Јован Дучић

(Trebinje, 05.02.1871 — Geri, 07.04.1943)

Bibliografija

Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.

Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.
Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.
Pesme (štampa "Davidović"), Beograd, 1908.
Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911.
Sabrana dela, Knj. I—V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko
preduzeće "Narodna prosveta"; (1929-1930).
Knj. I Pesme sunca (1929)
Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)
Knj. III Carski soneti (1930)
Knj. IV Plave legende (1930)
Knj. V Gradovi i himere (1930)
Knj. VI Blago cara Radovana, Beograd, izdanje piščevo, 1932.
Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd,
1940.
Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Ktarine I — Grof Sava
Vladislavić — Raguzinski, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. VII—IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško.
Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad
Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Wikipedia

Поезија
На вежбама: Акорди, Међа, Мрави, Песма жени, човек говори Богу, Поезија
У школи – основна: Поље, Село, Подне, средња: Залазак сунца, Сунцокрети, Јабланови

Сенке по води
(21 песма)

Залазак сунца (1901)

Туробност као основно осећање: нарочито прва строфа и изнемогло сунце, тешка туга
жене.
Далека жена која га не познаје, а чезне за њим – њему је утеха.
Дванаестерерац са цезуром иза 6. слога. Удвојени катрени. Укрштена рима.

У сумраку (1900)
У сумрак је отишао у поље, падао је мрак, наишао је на гробље и капелу. Одатле види село
које тоне у мир и сан. Стаза између гробља и села је вечно будна – људи умиру.
Показује пролазак времена: задњи бледи пламен угашеног дана блеска на западу кад је
отишао у поље. Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. На гробљу и код капеле је кад се у
своду бришу задњи зраци. У селу задњи огњи згасли – ноћ и ту се спава.
Паралела између умирања дана и људи. Туга и мисли злослутне које су лирског субјекта
одвеле у поље.
Контраст између успаваног села и вечно будне стазе.
Тема песме је страшна – смрт увек вреба – мементо мори, али је песма лепа.
Октаве од по два катрена. Дванаестерци, 6+6, укрштена рима.

Падање лишћа (1902)

Врбена – вишегодишња зељаста биљка која се употребљава иу лекарству.
Стрти – 1. тарући, превлачећи чиме преко какве површине уклонити, скинути, отрти што;
трљањем очистити, избрисати. 2. трењем иситнити, стуцати у ситне делиће, у прашак,
сатрти. 3. фиг. уништити, сломити.
Ове две песме су некако очигледно бодлеровске. Као Стрвина – у љубавним тренуцима
размишљање о смрти. Само што је Бодлерова песма испуњена ружним, натуралистичким,
сувише реалистичним сликама, а Дучићева је опет лепа.
Љубав и смрт – ерос и танатос.
Присуство ње, жене. Расположење је суморно, туробно – без сузе у мутном оку. Њен
корак је корак самоће – нечујан и сетан – сви смо ми сами на овом свету. Бесмо тако
тужни. Тиштао их је исти јад без суза и истоветан бол. Срца испуњена страхом. Пољубац
открива ужас људске пролазности – сваки пољубац је смрт једне минуте.
Не постоји Живот другде нег у Смрти – живот не постоји без смрти.
Амбијент – мртве руже и врбене, пада вече, широка, стара река. Мрак болесне ноћи,
платани по врту, језеро прозирно. Све у врту умире мирно – природа, биљке.
Дванаестерци, 6+6, катрени, укрштена рима. Опкорачење.

Акорди (1902)
Слично Војислављева Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе, само што су тамо звукови
израз душе лирског субјекта, а овде су израз постојања, Бића, а лирски субјекат је само
део који доприноси општој песми.
Стих је 5+6. Катрени. Укрштена рима.
Доминантни аудитивни елементи.
Мени се чини – и у претходној песми. Перцепција лирског субјекта не заснива се на
стварности, нити на директном испољавању својих осећања и мисли, већ на нечем мало
апстрактнијем, на слутњи, на неком неодређеном осећању, инстинктивном осећању,
наговештају, предосећању.
Звуци: шуште звезде, певање сфера, вечити шумор из земље и свода (ово ме подсећа на
Борхеса – тачка у којој пева цео универзум), речи лишћа и говор вода, гласи што хује,
језик Бића, шапат ствари, куцање мог срца, исти удари чуше се шумом (звуком, не збиром
дрвећа – шум је са дугосилазним акцентом, а шума са краткосилазним), удар за ударом,
јасно куцну, једнаким ритмом, као мукло звоно; огромно срце зачу се у тмини: удари
мирно, тихо, монотоно.
Његово срце само је део куцања, пулсирања, живота Земље.
Ноћни амбијент.
Звуци и паралелизам између свемира и лирског субјекта.

Вранеш
Шуштање звезда може бити синестезија или персонификација.
Код Питагоре певају сфере. Код Рембоа шуште звезде. Речи лишћа (1908) а говор шума
код Диса (1911). Језик Бића код Хајдегера.
Симболистички елементи:
наслов, музика као основни језик Бића, паралелизам између природе и песника. Песник и
природа можда нису стопљени једно у друго, али деле суштину.
1) психологизација пејзажа;
2) инсистирање на музици
3) симбол – као да је све што видимо израз те дубље истине.
Везан стих, опкорачења су врло необична, постоји напетост између синтаксе и стиха.
Дучић већ почиње да експериментише.
Може се сагледати и као пантеизам.
У песнички дискурс меша филозофски поглед на свет, што ће наследити Миљковић.

Познанство (1902)
Са мутним небом почиње, а завршава се са мутним и сузним очима.
Песма о жени.
Познао је у јесен – када је све очајно журило за мрењем – симболика, слутња. И одређење
времена, а још више одређење осећања. Злослутни шум јесењих вода. По овоме помало
подсећа на Тугу и опомену.
У моју душу њена сен је пала – заволео је, прирмио је у себе.
Она – њена сен је бледа и хладна као месечина. Њен глас је као музика туге, и подсећа га
на прошле јесени. Њен пољубац је тих и леден, мраморан. Одисала је сетан мирис бокора
ружа који доцветава. – опет све у љубави указује на пролазност.
Једанаестерци, 5+6, катрени, укрштена рима.
Једанаестерци су ми лепши, звуче као пулсирање, ближи животу.

Тишина (1903)
Пропланак – невелика чистина, обично на ивици или у средини шуме.
Персонификована Самоћа са великм с. Насликана у заборављеном пределу, пропланак,
речна обала. Тишина и туга.
Самоћа се налази у сенци дрвећа. У вечном ћутању. Бледа. Седи и сања. Огледа лице у
модрилу речном.
Глас – тишина. Подстиче болни уздах тишине. Рефрен патње оде од листа до листа – звук
песме.
Русоовска тема чистог места, чисте природе, неупрљане човеком.
Дванаестерац, 6+6, први стих 7+6, катрени, укрштена рима.

Једне вечери у сутон

Вила која се помиње није натприродно биће (са дугоузлазним акцентом), већ кућа
окружена вртом, изнад града, која служи најчешће као летњиковац.
Раздрт – трпни придев од раздрети односно раздерати – поцепати, искидати или раздрт –
промукао, храпав.
Студен у немој собној полутами – мешање утисака чак три различита чула – додира, звука
и вида.
Опет доминира звук – раздрта небеса, музика кише, хујање ветра око виле, песма о тузи,
ми бесмо неми, говор, исповедање кроз ћутање (и тишина има значење), песма ветрова и
музика кише.
Песма је слика једног тренутка блискости између њих двоје. Тј. као и у претходне две
песме – њему се чини. Опет неки фини, истањени путеви спознаје.
Исто 5+6, укрштена рима, катрени. Опкорачење.

Јабланови (1903)
Шумити – ономатопеја, стварати шум, шуштати, шуморити, брујати, хучати.
Шум – неодређени звук који настаје неправилним титрањем, треперењем звучних таласа
различите дужине и постојаности (изазван раним природним појавама, радом разних
направа и сл.).
Хŷм – мали брег, брежуљак.
Потоњи – будући или последњи.
Стрепња – узнемиреност, страх пред нечим, предосећање опасности.
Комбинација туробности и лепоте у свим његовим песмама.
Запитаност отвара песму. Звук је сада израз или подстицај немира, страха, неизвесности,
стрепње.
Ноћ, далеки и црни хумови пали су на воду која је као олово мирна и сива (тешко), у
мраку – жути месец  контраст боја, светлости и таме.
Хумови који су пали на воду – јабланови који шуме у своду  контраст положаја – доле и
високо горе.
Пали хумови су као олово, вода мирна - јабланови шуме (покрећу се)  контраст
непокретности и покрета.
Лирски субјекат приказује себе у трећој строфи – стоји сам крај мирне воде, ко потоњи
човек, према њему лежи сенка. Завршни стихови откривају осећања – ја се ноћас бојим
себе, и ја стрепим сам од своје сени.
Између лирског субјекта и јабланова успоставља се блага паралела – а то је њихов
положај. И он и јабланови на описаној слици имају исти положај, стоје.
Може да буде израз страха пред спознајом величине свемира или пред својим великим
стремљењима.
Дванаестерци, 6+6, обгрљена рима, катрени. Четврти полустих прве строфе има само три
слога. Остаје нешто недоречено.

Чекање (1903)
Никад се нису срели, а доћи ће тренутак кад ће смрт прекинути чекање.
Дванаестерци, 6+6, катрени, укрштена рима, опкорачење. Чекање и у првој песми, Залазак
сунца, подразумева двоје људи који се никад нису срели.

Повратак (1903)
Мислим да је овде насликао смрт, персонификовану смрт. Не именује је, само је означава
заменицом трећег лица женског рода.
Доћи ће у јесен – јесен као умирање природе код њега је увек везан за смрт или слутњу
смрти или сл.
Дванаестерци, 6+6, катрени, укрштена рима.

Чежња (1901)
Небеса су честа у овим песмама.
Алеја – пут оивичен, омеђен дрвећем, зеленилом и цвећем. Правилан ред дрвећа, обично
поред каквих путева и пролаза.
Архаичка Венус, гола и с погледом пуним жуди. Од вечери до у ноћ. Еротска слика жудње
– И док стидно око у небеса блуди, чежњом дрхћу прса и удови голи.
Паганска љубав сред мртве алеје – Венере и небеса.
Дванаестерци 6+6, укрштена рима, катрени.

Новембар (1901)
Стрњак – стрниште (њива са које је покошено стрно жито), житна стабљика, слама.
Јесење небо оловно и празно – тешко. И у претходној песми небеса су празна. У песми
Једне вечери у сутон су мутна.
Јесен се описује кроз тежину неба, спуштање досадне вечери, реку пореди са болесницом,
скелет врбака – наговештај смрти. Јецај и потмула јека долазе од плача ветрова.
Персонификовани елементи природе. Труо стрњак. Блатњави путеви. Мртва шума (као у
претходној песми мртва алеја, мртва ноћ у Јаблановима).
У послдњем катрену (другој половини целе строфе, коју чини октава) окреће се себи –
учестали поступак. Помиње своју тугу, непознат му је њен извор, разлог њеног постојања.
– И не знам зашто желим да се скријем, и негде плачем дуго, дуго, дуго...
Душевно стање, повезано са стањем природе у новембру, које он одређује као тугу којој
не зна узрок.
Једанаестерац, 5+6, две октаве (а заправо четири катрена), укрштена рима.

Морска врба (1903)

Опет усамљено дрво (Јабланови). Самоћа се подвлачи тако што се помиње и на почетку и
на крају песме. Исти полустих Сама врба стоји са три тачке на крају песме указује на
непроменљивост стања.
Врба је изнад мора и изнад света. Персонификована – са расплетеном косом. Пореди је са
нимфом, која је проклета да постане дрво и да шуми тугу.
Слуша песму гора у зору, и агонију воде увече – трајност, сваки дан слуша. Стоји
непомично тамо где све блуди - и шуми са таласима и ветром. Даје мору коју грану, ветру
који листак – тужно шуми живот кидајући себе тако.
Туга указује да је и усамљена.
Дванаестерци, 6+6, катрени, укрштена рима.
Сат (1903)
Сат је један од ретких предмета присутан у његовим песмама. Помиње се у још једној
песми, сад не знам којој (можда и у Јадранским сонетима).
Ваљда означава пролазност – отицање времена.

Поноћ
Класична митологија и историја, која се ноћу у музеју поново одвија.
Дванаестерци, 6+6, катрени, укрштена рима.

Зашто? (1903)
Обраћање музи – зашто нису чували срце са пепелом милих покојника. Онда нико не би
знао да је плакао. Јер је света, бескрајна и чедна неизговорена туга. Туга која се изразила
само једном тихом тајном сузом.
Мора да је срећна душа која знаде бити свет за себе. Пореди је са звездом баченом међу
друге звезде и светове.
У поређењу – слика брамана који чува урну са остацима својих милих – продор индијске
културе и обичаја.
Дванаестерци, 6+6, катрени, обгрљена рима.

Поезија (1904)
Гомиле што нагле – радни глаголски придев од глагола нагнути, у значењу сагнути,
повити.
С обзиром на наслов, персонификована поезија. Она је бледо тихо девојче што снева.
Дванаестерци, 6+6, сонет, укрштена рима.
Успоставља разлику са другима, чија је песма жена, која по нечистим улицама пева. Она
није за друге, она је за себе – снева, окренута је себи.
Украшава је жутим ружама, а не ђинђувама и тракама – природан украс, а не вештачки.
Не треба да се свиђа сваком.
Не треба да буде утеха другима, већ тужна са сопствених јада.
Равнодушна.
Око њеног тела лебди само прамен тајанствене магле. – магла упућује на умекшавање
линија, нејасност.

Вранеш
Наслов би требало да упућује на то да је то програмска песма.
Мирна и хладна – не бави се толико емоцијама.
Нека врста елитизма (то упућује на класицизам).
Буди сувише тужна – буди сувише заокупљена собом  ларпурлартизам.
Парнас воли скулптуру, а симболизам музику (због апстрактности музика буди
асоцијације, сугестије).
Ипак магловито – није јасно приказано кау у скулптури.
Тумачи кажу да је ово парнасовска песма, али прави заокрет ка симболизму. Жива
скулптура.
У којој мери је израз еротског стида, а колико песничка иновација?
Зимски пастел
Слика сеоске капеле у снегу усред гробља, одсуство звукова. Сказаљка смрзнуто стоји и
показује сат кад је умрло и време.
Дванаестерци, два катрена, парна рима.

Подне (1902)
Слан и модар мирис – синестезија. Уопште меша различите чулне утиске.
Пејзаж па лирски субјекат отвара своју душу.
Пејзаж подразумева острво и сунце изнад њега. На острву шума борова и чемпреса.
Мирис и боја. Горе се огледају у води, која је мирна. Површина мора, па свод изнад вода.
Треперење над песком. Галеб понекад, као светлуцање над водом. Мирис.
Последња два катрена: прво закључак пејзажа: Све је тако тихо. И у својој души
продужено види ово мирно море. Стопљеност лирског субјекта са природом (као у
Акордима).
У овој песми је ангажовао сва чула. Једна синестезија. Свеукупност доживљаја.
Стопљеност лирског субјекта са пејзажом може бити израз његовог душевног стања – и он
је миран као пејзаж пред њим, а може бити и израз свеукупног прожимања постојећег.

Римски сонет (1923)

Гроб на Апији

О Цецилији Метели, жени римског државника Суле. После њене смрти Сула је прекршио
властите законе о ограничењу луксуза да би јој приредио раскошну сахрану.
Цецилија спава већ стотинама година. Њене плачне трепавице ништа више не може да
прене. Лепота је смрти без својих граница... А мокре су очи окренуте другде – гледају
други свет.

Самоћа
Лирски субјекат поред реке у мраку, у ноћи. Не чује се ни река ни птице. Само две-три
звезде на дну свода се виде. Изнад немих вода се диже црн силует. Небеса блесну у часу.
Чудан шум прође. Мирис липа се расу. – све те промене показују пролазак једне душе у
ноћи.
Краћи стихови – десетерци и једанаестерци. Катрени. Обгрљена рима.

Сенке по води
Време и простор нису ограничени – лирски субјекат време и простор доживљава и
приказује нешто слободније. Преко три мора је жена која га никад није видела и која чезне
за њим, а вековима се класична историја и митологија одвијају у музеју, Цецилијине
затворене, мртве очи су још влажне.
Јесењи амбијент, смрт, слутње, спој љубави и смрти.
Однос са природом – свепрожимајући. Лирски субјекат успоставља паралелизам између
себе и природе. Укључена су сва чула.
Музика, небеса, акорди, певање сфера.
Класична историја и митологија – Рим, Венера, Цецилија, баханткиње, Едип, Лаокон,
Ниоба, Марс.
Песме очигледно нису поређане хронолошки.
Мир из Војислављевих песама, неодређена туга такође. Сплет ероса и танатоса из
Бодлерових песама.

Епитет мутно је прилично чест (Црњански). Инсистирање на звуковима такође налазимо и

код Црњанског.

Теме
Комбинација туробности и лепоте у свим његовим песмама. Атмосфера је врло често
суморна и туробна. Дан је болестан, небо мутно,

Дучићеви Јабланови и Ракићева Јасика. Слично је то што овде јабланови шуме у своду
наспрам воде која је оловно мирна, а јасика трепери наспрам остатка природе, који је
обузело мртвило услед оморине. Значење је нешто другачије ипак, јабланови симболизују
стремљење у висине, док јасика симболизује саму животност. Слика је слична.

Новембар – Падање лишћа и Новембар.

Еротски елементи код њега, за разлику од Ракића, везани су за митолошко биће – Венус
(Венеру) и за космичке елементе – јер Венерино стидно око блуди у небеса – Венера,
обузета жудњом, чежњом из наслова, гледа у небо (Чежња).

Мотив чекања је везан за двоје људи који се никада нису срели: Залазак сунца, Чекање.

Музика и звукови – песма Акорди је најзначајнија по том питању. Али шумљење

налазимо и у Јаблановима. У песми Једне вечери у сутон.

Смрт – тема која је вишеструко присутна. У песму У сумраку говори о томе да смрт никад
не спава, својеврсна мементо мори. У Падању лишћа преплиће ерос и танатос, песнички
субјекат у тренуцима љубави размишља о смрти и пролазности. Слична тематика код
Ракића. У песми Повратак он описује долазак персонификоване Смрти као повратак, не
изричући њено име.
Лепота смрти – у Римском сонету. Плачне трепавице мртве Цецилије Метеле.

Време – у песми Сат, време изазива стрепњу и панику ствари. Приказује време које отиче
и са собом односи део по део живота природе.

Самоћа
Персонификована врба у песми Морска врба. Самоћа се истиче и на почетку и на крају
песме. Песма Самоћа показује самоћу лирског субјекта у ноћи поред реке.

Музеј – у просторији музеја историја ноћу оживљава.

Аутореференцијалност – исказивање стваралачке самосвести. У песми Зашто? он се

обраћа музи, и пита се зашто није могао за себе да чува тугу због оних које је изгубио, већ
је морао да је стави у песме. Јер туга која се изговори више није света и чедна, и коју
оксврњују и грдња и хвала. Жали за чистом тугом, која се ни са ким не дели.
Песма Поезија – истиче да поезија треба да буде мирна и хладна, чиста. Не треба да се
украшава вештачким материјалима, већ само цвећем, природом. Око њеног тела лебди
само прамен тајанствене магле. – магла упућује на умекшавање линија, нејасност.
Вранеш
Наслов би требало да упућује на то да је то програмска песма.
Мирна и хладна – не бави се толико емоцијама.
Нека врста елитизма (то упућује на класицизам).
Буди сувише тужна – буди сувише заокупљена собом  ларпурлартизам.
Парнас воли скулптуру, а симболизам музику (због апстрактности музика буди
асоцијације, сугестије).
Ипак магловито – није јасно приказано кау у скулптури.
Тумачи кажу да је ово парнасовска песма, али прави заокрет ка симболизму. Жива
скулптура.
У којој мери је израз еротског стида, а колико песничка иновација?

Стил
Прах ноћи који пада по стварима – опредмећује мрак, уситњујући га у ситне честице.

Персонификује смрт, морску врбу, поезију (Војислав персонификује јесен).

Синестезија – Акорди: у мирној љубичастој ноћи шуште звезде. Подне: слан и модар
мирис пролетњега мора, миришу хриди модријем вреском.

Лирски субјекат
Песме су испеване у првом лицу, по Кајзеровој подели, лирско говорење или лирско
казивање, за разлику од Ракића.
Лирски субјекат се појављује на крају песме у Јаблановима. У Новембру – душевно стање,
повезано са стањем природе у новембру, које он одређује као тугу којој не зна узрок.
У Јаблановима и Акорду његов положај се пореди, приказује паралелно са положајем
предмета који описује. У љубавним песмама говори у првом лицу множине.
Утопљеност у постојање – у Акордима и у песми Подне. Стопљеност лирског субјекта са
пејзажом може бити израз његовог душевног стања – и он је миран као пејзаж пред њим, а
може бити и израз свеукупног прожимања постојећег.
Песнички субјекат врло често стоји сам у ноћи негде: поред реке у Самоћи, поред воде у
Јаблановима, на обали мора у песми Подне, у далеком пољу у ком наилази на гробље у
песму У сумрак.

Јадрански сонети
Поред воде
Са Бонинова
Први део сонета је пејзаж, опис мора: месечев сребрни пут, заспали вали, ноћ која мирише
чемпресовом смолом, пепељасто небо. Мир и осећање туге: задњи талас је умро крај жала,
ноћ мирише тужно, копно и вода као да дишу неким чудним болом, тиха туга веје са
далеког свода. Сви уобичајени елементи су ту.
Терцети доносе контраст: лирски субјекат говори о себи, али он више није продужење
природе, већ је веома немиран. У њему све кипи. Цело биће му се буди и диже час некој
звезди, а час каквој жени. – неодређени узрок оваквог његовог стања, али свакако је неко
стремљење у питању, стремљење ка великим стварима, великим осећањима.
Дванаестерци 6+6, укрштена рима у катренима, сонет.

Крај мора
Из Боке

Кип – од мађарске речи kep – слика, лик; извајан лик човека у глини или камену; статуа,
споменик.
Статуа – од латинске речи statua, statuare – поставити; кип.
Скулптура – од латинске речи sculptura – вајарска уметност, вајарство; вајарски рад,
вајарски украс; бакрорезачка уметност.

Сонет о каменој скулптури лава на неком бокељском тргу (Котору). Потиче из времена
Млетака. Њиме обухвата векове који су прошли. Он је стар и малаксао, са седом гривом –
удахњује му живот. Слуша шум Јадрана. Озбиљан и мрачан. Чека да види галије које су
отишле пре много векова, док се деца са њим играју.
Усађује му чежњу за далеким временима, недостижну чежњу, која је слична неодређеној
чежњи лирског субјекта ка далеким женама или далеком небу. Као чежња и стремљење у
претходној песми. Тихо, али снажно. Споља се не одаје, а изнутра кипи. Код лава
кључање замењује упорност, али је исте снаге.
Дванаестерци, 6+6, укрштена рима у катренима, повезана на различите начине у
терцетима.

Село
Из Трстеног

Виторог – који је витких, савитих рогова.

Затон – залив.
Описује Трстено, тадашње малено успавано рибарско село. Месец међу гранама
кестенова, и његов сребрни одсјај на води. Море спава као немирна савест први пут.
Одсјај мокре траве. Крик буљине. Село полегло на стену изнат затона. Тишина. Само
једнолико избија часовник ког не чује нико.

Лето
Из дубровачке Жупе

Косовац – кос.
Турчинак – дивљи мак, булка.
Сећање на жену.
Окићена лозом и цвећем од мака – као нека вила. Срео је врелог дана. Мала прича. На
пучини магла, препелица пева у житу. Лето. Сећање на њу је слика ње међу птицама и
цвећем турчинка. И метафора: турчинак је цветао у њеном говору и смеху. Звук њеног
говора и смеха били су као турчинак лепи – синестезија можда. Контраст – њено страсно
корачање поред њега крај мирног мора.
Вај! – узвик, жалост за младошћу, која је прошла. Вај је од авај, турског узвика за
изражавање бола, патње, очајања, жаљења и сл. Одговара му наше јао.

Слушање
Из Дубровника

Вече изнад мора. Тада његова душа прхне као птица. За своју душу везује жеље, које су
жеље које даве, бију, море још од памтивека. Опет временска свеобухватност. Душа прхне
због жеља. Пореди је са још једном птицом – свилени, црни, ноћни галеб – ван искуства.
Пада на талас. Туга. Болна неутешна сета. Музика – у њој вас дан шуми ноћна песма мора
– сећа се ноћног полета.
Опет тема уздизања душе.
Дванаестерци, 6+6, рима обгрљена у катренима, терцети повезани римом, сонет.

Дубровачки requiem
Реквијем (лат. requies – мир, починак) у католичкој цркви: свечано подушје и музички
комад који се на њему изводи (назван по почетним речима молитве: Requiem aeternam
dona eis, Domine! – Вечни починак дај им, Господе! итд.)
Опева смрт девојке.
Тај дан – сећање.
Звук звона – тужно су звонила, болну песму, персонификација – из металног грла.
Девојка која лежи насред катедрале – пореди је са Илузијом са великим и. Плава, тужна, у
белом, међу цвећем.
Редови властеле која стоји немо са свећама.
Док су свештеници завршили појање, дан је почео да гасне.
Кад су звона огласила полазак и подигли ковчег, „тада, као у сну, осмехну се она“. Као да
зна нешто више од живих, као да је на неком лепом месту.