1.4.

Atributi biti filozofije

Sada kada smo pronašli bit filozofije i time odredili ono bez čega svako poimanje i
svojatanje filozofije ne može da čini samu filozofija, treba da vidimo koji atributi karakterišu
takvu bit. Već u uvodnom delu, koji se treba shvatiti kao svojevrsno upoznavanje sa delom, na
Tabeli 1. Možemo da vidimo već neke atribute koje sam pripisao filozofiji, međutim postavlja se
pitanje – da li ti atributi odgovaraju biti filozofije? Očigledno da već iskazani atributi filozofije
predstavljaju sadržajno popunjenu formu biti filozofije, tako da će oni biti u nužnoj vezi sa
formom, ali je neće jasno kazivati. Zato, moramo da se još jednom osvrnemo na te atribute i da
pronađemo njihove odgovarajuće ,,ekvivalente” u biti filozofije.

Prvi atribut filozofije je – mitologija. Šta leži u biti filozofije, pa kao forma predstavlja
sadržajno ispunjene mitologijom? Sam mit označava neku davno ispričanu priču, on bi
odgovarao formi bajke. Skup mitova (koji igrom slučaja često pripovedaju o bogovima),
predstavlja mitologiju. Pošto vidimo da mitovi čine mitologiju, ako doznamo formu mita,
doznaćemo i formu mitologije. Mit aludira na neku tajanstvenost, on često izaziva divljenje i u
pojedincima može da probudi veru. Samim tim bit mita bi bila težnja ka postajanju božanskim.
Čovek očaran mitom, ne uvidja da u pozadini svog divljenja leži samo težnja ka spoznaji toga,
što bi značilo postajanje božanskim, isto važi i za veru. Koliko bi vernika prestalo da veruje u
Hrista, kada bi koncept raja bio izbačen iz hrišćanstva? To samo govori o slaboj veri koja se
nalazi u ljudima, oni često misleći da stvarno veruju, ne vide da samo teže ka nekom blaženstvu i
da njega nema ne bi uopšte težili ka istom. Koliko su samo sebični, zapravom, svi ti blaženi
vernici? Zato bit mitologije će biti težnja ka postajanju božanskim. Drugi atribut je – naivni
pristup. Ovde sam prinuđen da odgovorim na već predjašnje pitanje o tome da li nauka
predstavlja samo jedan skup subjektivnih pogleda koji svoje dokaze prikazuju objektivno? Ali i
na pitanje kako spoznaja može da počne ukoliko za sve mora da se uzimaju već dokazane
premise? Pošto je nužna sumnja nešto čime odiše nauka o znanosti, treba da napravim razliku
između pozitivnog i negativnog naiviteta. Čovek se rađa u totalnoj nepoznanosti, on mora od
nekuda da krene, međutim kako on dolazi do svojih prvih pitanja, tako zapada u predsrasudu o
validnosti odgovora koje pokušava da daje. S toga, u čoveku mora da postoji nešto kao pozitivni
naivitet, koji bi počeo da ga vodi putevima nauke o znanosti. Ukoliko ne bi postojalo takvo
nešto, mi bi nužno zapadali u relativizam, skeptzicizam, solipsizam ili agnosticizam. Nužni uslov
pozitivnog naiviteta stoji kao osnovni postulat nauke o znanosti. Jednostavno ukoliko želimo išta
da spoznamo mi moramo poći od nekakve pretpostavke, ali zašto baš od ove? Zašto ne verovati
filozofiji, već nauci? Ovde leži odogvor na prvo pitanje. Nauka ne može da bude sklop
subjektivnih pogleda na svet, jer je jedino nauka u mogućnosti pruži objektivne odgovore
(empirijske odgovore) , da ona to ne može to bi radila neka druga znanost. Jednostavno, ona
polazi od nama predočljivh stvari i time nam daje uvid zašto od nje bi trebalo poći. Dakle, atribut
filozofije bi zapravo bio negativan naivitet. Šta je bit tog naiviteta? Bit negativnog naiviteta je
netemeljitost. Filozofija, pokazuje se, nekuda žuri, a čovek-filozof, misli da za svog žitvota
može pronaći istinu, on će pronaći istinu, ali samo svoju istinu koja će se izgubiti sa njim ili će
ostati u mislima pojedinih ljudi, koji će deliti njegovo shvatanje. Gde je tu uopšte najveća
vrednost koju čovek može imati – altruizam? Bednog li sebičluka u filozofiji ima. Treći atribut je
– subjektivnost. O njoj je već bilo reči, i svima je nadam se jasno da je njena bit jednostranost.
Četvrti atribut filozofije je – bavljenje apstraktnim. Ovaj artibut može da se oslovi i kao relano
shvatanje mašte. Međutim, šta leži kao bit ovog atributa? Mislim da je to svima već odavno
jasno, filozofija teži za onim što nauka još ne može da spozna, tako ona u želji da prevlada
znanje koje pružaju nauke ne može na drugi način nego apstrakcijom da se bavi tim još naučno-
nemogućim saznanjima. Bit ovog atributa pokazuje se kao nemoć ili dekadentna prevlast. Na
kraju ostaje još jedan atribut – filozofski zanos ili kako ga neki nazivaju filozofski eros. Bit ovog
atributa je bolest. I to ne bilo kakva bolest, već teška bolest koja preti da bude u svom domaćinu
do kraja života, onaj koji ne uvidi da od nje boluje, odiše životom punim nekritičnošću i
tumaranju u pogrešnom pravcu. U njoj neka se pronađu oni koji teže da filozofijom daju ikakve
odgovore. Zašto bi se iko mučio da stvori objektivne dokaze i time osigura čvrstu spoznaju i
drugima, kada može da sedi i mašta, a samim tim da otežava drugima, uopšte, da otežava
čovečanstvu1. O ovom zanosu ne bih više. Hajde da vidimo skicu dosadašnjeg ispitivnja!

______________________________________________________________________________
1
Priča se da je Ćarls Darvin rekao Džonu Loku da će on više naučiti o teoriji spoznaje izučavajući babune, nego li
Lok svojim maštarijama.
 Shema 1. – Predstavljanje biti filozofije

1.5 Nauka o znanosti kao odgovor na slabosti filozofije i nauke

Već smo uvideli pojedine slabosti koje filozofija nosi sa sobom. Nećemo naime naći filozofa koji
bi odstupao od ovih slabosti (oni koji bi odstupali ne bi bili filozofi), a samim tim to je i najveći
dokaz da je bit filozofije zaista takva kakva je predstavljena. Međutim, postavlja se pitanje čemu
onda verovati i čemu pokloniti svoju pažnju u istaživanju svekolikog sveta u kome se nalazimo.
Jasno je da su filozofi sebični ljudi, oni često istinu čuvaju za sebe, čak i ako je kazuju drugima
to ne čine ni zbog čega drugog nego zbog slave. Svi nekako teže da ih povest ureže na
stranicama svojih dešavanja, međutim, šta je sa drugima? Ja sam svoju misiju u ovom životu
poveo ni sa čim drugim nego željom da čovečanstvo postane bolje i naprednije. Ali opet, kuda
otpočeti tu misiju? Posle puno nemira u mojim razmišljanjima, svaki put kada sam pokušao da
nešto doznam putem filozofije, taj nemir bi ostajao i dalje prisutan, sve dok nisam shvatio da
filozofija meni ne može nikako pomoći u toj misiji. I svi vi, koji priznajete i postojanje ideja, i
tvrdite da postoje razni demoni i mnogolika bivstvujuća, svi vi, nakon svega osetićete u sebi
jedan nemir, koji ste mislili da će nestati, taj nemir glasi – A šta sada? Čemu filzofija? Shvatiće
svako da filozofija nema svoj cilj, ona je kao i opijum, što se više uvlačite u nju, to dalje bivate
od istine, ona nam sprečava svaki mogući napredak i trudi se da svoja shvatanja navek postavlja
visoko shvatljivo kako bi se kad-kad pokazala teška za spoznati, da ne spominjem silne
heremenutičke muke koje ima svaki filozof i svaki čovek kada želi da čita nešto filozofsko. Kod
nauka je sve fino, nema nikakve heremenutike, naučni dokazi su dokazi na koje vreme ne utiče,
Pitagorina teorema je važila isto i pre 2000 godina, a isto i danas. Nema onog vremenskog
odstojanja ispunjenog povesnim delovanjem, već je sve jasno shvatljivo i čisto. Eto još jedne
prednosti nauke nad filozofijom. Međutim pošto smo već videli slabosti koje nam daje filozofija,
šta su onda slabosti nauke? Zašto bi nauka o znanosti trebala da upotpuni nauku i filozofiju i da
stvori jedan novi put? Sa naukama je znantno lakše. Kao što sam već napomenuo nauke se
nekako odnose prema nauci o znanosti. Rekao sam da su one produžene ruke kojima nauka o
znanosti operiše nad znanstvom. Ali šta im to nauka o znanosti daje što one nemaju? Šta
naukama fali? Sve nauke se dele na formalne, društvene i prirodne. To je osnovna podela svih
nauka, naravno one se unutar sebe dele na još grana, ali nama će trebati samo ova osnovna
podela.