Kej Huper

NJEGOV

POVRATAK
Za moju sestru Lindu Lancaster;

koja je napisala stih

 Prolog

Bio je okruglast čovečuljak, a besramni stomak mu je zatezao šavove ukrojenog prsluka.

Na malim nogama je nosio uglačane zumbane cipele. Imao je krupnu lavovsku glavu s licem
heruvima 1, sitne oči koje su sijale i napućena usta. Toliko je podsećao na karikaturu pompeznog
pevca zadovoljnog samim sobom, da ga je retko ko od ljudi koje je susretao i video drugačije.
Lukas Kendrik je bio jedan od tih retkih; znao je iz ranijih iskustava da je federalni agent
koji je sebe nazivao Hejgen bio bezazlen koliko i vojna krstarica, i isto toliko opasan. Zato je
stajao u sumornoj hotelskoj sobi dugo zureći kroz prljav prozor pre nego što se okrenuo da
preseče dosadni glas federalnog starešine. „U redu.”
Hejgen je trepnuo. „U redu? Tek tako?”
Lukas se naslonio na prozorski okvir i nasmešio zajedljivo. „Zapravo nije bilo potrebe za
takvim intrigama”, rekao je. “Za sastajanjem u tajnosti. Ali ti moraš da odigraš svoje mračne
igrice, zar ne?”
„Gospodine Kendrik, ovo je ozbiljna stvar!, Hejgen je nastavio svojim najboljim
službenim tonom, „i smatrao sam da je jedino logično da Vi završite posao koji je Vaš prijatelj
Stil započeo pre nekoliko nedelja. Ukradena umetnička dela se moraju pronaći, a Roum mora biti
optužen.. “
„Siguran si da su kod njega?”
„Sasvim siguran.”
Lukas nije proveravao njegovo ubeđenje. „Dobro. Kako da uđem na njegov posed? Ima
jače obezbeđenje nego mi.”
Mi na koje je Lukas mislio je bilo svetsko finansijsko carstvo Džoša Longa, što nije
trebalo naglašavati u razgovoru između njega i federalca. Lukas je bio glavni istraživač za Long
Enterprajzisy a Hejgen je proveo čitavu prošlu godinu, ako ne i više, uključujući Džoša i njegove
ljude u razne misije za svoju federalnu agenciju.
Federalac je trenutno gledao Lukasa pomalo ispitivački, naizgled uznemiren. „Spreman si
da prihvatiš ovaj zadatak, bez ikakvih dodatnih pitanja?”
„Imam ja podosta pitanja”, ispravio ga je Lukas. „Ali što se boriti s tim? Ja sam jedini
koga do sada nisi nahvatao za neku od svojih misija; bilo je samo pitanje vremena kad će se to
dogoditi. Ako te odbijem, ili ćeš me nekako ubediti, ili ćeš me uplesti želeo ja to ili ne. Dakle,
kako da uđem na Roumovo imanje?”
Hejgenove kupidonske usne su se malo napućile, ali mu je dovoljno brzo odgovorio.
„Roum će uskoro, verovatno za vikend, na imanju organizovati zabavu; ima običaj to da radi s
vremena na vreme, a gosti su mu prilično ekskluzivna ekipa. Postoji izvesna... veza između tebe i
jedine singl dame na toj listi gostiju. Ako se ona složi, ušao bi na imanje kao njen pratilac.”
Lukasov izraz lica se nije promenio, ali je nekakva napetost prošla njegovim licem, a
plave oči sa zlatnim tačkicama su očvrsnule. „Je li? I ko je ona?”
„Kajli Grifon.” Hejgenove sitne oči su iznenada postale veoma oprezne.

1
Andjeo višeg reda (Hebr.), prim. Prev
 Lukas je tiho progovorio: „O kakvoj vezi iz prošlosti pričaš, Hejgene?”
„Obojica znamo odgovor na to pitanje, gospodine Kendrik.”
“I otkud ti to dođavola znaš? Njeno ime se nikad nije našlo ni u jednom mom izveštaju.”
“Ne, nije. Nikad je niko ne bi povezao ni s jednom tvojom tajnom operacijom. Odlično si
to obavio.”
Lukas je zaključio da nema potrebe da mu ponovo postavi isto pitanje. Umesto toga ga je
kratko upitao: „Kakav je plan?”
Prošlo je više od sat vremena i Lukas je i dalje stajao u istoj sobi zureći kroz prljavi
prozor. Sada je bio sam, Hejgen je otišao, i preko ramena je gledao u jeftinu sobu. Gotovo da je
bio zaboravio da se tajnoviti ljudi sastaju po štrokavim hotelskim sobama da bi ugovarali i
planirali opasne misije.
Gotovo da je zaboravio.
Proteklih deset godina nije promenilo njegova sećanja, samo ih je još više udaljilo od
njega. I dalje je pamtio kartonski ukus loših hamburgera i hladnu kafu, ukočenost nakon što je
predugo sedeo u kolima, i demorališuću frustraciju zakulisnih političkih igrica kojima, po
njegovom mišljenju, nije bilo mesta u ulozi prava u međuljudskim odnosima.
Sećao se tajnih operacija tokom kojih je bukvalno postajao neko drugi, i dezorijentacije
kada je trebalo da se vrati u stvarnost sa sećanjima narkosa ili razvratnog života i nasilja, koja su
mu i dalje bubnjala u glavi. Sećao se trijumfa i tragedija, pomalo smeha i puno bola, kao i ljudi
koje je usput nakratko poznavao.
Sećao se Kajli Grifon.
Lukas je napola zatvorio oči istiskujući iz vidokruga pogled na musavu, kišom umrljanu
ulicu koju je mogao da vidi kroz prljavi prozor. Samo je pohabani nameštaj, ovenčan rupama
napravljenim žarom od cigarete i previše teških godina, čuo njegov tihi šapat.
“Oh, Kajli, kako da te ponovo pogledam u oči?”
 I

Srce Lukasa Kendrika je sišlo u pete. Nosio se s tim starim, ali poznatim osećanjem,
iznerviran što i dalje odlično zna da zamaskira emotivni slom. Mnogo vremena je prošlo. Stezao
je zube i gledao suženih očiju govoreći sebi da bi se isto tako osećao kad bi posmatrao bilo koga
ko želi da umre. To mu nije mnogo pomoglo.
Nije ni očekivao da će mu pomoći.
Trouglasto jedro je bilo oko pet i po metara široko i obojeno jarkom crvenom i plavom
bojom; sitna figura u sivozelenoj odeći je visila na poseban način vezana za labavu konstrukciju i
upravljala zmajem uz pomoć isto tako labavog kormila.
Objektivno, pomislio je, ovo je bila veličanstvena scena. Zmaj se uspinjao i propadao dok
ga je ljuljao snažni planinski vetar. A njegove jarke boje su bile u prekrasnom kontrastu sa
bogatim, šarenim nijansama zelene i smeđe doline i vrhovima Sijera Nevada prekrivenim snegom
u pozadini. Lukas je nepomično posmatrao zmaja, sa pesnicama nabijenim u svoje džepove. Srce
mu je divlje udaralo u grudima iščekujući trenutak kada će varljivi vetar da zgrabi u svoj zagrljaj
labavog zmaja i odbaci ga daleko u dno doline. Nastavio je da je gleda dovoljno dugo da ostane u
potpunosti zadivljen prizorom zmaja dok je u svoj svojoj lepoti prolazio kraj obližnjih stena i
nestajao u daljini.
Istog trenutka je znao da ga je primetila, i video je kako zmaj naglo zaokreće i okleva na
tren pre nego što je počeo da propada napredujući sporo ka njemu. Automatski se povukao,
ostavljajući joj dovoljno prostora i osećajući još veću napetost. Par metara je falilo da se očeše o
stenu pre nego što je s lakoćom skočila nogama na tlo.
Napravila je samo nekoliko koraka pre nego što je uspela da se zaustavi. Šiljati vrh je
ulegao u pesak, i ona se oslobodila veza. Tek tada se okrenula da pažljivo prouči posetioca.
Bezizražajnog lica, zapanjujuće tirkizne oči su ga promatrale, od srebrnoplave kose
umršene vetrom, do čizama na nogama, ne zaboravljajući ranac na leđima i pohabanu odeću koju
je nosio. Zatim je samo usputno rekla: „Ćao, Luk“, i sagla se da obori zmaja i spremi se da ga
spakuje.
Pa šta je drugo mogao da očekuje? Lukas se upitao. Naravno, znao je odgovor na to.
Uprkos svemu, upravo zbog svega, očekivao je snažniju reakciju od nje. Umesto učtivog
pozdravljanja, pripremio se na nešto pre nalik na otrovnu opasku ili iskonsku mržnju. Bes. Bilo
šta. I od bilo koje druge žene, to bi i dobio, bez obzira što je prošlo deset godina.
U najmanju ruku, pomislio je pomalo ogorčeno, mogla je barem da ga pita zašto je prešao
kilometre kroz divljinu da bi je pronašao - s obzirom da je bilo očigledno da se zato tu obreo. I
zašto se pojavio baš sad, nakon deset godina. Ali ne i ona.
Ne i Kajli Grifon.
Znala je sve svoje pretke stotinama godina unazad. Čak i sad je bilo očigledno da je
Velšanka po neizbrisivoj keltskoj strukturi lica i tamnijem tenu, bez obzira na ostale genetske
uplive u njen porodični rodoslov. Njeni preci su bili zemljoposednici u vreme kada je to nešto
značilo, a pet različitih titula je krasilo njeno prezime u različitim istorijskim razdobljima. I mada
njena porodica nije u Ameriku stigla na Mejflaueru 2, verovatno su došli sledećim brodom.
Za sobom su ostavili sve svoje titule i posede, a sa sobom su poneli generacijsko
aristokratsko vaspitanje, oštroumnu inteligenciju, hrabrost, apsolutnu staloženost, i onoliko
porodičnog bogatstva koliko su mogli da ponesu ljudi koje su za to unajmili. U narednim
generacijama, mudri Grifonovi su izgradili razna poslovna carstva uz pomoć srebra, zlata, sjajnih
dragulja i slika neprocenjive vrednosti koje su poneli sa sobom, i više se nisu osvrtali nazad.
Lukas je gledao kako vitka figura u sivozelenom kombinezonu majstorski vezuje zmaja u
kompaktni zavežljaj. Zapitao se da li je prkošenje smrti način na koji se Kajli nosila sa svojim
veličanstvenim poreklom. U porodici uglavnom opisivanoj kao staloženoj i efikasnoj, Kajli je
bila buntovnica i odmetnik. Gledajući je, bilo mu je lako da vidi kako su porodične crte stasale i
rascvetale se u njoj. Bila je neverovatno inteligentna, urođeno ponosna bez mrve arogancije, i
hrabra. Hrabra, pomislio je Lukas, ponekad do ivice ludila.
Nepozvan, setio se takođe i veoma mlade devojke kakva je bila pre toliko godina. Sećao
se njenog smeha i oduševljenja, spontanih izliva naklonosti. Pamtio je i vitko telo stopljeno sa
svojim, vatru koja ga je pekla svojom žestinom spaljujući za sobom svu sumnju i nesigurnost.
Barem na neko vreme. Barem dok je bila kraj njega.
Lukas je otresao ta sećanja uz skoro fizički napor. Ali je vrelina koju su delili i dalje visila
u vazduhu, začikavajući mu um senkama bivših dodira i vilinskim zvucima đavolskog smeha.
Krenuo je ka njoj kad je spakovala zmaja, i podigao veliki zavežljaj na svoje rame, samo
usputno rekavši: „Ja ću.” I glas mu je zvučao normalno, pomislio je.
Kajli se nije bunila, ali kad se odmakla, u njenim plavozelenim očima je ugledao
kratkotrajni bljesak zabave. „Onda ga samo spusti kraj verande”, objasnila mu je, gestikulirajući
ka zaklonjenoj drvenoj kolibi udaljenoj par metara. Išla je ispred njega, i zastala je kraj stepenica
sve dok nije spustio zavežljaj na zemlju. Otvorila mu je vrata kolibe i sačekala ga da uđe.
Unutra je Lukas video ono što je i očekivao da vidi. Koliba je bila skromna, ali udobna; tu
su bile sve prednosti modernog doba, ali bez luksuza. Glomazan nameštaj je bio gotovo otrcan, a
živopisni tepisi su prekrivali sjajni drveni pod. Jedna velika prostorija sa galerijom za spavanje je
zauzimala skoro čitavu kolibu, kuhinja je od toga bila odvojena drvenim šankom, a kupatilo je
bilo sakriveno pozadi.
A mogla je sebi da izgradi zamak.
Pustio je da mu ranac sklizne s leđa i spustio ga kraj vrata, i dalje nesiguran dokle se
proteže njena dobrodošlica. Sa Kajli, podsetio se, bilo je teško biti siguran u bilo šta. Zapitao se
da li je pre deset godina razmišljao o njenim osećanjima. Ili je ta sedamnaestogodišnjakinja
prihvatila njegov odlazak kao što je prihvatala sve u životu - slegnuvši ramenima uz nemaran
osmeh?
Ne, pomislio je, nije tako bilo. Značio joj je više od toga, barem pre nego što je otišao.
„Kafa je vrela. Može malo?“
„Da, hvala.” Pošao je za njom i naslonio se na kuhinjski šank posmatrajući njene
racionalne pokrete. To se nije promenilo, pomislio je; njena gracioznost se nije izmenila, osim što
je nekako sazrela i počela da zrači nekom tajanstvenošću. Kroz kombinezon koji je nosila
naslućivao je da su se vitke linije sedamnaestogodišnjakinje pretvorile u punije obline žene, i
borio se sa spoznajom da je sad želi više nego ikada pre.
Bilo je neizvodljivo, i to je znao. Mnogo se toga dogodilo među njima, i previše, da bi
mogli da se vrate i budu ljudi kakvi su nekada bili - čak i kad bi oboje to želeli.
Gledao je i patio u sebi.

2
Prvi jedrenjak koji je 1620. prevezao hodočasnike iz Engleske u Ameriku (prim. Prev.)
 Nije bila našminkana, a njena gusta crna kosa je bila zamršena. Ali uprkos tome, nije
mogla u potpunosti da se reši određenog elegantnog izgleda koji joj je usađen odmalena. Ipak je
previše godina provela pažljivo se pripremajući po raznim skupim školama za svoje
predstavljanje u društvu bogatih. Bez obzira šta je obukla, ili šta je u tom trenu radila, Kajli
Grifon je uvek izgledala aristokratski.
Izbacujući te misli iz glave, Lukas je prihvatio šoljicu koju mu je pružila i iznenađeno
shvatio da je pamtila kakvu kafu pije. Sa šećerom, bez mleka. Ona je pila čistu crnu kafu.
Uznemiren činjenicom da nije jedini koji pamti, pratio ju je do sedećeg dela, gledajući je kako
graciozno seda u mekanu fotelju, izuva cipele s nogu i smešta se u naslonjaču poput lenje mačke.
„Dakle tako. Čemu mogu da zahvalim na tvom prisustvu ovog sunčanog popodneva?”,
upitala ga je.
Lukas je seo na kauč i pogledao je trudeći se da vidi još nešto osim tih tirkiznih očiju. O
čemu je razmišljala? Šta je osećala? Kad je konačno progovorio, nije joj odgovorio na pitanje.
„Kad si počela da se baviš zmajarstvom?”
„Kad mi je dosadilo skakanje padobranom.” Osetio je kako mu škrguću zubi i borio se da
opusti svoje napete mišiće. Ali mu je glas svejedno ostao oštar.
„A pre toga, tu je bilo planinarenje. A pre toga? Bila si pilot kaskader, trkala se
automobilima po Evropi, išla na nekakav prokleto opasan safari u Africi, gde te umalo nije
ubio...”
Podigla je jednu obrvu, ali u njenom glasu nije bilo ni mrve iznenađenja. „Previše čitaš
žutu štampu po supermarketima.“
Ignorisao je njenu primedbu, najviše zbog toga što je bila istinita. „Šta je tvoj problem,
Kajli? Želiš da umreš?”
„Želim da živim, pre bi se reklo.“ Kratko se nasmejala.
Lukas je ponovo osetio ubod bola. Isto to je i on odgovorio prijatelju pre mnogo godina,
kada ga je upitao zašto rizikuje svoj život kao policajac na tajnom zadatku. Ali to je bilo pre
stvarno mnogo godina. Sada je bio glavni detektiv u nizu kompanija i korporacija koje su se
protezale oko čitavog globusa. I s vremena na vreme, bilo je tu malo opasnosti. Ali nikada nije
bezobzirno rizikovao da izgubi život. A Kajli jeste.
I dalje se smešila. „Znaš, Luk, izgleda da sam sve ove godine grešila. Kad si me ostavio,
mislila sam da ćeš me zaboraviti za nedelju dana. Ali izgleda da ipak nisi. Osećao si krivicu, zar
ne? Zašto? Da li si mislio da ću dobiti nekakve komplekse, da sve ove godine pokušavam da se
ubijem zbog tebe?”
Lukas je zaustio da porekne, ali je shvatio da ne može. Više puta mu je to prošlo kroz
glavu, jer je ona postala još divljija nakon... Ali kad je ostavio, zaustavio ju je u barem jednoj od
njenih ludo nemarnih igara. Sve što je uspeo da prozbori je bilo: „Bila si previše mlada.“
Pogledala ga je pronicljivo, a njeno hladnokrvno i prelepo lice se nije nimalo promenilo u
protekloj deceniji. „Aha, shvatam. Zabrinuo si se da si zaveo nevino detence.” Neka iskra joj je
proletela okom, ali je ubrzo nestala. „Želiš da ti olakšam savest?”
„Dođavola, Kajli!”
Usne su joj se nakrivile. „Izvini. To je bilo nisko. Ali mislim da sam imala pravo na to,
zar se ne slažeš?”
Nakon kratke, napete pauze, naglo se opustio i nasmejao. S tim je bilo svršeno. To je bila
prošlost. Zato će igrati ovu igru na njen način, pomislio je. S lakoćom. Ponašaće se kao da ga to
ne dotiče. „Imaš prava i na više od toga. Zašto si uopšte čekala ovoliko dugo?”
„Ah! Znači, došao si ovde očekujući da ću da te sateram u ćošak i dokrajčim? Plašim se
da to nije u mom stilu. Ako se dobro sećam, imala sam divljački napad besa, plakala sve u svemu
oko sat vremena, a onda sam pozvala tatu i tražila mu da unajmi nekog da te ubije.” Govorila je
to s lakoćom, blago se rugajući, kao da je to nimalo nije pogađalo.
„Ti u životu nisi imala napad besa”, promrmljao je.
„Nisam', složila se s njim. „Majka to nikad ne bi dozvolila. Apsolutno su
nedostojanstveni.”
„A ja sam i dalje živ”, nastavio je pitajući se da li je zato njen iznervirani otac pitao Džoša
Longa da li bi trebalo zbog toga da je pošalje u Evropu.
„Plaćene ubice su skupe, posebno ako treba da zadovolje ranjenu taštinu.”
Na sopstveno iznenađenje, Lukas je otkrio da se stare frustracije vraćaju s istom lakoćom
kao i ostala nekadašnja osećanja; ali u njenom jezgrovitom govoru nije mogao ništa da oseti. Šta
li je ona osećala? „Kajli...”
„Ti ne želiš istinu, Luk”, naglo je izgovorila.
„Da, želim”, zvučao je ubeđeno.
„Kažnjavaš li mene ili sebe?”
To ga je iznenadilo i uznemirilo. Da li je znala šta je učinio za nju? Ne, nije. Postarao se
za to da nikad ne sazna. Mogla je samo jednu stvar da zna, ali na njenom licu nije bilo znaka da je
upućena u to. „Zašto bih želeo tebe da kaznim?”
Na to mu nije odgovorila. „Vidi, to je bilo pre deset godina. Tada smo bili neki drugi
ljudi. A sad, jasno mi je da nisi prepešačio pola planine da bismo pretresali stare uspomene nakon
toliko vremena. Dakle, zašto si ovde?”
S obzirom da se očigledno nije mnogo ni pitao, nerado je napustio tu temu. Za sada.
Sklonio je u stranu sav svoj bol, svoja stara osećanja zbunjenosti i nejasnoće, sakrio ih u
zaključanu sobu u svojoj glavi, gde su i živela prethodnih deset godina.
„Potrebna mi je tvoja pomoć, Kajli.”
Delovala je pomalo iznenađeno. „Stvarno? U vezi sa čim?”
„Postoji jedna kuća - zapravo, to je imanje - i moram da uđem u nju, da se nađem u
prikladnim društvenim krugovima. Moram u njoj barem da prenoćim, a idealno bi bilo kada bih
ostao tokom vikenda. Radi se o imanju Martina Rouma.”
Nakon par trenutaka tišine, progovorila je glasom bez imalo emocija: „Pre deset godina
sam se uplela u vezu s mladićem koji je naizgled bio student istog koledža kao i ja. Klasična
priča, kao iz knjige. Potpuno me je zaludeo. A onda je nestao. Zaista nestao. Sudeći po
dokumentima, nikada nije ni pohađao taj koledž, i ja više nisam mogla da otkrijem niti saznam
ništa o njemu. Sad, deset godina kasnije, ponovo se pojavljuje u mom životu i traži da ga uvedem
u kuću jednog od najbogatijih ljudi u zemlji.“
Lukas na to nije ništa rekao.
Kajli je klimnula glavom kao da je i očekivala tu tišinu. „Zato, moram da se zapitam, Luk.
Da se zapitam zašto ti je važno da uđeš u tu kuću. A moram i da se zapitam zašto prokleto
očekuješ da ću ti ja pomoći da uđeš unutra.”
Lukas je pažljivo posmatrao, razmišljajući o odgovoru, pitajući se i sam. Mislio je na
sedamnaestogodišnju brucoškinju nevinog osmeha; mislio je i na dvadesetsedmogodišnju ženu s
desetogodišnjom istorijom divljeg ponašanja, koja je visila u vazduhu na zmaju.
On nije često bio brzoplet, ali je ovaj put odlučio da pokuša. Sa njom.
Lukas je izvadio svoj novčanik, uzeo iz njega vizitkartu i predao joj je.
Kajli je proučavala na tren, a zatim ga pogledala. „Glavni detektiv, Long Enterprajzis. Da
kažemo da verujem u ovo, Luk, Džoš Long bi mogao isto tako lako da te ubaci u Roumovu kuću
kao i ja. Zašto on to ne uradi?”
Netremice ju je gledao. „Mogao bi. Ali mi to ne bi puno pomoglo. Zato što se zna da se
Džoš zanima... za zaustavljanje kriminala. Srećom, to što sam detektiv me drži van svetlosti
reflektora; postarali smo se da moje ime nikada ne bude povezano sa Džošovim niti sa
kompanijom. Ako bi se bilo koji prijatelj ili neki naš zaposleni obratio Roumu, ne bi uspeli da
nađu nikakav dokaz.”
„Dokaz čega?”
„Ilegalno stečenih umetnina. Umetničkih dela kupljenih od kriminalaca, a plaćenih
pošiljkom oružja, takođe ilegalno stečenog. Verujemo da su te dragocenosti sakrivene -
verovatno u sefu - negde u njegovoj kući.”
“Ko to ’mi’?”
Lukas je oklevao.
Suvoparno je rekla: „Nikad nisam znala ko si zapravo, Luk, a svakako to ne znam ni sad,
deset godina kasnije. Zato, ako želiš moju pomoć, moraćeš da mi ispričaš celu priču, ili možeš
lagano da kreneš da se spuštaš s planine.”
Nakon par trenutaka, klimnuo je glavom. “Važi. Trenutno privremeno radim za jednu
vladinu agenciju.”
„Koju? FBI?” U 'njenom glasu se nije naslućivalo da li mu veruje ili ne, samo se čula
blaga zainteresovanost.
Lukas je odmahnuo glavom. “Ne. Ova agencija nije poznata javnosti. Koliko ja znam, čak
nema ni zvanično ime, niti ikakvo drugo. Vodi je čovek koji sebe naziva Hejgen; i to mu
verovatno nije pravo ime. Plete svoje mreže poput nekog prokleto otrovnog pauka - pa, nije ni
bitno. Poenta je da privremeno radim za njega. Moram da pronađem ukradena umetnička dela, ili
bar da sakupim dovoljno dokaza da može da optuži Rouma. I moram da uđem u njegovu kuću
putem društvenih kontakata; njegove zaposlene detaljno istraže pre nego što počnu s radom.”
„Zar ne bi mogli da ti stvore lažni identitet koji bi to podržao?”, upitala je ravnodušno.
Njegove plave oči su se skupile, ali je nastavio kao da ona nije ništa rekla. Uostalom, i
nije mogao da je krivi. „Normalno bi Hejgen stvorio kristalno čist lažni identitet i besprekorne
preporuke za ovakav slučaj, ali sada nije bilo dovoljno vremena za to.”
„Ko je pomenuo moje ime?”
„Hejgen. Uspeo je nekako da dođe do spiska zvanica za zabavu koju Roum priređuje za
dve nedelje. Tvoje ime se nalazi na tom spisku.”
„Da li je znao da se ti i ja... poznajemo od ranije?”
Lukas je oklevao, a onda je klimnuo glavom. „Znao je. Zaista ne znam kako; Hejgen ne
odaje svoje tajne niti svoje metode. U svakom slučaju, izabrao je tebe baš zbog našeg prethodnog
odnosa i zato što si jedina singl žena na tom spisku. Pretpostavio je da se niko ne bi čudio da
povedeš sa sobom pratioca.”
„Martin bi se čudio”, rekla je.
U tom trenu, kratko poput otkucaja srca, Lukasa je ošamutio osećaj već viđenog. Iznutra
se zaledio. Nemoguće da se ovo ponovo dešava; nije valjda opet umešana u ovo... Nije želeo da
mora da napravi takav izbor. Ne ponovo. U tom trenutku mu je pomoglo višegodišnje iskustvo
teško stečene samokontrole, i ponovo je bio potpuno smiren. „Nismo našli nikakvu zvaničnu
potvrdu tvoje povezanosti sa Roumom”, rekao je usputno. „Niste povezani, mediji vas nisu
spajali do sada. Možda imate aferu koju štampa još nije namirisala?”
Kajli ga je bezizražajno pogledala na tren, i zatim je rekla: „Ništa toliko određeno.
Recimo samo da se Martin ne predaje lako, a ima dva vrlo snažna uverenja. Kao prvo, veruje u
moć sopstvenog šarma, a drugo, veruje da kapljica vode može napraviti rupu u kamenu ako
dovoljno dugo pada.”
Lukas je osetio olakšanje i nadao se da se to nije videlo na njemu. „Shvatam. Znači, bio bi
iznenađen kad bi se pojavila s drugim muškarcem. Ali ne užasno iznenađen?”
„Misliš kao odbrambeni potez s moje strane? To nije baš u mom stilu, ali on to ne može
da zna. Pretpostavljam da mu ne bi bilo čudno ako bih se na zabavi pojavila sa zaštitnikom.”
Dugo su samo ćutali oboje pijuckajući kafu, ne želeći ni da pitaju, niti da objašnjavaju
prazna pitanja koja su ga dovela ovde, u njeno planinsko utočište.
Na kraju je Kajli progovorila: „Lepa ti je to pričica, Luk. Usput, je li ti to pravo ime?”
“Jeste,” glas mu je zvučao nezainteresovano. „Lukas Kendrik.”
Na kratko je podigla obrvu. „Ranije si bio Lukas Kendal, zar ne? Uostalom, nema veze.
Lepa pričica. Puna intriga. Misteriozna vladina agencija i njeni agenti, ukradene umetnine, bogati
kriminalci.”
Shvatio je da je zaradio njeno nepoverenje. „Vidi, veruješ li Džošu Longu?”
„Moj otac mu veruje. Ja tog čoveka nikad nisam upoznala.”
„Džoš će garantovati za mene. I Hejgen, kao i agencija. Nisam želeo da ga uplićem u ovo,
ali izgleda da nemam izbora. Obrati mu se, Kajli, pre nego što doneseš odluku.”
“Hoću,” glas joj je bio ravan i odlučan; očito nije nameravala da mu slepo veruje na reč.
Ovoga puta ne.
Kajli je stajala kraj prozora i gledala kako mesečina obasjava oštre obrise planinskog
krajolika. U kolibi je bilo mračno, a ona se kretala meko poput mačke sve do fotelje kraj prozora
na kojoj je često sedela. Lukas je spavao na njenom kauču i u kolibi je zavladala tišina.
Sela je na meki tapacirung, podigla noge i zagrlila svoja kolena dok je zurila u prazno.
Džoš Long je odmah garantovao za Lukasa, čim ga je pozvala. Rekao joj je potpuno
ubeđen da apsolutno veruje Luku i da on zaista radi za čoveka po imenu Hejgen, koji vodi
tajnovitu - i tajnu - vladinu agenciju. Lukas mora da uđe u kuću Martina Rouma kog sumnjiče da
poseduje ukradena umetnička dela koja su mu prodali kriminalci, i koje je platio ilegalnim
oružjem.
Kajli nije sumnjala u Džošove reči, a njegova vera u Lukasa je bila previše čvrsta da bi je
dovodila u pitanje, što je nju ostavljalo sa mnogo uznemirujućih pot-pitanja.
Džoš Long nije bio glup, a znala je od svog oca da on retko greši u proceni drugih. Lukas
je radio za njega dosta godina, i bilo je jasno da tu postoji obostrano poštovanje. To je bio znak
poverenja koji bi Luku automatski otvorio vrata u skoro svim društvenim ili poslovnim
krugovima.
Ali nije - nije moglo - da otvori Kajlina vrata.
Ona se zatvorila, gotovo da je zaledila svoja osećanja skoro istog trenutka kad je sa neba,
sa svog letećeg zmaja, videla kako sunce obasjava njegovu srebrnkastu kosu. Čak i s te daljine,
gde nije mogla dobro da mu razazna crte lica, znala je da je to on. I u tom istom kratkom trenu,
takođe je znala da ga je čekala da joj se vrati.
To ju je šokiralo.
Po prvi put u svom životu Kajli je imala razloga da bude zahvalna svojoj hladnoj,
uzdržanoj majci, koja ju je makar naučila da svoja osećanja zakopa duboko ispod naizgled
smirene spoljašnjosti. Majka bi sad bila ponosna na nju, pomislila je osećajući ubod gorčine.
Kada su joj noge dotakle tlo i kada se okrenula ka Lukasu, nije mogao ni da nasluti oprečna
osećanja koja su se komešala u njoj.
Nije se obrušila na njega prepuna gorčine, a nije mu se ni bacila u naručje.
Kajli je zatvorila oči i naslonila čelo na hladnu površinu prozorskog stakla, dozvolivši
sada sebi da se priseća, pokušavajući da razume šta oseća sad, a šta je osećala tada.
Pre deset godina on nije izgledao mnogo starije od nje, iako je trebalo da bude apsolvent.
Procenila je da je sad bio u svojim srednjim ili kasnim tridesetim, pa je shvatila da je tada morao
biti stariji nego što se predstavljao. Stariji, šarmantniji, i srceparajuće zgodan, sa klasično lepim
crtama lica i najupadljivijim plavim očima koje je ikada videla...
Otvorila je oči na tren, i uhvatila jednim prstom srebrni lančić oko vrata, podižući
jednostavni ovalni medaljon s mesta koji je visio između njenih grudi. Pritiskom palca je otvorila
medaljon, a unutra se nalazio samo jedan uglačan kamen. Bio je to opal koji je pronašla u
Australiji pre pet godina. Plavi opal s malim žutim česticama.
Kao njegove oči.
Mesečina se probijala kroz prozor dodirujući samo žute čestice u kamenu koje su sjajno
blještale ne odajući svoju boju. Kajli je odsutno protrljala kamen palcem pre nego što je zatvorila
medaljon i pustila ga da upadne u gornji deo njene svilene pidžame.
Tama i mesečina su skrivale boje, pomislila je. Vreme bi trebalo da skriva sećanja.
Proteklih deset godina ga je promenilo. Ramena su mu bila šira, fizički je bio snažniji.
Lice mu je bilo isklesanije, naziralo se nešto čvršće ispod površine tih njegovih klasično lepih
crta lica, nešto jače. Glas mu je i dalje bio dubok i začuđujuće privlačan, ali je pomislila kako se
u njemu sad čuje izvesna distanciranost koja nije bila prisutna pre jedne decenije.
Ili je to možda tako samo kad razgovara s njom.
Šta je uopšte on tada bio? Pitala se sad, kao što se pitala i tokom proteklog vremena. I
zbog čega se pretvarao da je neko drugi? Zašto se maskirao u studenta? I zašto je, posle noći
uzavrelih strasti, kada mu se potpuno predala bez ikakve zadrške, morao da nestane dok je
spavala?
Nije joj ni poruku ostavio...
Nakon što se početna agonija pretvorila u umrtvljenost, Kajli je tražila bilo kakav razlog
da opravda njegovo ponašanje. Morao je da ima nekakav razlog, zaključila je, i to prokleto dobar
razlog. I to joj je pomoglo da je malo manje boli.
Sada se pitala sa istim šokom koji je osetila kad ga je videla danas, da li je oduvek
verovala negde u malom mozgu i u najskrivenijem delu srca, da će joj se on jednog dana vratiti.
Bio je to začuđujući šok, zastrašujući šok, i Kajli je drugi put odbacila te misli i ta
osećanja. Naravno, to su obične budalaštine.
Tada je bila drugačija. Pobegla je na veliki univerzitet od prezaštićenosti svoje bogate
porodice, i silno se trudila da lakoumno ispuni ogromnu potrebu da se distancira od nekih
aspekata svog, u osnovi, uzdržanog, dostojanstvenog i bezosećajnog vaspitanja. Sve njene
emocije su bile zaključane iza zida prisilne rezervisanosti, i kada je taj zid pao, umalo da se udavi
u bujici tog oslobađanja.
Da li žena ikada zaista zaboravi svog prvog ljubavnika? Kajli je jedino znala da ona svog
neće nikada zaboraviti - jer je to bio Lukas, i zato što je bio sastavni deo tadašnjeg veličanstvenog
osećaja slobode. Volela ga je kako jedino mlada i neiskusna devojka može da voli svog momka,
lakomisleno i ne obazirući se, prezirući mogući bol.
Sva njena zarobljena romantika je eksplodirala kada je ta brana u njoj pala na prvoj godini
fakulteta. Napunila je svoj raspored poezijom, književnošću i istorijom, a napamet je zapamtila
svaku veliku ljubavnu pesmu koja je ikada napisana. Ludo idealistična, zalagala se za razne
ciljeve, i svakom cilju se predavala s beskrajnim entuzijazmom.
I zaljubila se.
Sad, s distance od deset godina, Kajli je shvatala da je njena ljubav prema Lukasu bila
sastavni deo te slobode, ali je nije ona stvorila. Bila je zrela za ljubav, ali ono što je prema njemu
osećala nije bilo rođeno u bezumnoj pobuni. Ni tada, a ni u međuvremenu, nije joj ni na pamet
palo da njena porodica možda ne bi odobravala vezu s njim. Pružila mu je svu nagomilanu pažnju
i sve strasti svog života, i on je na to odgovorio. Zauzvrat ju je voleo. Verovala je u to.
 Tada.
Više nikada nije osetila takvu slobodu. Skokovi s padobranom, planinarenje, zmajarstvo...
sve je to bilo samo ponavljanje određenih naučenih pokreta. Naizgled bezobzirno, ali lišeno
zapaljive jarosti i veličanstvenog oslobađanja koje bi ga pratilo. Tražila je bilo šta prema čemu bi
osećala nešto zaista duboko.
Trgnula se kad je shvatila da je veći deo prethodne decenije provela veštački ponavljajući
osećaj pobune, pritom ne osećajući ništa. Sem ispraznog samoispitivanja.
Živo se sećala tih meseci na univerzitetu, i tih nedelja sa Lukasom. Pamtila je osećanja
toliko bezgranična, toliko snažna, da su je potpuno preplavila.
I na kraju, bolnu zbunjenost zbog napuštanja koje ju je, u danima koji su se pretvarali u
nedelje, potpuno sledilo iznutra. Bez ikakvog ponuđenog objašnjenja izmišljala je razna
opravdanja za njega, i to je njenu devojačku ljubav bezbedno štitilo netaknutu negde duboko u
njoj. Ali njega više nije bilo; ispario je iz njenog života bez ikakvog traga. Zato se nakon par
nedelja pokorila želji svoga oca i ispisala sa koledža nakon godinu dana, da bi se vratila u Evropu
i završila fakultet koji je njena porodica smatrala odgovarajućim. Godine provedene u zaboravu.
A onda, nova pobuna, ovaj put unutrašnja, ali je uspevala da ostane zaleđena iznutra.
Kajli je zurila u mirnu planinu. Zašto? Zašto? Kad bi samo znala šta je Lukas tada radio,
možda bi mogla da ostavi prošlost tamo gde i pripada. Ali to nikada nije saznala, a i tada ju je
potpuno zbunjivala razmera njegove prevare. Pretvarao se da je student univerziteta; imao je sobu
u kampusu; učestvovao je u raznim aktivnostima. Zašto? Šta je bilo iza svega toga?
Očajnički je želela sada to da ga pita. Morala je da zna šta mu je to bilo važnije od
osećanja koja su delili. Ali od tada je prošlo deset godina, i nekako nije mogla sebe da natera da
ga to pita.
A sad, znajući da radi za tajnu vladinu agenciju, ta pitanja su postala još više
uznemirujuća. Da li je i tada radio nešto slično? I Lukas i Džoš su bili izričiti u tome da Lukas
radi samo privremeno za Hejgena; očito to nije bila uobičajena vrsta posla koji je obavljao za
Long Enterprajzis.
Instinktivno je verovala Lukasu pre deset godina, a rezultati izneverenog poverenja su bili
razorni. Sada se vratio u njen život, na ma koliko kratko, tražeći ponovo njeno poverenje. Kajli se
osećala življe i obazrivije nego što se osećala godinama pre toga. Ali se užasno plašila da mu
veruje. Plašila se da mu dozvoli da se vrati u njen život. I to nije imalo nikakve veze sa Martinom
Roumom i njegovim navodnim kriminalnim aktivnostima.
Plašila se da će joj Luk opet preokrenuti život naopačke, i onda je ostaviti, bez ikakvog
upozorenja, da se sama diže iz pepela. Ponovo.
Nakon što je razgovarala sa Džošom Longom, Lukas je pitao da li je donela odluku i ona
je odugovlačila - nije bilo druge reči da opiše njeno ponašanje. Zabava je bila za dve nedelje,
rekla je, i htela je da razmisli dan-dva o tome. Nije naglas izrečeno da će on do tada ostati tu u
njenom domu, ali su oboje znali da će biti tako.
Osetivši nalet zime, Kajli se uvukla nazad u svoj krevet. Znala je zašto je odugovlačila.
Bilo joj je potrebno vreme da smogne snagu da ga suoči s onim što se dogodilo pre deset godina.
Više nije bilo moguće da ubeđuje sebe da to nije bitno. Morala je da shvati čitav sled događaja
koji su je od tada progonili.
Rekao joj je da je voli, a ujutru više nije bio tu. Morala je da zna zašto.

***

Tihi zvuk vode iz tuša ju je probudio, i Kajli je osluškivala sve dok nije čula Lukasa kako
se kreće po kuhinji. Onda je ustala i obukla se, osećajući se razdražljivo i napeto. Nije svesno
donela odluku da se sad suoči s njim, ovog jutra, ali kada je sišla niz stepenice, ušla u kuhinju, i
zatekla ga kako pije kafu naslonjen na šank, reči su same isplivale:
„Zašto si me napustio?”
Delovalo je kao da je i on spreman za razgovor jer joj je momentalno odgovorio.
„Znaš zašto.”
„Ne, ne znam. Nikada nisam saznala.”
Lukas je pogledao s nevericom, nešto mu je sevnulo u očima, i stegao je vilicu. „Dobro,
možda i nisi znala zašto. Ne sasvim. Ali si sigurno imala prokleto jasnu ideju kad si videla da fali
kofer. Morala si da znaš da moj odlazak ima nekakve veze s tim.”
Kajli je lagano odmahivala glavom, zbunjena. „Kofer? Kakav kofer?”
„Dođavola, Kajli... heroin!”
 II

Suzbijena žestina njegovog grubog ispada je protutnjala Kajlinim telom poput ledenog
noža, ostavljajući je umrtvljenom. A njegove reči joj nisu imale nikakvog smisla.
„Heroin? Luk, o čemu pričaš?”
Pogled mu je bio čvrst, oči su mu sijale, a lice je bilo toliko lišeno ikakvog izraza da je
bilo kao maska. A kada joj je odgovorio, glas mu više nije zvučao žestoko već mnogo gore, jer je
bio prazan poput njegovog lica: „Pričam o koferu prepunom belog praha koji sam našao u tvom
ormanu, Kajli.”
Mozak joj je bio anesteziran; nije mogla ni na šta da misli osim na beznačajne stvari. „Šta
si tražio u mom ormanu?”
„Gledao. Pretraživao.” Glas mu je bio odsečan. „Pokušavao da nađem neki dokaz koji će
te osloboditi sumnje i...” Podigao je šolju s kafom u nagloj, podrugljivoj zdravici. „To nisam
našao.”
Taj gest joj je pomogao da sakupi svoje raštrkane misli, i automatski je krenula da nađe
sebi šolju.
Kafa, naravno. Sve ovo će joj imati mnogo više smisla kad popije kafu. Uvek joj je bila
potrebna kafa da se razbudi. Sipala je malo i otpila, jedva osećajući bol kad je ispekla jezik. Onda
je podigla pogled ka Lukasu i shvatila da joj kafa nije nimalo pomogla.
Čula je svoj glas koji joj je zvučao kao drhtavi glas nekog stranca. „Osloboditi me kakvih
sumnji?”
„Da prodaješ heroin drugim studentima. Da diluješ.”
„Ali nisam.” Njen odrični odgovor je i njoj samoj zvučao začuđujuće slabašno i
neubedljivo, kao što odričnost uvek zvuči kad se neko nevin suoči sa optužbama koje su previše
nenormalne i užasne da bi uopšte mogao da ih shvati.
„Ja sam te video, Kajli.” Glas mu je zvučao grublje dok su reči sve brže izletale iz
njegovih usta. „Imao sam fotografije. Tuce puta sam te gledao kad si se nalazila s dobavljačem i
razmenjivala novac za drogu. Nikad te nisam video kako diluješ, samo da kupuješ, ali pošto je
nisi koristila, a kupovala si na nedeljnoj bazi, morala si da diluješ. Očigledno, samo iz razonode,
jer ti novac nije bio potreban. I video sam kad si dobila kofer. Video sam te. Nedelju dana pre
toga. I te noći sam morao da saznam. Zato sam ga tražio dok si ti spavala. I našao sam ga.”
Kajli je naslepo napipala kuhinjsku stolicu od hrastovine koja joj je donela momentalnu
utehu. Automatski je sela za sto i spustila šoljicu s kafom da joj ne bi ispala iz drhtavih ruku.
„Ne”, rekla je mrtvim glasom, šokirana. „Ja nikad nisain kupila - ili prodala - drogu. Nikad.”
„Video sam te.”
Njen mozak je počeo da radi zakasnelo. „Bio si pandur, zar ne?”
Susreo je njen izgubljeni pogled, a u njegovim očima se sad nazirala nesigurnost koja mu
je razarala dušu čitave protekle decenije. Njen šok i iznenađenje su bili iskreni; to je mogao da
oseti. To znači, da ono što je učinio... Brzo je odbacio tu pomisao. „Bio sam pandur na tajnom
zadatku, da otkrijem u kampusu vezu jednog velikog narkodilera. Taj diler je pronađen mrtav par
dana pre toga - pre nego što sam otišao.”
 „I mislio si da sam ja ta veza”, promrmljala je.
„Video sam te.” Te tri mračne reči su zvučale poput nečeg što je toliko puta ponavljano, s
takvim ubeđenjem, kao da je bilo isklesano u kamenu.
Kajli se sad setila kofera, setila se kad ga je preuzela; taj incident je za nju bio toliko
beznačajan da ga se od tad nije ni setila, niti je primetila da kofera nema. A mislila je da sve zna.
Lagano udišući vazduh, sporo je rekla: „Mislio si da sam ja ta veza; bio si ubeđen u to. Ali me
nisu uhapsili, čak ni ispitivali. Nikada. Zašto?”
Ćutao je, spustivši glavu i gledajući u šoljicu u ruci.
„Zašto nisu, Luk?”
„Imala si sedamnaest godina”, rekao je, i dalje zureći u svoju šoljicu. „Bila si divlja,
pomalo razmažena. Lakomislena. To je za tebe bila samo igra, poput svih ostalih igara. Nisi
shvatala šta radiš. Nisi se nijednog trena zaustavila da razmisliš kako time možeš sebi da uništiš
ostatak života.“
Zurila je nepomično u njega. Sporim, znatiželjnim glasom ga je upitala: „Šta si uradio?”
Usne su mu se iskrivile u nesvesnu, bolnu grimasu. Nije želeo da joj kaže, ali je morao.
Izgleda da je ovo bio dan za razotkrivanje prošlosti.
„Luk?”
„Samo sam ja imao dokaz, i nisam još to nikome prijavio. Uništio sam fotografije i
heroin. U univerzitetskom kampusu je bio neki student, sitni diler; prodavao je na sitno da bi
isplaćivao sopstvenu naviku. Otprilike u isto vreme kada si ti nabavila kofer, pronađen je van
kampusa, mrtav od predoziranja. Prijavio sam nadređenima da je on bio jedini diler na
univerzitetu koliko ja znam. Moji nadređeni me ionako nisu previše voleli, i kad sam odbio da
odgovorim na neka pitanja o svojim otkrićima, zaključili su da nešto krijem. Svakako bih dao
otkaz. Samo mi nisu pružili tu šansu.”
Kajli se toliko potresla da je ostala bez daha. “Ti... ti si mene štitio? Odrekao si se karijere
da bi... ?
„Taj posao mi se smučio”, rekao je, prekinuvši je bezizražajno. „Već sam bio rešen da
odem odatle i prihvatim poziciju koju mi je Džoš nudio. Nisam se ničeg odrekao, Kajli.”
Osetila je još jedan potres, ovaj put mnogo dublji i daleko bolniji. Znala je da to ne bi
razumela pre deset godina, jer sa sedamnaest nemaš preteranu predstavu o tome. Lukas se zaista
nečeg odrekao da bi je zaštitio, pomislila je, nečeg mnogo bitnijeg nego što je karijera.
Odrekao se svoje časti.
Samo ju je to saznanje zaustavilo da se ne obruši na njega zbog užasnog bola koji im je
oboma pričinio. Na tren je poželela da mu dozvoli da i dalje veruje da je njegova žrtva nekom od
njih nešto dobro donela, da ju je zaista zaštitio od posledica bezumnog glupiranja, zato što se
plašila kako će se osećati kad sazna istinu. Ali je morao da zna.
Bez obzira šta im je to učinilo, svakom od njih odvojeno i zajedno, morao je da zna.
„Da li si znao da sam imala brata?”, iznenada ga je upitala. „Živeo je van kampusa sve
dok ga otac nije pozvao da se vrati kući. To je bilo malo pre nego što si ti otišao.”
Lukas se namrštio, zbunjen nelogičnim skretanjem s teme. „Znao sam. Poginuo je par
meseci nakon što si se ti vratila u Evropu, zar ne? U automobilskoj nesreći?”
„Neverovatno šta sve pare mogu.” Glas joj je bio tih i bezizražajan. „Nije automobil ubio
mog brata.”
„Šta ga je onda ubilo?”
„Heroin. Umro je od prekomerne doze.”
Lukas je počeo da oseća jezu po celom telu. Policijsko školovanje je ubrzo preuzelo stvar
slažući nove i stare činjenice. Brat koji je koristio heroin, od koga je i umro - i koji je živeo u
stanu nedaleko od univerziteta gde mu je mlađa sestra pohađala predavanja. Sestra koja je bila
pomalo divlja i razmažena, ali se nije drogirala...
Kajli ga je fiksirala pogledom, a glas joj je zvučao nežno. „Obožavala sam ga. Rekao si da
sam bila malo razmažena; Dorijan je bio mnogo razmaženiji. Naš otac mu je usadio sva
porodična ubeđenja, ali ih je Dorijan koristio kako je to njemu odgovaralo. Mislio je da bogatstvo
i moć znače sve. Suštinski, mislio je da je nepobediv. A pošto je bio naslednik, bio je
privilegovan. Kada smo bili deca, nikada nije priznavao svoju grešku; ako bi se nešto dogodilo -
kamen bi razbio prozor, ili bi neka vaza pukla - uvek bi okrivio mene. A ja sam krivicu prihvatala
jer sam ga obožavala, i delovalo mi je ispravno da trpim kaznu namenjenu njemu.”
Tiho je uzdahnula. „Bila sam slepa. Paketi, kofer, sve je to bilo njegovo. Bila sam
naviknuta da obavljam svašta za njega, bez pitanja. A pošto sam bila... pa, prilično zaokupljena
sopstvenim životom u tom trenutku, nije me ni mnogo zanimalo o kakvim se uslugama zapravo
radilo. Nikad nisam pogledala šta je u tim paketima, u koferu. Možda da jesam...”
Da jesam, možda bi on sad bio živ. Da jesam, mogla sam da ti se poverim, i prethodnih
deset godina naših života bi izgledalo drugačije.
Lukas je spustio šolju na šank i izašao iz kuhinje. Kajli se nije okrenula, ali je čula kako
se tiho otvaraju i zatvaraju ulazna vrata. Zažmurila je, i u tišini prazne kuće, glas joj je zazvučao
kao da je dopirao iz najdubljih i najcrnjih dubina duše.
„Da jesam, ne bi morao da prodaš svoju čast zbog mene.”
Kajli je bila realna; znala je da nije za sve samo ona bila kriva. Bila je mlada,
lakomislena, i zaljubljena. Previše okupirana bujicom sopstvenih, sveže otkrivenih osećanja, da
bi primetila kako se Lukas povlačio tih poslednjih nedelja. Previše okupirana sobom da bi
razmislila zašto se dešavalo da ga ulovi kako je zamišljeno gleda. Bila je previše naviknuta da
čini usluge bratu, da bi primetila bilo šta neobično u paketima koje je preuzimala za njega.
A Lukas... S obzirom na to šta je žrtvovao zbog nje, bilo joj je očigledno da ju je voleo.
To nije lagao. Ali bez obzira što je bio policajac na tajnom zadatku, za to što im se desilo je i on
snosio deo krivice. Poverenje je sastavni deo ljubavi; trebalo je da posumnja u dokaze dovoljno
da je suoči s njima.
Ali Lukas je nije dovoljno voleo, ili nije dovoljno posumnjao. A ona je previše slepo
volela svog brata da bi išta dovodila u pitanje. I zbog svega toga, svako od njih je imao krvavu
ranu koja ne zarasta. Njena rana je bila manja, pomislila je, jer će početi da zaceljuje zbog
spoznaje šta je Lukas učinio za nju. Nije je olako napustio. Ali Lukas... Njegova rana je bila
duboka i strašna, ostavila je dubok trag na njegovu ličnost.
Pronalazila je utehu u saznanju da ju je voleo i da je nije olako napustio, da je žrtvovao
deo sebe zbog nje. Ali je Lukas sad osetio razornu spoznaju da je prodao svoju dušu za džabe.
Da ih deset godina nije razdvajalo, Kajli bi otišla napolje da ga traži. Svi instinkti su joj
govorili da čovek ne treba da bude sam kad je suočen s tako užasnom istinom. Zaradila je pravo
da pođe za njim, još pre mnogo dugih godina, u strastvenoj noći u kojoj mu se potpuno predala.
Želela je da krene za njim, čak i ako bi jedino prisustvom ili blagim dodirom mogla da ga
uteši. Ali nije mogla. Ono što je on za nju učinio ga je promenilo na način koji nikada ne bi
mogla potpuno da razume. Načinilo ga je manjim čovekom nego što je bio - još manjim.
Daleko u njenom mozgu je bio skriven još jedan razlog zbog kog nije sad mogla da krene
za njim. Ljubav je možda bila najjača ljudska emocija - ali je bila i najosetljivija. I postojala je
veća mogućnost da preraste u ogorčenje i kajanje, nego da umre tihom i neprimetnom smrću.
Žrtva uvek dođe na naplatu. U proteklih deset godina, Lukas je možda naučio da je mrzi..
Možda je naučio da je mrzi i u ovih deset minuta.
Kajli je polako ustala sa stolice i otišla u dnevnu sobu. Sela je na kauč i podigla
telefonsku slušalicu okrećući broj koji je bolje znala i od sopstvenog broja telefona. Njen otac se
budio veoma rano, kao i sva posluga, ali je čak i batler zvučao sanjivo kad joj se javio.
Dok je čekala da joj se otac javi, Kajli se mučila kako da sastavi pitanje koje je želela da
mu postavi. Nije bila bliska s ocem; Dorijan je uvek bio njegov najveći ponos i dika. Za nju je
Filip Grifon uvek bio autoritativna figura, a ono što je prema njemu osećala se rodilo više iz
poštovanja nego iz ljubavi. Smiren, neduhovit čovek, koji je sedeo na čelu mnogih poslovnih
sastanaka kao i stolova za ručavanje, nije krio svoje neslaganje s njenim životom, kao ni svoje
razočaranje u nju.
Nikada nije naučila kako da razgovara s njim.
„Kajli?” Glas mu je bio suvoparan i precizan kao uvek, a reči spore i bez promene u boji
glasa.
„Zdravo, oče.” Shvatila je da nema potrebe da pita kako je majka; on bi to smatrao
gubljenjem vremena. Zurila je nepomično u kamin, pokušavajući da nađe prave reči. “Ja...
moram da te pitam nešto.”
„O čemu je reč?”
„O Dorijanu.”
Usledila je duga tišina, a onda se njegov glas bezizražajno proneo kroz slušalicu. „Tvoj
brat je mrtav.” Kajli je zatvorila oči.
„Da. Da li si znao da se drogirao dok sam bila na univerzitetu?” Poput svih teških pitanja,
i njeno je izletelo brzo, odsečno, i bez takta, kao što se i plašila da će biti.
„Ne dozvoljavam da se njegovo ime kalja”, rekao je Filip Grifon. „Da li ti se obratio neki
novinar žute štampe, Kajli? Porodično ime je bitno, čak i ako se ti ne slažeš s tim.”
Osetila je hladnoću i usamljenost. „Nije ništa slično, oče. Samo moram da znam. Prošlo je
deset godina - zar ne misliš da imam prava da znam? Da li je tada koristio heroin? Zato si ga
pozvao da se vrati kući?”
„Kajli...”
„Oče”, ravnopravno mu je uzvratila, „upravo sam saznala da sam umalo bila uhapšena
zbog toga što je Dorijan radio. Imam prava da znam.”
„Upravo si saznala?”, glas mu se zaoštrio. „Od koga?”
„Od jednog bivšeg policajca. Želim da znam da li si tad znao šta Dorijan radi. Jesi li
znao?“
“Ko je taj bivši policajac? Šta ti je napričao o tvom bratu?”
„Hoćeš li mi odgovoriti, molim te?” Poželela je da se izviče na njega, ali naravno, nije to
učinila. „Da li si znao pre nego što si ga pozvao da se vrati kući da Dorijan koristi drogu? Da je
preprodaje?”
„Sumnjao sam u to”, napokon je izustio sažeto.
Zurila je u prazno. „Shvatam. A zašto si i mene poslao u Evropu? Jesi li sumnjao i u
mene?”
Opet je na tren oklevao. „Pretpostavljam da nema štete ako ti sad kažem; upozoren sam
da su droge uobičajena stvar na univerzitetu, i da to nije bezbedno mesto za zaštićenu
sedamnaestogodišnjakinju poput tebe.”
Osetila se odbačeno. „Ko te je upozorio?”
„Džoš Long. Izgleda da je imao u kampusu nekog prijatelja koji ga je upozorio na taj
problem.”
Odnosno Lukasa, znala je. Koliko li ga je ponosa koštalo da se obrati svom novom
poslodavcu i zamoli ga za tako krupnu uslugu?
„Ko je taj bivši policajac?”, oštro ju je upitao otac.
 „Nije bitno.”
„Kajli, stvarno, zar nikad ne razmisliš o porodičnom ili mom poslovnom ugledu? Ako taj
čovek ima informacije koje su potencijalno štetne po nas, moram da znam...”
Mirnim, udaljenim glasom je rekla, „O, ne brini, oče. On ne mora da prodaje informacije
žutoj štampi. A osveta nikako nije u njegovom stilu. Neće ugroziti dragoceno porodično ime.” I s
tim je tiho spustila slušalicu.
Otac je nije ponovo zvao. Ali zapravo, nije to ni očekivala.
Sumnjao. Njen otac je sumnjao da je njegovo najdraže dete koristilo i preprodavalo drogu.
Zato ga je iscimao da se vrati kući, toliko brzo, da Dorijan nije stigao da preuzme kofer prepun
svoje poslednje nabavke. Znajući Dorijana, slegnuo je ramenima na gubitak te droge, ubrzo našao
dobavljača blizu kuće, i nikad mu nije palo na pamet ni da upozori sestru da baci prokleti kofer u
reku.
A tri meseca kasnije je bio mrtav.
Kajli nije želela da prebacuje krivicu ni na koga za taj tragični sled događaja. To je bilo
iza nje, deset godina iza, i od tada su svi morali da nauče da žive s posledicama.
Njen otac je naučio da živi s onim što je osećao, ma šta to bilo, tako što nikada nije
pominjao svog mrtvog sina po imenu, i tako što se ponašao kao da nema više potomstva. Filipa
Grifona Kajli, još od njenih godina provedenih u Evropi, nije preterano zanimala. A njena majka
je bezdušno krivila Kajli za gubitak Dorijana. Trebalo je da učini nešto da mu pomogne;
uostalom, zar ona nije uvek pazila svog brata, bez obzira što je on bio stariji dve godine od nje?
Ali šta sa ostalih dvoje koji su zbog toga propatili - sa Kajli i Lukasom?
Nije znala, zaista nije. Za sada, nije. Nije još uvek.

***

Prošli su sati pre nego što se Lukas vratio u kolibu. Kajli je bila sklupčana ispred kamina
na kauču pijući kafu. Nije ga pogledala, samo mu je rekla da u kuhinji ima još kafe. Verovatno je
bio skroz promrzao, pomislila je, jer je napolju iznenada veoma zahladnelo, kao što ume da se
desi na planini. A sa radija se čula neka nežna muzika, i upravo su pročitali vremensku prognozu.
Za dvadeset četiri sata pašće sneg.
Čula je kako je ušao u kuhinju, a udaljeni zvuci su najavljivali da je napokon uspeo malo
da se zagreje. Ubrzo je osetila da je seo na kauč, samo metar udaljen od nje. Ipak, i dalje ga nije
gledala.
Nežno, u strahu da ga ne povredi, upitala ga je: „Imaš li ti porodicu?”
„Nemam.” Nije ponudio dalja objašnjenja.
„Da li si ikada bio blizak s nekim?”
„S par prijatelja. S tobom.”
To ju je toliko iznenadilo da je okrenula glavu da ga pogleda. Otkrila je da je on
netremice gleda sedeći okrenut ka njoj. A još se više iznenadila kada je nastavio tihim, sanjivim
glasom.
„Mislim da sam malo odlepio kad sam te upoznao. Bila si... veoma posebna. Bila si na
raskršću svog života, na putu između deteta i žene. Ne znam, možda da sam imao sestre, da sam
ih gledao kako rastu i razvijaju se, možda ne bi toliko snažno uticala na mene. Mislim da je u
tome bila stvar, gledao sam te kako se pretvaraš u ženu pred mojim očima. A ti si bila - izvini što
to kažem - željna pažnje.”
Kajli je sporo klimnula glavom, nemoćna da skloni pogled s tog lica koje je postalo
iscrpljenu i istrošeno za par poslednjih sati, uli je i dalje bilo neverovatno lepo, i vrlo upečatljivo.
Bez obzira na sve što je sigurno i sam osećao, on je i dalje razmišljao o njenim osećanjima.
Progutala je knedlu. „Slažem se, jesam.”
„I ja sam bio željan pažnje.” Kratko se nasmejao, ali je onda osmeh zamro, a u njegovim
bistrim očima se pojavilo nešto turobno. „Bio sam devet godina stariji od tebe; u tom trenutku
sam bio policajac već pet godina. A kad si na tajnom zadatku, postoji opasnost da izgubiš sebe. Ja
sam sve to zaboravljao kad si ti bila pored mene. Bila si tako nedirnuta. Prokleto nevina, lišena
svake okrutnosti. Tek si se budila pred životom. U tebi nije bilo nikakvih senki, niti košmara u
tvom sećanju. Uletala si u sve što ti se nudilo, zbog čistog uživanja u životu.”
„I ti si poverovao da je heroin još jedna od stvari koje su mi se nudile.” Nije htela to tako
da kaže, ali je tek tad shvatila da je povređena što joj nije dovoljno verovao.
„Nisam.” Odgovor kao da je stigao negde iz dubine njegovog bića, gde pitanja nisu ni
postojala. Ali je onda odmahnuo glavom. „Ne znam. To me je progonilo jer nikad nisam bio
potpuno siguran. Nisam te suočio s tim.”
„A sad? Kad se osvrneš unazad?” Netremice ga je gledala. „Zašto si to uradio, Luk? Zato
što si mislio da me voliš?”
„Zato što sam znao da ti voliš mene. Ili si volela ono što si mislila da jesam.” Glas mu je
bio dubok, nesiguran, kao da je to tek nedavno otkrio. Spustio je pogled na kafu koja se hladila u
šolji. „Gledala si me kao da sam bog, Kajli. Znaš li to? Kao da sam upravo sišao s Olimpa. A to ti
zavrti mozak. Zavede te. U to vreme sam čitave mesece provodio s najgorim ološem i šljamom, a
dešavalo se da me sva ta njihova prljavština opterećuje. Ali sam mislio da ipak vredim nešto, jer
me Kajli gleda na taj način. Međutim, ja sam znao da sam običan smrtnik.” Pogledao ju je,
iskrivivši usne u osmeh, s bljeskom u očima. “I mislim da sam se više bojao da ti raspršim te
iluzije, nego što sam se plašio da se ne razočaram u tebe. Ti si mislila da sam ja poseban, i nisam
ja hteo da budem taj koji će ti reći da nisam. Da sam samo običan pandur koji radi neki prljavi
posao. Da sam te špijunirao i pratio, kako bi obavio taj prljavi posao.”
Kajli je zurila u njega. „Znači, nije ti bilo bitno da li sam uradila to u šta si sumnjao?
Samo je bilo bitno da ne saznam da ti nisi onaj za kog se predstavljaš?” Bila je zbunjena, osetila
se nekako povređeno i... prevareno. „Luk, devojke sazrevaju. I onda otkriju da muškarci nisu
bogovi. Čak ni oni u koje misle da su zaljubljene.”
„Znam.” Na tren je zatvorio oči. „Kajli, ne mogu da ti dam spisak razloga zbog kojih sam
učinio to što sam učinio. Tad sam bio sav konfuzan. Kao i sad. Osećao sam previše toga da bih
mogao da razaznam šta je šta. A od tada sam se često osećao ogorčeno jer sam okrenuo leđa
svojim odgovornostima i napustio svoj posao.”
„A ja? Šta si osećao zbog toga što si napustio mene, Luk? Kako ti je bilo kad si napuštao
moju sobu, znajući da ću se probuditi sama i misliti kako je moj prvi ljubavnik posle jedne noći
nestao bez traga? Da li si uopšte pomislio koliko je brutalno da na taj način saznam da su i bogovi
samo obični smrtnici?”
Umalo se nije povukao unazad zbog iznenadne gorčine u njenom glasu. „Juče sam”,
promrmljala je, „osetila čistu frustraciju jer nisam znala šta misliš i šta osećaš.”
Kajli se trudila da zadrži smirenost, ali joj je bilo jasno da od toga nema ništa. „Juče ja
nisam znala šta mislim i šta osećam”, odsečno je rekla. „ A jutros sam bila skrhana bolom,
misleći da si prodao sebe, svoj ponos, svoju čast, da bi mene zaštitio. E sad sam već samo besna,
jer si sve to učinio iz potpuno pogrešnih razloga!”
Lukas je proučavao njeno lice i govor tela, ispustivši promukao glas koji je mogao da
bude i smeh. „Kad sam prestao da ti budem bog, Kajli? Pre deset godina kad si se probudila
sama? Ili pre deset minuta kad sam priznao svoje ljudske greške? Šta te više boli - što sam te
napustio bez reči ili što sam otišao iz čisto sebičnih razloga?”
 Osetila je šok koji je bio gotovo fizički, bolni potres koji je potpuno nadjačao njen bes i
razočaranje. „Ne. Ja...”
„Pretpostavljam da svi to radimo”, tiho je nastavio. „Racionalizujemo stvari da bismo
zaštitili sopstveno mišljenje o sebi. Pre deset godina sebi sam govorio da štitim tebe, radio sam
nešto plemenito, a zapravo sam sve vreme želeo da zaštitim tu veoma privlačnu sliku koju si
imala o meni. Nisam mogao da ti kažem ko sam, a da tu sliku ne uništim. Zato sam otišao. A sa
čim sam te ostavio? Sa sopstvenim ubeđenjima.”
To je bila istina, i ona je to znala. A zato što je bio toliko bolno iskren, morala je da bude i
ona.
„Bila je to misterija”, sporo je rekla. „O tebi nije bilo nikakvih dokumenata na
univerzitetu. Niko nije znao gde si otišao. Misterija. Čudnovato. A ja sam to dalje nadograđivala.
Stalno sam sebi ponavljala da ne bi otišao bez reči da nisi imao jak razlog. Zamišljala sam razne
nenormalne stvari.”
Nije joj tražio da mu to pojasni, samo je rekao: „A jutros si iznenada saznala razlog.
Otišao sam da te zaštitim, žrtvujući - kako si ti to rekla - sopstvenu čast ili dušu čineći to? Izgleda
da nisam jedini koji je sebe zamišljao kao plemenitog?”
Kajli je klimnula glavom, začuđujuće bez stida, ali je nakon par minuta rekla: „ Ali si ipak
žrtvovao nešto.”
„Jesam”, odmah se složio, pomalo ironično. „Žrtvovao sam vezu koja je mogla da se
razvije među nama. A možda sam delimično žrtvovao i svoju... neka bude čast, u nedostatku
bolje reči. Nisam ispoštovao odgovornosti svog posla. Ali mi se tada to činilo kao poštena
razmena. Taj deo mene, za tvoju predstavu o meni.”
Imala je osećaj kao da ga prvi put u životu vidi, da je stranac s kojim se slučajno susrela
na ćošku. „Mi se zapravo nikada nismo ni poznavali, zar ne?”, znatiželjno ga je upitala. „Ti si
poznavao klinku koja se očajnički trudila da bude žena, a ja sam poznavala samo sliku u svojoj
glavi.”
Opet su mu se usne iskrivile u osmeh. „Meni je trebalo deset godina da to jasno
sagledam”, rekao je. „I poslednji delić te slike plemenitog junaka se raspršio u paramparčad kad
si mi rekla da sam za džabe otišao. A šta je s tobom?”
„Ne znam. Mislim da tek počinjem da uviđam ko sam.” Tu je zaćutala, a onda se trgnula i
naglo ga upitala: „Da li si planirao onu našu poslednju noć?”
„Nisam.” Tiho je opsovao sebi u bradu. „Ne znam. Znao sam da si netaknuta. To je
arhaična reč, ali ti je odgovarala. Možda sam to želeo. I sama si to rekla. Devojke postanu žene, i
otkriju da muškarci nisu bogovi. Mislim da sam poželeo da vodim ljubav s tobom pre nego što to
otkriješ.”
Lagano, u tišini, poslednji ostaci slike njega kao boga su izbledeli. Pao je sa pijedestala na
koji ga je stavila pre svih tih godina, i sad više nije znala ko je on. A Lukas kao da joj je pročitao
misli - ili bar izraz njenog lica.
„Ja sam samo običan čovek, Kajli”, tiho je rekao. „U životu sam napravio toliko grešaka
kojih ne želim ni da se sećam, ali se nadam da sam barem iz većine njih nešto naučio. Ono što
sam ti učinio je bilo okrutno, i da mogu da se vratim u prošlost i to promenim, uradio bih to. Ali
ne mogu.”
Kajli je zurila u vatru osećajući kako joj se jeza uvlači u kosti, bolno svesna da su joj oči
pune suza i tuge. On nije bio stvaran. Predala se, predala je sve što je imala, muškarcu kog je
sama izmislila. Deset godina koje su protekle nisu mogle da ublaže taj udarac. Tih deset godina je
sve samo još više pogoršalo, jer je ta slika njega živela toliko dugo u njenom srcu, da joj je
delovala još stvarnije. I sad je on tu sliku iščupao iz korena, a prazna rupa ju je užasno bolela.
 „Žao mi je”, tiho je rekao.
„To mi ne pomaže”, brecnula se.
“Znam.”
Pogledala ga je s plamom u očima. „Trebalo je da ostaneš što dalje.”
„Pa da možeš da nastaviš da voliš svog boga?”, upitao ju je sumorno.
„To me nije bolelo, ne ovoliko. Barem mi niko nije rekao da nisi bio stvaran.”
Lukas je naglo odmahnuo glavom. „Ali ja jesam bio stvaran, dođavola! Ja sam stvaran
sad. Kajli, tada mi je bila potrebna ta tvoja slika o meni, jer je u mom životu bilo previše
prljavštine, i to mi se smučilo. Reci da sam kopile, da sam skot - šta god želiš. Zaslužio sam to.
Ali te nisam namerno povredio. To nikad nisam želeo.”
Pogledao ju je nemirnim očima. „Tokom prethodnih godina ponekad bi toliko snažno
poželeo da te vidim, da sam osećao fizički bol. Tražio sam tvoje ime po časopisima i novinama, i
neke stvari koje si radila su me plašile na smrt.” Oklevao je, ali je zatim nastavio: „Mada, nikada
nije bilo ni nagoveštaja da u tvom životu postoji neki muškarac.”
Znala je šta pokušava da je pita i ogorčeno se nasmešila. „Koji muškarac bi mogao da se
nosi sa sećanjem na boga?”
„Kajli...”
„Znam. Žao ti je.”
I njegov osmeh je bio prepun gorčine. „Ti si meni oprostila što sam te napustio, Kajli. Pre
deset godina. Samo ne možeš da mi oprostiš što sam obično ljudsko biće.”
Ustao je i odneo svoju hladnu kafu u kuhinju, a kad se vratio pogledao je s praznim
izrazom lica. „Reći ću Hejgenu da mora da nađe neki drugi način da me ubaci u Roumovu kuću.”
Kajli je na to potpuno zaboravila. Podigla je pogled ka Lukasu i osetila nagli, užareni bes.
„Tek tako? Dakle, po drugi put ćeš da se prošetaš kroz moj život, da baciš usput par bombi, i
onda samo da nestaneš?”
„Dođavola, šta želiš da uradim?” zahtevao je odgovor od nje, stavljajući ruke u džepove
svojih farmerki dok mu se lice smračilo. „Mi smo stranci, Kajli. A jednom davno te je ovaj
stranac povredio. Šta želiš, iskupljenje? Ne mogu ništa da uradim što bi promenilo to što se
dogodilo. Ne mogu čak ni da pokušam, jer mi ne opraštaš što sam samo čovek.”
Kajli je automatski spustila šolju s kafom, i ustala da se suoči s njim. Nije znala ni šta će
da kaže, dok reči nisu potekle same: „Želim da znam šta sam propustila, Luk. Sad sam žena, i
oboje znamo da više ne verujem da su muškarci bogovi. Mislim da zaslužujem da znam ko me je
zapravo napustio pre deset godina.”
Lukas je zurio u to prelepo lice koje više nije bilo mirno; za tih deset godina nije ostarila,
niti se izmenila njena spoljašnja smirenost, ali su je smrskane iluzije promenile. Izgledala je
starije nego juče, a od te novostečene zrelosti je bila lepša nego ikad. Osetio je iznenadno
predskazanje da će ovaj put on biti taj koji će patiti.
„Dakle, da ne odlazim odavde?”, upitao ju je s dovoljno čvrstine u glasu.
„Ne znam. Šta ti misliš? Do Martinove zabave ima još dve nedelje. Da li je to dovoljno
vremena da se upoznaju dvoje stranaca?”
„Koja je tvoja ideja?” Trudio se da iz glave izbaci slike vitkog tela koje izgara od tek
probuđene strasti. Trudio se da se ne seća koliko je sebe povredio kad je otišao od nje, i koliko je
dugo patio. Verovatno mu ne bi ni verovala. Verovatno mu ne bi verovala da se i sad ponekad
probudi i rukom krene ka njoj.
Kajli je slegnula ramenima. „Ne znam. Mislim da želim... želim dovoljno vremena da se
oporavim. Tada sam tebi verovala, i od tada više nikom. Nijedan muškarac nije mogao da se meri
sa slikom koju sam stvorila o tebi. I mada sam te delom i dalje čuvala na tom tronu, deo mene
više nikad nije želeo toliko da pati. Zato sam prosto prestala da osećam bilo šta. Želim ponovo
nešto da osetim, Luk.”
Osmeh mu je bio usiljen i ukočen. „Možeš da me mrziš. I to je osećanje.”
„Ne želim da te mrzim.” Pogledala ga je pitajući se šta je to što ona zaista želi.
I on se pitao isto to. „Onda šta preostaje? Da budemo dvoje finih, odraslih ljudi, na
dvonedeljnom sastanku? Da vidimo hoćemo li ,kliknuti?”
„Možda i hoćemo”, rekla je trezveno.
Lukas je prišao prozoru jer je odjednom morao da se kreće, morao je da prestane da gleda
u nju. Umesto toga je gledao kroz prozor. „A kad bi se to desilo?”
Nije znala. Da li je želela da preuzme taj rizik? Bog, sa svim svojim munjama, nije mogao
da povredi devojku na način na koji bi muškarac mogao da povredi ženu. Kajli se osećala
zbunjeno i uplašeno. „Ne znam”, napokon je rekla, skoro jedva čujno. „A ti?” Gledala je kako
ispravlja ramena, kao da se sprema za neki udar.
„Jednom sam te ostavio”, rekao je dubokim glasom. „Reci mi da idem, i odmah ću otići.
Kasnije možda neću moći da odem od tebe, Kajli.”
„Zašto ne bi mogao?” Osetila je iznenadnu napetost, bila je svesna da mnogo toga zavisi
od njegovog odgovora.
Okrenuo se da je pogleda naslanjajući se na okvir prozora. Izgledao je iscrpljeno, baš kao
što se ona osećala. „Ako ostanem, verovatno ćemo opet biti ljubavnici. Nadam se da si toga
svesna.”
Oklevala je, a zatim lagano klimnula glavom. Danas je stvarno dan za iskrenost. „Znam.
To je moguće.”
„Da li želiš da se to desi?”, glas mu je bio odsečan i kontrolisan.
Kajli ga je netremice gledala pravo u oči. „Ti si želeo da vodiš ljubav s mladom devojkom
koja nije znala razliku između muškarca i boga; možda ja želim mogućnost da vodim ljubav s
muškarcem znajući tu razliku.”
„Možda nećeš želeti muškarca koji sam sad.”
„Hoću sama to da otkrijem.”
„Dok ja strpljivo čekam sa strane?”
„Dok i ti ne otkriješ da li želiš ženu koja više nije mlada devojka, Luk. Ja više nisam ona.
Možda me sad više ne želiš.”
„Želim te.”
Trepnula je i momentalno osetila kako joj vrelina preplavljuje telo. „Želiš me?”
Uzdahnuvši je rekao: „Kajli, ja nikada nisam prestao da te želim.”
Stvarno je gađa bombama, pomislila je. Odlično je to radio. „Kako možeš sa znaš? Ti
mene ne poznaješ?”
„Nije mi to bitno. Znam kako sam se osećao juče dok sam te gledao kako lebdiš po
vazduhu na onom zmaju. Prestravio sam se da ćeš da padneš. Kao što sam bio na smrt preplašen
svaki put kad bih video neku tvoju sliku ili čitao članak o tebi. Bojao sam se da ćeš da se slupaš u
prokletom automobilu na trkačkoj stazi, ili da ćeš se povrediti ili poginuti dok iskačeš iz aviona
ili se pentraš po planini.”
Kajli je shvatila da su joj ruke prekrštene preko grudi, kao da nesvesno želi da ga odgurne
od sebe, da se zaštiti, da zaustavi reči koje je izgovarao. Jer sad, kad više nije bilo njenih iluzija,
bilo joj je teško da poveruje u to što je pričao. Ženi je teško da prihvati da su njeni devojački
snovi o bogu bili plitki i beznačajni pred osećanjima jednog muškarca koja traju već deset
godina.
Ona je svoje snove zaledila u sebi, ali izgleda da je Lukas sa svojima živeo.
 Ignorišući govor njenog tela koji je u potpunosti razumeo, Lukas je nežno rekao: „I zato
kasnije neću moći da odem od tebe, Kajli. Ja se s tobom nikad nisam oprostio, pa te samim tim
nikad nisam ni izgubio. Da smo bili ljubavnici i da si poželela da ja odem, morao bih da ti kažem
zbogom jer nikad ne bih mogao da te napustim kao što sam to tad učinio. Morao bih da ti kažem
zbogom i da te zauvek izgubim, a to je nešto što mislim da ne bih mogao da preživim.”
Kajli se činilo da ne diše kako treba i da joj čitavo telo drhti iznutra. „Govoriš to, kao da
je toliko važno”, prošaputala je. „Toliko prokleto važno.”
Lukas se polako odmakao od prozora i prekoračio sobu da bi stao ispred nje. Izvukao je
ruke iz džepova i pažljivo, veoma pažljivo ih spustio na njena ramena. „I jeste važno”,
promrmljao je i spustio glavu, dok usnama nije dodirnuo njene.
Nije je poljubio kao stranac. Pamćenje joj je preplavilo um, okidajući oluju senzacija,
sećanja na vrele posesivne poljupce i ruke koje su joj krotile telo, ostavljajući srž onoga što on
jeste, svuda po njoj. Kao i pre toliko godina, privila se telom uz njega, u momentalnoj harmoniji s
njim.
Bila je svesna grubog flanela i čvrstih mišića pod svojim prstima dok ga je grlila oko
uzanog struka i lagano mu prelazila po leđima.
Srce joj se davilo od divljih otkucaja, a snaga se izlivala iz njenih ruku kao da je nešto
unutar nje, neka barijera pukla u predaji. Spori, moćni pokreti njegovog jezika su u njoj palili
vatru, na mestima gde vatra nije gorela čitavu deceniju. Jedva je čula tanani, ali izgladneo zvuk
koji joj je izleteo iz grla.
Dok se njeno telo izvijalo da mu bude bliže, njegove ruke su se spuštale duž njenih leđa, a
tog dodira je bila i te kako svesna. Tako je bilo i pre, prisećala se kroz maglu; uvek je uspevao da
učini da bude svesnija svog tela i svojih čula; uvek je mogao da je oživi samo pogledom ili
dodirom. Njeno telo je to pamtilo...
Ali je njegovo telo bilo malo drugačije, shvatila je. Bio je čvršći, snažniji. Poljupci su mu
bili grublji, zahtevniji, jasnije je pokazivao svoju želju. I ona je bila drugačija, ali te promene u
njima nisu izmenile njenu reakciju na njegovu strast. Grudi su joj bile punije, kukovi zaobljeniji u
ženstvenijoj figuri stečenoj s godinama, ali se sećala. Sva njena čula, toliko dugo zaleđena,
živopisno su se sećala tih senzacija koje je nakratko tada spoznala.
Ništa više nije bilo bitno. Ni deset godina, ni stari ili novi bol, niti smrskane iluzije. Nije
poznavala ovog muškarca, ali ga je njeno telo znalo, želelo, a snaga volje je slabašna stvar kad je
nadjačana čistom i gorućom željom.
Lukas je uz promukli uzvik nevoljno odvojio usne od njenih. Spustio joj je ruke na
kukove i žestoko je privukao sebi. “To jeste važno“, čvrsto je rekao. „Nisam se ovako osećao
deset godina, Kajli. A previše sam toga od tad naučio, da bih se ovoga odrekao bez đavolski jake
borbe.“
 III

Kajli je pokušavala da se suzdrži, ali je to bilo nemoguće jer je bila svesna i njegovog i
svog uzbuđenja. Želela je da se povuče, da među njima postavi nekakvu granicu, ali je telo
odbijalo da joj dozvoli beg. Zato je naslonila čelo na njegovo rame i pokušala da razmisli. Bila je
toliko umorna i iscrpljena, i strahovito ga je želela.
Ali je onda pomislila na sve što se među njima dogodilo, i vratila joj se snaga. U njoj je
bilo rastuće, razarajuće ljutnje, srdžbe zbog načina na koji ju je prevario, na koji je prevarila sebe.
Naglo se odmakla od njega, sve dok nisu stajali odvojeno, i pogledala ga s prkosno uzdignutom
bradom.
„Ja više nisam devojčica, Luk. I ovaj put neću uleteti u krevet s potpunim strancem.”
„Kajli...”
„Ozbiljna sam! Jer to nije tako lako. Ako postanemo ljubavnici, to ne znači automatski da
smo napredovali u vezi; to se možda nikada neće ni desiti.”
„Desiće se”, grubo je rekao. „Nemoj da me ubeđuješ da sam zamišljao lakoću s kojom si
mi se predala, Kajli. Ja sam taj koji je to zaustavio, ne ti. Da si se ti pitala, ne bismo stigli ni do
spavaće sobe!”
Njen glas je bio nežan, ali čvrst. I u toj tišini je bilo više emocija nego što je Lukas mislio
da je moguće.
„Pre deset godina sam ti dala sve. Bez obzira ko sam mislila da si, dala sam ti sve što sam
imala. A ti meni nisi dao ništa Luk. Čak ni iskrenost. Neću dozvoliti da mi se to opet desi. Želim
da saznam ko si ti, i ko si onda bio, i tek tada ću da odlučim da li želim da imaš mene.”
Nakon par trenutaka razmišljanja, Lukas je klimnuo glavom. Znao je da će se ovaj put
kockati s nečim s čim se ne bi kockao pre deset godina. Kockaće se s idejom da će Kajli naučiti
da ga voli istim intenzitetom kojim je volela sliku koju je zamislila u svojoj glavi.
„Volim te”, rekao je, i sam se zbunio jer su te reči izletele iz njegovih usta protiv
sopstvene volje.
Kajli ga je pogledala znatiželjnim, ispitivačkim pogledom. Nije znala da li mu veruje. Ali
bez obzira, verovala mu ili ne, nije osećala ništa. „Izgleda da trenutno ne osećam ništa prema
tebi”, sporo je progovorila.
„Želiš me”, glas mu je zvučao napeto.
„Možda samo želim jedino što je preostalo od tvoje zamišljene slike.” Kajli je iznenada
slegla ramenima. „Ne znam. Ali želim da otkrijem, Luk. Ako odlučiš da ostaneš.”
„Ostaću.” Duboko je udahnuo vazduh. „Izgleda da nemam puno izbora.”
Bili su stranci, stranci koji su delili prošlost i bili i te kako svesni obostrane fizičke želje.
Bili su oprezni, nesigurni, oboje u strahu da ne ulete prebrzo u sve. I veoma su pazili da se
slučajno ne dodirnu. Ali su uspeli da nađu zajedničko tlo, i čvrsto su se držali tog zamišljenog
prostora.
Pripremili su u kuhinji kasni ručak, izbegavajući jedno drugo najviše što su mogli, gotovo
bolno ljubazni. Jeli su pričajući usput prazne priče o vremenskoj prognozi. Nakon obroka su
pospremili kuhinju usiljeno opušteni.
 Ovakvo ponašanje bi moglo zauvek da potraje - ili da im eksplodira direktno u lice. Šta
god, nešto im je pokvarilo planove. Zapravo, dve stvari koje su se dramatično uvukle među njih.
Kajli, naviknutija od Lukasa da osluškuje zvuke svog doma, prva je to čula i otišla do
prednje verande. On je pošao za njom, i čuo isto što i ona, čim su se obreli napolju na oštrom
vazduhu.
„Helikopter.”
Pogledala ga je. „Ja ne očekujem goste. A ti?”
„Ni ja.” Ali je svejedno bio namršten, i kada se moderna bela letelica spustila nedaleko od
kolibe, nije se mnogo iznenadio kada je video poznati plavi logo.
„LongEnterprajzis“ rekla je Kajli ponovo bacajući pogled na njega.
Lukas je stavio ruke u džepove i nije ništa rekao gledajući kako se helikopter spušta, a
motori polako gase ostavljajući za sobom tišinu. Dvojica muškaraca su iskočila iz helikoptera i
žustro se približavala kolibi.
Kajli ih je ljubopitljivo gledala kako se približavaju, jedan je išao malo ispred drugog.
Prvi muškarac je bio prilično krupan i očigledno veoma snažan. Imao je vedro i iskreno lice,
pomalo grubih crta, koje ipak nije upadalo previše u oči i bilo je začuđujuće prijatno. Kosa mu je
bila smeđa s primesama riđe, a oči plavosive. Drugi muškarac je bio visok i vitkiji od svog
partnera, sa bakarnocrvenom kosom i smeđim očima. Lice mu je bilo zagonetno sa lenjim
osmehom - ali se kretao sigurno i ti koraci su svedočili njegovoj neverovatnoj energiji.
Kada je prvi muškarac stigao do njih, rekao je: „Opa!” Prilično nezgrapno dok je očima
prelazio preko Kajli. Zatim se obratio Lukasu. „Nije ni čudo što se nisi javio.”
Uz uzdah, ali delujući iznervirano i pomalo nestrpljivo, Lukas je prozborio: „Kajli, ovo je
Kelsi - poznatiji kao Hejgenova desna ruka.”
„Nije tačno!”, Kelsi je povređen odsečno uzviknuo. „Zmije nemaju ruke. Samo ponekad
gmižem uz njega”, priznao je Kelsi.
„Kako ste?”, ljubazno, ali ozbiljno je promrmljala.
S istom ozbiljnošću joj je odgovorio: „Zapravo i nisam baš siguran. Veliki deo vremena
sam bio ubeđen da pobeđujem.”
Kajli je shvatila da se nasmešila i to je nije iznenadilo.
„ A ova druga figura je”, dodao je Lukas, „Rejferti Luis. On je Džošov advokat, i nemam
prokletog pojma šta on traži ovde.”
„Ja sam bio vozač ove ptice”, rekao je Rejferti kao da time sve objašnjava. Nasmešio se
Kajli. “Zdravo.”
„Ćao.” Bacila je pogled na Lukasa, ali na njegovom licu nije ništa mogla da pročita, pa je
skrenula pogled ka posetiocima. „Gospodo, zašto ne biste ušli unutra?”
Kelsi je pogledao Rejfertija. „Vidiš? Rekao sam ti da sam gospodin, ali ne, ti mi nisi
verovao. Kajli je očigledno žena koja odlično opaža.”
„Još uvek te ne zna”, šaljivo je dodao Rejferti.
„Ja bih da znam šta vi radite ovde, dođavola!”, progovorio je Lukas čim su ušli u kolibu,
efikasno sasekavši diskusiju oko Kelsijeve ličnosti.
„Hejgen”, rekao je Kelsi.
„Džoš”, rekao je Rejferti u isto vreme.
Pogledali su jedan drugog i namrgodili se.
Kajli se trudila da se ne kikoće dok je sedala u stolicu za ljuljanje kraj kamina. Ćutala je,
uglavnom zbog olakšanja koje su joj doneli ovi ljudi, ali i zbog toga što su očigledno bili Lukovi
prijatelji i time je imala priliku da nauči nešto više o njemu. Ili se barem nadala da je tako.
„Da vas čujem”, zahtevao je Lukas.
 Kelsi je gestikulacijom pokazao Rejfertiju da krene prvi, a zatim se uvalio u kauč trudeći
se da deluje nevino.
Rejferti se naslonio na kamin preko puta Kajli i nasmešio. „Ništa od presudnog značaja”,
rekao je Lukasu mirno. „Kad nas je Kelsi pitao za prevoz, Džoš je pomislio da bi bilo pametno da
pođem s njim i čujem šta ima da ti kaže.”
Lukas je pogledao Kelsija. „Hoćeš da kažeš da si se usudio da pitaš Džoša da ti pozajmi
helikopter i pilota?”
„Hejgen se usudio”, objasnio je Kelsi pomalo ozlojeđeno. „Rekao je da mu je budžet
skresan. Hajde, Luk, znaš vrlo dobro da ima živce obijača sefova. A Džoš je mogao da ga odbije.
Kad biste vi, ljudi, rekli ne par puta, Hejgen bi vas možda ostavio na miru.” Zaćutao je
zadovoljno, a onda dodao čežnjivim tonom: „Mada, nadam se da ću biti tu to da čujem.”
„Gde je šef?”, Lukas je upitao Rejfertija.
„U Njujorku.” Advokat je slegnuo ramenima. „Zauzet je onim spajanjem. Džed to
organizuje. Moj partner”, objasnio je Kajli, koja je klimnula glavom. Rejferti je ponovo pogledao
Lukasa. „Rejven i Sara pokušavaju da otkriju da li naš državni prijatelj sprema neko uobičajeno
neprijatno iznenađenje za tebe.”
Lukas je seo u fotelju i pogledao u Kajli. „Rejven je Džošova žena”, rekao joj je. „Ona je
takođe Kelsijeva bivša partnerka. Sara je Rejfertijeva žena, i trenutno radi u Hejgenovoj agenciji
na istraživanju. Osim ako...” Upitno je pogledao advokata.
„Njeno odsustvo počinje ove nedelje”, rekao mu je Rejferti. „Beba stiže za mesec dana.”
Kajli je zbunjeno pogledala u muškarce. „Je li to grupni poduhvat ili šta?”
„Oni su svi takvi”, rekao joj je Kelsi poverljivo. „Zapravo, regrutovani su kada je Džoš
upoznao Rejven na jednoj opasnoj misiji. Od tad je sve krenulo svojim tokom. U osnovi, Hejgen
je s njima otkrio skoro neizmeran izvor neplaćene radne snage. Od tad ih regrutuje, jednog po
jednog, ali se uvek u nekom trenutku svi uključe u akciju.” Kelsi je namignuo, pa pogledao u
Lukasa. „Hteo sam da pitam, jer Zak i dalje na medenom mesecu?”
„Trebalo bi da je tako.“ Lukas je podigao obrvu ka Rejfertiju.
„Pa...”
„Eto, i on”, rekao je Kelsi neiznenađen.
„Dođavola, Rejferti...”
„Hej, nisam ja kriv”, suvoparno je izustio Rejferti. „A nije mu ni Džoš rekao. On i Tedi su
se juče vratili u Njujork, a kad te nisu tamo zatekli, Zak je znao da si regrutovan. Prokletstvo, čak
je to i očekivao.”
Lukas je odmahnuo glavom, ali je rekao: „Pa, ovaj put teško da može biti grupnog rada.
Kajli može da me ubaci u Roumovu kuću, ali vas ostale...“ Onda je pogledao u nju. „Znaš, nisi
mi nikada rekla da ćeš to učiniti.“
Ignorišući dublje pitanje u njegovom pogledu, veselo je rekla: „Sad sam već zaintrigirana.
Dakle, što da ne?“
Jadikujući, Kelsi je rekao: „A ja ću morati da se krijem naokolo, po običaju.“
„Po imanju?“, upitao ga je Lukas, jedva smogavši snage da skrene pogled s Kajli. „Šta sa
Roumovim obezbeđenjem?“
Pomalo uvređeno, Kelsi je rekao: „Zaboravio si. Za razliku od vas amatera, ja sam
profesionalac. Izrazito vešt i obučen. S godinama iskustva. Mogu da obijem svaku bravu, da
razoružam svaku bombu, da se provučem kroz svaki sigurnosni sistem. Moji talenti su
nepregledni, a moja moć skrivanja van premca...”
 „Umišlja da je Senka 3”, rekao je Rejferti.
Odjednom se zatekavši u središtu mnoštva fasciniranih pogleda, Kelsi se nacerio i vratio u
normalu. „I ako sve drugo ne uspe”, veselo je dodao, „samo ću da preskočim ogradu.”
Lukas je na tren zurio u njega, a onda sumnjičavo rekao: „Ali zašto si uopšte želeo prevoz
čak dovde?”
Kelsi je preklopio prste preko ravnog stomaka i zavalio se u naslonjač, ponovo imitirajući
nevinost. „Pa, Hejgen je nedavno otkrio novu informaciju i smatrao je da treba da je čuješ. Da bi
bio potpuno svestan svih bitnih činjenica u ovom slučaju”, rekao je blagim tonom.
Lukas je pogledao Rejfertija. „Da li su Rejven i Sara otkrile nešto iznenađujuće?”
„Samo jednu stvar”, prozborio je advokat gledajući u Kelsija.
Kelsi je delovao povređeno. „Prekini da zevaš u mene kao da sam na klupi za svedoke”,
dobacio je glasno Rejfertiju. „Ja ne znam šta su to Rejven i Sara otkrile, ali je Hejgen obećao da
će ovaj put biti iskren.”
„Obično nije”, Lukas je rekao Kajli.
„Nikada nije”, ispravio ga je Rejferti.
“Pa, ovaj put će biti”, izričito je rekao Kelsi. Pogledao je Lukasa. „Otkrio je da ćeš možda
imati posla s nepredvidivom ličnošću na Roumovom imanju. Pojavila se na sceni pre nego što su
umetnička dela ukradena, i deluje da drži Rouma u šaci. Ali nemamo pojma kakve veze ima - i da
li ima ikakve veze - sa pljačkom.”
“Ko je ona?”, upitao je Lukas.
Po prvi put je Kelsi delovao kao da mu je stvarno neprijatno. „Pa, izgleda da tvrdi da je
reinkarnacija princeze Asteka.”
Lukas je zatreptao očima. „Uh...”
„Kunem ti se.”
Lukas je pogledao Rejfertija, a advokat je klimnuo glavom. „To je dovoljno blizu istine.
Naziva sebe princeza Zamara. Prilično živopisna persona, u najmanju ruku.”
„Mislio sam da je Roum biznismen čvrstog kova”, rekao je Lukas iznenađeno. „Hoćeš da
kažeš da on veruje u to glumatanje?”
„Otkud ti znaš da je to glumatanje?”, upitao ga je Kelsi.
Lukas ga je samo gledao.
Kelsi se iznenada nacerio od uva do uva. „Veruje joj bezrezervno”, rekao je. „Potrošio je
na tu ženu pravo malo bogatstvo za samo nekoliko nedelja. Izgleda da ga je ubedila da je
sudbinski povezan sa astečkim blagom. Ili nešto slično.”
Lukas je skrenuo pogled ka Kajli. „Da li ti to zvuči kao Roum?”
„Ne, ne baš. Ali nisam ga videla šest meseci.” Kajli je promislila na čas, a onda sporo
dodala: „Mada, uvek je snažno verovao u sudbinu. I pošto mu je prva žena umrla pre pet godina,
krenule su glasine da često konsultuje medijume. Ipak, nikad ne bih rekla da će da poveruje priči
o reinkarniranoj astečkoj princezi.”
Prošavši rukom kroz svoju gustu, srebrnkastu kosu, Lukas je rekao: „Kako će sve to da
utiče na moj posao?”
„Znam koliko i ti”, odgovorio mu je Kelsi.
Rejferti je tu uskočio. „Zak je imao važnu informaciju za tebe. Kad smo saznali za tu
Zamaru, setio se da je jedno od ukradenih umetničkih dela bila astečka posmrtna maska od čistog
zlata. I Sara je to malo istražila. Izgleda da ta maska pruža neviđenu moć onome ko je poseduje.
Ima prilično burnu istoriju. Nekoliko pređašnjih vlasnika - uključujući dvojicu koji su je ukrali -

3
Super-heroj iz crtanog filma prim. Prev
steklo je ogromno bogatstvo nakon što je maska prešla u njihove ruke. Ali poslednji vlasnik je
izgubio sve što je imao, i maska se obrela u muzeju. Pričalo se i da je on rekao da ta maska
donosi kletvu, a ne blagostanje. Skupljala je prašinu u muzeju sve do pre par meseci kada je
ukradena, zajedno s gomilom drugih neprocenjivih dragulja i umetnina.”
Dugo nakon toga, jedini zvuk koji se čuo u kolibi je bilo pucketanje vatre u kaminu. Onda
je Lukas uzdahnuo i odmahnuo glavom. „Ne verujem u slučajnosti”, rekao je. „Da li je ikome
palo na pamet da je Roum želeo taj tovar ukradenog blaga samo zbog toga što je ta maska bila
među ostalim plenom?”
„Deluje mi neverovatno”, rekla je Kajli. „Rekao si mi da je platio dragocenosti pošiljkom
ilegalnog oružja. To zvuči kao previše komplikovan način da dođeš u posed te maske.”
Rejferti je suvoparno odgovorio: „Pa, u tome je caka. Zak je saznao gde drže Rajana i
jutros je otišao do njega. Rajan je bio”, objašnjavao je Kajli, „vođa ekipe lopova koji su pokrali
dragocenosti. Između njega i Zaka vlada staro neprijateljstvo. Da nije bilo Zaka i njegove
novopečene mlade Tedi, Rajan bi verovatno i dalje bio na slobodi. Ali je jutros razgovarao sa
Zakom.”
Kelsi je zainteresovano dodao: „Zaista bi trebalo češće da koristimo Zaka da ispituje
zatvorenike. Uplašim se i kad mi se nasmeši.”
Lukas mu je dobacio pogled pun nestrpljenja, a zatim upitao Rejfertija: „Šta mu je Rajan
rekao?”
„Rekao mu je - nezvanično i neslužbeno - da mu je plaćeno da pokupi sve iz određene
prostorije u muzeju. Sam je odlučio da pokrade više stvari, i onda je tražio veću cenu. Prvobitno
je isplanirano da ga plate u kešu. Zatim je rešio da umesto novca traži oružje, pa je to i zahtevao.”
„I dobio je oružje?”, zapitala je Kajli zaintrigirano.
„Zapravo, mi smo ga dobili”, odgovorio joj je odsutno Kelsi. „Zahvaljujući, rekao bih,
ovim ovde klovnovima.”
„Trebalo je da te ostavim da truneš u zatvoru”, rekao mu je Rejferti.
„Nisam trunuo u zatvoru. Zadržali su me bez mogućnosti komunikacije s bilo kim, kao
političkog zatvorenika.”
“U sobi s rešetkama na prozoru. To nije bio zatvor?”
„Samo hotel s veoma jakim obezbeđenjem.”
Rejferti mu je na to dobacio nešto nepristojno.
„Možemo li da se vratimo na glavnu priču, molim vas?”, zapitao je Lukas s neverovatnim
strpljenjem.
„Rado.” Kelsi mu se namrštio. „O čemu smo beše ono pričali?”
Kajli je prigušila smeh. Pošto je Lukas delovao previše iziritirano da bi mu odgovorio,
promrmljala je: “Pa, mislim da smo pričali o tome kako je Martin očigledno želeo samo masku.”
„U svakom slučaju, zadržao je sve”, rekao im je Kelsi, ponovo ozbiljan. „Nije premestio
ništa krupnije od ključeva automobila u toj kući već nedeljama.”
„Siguran si u to?”, upitao ga je Rejferti.
Kelsi se trgnuo, kao da je to pitanje ubolo pravo u srž. “Da, dođavola, siguran sam! Tri
agenta se smenjuju na dnevnoj bazi u osmatranju imanja od kad je tamo stigla pošiljka.”
„Vas dvojica, ne počinjite opet”, upozorio ih je Lukas.
Momentalno prebacujući pažnju na plavokosog muškarca, Kelsi je rekao: „Znaš, nikad te
nisam video ovakvog, Luk. Ko ti je ukrao slatkiše?”
Kajli je opet gušila smeh.
Kelsi ju je pogledao. „Da li ti to nerviraš našeg Lukasa?”, upitao ju je ozbiljno. “On je
obično tako vesela duša.”
 „Prokletstvo, Kelsi!”, Lukas se brecnuo.
Što je tiše mogao, Kelsi je upitao Rejfertija: „Ti ga poznaješ duže od mene. Šta misliš, je
li ovakav zbog planinskog vazduha?”
S pažnjom prateći ponašanje svog besnog prijatelja, Rejferti je odgovorio: „Kelsi, ti bi
poneo upaljenu baklju u prostoriju punu baruta. Kajli, jedini istinski Kelsijev talenat je što tvrdi
da ume da skuva odličnu kafu. Mislim da bi nam sada svima prijala, ako ti ne smeta?”
„Svakako.” Ustala je i povela ga ka kuhinji. Bila je znatiželjna, ali i pomalo oprezna zbog
iznenadnih nevidljivih strujanja u sobi.
Kad su njih dvoje dovoljno odmakli, Lukas je prošaputao: „Hvala ti.”
„Nema na čemu.” Rejfertijev glas je bio isto tako tih. „Mada, u pravu je. Deluješ pomalo
napeto.”
Lukas prvo ništa nije rekao, a onda je s mukom uzdahnuo. „Da li ti se ikad desilo da se
vrati nešto iz prošlosti i da te progoni?”
„Rekao bih da se to svima dešava.” Proučavao je izmučeno lice svog prijatelja, a onda
brižno rekao: „Znači, Kajli je ta. Uvek sam znao da postoji neka koju nisi mogao da zaboraviš.”
Lukas je napravio grimasu. „Shvatio si zbog mog sjajnog pokeraškog lica.”
„Ne, ne zbog lica”, rekao mu je Rejferti. „Možda zbog nečega u tvojim očima. Ovo ti
neće lako pasti, zar ne?”
Bacajući pogled ka kuhinji, Lukas je promrmljao: „Ne više nego što zaslužujem.”
„Mogu li nekako da ti pomognem?”
„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Ali hvala.”

***

U kuhinji, Kajli je otkrila da se oseća potpuno ugodno s Kelsijem, kao da ga oduvek zna.
Oštroumno je zaključila da je verovatno zbog toga toliko efikasan agent. Imao je nešto u sebi
zbog čega je ljudima bilo prijatno pored njega, i zbog toga je još više iznenadilo njegovo
ponašanje prema Lukasu.
„Da li uvek tako podbadaš Luka?”, upitala ga je, previše znatiželjna da bi izbegavala tu
temu.
Kelsi je merio kafu koju je sipao u aparat, i nije joj odgovorio dok to nije završio. Onda se
naslonio na šank i nasmešio joj se. „Ko, ja? Samo sam rekao šta primećujem.”
Iznenada je shvatila da je uprkos veselom ponašanju i vragolastoj ličnosti, ovaj čovek
izuzetno opasan. Nije ga se plašila, ali je počela da oseća oprez jer je osetila da je delimično
opasan zbog odličnog opažanja. Imala je neprijatno osećanje da on mnogo jasnije vidi ljude, a to
ljudima često nije prijatno - uključujući i nju samu.
„Ja sam bezopasan“, promrmljao je Kelsi.
Kajli je krenula da zausti, ali je uspela da sakrije iznenađenje. „To i nije reč koju bih ja
upotrebila”, lagano je izgovorila.
Napravio je grimasu iskrivivši usne, ali je inače delovao tajnovito. „Možda i nije. Inače,
ni tebi ne bi odgovarao taj opis. Zavezala si jadnog Lukasa u čvor.”
Ukočila se. „To nije tvoja stvar.”
Hladnokrvno je rekao: „Ja sam vladin agent, gospođice Grifon, i svoj posao shvatam
veoma ozbiljno. Uradio sam domaći.”
„Što znači?”
 „Što znači da vrlo dobro znam da ti i Luk imate zajedničku prošlost. Sad, to nije moja
stvar, osim ako nije vezano za ovaj zadatak. Želim samo da te upozorim na jedno. Verovatno ti je
objasnio tako da zvuči jednostavno, ali biće veoma opasno i rizično da Luk uđe u Roumovu kuću.
Ako Roum otkrije ko je on i šta radi tu, stvari mogu postati poprilično gadne.”
Kajli je odjednom osetila hladnoću. „Kako to misliš?”
„Mogu da ga ubiju.”
„Martin je civilizovana osoba”, smesta se pobunila. „Ne bi tek tako ubio čoveka...”
„Već je to činio.”
Zurila je u njega.
Kelsi je klimnuo glavom. „Nego šta. Ne možemo to da dokažemo na sudu, nema dovoljno
dokaza, razumeš već. Uostalom, on nije svoje ruke isprljao ubistvom; naredio je da to učine, što
je po mom mišljenju isto kao da je lično pucao.”
„Zašto mi to pričaš?”, upitala ga je nakon kratkog razmišljanja.
„Jer znam da ti Luk to neće reći.”
“Da li on zna za to?”
„Naravno da zna.” Kelsi je razvukao usne u osmeh, ali su mu oči ostale hladne. „On se
ponaša veoma zaštitnički prema onima do kojih mu je stalo - a posebno je galantan prema
damama. Poštedeće te surove realnosti kad god je to moguće.”
Ranije to nije uradio, pomislila je. Ili možda jeste? Više ništa nije znala. Napeto je rekla:
„Nije mi potrebna zaštita niti viteštvo.”
„Nisam ni mislio da jeste”, glas mu je bio prilično hladan i smiren. „Za razliku od Luka,
imao sam sreće da tokom godina sarađujem s raznim ženama u veoma opasnim situacijama, i
naučio sam da snaga dolazi u svim oblicima i veličinama. Vidiš, ja mislim da ćeš mu mnogo više
pomoći ako budeš znala u šta je upleten.“
„Eto, sad znam.“
„Sad znaš. Naravno, ne veruješ mi u potpunosti za sve to u vezi sa Roumom, ali ćeš biti
obazrivija nego što bi bila inače, a to uvek znači.“
Pogledala ga je, pomalo zbunjeno. „I ne misliš da bih mogla da uzbunim Martina time što
ću se drugačije ponašati prema njemu, sad kad sve to znam?”
„Dođavola, naravno da ne!” Suvoparno joj je objasnio: „Nije mi trebalo ni pet minuta da
shvatim da tebi s lica ne može ništa da se pročita.”
Kajli se na to nije pobunila, ma koliko da je želela. I mada nije pitala Kelsija, morala je da
se zapita da li deluje tako zaleđeno kao što se i oseća. To nije bila lepa pomisao. Nije bilo lepo
osećanje.

***

„Sviđaju mi se tvoji prijatelji”, rekla je Lukasu kasnije tog popodneva kada su druga
dvojica otišla. Sedela je i gledala ga kako je kleknuo da pripali vatru.
„Stvarno?” Ostao je na svom mestu brišući ruke jednu o drugu i zureći u plamen.
„Deluju kao veoma neobični muškarci.”
Lukas se pridigao, ali je nastavio da zuri u plamen. Delovao je potpuno odsutno.
„Kao i ti”, dodala je.
Okrenuo je glavu da je pogleda i usne su mu se iskrivile. „Oboje znamo šta misliš o
meni.”
„Ne, ne znamo. Ne stvarno. Zašto mi nisi kazao da je Martin opasan, Luk?”
Na tren nije ništa rekao, samo je nastavio da je gleda. „Kelsi”, promrmljao je na kraju.
 „Ti mi to ne bi rekao. On je to znao. Mislio je da treba da budem pripremljena, i bio je u
pravu.”
„Nije bilo potrebe da to znaš.” Lukas je opet skrenuo pogled u pravcu vatre mršteći se.
Iznenada ga je upitala: „Zašto si rekao mom ocu da me pošalje nazad u Evropu, Luk?”
„Otkud ti ideja da sam to uradio? Ja ne poznajem tvog oca.“
„A Džoš Long ne poznaje mene. Čujem da je on veliki humanitarac, ali pre deset godina
je bio i poznati plejboj. Zašto bi se on brinuo zbog sedamnaestogodišnjakinje koju nikad nije
sreo? Osim ako ga neko nije zamolio da to uradi.”
Nakon kratke tišine Lukas je rekao: „Džoš je dobar prijatelj. Tada me nije dobro
poznavao, ali mi nije postavljao nikakva pitanja.”
Razumela je prećutno priznanje i uzdahnula. „Jesi li želeo da nas razdvaja okean, Luk? Je
li u tome bila stvar?”
Na čas je sklopio oči. „Želeo sam da se skloniš od tog kampusa, što dalje od droge.”
Kajli je razmislila o tome na tren. Napustio ju je da bi zaštitio iluziju koju je stvorio, a
opet je dao sve od sebe da je zaštiti. Uništio je dokaze koji bi je odvukli pred sud, ako ne i u
zatvor, i poslao je da se školuje na mestu gde je bila manja verovatnoća da naleti na drogu nego
na dinosaurusa. To joj je delovalo kao kontradiktornost u njegovom karakteru, a opet, osećala je
da nije.
„Ne razumem te”, rekla je.
“Da li želiš da me razumeš?”
„Ja već...”
„Znam šta si rekla.”
Susrela se s njegovim nepokolebljivim pogledom, a njene oči su lelujale. „To sam i
mislila. Želim da te razumem. Moram, Luk, ili naša prošlost nikada neće biti upravo to, samo
prošlost.”
Klimnuo je glavom, ali nije mogla da oceni po njegovom izrazu šta misli i oseća.
Odjednom se nasmešio, tim njegovim iskrivljenim, pomalo bezobraznim osmehom kog se
odlično sećala. „Onda ćemo krenuti odatle, zar ne?”
„Izgleda da hoćemo.”

***

Prošla su dva dana dok nije počela da se oseća opuštenije pored Lukasa. Znala je da je
svestan da se ona štiti, kao što je ona bila svesna da je on često gleda. Ali postepeno je počela da
biva sve manje napeta. Bilo bi previše da se kaže da je zaboravila svoje stare rane, ali joj je
prošlost gubila na značaju sa svakim prolazećim danom.
Toj situaciji je delimično potpomoglo i što je bila preokupirana time da otkrije ko je tačno
Lukas Kendrik. Instinkt joj je govorio da je dobar čovek, bez obzira na to šta ga je motivisalo u
prošlosti, ali je shvatila i da joj je teško da se osloni na svoje instinkte kad je on bio u pitanju.
Zato ga je pomno posmatrala, zapitkivala, i slušala.
Jedino što je od oca nasledila, i to u svom detinjstvu dok se trudila da zadobije njegovu
pažnju i ljubav, bila je sposobnost da razume i da igra šah. Sećala se kako je njen otac često
govorio da način na koji čovek igra šah mnogo govori o tome kakav je u stvari. Tako je s
Lukasom igrala šah. Nije se iznenadila što on zna da igra, i što igra dobro.
Uvidela je da instinktivno kapira ispravnu taktiku, i da ima sposobnost da naizgled
neopreznim intuitivnim skokovima bukvalno zbuni svog protivnika. Bio je plemenit kad je
pobeđivao, a veseo kad je gubio.
U danima koji su prošli je saznala još drugih stvari o njemu. Nije mu smetala tišina.
Uživao je u dnevnim šetnjama po snegu, u sečenju drveta i slušanju muzike. Umeo je da kuva, i
kuvao je, a takođe je i pospremao kolibu. Ponekad je mogao da stoji toliko mirno da su mu divlje
ptice sletale na ruku i jele mrvice hleba iz šake s potpunim poverenjem.
Imao je košmare.
Kajli se te prve nedelje dvaput probudila kad je čula nerazgovetni govor i prigušeno
ječanje odozdo. Videla ga je kako se u tim trenucima prevrće na kauču. Ti zvuci su je proganjali i
duboko uznemirili. Ali tada nije otišla do njega, i nije mu pominjala to što je čula.
Treći put, na pola njihove druge zajedničke nedelje, otišla je do njega.
Prvi promukli jecaj ju je probudio, i već je iskočila iz kreveta i tiho krenula niz stepenice
pre nego što je razmislila o svojim postupcima. Na trenutak je oklevala kad je stigla do dna
stepenica pitajući se zašto mora to da uradi.
Prostorija je bila mračna, osvetljena samo umirućim plamenom iz kamina, a napolju je
vetar zavijao zastrašujućim, usamljenim zvucima. Kajli se ugrizla za usnu, i dalje je bila
neodlučna i vratila bi se u svoj krevet da nije ponovo čula taj tihi, isprekidani jecaj koji joj je
parao uši. Bosonoga je brzo prešla preko sobe i kleknula na tepih kraj kauča.
Cepanica koja je skoro dogorela je pukla u ognjištu, i plamen je jače buknuo. Mogla je
jasnije da vidi Lukasa. Pokrivač mu je spao do struka, ostavljajući mišićave grudi gole, a telo mu
je bilo toliko napeto da je podrhtavalo. Kapi znoja su mu orosile lice. Jednom podlakticom je
prekrio oči, a šaku je držao zgrčenu; druga ruka je bila spuštena kraj njega, a prstima je stezao
pokrivač do bola. Iz grla su mu izlazili zvuci ili nerazgovetne reči, kao da se nekakva tama iz
dubine njegovog bića borila da izađe napolje, ali su samo duboki jecaji uspevali da pobegnu iz
tog uspavanog zatvora.
Kajli je pogledala tu snažnu ruku koja je stezala pokrivač, i oklevajući je pokrila svojom
šakom. Kao da je dodirnula čelik, pomislila je, gorući čelik, i od tog osećaja je osetila začuđujući
bol. Nagnula se bliže njemu, nesigurna, ali sa svešću da više ne želi da mu dozvoli da kroz to, šta
god to bilo, prolazi sam.
„Luk? Luk, probudi se”, nežno je rekla.
„Iza zgrade”, iznenada je promrmljao, s hitnošću u glasu. „Otrčao je iza - blagi bože! U
kontejner za smeće. Samo je ubacio tamo. Zašto ne mogu ovo da sprečim? Zašto ne mogu...”
„Luk, probudi se!”
Iznenada se trgnuo i okrenuo ruku ispod njene, čvrsto je hvatajući dugačkim prstima. Za
trenutak je bio potpuno miran, a onda je spustio ruku kojom je prekrivao oči. Pogledao ju je
potpuno dezorijentisan. „Ti nisi deo ovoga”, rekao je grubo.
„Luk, to je bio samo san”, prošaputala je.
Polako mu se raščistilo pred očima, ali je i dalje posmatrao gotovo istraživački. „Ne. Nije.
To se dogodilo i ja to nisam uspeo da promenim.”
„Onda mi pričaj o tome.”
Sklonio je pogled s njenog lica zureći u grede na plafonu. Nakon par trenutaka je
progovorio: „Bilo je to prvi put. Pretpostavljam da nakon toga... neka mi je bog u pomoći...
nakon toga sam se navikao na to. Bila je tu jedna žena - zapravo, još dete - uhapšena zbog
posedovanja narkotika. Državni tužilac je obećao da će biti blag prema njoj ako mu oda svog
dobavljača. Pristala je. Ali je on otkrio da je ozvučena, a mi smo bili predaleko da bismo joj
pomogli. Pronašli smo je u kontejneru za smeće. Izbodenu nožem.”
Kajlina površinska neopreznost ju je odvela na neka divlja mesta u proteklim godinama,
ali to o čemu joj je on pričao je bilo nešto o čemu ona nije ništa znala, osim iz knjiga i priča u
novinama i vestima. Osetila se pomalo bespomoćno, preplavljena bolom koji je čula u njegovom
glasu. „Luk, to ti je bio posao.”
„To je bio rat iznurivanjem”, ogorčeno je rekao. „Ali problem je bio što je suprotna strana
bila sve jača. Četrnaestogodišnji dileri, dvanaestogodišnje prostitutke, makroi koji bi bez
razmišljanja ubili jednu od svojih devojaka, kad su tako lako mogli da joj nađu zamenu.”
Kajli je zanemela.
„Nije bilo nikakve šanse da napravim neku razliku”, nastavio je tiho. Pomerio joj je ruku
na svoj ravan stomak, držeći je s obe svoje šake i gledajući je. „Možda je trebalo da nastavim da
se trudim, ne znam. Ali su mi prečesto govorili da prestanem da njuškam oko nekog. Nekog
dovoljno bogatog, ili dovoljno moćnog, ko ima prijatelje u policiji. Previše ljudi je igralo previše
igrica. Nisam to mogao da podnesem.”
„Niko ne može da te krivi za to”, oklevajući je izjavila.
Igrao se s njenim prstima, mazeći joj kožu kao da ga njena tekstura neopisivo privlači.
„Samo ljudsko biće”, promrmljao je. „Nisam mogao da budem princ na belom konju, pa sam
digao ruke.”
„Nemoj to sebi da radiš.”
Malo je iskrivio usne. „Ranije mi to nije toliko smetalo. Onda sam te ponovo video i
morao sam da se suočim s tim zašto sam te ostavio. A sad sanjam o stvarima koje sam video pre
toliko godina i pitam se kako mogu da živim sa sobom.”
Kajli se pitala šta da mu kaže, i shvatila. „Luk, pričao si mi o poslu koji obavljaš za
Longa. Sad pomažeš ljudima tamo gde možeš da napraviš neku razliku. Pomažeš svim tim
kompanijama kad nalete na probleme. Ti i tvoji prijatelji ste uništili operaciju belog roblja, sa
neprijateljskih teritorija ste doneli informacije bitne za sprečavanje terorizma, i zaustavili tu
pošiljku oružja pre nego što je upotrebljeno da povredi druge ljude. A sad se spremaš da uđeš na
posed na kom ćeš naći ukradena umetnička dela. Ti sada pomažeš. U ovoj zemlji ima preko pola
miliona policajaca; ti radiš ono što oni ne mogu.”
Nakon kratke pauze okrenuo je glavu ka njoj i nasmešio joj se, a zbog tog osmeha je
delovao ranjivo. „Pružila si mi prekrasnu iluziju pre deset godina, kada mi je zaista bila
potrebna”, promuklo je rekao. „ Ali mislim da ne bih podneo da mi sad opet pružiš isto, Kajli.”
„Ja se time više ne bavim”, rekla je nesigurnim glasom. „Sve što sad mogu da ti pružim je
slika stvarnog čoveka od krvi i mesa. Onog s kim razgovaram, i koga gledam poslednjih nekoliko
dana. Neverovatno pametnog, složenog čoveka, koji je izbrušeniji od dijamanta.” Duboko je
udahnula i pogledala ga. „Ne znam šta osećam o onome što je za nama. Ali nešto sad o tebi
znam, Luk.”
Pomerio je jednu ruku da bi joj sklonio pramen tamne kose s lica, nežno joj prstima
dodirujući obraz. „A šta to?”
„U tebi nema ni mrvice sebičluka ni nepoštenja”, rekla je s ubeđenjem. „Kada si sam
shvatio zašto si me ostavio, nisi morao to da mi kažeš. Ali si mi rekao. I sad shvatam zašto tad
nisi mogao da budeš iskren prema meni, prvo zato što si bio na tajnom zadatku, a posle zbog toga
kakva sam bila. Kakvi smo mi bili. Bio si u groznoj poziciji. I verujem da sad shvatam zašto si
otišao.“
„Stvarno?”, upitao je nežno.
Drhtavo se nasmejala, jedva čujno. „Stvarno, i ne zamišljam opet da si plemenit. Plus, i
dalje ne znam šta sad osećam prema tebi. Ali tada smo oboje pobegli u iluziju, rekla bih. Oboje
smo osetili nešto što nismo želeli da osećamo. Ti u tvom poslu, a ja..”
„U porodici?”
„Sirota mala bogatašica”, rekla je ironično, rugajući se samoj sebi.
 „Nemoj to da radiš”. Zavukao je ruku ispod njene kose i obuhvatio njen topli vrat.
„Nemoj da misliš da je to tvoja greška, ni na koji način. Da je bilo normalno da budeš srećna
samo zato što si imala te nazovi pogodnosti. Materijalne stvari nikad ne znače da imaš sve.”
Privukao je sebi i poljubio je nežnim poljupcem bez strastvenih zahteva. Zatim je samo
tako držao, uz sebe, gledajući kako blaga vatra obasjava njenu svilenu pidžamu i budi crvene
odsjaje u njenoj tamnoj kosi.
Kajli je osećala kako se nešto duboko u njoj budi, lagano kruži i širi se, poput krugova na
površini vode. Nije znala šta je to prouzrokovalo, a nije je bilo ni briga. Vetar je napolju zujao,
zavijao oko nadstrešnice ljuljajući ljuljašku na tremu toliko jako da su lanci zaškripali. Čula je
svaki zvuk, jasnije nego ikada pre.
Mogla je i da vidi kako se svest koleba u njegovim očima. Kao da se nešto u njima kretalo
prigušenom snagom, polako i neumoljivo. Fascinirana, gledala je kako mu se lice lagano menja,
postaje uže, zategnutije. Osetila je snažniji stisak njegove nežne ruke oko vrata, a ispod svoje
ruke mogla je da oseti napetost u njegovom stomaku.
Veoma tiho je rekao: „Kajli, vrati se gore.“
“Zašto?“, upitala ga je promuklo.
Kao da se mučio da udahne vazduh, ali glas mu je bio smiren: „Zato što te volim.“
Kajli se sporo pridigla na noge privučena nečim u njegovom glasu ili pogledu, ili oboje.
Okrenula se i u tišini krenula uz stepenice, uvukla se u krevet i navukla pokrivač. Ležala je tako
dugo, očima fiksirajući mračnu tavanicu i slušajući vetar oko kuće. I razmišljajući.
Šta bi izgubili ako bi večeras opet postali ljubavnici? Kajli nije bila sigurna, ali je znala da
Lukas misli da zna, i zato joj je rekao da ide u svoj krevet. Šta je to bilo? Novo i krhko poverenje
među njima? Tanana veza, rođena u tihim, istinitim trenucima nakon košmara?
Kajli se okrenula u krevetu i zatvorila oči, jedva svesna da se smeši.
 IV

“Ne verujem ti“, Kelsi je rekao svom šefu jasno i glasno. „Samo se praviš da si prokleto
iskren.”
Hejgen, sedeći za stolom na kom je bio samo tanki list papira i telefon s nekoliko
odvojenih linija, podigao je pogled smešeći se nevino. „Imaš vrlo sumnjičav um, moj dečače.“
Kelsi mu je podrugljivo salutirao. „Učio sam od pravog majstora.“ Zavalio se u jedinoj
fotelji u prostoriji, netremice gledajući Hejgena. „Koliko mogu da vidim, bio si apsolutno iskren
prema Lukasu. Znači, šta se tu dešava?”
„Ama baš ništa, veruj mi.“ Hejgen je glumio poniznost - nešto što mu i nije išlo od ruke.
„Kendrik zaslužuje da zna sve činjenice; ja sam mu ih samo izneo.“
„Kako da ne.“ Kelsi je pokazao na list papira na stolu. „Samo iz znatiželje, čija je bila
ideja da Džoš nevino pozove Rouma i da se raspita o mogućnosti da kupi tu Rubensovu sliku, a
samim tim i da pokuša da iskamči poziv na zabavu?“
„Njegova. I to je bila zdravorazumska strategija, priznajem. Njegovo interesovanje za tu
sliku je iskreno; zna se da kupuje svako Rubensovo delo koje se pojavi na tržištu. A naravno,
odlično je i što je pozvan na zabavu. Ako Roum bude sumnjičav, držaće Longa pod budnim
okom.“
“I tako će Lukas biti slobodan da neometano traži ukradena umetnička dela?” Kelsi je
pogledom fiksirao spisak gostiju za zabavu Martina Rouma.
“To je planu“, rekao je Hejgen.
“I ne misliš da će Roum da se uspaniči i premesti dragocenosti sad kad zna da dolazi
Džoš?”
„Nema dovoljno vremena za to. A ako i pokuša da preseli umetnine, odmah ćemo ga
uhapsiti.” Kelsi je podigao pogled ka Hejgenovom heruvimskom licu. „Lep, jednostavan plan.
Sigurno spavam i sanjam.”
„Zašto ne odeš da telefoniraš Kendriku?”, upitao je Hejgen. „Trebalo bi da zna da će
Long i Rejven doći na zabavu. Takođe, moraš ugovoriti noćni sastanak s njim i s damom. Treba
dogovoriti mnogo sitnih detalja, moj dečače.”
Ustajući polako s fotelje, Kelsi se namrštio ka svom šefu. „Opet ti je promakao ljudski
element”, podsetio ga je pomalo likujući. „Šta god da se dešavalo između Luka i Kajli pre mnogo
godina, rekao bih da sad rade na popravljanju odnosa.”
Hejgen je smireno progovorio: “To je potpuno očekivan razvoj događaja.”
Kelsi je trepnuo. „Hoćeš da kažeš da si namerno sve postavio da se opet rasplamsa
romansa?”
„Naravno.”
Nakon par trenutaka Kelsi ga je upitao: „Prestao si slučajno da se igraš ljubavnog
posrednika, i sad to radiš namerno?”
Izluđujuće nepogođen, na iznenađenje svog agenta, Hejgen je samo klimnuo glavom.
„Zašto?”
“Da vidim da li to mogu.”
 Kelsi je ponovo trepnuo. “O!” Okrenuo se i pošao ka vratima, a onda zastao i ponovo se
namrštio svom šefu. „Jesi li sad srećan?”, upitao ga je.
„Dobro sam. Idi i zovi Kendrika.”
Kad je njegov zbunjeni agent napokon nestao, Hejgen se zavalio u fotelju i tiho se
nasmejao. Uostalom, svaki general zna koliko može da bude važan element iznenađenja. Pustiš ih
da se čude i da se osvrću preko ramena u iščekivanju njegovog uobičajenog iznenađenja. Džabe
će se osvrtati, pomislio je s radošću. I to će biti to iznenađenje. Zbog toga će biti posebno
obazrivi.
Hejgen je uživao kad su njegovi agenti posebno obazrivi.

Kajli se sama raspakovala u luksuznoj sobi koja joj je dodeljena u palati Martina Rouma
van Filadelfije, nakon što je odbila pomoć služavke; neke stvari je više volela sama da uradi.
Žustro se kretala po sobi, razmišljajući o raznim stvarima, i nije se iznenadila kad je Lukas
progovorio iza vrata koja su spajala njihove sobe.
„Ovaj naš dogovor podrazumeva diskreciju?”
Osmehnula se dok je stajala ispred toaletnog stočića, gledajući ga u ogledalu i vadeći
ukosnice iz kose. „Diskretniji, rekla bih, nego da smo uzeti jednu sobu ili da se šunjamo jedno do
drugog usred noći kroz hodnike. Martin je verovatno pretpostavio da se ne bismo pojavili zajedno
da nismo želeli da budemo zajedno.”
Lukas se naslonio na okvir vrata gledajući kako joj tamna kosa pada na ramena. Odsutno
je rekao: „Pa, Roum nije delovao preterano uznemireno kad si se pojavila sa mnom. Misliš da mu
je misteriozna Zamara ukrala i srce i glavu?”
„Moraćemo da sačekamo da otkrijemo. Možda je trenutno ’indisponirana’ pa ne može da
dočeka goste, ali mogu da se kladim da će večeras prirediti dramatičan ulazak.” Kajli se okrenula
ka njemu, naslanjajući se na garderober. „Kad stižu gospodin Long i njegova žena?”
„Malo kasnije, mislim. Kelsi nije bio siguran. Samo zapamti da bi trebalo da poznaješ
Džoša, i upoznaš nas.”
“Da li poznajem i njegovu ženu?”, upitala je podrugljivo.
Lukas joj se nasmešio. „Da, poznaješ Rejven. Roumu tu ništa ne bi trebalo da deluje
sumnjivo. Džoš i Rejven će biti presrećni što te opet vide, a ja ću tu biti samo kao tvoja pratnja.”
„I ljubavnik”, promrmljala je. Pre nego što je stigao da odgovori, smireno je nastavila:
„Tvoja priča je da si naslednik porodice sa Zapadne obale koja se bavi proizvodnjom vina,
upoznali smo se na skijanju u Aspenu, i oborio si me s nogu.”
„Upravo tako.”
„Dakle, kad krećemo u potragu?”
„Kajli, već smo o tome pričali...”
“I ja sam rekla da moj način ima mnogo više smisla. Luk, ako te uhvate kako se sam
muvaš po kući, to će izgledati sumnjivo. U najmanju ruku, kao da se spremaš da opljačkaš ovo
mesto. Ako budem s tobom, uvek možemo da igramo na kartu da nas je preplavila divlja strast,
pa smo tražili neki mračni budžak da joj se prepustimo.”
„Ne izazivaj me.”
Kajli je sporo prešla preko sobe i stala ispred njega. „Možda baš to želim. Šta će se desiti
u ponedeljak, Luk?”
Pogledao je razmišljajući o prethodnim danima u kojima su se oboje trudili da ne naruše
teško stečenu harmoniju među njima. Osetio je probadajući bol koji ga više nije ni napuštao,
raspaljujući mu krv i zamućujući mu um. To što je osećao je bilo opasno. Opasno jer bi trebalo da
bude oprezan i svestan svega, a on nije mogao ni na šta drugo da misli osim na Kajli.
 Ali je rešio da će joj dati sve vreme koje joj je potrebno da odluči. Ako bude morao da se
tušira ledenom vodom svakih sat vremena, i dalje će biti rešen da odluka mora biti njena.
Boreći se sa skoro nepodnošljivim nagonom da je privuče u naručje, rekao je: “To zavisi
od toga šta ti želiš da se desi.”
„Moraćeš da se vratiš u Njujork, zar ne?”
„Imam nedelje neiskorišćenog odmora. Trenutno su stvari u firmi prilično mirne, pa mogu
da uzmem slobodno vreme ako želim. Što ne bismo sačekali do ponedeljka?”
„Posao pre zadovoljstva?” upitala je veselo.
„Ne mora da znači.” Zapitao se šta ona oseća. Kao i obično, bilo je nemoguće zaključiti to
gledajući njeno prelepo lice i tirkizne oči. Intuitivno je iznenada shvatio da kad bi mogao barem
da joj nasluti misli dok je gleda, prošlost bi zauvek bila zakopana između njih. To saznanje mu
nije donelo utehu. Bila je enigma, poput mačke, a ta stvorenja su svoje tajne čuvala hiljadama
godina.
Sad ga je gledala, i dalje bezizražajnog izraza lica. „Pa”, rekla je, „ja sam se raspakovala.
A ti?”
„I ja.”
„Zašto onda ne bismo malo istraživali? Martin nam je ponudio turu po kući.”
Lukas je razmislio i morao je da prizna da je to bila dobra ideja. Tokom vikenda, ovde će
biti pedesetak gostiju, a većina njih stiže u narednim satima. Pometnja gostiju koji stižu i posluga
koja će ih dočekivati im je pružala savršenu priliku za istraživanje.
„Važi.” Izašli su u hodnik iz njene sobe - i susreli se oči u oči sa svojim domaćinom.
Martin Roum je bio vitak i visok malo preko sto osamdeset santimetara. Imao je crnu
kosu sa srebrnim zaliscima, veoma prodorne tamne oči, i lepo, uglađeno lice koje je činilo da
izgleda kao da je deceniju mlađi od svojih četrdeset i pet godina. Takođe je imao i prijatan, dubok
glas, kao i šarmantne manire. Ti maniri su bili očigledni kad nije prokomentarisao njihov
zajednički izlazak iz Kajline spavaće sobe, kao ni očiglednu posesivnost koja se ogledala u
Lukovoj ruci na Kajiinim leđima.
„Smestili ste se?”, upitao je ljubazno.
Kajli mu se nasmešila osmehom koji je pokazivao malo više pažnje od običnih društvenih
manira, i malo manje od istinske intime. „Da, hvala, Martine. Htela sam da pokažem Luku deo
tvoje fantastične umetničke kolekcije, ako se slažeš.”
„Svakako. Posebno obrati pažnju na prostoriju s trofejima, Kajli. Nedavno sam nabavio
neke prekrasne primere primitivnih statua posvećenih boginjama plodnosti.” Nakratko je
pogledao Luka u oči s bezizražajnim pogledom, i zatim krenuo niz hodnik.
Kajli je stavila ruku u njegovu i okrenula ga u suprotnom smeru govoreći: „Ovuda,
dragi”, glasom koji se suptilno razlikovao od glasa kojim je razgovarala sa Roumom.
Lukas je poslušno pošao za njom, ali je nešto duboko u njemu bilo alarmirano. „Prostorija
sa trofejima?”, rekao je poluizgubljeno. „Za statue boginja plodnosti?”
„Sad možeš da shvatiš kako mu radi um”, rekla je Kajli. „Skuplja te statue godinama, i
uvek su u vitrinama u prostoriji s trofejima. Zanimljivo, zar ne?”
„Ti si već bila ovde”, shvatio je Lukas, i u tom trenutku je razumeo zašto su se njegovi
instinkti za upozorenje naglo razbudili.
Pogledala ga je znatiželjno dok su silazili niz široko, uvijeno stepenište do prizemlja vile.
„Mnogo puta”, potvrdila mu je. „Valjda sam pretpostavila da ti to već znaš. Zapravo, prvi put
sam bila ovde kao dete. Moji roditelji su posećivali Martinove nekoliko puta godišnje.”
Smirenim glasom, Lukas je upitao: „I kad je isplanirao da te oženi? Još tad?“
Kajli se blago namrštila, ali je nastavila da ga vodi niz predvorje, sve do kratkog hodnika.
Nije mu odgovorila sve dok nisu ušli u prostoriju koja je bila prepuna krzna divljih životinja,
oružja, figurica, perika - i otprilike svega drugog što bi primitivno društvo moglo smatrati
trofejem. Čak i s nekim komadima koje bi i neke modernije zajednice visoko cenile, poput tepiha
od krzna divljih životinja.
Pustila je Lukovu ruku i lutala po prostoriji, gledajući izložene predmete s ne baš
preteranim zanimanjem.
“Kajli?”
Izbegavajući da dotakne kožu polarnog medveda koja je ležala rasprostrta na poliranom
drvenom podu, zaobišla je i zastala, zureći u kolekciju noževa izloženu u staklenoj kutiji. „Tada
je bio oženjen“, rekla je.
Lukas je pogledom lutao po prostoriji, ali nije obraćao pažnju na kolekcije. Osećao je
nešto čudnovato divljačko u sebi, bilo je to nepoznato osećanje, i kao kroz maglu se zapitao da li
nasilje koje je ovde prikazano ima nekakav efekat na njega. “To nije odgovor“, na kraju joj je
kazao.
Okrenula se da ga pogleda, iznenađena njegovim grubim glasom. „Luk, šta nije u redu?”
„On te želi”, hrabro je rekao Lukas. “Ne znam čime ga je ulovila ta Zamara, ali on tebe
želi.”
Kajli je bacila pogled ka vratima, a onda se pomerila bliže njemu kad je čula udaljene
zvuke novih pridošlica. „Ispričala sam ti priču o tihoj vodi i kamenu, sećaš se?”
Lukas je zadržao ruke u džepovima svojih pantalona, ali je bio mnogo napetiji nego što je
delovao. „Ispričala si mi. Valjda sam to zaboravio kad sam saznao za Zamaru. Nije trebalo to da
uradim. Roum nikada ne bi oženio ženu poput nje, zar ne, Kajli? Bez obzira šta ona tvrdi da je,
jednostavno nema plavu krv koju on smatra neophodnom kod svoje buduće žene.”
Podigla je pogled ka njemu i odmahnula glavom. „Ne. Martin nikad ne bi osramotio svoju
porodicu oženivši se ženom van svoje klase. To je glupost, naravno, ali i dalje važi u mnogim
porodicama. Njegova je jedna od tih.”
„A tvoja?”
Bezbrižno, ali s gorčinom u glasu, rekla je: „Ja sam svoje već dovoljno osramotila tokom
prethodnih godina.” I slegla ramenima. „Luk, o čemu to pričaš?”
Leđima naslonjen na vrata, Lukas se okrenuo ka njoj, a kad je okom ulovio pokret,
reagovao je bez razmišljanja. Možda je imao nameru da pokaže Martinu Roumu da Kajli više nije
slobodna, ali je sve rezonovanje zaboravio za minut.
Mekani džemper koji je nosila mu je milovao ruke dok ju je dodirivao, a toplo, čvrsto telo
ispod njega je bilo lek za njegova izgladnela čula. Privukao je sebi i sagnuo glavu, prekrivši njene
zbunjene usne svojima. Kajli je na trenutak bila ukočena u njegovom naručju, a onda se istopila
uz njega.
Osetio je kako se njene usne razdvajaju, kako mu njene ruke obavijaju vrat. Osetio je
čvrste brežuljke njenih dojki pribijene uz svoje grudi, a dva džempera su bila granica između
uzavrelih tela. Osetio je i kako se lagano budi dominantna, sirova, snažna moć u njemu.
Mračni, opojni miris njenog parfema se s njene kože uzdigao i ispunio mu um svojim
zavodljivim obećanjima. Još jače je privio uz sebe hvatajući joj rukom leđa da bi joj čvršće pribio
kukove uz svoje bolno nabrekle prepone.
Tada je začuo jedva čujan zvuk, i nije znao da li ga je ispustio on ili ona. Dubok,
izgladneli zvuk koji je zvučao skoro kao bolni uzdah. Jedino što ga je nagonilo je bila želja koju
je osećao prema njoj, sve ostalo je bilo zaboravljeno u trenutku. Uz toliko toga i dalje nejasnog
među njima, bila mu je neophodna spoznaja da i ona njega želi. Hteo je da vidi kako joj lice gubi
tajnovitu smirenost pred primitivnim naletom strasti, da je vidi kako divlja pod njim, dok ga
njeno telo drži duboko u sebi.
Ako je osećao i mrvu opreza, sad ju je potpuno odbacio; ako je iole bio svestan svoje
okoline, sad je samo mislio kako bi i ta medveđa koža bila odlična postelja; ako je razmišljao o
opasnostima na svom zadatku u ovoj vili, sad bi to samo bila prolazna, nebitna misao. Ali Lukas
nije osećao ništa drugo osim žene u svom naručju i sopstvene divlje požude, ničeg drugog nije
bio svestan niti je pomislio na bilo šta drugo.
Ali je u daljini začuo glas.
„Ah, izgleda da ometamo neke moje druge goste. Možda mogu kasnije da vam pokažem
sobu s trofejima?”
Drugi glas. „Poznajemo Kajli; možda će nam oprostiti na ometanju. Mislim da čujem
kako ti stiže još gostiju, Martine.”
„Ako mi dozvolite...?”
“Svakako.”
Jedni koraci su se udaljili. Drugi koraci su ušli u prostoriju.
Lukas nije znao gde je bio i šta mu se dešavalo, ali mu je trebalo mnogo vremena da se
vrati na primitivne vibracije prostorije i nebitni parket pod svojim nogama. Imao je osećaj da su
mu kapci neverovatno teški, a srce kao da mu je oteklo jer je otkucaje osećao u čitavom telu.
Kajlino vitko, vrelo telo je bilo njegov spas, nešto za šta je morao da se drži, da se ne udavi... ili
izgori... ili odleti negde i slupa se jer nema krila.
„Ima li koga?”
Sporo je otvorio oči i zurio u njeno ošamućeno lice. Osetio je nalet snažnog zadovoljstva
jer više nije delovala smireno i zagonetno. Tamne oči su joj plamtele od želje, a lice joj je bilo
rumeno i začuđeno. Jednu ruku je sklonila s njegovog vrata i lagano i pažljivo mu dodirivala lice.
„Oni nas ne čuju.”
„Ne čuju? Nisu ni na istoj planeti!”
“I ti si mene nekada tako gledao.”
“Nekada?”
„Hej, vidi ti to! I dalje me tako gledaš.”
„Ova prostorija je savršena za orgije.”
„Kasnije, dragi. Džoše!”
“Šta je?”
„Otkud ti znaš kako izgleda prostorija za orgije?”
„Sigurno sam video neku sliku u knjizi.”
“Ne verujem ti. Mogu da se kladim da si imao harem plavuša, i da su priređivale orgije
svakog četvrtka.”
„To sigurno ne.”
“Ne?”
„Subotom uveče, seljanko.”
„Želim razvod.”
Tišina.
“Pa, možda ipak ostanem u braku s tobom.”
„Tako sam i mislio.”
„Tašt. Ovaj čovek je neverovatno tašt. Kajli? Ćao, Kajli?”
Jedva svesna nekakve buke, Kajli je odvojila pogled s Lukasovog bledog lica i polako
okrenula glavu. Trebalo joj je par trenutaka da prihvati da je s njima u prostoriji još dvoje ljudi.
Znatiželjno ih je osmotrila.
Muškarac je bio visok, širokih ramena, s tamnom kosom i pomalo hladnim, ali veselim
plavim očima. Takođe je bio upadljivo zgodan i delovao mnogo svečanije nego što muškarci
obično izgledaju u tamnim pantalonama, beloj, delimično raskopčanoj košulji i crnoj kožnoj jakni
zakopčanoj do pola.
Žena koju je zagrlio desnom rukom je takođe bila visoka i tamna; imala je dugačku crnu
kosu, slobodno puštenu, a lice joj je bilo ljupko bez obzira što nije bila klasična lepotica. Imala je
radosne modroplave oči i topao osmeh, a običan džemper i suknja koju je nosila nisu ni malo
laskali njenoj fantastičnoj figuri. „Ćao, Kajli”, žena je nežno rekla. „Sećaš se nas?” Kajli je
trepnula i razmislila o tome. Nešto se od nje očekivalo. Trebalo je da... Šta je beše trebalo da
uradi? O, da!
“Ćao”, rekla je sanjalački. „Želim da vas upoznam s Lukasom Kendrikom. Ovo su Rejven
i Džoš Long, Luk.” Zapitala se da li je to izvela kako treba. Čudno kako čovek zaboravi
automatske radnje. A nije je ni bilo briga. Pogledala je ponovo Lukasa, a onda mu nežno
okrenula glavu ka ostalima. „Reci zdravo, Luk.”
Trepnuo je i zurio u njih. „Zdravo.”
„Barem nije rekao ’Zdravo, Luk’”, promrmljao je Džoš, a onda se namrštio ka svojoj
ženi. „Nemoj da mi pričaš da sam ja nekad bio u ovom stanju.”
“Nisi?” Nasmešila mu se. „Nisam imala ogledalo pri ruci kad si puzao kraj mojih nogu.”
“Istina.”
„Ili kad si...”
„Nema veze. Shvatio sam poentu.”
Lukas je shvatio da drugi muškarac zuri u njega i zapitao se zašto mu nimalo nije
neprijatno. Delovalo mu je potpuno prirodno da stoji tu i grli Kajli. Ali je postepeno shvatio da se
i od njega nešto očekuje, pa je pitao: „Gde je Roum?”
„Pozdravlja druge goste”, rekao mu je Džoš. „Mislim da smo trenutno bezbedni.”
„Možda ti jesi”, rekao je Lukas.
„Ovo ne ide nimalo lako”, rekao je Džoš u očajanju svojoj ženi.
„Znam, ali biće oni uskoro sasvim prisutni. Da li misliš da bi me udario da probam da ih
razdvojim?”
Džoš je izgledao kao da razmišlja. „Udario bi mene kad bih ja to pokušao.”
„Idemo da se prošetamo po vrtu”, odlučila je Rejven. Nežno je uhvatila Kajli za ruku i
odvukla je od Lukasa. „Kajli, znaš li kako da prođeš lavirint? Čula sam da Roum ima
veličanstven lavirint u svom vrtu.”
Kajli je pogledala. „O, da!”
„Dovoljno dobar odgovor”, prošaputala je Rejven s osmehom u očima. Pogledala je svog
muža dok je Kajli prolazila kraj njega. „Mislim da je bolje da Luku nabaviš neko piće. Bićemo u
središtu lavirinta, dragi. Vas dvojica možete kasnije da dođete da nas nađete.”
„Prošao sam jedan lavirint da bih došao do tebe”, ozbiljno joj je rekao Džoš.
„Razvedri se, dragi. Ovaj je napravljen samo od žive ograde.”
„Onda dobro. Ali ostavi mi mrvice hleba da ih pratim.”
Kad su žene otišle, Džoš je i sam izašao na kratko da bi se vratio s žestokim pićem za
svog prijatelja. Lukas nije ni primetio Džošov nestanak.

***

Kajli nije navikla da se bilo kome poverava. Imala je prijatelje širom sveta, ali niko je
zaista nije poznavao. Moto njene majke je bio duboko utisnut u nju. Dama nikad ne pokazuje
snažna osećanja - ako ih ima, a čak i to što ih ima je dovoljno loše; dama nikad ne podiže glas ni
zbog čega, a svakako ne viče u javnosti. Dama uvek svoje probleme zadržava isključivo za sebe,
bez obzira koliki su. I povrh svega, dama nikad - ni pod kojim okolnostima - ne sme biti viđena
kako grli nekog muškarca pred bilo kim, slugama, prijateljima, čak ni strancima. Bože me
sačuvaj da se usudi da strastveno zagrli muškarca.
Mada je samo postojanje nje i njenog brata dokazivalo suprotno, Kajli je uvek znala da
njena majka smatra da nije pristojno ni u privatnosti doma grliti muškarca. Čak ni svog muža.
Kajli je, naravno, bila mnogo drugačija od svoje majke. Ipak, previše često je slušala
majčina pravila, previše godina, da ne bi bila svesna da je upravo prekršila jedno od njih.
Zato je trebalo da bude definitivno posramljena što je prvi put srela Rejven Long i njenog
muža u tom stanju, toliko ošamućena od požude da je jedva uspela da progovori. Mogla je da
čuje glas svoje majke, zgrožen, optužujući, kako joj zvoni u glavi.
Ali nije je bilo briga.
Kad je stigla do središta lavirinta, s Rejven koja ju je samo pratila u tišini, Kajli je uspela
da se sabere. Nije znala šta se dogodilo između nje i Lukasa u sobi s trofejima, ali šta god da je to
bilo, nije se toga stidela. Bila je zbunjena, osećala je ushićenje, pomalo straha, sumnju, želju,
oprez, uzbuđenje - ali ne i stid.
U središtu lavirinta, okružena živom ogradom od dva i po metra, nalazila se ljupka, bela
senica sa zakrivljenim, postavljenim klupama unutra. Kajli ih je automatski povela tamo, ne
razmišljajući gde tačno treba da skrenu; upamtila je ovaj lavirint još u detinjstvu i često je satima
sedela u toj senici, sama sa svojim mislima.
Rejven je zadovoljno gledala oko sebe dok su se penjale u senicu i sedale na klupu. „Ovo
je prelepo. Da li je Roum dizajnirao ovaj lavirint?”
Kajli je, proučavajući drugu ženu, odmahnula glavom. „Ne! Mislim da je to uradio njegov
deda.”
„Nisam ni mislila da je dovoljno talentovan za ovako nešto. Da li ga dobro poznaješ?”
„Poznajem ga dugo - ali ne dobro.”
Vesele ljubičaste oči su je pogledale, i Kajli se osetila isto kao sa Kelsijem. Pomislila je
kako ova žena veoma dobro opaža. I kako je snažna. To je bilo jasno vidljivo iza tog radosnog
pogleda. Možda je još i opasnija, ako je situacija prava - ili pogrešna. Onda se Kajli setila da je
Rejven bila Kelsijeva partnerka.
„...snaga dolazi u raznim oblicima i veličinama”, rekao je o svojoj partnerki.
Kajli se osećala ugodno pored Rejven Long, ali je njen glas svejedno bio prigušen kad je
promrmljala: „Ne znam šta mi se tamo desilo.”
„Stvarno ne znaš?” Rejven je gledala naokolo, s udaljenim i promišljenim izrazom lica.
„Ne, ja...” Kajli se ugrizla za usnu. „Da. Da, znam. Ali nikada nije bilo tako, čak ni s
Lukom. Nikada se u životu nisam tako osećala.”
Rejven se okrenula na klupi i pogledala mlađu ženu s otvorenim, ali neutralnim izrazom
lica, nudeći poverenje, ali ga ne tražeći. „Kajli, ne znam šta se desilo između tebe i Luka pre
mnogo godina - samo znam da se nešto desilo, nešto što nijedno od vas nije moglo da zaboravi.”
Kajli se nervozno premestila, a Rejven je ponovo progovorila svojim toplim, muzikalnim
glasom.
„Luk nije neko ko pokazuje svoja osećanja, a ne pokazuješ ih ni ti. Takođe, on o sebi ne
priča. Ali sam dovoljno vremena provela kraj njega u poslednjih nekoliko godina, i videla sam to.
On povremeno izađe s nekom ženom, ali pre tih sastanaka nema ničeg više od prolazne mrve
interesovanja, a nakon njih ama baš ničega. Džoš mi je rekao da je takav poslednjih deset
godina.” Nežno je dodala: „Znaš li da u novčaniku nosi tvoju sliku? Jednom sam je slučajno
videla. Tada si bila mnogo mlađa. I nasmejana.”
 Nije to znala. Kajli je osetila kako joj vrele suze naviru u oči. Ali nije zaplakala. Već dugo
nije plakala. Nakon par trenutaka, glasa lišenog svih emocija, počela je da priča Rejven šta se
dogodilo pre deset godina. Nije štedela ni sebe ni Lukasa u toj priči, jer je morala da govori o
tome. Potpuno iznenada, i bez moći da se tome suprotstavi, potreba da sve to ispriča je isplivala
snažno i moćno, i iz nje izvukla stvari koje niko drugi osim Lukasa nije znao. Bilo joj je potrebno
to olakšanje, njena osećanja su predugo bila gurnuta u stranu i tamo zaključana.
Rejven je sve vreme slušala u tišini, s brižnim izrazom lica i podrškom u očima. Onda,
kada je Kajlin glas utihnuo, počela je i sama da priča.
„Nekad sam verovala da je ljubav nešto nežno i milo, nešto toplo i utešno. Ali to je bilo
veoma davno. Posao koji sam nakon školovanja odabrala je bio... pa, težak. To je bio život
stvoren od laži i prevara, u kom nije bilo mesta za prijatelje ni porodicu, i nije bilo vremena za
neodlučnost. Džoš kaže da se krijem u senkama u mračnoj ulici, i u pravu je. Morala sam da
izigravam druge ljude, užasne ljude, da bih radila svoj posao. Morala sam da zaboravim sve što
jesam, sve što sam osećala. I zbog toga sam se uvek plašila da ne zaboravim ko sam, da moje
pravo lice ne nestane ili se ne promeni... na gore. Zato sam pažljivo gradila zidove oko najdubljih
delova duše. Nalik zidovima koje je tvoja porodica izgradila oko tebe. Očekivali su da budeš
neko ko nisi, ko nisi ni mogla da postaneš, a ja sam morala da budem neko ko nisam. Obe smo se
krile iza zidova.”
„Da li si uspela da ih probiješ?”, upitala je Kajli setivši se svog proboja osećanja.
„Jesam.” Zatim je nežno dodala: „Zahvaljujući Džošu. Taj čovek me naučio više o
poverenju nego što neki nauče za ceo svoj život. Nisam očekivala njegovo poverenje; nisam
imala prava na to. Nisam čak ni verovala u to. Dokazi protiv mene su bili optužujući, i bilo koji
drugi muškarac bi me smatrao gorom od... kurve. Ali Džoš me voleo uprkos tome i uprkos
dokazima koje nije mogao da pobije ni uz sav svoj novac, moć i političke veze.”
„Prava si srećnica”, prošaputala je Kajli.
Rejven je tiho rekla: „On nije bio pandur na tajnom zadatku koji je živeo u laži. A ja
nisam bila očajnički osetljiva sedamnaestogodišnjakinja poput ptičice koja se tetura na ivici
gnezda.”
Kajli je ćutala.
„Razmisli o tome”, zamolila je Rejven. „Koliko god da ti je bilo teško da se probudiš
sama i zbunjena, mogla si da ublažiš bol svojim idealističkim, romantičnim snovima kojih se
mlade devojke često drže. Ali Luk nije imao tu mogućnost. On je hodao mračnim ulicama i video
užasne stvari, i nije verovao u snove.”
„Verovao je u moju iluziju.”
„Je li zaista? Nije, Kajli. Ja znam kako se osećao - jer sam se i ja tako osećala sa Džošom
u početku. Osećala sam se toliko prljavo i povređeno iznutra onim čega sam se nagledala, onim
što sam radila, a Džoš me je gledao s ljubavlju u koju više nisam verovala. Ali sam cenila način
na koji me je gledao, jer je bilo miljama daleko od života koji sam živela. Imala sam sreće. Džoš
je bio jači od mene, i rešen, i strpljiv jer je potpuno verovao u ljubav koju smo osećali jedno
prema drugom. Ali Luk, šta je on mogao da učini, Kajli? Da ti ispriča za te mračne ulice i senke,
da te izbaci iz tvog gnezda iz kog si morala sama da se iskobeljaš? Da ti kaže da nije ono što ti
zamišljaš da jeste. U tim godinama mnogo više boli da ti neko sruši san nego da izgubiš nešto
stvarno. On je to znao. I znao je da će te povrediti, Šta god da učini. I to je znao. Sigurno je bio u
paklu te poslednje noći s tobom. Voleo je nešto toliko krhko, i znao je da će te uništiti ako ostane,
i da će te nepovratno promeniti ako ode.”
Obe žene su dugo ćutale. Kajli je gledala ispred sebe s očima punim suza razmišljajući, a
Rejven ju je u tišini posmatrala. Onda je Rejven ponovo progovorila.
 „Uradio je ono što je morao, znaš. U nemogućoj situaciji, odabrao je opciju koja će tebi
naneti najmanje štete. Kako god da je razmišljao, tad ili sad, trudio se da te ne povredi više nego
što je morao. Verovatno se bojao da kasnije stupi u kontakt s tobom, plašeći se da mu nikada
nećeš oprostiti bol koji ti je naneo, ili da te neće zanimati čovek kakav zapravo jeste. Zatim su se
meseci pretvorili u godine, i predugo ste bili razdvojeni.”
„A onda ga je pozvao Hejgen”, rekla je Kajli sporo.
Rejven je klimnula glavom. „Dao mu je izgovor da te ponovo vidi - a čak i najbolji
muškarci moraju da se bore sa svojim ponosom. Sada je imao razlog - poslovni, bezlični razlog -
a ostalo je zavisilo od tebe.”
Boreći se da razume, Kajli je rekla: „Ali kad me je napustio, verovao je da kupujem i
preprodajem drogu.”
„To ti je rekao?”
„Rekao je da nije bio siguran. Da se možda više plašio da mi rasprši snove o sebi, nego
što se plašio da se razočara u mene. Sad shvatam zašto nije želeo da me suoči s tim, da me pita.
Ali je mogao da me pita, a da mi zapravo ne kaže ništa o sebi. Zar ne?”
„Da li bi to išta promenilo da te je suočio sa svojim sumnjama?”
„Ne znam. Možda. Mislim da ne bi promenilo ništa među nama, ali moj brat...”
“Da bi idol možda pao sa svog trona malo ranije”, rekla je Rejven. „ Ali ti ne bi mogla da
pomogneš svom bratu, Kajli, čak i da si znala sve. Ljudi koji koriste i diluju drogu prosto ne
reaguju na brigu i ljubav. Veruj mi.”
„Ljudi batale drogu.”
“Da. Da li bi je on batalio?”
Nakon par trenutaka Kajli je uzdahnula. „Ne. Dorijan ne bi.”
„Onda se ništa ne bi promenilo, čak i da si sve znala.”
“To je sve tako komplikovano.”
Rejven se nasmešila. „Ljubav je uvek komplikovana. Više ti bude stalo do nekog nego do
sebe same. A Luk je sebe povredio više nego tebe pre deset godina. Ostavio te samu i zbunjenu,
da, ali si mogla da gradiš sopstvenu iluziju i budeš bezbedna, Kajli. On je sebe primorao da
okrene leđa kratkoj, prelepoj iluziji koju si mu pružila, a tu ranu nije mogao da zaceli
romantičnim snovima.”
„I gde nas sad to dovodi?” Kajli je gledala ženu koja je takođe hodala mračnim ulicama
pitajući se da li je moguće ikada razumeti taj razorni bol života kad ga živiš kao neko drugi.
„Vratio ti se”, podsetila ju je Rejven.
„Morao je. Nije imao izbora.”
„Uvek imaš izbor. Hejgenov plan je bio najjednostavniji, ali ne i jedini. Lukas je otišao do
tvoje kolibe jer je to želeo, Kajli. Želeo je ponovo da te vidi, koliko god da ga to košta. Možeš li
da zamisliš koliko je hrabrosti potrebno za to? Mogao je da pretpostavi da ćeš ga prezreti. Nije
imao razlog da veruje da nećeš. U najboljem slučaju, morao je ponovo da se suoči s bolom. Sa
bolnim sećanjima.”
Kajli se prisetila bledog, izmučenog lica i tihog, dubokog glasa koji je iznova otvarao
stare rane i rađao nove u svojoj ranjivosti. „Ja... znam. Kaže da me voli.”
„Naravno da te voli. Nikad ne bi otišao od tebe da te nije tada voleo. A sad se ne bi vratio
da te ne voli i dalje.”
Bilo je previše komplikovano, prava zbrka oprečnih osećanja, sećanja i snova, a Kajli nije
znala može li sve to da upije. Ali dok je sedela u mirnoj senici, osećajući oštar povetarac koji je
najavljivao ranu zimu, nešto u njoj se otvorilo i osetila je u sebi nešto čudno, poput lepeta mekih
krila. Goruća zbunjenost je nestajala, ostavljajući je izmučenu, ali mirnu.
 „Nije lako verovati nekom”, rekla je.
“Nije”, složila se Rejven. „Nimalo nije lako. Ali s nekim stvarima vredi se kockati, Kajli.
On tebe voli. A mislim... ako možeš da zaboraviš svoje lepe snove o vitezu na belom konju,
otkrićeš nešto što sedamnaestogodišnja devojčica nije mogla ni da zamisli. Konji su zastareli,
znaš - beli ili bilo koje boje. A moderni vitezovi imaju tendenciju da postanu neopevani heroji.
Ponekad rade neke tajne i opasne stvari. Vole, budu povređeni i krvare. Čak prave i greške.”
„Znam.“ I znala je. Po prvi put je zaista znala. Rejven se pridigla i neko vreme stajala
gledajući Kajli. Nežno je rekla: „Idoli koji padnu sa pijedestala se ne slome uvek. Ponekad se
podignu, očiste svu tu sjajnu prašinu sa sebe - i shvatiš da su isto toliko veliki i bez postolja.”
Kajli je pogledala i nasmešila se. „Hvala ti.” Nasmešivši joj se zauzvrat, Rejven je kazala:
„Dobro pamtim lavirinte. Odoh da susretnem Džoša i Luka, da mu kažem gde si.”

***

„Mrzim lavirinte!”, rekao je Džoš dramatično, boreći se sa granom žive ograde. „Koliko
smo dugo izgubljeni ovde?”
„Satima.” Lukas je bio jednako zgrožen i prilično nervozan. „Šta li joj Rejven priča?”
Džoš se zaustavio da razmisli o još jednom slepom kraju, brbljajući dok su se vraćali
istim putem, a onda je pogledao svog prijatelja. „Otkud ja to mogu da znam?”
„Pa, uostalom, tvoja je žena.”
„Možda je tako”, kazao je Džoš, „ali ne mogu da joj čitam misli. Posebno ne ako nas deli
četiri ara grmlja. Samo budi zahvalan što nije sa Serenom.” Lukas je u glavi to i učinio. Sudbina
je prema njemu bila blaga bar što ga je poštedela intervencije Džošove sestre. Serena je imala
zlatno srce, a suptilnost i snagu borbenog tenka.
Došli su do neke raskrsnice i stajali gledajući tri moguća puta.
„Odakle smo došli?”
„Odatle. Ne - odande. Dođavola, nemam pojma!”
„Treba da batalimo ponos i počnemo da vičemo”, predložio je Džoš.
„Ja hoću ako ćeš i ti.”
“Ovuda”, čvrsto je rešio Džoš, krenuvši srednjom stazom.
Par minuta kasnije, našavši se na istom mestu, Lukas je rekao: „Kupi ovaj lavirint da
možemo da ga spalimo.”
„Nije vredan šibice. Imaš li neke mrvice hleba?”
„Nemam pri sebi.”
„Šteta.”
 V

Slušajući razgovor koji se odigravao na udaljenosti od metar s druge strane žive ograde,
Rejven je toliko uživala da se vratila istim putem do Kajli u centru lavirinta i ispričala joj o tome.
A Kajli, osećajući se lakše nego što se osećala godinama, vratila se s drugom ženom da besramno
prisluškuju muškarce. Obe žene su obogatile svoj rečnik živopisnim kletvama i psovkama, a
Rejven je čak u šoku širila oči na neke od fraza svog muža.
„Pomisliš da poznaješ čoveka kad neko vreme živiš s njim”, promrmljala je.
Koliko god da je tiho to rekla, njen muž je čuo.
„To je Rejven. Tamo je.”
„Čitav svet je tamo”, rekao je iznervirano Lukas. A malo kasnije je dodao: „Ne postoji
način da dođete ovamo, Kajli? Jesi li i ti s Rejven?”
„Naravno da jesam, Luk”, doviknula mu je.
“U središtu lavirinta?”
Rejven se nasmejala. „Žao mi je, momci, niste ni na pola puta. Nama je postalo dosadno,
pa smo krenule da vas nađemo.”
„Pa onda nas nađite!”, naredio joj je muž.
Rejven je nešto došapnula Kajli, koja je klimnula glavom i ponovo nestala u žbunju. Onda
je Rejven napravila četiri koraka desno, okrenula se levo i prešla još dva koraka. Nasmešila se.
„Ćao.”
„Uživala si u tome”, optužio je Džoš.
„Neizmerno. Luk, ako želiš da vidiš Kajli, mogu da ti objasnim kako da je nađeš. Ti je
želiš, zar ne?”
Lukas je zurio u te bistre modroplave oči. „Da, Rejven”, rekao je boreći se sa strpljenjem.
„Želim Kajli. Gde je ona?”
“U središtu lavirinta.” Rejven mu je dala precizna uputstva, a onda gledala za njim kad je
skrenuo iza ugla i nestao.
“Da nisi moja najdraža i jedina ljubav”, rekao joj je promišljeno Džoš, „verovatno bih te
sad zadavio.”
Uz zavodnički pogled, usavršen u vreme kad joj je bio potreban za razne uloge koje je
igrala, Rejven je prošaputala: „Zar me ne bi radije jurio golu kroz grmlje?”
„Samo ako ćeš sporo da trčiš i ostavljaš za sobom trag od odeće koji mogu da pratim.”
„U Ketskilskim planinama ti nisu bili potrebni tragovi.”
„Zar sam tamo jurio tebe? Mogao bih da se zakunem da je tamo bio moj harem plavuša.”
„Možeš da bežiš, dragi”, kazala mu je Rejven. „ Ali ne možeš da se sakriješ.”
Nije mogao mnogo daleko ni da beži. Staza koju je odabrao je, naravno, bila slepa ulica.
Nije da je ikome od njih to smetalo.

***

„Šta rade tamo?”

Na pošumljenom brdu iznad ogromnog imanja, Kelsi je gledao kroz dvogled, a zatim
veselo odgovorio na pitanje: „Igraju se u lavirintu.” Još dok je govorio, dohvatio je prstom
slušalicu za prisluškivanje i izvadio je iz svog uveta. Čekao je dok psovanje nije prestalo, a zatim
zamenio slušalicu i opet progovorio u mikrofon: „Daj im malo vremena, šefe, tek su stigli pre par
sati.”
„Nisu još ni počeli da pretražuju kuću?” Hejgenov glas je zvučao naređivački.
„Nemam pojma. Jedan od mikrofona je samo pokupio užurbane glasove dok su bili u
kući. Možda su pregledali kuću pre nego što su izašli napolje.” Kelsi je odmaknuo dvogled i seo
zagledan u vilu u daljini. „Osim toga, to je velika kuća, i trenutno je prepuna ljudi koji se
smeštaju u sobe zbog predstojećeg vikenda.”
„Savršeno vreme za pretraživanje.”
„Luk neće zaboraviti zašto je ovde došao, šefe.”
„Da se igra u lavirintu”, promumlao je Hejgen. Zatim je uzdahnuo. „Jesu li još tamo?”
„Nemam nameru da ih gledam”, rekao mu je Kelsi. „Ja sam džentlmen. Tako je rekla
Kajli.” Zatim je ponovo izvadio slušalicu iz uveta.

***

Lukas je bez problema našao središte lavirinta, iznenađen koliko je lako kad znaš kuda da
ideš. Ugledao je Kajli u senici čim je izašao na čistinu, i obazrivo joj je prišao. Bez obzira na
zbunjujuću, ali komičnu pauzu u lavirintu, i dalje je bio blago ošamućen zbog svega što se
dogodilo u sobi sa trofejima.
Koraknuo je u senicu pažljivo kao da ulazi u nepoznatu mračnu prostoriju, pokušavajući
bezuspešno da joj pročita na bezizražajnom licu i u ozbiljnim očima o čemu razmišlja. Grčevito
tražeći neku beznačajnu frazu da otpočne razgovor dok je sedao na klupu pored nje, upitao ju je:
„Koliko si imala godina kad si otkrila rešenje lavirinta?”
„Deset. Kad god bismo dolazili ovde, ja bih se izgubila u lavirintu. Moja majka je bila
zgranuta, naravno. Obično bi me pronašli ovde u senici, prljavog lica, blatnjavih cipela i
pocepane haljine. Obožavala sam da dolazim ovde.”
Klimnuo je glavom, gledajući je. “Kajli...”
„Pitao si me nešto u kući”, rekla je prekidajući ga. „Odgovor je da ne znam kad je Martin
rešio da me oženi. Prvi put me je zaprosio pre dve godine.”
Nakon par trenutaka tišine, Lukas je upitao: “Zašto mi to nisi odgovorila u kući? Zašto mi
sad to govoriš?”
„Možda... možda sam želela da Martin bude paravan između nas”, lagano je odgovorila.
„I, je li?”, upitao je Lukas smireno.
„Nije.” Po prvi put je svesno pružila ruke ka njemu stavljajući ih na njegovo koleno. „On
to nikad ne bi mogao da bude. Niko to ne bi mogao da bude.”
Pogledao je u njene vitke ruke stežući vilične mišiće, a onda se ponovo susreo s njenim
tamnim pogledom. „Kajli, nemoj da kažeš nešto što ne misliš.“
Kratko se osmehnula. „Neću. Ne znam gde ćemo stići, Luk, zaista ne znam. Ali mislim da
se zaljubljujem u tebe. Mislim da se zaljubljujem po prvi put.”
Odjednom je smrtno prebledeo, toliko naglo da se ona uplašila. Ali pre nego što je mogla
da progovori, Lukas je njenu ruku podigao do svog obraza i naslonio je na njega.
„Pre ovoga nisam ni znao šta to znači”, rekao je skoro jedva čujno.
„Šta to?”, prošaputala je.
„Spas od pakla.”
Kajli je osetila kako je peče grlo. Bacila mu se u zagrljaj i držala ga kao što je i on držao
nju, u žestokom, ali nežnom zagrljaju. Nije joj dozvolio da vidi, shvatila je. Nije joj dozvolio da
vidi koliko mu je stalo, sve do sada.
Rejven je bila u pravu, pomislila je s bolom. Pali idoli se ne razbiju uvek. A ponekad su
zaista mnogo veći kad stoje na zemlji.

***

Kajli ga je gledala preko sobe uzalud se trudeći da čuje razgovore svuda oko sebe.
Izgledao je skoro iritirajuće elegantno u crnom smokingu, ali se iznad dugmeta sakoa nazirao
crveni široki pojas koji mu je davao gotovo piratski izgled. Njegova srebrnoplava kosa je
blještala pod svetlima ogromnog salona u kom se većina gostiju okupila nakon večere. Njegovo
lepo lice je bilo učtivo nagnuto slušajući ženu koja ga je držala ispod ruke.
„Ta je žena”, Rejven je iznenada prošaputala Kajli u uvo, „prava pirana sa ustima punim
oštrih zuba!”
Kajli je ispila svoje piće, a zatim rekla: „Aha! Videla sam i kako se njeno visočanstvo
nameračilo na Džoša malo ranije. Šta li si joj malopre rekla? Otrov koji joj je izbijao iz očiju kad
te pogledala mogao bi da ubije deset kobri.”
„Rekla sam joj...”
„Rekla joj je”, kazao je Džoš prekinuvši ih dok se zaustavljao pored njih, „par reči na
španskom, bogu hvala. Pošto Roum nije odreagovao, rekao bih da ne razume jezik.”
Kajli je odmahnula glavom. „On nema nimalo sluha, i kaže da mu je zbog toga nemoguće
da nauči neki drugi jezik osim engleskog. Šta joj je Rejven rekla?”
„Previše si mlada da bi to čula.” Džoš je pogledao zamišljeno. „Zapravo, i ja sam za to
previše mlad.”
„Ti govoriš španski?”, upitala ga je znatiželjno Kajli.
„Govori kao da je tamo rođen”, rekla joj je Rejven. „A govorim ga isto tako i ja. Ali njeno
visočanstvo ga baš i ne govori.”
Džoš je blago dodao: „Ona tvrdi da je inkarnacija osobe iz plemena Asteka, sećaš se? To
ne mora da znači da je sa španskog govornog područja, niti da je u prethodnom životu bila
upoznata sa konkvistadorima.”
„Ali te je razumela?”, upitala je Kajli.
„Razumela me, nego šta”, nežno se nasmešila Rejven. „Bio je to svakodnevni španski
jezik. Odgovorila mi je ljubazno, ali s mukom je sklapala rečenicu, pogrešno izgovarajući reči i
potpuno formalno. Išla je na časove španskog - ali nedavno.”
Džoš je podigao pogled i ugledao Lukasa i princezu Zamaru kako im prilaze, i
promumlao: „Draga, molim te, obuzdaj se. Važi? Ne želimo da nas izbace odavde.”
Rejven je provukla ruku ispod njegove i nežno rekla: „Naravno, dragi. Ali ako opet počne
da ti popravlja revere, pašće krv.”
Kajli se umalo nije nasmejala, ali je humor iščileo iz nje kad je pogledala zle crne oči.
Princeza Zamara je bila žena u ranim tridesetim godinama - možda. I bilo je očigledno da
u njenim venama ima tragova latinoameričke krvi. Van tih očiglednih pretpostavki, sve ostalo o
njenom poreklu i namerama je bilo na nivou spekulisanja.
Imala je metar i po visine i teturala se u špicastim salonkama sa štiklom od petnaest
santimetara, kako bi nadomestila visinu, a to joj je davalo i zgodan razlog da se obesi bilo kom
muškarcu na ruku - ako joj je razlog uopšte bio potreban. Roumovi gosti su bili elegantno
odeveni, a Zamara je pokazivala najbolje na sebi. Večeras je to bila šljašteća srebrna tunika sa
izrezom do pupka kombinovana sa uskom suknjom koja je imala izrez koji se gotovo susretao sa
dekolteom. Svoju crnu kosu je nosila puštenu, uz obilje dugačkih lokni, nalik na Ciganke; u
uširna je imala ogromne smaragde u obliku suze, dok joj je treći visio između bujnih grudi.
Srebrne narukvice oko oba zgloba su samo dopunjavale tu bučnu sliku.
U toj ženi je bilo urođene seksualnosti, imala je auru divljačke strasti koju su s lakoćom
primećivale čak i sve žene u prostoriji. Dok je muškarcima Zamara na mahove privlačila pažnju,
svaka od žena je bila sumnjičava na njen akcenat koji se pojavljivao i nestajao, kao i na gadnu
naviku da doteruje muškarcima revere sakoa.
Kajli je ispitivala sopstvena osećanja dok je gledala nazovi princezu kako šeta okolo
podruku s Lukasom, i nije osećala ni mrvu ljubomore. Nije se osećala ugroženom od te druge
žene, osim na najprimitivniji način. Kao da je shvatala da je Zamara mnogo opasnija po sam
život nego za pitanja srca.
Još uvek nije imala zadovoljstvo, u koje je iskreno sumnjala, da je predstave princezi, i
Kajli je mogla da vidi da Zamara upravo na tu kartu i igra. Izgledalo je da joj je to omiljena
taktika, da se okači o ruku muškarcu dok je on predstavlja svojoj devojci, ženi ili prijateljici.
Kajli je lagano namignula Lukasu, i jedva vidljiva napetost mu je iščilila s lica. Bila je sve
više fascinirana ovom novom verzijom tog čoveka, dirnuta i zapanjena njegovom trenutnom
nesigurnošću. Bez obzira da li je to bio sastavni deo veze koja ih trenutno spaja, ili samo sećanje
na njihovu prošlost, bilo je očigledno da je Lukasu veoma stalo da među njima više nema
nerazumevanja niti prevare.
Ali zbog Zamare nije trebalo da brine, pomislila je Kajli, rešena da mu to kaže što pre.
Nije se osećala nimalo ugroženijom zbog nje nego zbog Rejven, mada je osećala kako joj se diže
kosa na vratu. I šta god da je drugo dobila u nasleđe, uz krv svih generacija aristokratskog
plemstva, nasledila je i usavršila umeće da se u društvu nosi s prevarantima i lažnjacima.
Lukas je upoznao Kajli s princezom, pružajući ruku da je zagrli i ponašajući se kao da
žestok stisak na njegovoj drugoj ruci ne postoji. Ipak, ta suptilnost nije ostavila utisak na Zamaru.
Nastavila je posesivno da drži Lukasa jednom rukom dok mu je drugom nežno nameštala rever
sakoa.
„Sećam se tebe!”, glasno je viknula ka Kajli dok joj je akcenat bio jedva čujan u ritmu
koji se gubio. „Bila si služavka na mom dvoru.”
Kajli se nasmešila, bacajući pogled na crvene nokte oko Lukasove ruke. Na tren je
proučavala tu posesivnu ruku, a onda je vratila pogled na Zamarino lice, ne skidajući osmeh.
„Zaista sam to bila?”, ljubazno je uzvratila. „Nadam se da te nisam ničim polila.”
Zamara joj je rekla s visine: „O, ne, draga moja, ali jesi bila užasno trapava. Naravno,
žrtvovana si. Baš šteta. Nijedna žena ne treba da umre kao devica.”
Veoma nežnim glasom Kajli je promrmljala nešto na jeziku koji Lukas, Džoš i Rejven
nisu razumeli. Ali se Zamara na to trgla. Ne skidajući osmeh s lica, bacila je pogled po prostoriji,
pronašla Martina Rouma, svečano se izvinila svima i odgegala se ka njemu.
„Šta si joj rekla?”, znatiželjno je upitala Rejven.
Kajlin osmeh je bledeo dok je posmatrala kako druga žena odlazi od njih. „Hm? O, samo
sam joj rekla da ono što izgubiš u jednom životu, obično stekneš u drugom.”
„Koji je to jezik bio?”, upitao je Džoš. „Zvučao mi je poznato.”
„Poznaješ neke grčke tajkune?” pitala ga je ironično.
Lukas je gledao u Kajli blago se mršteći. „Znači, ona je Grkinja?”
„Tako bih rekla. Videla sam jednom u Grčkoj prsten poput tog koji nosi, i zanimalo me je
da li zna njihov jezik. Definitivno ga zna.” Kajli je iznenada odmahnula glavom. „Prokletstvo,
mogu da se kladim da će sad postati obazrivija.”
„Možda i neće”, umirivala ju je Rejven. „Ta žena bi i sveca naterala da poludi. Možda
misli da je grčki tvoj drugi jezik. Ne mora da znači da je svesna da se odala pred tobom.”
 Lukas je pogledao Džoša, koji je slegao ramenima i rekao: „Ne znam, ali nekako imam
osećaj da su par koraka ispred nas.”
„Odaćeš nam tajnu na šta misliš?”, zamolio je Lukas Kajli.
„Prosto je previše loša da bi bila iskrena, Luk”, odgovorila mu je Kajli.
„Pa šta? Shvatili smo još u početku da je varalica.”
„Znam. I zbog toga nismo ni računali da bi nam mogla biti problem. Možda to znači da je
njen jedini cilj da postane supruga Martina Rouma, i onda će se čitava ova misteriozna drama
završiti, ali mislim da bi ipak bilo pametnije da pripazimo na njeno visočanstvo. Ona je opasna
žena.”
„Definitivno”, složila se Rejven.
„U redu”, rekao je Džoš. „Pošto smo ionako planirali da se razdvojimo, Rejven i ja ćemo
da zabavljamo Rouma i princezu. Vas dvoje cirkulišite neko vreme, a onda zbrišite iz gužve i
prošvrljajte kućom.”
„Moj muž, profesionalni kriminalac”, promrmljala je Rejven. „Dragi, rečnik ti se kvari
neverovatnom brzinom.”
„Ali su shvatili šta sam hteo da im kažem, zar ne?” Lukas ih je kikoćući se gledao kako
odlaze, a zatim je skrenuo pogled na Kajli. „Ulovio sam razne upitne poglede”, rekao joj je.
„Niko me nije ništa pitao, ali mi se čini da su svi iznenađeni što si se pojavila ovde s
muškarcem.”
Popela se na prste da ga poljubi u obraz, a zatim rekla: „Nikada ranije nisam došla s
nekim ovde. Ali prestaće da budu iznenađeni ako im damo povod i pokažemo kako se to radi.”
Lukas se trudio da ignoriše svoj puls koji je počeo snažno da lupa reagujući na značenje
njenih reči. Pažljivo joj je rekao: „Ne postoji ništa što bih više voleo nego da se predam tom tvom
predlogu. Siguran sam da bismo tako odagnali sve njihove sumnje, ali nisam siguran koliko je to
sad pametno.” Kajli je spustila čašu na tacnu služavke koja je u tom trenutku prolazila pored njih,
i zagrlila ga rukama oko struka približivši mu se. „Plašiš se da napredujemo previše brzo?”,
promumlala je sa smeškom. Njegove ruke su joj bile na leđima, i sama toplota njenog tela je
probudila žestoku strast u njemu. Nosila je crnu večernju haljinu bez naramenica, sa gotovo
golim leđima, koja je očigledno na njenom telu stajala sama od sebe jer je prkosila svim silama
gravitacije. Nije nosila nakit, a nije joj bio ni potreban; kosa joj je bila skupljena u labavu punđu
na vrhu glave, zbog čega je delovala neverovatno nežno i krhko; a njene tajnovite tirkizne oči su
delovale još dublje i misterioznije nego obično.
Lukas je shvatio da se trudi prstima da dodirne što više njene svilenkaste kože, i znao je
da je na korak od toga da potpuno izgubi samokontrolu. „Kajli, ne moram da glumim da bih ti
pokazao koliko te očajnički želim.” Govorio je tiho, dok je opsesivnom potrebom ispitivao
zagonetku u njenom pogledu. „Dođavola, ne bih to mogao da sakrijem ni da moram. Samo ne
znam koliko još mogu da izdržim - a ne želim nešto da upropastim tako što ću te požurivati.”
„Ne osećam se kao da me požuruješ”, nežno mu je rekla. „A ne znam ni ja koliko još
mogu da izdržim.”
Zastenjao je. „Voleo bih da smo na nekom drugom mestu.”
„Ali nismo.” Njen osmeh je odjednom izgledao nestašno, poput iznenadne čarolije. „Ali
to nije ni bitno, zar ne? Pođimo sad. Želim da te upoznam s nekim od ovih ljudi. Da znaju da nisi
samo zgodni ukras koji nosim oko ruke.”
Posao koji je obavljao za Longovo preduzeće je bio iza scene, i kako je najveći deo
njegove vrednosti za kompaniju bila upravo njegova anonimnost, Lukas nije bio naviknut da se
kreće u bogataškim, društvenim krugovima moći u kojima su i Džoš i Kajli rođeni. Ali je umeo
da se prilagodi poput kameleona, i nije imao problem da se istakne među ovom ekipom.
Instinktivno je znao sve prave odgovore, smeškao se kad treba, savršeno se mešajući s njima uz
opuštenu učtivost.
Jedva svestan lakoće svog šarma, a skoro potpuno zaokupljen svojim osećanjima prema
Kajli, Lukas nije ni shvatao da ostavlja sjajan utisak na ljude. A i da je to znao, ne bi ga bilo
briga. Gledao je samo u Kajli, pa tako nije primetio pažljivo upućene poglede odobravanja ostalih
gostiju.
Što se nje tiče, na način koji je fascinirao koliko i uzbuđivao Lukasa, Kajli se ponašala
kao zaljubljena žena. Nije bilo ničeg preterano napadnog, popravljanja revera ili zavodničkih
pogleda kao kod princeze Zamare. Mirno ga je držala podruku, na začuđujuće neposesivan način.
Ipak, kad god bi mu se obratila, glas joj je bivao dublji i lagano promukao. Tirkizna boja
njenih očiju bi potamnela, pogled bi joj se produbio. Bacala je intimne poglede ka njemu, ali bez
ikakvih namera. I mada ga nije fizički dodirivala, osim rukom, uspevala je da svojim gracioznim
pokretima učini da bude bolno svestan čitavog njenog tela.
Lukas nije morao da se pretvara da je potpuno očaran njom, kao ni da je očajnički želi.
Nakon što su par minuta cirkulisali prostorijom, nije morao da naglašava svoje namere kad ju je
nežno izveo iz salona.
Kajli je preuzela vođstvo čim su se našli u hodniku, užurbano se krećući ka zadnjem delu
kuće.
„Gde me vodiš?”, prošaputao je nadajući se nekoj sobi s vratima koja se zaključavaju.
Bilo kojoj sobi.
„U biblioteku”, odgovorila mu je zvučeći pomalo odsutno. „Želim da nešto potražim. A
mislim da je Martinov sef u toj prostoriji.”
Lukas je razmišljao o tome dok su se kretali kroz hodnike. Onda je rekao: „Otkud ti ideja
da umem da obijem sef?”
„Zar ne umeš?”
„Umem. Ali otkud ti ta ideja?”
„Bio je to samo predosećaj. Možda sam pročitala previše knjiga o privatnim
istražiteljima.”
„Nadam se da ova kuća nije ozvučena”, zamislio se Lukas.
Kajli je prikrivala smeh. „Nije, ne bih rekla. Ali su sve slike zaštićene bezbednosnim
sistemom, soba s trofejima i biblioteka se zaključavaju svako veče, a noću napolju patroliraju
četiri čuvara sa psima.”
Lukas se na to trgnuo, mada se pitao kako je uopšte uspevao da misli na posao kad je
potreba da uvuče Kajli u najbližu sobu i zaključa vrata bila toliko snažna. „Psi? Nadam se da je
Kelsi upoznat s tim.”
„Ako već neko vreme nadgledaju kuću, onda zna. Martin ne krije svoje čuvare.”
U Lukasovom podeljenom umu, posao je iznenada pao u senku. „Večeras izgledaš
predivno”, rekao je. „Uvek si prelepa, ali večeras posebno.”
Kajli ga je pogledala dok ga je uvodila u mračnu prostoriju. „Hvala ti”, kazala je tiho.
Vrata su se zatvorila za njima, i čula je kako se brava automatski zatvara. „Hra... Luk? Zar ne bi
trebalo da tražimo nešto što će nam pomoći u obijanju sefa?”
Osetila je njegove ruke oko svog struka, i kad su joj se oči privikle na tamu, ugledala je
kako se smeši.
„Kasnije”, promrmljao je.
Kajli nije imala nameru da se raspravlja s njim, ali je kroz maglu bila svesna da njihova
osećanja ne smeju ponovo da se umešaju u njegov posao. Osećala je glatki materijal njegovih
revera pod prstima, ispred očiju su joj sevnuli Zamarini crveni nokti, i ne pružajući otpor, kao da
se predaje, podigla je ruke oko njegovog vrata.
Njegova gusta kosa joj.je kroz prste prolazila poput svile, a kada je čvrsto privukao k sebi,
jedva je došla do vazduha. “Ja... mislila sam da ne želiš da požuruješ stvari”, jedva je uspela da
izgovori drhtavim glasom.
„I ne želim.” Sagnuo je glavu i pritisnuo svoje tople usne na njeno golo rame. „Ali moram
da te dodirujem, Kajh. Toliko sam besanih noći proveo... u istom ovakvom mraku... sećajući se
mekoće tvoje kože. Sećajući se osećaja tvog tela pritisnutog uz moje. Osećajući kako ti srce kuca
u mojoj ruci, sve dok nije postalo moje srce, i udaralo je snažno do bola.”
Njegov dubok, privlačan glas je bio poput milovanja, šetajući gore-dole po njenim čulima,
sve dok nije počela da oseća njegove reči, da oseća kako joj gore kroz vene, naprežu mišiće,
oslabljuju kosti. Suptilno se pomerao uz nju, senzualnim pokretima koji su joj samo jasno
nagoveštavali goruću želju njegovog, i bolnu žudnju sopstvenog tela. Više nije mogla da diše,
nije mogla da udahne dovoljno vazduha kroz stegnuto grlo, da ostane živa, a opet, nije se sećala
da je u njenom telu ikada bilo više života.
Osetila je kako mu se ruka kreće preko njenog boka, sve do rebara, i polako se diže preko
tankog, svilenog materijala njene haljine. I kada su ti dugački prsti okružili njenu dojku, zarobivši
i njeno izmučeno srce, grub glas čiste gladi joj je pobegao iz okovanog grla. Zabacila je glavu
unazad dok su joj njegove usne ostavljale otisak vatre duž njenog vrata. Čvrsto je žmurila sve dok
on nije odmaknuo glavu.
“Luk?”
Sada ju je obema rukama držao oko struka. Bio je apsolutno miran, i osećala je da se s
mukom trudi da zadrži bar osnovnu kontrolu nad potrebama svog tela. Kad je progovorio, glas
mu je bio grub od napetosti.
„Kad je sve ovo počelo da se dešava, kad sam shvatio da ću te ponovo videti, jedne noći
sam se probudio sećajući se. Pitajući se šta je moglo da bude među nama. Rekao sam sebi da si ti
sigurno prerasla svoja osećanja prema meni, ali... Blagi bože! Toliko sam grešaka napravio,
Kajli!”
„Oboje smo grešili”, prošaputala je. Zbog mraka u prostoriji oboje su se osećali ranjivo,
pomislila je. Ranjivo onako kako nikad ne bi bili na svetlu. Ali je sve to odbacila u trenutku jer su
imali vrlo malo vremena da obave ono zbog čega su ovde i došli, i nije mogla da dozvoli da im se
ponovi ono što se desilo ranije. Koliko god da su njihova osećanja bila bitna, drugi poslovni
promašaj bi mogao da uništi Lukasa.
Posegla je rukom iza njegovog ramena da pronađe prekidač za svetlo i upalila ga, a par
lampi se istovremeno popalilo u velikoj prostoriji.
„Nećemo da ponavljamo iste greške, Luk. I nećemo dozvoliti da nam prošlost zatruje
budućnost. S tim je gotovo - to je završeno. Za nama je.”
„Kajli...”
„Ne.” Zurila je u njega jasnim i direktnim pogledom. „Ne želim više da se osećam
progonjeno. Neću dozvoliti ni da se ti tako osećaš. Sve to se desilo pre mnogo vremena. Mislim
da smo oboje platili svoj dug, a niko nam ne traži da i dalje plaćamo.”
„Odgađanje presude nije pomilovanje”, na kraju je odsečno rekao.
Kajli mu je nežno prstima pomazila obraz. „Ja te ne mogu pomilovati, Luk. Ja mogu da te
razumem i da ti oprostim - to sam i učinila. Mogu da prestanem da se osvrćem preko ramena i da
gledam u budućnost. I to sam učinila. Sad su ostale samo dve stvari iz prošlosti s kojima treba da
se pozabavimo.”
„Koje dve stvari?”
„Treba da obaviš posao koji si poslat ovde da uradiš. Mislim da oboje shvatamo da postoji
opasnost da nam se nešto slično onome iz prošlosti ponovo desi. Opasnost da ću se ponovo naći
između tvog posla i tebe.”
„Kajli...”
„To je istina. Oboje to znamo. Moje uplitanje ovog puta nije isto, ali je opasnost i dalje
prisutna.
Najzad je klimnuo glavom. “Da. A druga stvar?”
„To pomilovanje koje si pominjao.“ Glas joj je bio umilan kada je nastavila: „Ne treba ja
da ti ga dam, Luk. To samo od tebe zavisi. Ja sam tebi oprostila. Sad ti treba sebi da oprostiš.”
Tog trenutka je shvatio da je ona u pravu. On sebi nije oprostio, nikada to nije učinio, i ta
samoizdaja mu je žigosala dosadašnji život. Povredio je nju, povredio je sebe, okrenuo leđa
svojim obavezama, prekršio zakon uništavajući dokaze i lažući svoje nadležne. Deset godina je
živeo sa saznanjem da je, iz ma kojih razloga, gadno pogrešio u kritičnom trenutku svog života.
Pogrešio je.
Nežno mu je rekla: „Kad si me pitao da li želim iskupljenje, govorio si o sebi, zar ne? Ti
si taj koji ne može sebi da oprosti što je samo ljudsko biće.”
Lukas se potresao, ali je takođe osetio i olakšanje negde duboko u sebi. Lavirint na imanju
je bio veliki i stvaran kao i lavirint u njemu, a od kad je ponovo ušao u njen život isto se tako
osećao, kao da slepo opipava svoj put, pronalazeći samo neočekivane krivine i slepe ulice. Ali
ona ga je sad dovela do središta, i stajao je suočen sa sopstvenim mučnim osećanjem neuspeha.
Kajli je htela da skrene pogled, da ne gleda njegov povređen izraz lica, ali nije to učinila.
Ako je on imao snage da joj pokaže sav taj bol, i ona je morala da nađe snage da ne skrene
pogled s njega.
Tiho, ali s ubeđenjem, rekla je: „To je završeno. U prošlosti je. Zaboravi na to, Luk, i
kreni dalje.”
Nije se opirao kad se odmakla od njega, ali je podigao ruke i stavio ih na njena ramena.
„Najgoru grešku sam načinio prema tebi”, grubo je rekao. „To je neuspeh koji ne mogu da
zaboravim.”
„Nisi se ti o mene ogrešio”, kazala mu je. “Mislim da ja tad nisam ni bila spremna za
pravu ljubav. Sumnjam da bih znala ili cenila šta god da smo jedno drugom imali da pružimo.
Tada ne.”
„Mogli smo da imamo ovih deset godina”, rekao je.
Kajli je izgledala kao da razmišlja o tome. „Jednom sam pročitala nešto što je napisao
jedan mudar pesnik. Nešto o tome kako su najtužnije reči koje neko može da izgovori ili napiše
šta smo sve mogli. Da li bismo imali tih deset godina, Luk? Ja ne bih rekla. Da si mi kazao ko si
zapravo, mislim da bih pobegla od tebe. A da mi nisi rekao, pa, svejedno bih u nekom trenutku
pobegla. Nisam bila spremna da te potpuno zavolim. Ono što sad imamo - što nam je na dohvatu
- mnogo je snažnije nego ono što smo tad mogli da imamo. Jer smo oboje snažniji. Osnaženi
pobedama i neuspesima, kao i proteklim vremenom.”
„Nadam se da si u pravu”, rekao je pomalo suvoparno, ali trudeći se da zvuči veselije.
„Znam da jesam.” Nasmešila mu se. „ Ali prvo moramo da obavimo ono zbog čega smo
ovog vikenda došli ovde, da otkrijemo tajnu ove kuće. A danas je već petak veče.”
U sebi se složio s njom, shvatajući da im je potrebno malo prostora, da prodišu od svih
turbulentnih emocija koje su ih obuzimale. Osećao se gotovo iscrpljeno, a opet, telo mu je bolno
pulsiralo. Opuštajući svoja ramena, trudio se da na to ne misli. „U redu. Gde je sef? I šta je to što
u njemu tražimo?”
Kajli se okrenula pretražujući pogledom prostoriju prepunu knjiga, mršteći se. „Mislim da
je sef iza onih polica kraj prozora. Negde na trećoj polici je poluga. A ja tražim knjigu o porodici
Roum - i ovoj kući. Privatna istorijska knjiga, štampana skoro pre sto godina.”
Lukas je prišao delu sobe koji mu je pokazala, nevoljno prebacujući fokus ponovo na
posao. „Zar takva knjiga zaista postoji?”, upitao ju je dok je prstima prepipavao treću policu.
Bila je par metara udaljena od njega i pogledom letela preko naslova na policama iza
masivnog radnog stola od hrastovine. „Videla sam je jednom kad sam bila mala. Martinova žena
mi je pričala da su u njoj napisane sve tajne ove kuće. Možda je preterivala s dramatikom da bi
me impresionirala.”
„Ali vredi potražiti”, složio se.
„Imam ga!” Oboje su to istovremeno rekli. Kajli se uspravila držeći knjigu u kožnom
povezu u rukama, a Lukas se odmakao da otvori police.
Oboje su odjednom shvatili da su već izvesno vreme zatvoreni u biblioteci. Bilo ko od
drugih gostiju, služavka u prolazu, ili čak Martin Roum lično, mogao je da im zakuca na vrata.
Kajli je hitro sela za sto i počela da prelistava tanušnu knjigu dok se Lukas podsećao svojih
sposobnosti za obijanje sefova.
Petnaest minuta kasnije Lukas je rekao: „Ne drži puno stvari ovde. Samo par bitnih
dokumenata.”
Kajli je podigla pogled i videla ga kako se mršti držeći pravni dokument koji joj je
izgledao poznato. „Njegov testament?”
„Da. Napisan pre samo mesec dana. Usput, u njemu nema ni pomena njenog
visočanstva.”
Kajli je nastavila da proučava knjigu rekavši odsutno: „On nikad ne bi ništa ostavio
ljubavnici. Ima mladog sestrića. Je li on naslednik?”
„Tako je, on nasleđuje sve. Ako bude imao dvadeset jednu godinu ili više, u vreme kad
primi nasledstvo, dobiće od Roumovih advokata privatno pismo. Ako bude mlađi, imovinu će
čuvati konzorcijum advokata do njegovog punoletstva. Čudno.”
„Šta je tu čudno?”
„Ništa. Mislim, čudni su uslovi tog ugovora. Ovo je pre Rejfertijev domen nego moj, ali
mi izgleda kao da je ova kuća i čitavo imanje pod takvim uredbama da bi bilo bukvalno
nemoguće uskoro to prodati. Postoji paragraf u kom se insistira da advokati i sestrić ne smeju to
da prodaju. Ništa odavde - čak ni nameštaj, slike, ni stalak za kišobrane. Ništa od toga nije
uključeno u testament. A postoji i kompletan procenjen inventar, prikačen za testament. Ta
procena je stara šest meseci.”
Gledala ga je dok je vraćao testament, zatvarao sef i pomerio police nazad na svoje mesto.
Kad je došao do nje, naslonio se na ivicu stola i bacio pogled na nju rekavši: “Pa, rekao bih da je
sve to prilično neobično. I zvuči baš gadno za sestrića. Mislim, Martin ima preduzeća, akcije i te
stvari, ali je većina njegovog bogatstva zakopana u ovoj kući. Ako sestrić bude morao da proda
većinu svog nasledstva samo da bi platio porez i održavao ovo mesto, mogao bi da završi u
dugovima.”
Iznenađenje je proletelo Lukovim licem, a odmah se videlo kako razmišlja. „Možda tu
čuči motiv”, naglas je razmišljao.
„Kako to misliš?”
Odjednom su začuli glasan smeh iz hodnika dok je neki par prolazio pored vrata
biblioteke, i Lukas se uspravio. „Hajde da o tome popričamo gore. Mislim da smo se dovoljno
dugo ovde zadržali. Šta misliš, hoće li Roum primetiti da nema te knjige?”
„Čisto sumnjam. Ali nemam gde da je stavim da ne bude očigledno...”
„Daj je meni”. Uzeo je od nje knjigu u kožnom povezu i ubacio je za pojas ne leđima
ispod smokinga. “Hajdemo!”
 Kad ga je Kajli uhvatila ispod ruke dok su izlazili iz biblioteke, nije razmišljala o tome
kako izgledaju drugima. Mislila je na Lukasa i na sebe, i nadala se da mogu brzo da obave svoj
zadatak.
Trebalo je da se posvete drugim stvarima.

***

Džoš je svojim kritičkim okom, ali s puno odobravanja proučavao Rubensovu sliku.
„Prelepo. Iznenađen sam što si spreman da je prodaš.”
„Bila je omiljena slika mog oca”, rekao je Martin Roum, “ali moja nikada nije bila.
Naravno, to je stvar ukusa.” Pogledao je u Rejven. „Da li i ti deliš muževljeva interesovanja?”
„Ova slika je baš lepa. Mada, on ima neke slike koje bi trebalo okačiti da gledaju u zid.”
Pogledala je Džoša s radošću u očima. „I to zbog dobrog razloga. To su dela umetnika u usponu.”
Rejven i Džoš su stajali s Roumom i Zamarom u Roumovoj galeriji, širokom hodniku
posebno dizajniranom za prikazivanje njegove kolekcije slika. Svi su primetili Lukasa i Kajli kad
su iskočili iz mračnog udubljenja trudeći se neopaženo da se provuku drugim stepeništem do
glavne sale.
„Ovo dvoje su stvarno posebni”, nežno je promrmljala Rejven.
„Kajli se stvarno ozbiljno zaljubila”, složio se Džoš. „A on ne može da skine pogled s
nje.”
„A ni ruke”, začuo se promukli glas.
Džoš je osetio kako se Rejven ukočila, mada nije skinula osmeh s lica, i pomalo naglo je
privukao rukom k sebi. „Mladalačka ljubav”, blago je podsetio princezu Zamaru.
Svojom posesivnom šakom je zgrabila Rouma ispod ruke. „Mladalačka ljubav, Džoš? Ali
zar ljubav nije uzbudljivo iskustvo u bilo koje doba?”
Hitro joj je odgovorio: „Svakako da jeste.”
Zamara je prislonila obraz uz Roumovo rame i Rejven je fascinirano gledala kako je
čovek u trenutku potpuno obamro. Zapravo je pomalo ubledeo, izgubljenog izraza u očima, a
ruka kojom je prekrio njenu je drhtala.
„Izvinite nas”, rekao je odsutno.
Rejven ih je posmatrala kako se kreću ka stepenicama, a ne ka prepunom salonu, i zatim
je podigla pogled ka mužu. „Pa, jedno ću reći za njeno visočanstvo - čime god da ga drži u šaci,
dobro je zagrabila.”
„A ovo je drugi put od večere da zajedno nestaju na spratu”, primetio je Džoš.
„Nadam se da će se ovaj put setiti da vrati obe minđuše na mesto. Unervozila je silne
goste koji bi voleli da oboje - posebno Zamara - budu malo diskretniji.”
„Ona stvarno nije nimalo suptilna, to je istina.”
„Takođe se i previše trudi to da naglasi”, rekla je Rejven promišljeno. „Prvi put kad je
odvela Rouma na sprat, bio je usred razgovora s nama, sećaš se? Zapravo, svaki put kad bismo
mu se približili, ona bi se odjednom tu stvorila.”
„Možda se plaši da joj ne otmeš Rouma.”
„Koje god mane da ima, dragi, nije neko ko odlično primećuje stvari. I meni fali
suptilnosti kad si ti u pitanju, a morala bi da bude slepa, gluva i glupa da pomisli da želim bilo
kog drugog osim tebe. Pitam se...”
„Šta?”
„Pitam se koliko ga ona zapravo čvrsto drži u šaci. Mislim da se ne plaši da ga izgubi
zbog druge žene, ali se nečega definitivno plaši.”
 „I moji instinkti mi govore isto”, priznao je Džoš. „Osećam se kao da sedimo na buretu
baruta, a neko je negde u blizini potpalio fitilj.”
Rejven je klimnula glavom. „Samo se nadam da su Lukas i Kajli nešto otkrili.”
 VI

„To mi sve ima smisla” priznala je sporo Kajli, „ako prihvatimo činjenicu da Martin
apsolutno nema skrupula kad je reč o očuvanju porodičnog nasleđa.” Vratili su se gore u sobu.
Ona je sedela na svom krevetu, držeći knjigu o Roumovoj porodici u krilu, a Lukas se naslonio
na visoki stub od mahagonija kraj kreveta.
„To nam razjašnjava neke zagonetke” rekao je Lukas. „Na primer, zašto bi imao
prostoriju punu ukradenih dragocenosti ako je samo želeo masku. I zašto bi u testamentu naveo
da je nemoguće prodati kuću i imanje. Sigurno je ključ u pismu koje bi naslednik primio od
advokata; sestrić bi tako znao gde šta može da nađe.”
„Ne bi želeo da ostavi svog naslednika u dugovima”, shvatila je Kajli slažući se s
Lukasom. „Ali bi sestrić mogao da proda ponešto od ukradenih dragocenosti, tvrdeći da ih je
slučajno pronašao sakrivene u kući, ili da su legalno kupljene s poverenjem u kupca koje se
izjalovilo. Možda će sestrić misliti da je to istina, i pretpostaviće da je ujak samo želeo da ga
zaštiti od poreza na nasledstvo. U svakom slučaju, tužbe bi verovatno već zastarele pre nego što
dođe vreme da nasledi ujaka.” Odmahnula je glavom. „A čak i da zna i da želi da izbegne sva ta
pitanja, uvek postoji crno tržište. Baš fino. Sve dok su te stvari sakrivene, ko će znati da ih on
ima?”
„I upravo zato mi moramo da ih pronađemo. Ili da bar sakupimo jake dokaze da su
dragocenosti ovde sakrivene. Nijedan sudija nam neće dati nalog za pretres Roumovog imanja
bez prokleto dobrog razloga, a čak da nam ga neki sudija i da, ko bi znao gde da traži sakrivene
umetnine? Pretpostavili smo da je on te dragocenosti kupio za sebe, iz čiste želje da ih posmatra,
što bi značilo da moraju da budu negde u njegovoj blizini. Ako planira da ih čuva za budućnost,
one mogu biti bilo gde. Zazidane u nekoj sobi, ili u nekom skrivenom ormaru. Morali bismo
imati detaljan i precizan plan čitave kuće, a onda kreće merenje i premeravanje, iznutra i spolja,
pre nego što bi se i približili otkriću skrivenog sefa ili prostorije.”
„Zastrašujuće”, primetila je Kajli. „Umetnička dela mogu biti sakrivena bilo gde. Ipak...”
„Šta?”
„Pa, znalo bi se da je došlo do nekog ozbiljnijeg renoviranja kuće. Možemo li da
otkrijemo da li je toga bilo? Jer ako nije, velika je verovatnoća da je stvari sakrio negde u već
postojeći sef. Na neko mesto za skrivanje koje je izgrađeno pre mnogo godina, možda čak i kad
je kuća konstruisana. A možda nešto o tome piše i u knjizi.”
„Odlična ideja.” Lukas je bacio pogled na svoj sat. „Ti baš i nisi odgovarajuće obučena,
ali je vreme za šetnju kroz lavirint. Trebalo bi da stupimo u kontakt s Kelsijem u ponoć, kao što
znaš. On može da sazna da li je kuća nedavno renovirana. Cenim da on već zna sve o istoriji ovog
imanja.”
„Na severozapadnom uglu - je li tako?”
„Tako je.”
Kajli je ipak rešila da ne stavi šal; napolju je bilo hladno, ali nije zaista bila zima.
Zamenila je štikle parom ravnih cipela, i lako su se išunjali iz kuće. Pun mesec im je jasno
pokazivao put, a pošto Roumovi gosti baš i nisu bili tip ljudi koji bi jedno drugo jurili kroz
lavirint - barem ne u ponoć - imali su mesto samo za sebe.
Severozapadni ugao lavirinta je bio odabran kao savršeno mesto za susret s Kelsijem iz
više razloga. Bilo je najudaljenije od kuće, prilično je teško bilo slučajno nabasati na njega, i tu je
živa ograda bila najređa, pa je u krajnjem slučaju neko mogao i da se provuče kroz nju da bi na
vreme nestao iz vidokruga.
Zatekli su Kelsija kako ih čeka. Širokim ramenima i glavom je virio iz zelenila, sa
izrazom strpljenja na privlačnom licu.
Lukas je uzdahnuo. „Reci mi samo nešto, Kelsi, hoćeš li?”
„Ako znam odgovor.”
„Kako si ti upao u ovaj posao? Ne izgledaš mi baš kao da si materijal za državne organe.”
„To kažeš samo zato što si ti bio pandur koji je sve radio po pravilima”, odgovorio mu je
Kelsi. “Zapravo, ja sam idealni primer. A sad, jesmo li se našli ovde da ćaskamo ili da radimo?”
Svestan da je Kelsi promenio temu kad je u pitanju njegovo zaposlenje u tajnu državnu
agenciju, Lukas je postao još više znatiželjan da sazna otkud on u toj igri. Ali nije bio tip koji bi
zadirao u nečiju prošlost, nakon što je iskasapio sopstvenu, pa je prihvatio Kelsijeve reči.
Objasnio mu je šta su sve našli, knjigu i testament, kao i zaključke do kojih su on i Kajli došli.
Završio je izlaganje zahtevajući informacije o mogućim renoviranjima kuće.
„Nije ih bilo”, kao iz topa mu je odgovorio Kelsi. „Osim manjih promena u dekoraciji,
krečenju, parketu, tapetama i slično - mesto nije taknuto poslednjih trideset godina. Svakako nije
bilo nikakvih većih rekonstrukcija kuće.”
„Znači, stvari moraju biti u sefu ili u sobi koja postoji barem trideset godina”, rekla je
Kajli.
„Ta knjiga koju ste pomenuli zvuči kao da sadrži odgovore. Da li ste do sada imali sreće
da nešto saznate?”
„Nisam još imala vremena da je do kraja pročitam”, rekla mu je.
Kelsi je klimnuo glavom, a zatim pogledao u Lukasa. „Ako planiraš nekakvo istraživanje
kad ostali gosti poležu, budi pažljiv, važi? U svakom slučaju, možda bi bilo najbolje da večeras
ostanete u svojim sobama. Ako ne uspete slučajno da naletite na sef, uvek možete da ga potražite
sutra uveče.”
„Ova kuća je velika”, Lukas je podsetio Kelsija.
„Istina. Pa, vi se pitate.”
Lukas je klimnuo glavom. „Ponovo ćemo je istražiti sutra ujutru oko osam; to je
neupadljivo vreme za šetnju, ali sumnjam da će neko drugi od gostiju da se švrćka okolo u to
doba.” Izgledalo je kao da o nečemu razmišlja. „Ovaj ugao lavirinta se ne vidi iz kuće, zar ne,
Kajli?”
„Ne. Jedini deo lavirinta koji se vidi iz bilo kog dela kuće je krov senice.”
„To je otprilike i jedino što ja vidim s moje osmatračnice, sem ovog ugla i par okolnih
staza”, dodao je Kelsi.
„Pretpostavljam da bismo mogli da ti damo neki znak ako bismo natrčali na neke
probleme u kući”, ozbiljno je kazala Kajli.
Kelsi je pogledao. „Nikakav problem. Samo se popni na vrh senice i skači i maši rukama.
Shvatiću poruku.”
Lukas je zagrlio Kajli i natmureno rekao: „Očigledno imamo pojačanje prve klase za ovaj
posao. Pođimo.”
Kajli je čula kikotanje iza sebe, a zatim i šuškanje grmlja dok su odlazili. „On je pravi
čudak, zar ne?”, kazala je Lukasu. „Imam osećaj kao da ga znam čitavu večnost, a opet... pa,
svakako je izbegao da ti odgovori kako je ušao u ovaj posao, zar ne?”
 „Znači, i ti si to ulovila.”
„Stvarno ne znaš otkud on u agenciji?”
“Ne. Znam ga tek oko godinu dana, i mada puno priča, ne govori mnogo o sebi. Rejven bi
sigurno mogla svašta da ti ispriča kad bi htela.”
„Kad smo bili u kolibi, rekao je nešto u vezi sa tobom.”
Lukas je osetio oprez. “Je li? Šta to?”
Kajli mu je nežno rekla: “Da si veoma zaštitnički nastrojen prema ljudima koje voliš, i
neopisivi kavaljer prema ženama.”
Nakon par trenutaka, iznenađen pohvalama drugog čoveka i ne baš siguran kako na njih
da odgovori, iskreno je rekao: „Pa, kavaljerstvo je onaj lak deo viteštva. A pošto mi ostalo baš i
ne ide od ruke...”
”Nemoj.” Malo je zadrhtala, ali je ispustila zvuk protesta kad je Lukas zastao i skinuo
svoju jaknu.
„Kavaljerstvo”, rekao je, lagano se rugajući sam sebi dok je spuštao jaknu na njena
ramena.
„Nije toliko hladno”, rekla je. „I nisam se zbog toga malopre stresla.” Zurila je u njega, a
njeno lice, obasjano mesečinom, bilo je neopisivo lepo. „Luk, vitezovi više ne postoje. Muškarci
koji se bore sa zmajevima više ne nose oklop niti jašu na belim konjima, a svakako ne nose
damin šal sa sobom u bitke. Oni su neopevani heroji”, nastavila je nežno, sećajući se Rejveninih
reči. “Oni vole, i pate, i krvare... i prave greške. To ih čini stvarnim, Luk.”
Stajali su jedno naspram drugog, a Luk ju je gledao odozgo dok je njegovo lice bilo u
senci. „Opet pričaš o pomilovanju, zar ne?”
„Zato što nazad ne možemo da se vratimo. Ne možemo da popravimo stvari koje smo
uništili. Sve što imamo je današnji dan, i ono što nas čeka sutra.”
„Znam.” Zagrlio je oko ramena i nastavili su da hodaju. Kajli je vodila jer on još nije
savladao put kroz lavirint. Iznenadio se kada su se ponovo obreli u središtu. „Trebalo je da se
vratimo pravo nazad u kuću.”
“Ne, nije trebalo.” Kajli je zakoračila u senicu i sa zadovoljstvom shvatila da unutra i
dalje noću svetli malena, pozlaćena lampa, kao što je i pamtila.
Lukas ju je pratio gledajući je dok se okretala ka njemu. Osetio se kao što se osećao
čitavog dana, pomalo nervozno i emotivno nesigurno. Kada joj je video lice, prva pomisao mu je
bila da ne želi sada da priča o tome, ne želi noćas da se s tim suoči. Želeo je da zagrli Kajli i da
izbriše iz glave ceo svet, posebno njihovu prošlost, da sve to nestane. Ali sledeće što je shvatio ga
je udarilo poput malja pravo u glavu.
Znao je o čemu ona razmišlja.
Prvi put, po prvi put od kada se poznaju, gledao je u njeno smireno lice i tihe oči, i znao je
o čemu razmišlja.
„Ne večeras”, rekao je jedva prepoznajući sopstveni glas. „Ne želim više o tome da
pričam večeras.”
„Moramo. I dalje si sluđen, Luk...”
„A ti nisi?”
„Nisam. Ne kao ti. Ti još nisi iz sebe izbacio bes.”
Nervozno se kretao jedva svestan hladnoće u vazduhu. „Kajli...”
„Bes koji osećaš prema meni.”
„Ništa od svega što se dogodilo nije bila tvoja greška.”
„Nije? Ja sam bila uzrok svega, Luk. Istina, bez svog znanja, ali ja sam bila uzrok. Da nije
bilo mene, ti nikad ničemu ne bi okrenuo leđa. To je moralo da te razbesni.”
 „Sad te volim. Voleo sam te i tada.”
„Zbog mene si morao da doneseš odluke koje nisi želeo da doneseš.” Glas joj je bio
smiren. “Morao si da lažeš, da uništavaš dokaze. Nakon toga ti se promenio čitav život. A ja sam
ta koja te je naterala da me ostaviš, zar ne, Luk? Da sam bila jača, žilavija, više žena, a ne dete,
ne bi morao da odeš od mene.”
„Za to nisi ti bila kriva“, ponovio je čvrsto.
Kajli je stala pred njega. „Ne, nisam. To oboje znamo. Ali si ti i dalje ljut. A ja ne želim
da ta ljutnja stoji između nas.“
„Nisam ljut, ne na tebe, Kajli...“
„Zašto se onda povlačiš?“
Zurio je u nju. „O čemu pričaš?”
„Sećaš se šta se desilo u kolibi? Ja sam se naljutila. Sva moja gorčina, bol i bes su iskočili
napolje. Ali tvoj bes i dalje čuči među nama. Oprezni smo i pažljivi, i kad krenemo jedno drugom
da se približavamo, ti se povučeš. Prošlost pomoli svoju ružnu glavu. A to se ne bi dešavalo, Luk,
da nisi još uvek ljut. Na mene.”
„Ti si rekla da ti je potrebno još vremena”, uspeo je da prozbori.
„Nije u tome stvar, i ti to znaš. U početku si za mene bio samo stranac, ali to je prestalo da
bude istina još pre nedelju dana.”
Ćutao je.
Kajli je napravila još jedan korak i stala tačno ispred njega. Prsti su joj pobeleli koliko je
snažno stezala njegovu jaknu oko sebe. „Ovaj put moramo biti iskreni, sećaš se? I to ne samo
jedno prema drugom već i prema sebi. Pre deset godina sam izbegavala bes i ogorčenost, ali sam
se sada suočila s tim. Ti si tada živeo s tim, možda si ih u međuvremenu negde zakopao, ali se
nisi zaista suočio s tim osećanjima. Sada to moraš da učiniš.”
Nakon par trenutaka, naslonio se na jedan od dorskih stubova koji su pridržavah krov
senice i duboko uzdahnuo. Ovo je bilo teže, mnogo teže, nego suočiti se sa sopstvenim
neuspehom. Ovo je bilo osećanje poput izdaje. „Volim te”, jednostavno joj je kazao.
Nije imala nameru da mu dopusti da to izbegne, ovoga puta ne. „Ali bio si ljut kad si me
ostavio, i dugi niz godina posle toga.”
„Nisam želeo da budem ljut”, glas mu je zvučao napeto, povređeno. „Voleo sam te, a ti si
bila tako... krhka. Te noći sam stajao iznad tebe, gledao te dok spavaš, a onaj kofer je stajao
otvoren kraj mojih nogu. Mesečina je obasjavala krevet, tebe, a ti si izgledala tako krhko i
lomljivo. Znao sam da moram da te ostavim.”
„I bio si ljut na mene”, nežno je insistirala, „jer je tu pored stajala droga. Jer si me video
kako uzimam taj kofer. Jer si morao da odeš.”
„Da”, napokon je prodisao. „Toliko sam želeo da ostanem s tobom, i bio sam toliko ljut
da sam se ceo tresao. Govorio sam sebi da moram da te probudim i suočim sa svim tim, da
saznam istinu o drogi, ali nisam mogao. Nisam želeo da gledam kako se svetlost gasi u tvojim
očima kad ti kažem ko sam i zašto sam zapravo tu. Sve mi je zvučalo bolje od toga. Čak i...”
Tiho je završila rečenicu umesto njega kad je od bola zanemeo. „Čak i da me ostaviš.”
Rukama je pronašao njena ramena, i bio je svestan da se ispod debele tkanine njegovog
sakoa nalazi njeno nežno telo, sva ta krhkost. Varljiva krhkost.
„Nisam imao prava da te krivim”, rekao je grubo. „Znao sam to. Znao sam. Ali te jesam
krivio jedno vreme. Sada te više ne krivim, Kajli, već godinama. Pročitao sam sve članke o tebi u
novinama i časopisima, i skoro sam poludeo od brige plašeći se da ne nastradaš u nekoj od svojih
vratolomija. I više nisam mogao da se ljutim. Zar ne shvataš? Ljutnja tu nije imala nikakvu
šansu.”
 Kajli mu je nežno dodirnula obraz vrhovima prstiju. „Onda prestani da se povlačiš od
mene”, prošaputala je. „Prestani da budeš na oprezu. Da se brineš kako će neko od nas ovog puta
napraviti novu grešku.”
Znao je da je to istina, da ga oprez stvarno vuče od nje. Glas mu je zvučao hrapavo kad je
progovorio: „Večeras si izgledala tako krhko. Isto kao one noći...”
„Ta noć je bila pre mnogo, mnogo godina”, rekla je grleći ga rukama oko vrata i prstima
mu mrseći kosu. „Ovo je sad - a ja sad više nisam krhka, Luk. Ne na taj način. Dovoljno sam jaka
da te volim, dovoljno snažna da volim muškarca kakav si. Hoćeš li mi to uskratiti?”
Udahnuo je vazduh kad mu se još više približila pritiskajući svoje toplo, željno telo uz
njega, sve dok njegovo nije počelo da pulsira od bolnog naleta želje. Obuzela su ga ista
primitivna osećanja kao u sobi s trofejima, izbacujući mu iz glave sve osim najosnovnije potrebe
da vidi njeno telo uzavrelo od strasti, da joj čuje glas promukao od želje, i ogoljene oči prepune
žudnje.
“Kajli...”
Usnama je pronašao njene, s žestinom i zahtevom, na koji je ona odmah odgovorila u
plamenoj strasti. Po prvi put su se poljubili bez ičega skrivenog među njima, ništa ih više nije
sputavalo. I sve što se među njima desilo pre, sada je delovalo kao bleda senka, maglovita
naznaka čistih, neukroćenih osećanja koja su sledila.
Kajli se nekontrolisano tresla, ošamućena emocijama koje su joj obuzele telo. Bilo joj je
vruće, hladno, bila je slaba, jaka, pohlepna. Deset godina tokom kojih se sećala te jedne noći, nije
je pripremilo na ovu eksploziju, na erupciju svih čula. Njeno telo više nije pripadalo njoj; bilo je
njegovo, privezano za njega, povezano nekom magičnom, preplavljujućom privlačnošću. A glad
za njegovim posedovanjem je bila potpuno živa u njoj, sve ju je bolelo od te snažne žudnje.
Lukas se pomalo povukao gledajući je potamnelim očima dok mu je dah zvučao
isprekidano u tišini noći. Bez reči je zagrlio oko ramena i poveo ih iz senice pravo u lavirint. I
ovaj put je Lukas našao izlaz iz lavirinta, mada je jedva bio svestan toga.
Niko od njih nije primetio da je njegov sako ostao da leži na podu senice, taj zgužvani
dokaz njihove nekadašnje distance.
Gosti su se i dalje smejali i kretali po imanju, ali su ih Kajli i Lukas jedva primećivali.
Ušli su u kuću i popeli se uz stepenice u savršenom ritmu, i svako ko bi ih pogledao shvatio bi da
su negde u svom svetu.
Kajlina soba je bila bliža, i čekala ih je s punom dobrodošlicom raspremljenog kreveta i
upaljenih lampi koje su nežno osvetljavale prostoriju. Slaba zlatna svetlost je pomogla Luku da
vidi šta joj je na licu kad se okrenula ka njemu kraj kreveta, i srce mu je umalo stalo.
„Volim te”, prošaputala je.
Rukama joj je obuhvatio lice zureći u njene tirkizne oči prepoznajući u njima čistu želju.
Video je i ljubav, tu zadivljujuću i nezaustavljivu silu, punu strahopoštovanja. „I ja tebe volim”,
rekao joj je blago, ali odlučno. „Oduvek sam te voleo.”
Kajli je osećala kako joj telo gori od potrebe za njim, tu bolnu prazninu, i pitala se s
iznenadnim instinktivnim strahom, da h će moći ponovo da bude toliko slobodna i opuštena s
njim, kao i te davne noći. Da li će moći da izađe iz zatvora u kom ih je držala sve ove godine.
“Ja... ja se plašim”, promrmljala je. „Prošlo je toliko godina...”
“Šššš!” Poljubio je u jedan ugao njenih drhtavih usana, a zatim i u drugi, s apsolutnom
nežnošću. „I ja se plašim”, priznao je.
„Ti?” Bila je iznenađena, ganuta. „Zbog čega?”
„Zbog deset godina sećanja”, rekao je iskrivivši usne u osmeh. „Plašim se da te neću
zadovoljiti, ljubavi. Plašim se da nas slomljeni parčići boga iz tvoje glave ne saseku oboje na
pola.”
Njegova ranjivost je Kajli pružila hrabrost koja joj je bila potrebna, i ruke su joj pojurile
uz njegove grudi da ga oslobode kravate. Dugmad njegove bele košulje su se raskopčavala, jedno
po jedno, ostavljajući za sobom zlatnu kožu njegovih grudi, čvrstu i ogrubelu pod njenim prstima.
„Zadovoljićeš me”, prošaputala je. „Zadovoljićemo jedno drugo.”
Osećala je kako njegovo snažno, čvrsto telo drhti, kako mu se tresu ruke kad ih je spustio
niz njen vrat tražeći rajsferšlus na haljini. Ustima je prekrio njene usne, u početku nežno, ali
odmah žešće i vrelije. Jedino što je mogla je da zarije nokte u njegova ramena, da se čvrsto drži
za tu nepoznatu, zastrašujuću eksploziju koja joj je obuzela sva čula.
Ali nije nameravala da strahom upropasti ovu noć. Volela je Lukasa, i jedino je to bilo
bitno. Jedino to. Svojevoljno se utapala u brzacima svojih emocija po drugi put u životu, ovaj put
nimalo se ne štedeći. Ljubav i potreba, žestoka želja i bolna nežnost, klupko osećanja, sve ju je
preplavilo i proželo celu. A strah, koji nikad i nije bio toliko veliki, odnet je u nepoznato tom
moćnom strujom emocija.
Izborila se da udahne vazduh kad su je njegove usne oslobodile, i zabacila je glavu da
njegovim usnama dozvoli dalje vrelo istraživanje. Osetila je kako joj raskopčava rajsferšlus na
haljini, i kako joj svilenkasti materijal dodiruje telo dok je padao kraj njenih nogu u tami sobe.
Sandale su lako odbačene, a haljinu je nogom šutnula u stranu. Njegovi prsti su znalački pronašli
ukosnice u njenoj kosi i izvadili ih kako bi joj kosa slobodno pala na ramena. Prste je uplela u
njegovu kosu i zadrhtala kad je počeo usnama da se spušta sve niže.
Ostavljao je trag poljubaca između njenih punih, napetih dojki, dole niz zategnutu kožu,
sve do uzdrhtalog stomaka. Prstima je nežno svukao poslednji komadić čipke i svile niz njene
dugačke, vitke noge.
Kajli se izgubila u nekakvom vrelom, ošamućujućem mestu, slepa i gluva za sve osim za
njega, za njegov dodir. Jedva je bila svesna da ju je podigao, sve dok nije osetila mekoću kreveta
na leđima pitajući se kroz maglu kad je pre sklonio prekrivače. Ošamućena, prepuna žudnje,
ležala je čekajući dok je hitro i bez razmišljanja bacao odeću sa sebe.
Bio je prekrasan, videla je sad to, prekrasan, ponosan i snažan. Svetlost lampe je
obasjavala njegovu zlatnu kožu dok su mu se mišići naprezali od svakog pokreta. Drhtala je dok
ga je gledala. Da li je ona sve to videla na njemu pre deset godina? Nije. Gledala ga je samo
očima mlade devojke, fascinirana telom koje je toliko drugačije od njenog. Sada je videla svu
moć, sve nabrekline, apsolutnu muževnost izvajanog tela, kostiju i kože, od kojih je gubila dah.
Želja je bila bolna, neizdrživa praznina u središtu njenog gorućeg tela, a nežan zvuk koji
joj je pobegao iz grla kada joj se pridružio na krevetu, bio je promukao i bolan.
Oči su mu plamtele od želje dok je lagano prelazio pogledom preko njenog tela. Tiho je
zaječao. „Prelepa si, Kajli...” Duboko ju je poljubio, posesivnim jezikom joj strastveno
okupirajući usta i strašću koja ih je oboje žigosala svojom vrelinom. Lagano je pomerao ruku
preko njenih grudi, sve niže, tražeći drhtavu krivinu njene dojke. Ružičasta bradavica je bila tvrda
kad ju je dodirnuo, a ona je zastenjala kad ju je lagano povukao. Spuštao se usnama niz taj
satenski prolaz, mazeći njenu rumenu kožu, a zatim usnama gladno hvatajući ružičasti pupoljak.
Kajli nije mogla da diše, niti da leži mirno. Mišići su joj postajali sve napetiji od rastućeg
zadovoljstva. Zgrabila ga je za ramena, ritmično mazeći njegovu glatku, zlatnu kožu. Bez obzira
na razlike koje je među njima načinila decenija razdvojenosti, ovo je bilo telo koje je poznavala,
za kojim je žudela, i potreba da ga dodiruje je bila beznadežno preplavljujuća. U mislima je
neprekidno ponavljala njegovo ime, nemoćna da ga naglas izgovori, nemoćna da ispusti bilo
kakav zvuk osim promuklih, nežnih šapata želje.
Noge su joj se rastavile od njegovog nežnog, upornog dodira, i Kajli se potpuno predala
tom osećaju. Bolna praznina u njoj je rasla, otekla od pulsirajućeg naleta želje. Erotični dodiri
njegovih prstiju i njegov jezik koji je kružio oko njene dojke su je izluđivali, izbezumljivali, sve
dok glad nije bila jedino što je znala, jedino što je osećala.
Nikada nije mogla ni da pretpostavi da su ovakva osećanja moguća. Pre deset godina je
bio nežan i pažljiv prema njoj do te mere da su njena sećanja na tu noć bila prepuna nežnosti i
pažnje koju joj je posvećivao. Ali tada je bila previše mlada, previše neiskusna da oseti
kompletan spektar osećanja koja žensko telo može da oseti. Otkrila je zadovoljstvo u njegovim
rukama, ali je ništa nije pripremilo na ono što je sada osećala.
“Luk...” Bio je to šapat, ali grub, nagao. Uplašila se da će poludeti ako je ne uzme ovog
trenutka, i ako je ne učini svojom.
Lukas je osetio kako njegova želja raste, kako ga čitavo telo boli dok se borio da zadrži
kontrolu nad sobom. Bila je nezamislivo divna, i bio je opčinjen promenama koju je zrelost
donela njenom telu. Ošamućeno je mislio na pupoljak, koji se razvio u prekrasan, očaravajući
cvet. Razdvojen od nje pre toliko godina, nije mogao da gleda taj prelepi preobražaj; samo je
mogao da se seća kako je izgledala tada i da je gleda kakva je sad.
Tada je bila vitka i krhka, nevina, ali mu se predala potpuno i strastveno. A sada je i dalje
bila vitka, ali puna ženstvenih osobina i oblina koje su mu potpaljivale sva čula. Više nije bila
nevina, ali je ovolika fizička strast i dalje za nju bila novina, i dalje mu se apsolutno i potpuno
predavala i nudila.
Deset dugih godina... Nije bilo moguće zaboraviti to, zaboraviti koliko ju je dugo bolno
želeo.
Koliko dugo ju je voleo.
Promukli zvuci koje je ispuštala iz grla su ga izluđivali, a njene drhtave ruke na njegovim
ramenima i leđima su mu žarile nervne završetke. Grudi su joj pulsirale pod njegovim usnama, a
vrelina njene potrebe ga je neodoljivo prizivala. Bila je neopisivo prelepa u svoj svojoj strasti,
žestoka, moćna i uzbudljiva. Bila je deset godina njegovih snova. Mislio je da će eksplodirati od
želje za njom, i znao je da je se nikad, ali nikad neće zasititi.
“Luk...“ Skoro nečujan, promukli zvuk njegovog imena na njenim usnama bio je poziv,
zahtev, molba, i na to je odgovorio svom svojom snagom. Njene drhtave noge su se ispod njega
raširile pozivajući ga, a svilenkasta koža unutrašnjosti butina uz njegove kukove bila je poput
dodira koju mu je govorio da je stigao kući.
Zurila je u njega, zamagljenim očima fiksirajući njegovo lice, pitajući se i želeći ga.
„Volim te”, promuklo je prošaputao, i njegovo telo se sjedinilo s njenim u glatkom i
odlučnom pokretu, kao da je samo vreme tako zahtevalo, tako odredilo.
Kajli je jedva ulovila vazduh zarivši nokte u njegova ramena. Nije se sećala. Blagi bože,
nije se uopšte sećala kakav je zaista ovo osećaj. Njeno telo ga je prihvatilo, ali je osetila kako joj
se mišići zatežu, što je osetila samo jednom, toliko godina ranije. Odjednom je osetila taj
instinktivni, zastrašujući trenutak da se u njoj nalazi strano telo, neki uljez koji će joj nešto
ukrasti. Ali odmah nakon toga, sve je bilo u redu, bilo je savršeno, i njeno telo je divlje
odgovaralo na pulsirajuću punoću koju je zarobilo u svom središtu.
Lukasove oči su bile poluzatvorene, bio je miran, mada je drhtao od iščekivanja. Grudi su
mu se snažno pomerale sa svakim dahom koji je jedva hvatao, grčevito pokušavajući da se
obuzda kad je vrela čvrstina njenog tela obuhvatila njegovo.
„Kajli?”, prošaputao je pitanje.
Kajli je bila ta koja se prva pokrenula, izvila je telo ka njegovom u instinktivnom plesu
kukova za kojim je njeno telo toliko žudelo.
Lukas je zastenjao i telom odgovorio na njen poziv. Vrelina njegove želje ga je mučila i
nije mogao da je se zasiti, da zadovolji neophodnost tog stapanja u jedno telo, u jedno biće.
Delovalo je kao da zahteva nadoknadu za deset dugih godina razdvojenosti, da zahteva apsolutno
posedovanje, do te mere potpuno i bezuslovno, da će nakon toga ona zauvek ostati deo njega.
A izgledalo je i da Kajli žudi za istim tim. Bila je inkarnacija divlje mačke, ženskim,
očajničkim nagonom zahtevajući svršetak i zadovoljenje. Njeno telo je volelo njegovo, borilo se s
njim, potpuno ga zarobljavalo. Svakim uzdahom, svakim sirovim zvukom ga je držala; svakim
dodirom ruku zavodila; od svakog drhtaja njenog napetog tela bio je sve ponizniji.
Kontrola je sad bila samo daleka misao, raspršena željom. Nebitna stvar koju niko nije
želeo niti je ikome bila potrebna. Zarobila ih je ludačka strast, gonila ih da nastave dalje. Bilo je
poput ludila, nestrpljivo gonjeno, prepuno divljačkog bola, i potpuno van njihove kontrole.
Kajli je pomislila da će sigurno poludeti, i nije je bilo briga. Napetost njene želje je bilo
mučenje; slatka, sirova agonija. Lomila se na pola, cepala. Srce joj je lupalo kao da će da iskoči
iz grudi, jedva je dolazila do daha, a iz grla su joj se otimali nekakvi primitivni zvuci. I onda, u
trenutku manjem od sekunde, bila je rasparčana, delovi njenog uma su leteli u zaborav, i držala se
za Lukasovo telo kao da je središte stvarnosti u svetu koji je poludeo od uživanja.
Eksplozivna ekstaza koju je Kajli iskusila je zahvatila i Luka, čvrsto ga držeći. Ispustio je
krik, istovremeno kad i ona, dok su ga vrele, unutrašnje kontrakcije njenog tela nagonile do ivice,
a zatim i preko nje, čineći da se oseća življe nego ikada pre, ubijajući ga, menjajući ga zauvek...

***

Bio je težak, a ona se divila njegovoj muževnoj snazi. Bila je ošamućena, tresla se, a opet
u njoj je ponovo rasla tenzija. Dok ih je i dalje tresao ponovni udar tog neopisivo senzualnog
zemljotresa, mogla je da oseti kako želja u njima iznova raste.
Lukas se lagano prevrnuo na leđa, noseći je sa sobom, dok je slepo usnama tražio njene.
Njihova uzavrela tela su bila ispreplitana, i dalje spojena, i ljubio ju je kao da je utolio tek mrvicu
svoje gladi.
Ponovo gubeći dah, gubeći sebe, Kajli mu je žudno odgovorila. I u satima nakon toga,
bila je svesna jedino uživanja. Poput starih ljubavnika koji su se odavno zarekli na vernost,
iznova i iznova su vodili ljubav. Vodili su ljubav u gorućoj potrebi, kao da će ih jutro zauvek
razdvojiti.
Želja ih je nagonila sve dok svaki dodir i poljubac nije skoro nesnošljivo pekao njihova
tela, sve dok dodir prstima lak poput pera nije za sobom ostavljao izgorele nervne završetke. Dok
čak i susret njihovih očiju nije postao nepodnošljiv, od koga je istovremeno zavisio njihov
opstanak; bilo je poput agonije, a opet žudeli su za tim.
Voleli su se nezasito. U tišini lampom osvetljene sobe čuli su se samo tihi zvuci. Šaptana
su imena voljenih, davani su skoro nemi zaveti, izgovarane jednostavne, nežne reči žudnje. Kao i
duboki, sirovi zvuci željno iščekivanog oslobađanja, tog bolnog zadovoljenja.
I mada su dva srca i dva uma mogla da potroše čitavu noć voleći se, njihova ljudska tela
su se napokon predala iscrpljenosti. Ispreplitani i zagrljeni, potpuno opušteni, zaspali su.

***

Kajli se lagano probudila i u prvom trenutku dezorijentisanosti učinilo joj se da deset

godina nije ni prošlo. Na trenutak je ponovo bila ta sedamnaestogodišnja devojka, a za njom je
bila njena prva noć vođenja ljubavi - i probudila se šokirana odsutnošću svog ljubavnika.
 Nije želela da otvori oči; htela je samo da leži kraj Lukasa pod toplim pokrivačima koje je
sigurno on navukao na njih. Htela je samo tu da leži i da oseća ono što je tad trebalo da oseća;
toplinu, ljubav i neopisivu sreću.
I u tom trenutku, taj poslednji trzaj stare rane joj je signalizirao da je otpočelo finalno
isceljenje.
Osetila je kako se pomerio i otvorila je oči, zureći u njega kad se uzdigao na lakat da je
pogleda.
„Zdravo”, nežno joj je rekao.
Kajli je osetila uživanje dok su joj se usne širile u osmeh. „Zdravo.” Fascinirano je
proučavala njegovo lice, iznova ga pamteći. Nikada nije znala, nije mogla da pretpostavi, da to
čvrsto i muževno lice može izgledati tako nežno.
Sagnuo je glavu i lagano je poljubio ispitujući joj usne, i Kajli je momentalno osetila da je
uzdrhtala.
„Volim te”, prošaputala je kad je uspela da dođe do vazduha.
Lukas joj se nasmešio, a oči su mu bile tamne od želje. Promuklo je progovorio: „Kad
sam te prošli put ostavio, znao sam da ću te jednog dana ponovo naći. Da sam morao, puzao bih
pred tobom. Noćima sam se budio, zamišljajući da si sa mnom, pokraj mene. Ali nikada nisi bila
tu. Sve do prethodne noći. Kajli, toliko te mnogo volim.”
Kajli mu je nežno dodirnula obraz, a oči su joj bile vlažne do suza dok joj je glas
podrhtavao. „Sinoć si rekao nešto o parčićima slomljenog boga koji će nas oboje raseći na pola.
Ali on se nikada nije slomio, Luk. Ni tada, a ni sada. Samo sada čvrsto stoji na zemlji... i veći je
nego ranije. Nema pijedestala, nema sjajne slike, tu je samo muškarac kog volim svim svojim
srcem.”
Sirovi jecaj mu je pobegao iz grla i ponovo je snažno poljubio. „Ja tebe ne zaslužujem”,
rekao je jedva čujno. „Ali ću se do kraja života truditi da te zaslužim, ljubavi. Ako mi to
dopustiš.”
Odjednom se potpuno umirila, kao da joj je dah ostao zaglavljen iza srca. “Luk?”
Uhvatio je za obraz svojom velikom, toplom šakom. „Pitala si me šta će se desiti u
ponedeljak. Samo znam šta bih ja voleo da se desi. Udaj se za mene, Kajli. Budi zauvek sa
mnom.”
„Nema mesta na kom bih radije bila”, prošaputala je i bacila se u njegov zagrljaj.
 VII

Neophodnost da se jave ostalima, kao i glad, napokon su ih nešto posle sedam sati ujutru
isterali iz sobe. Otkrili su da je mnogobrojno osoblje vile sve počistilo nakon sinoćne večere, a
švedski sto je rano ujutru već bio spreman za doručak. Ali osim njih i osoblja, još uvek nije bilo
gužve.
U osam sati su već bili u lavirintu i Kajli je ostavila Lukasa da se sam javi Kelsiju dok je
ona odšetala do središta ne bi li našla njegov sako. Sako je ležao prebačen preko niske ograde
senice, a unutar je sedeo Martin Roum.
„Rano si ustala”, dozvao je dok mu se približavala.
Kajli, koju nije bilo lako postideti, zakoračila je u senicu i pokupila Lukov sako.
„Obožavam rana jutra. A morala sam i da uzmem Lukov sako.“
Roum je bacio pogled na sako, a onda skrenuo pogled da bi joj proučio izraz lica.
Usputno, kao da pričaju o nečemu ne baš interesantnom, rekao je: „Ovo je ozbiljna ljubavna priča
za tebe, očigledno.”
„Veoma ozbiljna”, potvrdila je.
Naslonio se na stub; bio je obučen kao i ona, u pamučne pantalone i malo deblji džemper,
a bio je i potpuno budan poput nje. Odjednom se Kajli uplašila. Nije bila potpuno svesna zašto,
osim što je u njegovim tamnim očima ugledala nešto što nije videla nikada pre. I to nije imalo
nikakve veze sa Lukasovim zadatkom u njegovoj kući; znala je da je ovo isključivo između njih
dvoje.
„Spreman sam da pređem preko toga”, napokon je progovorio.
„Velikodušno s tvoje strane”, odgovorila mu je suvoparno. „Ali ja od tebe to ne tražim,
Martine. Ja Luka volim.”
Na Roumu se videlo da uživa u ovome. „Naravno da ga voliš, draga moja. Siguran sam da
slama srca godinama. Ali da li zaista želiš svoj život da deliš sa bivšim policajcem koji je
beščasno otpušten iz službe pre mnogo godina?”
Kajli se iznenada ukočila.
On se i dalje smešio. „Kajli, besna si? Zbog čega? Zato što sam proverio prošlost tvog
ljubavnika? Smatrao sam to svojom obavezom prema tvom ocu, a i zbog sebe. Uprkos tvojim
ulepšanim izmišljotinama, Kendrik je samo običan bivši pandur, beščasno otpušten pre deset
godina, i od tad živi na račun silnih bogatih žena poput tebe.”
Kajli je uspela da se još više razbesni; nije joj teško palo. „Nije me briga šta imaš da kažeš
protiv Luka”, rekla je Roumu dubokim, drhtavim glasom. „To neće promeniti moja osećanja - a
ni njegova. Nisi imao prava da proveravaš njegovu prošlost, nikakva prava nisi imao!”
„Draga moja, kao tvoj budući muž...”
„Neću se udati za tebe! Rekla sam ti to pre dve godine, i od tad ti istu stvar ponavljam.”
„Onda će te tvoj otac razbaštiniti”, smireno je kazao Roum.
Zurila je u njega, iskreno zaprepašćena što misli da će joj to promeniti mišljenje. „Nije me
briga.”
„Verujem da će Kendrika i te kako biti briga.”
 Kajli nije želela da Roum počne da se pita zašto ni Lukasa to ne bi brinulo, pa se nije
branila. Umesto toga je pokušavala da odigra ulogu mlade bogatašice koja se možda prevarila u
izboru ljubavnika.
Podižući prkosno bradu i trudeći se da glumi razmaženu, sebičnu, bogatu starletu, što je
Roum očigledno verovao da je ona, rekla je: „Ni njega neće biti briga! On me voli!”
„Verujem da je on veoma iskusan ljubavnik”, Roum se mirno složio.
Upotrebila je svu svoju kontrolu da se suzdrži da skoči na njega, besna zbog opuštenog
načina na koji je opisivao ono što su ona i Luk delili. Ali se primorala da zapamti šta je sve na
kocki. „Kako se usuđuješ!”, uzviknula je kruto.
Nabeđenim tonom, kao da ona apsolutno ništa nije rekla, dodao je: „Jednom kad budemo
u braku, očekujem da mi podariš naslednika pre nego što nađeš druge ljubavnike. Čovek mora
biti siguran da su naslednici njegovi, a veruj mi, ja ću se postarati da budem apsolutno siguran da
su deca moja. Diskretno možeš imati sve ljubavnike sveta - nakon toga, naravno.”
Kajli nije mogla da veruje u ono što čuje, nije mogla da veruje da taj čovek misli ozbiljno.
Čvrsto je zagrlila Lukov sako pokušavajući da zvuči rezignirano, kao da joj je svejedno. „Znači,
takav si nam brak planirao, Martine? A pretpostavljam da će tvoja buduća žena, nek’ joj bog
bude u pomoći, morati da se pravi da ne vidi tvoju reinkarniranu astečku princezu.”
„Zamara ti nije nikakva pretnja”, rekao je indiferentno. „Ljubavnica se po mnogo čemu
razlikuje od žene.”
„Ona želi da bude tvoja žena”, rekla mu je Kajli. S radošću je pomislila: Zavadi pa
vladaj! Možda ako bi mogla nekako da podstakne razdor između Rouma i njegove ljubavnice...
Po prvi put Roum je delovao pomalo zbunjeno. „Budalaštine. Zamara je potpuno svesna
moje namere da te oženim.”
Pošto Džoš i Rejven nisu bili jedini koji su primetili Zamarin uticaj na Rouma, Kajli je
rešila da upotrebi ono što je primetila u dobre svrhe. „Martine, mora da se šališ. Ti si glina u
njenim rukama, i ona to odlično zna. A ako misliš da bi se ijedna žena zdravog razuma udala za
tebe dok je tvoja mala princeza u blizini, bolje se dobro zapitaj. To se neće dogoditi.”
Gledao je u nju, mršteći se. „Onda ću je poslati kući.”
„Važi.” Kajli mu se nasmešila s nevericom. “Ne možeš to da učiniš. Sve što treba je samo
da te dodirne. Svi su to primetili, Martine. Nisam ja jedina.”
„Ja vladam tom situacijom”, rekao joj je ravnog glasa.
Kajli ga je samo gledala s prezirom.
Ubrzo je Roum povratio samokontrolu. „Udaćeš se za mene, Kajli. Tvoja porodica to
očekuje. Da li imam, ili nemam ljubavnicu, to se tebe ne tiče.”
Kajli mu je odsutno rekla: „Luk će se naći sa mnom ovde za par minuta.”
Proučavao joj je lice nekoliko trenutaka, a onda slegnuo ramenima. „Vidim da ću morati
da dozvolim da ta tvoja avanturica ide svojim tokom. Ali razmisli o tome da budeš iskrena prema
sebi i kažeš Kendriku da će te otac razbaštiniti ako se udaš za njega. Onda samo sedi i gledaj
koliko će te brzo ostaviti, Kajli.”
Kajli je dugo zurila za njim, a onda se zavalila u klupu iza sebe.

***

Sa gornjeg prozora vile, Zamara je gledala na lavirint. Mogla je da vidi senicu, i jedva je
nazirala par metara zelene trave oko nje. Videla je kad je Martin otišao do senice, kao i mnogo
puta do tad. Videla je i kad je Kajli Grifon ušla u senicu. Kasnije - mnogo kasnije - videla je kad
je Martin napustio taj baštenski paviljon.
 Zamara je kuckala svojim dugim, skarletnocrvenim noktima o prozorsko staklo, mršteći
se. Ta budala! Zar ne vidi da je žena zaljubljena u svog plavokosog ljubavnika, kao i on u nju?
Zamara je imala savršene instinkte kad je bila reč o avanturama, pošto je i sama imala aferu, i
bila je ubeđena da Lukasa Kendrika nimalo ne zanima da li će Kajli Grifon izgubiti sve do
poslednje pare.
Bacajući pogled preko ramena, Zamara je gledala izgužvane pokrivače kreveta osećajući
manje zadovoljstvo nego inače. Martin je pao na njene čini; mogla je da se kladi u to. Zapravo, i
jeste se kladila u to. Ipak, i dalje je bio rešen da oženi svoju plavokrvnu Kajli.
Bila je to zabrinjavajuća situacija. Zamara je pažljivo vagala Kendrikovu privlačnost u
poređenju sa snagom par miliona dolara, i zaključila da je stanje prilično nejednako. Odreći se
svega zbog ljubavnika je bila priča iz dečjih bajki, to se nikada nije dešavalo u stvarnom životu.
Žena je mogla da kupi svakog ljubavnika ako ima novac i moć; a bez ijedne od tih stvari,
najčešće bi bila odbačena zbog mlađe, lepše i bogatije žene, pre ili kasnije.
Zamara je prišla svom ormaru i otvorila vrata, zatim je brzo presvukla svoju svilenu
spavaćicu. Nešto je moralo da se uradi, i to brzo. Martin je bio previše tvrdoglav da bi se odrekao
Kajli, a možda uspe i da je nagovori da mu se preda.
To je moralo biti zaustavljeno.

***

„Nešto te muči”, promrmljao je Džoš ljubeći golo rame svoje supruge. „Trebalo bi da još
uvek spavaš.”
Rejven se nije bunila kad ju je privukao na svoje grudi, obavila je ruke oko njega smešeći
mu se. „Kao i ti. Negde sam pročitala da muškarci u svojim tridesetim gube seksualnu moć.”
„To mi govoriš s određenim razlogom?” upitao ju je povređen.
„Samo sam razmišljala kako je trebalo tebe da upotrebe u tom proučavanju. Pomrsio bi im
konce”
Nežno se nasmešio. „Zapravo, za to je isključivo zaslužna moja prelepa žena. Izgleda da
ne mogu da je se zasitim.”
Rejven je prstom prešla preko njegovih nasmešenih usana, a onda ga poljubila. „Dobro
je”, promrmljala je.
„A sad mi reci šta te muči”, tiho je insistirao.
Licem joj je preletela grimasa. „Smem li da se oslonim na žensku intuiciju?”, upitala je.
„Ja se neću buniti”, rekao joj je. „Ali bih se kladio da je pre u pitanju iskustvo i instinkti
sjajnog agenta. Imaš nešto konkretno?”
“Ne. Nemam, ali imam osećaj da nam izmiče nešto što bi moglo da bude od velike
važnosti. Nešto u vezi sa Roumom. Deluje mi nekako... pa, dekoncentrisano. Osim toga, jesi li
primetio kako je sinoć gledao Kajli?”
„Primetio sam. Ali je Luk pomenuo da ju je ovaj zaprosio pre dve godine. Da nije u tome
stvar?”
Rejven se borila u tišini da fokusira svoje instinkte o tim ljudima. „Gledao ju je kao da je
ona jedan od njegovih trofeja. Nije bio ljubomoran na Luka; štaviše, kao da ga nije ni primećivao.
Osim u trenucima kad bi mu princeza Zamara zabila kandže u ruku, gledao je isključivo u Kajli
dok je bila tu.”
„Pa?”
„Pa, bilo je nečeg neumoljivog u njegovim očima.” Rejven je odmahnula glavom.
„Dođavola, ne mogu da skapiram o čemu je reč! Ali imam grozan predosećaj da će, pre nego što
odemo odavde, doći do nekakvog suočavanja - a to neće imati nikakve veze sa ukradenim
umetninama.”
Džoš nije imao šta da doda, ali je ozbiljno shvatio Rejveninu napetost. Imala je odlične
instinkte, za njom je bilo iskustvo i godine saradnje sa komplikovanim ljudima, i apsolutno je
poštovao njeno mišljenje. A pošto je Lukas bio jedan od njegovih najboljih prijatelja, a i Kajli mu
je rasla u očima, nije želeo da niko od njih bude povređen ni na koji način.
„Ovo je Lukasova predstava”, lagano je rekao.
Rejven je grizla donju usnu. „Znam. Trebalo bi prvo da popričamo s njim i s Kajli. Ali...”
„Pojačanje?”
„Do sad smo pobedili u hiljadama bitaka”, rekla je Rejven. „Ne bih da izgubimo prosek
tako što ćemo izgubiti jednog od nas.”
Bila je to otrežnjujuća pomisao. Zaista su imali odličnu sreću od kad je Hejgen počeo da
ih regrutuje. Ali su igrali neke potencijalno vrlo opasne igre, i zakon proseka je bio protiv njih.

***

„Kajli?”
Imala je samo par minuta da reši koliko će toga da ispriča Lukasu. Nije bilo u pitanju to
da li će da ga laže ili da mu prećuti određene informacije koje je svim srcem želela da podeli s
njim; bila je zabrinuta da bi Roumova fiksacija da se oženi sa njom mogla da zasmeta poslu koji
Luk ovde mora da obavi. Na kraju je upravo zbog tog zadatka odlučila da Lukasu ispriča sve što
se dogodilo. Morao je da ima sve potrebne informacije, i tačka.
„Jesi li opet odvojio Kelsija od njegove kafe?”, kazala je smešeći se Lukasu dok je sedao
kraj nje.
„Kaže da ovaj put dobija samo vojne obroke. Mada nije zvučao previše iznervirano zbog
toga. Šta se dogodilo?”
„Martin je bio ovde”, spremno mu je odgovorila.
„Uznemirio te.” Mišići na Lukasovom licu su se zgrčili. „Zašto?”
Trudeći se namerno da razveseli situaciju, rekla je: „Nazvao te je žigolom.”
U trenutku je splasnula Lukasova tenzija, i nasmešio se. „Sigurno je tražio mnogo usluga
ne bi li to saznao tokom vikenda. Znači, ipak se raspitivao o meni.”
„I te kako se raspitao. I nije mogao da dočeka da mi saspe u lice da si osramoćen, izbačen
iz policije, i da poslednjih deset godina živiš na račun drugih bogatih žena.”
Lukas je odmahnuo glavom. „Hejgen kad podmetne lažne informacije, svetski to odradi.
Roum je poverovao u sve to?”
„Nego šta. To je nešto što odlično razume.” Kajli je ispitivački podigla jednu obrvu
gledajući svoju ljubav. „Sreća pa si me upozorio na svoj lažni identitet.”
„Pitaj Džoša za sve detalje”, rekao je Lukas ozbiljno, ali s dozom humora.
Kajli mu se nasmešila, a njene tirkizne oči su živnule. „Ja bih tebi verovala i da mi kažeš
da je zemlja ravna, dragi.”
„Prokletstvo, to sam čuvao za posle, kao test.” Ali i njegove oči su bile radosne, a
poljubac mu je bio topao i nežan. Proučavao joj je lice. „Ima tu još nešto. Šta ti je još Roum
rekao?”
Spustila je pogled na sako u njenom krilu ispravljajući prstima materijal. Lukasu se ovo
neće dopasti. „Namerava da se oženi sa mnom, Luk. Čak mi je i pretio, a zvučao je prilično
sigurno u sebe.”
 „Kako ti je pretio?”
Kajli se kroz izmaglicu zapitala da li Lukas uopšte zna koliko preteće zvuči njegov dubok,
privlačan glas pod određenim okolnostima. Poput ove sad. Trudeći se da ostavi utisak
bezbrižnosti, kazala je: „Rekao mi je da moja porodica očekuje da ću se udati za njega, i da će me
ostaviti bez nasledstva ako to ne učinim.” Bacila je postrance pogled na njega i videla da mu je
lice bezizražajno.
“Da li bi tvoj otac to učinio?”
Kajli je razmišljala o odgovoru. „Moguće je, možda čak i vrlo verovatno. Mada se ne
interesuje previše za moj život niti za mene, primetila sam da je u poslednjih nekoliko godina
pronalazio razne razloge zbog kojih sam morala da vidim Martina. Nije mi ništa direktno rekao,
ali u potpunosti odobrava Rouma. Osim toga, ucena ne bi bila baš u njegovom stilu - čak ni da bi
sredio moj život tako da odgovara porodičnom imenu, razumeš me.”
Lukas je toliko dugo ćutao da ga je napeto pogledala. „Luk? Što se mene tiče, mene su
razbaštinili pre mnogo godina. To mi nimalo ne smeta, a ionako se ne bih udala za Martina ni pod
kojim okolnostima. Svakako to znaš?”
Hitro je zagrlio. „Naravno da znam to, ljubavi. Samo ne bih voleo da budem uzrok tvog
finalnog prekida odnosa s porodicom.”
Ozbiljno se zagledala u njega. „Manjak interesovanja moje porodice za mene me je
mnogo puta do sad povredio, i to više ne može da se promeni. Taj finalni prekid odnosa se desio
pre mnogo godina, Luk. Godinama sam mislila da nije prirodno da ne volim svoje roditelje - ali i
to je iza mene sad. Zahvalna sam im što su mi pružili sve što jesu, ali sad više ne želim ništa što
mogu da mi ponude. Želim samo tebe.”
Promuklo joj je kazao: „Mene imaš, ljubavi.” Poljubio je, i oboje su istog trenutka postali
svesni iznenadnog naleta želje. „Mislim da je ova senica začarana”, dodao je još dubljim glasom.
Kajli mu se nasmešila. „Ja sam je začarala kad sam bila dete”, rekla mu je smrtno
ozbiljna. „Ovo je bilo moje čarobno mesto, sećaš se? Mesto gde su moji snovi mogli da polete.”
Nežno se zakikotao. „Tvoje čarolije traju baš dugo, koliko vidim.”
„U to možeš da se kladiš”, prošaputala je ljubeći ga.
„U osam, osam i trideset ujutru”, rekao je duboki muški glas.
Ne skidajući pogled s Kajlinog zaljubljenog lica, Lukas je rekao: „Odlazi odavde, Džoše.”
„Neću”, ljubazno je kazao njegov poslodavac. „Došao sam da popričamo o strategiji,
sviđalo se to tebi ili ne. I da tebi kažem, Kajli, da te princeza Zamara svuda traži, a Rejven smatra
da ćete vi to bolje uraditi zajedno.”
Gledajući bojažljivo u drugog muškarca, Lukas je rekao: „Šta ćemo bolje uraditi?”
„Saznati koja je princezina uloga u svemu ovome”, odgovorio mu je Džoš sedajući na
klupu preko puta njih i udobno istežući svoje dugačke noge. U jednoj ruci je držao šolju vrele
kafe, razmišljajući naglas: „Verovatno je u pravu. Plus, mi to moramo da znamo, Luk.”
Kajli je skočila na noge. „Da, moramo da znamo.” Pogledala je Džoša. “Strategija?”
Uzvratio joj je pogled, i njegove hladne plave oči su se malo raskravile. „Rejven smatra
da nailazi oluja, a obično je u pravu kad su takve stvari u pitanju.”
Kajli se blago namrštila.
„Pitaj je za to”, predložio joj je Džoš. „Možda ako popričate zajedno o tome uspete da
spojite misli i prokljuvite našeg domaćina.”
Iznenada se setivši određenog izraza u Roumovim tamnim, znatiželjnim očima, Kajli je
zaključila da bi to zaista bilo najpametnije. Osećala je izvesnu nervozu u vezi s njim, i to
popriličnu. „Tako je.” Nagnula se da poljubi Lukasa. „Vidimo se kasnije.”
Gledao je kako odlazi i dalje držeći njegov sako u ruci, a onda se okrenuo ka Džošu s
brigom u očima.
Smeškajući se, Džoš mu je ovlaš salutirao svojom šoljom kafe. „Sad znaš kako sam se ja
osećao kad sam upoznao Rejven. Ove proklete misije na koje nas Hejgen šalje stvarno umeju da
ti pomute planove, zar ne?“ Lukasov jedini odgovor je bio duboki uzdah.

***

Kajli je prva pronašla Rejven, jer je druga žena izašla na terasu kuće pokušavajući da je
nađe. Sele su na nizak kameni zid, dovoljno daleko da niko iz kuće ne može da prisluškuje njihov
razgovor, ako budu pričale dovoljno tiho, što su i učinile. „Zamara me traži?”, upitala ju je Kajli.
„Tako je rekla. Trenutno je na doručku, ali smo je čuli kad je pitala dve služavke da li su
te videle. Misliš da hoće da se obračuna s tobom?”
„Zbog Martina? Ne znam. Rekao mi je da ona zna za njegovu nameru da se oženi sa
mnom.”
„Ma je li?” Rejven je iznenađeno podigla obrvu. „Zvuči kao da je čovek odlučio.”
„Da ti pripadne muka, zar ne?” Kajli je odmahivala glavom. „Malo sam se razveselila dok
sam pričala s Lukom, ali Martin je čak pokušao i da me uceni. Pretio mi je da će me moji
razbaštiniti.”
„Može li on da ostvari te pretnje?”
„Moj otac može, i verovatno bi to učinio.” Iznenada se blago osmehnula. „Upravo sam
shvatila. Ako nađemo ukradena dela, i uhapse Martina, otac će se sigurno zapitati koliko je dobar
provodadžija. Možda čak uspem da ga ubedim da je Luk spasao časno ime njegove porodice.
Skandal je prelazna bolest, znaš, posebno ako si mu previše blizu.”
Rejven joj se nasmešila na to. „Dakle, nema više bajki?”
„Stvarnost je mnogo bolja”, kazala je Kajli. Pogledala je drugu ženu s kojom je sad
osećala veliku bliskost. „Želiš li da mi budeš kuma?”
„Volela bih to”, odmah je odgovorila Rejven.
„Odlično. Nažalost, prvo moramo da preživimo ovaj vikend. Kakva je to priča o
nadolazećoj oluji koju predviđaš?”
„Radi se o Roumu. A pošto si mi sad rekla kakve su mu namere, još više sam zabrinuta.
Usput, da li bi trebalo da glumiš da ne vidiš njeno visočanstvo“
„Ljubavnice nisu moja stvar, molim te lepo.”
„Kakav skot!”, rekla je Rejven bez emocija.
„Da, pravo iz srednjeg veka. Mada, on iskreno nije znao da Zamara ima sopstvene namere
prema njemu.” Rejven je usnama proizvela zvuk otvaranja čepa sa flaše šampanjca i zagledala se
u nebo. „Prvo je tu njegovo očigledno verovanje u celu priču oko reinkarnacije, što je otvoreno
priznao sinoć kad ste otišli iz prostorije. Zatim, očigledna seksualna reakcija na njeno
visočanstvo, koja je pomalo preterana, obzirom da smatra da mu je ona samo ljubavnica. Tu je i
njegova namera da te oženi, čak i ako za to mora da upotrebi ucenu. Ne sviđa mi se sve to.
Nimalo mi se ne sviđa.”
„O, čekaj da čuješ šta smo otkrili Luk i ja.” Brzo je ispričala Rejven sve o testamentu i
knjizi, i o zaključcima koje su doneli u vezi sa Roumovom očiglednom željom da očuva
porodično blago koristeći ukradena umetnička dela.
Rejven se ni to nije dopadalo. Ali pre nego što je mogla da prokomentariše, Zamara ih je
pronašla.
„Ah, gospođice Grifon!” Gledala je pravo u Rejven. „Možete li da nas izvinite?”
Rejven se blago nasmešila. „Ostaću. Svakako nemate ništa protiv?”
 Zamara je razmišljala na tren, a onda je slegla ramenima. „Kako želite. Mada bi možda
gospođica Grifon više volela da ovaj razgovor ostane samo između nas dve.”
„Nema potrebe”, ljubazno je rekla Kajli.
Crne oči su sevnule gledajući u obe žene. „Onda dobro. Draga moja, zaista bi trebalo da
dohvatiš svog čoveka i da odete odavde.”
Kajli ju je pažljivo proučavala. „Je li? A zbog čega?”
Zamara se nasmejala glumeći radost. „Zato što Martin ima tu suludu ideju da će uspeti da
te ubedi da se udaš za njega. Naravno, to je čista budalaština, ali muškarci su ponekad baš
smešni.”
Rejven je kritički posmatrala vrhove svojih čizama.
Kajli se blago nasmešila. „Da, stvarno jesu. Ipak, ne bih se brinula da sam na tvom mestu.
Ja Martina ne želim, a ti ga svakako imaš u svojoj apsolutnoj vlasti.”
Rejven se nakašljala i još znatiželjnije posmatrala svoje čizme.
Glasom koji je zvučao još slađe, Zamara je rekla: „On je veoma odlučan muškarac, draga
moja, a odlučni muškarci postaju opasni kad se na nešto namere - ili na nekoga. A za tvoju
informaciju, Martin neće napustiti moju postelju dok ja tako ne rešim. Bila mu supruga ili
ljubavnica, ja ću ga kontrolisati.”
„Onda, čemu zabrinutost?”, praktično je upitala Kajli.
„Preferirala bih da mu budem supruga. A kad ti odeš, to ću i postati.”
Nakon par trenutaka Kajli je rekla, ne bez saosećanja: „Ja mu mogu dati naslednika. Ti ne
možeš. Je li u tome stvar?”
Zamara se ukočila. U trenu joj je nešto sevnulo u očima, a odmah nakon toga, iznenada je
izgledala prirodnije nego što su je ove dve žene ikada videle. „U pravu si. Ja ne mogu da imam
decu.”
Kajli je klimnula glavom. „Shvatam. Pa, zaista ne moraš da brineš zbog mene. Ja sam
zaljubljena, Zamara. Martin mi može ponuditi celu planetu, i to ne bi promenilo moj stav. Luk i
ja odlazimo u ponedeljak ujutru. Kao što smo i planirali.”
Zamara je iznenada klimnula glavom. „Da, shvatam. Ti zaista voliš svog čoveka. I to se
dešava. Verovaću ti.”
„Hvala ti”, ozbiljno joj je kazala Kajli.
Odsjaj bezobraznog humora je zasijao u Zamarinim očima. „Postoje načini kako da
zauvek zadržiš muškarca uz sebe, draga moja. A pošto nikada neću imati ćerku...” Nagnula se ka
njoj i nežno šaputala Kajli na uvo.
Rejven je bacajući pogled videla kako je njena prijateljica širom otvorila svoje oči.
Zatim, uz glasan smeh i gotovo automatski pogled pun prezira upućen ka Rejven, Zamara
je nestala u kući.
„Blagi bože”, jedva je promucala Kajli.
Rejven se smejala znatiželjno. „Šta ti je rekla?”
Kajli je pročistila grlo. „Hm... pitaj me ponovo za koji dan, može? Mislim da sam upravo
shvatila zašto Martin padne u trans kad god ga ona dodirne.”
„Tu tajnu”, odlučno je kazala Rejven, „nikako ti neću dozvoliti da sačuvaš samo za sebe.”
Kajli se nasmejala. „Reći ću ti kasnije, važi? Prvo moram da proverim da li zaista pali.”
Rekavši to, ponovo se iskreno nasmejala od sveg srca.

***

„Mogao bi da se vrati ovde za par sati”, neutralno je kazao Džoš.

 Naslanjajući se na ogradu senice, Lukas se namrštio. „Znam. Ali se ipak pitam da li je to
neophodno. Možda smo samo postali previše oprezni, i to je sve. Moramo da pronađemo tu
masku, sanduk - ili oboje. Ništa nam ne govori da ćemo usput naići na nekakve probleme.”
„Ali šta ako ih bude? Kelsi je prokleto dobar, obojica to znamo. Zak bi bio tu samo kao
osiguranje. Nismo smeli da rizikujemo da ulećemo ovde sa pištoljima i voki-tokijima, tako da
zapravo i nemamo nikakvo osiguranje. Ako planiramo da večeras pretražimo kuću, treba nam sva
pomoć koju možemo da nabavimo.”
„Kad padne noć kućom patroliraju naoružani čuvari”, primetio je Lukas.
„Znam. Uvući će se na posed pre toga.”
Lukas je eksplozivno uzdahnuo. „Hoću da se više sve ovo završi. Želim da vidim to
kopile iza rešetaka. Način na koji gleda Kajli nije normalan. Mogao bih to da razumem da je voli,
ali mi izgleda kao da apsolutno ništa ne oseća prema njoj. On samo - smišlja. Hladnokrvno.”
„I Rejven je rekla nešto slično o njemu. To je zabrinulo.”
„To i mene brine. Kajli je pokušala da zvuči bezbrižno, ali mislim da ju je nedavno na
ovom istom mestu gadno preplašio. Rekao joj je da će se udati za njega, a onda joj pretio da će je
razbaštiniti.”
Džoš je tiho zazviždao. „Nemilosrdno.”
„I ja to kažem.”
Džoš je kazao smireno: „Njen otac to ne bi učinio, znaš.”
Lukas ga je znatiželjno pogledao. „Kajli smatra da bi.”
S blagim osmehom Džoš je nastavio: „Ne bi. On je jedan od stare garde: porodica je na
prvom mestu, a onda svi prokleti ostali. Da razbaštini svoje jedino dete? Skandal neviđenih
razmera. Smeškao bi se u javnosti i kad bi se udala za batlera.”
Lukas se na to nacerio. „Pa, udaće se za mene. Još niže od batlera.”
„Ne budi smešan”, rekao mu je Džoš. „Ti ćeš spasti njegovu ćerku posledica Roumovih
budalaština. Možda ti se čak i iskreno nasmeši. Usput, čestitam.”
„Hvala.”
„Hoćemo li da krenemo da nađemo svoje dame pre nego što se predaju instinktima i
iskopaju Zamari oči?”
„Cenim da ne bi bilo pristojno da im to dozvolimo.”
„Da, nimalo sportski.”

***

Kelsi se zavalio sedeći i spustio dvogled sa strane. „Dole se odvija mnogo sastanaka”,
izjavio je u mikrofon.
„Između koga?“, zloslutno je upitao Hejgen.
„Kajli i Rouma, Kajli i Luka, Džoša i Luka, Rejven i Kajli, i Rejven, Kajli i Zarnare.”
Pauzirao je da još malo razmisli. „Znaš, prosto se ne ponašaju baš kao agenti.” Vratio je slušalicu
u uvo kad su psovke utihnule.
“Da li tamo iko radi?“ zapitao je Hejgen.
„Iskreno, nemam pojma. Luk mi je raportirao pre par sati, nema ništa novo. Osim starih
problema. Koji su sad sređeni, rekao bih.”
Nakon par trenutaka tišine Hejgen je shvatio o čemu ovaj priča. „Kendrik i gospođica
Grifon?”
„Pa da. Imaju taj pogled u očima.“
Hejgen je uzdahnuo. „Kad će Kendrik ponovo da ti se javi?”
 „Posle ručka. Za sad je sve u redu, osim ako se Roum ne zapita otkud toliko aktivnosti u
lavirintu. Valjda će pretpostaviti da je reč samo o svežoj ljubavnoj aferi.”
„Da li planiraju išta da rade?”
„Plan im je da večeras pretraže kuću. Mada, nisam siguran u to, šefe. Šanse su im baš
male. Ovo je ogromna kućerina.”
„To je sve što sad imamo. Potpali ih malo.”
„Uradiće sve što je u njihovoj moći. Znaš to.”
„Da. Javi mi se kad opet budeš pričao s Kendrikom.”
„Jasno, dogovoreno.”
Kelsi je spustio mikrofon pored sebe, a zatim je podigao ponovo dvogled i pogledao na
kuću. Fokusirao se na gornji prozor mršteći se.
Martin Roum je sa sprata gledao na terasu gde su Rejven i Kajli sedele i pričale.

***

Obzirom da je bio savršen domaćin, Martin je smislio silne aktivnosti da bi spasao goste
od eventualne dosade. Na imanju je bilo konja, teniskih terena, bazen koji se grejao. Tu je bio čak
i mali teren za golf.
Lukas, Kajli, Džoš i Rejven su otišli na jahanje, zaključivši da bi od sad mogli da
nastupaju kao četverac. Pratilo ih je još nekoliko gostiju, što ih je sprečilo da vode privatne
razgovore.
Ručak je bio svečana ceremonija, kojoj su prisustvovali svi gosti, i bilo je već kasno
popodne kad su Lukas i Kajli uspeli da se izvuku iz gomile i pobegnu u lavirint da se jave
Kelsiju.
Ono što im je on rekao, vratilo ih je u kuću smrtno ozbiljne. Uspeli su nasamo sve to da
podele sa Džošom i Rejven, otrežnjujući i njih.
„Nije mogao ništa da čuje”, bila je ubeđena Kajli dok je njih četvoro stajalo samo u sobi
sa trofejima.
Rejven je pažljivo razmišljala. „Možda nije ni morao da nas čuje. Samo to što nas je video
same sa Zamarom je moglo da ga unervozi. Moramo da pretpostavimo da je tako, i od sad da
budemo oprezniji.”
Džoš je pogledao Lukasa i znatiželjno izvio jednu obrvu. “A Zak?”
„Mislim da je stigao. Za svaki slučaj.”
Rejven se nežno nasmešila. „Odlično. Baš me zanima da vidim da li je poveo i Tedi?”
Lukas je uzdahnuo dok je drugi par otišao da telefonira iz svoje sobe. „Pretpostavljam da
bi bilo dobro da je tako. Kad se ova ekipa nađe na okupu, stvari uglavnom počnu da se odvijaju
same od sebe.”
Iskoristivši trenutak kada su ostali nasamo, Kajli ga je zagrlila oko struka i upitala:
„Kakva je to priča o tome da li je i Tedi došla ovamo?”
„Zak se trudi da je drži podalje od svega ovoga”, objasnio joj je Lukas. „Ne želi da se ona
šunja po ovakvim njegovim džunglama.”
Kajli je razmislila o tome. „Misliš zbog toga što je opasno?”
„Da. Zak je rođen s tim. Hoću da kažem, rođen za opasnost. I protiv njegove prirode je da
dozvoli nekome koga voli da ga prati u tome. Verovatno sad šeta okolo kao lav u kavezu jer nije
tu da nadgleda i štiti Džoša. I mene.”
„A da li je Tedi pošla s njim?”
„O, da!”
 Znatiželjno je rekla: „Zvučiš ubeđeno.”
„I jesam. Tedi je jedina osoba na svetu za koju znam da može da natera Zaka da uradi
nešto protiv svoje volje kad god to poželi. I Džošu to ponekad pođe od ruke - ali ne uvek.”
Nasmešila mu se. „Vi ste svi veoma bliski, zar ne?”
„Pa, godinama smo skupa, a povremeno smo bili u gadnim situacijama.” Razmišljao je o
njihovom odnosu shvativši da Kajli želi to da razume, i trudeći se da joj ponudi dobar odgovor.
„Rekao bih da je Džoš naš - oslonac. I to ne zbog toga što nam je šef. On zna razne stvari o nama
koje drži za sebe. Na primer, ja znam da nije nikome rekao osim Rejven za uslugu koju mi je
učinio pre deset godina.”
„Puno ti je tada pomogao da sve to prebrodiš, zar ne?”
Lukas joj je sklonio pramen kose sa lica, prstima joj nežno milujući obraz. „Da, jeste. Nije
me ništa pitao, ali me je slušao kad sam se jedne noći napio.” Blago se nasmejao. „Čak se napio
sa mnom. E, to je pravo prijateljstvo.”
Kajli mu se ozareno nasmešila. „Drago mi je da imaš takvog prijatelja.”
„I meni. Da me tada nije umirio, bog zna šta bi bio u stanju da uradim.” Lukas je duboko
udahnuo vazduh. „A sad imam i tebe, ljubavi moja.”
„Mene imaš svakako”, promrmljala je.
 VIII

Kajli je uspela da prouči knjigu o porodici Roum nekoliko puta tokom dana i bila je
razočarana što nije našla neki trag o tome gde li je Roum mogao da sakrije ukradene umetnine.
Pronašla je pregršt informacija, većina je prekrojena tako da predstavi porodicu u najboljem
svetlu, bez obzira na sve; pronašla je amblem porodice Roum, koji je bilo teško prepoznatljivo
slovo R u ornamentima, smešteno u nekoliko kutija sa duplom postavom; čak je našla i moto,
odnosno pre bi se reklo dosetku koju je sigurno napisao neki od Martinovih predaka i uključena
je u knjigu.
Ali ni reč o skrivenoj prostoriji ili sefu.
Za Kajli je bilo veoma bitno da Lukasov posao ovde bude uspešno završen. Verovala je
da je to poslednji ostatak prošlosti koji treba da se zaboravi.
Do trenutka kad je došlo vreme za večeru te noći, oni i dalje nisu bili ništa bliže ideji gde
bi trebalo da tragaju. Lukas se iskrao u lavirint da poslednji put raportira Kelsiju kako nemaju
drugog izbora osim da večeras pretraže kuću, i vratio se da kaže ostalima da su Zak i njegova
mlada žena zaista stigli. Među sobom su odlučili kada i gde je najbolje da uvuku pridošlice u
kuću.
Samo je bilo potrebno da ostatak kuće zaspi.
Zabava se razvukla. Kajli je u početku odahnula videvši da je Zamara udvostručila svoje
napore da okupira Rouma. Bila je konstantno uz njega, i nije stavljala ruke na muškarce drugih
žena. Ali kako je noć odmicala, videlo se da je sve nervoznija. A nije bila jedina.
„Pogledaj ga”, prošaputala je Rejven u jednom trenutku. „Ima staklast pogled. Dovela ga
je do ivice.“
„Ali do ivice čega?”, nežno joj je kazao Lukas. Približio je Kajli još više k sebi, zabrinut
što je taj staklasti pogled povremeno odlutao ka njoj.
Džoš je proučavao starijeg muškarca na drugoj strani prostorije, i izraz lica mu je bio
pomalo tmuran. „Ne znam, ali mi se sve ovo ne sviđa. Mislim da bi za sve uključene bilo najbolje
da se posao obavi večeras.”
“Ja se na to ne bih nimalo bunio.” Luk je proverio svoj sat. „Ponoć. Zabava će se ubrzo
okončati. Zak i Tedi bi trebalo da nas već čekaju.”
„Vidimo se u tvojoj sobi”, promrmljao je Džoš, i poveo svoju ženu da se stope sa
gomilom.
Lukas i Kajli su takođe otišli, ostavljajući ostale goste sa idejom da ti ljubavnici imaju
druge stvari na pameti. Kretali su se ka zadnjem delu kuće ubrzavši korak nakon što su izgubili
duge goste sa vidika. Provukli su se kroz nekoliko napuštenih hodnika pre nego što su ušli u malu
prostoriju. To je bila formalna soba nalik na mali salon, a po ustajalom vazduhu se znalo da se
retko koristi. Francuska vrata od balkona su vodila na drugu od tri terase, ova je imala pogled na
ružičnjak.
„Odavde možemo da se popnemo gore u našu sobu, a da nas niko ne vidi?” upitao je
Lukas.
„Stepenice za poslugu su iza ovih vrata. Protežu se sve do poslednjeg sprata, a preko puta
vrata naše sobe nalazi se stajalište.”
„Istraživanja iz detinjstva?” zapitao ju je.
Kajli se nasmešila. „Zapravo, žmurke, i to onda kad nisam želela da me nađu. To mi je
bila jedna od omiljenih dečjih igara. Luk, stvarno dobro poznajem ovu kuću, i ne mogu da se
setim nijedne skrivene prostorije niti sefa. Naravno, bila sam dete, ali trebalo je da je otkrijem još
pre mnogo godina, obzirom koliko sam puta bila ovde.”
Klimnuo je glavom. „Znam. Ali ostajemo bez drugih ideja. Imamo samo još to.”
Lukas je zaključao vrata koja su vodila u hodnik, i Kajli je pošla da odškrine vrata od
balkona. Par trenutaka kasnije je morala još više da ih otvori, zbunjena što se niko nije setio da
joj kaže da je Zak toliko krupan.
Bio je visok skoro dva metra. Imao je široka, snažna ramena, i crna majica na njemu
nimalo nije umanjivala njegovu veličinu. Bilo je očigledno da su mu svi mišići potpuno razvijeni.
A Kajli niko nije morao da kaže da je on opasan čovek. Nije se radilo o tome da je svojom
veličinom popunio dovratak; čak ni o njegovom opasnom ožiljku koji je imao duž lica. Ono što je
kod njega moglo da preplaši i najsrčanijeg junaka je bila njegova skoro opipljiva aura koja je
odisala snagom i jasnom pretnjom.
Kretao se poput divlje mačke kad je ušao u prostoriju, kao da je hodao po suvom lišću
trudeći se da bude nečujan. I bio bi nečujan i da mu je suvo lišće zaista bilo pod nogama. Tamna
odeća koju je nosio nimalo nije sakrivala koliko je opasan, niti njegov smiren, skoro bezizražajan
izraz grubog lica i ledenih sivih očiju.
Zaista je rođen za opasnost, pomislila je Kajli.
Za njegovim petama pratila ga je mlada žena, sićušna devojka srednjih dvadesetih godina,
sa prelepom kovrdžavom crvenom kosom, i krupnim, nežnim smeđim očima poput golubice.
Izgledala je nežno i krhko, ali joj je usko lice bilo izrazito živahno, i Kajli je predosećala da se iza
te spoljašnjosti krije velika jačina i snaga duha.
Brzo su se upoznali, a onda ih je Kajli povela do stepeništa dok je Lukas otključavao vrata
i pridružio im se. Stepenice su bile prazne i uskoro su se bezbedno obreli u Kajlinoj sobi.
„Gde je Džoš?”, Zak je odmah upitao, mekim i opuštenim glasom.
„Dole”, odgovorio mu je Lukas, odvezujući svoju kravatu. „Uskoro će se on i Rejven
popeti kod nas.”
Zak se opustio u velikoj fotelji, povlačeći svoju ženu u krilo i gledajući je na način koji je
bio komična mešavina obožavanja i nerviranja.
„Ne pravi dramu”, rekla mu je ozbiljno svojim milozvučnim glasom. „Ovde sam, i to je
to.”
Naglas je izrazio svoje neslaganje. „Znam, dođavola!”
Lukas je otišao da se presvuče u odeću pogodniju za šunjanje dok je Kajli hitro upućivala
pridošlice u to dokle su do tog trenutka stigli sa istragom.
Zak je klimnuo glavom kad je završila, a onda pokazao glavom ka vokitokiju koji je
stajao na stolu pored fotelje. „Kod Kelsija je drugi. Nadgleda kuću i na vezi je s Hejgenom.“
Proučavao je Kajli pronicljivim sivim očima. „Kažeš da se Roum čudno ponaša?”
Kajli je sela na ivicu kreveta i uzdahnula. „Njegova napetost može nožem da se seče.
Možda je stvar samo u Zamarinoj neobičnoj kontroli nad njim, ali smo svi zaključili da je
najpametnije da što pre nestanemo odavde.”
Nakon par trenutaka Zak je rekao: „Proverio sam njegovu porodicu. Njegov sestrić -
kažeš da je on trenutni naslednik?”
„Da, sudeći po Roumovom testamentu.”
„Zanimljiv mladi čovek”, promrmljao je Zak.
 „Na koji način zanimljiv?”, upitao je Lukas vrativši se u sobu u tamnim pantalonama i
crnoj rolci.
Zakove blage krupne oči nastavile su da pažljivo proučavaju Kajli. „Valjda bi bilo
kulturno da kažem da je vrlo neobazriv s novcem. I trenutno ima nekoliko ogromnih kockarskih
dugova, kod opakih kladioničara. Rekao bih da taj mladić ima ozbiljan problem s kockanjem.”
Kajli je pogledala Luka dok je sedao kraj nje.
„Možda je zato Martin toliko rešen da se oženi sa mnom; želi drugog naslednika. Zamara
to zna. A ako je postao svestan seksualnih čini kojima ga ona drži uz sebe...“
„Do sad je već mogao da postane opsesivan”, Lukas je natmureno dovršio rečenicu.
„Dođavola, Kajli, voleo bih da nisi sad ovde! Ako Zamara nastavi da ga vuče ka sebi, dok on
opsesivno razmišlja o ženidbi s tobom, mogao bi da pukne.”
„Ali on nikada nije gubio svoju pribranost“, primetio je Zak. „Nikada nije bio sklon
pokazivanju emocija niti nasilju. Ali ako takav pritisak nastavi da raste u njemu, može potpuno
da poludi.“
„Jesi li naoružan?“ upitao ga je Lukas.
„Imam pištolj u futroli na članku noge.“ Zak je glavom pokazao ka maloj torbi koju je
nosio sa sobom. „I još nekoliko komada.“
Lukas je kleknuo da proveri pištolje koje je Zak doneo, a Kajli je pošla da odgovori na
tiho kucanje na vratima. U sobu su se hitro ušunjali Džoš i Rejven, takođe obučeni u udobne
tamne pantalone i džempere. Džoš se automatski obratio Tedi.
„Uvek si mu u krilu“, rekao je suvoparno.
“Tu me uvek smesti“, odgovorila mu je s radošću i bez trunke stida.
„Zak, jesi li poneo moj pištolj?“, pitala je Rejven, vireći preko Lukasovog ramena.
Zabavljena situacijom, Kajli je uzela svoju odeću i pošla da se presvuče u Lukovu sobu.
Zaintrigirana svim Lukovim prijateljima o kojima je tek nedavno išta čula, bila je apsolutno
fascinirana dok ih je posmatrala na okupu. Među njima je postojala prirodna bliskost, neka vrsta
ortakluka koja joj je delovala veoma posebno. Pomislila je kako su zajedno prošli kroz mnogo
bitki i prevrata.
Kajli se i sama osećala prihvaćenom u toj bliskosti, to ju je ushićavalo i ganulo u isto
vreme. Imala je par prijateljstava tokom života, ali to što je s takvom spremnošću prihvaćena u
Lukasov krug prijatelja, bilo je nešto što je svim srcem cenila.
Budućnost joj je zaista delovala svetlo.
Samo da preguraju ovu jednu noć.
Vratila se u svoju sobu da bi se pridružila ostalima koji su opušteno sedeli ko je gde stigao
i tiho razgovarali. Razdelili su oružje, a Lukas, Džoš i Rejven su pištolje smestili iza leđa i sakrili
ih džemperima. Tedi je, kao i Zak, nosila futrolu na članku noge. Kajli je spremno prihvatila
automatski pištolj koji joj je pružio Lukas, zadovoljna što ovi muškarci - čak i uz Lukasovu
galantnost i Zakovu očiglednu zaštitničku prirodu - tretiraju žene u svom životu kao sposobne i
sebi jednake.
„Pročitao sam da si postala takmičarka u streljaštvu”, rekao joj je Lukas s osmehom.
Kajli je proverila svoj pištolj i smestila ga za pojas svojih pantalona na leđima,
uzvraćajući mu osmehom. „Jesi li? Pa, lepo je znati da ta štampa iz samoposluge vredi nečemu.”
Nasmejao se i on njoj. „Zapravo, pisalo je u časopisu People. O takmičenju koje si
osvojila u Kaliforniji.”
„Na to sam i zaboravila.”
Odmahnuo je glavom, a zatim pogledao u Džoša koji se naslonio na nisku komodu.
„Koliko je još gostiju bilo dole kad ste otišli?”
 „Samo nekoliko. A kako mi je delovalo, princeza Zamara planira da u potpunosti
zaokupira Rouma kad odu u sobu.
„Nadajmo se da će imati uspeha u tome”, promrmljala je Rejven.
Lukas je klimnuo glavom, a zatim kazao: „Podelimo se u timove. Zak, ti i Tedi idite u
prizemlje. Džoš i Rejven mogu da preuzmu drugi sprat, a Kajli i ja ćemo ostati na ovom.”
„Koliko je tačno sve ovo legalno?”, Kajli je poželela da zna.
„Ne baš”, rekao joj je veselo Džoš. „Ako bi ovde pronašli Zaka i Tedi, Roum bi mogao da
ih tuži za provalu. Svi mi ostali smo ovde po pozivnici, ali teško da smo pozvani da pretražujemo
kuću. Ako bi nas uhvatili, delovali bismo prokleto sumnjivo. Ipak, ako pronađemo masku i ostale
ukradene stvari, to će biti dovoljno da policija ovde stigne legalno, s nalogom za pretres. Što se
pištolja tiče, u redu smo jer svi posedujemo dozvole za nošenje...”
„Ja je nemam“, rekla je Kajli prekidajući ga.
„Da, imaš je”, rekao joj je Zak. „Kod mene je tvoja dozvola ako te iko išta pita.”
Zurila je u njega. “Ti misliš na sve.”
Ozbiljnim tonom Tedi je rekla: „Odlično je savladao umetnost falsifikovanja.”
„U Džošovo ime odbijam tu napomenu”, blago je kazao Zak.
„Mene u to ne mešaj”, zahtevao je Džoš. „Svi znaju da sam uzoran građanin.”
Kajli ga je pogledala, razuzdanog i opasnog u tamnoj odeći, i iznenada se nasmejala.
Rejven joj je uzvratila osmehom. „Znam. Ni ja još nisam shvatila da li su komandosi u
srcu ili desetogodišnjaci.”
„Pazi ko se javlja za reč”, detinjasto joj je uzvratio Džoš.
Kajli je pomislila kako sve ovo izgleda kao da niko od njih nema kod sebe oružje, niti
čeka da pretraži tuđu kuću usred noći. Kao da opasnost nije svuda oko njih. Bili su šest prijatelja
koji opušteno razgovaraju.
U tom trenutku je shvatila zašto Hejgen regrutuje ove ljude i lukavo koristi sve njihove
talente.
Bio bi budala da to ne radi.

***

Kuća je bila tiha kad su se išunjali iz sobe i krenuli svako svojim smerom. Tu i tamo je
bila pokoja lampa da im nežno osvetli put, a svako od njih je imao malu baterijsku lampu koju je
Zak sa sobom doneo u svojoj dobro opremljenoj torbi.
Bila je to velika kuća. Tiho se krećući, šapućući samo kad je bilo neophodno, Kajli i
Lukas su pažljivo pretraživali. Naravno, sobe su bile isključene iz pretrage zbog gostiju koji su
spavali, ali je bilo mnoštvo drugih prostorija. Saloni, dnevne sobe, nebrojeni ormani i ostave,
udubljenja i skladišta. To je potrajalo jer su morali sve da istraže i da pritom ostanu veoma tihi.
Kada su stigli skoro do pola sprata, Kajli je shvatila da je nešto muči, neka ideja u dnu
mozga, i napokon je spoznala da je stvar u jednom odeljku porodične istorije Roumovih koju je
pročitala.
„Moram ponovo da bacim pogled na knjigu”, prošaputala je. „Čini mi se da mi je nešto
promaklo.”
Lukas je pretraživao ormar pun posteljine i bacio pogled na nju, zabrinuto. „Samo budi
pažljiva, važi, ljubavi?”
Propela se na prste da ga poljubi u obraz. „Biću u svojoj sobi. Vraćam se za tren.” Nestala
je iza ugla u tamnom hodniku.
Lukas je pogledao za njom, zatim bacio pogled na svoj sat i nastavio da pretražuje. Za sat
vremena sviće; ponestaje im vremena.
U zamračenoj sobi Kajli je pronašla knjigu i prinela je prozoru potpomažući se
mesečinom dok je hitro okretala stranice. Nešto... Šta je to bilo? Stajala je držeći knjigu i
razmišljala zagledana negde kroz prozor. Zatim se namrštila i ponovo bacila pogled na ispisane
redove. Polako je prstom prelazila preko grba Roumovih, ugraviranog na prvoj stranici. Ukrasno
slovo R, okruženo sa nekoliko duplo postavljenih kutija.
Prstima koji su drhtali od uzbuđenja zbog iznenadnog otkrića, okrenula je stranicu da
pročita stihove koje je napisao neki od Roumovih predaka. Ovaj put ih je čitala veoma pažljivo.

Oko umetnika može zamisliti

Srce ljubavnika može osetiti

Ali retki uspeju verovati

Da se snovi mogu ostvariti.

Možete pronaći ljubav u Parizu

Čak i deliti bogatstvo Roumovih

Ali je nikada imati nećete

Dok zlatnu kupolu prstima ne pipnete.

Kajli je lagano podigla pogled i zagledala se kroz prozor. Mogla je u daljini da vidi
mračni oblik lavirinta, i u njegovom središtu, okupanu u mesečini, kupolu senice. Zlatna svetlost
unutar nje, upaljena tokom večernjih i noćnih sati, činila je da malena konstrukcija sija zlatnom
svetlošću.
„Zlatna kupola”, prošaputala je. Moralo je to da bude to. Roumov grb je bio inicijal
unutar lavirinta, i to je moralo da bude mesto gde se može dodirnuti bogatstvo Roumovih.
Roumov skriveni sef nije bio uopšte u kući - bio je sakriven negde u senici ili ispod nje!
Čim je poskočila da brzo to saopšti Lukasu, Kajli je počela da okleva. Šta ako nije u
pravu? Izgubili bi puno vremena ako bi oboje otišli u lavirint. Ali ako ga ona na brzinu prva
pregleda... Uostalom, ko je bolje poznavao tu senicu od nje?
I Rouma.
Kajli je zagrizla usnu osećajući iznenadnu neodlučnost, a onda je odložila knjigu i
požurila da izađe iz sobe. Rejven je izmilila iz senki s drugog sprata gledajući je upitno.
„Pošla sam da proverim senicu”, Kajli je prošaputala nezaustavljajući se.
Rejven se blago namrštila na te reči, a zatim se okrenula da pronađe Džoša.
Kajli nije zaboravila na čuvare i pse raštrkane po imanju, ali se oslonila na svoju
sposobnost da pređe preko terase i uđe u lavirint, a da je ne primete. Čekala je kraj balkonskih
vrata par minuta gledajući kako se dva čuvara napolju mimoilaze. Sačekala je da još malo
odmaknu, i tiho uronila u noć.
Stigla je do lavirinta neopaženo i hitro se kretala poznatim stazama. Nije joj smetala
visoka, tamna ograda, kao ni mračne senke koje je bacala mesečina.
Senica ju je toplo dočekala u središte lavirinta svojim blagim osvetljenjem i zakoračila je
unutra. A sad... gde? Polako je proučavala strukturu baštenskog paviljona, veoma pažljivo. Nije
bilo plafona; grede koje su pridržavale kupolu senice su bile ogoljene i okrečene u belu boju.
Dorski stubovi su bili uski, svaki ukrašen sa ornamentom slova R; pod je delovao kao da je od
betona. Klupe su bile tanko postavljene i imale su vretenaste nogare.
To je moralo da se nalazi u podu.
A negde sigurno postoji nekakav prekidač. Kajli se lagano osvrtala oko sebe, u punom
krugu, a zatim je svojim tananim prstima počela da opipava stubove i grede.

***

Džoš i Rejven su pronašli Lukasa na trećem spratu dok je izlazio iz Kajline sobe s
napetim izrazom lica. „Da li ste je videli?”, upitao ih je šapatom.
„Rekla mi je da ide do senice“, meko je uzvratila Rejven. „Mislim da ima dosta dobru
ideju da se tamo nalazi skriveno mesto.”
Lukas je tiho opsovao. „Ne bi trebalo sama...”
Zak i Tedi su im se u tišini približavali hodnikom. „Neko je pre minut prešao preko
terase”, kazao im je Zak. „Muškarac.”
Voki-toki koji mu je visio s boka je tiho zazujao.
Sa svoje odlične pozicije za nadgledanje, Kelsi je neprekidno zurio u kuću. Opsovao je
iznervirano kad je shvatio da mu mesec baca senku, ali je i dalje dosta jasno uspevao da vidi sve.
Sistematično je proučavao svaki prozor na svakom spratu vile, proveravao gde se nalaze čuvari u
kom trenutku, i bacao pogled na osvetljenu senicu.
Zatim se ukočio. „Dole se nešto dešava”, tiho je izjavio u mikrofon.
„Šta to?”, upitao ga je Hejgen.
„Ne znam. Neko se pomera. Prokleti ugao mi zaklanja vidik!” Namestio je ponovo
dvogled i naslonio se malo u stranu. „To je Kajli. Pretražuje senicu.”
„Šta?”
„Čekaj malo. Jedva mogu da je vidim. Ali siguran sam da to radi.” U tom trenutku je
ulovio odsjaj još nečeg, nekog malenog, sjajnog predmeta u nečijoj ruci u središtu lavirinta.
Psujući sad već naglas, Kelsi je dohvatio voki-toki.

***

„Tražiš nešto, draga moja?

Kajli se polako okrenula, s mukom se trudeći da zadrži bezizražajan izraz lica. Prvo što je
ugledala je bio opasan crni revolver u mirnoj ruci Martina Rouma. A kad mu je videla izraz lica,
kada je zakoračio u senicu, osetila je kako joj hladnoća prožima kosti.
Lice mu je bilo nepomično, smireno. Ali se video trzaj u uglu njegovog desnog oka, i
same oči su mu izgledale neprirodno sjajno. Podrugljivo.
“Ja... izgubila sam prsten”, na kraju je rekla.
„Kupiću ti drugi”, kazao joj je tešeći je.
Potpuno svesna težine svog pištolja za leđima, Kajli se nije trudila da ga dohvati. To joj je
bio kec u rukavu, sve što je imala, njena poslednja nada.
„Ne želim od tebe prsten, Martine. Ne želim ništa od tebe”, očajnički se trudila da joj glas
zvuči ravno i smireno.
„Pošto ćemo uskoro biti venčani”, rekao joj je istim onim zlokobnim tihim glasom,
„pokazaću ti moju tajnu. Kao majka mog sina, ti ćeš na to polagati sva prava.”
Kajli je progutala knedlu. „Martine, zašto imaš pištolj u ruci? Plašiš me.”
„Žao mi je, draga, ali zaista ne mogu da dozvolim da mi tvoj ljubavnik pokrade blago.
Znaš, to je uostalom ono za čim on traga. Pretraživao je kuću. Naravno, ti nisi bila s njim. Znao
sam da nećeš biti. Znao sam da ćeš biti ovde. Tu gde i pripadaju sva moja novostečena blaga.
Držaću te ovde neko vreme, a onda će on otići.”
„Ne”, nežno mu je rekla. “Neće.”
„Naravno da hoće. Onda ćemo se ti i ja venčati i ti ćeš mi podariti naslednika. Moj sestrić
Filip ničemu ne vredi, to sam shvatio; ne zaslužuje da poseduje sva moja blaga. Ali naš sin će to
zaslužiti.”
„Oženi Zamaru”, molila ga je Kajli, pokušavajući da kupi vreme.
“Ona je jalova”, odgovorio joj je Roum. Vilica mu se stegla. „Šteta. Inače bih je oženio.
Na neki način je potomak moje porodice. Ali sam uspeo da dobavim njen lekarski karton i saznao
sam istinu. Zaista je trebalo sama to da mi kaže. Ne podnosim prevaru.”
Sleđena, Kajli se pitala kako da urazumi ovog ludaka.
Pogledao ju je ozbiljno. „Usrećiću te ja, draga moja, veruj mi.”
„A šta će biti sa Zamarom?”, prošaputala je Kajli.
Njegova vilica se ponovo stegla. „Ona će morati da ode.”
Kajli se nije usuđivala da više priča o tome; videla je kakva se bitka odvija u njegovom
poludelom umu, taj užasni sukob interesa. Smireno je kazala: „Ja ću se udati za Luka, Martine.”
„Neće moći da te nađe”, kazao joj je Roum, potpuno ubeđen u svoje reči. Slobodnu ruku
je zavukao u džep sakoa i iz njega izvadio ključ. Zakoračivši u stranu, ispružio je ruku i umetnuo
ključ u ornamentisano slovo R na jednom od stubova; Kajli je otkrila tu ključaonicu par trenutaka
pre nego što joj se on obratio.
Zarobljena pod mračnim pogledom koji nikada nije sišao s nje, pištoljem koji nije ni na
tren podrhtavao, Kajli je bila bespomoćna.
Roum je okrenuo ključ i automatski se začula tiha buka. Čitava senica se pomerila, klizeći
lagano u stranu. „Moj deda je ovo konstruisao”, rekao joj je ljubaznim tonom. „Naravno, ja sam
je obnovio pre mnogo godina. Savršeno mesto za čuvanje mog blaga, zar ne, draga?”
Kajli je pogledala u podnožje senice, odakle su sad vodile stepenice ka tamnoj pećini u
zemlji. „Ja dole neću da silazim”, čvrsto je rekla.
Roum se nasmešio. „Naravno da hoćeš. Ili želiš da se vratim u kuću i ubijem tvog
ljubavnika?”
„Roume!”
Kajli se instinktivno bacila u stranu, bez obzira na to što je Roum zavitlao pištoljem i
opalio. Eksplozija metka je bila užasavajuće glasna, momentalno praćena udaljenim lavežom
pasa, a par sekundi kasnije, još jednim pucnjem.
Roum, teturajući se na ivici stepenica, uhvatio se za svoju ranjenu ruku ispustivši krik,
dok mu je pištolj pao na pod senice. Gubeći ravnotežu, nagnuo se napred, a zatim otkotrljao niz
stepenice pravo u tamu.
Lukas se, prebledeo skroz, nagnuo preko ograde senice i čvrsto zgrabio Kajli u naručje.
„Jesi li dobro?”, upitao je promuklim glasom.
Kajli je bila svesna drugih glasova, trčanja i vike Roumovih čuvara, ali je sva njena
pažnja bila na njemu. „Dobro sam”, prošaputala je. Zatim, podižući lice s njegovih grudi, besno
ga je pogledala u oči. „Gde si ti do sada, dođavola?”
Jednako besno joj je odgovorio, „Drugi put, dođavola, ima da mi kažeš šta planiraš!”
Glasan smeh joj se oteo iz grla, i Kajli mu se bacila oko vrata. „Drugi put”, obećala mu je
smrtno ozbiljna.

Sunce je već uveliko bilo na nebu. Gosti Martina Rouma su milili oko kuće, zbunjeni i
znatiželjni jer im državni šerifi nisu dozvoljavali prilaz. Unutar lavirinta bilo je još mnogo
državnih službenika koji su ulazili i izlazili iz sefa, noseći neprocenjive dragulje, slike i ostala
umetnička dela da bi mogli da ih popišu.
Okruglasti niski čovečuljak je nadgledao čitavu operaciju zaustavivši se samo na tren da
kaže Zaku i Tedi: “Vi niste ovde.”
„Naravno da nismo”, smireno mu je odgovorio Zak.
Hejgen je klimnuo glavom, a zatim odlučno pogledao u ostalih četvoro ljudi koji su se
odmarali u senici. „Moraćemo da popričamo o vašim izjavama”, rekao im je.
Džoš ga je lenjo upitao: „Šta tu ima da se priča? Mi smo ovde samo gosti. Roum je, lud
od ljubomore, rešio da kidnapuje Kajli preteći joj pištoljem. Luku je nedostajala njegova
verenica, krenuo je da je traži, i stigao taman na vreme da zaustavi Rouma. Ima dozvolu za
nošenje skrivenog oružja. Usput, mi zaista nemamo pojma zašto je Roum krio sve te stvari i slike
ispod svog baštenskog paviljona. Ali je srećna okolnost da je Luk naišao na vreme, pre nego što
je Roum uspeo da zaključa Kajli unutra sa svim tim dragocenostima.”
Hejgen je začkiljio gledajući ga na tren, a zatim klimnuo glavom. „I svi ćete to
posvedočiti?”
„Tako će svedočiti Luk, naravno. I Kajli. Mi ostali nemamo šta da kažemo. Izašli smo iz
kuće kad je počela gužva.”
„Izvrsno!” Hejgen se vratio svom nadgledanju izgledajući poput veselog heruvima.
„Džoše...”
„Vreme je da se predstaviš javnosti, Luk. Uz sve svoje istraživačke sposobnosti koje si
nebrojeno puta dokazao tokom prethodnih godina, zaista, više nema potrebe da se kriješ iza
scene.”
Lukas mu je ljubazno odgovorio: „I pretpostavljam da ti nikad nije palo na pamet da ću
svedočenjem dospeti na naslovne stranice časopisa koje će Kajlin otac nesumnjivo čitati?”
Džoš se namrštio. “Ne, to mi nije palo ni na kraj pameti.”
Lukas mu je odgovorio nešto bezobrazno.
Kajli se nasmejala. „Uživam u ovome.” S osmehom je pogledala svog budućeg muža. „A
taj tvoj pucanj je bio stvarno poseban - pogodio si ga u ruku u kojoj je držao pištolj!”
„Čelični živci”, dobacio je Džoš.
Lukas ga je presekao pogledom. „Moji živci su bili iskidani na trake, i ti to dobro znaš!
Samo sam imao sreće. To je sve.” Slušao ih je kako se naglas smeju glumeći da ga to vređa, a
onda je gestom pozvao Kelsija ka sebi.
„Heroju, šta želiš od mene?”
„Kelsi, imali smo burnu noć. Ne preteruj.”
Cereći se, Kelsi je rekao: „Dobro de! Jesi li hteo nešto drugo da mi kažeš?”
„Maska.”
„Nije sa ostalim dragocenostima.”
„Znam.” Shvativši da ga gleda zbunjen par očiju, Lukas je ogorčeno nastavio: „Gledali
smo u tu prokletinju od kad smo stigli ovde.”
 „Gde je ona?”, zapitao je Kelsi.
„Pođi za mnom, pokazaću ti.” Lukas ga je izveo iz lavirinta, držeći čvrsto Kajli za ruku.
Pratili su ih Džoš i Rejven, Zak i Tedi, i Kelsi i Hejgen.
„Obožavam paradu”, promrmljao je Kelsi za sebe.
Kad su prošli pored ostalih okupljenih gostiju, Lukas ih je poveo do sobe sa trofejima
zaustavivši se ispred zida na kom su bile nebrojene maske afiričkih plemena.
Podižući pogled ka zidu, Kajli je s nevericom upitala: „Hoćeš da kažeš da ju je zakačio za
zid da je svi vide?”
„Što da ne? Niko je od nas nije prepoznao.”
„Ti jesi”, podsetila ga je.
„Da, ali tek na kraju. Nakon što si sinoć otišla od mene, počeo sam da mozgam o toj
maski. Bila je simbol moći, pa je imalo smisla da će je Roum smestiti negde blizu - i bila je
svakako nešto što bi želeo često da gleda. Bilo mi je neverovatno da će je staviti s ostalim
dragocenostima, da zauvek ostane skrivena. Tako da je morala da bude ovde.”
„Koja od ovih je ta?”, upitao ga je Džoš.
Zak, jedini od njih koji je video sliku maske, pokazao im je glavom. „Pokušaj s onom u
sredini.”
Lukas ju je skinuo sa zida, i svi su mogli da je vide. Maska je bila prekrivena tamnim
lepljivim materijalom, da liči na ostale maske oko nje, ali je pozadi od čistog zlata.
 IX

Kajli je stajala zagledana u Pacifik smeškajući se. Volela je ovo mesto. Kuća je stajala
iznad litica u državi Oregon kao da je tu pripadala, i bilo je to predivno mesto da se provede
medeni mesec. Gledala je u zlatnu burmu na svojoj ruci, i osmeh joj je još jače srećom obasjao
lice.
Snažne ruke su je obuhvatile otpozadi, i Lukas je naslonio bradu na vrh glave svoje
supruge. „Još uvek je rano”, promrmljao je.
„Mislila sam da ćeš se vratiti da spavaš nakon što sam se javio na zvonjavu telefona. Šta
je Džoš imao da saopšti?” upitala je.
Lukas se nasmejao. „Zapravo, ništa bitno. Samo je rekao da ne bi bilo u redu da nam
nešto ne prekine medeni mesec. Rejferti i Sara su za sad jedini koji su to uspeli da izvedu
potpuno sami.”
„Zato je zvao?”
„Samo zato. Sećaš se kad sam ti pričao kako smo prekinuli njihov medeni mesec zbog
problema u Kadeiri? Mislim da se samo sveti zbog toga.”
Kajli se nasmejala.
On se nasmešio zbog tog zvuka. „Da li se osećaš bolje sad kad znaš da će Roum dobijati
tretman koji mu je potreban?”
„Mnogo bolje. Nisam mogla, a da ga ne sažaljevam, posebno kad je princeza Zamara
samo prozujala pored njega dok su mu bolničari previjali ruku.”
„Misliš na reči koje mu je uputila pri rastanku?”
„Pa”, Kajli je rekla podrugljivo, “’ćao, dušo’ mi je zvučalo malo previše hladnokrvno.”
„Jeste, baš hladnokrvno”, Luk se prisećao. “Dobro je da šerifi nisu pali na njene trikove.
Možda nije imala nikakve veze sa krađom umetnina, ali je svakako ohrabrivala Rouma da se
dočepa te maske.”
„Misleći da će joj to pomoći da ga zauvek drži u šaci”, složila se Kajli. „Doduše, to joj se
osvetilo. S tolikim žarom ga je ubedila da je potomak velike i drevne loze vladalaca, da je rešio
da očuva svoja ’blaga’ i porodično ime po svaku cenu. Postao je toliko paranoičan štiteći blago
da je ona izgubila kontrolu nad njim.”
„Da li si čula šta je vikala šerifima dok su je odvlačili sa imanja?”, upitao je Luk.
„Govorila je kako je pokušala da odvrati Martina da kupi ukradene umetnine? Da, čula
sam. Koristila je vrlo živopisan rečnik, zar ne? Verovatno im je govorila istinu. Što se nje ticalo,
Martin je bio više nego dovoljno bogat; nije morala da brine za buduće generacije. A to što je
rešio da te dragocenosti čuva na imanju ju je verovatno još više potreslo. Vrlo dobro je znala da
je u toku potraga za tim ukradenim stvarima, kao i da je on verovatno na listi osumnjičenih.”
„Rekao bih da ima dobre instinkte , ozbiljno se složio Lukas.
Osmeh joj se još jače raširio. „Pa, u svakom slučaju, lepo od Martina što se slomio i
priznao, da ne moramo da čekamo do suđenja da svedočimo. Naše izjave su glasno odjeknule po
štampi.”
„Dovoljno glasno da ih tvoj otac primeti, u svakom slučaju. Da li sam dobro čuo da ti se
izvinjavao na venčanju?”
„Jesi. Za divno čudo.”
Lukas ju je nežno okrenuo ka sebi i zagledao se u nju. Čuo je, u njenom smirenom glasu,
glas deteta koje je toliko očajnički žudelo za mrvom pažnje pre mnogo godina - ali je nikada nije
dobilo. „Vreme će promeniti sve, ljubavi. Možda se oni nikad ne promene, a možda se i
promene.”
Kajli ga je zagrlila rukama oko vrata, smeškajući se. „Znam. Ali to mi sad više nije toliko
važno. Ti si mi pružio mnogo više nego što sam ikada očekivala.”
„Volim te”, rekao joj je ljubeći je nežno dok se želja u njemu budila.
Negde između prozora i kreveta spali su bademantili s njih i zlatno jutarnje sunce ih je
pozdravilo svojom dobrodošlicom.
Osećajući se neverovatno voljeno i željeno, Kajli se smešila svom čoveku. Otvarala je
usne pred njegovim, poluzatvorenih očiju koje su izgledale prelepo i sanjalački dok su ga gledale.
Potreba da ga dodiruje je bila snažna i neprestana, i ona je drage volje udovoljavala toj svojoj
želji. Rukama mu je mazila ramena, lagano se krećući niz kičmu i dodirujući mu nežno rebra.
Jednu svilenkastu nogu je lagano spuštala dok mu nije glatko i nežno dodirivala kuk.
Napokon je uspeo da podigne glavu, teško dišući, kad su im se pogledi sreli u požaru
strasti. Osetio je kako jedna njena ruka klizi preko njegovog grudnog koša, dok mu drugom grli
leđa. Usne su joj natekle, crvene i drhtave, grudi su joj se nadimale sve brže sa svakim kratkim
udahom. Gledala je u njega, shvatio je, pomerala se pod njim, kao da je on sve što je ikada želela
od života, sve o čemu je ikada maštala.
Ali ovaj put u njenom divnom pogledu nije bilo fantaziranja o nekakvom izmaštanom
božanstvu. Nije bilo odsjaja lažne zlatne prašine. Ni labavog pijedestala. Samo duboka i trajna
ljubav prema čoveku kog je odabrala.
Tada je shvatio da bi opet izdržao svih deset otupljujućih godina ako bi mu na kraju bio
obećan pogled kojim ga sad gleda. Sve - sav bol i sumnje u sebe, ogorčenost i bes, usamljenost -
svako grozno osećanje koje je osetio u poslednjoj deceniji je potpuno vredelo svega ovoga.
„Luk, volim te.”
Gotovo da je jedva podnosio osećanja u sebi, žestoka, oštra i divlja. I koliko god toga da
je osećao u srcu, sada je želja vladala njegovim telom. Odbacio je svu samokontrolu, koju je
inače teško zadržavao kraj nje, ali je želeo da uživa lagano jer nikad nije mogao da je se zasiti.
Toliko je mnogo voleo i toliko mu je bila potrebna. Rukama je grlio njeno oblo telo, obuhvatajući
usnama čvrst, pulsirajući vrh dojke. Njen tihi jecaj zadovoljstva je pojačao njegovu želju, ali je
uspeo da nađe još mrvu samokontrole i grčevito se držao za nju.
Usnama je istraživao udolinu između njenih grudi, lagano joj se spuštajući niz drhtavi
stomak. Zabio je svoj vreli jezik u njen pupak, i osetio kad se snažno trznula i ispustila jedva
čujan zvuk. Rukama je klizio po njenim vitkim nogama, nežno mazeći satenski meku kožu,
fasciniran njenim toplim telom, i konačno vraćajući svoje ruke ispod njenih kukova. Poljubio joj
je osetljiva udubljenja iznad obe noge.
Osećao je nemirnu vrelinu njenog tela, slušao kako mu šapuće nežne i umirujuće reči uz
obraz dok je prstima tražio klizavo, vrelo središte njene želje. Kajli je nežno zastenjala kad ga je
našao, dodirom poslavši talase zadovoljstva kroz čitavo njeno telo koje se izvilo reagujući naglo i
bespomoćno.
Mogla je da oseti kako joj usnama dodiruje butine, mazeći ih, približavajući se sve više
prstima koji su je slatko mučili. Noge su počele da joj se tresu, i u centru stomaka je osetila
vrelinu koja ju je žarila, budila sva njena čula toliko da je osećala preslatki bol. Poželela je da
vrisne, da ispusti nekakav divljački krik želje, zadovoljstva i agonije. I jeste uzviknula nežno
kada je osetila kako joj usnama dodiruje bolno mesto. Jecala je jedva čujno dok su joj se nervi
kidali na pola, a vazduh nestao iz pluća, ostavljajući je da se bori za svaki udah.
Osetila je taj prekrasni, dobro poznati osećaj, kao da se snažno istegla, na ivici da se
razbije na komade dok joj je srce ludo tuklo u grudima preteći da izbije napolje. Sva njena svest
je bila fokusirana isključivo na njega, na to što joj je radio, i da je mogla da smisli reči i da ih
izgovori, pitala bi ga zašto joj sve to radi, zašto je ovako muči?
Ali nije mogla da pusti glas, nije bilo reči, i molba u njenom umu postala je očajnička,
rastuća agonija. Nemimo je okretala glavu po jastuku, a disanje joj je bilo plitko i isprekidano.
Primitivni zvuci su izlazili iz njenog grla, nerazgovetni i bolni. Mislila je da ne može više da
podnese; čitavo telo joj se bunilo protiv te slatke torture, izvijajući se divlje, a srce ju je gušilo u
grudima svojim besomučnim lupanjem.
Napokon se pomerio, legao na nju sa napetim izrazom lica i plamtećim očima, a svaki
mišić mu je drhtao i stezao se naizmenično. Strastveno je ljubeći, šaputao joj je promuklo reči
ljubavi.
Njegova samokontrola se raspršila u komadiće, i spojio je svoje telo s njenim u jednom
iznenadnom zamahu. Kajli je vrisnula, oči su joj se raširile, a u njoj nije bilo svesti ni za šta drugo
osim za čisto zadovoljstvo koje je osećala zato što je napokon bio u njoj. Sada je praznina bila
popunjena, a bol delimično zadovoljen. Ljuljala se pod njim približavajući ga svojim nogama i
rukama, osećajući kako im srca kucaju zajedno.
Telo joj se prilagođavalo, širilo do granica mogućeg, da dohvati nešto skoro neuhvatljivo.
Ali, bilo je tu, i ona je to znala, znala je da je Luk može odvesti u neslućene visine. I držala se
njega, preklinjući ga bez glasa, a praznina u njoj se punila... i punila... dok iznenada nije pukla u
neopisivoj eksploziji čula koja je nadjačavala njeno zadovoljstvo. Čitavo telo joj se treslo, vrelina
joj je žarila i telo i dušu, a njen vrisak je bio zvuk čistog ushićenja.
Lukas je grubo zastenjao kad je osetio kako njeno telo pulsira oko njega. Leteo je ka
zadovoljenju. Duboko se zakopao u njoj, a vreli, beli potoci njegove želje su krenuli da
eksplodiraju u apsolutnoj ekstazi.

***

Ležeći ošamućeno na njegovom boku, Kajli se iznenada setila Zamarinog saveta kako da
zadrži muškarca. Blago se smejuljeći, rešila je da neće smetati da to pokuša. Takvo saznanje ne
treba da propada; to bi bio pravi zločin. A zašto i da ne pokuša? Možda kasnije. Kad bude imala
snage da se pomeri.
„Zbog čega se smeješ, ljubavi?”, promrmljao je.
„O, ni zbog čega!” Uostalom, u tome nema ničeg pogrešnog. Da zavodiš ljubljenog i
voljenog muža. Apsolutno ničeg pogrešnog.
Lukas je podigao glavu i proučavao njen osmeh. „Kad si se ti pretvorila u Mona Lizu?”
“Ne znam o čemu pričaš.” Ali je i ona osećala osmeh na svom licu.
„Taj osmeh.” Podrugljivo se pravio da je nervozan. „Sad mi je jasno zašto taj osmeh
vekovima fascinira ljude. Delimično je zao, dođavola!”
„Pričinjavaju ti se stvari.”
„Nije istina. Smislila si neki pakleni plan, ženo moja. Znam da jesi. Šta si to planirala?”
„Ama baš ništa, dragi!”
Ali naravno da jeste. I kasnije te noći, posle večere uz sveće i nakon što je zavodljiva
spavaćica pala na pod bez mnogo šanse za zavođenje, pokazala mu je tačno na šta je mislila.
„Delimično zlo”, uspeo je da prozbori isceđenim, pomalo ošamućenim glasom usred noći.
„Moraću da se zahvalim princezi Zamari.”

Naravno, morala je to da mu objasni.

Kasnije.
 Epilog

Kelsi je s oprezom pogledao svog šefa dok je ulazio u kancelariju. „Želeo si da me vidiš?”
„Imam zadatak za tebe, moj dečače”, Hejgen mu je razdragano odgovorio.
Smeštajući se udobno u fotelju za stranke, Kelsi se namrštio. „Ne znam, šefe. Postao si
previše dobar ljubavni posrednik za moj ukus. Nisam ni izbliza spreman da se ženim.”
Hejgen je zurio u njega s povređenim izrazom na licu. „Da li stvarno misliš da bih
namerno izgubio svog najboljeg agenta?”
„Namera”, kazao je Kelsi, „s tim ima vrlo malo veze. Češće si pogađao pravo u centar
slučajno nego s namerom.”
„Neće mi se više ponoviti”, rekao je Hejgen nedvosmisleno.
„Bolje da ne iskušavamo sudbinu”, molio ga je Kelsi. „Bez ženskih partnera ovaj put,
važi? Nemoj da me šalješ na tropsko ostrvo, ili negde na kraj sveta, ili na izolovano imanje, čak
ni u neki veliki grad. Mislim da sam sve pokrio.”
Hejgen je samo zurio u njega.
„Nisam spreman da se ženim”, ponovio mu je isto Kelsi.
„Ovog puta ćeš raditi s Derekom.”
Kelsi je trepnuo od iznenađenja. „Derekom? Tvojim odmetnikom Derekom? Čovekom
koji ne veruje jednoj jedinoj reči koju mu kažeš? Čovekom koji koristi oružje? S tim Derekom?”
“S tim Derekom.“
Nakon par trenutaka Kelsi je lagano progovorio: „Sigurno si ga nečim ucenio da prihvati
taj posao.”
„Ima u tome istine. Plus, ne znamo skoro ništa o tome šta se dešava. Vas dvojica ćete
moći da se oslonite samo jedan na drugoga.”
Kelsi je proklinjao svoju znatiželju.
Ali se nagnuo ka Hejgenu da ga sasluša.