Висока школа академских студија “Доситеј”

Београд

ЗАВРШНИ РАД

НОВАЦ – средство размене

Ментор: Проф. Раде Мијић Студент: Мирјана Ђаковић

Бр. Индекса

Београд, 2019.
Садржај:
Увод................................................................................................................3
Робни новац...................................................................................................4
Роба-Роба.......................................................................................................4
Роба-Новац-Роба...........................................................................................5
Историја новца-укратко...............................................................................6
Новчани знаци……………………………………………………………...7
Функције новца…………………………………………………………….8
Бартер послови……………………………………………………………..8
Новац са гледишта грађанског права……………………………………..9
Папирни новац као инструмент финансирања.........................................10
Новац као средство размене……………………………………………...11
Новац као платежно средство……………………………………………12
Новац као обрачунско средство………………………………………….13
Новац као средство чувања вредности…………………………………..13
Новчани агрегати………………………………………………………….13
М1 новчани агрегат……………………………………………………….14
М2 новчани агрегат.....................................................................................14
М3 укупни депозити……………………………………………………...15
Квантитативна једначина новца…………………………………………15
Оптимална новчана маса и савремени монетарни систем……………..17
Динамика новчане масе…………………………………………………..17
Оптимална новчана маса и њене детерминате………………………….19
Савремена конвертибилност новца...........................................................20
Основе и претпоставке конвертибилности динара……………………..21
Инструменти тржишта новца.....................................................................22
Међубанкарска купопродаја новца............................................................23
Закључак…………………………………………………………………...24
Литература………………………………………………………………....25
 Увод

Новац се јавља у систему робне производње, а није га било у натуралној размени.

Пошто се свака роба у процесу размене може заменити за било коју другу робу,
показују да су робе еквиваленти. Размена одређује само односе цена, а јединица
којом се мери вредност арбитарна, зависи само од договора. Слична ситуација је код
мерења тежине. Најстарији облик новца је робни новац. Једини одређени производ,
најчешће племенити метал као што је злато, преузимао је на себе функцију мерења
вредности свих других роба. У робно новчаном систему новчана јединица, на пример
долар, дефинисана је правно као извесна количина злата. Пошто се злато могло
разменити у одређеном односу са било којом робом , овим се дефинисала и цена у
доларима за сваку појединачну робу. У робном друштву се развио систем мерења и
преношења вредности који је независтан од тога о којој роби се ради, а мерило је
нађено у новчаном облику вредности. Плаћање се моће обавити у готовом новцу у
тренутку и на месту где је роба купљена и на одложено плаћање. То је плаћање на
кредит.

На основу разматрања природе новца као друштвеног односа може се извести

неколико важних закључака о улози новца у економоској активности:

-новчани облик вредности различит и независтан од вредности робе је инхерентан

систему размене,
-развој новца се одвија паралелно са развојем саме размене,
-мада је новчани облик вредности универзална карактеристика робне производње,
облици новца су различити и променљиви,
-без обзира да ли постоји или не постоји новчана роба, простоји тенденција развоја
хијерархије обавеза различчитих степена прихватљивости-плаћање агената на
једном нивоу пирамиде захтева извршења обавеза агената на следећем нивоу
обавезаности.
 Робни новац

Робна привреда представља посебан облик друштвене организације производње у

којој се материјална добра не производе ради непосредне потрошње власника, него
се производе ради размене. Власник производе свога рада размењује за производе
туђег рада и тако долази до материјалних добара неопходних за властиту потрошњу.
У условима друштвене поделе рада, сваки произвођач производи једну врсту
материјалних добара и у тој производњи употребљава низ разноврсних средстава за
производњу. Та средства за производњу стварају други произвођачи и он до њих
долази кроз размену роба за властите производе. Истовремено, сваки произвођач има
разноврсне личне потребе, које по правилу, не може да задовољава производима
свога рада, тако да је упућен на размену роба да би набавио потребна средства за
живот.

У тим условима размене, роба се размењивала једна за другу. Овај облик размене
се назива трампом. Такав облик размене представљамо као релацију :

Роба – Роба

Код трампе се једна врста роба размењује за другу врсту роба. У овој размени мора
да постоји обострана сагласност потреба. Трампа као размена роба је неподесна и
знатно успорава промет производа. Настанком новца убрзао се и олакшао робни
промет. Тада се роба размењивала за новац и у новцу је изражавала своју вредност.
Робни промет је добио облик.
 Роба – Новац – Роба

Посредник у размени роба је такође била роба која је осим своје природне употребе
вредности као роба, добила и посебну друштвену функцију - функцију општег
посредника у размени роба. У историји привредне цивилизације многе су робе
служиле као средство размене. Неке од врста робног новца: шкољке, бисери, дуван,
коже, жито, стока, па затим бакарни и сребрни новац и на крају златни новац. Злато је
имало своју употребну вредност као племенити метал, али је истовремено служило и
као универзално прихваћено средство размене роба због својих других погодних
својстава. Злато је отпорно на временске прилике, у малим количинама садржана је
велика вредност, савршено је дељиво и сваки његов део задржава сразмерну
величину вредности, лако се кује итд.
Предности новчане размене не би требало да се доказују. Код ње се све купује и
продаје за новац без губљења времена и напора да се пронађе продавац или купац са
обострано усклађеним потребама. Новац је једноставно и погодно средство за
размену роба и услуга.
 Историја новца - укратко

У време када је постојао робни новац једна роба је својом вредношћу вршила
функцију општег еквивалента у размени свих других роба. Не зна се тачно када се то
десило, али се претпоставља да је метални новац као робни новац настао око 2000
године п.н.е. Иако је метални новац имао велике предности над другим облицима
робног новца, у појединим земљама су као новац служиле и шкољке, бисери, коже
или чак велико камење. У седмом веку п.н.е. уведен је у Грчким градовима ковани
новац од племенитих метала, тако да је дуги низ когидна Атинска сребрна драхма
била доминантан облик новца у том делу света. У Риму је постојао сребрни динариус
и златни ауреус.
Папирни новац је настао из банкарских меница половином седамнаестог века.
Власници новца су са собом носили златнике, вагали су их проверавали финоћу злата
и са њима плаћали своје обавезе. Они су те златнике могли и да остављају (чувају) у
сигурне трезоре банкара или златара, а за узврат би добијали банкарске менице или
исправе о чувању златника. Истовремено поједине државе су почеле да издају
папирни новац са принудним течајем.
У деветнаестом веку многе државе су се вратиле на златно покриће свог папирног
новца. У Србији је до 1868. године било чак тридесет девет врста туђег новца, од
којих су се највише користили аустријски дукати и форинте. Те године је искован
домаћи бакарни новац од 0,5 и 1 паре. Законом из 1878.године уведен је динар као
званично средство плаћања и установљена је његова златна подлога. Прва папирна
новчаница са златном подлогом је гласила на сто динара и била је издата 1884.године
када је основана Привилегована краљевска народна банка. Идуће године је пуштена
новчаница од десет динара са сребрном подлогом и након тога почиње да се развија
новчано тржиште у Србији.
После првог светског рата, а нарочито после Велике економске кризе из 1929.године
многе државе су напустиле златно важење. Конвертибилност је на посредан начин
поново била уведене након другог светског рата споразумом у Бретон Вудсу на
основу кога је амерички долар постао резервна светска валута, а он је био заменљив
за злато по унапред утврђеном паритету од тридесет пет долара за једну унцу злата.
Ова конвертибилност је вредела само у трансакцијама између Федералних резерви у
САД и осталих народних или централних банака у свету. Она је напуштена
1971.године када више САД нису могле да одрже златно покриће долара. Од тада до
данас не постоји конвертибилност новца ни интерно у појединим земљама, ни
екстерно у светској трговини.
 Новчани знаци

Новчани знаци са принудним течајем су исправе о дугу државе или банака које су
проглашене законским средством плаћања.
Основне врсте новца су готов новац у оптицају, који се састоји из новчаница и
кованог новца, и депозити новац у форми различитих банкарских депозита који се
могу преносити чековим или заменити за готов новац. Својство новца као друштвене
конвенције о средству за размену роба и услуга представља уједно и његову снагу и
његову слабост. Предности се налазе у томе што људи могу по потреби да креирају
новац и да не зависе од расположиве количине и натуралних својстава роба које су
изабрали као средство размене. Људи верују да се ове обавезе могу сплатити у оном
облику који се може једноставно заменити за реално покриће новца, а то су од увек
биле робе и услуге које се могу купити за новац. Реално покриће новца, а то су од
увек биле робе и услге које се могу купити за новац. Види се кроз вреднсти роба и
услуга (одела, ципеле, аутомобили, жито, челик итд...), који се могу разменити за
новац. У том смислу новац је друштвена конвенција, у модерним друштвима веома
прецизно регулисана правним нормама, а не природно својство неке робе која има
непримењиву вредност да би служила као мера вредности свих других роба.
Због тога се у макроекономији говори о понуди новца која мора да одговара
потражњи новца и сматрамо да је једна од најважнијих функција сваке државе да
обезбеди својим мерама економоске политике овакву равнотежу. У том поступку
постоји читав низ институција које образују банкарски систем, укључујући и
Народну бонку које својим понашањем утичу на стварање понуде новца.
Новац мери тржишну вредност свих других роба и услуга, али он сам не представља
непроменљиву меру вредности.
 Функције новца

Новац има више функција, и то су функције новца као:

1) средства размене роба

2) средства за одложено плаћање обавеза
3) мере вредности
4) чувања вредности као блага

Бартер послови

Када у међународним економским односима у спољњој трговини учествују земље

чије валуте нису конвертабилне или се пак налазе у платно билансним тешкоћама,
прибегава се такозваним бартер или компензационим пословима. Основни принцим
код бартер послова је да се испоруке страној земљи добија компензација у робама.
Обрачун се не врши у новцу него се једна роба замњеује за другу робу. Бартер
послови се могу уговоратаи на нивоу преузећа и на нивоу државе. Предузећа често
уговарају бартер, када се они одвијају у земљама у којима постоји нестабилна
финансијска ситуација и где не постоји довољан степен сигурности да ће пословне
банке извршити исплате. Да би се такви ризици избегли а посао ипак обавио
прибегава се уговарању испорука роба за робу тј уговора се компензациони посао.

Када се бартер послови уговарају између земаља тада се ради о међудржавном

клирингу. Тада се међудржавним споразумом уговарају листе и количине роба које ће
бити предмет испорука. Свака земља преко банака које су за то овлашћене врше
исплату својим предузећима, када оне изврше извоз у земљу са којом је склопљен
клириншки споразум. У принципу код међународног клиринга међусобне испоруке
треба да су избалансиране.
Ако се појави разлика она се исплаћује у девизама или злату или се пак преноси као
обавеза земље која је испоручила мање робе у следећу годину.
Међудржавни клиринг је био типиичан за трговину са бившим социјалистичким
земљама у развоју. Међутим од се данас примењује ако не постоје други модалитети
за одвијање спољно трговинске размене.

Новац са гледишта грађанског права

Новац је ствар и појављује се у форми металног новца (који служи за мање исплате) и
паприног новца (банкнота). Он је у промету опште мерило вредности за све друге
ствари и на њега се своде све остале ствари. Новац као ствар подлеженачелима и
правилима кооја важе за покретне ствари. Због тога новац има двоструку функцију.
Служи за опште платежно средство али као прометно средство пошто је врло лако
једну ствар претворити у новац и обрнуто новац у друге ствари или друга добра.
У свакој држави прописима се одређује који је новац обавезно средство плаћања.
Код нас је законско средство плаћања динар. Сваки поверилац на територији Србије
дужан је да прими динаре као обавезно средство плаћања, када се ради о исплатама
новчаних обавеза. У унутрашњем правном промету страна валута се сматра робом
као свака друга роба. Плаћање између државних орана и установа и правних лица не
врше се у новцу већ вирманима преко њихових текућих рачуна код банака. Овај
новац који се води на текућим рачунима је тзв BUCHELD такође је новац у правном
смислу речи.
Безготовинска плаћања преко вирманских налога обезбеђују већу стабилност валуте
него када се плаћа у готовом новцу. Уколико је већа количина готовог новца у
привреди утолико је теже регулисање планирања новчаног промета. Новчани дуг се
обично изражава у унутрашњем промету у одређеној суми домаће валуте – динара.
Међутим, могуће је да буде изршено уговорено између странака плаћање у одређеној
страној валути (еврима, доларима, фунтама...) али такви послови подлежу девизној
контроли банке.
 Папирни новац као инструмент финансирања

У сасвим изузетним околностима држава користи допунску емисију као средство

покрића нередовних расхода или буџетског дефицита.
Студије допунске емисије улазе у политику економије али је и у јавним финансијама
потребно говорити о том инструменту. Ако ни по чему другом а оно због тога што ова
емисија као средство покрића има заједничких црта са осталим ванредним порезима
и зајмовима. Као што ћемо даље показати економске и финансијске последице и
допунске емисије новца стоје у директној вези са буџетском привредом. Ове две
финансијске категорије узајамно утичу једна на другу и контролишу се. Из тих
разлога не можемо а да не посветимо пажњу ванредном начину прибављања
државних прихода.
Употреба допунске емисије је једно нужно зло и савремена држава њиме не треба да
се сужи у редовним приликама, и ако је врло привлачно обзиром на лак начин који се
до њега долази. То нису само ратне прилике када се њима држава користи.

Њиме се државе служе у следећим приликама:

1. Када ванредни расходи имају тенденцију да расту брже него ванредни

приходи.
2. Када не постоје повољни услови за прошриење старих или увођење нових
проеза, када није моменат за емисију државних зајмова,
3. Када је пореско оптерећење дошло до максимума односно у погледу зајмова
када држава до крајњих граница већ искористи свој кредит и земљи и на
страни.

Говори се о допунском новцу инструменту плаћања чије карактеристике су

неконвертибилност и принудни курс, а то значи да нема одговарајуће покриће и да је
сваки појединац обавезан да га прими за плаћање у неограниченим износима. Код
допунске емисије битно је проглашење неконвертибилности новчаница тј. курса.
Када емисиони завод може један део емисије најчешће производњи да пусти покриће.
Ствар је у томе што постоји разлика између банкноте и папирне новчанице. Једној
одговарају ликвидна потраживања док оне друге нису таква. Веома је важно у
нормалним приликама за емисиону банку да њене активне операције буду ликвидне,
тј да на изненадни захтев својих поверилаца ималаца новчаница банка може да
одговори наплатом својих потраживања. У том случају оне новчанице које које имају
покриће биће лако исплаћене. Новчанице које нису покривене гарантоване су
банкарском резервом која се састоји у пословним меницама кратког рока.
Својом есконтном политиком и политиком отвореног ргжишта емисиона банка
суверено влада приливом и одливом новчаница, односно оптицајем намењеним
продуктивној активности и привреди.
Са допунском емисијом новца за рачун државе не стоји тако. Насупрот овој емисији
стоји дуг државе. Овај међутим није нимало ликвидан у случају навале на шалтере
банка не може да затражи хитно враћање дуга од одржаве јер то неће дозволити њено
слабо буџетско стањезбог ког је и емитован новчани котигент. Есконтна политика
нема никаквих утицаја на новчнанице емитоване за рачун државних потреба. Зато је
нужно када емисиона банка издаје новчанице за рачун државе дати јој право да
примени принудни курс и неконвертибилност новца.
Овако емитовани новац стоји испред свих других ванредних прихода државе, помоћу
тог новца долази хитно и у жељеним износима до потребних средстава, што јој ни
порези ни зајмови не могу дати. Допунска емисија не проузрокује држави терет
плаћања камата, док смањују реалну вредност државних дугова мада то значи
прикривено опорезивања ималаца обвезница.

Новац као средство размене

Новац је оно средство размене које је универзално прихваћено од свих привредних

субјеката и које је правним прописима наметнуто као законско средство размене.
Динарске новчанице представљају један од облика готовог новца у оптицају оне су
законско средство плаћања које свако у нашој привреди мора да прихвати као такво.
Други облик готовог новца је ковани новац.
Текући рачуни представљају основни облик депозитног новца којим располаже
становнихштво док су жиро рачуни у случају правних лица.
Поред готовог и депозитног новца постоје и друге хартије од вредности (квази
новац), које могу обављати функцију новца као средства размене, које нису толико
ликвидне односно не могу тако брзо и добро да обављају функцију размене роба као
што то чине новчане јединице. Носе ризик ликвидности што значи да могу приликом
претварања у ликвидно средство размене да изгубе један део своје вредности. Новац
по дефиницијине носи ризик ликвидности и по правилу не остварује каматни приход.
Функција новца као средства размене роба и услуга јесте њихова најважнија
функција на основу и које се одређује дефиницја новца.
Остале функције новац не мора да обавља јер постоје и други финансијски
инструменти који могу да врше те фуункције али новац функцију размене робе
свакако мора да обавља.
 Новац као платежно средство

Новац се у функцији платежног средства користи у кредитним, дугорочним и

краткорочним трансакцијама. Уговором о кредиту се уступа одређена сума новца на
одређено време с тим да се по истеку уговореног рока наведена сума новца исплати
власнику заједно са каматом. У том случају динари служе као средство одложеног
плаћања главнице и камате. Исту функцију динари имају и код уговора о куповини и
продаји робе на кредит, где се уз купопродајни уговор закључује и уговор о
кредитирању. Важно је напоменути да динари служе као мера одложеног плаћања.
Међутим то не мора увек да буде случај и кредитини односи могу да се заснивају
независно од ове функције динара као платежног средства и мере одложеног
плаћања. У условима инфлације сасвим је уобичајно да се вредност главнице и
камате одређује на основу кретања општег нивоа цена. Уместо стопе инфлације
могуће је користити и девизни курс динара као средство за идексацију ведности у
одложеним трансакцијама. У оба случаја се говори о индексираним динарским
трансакцијама и оне битно ограничавајау функцију домаће валуте као средства
одложених плаћања.
 Новац као обрачунско средство

Новац не мора увек да врши ову функцију. У периоду високе инфлације у Југославији
која је куминирала у киперинфлацију у децембру 1989.године динар није служио као
обрачунски ноац, иа ко је био једино законско средство размене у земљи шта више он
је био само платежно средство размене јер се куповина и продаја низа трајних
потрошних добара вршила у Немачким маркама, које су тада важиле за обрачунско
средство.

Новац као средство чувања вредности

Функција новца као средства размене роба тесно је повезана са његовом функцијом
средстава за чување вредности.
Као средство чувања вредности имовине могу да послуже различити финансијски
инструменти и реалне инвестиције, док као обрачунско и платежно средство новац не
мора увек да служи и реалне инвестиције док као обрачунско и платежно средство
размене без које нема новца. И ова функсија може бити битно ограничена у
одређеним случајевима али тада је то већ знак да национална привреда преживљава
тешке тренутке кризе. Само у здравим привредама новац функционише у свим
својим функцијама.

Новчани агрегати

Осим квази новца постоје и друга мање ликвидна финансијска средства о којима се
води рачуна у свакој тржишној привреди. Због тога се дефинишу сви новчани
агрегати који су скраћено названи као:

1) М1 агрегат и новчана маса у ужем смислу речи

2) М2 агрегат или новац у ширем смислу речи који у себи укључује и квази
новац
3) М3 као најстарији новчани агрегат
4) НДА нето домаћа актива
 М1 Новчани агрегат

Новчана маса тј. М1, обухвата сва финансијска средства (потраживања према
банкарском систему) небанкарских субјеката која се могу без одлагања користити за
плаћање обавеза. Према дефиницији Народне банке Србије новчану масу образују:

1) Готов новац у оптицају, који се састоји из новчаница и кованог новца ван

поседа банкарског система и
2) Депозитни новац

Депозитни новац има више делова:

-жиро и текући рачуни грађана и других небанкарских субјеката код банака,

-новчана средства на збирним рачунима државног буџета и другим сличним
рачунима
-издвојена средства на посебним рачунима за инвестиције, финансирање
заједничке потрошњеи стамбену изградњу.
Практична дефиниција новчане масе М1 не одговара апсолутно тачно теријскиој
дефиницји новца као потпуно ликвидног средства за обављање текућих плаћања, али
је веома блиска свом теоријском стандарду.

М2 Новчани агрегат

Новчани агрегат М2 је збир новчане масе М1 и динарског квази новца. Елемент квази
новца су остали депозити по виђењу у домаћој валути, мисли се на улоге на штедњу
по виђењу, депозити по виђењу државе и остали депозити по виђењу, орочени
депозити и краткорочене хартије од вредности небанкарских сектора.
Раније је М2 новчани агрегат обухватао депозите по виђењу и краткорочне депозите у
девизама. Они су сада пребачени у М3 новчани агрегат због фактичког мораторијума
на исплату старе девизне штедње и обустава нових депозита. Тиме је девизна
компонента комплетно избачена из новчаног агрегата М2
 М3 Укупни депозити

Нето домаћа актива представља збир М3 укупних депозита и нето девизних

обавеза(обавезе умањене за потраживања), банкарског система према иностранству.
Када се укупним депозитима М3 додају краткорочне и дугорочне обавезе банкарског
система у девизама према иностранству (редовни, клириншки рачуник обавезе по
кредитима, орочени депозити страних лица), а потом одузму краткорочна и
дугорочна потраживања банкарског система у девизама према иностранству (по
клириншким рачунима, кредитима и осталим изворима потраживања, укључујући и
злато, валута и чекове), добија се дефиниција нето домаће активе.
Агрегат нето домаћа актива је једно време имао велики значај јер су се пеко њега
пратила изврњавања stand-by аранжмана са Међународним монетарним фондом.

Квантитативна једначина новца

Привредни субјекти користе новац ради размене роба, што је више роба које
размењују то им треба више новца и то су спремни више новца да држе код себе, због
тога је количина новца у привреди тесно повезана са бројем и вредношћу тржишних
трансакција. Квантитативна једначина новца изражава управо ту везу између
количине новца у оптирцају и тржишних трансакцијама.

НОВАЦ * БРЗИНА ОПТИЦАЈА = ЦЕНЕ * ТРАНСАКЦИЈЕ

M1 * V = P * T
Под трансакцијама (T), подразумева се број размена роба и услуга између
привредних субјеката у одређеном временском периоду обично за годину дана.
Словом (P), обележава се просечна тржишна цена израђена у динарима, тако да
израз P * T говори о укупној вредности размењених робаа израженој у одговарајућој
суми динара. Словом М се обележава количина новца у оптицају, а са (V) брзина
његовог обрта. Брзина обрата показује колико пута је једна динарска новчаница
учествовала у размени роба и услуга у току годину дана. Код тржишних трансакција
постоји један проблем – њих је тешко мерити. Зато се њихов укупан број замењује
друштвени производом (Y), који представља најбољу апроксимацију за укупан збир
тржишних трансакција. У том смислу кватнитативна једначина новца се мења и
постаје:

НОВАЦ * БРЗИНА ОПТИЦАЈА = ЦЕНЕ * ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД

M1 * V = P * Y

Израз P * Y представља вредност друштвеног производа. Слово V представља

брзину оптицаја новца.

Једначина новца представља у ствари један идентитет. Она сама каже да је лева
страна једначине једнака десној страни. То значи да у привреди може да постоји
таква узрочна веза у којој новац одређује цене.

НОВАЦ = ЦЕНЕ

али да може да остоји и обрнута веза у којој се новац стално пролагођава ценама које
одређују неки други чиниоци:

ЦЕНЕ = НОВАЦ
 Оптимална новчана маса и савремени монетарни систем

Данас постоје различита објашњења оптималне (потребне), количине новца, мада се

креће од истих полазних основа (потреба производње и потреба). Оптимална новчана
маса је и даље централно питање и проблем монетарне теорије и политике
снабдевања привреде потребном количином новца данас је остао један од нај
сложенијих задатака монетарне и економске политике у опште..
Новчана маса се налази на нормалном нивоу када се у привреди не осећа ни вишак а
ни мањак новчаних средстава. То су најповољнији монетарни услови за токове
друштвене репродукције. Осигурање најповољнијих монетарних услова (оптималне
новчане масе), за нормално одвијање свих фаза репродукције јесте и основни задатак
банкарског и кредитног система. Статистички посматрано стварна новчана маса
објективно се може наћи у три различита положаја у односу на оптималну новчану
масу и то:

1) Стварна новчана масе се поклапа са оптималним нивоом новчане масе,

2) Стварно формирана новчана маса већа је од оптималне новчане масе
3) Стварно формарана новчана маса мања је од оптималне новчане масе,

Динамика новчане масе

Оптимална новачана маса може се рачунати само кроз процес сталног

прилагођавања. Ово је могуће рачунати на основу три полазне ставке:

-почетни односи новчане масе и реални агрегати привреде су уравнотежени

односно оптимална новчана маса једнака је стварној,
-почетни односи пре промене новчане масе неуравнотежена је са
дефлационим карактеристикама (мањак новца у привреди),
-почетни однос пре промене масе неуравнотежен је са инфлационим
карактеристикама (процес вишак новчане масе у привреди)
Оптимална новчана масе може се везати за један дужи временски интервал, за
цикличне осцилације привреде и компензирајућу улогу монетарне политике у томе.
Формирање оптималне новчане масе може бити последица орјентације у два правца
и то:
- Отклањања почетне монетарне и реалне неравнотеже чиме текући период
(обично годину дана) само компензује неравнотежу,
- Антиципира будуће кретање и односе у монетарној и реалној сфери
репродукције уважавајући при томе и одложена деловања монетарних
агрегата.
Динамика новчане масе у вођењу оперативне монетарне политике прати се у краћим
временским интервалима (месечно и тромесечно), да би се благовремено реаговало
на привредне и монетарне токове. Месечна динамика монетарне масе и друштвеног
производа показује њихову усклађеност (стопе раста), али и сезонске осцилације.
Преноси оваквог краткорочног усклађивања су следећи:

1) Већа ефикасност монетарне политике

2) Брже усклађивање монетарних и реалних токова
3) Брже реаговање монетарне политике на неочекиване токове
4) Боља и благовремена контрола
5) Ефикаснија конотрола банкарског система
6) Могућности екс анте благовременог подешавања монетарне
политике
7) Већа могућност сезонског подешавања монетарне политике и др
 Оптимална новчана маса и њене детерминанте

Оптимална новчана маса је врло променљива.

Оптимална новчана маса мора бити довољно ефикасани еластичан монетарни аграгат
како по структури и висини тако и у временској димензији.
Везивање годишњег раста новчане масе и раста друштвеног производа било на крају
године било као просечно стање новчане масе ставља ову концепцију у инертан
положај и позицију да накнадно или екс пост реагује коригујући већ настале
диспропорције у развоју и кретању новчане масе. Због тога се уз краткорочну
монетарну политику сталног прилагођавања (веће еластичности), води и дугорочна
монетарна политика стратешког карактера, која у основи опредељује то да ли се ради
о рестриктивној или експанзивној монетарној политици.
Сума робних цена својим порастаом у принципу захтева пораааст новчане масе.
Међутим сума робних цена је врло сложен агрегат саздан од бројних факотра, а неки
од њих су:

-износ доспелих плаћања посебно ако је то резултат трансакција из

претходног периода, изван основног или базног периода,
-износ извршених међусобних пребијања за које стварно није неопходно
присуство новца и његов прелазак са једног на други субјект или трасакатора,
-сума робних цена дата на кредит која не захтева одговарајућу масу новчаних
јединица с обзиром да се ради о комерцијалном кредиту (комерцијални кредит
дуговања и потраживања),
-брзина новчаног оптицаја као број обрта који учини новчана јединица. Она је
различита не само по облицима већ и по секторима и субјектима,
-новчана маса се узима као хомоген агрегат.

Постоји могућноост да се у пројекцији раста новчане масе у току година урачуна

планирани раст цена као оптималан који је обично нижи од оствареног и који би уз
стопу реалног раста друштвеног производа био мерило раста новчане масе.
 Савремена конвертибилност новца

Данашња конвертибилност се може издиференцирати у три основна облика, и то:

-економска или суштинска конвертибилност,

-фактичка или техничка конвертибилност,
-формалана или законска конвертибилност,

Економска конвертибилнннст је стање привреде које у опште омогућава увођење

конвертибилности. Свака земља има своје специфичне развојне услове због чега је
тешко систематизовати елементе економске конвертибилности. Могуће је издвојити
два битна услова овог облика конвертибилности.

1)Структурна уравнотеженост платног биланса која је у стању да омогући

увођење одређеног облика конвертибилности у једној земљи
2)Унутрашњи паритет цена – цене морају бити уједначене, односно без
дисторзија на домаћем тржишту а затим уско повезане са спољним паритетом
цена,

Данас многе земље имају стварну конвертибилност али не желе да уведу законску јер
ни разни облици билатерализма и валутног интервенционализма доносе више
користи.
Фактичка или техничка конвертибилност је само спровођење већ постојеће стварне
конвертибилности преко одређених инструмормарената. То је онај облик
конвертибилности који се данас у свету и стварно осећа приликом увођења, јер се
стварна конвертибилност може тешко утврдити. Техничка конвертибилност је пракса
којом се омугућава конвертовање појединих валута. Фактичка конвертибилност је
омогућавање конвертовања домаће валуте за страну мада није донесен формални
законски акт којим се званично уводи конвертибилност одређене валуте.
Формална или законска конвертибилност је правни облик или појам, ово је данас
посебан обликза разлику од класичног када је био основни и нај важнији елемент
конвертибилности.

Позитивне стране конвертибилности могу се сажети као:

1) развој привреде кроз конкуренцију других земаља

2) постизање ширег и оптималнијег усаглашавања и координације развоја и
економских политика више привреда
3) већи одраз и деловање спољне трговине на све секторе
 4) орјентација на повећање доходка
5) већи осећај за квалитет и асортиман производа
6) повећање одговорности за рационалније коришћење девизних резерви

Негативне стране конвертибилности угланом се односе на

1) Већи утицај светских нестабилних монетарних и економских кретања на

отворену националну привреду,
2) Велики утицај спољних фактора на домаћу економску и развојну политику,
3) Негативни ефекти промена девизних курсева и курсних разлика унутар
привреде,
4) Одрицање од мера девизне и спољно трговинске заштите,

Основне и претпоставке конвертибилности динара

Конвертибилност валута данас треба схватити као нестандардизовану појаву. За

савремену конвертибилност је карактеристично да је то пре свега спољна
конвертибилност за разлику од класичне (златног стандарда), која је била углавном
унутрашња. Економски фактори који доводе до тешкоћа и дефицита у платном
билансу могу се класификоватаи у следеће врсте

-инфлација унутар привреде (јавља се као претерана потрошња у односу на

расположиви национални доходак),
-неусклађеност између трошкова и цена (јавља се као инфлациона спирала
трошкова и цена),
-структурне промене у домаћој привреди (доводе до погоршања у
националним економским односима са иностранством и све већу зависност од
репродукције од увоза),
-коришћење унутрашњег механизма дефицитног финансирања (када се
јављају тешкоће у коришћењу увеженог капитала),
-спољни фактори (који доводе до погоршања односа размене, негативно се
одражавају на увоз и извоз, односно девизни прилив и одлив што је карактеристика
савремених односа),
Конвертибилност – подразумева не само усаглашавање глобалних односа извоза и
увоза робе и услуга већ и одређену структуру извоза робе и услуга одређену повољну
рационалну усмереност увоза и извоза времеснку адекватност иностране
задужености одговарајућу производну струкутуру и капацитете више подешаване
дригим привредама а мање домаћим структуриним и развојним проблемима.
Елементи које треба свакако уважавати при уласку у конвертибилност су:

-динамика и ниво достигнутог економског развоја,

-структурне детерминанте и настале диспропорције у развоју,
-увозно – извозна компонента развоја,

Инструменти тржишта новца

На тржишту новца проедмет купопродаје су хартије од вредности емитоване од

стране централне банке или других субјеката којима позитивно право даје такву
могућност. При том се држи става да ли је нека хартија од вредности подобна за
есконт или реесконт тј да ли подлежу условима на отвореном тржишту.

На развијеном тржишту у резвијеним привредама користе се разни инструменти у

трговини хартијама од вредности.

Најзначајнији инструменти су

1) међубанкарска купопродаја новца,

2) краткророчне харитије вредности,
3) међубанкарска трговина вишковима обавезних резерви,
 Међубанкарска купопродаја новца

У дневним пословањима пословних банака појављује се на салду њиховог дневног

пословања вишкови и мањкови. Новац се на организованом или не организованом
тржишту новца позајмљује ради одржавања ликвидности банака и других
финанскијских институција како у ратким временским интервалима нпр дневна
пословања тако и на одређене временске интервале. Зато и можемо разликовати
дневни односно ноћни новац јер се трансакције обављају често током ноћи и
разликујемо термински новац који се посуђује ради одржавања ликвидностии у
дужем временском интервалу. Тај интервал може бити од једног до три месеца а
најдуже до године дана. Из тих разлога и разликујемо послове купопродаје дневног и
купопродаје терминског новца.
У вези дневног пословања на тржишту новца познајемо жирални новац који за
предмет пословања има тренутни вишак ликвидних средстава које пословна банка
као учесник на тржишту новца понуди другим банкама најчешће на рок од једног
дана или по астрономском рачунању времена на рок од двадесет четири часа који
тече од тренука када зајмопримац добије на рачун новац од зајмодавца. Жирални
новац се позајмљује на дуже ркове али обично не дуже од 30 дана.
Поставља се питање механизма одобравања зајмова на тако кратко време и за кратко
време. У том погледу нове техологије и брза комуникације између банака омогућавају
брзо пребацивање новца са једног на други текући рачун. Морамо знати и да између
банака постоје добри односи који се заснивају на поверењу и баш из тог разлога у
пракси постоје и такозвани «телефонски зајмови», који су некада били основни
инструментмада данас због сигурности промета постоје разни алтернативни
механизми у виду вредносних папира који донекле формализују то јест учвршћују
такав поступак.
Морамо рећи и то да овај вид зајмова прати и нешто више камата него што је то
каматна стопа на благајничке записе у циљу стимулисања оваквих зајмова зарад
одржавања ликвидности учесника на тржишту. То правило не важи баш увек
повољно економско политичке ситуације јесу стимуланс позајмице које одражавају
ликвидност у кратким времеснким интервалима. Од чега заправо и зависи каматна
стопа која је дакле директно условљена понудом и тражњом новчане масе.
 Закључак

Када се говори о новцу у оквиру кружног кретања привреде мисли се на новчане

доходке који примају грађани и њихове породице када предузетницима изнајмљују
услуге својих фактора производње. На другој страни њихва куповина робе и услуга
својих фактора производње. На другој страни њихвоа куповина роба и услуга
представљала је одговарајуће новчане издатке који су формирали новчани приход за
предузећа. С тим новачним приходима предузећа су поново могла да купују услуге
фактора производње и да настављају своју делатност. На тај начин новац је
омогућавао кружно кретање ресурса и роба у привреди. Међутим оваква слика
друштвене репродукције не би смела да прикрије суштинску разлику која постоји
између доходака домаћинства и прихода предузећа на једној страни и новца на другој
страни. Доходци и приходи представљају трошкове вредности док је новац фонд
вредности. Токови се увек мере по јединици времена. Фондови представљају стање
које постоји у једном тренутку. Токови подразумевају кретање фондова и увек се
односе на пресек стања у датом тренутку. Дакле новац представља један фонд, а
доходци и приходи трошкове. Предузећа морају да имају приступ ка одговарајућем
делу укупног новчаног фонда земље и користећи тај новац исплаћују накнаде
домаћинствима за коришћење њихових фактора производње. Домаћинства примају
новац и троше га на куповину роба и услуга. Тај новац се поново враћа предузећима
и улази у исту ону масу новца која је постојала пре него што је започео цео циклус
репродукције. Наравно поставља се питање колико пута се обрне једна иста новчана
маса у периоду од годину дана. Тај број обрта за годину дана назива се брзина обрта
новца и она представља једну од веома важних економских величина за
макроекономску стабилност привреде предузећа не стварају новац него се он емитује
од стране банкарског система. Она долазе у посед одговарајуће количине новца која
је неопходна да им омогући тржишне трансакције.
Литература:

1) Монетарне и јавне финансије - Менаџмент монетарне и јавне

економије С. Комазец, З. Ристић,
2) Основи економије - М. Лабус,
3) Основи економије - С. Гаврић,
4) Организација, дизајн, понашање, људски ресурси и промене -М.
Петковић, Н. Јанићијевић, Б. Богићевић-Миликић,
5) Привредно финансијски водич - М. Рајков,
6) Глобални финансијски менаџмент- Др. Ж. Ристић, Др. Слободан
Комазец,
7) Економика трговине и капитала- Др. Ј. Ковач,
8) Тржиште новца- Др. Живота Ристић,
9) Менаџмент рачуноводства -Др. И. Самарџић,
10) Финансијска ревизија и контрола - Др. Д. Милојевић,
11) Рачуноводство -Др. И. Самарџић,
12) Анализа пословања- Др. Б. Секулић,
13) Финансијски менаџмет - Б. Прокоповић,
14) Финансијски циљеви предузећа- Ј. Краљ,
15) Менаџмент и стратегија трансформације- Др. М. Милосављевић
Др. Х. Ханић,
16) Планирање и пословна политика предузећа - Др. З. Перић,
17) Организационо пословање- М. Петковић,
18) Планирање каадрова- Др. Д. Кавран, Др. Стане Можина, Мр. Јоже
Флорјанчић,
19) Менаџмент, процес, структура и понашање- А. Даниел
20) Управљање променама- Д. Ристић