Жељко Стевановић

Кратка мисао на тему

-
Привидно-реални систем вредновања

Ниш, новембар 2017. године

 Као непријатну музику, моје уши, слушале су до тада, тако несхватиљиву, поруку
бића. Вођен дубоко неким субјективно схватљивим рационализмом, који сада схватам нема
никакво утемељење у стварну објективну истину, гледао сам појам бивствовању, као
којекакву истину у коју не треба сумњати. Напросто речено, може се рећи, упао сам у једну
привидно-реалну замку. Шта подразумевам под овим привидно-реалним ? Идеја је ништа ако
човек није.
Привидно-реалним подразумевам оно стање у које доспева свако када се нађе у свету
предочених вредности и већ исплетених чарапа, које свако обува, не би ли му било топло, не
схвативши да је та топлина уствари лажна и да постаје његов затвор цикличности.
Размишљао сам о томе – шта то тера човека да непристрасно прихвата тако пристрасне
идеје? На пример, сама идеја о бивствовању, као о нечему фактичном. Сам тај догматски
систем вредности је јако склон човеку, јер му пружа, већ унапред предочену, сигурност у
коју не треба уопште да се сумња. И оно што је стварно реално, је да та сигурност стварно
постоји и да је она уствари јако компактна са човеком. Запањујуће је када човек проведе
живот контемплирајући се са таквим системом, коме несумњиво остаје до краја слуга. Зашто
привидно? Привидно, заправо, представља, у овом случају, истину у коју човек може да
продре, али он то не чини, већ је мрзовољно и безвољно одбацује прихватајући онај
површни одраз саме истине. Обично тај одраз истине је, рекао бих, праслика митског у
човеку. Некако, одувек се са човеком вуче неки митски код који је свакако присутан. Треба
такође рећи да схватање привидног, у овом случају, је заправо универзално схватање, то је
уствари субјективно подражавање лажне објективне истине. Привидно је оно што јесте, на
први поглед, али дужим и доста мукотрпним радом, привидно, постаје само један лажни
одсјај објективне истине. Што се тиче реалног у овом изразу привидно-реално, оно означава
да је оно што смо ми сада схавтили као привидно, напросто, реално. Уводи нас у ту
предочену реалност у коју, ако се не избавимо, постајемо и остајемо слуге и запуштени
умови обслужујући нашег господара, цикличност. За сваког човека који иоле покушава да
нешто дозна или да разуме је недопустиво, заправо немогуће, да то чини са гледишта овог
привидно-реалног аспекта, самим тим немогуће је да ствара нешто ван тог цикличног
поретка, јер он не допушта да се нешто ван циклуса деси и да самим тим поремети цео
циклични период. Питање које би било нужно обрадити у вези ове теме је питање – Када
човек улази у овај свет привидно-реалног? То је питање које је у суштини јако занемаривано
на свим пољима филозофије, нпр. ако човек поседује душу, да ли је она у њему од рођења?
Који је то биолошки фактор који нам казује када човек постаје свестан? Зашто са 10 година
не знам, оно што знам са 20 година? Уопштено, сва питања указују на нужност и постојање
јасне биолошке везе са оним што је ван биолошко или по некима исто биолошким, али у
другом значењу, или чак са оним што прожима све биолошко. Може се такође јасно ставити
знак једнакости, сада у овом смислу, између биолошког и физичког. Све у свему, питање је
веома јасно. Ко смо ми? Ко сам ја? Шта то моје Ја осигурава да није помешано са неким ви?
Питате се, зашто се уопште наш свет доводи у неку нужну везу са оним што заправо не
постоји и што није истина (рекли би окорели људи, који верују само чулима). Многи чак
при помисли да постоји нешто осим онога што се види, чује, осети, се згрожавају и имају
гађење према томе, самим тим, ти људи су оно најукорењеније у свету привидно-реалног.
Веза између физичког и метафизичког или ако вам је лакше да схватите између материјалног
и ван материјалног је заиста нужна. Нужност везе између та два, да кажемо света, је та што
је једно подскуп другог. Зато реалност, ону праву реалност, која се разликује од оне
2
привидне, треба схватити као метафизику, а ово што ми перцепирамо као део те метафизике,
коју ми називамо физиком. (ОД ОВЕ РЕЧЕНИЦЕ КРЕЋЕ ЛОШЕ ПИСАЊЕ И
ПРОМИШЉАЊЕ, новембар 2018. године) О проблему наших чула сам детаљно причао у
ПДН теорији, тако да поновно причање исте приче је сувишно. О закључаности наших чула
се може говорити и са, данас, тотално научне стране. Поготово ако се полемика врши у
реону таласа, фреквенце, магнетних таласа и осталих делова те, данас прoбуђене физике. Ми
перципирамо светлост одређене таласне дужине и схватамо то као једино реално, а шта је са
оним што наша, заиста слаба чула, не могу видети? Нити све чујемо, нити видимо, нити
осећамо. Да не би испало да овај проблем физичког описујем са скроз негативне критике,
рећи ћу да је ово што ми сматрамо физичким јако добар ослонац за дознавање тога како
уствари цела метафизика, која је једина наша да кажем материјална реалност, фукнционише.
Мора се такође нагласити да и она метафизика која је нама метафизика ван физике је такође
материјална и стварна као ова наша физика. Зашто би се оно што нашим чулима не схватамо
називало другим именом него овим што је и када ми можемо да га перципирамо, а то је
материја? Тако да није ни толико погрешно да се каже да је у основи свега материја, мада то
је јако проблематична теза. Много ми је чудно како то људи не схавтају и не мисле бар о
томе. Но, да се вратимо ми на питање о томе како човек ступа у везу ван биолошког и кад у
току свог живота. У мајчином стомаку? Приликом рођења? Приликом крштења? Када добије
свог наследника? Када? Да ли је то са нама одувек? Све ово су моменти који у неком смислу
могу се повезати и могу бити конкуренти у одговору на питање, кад човек добија свој
смисао, свој дух, своје ја као Ја. Ипак, по свему судећи, могу рећи да ништа од наведеног
није одговор на наше питање, али значај ових момента, који су у филозофији тешко па
поменути, остаје и даље јако битан. Пошто многи од вас нису ни разумели питање за којим
трагам, нема смисла давати већ одговоре на нешто, чији потпун смисао нисте ни схватили.
Питање, којим се ја тренутно овде бавим, је јако битно за ову тему привидно-реалног,
покушаћу да вам експлицитно објасним сврху овог питања. Питање, којим се ја овде бавим
је питање када човек добија, да употребим израз, свест? Ако је човек у почетку само један у
милион сперматозоида који су засигурно само обични сперматозоиди, када он у току свог
развоја добија своје ја као Ја, када човек добија своју духовност и свој субјективитет? Не
могу да се помирим са тим да смо ми само биолошки склоп и да је то то. Сматрам да је то
само једна од ових привидно-реалних истина која ме и даље мучи и неда ми мира како да
продрем у срж проблема. Али ипак мислим да има неких назнака и на том пољу сазнања. У
последње време ми се стално јавља и намеће један одговор на ово питање, и знам сам да кад
тако неки одговор видим на сваком кораку да је то уствари тај део матрице који је чиста
објективна истина. Тај одговор се налази код Платона, αναμνεσισ. Ако претпоставимо да
постоји један предегзистенцијални период у коме бива најпре свака свест или како већ то
нешто назвали, доласком на свет наступа први период човековог живота. То је период
детињства, период невине доброте, чистоте и лепоте. Као да и сам тај организам остаје под,
тада себи незнаним, утицајем тог прегзистенцијалног, а пошто су многи филозофи
окарактерисали филозофију као жудњу ка трaнсформацији која је налик ономе што смо били
као дете, онда је сасвим јасно да је детињство део предегзистенцијалног присутно у овом
нашем свету. Пре него што наставим да причамо о наредном периоду човековог доба, вратио
бих се корак уназад и објаснио свима вама шта уствари треба да претставља то
предегзистенцијално и какве корене вуче такво учење. Наиме, прича о једном центру
сазнања није само моја пука мисао, већ има јако утемељење код јако еминентних личности.
3
Наш велики, по мени највећи, научник Никола Тесла је дубоко веровао да у универзуму
постоји један центар знања од кога сви ми добијамо информације, ово учење је такође и
заступао Леонардо да Винчи. Иначе, јако је интересантна велика повезаност између њега и
Тесла, али томе нек се бави неко други. Ово учење, и те како, има поклапање са Платоновим
учењем о знању као присећању. Тиме објашњавам то што називамо предегзистенцијалним.
Дакле, место које је скуп знања, одакле сви долазимо, било то неком Рај или како год га
назвали све је једно. Треба такође направити разлику између овог платонског сећања и оног
што се назива мнемизам. Наредно доба, после детињства, је најчешће доба дубоког
емпиризма. Човек се полако губи своју предегзистенцијалну срж и покушава да, сада од
нуле, схвати шта је ово око нас. Ту су углавном емпиричари који се ослањају искључиво на
искуство и тиме се воде. Жалосно је што многи никад и не изађу из тог доба. Наредно доба,
не мора бити неопходно, је доба полаког присећања и разбијања, до тада јединог, привидно-
реалног света. У овом моменту човековог умног уздизања долази се у једно стање
замућености и мутне представе свега, тада многи постају параноични и почињу да робују
тада новом господару, свом уму, који их излуђује. Када човек овлада својим умом и када
постане сасвим генерално апстракован од света лажи, човек тада улази у своју завршно доба
овоземаљског живота, доба тоталне умности. И онда метафорички гледано, стварно је
филозофија у неком погледу тежња ка детињству и ка трансформацији у оно што смо били
при доласку на овом свету, само што тада овладамо језиком земље и причамо оно што као
деца нисмо знали и разумели. Зашто је све ово битно? Ово је јако битно за сваког човека
који макар на тренутак завири у свет филозофије и потруди се да разуме нешто. С тим што
тај тренутак у коме човек тангира свет филозофије он схвата из света привидно-реалног, и
зато је многима филзоофија чиста будалаштина и зато данас јако мало заинтересованих за
филозофију и за истину. Надам се да сам вам је сада много јаснији термин ,, природно-
реално”. Негде, још на почетку, споменуо сам ,,митски код” и остао сам вам дужан јасног
приказа овог, да кажем, термина. Када год се у нашим, посредним или непосредним,
мислима спомене нешто митско, верујем , у сваком од нас се појави један осећај који је јако
тешко објаснити. Постоје многе дефиниције о томе шта је мит, али ми је једна остала, јако
урезана, у сећању. Мит је давно испричана прича. О наговештају дражи коју свако од нас
добије мислећи о миту могу да образложим само уз ове претходно објашњене ставове.