УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА

ИСТОРИЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ 2

КУЗАНСКОВА ОНТОЛОГИЗАЦИЈА
ТРОЈЕДИНОГ БОГА

студент: ментор:
Жељко Стевановић Анђелија Милић

Ниш, јул 2019. године

 Има их који претпостављају да смо до појма богова дошли на темељу необичних
појава у свемиру, а чини се да тако мисли и Демокрит.1

Поставку проблема о спајању онтолошких ентитета са религиозним уверењима, у

овом случају хришћанских, требало би сагледати са једног здраво-разумског становишта и
тако увидети да ли уопште онтолошка промишљања можемо спојити са хришћанским
поставкама о троједином Богу.
Да бих ближе одредио тему овог рада, осврнућу се кратко на одређење
онтологизације као термина који је кључан за овај рад. Онтологизацијом подразумевам
покушај проналажења истоветности и сличности између онтолошких ентитета, до којих смо
дошли путем филозофских промишљања, и тројединости Бога која нам је дата у Св. Писму,
као и у делима Св. Отаца. Онтологизација у овом случају је заправо оправдавање
хришћанских уверења путем чистог филозофског промишљања. Ово је уједно и главно
полазиште Кузанскове мисли у делу О ученом незанању, којим је и инспирисан овај рад.
Никола Кузански своје учење о светом незнању одиста поставља на јаким увидима да
је човеков разум фалибилан. Ту фалибилност заправо назива највећим знањем које човек
може имати2, а покушај човека да гради знање неовисно од тога – слепим покушајем да се
суштина схвати. Међутим, са друге стране – да ли је оправдано да на домену човекове вере
творимо слику о томе каква би та суштина била или би ваљало да оставимо веру са стране и
да се вратимо животу који нам је као такав већ довољно загонетан? Напослетку, зашто
бисмо се ми пролазни бавили оним непролазним?
Нерадо признајем да се овај рад може назвати и теологизација онтолошких ентитета,
јер увиђавност Кузанског у онолошка проматрања је заиста напредан у односу на своје
претходнике, средњовековне филозофе или теологе, и тако добија на још већем значају
његово опажање везе између вере и знање.
У овом раду проблематизоваћемо и пластично одредити онтолошке ентитете и
ипостаси, онако како их је Кузански схватао, затим покушати на крају уз помоћ ученог
незнања доћи до преклапања ова два полазишта у појму Бога.

1. Кузансково одређење онтолошких ентитета

Одиста запањујуће онтолошко промишљање једног филозофа у средњем веку, које се

испрва покушало дистанцирати од црквених схватања, припада Кузанском. Његова
онтолошка поставка је класична и веома је налик филозофима новог века, па и донекле
савременог. Полази од једноставног сагледавања ствари и убрзо увиђа да фалибилност
човековог разума често бива прекривана знањима која су сам разум надилазила по својој
форми и садржини, начину логичког закључивања, па и моћи спознања. Но, Кузански не
допушта да се таква фалибилност прекрије, већ је велича кроз мисао исказану термином –
свето незнање. То је повесно гледано доста битан моменат развитка човекове мисли и нешто
слично већ смо могли наслутити код Дионисија. Међутим, код Кузанског је присутан један
виши ниво рационализације оваквог феномена и он бива огољен, а не прекривен велом
мистике.

1
Х. Дилс, Предсократовци, Напријед, Загреб, 1983. године, стр. 107-8.
2
Уп., Н. Кузански, О ученом незнању, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године, стр. 71.
2
 Наслућивање онтолошке разлике 3 је оно што чини овај рад онтолошки релевантним.
За нас које прича о троједином Богу представља пуки догматски приступ решавања
проблема, овај део Кузанскових промишљања спада у онај домен филозфског у тадашњем
опште узетом теолошком формату. Да бисмо сагледали овај домен филозфског, упоредо са
Кузансковим промишљањем о онтолошкој световности, извршићемо једну здраво-разумску
поставку оваковог проблема.
За оправдано заснивање оваког концепта, који је по својој природи некима далеко од
стварности, не би ваљало кренути ни од чега другог него од оног што сви ми имамо као
заједничко и оног што би сви ми схватили поткрепљени својим искуством. Зато се овакав
концепт онтолошке световности заснива на полазишту гносеолошког. Оно око чега ће се
свако свагда сложити је то да ми полазимо од наших чулних опажаја и да стварност (какву
ми схватамо) опажамо њима. Тако да било који партиципант нашег свако, посматрајући
једну ствар ће да донесе одређене закључке о њој. Рађање једанкости из једности јасно се
уочава кад се обрати позорност оному што јесте.4 Ономе што јесте, тј. јестајућем.
Творбено полазиште овог концепта, није ништа друго до разумско промишљање о ствари са
којима кореспондирамо свакодневно. Било који отклон од оваког полазиште би ваљало
одбацити. Међутим, ваљало би такође рећи да се приликом нашег односа са стварима не
претпоставља икакво бивствовање, и то оно чисто независне природе (ван нас), већ да се
заправо тумачи однос између тих ствари и нас, где притом те ствари тек бивају
обивствовљене. Управо на онтотеологијском плану развија Кузански, премда на трагу
новоплазноичког трагања за оним средњим, повезујућим чланом између Једног и Свега. 5 На
том, како је назван у уводу ове књиге, онтотеологијском плану – Кузански даље развија
мисао о свеукупности и једности, а затим и о ономе Средњем које припада човеку, а
превасходно Исусу Христу ко је оличење праве људске нарави. Тако постављена стварност
бива сваком од нас, хтели ми то или не, ми несвесно пратимо стварност као такву.
Оваква прича је заступљена, аналогно гледано, и у почетку Кузанскове промисли о
свету. Додуше, у оквиру средњовековне терминологије и колико је она то допустила.
Не кажемо, међутим, да свеза рађа из једности или из једнакости једности, јер свеза
бива од једности ни понвљањем ни умножавањем. Премда се из једности рађа једнакост
једнсоти и из обојега произилази свеза, ипак су једност, једнакост једности и свеза и једно и
исто, као да би се о томе говорило : 'ово', 'оно', 'исто'. 6 Поред, условно речено,
наслућиване онтолошке резлике кроз овост и оност, провлачи се и термин истости. Термин
истости фунгира са термином бивство, јер означава оно појединачно. Међутим, за здрав
онтолошки дискурс, термин бивства не би требало да се провлачи, већ на место њега треба
доћи термин бића. Но, како се кроз ову проблематику провлачи термин бивство због
очигледног утицаја Аристотела на Кузанског, ваљало би да и њега исптитамо и видимо како
фунгира у овој структури онтолошке светоности. Бивство је за разлику од горе напоменутих
термина, одиста засебан и не може се олако класификовати овако или онако у онтолошкој
разлици. Његова помало божанска конатација, нам не дозвољава да га сместимо тек тако у
домен такобивствовања, али свакако да га можемо сматрати одређеном везом између чистог
бивствовања и бивствујућих ствари. Свака бивствујућа ствар прожета је чистим

3
Уп., Н. Кузански, О ученом незнању, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године, стр. 79.
4
Исто, стр. 79.
5
Исто, Ерна Банић-Пајнић, Увод, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године, стр. 47.
6
Н. Кузански, О ученом незнању, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године стр. 81.
3
бивствовањем и та прожетост јесте суштина тог бивствујућег, на тај начин јесте његово
биство (бивствовање; бивству(о)јуће).
Да бисмо даље видели како је Кузански одредио онтолошке ентитете, ваљало би да се
помније позабавимо првом књигом и то шестим, седмим, осмим и деветим поглављем те
прве књиге.
Оно највеће је апсолутна нужност7. Основу за своје онтолошко разматрање
Кузански налази на простору чистог логичког закључивања и стварања аксиома на основу
којих касније долази, дедуковањем, до својих финалних закључака који су овде конкретно
везани за такве онтолошке ентитете као што су, по Кузансковој терминологији – ово, оно,
исто. Ови термини директно упућују на прву реченицу овог пасуса, па разлагањем ње ћемо
дознати и то како Кузански гледа на онтолошке ентитете.
Треба напоменути да при читању Кузансковог дела – О ученом незнању, морамо
занемарити силне проблеме који се јављају на пољу самог логичког и гносеолошког
промишљања и закључивања и да би требало најдобромерније да поступамо са његовим
списом. Тако и помињањем квантитативне одреднице највеће, Кузански чини категоричку
грешку, али одмах у наставку шестог поглавља се исправља када напомиње да апсолутно
бити не може бити ништа друго доли апсолутно највеће8. То је управо прави траг на
основу кога можемо почети са разматрањем Кузанскове онтологије.
Оност јесте, речено Хајдегеровом терминологијом, чисто бивствовање или
дабивствовање. Пуко јесте или још ближе одређено као само прва категорија код
Аристотела. Оно означава есенцију ствари и узрок ствари. Овост јесте такобивствовање или
каквоћа ствари. Начин на који једна ствар бивстује, не само као оност већ и као оно
квалитативно што носи та ствар (код Аристотела су то остале девет категорије). Напослетку,
истост јесте, како каже Кузански – свеза, тј. јесте оно што уједињује све те категорије, а то
је бивствујуће или јестајуће. Ствар која постоји и садржи у себи и есенцијално
(суштаствено), али и егзистенцијално (квалитативно, чулно). Овим се грубо назначује
Кузанскова онтологија, но оно чиме ће оваква онтологија бити употпуњена јесте нешто чиме
се Кузански разликује од других.
Осмо поглавље јесте поглавље чији је наслов у мени побудио највише интересовања –
О вечном рађању. Загонетност овог, посве кратког, поглавља јесте мени послужиo као
кључан путоказ ка ближем схватању Кузанског. Овде ћемо и наслутити Кузансково
оправдавање оног теологијског у онтотеологијском промишљању. Наиме, прича о једности
и вечном рађању једности јесте једна прича о квази рађању, јер се заправо ради о једном
онтолошком, можда боље речено метафизичком, фактицитету – биће јесте. Појашњавање
ове синтагме да биће јесте, оправдана је тиме што Кузански говори да је Бог сама бићевност
ствари9. Под овим бићевност не подразумева се ништа друго до само бивствовање, а тиме се
рађа и сама једност. Опет, тај термин рађања можемо приписати овом теологијском плану на
ком се Кузански налази, док на чистом онтолошком се и даље ради само о схватању једног
јако битног фактицитета. На крају – шта је Кузански хтео да каже овим вечитим рађањем
једности, тј. фактицитетом бивстововања? Ништа друго да смо ми субординари Богу као
најобухватнијем појму. Све што радимо радимо ради уздизања ка Богу или да бисмо му се
приближили, рекао би Кузански. Моје запажање и мишљење о оваком ставу субординације

7
Н. Кузански, О ученом незнању, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године, стр. 75.
8
Исто, стр. 75.
9
Исто, стр. 79.
4
јесте ипак једне апститенте врсте. Вредно је рећи само да овакве ставове ваљало би узимати
са великом дозом резерве.
Девето поглавље, поглавље у првој књизи које последње конкретно говори о тој
онтолошкој подлози10, само се наставља на осмо и конкретизује континуум рађања једности
и начин на које се то рађање односи према стварима. Оно што је нама битно у њему јесте то
да бисмо требали да имамо велику позорност на последњу реченицу двадесет и петог
параграфа, она нам извесно указује на оно за шта је послужила ова онтолошка основа и на
оно о чему тек следно планирам да пишем - а истост би означвала свезу оности и једности;
једност, оност и истост биле би значењем довољно близу тројства.11

2. Ипостаси и њихова веза са онтолошким ентитета

Очигледно је да утицај црквених учења мора негде да исплива у учењу Кузанског.

Таква очекивања бивају и оправдана после првог дела елаборације где је извео изврсна
закључивања за то време. Доношење и оправдавање тројединости Бога руши целокупно
пређашње испитивање, јер се види да је Кузанском повезивање тројединости Бога са како-
тако разусмки постављеним концептом онтолошких светова била и главна намера. Како би
три лица Бога, по Кузанском, идеално одговарала трима онтолошим световима које је
претходно установио, увидели бисмо да оличење светог незнања ипак може да се огледа
некако у тој световности. Међутим, сама повест је сведок да оваква повезивања су само
оправдана у толико колико су настала у времену када је тако нешто било опште прихваћено.
Данашња интерпретација онтолошке световности не би никако могла да се повеже са Богом.
Нашу потрагу за Кузансквим откровењем ћемо несумњиво наставити са последњим
параграфом деветог поглавља. То што су пресвети наши црквени научитељи једност звали
Оцем, једнакост Сином, а свезу Духом Светим, чинили су тако због неке сличности с оним
пропадљивим.12 Наше главно питање јесте – да ли Кузански оправдано ствара, можда чак и
увиђа, везу између онтологије и теологије?
Ни сумњиво није да Кузанскова вера на неки начин знатно утиче на правац његовог
промишљања. Међутим, уколико текст пружа могућност да се интерпретира на начин на
који интерпретатор чини, тај поступак јесте валидан. Стога, морамо мало дубље ући у
проблематику везану за овакво тумачење онтолошких ентитета – што и јесте, по мени,
најконректнији предмет књиге О ученом незанању. Напослетку, подела на лоша и
квалитетна тумачења остаје сумњива.
Да бисмо указали и оправдали поступке Кузанског, узећемо за пример један део из
јеванђеља по Матеју, тумачење тог дела ће заправо бити упоредо и тумачење Кузансковог
повезивања теологије и онтологије и на тај начин цитирани део биће оно чиме ћу се бавити у
овом другом поглављу мог рада.

Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле
и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.13

10
Ваља увидети да се већ у овом поглављу, поготово на крају, увиђају знаци теолошке контрукције и
оправдања.
11
Н. Кузански, О ученом незнању Институт за филозофију, Загреб, 2007. године, стр. 81.
12
Исто, стр. 81.
13
Свето писмо, Мт. 5:45, Библијско друштво Србије, Београд, 2012. године, стр. 17.
5
 Класична егзегеза светих списа има често више моралну и саветодавну ноту, да бисмо
на икакав начин покушали ваљано да оправдамо Кузанског, оваке списе, конкретно
цитирани део из јеванђеља, покушаћемо да тумачимо чисто филозофски, у овом случају
метафизички. Наше обавезивање при тумачењу биће најуже везано за део Он својим сунцем
обасјава и зле и добре и сматрам да је тумачење овог дела кључ за разумевање цеолукпног
Кузансковог онтотеологијског плана.
Овај део изваредно подсећа на Хераклитов фрагмент __14 и то ме јако наводи да
Хераклитову чисто метафизичу подлогу успоредим са овом теолошком, самим тим да
увидимо да и тумачење чистих списа може бити више филозофија од теологије. Еманентност
бивствовања као у овом случају сунца које обасјава15, заправо нас доводи до оне пређашње
успореде о тројству којим смо завршили прво поглавље. Зато тврдо и одгворно тврдим да
сунце у овом случају не мора значити икакву благодат божију или блаженство, већ пуко,
чисто и свепристуно – бивствовање. Уколико претпоставимо да је Кузански на овај начин
тумачио Свето Писмо, није ни чудо што је покушао да споји своју филозофију са
теологијом. Напослетку, његова филозофија има смисао и потенцију утолико колико
оправдава Свето Писмо. Једино на овом пољу и плану могу да разумем и схватим Кузанског
као филозофа, све остало ми превише бива обојено робовањем теологији. Стога, признајем
остаћу при овој интерпретацији Кузанског, и ако је она само једна о многих. Опет, подела на
лоша и добра тумачења је спорна, па безусловно настојим да браним своје.
Увидели смо да повезивање тројства са онтолошким ентитетима, не мора буде на
силу и вештачки како сам испрва мислио. То је сасвим са друге стране гледано једно ново
подручје сагледавања проблематике Кузанскове књиге. Увиђањем и истости и овости и
оности, у једном пренесеном значењу у Светом Писму – Кузански је оправдано то тумачио
као чисто откривење истине од стране нашег разума, али и као истину дату од Бога.
На крају, време је и да проблематизујемо свето незнање као одређење онога што
спаја ова два дијахронијска размишљања и на тај начин удари печат целокупној Кузансковој
филозофији.

3. 'Свето незнање' је ипак истина о човеку, а не Богу

Дакле, штоство ствари, које је истина бића, у својој је чистоћи недостижно.16

Кузански полази од поставке да човек по природи неће моћи никад доћи до сазнања о својој
суштини. Напослетку, то је одиста добро полазиште. Како бисмо уопште могли причати о
ономе што воли да се скрива? Пуно је заправо инсинуација у том полазишту које самом
Кузанском не допуштају да свој суд о суштини донесе на један рационални ниво, стога он се
подвргава другом методом и себи претпоставља као истину и услов целокупног људског
рода – хришћанску мисао о тројединости Бога. Стиче се утисак да Кузански није сагледао
главни проблем који му твори њеогово полазиште, а то је да хришћанску слику о
тројединости Бога описује опет сликом која је човеку животом досуђена. То би једино било
оправдано уколико је Кузански био убеђен да је хришћански завет дат човеку од стране
неког натприродног бивствујућег, у овом случају Бога, и на тај начин би било и сулудно
дати му приговор о томе да се суштина која измиче разуму, описује само оним сликама које

14
15
16
Исто, стр. 71.
6
разум већ познаје. Међутим, сам Исус је био човек, да ли то онда објашњава и опис суштине
кроз њега, као човека? Заправо не. Уколико би било који човек покушао да пише о ономе на
домену вере или да проповеда о томе, он би опет чинио поменуту грешку. Круг могућности
знања омеђен је ивицама вере и знању није место изван тих ивица, а саме ивице цртају
крајње човекове епистемолошке могућности. Уколико бисмо онда потом сагледали
божанску природу Исуса, ствар би била потпуно иста, јер опис нечег божанским доводи у
сумњу сам статус Исуса као човека. Тиме се долази до хришћанског решења овог проблема,
а то је идеална дволичност Исуса – као Бога и као човека.
Наша залутала и декадентна браћа! Залутала, јер су помислиле да могу сазнати ишта
о Богу. Декадентна, јер кривим путем који су изабрали – онај прави и животни губе и
прикривају. Нас, певаче јарчеве песме, то одиста боли и опонира. Не може се просто истина
која је у природи човека приписати истини Бога и сазнања о њему кроз свето незнање. Како
долазимо до таквих ставова и како бисмо и да ли бисмо уопште могли да оправдамо
Кузанскову онтологизацију тројединог Бога? Покушаћу да промотрим овај проблем у
наставку текста.

Kakve nam odgovore pruža filozofija? Ovim pitanjem ćemo baš osvetliti slabu tačku same
filozofije. Od nastanka filozofije pa do današnjeg dana, sve nauke koje su proizlašle iz nje su se
osamostalile i počele da svoja razmatranja vrše van same filozofije. Dajući odgovore na večita
pitanja, filozofija je iznedrila mnoštvo objektivnih nauka, ali vremenom se taj krug kojim filozofija
stvara nauke suzio, i kako je koja nauka izlazila iz nje, obruč u kome se filozofija nalazila postao je
sve tešnji. A sada te nauke daju nama odgovore, međutim filozofija ne učestvuje u njima. Tako da i
ovde imamo dva aspekta odgovora koje nam filozofija daje. To su subjektivni i objektivni.
Objektivni su kako sam već i rekao, ono što mi danas vidimo u naukama koje se bave svojim
oblastima, ali nužno je reći da filozofija ne daje odgovor kojima se bav same te nauke danas, već
samo daje odgovor koji su same te nauke. Filozofija definiše nauku (psihologija – nauka o duši), ali
ona nema kontrolu nad njenin odgovorima, jednostavno gubi se konekcija između filozofije i
odgovora koje daje sama nauka koja je nastala iz filozofije. I tu je ključni problem. Kao kada bi
otac video svog sina na rođenju i dao mu ime,

Šta su to večita pitanja? Ja moram nužno da uvedem sintagmu ,,večita pitanja”, jer ne mogu
drugačije definisati ono što želim reći. Večita pitanja su ona pitanja, koja su već ustaljeno
filozofska: ,,Da li postoji Bog?”, ,,Šta je to um?”, ,,Šta je univerzum?”... To su pitanja koja oduvek
muče svakog čoveka. Ipak da bi svako mogao da odredi za svoje pitanje da li je večito ili ne, mora
ga nekako raspoznati putem nekih određenja. Zato da ne bi nabrajali sva ta pitanja (ko zna koliko ih
ima?), mora da se utvrde određenja koja ih definišu. Kako raspoznati večito pitanje? Večito pitanje
je pitanje na koje još nema odgovora, najprostije rečeno. Opet, ovo predstavlja problem onima,
kojima je postojanje Boga već sigurno, to je kako vidim i početno mimoilaženje između nauke o
znanosti i filozofije. Problem koji se ovde javlja je taj što bi nekom to večito pitanje, prestalo biti
večito, jer on zaista misli da Bog postoji, a time bi određenje da na takva pitanja ne treba imati
odgovora bilo prekršeno. Zato moramo dodati još da su večita pitanja ona na koja mi nemamo još
sigurne odgovore. Šta su sigurni odgovori? Sigurni odgovori su odgovori u čiju istinitost niko ne
sumnja, zato pitanje o postojanju Boga ostaje večito dokle god na ovoj planeti bude postojao barem
jedan čovek koji u njegovo postojanje neće biti ubedjen. Da sumiramo, večito pitanje je pitanje na
7
koje mi još nemamo siguran odogovor. Ovo pitanje može da prestane da bude večito i ukoliko se
svi ljudi ubede u pogrešno, zato postoji i kritički aspekt pitanja kojima se bave filozofi,
preispitujući već postojeće odgovore.
10 Kritička pitanja su pitanja kojima mi preispitujemo već date odgovore na večita pitanja, jer
,,nekada davno” sva pitanja su bila večita.
ali bi umro u njegovom detinjstvu i ne bi uticao na stvaranje njegovog karaktera. Isti je slučaj i sa
filozofijom i naukama. Druga vrsta odgovora koje filozofija pruža je ono što mi zovemo filozofija
određenog filozofa. Tako nastaju određeni filozofski pravci – idealizam-realizam, racionalizam-
empirizam, spiritualizam-materijalizam... Filozofija se kroz tu svoju subjektivnost oformila kao
određeni pravci kojima pristupaju oni koji su svojim tumačenjima došli do takvog zaključka da
zastupaju takve i takve stavove. Jadna mi je onda filozofija, ako je takva. Ova nemoć koja se
iskazuje kroz subjektivnost filozofije, je upravo nastala zbog prestanka one konekcije sa
odgovorima koje pruža nauka. Sada ona žuri, mislim na filozofiju, da svojim razmišljanjima pruži
odogovor, kojeg još nema u nauci, time nažalost samu sebe sve više i više urušava. Ako je Niče
rekao za Boga da je mrtav, isto danas treba reći za filozofiju, jer to je pravedno.

. Šta leži u biti filozofije, pa kao forma predstavlja sadržajno ispunjene mitologijom? Sam mit
označava neku davno ispričanu priču, on bi odgovarao formi bajke. Skup mitova (koji igrom
slučaja često pripovedaju o bogovima), predstavlja mitologiju. Pošto vidimo da mitovi čine
mitologiju, ako doznamo formu mita, doznaćemo i formu mitologije. Mit aludira na neku
tajanstvenost, on često izaziva divljenje i u pojedincima može da probudi veru. Samim tim bit mita
bi bila težnja ka postajanju božanskim. Čovek očaran mitom, ne uvidja da u pozadini svog divljenja
leži samo težnja ka spoznaji toga, što bi značilo postajanje božanskim, isto važi i za veru. Koliko bi
vernika prestalo da veruje u Hrista, kada bi koncept raja bio izbačen iz hrišćanstva? To samo govori
o slaboj veri koja se nalazi u ljudima, oni često misleći da stvarno veruju, ne vide da samo teže ka
nekom blaženstvu i da njega nema ne bi uopšte težili ka istom

8
 Литература:

1. Н. Кузански, О ученом незнању, Институт за филозофију, Загреб, 2007. године

2. Х. Дилс, Предсократовци, Напријед, Загреб, 1983. године