Члан
210 45. IV. Казне
(4) Затвор од тридесет до четрдесет година не може се изрећи лицу које у
време извршења кривичног дела није навршило двадесет једну годину живота.
(5) Осуђеном којем је изречена казна затвора до једне године, суд може
одредити да се ова казна изврши на тај начин што осуђени не сме напуштати
просторије у којима станује, осим у случајевима прописаним законом који
уређује извршење кривичних санкција.
(6) Осуђеном којем је одређено извршење казне затвора на на-чин
предвиђен ставом 5. овог члана, а који једном у трајању до два-наест часова
или два пута у трајању до шест часова, самовољно на-пусти просторије у
којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржава у затвору.
(7) Приликом одређивања извршења казне затвора на начин прописан
ставом 5. овог члана, суд ће водити рачуна о техничким могућностима
извршења, као и о другим околностима од значаја за одмеравање казне.
(8) Осуђеном за кривично дело против брака и породице који жи-ви са
оштећеним у истом породичном домаћинству не може се одре-дити извршење
казне затвора на начин прописан у ставу 5. овог члана.
I. Казна лишења слободе, и поред настојања да се њена примена данас
што више ограничи увођењем њених алтернатива, и даље пред-ставља
најважнију казну у савременим казненим системима. Иако је општеусвојен
став да учиниоца не треба слати у затвор ако се може очекивати да се на
слободи применом одређених санкција може на њега утицати да више не врши
кривична дела, казна лишења слободе је и даље стуб система кривичних
санкција. Њен значај не произлази из њене честе примене (она се примењује
ређе него неке друге кривич-не санкције - у европским земљама се проценат
изречене казне ли-шења слободе креће од 10% до 20%, док је код нас тај
проценат нешто виши и последњих година се запажа његово повећање), већ из
тога што се, пре свега, од запрећене казне затвора очекује да има генерално
превентивно дејство и што неке друге санкције не би могле постојати без ње.
Наиме, кривичне санкције које се данас широко примењују управо као
супститут казни лишења слободе (нпр. условна осуда) би-ле би незамисливе
без постојања казне лишења слободе.
Када је реч о казни лишења слободе, јавља се већи број начелних питања у
вези са којима се у теорији заузимају различити ставови. По-себну пажњу
изазивају питања њеног прописивања, њених супститута гл а птргшатива^као и
проблем краткотрајних казни лишења слободе.
(9) У погледу прописивања казне лишења слободе основно питање које се
јавља јесте да ли предвидети једну врсту или више врста казни лишења
слободе. Не улазећи у ту расправу, може се констатовати да су ипак у већини
она законодавства која предвиђају више врста казне лишења слободе.
Решавање тог питања зависи и од тога да ли се у не-кој земљи могу створити
неопходни предуслови за извршавање раз-личитих казни лишења слободе, с
обзиром на то да се поједине врсте казне лишења слободе, пре свега, разликују
према томе како се извр-шавају. Друго питање које се тиче прописивања казне
лишења слободе јесте питање казнених распона. С обзиром на то да је у
савременом кривичном праву усвојен систем релативно одређених казни,
поста-вља се питање колико широки ти распони треба да буду. С једне стра-не,
они не смеју бити сувише уски јер 6и се тиме онемогућило правил-но
одмеравање казне, тј. изрицање оне казне која се заснива на свим околностима
везаним за учињено дело и учиниоца, али с друге стране, не смеју бити ни
сувише широки јер 6и то водило арбитрерности, па и кршењу начела
законитости у прописивању кривичних санкција. Како код нас, тако и у неким
европским кривичним законодавствима, запа-жа се негативна тенденција
прописивања сувише широких распона, са веома високим посебним
максимумом који се, код не тако малоброј-них кривичних дела, изједначава са
општим максимумом.
(10) Сазнање да се казном лишења слободе често постиже циљ
упра-во супротан жељеном, водило је трагању за кривичним санкцијама које
6и је замениле, или бар ограничиле њену примену. Уместо да делује
превентивно на учиниоца кривичног дела, ова казна од њега ствара личност
која се још више удаљава од друштва, од владајућих друштвених норми и
нормалног живота на слободи. Настојања да се нађу супститути и алтернатива
казни лишења слободе првобитно су се јавила само у вези са краткотрајним
казнама лишења слободе, да би данас то постала општа тенденција савременог
кривичног права. Не само да се тежи изналажењу алтернативе казни лишења
слободе, већ има и мишљења да кривично право све више треба да се
оријентише на неке нове кривичне санкције које би биле алтернатива
постојећим. Од алтернативних санкција које су у новије време уведене у европ-
ским земљама највише успеха има рад у јавном интересу. Рад у јавном
интересу (или општекорисни рад, рад у корист заједнице) уведен је у више
европских земаља (Немачка, Енглеска и Велс, Француска, Ирска, Италија,
Швајцарска, Шпанија, Португал итд.). Рад у јавном интересу као санкција
прописује се у одређеном трајању, тј. одређује се најма-њи и највећи број сати
рада, као и дужина временског периода, а суд у конкретном случају одређује
тачан број сати рада, као и време у коме