Pogl-03-Tehnike Za Pren Pod (40-98) PDF

Prenos podatka – Tehnike za prenos podataka
3. Tehnike za prenos podataka

Verovatno najfundamentalniji aspekt sistema za prenos podataka odnosi se na tehniku koja se
koristi za predaju podataka izmedju dve tačke (predajnika/prijemnika).
Prenos podataka izmedju predajnika i prijemnika vrši se preko prenosnog medijuma. Prenosni
medijum može biti:
a) trasiran (guided) ili
b) netrasiran (unguided).
U oba slučaja komunikacija se ostvaruje zahvaljujući prostiranju elektromagnetnih talasa. Kod
trasiranog prenosa prostiranje talasa (adekvatniji termin u ovom slučaju je električni signal) se usmerava
duž fizičkih puteva kakvi su upredeni kablovi, koaksijalni kablovi, optička vlakna, itd. Kod netrasiranog
prenosa prostiranje elektromagnetnih talasa se vrši kroz vazduh, vakum, tečnost.
Prenosni put izmedju dve tačke naziva se veza (link), a deo veze koji je namenjen prenosu podataka
zovemo kanal. Termin direktna veza (direct link) se odnosi na prenosni put izmedju dva uredjaja duž
koga se prostiranje signala izmedju predajnika i prijemnika ostvaruje bez posrednika. U ovom slučaju kao
posrednici na prenosnom putu ne smatraju se uredjaji tipa pojačavač ili repetitor čija je osnovna uloga da
povećaju snagu (amplitudu) signala duž prenosnog puta, tj. da kompenziraju slabljenje, signala kroz
prenosni medijum.
Na slici 3.1 prikazane su dve konfiguracije koje se najčešće koriste kod trasiranog prenosa. Kod
usmerenog prenosa tipa tačka-ka-tački (point-to-point) prikazan na slici 3.1 a) ostvarena je direktna veza
izmedju predajnika i prijemnika, a kod višetačkaste (multipoint) konfiguracije medijum za prenos je
deljiv izmedju većeg broja uredjaja (vidi sliku 3.1 b)).
Predajnik/ Prenosni Pojačavač Prenosni Predajnik/

prijemnik medijum ili repetitor medijum prijemnik
0 ili više
a) Point-to-point (tačka-ka-tački)
Predajnik/ Predajnik/ Predajnik/ Predajnik/

prijemnik prijemnik prijemnik prijemnik
Pojačavač
Prenosni medijum Prenosni medijum
ili repetitor
0 ili više
b) Multipoint (višetačkasta)
Slika 3.1 Konfiguracije kod usmerenog prenosa
40
3.1. Načini komuniciranja
Razlikujemo tri načina prenosa (vidi sliku 3.2)

a) simpleks (simplex)- signali se prenose (predaju) samo u jednom smeru; jedna stanica je predajnik,
a druga prijemnik.
b) polu-dupleks (half-duplex) - obe stanice mogu vršiti predaju/prijem po istom kanalu, ali ne
istovremeno, (kada je jedna predajnik druga je prijemnik i obratno).
c) potpuni dupleks (full-duplex) - obe stanice mogu istovremeno vršiti predaju koristeći posebne
kanale po jedan za svaki smer prenosa.
Tx Rx
jednosmerni kanal
a)
Tx Rx
dvosmerni kanal
Rx Tx
b)
Tx Rx
Rx Tx
c)
Slika 3.2 Načini prenosa signala: a) simpleks; b) polu- dupleks; c) potpuni-dupleks

Napomena: Tx - predajnik (transmitter); Rx - prijemnik (receiver)
Signal koji se prenosi duž prenosnog puta funkcija je kako vremena tako i frekvencije. Zbog toga je
neophodno poznavati oba domena, frekventni i vremenski, da bi se vršilo procesiranje signala.
3.1.1. Koncept vremenskog domena
U funkciji vremena, elektromagnetni signal može biti kontinualni ili diskretni. Kontinualni signal je
onaj kod koga se vrednost signala "glatko" menja sa vremenom. Drugim rečima ne postoje prekidi ili
diskontinuiteti signala. Matematički posmatrano:
Signal s(t) je kontinualan (neprekidan ) ako:
lim s(t ) = s ( a )
t →a
za sve vrednosti a.
Diskretni signal je onaj kod koga je za odredjeni vremenski period amplituda signala konstantna, a
zatim se menja na drugi konstantni nivo. Na slici 3.3 prikazana su oba tipa signala. Kontinualni može da
predstavlja govor, a diskretnom obično odgovara prezentacija binarnih jedinica i nula kod digitalnih
elektronskih sistema.
41
Amplituda
(V)
Vreme
a) kontinualni
Amplituda
Vreme
b) diskretni
Slika 3.3 Kontinualni i diskretni signali
3.1.2. Koncept frekventnog domena
U suštini, elektromagnetni signal se sastoji od većeg broja komponenata čija je frekvencija različita.
Na primer, signal:
s( t ) = sin( 2π f 1 t ) + 1 3 sin( 2π ( 3 f 1 ) t )
je prikazan na slici 3.4. Komponente ovog signala su sinusni talasni oblici frekvencije f1 i 3f1. Sledeća
zapažanja su važna za sliku 3.4:
1. Druga fekvencija je celobrojni umnožak prve. Kada su sve frekventne komponente signala
celobrojni umnošci jedne frekvencije, tu frekvenciju nazivamo osnovnom frekvencijom (osnovni
harmonik);
2. Perioda ukupnog signala jednaka je periodi osnovne frekvencije. Perioda komponente 2 π f 1 t je
T = 1 f 1 , a perioda s (t ) je takodje T (vidi sliku 3.4 c)).
42
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
a) sin(2 π f 1 t )
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
b) 1 3 sin(2 π (3 f 1 ) t )
43
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
c) sin(2 π f 1 t ) + 1 3 sin(2 π (3 f 1 )t )
Slika 3.4 Sabiranje komponenata različitih frekvencija
Spektar signala predstavlja opseg frekvencija koje taj spektar sadrži. Za signal sa slike 3.4 c)
spektar signala se nalazi izmedju f1 i 3 f1. Apsolutni propusni opseg (absolute bandwidth) signala je onaj
koji odgovara širini spektra. Za slučaj sa slike 3.4.c) propusni opseg je 2 f1. Kod najvećeg broja signala
propusni opseg je beskonačn. Ipak najveći deo energije signala sadrži se u relativno uskom frekventnom
opsegu. Ovaj opseg je poznat kao efektivni propusni opseg (effective bandwidth), ili skraćeno propusni
opseg.
44
3.2. Odnos izmedju brzine prenosa i propusnog opsega
Koncept efektivni-propusni-opseg je često puta nejasan. Već smo ukazali da je to opseg u okviru
koga se sadrži najveći deo energije signala. Termin "najveći" u ovom kontekstu je proizvoljan. Suština je
u sledećem: i pored toga što zadati talasni oblik može da sadrži frekvencije u širem frekventnom opsegu,
prenosni medijum je taj koji ograničava brzinu sa kojom se prenose podaci.
Da bi objasnili ove odnose, nešto detaljnije, analiziraćemo talasni oblik prikazan na slici 3.5.
A
Vrednost signala
0
vreme
-A
Period =T=1/f1
a) sinusni talasni oblik
A
Vrednost signala
0
vreme
-A
Period =T=1/f1
b) pravougaoni talasni oblik

Slika 3.5 Periodični signali
Usvojimo da pozitivni impuls predstavlja binarnu 1, a negativni impuls odgovara binarnoj 0. U
tom slučaju talasni oblik sa slike 3.5 predstavlja binarni niz 1010.... Trajanje svakog impulsa je 1 2 f 1 , a
to znači da je brzina prenosa podataka 2 f 1 bitova u sekundi (bps - bits per second). Sada se postavlja
sledeće pitanje: Koje su frekventne komponente ovog signala ? Da bi odgovorili na ovo pitanje posmatrajmo
ponovo sliku 3.4. Sabiranjem sinusnih talasnih oblika čije su frekvencije f 1 i 3 f 1 dobijamo talasni oblik
koji je sličan pravougaonom obliku. Ako proces sabiranja (dodavanja) sinusnih talasnih oblika produži,
dodavanjem oblika čija je frekvencija 5 f 1 dobiće se rezultantni signal prikazan na slici 3.6a), a zatim
dodavanjem i komponente čija je frekvencija 7 f 1 talasni oblik sa slike 3.6.b). Frekventne komponente
pravougaonog talasnog oblika možemo izraziti kao
45
∞
1
s( t ) = A * ∑
k neparno k
sin( 2π kf 1t )
k −1
Ovaj talasni oblik ima beskonačni broj frekventnih komponenti, a shodno tome i neograničeni
propusni opseg. Ipak, amplituda k-te frekventne komponente, k f 1 , je samo 1 k , tako da najveći deo
energije talasnog oblika nosi prvih nekoliko frekventnih komponenata. Sada se čitaocu postavlja ponovo
jedno pitanje: Šta će se desiti ako se propusni opseg ograniči na prve tri frekventne komponente? Odgovor na
ovo pitanje je prikazan na slici 3.6.a). Kao što se vidi rezultantni talasni oblik veoma je blizak
originalnom.
1
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
a) sin(2 π f 1 t ) + 1 3 sin(2 π (3 f 1 )t ) + + 1 5 sin(2 π (5 f 1 )t )

1
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
b) sin(2 π f 1 t ) + 1 3 sin(2 π (3 f 1 )t ) + 1 5 sin(2 π (5 f 1 )t ) + 1 7 sin(2 π (7 f 1 )t )
46
0.5
-0.5
-1
0 0.5 1.0 1.5 2.0 T
c) ∑ 1 k sin(2 π k f ) t
1
Slika 3.6 Frekventne komponente pravougaonog talasnog oblika (T=1/f1)
Pretpostavimo sada da želimo koristiti digitalni prenosni sistem koji je u stanju da prenosi signale
čiji je propusni opseg 4 MHz . Pokušajmo da prenesemo alternativnu sekvencu logičkih jedinica i nula
(1010...) talasnim oblikom kakav je onaj prikazan na slici 3.6.c). Ponovo se postavlja pitanje: Koju brzina
kod prenosa podataka možemo ostvariti? Pokušajmo prvo da aproksimiramo pravougaoni talasni oblik
talasnim oblikom prikazanim na slici 3.6.a).
I pored toga što ovaj talasni oblik predstavlja "izobličeni" talasni oblik pravougaonih impulsa, čini
se da je on suviše blizak praougaonom talasnom obliku i da će predajnik biti u stanju da jasno odredi šta
je logička 1 , a šta logička 0 . Sada, ako usvojimo da je f 1 = 1 MHz , tada će propusni opseg signala biti:
s (t ) = sin ((2 π ∗ 10 6 ) t ) + 1 3 sin ((2 π ∗ 3 ∗ 10 6 ) t ) + 1 5 sin ((2 π ∗ 5 ∗ 10 6 ) t )
( )
pri čemu 5 ∗ 10 6 − 10 6 = 4 MHz . Naglasimo da je za f 1 = 1 MHz perioda osnovne frekvencije
T = 10 −6 = 1 µ s . Shodno prethodnom, ako tretiramo ovaj talasni oblik kao niz logičkih 0 i 1 , jedan bit
se javlja (trajanja je) na svakih 0.5 µ s , tako da je brzina prenosa podataka 2 ∗ 10 6 = 2 Mbps . Kao
zaključak: Sa propusnim opsegom od 4 MHz , moguće je postići brzinu prenosa podataka od 2 Mbps .
Sada, predpostavimo da imamo na raspolaganju propusni opseg od 8 MHz i posmatrajmo ponovo
sliku 3.6.a), ali sa f 1 = 2 MHz . Koristeći isti način razmišljanja kao u prethodnom slučaju, za propusni
opseg signala imaćemo: 5 ∗ 2 ∗ 10 6 − 2 ∗ 10 6 = 8 MHz . No, u ovom slučaju kT = 1 f 1 = 0.5 µ s . Kao
rezultat, jedan bit se prenosi (javlja se) na svakih 0.25 µ s što rezultira bitskom brzinom prenosa od
4 Mbps . To znači da se dupliranjem propusnog opsega duplira i potencijalna brzina prenosa podataka.
47
Smatrajmo sada da je talasni oblik sa slike 3.4.c) adekvatan za aproksimaciju pravougaonog

talasnog oblika. Ovo ukazuje da razlika izmedju pozitivnog i negativnog impulsa sa slike 3.4.c) je
dovoljna da se ovaj talasni oblik može uspešno koristiti za predstavljanje sekvence jedinica i nula.
Neka je sada f 1 = 1 MHz . Koristeći ponovo isti način razmišljanja kao i u prethodnim
slučajevima, za propusni opseg signala sa slike 3.4.c) imamo 3 ∗ 2 ∗ 10 6 − 2 ∗ 10 6 = 4 MHz . No, u ovom
slučaju imamo da je kT = 1 f 1 = 0.5 µ s . Kao rezultat, jedan bit se javlja (prenosi se) na svakih 0.25 µ s ,
što odgovara brzini prenosa od 4 Mbps . To znači da zadati propusni opseg može, u zavisnosti od zahteva
prijemnika, da podrži različite brzine prenosa podataka.
Na osnovu prethodne diskusije moguće je doneti sledeće opšte zaključke:
1) U opštem slučaju, talasni oblik digitalnih signala ima neograničeni propusni opseg. Kada se ovaj
talasni oblik prenosi kao signal kroz medijum, priroda medijuma će ograničiti propusni opseg signala
koji se može preneti. Šta više, za zadati medijum, što je veći propusni opseg signala koji se prenosi, to
je veća i cena koja mora da se plati. Zbog ovoga, ekonomski i praktični razlozi su ti koji diktiraju da
se digitalna informacija aproksimira signalom ograničenog propusnog opsega.
2) Ograničenje propusnog opsega dovodi do pojave izobličenja. Kada je signal izobličen teže ga je,
na prijemnoj strani, interpretirati (obnoviti). Što je uži propusni opseg, to su izobličenja veća, a samim
tim veća i potencijalna greška (verovatnoća) koju prijemnik može da učini kod prihvatanja signala.
3) Na slici 3.7 prikazan je uticaj propusnog opsega na digitalni signal. Kada je propusni opseg od
1700 do 2500 Hz , prezentacija je dobra. U opštem slučaju, ako je brzina prenosa digitalnog signala
W bps , tada se veoma dobra prezentacija može postići sa propusnim opsegom od 2 ∗ W Hz . U
principu, što je brzina prenosa signala veća, veći je i njegov efektivni propusni opseg.
4) Ako zamislimo da je propusni opseg centriran oko neke frekvencije koju ćemo nazvati centralna
frekvencija (center frequency), tada, što je centralna frekvencija viša, to je i potencijalni propusni
opseg širi, a i brzina kod prenosa podataka je veća. Na primer, ako je signal centriran oko 2 MHz tada
je maksimalni propusni opseg 4 MHz .
48
0 1 0 0 0 0 1 0 0
Impulsi pre prenosa
Bit rate: 2000bps
Impulsi posle prenosa

Širina propusnog opsega
500 Hz

900 Hz

1300 Hz

1700 Hz

2500 Hz

4000 Hz
Slika 3.7 Efekat propusnog opsega na oblik digitalnog signala
3.3. Paralelni i serijski prenos
Računarski sistemi memorišu i procesiraju podatke u formi bitova koji su uredjeni kao reči
fiksnog obima. Memoriju računara čini niz lokacija pri čemu svaka ima svoju jedinstvenu adresu.
Računarski sistemi mogu manipulisati sa rečima obima 8-, 16-, 32-, 64- bita, itd. U okviru velikog broja
gradivnih blokova računarskog sistema podaci se prenose u paralelnoj formi, što znači da je svakom bitu
u okviru reči dodeljen po jedan prenosni put. Primer paralelnog prenosa podataka uobičajeno se sreće kod
hardverskih interfejs ploča za pobudu štampača, kao i interfejs ploča za spregu sa diskom.
Kod paralelnih interfejsa, kakva je recimo sprega računara sa štampačem, potrebno je uvesti neki
vid signalizacije koji će na odredjeni način, sa jedne strane, ukazati kada su podaci na izlazu računarskog
sistema raspoloživi/validni, a sa druge strane, kada je (da li je) štampač spreman da prihvati novi podatak.
Glavni razlog uvodjenja signalizacije predstavlja velika razlika u brzini rada uredjaja koji se medjusobno
povezuju. Konkretnije, računar može da generiše nove podatke svakih 100 n s (taktne frekvencije kod
savremenih računara su reda nekoliko stotina MHz ), dok štampač može da štampa podatke brzinom reda
100 znakova u minuti (postoje i štampači koji mogu štampati do 30000 znakova u minuti). Da bi se na
jedan regularan način ostvarila korektna razmena podataka izmedju uredjaja koriste se posebni signali
poznati kao handshake signali. Procedura kojom se reguliše način razmene podataka i tajming naziva se
handshake procedura. Na slici 3.8. prikazana je handshake procedura koja se uobičajeno koristi kod
paralelnog interfejsa.
49
n-to bitna paralelna magistrala

r š
a n t
č podaci dostupni - DAV a
u m
n p
a podaci prihvaćeni - DAC a
r č
a)
DAV t
DAC t
podaci su raspoloživi podaci su prihvaćeni

na magistrali od strane štampača
b)
Slika 3.8 (a) Paralelni prenos; (b) handshaking (rukovanje)
U trenutku kada se upravljački signal DAV (Data Available) menja sa nisko-na-visoko računar
signalizira štampaču da je podatak, prisutan na magistrali, dostupan. Sa druge strane, kada štampač
prihvati novi podatak on postavlja signal DAC (Data Accepted) na visoko. Paralelni način prenosa
podataka pogodan je kod onih aplikacija kada su uredjaji bliski jedan drugom. Kada signale (podatke)
treba prenositi na veća rastojanja paralelni prenos postaje nepraktičan iz sledećih razloga: Kabliranje je
složenije, prenos postaje nepouzdaniji zbog različitih kašnjenja signala duž vodova, a greške u prenosu se
teže otkrivaju u slučaju kada dodje do nekog kratkog spoja ili prekida linija (žica u kablu).
Alternativni pristup kod prenosa podataka je onaj koji se zasniva na serijskom prenosu. Kod ovog
načina prenosa postoji samo jedna linija po kojoj se prenose bitovi podataka. I pored toga što je serijski
prenos sporiji od paralelnog prenosa, kabliranje je jednostavnije, a greške u prenosu se lakše otkrivaju.
Svaki bit serijskog niza podataka trajanja je odredjenog vremenskog perioda koji se naziva signalni
elemenat. Signali se predstavljaju pozitivnom vrednošću za logičku jedinicu, a nultom vrednošću za
logičku nulu.
50
3.4. Asinhroni i sinhroni rad
Bilo koji komunikacioni sistem za prenos podataka čine, u najrudimentiranijem obliku, predajnik,
prijemnik i neki oblik komunikacionog kanala. Predajnik generiše niz podataka pri čemu je tajming
svakog bita pod kontrolom taktnih impulsa.
Asinhroni prenos
Sistem kod koga predajnik može u bilo kom trenutku generisati bitove kažemo da koristi
asinhroni prenos. Ključne karakteristike asinhronog prenosa su te da predajnik ne predaje prijemniku bilo
kakvu informaciju o lokalnom taktnom impulsu ili tajming bit. Zadatak prijemnika je da interpretira
dolazeće signale i da korektno interpretira svaki dolazeći bit. U suštini asinhroni prijemnik ne regeneriše
takt na osnovu dolazećeg signala. Naime, predajnik i prijemnik koriste posebne taktne impulse čije su
frekvencije veoma bliske jedna drugoj. Sa ciljem da se odredi korektni početak rada prijema koristi se
metod rada poznat kao start-stop (vidi sliku 3.9).
pasivno pasivno
stanje stop stanje
dolazeći
signal start
takt
prijemnika
Slika 3.9 Start-stop operacija

Kada se podaci ne predaju linija se nalazi u pasivnom (idle) stanju. Podatku prethodi start-bit koji
je trajanje jednog bitskog intervala i suprotnog je polariteta u odnosu na pasivno stanje. Nakon toga slede
nekoliko bitova podataka (obično je osam). Na kraju se pridružuje stop-bit koji je istog polariteta kao i
pasivno stanje. (Trajanje pasivnog stanja može biti proizvoljno). Stop bit se uvodi sa ciljem da se jasno
razgraniči zadnji bit prenetog znaka. Kada prijemnik detektuje prednju ivicu start-bita on aktivira
generisanje prijemnog takta. Prva pojava taktnog impulsa je tako podešena da se javi na sredini, ili oko
sredine, prvog bita podataka i koristi se za strobovanje bita u registar ili leč. Sa narednim taktnim
impulsima, za ostale bitove podataka, proces se ponavlja. U suštini, ako je taktna frekvencija prijemnika i
predajnika identična, strobovanje će se uvek javljati (dešavati) na sredini trajanja bitskog intervala. Zbog
različitih frekvencija predajnika i prijemnika ipak dolazi do "klizanja" tako da, ako se broj bitova
povećava, koincidencija taktnih impulsa i princip strobovanja podataka na sredini bitskog intervala se
narušava. Imajući ovo u vidu, a iz razloga pouzdane detekcije, obim (trajanje) asinhronog signala
ograničen je na 12 bitova (misli se na prenos jedinstvenog karaktera (znaka) jer je se sinhronizacija kod
ovog prenosa ostvaruje na nivou jednog znaka).
51
Sinhroni prenos
Daleko efikasniji način za održavanje sinhronizacije kod komunikacione veze je onaj koji se
zasniva na sinhronom prenosu (synchronous transmission). Podaci koji se sinhrono predaju dolaze do
prijemnika kao kontinualni niz u regularnim vremenski definisanim bitskim intervalima. Predajnik i
prijemnik mora da rade sinhrono, a to se ostvaruje korišćenjem sinhronizacionih signala na nivou takta.
Predajnik generiše taktni signal koji mora biti prenet do prijemnika bilo preko posebnog kanala ili
direktno regenerisan od strane prijemnika iz dolazećeg signala. Zbog toga, u predajnoj poruci mora biti
emitovana i informacija o sinhronizaciji. Princip regenerisanja takta kod ovog načina prenosa prikazan je
na slici 3.10.
ulazni kolo za izlazni

signal detekciju podaci
prijemni
takt
kolo za
regeneraciju
takta
Slika 3.10 Sinhroni prijemnik

Uobičajeno podaci se predaju kao okviri, tj. ramovi (frame) fiksnog obima (vidi sliku 3.11) pri
čemu svaku informaciju na početku i kraju prate specijalni bit oblici nazvani preambule (preamble).
Svrha preambule je da ostvari sinhronizaciju predajnog i prijemnog oscilatora pre početka prijema
informacionih bitova. Više detalja o ovoj problematici biće dato kasnije.
ram
preambule informaciono polje preambule
Slika 3.11 Oblik okvira kod sinhronog prenosa
52
3.5. Brzina signaliziranja
Brzina prenosa podataka (data rate ili transmission rate) se definiše kao broj prenetih bitova u
toku odredjenog vremenskog perioda podeljen sa tim vremenom, a meri se u bitovima u sekundi (bps).
Pri ovome veoma je važno da se pravi razlika izmedju termina brzina prenosa koja se meri u bps i brzina
signaliziranja (signalling rate) koja se meri u baud-ovima. Brzina signaliziranja se odnosi na brzinu
prenosa jednog signalnog elementa.
Primer 1:
Kod asinhronog prenosa format prenosa jednog znaka (karaktera) je sledeći: 5 informacionih
bitova svaki trajanja 20 ms , jedan start bit trajanja 20 ms i stop bit trajanja 30 ms . Odrediti brzinu
prenosa u bps i brzinu signaliziranja u baud-ovima.
Odgovor:
Vreme potrebno da se prenese jedan znak iznosi
T z = (6 ∗ 20 ) + 30 = 150 m s
Ukupan broj bitova koji se prenosi u toku ovog perioda je 7.
Brzina prenosa = 7 (150 ∗ 10 −3 ) = 46 ,67 bps
Vreme trajanja najkraćeg signalnog elementa je 20 ms, zbog toga je
Brzina signaliziranja = 1 ∗ (20 ∗ 10 −3 ) = 50 baud − a
53
3.6. Procena grešaka kod prenosa podataka
U toku prenosa podataka dolazi do pojave grešaka. Naime, logička 1 može da se primi kao logička
0 i obratno. Obično, broj grešaka za koje postoji verovatnoća da se jave u sistemu se izražava kao bit
error rate (BER). Na primer, BER od 10-4 znači da će se pogrešan bit primiti sa verovatnoćom od 10-4, tj.,
u proseku, jedan bit na svakih 10000 (104) će biti pogrešan. Jedan od glavnih uzroka pojave grešaka
predstavlja šum (vidi sliku 3.12).
Podaci
0 1 0 0 1 1 0 1
koji se predaju
V
Poslati
Vreme, t
podaci
-V
Tipično primljeni
t
podaci
Trenuci
uzorkovanja t
Primljeni
0 1 0 0 0 1 0 1
podaci
Bir greška
Slika 3.12 Prijem signala sa greškom

Veliki broj sistema koristi odredjenu formu kontrole greške sa ciljem da poboljša ukupni BER. U
najjednostavnijem obliku koristi se odredjena forma detekcije greške. To znači da je prijemnik svestan
da je u okviru odredjene grupe primljenih bitova došlo do greške, ali ne zna koji su bitovi primljeni kao
pogrešni, pa zbog toga ih ne može korigovati.
Provera parnosti je najjednostavnija tehnika za detekciju jednostrukih (ili neparnih) grešaka. Kod
sistema za korekciju grešaka prvo se vrši detekcija grešaka, nakon toga se identifikuju pogrešne bit
pozicije i na kraju vrši ispravljanje grešaka. No i pored preduzetih mera ne postoji metod ili sistem koji je
u stanju da garantuje 100% korekciju i detekciju grešaka. Više detalja o ovoj problematici biće dato
kasnije.
54
3.7. Analogni i digitalni prenos podataka
Termini analogni i digitalni odgovaraju, u grubim crtama, terminima kontinualni i diskretni. Ova
dva termina se često koriste kod prenosa podataka u kontekstu korišćenja pojmova podaci, signali i
prenos.
U principu pojam podaci kao entitet usko se povezuje sa pojmom informacija, dok pojam prenos
predstavlja komuniciranje podacima putem prostiranja i procesiranja signala. Ilustracije radi tipičan
primer analognih podataka su audio-akustični talasi koji se direktno primaju od strane čovečjeg uva kao
senzora, dok reprezenti digitalnih podataka koje imaju diskretne vrednosti su tekst i celobrojne vrednosti
(integer).
Sa druge strane analogni signal predstavlja kontinualno promenljivi elektromagnetni talas koji se
u zavisnosti od frekvencije prostire kroz različite medijume (optički kablovi, atmosfera). Pojam digitalni
signal se odnosi na sekvencu naponskih impulsa koji se prenosi preko žičanih veza kao medijum za
prenos.
Analogni i digitalni podaci se mogu predstaviti, a shodno tome i prenositi, analognim ili
digitalnim signalima (vidi sliku 3.13).
Analogni podaci
Analogni signal
(govor, zvuk, talasi)
Telefon
Digitalni podaci Analogni signal

(binarno predstavljeni naponski impulsi) (modulisan na frekevenciji nosioca)
Modem
Analogni signal Digitalni signal
Kodek
Digitalni podaci Digitalni signal

Digitalni
transmiter
Slika 3.13 Analogni i digitalni prenos analognih i digitalnih podataka
55
Osnovne karakteristike svake od četiri kombincije sa Slike 3.13 date su na Slici 3.14 a) i b).
analogni signal digitalni signal

postoje dve alternative:
a) signali imaju identičan analogni podaci se kodiraju
analogni podaci spektar kao i analogni podaci koristeći codec koji generiše
b) vrši se kodiranje analognih digitalnu bit povorku
podataka, a signali pripadaju
različitim delovima spektra
postoje dve alternative:
a) signal čine dva naponska
digitalni podaci se kodiraju uz nivoa pomoću kojih se
pomoć sklopa modem koji na predstavljaju dve binarne
digitalni podaci svom izlazu generiše analogni vrednosti
signal b) vrši se kodiranje digitalnih
podataka kako bi se generisao
digitalni signal sa željenim
osobinama
a) podaci i signali
analogni signal digitalni signal

predpostavlja se da analogni
prostiranje se vrši uz pomoć signali predstavljaju digitalne
analogni podaci pojačavača; tretman je isti podatke. Signal se prenosi preko
nezavisno od toga da li se signal repetitora. Od strane svakog
koristi za predstavljanje repetitora, digitalni podaci se
analognih i digitalnih podataka prihvataju, restauriraju,
pojačavaju i predaju prema
narednom repetitoru u lancu
digitalni signal predstavlja niz 0
i 1, koji mogu predstavljati
digitalne podatke. Signali se
digitalni podaci ne koristi se prenose preko repetitora: Kod
svakog repetitora, niz 1 i 0 se
prihvata, pojačava i predaje
prema narednom repetitoru u
lancu
b) tretman signala
Slika 3.14 Digitalni i analogni prenos
56
3.8. Definicija nekih osnovnih pojmova
Prisetimo se da smo definisali digitalni signal kao sekvenca diskretnih, diskontinualnih naponskih
impulsa. Svaki impuls predstavlja signalni element. Binarni podaci se prenose kodiranjem svakog bita
podataka u odgovarajući signalni element.
Na sličan način, digitalni niz bitova se može kodirati u analogni signal kao sekvenca sigalnih
elemnata, pri čemu svaki signalni elemenat, predstavlja impuls konstantne frekvencije, faze i amplitude.
Kada se govori o prenosu podataka, tada pojam brzina signaliziranja (data signaling rate ili data
rate) odgovara pojmu brzini signala i izražava se u jedinicama bitova-u-sekundi (bps) sa kojim se podaci
prenose. Trajanje ili dužina bita odgovara vremenu koje je potrebno predajniku da emituje jedan bit. Tako
na primer, za brzinu prenosa podataka R, vreme trajanja jednog bita je 1/R. Sa druge strane, modulaciona
brzina je brzina sa kojom se menja nivo signala. Modulaciona brzina (modulation rate) se izražava u
baud-ima, a odgovara broju signalnih elemenata u sekundi.
Na slici 3.15 sumarno su prikazane definicije ključnih termina koji se koriste kod prenosa podataka.
Tri ključna faktora koja odredjuju uspešnost prijemnika da interpretira dolazeći signal su:
a) odnos signal šum,
b) brzine sa kojom se prenose podaci (data rate),
c) propusni opseg.
termin jedinica definicija
elemenat podataka bitovi jedinstvena binarna 0 ili 1
brzina prenosa bitovi-u-sekundi (bps) brzina kojom se lementi podataka

(date rate) prenose
digitalni: naponski impuls

signalni elemenat konstante amplitude deo signala koji zauzima najkraći
analogni: impuls konstantne interval kôda za signalizaciju
frekvencije, faze i amplitude
brzina signaliziranja ili signalni elementi u sekundi brzina kojom se prenose signalni
modulaciona brzina (baud) elementi
Slika 3.15 Ključni termini kod prenosa podataka
Ako se dva od tri parametra drže konstantna a treći menja, tada važe sledeći zaključci:
1. Sa povećanjem brzine prenosa podatka povećava se i BER (Bit Error Rate). BER je mera koja
ukazuje na performanse sistema sa aspekta greške, a definiše se kao verovatnoća da će dati
primljeni bit biti pogrešan. Ova mera se naziva i bit error ratio.
2. Povećanjem odnosa signal šum (SNR-Signal NoiseRatio) smanjuje se BER.
3. Povećanjem propusnog opsega povećava se brzina prenosa podataka.
Postoji još jedan faktor koji se koristi za poboljšanje performansi, a on se tiče šeme kodiranja
podataka.
57
Šeme kodiranja podataka prvenstveno se odnosi na proces preslikavanja bitova podataka u signalne
elemente. Za kodiranje se koriste različite tehnike. U daljem tekstu ukazaćemo na osnovne principe ovih
tehnika.
3.9. Digitalni podaci analogni signali
Najstandardniji način korišćenja ove transformacije srećemo kod prenosa digitalnih podataka preko
javne telefonske mreže. Telefonska mreža je projektovana za prijem, komutaciju, i prenos analognih
signala govora u opsegu od 300 Hz do 3400 Hz. Tekuće ove mreže nisu direktno prilagodjene za prenos
digitalnih signala. Imajući ovo u vidu digitalni uredjaji se povezuju na telefonsku mrežu preko modema.
Zadatak modema je da konvertuje digitalne podatke u analogne signale, i obratno.
Kada se govori o telefonskoj mreži, modemi se koriste za generisanje signala u govornom
frekventnom opsegu, ali se iste osnovne tehnike koriste i od strane modema koji generišu signale na višim
frekvencijama (recimo mikrotalasni).
Postupak modulacije podrazumeva promenu jedne od sledeće tri karakteristike nosećeg signala:
amplitudu, frekvenciju, i fazu. Saglasno tome postoje sledeće tri osnovne modulacione tehnike za
transformaciju digitalnih podataka u analogne (vidi sliku 3.16):
1. ASK – Amplitude Shift Keying

2. FSK – Frequency Shift Keying
3. PSK – Phase Shift Keying
U sva tri slučajeva opseg rezultantnog signala je centriran oko noseće učestanosti.
Slika 3.16 Modulacija analognih signala digitalnim podacima
58
A. ASK
Kod ASK–a binarnim vrednostima 0 i 1 pridružuju se dve različite amplitude noseće frekvencije.
Obično rezultantni signal koji odgovara jednom bitu je dat relacijom
 A cos (2πf C t ) ; za binarnu 1

ASK : s(t ) =  ........................................................(1)
0 ; za binarnu 0
gde je: A cos (2πf C t ) -noseći signal.

Kao tehnika, ASK je podložna uticaju naglih promena pojačanja i veoma je neefikasna. U telefoniji se
koristi za prenos signala do 1200 bps. ASK se takodje aplicira i kod prenosa digitalnih podataka po
optičkom vlaknu, gde LED predajnik emituje svetlosni snop za jedan signalni elemenat, a ne-emituje za
drugi.
B. FSK
Najpoznatija forma FSK je binarna FSK, nazvana BFSK. Kod BFSK, vidi sliku 3.17, dve binarne
vrednosti se predstavljaju različitim frekvencijama koje su locirane blizu nosećoj. Rezultantni signal koji
odgovara jednom bitu u datom trenutku dat je relacijom
 A cos (2πf 1t )
FSK : s (t ) =  ..................................................................(2)
 A cos (2πf 2 t )
Amplituda
signala
Spektar signala koji Spektar signala koji
se prenosi u jednom se prenosi u drugom
smeru smeru
Frekevncija (Hz)
Slika 3.17 Način prenosa FSK signala kod potpunog dupleksa po standardnim telefonskim paricama
FSK je manje podložan greškama u poredjenju sa ASK. Ovaj način prenosa, kada se prenos vrši po
standardnim telefonskim paricama, obično se koristi za brzine do l200 bps. No treba istaknuti da se FSK
koristi takodje i na višim frekvencijama (3-30 MHz) kod radio prenosa.
Signal MFSK (multiple FSK) u odnosu na BFSK, sa aspekta propusnog opsega, je daleko efikasniji,
ali je zato više podložan greškama. Kod MFSK se koriste više od dve frekvencije, a jedan signalni
elemenat u datom trenutku definisan je sledećom relacijom
59
MSK : s (t ) = A cos (2πf i t ) , 1 ≤ i ≤ M ........................................................(3)
gde su: f i = f C + (2i − 1 − M ) ∗ f d ; f C -učestanost nosioca; f d - frekventna razlika; k -broj različitih

signalnih elemenata = 2 L ; L - broj bitova po signalnom elementu.
Da bi se uskladila brzina prenosa podataka sa ulaznom povorkom bitova, svaki izlazni signalni
elemenat se održava konstantnim za period od Ts = LT sekundi, gde T odgovara bit periodi. To znači da
jedan signalni elemenat, koji predstavlja ton fiksne frekvencije, kodira L bitova. Prema tome ukupno
potreban propusni opseg koji je potreban modulatoru iznosi Wd = 2 Mf d .
C. PSK
Kod PSK promena faze nosećeg signala vrši se u skladu sa podacima. Najjednostavnija šema koja
koristi dve faze radi prezentacije dve binarne cifre je BPSK (binary PSK). Kod BPSK rezultantni predajni
signal koji odgovara jednom bitu u datom trenutku može se izraziti sledećom relacijom
 A cos (2πf C t ) ; za binarnu 1

BPSK : s (t ) =  ............................................(4)
 A cos (2πf C t + π ) ; za binarnu 0
Alternativna forma BPSK-u je DPSK (differential PSK) (vidi sliku 3.18). Kod ove šeme binarna 0
odovara predaji signalnom paketu (signal burst) iste faze kao i prethodni signalni paket, dok binarna 1
odgovara predaji signalnog paketa suprotne faze u odnosu na prethodni.
Slika 3.18 Diferencijalna PSK
Efikasnije iskorišćenje propusnog opsega se postiže ako se svaki signalni elemenat predstavi sa više
od jednim bitom. Jedna tipična takva tehnika je kvadraturna PSK poznata kao QPSK koja koristi multiple
faznih pomeraja od π/2. Kod QPSK svaki signalni elemenat predstavlja dva bita. Rezultantni predajni
signal dat je sledećom relacijom
60
 A cos (2πf C t + π 4 ) , za 11
 A cos (2πf t + 3π 4 ) , za 01

QPSK : s (t ) =  C
........................................(5)
 A cos (2πf C t − 3π 4 ) , za 00
 A cos (2πf C t − π 4 ) , za 10
U principu višenivovski PSK se može postići grupisanjem većeg broja bitova. Tako na primer,
istovremena predaja tri bita je moguća korišćenjem osam različitih faza. Kada se govori o digitalnoj
faznoj modulaciji kakva je recimo QPSK uobičajeno je da se amplituda i faza predajnih simbola
predstave u kompleksnom koordinatnom sistemu nazvan signal constellation. Ilustracije radi signal-
constellation za QPSK je prikazan na Slici 3.19.
sin (2π f c t )
11
01 10
cos (2π f c t )
00
Slika 3.19 Signal-constellation za QPSK
Napomena: U odnosu na relaciju (6) signali su pomereni za dodatnih +π/4
D. Kvadraturna amplitudna modulacija – QAM
Kvadraturna amplitudna modulacija (quadrature amplitude modulation–QAM) je modulaciona

tehnika koja predstavlja kombinaciju ASK i PSK, a može se posmatrati kao logičko proširenje QPSK. U
suštini to je multisimbolna modulacija koja koristi multi-amplitudnu i multi-faznu modulaciju radi
povećanja brzine prenosa podataka. Signal-constellation za 16-QAM, 4-bita po simbolu, prikazan je na
Slici 3.20.
61
sin (2π f c t )
1001 1100 1101 1000
1110 1011 1010 1111
cos (2π f c t )
0101 0000 0001 0100
0010 0111 0110 0011
Slika 3.20 Signal-constellation za 16-QAM
3.10. Analogni podaci na ulazu, analogni signali na izlazu
Modulacija se definiše kao proces kombinovanja ulaznog signala m(t) i nosioca čija je frekvencija fC
sa ciljem da se generiše signal s(t) čiji je propusni opseg (obično) centriran oko fC. U daljem delu teksta
ukazaćemo u glavnim crtama samo na osnovne principe tehnika modulacije koje koriste analogne
podatke, a to su: AM (amplitudna modulacija), FM (frekventna modulacija) i PM (fazna modulacija).
Više detalja iz ove problematike studenti nalaze izučavanjem predmeta Osnovi telekomunikacija.
Amplitudna modulacija – AM
Najjednostavniji oblik modulacije predstavlja amplitudna modulacija (vidi sliku 3.21). Matematički
proces AM-a se može opisati kao
s (t ) = (1 + na x(t )) cos 2π f C t ..........................................................................(6)
gde su: cos 2π f C t - signal nosioca, x(t ) - modulišući signal; na - stepen (indeks) modulacije.
Uočimo da su amplitude nosioca i modulišućeg signala u relaciji (6), kao vrednosti, normalizovane na
jedinicu
62
m (t)
a) sinusoidalni modulišući talas

[ 1 + m (t) ]
S (t)
Amax
Amin
b) rezultujući AM signal
Slika 3.21 Amplitudna modulacija
Više detalja o karakteristikama AM-a studenti čuju is predmeta Osnovi telekomunikacija.
63
3.10.1. Ugaona modulacija
Frekventna modulacija (FM) i fazna modulacija (PM) su specijalni slučajevi ugaone modulacije.
Modulisani signal kod ugaone modulacije je zadat sledećom relacijom:
s (t ) = AC cos(2π f C t + ϕ (t )) .................................................................(7)
Kod PM-e, faza je proporcionalna modulišućem signalu, pa važi:
a) kod PM-a
ϕ (t ) = n p m(t ) (8)
gde je: n p - indeks fazne modulacije.
b) kod FM-a izvod faze je proporcionalan modilišućem signalu, pa važi:
ϕ ' (t ) = n f m(t )
gde je: n f - indeks frekventne modulacije
Na slici 3.22 prikazani su talasni oblici AM-a, PM-a i FM-a, kada je modulacija izvršena čistim
tonom.
64
Nosioc
Modulišući sinusni signal
Amplitudno modulisani signal
Fazno modulisani signal
Frekventno modulisani signal
Slika 3.22 AM, PM i FM kada se modulacija vrši čistim tonom
65
3.11. Analogni podaci na ulazu, digitalni signali na izlazu
Proces konverzije analognih podataka u digitalne signale, tj. podatke, naziva se digitalizacija. Pri
ovome, na sledeća tri važna aspekta moramo obratiti pažnju:
1. digitalni podaci se mogu prenositi koristeći NRZ-L (Non-Return to Zero Level) kôd. NRZ-L se
uobičajeno koristi za generisanje ili interpretaciju digitalnih podataka od strane terminala ili
drugih uredjaja.
2. digitalni signali se mogu nakon toga kodirati kao digitalni signal koristeći kôd koji je različit u
odnosu na NRZ-L. To znači da je potrebno uvesti dodatni korak.
3. digitalni podaci se mogu konvertovati u analogni signal koristeći jednu od modulacionih tehnika
koje smo već opisali.
Proces digitalizacije analognih podataka prikazan je na slici 3.23.
Digitizer Digitalni podaci Modulator
Analogni podaci Digitalni podaci Alaogni podaci

(glas) (ASK)
Slika 3.23 Digitalizacija analognih podataka
U konkretnom slučaju govorni signal se prvo digitalizuje, a zatim konvertuje u analogni ASK.
Uredjaj koji se u procesu predaje, koristi za konverziju analognih podataka u digitalnu formu a zatim,
u procesu prijema, za konverziju analognih podataka u digitalne naziva se kodek (koder-dekoder). U
daljem tekstu ukazaćemo u kratkim crtama na dve glavne tehnike koje se koriste kod kodeka, a to su
impulsno kodna modulacija i delta modulacija. Više detalja o ovoj problematici se čuje iz predmeta
Osnovi telekomunikacija.
3.11.1. Impulsno kodna modulacija – PCM
Impulsno kodna modulacija (Pulse Code Modulation–PCM) bazira se na teoriji uzorkovanja i može
se izraziti kao:
Ako se signal f(t) uzorkuje u regularnim vremenskim trenucima, frekvencijom koja je dvaput viša od
najviše frekvencije signala, tada uzorci sadrže celokupnu informaciju signala koji se uzorkuje. Funkcija
f(t) se može rekonstruisati na osnovu uzoraka korišćenjem nisko-propusnog filtra.
3.11.2. Delta modulacija – DM
U cilju poboljšanja performansi PCM-a kao i redukciju kompleksnosti elektronskih sklopova koji se
ugradjuju u sistem koriste se alternativne PCM tehnike kodiranja od kojih je najpoznatija Delta
Modulacija (DM). Kod DM-e analogni signal se aproksimira stepeničastom funkcijom koja se pomera
naviše ili naniže za po jedan kvantizacioni nivo (δ) pri svakom intervalu uzorkovanja Ts. Tipičan primer
je prikazan na slici 3.24.
66
Amplituda Analogni Stepenasta

signala ulaz funkcija
Šum usled
prevelikog
nagiba
Veličina
koraka δ
Kvantizacioni
šum
Ts Vreme
Vreme
uzorkovana
1
Izlaz Delta
modilacije
0
Slika 3.24 Primer DM-e
Važna karakteristika stepeničaste funkcije je binarno ponašanje. Naime, kod svakog trenutka
uzorkovanja, funkcija se pomera naviše ilil naniže za konstantni iznos δ. Izlaz procesa DM-e se može
predstaviti jedinstvenom binarnom cifrom za svaki uzorak. To znači da niz bitova koji se generiše
aproksimira izvod analognog signala, a ne njegovu amplitudu. Ako u toku narednog intervala,
stepeničasta funkcije ide naviše generiše se 1, a u suprotnom se generiše 0.
67
3.12. Prenos modulisanih signala
Žičane računarske komunikacije dominiraju danas kod prenosa poruka u osnovnom opsegu
(Baseband Transmission Systems), dok se široko-pojasni sistemi (Broadband Transmission Systems)
prvenstveno koriste kod sistema koji svoji prenos zasnivaju na tehnici modulacije–nosioca (carrier–
modulated technologies).
Kod žičanih komunikacionih mreža ako želimo proširiti mrežu dodaćemo još žica. Tipičan primer je
povezivanje novih telefona putem instaliranja novog kabla. Kod bežičnih mreža, postoji samo jedan
zajednički medijum za prenos, a to je etar. Etar je u suštini deljiv resurs izmedju različitih apkikacija koje
u toku prostiranja dodatno koriste princip FDM (Frequency Division Multiplex). Zbog toga proširenja
kod bežičnog prenosa ne izvode se tako jednostavno.
Kod mreža za bežični prenos koriste se sledeće dve klase tehnologija modulacije-nosioca:
a) tradicionani radio-modemski prenos;
b) prenos koji se bazira na rad u proširenom spektru.
68
3.13. Značaj pojmova: bežični i mobilni
Često sebi postavljamo sledeće pitanje: Kako će u godinama koje nailaze izgledati budući računari?
Odgovor na ovo pitanje je teško dati jer su predvidjanja o onome šta će i kako će nešto biti, često
nezahvalna i nepredvidljiva. Ipak jedno je sigurno, a to je da će na budućem tržištu sve više i više biti
prisutno prenosivih (portable) računara i druge komunikacione opreme. Naime, opšta je težnja da se sve
veći broj poslova obavlja u pokretu (avionu, vozu, kolima, dok odsedate u hotelu, i td.). Sve ovo ukazuje
da će komuniciranje pretežno biti bežično (wireless), a korisnici koji to obavljaju biti mobilni. Pri ovome
se pojam mobilnost-korisnika pre svega odnosi na onaj korisnik koji ima pristup istim ili sličnim
komunikacionim servisima (uslugama) na različitim mestima, tj. kažemo da je korisnik mobilan, a servisi
su oni koji ga prate. Sa druge strane, pojam bežični se vezuje za uredjaj i ukazuje da se pristup
komunikacionoj mreži ostvaruje bez žičanog povezivanja. Za jedan komunikacioni uredjaj kažemo da je
prenosiv ako se isti, sa ili bez korisnikom, može seliti sa jednog mesta na drugo. Shodno prethodnom, za
komunikacione uredjaje kažemo da mogu posedovati sledeće karakteristike:
1. fiksni i žičani – ovakve konfiguracije koje su tipične za računarske mreže koje srećemo danas u
najvećem broju laboratorija, kancelarija, poslovnih objekata (banke, opštine), i dr.
2. mobilni i žičani – danas sve veći broj korisnika koristi laptop-ove. Kada korisnik odsedne u neki
hotel često se javlja potreba da se poveže na mrežu svoje kompanije preko telefonske linije i
modema.
3. fiksni i bežični – standardno se koristi kod instaliranje mreža u slučajevima kada iz mnogobrojnih
razloga nije dozvoljeno izvodjenje gradjevinskih radova u zgradi. To su obično zgrade od
istorijskog značaja
4. mobilni i bežični – sigurno je najfleksibilniji slučaj, jer korisnik može u pokretu da koristi usluge
(roaming), čas jedne čas druge bežične komunikacione mreže.
Bežični prenos
Na ovom mestu ukazaćemo samo na neke osnovne aspekte bežičnog prenosa koji su neophodni za
razumevanje problema na višim nivoima. Radio-frekventni prenos se može ostvariti na veći broj različitih
frekventnih opsega. Svaki frekventni opseg nudi odredjene prednosti, ali ima i neke svoje nedostatke. Na
slici 3.25 prikazana je gruba podela frekventnog opsega koji se koristi za prenos podataka.
69
Frekvencija
(Hz)
12
10
11
13
14
15
3
9
2
10
10
10
10
10
10
10
10
10
10
10
10
10
10
ELF VF VLF LF MF HF VHF UHF SHF EHF
Mrežno napajanje i telefonija Radio Mikrotalasna Infracrvena Vidljiva

Energetski generatori Radio i televizija Radar Laseri svetlost
Muzički instrumenti Elektronske cevi Mikrotalasne antene Navodjenje projektila
Zvučni signali Integrisana kola Megnetroni
Celularna telefonija
Upredeni kabl
Optičko
Koaksijalni kabl vlakno
AM radio FM radio Zemaljski

i TV i satelitski
prenos
106 105 104 103 102 101 100 10-1 10-2 10-3 10-4 10-5 10-6
Talasna dužina u prostoru
(m)
ELF = ekstremno niske frekvencije MF = srednje frekvencije UHF = ultra visoke frekvencije
VF = govorne frekvencije HF = visoke frekvencije SHF = super visoke frekvencije
VLF = vrlo niske frekvencije VHF = vrlo visoke frekvencije EHF = ekstremno visoke frekvencije
LF = niske frekvencije
Slika 3.25 Frekventni spektar
Kao što se vidi sa slike 3.25 prikazane su frekvencije počev od 300 Hz do 300 THz.
U direktnoj vezi sa frekvencijom je i talasna dužina λ , koja se može izraziti sledećom jednačinom:
λ = c f0
gde je c = 3 ∗ 10 8 m / s brzina svetlosti u vakumu, a fo je frekvencija signala.

Na slici 3.26 prikazan je elektromagnetni spektar i označene su frekvencije različitih medijuma za
žičani i bežični prenos podataka.
70
opseg talasne
opseg frekventni opseg dužine u propagacione tipično korišćenje
slobodnom karakteristike
prostoru
ELF 30-300 Hz 10.000 – GW Mrežne frekvencije;
(ekstremno niske 1.000 km koristi se za domaćinstvo
frekvencije) i industriju
VF 300-3000 Hz 1.000 – 100 km GW koristi se od strane
(govorne telefonskog sistema za
frekvencije) analogni prenos govora
VLF 3 – 30 kHz 100 – 10 km GW: slaba navigacija uz pomoć
(vrlo atenuacija danju i dugih talasa;
niske frekvencije) noću; jaki komunikacija izmedju
atmosferski nivo podmornica
šuma
LF 30- 300 kHz 10–1 km GW: neznatno navigacija uz pomoć
(niske manje pouzdano dugih talasa;
frekvencije) od VLF; dnevna komunikacija izmedju
absorbcija brodova
MF 300- 3000 kHz 1.000 – 100 m GW i noćni SW; radio signal za
(srednje malo slabljenje obaveštavanje brodova,
frekvencije) noću, veliko odredjivanje smera,
preko dana; emisija u srednje-
atmosferski šum talasnom području
HF 3 –30 MHz 100 – 10 m SW: kvalitet radio amateri;
(visoke varira vremenom internacionalna emisija,
frekvencije u toku dana, u vojne komunikacije;
toku sezone, i komunikacije izmedju
zavisi od aviona i brdova na duga
frekvencije rastojanja
VHF 30 – 300 MHz 10 – 1 m LOS: rasejavanje VHF televizija; FM radio
(vrlo zbog inverzije emisija, i dvosmerna
visoke temperature; radio emisija, AM
frekvencije) kosmičkišum komunikacija za avione i
ostala navigaciona
sredstva
UHF 300 – 3000 MHz 100 – 10 cm LOS: kosmički UHF televizija; celularna
(ultra šum telefonija, radar,
visoke mikrotalasne veze, i
frekvencije) personalni
komunikacioni sistemi
SHF 3 –30 GHz 10 – 1 cm LOS: slabljenje satelitske komunikacije,
(super iznad 10 GHz radar, zemaljske mikro-
visoke zbog kiše; talasne veze, i bežične
frekvencije) atmosfersko lokalne petlje
slabljenje zbog
kiseonika i
kapljica vodene
pare
EHF 30 – 300 GHz 10 – 1 mm LOS: eksperimentalni opseg,
71
(ekstremno atmosfersko bežične lokalne petlje

visoke slabljenje zbog
frekvencije) kiseonika i
kapljica vodene
pare
inracrveni 300 – 400 THz 1 mm – 770 nm LOS infracrveni LAN,
proizvodi potrošačke
elektronike
vidljiva svetlost 400- 900 THz 770 – 330 nm LOS optičke komunikacije
Slika 3.26 Elektromagnetni spektar u telekomunikacijama
Radio prenos počinje od nekoliko kHz, na VLF bandu koga karakterišu veoma dugi talasi. Talasne
dužine LF opsega koriste podmornice iz razloga što se ovi talasi prostiru kroz vodu i slede oblik površinu
zemlje. Danas još postoje neke od radio stanica koje još rade na ovom bandu, to su frekvencije od 148,5-
283,5 kHz. Na srednje-talasnom (MF) i kratko-talasnom području (HF) postoje danas brojne radio stanice
koje za prenos signala govora koriste bilo amplitudnu modulaciju (AM) u opsegu od 520 kHz do 1605,5
kHz na srednjim talasima ili u opsegu od 5,9 MHz do 26,1 MHz na kratkim talasima (SW), bilo
frekventnu modulaciju (FM) u opsegu od 87,5 MHz i 108 MHz. Kako se ide prema višim frekvencijama
raspoloživi opsezi se uglavnom koriste za prenos TV signala. Konvencionalni analogni TV prenos se
obavlja u opsezima od 174-230 MHz za VHF područje i od 470-790 MHz za UHF područje. U ovom
opsegu vrši se takodje i digitalni audio prenos (DAB) u opsezima od 223-230 MHz i 1452-1472 MHz,
dok se digitalni TV prenos planira u opsegu od 470-862 MHz. UHF područje se takodje koristi za potrebe
mobilne telefonije sa analognom tehnologijom (450-465 MHz), digitalnim GSM prenosom (890-960
MHz, 1710-1880 MHz), digitalne bežične telefonije shodno DECT standardu (1880-1900 MHz), i druge
namene. Super visoke frekvencije (SHF) se koriste kod usmerenih mikrotalasnih veza (aproksimativno
2-40 GHz), za potrebe fiksnih satelitskih servisa u C-band-u (4 i 6 GHz), ku-band-u (11 i 14 GHz) ili ka-
band-u (19 i 29 GHz). Neki od sistema su planirani za rad na EHF opsegu koji je veoma blizak
infracrvenom.
Opsezi prema još višim frekvencijama koriste se za optičke komunikacije kao i za bežični prenos.
Infracrveni (IR) prenos se koristi za direktno povezivanje različitih zgrada preko laserskih veza.
Najzastupljeniji je IrDA prenos podataka koji koristi infracrvenu svetlost talasne dužine u opsegu od 850-
900 nm.
Konačno i vidljiva svetlost se vekovima koristila za prenos podataka, ali zbog interferencije nije
pouzdana za prenos.
3.14. Multipleksiranje
Multipleksiranje je osnovni mehanizam za deobu medijuma kod komunikacionih sistema. On opisuje

na koji način nekoliko korisnika mogu da dele medijum, a da pri tome izmedju njih postoji minimalna
interferencija. Kada se govori o bežičnim komunikacijama multipleksiranje po svakom kanalu, uz
minimalnu interferenciju i maksimalnu iskorišćenost medijuma, se može izvesti u sledeće četiri
dimenzije: prostoru, vremenu, frekvenciji i kôdu.
72
3.14.1. Prostorni multipleks
Ovaj tip multipleksiranja naziva se SDM (Space Division Multiplexing). Na slici 3.27 prikazana su
šest kanala i uveden 3D koordinatni sistem čije ose u odnosu na dimenzije odgovaraju kôdu c, vremenu t,
i frekvenciji f, a prostor koji odredjuje interferenciju izmedju kanala označen je krugovima. Osnovno
pitanje koje se sada postavlja je sledeće: Kako se postiže izdvajanje različitih kanala? Kanale k1 do k3
treba preslikati u tri prostora s1 do s3, koji jasno razdvajaju kanale i obezbedjuju da ne dodje do
interferencije. Prostor izmedju interferentnog opsega naziva se bezbednosni prostor (guard space). Za
ostale kanale (k4 do k6) potrebna su još tri prostora. Kada se govori o radiofrekventnom prenosu tada se
SDM ostvaruje na sledeći način: Radio-stanici Beograd čije su dimenzije f1, t1 i c1 postoji bliznakinja istih
dimenzija f1, t1 i c1, ali locirana na suprotnoj strani zemljine kugle.
k1 k2 k3 k4 k5 k6
c
t c
t
s1
f
s2
f
c
t
s3
f
Slika 3.27 Prostorni multipleks
3.14.2. Frekventni multipleks
Tehnika frekventnog multipleksa (FDM-Frequency Division Multiplexing) se sastoji u deobi

dimenzije frekvencije na nekoliko ne-preklapajućih frekventnih opsega (vidi slilku 3.28). Svakom kanalu
kako je pirkazano na slici 3.28 dodeljen je sopstveni frekventni opseg.
73
k1 k2 k3 k4 k5 k6
c
f
Slika 3.28 Multipleksiranje u frekventnom domenu
U toku rada predajnik stalno koristi jedan opseg, a prijemnik treba da je uvek podešen na taj opseg. Sa
ciljem da se izbegne preklapanje izmedju susednih frekventnih opsega (adjacent channel interference)
koriste se bezbedonosni opsezi (quard spaces). Ovo jednostavno multipleksiranje ne zahteva složenu
koordinaciju u radu izmedju predajnika i prijemnika.
3.14.3. Vremenski multipleks
Kod vremenskog multipleksa (TDM-Time Division Multiplexing) kanalu k1 za odredjeni iznos

vremena se dodeljuje celokupni opseg, tj svi predajnici koriste istu frekvenciju, ali u različitim
vremenskim trenucima. Za razdvajanje vremena predaje jednog predajnika od drugog koriste se
bezbednosni prostori koji su sada u formi vremenskih procepa. Princip vremenskog multipleksiranja
prikazan je na slici 3.29.
k1 k2 k3 k4 k5 k6
c
f
Slika 3.29 Vremenski multipleks
74
3.14.4. Kombinacija frekventnog i vremenskog multipleksa
Veoma često u praksi se koristi kombinacija frekventnog i vremenskog multipleksa (vidi sliku 3.30).
Kod ovog multipleksa kanalu k1 za odredjeni period vremena se dodeljuje neki od frekventnih opsega.
Ponovo da bi sistem korektno radio (tj. ne dodje do interferencije) potrebno je obezbediti bezbednosni
prostor kako u vremenu tako i po frekvenciji. Korektan rad podrazumeva i koordinaciju u radu izmedju
različitih predajnika. Standard mobilne telefonije GSM koristi kombinovani frekventni i vremenski
multipleks.
k1 k2 k3 k4 k5 k6
c
f
Slika 3.30 Kombinacija frekventno-vremenskog multipleksa

Napomen:a (prikaz je dat projekcijom na ravan t-f)
3.14.5. Kôdni multipleks
Kôdni multipleks (Code Division Multiplexing) se kao tehnika, u komercijalnim komunikacijama,

koristi od skoro. Na slici 3.31 prikazano je kako svi kanali k i u istom trenutku prenosa koriste istu
frekvenciju. Bezbedonosno-razdvajanje se ostvaruje na taj način što se svakom kanalu dodeli sopstveni
kôd, tj. bezbedonosni prostori se realizuju korišćenjem kôdova koji u kôdnom prostoru imaju ugradjeno
neophodno rastojanje (ove kôdove nazivamo ortogonalne).
75
k1 k2 k3 k4 k5 k6
Slika 3.31 Kôdni multipleks
Danas se CDM standardno koristi kod bežičnog prenosa zbog dobre osobine zaštite od interferencije i
ometanja. Glavni nedostatak ove tehnike je relativno velika složenost prijemnika koja se odnosi na
korektno razdvajanje kanala kao i precizna sinhronizacija u radu prijemnika i predajnika.
3.15. Prošireni spektar
Kao što i samo ime ukazuje tehnike sa proširenim spektrom (spread spectrum) baziraju se na
proširenje propusnog opsega koji je potreban da bi se izvršila transmisija podataka. Proširenje spektra
ima nekoliko svojih prednosti. Ipak glavna prednost ovih tehnika predstavlja otpornost na uskopojasne
interferencije. Na slici 3.32 prikazan je dijagram kod koga je:
(a) dat idealizovan uskopojasni signal predajnika korisničkih podataka (snaga signala P u odnosu na
frekvenciju f );
(b) dato je kako predajnik širi spektar signala, tj. kako se ostvaruje način konverzije uskopojasnog
signala u širokopojasni. Pri ovome treba naglasiti da je energija potrebna za predaju signala ista
kao u slučaju (a), ali je proširena na veći opseg. Nivo signala u odnosu na slučaj (a) je znatno niži
i obično je na nivou šuma. To znači da je sada teže izdvojiti i detektovati signal od šuma;
(c) ilustrovano je kako se u toku prenosa nad signalom superponira uskopojasni i širokopojasni šum;
(d) dato na koji način prijemnik sada zna kako da suzi spektar (despread) signala, konvertuje signal
proširenog spektra korisnika u uskopojasni signal, zadržavajući uskopojasne interferentne
smetrnje, a ignorišući širokopojasne;
(e) u zadnjem koraku, naznačeno je kako, prijemnik koristi filtre propusnika opsega i eliminiše sve
frekventne komponente koje se nalaze levo i desno od uskopojasnog siganala. Konačno prijemnik
rekonstruiše predajnu povorku impulsa zahvaljujući tome što je snaga signala velika, tj. signal ima
veću amplitudu u odnosu na interferentne smetnje.
76
dP/df dP/df
korisnički signal
i) ii) širokopojasna interferencija
uskopojasna interferencija
f f
predajnik
dP/df dP/df dP/df
iii) iv) v)
f f f
prijemnik
Slika 3.32 Proširenje i sužavanje spektra signala
Na slici 3.33 prikazan je model rada digitalnog komunikacionog sistema koji radi u proširenom
spektru
Ulazni Kanalni Kanalni Izlazni

Modulator Kanal Demodulator
podaci koder dekoder podaci
Spreading Spreading
sekvenca sekvenca
PN PN
generator generator
Slika 3.33 Model digitalnog komunikacionog sistema koji radi u proširenom spektru
Ulazni podaci se dovode na kanalni dekoder koji generiše analogni signal relativno uskog
frekventnog opsega lociran u okolini centralne frekvencije. Signal se zatim moduliše koristeći sekvencu
cifara poznatu kao spreading code ili spreading-sekvenca. Obično, ali ne uvek, spreading-sekvenca se
generiše od strane generatora pseudoslučajnog šuma, ili generatora pseudoslučajnih brojeva. Kao efekat
modulacije dobija se značajno proširenje opsega signala koji se prenosi. Na prijemnoj strani ista sekvenca
cifara se koristi za demodulaciju signala sa proširenim spektrom. Na kraju signal se dovodi na kanalni
dekoder da bi se izdvojili podaci. Osnovne prednosti prenosa signala sa proširenim spektrom su sledeće:
1. Signali proširenog spektra se mogu prenositi u opsezima gde su drugi sistemi već operativni, a da
pri tome postoji minimalni performansni uticaj na rad oba sistema.
2. Proširenim spektrom se prenosi širokopojasni signal koji ima superiornije performanse u odnosu
na tradicionalni radio sa aspekta selektivnog fedinga i multipath kanala. Signal sa proširenim
spektrom obezbedjuje robusniji i pouzdaniji prenos u urbanim i zatvorenim sredinama.
3. Anti-interferentne karakteristike signala sa proširenim spektrom su veoma važne kod nekih
aplikacija, kakve su mreže koje su operativne u fabričkim halama, gde fabriku čini veći broj
spratova u jednoj zgradi, pri čemu su interferentni signali veoma izraženi.
4. Celularni sistemi koji koriste CDMA (Code Division Multiple Access) tehnologiju proširenog
spektra nude znatno veću operativnu fleksibilnost i veći kapacitet na nivou sistema u odnosu na
sisteme koji metod pristupa baziraju na FDMA (Frequency Division Multiple Access), i TDMA
77
(Time Dvision Multiple Access). To znači da nekoliko korisnika može nezavisno da koristi isti širi
propusni opseg sa veoma malom interferencijom.
U praksi za prenos signala u proširenom spektru koriste se sledeće dve različite metode:
1. direktna sekvenca (direct sequencing – DS)- DSSS ( direct sequence spread spectrum)
2. frekventno skakanje (frequency hopping – FH)- FHSS (frequency hopping spread spectrum)
3.16. Frekventno skakanje
Sa ciljem da se izbegne ometanje kod FHSS (Frequency Hopping Spread Spectrum) tehnike predajnik
je taj koji permanentno pomera centralnu frekvenciju predajnog signala. Frekventni pomeraji, ili
frekventni skokovi (frequency hops), dešavaju se slučajno, ali su te promene poznate kako predajniku
tako i prijemniku. Ako centralnu frekvenciju proizvoljno pomeramo izmedju 100 različitih frekvencija
tada zahtevani propusni opseg bića 100 puta veći u odnosu na prvobitni propusni opseg. Zbog toga se
ova tehnika naziva tehnika sa proširenim spektrom. FHSS se može podjednako uspešno primeniti kako na
analogne tako i digitalne komunikacije, ali se prvenstveno koristi za digitalni prenos. Na slici 3.34
pirkazan je primer frekventnog skakanja koji se koristi kod prenosa paketa. Sekvenca frekvencija
je f 3 , f 5 , f 6 , f 1 , f 4 , f 8 , f 2 , f 7 pre nego što se vrši povratak na prvu frekvenciju f 3 .
Frekvencija
f8
f7
f6
f5
f4
f3
f2
f1
Vreme
Paketi za prenos
a)
78
Energija
Frekvencija
5 8 3 6 1 7 4 2 f8
f7
f6
f5
f4
f3
f2
f1
f1 f2 f3 f4 f5 f6 f7 f8 Frekvencija Vreme
b)
Slika 3.34 Prenos FHSS paketa
Tipičan blok dijagram FHSS-a sistema prikazan je na slici 3.34. Na predajnoj strani binarni podaci se
dovode na ulaz modulatora koji koristi neku digitalno-analognu šemu kodiranja, kakve su recimo, FSK ili
BPSK. Rezultantni signal na izlazu modulatora je centriran oko iste osnovne frekvencije. U toku dalje
obrade pseudo šum (PN-Pseudo Noise), ili pseudo-slučajni broj, u formi izvorišta se koristi kao indeks u
tabeli frekvencija. Ovaj pseudo-slučajni broj odgovara kodu proširenja (spreading code). Svakih k bitova
PN izvorišta specificira jednu od 2k nosećih frekvencija. To znači da se u svakom sukcesivnom intervalu
(tj. svakih k PN bitova) selektuje nova noseća frekvencija. Ova frekvencija se zatim moduliše od strane
signala generisanog u inicijalnom modulatoru, a kao proizvod dobija signal istog oblika, ali sada centriran
na selektovanoj frekvenciji nosioca. Na prijemnoj strani, signal proširenog spektra se prvo demoduliše
koristeći istu sekvencu pseudo-slučajnog broja, a nakon toga iznova demoduliše da bi se generisali izlazni
podaci.
FH spreader
Filter
Spread spectrum
Binarni Modulator sd (t ) propusnik
(FSK ili opsega(oko signal
podaci BPSK) frekvencije s(t ) (signal u proširenom
zbira) opsegu)
c (t )
Sintetizator
frekvencije
Izvorište
Tabela
bitova
kanala
pseudošuma
a) predajnik
79
FH spreader
Filter
Spread spectrum
propusnik
signal Demodulator Binarni
opsega(oko
(signal u proširenom s (t ) sd (t )
(FSK ili BPSK) podaci
frekventne
opsegu)
c(t ) razlike)
Sintetizator
frekvencije
Izvorište
Tabela
bitova
kanala
pseudošuma
b) prijemnik
Slika 3.35 HFSS sistem
Princip rada HFSS-a objasnićemo na sledećem primeru. Usvojimo da će inicijalni modulator koristiti
BFSK modulacionu tehniku. Definisaćemo FSK ulaz u FHSS sistem sledećom relacijom.
s d (t ) = A cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1)∆ f )t ) za i T < t < (i + 1) T .............................. (1)
gde je: A – amplituda signala; f 0 -osnovna frekvencija; bi -vrednost i-tog bita podataka (+1 za
binarnu1, -1 za binarnu 0); ∆ f - frekventna razlika; T - trajanje bitskog intervala, a brzina prenosa
=1T.
To znači da je u toku trajanja i-tog bitskog intervala, frekvencija signala podataka jednaka f 0 ako je
bit podataka –1 (što odgovara binarnoj 0) ili f 0 + ∆ f ako je bit podataka jednak +1 (što odgovara
binarnoj 1).
Frekventni sintesajzer generiše ton konstantne frekvencije čija frekvencija skače u okviru skupa od
k
2 frekvencija, pri čemu je redosled skakanja odredjen na osnovu k bitova PN sekvence. Radi
pojednostavljenja, usvojićemo da je trajanje jednog skoka iste dužine kao i trajanje jednog bita, a
ignorisaćemo faznu razliku izmedju signala podataka s d (t ) i spreading signala, takodje nazvan chipping
signal, c(t ) . Signalni proizvod u toku i-tog skoka (tj. i-tog bita) biće
p(t ) = s d (t ) c(t ) = A cos(2π ( f 0 + 0.5 (bi + 1)∆ f )t ) ∗ cos(2π f i t ) .......................(2)
gde je fi frekvencija signala generisanog od strane frekventnog sintesajzera u toku i-tog skoka.
Koristeći trigonometrijsku relaciju:
1
cos( x )∗ cos( y ) = ∗ (cos ( x + y ) + cos ( x − y ))
2
dobijamo
p (t ) = 0.5 ∗ A[cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1) ∆ f + f i )t ) + cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1)∆ f − f i )t )]
Filtrom propusnika opsega sa slike 4 kojim se atenuira razlika frekvencija, a propušta frekvencija koja
odgovara sumi, na izlazu predajnika dobiće se FHSS signal oblika
80
s (t ) = 0.5 ∗ A cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1) ∆ f + f i )t )
To znači da je u toku trajanja bitskog intervala i , frekvencija signala na izlazu predajnika f 0 + f i ako
je bit podataka − 1 , a f 0 + f i + ∆ f ako bit podataka ima vrednost + 1 .
Na prijemnoj strani prima se signal s (t ) definisan sa (2). Ovaj signal se množi signalom c (t ) koji je
replika spreading signala na predajnoj strani, pa važi
p(t ) = s (t ) c (t ) = 0.5 ∗ A cos(2π ( f 0 + 0.5 (bi + 1)∆ f + f i )t ) ∗ cos(2π f i t )
Koristeći trigonometrijske identitete, dobićemo
p (t ) = 0.25 ∗ A [cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1) ∆ f + f i + f i )t ) + cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1)∆ f )t )]
Filtar propusnik opsega (instaliran u prijemniku sa slike 4) atenuira frekventni zbir, a propušta
razliku, pa će signal na njegovom izblazu biti oblika
0.25 ∗ A cos(2π ( f 0 + 0.5(bi + 1)∆ f )t )
3.17. FHSS koji koristi MFSK
Uobičajeno je da se kod FHSS koristi MFSK (Multiply Frequency Shift Key) tehnika modulacije.
Naglasimo da je MFSK signal definisan kao
s i (t ) = A cos 2πf i t , 1≤i ≤ M
gde je: f i = f C + (2i − 1 − M ) f d ;

f C je noseća frekvencija; f d predstavlja frekventnu razliku; M = 2 L broj različitih signalnih
elemenata; L broj bitova po signalnom elementu.
Kod FHSS-a MFSK signal svakih TC sekundi se translira u novu frekvenciju putem modulacije
MFSK signala sa FHSS nosiocem. Kao efekat dobija se translacija MFSK signala u odgovarajući FHSS
kanal. Pri brzini prenosa podataka od R, trajanje bitskog intervala je T=1/R sekundi, a trajanje signalnog
elementa je Ts=LT sekundi. Ako je Tc veće ili jednako sa Ts, spreading modulacija se naziva slow-
frequency-hop spread spectrum, u suprotronom imamo fast-frequency-hop spread spectrum, ili važi
za slow-frequency-hop spread spectrum imamo Tc ≥ Ts

za fast-frequency-hop spread spectrum imamo Tc < Ts
Na slici 3.36b) prikazan je primer spore FHSS koja koristi MFSK kodiranje sa slike 3.36a). U
konkretnom slučaju imamo da je M = 4 što znači da se koriste četiri različite frekvencije da bi se u datom
trenutku kodirala dva ulazna bita podataka. Svaki signalni elemenat predstavlja ton diskretne frekvencije,
pri čemu je ukupni MFSK propusni opseg jednak Wd = Mfd. U konkretnom slučaju koristi se FHSS {ema
sa k = 2. To znači da postoje 4 = 2k različitih kanala, svaki {irine Wd. Ukupni propusni opseg FHSS-a
iznosi Ws= 2kWd. Svaka dva bita PN sekvence se koriste za selekciju jednog od četiri kanala. Kanal se
održava u trajanju od dva signalna elementa, ili četiri bita (Tc= 2Ts=4T).
81
Na slici 3.37 prikazan je brzi FHSS za isti MFSK primer. U ovom slučaju ponovo je M = 4 i k = 2, ali
se svaki signalni elemenat predstavlja sa dve tonske frekvencije.
frekvencija 01 11 00 11 11 01 10 00 00 11
fC + 3 f d
fC + f d
f C Wd
fC − f d
fC − 3 f d
T
vreme
Ts
a) MFSK za M=4
MFSK
00 11 01 10 00 PN sekvencer
simbol
0 1 1 1 0 0 1 1 1 1 0 1 1 0 0 0 0 0 0 1 Ulazni binarni podaci
Wd
frekvencija
Wd
Ws 2k = 4
četiri gruba skakanja
Wd k =2
MFSK
Wd
za M = 4
T
Ts
Tc vreme
b) MFSK (M = 4 , k = 2)
Slika 3.36 Slow-frequency-hop spread spectrum koji koristi MFSK (M=4, k=2)
82
MFSK
simbol 00 11 01 10 00 10 00 11 10 00 10 11 11 01 00 01 10 11 01 10 PN sekvencer
0 1 1 1 0 0 1 1 1 1 0 1 1 0 0 0 0 0 0 1 Ulazni binarni podaci
Wd
frekvencija
Wd
2k = 4
Ws četiri gruba skakanja
Wd k=2
MFSK
Wd
za M = 4
T
Tc
Ts vreme
Slika 3.37 Fast-frequency-hop spread spectrum koji koristi MFSK (M=4, k=2)
3.18. Direktna sekvenca - DSSS
Kod direktne sekvence (direct sequence spread spectrum – DSSS) svaki bit izvornog informacionog
signala na predajnoj strani predstavlja se pomoću većeg broja bitova u predajnom signalu, koristeći pri
tome spreading kod. U suštini spreading kôd proširava signal na veći frekventni opseg. Ovaj opseg je
direktno proporcionalan sa brojem korišćenih bitova. Tako na primer, 10-bitni spreading kôd proširava
signal u frekventnom opsegu na 10 puta širi u odnosu na 1-bitni spreading kôd.
Tehnika koja se koristi kod DSSS-a bazira se na kombinovanju informacionog niza sa spreading kôd
bit povorkom koristeći XOR logičku funkciju. Na slici 3.37 prikazan je jedan tipičan primer. Na sličan
način kao i FHSS, i DSSS vidi sliku 3.38, se može zamisliti kao modulaciona tehnika koja se realizuje u
dva koraka.
83
Tradicionalni Tradicionalni Izlazni podaci

Ulazni podaci Spreader Korelator
modulator demodulator
10
Bit podatka
8
Amplituda
6
0
Chip
-10 -8 -6 -4 -2 0 2 4 6 8 10
a) prvi pristup
Spread spectrum
DS spreader signal
(signal u proširenom
Binarni Modulator sd (t ) spektru)
(FSK ili
podaci BPSK) s(t )
c(t )
Izvorište
bitova
pseudošuma
b) predajnik (drugi pristup)
DS despreder
Spread spectrum sd (t )
signal Demodulator Binarni
(signal u proširenom s (t ) (FSK ili BPSK) podaci
spektru)
c(t )
Izvorište
bitova
pseudošuma
c) prijemnik (drugi pristup)
Slika 3.38 DSSS sistem

84
0 1 0 0 1 0 1 1
Ulazni podaci A A
0 1 1 0 1 0 0 1 0 1 1 0 1 0 1 1 0 1 0 1 0 0 1 1 0 1 0 0 1 0 0 1
PREDAJNIK
Lokalno
generisana B
PN bit sekvenca
0 1 1 0 0 1 1 0 0 1 1 0 1 0 1 1 1 0 1 0 0 0 1 1 0 1 1 0 1 1 0 0
Poslati signal C
C= A⊕B
Pimljeni signal
C
C
Lokalno
B
PRIJEMNIK
generisana
PN bit sekvenca
Identičan B-u gore
Izlazni podaci A
A = C⊕B
Slika 3.39 Primer DSS-a
U prvom stepenu svaki predajni informacioni bit se proširava (preslikava) u N užih impulsa koje
nazivamo chip. U drugom stepenu, chip-ovi se predaju preko tradicionalnog digitalnog modulatora. Na
prijemnoj strani chip-ovi se prvo demodulišu a zatim prolaze kroz korelator koji despread-uje signal.
Despreader koreliše prijemni signal sa chip sekvencom. Vrh autokorelacije se koristi za detekciju
predajnog bita.
3.18.1. DSSS koja koristi BPSK
Da bi vi videli kako ova tehnika praktično radi usvojićemo da se u konkretnom rešenju koristi BPSK
modulaciona tehnika. Umesto da se binarni podaci predstave kao 1 i 0, povoljnije je tretirati ih kao +1 i –
1. U tom slučaju, BPSK se može predstaviti sledećom relacijom
s d (t ) = A ∗ d (t ) ∗ cos(2πf C t ) (1)
gde je: A – amplituda signala; f C – frekvencija nosioca; d (t ) – diskretna funkcija koja ima vrednost
+1 ako je odgovarajući bit u povorci 1, a vrednost –1 kada je odgovarajući bit u povorci 0.
Da bi dobili DSSS signal množimo jednačinu (1) funkcijom c (t ) koja odgovara PN sekvenci
uzimajući vrednosti +1 i –1, čime dobijamo
s d (t ) = A ∗ d (t ) ∗ c(t ) ∗ cos(2πf C t ) (2)

85
Na prijemnoj strani, dolazeći signal ponovo se množi sa c (t ) . Imajući u vidu da je c (t ) ∗ c (t ) = 1 ,

ovakvom manipulacijom vrši se obnavljanje početno zadatog informacionog signala.
s d (t ) ∗ c(t ) = A ∗ d (t ) ∗ c(t ) ∗ c(t ) ∗ cos(2πf C t )
Jednačina (2) se može interpretirati na dva načina, što ima za posledicu dve različite implementacije.
Kod prve implementacije, vidi sliku 3.37, prvo se pomoću despreader-a množe d(t) i c(t) uzajamno, a
zatim se obavlja BPSK modulacija (tradicionalni modulator). Alternativno, kod druge implementacije
(vidi sliku 3.38) prvo se obavlja BPSK modulacija nad nizom podataka d(t), a kao rezultat generiše signal
sd(t). Ovaj signal se zatim množi sa c(t). Implementacija drugog pristupa prikazana je na slici 3.38, a
tipičan primer talasni dijagrama koji odgovaraju ovom slučaju prikazan je na slici 3.39.
Slika 3.39 DSSS sistem koji koristi BPSK
86
3.19. Osnovni principi CDMA tehnike
CDMA (Code Division Multiple Access) je tehnika koja se koristi kod prenosa signala u proširenom
spektru. Šema radi na sledeći način. Neka se signal prenosi bitskom brzinom D. Rastavićemo svaki bit na
k chip-ova koristeći fiksni oblik koji je specifičan za svakog korisnika. Po novom kanalu bitska brzina
prenosa odgovaraće brzini od kD chip-ova u sekundi. Kao ilustraciju uzećemo primer sa k = 6 , a zbog
pojednostavljenije prezentacije opisaćemo kodnu sekvencu kao povorku vrednosti + 1 i − 1 . Na slici
3.40 prikazani su kôdovi triju korisnika A, B i C, od kojih svaki komunicira sa istom baznom prijemnom
stanicom, R. Usvojićemo da je kod korisnika A jednak C A =< 1 , − 1 , − 1 , 1 , − 1 , 1 > , a kôdovi
korisnika B i C su C B =< 1 , 1 , − 1 , − 1 , 1 , 1 > i C C =< 1 , 1 , − 1 , 1 , 1 ,− 1 > respektivno (vidi sliku
3.40).
Razmotrićemo slučaj kada korisnik A želi da komunicira sa baznom stanicom, pri čemu se
podrazumeva da bazna stanica zna kôd korisnika A. Usvojićemo dalje da je komunikacija već
sinhronizovana tako da bazna stanica zna kako da prepozna bitove. Ako A želi da preda bit čija je
vrednost 1 , ona predaje svoj kod čiji je chip oblik < 1 , − 1 , − 1 , 1 , − 1 , 1 > , a za slučaj da želi da preda
bit čija je vrednost 0 tada A predaje komplementarnu vrednost svog kôda čiji je oblik
< − 1 , 1 , 1 , − 1 , 1 , − 1 > . U baznoj stanici prijemnik dekodira chip oblik. U našem, konkretnom, slučaju
prijemnik R primiće chip oblik d =< d 1 , d 2 , d 3 , d 4 , d 5 , d 6 > , pri ćemu je odgovarajući kod prijemnika
koji se odnosi za specificiranog korisnik definisan kao c =< c1 , c 2 , c3 , c4 , c5 , c6 > .
Shodno prethodnoj konstataciji prijemnik će obaviti sledeću dekodersku funkciju
S n (d ) = d 1 ∗ c1 + d 2 ∗ c 2 + d 3 ∗ c3 + d 4 ∗ c 4 + d 5 ∗ c5 + d 6 ∗ c6
Indeks n koji prati S ukazuje da se radi o nekom korisniku. Neka je korisnik n u konkretnom slučaju
korisnik A i analizirajmo sada šta će se desiti. Ako A šalje bit čija je vrednost 1, tada će d biti
< 1 , − 1 , − 1 , 1 , − 1 , 1 > , a izračunavanje SA koje je svojstveno korisniku A rezultiraće
S A < 1 , − 1 , − 1 , 1 , − 1 , 1 >= 1 ∗ 1 + (− 1) ∗ (− 1) + (− 1) ∗ (− 1) + 1 ∗ 1 + (− 1) ∗ (− 1) + 1 ∗ 1 = 6
Za slučaj da A predaje 0 imaćemo da je d =< − 1 , 1 , 1 , − 1 , 1 , − 1 > pa dobićemo
S A < − 1 , 1 , 1 , − 1 , 1 , − 1 >= (− 1) ∗ 1 + 1 ∗ (− 1) + 1 ∗ (− 1) + (− 1) ∗ 1 + 1 ∗ (− 1) + (− 1) ∗ 1 = −6
Uočimo da uvek važi da je − 6 ≤ S A (d ) ≤ 6 nezavisno od toga kakva sekvenca od − 1 i 1 čini d, a da

u ekstremnim slučajevima dobijamo vrednosti 6 i –6. To znači da ako SA generiše +6 kažemo da smo
primili 1 od A, a za slučaj da SA generiše –6 to znači da smo primili 0 od A, u ostalim slučajevima kažemo
da neko drugi predaje informaciju ili da je nastala greška. Analiziraćemo sada slučaj kada korisnik B vrši
predaju, a mi pokušavamo da primimo sa SA, tj. pokušavamo da izvršimo dekodiranje sa pogrešnim
kôdom korisnika A. Ako B predaje bit čija je vrednost 1 imaćemo da je d =< 1 , 1 , − 1 , − 1 , 1 , 1 > , a to
znači da će
S A < 1 , 1 , − 1 , − 1 , 1 , 1 >= (− 1) ∗ 1 + (− 1) ∗ (− 1) + 1 ∗ (− 1) + 1 ∗ 1 + (− 1) ∗ (− 1) + (− 1) ∗ 1 = 0
To znači da neželjeni signal od korisnika B ne uzrokuje promene kod korisnika A. Isti zaključak važi i
kada korisnik B predaje bit čija je vrednost 0, ponovo će sA biti jednako 0.To znači da ako je dekoder
linearan i ako A i B simultano vrše prenos signala sA i sB, respektivno, tada ćemo imatai da je
s A ∗ (s A + s B ) = s A ∗ (s A ) + s A ∗ (s B ) = s A ∗ (s A ) = s A , s obzirom da dekoder ignoriše B kada koristi kôd
87
korisnika A. Kôdovi korisnika A i B imaju osobinu da je s A ∗ (c B ) = s B ∗ (c A ) = 0 , i nazivaju se

ortogonalni. Ovi kôdovi su veoma korisni, ali na žalost njihov broj nije veliki.
Uobičajeniji je slučaj kada je vrednost s X ∗ (sY ) mala u asbolutnom iznosu u situacijama kada je
x ≠ y . Tada je lakše praviti razliku izmedju slučajeva kada je x = y i kada je x ≠ y . U našem slučaju
s A (cC ) = sC (c A ) = 0 , ali je s B (cC ) = sC (c B ) = 2 . U ovoj situaciji signal C imaće mali doprinos u
dekodiranju signala umesto da doprinos bude 0. Koristeći dekoder su, prijemnik može da izabere
(selektuje) predaju koju inicira korisnik u i u slučaju kada drugi korisnici vrše prenos signala po istoj
ćeliji.
Na slici 3.41 prikazan je primer koji se odnosi na celokupnu našu prethodnu diskusiju.
Poruka ' ' 1101 ' ' kôdirana
Kôd
1 1 0 1
kôd log icke ' 1' kôd log icke ' 0'
komplement aran log ickoj ' 1'
Slika 3.40 CDMA primer
korisnik A 1 -1 -1 1 -1 1
korisnik B 1 1 -1 -1 1 1
korisnik C 1 1 -1 1 1 -1
a) korisnički kôdovi
predata (bit
podatka = 1 -1 -1 1 -1 1
1)
primljena
1 -1 -1 1 -1 1
kdna reč
množenje 1 1 1 1 1 1 =6
predata (bit
podatka = -1 1 1 -1 1 -1
0)
88
primljena
1 -1 -1 1 -1 1
kdna reč
množenje -1 -1 -1 -1 -1 -1 = -6
b) predaja od A
predata (bit
podatka = 1 1 -1 -1 1 1
1)
primljena
1 -1 -1 1 -1 1
kdna reč
množenje 1 -1 1 -1 -1 1 =0
c) predaja od B, prijemnik pokušava da obnovi A-ovu predaju
predata (bit
podatka = 1 1 -1 1 1 -1
1)
primljena
1 1 -1 -1 1 1
kdna reč
množenje 1 1 1 -1 1 -1 =2
d) predaja od C, prijemnik pokušava da obnovi B-ovu predaju
B (bit
1 1 -1 -1 1 1
podatka = 1)
C (bit
1 1 -1 1 1 -1
podatka = 1)
kombinovani
2 2 -2 0 2 0
signal
primljena
1 1 -1 -1 1 1
kôdna reč
množenje 2 2 2 0 2 0 =8
e) predaje od B i C, prijemnik pokušava da obnovi B-ovu predaju
Slika 3.41 CDMA primer predaje signala

Kod praktičnih rešenja, CDMA prijemnik može da isfiltrira doprinos neželjenih korisnika tako što će
ih smatrati kao pojavu uticaja izvora šuma niskog nivoa.
89
3.19.1. CDMA za DSSS
Analiziraćemo sada CDMA tehniku sa aspekta DSSS sistema koji koristi BPSK. Na slici 3.42
prikazana je konfiguracija kod koje postoji n korisnika, pri čemu svaki korisnik emituje signal koristeći
različitu, ortogonalnu, PN sekvencu.
d 1 (t ) s1 (t )
šum
cos (2π f C t ) c1 (t )
d 2 (t ) s 2 (t )
d 1 (t )
cos (2π f C t ) c2 (t )
c1 (t ) cos(2π f C t )
.
.
.
d n (t ) sn (t )
cos (2π f C t ) cn (t )
Slika 3.42 CDMA kod DSSS okruženja
Podaci svakog korisnika, di(t), se modulišu tehnikom BPSK, a kao rezultat se dobija signal čiji je
propusni opseg Ws, koji se zatim množi sa spreading kôdom tog korisnika, ci(t). Svi signali, plus šum, se
primaju od strane projemnika. Pretpostavimo sada da prijemnik želi da otkrije podatak korisnika_1.
Dolazećui signal se množi spreading kodom korisnika_1 i nakon toga demoduliše. Efekat ove akcije je
sužavanje opsega onog dela dolazećeg signala koji odgovara korisniku_1 u non-spreading signalu, a
proporcionalan je brzini prenosa podataka.
Kako je ostatak dolazećeg signala ortogonalan spreading kodu korisnika_1, ostatak i dalje ima
propusni opseg Ws. Na ovaj način energija neželjenog signala ostaje spread-ovana po celokupnom
opsegu dok je željeni signal koncentriran na uzak opseg Filtrom propusnika opsega, koji je deo
demodulatora, moguće je obnoviti (restaurirati) željeni signal.
3.20. Prenosni medijumi i karakteristike
Svrha fizičkog nivoa (shodno OSI referentnom modelu) je da obavi prenos povorke bitova sa
jedne mašine na drugu. Za prenos se koriste različiti fizički medijumi. Svaki medijum se karakteriše
90
svojim specifičnim propusnim opsegom, kašnjenjem, cenom, kao i jednostavnošću instalacije i

održavanja. Medijum (put) preko koga se prostire elektromagnetni talas/električni signal može biti
izveden kao trasiran ili netrasiran. Trasirani putevi su oni kod kojih se kao medijum za prenos koriste
upredeni kablovi, koaksijalni kablovi, optička vlakna i dr., a netrasirani su oni koji se zasnivaju na
prostiranju elektromagnetnih talasa kroz slobodni prostor (tipično su to satelitske veze, radio veze). Tip
prenosnog medijuma je veoma važan jer on odredjuje koji je maksimalan broj bitova koji se na tom
prenosnom putu mogu prenositi u sekundi, tj. bps.
Klasične dvo-žične linije
Klasične dvo-žične linije (two-wire open line) predstavljaju najjednostavniji oblik prenosnog
medijuma. Ovaj tip linija pogodan je za povezivanje uredjaja koji nisu udaljeni više od 50 m, a koriste
brzinu prenosa manju od 19.2 kbps. Signal, obično naponskog ili strujnog nivoa, relativan je u odnosu na
referentnu masu i prenosi se kao asimetričan (jedna žica je signalna, a druga masa). Obično povezivanje
dva računara se izvodi ne samo jednim parom žica nego više-žilnim kablovima (koji su radi mehaničke
zaštite oklopljeni plastikom ili su trakastog tipa (flat ribbon cable) (vidi sliku 3.43).
Završni konektori
Jedan par
Ravna traka
Slika 3.43 Bakarne žice kao prenosni medijum

Osnovna prednost ovakvog medijuma za prenos predstavlja niska cena. Ipak kod ovog tipa linija
zbog kapacitivne sprege izmedju žica dolazi do preslušavanja. Pored toga, ovaj način sprezanja
(asimetričan prenos signala) podložan je uticaju različitih indukovanih smetnji koje su posledica
elektromagnetnih zračenja snažnih izvora kakvi su elektromotori, veliki potrošači energije i dr. Sa ciljem
da prenos podataka bude pouzdan, svi ovi faktori imaju presudni uticaj kako na dužinu linije, tako i na
bitsku brzinu prenosa.
3.20.1. Upredene linije
Bolja imunost na uticaj indukcije spoljnih smetnji se ostvaruje korišćenjem upredenih linija
(twisted pair lines). Blizina signalne i referentne linije ima za posledicu da će se bilo koji interferentni
signal indukovati sa istom amplitudom fazom i talasnim oblikom na obe žice pa se shodno tome njegov
efvekat može redukovati ako se signal prihvata simetrično, tj. diferencijalno. Najčešće veći broj
upredenih žica se smešta u jedan kabl (slika 3.44).
91
Jedan par
Spoljašnja izolaciona oplata
Višežilni kabal
Slika 3.44 Upredeni kabl

Upredene linije kod kraćih rastojanja (do 100 m) pogodne su za prenos signala bitskom brzinom
reda 1 Mbps, a kod manjih brzina (reda kbps) i za veća rastojanja (reda km). Standardno na predajnoj
strani za pobudu linije se koriste linijski drajveri a na prijemnoj linijski prijemnici. U cilju smanjenja
uticaja interferentnih smetnji ovi kablovi se oklopljavaju širmom (slika 3.45).
Zaštitni sloj (oklop) Spoljašnja izolaciona oplata
Slika 3.45 Više-žilni širmovani kabl
3.20.2. Koaksijalni kabl
Glavni organičavajući faktori upredenih kablova su parazitne kapacitivnosti i fenomen poznat kao
skin-efekat. Porastom bitske brzine (tj. frekvencije) predajnog signala, struja koja protiče kroz žice teži
da se raspodeli po spoljnoj površini a time i smanji efektivni presek žice. Ovo dovodi do povećanja
električne otpornosti na višim frekvencijama a time indirektno i do povećanja slabljenja. Pored toga, sa
povećanjem frekvenicije povećava se efekat zračenja. Zbog ovih efekata kod bitskih brzina prenosa iznad
1 Mbps kao prenosni medijum uobičajeno se koristi koaksijalni kabl (slika 3.46).
Spoljašnja izolaciona oplata

Centralni provodnik
Dialektrični izolacioni materijal Spoljašnji provodnik
Slika 3.46 Koaksijalni kabl
92
Koaksijalni kablovi standardno se koriste za bitske brzine prenosa reda 10 Mbps i rastojanja reda
nekoliko stotina metara.
3.20.3. Optička vlakna
I pored toga što se preko koaksijalnih kablova mogu prenositi signali visokih frekvencija
(koristeći razne tipove modulisanih signala kakve srećemo kod kablovske televizije), brzina prenosa
digitalnih podataka kroz (bakarni) provodnik je ograničena. Optički kablovi razlikuju se od koaksijalnih i
upredenih kablova po tome što prenose informaciju u obliku fluktuirajućeg snopa svetlosti kroz stakleno
vlakno, a ne električnog signala kroz žice. Svetlosni talas ima znatno širi spektar od električnog pa,
shodno tome, moguće je ostvariti brzine prenosa od nekoliko stotina Mbps. Optički kabl je takodje
pogodan za prenos i pri manjim bitskim brzinama kod okruženja koja su podložna uticaju raznih smetnji
kao što su industrijska postrojenja koja koriste visoko-naponsku opremu, razne energetske pretvarače i
druge snažne izvore indukovanih smetnji. Dobra osobina optičkog prenosa je i ta što postoji galvanska
izolacija izmedju predajnika i prijemnika. Galvanska izolacija dva medjusobno povezana uredjaja je od
izuzetne važnosti kod instaliranja samo-sigurnosne opreme kakva se koristi kod nuklearnih elektrana, u
rudnicima sa jamskom eksploatacijom uglja, kod industrijskih postrojenja koje proizvode zapaljive
materija ili koriste zapaljive gasove, elektromedicini (merenje vitalnih parametara čoveka kao što su
kardio- ili respiratorni parametri) i dr.
Kod optičkog kabla za prenog svakog signala koristi se po jedna staklena nit (vlakno). Sa ciljem
da se zaštiti od spoljneg uticaja svetla optičko vlakno se presvlači spoljnim zaštitnim omotačem.
Struktura optičkog kabla prikazana je na slici 3.47a). Svetlosni signal generiše optički predajnik koji vrši
konverziju električnih signala (energije) u svetlosnu. Na prijemnom kraju optički prijemnik obavlja
inverznu funkciju. Obično da bi se obavila konverzija predajnik koristi LED (light emitting diode) ili
lasersku diodu, a prijemnik fotodiodu ili foto-tranzistor.
Optički zaštitni sloj Plastični zaštitni sloj Optičko vlakno
Kabl sa jednim vlaknom
Kabl sa većim brojem vlakana
a)
93
Električni Električni
ulazni signal Izlazni signal
optički optički
predajnik prijemnik
i) Multimode stepped index
ii) Multimode graded index
iii) Monomode
b)
Slika 3.47 (a) Struktura optičkog kabla; (b) načini prenosa
Kabl se sastoji od dva dela: optičko vlakno i optički omotač čiji je indeks prelamanja svetlosti
manji. U zavisnosti od tipa i prečnika optičkog vlakna svetlost se, kako je prikazano na slici 3.47 b),
može prostirati na tri načina.
Kod multimode stepped index staklenih vlakana (fiber) optički omotač i stakleno vlakno imaju
različit, ali uniformni indeks prelamanja. Sva svetlost koju emituje dioda pod uglom koji je manji od
kritičnog reflektuje se od optičkog omotača i prostire duž vlakna višestruko se reflektujući. U zavisnosti
od ugla pod kojim je emitovana od strane predajne diode, svetlosti je, za propagaciju kroz kabl, potrebno
različito vreme. Zbog ovoga impuls na prijemnoj strani je širi od onog na predajnoj, a to ima za
posledicu smanjenje bitske brzine. Ovaj tip kabla prvenstveno se koristi za srednje bitske brzine, a kao
predajnik koristi relativno jeftinu LED.
Disperzija se može smanjiti ako staklena nit ima promenljivi, a ne konstantni indeks prelamanja.
Kao što se vidi sa slike 3.47 b) kod multimode graded index staklenih vlakana indeks prelamanja svetla se
povećava kako se udaljavamo od centra fibera. Ovakav način prostiranja ima za posledicu suženje širine
impulsa na prijemnoj strani u odnosu na stepped index fiber, a to obezbedjuje da se poveća maksimalna
bitska brzina prenosa.
Dalja poboljšanja se postižu smanjenjem dijametra staklenog vlakna do veličine talasne dužine
svetlosti (3 − 10 µ m ) čime su obezbedjeni uslovi da se svetlost prostire duž prenosnog puta bez
disperzije. Kao rezultat, kod ovakvog načina prostiranja, imamo da je širina prijemnog impulsa ista kao i
ona na predajnoj strani. Monomode fiber koristi laserske diode i može da prenosi signale čija je brzina
reda nekoliko stotina Mbps.
94
3.21. Satelitski prenos
Svi prethodno pomenuti prenosni medijumi koriste fizičke linije za prenos informacije.
Alternativni način za prenos informacije je onaj koji se zasniva na korišćenju elektromagnetnih talasa
kroz slobodni prostor (etar) kakvi su satelitski sistemi. Mikrotalasni snop, kod koga su podaci
modulisani, predaje se ka satelitu od strane zemaljske stanice. Snop se prima i retransmituje ka unapred
definisanom odredištu pomoću kola koje se naziva transponder. Kod jednog satelita postoji veći broj
transpondera pri čemu svaki pokriva odredjeni frekventni opseg. Obično satelitski kanal ima veoma širok
propusni opseg (500 MHz ) što obezbedjuje prenos podataka veoma velikih brzina. Kanal, koristeći
tehniku multipleksiranja, se obično deli na veći broj podkanala.
Komunikacioni sateliti su obično geostacionarni, što znači da se satelit u sinhronizmu, isto kao i
Zemlja, okreće oko ose Zemlje (tj. za 24 časova napravi jednu rotaciju), pa zbog toga njegova pozicija
izgleda kao da je stacionarna u odnosu na Zemlju. Ugao rasipanja mikrotalsnog snopa koji se emituje od
strane satelita može biti veliki tako da se signal prima na širem geografskom području, ili uzak (fino
fokusiran) i prima na užem području. U drugom slučaju polje na prijemnoj strani je veće, a to dozvoljava
da se koriste satelitske antene čiji je dijametar mali (VSAT - very small aperture terminal). Jedan tipičan
satelitski sistem je prikazan na slici 3.48a). Druga tipična konfiguracija koja koristi centralnu zemaljsku
stanicu koja komunicira sa većim brojem VSAT zemaljskih stanica distribuiranih na teritoriji jedne zemlje
prikazana je na slici 3.48 b).
95
Satelit
Antena
Veza Veza
naviše Naniže
(Up link) (Down link)
Zemaljska stanica
Zemlja
a)
VSATs VSATs
Glavna stanica
b)
Slika 3.48 Prenos preko satelita; (a) tačka-ka-tački; (b) više-tačkasti
96
3.22. Zemaljske radiorelejne veze
Zemaljske radiorelejne (mikrotalasne) veze uobičajeno se koriste za uspostavljanje komunikacione

veze u situacijama kada je suviše skupo da se vrši instaliranje fizičkih prenosnih medijuma (kablova) kroz
terene kakve su velike reke, jezera, pustinje, planinski masivi, i dr. U konkretnom slučaju na neka
uzvišena mesta medjusobno udaljena do 50 km, izmedju kojih postoji optička vidljivost, postavljaju se
duž trase parovi prijemnik/predajnik. Signal se prostire od tačke do tačke, prima se od strane prijemnika
demoduliše, zatim ponovo moduliše i od strane predajnika šalje ka sledećoj relejnoj stanici (slika 3.49).
predajni signal izlazni signal

par
predajnik-prijemnik
Slika 3.49 Zemaljska radiorelejna veza
3.23. Radio veza
Radio-talasni predajnici/prijemnici se takodje mogu koristiti za prikupljanje podataka od strane

većeg broja distribuiranih računarskih sistema.
Obično se radio (bežične) veze koriste za povezivanje većeg broja računara ili udaljenih terminala
po naseljenim mestima. Radio-predajnik, nazvan bazna stanica, lociran je na fiksno mesto i žično se
povezuje sa centralnim računarom celog sistema. Udaljene stanice su povezane na baznu putem radio-
veze (vidi sliku 3.50).
Oblast pokrivanja od strane
bazne stanice
Sa fiksne mreže za
BS prenos podataka
BS = bazna stanica
= korisnik računar/terminal
Slika 3.50 Zemaljski radio-prenos na nivou jedne ćelije

Napomena: BS - bazna-stanica; R - udaljeni računar/terminal.
97
Kod aplikacija koje zahtevaju pokrivanje geografski većeg područja ili rad sa većim brojem
korisnika, javlja se potreba za instaliranje većeg broja baznih stanica. Oblast pokrivanja bazne stanice
ograničava se tada izlaznom snagom predajnika. Šira oblast pokrivanja se može u takvim situacijama
postići ako se bazne stanice urede u strukturi tipa ćelija (slika 2.21). U praksi obim svake ćelije nije
identičan, a odredjuje se na osnovu velikog broja faktora izmedju kojih su najvažniji broj udaljenih
računara/terminala i konfiguracija terena.
Sa ciljem da se izbegne uticaj uzajamnih smetnji svaka bazna stanica (slika 3.51) koristi različitu
predajnu frekvenciju (u odnosu na susedne bazne stanice).
Brzina prenosa podataka kod ovakvih sistema je reda nekoliko desetina kbps.
F2 F3 F1 F2
F3 F1 F2 F3 F1
F2 F3 F1 F2
F1 , F2 , F3 = frekvencije koje se koriste u ćelijama
Slika 3.51 Zemaljski radio prenos sa većim brojem ćelija
98

Pogl-03-Tehnike Za Pren Pod (40-98) PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Pogl-03-Tehnike Za Pren Pod (40-98) PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prenos podatka – Tehnike za prenos podataka

3. Tehnike za prenos podataka

Predajnik/ Prenosni Pojačavač Prenosni Predajnik/

Predajnik/ Predajnik/ Predajnik/ Predajnik/

Slika 3.1 Konfiguracije kod usmerenog prenosa

3.1. Načini komuniciranja

Razlikujemo tri načina prenosa (vidi sliku 3.2)

Slika 3.2 Načini prenosa signala: a) simpleks; b) polu- dupleks; c) potpuni-dupleks

3.1.1. Koncept vremenskog domena

Slika 3.3 Kontinualni i diskretni signali

3.1.2. Koncept frekventnog domena

3.2. Odnos izmedju brzine prenosa i propusnog opsega

a) sinusni talasni oblik

b) pravougaoni talasni oblik

a) sin(2 π f 1 t ) + 1 3 sin(2 π (3 f 1 )t ) + + 1 5 sin(2 π (5 f 1 )t )

b) sin(2 π f 1 t ) + 1 3 sin(2 π (3 f 1 )t ) + 1 5 sin(2 π (5 f 1 )t ) + 1 7 sin(2 π (7 f 1 )t )

Slika 3.6 Frekventne komponente pravougaonog talasnog oblika (T=1/f1)

s (t ) = sin ((2 π ∗ 10 6 ) t ) + 1 3 sin ((2 π ∗ 3 ∗ 10 6 ) t ) + 1 5 sin ((2 π ∗ 5 ∗ 10 6 ) t )

Smatrajmo sada da je talasni oblik sa slike 3.4.c) adekvatan za aproksimaciju pravougaonog

Impulsi posle prenosa

Širina propusnog opsega

Širina propusnog opsega

Širina propusnog opsega

Širina propusnog opsega

Širina propusnog opsega

Slika 3.7 Efekat propusnog opsega na oblik digitalnog signala

3.3. Paralelni i serijski prenos

n-to bitna paralelna magistrala

podaci su raspoloživi podaci su prihvaćeni

Slika 3.8 (a) Paralelni prenos; (b) handshaking (rukovanje)

3.4. Asinhroni i sinhroni rad

Slika 3.9 Start-stop operacija

ulazni kolo za izlazni

Slika 3.10 Sinhroni prijemnik

Slika 3.11 Oblik okvira kod sinhronog prenosa

3.5. Brzina signaliziranja

3.6. Procena grešaka kod prenosa podataka

Slika 3.12 Prijem signala sa greškom

3.7. Analogni i digitalni prenos podataka

Digitalni podaci Analogni signal

Analogni signal Digitalni signal

Digitalni podaci Digitalni signal

Slika 3.13 Analogni i digitalni prenos analognih i digitalnih podataka

analogni signal digitalni signal

analogni signal digitalni signal

Slika 3.14 Digitalni i analogni prenos

3.8. Definicija nekih osnovnih pojmova

termin jedinica definicija

elemenat podataka bitovi jedinstvena binarna 0 ili 1

brzina prenosa bitovi-u-sekundi (bps) brzina kojom se lementi podataka

digitalni: naponski impuls

Slika 3.15 Ključni termini kod prenosa podataka

3.9. Digitalni podaci analogni signali

1. ASK – Amplitude Shift Keying

Slika 3.16 Modulacija analognih signala digitalnim podacima

 A cos (2πf C t ) ; za binarnu 1

gde je: A cos (2πf C t ) -noseći signal.

MSK : s (t ) = A cos (2πf i t ) , 1 ≤ i ≤ M ........................................................(3)

gde su: f i = f C + (2i − 1 − M ) ∗ f d ; f C -učestanost nosioca; f d - frekventna razlika; k -broj različitih

 A cos (2πf C t ) ; za binarnu 1

Slika 3.18 Diferencijalna PSK

Slika 3.19 Signal-constellation za QPSK

Napomena: U odnosu na relaciju (6) signali su pomereni za dodatnih +π/4