УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА

ИСТОРИЈА ЕСТЕТИКЕ 2

УЧЕЊЕ О ТРИ НАГОНА

У ШИЛЕРОВИМ ПИСМИМА
О ЕСТЕТСКОМ ВАСПИТАЊУ ЧОВЕКА

студент: ментор:
Жељко Стевановић Душан Миленковић

Ниш, април 2019. године

 1. Наслеђена основа фиолозофског дуализма

Код самог Шилера и код осталих филозофа, претежно његових савременика,

наилазимо на дуалистичку подлогу која је присутна у већини филозофских разматрања. Та
подлога је несумњиво последица великог рационалистичког и емпиристичког филозофског
спора, који је претходио критичком периоду. Наиме, овакво полазиште, иако није било
нужни услов тадашњег филозофирања, се по следу времена провукло из прошлости са
намером да се такав спор реши и да се дође до нових филозофских увида.
Сам Шилер је био под великим утицајем Канта и Фихтеа, па сходно томе је преузео
њихову идеалистичку мисао о решавању таквог спора. Међутим, оно по чему је сам Шилер
карактеристичан јесте што све то провлачи кроз призму естетике и даје нове увиде у то како
пређашња проблематика ваља да се реши и донесе у једном новом романтичарском духу са
великим сновима о стварању једне државе, која ће своја начела створити тако што ће пре
него што проблематизује морална питања, поставити проблематику питања о држави на
једном естетичком плану. С обзиром да су дела Канта и Фихтеа дубоко инспирисана
просветитељским покретом и како су самим тим давали примат разуму и чистом разумском
промишљању ствари, Шилер који је пре свега песник је своја промишљања донео у једном
светлу које је у једном делу имало и разумско, али и осећајно гледиште. На тај начин Шилер
у решавању ових филозофских проблема увлачи и човека као осећајно бивствујуће, а не само
разумско. Тај романтичарски дух се и огледа у стварању нове државе, која своје постулате
тражи на домену естетике. Тако се формира естетички план, који за циљ има управо естетско
васпитање човека као будуђег становника такве државе. Како васпитати човека и његову
свест уздићи на један виши ниво, Шилер почиње да образложе своји учењем о три нагона.

2. Шилерова расправа о три нагона

Код Шилера, горе поменута, повесна расправа ће наићи на осуду и критику, а са

друге стране на основу проблематизације тих гледишта ће успети да дође до њихове синтезе.
Овај дуалитет који је био јако проблематичан у Шилерово време, јесте код Шилера
представљен у облику нагона, и то нагона за чулним и нагона за формом, док сам нагон
представља покретачку снагу1. На извршење два основна задатка људске природе –
оспољити све унутрашње и оформити све спољно – приморавају нас 'нагони'.2
Карактеристично је да проблем дуалитета прелази са једног метафизичког плана на један
план ближи човеку – естетички3. Проблематика која се тицала чистог разума и чистих чула
човека као једног онотолошког бивствујућег, сада се тиче човека као осећајног и моралног
бивствујућег које фунгира у реалности сада, а не са становишта вечности. На то нас упуђује
и сама Шилерова напомена да не жели да живи у неком другом столећу и да ради за неко
друго столеће4, тиме он ставља човеков фокус на преиспитивање тренутног стања и на тај
начин га принудно води ка делању, и што је најбитније – стварању.
Све ово је битно да се зна зарад главног питања и циља Шилерове естетике, а то је
стварање слободе путем уметности, а уметност по свему судећи директно се односи на

1
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 139.
2
Уп., Д. Жунић, Естетички хуманизам, ГРАДИНА Ниш, 1988., стр.39.
3
Исто, стр. 37.
4
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 120.
2
естетски доживљај и на појединца. Уметност је кћер слободе5, јесте Шилерова мисао којом
он повезује своју естетику почевши из микроплана (човека, појединца) са макропланом
(државом, заједницом). Но, пре свега тога Шилеру је јако стало да преиспита самог
појединца и да тим путем дође до правих вредности које би му помогле при конструисању
замисли о таквој држави, а самим тим да види да ли је такво нешто уопште могуће створити?

2.1. Нагон за чулним и нагон за формом

Са великим амозитетом према тадашњем стању у друштву и повесно гледано као

одговор на просветитељски покрет, није тешко увидети да Шилер гаји већу нетрпељивост
према онима који се више воде нагоном за формом. Овакво становиште Шилер заузима на
уштрб тога што је жеља за превеликим рационализовањем ствари и пре свега уметности
потиснула оно анимално у човеку.
Нагон за формом, или како га често назива и сам разум или морал 6, јесте заправо она
страна човека којом човек покушава да чулно добијен садржај формализује, објашњава
формулама, мртвим словом или законом. Све то наравно не представља проблем док човек
не крене да прелази меру и покушава да ниподаштава оно чулно добијено и то на тај начин
што негира сваки осећај, несхватајући да тако његов живот постаје живот грубе механике7.
Шта би то значило? Пошто је целокупна Шилерова замисао, заправо покренута мишљу о
стварању естетске државе, јако је битно какви ће то појединци заправо бити у стању да
створе тако нешто. Шилер, даље, разликује природно стање, где је примат на чулном нагону,
и морално, где је примат на формалном нагону. Почевши од свог времена, сам Шилер креће
у једну врсту повесне деструкције друштва и прво преиспитује оно што је затекао у свом
веку, а то је несумњиво био велики налет просветитељске мисли и жеља да се све објасни
тако што ће се формализовати. Деструкција, заправо овде нема никакав негативни призвук,
већ напротив служи за преиспитивање дотадашњих друштвених стања како бисмо могли да
творимо слику о ономе како би друштво могло бити. Дакле, проблем који је настао у јеку
просветитељства, јесте тај што се на неоправдан начин одбацило човеково анимално
порекло и тиме урушио сам човек.8 Мртво слово заступа жив разум9.
Шилер износи два кључна проблема која се дају увидети у таквом
друштвеном(моралном) стању: први је несумњиво јединственост која са собом вуче
једнакост, а други је фетишизација закона, па и саме државе. У првом проблему, иако идеја о
једнакости звучи примамљиво, крије се доста недоследности. Проповедници једнакости,
тиранска избезумљеност10 о којима је дивно говорио Ниче, заправо не могу да негирају то
да сви људи одиста – нису исти и не рађају се исти. Такав проблем вуче још два проблема:
први је тај да уколико се не рађају исти, како би то праведна била држава која би морала да
наметне једнакост свима? Уколико би морала то да учини, очито би и сама схватила да при
актуализовању онога што узрокује нагон за формом не бива доследно реалности, и ту јесте
кључан проблем. Како да разноликост природе подредимо једноличности разума?11 Други

5
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 120.
6
Уп., Исто, стр. 119-122.
7
Исто, стр. 132.
8
Уп., Исто, стр. 128-130.
9
Исто, стр. 133.
10
Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Алгоритам, Београд, 2014., стр. 86.
11
Уп., Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 125.
3
проблем, или боље речено други потпроблем првог проблема, јесте још аларматнији и
далеко забрињавајући јер се директно тиче естетике, а он гласи – да ли би у држави где се
сви третирају као једнаки било услова да се роди уметник или геније, који је по својој
природи све само неједнак осталим људима? Да ли бисмо били у могућности да такав
таленат или генија оделотворимо или би при присилом закона једнакости такви људи били
санкционисани? За Шилера је неминовно све више проблема са таквим друштвеним стањем.
Други проблем је проблем којим се разумско аналогно конципирани закони сукобљавају са
самом здраворазумском промишљу. Наиме, један закон би, у таквом стању једнакости, имао
власт чак и над оним који је тај закон поставио.12 Уколико би пак неко нешто погрешио,
њега би тај закон корио. На тај начин, фетишизација државних закона, или моралних
вредности које су проузроковане пре свега приматом нагона за формом, не би се разликовала
од туторства цркве у средњем веку. Није ли то фрапантан и јако ужасавајући проблем?
Очигледно да је и самом Шилеру овакав концепт државе одиста био даљи и да му је
чак друга странпутица, друштво са приматом нагона за чулним, некако звучила барем
умилније13. Специјализација појединца, којом би појединац суделовао у држави као јединој
целини, јесте такође јако проблематична. Идеја једне врсте ерудитизма је за Шилера од
принципијелног значаја за творбу естетске државе и зато му је незамисливо да појединац
буде само део целине, већ у себи сам мора имати целину и заправо својим делом у другој
целини (држави) он посредује исто као целина. Ја не поричем предности које данашње
поклољење, посматрано као целина и на вази разума, има над најбољим из прошлости; али
оно као целина мора почети такмичење и целину мерити целином. Који ће појединац
иступити да се прса у прса такмичи са појединцем Атињанином за људску природу?14 Таква
мисао јесте кључ естетске државе, јер таквом врстом ерудитизма настаје повезивање
појединаца. Наиме, да би дошло до интеракције између људи потребно је да сами људи у
свом уделу у држави учествују као целина и да садрже све квалитете који обухватају човека
као појам15, на тај начин се људи повезују и чине заједницу која бива створена опет – као
целина.
Шилер је далеко блажи са осудом друштва које се налази у природном стању, јер
колико год бивало лоше оно јесте лоше зато што поступа наивно, док код моралног стања
друштва имамо развијену разумску мисао и заправо је свесна вичност разума она која прави
лоше потезе, а оно што поступа погрешно, биће оправданије уколико је то учињено из
незнања, а не са намером. Проблем друштва у природном стању, јесте тај што човек који је
превише ослоњен на чулно, не може да увиди икакав прави смисао ствари или чак њихову
лепоту. Човек без форме презире сваку љупкост16, самим тим сировост његових осећања
нема могућност за својом максималном актуализацијом, која ће касније Шилеру бити битна
при теоретисању о трећем нагону и његовим предметом. За нас је битно да видимо, да ли би
у таквом друштву могао да се роди уметник? Зацело не. У уметнику налазимо и форму и
садржину, стога обе ове странпутице неће бити плодоносно тло за развој уметности, а
камоли за стварање читаве естетске државе. Такво друштво би било далеко примитивније од
моралног, али засигруно би мање штете доносило људима. Проблеми у природном стању

12
Уп. Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 125-126.
13
Исто, стр. 131.
14
Исто, стр. 131.
15
Уп., Д. Жунић, Естетички хуманизам, ГРАДИНА Ниш, 1988., стр.39.
16
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 146.
4
друштва, заправо би били привидни проблеми, и на место закона ступио би одмер
природних снага који би регулисао па баш све у таквом друштву. Једини закон би био да се
поштује слепо право јачега17, и овде увиђамо сушту супротност у односу на мисао о
једнакости у друштву. Тако се види да глас реалности итекако не прија формалистичком
закону једнакости, па и једноличности разума18.
Целокупна ова проблематика је код Шилера описана као пут ка варварству и пут ка
дивљаштву. Варвари укидају сваки узлет уобразиље, регулишу све по форми и избегавају да
прихвате то да су и сами они физичка бивствујућа, на неки начин несвесно одлазе од
реалности и остају у сенкама испразних појмова. Са друге стране дивљаци остају на оном
примитивном нивоу и немају икакву рефелксију о ономе што раде. Откидају машти
провинцију за провинцијом, а границе уметности сужавају се све више што наука проширује
своје оквире.19 Битно је међутим увидети да се варвари односе са дивљацима у виду обичног
гађења, док дивљаци не би били толико ригорозни по питању варвара. Како стоје ова два
напоменута стања спрам уметности генерално и како би се у појединцу носио сам естетски
доживљај? Треба напоменти да од почетка овог поглавља говоримо од двема супростима
које своје полазиште имају у различитим нагонима. Можда ми је чак и промакло питање, да
ли би уопште могло да постоји крајње природно стање и крајње морално стање друштва?
Шилер од оваквих друштава са тоталитарним карактером полази пре свега хипотетички, док
у пракси ми бисмо морали да претпоставимо да ће у било ком варварском друштву постојати
барем трунка дивљаштва и обратно. Да се изразимо бољим терминима, у сваком слободном
друштву ипак ће постојати мала доза самовоље појединца. Зашто? Такве ствари су
једноставно у природи човека, а то ћемо најбоље видети када будемо ову проблематику
касније пребацили на један апрстрактнији ниво трансценденталних услова, али и сада на
примеру естетског доживљаја увидећемо да одиста ове крајности не би могле фунгирати у
стварности као такве. Стога хипотетичка полазишта Шилера и њихова критика могу бити у
великом проблему, јер неће имати свој пример аналогно и дословце у стварности. Но,
претпоставимо да и сам Шилер не мисли да овакви случајеви могу бити стварни, већ да жели
само да укаже шта једно пружа, а шта друго. Друштво у природном стању ће једноставно
презирати уметност, због њене профињености и саме форме, док ће друштво у моралном
стању робовати својим једноличним законим, самим тим ће презривије него дивљак20 се
односити према самој уметности. Што се тиче естетског доживљаја, морали бисмо испрва
увидети да у пређашњем случају иако су присутна презирања на овај или онај начин, ипак
постоји барем такав какав однос и осуд према уметности. Да бисмо уопште судили о њој,
било би сасвим противно и томе и људској природи да кажемо да у таквим друштвима не би
било естетског доживљаја. Естетски доживљај је нешто што човек несвесно носи са собом,
тако да на неки начин он не може не постојати, већ може бити прикривен превише
самовољом или превише слободом. На једном примеру уметничког дела, одиста варвар ће
превише покушати да рационализује дело, самим тим ће умањити или неће ни имати
естетски доживљај, док ће дивљак гледати са презиром форму тог дела, а да ни не обрати
пажњу на целину! И у једном и у другом случају, морамо признати да може постојати

17
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 121.
18
Исто, стр. 125.
19
Исто, стр. 120.
20
Исто, стр. 127.
5
естетски доживљај, али само као одређени услов целокупног људског рода. Зато, потребна
нам је друга прича!
И сам Шилер увиђа да овако постављена друштва не воде куда би он желео, или куда
би требало да друштво иде, па пре него што крене у крајњи окршај потребна му је једна
трансцендентална потпора ових проблема и баш у духу Кантове филозофије Шилер гради
други ниво разлагања проблематика о прва два нагона, с тим што се они на том нивоу носе
са другим задацима иако аналогно гледано имају везе и са оним што смо и до сада
проблематизовали на пољу чистог живота и стварности. Чисти појам ума о лепоти21 јесте
својствен свим људима и показује се као нужан услов људског рода22. Али како долазимо до
поимања таквог нечег? Зарад одређења тог непроменљивог, а уједно и променљивог у
човеку потребна је свест о самом себи, тј. рефлектирајућа свест или Фихтеовим речником –
интелектуални опажај. Не постоји конкретно место где Шилер директно упуђује на овај
опажај, али евидентна су многа места, поготово у једанаестом писму23, где се о њему
заправо прича. Шта је то интелектуални опажај? Опажање нашег Ја при делању. Ово је јако
битан сегмент Шилерове поставке, али опет не толико естетски релевантан, јер овде опет
одмиче самом човеку и животу и апстракцијом долази до неких појмова који би требало да
објасне неке ствари и поједноставе их. Како било, Шилер на том трансцеденталном пољу
разликује личност и стање. Личност или оно Ја, бива ван времена и непроменљиво је – оно
са собом носи све урођености које сваки човек има. Док, стање бива променљиво и зависи
директно од чулног. Тако поставаљен пар би требало да своје јединство има у појму лепоте
тј. у самом човековом уму. И ово је онај део моралног нагона који је потребан Шилеру, као
нагон пре свега који може да нам обезбеди рефлексију над нама самима, али и не да умакне
самом животу. Какву улогу играју личност и стање везано за саму естетику? Ово се аналогно
може пратити преко досадашње полемике о разумском и чулном. Наиме, личност јесте та
која афирмише садржај, који јесте пореклом из стања тј. стварности, на тај начин да може
уопште да постоји и да испуни свој појам. Са друге стране, стање је то које би без личности
имало само набацани садржај без икакве форме и икаквог распознавања ствари. Приметимо
да се овде не ради о класичној подели на разумско и чулно, као у претходном разматрању,
већ се овде уопште самим тим што говоримо на трансценденталном нивоу, прича о
конституцији саме стварности, саме форме, а и самог човека који је јединство та два. Појам
човека је њима употпуности обухваћен.24 Трансцендентално се и код немачких идеалиста,
па и код Шилера, тиче онога што њему већ по самој својој природи припада. Она испразност
сваког садржаја која остаје баш у форми појма, овде за нас најрелевантнијег – појма о
лепоти25. Не ради се о делању човека, већ о самој његовој егзистенцији и начину на који
егзистира. Овде се сад надовезује прича о естетском доживљају. У претходном разматрању
рекли смо да оно само бива прикривено услед тоталности првог или другог нагона, а овде се
говори о самој конституцији естетског доживљаја као предуслова за уопште његово
постојање. Без личности или без стања, не би било ни естетског доживљаја. Естетски
доживљај као моћ човека се заправо конституише на овом трансценденталном нивоу, и он се
огледа у узајамном деловању личности и стања. Наиме, без личности не би било уопште

21
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007.,стр. 149.
22
Исто, стр. 149.
23
Исто, стр. 150-153.
24
Д. Жунић, Естетички хуманизам, ГРАДИНА Ниш, 1988., стр.39.
25
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007.,стр. 149.

6
могуће оформити естетски доживљај, а без стања би био испразан и без садржаја. Стога, он
нам не би нам био ни познат или боље речено ми не бисмо могли да га препознамо икако без
садржаја који га афицира. Све ово је јако битно зарад онога на шта Шилер циља – трећег
нагона, који треба да се отелотвори у појединцу његове естетске државе!26

2.2.Нагон за игром као синтеза и решење

[...] да би се створио неки трећи карактер, који би, сродан са оба, утирао прелаз од
владе простих снага до владе закона и који би, не спречавајући морални карактер у његовом
развоју, чак служио као чулно јемство невидљивог морала.27
Преиспитивајући историјски след гледишта на овај проблем, Шилер долази до грчког
народа, као друштва које је понајвише налик ономе које он жели да опише и створи. Два
главна запажања добијамо при анализи таквог друштва: први је што су били пуни фомре и
уједно пуни обиља28, а други је тај што слобода појединца уопште није имала икаквог, било
свесног или не, интереса да угрози слободу других. Прво запажање директно се односи на
пређашњу полемику о два нагона, а овде имамо управо оно што је Шилер желео – њихово
узајамно деловање. Друго запажање тиче се једне више свести која се пробудила у људима
тог доба, а за коју је Шилер сам јамчио да ће се појавити у естетској држави, или ће чак бити
њен предуслов.
Трећи нагон који Шилер помиње, јесте нагон за игром. Игра чини човека потпуним, а
човек чини игру могућом. Још једноставније речено, игра је највиши степен који човек може
да досегне и на тај начин у потпуности и максимално актуализује своја осећања, која су већ
тада усавршена уз помоћ разума. Ово се директно везује са причом са почетка и
немогућности друштва у природном стању да актуализују своја осећања. Шилер опет прави
диференцијацију унутар нагона за игром и указује на то да су потребна два услова да се игра
испуни. Први је лик, који се односи на личност на трансценденталном нивоу или конкретно
на нагон за формом. Други је живот, који се односи на стање опет на трансцендеталном
нивоу или уколико проматрамо кроз призму нагона – на нагон за чулним. Сама игра, трећи
нагон, била би спој та два и представљала би живи лик. Тек таква фигура, могла би да гледа
очи у очи појму лепоте и да постане прави уметник, па и држављанин естетске државе.
Како доћи до такве фигуре? Који су Шилерови савети људима које жели да естетички
образује? Тек онда када се човек врати свом усуду, када се врати свом корену, тј. у природно
стање из кога је изашао путем разума, али овај пут треба да се врати са усавршеном моћи
осећања, може да наступи игра у животу. Аналогно гледано, Платонова алегорија пећине би
била нешто слично овом примеру, с тим што је овде реч о естетици. Тек кад се човек уздигне
из примитивног путем разума, а затим тај разум искористи како би усавршио претходно
добијено, а не како би разуму подредио осећања, онда у човеку следи појава те више свести
и он се опет враћа у живот како би сада све ствари сагледао баш кроз призму игре, као
крајњу сврху свог постојања. Када једном његова покретачка снага постне игра, губи се
сваки траг претходна два нагона и тек тада он бива остварен као човек, јер он је само онда
човек када се игра29.

26
Д. Жунић, Естетички хуманизам, ГРАДИНА Ниш, 1988., стр.39.
27
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 124.
28
Исто, стр.130.
29
Исто, стр. 168.
7
 3. Слика Шилерових преиспитивања у лику уметника као становника естетске
државе

Међутим, када бисмо ове Шилерове замисли заменили Марксовом познатом тезом да
је предуслов свега – хуманизација природе и натурализација човека, да ли бисмо икако
погрешили?
Уколико бисмо са правом тако нешто учинили, не бисмо улили себи неку велику наду
да ће одиста естетска држава моћи постоји као таква, стога не смемо да поистоветимо ова
два јако слична става, јер оно што је јако битно јесте то да код Шилера, за разлику од
Маркса имамо јако развијен трећи нагон кроз једно ново осећање – игру, док код Маркса
имамо само помирење прва два нагона које Шилер проблематизује. Зашто је уопште ова
компарација битна? Битна је у том смислу да направи дистинкцију између помирења, где су
стране и даље подељене, и творења нове врсте осећања у коме су пређашње стране сада
кохерентне и неодвојиве. Зато је и сама Шилерова замисао о естетској држави јако
проблематична уколико желимо да је реализујемо, управо зато што такву државу не би
требало да творе појединци, већ читав народ. Дакле, читав народ би требало да оствари свој
потенцијал и дође до игре, а то је заиста превише претенциозно. Донекле се крши и са оним
са почетка, да по самој природи – нису сви људи исти. Тако да до нечег толико узвишеног,
као што је то нагон за игром, тешко да ће успети да допре читав народ. Све што можемо да
добијемо јесу, како каже Шилер, замаси генија или појединца, по нека снага поезија, али
никако промена свести у читавом народу.
У неколико малобројних кружока, у којима понашање не одређује празно
подражавање страним обичајима него сопствена лепа природа...30 Толико остаје од
могућности да се оствари таква држава. Изгледа да ће она ипак само постојати у душама
појединаца, уметника, генија, чак научника и свих оних у којима се огледа сопствена лепота.
Таква држава ће постојати кроз читаву повест, али без територије и без устава, већ као
највећи завет који је човеку дат на чување и испуњење.

30
Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007., стр. 220.
8
 Литература:

1. Ф. Шилер, Писма о естетском васпитању човека у: О лепом, Београд, 2007.

2. Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Алгоритам, Београд, 2014.
3. Д. Жунић, Естетички хуманизам, ГРАДИНА Ниш, 1988.