Цвеће – колико слатких тајни! Колико пријатних тајни!

Када
човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се
косне цвећа – заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће – то је радост за
наше људско сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна
сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче
неки раскош. Јесте ли приметили, људи обично своју претставу о рају
везују са цвећем.Није ли цвеће – најскривенији остатак изгубљеног раја?
Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато
је ваљда и мед од цвећа! Рајска сласт, и душа раја – пробија се кроз цвеће,
избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло, и јесте пакао,
најпре за цвеће. Јер је најосетљивије, јар је најрајскије од свега што
постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите
као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и
његовим духом. Цвеће – најјачи символ, и најизразитији, некадањег раја,
нечег рајског.
Преподобни Јустин Ћелијски