
neprijateljski na istoku?.... Mislim da treba da Vam obratim pažnju na tužne
posledice koje mogu nastati u našim odnosima dobrih suseda, ako guramo naše
dve nacije jednu protivu druge”:
Bizmark koji radi na pripremanju saveza između Nemačke i Austro-
Ugarske, odgovara na optuživanja careva, dokazujući Viljemu I kako je Rusija
kovala intrige i kako je Aleksandar II predložio jedan ugovor o savezu
Francuskoj, što francuski ministar spoljnih poslova Vadington smatra za
potrebno da zvanično demantuje 15 septembra 1880. Bizmark nastojava da savez

552
sa Austro-Ugarskom upravljen protivu Rusije bude zaključen što je moguće brže.
Ali Viljem I koleba se. Prilikom njegovog sastanka sa Aleksandrom II u
Aleksandrovu, u početku septembra 1879, car ga je pozvao da vaspostave
nekadanje prijateljske veze, i njemu je teško da prekine sa Rusijom. Da bi ga
naterao da potpiše ugovor o savezu sa Austro-Ugarskom, Bizmark mora da mu
ponudi svoju ostavku.
Za vreme poslednjih godina svoje vladavine Aleksandar II obuzet je samo
jednom mišlju, borbom protivu revolucije. Živeći u stalnome strahu od atentata
na svoju ličnost, on tome podređuje sve svoje političke brige. On traži
prijateljstvo Nemačke, jer ona 1880 pooštrava zakon protivu socijalista. Naprotiv,
on vidi u republikanskoj Francuskoj ognjište revolucionalne propagande, i
njegovo nezadovoljstvo je naročito veliko kada je francuska vlada odbila da
odobri ekstradiciju Ruskog teroriste Hartmana. Kad on umire 1/13 marta 1881,
Rusija je potpuno usamljena u Evropi.
Ruska ekspanzija u centralnoj i istočnoj Aziji. — Pod Aleksandrom
Drugim upotpunjava se i završava veliko delo kolonizacije i vojnog prodiranja,
koje lagano i sigurno vodi Ruse ka izvorima dveju pritoka Uralskog mora, Sir-
Darije na severu i Amu-Darije na jugu. Oni napreduju u isto vreme sa dve strane:
sa severa na jug, kroz Sibir, kroz zemlju Triju nomadskih kirgizkih Hardi: malu,
veliku i srednju, koje su joj već potčinjene, i sa zapada na istok, istočnim obalama
Kaspiskoga mora u srce stepa. Potreba da brani nastanjeno rusko stanovništvo
od upada nomada, Rusiju je naterala da dublje uđe u zemlju Kirgiza i Turkmena.
Čak ni religija nije mogla ujediniti ta muslimanska plemena protivu nevernika,
jer, da se izazovu u sveti rat, trebalo je između ostaloga, po tačnoj primedbi
jednog znalca centralne Azije, Vamberija, da budu i izgledi za dobru pljačku. U
stvari, ti ratoborni pljačkaši nesposobni su bili da se udruže za zajedničku
odbranu. Takođe i ruska penetracija bila je uvek ista. Kako uvek ima među tim
plemenima avanturista, kojima treba oružja i novaca, da bi osigurali svoju moć
nad narodom, Rusi su počinjali izazivanjem svađa među njima i naizmeničnim
podržavanjem. Zatim bi ruske trupe došle i podizale duž puteva utvrđenja. Malo
po malo od saveznika one bi se pretvarale u gospodare.
To lagano i metodično prodiranje počinje nešto pre 1860, nizvodno Sir-
Darije. Cilj je bio, da se spoje linijom utvrđenja dve ruske stanice u razdaljini od
prilike 798 vrsta, tvrđave Perovskij i Vernos, i da se postave baze za snabdevanje
što je moguće bliže garnizonima, kako bi se izbeglo donošenje namirnica kroz
stepu. Pod izgovorom da su stanovnici Kokana i Bihare napali sibirsku granicu
1860, pukovnik Černjajev osvaja 1864, usred tog kraja bogatog žitom, tvrđavu
Čimkent. Englesku, koja se već buni, Gorčakov umiruje; u svojoj noti od 21
novembra — 3 decembra 1864 on pravda rusku ofanzivu, podsećajući na potrebu
jedne države da brani svoje državljane i svoju civilizaciju od divljih skitačkih
naroda na granici. Ugovor u Čugučaku, Rusija sebi obezbeđuje priznanje Kine na
vlasništvo Narunskog bazena (Severni Kokan), i carskim ukazom 1865 stvara se

553
provincija Turkestan. Juna iste godine Černjajev se koristi jednim napadom
emira iz Buhare, protivu oslabljenog Kokana, i osvaja Taškent, centar puteva i
veza čitavog kraja. Maja 1866 đeneral Romanovskij zauzima Kođen, na gornjem
toku Sir-Darije. Emir iz Buhare, Mozafer-Ed-Din uzalud se napreže da istera
Ruse iz Kokana; najzad posle više poraza priznaje njihovu vlast 1867. Iste godine,
ukazom od11/23 jula, podiže se Turkestan na guberniju, Taškent postaje glavni
grad, a đeneral Kaufman general-gubernator. Kako Buharski emir ne priznaje
svoju propast i sprema se za borbu, Kaufman ga preduhitri. On ide na
Samarkandu i pošto je nagnao Mozaferova trupe u bekstvo, on zauzima grad
1868. Jedan ustanak stanovnika je svirepo ugušen, i Mozafer potpisuje ugovor
koji obezbeđuje živote i imanja ruskih podanika, obećava sigurnost karavanima i
snižava trgovačke takse. Kada se tamošnji begovi, kojima nije pravo zbog tih
privilegija, bune protivu emira, Kaufman ih pobeđuje i 1870 vraća vlast
Mozafera. Od tada Buhara ostaje potpuno pod vlašću Rusa.
Sve više nespokojna Engleska, koja je do sada samo opominjala, zahteva
sada od Rusije da obustavi svoja osvajanja. Jednim zajedničkim ugovorom ona je
zaustavljena na granici Avganistana. Kabulj je pripao uticajnoj sveri Engleske,
Buhara Rusima a reka Atrek priznata kao granica Persije. Ruska vlada stara se
tada da učvrsti uticaj na teritoriji, koja joj je priznata. 1869 gradi Krasnovodsk i
čitavu seriju utvrđenja duž zapadne obale Kaspiskoga mora. Odatle, idući tokom
reke Amu-Darija, moguće je preduzeti pohod na Kivu, to leglo razbojnika, čiji
izleti stalno prete ruskim posedima, i koji prodaju svoje zarobljenike kao robove.
Pozvan da oslobodi svoje zarobljenike, kan oaze, Muhamed-Rahil, zahteva da
mu se prizna vlast na celoj teritoriji, između Sir-Darije i Atreka. 1873 Aleksandar
II šalje grofa Petra Šuvalova da obavesti britanski kabinet, da je primoran da
zauzme Kivu, ali da nema nameru da je anektira, i rešava se, da napadne sa četiri
strane u isto vreme kanat, koga okružuju stepe teške za prolaz. Bez obzira na
nečuvene prepreke, užasnu zimu, sneg, žarke vrućine i oblake usijanog peska, tri
kolone od četiri stižu kroz bezvodnu pustinju, u oazu Kive. 29 maja — 10 juna
1873 Kiva im otvara svoja vrata i ugovorom od 31 jula — 12 avgusta kan priznaje
sebe za vazala Rusije, oslobađa odmah sve zarobljenike raznih narodnosti,
ustupa Rusima desnu obalu Amu-Darije sa isključivim pravom plovidbe rekom,
oslobađa rusku robu svih taksa i plaća ratnu oštetu. Ceo Turkestan pripao je
Rusiji i od tih novoosvojenih teritorija obrazovana je nova gubernija
transkaspiska.
1871 Rusija se koristi pobunom Jakub-beja protivu Kine i osvaja
privremeno Kuldžu — ali je ustupa Kini, zajedno sa dolinom Ili, ugovorom
potpisanim u Livadiji 1879. Nasuprot tome, u srednjoj Aziji dobija izvesne
teritorije. Pošto se Kokan bio pobunio protivu Kana, zato što se predao Rusima,
đeneral Kaufman ugušuje pobunu i ulazi u Kokan 26 avgusta — 7 septembra
1875. Ugovor od 25 septembra — 7 oktobra daje Rusiji teritoriju na desnoj strani
obale gornjega toka Sir-Darije. Posle jednog novog ustanka stanovnika, okolina
Kokana, koja je bila nezavisna, prisajedinjena je ruskoj teritoriji ukazom od 20

554
februara — 3 marta 1876. Ona postaje provincija Ferđan, a kanat Kokan prestaje
da postoji.
1878 da bi se uzvratilo neprijateljskoj politici Engleske, đeneral Stoletov
poslat je kod emira Avganistana Šir-Alije. Iz mržnje prema Englezima emir
prima rusku misiju sa mnogo počasti. Na odbijanje da primi engleskog izaslanika
Čemberlena, koji se spremao da dođe u Kabul sa velikom vojnom pratnjom,
Engleska mu objavljuje rat. Neuspesi toga rata su jedan od uzroka pada
Dizraeliovog 1880. Druga vlada Gledstona prekida sa politikom ispovedanja
prema Rusiji evakuišući Avganistan, stvara „neutralnu zonu” između sfera
uticaja dveju sila.
Rusija se žalila na upade Teke-Turkmena, koji su imali izvesnih veza sa
engleskom politikom u pograničnim oblastima Avganistana, jer Teke-Turkmeni
su bili obučeni i naoružani od engleskih oficira. Da bi učinio kraj tome, đeneral
Lazarev 1879 vodi, preko više od 375 vrsta duge peskovite pustinje, jednu
ekspediciju u srce logora razbojnika. Ali nailazi na tvrdoglavi otpor i neuspeva
da zauzme utvrđenje Gek-tepe na persijskoj teritoriji. 1880 Rusija obaveštava
Gledstonovu vladu, da će biti primorana da ponovi svoju ekspediciju. Posle
ozbiljnih priprema njena vojska polazi iste godine, pod komandom đenerala
Skobeljeva. Tek krajem decembra, pošto je dobio pomoć koju je doveo đeneral
Kuropatkin, Skobeljev uspe da se približi Gek-Tepeu. Kako je neprijatelj veoma
hrabar i mnogobrojniji, da bi se smelo pokušati jurišem zauzeti tvrđava,
Skobeljev je opsađuje. Opsađeni pokušavaju više puta da se probiju, ali Gek-
Tepe je zauzet tek posle jedne krvave borbe 12/24 januara 1881. Skobeljev se miri
sa pobeđenima obilnim delenjem pomoći. Upadi prestaju i ruski uticaj je
osiguran u Transkaspiskim pokrajinama do granica Persije i Avganistana.
Askhabad je zauzet. Put za Merv je otvoren ali Rusija ubeđuje Englesku dajući joj
garancije, da neće zauzeti tu varoš.
Na krajnjem istoku takođe Rusi nastavljaju napredovanje ka Tihom
Okeanu. 16/28 maja 1858, ugovorom Aigunskim, Kina priznaje Rusiji
posedovanje cele leve obale Amura, od Arguna do Okeana, koju je u stvari već
ranije bila kolonizirala. 2/14 novembra 1860, ugovorom u Pekingu, Kina predaje
Rusiji na desnoj obali reke veliku teritoriju između Amura, Usore i Mora, koja
postaje provincija Usori. Ona joj daje iste trgovačke koristi kao i drugim silama,
pored toga pravo da osnuje banke u srcu njene teritorije kao i da posećuje vašare
u Urgi i Kašgaru. Sve ove rezultate Rusija dobija bez najmanjeg prolivanja krvi.
Ustupajući dobrovoljno Kuldžu 1879, Rusija izbegava rat sa Kinom i dobija novo
proširenje trgovačkih olakšica. 12/24 februara 1881 Petrogradskim ugovorom,
Rusija dobija nove pijace i prava da se njeni trgovci nastanjuju po čitavoj Kini.
Najzad, na krajnjem severo-istoku Azije, ruski posedi trpe neke izmene.
Oni lišavaju Aljaske, koja, odvojena od sibirskog kopna Beringovim zalivom,
prodata je 1867 Sjedinjenim Američkim Državama za sumu od 7,200.000 dolara,
cenu skromnu ako se pomisli na naslage zlata koje su pronađene docnije u tim

555
krajevima. Suprotno tome, oni se povećavaju ostrvom Sahalinom, ustupljenim od
strane Japana 1875, u zamenu za severna ostrva, Kurilskog arhipelaga.

556
 XIX. ALEKSANDAR III (1881—1894)

1. POBEDA REAKCIJE

Ličnost Aleksandra III. — Aleksandar III popeo se na presto u najboljim

godinama svoga života. Rođen godine 1845, kao mlađi sin Aleksandra II, on je po
redu nasleđa postao prestolonaslednik tek 1865, posle smrti svoga starijeg brata
Nikole, koga je pokosila tuberkuloza. Dok je Nikola bio živ, sva pažnja njegovih
roditelja bila je posvećena njemu, i oni su se trudili da mu pruže što bolje
vaspitanje. Međutim na Aleksandra, koji je smatran samo za običnog velikog
kneza osrednje obdarenog, nije se obraćala velika pažnja; ni o njegovom
školskom obrazovanju ni o moralnom vaspitanju nisu se naročito starali. Ali
kada je postao carević, uloženo je dosta truda da se dopuni i proširi njegovo
znanje: među njegovim nastavnicima nalazio se tada čuveni istoričar Solovjev i
K. P. Pobjedonoscev, ugledni pravni pisac.
Predavanja ovih uglednih profesora donela su nešto ploda. Solovjev je
naročito uspeo da pobudi u careviću interesovanje za rusku istoriju.
Pobjedonoscev pak zadobio je nad njim veliki uticaj u jednoj oblasti koja
uostalom nema ničega zajedničkog sa naukom. Ali prave studije ne interesuju
mnogo Aleksandra. On iz njih izvlači utoliko manje koristi, što uskoro skreće
svoju pažnju na drugu stranu. Godine 1866 on se venčava sa ćerkom danskog
kralja Kristijana IX, Sofijom-Frederikom-Dagmar, koja je posle prelaska u
pravoslavnu veru dobila ime Marija Fjodorovna. Porodični život kojim on posle
toga živi nije nimalo pogodan za učenje, te predavanja uskoro prestaju. Nasuprot
tome, carević počinje da se upućuje u vođenje državnih poslova. Za vreme
rusko-turskog rata (1877—1878), on komanduje jednim dosta jakim odredom
vojske, pa iako ne igra važnu ulogu u vojnim operacijama, on se nalazi na
zgodnom mestu da posmatra rđave strane rata. Poslednjih godina vladavine
svoga oca on prisustvuje konferencijama na kojima se raspravlja o najglavnijim
pitanjima unutrašnje politike. Ministri počinju da vode računa o njegovom
mišljenju; i sam grof Loris-Meljikov, čiji je uticaj međutim veoma veliki u 1880
godini, trudi se da dobije njegovu saglasnost za sve zakonske predloge koje
priprema.
Već pri stupanju na presto, karakter i shvatanja Aleksandrova jasno su
ocrtani. Skroman i jednostavan u svom privatnom životu, dobar otac porodice,
on živi mirnim životom, okružen svojom porodicom i nekolicinom bliskih
prijatelja. On brižljivo izbegava svaku paradu i raskoš. On nikada nije menjao
svoje navike, i do svoje smrti više je voleo manje sobe nego raskošne odaje
velikih dvorova. Ali je isto tako do kraja svoga života toj jednostavnosti života
pridružio i veliku grubost u ponašanju, koju su neki smatrali za otvorenost.
Postavši car, on i dalje neće paziti na izraze i reči kojima se služi. U beleškama i
primedbama na aktima koja mu se podnose na potpis nailazi se svakog časa na

557
grube izraze ne samo o njegovim podanicima, podrazumevajući tu i njegove
ministre, već i o ministrima stranih država, pa čak ponekad i o njegovim
najbližim rođacima. To nije samo nedostatak vladanja sobom usled nepotpunog
vaspitanja i samovoljne naravi, već je to isto tako posledica ličnog ubeđenja da
mu njegovo zvanje carevića ili cara daje jedan potpuno izuzetan položaj.
„Car Aleksandar III”, pisaće poznije u svojim uspomenama grof Vite,
jedan od njegovih najoduševljenijih obožavalaca, „imao je nesumnjivo osrednju
inteligenciju i sasvim prosečne sposobnosti.” Nekolicina njegovih saradnika, u
svojim uspomenama, ocenjuju ih još nepovoljnije. I zaista, njegova inteligencija je
dosta ograničena, i njegovo zakasnelo naučno obrazovanje nije je moglo dovoljno
razviti da bi se njegov horizont mnogo proširio. Zato on prirodno ostaje sav
prožet ultra-monarhističkim shvatanjima i ubeđenjima koja su oduvek bila u
tradiciji ruske carske dinastije. On ne može da shvati drugi oblik državnog
uređenja osim apsolutne monarhije; i najmanje ublaženje apsolutizma njemu se
čini kao veliko zlo, i on je ubeđen da samo naivni i kratkovidi ljudi mogu pasti u
pogrešku da tako nešto usvoje. Za vreme svoje vladavine, kada je pročitao jedan
izveštaj svoga poslanika u Tokiju u kome se kaže da je pretsednik japanske vlade
izjavio kako ustav koji je proglašen u Japanu odgovara potrebama i stepenu
kulture japanskog naroda, on dopisuje na tome izveštaju ove reči: „Jadnici,
naivčine, glupaci.” On ne može ni da zamisli takvu „glupost” u svojoj zemlji; on
ne vidi u Rusiji mesta za „odvratni liberalizam”; autokratija, koju je predvidelo i
koju štiti Proviđenje, treba da u njoj ostane nepokolebljiva. Za života svoga oca
on je odlučan reakcionar. Pobjedonoscev, njegov nekadašnji nastavnik, zadobija
nad njim veliki uticaj, jer povlađuje njegovim samovoljnim sklonostima i ubeđuje
ga da reforme potkopavaju davnašnji poredak u Rusiji, taj jedini i jedino pravični
oslonac samodržne vlasti. „Ta ličnost sva prožeta verskom zatucanošću”, kako za
Pobjedonosceva kaže jedan savremenik, „ima pakosnu narav, razdražljivu ćud i
slabo zdravlje; to je čovek koji se pokazao kao otvoren protivnik napretka i
reforama koje su zavedene u Rusiji za vlade Aleksandra II.” Pod njegovim
uticajem carević se vrlo brzo pokazuje kao odlučan protivnik političkog rada
svoga oca. Ukoliko se proširuje reformatorska delatnost, carevićevo negodovanje
ispoljava se sve jasnije. Ustanovljavanje jednakosti u pravima između raznih
društvenih staleža, ma koliko ta jednakost bila nepotpuna, zatim širenje i
demokratizacija nastave, ograničavanje cenzure, zavođenje načela javnosti i
nezavisnosti sudova, sve te reforme njega ogorčuju: „Mužik, tvrdi on, treba da
ostane na svome mestu, a naročito ne treba da pokušava „da se ugura u
gimnaziju”; za štampu kaže da je „šugava”, a za nove sudove da su
„revolucionarni”. Razume se, kada car, na inicijativu svoga brata Konstantina,
pita za savet početkom 1880 godine neke poverljive ličnosti o jednom zakonskom
predlogu o proširenju prava zbora i dogovora plemstva, zemstva i opštinskih
odbora, kao i o sazivanju na savetodavnu skupštinu izaslanika zemstva i
opštinskih odbora velikih gradova, on odlučno ustaje protivu te namere. On
tvrdi da će tako sazvani izaslanici biti samo „nesnosni lajavci, advokati...”, koji

558
ne samo da neće pomagati vladu, već će joj još više otežavati rad. Uzalud mu
veliki knez Konstantin čini jedan ustupak predlažući da se zabrani biranje
advokata u projektovanu skupštinu. „Prestolonaslednik”, beleži u svom
dnevniku jedan od članova konferencije, „je odlučno protivan svakoj organskoj
izmeni postojećeg stanja i smatra za kobnu svaku ustavnost”.
Iako izgleda da ova mišljenja dovode ponekad carevića u opoziciju prema
njegovom ocu, ipak ona odgovaraju raspoloženju jednog prilično velikog broja
ruskih plemića, koji se osećaju povređeni u svojim pravima oslobođenjem
mužika i drugim reformama, i koji sanjaju o tome da više ili manje potpuno
uspostave stari režim. Ta mišljenja deli naročito visoko plemstvo, koje pretstavlja
najbližu okolinu carske porodice. Malo po malo okuplja se oko carevića čitava
jedna stranka plemića, koji podržavaju i razvijaju njegova konzervativna
osećanja. Njegovi najbliži prijatelji podvrgavaju svaki reformatorski postupak
Aleksandra II živoj i oštroj kritici i odlučno izjavljuju da treba učiniti kraj tim
reformama koje nikakva stvarna potreba zemlje ne opravdava, već koje
odvraćaju Rusiju sa njenoga istoriskog puta i vode je ka propasti. Oni prikrivaju
svoje kastinske težnje velom nacionalističkih teorija i rasmatranjima o
nesaglasnosti ruske i zapadnjačke kulture. Pod izgovorom da žele obezbediti red
u zemlji, oni žude za vlašću; oni ustvari žele da se vrate starom oprobanom
sistemu o savezu između samodržne vlasti i plemstva.
Aleksandar III penje se dakle na presto bez prirodne obdarenosti i bez
širokih političkih pogleda. On je duboko ubeđen u opravdanost autokratije i u
svoju spasonosnu ulogu. Samovoljan od prirode, on je gotov da odlučno brani
svoju vladarsku vlast. U isti mah on je raspoložen da se njom posluži da bi
uspostavio kastinski režim i da bi učvrstio povlastice viših društvenih staleža, na
prvom mestu plemstva. Putem što ga je sam sebi obeležio, rešen je da ide sa
svom upornošću koja ga karakteriše.
Usamljivanje carevih ubica i opadanje terorizma. — Pristalice udruženja
„Narodna volja” čvrsto su verovale da će ubistvo Aleksandra II biti znak za
narodni ustanak, da će javnost potpomoći njihove zahteve i da će zastrašena
vlada biti primorana ako ne da kapitulira, a ono bar da čini ustupke. Zato 1/13
marta, odmah posle atentata, centralni izvršni odbor toga udruženja upućuje, u
obliku pisma novome caru, jedan poziv narodu. On traži zavođenje jednog
režima stvarne političke slobode i sazivanje jedne ustavotvorne skupštine birane
široko demokratskim glasanjem; u zamenu za to, on se svečano obavezuje „u ime
revolucionara i pred licem otadžbine i celoga sveta” da će prekinuti svako dalje
nasilje i da će „ubuduće raditi za dobro naroda”.
Suprotno njegovom očekivanju, nikakav pokušaj pobune ne prati smrt
Aleksandra II. Revolucionari, čije su se skoro sve snage istrošile za vreme
terorističke periode i od kojih je većina najaktivnijih boraca bila uhapšena odmah
sutradan po atentatu, nemaju ni dovoljno vođa ni dovoljno članova, i odveć ih je
malo da bi mogli sami pripremiti pobunu. S druge strane, narodne mase, na čiju

559
su spontanu pobunu oni računali, ostaju mirne. Kako su one ostale neupućene u
političku borbu koju je vodio jedan deo obrazovane društvene klase, one nisu
mogle uvek da shvate smisao te borbe; šta više, one ponekad i ne znaju da ta
borba postoji. I pored veoma teških uslova života, narod ni iz daleka nije bio u
onako uzrujanom stanju kao što su rado verovali revolucionari. U svakom
slučaju, ako je i bio nezadovoljan, to nezadovoljstvo nije bilo upereno protivu
carske vlasti; jer car se njemu ukazuje pre kao mogućan zaštitnik u borbi za život.
Nije dakle carevo ubistvo moglo izazvati pobunu radničkih i seljačkih masa,
lišenih svake organizacije. U izvesnim oblastima seljaci su čak u tome videli
samo osvetu plemstva protivu onoga koji ih je oslobodio. Držanje obrazovanih
krugova prema atentatu od 1/13 marta razočaralo je i borce Narodne volje.
Liberalni elementi su odveć slabo organizovani i odveć izloženi vladinim strogim
merama da se ne bi bojali da će se kompromitovati ako se druže sa
revolucionarima. Zato liberalni pokret koji su očekivali teroristi nema nimalo
širine. On se svodi na nekoliko manifestacija, uostalom veoma malobrojnih,
zemstva i plemićskih skupština, koja upućuju peticije vladi tražeći da se sazovu
izaslanici stanovništva, te da se tako saznadu prave potrebe i žalbe cele zemlje.
Iako sastavljene u ispravnom i umerenom tonu, ove tako neobične peticije
privlače pažnju vlade, ali kao ni slične želje što su ih dostavljali retki pojedinci, ni
one nisu sposobne da, makar i zbog svoje malobrojnosti, načine na vladu neki
jači utisak.
Ubistvo vladara bilo je beskorisno. Ne samo da je revolucionarna
organizacija, koja zahteva ukidanje autokratije, potpuno usamljena, već ona i
dalje naglo slabi. One njene vođe koje nisu bile pogubljene u isto vreme kad i
direktni vinovnici atentata, ili koji nisu bili osuđeni na dugogodišnju ili večitu
robiju, morali su da se sklone u inostranstvo. Početkom 1883 godine, od svih
članova centralnog izvršnog odbora Narodne volje, koji je do juče bio tako
opasan, jedino je Vjera Figner ostala slobodna u Rusiji. Ali kada ju je prokazao
jedan revolucionar, potplaćen od žandarma, uhapšena je i ona posle nekoliko
meseci. Revolucionari koji su umakli policiji pokušavaju da obnove centralni
izvršni odbor i čitavu organizaciju Narodne volje. Ali German Lopatin, koji se sa
nekoliko drugova vratio iz inostranstva, uskoro je takođe uhapšen, i ubrzo
policija uspeva da pohvata sve najaktivnije revolucionare koji su nameravali da
nastave rad svojih prethodnika. Ovoga puta Narodna volja, koja je uspela da
izvrši nekoliko atentata na stubove autokratije, oborena je; ona se neće više nikad
podići.
Njen poraz prouzrokovao je zastoj u socijalnom i političkom pokretu.
Napuštajući terorizam, cela zemlja, kojoj je nedostajalo političko iskustvo i koja
nije mogla da stvori nikakvu organizaciju izvan zavereničkih krugova, prestaje u
isti mah da se interesuje za politiku. Zastrašeni i obeshrabreni nemilosrdnom
reakcijom koja će besneti svuda, najnapredniji duhovi trudiće se da otsada vode
miran život u svojim domovima i povući će se u čisto intelektualnu aktivnost.
Oni će mirno snositi sva kinjenja kojima će se vlada poslužiti da bi ostvarila svoj

560
ideal „čvrste ruke”. Jedino će u toj opštoj začmalosti nekoliko iznenadnih
manifestacija buntovnog duha potsetiti da će se prekinuta borba možda nastaviti
jednoga dana. Tako su godine 1887 sedam zaverenika, od kojih su šestorica bili
studenti Petrogradskog univerziteta i jedan mladić koji je tek završio školovanje
u Duhovnoj akademiji, smislili da ubiju Aleksandra III. Policija, pošto je saznala
za njihovu zaveru, pustila ih je da dovrše svoje pripreme i pohapsila ih tek u
trenutku kada su snabdeveni bombama izlazili na ulicu da vrebaju prolazak
carev; posle suđenja petorici od njih, među kojima i Uljanov, stariji brat
Uljanova-Lenjina, budućeg osnivača sovjetske države, obešeni su; druga dvojica
zatvorena su u tvrđavu Šliselburg. Ali su to usamljeni pojedinci. Oni se ne
oslanjaju ni na kakvu moćnu organizaciju, nemaju nikakve veze sa starim
revolucionarima i ne predaju svoju dužnost nikome.
Sukob između Loris-Meljikova i Pobjedonosceva, i pobeda
konzervativaca. — Nova vlada ne pomišlja nijednog trenutka da popusti pred
zahtevima koje je Narodna volja iznela u svome pismu caru. Ali kakva će biti
njena politika? Loris-Meljikov smatra za potrebno da i dalje radi po sistemu koji
je zaveo poslednjih meseca vladavine Aleksandra II: s jedne strane strogo
ugušivanje revolucionarnog rada, a s druge strane, ostvarenje reforama koje bi
mogle u isti mah da zadovolje hitne potrebe naroda i dadu zadovoljenje onom
delu prosvećenih krugova koji, ma da usvajaju liberalne ideje, ne traže korenitu
promenu političkog i socijalnog poretka. Drugi članovi vlade, naprotiv, smatraju
da Loris-Meljikov ide odveć daleko opasnim putem liberalnih ustupaka i da
progonjenje revolucionara, iako je uspešno i vraća stvarno mir zemlji, treba da se
dopuni odlučnom konzervativnom ili bolje reći reakcionarnom politikom. Njih
predvodi Pobjedonoscev, koji je na kratko vreme pred smrt Aleksandra II postao
glavni pravozastupnik Svetog Sinoda, te kao takav i član Ministarskog saveta. Za
vreme pokojnoga cara on se ograničio na to da samo negoduje protivu politike
Lorisa-Meljikova, ali je od prvih dana novoga režima počeo otvoreno da se bori
protivu nje.
Uoči svoje smrti, Aleksandar II bio je pristao da u jedan naročiti odbor
sakupi izvestan broj izaslanika pokrajinskih skupština da pre podnošenja
Carevinskom Veću ispita nekoliko zakonskih predloga koje je, vlada predložila.
Loris-Meljikov podvlači potrebu da se usvoji i odmah obnaroduje ova odluka.
Aleksandar III ne protivi se tome, ali on hoće da najpre dostavi tu odluku na
ispitivanje jednoj posebnoj komisiji sastavljenoj od ministara, načelnika odeljenja
u Carevinskom Veću, nekoliko velikih kneževa i staroga grofa S. G. Stroganova,
nekadašnjeg prvog guvernera sinova Aleksandra II. Sednica te komisije, sazvane
6/18 marta, na pet dana po smrti Aleksandra II, pružila je priliku protivnicima
Lorisa-Meljikova da snažno napadnu toga ministra. Prvi je otpočeo napad grof
Stroganov. On kaže za projekt reforme da je koban, jer kada bi on bio usvojen,
„vlast bi prešla iz ruku apsolutnog vladara, koji je sada neophodno potreban
Rusiji, u ruke raznih propalica koji nimalo ne misle na opšte dobro, već samo na

561
svoju ličnu korist”. Zatim, okrenuvši se caru, dodao je: „Ovaj put vodi pravo ka
Ustavu, koji ja ne želim ni vama ni Rusiji.” Ministar pošta Makov izražava se u
istom smislu: taj projekt po njegovom mišljenju znači samo „ograničavanje
apsolutne vlasti”; „njegovo ostvarenje odvelo bi: Rusiju u propast... ; u mutnim
danima koje zemlja preživljuje treba misliti jedino da se učvrsti vlast i uguši
pobuna”. Što se tiče Pobjedonosceva, on drži jedan neobično dirljiv govor. I on
tvrdi da bi „Komisija za redakciju” koju je predložio Loris-Meljikov dovela do
ograničenja apsolutne vlasti. „Hoće se da se zavede ustav u Rusiji”? uzvikuje on,
„ili bar da se načini prvi korak na tome putu ... Međutim, šta je ustav? Zapadna
Evropa daje nam odgovor na to pitanje. Ustavi koji tamo postoje služe kao oruđe
svakoj nepravdi, svakom podzemnom radu. Izabrani poslanici ne izražavaju
nikad mišljenje naroda. I sada se hoće, za našu nesreću, za našu propast, da se
zavede kod nas ta šarena laž tuđinskog porekla, koja nam ništa ne treba. Rusija je
bila moćna zahvaljujući autokratiji, zahvaljujući uzajamnom i bezgraničnom
poverenju, zahvaljujući tesnim vezama koje postoje između naroda i njegovoga
cara... Oni koje nazivaju poslanicima zemstva samo kopaju jaz između cara i
naroda”. Krivicom „praznoglavih brbljivaca”, nastavlja on, „ruski politički život
pošao je pogrešnim putem. Kada su oslobođeni mužici, nije stvorena jaka vlast
bez koje ne mogu biti neobrazovane mase”. Nasuprot tome, osnovane su
pokrajinske i opštinske ustanove, te nekorisne „ćeretaonice”; zavedene su nove
sudske ustanove, „advokatske ćeretaonice”; najzad, data je sloboda štampi, toj
„najopasnijoj ćeretaonici” koja „kudi i kritikuje vlasti”. A sada se predlaže da se
po stranom uzoru ustanovi „jedna vrhovna ćeretaonica”, i to u trenutku „kada
zemni ostaci velikodušnoga cara, koga su usred bela dana ubili Rusi, nisu još
smešteni u grobnicu”.
U svojim odgovorima, Loris-Meljikov, pretsednik ministarskog odbora
Valujev, zatim ministri vojni Miljutin, finansija Abaza, narodne prosvete Saburov
i pravde Nabokov, državni kontrolor Solski i veliki knez Konstantin Nikolajevič
trude se da dokažu kako taj projekt „ne sadrži ni senku Ustava”, da je „Komisija
za redakciju koja se predlaže samo jedna savetodavna ustanova, koja ne bi mogla
sputavati moć odlučivanja vlade, i da bi njeno stvaranje bilo veoma korisno, jer bi
ona donela umirenje širokoj javnosti koja je ostala odana i da bi se pomoću nje
saznale narodne potrebe.”
Predlog Lorisa-Meljikova nije ni odbačen ni usvojen: on je prosto upućen
jednoj novoj komisiji. Ali se mišljenje Aleksandra III jasno ocrtalo. Ono je
otvoreno nepovoljno po ministre koji su pokazali da su pristalice toga predloga.
Pobjedonoscev se trudi svim silama da održi cara u tom osećanju. On u tome
potpuno uspeva. Posle nekoliko nedelja Aleksandar III mu piše: „Današnja
konferencija ostavila je na mene mučan utisak. Loris, Miljutin i Abaza vode
nesumnjivo istu politiku i hoće na svaki način da nas dovedu do pretstavničke
vlade. Ali, sve dok ne budem ubeđen da će od toga zavisiti sreća Rusije, jasno je
da se to neće dogoditi. Uostalom, nema izgleda da ću ja jednoga dana biti ubeđen
u korisnost takve mere; ja sam isuviše uveren da je ona štetna... Sve više dolazim

562
do ubeđenja da se od tih ministara ne može više očekivati ništa dobro.”
Pobjedonoscev, koji potstiče svoga nekadašnjeg učenika protivu Lorisa-
Meljikova i ministara koji ga podržavaju, ne štedi ni carevog strica, velikog kneza
Konstantina. On ga pretstavlja ne samo kao pristalicu ograničavanja apsolutne
vlasti, već i kao pretendenta na krunu; on ga sumnjiči čak da je bio umešan u
revolucionarnu zaveru koja je prouzrokovala smrt Aleksandra II. Osim toga, on
revnosno preporučuje caru da u svakoj prilici pokazuje svoju čvrstu volju i trudi
se da ga ubedi kako se društvo neće umiriti „sve dok vlada ne pokaže svoju
snagu postupcima dovoljno jasnim da ne ostave nikoga u sumnji”. On ga
uverava kako je potrebno da uputi narodu jedan proglas lišen „svake
dvosmislenosti”, i nudi se da on sastavi predlog za njega. On hita da mu preda
privatna pisma i izveštaje, čiji pisci takođe žele da dokažu potrebu da se sačuva
ugrožena autokratija i pretstavljaju Lorisa-Meljikova kao jednog opasnog
slavoljupca koji, zanesen svojim liberalnim iluzijama, nije umeo da sačuva život
Aleksandra II. Njegova podmetanja i saveti donose uskoro plod. „Ministri”, piše
Aleksandar III svome bratu Vladimiru 27 aprila/9 maja, „obećavaju mi
neprestano da će preduzeti mere koje bi zamenile moj proglas, ali pošto ja ne
uspevam da dobijem od njih nijedan odlučan postupak, a međutim uzrujanost
duhova i dalje postoji i mnogi ljudi očekuju nešto izvanredno, odlučio sam da se
obratim K. P. Pobjedonoscevu i da mu stavim u dužnost da sastavi za mene nacrt
jednog proglasa. U tome proglasu, pravac koji ja želim dati državnim poslovima
treba da bude jasno ocrtan, kao i moja namera da nikad neću pristati na
ograničenje apsolutne vlasti, koju smatram kao korisnu i potrebnu Rusiji.”
Nijedan ministar nije obavešten o zadatku što ga je dobio ili bolje reći za
koji je zamoljen Pobjedonoscev. Oni su za njega saznali tek kada je tekst
proglasa, u kome vladar ispoveda svoju veru „u snagu i pravednost apsolutne
vlasti” i objavljuje svoju volju „da je učvrsti i da je zaštiti za dobro naroda od
svakog oštećenja”, bio već konačno usvojen i njegovo objavljivanje odlučeno. Ne
može više biti sumnje da je car izgubio veru u svoje glavne savetnike. Zato, kada
je 29 aprila/11 maja objavljen taj proglas, Loris-Meljikov, Miljutin i Abaza
podnose ostavke. Ministar prosvete Saburov bio se već oslobodio svoje dužnosti
iz drugog jednog razloga, i njega je zamenio baron Nikolaj. Aleksandar III
očekivao je isto tako i ostavku velikoga kneza Konstantina na položaj glavnog
admirala. Ali kako je veliki knez bio rešio da je ne podnosi, njegov carski
bratanac, koji nije mogao da ga trpi u svojoj vladi, smenio ga je sam sa njegovog
položaja. Pobjedonoscev može sada da slavi svoju pobedu, jer su najugledniji
liberalni ministri sa kraja vladavine Aleksandra II uklonjeni iz nove vlade.
Poslednji liberalni otpori i rad Bungea i Ignjatijeva. — Pobeda
konzervativaca još nije konačna, jer izbor novih ministara ne odgovara potpuno
idejama i željama Pobjedonosceva i njegovih pristalica. Grof Ignjatijev zamenio je
Lorisa-Meljikova u ministarstvu unutrašnjih poslova, a Bunge, raniji potsekretar
Abaze zamenio je ovoga u ministarstvu finansija. Obojica, kao i baron Nikolaj,

563
ministar prosvete, nisu voljni da se sasvim odreknu politike koju je vodila
pređašnja vlada. Razume se, nije više u pitanju da se puste izabrani poslanici da
učestvuju u izradi zakonskih predloga, ali planovi za reforme koji su
pripremljeni za vreme ministrovanja Lorisa-Meljikova sa ciljem da se poboljša
ekonomsko stanje narodnih masa i dalje privlače pažnju novih ministara, a
naročito ministra finansija Bungea, koji je bio član i ranije vlade.
Bunge preduzima čitav niz mera, od kojih je neke pripremio njegov
prethodnik, a neke je on sam zamislio.
Pre svega, on olakšava poresko opterećenje seljaka. On zavodi, pod
uslovima koje određuje vlada, otkupljivanje seljačkih parcela zemlje u svim
slučajevima kada to otkupljivanje nije još zaključeno prijateljskim sporazumom
između spahija i njihovih nekadanjih mužika. S druge strane, kako je taj posao
otkupljivanja bio već vrlo unosan za državu, ali kako je platežna moć seljačkog
stanovništva jako opala, vlada unekoliko snižuje otkupnu cenu. Iz istih razloga, a
osim toga iz pravnih pobuda, ona je obnarodovala jedan zakon kojim se najpre
smanjuje, a kasnije sasvim ukida lični porez, koji je pritiskivao jedino niže slojeve
društva. Ipak, da bi se naknadila šteta koju će ova mera prouzrokovati državnoj
blagajni, vlada preduzima odmah drugu jednu meru koja se ne slaže mnogo sa
načelima socijalne pravde. Jer, propisujući da se obaveza otkupljivanja proširi i
na zemljišta državnih seljaka, ona primorava ove da za otplaćivanje svoga duga
polažu državnoj blagajni otplate koje su za njih veći teret nego što je bila
zakupnina koju su joj ranije plaćali. Na taj način jedan veliki deo poreskih tereta,
kojih je ceo seljački stalež bio oslobođen, pada sad na jednu kategoriju seljaka
koji se, istina, u odnosu na sve ostale nalaze u povlašćenom ekonomskom
položaju. Osim ovih delimičnih izmena finansiskog sistema, Bunge je smanjio
dotle isključivu ulogu policije u prikupljanju poreza. On je ustanovio zvanje
finansiskih inspektora, koji su imali u isti mah dužnost da kontrolišu prikupljanje
poreza i da ispituju platežnu moć poreskih obveznika.
U isto vreme kada je olakšao poreske terete većine seljaka, trudio se i da
im obezbedi jaču državnu pomoć i da unapredi poljoprivredu. Od godine 1880
bilo je jasno da nedostatak zemlje, do čega je dovela primena reforme iz 1861
godine pretstavlja, zajedno sa težinom poreza, osnovnu prepreku poboljšanju
seljačkog stanja. Prvi lek koji se nameće jeste u tome, da se poveća površina
zemljišta koje obrađuju seljaci. Bunge se zalaže da reši taj problem. Uz pripomoć
Ignjatijeva on uspeva da osnuje Državnu zemljoradničku banku, koja bi pomoću
zajmova pomagala najoskudnijim seljacima da kupe zemlju i kojoj država u
početku dodeljuje godišnju pomoć od pet miliona rubalja za te poslove.
On se isto tako stara da radnicima poboljša uslove rada. Rusko
zakonodavstvo nije se u pravom smislu nikad interesovalo za to pitanje i nije
pokušavalo da ga reguliše. Unutrašnja organizacija fabrika i industriskih
preduzeća, i odnosi između poslodavca i radnika uređivali su se slobodno
između obeju strana, ili tačnije rečeno bili su ostavljeni na volju poslodavaca.
Eksploatisanje rada nije znalo za granice. Godine 1880, u Moskovskoj guberniji

564
na primer, radni dan je vrlo retko bio ispod 12 časova; obično je bio 13 ili 13 i po,
a ponekad je dostizao ili prelazio čak i 15 časova; u drugim industriskim
oblastima, dnevni rad od 14 ili 15 časova pa čak i više nije bio redak izuzetak. S
druge strane, rad žena i mladeži nije bio regulisan nikakvim pravilnicima, te su
ga industrijalci strahovito zloupotrebljavali. Najzad, mnogi fabrikanti
primoravali su svoje radnike da kupuju sve najpreče životne potrebe u njihovoj
kantini; prodajući im veoma skupo te proizvode, oni su ostvarivali dvostruku ili
trostruku dobit na njihovu štetu. Bunge se trudio da pruži zakonsku zaštitu bar
ženama i deci zaposlenim u industriji. Od godine 1882 čitavim nizom zakona
ograničava se trajanje njihovog dnevnog rada i organizuje se državna kontrola
uslova toga rada. Država je postavila svoje nadzornike po fabrikama da paze na
poštovanje ministarskih odluka i da se obaveštavaju o uslovima života radnika.
Ovo radničko zakonodavstvo je samo površna mera čija se bitna
nedovoljnost ističe usled njegovog nepotpunog primenjivanja. Zakonska zaštita
odnosi se samo na rad žena i dece, a vlada postavlja tako malo nadzornika po
fabrikama, da većina industriskih preduzeća i nisu podložna nikakvoj kontroli..
Isto tako, slaba sredstva kojima raspolaže Zemljoradnička banka ne dopuštaju joj
da razvije svoje delovanje u velikom obimu. Uostalom, s obzirom na ekonomsko
stanje oskudnijih seljaka, njeni kreditni uslovi su odveć teški. Otuda proizilazi da
posle tri godine ima mnogo neplaćenih otplata, te zabrinuta uprava Banke
počinje da prodaje žurno zemljišta svojih dužnika, pa menjajući politiku, trudi se
otsada da za svoje dužnike uzima prvenstveno imućnije seljake. Najzad,
smanjenje poreskog opterećenja seljaka, iako je bilo znatno, ipak je još
nedovoljno. No i pored svega toga, rad Bungeov znači poboljšanje stanja
narodnih masa, naročito seljaka. Ublažujuće teškoće — već dosta vidne pri kraju
vladavine Aleksandra II — koje je prouzrokovala reforma iz 1861 godine, taj rad
je bio nastavak zadatka koji je sebi bio postavio Loris-Meljikov.
Grof Ignjatijev, direktni poslednik Lorisa-Meljikova u ministarstvu
unutrašnjih poslova, složio se sa Bungeom. Iako se on nije odrekao ideje svoga
prethodnika da se i stanovništvu pruži mogućnost učestvovanja u državnim
poslovima, ipak je on za postignuće toga cilja pribegao bojažljivijim načinima.
Umesto da sazove poslanike zemstva i gradova, kao što je hteo učiniti Loris-
Meljikov, on je sam izabrao među ljudima iz unutrašnjosti koji su se istakli kao
javni radnici „stručnjake”, da sa njima raspravlja o merama koje je vlada
nameravala da preduzme. U dva maha, godine 1881, primenjuje on taj način i
dostavlja više pitanja kojima se bavila vlada na pretres „stručnjacima”. On ide i
dalje. U saglasnosti sa slavenofilskim krugovima, pod čijim je uticajem bio, on
smišlja da uspostavi nekadašnji 3emski Sobor „da bi se caru dala mogućnost da
sazna želje cele zemlje”. On želi da u toj skupštini, koja treba da bude čisto
savetodavna, okupi pravoslavne crkvene velikodostojnike, članove Carevinskog
Veća i Senata, ministre, maršale plemstva iz svake gubernije, pretsednike glavnih
guberniskih gradova i nekojih glavnih okružnih gradova, kao i pretstavnike svih

565
društvenih staleža iz svih oblasti Rusije. On namerava da udesi da se prvo
zasedanje toga sabora održi na dan krunisanja Aleksandra III, te u tom cilju
priprema maja 1882 godine nacrt proglasa koji namerava da podnese caru na
potpis.
Taj predlog bio je uzrok njegovog pada. Konzervativci nisu oborili Lorisa-
Meljikova zato da bi trpeli da njegova politika i dalje živi, čak i u onako
ublaženom obliku kakav joj je dao Ignjatijev. S druge strane, starinsko obeležje
predloga ministra unutrašnjih poslova oduzelo mu je takođe naklonost liberala.
Zato Pobjedonoscev, snažno potpomognut od Katkova, nema mnogo muke da
izdejstvuje odbacivanje tih predloga i da potpuno ocrni njihovoga tvorca u očima
cara. Ignjatijev je smenjen sa svoga položaja.
Pobeda reakcije i postavljanje Tolstoja za ministra unutrašnjih poslova.
— Po savetu Pobjedonosceva, Aleksandar III postavio je na mesto Ignjatijeva
grofa D. A. Tolstoja, nekadašnjeg ministra prosvete Aleksandra II, koji ga je bio
uklonio sa položaja na zahtev Lorisa-Meljikova. Ovo postavljanje označava
potpunu pobedu reakcionarne grupe kojim upravlja Pobjedonoscev. Otsada je
vlast u rukama jednog pretstavnika plemića-spahija, jednog branioca reakcije
rešenog da istrajno i sistematski ostvari glavnu ideju plemstva, koju jedan
savremeni spis ovako obeležava: „Treba da na čelu svakog sreza bude po jedan
gospodar plemićskog porekla.” Već na prvom sastanku sa Aleksandrom III, koji
ga je pozvao da sa njim razgovara o njegovom postavljenju. Tolstoj mu izjavljuje
da on „ne zna za seljačku Rusiju”. Ako i postoji neka seljačka Rusija, ona je za
njega samo jedna bezoblična materija koju ima da mesi plemićska Rusija: „Vaši
pretci”, kaže on caru, „stvorili su Rusiju, ali su je stvorili našim rukama.” Ulogu
koju on pripisuje plemstvu u prošlosti želi on da mu sačuva i u sadašnjosti i u
budućnosti. On je dakle ogorčeni protivnik svih reforama Aleksandra II koje su
oštetile povlastice plemića, i on sebi stavlja u zadatak da radi na uspostavljanju
tih povlastica, pa makar i menjao ustanove i metode prethodne vladavine koje ne
slažu sa njegovim shvatanjima. Vratiti plemstvu političku prevagu, štititi svim
sredstvima njegove ekonomske interese i obezbediti mu u društvenoj hijerarhiji
što je moguće povlašćenije mesto, to je Tolstojev program, koji i vlada usvaja.
Odmah posle krunisanja 1882 godine, u govoru koji je održao sreskim
poglavarima koji su bili pozvani na tu svečanost kao izaslanici seljaka,
Aleksandar III ih poziva da ne poklanjaju veru namerno raširenim glasovima o
mogućnosti nove podele zemlje i preporučuje im odlučno da se u svakoj prilici
pokoravaju „svojim” maršalima plemstva. To znači da on smatra maršale
plemstva kao prirodne i zakonite, ako ne i direktne, starešine seljačkog staleža.
Posle tri godine, 1885, u proglasu koji je objavio prilikom stogodišnjice Povelje
koju je Katarina II podarila 1785 godine plemstvu, on izražava želju da vidi, i u
buduće kao i u prošlosti, „da ruski plemići zadrže prevagu u komandovanju
vojskom, u pokrajinskoj upravi i u sudstvu, u širenju, na primer, propisa vere i
vernosti, kao i zdravih načela narodnog prosvećivanja”.

566
 Ustanovljavanje „zemljoradničkih načelnika” i sudska reakcija. —
Ubeđen da je zaista potrebno organizovati „jednu upravnu vlast koja bi bila
čvrste ruke i bliska narodu”, i koja bi se zasnivala na načelu odeljenosti pojedinih
staleža, grof Tolstoj predlaže da se stvori jedna nova sudska i upravna ustanova,
a to je zvanje zemljoradničkih načelnika (zemskij načalnjik). Njegov plan je toliko
protivan svim postojećim sudskim i upravnim običajima i unosi u njih toliku
zabunu, da je Carevinsko Veće, koje je međutim konzervativno, u većini njemu
protivno. Ali se Aleksandar III složio s njim i godine 1889 dao mu zakonsku
snagu.
Novim zakonom ukidaju se svuda, osim u nekoliko velikih varoši,
izabrane primiritelne sudije, koje je bio ustanovio Aleksandar II. U varošima su
njih zamenile gradske sudije, koje postavlja ministar pravde i od koga one
delimično zavise, a u okruzima „zemljoradnički načelnici”, koje bira ministar
unutrašnjih poslova, na preporuku maršala plemstva, iz redova plemića dotične
oblasti. Zemljoradnički načelnici imaju mnogostruke nadležnosti. Pored dužnosti
sudija nad celokupnim stanovništvom njihovoga područja i kontrolora seljačkog
sreskog suda, oni vrše i dužnost administratora i raspolažu u odnosu na seljačko
stanovništvo i njegove izabranike veoma velikom vlašću, koja ide dotle da im
daje pravo da izriču i disciplinske kazne. Da bi neko postao zemljoradnički
načelnik, nije potrebno da bude mnogo školovan: plemić koji ima izvestan
određen broj desjatina u tome mestu može to postati, i to ne samo bez pravnih
studija, već i bez završenog srednjoškolskog obrazovanja. Tako seljački stalež
dobija svemoćne plemićske tutore, kod kojih rođenje može potpuno da naknadi
nedostatak pravnih znanja i koji se određuju uz saradnju plemstva, ali potpuno
zavise od gubernatora. Jasno je da će pri vršenju svojih dužnosti ovi tutori, u
kojima Tolstoj oličava „vlast čvrste ruke i koja je bliska narodu”, biti u mnogome
podložni klasnim predrasudama i da će samovoljom i svojom ćudi zameniti
zakonitost. Ali ovakav izgled ne može da zastraši ministra, jer ga je on, ustvari,
kada je stvarao zemljoradničke načelnike, bio predvideo i on odgovara njegovim
željama.
Reakcija u oblasti sudstva ne ograničava se samo na skoro potpuno
ukidanje primiritelnih sudija. Godine 1885, načelo o nezavisnosti i nekretnosti
sudija stvarno je ukinuto: ministar pravde dobija pravo da od svih sudija traži
objašnjenja i da na njih primenjuje, u izvesnim slučajevima, disciplinarne mere
kao što su premeštanje ili smenjivanje sa položaja. Godine 1887, javnost na
sudskim pretresima je takođe ograničena. Godine 1889, porotni sudovi gube
nadležnost za parnice čiji ishod posebno interesuje vladu.
Režim samovolje. — Sa dolaskom na vlast Tolstoja, samovolja je dobila
slobodno polje, naročito u administraciji, gde ona odgovara starim tradicijama
ruske birokratije i gde više starešine raspolažu dovoljnim sredstvima da utiču na
svoje potčinjene. Odmah po svom postavljanju, ministar unutrašnjih poslova
postavlja i hrabri radije one gubernatore koji su rešeni da podržavaju plemstvo i

567
da se ne osvrću mnogo na zakonitost kada treba primeniti shvatanje o „čvrstoj
ruci”, naročito kada su u pitanju seljaci. Gubernatori ubrzo usvajaju ministrovo
gledište i nameću ga i svojim potčinjenima. Administrativna samovolja, koju se
raniji režim trudio da ograniči, sada je svuda ponovo procvetala. Njeni glavni
pretstavnici završavaju svoju karijeru u Carevinskom Veću i u Senatu, tim
najvišim državnim ustanovama. Oni koji se tako nagrađuju ponekad su toliko
ozloglašeni, da godine 1890 Manasein, ministar pravde, koji je međutim bio
veoma prilagodljiv čovek, preklinje Aleksandra III „da ima milosti prema Senatu
i da ga ne unižava postavljanjem sumnjivih ličnosti”, i da ne uvodi u njega
izvesne počasne gubernatore čije bi naimenovanje moglo „pretstavljati uvredu u
očima ostalih senatora”. Takva traženja, razume se, niukoliko ne menjaju
utvrđeni poredak.
Ograničavanje pokrajinske i opštinske samouprave. — Režim samovolje
ne može se prilagoditi mesnoj samoupravi, pa čak i kada je ona relativna. Zato
Tolstoj smišlja plan da iz osnova izmeni zemstva i opštinske ustanove i da na njih
primeni, kao i na ostale grane administracije, načela birokratske uprave. On
umire pre nego što je stigao da ostvari svoju nameru. Ali njegov naslednik, I. N.
Durnovo, vodi istu politiku, prihvata tu nameru i pomoću zakona iz 1890 i 1892
godine menja iz osnova statute zemstva i gradova.
Zakon iz 1890 godine o zemstvima zavodi načelo starešinstva društvenih
staleža pri izboru poslanika za pokrajinske skupštine i povećava procenat
plemićskih poslanika na račun svih ostalih pretstavnika koji nisu plemići. Pre
godine 1890, u 30 gubernija, plemići i činovnici imali su od 42 do 43 od sto, a
seljaci od 38 do 39 od sto svih poslanika u okružnim zemstvima. Otsada će u
ovim gubernijama udeo plemića biti 57,1 od sto, varoškog i zemljoradničkog
građanstva 13,3 od sto, a seljaka 29,6 od sto. Osim toga, seljaci umesto da
neposredno biraju svoje poslanike, određuju sada samo kandidate, od kojih
gubernator bira njihove pretstavnike. Ali i same te kandidate imenuju
zemljoradnički načelnici. Tako sastavljenim zemstvima potpuno gospodare
plemstvo i pretstavnici vlasti. Oni su osim toga potčinjeni kontroli državne
uprave. I ne samo o zakonitosti, već i o umesnosti njihovih odluka može da se
izjašnjava gubernator; on ima pravo da im se suprotstavi kad god smatra da su
one u suprotnosti sa opštim potrebama države ili su očevidno štetne po mesne
interese. Najzad, u izvesnim slučajevima, vlada zadržava za sebe čak i pravo da
imenuje i članove stalnih pretstavništava zemstava.
Zakon iz 1892 godine, kojim se menja „statut gradova”, prožet je istim
duhom. Umesto nekadašnjeg izbornog sistema „triju staleža”, on zavodi biranje
po okruzima, ali podižući birački cenzus, on znatno smanjuje broj birača: on
spada od 21.000 na 8.000 u Petrogradu, od 20.000 na 7.000 u Moskvi, i približno u
istim razmerama u svim ostalim varošima. Taj zakon smanjuje isto tako i broj
opštinskih odbornika koji je bio utvrđen „Statutom” iz 1870 godine. Na taj način
upravljanje opštinskim poslovima postaje isključivo pravo jednog veoma malog
broja ljudi, koji pretstavljaju deo stanovništva koji je najbogatiji i najmanje

568
zainteresovan dobrim vođenjem opštinskih poslova. U isto vreme zavisnost
opštinskih odbora od centralne državne uprave postaje sve tešnja .Sve odluke
opštinskih odbora mora da potvrdi državna uprava, koja i ovde ne kontroliše
samo njihovu zakonitost, već i umesnost. Pretsednike i članove izvršnih
nadleštava koje biraju opštinski odbori moraju da potvrde državne vlasti.
Celokupnu njihovu delatnost strogo kontroliše osim toga državna administracija,
od koje oni stvarno više zavise nego od opštinskog odbora koji ih je izabrao. I
pored njihovog izbornog obeležja, oni su sada samo neka vrsta činovnika
centralne državne uprave. Jednom rečju, opštinske ustanove su, možda još više
nego zemstva, stavljene pod strogo birokratsko tutorstvo sa ciljem da se sačuva
politički režim i da se brane interesi povlašćenih staleža.
Porusavanje graničnih pokrajina. — Od poljskog ustanka 1863 godine,
krajnji konzervatizam izjednačio se sa ruskim nacionalizmom. Svaki napad na
politički režim smatran je kao atentat, izvršen ili potstaknut od inorodaca, na
stare ruske tradicije. Zato nacionalisti ističu potrebu da se u svemu i svuda
obezbedi apsolutna prevaga ruskog elementa nad inorodcima. Pošavši putem
reakcije, vlada je usvojila nacionalistički program i jednu politiku koja je bila
otvoreno neprijateljska prema oblastima sa neruskim stanovništvom, kao i
uopšte prema inorodcima.
Politika porusavanja je naročito živa u velikoj kneževini Finskoj i u
Poljskoj.
Aleksandar II smatrao je Finsku kao državu koja je priključena Rusiji i
koja ima svoje naročito uređenje zajemčeno njenim ustavom. On joj je konačno
bio priznao poseban vojni statut. Aleksandar je isprva nastavio politiku svoga
oca. Počev od 1881 godine on je počeo da stvara finske vojne jedinice. Godine
1886 podario je finskoj Dijeti pravo zakonodavne inicijative. Ali, ukoliko se
njegova reakcionarna politika pojačava, on sve više smatra Finsku kao jednu
prostu pokrajinu prisajedinjenu Rusiji, čiji režim i sopstvene ustanove mogu biti
menjane po jednostranoj volji ruskog samodržnog vladara, i on se trudi da je
raznim načinima što tešnje spoji sa Rusijom. Godine 1890 on stavlja finsku
poštansku i telegrafsku službu pod rusko ministarstvo unutrašnjih poslova. Iste
godine, pod izgovorom da se ne slaže sa ruskim zakonima, on obustavlja
primenu finskog kaznenog Zakonika, koji je Dijeta izglasala a on lično potvrdio
godinu dana ranije. Izmenjen i tako podnesen Dijeti koja ga usvaja, ovaj Zakonik
je potvrđen 1892 godine, a stavljanje na snagu određeno za 1894 godinu. Ove
mere, a naročito komentari koje one izazivaju u upravnim krugovima, čija je želja
da ne vode računa o finskom ustavu očevidna, imaju dubok odjek u Finskoj.
Javno mišljenje te velike kneževine, koja je skoro cela uvek davala dokaza o
savršenoj lojalnosti, počinje da se menja, te misao o borbi protivu carske vlasti za
odbranu narodnih sloboda postaje u njoj sve popularnija.
U Poljskoj Aleksandar III i dalje strogo primenjuje oštri režim zaveden
posle ustanka iz 1863 godine. On se nada da će na taj način oduzeti Poljacima

569
svaku nadu u nezavisnost njihove zemlje i da će tešnje vezati poljske pokrajine za
Rusiju. U zvaničnim aktima i samo ime Kraljevine Poljske, koje izaziva pomisao
na jednu zasebnu i odvojenu zemlju, ustupa mesto jednom novom nazivu,
Oblasti Visle. Da bi se što više porusila celokupna uprava te zemlje, Poljaci su
isključeni iz državne službe u samoj Poljskoj i u graničnim gubernijama zapadne
Rusije; državni činovnici poljskoga porekla i katoličke vere mogu biti samo u
središnim oblastima carevine. Godine 1885 upotreba ruskog jezika, izuzev za
nastavu veronauke i učeničkog maternjeg jezika, nametnuta je osnovnim i
srednjim školama. Godine 1892 proširena je upotreba ruskog jezika i na samu
nastavu katoličke vere. U isto vreme, „usled potpune nemogućnosti da se zavede
opšti nadzor u borbi protivu izvesnih potajnih rovarenja poljsko-katoličke
propagande, a naročito protivu potajne nastave”, objavljen je jedan „privremeni
pravilnik o merama za suzbijanje potajne nastave u severozapadnim i
jugozapadnim gubernijama”, koji je neobično strog: vaspitavati decu na
njihovom maternjem jeziku postaje zločin koji vlasti strogo kažnjavaju. Razume
se, ovakvom politikom ne samo da se nije postigao željeni rezultat, već je ojačalo
neprijateljsko raspoloženje poljskoga stanovništva protivu autokratije i njegovu
odvratnost prema ruskom jeziku i ruskoj kulturi koje su mu hteli nametnuti.
Godine 1887 pomišljalo se da se zavede obavezno učenje ruskog jezika u
višim islamskim školama; ali se ograničilo, godine 1890 — iz straha od njihovog
protivljenja, na to da se od muslimanskog sveštenstva zahteva da zna ruski jezik.
Iako umerenije, porusavanje je i na Kavkazu imalo za posledicu da ogorči mesno
stanovništvo protivu ruskoga gospodarstva i da pripremi povoljno zemljište za
separatističke pokrete.
Antisemitska politika. — Neprijateljsko raspoloženje i nepoverenje vlade
prema inorodcima ispoljava se naročito protivu Jevreja, čija se prava, koja su
međutim već dosta ograničena, za vreme cele vladavine Aleksandra III i dalje
smanjuju.
Pre svega, teritorija na kojoj im je dopušteno da stanuju, čuvena
„zavičajna zona”, znatno je stešnjena. Od godine 1882 zabranjeno im je da
stanuju u seoskim naseljima čak i u samoj „zoni”, a tako isto — pod izgovorom
da se zaštite seljaci od mogućnog iskorišćavanja od njihove strane — da tu
kupuju nepokretna imanja. Godine 1887 pristup u varoši Rostov na Donu i
Taganrog zabranjen im je, izuzev nekoliko povlašćenih i malobrojnih kategorija.
Godine 1891 dolazi novo ograničenje, koje pogađa veliki broj Jevreja. Jevrejskim
zanatlijama, koji imaju potrebne stručne isprave i koji su dotada imali pravo da
se nastanjuju i izvan „zavičajne zone”, zatvoren je pristup u Moskvu i
Moskovsku guberniju. Posledice ove odluke su utoliko teže, što je ona imala
povratnu snagu: 17.000 lica isterani su iz svojih domova, a veoma veliki broj
pretrpeo je vrlo teške materijalne štete, koje su išle čak i do potpune propasti.
S druge strane trudilo se da se Jevreji uklone iz slobodnih profesija.
Godine 1887, zavođenjem numerus clausus-a ograničen je broj onih koji mogu
biti primljeni u srednje i više škole. Da bi se „uspostavila normalnija srazmera

570
između broja jevrejskih i hrišćanskih učenika”, jednim ministarskim raspisom
utvrđen je procenat jevrejskih učenika od 10 od sto od broja svih učenika u
mestima „zavičajne zone”, 5 od sto izvan te zone, a 3 od sto za Petrograd i
Moskvu. Iako imućni Jevreji, u krajnjem slučaju, mogu da izbegnu tu teškoću
uzimajući svojoj deci domaće učitelje ili šiljući ih u inostranstvo, ipak su oni
oskudniji, kojih je najviše, dovedeni na taj način u nemogućnost da svojoj deci
pruže malo šire obrazovanje. Godine 1889, oni koji su studirali pravne nauke
gube jedan deo svojih prava, jer ne mogu da budu advokati, te čak i posle
završene pripravničke službe ostaju i dalje pripravnici. Ova nepravda osudila je
sjajne advokate, od kojih su neki bili ponos ruskog pravobranilaštva, na bedno
stanje.
Najzad vlada, koja i dalje u svim Jevrejima vidi samo neku vrstu građana
nižega reda, briše ih potpuno, „Statutom gradova” iz 1892 godine, iz spiskova
opštinskih birača. Za gradove u „zavičajnoj zoni” ostavlja državnoj upravi brigu
da među Jevrejima koji imaju biračko pravo na osnovu cenzusa izabere izvestan
broj opštinskih odbornika, no taj broj ne sme da pređe deseti deo od ukupnog
broja opštinskih časnika.
Verska reakcija. — Antisemitska politika, koja nije upravljena samo
protivu jevrejske vere, već i protivu jevrejske rase, praćena je jednim čisto
verskom reakcijom. Vlada, koja propoveda vraćanje „vekovnim ruskim
tradicijama”, a posebno tesnoj vezi između prestola i oltara, hoće da podržava
državnu religiju. Ona se u tom cilju služi svim sredstvima, pa čak i
progonjenjem.
U isti mah kada zabranjuje Kalmucima i Burijatima, koji su bili lamajske
(budističke) vere, da podižu hramove i da vrše svoje obrede, ona se trudi da ih
snažnom propagandom pridobije za pravoslavlje; vlasti grubo progone one koji,
pošto su se pokrstili, makar samo forme radi, hoće da se posle toga vrate svojoj
prvobitnoj veri.
Katolici i luterani su takođe izloženi kinjenju. Ali se najgrublje postupa sa
onima koji su se odvojili od pravoslavne Crkve, a naročito racionalističke sekte
pneumatomaka (duho-boraca) i Stunde (sekta nemačkog porekla), koje su u to
vreme jako raširene među seljacima. Pravoslavno sveštenstvo, koje upućuje i
hrabri Pobjedonoscev, šalje u borbu protivu njih naročite misionare, kojima
državne vlasti pružaju stvarnu pomoć. Opet na navaljivanje Pobjedonosceva
organizuju se protivu njih prava hajka. Njihove obredne skupove zabranjuje i
rastura policija, a njihovi propovednici i najvatrenije i najistrajnije pristalice šalju
se u progonstvo. Ponekad se ide dotle, da se silom oduzimaju deca sektaša, da bi
se uklonila od uticaja njihovih roditelja.
U ovom zvaničnom savezu između prestola i oltara, čiji postupci
potsećaju na Srednji vek, ima više fanatizma nego iskrene vere. Ali ono što vlada
štiti u glavnoj i povlašćenoj crkvi, koju je potčinila i pretvorila u oruđe jedne
određene političke doktrine, to je jedino branilac te doktrine. Zato jedan deo

571
pravoslavnog sveštenstva, najsavesniji i najiskreniji, izgleda da se teško
prilagođava položaju koji mu je dat, ali on nema hrabrosti da mu se otvoreno
usprotivi, te se ograničava na nemo i prikriveno nezadovoljstvo.

2. ŠKOLSKA I DUHOVNA REAKCIJA

Narodna prosveta nije mogla biti pošteđena opšte reakcije. Ne samo da su

konzervativci hteli da uspore razvitak zemlje, već su želeli čak da je vrate
unazad. Za ostvarenje toga cilja oni vide samo jedno sredstvo, zaustaviti duhovni
napredak naroda. Tome cilju teže sve vladine mere od početka 1882 godine pa
nadalje. U to vreme je Deljanov, na preporuku Pobjedonosceva, postao ministar
narodne prosvete. I on je postao, kao i grof D. Todstoj u ministarstvu unutrašnjih
poslova, poslušan i vredan izvršilac politike državnog tužioca.
Borba protiv osnovne škole. — Godine 1884 Pobjedonoscev uspeva, uz
pripomoć Deljanova, da se obnaroduje jedan zakon koji potčinjava kontroli
Svetoga Sinoda sve seoske osnovne škole najprostijega tipa, zvane „A. B. V.” Ali
mu ni ova mera nije dovoljna. On bi hteo da preda u ruke sveštenstva sve
narodne škole namenjene seljacima, da bi ispravio njihove zablude i da bi ih
uputio „pravim ruskim” putem. Za vreme Aleksandra II, kaže on, „crkveni ideal
opšte nastave izopačila je pogrešna i fantastična zamisao o stvaranju narodnih
škola, koja je pronađena kao sredstvo da se proširuju u narodu pozitivna znanja
pomoću veštačkih nastavnih metoda pozajmljenih od tuđinskog iskustva”; ali
pošto je pravi cilj narodne škole da u narodu gaji pobožnost, to jedino crkvena
škola može da ispuni taj zadatak kako treba. Ali ovaj obimni plan nailazi na
teškoće koje je teško prebroditi. Pre svega, vlada ne može da traži od državne
blagajne da ona podnese sve troškove osnovne nastave. S druge strane, zemstva
nemaju nimalo poverenja u crkvene škole, te uporno odbijaju da predadu
sveštenstvu svoje školske ustanove i novčana sredstva koja su im namenjena.
Čak i kada je na osnovu zakona iz 1890 godine u pokrajinskim skupštinama
povećan broj plemićskih pretstavnika, a broj seljačkih skoro sveden na nulu,
zemstva su ostala verna svojoj školskoj politici. Primoran da se odrekne
potpunog ostvarenja svoga programa, Pobjedonoscev se zadovoljava time što,
pored osnovnih škola zemstava, stvara pod nazivom parohiskih škola slične
škole kojima upravlja mesno sveštenstvo. Za njihovo osnivanje i izdržavanje
vlada dodeljuje svake godine budžetu Svetoga Sinoda znatne kredite. Osim toga,
ona ih štiti od suparništva zemstava zabranjujući ovima da otvaraju škole ne
samo u selima gde je već organizovana parohiska škola, već i u onima gde je
takva škola samo u projektu. Pod ovakvim okolnostima, parohiske škole
umnožavaju se brzo: od 4.500 u 1882 godini, one se penju na blizu 32.000 u 1894
godini. Ali nivo njihove nastave ostaje veoma nizak. Ogromna većina njih, a
utoliko pre nekadašnje škole „A. B. V.” ne mogu ni da se porede sa školama
zemstva. Pravoslavno parohisko sveštenstvo, koje je uglavnom ostalo sasvim van
političke borbe i koje je naročito zauzeto svojim materijalnim brigama, prosto

572
naprosto zanemaruje školski rad koji mu je poveren. Ustvari, umnožavanje
parohiskih škola znači pre nazadak nego napredak. Podržavajući energično ove
škole, od kojih većina jedva životari, a često puta postoji samo na hartiji, i trudeći
se da nasuprot tome ometa rad školama zemstava, kojima namerno pravi
smetnje prilikom pribavljanja nastavnog osoblja i kojima ne dopušta da prošire
svoj školski program, vlada zaustavlja razvitak narodnog prosvećivanja. Ona ga
sistematski svodi na najosnovnije potrebe seljaka: da nauče čitati i pisati, to je cilj
koji ona postavlja osnovnoj nastavi po selima.
Ovakvo shvatanje škole dovodi je logično do toga da ograničava posle-
školsko obrazovanje pomoću knjige, dopuštajući da do naroda dopre samo jedan
mali deo knjiga koje je cenzura odobrila. Godine 1882, jednim veoma strogim
pravilnikom regulisano je osnivanje i rad knjižnica za besplatno pozajmljivanje i
čitaonica. Godine 1889, pod izgovorom da su se „dela koja ne odgovaraju
duhovnom nivou i domašaju glavnih čitalaca besplatnih knjižnica” mogla u njih
uvući, naučni odbor pri ministarstvu prosvete dobio je zadatak da pregleda
njihove kataloge. Godine 1890, jedan poseban pravilnik podvrgava ih veoma
strogoj kontroli i dopušta im da imaju samo dela koja je izrično odobrio naučni
odbor. Od 12.000 dela koja su oko 1890 godine postojala u knjižarskoj prodaji u
Rusiji, samo 1.150, pored 450 udžbenika, odobreno je za knjižnice. Pa i ovaj broj
izgleda vlastima odveć veliki, te ministarstvo namerava da ga smanji.
Reakcija u srednjoj nastavi. — Deljanov je postavio kao načelo da srednje
škole, a naročito klasične gimnazije, koje otvaraju pristup na univerzitete, treba
da budu isključivo rezervisane za jednu elitu sastavljenu iz viših društvenih
redova. To shvatanje trudio se on da ostvari.
Godine 1887 izjavljuje on da je potrebno „odvratiti od srednjih škola one
učenike koje imovno stanje njihovih roditelja ne bi trebalo da upućuje ka
gimnazijama, a kasnije ka univerzitetima,,. Prema tome, da bi zatvorio pristup u
gimnazije siromašnoj deci, čiji roditelji nemaju sredstava da ih kod kuće
pripreme za prijemni ispit za srednju školu, on naređuje da se ukinu svi
pripremni razredi koji postoje po gimnazijama. Iste godine, pošto im se ta mera
učinila nedovoljna, nekoliko ministara, među kojima Pobjedonoscev, Tolstoj i
Deljanov, nameravaju da zakonskim putem zabrane stupanje u gimnaziju svoj
deci čiji bi roditelji pripadali nekom društvenom staležu koji je ispod trgovačkog
staleža druge gilde. Pošto je njihov projekt, čije ostvarenje izgleda „neumesno i
nezgodno”, bio odbačen, oni se trude da postignu svoj cilj pomoću ministarskih
raspisa. Deljanov naređuje godine 1887 okružnim školskim nadzornicima da
ubuduće dopuštaju upis u srednje škole samo deci „poverenoj izvesnim
osobama” za koje bi se najpre komisiski utvrdilo da su sposobna da nad njima
vode pravilan domaći nadzor i da im obezbede „uslove ugodnosti koja je
potrebna za njihov školski rad”, i da „odlučno odbiju” sve ostale, upućujući ih u
„školske zavode čiji program iziskuje kraće vreme školovanja i koji više
odgovaraju njihovoj sredini”. U isto vreme povećava on školarinu u

573
gimnazijama. Na taj način biće mogućno „ukloniti iz gimnazija decu kočijaša,
lakeja, kuvara, pralji, sitnih trgovaca i drugih ljudi iste vrste”, da se „ne bi ta deca
otrzala — izuzev možda nekolicinu koja bi bila obdarena izuzetnim
sposobnostima — iz sredine kojoj pripadaju, i da se ne bi na taj način dovela
dotle, kao što je davnašnje iskustvo pokazalo, da preziru svoje roditelje, da budu
nezadovoljni svojim društvenim položajem i da se bune protivu društvenih
nejednakosti koje postoje i koje su neizbežne već po samoj sili prilika”. Ovo je
sasvim jasno vraćanje na načela iz vremena Nikole I; srednja škola teži da
ponovo postane, ako ne isključivo plemićska škola, a ono bar škola viših
društvenih staleža. Organizacija srednjoškolske nastave nije pretrpela znatnih
izmena. Istina, program klasičnih gimnazija revidiran je 1890 godine, ali se ta
revizija, koja ne dira u načela, ograničava na to da donekle smanji obim klasične
nastave, koja je naročito gramatička, da poveća broj časova posvećenih verskoj
nastavi i da, što se tiče ruskog jezika, razvija proučavanje jezika na račun
književnosti. Što se tiče moralnog vaspitanja, školska uprava trudi se skoro
isključivo da održi među učenicima spoljnu disciplinu i da ih sačuva od svake
„slobodne misli”. I zaista, njoj je naređeno da ih održava u neznanju svake ideje i
svakog shvatanja koje vlada smatra kao prevratničko. Stavljajući u dužnost
nastavnicima da budno motre na učenike ne samo u razredu, već i van škole, u
njihovim porodicama, ministar prosvete neprestano ponavlja u svojim raspisima
da „nastavnici, direktori i inspektori biće odgovorni ako se u njihovim razredima
otkrije kobni uticaj buntovničkih ideja koje bi sejale zlonamerne osobe”. Najčešća
posledica ovoga je da uzajamno nepoverenje razdvaja nastavnike i učenike i da
jedan sumoran i mučan formalizam pritiskuje spoljni život škole.
Razume se da vlada primenjuje istu politiku i na ženske škole. Deljanov
zamera ženskim gimnazijama da one privlače devojčice kojima bi bolje pristajala
osnovna nastava. „Osim toga”, napominje on u jednom svom izveštaju caru,
„devojke, pošto završe svoje srednjoškolsko obrazovanje, traže da budu
primljene u razne više škole kako u Rusiji tako i u inostranstvu; međutim, većina
od njih čini to ne toliko iz želje za učenjem, već više iz pogrešne težnje i želje da
se odvoje od svoje porodice i svoje sredine, i da napuste svoju svakidanju
dužnost da bi stekle prava koja ne izgleda da odgovaraju njihovom ženskom
pozivu”. Zato on želi da osnuje ženske škole sa programima znatno manjim nego
što su gimnaziski. Njegova namera se ne ostvaruje; ovakve škole osnovane su
samo u nekoliko graničnih oblasti carevine, kao i u oblasti Dona; ali se
ministarstvo prosvete i odeljenje carice Marije koje izdržava izvestan broj
potpunih ženskih gimnazija, ne staraju mnogo, sve do svršetka vladavine
Aleksandra III, da povećaju njihov broj.
Potčinjavanje univerziteta. — U početku vladavine Aleksandra III,
univerzitetski statut iz 1863 godine, i pored mnogih ograničenja, još je bio u
važnosti. Deljanov ga zamenjuje statutom iz 1884 godine, koji velikim delom
ostvaruje u višoj nastavi želje reakcionarne štampe kojoj daje pravac Katkov.

574
 Ovaj novi statut ukida autonomiju univerzitetskih veća i potčinjava
potpuno nastavno osoblje ministru. Otsada rektore, dekane i profesore neće više
birati univerzitetski savet, nego će ih postavljati ministri. S druge strane, statut
odvaja profesore od studenata. Inspektori koji imaju dužnost da motre na
studente u samom univerzitetu, nezavisni su od profesorskog saveta i direktno
potčinjeni okružnim školskim nadzornicima. „Državni ispiti” ne polažu se više
na fakultetima, već pred naročitim komisijama koje imenuje vlada. Za vreme
svoga bavljenja na univerzitetu studenti se smatraju kao „usamljeni posetioci”
koji ne mogu biti članovi korporativnih organizacija. Oni moraju pri stupanju na
univerzitet da dadu obavezu da neće pristupati nijednom tajnom udruženju, čak
i kada bi ono bilo lišeno svake „zločine namere”; a kako ne postoje udruženja ili
studentski klubovi zakonski sastavljeni, i pošto se nikad ne odobrava njihovo
osnivanje pa ma kako skroman bio njihov cilj, postaje nemogućno studentima da
održavaju stalan međusoban dodir. Najzad, da bi se sa univerziteta uklonila lica
siromašnog stanja, taj statut skoro utrostručuje stvarno dotadanju školarinu,
dodajući joj i jednu posebnu taksu u korist profesora. Posle tri godine, 1887,
školarina u pravom smislu reči povišena je na 50 rubalja, a to će reći da je
upetostručena.
Primena statuta iz 1884 godine omogućava vladi da obezbedi sebi
poslušnost administrativnog i nastavnog osoblja. Profesori koji su uživali veoma
veliki ugled, no koji su bili odveć nezavisna duha, primorani su da podnesu
ostavke. Mlađi naučnici koji se ne povinuju dovoljno gledištima ministarstva ili
čija politička mišljenja ne izgledaju dovoljno „pouzdana” često puta ne mogu da
dobiju katedru. Jedna nezdrava atmosfera, malo pogodna za procvat prave
nauke, zahvata univerzitet.
Studenti, koji su izloženi opasnosti da za najbeznačajniji povod iskuse
stroge administrativne kazne, ostaju isprva potpuno pasivni, te vlada može
verovati da će statut iz 1884 godine biti dovoljan da uspostavi u njihovim
redovima mir i da ih vrati na pravi put. Ali, godine 1887, ozbiljni neredi izbijaju
na univerzitetima u Moskvi, Kazanju i Petrogradu. Studenti koji u njima
učestvuju u veoma velikom broju traže odlučno ukidanje unutrašnje kontrole
koja ponižava, uspostavljanje sudske vlasti profesorskog saveta za sve što se tiče
studenata, kao i vraćanje autonomije savetu i prava udruživanja studentima.
Vlada na to odgovara oštrim kaznama: stotine mladih ljudi isključeni su sa
univerziteta i veliki broj njih je bez suđenja prognan u udaljene pokrajine za više
godina. Ipak, posle tri godine nemiri ponovo otpočinju na Petrogradskom
univerzitetu, i studenti podnose iste zahteve. Uzalud upravna vlast strogo
postupa, ona ne uspeva da potpuno uguši taj pokret negodovanja, koji se u više
mahova javlja na raznim univerzitetima.
Nemoć štampe. — U početku vladavine Aleksandra III, liberalna štampa
pokušava da se izražava otvoreno i odlučno. Odmah po atentatu od 1/13 marta
1881 godine, jedan liberalni petrogradski list, Strana (Zemlja), izjavljuje da treba

575
iz osnova izmeniti postojeći režim, da careva ličnost treba ubuduće da bude
samo oličenje „narodnoga jedinstva” i da „pretstavnici zemlje treba da određuju
pravac unutrašnje politike i da prema tome budu odgovorni za nju”. Drugi jedan
liberalni list, Golos (Glas), pridružio se ovome mišljenju. Oba lista dobivaju
odmah opomenu od ministra unutrašnjih poslova Lorisa-Meljikova, koji smatra
da „takva savršeno pogrešna rasmatranja” mogu da vrše koban uticaj.
Naslednik Lorisa-Meljikova, grof Ignjatijev, pokazuje se još stroži u
pogledu štampe. On se ne ograničava samo na upućivanje opomena listovima,
već ih obustavlja za mnogo meseci kad oni nemaju tu sreću da mu se svide.
Njegova strogost naterala je Porjadok (Poredak), najozbiljniji i najtrezveniji
liberalni organ, da svojevoljno prekine svoje izlaženje početkom 1882 godine.
Grof D. Tolstoj bio je još stroži od Ignjatijeva. Odmah po svome dolasku u
ministarstvo unutrašnjih poslova, on pojačava ograničenja koja već sputavaju
povremenu štampu. „Privremenim pravilima” iz avgusta 1882 godine on
odlučuje da časopisi koji su privremeno obustavljeni posle tri opomene moraju,
ako žele da ponovo izlaze, da se podvrgnu jednoj prethodnoj cenzuri. A ova je
tako organizovana, da stavlja listove u nemogućnost da pružaju svojim čitaocima
vesti koje nisu zastarele; oduzimajući im mogućnost da interesuju svoje čitaoce,
ona ih praktično sprečava da se održe. „Privremena pravila” dodeljuju osim toga
jednom naročitom odboru sastavljenom od ministara unutrašnjih poslova,
pravde i prosvete, i od glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, pravo da
potpuno zabrane izlaženje svakom listu čije bi namere bile ocenjene kao
„opasne”, i da se odgovornom uredniku zabrani svako dalje izdavanje listova.
Primenjujući obilno nove kazne, Tolstoj ubrzo onemogućava skoro sasvim
opstanak liberalnoj štampi. Skoro svi liberalni listovi u Petrogradu i Moskvi
moraju da obustave svoje izlaženje, a u unutrašnjosti, gde se samovolja mesnih
upravnih vlasti pridružuje jarmu cenzure, nema za iole važniji liberalni list
nimalo izgleda da može izlaziti. Časopisi imaju istu sudbinu koju i dnevni
listovi. Početkom 1884 godine časopis Otečestvenija Zapiski, koji uređuju čuveni
satiričar Saltikov i značajni novinar, kritičar i sociolog Mihajlovski, i koji u svoje
saradnike ubraja nekoliko velikih pisaca i koji je veoma raširen u obrazovanim
sredinama, obustavljen je. Ovaj časopis širio je kroz svoju socijalnu rubriku
mišljenja radikala i narodnih socijalista, koji na taj način gube svoj najuticajniji
organ. Nekoliko drugih radikalnih organa postiže uskoro ista sudbina.
Naposletku, liberalna štampa dveju prestonica broji još samo tri organa, i to
časopis Vjestnjik Jevropi, u Petrogradu, i Ruski Vjedomosći (Ruske Vesti) i časopis
Ruskaja Mislj (Ruska Misao), u Moskvi; pa i oni žive pod stalnom pretnjom da
budu zabranjeni. Nasuprot tome, vlada odlučno potpomaže reakcionarnu
štampu, koja pod upravom Katkova i Suvorina napada ogorčeno sve ustanove
stvorene za vreme Aleksandra II i neumorno ponavlja formule krajnjega
nacionalizma.
U isto vreme kada se broj listova smanjuje, predmet njihovih diskusija
vidno osiromašuje pod dvostrukim uticajem strogih vladinih mera i opšte

576
obeshrabrenosti koja je obuzela javnost. Liberalni listovi koji još izlaze trude se
skoro isključivo da brane još ostatke mesne samouprave. Oni propovedaju
posebnu doktrinu „skromnih dela”, čije pristalice, kojih ima mnogo među
razočaranim političarima, teže sada samo laganom i postepenom usavršavanju
društva. Ovo duhovno stanje povoljno je za rasprostiranje ideja Lava Tolstoja,
koji poziva intelektualce da sebe „uproste”, ističe potrebu moralnog uzdizanja
koje je jedini pokretač napretka, i proglašava načelo — koje je bitna dogma
njegove teorije — „ne odupirati se zlu silom”. Uzalud pravoslavno sveštenstvo,
koje predvodi Pobjedonoscev, i građanske vlasti ustaju odlučno protivu toga
učenja koje je, i pored svojih verskih osnova, ipak u očiglednoj suprotnosti sa
zvaničnom religijom. Kao što se u prethodnoj deceniji tajna revolucionarna
literatura obilno širila među obrazovanom omladinom, tako su i spisi Lava
Tolstoja, iako ih je cenzura većinom zabranjivala, potajno štampani i šireni.
Znatan deo omladine podleže uticaju „tolstojizma”, koji je udaljuje od
revolucionarnih sanjarija i u isti mah skriva joj sumornu stvarnost.
Socijalizam se i dalje širi, ali u izmenjenom obliku. Socijalisti, koji su bili
odbili da se pridruže Narodnoj volji i osuđivali terorističku akciju, osnovali su
godine 1880 udruženje Černij Peredjel (Crna podela, a to će reći Opšta podela).
Ovo udruženje ubrzo se rasturilo, ali njegove pristalice, koje su sa Plahanovom i
Akselrodom potpuno usvojile socijalnu teoriju Karla Marksa, ne samo da se nisu
pridružile Narodnoj volji, već se još više udaljuju od nje i vode sa njom žestoku
polemiku. Iz inostranstva, gde oni borave i štampaju svoje propagandističke
spise, trude se oni da stvore u Rusiji socijalno-demokratsku stranku. Oko 1890
godine počinju da se stvaraju u intelektualnim ruskim krugovima, a naročito
među školskom omladinom, socijal-demokratski klubovi koji se odlučno odriču
političkog terorizma i nameravaju da organizuju ekonomsku borbu fabričkih
radnika protivu poslodavaca. Socijal-demokratija razvija se utoliko lakše što u
svom prvobitnom obliku ekonomske doktrine relativno miroljubive ona
odgovara više nego revolucionarna teorija i praksa Narodne volje moralnoj
obeshrabrenosti toga doba.
Ova obeshrabrenost ublažava se pri kraju vladavine. Malo po malo raste
jedno novo pokolenje koje nije upoznalo ni revolucionarno oduševljenje ni
razočarenja svojih starijih drugova, i ono počinje da se meša u javni život. S
druge strane, vladina politika, koja teži samo da učvrsti kastinske povlastice, da
ugnjetava narodne mase i da progoni svaku javnu aktivnost i svaku slobodnu
misao, ima dubokog odjeka na ekonomski život stanovništva, čije se
nezadovoljstvo pojačava. Oko 1890 godine njene posledice postaju očigledne, i
glad iz 1891 godine, otvarajući konačno oči obrazovanim ljudima, pokazuje
koliko je ta politika opasna. Otada se jasno ispoljava drugi jedan pokret
socijalnog nezadovoljstva. Ton ruske štampe postaje oštriji. Osnivaju se novi
liberalni časopisi. Broj naučnih socioloških dela posvećenih aktuelnim pitanjima
povećava, a književna proizvodnja postaje sve raznolikija. Ali će vladavini

577
Aleksandra III doći kraj pre nego što štampa bude mogla znatno da uveća polje
svoga rada.

3. EKONOMSKA POLITIKA

Ekonomska politika vlade ima za cilj isključivo, kao i njena unutrašnja

politika, da brani interese viših staleža, a prvenstveno zemljoposedničkog
plemstva. Kada im ne žrtvuje interese ostalog stanovništva, ona ih prosto
naprosto zanemaruje.
Agrarna politika. — Da bi se potpomogla eksploatacija plemićskih imanja
obezbeđujući im potrebnu radnu snagu, jednim posebnim zakonom iz 1886
godine propisani su uslovi rada i nagrade poljoprivrednih radnika: svaki
poljoprivredni najamnik koji se obavezao da će raditi izvesno određeno vreme
moći će da bude krivično progonjen i primoran da se vrati svome poslodavcu,
ako napusti rad pre isteka svoga ugovora. U stvari spahije, da bi sebi obezbedile
jevtinu radnu snagu, radije pribegavaju prividno manje grubim načinima: dajući
zajmove susednim seljacima ili iznajmljujući im jedan deo svoga zemljišta, oni im
nameću obavezu da vrše za njih izvesne radove. Ali, iako zakon o iznajmljivanju
poljoprivrednih radnika ostaje mrtvo slovo na hartiji, on ipak dokazuje da vlada
ne preza ni od kakve mere, pa ma kako stroga bila, kada treba zaštititi plemićske
posede.
Nasuprot, tome ona teži da ograniči pravo sopstvenosti seljaka. Godine
1886, da bi sprečila deobu porodičnog imanja seljaka, jednim zakonom se
određuje da tu deobu moraju da odobre nadležne upravne vlasti. Posle 1889
godine, to odobrenje zavisi ustvari skoro isključivo od „zemljoradničkih
načelnika”; a kako većina njih, držeći se poslušno uputstava centralnih vlasti, ne
odobravaju tu deobu, trude se da silom održe nedeljivost seljačkih imanja.
Godine 1893, drugi jedan zakon — čije obnarodovanje dobiva neobičan značaj
usled toga što je otkupljivanje seljačkih zemljišta od spahija već pri kraju —
zabranjuje seljacima da ustupaju licima koja ne spadaju u seljačku zajednicu
parcele koje su dobili posle reforme iz 1861 godine. Neki teoretičari to
odobravaju, jer smatraju za potrebno, baš u interesu zemljoradničkog staleža, da
se zaštiti i održi seljačka zajednica. Ali cilj ovoga zakona nije da se spreči da
seljaci, otuđujući svoju zemlju, ne postanu proleteri. Njemu je cilj jedino da im
odrekne pravo potpune svojine nad njihovim parcelama i da ih na njima zadrži,
kako bi obezbedio veleposednicima jevtinu radnu snagu.
Finansiska i industriska politika. — U prvoj polovini vladavine, sve dok
je Bunge upravljao ministarstvom finansija, vlada se još stara da olakša težak
položaj narodnih masa unoseći znatne izmene u sistem oporezivanja i
ograničavajući donekle preterano eksploatisanje fabričkih radnika. Ali ova
politika izaziva negodovanje industriskih i trgovačkih krugova, koji joj zameraju
da zanemaruje interese ruske industrije i ne ustručavaju se da je napadaju. Pod
njihovim pritiskom Bunge je primoran da napusti to ministarstvo godine 1887.

578
Njegov poslednik Višnjegradski je u mnogom pretstavnik industriskih i
finansiskih krugova. Za njegova ministrovanja, kao i za ministrovanja Vitea, koji
ga je zamenio 1892 godine i koji se uglavnom povinovao istim
uticajima,finansiska i industriska politika duboko se menja.
U oblasti finansija, Višnjegradski se trudi da podigne kurs ruskog novca
zavodeći učestvovanje državne blagajne u berzanskim operacijama u
inostranstvu. Da bi te operacije mogao voditi u velikom obimu, on je usredsredio
sve svoje napore u to da prikupi i stavi na raspoloženje ministarstvu finansija
znatne rezerve metalnog novca. S druge strane, on se trudi da olakša državnoj
blagajni smanjujući spoljne državne zajmove: isplaćuje neke stare zajmove i
zaključuje nove sa povoljnijim interesom i dužim rokom. Rusko-francusko
zbliženje omogućuje da se znatan deo državnog duga plasira na francuskom
tržištu. Sve ove operacije, toliko različite od opreznijih metoda Bungeovih, ne
uspevaju međutim da istinski srede ruske finansije, i njihov uspeh je više
prividan nego stvaran.
Višnjegradski čak zavodi jednu novu industrisku politiku. Odmah po
njegovom naimenovanju, industrijalci su pohitali da mu dokažu kako je ruska
industrija imala nedovoljnu podršku u njegovom prethodniku. On prihvata
njihovo gledište i usvaja njihove želje. Pre svega, on se trudi, i to mnogo više
putem ministarskih raspisa nego putem zakona, da smanji ulogu i obim
industriske kontrole. Osim toga, vraćajući fabrikantima pravo da tako reći po
svojoj volji upotrebljavaju žene i decu za rad u njihovim fabrikama, on skoro
poništava mere koje je bio preduzeo Bunge u cilju da se ograniči eksploatisanje
njihovog rada. Najzad, tarifom iz 1891 godine pojačava carinsku zaštitu. Od 372
artikla iz te tarife, samo 15 uživaju smanjenu uvoznu carinu, 178 ostaju taksirani
kao i ranije, 15 artikala koji su dotada bili oslobođeni carine sada su taksirani, a
za 164 povećana je carina. Kako ova povećanja, koja su primenjena uglavnom na
predmete velike potrošnje, dostižu i čak premašaju 20 od sto nekadanjih
carinskih taksa, izlazi da je ova tarifa bila očevidno zaštitna i imala za cilj da
spreči uvoz u Rusiju mnogim proizvodima strane industrije. Njeno primenjivanje
primorava Vitea, poslednika Višnjegradskog, da izdrži, sa dosta sreće, jedan
carinski rat sa Nemačkom, koja odgovara otežavanjem pristupa na njene pijace
ruskim poljoprivrednim proizvodima.
Industrija, koju već potpomaže zaštitna carina, koristi se obilno i
građenjem železnica koje se naglo razvija. U toku vladavine Aleksandra III,
železnička mreža penje se od 22.000 vrsta na 36.500. Akcija države je ovde
prevashodna. Ona prvenstveno gradi nove pruge. Ona se osim toga trudi da
otkupi dotadašnje pruge koje su pripadale privatnim društvima. Od 1881 do
1894 godine otkupila ih je 24, koje su bile svojina 15 društava i čija je dužina
iznosila 12.500 vrsta. Naposletku, državna železnička mreža povećana je za
22.000 vrsta, dok se mreža privatnih društava smanjila za oko 7.500. Ova
ogromna mreža, zahvaljujući zaštitnoj carini, pružila je nove oduške ugljarskoj i

579
metalurgiskoj industriji koje, moćno potstreknute, počinju da se brzo razvijaju na
jugu Rusije, uz pripomoć stranog kapitala, naročito francuskog i belgiskog. No
građenjem železnica država želi da potpomogne i drugu jednu granu narodne
industrije, tekstilnu industriju čija unutrašnje, odveć siromašno tržište, nije
dovoljno da utroši njenu proizvodnju. Da bi joj otvorila izlaze u središnu Aziju,
gde je nedavno stekla prostrane oblasti, kao i na krajnjem Istoku, država
otpočinje godine 1891 građenje Sibirske železnice, ogromne pruge koja treba da
pređe preko čitavog Sibira i da spoji Moskvu sa Vladivostokom.
Industrijalizacija zemlje i osiromašenje radničkog i seljačkog staleža. —
Politika ministarstva finansija znatno je doprinela industrijalizaciji zemlje.
Mnoga stara industriska i trgovačka preduzeća razvijaju se, nova se stvaraju u
velikom broju, a mnoge varoši koje su dotada bile samo beznačajna naselja,
pretvaraju se u velike industriske centre. Privlačeći neprestano sve više radnika,
industrija se u isti mah koncentriše. Od 1881 do 1893 godine broj fabrika i
industriskih preduzeća spao je od preko 31.000 na 22.560, ali se broj njihovih
radnika popeo od 770.000 na 1,400.000. Tako je za dvanaest godina industrija
skoro udvostručila broj svojih radnika i skoro utrostručila srednju veličinu svojih
preduzeća. Naročito je u južnim pokrajinama, pribrežnim Crnome Moru, njen
razvitak bio najvidniji; ona se tu razvijala skoro istom brzinom kao i u Americi.
Ekonomski napredak koji je bio posledica te industrijalizacije više je
prividan nego stvaran. Pre svega, ovaj razvoj industrije ima u sebi nečega
veštačkog, jer on proističe manje iz potreba slobodnoga tržišta, a više iz
porudžbina i svakovrsnih premija koje daje država. Zatim, on počiva samo na
iskorišćavanju radničke klase i na osiromašenju seljačkih masa.
I pored naglog uvećanja radničke klase, vlada se nimalo ne stara o njenim
potrebama. Ona se naprotiv trudi samo da obezbedi industrijalciia sve koristi
koje oni izvlače iz poleta industrije. I ne samo da ne želi da se usprotivi
iskorišćavanju radnika, već se stalno stavlja na stranu poslodavca u svim
sukobima između fabrikanata i radnika. Zato je materijalno stanje većine
industriskih radnika neobično teško i njihovo nezadovoljstvo veoma živo.
Ukoliko radnička klasa stiče sve više svest o svojoj snazi i svojoj važnosti, utoliko
su spoljne manifestacije njenog nezadovoljstva sve češće i sve žešće.
Ali ono što je još ozbiljnije, to je činjenica da je industriski procvat
postignut tek po cenu osiromašenja zemljoradničkog stanovništva, koje
pretstavlja ogromnu većinu naroda. Opasni predznaci toga osiromašenja
pokazuju se jasno 1891 god. kada je, posle rđave žetve u dvadeset najplodnijih
ruskih gubernija, zavladala užasna glad u celoj zemlji. I pored ove strašne
opomene, vlada Aleksandra III nije se odrekla svoje staleške politike; ona je
nastavila, ne osvrćući se na opasnost, da potpuno žrtvuje interese narodnih masa
interesima velikih zemljoposednika i industrijalaca.

580
 4. SPOLJNA POLITIKA

Nemačko-ruski odnosi u početku vladavine. — Odlučno konzervativan

u unutrašnjoj politici, Aleksandar III se u oblasti međunarodnih odnosa znatno
udaljuje od politike koju je ruska autokratija vodila početkom XIX stoleća.
Pri njegovom stupanju na presto Rusija je skoro sasvim usamljena. Posle
Berlinskog Kongresa, ono prisno prijateljstvo koje je vezivalo nemačke i ruske
dvorske krugove jako je poljuljano. Aleksandar III, koji je kao carević osećao
zajedno sa ruskim nacionalistima oštro nezadovoljstvo prema Bizmarku, i dalje
oseća duboko nepoverenje prema nemačkoj politici i njenom glavnom pokretaču.
Ali N. K. Girs, kome je posle povlačenja kneza Gorčakova godine 1882 poverio
ministarstvo spoljnih poslova, trudi se da održi stare prijateljske i savezničke
odnose sa Nemačkom. Iako Aleksandar rado ponavlja kako je on sam „svoj
ministar spoljnih poslova” i da po rečima Vitea on „smatra Girsa za svog
sekretara za spoljne poslove”, ipak on ponekad sluša toga ministra koji, iako
nema veliki talenat, bar je savestan i vredan činovnik. Ma da Girsovi saveti i
napori ministarstva spoljnih poslova uspevaju da se za neko vreme izbegne
raskid sa Nemačkom, ipak nemačko-ruski odnosi ostaju prilično zategnuti. Dokle
god je živeo stari car Viljem I i dok se nije pojavilo nikakvo razmimoilaženje
između ruske i nemačke politike, ta zategnutost se nije pojačala.
Ekspanzija u Aziji i englesko-ruski odnosi. — Rusija je još za vladavine
Aleksandra II bila počela da traži u centralnoj Aziji naknadu za smanjenje svoga
uticaja na Balkanu. Ona je tamo nastavila svoja osvajanja i za vladavine
Aleksandra III. Već u prvim godinama njegove vladavine ona uspeva da
konačno pokori Tekes. Zakaspiski, Turkestan i njegova prestonica Merv priznaju
takođe njenu vlast. Njena granica pruža se u to vreme do Avganistana.
Avganistance je to uznemirilo. Računajući na englesku pomoć, koju im britanske
vlasti iz Indije stavljaju u izgled, oni napadaju godine 1885 odred generala
Komarova koji se bio ulogorio pored reke Kučka. Ali ne samo da su tada
pretrpeli težak poraz, već ih je razočaralo i držanje Gledstonove vlade, koja nije
želela da dođe u otvoren sukob sa Rusijom i zadovoljila se objašnjenjima koje joj
je dala ruska vlada. Zato je nova ruska granica i dalje ostala između reka
Murghaba i Amu-Darija, u neposrednoj blizini Avganistana, koji ju je i priznao
godine 1887. Posle pet godina, prilikom jednog novog sukoba u Pamiru, ruske
trupe pobeđuju jedan avganistanski odred. Taj događaj nije izazvao ozbiljne
zaplete, te su se Rusija, Engleska, Avganistan i Kina sporazumeli da podele
oblast Pamir.
Ako posedovanje jednoga dela Pamira, koji je samo jedna pustinja, i nije
donelo velike koristi Rusiji, nije isti slučaj sa posedovanjem Turkestana, koji je
plodan i bogat. Ruski industrijalci vide u tome mogućnost da se oslobode uvoza
engleskog pamuka. Zato oni tamo uskoro otpočinju da gaje u velikim razmerama
pamukovo drvo. Njihova aktivnost i napredak su utoliko brži, što im u tome

581
pomaže građenje, o državnom trošku, jedne železničke pruge koja spaja
Samarkand i Amu-Dariju sa istočnom obalom Kaspiskog Mora.
Ekspanzija u centralnu Aziju, koja je od velike koristi ruskim
industrijalcima te je usled toga oni rado prihvataju, ne ide ipak bez izvesnih
nezgoda. Pored toga što ona nameće državnoj blagajni znatne izdatke, ona
uznemiruje Englesku i pobuđuje kod nje sve veće nepoverenje prema Rusiji.
Nemačka, naprotiv, kao neposredna susetka Rusije u Evropi, gleda sa
zadovoljstvom njeno širenje u pravcu Azije.
Badkanska nolitika i odnosi sa centralnim carevinama. — Ne samo da
Aleksandar III nije hteo da se odrekne ruske nadmoćnosti na Balkanu, već je
nameravao i da je još ojača. Pošto je San-Stefanski ugovor udaljio Srbiju i
Rumuniju od Rusije i približio ih Austro-Ugarskoj, okrenuo je on svoju pažnju ka
Bugarskoj, koja je za svoju obnovu i svoju nezavisnost imala da zahvali Rusiji.
On je nameravao da od nje načini poslušno oruđe svoje politike. Ali je njegova
namera naišla na nepredviđene prepreke. Pre svega, i pored sve važnosti koju je
imala ruska pomoć, vladajući knez Bugarske, Aleksandar Batenberg, nije nimalo
želeo da postane neka vrsta ruskog general-gubernatora, te ga je njegovo lično
samoljublje, kao i interesi zemlje koja ga je izabrala za kneza, nagnalo da se
odlučno odupre toj pretnji. S druge strane, bugarske političke stranke, u kojima
su bili okupljeni najobrazovaniji elementi zemlje, nisu bile mnogo raspoložene da
prime tutorstvo Petrograda i da slepo služe planovima Rusije. Zato politika
Aleksandra III izaziva u Bugarskoj čitav niz ozbiljnih sukoba, koji se završavaju
veoma povoljno po Rusiju.
Već u aprilu 1881 godine, ubrzo po smrti Aleksandra II, kome je imao da
zahvali za vlast, knez Aleksandar Batenberg, uz aktivnu pomoć svojih ruskih
savetnika, izvršio je državni udar: ukinuo je demokratski-trnovski ustav, koji je
Bugarska dobila kada je proglašena za nezavisnu kneževinu, i uspeo je da mu se
za vreme od sedam godina dadu veoma obimna prava, koja su mu stvarno
obezbeđivala skoro potpunu diktaturu. Petrogradska vlada, koja je želela da
sačuva svoje zaštitništvo nad Bugarskom, ne samo da nije protestvovala protivu
ovog državnog udara, već je pohitala da tamo pošalje dva svoja generala,
Soboleva i Kaulbarsa. Ova dva generala, od kojih je prvi postao pretsednik a
drugi ministar vojni u vladi koju je obrazovao knez Aleksandar, imali su zadatak
da očuvaju i povećaju ruski uticaj u Bugarskoj. No oni u tome nisu uspeli.
Bugarski liberali okrenuli su se od Rusije zato što je ona odobrila državni udar.
Iako su konzervativci ušli u novu vladu, oni su ipak odlučno branili svoju
nezavisnost u odnosu na pretstavnike Petrograda, te ubrzo otpočinje uporna
borba između ovih i njihovih bugarskih kolega. Knez Aleksandar sa svoje strane
ne namerava da poslušno usvaja savete ruskih generala koji žele da mu budu
tutori ili učitelji; on čas pribegava njihovoj pomoći i zaklanja se za njihov
autoritet, a čas im, naprotiv, vešto suprotstavlja svoje bugarske ministre. Ukoliko
ton dvaju generala postaje odlučniji i njihovi zahtevi veći i određeniji, utoliko
držanje kneza i njegovih bugarskih ministara postaje jasnije. Protivu preteranih

582
namera Rusije, traže oni da sebi obezbede pomoć Austro-Ugarske, koja se raduje
neuspehu ruske politike i trudi se da ga iskoristi.
Kada je uvideo da ne može da utiče na kneza Aleksandra i njegovu
konzervativnu vladu, Sobolev pomišlja da obnovi ustavni poredak u Bugarskoj.
Ali ga knez pretiče i uspostavlja Trnovski ustav. Posle dve godine, da bi učvrstio
svoju popularnost, on preduzima novu inicijativu. Kada su u Istočnoj Rumeliji,
koju je Berlinski Kongres odvojio od Bugarske i stavio pod upravu jednog
guvernera koga je imenovala Turska, izbili ozbiljni neredi, on to iskorišćuje da
uđe u nju na čelu svojih trupa i da proglasi njeno ujedinjenje sa njegovom
kneževinom. Ovo ujedinjenje, koje je Rusija nedavno htela da ostvari San~
Stefanskim ugovorom, Aleksandar III, gnevan zbog samostalnosti koju je knez
pokazao, odlučno je odbio da potvrdi. Tako Rusija postaje vatren branilac
Berlinskog ugovora koji su joj sile nekada nametnule; ovo držanje iznenađuje
utoliko više, što se nijedna druga sila potpisnica toga ugovora nije pridružila
njegovom protestu i što se i sama Turska pomirila najzad sa svršenom
činjenicom; ona se, da bi spasla čast, zadovoljila jednom prividnošću, imenujući
kneza Aleksandra za guvernera Istočne Rumelije. Jedino je Srbija napala
Bugarsku, ali pošto je pretrpela ozbiljan poraz, morala je i ona da prizna
bugarsko jedinstvo.
Ipak, Rusija i dalje uživa u Bugarskoj takvo uvaženje, da držanje
Aleksandra III, koji je prekinuo sve veze sa knezom Aleksandrom, izaziva pad
knežev. U jesen 1886 godine, posle jedne zavere koju je organizovalo nekoliko
bugarskih oficira uz pripomoć ruskih zvaničnih pretstavnika, knez je uhapšen u
svome dvoru, primoran da se odrekne prestola i sproveden do granice. Vlast je
prešla u ruke jednog Namesničkog saveta. Da bi pomogao Bugarima da iziđu iz
haosa koji je nastao posle državnog udara, Aleksandar III poslao im je ponovo
generala Kaulbarsa. Ovaj nema nimalo takta, skoro i ne vodi računa o Ustavu i
zauzima tako osorno držanje prema bugarskim državnim vlastima i
stanovništvu, da njegov zadatak doživljuje potpun neuspeh. Vrlo brzo izaziva on
toliki gnev protivu sebe i svoje vlade, da je primoran da žurno otputuje natrag.
Zvanični odnosi između Rusije i Bugarske ponovo su prekinuti, i to za duže
vreme.
Ali Petrogradska vlada nema nameru da se pomiri sa ovim neuspehom.
Aleksandar III, naročito, dugo vremena ne priznaje ga. Po njegovom mišljenju,
sve nezgode bile su posledica slučajnih okolnosti i ličnih spletaka, te se on ne
odriče mešanja u bugarske poslove. On sanja da na bugarski presto postavi
jednoga svog kandidata koji bi mu bio potpuno odan, i pokušava nekoliko puta
da nametne svog kandidata. Da bi ostvario svoj san, on se ne usteže da vodi
jednu čisto ličnu politiku. Bez znanja svoga ministra spoljnih poslova i ne
osvrćući se na njegovo mišljenje, on stupa u vezu, posredstvom Katkova, sa
bugarskim emigrantima, koji snuju zavere protivu Namesničkog saveta u
Bugarskoj, odobrava njihove namere i pruža im novčanu potporu. Kada mu je

583
Girs skrenuo pažnju na opasnosti koje bi proistekle iz tako pripremljene
bugarske revolucije, on odgovara sa isto toliko naivnosti koliko i samouverenja:
„Nije ovde u pitanju revolucija, već uspostavljanje reda; to bi trebalo da znate.”
Njegova strast i zaslepljenost su tolike, da on ne samo što uzima u obzir
mogućnost da okupira Bugarsku, već smatra da bi ta okupacija bila bezopasna,
„pošto niko ne bi smeo ništa da učini”. Njegov ministar spoljnih poslova imao je
muku da ga ubedi da bi Rusija pri takvoj avanturi mogla da naiđe na otpor jedne
velike koalicije evropskih sila i da bi u svakom slučaju Bugarska mogla
pouzdano računati na pomoć Austro-Ugarske, a ova na pomoć svoje saveznice
Nemačke. I zaista, i pored ugovora o prijateljstvu koji Nemačku vezuju isto tako i
sa Rusijom i koji treba da istekne 1887 godine, ona odlučno podržava balkansku
politiku Austro-Ugarske. Krajem 1886 godine Rusija dakle ne može da računa ni
na jednog saveznika; ona je stvarno potpuno usamljena u Evropi.
Francusko-ruski savez. — Austro-nemački savez je još opasniji za
Francusku nego za Rusiju. Posle uzbune iz 1875 godine, kada je intervencija
Aleksandra II sprečila Nemačku da napadne Francusku, ova je živela u strahu od
nemačkog napada. Jedino je Rusija mogla da joj obezbedi odbranbeni savez koji
je želela. Zato, i pored razlike u političkom režimu koja je razdvajala te dve
zemlje, ona pomišlja sve više na francusko-rusko zbliženje.
Kada se ruska vlada našla usamljena usled svoje balkanske politike,
Francuska je pohitala da joj posvedoči svoje prijateljstvo. Kada je početkom 1887
godine njen ministar spoljnih poslova Fluran pristao da primi delegaciju kojoj je
bugarsko Narodno Sobranje stavilo u dužnost da zatraži pomoć evropskih sila
protivu Rusije koja je imala nameru da odlučuje o sudbini Bugarske, učinio je to
zato da bi je potsetio na zahvalnost koju Bugari duguju Rusiji i da bi ih
posavetovao da budu poslušni prema Petrogradu. Ovo držanje je utoliko
prijatnije Rusiji, što ostale sile nisu dale bugarskim delegatima iste takve savete.
Ono je godilo naročito Aleksandru III, kome se skoro odmah ukazala prilika da
pokaže svoje zadovoljstvo francuskoj vladi. Kada je Bizmark, koji je optuživao
francuskog ministra vojnog generala Bulanžea da hoće i da priprema osvetnički
rat, zapitao u Petrogradu da li bi Rusija, u slučaju da dođe do francusko-
nemačkog rata, ostala blagonaklono neutralna prema Nemačkoj, on je odgovorio
da u interesu evropske ravnoteže Rusija ne bi mogla pristati da Nemačka još
jednom porazi Francusku, i da ne samo ona neće da pomaže protivu francuske
jednu saveznicu Austro-Ugarske, koja vodi na Balkanu protiv-rusku politiku, već
da se ne može obavezati ni da će ostati neutralna u slučaju francusko-nemačkog
rata. No kako Bizmark, koji uvek računa na čvrstinu rusko-pruskog prijateljstva,
pokušava ipak da izazove Francusku, on mu veoma, odlučno ponavlja svoje
opomene. I tako je nemački kancelar primoran da se odrekne svojih ratničkih
planova, te je otklonjena opasnost koja je pretila Francuskoj.
Tako se priprema francusko-rusko zbliženje. No to je zasada još samo
„zbliženje”, jedan sporazum ponikao iz zajednice izvesnih interesa, ali koji još
nije potvrđen nikakvim ugovorom. Aleksandar III nije se još odlučio za stvarni

584
savez sa zemljom čiji je republikanski režim, i pored naklonosti njegove vlade
prema Rusiji, njemu duboko antipatičan. Zato se on, iako mu savez sa
Nemačkom uliva samo osrednju simpatiju i poverenje, usteže da raskine sa
Nemačkom. On je u isti mah i pod uticajem svoga ministra spoljnih poslova, koji
smatra da je savez sa Nemačkom neophodno potreban Rusiji usled već
davnašnje tradicije i usled ličnog prijateljstva koje ga vezuje za cara Viljema. Sa
svoje strane Bizmark, u stalnom strahu od jedne protiv-nemačke koalicije, ne hita
— i pored razočarenja što ga je nedavno doživeo — da raskine sa Rusijom. Iako
je Nemačka već tesno vezana sa Austro-Ugarskom, protivnicom Rusije, on se ne
usteže, uveren u svoju diplomatsku veštinu, da produži za tri godine ugovor o
nemačko-ruskim uzajamnim garantijama koji je isticao te iste 1887 godine.
Pa ipak, odnosi izmeću Nemačke i Rusije postaju sve zategnutiji.
Njihovom političkom neslaganju pridružuje se i jedan ekonomski sukob. Zaštitna
carina koju sve više primenjuje ruska vlada u drugoj polovini vladavine
Aleksandra III duboko šteti nemačke industriske interese. Bizmark odgovara na
rusku carinsku tarifu iz 1887 godine znatnim povećanjem uvozne carine na ruske
sirovine. U isti mah on se trudi da zatvori nemačko finansisko tržište zajmovima
koje je Rusija dotada lako na njima plasirala. Ovo mu je utoliko lakše, što
nemačka industrija, koja se u to vreme naglo razvija, može sama da zaposli
nemački kapital. Ali Rusija, i pored carinskog rata, zadržava svoju carinsku
tarifu i nalazi u Francuskoj kapitale koji su joj potrebni; ministar finansija
Višnjegradski uspeva bez mnogo muke da od 1888 godine prebaci ruske državne
zajmove na francusko tržište, koje je upravo tada tražilo da uloži svoje kapitale u
inostranstvu. I tako se stvara nova jedna veza između Rusije i Francuske. Novo
prijateljstvo između dveju zemalja time se učvršćuje, dok uzajamna netrpeljivost
udaljuje sve više Rusiju od Nemačke.
Smrt Viljema I, slabeći lične veze koje su postojale između cara i
Hoencolerna, ubrzala je nemačko-ruski raskid. Aleksandar III nema prema
Viljemu II, koji je posle tri meseca nasledio svoga oca Fridriha III, ista osećanja
kao prema njegovom dedi. Isto tako i novi nemački car, plahovite naravi, manje
je sklon nego što je bio njegov deda, da poštuje tradicionalno rusko-prusko
prijateljstvo. Istina, on je svoju prvu posetu učinio Aleksandru III. U dva maha,
prilikom te posete i prilikom smenjivanja Bizmarka u martu 1890, on je prema
želji svoga dede izrazio svoju žarku odanost i nepokolebljivo prijateljstvo prema
caru, ali ipak odlučno odbija, na veliko razočarenje ruskog ministra inostranih
poslova, da obnovi ugovor o uzajamnim garantijama koji ističe te 1890 godine.
Zajedno sa svojim novim kancelarom Kaprivi, on vodi politiku zbliženja sa
Engleskom. Sada im savez sa Rusijom izgleda izlišan pa čak i nezgodan. Osim
toga, posle stvaranja 1882 godine Trojnog saveza između nje, Austro-Ugarske i
Italije, Nemačka se oseća dovoljno jaka da ne mora zazirati od Rusije.
Uzajamna usamljenost Francuske i Rusije nalaže im da se sporazumeju.
Zato francusko-rusko zbliženje brzo napreduje, o čemu svedoče posete francuske

585
eskadre Kronštatu godine 1891 i ruske eskadre Tulonu 1893 godine. U avgustu
1891 godine Francuska i Rusija se međusobno obavezuju izmenom pisanih nota
da će se uzajamno pomagati u slučaju da ih napadne neka treća sila. Zatim, na
inicijativu francuske vlade, jedna vojna konvencija, koju su 5/17 avgusta 1892
godine potpisali šefovi francuskog i ruskog đeneralštaba generali de Boadefr i
Obručev, izričito kaže da će se obe zemlje uzajamno pomagati svim svojim
silama u slučaju rata sa jednom ili dvema silama Trojnog saveza. Najzad, 18/30
decembra 1893 godine, ruska vlada, a 23 decembra 1893/4 januara 1894 godine
francuska vlada, zvanično potvrđuju vojnu konvenciju. Tako je konačno
zapečaćen čisto odbranbeni francusko-ruski savez, koji je uspostavio evropsku
ravnotežu poremećenu Trojnim savezom.
Ruske namere na krajnjem Istoku i građenje Sibirske železnice. — Iako
francusko-ruski savez štiti oba saveznika od mogućnog napada Nemačke, ipak
on nije dovoljan da omogući Rusiji da brzo povrati svoju nekadašnju premoć na
Balkanu. Ruska vlada to uviđa. Zato ona, za poslednjih godina vladavine
Aleksandra III upravlja celokupnu aktivnost svoje politike ka krajnjem Istoku.
Još 1887 godine je general-gubernator Irkutska ukazao na korist koja bi se
imala kada bi se sagradila železnička pruga u istočnom Sibiru. Jedna naročita
komisija koju je vlada odredila da prouči taj predlog složila se s njim; ona je
jednoglasno zaključila „da u nacionalnom pogledu, a naročito u strategiskom
pogledu, ubrzavanje prometa između evropske Rusije i krajnjeg Istoka postaje iz
godine u godinu sve hitnija potreba, iako građenje železničke pruge preko Sibira,
s obzirom na primitivno stanje sibirske trgovine, ne može obećavati vidljivih
koristi u bliskoj budućnosti i da se ona može amortizovati tek u toku vremena”.
Sa izvesnim zadocnjenjem, izvršenje ovoga plana otpočinje 1891 godine. U maju,
uskoro po postavljenju Vitea za ministra saobraćaja, carević Nikola polaže
svečano u Vladivostoku prvi prag Sibirske železnice. Postavši ministar finansija,
Vite se i dalje interesuje za ovu železničku prugu u koju i on polaže velike nade:
„Sibirska železnica”, piše on krajem 1892 godine, „otvara nov put i nove vidike
svetskoj trgovini; u tom pogledu ovo građenje dolazi u red događaja svetskoga
značaja, koji označavaju novo doba u istoriji naroda i često puta izazivaju
korenite promene u ekonomskim odnosima koji postoje među raznim
državama”.
Sibirska železnica, koja će biti završena tek za vladavine Nikole II, neće
izazvati „korenite promene” na ekonomskom polju, ali će igrati veoma važnu
ulogu u istoriji Rusije.

586
 XX. NIKOLA II (1894-1917)

1. ODRŽAVANJE REAKCIJE

Kada je Nikola II stupio na presto posle smrti svoga oca, koji je umro od
zapaljenja bubrega u Livadiji na Krimu 20 oktobra/1 novembra 1894 godine,
imao je dvadeset i šest godina. Aleksandar III trudio se da ga pripremi za
vladarski poziv, ali su ga s jedne strane slabost njegovog karaktera i nestalnost
naravi, a s druge strane uticaj sredine u kojoj je odrastao i živeo pre stupanja na
presto učinili potpuno nesposobnim da vlada svojom ogromnom carevinom.
Vaspitanje Nikole II. — U svojoj mladosti Nikola II je naročito bio pod
jakim uplivom svoga oca, prema kome je osećao duboko poštovanje pomešano
sa strahom i kome se slepo pokoravao. Aleksandar III, koji je bio gospodar i
despot u svojoj porodici, gde su njegova volja i svaka njegova najmanja želja
važili kao zakon i gde su svi strepeli kada bi se on razgnevio, bio je stavio u
dužnost glavnom pravozastupniku Svetoga Sinoda, Pobjedonoscevu i generalu
Daniloviću da prema njegovim nazorima upravljaju vaspitavanjem carevića.
Nedovoljno obrazovan i odveć malo inteligentan da bi mogao osetiti praznine u
svome sopstvenom naučnom obrazovanju, on je smatrao, kao i njegovi dvorani
koji su pridavali mnogo više važnosti lepom držanju i etikeciji nego obimnoj
kulturi, da će njegov sin biti dovoljno naučno obrazovan kad bude znao koliko
on. Od svoga domaćeg učitelja, Engleza M. Hitsa, Nikola je naučio engleski jezik
savršeno — znao je takođe vrlo dobro francuski i nemački; od njega je naučio
jahanje i sportske vežbe, kao i sva pravila lepog ponašanja. Njemu ima da zahvali
što je bio, kako ga Vite često naziva u svojim Uspomenama, „lepo vaspitan čovek”.
Pobjedonoscev ga uči da je autokratija najbolji način upravljanja koji može da
ima Ruska carevina. Ali njegova nedovoljna sposobnost i slabo interesovanje da
stekne ono mršavo intelektualno obrazovanje za koje se smatralo da mu je
neophodno, često su obeshrabrivale njegove nastavnike i njegovoga oca. Kada se
popeo na presto, on je znao taman koliko i najveći broj oficira garde, u kojoj je i
on, radi dopunjavanja svoje teoriske spreme iz vojne veštine, služio kao
pešadiski, konjički i artileriski oficir. On je uostalom pokazivao mnogo više
naklonosti za život u puku nego za izučavanje istoriskih, pravnih i socijalnih
nauka. Sa svojim drugovima iz Preobraženskog puka, husarima ili artilercima iz
garde, on je živeo kao mlad i veseo oficir. Sa njima je, kada su bili van vojne
službe, večeravao, veselio se, išao na razne pretstave, udvarao se ljupkim mladim
ženama, kao na primer igračici Kšesinskoj u koju se zaljubio i jedno vreme je
uzeo za prijateljicu, te su ova uživanja za njega bila mnogo privlačnija nego umni
rad.
Godine 1891, sa svojim bratom Georgijem i mnogobrojnom pratnjom, u
kojoj je bio i njegov rođak grčki princ Đorđe, pošao je na dugo naučno putovanje
po Grčkoj, Egiptu, Indiji, Kini i Japanu, sa povratkom preko Sibira. U Japanu, za

587
vreme posete jednom hramu, jedan japanski policijac, Sanco Cuda, zadao mu je
snažan udarac sabljom po glavi; i da nije grčki princ Đorđe uspeo da spreči drugi
udarac, on bi izvesno bio ubijen. Od te rane ostala mu je skleroza koštanog tkiva,
koja mu je pritiskivala mozak i izazivala česte i jake glavobolje.
Karakter Nikole II. — Nikola II nema prirodnih sposobnosti koje bi
mogle nadoknaditi nedovoljnost njegovog školskog obrazovanja. Slabe volje i
blag, on je lako podlegao uticaju svoje okoline: pre svega uticaju svoga oca — a
njegovi savetnici, na primer Pobjedonoscev, umeće da iskoriste očev ugled da bi
uticali na odluke sina, — zatim, u samom početku njegove vladavine,
suparničkom uticaju svoje majke, carice Marije Fjodorovne i velikih kneževa,
naročito Aleksandra Mihajloviča, muža njegove sestre, i svoga pašenoga Sergeja
Aleksandroviča, general-gubernatora Moskve. Zatim pada pod uticaj dveju
„Crnogorki”, kćeri crnogorskog kneza Nikole. Ove dve kneginje, vaspitane u
Petrogradu i udate za dva brata, velike kneževe Petra i Nikolu Nikolajeviče,
zadobijaju poverenje mlade carice — koja će ih kasnije omrznuti i zvati samo
„crne žene” — čineći joj sitne lične usluge. One su zavele modu spiritizma i
druženja sa raznim „svetim ljudima”, kao što je bio „doktor” Filip, koga su one
dovele iz Francuske i koji iskorišćuje lakovernost cara i carice obećavajući im
sina, deleći im amajlije i ojačavajući njihovo verovanje u božansko poreklo carske
vlasti.
Ali svi ovi uticaji iščezavaju postepeno pred sve većim uplivom što ga nad
njim vrši carica. Ćerka hesenskog velikog kneza Ludviga IV, Aliks od Hesena,
rođena 1872 godine, bila je po svojoj majci unuka engleske kraljice Viktorije.
Vaspitana na engleski način, ona zna dobro engleski, i na tome jeziku dopisuje se
sa svojim mužem. Sa Nikolom se upoznala na dvoru Aleksandra III, dok se
bavila u Rusiji kod svoje sestre Jelisavete, žene velikoga kneza Sergija
Aleksandroviča. Verila se u proleće 1894 godine, a postala mu je žena pod
imenom Aleksandra Fjodorovna na nepun mesec dana po njegovom stupanju na
presto 14/26 novembra iste godine. Po svojoj spoljašnosti više je ličila na
Engleskinju nego na Nemicu. Visoka, lepa stasa i pravilnih crta, ona daje utisak
jedne hladne, zatvorene i veoma samovoljne prirode. Svojom čvrstinom i
odlučnošću ona je u duhovnom pogledu snažnija od Nikole. Lako je zadobila
ljubav i odanost svoga muža. U početku se ne meša u politiku, ali u drugom delu
njegove vladavine ona se sve više meša u upravne poslove carevine i neprestano
bodri carevu naklonost ka reakcionarstvu.
Iako lako podleže tuđem uticaju, Nikola II, kao što se često događa
ljudima slabe volje, može ponekad da bude i neobično uporan, kada se tiče
pitanja kojima on usled lične sklonosti ili tuđeg mišljenja pridaje naročitu
važnost. On je naročito nepopustljiv u svemu što se tiče apsolutne i isključive
vlasti koja mu pripada po pravu nasleđa. On je krajnje nepovereljiv prema onima
u koje ponekad i s razlogom sumnja da hoće da ograniče potpunost njegove
samodržne vlasti. Bio ministar ili carev lični prijatelj, svaki ko mu se učini da
krnji njegova prava može biti uveren da će pasti u nemilost. Takva će biti

588
sudbina Vitea koga on ne mari mnogo i kome nikad neće oprostiti što je
učestvovao u ustavnoj reformi iz 1905—1906; istu će sudbinu doživeti i nekoliko
ministara koji će za vreme Svetskoga rata pokušavati da ga odvrate od
preuzimanja vrhovnog komandovanja vojskom.
Njegovo ubeđenje da mu je vlast podarilo samo Proviđenje i uporno
zahtevanje da se poštuju sva njegova prava samodržnog vladara ne smetaju mu
da uvek bude ljubazan sa nepokornim ministrima, čak i kada je odlučio da ih
smeni, a ponekad i pošto je već potpisao njihovo smenjivanje. Ukoliko se dan
njihovog padanja u nemilost približava, utoliko njegovo ophođenje sa njima
postaje sve ljubaznije i prijateljskije. Više puta su ministri, posle audijencije pri
kojoj ih je Nikola veoma srdačno dočekao, našli po povratku svojoj kući
obaveštenje da su smenjeni. Prema znacima osobite blagonaklonosti koju će im
car ukazati, iskusni dvorani moći će da pretskažu skori pad nekoga od njegovih
savetnika.
Veoma skroman i bojažljiv, Nikola II se oseća veoma neprijatno usled
svoga neiskustva u državnim poslovima. Ako se njima savesno bavi, on to čini iz
osećanja dužnosti, ali preko volje. Više nego njih i više nego dvorski život, voli
on porodične radosti. On je zadovoljan samo kada je u društvu svoje žene i svoje
dece. Carica, veoma ohola, osetila se uvređena što nije dovoljno srdačno
dočekana pri svom dolasku na dvor — ali je tome kriv pre njen zatvoreni
karakter. Zato su ukinuta primanja na dvoru, i carski par, smeštivši se u
Carskom Selu, konačno se povukao u uski i jednostavni porodični život. Prvom
prilikom, pošto je smenio komandanta dvorske garde Čerevina, jednog grubog
alkoholičara, i na njegovo mesto postavio generala Gesea, jednog ništavnog
čoveka spremnog na svaku niskost, Nikola II oduzima zvanje ministra dvora
grofu Voroncovu, ljubimcu carice majke, koji mu se čini odveć gord, da bi ga dao
baronu Frederiksu, dobroćudnom starčiću, koji nimalo ne smeta njegovom
porodičnom životu i koji mu je duboko odan. I tako se dvor usamljuje i odvaja ne
samo od naroda, već i od najvišeg ruskog društva.
Održavanje autokratije i reakcije. — U javnosti, koja nije dovoljno
obaveštena o ličnosti novoga cara, već sama činjenica da je jedan mlad car,
oženjen nemačkom princezom zapojenom engleskim shvatanjima, došao na
mesto jednog nazadnjačkog vladara, pobudila je nadu u ublaženje režima što ga
je zaveo Aleksandar III. Rado se veruje da će novi vladar prigrliti liberalnije ideje
i da će se pokazati naklonjen ustavnoj reformi koju svi tako žarko žele. Nada koja
bodri sve redove stanovništva ispoljava se u mnogobrojnim rezolucijama u
kojima guberniska zemstva i opštinski odbori pozdravljaju stupanje na
prestonovoga cara. Veoma umerene u osnovi i formi, one tvrde da je neophodno
potrebno vratiti se liberalnim reformama iz 1860—1870 godine i izražavaju nadu
da će nova vladavina značiti doba ekonomskog i političkog napretka za Rusiju.
Neke od njih, naročito rezolucija zemstva Tverske gubernije, govore o potrebi da

589
se stvore zakonodavne ustanove za celu carevinu. Reč Ustav još nije spomenuta,
ali se ustavne ideje bude u ruskom društvu.
Poslanici koje su izabrala zemstva, plemićske skupštine i opštinski odbori
da bi otišli da pozdrave mladoga cara i da mu podnesu želje onih koji su ih
poslali, trebalo je da budu primljeni 17/29 januara 1895 godine. Uoči toga dana
saznalo se da se Nikola II, pod uticajem Pobjedonosceva i nekolicine savetnika
njegovoga oca, pokazao veoma nezadovoljan poslanicom zemstva Tverske
gubernije. Prilikom audijencije, na koju nije primljen jedan od poslanika Tvera, F.
I. Rodičev, car je kratko rekao: „Srećan sam što vidim izaslanike svih društvenih
staleža okupljene ovde da mi potvrde svoja osećanja vernosti. Ja verujem u
iskrenost tih osećanja kojima su se Rusi vazda odlikovali, ali sam saznao da su se
tu skoro u zemstvima čuli glasovi onih koji su dopustili da ih obuzme bezumni
san o učestvovanju poslanika zemstva u unutrašnjoj državnoj upravi. Neka
svako zna da ću ja, posvećujući sve svoje snage sreći svoga naroda, braniti načela
autokratije isto tako nepokolebljivo kao i moj pokojni otac. Ja to otvoreno
objavljujem.”
Nije se moglo jasnije reći da ništa nije izmenjeno, da se ništa neće izmeniti
i da pomišljati na Ustav znači zanositi se „bezumnim snom”. Ovaj govor, čiji je
tekst bio unapred sastavljen i koji je car pročitao, ličio je na program vladavine.
On je prouzrokovao duboko razočarenje kod okupljenih izaslanika i javnosti.
Posle toga preduzete su kaznene mere protivu celog zemstva Tverske gubernije i
protivu dvojice njegovih izaslanika, Rodičeva i Golovačeva: oni su lišeni prava
da učestvuju u izborima za zemstva, opštine i skupštine plemstva; unesena su
ograničenja u rad zemstva uopšte. Na taj način javnost je konačno mogla da se
uveri u uzaludnost svojih nada. Novi car je grubo odgurnuo prvu priliku koja
mu je bila ponuđena da izmiri društvo sa vlašću i da mu ulije poverenje.
Nikola II ne samo da nije nameravao da napusti politiku svoga oca, već je
hteo još da je pojača. On je najpre zadržao na dotadanjim položajima sve ministre
Aleksandra III, Pobjedonosceva, Vitea i Deljanova. Kada je trebalo izabrati nove
ministre, iako je u početku slušao savete svojih prijatelja, on ubrzo počinje da
radi samo po svojim ličnim sklonostima, usled kojih mu se čine nepodnošljivi
nezavisni karakteri i liberalne težnje. Kada je smenio ministra unutrašnjih
poslova Ivana Durnovo, koji se nije sviđao njegovoj majci, predložili su mu
umesto njega Plevea ili Sipjagina. Ali po savetu Pobjedonosceva, koji izjavljuje
„da je Pleve nitkov, a Sipjagin glupak”, on postavlja 3/15 aprila 1895 godine
Goremikina, koji je isprva uživao glas liberala, pa se zatim lako prilagodio
idejama vlade. Ali mu on ne može da oprosti njegovu liberalnu prošlost, te 21
oktobra/2 novembra 1899 godine Goremikin sa iznenađenjem saznaje, dok se
nalazio na putu, da ga je zamenio njegov nekadašnji suparnik Sipjagin. Caru je
malo stalo da li je Sipjagin „glupak”, kako kaže Pobjedonoscev, ili pak čovek
osrednje inteligencije i ograničena znanja, kako ga je ocenio Vite 1895 godine. On
mu se sviđa zato što je, kao što je opet kazao Vite, „čvrsto odan plemstvu”,
duboko privržen autokratskom načelu i ubeđeni pristalica patrijarhalnog poretka

590
u pokrajinskoj upravi. Dok je ministar saobraćaja Krivošejin smenjen zato što je
osumnjičen za utaje i zamenjen, u nedostatku drugih kandidata, jednim
štićenikom carice majke, nasuprot tome, zbog svoje relativne nezavisnosti
smenjen je ministar vojni, general Vanovski; a njegov poslednik, general
Kuropatkin, koji će umeti da se dodvori svojom pokornošću, svojom
sposobnošću da razonodi cara svojim izveštajima i da zabavlja carski par za
vreme ručka na koji će on imati izuzetnu čast da bude uvek pozivan,
naimenovan je po ličnom izboru Nikole II.

2. EKONOMSKI I FINANSISKI RAD VITEA (1894—1903)

Pored savetnika koji su u prvom delu vladavine Nikole II naginjali

reakciji, ministar finansija Sergej Vite zauzima posebno mesto. On ostaje veran
liberalnim tradicijama Bungea, koji se za vladavine Aleksandra III trudio da vodi
savremenu i racionalnu ekonomsku politiku.
On ne pripada visokoj birokratiji i visokom plemstvu koje sačinjava
carevu okolinu.28 On je došao iz železničke službe, gde je počeo karijeru kao
skroman činovnik na železnicama u jugozapadnoj Rusiji i prešao postepeno kroz
sve položaje počev od šefa stanice do direktora. Za vreme rusko-turskog rata
1877—1878 godine već je stekao glas izvanredno sposobnog starešine, ali je
naročito kao direktor železnica mogao ispoljiti sve svoje sposobnosti, sve do
onoga dana kada ga je Aleksandar III postavio za ministra saobraćaja, a zatim za
ministra finansija. Za vreme čitave svoje ministarske karijere ostaje on nov čovek.
On se nikako nije mogao naviknuti ni na birokratsku atmosferu, ni na kastinski
duh koji je vladao na dvoru. U dnu duše, kao što dokazuju njegove Uspomene, on
prezire većinu ministara Nikole II i ne pridaje veliku važnost ni samome caru.
Uostalom, ni njegove kolege ni car ne vole ga mnogo, iako odaju čast njegovom
smislu za vođenje državnih poslova, njegovoj veštini i preduzimljivom duhu; oni
ga trpe stoga što ne mogu da mu nađu zamenika koji je dorastao zadatku.
Došavši za ministra finansija 1892 godine, Vite je ostao na tome položaju
sve do 1903 godine. Za tih jedanaest godina izvršio je značajno delo. S jedne
strane potpomagao je svim silama ekonomski preobražaj Rusije, ubrzavajući
razvitak industrije, naročito metalurgije i tekstilne industrije. S druge strane,
trudi se da poboljša finansiski sistem, da stvori stabilnu monetu i da uravnoteži
državni budžet.
Građenje železnica. — Od 1894 do 1905 godine, železnička mreža
udvostručila je svoju dužinu, penjući se od 29.394 na 59.718 vrsta. Nove pruge
grade delom država, delom akcionarska društva. Ali država otkupljuje mnoge
privatne pruge koje su prvorazredne važnosti: godine 1894 pruge Petrograd—
Moskva, Petrograd—Varšava i Moskva—Nižnji Novgorod, koje je eksploatisalo
28
Gde je, kao nagradu za ulogu koju je odigrao prilikom pregovora o miru sa Japanom u Portsmautu, dobio 1905 grofovsku
titulu.

591
Generalno Društvo ruskih železnica; godine 1895 sve pruge jugozapadne
železničke mreže, u dužini od 3.296 vrsta; godine 1896 prugu Moskva—Brest
Listovsk; ukupno za šest godina, od 1891 do 1897, 14.201 vrsta železničke pruge.
Na taj način država ne samo da uzima u svoje ruke upravu nad železničkom
politikom, već sama eksploatiše glavne pruge i drži tri četvrtine celokupne
železničke mreže u zemlji.
Razvitak železničke mreže i tarifna politika mnogo su doprineli da se
potstaknu proizvodne snage Rusije. Oni su naročito ubrzali njen industriski
preobražaj, jer su učinili kraj ekonomskoj izdvojenosti mnogih mesta i omogućili
da se kapitali upotrebe za iskorišćavanje prirodnih bogatstava zemlje i za
osnivanje novih fabrika i industriskih preduzeća. S druge strane, građenje
železnica iziskuje saradnju mnogih pomoćnih industrija, naročito metalurgiske,
kao što je izrada šina, lokomotiva, vagona, itd., koje vlada potpomaže svim
sredstvima, Nasuprot tome, eksploatacija železničke mreže nameće državi
prilično teške žrtve. Bruto prihodi ne mogu da pokriju ni troškove eksploatacije,
ni amortizaciju kapitala uloženih u građenje novih pruga. Od godine 1900
država je primorana da izdaje znatne sume da bi obezbedila tu amortizaciju. Ti
deficiti, koje je imala da ispita jedna komisija obrazovana 1903 godine pod
pretsedništvom Ivaščenkova, člana Carevinskog Veća, potiču naročito iz
ustanovljavanja relativno niske diferencijalne tarife i iz građenja pruga, posebice
pruge Bologoe-Kolock, koje su sasvim nerentabilne, ali imaju neosporno veliku
strategisku važnost.
Najvažnija železnička pruga sagrađena u tome periodu je neosporno
Sibirska pruga koja, nastavljajući se prugom istočne Kine, spaja Petrograd sa
Vladivostokom, prelazeći ceo Sibir i severnu Mandžuriju. Dugačka 8.731 vrstu,
ona je naišla na veoma velike teškoće pri građenju u mnogim oblastima, naročito
u oblastima tajga, prostranih i barovitih sibirskih šuma, zatim u pustinjama i
planinama koje leže na južnoj obali Bajkalskog Jezera. Ona je progutala velike
kapitale, 375 miliona rubalja; svaka vrsta stala je državnu blagajnu 70.000 rubalja.
Pruga istočne Kine, koju je sagradilo jedno privatno akcionarsko društvo, bila je
još skuplja: ona je zahtevala 375 miliona rubalja, što čini 150.000 rubalja od jedne
vrste, dok je u to vreme normalna cena jedne vrste železničke pruge u evropskoj
Rusiji stajala samo 45.000 rubalja. Ali su ove pruge, osim svoje vojne i političke
važnosti, koje ćemo kasnije videti, otvorile rusko pa čak i svetsko tržište
sibirskim proizvodima.
Industriski razvitak. — Rusija ima ogromna prirodna bogatstva, većinom
još neiskorišćena: petrolej na severnom Kavkazu i u zakarpatskim oblastima,
mangan na Kavkazu, kameni ugalj u slivu Doneca, gvožđe na Uralu i u oblasti
Jekaterinoslava, a zlato i platinu u Sibiru. Ruskoj rudarskoj industriji nedostajali
su kapitali da bi ga mogla zauzeti važno mesto u evropskom pa čak i u svetskom
industriskom životu. Ove kapitale našao je Vite u inostranstvu, bilo zaključujući
državne zajmove, bilo potpomažući stvaranje akcionarskih društava u kojima
preovlađuju strani akcionari. Od Francuske, svoje saveznice, zatražila je pre

592
svega Rusija finansisku pomoć: od 1888 do 1896 godine uzajmila je od nje, u 13
mahova, 5.519 miliona, a od 1901 do 1906, 2,424 miliona zlatnih franaka. Dok
udeo stranog kapitala ne prelazi godišnje sumu od 1,500.000 rubalja između 1831
i 1888 godine, a 5,000.000 između 1889 i 1894, oni se penju na 21 milion u 1895, a
na 52 miliona u 1896, na 38 u 1897, na 98 u 1898 i na 93 u 1899 godini.
Zahvaljujući stranom novcu, Vite učvršćuje u Rusiji industrije skorašnjeg
porekla i potpomaže stvaranje novih. Od 1894 do 1899 godine već stvorena
akcionarska društva razvijaju znatno svoju delatnost povećavajući svoja sredstva
novim emisijama akcija i obligacija, dok se u isto vreme osnivaju 927 novih
društava sa nominalnim kapitalom od 1.420 miliona rubalja. Godišnje povećanje
industriskog kapitala penje se od 26 miliona rubalja između 1878 i 1887, i od 42
miliona između 1888 i 1892, na 161 milion između 1894 i 1897 godine. Francuska
i belgiska akcionarska društva stvaraju mnoga preduzeća kojima daju veliki
polet. Naročito se sliv reke Doneca iz osnova preobražava: stepa se brzo pokriva
rudnicima i fabrikama; palanke, kao na primer Bahmut i Lugansk, postaju varoši;
beznačajne varoši, kao što su Jekaterinoslav, Rostov i Taganrog, postaju veliki
industriski centri. U svima industriskim oblastima stanovništvo se povećava, a
po varošima niču novi kvartovi naseljeni skoro isključivo radnicima.
Radničko zakonodavstvo. — Razvitak industrije povlači za sobom i
stvaranje sve mnogobrojnijeg radničkog staleža, te se uskoro ispoljavaju i
predznaci organizovanog radničkog pokreta.
Štrajk, to glavno sredstvo radnika za odbranu njihovih interesa, krajem
XIX veka u Rusiji je ne samo zabranjen, već je smatran kao javni zločin; već samo
učestvovanje u štrajku je kažnjivo delo. Pri svem tom, u toku poslednjih deset
godina XIX veka štrajkovi se umnožavaju. Njihova učestalost zabrinjuje vladu, te
se ona rešava da se pozabavi položajem radnika i trudi se da stvori radničko
zakonodavstvo. Za vreme prethodne vladavine bilo je ustanovljeno zvanje
inspektora rada sa zadatkom da nadgledaju proizvodnju i uslove života fabričkih
radnika. Njihov broj je povećan, te su krajem HIH stoleća sva industriska
preduzeća, velika i mala, podvrgnuta njihovoj kontroli. Posle nekoliko bojažljivih
pokušaja da se zaštite žene, deca i mladići koji rade u fabrikama i industriskim
preduzećima, vlada objavljuje zakon od 2/14 juna 1897 godine. Žestoki štrajkovi,
koji su počeli da izbijaju u raznim krajevima zemlje, nagnali su vladu da i pored
oštrog negodovanja industrijalaca, koji su se opirali i samom regulisanju uslova
rada, ubrza obnarodovanje toga zakona.
Ovaj zakon znači prvi pokušaj da se u Rusiji ograniči trajanje dnevnog
radnog vremena. On ga utvrđuje na 11½ časova za odrasle. Ipak, nadležni
ministri mogu da odobre poslodavcima da ga produže, kada uslovi rada nekoga
preduzeća to zahtevaju, kao što obratno mogu da ga smanje u preduzećima gde
je rad naročito štetan po zdravlje. Za radnike koji rade noću, makar samo
delimično, maksimum je deset časova. Taj zakon takođe teži da obezbedi
radniku odmor nedeljom i praznikom. On stavlja poslodavcu i radniku brigu da

593
se neposredno sporazumeju o prekovremenim časovima rada, ali nijedan radnik
ne može se primorati da radi prekovremeno, osim u industrijama koje to
neminovno zahtevaju, kao na primer u hemijskoj industriji i sezonskim
industrijama, koje moraju neprekidno raditi za izvesno određeno i obično kratko
vreme.
Iako inspektori rada imaju dužnost da paze na strogo primenjivanje
zakona, ipak on ne predviđa kazne; zato se u praksi krivice poslodavaca retko
kažnjavaju. S druge strane, obraćanje za pomoć inspektoru, koji može da igra
ulogu sudije u sporovima između poslodavaca i radnika, ostaje kao jedino
sredstvo da se spreče sukobi pri radu; ne postoje ni primiritelni ni izborni
sudovi. Zato Vite još uvek oprezno zavodi mešanje države u odnose između
poslodavaca i radnika.
Novčana reforma. — Čitavim nizom mera, koje je preduzimao između
1895 i 1897 godine, Vite ustaljuje kurs rublje, stvara zlatnu rezervu i zavodi
zlatno važenje.
Novčani sistem, poljuljan emisijama novčanica sa prinudnim kursom za
vreme rusko-turskog rata 1877—1878 godine, nije se mogao ustaliti za vreme cele
vladavine Aleksandra III. Novčanice su se zamenjivale za zlato samo sa ažijom
od preko 30 od sto. Usled toga je rublja u inostranstvu bila postala predmet
spekulacije, a naročito na Berlinskoj berzi. Da bi ustalio njen kurs i zaštitio je od
fluktuacija koje su bile posledica spekulacija na evropskim tržištima, Vite se rešio
da izvrši njenu devalorizaciju. Pošto je najpre dopustio istovremeni opticaj
papirnog novca, koji je priman po dnevnom kursu, i zlatnog novca, trudio se da
na osnovu približne vrednosti rublje utvrdi nepromenljiv kurs zamene novčanica
za zlato. Carskim ukazom od 29 avgusta/10 septembra 1897 godine ustaljena je
vrednost papirne rublje na dve trećine zlatne rublje i odlučeno da će nove emisije
novčanica, koje će se odobravati samo „u granicama koje budu strogo nametale
hitne potrebe novčanog opticaja”, morati biti garantovane zlatnom podlogom.
Ova podloga utvrđena je na polovinu iznosa emitovanih novčanica, sve dok on
ne pređe 600 miliona rubalja; preko te sume, novčanice će morati biti u
potpunosti zagarantovane zlatom, po ustaljenom kursu; drugim rečima, svaka
novčanica od 15 rubalja biće garantovana jednim carskim zlatnikom, koji sada ne
vredi 10 zlatnih rubalja, kao što je vredeo ranije, već 15 papirnih rubalja. Nove
novčanice, emitovane počev od 14/26 novembra 1897 godine, nose sledeću
napomenu: „Državna Banka zamenjuje novčanice za zlato bez ograničene sume,
po kursu 1 rublja za 1/15 zlatnika.” Posle papirnog novca, i zlatnom novcu
smanjena je vrednost. Nov metalni novac od 5 i 10 rubalja iskovan je, ali on
sadrži samo jednu odnosno dve trećine zlatne težine ranijega zlatnika. On je
prispodobljen novčanicama, te nova zlatna rublja vredi samo dve trećine
nekadašnje rublje.
Da bi ostvario ovu novčanu reformu, Vite je bio primoran da stvori jaku
metalnu podlogu, sposobnu da garantuje stare novčanice zaostale u opticaju, a
tako isto i nove. On je to izveo postepeno, delom pomoću zajmova, a delom

594
pomoću budžetskih viškova. Državna blagajna je sa svoje strane izvršila otkup
ranije iskovanog novca i kupovala zlato u polugama. U vreme reforme, onda
kada je nominalna vrednost novčanica u opticaju dostigla 1.121 milion rubalja,
zlatna podloga pretstavljala je vrednost od 900 miliona rubalja, što je bila sasvim
dovoljna garantija.
Stvaranje jednog stalnog novčanog važenja, nove zlatne rublje, do čega je
dovela Viteova reforma, omogućiće da se bez prepreka prebrodi period
finansiskih teškoća koje je izazvao rusko-japanski rat.
Monopol alkohola. — Pored posrednih poreza i carinskih taksa, glavni
izvor budžetskih prihoda krajem XIX veka jeste monopol alkohola koji je Vite
zaveo.
Proizvođači alkohola i vinarski trgovci na veliko iz istočnih pokrajina
trudili su se da dobiju monopol prodaje votke. Kako su opštine imale pravo da
odobravaju ili zabranjuju trgovinu alkoholnim pićima na svome području, oni su
prigrabljivali sve dozvole kupujući ih, a u gradovima su pridobijali naklonost
opštinske uprave poklanjajući znatne sume novca za „dobrotvorna dela”.
Gospodareći tom trgovinom, oni su se sporazumevali na svojim redovnim
kongresima o utvrđivanju cena, koje su mogli po svojoj volji podizati, snižavajući
u isti mah kvalitet votke.
Njihove zloupotrebe potstakle su Vitea da njihov monopol zameni
državnim. On u tome vidi način da zaštiti stanovništvo od prevara, kontrolišući
kvalitet votke, i da obezbedi državnoj blagajni jedan važan izvor prihoda.
Zakonom od 6/18 juna 1894 godine monopol prodaje alkoholnih pića zaveden je
u četiri gubernije, Permskoj, Ufskoj, Orenburškoj i Samarskoj. Zatim je postepeno
proširavan i na južne gubernije, pa na zapadne, i najzad na središnu Rusiju.
Otada država kontroliše proizvodnju alkoholnih pića, koje ona jedino ima pravo
da prodaje potrošačima; ona postaje jedini kupac pecara i fabrika alkohola; ona
utvrđuje cenu i vrši raspodelu porudžbina. Čitava jedna grana narodne
proizvodnje, utoliko važnije što je zemlja pretežno zemljoradnička, dolazi pod
tesnu zavisnost od države, koja joj obezbeđuje stalni otkup i relativno visoke
cene, te joj stvara prilično povlašćen položaj.
Kao što je Vite bio predvideo, ovaj novi monopol, nasuprot eksploataciji
državnih železnica, postao je izvor velikih prihoda za državnu blagajnu. Godine
1904 bruto prihodi od ovoga monopola dostižu sumu od 543 miliona rubalja, a
čista dobit 376 miliona. Ali javnost i štampa, izuzev nekoliko listova odanih
vladi, dočekuju ga nepovoljno, a kako on pretstavlja glavni odeljak prihoda,
nazivaju državni budžet „budžetom pijanstva”.
Budžetska ravnoteža. — Kada je nasledio Višnjegradskog, Vite je zatekao
prilično teško finansisko stanje, ali je on istrajnim naporom uspeo da uspostavi
ravnotežu budžeta i da je održi za sve vreme svoga ministrovanja.
S jedne strane on deli budžet na dva odvojena dela, na redovan i vanredan
budžet: prema zakonu od 4/16 juna 1894 godine, kao vanredni izdaci imaju se

595
smatrati građenje novih železničkih pruga, otkupljivanje od strane državne
blagajne privatnih železničkih pruga, prevremena isplata državnih dugova,
troškovi prouzrokovani ratom ili opštim nedaćama, kao što su neplodne godine,
epidemije, itd. S druge strane povećava on državne prihode povećavajući iznos
postojećih poreza, posebice posrednih poreza, a naročito zavodeći, kao što smo
videli, monopol prodaje alkoholnih pića. On ubrzo raspolaže viškom prihoda
koji upotrebljava bilo za prevremenu isplatu državnih dugova, bilo za rezervni
fond državne blagajne. Na taj način uspeva on da, konvertovanjem mnogih
zajmova, da smanji teret interesa državnih dugova.
Pogoršanje poljoprivredne krize. — I pored sve svoje obimnosti,
ekonomska politika Vitea ima jedan veliki nedostatak. Potpomažući prvenstveno
brzu industrijalizaciju zemlje, vlada zanemaruje ili šteti interese zemljoradničkih
masa, a to je utoliko veće zlo, što je poljoprivreda u Rusiji glavni izvor narodnog
blagostanja, te je usled toga ona temelj celokupne nacionalne privrede.
Međutim, poljoprivredna kriza stalno se pogoršavala od oslobođenja
seljaka. Ona je naročito oštra na jugu, gde se najviše proizvodi žito za trgovinu.
Godine 1900 broj seljačkih parcela spao je između 51 i 36 od sto od broja iz 1861
godine, žetveni prinos između 88 i 62 od sto, broj stoke između 83 i 51 od sto,
potrošnja rakije između 63 i 37 od sto, dok se cifra neplaćene poreze povećava
između 782 i 2.015 od sto, a preseljavanje seljaka po unutrašnjosti zemlje
povećava se između 708 i 2.023 od sto. Beda seljaka povećava se povišavanjem
poreza koji postaju sve teži: od 1883 do 1892 godine poreske dažbine povećavaju
se za 29 od sto, a od 1893 do 1902 za 49 od sto, dok se broj stanovništva za to
vreme povećava samo za 16 odnosno za 13 od sto. Iako je Vite uspeo da za osam
godina, od 1893 do 1900 godine, stvori zlatnu rezervu od jedne milijarde rubalja,
ipak suma neplaćene poreze povećava se za 314 miliona rubalja, koju seljaci ne
mogu da plate, i državna blagajna mora da utroši 275 miliona da bi pomogla
onima koji pate od oskudice. Jedan zvanični izveštaj, podnesen Carevinskom
Veću u decembru 1902 godine, mora da prizna da „poreska sposobnost
stanovništva ima granica” i da bi „svako povećavanje poreza bilo nekorisna i čak
neizdržljiva mera u sadašnjem ekonomskom stanju”. Kupovna moć seoskog
stanovništva, koje uglavnom sačinjava unutrašnje tržište, tako je slaba, a fabrička
proizvodnja koju se Vite trudio da razvije povećala se tako brzo, da je potrebno
izvoziti u inostranstvo, ispod cene koštanja, jedan deo fabričkih proizvoda, na
primer šećer i gvožđe, i naplaćivati ih ruskom seljaku dva ili tri puta skuplje
nego inostranom kupcu.
Industriska politika Viteova doprinela je dakle da se pogorša
poljoprivredna kriza. Zato je ona našla svojih protivnika među zemljoradničkim
plemstvom, koje traži unapređivanje poljoprivrede i manje se brine da ima zlatno
važenje, a više da ima „jevtin” novac, pa bio on metalan ili papirni. Uostalom, i
sam Vite najzad uviđa teškoće sa kojima se bori poljoprivreda. Pri kraju svoga
ministrovanja on uviđa da u Rusiji interesi poljoprivrede zaslužuju bar toliko isto
pažnje koliko i interesi industrije. Zato 4/16 aprila 1902 godine, sa odobrenjem

596
carevim, obrazuje jedan odbor koji će pod njegovim pretsedništvom proučavati
potrebe poljoprivrede. Da bi prikupio podatke potrebne za svoj rad, ovaj odbor
organizuje u unutrašnjosti zemlje guberniske i okružne odbore sastavljene od
članova zemstava i poljoprivrednih stručnjaka, ukupno 11.000 odbornika. Ali
godine 1903 Vite pada u nemilost, napušta ministarstvo finansija, i 1904 godine
rat sa Japanom prekida rad toga odbora.

3. PORAST OPOZICIJE I PRIPREMA REVOLUCIJE (1894—1904)

Negodovanje koje izaziva reakcionarna politika vlade dobiva sasvim nov

obim. Ono se više ne ograničava samo na prosvećene krugove. Razume se da još
uvek ekstremni radikali ili socijalisti i školska omladina sačinjavaju kadar
revolucionarnih boraca, ali oni menjaju taktiku, organizuju se i obezbeđuju sebi
potporu naroda, naročito varoških radnika. Nezadovoljstvo, pojačano grubom
politikom Plevea, ne širi se samo u svim staležima ruskoga društva, već obuzima
i sve inorodne narode. Uzalud Pleve računa na rat sa Japanom da bi slomio
unutrašnju opoziciju; spoljni porazi samo ubrzavaju revoluciju.
Organizovanje i rad socijalističkih stranaka. — Ekonomske prilike
potpomažu širenje socijalističkih ideja među seljacima i radnicima. Na selu,
seljaci su uvek odveć neprosvećeni i siromašni da bi težili da pojačavanjem
poljoprivrednog rada uklone nezgode relativne prenaseljenosti. Zato se oni žale
da je nedostatak zemlje izvor svih nedaća. Najbolji način da se na njih utiče jeste
tvrditi kako je potrebno povećati površinu njihovih parcela, i to povećanje biće
svrha svih radikalnih planova za agrarnu reformu. U gradovima, gde je nagli
razvitak industrije uvećao njihove redove, fabrički radnici pate isto koliko i
seljaci; rđavo plaćeni, nezaštićeni i pored zakona iz 1897 godine od eksploatisanja
od strane poslodavaca, oni će revolucionarima davati trupe koje su im dotada
nedostajale. Posle prekida od deset godina, revolucionarni pokret oživljuje. Ali
nova generacija revolucionara, koja je odrasla pod vladavinom Aleksandra III,
razlikuje se od prethodnih. Ona nema njihov idealizam. Nasuprot tome, ona je
mnogo sposobnija za „naučnu analizu”. Prožeta idejama Karla Marksa, ona
predviđa da će razvoj industriskog kapitalizma sam od sebe i mehanički dovesti
do socijalizma, i ona nalazi u „ekonomskom materijalizmu” filosofsku i istorisku
osnovu svoga „naučnog” socijalizma.
Mladi ruski „ekonomistički” marksisti kritikuju oštro svoje prethodnike
„populiste”, koji i dalje tvrde da u Rusiji, čak i u nedostatku svakog kapitalizma,
režim agrarne zajednice seljaka mora dovesti do ekonomskog kolektivizma.
Oružje koje oni propovedaju je čisto profesionalno, a to je radnički štrajk radi
čisto ekonomskih ciljeva. Oni su slavili pobedu kada su 1896 godine, bez ikakve
vidne pomoći intelektualaca, radnici iz dvadeset i dve fabrike pamučnih tkanina
organizovali u Petrogradu jedan grandiozan štrajk, kakav se još nikad nije video
u Rusiji i za vreme koga se preko 30.000 radnika služe samo miroljubivim

597
sredstvima da bi postigli radno vreme od deset i po časova dnevno. Njihova
propaganda je toliko miroljubiva, da i pored strogosti cenzure mogu da izlažu
napismeno svoje ideje i da kritikuju populiste u formama koje zakon dopušta.
Ali uskoro stare vođe socijal-demokrata koje su izbegle u inostranstvo,
Plehanov i Akselrod, ustaju protivu njihovog oportunističkog tumačenja i brane
„pravi” marksizam od „ekonomizma” i „revizionizma”. Godine 1894—1895
jedna tajna organizacija, „Savez za postignuće oslobođenja radničke klase”,
stvara se u Petrogradu. On ubraja u svoje članove Lenjina i Martova i odvaja se
od „javnih marksista”. Stavljajući revolucionarnu akciju u prvi red, on joj
postavlja kao neposrednu svrhu jedan politički cilj: oboriti autokratiju i zadobiti
političku slobodu pridružujući se „svakom društvenom pokretu koji bi ustajao
protivu ostataka ropstva i daljeg postojanja kastinske podele”. 1/13 marta 1898
godine osniva se u Minsku, na prvom kongresu kome prisustvuju samo deset
delegata raznih grupa, „Ruska socijal-demokratska stranka”. Krajem 1900 godine
njen organ Iskra počinje da izlazi u inostranstvu, pod uredništvom Lenjina, i
odlučno je upućuje ka revolucionarnoj akciji. Drugi socijal-demokratski kongres,
održan u Brislu i Londonu u julu i avgustu 1903 godine, potvrđuje napredovanje
te težnje. On uspostavlja jedinstvo stranke desetkovane policiskim progonima, i
na zahtev Lenjina, koga je tada podržavao Plehanov, zavodi u njoj najstrožiju
centralizaciju. Ali protivu ove centralizacije, koju je nametnula partiska većina,
bore se nacionalne grupe, a naročito jevrejski Bund. Ona će izazvati dugu i oštru
borbu između „većine” ili bolšinstva koje ide za Lenjinom — i čiji će članovi
kasnije uzeti naziv boljševici — i „manjine” — budućih menjševika — koje
predvode Martov i Akselrod. Za pet godina, od 1895 do 1900, socijal-
demokratska stranka organizovala je 220 radničkih štrajkova, u kojima je
učestvovalo ukupno 200.000 štrajkača, objavila 30 brojeva jednog tajnog lista,
štampanog na šest raznih mesta, a njenih 5.942 člana uhapšeno je.
Krajem 1900 godine, nekadašnja populistička revolucionarna stranka
„socijalista-revolucionara” reorganizuje se i otpočinje izdavanje svoga lista
Revolucionnaja Rossija. Godine 1901—1902 ona ujedinjuje sve mesne grupe u
Rusiji, čiji broj dostiže ubrzo 49. Ona upravlja svoju akciju na dve tačke u kojima
su socijal-demokrati naročito slabi. S jedne strane, dok se socijal-demokratija, čiji
je agrarni program jedva ocrtan i nedovoljan, brine samo o radničkoj klasi i
propoveda organizovane manifestacije radnika, dotle se ona jasno izjašnjava za
podržavanje zemlje i njenu razdeobu onima koji je obrađuju, i stvara jedan
„agrarni savez” za širenje svojih ideja po selima. S druge strane, da bi vodila
pojedinačnu borbu sa vladom i vratila se svojim nekadašnjim terorističkim
metodama, ona organizuje jedan „borbeni bataljon” sastavljen od
najoduševljenijih pretstavnika omladine. Uzrujanost koja neprestano vlada među
studentima svih univerziteta i koju vlada nemilosrdno suzbija — tako na primer
kozaci grubo rasturaju jednu manifestaciju koja je bila priređena blizu crkve
Kazanjske Bogorodice u Petrogradu — povoljna je za vraćanje terorizmu.
„Privremena pravila” koja dopuštaju da se kao disciplinska mera primenjuje

598
uzimanje u vojsku studenata, navela su bivšeg studenta Karpoviča da jednim
metkom iz revolvera ubije 14/27 februara 1901 godine reakcionarnog ministra
prosvete Bogoljepova. Uzalud novi ministar, general Vanovski, koji je za vreme
Goremikinove vlade vršio prilično nepristrasnu istragu među studentima,
zamenjuje „privremena pravila” jednim „srdačnim nadzorom” i trudi se da utiša
siromašne studente organizujući za njih internate, kao i prosvećenu javnost
skraćujući programe iz latinskog i grčkog jezika, koji su oličavali školsku
reakciju. Neredi i dalje traju, i 11/24 aprila Vanovski mora da ustupi mesto
Sengeru, pristalici klasičnih studija, koji isto tako bezuspešno pokušava da
uspostavi mir stvarajući disciplinska veća sastavljena od profesora. Ali studenti
ne samo da ostaju i dalje pri svojim univerzitetskim zahtevima, već njihovo
komešanje dobija sve jače političko obeležje: „Mi tražimo ne reforme, nego
reformu” — a to znači Ustav, — to je lozinka koja se širi u javnosti. Drugi
teroristički atentat dokazuje napredovanje toga duhovnog stanja: 2/15 aprila
1902 godine, Balmašev ubija ministra unutrašnjih poslova Sipjagina.
Nezadovoljstvo seljaka, zemstva i inorodaca za vreme borbene vlade
Plevea (1902—1904). — Posle Sipjaginovog ubistva, Nikola II se ne koleba pri
izboru njegovog naslednika. Po savetu jednog reakcionarnog novinara, kneza
Meščerskog koji ima nad njim veliki uticaj, on postavlja Plevea, toga „nitkova”
kako ga je nazivao Pobjedonoscev. Inteligentan činovnik, ali karijerista bez
načela i renegat koji je dvaput menjao svoju veru, Pleve započinje svoju
ministarsku karijeru jednim poklonjenjem manastiru Trojica-Sergejevo; u nadi da
će pridobiti naklonost dvorskih pobožnjaka, on odlazi da klekne pred moštima
svetoga Sergeja. Njegovo ministrovanje je kobno po Rusiju i autokratiju. Svojom
krajnje reakcionarnom politikom on gura u revoluciju onaj deo stanovništva koji
je dotada bio ostao izvan društvenog komešanja: seljake, zemstvo i narodne
manjine.
On odmah počinje da suzbija agrarni pokret koji se javio u martu 1902
godine među seljacima u Poltavskoj i Harkovskoj guberniji. On je smenio
poltavskog gubernatora Belgarda, koji nije uložio dovoljno energije da oružjem
uguši pobune, a obasipa počastima harkovskog gubernatora, kneza Obolenskog,
koji izaziva ogorčenje u celoj Rusiji zbog svirepog batinanja seljaka. Zatim
kažnjava teškom novčanom kaznom sve seljake, ne trudeći se da razlikuje nevine
od krivaca. Njegovo grubo postupanje dovodi do očajanja opoziciju, i kada je
Obolenski postao žrtva jednog atentata, ministrova okolina stiče ubeđenje da će i
on zacelo biti ubijen i pored svih predostrožnosti kojima se okružuje.
Stvarajući odbor za proučavanje potreba poljoprivrede i organizujući po
okruzima odbore za prikupljanje podataka za njegov rad, Vite se nadao da će
uticati na umerene elemente zemstava, te da tako suzbije posledice Pleveove
politike. Ali, kao što je i trebalo očekivati, okružni odbori nisu se ograničili na
uski zadatak koji im je bio dodeljen. Oni spajaju poljoprivredni problem za

599
opštiji problem stvaranja jednog ustavnog i zakonskog poretka u Rusiji: njihovi
liberalni članovi misle, prema Monteskjeovim rečima koje je naveo jedan od njih,
„da seljaci ne stiču obrazovanje ukoliko više proizvode, već ukoliko imaju veću
slobodu”. Pleve iskorišćuje ovakvo duhovno stanje protivu Vitea. Pošto je uspeo
da stavi pod svoju vlast mesne odbore, počeo je da progoni njihove liberalne
članove, zabranio im da proučavaju „opšte probleme”, kao na primer pitanje
narodnog prosvećivanja, samoupravu zemstava, zakonski položaj seljaka, itd...
Ali je uspeo samo da pojača opozicioni duh u zemstvima; a naročito su kinjenja
kojima je tlačio njihove statističare, u kojima je nazirao revolucionare, samo još
više zbližila njihove umerene elemente sa naprednijim.
Pošto su javni skupovi bili zabranjeni, pretstavnici zemstava iz raznih
gubernija bili su uobičajili, počev od 1900 godine, da se povremeno sastaju u
Moskvi na privatne „razgovore”. Oni su tu donosili odluke o zajedničkoj akciji:
tako su godine 1901 tražili obaveznu osnovnu nastavu, proširenje programa
osnovnih škola, ukidanje telesnih kazni. U junu 1902 godine, saobrazno želji
zbora održanog u martu mesecu u Petrogradu, stvaraju oni jedan tajno svoj
organ u inostranstvu, list Osvoboždenije, koji je najpre izlazio u Štutgartu, a zatim
u Parizu i čiji je urednik bio P. Struve, koji je bio napustio socijalizam radi
liberalnih ideja. U leto 1903 godine, uz saradnju intelektualaca i univerzitetskih
profesora, oni osnivaju u Rusiji jedno tajno udruženje, Sojuz Osvoboždenija, koji je
odbijao „borbu klasa i revolucionarnu borbu”, a nameravao da ostvari jedinstvo
javnog mišljenja na terenu jednog demokratskog ustava — i iz ovog Saveza
proizići će 1905 godine Konstituciono-demokratičeskaja stranka ili „kadeti”29.
Razume se da je Pleve ubrzo saznao za te tajne sastanke delegata
zemstava. Devetnaest maršala plemstva, zato što su na njima učestvovali, dobili
su ukor od cara, ali su ga primili ravnodušno. Ni strožije kazne, na primer
smenjivanje kneza Petra Dolgorukova sa položaja pretsednika stalne delegacije
jednoga okružnog zemstva, nisu imale većeg uticaja. Liberalna stranka pravoga
plemstva, kneževa i grofova, prelazi otvoreno u opoziciju. Pleve čak počinje da
računa na neki spoljni rat da bi svršio sa unutrašnjim opozicionarima: „Da bi se
sprečila revolucija”, kaže on generalu Kuropatkinu, „potreban nam je jedan mali
pobednički rat”. Uveren da će lako pobediti mali Japan, „te majmune” kako on
rado kaže, car se nije ustezao da započne rat koji je Pleve želeo. Taj rat će ga,
naposletku, primorati da se pokori narodnim zahtevima koje je želeo da uguši.
Najzad, Pleve je izazvao i ogorčio nacionalne manjine, Fince, Poljake,
Jermene i Jevreje.
Kao ministar za Finsku od avgusta 1899 godine, on je tamo sprovodio
politiku generala Bobrikova, koji se proslavio svojim radom na porusavanju
baltičkih pokrajina. Finci su smatrali veliku kneževinu Finsku za zasebnu
državu, u kojoj je car samo veliki knez, ograničen u svojoj vlasti osnovnim
zakonima koje su priznavali svi ruski carevi, i narodnim pretstavništvom,
Dijetom. Bobrikov, naprotiv, saobrazno shvatanjima ruskih nacionalista koji su
29
Ovaj naziv dolazi od početnih slova K. D. (Ka De) kojima se označavala ta stranka.

600
uspeli 1898 godine da on bude postavljen za general-gubernatora Finske,
smatrao je ovu zemlju za običnu pokrajinu ruskoga carstva, koja se razlikovala
od drugih jedino svojim posebnim mesnim ustanovama. Njegovo gledište, sa
kojim se slagao i ministar vojni Kuropatkin, potvrđeno je proglasom od 3/15
februara 1899 godine,kojim se naređuje stapanje finske vojske sa ruskom
vojskom, nekolikim ukazima kojima se između 1900 i 1904 godine proširuju
prava ruskog jezika i ruskih podanika u Finskoj, povećava vlast general-
gubernatora, ograničava sloboda štampe i zbora, itd... Odmah po objavljivanju
proglasa, finska opozicija pokazuje se jednodušna; jednom peticijom, koju je
potpisalo preko 500.000 lica, protestvuje se odmah protivu gaženja Ustava. Ali se
na to nije obratila nikakva pažnja. Car odbija da primi jednu deputaciju od 500
lica poslanu u Petrograd da mu preda tu peticiju, pa da bi primenio svoje odluke,
menja sastav finskih upravnih vlasti i Senata. Ali narodna opozicija, ne samo da
nije obeshrabrena, već se pojačala posle obnarodovanja u julu 1901 godine
jednoga novog vojnog zakona. Sveštenstvo odbija da pročita tekst toga zakona u
crkvama. Drugu jednu peticiju, još oštriju od one iz 1899 godine, potpisalo je
473.000 lica, među kojima i mnogi državni činovnici, koji se nisu bojali da se
izlože gonjenju. Stanovništvo umnožava prepreke pozivanju pod oružje klase
1902 i organizuje „štrajk vojne službe”: 59 od sto regruta nije se prijavilo. Opšti
gnjev navodi najzad 5/18 juna 1904 godine jednog mladog činovnika Senata,
Eugena Šaumana, da ubije Bobrikova, i javnost odobrava to ubistvo. Posle ruske
revolucije, car će biti primoran da osudi rad Bobrikova i da proglasom od 23
oktobra/5 novembra 1905 godine opozove sve mere suprotne finskom Ustavu.
U Poljskoj, gde je u mladosti Pleve izvršio jedno od najodvratnijih dela
izdavši svoga dobrotvora, jednog poljskog vlastelina, posledice politike
porusavanja pokazuju se. General-gubernator, knez Imeretinski, jedan umereni
političar, konstatuje „da je nezadovoljstvo opšte” i da se „revolucionarni pokret
širi i po onim društvenim slojevima koje još nije bio zahvatio”, da su ruski
činovnici „neznalice i grubijani” i da je potrebno učiniti kraj progonjenju
poljskog jezika i katolicizma „ako se želi da se zemlja umiri”. Ali ovi saveti za
umerenost nisu poslušani.
Na Kavkazu se narodni otpor, ponikao za vladavine Aleksandra III, još
pojačao, naročito otkako je za general-gubernatora bio postavljen knez Golicin
1897 godine. Ovaj se nije zadovoljio samo zatvaranjem jermenskih škola, kao što
je počeo da čini za vreme prethodne vladavine. Godine 1902 on predlaže da se
konfiskuju imanja jermenske crkve, čiji prihodi služe izdržavanju narodnih škola.
Ovaj predlog je toliko bezmislen, da mu se većina ministara usprotivila. Ali Pleve
potpomaže taj predlog, te se i car izjašnjava za konfiskaciju. Jermenski narod,
duboko povređen u svom verskom osećanju, brani oružjem imanja svoje crkve, i
u nekoliko varoši dolazi do krvavih sukoba sa ruskim trupama. Ruska državna
uprava ići će kasnije dotle, da će potsticati Tatare protivu Jermena i stvaraće kao
neku atmosferu pogroma.

601
 Ali se Pleve naročito žučno obara na Jevreje, uz podršku jednog dela
dvorana, naročito velikoga kneza Sergija Aleksandroviča, koji je odmah po svom
naimenovanju za general-gubernatora Moskve izvršio ono čuveno proterivanje
20.000 moskovskih Jevreja 1891—1892 godine. On odlučuje da se „revolucija
udavi u jevrejskoj krvi”; u isti mah se on nada, razdražujući do vrhunca
nacionalne mržnje, da će na taj način odvratiti narod od revolucionarnih ideja.
Pod neposrednim voćstvom jednog policiskog agenta i uz saradnju
reakcionarnih monarhističkih krugova, on priprema u Kišinjevu jedan pogrom,
koji izbija na Uskrs 8/21 aprila 1903 godine, traje dva dana i završava se naglo,
kada je iz Petrograda naređeno da prestane. Ohrabrena podrškom vlasti, pijana
gomila uništava jevrejske domove, juriše na njihove stanovnike, kolje ih bez
obzira na uzrast, pljačka njihova imanja: 500 kuća i stanova je opljačkano i
razoreno, 131 lice ubijeno ili teško ranjeno, 500 lako ranjeno. Zabranjeno je štampi
da spominje ovaj pogrom, ali Tajms objavljuje pismo u kome Pleve naređuje
guverneru Besarabije da ne pribegava oružanoj sili u slučaju pogroma da se ne bi
„pobudila ozlojeđenost ruskog stanovništva prema vladi”. 29 avgusta/12
septembra iste godine drugi jedan pogrom, potpomagan direktno od trupa, izbija
u Gomelu. Mohilevski gubernator izjavljuje Jevrejima: „Sami ste krivi, jer rđavo
vaspitavate svoju decu.” Pleve im otvoreno kaže: „Prestanite sa revolucijom, pa
ću i ja prestati sa pogromima”. Ali ne samo da ih time nije uplašio, već je još više
razvio u njima revolucionarne težnje i nacionalistički duh.
Ni njegova radnička politika nije ništa srećnija. Pre njegovog dolaska na
vlast, policija je bila prihvatila usluge jednog moskovskog studenta, Zubatova,
koji joj je predložio, u cilju da se obuzda radnički pokret, da organizuje radničke
zborove uz pripomoć vlade. Oko 1900 godine Zubatov je na taj način osnovao u
Moskvi, Petrogradu, Odesi i nekim drugim varošima „radničke saveze”, prema
kojima je vlada bila toliko popustljiva, da su u slučaju štrajka njihovi pretstavnici
primoravali industrijalce da zadovolje radničke zahteve. Pleveu se rad Zubatova
učinio opasan, te ga je otpustio, ali se nije odrekao njegove metode, zubatovštine.
Ali, iako je verovao da kontroliše radnički pokret, on ga je na taj način samo
pojačavao.
Njegova politika grubog ugušivanja i kažnjavanja imala je završetak
kakav se i mogao očekivati. 15/28 jula 1904 godine, dok se kolima vozio ka
železničkoj stanici da ode u Peterhof da caru podnese izveštaj, njega je raznela
bomba socijaliste-revolucionara Sazonova.
Opozicija u početku vlade popuštanja Svjatopolk-Mirskoga (1904). —
Ubistvo Pleve, koje pada u isto vreme kad i ruski poraz u Mandžuriji, izaziva
kod cara mnogo dublji utisak nego prethodni atentati. Ovoga puta, u mesto da
izabere za ministra unutrašnjih dela jednog kandidata sa desnice, car imenuje
kneza Svjatopolk-Mirskog. Pošten i pravičan, ali slabog karaktera i bez ikakvog
iskustva velike politike, novi ministar nije na visini svoje dužnosti. Ipak može da
umiri opoziciju odgovarajući željama cele zemlje. Pre njegovog naimenovanja, on
je izložio caru svoj plan: pomiriti rusko društvo sa vladom, zadovoljivši ga u

602
njegovim legitimnim pravima kojima je vreme da se ostvare, kao i nacionalne
manjine ispunjujući im njihove opravdane zahteve. Verujući u odgovor cara, koji
mu je izjavio da je njegovog mišljenja, Svjatopolk-Mirskij obećava pretstavnicima
štampe da će raditi u tome smislu.
Njegovo imenovanje hrabri odmah opoziciju umerenih, zemstva i
intelektualaca, čiji su pretstavnici, proterani od Plevea, pozvani da se vrate iz
izgnanstva. U avgustu 1904 zemstva rešavaju da održe kongres za sastavljanje
peticije caru i da njemu podnesu ustavne reforme. U isto vreme, Savez za
oslobođenje, koji pretstavlja elemenat naprednijeg mnjenja, rešava da organizuje,
u jesen, jednu seriju banketa u raznim gradovima Rusije na kojima bi doneo
rezolucije ustavnog i demokratskog duha, da bi pomogle traženju reformnih
prava kongresa zemstva. Obavešten o sazivanju toga kongresa, Svjatopolk-Mirskij
predlaže delegatima zemstva da se okupe u Petrogradu, a ne u Moskvi, kao što je
bila njihova namera. Oni pristaju, ali 1/14 novembra, kad su već delegati stigli u
Petrograd, kongres je zabranjen. Mogu da drže samo privatne sastanke. Od 6/19
do 8/21 novembra, na njima oni diskutuju i primaju jedanaest paragrafa
znamenitog dokumenta koji je kao „Traženje prava” ruskoga liberalizma. U toku
debate, glavna razmimoilaženja pojavila su se između većine (108), koja je
ustavotvorna i manjine (27) koja, pod voćstvom Šipova, protivi se ograničenju
nezavisnih prava carevih. I ako su svi poslanici baš jednodušni u traženju
nepovredivosti doma, lične slobode, slobode savesti i vere, slobode reči, štampe,
zbora i udruživanja, jednakosti građanske i političke za sve, za seljake kao i
druge socijalne klase, za demokratizaciju zemstva i proširenje njihove nadležnosti,
na suprot tome, većina, sama izjasnila se za dodeljivanje narodnom
pretstavništvu izbornih prava, prava da glasa budžet i da kontroliše
administraciju. Tražena politika prava kongresa u Petrogradu, koji u isto vreme
daje oblik budućim kongresima 3emstva, priznata su u čitavoj seriji lokalnih
sastanaka, održanih krajem 1904 i u početku 1905. Javni banketi, organizovani od
Saveza za oslobođenje, razvijaju ih u još radikalnijem značenju. U decembru
1904, pretstavnici Saveza za oslobođenje sastaju se u Parizu sa nekoliko grupa
socijalista-revolucionara i manjinskih patriota, da bi se dogovorili kako da se
bore protiv autokratije. Ako pojedini saveznici rezervišu pravo da izaberu svoju
odgovarajuću taktiku, oni određuju zajednički cilj: postavljanja jednog
demokratskog režima, osnovanog na opštem pravu glasa i na pravu datom
svakoj narodnosti da upravlja sama sobom.
Ukaz od 12/25 decembra 1904 i objavljivanje reformi. — 3emstva nisu
mogla lično davati svoje želje caru, kao što su želela da čine. Ipak, Svjatopolk-
Mirskij sudi da je potrebno da vodi računa o traženju koje su izrazili na jednom
privatnom skupu, ali dat sa njihovom prećutnom potvrdom. On podnosi paru
projekt ukaza koji daje ruskim podanicima neke slobode i objavljuje uvođenje
izabranih članova u Carski savet.

603
 Car saziva ministre i postavlja im ovo pitanje: treba li nastaviti politiku
Plevea, ili s obzirom na širenje revolucionarnog pokreta da se zadovolje želje
umerenih elemenata društva? Pobjedonoscev smatra da vera zabranjuje caru da
izmeni politički režim. Vite, naprotiv, izjavljuje da će nastavljanje reakcije odvesti
sve u propast, da postojeći režim nailazi na negodovanje sviju društvenih klasa,
ali da se ne može izmeniti, a da se „ne ide neminovno onome što se zove Ustav”.
Po carevom nalogu, on sastavlja projekt ukaza koji potpisuju svi članovi
konferencije. Ali uoči obnarodovanja ovog ukaza Nikola Drugi doziva Vitea, i u
prisustvu velikog-kneza Sergija Aleksandroviča izražava mu svoju sumnju u
oportunost da se neki od izabranih članova prime u Carski savet. Vite primećuje
da „po njegovoj duši i savesti” ovo primanje članova biće stvarno prvi korak
prema ograničenju apsolutne vlasti, i da prema tome „ako je Nj. Veličanstvo
došlo do iskrenog i neopozivog ubeđenja da se ne može sprečiti opšti istorijski
tok, treba da zadrži ovaj paragraf u ukazu, ali ako Ono nalazi da je takav oblik
vladavine prihvatljiv, bilo bi pametnije da se briše ovaj paragraf”. Car u
sporazumu sa velikim knezom Aleksandrovičem, odgovara da nikada, ni u kom
slučaju, on neće da dopusti da dođe do parlamentarnog režima, jer ga smatra kao
„štetnog po narod, koji je Bog njemu poverio, ”i tako, paragraf koji se odnosi na
narodno pretstavništvo brisan je. Ipak, kada u ukazu od 12/25 decembra 1904
car proklamuje da mu pripada u dužnost da čini „dobro državi, koju mu je Bog
poverio”, i da misli zadržati „neprikosnovene osnovne zakone carstva”, on
dodaje u protivrečnosti sa gornjim izjavama: „Ali ako se jako oseti potreba za
nekom izmenom, verujemo da je neophodno da se ona učini, čak i ako bi ta
reforma uvela u zakonodavstvo neku značajnu novinu. „Ukaz koji ne čini
nikakvu aluziju na politička prava i slobode - kao da se „potreba” već nije „živo
osetila”- poziva, u opreznim izrazima, ministarski savet da prouči sledeće tačke:
pretvaranje seljaka u slobodne seoske građane, koji uživaju sva svoja prava;
dodeljivanje radnicima blagodeti socijalnog osiguranja; pojačanja nezavisnosti
zemstva i opština; obezbeđenja „tolerancije” raznim verama; revizija „nesnosnih”
zakona za strane narodnosti, ukidanje „preteranih ograničenja” slobodi štampe,
vaspostavljanje „potrebne nezavisnosti” sudova,, „održanje zakona u svoj
njegovoj sili” i ograničenje „diskrecionog prava administrativnih vlasti” u
suzbijanju izgreda. U isto vreme pojavljuje se objava vlade, koja zabranjuje, pod
pretnjom kazne, svima ustanovama i udruženjima, ma kakva bila, da se bave
pitanjima, čije im ispitivanje zakon ne dopušta, i traži od štampe „da učini što je
potrebno da se umiri javno mnenje.” Naravno, ukaz Od 12/25 decembra 1904
nije zadovoljio nikoga, Neslaganje između želja javnosti i namera vlasti, suviše je
veliko.

4. SPOLJNA POLITIKA OD 1894 DO 1905

Spoljna politika prvog dela vlade Nikole Drugog miroljubiva je u Evropi,

a osvajačka na krajnjem Istoku. S jedne strane, ona radi na utvrđivanju

604
francusko-ruskog saveza, da osigura. Austro-ruski sporazum na Balkanu, i da
sazove Prvu Hašku konferenciju. S druge strane, posedanje Mandžurije i njene
aspiracije na Koreju dovode je u sukob sa Japanom i prouzrokuju Rusko-japanski
rat.
Pojačanje francusko-ruskog saveza. — Nikola Drugi ostaje veran savezu,
koji je sklopio njegov otac. U oktobru 1896 on dolazi u Francusku, gde mu je
priređen oduševljeni prijem, Iduće godine, u avgustu 1897. pretsednik Feliks For
vraća mu posetu i prisustvuje velikim svečanostima u Petrogradu i Peterhofu. U
avgustu 1899, francuski ministar spoljnih poslova Delkase pregovara u
Petrogradu o jednom novom sporazumu: izmena tajnih pisama između njega i
njegovog ruskog kolege Muravjeva (9 avgust) vezuje trajanje vojnog sporazuma
od 1891. Francusko-ruski savez time je pojačan.
Austro-ruski sporazum 1897 i program u Mircštegu 1903. — Austro-
rusko suparništvo na Balkanu slabi. Rusija sve više gleda prema krajnjem Istoku,
kuda Viljem II stara se da je što više uputi. S druge strane Austro-Ugarski
ministar spoljnih poslova Goluhovski pokazuje se pomirljiv.
U aprilu 1897 Austro-Ugarska i Rusija sklapaju Petrogradski sporazum.
One objavljuju da su „rešene da održe opšti mir, načelo reda i Status quo” a tajno
se sporazumevaju da ako status quo ne bi mogao biti održan, odbace unapred
svaki zavojevački duh” na Balkanu, i to da to načelo bude poštovano od svake
druge sile, koja bi pokazala protivne namere. Pored toga, izrađuju program
reformi u Makedoniji. Porta kao obično, preduhitri stranu intervenciju
objavljujući svoj sopstveni projekt reformi (novembar 1902) i imenuje Hilmi-pašu
za generalnog inspektora. Ali Rusija i Austro-Ugarska ne popuštaju i 22 februara
1903, u zajedničkom memorandumu traže od Porte ozbiljniju reformu
administracije policije i finansija, kao i učestvovanje stranih stručnjaka u
reorganizovanju žandarmerije.
Rusija se lojalno pridržava politike status quo. 1903, kada se Makedonski
ustanak proširuje, ministar spoljnih poslova Lamsdorf izjavljuje da car nikad
neće pomagati „revolucionarne pokrete u Makedoniji”. U februaru 1903,
zvanični „Ruski vesnik” izjavljuje da i ako Rusija želi da štiti „životne potrebe i
normalne interese hrišćanskih narodnosti u Turskoj”, ona neće da žrtvuje „ni
jednu kap krvi svojih sinova, ni najmanji delić ruske narodne imovine, ako
slavenske države, u prkos mudrim savetima koji su im davali, traže da izmene
nasilnim i buntovničkim sretstvima stanje stvari utvrđeno na Balkanskom
poluostrvu”. 9 oktobra 1903 god. u Mircštegu u Štajerskoj, carevi Austro-Ugarske
i Rusije i njihovi ministri spoljnih poslova utvrđuju nov program reformi
namenjenih obezbeđenju hrišćanskih narodnosti u Makedoniji i dva „civilna
agenta,” Austro-Ugarski i Ruski, dodeljeni su generalnom inspektoru da bi
kontrolisali izvršenje toga programa. 1905 prestavnici Engleske, Francuske,

605
Nemačke i Italije postavljeni su da pomognu „civilne agente”; Porta se pomirila
sa ovim nadzorom tek kad su se pojavile lađe stranih sila pred Dardanelima.
Mircšteški program kao da je utvrdio definitivno izmirenje između dva
glavna takmaca na Balkanu. Neki novinari i političari u njemu vide početak nove
ere. U stvari, on je samo primirje. Pre svega, Austro-Ugarska iskreno se ne odriče
prevlasti na Balkanu, gde će Erental, koji nasleđuje Goluhovskog 1906, da
produži staru politiku Habsburgovaca. S druge strane, programi reformi nisu u
stanju da povrate mir u Makedoniji, gde makedonska tajna organizacija istraje u
borbi protiv turske vlasti.
Prva Haška konferencija 1899. — 12/24 avgusta 1898 godine ministar
spoljnih poslova Muravjev objavljuje, da Nikola Drugi želi saziv jedne
međunarodne konferencije, koja bi se bavila smanjenjem naoružanja,
ublažavanjem ratnih postupaka, i mirnim rešenjem međunarodnih sukoba:
„održanje opšteg mira, i po mogućstvu smanjenje naoružanja koje pritiskuje sve
narode, „piše on,” pokazuje se u sadašnjem stanju celoga sveta kao ideal, kome
bi trebalo da teže napori sviju vlada.
„U ubeđenju da ovaj uzvišeni cilj odgovara najosnovnijim interesima i
legitimnim željama sviju sila, carska vlada veruje da bi sadašnji trenutak bio vrlo
zgodan za traženje, putem međunarodne diskusije, najefikasnijeg sretstava da se
svima narodima obezbedi blagodet jednog stvarnog i trajnog mira, i pre svega
učini kraj progresivnom razvijanju sadašnjeg naoružanja...
„Obuzeti tim osećanjem Nj. Veličanstvo blagoizvolelo je narediti mi da
predložim svima vladama, čiji su pretstavnici akreditovani pri carskom dvoru,
saziv jedne konferencije koja bi se bavila ovim ozbiljnim problemom.
„Ova bi konferencija bila Božjom pomoću, jedno srećno pretkazivanje za
vek koji ima da otpočne; ona bi sakupila u moćni snop napore sviju država, koje
iskreno teže da doprinesu triumfu velike koncepcije opšteg mira na elementima
pobune i neslaganja. Ona bi učvrstila u isto vreme njihove sporazume solidarnim
priznanjem principa privlačnosti i prava, na kojima se zasnivaju bezbednost
država i sreća naroda.”
Svojim cirkularom od 18/30 decembra 1898 Muravjev skicira konkretni
program konferencije:
1) sporazum koji bi utvrdio nepovećanje za vreme, koje se ima odrediti,
sadašnje vojne snage na zemlji i moru, kao i ratne budžete u vezi sa njima;
prethodno proučavanje puteva kojima bi bilo u budućnosti moguće smanjivanje
gore pomenutih snaga i budžeta;
2) zabrana upotrebe u armijama i flotama ma kojeg novog vatrenog oružja
i novih eksploziva, kao i baruta moćnijeg od onog koji je sada u upotrebi koliko
za puške, toliko za topove;

606
 3) ograničenje upotrebe u suvozemnoj borbi naročito moćnih eksploziva
koji već postoje i zabrana bacanja ma kakvih projektila ili eksploziva sa balona ili
sličnih sretstava;
4) zabrana upotrebe u ratu na moru podvodnih torpiljera (podmornica) ili
drugih sretstava za uništavanje iste prirode; obaveza da se ne grade u budućnosti
ratne lađe sa „šiljatim kljunom”;
„5) prilagođenje odredaba Ženevske konferencije od 1864, pomorskom
ratu, uzevši za osnovu dopunske paragrafe od 1868;
„6) Neutralizacija na osnovu gornjega, lađa ili barki, određenih za
spasavanje davljenika, za vreme ili posle pomorskih bitaka;
„7) Revizija deklaracije koja se odnosi na ratne zakone i običaje, izrađene
1874 na briselskoj konferenciji, a koja još nije ratifikovana;
„8) prihvatanje u principu običaja posredovanja i dobrovoljne arbitraže u
slučajevima zato pogodnim, da bi se sprečili naoružani sukobi, između naroda;
sporazum o načinu njihove primene i uspostavljanje jednoobrazne prakse u
njihovoj primeni.”
18 maja 1899 pretstavnici 26 sila sastaju se u Hagu da održe Prvu
konferenciju mira. Bez sumnje, ona ne uspeva da olakša teret oružanog mira, koji
pritiskuje Evropu. Ona ipak prestavlja jednu glavnu etapu u razvitku
međunarodnog prava. Ruska inicijativa, sa francuskom pomoću vodila je seriju
sporazuma od najveće važnosti.
Građenje istočno-kineske železnice i zakup poluostrva Liao-tung. —
Januara 1895, posle smrti Žiera, koji je za sve vreme vladavine Aleksandra Trećeg
vodio rusku spoljnu politiku, portfelj spoljnih poslova poveren je ruskom
ambasadoru u Beču, knezu Lobanovu-Rostovskom. Novi ministar, u punom
sporazumu s Nikolom Drugim30 i njegovim savetnicima, obraća svu svoju pažnju
krajnjem Istoku.
U proleće 1895 Kinesko-japanski rat završava se pobedom Japana. Ugovor
o miru, zaključen u Šimonosaki, dodeljuje Japanu ostrvo Formozu, poluostrvo
Liao-tung, sa tvrđavom Port-Artur, kao i pristanište Niu-Čuang u južnoj
Mandžuriji. Pored toga, ovaj ugovor čini Koreju potpuno nezavisnom od Kine.
Rusija, Nemačka i Francuska protestvuju protiv teritorijalnih prisvajanja na
azijskom kontinentu i u isto vreme kada traže vraćanje Kini poluostrva Liao-
tung, Port-Artura i Niu-Čuanga, one koncentrišu znatne pomorske snage u
zalivu Čili. Japan je primoran da popusti, i ako dobija, kao oštetu, povećanje
ratne štete koju ima Kina da mu plati, on je ipak lišen glavnog ploda svoje
pobede.
Rusija se žuri da izvuče koristi, za svoju intervenciju, u korist Kine. Ona
vidi mogućnost da izmeni trasu, sa Trans-sibirske pruge. Puštajući liniju kroz
severnu Mandžuriju ona ne bi samo smanjila za 514 vrsti rastojanje od Irkutska
30
1896 ovaj izjavljuje Viljemu Drugom: „Ja se ni najmanje ne interesujem za Carigrad. Sve moje interesovanje i moje oči
otpravljeni su ka Kini”.

607
do Vladivostoka, već bi uštedila većom lakoćom radova velike troškove za
građenje. Zato joj treba pristanak. Da bi stekao prijateljstvo Pekinga, Vite pomaže
Kinu da u Francuskoj pozajmi novac koji joj je potreban da plati ratni dug
Japanu. Zatim stvara Rusko-kinesku banku i izdejstvuje za Francusku i Rusiju
veće učestvovanje u administraciji kineskih carina. 1896 kineski car šalje Li-hu-
Čang, vice kralja Pe-čili-a, koji vodi kinesku politiku da ga prestavi na krunisanju
Nikole Drugog. Ruska vlada to iskorišćuje da bi sa Kinom ugovorila odbranbeni
savez protiv Japana, i da bi se Rusko-kineskoj banci dala koncesija za građenje
Trans-mandžurske ili Istočno-kineske železnice. Konvencija od septembra 1896,
koju je potpisao kineski poslanik u Petrogradu i direktorijum Rusko-kineske
banke, ovlašćuje banku da izgradi i iskorišćuje Trans-mandžursku prugu, čiju je
trasu Čita-Karbin—Vladivostok, odredio Vite. Ubrzo je osnovana privatna
kompanija Istočno-kineske železnice: njeno sedište je u Petrogradu. Pretsednik
njenog upravnog odbora imenovan je od strane Kineske vlade, a članovi
upravnog odbora od strane akcionara. U stvari, kontrolu nad kompanijom
Istočno-kineske železnice i nad Rusko-kineskom bankom ima ruski ministar
finansija. Iza ta dva privatna preduzeća stoji ruska država i sprovodi, saznanjem
sviju, političko delo najvećeg zamaha, postepeno prodiranje Rusa u severnu
Mandžuriju.
Sledeće godine, u decembru, posle zauzeća Kijau-čeu-a od strane Nemaca,
ruska eskadra na navaljivanje novog ministra spoljnih poslova Muravjeva,
zauzima Port-Artur. Kinesko-ruskom konvencijom od 27 marta 1898, Rusija
uzima pod zakup, za period od 25 godina i koji se može ponoviti, južni deo
poluostrva Liao-tung sa Port-Arturom i Ta-lien-Uan-om; dobija pravo da
podigne u Port-Arturu i na poluostrvu jedno ratno i trgovačko pristanište, i da
poveže Port-Artur sa Mandžurskom linijom istočno-kineske železnice. Prema
tome, kompanija istočno-kineske železnice dobija koncesiju jedne nove linije,
Harbin—Port-Artur preko Mugdena i Liao-jang-a sa krakom ka kineskom
pristaništu In-ku, na severnoj obali zaliva Liao-tung, što otvara celu južnu
Mandžuriju i poluostrvo Liao-tung ruskom političkom uticaju. Ona time dobija i
misiju da organizuje pomorsku plovidbu u vodama Tihog okeana i da podigne u
zalivu Ta-lien-uan, rusko trgovačko pristanište nazvano „Dalnji”. Građenje
Dalnjeg staje ruske finansije znatne sume, ali se one troše bez oklevanja u prkos
kritikama štampe, a naročito sibirskih novina, koje tvrde rusko-japanski rat
potvrdiće ta predviđanja da u slučaju iskrcavanja neprijateljske vojske na
poluostrvo Liao-tung, novi grad ima svakako da služi kao glavna baza za vojne
operacije prema Port-Arturu.
Suparništvo rusko-japansko u Koreji. — U isto vreme kad Rusija stupa u
Južnu Mandžuriju i dok se utvrđuje na poluostrvu Liao-tung, ona teži da svoj
uticaj rasprostre na Koreju, koja je po ugovoru u Šimonasaki postala, u načelu,
nezavisna. Tu ona dolazi u sukob sa Japanom, koji je tražio da Korejsko
kraljevstvo postane nezavisno, da bi ga u stvari stavio pod svoj protektorat.

608
 Kralj Koreje, Li-kuj, spočetka mirno prima uticaj japanskog ministra koji
mu nameće niz reformi, i daje mu tehničke savetnike da ih ostvari. S druge
strane, naklonost kraljice kao i naklonost njene stranke Min, neprijateljski
raspoložene prema reformama, na strani su Rusije; zahvaljujući njoj, dolazi do
izvesnog preokreta na dvoru u korist Rusa, i ministri koji su pristalice Japana,
opozvani su. — Međutim izbija narodna buna u oktobru 1895; buntovnici
napadaju kraljevski dvor, ubijaju kraljicu i njene pristalice. Kralj ponovo dolazi
pod tutorstvo Japana do februara 1896. U to vreme, pomorske trupe koje je ruska
ratna lađa „admiral Kornilov,” iskrcala u Šemulpo-u, rasturaju vođe japanske
stranke i prihvataju kralja koji se posle svog bekstva iz kraljevskog dvora stavlja
pod rusku zaštitu, gde živi do februara 1897, čuvan od ruskih pomorskih
strelaca. Kad se Li-kuj vratio u dvor on poveru ruskim oficirima komandu svoje
lične garde, kao i garde kraljevskog dvora. Rusija i Japan obavezuju se ugovorom
u Seulu (14 maja do 29 jula) da će poštovati nezavisnost Koreje, čiji kralj dobija
titulu cara, ali njihovo se suparništvo i dalje nastavlja.
Rusko suparništvo na Koreji sve više izaziva Japan, tim pre što se Rusi
utvrđuju u Mandžuriji koju su oni, prisiljeni od strane evropskih sila, morali da
vrate Kini. Posredovanjem barona Rozena, ruskoga ambasadora u Tokiju, ruskoj
vladi je predloženo da jasno odredi zone japanskog i ruskog uticaja na krajnjem
istoku. Japan je spreman da Rusima prepusti Mandžuriju i poluostrvo Liao-tung,
ako se njegov uticaj prizna u Koreji i pristao bi da od reke Jalu napravi granicu
između dva suprotna uticaja. 1898 godine posle okupacije Port-Artura, Rusija
pri-staje na izvesne koncesije. Jedan rusko-japanski ugovor od 25 aprila 1898 god.
ponovo garantuje nezavisnost Koreje, gde dve ugovorne stranke među sobom
dele koncesije i trgovačke koristi. Iz straha od intervencije Engleske, koja je
poslala jedan deo svoje eskadre u Šemulpo, Rusija ostavlja Japanu slobodu i
opoziva iz Seula svog finansijskog savetnika i vojne instruktore. Da se umiri
Japan, koji je već od 1897 počeo da povećava svoju vojsku i mornaricu i utvrđuje
moreuz Cišuma da preseče ruske veze između Port-Artura i Vladivostoka — što
je Ruse potstaklo da pokušaju da se utvrđuju sa Korejske strane, u blizini luke
Ma-san-po, — bilo je potrebno da Rusija u najmanju ruku poštuje ugovor od
1898. Naprotiv, car se uprkos Viteu i Kuropatkinu, povodi za politikom osvajanja
i materijalnog profita na Krajnjem Istoku, koja će Rusiju i Japan još više da
razdvoji. Dva su uticaja koji naročito dejstvuju na Nikolu Drugog.
Najpre uticaj Viljema Drugog koji želi da slomije evropsku ravnotežu,
uspostavljenu francusko-ruskim savezom. Da skrene pažnju Rusije sa Evrope, da
je istisne sa Balkana u korist Nemačke i Austro-Ugarske, nemački car stalno je
upućuje ka krajnjem Istoku. U prepisci sa Nikolom Drugim, on voli da ga naziva
„carem Pacifika'', dok sebe naziva „Carem Atlantika''. On se nada da će ruska
ekspanzija dovesti do sukoba sa Engleskom. i da će, dovodeći Francusku, koja
teži da se približi Britanskom carstvu, u težak položaj, u isto vreme oslabiti i
francusko-ruski savez.

609
 Zatim je Nikola Drugi pod uticajem Jedne vojne stranke, koja je naprosto
jedna poslovna stranka, a čije je sedište u samom dvoru. Već od 1898
preduzimljivi poslovni čovek Vonljalžarski predlaže obrazovanje društva za
eksploataciju prirodnih bogatstava Koreje, bogate gvožđem, ugljem, šumama,
zlatom. Njegova namera je da od Korejske vlade dobije koncesiju i da uzimajući
malo po malo u svoje ruke celu Koreju, pripremi njenu aneksiju Rusiji. Pošto je
veliki vojvoda Aleksandar Mihailovič prikazao ovaj plan, car ga odobrava kao
statute objavljene u „Listu zakona” 1899; društvo, zahvaljujući podršci ruske
diplomatije, dobija neke koncesije šuma. Bokserski ustanak odlaže preduzeće, na
čije čelo je došao nekadanji oficir Bezobrazov, koji kupuje koncesije za otprilike
80.000 rubalja i gradi jedan mlin na levoj obali Jalua, u japanskoj uticajnoj zoni.
Ali ove koncesije, suprotne obavezama kojima se Rusija obavezala prema
Japanu, podižu proteste vlade u Tokiu.
Vojna okupacija Mandžurije od strane Rusije. — Bokserski ustanak 1900
nije samo upravljen protivu propagande stranih ministara, već takođe i protivu
davanja teritorijalnih zakupa strancima, kao i protivu građenja železnica. To je
prilika da Rusija vojnički okupira Mandžuriju. Dok jedan deo trupa maršira na
Peking, gde ima da se sastane sa vojnim kontingentima drugih sila, ostatak
osigurava zaštitu Transmandžurske železnice. Pošto je završen bokserski
ustanak, i pored žalbe Kine koja traži da se evakuiše njena teritorija, Rusija
zadržava svoje trupe u Mandžuriji, pod izgovorom da sigurnost željeznica u
građenju zahteva još njihovo prisustvo.
To držanje približava dva suparnika Rusije, Japan i Englesku. Englesko-
japanski ugovor od 20 januara 1902 garantuje nezavisnost Kine i Koreje,
priznavajući ipak naročite prednosti Japanu u Koreji. On osigurava Japanu, u
slučaju rata sa Rusijom, neutralnost Engleske, i njeno vojno mešanje u slučaju da
neka druga sila — na Francusku se misli — stane na stranu Rusije. Ugovor važi
za pet godina i automatski se obnavlja, osim otkaza jedne ugovoračke strane
godinu dana ranije, pre isteka roka.
Rusija odmah gleda da zaključi francusko-ruski ugovor. Ali Francuska se
koleba da li da uzme tačno određenu obavezu podržavanja ruske aktivne
politike na Krajnjem Istoku. Prema izjavi od 20 marta 1902, dva saveznika, pošto
su potvrdili princip neprikosnovenosti Kine i Koreje, obećavaju da će „se starati
prema raspoloživim sretstvima” da čuvaju svoje naročite interese na Krajnjem
Istoku, protivu „napadačkih namera trećih sila”... Na navaljivanje Francuske,
kojoj je obećala da će evakuisati Mandžuriju, Rusija se obavezuje, rusko-kineskim
ugovorom od 9 aprila, da ostvari evakuaciju u tri etape, svaku od šest meseci pre
8 oktobra 1903, pod uslovom da kontroliše sporazum potpisan između Kine i
Rusko-kineske banke 1896, da bi se štitile željeznice u Mandžuriji.
Prekid rusko-japanskih odnosa. — Tek što je počelo izvršenje rusko-
kineskog ugovora, kada se Bezobrazov i njegovi ortaci pojavljuju na sceni.
Bezobrazov koji je postao državni sekretar, pridodat lično imperatoru, odlazi na
Krajnji Istok, gde ne samo da pregovara o novim koncesijama sa obe strane obale

610
Jalua, već se dogovara i sa admiralom Aneksejevim, glavnim komandantom
Port-Artura, kako bi zadržao evakuaciju. Kada drugi rok evakuacije dolazi, 8
aprila, ruske trupe se ne kreću; samo je Mugden evakuisan. Vite i Kuropatkin
uzalud se protive toj politici, koja će odvesti u rat. Koterija, koja okružava
Bezobrazova, moćna je. Kompaniju, koja je obrazovana da eksploatiše koncesije
Jalua, čine ljudi kao admiral Abaca, sekretar imperatora za stvari Istoka, grof
Ignjatijev, član Carskoga saveta, grof Handrikov, kraljičin veliki dvoranin, knez
Jusupov; izvesni koncesionari imali su dosta uticaja da provuku, na
eksploatisane teritorije, ruske vojnike, preobučene u radnike. Ova banda
„avanturista najgore vrste” kako ih zove Kuropatkin, „lopova” kako ih zove Vite,
nalazi na samom dvoru najvišu podršku ministra unutrašnjih dela, svemoćnoga
Plevea, koga oni ubeđuju da revolucionari stoje iza Japanaca, i da će jedan brzi i
pobednički rat omogućiti vladi da završi za uvek sa revolucionarnim pokretom.
Daleko od toga da pozove na odgovornost odgovorne za obustavljanje
evakuacije, Nikola Drugi naređuje Aleksijevu da preda Kini 18 aprila listu uslova
kojima podređuje primenu ugovora od 1902 Tako, on traži da Kina prizna samo
Rusiji naročita prava u Mandžuriji, i da tamo ne mogu biti drugi stranci osim
Rusi. Ovaj zahtev izazvaće žive proteste ne samo Japana i Engleske, već i
Severnih Američkih Sjedinjenih država, koje nude svoju materijalnu pomoć Kini.
Spremajući se grozničavo za rat, Japan pokušava još da pregovara. 12 avgusta
1903 on predaje Rusiji, koja pristaje da pregovara, projekt ugovora međusobne
obaveze poštovanja nezavisnosti i integriteta Kine i Koreje, priznanje interesa
Japana u Koreji, i naročitih interesa Rusije za preduzimanje željeznice u
Mandžuriji, međusobno osiguranje da ugovorači neće smetati jedni drugima u
njihovom industrijskom i trgovačkom razvijanju, priznanje Rusije isključivog
prava Japanaca da posreduju, u interesu napretka i dobre uprave, u Koreji. I
sutradan po predaji toga projekta, Nikola Drugi, dekretom, imenuje admirala
Aleksejeva namesnikom na Krajnjem Istoku, i rešava da diplomatski pregovori
između Tokia i Petrograda budu vođeni od Aleksejeva, koji će ih predati
„naročitom komitetu Krajnjeg Istoka”, kome pretsedava car. Novi „vice-kralj”
otišao je vezan za Bezobrazova, koji dolazi kod njega kao njegov ministar
spoljnih poslova. Vite, koji radi za umerenost i mir, i koji je u sukobu sa velikim
knezom Aleksandrom, pretsednikom finansijskog komiteta, pozvan je da dâ
ostavku i ukloni sa počasnih dužnosti pretsednika ministarskog komiteta. To je
triumf kompanije sa Jalua. Kako nepromišljeno objavljuju „Zvanične novine”
vice-kralja, imenovanje admirala Aleksejeva ima za cilj da osigura rusku
nadmoćnost na Tihom Okeanu.
Uzalud baron Rozen, ambasador Rusije u Tokiu, obaveštava Petrograd da,
ako se Rusija ne odrekne Koreje, rat je neizbežan. Bezobrazov i njegova banda,
koji vide u osvajanju Koreje sredstvo da se brzo bogate, baš hoće rat. Sam
Bezobrazov s početka sastavlja ili bar pregleda više ruskih nota poslatih iz
Petrograda Japancima; on sam docnije upravlja pregovorima kad su oni bili

611
oduzeti od ministra spoljnih poslova, pa predati vice-kralju i preneti u Tokio.
Kad Japan predlaže da se vaspostavi oko Jalua neutralna zona 50 km. široka, on
odbija. On gleda samo da dobije u vremenu da bi pojačao ruske trupe u
Mandžuriji, i prenos pregovora na Krajnji Istok razvlači rešenje. Tek mesec dana
docnije, 3 oktobra, Japan dobija prvi odgovor, u kome Rusija izjavljuje da želi da
sačuva Mandžuriju za sebe, ne obećavajući reciprocitet Japanu u Koreji. Japan
odgovara 30 oktobra, ali treba da čeka do 21 decembra da bi dobio ruski
odgovor, koji odbacuje njegove protivpredloge. Ta izračunata sporost traje do
kraja. Tokio zahteva odgovor po pitanju evakuacije ruskih trupa; odgovara se da
je imperator otputovao za Darmštat, a da je kraljica bolesna. 13 januara 1904
Japan upućuje nove uslove Petrogradu, koji ne odgovara. 27 januara traži završni
odgovor za kraj januara ili početak februara. Ne dobivši ga i videći ruske trupe
da se koncentrišu duž Jalua, Japan prekida diplomatske pregovore 5 februara, a
u noći između 8 i 9 februara, bez prethodne objave rata, japanski torpiljeri
napadaju rusku flotu u pristaništu Port-Artura i sedam ruskih velikih jedinica
onesposobljuju za borbu.
Rusko-japanski rat (1904—1905). — Duboko uverena u svoj prestiž,
Rusija nije verovala u mogućnost japanskog napada. S druge strane, ona tek što
je bila izišla iz perioda velike finansiske krize. A kad počinje rat, ona nije ni
sasvim spremna. U Aziji ona ima samo 120 bataljona, i još rasturenih po
ogromnoj površini Sibira, u krajevima oko Amura i u Mandžuriji, a da se one
stave u ratno stanje, potrebno im je 40 do 50 dana. Plan mobilizacije predviđa
prvu partiju iz Evrope od dve armije i četiri rezervna diviziona, svega 128
bataljona. Ali zbog ogromnog rastojanja — više od 7.500 vrsti, — i vrlo slabog
kapaciteta željeznica sa samo jednom prugom kroz Sibir i Istočnu Kinu, potrebe
za stalnim slanjem trupa i materijala, inače kabastog, a zbog nedovršenosti
Transsibirske pruge vojska je primorana da prolazi 60 vrsti pešice po ledu, preko
Bajkalskog jezera, koncentracija pojačanja trupa zahteva više meseci. Još nešto,
Port-Artur, glavno pristanište ruske flote u Tihom okeanu, bio je samo delimično
utvrđen; uoči prekida odnosa, ministar vojske Kuropatkin, prilikom svoje posete,
ocenio ga je da je nesposoban da izdrži napad Japanaca.
Na suprot tome, blagodareći moćnoj ratnoj floti i mnogobrojnoj trgovačkoj
floti, japanska vojska, koja je uređena po evropskom načinu i obuhvata pre svega
13 divizija, odnosno 156 bataljona, u ratnom stanju, biće dopunjena u toku
neprijateljstava sa 20 brigada rezerve; dakle sa 160 bataljona, može biti preneta
vrlo brzo na kontinent, i prema tome, odmah uzeti učešća u borbama.
Japan ima i moralni prestiž. On se pripremao već odavno i sa
tvrdoglavošću za borbu protivu svog moćnog suseda, i on je svestan da od te
borbe zavisi njegova budućnost. Za Rusiju, to je samo jedan kolonijalni rat. Ako
su važni interesi u pitanju, oni nemaju ničega vitalnog za narod. Narod se čak

612
upravo ne oseća ni ugrožen; ne može da shvati zbog čega ga odvajaju od njegove
zemlje i šalju u daleku Mandžuriju, da se bije sa Japancima, o kojima nije nikada
ni čuo.
Osuđena za dugo vremena da vodi defanzivan rat, Rusija koncentriše
svoje glavne trupe između Liao-Janga i King-Čeua. Japan, kome je njegov nagli
napad na rusku flotu dao nadmoćnost na moru, rešava da iskrca svoje
prethodnice u Koreji, da ih baci brzo na Jalu i preteći da preseče željezničku
prugu od Mugdena za Liao-Jang, da učini Ruse nepokretnima, i da iskrca ostatak
svojih armija na poluostrvo Liao-Tung. U prkos ozbiljnih gubitaka, nanesenih od
japanskih torpiljera ruskoj floti, u noći između 8 i 9 februara, neprijateljski
admiralisim Togo, koji je dobio u dužnost teški zadatak da brani iskrcavanje svih
japanskih trupa, biva uznemirivan od ruske flote u Tihom okeanu, kojom
komanduje odlični admiral Makarov. Tek posle njegove smrti, kada se potopio
na krstarici „Petropavlovsk”, potonuloj od eksplozije neprijateljske mine 31
marta/13 aprila, Togo je bio siguran od iznenadne opasnosti.
Prva ozbiljna bitka na suvu bila je 18 aprila/1 maja, na Jalu, između prvih
japanskih armija đenerala Kurokia i istočne ruske vojske, koja je bila na granici
Mandžurije. To je veoma bolan poraz za rusko nacionalno samoljublje. Japanci su
bili zaokrenuli svoje levo krilo i primorali Ruse da se povuku do ogranaka Fen-
Čung-Lina, i zauzimaju Fin-Kuln-Čen.
Nekoliko dana docnije japanski transporti prilaze Eliotskim ostrvima,
blizu poluostrva Liao-Tunga, i iskrcavaju trupe u Pi-Ce-Vu. Ove trupe
preduzimaju ofanzivu ka jugu, i 13/26 maja zauzimaju pozicije X' cing-Joa,
smatranog za ključ Port-Artura i Dalnjeg. Od toga trenutka su Port-Artur i
njegov garnizon, jak dva diviziona pešadije, otsečeni od ostalog dela ruske
vojske, zvane Mandžurske armije, koja pod komandom Kuropatkina nastavlja
još uvek svoju koncentraciju u okolini Liao-Janga na 148 do 198 vrsti od bojnoga
polja. Posle bitke kod H'cing-Joa, Japanci, koji nastavljaju da se iskrcavaju, prvo u
Pi-Ce-Vu-u, zatim u Ta-Ku-Šanu, poveravaju dužnost da osvoji Port-Artur
zasebnom koru četiri diviziona armije đenerala Nogia, i upravljaju dve armije
đenerala Oku i Nodzu protiv ruske armije Kuropatkina.
Ovaj poslednji odupire se spajanju neprijateljskih snaga, koje idu na njega,
armije Kurokia i armije Okua i Nodzu, i pokušava da ih tuče dok su još odvojene.
Na biranje mu je ili da napusti odmah armiju Kurokia koji preti Mugdenu, ruskoj
najbližoj bazi, ili da udari na južnu japansku armiju, koje vode Oku i Nogzu, da
bi došao opet u vezu sa Port-Arturom. U oba slučaja treba da napusti stav
iščekivanja i da pređe u ofanzivu. Ali on se ne usuđuje. I pored navaljivanja vice-
kralja Aleksejeva, koji traži da se brzo oslobodi blokade Port-Artur, gde je ruska
flota Tihog okeana nepomično zatvorena, on ipak smatra da treba da i dalje
gomila trupe koje mu stalno dolaze iz Evrope. Ova taktika dovodi do niza

613
neodređenih borbi, obustavljenih pre završetka, u Va-Fang-Čou, Da-Ši-Čaou,
Kan-Čenu i na visovima Fen-Šung-Lina ali one oduzimaju malo po malo ruskoj
armiji nadu u pobedu i dozvoljavaju da se tri japanske armije spoje u okolini
Liao-Janga.
Ovoga puta Kuropatkin, koji je dobio pojačanja,31 primoran je da primi
veliku bitku koju traže Japanci, pod komandom maršala Ojama. Rusi, koji imaju
200 bataljona, imaju brojnu nadmoćnost; ali organizacija mnogo bolja japanskih
rezervnih trupa čini snagu protivnika gotovo jednakim. Posle serije pokušaja,
koji od 11/24 do 16/29 avgusta dovode u vezu prethodnice, velika bitka počinje
17/30 avgusta na obalama Liao-Junga, gde su se Rusi utvrdili. Oni se biju sa
iznenađujućom otpornošću, i u prkos žestokih napada, Japanci ne mogu da ih
pomaknu sa pozicije. Ali od večera 17/30 avgusta, posle svih odbijanja frontalnih
napada, Ojama naređuje armiji Kurokia da počne sa prelazom reke Tapusi-He,
da bi zaobišao levo krilo Kuropatkina. Ovaj manevar rešava sudbinu cele bitke
na Liao-Jangu. Kuropatkin, istina naređuje jednom delu svojih trupa da
pomognu krilo u opasnosti, ali taj njegov manevar ne uspeva, i od večera 20
avgusta/2 septembar on je primoran da se povlači ka Mugdenu, što čini
uostalom u najvećem redu. I ovoga puta nije vodio bitku do kraja. Obazrivost,
oklevanje i nemanje poverenja u svoje trupe biće karakteristika ruske komande
za sve vreme rata.
U toku septembra, Mandžurska armija32 dobija pomoć, za kojom ima
veliku potrebu. Pored ostalog admiral Aleksejev dodaje joj i šestu sibirsku
armiju, koja je bila pod njegovom zapovešću. Kuropatkin raspolaže sada sa 260
bataljona, i smatra da ima dovoljno efektiva da pređe u ofanzivu, koju Port-
Artur, opkoljen sa svih strana od Japanaca, očekuje više nego ikad. Njegov plan
je da zaobiđe desno krilo japanske armije, ukopane na istoku, u planinama, dok
se njegove glavne snage nalaze takođe u planinama, na severu Liao-janga. Ali
nedostatak brdske artiljerije i tegleće stoke otežava ovaj manevar, i čim je
naredba pala kineskim nabavljačima stoke, oni odaju Japancima ruski plan. Ovi
odmah pripremaju kontra manevar: da ostanu u defanzivi u planinama, a da
udare u dolinu, ne bi li Ruse okrenuli ka zapadu. Rusi stupaju u ofanzivu 21
septembra/4 oktobra, ali nekoliko dana docnije oni su primorani da se zaustave,
jer su planine neosvojive, a Japanci odgovaraju kontra-ofanzivom na njihov
centar i njihovo desno krilo. Kuropatkin brzo napušta taj ofanzivni plan i
utvrđuje se defanzivno duž reke Ša-ho. Na celom tom frontu nižu se ogorčene
bitke, koje traju do jutra 4/17 oktobra. U noći 3/16 Japanci zauzimaju položaj
„Pošumljeni vis”, koji dominira ruskim položajima, i tamo postavljaju topove i
mitraljeze. Ali sledeće noći, jednim smelim napadom Rusi zauzimaju ponovo taj
vis i krste ga „Putilovskaja”, po imenu đenerala Putilova, koji ga je oslobodio.
Ovim sjajnim uspehom završava se bitka zvana kod Ša-hoa, koja je trajala više

31
Peta sibirska armija 10 i 17 armija i prvi bataljoni prve armije pešadije.

32
Ona zahvata sada prvu, drugu, treću, četvrtu i petu sibirsku armiju, kao i prvu, desetu i sedamnaestu armiju pešadije.

614
dana, ali nije dala definitivni rezultat. Za vreme ove ofanzive, Rusi su
napredovali samo 19 vrsta u južnoj okolini Mugdena. Oba protivnika, iscrpljena
ostaju na svojim pozicijama i duž Ša-hoa operacije prestaju, za vreme od četiri i
po meseca. Oni se ukopavaju, prave branike od bodljikave žice i skupljaju što
više ognjenih grla. To je početak rovovske borbe, koja se toliko razvila za vreme
svetskog rata.
Dok su se armije Kuropatkina i Ojame ukopavale u Mandžuriji, armija
Nogija nastavljala je opsadu Port-Artura. U junu, garnizon je morao da napusti
prednje odbranbene linije i povukao se na same bedeme utvrđenja. Ovo
povlačenje izložilo je varoš i unutrašnje pristanište, gde je bila ukotvljena ruska
flota, bombardovanju japanske opsadne artilerije. Da ne bi bila uništena u
pristaništu, flota je reskirala očajni pokušaj da izađe 28 jula/10 avgusta i dođe do
Vladivostoka. Ali na moru ona se sudara sa vrlo jakom japanskom flotom, i u
toku borbe izgubi svoga komandanta, admirala Vithefta. Nekoliko brodova
moglo se skloniti u neutralna pristaništa, drugi, koja nisu bila izbačeni iz borbe,
kao u Sevastopolju, da pojačaju odbranu grada. Od 4/17 do 10/23 avgusta
đeneral Nogi pokušao je da Port-Artur osvoji jurišem. Posle tog neuspeha koji ga
je stajao velikih gubitaka i uverio u nemogućnost da zauzme tu tvrđavu
napadima, on se rešio na lokalne i progresivne napade.
Obustava operacija kod Mugdena dozvolila je Japancima da obrate svu
svoju pažnju na opsadu Port-Artura. Kuropatkin uviđa da zauzeće toga
pristaništa znači propast cele ruske flote na Tihom okeanu, — osim nekoliko
krstarica u Vladivostoku, — i izazvaće novo i mučno razočarenje u Rusiji. Ali i
da se reši na ofanzivu ne bi mogao to da učini pre iduće godine, odnosno, pošto
dobije pomoć iz Evrope, a koja mu dolazi u razmacima. Japanci su rešeni da to
svrše ranije. Od kraja oktobra oni žestoko napadaju naročito na nekoliko tačaka,
koje izgledaju važne, na Visoko brdo, koje dominira gradom i pristaništem, na
utvrđenja broj 2 i 3, i šanac br. 3. Rusi se brane očajno i sva ta nejednaka borba
samo je dugi niz herojskih podviga. Tek 22 novembra/5 decembra, Japanci
zauzimaju Visoko brdo i 15 dana docnije dohvataju se utvrđenja broj 2, gde gine
herojski vođa odbrane, đeneral Kondratenko; a zatim pada i utvrđenje br. 3. Od
tada dani utvrđenja su izbrojani. 20 decembra 1904/2 januara 1905, đeneral
Šteselj, komandant mesta predaje se. Ipak Port-Artur se branio više od sedam
meseci. Njegova predaja nije zadovoljila samo samoljublje Japanaca, koji pošto su
ga već jednom osvojili 1894, morali su, pritešnjeni od Nemačke, Francuske i
Engleske, da ga vrate Kinezima već ona oslobađa svu Nogijevu vojsku, koja će
moći da pođe na mandžursku-rusku armiju. Time ona još više obeshrabruje
Ruse, već jako onespokojene zbog gubitka cele flote. Oni su toliko demoralisani
da im nastavak rata izgleda bez ikakvog smisla.
Da bi podigao moral svojih trupa, a i da bi sprečio Nogi-evu armiju da
pođe na sever, Kuropatkin organizuje u početku januara jedan napad konjice na
Hin-Kon i železnicu Port-Artur— Liao-jang. Taj pohod, vođen od đenerala

615
Miščenka, ne uspeva da zadrži Nogia. Maršal Ojama, koji je dobio pojačanje u
brigadama rezerve, sredinom februara ima celu Nogijevu armiju na
raspoloženju. Ruska vojska, koja je tako isto pojačana33, podeljena je u tri armije:
druga na desnom krilu sa đeneralom Gripenbergom, treća u centru, sa
đeneralom Kolbarom, i prva na levom krilu sa đeneralom Linevićem pod
vrhovnom komandom Kuropatkina, koji postaje generalisim na mesto admirala
Aleksejeva, pozvanog u Petrograd. Snage oba protivnika, od kojih svaki ima 250
do 300 hiljada bajoneta, gotovo su jednake. Kuro-nuara 1905, đeneral Šteselj,
komandant mesta, predaje se. Ipak centracije japanskih trupa. Druga armija, koja
treba da obiđe levo krilo Japanaca, ima s početka nešto uspeha: oko 15/28
januara ona je osvojila svu okolinu Sandepua. Ali Kuropatkin zadržava svoju
ofanzivu i vraća trupe natrag, kad čuje da Japanci koncentrišu svoje snage prema
ruskom centru, trećoj armiji. Pošto se mesec dana rešavao da započne ponovo
prekinutu ofanzivu, uvideo je da više tome nije vreme: Japanci su ga preduhitrili,
jer armija Nogia koja je došla od Port-Artura, preduzela je pokret, obišavši obe
obale reke Liao-ho. U više mahova on pokušava da se odupre japanskim
manevrima, ali i pored herojskog držanja pojedinih jedinica on ne može da spreči
Nogia da razvije svoj napad. On je prinuđen da povuče svoje desno krilo ne
samo ka zapadu, već takođe i ka severu, da bi branio Mugden, odakle polazi na
sever jedina železnička pruga i najbolji put zvani „Put Mandarina”. Bitka oko
Mugdena okreće se u prilog Japanaca. Bojeći se da ne preseku otstupnicu nekim
njegovim jedinicama, Kuropatkin u noći 25 februara/10 marta počinje da se
povlači ka severu. On se povlači boreći se i sakuplja svoje trupe tek severno od
Tije-Linga, na položajima Si-pin-han. Ustupa vrhovnu komandu đeneralu
Lineviću, koga zamenjuje na čelo prve armije.
Posle poraza kod Mugdena, novo i teško iskušenje očekuje Ruse, propast
druge eskadre Tihog okeana. Od početka rata Petrograd je bio rešio da pošalje na
Krajnji Istok flote Baltičkog i Crnog mora. Ipak, samo Baltička flota, pod
komandom admirala Roždestvenskog, bila je pošla na put oktobra 1904.
Sastavljena od brodova vrlo različitih tipova i brzine, primorana da vuče za
sobom transporte hrane i uglja, ta flota, od kojih su pojedine jedinice imale da
pređu 16.400 milja, prešla je taj dugi put kroz tri okeana sa velikom sporošću.
Tek krajem aprila, početkom maja 1905, kad se Port-Artur već predao i prva
eskadra Tihog okeana nije više ni postojala, Roždestvenski koncentriše sve svoje
brodove blizu obale Anama, i nema drugog cilja, nego da pokuša da dođe do
Vladivostoka. On rešava da se probije kroz moreuz Cu-šime. Njegovi brodovi
vrlo spori, pretovareni ugljem, nedovoljno oklopljeni, naoružani topovima
slabog domašaja, suviše su ispod snage neprijateljske flote. 14/27 i 15/28 maja,
za vreme jedne nejednake bitke, oni su razbijeni od japanske artiljerije. Osim dve
oklopljene krstarice, i dva kontra-torpiljera, koji uspevaju da pobegnu i da dođu
do Vladivostoka, većina je potopljena; ostali, sporiji, opkoljeni su i zarobljeni.

33
Ona je povećana sa osmom i šesnaestom armijom i sa pet brigada pešadije.

616
 Propast kod Cu-šime, rešava kraj neprijateljstava. Ruska vlada, zabrinuta
zbog revolucionarnog pokreta, koji pomažu ratni porazi, rešena je da zaključi
mir. Sa svoje strane, Japan želi da završi jedan tako skupi rat, i tajno traži
posredovanje pretsednika Severnih Sjedinjenih Američkih Država. Pozvane od
strane pretsednika Ruzvelta da započnu pregovore o miru, zaraćene strane
pristaju.
Portsmutski mir (1905). — Punomoćnici: Vite, baron Rozen, pređašnji
ambasador u Tokiu i profesor Marteis od strane Rusije, baron Komura i
ambasador u Vašingtonu Takahira od strane Japana, sastaju se u avgustu, u
Portsmutu (New-Hampshire) u Severnim Sjedinjenim Američkim državama.
Zahtevi Japanaca, jako obimni, veoma su ponižavajući za Ruse. Ustupanje
ostrva Sahalina i poluostrva Liao-tunga, eva-kuacija cele Mandžurije, ustupanje
ratnih brodova interniranih u neutralnim zemljama, ograničenje ruskog
naoružanja na Krajnjem Istoku i ratna šteta od 600 miliona dolara. Ruski
punomoćnici ustaju energično protivu tri poslednja uslova. Japan, koji je obnovio
svoj savez sa Engleskom, s početka je nepopustljiv, ali pod pritiskom pretsednika
Ruzvelta i Engleske, na kraju, biva ipak umereniji i napušta uslove koji bi
osramotili Rusiju.
Ugovorom u Portsmutu potpisanom 23 avgusta/5 septembra 1905 Rusija
priznaje protektorat Japana nad Korejom, odriče se poluostrva Liao-tung, ustupa
japancima Port-Artur i Dalnji sa svim postrojenjima i železnicom koja im pripada
i južni deo ostrva Sahalina, ustupa mu prednosti u ribolovu severno od
Vladivostoka, a priznaje mu radi boljih odnosa i pre no što zaključe jedan novi
trgovinski ugovor prednosti najpovlašćenijeg naroda, i rešava se najzad da
evakuiše Mandžuriju.
Ma koliko da su teški bili uslovi za samoljublje Rusije, ruska vlada nije
mogla više da odlaže potpisivanje mira, jer je revolucija već bila počela.

617
 XXI. NIKOLA II (1894-1917)
(Nastavak)

1. PRVA REVOLUCIJA. OD CRVENE NEDELJE DO MANIFESTA OD

17/30 OKTOBRA 1905

Krajem 1904, pod plašljivim Svjatopolk-Mirskim, podjednako

nesposobnim da ubedi Nikolu II da dâ ozbiljnije povlastice ili da nastavi
Pleveovu politiku ugušivanja, borba protivu apsolutizma bila je gotovo
isključivo vođena od socijalističkih partija, intelektualaca i zemstva. Te tri grupe
opozicionera iskoristile su period relativne slobode, koja je nastala posle smrti
Plevea, prvo da se organizuju i pokušaju da se ujedine, zatim da utanače i javno
stilizuju svoje traženje političkih društvenih prava, tada još srazmerno umerenih.
1905, u koliko je rat protivu Japana bio sve više koban, njihova organizacija čini
nagli napredak; oni nisu sada sami da napadaju autokratiju. Nova činjenica koja
dominira celom godinom 1905, jeste pojava narodnih masa na političkoj areni.
Na dan „Crvene nedelje” 9/22 januara 1905, prvi put u istoriji Rusije, a da to
vođe pokreta ni predvidele ni htele, narod oličen u radnicima, stupa u dejstvo.
Njegova pojava daje svakom opozicionom pokretu naročitu snagu i pravi ga
opasnim. I ako je apsolutizam uporan u svojoj nepomirljivosti, ta činjenica
nateruje ga na niz ustupaka sve više i više ozbiljnih. Manifest od 17/30 oktobra
1905 jeste, i ako ga ni vladajući nisu ni predviđali ni hteli, prvo ustavni ustupak
dat od autokratije, a ovaj ustupak povućiće sazivanje prve carske Dume.
„Crvena nedelja” 9/22 januara 1905. — Dan 9/22 januara, koji otvara
revolucionarnu godinu 1905, nije bio pripremljen od intelektualaca ili zemstva,
već od Petrogradskih fabričkih radnika. Inicijatori njegovi nisu bile socijalističke
stranke, već sveštenik Gapon, koji u isto vreme dok je imao čudan uticaj u
radničkom svetu, bio je u ličnoj vezi sa policijom i ministarstvom unutrašnjih
dela — te se može tvrditi da je lično vlada olakšala početke revolucije. Februara
1904 Gapon je postao pretsednik pet „radničkih udruženja”, stvorenih po načinu
Zubatova, o trošku i pod zaštitom policije. Bio je to čovek sumnjive prošlosti,
neobično ambiciozan i obdaren izvanrednim govorničkim darom. U
„udruženjima”, od njega povećanim na dvanajest, bio je skupio do 30.000
radnika, vrlo disciplinovanih na koje je on, blagodareći svojoj demagoškoj
rečitosti, a takođe i u izvesnoj meri novcu koji mu je policija davala da bi
zadovoljavao potrebe svojih grupa, imao najpotpuniji uticaj. Jedanaest dana pre
„crvene nedelje”, pretstavnici radnika behu objavili štrajk u fabrici Putilov, i
podneli svoje uslove čisto ekonomske prirode. Sledećih dana štrajk je bio
zahvatio druge fabrike, 7/20 januara 93.000 radnika, pripadajućih u 74
industrijska preduzeća nisu radila, a samo dan docnije pokret je zahvatio 1614
preduzeća i 250.000 radnika. Gapon, koji je štrajk spremao već odavno rešava da
upotrebi ovaj štrajk u cilju na koji sigurno nije nikako mislila policija.

618
 Posredstvom svojih sekcija on je uticao na radnike da idu caru i podnesu
mu molbu u kojoj bi mu izneli svoje žalbe. Ta misao da se obraća caru, koja nije
došla ni od socijalista ni od intelektualaca, bila je bačena samo zato da je bolje
razumeju narodne mase. Ona potseća na 17 vek, na vremena Aleksija
Mihailoviča. Ali tekst molbe sadržava politička prava sasvim savremena: saziv
izaslanika sviju socijalnih klasa, uvođenje sviju sloboda, jednakost građana pod
zakonom, amnestija političkih krivaca, ustup zemlje seljacima, osmočasovni
dnevni rad, pravo štrajka itd. Završava se jednom čudnom pretnjom: „Care, ti se
praviš gluv na naše molitve, ostaje nam samo još da umremo tu, pred tobom”.
Gapon skuplja, u toku više javnih zborova 135.000 potpisa. Da bi se podnela
molba caru, bilo je rešeno da 9/22 januara dvanaestina hiljada radnika,
sakupljena iz sviju radničkih kvartova, uprave se u svečanoj povorci ka Zimskoj
palati. Car je bio obavešten pismom da ako se u dva sata ne pojavi pred svojim
narodom, gubeći njegovo poverenje slomiće moralne veze koje ga vezuju sa
narodom i krv će poteći.
Car se povlači u Carsko Selo, 9/22 januara, vojska je postavljena na svima
mestima gde povorke mogu poći. Intelektualci, predviđajući pokolj traže način
da ga spreče; njihovi izaslanici ugledni književnici kao Arsenjev, Anenskij, Gorki
uzalud posreduju kod Svjatopolk-Mirskog i Vitea, koji ne mogu ništa da učine;
sutradan će oni biti zatvoreni pod optužbom da su hteli sastaviti privremenu
vladu; radnici, u redovima, kreću iz predgrađa ka centru varoši. Oni nose ikone i
careve slike, da bi pokazali vernost manifestanata vladaru. Oni su sigurni da će
biti primljeni i očinski saslušani od cara. Ali ne idu daleko. Svuda, gde se god
približe trupama, dočekani su puščanim metcima. To neočekivano puškaranje
prvo ih zaprepašćuje, zatim ih obuzima panika videći kako padaju mrtvi i
ranjeni; beže u gomilama, gonjeni vojskom i užasne scene ubijanja događaju se, u
kojima i nevini prolaznici dele sudbinu manifestanata. Gonjenje i puškaranje
proteže se duboko u noć. Gapon, koji je na čelu jedne grupe došao čak do ispred
same Zimske palate, pao je od prvog plotuna; spasen od prijatelja, mogao je
nekoliko dana docnije prebeći preko granice. Na ređim mestima, radnici,
povrativši se od straha pokušavaju da se odupru; na Vasiljevskom ostrvu
pokušali su da podignu barikade. Ali uopšte uzevši, demonstracija je bila
sačuvala miroljubivi karakter, i nasilje izvršeno od trupa samo je time
očiglednije; 1000 poginulih i toliko ranjenih bilans je toga krvavog dana, koga su
nazvali „crvenom nedeljom”.
Ponovo stvaranje opozicije i ujedinjenje revolucionara. — „Crvena
nedelja” otvara jedan novi period borbe između opozicije i vlade. Vlada se
rešava da pokaže „čvrstinu”. Ponova se obrazuje mesto general-gubernatora
Petrograda, i ono se poverava D. F. Trepovu, sinu nekadašnjeg šefa policije,
poginulom od metaka Vere Zazulič. Najprisniji saradnik velikog kneza Sergije
Aleksandroviča, general-gubernatora Moskve, Trepov je već na tome mestu bio
razvio veliku energiju u borbi protivu revolucije u Petrogradu; on naređuj

619
rasturanje radničkih udruženja i hapsi mnogo intelektualce. Kao što Gapon posle
9/22 januara priznaje da ga je hteo podići, tako je carev ugled u očima naroda
nepopravljivo srušen. I najmiroljubiviji građani, koji su došli na trg Zimske
palate da čuju cara ili da „umru” vratili su se kućama kao revolucionari.
Nekoliko dana docnije, kada je car shvatio situaciju u kojoj je, Trepov je izabrao u
fabrikama trideset četiri sigurna radnika, objasnio im kako treba da se ponašaju
pred carem i odveo ih u Carsko Selo. Nikola II ih prima, izjavljuje im svoj
„oproštaj”, moli ih da se „strpe” i da će „preduzeti mere”. Posle audijencije,
serviran im je ručak, ali kad su se vratili u Petrograd, više njih bili su napadnuti
od radnika iz prestonice. Ova komedija nije mogla povratiti ugled carev. Od sada
se ne može više računati na legendu o vernosti i poslušnosti naroda. Ne samo da
masa varoškog građanstva prilazi odjednom revoluciji, već kao gubernator, u
cilju represalija pribegava često proterivanju radnika u njihova seda,
revolucionarne težnje ulaze ubrzo i u seosku sredinu. Uz radničke štrajkove, koji
su sve brojniji posle „crvene nedelje” i šire se na gotovo sve industrijske centre u
zemlji, naročito na one u pograničnim krajevima, u Poljskoj, na Kavkazu,
zapadnim gubernijama, pojavljuju se sada i agrarni nemiri koji izbijaju već od
meseca marta u svim gubernijama. I intelektualci napuštaju svoj miroljubivi stav
i ne manifestuju više moralno neodobravanje protiv napada oružanom rukom na
žandarme i terorističke atentate koji postaju sve češći. Jedan od tih atentata
socijal-revolucionara I. Kaljajeva koji bombom ubija velikog kneza Sergija
Aleksandroviča, 4/17 februara, u neposrednoj blizini njegove palate u Kremlju,
izaziva dubok utisak na cara. Doznavši za atentat Nikola II uhvatio se rukama za
glavu i uzviknuo plačući: „Bože moj, zašto taj užasni zločin?”. Ništa ne pokazuje
bolje njegovo nerazumevanje za želje naroda nego baš to „Zašto”. Dvanaest
godina docnije, u trenutku svoje abdikacije, pitao se opet plačući: „Da se nisam
varao 22 godine?”.
Najozbiljnija posledica „Crvene nedelje” nije u tome što je izazvala
teroriste na atentate, već što je ujedinila sve opozicionare, ekstremiste i
najumerenije protivu vlade. Mnogobrojna grupisanja se obavljaju, i da bi izbegla
represalije vlasti, oni uzimaju oblik profesionalnih ili tehničkih „udruženja”.
Verovatno, taj je način organizovanja manje pogodan nego političke stranke, ali
ako su se ruski intelektualci, vođeni svojim instinktom, zadržali baš na tom
prelaznom obliku, znači da je bilo još rano misliti na stvaranje pravih stranaka.
Prva grupisanja su delo univerzitetskih ljudi i advokata.
U Petrogradu, pogreb studenta Savinkina, jedne od žrtava „Crvene
nedelje”, služi pre svega kao izgovor za jednu impozantnu manifestaciju
organizovanu od njegovih drugova i profesora. Zatim kad je Univerzitet, koji je
sutradan 9/22 januara bio zatvoren, bio ponovo otvoren, njegov savet rešava da
ne počne sa časovima. Krajem januara 16 članova Akademije nauka,124
profesora i 201 privat. docenata Univerziteta potpisuju, u ime ruskih naučnika,
jednu izjavu koja se završava sa potvrdom da je „sloboda” nauke nepomirljiva sa

620
savremenim ruskim socijalnim režimom. 7/20 februara na jednom sastanku,
održanom na univerzitetu, studenti i profesori žigošući „zločinačku avanturu”
rusko-japanskog rata i „krvave događaje od 9/22 januara, izjavljuju da su
solidarni sa radnicima i intelektualcima; traže saziv Ustavotvorne skupštine
izabrane opštim pravom glasa, opštu amnestiju i pravo nacionalnih manjina na
autonomiju. U aprilu su stvorena tri razna udruženja profesora više, srednje i
niže nastave.
Sutradan po „crvenoj nedelji” advokati se skupljaju njih 325 na broju, i
pošto su diskutovali čitavu nedelju dana, izjavljuju svoje simpatije radnicima,
imenuju jednu anketnu komisiju o nedavnim događajima, i organizuju protestni
štrajk od 8 dana. 16/29 januara savet advokatskog reda prima predlog, u kome
se izjavljuje, da promena političkog režima potrebni je uslov za pravilni rad
pravde. 25 februara/10 marta prestavnici pravosuđa obe prestonice i mnogih
pokrajinskih gradova slažu se da se pozovu na opštu skupštinu advokati iz cele
Rusije. Oni se sastaju 28 marta/10 aprila; uzalud Trepovljevi ljudi traže da se
skupština zaključi, ali ona ne prekida svoje sednice. 180 delegata, koji učestvuju
na njoj rešavaju da organizuju jedno profesionalno i političko udruženje, da
propagiraju ideju u korist Ustavotvorne skupštine i da se izjave solidarni sa
svima partijama i grupama revolucionarnim ili opozicionim.
Mnogobrojna udruženja kao železničkih činovnika, inžinjera, književnika i
t. d., ređaju se u udruženja univerzitetskih profesora. Konstatujući da imaju svi
jedan zajednički ustavobranilački program iz izjave delegata zemstva od 8/21
novembra 1904, ali jako proširen i izražen mnogo snažnijim rečima, — oni se
organizuju u jedan „Savez udruženja”.
Štampa se uz opšte stanje duha, i u prkos tiranije cenzure i
administrativne samovolje, udružuje sa opozicionim pokretom. To stanje duha
tako je jako i tako jednodušno, da se zbilja i ne primećuju ograničenja koja su mu
nametnuta; štampa se služi takvom slobodom izraza kao nikada ranije. Ne samo
liberalna štampa već i sama konzervativna štampa popušta opštem pokretu.
Tako i liberalni list „Rus” Aleksija Suvorina-sina, objavljuje članak pod naslovom
„Ozbiljni trenutak” sa „motoom”: „Još ima vremena”, koji čini snažan utisak.
Pošto je izjavio, citirajući Bizmarka, da „interes države zahteva promenu
ustanova, „kaže da je čas promene kucnuo za Rusiju i optužuje neaktivnost
vlade. Tako isto i reakcionar knez Meščerkin priznaje potrebu „udruživanja sa
narodom” i izjavljuje otvoreno: „zahvalimo Bogu što smo tučeni od Japanaca, jer
bi naša pobeda pod lovorom sakrila otvorene rane.”
Vladina vrdanja i carska naredba od 18 februara — 3 marta 1905. —
Vladino držanje nije tako da bi moglo umiriti opšte uzbuđenje. Vite, kao
pretsednik komiteta ministara34 određen da ostvari obećanja carskog manifesta
od 29 novembra/12 decembra 1904, zbilja se bacio na posao sa svojom
uobičajenom revnošću. Ali mnogobrojne komisije određene da pripreme nacrte
34
Počasna titula koju ne treba mešati sa titulom pretsednika ministarskog saveta.

621
potrebnih zakona i u kojima liberali, ne očekujući ničega dobrog odbijaju da
učestvuju, najčešće, ne žure da završe posao; i ubrzo biva jasno da vlada nema
nameru da stvarno da ustupke koje je obećala, već misli da zadovolji rečima.
11/24 januara, u jednom izveštaju komitetu ministara, Vite, pošto je dao
strašnu sliku zloupotreba lokalnih vlasti, traži reviziju sviju zakona koji se
odnose na zaštitu javnoga reda, i car daje svoju saglasnost. Ali ne čini se nikakav
pokušaj da se ukinu označene zloupotrebe. Jedna komisija, u koju liberalni
književnici nisu hteli da uđu, obrazovana je 23 januara/5 februara da bi se
popravilo zakonodavstvo štampe. Njen pretsednik, Kobeko, pripadnik je slobode
štampe. Ali dok se komisija upinje da obori administrativnu cenzuru, listovi i
dalje trpe kinjenja vlasti, i Carski savet još povećava vlast ministru unutrašnjih
dela koju ovaj ima nad listovima. Ukaz od 12/25 januara obećao je da će ostvariti
strogo odvajanje zakonodavnih i izvršnih vlasti, i odlučio da svaki zakonodavni
akt ima da bude obavezno potvrđen od Carskoga saveta i obnarodovan od
Senata. Ali ministri nastavljaju, da izdaju, potpisane od cara, dekrete koji dobijaju
snagu zakona. Jedna komisija je imenovana da postavi slobodu savesti, ali ona ne
uspeva ništa. Široki program radničkog zakonodavstva bio je označen od Vite-a,
ali komisija koja je pregledala taj nacrt, pod pretsedništvom Kokovceva, nije
uspela za šest meseci da uredi ni jedan jedini projekt zakona. 29 januara/11
februara, kao posledica događaja od 9/22 januara, obrazovana je jedna naročita
komisija, u kojoj su imali biti i birani delegati radenika, pod pretsedništvom
Šidlovskog. Ali pošto su 420 radničkih delegata sakupljenih 17 februara/2 marta,
tražili lični imunitet i slobodu govora, za komesare, potpuno i verno objavljivanje
presuda, kao i ponovno otvaranje radničkih udruženja zabranjenih od vlade, car
naređuje da se ta komisija rasturi, što izaziva jedan novi štrajk u Petrogradu.
Neodlučnost vlasti pojavljuje se čak i u izboru novoga ministra
unutrašnjih dela. Svjatopolk-Mirskij, razočaran, slab, nesposoban za akciju,
iscrpeo se. Gotovo kao posmatrač prisustvovao je događajima 2/22 januara i
sledećih dana. Već odavno on je želeo da dâ ostavku, ali nije bilo lako zameniti
ga. Kada odlazi 2/15 februara, on iščezava sa političke pozornice a da niko to
nije ni primetio. Na savet Trepova, car mu postavlja za naslednika Buljigina, koji
je bio saradnik velikog kneza Sergija Aleksandroviča u general-gubernatorstvu
Moskve. Taj nekadanji gubernator Kaluge i Moskve nije običan činovnik,
pokoran naredbama pretpostavljenih. On ima izgled velikog gospodina. Ali on
neće da služi sumnjivim ciljevima ultra-reakcionara, još manje neće ostvariti
reforme. Njegovo postavljanje nije jedno rešenje, to je samo odlaganje. Kao ni
vlada, ni on nema programa, ni plan akcije. Pravi gospodar situacije nije on, već
general gubernator Petrograda, Trepov, koji uživa lično poverenje cara.
Ipak, pojačanje revolucionarnog pokreta primorava vladu da nešto učini.
Čak i konzervativci traže to. Oni neće ni ustavni režim kao liberali, ni
Ustavotvornu skupštinu kao radikali, već oni se najradije pridružuju ideji da se
vaspostavi stara ruska moskovska ustanova iz XVII veka Zemskij Sabor. Oni

622
misle, da ako je car primoran da stupi u vezu sa pretstavnicima zemlje, ovi ne
moraju biti pretstavnici intelektualaca, pa čak ni plemstva već zaraženog
liberalizmom, već neka to bude sa pretstavnicima narodnih masa, seoskih klasa,
koje čine 85% ruskoga naroda. Seljaci su, misle oni, konzervativci; oni žele
svojinu; oni se drže čvrsto starih tradicija i neće izdati cara. Zašto da se ne obrati
neposredno njima, zanemarivši više klase? Među njima vlast će naći podršku,
koja joj je ogromno potrebna. Ovako shvatanje narodnog pretstavništva u
saglasnosti je sa principima apsolutizma: kao u XVII veku, moguće je da narod
da svoje mišljenje i da car reši. Umereni konzervativci izjašnjuju se 4 novembra
1904, zajedno sa manjinom delegata zemstva, koje predvodi Žipov, za jednu
savetodavnu skupštinu; a iza njihovog mišljenja car, koji neće da se odrekne
autokratije zabarikadiraće se da bi odoleo sve više rastućim zahtevima većine u
zemlji.
Izvesni ministri shvataju da situacija traži od cara držanje i izjave mnogo
jasnije. Od 17/30 januara 1905, na kraju svog nedeljnog izveštaja, ministar
poljoprivrede Ermolov ocrtava Nikoli Drugom uznemiravajuću situaciju Rusije,
neobično uzbuđenje koje obuzima društvo, pobrojava žalbe raznih grupa,
ukazuje na potrebu da dobrovoljno uzima koncesije da bi izbegao nesrećne
posledice, i ističe sjajnu priliku da imperator bude drugi „Car osloboditelj”
Rusije. Posle malog odupiranja Nikola pristaje da sazove jedno narodno
pretstavništvo i upućuje Ermolova Viteu; ali ni petnaest dana docnije on još ništa
nije učinio. 31 januara/13 februara Ermolov se vraća na istu stvar jednim novim
memoarom. Car saziva privatnu konferenciju i pod njegovim pretsedništvom
većina naginje njegovom mišljenju. 3/16 februara Nikola izjavljuje ministrima da
je rešio da se sazovu poslanici, ali zadržava pravo izbora pogodnog trenutka da
to objavi carskim raspisom. Poznavajući karakter carev Vite stavlja izvesne
primedbe, najzad ućuti. Tri projekta Carskog raspisa predata su caru i još
petnaest dana prolaze.
Izjutra, 18 februara/3 marta, uoči godišnjice oslobođenja seljaka, zgodne
prilike za publikovanje „oslobodilačke” carske obznane, ministri su se iznenadili
kada su našli u „Vladinom vesniku”, umesto očekivane obznane, jedan manifest
sa potpuno suprotnim idejama. Taj manifest optužuje izazivače nereda koji
udaraju na temelje države, posvećene crkvom i potvrđene zakonima, kidaju veze
prošlosti i sadašnjosti, i nadaju se da stvore novu državu na temeljima tuđim
Rusiji. Pošto je potsetio, da je ubistvo velikog kneza Sergija Aleksandroviča
„duboko ranilo narodna osećanja”, izjavljuje svoje vladarsko poverenje u
požrtvovanje svoga vernoga naroda kao i u pomoć „dobronamernog” građanina.
On smatra da je za sada najvažnije slomiti tvrdoglavu otpornost spoljnjeg
neprijatelja i „iščupati korenje pobune” u unutrašnjosti zemlje; kad taj cilj bude
bio postignut i duhovi umireni, moći će se posvetiti „obnavljanju moralnih
činilaca narodnoga života”. Na završetku on priziva blagoslov Božji na

623
„učvršćenje temelja stvarne autokratije”. U ovome dokumentu, koga je car, ne
pitajući nikoga, poslao pravo u ruke ministru pravde, ceo svet je poznao odmah
ideje i stil Pobjedonosceva.
Istoga dana ministri prisustvuju u Carskome Selu, pod pretsedništvom
cara, nedeljnoj sednici ministarskog saveta. Posle nekoliko trenutaka neugodne
tišine, Kokovcev pominje potrebu za umirenjem stranih poverilaca, Ermolov i
Bugilin pokreću pitanje obznane i traže da se ima objaviti bez odlaganja. Car
odgovara raspoloženo, da obznana još nije gotova; nijedan projekt, koji mu je
dat, nije ga zadovoljio. Posle ručka, ministri ponovo pokreću isto pitanje i
izjavljuju da ne odgovaraju za održanje reda i bezbednost osoba koje su „pod
pretnjom” — t. j. izložene bombama. Car nije krio svoje nestrpljenje: „Moglo bi se
pomisliti da se bojite revolucije”, reče Buljuginu. „Sire, revolucija je već počela”,
odgovorio je ovaj. Tada Nikola izvadi iz džepa paket obznane koju je lično
sastavio služeći se sa ona tri podneta projekta. On ga pročita i pošto ga ministri
odobriše, potpisa ga, datirajući kao da je manifest objavljen toga jutra, 18
februara/3 marta.35
Tako su se istoga dana pojavila dva akta, koja bi bila u kontradikciji, da
car nije u drugi uneo izvesne rezerve koje mu umanjuju „emancipatorsku”
vrednost. Obznana, stvarno, objavljuje da će „najdostojniji”, obasuti poverenjem
narodnim „biti pozvani da učestvuju „u prethodnim radovima na
zakonodavnim projektima”. Ali, dodajući da će te reforme biti uvođene samo „u
koliko bude bila potreba za njima”, i pod uslovom da ne kidaju „veze sa
istorijskom prošlošću”, kao i da održe „nepokolebljivi karakter osnovnih
zakona” on čudno sužava ulogu poslanika, već inače malo „ustavnu”. Ako i
upućuje nekoliko pohvalnih reči skupštini plemstva, zemstvu i raznim socijalnim
organizacijama, koje su požele sreću imperatoru prilikom rođendana
carevićevog, on ne govori ni reči o njihovom traženju političkih prava ni željama
javnoga mnjenja.
Ništa ne pokazuje bolje nego ova dva akta od 18 februara/3 marta koliko
se poslednji ruski autokrata držao grčevito prošlosti. Treba li misliti, kao što je to
pretpostavljala imperatorka Marija Fjodorovna, čije je reči prevela jedna počasna
dama francuskom novinaru Burdonu, da je car hteo, potpisujući prvo manifest
„da pokaže da objavljuje obznanu bez ikakvog prinuđivanja”. Bolje je reći da je
tražio, kao što će činiti sve do svoje abdikacije, da umanji manifestom utisak
obznane koja mu je, stvarno, nametnuta. On se igra sa svojim ministrima i svojim
podanicima; u nedostatku volje, on pribegava lukavstvu.
Međutim, obznana baca potpuno u zaborav manifest kod javnog mnjenja.
Bez sumnje, u dubini svoje svesti, liberali su ubeđeni u neiskrenost carevu, a
radikali ne veruju ni za trenutak da on može da bude sposoban da iskreno daje
ustupke. Ali štampa likuje, jer ima interesa tumačiti polu-ustupke otete od cara u
smislu narodnih želja. Direktor „Novoe Vremja” Suvorin „plače od radosti, oseća
se podmlađen” i tvrdi da od toga „istoriskoga dana niču krila Rusiji”; i istina je, u
35
U svojim memoarima Više opisuje ovaj događaj malo drukčije.

624
prkos manifestu. Od izjave delegata zemstva novembra 1904, ova obznana beleži
najvažniji korak na putu ka ustavnom režimu.
Obznana ne utvrđuje način sazivanja „najdostojnijih” koji imaju da
pretstavljaju narod. On poverava tu brigu jednoj komisiji, kojoj presedava
Buljigin. Ali vlada, koju više zanima svršetak bitke kod Mugdena, ni najmanje se
ne žuri da obrazuje tu komisiju. Mnogobrojni administrativni i socijalni
organizmi traže, preplavljajući Buljigina projektima, da budu u njoj zastupljeni.
12/25 marta Buljigin izjavljuje jednoj delegaciji Opštinskog veća u Moskvi, da će
pretstavnici gradova i zemstva biti u njoj. 18/31 marta zvanični kominike
objavljuje da će, pored pretstavnika vlade i „ličnosti, poznate sa svoje aktivnosti
učestvovati”. Petnaest dana docnije, novi kominike određuje tačno da će car
imenovati komesare. 6/19 maja izjavljuje se da su „predhodni radovi” gotovo
„završeni”, i da se treba „nadati” da će komisija biti sazvana za 15/28 juni.
Najzad, posle tri meseca, komisija nije još pozvana; ne zna se čak ni ko je
sačinjava. Pošto se čulo za Mugden, doznaje se i za Ci-Šumu. Pred novom
eksplozijom javnoga protesta, vlada žuri da objavi da „komisija” Buljigina neće
biti sazvana, i da bi se dobilo u vremenu, ministrov projekt biće direktno predan
na ispitivanje ministarskom komitetu i Carskome savetu, kao i na potvrdu
imperatoru. 26 maja/8 juna ministarski komitet studira, na brzinu, dvadeset i pet
prvih članova projekta, čija sadržina počinje odmah da se prepričava u narodu.
Taj projekt daje puno pravo skepticizmu liberala u pogledu na dvosmislenu
obznanu od 18 februara/3 marta. I ako on predviđa Dumu, ona je u stvari samo
skromna savetodavna skupština, koja neće dati narodu da upravlja njegovim
suverenitetom. Njena zakonodavna uloga biće ograničena na pripremanje
zakonskih projekata, koji, da bi bili završeni, treba da budu primljeni od
Carskoga saveta i sankcionisani od imperatora. U budžetskoj materiji, ona će
imati samo savetodavni glas, a pitanja koja se odnose na narodnu odbranu, biće
izuzeta iz njene kompetencije. Način glasanja uzeće se iz principa podele klasa i
potsećaće na izborni zakon zemstva iz 1864 godine.
Adresa zemstva od 26 maja/8 juna 1905. — Pomoću izvrdavanja ne može
se jedna vlada izmiriti sa narodom, čiji jednodušni osećaj nije više u pitanju posle
kongresa delegata zemstva, održanog u Moskvi od 24 maja/6 juna do 26 maja/8
juna 1905.
Od novembra 1904 delegati, koji su prisustvovali na kongresu zemstva,
nisu pretstavljali više privatne ljude, već su bili pretstavnici svojih udruženja, i
od kojih je većina imala jasna ovlašćenja; s druge strane, oni nisu bili pretstavnici
jedne stranke, već jedne „koalicije” opozicionara, i njihove odluke samo su time
dobijale više vrednosti. Na kongresu u početku maja (22—26 april/5—9 maj),
levica kongresa od novembra 1904, obrazovana od konstitucionalista, bila je
definitivno formulisala mišljenje liberala u pogledu izbornog uređenja i agrarnog
problema, opredeljujući se za opšte neposredno pravo glasa, i za obavezni otkup
od privatnih posednika jednog dela njihove zemlje. Ona je takođe tražila da

625
„prva ustavna skupština” može svojevoljno „postaviti zakoniti politički režim”,
to jest dati sebi prava ustavotvorne skupštine. Po svima tim tačkama u očevidnoj
suprotnosti sa principima „Buljiginove Dume”, ona nije bila u saglasnosti sa
grupom Šipova: ovaj se bio zadovoljio jednim „Državnim savetom zemstva”,
biranih od biračkih okruga zemstva, sreskih i gubernijskih, sa dužnošću
„prethodnih priprema” zakonskih nacrta, koji bi zatim imali da dobiju
„definitivan oblik” kod jedne „naročite vladine ustanove”, pa da se prvima vrate
na ispitivanje; ali levica je imala poražavajuću većinu: sa 127 glasova protivu 8
primljeno je bilo opšte pravo glasa, sa 87 protivu 49 neposredno pravo glasa, sa
123 protivu 13 princip narodne skupštine a ne prosto savetodavne.
Kongres u Moskvi, poslednji kongres „koalicije” sazvan od Šipova,
održan je 24 maja/6 juna, posle propasti kod Ci-Šume, kada su glavne linije
Buljiginovog nacrta bile poznate. Kako je trenutak bio ozbiljan i svečan, on je
rešio da se neposredno obrati imperatoru i da mu, preko jedne delegacije,
podnese adresu. Izabrani delegati bili su: knez Sergije Trubeckoj, knez Ž. E.
Lavov-budući pretsednik privremene vlade 1917, — grof Hejden, Golovin — koji
će biti pretsednik druge Dume, — Petrunkevič, Rodičev, kneževi Šahovskij i
Dolgorukov, i pretstavnici opština Fjedorov i Nikitin. Adresa, sastavljana 26
maja/8 juna vrlo je jasna. Ona ukazuje na opasnost koja preti „prestolu”, vidi u
ratu rezultat „zločinačkih zloupotreba” i nehatnost savetnika carevih, podvlači
stanje „građanskog rata”, krivičnost „neznalačke i štetne birokratije”, koja je
„ukazivala” i zanemarila izvođenje carevih naredbi. Ona se žali da, bez obzira na
strašne događaje, „obećanje carevo da sazove pretstavnike naroda” nije održano
i podiže se protivu namere, koje glasovi pridaju vladi, da se hoće dati
pretstavništvo klasa umesto pretstavništvo naroda. Adresa moli cara „dok je još
vreme”, da sazove „bez odlaganja” pretstavnike naroda „izabrane od svih
podanika, bez ikakve razlike”. Ona izjavljuje da ti pretstavnici treba da „reše”, u
saglasnosti sa carem „životno pitanje rata i mira, da zaključe ili odbiju uslove
mira”, što će pretvoriti rat u „narodni” rat, i sakupiti sve „oko jedne jedine
narodne zastave”, da treba da, u saglasnosti takođe sa carem „utvrde
organizaciju obnovljene države”. Završava se rečima punim opomena: „Ne
oklevajte, Sire. U ovome strašnome času narodnih iskušenja, velika je vaša
odgovornost pred Bogom i Rusijom.”
Bio je to stil na koji se nije bilo naviklo u Rusiji, i Trepov izjavljuje
delegatima da neće biti primljeni. Tada se ovi obraćaju neposredno Nikoli
Drugom. Imperator pristaje da primi samo neke od njih — on se Petrunkeviča
naročito gnuša, — ali pod uslovom da ne podnesu adresu i da saopšte Trepovu
tekst svojih govora. Najzad, pošto su odbili da prime te uslove, on ih sve prima
7/20 juna u Peterhofu. Govor koji drži knez Trubeckoj, umerenijeg je tona nego
adresa, i njegovi proosećani izrazi izgleda da su dirnuli cara. Nikola im odgovara
jednim spremljenim govorom.
Adresa od 26 maja/8 juna poslednji je zajednički korak članova zemstva,
ustavotvoraca i monarhista, jer objava nacrta Buljiginove Dume završava

626
odvajanje koalicionaša. Na kongresu pretstavnika opština i zemstva, koji
zasedava u Moskvi od 19 jula/1 avgusta do 21 jula/3 avgusta, Ustavotvorci
glasaju za nacrt Ustava, sastavljen od S. A. Muramceva. Što oni ipak rešavaju da
učestvuju u glasanju za Buljuginovu Dumu, samo je zato da bi nastavili borbu, da
traže pravo Dume da donosi i izglasava budžete, da traže javne slobode i opšte
pravo glasa. Kako smatraju da je potrebno da stupe u vezu sa narodnim masama
i da se jave na izbore sa jednim zajedničkim i potpunim programom, oni rešavaju
da obrazuju političku stranku, ustavotvornu i demokratsku. Trepov je uzalud
izjavljivao da je taj kongres nezakonit i naređivao policiji da ga rasturi;
kongresisti odbijaju da ga poslušaju. Na sledećem kongresu — poslednjem
zvanično odobrenom s obzirom na izbore u Dumi, — koji se održava otvoren od
25 septembra/8 oktobra do 28 septembra/11 oktobra, primljene su glavne tačke
programa buduće ustavotvorne-demokratske stranke, zvane „kadeti”.
Neredi i revolucionarni štrajkovi. — Još više su zadavale brigu
revolucionarne manifestacije, koje se od početka 1905 šire po celoj zemlji, u
najrazličitijim socijalnim sredinama. U gradovima one se pojavljuju najčešće u
obliku štrajka političkog karaktera, sve više podvlačenog. Na sve strane štrajkači
traže sazivanje ustavotvorne skupštine, birane opštim pravom glasa, i čuju se sve
češće uzvici: „Dole autokratija! Živela naoružana pobuna! Sutradan po „crvenoj
nedelji” izbijaju štrajkovi u pograničnim pokrajinama: u Poljskoj, u baltičkim
zemljama, na Kavkazu, naročito u Varšavi, Rigi, Revalu, Vilni, Tiflisu. Zanatlijski
esnafi, manje napredni, kao hlebari, obućari, kočijaši, male zanatlije idu za
primerom fabričkih radnika. U februaru talas seoskih pobuna, započeo u Kurskoj
guberniji, širi se po celoj Rusiji. Taktika pobunjenika menja se prema lokalnim
težnjama seljaka. Negde grabe žito ili stoku od sopstvenika zemlje, seku im
šumu, oru njihova polja, negde čak gone vlasnike sa imanja i pale im kuće. Na
drugom mestu odbijaju da plate porez i gone lokalne vlasti. Vlasti šalju vojsku i
kozake u pomoć sopstvenicima; nemilosrdno ugušivanje pobuna pojačava
ogorčenost seljaka protivu plemića i autokratije. Pomoću radnika, seljaci se
sakupljaju na kongrese i osnivaju, krajem juna, savez panruskih seljaka, čiji drugi
kongres u novembru okuplja 187 delegata seljaka, verovatno izabranih
nepravilno, često čak i na osnovu fiktivnog glasanja, ali koji ipak dolazi iz
dvadeset gubernija.
Ako politička propaganda dotle nije dirnula vojsku, od 1903 počinje da se
uvlači prvo među mornare, svesnije nego suvozemna vojska. U leto 1905, posada
sa nekoliko brodova Crnomorske flote zadobijena za revolucionarni pokret, ide
dotle da priprema plan za pobunu eskadre u Sevastopolju. 27 juna/10 jula jedna
slučajna prilika — rđava hrana — izaziva pobunu mornara na oklopnjači
„Potemkin-Tavričeskij.” Pobunjenici odlaze na svome brodu u Odesu, gde su bili
krvavi sukobi između radnika štrajkaša i vojske. Socijal-demokrata Feldman
predlaže mornarima da se iskrcaju i da tu naprave, pod zaštitom moćnih topova
sa „Potemkina-Tavričevskog”, centar borbe protivu autokratije. Ali posada nije

627
toliko zrela da bi mogla da ostvari taj plan; ne može da se reši da se iskrca i čeka
da se cela eskadra iz Sevastopolja pridruži „Potemkinu-Tavričeskom”. Ova se
zbilja pojavljuje pred Odesom 30 juna/13 jula, ali samo torpednjača „Georgije
Pobjedonoscev” prilazi pobunjenicima. Ali već sutradan mornari sa „Georgija
Pobjedonosceva” odvajaju se i rešavaju da se vrate u Sevastopolj i predadu. Oni
sa „Potemkina-Tavričeskog” ne mogu ni misliti na predaju, jer su ubili više
svojih oficira u početku pobune, i izbacili više metaka iz topova na Odesu.
Savetuje se njihovom šefu, matrozu Matjušenku da se upravi na Rumuniju. U
Konstanci rumunske vlasti predlažu im da se predadu, obećavajući im slobodu.
Oni ne pristaju i odlaze u Teodosiju da bi se snabdeli životnim namirnicama i
gorivom. Ali u Teodosiji vojnici pucaju na delegate sa torpednjače i zarobljavaju
Feldmana i nekoliko drugih vođa pobune. 6/19 jula „Potemkin-Tavričeskij”
vraća se u Rumuniju, i dva dana docnije predaje se rumunskim vlastima.
Da bi zaustavila revolucionarni pokret, vlada bi trebala da dâ ozbiljne
ustupke. Ali još nije za to raspoložena. Pošto je bio izučavan od Ministarskog
saveta, nacrt Buljiginove carske Dume diskutovan je u Peterhofu, na skupu kome
je pretsedavao car i kome su prisustvovali i veliki kneževi. U toku diskusije car i
njegova okolina jasno pokazuju da imaju više poverenja u seljake, smatrane kao
vernije, nego u plemstvo, osumnjičeno da je zadobijeno za političke ideje
intelektualaca. Najzad, prima se posredno pravo glasa i podela glasača na tri
grupe: seljaci, veleposednici i varoški građani, koji učestvuju uzajamno sa 43%,
34% i 23% od glasačkog tela. Manifest od 6/19 avgusta, koji objavljuje stvaranje
Dume razočarava toliko mnjenje da se zabranjuje, pod pretnjom hapšenja, da se
javno diskutuje o političkim problemima. Oduzimajući opoziciji svaku nadu na
sporazum sa vlastima, one je guraju definitivno na revolucionarnu stranu.
U borbi koja je sve življa, grupa ekstremista ili boljševika socijal-
demokratije igra važnu ulogu. Od njenog trećeg kongresa, održanog u Londonu
od 12/25 aprila do 27 aprila/10 maja, ona je prvo rešila da učestvuje u izborima
za Dumu da bi organizovala održanu pobunu i da pomaže pobedu jedne
građanske republike, u nadi da osigura ulazak svojih pretstavnika u privremenu
vladu koja će slediti za proglašenjem republike. I ako je bila pristala da pomaže
srednji stalež „onoliko dugo koliko bude uz revoluciju, ili bar samo uz opoziciju,
„ta grupa je bila rešila da upozna radnike o „antirevolucionarnom i
antiproleterskom karakteru pokreta demokratske buržoazije”. Ali posle
manifesta od 6/19 avgusta, ona se ne ograničava samo, kao demokratska
buržoazija, da ne priznaje Dumu, ona rešava da bojkotuje izbore. U septembru,
ona počinje da primenjuje parolu: „Organizujmo revoluciju!”, koju je bio bacio
nešto ranije 9/22 januara socijal-demokrata Parvus. Taj Parvus pokušava da
grupiše delimične radničke štrajkove i da priprema opšti štrajk. Od jeseni
propaganda među radnicima ogromno je olakšana, kada su studenti koristeći se
autonomijom univerziteta, otvorili univerzitetske amfiteatre za narodne mitinge,
i on ih trpi pod uslovom da se ne produžavaju na ulici. Skupovi postaju sve
mnogobrojniji, govori sve više oduševljeni i predlozi sve revolucionarniji.

628
Pokušaj opšteg štrajka tipografskih radnika u Moskvi uspeva potpuno; listovi ne
izlaze od 2/15 do 18/31 oktobra i Petrogradski tipografski radnici od svoje
strane iz solidarnosti štrajkuju tri dana. U Moskvi je stvorena, u saradnji sa
socijal-demokratijom, prva organizacija ujedinjenih radnika: „sovjet” poslanika
tipografskih i litografskih radnika.
Štrajk tipografa nije bio dovoljan da ostvari opšti štrajk. Na protiv, štrajk
željezničara, zaustavljanjem saobraćaja i veza, koji bi paralisao život zemlje i
omeo mere vlasti, bio bi sposobniji da u tome uspe. Da bi ga predupredilo vlada
saziva u Petrogradu 3/16 oktobra kongres železničkih službenika, pod
izgovorom da traže popravku svojih materijalnih uslova. Ali 9/22 oktobra taj
kongres traži politička prava koja zahteva cela zemlja: ukidanje opsadnog stanja i
smrtne kazne, ličnu slobodu i sve političke slobode, pravo nacionalnih manjina
da sami raspolažu sobom, sazivanje ustavotvorne skupštine i nekažnjivost
štrajkača. Na glas da su pohapšeni delegati, službenici železnice Moskva—Kazan
stupaju u štrajk. Za tri naredna dana štrajk osvaja celu železničku mrežu Moskve,
i veza sa Petrogradom je prekinuta 11/24 i 12/25 oktobra.
U raznim centrima države pojavljuju se u isto vreme izvršne organizacije,
komiteti za štrajkove, savezni saveti, sovjeti radničkih izaslanika. Od svih tih
organizacija najvažnija je sovjet petrogradskih radničkih izaslanika, koji se sastaje
prvi put 13/26 oktobra. On nije, kao što ga definiše Lenjin u novembru „ni
radnički Parlament ni nezavisna proleterska organizacija, već borbena
organizacija, sa unapred određenim ciljem”. Njegova namera je ostvarenje
boljševičke parole: oružana pobuna, privremena vlada, demokratska republika i
ustavotvorna skupština. Opšti štrajk za njega je samo sredstvo za borbu protivu
autokratije; on počinje odmah da oruža radnike, da organizuje „borbene
bataljone”. Politička traženja koja upućuje vladi ista su kao i tipografskih
radnika.
U istome času, kongres članova zemstva i Saveza za oslobođenje održava
se u Moskvi, sa ciljem da organizuje stranku narodne slobode, ustavno-
demokratsku stranu, zvanu „kadet”. „Kadeti” priznaju težnje štrajkača: brzo
uspostavljanje javnih sloboda, slobodu zbora i ustavotvornu skupštinu, biranje
poslanika opštim jednakim pravom glasa, neposrednim i tajnim, opštu amnestiju
političkih krivaca; dakle, njihove težnje iste su kao „sovjeta”, samo ne pristaju na
oružanu pobunu.
Manifest od 17/30 oktobra 1905. — Vladi nije više moguće da silom uništi
revoluciju, koja je već poljuljala snagu autokratskog režima; garnizoni su slabi i
malo sigurni, a aktivna vojska nije se još vratila iz Mandžurije. Ni stvarni
diktator, Trepov, ne beznačajni ljudi kakvi su ostali ministri, nisu u stanju da
umire zemlju. Po opštem mišljenju zvaničnog sveta samo jedan čovek može to da
uspe. To je Vite, koji, zato što je zaključio Portsmutski mir, dobio je titulu grofa i
vraća se iz Amerike kao pobednik. I Nikola II pristaje da primi njihovo mišljenje.

629
 9/22 oktobra Vite predaje caru jednu pretstavku u kojoj izjavljuje da treba
izabrati jednu od dve mogućnosti: ili vaspostaviti jaku diktaturu da bi se ugušila
buna, ili „podariti ustanove i priznati ustavnu organizaciju koja bi odgovarala
političkim željama jasno izraženim od većine ruskih društava i koja bi stvarno
jamčila solidnost građanskih sloboda narodu. On ne krije da prva solucija njemu
ne daje nikakav izgled na uspeh, a na drugoj naročito ostaje, na onome što on
naziva: „Zakoniti red” iz straha da izgovori reč „ustavnost”, koja je odvratna
caru. Da bi se postavio taj red, on misli da treba dati jedinstvo vladinom delu i
dati dokaza potpune iskrenosti u ostvarivanju obećanih reformi, osiguravajući
slobodu izbora u carskoj Dumi, imajući poverenja u narodno pretstavništvo i
poštujući njegovo dostojanstvo. Odmah, prisni prijatelji dvora rade na tome, da
akt koji bi dao slobode ne bude potpisan od Vitea; dobročinstva dodeljena
narodu od cara, tvrdio je Trepov, ima da budu objavljena u manifestu samoga
cara, da bi tako podigla i njegov prestiž. I car je za to, i traži od Vitea nacrt
manifesta. Taj nacrt njemu je predat u Peterhofu 15/28 oktobra. Kako mu se ne
dopada, on određuje Goremikina i Barona Budberga da sastave dva druga u
kojima više nije reč o davanju prava zakonodavstva Dumi i koji, u mesto da
ovlašćuju vladu da bdi na uvođenju obećanih sloboda, objavljuju samo davanje
prava slobode narodu — želi se, kao što mu je kazao Trepov, da slava toga
davanja prava ozari cara, a ne „pretsednika buduće republike”, kako već zovu
grofa Vitea na dvoru. Vite, kome car šalje oba nacrta, odgovara da pisac
primljenog nacrta treba da se imenuje za pretsednika saveta. Kako u to vreme
vlada opšti štrajk, on je potreban na dvoru i 17/30 oktobra ponovo je pozvan u
Peterhof. Car je uvek neodlučan, ali veliki knez Nikola Nikolajevič, prestravljen
železničarskim štrajkom i uplašen idejom da će biti naimenovan za diktatora,
preti da će se ubiti ako car ne potpiše manifest sastavljen od Vitea. Tada se car
rešava i potpisuje manifest 17/30 oktobra.
Ovaj manifest, koji bez obzira na mnoge nepotpunosti, otvara prvu
pukotinu na apsolutnoj vlasti carevoj, i zbog toga Nikola neće nikada oprostiti
Viteu što ga je terao da potpiše, — „nameće vladi dužnost da izvrši čvrstu volju
cara”: 1) „da ustupi narodu sigurnu građansku slobodu, osnovanu na stvarnoj
ličnoj slobodi, slobodi savesti, slobodi reči, zbora i udruživanja”; 2) da „prizna
nepokolebljivi princip kojim nikakav zakon ne može stupiti u važnost bez
odobrenja carske Dume, i da osigura izabranicima naroda mogućnost da stvarno
saučestvuju u kontroli zakonitosti dela „vlasti”; 3) „dozvoliti da učestvuje na
izborima Dume — ne odlažući već zakazane izbore i u koliko prestojeći saziv
Dume to bude dozvoljavao —: klase narodne, koje su do sada bile potpuno lišene
prava glasa, ostavljajući novom izbornom zakonu brigu da razvije princip opšteg
prava glasa”.
U svome izveštaju, objavljenom u isto vreme kad i carski manifest, Vite
podvlači uslove pomirenja vlasti i naroda. Po njegovom mišljenju neredi nisu ni
efekat propagande ekstremista, ni posledica mestimičnih nedostataka režima,
već rezultat „želje celoga ruskoga društva da dobije zakonski poredak osnovan

630
na građanskim pravima”. Ne čekajući da Duma ozakoni novo stanje stvari,
potrebno je odmah ostvariti glavne principe „slobodu štampe, savesti, zbora,
udruživanja i ličnu slobodu”, kao i jednakost sviju građana pred zakonom „ma
koje bili vere i nacionalnosti”. — „Vlada će zatim imati za dužnost da postavi
zakonski poredak, saglasan jasno izraženim političkim željama većine u zemlji”.
Kako je nemoguće da zemlja od 125 miliona stanovnika koji pripadaju raznim
narodnostima, primi i prilagodi se od jednom principima novoga oblika
vladavine, to je „neophodno potrebno stvoriti jednu vladu homogenu i sa istim
ciljem”. — „Vlada ne treba da pravi smetnje rešenjima Dume.” — „Poslovnik
Dume može se menjati i dopunjavati, ukoliko se budu pojavili njeni nedostatci, a i
prema potrebama.” — Isto tako je neophodno uvesti u carski savet izabrane
članove kako bi se ostvarili „pravilni odnosi između te ustanove i Dume.” —
Najzad, da bi se ostvarile sve ove mere, treba, boreći se protivu „svih radnji koje
otvoreno prete društvu i državi, osloniti se na zakon i na prisnu vezu sa
umerenom većinom društva”, i pokazati se „veran i iskren” u primenjivanju
novih zakona. Očevidno, Vite namerno podvlači sve šupljine režima. Kako
nijedan uslov koji on nabraja neće biti ostvaren, njegov izveštaj objašnjava
unapred zašto manifest od 17/30 oktobra nije doneo smirenje.

2. OD MANIFESTA OD 17/30 OKTOBRA 1905 DO SASTANKA DUME

Dok široka masa pozdravlja sa oduševljenjem manifest od 17/30 oktobra,

i politički realni ljudi dočekuju ga sa obazrivošću, njima na suprot, ultra-
reakcionari i revolucionarne partije napadaju ga iz raznih razloga, ali sa
podjednakom energijom. Period vremena između objave i sastanka prve carske
Dume ispunjen je njihovom ogorčenom borbom.
Opozicione partije koje su dotle bile spojene da bi se borile radi
zajedničkog cilja, propasti autokratije, odvajaju se čim su otele od cara prve
ozbiljne povlastice. Svaka od sada gleda da sama ostvari svoje ciljeve:
najumereniji se zadovoljavaju jednom savetodavnom skupštinom; drugi
zahtevaju pravi ustavni režim; socijalisti priželjkuju demokratsku republiku i
preporučuju oružani ustanak radnika; seljaci, malo zahvaćeni propagandom,
ostaju u strani od političkog pokreta i zadovoljavaju se dobijanjem zemlje od
plemstva; vlada nastavlja da ih smatra kao verne pripadnike autokratije. Ali
nasuprot svemu tome, protivnicima reformi vraća se hrabrost i udružuju se.
Industrijalci napuštaju politiku liberala, koju su dotle pomagali, kad se radnici
udružuju protivu njih, kao pretstavnika kapitalističkog režima. Seljaci terorišu
plemstvo oduzimajući mu zemlju, napadajući zamkove i njihove stanovnike, ali
gotovi su uvek da se s plemstvom sporazumeju, kao što i čine po cenu teških
žrtava čim „vlast odlazi”, a koje plemstvo uzima sebi natrag čim se „vlast
povrati”. Plemstvo organizuje brzo odbranu svojih privilegija, stvarajući Savez

631
plemstva, koji grupiše najreakcionarnije među svojim pripadnicima. Taj savez
iskorišćuje što ima još vernosti prema caru u najnazadnijim slojevima seoskog
stanovništva, kod malih zanatlija naprimer; među njima regrutuje članove za
jedno udruženje otvoreno monarhističko, Savez ruskoga naroda uz saradnju
policije i novčanu pomoć vlade, plemstvo pokreće protivu revolucionarnog
pokreta otvorenu borbu, u toku koje razvija nacionalističke i antisemitske
instinkte, i ide do terorističkih postupaka. Ukoliko se kontra-revolucionarne
snage organizuju, car zaboravlja svoje brige, i vlada ponovo uzima svoj raniji
stav. Nikola II kaje se što je popustio, i grof Vite čini mu se sve više i više
potreban. Uoči saziva prve Dume, kada mu je Vite nabavio novac i trupe koje su
mu bile potrebne da bi se mogao odupreti, on se oseća dovoljno jak da može lako
da stupi u borbu sa narodnim prestavništvom, koje je sam pozvao.
Ustav radnog kabineta Vite-a. — Pošto je objavio manifest 17/30 oktobra,
car po potrebi postavlja Vite-a za pretsednika ministarskog saveta. Zbog toga
mora da otpusti svoje ranije savetnike. Buljigii rado odlazi, čak sa najvećim
zadovoljstvom. Nikola, čija je nezahvalnost prema svojim vernim službenicima
glavna crta njegovog karaktera, rastavlja se vrlo hladno sa svojim nekadanjim
učiteljem, Pobjedonoscevim, glavnim ideologom autokratije; ali, on neće da se liši
usluga diktatora toga vremena, đenerala Trepova, glavnoga krivca, međutim, za
nemoć vlade pred narodnim ustankom. Nikola ga uklanja sa mesta general-
gubernatora Petrograda i pomoćnika ministra unutrašnjih dela, i postavlja ga,
neobaveštavajući Vite-a u svoju najbližu svitu kao komandanta dvora Peterhofa.
Zamenjujući Petrograd gde besni revolucija za mirnu carsku rezidenciju, Trepov
još više povećava svoj uticaj na cara, na koga se ne može mnogo uticati ako se ne
vidi stalno. Od sada, Nikola će sve videti kroz njegove naočari, a carica zbog
uspomene na usluge koje je učinio kao saradnik velikoga kneza Sergija u Moskvi,
prema njemu gaji isto poverenje. Vite je zato kazao u svojim uspomenama:
„Uglavnom, Trepov je postao neodgovorni šef vlade, a ja odgovorni pretsednik
vlade, i to još bez uticaja.”
Omrznut od carskoga para s jedne strane, Vite ne može, s druge strane, da
računa na podršku pripadnika reformi. Ovi poslednji znaju koliko su
dvosmislene i slabe slobode date od cara. Oni isto tako znaju da prisustvo Vite-a
na vlasti nije dovoljna garancija, da će se vlada starati da „verno i iskreno”
sprovodi razvijanje političkih sloboda, proširenje prava glasa i povećanje prava
Dume. Verni sluga Aleksandra III i ubeđeni monarhista, Vite očigledno nije
najpogodniji za pretsednika jednog ustavotvornog kabineta. Otuda, on uzalud
poziva u početku novembra liberalne šefove da uđu u njegov kabinet. On poziva
prvo u Petrograd dva delegata za kongres zemstva, kneza G. E. Lvova i mladog F.
Kokoškina, koji zahtevaju da ustavotvorna skupština, izabrana opštim pravom
glasa, pripremi Ustav. Pred ovim zahtevom on se okreće na desno krilo kongresa
zemstva, ka A. Ž. Gučkovu, D. N. Šipovu, Stankoviču, knezu Trubeckoju, kojima
traženi uslovi od Lvova i Kokoškina izgledaju prenagljeni, pa čak i
revolucionarni. Ali on namerava da uzme u svoj kabinet u isto vreme kad i njih,

632
kao šefa policije, starog reakcionarnog birokratu R. N. Durnova. Nijedan liberalni
politički šef ne može da pristane da radi u zajednici sa Durnovim, koga je nekada
Aleksandar III oterao sa položaja šefa policije36, govoreći: „U roku od dvadeset
četiri časa oslobodite me od toga bednika!” Posle Stankoviča i E. Trubeckoja,
Gučkov i Šipov izvlače se, navodeći između ostaloga da nisu pretstavnici
mišljenja većine u zemstvu. Najzad Vite rešava da sastavi jedan privremeni
„radni” kabinet, sa ministrima koji se nisu kompromitovali u svojoj ranijoj
karijeri.
Crne centurije i pogromi. — Ubrzo se opaža da se stvarna vlast izmiče iz
ruku grofa Vite-a. Prvih dana zanesenosti iza 17/30 oktobra mnogobrojne
povorke i mitinzi organizuju se po svima varošima u Rusiji; razvijaju se crvene
zastave, peva se Marseljeza; mladi govornici drže vatrene govore. Ali te
miroljubive demonstracije opšte radosti su odmah obojene krvlju.
Čim je objavljen manifest, Savez ruskoga naroda grupisao je pretstavnike
krajnje desnice. Njen vođa, Doktor Dubrovil organizuje, pod zaštitom Durnova, i
sa podrškom velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, sa kojim je ovaj imao lične
sastanke, kontra-manifestacije koje prolaze ulicama pevajući: „Bože, cara
hrani.....” noseći nacionalne ambleme, ikone i slike Nikole II.
U tučama, koje se događaju između dveju grupa manifestanata, policija
pomaže „crne centurije” (stotine), — ime dato kontra-manifestantima
monarhistima i nacionalistima. Ovi su uvek imali za dužnost da upute mržnju
gomile protivu Jevreja, koje su optuživali da su krivi za revoluciju i gužve su se
uvek pretvarale u pogrome. Samo u nedelji koja je sledovala 17/30 oktobru,
računa se da je bilo 100 pogroma za koje je vreme ubijeno 3.000 lica i oko 10.000
ranjeno. Najstrašniji pogrom dogodio se u Odesi: trajao je četiri dana, skoro 5.000
lica, ljudi, žena, dece bili su ubijeni, a više od 1500 stanova opljačkano. Saradnja
policije u pogromu je očevidna, i istraga to potvrđuje. U samoj upravi policije, na
očigled šefa, komandanta eskadrona Komisarova, štampani su, na mašinama
uzapćenim od republikanaca, pozivi na pogrome, koji su se obilato razdavali po
unutrašnjosti Rusije. Kad je to Vite doznao i saopštio caru, primetio je da je
Nikola znao za to. Posle pogroma u Gomelu, na jednom raportu koji optužuje
jednog žandarmerijskog oficira Podgoričanina, Nikola II je duhovito zabeležio:
„zar se to mene tiče?” Crne centurije imale su prećutno odobrenje cara.
Pobune u Kronštatu i Sevastopolju i rasturanje sovjeta u Petrogradu. —
Sovjet radničkih pretstavnika u Petrogradu, uveren da štrajk nema izgleda na
uspeh rešava 18/31 oktobra i 19 oktobra — 1 novembra, da ga prekine 21
oktobra — 3 novembra u podne. U isto vreme on rešava da nastavi borbu za
dobijanje ustavotvorne skupštine. On usvaja kao sretstvo akcije, oružanje
proletarijata i stvaranje narodne milicije, sa ukidanjem policije i povlačenjem
garnizona iz varoši. Oni traže još opštu političku amnestiju o čemu manifest nije
rekao ni reči, ali dekret 22 oktobra — 4 novembra donosi samo delimičnu
36
Zato što je iskoristio svoj autoritet u nekakvoj ljubavnoj intrigi u koju je bio umešan.

633
amnestiju. Levo krilo socijal-demokratije vrši pripreme za oružanu pobunu, i u
više varoši na Jugu pojavljuju se barikade već od 17/30 oktobra. Ali, kako su
radenici još vrlo rđavo naoružani, sovjeti moraju da koče svoj borbeni polet. 29 i
30 oktobra — 11 i 12 novembra oni pokušavaju da dobiju neposrednom akcijom,
slobodu govora i štampe, i osmočasovni radni dan. Ali industrijalci, koji su do
tada bili neutralni prema političkoj akciji radnika, odbijaju traženje
osmočasovnog rada, pretnjom lock-out, i kako počinju svoju pretnju da privode
u delo, sovjet mora da odloži ostvarivanje svojih želja. Rad se nastavlja pod istim
uslovima kao i pre.
Boljševici teraju još energičnije sovjete na pripreme oružane pobune. Od
26 do 28 oktobra — od 8 do 10 novembra, pod uticajem socijalističke
propagande, izbija pobuna mornara i vojnika u Kronštatu. Rđavo organizovana
brzo je ugušena pukovima Garde, dozvanim iz Petrograda; 1200 mornara je
uhapšeno i pronose se glasovi da će biti izvedeni pred ratni sud. Istoga datuma,
zbog radničkih štrajkova, opsadno stanje objavljeno je u Poljskoj. Da bi pomogli
mornare u Kronštatu i poljske radnike, sovjet iz Petrograda naređuje novi
politički štrajk od 2/15 novembra. Ova demonstracija otkriva samo potpuni
rascep između umerene opozicije i revolucionara, kao i zamor radničke klase.
Čisto politički štrajk bio je propao. Sovjeti žure da ga prikažu kao isključivo
demonstrativan i obustavljaju ga 7/20 novembra, s obzirom na odlučujuću borbu
„koja se priprema”. U ostalom, vlada zvanično izjavljuje, da mornari iz Kronštata
neće biti izvedeni pred ratni sud i da je opsadno stanje ukinuto u Poljskoj.
Kadetska partija, koja je podržavala oktobarski štrajk, izjavljuje da je ovaj
poslednji velika taktička i politička greška. Vođe sovjeta tvrde da je on
naprotiv„uzdrmao prvi put iz obamrlosti vojničke mase”, i pripremio za uspeh
naoružanu pobunu.
Pobuna posade flote iz Sevastopolja, koja izbija 11/24 novembra izgleda
da im daje za pravo. Mornari biraju „sovjet mornarskih prestavnika”,
razoružavaju oficire, teraju ih sa brodova i iz kasarni. Kao u Kronštatu, i kao
ranija pobuna. na „Potemkinu-Tavričeskom” ova pobuna nema politički
karakter; ona je samo izraz nezadovoljstva mornara, zbog nametnutih teških
uslova za život. Uopšte, pobunjenicima nedostaje organizacija, a i nemaju
izrađena politička uverenja, dok vojnici pukova u varoši nisu ih hteli pomagati.
Pobunjenici poveravaju vođstvo poručniku Šmitu, „velikom entuziasti umerenih
težnji”, pripadniku „kadeta”, i veoma omiljenom kod mornara. Šmit se prima
vođstva, ali pod uslovom da se ne proliva krv i da se dodadu uz profesionalne
zahteve i nacionalne težnje za jednom ustavotvornom skupštinom. U
međuvremenu, vlasti razoružavaju sumnjive brodove i admiral Čuknin posećuje
lično eskadru, opominjući mornare da ostanu verni zakletvi koju su dali. 14/27
novembra uveče, Šmit odlazi na brod „Očakov” sa namerom da postane
gospodar cele eskadre. Ali osim „Očakova” još samo sedam ili osam brodova
ističu crvenu zastavu. Pri svem tome, u ime eskadre crnoga mora, Šmit
telegrafiše caru i traži sazivanje Ustavotvorne skupštine. 15/28 novembra, u tri

634
časa posle podne, obalske baterije i topovi sa brodova koji su ostali verni vladi,
bombarduju „Očakov”, koga kiša granata i metkova onesposobljava za borbu.
Šmit pokušava da se spase plivanjem, ali uhvaćen, bude odveden u tvrđavu
„Očakov”. Tek u februaru 1906, jedan sud, veoma pristrasan, osudio je toga
dobrog čoveka na smrt. Njegovo pogubljenje 18 februara 1/3 marta 1906, na
ostrvu Berezanu, učinilo je vrlo mučan utisak na rusko javno mnenje.
Događaji u Sevastopolju privlače najzad pažnju vlasti na sovjete radničkih
pretstavnika, te „druge vlade”, kako je ironično naziva Suvorinov reakcionarni
list „Novoe vremja”. Njihovi neuspesi oslabili su njihov moralni autoritet. Vite se
rešava da ga završi. 26 novembra/9 decembra, on hapsi predsednika sovjeta
Hozar-Kustaleva. Nesposoban da izazove novi štrajk ili oružanu pobunu, sovjet
predaje svoje dužnosti jednom proširenom egzekutivnom komitetu. 2/15
decembra taj komitet objavljuje svoj protest, u obliku „finansiskog manifesta”, u
kome poziva svet, da bi se ubrzalo finansisko bankrotstvo vlade, da ne plaća
porez, da povuče novac iz štedionica i Državne banke tražeći novac u zlatu. To je
Vitea bilo dirnulo u najosetljivije mesto, jer je on baš tada bio u toku pregovora
za zajam u inostranstvu. Zato energično reagira odmah, obustavlja listove koji su
bili prinuđeni da objave manifest i optužuje sudu njihove direktore; 5/18
decembra, on hapsi u lokalima Udruženja slobodne ekonomije sve članove
sovjeta, dve stotine trideset na broju.
Pobune u Moskvi. — Daleko od toga da slomije revolucionarni pokret,
hapšenje radničkog sovjeta u Petrogradu gura ga krajnjim sretstvima, ka
oružanoj pobuni. Posle pobune u Sevastopolju, nemiri su se raširili po zemlji: u
vojsci, gde vojnici povedeni od rezervista, t. j. seljaka behu se pobunili u Kijevu,
Ekaterinodoru, Elizabetpolju, Kursku, Lomši, Moskvi; po selima, gde su seoske
pobune mnogobrojne; u radničkim centrima po provinciji, gde su se pojavili
sovjeti radničkih delegata. 26 novembra/5 decembra jedan sovjet je sazvan u
Moskvi od „federativnog komiteta” revolucionarne partije. Posle hapšenja
članova sovjeta u Petrogradu, Moskva uzima upravu revolucionarnog pokreta.
6/19 decembra sovjet u Moskvi rešava da se odupre hapšenjima u
Petrogradu opštim političkim štrajkom, koji će početi sutradan i treba da se
pretvori u oružanu pobunu. Delegati dvadeset i devet željezničkih linija,
sakupljeni na konferenciji u Moskvi, pristaju na to rešenje. „Borbeni bataljoni”,
sastavljeni od boljševika, ima da rade na tome da povuku za sobom vojnike. Ali
ovoga puta vlasti paze. Vite, obavešten već odavno da se sprema oružana
pobuna u Moskvi, tražio je da mu se na vreme tamo pošalju trupe iz Petrograda,
i postavio je za general-gubernatora varoši admirala Dubasova, poznatog sa
svoje energije. Dani 7/20 i 8/21 decembar prolaze dosta mirno. Ali 9/22
decembra trupe opkoljavaju Fidlerovu školu gde se skupljaju „borbeni
bataljoni”, i na njihovo odbijanje da se predadu, one ih bombarduju. Istoga dana,
štrajkači počinju da podižu na brzu ruku barikade po ulicama i gvozdenim

635
žicama da sprečavaju pristup. Ali ne primaju borbu na svojim slabim
barikadama i beže na prvo približavanje trupa. Noću borba postaje življa.
„Borbeni bataljoni” pucaju sa prozora i krovova kuća na policiju i kozake koji
pokušavaju da poruše barikade. Dubasov, koji ne veruje mnogo u trupe iz
Moskve, čeka dolazak Garde i pazi naročito na Petrogradsku željezničku stanicu.
Od 11/24 decembra, sa ostatkom svojih trupa on osvaja razne kvartove varoši.
15/28 decembra, najzad, stiže Semenovski puk, pod komandom pukovnika Mina
i potpukovnika Rimana. Oni naročito šalju svoju „kaznenu ekspediciju” protivu
željezničara moskovske okoline, i streljaju nemilosrdno činovnike i željezničke
radnike. Jedan moskovski kvart, Prešnja, branjen od 200 do 300 radnika, daje
vladinim trupama očajan otpor. U noći 17/30 decembra, taj kvart je opkoljen i
bombardovan, ali radnici se još brane. Tek 20 decembra 1905/2 januara 1906,
pobuna je bala potpuno ugušena. Petrogradski revolucionari, iscrpljeni svojim
ranijim borbama, nisu došli svojim drugovima u pomoć.
Izborni zakon od 11/24 decembra 1905. — Ako ugušena pobuna u
Moskvi nije bila kraj metežima u provincijama, glavni štab revolucije je savladan.
Ali trebalo je pripremati sazivanje Dume. Manifest od 17/30 oktobra obećavao je
delimičnu reviziju izbornog zakona da bi se povećao broj birača. Opšte pravo
glasa bilo je udružilo mnogo privrženike. Čak i umereni politički ljudi tražili su
ga sa mnogo navaljivanja. Šta više, i vladajuće sfere, koje su duboko verovale u
vernost seljaka, a i konzervativci, bili su gotovi da pristanu na to, u nadi da će se
glasovi intelektualaca koje su mrzeli, utopiti u ogromnoj masi seljaka. Šipov i
Gučkov bili su se sami ponudili da rade na nacrtu zakona o opštem pravu glasa.
Ali Vite ima svoj lični projekat, koji zadržava način grupnog glasanja,
proširujući udeo radenika i malih zakupaca. On ga predaje ministarskom
komitetu. Počinje nova diskusija na naročitom skupu, kome je predsedavao car,
između pristalica za grupno glasanje u opšte pravo glasa. Jedan konzervativac,
grof Bobrinski, koji je do sada napadao ovaj poslednji, brani ga govoreći: „ da
nikakav drugi način neće zadovoljiti Rusiju”. Vite brani energično svoj projekat,
koji je najzad primljen. Novi izborni zakon objavljen je 11/24 decembra 1905, i
12/25 februara 1906, datum sastajanja Dume određen je za 27 april/10 maj 1906.
Zakon od 11/24 decembra ne menja ni najmanje predviđeni način glasanja
za „Buljiginovu Dumu” u izbornom statutu od 6/19 avgusta 1905. Glasači su
podeljeni na tri grupe ili kurije: zemljoposednici — to su većinom plemići, —
varoški glasači i seljaci. Izbori imaju dva stupnja, pa čak i četiri za seljake: glasači
iz prve kurije, na broju 1918 za 51 provinciju evropske Rusije, izabrani su od
izbornih skupova distrikata, oni iz druge kurije, na broju 1.344, izabrani su od
izbornih skupova varoških; oni iz treće kurije, „upolnomočeniji” ili „delegati”
seljaka, na broju 2.474 izabrani su od izbornih skupova distrikata, samih biranih
na drugome stupnju od svojih birača (volost). Svi ovi glasači skupljaju se u
provincijalne skupove. U svakome od ovih skupova „delegati” seljaka biraju
prvo, sami, svog poslanika za Dumu — ima svega 54 poslanika seljaka37, — zatim
37
51 za 51 guberniju i za 3 administrativne okruge, zvane „oblasti”.

636
svi glasači biraju ostatak provinciskih poslanika, čiji broj, proporcionalno broju
stanovništva, menja se od 1 do 15 — ima ih za svega 330 mesta —, i 26 velikih
gradova imenuju zasebno 28 poslanika. Dakle 412 poslanika Evropska Rusija
šalje u Dumu, koja ima još poslanike i za Poljsku, Sibir, Kavkaz i nekoliko drugih
oblasti Rusije.
Na suprot svemu ovome, novi izborni zakon menja izborno pravilo.
Prema statutu od 6/19 avgusta, da bi se bilo glasač na prvome stupnju treba ne
samo imati 25 godina, već zadovoljiti i sledeće uslove: u distriktu imati
nepokretno imanje razne veličine — od 100 do 600 deciatina (ruska mera: 1
deciatin — 1 hektar 925 metara kv.) — ili makakvo drugo imanje u najmanjoj
vrednosti 15.000.— rubalja; u varošima, plaćati najmanje 50 rubalja poreze ili biti
vlasnik jedne kuće ili zakupac stana vrednosti 1500 rubalja. Od sada imati ma
kakvo imanje, plaćati ma kakav porez, imati zakupni ugovor ma kakvog stana za
jednu godinu dovoljni su. Pored toga, radnici dobijaju pravo da glasaju u svojoj
zasebnoj kuriji, i njihov predstavnik učestvuje, u provinciskim skupovima, u
izboru poslanika za Dumu. U prkos toga proširenja prava glasanja, zakon od
11/24 decembra mnogima izgleda vrlo malo liberalan, naročito socijalističkoj
stranci koji ostaje pri svome rešenju da bojkotuje izbore.
Sukob između cara i Vitea. — Od obnarodovanja manifesta 17/30
oktobra i naimenovanja Vitea za pretsednika ministarskog senata, carevo
raspoloženje mnogo se izmenilo. Januara 1906 on prima delegaciju Saveza
ruskoga naroda, koja mu pretstavlja doktora Dubrovina, i udostojava ih da
primi, za sebe i carevića, znake članstva crnih centuria, koje su mu ovi ponudili.
Kako ga ovi mole da sačuva netaknutu autokratiju, on im obećava da će uskoro
„sunce istine zablistati po ruskoj zemlji.”
Ovaj preokret ga dovodi u protivnički stav u više mahova u početku 1906
prema svome pretsedniku ministarskog saveta.
Bio je poslednji trenutak za smirivanju duhova. Najokoreliji konzervativci,
kao Trepov, bili su složni u priznanju da treba eksproprisati delimično velika
nepokretna imanja — od kojih su seljaci uostalom već uzeli izvestan deo zemlje,
— ako im se želi sačuvati ostatak imanja ili osigurati im otštetu. Ovo mišljenje
hteo je Vite da ostvari preko ministra Kutlera, vrlo dobrog poznavaoca agrarnog
pitanja, i naložio mu je da spremi projekat zakona eksproprijacije. Dok je Kutler
radio na tome zakonu, panika koja je ranije bila ovladala plemstvom, stišala se. I
sada vlasnici imanja videli su u Viteu i Kutleru samo revolucionare, koji su ih
hteli da opljačkaju. Vite odmah obustavlja pripremanje projekta za
eksproprijaciju, ali nije mogao potpuno da spreči ogovaranje. Uticajni plemići
požale se caru. Nikola odmah razdvoji Vitea od Kutlera, i ovaj poslednji bi

637
smenjen u februaru, ne dobivši uobičajenu naknadu, t. j. ulaz u Carski savet ili u
Senat.38
Rđavo raspoloženje carevo prema Viteu, potsticano žalbama plemstva,
primećuje se sve više i više. Na navaljivanje desnice Nikola misli da uvede u
kabinet Krivošajna i Ruhlova. 12/25 februara Vite piše caru da neće moći da
brani pred Dumom i izmenjenim Carskim savetom preduzete mere po njegovoj
volji i bez njegovog (Viteovog) pristanka, i moli ga da ne menja ministarski
kabinet pre sastanka Dume. Što posle ovoga pisma, kao što primećuje u svojim
Memoarima, on ostaje još dva meseca i protiv careve volje na vlasti, to je samo
zato što imaju potrebu za njim. U nestašici novca i vojske, „situacija ostaje
neizvesna”. Kada „bude zaključio veliki zajam u inostranstvu i osigurao brz
povratak transbajkalskih trupa” i kada se sazove Duma, moćiće se i bez njega, jer
„makoja bilo budala izaćiće onda na kraj sa revolucijom.”
Ubeđen da će vojska iz Mandžurije biti, po svome povratku u Rusiju
„elemenat reda”, on radi svim silama da ubrza njen povratak. Otuda, kada dozna
da je, od 17/30 oktobra „zaražena revolucionarnom duhom”, on uzima na sebe
da naredi ćeneralima Renenkamfu i Meler-Zakomelskom da preduzmu
ekspediciju u Sibir. Ova ekspedicija pošto je u februaru ugušila pobune na
najnemilosrdniji način, vaspostavlja na Transibirskoj željeznici neredima
prekinuti saobraćaj i omogućava da se brzo izvede povratak trupa iz Mandžurije.
Na suprot tome, bez njegove volje, šalje se na Letonske seljake, pobunjene
protivu nemačkih plemića, đeneral Orlov, ljubimac caričin, i na potstrek samoga
cara pritisak u Livoniji dobija neobično svirep karakter. Pogubljenja, proterivanja
seljaka, pretresi, hapšenja, pritisak na sve moguće načine, sve su češći po celoj
Rusiji u početku 1906, i svedoče progres reakcije. Oni ne vode smirivanju. Otuda,
socijalisti-revolucionari, koji su održali svoj kongres od 11/24 do 17/30 januara,
odgovaraju serijom atentata, krunisanih uspehom, protivu vlade i činovnika
policije.
Zaključenje zajma u Francuskoj. — Čim je postavljen za predsednika
ministarskog saveta, Vite je mislio da zaključi zajam kako bi učvrstio monetarnu
cirkulaciju, kojoj je pretilo rđavo stanje javnih finansija. Prema svom ličnom
priznanju, on se žuri da pregovara pre saziva Dume; on neće da se o tome
diskutuje na tribini iz straha da poslanici ne naprave aluzije na užase rata, i da
„bankari ne postave gore uslove i da vlada u potrebi za novcem, ne izgubi
slobodu akcije.” On započinje pregovore sa francuskom vladom i francuskim
bankarima za zaključenje zajma od 2.250 miliona franaka sa 6% interesa.
Francuskoj je potrebna podrška Rusije na konferenciji u Alžeziraku. I ako je
francusko mnenje svesno opasnosti, koja preti od Dume, ako se zajam da pre

38
To je taj isti Kutler koji je radio, docnije, sa kadetskom strankom, na redakciji jednog agrarnog zakona, predviđajući
nasilnu eksproprijaciju; po njegovom projektu vlasnici bi bili obeštećeni pravednom novčanom naknadom za deo zemlje,
koji im se oduzimao i delio seljacima.

638
njenog sastanka, Ruvie će ipak isplatiti zajam na traženje Vitea, pod uslovom da
Rusija pomaže Francusku u marokanskom pitanju; on obećava da otvori upis
zajma čim pogodno rešenje bude za Francusku izvedeno u Alžeziraku. Ali
marokanska konferencija se odugovlači, i naslednik Ruviea, Poenkare brine se da
zna da li ruska vlada ima prava da napravi zajam bez intervencije Dume. Viljem
Drugi, besan protivu Vitea, koji je pomogao da se pokvari sporazum rusko-
nemački u Bjerksu, zabranjuje nemačkim bankarima da upisuju ovaj ruski zajam.
U Americi, Morganova banka sledi njegovom primeru. Ipak, 5/18 aprila 1906, tri
nedelje pre sastanka Dume, ugovor o zajmu je potpisan. Ruska vlada ima od sada
mogućnost da vodi rat protivu Dume.
Pripremanje „osnovnih zakona”. — Manifest od 17/30 oktobra bio je
samo obećao, a da ne ostvari postavljenje novog političkog režima. Ostalo je da
se obećanje pretvori u stvarnost. Po već tradicionalnoj ideji ruskih intelektualaca,
primljenoj od novih levičarskih političkih partija, Ustavotvornoj skupštini,
izabranoj opštim pravom glasa, pripadalo je pravo da obnaroduje ustavne
zakone. Konzervativci i reakcionari podržavali su, na suprot, ideju da ništa ne
treba da bude izmenjeno prema nekadanjoj organizaciji ikao veruju da novi
režim treba da bude oktroisan od starog režima, kako bi se sve mere sigurnosti
mogle preduzeti za odbranu Suverenovih prerogativa od pretenzija narodnog
pretstavništva koje će se sakupiti.
U tom smislu on priprema projekt „osnovnih zakona”39 pozajmljen od
najkonservativnijih primera — Ustava Pruske, Austrije i Japana, — koga je bio
spremio državni sekretar baron Ukskul i jedna komisija, kojoj je pretsedavao grof
Solskij, a za čiju se inicijativu duguje đeneralu Trepovu. On ga nalazi suviše
liberalnog, i predlaže razne amandmane namenjene da održe sve prerogative
cara u slučaju rata i spoljne politike, da proširi znatno njegovu moć uredaba i
njegovo diskreciono pravo u administrativnom smislu, da ograniči preimućstva
Dume u budžetskom domenu i da odbaci princip odgovornosti ministra pred
narodnim pretstavnicima, primljen od komisije Solskij. Pošto je uspeo da mu sve
izmene primi ministarski savet, on podnosi caru svoj definitivni projekat 20
marta/2 aprila 1906. Desetak dana docnije, taj projekt je ispitivan od jednog
skupa veledostojnika carstva i velikih kneževa, pod pretsedništvom Nikole
Drugog. U toku diskusije, Goremikin brani tezu da treba zabraniti Dumi da se
izjašnjava o eksproprijaciji plemićske zemlje u korist seljaka, a ako ipak pređe
preko toga, da se rasturi. Vite se protivi sa gorčinom, kako da se tako može
postupiti sa Dumom.
U isto vreme dok se rade „osnovni zakoni”, dva vrlo važna ukaza
objavljena istoga dana, 20 februara/5 marta, menjaju organizaciju i poslovnik

39
Za ovaj izraz uzet je ruski naziv, osnovnie Zakoni”. Francuski izraz bio bi „Ustav”, ali kako ustvari ovde nije bilo pravoga
Ustava, mi upotrebljavamo ruski izraz, koji bolje odgovara samoj suštini stvari.

639
Carskoga saveta i Dume. Prvi ukaz dodaje broju Carskoga saveta, imenovanom
od strane cara, i članove izabrane od sveštenstva, plemstva, zemstva,
univerziteta, trgovine i industrije, i Carski savet postaje Gornji dom, sa pravom
zakonodavne kompetencije ravne Dumi, čije prenagljenosti može da spreči, i da
joj koči reformatorsku aktivnost. Drugi ukaz, iako daje Dumi više prava nego
projekt od 6/19 avgusta 1905, ipak graniči njenu kompetenciju, skučava prava
njenih članova i uređuje njene metode rada.
Izbori za Dumu i ostavka Vitea. — Uput od 17 februara/2 marta bejaše
utvrdio način izbora; ukazi od 4/17 marta bejahu ozakonili dosta strog način
udruživanja i organizo-vanje javnih skupova; ukaz od 8/21 marta jamči slobodu
izbora koji se ima obaviti u tri datuma, 26 marta/8 aprila u prvoj grupi gubernija,
14/27 aprila u drugoj grupi, i 20 aprila/3 maja u trećoj.
Suprotno predviđanjima vlade, videlo se, već od rezultata prvih izbora da
seljaci neće poslati u Dumu poslušnu većinu. Socijalisti bojkotuju izbore, i
radikalna stranka tek stvorena, stranka slobode naroda, zvana „kadeti”, dobija
najveći broj izabranih. Sve preziranje dvora pada tada na Vitea, koji je hteo
izborni zakon od 11/24 decembra, više liberalan i slobodu izbora. Njegova
situacija postaje, po samom njegovom priznanju, neizdržljiva: „Car me
izbegava”, piše on u svojim uspomenama, „on se služi izgovorima, preduzima
masu raznih mera bez mene, pa čak bez mog znanja.” Smatrajući da je njegova
dužnost završena, pošto je savladao revoluciju i zaključio zajam, on nudi 14/27
aprila svoju motivisanu ostavku: ne odobrava akciju ministra unutrašnjih
poslova, Durnova, koji nastavlja da ugnjetava narod pošto je ranije ugnjetavao
revolucionare „a to je izazvalo većinu stanovnika i uticalo da se izglasaju u Dumi
ekstremistički elementi;”40 njemu nije moguće da brani pred Dumom dela
Durnova, izvršena „bez njegova znanja i nasuprot njegovog mišljenja”, kao što
„ne može da deli mišljenje konzervativaca sa krajnje desnice, od čega je Durnov
u poslednje vreme napravio političko vjeruju da problemu agrarnom,
jevrejskom, konfesionalnom i t. d.; on ne odobrava u agrarnom pitanju taktiku
Goremikina koji „unapred utvrđuje karakter aktivnosti Dume”; napadnut s leva
od revolucionara i liberala, „on nije podržavan od desnice, od plemića i visokih
činovnika, ultra-konzervativaca, koji izazivaju svoje nepoverenje prema delima,
pa čak i prema namerama ljudi koji im se ne dopadaju”; kakva bila politika kojoj
bi se prišlo, izmirenje ili „krajnje mere”, on ne može korisno da posluži između
vlade i Dume; najzad, on potseća da pregovarajući za zajam oslobodio je Cara od
potrebe da pravi koncesije strankama. Ova objašnjenja, tako retka u ustima
jednog ruskog ministra, i tako izvanredna svojom političkom jasnošću i
osećanjem gordosti koje ih oživljava, nisu bila napisana da obore predubeđenje
carevo. Car odmah prima Viteovu ostavku 16/29 aprila, čije povlačenje povlači i
sve njegove saradnike. — Čak i Durnovu je zahvaljeno.

40
Na to je car odgovorio da je Duma levičarska zbog suviše liberalnog izbornog zakona od 11/24 decembra, a i zbog
inercije konzervativnih elemenata naroda, kao i zbog vlasti koje su se uzdržavale da se mešaju u izbornu borbu, što se
nikada ne događa u drugim zemljama.

640
 Goremikin je postao pretsednik ministarskog saveta. P. A. Stolipin, koji će
prvi put igrati političku ulogu prvoga reda, dolazi na Durnovo mesto kao
ministar unutrašnjih dela; Izvoljski zamenjuje Latedorfa u spoljnim poslovima;
V. Kokovcev postaje ministar finansija; Stišinski, privrženik plemstva i
konzervativac, ministar poljoprivrede i Šteglovitov, koji je prešao u tabor
konzervativaca, ministar pravde, dok grof Širinski-Šihmatov, koga je i sam
Pobjedonoscev kvalifikovao kao reakcionara, zamenjuje liberalnoga grofa
Oboljenskog, kao generalni punomoćnik Svetoga Sinoda.
Obnarodovanje „osnovnih zakona” (27 april/10 maj 1906). — Osnovni
zakoni, koje je Vite skicirao, nisu još bili objavljeni, kad je on napustio vlast.
Obnarodovanje njihovo bilo je odloženo, jer se Trepov, u poslednjem trenutku,
bojao da neće odgovoriti željama naroda. On je dao bio tekst nekolicini liberalnih
političkih ljudi, koji su mu 18 aprila/1 maja sugerirali nekoliko neophodnih
ispravki. Ali dan saziva Dume približavao se i pitali su se već brižno da neće
sama Duma diskutovati o „ustavu”. Otuda Vite, i ako povučen sa vlasti, goni
Cara da objavi osnovne zakone. Nikola popušta na njegovo navaljivanje. U
poslednjem trenutku, 27 aprila/10 maja, na sam dan saziva Dume, on ih
obnaroduje, pošto ih je unekoliko izmenio.
Nove uredbe, stvorene ukazom od 20 februara/5 marta o organizaciji i
poslovniku Gornjega doma, kao i osnovni zakoni objavljeni 27 aprila/10 maja
1906, udaraju na to da ograniče prava narodnog pretstavništva.
Ako Duma postaje stvarno zakonodavno telo, pošto ni jedan zakon ne
može biti objavljen ni ukinut bez njenoga učešća, njena nadležnost je čudnovato
ograničena prerogativima carevim i Gornjega doma.
Car, kome osnovni zakoni produžavaju titulu „autokrate”, čuva i dalje
vrlo široke prerogative. Pre svega, vojska i mornarica, i sva pitanja koja su sa
njima u vezi,41 diplomatija, zaključivanje ugovora, pravo objavljivanja rata i
zaključenja mira, sve što se tiče nasledstva prestola, na carskome dvoru, na
imanjima Krune, u „apanažama”, tiče se samo njega samog. On zadržava i sva
prava prema pravoslavnoj crkvi. On utvrđuje, po svojoj volji, otvaranje i
zatvaranje godišnjih zasedanja Dume; on može čak i da je rasturi, pod uslovom
da odredi, u Ukazu rasturanja, datum izbora i saziva nove Dume. On ima pravo,
u slučaju „hitnom” — a taj izraz „hitno” može biti, kao što će se videti, vrlo
rastegljiv, sam davati zakone između godišnjih zasedanja Dume, ali u toku od
dva meseca po otvaranju parlamentarnog zasedanja, on treba da te „hitne
zakone” preda na odobrenje Dumi, koja može da ih odbije. On ima zakonodavnu
inicijativu. U pravnom smislu, oba doma raspolažu srestvima da preduzmu
posredno tu inicijativu; svaki od njih, zbilja, ima pravo da predloži predloge
izmena u zakonima, i čak da ih svojevoljno diskutuje, kad po isteku jednoga
meseca ministarstvo odbija da ih pretvori u zakonske projekte, u stvari, to pravo
je suviše posredno da bi bilo efikasno. U svakome slučaju, Duma ne može da
41
Oni prestavljaju u budžetu od 1908, 1.164.000.000 rubalja odnosno 47% od svih izdataka.

641
menja, svojom ličnom inicijativom, ni osnovne zakone, ni izborni zakon, koji, sa
svoje strane, ni car ne može u ostalom da menja bez učešća Donjega doma. S
druge strane, Duma ima veoma skučenu finansijsku nadležnost. Kao osnovu za
izdatke, ona ima da uzme takvu kakva je iz budžeta za 1906; u tome ne može
ništa da menja, već samo glasanjem odvojeno, novi zakon za svaki paragraf koji
ima da se menja. A još ona i ne zna sve redovne izdatke. Izdatci, zvani
„zagarantovani”, kao izdatci dvora, serviz anuiteta državnih dugova itd.
izuzimaju se iz njene diskusije.42 Što se tiče drugih kredita, koji su, većinom takvi
da se ne mogu tačno odrediti unapred, i koji se određuju približno u početku
svake godine, na primer državna režija, ona ih može odbaciti; ali, u tome slučaju,
krediti odgovarajući ranijem budžetu odobreni su automatski vladi. Ona ne
može, dalje, da zna za troškove rata ili za ratne pripreme, za troškove u hitnim
slučajevima, za trgovačke ugovore, koncesije železnicama, za izmene carinskih
tarifa i inostranih zajmova. Najzad, administracija i primenjivanje zakona zavisi
samo od cara kome su odgovorni svi činovnici i ministri. Duma ima pravo43
interpelacije protiv nezakonitih i samovoljnih postupaka ministara i njihovih
potčinjenih, ali ministri nisu odgovorni pred njom: interpelisani ministar može
odbiti odgovor, ili odložiti svoj odgovor, sa mesec dana; ako se i posle toga roka
Duma još uvek interesuje za to pitanje i presudi većinom od dve trećine ministrov
odgovor kao nedovoljan, pretsednik Gornjega doma referiše o tome caru.
Carski savet, koji je na brzu ruku pretvoren u Gornji dom i koji ima pravo,
kao Duma, da izglasava zakone, sastavljen je tako da koči volju Donjega doma.
Car imenuje polovinu članova; druga polovina je birana za devet godina i
obnavlja se trećinom članova; 50 od vladinog „zemstva” među kandidatima koji
plaćaju vrlo veliki porez; 18 od plemstva, 6 od pravoslavnog sveštenstva, 6 od
Akademije nauka, univerziteta, 12 od trgovačkih berza i industrijskih saveta. Od
svih izabranih članova, samo pretstavnici intelektualaca i trgovaca mogu da
budu liberali, ali njih je svega 12 od 92. Što se tiče članova imenovanih od cara, i
čija se lista utvrđuje svake godine, oni ne smeju biti liberali, jer se mogu odmah
opozvati. Otuda carski savet propuštao je samo projekte zakona podnošene od
vlade; za deset godina, od 1907 do 1917, samo je jedan stvoren inicijativom Dume,
projekt zakona slobode savesti; uspeo je da dobije svoj agreman — ali nije dobio
veto carevo; svi ostali odlazili su tamo da spavaju kao u „grobu”.
Odredbe osnovnih zakona, kao i njihovo obnarodovanje, jasno pokazuju
da je Duma imala neograničena prava. Prva ruska Narodna skupština sastala se
bila u vrlo nepovoljnim prilikama. Ne samo da je revolucija bila pobeđena na
barikadama Moskve, već i liberalni pokret, koji je dat manifestom 17/30 oktobra,
bio se zaustavio. Težnjama naroda suprotstavlja se strah plemstva i monarhije;
jedni se boje za svoja dobra drugi za neprikosnovenost potpune vlasti.
Nejednaka borba počinje.

42
Ipak, kad su i tu potrebni novi krediti, oni moraju biti izglasano od skupštine.

43
Poslanici nemaju prava da lično interpelišu. Svaka interpelacija mora biti potpisana od 30 poslanika i podneta Dumi, koja

642
 3. PRVA DUMA ILI „DUMA NARODNOG PREZIRANJA”
(27 april / 10 maj do 7/20 jula 1906)

Saziv Dume. — Prva carska Duma nazvana je „Duma narodnog

preziranja”. Međutim, kad se sakupila, 27 aprila/10 maja 1906 još nije
„preziranje” bilo ispunilo duše poslanika. Toga dana, njihovo raspoloženje bilo je
isto onako čisto kao vedro nebo. Kao da su bili zaboravili sve neprijatne
okolnosti koje su pratile sazivanje Dume: nesavršenost izbornoga zakona,
objavljivanje osnovnih zakona koji ograđuju prava skupštine, nesakrivena zla
volja visokih činovnika, neprijateljski stav privilegovanih, nepoverenje carevo.
Oni misle samo na jednu stvar, da prisustvuju sazivu prve ruske narodne
skupštine, pozvane da daje zakone, da menja stari režim, da zadovolji narodne
težnje, drugim rečima da započne eru nove istorije Rusije, o kojoj se snevalo već
odavno i za koju se toliko snaga žrtvovalo, toliko krvi prolilo. Pred snom koji je
postao stvarnost, sve ostalo činilo se sporedno, beznačajno i lako da se popravi.
Prva sednica Dume bila je u Zimskoj Palati. U raskošnom dekoru carske
palate. Poslanici koji su nosili redengot, seosko odelo, kostime raznih
nacionalnosti, ili crne svešteničke rize, bili su okruženi nagizdanim uniformama
časnika Dvora. Pod ispitivačkim pogledima dvorana, novodošavši su mogli
samo da osete oko sebe prisustvo jednog koliko starog, toliko prema njima
neprijateljski naklonjenog sveta. Ali taj svet pretstavljao je prošlost, i od sada će
se sve promeniti. Car, u svome govoru — dobrodošlici, ne izgleda da odriče tu
nadu: „neka ovaj dan, završava on, beleži od sada moralnu obnovu Rusije, i
preporod naših energija! Ja ću lično osigurati postojano bitisanje institucija, koje
sam Vam podario”.
Na izlazu iz Zimske Palate, poslanici su prevezeni Nevom u stari dvor
Potemkina „Tauridskog kneza”, preuređen da primi prvi ruski Parlamenat.
Usput, oni idu duž zatvora „Krst”, gde se zatvorenici guraju oko prozora, mašu
maramicama i viču: „Amnestija!”, koju reč prihvata i gomila sa ulice. Opšta
amnestija, zaborav svega što je smatrano do sada kao politički zločin, pojavljuje
se kao prirodna i logična kruna završene borbe, zaloga i simbol pomirenja.
Obezbediti je, to je za poslanike prva od njihovih dužnosti, sveta dužnost prema
zemlji i glasačima. Kako nemaju prava da je narede, oni hoće da prve njihove
reči, koje odjeknu sa tribine Dume, njoj budu posvećene, i oni određuju I.
Petrunkeviča, nekadanjeg člana zemstva u Tveru, patrijarha ruskog
neoliberalizma, koji je uživao poštovanje svih svojih kolega, da je traži. Pošto su,
jednoglasno, izabrali za pretsednika S. A. Muromceva, čije se govor starao da
odredi prava Dume, s obzirom na prerogative suverenove, oni počinju da rade.
Sastav i borba stranaka u Dumi. — Sastav Dume je dosta složen. S
početka prilično nejasan, razbistrava se malo po malo, i poslanici se dele u devet
raznih grupa: 178 (37,4%) pripadaju radikalnoj stranci Slobode naroda ili
„kadetima”; 94 (19,6%) radničkoj stranci, 32 (6,7%) Poljskom Kolu, 26 (5,4%)

643
umerenoj stranci Miroljubiva obnova, 17 (3,5%) socijal-demokratima,44 12 (2,5%)
grupi nezavisnih autonomista, 12 (2,5%) progresističkoj stranci, 6 (1,3%) stranci
Demokratskoga preobražaja, i 100 (20%) nisu upisani ni u kakvu grupu.
Ako se klasiraju po narodnosti 59% poslanika su Veliko-Rusi, 17%
Ukrajinci i Belo-Rusi, 22% su stranog porekla (Poljaci, Balti, Muslimani, Jevreji);
oni su svi dakle, u velikoj većini, (75%) pravoslavne vere. Ako se uzme u obzir
njihov socijalni položaj, najmnogobrojniji su seljaci (45%), zatim plemići (37%),
14% su pravi velikoposednici; 25% su zemljoradnici; 25% bave se slobodnim
profesijama (advokati, lekari, učitelji, profesori univerziteta); 6% samo su
industrijalci i trgovci. U stranci Sloboda naroda kulturni nivo je najuzdignutiji,
ali u radničkoj partiji, koja pretstavlja veliko šarenilo mišljenja, ima najviše
seljaka. Ove dve partije, istinu reći, pretstavljaju većinu u Dumi; imaju zajednički
cilj: borba; protivu staroga režima u političkom i socijalnom smislu. Ipak, njihovi
pogledi na taktiku u toj borbi su jako različiti, i čak suprotni. Radnička partija
udružuje u sebi dva različita elementa, prave seljake i intelektualce socijaliste.
Seljaci dolaze u Dumu sa naivnim ubeđenjem da ona sve može učiniti, da od nje
zavisi i podela zemlje i stvaranje zakona, koje oni smatraju za potrebne. Socijalisti
hrabre njihova verovanja, i ako ne dele njihove iluzije. Baš zato što znaju da ih
političke prilike stvaraju nemoćnima, oni su gotovi da žrtvuju Dumu. Oni vide
samo jedan način: da organizuju narodne mase i da prenesu političku borbu sa
ustavnog terena na revolucionarni teren. „Mi hoćemo da povučemo ruski narod
u jedan pokret, koji će biti nemoguće zaustaviti”, — kaže jedan od njihovih
vođa , Aladen. „Vreme je da se razume”, kaže jedan drugi, Žilkin, „da smo mi
svedoci jedne džinovske borbe, i da smo mi dovedeni ovde kao izvidnici te
narodne vojske, koja nas je poslala napred da zauzmemo mesta”. Otuda oni
smatraju da Duma može sve da kaže: „Mi smo svemoćni zakonodavci i mi samo
treba da hoćemo”, tvrdi isti Aladen. Njihovo shvatanje te svemoći je vrlo prosto:
„Duma će diktirati jedan zakon, i narod će primiti na sebe da ga izvrši”. Imajući
punu slobodu rada, Duma treba da ima istovremeno zakonodavnu moć sa
izvršnom i sudskom vlašću; da bi organizovali narod, poslanici će stupiti u
neposrednu vezu sa svojim glasačima i obrazovaće mesne komitete koji će, u vezi
sa Dumom, rešiti agrarna pitanja, kao i pitanja snabdevanja u slučaju gladi i t. d.;
osnovni zakoni, ministri, postojeće zakonodavstvo i poslovnik Dume u njihovim
su očima samo sitni detalji, nepotrebne formalnosti, o kojima ne treba voditi
računa; ti ministri mogu se i oterati, jer u ostalom oni ne pripadaju Dumi. Kada
jedan ministar izjavljuje korespodentu Times-a, da je Duma „samo jedna
revolucionarna skupština u obliku sovjeta radničkih prestavnika”, Aladen,
odgovara da je to najbolja pohvala koja se mogla reći za skupštinu: „Sovjet ima
sjajnu prošlost i nema ničega vređajućeg u rečima ministrovim”. Zbilja, shvatanje
radničke partije o ulozi Dume, koje isto imaju i socijal-demokrati, potseća tačno
na onu za vreme revolucionarne moći koju su sovjeti radničkih izaslanika 1905

44
Ovih 17 izabranih i pored bojkota glasanja objavljenog od stranke, većinom su sa Kavkaza. Na kraju ovog zasedanja bilo
je 26 socijal-demokrata.

644
pokušali da organizuju, i koju će reorganizovati sa mnogo više uspeha, sovjeti
radnika i vojnika za vreme druge revolucije.
Da je ovakvo shvatanje bilo cele Dume, verovatno da bi trajanje ove
skupštine bilo vrlo kratko. Srećom, grupa koja je brojem i političkim iskustvom
svojih članova najvažnija, partija Slobode naroda ili „kadeti”, sprovodi taktiku
manje opasnu i korisniju, koju je već ranije, utvrdila na svojim kongresima. Ona
shvata da je bezuslovno potrebno ostati u strogoj zakonitosti, i ako je ne smatraju
za savršenu. Ona računa, da radeći tako u samoj Dumi, i podržavajući je što je
moguće duže, širi postupno prava Parlamenta. Zato, ona misli da treba
izbegavati sukobe sa vladom svaki put kad ne bi borba imala zakonsku osnovu,
ali iskoristiti prava data Dumi. Na primer, rešeno je da se pokrenu najvažniji
problemi za narod, kao agrarno pitanje, i strogo ustavnom borbom ići ka rešenju,
ne dopuštajući da je zadrži eventualna vladina opozicija. Na suprot levom krilu
opozicije ona ne računa na neku brzu akciju narodnih masa da bi održala Dumu,
jer je svesna da takav postupak ne može uspeti, ako se nije prethodno
organizovao i da revolucionarni način rada najmanje je sposoban da ostvari ovu
organizaciju.
Borba, koju izaziva ovo neslaganje taktika između dveju najjačih partija u
Dumi, stvara rad ustavnog centra veoma delikatnim. Na svakom koraku on se
sudara sa teškoćama koje prebrođuje samo po cenu stalne opreznosti i velike
veštine. Nema sumnje, kad vlada udari na celokupnu Dumu, ona ima protiv sebe
sve partije jednodušne. Ali čim bi kriza prošla, borba počinje. Ona je naročito
pomagana spolja preko vođa levičarskih partija koji nisu izabrani za Dumu, ali
žele da je posluže na svoj način. Oni udaraju naročito na kadetsku partiju, koja se
brani od njihovih spletaka. Oni je napadaju da je izdala narodnu stvar,
prestavljaju sav njen parlamentarni rad kroz neprijateljsku svetlost, i sporazum
grupe s leva sa „desnicom” Dume, malobrojnom i bez uticaja, povećava opoziciju
i stavlja „kadete” u manjinu.
Borba vlade i Dume. — Razmirice levice zabavljaju vladu, koja smatra da
ne treba raditi sa Dumom.
U početku, taktika Goremikina je da se pravi da ne zna za nju. Ministri se
ne pojavljuju u Tauridskoj palati i ne predaju joj zakonske projekte. Tek 15/28
maja pojavljuje se jedan mali nacrt, čuven od tada, o postavljenju jedne staklene
bašte i jedne perionice na Univerzitetu u Dorpatu. Izgleda da hoće da osude
Dumu na nerad — i Goremikin misli da će ga držanje poslanika u tome pomoći
mnogo, — da bi je posle oglasio za „nesposobnu za rad”, kao što će je zbilja i
optužiti. Ali „kadeti” su ozbiljno rešeni da rade. Ako ne mogu da pretvore Dumu
u Ustavotvornu skupštinu, oni se rešavaju da preduzmu odmah ostvarivanje
reformi, bez kojih bi manifest od 17/30 oktobra ostao mrtvo slovo na hartiji. Oni
su gotovi da podnose predloge zakona po svojoj ličnoj inicijativi, i ako ta
procedura, prema osnovnim zakonima, treba da im zadrži diskusiju za jedan
mesec, a jedan mesec, u tim prilikama, čitava je večnost; svedok je nestrpljenju

645
onaj publicista koji je već prvih dana postojanja Dume uzviknuo na jednom
skupu: „Tri dana su prošla, a Duma još ništa nije uradila!”. Sa „kadetima”, većina
Dume rešava da se baci bez odlaganja na rad. Svesni svoje odgovornosti prema
narodu, poslanici su rešeni da rade danju i noću. Da bi sve išlo po dobrom
ustavnom redu, Duma počinje sa sastavljanjem odgovora na govor carev u
Zimskoj palati, koji smatra kao prestonu besedu. Tekst „kadeta”, sa izvesnim
popravkama bez vrednosti od strane radničke stranke, na petoj sednici izglasan
je gotovo jednoglasno; samo šest glasova sa umerene desnice glasali su protiv, i
koji su se, sa grofom Hejdnom na čelu povukli iz sale zasedanja da ne bi oslabili
efekat jednoglasnim primanjem. U toj znamenitoj adresi, Duma, verujući u carevo
obećanje da će od njegove strane oktroisane ustanove ostati „postojane”, izlaže
program koji ima da ostvari potpuno i normalno razvijanje Rusije: priprema
zakonskog projekta za opšte pravo glasa; ukidanje izuzetnih zakona koji kriju
administrativnu samovolju; proširenje, u saradnji sa carem, kome pripada takođe
inicijativa, izbornih i budžetskih prava Dume; obnarodovanje jasnih zakona o
ličnoj slobodi, slobodi savesti, reči i štampe, udruživanja, zbora i štrajka, potpuna
jednakost svih građana pred zakonom i ukidanje svih izuzetnih prava i
privilegija klasa, narodnosti, vere ili pola; ukidanje smrtne kazne; pravilnik
agrarnog pitanja polazeći od principa nasilnog oduzimanja zemlje; priznanje
pravednih naknada raznim narodnostima; najzad obrazovanje jednog
ministarstva odgovornog Dumi, da bi se učinio kraj svemoći činovnika, koji dele
cara od naroda, i osiguranje harmonične saradnje zakonodavnih i izvršnih vlasti.
Ona imenuje delegaciju koja će predati caru tu adresu, i koju je nemoguće bilo
smatrati kao „revolucionarnu”, jer odbija sve prevratničke namere krajnje levice.
Ustavne stranke nadale su se da će viđenje sa carem pojačati njihovu
situaciju prema ministarskom savetu. Ali posle tri dana grozničavog čekanja,
Duma doznaje od Gormikina da car odbija da primi njenu delegaciju. „Kadeti”
jedva uspevaju, ali sa velikom mukom, da zadrže radničku stranku da od toga ne
pravi pitanje sukoba. 13/26 maja Goremikin, u prisustvu svih ministara, koji se
tom prilikom prvi put pojavljuju u Dumi, čita poslaniciima odgovor vlade na
njihovu adresu. Ako i daje neke ustupke po pitanjima sporednih vrednosti, on
odlučno odbija glavna traženja Dume: smatra da iskustvo još nije pokazalo
potrebu za menjanje izbornog zakona, i da mu je dužnost da izjavi „da nasilno
oduzimanje zemlje je neprihvatljivo”; on ne veruje da Duma ima prava čak i da
govori o traženju promene osnovnih zakona, jer „ne može biti u pitanju njihova
revizija na inicijativu Dume”, on je zato da treba usvojiti zakone „oktroisanih
sloboda”, ali to samo zato „da bi se dala administrativnim vlastima uspešna
srestva da otklone zablude”; podvlači čvrstu odluku ministarskog saveta da
održi izuzetne zakone zbog „ubistava, pljačke i izazivajućih nasilja, koja se vrše
na celoj teritoriji države”; najzad, on potseća da Duma ima, protivno odlukama
vlade, samo jedno pravo, pravo interpelacija.
Ovaj odgovor koji, šta više, uzima ton prebacivanja u stvari je objava rata.
Ona vređa i najumerenije poslanike, kao grofa Hejdena, koji izjavljuje, da vladino

646
odbijanje uništava nadu za miroljubivom saradnjom. „Kadeti”, pošto su
odgovorili Goremikinu preko svojih najboljih govornika, Nabokova i Rodičeva,
sastavljaju, u saradnji sa radničkom partijom, tekst jednog dnevnog reda kojim
Duma izjavljuje: „posle odbijanja vlade da zadovolji zahteve naroda, bez čijeg
ostvarenja ni smirenje zemlje ni plodna aktivnost narodnog pretstavništva nisu
mogući”, ona odbija svoje poverenje neodgovornoj vladi. Ovaj oblik ukora
primljen je sa samo 7 glasova manje.
Ipak, ni ministri, ni car neće da iz ovog ustavnog prekida izvedu zaključke
koji se nameću. I ako je većina Dume bila primila ustavnu taktiku, vlada je rešena
da pokaže da nema ustava u Rusiji. Ministri grabe svaku priliku da pokažu svoje
neprijateljsko držanje prema Dumi.45 Poslanici koji prvi put imaju prilike da se
izjasne otvoreno o zloupotrebama i nezakonitim delima administracije, hoće
prirodno to da iskoriste; oni gomilaju interpelacije i pitanja — bilo ih je predato
373. Ali zakon dozvoljava vladi da ne odgovori pre nego prođe mesec dana. Ona
iskorišćuje svoje pravo, čak i kad se tiče pogubljenja, koje je Duma htela da
spreči, ili pogroma, koji se događaju neki put dok se drže sednice. Na takvo
držanje, prirodno, Duma počinje da gubi hladnokrvnost i pravi žestoke scene
opstrukcije sprečavajući da govore na tribini vladini komesari, koji joj
saopštavaju ministarska odbijanja. Radi naznačenja ona glasa za zakon kojim se
ukida smrtna kazna, i kada vlada traži kredite za pomoć krajevima zahvaćenim
glađu, ona joj smanjuje kredit na strogo potreban minimum i daje joj ga pod
uslovom da kontroliše upotrebu.46 Duma šalje i jednu anketnu komisiju, u
Bjelostok, da ispita na licu mesta razloge pogromu, koji se tamo desio, i poslanik
knez Irusov, nekadanji gubernator Besarabije, optužuje policiju da je sama
organizovala pogrom.
Naročito na agrarnom pitanju kao što je predvideo Goremikin, vlada i
Duma dolaze u sukob. Zbog želje seljaka da to pitanje vide rešeno što je moguće
pre, „kadeti”, i ako su imali nameru da se bave samo projektima ustavnih
zakona, čim je sazvana Duma, rešili su da ga stave na dnevni red. Prema tome,
oni pripremaju pokret veoma radikalan, koji se inspirisao pogledima partijske
levice, i biraju za pretsednika agrarne komisije jednoga od ljudi koji je najbolje
znao to pitanje, M. Hrcenštajna. Da bi odložili definitivni sukob i da bi mogli,
dobivši u vremenu, upoznati narod sa potrebom parlamentarnog rada, oni
odbijaju da pomažu radničku partiju koja predlaže da se objavi kratko i jasno,
pod vidom dekreta Dume, odluka koju će doneti Skupština. Isto tako, oni nisu ni
najmanje pripadnici ideje da se organizuju mesni komiteti, pomoću kojih bi hteli
članovi revolucionari Dume — kao što će se desiti 1917 — ne toliko da reše
45
Tada „Vladin vesnik” objavljuje telegrame krajnje desnice, upućene caru, u kojima se traži rasturanje dume. Kada je 16/29
maja jedna interpelacija tražila da se odgovori ko je odgovoran za ovo objavljivanje, Goremikin, osam dana docnije odbija
da odgovori.

46
Skandal, u koji je bio umešan pomoćnik ministra unutrašnjih dela Gurko, zbog upotrebe tih kredita opravdao je to
nepoverenje.

647
agrarni problem na licu mesta, grabljenjem zemlje, koliko da osiguraju
revolucionarnu organizaciju stanovništva, pred odlučujućom bitkom čiji izgled
će odrediti njihovu taktiku. — Ono što zadržava takođe pretresanje agrarnog
problema, to je veliki broj govornika, — blizu 200 — koji su se prijavili da izlože
svoje poglede; svi seljaci i radnici žele da uzmu reč i debata traje do 18 juna/1
jula. Zadatak agrarne komisije bio je složen; otuda tek uoči rasturanja Dume,
Hercenštajn uspeva, pošto je doveo u vezu poglede raznih partija, da ona primi
kao osnovne principe reforme one iz projekata „kadeta”.
Zabrinut aktivnošću agrarne komisije, Goremikin rešava da je prestigne.
20 juna/3 jula izlazi u „Vladinom vesniku”, jedan zvanični kominike. U tome
broju, rasturenom u stotine hiljade primeraka, on izjavljuje da je vlada predala
svoj sopstveni projekt agrarnog zakona; da se pod vrlo povoljnim uslovima,
državna zemlja podeli seljacima i da im pored toga omogući da kupe posrestvom
Seljačke banke, zemlju koju bi vlasnici dobrovoljno hteli prodati, zatim da su
glasovi o nasilnom otuđivanju privatne zemlje potpuno lažni, i da seljaci daleko
od toga računaju na revoluciju, treba da neguju svoju nadu samo u miroljubivi
rad i brigu cara. Ovaj kominike nije uspeo da poljulja poverenje seljaka u Dumu,
gde sede toliko njihovih ljudi, već da je to samo izazivanje skupštine koja, u
jednom takvom pitanju, ne može da dozvoli slično nepriznavanje njenog
zakonodavnog značaja.
Pošto je cela zemlja tako reći zauzeta sukobom između vlade i Dume, svi
su poslanici saglasni da izjave narodu da agrarno pitanje ne može biti rešeno bez
učešća Dume, i da ja ona u toku pripremanja svog sopstvenog projekta, koji
iznosi jedno rešenje različito od onog iz vladinog kominikea. Agrarna komisija
predaje 27 juna/10 jula projekt „poziva narodu” od strane carske Dume. „Poziv”
izražava nadu da će „narod čekati u spokojstvu i miru dok Duma završi svoje
poslove” t. j. „pripremanje jednog zakona, zrelo razmišljenog i datog u zakonskoj
formi”. Ali taj „poziv” nailazi na neodobravanje od strane radničke partije. Njeni
pretstavnici predlažu da se izjavi da Duma ne sumnja da je podržavana od
naroda u ostvarivanju svojih namera. Jedan od njih, Žilkin, naglašava da Duma
ne može da jamči da će agrarni zakon biti onakav kakvog ga je ona htela, i da
zato ne može tražiti od naroda da mirno čeka:.„Ono što treba sada da bude, nije
to mir i spokojstvo, već nespokojstvo ... Mi treba da govorimo o organizovanoj
borbi ... Preziranje treba da raste da bi uništilo stari režim i stvorilo novi”.
„Kadeti”, daleko od toga da sleduju radenicima, .daju neke ispravke u „pozivu”;
dodaju, na primer, jedan stav da objasne da pod nasilnim oduzimanjem zemlje
treba razumeti kao što je i agrarna komisija to primila, „ustupak radnicima,
seljacima, shodno zakonskim pravilima, a za pravednu naknadu pomoću vlasti
oduzete zemlje”. Radnička partija uzima kao razlog ovu ispravku i glasa protiv
„poziva”, koji zbog uzdržavanja Poljaka, biva izglasan sa samo sto dvadeset
četiri glasa „kadeta”.

648
 „Poziv” nije imao ničega „neustavnog”, inače i samo „ustavna” partija ne
bi glasala za njega, a levica Dume ne bi našla da je suviše malo revolucionaran. Pa
ipak, Goremikinova vlada pomoću njega rastura Dumu.
Rasturanje Dume. — Vlada se ipak rešavala pre nego što je donela
odluku o rasturanju Dume. Većina poslanika bila ,je ubeđena da je Duma
neprikosnovena; naročito oni sa levice tvrdili su da njeno postojanje sprečava
revoluciju i vlada, zajedno sa radničkom partijom, verovala je da narod ne bi
primio mirno vest o njenom rasturanju. Otuda, u isto vreme, traže se u okolini
vlade i naročito Dvora, mogućnost veza sa umerenim elementima Dume. D. N.
Šipov, kome se obraćaju, izvlači se, izjavljujući, sa svojom uobičajenom
iskrenošću, da on ne prestavlja većinu. Za vreme jedne audijencije, koju mu je car
dao, on ga savetuje da povede pregovore sa „kadetima” vodećom strankom
Dume i predlaže kombinaciju P. N. Miljukov—S. A. Muromcev. Car, shodno
svojoj navici da u prisustvu ideje koje su suprotne njegovima, — postavlja pitanja
svome sagovorniku i daje utisak kao da deli njegovo mišljenje, — pravi se kao da
prima tu kombinaciju. Po njegovoj naredbi, pregovori počinju između Miljukova
i Stoljipina. Oni otkrivaju da vlada ne misli ni na kabinet isključivo „kadetski”, ni
na koncesije dovoljne da zadovolje većinu Dume. Vođeni kao potpuno privatni
razgovori, zbog stanja duhova u skupštini, pregovori su prekinuti čim se veza
učinila nemogućom između vlade, koja ne priznaje čak ni mogućnost postojanja
ustava, i ustavotvorne stranke u Dumi.
Vlada se rešava da rasturi Dumu. Kako Goremikin ne može da se odluči
na tu opasnu meru, izvršenje je najzad povereno T. A. Stoljipinu, pozvanom za
pretsednika ministarskog saveta. On ranije preduzima vojne mere, ne samo u
prestonici, već i u celoj Rusiji. Datum rasturanja nije utvrđen, izgleda, do
poslednjeg trenutka. U petak 7/20 jula, za vreme sednice Dume, Stoljipin traži od
pretsednika Dume, da zakaže za ponedeljak 9/22 njegov odgovor na interpelaciju
o pogromu u Bjelostoku. A u nedelju 9/22 poslanici koji dolaze izjutra u
Tauridsku palatu, nalaze sva vrata zaključana i čuvana od stražara, dok jake
vojne snage, sa artiljerijom zauzimaju okolne ulice da bi sprečile pobunu.
Duma nije „raspuštena” već „rasterana” kao banda zločinaca, a da se nisu
hteli pomučiti ni da obaveste njenog pretsednika. Kominike koji objavljuje njeno
raspuštanje ne označava, kao što predviđa član 105 osnovnih zakona, datum
novih izbora, nasuprot članu 86 istoga zakona, on određuje, datum saziva nove
Dume za posle 1/14 decembra, tj. posle proteklog roka za koje vreme
parlamentarna debata o budžetu treba da bude završena; najzad ukaz rasturanja
Dume nije potpisan ni od jednog ministra, i niko formalno nije za nju odgovoran.
Pred ovim povredama osnovnih zakona budućnost izgleda mračna i verovalo se
da više neće biti Dume.
Prva Duma, kao što je kazao jedan od njenih najomiljenijih članova I.
Petrunkević „imala je ozbiljne mane”. Ona nije znala da se snađe u mnogim
prilikama, ali kako je i mogla, kada je bila prva „narodna skupština”. Zamisao o

649
njoj mogla je biti savršenija; ali zar nije čudno da je dobri narodni zdravi razum,
u prkos svim preprekama i nemogućnostima izbornog zakona, znao da tamo
pošalje prestavnike, bez sumnje nesavršene ali kvalifikovane. Temperament
poslanika bio je malo življi, žustrost po nekoga od njih lomila je mir diskusije, i
njihovo bunjenje uzimalo je neki put prostačke oblike; ali atmosfera u kojoj su
živeli i radili nije bila pogodna ni za moralnu ravnotežu, ni za mir, ni za
parlamentarnu uglađenost. Sve su te mane bile nadoknađene njihovom
potpunom vernošću narodnoj stvari, živim osećanjem njihovih dužnosti prema
zemlji i dubokom verom u narod, u kojoj se nalazi velika budućnost Rusije.
Trajanje prve Dume bilo je kratko, ali trag koji je ostavila u političkom i
socijalnom životu zemlje jeste dubok; brazda koju je zaorala podigla je ranije
nedirnutu zemlju, i nikakva reakcionarna snaga neće moći da vrati zemlju u
njeno prvobitno stanje. Bez obzira na njenu prividnu nemoć, ona je pokazala
zemlji svu snagu i važnost narodnog prestavništva, jedino sretstvo naroda za
zadobijanje svojih prava, svoje slobode i prosperiteta. Ona je pustila dubokog
korena da njeno rasturanje nije se moglo istrgnuti iz narodne svesti: pojam
narodnog pretstavništva ostaje živ, i bez obzira na sve napore vlade i njenih
reakcionarnih podrživača, narod stavlja svu svoju nadu u drugu Dumu.

4. OD PRVE DO DRUGE DUME

(9/22 jula 1906—20 februara/5 maja 1907)

Viborški apel. — 9/22 jula, istoga dana kada je vlada zatvorila vrata na
Tauridskoj palati, P. N. Miljukov — koji je znao da je rešeno da se rasturi Duma
— skuplja kod N. Petrunkeviča, već od četiri sata izjutra, poslanike članove
centralnog komiteta „kadetske” partije. Svi prisutni su saglasni da se ne mogu
rastati, a da ne protestvuju. Verni svojim principima strogo ustavnim, oni
odbijaju misao bune na koju misle radenici i socijal-demokrati, i slažu se da idu
do krajnjih granica parlamentarnih prava. Prema tome, oni rešavaju da bace
jedan „apel” u kome pozivaju narod da odbija plaćanje poreze i da se regrutuje,
dogod datum izbora druge Dume ne bude objavljen. Oni znaju dobro da taj
„apel” ne može da pokaže odmah rezultat, pošto se skupljanje regruta i plaćanje
poreze vrši tek na jesen, ali hoće da dobiju u vremenu da bi znali stanje duha u
narodu, i prema njegovom držanju da organizuju pasivnu odbranu; osim toga,
za njih je to prilika da dopuste javnom nezadovoljstvu da se izrazi. Oni znaju i to,
da se izlažu gonjenju vlasti i gubitku svih svojih građanskih prava za iduće
zakonodavne izbore, ali oni pristaju, bez razmišljanja, na tu žrtvu. Tekst projekta
za „apel” je odmah sastavljen i saopšten pretstavnicima radničke stranke, koji
primaju kako ideje tako i oblik „apela”. Kako je potpuno nemoguće da održe
sastanak u Petrogradu, da bi diskutovali i glasali o ovom „apelu”, rešava se da se
ide u Finsku, gde su u više mahova ranije, držani kongresi zabranjenih partija u
Rusiji. U veče istoga dana, 180 poslanika: „kadeta”, radenika i socijal demokrata
— sastaju se, na četiri sata železnicom od Petrograda, u Viborgu, u hotelu

650
Belvedere, gde ostali stižu još i sutra dan izjutra. Na opšti zahtev, pretsedništvo
je povereno S. A. Muromcevu. Pretstavnici „levice” pristaju uz predlog „kadeta”,
kao na minimum opštih zahteva sviju, ali sebi zadržavaju pravo da lično idu
dalje i preko toga minimuma. 10/23 jula, u podne, debata o tekstu „apela” još
nije bila završena kad guverner Viborga potraži pretsednika Muromceva. Pošto
ga je obavestio da je dobio naredbu iz Petrograda da spreči njihov sastanak, i
objasnio mu nezgodnu situaciju u kojoj se nalaze finske vlasti, on moli poslanike
da se dobrovoljno rasture. „Apel” je na brzinu primljen, potpisan od svih
prisutnih i odnet u Petrograd. Socijal-demokrati i radnici preduzimaju zatim
organizaciju pobune u Viborgu i Kronštatu, ali „kadeti” odbijaju da se pridruže
njihovoj akciji.
Prve mere Stoljipina. — Narod ostaje gluv na „apel” iz Viborga. Na
suprot tome, krajnja desnica u vezi sa savezom plemića, traži od vlade, u
nedostatku celokupnog uspostavljanja autokratije, korenitu izmenu izbornog
zakona da bi osigurala većinu u Dumi pripadnicima vraćanja na stari režim. Ali
ministar Stoljipin, iz straha od narodnog protesta ne sme da ide tako daleko, i
zakon od 11/24 decembra 1905 ostaje na snazi za nove izbore.
Za vreme prvih dana po rasturanju prve Dume, dok javljaju za velike
agrarne nemire u Voroneži, Odesi i Šuši (Kavkaz), za vojničke bune u Poltavi,
Brest-Litovskom, Sviborgu i na Baltičkom moru, na krstarici „Pamjat Azova”,
Stoljipin pokušava da se približi umerenim liberalima. On vodi pregovore sa D.
N. Šipovom, grofon Hajdenom, knezom G. E. Ljvovim i A. Ž. Gučkovim da ih
uvede u svoj ministarski savet. Šipov i Ljvov stavljaju svoje uslove: polovina
ministarskih portfelja za njih i njihove prijatelje i obećanje, da bi primenio glavne
tačke manifesta od 17/30 oktobra i ostvario ozbiljnu agrarnu reformu, da će
projekti zakona biti predati Dumi. Stoljipin odbija; „Samo vlade koje su pred
propašću, primaju tuđe programe”, odgovara on pismeno. Pod tim uslovima,
umereni se izvlače; grof Hajden izjavljuje, šaleći se, da su ih hteli uzeti da budu
„u svojstvu zakonite dece kod žena lakog morala”. Samo, Gučkov rešava se da
sarađuje sa vladom, ali ne pristaje da uđe u vladu i obećava samo svoju saradnju
kao poslanika i šefa vladine partije ili „oktobrista”.47
5412/25 avgusta, Stoljipin je predmet atentata; ali on se spasava od bombe
koja ruši jedan deo njegove vile i ubija skoro trideset osoba. Od tada, on se
odlučno opredeljuje za represalije. Iskorišćuje član 87 osnovnih zakona koji ga
ovlašćuje, u slučaju potrebe, da izdaje „privremene” zakone, za vreme prekida
rada Dume, s tim da ih ima podneti Parlamentu u roku od dva meseca od
poslednjeg saziva, i objavljuje hitne zakone. 19 avgusta/1 septembra jedan zakon
vaspostavlja ponovo vojni sud, a vojne ekspedicije poslate su u krajeve
zahvaćene pobunama. Hitne mere takođe su preduzete da bi sprečile novu
Dumu da ne donese korenita rešenja po agrarnom pitanju. Stoljipin je primio
doktrinu nekih plemićskih publicista koji su govorili da sve zlo dolazi otuda što
47
Tako su nazvani, jer se njihova politika aktivnosti zasniva na principima manifesta od 17/30 oktobra 1905 g.

651
seljaci, pošto su dobili svoje oslobođenje 1861, nisu bili asimilovani od drugih
klasa, da su sačuvali naročiti način korišćenja zemlje (mir) i umesto da se njima
upravljalo po opštim zakonima (knjiga X zakona), njima se upravljalo po
lokalnim običajima. Ukaz od 5/18 oktobra 1906 ukida sve ostatke režima
izuzimanja, kome su seljaci bili podređeni. Ukaz od 9/22 novembra cilja da
izmeni kolektivnu seosku imovinu u imovinu individualnu: svaki seljak ima
pravo da zahteva od svoje opštine da njegova parcela bude odvojena od
opštinskog zemljišta. Ovo pravo koristiće naročito najbogatiji, koji će, pomoću
vlasti, dobiti najbolje parče. „Računajući na jake”, vlada, kako računa da će
podeliti seljake, tako se nada da će, odvraćajući njihovu pažnju od zemlje
plemića, stvoriti jednu novu klasu, kao neku vrstu klase kandidata za vlasnike
nekretnina, koji treba da pomognu nekadanju upravljajuću klasu, koja siromaši i
lišava se sve više i više zemlje
Izbori za drugu Dumu. — Stoljipin se naročito bavi i priprema izbore za
drugu Dumu. Ako je sačuvao stari izborni zakon, on je rešen da ga napravi
bezopasnim; u tome smislu, njegov pomoćnik u ministarstvu unutrašnjih
poslova, Križanovski, ekspert u veštini da pravi pritisak na volju glasača ne
dirajući u slovo zakona, dolazi mu hitno u pomoć; i Senat, svojim
„objašnjenjima” koja menjaju zakon, pomaže takođe njegove poglede.
Važno je pre svega doći do političkih ličnosti koje su se u prvoj Dumi
pokazale kao nepomirljivi protivnici vlade. Odmah posle rasturanja saziva,
represalije su primenjene protiv njenih članova. Poslanici seljaci, koji su se vratili
svojim kućama, naročito su gonjeni: njima je čak izrično bilo zabranjeno da daju
računa biračima o svojim mandatima; traži se način da se pohapse i proteraju, ali
u tome se ne uspeva uvek, jer su seljaci ubeđeni da su njihovi najbolji branioci
oni koje vlast goni, i zato se po neki put odupiru oružjem. Sudska gonjenja
preduzeta su protivu 180 poslanika, od kojih su 120 iz „kadetske” stranke, zato
što su širili Viborški „apel”. Kako je dovoljno biti optužen, pa zakonom biti lišen
prava da se bude biran, elita intelektualaca i političkih ljudi tako je odvojena od
izborne borbe: „Duma će biti bez glave”, izjavljuje sa zadovoljstvom ministar
unutrašnjih poslova. Uskoro, vlada, pošto je udarila po vođama, udara na same
političke stranke. Svaka izborna akcija zabranjena je strankama koje nisu
„odobrene”; a „odobrene” su samo stranke sa krajnje desnice, Savez ruskoga
naroda, stranka Gučkova ili oktobriste i stranka Miroljubive obnove; a još i one,
kojima pripadaju umereni, koje je Stoljipin hteo da uvede u svoj kabinet; razume
se, odbijena je dozvola stranci „kadeta”.
U isto vreme, svi oni od kojih se očekuje pomoć na izborima, naročito
sveštenstvo, mobilisani su; zabranjeno je i državnim i privatnim činovnicima da
stupaju u neodobrene političke stranke, a sveštenstvu je naređeno od njihovih
starešina da učestvuje na izborima. Blagodareći „objašnjenjima” Senata, i
najdemokratskiji elementi izbrisani su iz glasačkih spiskova. Na kraju 1906
godine 260 dnevnih listova zabranjeno je, a 207 urednika optuženo sudu; u
mesecu januaru 1907, u sred izborne borbe, 77 drugih publikacija je zabranjeno i

652
60 urednika još je okrivljeno. Sve je stavljeno u pokret da se onemoguće
zabranjene stranke, a ide na ruku dobronamernim, koji raspolažu zvaničnim
organom Stoljipinovim „Rosija”; na izbornim skupovima, nema sredstava kojima
se ne služi; kandidature neželjenih poslanika su odbačene, kandidati iz opozicije
gonjeni su.
Kakav je rezultat ovih manevara? Krajnja desnica dobija 63 izabranih,
umerena desnica ili partija oktobrista 34, „kadeti” 123, poljska stranka 39, levica
ili radnička stranka 97, razne socijalističke stranke (socijalisti-revolucionari,
socijal-demokrati i socijal-„populisti”) 83; 22 poslanika ne pripadaju nijednoj
stranci. Kraj svih napora, vlada nije mogla dobiti poslušnu većinu. Njeni
kandidati su tek otprilike jedna petina Dume, dok sva opozicija skupa ostaje
otprilike jednaka onoj u prvoj Dumi — smanjila se samo za 1% (68% umesto
69%).
Ono što pada u oči u drugoj Dumi, to je napredak ekstremnih stranaka,
koje ne misle da se zadrže samo na ustavnoj borbi. Krajnja desnica ulazi u Dumu
sa čvrstom namerom da je potpuno uništi i da vaspostavi autokratiju. Plemstvo
joj je naklonjeno, kao i moćna dvorska stranka; ona raspolaže mrežom „sekcija”
koje, preko ugovorenih izjava, pokušavaju da daju netačnu sliku o javnom
mnjenju; ona ima jednu tajnu organizaciju, Savez ruskoga naroda, koja prima
oružje od vlade i pribegava terorizmu protivu političkih neprijatelja.48 Isto tako,
na krajnjoj levici, socijalisti, koji prvi put otvoreno uzimaju učešća na izborima, i
čiji je broj sada tri puta veći, misle samo na svoje rušilačke ciljeve; oni još uvek
imaju nade i veruju da će ih energična akcija Dume pomagati da organizuju
narodne mase i da će izazvati jednu moćnu revolucionarnu struju. Samo stranka
centra, „kadeti”, jasno je rešena da upotrebi sva prava koja joj daju osnovni
zakoni, da učvrsti narodno pretstavništvo i navikne vladu, kao i narod, na
metode parlamentarne borbe. Ali ona je malobrojnija nego u prvoj Dumi, jer
umesto 37,4%, ona ne broji više od 24% poslanika.

5. DRUGA DUMA
(20 februar/5 mart—3/16 juni 1907)

I ako je druga Duma bila delimično više desničarska nego prva, stanje
duhova svih stranaka opozicije mnogo je izmenjeno od rasturanja Dume jula
1906. Sjajne nade koje su se rađale prilikom saziva prve Dume, bile su iščezle.
Znalo se da narodno pretstavništvo nije neprikosnoveno, i da vlada može lako
da slomije taj slabi instrument, a da se narod ne protivi. Takođe, tada se manje
brinulo za vlast nego za svoj lični položaj; znalo se da Duma neće moći da živi ni
više ni manje nego dok bude mogućnosti da se izbegavaju smrtni udarci;
„Čuvajte Dumu!” to je parola koju primaju i same socijalističke stranke,
48
Ovoj organizaciji pripada u deo ubistvo Hercenštajna, malo docnije po rasturanju prve Dume, kao i njegovog prijatelja,
poslanika Jakoba, za vreme zasedanja druge Dume.

653
dobacujući ih i „kadetima” da se njome pouče. Od svoje strane, vlada neće
odmah sukob sa Dumom; na protiv, upućujući joj projekte zakona i budžeta,
manifestuje želju da sarađuje sa njome.
Prva pretnja je vladina izjava koju 6/19 marta čita Stoljipin. Da ne bi odali
svoje proteste koji bi poslužili kao razlog za rasturanje Dume, ona primenjuje
taktiku ćutanja, koju prekidaju samo socijal-demokrati. Uostalom, sama izjava,
koja tumači upućene joj projekte zakona, sasvim je umerenog tona; ona prima
čak i reviziju vladinih projekata od strane Duminog saziva. Samo u govoru koji
daje na kraju, da bi odgovorio socijal-demokratima, koje odvaja jasno od svih
drugih opozicionih stranaka, Stoljipin se pokazuje nepomirljiv. On kaže „volja
vladareva nije ovlastila Dumu da izjavljuje svoje nepoverenje vladi” i završava
uzviknuvši: „Vi me nećete zbuniti!”
I ako nije glasala protiv te izjave Stoljipinove, Duma nije razoružala svoje
protivnike. 16/29 marta, istoga dana kada je poslanik Izlos ubijen od tajne
organizacije krajnje desnice, jedan crni krst objavljen je u „Ruskoje znamja”
(Ruska zastava). Na taj znak, kao što im je naredio još 28 februara/13 marta,
poslanik Puriškevič, sekcije Saveza ruskoga naroda objavljuju rat Dumi tražeći
njeno rasturanje i promenu izbornog zakona. Ali vlada ostaje, u stvari, na starim
pozicijama i ne pomišlja da se lišava koristi od privremenih zakona, koje ima
prava da izdaje dva meseca po sazivu Dume. Kada levičari traže da se odmah
ukinu vojni sudovi, zavedeni takvim zakonima,49 Stoljipin odgovara 13/26 marta
odlučnim tonom: „Ako želite ukidanje vojnih sudova, zauzdajte crveno ludilo i
razoružajte se vi prvi!” To je značilo da je on celu Dumu smatrao solidarnom sa
terorističkim strankama; i tražio je od nje „osudu terora” kao uslov za njen
opstanak, i kako ona nije htela da podigne rukavicu i brani vladu svojim
moralnim ugledom, ona će živeti do kraja sesije, pod stalnom pretnjom njenog
rasturanja.
Duma ipak pristupa ozbiljno poslu. Ona pristupa ispitivanju agrarnog
problema i budžeta koji vraća, u prkos levici, nadležnoj komisiji. Diskusija o
ovim pitanjima ne ostaje čisto tehničke prirode. „Kadeti” su vodili računa o
stvarnosti i, čuvajući ipak glavne crte projekta agrarnog problema, oni su u
saradnji M. Kutlera, koji je postao poslanik, znatno izmenili taj nacrt, za koji
vlada nije izjavila da je neprihvatljiv. S druge strane, oni se upinju da organizuju
rad Dume i da bude što više uspešan. Oni izglasavaju novi poslovnik, po kome se
ograničavaju govori poslanika, rezerviše jedan dan u nedelji za interpelacije, čiji
je talas bio potopio prvu Dumu, posvećuje dve večernje sednice ispitivanju
projekata sporednog značaja, i sve ostalo vreme diskusiji čisto administrativnih
zakona, na pr., o projektima reforme pravosuđa i lokalnih self gouvernement,
koji se ne mogu smatrati kao projekti o ukidanju smrtne kazne, amnestiji i t. d. —
političkim manifestacijama. Zbog teškoća i sporosti na koje nailaze predlozi
neposredno dati od Dume, oni su smatrali da treba početi sa diskusijom o
ministarskim projektima. U nedostatku stabilne većine, moraju da održavaju
49
Ti su zakoni poništeni tek 20 aprila/3 maja.

654
stalni kontakt među raznim partijama i njima da pripreme opšti plan
parlamentarnih poslova.50 Petnaest komisija Dume neumorno rade na nacrtima
zakona i budžeta. U prkos vladi, koja te poslove koči svim sredstvima, ona se
protivi da se pozovu strani stručnjaci u zasedanje i odbija da im da potrebna
obaveštenja i završava krajem maja pregled zakona o lokalnoj sudskoj
organizaciji, o ličnoj slobodi, o zakonima objavljenim u smislu paragrafa 87
osnovnih zakona o slobodi savesti i o zavođenju obavezne nastave. Agrarna
komisija slaže se da se usvoje osnovni principi projekata „kadeta”. Komisija za
lokalne autonomije nastavlja korisno svoj rad. Druge komisije ispituju nacrte na
radničkom zakonodavstvu, o opsadnom stanju, o obimu budžetske nadležnosti
Dume i t. d.
Ovi stvarni rezultati aktivnosti Dume samo pojačavaju zavist njenih
neprijatelja. Oni se boje, kako je zabeležio, uoči izbora 14/27 novembra 1906
kongres Saveza plemstva da „jaka zbog iskustva u prošlosti, ona uzima korektno
i uljudno ponašanje, da joj se ne može ništa prebaciti, i sakrivena autoritetom koji
joj daje prividna zakonitost njene aktivnosti, ona izdaje kobne zakone” za
plemstvo! Da bi sprečili da se parlamentarizam „utvrdi u Rusiji”, Duma da
„postane stalna ustanova” i Rusija da „prestane da bude velika sila”, oni su želeli
uspeha strankama krajnje levice na račun „kadeta” i izbore „što je moguće gore”.
Zato poslanici sa desnice upinju se da kompromituju Dumu, gurajući svoje
kolege sa levice na nepromišljena dela, čak i glasajući sa njima da bi ustavni
centar stavili u manjinu. Oko polovine aprila, Savez plemića, sakupljen u
Petrogradu, upućuje neposredno caru jednu peticiju u kojoj traže raspuštanje
Dume i izmenu izbornog zakona. Plemići se boje naročito da, ako Duma izdrži do
letnjeg odmora, poslanici će sa levice otići u narod da izazivaju, i svojom
propagandom potstiču nove agrarne pobune. Njihov strah uostalom nije baš
sasvim lišen osnova, jer socijalisti su još uvek naklonjeni organizovanju
revolucije pomoću mesnih komiteta, kao što i priznaju, u više mahova, na tribini.
Centar, kome počinju da prilaze poslanici seljaci sa levice, shvatajući
važnu ulogu Dume u stvaranju agrarnih reformi, mnogo se napreže da izbegne
svaki sukob sa vladom odbijajući predloge socijalista, i smicalice levičara koji
sprečavaju njenu obazrivu akciju. Pored terorističkih atentata koje izvode ne
samo „borbene legije” socijalista-revolucionara, već takođe i nova organizacija
„maksimalista“,51 ona vodi u vojsci revolucionarnu propagandu koja zabrinjuje
vladu i zbog koje je uhapšeno više socijal-demokrata. Neizbežni sukob priprema
se za 7/20 maj, kada je stavljena na dnevni red interpelacija socijal-demokrata o
nasiljima policije u domu poslanika Ozola.52 Sutradan, na pitanje desnice,
Stoljipin tvrdi da su 13/26 aprila 28 lica uhapšena pod optužbom da su

50
Ovaj način rada počeo je donositi plodove tek krajem trećega meseca rada.

51
Grupa sa anarhističkim namerama, koja smatra socijalističku taktiku bezuspešnom i pribegava oštrim metodama (ubistva,
otimanje imanja i. t. d.)

655
pripremali atentat protivu cara i velikog kneza Nikole Nikolajeviča. 1/14 juna on
odlazi u Dumu, i pošto je zahtevao tajnu sednicu, on traži hapšenje 55 socijal-
demokratskih poslanika, t. j. cele parlamentarne frakcije stranke, koju smatra kao
zločinačko udruženje i koju optužuje da ima u celoj zemlji čitavu organizaciju za
izazivanje oružane pobune i olakšavanje demokratske republike; izjavljuje da 16
poslanika ima da budu uhapšeni odmah, i da su pisani dokazi inkriminisanih
dela nađeni prilikom pretresa kod Ozola. Duma je tako stavljena u neobično
nezgodnu situaciju. Treba da se izrazi po pitanju koje zadire duboko u princip
parlamentarnog imuniteta. Krivice koje se pripisuju socijal-demokratskim
poslanicima, iako na prvi pogled verovatne, izgledaju vrlo sažete i nemaju istu
težinu za sve okrivljene. S druge strane, nije više bio u pitanju pojedinačni
imunitet, kao što je bilo slučajeva ranije za poslanike okrivljene za političke
zločine i upućivane naročitoj komisiji Dume, već kolektivna optužba protivu
jedne stranke. Rad socijal-demokrata poznat je već davno; zašto se tek sada
okrivljuje? Očevidno, razlozi političke prirode mešali su optužbe iz opšteg prava.
Posle diskusije, Duma šalje traženje Stoljipinovo svojoj komisiji koja treba da
preda svoj izveštaj za dvadeset i četiri časa.
Znalo se već nekoliko dana da je rasturanje Dume već rešena stvar.
Činjenica da Stoljipin neće da čeka rezultat rešenja komisije dokazuje dovoljno
da njegovo traženje podizanja imuniteta je samo jedan izgovor. Sutradan, 2/15
juna, Duma se sastaje sa uverenjem da drži svoju poslednju sednicu. Na
dnevnom redu je projekt zakona o lokalnom pravosuđu. Jedan sat i po pre kraja
sednice, levičari traže da se obustavi diskusija kako bi se mogao da odbaci
budžet i ukinu agrarni zakoni obnarodovani na osnovu § 87 osnovnih zakona.
Ona se nada da će te manifestacije, koje ne mogu imati praktičnog značaja,
olakšati njenu propagandu, jer računa da iskoristi ovo rasturanje izazivanjem
narodne pobune. Ali jasno je da takva taktika može samo da diskredituje čak i
princip narodnog pretstavništva, u trenutku kad je inače u ozbiljnoj opasnosti.
Centar se ne povodi za njima, i diskusija o projektima sa dnevnog reda proteže se
u miru do zaključenja sednice. Izveštaj naročite komisije nije gotov, ostavljen je
za sutradan. Ali ta sednica nije se održala. Uzalud, u noći 2/15 juna, poslanici
Maklakov i Struve pokušavaju da ubede Stoljipina da kolebanja komisije imaju
razloga; stav vlade je rešen.
3/16 juna Duma je rasturena, novi izbori zakazani za 1/14 juli i saziv treće
Dume za 1/14 novembar. U isto vreme, objavljen je novi izborni statut, koji se ne
može okvalifikovati zakonom, jer je neposredno nasilje osnovnih zakona, koji
stavljaju ispravke izbornog zakona na saglasnost Dume. Desničarske stranke koje
inače trijumfuju, ne kriju da izjave da gledano s tačke gledišta osnovnih zakona,
to je pravi državni udar. To je za njih dokaz više, da nema Ustava u Rusiji: „Car
ga daje, car ga povlači!” To je formula, koja pokazuje njihovo mišljenje. Optužbe
koje manifest od 3/16 juna iznosi, lišene su osnova. Ustvari, njen veliki zločin bio

52
Policija je upala kod Ozola, u trenutku kad je kod njega bilo više ljudi, i za vreme tog pretresa, ona je pretresla više
prisutnih ljudi, od kojih su četvorica bili poslanici.

656
je što nije htela da osudi stvar, i u isto vreme što je odbila moralnu podršku vladi.
Objavljivanje novog izbornog statuta ne ostavlja nikakvu sumnju u duboke
razloge i ako nepriznate njenog rasturanja. Taj statut nije mogao biti ni sastavljen
ni otštampan za jednu noć; on je rezultat sloge između plemstva i vlade, i nije
prost slučaj da je Duma rasturena baš u trenutku kada to umetničko delo izborne
umetnosti, od Križanovskog, izlazi iz štampe. Zemlja se ne vara; ona shvata da je
druga Duma čisto i jasno žrtvovana interesima plemstva.

6. TREĆA DUMA, ILI DUMA PLEMIĆA (1907—1912)

„Vladin blok” i opozicija. — Izborni statut od 3/16 juna 1907 izveden je

iz prakse Napoleona Trećeg. On dopušta ministru unutrašnjih dela i njegovim
ljudima da menjaju granice izbornih okruga i da dele glasače na grupe
(proizvođače, sopstvenike i t. d.) od kojih svaka ima prava da imenuje svoje
izaslanike, na pr., sveštenstvo može biti sabrano u socijalne „kolegijume”, a mali
sopstvenici nepokretnosti podeljeni na razne „kolegijume” prema veličini
njihovih imanja: stanovnici varoši su po istom pravilu, podeljeni na dve „kurije”
koje biraju svaka isti broj poslanika, prva obuhvatajući velike sopstvenike, druga
sve ostale birače, Broj poslanika izabranih od seljaka u svakom distriktu, broj
varoških glasača prve „kurije” udešen je tako da sabran sa brojem sopstvenika
imanja, daje većinu nad glasačima seljacima sabranim sa gradskim glasačima iz
druge „kurije”. U stvari, u izbornim saborima provincija (gubernija) koje biraju
poslanike, broj glasača je obrnuto proporcionalan prema broju biranih izaslanika
grupa: tako, jedan poslanik dolazi na 230 velikih posednika, na 1000 bogatih
građana varoši, na 15.000 građana srednjeg staleža, na 60.000 seljaka i na 125.000
radnika. Vlada ima dakle načina da utiče stvarno na birače. I ona to čini mnogo
više nego političke stranke. Njena parola je: „Borba protivu revolucije” i svi njeni
napori idu za uspehom stranaka „pokornih zakonu”. Jedan ugovor između
Stoljipina i šefa stranke oktobrista, A. Ž. Gučkova, osigurava ovoj vladinoj stranci
pomoć desnice i nacionalista, podržavanih — a može se reći i stvorenih — od
vlade.
Ova druga Duma tako dobijena razlikuje se ogromno od prve Dume: ona
ima veliki deo pripadnika vlade. Vladina većina sadrži u sebi tri desničarske
grupe, a i nacionaliste i oktobriste, dakle više od 300 članova na 442. Opozicija,
koju vode „kadeti” smanjena je na nešto više od 100 članova; u njoj su: na desno,
progresisti sa 23 poslanika i grupa muslimana sa 8, u centru 54 „kadeta” i na
levo, 13 radnika i 20 socijal-demokrata. Između većine i opozicije, poljska
frakcija, sastavljena iz poljskoga kola i grupe poljsko-litvano-belo-Rusa sa 18
poslanika, ostaje slobodna i glasa čas za jedne čas za druge.
Većina uzima ime „vladin blok”. Oktobristi, koji su se rešili da sprovode
svoj program „pacifikacije i reforme”, vode prvu reč. Zarobljenici stranaka koji

657
sede sa njihove desne strane, i željni da posluže ideologiji vlade, koja je osigurala
njihovu pobedu, oni se pokazuju kao vrlo rđavi „ustavotvorci”.
Većina proglašava članove opozicije neprijateljima otadžbine, optužuje ih
da pripremaju propast države i da su pod kobnim uticajem Jevreja; ona isto tako
sumnja na nacionalističke grupe, na Poljake, i muslimane, kao i na druge grupe
manjinskih naroda.53 Ne samo govornici sa desnice već i oni iz centra, oktobrista,
napadaju bez uvijanja celinu opozicije, a naročito „kadete”. Jedan velikoposednik
iz Besarabije, Puriškević, i jedan inženjer iz Kurska, Markov Drugi, koji sede na
klupama krajnje desnice, stekli su neugodnu slavu što su stalno ubijali ugled
narodnim prestavnicima i organizovali ispade protivu šefova levice; ali uvek kad
su napadali opoziciju, na račun principa ustava, narodnog pretstavništva i na
račun ugleda Dume, bilo je pomoću većine i gotovo uvek sa odobravanjem
vladinih sfera i reakcionarne grupe oko dvora. Opozicioni poslanici bili su
isključeni iz komisija za vojsku i mornaricu, pod izgovorom da nemaju dovoljno
patriotizma. U početku, atmosfera je tako puna mržnje, napadi pogrdama na
neke između njih tako su jaki, načini da im se ubiju ugled tako bestidni, da je
situacija tih govornika bila neobično mučna. Prekidani uzvicima uvredljivim i
organizovanim lupanjem po klupama desnice, oni imaju velikih teškoća da brane
svoje ideje. Ipak, od treće sesije, odnosi između opozicije i oktobrista popravljaju
se znatno. Ovi počinju da se pokazuju snošljiviji prema svojim protivnicima
među kojima ima vrlo velikih stručnjaka i parlamentaraca. Kada hoće da ostvare
svoj čisto tehnički program: saniranje budžeta, razvijanje vojske, uvođenje
izvesnih liberalnih reformi neosporne koristi, kao što je mesno pravosuđe i
narodna prosveta, i stvaranje zemstva po srezovima, oktobristi su primorani da
traže pomoć od opozicije.
Politika rusifikacije. — Pomagana većinom Dume, vlada produžava
politiku ugnjetavanja narodnih manjina. Iako sumnja na sve nacionalne manjine
u carstvu, prema Finskoj najjače se ispoljava njena narodna politika. Prema
ugovoru od 1809 između Sabora u Borgi i Aleksandra Prvog veliko vojvodstvo
Finska spojena je sa Ruskim carstvom, ostavljajući joj ipak njenu nezavisnost i
njen ustav. Međutim i vladi i nacionalistima bilo je nesnošljivo da na nekoliko
vrsti od Petrograda postoji jedna nezavisna provincija, koja još uživa jedan
evropski ustav. Zato Stoljipin prihvata politiku general-gubernatora Bobrikova,
koji je u početku vladavine Nikole II, bio obustavio ustavni režim. Od samog
početka 1908 godine, pošto je bilo naređeno od imperatora da će otsada general-
gubernator i njegov pomoćnik biti imenovani po predlogu ruske, a ne finske
vlade, on gura poslanike „vladinog bloka” da podnose seriju veoma oštrih
interpelacija protivu Finske, i u kojima naročito traži da Ruska vlada stavi sva
finska rešenja pod svoju kontrolu. Uredbom od 20 maja/2 juna 1908 „koja se tiče
postupka za finske poslove u vezi sa interesima carstva”, on utvrđuje da vlasti
velikog vojvodstva ne mogu od sada upućivati nikakve predloge imperatoru bez

53
Izborni statut od 3/16 juna smanjio je broj poslanika Poljaka od 37 na 14, poslanika azijskih poseda od 44 na 15, a onih sa
Kavkaza od 29 na 10.

658
prethodnog mišljenja i odobrenja ministarskog saveta. Zatim ponovo uzima u
rasmatranje pitanje zvano zakonodavstvo carstva, postavljeno manifestom od 3
februara 1899. Jedna mešovita komisija, sastavljena od šest Rusa i pet Finaca, ima
za dužnost da izdvoji finske poslove i zakonodavstva carstva. Predlozi ruskih
članova ove komisije primljeni su od Ministarskog saveta, i pretvoreni u zakon.
Gazeći finski ustav, ovaj projekt stavlja u zavisnost zakonodavstvu carstva veliki
broj bitnih pitanja velikog vojvodstva, na primer obavezu da učestvuje u
troškovima označenim kao rashodi carstva, vojnu obavezu, položaj Rusa i prava
ruskih podanika u Finskoj, primenu narodne prosvete i lokalnog krivičnog
zakona interesima carstva, uredbu o javnim skupovima udruženja, štampu i
uvoz stranih knjiga, monetu, poštu i telegraf,. carinu i t. d. Predat Dumi krajem
marta 1910 godine, diskutovan na plenarnoj sednici 23 maja/5 juna, podiže
vatrene proteste, ne samo od opozicije, već i od nekih članova „vladinog bloka”:
R. N. Miljukov, u ime „kadeta”, Rodičev, Lučickij, đeneral Babljanskij, Bulat,
među opozicionarima, baron Mejendorf iz vladine partije i rođeni sestrić
Stoljipinov, brane finsku stvar i pravdu, smatrajući da ovaj projekt gazi u isto
vreme finski ustav i osnovne zakone ruske. Ali uzalud. Želeći da se umili po
svaku cenu vladi, koja je tvrdila ali nije mogla da dokaže da je njen projekt
neophodan i zakonit, većina rešava, da skrati diskusiju i da ubrza glasanje.
Raspra se sprovodi u takvoj šovinističkoj atmosferi, prava manjine su otvoreno
pogažena da oko 120 članova opozicije i nekoliko članova većine rešavaju da
napuste salu i povlače se. Izglasan za jedan sat,54 zakon je konačno primljen 31
maja/13 juna od Dume zatim od Carskoga saveta. Posle njegovog obnarodovanja
17/30 juna, vlada izglasava u obe ruske skupštine55 dva nova zakona, jedan
kojim dodeljuje svim ruskim podanicima u Finskoj ista prava kao i finskim
građanima, drugim uslovljava da će do nove naredbe, vojna obaveza za Finsku
biti zamenjena novčanom porezom, plaćenom iz finske državne blagajne ruskoj
blagajni.
Vlada i „vladin blok” sporovode podjednako nacionalnu politiku prema
drugim narodnostima u carstvu, a naročito prema Poljacima i Jevrejima. Projekti
zakona podneti su za stvaranje opštinskih organizacija gradova na Kavkazu, u
oblastima na severo-zapadu, na jugo-zapadu i u Poljskoj, koji predviđaju
obrazovanje naročitih izbornih koleža za ruske opštinske birače i ako su ovi u
vrlo velikoj manjini u više varoši; za opštinske izbore u Poljskoj oni predviđaju
tri koleža: poljski, ruski i jevrejski, dodeljujući najmanji broj opštinskih odbornika
Jevrejima i ako oni čine većinu stanovništva poljskih gradova. Jedan drugi
projekt, izdvajanje Kelma, nazvan „četvrto delenje Poljske” ranjava najosetljivije
nacionalno osećanje Poljaka; i u tome projektu radi se na tome da se grupišu

54
Samo 187 poslanika, od 307 koji su bili u početku sednice u sali ostalo je u klupama; i od ovih 23 glasalo je protivu
predloga.

55
U novembru 1911 od strane Dume, u januaru 1912 od Carskoga saveta.

659
narodnosti koje nisu poljske, (pravoslavne) u dve gubernije, Lublina i Sedlica, i
obrazuje treća gubernija Kelmeka, koja će biti odvojena od Poljske.
Što se tiče jevrejskog pitanja, bilo je stavljeno na dnevni red od strane
kongresa Saveza plemića, koji preuzima političku upravu zemlje za vreme treće
Dume. Ogorčena antisemitska kampanja je otpočela u Dumi, sa očevidnim
pristankom centra i vlade; govornici sa krajnje desnice, Markov Drugi,
Puriškevič, Zamislovskij drže bezbrojne govore protivu Jevreja, predlažući,
prilikom svakog novog projekta zakona, da se isključe iz vojske, iz zemstva, iz
opštinskih uprava, i da se ograniči njihovo već inače teško primanje u škole.
Politika staleža i agrarni zakoni. — Ističući svoj borbeni nacionalizam,
većina, koja sprovodi pokorno socijalni i politički program kongresa Saveza
plemstva, radi na zaštiti plemstva, čiji veliki posedi nestaju. Nije bez razloga da je
narod nazvao treću Dumu „Duma plemića”. Kao i vlada, i većina je zahvaćena
idejom A. D. Pazuhina, maršala plemstva u guberniji Simbirskoj i poznatog
saradnika Pobjedonosceva i Katkova za vreme vladavine Aleksandra Trećeg, da
plemići, sluge države, treba da „ponovo postanu prvi stalež Carstva”. Da bi
dopunili zakon od 1890, koji je osiguravao plemstvu većinu u zemstvu i stavljao
upravu distrikta u ruke maršala, biranih od njihovih skupova, više zakonskih i
administrativnih mera pojačavaju njihovu nadmoćnost u lokalnoj administraciji,
i njima dodeljuje povoljnije uslove kredita u hipotekarnim bankama
Ta politika staleža objašnjava žurbu sa kojom Duma prima mere, koje se
odnose na problem seljaka, naročito primljeni zakoni za regulisanje svojine
zemlje seljaka, i organizovanje lične sopstvenosti seljaka. Zakon od 14/27 juna
1910, koji potvrđuje i pojačava ukaz od 9/22 novembra 1906, 56 i koji je sam
dopunjen zakonom od 29 maja/11 juna 1911, radi na tome da zameni kolektivnu
svojinu seoskih opština malim privatnim imanjima. Taj zakon treba, tako misli
Stoljipin, da popravlja tu „oskudicu sa zemljom”, zbog koje seljak tako ljuto pati.
Ne bi se mogli razumeti politički razlozi ako se ne dovedu u vezu sa ovim
naporom plemstva da brani ostatke plemićske sopstvenosti zemlje od pritiska
seoskih masa. Besumnje, taj princip je čak i pravičan, jer seljačka privatna
sopstvenost prestavlja jedan savršeniji tip agrarne eksploatacije nego stari režim
agrarnih opština, koji sprečava seljake da uvode u obdelavanje zemlje potrebna
tehnička nova sretstva, ali način na koji ga Stoljipin primenjuje surovo gazi pravo
koje, prema zakonu od 1861, seoske opštine imaju na svoju zemlju, i zbilja, i ako
su bili sopstvenici i pravno i stvarno, opštine mogu biti prisiljene, prema zakonu
od 1910 i 1911, da ustupaju opštinsku zemlju, i da dopuste stvaranje novih
privatnih imanja. Otuda, u gubernijama, gde su agrarne komisije, organizovane
od Ministarstva poljoprivrede, primenjivale zakon, seljaci su se podelili na dve
neprijateljske grupe: seljake, privatne sopstvenike, koji koristeći pravo zakona
napuštaju zajednicu i stvaraju nezavisna imanja na najboljim parcelama zemljišta
oduzetim od svojih suseda, s jedne strane; i seljake, članove zajednica, koji
56
On se razlikuje samo u toliko što oglašava za privatna imanja seljačke parcele, u selima gde nije bilo delenja zemlje, za
vreme od 24 poslednje godine; a da bi sprečio otuđivanje zemlje sirotih od strane kuluka (bogataša), taj zakon ograđuje
pravo slobodne prodaje tih parcela drugom seljaku.

660
energično brane zajedničku zemlju od apetita njihovih protivnika povlašćenih od
strane vlade, s druge strane.
Tako, zakonodavstvo Stoljipina neobično je kompliciralo agrarno pitanje.
Starome antagonizmu plemića i seljaka dodaje se sad još i novi sukob seljaka
privatnih vlasnika zemlje i seljaka koji su ostali u zajednici. Za vreme revolucije
1917, ovaj sukob, stvoren od Treće Dume, biće moćni faktor socijalnog pokreta na
selu.
Ova socijalna politika, i ako povlađujući „glavni stalež“ plemstva, ide ipak
u susret glavnim potrebama zemlje, koja polazi putem širokog razvijanja
industrije. Ona zapostavlja interese varoši, koje su se od vladavine Aleksandra
Trećeg ogromno razvile, i koje su postale veliki industrijski i intelektualni centri,
koji upravljaju javnim mnjenjem, ali nisu dobili u „Dumi plemića” pretstavništvo,
odgovarajuće njihovom značaju. Ta politika gleda samo kako da podvrgne
interese ogromnog ruskog carstva interesima jedne klase, sebične kaste koja se
degeneriše i proređuje i sprečavajući normalno razvijanje razmene dobara
zaustavlja ekonomski polet kojim je obeležen početak XX veka.
Približavanje oktobrista i opozicije. — U Rusiji, opšti interesi kao i
interesi seljaka, bili su branjeni od intelektualaca demokratskih tendencija koji su
se uvek zalagali za narod, i od kojih su mnogi pripadali štampi, univerzitetu,
opštini i zemstvu — a ovi, uprkos izbornom režimu zakona od 1890, umeli su,
zbilja, da sačuvaju tradiciju od 1864, to jest brigu za dobro seljaka. U Dumi, oni su
to pre svega kao opozicija, — od kojih je više uglednih članova izabrano od
varoši, prihvatili program socijalnih i demokratskih reformi, formulisani od prve
Dume u svome odgovoru na prestonu besedu. Ali uskoro, i sam centar brine se
zbog reakcionarne politike koju vlada, zarobljenog plemstva, mora da
primenjuje.
Od 1908 nesporazum između te politike i tendencija centra jasno se
ispoljava. Vođa oktobrista, Gučkov, stupa u borbu protivu ministra mornarice
koji, kao i ministar vojske, krije se od kontrole Dume. S obzirom na ograničenje
prava narodne skupštine ova borba dobija karakter napada na prerogative
vladareve. Podržavan od opozicije, centar prihvata da brani prava Dume što se
tiče vojnih i mornaričkih zakona. Član 96 osnovnih zakona daje centru pravo da
daje zakone izvan parlamenta po pitanjima koja se odnose na vojsku i mornaricu,
ali koji ne zahtevaju nove kredite. Vlada to upotrebljava vrlo široko, čim su
potrebni novi krediti, budžet đeneralštaba mornarice mora biti pretresen i glasan
od skupštine. Duma se time koristi da pravi uštede. Car odbija da potvrdi budžet
tako izmenjen i carskom naredbom poverava brigu Stoljipinu da ograniči
odgovarajuću kompetenciju skupštine i vlade u koliko se to tiče zakonodavstva
vojske i mornarice. Propis o načinu otvaranja novih kredita za potrebe vojske i
mornarice, objavljen 24 avgusta/6 septembra 1909 god. ograničava već ogromna
budžetska prava Dume, ali ministra vojske i mornarice shvataju to na
najsamovoljniji način i koriste se da unesu nove rashode, ne stavljajući ih na

661
prethodno pretresanje skupštine. U toku jedne interpelacije u Dumi o
nezakonitosti uredbe od 24 avgusta/6 septembra, govornici opozicije: Miljukov,
Maklakov itd. dokazuju da ta uredba, objavljena bez pristanka Dume, izopačuje
osnovne zakone. Ali većina, zajedno sa oktobristima, ipak glasa za vladu i
interpelacija biva odbijena sa 161 glasom protivu 100.
Centar se susreće takođe sa levicom da brani budžetska prava Dume. Ona
su neobično ograničena; znatni deo budžeta, videlo se, „neprikosnoven” je i
izmiče pred svima kritikama ili izmenama od strane Dume. U proleće 1908, u
toku diskusije povodom budžeta, administracije železnica, pred skupštinu je
iznet predlog njene budžetske komisije da se obrazuje jedna anketna komisija za
železnice. Na tvrđenje poslanika Miljukova da parlament ima prava da pravi
ankete, ministar finansija Kokovcev tvrdio je protivno i izgovara čuvenu reč:
„Hvala Bogu! mi nemamo parlamenta”. Ove reči izazivaju žestoke odgovore, ne
samo od govornika iz opozicije, Miljukova, već i pretstavnika oktobrista, grofa
Uvarova. Pretsednik Dume, oktobrista Komjakov izjavljuje da su reči Kokovceva
„deplasirane” ali mora, nekoliko dana docnije u punoj sednici da se izvini zbog
toga ministru. Iste godine, jedan ukaz imperatora, bez saglasnosti Dume,
produžava privremene kredite ministru saobraćaja i poslanik sa desnice,
nacionalista grof V. Bobrinski, predlaže, u znak protesta, da se smanje ti krediti
za jednu rublju. Većina Dume, koja je po pitanjima mnogo važnijim i kad su u
pitanju bili krediti od više miliona, bila ne jednom popuštala pred vladom, ovoga
puta prihvata naklono ovaj predlog, koji, u stvari, ima vrednost samo jedne
proste opomene. Za vreme dve poslednje sesije trećeg saziva, naročito oktobristi i
opozicija saglašavaju se dosta često na budžetskom terenu. Ali kada, „kadeti”
iznose jedan projekt zakona za reviziju budžetskih zakona koji ograničavaju do
krajnosti nadležnost Dume i daju ovoj obična prava Donjega doma svih zemalja,
oktobristi ne idu za njima, saglašuju se sa nacionalistima i sa desnicom, i odbijaju
projekt.
Držanje oktobrista zabrinjuje vladu. Od proleća 1909, dok je pretsednik
ministarskog saveta bio bolestan i boravio na Krimu, vladini krugovi behu
pustili ideju da zamene kabinet Stoljipina jednom kombinacijom još više
desničarskom kao i da bi pripremili dolazak jedne vlade čisto reakcionarne, i
napravili prevagu nad „ustavnom” politikom većine oktobrista, upravljane od
Gučkova, jedan deo oktobrista, vođen od poslanika Gololobova, bio se odvojio
od centra da bi prišao desnici. Posle sednice od 22 februara/7 marta 1910 na kojoj
Gučkov održava govor protivu vlade i obraća pažnju na činjenicu „da je žalosna
potreba za jednim izuzetim režimom prestala i da, u sadanjim prilikama, njegovi
prijatelji i on ne vide više razloge koji mogu da opravdaju zadržavanje
vaspostavljanja građanskih sloboda”. Stoljipinu nije više moguće da računa na
poslušnost sredine. Iz bojazni da ne vidi da se učvršćava većina levice, koja je u
više mahova povodom budžeta za obnovu mirovnih sudova i organizaciju
zemstva, po kantonima otvoreno ustajala protiv njega, on traži kod desnice
podršku protivu centra. Pomoću poslanika iz Besarabije, P. N. Krupenskog, on

662
okuplja čvrsto sve pretstavnike desnice, ultra monarhiste nacionaliste i
oktobriste, disidente grupe Gololobova, na broju 150. U isto vreme, u Dumi, on
počinje, sa drugim ministrima, da često napada oktobriste, koje optužuje da
prave opoziciju, ne samo vladi, već i prestolu, i desnica ih naziva „Mladoturci”.
Gučkov, koji je ipak nedavno još davao svoju prijateljsku pomoć vladi, gubi
svoju popularnost u desničarskim krugovima i naročito na dvoru. Držanje vlade,
a i briga za iduće opšte izbore, jer njihova politika nije zadovoljila glasače koji
prete da ih se odreknu, — gone oktobriste da naglase svoj opozicioni stav. U
toku debate o uvođenju zemstva u zapadnim gubernijama, oni napadaju vladin
projekt, naročito odredbe koje osiguravaju ruskom elementu ogromnu
nadmoćnost u zemstvu. Jedan od njih podnosi predlog da se postavi poljska
proporcija od 30%o u zemstvu i njegov predlog, i pored ličnog mešanja
Stoljipinovog, odbačen je sa samo 7 glasova većine. Glasanje zakona od strane
Dume, u junu 1910 ne završava sukob. Iduće godine, zbilja u martu, pošto je
carski savet odbacio zakon, Stoljipin ukazom carevim obustavlja rad oba doma
za vreme od tri dana i prema § 87 osnovnih zakona, obnaroduje odmah zakon u
obliku u kome je bio izglasan od Dume. Taj samovoljni akt približava Dumu i
carski savet u protestu protivu uvrede zakonodavnim telima, i Gučkov, kome je
jasno da je njegov savez rasturen sa Stoljipinom, daje ostavku na položaj
pretsednika Dume, na kome je bio od povlačenja Kromjakova.
Savez vlade sa krajnjom desnicom i represalije prema univerzitetima.
— Oduzimajući malo po malo prerogative Parlamentu, već inače jako skučene od
osnovnih zakona, vlada postaje sve više nepopularna, nezadovoljstvo osvaja i
najskromnije domove naroda koji je podržavao oktobriste. Razmimoilaženja koja
ga odvajaju sve više od centra, primoravaju Stopljina da se okrene ka desnici, i
da objavi pripreme idućih opštih izbora. Njegov cilj je da uspe u rasparčavanju
političkih snaga što bi mu omogućilo da dobije, sa desnicom i nacionalistima, bez
oktobrista, potpuno pokornu većinu. Ali 5/18 septembra, on je smrtno ranjen, za
vreme pozorišne prestave u Kijevu, od nekoga Bogrova, revolucionara i člana
Ohrane.57 Njegov naslednik Kokovcev, ne donosi nikakve značajne promene u
vladinoj politici. On nastavlja da priprema izbore četvrte Dume, naslanjajući se
samo na nacionaliste i desnicu. Represalije, izvedene protivu univerziteta u
Moskvi, i u nekoliko i protivu univerziteta u Petrogradu od strane novoga
ministra prosvete Kasoa, imenovanog 1910, bile su najbrutalnije manifestacije
vladine reakcije. Koso, veliko-posednik u Besarabiji i nekadanji profesor
građanskog prava na univerzitetu u Moskvi, stavlja u penziju, u početku 1911,
rektora i podrektora toga univerziteta, Manjulova i Menzbira. Uvređeni ovom
povredom autonomije univerzitetske nastave, većina profesora univerziteta
izjavljuje svoju solidarnost sa svojim rektorom i podrektorom, i stavljaju do
znanja da neće moći više da zadrže svoje katedre ako vlada ne pristane da
57
Ohrana (bezbednost), tajna organizacija političke policije, čiji početci penju se u vremenu terosističkih zavera protivu
Aleksandra II.

663
povrati oba izabranika univerzitetskog saveta. Ministar, veoma zadovoljan u
sebi, što se profesori „sa levice” povlače svojevoljno, odriče da promeni odluku.
Moskovski univerzitet gubi tako mnogobrojne naučnike i odlične profesore. Kaso
ih zamenjuje sa profesorima provincijskih univerziteta koji, pošto su primili svoja
naimenovanja iz ruku ultra-reakcionarnog ministra, postaju verni podržavaoci
njegove politike u pogledu na višu nastavu. Na univerzitetu u Petrogradu,
protivu volje profesora od kojih je većina protivna njegovoj politici, Kaso imenuje
isto tako kandidate sa desnice na više praznih katedra. U isto vreme, da bi
zamenio profesore koji su dali ostavke, on šalje više desetina mladića, koji su
dobili svoje diplome, da se spremaju za profesore u inostranstvu; i ti stipendisti
izabrani od ministra, često su u opreci sa željama univerziteta.

664
 XXII. NIKOLA II (1894-1917)
(nastavak)

1. SPOLJNA POLITIKA OD 1905 DO 1914 GOD.

Rat sa Japanom otkrio je ozbiljne nedostatke vojne i pomorske

organizacije. Da bi se ostvarile duboke reforme koje su se nametale, bile su
potrebne ogromne sume koje ni porez ni unutrašnji zajmovi nisu mogli dati.
Vlada traži ponovo zajam od Francuske. Ipak, ona ne upotrebljava celu sumu za
njen objavljeni cilj, t. j. da požuri ostvarenje vojnih reformi, već upotrebljuje jedan
deo, da se osigura sretsvima, kojima će se boriti protiv revolucije posle rasturanja
prve Dume. I pored postojanja narodne skupštine, i pored poslušne većine, koju
njoj daje, u trećoj Dumi, novi izborni zakon i njen pritisak na glasače ostaje isto da
vodi slobodno, bez svake kontrole, svoju spoljnu politiku.
Od 1905, naročito posle neizvedenog sporazuma u Bjerku, ta spoljna
politika je određena novom situacijom koju stvara u Evropi francusko-engleski
sporazum. Francuski diplomati naprežu se da približe London i Petrograd;
blagodareći tome približenju, Rusija može da zaključi ugovor sa Japanom, i
oslobođena svojih briga na Krajnjem Istoku, okreće ponovo svoje poglede ka
Evropi.
Rusko-nemački ugovor u Bjerkeu (24 juli 1905). — Nemačka, koja se
koristila Rusko-japanskim ratom da vodi protivu Francuske diplomatsku
ofanzivu u Maroku, sanja da napravi kontinentalnu koaliciju protivu Engleske,
ili da pokvari Francusko-ruski sporazum.
Već 30 oktobra 1904, posle događaja u Huli58, Viljem Drugi bio je pokušao
da dokaže Nikoli II da njemu preti opasnost od Engleske, i zato mu je ponudio
ovaj ugovor:
„Njihova Veličanstva imperatori svih Rusa i Nemačke, da bi lokalizovali
koliko je moguće Rusko-japanski rat, zaključili su sledeće članove saveznog
odbrandbenog ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke
evropske sile, njegov saveznik braniće ga svima svojim snagama, na kopnu i
moru. U slučaju potrebe, oba saveznika istupiće zajednički da potsete francusku
na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko savezničkog ugovora.
Član drugi. — Visoke ugovoračke sile obavezuju se da ne zaključe
posebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Obaveza da se uzajamno pomažu ostaje na snazi i u slučaju
da dela jedne od visokih ugovoračkih sila za vreme rata, kao na primer davanje

58
U noći 21 oktobra 1904 prolazeći kroz vode Dogger Bank-a flota admirala Roždestvenskog, misleći da vidi japanske
torpiljere, bila je otvorila paljbu i pogodila nekoliko engleskih ribarskih lađa. Ribari su bili poubijani i ranjeni. Englesko
javno mnjenje bilo se uzbudilo, i da nije bilo intervencije od strane Francuske koja je prihvatila princip anketne komisije
prema Haškoj konvenciji, taj događaj je mogao izazvati ozbiljne događaje između Engleske i Rusije.

665
uglja jednoj od zaraćenih sila, izazovu posle završenog rata protest od strane
neke treće sile po pitanju tako zvanog gaženja prava neutralnosti.”
Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je očigledno interesovao takođe i
Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i tražio je da se izmeni i podnese
Francuskoj, on je naročito tražio da se i njoj saopšti pre potpisivanja. Viljem
Drugi, predlažući 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom
predhodnom obaveštavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saopštila od
svoje strane projekt Engleskoj što bi izazvalo neizbežan sukob, i da bi zato
trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpiše. Pod tim uslovima
Nikola Drugi bio je odbio da ga potpiše, a Viljem Drugi bio je ostao na tome.
Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je
učinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za
posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute
pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene države da bi pregovarao o miru sa
Japancima, on traži sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u
Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj treći
projekt:
Njihova Veličanstva imperatori sviju Rusa i Nemačke, da bi osigurali
održanje mira u Evropi, zaključili su sledeće članove saveznog odbrandbenog
ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedno od dva Carstva bude napadnuto od neke
evropske sile, njegov saveznik braniće ga svima svojim snagama, na kopnu i
moru. U slučaju potrebe, oba saveznika istupiće zajednički da potsete francusku
na njene obaveze u smislu odredaba francusko-rusko savezničkog ugovora.
Član drugi. — Visoke ugovoračke sile obavezuju se da ne zaključe
posebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Obaveza da se uzajamno pomažu ostaje na snazi i u slučaju
da dela jedne od visokih ugovoračkih sila za vreme rata, kao na primer davanje
uglja jednoj od zaraćenih sila, izazovu posle završenog rata protest od strane
neke treće sile po pitanju tako zvanog gaženja prava neutralnosti.”
Ako je ovaj projekt ciljao na Englesku, on je očigledno interesovao takođe i
Francusku. Nikola Drugi bio je svestan toga i tražio je da se izmeni i podnese
Francuskoj, on je naročito tražio da se i njoj saopšti pre potpisivanja. Viljem
Drugi, predlažući 17 novembra jedan novi tekst, bio je protivan ovom
predhodnom obaveštavanju; on je smatrao da bi francuska vlada saopštila od
svoje strane projekt Engleskoj što bi izazvalo neizbežan sukob, i da bi zato
trebalo staviti je pred potpisan ugovor i naterati je da potpiše. Pod tim uslovima
Nikola Drugi bio je odbio da ga potpiše, a Viljem Drugi bio je ostao na tome.
Jula 1905, posle ruskog poraza na Krajnjem Istoku, Viljem Drugi koji je
učinio nekoliko usluga Rusiji za vreme uzastopnih pregovora oko ponude za
posrednika Ruzvelta, smatra da su pogodne prilike da ponovi prekinute
pregovore. Dok Vite odlazi u Sjedinjene države da bi pregovarao o miru sa
Japancima, on traži sastanak sa Nikolom Drugim. Oba suverena sastaju se u

666
Bjerku na jahti Nikole Drugog 23 i 24 jula i Viljem Drugi predaje caru ovaj treći
projekt:
Njihova Veličanstva imperatori sviju Rusa i Nemačke, da bi osigurali
održanje mira u Evropi, zaključili su sledeće članove saveznog odbrandbenog
ugovora:
Član prvi. — U slučaju da jedna od dveju carevina bude na-padnuta od
jedne evropske sile, njen saveznik će je pomagati u Evropi svim svojim snagama
na kopnu i moru.
Član drugi. :— Visoke ugovoračke sile obavezuje se da ne zaključe
zasebni mir ni sa jednim zajedničkim neprijateljem.
Član treći. — Ovaj ugovor stupiće na snagu odmah čim mir između Rusije
i Japana bude potpisan, i ostaće na snazi do god ne bude bio odreknut jednu
godinu dana ranije.
Član četvrti. — Imperator svih Rusa posle stupanja na snagu ovoga
ugovora učiniće potrebne korake da upozna Francusku sa ovim ugovorom i da je
pridobije da se i ona pridruži kao saveznik.
Nikola Drugi nalazi da je ovaj projekt „sasvim odličan” i Viljem Drugi hita
da ga on odmah potpiše 24 jula. Državni sekretar Čirški za Nemačku, ministar
mornarice admiral Biriljev za Rusiju, prema potpisuju ga.
Ovo što je Biriljev potpisao na poverenje, ne dobivši i ne traživši
objašnjenje, ugovor je odbrandbenog savezništva u Evropi, i ako ga i Francuska
potpiše, on je jedan novi kontinentalni trojni savez. Ali ovaj ugovor nije nikad
stupio u dejstvo. Kad je 12 septembra Ministar spoljnih poslova Lamsdorf saznao
za carevo rešenje, on je objasnio svome „sirotom i dragom Preuzvišenom
suverenu” stvarno značenje ugovora i njegove međunarodne opasnosti.
Nikola Drugi piše odmah Viljemu da neće staviti ugovor u život pošto
Francuska neće da mu pristupi. U Parizu, ruska diplomacija stiče uverenje da ne
treba ni misliti na taj pristanak. Prema tome, 23 novembra Nikola Drugi predlaže
Viljemu Drugom da dodaju ugovoru jednu izjavu:
„S obzirom na teškoće koje smetaju prilaženju francuske vlade ugovoru
odbrandbenog saveza potpisanom u Bjerkeu 24 jula 1905 god. — prilaženju
predviđenom Članom četvrtim toga ugovora, član prvi toga akta ne može imati
nikakvu primenu u slučaju rata sa Francuskom i da obostrane obaveze koje
vezuju ovu poslednju sa Rusijom, ostaju na snazi do obrazovanja trojnog
saveza.”
Uzalud Viljem Drugi piše caru: „Mi smo jedan drugom pružili ruke i mi
smo dali naše potpise pred Bogom ... Ja mislim da taj ugovor može da stupi na
snagu . .. Što je potpisano, potpisano je . . ! i Bog je bio naš svedok”. Ali car ne
popušta od svog gledišta, koje je „indirektni poništaj” Bjerkeskog ugovora, i ono
će i ostati mrtvo slovo na hartiji.
Rusko-japanski ugovor (30 juli 1907). — Blagodareći naporu Ruske
diplomacije, Rusija se miri sa Japanom da bi se osigurao mir na Krajnjem Istoku.

667
Posle francusko-japanske konvencije od 10 jula 1907 Rusija potpisuje sa Japanom
ugovor 30 jula, koji potvrđuje odredbe Portsmutskog ugovora i garantuje
„teritorijalnu celinu” obeju sila u Aziji.
Rusko-engleski ugovor (31 avgusta 1907). — Blagodareći naporu
Francuske, prestaje neprijateljstvo između Engleske i Rusije. Odričući se
ekspanzivne politike u centralnoj Aziji, Rusija je umirila Englesku, sa svoje
strane, zabrinuta namerama Nemačke i naročito njenom akcijom na Bliskom
Istoku, želi prijateljstvo sa Rusijom. 31 avgusta 1907 ruski ministar spoljnih
poslova Izvoljski i ambasador Velike Britanije, ser Artur Nikolson, potpisuju
trojni ugovor.
Prvi se odnosi na Persiju, koja je podeljena na tri zone političkog i
ekonomskog uticaja: zona severno-istočna ostavljena ruskom uticaju, zona južno-
istočna uticaju engleskom, i među-zona gde se može sprovoditi akcija obeju
država, nazvana „neutralna zona”.
Drugi se odnosi na Avganistan. Rusija, popuštajući u više tačaka, priznaje
da je ta država u sveri engleskog uticaja; između ostalog, ona se obavezuje da
održava odnose sa Emirom samo posrestvom engleske vlade.
Treći je u vezi sa Tibetom. Engleska obećava da će ga evakuisati; obe
države potpisnice garantuju njegovu nezavisnost i ugovaraju da ni jedna od
obeju zemalja nema u njemu prestavnika.
Godinu dana docnije, poseta Kralja Edvarda Sedmog u Revalu, juna 1908,
utvrdiće zbližavanje englesko-rusko. Novo grupisanje, Trojni sporazum između
Francuske, Engleske i Rusije u toku je da se obrazuje prema trojnom savezu.
Druga konferencija u Hagu (1907). — Druga konferencija u Hagu počinje
15 juna 1907, na inicijativu Severnih Američkih Sjedinjenih Država, sa
pristankom Rusije. Njoj predsedava ambasador Rusije u Parizu, Nelidov; 44
države učestvuju. U toku njene duge sesije, koja traje do oktobra, ne može, kao i
prvi put, da ostvari želje najprosvećenijih duhova evropskog javnog mnenja.
Nemačka odbacuje princip obaveznog Izbornog suda; i ona je ta koja, u
saglasnosti sa Rusijom, protivi se ograničenju naoružanja. Konferencija ipak, nije
neplodna; ona prima razne rezolucije koje neosporno beleže napredak
međunarodnog prava.
Balkanska kriza 1908—1909= — Godine 1908 balkanska kriza oduzima
svu pažnju ruske diplomacije.
Baron Erental, koji upravlja austro-mađarskom politikom, pripada grupi
„mladih” koji traži smelom spoljnom politikom da odloži raspad Dvojne
Monarhije. On smatra da je neophodno potrebno boriti se protiv slovenske
opasnosti u unutrašnjosti zemlje, pretećim stavom prema Srbiji i pametnim
prodiranjem na Balkan. On što hoće, to je aneksija Bosne i Hercegovine„ čiju je
samo administraciju Berlinski ugovor poverio Austro-Ugarskoj, sa pravom da
drži svoje garnizone u Novopazarskom sandžaku. On se rešava da svoju volju
privede i u delo, pošto se bio osigurao da Nemačka na to da i pristanak i pomoć.
Ovaj prekršaj Berlinskog ugovora rizikuje da izazove proteste sila koje su ga

668
potpisale, naročito Rusije, ali Erental se ne plaši. Pre nego što je primio portfelj
ministarstva spoljnih poslova, on je bio od 1899 do 1906, ambasador u
Petrogradu, gde je stekao prijateljske veze ruskih konzervativnih krugova. Bio je
naročito prisan sa Švanebakom59, koji ga je uveo u najuticajnije krugove
prestonice. Utisci koje je imao za vreme svoga bavljenja, dali su mu uverenje da
je Rusija odviše slaba da može da se odupre ofanzivi Austro-Ugarske na
Balkanu.
Njegov plan da spoji, preko Bosne i Hercegovine turske železnice sa
austro-ugarskom mrežom, da bi Dvojnoj Monarhiji otvorio put za Solun i
Carigrad, izaziva raskid, u početku 1908, austro-ruskog sporazuma od 1897.
Rusija se približava Engleskoj. Prilikom viđenja u Revalu, u junu 1908, Nikole
Drugog i Edvarda Sedmog, oni sastavljaju novi plan za uspešniju kontrolu
evropskih sila o reformi u Evropskoj Turskoj. Ali tek što se saznalo za taj plan,
kad revolucija Mladoturaka primorava Sultana da obnaroduje Ustav; sile odlažu
taj „Revalski program” i opozivaju svoje činovnike iz Makedonije.
Revolucija Mladoturaka rešava Erentala da požuri sa aneksijom Bosne i
Hercegovine. 15 septembra 1908, u zamku Buhlau, u Moravskoj, on se sastaje sa
Izvoljskim. Šta se stvarno dogodilo za vreme toga sastanka? Erental je tvrdio —
tako je bar pisao nemačkom kancelaru Bilovu — da je Izvoljski pristao na
aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, pod uslovom da
Dardanelski moreuz bude otvoren za Rusiju. Na suprot tome, za vreme
beskonačnih polemika, koje su nastale posle toga, Izvoljski je uvek tvrdio da nije
nikada dao svoj pristanak, ali da je, formulišući svoje zahteve povodom
Moreuza, zahtevao najenergičnije sazivanje što pre jedne konferencije sviju sila
potpisnica Berlinskog ugovora. Kako je da je, Izvoljski odlazi iz Buhlaua za Pariz
umiren. Ali tri nedelje docnije, 5 oktobra, Franja Josif potpisuje dekret aneksije.
Istoga dana, bugarski knez Ferdinand uzima titulu cara i proklamuje nezavisnost
Bugarske.
Ova dva akta izazivaju niz ozbiljnih sukoba. Vlada Mladoturaka odgovara
bojkotovanjem austro-ugarskih proizvoda. Popožaj Rusije je veoma delikatan;
Izvoljski zahteva saziv konferencije, što Erental, protivan svakoj međunarodnoj
raspravi, odbija kategorički. S druge strane, izjavljujući u Dumi da nije „krio od
bugarske vlade mučan utisak proizveden u Rusiji njenim načinom rada”,
Izvoljski je primoran, zbog tradicionalne ruske naklonosti prema Bugarskoj, da
prizna bugarsku nezavisnost, t. j. da potvrdi uspeh Austro-ugarske diplomacije,
čije su veze sa novim carem očigledne. U Srbiji i Rusiji aneksija izaziva ogorčene
proteste: Srbi je smatraju kao zastrašivanje i traže kompenzacije i garantije; rusko
javno mnenje — u Dumi, kao i u nezavisnoj štampi — otvoreno i energično traži
da Srbi budu odbranjeni od austro-ugarskih pretnji.
Međutim, dva od tih sukoba se likvidiraju. S jedne strane, Erental,
pomagan od Nemačke, pregovara neposredno sa Turskom, kojoj vraća Sandžak;
59
Tada državnim sekretarem u ministarstvu privrede, stručnjakom za finansijska pitanja.

669
koristi se finansiskom krizom koja muči novu vladu Mladoturaka, da bi dobio od
nje 26 januara 1909, pomoću sume od 54 miliona kruna, priznanje aneksije. S
druge strane, blagodareći posredovanju Rusije, pitanje bugarske nezavisnosti je
regulisano. Turci pristaju da je priznaju ako joj se plati dug, koji joj se duguje za
istočnu Rumeliju. Rusija joj predlaže da izravna tu sumu sa oštetom koju joj Turci
duguju od rusko-turskog rata 1877—1878. 19 marta Turci pristaju, za pozajmicu
25 miliona rubalja od Rusije, da priznaju nezavisnost Bugarske.
Ali na suprot tome, sukob austro-srpski postoji još i preti da postane
rusko-nemački sukob. Rusija je prvo napustila Srbe: „Meni nije jasno vaše
uzbuđenje”, izjavio je Izvoljski Srbima. „Vi ne možete oružjem isterati Austriju iz
Bosne. A mi, Rusi, ne možemo da ratujemo sa Austrijom zbog Srbije.” Ali
Austro-Ugarska hoće da iskoristi svoju situaciju. 19 marta ona predaje Srbiji
ultimatum: ona zahteva, ne samo da prizna aneksiju, već i da demobiliše svoju
vojsku u roku od tri dana, kao i da se obaveže „da će promeniti kurs svoje
sadanje politike prema Austro-Ugarskoj, da bi od sada živela sa ovom kao dobri
sused.”
Izvoljski pokušava tada da interveniše u korist Srbije. 20 marta on
izjavljuje da je uvek gotov da savetuje mir Beogradu, ali traži od Nemačke da i
ona radi u istom smislu u Beču, i ponovo pokreće pitanje međunarodne
konferencije. Nemačka odgovara jednim ultimatumom Rusiji. 22 marta, nemački
ambasador u Petrogradu, grof Purtales traži od Izvoljskog da kaže „da ili ne”
prima austro-ugarsku notu „i daje izrični pristanak i bez ograničenja za ukidanje
člana 25” Berlinskog ugovora, t. j. člana koji se odnosi na aneksiju Bosne i
Hercegovine i preti mu intervencijom Nemačke u slučaju sukoba sa Austro-
Ugarskom. Rusija je nesposobna da prkosi ratom. Ministarski savet poziva
Izvoljskog da pristane. Ovaj popušta i Srbija, ostavljena od Rusije i gonjena od
stranih sila, potpisuje 31 marta sve uslove ponižavajućeg austro-ugarskog
ultimatuma.
Približavanje rusko-italijansko (1909) i pitanje Dardanela. — Zabrinuti
pobedom austro-ugarskom na Balkanu, Italija je gotova da se sporazume sa
Rusijom. 22 oktobra 1909, Nikola Drugi susreće se sa Viktorom-Emanuelom u
Italiji, u Rakoniđi. 24 oktobra tajni ugovor je zaključen: da se nastoji održati
status quo na Balkanu ili, ako se već ne može održati, da se „primeni princip
narodnosti razvijanjem balkanskih država, isključujući svaku stranu vlast”;
pored toga, da se „Italija i Rusija obavezuju da smatraju sa blagonaklonošću,
jedni interese Rusa u pitanju Dardanela, drugi interese Italijana u Tripolisu i na
Kirenaikama.”
Godine 1911, za vreme italo-turskog rata, posle objavljivanja aneksije
Tripolisa i Kirenaika od strane Italije, ruski ambasador u Carigradu postavlja
pitanje Dardanela. 27 novembra on predaje Porti „nacrt konvencije”, čiji glavni
član predviđa da Rusija dâ „uspešnu potporu” Turcima da bi održali tadanje
stanje u Dardanelima „proširujući pomenutu pomoć isto tako i na pograničnu
teritoriju, u slučaju ako ova bude bila u opasnosti od stranih oružanih snaga” i da

670
Porta otvori „za vreme mira kao i za vreme rata” Dardanele ruskim ratnim
brodovima. Turska podržavana od Nemačke odbacuje taj projekt; Engleska ne
pokazuje nikakvu naklonost; Francuska nije sklona da pomogne akciju svoga
saveznika. U tim prilikama, Rusija se odriče da nastavi pregovore sa Portom,
Pregovori u Potsdamu (1910) i rusko-nemački ugovor o Persiji (1911). —
Novi ruski ministar spoljnih poslova, Sazanov, koji je naročito zauzet, kako
primećuje Betman-Holveg „unutrašnjim sređivanjem Rusije”, pripadnik je
„stišavanja” u rusko-nemačkim odnosima. 4 i 5 novembra 1910 Nikola Drugi »
Viljem Drugi imaju sastanak u Potsdamu, gde se naročito govori o Persiji.
Nemački kancelar koristi se tom prilikom da pokuša da posvađa Rusiju i
Englesku, izopačujući značenje i domašaj izjava izmenjenih između dva
suverena. Ako nije uspeo u tome, ipak je izvesno da je sastanak u Potsdamu,
uspeo u izgledu na prestanak francusko-ruskog prijateljstva, i doprineo da on,
nemački kancelar Betman-Holveg, zauzme izazivački stav u marokanskom
pitanju i da izvede „događaj u Agadiru”. Najzad, posle dugog pregovaranja,
Nemačka i Rusija zaključuju ugovor, 19 avgusta 1911, odnoseći se samo na
Persiju. Nemačka priznaje „interese” Rusije u Persiji, i izjavljuje da nema drugih
osim „trgovačkih ciljeva” u Persiji. Obavezuje se da ne traži nikakve ustupke
javnih radova na severu Persije; suprotno tome, Rusija je obećala da će izgraditi
prugu Kanikin—Teheran, u vremenu od dve godine računajući od završetka
ogranka pruge Bagdad—Kanikin, u protivnom Nemačka može tražiti koncesiju, i
da neće ni u kome smislu sprečavati građenje bagdadske pruge.
Balkanski savez (1912). — Na Balkanu, ruska diplomacija je započela
aktivne pregovore iz kojih se stvara balkanski savez. Ona miri pre svega Srbiju i
Bugarsku, koje su delili mnogi sporovi, i srpsko-bugarski pakt potpisan je 13
marta 1912. Obe države se obavezuju da će pružiti potpunu vojnu pomoć jedna
drugoj, u slučaju da je jedna od njih napadnuta ili ako neka velika sila pokuša da
anektira ili vojnički okupira, čak i privremeno, neke delove balkanske teritorije
koje su još pod Turcima; oni se sporazumevaju o eventualnoj deobi Makedonije,
ma da još nisu sasvim tačno odredili njihove granice, i da imaju, u slučaju
neslaganja po tom pitanju, da se obrate za arbitražu imperatora Rusije. 29 maja
savezni „definitivni” ugovor je zaključen između Bugarske i Grčke, a već
početkom godine Crna Gora se sporazumela sa Srbijom.
Balkanski savez, tako konstituisan, nije samo plod napora ruske
diplomacije koja traži da ostvari plan političke organizacije na Balkanu. On je
plod takođe i želje balkanskih naroda da oslobode svoju braću i jednovernike,
koji su još uvek u turskom ropstvu. Ali zbog činjenice da se bratski narodi po rasi
nalaze još i pod Austro-Ugarskom, taj plan velikih razmera nalazi se u velikoj
opasnosti. Francuska, koju Sazanov nije obavestio o detaljima svojih
pregovaranja na Balkanu, odmah jasno uviđa svu opasnost. Pretsednik
ministarskog saveta, R. Poenkare, izjavljuje energičnim rečima ruskoj vladi da ne
misli da se ničim obavezuje po stvari balkanskog saveza; on podvlači da se neće

671
nikako povući od Rusije u avanturu koja može da kompromituje mir Evrope. U
mesecu avgustu 1912 on odlazi u Petrograd i traži da se upozna sa svima
balkanskim ugovorima; pošto ih je pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni
izazivaju.. ži da se upozna sa svima balkanskim ugovorima; pošto ih je:
pregledao, on ne krije svoj strah koji mu oni izazivaju.
Balkanski rat i sukob između Rusije i centralnih sila (1912—1914). —
Prvi balkanski rat završava se potpunom pobedom saveznika nad Turskom; ali
ugovor o miru pripremljen u toku konferencije u Londonu, u maju 1913, nije
izvršen. Pitanje Makedonije podiže Srbe i Bugare jedne protivu drugih. U junu,
Nikola Drugi upućuje jedan telegram vladarima Bugarske i Srbije, u kome ih
potseća na bugarsko-srpski ugovor koji se odnosi na arbitražu imperatora Rusije:
„Doznajem sa bolom, piše on, da se balkanske države pripremaju, kako mi
izgleda,. na bratoubilački rat koji će potamneti slavu zajednički stečenu... Sila
koja bude prva započela neprijateljstvo, imaće da odgovara pred sudom
Slovena”... Obe strane primaju u principu arbitražu cara, ali taj pristanak stvarno
ostaje bez posledice. Napavši Srbe, Bugari počinju drugi Balkanski rat. Opkoljeni
sa svih strana, pošto se Rumunija stavlja na stranu Grka i Srba, Bugari su uskoro
pobeđeni i gube ne samo Makedoniju, već prema Bukureškom ugovoru, ima da
ustupe i jedan deo teritorija dobijenih Londonskim ugovorom.
Prirodno, pobede balkanskih država nad Turskom, proterivanje Turaka
van poluostrva posle sukoba rata i naročito povećanje Srbije, zabrinjava Austro-
Ugarsku. Suparništvo rusko-austrijsko budi se. Februara 1913, Franja Josif šalje
fon Hoenloe-Šimingsfirsta u Petrograd da pokuša da otkloni „nove nesreće”, t. j.
sukob austro-ruski. Jedan ugovor ipak je zaključen: Austrija pristaje da
demobiliše i Rusija se obavezuje da otpusti 350.000 rezervista. Kominikei
objavljeni po ovome ugovoru ne slažu se; ruski tekst ima zbilja ovu rečenicu, koje
nema u drugome i koja ljuti Austro-Ugarsku vladu: „Austro-ugarska monarhija
nema osvajačkih namera prema svojim susedima na Jugu”. Opozicija obeju sila
postoji i jasno se ispoljavaju u diskusijama koje podižu pitanja granica srpskih,
rumunskih i albanskih. 15 marta 1913 nemački kancelar Betman-Holveg, u
jednome govoru, povodom odbijanja kralja Crne Gore, da se odrekne Skadra,
koji evropske sile hoće da pridodaju Albaniji, pošto je govorio „o obnovi i
pojačanju rasnih instikata”, o „borbi germanizma protivu slavizma, i
konstatovao da se ravnoteža mera u korist Slovena, otvoreno izjavljuje da pomoć
Nemačke, koju ona ima da dâ Austro-Ugarskoj kao saveznik” ne znači samo
„diplomatsko posredovanje”. U aprilu Austro-Ugarska donosi konačno rešenje
da napadne Srbiju. Ona poziva Italiju, prema ugovorima Trojnog Saveza, da
učestvuje u zajedničkoj akciji. Držanje Italije i Rusije odlaže opšti sukob. Italija
neće da „proliva svoju krv u ratu, koji će se u slučaju pobede, završiti stvaranjem
situacije Austriji na Balkanu, koja nije u skladu sa italijanskim interesima.” Sa
svoje strane, Rusija odbija da podržava kralja Nikolu od Crne Gore koji, bez
obzira rešenja sila, nastavlja da opsađuje Skadar i u jednom kominikeu, njega
direktno napada što je hteo navući Rusiju i Evropu u rat.

672
 Drugi balkanski rat, koji stvara neprijateljima one, koji su do juče bili
saveznici, ozbiljno kompromituje prestiž Rusije na Balkanu, naročito u
Bugarskoj, gde rusofilske stranke, pobeđene na izborima, uklonjene su sa vlasti i
gde nova vlada priprema austrofilsku politiku protivu namera Srbije. Isto tako
ruski uticaj u Carigradu ugasio se. Neodlučnost Rusije u mnogim sporovima i
njeno nedostajanje energije u odbrani interesa balkanskih naroda protivu
Nemačke i Austro-Ugarske, podstrekava Tursku da je više ne uzima u obzir.
Otuda, afera sa ubicom Mahmud Ševket-paše je već značajna: uhapšen na
jednom ruskom brodu, za vreme prolaza kroz Dardanele, on je, i ako je imao
ruski pasoš, predan turskim vlastima od ruskoga konzula, na traženje Porte. Još
je značajnije slanje, krajem 1913, nemačke vojne misije u Carigrad i postavljanje
njenoga šefa, đenerala Limana fon Sanders, kao komandanta prve turske armije
čiji je garnizon bio u samoj prestonici. Rusija protestvuje kod Nemačke, a ova joj
neodređeno odgovara da će voditi računa o ruskim interesima i izmeniti karakter
Limanove misije; ali ona ne čini ništa. Kada, u prkos izjave velikoga vezira da
nemačka misija nema nikakav politički karakter i da komanda fon Limana nije
proširena na Dardanele, ambasador ruski Žier zahteva da se garantuje „sadanje
stanje u Dardanelima”, da se prekine sa popravkom starih utvrđenja i sa
građenjem novih, i da se nadoknadi ruskoj trgovini za štetu koju će imati, Porta
gordo odbija da odgovori. 8 januara 1914 đeneral Liman daje ostavku na
komandu prve armije, da bi tri dana docnije postao maršal i generalni inspektor
cele turske vojske. Zabrinutost Rusije raste kad krajem januara Porta kupuje dve
ratne krstarice „Moltke” i „Geben” i traži da kupi i druge ratne brodove u Južnoj
Americi. Sve veći uticaj Nemačke u Turskoj i napori Austro-ugarske koja se boji
spajanja dve srpske kraljevine, Srbije i Crne Gore, gone je da se sprema za rat. U
martu, jedan ruski list otkriva njeno naoružanje; živa polemika u štampi počinje
između ove dve zemlje. Jedan petrogradski list objavljuje anonimni članak, koji
se pridavao ministru vojske Suhomlinovu, tvrdi da ruska vojska nije samo
spremna da vodi defanzivni rat, već je sposobna i da pravi ofanzive. Mnogo
komentarisan u Evropi, on je iskorišćavan u Nemačkoj od vojnih i
konzervativnih krugova.
Austro-srpski sukob i objava rata (juli-avgust 1914). — Juna 1914, nad-
vojvoda Franc-Ferdinand, naslednik krune Austro-Ugarske, došao je na manevre
u Bosnu, čije je stanovništvo ogorčeno na austrijski režim. 28 juna, on je ubijen na
ulici u Sarajevu od bosanskog studenta Principa.
Petnaest dana ranije Viljem Drugi i nadvojvoda bili su se sastali u
Konopištu i diskutovali, između drugih stvari, i o balkanskom pitanju. Posle toga
razgovora, austro-ugarska vlada sastavila je jedan detaljan memorandum, u
kome izlaže projekt saveza sa Bugarima i Turcima, namenjen da se bori sa
balkanskom politikom Rusije koja, govorilo se tu, cilja, preko Austro-Ugarske, na
Nemačku. Taj memorandum nije još bio ni odaslan kad se dogodilo ubistvo u
Sarajevu, koji Austro-Ugarska rešava da iskoristi da bi „prečistila račune” sa

673
Srbijom. 5 jula, grof Hajoš ga nosi u Berlin, sa ličnim potpisom Franje-Josifa, koji
izjavljuje da, od sada, njegova vlada „mora da traži načina da usami i umanji
Srbiju”, da neće biti moguće da se formira jedan novi savez između Turske,
Bugarske, Rumunije i Grčke pre no što Srbija „ne bude uklonjena kao politički
faktor na Balkanu”. Viljem Drugi, naljućen zbog ubistva nadvojvode, ne
odobrava Austro-Ugarskoj što hoće da povede samo „ratnu akciju” protivu
Srbije, već želi da, ako je rešena, bolje to da čini odmah, „dok još Rusija, daleko
od toga da bude spremna za rat, okleva da stupi u oružanu akciju”. Kancelar
Betman-Holveg isto tako tvrdi „da bi najbolje rešenje bilo neodložna akcija”. Po
naređenju Viljema Drugog, ambasador Nemačke u Beču ističe naročito činjenicu
da se u Berlinu „očekuje da Austro-Ugarska postupi protivu Srbije i da se neće
razumeti ako Austrijanci propuste priliku da Srbiji zadadu udar”. Graf Hajoš
rezimirajući svoje utiske iz Berlina, izjavljuje: „Nemački vodeći krugovi i sam car
skoro nas primoravaju da preduzmemo akciju protivu Srbije”.
7/19 jula Austro-Ugarski Krunski savet, pod uplivom grafa Berhtolda,
ministra spoljnih poslova, i u prkos protestima mađarskog ministra pretsednika
grafa Tise, rešava da pripremi l da opravda početak neprijateljstva, uputivši
Srbiji neprihvatljiv ultimatum. Imao je nameru, s početka praveći se da poštuje
teritorijalni integritet Srbije, da njene pokrajine razdeli posle između Bugarske,
Grčke, Rumunije i Albanije, da nametne Srbiji ispravljanje granica u korist
Austro-Ugarske i da stavi pod vojnu okupaciju pokrajine koje bi joj ostale, da
svrgne dinastiju, da joj nametne vojni sporazum i da je stavi „pod zavisnost”
Austro-Ugarske. Kako su pretsednik Francuske republike Poenkare i pretsednik
vlade Vivijani tada bili u gostima kod Nikole Drugog, Austro-Ugarska — pod
izgovorom da bi „ratoborni” Poenkare mogao da utiče na „miroljubivog”
Sazonova— čeka njihov odlazak, čiji je datum njima javila nemačka ambasada,
da bi uputila svoj ultimatum Srbiji. 23 jula, u 6 sati po podne, neposredno posle
odlaska oklopnjače „Francuska”, koja odnosi Poenkarea i Vivijanija, Austro-
Ugarska dostavlja ultimatum srpskoj vladi. I ako je istragom, koju je vodio
austrijski pretstavnik, ustanovljeno da srpska vlada nije bila ni u kakvoj vezi sa
atentatom u Sarajevu, „neprihvatljivi” ultimatum iziskuje da Srbija prekrši sve
svoje zakone i žrtvuje svoj suverenitet da bi obezbedila na svojoj sopstvenoj
teritoriji, a uz pomoć Austro-Ugarskih činovnika „ugušivanje prevratničkog
pokreta” i traženje Principovih saučesnika, i da dâ na to odgovor u roku od 48
sati.
Pred takvim zahtevima nije ostajalo više mnogo evropskoj diplomaciji da
uradi. U prkos svemu, za šest strašnih dana, diplomati čine sve napore da osujete
posledice austro-ugarskog plana, kome Nemačka daje u celosti svoju podršku i
ne poznavajući sve pojedinosti. Rusija stvarno nije spremna za rat i prema rečima
Viljema Drugog samo može da „okleva pribegavanju oružja”. Ministar spoljnih
poslova Sazonov ispočetka predlaže Beču da produži rok ultimatumu; posle, on
savetuje srpskoj vladi, preko srpskog poslanika u Petrogradu, da prihvati
zahteve Austro-Ugarske, izuzev onoga kojim se povređuje suverenitet Srbije.

674
Postupivši po ovome savetu, srpska vlada 25 jula u 6 sati u veče predaje baronu
Gizlu austro-ugarskom poslaniku u Beogradu, odgovor pun poniznosti. Ona
odbija samo jedan zahtev, učestvovanje austro-ugarskih činovnika u sudskoj
istrazi u Srbiji; a pored toga, ona predlaže da ako Austro-Ugarska ne bi time bila
zadovoljna, da se spor uputi međunarodnom sudu u Hagu. Baron Gizl, prema
instrukcijama svoje vlade, jedva je pročitao srpski odgovor i već ga je označio kao
nedovoljnog; pola sata docnije, sa celim osobljem poslanstva, napušta Beograd.
26 jula Srbija i Austro-Ugarska počinju da mobilišu. Prestolonaslednik Srbije
Aleksandar traži telegramom pomoć od Nikole Drugog. Rešen da ubrza stvari
Berhtold odbija pokušaj Rusije koja traži način da otpočne neposredne
pregovore, dok nemački kancelar odbija ponudu Engleske koja prvo traži da se
sazove konferencija četiri velike sile „neutralnih u srpskoj stvari”: Nemačke,
Engleske, Francuske i Italije, a zatim da se organizuje obična konferencija četiri
ambasadora ovih sila. 28 jula Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji. Ova
užurbanost je time neobičnija što je đeneral Konrad fon Hecndorf obavestio svoju
vladu da Austro-Ugarska vojska nije spremna, i ne može preuzeti ozbiljnu
ofanzivu pre 12 avgusta. Postupak Austro-Ugarske promenio je osećanja Evrope
na štetu Austro-Ugarske, a naročito čini neizbežnom rusku intervenciju. Odmah
posle predaje austro-ugarskog ultimatuma, Sazonov je izjavio engleskom
ambasadoru ser Dž. Bjukananu da ako Nemačka ne zadrži Austro-ugarsku,
Rusija „neće ustuknuti pred ratnim rizikom”. Sigurna u pomoć Francuske, Rusija
je tražila od Engleske da se odmah izjasni o svom stavu da bi se osujetio svetski
sukob. 27 jula Engleska je izbegla ovo pitanje, ali je bila rešila da ne demobiliše
britansku mornaricu, koja je tek završila svoje manevre. 27 jula Nikola II je
odgovorio prestolonasledniku Srbije da ako njegovi lični napori da se izbegne
katastrofa ne uspeju, Rusija „neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije”. Na
sam dan objave rata Srbiji, Betman-Holveg savetuje Bečkoj vladi da objavi kako
ne misli na teritorijalna zadobijanja i da će srpsku teritoriju zauzeti samo
privremeno. Nepotpunost ovakve izjave, koja očigledno samo teži da oslabi
utisak agresivnih austro-ugarskih mera, nije mogla da umiri Rusiju. Ona je
osetila da je rat sa Austro-ugarskom neizbežan i istoga dana ministarski savet,
sazvan pod pretsedništvom cara, rešava da mobiliše četiri vojna okruga na jugu
Rusije, što znači 13 armijskih korpusa od 37, sa koliko raspolaže Rusija, naredba
za mobilizaciju objavljena je idućeg dana izjutra, 29 jula.
Za 24 časa koji su sledili objavi rata, Austro-Mađari puškaraju se sa
Srbima. Položaj je time pogoršan. Viljem II, koji je bio otišao na krstarenje po
Severnom moru, primio je po povratku u Berlin, 28 jula, telegram od ruskog cara
u kome ga moli za njegovu prijateljsku pomoć posle „podle objave rata austro-
ugarske svome slabom susedu”. 29 jula, na zahtev Rusije ser Edvard Grej
ponavlja britanski predlog da se sazove konferencija četiri „nezainteresovane”
sile. On se nije ograničio da predloži, kao što je htela Rusija, obustavljanje vojnih
operacija, on čak pristaje da Austro-Ugarska okupira jedan deo srpske teritorije,

675
dok konferencija ne dođe do nekog zaključka i bečkoj vladi ne bude dato
potpuno zadovoljenje. Ne samo što su svi ti predlozi bili odbačeni, nego i na
traženje Austro-Ugarske, Nemački ambasador u Petrogradu grof Purtales istoga
dana se pojavljuje kod Sazonova i izjavljuje sasvim jasno: da ako Rusija ne
obustavi svoju mobilizaciju, i Nemačka će sa svoje strane mobilisati. Ovaj korak
potpuno je ubedio Petrograd daje sukob sa Nemačkom neizbežan; u jednom
komunikeu, upućenom silama, Sazonov zaključuje: „Pošto nam je nemoguće da
učinimo po želji Nemačke, ne ostaje nam ništa drugo, nego da ubrzamo svoje
sopstveno naoružanje, s obzirom na činjenicu da rat izgleda neizbežan ” 29 jula
Nikola Drugi ipak još jedanput pokušava da spreči ono što je neizbežno. On
telegrafiše Viljemu Drugom: „Bilo bi pravo da se Austro-srpski sukob iznese
pred Haški sud Ja se uzdam u tvoju mudrost i u tvoje prijateljstvo.” On je poslao
ovu depešu bez znanja svoje vlade — sam Sazonov tek je posle šest meseci
saznao za njeno postojanje, — a Nemačka vlada ju je ispočetka prikrivala
Nemački car ima sada samo jednu brigu: Sprečiti, kao što je rekao u svojoj
depeši od 28 jula svom ambasadoru u Beču, da nepopustljivost Austro-ugarske
„ne uzbuni protiv njega celokupno javno mnenje”, i zato da manevriše da
„odgovornost za proširenje sukoba na stranke koje nisu bile neposredno
zainteresovane, padne po svaku cenu na Rusiju”, jer „pod takvim okolnostima
ne bi se mogao preduzeti srećni rat na tri fronta”. Prema tome 30 jula Purtales je
pitao Sazonova da li bi se zadovoljio obećanjem Austro-ugarske, da ona neće
povrediti teritorijalni integritet Srbije. Sazonov je odgovorio da je diskusija dobila
evropski karakter i da je takođe potrebno da se sačuva suverenitet Srbije, pa ako
Austro-Ugarska iz svog ultimatuma izbriše klauzulu koja povređuje suverinet,
Rusija je spremna da prekine svoje pripreme za rat. Nemačka je odbacila ovu
formulu kao „neprihvatljivu” za svoju saveznicu.
Pored toga, istog 30 jula uz aktivnost diplomata dolazi i aktivnost
đeneralštabova. Ovi uvereni da je rat neizbežan žure se da što pre sve potrebne
mere budu preduzete: sa obe strane oni tvrde, da je protivnik prvi pribegao pre
svake zvanične naredbe, predhodnim merama mobilizacije. Diplomate ne
popuštaju odmah. Betman-Holveg traži od Viljema Drugog da povuče dekret o
mobilizaciji čiji je zvanični kominike objavljen u „Lokal-Ancajgeru” od 30 jula,
već obnarodovan; ali on je mogao samo da postigne. zvanični demanti kominike-
a jer su ministar vojni i šef đeneralštaba odbili svaku odgovornost za slučaj
odlaganja. Isto to se desilo i u Rusiji. Već 25 jula tamo su se bavili vojnim
merama, koje se imaju preduzeti protivu Austro-Ugarske, čije su jedinice već
stavljene u ratnu pripravnost. Idućeg dana Savet, pod pretsedništvom carevim,
rešava da objavi stanje „pre mobilizacije”. Ali delimična mobilizacija pokazala je
velike tehničke teškoće. Ona se pojavljuje ne kao mera proučena i pripremna
unapred, već kao neka vrsta improvizacije, koja može ozbiljno da dovede u
pitanje docniju opštu mobilizaciju. Stoga i vojne vlasti drže da je nemoguće
odvojiti delimičnu mobilizaciju od opšte. 29 jula Nikola Drugi pristaje da izvrši
opštu mobilizaciju, ali pošto je uputio Viljemu Drugom depešu u kojoj mu

676
predlaže da se pitanje iznese pred Haški sud, on menja svoju odluku, i naređuje
da se mobiliše samo u četiri vojna okruga, što đeneralštabu ne izgleda dovoljno
da se izdrži rat, pa makar i protiv same Austro-Ugarske, koja je bila postala za
poslednjih nekoliko godina opasna vojna sila. U dve nove depeše car daje
Viljemu Drugom svoju časnu reč da se ruska vojska neće upustiti u
neprijateljstva dok traju pregovori sa Austro-Ugarskom, a traži od njega da
garantuje sa svoje strane da Nemačka mobilizacija ne znači rat i da se
pregovaranja mogu nastaviti. Sazonov čini nove ustupke, on pristaje da Austro-
ugarska okupira Beograd i da se izmena teksta Austro-Ugarskog ultimatuma
stavi pred evropski sud. Ali 30 jula, u jedan sat izjutra, car je primio odgovor od
Viljema Drugog koji odbacuje svu odgovornost za rat na njega, ako Rusija
mobiliše protivu Austro-Ugarske. U toku dana 30 jula, Ruska vlada je obaveštena
o nemačkom oružanju i o dekretu o mobilizaciji, objavljenom u „Lokal-
Ancajgeru”. U dva časa po podne u toku pregovora između ministra vojnog
Suhomlinova, Sazonova i šefa đeneralšaba Januškevića, đenerali uporno traže da
se sa delimične mobilizacije pređe na opštu i mole Sazonova da ubedi Nikolu
Drugog da je to potrebno, Januškević dodaje da ne bi mogao da preduzme
odgovornost za posledice koje bi povuklo za sobom svako zakašnjenje. Sazonov
je odmah dobio audenciju u Peterhofu, i u toku jednog raporta koji traje jedan
sat, od tri do četiri po podne, on je izložio caru stvarnost nemačke pretnje i
potrebu opšte mobilizacije. Car, svestan odgovornosti kojoj se izlaže, okleva, ali
popušta kada mu Sazonov predoči da će Rusija da izgubi „uticaj koji je stekla na
Balkanu u toku svoje istorije” i da će biti osuđena na bedno životarenje, na milost
i nemilost centralnih sila.” Posle dugog ćutanja on reče Sazonovu: „Imate
pravo . . . Uputite šefu đeneralštaba moju naredbu o mobilizaciji”. Čim je primio
ovu naredbu preko telefona, Januškević, bojeći se da car ne promeni mišljenje,
izgovara se da mu je telefon pokvaren. 31 jula u 10 sati i 40 minuta dekret o
opštoj mobilizaciji je objavljen; istoga dana u 12 časova i 30 minuta Nemačka
objavljuje „Stanje ratne opasnosti”, što odgovara opštoj mobilizaciji, zatim
nekoliko sati docnije ona upućuje dvostruki ultimatum: Rusiji i Francuskoj.”
Nemački ultimatum predat je Sazonovu u ponoć. Ne uzevši na sebe
nikakvu obavezu u ime Nemačke, on iziskuje da „u roku od 12 sati, „Rusija
obustavi svaku ratnu meru ne samo prema ovoj sili (Nemačkoj) već prema
Austro-Ugarskoj, u nedostatku čega „bila bi objavljena nemačka mobilizacija”.
Rusija ne odgovara. Čudan slučaj, u trenutku kada Nemačka šalje svoj dupli
ultimatum, Austro-Ugarska iznenada pristaje da obnovi prekinute pregovore.
Njen cilj je očigledan: Da prebaci odgovornost za rat na Rusiju. Ali ovaj plan bi
pokvaren; rat objavljuje Nemačka. 1 avgusta u 7 časova u veče graf D. Purtales
pojavljuje se kod Sazonova, u krajnjem uzbuđenju i predaje mu objavu rata
Nemačke. Austro-Ugarska, svesna da nije spremna da preuzme ofanzivu, ne žuri
se da sleduje primeru svog saveznika. Tek šest dana docnije na navaljivanje

677
Nemačke, koja je ostala usamljena, ona je takođe objavila rat Rusiji. Veliki svetski
rat otpočeo je.

2. SPOLJNA POLITIKA OD 1914 DO 1917 GOD.

Za vreme svetskoga rata, Rusija učestvuje u čitavoj seriji kolektivnih

diplomatskih koraka činjenih u ime sviju saveznika. Ona vodi takođe sa raznim
zemljama, bilo u zajedničkom cilju bilo u sopstvenom interesu, diplomatske
pregovore. Bacićemo samo jedan opšti pogled na kolektivne diplomatske
poslove, u kojima je Rusija učestvovala, jer oni potsećaju u isto vreme na glavne
etape politike saveznika. Naročito ćemo se zadržati na više manje usamljenoj
političkoj akciji ruske vlade: na njenim vezama sa državama: Turskom,
Bugarskom, Rumunijom, Italijom, Grčkom, koje su s početka bile neutralne, a
docnije su učestvovale u ratu, bilo na strani saveznika, bilo na strani Nemačke;
na pitanju Carigrada i Dardanela; na odnosima sa saveznicima i Rusijom; na
pitanju zasebnog mira, i poljskom pitanju.
Rusija odbija savez sa Turskom. — Odmah u početku rata uticaj koji je
Nemačka imala u Turskoj, zahvaljujući naročitoj misiji Limana fon Sandersa,
dobija karakter definitivnog protektorata Berlina nad turskom politikom. Možda
je samo stajalo do Rusije pa da bude drukčije.
U avgustu 1914 god. stvarno ambasador Rusije u Carigradu Žier, predao
je ministru spoljnih poslova Sazonovu nacrt saveza koji je predložio Enver-paša:
Turska je spremna da se obaveže da u Trakiju baci jaku armiju protivu Austro-
ugarske, ili protiv svake balkanske zemlje koja bi stala na njenu stranu pod
uslovom da joj se dadu zapadni deo Trakije i ostrva u Jegejskom moru i da dobije
savez od 5—10 godina sa Rusijom. — Ovaj predlog čije je prihvatanje moglo da
izmeni tok rata i da saveznicima otvori srećne prespektive, dao je povoda izmeni
mnogobrojnih telegrama izmeću Žierea i Sazonova. Ambasador moli svog
ministra najdirljivijim izrazima da primi ponudu Enver-paše i šalje mu svakog
dana sve uporne depeše. Sazonov odgovara zaokolišući, savetuje da se
odugovlače pregovori da bi se dobilo u vremenu i da se sačeka dok stav
Bugarske postane jasnim. Sa svoje strane ruski glavni đeneralštab odbacuje
predlog koji je učinio Enver-paša da sa kavkaske granice povuče jedan deo
turskih trupa, 9 i 11 korpus. Žier uzalud telegrafiše da treba iskoristiti ne gubeći
ni minut ustupke Enver-paše, Petrograd to odbija. Ambasador Rusije u Parizu,
Izvoljski, u mesto da podnese francuskoj vladi turski predlog koji mu je dostavio
Sazonov, ograničio se da o njemu govori u toku privatnog razgovora Deklaseu,
koji tada još nije bio ministar spoljnih poslova,60 i telegrafiše Sazonovu da ga
Deklase ne odobrava, a savetuje da se sav napor uputi prema rekonstrukciji
balkanskog saveza.

60
Razgovor Izvoljskog sa Delkaseom desio se 17 avgusta, a imenovanje Delkasea za Ministra spoljnih poslova bilo 26
avgusta.

678
 U prkos nastojanju Žierea, ponuda saveza sa Turskom nije prihvaćena.
Uskoro se političko stanje u Carigradu opredelilo protivu Rusije i saveznika, a 29
oktobra Turci bombarduju ruske obale.
Neuspeh rusko-bugarskih pregovora. — Ako je ruska vlada odbila savez
sa Turskom, to je učinila u nadi da će sklopiti savez sa Bugarskom.
Pregovori sa Sofijom ispočetka se ograničavaju na pokušaj da se usklade
teritorijalna traženja Bugarske i Srbije, zbog kojih su se sukobili posle prvog
balkanskog rata, ali srpska vlada nije bila popustljiva i Pašić je uporno tražio za
svoju zemlju izvesne sporne teritorije, čak i kada su austrijske trupe već bile
okupirale znatan deo Srbije.
Napori ruske diplomacije nisu se sukobili u Sofiji samo sa teritorijalnim
traženjima Srba, nego i sa otporom cara Ferdinanda koji je već odavno pod
uticajem centralnih sila, a nemački i austrijski uspesi nisu baš bili zgodni da ga
upute na stranu Antante. Dok se Makenzen već nalazi na Dunavu, a Pašić i dalje
ostaje nepristupačan, bugarski ministar pretsednik, Radoslavov, kao što jasno
pokazuju „uhvaćene depeše”, održava sa pristankom Ferdinandovim tesne veze
sa Nemačkom. Konačno, Bugarska zaključuje 6 septembra 1915 tajni savez sa
centralnim silama. Krajem istog meseca ona pristupa opštoj mobilizaciji i
izjavljuje da ima nameru da vojno okupira Makedoniju. 2 oktobra Ruski poslanik
dobija nalog da napusti Sofiju.
Italo-ruski pregovori. — Ako je prilaženje Italije Antanti tek ostvareno
posle dugih pregovora između Rima, Petrograda i Pariza, to je bilo stoga što se
Rusija dugo opirala predloženom rešenju raznih Balkanskih problema. Sazonov
brani srpske interese i odlučno se izjašnjava protiv svakog predloga ustupaka
Italiji na štetu Srbije. U aprilu 1915 Francuska je primorana da interveniše,
ukazujući na opasnost kojoj se izlaže zajednička stvar saveznika zbog sporosti
pregovora. 26 aprila potpisan je između saveznika i Italije Londonski sporazum,
koji ovoj dodeljuje Dalmaciju, Valonu, protektorat Albanije, Dodekaneze; 16 maja
italijansko-rusko vojni sporazum, potpisan u ruskom glavnom štabu, određuje
osnove zajedničke akcije rusko-italijanske i srpske vojske protivu austro-ugarske,
kojoj je Italija 23 maja objavila rat.
Rumunsko-ruski pregovori. — I ako je Rumunija vezana sa Austro-
Ugarsku vojnom konvencijom — koja ističe 1916 godine, — Rusija, koja 1913
odobrava napad Rumuna protiv Bugarske, ima jake razloge da veruje da je sebi
mogla dosta lako obezbediti saradnju Bukurešta.
Ruski vladini krugovi, u ostalom, nisu složni, što se tiče vojne saradnje
Rumunske. Sazonov, a naročito Izvoljski koji izražava mišljenje saveznika, trude
se da je izdejstvuju. Najviša komanda, a naročito Aleksijev, protivni su joj, držeći
da bi ona oslabila ruski front u Galiciji, umesto da ga pojača. Posle svojih pobeda
u Galiciji, Rusija nudi Rumunima jedan deo Bukovine, oduzete Austro-
Mađarima; primiti ga značilo bi u stvari ući u rat. Stoga ga je Rumunija odbila.
Docnije, posle ruskih neuspeha, Sazonov da bi obezbedio njenu blagonaklonu

679
neutralnost, nudi sve rumunske zemlje koje poseduje Austro-Ugarska kao i
Dobrudžu. Ono što je opredelilo ulazak Rumunije u rat, nije bilo samo dejstvo
ruske diplomacije na raznovrsne kompenzacije koje ona traži, Rumunija
potpisuje 17 avgusta 1916 godine ugovor o savezu sa Rusijom, Francuskom,
Engleskom i Italijom, koji je obavezuje da stupi u rat, najkasnije 18 avgusta.
Istoga dana, ona potpisuje vojnu konvenciju sa Rusijom, a 28 avgusta
mobilizaciju.
Stav Rusije prema Grčkoj. — Grčka je trebala prema ugovorima da
pomogne Srbima; ali uprkos Venicelosu, ona ostaje u oružanoj neutralnosti za
dugo. Ruska diplomacija zauzima dosta poseban stav: prvo stoga, što su
saveznici u raznim prilikama nudili Carigrad čas Rusiji čas Grčkoj; a najzad —
odlučujuća činjenica — što je Kralj Grčke, Konstantin, u srodstvu sa ruskom
carskom porodicom.
Ne samo da se ruski poslanik u Atini Demidov ne pridružuje opštoj
politici saveznika, već se Nikola Drugi protivi više no jedanput njihovoj
intervenciji u unutrašnje stvari Grčke i ostaje na stranu Konstantina. Ovo
raspoloženje ruskoga dvora naročito se ispoljilo prilikom posete grčkog princa
Nikole u Petrogradu, jula 1916 godine; car je čak dao naredbu da se ruska štampa
primora da obustavi svoje napade na Konstantina. Saveznici su morali da
sačekaju pad Nikole Drugog, da bi mogli energično da postupe prema Grčkoj i
da nametnu abdikaciju Kraljevu.
Rusija i pitanje Carigrada i Moreuza. — Ulazak Turske u rat opredeljuje
rusku diplomaciju da „ostvari”, kao što to proklamuje carski ukaz, kojim se
obznanjuje objava rata turskoj, „istorijski zadatak Rusije na obalama Crnoga
mora.”
Pitanje Moreuza koje se postavilo Rusiji još u XVIII veku, a čija je politička,
privredna i strateška važnost ogromna, postaje prirodno jedno od glavnih briga
ruske vlade. Ali ako je za liberalne krugove „kontrola Carigrada i Moreuza” kao
što je napisao P. N. Miljukov 1914 god. „kraj a ne početak”, naprotiv vladini
krugovi je smatraju kao vezanu za obiman plan teritorijalnih prisvajanja.
Sazonov savetuje ruskoj glavnoj komandi da vodi vojne operacije protiv Turske
sa više energije i čak predlaže da se protiv nje uputi jedan ekspedicioni pohod.
Ali đeneral Aleksejev odlučno odbacuje ovaj predlog, ističući da Nemački front
treba da bude jedini celj ruskih armija i da bi svaka sporedna operacija samo
oslabila njeno dejstvo.
Sazonov tada počinje pregovore sa saveznicima da bi dobio priznanje
prava Rusije na Carigrad i moreuze. U Parizu su ti predlozi ispočetka primani
dosta hladno; ključ je situacije u Londonu. 19 februara/4 marta 1915 godine on
upućuje ambasadorima Francuske i Engleske sledeći memorandum:

„Tok skorašnjih događaja upućuje Njegovo Veličanstvo cara Nikolu na

misao da pitanje Carigrada i Moreuza treba da bude rešeno konačno i u skladu
sa vekovnim težnjama Rusije.

680
 „Bilo bi nedovoljno i kratkoga veka svako rešenje kojim ne bi bilo
obuhvaćeno u teritoriju ruskoga carstva: grad Carigrad, istočna obala Bosfora,
Mramornog mora i Dardanela, kao i južna Trakija, do linije Enos-Midija.
„Isto tako i zbog strateške potrebe trebalo bi da budu obuhvaćene u
granicama carstva jedan deo azijske obale, između Bosfora, reke Sakarije i tačaka,
koje će biti tačno označene na obali Ismidovog zaliva, kao i ostrva Mramornog
mora, ostrvo Imbros i Tenedos.
„Specijalni interesi Francuske i Velike Britanije u gore opisanim predelima
biće strogo poštovani.
„Carska vlada nada se da će gore izložena rasmatranja biti primljena sa
naklonošću od obe savezničke vlade. One mogu biti sigurne da ostvarenje
planova, koje bi one mogle imati u drugim delovima Otomanskog carstva ili
drugde, naići će na istu naklonost kod carske vlade.”

Ovaj program teritorijalnih prisvajanja prihvaćen je od saveznika. 8 marta

1915 godine ambasador Francuske u Petrogradu dostavlja Sazonovu
memorandum, u kome se izjavljuje da Rusija može računati na blakonakloni stav
Francuske u pitanju Carigrada i Moreuza. 12 marta ambasador Engleske predaje
mu sa svoje strane sledeći memorandum:

„U slučaju da rat bude vođen do pobede, i da se želje Velike Britanije i

Francuske ostvare u Otomanskom carstvu i drugde,prema rečima gore
spomenutog ruskog izveštaja, vlada Njegovog Veličanstva biće saglasna sa onim
što je bilo izloženo povodom Carigrada i Moreuza u memorandumu carske
vlade, čiji je tekst bio dostavljen ambasadoru Njegovog Veličanstva od strane
Njegove ekselencije gospodina Sazonova 19 februara/4 marta tek. godine.”

U isto vreme sa ovim memorandumom, u kome je izražena želja da

konvencija o Carigradu ostane tajna, britanski ambasador predaje i drugi, kojim
se traži za Veliku Britaniju čitav niz privilegija, a naročito priznanje neutralne
zone ustanovljene u Persiji ugovorom od 1907, kao engleske zone.
9/22 marta Sazonov predaje ambasadorima Francuske i Engleske novi
memorandum kojim se izražava saveznicima zahvalnost za priznanje prava
Rusije na Carigrad i moreuze, i prihvaćaju se traženja Engleske, kao moguće
ustanovljenje slobode tranzita preko Carigrada i slobodnog prolaza trgovačkih
lađa kroz moreuze.
Pitanje je rešeno: prava Rusije nad Carigradom i Moreuzima konačno su
priznata. Ostaje da se objavi konvencija kojoj je Italija takođe pristupila. Najzad,
19 novembra/2 decembra 1916, predsednik ministarskog saveta Trepov
obznanjuje je sa govornice.

681
 Pitanje zasebnog mira i odnosi Rusije sa saveznicima. — Odnosi
saveznika sa Rusijom vezani su sa pitanjem zasebnog mira, koji opet zavisi od
pitanja Carigrada i moreuza.
Velike unutarnje teškoće kroz koje prolazi Rusija i nesposobnost njene
vlade da reši složene probleme, koje je postavio veliki rat, dovode njene prijatelje,
kao i njene neprijatelje, da računaju sa mogućnošću revolucije i zasebnog mira.
Ruski reakcionari i saveznici stavljaju se u tome pogledu na dve razne
tačke gledišta. Germanofili uveravaju da će produženje rata neminovno dovesti
do revolucije, te traže neodložno sklapanje zasebnog mira da bi je izbegli.
Naprotiv, saveznici smatraju da bi potpisivanje zasebnog mira od strane
autokratije izazvalo u Rusiji nacionalnu revoluciju, čije bi geslo bilo: „Rat do
kraja”; s toga im izgleda korisno da objave konvenciju o Carigradu i moreuzima,
da bi pobudili patriotizam ruskoga naroda. Nemačka računa takođe da može
zasebno pregovarati sa Rusijom i u nekoliko mahova ona joj to nudi. Kao i
saveznici, ona upotrebljuje kao mamac Carigrad i moreuze U martu 1915 caričina
dvorska dama, knjeginja Vasiličikov, koja boravi u Austriji, upućuje prvo pismo
caru da bi mu skrenula pažnju na oportunost zasebnog mira. U drugom pismu
ona mu kaže da Engleska ima nameru da anektira Carigrad, dok je Nemačka
spremna da garantuje Rusiji, ako hoće da pravi zaseban mir, priključenje
Carigrada i moreuza. U maju, posle razgovora u Berlinu sa ministrom spoljnih
poslova fon Jagovom, sleduje treće pismo, najinteresantnije od sva tri, jer donosi
od reči do reči razgovor knjeginje sa fon Jagovom. „Engleska”, rekao je ovaj, „u
prkos sviju svojih obećanja neće nikada dopustiti Rusiji da uzme Carigrad.” U
Nemačkoj oseća se potreba za jakom i monarhiskom Rusijom, i obe susedne i
vladajuće kuće treba da održe stare monarhiske i prijateljske tradicije.
Produženje rata smatra se kao opasnost za dinastiju. Ako se Vaše Veličanstvo
reši da sa visine svog prestola izgovori reč Mir, On će rešiti sudbinu naroda
celoga svemira. Ako Ono pošalje poverljivu osobu, druga sigurna osoba biće
poslata istovremeno odavde radi prvih pregovora.” Kneginja Vasiljičikov vraća
se potom u Rusiju sa pismima velikog kneza od Hesena, i knjeginje od Hesena —
brata i sestre caričine, — ali ona biva proterana iz Petrograda i lišena svoje titule
dvorske dame.
Među događajima, koji su doveli u ruskom društvu do uverenja da su
osobe bez ovlašćenja otpočinjale pregovore o miru ili da ispituju teren, treba
navesti razgovore potpredsednika carske Dume, Protopopova, u Štokholmu. U
julu 1916 ruska parlamentarna delegacija, koja se uputila u inostranstvo i posetila
francuski front, vraća se u Rusiju preko Švedske. Bez znanja delegacije, njen vođa
Protopopov razgovara se u Štokholmu sa jednim nemačkim agentom
Varburgom, koji ga je, kao što je Protopopov ispričao docnije, uveravao da će
Rusija u slučaju zasebnog mira dobiti Carigrad i moreuze. Vest o ovom
razgovoru pobuđuje negodovanje u Petrogradu. Protopopov tada tvrdi da je
ruski poslanik u Štokholmu bio obavešten o njegovom sastanku i razgovoru sa
Varburgom. On od toga diplomate dobija energični demanti sa lično uvredljivim

682
izrazima. Javno mnenje vidi u tom događaju „probni balon” pušten od
desničarskih krugova i kada Protopopov postaje ministar unutrašnjih poslova,
on smatra da je njegovo naimenovanje delom u vezi sa razgovorima u
Štokholmu.
Ministar spoljnih poslova, Štjurmer, uliva još manje poverenja o
saveznicima. Njegovo postavljanje, primljeno sa naklonošću od nemačke štampe,
kao i glasovi sve češći i sve precizniji o tajanstvenim pregovorima, uznemiruju
saveznike. Stanje postaje tako zategnuto da je Štjurmer primoran u svome
svojstvu pretsednika vlade i ministra spoljnih poslova da uputi ruskim
pretstavnicima kod savezničkih vlada 3/16 novembra 1916 sledeći telegrafski
cirkular. „Ruska vlada ne može više, već zbog same njihove upornosti, preći
ćutke preko glasova, puštenih nedavno u štampi izvesnih zemalja, o tajnim
pregovorima, koji bi bili vođeni između Rusije i Nemačke radi sklapanja
zasebnog mira. Carska vlada smatra za svoju dužnost da izjavi najkategoričnije
da su ti apsurdni glasovi samo igra neprijateljskih sila. Rusija će sačuvati
netaknut savez, koji je vezuje za njene hrabre saveznike, i strana je svakoj misli o
zasebnom miru; ona će se boriti, rame uz rame, sa njima protiv zajedničkog
neprijatelja, bez i najmanjeg oklevanja i do časa konačne pobede.”
U dokumentima ruske tajne arhive, objavljenim posle rata od strane
Sovjetske vlade, ne nalazi se ništa što bi ukazalo na to da je Nikola Drugi bio
lično naklonjen zasebnom miru. Pitanje danas izgleda konačno rešeno: car je
ostao veran svojim obavezama prema saveznicima. Ali ako se on pokazao
nepokolebljiv, ostaje ipak tačno, kao što je osetilo javno mnenje 1916 i 1917, da je
tok događaja mogao dovesti Rusiju pod vladom Štjurmera i Protopopova do
sklapanja zasebnog mira. U svakom slučaju ova mogućnost izgleda verodostojna
u ruskom društvu.
Pored pitanja zasebnog mira, razni čisto tehnički problemi, odnoseći se na
snabdevanje namirnicama, na finansije i t. d. utiču katkad na odnose saveznika
prema Rusiji. Oko tri nedelje pre revolucije, 1917 god., sastaje se u Petrogradu
međusaveznička konferencija da bi diskutovala o tekućim problemima politike
Antante, a naročito o finansijskim pitanjima i grčkom problemu. Nešto pre nego
što se svršila, engleski pretstavnik lord Milner predao je caru, 17 februara,
memorandum koji obaveštava cara u diskretnoj, ali i energičnoj formi ,da će
saveznici pomagati Rusiji dajući joj ratni materijal, ali pod uslovom da strani
stručnjaci paze razumnu i pravilnu upotrebu datog materijala. Isto tako, u
najdiskretnijoj formi, britanski poslanik, povodom raznih postavljanja na najviše
položaje u carstvu, primećuje da u ratno doba ne bi trebalo da utiču na izbor
hijerarhijske tradicije nego lična vrednost kandidata. Najzad, pohvala koja
ukazuje javnim organizacijama stvorenim od saveza zemstva i gradova,
posredna je kritika vladinog nehata.
Rusija i poljsko pitanje. — Još od objave rata poljsko pitanje neodložno
se nameće ruskoj vladi. U početku neprijateljstava ministarski savet sastavlja apel

683
poljskom narodu, koji potpisuje kasnije generalisim, veliki knez Nikola
Nikolajevič. Ovaj apel obećava Poljacima buduće ujedinjenje poljskog naroda,
pod ruskim skiptrom: „Poljaci! čas je kucnuo, kada se može ostvariti osvećeni san
vaših otaca i vaših predaka... Neka nestanu granice koje su delile poljski narod!
Neka se ujedini pod skiptrom ruskog cara! Pod ovim skiptrom Poljska će se
preporoditi slobodna u svojoj veri, svome jeziku i svojoj lokalnoj
administraciji ...”
U prkos tom apelu, vlada ne čini ništa da ostvari nade, koje bi mogao da
ima poljski narod. U nekoliko mahova ministarski savet se dotiče poljskog
pitanja, ali uvek nailazi na otpor reakcionarnih ministara Nemajući više
poverenja u obećanja Rusije, Poljaci pokušavaju da utiču na Pariz, gde su
tradicionalne simpatije prema Poljskoj duboko ukorenjene. Ruska vlada pokazuje
se zbog toga vrlo uznemirena, naročito posle govora održanog od Leona Buržea.
Ona ni po koju cenu neće da poljsko pitanje postane međunarodni problem.
Jedini Sazonov razume da će to neizbežno postati, bilo inicijativom saveznika,
bilo Nemačke. S toga u aprilu 1916 on predaje caru izveštaj, u kome razvija ideju
da je neophodno stvoriti poljsku kraljevinu, ujedinjenu sa Rusijom. „Treba
stvoriti u Poljskoj političku organizaciju, koja će Rusiji i njenom vladaru sačuvati
kontrolu nad sudbinom poljskog naroda, dajući u isto vreme slobodan izraz
poljskom narodnom pokretu, te će, daleko od toga, da vodi produženju istoriske
nesloge sa Rusijom, služiti sređivanju unutrašnjeg života Poljske.” I ako se
izjasnio protiv davanja potpune nezavisnosti, Sazonov ipak smatra da je
pokrajinska autonomija nedovoljna i preporučuje da se produži politika
Aleksandra Trećeg i Nikole Prvog koji je, čak i posle pobune od 1830, produžio
da vlada Poljskom „prema poljskim zakonima i pomoću poljske administracije,
zavisne od velikog kneza namesnika u Varšavi.” On smatra da „ne priznati
međunarodnu važnost ovoga pitanja, značilo bi zatvoriti oči prema:stvarnosti”; s
toga on uporno nastoji da se primi projekt priložen njegovom izveštaju. Član
prvi u njemu glasi ovako. „Kraljevina Poljska, vezana je za rusku državu
nedeljivošću prestola i jedinstvom poslova koji se tiču obe države. Što se tiče
unutrašnjih poslova, u kraljevstvu vladaju naročiti zakoni, stvoreni naročitim
zakonodavstvom.” Ostali članovi predviđaju postavljanje ovoga „narodnog
zakonodavstva” od strane cara, uz pomoć poljske Diete, imenovanje vice-kralja
kraljevine Poljske i t. d.
Ovaj plan podnet je caru, ali izvesni dvorski i građanski krugovi otpočinju
protivu njega ogorčenu borbu. U junu 1916 Sazonov je stavljen u penziju, njegov
naslednik Štjurmer izjašnjava se samo za davanje oblasne autonomije Poljskoj.
Ispitivanje problema je još jednom odloženo. Najzad, vlada rešava da odloži
obznanu manifesta poljskoj autonomiji, do trenutka kada se ruske trupe budu
vratile u Poljsku. Pitanje je konačno stavljeno na stranu. Od sada inicijativa za
političko organizovanje Poljske prelazi u ruke centralnih sila, koje javnim aktom
priznaju poljsku državu. Rusija se organizuje da odgovori zvaničnom notom, da
ima nameru „da stvori po završetku rata, pod skiptrom ruskog vladara,

684
autonomiju Poljske, kojoj će pripasti sve poljske zemlje i koja će činiti sa Rusijom
jednu nedeljivu državu”. Carska vlada nije mogla da reši problem. Jedini
Sazonov je razumeo hitnost problema; može biti da njegov plan ne bi zadovoljio
sve poljske težnje, ali izvesno je da je on bio jedini koji je rasmatrao pitanje kao
realista. Tek posle revolucije 1917, pod režimom provizorne vlade, poljski
problem biće rešen na široj osnovi.

3. ULOGA RUSIJE U SVETSKOM RATU (1914-1917)

Vojne i privredne prilike u oči rata. — Prelaz od delimične mobilizacije

ka opštoj mobilizaciji, naređen u noći 31 jula 1914, obavio se bez mnogo teškoća i
skoro ne poremetivši normalni život naroda. Ali kad je izbio rat, snaga Rusije
načeta katastrofama u Mandžuriji i revolucionarnim nevoljama, koje su im
neposredno sledovale, nije još dovoljno povraćena.
Zbog nedostatka finansijskih sretstava i dovoljne ratne industrije vojska i
mornarica nisu još mogle potpuno da se reorganizuju, ni da upotpune svoje
rezerve. Mitraljezi i teška artiljerija, čiju je važnost već istakao rat 1904—1905,
istina, bili su uneti u plan naoružanja, ali u suviše maloj količini. Rezerve u
oružju i municiji bile su daleko od toga da dostignu srazmere, koje bi nametnuo
verovatni karakter budućih sukoba. Obnavljanje mornarice, toliko smanjene
zbog teških gubitaka, pretrpljenih za vreme Rusko-japanskog rata, jedva da je
otpočelo. Da bi odgovorila na neprikidno naoružanje svojih zapadnih suseda,
vlada je iznela u toku godina 1912—1913 pred Dumu projekte zakona kojim bi se
povećala suvozemna i pomorska snaga. Ovi projekti, čije je ostvarenje tek
otpočelo kada je naišao rat, rečito pokazuje nedovoljnost ratne spreme u Rusiji.
Na privrednom polju, istina, veliki napretci bili su postignuti. Ali i tu je
preostalo slabih tačaka, koje je rat odmah od početka surovo razotkrio.
Pre svega finansijsko stanje. I ako dosta dobro, ono je ubrzo zagroženo,
skoro potpunim ukidanjem izvoza i potrebom da se u inostranstvo upute
ogromne ratne porudžbine. Ono se pogoršava još i zbog toga, što je Rusija
propustila da zaključi unapred sa svojim saveznicima finansijske sporazume za
slučaj rata.
Zatim, nedovoljnost nacionalne industrije. U prkos svom neobičnom
naglom razvitku, ona je daleko od toga da udovolji, čak i u mirno doba, rastućim
potrebama naroda. Ovaj razmak između narodne proizvodnje i potreba
potrošnje baš naročito se oseća u granama industrije koje za vreme rata dobijaju
kapitalnu važnost. Uz to Rusija kao u ostalom sve zaraćene države, nikako nije
predvidela ni pripremila prilagođavanje privatnih preduzeća potrebama
narodne odbrane. Ove dve praznine objašnjuju zašto će ona biti tako spora u
obnovi potrošene municije i zašto će oskudica u municiji dovesti njenu vojsku,
već u prvom periodu rata, u izvanredno opasan položaj.

685
 Najzad, nedovoljnost transportnih sretstava. Železnička mreža nije ni u
kakvoj srazmeri sa ogromnim prostranstvom zemlje. S druge strane, stvorena da
podmiri mirnodobske potrebe carstva, ona ne odgovara uvek strateškim
ciljevima, a naročito u slučaju mobilizacije Najzad, oskudica u voznom parku.
Skoro u oči rata, bilo je istina rešeno da se poprave prilike železničkog transporta
u predviđanju mogućih vojnih komplikacija na zapadu, ali nedostatak kredita
usporio je izvršenje plana. Kolski putevi još su malobrojni: Oni postoje samo u
poljskoj i u Transkavkaskoj oblasti; upotreba kamiona, čija je: uloga tako velika u
modernom ratu, stoga je nemoguća.
Nemačka je vodila računa o svima tim okolnostima u svojim
predviđanjima. Ona je dobro znala da svaka godina mira donosi njenom
istočnom susedu znatno povećanje snage, te bi tako stala na put njenim
političkim namerama.
Plan koncentracije. — Rat, u koji se Rusija upustila, jeste koalicioni,
saveznički rat; operacije svake države, koja je u njemu učestvovala, ne mogu se
rasmatrati odvojeno, već samo kao funkcija opšteg stanja na svima savezničkim
frontovima.
Prema specijalnoj vojnoj konvenciji, sklopljenoj prvi put 1892, između
Francuske i Rusije, ugovoreno je da u slučaju napada Nemačke ili drugog člana
Trojnog saveza, potpomognutog od Nemačke, protiv jednog od saveznika, drugi
bi njemu imao da dođe u pomoć i upotrebi sve svoje raspoložive snage protiv
Nemačke. Podrobno ispitivanje stanja dovelo je šefove đeneral-štabova, obe sile,
u toku njihovih periodičnih konferencija, do zaključka da ima mnogo
verovatnosti da će glavne snage Nemačke biti u prvom redu uperene protiv
Francuske, dok će sve, ili skoro sve snage Austro-Ugarske biti neizbežno
okrenute protiv Rusije. U ovoj pretpostavci oni su rešili da bi Rusija imala da
dođe u pomoć Francuskoj ofanzivi na Istočnu Prusku, sa dosta jakim snagama,
da bi tamo zadržala pet do šest nemačkih divizija. Pored operacionog plana, koji
je smatran kao osnovni, ruski đeneral-štab je mudro predvideo i drugi za slučaj,
isto tako verovati, da Nemačka baci glavne svoje snage prema Rusiji.
Mobilizacija se izvršila bez prepreka i broj rezervista, koji su se odazvali
pozivu, nije manji nego što ga je predvidelo ministarstvo vojno. Železnički
transport takođe je obavljen u punoj saglasnosti sa operacionim planovima.
Veliki knez Nikola Nikolajevič, stric Nikole Drugog, naimenovan je sa
Generalisima.
Kada je postalo već jasno, prvih dana rata, da se nemačke trupe
koncentrišu na zapadu, ruska vojska počinje da se razvija duž zapadnih granica,
prema prvom operacionom planu. Duž granica istočne Pruske razvijaju se
severo-zapadne armije, t. j. 9 divizija, koje su sačinjavale prvu i drugu armiju.
Zadatak ovih armija bio je da stavi u povlačenje naglom ofanzivom nemačku
vojsku, nagomilanu u istočnoj Pruskoj, zatim, po zauzeću ovog predela, da izbije
na donji tok Visle. Njihov sastav i zadatak odgovaraju potpuno tačkama
francusko-ruske vojne konvencije.

686
 Četiri armije, sačinjene od 16 pešadijskih korpusa, treba da operišu na
jugozapadnom frontu protiv Austro-Ugarske, koja može da skoncentriše sve
svoje snage protiv Rusije. One se razvijaju u pograničnoj oblasti prema Galiciji;
dve armije, IV i V, u granicama Ruske-Poljske, na frontu Lublin—Kovel, dve
druge III-ća i VIII-ma armija u Kijevskom sektoru, u oblasti Rovna i Proskurova.
One imaju za zadatak da razbiju Austro-Ugarsku vojsku i da omoguće okupaciju
Galicije i karpatskih prolaza, koji dominiraju mađarskom ravnicom. Od poraza
Austro-Ugarske Rusija očekuje velike političke posledice: s jedne strane,
oslobođenje malih slovenskih naroda, koji su odavno pod pritiskom dvojne
monarhije, trebalo je da ratnu ideju čini popularnom u ruskom narodu; s druge
strane, ulaženjem ruskih trupa na Austro-Ugarsku teritoriju treba poboljšati:
vojno stanje Srbije, povećati prestiž saveznika na Balkanu i privući u njihov tabor
Italiju i Rumuniju, koji su već bili napustili Trojni savez. Čak i sa čisto vojnog
gledišta poraz austro-ugarske vojske ima kapitalnu važnost, jer jedino ona može
dopustiti Rusima da docnije preduzmu na nemačkoj teritori ofanzivu velikog
zamaha koja bi im dala odlučujuću pobedu nad Nemačkom, vođom
neprijateljskog saveza. Kada ruske severozapadne trupe budu stigle do donje
Visle, a Austro-Mađari pobeđeni od jugozapadnih armija na istočnom krilu
ruskog strategijskog fronta, ova ofanziva bi stvarno pružala najviše nade na
uspeh.
Druge dve armije su obrazovane: VI-ta sastavljena od tri korpusa koja
privremeno ostaje u oblasti Finske i Petrograda, da bi zaustavila mogući napad
Švedske ili nemački pohod, i VII-ma, sastavljena od nekoliko rezervnih divizija,
koja će da čuva obale Crnoga mora. Što se tiče Ruske mornarice, ona usled svoje
slabosti ne može da igra nezavisnu ulogu. U Baltičkom moru, ona će se ograničiti
da brani ulaz u Finski zaliv; u Crnom moru, gde je ona dosta moćna u
upoređenju sa susednim državama, ona će sačuvati prevlast ruske zastave.
Prema tome, od 37 mirnodobskih korpusa samo 28 mogu odmah biti duž
zapadnih granica. Ostalih 9 ulogorenih u udaljenim predelima nemaju zadatak
utvrđen unapred, jer im treba mesec dana da stignu do zagroženih granica. Kao i
VI-ta i VIII-ma armija, koje služe kao posmatračke trupe, oni pretstavljaju neku
vrstu rezerve u rukama generalisima, i njihov raspored će biti utvrđen samo u
koliko se budu približili frontu i prema trenutnim potrebama.
Uz 37 mirnodobskih korpusa, dolazi 35 rezervnih divizija, obrazovanih
već prvog dana mobilizacije. Većina, sastavljene u Evropskoj Rusiji, odmah su
raspoređene među armije, u daljem toku, one će uskoro sve biti sjedinjene u
armijske korpuse. Što se tiče konjice, koje ima 31 diviziju, ona je prirodno, sem
nekih izuzetaka, cela pridodana, odmah ispočetka, raznim armijama.
Ruska ofanziva na Istočnu Prusku (avgust-septembar 1914). — Gaženje
belgijske neutralnosti od strane Nemaca, koji se spremaju da upadnu sa
ogromnim masama na sever i severo istok Francuske, primorava ruski đeneral-

687
štab, Stavku, da požuri sa osvajanjem Istočne Pruske da bi sa francuskog fronta
povukao što veći broj nemačkih korpusa.
Zbog topografskih prilika I-va armija, dakle četiri korpusa pod
zapovedništvom Renenkamfa, treba da preduzme ofanzivu sa strane srednjeg
Njemena, severno od Mazurskih jezera, II-ga armija, pod zapovedništvom
đenerala Samsonova, treba da napadne na Narevu, obilazeći jezera prema
zapadu, one su imale da se spoje zapadno od linije jezera. Ofanziva donosi sa
sobom, sa vojnog gledišta, dosta komplikovano manevrisanje i traži vešto
sređenu akciju. I ako druga armija, čija pozadina nije organizovana, još nije
spremna da pređe u ofanzivu, komanda severo-zapadnog fronta konačno
utvrđuje prelaz granice, od strane I-ve armije za 17 avgust, a većeg dela II-ge za
19 avgust. S obzirom na okolnosti mobilizacije i železničkog transporta, ova
intervencija ruske armije prenagljena je, ona je bila uslovljena potrebom da se
doskoči sve više uznemiravajućem stanju na francuskom frontu i voljom da se
pomogne vojsci saveznika.
U veče, 16 avgusta, prva armija se razvija duž istočno-pruskog fronta i već
idućeg dana njene formacije imaju sa Nemcima u oblasti Stalupenen sukob koji
se završava u njihovu korist.
U tome trenutku ruska komanda stiče ubeđenje da Nemci nisu ostavili u
Istočnoj Pruskoj više od četiri korpusa, pomognuta od isto toliko rezervnih
formacija, landver i landšturm. Ipak, raspored ovih trupa ostaje joj nepoznat;
sukob kod Stalupenena dopušta samo raspoznavanje nekoliko formacija I-og
nemačkog armijskog korpusa.
Produživši svoju ofanzivu I-va ruska armija otpočinje 19 avgusta u oblasti
Gumbinena ogorčenu borbu, produženu idućeg dana protiv tri korpusa i jedne
rezervne divizije neprijatelja, koji se trude da pređu u kontra-ofanzivu. U prkos
svih napora nemačka vojska mora, u veče 20 avgusta, da se povuče prema
zapadu. Pobeda Prvog ruskog korpusa kod Gumbinena tako je odlučujuća da je
baron fon Pritvic-Gafron, komandant VIII nemačke armije, uzeo u rasmatranje,
— danas se to zna — evakuaciju Istočne Pruske i povlačenje njegovih trupa
preko Visle.
Da bi iskoristio stanje koje se nagoveštava kao vrlo povoljno, General
druge armije Samsonov, rešava da svoje trupe uputi u koso prema zapadu da bi
bolje zaokružio Nemce koji se povlače i da ih spreči da se bez gubitaka dočepaju
mostova na Visli. Ako ovaj manevar nije uspeo, bilo je to stoga što prva armija
nije istovremeno sa energijom progonila neprijatelja u otstupanju.
General Renenkamf odlaže iz raznih razloga obnavljanje svoje ofanzive za
23 avgust; zatim, i ako ova nije naišla ni na kakav otpor, on je vodi sa mnogo
mlakosti i oklevanja. Ovaj gubitak vremena odlučujući je za obe strane. Nemci,
pobeđeni i u povlačenju, mogli su da naprave izvesno otstojanje između sebe i
svojih pobedilaca i ponovo da dobiju time izvesnu slobodu akcije. General fon
Hindenburg, koji je zamenio đenerala Fon Pritvica na čelu VIII armije, i njegov
šef štaba Ludendorf iskoristili su odušku, koja im je bila data, da bi potpuno

688
rasporedili svoje trupe. Ostavivši prema đeneralu Renenkamfu, koji posle
nekoliko dana neaktivnosti počinje da sporo napreduje, samo slaba odeljenja
konjice, oni su nagomilali sve svoje raspoložive snage, čak i garnizone tvrđava i
utvrđenja sa donjeg toka Visle protiv armije Samsonova. Oni su uspeli da
koncentrišu četiri korpusa, tri divizije i tri specijalne brigade, ne govoreći o teškoj
artiljeriji koja potpuno nedostaje Rusima i upućuju ih na takav način da su se
trupe Samsonova, uz to još raštrkane, uskoro našle u veoma teškom položaju.
Od 23 do 30 avgusta serija važnih bitaka odigrava se u zoni gde druga
ruska armija vodi svoju ofanzivu, u pravcu prema Alen-Štajn Osterode; one
dovode do zaopkoljivanja ove armije, koja gubi u šumama na severu od puta iz
Najdnburga za Vilemberg, oko dva i po armijska korpusa, u zarobljenicima i
nestalim; da ne bi preživeo ovu katastrofu Samsonov se ubio revolverskim
metkom. U toku ovih operacija Nemci su bili više nego jedanput u kritičnom
stanju. Da je Renenkamf, u mesto da ostane nepomičan, brzo napredovao da bi
izvršio svoje spajanje sa Samsonovom armijom, oni bi, prema njihovom
sopstvenom priznanju, vrlo lako mogli da iskuse sudbinu koja je snašla rusku
armiju. Da bi proslavili odmazdu za poraz koji su pretrpeli od ujedinjenih snaga
Litvanaca, Poljaka i Rusa 1410 godine, oni su tu odlučujuću bitku nazvali bitkom
kod Tanenberga. Ovaj je naziv proizvoljan jer su se operacije 1914 godine
odigrale daleko prema istoku od sela koje je u XV veku videlo bitku kod
Tanenberga ili Grinvalda.
I ako je pretrpela poraz, ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj nije bila
uzaludna. Vođena sa ogromnim snagama, ona je s početka zabrinula neprijatelja,
sejala užas po celoj Nemačkoj, i zbog svoga uspeha odmah u početku rata
duboko ranila samoljublje Viljema Drugog — naročito kada je đeneral fon Pritvic
hteo da povuče svoje trupe iza Visle, i primorala Nemačku komandu, da bi
umirila javno mnjenje, da pripremi odmah plan vojnih operacija za oslobođenje
zauzetih krajeva na istoku. Ali ona je naročito doprinela da popravi situaciju
saveznika na Francuskom frontu. Zbilja, da bi pojačala trupe na istočnom frontu,
nemačka komanda morala je povući sa zapadnog fronta dva korpusa rezerve
(garda i XI-ti korpus) i osmi divizion konjice. Zbog potrebe naglog premeštanja,
ona uzima ta pojačanja sa svoga desnog krila, koje se naslanja na jaku razvijenu
železničku mrežu.61 Tako je oslabljeno to desno krilo koje je htelo da sa severa
opkoli francusko-englesku armiju i ciljalo na Pariz; i baš u trenutku kada strašna
opasnost preti saveznicima, ovo slabljenje neprijateljskih snaga ima ogromnu
prednost. S druge strane loše vesti sa istočnog fronta čine svoj demoralizatorski
uticaj na stanje duhova nemačkih vođa, a to je činilac o kome se mora voditi
računa. Visoka vrednost savezničkih trupa i strategijski instinkt njihovih šefova
izvlače iz situacije svemoguće koristi, ali i Rusija ima svoj udeo u pripremi za
pobedu na Marni, koja ubija za svagda misao Nemaca da jednim udarcem završe
rat na zapadnom frontu.
61
U projektu je takođe prebacivanje i trećeg korpusa sa levog krila ali do toga nije došlo.

689
 Kada su Nemačka pojačanja stigla na istočni front i dok se delovi druge
ruske armije koji su se spasli od propasti, povlače ka Narevu, đeneral fon
Hindenburg rešava da udari na armiju Renenkamfa, koji nastavlja da osvaja, na
Nemačkoj teritoriji, utvrđenu liniju od Kurišes-Hafa do Mazurskih jezera. Veran
metodama iz vremena mira nemačkog glavnog štaba, Hindenburg se trudi i
ovoga puta da zaokruži oba krila svoga protivnika, ali bez uspeha. Renenkamf
izbegava zamku koja mu se podmeće i oko sredine septembra uspeva, po cenu
teških žrtava, da se povuče na srednji tok Njemena.
Ruska ofanziva u Galiciji (avgust—septembar 1914). — Na jugo-
zapadnom frontu, Austro-Mađari preduhitravaju ofanzivu svojih protivnika.
Pošto su postavili ispred Lavova prema istoku 3—4 korpusa, oni razvijaju skoro
osam između Visle i Rama—Ruska, i upadaju u Rusku—Poljsku. Njihov napad,
naročito kada im stiže sa leve obale Visle jedan nemački korpus landvera, pod
komandom đenerala fon Vojerša, dovodi u vrlo tešku situaciju rusku četvrtu i
petu armiju, koje još nisu sasvim ni spremne. Ovaj kritični period pada u isto
vreme kada i najteža faza ruskih operacija u Istočnoj Pruskoj. Ipak, blagodareći
brzom dolasku pomoći, koja dopušta da se formira jedna nova armija, deveta, na
desnom krilu fronta, između Visle i Lublina, blagodareći takođe i energičnoj
kontra-ofanzivi treće i osme armije, koje napadaju, dolazeći s istoka, front
Lavovo—Holic, ruska komanda uspeva da zaustavi ofanzivu Austro-Mađara u
pravcu severa. Za vreme te kontra-ofanzive, treća i osma armija postižu
mnogobrojne uspehe, koji im dozvoljavaju da zauzmu 2 septembra Holic i 3
Lavovo, administrativni i železnički centar Galicije. Ovi porazni uspesi, kao i
pojava jednog dela ruske vojske severno od Lavova, stavljaju u opasnost desno
krilo, pa čak i pozadinu austro-ugarske vojske koji su duboko ugazili u jedan deo
ruske Poljske, lišene dobrih saobraćajnih srestava. Još više, severni delovi jugo-
zapadne armije, deveta, četvrta i peta armija, počinju da pritiskuju Austro-
Mađare, na centru i desnom krilu.
I sad nastaje prava kriza na terenu neprijateljskih operacija. Severne trupe
Austro-Mađara treba da misle na povlačenje, i da bi štitila to povlačenje,
neprijateljska komanda rešava da snažno podupre svoju zapadnu stranu,
postavljajući je na liniju od Verešnice, od njenog utoka, pa na sever do Rama—
Ruske. Ova pozicija od ogromne vrednosti kao prirodna odbrana, koja je još i
dobro utvrđena, ima da izdrži pritisak treće i osme ruske armije, dok se glavni
delovi Austro-Mađara ne povuku s one strane Sane.
6 septembra na Verešnici počinje bitka koja uzima razmere ogorčene bitke
i traje pet dana. Tek u zoru 12 septembra Austro-Mađari, bojeći se da im ne
popusti njihova odbranbena linija kod Rama—Ruske počinju da se povlače na
celome frontu do Dnjestra. Njihovo povlačenje pada u isto vreme, tačno dan po
dan, sa povlačenjem u Francuskoj nemačkih armija ka Enu, posle bitke na Marni.
Sve savezničke sile mogu da slave u isto vreme svoje prve pobede prema
neprijatelju. Bacajući oružje, prenosna sredstva i ranjenike, gubeći svakog dana
hiljade zarobljenika, Austro-Ugarska vojska beži u neredu iza Sane i Visloke.

690
Više od četrdeset diviziona, većinom smanjenih na bedne ostatke, grupiše se na
uskom prostoru između gornjeg toka Visle i Karpata. Cela zapadna Galicija je u
rukama Rusa, koji su na pragu Mađarske i Bukovine. Ruska ofanziva u Galiciji
završava se slavno sredinom septembra. I s jedne i s druge strane milioni ljudi
bili su zaposleni u bitci i na frontu, dugom više od 470 vrsti; za vreme od više
nego tri nedelje, ove ogromne vojske manevrisale su i tukle se bez trenutka
odmora.
U koliko više tih pet jugo-zapadnih ruskih armija stupaju u Galiciju,
njihov front, zbog geografskih prilika širi se sve više i više: na severu, on je
ograničen tokom Visle, ispod Sane i na jugu, ona se naslanja na Karpate. Sve
armije nisu više potrebne da gone neprijatelja koji se povlači Visloki; samo jedna
od njih, deveta, u poteri je za njim, a ostale četiri trenutno su se zadržale duž
Sane, očekujući da budu upotrebljene korisnije negde na drugom mestu.
Bitka na Visli (septembar—decembar 1914). — Od druge polovine
septembra izvesno zatišje primećuje se na francuskom frontu. Rat se okreće u
rovovski rat: francuski đeneralisim Žofr pretstavlja situaciju, obaveštavajući
svoju vladu, da odsada uspesi trupa pod njegovom komandom „neće se meriti
desetinama kilometara, već metrima”.
U takvim prilikama, nemačka komanda može da pokuša ponovo sa
inicijativom operacija, upotrebljujući snage koje organizuju u unutrašnjosti
Nemačke. Da bi predupredila novu nemačku ofanzivu, francuska vlada, od
polovine septembra, posreduje kod ruskog ministra spoljnih poslova, tražeći da
ruske trupe održavaju stalnu aktivnost na levoj obali Visle, da bi tako izazvali
strah kod Nemaca od eventualne ruske nove invazije na njihovu teritoriju.
Prenos vojnih operacija na levu obalu Visle takođe dolazi u obzir Stavke, koja je
već od prvih dana rata, bila uočila mogućnost napada na Nemačku. Ali posle
Austro-Ugarskog povlačenja na Visloku, obaveštenja javljaju za dolazak
nemačkih trupa iz Gornje Šlezije; očevidno, nemačka komanda se žuri da osigura
svoju teritoriju od eventualnog upada Rusa i želi da, u isto vreme, pruži pomoć
Austro-Ugarskoj vojsci u nevolji. Ova obaveštenja su potpuno obistinjena kad
krajem septembra počinje ofanziva Austro-Nemaca između Loca i ušća Nede.
Malo po malo doznaje se da je vodi nemačka deveta armija, novosastavljena i da
ima više od šest korpusa, sa desnim krilom od ostataka prve austro-ugarske
armije, sve pod komandom Hindenburga i Ludendorfa. U isto vreme javlja se za
austro-ugarsku ofanzivu na desnoj obali gornje Vistule ka Seni. Operacije
zahvataju ogromne razmere.
Kako sektor srednjega toka Visle, ušće Sane do Buga i Nareve, tako reći je
potpuno otkriven, opasnost je vrlo ozbiljna za Ivangorod i Varšavu, gde se
nalaze svi stalni mostovi na Visli. Pored toga, gubitak Varšave, politički i
administrativni centar ruske Poljske, bio bi vrlo osetljiv za Rusiju. Stavka vrlo
srećno rešava tu složenu i opasnu situaciju jednim širokim pokretom rokiranja
što dokazuje stvaralačke osobine ruske strategije. Ona naređuje komandi jugo-

691
zapadnog fronta da uzme iz Galicije tri armije: petu, četvrtu i devetu, jaku sa 9—
10 korpusa, i da je baci na sektor Visle, dok sa severo-zapadnog fronta
koncentriše u pravcu Varšave 7 korpusa druge armije. Taj plan predviđa da 10
korpusa t. j. druga i peta armija, cele celcate, sa masom konjice kao dodatak,
zauzmu sektor između jedne tačke na severu od ušća Pilice i Varšave, da bi dala
kontra-udar nemačkom levom krilu koje se približava Varšavi i ostaje otkriven.
Pokreti trupa, koje zahteva ovaj proti-manevar veoma su otežani rušenjem
privremenih mostova na Sanu, rđavim putevima i nepovoljnim atmosferskim
prilikama. Pored svega pokreti se vrše na vreme i 25 oktobra udarne trupe II i V
armije, koje su zauzele utvrđene oblasti Varšave, dobijaju nalog da pređu u opštu
ofanzivu. Međutim Nemci, koje napada konjica sa reke Bzure, a čije levo krilo
okružava ruska pešadija, vide da je situacija veoma nepovoljna i u noći od 25
oktobra počinju da se povlače na celom frontu sektora severno od Pilice. Pod
pritiskom ruske vojske, koja prelazi u ofanzivu, pokret povlačenja se malo po
malo pojačava, pa zahvata i austro-ugarsku vojsku na prvim karpatskim
utvrđenjima.
Uspeh otvara ruskoj vojsci široke izglede. Gonjenje neprijatelja može lako
da se završi zauzećem Poznanije i Šlezije, čijim bi gubitkom Nemačka izgubila
pokrajinu od ogromne vojne i industrijske važnosti. I zaista, istog dana kada
počinje povlačenje nemačkih trupa, ruska vojska dobija nalog da pređe u žestoku
ofanzivu na frontu Lodž—Piotrkov—Opozno—Opatov—Sandomierc, i da
nastavi da napreduje svojim desnim krilom. Nemci veoma vešto i brzo za sobom
kvare sve saobraćajne veze; tako ometaju rusko gonjenje i tako dobijaju u
vremenu, uspevaju da osvoje svoje teritorije. Pa ipak, Šlezija ostaje izložena
ruskom napadu: oko 10 novembra ruski front se već pruža od Unejove na Vartu
do ušća Nide na jugu i dalje duž Dunajeka.
Tada se jasno osećaju posledice nejednakih saobraćajnih mreža. Rusi
imaju na levoj obali Visle samo jednu veoma slabu mrežu, što otežava i najmanju
regrupaciju trupa. Nasuprot tome, Nemci na povratku, ponovo mogu da se služe
dvema jakim vezama i opkoljavaju dvostrukim ogradama celu rusku pograničnu
oblast. Nemačka komanda na istočnom frontu, koju, od početka novembra,
pretstavlja Hindenburg i njegov nerazdvojni drug, Ludendorf, šef glavnog štaba,
iskorišćava ovu prednost; u oblasti između Visle i Varte, komanda brzo
koncentriše oko šest pukova, kao i mnogobrojnu konjicu, koje prebacuje na
desno rusko krilo i namerava da ga opkoli. Ovaj usov trupa pod komandom
generala fon Makenzena, komandanta IX armije, napreduje do Lođa. Sa desne
obale Visle im uskoro stižu pojačanja i oni prisiljavaju neprijatelja, koji je već
dosta napredovao, na hitno povlačenje. 22 i 23 novembra jedna i po armija i dve
divizije nemačke konjice jedva izbegnu u oblasti Brzezina; pod cenu ogromnih
žrtava i nadčovečanskih napora, uspevaju preostali, najviše 8.000 ljudi, prema
obaveštenjima iz nemačkih izvora, da prokrče sebi put i da se spasu naglim
povlačenjem.

692
 Ofanziva kod Lođa završena je opštim povlačenjem IX nemačke armije.
Zbog tog neuspeha rešava se nemačka komanda da sa zapadnog fronta preuzme
četiri nove armije, II i XIII aktivne, III i XXIV rezervne i pet divizija konjice II, IV,
V, VI i IX i da ih uputi na rusku Poljsku. Ovo preuzimanje sprečava nastavljanje
ofanzive, koja se, u toku druge polovine oktobra i u početku novembra, vodila na
francuskom frontu, na Izeru i Ipru, u pravcu Kale-a, baze engleske vojske. S
druge strane, gubici, koje su ove trupe podnele u toku četiri meseca gotovo
neprekidane ofanzive, nestašica oružja i municije, naročito pušaka i metaka,
približavanje zime i naročito težak vojni položaj prisiljavaju Stavku da izvrši
reviziju plana predviđenih operacija i da im smanje broj. Tako ruska vojska
zauzima polovinom decembra položaje, koji su prethodno utvrđeni na rezi Bzuri,
Ravki i Nidi i počinje da se tamo utvrđuje.
Neuspeh turske ofanzive na Kavkazu (oktobra 1914—januara 1915). —
Ulazak Turske u rat komplikuje vojnu situaciju Rusije.
Turska flota pojačana od jakih i brzih nemačkih krstarica „Gebena” i
„Breslau”, 29 oktobra napada razne tačke na obali Crnog Mora.
Neposredno zatim, III turska vojska, koja je sastavljena od tri najbolje
otomanske armije sa Enver pašom na čelu, čiji je savetnik Bronsar fon Šelendorf,
šef glavnog štaba, napada na Transkavkaz. Njena se ofanziva bedno završava.
Prvih dana januara, 1915 potpuno je potučena pod Ardahanom i Sarikamihom i
mora da se povlači pred gonjenjem ruskih trupa. Hladnoća, veliki sneg i
planinski predeli oblasti gde se ona povlači, potpuno je dezorganizuju. Put,
kojim se ponovo vraća pokriven je smrznutim ljudskim i životinjskim leševima,
kao i municijom, topovima i napuštenim kolima. Rusima ona ostavlja
mnogobrojne zarobljenike, među kojima je i jedan komandant armije i tri
komandanta divizije sa njihovim glavnim štabovima. Ovaj potpuni poraz
najboljih turskih trupa osigurava Kavkaz od novih napada za celo vreme trajanja
rata.
Nemačka ofanziva u Istočnoj Pruskoj (februara 1915). — Istočna Pruska
stalno ugrožava desno krilo ruskog fronta, jer, služeći se svojom odličnom
železničkom mrežom, Nemci mogu u svakom času da preduzmu ofanzivu ka
srednjem Njemenu, Bobru ili Narevu, pa da zatim opkole bok ili čak zadnje
delove ruske vojske, koja je ostala na levoj obali Visle. Zbog toga Stavka,
početkom 1915, misli da je ponovo okupira. Ona na nju baca novu vojsku, koja
uspeva da zauzme jedan deo i da se utvrdi na reci Angerapu i duž istočnih
puteva u predelu jezera Mazurije.
Njen plan se na prvom mestu sastoji u tome da između Pultuska i
Ostrolenka koncentriše naročitu XII armiju, koja je sastavljena od 10 divizija i da
njome napadne na front Soldau—Ortelburg, a pokazuje da ima tu dobru stranu
što dozvoljava da se ofanziva počne sa snagama, koje su tada na raspoloženju.
Ona, ipak, ne namerava da taj plan privede u delo pre druge polovine februara, t.
j. pre nego primi pojačanja u ljudima i u municiji.

693
 Na nesreću pripreme za ovu ofanzivu nisu mogle da ostanu tajne, pa
nemačka komanda odlučuje da ih preduhitri, krajem januara. Ona se odriče
svake ozbiljnije operacije na zapadnom frontu, da bi u Istočnu Prusku uputila
četiri nove armije, od kojih su XXXVIII, XXXIX i XL bile obrazovane za vreme
zime u unutrašnjosti carstva, a četvrta, XXI povučena je sa francuskog fronta.
Ove trupe su spremne za borbu prvih dana februara, a već 7-og počinje njihova
ofanziva na dva krila X ruske armije. I pored godišnjeg doba i nepovoljnog
vremena napad je snažno vođen i Rusi su prisiljeni da pređu srednji tok Njemena
i Borg; u povlačenju opkoljena je u šumama Avgustova XX ruska armija, a posle
ogorčenog otpora i velikih gubitaka, dobar deo armije je zarobljen.
Napredovanje Rusa u Karpatima (decembra 1914—maja 1915). — Za
vreme prvih šest meseci, 1915, austriski front je pozornica događaja, koji će biti
od presudnog uticaja po daljnji tok rata: pošto su u Karpatima izvršili izvesna
napredovanja, Rusi moraju da se povlače i da evakuišu Galiciju i rusku Poljsku.
Već od kraja 1914, pošto su Austro-Nemci napustili srednji tok Visle i
Sana, austro-ugarske trupe napreduju ka Karpatima. General Ivanov,
zapovednik jugo-zapadne vojske, smatra da nije dovoljno ostati u defanzivnom
stavu, već da je potrebno preduzeti ofanzivu da se spreči reformisanje
neprijateljske vojske. Šta više, on misli da je najbolje zaposesti Madžarsku,
odvojiti je na taj način od Austrije i prisiliti na potpisivanje zasebnog mira. Sa
svoje strane, general Konrad fon Hecendorf, šef austro-ugarskog generalštaba,
svestan ozbiljnosti situacije, odlučuje da sa srpskog fronta povuče svoje najbolje
trupe i da ih uputi ka Karpatima. Sem toga, Nemci obrazuju u oblasti Munckača
(danas Mukačevo) naročitu južnu vojsku. Namera Austro-Nemaca je da,
napadom na front od brda Dukla do brda Viškova, oslobode austrisku tvrđavu
Pšemisl, koju opseda XI ruska armija i da ugroze saobraćajne veze Rusa sa
Lvovom. Tako, i pored zimskog doba, Karpati postaju pozornica mnogobrojnih
ogorčenih borbi, koje obema stranama nanose velike gubitke. Gotovo sasvim bez
municije i bez artiljerije iznemogli ruski vojnici prelaze preko stena i trude se da
stignu do brežuljaka, koje treba da osvoje. Pri ovom teškom podvigu njihovi se
redovi znatno proređuju.
22 marta Pšemisl, sa svojim garnizonom od preko 120.000 ljudi i 900
komada artiljerije, mora da se preda. Opsada je trajala skoro šest meseci;
nedostatak opsadne artiljerije, kao i krajnja nestašica municije bila je uzrok da
nije brže osvojena.
Njen pad oslobađa XI rusku armiju i omogućava jugo-zapadnoj vojsci šire
operacije. Baš iz političkih razloga zapovednički se nameće potreba da se osovina
ruskih napora pomeri ka Karpatima. Dardanelska ekspedicija, koju preduzimaju
saveznici, stavlja sebi u zadatak da Tursku istisne iz borbe i da reši pitanje
moreuza i Konstantinopolja, koji je za Rusiju od životne važnosti. Kako
geografski uslovi i slabost njene flote na Crnom Moru, koja nema hrabrosti pred
bosforskim utvrđenjima, prisiljavaju Rusiju da ne učestvuje u ovoj ekspediciji,
njene trupe se do iznemoglosti trude, da pripreme krajnji poraz austro-ugarske

694
vojske, koji bi podigao ugled Antante na Balkanu i doveo do saveza i
učestvovanja sa Rumunijom i Italijom. Ma da je, posle veoma teških pregovora,
između Italije i Antante 26 aprila 1915, potpisan osnovni sporazum, do stvarnog
učestvovanja novog saveznika dolazi, na žalost, tek mesec dana docnije. Što se
Rumunije tiče ona i dalje ostaje u očekivanju. Krajem aprila ruskim trupama
polazi za rukom da pređu preko vrhova Karpata i da se smeste po prostranim
južnim padinama.
Austro-Nemačka ofanziva i rusko povlačenje u Galiciji i u ruskoj
Poljskoj (maja—septembra 1915). — Austro-Mađari se u Karpatima održavaju
jedino zahvaljujući pomoći nemačkih trupa, koje su u ugroženim sektorima
pomešane sa njihovim. Međutim, to je samo privremena pomoć; da se spase
dvojna monarhija, potrebno je pribeći energičnijim merama i iz osnova izmeniti
situaciju. Zbog toga Nemci potpuno preinačavaju svoje stare planove. Na zapadu
zauzimaju odbranbeni stav, da bi sve snage skoncentrisali na istočnom frontu i
prenose čak i svoj glavni stan u malu varošicu Ples u Gornjoj Šleziji. Otsada oni
sa zapadnog fronta crpu snage, koje su im potrebne za razvijanje ofanzive na
istoku. Počinju sa povlačenjem 9 najboljih divizija, među kojima je pruska garda.
Sa austro-ugarskim trupama, koje su na položajima na Dunajeku grupišu oni 16
do 17 divizija pešaka, pravih udarnih trupa, snabdevenih dobrim oružjem i
dobrom municijom, kao i artiljerijom velikog kalibra.
Austro-nemačka ofanziva počinje 1 maja 1915, probojem ruskog fronta, na
sektoru između gornje Visle i podnožja Karpata, u klancu Gorlice. Ne samo da je
potisnuto desno krilo jugo-zapadne ruske vojske, već su ugroženi i zadnji delovi
njihovih jedinica, koji su prodrli daleko u Karpate, pa čak i zauzeli jedan deo
južnih padina glavnog planinskog lanca. Mali broj železnica i njihov slab
transportni kapacitet ne dozvoljavaju Rusima da pređu u protivnapad, već ih
prisiljavaju na potpuno povlačenje. Oko polovine maja njihove trupe u Galiciji
ponovo prelaze San, ali ne mogu da se održe pred nadiranjem svežih nemačkih
snaga. Pšemisl i Lavov padaju u ruke neprijatelja, 3 i 22 juna. Svuda, na severu i
na istoku, povlače se jugo-zapadne vojske ka ruskim granicama.
U isto vreme kada razvijaju ofanzivu u Galiciji, Nemci su veoma aktivni
na severo-zapadnom frontu. Oni do krajnjih granica iskorišćavaju preimućstva,
koja im donosi posedovanje Istočne Pruske. Najpre, krajem aprila, počinju sa
ofanzivom prema Tilzitu i Memelu, na desnoj obali Njemena, preko Šavli u
pravcu Rige, Dvinska i Vilne; zatim, sredinom jula, njihov se napad proširuje na
front u Narevu u oblasti Neogeorgijevsk—Lomža.
Razvoj ovog napada sa kojim uporedo ide jak pritisak protiv Kelma i
Vladimir-Volinskija u Galiciji, izlaže rusku vojsku, koja drži levu obalu Visle,
opasnosti da joj budu slomljena oba krila. Stoga glavni komandant general
Ivanov počinje da, u sporazumu sa Stavkom, oslobađa trupe iz „poljskog džepa”.
U noći od 5 avgusta, rusi evakuišu Varšavu i počinju da se povlače ka Istoku,
odbijajući neprijateljske napade i postepeno upućujući jedan deo svojih trupa ka

695
Vilnu, Dvinsku i Rigi, gde počinje da se obrazuje novi, severni front. Pored
svega, oni tek krajem avgusta uspevaju da zaustave neprijateljsku ofanzivu na
liniji, koja prolazi preko Rige, Dvinska, ušća reke Strip i spušta se duž Dnjestra
do rumunske granice. Zbog tog povlačenja oni gube sva svoja zapadna
utvrđenja. Mnoga su uostalom, bila na vreme evakuisana, jer je ratno iskustvo
dokazalo: da svojim sredstvima utvrđenja ne mogu da zaustave ofanzive velikih
masa vojske, niti da se odupru vatri njihove artiljerije.
U četiri letnja meseca, koliko je trajalo njihovo povlačenje u Galiciji i u
ruskoj Poljskoj, Rusi su, bez oružja i bez municije, sami imali da podnose pritisak
ujedinjenih neprijateljskih snaga. Francusko-engleske trupe su, istina, pokušale,
juna meseca, da nemačke trupe udalje sa ruskog fronta ali slaba preduzimljivost i
nezadovoljavajući rezultati nisu mogli da preduhitre udar, koji su Nemci
pripremili na Istoku. 7 jula, general Žofr saziva u Šantiji-u ratni savet saveznika,
koji: treba da prouči mogućnosti pomoći iscrpljenoj Rusiji. Pošto je izložio sve što
je Rusija učinila za opštu stvar, on podvlači potrebu jedne savezničke ofanzive.
Ta operacija, mećutim, traži dugu pripremu, tako da je francusko-engleska
vojska spremna da otpočne sa ofanzivom u Artoa i Šampanji, tek kada situacija
na istočnom frontu počinje da se stabilizuje. Što se tiče Italije, njene se operacije
protiv Austro-Ugarske ograničavaju na Isonzo i okolinu, pa, prema tome, ne
mogu iz osnova da izmene situaciju na glavnom frontu, t. j. u Galiciji. Austro-
Nemci, dakle, i dalje imaju slobodne ruke da koncentrišu svu pažnju i sve glavne
snage na ruski front, i nemaju potrebe da ih za odbranu podeljuju po ostalim
frontovima: francuskom, italijanskom, srpskom i Dardanelima. Prema službenim
podacima, uspeli su da septembra 1915, grupišu protiv Rusije 127 divizija
pešadije i 24 divizije konjice, umesto 50 divizija pešadije i 13 divizija konjice,
koliko su imali u početku rata. Boreći se na tako jakom frontu, Rusija je u
najvećoj meri doprinela uspehu saveznika. Njene su trupe skretanjem
neprijateljske pažnje sa ostalih frontova osigurale saveznicima gotovo
jednogodišnji odmor, posle teških napora prvog ratnog perioda, odmor koji će
oni dobro da iskoriste i da se pripreme za upornu borbu, koja će im kasnije
doneti krajnju pobedu.
Preuzimanje vrhovne vlasti od Nikole II i gubitak Vilna (septembra
1915). — Pred teškim položajem ruske vojske, koja mora da se povlači u
unutrašnjost zemlje i da neprijatelju prepusti 20 gubernija evropske Rusije rešava
se da sam car uzme u ruke vrhovnu komandu pomorskih i zemaljskih snaga. 5
septembra car dolazi u Stavku, koja je baš preneta iz Baranovića u Mohilev i
istoga dana privodi u delo svoju nameru. Stari generalisim, veliki vojvoda Nikola
Nikolajevič, imenovan je za vice-kralja i za komandanta naročite vojske u
Kavkazu sa titulom generalisima. U isto vreme, s njim i njegovi najbliži saradnici
napuštaju Stavku i Nikola II imenuje Aleksejeva za šefa svog glavnog štaba.
Carevu odluku da se stavi na čelo vojske ne odobrava ni: većina ministara,
ni Duma, ni narod. Svi se slažu u tome da je nezgodno da šef države napusti
prestonicu i da uzme odgovornost za buduće vojne operacije. Careva odluka

696
kritikuje se tim pre što ima svega dve-tri nedelje do početka jeseni, kada su
putovi neupotrebljivi, a svakog časa može da se očekuje nemačka ofanziva. I
zaista već 12—14 septembra, Nemci vrše jak pritisak na Vilno i Dvinsk. Da bi
odvojili vojsku sa severnog fronta, koji se definitivno obrazovao pod generalom
Ruskijem, od vojske sa zapadnog fronta, kojom komanduje general Evert, Nemci
bacaju napred svoju konjicu, čiji pojedini odredi stižu do oblasti Borisov. Glavne
železničke veze, koje vezuju dve severne prestonice su na taj način privremeno
presečene. Ruske trupe vrše ogromne napore da sastave probijeni front: u tome
uspevaju tek krajem septembra. Pored svega, izgubljena je oblast Vilna, koja je
tako važna po svojim železničkim vezama. Na celom frontu od Dvinska do
Pruska, Rusi moraju da se zadovolje privremenim položajima, koje se trude da
utvrde.
Od tog vremena počinje na ruskom frontu rovovski rat. Stavka misli da ga
iskoristi i da potpuno obnovi svoje trupe, koje su, posle te teške godine borbe,
potpuno iscrpljene. Međutim, događaji joj to ne dozvoljavaju. Oni je prisiljavaju
na nove ofanzive koje treba da pomognu saveznicima, pre nego što je mogla da
sakupi snage i sretstva koja su potrebna da bi uspela.
Ruska ofanziva kod Trembovle (decembra 1915). — U jesen, 1915,
Austro-Ugarska vojska, uz pomoć Bugara, koji prilaze centralnim silama, nanosi
srpskoj vojsci ozbiljan poraz. Svi su putevi presečeni i ona mora da otstupa ka
moru, kroz planine i vanredno nepovoljne klimatske prilike. Da joj olakša
otstupnicu, VII ruska armija, naročito obrazovana u tom cilju napada, krajem
decembra, na krajnje levo krilo jugo-zapadnog fronta u oblasti Trembovla. U ovoj
ofanzivi gubi Rusija 50.000 ljudi.
Ruske ofanzive od 1916 na severnom i jugo-zapadnom frontu. — 31
decembra 1915, sastaje se u Šantiji-u nova saveznička konferencija, koja ima za
cilj organizovanje uže saradnje među saveznicima za sledeću godinu.
Konferencija predviđa za leto, 1916, zajedničku francusko-englesku ofanzivu na
Somi i postavlja u zadatak Rusima da oni u cilju zavaravanja, 15 dana ranije
počnu sa ofanzivom. Međutim, Nemci preduhitre svoje protivnike. Već od 26
februara oni na Verdenu prebacuju ogromne vojne snage, pred kojim se razvija
nečuvena i žestoka borba, koja odnosi sve snage, kojima oni mogu da raspolažu
na zapadnom frontu.
Da spreče Nemce u njihovim namerama, Rusi 18 marta izvrše masovnu
ofanzivu u predele jezera Uaroča, na mestu gde se dodiruju severni i zapadni
front. Na taj način oni zaustavljaju sve nemačke rezerve na istočnom frontu i
uspevaju time da, od 22—30 marta, zaustaviv neprijateljske napade na Verden.
Svoju ofanzivu provode pod užasnim uslovima, na teritorijama koje su
topljenjem snega i porast reka pretvorili u blatne močvare, „u blatu i krvi”, kako
kažu sami Nemci. Njihovi veoma teški gubici broje 100.000 ljudi.
U međuvremenu, Stavka se sprema za letnju ofanzivu, koja je odlučena na
konferenciji u Šantiji-u. Ona se rešila da ceo svoj napor prenese na zapadni front,

697
a da na drugim frontovima, severnom i jugo-zapadnom, izvodi samo male
operacije. Ona, prema tome, deli tešku artiljeriju i municiju, koje još uvek ima u
ograničenoj količini. Međutim, okreti italijanske vojske varaju sva predviđanja.
General Kadorna, koji se sa glavnom snagom svojih trupa i dalje drži na Isanzi,
napadnut je oko polovine maja od strane Austro-Mađara. Pošto su se sakupili u
Trentinu, Austro-Mađari se naglo pojavljuju između Brenta i Adiđe i stavljaju
Italijane u veoma težak položaj. Dok u velikoj žurbi pregrupiše trupe, general
Kadorna je prisiljen da traži od Stavke hitnu pomoć. Rusija može da mu pomogne
jedino ako odstrani Austro-Ugarsku vojsku. U tom cilju mora da prenese vojsku
na jugo-zapadni front, koji je najbliži talijanskom frontu i da što pre izvrši
ofanzivu. Tako je Stavka prisiljena da napusti ranije pripremljene operacije i da
izvrši potpuno nepripremljen napad.
U tim nepovoljnim prilikama počinje slavna ofanziva Brusilova,
komandanta rigo-istočnih armija. Počela je 1 juna, a produžila se do prvih dana
septembra duž cele linije između Pripjata i Dnjestra ili na dužini od 375 vrsta. U
početku ofanziva uspeva da probije neprijateljski front u širini od 28—75 vrsta.
Međutim, front se ne predaje potpuno, jer ubrzo dobija pojačanja, koja su
povučena sa francuskog, italijanskog i engleskog, pa čak i novog makedonskog
fronta. Više od 30 divizija pojačanja, od kojih najmanje 24 dolaze sa francusko-
engleskog fronta, a 7 sa italijanskog, bačeno je na Brusilova. Najbolje među njima
upućene su na oblast Kovela, čije zauzimanje dozvoljava Austro-Nemcima da
zaustave rusku ofanzivu.
Ma da nije mogla da dâ odlučne rezultate, ofanziva Brusilova bila je od
ozbiljnog značaja po opštu situaciju. Ona je u osetnoj meri poboljšala položaj
italijanske vojske, omogućila francusko-englesku ofanzivu na Somi i rešila
Rumuniju da priđe antanti.
Krajem avgusta i Rumunija ulazi u rat. Na nesreću, ona veoma neobazrivo
pušta da njene trupe napreduju u Transilvaniji, pa tako izlaže svoje desno krilo i
zadnje odrede ujedinjenim snagama neprijatelja. Rusija mora da požuri u pomoć.
Njene trupe moraju da prodru na rumunsku teritoriju i da prikupe ostatke
rumunske vojske. Novi i teški zadatak nameće joj obrazovanje specijalnog
rumunskog fronta. Kako Rumuni mogu da dadu svega 6 divizija pešadije, a
jednu konjice, koje zauzimaju sektor od jedva 33 vrste, ona mora da brani sav
ostali front, koji se proteže na 469 vrsta na jugu i do Crnog mora. Oko meseca
januara 1917, Rusija mora tamo da prevede trideset šest divizija pešadije i šest
konjice, što znači četvrtinu celokupne svoje snage. Zbog toga je situacija na
istočnom frontu mnogo pogoršana i ruske vojske gube svaku mogućnost za
slobodnu akciju.
Vojne operacije na Kavkazu i u Persiji (1916). — Na kavkaskom frontu
Rusi odnose u toku 1916, niz važnijih pobeda. 16 februara, posle petodnevnog
opsedanja, osvajaju utvrđenje Erzerum; tursku tvrđavu. Dva meseca kasnije, 19
aprila, zauzimaju Trebizondu, što njihovoj vojsci dozvoljava da se snabde sa
svim što joj je potrebno i da nastavi sa napredovanjem.

698
 Njihove vojne operacije u ovom novom ratnom pozorištu, u Persiji, još su
mnogo uspešnije. Krajem maja, mali odred kozaka dospeva čak do glavnog stana
Engleza, koji pošto su pošli od Persijskog zaliva, napreduju uz Tigar. Ukratko,
krajem 1916, ruske trupe zauzimaju Erzendžan, Mouh, Bitliz, u Turskoj na strani
Azije i Amadan u Persiji; Komanda kavkaske vojske od sada misli samo da brani
osvojeno zemljište.
Zamorenost vojske i zemlje krajem 1916. — Ako se napravi bilans
rezultata koje je antanta postigla 1916 utvrđuje se da Centralne sile imaju sve
manje izgleda u pobedu. Sama činjenica, da krajem godine, Nemačka željno
očekuje kraj neprijateljstava i zaključenje mira najbolji nam je dokaz.
Međutim ovi povoljni rezultati se ukazuju samo onome koji ume da
zahvati celokupnu situaciju. Mase ih nikako ne vide; one poznaju samo teški
život u rovovima, uzaludnost svakog pokušaja da se pređe mreža od bodljikave
žice i potoci prolivene krvi. U Rusiji je broj ljudi pozvanih pod zastavu
prevazišao 13 miliona, broj ubijenih 2 miliona, a broj osakaćenih nije manji od
četiri, ako ne i četiri i po miliona. Okviri mnogobrojnih jedinica obnavljani su po
pet pa i šest puta. Ma da svi elementi stanovništva koje je procenjeno na 170
miliona, nikada ne mogu da budu pozvani pod zastavu, ovakav vojnički napor u
zemlji, koja je u mirno vreme regrutovala svega polovinu svojih obveznika
dostiže krajnje granice.
S druge strane iz nedostatka radne snage produktivnost s polja opada.
Sem toga poteškoće u saobraćaju sa inostranstvom i nedovoljnost domaće
industrije dovode postepeno do industrijske krize i strahovite dezorganizacije
saobraćaja. Cene robe se naglo penju i stanovništvo trpi od svake moguće
oskudice.
Iz tih razloga nezadovoljstvo stanovništva prema vladi neprestano raste,
jer su pod njenom vlašću uslovi života postali tako teški, a ona sama, u ostalom,
odavno više ne uliva poverenje. Nemačka Komanda veoma vešto iskorišćava
opštu zamorenost kao i ogorčenje protiv vlasti koja se uvek protivi hitnim
reformama. U toku leta komanda organizuje propagandu, koja ide za tim da kod
ruskog vojnika pokoleba volju za nastavljanjem rata, kao i moralnu disciplinu.
Poslednje Ruske ofanzive 1917. — Svesni deo ruske vojske prihvata
revoluciju, koja 1917, marta meseca, obara caristički režim, kao novi faktor
pobede. Privremena vlada je istog mišljenja; Rusija mora novom ofanzivom da
dokaže da sa saveznicima želi da nastavi rat do krajnje pobede.
Organizacija ove ofanzive nailazi na ogromne poteškoće: S jedne strane
vojnike zahvata nagla obeshrabrenost i slabi vojnu disciplinu; s druge strane,
unutrašnja politička situacija oduzima privremenoj vladi svaku snagu i potrebni
autoritet. Pa ipak, zahvaljujući naporima ministra rata, A. T. Kerenskog i ruske
vojske, dolazi na jugo-zapadnom frontu do velikog napada na Austro-Mađare.
Napad počinje (od jula i razvija se na obema obalama Dnjestra 62) Elektrizovane
62
Poznat u Rusiji pod imenom „ofanziva od 18 juna” (stari kalendar)

699
trupe, koje predvode hrabri oficiri, koji žrtvuju svoj život, uspevaju da potisnu
neprijatelja, uzimaju nekoliko hiljada zarobljenika i u naletu dolaze do reke
Lomnice, pošto su zauzeli varoši Halić i Kalić. Ali već posle prve opasnosti
vraćaju se ka granici isto onako brzo kako su napredovale, tako zanos
stanovništva pada.
Pokušaj ofanziva na drugim frontovima daju još rezultate. Jedan nemački
napad, početkom septembra, u oblastima Rige, i Fridrihštata, prouzrokuje
povlačenje XII-te armije, koja obrazuje desno rusko krilo na liniji Verden i
prepušta neprijatelju donji tok Dvine. U oktobru, Nemci uspevaju, da bez mnogo
poteškoća zauzmu ostrva Ezel i Dago, koja su im neophodno potrebna za
odbranu oblasti oko Rige.
Kasniji vojni događaji na ruskom frontu od veoma su malog interesa.
Neograničena propaganda pristalica mira, koju potpomaže boljševička vlada, a
koja se u masama besno širi, dovodi do potpune dezorganizacije ruske vojske,
koja je iscrpljena dugim ratnim poteškoćama.
3 marta 1918 godine, između četiri poslanika boljševičke vlade:
Sokolnikova, Čičerina, Petrovskog i Karakana potpisan je mir. U ovo vreme, 80
divizija centralnih sila, od kojih je preko polovine nemačkih, drže istočni front u
Evropi. Ovaj front se pruža, u sredini, od Narve do Orše, na levom krilu.
Nemačke trupe zauzimaju Finsku, na desnom krilu, Austro-Nemačke snage se
utvrđuju na celoj teritoriji Ukrajine, do Rostova i Crnog Mora; Turske trupe, koje
su prešle u ofanzivu zauzimaju Transkavkaz.
Svesni elementi ruske vojske nisu uzeli nikakvog učešća u transakcijama
Brest-Litovskog mira, pa ih nisu ni priznali. Kada su vojni stručnjaci
konsultovani u pogledu nemačkih predloga za mir, oni su izjavili da su ti
predlozi neprihvatljivi; oni su, sem toga, kategorički odbili da potpišu bilo koji
dokumenat, koji se odnosi na prekidanje neprijateljstava. Kad je boljševički
kongres ratifikovao ugovor o miru, morali su najaktivniji elementi ruske vojske
da se sklone po zemljama kojima se Rusija graniči, i da tamo nastave borbu za
svoju otadžbinu.

700
 XXIII. NIKOLA II (1894-1917)
(nastavak)

1. ČETVRTA DUMA I NAGOVEŠTAJ REVOLUCIJE (1912-1917)

Izbori za četvrtu Dumu. — Vlada Kokovceva, koja je bila izgubila veru u

oktobriste, odlazi na izbore u sporazumu sa nacionalistima i sa krajnjom
desnicom. Ona je rešena da se koristi svim prisilnim sredstvima koje joj pruža
zakon od 3/16 juna 1907 godine, a naročito ugledom što ga uživa sveštenstvo.
Pošto joj je izborni zakon davao pravo da podeli sve birače na grupe obrazovane
prema društvenom staležu, vlada je rešila da sveštenstvo obrazuje zasebnu
grupu i da Sveti Sinod i episkopi po svojim eparhijama vrše pritisak na
sveštenike birače. Svi sveštenici bez izuzetka dobivaju naređenje da uzmu učešće
u predizbornoj agitaciji i da glasaju prilikom svih izbornih radnji, a to će reći
prilikom određivanja birača i poslanika, za vladine kandidate. I pored protesta
petrogradskog mitropolita Antonija, Crkva je na taj način gurnuta u politiku.
Sveštenici, od kojih je znatan broj izabran za birače drugog stepena i provernim
izbornim skupštinama, obrazuju prilično veliki deo pokrajinskih izbornih
kolegija, te u izvesnim slučajevima odlučuju o konačnom izboru poslanika. Pri
svem tom, vlada ne postizava željene rezultate, prvo stoga što birači,
razgnevljeni bezobzirnim pritiskom vlasti, glasaju često za kandidate opozicije, a
zatim stoga što sveštenici naimenovani za birače ostaju usamljeni u pokrajinskim
izbornim kolegijama i ne uspevaju da veliki broj sveštenika bude izabran za
poslanike.
Izbori ne donose odlučnu pobedu nijednoj od triju grupa, desnice, centra i
levice, koje su u njima učestvovale. Oni čak znače poraz za centar: oktobristi,
lišeni vladine potpore a tako isto i jednog dela glasova zemljoposedničkih
delegata čije su simpatije prema opoziciji porasle za vreme treće Dume, gube 50
poslanika u korist kandidata levice i desnice, i dobijaju samo 98 mandata. Ali
vlada nije uspela da bude izabrana jedna nacionalna i reakcionarna većina
sposobna da je podržava.
Stranke u Dumi i nastavljanje reakcionarne politike. — Sastav četvrte
Dume sasvim je različit nego što je bio u trećoj: sada je centar slab, a oba krila
snažna; vladine stranke, koje nemaju apsolutnu većinu, broje 185 a opozicija
skoro 150 poslanika, dok nasuprot njima oktobristi imaju samo 98 poslanika.
Ipak, i pored svoje brojne slabosti, oktobristi zadržavaju i u četvrtoj Dumi isti
onaj uticaj koji su vršili i u trećoj, jer se bez njih nije mogla da stvori nikakva
većina. Kao gospodari situacije, oni manevrišu vešto između desnice i levice; čas
se udružuju sa desnicom da bi potpomogli vladu, a čas glasaju zajedno sa
levicom, na primer u početku zasedanja, kada su uspeli da se izglasa ovaj ustavni
predlog: „Zakonodavni rad može se vršiti normalno samo ako vlada i
zakonodavne ustanove budu iskreno sarađivale na ostvarenju načela iznesenih u

701
carskom proglasu od 17/30 oktobra 1905 godine i na ustanovljavanju stroge
zakonitosti”.
Dva prva zasedanja protiču u atmosferi zabrinutosti zbog međunarodne
situacije i u unutrašnjoj reakciji.
U pogledu spoljne politike, iako je pobeda balkanskih država nad
Turskom značila diplomatski uspeh za Rusiju, koja je uložila toliko truda da
stvori Balkanski savez, raskidanje ovoga saveza i rat koji je otuda potekao bili su
za nju pravi poraz. Njeno kolebanje za vreme ove krize, kad se nije umešala
vojnom silom, dolazilo je otuda što nije bila spremna da izdrži jedan evropski rat.
Vojne reforme započete pod uticajem Dume daleko su od toga da budu završene;
metode ministarstva vojnog, koje su kritikovali ne samo opozicija već i
oktobristički centar treće Dume, nisu se mnogo izmenile; i sam ministar vojni,
general Suhomlinov, koji uživa osobitu naklonost carevu, nije na visini svojih
odgovornosti, i o njemu se mnogo raspravlja.
U unutrašnjim poslovima, vlada nastavlja svoju reakcionarnu politiku.
Car se rastaje od Kokovceva 31 januara/13 februara 1914 godine i umesto njega
postavlja za pretsednika vlade Goremikina. Ovo naimenovanje daje novo
jemstvo desnici i znači pojačavanje reakcije. Ubrzo pokušaji da se ograniče prava
Dume samovoljnim tumačenjima zakona postaju sve češći, i širi se glas da vlada
namerava da pretvori zakonodavna tela, jednim novim državnim udarom, u
proste savetodavne skupštine. U isti mah ministarstvo unutrašnjih poslova,
povereno Nikoli Maklakovu, počinje strahovito da kinji javnost i koči rad mesnih
samoupravnih ustanova.
Rat i „sveti savez” vladinih stranaka u 1914. — Iako usamljene grupe
„militarističke” stranke koja okružava ministra vojnog gledaju povoljno na
mogućnost oružanog sukoba sa Nemačkom, ipak vlada, Duma i rusko javno
mišljenje žele da se održi mir. I ma da su mnogi predznaci nagoveštavali rat još
dosta pre 1 avgusta 1914 godine, on je iznenadio i javnost i državnu vlast.
Narod ga smatra kao odbranbeni rat, i celokupna štampa, bez obzira na
mišljenje, preklinje stranke da se okupe oko vlade i da zaborave političke
razmirice, pa da načine zajednički front prema neprijatelju. Sutradan po objavi
rata od strane Nemačke, car objavljuje jedan proglas u kome izražava želju „da u
ovoj užasnoj godini iskušenja unutrašnje raspre budu zaboravljene, da se učvrsti
veza između cara i njegovoga naroda i da čitava Rusija odbije drski nasrtaj
neprijatelja”. Političke stranke i izvesne društvene organizacije pridružuju se
ovome pozivu „da se zaborave unutrašnje razmirice”. U jednom proglasu koji je
objavljen istoga dana kad i carev, središni odbor kadetske stranke izjavljuje: „Ma
kakvo da je naše držanje prema unutrašnjoj politici vlade, naša je prva dužnost
da sačuvamo zemlju da ostane jedna i nedeljiva i da branimo njen položaj
svetske sile koji joj osporava neprijatelj. Odložimo za docnije naše unutrašnje
razmirice, ne dajmo protivniku ni najmanji povod da računa na razmimoilaženja
koja nas razdvajaju i sećajmo se odlučno da je u ovom trenutku naš prvi i jedini
zadatak da pomažemo našim vojnicima ulivajući im veru u pravednost naše

702
borbe, mirnu hrabrost i u pobedu našega oružja”. Značajna je činjenica i to da,
čim se uvidelo koliko je opasna međunarodna situacija, štrajkovi koji su bili izbili
po petrogradskim fabrikama u prvoj polovini jula, u trenutku dolaska
pretsednika Francuske republike Poenkarea, prestaju odmah. Ali se tek na
vanrednoj sednici Dume, održanoj 26 jula/ 8 avgusta, „sveti savez” političkih
stranaka i vlade ispoljava na najdostojanstveniji način. Posle govora pretsednika
Dume, pretsednika vlade Goremikina, ministra spoljnih poslova Sazonova i
ministra finansija Barka, pretstavnici raznih narodnosti, Poljaci, Letonci, Litvanci,
Jevreji, Muslimani, Nemci iz baltičkih pokrajina i nemački naseljenici na Volgi
ređaju se na govornici da bi potvrdili svoju vernost i odanost ruskoj državi i
ruskom narodu, kao i svoju želju da rade na zajedničkom zadatku, na odbrani
otadžbine od zavojevača. Isto tako i pretstavnici raznih parlamentarnih grupa,
naročito pretstavnici dveju glavnih frakcija opozicije, Jefremov u ime progresista
i Miljukov u ime kadeta, potvrđuju snažno da „odgovorna opozicija” nudi vladi
neograničenu potporu: „Mi se borimo da oslobodimo našu otadžbinu od
tuđinske najezde”, izjavljuje Miljukov, „da oslobodimo Evropu i slovenstvo od
germanske hegemonije, da oslobodimo ceo svet od nepodnošljivog tereta sve
većeg naoružanja... U toj borbi mi smo svi ujedinjeni; mi ne postavljamo uslove,
mi ne zahtevamo ništa; mi prosto stavljamo na terazije borbe našu čvrstu volju
da pobedimo”.
Već u prvim danima rata, pretstavnici opština i zemstava odlučuju da
obrazuju Savez zemstava i Savez gradova. Ove organizacije bave se isprva
pružanjem pomoći bolesnicima i ranjenicima, a zatim se njihov rad proširuje i na
snabdevanje vojske. 12/25 avgusta pretstavnici zemstava raznih gubernija
okupljaju se u Moskvi i biraju za opšteg upravnika Saveza zemstava kneza G. E.
Lvova, koji se za vreme japanskog rata istakao svojim organizatorskim
sposobnostima.
Proglas koji glavni komandant, veliki knez Nikola Nikolajevič, upućuje
Poljacima 14/27 avgusta pojačava utisak da je vlada u tesnoj i istinskoj vezi sa
stanovništvom. Oduševljenje koje obuzima sve sredine ruskog društva za vreme
prvih nedelja rata prevazilazi čak granice zemlje. Jedan znatan deo iseljenika
pokazuje isti duh odanosti prema odbranbenom ratu: u jednom pismu Tajmsu,
Burcev izjavljuje da je „ovaj rat postao za Rusiju narodni rat”; drugi jedan
uticajan iseljenik, knez P. A. Kropotkin, podržava isto shvatanje, pa i socijal-
demokrati, među kojima i G. V. Plehanov, izjašnjavaju se takođe odlučno za rat.
Krajem leta i za vreme čitave jeseni ovakvo raspoloženje preovlađuje u
najvećem delu ruskoga društva, i to ne samo kod pretstavnika liberalnih i
demokratskih stranaka, već i kod socijalista-revolucionara i socijal-demokrata
(menjševika). Opšte oduševljenje ostaje nepokolebljivo i pored užasnog udarca
što ga je Hindenburg zadao vojsci Samsonova kod Tanenberga 11/ 24—16/29
avgusta, i pored rđave organizacije snabdevanja vojske, i pored neuređenosti
sanitetske službe. Potpora koju privatne organizacije pružaju vojsci, pomažući da

703
se evakuišu ranjenici, organizovanjem bolnica, podizanjem na bojištu ambulanta
i kantina, dokazuje vojnicima i oficirima da, ma kolike bile političke razlike koje
dele rusko društvo, ono je srcem uz one koji na frontu brane otadžbinu od
nemačke najezde.
Vojnički porazi i reakcionarna politika vlade slabe „sveti savez” (1914—
1915). — Nažalost, i pored carevog apela da se „zaborave unutrašnje borbe”,
unutrašnja politika vlade nije se izmenila. Kratkotrajnost prvog ratnog zasedanja
Dume, sazvane samo za jednu jedinu sednicu, izazvalo je opšte razočarenje.
Vlada, zadovoljna što je uspela da dobije podršku levice, ne hita da ponovo
okupi pretstavnike naroda i hoće da iskoristi okolnosti da bi upravljala sama,
primenjujući obilno čuveni član 87 osnovnih zakona o ukazima sa zakonskom
snagom. Finansije, novčanična politika i opticaj papirnog novca, vojna cenzura,
pomoć porodicama mobilisanih lica, izmene i dopune vojnih propisa, menjanje
veličine postojećih poreza i zavođenje novih poreza, carinskih tarifa, trgovačkih i
industriskih mera i mnogi drugi zakonodavni postupci od najveće važnosti, sve
to ne podleže kontroli zakonodavnih tela, sve se to odlučuje u grozničavoj žurbi
na sednicama vlade i ostvaruje, na osnovu člana 87, prosto carevim ukazima.
Ustvari, car sam stvara zakone; to je kao neko vraćanje autokratiji. Ministar
unutrašnjih poslova, Nikola Maklakov, ne menja svoje nepoverljivo držanje
prema narodu. On odbija da potvrdi izbor velikog broja članova kancelarija
zemstava i opštinskih odbora. On ne prestaje da stvara teškoće Savezu zemstava
kao i Savezu gradova. Kada su Galiciju, tu ukrajinsko-poljsku pokrajinu
austriske monarhije zauzele ruske pobedničke trupe, ruski upravljači koji su
tamo odašiljani zabranjivali su sve što je ukrajinsko i naposletku su uhapsili i
prognali unijatskog mitropolita Šeptickog, kao i više drugih uglednih ličnosti.
Njihova klerikalna politika, koja je težila da silom prevede unijate u pravoslavlje,
izazvala je žalosne sukobe ne samo sa unijatskim sveštenstvom, već mestimično i
sa samim galiciskim stanovništvom.
Vlada, u želji da odloži što je moguće više sazivanje Dume, bila je odlučila
da je ne okuplja pre jeseni 1915 godine. Ali se javnost uznemirila, jer se širi glas
da su, u jednom memorandumu podnesenom caru, reakcionarne sredine
dokazivale kako produženje rata, ogromne žrtve koje on zahteva i rastrojstvo
pozadine mogu dovesti do unutrašnjih zapleta i olakšati izbijanje jednog
revolucionarnog pokreta, te su otvoreno preporučivale zaključenje zasebnog
mira sa Nemačkom, čiji se politički i socijalni režim mnogo više slaže sa režimom
ruske carevine nego demokratski poredak zapadnih Saveznika. Na učestalo
navaljivanje pretsednika Dume i pretstavnika parlamentarnih grupa, vlada je
primorana da popusti, te je ponovan sastanak Dume utvrđen za kraj januara
odnosno sredinu februara 1915 godine. Ovo zasedanje traje tri dana, od kojih su
dva posvećena pretresu budžeta. Dok je budžetski odbor davao diskusiji sav
željeni obim i raspravljao ne samo o finansiskom zakonu, već i o opštoj politici
vlade, dotle je Duma, koja nije imala dovoljno vremena te je odobravala samo
petnaest minuta govora pretstavnicima svake grupe, primorana da je skrati. Na

704
javnoj sednici održan je „sveti savez” vlade i Skupštine. Tek na jednoj tajnoj
sednici odbora za narodnu odbranu kritikovana je politika vlade. Pošto su
saslušali objašnjenja ministra spoljnih poslova Sazonova i objašnjenja ministra
vojnog Suhomlinova, koji uverava da je vojska dovoljno snabdevena municijom,
namirnicama i opremom, Miljukov i Šingarev su kritikovali držanje vlade
naspram nacionalnih manjina i zamerili joj da ne poštuje „sveti savez”, čije je
održanje potrebno za uspeh rata; oni naročito napadaju rad ministra unutrašnjih
poslova Maklakova i zahtevaju da on podnese ostavku.
U proleće, nedostatak municije, naročito granata, koji se već osetio za
vreme mučnog i krvavog zimskog pohoda u Karpatima, čini situaciju veoma
opasnom. Kada su Nemci započeli ofanzivu u Galiciji, pozadina kao i front
shvatili su da poraz ruskih armija dolazi od nedostataka u njihovom
snabdevanju. Parlamentarni krugovi i javnost otpočinju ogorčenu borbu protivu
Suhomlinova, koji je pomoću umirljivih izjava što ih je učinio krajem
januara/sredinom februara u odboru za narodnu odbranu „obmanuo” poverenje
Dume.
Širenje nezadovoljstva i ekonomsko rastrojstvo (1915). — Pod uticajem
vojničkih poraza, javno mišljenje očigledno menja pravac. Umesto „svetog
saveta” javlja se postepeno sve jače gnušanje prema zločinačkoj nebrižljivosti
vlade, koja ostavlja rusku vojsku bez municije i spreme, naspram jednog
strahovitog protivnika. Nezadovoljstvo obuzima sve redove građanstva.
Ranjenici, vrativši se svojim kućama na kratko otsustvo posle bavljenja u bolnici,
otkrivaju mučne okolnosti u kojima se nalazi vojska i tvrde da ju je vlada izdala.
Suđenje pukovniku Mjasojedovu, optuženom za vezu sa neprijateljem, potvrđuje
glas koji se širi po celoj zemlji da je izdajstvo prodrlo u samo srce vojske. Krajem
maja/sredinom juna, u Moskvi, razdraženost naroda dovela je do pljačkanja
prodavnica i trgovina koje su pripadale sopstvenicima sa nemačkim ili neruskim
imenima, i zahvaljujući blagonaklonosti policije, koja u tome vidi način da
otstrani ogorčenost stanovništva, ovo pljačkanje uzima prilično velike razmere.
Gomile izbeglica koje beže pred nastupanjem neprijatelja prodiru malo po malo
u unutrašnjost zemlje, donose tamo svoje žalbe na lišavanja koja su pretrpeli, šire
tamo razne bolesti, gomilaju se po gradovima. Pošto je Vrhovna komanda bila
naredila evakuaciju svih seljaka iz oblasti ostavljenih neprijatelju, većina njih
morali su da napuste svoj zavičaj; državna blagajna prinuđena je da im pruža
pomoć, a to je za nju težak teret.
Uzrujanost i ogorčenje javnosti pojačavaju se ukoliko se umnožavaju znaci
sve većeg rastrojstva narodne ekonomije, naročito u pogledu saobraćaja. Kako
železnička mreža nije dovoljna za prevoz ogromnih količina materijala
potrebnog za snabdevanje vojske, ministarstvo saobraćaja moralo je ograničavati
sve više saobraćaj putnika i privatne robe železnicom. Unutrašnja trgovina pati
zbog toga, a razni proizvodi iščezavaju sa tržišta. Skupoća počinje da se oseća po
velikim varošima. Cene najpotrebnijih životnih namirnica skaču pod

705
istovremenim uticajem inflacije i smanjenja prometa. Mobilizacija, pozvavši pod
zastavu nekoliko miliona radnika i seljaka u najlepšim godinama, lišila je
industriju, trgovinu i poljoprivredu neophodne radne snage, i to u isto vreme
kada zahteva od njih krajnji napor za snabdevanje vojske ratnim materijalom,
spremom i potrebnim namirnicama.
Ekonomsko rastrojstvo ne uzrujava samo javnost, koja već odavno ističe
potrebu da se to zlo leči sistematskim radom, već ono zabrinjuje i vladu. Pod
uticajem vojničkih poraza, koje su naročito imale za uzrok rđavu organizaciju
pozadine, ona se odlučuje da iziđe u susret željama naroda sazivajući Dumu za
19 juli/1 avgust, i menjajući administraciju ekonomskih poslova: tako se jednom
odlukom ministarskog saveta od 7/20 juna 1915 godine, koju je i car ratifikovao,
ustanovljava jedan „naročiti savet za usklađivanje mera kojima se obezbeđuje
snabdevanje vojske materijalnim i vojnim potrebama”.
Kongres pretstavnika trgovine i industrije, Moskovska i Petrogradska
opština, zajednička konferencija upravnih odbora Saveza zemstava i gradova,
kao i konferencija pretsednika i delegata zemstava, izražavaju otvoreno javno
mišljenje. Pod njegovim pritiskom, vlada se odlučuje ne samo da sazove Dumu,
već i da ukloni iz vlade otvorene pristalice reakcionarne politike. Maklakov,
Suhomlinov, glavni pravozastupnik Svetog sinoda Sabler, i ministar pravde
Ščeglovitov, primorani su da podnesu ostavke pre sastanka Dume; oni koje
javnost opravdano smatra za odgovorne, zajedno sa Suhomlinovom, za
neuspehe ruske vojske, smenjeni su sa položaja. Ali imena novih ministara
dokazuju da vlada ne misli iskreno da izmeni svoju politiku. Iako je general
Polivanov, koji je došao na mesto Suhomlinova, popularan u vojsci i
parlamentarnim krugovima — liberal grof P. N. Ignjatijev postao je ministar
prosvete tek docnije, u zimu 1916 godine, posle smrti Kasoa, — knez Ščerbatov
na položaju ministra unutrašnjih poslova, A. Hvostov pravde, a A. Samarin na
položaju glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, nisu pogodni da olakšaju
izmirenje vlade sa Dumom i javnim mišljenjem.
Dumina potpora vladi i stvaranje „naprednog bloka” (1915). — Kada se
Duma sastala 19 jula/1 avgusta, našla se pred jednom vladom delom
obnovljenom, ali kojoj je uvek pretsedavao stari Goremikin, koji ne uživa
naklonost Skupštine i koji je nesposoban da vodi pomirljivu politiku.
Pošto je saslušala vladine izjave, Duma izglasava sa velikom većinom —
cela opozicija, oktobristički centar pa čak i umerene grupe sa desnice — jedan
dnevni red koji tvrdi da je potrebno izmeniti pravac unutrašnje politike i stvoriti
„jednu vladu koja bi uživala poverenje cele zemlje”, zatim ukazuje na neophodne
unutrašnje reforme i izjavljuje da je sloga između naroda i vlade potrebna za
podržavanje vojske i pripremanja pobede. Jedino ga jedan nacionalista i krajnja
desnica odbacuju. Tako se obrazuje jedna velika i čvrsta većina, ujedinjena
željom da potpomogne vladi u organizovanju snabdevanja vojske i da se ostvari
jedna „vlada narodnog poverenja” i jedan program liberalnih reforama. Duma
najpre izglasava zakonske predloge koji se odnose na stvaranje posebnih odbora

706
određenih da upravljaju snabdevanjem vojske i da se bore protivu ekonomskog
rastrojstva zemlje. Zakoiom od 17/30 avgusta stvorena su, po ugledu na naročiti
savet od 7/20 juna, četiri „posebna odbora”: za narodnu odbranu, za
snabdevanje gorivom prevoznih sredstava, javnih ustanova i preduzeća koja
rade za narodnu odbranu, za ishranu i za prevoz goriva i namirnica za vojsku;
kasnije se stvara još jedan odbor za „pomaganje izbeglica”. Pored nadležnih
ministara koji im pretsedavaju i pretstavnika upravnih vlasti, u njima će
zasedavati članovi Dume i Carevinskog veća koje imenuju zakonodavna tela;
tako ova tela učestvuju u radu na snabdevanju vojske i u suzbijanju ekonomskih
teškoća izazvanih ratom.
Za vreme ovoga letnjeg zasedanja, koje pada u vreme napuštanja Galicije,
Poljske i Litvanije od strane ruske vojske, parlamentarni krugovi pokazuju sve
veću želju da održe slogu između stranaka i većinu stvorenu na prvoj sednici.
Ideju koju je izrazila opozicija da se stvori jedna čvrsta parlamentarna većina,
toplo je prihvatio centar i jedan deo nacionalista. Jedino ostatak nacionalista,
jedan deo krajnje desnice i socijal-demokrati i radnici, koji imaju različito
shvatanje ne samo o opštoj politici, nego čak i o samom ratu, odbijaju da joj se
pridruže. Pregovori vođeni između pretstavnika opozicije, centra i dveju grupa
sa desnice koje su glasale za stvaranje „vlade narodnog poverenja”, završili su se
— i pored svih prepreka na koje se nailazilo pri sastavljanju jednog zajedničkog
programa — obrazovanjem jednog čvrstog parlamentarnog bloka, koji je nazvan
„napredni blok”. Njegov program, objavljen 26 avgusta/8 septembra, sadrži dva
načela opšte politike: prvo, obrazovanje jedne homogene vlade, sastavljene od
ličnosti koje uživaju poverenje naroda i rešene da u što kraćem roku ostvari
jedan program utvrđen sporazumno sa zakonodavnim telima; drugo, korenitu
izmenu upravnih metoda zasnovanih na nepoverenju prema svakoj nezavisnoj
javnoj delatnosti; a posebno: strogo poštovanje zakonitosti od strane upravnih
vlasti; ukidanje mešanja vojnih i građanskih vlasti u pitanja koja se ne odnose
neposredno na vojne operacije; obnova osoblja u pokrajinskim administracijama i
usvajanje jedne razumne i logične politike, sposobne da održi unutrašnji mir i da
otkloni sukobe između društvenih staleža i raznih narodnosti. On navodi i čitav
niz mera koje treba preduzeti radi njegovog ostvarenja; pre svega
administrativne mere: opšta amnestija za političke i verske krivice, pozivanje u
otadžbinu političkih izgnanika, prestanak verskih progonjenja, davanje
autonomije Poljskoj, ukidanje zakonskih ograničenja nametnutih Jevrejima,
zabrana da se progone Ukrajinci u Rusiji i Galiciji, uspostavljanje profesionalnih
radničkih saveza; zatim mnoge zakonodavne mere, između ostalih i dodeljivanje
seljacima istih prava koja imaju i ostali društveni staleži, stvaranje sreskih
zemstava i reforma opština i zemstava. Primeru Dume sledovalo je i Carevinsko
Veće. U tome gornjem domu obrazuje se jedna većina koja usvaja program
„naprednog bloka”. Manje jačine nego većina u Dumi, ona je ipak dovoljna da
obezbedi izglasavanje onih zakonskih predloga koje je već Duma usvojila.

707
 Razume se, krugovi reakcionarne desnice uznemireni su zbog stvaranja
„naprednog bloka”. Savet Plemićskog saveza, koji strahuje da se vladina politika
ne izmeni, traži od Goremikina jednim pismom da ostane veran reakcionarnim
načelima. Zahtevati jednu novu unutrašnju politiku, to znači, kaže se tu, hteti
iskoristiti teškoće ratnog vremena da bi se pokušalo sa ostvarenjem jednog
programa liberalnih reforama koji „može dovesti do novih nemira u cilju da se
promeni politički režim Rusije”, Što se tiče vlade, ona je podeljena u pogledu
pravca kojim treba ići. Pretsednik vlade Goremikin, koga je uplašilo stvaranje
„naprednog bloka” u Dumi, trudi se da odvoji od opozicije desno krilo
parlamentarne većine i pokušava da stvori desničarsku većinu gotovu da ga
pomogne. Nasuprot tome, nekoliko ministara, naročito Sazonov, Krivošejin, koji
drži poljoprivredu, i Haritonov, koji je državni kontrolor, izjavljuju da su
spremni da se oslone na jednu umerenu liberalnu većinu. Otuda se rađa kriza u
samoj vladi; Goremikin ima uza se samo svoje desničarske kolege, dok većina
ministara smatra da treba odgovoriti željama Dume i obezbediti saradnju vlade
sa parlamentarnom većinom menjajući sastav vlade.
Nikola II, pod uplivom carice i Raspućina, opredeljuje se za
nepopustljivost (1915). — Tada počinje da se meša u poslove carica Aleksandra
Fjodorovna kojom duhovno gospodari jedan čovek koji je na nekoliko godina pre
rata i za vreme samoga rata igrao ogromnu političku ulogu. Taj sibirski seljak,
kome se tačno ne znaju preci, koji se zakitio nazivom starec (Božji čovek) i poznat
svuda pod nadimkom Raspućin (razvratnik) koji su mu dali njegovi zemljaci,
jeste jedna od najmračnijih ličnosti nove ruske istorije. Zahvaljujući vezama koje
je umeo steći u dvorskim krugovima, on je uspeo da dođe do carice i da pomoću
šarlatanskih proročanstava i veštog iskorišćavanja jednog „hipnotičkog upliva”
pridobije njeno poštovanje i odanost. Carica slepo sluša njegove savete, i to ne
samo u svome porodičnom životu — Raspućin je iskoristio bolest carevića
Alekseja Nikolajeviča da bi učvrstio svoj uticaj, — već i u oblasti opšte politike.
Uticaj što ga ovaj prostački šarlatan vrši nad njom i preko nje na cara, jeste jedno
moćno oruđe kojim se klika dvorana služi da bi uticala na postavljenja na
položaje u višoj državnoj upravi, pa na taj način i na sudbinu cele zemlje. Oni
koji priželjkuju povlastice dvora, do kojih žele da dođu ne birajući sredstva,
sigurni su da će uspeti ako svemoćni starec pristane da se zauzme za njih, te se
kandidati za ministarske položaje tiskaju u njegovom pretsoblju, jer da bi se
dospelo do vlasti, neophodno je potrebna njegova blagonaklonost. Prepiska
između Nikole II i carice, objavljena posle 1917 godine, dokazuje da car, slušajući
sve više savete svoje žene, pita nju za savet u svim pitanjima unutrašnje i spoljne
politike, i da se Aleksandra Fjodorovna trudi da daje pravac slaboj volji svoga
muža. I upravo pod uticajem carice, koja je i sama bila pod uplivom Raspućina i
pridobijena za najstrožiji konzervatizam, Nikola II u jesen 1915 godine donosi
dve odluke, čije su posledice izmenile sudbinu Rusije.
Prvom odlukom, objavljenom raspisom od 24 avgusta/6 septembra 1915
godine, on smenjuje sa položaja vrhovnog komandanta velikog kneza Nikolu

708
Nikolajeviča, koji posle poraza toga leta nije više uživao poverenje zemlje i vojske
i čija se ostavka sama nametala, i rešava da on lično vrši vrhovno komandovanje
vojskom: „Dužnost da služim svojoj otadžbini koju mi je Bog nametnuo”,
izjavljuje on, „nalaže mi, sada kad je neprijatelj prodro u granice carevine, da
preuzmem komandovanje vojskom...”
Drugom odlukom, a to je ukaz 3/16 septembra iste godine, on prekida rad
Dume, i prvi put u ustavnoj istoriji Rusije ne određuje, suprotno ustavnim
odredbama, datum narednog saziva zakonodavnih tela. Ovaj ukaz, koji je
Goremikin uspeo da dobije pošto je otišao caru u Vrhovnu komandu, potvrđuje
pobedu desničarske manjine u vladi, a Skupština i javnost dočekali su ga kao
jedno izazivanje. On dokazuje, kao i raspis od 24 avgusta/6 septembra, da se
carica trudi da razvije kod cara misticizam koji je obuzeo celu carsku porodicu i
koji vešto održavaju Raspućin i njegove pristalice. On označava početak jednog
novog doba u istoriji rata: otsada se i car i vlada odriču svakog sporazuma sa
većinom Dume i javnim mišljenjem, da bi pošli onim kobnim putem koji će
odvesti u revoluciju.
Raskid između zemlje i vlade, i ubistvo Raspućina (1915—1916). —
Raspuštanje Dume povlači uzastopne ostavke ministara koji su bili pristalice
sporazuma sa parlamentarnom većinom i izjasnili se protivu toga da car
preuzme zvanje vrhovnog komandanta vojske. Jedan za drugim udaljeni su
ministar unutrašnjih poslova knez Ščerbatov, glavni pravozastupnik Svetog
Sinoda Samarin, ministar poljoprivrede Krivošein, a zatim posle nekoliko meseca
i popularni ministar vojni Polivanov, i ministar spoljnih poslova Sazonov, čiji
odlazak smanjuje uticaj Rusije u savezničkim državama gde je on uživao veliki
ugled. Oni su zamenjeni kandidatima carice i Raspućina, odlučnim pristalicama
reakcionarne politike, kao što su A. N. Hvostov, član krajnje desnice u Dumi,
kome je povereno ministarstvo unutrašnjih poslova. Iako i sam Goremikin mora
da ustupi pretsedništvo vlade Štjurmeru, to nije stoga što ga smatraju
neumesnim na čelu nove vlade, već stoga što Raspućinova klika hoće da ima za
pretsednika vlade jednoga od svojih ljudi. Štjurmer je ranije bio pomoćnik
ministra unutrašnjih poslova i rasturio je nekada zemstvo Tverske gubernije. Car
i carica, koji ga smatraju za jednog od najvernijih službenika carske porodice i
pouzdanog borca za odbranu prestola, poklonili su mu puno svoje poverenje.
Naimenovanje jednoga tako otvorenog reakcionara onemogućava svaki
sporazum sa Dumom. Kada je posle ostavke Sazonova preuzeo osim toga i
vođenje spoljnih poslova, duboka strepnja obuzela je parlamentarne krugove, jer
je bila u pitanju sudbina ruske spoljne politike I zaista, novi ruski ministar
spoljnih poslova toliko ne poznaje složena pitanja međunarodne politike pa čak i
sam diplomatski jezik, da mora da se ograniči na to da ćutljivo prisustvuje
razgovorima koje vodi njegov pomoćnik Njeratov sa stranim ambasadorima.
Godine 1916 protiče u atmosferi nesloge između Parlamenta i vlade. Duma se
saziva samo na kratka zasedanja, za vreme kojih parlamentarna većina pokušava

709
da ostvari zakonodavni program „naprednog bloka” i oštro kritikuje unutrašnju
reakcionarnu politiku Štjurmera. Ministri se neprestano menjaju: to već liči na
nekakav ministarski „janidžajes”. To je jedno karakteristično obeležje toga doba;
ukoliko se više ide ka revoluciji, utoliko su promene ministara sve češće, ali one
niukoliko ne menjaju sam duh vladine politike, kao što dokazuje naimenovanje
A. D. Protopopova za ministra unutrašnjih poslova na mesto Hvostova koji je
pao u nemilost. Kao potpretsednik Dume — u tome svojstvu putovao je sa
članovima Dume i Carevinskog Veća u savezničke zemlje i na zapadni front, — i
ma da je bio član oktobrističke stranke i „naprednog bloka”, Protopopov,
postavši ministar, napušta svoje dotadašnje drugove i stavlja se u službu reakcije.
Za svoje naimenovanje ima da zahvali uticaju Raspućina, i on unosi u vršenje
svoje ministarske dužnosti vatrenu revnost jednog novog pokrštenika.
Provalija koja se stvorila između cele zemlje i državne vlasti postaje sve
dublja. Čak i dvorski krugovi smatraju da je opasan put na koji neodgovorne
ličnosti, koje preko carice gospodare carem, guraju ceo narod. Nekoliko članova
carske porodice podnose Nikoli II jedan memorandum da bi skrenuli pažnju na
pogreške vladine politike i na potrebu da se učine ustupci Dumi. Sukob između
vlade i zemlje dostiže svoj vrhunac u jesen 1916 godine, za vreme zasedanja
Dume. Njene sednice otvaraju se 1/13 novembra u atmosferi obostrane
razdraženosti. Ovoga puta gnušanje Dume, koje se izražava u govorima
poslanika, ne izbija samo protivu vlade, već je upravljeno i na one koji su uistini
odgovorni za raskid između vlade i zakonodavnih tela. Sa govorničke tribine P.
A. Miljukov otvoreno ukazuje na članove kamarile koja okružuje caricu kao na
glavne potstrekače reakcionarne politike. Pošto je nabrojao sve reakcionarne
mere koje je donela vlada nasuprot željama parlamentarne većine i javnog
mišljenja, on zaključuje: „Šta je to u stvari? Glupost ili izdaja?” Nacionalista
Šulgin, sa desnice „naprednog bloka”,. koji dolazi posle njega na govornicu,
potkrepljuje njegove kritike. Vlada čini ogromnu grešku što se koristi pravom
vojne cenzure da bi zabranila objavljivanje govora održanih na dan otvaranja
Dume. U novinama sutradan javnost nalazi, umesto izveštaja sa skupštinske
sednice, samo prazne stupce. Ali je njena radoznalost usled toga još pojačana;
zato, i pored cenzure, tekst zabranjenih govora širi se na frontu kao i u pozadini
munjevitom brzinom, te ceo narod saznaje za optužbe izrečene sa govornice u
Dumi.
Štjurmer plaća svojim padanjem u nemilost vladine greške. Ali novi
pretsednik vlade A. Trjepov, koji pripada uzanom krugu visokih državnih
činovnika, nije takođe takav da bi se mogao svideti parlamentarnoj većini i
javnom mišljenju. Svi njegovi pokušaji da pridobije naklonost Dume propadaju.
Poslanici ga dočekuju hladno; članovi socijalističke opozicije stavljaju sebi u
dužnost da stalno prekidaju njegov govor, pa čak i vest koju je saopštio sa
govornice da su Saveznici pristali da Rusiji dodele Carigrad i Dardanele ne
proizvodi utisak koji je on očekivao. To zasedanje završava se 17/30 decembra u

710
atmosferi uzrujanosti i opšte zabrinutosti, jer se raskid između Dume i vlade
samo još pojačao.
U noći između 17/30 i 18/31 decembra 1916 godine, u dvorcu kneza
Feliksa Jusupova, posle jedne noćne orgije za vreme koje su pokušali da pomoću
cijankalija pomešanog u vino i kolače otruju potstrekača reakcije, stareca
Raspućina, ubili su ga sa nekoliko revolverskih metaka. Ubice, F. Jusupov i
poslanik Puriškevič — koji imaju za saučesnika velikog kneza Dmitrija
Pavloviča, — odvoze leš jednim automobilom u Petrovski park i bacaju ga u
vodu. Vest o tome ubistvu širi se odmah, i cela zemlja smatra Raspućinovu smrt
kao poslednju opomenu kamarili i glavnim ličnostima vlade.
Nagoveštaj revolucije (1917). — Širi se glas da će se ubrzo odigrati jedan
državni udar; šapuće se da zaverenici, među kojima ima i oficira iz vojske na
frontu — spominje se naročito general Krumov, pa čak i general Aleksejev kao
mogućni potstrekači državnog udara, — hoće da primoraju Nikolu II da se
odrekne prestola u korist carevića i da naimenuje za namesnika svoga brata,
velikog kneza Mihaila Aleksandrovića. Plan o Mihailovom namesništvu
pretresan je u parlamentarnim krugovima, iz kojih će posle nekoliko nedelja izići
privremena vlada. S druge strane, pribegava se svim sredstvima da bi se uticalo
na cara. koji se namerno udaljio od političkih realnosti i uporno se zatvorio u
mističnu atmosferu svoga najbližega kruga. Početkom januara 1917 godine
ambasador Engleske, ser Džordž Bakenen, kršeći pravila diplomatske etikecije,
pristupa za vreme jedne audijencije u Carskom Selu pitanju ruske unutrašnje
politike i izjavljuje da treba ovu izmeniti tražeći sporazum sa Dumom i javnim
mišljenjem. Ali, nijedan dokaz ne može da ubedi cara. Ne samo da ne pomišlja
da učini potrebne ustupke, već reakcionarna kamarila, grupisana okolo carice,
hoće naprotiv da iskoristi parlamentarni raspust da bi pojačala desno krilo
ministarskog saveta čiji je vođa Protopopov. Pretsednik vlade Trjepov primoran
je da podnese ostavku 27 decembra 1916/9 januara 1917 godine, zato što je
pokušao da se sporazume sa većinom Dume udaljujući Protopopova i druge
ministre neprijateljski raspoložene prema „naprednom bloku”. Njegov naslednik
je stari knez Golicin, čije je aktivno učestvovanje u dobrotvornim društvima
kojima pretsedava carica odlučilo o njegovom izboru. Ova promena ličnosti bila
bi dovoljna da pokaže kako su car i carica čvrsto rešeni da nastave politiku
reakcije. U to se više ne može sumnjati kada je car ovlastio Golicina da odloži
ponovan sastanak Dume od 12/25 januara za 14/27 februar.
Nezadovoljstvo izazvano ovakvom politikom i mešanjem caričinim ne
samo u unutrašnje poslove, već i u spoljna pitanja, obuzelo je celu zemlju, vojsku
kao i sve društvene staleže. Počev od velikih kneževa, koji pišu Nikoli II da bi
protestvovali protivu uticaja koji neodgovorne ličnosti vrše na rusku politiku, pa
do poslednjeg vojnika na frontu, koji je ubeđen da je izdat, ceo narod dolazi do
ubeđenja da dvor i reakcionarna kamarila neminovno vode Rusiju pravo u
katastrofu. U februaru, znaci nezadovoljstva kod masa jasno se ispoljavaju. Jedna

711
demonstracija bila je u Petrogradu pripremljena za dan ponovnog otvaranja
Dume 14/27 februara; bilo je predviđeno da povorka radnika prođe kroz varoš,
otide u Dumu i u ime radničke klase podnese čitav niz političkih zahteva,
naročito zahtev da se obrazuje vlada koja bi bila odgovorna pred donjim domom.
Ali ova demonstracija nije izvedena, jer su vođe „naprednog bloka” uspele da
nagovore radnike da je se odreknu; ono zaista imaju puno razloga da veruju
kako je zamisao za tu manifestaciju, koja je mogla da izazove ozbiljne nerede,
protekla iz odeljenja javne bezbednosti ministarstva unutrašnjih poslova.
Ali ono što su uspeli da otklone 14/27 februara, izbija posle nekoliko
dana. Radnički nemiri, koji počinju 24 februara/9 marta i koji su izazvani
nestašicom životnih namirnica u prestonici, pretvaraju se u strahovit
revolucionarni pokret, kome se pridružuju pukovi petrogradskog garnizona.

2. REVOLUCIJA IZ FEBRUARA/MARTA 1917 GOD.

(27 februar/12 mart — 25 oktobra/7 novembra 1917 g.)

Istorija Revolucije iz februara/marta 1917 godine deli se prilično tačno na

četiri perioda, od kojih je svaki trajao po dva meseca.
U prvom periodu, za vreme privremene vlade koja je obrazovana petog
dana revolucije, 3/16 marta, i koji je trajao do 5/18 maja, pretstavnici građanske
stranke i socijalističkog bloka vode potajnu borbu, naročito po pitanju rata i mira.
Drugi period, za vreme druge privremene ili prve koalicione vlade, od
6/19 maja do 2/15 jula, ispunjen je borbom između umerenih socijalističkih
stranaka, koje zajedno sa sovjetima radnika i vojnika podržavaju vladu, i
boljševika, koji izazivaju oružanu pobunu u Petrogradu od 3/16 avgusta do 5/18
jula.
Treći, koji počinje jednom dugačkom ministarskom krizom završenom tek
24 jula/6 avgusta, obeležen je stvaranjem druge koalicione vlade (24 jula/6
avgusta — 26 avgusta/8 septembra) i kolebanjem vlade, koju su drmusale struje
sa desnice i levice; iako su desničarske stranke ustale protivu julskih događaja i
isprva imale uspeha, one su izgubile svoj uticaj u trenutku Kornilovljeve pobune.
Četvrti period otvara se trećom krizom vlade, najdužom, koja se završila
tek 27 septembra/7 oktobra stvaranjem treće i poslednje koalicione vlade. Za
njeno vreme, koje je trajalo jedva mesec dana, do boljševističke revolucije od 25
oktobra/7 novembra, boljševici zadobivaju neospornu nadmoćnost u
prestoničkom garnizonu i u sovjetima radnika i vojnika, uspevaju da konačno
diskredituju umerene socijaliste u očima masa i pripremaju svoju pobedu.
Tako politička borba, koja se nastavlja za četiri vlade proizlazi iz revolucije
u februaru/martu, završava se, posle uklanjanja jedne buržoaske vlade, time što
daje vlast uzastopno jednoj buržoaskoj i demokratskoj koaliciji, zatim umerenim
socijalistima i boljševicima, dok revolucija, šireći se u narodnim masama, dovodi
do sloma vojske i postepenog rasula zemlje.

712
 Revolucija iz februara/marta i careva abdikacija. — Na dan 27 februara/
12 marta, dok su se članovi carske Dume okupljali u Tavridskom dvorcu da im
se saopšti carev ukaz kojim se 929 obustavlja njihov rad, jedna pobuna, koja
nema nikakve veze sa ovim ukazom, izbija u kasarnama petrogradskih pukova,
najpre u Volinskom i Litovskom puku, a zatim u gardiskim pukovima,
Pavlovskom i Preobraženskom. Vojnici su se dočepali bojnog slagališta, zauzeli
Petropavlovsku tvrđavu, otvorili tamnice u kojima su bili politički krivci i
osuđenici po građanskim krivicama, zapalili Palatu pravde i Glavnu policiju, itd.
Čim su članovi Dume čuli za ove događaje, izabrali su između sebe, na
privatnom sastanku, jedan privremeni odbor „da bi se uspostavio red i stupilo u
vezu sa ličnostima i organizacijama koje su učestvovale u toj pobuni”. Ali
predveče, kada se uvidela veličina revolucionarnog pokreta, ovaj privremeni
odbor bio je primoran da uzme u svoje ruke vlast koju je caristička vlada,
izgubivši potpuno glavu, ispustila. Iste večeri, u Tavridskom dvorcu, održava se
sastanak koji su sazvale žurno grupe radnika i socijalista iz „sovjeta radničkih
poslanika”. Ovaj odlučuje da pridruži sebi „vojničke poslanike” iz pobunjenih
pukova. Iako potisnut u pozadinu raznorodnom gomilom koja je brzo preplavila
dvorane Dume, ipak privremeni odbor i dalje donosi odluke i odašilje komesare
u sve grane državne administracije.
Ministarski savet i carev brat, veliki knez Mihail, telegrafišu u Glavni štab
savetujući Nikoli II da odredi jednu ličnost koja uživa opšte poverenje da ona
sastavi jednu parlamentarnu vladu. Ali, povinujući se savetima carice i ne vodeći
računa o dokazima generala Aleksejeva, Nikola to odbija, naređuje da se
preduzmu „odlučne mere za ugušivanje revolucionarnog pokreta” i šalje u
Petrograd generala Ivanova sa diktatorskim ovlašćenjima. Sa istom upornošću, i
pored najusrdnijih preporuka da ostane kod vojske, on se rešava da otputuje u
Carsko Selo, gde želi da se sastane sa svojom ženom i bolesnom decom.
Međutim, u Petrogradu pokret se organizuje. Već 28 februara/13 marta
pobunjeni pukovi, predvođeni svojim oficirima, dolaze u Dumu i izjavljuju da
pristupaju revoluciji; snabdevanje prestonice obezbeđeno je; preduzete su mere
da se ne dopusti prolazak carskom vozu koji je išao ka Carskom Selu, te je sa
stanice Dno car primoran da se vrati ka Pskovu. I Moskva se pridružila pokretu.
Vojne starešine uviđaju da im je nemogućno da odvoje trupe sa fronta a da ne
dezorganizuju odbranu. Pod takvim okolnostima privremeni odbor pristupa
1/14 marta obrazovanju jedne privremene revolucionarne vlade. Knez G. E.
Lvov, neosporni starešina varoških organizacija i zemstava, naimenovan je za
pretsednika vlade; većina njegovih saradnika su najugledniji pretstavnici onih
stranaka u Dumi koje su pristupile „naprednom bloku”: V. L. Lvov (desnica),
Godnev (oktobrist), Konovalov (naprednjak), Miljuhov i Šingarjev (kadeti),
Njekrasov (kadet levičar); jedan od njih, Kerenski, je „radnik” i socijalist-
revolucionar, koji je pristao da primi portfelj ministra pravde i pored odbijanja
socijalista da učestvuju u jednoj buržoaskoj vladi; ostali, uzeti izvan Dume, jesu

713
Gučkov, član Carevinskog Veća (oktobrist), Tereščenko, mlad član potajnih
zborova koji su prethodili revoluciji (nezavisan), i profesor Manujlov, iz Moskve
(kadet). Uveče, privremeni odbor Dume i članovi određeni da uđu u vladu
započeli su pregovore sa pretstavnicima sovjeta radničkih i vojničkih poslanika
da bi ga pridobili da potpomaže revolucionarnu vladu. Socijalisti, koji još nimalo
nisu sigurni u pomoć masa i koje je revolucija iznenadila, pokazuju se prilično
popustljivi. Oni pristaju na sporazum, na osnovu jednog korenitog političkog i
socijalnog programa koji ipak priznaje posebna prava vojsci uopšte, a
pobunjenim vojnicima petrogradskog garnizona naročito. Tako najaktivniji
element iz prvih dana revolucije zahteva i dobiva svoju nagradu.
Stvaranje prve revolucionarne vlade primljeno je sa opštim oduševljenjem.
Ali ostaje još da se reši sudbina cara i dinastije. 2/15 marta odbor Dume stavlja u
dužnost Gučkovu i Šulginu da zahtevaju abdikaciju Nikole II i stupanje na presto
carevića Alekseja, pod namesništvom velikog kneza Mihaila. Generali Aleksej,
načelnik đeneralštaba, i Ruski, glavni komandant severnog fronta, izjašnjavaju se
za abdikaciju; komandanti zapadnog i jugozapadnog fronta, generali Brusilov i
Evert, zatim veliki knez Nikola Nikolajevič, koji se nalazi na Kavkazu, sleduju
njihovom primeru. Pred ovom jednodušnošću vrhovnih vojnih starešina car je
primoran da se pokori. Ipak, u poslednjem trenutku on menja odredbe u aktu
abdikacije udaljujući svog sina od prestola, što je protivno zakonu, i određujući
sebi za naslednika svoga brata Mihaila. Ova izmena, kao što se vidi iz caričinih
pisama, krije u sebi jednu potajnu nameru; ona treba da omogući da se izjavi
kasnije, kada prilike opet budu povoljne, da abdikacija ne važi i da se uspostavi
zakoniti naslednik u njegovim pravima i neograničenoj vlasti.
Međutim, u Petrogradu, među levičarskim strankama, namera da se
zahteva republika brzo se ispoljava. Careva odluka oduzima konačno svaki
oslonac pristalicama ustavne monarhije. U noći između 2/15 i 3/16 marta odbor
Dume odlučuje da podnese Mihailu dva gledišta, gledište republikanaca koje
brane Kerenski i Njekrasov, i gledište ustavnih monarhista koje podržava
Miljukov. Za vreme konferencije održane sutradan ujutru, Mihailo usvaja savet
Rodzjanka, koji izjavljuje da mu neće moći zajednički život ako primi vlast koju
je car ostavio; on odlaže svoj pristanak do trenutka kad Ustavotvorna skupština
bude odlučila o političkom režimu Rusije. Ustvari, ovo odlaganje značilo je isto
što i odricanje i odluka u prilog republici.
Istoga dana, 4/17 marta, abdikacija Nikolina i odricanje Mihailovo
obnarodovani su, te privremena vlada, posrednim putem priznata Mihailovim
odricanjem, otpočela je da vrši svoju dužnost.
Prva privremena vlada (3/16 marta — 5/18 maja). — Na dan 6/19 marta
privremena vlada objavljuje svoj program. Pre svega, saobrazno duhovnom
raspoloženju koje je dovelo do pristupanja Dume i vojske revoluciji, ona obećava
da će se trupama dostaviti sve što im je potrebno da se rat vodi do krajnje
pobede, i prihvata obavezu „da se održe savezi i izvrše ugovori” koji već postoje,
posle čega nju 22 marta priznaje Amerika, 24 Francuska, Engleska i Italija, a 4

714
aprila Belgija, Srbija, Rumunija i Portugalija. Zatim se obavezuje da sazove u što
kraćem roku Ustavotvornu skupštinu, da pruži zemlji solidne garantije slobode i
jednakosti, da pripremi izbore za oblasne samoupravne skupštine na osnovu
opšteg prava glasa, i da „vrati sa čašću” političke izgnanike. U isto vreme
objavljuje opštu političku amnestiju.
Njeni prvi postupci odgovaraju njenom programu. Već 4/17 marta, pošto
je ukinula sve odredbe kojima je bio pogažen finski Ustav, naimenovala je jednu
komisiju koja je imala da ispituje nezakonitosti što su ih činili visoki državni
činovnici staroga režima. 7/20 marta, pod uticajem sovjeta radničkih i vojničkih
deputata, vlada odlučuje da liši slobode Nikolu II, koji se bio vratio u Glavni štab
vojske, i da ga drži kao zatočenika u Carskom Selu; 12/25, ona ukida smrtnu
kaznu; 16/29, objavljuje jedan poziv Poljacima u kome tvrdi kako je potrebno da
se stvori „jedna nezavisna Poljska država, sastavljena od svih oblasti u kojima u
većini žive Poljaci”, koja bi bila vezana za Rusiju „jednim slobodnim vojnim
savezom” i koja bi „iskazala svoje zahteve preko jedne Ustavotvorne skupštine
sazvane u prestonici Poljske”. Pošto je još prvih dana smenila dotadanje šefove
mesne uprave i zamenila ih pretstavnicima stalnih komisija okružnih i
guberniskih zemstava i ostavila mesnom stanovništvu brigu da određuje odnose
ovih organa centralne vlasti prema svim „javnim odborima”, sovjetima, itd., koji
su se svuda obrazovali samoniklo, vlada preduzima mere da zavede
osmočasovni radni dan i da prisvoji za državu krunska dobra i apanaže. 17/30
marta ona upućuje seljacima jedan proglas u kome ih poziva da se uzdržavaju da
prisvajaju zemljišta dok ona ne bude pripremila dokumentaciju koja će
omogućiti Ustavotvornoj skupštini da reši agrarno pitanje. 20 marta/2 aprila ona
uredbom ukida sva narodnosna i verska ograničenja. 26 marta/8 aprila odlučuje
da emituje jedan „zajam slobode” sa 5 od sto interesa. Kada je 27 aprila/10 maja,
na dan godišnjice sastanka prve Dume, pretsednik vlade izjavio; „Mi možemo
sebe smatrati za najsrećnije ljude: naše pokolenje našlo se u najsrećnijem periodu
ruske istorije”, i završio svoj govor navodeći pesnikove stihove: „Slobodo, neka
drugi očajavaju: nikad ja neću posumnjati u tebe! „ — on time iskazuje osećanja
mnogih svojih saradnika.
Nasuprot tome, sovjeti i socijalističke stranke daleko su od toga da budu
zadovoljni prvim rezultatima revolucije. Još mnogo pre nje, defetistički pokret
zapadnjačkih socijalista bio je dopro i u Rusiju. Već od početka rata krajnja levica
bila je ustala protivu socijalista patriota i istakla na kongresima u Cimervaldu (5
do 12 septembra 1915) i u Kintalu (5 do 9 februara 1916) potrebu da se bori „svim
sredstvima da se odmah zaključi mir bez aneksija”. U Cimervaldu ona je osim
toga propovedala, uporedo sa borbom za mir, i ujedinjavanje svetskog
proletarijata za nemilosrdnu klasnu borbu protivu „kapitalističkih i
imperijalističkih vlada”. I baš prvi pokretači odluka donesenih u Cimervaldu, a
to su bili ruski socijalisti, emigranti Lenjin, Trocki, Martov i drugi, proklamovali
su u Bernu, još u samom početku revolucije iz februara/marta načelo sa kojim će

715
se vratiti u Rusiju: „Ili će revolucija ubiti rat, ili će rat ubiti revoluciju”. 28
februara/13 marta, a to će reći drugoga dana revolucije, centralni odbor
boljševika u Petrogradu odlučio je „da je najpreči i neposredni zadatak
privremene revolucionarne vlade da stupi u vezu sa proletarijatom zaraćenih
zemalja, u cilju revolucionarne borbe naroda svih zemalja protivu njihovih
ugnjetača”. 7/10 marta on je tačno nabrojao mere koje sovjet radničkih i
vojničkih deputata treba da preduzme da bi uspešno vodio tu akciju: „Slobodan
pristup na front i neposrednu pozadinu, da bi se front pretvorio u jednu
revolucionarnu vojsku organizovanu na osnovu demokratskih načela; potrebu
da se na front pošalju izaslanici sovjeta i da se puste da slobodno prolaze partiski
propagandisti”. S druge strane, on je predložio sovjetu „da pozove proletarijat,
preko socijalističkih partija svih zemalja, da započne revolucionarnu borbu
protivu svojih ugnjetača i da se na svim frontovima bratimi sa revolucionarnom
vojskom ruske demokratije”. Nijedna vlada nije mogla da ide takvim putem.
Zato se odmah započinje borba po pitanju rata i mira između privremene vlade i
„cimervaldovaca”, koje su podržavali umereni socijalisti.
„Cimervaldovci” brzo dobivaju preimućstvo. Već krajem marta oni
uspevaju da savladaju prilično slab otpor vlade i da uspostave redovne veze isto
tako sa frontom kao i sa stranim socijalistima. 14/27 marta štampa objavljuje dva
dokumenta koje je usvojio sovjet radničkih i vojničkih deputata: s jedne strane
nacrt jedne Obznane prava vojnika, koji je front odmah prihvatio kao zakon pre
nego što ga je ispitala naročita komisija koju je obrazovao ministar vojni Gučkov i
kojoj je pretsedavao general Polivanov; s druge strane, jedan Poziv narodima
celoga sveta, u kome se izjavljuje da je vreme da se započne odlučna bitka protivu
aneksionističkih stremljenja raznih vlada” i da je „došao trenutak za narode da
uzmu u svoje ruke pitanje rata i mira”.
Rezultati socijalističke propagande ubrzo su se pokazali. Na frontu je
rastrojstvo vojske, čiji su se predznaci ispoljili i pre revolucije, brzo napredovalo;
ono je već toliko napredovalo početkom aprila, da general Lukomski izjavljuje:
„Nije više mogućno izvršiti ofanzivne operacije projektovane za proleće”
sporazumno sa Saveznicima. Dok su Englezi i Francuzi, kao što je bilo
ugovoreno, otpočeli prolećnu ofanzivu sredinom aprila, general Aleksejev
primoran je da odloži „ofanzivne operacije” ruske vojske najpre za sredinu maja,
a zatim do jula, i jedino je ovo odlaganje, po priznanju generala Ludendorfa u
njegovim Memoarima, spaslo nemačku vojsku.
Razume se, savezničke vlade živo se uzrujavaju zbog sve većeg uticaja
sovjeta u Rusiji, i one stavljaju u dužnost ministrima umerenim socijalistima
Alberu Tomi, Hendersonu i Vanderveldeu da odu u Rusiju i da ubrzaju početak
ugovorene ofanzive.
Za to vreme sovjet, nastavljajući svoju borbu protivu ministra vojnog,
napada isto tako i ministra spoljnih poslova P. N. Miljukova, zahtevajući da on
da, saobrazno apelu od 14/27 marta, jednu izjavu o ciljevima rata i da u nju
unese formulu o „miru bez aneksija i ratnih otšteta”. Miljukov pristaje da učini

716
samo ono što odgovara interesima Rusije i Saveznika. Na dan 27 marta/9 aprila,
umesto jedne diplomatske note, on objavljuje jedan proglas građanima u kome
izlaže oslobodilačku ideologiju svetskog rata, koja je istovetna sa ideologijom
ruske revolucije, ali se razlikuje od ideologije Cimervalda; umesto da upotrebi
formulu „bez aneksija i ratnih otšteta”, on izjavljuje: „Cilj slobodne Rusije nije da
gospodari drugim narodima niti da prisvaja njihovu narodnu baštinu ili da silom
prisajedinjuje tuđinske teritorije, već da obezbedi solidan mir na osnovu prava
naroda da raspolažu sami sobom”. Ova izjava, koja je međutim dovoljno jasna,
nije dovoljna da zaustavi propagandu „cimervaldovaca”, koji odmah zahtevaju
da bude učinjen „naredni korak”, a to će reći da se od Saveznika zahteva
objavljivanje iste takve izjave i stupanje na „put pregovora o miru”. P. N.
Miljukov to odlučno odbija. Kerenski, koji rado voli da čuje kako je on „zaloga
demokratije” u vladi, odvaja se na ovom pitanju od ostalih članova vlade, kao što
to izričito objavljuje 6/19 aprila, prilikom prijema pretstavnika francuskih i
engleskih socijalista koji su bili stigli u Rusiju. On traži potporu sovjeta, kome se
strani socijalisti, koji veruju da je tada bilo potrebno da pridobiju naklonost ruske
demokratije, obraćaju takođe. Položaj „cimervaldovaca” pojačava se usled toga,
naročito kad Alber Toma, koji je stigao u Petrograd 9/22 aprila, zauzima odlučno
stav protivu P. N. Miljukova, a za. Kerenskog i za sovjet, u kome je tada vođa
vladine većine đurđijanski socijalist Sereteli, nekadašnji član druge Dume, koji se
vratio iz Sibira kuda je bio prognan. U samoj vladi Tereščenko staje na stranu
Kerenskog. Od tog trenutka Kerenski, Tereščenko i Sereteli održavaju
neposredne veze sa Alberom Tomom i engleskim ambasadorom ser Džordžom
Bakenenom. U ovakvim okolnostima Miljukov smatra za mogućno, ne da
zahteva od Saveznika započinjanje pregovora o miru, već da im saopšti svoj
„Proglas” od 27 marta/9 aprila, sa jednom notom radi objašnjenja čiji tekst,
usvojen jednoglasno u vladi, 935 demantuje glasove koji podmeću Rusiji nameru
da želi da zaključi odvojen mir, i na traženje Albera Tome ukazuje na potrebu da
se dobiju „garantije i sankcije” protivu ponavljanja novih krvavih sukoba.
Ova izjava još nije dovoljna „cimervaldovcima”. Još istoga dana kada je
otposlana ova nota, a to je 18 aprila/1 maja, Lenjin zahteva u svom listu Pravda
bratimljenje vojnika na frontu — uistini ono je već bilo otpočelo, — a u fabrikama
radnici izglasavaju jednu rezoluciju kojom traže objavljivanje svih ugovora i
sazivanje jedne međunarodne konferencije u cilju da se ispitaju uslovi mira i da
se započnu pregovori. Ekstremisti iskorišćuju objavljivanje note da organizuju,
20 aprila/ 3 maja, protivu privremene vlade, a naročito protivu Miljukova, jednu
oružanu manifestaciju koja se nastavlja i sutradan, i zahvaljujući tim neredima
boljševici izazivaju puškaranje po ulicama — prvo od početka revolucije.
Međutim, zahvaljujući nekolikim delimičnim amandmanima za koje je Miljukov
pristao da se unesu u notu, Sereteli je uspeo da se sovjet izjasni zadovoljnim
vladinim objašnjenjima, te se uveče 21 aprila/4 maja vide po ulicama
manifestacije u korist vlade. Pa ipak je sovjet tih dana pokušao prvi put da

717
nametne svoju neposrednu vlast vojnim snagama petrogradskog garnizona.
Knez Lvov, Kerenski i Tereščenko izvode zaključak da je jedini način da se
uspostavi sloga u vladi da se uvedu u nju pretstavnici sovjeta. Još iste večeri 21
aprila/4 maja, za vreme jedne konferencije sa izvršnim odborom sovjeta, knez
Lvov postavlja pitanje poverenja. 26 aprila/9 maja vlada postavlja takvo pitanje
celoj zemlji, objašnjavajući šta je ona učinila „da bi obnovila politički život
zasnovan na slobodi i pravu” i na kakve je prepreke naišla otkako „proces
rastrojavanja” pretiče proces „stvaranja novih društvenih odnosa”. Istoga dana
Kerenski ubrzava krizu vlade upućujući Privremenom odboru Dume i partiskim
organizacijama pismenu izjavu da ubuduće „on može da nosi teret vlasti samo
ako bude neposredno izabran i ovlašćen od svoje stranke”. Sovjet, koga je kriza
vlade iznenadila, jer je pretekla njegove kritike, izjašnjava se najpre, 28 aprila/12
maja, protiv ulaska socijalista u vladu, jedino stoga što se vođe njegove većine,
koji potpomažu vladu, boje da primajući vlast za koju će biti odgovorni pred
sovjetom ne navuku na sebe kritike svojih levičarskih suparnika, boljševika, te da
izgube postepeno svoj uticaj na svoje vlastodavce. Ali kada je sutradan ministar
vojni Gučkov podneo ostavku, izjavljujući da nije u mogućnosti da radi u
„okolnostima koje su nametnute vladinom autoritetu” i koje „ugrožavaju
kobnim posledicama odbranu, slobodu pa čak i sam opstanak Rusije”, nova
kombinacija za sastav vlade, pripremljena uz pripomoć socijalističkih
pretstavnika Saveznika, postala je neizbežna. Na dan 1/14 maja izvršni odbor
sovjeta odobrava ulazak socijalista u koalicionu vladu, pored buržoaskih
stranaka.
Posle pet dana pregovaranja o raspodeli portfelja, prva koaliciona vlada
obrazovana je 6/19 maja. Nju sačinjavaju devet članova ranije vlade, među
kojima i raniji pretsednik vlade, i pet socijalista, među kojima i vođa vladine
većine u sovjetu Sereteli, i vođa socijalista-revolucionara Černov. Da bi
obezbedio izvršenje glavnog zadatka nove vlade, a to je da se organizuje
ofanziva, Kerenski prima ministarstvo vojno i ministarstvo mornarice.
Miljukova, koji je odbio da primi portfelj ministra prosvete u toj koalicionoj vladi,
zamenio je na položaju ministra spoljnih poslova Tereščenko. Kako ga je sovjet
optuživao da je „imperijalista”, njegov odlazak jasnije je obeležio politički smisao
promene vlade, a to je ustupak zahtevima sovjeta.
Prva koaliciona vlada (6/19 maja—2/15 jula). — Program druge
privremene vlade ili prve koalicione vlade, objavljen 6/19 maja, nosi na sebi
otisak jednog kompromisa mučno postignutog između teško pomirljivih
gledišta. O onoj tačci koja je dovela do sukoba sa ministrom spoljnih poslova, a to
je o „demokratskom” miru, on daje samo neodređeno obećanje „da će se
preduzeti pripremni koraci za sporazum sa Saveznicima”. Na pitanju koje je
izazvalo ostavku Gučkova, a to je pitanje vojske, on očevidno podleže uticaju
savezničkih socijalističkih izaslanika: i zaista, ma da obećava da će se „pojačati
demokratizacija vojske”, on usvaja isto tako kao pozitivan cilj da se „učvrsti
vojna sila” ne samo u cilju „defanzive”, već i u cilju jedne „ofanzivne” akcije, što

718
„cimervaldovci” ne mogu da usvoje. U ekonomskom pogledu, on dodeljuje
socijalistima ne samo „državnu i javnu kontrolu proizvodnje”, već i
„organizovanje državne proizvodnje u slučaju potrebe”. Nasuprot tome, on
jedva i pominje agrarni problem, govoreći o „maksimalnoj proizvodnji žita” i o
„regulisanju uživanja zemlje”. Najzad, on nagoveštava zavođenje jednog strogog
neposrednog poreza i ponovo „brzo sazivanje Ustavotvorne skupštine”, čim
bude ustanovljena jedna „demokratska samouprava”.
Pošto je potpisao 11/24 maja „Vojničku povelju” koju je odobrila
Polivanovljeva komisija, ali koja je već mnogo doprinela stvaranju rasula u
vojsci, Kerenski, saobrazno obavezama koje je primio prema Saveznicima, odlazi
odmah na front da „ubedi” vojnike da treba da započnu ofanzivu. On posećuje
Helsingfors, Kamenec-Podolsk, Odesu, Sevastopolj, Kijevo, Rigu i mnoge druge
varoši. On drži vojnicima govore o slobodi, o velikom oduševljenju, republici,
miru, „bajku o velikoj francuskoj revoluciji”, ali im isto tako kaže da „sloboda
obavezuje” i da „odricanje spoljne discipline nameće jednu unutrašnju dužnost”.
Vojnici ga slušaju i pljeskaju mu, ali čim on otputuje, vraćaju se svojim
pacifističkim osećanjima; jedva se pomoću oficira uspeva da se ideja o ofanzivi
proširi među izvesnim jurišnim jedinicama. S druge strane, boljševizam je
konačno osvojio mornare iz Kronštata i prodro u Sevastopolj, gde brzo
dezorganizuje pomorske snage u Crnom Moru i primorava admirala Kolčaka da
podnese ostavku na zvanje vrhovnog zapovednika. Finska zahteva nove
ustupke. Ukrajina, koja još nije ništa dobila, odlučuje da radi za svoj račun i
stvara privremenu ukrajinsku vladu, takozvanu „Centralnu vladu” (savet).
Nasuprot Kerenskovoj zabrani, ona počinje da stvara narodne pukove, a 10/23
juna, Rada priređuje svečano čitanje, na trgu svete Sofije u Kijevu, svoga prvog
univerzala (proglasa) koji, iako napisan opreznim stilom, ipak stvarno propisuje
ukrajinizaciju mesne uprave i poreza.
U spoljnim odnosima, Tereščenko ustvari može jedino da nastavi politiku
Miljukova. Odgovori Saveznika (24—26 maj) na ruske predloge za reviziju ratnih
ciljeva toliko su malo povoljni, da se vlada ne odlučuje da ih objavi. Što se tiče
međunarodne konferencije u Štokholmu koji su predložili socijalisti, Saveznici je
odbijaju sve dok jedan prethodni sporazum ne bi bio zaključen u Parizu;
američka nota je naročito oštra. Sovjetova štampa se gnuša: pošto je nemogućno
sporazumeti se, zar se ne može prisiliti „francuska i engleska buržoazija” da
prime ideje ruske revolucije, pa ako ona to konačno odbije, raskinuti s njom?
Sovjet ne može da se sporazume čak ni sa Alberom Tomom, koji je međutim
veoma raspoložen da „popusti”. U noti koju je predao francuskom ministru na
dan njegovog odlaska 31 maja/13 juna, Tereščenko okolišnim izrazima ukazuje
na posebno shvatanje vlade. Ali je on još istoga dana primoran da objavi
uzapćenu prepisku Roberta Grima, vođe „cimervaldovaca” koji se tada nalazio u
Petrogradu sa švajcarskim federalnim savetnikom Hofmanom povodom uslova
mira sa Nemačkom. Vladini socijalisti, koji sad prestaju da se nazivaju

719
„cimervaldovci”, moraju da puste da se protivu Grima preduzme radikalna mera
izgnanstva.
Neslaganje koje deli koalicionu vladu na diplomatskim i vojnim pitanjima
može i da se prikrije, ali dva druga sukoba stavljaju u opreku socijalističke i
buržoaske ministre na radničkim i agrarnim pitanjima. Iako je rastrojstvo u
saobraćaju i smanjenje radnog iznosa izazvalo mučnu krizu u industriji, ipak su
se radnički zahtevi znatno povećali. Socijalistički ministri hoće da reše sve veći
problem rada i kapitala pomoću učešća države, kontrole industrije i jakim
oporezivanjem „ratnih dobiti”. Izvršni odbor sovjeta ide još dalje: 16/29 maja on
usvaja jedan sasvim boljševički program da se čitav ekonomski život zemlje
potčini „direktnoj upravi države”, dajući joj čak i monopol trgovine i trustova,
kao i pravo da raspolaže radom, koji postaje obavezan. Pred ovom odlukom,
ministar trgovine Konovalov daje ostavku, i niko se ne prima da ga zameni. Što
se tiče agrarnog sukoba, on dovodi u opreku kneza Lvova i ministra
poljoprivrede Černova, koji preko svojih agenata hrabri seljake da se sami
dokopaju spahijske zemlje, ne čekajući neku zakonsku odluku.
Ne samo da su ministri podeljeni, već su i sami socijalistički ministri
izloženi oštrim kritikama levičarske manjine sovjeta. Ukoliko oni više dolaze u
neposredan dodir sa vlašću, ne mogu da ne uvide koliko je težak i složen zadatak
vlade, te dolaze silom prilika do umerenijeg shvatanja o sredstvima za njegovo
ispunjenje. Boljševici uzimaju to kao izgovor da bi u toku maja i juna, po
fabrikama u Moskvi i Petrogradu, razvili veliku demagošku propagandu, koja
ide čak dotle da optužuje socijalističke ministre da su pristali da ih potplati
„milionar Tereščenko”. Odmah po svom dolasku u Rusiju 4/17 aprila, Lenjin —
koji je prešao Nemačku u jednom „plombiranom vagonu” — izjavio je da je
buržoaska i demokratska revolucija završena i da ona treba da se pretvori u
socijalističku revoluciju. On je uzeo kao lozinku: „Sva vlast sovjetima” i nazvao
svoju grupu „komunističkom” a ne više „socijalističkom”. Njegove pristalice
počele su da se čude zbog ove promene i da u listu Pravda stavljaju javne
zamerke. Ali ih je Lenjin brzo primorao da prihvate njegovo shvatanje. Cilj
komunista je da zadobiju većinu u prestoničkom sovjetu i da podignu mase,
vršeći po fabrikama i kasarnama energičnu propagandu protivu umerenih
socijalista, socijalista-revolucionara i menjševika, koji pod voćstvom Černova i
Seretelija podržavaju koalicionu vladu. Rezultati ove propagande daju dovoljno
nade na uspeh da bi se boljševici odlučili da pokušaju 10/23 juna jednu oružanu
demonstraciju po ulicama Petrograda, sa namerom da u slučaju uspeha zarobe
vladu. Ali je sovjet saznao nekako za njihov plan, te je na energične zahteve ta
demonstracija otkazana.
Od 3/16 juna do 27 juna/7 jula zasedava u Petrogradu, sa punim
ovlašćenjima, sveruski kongres sovjeta, čijih 1090 članova zastupaju 305 sovjeta i
53 slične organizacije. Dve njegove najmnogobrojnije grupe pretstavljaju
socijalisti-revolucionari (285) i menjševici (248). Boljševika ima tu samo 105, a
internacionalista 32. Ali u Petrogradu on ne uživa nikakav ugled. Isti je slučaj i sa

720
centralnim izvršnim odborom (Cik) koji je on izabrao i opunomoćio, ali koji se,
sastavljen od 300 članova od kojih 100 moraju da stanuju u unutrašnjosti da bi
tamo pretstavljali revolucionarnu vlast, nalazi još uvek u rukama „zvezdaste
skupštine” — to je nadimak dat vladinoj grupi koju predvode Sereteli i Čejdze,
stalni pretsednik sovjeta. I zaista, mase radnika i vojnika u prestonici prilaze sve
više boljševicima. 18 juna/1 jula, kada je sovjet, da bi obeštetio boljševike što su
otkazali oružanu demonstraciju od 10/23 juna, organizovao jednu miroljubivu
manifestaciju, vlada je već toliko izgubila ugled, da umesto lozinke: „Pomoć
koalicionoj vladi”, na zastavama može da piše samo ova formula: „Poverenje
sovjetima”. Uostalom, u povorkama se vide naročito one zastave koje su bile
spremljene za manifestaciju od 10/23 juna i na kojima su ispisane boljševičke
lozinke: „Sva vlast sovjetima”. — „Dole deset kapitalističkih ministara!
„ (Zajedno sa Kerenskim). — „Živela kontrola i organizacija industrije! „ a
naročito: „Vreme je da se rat završi”. — „Hleba, mira, slobode! „ Sutradan, vest
da je odavno očekivana ofanziva otpočela sinoć, izaziva oduševljenu
demonstraciju, sa drugim manifestantima i drugim lozinkama. Ali je to samo
jedna „buržoaska” demonstracija u čast ruske vojske i Saveznika, poslednja te
vrste, jer potstaknute nade brzo su se rasturile.
Ostavka Konovalova bila je otvorila delimičnu ministarsku krizu;
međutim, držanje socijalističkih ministara izaziva opštu krizu vlade.
„Triumvirat” Kerenski—Tereščenko—Njekrasov stvarno je gospodario u vladi;
posredstvom Seretelija on se sporazumevao sa sovjetom i nije se obazirao nimalo
na ostale ministre, pretstavnike „buržoaske” demokratije. Tako on pokušava da
sam reši ukrajinski problem. Ne pitajući za mišljenje svoje kolege, četiri ministra
odlaze u Kijev i tamo zaključuju sa Ukrajincima jedan sporazum kojim se poriču
jedinstvo ruske države i osnovna načela ustavnog prava. 2/15 jula oni zahtevaju
od svojih kolega da potvrde ovaj sporazum bez i najmanje izmene. Ministri
kadetske stranke, Šingarev, Šahovski, Manujlov i Stjepanov odbijaju i podnose
ostavke. U istom trenutku kad koalicija obrazovana 6/19 maja treba da se
raskine, odigravaju se događaji koji će imati velikog odjeka na tok revolucije i
koji produžavaju još mnogo nedelja novu ministarsku krizu.
Ministarska kriza i julski događaji. — Ministarska kriza pruža
boljševicima zgodan izgovor da izričito zahtevaju rasturanje koalicije sa
buržoazijom i predavanje svekolike vlasti sovjetima. Njihova propaganda po
fabrikama i kasarnama bila je tako uspešna, da je nekoliko pukova i desetine
hiljada radnika odlučilo odjednom da dejstvuju 3/16 jula. Čim su boljševici
uvideli da ih ne mogu zadržati, dogovorili su se da uzmu upravljanje toga
pokreta u svoje ruke; u slučaju uspeha, Lenjin je, kažu, bio spreman da pohapsi
ministre i da se dočepa vlasti. Ustvari, oni još ne znaju pouzdano šta će činiti ako
pobede; s druge strane, oni se boje da unutrašnjost možda još nije spremna za
državni udar i da se vojnici sa fronta ne okrenu protivu petrogradskog
garnizona. Zbog svega toga oni oklevaju. Pre podne 4/17 jula, dvadeset hiljada

721
mornara iz Kronštata došli su iz sopstvene pobude u pomoć radnicima i
vojnicima. Uputili su ih ka Tavridskom dvorcu da traže od sovjeta da se dokopa
vlasti; ovaj zahtev ponavljaju desetine hiljada radnika Putilovljeve fabrike, kao i
prvi mitraljeski puk i jedan grenadirski puk.
Ali umerena većina sovjeta, koja i dalje potpomaže vladu, ne pristaje
nikako da preuzme vlast. Pošto pobuna nije postigla cilj radi koga su bile
pokrenute mase, ona se postepeno utišala; i jedan pljusak koji je naišao u
kritičnom trenutku mnogo je tome doprineo. Mornari se vraćaju u Kronštat.
Uostalom, još iste noći trupe sa fronta koje su ostale verne i koje je vlada pozvala,
dolaze da podrže kozake koji su se bili oduprli napadu pobunjenih vojnika i
radnika. U isto vreme, objavljivanje u štampi dokumenata koji su otkrivali
Lenjinove odnose sa Nemcima unelo je nemir među trupe garnizona. Javno
mišljenje ustaje snažno protivu boljševika. Sereteli postizava bez muke da
sudbina vlade ne bude odmah odlučena i da sovjet primi jedan predlog kojim se
spasava načelo koalicije: zadržati vladu takvu kakva je, a to će reći nepotpunu,
sve do trenutka kada sovjet, okupljen na potpuno zasedanje zajedno sa svojim
članovima iz unutrašnjosti, bude odlučio sudbinu vlade. To je značilo produžiti
život vladi za dve nedelje.
Protivboljševička osećanja još se pojačavaju kada je u noći između 6/19 i
7/20 jula Petrograd saznao da je Kerenskova ofanziva pretrpela neuspeh i da se
vojska povlači u neredu. Svaki odmah oseća da su boljševici odgovorni za rasulo
u vojsci, i sovjetske vođe, sporazumno sa vladom, govore o energičnom
ugušivanju pa čak i o „vojnoj diktaturi”. Sa svoje strane Lenjin skida masku,
izjavljujući: „4/17 jula miran prelaz vlasti u ruke sovjeta bio je još mogućan... Od
toga trenutka, sovjeti su predali stvarno vlast kontra-revoluciji... U ovom
trenutku miran razvoj revolucije nije više mogućan u Rusiji, i istorija je ovako
postavila pitanje: ili potpuna pobeda kontra-revolucije, ili nova revolucija”.
Protivboljševičku reakciju koja je nastupila posle julske pobune predvodi
Kerenski. Da bi primenio potrebne represivne mere, odlučio je da lično preuzme
upravu obnovljene koalicije. Pošto mu je knez Lvov, kome su postavljeni
namerno neprihvatljivi uslovi, ustupio mesto, on žurno popunjava vladu
članovima stranke „radikalne i demokratske” naročito stvorene za ovu operaciju.
Buržoaske stranke odmah protestuju protivu ovog izbora. Ali Kerenski traži i
dobija od izvršnog odbora sovjeta priznanje njegove vlade kao „vlade
revolucionarnoga spasa”. On dobija u isto vreme „neograničenu vlast da
uspostavi red i disciplinu u vojsci, da bi se odlučno suzbijala svaka
kontrarevolucionarna i anarhistička akcija”. Dok su Lenjin i Zinovjev imali
vremena da pobegnu, dva boljševička lidera, Trocki i Kamenjev, uhapšeni su.
Mornari iz Kronštata primorani su da izdadu svoje glavne kolovođe. Mnogi
saučesnici su uhapšeni. Izdato je naređenje stanovništvu da preda oružje.
Rasturanje boljševičkih novina u vojsci zabranjeno je. Tada prvi put desničarske
političke organizacije, kao što su Savez oficira i Savez trgovaca i industrijalaca,
pokazuju se otvoreno. Petrograd može da posmatra jedan već odavno

722
zaboravljeni prizor: crkveni pogreb, za kojim je išao Kerenski, kozaka koje su
pobili boljševici. Početni plan Seretelija izmenjen je: umesto plenarnog skupa
moskovskog sovjeta — Moskva je namerno izabrana pre nego Petrograd, koji je
bio rastrojen boljševičkom propagandom — ustanoviće se jedna „državna
konferencija” koju će sačinjavati u skoro podjednakom broju pretstavnici ne
samo socijalističkih već i buržoaskih organizacija. Stanje duhova je takvo, da je i
sam Sereteli gotov da se ukloni ispred diktature Kerenskog i izjavljuje sovjetu:
„Mladićsko doba revolucije, kada sve izgleda kao ružičasti san, prošlo je... Ne
može se idejama suzbijati anarhija”.
Ali duboka suprotnost koja još uvek postoji između zahteva kadetske
stranke, koju je on pozvao da uđe u vladu, i programa koji je sovjet odobrio 8/21
jula, stvara Kerenskom velike teškoće pri konačnom obrazovanju koalicione
vlade. Kadeti traže jaku vlast, nezavisnu od sovjeta i partiskih organizacija, dok
program sovjeta zadržava utopističke članove koji su nedavno primorali njihove
pretstavnike da iziđu iz vlade i koje oni ne mogu da odobre. Da bi izišao iz ovog
ćorsokaka i dobio mogućnost da obrazuje novu vladu po svojoj volji, Kerenski
objavljuje odjednom 21 jula/3 avgusta da pred nemogućnošću da stvori vladu
koja bi uživala dovoljan ugled u celoj zemlji, on se odriče vlasti. Istoga dana, u
malahitnoj dvorani Zimskoga Dvorca, gde se on bio nastanio, okupljali su se
pretstavnici staranaka i uticajnih organizacija; sutradan u zoru, posle vatrenih
rasprava koje su trajale celu noć, dali su mu punu vlast da obrazuje vladu.
Kerenski je na vrhuncu moći, i držanje koje je usvojio, autoritativni ton njegovih
govora, njegov zapovednički glas, njegovi teatralni gestovi, njegova ispresecana i
svečana rečenica izgleda da su pojačavali taj utisak. Ali su mu prestoničke mase
već bile okrenule leđa; na frontu, posle neuspeha njegove ofanzive, on je izgubio
svoj raniji ugled, i već se tamo traži drugi kandidat za diktaturu, koga su
spremni da podržavaju svi oni kojima ne godi jedna vlast jaka na oko, ali u stvari
zavisna od sovjeta. Pred najnižim slojevima prestonice koji su prešli u
boljševizam, sovjet takođe počinje da gubi ugled. Ukoliko slabi politički centar
koji Kerenski želi da pretstavlja, oba krajnja 943 krila pojačavaju se. Ipak,
Kerenski se ne može da odluči da izvrši izbor. Njegovo beskonačno kolebanje
između desnice i levice prete da ga na kraju krajeva učine nekorisnim i jednima i
drugima.
Obrazovanje druge koalicione vlade (25 juli/7 avgust). — Na dan 25
jula/7 avgusta obrazovana je najzad druga koaliciona vlada. Kerenski u njoj
zauzima položaj pretsednika i ministra vojnog i mornarice, sa Savinkovom kao
pomoćnikom u ministarstvu vojnom; Sereteli, osećajući potrebu da učvrsti svoj
uticaj u sovjetu, nije ušao u nju; četiri nova člana iz kadetske stranke ušla su u
nju, ali izuzev Černova, svoga takmaca i člana iste stranke, Kerenski u njoj nema
moćnih suparnika. Umesto da objavi program, pri čijoj izradi joj je nemogućno
da se složi, vlada se ograničava na to da uputi jedan „apel” zemlji koji je potpisao
samo Kerenski. U njemu se spominju jedino trenutne teškoće, koje zahtevaju da

723
se „zaborave rasprave pred licem neprijatelja”, i s obzirom na „neumoljivu vojnu
neophodnost” da se stvori jedna „gvozdena vlast” da bi se „spasla otadžbina
junačkim naporima”.
„Državna konferencija”, koja se održava u Moskvi od 12/25 do 15/28
avgusta, otkriva na očigledan način bitnu suprotnost koja se nalazi u toj drugoj
koaliciji, koja u isti mah želi da bude snažna i da ispoljava svoju moć, a ne može
da nađe podrške ni u jednom od dvaju tabora, buržoaskom ili socijalističkom,
čija netrpeljivost postaje sve žešća. I pored otsustva boljševika, koji nisu
zastupljeni na toj konferenciji, ali joj pokazuju svoju snagu organizujući štrajkove
po varoši za vreme njenog zasedanja i lišavajući njene članove vode, svetlosti i
obeda u restoranima, — to su se doista dva neprijateljska tabora susrela u
Velikom pozorištu u Moskvi i svaka strana ima otprilike polovinu od 2000
delegata kad jedan pljeska, drugi zviždi. Najznačajniji događaji na toj
konferenciji, gde nije bilo ni glasanja ni odlučivanja, jesu najpre govornički
dvoboj između ministara, čiji su govori uglavnom veoma umereni — Černov je
ćutao — i partiskih vođa; zatim čitanje od strane pretsednika sovjeta Čejdzea,
14/27 avgusta podrobnog programa umerenih socijalista koji, prihvaćen od
mnogih levičarskih organizacija, traži neosporno, ali bez uspeha — jer ostaje i
dalje neprihvatljiv za demokrate koji nisu socijalisti — da ublaži i učini
praktičnijim zahteve programa od 8/21 jula; najzad, govor generala Kornilova —
koji je bio postao vrhovni zapovednik na mesto Brusilova, — Aleksejeva i
Kaleđina, koji svi uporno traže da se na frontu preduzmu najstrožije
disciplinarne mere, da se ponovo zavede smrtna kazna ne samo na frontu, već i u
pozadini, da se ograniči nadležnost izabranih vojnih odbora, itd, Pre nego što bi
izneo ove zahteve, glavni zapovednik Kornilov preduzeo je izvesne mere
predostrožnosti: došao je u Moskvu sa jednom velikom vojskom i svim spoljnim
bleskom diktatora. On očekuje da bude smenjen sa položaja, a u tom slučaju je
spreman da stupi u otvorenu borbu sa Kerenskim. Ovaj opet strahuje od
pokušaja vojničkog državnog udara, ali se ne odlučuje da smeni generala. Ipak,
on ne uspeva da prikrije svoje strahovanje. Ništa ne ilustruje bolje suprotnost
između reči i dela, između težnje za neograničenom vlašću i očevidnom nemoći,
između tobožnje gvozdene volje i očigledne neodlučnosti, od govora u kojima on
gomila pretnje i aluzije na zaverenike koje ne imenuje, ali za koje kaže da ih
poznaje, i koje završava skoro u histeričnom nastupu. Iako sukob još ne izbija,
ipak je svakome jasno da je samo odložen.
Kornilovljev ustanak (28 avgusta/10 septembra). — Dve nedelje koje
protiču između govora Kornilova u Moskvi i njegovog ustanka ispunjene su
pregovorima između glavnokomandujućeg, čiji je štab u Mohilevu, i Kerenskog.
U dva maha, 3/16 i 10/23 avgusta Kornilov dolazi u Petrograd da se sporazume
sa Kerenskim. Dva sagovornika razgovaraju ne samo o potrebnim vojnim
reformama, već i o izgledima na uspeh, u slučaju ostavke Kornilova, jednog
vojničkog državnog udara, kome oružana manifestacija boljševika, koja se
očekuje u prestonici oko sredine septembra, može poslužiti kao povod. Kako su

724
petrogradski pukovi očigledno dovedeni do rasula boljševičkom propagandom,
Kerenski dovodi treći divizion, da zaštiti vladu od ponavljanja, u većem obimu,
julske pobune. Pregovori sa Kornilovom vođeni su preko Savinkova sve do dana
ustanka. Kornilov i Savinkov žele obojica da unište sovjete i da olakšaju vojne
reforme. Ali, pod uticajem drugostepenih političara, pravih avanturista, kao što
su Zavojko, Alađin, Dobrinski, itd., Kornilov stvara plan da izmeni u isti mah i
vladu da bi je otrgao od uticaja sovjeta. Kako ne može misliti da iz nje ukloni
Kerenskog, on namerava da ga zadrži, ali dajući mu ministarstvo pravde koje je
držao u prvoj privremenoj vladi. Mnogobrojne su simpatije za Kornilova, ali
njegova okolina i njegove metode udaljuju od njega najuticajnije političke
krugove. Pošto je pripremio čitav niz proglasa i utvrdio datum državnog udara u
Petrogradu za 27 avgust/9 septembar, on je bio toliko naivan da je saopštio svoje
planove Kerenskom uvečer 26 avgusta/8 septembra, preko jednog ranijeg
ministra privremene vlade, V. L. Lvova. Telefonom mu Kerenski obećava da će
doći u glavni štab, ali je to samo jedan manevar da bi mogao bolje da demaskira
generalovu zaveru. Nasuprot mišljenju velikog broja ministara koji uoči 27
avgusta/9 septembra istupaju iz vlade ili predaju vlast pretsedniku i jednom
„direktoriumu” od pet članova, Kerenski hita da izjavi kako je Kornilov izdajnik
i da mu naredi da otstupi sa položaja glavnog zapovednika, Kornilov iz toga
zaključuje da se Kerenski konačno priklonio pred vlašću sovjeta i rešava, kao što
ga je i obavestio, da se ne pokori, već da otvoreno digne vojsku i primora vladu
da se obnovi oslobađajući se sovjetskog tutorstva. Trupe koje on šalje na
prestonicu treba da unište sovjet, utamanjujući nemilosrdno njegove članove, ne
ustežući se da ubiju najuticajnije među njima. Tako on misli da „obezbedi zemlji
čvrstu i jaku vlast”.
Ali na tome terenu, borba je nejednaka za ovoga generala bez političkog
iskustva. On još više smanjuje svoje izglede na uspeh time što ostaje u glavnom
štabu, umesto da je sa svojim trupama. Kada su se ove približile Petrogradu,
Kerenski najpre gubi glavu. On provodi dan 28 avgust/10 septembar i narednu
noć u sve većem strahu, koji oseća i njegova okolina, i učinjeno je nekoliko
pokušaja da se izmire glavni komandant i pretsednik vlade. Jedino boljševici, za
koje bi uspeh Kornilova značio smrtnu presudu, sačuvali su hladnokrvnost. Oni
obrazuju jedno „borbeno veće” i stvaraju svuda, što brže mogu, jednu mrežu
„ratnih revolucionarnih odbora” koji prekidaju Kerenskova kolebanja i
organizuju odmah otpor prema Kornilovu. Oni pribegavaju svojim starim
metodama koje su dokazale svoju vrednost: razoravanju železničkih pruga,
rastrojavanju železničkog saobraćaja, odašiljanje agitatora u susret
Kornilovljevim trupama, itd. Oficiri koje je glavni komandant pokupio u
Petrogradu u očekivanju oružanog ustanka pokazuju da su potpuno nesposobni
i beže u odlučnom trenutku. Već 29 avgusta/11 septembra neuspeh Kornilova je
potpun. Sutradan je đeneral Krimov, komandant korpusa poslanog protivu
prestonice, primoran da se pokori naređenju Kerenskoga koji ga poziva u

725
Petrograd; pošto ga je 60 946 pretsednik vlade dočekao sa najvećom grubošću, on
odlazi u ministarstvo vojno i tamo izvršuje samoubistvo. 31 avgusta/13
septembra Kornilov i njegovi saučesnici okrivljeni su za bunu. Kerenski se sam
proglašuje za glavnog zapovednika vojske i postavlja generala Aleksejeva za
svoga šefa štaba, da bi se lakše oslobodio Kornilova. Ovaj odbija da se preda i
pokušava još da iz glavnog štaba diktuje svoje uslove; zatim, 1/14 septembra
uveče, on se miri sa sudbinom da se pokori i uhapšen je sa drugim generalima,
Denjikinom, Markovom, Erdeljijem, itd.
Sa likvidacijom Kornilovljevog ustanka iščezava i poslednja nada da se
revolucionarna vlada ojača savezom između Kerenskoga i vojnih krugova: ne
treba otsada računati na pomoć generala. U isti mah se završava period
protivboljševičke reakcije izazvane julskim pobunama. Otsada su svi aduti u
rukama boljševika, i političke terazije naginju tako brzo na levo kao što su u
početku naginjale u desno. Nemoć Kerenskog da se odupre komunističkoj
frakciji sovjeta postaje očigledna kada je on, 4/17 septembra, hteo da prekine
direktnu akciju „revolucionarnih ratnih odbora” raspuštajući ih; umesto da se
pokore, oni izjavljuju da će nastaviti svoj rad. Na zahtev petrogradskog sovjeta,
Savinkov, koji je bio postao ministar vojni otkako se Kerenski proglasio za
glavnog zapovednika, odmah je smenjen i zamenjen generalom Verhovskim,
koga su hteli na taj način da nagrade što je odbio da moskovski garnizon
podvrgne naređenjima Kornilova. Verhovski se odriče svih mera koje su na
traženje Kornilova bile preduzete da bi se povratila disciplina u vojsci i vraća se
metodama ubeđivanja i „demokratizacije”.
Poslednja ministarska kriza i obrazovanje treće koalicione vlade (26
avgusta/8 septembra—24 septembra/7 oktobra). — Ostavka, 26 avgusta/8
septembra, velikog broja ministara otvorila je ministarsku krizu. Posle
Kornilovljevog ustanka nastaje otvorena borba između politike Seretelija, koji se
oslanja na ideju koalicije i traži priznanje građanske republike kao kraj revolucije,
i politike Lenjina, koji cilja da preda vlast komunističkoj stranci posredstvom
sovjeta i da ostvari u Rusiji socijalistički poredak. 31 avgusta/13 septembra
Seretelijeva politika pretrpljuje javno neuspeh u petrogradskom sovjetu, koji sa
279 protivu 115 glasova i 51 uzdržavanjem od glasanja usvaja jednu boljševičku
rezoluciju: povlačenje sa vlasti ne samo kadeta, koji su optuženi da su održavali
veze sa Kornilovom, već uopšte svih „cenzusnih (buržoaskih) elemenata”;
stvaranje jedne vlade koju bi sačinjavali revolucionarni proleteri i seljaci i koja bi
predložila zaraćenim narodima jedan demokratski mir, objavila tajne ugovore,
ukinula smrtnu kaznu na frontu, dala slobodu propagande u vojsci, ukinula
zemljišnu svojinu, itd. Sereteli i Čejdze napominju da ovo izglasavanje zahteva
potpunu promenu dotadašnje politike sovjeta i da, ako ovo nije samo slučajnost,
sadašnje pretsedništvo stranke treba da podnese ostavku. Oni prete sovjetu
jednom novom opasnošću, a to je neprijateljstvo desnice, i pretskazuju da će
ostati usamljen od unutrašnjosti zemlje ako konačno usvoji boljševičku taktiku.
Ali je sve uzalud: 9/22 septembra oni su ponovo potučeni sa 619 protivu 414

726
glasova i 67 uzdržavanja, te otstupaju sa svojih položaja. Ipak Sereteli ostaje
gospodar izvršnog odbora sveruskog sovjeta. On tu uspeva da dobije jedno novo
odlaganje: sudbina vlade biće rešena na jednoj naročitoj „demokratskoj
konferenciji”; iako je načelo koalicije, naročito sa kadetima, unapred zvanično
osuđeno, ipak Sereteli uspeva da se usvoji da buduća vlada ima da bude
odgovorna pred „revolucionarnom demokratijom”. Zahvaljujući ovim elastičnim
izrazima, koji se odnose na sve demokrate, bili oni socijalisti ili ne, on stvarno još
jedanput spasava načelo koalicije.
„Demokratska konferencija”, okupljena 14/27 septembra, zaista je
proširena toliko da sadrži, ako ne direktno „cenzusni elementi”, a ono bar
socijalističke elemente i umerene demokrate, uzete iz redova kooperativaca,
seljaka, članova demokratskih opština i zemstava nedavno obrazovanih,
vojničkih i ekonomskih organizacija, itd. Zato, kada posle dugačkih rasprava
njeni članovi — preko 1400 — prelaze na glasanje, ona pada u neskladnost: pošto
je najpre usvojila načelo koalicije sa 766 glasova protiv 688, zatim odobrila sa 739
glasova protiv 139 i 196 uzdržanih učešće izvesnih „cenzusnih elemenata” u
koaliciji, ona najzad odbija, sa 813 glasova protiv 183, da odobri takvo
savezništvo, te Sereteli, izražavajući jednodušno mišljenje pretsedništva, može da
izjavi kako „organizovana demokratija nema jednoobraznu volju koja se može
praktično ostvariti”. 20 septembra/3 oktobra, jedna naročita komisija od 110
članova odlučuje da se pređe ćutke preko načela koalicije o kome se toliko
raspravljalo — 50 članova izjasnilo se za, a 60 protiv, — ali da se nametne
budućoj vladi, pa ma kakva ona bila, jedan određen program, i to onaj od 14/27
avgusta, i da se ona učini odgovornom pred jednim pretstavničkim telom
sastavljenim od članova „demokratske konferencije” i dopunjene „cenzusnim
elementima”. Zatim ona poverava brigu da obrazuje vladu jednom odboru od
pet članova, sastavljenom od pristalica ranije većine sovjeta.
Da bi se moglo sporazumeti sa kandidatima čije je raspoloženje Kerenski
već ispitao i koji pripadaju delom kadetskoj grupi, a delom industriskim i
trgovačkim krugovima Moskve, ostaje još da se uklone dva uslova koja je
postavila „demokratska konferencija”: program od 14/27 avgusta i odgovornost
pred jednim pretstavničkim telom. U tome se i uspelo u toku pregovora vođenih
od 21 septembra/4 oktobra do 24 septembra/7 oktobra: pretstavničkom telu od
367 članova socijalističkih partija i organizacija kako ga je ustanovila
„demokratska konferencija”, vlada dodaje 156 članova „cenzusnih” grupa koje je
ona izabrala; i jedni i drugi smatraju se kao „pozvani” od vlade, koja nije
odgovorna pred njima. Novo pretstavničko telo dobija naziv „Savet Republike.
„ i njegova vlast okončaće se šest nedelja posle otvaranja njegovih sednica, a to će
reći zajedno sa okupljanjem Ustavotvorne skupštine. 25 septembra/8 oktobra
objavljena je lista poslednje koalicione vlade: „direktoriumu” od pet članova,
sastavljenom 27 avgusta/9 septembra, pridodati su kadeti Konovalov, kao
potpretsednik ministarskog saveta, Kiškin i Smirnov, socijalisti Gvozdjev,

727
Maljantovič, Liverovski, Bernardski i S. Maslov, i jedan član industrisko-
trgovačke grupe S. Trećakov. Istoga dana Trocki je izabran za pretsednika
petrogradskog sovjeta, na mesto Čejdze. Kada je Sereteli otputovao na Kavkaz,
uloga posrednika između vlade i izvršnog odbora sovjeta prelazi na menjševika
Dana i na socijal-revolucionara Goka, koji ne pokazuju u svojim odnosima sa
Kerenskim onoliko gipkosti i ljubaznosti koliko njihov prethodnik; uostalom, u
toku ovog poslednjeg perioda revolucije, raniji sovjeti članovi vlade naginju sve
više ka levici, što neminovno mora da ima uticaja na rad Saveta Republike.
Završna borba (24 septembra/7 oktobra—25 oktobra/7 novembra). — Već
na prvoj sednici Saveta Republike, nazvanog Predparlament, boljševici
demonstrativno napuštaju salu za sednice da bi otišli „na barikade”. Oni više ne
skrivaju svoje namere, i Trocki otvoreno izjavljuje da je nova vlada „vlada
građanskog rata”. Koristeći se postojanjem „dvostruke vlasti”, vlasti vlade i
vlasti sovjeta, usled čega se održava jedan poseban poredak „revolucionarne
zakonitosti” koja javno gazi zakon i prkosi vladi, oni se spremaju skoro otvoreno
da obore vladu. Ostaje još da se utvrdi dan pobune. Utvrđivanje otvaranja
drugog sveruskog kongresa sovjeta od 25 oktobra/7 novembra odredilo ga je;
boljševici nameravaju da zvanično predlože kongresu da se vlast prenese na
proletere i seljake. Kako je tu u pitanju jedan tako reći miroljubiv način
prenošenja vlasti, o tome se može raspravljati i sa ostalim socijalističkim
strankama, i naposletku upućen je u te pregovore i sam Kerenski, koji pomišlja
da zameni svoju koalicionu vladu jednom čisto socijalističkom vladom. Uistini,
ovi pregovori, kako kaže Trocki, „samo su jedna igra”; boljševici pripremaju
nasilan prevrat koji treba da bude izvršen pre otvaranja sovjetskog kongresa, da
bi se ovaj stavio pred svršen čin.
Njihove pripreme vrše se javno. Istina, sednica njihovoga odbora kojoj je
prisustvovao i Lenjin pošto je izišao iz svoga tajnog skloništa i na kojoj su
jednoglasno, izuzev dva glasa — Zinovjeva i Kamenjeva, rešili da pokušaju
državni udar, ostala je tajna, ali se posledice njihove odluke ispoljavaju odmah
na najočigledniji način. Tu je najpre neposlušnost pukova petrogradskog
garnizona, koji odbijaju da napuste prestonicu da bi otišli na front, pošto su
nemačka flota i nemačka vojska zauzele obale Riškog Zaliva. Zatim stvaraju
javno, 12/25 oktobra, jedan „revolucionarni ratni odbor” i određuju sovjetske
komesare za održavanje veze između toga odbora i pukova. Tu su najzad, 17/30,
18/31 oktobra i 21 oktobra/3 novembra, konferencije pretstavnika garnizona, na
kojima se javno tvrdi da je raspoloženje vojnih jedinica saglasno sa ciljem kome
se teži, a to je obaranje vlasti: 21 oktobar/3 novembar smatraju i sami boljševici
kao „zvaničan početak pobune”. Sve ove mere preduzete su pod izgovorom da
se brani proletarijat od mogućnih napada „kontra-revolucije”. Isti smisao pridaje
se neodređenim odbranbenim merama na koje se naposletku vlada odlučuje.
Kerenski se do kraja koleba između hitnih zahteva svojih nesocijalističkih kolega,
koji traže hitne mere da bi se vlada zaštitila od bliske pobune, i zahteva
socijalista, koji predlažu da se sve to svrši ka miran način naimenovanjem jedne

728
socijalističke vlade. On veruje da će moći računati na Predparlament, gde se
međutim ne uspeva da stvori jedna vladina većina. Jer se tu odigrava borba
između istih tabora kao na demokratskoj konferenciji u M. oskvi, naročito o dva
glavna pitanja u tome trenutku: rat i mir, vojska i diplomatija. Pošto su novi
ministri vojske i mornarice, general Verhovski i admiral Verderevski, imali da
zahvale sovjetima što su ušli u vladu, nije nikakvo čudo što u Predparlamentu
nije mogla da se stvori većina po pitanju održavanja discipline u vojsci. General
Verhovski ide dotle da pokušava da vodi direktne pregovore sa pojedinim
strankama u cilju da se proglasi načelo odvojenog mira, što ga usled protivljenja
Kerenskog i Tereščenka primorava da podnese ostavku. Govori Tereščenka o
diplomatskim pitanjima okreću se večito po istom bezizlaznom krugu: pod
njihovom odlučnom frazeologijom krije se stvarna nemoć; oni toliko razgnevljuju
socijaliste, da se javlja pitanje da on bude zamenjen, ali ni tu Predparlament ne
nalazi nikakvu formulu koja bi mogla da složi stranke. Naposletku, uoči pobune
i pred nemogućnošću da duže ćuti o državnom udaru koji pripremaju boljševici,
Kerenski drži u Predparlamentu jedan pravi optužni govor u kome „dokazuje sa
dokazima u ruci stanje pobune” i traži „potporu visokog skupa”. Ali uprkos
opasnosti, socijalisti odbijaju da mu pruže tu potporu, a kako boljševici u isti
mah šalju naoružane odrede da posednu unapred određene strategiske tačke u
Petrogradu, i zavaravaju neprestano Dana i Goka nadom u sporazum, to oni i
dalje traže da se pobuna likvidira mirnim putem.
Na dan 25 oktobra/7 novembra u zoru, Kerenski može da konstatuje u isti
mah da je pobuna već izbila i da đeneralštab nije ništa učinio da odbrani
Petrograd. On za to okrivljuje vojna lica koja su ga lažno uspokojavala. Pošto je
građanskom ministru Kiškinu predao komandu nad ženskim bataljonom zvanim
„udarni bataljon”, kao i odrede sastavljene od slušalaca viših vojnih škola
okupljene pred Zimskim Dvorcem — što je još više rashladilo revnost vojnih
krugova, — on hita da napusti prestonicu pod zaštitom jednog automobila
poslanstva Sjedinjenih Američkih Država koji ide ispred njegovoga sa
istaknutom američkom zastavom, da bi izišao u susret trupama koje su bile
pozvane s fronta. Za to vreme, u podne, pobunjeni pukovi u Petrogradu
rasturaju Predparlament. Predveče Zemski Dvorac, opkoljen, nema više nikakvu
vezu sa gradom. Privremena vlada uzalud tu očekuje da se Kerenski vrati s
trupama. Uveče krstarica Aurora, koja se opredelila za boljševike pošto je stigla u
Kronštat, počela je da bombarduje dvorac. Iako ga jedan deo njegovih branilaca,
ubeđeni u nekorisnost te borbe, napustio, ipak vlada, smatrajući da je do saziva
Ustavotvorne skupštine ona pretstavnik vrhovne vlasti, koja joj može biti
oduzeta samo silom, odbija da se preda. Kada je jedno izaslanstvo sastavljeno od
članova opštinskog odbora i političara okupljenih u Opštinskom domu saznala
za položaj vlade, htela je da ode u Zimski Dvorac da je oslobodi „ili da umre s
njom”, ali je boljševičke patrole nisu pustile da prođe. Po povratku u Opštinski
dom ona obrazuje, zajedno sa poslanicima koji su tek bili napustili sovjetski

729
kongres i bili protivni državnom udaru, jedan „odbor za spas otadžbine i
republike”. Jedna grupa akademaca, ohrabrena dolaskom toga izaslanstva,
isteruje boljševike iz Zimskog Dvorca. Ali je ova pobeda kratkotrajna, jer jedna
nova gomila mornara, vojnika i radnika crvene garde prodire u dvorac, čiji se
komandant predaje pod uslovom da se poštedi život pitomcima. Članovi
privremene vlade uhapšeni su i sa opasnošću po život odvedeni na drugu obalu
Neve i zatvoreni u Petropavlovskoj tvrđavi, gde su se susreli sa ministrima
ranijeg režima što ga je oborila revolucija iz februara/marta.
Ironija sudbine htela je takođe da Kereneki zatraži pomoć od istih onih
trupa koje su išle na Petrograd u septembru da izvrše Kornilovljev državni udar.
Ono što se dogodilo za vreme Kornilova, ponavlja se sada potpuno, ali još
mnogo brže. Trupe, sastavljene velikim delom od kozaka, nemaju ni malo želje
da se tuku, naročito ne za Kerenskog, te se rasturaju. General Krasnov uspeva
ipak da prikupi nekoliko stotina kozaka i pokušava da ide Petrograd, i pored
negodovanja glavnoga komandanta Severnog fronta, generala Čeremisova, koji
je već stupio u pregovore sa mesnim sovjetom. Iz Pskova on uspeva da stigne u
Gatčinu. Kerenski se trudi da ubrza kretanje ove trupe u nadi da će jedinice
pozvane sa fronta stići uskoro i da će se Petrograd pobuniti. Ali i ove jedinice
nailaze na prepreke koje stvara savez železničkih službenika. Kozaci, koji ne vide
da dolazi očekivana pešadija i koji prema Kerenskom osećaju samo antipatiju,
pokazuju se sve manje raspoloženi da se tuku. Kerenski ih ipak tera da
napreduju ka Carskom Selu. Krasnov, sa svojih 400 do 600 kozaka koji počinju da
zahtevaju da se Kerenski ukloni, usteže se. 30 oktobra/12 novembra, blizu
Pulkova, 500 kozaka započinju „bitku” sa petnaest do trideset puta jačim
protivnicima, kojima komanduje nemački poručnik Bauer; pošto se držao do
noći, Krasnov se povukao ka Gatčini. Uoči toga dana boljševici su nemilosrdno
ugušili pokušaj preranog napada pitomaca petrogradskih vojnih škola. Za to
vreme, depeše koje su oni poslali poljuljale su čvrstinu više komande i vojske na
frontovima. Železnički službenici sprečavali su sve više prevoz trupa koje su išle
ka Petrogradu. Posle povlačenja ka Gatčini, oni su pozvali Kerenskog da započne
sa boljševicima pregovore o primirju. Kozaci, očajni što vide kako stiže pešadija,
već su iz sopstvene inicijative stupili u pregovore sa boljševicima. Ovi im
odgovaraju iz Krasnog Sela, tražeći da im se preda Kerenski i šalju u Gatčinu
mornara Dibenka. U toku 1/14 novembra pregovori se završavaju jednim
sporazumom, ali na deset minuta pre svog hapšenja Kerenski uspeva da
pobegne preobučen u mornara i maskiran šoferskim naočarima. General
Duhonjih, koji vrši dužnost glavnog komandanta posle iščezavanja Kerenskog,
izdaje zvaničnu naredbu da se zaustave trupe koje su išle na Petrograd. 3/16
novembra, on jednim proglasom poziva svekoliku demokratiju da se udruži da
spase otadžbinu i da izabere jednu vladu koju bi ceo narod priznao. Boljševici
mu naređuju da započne pregovore o miru sa Nemcima. Kada je on to odbio, oni
šalju u glavni štab u Mohilev jednu ekspediciju pod komandom potporučnika
Krilenka, koji je naimenovan za vrhovnog zapovednika ruske vojske, i 20

730
novembra/3 decembra Duhonjina je ubio jedan mornar. Uoči svoje smrti izdao je
on naredbu da se puste na slobodu generali uhapšeni posle Kornilovljevog
ustanka, a to će reći sam Kornilov, Denjikin, Markov i drugi, koji se uskoro
stavljaju na čelo protivboljševičkog pokreta u oblasti donskih kozaka.
U Moskvi jedan pokušaj da se uspostavi oborena vlada takođe je propao.
Na vest o državnom udaru izvršenom u Petrogradu, opštinski odbor u Moskvi
sakuplja oko sebe pretstavnike demokratskih organizacija, koji obrazuju jedan
„odbor bezbednosti”, ali ostaju „neutralni”. Komandant garnizona, Rjabcev,
poziva stanovništvo „da ne započinje građanski rat”. Boljševici se pokazuju
aktivniji. Odboru bezbednosti oni suprotstavljaju jedan revolucionarni ratni
odbor, kome je dužnost da „potpomaže” isti takav odbor u Petrogradu. Oni u
njemu imaju većinu — 4 člana od 7, — a uskoro ostaju u njemu sami, jer
menjševici i socijalisti-revolucionari istupaju iz njega „zbog težnje boljševika da
uguše volju manjine i da joj rade za leđima”. Ovaj odbor počinje energično da
organizuje pobunu: on zabranjuje izlaženje buržoaskim listovima, privlači k sebi
najveći deo garnizona i zauzima Kremlj. Oficiri, pitomci vojnih škola i studenti,
okupljeni u Aleksandrovskom Vojnom učilištu, pozivaju boljševike da napuste
Kremlj. Ovi pristaju na to 28 oktobra/11 novembra, te akademci zauzimaju
središte varoši presecajući na taj način saobraćaj između revolucionarnog odbora
i udaljenih kvartova. Ali ovaj uspeh nije dugo trajao, jer su branioci Moskve
podeljeni, a odlučnost akademaca i oficira nema podršku demokratskih stranaka.
Pod pritiskom železničkih službenika, odbor za bezbednost traži da se obrazuje
jedna socijalistička vlada i zaključuje sa boljševicima primirje od 12 časova,
između 29 do 30 oktobra/12 do 13 novembra. Boljševici ne samo da nisu
poštovali to primirje, već su se njim koristili da obezbede sebi pojačanja. 1/14
novembra oni zahtevaju od svojih protivnika bezuslovnu kapitulaciju.
Stanovništvo ostaje ravnodušno, levo krilo javnog mišljenja protivno je borbi,
pojačanja ne stižu vladinim pristalicama, a pitomci vojnih škola ne mare mnogo
da se tuku za jednu socijalističku vladu; uostalom, njih je svega pet hiljada, dok
njihovi neprijatelji raspolažu sa nekoliko desetina hiljada ljudi i dobijaju
neprestano pojačanja iz okoline Moskve. Boljševici snažno bombarduju centre
gde se okupljaju pitomci, a to su Kremlj i Aleksandrovsko Vojno učilište. Uveče
1/14 novembra „bela garda” se odlučuje da započne pregovore; sutradan ona
predaje oružje; oni njeni članovi koji neće da se pomire sa sudbinom, odlaze
jedan po jedan na Don, gde se organizuje jedna dobrovoljačka vojska.
Rusija je ušla u jednu novu fazu svoga života, fazu rasula i opadanja u
kojoj se obrazuje čitav niz „republika”, velikih i malih, koje samovoljno
prisvajaju prava vladarske vlasti. Raspadanje je otpočelo za vreme privremene
vlade. Od leta 1917 godine, seljaci su svojevoljno počeli da dele spahijske zemlje i
da uništavaju plemićske domove. Već je rasulo ušlo u vojsku, umornu od rata:
gomile naoružanih seljaka preplavile su gradove i sela, zavodeći svuda
vladavinu samovolje; vojni begunci, čiji je broj dobio neverovatne razmere,

731
uputili su se svojim selima, pljačkajući čitave okruge i organizujući pogrome.
Nered u saobraćaju izazvao je krizu snabdevanja: u mnogim oblastima glad se
pojavila, i seljaci su odbili da prodaju žito po cenu koju je 954 nametnula vlada,
jer je inflacija izazvala poskupljivanje životnih potreba koje će dostići kasnije,
pod boljševicima, užasne razmere. „Kontrola” industrije od strane radnika
takođe je donela svoje plodove: i pored moćne potpore koju je država pružala
svim granama ratne industrije, industrijalci nisu mogli izdržati povećanje
nadnica i neprekidne štrajkove; oni su napustili svoja preduzeća, i fabrike su se
zatvarale jedna za drugom. Sve ove činjenice nagoveštavale su već, razume se u
mnogo manjim razmerama, one činjenice koje se obično smatraju kao
karakteristične za dolazak sovjetskog režima. Rasulo izazvano ogromnim vojnim
naporom, krajnja iznurenost vojske, ekonomsko rastrojstvo, sve je to, u izvesnom
smislu, pripremilo Rusiju za boljševizam. Sami od svoje volje vojnici su prekinuli
rat, dok su se seljaci dokopali zemlje, a radnici fabrika. Lenjin je imao samo da
potvrdi već gotovu činjenicu, da bi pridobio naklonost vojnika, seljaka i radnika.

732
 XXIV. RUSIJA POD SOVJETSKIM REŽIMOM

Poslednji period ruske istorije počinje 25 oktobra/7 novembra 1917, ali

nije još završen. Njegove posledice nisu poznate i ne mogu da se predvide.
Prema tome je nemoguće dati nepristrasan istoriski opis. Ali ova bi knjiga bila
nepotpuna, kada bi prećutala socijalni pokušaj, koji već petnaest godina radi na
tome da, ne samo Rusiju, već i ceo svet, uputi novim pravcem. Ograničićemo se,
ipak, na izlaganje najznačajnijih činjenica, birajući u koliko je moguće one, koje
niko ne može da ospori.
Petnaest godina sovjetskog režima mogu da se podele na tri perioda od po
pet godina, od kojih je svaki obeležen izvesnom izmenom taktike komunističke
partije, dok njene opšte tendencije i njeni ciljevi ostaju uvek isti.
U prvom periodu (25 oktobra/7 novembra 1917—1922), kada obrazuje
svoje organe, sovjetska država nailazi na mnoge i ozbiljne prepreke, u prvom
redu posledice svetskog rata, koje narod teško podnosi, a zatim unutrašnje
neprilike, naročito građanski rat, koji se završava tek 1921 godine. To je period
„ratnog komunizma”, kako su ga nazvali sami boljševici, da dokažu da su samo
teškoće ratnog stanja omele ostvarivanje njihove zamisli.
Drugi period, koji je počeo strahovitim pustošenjem zemlje i
nezapamćenom glađu 1921 i 1922 godine, boljševici isto tako smatraju kao
izvesno „privremeno otstupanje”, „odmor”, kada su u izvesnoj meri ponovo
usvojili principe „buržujske” vlade, u nadi da će na taj način omogućiti da zemlja
stane na put zlu, koje su oni pripisivali ratu, a njihovi protivnici njima i njihovom
društvenom preokretu. Ovaj period „oporavljanja”, takozvani period Nep
zahvata pet sledećih godina od 1923—1928, — u stvari on počinje i završava
nešto ranije. Vraćanje izvesnoj ekonomskoj slobodi uskoro dovodi do podizanja
produktivnih snaga zemlje, poboljšavanju finansija i reorganizacije saobraćaja.
Poslednji period koji počinje 1928 godine, pretstavlja period socijalističke
„rekonstrukcije”. Prema komunističkoj doktrini, vlada Sovjeta nastavlja sa svojim
prvobitnim radom i koristeći se rezultatima perioda Nep, stavlja sebi u zadatak
da odmah preobrazi Rusiju u „socijalističku” državu. Najkarakterističniji
događaj ovog perioda je „petogodišnji plan”, čiji je cilj stvaranje državne
industrije, koja bi bila u stanju da „stigne i da prevaziđe” proizvodnju zapadne
Evrope i Amerike, kao i „kolektivizacija” agrikulture. Po izvesnim znacima bi se
reklo da se ovaj period sada bliži kraju.

1. „RATNI KOMUNIZAM” I LENJIN (1917—1922)

Oligarhijska organizacija komunističke stranke. — U momentu kada

boljševici dolaze na vlast, njihov politički i ekonomski program nije dovršen, a i
njihov broj je veoma mali. Komunistička stranka ima svega oko 50. 000 članova,
od kojih nekoliko hiljada starih revolucionara (podpolščika, koji su navikli na

733
nezakonite i „podzemne” akcije) i 35. 000 novih pristalica, koji su im prišli tek
1917 u toku borbe protiv provizorne vlade. Ma da se kasnije taj broj
udesetorostručio, t. j. dostigao pola miliona, vladajuća elita (verkhuška)
sastavljena je od svega 15.000 ljudi od kojih jedna stotina u centralnim
organizacijama u Moskvi, i 225 u centralnim organizacijama ostalih pokrajina,
vode glavnu reč. Režim je, prema tome, u suštini oligarhiski, a to priznaje i
Lenjin 1920: „Strankom upravlja”, kaže on, „centralni odbor od 19 članova, koje
bira kongres, dok svakodnevno poslovanje u Moskvi mora da se poveri još
manjim grupama, Orgbiro-u, ili biro-u za organizaciju i Politbiro-u, ili biro-u za
politiku, a za koje centralni odbor na svečanoj sednici bira po pet članova. Prema
tome ovo je najizrazitija oligarhija”. Lenjin kratko i jasno izlaže ulogu ovih
centralnih organa stranke u državnoj upravi: „U našoj republici nijedno se važno
pitanje iz oblasti politike ili organizacije ne rešava preko državnih ustanova, ako
za to ne da nalog centralni odbor stranke.
Prve mere. — Prirodno je da je nova vlast pokazala izvesnu neodlučnost,
kada se našla pred zadatkom da upravlja tako ogromnom zemljom sa svojim
ograničenim snagama. Kada su Lenjina pitali da li će boljševici moći da se održe
na vlasti, odgovorio im je, pre revolucije 25 oktobra/7 novembra, podvlačeći
snagu boljševičke demagogije: „Kada poslednji radnik ili nezaposleni, svaka
kuvarica i svaki upropašćeni seljak vidi da proleterska vlada parazitima oduzima
višak njihovih dobara, silom smešta beskućnike u stanove bogataša, da zemlja
prelazi u posed radnika, da radnici nadziravaju fabrike i banke, da se bogataši
odmah kažnjavaju ako prikrivaju svoje milione, onda... će se milioni boraca
podići... a kapitalisti i kulaci neće imati dovoljno snage da savladaju narodnu
revoluciju.”
Iz tih razloga prvi program boljševičke vlade — program, koji im donosi
pobedu — manje izražava težnje njihove doktrine, a naglašava želju da se
zadovolje najhitnije i najveće potrebe mase.
Već od 25 oktobra/7 novembra, t. j. istog dana kada je buknula revolucija,
oni dozvoljavaju seljacima da vlasnicima oduzmu zemlju i ne čekajući rešenje
Zakonodavne Skupštine. Dekret od 28 oktobra/10 novembra, predlaže
iscrpljenim vojnicima da sa nemačkim vojnicima zaključe hitno primirje na
njihovu odgovornost, na bilo kojoj tački fronta. Dekret od 1/14 novembra daje
radnicima opšte pravo nadzora u fabrikama u kojima rade. Dekret od 2/15
novembra daje raznim narodnostima u zemlji pravo da upravljaju svojom
sudbinom, pa i da se odvoje od Rusije.
U ekonomskoj oblasti boljševici najpre pokazuju više obazrivosti. Njihovi
dekreti od 26 oktobra/8 novembra „nacionalizuju” banke, a velika imanja
predaju na upravu mesnim seljačkim odborima; na taj način oni rešavaju
sudbinu velikog kapitala, ali ne dodiruju ni u samom principu pitanje privatne
svojine, malog i srednjeg kapitala, kao ni posedovanje zemlje. Isto tako, oni se u
početku zadovoljavaju time što privatnoj industriji nameću kontrolu radnika i
tek onda kada je ta kontrola potpuno dezorganizovala rad u fabrikama, rešavaju

734
se boljševici malo po malo — to će da bude završeno tek 1919 — da nacionalizuju
sva industriska preduzeća. Tek 21 oktobra 1918 nacionalizuju svu unutrašnju
trgovinu i uzimaju na sebe zadatak da između sela. i varoši podele industriske i
poljoprivredne proizvode. Sasvim je prirodno da je ovaj ogromni napor
nedovoljan i da privatna tajna trgovina i dalje postoji. Spoljna trgovina, koju je
mnogo lakše nacionalizovati, uzeta je u državne ruke tek 4 maja, 1918; ona je u to
vreme veoma neznatna i slaba.
Raspuštanje Zakonodavne skupštine. — U početku boljševici
dozvoljavaju da u vladu učestvuju i ostale socijalističke stranke. Kod socijalnih
demokrata, kao i kod socijalnih revolucionara obrazovale su se grupe krajnje
levice, koje smatraju da je saradnja sa sovjetima moguća i čiji mnogi članovi čak
imaju učešća i u vladi. Međutim, to ne traje dugo. Odnosi se zaoštravaju već
prilikom izbora za Zakonodavnu skupštinu, koji je privremena vlada zakazala za
novembar. Ma da su sovjeti već odavno zamenili parolu ruskih radikala
„Zkonodavna skupština” sa svojom „Sva vlast sovjetima”, oni ipak čekaju
rezultat izbora da definitivno utvrde svoj stav prema skupštini, „idolu”
demokratije. Uprkos njihovom očekivanju, oni dobijaju većinu. Prema
rezultatima (nepotpunim) izbora, oni postižu samo devet i po milijona glasova
od 36 milijona glasača ili nešto malo više od četvrtine prema 20.900.000 glasova
za socijalističko-revolucionarnu stranku, koja postiže apsolutnu većinu i
4,600.000 glasova za buržujsku stranku, od kojih je bilo 1,900.000 za „Kadete”,
1,700.000 za kandidate raznih narodnosti, samo 300.000 za monarhiste i 200.000
za velike posednike; prema tome imaju oni samo 175 poslanika prema 417
poslanika socijalnih revolucionara, 34 socijalnih demokrata raznih vrsta, 64
buržujska i narodna poslanika. Oni ne mogu da prime tako sastavljenu
skupštinu. Pošto su proglasili stranku „Kadeta” za „narodnog neprijatelja” i
odložili saziv skupštine za 18 januar, 1918, oni se rešavaju da izvrše udar protiv
narodnog pretstavništva, koje optužuju da više ne odgovara volji birača. 18-og
januara održao se njihov prvi sastanak na kojem posle dugih i nepotrebnih
govora, Železnjakov, vođa mornara, koji su bili na straži, rastera poslanike pod
izgovorom da je „straža umorna”. Buharin, ideolog boljševizma objavljuje sa
visoke tribine „rat do istrebljenja” „buržujskoj parlamentarnoj republici” i
uzvikuje: „Pitanje vlasti rešiće se građanskim ratom.”
Prvi sovjetski ustav. — Prvi ustav socijalističke sovjetske federativne
republike Rusije izglasan je 10 jula 1918. Po Marksovoj i Lenjinovoj doktrini
država je izraz klasne borbe, a izražava odnos snaga između klasa datog društva.
Pošto je 25 oktobra/7 novembra pobedio proletarijat, država mora da se obrazuje
kao „diktatura proletarijata”.
Glavni organi države su sovjeti, boljševici vide njihov presedan u pariskoj
Komuni od 1871 godine. Po Lenjinovom mišljenju ovaj oblik vlade ima velikih
preimućstava, jer sovjeti raspolažu svim onim što je potrebno da se vlada: Imaju
oružanu snagu radnika i seljaka, kao i način da ovu usko povezanu snagu mase

735
drže u rukama”; oblik organizacije starog proletarijata63 i najzad sposobnost da
ujedini preimućstva parlamentarizma i preimućstva neposredne i prave
demokratije, t. j. funkcije zakonodavne i izvršne vlasti.
Na tim osnovama zamišljen je ustav. On počinje „Proglasom prava
ugnjetavanog, radničkog naroda” gde je objavljeno „ukidanje privatnog poseda,
ratifikovanje zakona o radničkoj kontroli, prvom koraku ka potpunom prenosu
fabrika, rudnika i železnica u ruke radničke i seljačke, sovjetske republike;
poništenja zajmova, koje je zaključila caristička Rusija; prenos banaka u narodne
ruke; obavezna služba rada za sve; razoružanje buržoazije i obrazovanje „crvene
socijalističke vojske seljaka i radnika”; ukidanje tajnih ugovora, bratska ljubav
između vojnika i seljaka sadanje vojske koja se bori i želja da se ma po koju cenu
sklopi mir, koji neće značiti ustupanje, ni aneksiju; oslobađanje kolonija; prenos
celokupne vlasti na sovjete.
Ustav, dalje, utvrđuje „opšte principe” i način kako da se organizuje vlast.
Najviša vlast u S. S. S. R. je sveruski sovjetski kongres, a u međuvremenu, dok
kongres ne zaseda, izvršni sveruski centralni odbor64 imenuje savet narodnih
komesara,65 koji će imati za zadatak generalnu upravu zemaljskim poslovima,
biće podeljen na 18 sekcija ili „narodnih komesarijata za upravljanje raznim
granama administracije”. Na istu organizaciju nailazimo i u saveznim oblastima,
gde je, razume se, kompetentnost lokalnih organa znatno ograničena sa strane
centralnih, sveruskih organa. Pravo glasa, u stvari, priznaje se samo radnicima,
seljacima i vojnicima, i to samo onim seljacima, koji „nemaju radne snage u svojoj
službi”; ostale klase, pod pretnjom pravnog progona, nemaju pravo učestvovanja
u upravljanju poslovima. Sloboda mnenja, t. j. štampe, sloboda sastajanja i
udruživanja postaju isto tako monopol „radnika”. Istina je, međutim,, da je
celokupna vlast skoncentrisana u rukama stranke, kako kaže Lenjin: „Moramo
stalno imati pred očima da se ustav sovjetske vlasti i de facto i de jure oslanja na
stranku, koja vlada, imenuje i organizuje po jednom jedinom načelu... Stranka
zapoveda i vlada celom državom, upravlja i treba da upravlja celim državnim
mehanizmom.”
Međutim, nemirne i nesređene godine prvog perioda ovog režima ne
dozvoljavaju da se tekst ovoga ustava sačuva neizmenjen. Dolazi do
uprošćavanja vladinog sistema. Službeni izveštaj o delatnosti stranke priznaje
„da su vanredne prilike 1919, 1920, a dobrim delom i 1921 imale velikog uticaja,
da su se bez prestanka objavljivale „mobilizacije za prevoz trupa, namirnica...”,
da je „čitava stranka bila slična dobro disciplinovanoj vojsci u ratno vreme...”
Zato su uskoro svi protivnici komunističkog režima, pa i neki članovi stranke,
počeli da zahtevaju da se kao najmanji program bar poštuje ustav od 10 jula.
Kraj rata i brest-litovski ugovor. — Prvi i najhitniji problem, koji su hteli
da reše pobednici od 25 oktobra/7 novembra, bio je: završiti rat što pre. Već
63
Doktrina Žorža Sorela.

64
Vseroesijskij centralnij ispolniteljnij komitet. Skraćeno: Cik.

65
Sovet narodnih komisarov. Skraćeno: Sovnarkom.

736
posle 28 oktobra/10 novembra, 1917, objavljuju oni celom svetu
radiotelegramima svoj dekret o miru. Tek onda upućuju direktan apel
saveznicima. I ne čekajući na njihov odgovor, naređuju glavnokomandujućem
Dukonjinu da počne sa direktnim pregovorima sa Nemcima. Kada je Dukonjin to
odbio, ubio ga je jedan mornar. Njegov naslednik Krilenko namerava da putem
bežične telegrafije zaključi primirje, koje je zaista potpisano 2/15 decembra, a
pregovori o miru počinju 9/22 decembra u Brest-Litovsku.
Da bi se shvatio tok ovih pregovora, ne sme da se zaboravi da su boljševici
po dolasku na vlast postavili sebi za zadatak mnogo važniji cilj: izazivanje
evropske i svetske revolucije. Pre nego što su mogli da se uvere da je njihova
vlast u Rusiji dovoljno jaka, oni hitaju da ostvare taj međunarodni cilj i čvrsto
veruju da će da ga ostvare u najkraćem roku. U njihovoj borbi o vlast imali su u
Nemačkoj dobrog oslonca. Sada im je prva misao da je demorališu. Ubeđeni su
da nemačke diplomate i generali neće odmah pristati da sklope „demokratski
mir”, a to je najbolji povod da se počne u Nemačkoj sa propagandom za
revoluciju. Stoga se trude da pregovori o miru dobiju što širu popularnost, ali ne
uspevaju da ih prenesu u Štokholm. Na njihovo veliko iznenađenje Nemci im
odgovore zahtevom da svima narodnostima dadu pravo opredeljenja, da se
odreknu Poljske, Kurlandije i jednog dela Livonije i Estonije. Pregovori su u dva
maha prekidani, ali kako Nemci ne otstupaju od svog gledišta, a proletarijat se ne
odaziva, Trocki se rešava da 4 februara 1918 napravi gest, „jedinstven u istoriji
sveta”: „ni mir ni rat”; demobilizovanje ruske vojske i „stavljanje ruskog fronta
pod zaštitu nemačkih radnika”. Nemci 18 februara odgovaraju velikom-
ofanzivom, a ultimatumom od 21 februara postavljaju još veće zahteve. Posle
dugih pregovora centralni odbor stranke je prisiljen na popuštanje. 3 marta, 1918
sklopljen je zaseban ugovor o miru, koji sadrži proglas o nezavisnosti Finske i
Ukrajine, otcepljivanje Poljske, Litvanije i Kurlandije, okupaciju Livonije i
Estonije od strane Nemaca, ustupanje Batuma i Kara Turskoj i zabranu
boljševističke propagande u Nemačkoj.
Saveznici i početak građanskog rata. — Stari saveznici Rusije dugo su se
nadali da će Rusija da nastavi rat sa centralnim silama. Posle Brest-Livska oni još
jedino veruju u građanski rat, koji već počinje da se vodi protiv boljševika.
Njihove diplomate odlaze iz Petrograda preko severa u onom času kada se
sovjetska vlada, iz straha od nemačke ofanzive, seli u Moskvu. Na teritoriji
donskih kozaka i u Rostovu, gde se sastala grupa ruskih oficira, koja je izbegla
boljševičko gonjenje i jedna grupa generala među kojima su Kornilov, Denikin i
bivši glavno-komandujući Aleksejev, obrazuje se novembra, 1917 godine, ruska
dobrovoljačka vojska. Januara, 1918 ona broji 3. 000 ljudi, koji kod Rostova i
Novočerkaska ne mogu da se odupru mnogobrojnim sovjetskim trupama, koje
napreduju sa svih strana. 11 februara, general Kaledin, hetman donskih kozaka,
vrši samoubistvo, a 23 februara dobrovoljci sa svojim vođama kreću kroz stepe
ka Kavkazu. Ova teška borba, takozvana „ledena borba” u kojoj se njihov broj,

737
pored svega penje na 9. 000, daje dovoljno dokaza njihove energije. Pokušavaju,
ali bez uspeha da osvoje Jekaterinodar. 13 aprila, Kornilova raznosi bomba, a
njegov naslednik general Denikin s teškom mukom dovodi vojsku do Rostova. U
to vreme otporna snaga boljševika slabi u izvesnoj meri. Austro-Nemci, koji su 9
februara zaključili u Brest-Litovsku zaseban mir sa Ukrajinom, vrše okupaciju
Malorusije i donske oblasti. U Kijevu su organizovali vladu hetmana
Skoropadskija, a na Donu potpomogli da se general Krasnov izabere za kozačkog
hetmana.
Ako su Krasnov i Skoropadski i pristali da se povinuju naredbama
nemačkog cara, „dobrovoljci su ostali verni saveznicima” i računaju na njihovu
pomoć u borbi protiv Nemaca i boljševika. Iz straha da se u Rusiji ne obrazuje
nemački front, saveznici se interesuju za Denikinovu vojsku i preduzimaju
korake da joj u izvesnoj meri pomognu. Oni već potpomažu druge ruske
političke stranke, koje se bore protiv boljševika i hoće u Rusiji da obrazuju
„istočni front” protiv Nemačke. Oni se interesuju i za drugu jednu narodnost,
koja je pogodna za obrazovanje ovog fronta, za Čehe koji su pod carističkim
režimom bili sastavili „legiju” protiv Austro-Nemaca, a zatim da se što pre vrate
u Evropu da nastave da se bore na francuskom frontu. Na dugom putu koji su
izabrali — preko Sibira i Vladivostoka — Česi se sudaraju sa boljševicima i
pomažu ruskim oficirima da ih udalje od transibirske pruge. Ti uspesi potstiču
saveznike da im odobre da „protivnemački front” obrazuju u Sibiru, pozivajući
ih u isti mah da se pridruže „ruskom narodu” u borbi protiv boljševika. Tako oni
zaustavljaju napredovanje ka Tihom Okeanu i prebacuju svoje odrede na Ural. 25
jula, 1918 osvajaju Jekaterinburg. Pre nego su evakuisali varoš, gde je od 30 aprila
bila internirana carska porodica, boljševici su 16 jula pogubili cara, caricu,
njihovog sina i kćeri. 18 jula u Alapaževsku (koji su Česi sa „belima” osvojili tek
28 septembra) boljševici su isto tako pogubili velike kneževe Sergija Mihajhovića,
Ivana, Konstantina i Igora Konstantinovića i caričinu sestru Elizabetu, koja se bila
pokaluđerila.
Učestvovanje saveznika. — Saveznici se, međutim, rešavaju da u sukobu
lično učestvuju. Englezi, koji su se 11 marta pod uticajem brestlitovskog mira
iskrcali u Murmansku, šalju jula meseca u Arhangelsk nove trupe. Njihov cilj nije
samo da zadrže municiju i vojni materijal, koji su saveznici isporučili, već i da
obrazuju „nezavisnu rusku vojsku”. 2-og avgusta ruski oficiri proteruju
boljševike iz oblasti Arhangelska i sa engleskom pomoći sastave vladu, kojoj je
na čelu N. Čajkovski, stari revolucionar, veoma omiljen u Engleskoj, gde je bio u
izbeglištvu.
Na Volgi, u Samari, koja je oslobođena zahvaljujući saradnji Čeha (8 juna),
jedna grupa revolucionarnih socijalista i poslanika raspuštene ustavotvorne
skupštine sastavlja „Odbor članova ustavotvorne skupštine” i daje mu veliki
značaj kao „početku sveruske moći”. 1-og avgusta „narodna vojska”, koju je taj
Odbor sakupio broji 8,500 dobrovoljaca i 2.200 vojnika mobilizovanih među

738
tamošnjim stanovništvom.66 Saveznici obećavaju da će podržavati ovu vladu u
cilju obrazovanja „fronta na Volgi” — od Samare do Kazana. Ovaj „front” je
zaista stvoren krajem jula i početkom avgusta, 1918, ali je i suviše udaljen od
severnih oblasti, pa pomoć saveznika ne može da stigne; zbog toga je front
napušten u toku septembra—oktobra. Kazan, zauzet 7 avgusta, napušten je 10
septembra, a Samara 8 oktobra.
U Sibiru antiboljševici i saveznici ratuju sa više uspeha. Englezi su tamo
uputili admirala Kolčakova, da na krajnjem istoku sakupi vojsku. S druge strane,
Francuzi i Česi uporno traže da se sastavi jedna jedina „sveruska” vlada. Posle
dugih pregovora na kongresu u Ufi, 8—23 septembra, 1918, političke stranke i
razne ruske vlade67 sastavljaju novu vladu. Na čelu te vlade je umereni
revolucionarni socijalist, N. Avksentijev, a njeno sedište je u Omsku u Zapadnom
Sibiru. Vlada, međutim, ne uspeva da učvrsti svoj autoritet. 1-og decembra
obaraju je desničarski oficiri, tajno potpomognuti od strane Engleza, a na njeno
mesto dolazi lična vlada admirala Kolčaka, koji uzima titulu „najvišeg šefa”.
Razumljivo je da se boljševici i „beli” najviše otimaju o plodne oblasti na
jugu, u blizini moskovskog centra. Baš u tom času pomoć od saveznika nikako
ne stiže. Saveznici u stvari ne misle da ozbiljno učestvuju u toj borbi, dok ne
završe rat sa centralnim silama, t. j. kada im više ne bude potreban „istočni
front”.
Kako antiboljševički šefovi predviđaju na jugu pobedničku ofanzivu
boljševika, čim te oblasti napuste Austro-Nemci, oni se trude da saveznike
nagovore da što pre pošalju pomoć. Komandant savezničke vojske na
rumunskom frontu, general Bertelo, obećava da će poslati 150.000 ljudi (12
divizija), koje će da se iskrcaju u Odesi; sporazumevši se da će bogate rezerve sa
rumunskog fronta biti stavljene na raspoloženje Rusima i da će ih bogato
snabdeti ratnim materijalom. 19 decembra, 1918 u Odesi se iskrcala jedna
divizija, nad kojom je oko polovine januara preuzeo komandu general Anselm.
Sa svoje strane su Englezi proširili „domen svog uticaja” i na Kavkaz i od
novembrea, 1918, drže tamo jednu diviziju.
Projekt boljševičkog mira. — Namere generala Bertelo-a nailaze na
pariskoj konferenciji mira na ozbiljan otpor savezničkih delegata. Dok Pišon i
Orlando odobravaju te namere, Lojd Džordž, Vilson i Klemanso nikako ne
pristaju uz njih na skupovima od 1-og i 21-og januara, 1919, navodeći da je
150.000 ljudi malo za efikasnu intervenciju, a da niko ne bi hteo da pošalje više u
zemlju gde će trupe verovatno da se demoralizuju. Umesto vojne pomoći Lojd
Džordž predlaže, a Vilson usvaja, drugi jedan projekt, t. j. da se pretstavnici svih
„delova ruskog naroda” pozovu na ostrvo Prinkipo i da se dogovore.

66
Prvog septembra teoriski bi trebalo da u području samarske vlade ima 121.000 vojnih lica, međutim, 19 avgusta još uvek
nema više od 21.000 mobilizovanih.

67
Vlada u Samari, privremena vlada Sibira, uralski, i orenburški Kozaci, mesna ekaterinburška vlada, Kirgizi i Baškiri.

739
 Boljševici (4 februara) hitno prihvataju predlog i pristaju na sve moguće
ustupke saveznicima. Međutim, pretstavnici antiboljševičkih vlada ne pristaju ni
na kakvu vezu sa „zločinačkim uzurpatorima” i projekt za konferenciju propada.
Tri dana docnije, Vilson u dogovoru sa Lojd Džordžem, pošalje u sovjetsku
Rusiju Bulita, mladog atašea amerikanske delegacije na kongresu mira, da ispita
uslove za mir na osnovu predloga boljševika. 14 marta, potpisan je u Moskvi
projekt za mir, pun primamljivih ustupaka: sve će ruske vlade da zadrže svoje
teritorije, ekonomska blokada će biti podignuta, biće proklamovana opšta
amnestija, a trupe će biti opozvane i razoružane, i t. d. Međutim stanje duhova u
Evropi pokazuje izvesne izmene, jer „bele” vojske odnose neke pobede, a
boljševici i suviše jasno izražavaju želju za izazivanjem „svetske revolucije”. I
tako ponude sovjetske vlade ostaju bez ikakvog dejstva.
Treća Internacionala. — Dan kasnije posle poziva, koji je sovjetima
upućen da dođu na Prinkipo (22 januara, 1919), Lenjin poziva sve svetske
komunističke stranke da dođu u Moskvu i da definitivno organizuju „Treću
Internacionalu”. Treća Internacionala pripremljena je već za vreme svetskog rata,
na kongresu socijalista levičara, održanom u Cimervaldu (od 5 do 9 septembra,
1915) i u Kintalu (od 5 do 9 februara, 1916), gde je, uprkos socijalistima-
patriotama iz Druge Internacionale, triumfovala boljševička parola „hitan mir
bez aneksija”. Stvorena je na moskovskom kongresu od 2 do 6 marta, 1919 i
pored toga što nije bilo dovoljno delegacija i što su naglavnije stranke: engleska,
američka, i t. d., sasvim izostale. Proglas kongresa, koji je objavljen 10 marta,
prihvata mogućnost neodložnog obaranja kapitalističkog režima i izjavljuje da je
nastupila „nova revolucionarna era”. Zamišljen je plan po kojem bi se izvela
revolucija u svim državama centralne Evrope, a najpre u Nemačkoj, gde su zaista
izbile tri pobune, koje uguši Noske, a zatim u Mađarskoj gde se, u sporazumu sa
Lenjinom, Bela Kun domogne vlasti. Dokumenta, koja su zaplenjena u
Radekovoj kancelariji u Vilmersdorfu, očigledan su dokaz da su boljševičke
namere mnogo prevazilazile ono što je ostvareno. U isto vreme otkrivena je
njihova delatnost u Indiji, Aziji, Avganistanu i t. d.
Neuspeh savezničke intervencije. — Intervencija saveznika nije dovoljno
organizovana, ni dovoljno jaka, pa ne može da ima uspeha.
U Odesi Francuzi imaju svega 12. 000 ljudi, od kojih su 6. 000 Grci i
Poljaci. Oni ne mogu da se odupru sovjetskim trupama. Kako im, ma da su oni to
očekivali, Ukrajinci pod komandom Petljure, voće ukrajinskih separatista, nisu
ukazali nikakvu pomoć, već i sami morali, pošto su iz Kijeva proterali hetmana
Skoropadskija, da napuste tu varoš, Francuzi se, posle poraza kod Nikolajeva i
Kersona, povlače ka Odesi. Prisiljena žalbama poslaničkoj komori, francuska
vlada daje nalog da se Odesa evakuira u roku od 3 dana, počevši od 3 aprila.68
Ni Englezi ne uspevaju da se održe u Kavkazu. U toku juna-jula oni
evakuišu Baku, jula-avgusta 1919 Tiflis, a Batum godinu kasnije 9 i 10 jula, 1920.

68
Nalog za evakuaciju izaziva paniku u gradu sa milionom stanovnika General Anselm uspeva da ukrca 10.000 dobrovoljaca
— ostali polaze prema Rumuniji — i 30.000 civilnih lica.

740
 I drugi jedan engleski pokušaj na Baltiku ima istu sudbinu. „Beli” Rusi su
na toj strani bili organizovali „severni front”', sastavljen od 3. 500 ljudi, koji su se
od kraja 1918 borili protiv boljševika, a bili su u savezu sa Estoncima, kojima je
komandovao general Lajdoner. Na zahtev engleskog generala Marča, sastavljena
je u Revalu od 11 do 19 avgusta, 1919 „demokratska ruska vlada”, koja priznaje
nezavisnost Estonije i na taj način dobija njenu vojnu pomoć za pohod na
Petrograd. Pošto je regrutovao vojsku od 20.000 ljudi i dobio pomoć od Engleske,
general Judenič počinje ofanzivu 4 oktobra, 1919. Za sledeće dve nedelje oni su
stigli do Gačine, Pavlovska i Krasnoeg Sela. 20 oktobra nalaze se na nekoliko
kilometara od Petrograda; u tom odlučnom času Estonci otkazuju pomoć.
Boljševici, koje vodi Trocki, organizator crvene vojske, jurišaju i opkole vojsku.
Engleska flota, koja je iz Kronštata pošla za Rigu ne uspeva da spreči te vojne
operacije, pa je general prisiljen da se odmah povuče (2—14 novembra). 1-og
decembra se odriče komande, a 5 decembra je demokratska vlada raspuštena.
Neuspeh Kolčaka u Sibiru. — Admiral Kolčak, kojega je Denjikin priznao
za „najvišeg šefa”, okružen je u Omsku od najsjajnijeg diplomatskog kora, među
kojim je francuski general Žanen i engleski Gajde i ruskog generala Pepeljaeva,
Kolčak januara meseca, 1919, sastavlja plan borbe protiv Moskve. Njegove tri
vojske, koje broje 120.000—130.000 ljudi, zauzimaju Ufu (13 marta), a aprila
napreduju do Novuzemska, Bugulme, Elabuge, Glazova i Vjatke.
Već maja meseca dolaze do izraza sve slabe tačke ovog poduhvata. Gajda
se posvađa sa Kolčakom i daje ostavku, sibirski seljaci, koji su pod jakim uticajem
boljševičke propagande, neće da se bore i izazivaju u pozadini više pobuna.
Administracija u Sibiru je ne može biti gora; iskorišćavanje vojnika i činovnika
dovodi stanovništvo do ogorčenja. I oko samog Kolčaka prave se spletke, a on je
sve nervozniji, tako da više nije u stanju da u rukama drži svu vlast, a ne pristaje
da je ni sa kim podeli. Saveznici su, ipak, još uvek spremni da ga podržavaju,
pod uslovom da dâ demokratska obećanja. On na to pristaje 4 juna. Međutim,
njegova je vojska u punom povlačenju. Već 14 oktobra Omsku preti velika
opasnost od boljševika, koji ga zauzimaju 14 novembra. U Irkucku gde se
sklonila Kolčakova vlada, nailazi se na stranke, koje su sklone boljševicima, tako
da Kolčak gubi i preostali autoritet. Kako transibirski put čuvaju Česi, kojima je
vlada njihove zemlje preporučila da ostanu neutralni, Kolčakove trupe su
prisiljene da se peške povlače kroz tajgu po strahovitoj hladnoći, ostavljajući za
sobom bezbrojne žetve.
Kolčak je iz Omska pošao sa sedam vozova, koje je bio prisiljen da napusti
na putu i da nastavi put češkim vozom. Još nije ni stigao u Irkuck, a tamo je već
izbila pobuna, koju su pripremili revolucionarni socijalisti. Na zahtev ministara,
on se odriče svoje dužnosti 4 januara, 1920 i traži zaštitu kod savezničkih
pretstavnika, kojima daje na čuvanje depo zlata, koji je sobom doneo. Na stanici
u Irkucku 14 januara, Česi ga prepuštaju revolucionarima, koji prete da ne
propuste voz. Osuđen je od boljševika, kojima su revolucionarni socijalisti

741
prepustili vlast i streljan 7 februara, u času kada se njegova vojska u povlačenju
približila varoši.
Zbog toga vojska kreće ka Krajnjem Istoku, gde se japanska okupacija
proširila do ušća Amura i na severu do Sahalina. Pod zaštitom japanskog
garnizona stvorena je u Vladivostoku još jedna „bela vlada”, koja se drži do 25
oktobra, 1922; i zaista čim se završila japanska okupacija u varoš su ušli
boljševici.
Neuspeh Denjikna i Vrangela u Južnoj Rusiji. — Posle smrti generala
Aleksejeva (8 oktobra, 1918), general Denjikin preuzima komandu „oružanih
snaga Južne Rusije „i smešta se u Ekaterinodaru u severnom Kavkazu. Njegova
vojska dostiže broj od 150.000 ljudi, jer se od maja do oktobra regrutuju mnogi
vojnici i kozaci. Vojska najpre postiže niz uspeha. Zauzima Harkov i Caricin na
Volgi (24 i 30 juna), ulazi u Kijev (30 avgusta), napreduje ka severu u pravcu
Moskve, zauzima Kurks (20 septembra) i Varonež (30 septembra).
Međutim, posle zauzeća Orela, počinju poteškoće. Kozaci, koji
pretstavljaju najveći deo vojske, neće da idu napred; njima ne ide u račun da
napuste bogate južne krajeve i da osvajaju opustošeni sever. Stanovništvo, koje je
„bele” dočekalo kao oslobodioce, uskoro se razočaralo i u njima počelo da gleda
velike posednike, koji jedino žele da povrate zemlje, koje su im seljaci oduzeli,
Administracija zauzetih krajeva rukovodi se samovoljom i grubom silom.
General Vrangel piše Denjikinu: „Rat je postao izvor bogaćenja”. Denjikin nije u
stanju da popravi situaciju. Oficiri, koji su većinom monarhisti, smatraju da je
Denjikin i suviše „u levo”, dok levičari opet smatraju da je njegova vlada izrazito
„u desno”. Njegov neuspeh je neizbežan, kada se kozaci reše da se povuku na
svoje zemlje. Najpre gotovo bez ikakvog otpora stižu do Rostova (početkom
januara, 1920), zatim posle evakuacije Rostova (9 januara) i Ekaterinodara (4
marta) stižu do Crnog Mora u Novorosijsk. Krajem marta 1920 evakuisan je
jedan deo morem na Krim; ostatak i to najveći deo, sastavljen od donskih kozaka
kapitulira. Denjikin daje ostavku i putuje u inostranstvo, pošto je prethodno, 4
aprila, 1920, imenovao za svog naslednika, svog takmaca, veoma popularnog
među oficirima, generala Vrangela.
Vrangel uspeva jedino da odloži definitivnu evakuaciju. On vraća ostatak
vojske na Krim, a to su 20.000 dobrovoljaca i 12.000 kozaka. Pošto je ohrabrio
vojsku i ponovo uspostavio disciplinu, on preduzima, od juna do septembra,
1920, tri vojna pohoda u pravcu Dnjepra i Kubana. Kada je odbio da prekine
borbu, engleska vlada neće više da mu pomaže. Francuska vlada ga, naprotiv,
hrabri i službeno priznaje njegovu vladu (10 avgusta).
Boljševici su, u međuvremenu, na brzinu završili rat sa Poljskom i
prebacili 3 novembra protiv njega sve svoje snage. Vrangelova vojska je,
međutim, izgubila 60 od sto svoje oružane snage, obeshrabrena je, napušta svoj
ratni materijal, povlači se u neredu. Pošto je neprijatelj osvojio zemljouz Perekop
(8—9 novembra), progoni je po Krimu. Kako više nije u stanju da se odupre,

742
Vrangel sakupi u lukama 126 lađa, koje 13 i 14 novembra ukrcaju 135. 000 ljudi,
od kojih je bilo 70.000 vojnika i prevezu ih do Carigrada, posle teškog puta.
Međutim, Vrangel ne smatra da je njegova vojska razbijena, ne odriče se
ni vlasti ni namere da produži borbu protiv boljševika. Ovaj ga stav dovodi do
sukoba sa saveznicima. Francuska, koja mu je pomagala za vreme evakuacije,
odbija da ga i dalje podržava i 17 aprila, 1921, izjavljuje da više ne priznaje
njegovu vojsku. Od 4 avgusta do 14 novembra, borci-izbeglice smešteni su po
vojnim logorima na Galipoljskom poluostrvu i na ostrvu Lemnosu, odakle su
kasnije prevezeni u Bugarsku i u Jugoslaviju.
Emigracija. — Počela je već novembra, 1917, a za vreme dveju evakuacija
Novorosijska i Krima dobila je ogromne razmere. Sem kozaka, vojnika, oficira
„bele vojske”, pretstavnici klasa, kojima je oduzeto građansko pravo, i koji su
izloženi progonu od strane Čeke69, veliki posednici, industrijalci i bankari,
naučnici i književnici, političari, novinari, advokati, lekari, umetnici, glumci,
muzičari... u masama napuštaju Rusiju.
Ova emigracija, jedinstvena na svetu po svojim razmerama i svojim
društvenim sastavom, broji, prema najverovatnijim statistikama, oko milion
ljudi. Statistika specijalne komisije Društva Naroda ocenjuje da je broj ruskih
emigranata 1932 godine 844.000, od kojih se skoro polovina sklonila u Francusku
(oko 400.000), oko 150.000 po slavenskim zemljama, 120.000 po zemljama, koje se
graniče sa Rusijom, a 100.000 u Kinu i u Mandžuriju.
Emigranti su se navikli na svoj novi način života. Oni, koji pripadaju
slobodnim profesijama nastavljaju, u granicama mogućnosti, svoj raniji rad i
među njima ima odličnih pisaca, naučnika i čuvenih umetnika. Veći je deo onih,
koji moraju da sebi obezbede egzistenciju manuelnim radom po fabrikama ili
poljima za obrađivanje. Politički se dele na mnogobrojne stranke, koje se kreću
od socijalizma do ekstremne monarhističke desnice.
Uzroci neuspeha „belih”. — Mnogobrojni su uzroci, koji objašnjavaju
neuspehe „belih”. Najpre vojni uzroci: odlični ruski generali prelaze na stranu
boljševika, oduševljenje mladih pristalica sovjeta, povoljni strateški položaj
„crvenih”, koji su vladali unutrašnjim glavnim linijama, dok su se njihovi
protivnici borili u usamljenim grupama po raznim tačkama periferije.
Zatim ekonomski uzroci: prirodna bogatstva južnih krajeva, koji su
privlačili „crvene” i siromaštvo severnih, gde je snabdevanje „belih”, u koliko su
napredovali, bilo sve teže.
69
Verkhovnaja črezvičajnaja komispja, skraćeno Večeka ili Čeka jeste naročita komisija sastavljena novembra, 1917. Kao
revolucionarna policija, ona je slična carskoj „Ohrani”. Čuvena je po terorističkim borbama, koje je vodila protiv neprijatelja
„klase”, t. j. buržuja, intelektualaca, „belih” oficira, članova stranki, koje nisu bile komunističke.

Kada je ukinuta 6 februara, 1922 zamenilo je Objedinenoe Gosudarstvenoe političeskoe upravlenije ili
skraćeno O. G. U. Ova komisija ima neograničenu vlast: jedan dekret od 16 oktobra, 1922, daje joj pravo da strelja
razbojnike uhvaćene na delu; drugi tajni dekret od 15 novembra 1923, sastavlja u njenom području sud, koji može izricati
smrtne kazne za protiv-revolucionare. Otada se „teror” širi i na seljake, na radnike i na sve one koji su optuženi da su
„napadali” interese proletarijata.

743
 Naročito društveni uzroci: narodne mase, kojima su boljševici davali
najprimamljivija obećanja, a naročito seljaci, koji su, pošto su oduzeli zemlje svim
starim vlasnicima, sa nepoverenjem sretali „belu” vojsku, koja je baš sastavljena
od tih vlasnika, žrtava revolucije.
Najzad politički uzroci: nepoverenje, koje su razne narodnosti starog
carstva, pokazivale prema „belim”, koje su smatrale centralistima, neprijateljima
autonomije; ponašanje „belih”, koji su stanovništvo naprosto pljačkali, kao i
kasna pomoć saveznika, koji su u prvoj neodlučnosti da li treba voditi borbu
protiv sovjeta, pod uticajem onih koji su isticali podvojena mišljenja, propustili
pogodno vreme, kada sovjeti još nisu bili utvrdili svoju vlast, ni potpuno
organizovali crvenu vojsku.
Rat sa Poljskom. — Počinje 1920, aprila meseca, ulaskom u Ukrajinu
poljskih trupa, koje zauzimaju Kijev. U maju ofanziva „crvenih” prisiljava
napadača na povlačenje. Juna su Poljaci ponovo u povoljnom položaju. Jula
meseca ih druga ofanziva crvenih dovodi do samih vrata Varšave. Avgusta
meseca Poljaci reformišu svoju vojsku, oslobađaju prestonicu i nanose
„crvenima” težak poraz. Sovjeti su prinuđeni na pregovore, posle kojih potpisuju
privremeni ugovor o miru, u Rigi, 12 oktobra, 1920. Definitivnim ugovorom, koji
je zaključen u Rigi, 18 marta, 1921, Rusija se odriče 4 i četvrt miliona
stanovništva, Belorusa, Ukrajinaca, Velikorusa i gubi jedan deo zemlje, veličine
100. 000 km2, koji je deli od Litve.
Odnosi sovjeta sa spoljnim državama; prvi internacionalni ugovori i
konferencije. — Prvi su ugovori zaključeni sa narodnostima, koje su odvojene
od Rusije. To su ugovori o miru i o trgovini od 1920; 2 februara sa Estonijom, 12
jula sa Litvanijom, 11 avgusta sa Letonijom, 14 oktobra sa Finskom. Ovim
ugovorima Rusija gubi 47.550 km2 i 1.110.000 stanovnika u Estoniji, 51.500 km2 i
2,258.000 stanovnika u Litvi, 65.790 km2 i 1,850.662 stanovnika u Letoniji, 387.426
km2 i 3,336.940 stanovnika u Finskoj ili skupa 552.266 km2 i 8,555,562 stanovnika.
Ako ovome dodamo 259.000 km2 i 15,800.000 Rusa, koji su pali pod poljsku vlast,
40.000 km2 i 2,750.000 stanovnika u Besarabiji, koje je anektirala Rumunija, 17.600
km2 i 492.000 stanovnika iz oblasti Karsa, koji je ustupljen Turskoj 1921 godine,
marta, gubici, koje je Rusija podnela dostižu skupa 868.866 km 2 i 27,597. 562
stanovnika.70
Uskoro zatim sovjeti pregovaraju i sa velikim silama, čiji se stav prema
njima menja u istoj meri u koliko se i njihovi uspesi sve više potvrđuju. Lojd
Džordž, koji je u samom početku bio uveren da će oni uspeti, nastoji da s njima
dođe do direktnih pregovora. Njegovom inicijativom jedna sovjetska delegacija
sa inžinjerom Krasinom na čelu dolazi u London već 31 maja, 1920. Boljševici,
međutim, neće da priznaju dugove Rusije, niti hoće da se odreknu boljševičke
propagande po britanskim kolonijama. Pregovori su odloženi zbog rata sa
Poljskom, u kojem Lojd Džordž uzalud hoće da posreduje, nastavljeni posle

70
Dati brojevi pripadaju najpribližnijim statistikama u času otcepljivanja, 1919 za Besarabiju, 1920 za Finsku i Estoniju,
1922 za Letoniju, 1923 za Litvu.

744
privremenog mira u Rigi, a rezultat im je prvi trgovinski sporazum sa
Engleskom, potpisan 16 marta, 1921.
Druge trgovinske sporazume zaključila je sovjetska Rusija sa Nemačkom,
6 maja, Norveškom, 2 septembra, Austrijom, 8 decembra, Italijom 26 decembra,
1921, Švedskom, 1 marta, i sa Čehoslovačkom 5 juna, 1922.
Lojd Džordž i dalje upućuje politiku na saradnju sa sovjetskom Rusijom.
Na konferenciji u Kanu (6 januara, 1922), gde se proučavaju mogućnosti da se
države opustošene ratom ekonomski podignu, naročita pažnja obraća se na
Rusiju; Sovjeti su pozvati na konferenciju u Đenovu (10 aprila — 17 maja, 1922).
Dok su se moskovski delegati na toj konferenciji ponašali nepomirljivo, saveznici
su bili krajnje nesložni. I, zaista, dok je Lojd Džordž spreman da sa sovjetima
ozbiljno pregovara, Francuska i Belgija traže od njih da priznaju pravo vlasništva
stranaca u Rusiji. Sa svoje strane boljševici traže zajmove, da uspostave finansije
svoje zemlje.
Da bi se izišlo iz ćorsokaka u kojem se nalaze pregovori, rešava se da se
sazovu stručnjaci na konferenciju u Hag (15 juna— 26 jula, 1922). Dve stranke su
tu još nepomirljivije nego u Đenovi. Litvinov, koji je zamenio Čičerina, vođu
sovjetske delegacije, ne pristaje na pregovore o ruskim dugovima, ni o
kompenzacijama stranim državljanima, čija su preduzeća prešla u državne ruke,
dok se god novoj Rusiji ne odobre krediti. Konferencija je zaključena bez ikakvog
rezultata.
Dok su sa saveznicima javno pregovarali u Đenovi, Sovjeti su sa
Nemačkom koja ih de jure priznaje, zaključila tajni ugovor u Rapalu, 16 aprila,
1922. Kako Nemačka još uvek okleva između zapada i istoka, ovaj ugovor
podvlači sovjetsku težnju da istočne zemlje organizuju protivu zapadnih.
Sovjetska diplomatija je 1921 godine, 26 februara, zaključila ugovor o
prijateljstvu sa Persijom, 28 februara sa Avganistanom, 18 marta sa Turskom, a ti
ugovori uvek de jure priznaju sovjetsku vladu.
Na međunarodnoj konferenciji u Lozani (4 decembra, 1922—5 februara,
1923 i 23 aprila—27 jula, 1923), na koju su Sovjeti pozvani da „pošalju
pretstavnike koji će da učestvuju u diskusiji o moreuzima”, Čičerin bez ikakvog
uspeha brani tursko gledište, koje se u izvesnoj meri slaže sa gledištem Rusije.
Ma da je sporazum o moreuzima nepovoljan po njihovu zemlju, Sovjeti ga
potpisuju.
Pre kraja konferencije dolazi između Rusije i Engleske do ozbiljnog
sukoba. U vodama Murmanska uzapćene su neke engleske ribarske lađe.
Sovjetima je 8 maja, 1923 upućena nota, koja zahteva „punu i potpunu
satisfakciju”. Sovjeti daju satisfakciju 11 juna.
Unutrašnja situacija: sistem „ratnog komunizma”. — Do 1920,
unutrašnja situacija kod Sovjeta, veoma je teška. Neophodna potreba da se svi
prihodi centralizuju i upotrebe u borbi protiv „belih” vojski, koje napadaju sa
svih strana, prisiljava Sovjete da neograničeno prošire kompetentnost države i da

745
stvore režim, koji u osnovi je „državni kapitalizam”, ma da Lenjin naziva te mere
imenima, pozajmljenim iz „socijalističke” terminologije, da tom periodu da
obeležje prelaza ka socijalizmu.
Čim su se oslobodili građanskog rata i preneli na nekoliko organa
upravljanje državom u rasulu, boljševici počinju da primenjuju sistem, kojeg oni
sami nazivaju „ratnim komunizmom”. Ideal kome teži ovaj sistem je potpuno
ukidanje trgovine, ove „buržujske” razmene proizvoda, kao i osnove te razmene,
novca i, najzad, postizanje „prirodne razmene” industriskih i poljoprivrednih
proizvoda. Kako su po fabrikama radnici već u potpunoj zavisnosti od države,
pa čak i potpuno militarizovani, preostaje da se od seljaka oduzme višak žita,
koje je potrebno za ishranu vojske, činovnika, radnika i svih gradskih stanovnika,
kojih je 1920 trideset pet miliona.
Ovaj zadatak je poveren radničkim „brigadama”, koje odlaze u sela i
samim siromašnim seljacima, „bednjacima”, koji se organizuju u naročite odrede.
22 decembra, 1920, Lenjin sa zadovoljstvom utvrđuje da su količine žita dovoljne:
„320 miliona puda pre revolucije: to je otprilike minimum bez kojeg se ne može
ništa da počne. Prva godina revolucije dala je 50 miliona puda: glad, beskrajna
beda. Druga godina daje 100 miliona... Treća (1919-20) 200 miliona... Broj se
udvostručavao iz godine u godinu... Prvi put smo zadovoljni: imaćemo na
raspoloženju količinu od 300 miliona. Bez ovakve količine je nemoguće i misliti o
podizanju industrije, o uspostavljanju saobraćaja, nemoguće je čak i pomisliti na
teški posao elektrifikacije Rusije. 1920—1921 zahvaljujući rekvizicijama,
komesarijat za ishranu uspeva da se snabde sa 350 miliona puda. U tome uspeva
jedino zato što silom uzapćuje sve rezerve, koje seljaci žele da sakriju.
Posledice „ratnog komunizma”. — Ovaj ekonomski sistem dovodi do
naglog opadanja proizvodnje. Seljaci najpre napuštaju intenzivan rad, a zatim
smanjuju i useve; 1920 se obrađeno zemljište za polovinu smanjilo. Rezerve su
tako veoma smanjene. Budžetski deficiti pokrivaju se inflacijom, pa novac sve
više gubi vrednost. Kupovna snaga radničkih nadnica se naglo smanjuje i radnici
napuštaju fabrike i odlaze u sela. Proizvodnja nacionalizovane industrije
pretstavlja 1921 svega 14 od sto od predratne. Ukidanje trgovine dalo je maha
tajnoj trgovini u kojoj sve možete dobiti, ali po basnoslovnim cenama. Radnici
kradu predmete izrađene u fabrikama i odlaze da sami potraže žita u
produktivnim gubernijama.
Posle prve slabe žetve, 1921—1922, pojavljuje se glad. Stanovništvo južnih
krajeva i sa Volge napušta sela i upravlja se ka varošima. Naročiti „odredi za
zaustavljanje” moraju da im prepreče put. Putevi su prepuni karavana kola; ljudi
idu bez cilja, ka nepoznatim krajevima, kod „indiskog kralja”... Ako možemo da
poverujemo statistikama, ova glad, kojoj nije bilo ravne, kosi oko 5 miliona
žrtava; međutim, ovaj broj ne odgovara istinitom, mnogo većem. 1920 i 1921,
nezadovoljstvo seljaka izbija u mnogim pobunama, u zapadnom Sibiru, na Volgi,
u tambovskoj i rjazanskoj guberniji, i t. d. i sami mornari iz Kronštata dižu
pobunu, što na boljševike ostavlja jak utisak.

746
 „Otstupanje”. — Lenjin mora da prizna da se prevario: „Iskustvo
dokazuje da je nagli prelaz na socijalistički oblik vlade iznad naših snaga... Seljak
više neće da podnosi veze, koje su se između nas uspostavile... Moramo da
vodimo računa o ogromnoj masi stanovništva...” I on se rešava da počne
„ozbiljno otstupanje”, t. j. kako on otvoreno kaže, da se prekine sa rekvizicijama,
a da se „uspostave poreze, slobodna trgovina, a to u velikoj meri pretpostavlja,
vraćanje kapitalizmu”.
Jula i avgusta, 1921, objavljeni su mnogi dekreti, koji određuju ove opšte
izmene. To je „Nova Ekonomska Politika” ili Nep. Lenjin i stranka se teše da je to
uzmicanje da bi se bolje skočilo. Pa ipak, „otstupanje” ne nailazi na dobar prijem
kod mnogih komunista, tako da Lenjin, koji će uskoro ozbiljno da se razboli,
mnogo gubi od svog autoriteta. I Nep neće dugo da potraje.

2. NEP I BORBA O VLAST POSLE LENJINA (1923—1927)

S. S. S. R. i ustav od 6 jula, 1923. — Sovjetska vlada ulazi u drugi period

postojanja novog federalnog ustava i novog naziva S. S. S. R. (Savez Sovjetskih
Socijalističkih Republika) odakle su isključene reči „ruski” i „federativnih”, koje
su bile u starom nazivu. Ugovorom, koji je potpisan 30 decembra, 1922, četiri
glavne i „nezavisne” republike, Ruski Federativni Sovjetski Savez, Bela Rusija,
Ukrajina i Transkavkaz, t. j. Azerbeđan, Đurđijanska i Jermenska, grupisane su u
federativne zemlje, obrazuju pravi S. S. S. R. Krajem 1924, dve „nezavisne”
republike, Uzbekistan i Turkmenistan, ulaze u Savez, koji tada ima 15
„autonomnih teritorija” — to je ime, koje se daje narodnostima, koje su najmanje
po broju, a najniže po civilizaciji — i 15 „autonomnih republika”. Od ovih 30
„teritorija” ili „republika”, 23 pripadaju Ruskom Federativnom Sovjetskom
Savezu.
5 decembra, 1929, pridružila se i sedma republika, Tađikistan, koja je do
tada bila autonomna teritorija, a zatim autonomna republika u području
Uzbekistana. Od 1930, savez je sastavljen od 15 „autonomnih republika” i 18
„autonomnih teritorija”; 24 od ovih „republika” ili „teritorija” pripadaju Ruskom
Federativnom Sovjetskom Savezu.
Popisi od 1926 daju, o teritoriji i stanovništvu sedam saveznih republika,
sledeće rezultate:

Republike Površina u km2 Stanovništvo

Ruski Fed. Sovj. Savez 19,758.000 100,000.000
Ukrajina 452.000 29,020.000
Belorusija 126.800 4,983.900
Transkavkaz 187.120 5,872.741
Uzbekistan 186.300 4,447.600

747
 Tađikistan 154.100 827.400
Turkmenistan 491.200 992.000
Ukupno u S. S. S. R. 21,355.520 146,963,64171

Organi Saveza su kongres sovjetskog Saveza, čiji način glasanja ide u

prilog varošima, prema tome u prilog radničke klase; centralni izvršni odbor
Saveza, koji bira kongres, da vlada između zasedanja kongresa, a sastavljen je od
dva doma: Sovjeta Saveza i Sovjeta narodnosti, koji imaju podjednaka
administrativna i zakonodavna prava, ali od kojih prvi pretstavlja stanovništvo
Saveza u celini, a drugi stanovništvo po njihovim odnosnim narodnostima;
pretsedništvo centralnog izvršnog odbora, koje je na vlasti između zasedanja
ovog poslednjeg, a sastavljeno je dve trećine od odeljenja dvaju domova, a
ostatak od devet članova, koje domovi zajednički biraju; savet narodnih
komesara saveza, koji grupiše činovnike „komesarijata Saveza” i takozvanih
„pojedinačnih” komesarijata.
Narodni komesarijati dele se na „komesarijate saveza”, „pojedinačne
komesarijate” i „autonomne komesarijate”. Prvi — spoljnji poslovi, vojska i
mornarica, spoljnja trgovina, saobraćaj, pošte i telegrafi — zajednički su za sve
savezne republike, koji u ovim područjima imaju samo svoje „opunomoćene
izaslanike”, koji su sasvim potčinjeni saveznim komesarima. Drugi — narodna
ekonomija, snabdevanje, rad, finansije, nadzor seljaka i radnika — postoje u isto
vreme i u središnjoj vladi i u republikama Saveza; treći — unutrašnja dela,
pravda, poljoprivreda, nastava, narodno zdravlje, društvena osiguranja —
postoje samo u republikama Saveza. Tako izgleda da ovi poslednji imaju izvesnu
autonomiju. Međutim to nije tačno, jer mesni „pojedinačni komesarijati” i
„autonomni komesarijati” nisu suvereni na svojim područjima: oni su više ili
manje potčinjeni Savezu, koji nadzire uiutrašnju trgovinu, ima u rukama sva
velika industriska preduzeća, pravo raspolaganja mesnim budžetima, određuje
način obrađivanja i iskorišćavanja zemlje, utvrđuje podlogu za kolonizaciju, daje
osnovne principe pravosuđa, pravnog postupka, građanskog i krivičnog
zakonika, upravlja nastavom i narodnom higijenom. Pretsedništvo centralnog
izvršnog odbora. može da poništi bilo koje rešenje mesne vlasti. Nasuprot tome,
dekreti centralnog izvršnog odbora. automatski se primenjuju na sve delove
Saveza. Nezavisnost saveznih republika je u toliko manje moguća, u koliko su
sve ustanove potčinjene vlasti komunističke stranke, a zatim što se sve
poteškoće, koje se ukažu u odnosu između centralnih i pokrajinskih organa,
mogu lako da reše jednostavnim premeštanjem odnosnih činovnika. Sovjet
narodnosti, neka vrsta „donjeg doma”, veoma dobro zastupa narodnosti, kojima
su 1917 boljševici bili obećali slobodu, koja je mogla da znači i otcepljenje, ali
poslanici Saveza ruskih federalnih republika gde 73,5% stanovništva
pretstavljaju Velikorusi, imaju tamo većinu; kako je, s druge strane,

71
1 januara, 1931, po poslednjoj statistici, ukupan broj stanovništva je 161.000.000.

748
„pretstavništvo narodnosti” pod vlašću kongresa Sovjeta, ono ne može da ima
nikakvog uticaja na opštu politiku Saveza.
Prema Ustavu, Savez je otvoren svakoj „socijalističkoj republici”, bez
obzira na narodnost, jer, u skladu sa njegovim osnovnim načelom, Savez mora i
može da postane, preko tih postepenih udruživanja, jedan svetski savez. Ustav
isto tako tvrdi da svaka republika Saveza ima pravo i da se povuče. U samoj
stvari, sovjetski pravnici izjavljuju da ovo pravo ima samo „izjavnu” važnost i da
svaki pokušaj da se izmeni „sadašnji suverenitet neke efektivne republike, treba
da se smatra kao „početak narodnog i protivrevolucionarnog pokreta”. U
predgovoru Ustava čitamo izjavu da je S. S. S. R., suprotno državama, koje su i
dalje ostale „na polju kapitalizma”, osigurao slobodu naroda i ravnopravnost,
miran zajednički život i bratsku saradnju među narodima”; međutim, ni tekst
Ustava, ni, na prvom mestu, njegova primena ne opravdavaju ovo tvrđenje.
Ukratko, Savez je federalan samo po izgledu. Republike od kojih je sastavljen
potčinjene su njegovoj vlasti, kao što je i on sam diktaturi komunističke stranke,
čiji centralni odbor i politički biro, što znači glavni sekretar, rešavaju kakva će
politika da se vodi.
Nep i oporavljanje. — Zahvaljujući tome što je građanski rat završen, a
zatim ustanovljavanju Nep-a snaga proizvodnje jača i Rusija dolazi do svog
ekonomskog jedinstva. Sovjeti raspolažu ogromnim ekonomskim kompleksima,
ugljem na Doneku, petrolejem sa Kavkaza, žitom iz Ukrajine, sa Volge i iz
Zapadnog Sibira, gvožđem sa Urala i ziratnom zemljom stepa.
Neograničene rekvizicije žita zamenila je uobičajena poreza u naturi, pa je
uverenje da će moći da uživaju u svojim dobrima, potstaklo seljake da povećaju
količine useva i da prošire ziratno zemljište. Velika industrija reorganizovana je
po trgovačkim načelima, pa se radnici vraćaju u fabrike, koje su bili napustili.
Mala industrija delimično je vraćena privatnim vlasnicima. Uspostavljanje
slobodne prodaje robe i otvaranje pijaca, ponovo daju mogućnosti da se obrazuje
privatni kapital i da uskoro zahvati najveći deo trgovine na veliko. Razvoj
unutrašnje trgovine potpomaže i stabilnost novca; sovjetske rublje, koje su 1924
izgubile svaku vrednost, povučene su iz opticaja i zamenjene novom novčanom
jedinicom, červoncem.72 Spoljnja trgovina, koja je bila gotovo neznatna, razvija se
iz čiji kurs u početku garantuju zlatna podloga i strane devize. Poreze, koje su za
vreme „ratnog komunizma” bile potpuno ukinute, ponovo su uspostavljene i
1923 vlada se trudi da sastavi prvi redovan budžet. Stanovništvo, koje je prema
nepotpunim statistikama iz 1920 bilo znatno opalo, počinje naglo da raste,73 iz
godine u godinu, a i sve grane narodne ekonomije, koje su najviše pretrpele,
osetno povećavaju svoju proizvodnju.

72
Nominalna mu je vrednost 9 rubalja i 92 i otprilike ravna jednoj engleskoj livri.

73
Godišnji priraštaj 2,5%

749
 Nesporazumi u stranci i prva „objašnjavanja”. — Nep, pored svega,
zabrinjuje neke članove komunističke stranke. Zinovjev, petrogradski diktator,
prvi se podiže protiv stvaranja „nove buržoazije”. Trocki predviđa razvoj
privatnog kapitala i otvaranje granica stranim proizvodima. Staljin, glavni
sekretar stranke 1925 godine, dolazi do saznanja da među radnicima, koji su se
vratili u fabrike i među seljacima vlada neki novi duh i da se oni više ne plaše
povratka starih posednika. Stvaranje trgovačkih, industrijskih, i kooperativnih
organa, koje je došlo kao posledica Nep-a, proizvodi desetine hiljada novih
specijalista, koji svojom naukom potiskuju stare diletante stranke. I sama stranka
se menja u koliko iščezavaju komunisti „stare garde”, komunisti iz doba
„podzemne” borbe, a pojavljuje se nova generacija, koja neće da radi po
postavljenom programu, t. j. na svetskoj revoluciji i socijalizaciji Rusije.
Da se nezadovoljnici umire, osamnaest meseci posle usvajanja Nep-a,
počinje da se progoni nepman, pretstavnik kapitala, koji se ponovo pojavljuje u
obliku spekulacije. Kada je izgnan iz trgovine, kapital se povlači na sela, gde
reguliše kupovine žita i sirovina. Kada je i iz sela izgnan, kapital se ulaže u malu
kućnu industriju ili u preduzeća za zajmove. Njegova propast još nije definitivna
jedino zbog toga što se šefovi stranke ne slažu.
Lenjin, čiji je autoritet do tada zadržavao sve unutrašnje raspre, leži
bolestan od 1923. Već za njegova života počinje borba o njegovo nasledstvo. Ta
borba dovodi u sukob Trockog, koga imenuje i šef na samrti i koji je opšte
smatran kao zakoniti naslednik i Staljina, glavnog sekretara stranke, koji ima već
veliku vlast, deli činove, a kojeg podrnjavaju Zinovjev i Kamenjev.
U jesen, 1923, Trocki izaziva prva javna „objašnjavanja”. Opozicija, koja se
1922 složila protiv centralnog odbora i političkog biroa, čiji je on šef, prebacuje
vladajućim krugovima da radnike žrtvuju seljacima i da ih smatraju samo
„drvenim lutkama”. Opozicija ih čini odgovornim što najbolji radnici napuštaju
stranku, čiji je broj, bilo zbog „čišćenja” Od 1921, koje isključuje 190.000 ljudi, bilo
zbog odlaska starih i nedovoljnog oduševljenja mladih, veoma smanjen.
Opozicija traži da stranka primenjuje „demokratske principe”, fraza, koju Trocki
upotrebljava u velikoj demagoškoj kampanji, koja je naročito upravljena mladoj
generaciji i vojnim jedinicama. Ona traži pravo pretstavljanja nezavisne
„frakcije”, traži da se činovi dodeljuju izborima, a ne imenovanjima, da se tu
pusti pre generacija od posle revolucije, nego „stara garda” i da se za centralni
odbor vrše ponovni izbori.
Pokušaj za kompromis propada. Tada Staljin po prvi put upotrebljava
svoju vlast i šalje Trockog u Kavkaz „iz zdravstvenih razloga”.
Lenjinova smrt i borba Trockog protiv Staljina. — Lenjin umire 21
januara, 1924. Ostavlja „politički testament”, gde izlaže da antagonizam može da
dovede do rascepa, a zatim izjavljuje da Staljinova „prostota” i njegovo prisustvo
u centralnom odboru znače opasnost za stranku, dok dalje kaže da je Trocki
„najsposobniji”, ma da i suviše „uobražen”.

750
 Trocki se služi ovim dokumentom, koji se centralni odbor trudi da
prikrije, da ponovo i otvoreno napadne Staljina. U knjizi „Oktobarske lekcije”,74
on razvija teoriju stalne revolucije, sebi pripisuje pobedu boljševika nad
privremenom vladom i ukazuje na kukavičluk Zinovjeva i Kamenjeva, koji sa
Staljinom sastavljaju „triumvirat” ili kako on kaže trojku (zapregu od tri konja).
Staljin odgovara akcijom. Učvršćuje svoj položaj u stranci uvodeći u stranku
200.000 radnika „Lenjinove regrutacije” i organizujući u cilju svojih interesa
izbore na XIII kongresu stranke, gde njegovi protivnici gotovo liče na
optuženike. Međutim, centralni odbor stranke se tek januara 1925 rešava da
osudi Trockog; on mora da dâ ostavku na položaj pretsednika „vojnog
revolucionarnog saveta”, što ga odvaja od crvene vojske, a zatim je obavešten da
će u slučaju da se ponovo odupre nalozima stranke, biti isključen iz političkog
biro-a i iz centralnog odbora.
Kad je Trocki uklonjen, Staljin ima da se bori sa svojim jučerašnjim
saveznicima, Kamenjevom i Zinovjevom, koji veruje da je neuporedivo jak, jer se
oslanja na organizaciju komunističke stranke u Petrogradu. Sukob izgleda kao
sukob između doktrina: Staljin brani novu tezu da se u Rusiji, ma kako da je
zemlja nazadna, može da „izgradi socijalizam a da se ne čeka revolucija u
zapadnoj Evropi”, dok Zinovjev, pretsednik Treće Internacionale, propoveda da
treba, najpre, da se ostvari svetska revolucija. Međutim, sukob je čisto lične
prirode; Staljinovi protivnici hoće da ga smene sa položaja glavnog sekretara. U
tome ne uspevaju ni Zinovjev ni Kamenjev, i pored svoje reputacije „najbližih
Lenjinovih učenika” i njihovih uobraženja da su najautentičniji interpretatori
„lenjinizma”. Kada decembra, 1925, na XIV kongresu stranke, lenjingradski
komunisti predlažu da se glavni sekretar potčini opunomoćenom političkom
biro-u, uspevaju samo da se Staljinu prirede oduševljene ovacije. Kujbišev, lutka
glavnog sekretara i pretsednik glavnog organa stranke, „centralne komisije za
nadzor”, kategorički izjavljuje: „Drug Staljin je uspeo da oko sebe grupiše
najbolje snage stranke”. Tada Staljin po prvi put otvoreno istupa, kao „šef”
stranke.
XIV kongres označava kraj triumvirata: Zinovjev gubi moć vice-kralja
Lenjingrada i njegova je stranka rasturena; Kamenjev je smenjen sa položaja
komesara za trgovinu. Međutim se opozicija ponovo stvara zbližavanjem
Kamenjeva i Zinovjeva sa Trockim i sa nekim grupama nezadovoljnika. Ova Nep
(nova opozicija) protestvuje zbog ustupaka učinjenih Nep-u i odbacuje novu
Staljinovu teoriju o mogućnosti da se „socijalizam ostvari u jednoj jedinoj zemlji”.
Pribegavajući tajnim sastancima i brošurama, opozicija organizuje pravu zaveru
protiv „Staljinove frakcije”. Centralni odbor odgovara na tu akciju isterivanjem
Zinovjeva iz političkog biro-a, a zatim isključuje i iz stranke sve pristalice
opozicije. 16 oktobra, 1926, šefovi opozicije su prisiljeni da centralnom odboru
dadu časno zadovoljenje i da ga mole da primi natrag u članstvo isključene
74
O revoluciji 25 oktobra/7 novembra.

751
članove. Pred ovim znakom slabosti, Staljin izjavljuje da se „opozicija povlači jer
nema vojske”, a zatim pojačava represalije: Zinovjev je smenjen sa položaja
pretsednika Treće Internacionale. Trocki i Kamenjev zbrisani: jedan sa liste
članova, a drugi sa liste stažista političkog biro-a.
1927 godine frakcija opozicije, koja je „najviše u levo”, frakcija Sapronova i
Smirnova, nastavlja, i pored kapitulacija šefova, borbu sa centralnim odborom.
Sredinom te godine i sami šefovi se pokajnički vraćaju opoziciji. Opozicija
prenosi štampariju tajnih brošura u Berlin. Političkom biro-u poslat je program,
potpisan od 83 člana opozicije, koji odmah dobija oko 1.500 pristalica; zbog
međunarodnih prilika, koje su kasnije izložene, Staljinova politika je oštro
kritikovana; s druge strane, Trocki optužuje tu grupu, da priprema novi
Termidor. Staljin se trudi da borbu završi jednim kompromisom. Opozicija, koja
oseća da je podržavaju i izvesni krugovi iz same stranke, pokazuje još življu
aktivnost: kako kaže Rudzutak, jedan od Staljikovih pristalica, opozicija ponavlja
„po svim uglovima da se ekonomski sistem raspada, da se položaj radničke klase
pogoršava, da se opasni kulaci množe, da radnici imaju na ustima korpu, da se u
stranci razvijaju kaporalizam i fašizam”. Njena je propaganda najjača u Uniji
komunističke omladine, među mladim radnicima i vojnicima crvene vojske.
Svuda su izlepljeni letci, koji iznose da „diktator Staljin skreće sve više u desno,
da brani kapitaliste i kulake”.
Sem toga na letcima piše: „Živela sloboda reči i štampe! Dole sovjetska
vlast!” Mikojan, jedan od novih Staljinovih satelita, tvrdi: „Opozicija ima svoj
program, svoj centralni odbor, svoje pokrajinske odbore; oni primaju one, koji ne
pripadaju našoj stranci ili koji su isključeni; imaju svoju blagajnu, svoju
štampariju, organizuju manifestacije, daju nove parole za mase van stranke...
Glavna je činjenica u ovoj godini da opozicija više nije frakcija, već stranka”. Sada
opozicija ima i „vojsku”, tako da zategnutost među ovim grupama postaje sve
veća i da uzajamno prete terorističkim delima.
Pred opasnosti rešava se Staljin na krajnje mere: 28 oktobra 1927 rešeno je
u centralnom odboru i u centralnoj komisiji za kontrolu, koji su se sastali na
plenarnoj sednici, da se Trocki i Zinovjev isključe iz centralnog odbora. 12
novembra isključeni su iz stranke, jer su „radili na diktaturi proletarijata”;
decembra meseca, na XV kongresu, isključeno je još 75 drugih glavnih članova
opozicije, među kojima Kamenjev i Rakovski, bivši ambasador u Parizu.
Pravno priznanje S. S. S. R. od strane Francuske i Engleske. —
Inostranstvo dugo i ne sluti o razmiricama u stranci. S druge strane, Lenjinovo
otstupanje od prvobitnih pravila i uspesi Nep-a, daju inostranstvu utisak da će
„ruski pokušaj” da uspe. Putovanja Erio-a (1922) i de Monzi-a (1923) u Rusiju,
pojačavaju taj utisak u Francuskoj. U Engleskoj stav Lojd Džordža i laburističke
stranke ide u prilog sovjetima. Pobeda, koju su u obema zemljama, odneli
levičari na izborima od decembra, 1923 i maja 1924, prouzrokuje definitivno
previranje u korist sovjetske vlade, čije je pravno priznavanje bilo na
programima izbora.

752
 Na svom prvom zasedanju odlučuje nova britanska vlada, kojoj je na čelu
g. Makdonald, da kao i Nemačka 1922, pravno prizna Sovjete. Ovo priznavanje je
obavljeno 1 februara, 1924, ali sadrži izvesne rezerve u pogledu starih ruskih
obaveza, kao i propagande protiv interesa Velike Britanije. 9 februara, Čičerin ne
prima k znanju ova ograničenja, a komunistička internacionala nastavlja sa
postavljanjem zahteva da se Irskoj, Egiptu i Indiji da nezavisnost.
14 jula iduće godine sastaje se u Londonu englesko-sovjetska konferencija,
da reši sva sporna pitanja. Dok Englezi traže da se priznaju dugovi, boljševici
traže zajmove. Sporazum izgleda nemoguć. Na navaljivanje radničkih poslanika
Makdonald pristaje 8 avgusta da potpiše ugovor, koji istina odlaže sporna
pitanja, ali priznaje sovjetski monopol na spoljnju trgovinu i nepovrednost
članova diplomatskih i članova trgovinskih sovjetskih misija. Makdonaldova
vlada pada malo kasnije, a 21 novembra Baldvinov konservativni kabinet odbija
ratifikovanje ugovora od 8 avgusta. Ipak, priznavanje de jure nije opozvano, a
trgovinski sporazum ostaje na snazi.
U Francuskoj vlada Erio-a, sastavljena posle izbora od 11 maja, priznaje de
jure vladu S. S. S. R., počevši od 28 oktobra 1924; međutim, vlada „izrično
rezerviše prava, koja su francuski građani stekli ranijim obavezama starih ruskih
vlada” i primenjuje iste rezerve na „odgovornost, koju je na sebe uzela Rusija od
1914 s obzirom na francusku državu i njene pripadnike”; sem toga „nemešanje u
unutrašnje poslove” mora da bude uzajamno pravilo.
Francusko-sovjetska konferencija, zakazana za 10 januar, 1925, odložena je
na neodređeno vreme, jer komunistička propaganda po fabrikama, u vojsci,
mornarici i po francuskim kolonijama ometa redovno stanje, kao i zbog toga što
je nemoguć sporazum po pitanju priznavanja dugova i kompenzacija vlasnicima
francuskih preduzeća u Rusiji. Septembra 1925, Krasin, sovjetski ambasador,
postavlja Kajo-u predloge, koje ovaj odbija kao nedovoljne. Decembra meseca
dolazi sam Čičerin da predloži Aristidu Brijanu da se pregovori nastave na široj
osnovi. Tako se 26 februara 1926 otvara, pod pretsedništvom Rakovskog,
sovjetskog ambasadora i de Mozija, ministra za javne radove, konferencija, koja
ovog puta detaljno ispituje problem dugova i kredita. 14 aprila sovjetska
delegacija predlaže da se predratni dugovi isplate u 62 godišnje otplate od 40
miliona zlatnih franaka, ali tek pošto budu odobreni prethodni zajmovi u novcu i
u naturi. Taj je predlog ocenjen kao neprihvatljiv i pregovori se prekidaju već 10
jula. 30 jula, 1927 Rakovski traži da se pregovori nastave i 21 septembra, pošto je
prethodno otišao da traži instrukcije iz Moskve, daje nove predloge: isplata 62
godišnje sume od po 60 miliona zlatnih franaka, priznavanje Francuske za naciju,
koja je najviše favorizovana, ali sve to uz otvaranje zajma u visini od 120 miliona
dolara, raspodeljenog na 6 godina. Diskusije se nastavljaju naročito o načinu
garantovanja isplata godišnjih suma robom i ruskim petroleumom, koji će da se
uvozi u Francusku. Opozivanje Rakovskoga, kome francuska štampa zamera na

753
nekim izjavama datim prilikom puta u Moskvu, a kojeg komunistička stranka
osuđuje da je uzeo učešća u opoziciji protiv Staljina, ponovo prekida pregovore.
I ostale države priznaju de jure S. S. S. R.: u Evropi Italija (7 februara),
zatim Austrija, Danska, Grčka, Norveška i Švedska; u Americi: Meksiko; u Aziji:
Kina (21 maja 1924), Hedžas i Japan (20 januara 1925).
Jedine među velikim silama, Sjedinjene države, neprijateljski gledaju na
uspostavljanje odnosa. One su poslednje pristale da učestvuju sa saveznicima
1918—1919, i prve su od toga odustale. 10 avgusta 1920, Sjedinjene Države su
notom državnog sekretara Kolbija, izjavile da odustaju od svakog koraka, koji bi
se odnosio na „vitalne interese Rusije”, dogod ona ne dobije „vladu, koja će da
bude priznata u civilizovanom svetu” i dok ne bude dostojna „da je slušaju”. 31
maja 1921 su notom sekretara Hjuža osudile Japan zbog „duge okupacije
strateških centara u istočnom Sibiru” i izjavile da „Amerika nikada neće priznati
legitimnost zahteva”, koji proizilaze iz ove okupacije. Na konferenciji u
Vašingtonu notom od 19 septembra, 1921, izjavile su da smatraju „nedopuštenim
da se donose rešenja, koja idu na štetu legitimnih ruskih interesa”. Od 1923 one
ne smetaju svojim podanicima da stupaju u privatne trgovačke veze, koje su sve
važnije, sa S. S. S. R., ali i dalje službeno ne priznaju sovjetsku vladu.
Aktivnost komunističke internacionale i diplomatski neuspesi. —
Komunistička internacionala je ozbiljna zapreka za uspostavljanje normalnih i
trajnih diplomatskih odnosa sa vladom S. S. S. R. Uzalud ta vlada tvrdi da je
potpuno nezavisna od nje. Javno je poznato da evropske komunističke partije
dobijaju od nje znatne novčane pomoći i da je uprava internacionale u rukama
političkog biroa komunističke ruske stranke. S druge strane, zar sovjetska vlada i
sama ne izjavljuje preko svojih vlastitih pretstavnika, da nikada neće prestati da
pomaže radničke klase svih zemalja da ostvare svetsku revoluciju?
Aktivnost Treće Internacionale najveća je u Engleskoj, gde je podržava
važna manjina Tred Union. U cilju zaustavljanja boljševičke propagande,
Baldvinova vlada hapsi njene šefove u njihovom glavnom stanu u Kings stritu.
Uzapćena i objavljena dokumenta ukazuju na boljševičku akciju po britanskim
kolonijama, instrukcije internacionale za propagandu i slanje novčane pomoći.
Krivci su osuđeni 24 novembra 1925, na godinu dana zatvora zbog „pozivanja na
revol”, ali to ne smeta da boljševici aktivno učestvuju u štrajku rudara u leto 1926
godine, u kojem njihova štampa vidi početak građanskog rata u Engleskoj, kao i
svetske revolucije. Pa ipak, njihov uticaj na Tred Union mnogo je slabiji posle
ovih događaja.
Na Krajnjem Istoku najpre odnose sjajnu pobedu. Njihova propaganda
nailazi na odličan prijem među kineskim narodnim pokretom protiv stranaca.
Nacionalistički šef Sun Jat Sen stupa sa njima u savez i postavlja se na čelo
stranke, koja je osnovana njihovim posredovanjem, takozvana „Kuomintang”,
koja u Kantonu obrazuje svoju vladu. Odatle nacionalisti i komunisti osvajaju, od
1925 do 1927, celu Južnu Kinu i prenose sedište vlade u Nanking. Posle smrti Sun
Jat Sena dolazi do borbe među klasama koja deli nacionaliste i umereni šef Čang

754
Kaj Šek raskida Savez sa boljševicima i proteruje pretstavnike Sovjeta iz Kine 14
decembra 1927.
Učestvovanje boljševika u kineskoj revoluciji u Engleskoj veoma
rashlađuje oduševljenje pristalica sovjetsko-engleskog zbliženja. Konservativci
traže da se poništi trgovinski sporazum iz 1921, kao i akt priznavanja i da se
boljševici proteraju iz Engleske. Ser Ostin Čemberlen uspeva da za neko vreme
primiri svoje pristalice, ali 23 februara 1927, on obaveštava sovjetskog poslanika,
Rozenholca, da je, u slučaju ako se propaganda nastavi, prekid odnosa
neminovan. 12 maja vlada vrši pretres u prostorijama „Arkosa” (trgovačke
sovjetske delegacije) i 26 maja prekida diplomatske odnose sa sovjetima.
1927 godina je teška za S. S. S. R. 6 aprila otpušten je sovjetski konzulat u
Pekingu. Juna meseca je u Varšavi ubijen pretstavnik sovjetske vlasti u Poljskoj,
Vojkov. Sve ove činjenice potvrđuju sovjetske strepnje da se „kapitalističke i
imperijalističke” zemlje celog sveta spremaju da ih napadnu. Staljin objašnjava
ubistvo Vojkova kao „drugi sarajevski atentat”. I ako je Moskvi po opštem utisku
rat neizbežan, očekivana svetska revolucija ne izbija.
Otkada je Zinovjev, čiji su svi planovi propadali, bio smenjen sa
pretsedničkog položaja Treće Internacionale, Moskva počinje da nazire da
agresivna taktika ove poslednje ne može da se pomiri sa održavanjem normalnih
diplomatskih odnosa. Čičerinova zvezda počinje da bledi — on, uostalom,
nikada nije ni imao u očima boljševičkih šefova nekog ozbiljnog uticaja, — a
Litvinov, koji je do tada bio za kulisom, izlazi malo po malo na pozornicu.
Potrebno je da se protiv ratne opasnosti preduzmu uspešnija sretstva, nego što je
propaganda i agitacija po svim zemljama sveta. Stoga sovjetska diplomatija
polazi novim putevima; s jedne strane se trudi da, u cilju nekog konflikta, što
bolje utvrdi odnose sa silama, koje su prema njoj dobro raspoložene, a s druge,
počinje da radi na sprečavanju ratne opasnosti, pristajući uz opšti pokret u korist
mira, objavljujući svoj vlastiti program razoružanja i pacifizma, a u isto vreme
nastavlja intenzivan rad na militarizaciji S. S. S. R.
Ugovori o savezima sa istočnim državama. — Ideja da se obrazuje neka
vrsta protiv-lige Društvu Naroda, koje Moskva smatra kao glavnog organizatora
budućeg rata protiv S. S. S. R., nije nova. Već 1921, kako smo videli, Sovjeti traže
na istoku saveznike protiv zapada i sklapaju ugovore o prijateljstvu sa Persijom,
Turskom i Avganistanom. Preostaje da se iz toga izvuku sva preimućstva. Na
bližem istoku, kao i u Kini, glavni adut boljševika je njihovo odricanje svih
osvajanja carističke diplomatije i suprotnost između ovog plemenitog postupka i
„imperijalizma” evropskih sila. Preko Uzbekistana, Turkmenistana i Kazakstana,
oni su u direktnoj vezi sa muslimanskim stanovništvom; te su pokrajine
proglašene za republike, 1924 godine, pa im je, razume se, pod kontrolom
stranke, dozvoljeno da razvijaju svoju narodnu civilizaciju.

755
 Prvi rusko-orijentalski ugovor sklopljen je sa Turskom: potpisao ga je
Čičerin, u Parizu, 17 decembra, 1925,75 kada je putovao po inostranstvu, a taj
ugovor sadrži obostrano odricanje svih ugovora, koji sadrže neki neprijateljski
stav jedne zemlje prema drugoj, kao i svih ekonomskih i finansiskih ugovora, što
znači i pristanak na istupanje iz članstva Društva Naroda.
Dva slična ugovora sklopljena su sa Persijom i sa Avganistanom.
Revolucija u Avganistanu i stupanje na presto Amanulaha, malog „Petra
Velikog”, zbližava vlade u Kabulu i u Moskvi, koje se, 31 avgusta, 1926, formalno
obavezuju bez ikakvog ograničenja s obzirom na Društvo Naroda, da će „se
usprotiviti neprijateljskoj akciji neke treće sile”.76 Ugovor sa Persijom (oktobar
1927), ponavlja tekst tursko-sovjetskog ugovora, ali Persija sebi rezerviše pravo
da ispunjava svoje obaveze prema Društvu Naroda.
Sovjetska diplomatija se ne zadovoljava pojedinačnim ugovorima sa
svakom od ovih istočnih zemalja, već im, isto tako, pomaže da sklope
međusobno slične ugovore, kao što je Evropi slučaj kod Male Antante. Tako su
zaključeni tursko-persijski ugovor (22 aprila, 1926) i persisko-avganistanski
ugovor (28 novembra, 1927). Novembra, 1927, delegacije iz Mongolije,
Avganistana i Turske prisustvuju proslavi osmogodišnjice komunističke
revolucije. Moskva može da proslavlja svoj „Anti-Lokarno”.
Ugovor o neutralnosti i o nenapadanju sa Nemačkom. — U Evropi
Sovjeti uspevaju da sa Nemačkom stupe u tešnje odnose. Nemačka je prva dobila
ekonomske koncesije u S. S. S. R. (1921). Od 1922 ona je pomagala crvenoj vojsci i
prenela u Rusiju jedan deo svog vlastitog oružja. Juna, iste godine, poslala je u
Moskvu svog pretstavnika kneza Brokdorf-Rancau. Međutim, Zinovjevi
pokušaji, 1923, da kod nje izazove revoluciju labave njihove veze. Posle pretresa,
koji je pruska policija izvršila u prostorijama sovjetskog poslanstva — taj pretres
vlada Rajha nije odobrila, — sovjetski ambasador Krestinskij odmah napušta
Berlin. Pa ipak, svađa ne traje dugo. Polazeći za Lokarno, nemačka delegacija
hoće da ima u džepu ugovor sličan rapalskom i 12 oktobra, 1925, potpisan je novi
sovjetsko-nemački trgovinski ugovor, koji stupa na snagu 12 marta, 1926.
U isto vreme, Strezemanova politika orijentiše Nemačku ka zapadu i
priprema njen ulazak u Društvo Naroda. Kako je Čičerin u Berlinu izjavio da bi
ovo stupanje u članstvo bilo isto kao i pristupanje nekoj neprijateljskoj koaliciji
protiv S. S. S. R., Strezeman da ga umiri obećava da neće prihvatiti članove 16 i
17 ugovora Društva Naroda, t, j. da neće dozvoliti da vojske, koje bi mogle da
budu upućene protiv S. S. S. R., prođu kroz Nemačku. Ugovor od 24 aprila 1926
još više zbližava ove dve zemlje, koje se obavezuju na neutralnost u slučaju
napada neke treće sile, kao i na to da neće pristupiti koaliciji, koja bi za cilj imala
ekonomski i finansiski bojkot jedne od njih.

75
Obnovljen je 1929.

76
Amanulah je svečeno dočekan u Rusiji 1928, 1929 je zbačen sa prestola, boljševici nisu hteli da mu pomognu; njegov
naslednik, Nadir Kan, nastavlja prijateljsku politiku sa Moskvom.

756
 Litvinovov „pacifizam”. — Ni drugi pravac, pravac pacifizma, kojim
kreće sovjetska diplomatija, ne pretstavlja ništa novo. Ta je težnja počela već 1922
i 1923. 1922 u Đenovi, Čičerin je podneo plan o razoružanju, koji konferencija, na
primedbu Bartua, odlaže kao neaktuelan. 12 juna, kada je sovjetska vojska bila
smanjena, Litvinov je uputio pozive Poljskoj, Letoniji, Estoniji i Finskoj da se
sporazumeju sa sovjetskom vladom u cilju ostvarenja delimičnog smanjenja
naoružanja. Na moskovskoj konferenciji, koja je otvorena 2 decembra, predložio
im je umanjenje od 75%, koje je trebalo da bude izvedeno u roku od 18—24
meseca, ali, i pored dugih pregovora, nije mogao da dođe do rezultata. On je i u
Rimu, isto tako bez uspeha, 1923 godine, postavio pitanje pomorskog
razoružanja. Od 1926 i 1927, kada Moskva menja politiku, on vodi dvostruku
pacifističku akciju, jednu susednih država, a drugu u Društvu Naroda.
Marta 1926, on ponovo predlaže Letoniji, Estoniji i Finskoj da zaključe
ugovore o neutralnosti i o nenapadanju „po ugledu na ugovor sklopljen između
S. S. S. R. i Nemačke i Turske”. Ove zemlje su uvek spremne na sporazum, kao
što su to bile i 1923, pre moskovske konferencije i to ne pojedinačno, već zajedno,
želeći da i Poljska i Rumunija učestvuju u pregovorima. Pored svih dugih
pregovora, one nisu, zbog velike razlike među njihovim interesima, mogle da
obrazuju „istočni Lokarno”, blok svih baltičkih zemalja sem Litve, koja Poljskoj
ne može da oprosti aneksiju Vilne. 20 avgusta, Finska, Letonija i Estonija pristaju
da sa S. S. S. R. počnu zasebne pregovore, ne gubeći međusobnu vezu. Međutim,
Poljska kojoj Moskva, 27, predlaže potpisivanje pakta o neutralnosti i
nenapadanju, ponovo moli da se najpre sporazume sa njom u Ženevi. Pregovori
se odugovlače. Samo Litva 28 septembra potpisuje ugovor sa S. S. S. R. ali kako
ovaj podvlači da ne priznaje poljsku aneksiju Vilne, i ova poslednja sila udaljuje.
Sada i Finska, Estonija i Letonija odlažu pregovore od 27 i 28 novembra 1926.
Pregovori, koji su bili prekinuti zbog ubistva sovjetskog pretstavnika u Poljskoj,
Vojkova, juna 1927, nastaviće se tek u trećem periodu istorije S. S. S. R.
12 decembra 1925 Čičerin je pozvat u Društvo Naroda, da učestvuje u
konferenciji o razoružanju i da pošalje izaslanike na pripremnu sednicu. Čičerin
najpre odbija pod izgovorom da neće da ide u Švajcarsku, gde je, 13 maja 1923,
ubijen sovjetski pretstavnik, Vorovskij. Međutim, Staljin je spreman da učestvuje
na međunarodnim konferencijama. Sukob sa Švajcarskom rešen je berlinskim
sporazumom (14 aprila 1927) i sovjeti, pošto su poslali izaslanike na
međunarodnu ekonomsku konferenciju, maja 1927, izjavljuju da su spremni da
uzmu učešća u novembarskom zasedanju pripremne komisije za konferenciju o
razoružanju.
Već na prvoj sednici ovog četvrtog zasedanja, 30 novembra, Litvinov i ne
prikrivajući svoje propagandističke namere, iznosi radikalan predlog:
neposredno i potpuno ukidanje zemaljskih, pomorskih i vazdušnih snaga.
Komisija učtivo odlaže ispitivanje ovog predloga za iduću sednicu.

757
 Na martovskom zasedanju, 1928, petom po redu, posle grubih i
sarkastičnih odgovora protivnicima svog plana, Litvinov izlaže novi projekt
delimičnog razoružanja, koje će najjače države prisiliti da svoje naoružanje svedu
za polovinu, manje jake za trećinu i najslabije za četvrtinu! I pored njegovog
protestvovanja, projekt je upućen na šesto zasedanje. U očekivanju, sovjetska
vlada je pozvata da potpiše Brian—Kelogov pakt, kao i sve sile koje su u tom
smislu bile pozvate. Litvinov, koji zahteva jednakost postupka, uzalud traži da se
izvrše neke izmene; pakt potpisuje bez ograničenja, 31 avgusta 1928.
Na aprilskom zasedanju, 1929, njegov je projekt o razoružanju odbijen,
posle trodnevne diskusije — iz formalnih razloga, ma da se on trudio da dobije
povoljno rešenje o samoj suštini, — i on upravlja radu pripremne komisije
žestoke kritike, ukazuje na njenu beskorisnost i podvlači potrebu da se sazove
opšta konferencija, u nadi da će vlade pod pritiskom narodnih masa, morati da
„usvoje stav, koji više odgovara narodnim zahtevima”.
Na novembarskom zasedanju, 1930, na kojoj se završava sastavljanje
sporazuma o razoružanju, Litvinova zamenjuje neki beznačajniji pretstavnik,
Lunačarskij, koji na poslednjoj sednici od 9 decembra, ponavlja sve kritike svog
prethodnika.
Militarizacija S. S. S. R. — U osnovi Sovjeti mnogo manje traže garantije
od eventualne ofanzive „imperijalizma” u ugovorima o miru a mnogo više u
militarizaciji celokupnog stanovništva. Po njihovom mišljenju crvena vojska je
„vojska celog sveta” i pristup je otvoren „radnicima svih zemalja”. Iz nje se
pažljivo izdvajaju svi nedovoljno sigurni elementi. Razaružavanje buržoazije, a
naoružavanje proletarijata: to je stvarni osnov klasne vojske S. S. S. R.
Prema dekretu od 18 septembra, 1925, koji uspostavlja obaveznu
petogodišnju vojnu službu, mladi ljudi, sposobni za vojsku, upućeni su ili
aktivno, vojsci ili teritorijalnim jedinicama ili su „klasirani u kategoriju onih koji
pretiču broj pod zastavom”. Pošto je aktivna vojska za vreme građanskog rata
dostigla maksimalan broj od 5,300.000 ljudi (1 januara, 1921), bila je postepeno
svedena na 1,600.000 ljudi 1921, na 800.000 ljudi 1922, i 520.000 ljudi 1924—25, a
to naročito iz budžetskih uzroka. Teritorijalne jedinice broje 430.000 ljudi. U ovim
jedinicama i u aktivnoj vojsci, ljudi efektivno moraju da služe po 2 godine, — 3
godine u mornarici — a da zatim za vreme od tri godine vrše nastavnu službu.
Samo klasa koja pretiče od broja pod zastavom ima obavezan rok od 5 godina.
Po isteku tih 5 godina vojne službe, ljudi svih kategorija prevode se u rezervu,
koja broji oko 9 i po miliona ljudi sposobnih za vojsku.
Van vojske postoje udruženja „dobrovoljaca”, koji sarađuju na odbrani
zemlje: takva su udruženja Osovjakhim ili Društvo za hemisku i vazdušnu
odbranu zemlje, koje već 1927 ima 2,900.000 članova i Aviodor ili Automobilsko
udruženje, koje ima 1,200.000 članova. Sem toga u svima školama od osnovne do
više nastave, organizovani su kursevi vojne nastave, sa gimnastičkim vežbama i
manuelnim radom. Štampa ne prestaje da govori o ratu i tako drži zemlju u
ratobornoj atmosferi.

758
 Socijalistička rekonstrukcija po selima i Staljinova pobeda nad
opozicijom. — Krajem perioda, koji privlači našu pažnju, dešavaju se dve stvari,
koje su po izgledu suprotne, a u samoj strani se dopunjuju. U prvom redu
trgovina i poljoprivreda i industrija, kojima je Nep išao na ruku, dostižu
predratni nivo, t. j. onaj iz 1913 godine, koju sovjetski ekonomisti uzimaju kao
bazu za svoja poređenja. Na drugom mestu Staljin pravi smele pokušaje, pred
kojim se i sam Lenjin ustručavao, uspeva da se oslobodi svojih političkih
protivnika, da se okruži privrženim saradnicima i da k sebi privuče sve državne
činovnike i pristalice stranke. Odatle kod njega samouverenje i snaga koji ga ne
napuštaju ni onda kada protivnici njegovog sistema prouzrokuju paniku i plaše
se propasti komunističkog režima.
Pod uticajem Lenjina, koji je zazirao od seljaka, stranka je usvojila parolu:
„Lice prema selu”. 1922, on je seljacima, najpre, odobrio novi agrarni zakonik,
koji im je dozvoljavao da svoju zemlju otuđe ili dadu pod zakup, što je gotovo
vraćalo pravo poseda. Posle slabe žetve, 1924 godine, kada je nastupila opasnost
od seljačke bune i kada je Zinovjev u strahu ponavljao Lenjinovo pitanje: „Ko će
da odnese pobedu?”, seljacima su napravljeni novi i važni ustupci. Već 1924
proširena je vlast autonomnih, administrativnih organa po selima, 1925 izbori za
seoske sovjete relativno su slobodni, glasači se javljaju u mnogo većem broju,
među sobom biraju kandidate „bez stranke” i za polovinu smanjuju razmeru
izabranih komunista. Zemaljske poreze su smanjene, a proučavane su mere, koje
će da omoguće povećanje proizvodnje seoske ekonomije. Nešto ranije, 1923—24,
vlada je, da bi povećala kupovnu snagu seljaka, smanjila cene industriskih
proizvoda, a povisila cenu poljoprivrednih. Na taj način je vlada sastavila
„makaze”, koje su, do tada, na štetu seljaka bile široko rastavljene.
Od polovine 1925, čim je vlada opazila da će žetva da zadovolji, ona menja
taktiku prema seljacima. Kao početak rešava se da na selo pošalje 3.000
propagatora (2.000 mladih komunista i 1.000 mladih instruktora), da tamo
učvrste njen uticaj. Zatim Staljin izbacuje novu parolu: pošto je Nep postigao svoj
cilj, pa je period „oporavljanja” završen, potrebno je da se nastavi delo, koje je
„otstupanjem” prekinuto i ponovo se založiti za uspostavljanje t. j. izgrađivanje
socijalizma. Bez obzira na lične netrpeljivosti, ova parola dovodi do podele
između većeg dela stranke, grupisanog oko Staljina i opozicije. Protivnici iznose
čas ovo čas ono — Lenjinovo mišljenje, čijih 20 dela svakako mogu da dadu
dovoljno dokaza u prilog jedne i druge teze. Staljinove pristalice tvrde da Lenjin
nije odugovlačio sa uvođenjem socijalizma u Rusiju i da ga je jedino briga da
izbegne dezorganizaciju zemlje naterala da privremeno pokušaj odloži, a ne da
ga se definitivno odrekne. Oni, dalje, tvrde da nije potrebno da se, kao do sada,
podnosi uporedno postojanje dvaju „ekonomskih sektora”, „socijalističkog
sektora” (radnici, industrija) i „privatnog sektora” (privatna trgovina,
poljoprivreda), već da je potrebno da se prvi poveća na štetu drugoga. Trocki i
njegovi pristalice se, tako isto, pozivaju na Lenjina i tvrde, naprotiv, da Rusija

759
nije zrela za socijalizam i da će u socijalizam moći da bude uvedena tek onda,
kada socijalna revolucija bude triumfovala u svim industrijalizovanim zemljama.
Oni tvrde da se od ruskih zemljoradnika ne mogu da stvore socijalisti, da umesto
ukidanja „privatnog sektora” treba taj sektor iskoristiti teškim porezama u korist
„socijalističkog sektora”, da je nemoguće da se, prema Staljinovoj želji, stvori
„socijalizam u jednoj jedinoj zemlji”, da se, prema tome, ne treba okretati ka
nacionalnoj rekonstrukciji Rusije, već da treba, kao i ranije, potpomagati
međunarodni proletarijat.
Ovoj opoziciji, sa strane levice, koja Staljina optužuje da se udvara
buržoaziji po varošima, a kulacima po selima, kao i da se odriče principa
međunarodne revolucije, pridružuje se i desnica, koja smatra da koncesije
„privatnom sektoru” nisu dovoljne i da je najbolje, kada već Trockijeve pristalice
osporavaju mogućnost stvaranja socijalizma u Rusiji, da se napusti ceo
socijalistički pokušaj. Ove dve opozicije, u osnovi tako različite, slažu se da
odbiju Staljinov „plan o rekonstrukciji”.
Međutim, čim je Staljin uklonio „lenje” šefove opozicije, zalaže se da
njihovim mnogobrojnim pristalicama levičarima dokaže, da je i on sam stvorio
krajnje levičarski program. Najbolji način, kojim on razoružava pristalice
Trockog, najbolji dokaz da je on pristalica levice jeste otvaranje novih izgleda u
pobedu revolucije, podizanje zanosa, vraćanja vere u „mehanizam” stranke, a
naročito primena petogodišnjeg plana, koja logično proizlazi iz njegove ideje o
pretapanju privatnog sektora u socijalistički i njegovo sprovođenje među
mlađom generacijom, koja je napola zaboravila početke revolucije.
Najzanimljivije je da ovaj plan neće da ostvare glavni pretstavnici „stare
garde”, koju je Staljin rasterao i smestio po nižim položajima, već ljudi nove
generacije od 30 do 40 godina, koje pretstavlja Trocki. Tako će biti zadovoljena
ambicija onih koji su među njima najsposobniji, kao što su Molotov, Andrejev,
Kaganović, Kujbišev, Rudzutak, Ordžonikidzei Mikojan, koji ulaze u centralni
odbor ili u komisiju za kontrolu, a u kojima Staljin dobija jake i verne saveznike.

3. PETOGODIŠNJI PLAN I „STALJINIZAM” (1928—1932)

Treći period istorije Sovjeta obeležen je novim socijalnim pokušajem, koji

je čisto Staljinovo delo. Kako je mnogo smeliji od Lenjinovog pokušaja, nema sa
njim gotovo ničeg zajedničkog, kao što ni Lenjinovo delo nije imalo mnogo
zajedničkog sa marksizmom od 1917 godine. Taj pokušaj, takozvani
„staljinizam” znači uverenje da se socijalizam može da sprovede u jednoj jedinoj
zemlji. U unutrašnjoj politici je taj pravac obeležen borbom protiv seljaka a zatim
„socijalizacijom” i „kolektivizacijom” privatnih preduzeća; u spoljnjoj politici se
oseća izvesno slabljenje delatnosti Treće Internacionale, jer S. S. S. R. oseća sve
više potrebu za inostranom pomoći, a mora i da razvije spoljnju trgovinu.
Petogodišnji plan industrijalizacije. — Misao o tom „planu” nije tako
nova. Čim se država počela da brine o proizvodnji i raspodeli proizvoda, plan se

760
nametao sam, kao i potreba za budžetom i stabilizovanjem novca. Videli smo, da
je već 1923 izglasan prvi budžet, ma da još nepotpun, a 1924 izvršena je reforma
u pogledu novca. 1925—26 naročita komisija za „državni plan” određena je da
utvrđuje takozvane „kontrolne cifre”, koje su objavljivane svake godine, da bi se
overavanjem podloga godišnjeg budžeta odredio za budućnost plan etatizovane
ekonomije. Nova je izrada krajem 1927 i ratifikovanje 1929 petogodišnjeg plana
za pet sledećih godina, od 1928—29 do 1932—33; važna je činjenica da je ovaj
plan, posle samog objavljivanja, počeo da se ubrzanim tempom provodi u delo.
Cilj plana je da se „privatni sektor” potpuno i brzo pretopi u „socijalistički
sektor”, a to će da se omogući znatnim razvojem industrije na štetu
poljoprivrede. Rešeno je da se kroz 5 godina u narodnu ekonomiju investira
64,600.000.000 rubalja77, 3,100.000.000 u elektrifikaciju, 10 milijarda u saobraćaj i
23,200.000.000 u poljoprivredu.
Sovjeti više ne mogu da računa]u na zajmove u inostranstvu. Ko će da im
pozajmi ovolike sume? Samo stanovništvo. Pošto su ocenili da će nacionalni
prihodi, koji su 1927—1928 iznosili 70,200.000.000 rubalja, 1932—1933 dostići
sumu od 128 milijarda, t. j. povećati se za 80%, plan će od toga morati da utroši
oko 40% — dok Nemačka nije pre krize mogla da utroši ni 14% od svojih
prihoda, — od kojih će se svega 10% uzeti od seljačkih imanja, a 30% u obliku
poreze i prisilnih zajmova. Glavni zadatak budžeta će se sastojati u tome da
sume, koje pokupi od seljačkog stanovništva, uloži u industriju. Plan u svoje
teoretske proračune unosi i prihode, ko]e će doneti prodaja prihoda
nacionalizovane industrije; plan pretpostavlja da će se troškovi oko industriske
proizvodnje smanjiti za 35%, da će jedan deo (24%) ovog smanjivanja omogućiti
da se proizvodi prodaju po najnižoj ceni, a da će ostatak (11%) pretstavljati čist
dobitak, ko]i će da bude investiran u industriju. Plan, dalje, predviđa da će kroz
pet godina bruto industriske proizvodnje skočiti sa 18,300.000.000 na
43,200.000.000 rublji, t. j. da će se povisiti za 136%, od kojih će 35% biti prihod od
novih preduzeća.
Plan ]e manje optimistički u pogledu poljoprivrede, jer predviđa svega
21,6% povećanja obrađenog zemljišta, a 55% proizvodnje, — pretpostavlja se da
će produktivnost rasti za 25%, — što bi značilo da će vrednost od 16,700.000.000
preći na 25,800.000.000 rubalja.
Uslovi ostvarenja plana. — Autori plana izrično predviđaju da će za
njegovo ostvarenje stanovništvo morati da podnosi najteže žrtve, kao i da svoju
vlastitu potrošnju svede na najmanju meru. Kao nagradu obećavaju da će zato
opšte blagostanje biti mnogo veće, da će se, na prvom mestu, nominalna
vrednost dnevnice povisiti za 47%, a stvarna vrednost, uzevši u obzir opadanje
cena robe, za 71%. S druge strane, kako se ne radi o razvijanju „lake industrije”,

77
Ovog datuma budžetska godina počinje od 5 oktobra, a traje do 30 septembra iduće godine. Kasnije ćemo videti da će
1930 godine to vreme trajanja biti izmenjeno. Da bi se dobila vrednost papirnih franaka, treba pomnožiti ovu sumu sa
13,50.

761
koja proizvodi predmete za opštu upotrebu, već „teške industrije koja proizvodi
oruđe za proizvodnju, visoke peći, razne alate, delove za fabrike i t. d., jasno je
da Rusija sama nije u stanju da se podigne do industriskog nivoa, koji predviđa
plan. Potrebna joj je pomoć iz inostranstva. Inostranstvo mora da je snabde
inžinjerima, arhitektima i kvalifikovanim radnicima, kojih ona nema. Rusija,
tako, uposluje oko 20. 000 „specijalista” iz Amerike i iz Nemačke. Isto tako u
inostranstvu mora da kupi mehanički pribor za nove fabrike. Za sve to je
potreban novac i to u stranim devizama. Da ih dobije, mora da poveća izvoz, koji
je 1919 bio spao na mrtvu tačku, a ni kasnije nije postigao više od 40% izvoza od
pre revolucije, a naročito u glavnom ruskom proizvodu, žitu. Međutim su,
nivelacijom velikih poseda za vreme prvih godina revolucije, seljačka imanja
postala i suviše mala, a najveći deo od njih proizvodi žito za ličnu potrošnju.
Jedino bogati seljaci, kulaci, mogu da prodaju žito i da kupuju fabrikovane
proizvode, a oni su vladi podozrivi i progonjeni kao „buržuji”. Taj položaj
dovodi sovjete do toga da razrade novu jednu misao, koja ih je u početku njihove
vlade bila potstakla da sačuvaju velike posede i da od njih stvore „sovjetska
imanja”, sovetskija khozjajstva ili skraćeno sovkhoze. Ta su poljska imanja bili
pretvorili u „fabrike žita”, koje, istina, u neveštim rukama nisu davale dobre
prihode. Kako Staljin sada raspolaže jačom birokratskom organizacijom, on se
rešava da od celokupne poljoprivrede stvori „fabriku žita”, t. j. da „socijalizuje” i
„kolektivizuje” mala imanja pojedinaca. Ovo konfiskovanje zemlje i materijala od
svih vlasnika najzad uništava klasu kulaka, koja je sada, kao ranije veliki
posednici, sasvim „likvidirana”.
Tako će malo po malo da se prošire prvobitne namere petogodišnjeg
plana. Prvi njegovi autori će čak da budu osuđeni kao previše umereni, biće
progonjeni i najzad proterani. Isto će da se desi i starim specijalistima za
ekonomiju i statističarima: oni će biti naprosto optuženi zbog „sabotaže”, a
Institut za statistiku, njihovo sedište, biće ukinut.
Industriska parola: „stići Ameriku”. — Petogodišnji plan označava
nastup jednog novog socijalnog perioda, nove izmene unutrašnje politike
Sovjeta, kao i njihove spoljnje trgovine: on ide ne samo za tim da razvije radničku
klasu i da ojača socijalizam u Rusiji, već i da osigura potpunu ekonomsku
nezavisnost zemlje. Sve u državi mora da sarađuje u jednom cilju: stići i prevazići
Ameriku. Da se ohrabre i potstaknu saradnici na ostvarivanju tog plana, njegovo
se privođenje u delo ubrzava i izbacuje parola: „Platiletka za četiri godine”.
Preduzeća se pozivaju da jedno drugo izazivaju na „socijalističko takmičenje”.
Osnivaju se grupe udarnika (članovi udarnih brigada) i grupe „heroja”
petogodišnjeg plana da bi elektrisale radničke mase i hrabrile ih na rad. Da se
stanovništvo ubedi da je potreban rad u ubrzanom tempu, iskorišćava se
atmosfera panike, koju stvaraju tobožnje pretnje svetske „buržoazije”, koja hoće
da uništi „socijalističku otadžbinu radnika”. Od samog početka, vršenje ratnih
priprema pretstavlja jedan od glavnih zadataka plana. Zato se plan naročito baca

762
na saradnju sa Nemcima u cilju razvijanja hemiske industrije, fabrika oružja i
aviona.
Naročito je važno stvaranje teške industrije, koja treba da izrađuje oruđe
za proizvodnju. Preduzeti su veličanstveni radovi pod upravom najboljih stranih
stručnjaka. Na Dnjepru se, uz saradnju američkog inžinjera Hjuža L. Kupera, koji
je izradio Vilson Dem na Niagari, gradi najveća električna centrala u Evropi,
Dnjeprostroj. Na uralskim stepama grade inžinjeri iz „Artur mek Ki Kompani”
jednu od najvećih fabrika čelika na svetu, Magnitostroj, na podnožju planine
Magnitaja i jednu potpuno novu varoš, Magnitogorsk. Na 1700 km. od južnog
Urala, na kraju Sibira u bazenu Kuzneka razvija se uporedo sa jednim ogromnim
rudnikom uglja, koji snabdeva džinovske visoke peći u Magnitostroju. Kod
Nižnij-Novgoroda se pod voćstvom Henri Forda i Ostinove Kompanije (Ohio —
Nju-Jork) izgrađuje ogromna fabrika automobila, kao i jedna ogromna varoš. Na
Donjoj Volgi, u Staljingradu (pre Caricin), pod upravom Džona K. Kaldera,
podiže se velika fabrika poljoprivrednih traktora. Iz zemlje prosto niču: fabrike
svih vrsta, električne centrale, fabrike čelika i mašina. Mašta ustupa pred
izvesnom vrstom opijenosti i grandomanije. Ide se ne samo za tim da se stvore
„džinovi industrije”, koji će moći da tuku sve rekorde postignute u proizvodnji,
već se teži, isto tako, da se izgrade u najbrže mogućem roku.
Zapreke na ostvarenju plana. — Pa ipak, ostvarenje plana nailazi na
velike poteškoće. Krajnja žurba, kojom se pristupa izradi, čak i pre nego su
dovršeni planovi, nedostatak kvalifikovanih radnika, njihova nestalnost, jer se
regrutuju sa svih strana, a nisu u stanju da podnose užasne stanbene prilike,
rđavu ishranu i higijenske prilike po novim gradilištima, slabe željezničke mreže,
zakašnjenja u isporuci sirovina, neophodnih za izgradnju i za uredno
funkcionisanje novih usavršenih mašina, sve to utiče da se troškovi, koje nova
preduzeća imaju oko proizvodnje, stalno povećavaju i pokazuje da nije moguće
da se proizvodi unapred određenim tempom. Što se tiče starih preduzeća, koja
prelaze u drugorazredna, ona odmah nailaze na poteškoće, kroz koje će nova
proći, čim budu dovršena.
Na prvom mestu, ne ostvaruju se snižavanje cena, koje je, po predračunu,
morala da proizvede povećana proizvodnja i potrošnja. Fabrike u tome mogu da
uspeju jedino osetnim pogoršavanjem kvaliteta jer su prisiljene da stalno
povećavaju proizvodnju. Moraju da daju dokaza o tom povećanju —, pa i onda
cene, ne samo što ne opadaju u predviđenim razmerama već, naprosto, rastu. Što
proizvodi nacionalizovane industrije vladi ne daju prihode, koje je očekivala,
dolazi naročito odatle, što je zapostavljena čisto trgovačka računica koja je u
periodu Nep-a, dovela industriska preduzeća do znatnog uspeha. Prema dekretu
od 31 januara, 1930 godine, državna banka mora da odobri sve kredite, ova
razume se, ne može da proverava da li su molbe opravdane, ona automatski daje
odobrenja, a šefovi preduzeća nemaju računa da se interesuju za pravu cenu.

763
 Pa ni ogromni razvoji proizvodnje i potrošnje, koje tako isto plan
predviđa, ne dolaze do izraza. Na protiv, dolazi uskoro do „nestašice robe”, tj.
do nestašice najnužnijih artikala. Već prve godine plana (1928—1929), mora i
službeno da se prizna da nema dovoljno pamučnih artikala, vunenih, kožnih, a
naročito cipela, metalnih i staklenih artikala; druge godine se lista produžuje:
Nema šećera, biljnih masti, ni duvana; u proleće, 1929, nedovoljna i neuredna
ishrana varoši, prisiljava vladu da pribegne „kartama” za podelu hleba i ostalih
proizvoda za ishranu privilegisanih elemenata gradskog stanovništva. Jula, 1930,
Brjuhanov komesar za finansije, priznaje da u Moskvi i u ostalim varošima nema
hleba, šećera, povrća, mesa, maslaca, ni tkanina. Stanovništvo mora da se baci na
kupus i na krompire. Povišenje nadnica ne odgovara više povišenju cena
životnih namirnica: od 1928 do kraja 1931 se nadnice povisuju za 38%, ali se zato
cene namirnica penju za 90, 6%. Tako je kupovna snaga radnika veoma
smanjena.
Naročito u glavnim granama proizvodnje, u metalurgiji i rudnicima,
rezultati zaostaju za predviđenim. Da prikrije to zakašnjenje, vlada mora da
produži drugi period za čitavo — peto —, tromesečje, od oktobra do decembra,
1930, i da ekonomsku godinu počne od 1 januara, u mesto od 1 oktobra. Vlada
baca odgovornost za ove neuspehe na šefove preduzeća; optužuje ih zbog svesne
„sabotaže” i veze sa inostranstvom. Više „primernih” procesa završava se
osudama na smrt ili na progon, koje ruskim kvalifikovanim specijalistima
oduzimaju svaku ambiciju da zauzmu neko važno mesto i da pokažu neku
inicijativu. Birokratski karakter ovih ustanova, seljakanje radne snage i „na
prvom mestu” slaba organizacija saobraćaja najbolje nam objašnjavaju uzroke
ove nedovoljne proizvodnje.
Slabo hranjeni radnici dobijaju sve bednije stanove — svaka osoba
raspolaže samo sa 5,8 m2 1927—1928, a sa 5,6 m2 1928—1929 — i zato, baš kao i u
doba „ratnog komunizma”, napuštaju fabrike i na drugom mestu traže bolje
životne uslove, a neki opet definitivno napuštaju fabrike i odlaze na sela. Neka
preduzeća, a naročito nove fabrike i rudnici, kroz jednu godinu sasvim izmene
radništvo. Uzalud se vlada trudi da radnika veže za posao izričnom zabranom
seljakanja: oni to i dalje rade, i pored zabrane.
Ostvarenje plana, stvaranje direktnih veza između proizvođača i
potrošača nameću saobraćaju mnogo veću odgovornost, nego što je imao u
vreme slobodne trgovine. Kako su autori plana potpuno zanemarili saobraćaj, on
zaostaje daleko ispod svog zadatka. Već 15 aprila, 1930, Ekonomičeskaja Žizn
(Ekonomski Život) priznaje u svom godišnjem izdanju „da organizacija
saobraćaja ne poznaje vreme, količinu ni vrstu robe, koju će imati da preveze u
idućim mesecima”, a zatim ukazuje na „zločinačku površnost, kojom se vode
saobraćajne linije”. Nered je toliki da roba stiže u zakašnjenju ili u sasvim
nezgodno vreme: dok se gomila i trune na jednom mestu, na drugom je nikako
nema. U industriji se po fabrikama često zaustavlja ceo rad, jer se ne dobija
potrebni materijal. Dešavaju se i smešne greške: Baškirci, koji rade u drvenoj

764
industriji, dobijaju odjednom 5000 brnjica za pse; u Berezov, u dalekom Sibiru,
stiže partija francuskih rečnika; odraslima stižu dečje haljinice, a seljacima
parfemi i svilene čarape, i t. d.
Na kraju, plan ne može da uspe zbog nestalnosti novca. U tom cilju plan
predviđa samo retko izdavanje červoneca i to samo do sume od 250,000.000 rublji
godišnje. Međutim ova skromna predviđanja se uskoro pokazuju kao potpuno
nedovoljna da pokriju ogromne troškove izgradnje i skupih iskorišćavanja
fabrika. 1928—1929, potrebno je da se izda 671, 000. 000 rubalja; 1929—1930
1,602,000. 000; 1 januara, 1931 se količina u opticaju povisuje na 4,355.000.000
rubalja, a 1 juna, 1931, ona dostiže 5,786.000.000. 1930 gubi rubalja, na preostaloj
privatnoj pijaci, prilikom kupovine izrađenih predmeta, ¾ svoje nominalne
vrednosti. Kasnije gubi čak devet desetina, pa i više.
„Ukidanje kulaka”. — Na ovaj plan ima naročitog uticaja Staljinova
seljačka politika. U svom rešenju XVI konferencija stranke tvrdi „da se
socijalističko izgrađivanje ne razvija uništavanjem privatne proizvodnje, već
njenim tehničkim funkcionisanjem i ekonomskim podizanjem”. Zato plan, u
prvom redu, predviđa da se sovjetske i kolektivne žitnice krajem pete godine
davati samo 23% žita, dok će žitnice privatnih lica davati preostalih 77%, pa zato
prihvata razmenu od 121 milion „privatnih” seljaka prema 14 miliona
„socijalizovanih”. Međutim, u koliko se proizvodnja ubrzava, dolazi se do
namere da se svih 22 miliona privatnih seljačkih imanja pretvori u kolektivna, da
bi se, upotrebom traktora, što bolje iskorišćavala. Na ovaj način, očekuje se veća
produktivnost zemlje, koja bi dala dovoljno žita da se ishrane varoši i vojska i da
se izvozi u inostranstvo. Razume se da se ovom ekonomskom argumentu dodaje
klasni. 27 decembra, 1929, Staljin izjavljuje: „Vlada menja dosadašnju politiku
ograničavanja težnje kulaka da druge eksploatišu i prelazi na politiku ukidanja
kulačke klase.”
Rešeno je, dakle, da se protiv kulaka i podkulaka, t. j. manje-više imućnih
seljaka, koji umesto jedne krave imaju dve, a drže stranog radnika da pored
članova porodice, vrši poljske radove, — tih je sada, ne više 4%, već 10% svih
seljaka — upotrebe iste nasilne mere, koje su upotrebljene protiv ranijih velikih
posednika. U stvari, primenjuju se još svirepije mere. Prema jednom poverljivom
cirkularu stranke (6 januara, 1930), naročiti odredi sastavljeni od 25.000
oprobanih komunista, dobijaju nalog da pročiste od kulaka izvesan broj, unapred
određenih porodica po selima, t. j. da pobiju njihove članove ili da ih upute na
prisilne radove u šume severnih predela ili u izgnanstvo ili pak da ih ostave u
samom mestu, ali bez sretstava za život. Nalog je izvršen jedne ledene noći;
oružane grupe isteruju ljude, žene i decu iz njihovih kuća, uzapćuju sva njihova
imanja i zabranjuju drugim seljacima da im ukažu pomoć. Mnogi kulaci umiru

765
od zime i gladi; ostali su, gotovo bez namirnica, utovareni u hladne teretne
vagone, koji jure sa juga na sever Rusije, i mnogi podležu u toku samog puta.
Eksproprisanih kulaka je bilo na stotine hiljada, možda čak i milion. Tako je u
Rusiji uništena i jedina klasa, koja je živela od svojih vlastitih sretstava.
Agrarna kolektivizacija i njene posledice. — Dekret od 6 januara, 1930,
naređuje da se imaju sva imanja „siromašnih” i „srednjih” seljaka (bednjak i
serednjak), da preobraze u kolektivna gazdinstva ili skraćeno kol'khoze78
(kolektivnoe Khozjajstvo), i to od proleća iste godine u oblastima, koje proizvode
žito za trgovinu, Ukrajini, Kavkazu i Donjoj Volgi, a od proleća, 1931, u ostalim
oblastima. Seljaci su pretnjama prisiljeni da stupaju u kol'khoze: za dva meseca
broj kolektizovanih porodica prelazi sa 5,000.000 na 9,500.000; u proleće dostiže
50% celokupnog broja. Ove vanredne mere, koje iz osnova menjaju vekovni
seoski sistem imanja, prisiljavaju seljake da pobiju svoju stoku i da utroše svoje
rezerve pre nego što uđu u kol'khoz. Postoji opasnost da polja zarastu u korov.
Množe se ubistva komunista po selima, a javljaju se bune.
Tada Staljin objavljuje (2 marta, 1930) svoj čuveni članak: „Opijenost od
uspeha”, u kojem oštro kritikuje preteranu revnost u istraživanju njegovih
naloga. Dekretom od 15 marta, 1930, dozvoljava se kolektiviziranim seljacima da
istupe iz kol'khoza i da izuzmu svoju imovinu, dozvoljava se onima koji ostaju
da mogu imati jednu kravu, nešto stoke i živine i jednu baštu. S druge strane,
dekret od 5 aprila daje kol'khozima razna preimućstva i odobrava im velike
kredite. U međuvremenu, između dva dekreta oko 9 miliona porodica napušta
kol'khoz; međutim, u krajevima, koji proizvode žito 40—45% porodica ostaju u
kol'khozima.
Od jeseni, 1930, rad na kolektivizaciji ponovo počinje. Ponovo polaze ka
severu vozovi sa kulacima. Opšte uzev, seljački otpor slabi i januara, 1933, Staljin
može da utvrdi da je 80°% seljačkih porodica kolektivizirano. U ukrajinskim
stepama kolektivizacija dostiže 82%, u predelu Donje Volge 81, 9%, u predelu
Srednje Volge 86%, a kod Nemaca na Volgi 95%.
Uskoro se ukazuju posledice kolektivizacije. Najpre, obrađeno zemljište
smanjuje se u znatnoj meri, tako da je ishrana varoši sve teža; prema službenim
statistikama od 1928—1930, broj konja se smanjuje za 8, 3%, rogate stoke za 29,
4%, ovaca za 22, 6% i broj svinja za 48,7%. Ma da se zahvaljujući upotrebi
traktora obrađeno zemljište povećava, — od 118 miliona hektara penje se na 137,
između 1929 i 1931 —, usevi, a i žito žetava mnogo zaostaje u kvalitetu. Seljaci
znaju da rade za druge, pa za žetve, koje država uzapćuje, ne pokazuju dovoljno
interesa; seje se i žanje sa velikim zakašnjenjima.
Ove su posledice, istina, prikrivene 1930, koja daje odličnu žetvu — na
stoku ima 22, 500.000 tona žita, od kojih je skoro 6,000.000 izvezeno u toku zime
—, ali se zato jasno pokazuju idućih godina, koje su bile manje povoljne. Da
osigura izvoz, vlada preuzima od seljaka polovinu njihovih bruto prihoda, pa
78
Ova reč označava tri različita oblika „kolektivne ekonomije”: grupe, čiji članovi jedni drugima pomažu prilikom
obrađivanja zemlje, a zemlje i proizvodi ostaju privatna svojina; udruženja gde su jedino proizvodi kolektizovani; potpune
zajednice, gde je sve zajedničko.

766
čak i više. 1931, i pored slabe žetve, vlada oduzima 6% više nego prošle godine, a
to znači da su seljaci lišeni svojih životnih potreba, pa i jednog dela useva.
Prirodno je, da se situacija 1932 još više pogoršava: seljaci iz južnih krajeva i sa
Donje Volge gladuju i pokazuju još manje volje da seju ili da žanju: oni na sve
načine odugovlače isporuke za državu i trude se da prikriju jedan deo žetve za
svoju ličnu potrošnju. Vlada je prisiljena da objavi dekret (7 avgusta, 1932), kojim
preti smrtnom kaznom svima onima, koji po svojim poljima potkradaju državu.
Tako zemlja pada u situaciju, koja mnogo potseća na situaciju od 1921, pre Nep-
a.
Staljinova priznanja. — Vladajući krugovi S. S. S. R. ne mogu da sakriju
pred sobom, ni pred drugima jasne uzroke svojih neuspeha. U svom govoru od
23 juna, 1931, održanom pred šefovima preduzeća, Staljin pominje neke uzroke,
kao nedostatak radne snage i stavlja sledeće primedbe: potrebno je da se povise
nadnice kvalifikovanim radnicima i da se napusti „egalizacija”; da se napusti
sistem anonimnog rada i da se uspostavi odgovornost pojedinaca u njihovoj
relativnoj ulozi; da se napusti sistem „neprekidnog rada od sedam dana” i da se
usvoji nedelja od 6 dana sa odmorom; da se šefovima preduzeća pokloni puno
poverenje, kao i specijalistama bez stranke, koji su, do pred kratko vreme,
optuživani zbog sabotaže; da se, najzad, uspostavi čisto trgovačko knjigovodstvo
i da se u preduzećima decentralizovana uprava podvrgne dalekoj upravi „na
papiru”. Prirodno je, da Staljin ništa ne prigovara samom principu „izvođenja
socijalizma” i da ćuteći prelazi preko mnogo ozbiljnijih neuspeha, koje smo već
izložili, ali nam ovo traženje leka dokazuje da je prešao u stav popuštanja.
Sovjetski „demping”. — Uspeh petogodišnjeg plana mora da dovede do
povoljnog godišnjeg bilansa. Pre nego je usvojen, kada je uvoz bio veći od izvoza,
Vneštorg (Biro za Spoljnu Trgovinu) uspostavlja ravnotežu smanjivanjem
kupovina u inostranstvu.
Otsada je taj način nemoguć, jer se mašine moraju da uvoze iz
inostranstva. Preostaje samo da se izvoz poveća što je moguće više i to
snižavanjem cena.
Ovaj „sovjetski demping”,79 kako su ga nazvali u inostranstvu, smatra se
kao želja sovjeta da sabotiraju trgovinu i industriju ostalih država, u čemu
sovjeti, svakako, uspevaju. Međutim, glavni mu je cilj da S. S. S. R. bude u
mogućnosti da isplati svoje strane poverioce. Na nesreću, na svetskom tržištu, u
isto vreme naglo padaju cene sirovina, koje su glavni artikli sovjetskog izvoza.
Uzalud se povećava broj artikala za izvoz; uzalud se, da se pokrije
nedovoljna proizvodnja nekih sirovina, mnogo više izvozi drvo i petrolej;
prihodi ni izdaleka ne odgovaraju povećanom obimu izvoza. Pasiva spoljne
trgovine prelazi sa 22 miliona rubalja, 1930, na 294 miliona, 1931 i na 142 miliona,

79
Da se objasne niske sovjetske cene izvezenih artikala, moramo imati na umu da Staljinov sistem ne dozvoljava da se tačno
računa čista cena, jer se u nedostatku ekonomskog plana ne može da povede računa ni o rasipanju u samoj zemlji, ni o
gubicima u spoljnoj trgovini.

767
prvih sedam meseci, 1932. Da bi nadoknadili gubitke od te trgovine, Sovjeti
moraju da od inostranstva traže veće zajmove. Interesi koje moraju da plaćaju
veoma su nepovoljni (25% i više). Engleskoj, Nemačkoj i Italiji vlada garantuje
prodaje njihovih pripadnika u Rusiji; u Nemačkoj garantija dostiže 90%—65% od
države i 25% od varoši — i prodavaoc reskira svega 10%, a i to je lako pokriti
povišenjem cene, koja ide do 25%, stvarne vrednosti prodate robe. Ovaj sistem ne
može neograničeno da traje. U početku 1932, S. S. S. R. Nemačkoj duguje
1,200.000.000 maraka. Na tome se Sovjeti moraju da zaustave. Sve im je teže da
kupuju mašine u inostranstvu; produžava se rok menica, koje nisu mogli da
plate, ali su im zajmovi uskraćeni. To pada u isto vreme, kada je njihov budžet,
zbog posledica agrarne kolektivizacije, zapao u velike poteškoće.
Prikupljeni stokovi žita su nedovoljni. — Kako je vlada preuzela brigu
oko pravilne raspodele izrađenih proizvoda i proizvoda za ishranu, kao i u
vreme „ratnog komunizma”, ona se trudi da sakupi što više žita za ishranu
bezbrojnih vojnika, činovnika i za osiguranje izvoza. Povećanje stokova žita, koji
od 576, 000. 000 puda od 1927—1928 — poslednje godine Nep-a —, prelaze na
660.000.000 puda 1929, na 1,250.000.000 puda 1930 i 1,400.000.000 puda 1931, nije
posledica veće proizvodnje; to povećanje nije ni posledica povećavanja zasejanih
zemljišta, već jedino toga što se od seljaka oduzimaju sve rezerve. Tako se, od
samog početka 1932 vlada zabrinuto pita da li će biti dovoljno žita za nova
sejanja. Strah se potvrđuje u proleće, kada se zemlja zasejava kasno i nebrižljivo,
naročito u sovkhzima, ali i u kol'khozima.
Da bi se preduhitrile teške posledice ovog stanja, vlada preduzima niz
mera. Najpre priznaje da obrađivanje polja traktorima nije dovoljno i traži da se
„vrati konjima”. Zatim, pošto je središnji odbor stranke na XVII konferenciji
(februara, 1932) podvukao rđave strane suviše brze kolektivizacije i primetio da
„veliki brojevi nisu uvek znak dobrog kvaliteta”, on se rešava da seljacima vrati
krave; smanjuje donekle zemaljsku porezu, smanjuje stokove za 264 miliona
puda i dozvoljava (6 maja, 1932) seljacima iz kol'khoza da na pijacama slobodno
prodaju višak svojih proizvoda. Ovaj pokušaj uvođenja slobodne trgovine vraća
spekulaciji: kako cene na slobodnoj pijaci daleko nadvisuju službene cene na
pijacama se pojavljuju preprodavci, a članovi kol'khoza staju da prodaju
zajedničke proizvode. Mesne vlasti utvrđuju cene i progone „spekulante”, i t. d.
Njihove proizvoljne mere prisiljavaju vladu da obnaroduje dekret o
„revolucionarnoj legalnosti”, uzaludni pokušaj da se zaštiti „socijalistička
svojina”. S druge strane je pravo slobodne prodaje žita „pojačalo” kod seljaka
„otpor kada se radi o isporuci žita državi”80; tako se dozvola za slobodnu
trgovinu daje samo onim kol'khozima, koji su izvršili svoje obaveze prema
državi.
Vlada je otvorila pijace dobrim delom da bi sa sebe skinula tešku
odgovornost ishrane varoškog stanovništva. Sem toga se vlada trudi da smanji
broj onih koje mora da hrani. 15 novembra, 1932, vlada objavljuje da će svaki
80
15 oktobra, 1932 su stokova za polovinu manji od količina kojima se raspolagalo prošle, godine u isto vreme.

768
radnik, koji ma i samo jedan dan, bez važnog uzroka, izostane od fabrike, biti
otpušten, a karta za namirnice će mu biti oduzeta. 10 decembra, rešava se vlada
da ponovo izvrši „prečišćavanje” stranke, čiji su članovi i suviše brojni81, a mnogi
sumnjivi zbog veze sa poreznicima. 27, vlada izdaje unutrašnje pasoše, kojima se
toliko služila policija starog režima, u cilju rasterećivanja varoši, koje je veoma
teško snabdevati, od seljaka, koji su bežali od gladi ili agrarne kolektivizacije i
svih onih, koji su smatrani za protiv-revolucionare; svi oni, koji ne dobiju pasoš
moraju da napuste varoši: po Kirovljevoj statistici, biće oko 800. 000 stanovnika
isterano iz Petrograda i iz Moskve.
Nije samo dovoljno smanjiti broj potrošača, čiji život pada na državni
trošak. Potrebno ]e i prisiliti seljake da proizvode dovoljno žita za ishranu svih
ovih potrošača. Vlada izgleda rešena da po svaku cenu savlada pasivni otpor
sela, a naročito najproduktivnijih, koja su najmanje poslušna. Ona se, po rečima
Bukharina, oseća dovoljno snažnom da „smrvi” uporne seljake.82 Pored svega
nije manje tačno da je pokušaj kolektivizacije imanja propao, a to priznaje i
Staljin, i da je taj neuspeh onemogućio proizvodnju predviđenim tempom.
Optimistička tvrđenja službenih listova i branilaca „opšte Staljinove linije”,
postaju sve manje ubedljiva.
Ponovio obrazovanje opozicije protiv Staljina. — U koliko poteškoće sve
više rastu, opozicija s desna i sa leva podiže glavu.
Na plenarnoj sednici centralnog odbora stranke (28 septembra — 3
oktobra, 1932) Staljin nailazi na veliki otpor. Izglasana rešenja su, istina, veoma
uglađena, ali u cilju pobede nad protivnicima mora opet da se upotrebi stara
metoda, t. j. izmišljanje komplota.
Već 9 oktobra, kancelarija centralnog odbora stranke rešava da isključi
„zaverenike”. Pored starih suparnika Zinovjeva i Kameneva, koji su pre kratkog
vremena bili primljeni u članstvo posle dostojne satisfakcije; isključeni su i mladi
protiv-rvolucionari (Rjutin, Mareskij, Ptašnij i dr. ). Optuženi su da su hteli da
stvore tajnu buržujsku organizaciju, koja je imala za zadatak da u Rusiji ponovo
osnuje kapitalistički režim, a naročito klasu kulaka. Pravda, koja članove opozicije
naziva „trulim liberalima, proizvodima buržujske degenerisanosti” i t. d., tvrdi
da je njihov program vraćanje zemlje kulacima, ukidanje sovkhoza i kol'khoza,
kao i prepuštanje socijalističkih preduzeća stranim kapitalistima.83
Popuštanje sovjetskih diplomata u sovjetsko-japanskom sukobu. — U
spoljnoj politici pojavljuje se ne više teoriska, već stvarna ratna opasnost.
81
1 jula, 1932, stranka je imala 3, 130. 000 članova. Takva stranka, kaže Bukharir nije više stranka; to je „društvo”, koje ima
slobodu i nezavisnost.

82
U „pokajničkom” govoru, koji je Bukharin održao januara, 1933, da prizna svoje pogreške i zatraži stroge kazne za
„oportuniste”, koje je podržavao, Bukharin upotrebljava reč: utrambovati. Ova živopisna reč ne znači „nivelisati”, već
smrviti, kao što mašina mrvi šljunak.

83
Početkom januara, 1933 isključeni su i drugi „zaverenici”, koju su optuženi da predlažu napuštanje industrijalizacije i
vraćanje naročitog kapitalizma kulaka.

769
Međutim Sovjeti se trude da ne samo militarizuju zemlju, već i da otklone sve
sukobe i vode krajnje obazrivu politiku, kao na primer u toku sovjetsko-
japanskog sukoba, do kojeg dolazi posle okupacije Mandžurije od strane
Japanaca.
U početku se sovjetski krugovi, a naročito u Mandžuriji, veoma ratoborno
drže. Kada (februara, 1932) Japanci traže dozvolu da se za prevoz trupa u
Kharbin, posluže železnicom, koja prolazi kroz Istočnu Kinu, mesne vlasti najpre
odbijaju, a uskoro zatim Moskva daje dozvolu i Japanci se njome bogato koriste.
Pored svega, Sovjeti povećavaju broj svojih trupa na Krajnjem Istoku: od 70.000,
oni povećavaju broj vojske na 170.000 ljudi, koncentrišu tamo aeroplane, tenkove,
i t. d., a da bi opravdali ove mere predstrožnosti, objavljuju dokumenta, u kojima
„odgovorne” japanske vojne ličnosti iznose program aneksije Sibira do jezera
Bajkala. Njihov stav prisiljava Japan da svoje trupe udalje od ruskih granica, ali
stvara diplomatsku zategnutost. Aprila i maja, u Moskvi i Kharbinu se predviđa
da je konflikt neizbežan, ali Japan daje umirujuće izjave i zategnutost popušta.
Proklamacija nezavisnosti Mandžurije izaziva novu zategnutost. Zatim,
(oktobra, 1932) Sovjeti izjavljuju da su spremni da prime mandžurskog konzula
u S. S. S. R., pa i u Moskvi, ali što oni još otvoreno ne priznaju nezavisnost
mandžurske države, to je jedino da ne pokvare svoje odnose sa Sjedinjenim
Državama. 31 decembra, 1931, Litvinov je bio predložio Japanu da potpiše
ugovor o nenapadanju. Japanska vlada je odbila ovaj predlog (decembra, 1932),
ali je izjavila da je spremna da prouči stvaranje japansko-sovjetsko-mandžurskog
odbora, koji bi imao za cilj sprečavanje pograničnih incidenata.
Pregovori i ugovori o nenapadanju. — Litvinovljeva pacifistička politika
menja karakter. Ma da na konferenciji za razoružanje u Ženevi, koja se. otvara 2
februara, 1932, on još uvek zadržava svoj nepomirljivi stav i bez uspeha se trudi
da nametne dva svoja plana o razoružanju, on u isto vreme provodi praktičnu
politiku i pregovara sa zemljama, kojima se graniči S. S. S. R., u cilju potpisivanja
ugovora o nenapadanju.
Ovog puta Francuska daje inicijativu. Krajem 1931, francuska štampa
objavljuje da je 21 avgusta potpisan između Francuske i Sovjetske Rusije jedan
ugovor i da je njegova ratifikacija podložna zaključku sličnih ugovora između S.
S. S. R. i francuskih saveznika, Poljske i Rumunije. Već 25 januara, 1932, usvojen
je tekst poljsko-sovjetskog ugovora. I ovog puta njegova primena zavisi od
potpisivanja sličnih ugovora između drugih zemalja na granici S. S. S. R. i ovog
poslednjeg. Litvinov, koji je 21 januara, već pregovarao sa Finskom, pregovara, 8
februara, sa Estonijom i, 9, sa Letonijom, Rumunija, međutim, ne pristaje na
ugovor, ako Sovjeti ne priznaju aneksiju Besarabije. Kako se rumunsko-sovjetski
pregovori odugovlače, Poljska potpisuje, jula meseca, zaseban ugovor. Pregovori
sa Rumunijom se još življe nastavljaju oktobra meseca, pod uticajem Herio-a, koji
ne želi da Sovjetska Rusija i dalje obrazuje blok sa Nemačkom. Rumunska vlada
Vajde-Vojevode naginje ugovoru, koji će pitanje Besarabije da ostavi postrani, ali
je protesti i ostavka njinog ministra u Londonu, Tituleska, prisiljavaju da se

770
povuče. Ma da Rumunija nije nastavila pregovore, Francuska je, 29 novembra,
1932, ratifikovala francusko-sovjetski pakt o nenapadanju.
Otkaz englesko-sovjetskog trgovinskog ugovora. — Nasuprot
francusko-sovjetskim odnosima, englesko-sovjetski odnosi se, 1932, ozbiljno
pogoršavaju. 27 januara, prekinuti su englesko-sovjetski pregovori o priznavanju
dugova, jer kao uslov zato S. S. S. R. ponovo traži dugoročne zajmove. Kabinet
koalicije smanjuje sumu vladine garantije, koja je osigurana engleskim
prodavaocima, kao i rok zajmova odobrenih sovjetskoj trgovini, koji su za vreme
laburističke vlade, prešli prvobitne granice, utvrđene na 1,600.000 engleskih funti
na 12 meseci. Javno mnenje utvrđuje da engleski uvoz iz Rusije 4 do 5 puta
prelazi engleski izvoz u S. S. S. R., da boljševici iskorišćavaju engleske zajmove
da plate svoje porudžbine u Nemačkoj i u Americi, da sem toga ometaju svojim
niskim cenama unutrašnju englesku trgovinu. Javno mnenje naročito kritikuje
uvoz sovjetskog drveta, koje je proizvod prisilnog rada kulaka, proteranih na
sever Rusije, što, uostalom, objašnjava njegovu nisku cenu; ono, dalje, traži
otkazivanje ugovora od 1930. S jedne strane, da bi svoj postupak dovela u sklad
sa rešenjem carske konferencije u Otavi, Engleska neće da se S. S. S. R. više koristi
odredbom naprivilegovanijeg naroda. 17 oktobra, ona otkazuje ugovor od 1930,
ali daje ponudu za nastavljanje pregovora u cilju sklapanja novog ugovora na
drugim osnovama.

4. „KULTURNA REVOLUCIJA”

Vera. — 13 član Ustava od 10 jula, 1918, koji proklamuje da se „u cilju

garantovanja prave slobodne svesti radnika, Crkva deli od Države, a Škola od
Crkve” i da je „sloboda verske i protiverske propagande priznata svim
građanima”, sasvim odgovara željama, koje su ruski liberali odavno formulisali.
U stvari, Sovjeti prema crkvi ne mogu da ostanu neutralni, pošto član 13
komunističkog programa objavljuje da „stranka mora da doprinese da se
narodne mase oslobode verskih predrasuda”. Borba protiv vere za njih
pretstavlja deo borbe protiv klase ili protiv buržoazije. Oni preduzimaju sve što
je potrebno da se i sudski ometa verski kult, ukidaju sve verske škole i
dozvoljavaju versku nastavu, isključivo privatnog karaktera, određenu za
mladiće i devojke koji su navršili 18 godina.
5/18 novembra 1917 godine, u samome trenutku, kad je boljševička
revolucija bila na vrhuncu, sabor u zasedanju od 15/28 avgusta da bi uspostavio
patrijarha, koga je ukinuo Petar Veliki, bira vladiku Tihona, za patrijarha i
obrazuje Sinod, koji će mu pomagati, kao i „svešteničku administraciju”, u koju
ulaze i svetovna lica. Sabor i patrijarh živo protestuju protivu „progonjenja” koja
počinju, i trude se da se odupru sovjetskim dekretima o crkvi; u jednom apelu
upućenoj pravoslavnoj pastvi Sabor ide čak dotle, da je poziva „da pođe na
Golgotu”, i da se odupre otvoreno neizbegavajući čak ni mučeništvo.

771
 Sovjeti odgovaraju terorom, koji opredeljuje Tihona, da obznani 26
oktobra 1918 svoju poslanicu narodu, u kojoj otvoreno napada
„internacionalističku vlast i žestoko protestvuje protiv pogubljenja sveštenika i
vladika i uzapćenja crkvenih dobara. Vlada, koja se još uzdržava od konačnih
mera, rešava da vladajućoj crkvi suprostavi jednu još radikalniju religioznu
stranku, ali i oportunističku, i nju pomaže da osnuje „obnovljenu crkvu” ili
„živu” crkvu. Borba postaje još ozbiljnija, kada je vlada obnarodovala 23 februara
1922 godine dekret odnoseći se na konfiskaciju svega crkvenog blaga u korist
žrtava gladi. 28 februara patrijarh preti da će isključiti iz crkve sva svetovna lica i
sveštenike koji budu izvršili ovaj dekret. 12 maja on je uhapšen, a vođstvo
crkvenih poslova preduzeli su vođe „žive” crkve, koji su zvanično priznale
boljševike.
U maju 1923 g. „živa crkva” saziva sabor, raščinjuje Tihona, objavljuje da
je kapitalizam „smrtni greh” i poziva verne da se protiv njega bore, pod
vođstvom sovjetske vlade. Ovaj stav i verske reforme — dosta skromne, — koje
ona uvodi, odvraćaju od nje većinu pravoslavne pastve. Tihon tada razume da je
potrebno učiniti ustupke; pošto je priznao 15 juna 1923 da nije bio u pravu što se
odupro režimu i izjavio „da od sada više nije neprijatelj sovjetske vlasti” pušten
je na slobodu i opet preuzima voćstvo crkve. Kada umire 7 aprila 1925 godine on
ostavlja „apel” da bi pozvao verne na „lojalnost”, a poziva sveštenike, da ne
dopuste borbu protivu vlade.”
Posle patrijarhove smrti Sovjeti ne dopuštaju saziv novog Sabora koji bi
mu izabrao naslednike, i voćstvo crkve dopada „čuvaru patrijaršiskog prestola”
mitropolitu Petru. Pošto on neće da se potčini vladi, Sovjeti pomažu vođe „žive
crkve” koja tada uzima zloglasno ime „nove crkve”, da sazovu u drugi sabor
(oktobar 1925) vladike i sveštenstvo koji su im se pridružili. Ovaj sabor optužuje
Petra da je imao veze sa monarhistima u emigraciji, i na njegovom mestu
postavlja vrhovno vođstvo crkve. Petar i njegove pristalice 1925 uhapšeni su i
docnije prognani u Sibir na Solovska ostrva.
Većina vernih i vladika ostaju ipak privrženi Petru. Naslednik, koga je on
izabrao, mitropolit Sergije izjavljuje po primeru Tihonovom da će stara crkva biti
lojalna prema vladi i neće se baviti politikom. Vladike, u izgnanstvu na
Solovskim ostrvima, tvrde takođe, da su spremne da se potčine, pod uslovom da
se dopusti, shodno 13 članu ustava, — crkvi da postoji. Pošto su ga prethodno
uhapsili, sovjeti pregovaraju sa Sergijem, oslobađaju ga i ovlašćuju, 18 maja 1927,
godine da organizuje „privremeni sinod”. Legalizujući zvanično „staru” crkvu,
oni sebi obezbeđuju, kao što su želeli, neposredni uticaj na njeno versko
poslovanje. Ovo stanje izaziva otpor protivu Sergija od strane vladika i
najnepopustljivijih sveštenika. U poslanici od 27 jula 1927 Sergije pravda svoj
kompromis i uz to traži od emigriranih sveštenika „lojalan stav” prema
sovjetskoj vlasti. Ovo traženje rđavo je primljeno, te stvara razdor u
pravoslavnim opštinama u inostranstvu, gde se konstituisala monarhistička
crkva mitropolita Antona (u Karlovcima u Jugoslaviji) i apolitička crkva

772
mitropolita Evlogija u Parizu, od ove se odvaja jedna crkva — vladike Serafima
— koja se potčinjuje vlasti Sergija, a opštine „Nove Crkve”, takođe se stvaraju,
naročito u Americi. Sovjeti se ne ograničuju samo da uzmu kontrolu nad svakom
crkvenom organizacijom. Zakon od 8 aprila 1928 god. i dodatak članu 13 Ustava,
obnarodovani 22 maja, zabranjuju svaku „versku propagandu” i ne daju crkvi da
se bavi nastavom i dobročinstvima; obavljanje obreda postaje tako teško, da
iziskuje najveće samopožrtvovanje od strane sveštenika i vernika. S druge strane,
boljševici organizuju u veliko antireligioznu propagandu počevši sa školama.
Liga bezbožnika 1925 smanjuje godine starosti za pristup u nju, na 14 godina, i
pored toga vrbuje, kao „pionire”, decu od 6—14 godina, njeno brojno stanje koje
je u 1928 obuhvatalo svega 128.000 članova, penje se na taj način početkom 1930
na 2,500.000 članova, podrazumevajući tu i „pionire”. Da bi odgovorili, tobož,
„traženju” naroda, boljševici skidaju — crkvena zvona, zatvaraju i ruše
bogomolje, pretvaraju ih u bioskope, pozorišta, škole ili kooperative. Svaki otpor
prema tim merama ugušen je. Crkve i sveštenici koji preostaju ugušeni su
poreskim teretima; lica koja daju utočište sveštenicima teško su oporezovana;
ovima je zabranjeno da stanuju u granicama svojih parohija... Blagodareći
ustupcima Sergija, „stara crkva” mogla je da sačuva 30. 000 parohija, 163 vladike
i nekoliko desetina miliona vernih.84 Njeno stanje, naročito posle zatvaranja i
preinačenja mnogih crkava, ipak je vrlo slabo. Veliki deo njenih sveštenika
primorani su da slušaju naredbe boljševika, koji smatraju vladike, kao svoje
činovnike. U nedostatku Bogoslovije, ona ne može da stvara novu generaciju
sveštenika, dok se stara postepeno gasi; 1930 polovina sveštenika stariji su preko
50 godina.
Ako se verski duh jače održava na selu i među seljacima u crvenoj armiji,
svugde on mora da prikriva svoja osećanja i da slavi crkvene obrede krišom.
Ohrabreni svojim uspesima, sovjeti dekretom od 15 maja 1932 godine utvrđuju
„pjatiljetku bezbožništva” da bi potpuno ugušili veru. Već prve godine —
crkvene škole sviju veroispovesti, koje tada još postoje, — biće zatvorene, a
službenici ovih veroispovesti lišeni prinadležnosti, dakle mogućnosti da žive.
Prvoga maja 1934 bogomolje sviju veroispovesti imaju biti zatvorene u glavnim
gradovima svih republika i velikim centrima. „Verska ognjišta” u porodicama
konačno su uklonjena.” Izdavanje Crkvenih knjiga i pravljenje crkvenih utvara
zabranjeno je.
Treće godine svi sveštenici, koji se do tada nisu odrekli svoga poziva, biće
prognani iz S. S. S. R. „1 maja 1937 na celoj teritoriji S. S. S. R. ne treba da
preostane ni jedna bogomolja, i sam pojam o Bogu biće uklonjen iz Sovjetske
unije, kao preostatak srednjeg veka, kao oruđe ugnjetavanja radničkih masa.”
Škola. — U području škole, kao i udrugima, Sovjeti počinju
primenjivanjem najmodernijih principa. Ali oni opažaju uskoro da ti principi,
pozajmljeni od evropskih i američkih pedagoga, od strane nastavničkog osoblja
84
1927 „nova crkva” imala je 6145 parohija i 140 vladika.

773
veoma radikalnih tendencija, mogu biti primenjeni samo u malom broju
„uzornih” škola. Ali, prema programu komunističke partije (mart 1913), zadatak
osnovne škole je da „obrazuje generaciju sposobnu da konačno utvrdi
komunizam”. Nastava dakle treba da bude „politehnička” t. j., da upozna sa
svima strukama proizvodnje, — i prema doktrini Marksa i Engelsa „da razvije
sve sposobnosti članova komunističkog društva”.
Zadatak koji se nameće težak je.
Prvo, izostaju im škole i komunistički nastavnici. U oči revolucije
blagodareći delatnosti Dume, Rusija je bila na putu da nastavu učini
pristupačnom svima; prema jednoj statistici od 1911 ona je imala tada 154.177
učitelja i učiteljica sa 8.146.637 đaka. A 1915 imala je 122.123 osnovnih škola. Za
vreme građanskog rata, te škole potpuno napuštene, velikim delom bile su
razorene; 1921, njihov broj je spao na 76.000 hiljada, a broj đaka u njima na
6.000.000. Od 1921 do 1923 one su produžile da propadaju; broj, „prvostepeni”
škola koje odgovaraju pređašnjim osnovnim školama, smanjuje se od 76.000 na
43.000 znači smanjenje 41—47% u iznosu na 1915 — i od 6,000.000 na 3,000.000 —
dok se broj „drugostepeni škola” koje odgovaraju bivšim srednjim školama i broj
njihovih đaka smanjio od 3.700 na 866 i od 410.000 na 210.000. Što se tiče
nastavničkog osoblja ono se pokazuje u početku izrično neprijateljski
raspoloženo prema sovjetima. Panruski savez učitelja pošto se otvoreno izjasnio
protiv njih, rasturen je, i „sumnjivi” učitelji najureni su. Tek posle Nep-a,
nastavnici postepeno prelaze iz otvorenog neprijateljstva u „neutralnost”, i
posredništvom jednog novog Panruskog saveza radnika javnog vaspitanja kao
potčinjenosti vladi. Međutim, još 1927 srazmera onih koji pripadaju
komunističkoj partiji iznosi svega 4, 8% po selima, a 5, 6% u gradovima.
Pored toga, Sovjeti trebaju da stvore novu nastavu. Statut od 1918 hoće da
primeni načelo jedinstvenih škola sa svoja tri stepena; osnovne, srednje, i više,
pristupačne svima. Ali uskoro škola, umesto da može dati svima opšte
školovanje, mora da se brine za profesionalno vaspitanje, praktično i tehničko, te
je načelo jedinstvene škole napušteno. Odričući se demokratskih iluzija od 1918,
novi statut od 18 decembra 1923 preinačuje školsku organizaciju. On predviđa tri
vrste škole, od kojih svaka sprema za izvesnu kategoriju zanimanja, a čije je
održavanje povereno mesnom stanovništvu: iz prvostepene škole (četiri školske
godine), prelazi se u niže profesionalne škole; iz drugostepene škole prvi tečaj
(tri školske godine), na tehnikum i „profesionalne kurseve”; iz drugostepene
škole85 drugi tečaj (dve školske godine) u više profesionalne ustanove. Završetak
opšte nastave utvrđen je na petnaest godina starosti, t. j. posle prvog tečaja
drugostepene škole, što „mogu sebi da dopuste”, prema sarkastičnom izrazu
Lunačarskog, komesara za opštu nastavu, „samo najvarvarskije i najsiromašnije
zemlje”, tako, jedino prvostepene škole i drugostepene prvog tečaja, posvećene
masama, teže još da daju opšte obrazovanje.

85
Đaci, koji dolaze na prvi tečaj drugostepenih škola, imaju da prođu kroz 7 školskih godišta (4 + 3), a đaci koji dolaze na
drugi tečaj ovih škola prolaze kroz devet školskih godišta (4 + 3 + 2).

774
 Da ova opšta nastava ne bi remetila program „socijalne nastave”, u njoj se
primenjuje metod „kompleksa”: lekcije ne smeju biti date po predmetima
(pravopis, računica, zemljopis) nego u „paketima” na živim primerima, prisnim
seljaku, kao krava, miš, potok, itd. i datim po mogućstvu u bašti, voćnjaku, polju,
a ne u školi. — Rezultat ovog načina biće znatno smirenje živoga znanja čitanja,
pisanja i računice. Da bi se sprečilo da se padne u haos, zvanični programi
sređuju „komplekse”, po rubrikama: „Rad”, „priroda” i „društvo”. U prvoj
godini Prvostepene škole glavna tema je „porodica”, u drugoj „selo”, ili „kvart
jednog grada”; u trećoj „oblasna privreda”, u četvrtoj „privreda S. S. S. R. i
drugih zemalja”. Ali ni za učitelje, lišene priručnika, ni za đake bačene iz škola
na ulicu i prinuđene da se odaju „socijalnoj aktivnosti”, ovi programi ne mogu se
ostvariti. Pored toga, primena sistema „kolektivnih grupa” đaka, koji sami sebi
daju svoju disciplinu, podriva autoritet učitelja, koga ometa još i mešanje partije,
koja u školi organizuje „ćelije” svojih pionira.86 Novi programi objavljeni su 1927:
i ako su manje radikalni, njihova primena nije ni malo popravila uslove nastave.
Od vremena Nep-a (1923—1925), sovjetske škole nailaze na više
naklonosti kod stanovništva. U isto vreme, kad i vladin ugled, i broj škola svih
vrsta raste; taj broj koji počinje od 44.000 godine 1923, penje se na 122.000 godine
1928—1929, dok se broj đaka penje od 3,210.000 na 12,000. 000. Ponovo se
postavlja pitanje da škole budu pristupačne svima za školsku 1933—1934
godinu. Ali taj plan je vrlo skup i broj škola ne podiže se tako naglo, kao nove
generacije, pristigle za školu.
U školama preovlađuje profesionalna nastava: dva ciklusa drugostepenih
škola pokušavaju zbilja da daju specijalna tehnička znanja. Tehničke škole takođe
su ustanovljene za starije u svakoj fabrici; od 2000 godine 1921, one prelaze 100.
000 škola godine 1927. U višu nastavu su uvedeni „tehnički instituti” za
tekstilnu, električnu i hemijsku industriju, za poljoprivredne nauke itd.; u već
postojećim ustanovama otvoreni su „radnički fakulteti”, gde može neposredno
stupiti, na preporuku partije „radnik iz radionice i seljak sa njive”, koji su se
pokazali, prema slikovitoj reči Trockoga, sposobni „da zagrizu granit nauke” —
prirodno da je zbog toga nivo nastave opao. Prema školskoj statistici od 1927 ima
6.309 ustanova profesionalne nastave sa 838.968 učenika, u trenutku kada je
petogodišnji plan bio već napravljen. Da bi se taj plan ostvario, njegovi tvorci
smatrali su da će trebati 176.000 inženjera i 260.000 tehničara, ne računajući
450.000 stručnjaka — od kojih 90.000 sa višom spremom i 360.000 obične spreme
— potrebnih za kolektivnu poljoprivredu. Kako profesionalne škole mogu dati
samo neznatan broj, treba preurediti sav sistem nastave na snazi, ako se hoće biti
„siguran u proizvodnju” i naročito pročistiti „škole” od osoblja „stranog”
komunizmu. Izvršenje ove dužnosti — povereno je mladome đeneralu Bubnovu,
koji od septembra 1929 godine, zamenivši Lunačarskog u komesarijatu za
narodnu prosvetu, upotrebljava samo vojnički rečnik, tako karakterističan za
86
Stvorena 1922 ova organizacija imala je već 1924 preko 600. 000 članova, a 1928 oko dva miliona.

775
Staljinovu vladavinu: „usvajanje ritma borbe”, „mobilizacije snaga narodne
prosvete”, „kulturni rat”, „proboj”.... to su nove parole.
Prema programu petogodišnjeg plana čini se naročiti napor da se poveća
broj škola. Ako se veruje zvaničnim izveštajima, školski brojevi se penju 1930—
1931, od 13.500.000 na 20.000.000 učenika, od kojih 14.000.000 otpada na osnovne
škole, 3.700.000 na pedagoške organizacije, 600.000 na tehničke institute, 300.000
na više ustanove i tako dalje. Kako se broj škola, učitelja i knjiga ne penje
proporcionalno, pribegava se svima sretstvima: U prostorijama na raspoloženju
— mnoge su zauzete još i drugim javnim potrebama — učenici su podeljeni u tri
partije, koje se zamenjuju svakoga dana; u školama prvoga stepena, učenici koji
su svršili četiri godine studija, regrutovani su silom kao učitelji, a u školama
drugoga stepena, učenici šeste i sedme godine su pretvoreni u profesore.
Programi od 1927 nazvani su „programi kulaka”. Oni su izmenjeni po jednoj
novoj teoriji od Šulgina, primljenoj zvanično, koji od škole pravi kulturni atelje
fabrike. Oni daju još dosta mesta vojnim vežbama, koje zauzimaju od petine do
trećine njihovog radnog vremena.
Reforma 1930—1931 odmah spušta nivo nastave. Vlada to opaža i trudi se
1932 godine da ispravi preterivanja; između ostalih mera, ona propisuje
napuštanje raznih eksperimentalnih metoda da bi se vratilo na materijal iz opšte
kulture.
U višoj nastavi, univerziteti su „očišćeni” udaljavanjem većine starih
profesora, često najboljih naučnika, i podeljeni na zasebne fakultete „tehnički,
pedagoški, sovjetsko pravo, socijalne nauke, medicina čije održavanje povereno
je ekonomskim organizacijama. Akademija nauka preinačena je u marksističkom
duhu; a kao novi članovi, koji su joj dati, imaju neznatna naučna dela, oni su
izdržali ozbiljan staž u partiji. Broj „radničkkih fakulteta” i njihovih dopuna
(večernji kursevi, predavanja u više lekcija) prelazi od 177 god. 1928—1929 do
664 godine 1930—1931, a broj studenata radničkog porekla penje se od 30% na
50%; što se tiče broja ustanova sa opštom višom nastavom, penje se od 151 na
537, a broj njihovih studenata od 191.000 na 272.000. Ali i tu je kvantitet išao na
štetu kvaliteta: Radnici koji se sve više šalju na fakultete rđavo su spremljeni da
mogu pratiti nastavu; stvarno naučno pripremanje ustupa mesto klasnoj nastavi i
vojnom pripremanju.
Godine 1932 komesarijat za narodnu prosvetu priznaje svoje pogreške i
osuđuje jednostranu koncepciju problema odnosa nauke i proizvodnje, i
ograničenje dužnosti nauke isključivo dnevna pitanja. Dekretom od 19
septembra Univerziteti dobijaju gotovo svoju biblioteku. Osim toga, uvode se
prijemni i prelazni ispiti; stupanje dece kulturnih roditelja na univerzitete
olakšano je; profesori su ponovo ovlašćeni da pripremaju kandidate za
profesore... ali još je suviše rano ceniti rezultate ovih mera.
Književnost. — mnogi ruski književnici velikog talenta; I. Bunjin, D.
Mereškoovski, A. Kuprin, I. Šmelov, B. Zajcov, pesnik Bajmont i mnogi drugi
napustili su Rusiju u početku boljševičke revolucije. Oni koji su ostali, kao

776
Brjusov i Blok, i oni koji su se vratili, kao A. Tolstoj, i Andrej Belij, hteli ne hteli
prilagodili su se novome režimu.
Naklonosti boljševika i ovde su ka krajnjim tendencijama ka futurizmu
koji pesnik Majakovski naziva „proleterska umetnost”. Uskoro futurizmu
konkuriše organizacija Prolet-kult (proleterska kultura), koja cilja na književni
monopol i obećava da odmah preduzme stvaranje socijalnih oblika misli i
osećanja. Ali nova vlast ne može da trpi pored sebe nikakav monopol i treća
grupa otkriva takođe svoje prednosti; to je organizacija pisaca radnika i seljaka,
punih oduševljenja za velika dela pobedonosnoga komunizma, ali i suviše
lišenih dara i književnog iskustva.
Nep vraća relativnu slobodu, koja koristi sledbenicima stare književnosti.
Iz jedne grupe mladih, ko]i su se već bili podigli i maskirali svoju duhovnu
nezavisnost pod imenom „Serapionova braća” pozajmljenim od nemačkog
romantičara Hofmana, izlaze daroviti pisci, kao humorista Zoščenko, romansijer
Feđin, Slonimski i Tihonov. Ostali pisci, koji se nisu javljali, prekidaju ćutanje: to
su oni koje zovu poputčik, (saputnici): Piljnjak, Babel, Leonov; njima se pridružuju
i pisci iz predhodne generacije: A. Tolstoj, V. Versajev, i Erenburg. Pisci
„proleteri” odmah ih napadaju. Međutim ove pisce vlast ne podržava; Trocki i
Lunačarski su mišljenja da se neproleterskim talentima gleda kroz prste, jer su
njima slični neki seoski i radnički pisci koji su obrazovali grupu, zvanu pereval. Iz
toga doba datiraju najbolja dela sovjetskog perioda. Ona napuštaju vojničke teme
i zamenjuju ih psihološkim; takva su dela romani: Razgrom, (Poraz) od Fadejeva,
objavljen 1925—1926, Barsuki (četkice) od Leonova, a naročito Cement od
Gladkova, štampani 1926, imaju velikog uspeha.
Trpeljivost, koja je praktikovana za vreme Nepa, nije nadživela ovaj
period. Od 1928 vlada vrši na književnost sve veći pritisak i prisiljava je, kao i
školu, da radi jedino na „utvrđivanju socijalizma”. Obrazuju se sve radikalnije
književne grupe, a svaka nova grupa optužuje prethodnu zbog izdaje
proletarijata. Tako Rosijskaja asocijacija proleterskih pisatelej ili skraćeno Rap (Rusko
udruženje proleterskih književnika) objavljuje rat Vserosijskom Sojuzu pisateleja
(Pan-ruskom savezu pisaca) tako da i njega samog napadaju članovi levice
(Lebedinski) i da su i ovi (1928) izdani od krajnje levice po čijom mišljenju
književnost mora da se odrekne opisivanja „živog čoveka” i „psiholoških
utančanosti” i jednostavno da izvršuje Staljinove „socijalne naloge”. Razvijani
roman zamenjuje kratki esej koji peva slavopojke Pjatiljetki, kolhozima i ostalim
uspesima proleterske revolucije. U ovoj vrsti književnog rada ističe se
Bezimenskij, koji je u ostalom i sam isključen iz partije. Ova atmosfera uzajamnih
potkazivanja spušta književni nivo. Međutim, verovatno zahvaljujući uticaju
Maksima Gorkog na Staljina, izgleda da je vlada od nekog vremena popustila u
nadzoru nad književnošću. 23 aprila 1932 Rap je raspušten zbog svoje
nepomirljivosti i preterivanja.

777
 Štampa i plakate. — Više još nego knjiga, dnevna štampa i plakate mogu
uticati na duhove.
„Naša štampa i naša stranka su nedeljive”, kaže jedan boljševički pisac.
„Imena listova su sinonimi partije; i sama partija starala se oko organa štampe.”
Prirodno, samo zvanična štampa može izlaziti u S. S. S. R. Izvestija su organ
Sovjetske vlade; Pravda, sovjetske stranke. Van ove dve publikacije, suviše teške
za običnog čitaoca, stranka objavljuje mnogobrojne specijalne listove za seljake,
radnike, crvenu armiju, mladež, žene itd. u kojima se urednici izražavaju
naročitim jezikom za svaku sredinu. Za vreme Nepa, listovi su odbacivali
apstraktne komentare, teško shvatljive narodnim masama, kad su se obraćali
osećanjima i interesima čitalaca. Da bi postavljala vezu između listova i čitalaca,
stranka je ustanovila „radnike saradnike” (Rabkor) i „seljake saradnike” (selkor),
koji su postali uši i oči vlade, u najudaljenijim krajevima zemlje. Od
petogodišnjeg plana, ton listova je iznova promenjen. Njima je od tada stavljeno
u dužnost, ne da poučavaju ni da zanimaju, već da „vode” narod, stavljajući mu
do znanja vladine dekrete. Od tada mnogo upotrebljavaju vojnički stil: tako,
saopštavaju upustva prestonice „frontovima” koji se organizuju: front za
kupovinu žita, front za proletnja i jesenja sađenja itd; objavljuju prekore za
neuspeh proizvodnje, zahtevaju ubrzani tempo, tempo, „udara” i „socijalno
takmičenje” između fabrika, sela ustanova; pozivaju da se na juriš zauzmu
određene pozicije; da „zderu maske saboterima” i „imperijalistima” iz
inostranstva; da prete utvarom rata, traže naoružanje i izvršenje „petogodišnjeg
plana za četiri godine”.
Plakata je omiljeni instrument sovjetske propagande. Tu nije potrebna
velika inspiracija da se uspe; dovoljno je samo naći nekoliko drečećih slika koje
objavljuju dnevne parole. „Sve za odbranu zemlje”, ili „Koje za Sovjete? „, ili
„Sovjetska Rusija je opsednuta tvrđava”, kao što su bile one u početku sa
karikaturama cara, popova i buržuja, uobičajenim motivima crtača. Najbolje
plakate su od D. Moora (Orlov) i V. Denisova, već poznatih kao karikaturiste od
pre revolucije. Nešto ostavljena posle 1922 godine, plakata je opet došla u modu
od 1928 i njeni glavni motivi su gomilanje žita, unutrašnji državni zajmovi
industrijalizacija, kolektivizacija...
Bioskopi i pozorište. — Pozorište i naročito bioskop ima da dopune
akciju štampe i afiša.
Bioskop postaje državni monopol od 1923 godine. Kako Ajzenštajn,
sovjetski filmski reditelj piše, film „nije prosta zabava, on je određen da sprovede
propagandu sovjetskih država i njenih ideja među narodima... Za nas,
umetnost... jedno je od naših oružja na frontu borbe klasa”. Otuda, pošto je stavio
na platno socijalne romane kao „Cement”, on od tada naročito izrađuje „dnevne
socijalne porudžbine.” Prema Leonu Musinjaku, bilo je 1 aprila 1927 u Sovjetskoj
Rusiji više od 5000 kinematografskih postrojenja, od toga broja 1491 u
gledalištima u pravom smislu te reči, 1780 u klubovima, 232 postavljeni po
selima, 1498 pokretnih po selima i 142 pokretnih u crvenoj vojsci; u Ukrajini 2020;

778
u drugim federalnim republikama oko jedne hiljade od prilike; u svemu preko
8000 za sve republike koje pripadaju savezu sovjetskih republika.
Što se tiče pozorišta, procedure starih inscenarija, zvanih „akedemskih”,
zajedno sa „Hudožestvenim teatrom” Stanislavskog, napuštene su. Nameće se
nova doktrina: „Pozorišni oktobar”87, čiji prvi pionir Mejerholt, raniji pozorišni
reditelj, rešava se da pristupi „kubističko-futurističkoj konstrukciji u tri
dimenzije” koja odbacuje dekor i zamenjuje igru akrobatskim pokretima
gimnastičara. I u pozorištu se događa isti sukob doktrina kao i u književnosti:
ono napušta čistu umetnost „nezavisnu od klasa” i postaje saradnik
„socijalističke građevine”; psihološka drama je odbačena i proleterski
dramatičari pišu „klasne komade” koji ilustruju „ekonomske fenomene” a ne
više „život čoveka”. Ali reakcija protivu „klasnih” motiva događa se mnogo brže
na pozornici nego u književnosti. Publika prestaje da se interesuje propagandnim
pozorištima i beži u druga, čim su ova počela da daju dela iz vremena pre
revolucije. Ako pozorište hoće da služi propagandi mora pre svega da se vrati
životu; mogu se samo da „uzbude srca”, živom čovečijom reč]u, a ne
akrobatskim vežbanjima, kako je sovjetska vlada, izgleda ipak, nedavno shvatila.
Umetnost. — Najčuveniji ruski umetnici, kao Šuhajev, Jakovljev, Sorin,
Šagal, Benoa, Somov, Korovin, Grigorijev, i toliki drugi emigrirali su. Oni koji su
ostali u S. S. S. R. odali su se naročito futurizmu i kubizmu. U početku, crkva im
je tražila pre svega da imaju osećanje za „monumentalno”, da prikažu
„kolektivnog čoveka” i „čoveka mašinu”. Na trgovima, oni podižu ogromne
kipove od „štuka”, u ostalom heroja revolucije, od Stenjka Razina do Marksa i
Engelsa. Prilikom sovjetskih svečanosti na fasadama kuća, po travnjacima, po
drveću i cveću skverovima i trgovima oni ne štede žive boje. Ali taj zanos ne traje
dugo. Sa Nepo-m, državna pomoć prestaje, stari sistem „ponude i tražnje”
ponovo stupa u dejstvo, i nekadanje umetničke težnje javljaju se iznova. Umesto
prestavljanja mašina i „kolektivnog čoveka”, umetnici biraju predmete
pristupačne svima i obrađene na realistični način. Razume se, ti motivi su birani
radije iz događaja komunističke revolucije, ali oni donose opet na veliku radost
posetilaca izložbi, „žanr” prizore, čak predele i mrtvu prirodu.
Od početka 1928 u umetnosti se oseća nova politička orijentacija. Od nje se
traži da bude „umetnost klase” i da neposredno učestvuje na delu
„socijalističkog građenja”. „Materijalni predmet” postaje tip proleterske
umetnosti i idealni način da se obradi taj „predmet”; u arhitekturi ili nameštaju
jeste „konstruktivizam”, koji propoveda L. Korbizije. Čak i narodne mase
pozvane su da sarađuju na umetnosti. „Naturalistički” realizam treba da ustupi
mesto realizmu, tobož, „proleterskom”. Kako se ne zna zapravo u čemu se sastoji
taj „novi stil”, zadovoljava se „inžinjerskom estetikom” u arhitekturi, a
„estetikom socijalnog prilagođavanja” za sve predmete svakodnevnog života,

87
Za uspomenu na revoluciju od 25 oktobra — 7 novembra 1917.

779
nameštaj, odelo, tkanine, itd.; „kancelarijska standardizacija” u ovom pogledu tip
je umetničkog ostvarenja u sovjetima.
Muzika. — Oba kompozitora koji su otekli svetsku slavu, Stravinski i
Prokifijev, žive i rade u inostranstvu, kao i pretstavnici starog naraštaja,
Glazunov, Čerepkin, Grečaninov, Metner, Rahmanjinov. Stoga je i muzičko
stvaranje u S. S. S. R. naročito slabo.
Pokušaj da se uvode najnoviji „izmi” u muziku i muzički „futurizam”,
bedno su propali. Ono što treba za mase, jeste uprostiti, a ne komplikovati
muziku; stoga su porudžbine „monumentalnih” dela namenjenih da slave
revolucionarni „heroizam”, naročito odgovarale profesionalnim muzičarima, koji
su ih izveli u konvencionalnom stilu, za koji su jedino bili sposobni.
Pravi umetnici zatvaraju se u sebe i pišu ne brinući se za publiku.
Mjaskovski, tvorac osam simfonija, produžuje stare tradicije, Sen-Petersburškog
konservatorija; Frajnberg tera Skrjabinov misticizam do muzičke patologije;
Aleksandrov veoma je akademičan; Niko od njih nije pretrpeo uticaj
komunističke revolucije.
Među mladima, A. Masolov, koji je komponovao podržavanje larme i
pištanja manjina, i A. Krajin, koji je uzeo na sebe da piše simfonije o „Marks-
Lenjin-Staljin-u”, čine izuzetak; dok drugi Lobačev, Korčmarev, Mugaj itd.
liferanti triumfalnih marševa, nisu ni malo obnovitelji, i sleduju tragovima svojih
učitelja starog naraštaja.
Nauka. — Ako su mnogi naučnici, kao i književnici i umetnici napustili
Rusiju i nastavili svoju delatnost u inostranstvu mnogi su i ostali u S. S. S. R. Oni
koji nisu bili zamenjeni „crvenim” naučnicima i profesorima, produžavaju svoj
rad u Akademiji nauka, u naročitim institutima, po univerzitetima. Više njih —
među njima nekolicina svetskog glasa — nisu mogli da podnose zimu i glad u
periodu „ratnog komunizma”. Drugi, istoričari kao Platonov, Tarle, moskovska
grupa i učenici Ključevskog optuženi da su monarhisti i da održavaju veze sa
inostranstvom, prognani su u unutrašnjost ili uhapšeni. Mnogi drugi,
„specijalisti” koji zaposleni po raznim industrijama nisu mogli da spreče njihovu
propast koju su traženja vlade učinila neizbežnom, bili su optuženi za kontra-
revolucionarnu „sabotažu” i da bi ispaštali grehove socijalističkog građenja,
uhapšeni su, prognani ili osuđeni na robiju u toku vladavine Staljinove.
U ostalom, neke naučne discipline više su bile favorizovane od
književnosti. Naravno da to nisu društvene, političke, privredne, pravne
čovečanske nauke, koje ne mogu da idu protiv Marksističke doktrine. To je
naročito čista nauka, kao matematika, fizika, hemija, biologija ili nauka praktično
primenljive, kao zemljopis koji pravi spisak prirodnih bogastava zemlje, ili
arheologija i lingvistika, koje pre svega proučavaju razne narodnosti u uniji, tako
i statistika, barem do zatvaranja, po nalogu Staljinovom, Centralnog ureda za
statistiku, i Konjukturnog instituta. Bez sumnje i one su trpele od dezorganizacije
univerziteta, ali finansijska pomoć sovjeta nije im nedostajala. One su raspolagale
znatnijim kreditima nego nekada da bi uredili specijalne institute ili da

780
organizuju istraživanja ruskih predela malo poznatih ili uopšte nepoznatih,
naročito predela nastanjenih autonomnim narodnostima.
U području istorije, ispitivanje revolucionarnog pokreta i, blagodareći
objavljivanju neizdatih dokumenata, proučavanje poslednjih godina carizma,
učinile su veliki napredak. Pojavili su se i interesantni radovi o istoriji ruske
umetnosti, naročito o verskoj umetnosti-ikone, freske. Ali su naročito brojne nove
publikacije u nauci čiji zaključci nemaju političkog dejstva i veoma značajni
rezultati su postignuti.
ZAKLJUČAK. — U vreme — decembar 1932 — sa kojim se zaustavlja ovo
izlaganje može da se misli da treći period istorije sovjeta, period pjatiljetke i
diktature glavnog sekretarijata komunističke partije, ima da se približi svom
kraju. Ako treba da se ostvari druga pjatiljetka, koju sovjetski specijalisti sada
izrađuju, ali koja se privremeno odložila, ona će biti primenjena u potpuno
različitoj političkoj sredini.
Za pet poslednjih godina, kao što smo videli, ruska revolucija dosta se
jako „nacionalizovala”, drugim rečima, ona je delom izgubila svoj
„internacionalni” karakter. Teškoće veoma ozbiljne, sa kojima se ona bori,
specifično su ruske. Glavna je protivurečnost između poljoprivrednog karaktera
zemlje i neproporcionalnog razvića isuviše ubrzanog tempa industrijalizacije.
Pokušaj učinjen da se savlada ova prepreka socijalizacijom i kolektivizacijom
poljoprivrede potpuno je propao88. Ovaj neuspeh treba da označi kraj Staljinovog
perioda. On dokazuje da zemlja nije u stanju da podnosi industrisku armaturu,
koja joj je na teretu, zbog toga što ne raspolaže nacionalnim tržištem, sposobnim
da potroši njene proizvode, a koje ona ne može dalje da izvozi u inostranstvo sa
gubitkom. Ovo je potpuno razumela opozicija Staljinovog režima, sačinjena od
pretstavnika starog naraštaja — „stare garde” — uklonjenih od vođstva poslova,
i od mladih koji nisu potpuno opčinjeni zvaničnom doktrinom, i koji, prema toku
događaja, moraju uočiti postojanje jaza između te doktrine i mogućnosti za
normalni život narodnih masa koje mu se žrtvuju.
Bez sumnje, postojanje ogromne birokratije — koja je istovetna sa
komunističkom partijom89 — može da produži sadašnji režim, sprečavajući
radikalne i brze reforme. Ali treba voditi računa o pogoršanju materijalnog stanja
činovnika, sve jačoj mržnji, koju ovi pobuđuju u masi, najzad veze koje spajaju te
mase sa omladinom na službi u crvenoj armiji. Zbog svega toga mogu se
predvideti promene, čiji privrženici postaju sve mnogobrojniji. Na izgled obe
opozicije dolaze do zaključaka potpuno suprotnih: „desničarska” opozicija traži
sve jasnije uspostavljanje životnih prilika bolje prilagođenih Rusiji, „levičarska”
opozicija traži da se vrati na ideju „permanentne” revolucije Trockoga, i da se

88
U svom izveštaju, podnetom plenarnoj skupštini Centralnog komiteta partije januara 1933, Staljin priznaje da velika
većina kolhoza i solhoza još nisu rentabilni.

89
Prvog jula 1932, videli smo, ova partija u prkos uzastopnih „čišćenja" brojala je 3. 130. 000 članova.

781
opet preuzme u celosti međunarodna akcija u svojoj prvobitnoj jednostavnosti. U
osnovi, obe se slažu, tražeći da se „pliva uz tok” da bi se opet uputilo pravcem
koji je ruska revolucija od 25 oktobra/7 novembra 1917 napustila. Ali istorija se
ne vraća u nazad, Ma kakva bila moguća promena, ona će otvoriti novu eru
ruske istorije. Nije uloga istoričara da kaže kakav će joj biti karakter.

— KRAJ—
—

782
 NAPOMENA O OVOM IZDANJU

Prevođenje ovog opsežnog naučnog dela "Narodna Kultura" poverila je

našem odličnom prevodiocu i poznavaocu francuskog jezika, G-nu Andri
Milićeviću, profesoru vojne akademije. Prve dve knjige su u njegovom prevodu.
Kako se, međutim, prevođenje treće knjige moralo ubrzati, to je na njenom
prevođenju radio, pored G-na Milićevića, i G-n Nikola Traković profesor.

783