Artur Rembo – Arthur Rimbaud

Artur Rembo je rođen 1854. u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske. Rastao je u porodici
bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih školskih dana pokazao je
izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom
virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na
konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: "U glavi ovog
deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik
može da stvori svet umetnosti koji će proizvesti "totalnu obnovu", ako ne društva, a ono bar
umetnika. U maju 1871. piše Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije:
pesnik mora biti "kradljivac vatre", on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije
čovekovo "ja", koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog "ja". U Pismu
vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da će raditi na preobražaju svoga bića kako bi sebe
učinio vidovitim, a to se postiže dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula. On
zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istražuje samog sebe, da postane
više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik i vrhovni Učenjak kako bi na
kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov životni i pesnički program. Zbog
potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skučene sredine Šarlevila pokušava da pobegne
u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo
ulazi u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu.
Njegov raspusni život sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, zavšava se dramatično.
Verlen je pucao u Remboa i lakše ga je ranio kada je ovaj rešio da ga napusti i tom prilikom
završio u zatvoru. Rembo se vraća u roditeljsku kuću uz gorko osećanje poraza. Piše knjigu
pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izveštaja o
proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku
potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao
pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima
ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i
smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas
zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i
nastavlja život kao skitničar, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz
Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije
noge.

Napisao zbirke pesama:

Iluminacije (1872-74),
Sezona u paklu (1873).

Ofelija
I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju

Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako

Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,

voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;

Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!

Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose

Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan

Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!

Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge

Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.
Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,

Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,

Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

Uz muziku

Trgom isecenim u leje sirote,

Skverom gde red mori drvece i cvece,
Sipljiv se gradanin, pod maljem toplote,
U cetvrtak gordom glupošcu razmece.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Beležnik se kaci o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog catu vuce krupna dama,
A s njom ide vredni vodic za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bacvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumcaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okrecu k meni,
A drske im tajne iz ociju sjaju.
Cutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeda,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leda.
Cizmice im svucem i carape brže...
- Docaravši telo u zanosu plovim.
One tiho šapcu, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim...

Prvo vece

Ona se bila vrlo svukla,

A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

Zateceni

Tamni u snegu i u magli,

Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i - o jade! -
Oci im divni prizor slade
Dok Pekar hlebac mesi.
Motre ga kako testo sivo
Obrce, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I cuju - dobri hleb se pece,
Sa Pekarovih usta tece
Nekakav napev stari.
Tu šcucureni, ne micu se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog nocnog slavlja
Pletenica od hleba spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrci rime
S popcima raspevanim,
Pred rupom tom gde život diše
Ne vide svoje rite više
Ocima zacaranim.
O, svaki sneva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružicaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bedne hlace
I košulje im se izvlace
U zimskom vetru ljutom.

Zlo

Dok zvižde crveni ispljuvci karteca,

Kroz modrinu neba, dok citave cete,
Skerletne, zelene, kosi ratna seca,
Kraj Kralja cijih su rugalica mete,
Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
Cineci brda što dime se ... - O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cvecu, tamjanu, kaležu od zlata,
Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.

Njoj

U ružicasti vagon sa plavim jastucima

Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...
U vagonu, 7. oktobra 70.

Spavac u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom

Što srebrne prnje poludelo kaci
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zraci.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potocnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cvecu, on se u snu smeška,
Kao dete koje muci bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladic spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Oktobra 1870.

Moje boemstvo fantazija

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;

Imao sam cak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatocnik što u snu cvet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlace mi jedine.
- Bejah Palcic-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konacište,
A moja sazvežda šuštahu iz tmine,
Te, uz put sedeci u jesenje vece,
Ja ih osluškivah, pustivši da tece
Mojim celom rosa - sok što snagom vrca,
Pa, slažuci rime sred carobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi cipela - stopu pored srca
Gavrani

Gospode, kad se livada sledi,

Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cvece bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo cudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mucenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjucerašnjom žetvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hrašca u opcinjenoj noci
Nek majska ptica pesmu toci
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez buducnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.

San za zimu

Njoj
U ruzicasti vagon sa plavim jastucima
Sescemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.
Sklopices tada oci, da ne vidis kroz prozor
Sav cudovisni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nesto.
I sicusni poljubac vratom ce tvojim vesto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavsi "Trazi", ti ces prignuti glavu k meni
I trazicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce skitati svud...

Zaseli

Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem

Uokrug ociju, micu prste grube
I teme posuto pustim namcorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov cudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavicara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i vece taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osecaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršcu žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smedom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u cupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri...
Dignu se i frcu ko ošamarene
Macke, besnilo im lopatice širi,
Cakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite celave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Šcepavši vam oci ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mucki:
Kad se smire, liju otrov zena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kucki;
A vi ste u levku, celo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bica koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja ce da rube,
Dok tintano cvece, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.

Faunova glava

U zelenom lisju, škrilji s mrljom zlata,

U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cvecu san poljupce hvata,
Rasparavši živo taj prekrasni sag,
Unezveren faun širi svetle oci
I belim zubima grize crven cvet,
A s krvavosmede usne mu se toci,
Kao staro vino, smeh u šumski splet.
I kad je pobego poput veverice,
Smeh mu još treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac Šume, što od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.

Sedmogodišnji pesnici

I Majka, sklopivši svesku zadataka,

Gordo bi otišla, ne videc decaka,
Cije krupno celo i oci mu plave
Kažu da mu dušu sva gadenja dave.
Citav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvolicnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboci,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oci.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, cežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuce, zimi, mesecina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih ociju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na srackalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatecen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kcer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuc pletenicu;
On joj je u cošku grizao zadnjicu,
Jer gacice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je diso miris kože njene.
Bojo se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim ce Bibliju da cita;
Nocu bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrada stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzlece, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smracenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Citao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvecem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeci na caršavu belom,
Predoseca jedro svojom dušom celom!

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!

Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove ce požare da sprece.
Evo vam kejova, kuca, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u dašcane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuca od zlata, o pohotne kuje
Žderacice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noc grca, noc radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam pice blaži
Ocaj! Zar necete - kad sjaj razuzdani,
Rujuci kroz raskoš, uz vas, pocne teci -
Sliniti u caše, mrtvi, savladani,
Motreci kroz bele daljine, bez reci?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Cujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Cujte kako skacu usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jace pred nama!
Vino za prostacka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Mocite otrovom žice svojih šija!
Na decja temena Pesnik ce vam ruke
Spustiti, zboreci: "Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeci se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, cutke
- O gnjileži! - on ce sa sebe da zbaci!
I kad se, ištuci svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskace daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolecni trak dobrote i nade
U zeni, klonuvši, sacuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt vec hvata,
Pružen u buducnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije."
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao cir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Mocni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo kljuca, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik ce uzeti plac Osramocenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuce ljubavlju ko bicem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sredeno si, Društvo! - jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crveneceg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

Maja 1871.

Ruke Žane-Marije

Snažne su ruke Žane-Marije

I plamnim letom osuncane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Mocvara slasti da li toci
Po njima preliv smede boje?
Ili ih mesecina moci
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred žarkim nogama Madone
Zar ožuti ih zlatno cvece?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih tece.
Ruke što teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog placljivoga.
To nisu ruke rodake male,
Ni radnica, širokih cela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.
To su ruke što kicmu tlace,
Ruke što nikad zlo ne cine,
Ruke, od konjske snage jace,
Ruke kobnije no mašine!
Porazivši sve svoje jeze
I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!
Od svetine im smedi beleg
Ko u jucerašnjih nedara;
Buntovnici im dati žele
Poljupcem dokaz svoga žara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseci teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, andeoske ruke,
Bice se naše cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!

Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,

U zeleno: tajna rodenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: - E, koplja gordih santi,
Belina cadora, cvece zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom sticu ucenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Andeli i svetovi blude,
- Omega, Ociju silnih modri zraci!

Zvezda ti uli rumena svoj sjajni plac u uši,

Beskraj ti beo razli niz slabine svoj tok,
Na dojke ti se more biserom ride sruši,
Covek crn iskrvari uz vladarski tvoj bok.

Bištenja

Kad nemirno celo decakovo cezne

Da se mutni snovi ko roj beli vinu,
Uz krevet mu stanu dve carobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.
Stavivši decaka uz prozor, za kojim
Plavi vazduh tece po bujnome cvecu,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se strašnim i carobnim šecu.
On sluša šta peva dah im što miriše
Na med ružicasti; pesma koju blaži
Tihi šum pljuvacke na usni, gde diše
Jedan tihi uzdah što poljubac traži.
Sluša kako trepcu trepavice njine
U mirisnom miru, i kako ga draška
Elektricni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaška.
I vinom Lenosti omamljen, on sanja
Uzdah harmonike ludovanju sklone,
I oseca kako usred milovanja
Želja za plakanjem javi se, pa klone.

Pijani brod

Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke,

Ladari me, osetih, prestadoše vuci;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bucni.
Nosac sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego deciji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Slada nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežda obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku ridost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna covek nece.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac što raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oci ljudokožih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Tršcake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljuškale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleci...
Skoro otok, njišuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz užad mi zade
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba ko bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zade,
Jedan decak, cucnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lade.
Više tragom šlepova ne mogu da krecem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Lada-robijašnica strahovite oci.

Suza

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,

Pio sam, klececi usred nekog vresa
Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlacenog popodneva... Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-cuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog tece znoj.
Takav bih bogme bio za krcmu loša firma.
No nebo se do veceri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom nocnom strujom.
U devicanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pica nije bilo!

Maja 1872.

Dobra jutarnja misao

U cetiri jutrom, leti,

San ljubavni još se sanja.
Miris nocnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida tece,
S rukavima zasukanim
Komešaju Drvosece.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde ce raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za Radnike - podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti Ljubavnike
Cija je duša puna slavlja.
O Kraljice Pastira!
Daj Radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

Maja 1872.

Majski barjaci

Na blistavim granama lipe

Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Leprša medu ribizlama.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zaplicu vinogradi.
Lepotom andela nebo sja
Dok se pricešcuju azur i val.
Izlazim. Umrecu na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srecnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan - mrem.
Umesto što Pastire skoro
Smešnom smrcu dariva svet.
Nek me iscrpu godišnja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žed,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene.
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.

Pesma s najviše kule

O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obecanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreci tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nesto sav.
I bolesna žed se stvori
Da mi mrakom žile mori.
I Livada tako šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovištva, ah! tolika
Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja!
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!

Večnost

Nadosmo opet. - Kog?

Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.
Stražarska moja dušo,
Promrmljajmo priznanje
O ništavilu noci
I o tom ognju danjem.
Sad spona ljudskih mnjenja
I opštih oduševljenja
Na tebi više nema
I ti letiš prema.
Jer, satanska žeravice,
Nestrpljenje smiri
Jedino ona Dužnost
Što se iz tebe širi.
Tu orietur pada,
Tu više nade nema.
Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.
Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.

Maja 1872.

Zlatno doba

Ponekad jedan glas,

No uvek andeoski
- U pitanju sam ja -
Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom -
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu! . . . itd. . . .
A zatim jedan glas
- Zar nije andeoski! -
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Cuješ li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemackome tonu,
Al' puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se cudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mracne nesrece tvoje.
O lepa kulo naša,
Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno zacarana
Velikog našeg brata? itd . . .
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . . . itd. . . .

Juna 1872.

Svetkovine gladi

Moja gladi, Ano, Ano,

Na magarcu beži svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožde guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad što me goni.
Gle, lišce lista zemljom tom!
I voce gnjilo ceka mene.
Ljubice cu i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!

Moja gladi, Ano, Ano,

Na magarcu beži svom.

Avgusta 1872.

Šta su za nas, srce, ti slapovi krvi,

Žar, i sva zlocinstva, kad krike diže bes,
I jecaj celog pakla, što svaki poredak mrvi,
I vetra sa severa nad ruševinom ples,
I osveta sva? Baš ništa . . . ali ako nju
Želimo, smrt vam tada, kneževi, senatori,
Srušimo moc i pravdu, i istoriju svu!
Hocemo krv da tece! Da zlatni požar gori!
Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi,
Duše moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta!
Republike sveta, neka vas udar smlavi!
Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta!
Jer ko ce dici vihor da razjareno pali,
Ako ne mi i naša takozvana braca?
Vatreni druzi, divno ce da nam placa
Vecnost nerada, o ognjeni vali!
Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga!
Naša osveta stiže svuda na vodi i kopnu!
A nas ce same smrviti strašna snaga
Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu . . .
O prijatelji moji! - Da, srce, to su braca.
Napred, neznanci crni, iz zraka što nas guši.
O nesreco! osecam, potres u meni jaca,
I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se ruši.
Ništa zato; tu sam; još sam tu.

Sram

Tek kad se rez u mozak spusti

Da ga presece - u taj tren
Taj svežanj zeleni, beli, tusti,
Vazduhu nikad otvoren,
(Ah! On, treba da odsece
Svoj nos, i uši, usne skota,
Svoj trbuh! i da odaleci
Svoje noge! kakva divota!)
Ali, ne; ja mislim: dok
Rez ne pomogne glavi
I ne lupi šljunak u bok,
I plamen creva ne preplavi,
To smetajuce dete,
Poput životinje lude,
Nece prestati da plete
Varke, i izdajnik bude,
Ko macak u Gori Kamenoj,
Kroz sve sfere smrad mu digne!
Nek ipak na smrt mu, bože moj,
Molitva koja stigne!

Sećanje

Bistra voda; ko suze što mute decji vid,

belina ženskih tela što se na sunce valja;
svila, s cistotom krina, i zastava kralja
s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra andela; - Ne . . . sveže ruke od trave,
ruke crne i teške pokrece zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.

II

Ah! vlažna okna bistre mehure šire!

Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina decja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda nece da se smire.
Žuti kapak oka, cistiji od cekina,
neven vodeni - Suprugo, vernosti tvoja! -
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.

III

Mnogo uspravna gospa na livadi bdi

gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i citaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu andela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trci! Covek je otišao!

IV

Žal što prože cistu i mladu travu gustu!

Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta recnih gde buja divlji splet
kada klijati pocne trulež u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju placi!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mucno mulj izvlaci.

O prekratka ruko! o nepokretni brode!

Igracka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti - do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj camac, nepomican - a njegovo uže
na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?
O zamkovi, o vremena,
Koja je duša savršena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk srece
Kom pobeci niko nece.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreca piše.
Taj urok! napore mi ruši,
Vlada u telu mom, i duši . . .
Jer kako rec mi razumeti?
Zbog srece ona beži, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreca, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!

Pustinje ljubavi

Uvod

Ovi spisi poticu od jednog mladog, sasvim mladog coveka, ciji se život odvijao nije važno
gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne vodeci brigu ni o cemu poznatom, bežeci od svakog
moralnog pritiska, nalik na život vec mnogih kukavnih mladica. Ali on, toliko mrcvaren i
toliko smucen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije
voleo žene - iako pun krvi! - on je bio vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu svoju snagu, u
cudnim i tužnim zabludama. Iz snova što slede - njegovih ljubavi! - koji su ga obuzimali u
njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proisticu pitoma
religiozna razmišljanja. Možda ce se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana - oni su
ipak srcani i obrezani! Ali pošto ova cudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajucu
vlast, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela izmedu svih nas, i koja, kao što
izgleda, želi smrt, nade u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!

To je zbilja isto polje. Ista seoska kuca mojih roditelja: cak i prostorija sa nadvratnikom od
osmudenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme vecere, ima jedan salon sa svecama i
vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za rucavanje je veoma velik. Sluškinja! koliko se
secam bilo ih je više. - Bio je tamo jedan od mojih nekadašnjih mladih prijatelja, sveštenik i
odeven kao sveštenik, tada; tako je mogao biti slobodniji. Secam se njegove purpurne sobe, sa
prozorima od žutog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamocene u okean! Ja sam
bio napušten u toj kuci usred beskrajnog polja; citajuci u kuhinji, sušeci svoje blatnjavo odelo
pred domacinima, za vreme caskanja u salonu; samrtno uzbuden žuborenjem jutarnjeg mleka i
nocu prošlog stoleca. Bio sam u jednoj veoma mracnoj sobi; šta sam radio? Jedna sluškinja
dode k meni; mogu da kažem da je to bilo jedno kuce: iako je bila lepa i imala materinsku
plemenitost koja mi je neizreciva: cista, poznata, savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku. Cak
se ne secam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, ciju sam kožu uhvatio medu
dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek
nešto potkopava. Oborih je u jednu korpu s jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom
uglu. Secam se samo njenih gacica s belom cipkom. Zatim, o ocajanje, zid neodredeno
postade sena drveca, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noci.

II

Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam joj i ona mi govori. Bio sam u nekoj sobi,
bez svetlosti. Dodoše da mi kažu da je ona došla k meni, i ja je videh u mom krevetu, sasvim
moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuden, a osobito jer je to bio porodicni dom: stoga me
obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona - svetska dama koja se podaje: trebalo je da
ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj
neopisivoj slabosti padoh na nju i poceh se s njom vuci po cilimima, bez svelosti. Porodicna
svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada žena išceze. Isplakah više suza
nego što ih je bog ikad mogao da zatraži.
Izadoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noc i u bekstvo srece. To
je licilo na zimsku noc, sa snegom što ce zacelo ugušiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde
boravi ona, odgovarali su mi lažima. Nadoh se pred prozorima njenog svakovecernjeg
boravišta; otrcah u jedan vrt što je ležao pod mrtvackim pokrovom. Izbaciše me. Silno sam
plakao zbog svega toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu, i sedeci na
balvanima, pustio sam da s tom noci iz mene isteku sve suze. Razumeh da Ona pripada svome
svakodnevnom životu, i da ce se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se
nije vratila i nikad se nece vratiti. Voljena koja je došla k meni, što nikada ne bih bio
pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva deca sveta.

Bet-Saida, banja sa pet tremova, bila je stecište came. Izgledaše kao kobno ispiralište, uvek
pritisnuto kišom i plesnivo; a prosjaci su se komešali po unutrašnjim stepenicama pobledelim
od svetlucanja oluje, te prethodnice paklenih munja, i rugali se svojim plavim slepim ocima,
svom belom ili plavom rublju u koje su bili umotani patrljci njihovih udova. O vojnicka
perionice, o narodno kupatilo! Voda je bila stalno crna, i nijedan nemocnik nije padao u nju
cak ni u snu. To beše mesto gde je Isus izvršio prvo ozbiljno delo, sa gadnim bogaljima. Bio
je neki dan u februaru, martu ili aprilu, kad sunce od dva po podne širi veliku kosu svetlosti
po sahranjenoj vodi; i kako bih ja, dole, daleko iza nemocnika, mogao da vidim sve one
pupoljke i kristale i svice probudene tim jedinim zrakom, u tom su se odrazu, slicnom belom
andelu što leži na boku, micali svi beskrajno bledi odsjaji. Tada se svi gresi, laki i žilavi sinovi
demona, koji su, za malo osetljivija srca, cinili te ljude groznijima od cudovišta, htedoše baciti
u tu vodu. Nemocnici silažahu, ne rugajuci se više, nego sa željom. Govorilo se da oni koji su
prvi ušli izlaze isceljeni. Ne. Gresi su ih bacili natrag na stepenice i prisiljavali da traže druga
mesta, jer njihov Demon može da ostane jedino tamo gde je milostiva sigurna. Isus dode
odmah posle podnevnog casa. Niko nije dovodio ni prao životinje. Svetlost u ribnjaku bila je
žuta kao poslednje lišce u vinogradima. Božanski ucitelj stajao je pored jednog stuba;
posmatrao je sinove Greha; u njihovom jeziku demon
je plazio svoj jezik; i smejao se ili poricao. Diže se Uzeti, koji je ostao da leži na boku, i oni,
Osudenici, videše ga kako neobicno sigurnim korakom prolazi ispod tremova i išcezava u
gradu.

Boravak u paklu
Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj
su sva vina tekla.Jedne veceri posadio sam Lepotu na kolena. - I našao sam da je gorka. - I
izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo,
vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska
nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželate
da bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u
krvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. I
dobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada sam
gotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi možda
vratila apetit. Taj kljuc je milosrde. - Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! "I dalje ceš biti
hijena, itd. . . ." uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. "Zasluži smrt sa
svim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima." Ah! dosta mi je
svega. - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Ocekujuci neke male
zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili
poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.

Zla krv

Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u

borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne mažem kosu.
Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; - oh! svi poroci, jarost,
bludnost - velicanstvena bludnost; - narocito laž i lenost.
Užasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka
s perom vredi koliko i ruka s plugom. - Kakav je to vek ruku! - Ja nikad necu
imati ruku. A zatim, služenje vodi predaleko. Cestitost prosjaštva para mi srce.
Zlocinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio
moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od
žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. - Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka. -
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica.......

.....Da sam bar imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabež
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodocastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. - Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. - Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod nocima Nemacke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišcanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele - Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa - ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu - poputninu - imamo medicinu
i filosofiju - bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . .

.......Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zašto da se i ne okrece?

To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
ovo što govorim. Ja shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da
cutim.
-
Paganska krv se vraca! Duh je vec blizu; zašto mi Hristos ne pomogne dajuci
mi duši plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prošlo. Jevandelje! Jevandelje!
Oblaporno cekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od pamtiveka.
Evo me na armorickom žalu. Neka gradovi uvece pale svoja svetla. Moj dan se
svršio; ja napuštam Evropu. Morski vazduh ce sažeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koža ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
pušiti; piti pica jaka poput kipuceg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Vraticu se sa udovima od železa, mrke kože, besomucna pogleda: zbog moje maske
mislice da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju
ove divlje nemocnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu
spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
.....................

Ostajemo ovde. - Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev još od doba sticanja razuma
- koji se penje do neba, i tuce me, obara me, vuce me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije cuvati se pravde. - Mucni život, jednostavno poživincenje - podignuti
isušenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, gušiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
- Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos
ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!

Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krcme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim ocima sam
gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik -
i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava.
Na putevima, u zimskim nocima, kad sam bio bez ležaja, bez odece, bez hleba,
jedan je glas stezao moje sledeno srce: "Slabost ili snaga: ti si tu, i

Nastavak

to je snaga. Ne znaš ni kud ideš ni zašto ideš, udi svuda, odgovori na sve.
Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti." Ujutro bih imao tako izgubljen
pogled i tako mrtvo držanje da me oni koje sam sreo možda nisu ni videli.
Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo
kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srecom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva
kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi
zabranjena.
Nisam imao cak ni druga. Video bih sebe pred razdraženom gomilom, nasuprot ceti koja ce da
me
strelja, kako placem zbog nesrece koju oni nisu mogli razumeti, i kako opraštam!
- Kao Jovanka Orleanka! - "Sveštenici, profesori, gospodari, vi se varate
predajuci me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hrišcanin,
pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osecanja za
moral, ja sam životinja: vi se varate..."

Da, moje oci su zatvorene za vašu svetlost. Ja sam životinja, crnac. Ali zato
mogu da budem spasen. Vi ste lažni crnci, vi ste nastrani, svirepi, škrti. Trgovce,
ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe,
ti si crnac; pio si neocarinjeno pice iz Satanine fabrike. - Nadahnuce ovog
naroda jesu groznica i rak. Nemocnici i starci toliko su dostojni poštovanja
da traže da budu skuhani. - Najpromucurnije je napustiti taj kontinent, kojim
tumara ludilo da bi tim bednicima pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove
dece.
Da li još poznajem prirodu? Poznajem li sebe? - Ni reci više. Ja sahranjujem
mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, doboš, ples, ples, ples, ples! Ne vidim cak ni
onaj cas kad ce se belci iskrcati, i kad cu pasti u ništavilo.
Glad, žed, krici, ples, ples, ples, ples!

Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potciniti krštenju, odevati se, raditi.
Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo!
Ja nisam cinio zla. Dani ce mi biti laki, kajanje prištedeno. Duša ce mi sigurno
biti lišena muka, duša koja je gotovo umrla za dobro, koju ce ispuniti svetlost
stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni
mrtvacki sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup,
treba odbaciti trulež. ali casovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo
cas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram
u zaboravu svih nesreca?
- Brzo! Postoje li drugi životi? - Usnuti u bogatstvu nemoguce je. Bogatstvo
je uvek bilo opšte dobro, Samo božanska ljubav dodeljuje kljuceve nauke. Vidim
da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude!
Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je božanska ljubav. - Dve
ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom
sam ostavio duše cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene
izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji?
Spasite ih!
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati život. Volecu svoju bracu.
To više nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti.
Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.
Reka likera

Reka likera doline čudne plavi,

Neznana za nas:
Glas je prati stotine gavranova, - pravi
Anđeoski glas:
Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi
Vetar u šumski jaz.

To polje valja buntovnih tajni sene

I drevnog boja zanos sav
I parkove sjajne, kule napućene:
Tu nije svlad'o zaborav
Viteza lutalica strasti ugašene;
Ali nek vetar bude zdrav!

Nek pesak gleda taj vidik bez oblaka,

Hrabrost će da mu da.
Božji vojnici, gavrani, četo laka
Čija lepota šumom sja,
Gonite odavde lukavog seljaka
Što se patrljkom kucat zna.

Noć u paklu

Progutao sam ogroman gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! –
Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi,
gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako šuklja! Gorim
bas propisno. Požuri, đavole!
Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje, kad vazduh
pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni konvert, snaga i
mir, plemenita častoljublja, i znam li šta sve ne?
Plemenita častoljublja!
A to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se osakati zaista je osuđen, zar ne?
Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje učenje veronauke. Ja
sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto
nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je opet život! Slasti prokletstva biće
docnije jos dublje. Hoću zločin, brzo, nek padnem u ništavilo, po odluci ljudskog zakona.
Ćuti, ali ćuti! ..... Sramno je to prebacivanje ovde: Sotona koji tvrdi da je plamen gadan, da je
moj bes užasno glup. Dosta! ...... Dosta sa tim zabludama koje mi šapuću, s tim čarolijama,
lažnim mirisima, detinjastim svirkama. – Pa recite da posedujem istinu, da vidim pravdu :
moje rasuđivanje je zdravo i odresito, spreman sam na savršenstvo .... Ponos. – Koža na mojoj
glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah! Detinstvo, trava,
kiša, jezero na kamenju, mesečenina kada je zvonik tukao na dvanaest....... Đavo je tada na
zvoniku.Marijo! Sveta device! ..... Užasava me moja glupost.
A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi žele dobro .... Dođite .... Imam nekakav
jastuk na ustima, one me ne čuju, to su aveti. Zatim, niko nikada ne misli na drugog. Nek se
se ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, izvesno je.
Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju,
zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja
sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more.

Ah, gle! Časovnik života upravo se zaustavio. Ja više nisam na svetu. – Bogoslovija je zaista
ozbiljna, pakao je sigurno dole, - a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.
Koliko u pažnji polja ima obešenjastva .... Satan, Nečastivi, trči sa divljim semenkama ... Isus
ide preko purpurnih kupina, ne savijaću ih .... Isus je hodao po razljućenim vodama. Fenjer
nam ga je pokazao kako stoji, bled i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala .....
Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti rođenja,
budućnosti, prošlosti, kosmogonije , ništavila. Ja sam majstor u fatazmagorijama.

Slušajte! ...
Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i nekog ima : ja ne bih hteo rasuti svoje
blago. – Da li neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim
u potragu za prstenom? Želi li neko? Ja ću praviti zlato, lekove.
Poverite se dakle meni, vera daje olakšanje, vodi, ozdravljuje. Dođite svi, - čak i mala deca, -
da vas utešim, da se za sve vas raspe naše srce, - čudesno srce! – Siromasi, radnici! Ja ne
tražim molitava; samo vaše poverenje dovoljno mi je da budem srećan.

- I mislimo na mene. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreću da ne patim više.
Moj život je bio samo slatka ludost, to treba žaliti.
Koješta ! Nekreveljimo se što bolje možemo.
Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo pipanja je iščezlo. Ah!
moja kulo, moja Saksonska zemljo, moj avrbova šumo! Večeri, jutra, noći, dani .... Što sam
umoran!
Morao bih da imam svoj pakao za bes, svoj pakao za bes, svoj pakao za ponos, - i pakao
milovanja; koncert paklenih svetova.
Skoro sam mrtav od umora. To je grob, ja odlazim k crviima, o užase nad užasima! Satano,
lakrdijasu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim! Udarac vila, kaplju
plamena.
Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše nakaznosti. I ovaj otrov, taj hiljadu puta
prokleti poljubac! Moja slabost, krutnost sveta! Moj bože, milost, skrij me, držim se suviše
loše! – Ja i jesam i nisam sakriven.
To je plamen koji uzdiže sa svojim grešnikom.

Tajanstvo

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim
ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija
istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, - prema našem
licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

Being beauteous

Pred snežnim prostorom jedno visoko Biće, otelotvorenje Lepote. Fijukanje smrti i krugovi
gluhe muzike čine da se to obožavano telo širi, raste i drhti poput aveti; na divnoj puti
svakoga časa planu grimizne i crne rane. Čiste boje života igraju, tamne i oslobađaju se oko
Priviđenja, na radilištu. I drhtaji se dižu i tutnje, i dok se besomučni ukus tih događanja
opterećuje promuklom muzikom i smrtonosnim fijukanjem koje svet, daleko iza nas, baca na
našu prekrasnu majku, - ona uzmiče, ona se uspravlja. Oh! - naše su kosti odevene u novo
zaljubljeno telo.
O pepeljevo lice, mali štite od vlasti, ruko od kristala! Tope, na koji moram da se strmoglavim
u gužvi drveća i lakog vazduha!

Cvetovi

Sa zlatne stepenice, - između svilenih vrpca, sivih koprena, zelenih kadifa i kristalnih
koturova što se crne kao tuč na suncu, - ja vidim cvet pustikare kako se otvara na cilimu od
srebrnog filigrana, očiju i kose.
Žuti dukatu rasuti po ahatu, mahagonski stubovi što podupiru smaragdno kube, buketi belog
satena i tananih prutova od rubina okružuju vodenu ružu.
Poput boga s ogromnim plavim očima i snežnim oblicima, more i nebo privlače na mramorne
terase mnoštvo mladih i mirisnih ruža.