1

Shirley Jackson,
The Haunting of Hill House, 1959
(National Book Award - shortlist 1960)

2
 za Leonarda Brauna

Nijedan živi organizam ne može zadugo da nastavi postojati razuman pod uslovima apsolutne stvarnosti;
čak i ševe i zrikavci, po nekima, sanjaju. Kuća na brdu, bez razuma, stajala je sama naspram tih brda, držeći
tminu u sebi; stajala je tako osamdeset godina i mogla bi da stoji još osamdeset. Unutra, zidovi su se uzdizali,
cigle se glatko susretale, podovi su bili čvrsti, a vrata razumno zatvorena; tišina je postojano ležala naspram
drveta i kamena Kuće na brdu, i šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo.
Doktor Džon Montagju bio je doktor nauka; zvanje je stekao iz antropologije, nejasno osećajući da bi na
ovom polju mogao ponajbliže prići svom pravom opredeljenju, analizi natprirodnih manifestacija.
Skrupulozno je koristio svoju titulu jer, budući da su njegova istraživanja bila toliko nenaučna, nadao se da od
svog obrazovanja pozajmi utisak nečega dostojnog poštovanja, pa čak i učenjački autoritet. Koštalo ga je
poprilično, i u novcu i u ponosu, budući da nije bio čovek sklon moljakanju, da iznajmi Kuću na brdu na tri
meseca, ali apsolutno je očekivao da će mu ti napori biti nadoknađeni kroz senzaciju koja će uslediti za
objavljivanjem njegovog definitivnog dela o uzrocima i posledicama psihičkih poremećaja u kući koja je
opštepoznata kao „ukleta”. Za kućom uistinu ukletom tragao je čitavog života. Kada je čuo za Kuću na brdu
isprva je bio sumnjičav, zatim ispunjen nadom, pa onda neumoran; nije on bio čovek koji će pustiti da mu
izmakne Kuća na brdu jednom kad ju je pronašao.
Namere doktora Montagjua u pogledu Kuće na brdu poticale su od metoda neustrašivih devetnaestovekovnih
lovaca na duhove; planirao je da ode i živi u Kući na brdu i da vidi šta će se tamo desiti. Njegova je namera,
isprva, bila da sledi primer anonimne gospe koja je odsedala u Balekin kući 1 i tamo održavala kućne zabave
tokom čitavog leta za skeptike i vernike, sa igranjem kroketa i posmatranjem duhova kao izvanrednih
atrakcija, ali skeptike, vernike i dobre igrače kroketa danas je teže naći; doktor Montagju je bio prinuđen da
angažuje pomoćnike. Možda je opušteni način viktorijanskog života bio pogodniji u smislu potrebnosti
psihičkog istraživanja, ili je možda mukotrpno beleženje fenomena uglavnom nestalo kao metod utvrđivanja
realnosti; u svakom slučaju, doktor Montagju je morao ne samo da angažuje pomoćnike nego i da ih potraži.
Pošto je sebe smatrao opreznim i savesnim, proveo je značajno vreme tražeći pomoćnike. Pročešljao je
arhive psihičkih udruženja, stare brojeve senzacionalističkih časopisa, izveštaje parapsihologa, i sačinio je
listu ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, u ovo ili ono doba, bez obzira koliko kratko ili sumnjivo, bili uključeni
u abnormalne događaje. Sa svog spiska prvo je eliminisao imena ljudi koji su bili mrtvi. Kada je potom
precrtao imena onih koji su mu se činili kao lovci na publicitet, ili su imali nižu inteligenciju, ili su bili
neprikladni jer je izgledalo da su skloni tome da privuku svu pažnju, ostala mu je lista od možda jednog tuceta
imena. Svaki je od ovih ljudi, zatim, primio pismo od doktora Montagjua kojim se poziva da provede celo leto
ili njegov deo u udobnoj kući na selu, staroj ali savršeno opremljenoj kanalizacijom, strujom, centralnim
grejanjem i čistom posteljinom. Svrha njihovog odsedanja, pismo je jasno kazalo, jeste da osmatraju i
istražuju razne neprijatne priče koje su kolale o toj kući tokom većeg dela njenih osamdeset godina, koliko
postoji. Pisma doktora Montagjua nisu otvoreno tvrdila da je Kuća na brdu ukleta jer je doktor Montagju

1 Balekin kuća (Ballechin House), „najukletija kuća u Škotskoj“, podignuta 1806. godine, središte niza
navodnih natprirodnih aktivnosti. U nju je 1896. došao proučavalac natprirodnih fenomena, Markiz od Buta,
sa još dva pomoćnika, i proveo neko vreme u njoj; oni su u više navrata opazili niz fenomena, uključujući
prikaze opatica, demonskih pasa, itd. (prim. prev.).
3
čovek od nauke i dok sâm zaista ne doživi natprirodnu manifestaciju u Kući na brdu radije ne bi previše
iskušavao sreću. Sledstveno tome njegova su pisma posedovala određeni dvosmisleni dignitet proračunat da
zgrabi imaginaciju veoma posebne vrste čitalaca. Na svoje tuce pisama doktor Montagju je dobio četiri
odgovora, a preostalih osmoro se izgleda odselilo ne ostavivši novu adresu; ili su možda izgubili interesovanje
za nadnaravno, ili čak, možda, nikad nisu ni postojali. Na četiri pisma koja je dobio, doktor Montagju je poslao
odgovor, odredivši naročiti dan kada će kuća biti zvanično smatrana spremnom za useljenje, i pritom je
priložio detaljna uputstva kako da se do nje dođe jer, bio je prinuđen da objasni, do informacija o tome kako
pronaći kuću vanredno je teško doći, naročito od seoskog stanovništva koje je okružuje. Na dan pred polazak u
Kuću na brdu, doktora Montagjua su ubedili da u svoje društvo uključi i predstavnika porodice koja je vlasnik
kuće, a stigao mu je i telegram od jednog od kandidata koji se povukao sa očigledno izmišljenim izgovorom.
Još jedan niti je pisao niti je došao, možda zbog nekog neodložnog teškog ličnog problema koji je iskrsao.
Preostalo dvoje je došlo.

Elenor Vans je bila stara trideset i dve godine kada je došla u Kuću na brdu. Jedina osoba na svetu koju je
istinski mrzela, sada kad joj je majka mrtva, bila je njena sestra. Zet i petogodišnja sestričina bili su joj
odbojni, a prijatelja nije imala. To je umnogome bilo tako zbog onih jedanaest godina koje je provela pazeći
svoju nepokretnu majku, iza kojih joj je ostala izvesna spretnost kao bolničarke i nesposobnost da izađe na
jako sunčevo svetlo bez treptanja. Nije mogla da se seti nijednog trenutka istinske sreće u zrelom delu svog
života; te godine provedene uz majku bile su predano izgrađene oko malih krivica i malih prigovora,
neprestane iznurenosti i neprekidnog očajanja. Mada nikad nije želela da postane rezervisana i stidljiva,
provela je toliko vremena usamljena, bez ikog koga bi volela, da joj je bilo teško da razgovara, čak i sasvim
neobavezno, sa drugom osobom bez jedne vrste stidljivosti i trapave nesposobnosti da pronađe prave reči.
Njeno ime se ukazalo na spisku doktora Montagjua jer je jednog dana, kada je imala dvanaest godina a njena
sestra osamnaest, ni mesec dana od očeve smrti, pljusak kamenja zasuo njihovu kuću, bez ikakve najave ili
ičega što bi ukazivalo na svrhu ili razlog tih kamenčića koji su padali sa plafona i glasno se kotrljali niz zidove,
lomeći prozore i zvekećući po krovu dok ti pamet ne stane. To s kamenjem je potrajalo na mahove gotovo tri
dana, tokom kojih su Elenor i njena sestra bile manje uznemirene kamenjem a više susedima i radoznalcima
koji su se svakodnevno okupljah ispred ulaznih vrata, i slepim, histeričnim insistiranjem njihove majke da je
sve to maslo zlobnih i pokvarenih ljudi iz tog kvarta koji su se na nju namerili otkad je tu došla. Nakon tri dana
Elenor i njena sestra sklonjene su u kuću jednog prijatelja, i kamenje je prestalo da pada i više se nije
povratilo, iako su se Elenor i sestra i majka vratile i nastavile da žive u kući, a svađa sa čitavim komšilukom
nikada nije bila okončana. Tu priču su zaboravili svi osim onih ljudi koje je doktor Montagju konsultovao;
svakako su na nju zaboravile i Elenor i njena sestra, budući da su obe u ono vreme verovale da je ona druga
odgovorna za to.
Tokom čitavog neprijatnog života, od svojih prvih sećanja, Elenor je čekala na nešto kao što je Kuća na
brdu. Pazeći majku, podižući mrgudnu staricu iz stolice u krevet, postavljajući beskrajni niz poslužavnika sa
supom i ovsenom kašom, čeličeći se pred prljavim vešom, Elenor se čvrsto držala ubeđenja da će se jednog
dana nešto dogoditi. Prihvatila je poziv u Kuću na brdu brzom poštom iako je njen zet insistirao da prethodno
pozove nekoliko ljudi i uveri se da taj tip koji se izdaje za doktora ne namerava da Elenor uvede u nekakve
divlje rituale zasigurno povezane sa stvarima koje je Elenorina sestra smatrala nepodesnim da ih jedna
neudata mlada žena uopšte zna. Možda, šaputala je Elenorina sestra u privatnosti bračne ložnice, možda taj
doktor Montagju - ako mu je to, naposletku, uopšte pravo ime - možda taj doktor Montagju koristi žene za
neke, pa, eksperimente. Znaš, eksperimente, kao što imaju običaj. Elenorina sestra se vrlo sočno bavila
detaljima eksperimenata kakve je čula da ti doktori obavljaju. Elenori takve stvari nisu padale na um, a i da
jesu, nije se bojala. Elenor bi, ukratko, pošla bilo kuda.

Teodora - to je bilo sve od imena koje je koristila; svoje skice potpisivala je sa „Тео” a na vratima stana i u
izlogu njene radnje i u telefonskom imeniku i na bledom notesu i u dnu njene ljupke fotografije koja je stajala
na kaminu, ime je uvek glasilo Teodora - Teodora ni po čemu nije bila nalik Elenori. Dužnost i savest behu, po
Teodori, odlike koje priliče mladim izviđačicama. Teodorin svet je bio svet užitaka i blagih boja; ona se našla
na spisku doktora Montagjua zato što je - ušavši smejući se u laboratoriju, noseći sa sobom nalet cvetnog
parfema - nekako bila u stanju, zabavljena i uzbuđena svojim neverovatnim umećem, da tačno identifikuje
osamnaest karata od dvadeset, petnaest karata od dvadeset, devetnaest karata od dvadeset, koje je podizao
pomoćnik izvan dometa njenog vida i sluha. Teodorino ime je blistalo u zapisima laboratorije i tako je
neizbežno privuklo pažnju doktora Montagjua. Teodoru je zabavilo prvo pismo doktora Montagjua i na njega
je odgovorila iz radoznalosti (možda je probuđeno saznanje kazalo Teodori da su je imena i simboli na
kartama držani van njenog vidnog polja ponukali ka Kući na brdu), iako je bila čvrsto rešila da odbije taj
poziv. Pa ipak - možda zbog tog ponovo uzburkanog osećanja hitnosti - kada je stiglo pismo potvrde od
doktora Montagjua, Teodora se našla u iskušenju i nekako se slepo, plahovito upustila u žestoku svađu s
prijateljicom s kojom je delila stan. S obe strane bile su izrečene stvari koje jedino vreme može da izbriše;
Teodora je namerno i bezdušno razbila ljupku figuricu koju je, na njenu sliku i priliku, izrezbarila njena
prijateljica, a prijateljica je onda surovo u parčiće pocepala zbirku pesama Alfreda de Misea, rođendanski
poklon od Teodore, sa naročitom pažnjom cepajući stranicu koja je sadržala Teodorinu posvetu punu ljubavi i
izazova. Ovi postupci bili su naravno nezaboravni, i dok ne budu u stanju da im se zajedno smeju moraće da

4
prođe neko vreme; Teodora je te noći pisala doktoru Montagjuu prihvatajući njegov poziv i u hladnoj tišini
napustila stan narednog dana.

Luk Sanderson je bio lažov. Takođe je bio i lopov. Njegova tetka, koja je vlasnica Kuće na brdu, rado je
ukazivala na to da je njen nećak imao najbolje obrazovanje, najbolju odeću, najbolji ukus, i najgore
kompanjone od ikoga koga je poznavala; i ona bi zgrabila svaku priliku da ga od njih skloni bar na nekoliko
nedelja. Uticalo se na porodičnog advokata da ubedi doktora Montagjua kako se kuća nipošto ne može
iznajmiti za njegove nakane bez obavezujućeg prisustva jednog člana porodice tokom njegovog boravka, i
možda je prilikom njihovog prvog susreta doktor opazio u Luku jednu vrstu snage, ili mačkolikog instinkta za
samoodržanjem zbog kojeg je skoro isto toliko snažno kao gospođa Sanderson poželeo da on boravi s njim u
kući. U svakom slučaju, Luka je to zabavljalo, tetka je bila zahvalna, a doktor Montagju više nego zadovoljan.
Gospođa Sanderson je kazala porodičnom advokatu da ionako u kući nema ničeg što bi Luk mogao da ukrade.
Tamošnja stara srebrnina imala je određenu vrednost, kazala je advokatu, ali je za Luka predstavljala skoro
nepremostivu prepreku: zahtevala je energiju da se ukrade i preobrazi u novac. Gospođa Sanderson je bila
nepravedna prema Luku. Luk nije bio neko ko bi utekao sa porodičnom srebrninom, ili satom doktora
Montagjua, ili Teodorinom narukvicom; njegovo nepoštenje uglavnom je bilo ograničeno na to da uzme neki
sitniš iz tetkinog novčanika i da vara na kartama. Takođe je bio sklon da proda satove i tabakere koje su mu
poklanjali, s naklonošću i ljupkim rumenilom, prijatelji njegove tetke. Jednog dana Luk će naslediti Kuću na
brdu ali nikada nije ni pomislio da će sebe zateći u ulozi njenog stanara.

„Samo mislim da ona ne bi trebalo da uzme auto, to je sve”, kazao je tvrdoglavo Elenorin zet.
„То je upola moj auto”, reče Elenor. „Ја sam pomogla da se otplati.”
„Samo mislim da ona ne treba da ga uzme, to je sve”, kazao je njen zet. Obraćao se svojoj ženi. „Nije fer da
ga ona koristi čitavog leta, a mi da ostanemo bez njega.”
„Keri ga vozi sve vreme, a ja ga nikad ni iz garaže ne izvezem”, reče Elenor. „Osim toga, vi ćete celog leta
biti na planini, a tamo ga ne možete koristiti. Keri, ti znaš da nećete voziti auto u planini.”
„Аli šta ako se naša mala Lini razboli ili tako nešto? I auto nam zatreba da je odvezemo do doktora?”
„То je upola moj auto”, reče Elenor. „Nameravam da ga uzmem.”
„А ako se čak i Keri razboli? Šta ako ne možemo da dođemo do doktora i moramo da idemo u bolnicu?”
„Želim ga. Planiram da ga uzmem.”
„Ne bih baš rekla.” Keri je govorila polagano, proračunato. „Mi i ne znamo gde ti ideš, zar ne? Nisi našla za
shodno da nam kažeš nešto potanko o ovome, je l' tako? Ne vidim uopšte kojim pravcem treba da razmišljam
pa da te pustim da pozajmiš moj auto.”
„То je upola moj auto.”
„Ne”, reče Keri. „Ne možeš.”
„Tako je.” Elenorin zet je klimnuo glavom. „Potreban nam je, kao što Keri kaže.”
Keri se blago osmehnula. „Nikad sebi ne bih oprostila, Elenor, ako bih ti pozajmila auto pa da se nešto
desi. Otkud znamo da možemo verovati tom tvom tipu, doktoru? Ti si, napokon, još mlada žena, a taj auto
vredi grdne novce.”
„Ра sad, Keri, pozvao sam Homera u kreditnom uredu, i on mi je kazao da taj tip ima dobar status na tamo
nekom koledžu…“
Keri reče, i dalje se smešeći: „Naravno, imamo razloga da pretpostavimo da je on pristojan čovek. Ali
Elenor bi radije da nam ne kaže kuda ide, ili kako da je dozovemo ako nam auto zatreba; nešto bi moglo da joj
se desi, a da mi to nikad i ne saznamo. Čak i ako je Elenor”, nastavila je oprezno, obraćajući se svojoj šoljici za
čaj, „spremna da odjuri na kraj sveta na poziv bilo kog muškarca, i dalje nema razloga da joj se dopusti da sa
sobom odveze i moj auto.”
„То je upola moj auto.”
„А šta ako se jadna mala Lini razboli, tamo gore u planinama, gde nikoga nema unaokolo? Bez doktora?”
„U svakom slučaju, Elenor, sigurna sam da radim ono što bi majka smatrala da je najbolje. Majka je imala
poverenja u mene i sigurno nikad ne bi odobrila da te pustim tako divlje da odjuriš i odeš bog te pita gde, u
mom autu.”
„Ili recimo šta ako se i ja razbolim tamo gore u...”
„Sigurna sam da bi se majka složila sa mnom, Elenor.”
„Osim toga”, Elenorin zet reče kad mu je iznenada sinula ideja: „otkud znamo da će ga vratiti u dobrom
stanju?”
Za sve mora da postoji prvi put, rekla je Elenor sebi. Izašla je iz taksija, veoma rano ujutro, drhteći jer su
do sada, možda, njena sestra i zet počeli da se komešaju pod prvim prohodima sumnje; brzo je izvukla svoju
putnu torbu iz taksija dok je vozač podizao kartonsku kutiju sa prednjeg sedišta. Elenor mu je dala preteranu
napojnicu, pitajući se da li je sestra i zet prate, možda upravo sad zalaze u ovu ulicu i kazuju jedno drugom:
„Eno je, baš kao što smo mislili, kradljivica, eno je”; okrenula se u žurbi da pođe u veliku gradsku garažu gde
su držali auto, nervozno se osvrćući ka kraju ulice. Sudarila se sa nekom omalenom staricom poslavši pakete
na sve strane i na svoj užas opazila kako se kesa prevrće i čepa na pločniku i istresa polomljeni komad
čizkejka, naseckani paradajz i zemičku. „Prokleta da si, prokleta!”, vrištala je bakica, lica priljubljenog uz
Elenorino. „То sam nosila kući, prokleta bila, prokleta bila!”

5
 „Strašno mi je žao”, reče Elenor, sagnuvši se, ali nije bilo moguće pokupiti komadiće paradajza i čizkejka i
nagurati ih nekako nazad u pocepanu kesu. Starica se mrštila i grabila druge pakete pre nego što je Elenor
mogla da dospe do njih, i napokon Elenor ustade, smešeći se u grčevitom izvinjenju . „Zaista mi je žao”, rekla je.
„Prokleta bila”, reče starica, ali sad tiše. „То sam nosila kući da sebi spremim ručak. A sad, zbog tebe...”
„Možda bih mogla da vam platim?”, Elenor uze novčanik a starica je stajala veoma mirno i razmišljala.
„Ne mogu tek tako da uzmem novac”, rekla je napokon. „Vidite, ja nisam kupila ove stvari. Bile su
ostavljene kao višak.” Ljutito je coknula usnama. „Trebalo je da vidite kakvu su šunku imali”, reče, „ali neko
drugi je to već bio pokupio. I čokoladnu tortu. I krompir salatu. I male bombone u papirnim tanjirićima. Bilo
je prekasno za sve to. A sada...” Ona i Elenor zajedno baciše pogled na pločnik, i mala starica reče: „I sad,
vidite, ne mogu tek tako da uzmem novac, ne mogu novac iz vaše ruke, za nešto što je bilo ostavljeno kao višak.”
„Mogu li onda da vam kupim nešto u zamenu za ovo? U užasnoj sam žurbi ali ako bismo pronašle neko
mesto koje je već otvoreno...”
Bakica se zločesto nasmešila: „Ionako još uvek imam ovo”, rekla je, grleći snažno jedan paket. „Možete da
mi platite taksi do kuće”, rekla je. „Onda niko drugi neće moći da me obori.”
„Rado”, reče Elenor i okrenu se ka vozaču taksija, koji je čekao, zainteresovan. „Možete li ovu gospu da
odvezete kući?”, upitala je.
„Par dolara će biti dovoljno”, reče bakica, „ne računajući napojnicu za ovog gospodina, naravno. Pošto
sam ovako mala”, objasnila je slatko, „prilično je opasno, baš uistinu opasno, kad te ljudi obore. Opet, istinsko
je zadovoljstvo pronaći nekoga ko je poput vas spreman da se izvini i štetu nadoknadi. Nekad se ljudi koji vas
obore na zemlju nijednom ne osvrnu za sobom da pogledaju.” Uz Elenorinu pomoć ona se popela u taksi sa
svojim paketima, a Elenor je iz novčanika izvukla dva dolara i pedeset centi i predala ih bakici koja ih je čvrsto
zgrabila u majušnu šaku.
„Dobro, draga moja”, reče vozač taksija, „kuda idemo?” Bakica se zakikota. „Kazaću vam kad krenemo”,
rekla je, a onda Elenori: „Neka je sreća s tobom, slatka moja. Odsad pazi kako hodaš da ne obaraš ljude.”
„Zbogom”, reče Elenor, „i zaista mi je žao.”
„То je, onda, u redu”, reče bakica, mašući joj dok se auto udaljavao. „Moliću se za tebe, draga.”
Pa, pomisli Elenor, zureći za taksijem, eto, postoji barem jedna osoba koja će se moliti za mene. Barem
jedna osoba.

Bio je to prvi uistinu sjajan dan leta, doba godine koje je Elenor uvek donosilo bolna sećanja na rano
detinjstvo, kada se činilo da leto traje neprestano; nije mogla da se seti nijedne zime pre nego što je otac umro
jednog hladnog, vlažnog dana. U poslednje vreme je bivala sklona tome da se zapita, šta je, tokom onih brzo
odbrojanih godina, bilo učinjeno sa svim onim protraćenim letnjim danima; kako je mogla da ih potroši tako
nehajno? Ja sam luckasta, kazivala je sebi u svako rano leto, ja sam veoma luckasta; sada sam odrasla i
poznajem vrednost stvari. Ništa nije zaista skroz protraćeno, razumno je verovala, pa ni detinjstvo, a onda
svake godine, u letnje jutro, topao vetar bi naišao niz gradsku ulicu gde šeta i ona bi bila taknuta sitnom
hladnom mišlju: pustila sam još malo vremena da prođe. Pa opet, ovog jutra, vozeći auto koji su ona i sestra
zajedno posedovale, bojažljiva pred mogućnošću da su već shvatili da je ipak prosto otišla i uzela ga, dok je
ležerno vozila niz ulicu, prateći tok saobraćaja, zaustavljajući se tamo gde joj je rečeno i skrećući tamo gde je
to mogla, nasmešila se na sunčevu svetlost koja je ukoso padala i pomislila, ja idem, idem, napokon sam
načinila korak.
Uvek ranije, kada je imala dozvolu od sestre da vozi taj mali auto, išla je oprezno, krećući se krajnje
pažljivo kako bi izbegla i najmanju ogrebotinu ili štetu koja bi mogla iritirati sestru, ali danas, sa svojim
kartonom na zadnjem sedištu i sa putnom torbom na podu, sa rukavicama i novčanikom i laganim kaputićem
na sedištu pored, auto je u potpunosti pripadao njoj, mali svedeni svet sasvim njen; ja zaista idem, pomislila je.
Na poslednjem semaforu na izlazu iz grada, pre nego što je skrenula ka auto-putu, zaustavila se, čekajući, i
izvukla pismo doktora Montagjua iz torbice. Neće mi ni biti potrebna mapa, pomislila je; on mora da je veoma
oprezan čovek. „... Put 39 do Eštona”, kazivalo je pismo, „а onda skrenite levo na put 5 koji ide na zapad. Idite
njime nešto manje od trideset milja, i doći ćete do malog sela Hilsdejla. Prođite kroz Hilsdejl do ugla sa
benzinskom pumpom sleva i crkvom desno, i tu skrenite levo na nešto što izgleda kao uski seoski put; ići ćete
naviše ka brdima i put je prilično loš. Pratite ga do kraja - otprilike šest milja - i doći ćete do kapije Kuće na
brdu. Dajem vam ovako detaljna uputstva zbog toga što nije mudro zastajkivati u Hilsdejlu i raspitivati se.
Tamošnji stanovnici su neuljudni prema strancima i otvoreno neprijateljski prema onima koji zapitkuju za
Kuću na brdu.
Veoma sam srećan što ćete nam se pridružiti u Kući na brdu, i sa velikim zadovoljstvom ću vas upoznati u
četvrtak dvadeset prvog juna...”
Svetlo na semaforu se promenilo; skrenula je na auto-put i bila slobodna od grada. Niko, pomislila je, niko
me sad ne može uhvatiti; oni čak ne znaju ni u kom pravcu idem.
Nikada ranije nije sama vozila daleko. Ideja da svoje ljupko putovanje podeli na milje i sate delovala joj je
blesavo; videla je to, dok je precizno upravila auto ivici puta i nizu drveća kraj njega, kao prolazak trenutaka,
svaki od njih ranije nepoznat, i svaki je nosi sa sobom, vodi je niz stazu neverovatne novine na jedno novo
mesto. Put je sam po sebi bio njena pozitivna delatnost, a odredište neodređeno, nezamislivo, možda i
nepostojeće. Nameravala je da uživa u svakom skretanju na svom putovanju, da voli taj put i drveće i kuće i
ružne gradiće, zadirkujući se idejom kako bi mogla da uvrti sebi u glavu da zastane bukvalno bilo gde i da

6
odatle nikad više ne ode. Mogla bi da zaustavi auto negde uz kraj auto-puta - mada, to nije dopušteno, kazala
je sebi, bila bi kažnjena ako bi to stvarno uradila - i da ga ostavi, i da odluta međ drveće pravo iza, u nežne
seoske predele pune dobrodošlice. Mogla bi da luta dok ne bude iznurena, da jurca za leptirima ili da prati
smer potoka, a onda kad padne noć do kolibe nekog sirotog drvoseče koji bi joj ponudio zaklon; mogla bi
zauvek da se nastani u Istočnom Baringtonu ili u Dezmondu ili u selu Berk; mogla bi nikad da ne napusti
auto-put, već naprosto da juri dalje i dalje dok se točkovi auta sasvim ne izližu i dok ne stigne do kraja sveta.
A, pomislila je, mogla bih samo da produžim do Kuće na brdu, gde me očekuju i gde mi daju sklonište i
sobu i smeštaj i malu simboličnu naknadu na ime napuštanja svojih obaveza i poslova u gradu i bežanja da
vidim sveta. Pitam se kakav je doktor Montagju. Pitam se ko će sve biti tamo.
Sada je već bila dobrano odmakla od grada, pazeći na skretanje za put 39, taj magični niz koji je doktor
Montagju za nju izabrao, od svih puteva na svetu, kako bi je bezbedno doveo sebi i Kući na brdu; nijedan drugi
put nije je mogao odvesti od onoga gde je bila ka onome gde je želela da bude. Doktor Montagju je dobio
potvrdu, učinjen je nepogrešivim; ispod znaka koji je ukazivao na pravac ka putu 39 bio je još jedan na kome
je pisalo: EŠTON, 121 MILJA.
Put je sada bio njen intimni prijatelj, svijao se i ponirao, pratio okolo skretanja gde su čekala iznenađenja
- jednom krava koja ju je posmatrala preko ograde, jednom nezainteresovani pas - pa potom u udoline gde su
ležali gradići, iza polja i voćnjaka. Na glavnoj ulici jednog sela prošla je pored prostrane kuće, sa velikim
stubovima i zidovima, sa zamandaljenim prozorima i sa dva lava što čuvaju stepenište, i pomislila da bi možda
mogla tu da živi, svakog jutra da čisti prašinu sa lavova i svake večeri da im pomiluje glave za laku noć. Vreme
počinje ovog junskog jutra, uveravala je sebe, ali to je vreme čudno novo i izdvojeno, u ovih nekoliko sekundi
proživela sam čitav jedan život u kući sa dva lava ispred. Svakog jutra pomela bih verandu i otprašila lavove i
svake večeri im pomazila glave za laku noć, a jednom nedeljno bih im oprala lica i grive i šape toplom vodom i
sodom i brisačom krpom im čistila zube. Unutar kuće sobe su bile visoke i prozračne sa uglačanim podovima i
svetlucavim prozorima. Mala ljupka gospa se starala o meni, krećući se uštirkana sa srebrnim priborom za čaj
na poslužavniku i donoseći mi svake večeri čašu vina od zove, za zdravlje. Večeru sam jela sama u dugačkoj,
tihoj trpezariji sa sjajnim stolom a između visokih prozora bela drvenarija na zidovima treperila je pod
svećama; večerala sam neku živinu, i rotkvice iz bašte, i domaći džem od šljiva. Kad bih spavala to je bilo ispod
baldahina od belog organdina, a noćno svetlo me je čuvalo iz hodnika. Ljudi su mi se klanjali na ulicama tog
gradića jer su svi bili veoma ponosni na moje lavove. Kada sam umrla...
Sada je ostavila gradić daleko iza sebe, i prolazila je kraj prljavih, zatvorenih štandova s brzom hranom i
polomljenim natpisima firmi. Jednom je ovde negde blizu bio vašar, nekad davno, sa motociklističkim
trkama; znakovi su i dalje nosili delove reči. USUDI, pisalo je na jednom, a na drugom ZLO, i ona se nasmeja
sebi, opazivši kako u svemu traži neka znamenja; reč je naprosto bila HAZARDER, 2 Elenor, hazarderski
vozači, i ona uspori auto jer vozila je prebrzo i mogla bi da dospe u Kuću na brdu suviše rano.
Na jednom mestu se sasvim zaustavila kako bi zurila u neverici i čudu. Duž puta tokom možda četvrt milje
divila se nizu predivno održavanih oleandera rascvetanih ružičasto i belo u postojanom nizu. Sada je došla do
kapije koju su čuvali, i s druge strane kapije drveće se nastavljalo. Kapiju nije činilo ništa više od dva ruinirana
kamena stuba, sa putem koji je vodio dalje u prazna polja. Mogla je da vidi kako drveće oleandera odsečno
skreće s puta i ide s obe strane velikog kvadrata, i mogla je da vidi sve do suprotne strane tog kvadrata
načinjenog od niza drveća oleandera koja naizgled prate tok neke rečice. Unutar tog kvadrata od oleandera
nije bilo ničega, ni kuće, ni zgrade, ničeg sem pravog puta koji ide sve do potoka. I sad, šta je tu bilo, pitala se,
šta je bilo ovde pa nestalo, ili šta je trebalo da bude pa se nije ni desilo? Da li je tu trebalo da bude kuća ili
bašta ili voćnjak; da li su ti ljudi zauvek oterani odavde, ili se možda vraćaju? Oleander je otrovan, setila se;
može li biti da to drveće ovde nešto čuva? Hoću li ja, pomislila je, hoću li izaći iz auta i proći kroz ruiniranu
kapiju i onda, jednom kad budem u čarobnom kvadratu od oleandera, hoću li otkriti da sam nabasala na
zemlju čarolije otrovom zaklonjenu od očiju ljudi što tu prolaze? Jednom kad zakoračim između magičnih
stubova kapije, hoću li se naći s one strane zaštitne barijere, sa čarolijom razbijenom? Otići ću u slatku baštu
sa fontanama i niskim klupama i ružama izraslim oko venjaka, i pronaći jedan put - u draguljima, možda, sa
rubinima i smaragdima, dovoljno nežnim da kraljeva kći može po njima da hoda svojim stopalima u
sandalama - i ona će me odvesti pravo do palate što počiva pod čarolijom. Uspeću se niskim kamenim
stepenicama kraj kamenih lavova stražara i u unutrašnje dvorište gde fontana svira a kraljica čeka, plačući,
princa da se vrati. Ispustiće svoje vezivo kad me opazi i dozvaće sluge iz palate - uzdrmati ih napokon iz
njihovog dugog sna - kako bi pripremili veliku gozbu, jer opsena je okončana i palata je ponovo ono što jeste. I
potom ćemo živeti srećno, zauvek.
Ne, naravno, pomislila je, vraćajući se da ponovo pokrene auto, jednom kad palata postane vidljiva i kad
se opsena skine, čitava čarolija će biti razbijena i čitav ovaj seoski pejzaž onostran oleandera biće vraćen u svoj
prikladni oblik, i izbledeće gradići i znakovi i krave u nežnu zelenu sliku iz bajke. Onda, spuštajući se niz brda
naići će princ, jašući, svetlucav u zelenom i srebrnom, sa stotinu strelaca koji jašu za njim, zastavica
zavijorenih, konja uzbuđenih, dragulja svetlucavih... Nasmejala se i okrenula da osmehom uputi pozdrav
oleandrima. Nekog drugog dana, rekla im je, nekog drugog dana vratiću se i razbiću vam čaroliju.
Zastala je da ruča nakon što je prešla stotinu i jednu milju. Otkrila je seoski restoran koji se reklamirao
kao stara vodenica i našla se smeštena, neverovatno, na terasi iznad hučnog potoka kako posmatra vlažne
stene i očaravajuće svetlucanje vode u pokretu, a činija od rezanog stakla sa domaćim sirom stajala je na stolu

2 Neprevodiva igra reči: u originalu, reči su “dare” (usuditi se) i “evil” (zlo), odnosno “daredevil” (hazarder)
7
pred njom, i klipovi kukuruza u salveti. Budući da je ovo bilo vreme i zemlja gde se čarolije hitro bacaju i
uklanjaju želela je da se zadrži na ručku, znajući da je Kuća na brdu svakako čeka na kraju dana. Jedini drugi
ljudi u trpezariji bili su porodica, otac i majka sa malim dečakom i devojčicom, i obraćali su se međusobno na
blag i nežan način, a jednom se devojčica okrenula i osmotrila Elenor sa iskrenom radoznalošću i, nakon
jednog minuta, nasmešila se. Svetla sa potoka ispod dodirivala su plafon i uglačane stolove i milovala su
devojčicine loknice, a njena majka je rekla: „Ona želi šoljicu sa zvezdama.”
Elenor je podigla pogled, iznenađena; devojčica se zavalila u stolicu i mrgodno odbijala svoje mleko, dok
se otac mrštio a brat kikotao i majka je mirno kazala: „Ona želi šoljicu sa zvezdama.”
Da, zaista, pomisli Elenor; zaista, i ja bih; šoljicu sa zvezdama, naravno.
„Njenu malu šolju”, objasnila je majka, smeškajući se u znak izvinjenja konobarici, koja je bila kao
gromom udarena na pomisao da dobro domaće mleko ovog mlina nije dovoljno bogato za ovu malu devojčicu.
„Ima zvezde na dnu, i kod kuće uvek pije mleko iz nje. Ona je zove šoljica sa zvezdama zato što može da
vidi zvezde dok pije mleko.” Konobarica je klimnula glavom, ne sasvim ubeđena, a majka reče devojčici: „Pićeš
mleko iz šoljice sa zvezdama večeras kad se vratimo kući. Ali za sada, ako ćeš da budeš dobra devojčica, hoćeš
li da popiješ malo mleka iz ove čaše?”
Ne čini to, reče Elenor devojčici; zahtevaj svoju šoljicu sa zvezdama; jednom kad te zarobe u osobu poput
svih drugih nikad više nećeš videti svoju šoljicu sa zvezdama; ne čini to; i devojčica je pogledala ka njoj, i
uputila joj jedva primetni osmeh pun razumevanja i tvrdoglavo je odmahnula glavom pred tom čašom.
Hrabra devojčica, pomisli Elenor; mudra, hrabra devojčica.
„Razmazila si je”, reče otac. „Ne bi trebalo da joj dopuštamo ovakve ćudljivosti.”
„Samo ovog puta”, reče majka. Spustila je čašu mleka i nežno dodirnula devojčicu po ruci. „Pojedi svoj
sladoled”, rekla je.
Kada su krenuli, devojčica je mahnula u znak pozdrava Elenori a Elenor je odmahnula njoj, dok je sedela
u radosnoj usamljenosti i završavala kafu a veseli potok se valjao napred pod njom. Nemam još mnogo da
pređem, pomisli Elenor; više od pola puta je za mnom. Kraj putovanja, pomisli ona, a u pozadini svesti,
svetlucajući poput potočića, krajičak jedne pesme zaplesa joj kroz glavu, donoseći izdaleka pokoju reč: „Kо
okleva - ne dobija”, pomisli, „ko okleva - ne dobija.”
Umalo se zauvek zaustavila baš ispred Eštona jer je tu naišla na malu kolibu zakopanu u bašti. Mogla bih
tu da živim sasvim sama, pomislila je, usporivši auto kako bi pogledala niz vijugavu baštensku stazu sve do
malih plavih ulaznih vrata, pa još, savršeno, sa belom mačkom na stepeniku. Ovde me niko ne bi ni pronašao,
iza svih ovih ruža, a da bih bila sasvim sigurna, zasadila bih oleandre kraj puta. Pripaliću vatru u svežim
večerima i peći jabuke na sopstvenom ognjištu. Odgajaću bele mačke i vesti bele zavese za prozore i ponekad
izlaziti na vrata kako bih otišla do radnje i kupila cimet i čaj i vezivo. Ljudi će mi dolaziti da im gatam sudbinu
a ja ću da kuvam ljubavne napitke za tužne device, imaću crvendaća... Ali koliba je bila daleko iza nje, i beše
vreme da obrati pažnju na novi put koji je tako pažljivo zacrtao doktor Montagju.
„Skrenite levo na put 5 koji ide na zapad”, stajalo je u njegovom pismu, a onda, isto tako efikasno i žustro
kao da je navodi sa nekog udaljenog mesta, pokrećući joj auto kontrolama u svojim rukama, tako i bi učinjeno;
našla se na putu 5 ka zapadu, i putovanje joj je bilo zamalo gotovo. Ipak, uprkos onome što je rekao, pomisli
ona, zastaću u Hilsdejlu načas, samo da popijem kafu, jer ne mogu podneti da se moje dugo putovanje okonča
tako brzo. To ionako nije bio neposluh; pismo je kazalo da se ne preporučuje zastajkivanje u Hilsdejlu radi
raspitivanja za put, a ne radi šoljice kafe, i možda, ako ne budem pominjala Kuću na brdu, neću učiniti ništa
loše. U svakom slučaju, pomisli nejasno, to mi je poslednja šansa.
Hilsdejl ju je obgrlio pre nego što je i shvatila, zamršena, neuredna gomila prljavih kuća i krivudavih ulica.
Bio je mali; jednom kad je došla na glavnu ulicu mogla je da opazi ugao na kraju sa benzinskom pumpom i
crkvom. Činilo se da postoji samo jedno mesto da se zastane na kafu, i to neko neprivlačno svratište, ali Elenor
je bila rešena da zastane u Hilsdejlu i zato je dovezla auto do izanđalog pločnika ispred svratišta i izašla. Pošto
je porazmislila jedan minut, nemo klimajući glavom Hilsdejlu, zaključala je auto imajući na umu putnu torbu
na podu i karton na zadnjem sedištu. Neću dugo ostati u Hilsdejlu, pomislila je osmotrivši uzduž i popreko
ulicu koja je, čak i pod sunčevim svetlom, izgledala mračno i ružno. Jedan pas je nemirno spavao u hladovini
uz zid, neka žena je stajala u dovratku s druge strane ulice i posmatrala Elenor, a dvojica mladih momaka
stajali su zavaljeni uz tarabu, upadljivo zanemeli. Elenor, koja se bojala neobičnih pasa i rugajućih žena i
mladih bitangi, brzo je ušla u svratiste stežući tašnicu i ključeve od auta. Unutra je zatekla za šankom umornu
devojku opuštene donje vilice i jednog čoveka koji je sedeo na kraju i jeo. Upitala se načas koliko li ovaj mora
da je bio gladan da bi ovde uopšte došao kad je videla sivi šank i zamrljanu staklenu činiju preko tanjira s
krafnama. „Kafu”, rekla je devojci iza šanka, a devojka se umorno okrenula i dokotrljala šolju s gomile na
polici; moraću da popijem ovu kafu jer sam rekla da hoću, strogo sebi reče Elenor, ali idući put ću slušati
doktora Montagjua.
Nekakva razrađena šala se odvijala između čoveka koji jede i devojke iza šanka; kada je spustila Elenorinu
kafu bacila je pogled na njega i upola se nasmešila, a on je slegnuo ramenima, nakon čega se devojka
nasmejala. Elenor je onda podigla pogled, ali devojka je proučavala svoje nokte a čovek je utapao hleb u tanjir.
Možda je Elenorina kafa otrovana; svakako je tako izgledala. Rešena da zaroni do najdubljeg dna sela
Hilsdejla, Elenor reče devojci: „Uzeću i jednu od ovih krafni, moliću”, a devojka, gledajući postrance u čoveka,
skliznu jednu od krafni na tanjir i postavi ga ispred Elenor i zasmeja se kad je ponovo uhvatila još jedan
pogled tog čoveka.
„Ovo je baš lep gradić”, reče Elenor devojci. „Kako se zove?”
Devojka je zurila u nju; možda niko nikada do sada nije imao toliko odvažnosti da Hilsdejl nazove lepim

8
gradićem; nakon jednog trena devojka pogleda ka čoveku, kao da traži odobrenje, pa reče: „Hilsdejl”.
„Živite li ovde već dugo?”, upita Elenor. Neću pominjati Kuću na brdu, uveravala je doktora Montagjua
izdaleka, samo hoću da ubijem malo vremena.
„Aha”, reče devojka.
„Mora da je prijatno, živeti u gradiću kao što je ovaj. Ja dolazim iz velikog grada.”
„Je l’?”
„Sviđa li vam se ovde?”
„Dobro je”, reče devojka. Ponovo je pogledala ka čoveku koji je pažljivo slušao. „Nema bogzna šta da se
radi.”
„Koliki je gradić?”
„Prilično je mali. Hoćete još kafe?”, ovo je bilo namenjeno čoveku, koji je zveckao šoljom o tacnu, a Elenor
drhteći srknu svoju kafu po prvi put i zapita se kako bi ovaj mogao poželeti još.
„Imate li ovde mnogo posetilaca?”, upitala je kad je devojka napunila šoljicu kafe i vratila se da se zavali
naspram polica. „Mislim, turista?”
„Čemu?”, čitav jedan minut devojka je buljila u nju iz praznine koja mora da je bila veća od svake koju je
Elenor do tada videla. „Zašto bi iko dolazio ovde?” Pogledala je sumorno ka čoveku pa dodala: „Nema čak ni
bioskopa.”
„Ali brda su tako lepa. Uglavnom, u zabačenim gradićima poput ovoga, naći ćete ljude iz grada koji su
došli i sebi sagradili domove u brdima. Radi privatnosti.”
Devojka se kratko nasmejala. „Е, ovde ga, vala, neće.”
„Ili da preurede stare kuće...”
„Privatnost”, reče devojka i ponovo se nasmeja.
„Prosto mi zvuči iznenađujuće”, Elenor reče osećajući da je onaj čovek posmatra.
„Aha”, reče devojka. „Kad bi barem bioskop doveli.”
„Mislila sam”, reče Elenor pažljivo, „da bih čak mogla malo da razgledam okolo. Stare kuće su često
jeftine, znate, i zabavno je preurediti ih.”
„Ne u ovom kraju”, reče devojka.
„Onda”, reče Elenor, „nema starih kuća ovuda? Tamo u brdima?”
Jok.”
Čovek ustade vadeći sitniš iz džepa i progovori po prvi put. „Ljudi odlaze iz ovog grada”, reče. „Ne dolaze u
njega.”
Kada su se vrata zatvorila za njim, devojka usmeri svoje ravne oči nazad na Elenor, gotovo s ljutnjom, kao
da je Elenor svojim brbljanjem oterala onog čoveka. „On je u pravu”, reče ona napokon. „Ljudi odlaze, oni koji
su srećnici.”
„Zašto vi ne uteknete?”, upita je Elenor, i devojka slegnu ramenima.
„Zar bi mi drugde bilo bolje?”, upita ona. Uzela je nezainteresovano Elenorin novac i vratila joj kusur.
Zatim, još jednim od njenih brzih pogleda, ona baci oko na prazne tanjire na kraju šanka i gotovo se nasmeši.
„On dolazi svakog dana”, reče. Kad je Elenor uzvratila osmehom i zaustila da nešto kaže, devojka joj je
okrenula leđa i zaokupila se šoljama na policama, a Elenor, osetivši da joj je dato „voljno”, zahvalno ustade od
svoje kafe i podiže ključeve od auta i torbicu. „Zbogom”, reče Elenor, a devojka, i dalje okrenutih leđa, reče:
„Srećno. Nadam se da ćete naći vašu kuću.”

Put koji je vodio dalje od benzinske pumpe i crkve bio je uistinu veoma loš, duboko džombast i kamenit.
Elenorin mali auto posrtao je i poskakivao, nevoljan da ide dalje u ova neprivlačna brda gde se činilo da se dan
brzo primiče kraju pred gustim, pritiskajućim drvećem s obe strane. Izgleda da nemaju baš mnogo saobraćaja
na ovom putu, pomisli Elenor jetko, okrećući hitro volan da izbegne naročito gadnu kamenčinu na putu; šest
milja ovoga neće valjati autu; i po prvi put u više sati ona pomisli na svoju sestru i nasmeja se. Do sada mora
da su saznali da im je uzela auto i otišla, ali neće znati kuda; i govoriće jedno drugom u neverici da nikad tako
nešto ne bi očekivali od Elenor. Ni ja to od sebe ne bih očekivala, pomisli ona, i dalje se smejući; sve je
drugačije, ja sam nova osoba, veoma daleko od doma. „Kо okleva - ne dobija... Sadašnje veselje sada smeh
nosi...” I ona uzdahnu kad auto zakači kamen i zanese se posred puta uz zlokobno grebanje negde ispod, ali
onda se hrabro sabra i produži svoj uporni uspon. Grane drveća grabile su ka vetrobranu i postajalo je sve
mračnije; Kuća na brdu voli da se ukaže u velikom stilu, pomisli ona; pitam se da li ovde sunce ikada sja.
Napokon, s krajnjim naporom, auto raščisti zbrku mrtvog lišća i grančica preko druma i dođe na čistinu kraj
kapije Kuće na brdu.
Šta ću ja ovde? Ona pomisli bespomoćno i odjednom; šta ću ja ovde? Kapija je bila visoka i preteća i teška,
snažno postavljena u kameni zid koji se gubio među drvećem. Čak iz auta mogla je da opazi katanac i lanac
koji se uvijao oko rešetaka i između njih. Onostran kapije mogla je samo da vidi kako se put produžava, savija,
zasenčen s obe strane mirnim, mračnim drvećem.
Pošto je kapija bila tako očigledno zaključana - zaključana i dvaput zaključana i zakatančena i rešetkama
pregrađena; ko to, upita se ona, tako žestoko želi da uđe unutra? - nije ni pokušala da izađe iz auta, već je
nalegla na sirenu, a drveće i kapija uzdrhtaše i blago se povukoše od tog zvuka. Nakon jednog minuta opet je
pritisnula sirenu i onda je opazila nekog čoveka kako joj prilazi; bio je isto tako mračan i negostoljubiv kao i
katanac, i pre nego što je prišao kapiji zapiljio se u nju kroz rešetke, namršten.

9
 „Šta 'oćete?”, Glas mu je bio oštar, pakostan.
„Hoću da uđem, moliću. Molim otključajte kapiju.”
„Kо to veli?”
„Ama…“, ona zamuca. „Ја treba da uđem”, reče ona napokon.
„Za čega?”
„Očekuju me.” Valjda me čekaju? upita se ona iznenada; ili samo dovde idem, i ne dalje?
„Kо to?”
Znala je, naravno, da se on naslađuje prevazilazeći svoja ovlašćenja, kao da bi jednom kad se pokrene da
otključa kapiju izgubio to malo privremene nadmoći koju je mislio da ima - a koju li nadmoć ja imam, upita se
ona; napokon, ja sam sa spoljne strane kapije. Mogla je već da vidi da bi gubljenje nerava, što je retko činila jer
se bojala da time ništa ne postiže, njega samo oteralo a nju ostavilo i dalje sa spoljne strane u jalovom besu.
Mogla je čak da predvidi kako bi se pravio nevešt ako bi mu kasnije zamerili na ovoj aroganciji - zlobno prazan
kez, tupe izbečene oči, cvileći glas koji se buni tvrdeći da bi je on pustio unutra, da je to svakako planirao, ali
kako je mogao da bude siguran? Imao je određenu naredbu, zar nije? I morao je da radi onako kako mu je bilo
rečeno? On bi bio taj koji bi se našao u nevolji, zar ne, da je pustio unutra nekog ko ne treba da bude unutra?
Mogla je da predvidi njegovo sleganje ramenima, i zamišljajući ga, nasmejala se, što je možda bila najgora
stvar koju je mogla da uradi.
Odmeravajući je pogledom on se udaljio od kapije. „Bolje dođite kasnije“, kazao je i okrenuo joj leđa sa
stavom vrlog trijumfa.
„Slušajte“, pozva ga ona, i dalje se trudeći da ne zvuči ljutito, „ја sam gost doktora Montagjua; oni će me
očekivati u kući - molim vas saslušajte me!”
On se okrenu i iskezi se. „Oni ne mož’ da vas očekuju“, reče on, „pošto ste vi jedini ko je dosad došô.”
„Da li time mislite da nema nikoga u kući?“
„Nikoga kоl'kо ja znam. Možda moja žena koja namešta stvari. Prema tome oni ne mož' tamo da vas
očekuju, a kako bi mogli?“
Ona se zavali u naslon sedišta i zatvori oči. Kućo na brdu, pomisli ona, u tebe je teško ući isto kao u raj.
„Pretpostavljam da znate u šta se upuštate, kad ste došli ovamo? Valjda su vam rekli, tamo u gradu? Ste
čuli nešto o ovom mestu?“
„Čula sam da sam pozvana ovde kao gost doktora Montagjua. Kad otvorite kapije ja ću ući unutra.“
„Otvoriću je; evo, sad ću da je otvorim. Samo ’oću da budem siguran da znate šta vas čeka tamo unutra.
Ste bili nekad ovde? Ste iz ove familije, možda?“, pogledao ju je sad, škiljeći kroz rešetke, njegovo iskeženo lice
još jedna barijera, posle katanca i lanca. „Ne mogu da vas pustim unutra dok ne budem siguran, je l' tako?
Kako ono rekoste da se zovete?”
Ona uzdahnu. „Elenor Vans.”
„Onda bi’ rekô da niste iz familije. Ste ikad čuli nešto o ovom mestu?”
Ovo je moja prilika, pretpostavljam, pomisli ona; data mi je poslednja šansa. Mogla bih baš ovde i baš
sada da okrenem auto ispred ove kapije i da odem odavde, i niko mi ne bi zamerio. Svako ima pravo da
utekne. Ona izbaci glavu kroz prozor i reče besno: „Zovem se Elenor Vans. Očekuju me u Kući na brdu. Smesta
otključajte kapiju.”
„Dobro, dobro.” Namerno otežući, i praveći skroz nepotrebnu predstavu od traženja pravog ključa i
okretanja u katancu, on ga otključa i olabavi lanac i otškrinu kapiju taman toliko da auto može da prođe.
Elenor je polagano pokrenula auto, ali videći s kakvom žustrinom je odskočio u stranu navede je da načas
pomisli kako je ovaj opazio da joj je krakotrajni impuls prošao pameću; nasmejala se a onda zaustavila auto
jer je on išao ka njoj - bezbedno, sa strane.
„Neće vam se dopasti”, reče on. „Pokajaćete se što sam vam uopšte otvorio kapiju.”
„Sklonite se s puta, rnoliću”, reče ona. „Dovoljno dugo ste me zadržali.”
„Mislite da su mogli da nađu nekog drugog da otvara ovu kapiju? Mislite da bi neko drugi ostao ovde
tol’ko dugo, osim mene i moje žene? Mislite da mi ne možemo da teramo stvari baš kako nam ćune, sve dok
ostajemo ovde i popravljamo kuću i otvaramo kapiju svima vama, građanima, koji mislite da sve znate?”
„Molim sklonite se od auta.” Nije se usudila da sebi prizna kako je plaši, bojeći se da on to ne primeti;
njegova blizina, naslonjena na auto, bila je ružna, i njegova ogromna ljutnja zbunjivala je; ona ga je uistinu
naterala da joj otvori kapiju, ali da li je on kuću i baštu unutra smatrao svojim? Jedno ime iz pisma doktora
Montagjua dođe joj u pamet i ona radoznalo upita: „Da li ste vi Dadli, kućepazitelj?”
„Jeste, ja sam Dadli, kućepazitelj.” Imitirao je njen glas. „Kо drugi mislite da bi bio ovde?”
Čestiti stari porodični sluga, pomisli ona, ponosit i odan i do srži neprijatan. „Vi i vaša žena se sasvim sami
starate o kući?”
„А ko bi drugi?” Bilo je to njegovo hvalisanje, njegova kletva, njegov refren.
Kretala se nemirno, bojeći se da se suviše očigledno odmakne od njega, a opet želeći, malim pokretima
auta, da ga natera da se skloni u stranu. „Uverena sam da ćete biti u stanju da nam svima boravak učinite
udobnim, vi i vaša žena”, reče ona, sa tonom konačnosti u svom glasu. „Za to vreme, veoma mi je stalo do toga
da što pre stignem u kuću.”
On se neprijatno naceri. „А ja, vidite”, reče on, „ја se ovde ne zanosim posle mraka.”
Cereći se, zadovoljan samim sobom, on stade po strani a Elenor je bila zahvalna, iako i nespretna u
pokretanju auta pod njegovim budnim okom; možda će nastaviti da mi iskače pred auto, svako malo, duž
prilaza kući, pomisli, kao nacerena češirska mačka, i da mi urla kako bi trebalo da budem srećna što su našli
bilo koga voljnog da se zanosi oko ovog mesta, barem do mraka. Kako bi pokazala da je nimalo ne pogađa

10
pomisao na Dadlijevo lice između drveća ona poče da zvižduće, pomalo iznervirana otkrićem da joj se i dalje
ista melodija vrzma po glavi. „Sadašnje veselje sada smeh nosi...” I rekla je sebi strogo da stvarno mora da se
potrudi i seti se još nečega; bila je uverena da ostali stihovi mora da su skroz neprikladni, kad se tako
tvrdoglavo kriju od njenog sećanja, i verovatno su sasvim neprilični ako bi je neko zatekao da ih pevuši dok
pristiže u Kuću na brdu.
Povrh drveća, s vremena na vreme, između njih i brda, hvatala je letimičnim pogledima nešto što mora da
su bili krovovi, možda kula Kuće na brdu. Kuće su pravili baš čudno u vreme kad je Kuća na brdu bila građena,
pomisli ona; stavljali su kule i tornjeve i potporne zidove i drvenu čipku, ponekad čak i gotske šiljate kule i
gargojle; ništa nije ostavljano neukrašeno. Možda Kuća na brdu ima kulu, ili tajnu odaju, ili čak i tajni prolaz
koji vodi duboko u brda i možda su ga koristili krijumčari - mada, šta bi krijumčari imali da krijumčare u ovim
samotnim brdima? Možda ću susresti đavolski zgodnog krijumčara i... Okrenula je auto na poslednju deonicu
pravog prilaza koji ju je doveo direktno, licem u lice, sa Kućom na brdu i ona, krećući se bez razmišljanja,
stopalom nagazi kočnicu kako bi se zaustavila, i ostade da sedi, i zuri.
Ova kuća je podla. Naježi se i pomisli, dok su joj reči slobodno navirale u um, Kuća na brdu je podla, ona
je bolesna; beži odavde smesta.

Ničije oko ne može da izdvoji nesrećnu koincidenciju linije i mesta koja nagoveštava zlo na licu neke kuće,
a opet, nekakav manijački spoj, loše načinjen ugao, neki slučajni susret krova i neba, pretvorili su Kuću na
brdu u mesto očajanja, još više zastrašujuće zato što je lice Kuće na brdu izgledalo budno, nabijeno oprezom
iza praznih prozora i sa dodirom zluradosti u obrvama od krovnih venaca. Skoro bilo koja kuća, ako se uhvati
neočekivano ili pod krivim uglom, može da uzvrati duboko humornim pogledom onome koji je posmatra; čak
i nestašni dimnjak, ili prozor na nagnutom krovu nalik jamici na obrazu, može promatrača uhvatiti osećajem
sadružništva; ali kuća arogantna i puna mržnje, nikad opuštena niti nespremna, može da bude samo zla. Ova
kuća, za koju se činilo da je nekako sama sebe načinila, uletevši u sopstveni moćni nacrt pod rukama svojih
graditelja, smeštajući se u sopstvenu konstrukciju linija i uglova, podizala je i unazad zabacivala svoju veliku
glavu naspram neba bez ikakvih ustupaka ljudskosti. Bila je to kuća bez dobrostivosti, nikad naumljena za
život, neprikladna za ljude ili za ljubav ili za nadu. Egzorcizam ne može da promeni obličje kuće; Kuća na brdu
će ostati takva kakva jeste sve dok ne bude uništena.
Trebalo je na kapiji da se okrenem nazad, pomisli Elenor. Kuća je zgrabila atavističkim zahvatom u
šupljini stomaka i ona se zagleda duž linija njenih krovova, bezuspešno se trudeći da locira to što je loše, šta
god da tu obitava; šake joj postadoše nervozno hladne, trapave u pokušaju da izvuku cigaretu, a izvan svega
ostalog bila je zastrašena, osluškujući bolestan glas u sebi koji je šaputao, beži odavde, beži što dalje.
Ali zbog ovoga sam se zaputila tako daleko da bih ga pronašla, kazala je sebi, ne mogu da se vraćam. Pored
toga, on će mi se smejati ako bih krenula da se povučem kroz onu kapiju.
Pokušavajući da ne podiže pogled ka kući - a ne bi umela da odredi ni njenu boju, ni njen stil, ili veličinu,
izuzev da je ogromna i mračna i da sa visine gleda na nju - ponovo je pokrenula auto i odvezla se uz ostatak
prilaza sve do samog stepeništa koje je vodilo direktno, bez mogućnosti za beg, pravo na verandu i ciljalo na
ulazna vrata. Prilaz se račvao na obe strane kako bi kružio oko kuće, i verovatno će kasnije moći da autom
skrene iza i pronađe kakvu građevinu u koju bi mogla da ga skloni; sada je nelagodno osećala da joj nije baš
stalo do toga da tako potpuno sebi preseče mogućnost odlaska. Pokrenula je auto samo toliko da može da ga
skloni u stranu, da nije na putu kasnije pristiglima - bila bi šteta, pomislila je sumorno, da bilo ko prvi put
opazi ovu kuću sa nečim tako utešnim kao što je ljudski automobil parkiran ispred nje - a onda je izašla,
ponevši torbu i kaput. Pa, pomislila je neadekvatno, evo mene.

11
 Bio je potreban čin moralne snage kako bi podigla stopalo i postavila ga na najdonji stepenik, i ona
pomisli da joj je duboka nesklonost da po prvi put dodirne Kuću na brdu došla direktno iz živog osećanja da
ova čeka na nju, zla ali strpljiva. Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika, pomislila je, setivši se napokon
svoje pesme, i nasmejala se, stojeći na stepenicama Kuće na brdu, putovanja se okončavaju susretom
ljubavnika, i ona čvrsto kroči i pope se na verandu i do vrata. 3 Kuća na brdu joj se hitro privuče iza leđa; našla
se usenčena, i zvuk njenih stopala na drvetu verande bio je skrnavljenje potpune tišine, kao da je dugo
vremena prošlo otkad je neka noga kročila preko dasaka Kuće na brdu. Primakla je ruku teškom metalnom
zvekiru koji je imao detinje lice, rešena da načini još buke a zatim i još više, tako da Kuća na brdu može da
bude sasvim sigurna da je ona stigla, a onda se vrata otvoriše bez upozorenja i ona ugleda ženu koja je, ako
svaka krpa nađe sebi zakrpu, mogla biti jedino žena onog čoveka sa kapije.
„Gospođa Dadli?”, reče ona, hvatajući dah. „Ја sam Elenor Vans. Očekuju me.”
Ćutke se žena skloni u stranu. Kecelja joj je bila čista, kosa uredna, a opet je nekako odisala neodredivim
utiskom prljavosti, sasvim u skladu sa svojim mužem, i sumnjičava sumornost njenog lica bila je u duhu sa
zlobnom tvrdoglavošću njegovog. Ne, reče Elenor sebi, to je delom zbog toga što sve ovde deluje mračno, a
delom zato što sam očekivala da će žena onog čoveka biti ružna. Da nisam videla Kuću na brdu, zar bih bila
tako nepravedna prema ovim ljudima? Naposletku, oni se samo staraju o njoj.
Predsoblje u kojem su stajale bilo je zakrčeno tamnom drvenarijom i dubokim drvorezima, tmastim pod
teškim stepeništem zakošenim sa suprotnog kraja. Izgledalo je da se iznad nalazi još jedan hodnik koji se
prostire čitavom dužinom kuće; mogla je da vidi prostrano odmorište a zatim, preko rupe od stepeništa,
zatvorena vrata duž gornjeg predsoblja. S njegove obe strane sada su bila velika dvostruka vrata, izrezbarena
oblicima voća i žita i živih stvorova; sva vrata koja je mogla da opazi u ovoj kući bila su zatvorena.
Kada je pokušala da progovori, glas joj se našao utopljen u tmurnu nepokretnost, i morala je iznova da
proizvede zvuk. „Možete li me odvesti do moje sobe?”, upitala je napokon, pokazujući ka putnoj torbi na podu
i posmatrajući lelujavi odraz vlastite ruke koja poseže dole i dole u duboke senke uglačanog poda. „Slutim da
sam prva pristigla. Vi... rekli ste da ste vi gospođa Dadli?” Mislim da ću zaplakati, pomislila je, poput deteta
koje grca i jeca, ne sviđa mi se ovde... Gospođa Dadli se okrenula i pošla uz stepenice, a Elenor je uzela torbu i
pratila je, žureći za ma čim živim u ovoj kući. Ne, pomislila je, ne dopada mi se ovde. Gospođa Dadli stiže do
vrha stepeništa i skrenu desno, a Elenor vide uz pomoć retke moći zapažanja da su graditelji kuće digli ruke od
bilo kakvog pokušaja stila - verovatno nakon što su shvatili šta će od kuće ispasti, hteli oni to ili ne - pa su, na
ovom drugom spratu, postavili dugačak, prav hodnik kako bi tu smestili vrata spavaćih soba; imala je trenutni
utisak da su graditelji završili drugi i treći sprat u pomalo nepriličnoj žurbi, željni da svoj posao okončaju bez
ukrašavanja i da se sklone odatle prateći najjednostavnije moguće nacrte za te sobe. S leve strane hodnika bilo
je drugo stepenište i verovatno je išlo iz prostorija za služinčad na trećem spratu pa naniže pored drugog sve
do službenih prostorija dole; na desnoj strani hodnika bila je smeštena još jedna soba, verovatno, budući da je
na samom kraju, kako bi uhvatila najviše sunca i svetla. Osim što se tamna drvenarija i ovde nastavljala isto
kao i niz jadno izvedenih duboreza ujednačen sa neljupkom tačnošću u oba pravca, ništa nije razbijalo
pravilnost hodnika izuzev niza vrata, svih odreda zatvorenih.
Gospođa Dadli pređe hodnik i otvori jedna vrata, možda nasumice. „Ovo je plava soba”, rekla je.
Imajući u vidu odnos prema stepeništu Elenor je pretpostavila da će soba pripadati prednjem delu kuće;
sestro Ana, sestro Ana, pomislila je, i sa zahvalnošću krenula ka svetlosti sobe.
„Kako je lepa”, rekla je, stojeći na vratima, ali samo iz osećaja da nešto mora da kaže; nije bila nimalo lepa,
i jedva se mogla podneti; držala je u sebi zatočenu istu onu sudarajuću disharmoniju koja je posvuda
odlikovala Kuću na brdu.
Gospođa Dadli se skloni u stranu da propusti Elenor, i obrati se, kako izgleda, zidu. „Večeru postavljam na

3 „Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika” je jedan od ključnih lajtmotiva ovog romana. Isto kao i „Kо
okleva - ne dobija”, i još nekoliko drugih; to je stih iz pesme koja se nalazi u okviru Šekspirove drame
Bogojavljenska noć (William Shakespeare, Twelfth Night), u drugom činu, scena treća. U prevodu romana
Širli Džekson nisu korišćeni postojeći prevodi te pesme na srpski zato što se, zbog slobodnog prepeva, u
ključnom stihu (“Journeys end in lovers’ meeting”) u srpskoj verziji gubi smisao te konkretne reference;
npr. u prepevu Velimira Živojinovića taj stih glasi: „Mani se, dušo, tumaranja; Veče je radi sastajanja“.
Stihovi iz te pesme doslovno su prevedeni kako bi se sačuvala njihova aluzivnost na zaplet i značenje ovog
romana. U originalu, pomenuta pesma glasi ovako:
“O Mistress mine, where are you roaming?
O stay and hear! your true-loves coming
That can sing both high and low;
Trip no further, pretty sweeting,
Journeys end in lovers’ meeting –
Every wise mans son doth know.
What is love? ’tis not hereafter;
Present mirth hath present laughter;
What’s to come is still unsure:
In delay there lies no plenty, -
Then come kiss me, Sweet-and-twenty,
Youth’s a stuff will not endure”
12
bočnom kredencu trpezarije tačno u šest”, rekla je. „Možete sami da je servirate. To počistim ujutro. Doručak
vam spremam u devet. Tako sam se pogodila. Ne mogu da vam održavam sobe onako kako biste vi želeli, ali
nema nikoga kog biste mogli naći da mi pomaže. Ne opslužujem nikoga. Ono što sam pristala, ne znači da ću
da opslužujem nekoga.“
Elenor je klimnula glavom, stojeći nesigurno na vratima.
„Ne ostajem nakon što postavim večeru“, produžila je gospođa Dadli. „Ne nakon što padne mrak. Odlazim
odavde pre nego što padne mrak.”
„Znam”, reče Elenor.
„Živimo u gradiću, šest milja odavde.”
„Da”, reče Elenor, setivši se Hilsdejla.
„Dakle neće ovde biti nikoga ako vam zatreba pomoć.”
„Shvatam.”
„Ne bismo vas mogli ni čuti, tokom noći.”
„Pretpostavljam da ne...”
„Niko to ne bi mogao. Niko ne stanuje igde bliže od gradića. Niko ne bi ni prišao bliže od toga.”
„Znam”, reče Elenor umorno.
„U noći” reče gospođa Dadli, i smesta se nasmeši. „U tami”, reče, i zatvori vrata za sobom.
Elenor se umalo zakikotala, zamišljajući sebe kako doziva: „О, gospođo Dadli, potrebna mi je vaša pomoć
u tami”, a onda je spopade jeza.

Stajala je sama kraj svoje putne torbe, kaputa i dalje prebačenog preko ruke, sasvim uboga, govoreći sebi
da se putovanja okončavaju susretom ljubavnika i želeći da može da ode kući. Iza nje je ležalo mračno
stepenište i uglačani hodnik i velika ulazna vrata i gospođa Dadli i Dadli koji se cereka na kapiji i katanci i
Hilsdejl i koliba u cveću i porodica u onoj krčmi i bašta oleandera i kuća sa kamenim lavovima ispred, i svi oni
doveli su je, pod nepogrešivim okom doktora Montagjua, do plave sobe u Kući na brdu. To je grozno,
pomislila je, nevoljna da se pokrene, jer pokret bi mogao značiti prihvatanje, gest ka useljenju, ovo je grozno i
ne želim tu da ostanem; ali nema se gde drugde otići; pismo doktora Montagjua dovelo ju je ovoliko daleko i
nije moglo dalje od ovoga. Posle jednog minuta uzdahnula je i protresla glavom i prešla sobu kako bi smestila
torbu na krevet.
Evo me u plavoj sobi Kuće na brdu, reče sebi upola naglas, iako je ionako sve to bilo dovoljno stvarno, i
van svake sumnje je to plava soba. Bile su tu zavese od tanke plave pamučne tkanine preko dva prozora koji su
iznad krova verande gledali na travnjak, i tepih sa plavom figurom na podu, i plava posteljina na krevetu i
plavi jorgan u njegovom podnožju. Zidove je činila tamna drvenarija do visine ramena, a iznad toga tapete sa
plavim šarama, u obliku plavih cvetića, u nežnim venčićima i buketima. Možda se neko nekada davno
ponadao da će razvedriti ugođaj plave sobe Kuće na brdu dražesnim tapetama, ne uviđajući kako jedna takva
nada može da ispari u Kući na brdu, ostavljajući za sobom samo najtanji trag svog postojanja nalik skoro
nečujnom odjeku jecanja negde u daljini... Elenor se protresla, okrećući se da zagleda sobu u celosti. Imala je
neverovatno pogrešan nacrt koji ju je činio jezivo neprikladnom u svim dimenzijama tako da su se zidovi činili
uvek s jedne strane malčice viši nego što oko može da izdrži, dok su na suprotnoj strani malčice niži od
najmanje visine koja se može podneti; ovde bi oni hteli da ja spavam, Elenor pomisli u neverici; kakvi li
košmari čekaju, zasenčeni, u ovim visokim ćoškovima - kakav li će mi dašak bezumnog straha preći preko
usana... i još jednom se protrese. Pa stvarno, rekla je sebi, pa stvarno, Elenor.
Otvorila je putnu torbu na visokom krevetu i, smaknuvši krute gradske cipele sa zahvalnim olakšanjem,
krenula da se raspakuje dok joj je u pozadini uma bilo sasvim žensko uverenje da je najbolji način da primiri
uzburkani um obuvanje udobnih cipela. Juče, dok je u gradu pakovala torbu birala je odeću kakvu je
pretpostavljala da će biti prikladna za nošenje u izolovanoj kući na selu; čak je u poslednji čas otrčala i kupila -
uzbuđena sopstvenom odvažnošću - dva para pantalona, nečega što nije nosila ko zna otkad. Majka bi
pobesnela, pomislila je, pakujući te pantalone u dnu putne torbe tako da i ne mora da ih vadi, da ne mora niko
ni da zna da ih je ponela, u slučaju da joj ponestane hrabrosti. Sada, u Kući na brdu, više nisu izgledale tako
nove; raspakovala se nehajno, stavljajući haljine ukrivo na vešalice, bacajući pantalone u donju fioku velike
komode sa mermernim vrhom, bacajući gradske cipele u ćošak velikog garderobera.
Već su joj bile dosadne knjige koje ponela, ionako verovatno neću ostati, pomislila je, i sklonila je praznu
putnu torbu u ugao garderobera; neće mi trebati ni pet minuta da se ponovo spakujem. Ustanovila je kako
pokušava da spusti torbu ne praveći nikakvu buku i onda shvatila da je dok se raspakivala bila u čarapama,
pokušavajući da se kreće najtiše moguće, kao da je tišina od životne važnosti u Kući na brdu; prisetila se kako
je gospođa Dadli takođe hodala nečujno. Kad je ukipljeno zastala nasred sobe pritiskajuća tišina Kuće na brdu
zavladala je svuda oko nje. Ja sam poput nekog malog stvorenja koje je progutalo čudovište, pomislila je, i
čudovište sad oseća moje krhke sitne pokrete u sebi. ,,Ne”, rekla je glasno, i ta jedna reč odjeknu. Brzo je
prešla na drugi kraj sobe i sklonila u stranu plave pamučne zavese, ali sunčeva svetlost je vrlo bledo prodrla
kroz debelo okno prozora i mogla je jedino da vidi krov verande i potes travnjaka iza. Negde tamo dole bio je
njen auto koji bi je mogao vratiti nazad. Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika, pomislila je; bio je moj
lični izbor da dođem. Onda je shvatila da se boji da pređe nazad do sredine sobe.
Stajala je leđima naspram prozora, osmatrajući od vrata do garderobera, od komode do kreveta, govoreći
sebi da se nimalo ne boji, kada je daleko dole začula zvuk lupanja automobilskih vrata a zatim brze korake,

13
skoro kao da plešu uz stepenice i niz verandu, a onda, šokantno, tresak velikog zvekira. Ama, pomisli ona, i
drugi ljudi pristižu; neću ovde biti sama. Skoro se smejući, ona pretrča sobu i potom hodnik, kako bi bacila
pogled niz stepenice.
„Hvala bogu da si tu”, kazala je, vireći kroz tmušu, „hvala nebesima da ima ikoga.” Shvatila je bez
iznenađenja da govori kao da je gospođa Dadli ne može čuti, iako je gospođa Dadli stajala, uspravna i bleda, u
hodniku. „Dođi gore”, reče Elenor, „moraćeš sama da nosiš svoj kofer.” Bila je bez daha i činilo se da ne ume
da prestane s pričom, budući da joj se uobičajena stidljivost istopila od olakšanja. „Ја se zovem Elenor Vans”,
rekla je, „i baš mi je drago što si ovde.”
„Ја sam Teodora. Samo Teodora. Ova prokleta kuća...”
„Isto je tako loše i ovde gore. Dođi, popni se. Nateraj je da ti dâ sobu do moje.”
Teodora se uspinjala teškim stepeništem prateći gospođu Dadli i zverajući u neverici u prozor sa vitražom
na odmorištu, u mramornu urnu u niši, u mustre na tepihu. Njen kofer je bio znatno veći od Elenorinog i
značajno luksuzniji, a Elenor siđe da joj pripomogne, zadovoljna što su njene stvari bezbedno sklonjene van
vidika. „Čekaj da vidiš spavaće sobe”, reče Elenor. „Moja je, mislim, nekada bila soba za balzamovanje leševa.“
„Ovo je dom o kojem sam oduvek sanjala”, reče Teodora. „Malo sklonište gde mogu da budem nasamo sa
svojim mislima. Naročito ako se te misli tiču ubijanja i samoubijanja ili…“
„Zelena soba”, hladno reče gospođa Dadli, i Elenor oseti, u brzom naletu misli, da nehajno ili kritičko
pričanje o kući na neki način smeta gospođi Dadli; možda veruje da nas kuća može čuti, pomisli Elenor, a
onda zažali što je to i pomislila. Možda je uzdrhtala jer Teodora se okrenu sa brzim osmehom i nežno joj
dotače rame, u znak utehe; šarmantna je, pomisli Elenor, uzvraćajući osmeh, nipošto nije osoba koja pripada
ovako sumornom, mračnom mestu, ali kad smo kod toga, verovatno ni ja ne pripadam ovde; nisam ja
prikladna osoba za Kuću na brdu, ali ne mogu da zamislim nikoga ko bi to bio. Onda se nasmejala,
posmatrajući Teodorin izraz lica dok je stajala na vratima zelene sobe.
„Dragi bože”, reče Teodora, gledajući Elenor iskosa.
„Kako savršeno očaravajuće. Prava senica.”
„Večeru postavljam u trpezariji na bočnom kredencu tačno u šest”, reče gospođa Dadli. „Možete se sami
poslužiti. Ujutro čistim. Doručak vam spremam u devet. Tako sam se pogodila.”
„Ti si preplašena”, reče Teodora posmatrajući Elenor.
„Ne mogu sobe da održavam tako kako biste vi voleli, ali nećete naći nikog drugog ko bi hteo da mi
pomogne. Ne opslužujem nikoga. To što sam pristala da radim ne uključuje da opslužujem ljude.”
„Baš kad sam pomislila da sam sasvim sama”, reče Elenor.
„Ne ostajem ovde posle šest. Ne nakon što počne da se smrkava.”
„Sad sam ja ovde, tako da je to u redu.”
„Delimo zajedničko kupatilo”, reče Elenor.
„Sobe su sasvim istovetne.”
Zelene pamučne zavese visile su preko prozora Teodorine sobe, tapete su bile posute zelenim venčićima,
posteljina i jorgan behu zeleni, komoda sa mermernim vrhom i veliki garderober behu istovetni. „Nikad u
životu nisam videla ovako grozno mesto”, reče Elenor povišena glasa.
„Poput najboljih hotela”, reče Teodora, „ili ma kog letovališta za dobre devojčice.”
„Odlazim pre nego što padne mrak”, produžila je gospođa Dadli.
„Niko te ne može čuti ako tokom noći vrištiš“, reče Elenor Teodori. Shvatila je da steže kvaku i, pod
Teodorinim upitnim pogledom, sklonila je prste s nje i stameno prešla na drugi kraj sobe. „Moraćemo da
nađemo neki način da otvorimo ove prozore”, rekla je.
„Dakle neće tu biti nikoga ako vam zatreba pomoć”, reče gospođa Dadli. „Ne bismo mogli da vas čujemo,
čak ni usred noći. Niko ne bi mogao.”
„Је li sad sve u redu?” upita Teodora, i Elenor klimnu glavom.
„Niko ne živi bliže od gradića. Niko ne bi ni prišao bliže od toga.”
„Verovatno si samo gladna”, reče Teodora. „А i ja sam izgladnela.” Smestila je kofer na krevet i zbacila
cipele. „Ništa me”, reče ona, „ne uznemiri tako kao glad; tad režim i brecam se i plačem do suza.” Podigla je
par mekano skrojenih pantalona iz kofera.
„U noći”, reče gospođa Dadli. Nasmešila se. „U tami”, reče, i zatvori vrata za sobom.
Minut kasnije Elenor reče: „Ona takođe hoda bez i najmanjeg zvuka.”
„Simpatična stara tetkica.” Teodora se okrenu osmatrajući svoju sobu.
„Povlačim ono što sam rekla za najbolje hotele”, reče. „Liči pomalo na internat u koji sam neko vreme
išla.”
„Dođi i vidi moju”, reče Elenor. Otvorila je vrata kupatila i povela je u svoju plavu sobu. „Bila sam skroz
raspakovana i upravo sam razmišljala o tome da li da se ponovo spakujem kad si ti naišla.”
„Sirota mala. Mora da si izgladnela. Sve što sam bila u stanju da pomislim kad sam bacila pogled na ovo
mesto spolja bilo je ala bi bilo zabavno stajati tamo i posmatrati je kako gori do temelja. Možda pre nego što
odemo odavde…“
„Bilo je užasno, biti ovde sama.”
„Trebalo je da vidiš ovaj moj internat tokom raspusta.” Teodora se vratila u svoju sobu i, sa pokretima i
zvukovima u dve sobe, Elenor se oseti radosnijom. Ispravila je odeću na vešalicama u garderoberu i poravnala
knjige na stočiću kraj uzglavlja. „Znaš”, viknula je Teodora iz druge sobe, „pomalo podseća na prvi dan škole;
sve ti je ružno i čudno, i nikoga ne poznaješ, i bojiš se da će se svi smejati tvojoj garderobi.”
Elenor, koja je otvorila fioku u komodi kako bi izvukla par pantalona, prekide to i onda se nasmeja i baci

14
pantalone na krevet.
„Da li sam ispravno razumela”, produži Teodora, „da gospođa Dadli neće doći ako budemo vrištale tokom
noći?”
„Nije se tako pogodila. Da li si srela ljubaznog starog slugu na kapiji?”
„Slatko smo proćaskali. On je tvrdio da ne mogu da uđem a ja da mogu i onda sam pokušala da ga
pregazim autom ali on je poskočio. Gledaj, misliš li da treba da sedimo ovde u sobama i čekamo? Volela bih da
se presvučeni u nešto udobnije - osim ako se nećemo svečano oblačiti za večeru, šta misliš?”
„Ја neću ako ti nećeš.”
„Ја neću ako ti nećeš. Ne mogu da se bore s nas obe. U svakom slučaju, hajdemo odavde da malo
istražujemo; veoma bih volela da mi ovaj plafon ne bude iznad glave.”
„Ovde rano pada mrak, u ovim brdima, sa svim ovim drvećem.” Elenor ode opet do prozora, ali nešto
sunčevih zraka i dalje je ukoso padalo na travnjak.
„Neće biti zaista mračno bar još sat vremena. Hoću da izađem napolje i da se valjam po travi.”
Elenor je odabrala crveni džemper, pomislivši da u ovoj sobi, u ovoj kući crvenilo džempera i crvenilo
sandala kupljenih da se slažu uz njega gotovo sigurno ratuju sa bojom sobe, iako su juče u gradu delovali
neutralno. Tako mi i treba, pomislila je, kad sam htela da nosim takve stvari; ranije nikad nisam. Ali ovo joj je
neobično dobro stajalo, tako joj je bar izgledalo dok se posmatrala u dugom ogledalu na vratima garderobera,
gotovo udobno. „Imaš li ikakvu ideju ko još dolazi?”, upitala je. „Ili bar kada?”
„Doktor Montagju”, reče Teodora. „Mislila sam da će on biti ovde pre svih.”
„Poznaješ li već dugo doktora Montagjua?”
„Nikad ga nisam srela”, reče Teodora. „А ti?”
„Nikad. Jesi li skoro spremna?”
„Skroz spremna.” Teodora uđe kroz vrata kupatila u Elenorinu sobu; ljupka je, pomisli Elenor, okrenuvši
se da je pogleda; volela bih da sam ja ljupka. Teodora je nosila jarko žutu košulju a Elenor se nasmeja i reče:
„Ti unosiš u ovu sobu više svetla nego prozor.”
Teodora priđe i ogleda se s odobravanjem u Elenorinom ogledalu. „Osećam”, reče ona, „da nam je na
ovom sumornom mestu obaveza da izgledamo što je sjajnije moguće. Pozdravljam tvoj crveni džemper; nas
dve ćemo moći da se vidimo s kraja na kraj Kuće na brdu.” I dalje gledajući u ogledalo, ona upita:
„Pretpostavljam da ti je doktor Montagju pisao?”
„Da.” Elenor je bilo neprijatno. „Nisam znala, isprva, da li se radi o šali ili ne. Ali moj zet se raspitao o
njemu.”
„Znaš”, reče Teodora polagano, „sve do poslednjeg minuta - dok nisam došla do kapije, pretpostavljam -
nisam zaista verovala da će tu biti ikakva Kuća na brdu. Čovek ne ide okolo očekujući da mu se ovako nešto
desi.”
„Ali neki od nas idu okolo nadajući se”, reče Elenor.
Teodora se nasmeja i izlete iza ogledala i uhvati Elenorinu ruku. „Drugarice mala u gubljenju usred
šume”, reče. „Hajde da istražujemo.”
„Ne možemo da idemo daleko od kuće...”
„Obećavam da nećemo ni koraka dalje od onoga dokle ti kažeš. Misliš li da treba da se javljamo gospođi
Dadli kad ulazimo i izlazimo?”
„Ona ionako verovatno prati svaki naš korak; verovatno se tako pogodila.”
„S kim se pogodila, pitam se? S grofom Drakulom?”
„Misliš da on živi u Kući na brdu?”
„Verujem da ovde provodi sve svoje vikende; kunem se da sam videla slepe miševe dole u drvenariji. Za
mnom, za mnom.”
Otrčale su dole, krećući se pune boja i života naspram tamne drvenarije i zamućenog svetla na stepeništu,
dok su im stopala kloparala a gospođa Dadli je stajala i posmatrala ih u tišini.
„Idemo malo da istražujemo, gospođo Dadli”, reče Teodora lepršavo.
„Bićemo negde napolju.”
„Ali vratićemo se uskoro”, dodade Elenor.
„Postavljam večeru na bočnom kredencu u šest sati”, objasnila je gospođa Dadli.
Elenor, snažno povukavši, uspe da otvori velika ulazna vrata; bila su baš toliko teška koliko su i izgledala, i
ona pomisli: Moraćemo da pronađemo neki lakši način da ponovo uđemo unutra. „Ostavi ovo otvoreno”, reče
preko ramena Teodori. „Užasno su teška. Uzmi jednu od onih velikih vaza i njome je podupri.”
Teodora dokotrlja veliku kamenu vazu iz ugla hodnika i one stadoše u dovratak i prisloniše vrata uz vazu.
Zamirući sunčevi zraci napolju delovali su svetlo nakon tmine unutar kuće, a vazduh je bio svež i sladak. Iza
njih, gospođa Dadli je sklonila vazu i velika vrata se zalupiše.
„Simpatična tetkica”, reče Teodora zatvorenim vratima. Na trenutak joj se lice suzilo od ljutnje i Elenor
pomisli, nadam se da nikad neće mene ovako pogledati, i beše iznenađena, setivši se da je oduvek bila stidljiva
sa nepoznatima, u nelagodi i bojažljiva, a ipak je za ne više od pola sata počela da o Teodori misli kao o
nekome bliskom i veoma važnom, o nekome čija bi ljutnja bila zastrašujuća. „Mislim”, reče Elenor dvoumeći
se, „mislim da ću tokom dnevnih časova kad se gospođa Dadli vrzma okolo pronaći sebi neku zanimaciju
daleko, daleko od kuće. Možda na teniskom terenu. Ili ću se starati o grožđu u stakleniku.”
„Možda bi mogla da pripomogneš Dadliju oko kapije.”
„Ili da tragam za neobeleženim grobovima u onom gustišu kopriva.”
Stajale su uz ogradu verande; odatle su mogle da gledaju niz prilaz kući sve do mesta gde je ovaj zavijao

15
iza drveća, pa onda opet dole ispod blage krivine brda sve do male udaljene linije koja bi mogla predstavljati
glavni auto-put, odnosno put nazad ka gradovima iz kojih su došle. S izuzetkom žica što su dolazile do kuće od
neke tačke među drvećem, nije bilo nikakvih pokazatelja da Kuća na brdu na bilo koji način pripada ostatku
sveta. Elenor se okrenula i pratila verandu; išla je, kako izgleda, oko čitave kuće. ,,Oh, pogledaj”, rekla je,
zašavši za ugao.
Iza kuće, brda su se gomilala u velikim, pritiskajućim gromadama, preplavljena letnjim zelenilom, bujnim
i nepokretnim.
„Eto zašto su je nazvali Kuća na brdu”, reče Elenor nekako nedovoljno.
„Skroz je viktorijanska”, reče Teodora. „Prosto su se naslađivali ovakvim velikim, nabujalim, preteranim
stvarima i zakopavali se u namotajima somota i kićanki i ružičastog pliša. Svako pre ili posle njih bi ovu kuću
smestio tačno tamo na vrh onih brda gde joj je i mesto, umesto što su je ušuškali ovde dole.”
„Da se nalazi na vrhu brda svi bi mogli da je vide. Ja glasam za to da ostane skrivena, tu gde jeste.”
„Sve vreme dok sam ovde biću uplašena”, reče Teodora, „misleći da će jedno od onih brda da se surva na
nas.”
„Ona se ne survavaju. Ona samo skliznu naniže, tiho i potajno, prevale se preko tebe dok pokušavaš da
umakneš.”
„Hvala ti”, reče Teodora tihim glasom. „Ono što je započela gospođa Dadli ti si baš lepo dokrajčila. Smesta
ću da se spakujem i pođem kući.”
Pošto joj je na trenutak poverovala, Elenor se okrenula i zagledala u nju, i onda opazila začuđenost na
njenom licu, i pomislila: Ona je mnogo hrabrija od mene. Neočekivano - iako će to kasnije postati nešto
sasvim poznato, prepoznatljiva odlika onoga što će „Teodora” značiti u Elenorinoj svesti - Teodora je uhvatila
Elenorinu misao i odgovorila joj. „Nemoj da si sve vreme toliko uplašena”, rekla je i posegnula da prstom
dodirne Elenorin obraz.
„Nikad ne znamo odakle nam hrabrost dolazi.” Onda, hitro, ona odjuri niz stepenice i na travnjak između
visokog drveća. „Požuri”, pozvala je, „hoću da vidim ima li ovde neki potočić.”
„Ne smemo da idemo predaleko”, reče Elenor, prateći je. Poput dvoje dece potrčale su preko trave, obe
jedva dočekavši iznenadnu čistinu otvorenog prostora nakon čak i ono malo vremena provedenog u Kući na
brdu, a stopala su im bila zahvalna na travi posle onih čvrstih podova; sa instinktom skoro životinjskim pratile
su zvuk i miris vode. „Ovuda”, reče Teodora, „mala staza.”
Odvela ih je primamljivo još bliže zvuku vode, svijajući se tamo-ovamo kroz drveće, pružajući im priliku
za povremene letimične poglede niz brdo do prilaznog puta, vodeći ih okolo i izvan vidokruga kuće preko
kamenite utrine, i uvek nizbrdo. Kada su se udaljile od kuće i od drveća do mesta gde je sunčeva svetlost još
uvek mogla da ih pronađe, Elenor je bilo lakše, iako je videla da je sunce uznemirujuće brzo zapadalo za obline
brda. Pozvala je Teodoru, ali Teodora se samo odazvala: „Sledi me, sledi me”, i potrčala niz put. Iznenada se
zaustavila, zateturavši se i bez daha, na samoj ivici potoka koji je iskrsao pred njom skoro bez upozorenja;
Elenor, koja je sporije prišla otpozadi, uhvati joj ruku i privuče je unazad a onda, smejući se, zajedno padoše
naspram obale koja se u oštroj kosini spuštala do potoka.
„Ovde baš vole da te iznenađuju”, reče Teodora, dahćući.
„Zaslužila si da se zagnjuriš pravo u vodu”, reče Elenor. „Kad tako jurcaš.”
„Lep je, zar ne?” Voda potoka kretala se brzo u malim svetlucavim mreškanjima; s druge strane trava je
rasla sve do ivice vode nad koju su žuti i plavi cvetovi naginjali glave; tu je bilo mekano okruglasto brdašce, i
možda više livada s one strane, a daleko, velika brda još uvek su hvatala sunčevo svetlo. „Lep je”, reče Teodora
konačno.
„Sigurna sam da sam već bila ovde”, reče Elenor. „U knjizi sa bajkama, možda.”
„Sigurna sam u to. Možeš li da skakućeš s kamena na kamen?”
„Na ovo mesto dolazi princeza da sretne čarobnu zlatnu ribicu koja je zapravo maskirani princ...”
„Nema baš mnogo vode za plivanje ta tvoja zlatna ribica; ovde nema više od tri inča dubine.”
„Postavljeno je kamenje da se preskoči preko, a ribice plivaju, malene - belice?”
„Maskirani prinčevi, svi odreda.” Teodora se izduži na suncu, na obali, i poče da zeva. „Punoglavci?”,
predložila je.
„Belice. Sad je prekasno za punoglavce, bleso, ali kladim se da možemo naći žablja jaja. Imala sam običaj
da rukama hvatam belice pa da ih puštam.”
„Rođena si za ženu nekog farmera.”
„Ovo je mesto za piknike, sa ručkom uz potok i tvrdo kuvanim jajima.”
Teodora se nasmeja: „Salata s piletinom i čokoladni kolač.”
„Limunada u termos boci. Prosuta so.”
Teodora se raskošno prevali na drugu stranu. „Greše što se tiče mrava, znaš. Skoro nikad nije bilo mrava.
Možda krava, ali ne verujem da sam ikada videla mrava na pikniku.”
„Је li uvek bio neki bik na polju? Je li uvek neko kazao, ‘Ali ne možemo da idemo preko tog polja, tu ima
neki bik’?”
Teodora otvori jedno oko. „Da li si imala nekog smešnog ujaka? Svi su se uvek smejali, šta god da je ovaj
kazao? A on ti je obično govorio da se ne bojiš bika - ako te bik pojuri, sve što treba jeste da zgrabiš onaj prsten
u njegovom nosu i zakovitlaš ga sebi oko glave?”
Elenor je bacila kamenčić u potok i gledala ga kako tone jasno do dna. „Jesi li imala mnogo ujaka?”
„Na hiljade. A ti?”
Posle jednog minuta Elenor reče: „Oh, da. Velike i male i debele i mršave...”

16
 „Imaš li tetku Ednu?”
„Tetku Mjuriel.”
„Nekako mršavu? Sa naočarima bez okvira?”
„Sa brošem od granata”, reče Elenor.
„Da li na porodična okupljanja dolazi u nekoj vrsti tamno crvene haljine?”
„Sa čipkanim rukavima.”
„Onda mislim da mora da smo u srodstvu”, reče Teodora. „Jesi li nosila zubne proteze?”
„Ne. Imala sam pegice.”
„Išla sam u privatnu školu gde su me učili da se klanjam u znak pozdrava.”
„Uvek bih po celu zimu vukla prehladu. Majka me je terala da nosim vunene čarape.”
„Moja majka je terala mog brata da me vodi na igranke, i ja sam se svima klanjala kô blesava. Brat me i
dan danas mrzi.”
„Ја sam pala u povorci prilikom diplomiranja.”
„Ја sam zaboravila reči kad sam igrala u opereti.”
„Nekada sam pisala poeziju.”
„Da”, reče Teodora, „uverena sam da smo rođake.” Sela je, smejući se, a onda je Elenor rekla: „Tiho, nešto
se tamo kreće.” Sleđene, ramenima priljubljene jedna uz drugu, zurile su, osmatrajući mesto na brežuljku s
druge strane potoka gde se trava pomerala, gledajući kako se nešto nevidljivo i polagano kreće niz jarko zeleno
brdo, smrznuvši pritom sunčevu svetlost i razigrani potok. „Šta je to?” reče Elenor bez daha, a Teodora stavi
snažnu šaku na njen zglob.
„Otišlo je”, Teodora reče jasno, i sunce se povrati, i ponovo beše toplo. „Bio je to zec”, reče Teodora.
„Nisam mogla da ga vidim”, reče Elenor.
„Videla sam ga istog časa kad si progovorila”, reče Teodora odlučno. „Bio je to zec; otišao je preko brda i
van vidika.”
„Predugo smo bile napolju”, reče Elenor i pogleda zabrinuto ka suncu koje je dodirivalo vrhove brda.
Ustala je brzo i ustanovila da su joj se noge ukočile od čučanja na vlažnoj travi.
„Zamisli dve sjajne stare izletnice kao što smo mi”, reče Teodora, „kako se uplaše jednog zeca.”
Elenor se nagnu i pruži joj ruku kako bi joj pomogla da ustane. „Stvarno bi trebalo da požurimo nazad”,
reče ona i, pošto ni sama nije shvatala svoju snažnu zabrinutost, dodade: „Možda su ostali dosad već stigli.”
„Moraćemo ovde uskoro da se vratimo na piknik”, reče Teodora, pažljivo prateći stazu koja je postojano
išla uzbrdo.
„Stvarno moramo da dođemo na jedan stari dobri piknik kraj potoka.”
„Možemo zatražiti od gospođe Dadli da nam skuva nešto jaja.” Elenor zastade na stazi, ne okrećući se.
„Teodora”, reče ona, „znaš, ne verujem da ću moći. Ne verujem da ću zaista to biti u stanju da uradim.”
„Elenor.” Teodora joj stavi ruku preko ramena. „Zar ćeš sad dopustiti da nas rastave? Sad kad smo otkrile
da smo rođake?”

Sunce je glatko otišlo iza brda, gotovo željno skliznuvši, napokon, u jastučaste mase. Bilo je već dugačkih
senki na travnjaku kad su Elenor i Teodora stigle stazom ka bočnoj verandi Kuće na brdu, koja je blagosloveno
skrivala svoje mahnito lice u narastajućoj tmini.
„Neko nas tamo čeka”, reče Elenor, hodajući brže, i tako ugleda Luka po prvi put. Putovanja se okončavaju
susretom ljubavnika, pomislila je, i jedino bila u stanju da neadekvatno izusti: „Da li to nas čekate?”
On je došao do ograde verande, pogledao ka njima u sumraku i naklonio se duboko u gestu dobrodošlice:
„‘Ako su ove mrtve’”, reče on, „‘onda i ja mrtav mora da sam.’ Gospe, ako ste vi sablasne stanarke Kuće na

17
brdu, ja ovde zauvek ostajem.”
Stvarno je nekako blesav, pomisli strogo Elenor, a Teodora reče: „Izvinite što nismo bile tu da vas
dočekamo; malo smo istraživale.”
„Gorka stara gospa čiji pogled ukiseljuje mleko dočekala me je, hvala lepo”, reče on. „‘Zdravo nek ti je’,
kazala je, ‘nadam se da ću vas živog dočekati kad se ujutro vratim a večera vam je na kredencu’ I rekavši to,
otperjala je u najnovijem modelu kabrioleta sa Prvim i Drugim ubicom.”
„Gospođa Dadli”, reče Teodora. „Prvi ubica mora da je Dadli-na-kapiji; pretpostavljam da je drugi bio grof
Drakula. Baš zdrava familija.”
„Kad već ređamo likove u našoj pripovesti”, reče on, „moje ime je Luk Sanderson.”
Elenor bese dovoljno iznenađena da progovori. „Ра vi ste onda iz ove familije? Od ljudi koji su vlasnici
Kuće na brdu? Niste gost doktora Montagjua?”
„Ја sam iz te familije; jednog dana ova uzvišena gomila pripadaće meni; do tog dana, međutim, ja sam
ovde kao jedan od gostiju doktora Montagjua.”
Teodora se zakikota. „Mi smo”, reče ona, „Elenor i Teodora, dve curice koje su planirale piknik dole kraj
potoka pa ih uplašio i kući naterao jedan zeka.”
„Nasmrt me plaše ti zekani”, ljubazno se složio Luk. „Mogu li i ja da pođem ako uzmem da nosim korpu za
piknik?”
„Možeš da poneseš svoj ukulele pa da prebiraš po žicama dok mi jedemo sendviče sa piletinom. Da li je
doktor Montagju tu?”
„Unutra je”, reče Luk, „naslađuje se svojom ukletom kućom.”
Ostadoše u tišini čitav minut sa željom da se još više zbliže, a onda Teodora slabašno reče: „Ne zvuči baš
tako smešno, zar ne, sad kad već pada mrak?”
„Moje dame, dobro došle!” I velika ulazna vrata se otvoriše. „Uđite unutra. Ja sam doktor Montagju.”

Njih četvoro stajalo je, po prvi put, u prostranom, mračnom predsoblju Kuće na brdu. Oko njih kuća se
ukrutila i locirala ih, iznad njih su brda budno dremala, mali kovitlaci vazduha, zvuka i pokreta drhtali su i
čekali i šaputali, a centar svesti nekako je bio baš taj mali prostor na kom su stajali, četvoro izdvojenih ljudi
koji su s poverenjem posmatrali jedni druge.
„Veoma mi je drago što ste svi stigli bezbedno, i na vreme”, reče doktor Montagju. „Dobro došli, dobro
došli u Kuću na brdu - iako bi takve želje trebalo prikladnije da poteknu od tebe, momče? U svakom slučaju,
dobro došli, dobro došli. Luk, momče, možeš li da spraviš martini?”

Doktor Montagju podiže čašu i srknu s nadom, pa uzdahnu.

„Pristojno”, reče on. „Samo pristojno, momče. Ali dobro, za naš uspeh u Kući na brdu.”
„Šta bi se tačno računalo kao uspeh na jednom zadatku kao što je naš?”, upita Luk radoznalo.
Doktor se nasmeja. „Recimo, onda”, reče on, „da se nadam da ćemo svi imati uzbudljiv boravak i da će
moja knjiga pomeriti kolege iz ležišta. Ne mogu da ovaj vaš boravak ovde nazovem odmorom, iako će nekima
možda tako izgledati, jer se nadam vašem radu - iako rad, naravno, zavisi od onoga što se ima uraditi, zar ne?
Beleške”, reče on s olakšanjem, kao da se usredsredio na nešto čvrsto, što se ne da poljuljati u svetu magle,
„beleške. Svi ćemo voditi beleške - za neke to nije nesnosan zadatak.”
„Sve dok niko ne pravi duhovite igre reči vezane za duhove”, reče Teodora podižući čašu kako bi je Luk
napunio.
„Za duhove?” Doktor se zagleda u nju. „Duhove? Da, zaista. Naravno, niko od nas...” On se namršti,
neodlučan. „Svakako ne”, reče i potegnu tri ubrzana gutljaja svog koktela.
„Sve je ovo tako čudno”, reče Elenor. „Mislim, jutros sam se pitala na šta će Kuća na brdu ličiti, a sada ne
mogu da verujem da je stvarna i da smo svi u njoj.”
Sedeli su u maloj sobi koju je odabrao doktor i u nju ih odveo, niz uzak hodnik, isprva pomalo zastajkujući
ali naposletku pronašavši put. Nije to, zasigurno, bila udobna soba. Imala je neprijatno visoku tavanicu i usko
umorno ognjište koje je delovalo ledeno uprkos vatri koju je Luk smesta pripalio; stolice u kojima su sedeli
bile su okrugle i skliske, a svetlo što se probijalo kroz zasune od obojenih perli na lampama bacalo je senke u
ćoškove. U sobi je preovladavala ljubičasta boja; ispod njihovih stopala tepih je svetlucao u nejasnim
zamršenim obličjima, zidovi su bili prekriveni tapetama i pozlatom, a mermerni kupidon im se blesavo cerio
sa okvira kamina. Kada su na trenutak svi utihnuli težina kuće ih je pritisla sa svih strana. Elenor se pitala da li
je uopšte ovde ili, možda, sanja o Kući na brdu na nekom bezbednom, nemoguće udaljenom mestu pa se zato
polagano i pažljivo osvrnula po sobi, govoreći sebi da je to sve stvarno, da te stvari postoje, od pločica oko
ognjišta pa do mermernog kupidona; ovi ljudi će biti njeni prijatelji. Doktor je bio okruglast i rumen i bradat i
izgledao je kao da bi prikladnije bilo smestiti ga pred vatru u nekoj prijatnoj dnevnoj sobi, sa mačkom na
kolenu i rumenom ženicom koja mu prinosi kolačiće sa želeom, a opet je to nesumnjivo bio doktor Montagju,
onaj koji je Elenor navodio sve dovde, mali čovek podjednako pun znanja i tvrdoglavosti. Dalje u odnosu na
vatru od doktora bila je Teodora, koja je nepogrešivo otišla do jedine koliko-toliko udobne stolice,
promeškoljila se u njoj i prebacila noge preko naslona za ruke; bila je poput mačke, pomisli Elenor, i to mačke
koja očigledno očekuje svoju večeru. Luk nije stajao ni za tren već se kretao napred-nazad kroz senke,

18
dopunjavajući čaše, džarajući vatru, dodirujući mermernog kupidona; bio je jarko osvetljen vatrom i
nesmiren. Svi su ćutali i gledali u plamen, umorni nakon putovanja, i Elenor pomisli, ja sam četvrta osoba u
ovoj sobi; ja sam jedna od njih; ja pripadam.
„Ра, kad smo već svi ovde”, iznenada reče Luk, kao da nije ni bilo nikakve pauze u konverzaciji, „ne bi li
valjalo da se upoznamo? Znamo samo imena za sada. Znam da je ovo ovde Elenor, koja nosi crveni džemper,
pa prema tome ovo mora da je Teodora u žutoj...”
„Doktor Montagju ima bradu”, reče Teodora, „dakle, ti mora da si Luk.”
„А ti si Teodora”, reče Elenor, „jer ja sam Elenor.” Jedna Elenor, reče ona sebi pobednički, koja pripada,
koja nesmetano razgovara, koja sedi kraj vatre sa svojim prijateljima.
„Prema tome, ti nosiš crveni džemper”, Teodora joj trezveno objasni.
„Ја nemam bradu”, reče Luk, „dakle, on mora da je doktor Montagju.”
„Ја imam bradu”, reče doktor Montagju, zadovoljan, i uputi im svima srećan osmeh. „Moja žena”, reče im,
„voli kad muškarac nosi bradu. Mnoge žene, s druge strane, nalaze bradu neukusnom. Glatko izbrijan
muškarac - izvinićeš me, momče - nikad ne izgleda potpuno odeven, kaže mi moja žena.” Ispružio je svoju
čašu Luku.
„Sad kad znam koji od nas sam ja”, reče Luk, „dopustite da se pomnije predstavim. Ja sam, u privatnom
životu - ako pretpostavimo da je ovo ovde javni život a da je ostatak sveta zapravo privatan - čekajte da vidim,
borac sa bikovima. Jeste. Borac sa bikovima.”
„Ја sam zaljubljena u slovo B”, reče Elenor uprkos sebi, „zato što ima bradu.”
„Istina.” Luk joj klimnu glavom. „То od mene čini doktora Montagjua. Živim u Bangkoku i hobi mi je
očijukanje sa ženama.”
„Ne zameram”, pobuni se doktor Montagju, zabavljen. „Ја živim u Belmontu.”
Teodora se nasmeja i uputi Luku onaj kratki pogled pun razumevanja kakav je ranije uputila Elenor.
Elenor, posmatrajući to, pomisli pronicljivo da bi ponekad moglo biti opterećujuće zadugo biti uz nekog ko
tako smesta kapira, ko ima toliku moć zapažanja kao Teodora. „Ро profesiji ja sam slikarski model”, reče
Elenor brzo kako bi utišala svoje misli. „Živim luđačkim, besprizornim životom, uvijena u šal i idem od tavana
do tavana.”
„Da li si bezdušna i razuzdana?” upita Luk. „Ili si jedno od onih krhkih stvorenja koje će se zaljubiti u
lordovog sina i presvisnuti?”
„Izgubivši svu svoju lepotu i mnogo kašljući?”, dodade Teodora.
„Рге bih rekla da imam zlatno srce”, reče Elenor premišljajući se.
„U svakom slučaju, o mojim aferama se raspreda po kafeima.” Bože me sačuvaj, pomisli ona. Bože me
sačuvaj.
„Avaj”, reče Teodora, „ја sam kćer jednog lorda. Obično izlazim odevena u svilu i čipke i odeždu od zlata,
ali sad sam pozajmila krpice od svoje služavke kako bih se pojavila među vama. Moguće je, naravno, da mi se
toliko dopadne život običnog sveta da se nikad više ne vratim nazad, pa će jadna devojka morati da nabavi
novu odeću. A vi, doktore Montagju?”
On se nasmejao pod svetlošću kamina. „Hodočasnik. Lutalica.”
„Baš smo svi srodnici u ovoj grupi”, reče Luk odobravajući.
„Suđeno nam je, zapravo, da budemo nerazdvojni prijatelji. Kurtizana, hodočasnik, princeza i borac s
bikovima. Kuća na brdu ovakve poput nas sigurno još nije videla.”
„Ја tu čast ipak dajem Kući na brdu”, reče Teodora. „Nikad nisam videla nešto njoj nalik.” Pridigla se,
noseći čašu, i prišla da prouči staklenu vazu sa cvećem. „Šta mislite, kako su zvali ovu sobu?”
„Možda soba za prijem”, reče doktor Montagju. „Možda budoar. Mislio sam da će nam biti udobnije ovde
nego u nekoj od drugih soba. Zapravo, mislim da bi ovu sobu trebalo da smatramo središtem naših delatnosti,
kao neku vrstu zajedničke sobe; možda nije baš vesela...”
„Naravno da jeste vesela”, reče Teodora s ubeđenjem. „Ništa više ne uveseljava nego bordo presvlake i
zidovi obloženi hrastovinom i šta je ono tamo u uglu? Zatvorena nosiljka?”
„Sutra ćete videti druge sobe”, reče joj doktor.
„Ako će ovo da nam bude soba za igranje”, reče Luk, „predlažem da unesemo nešto na čemu se može
sedeti. Ne mogu zadugo da čučim ni na čemu ovde; odmah skliznem”, reče poverljivo Elenori.
„Sutra”, reče doktor. „Sutra ćemo, zapravo, istražiti ćelu kuću i urediti stvari tako da nam bude ugodno. A
sad, ako ste svi završili, predlažem da utvrdimo šta je gospođa Dadli preduzela povodom naše večere.”
Teodora smesta krenu a onda se zaustavi, zbunjena.
„Neko će morati da me vodi”, reče ona. „Nemam ni najblažu predstavu gde se trpezarija nalazi.” Pokazala
je prstom. „Та vrata vode u dugački prolaz a zatim u prednje predsoblje”, rekla je.
Doktor se prigušeno nasmeja. „Pogrešno, draga moja. Ta vrata vode u staklenu baštu.” On ustade kako bi
ih poveo. „Proučio sam mapu kuće”, kazao je samozadovoljno, „i verujem da samo treba da idemo kroz ova
vrata ovde, niz prolaz, u prednje predsoblje i preko njega kroz sobu za bilijar kako bismo pronašli trpezariju.
Nije teško”, reče, „jednom kad se izveštite.”
„Zašto su sve toliko zbrkali?”, upita Teodora. „Čemu toliko malih čudnih soba?”
„Možda su voleli da se kriju jedni od drugih?”, reče Luk.
„Ne mogu da shvatim zašto su hteli da im sve bude ovako mračno”, reče Teodora. Ona i Elenor su pratile
doktora Montagjua niz prolaz, a Luk je išao iza, zastajkujući da zaviri u fioku uskog stola i da se glasno zapita
nad učestalošću glava kupidona i venčića s trakama koji su bili na vrhu drvenarije po zidovima mračnog
predsoblja.

19
 „Neke od ovih soba su u potpunosti unutrašnje”, reče doktor hodajući ispred svih. „Bez prozora, bez
ikakvog pristupa spoljašnjem svetu. Međutim, niz zatvorenih soba nije sasvim za čuđenje u kući iz ovog
perioda, naročito ako se setite da su im i oni prozori koje su uopšte imali bili obilato zaklonjeni teškim
zavesama i draperijama iznutra i živicama spolja. Ah.” Otvorio je vrata prolaza i izveo ih u prednje predsoblje.
„Sad”, rekao je, razmatrajući vrata s druge strane, dvoja manjih, po jedna sa svake strane velikih središnjih,
dvostrukih vrata. „Sad”, reče on i odabra njemu najbliža. „Ova kuća ima svojih malih neobičnosti”, produžio
je, pridržavajući vrata tako da mogu proći u mračnu sobu iza njih. „Luk, dođi i pridrži ovo dok ja ne pronađem
trpezariju.” Krećući se oprezno, prešao je preko mračne sobe i otvorio vrata, a oni ga slediše do najprijatnije
sobe koju su do sada videli, prijatnije, svakako, zbog svetla i prizora i mirisa hrane. „Čestitam samom sebi”,
rekao je, srećno trljajući ruke. „Doveo sam vas do civilizacije kroz nemapirane divljine Kuće na brdu.”
„Trebalo bi da ustanovimo praksu da svaka vrata ostavljamo širom otvorena.” Teodora se nervozno
osvrnula preko ramena. „Ne sviđa mi se ovo lutanje okolo po mraku.”
„Onda bi trebalo nečim da ih podupreš da ostanu otvorena”, reče Elenor. „Svaka vrata u ovoj kući sama se
zatvore kad ih pustiš.”
„Sutra”, reče doktor Montagju. „Zabeležiću to. Zadržači za vrata.” Srećan je prišao kredencu sa strane gde
je gospođa Dadli postavila zagrejanu rernu i impresivni niz pokrivenih posuda. Sto je bio postavljen za
četvoro, sa raskošno razmeštenim svećama i damastom i teškom srebrninom.
„Vidim, nije se škrtarilo”, reče Luk, podigavši jednu viljušku pokretom koji bi potvrdio najgore sumnje
njegove tetke. „Dobili smo srebrni pribor.”
„Mislim da se gospođa Dadli ponosi kućom”, reče Elenor.
„U svakom slučaju, ne planira da nam postavlja slab sto”, reče doktor vireći u rernu. „Ovo je odlično
uređeno, rekao bih. Gospođa Dadli je sklonjena dobrano pre mraka a nama je omogućeno da večeramo lišeni
njenog neprimamljivog društva.”
„Može biti”, reče Luk, posmatrajući tanjir koji je obilato punio, „može biti da sam dobroj gospođi Dadli -
zašto li ovako perverzno moram i dalje o njoj da mislim kao o dobroj gospođi Dadli? - zaista učinio nepravdu.
Ona je kazala da se nada da će me zateći živog ujutro, i da nas večera čeka u rerni; sad tek slutim da je na umu
imala da budem ubijen prejedanjem.”
„Šta je zadržava ovde?”, upita Elenor doktora Montagjua. „Zašto ona i njen muž ostaju i dalje, sami u ovoj
kući?”
„Koliko ja shvatam, Dadlijevi su se starali o Kući na brdu od pamtiveka; zasigurno su Sandersonovi bili
više nego srećni da ih zadrže. Ali sutra...”
Teodora se zakikota. „Gospođa Dadli je verovatno jedini pravi preživeli član porodice kojem Kuća na brdu
uistinu pripada. Mislim da ona samo čeka dok svi Sandersonovi naslednici - što će reći ti, Luk - ne zaginu na
razne grozne načine, i onda ona dobija kuću i bogatstvo od dragulja zakopanih u podrumu. Ili možda ona i
Dadli gomilaju zlato u tajnoj odaji, ili ima nafte ispod kuće.”
„Nema tajnih odaja u Kući na brdu”, reče doktor bespogovorno. „Prirodno, takva mogućnost bila je
predlagana i ranije, i mislim da mogu kazati sa sigurnošću da tako romantičnih stvari ovde nema. Ali sutra…“
„U svakom slučaju, nafta je definitivno izašla iz mode, nema više čovek šta da nađe na svom zemljištu ovih
dana”, reče Luk Teodori. „Najmanje zbog čega bi gospođa Dadli mogla hladnokrvno da me ubije jeste
uranijum.”
„Ili iz čiste zabave”, reče Teodora.
„Da”, reče Elenor, „ali zašto smo mi ovde?”
Jedan poduži trenutak sve troje je gledalo u nju, Teodora i Luk radoznalo, doktor smrknuto. Onda
Teodora reče: „Upravo to sam htela i ja da pitam. Zašto smo ovde? Šta nije kako treba s Kućom na brdu? Šta
će se dogoditi?”
„Sutra...”
„Ne”, reče Teodora, skoro prkosno. „Mi smo troje odraslih, inteligentnih ljudi. Svi smo došli izdaleka,
doktore Montagju, kako bismo vas sreli ovde, u Kući na brdu; Elenor hoće da zna zbog čega, a isto tako i ja.”
„I ja”, reče Luk.
„Zašto ste nas doveli ovde, doktore? Zašto ste vi lično ovde? Kako ste čuli za Kuću na brdu, i zbog čega ona
ima takvu reputaciju i šta se ovde zapravo dešava? Šta će tek da se desi?”
Doktor se nevoljno namršti. „Ne znam”, reče on, i onda, pošto Teodora načini brz, iritirani pokret,
produži: „О kući znam tek malo više od vas, i prirodno nameravam da vam kažem sve što znam; što se tiče
onoga što će se desiti, to ću saznati onda kad i vi. Ali sutra je dovoljno skoro za taj razgovor, verujem; po
dnevnom svetlu...”
„Meni nije”, reče Teodora.
„Uveravam vas”, reče doktor, „da će Kuća na brdu biti mirna noćas. Postoji obrazac po kojem se ove stvari
dešavaju, kao da psihičkim fenomenima vladaju zakoni veoma naročite vrste.”
„Zaista mislim da bi o tome trebalo da popričamo večeras”, reče Luk.
„Ne bojimo se”, dodade Elenor.
Doktor ponovo uzdahnu. „Pretpostavimo”, reče on polagano, „da čujete priču o Kući na brdu i odlučite da
ne ostanete ovde? Kako biste otišli, večeras?” On ih ponovo brzo osmotri. „Kapija je zaključana. Kuća na brdu
ima reputaciju mesta koje insistira na gostoprimstvu; izgleda da ne voli da pušta svoje goste da joj umaknu.
Poslednji ko je pokušao da napusti Kuću na brdu po mraku - bilo je to pre osamnaest godina, uveravam vas -
poginuo je tamo na krivini prilaza, gde se njegov konj naglo propeo i prignječio ga uz veliko drvo. Šta ako vam
ispričam o Kući na brdu, i neko od vas poželi da ode? Sutra ćemo se barem pobrinuti da vas bezbedno

20
otpravimo do sela.”
„Ali mi nećemo da bežimo”, reče Teodora. „Ја neću, i Elenor neće, a neće ni Luk.”
„Hrabro, na bedeme”, složio se Luk.
„Vi ste baš jedna buntovna grupa pomoćnika. Onda, posle večere. Povući ćemo se u naš mali budoar na
kafu i malo dobrog brendija koji Luk nosi u svom koferu, i ispričaću vam sve što znam o Kući na brdu. A sad,
molim vas, hajde da pričamo o muzici, ili slikarstvu, ili čak i o politici.”

„Nisam odlučio”, kazao je doktor, blago vrteći čašu sa brendijem, „kako najbolje da vas troje pripremim za
Kuću na brdu. Sigurno vam nisam mogao pisati o tome, a i sada nisam baš rad da utičem na vaše umove
njenom potpunom istorijom pre nego što imate priliku da sami vidite.” Bili su opet u maloj sobi za prijem,
zagrejani i gotovo pospani. Teodora je napustila svaki pokušaj sa stolicom i smestila se na prostirku ispred
kamina, prekrštenih nogu i sanjiva. Elenor je želela da sedi na toj prostirci kraj nje, ali se nije toga dosetila na
vreme i sad je sebe osudila na jednu od onih klizavih stolica, nevoljna da privlači pažnju pomeranjem i da
trapavo dospe na pod. Dobra večera gospođe Dadli i sat vremena mirnog razgovora doprineli su da ispari blagi
utisak nestvarnosti i napetosti; počeli su da se međusobno upoznaju, da prepoznaju pojedinačne glasove i
pokrete, lica i smeh; Elenor oseti mali šok i iznenađenje pred pomišlju da je u Kući na brdu provela tek četiri
ili pet časova, i nasmeši se vatri. Mogla je da oseti tanko postolje čaše između svojih prstiju, kruti pritisak
stolice naspram leđa, blaga komešanja vazduha kroz sobu koja su jedva bila uočljiva po drhturenju kićanki i
perli. Tama je čučala u ćoškovima a mermerni kupidon im se odozgo smeškao, buckast i dobro raspoložen.
„Kakvo vreme za priču o duhovima”, reče Teodora.
„Ako tako želite.” Doktor je bio krut. „Nismo deca pa da pokušavamo jedni druge da prestrašimo”, reče on.
„Izvinite.” Teodora mu se nasmeši. „Samo pokušavam da se priviknem na sve ovo.”
„Hajde da svi”, reče doktor, „ispoljimo veliki oprez u izboru reči. Predubeđenja o duhovima i prikazama...”
„Bestelesna ruka u supi”, reče Luk u nameri da pomogne.
„Dragi moj mladiću. Kad vas molim. Pokušavao sam da objasnim da na našu svrhu ovde, budući da je od
naučne i istraživačke vrste, ne bi trebalo da utiču i iskrivljuju je poluzaboravljene jezive priče kakve prikladnije
spadaju u blesavljenje oko logorske vatre.” Zadovoljan sobom, on se osvrnu oko sebe da se uveri kako se svi
zabavljaju. „А zapravo, moja istraživanja iz prethodnih nekoliko godina dovela su me do određenih teorija u
pogledu psihičkih fenomena koje sada, po prvi put, imam priliku da stavim na probu. U idealnom slučaju,
naravno, vi ne bi trebalo da znate bilo šta o Kući na brdu. Trebalo bi da ste toga nesvesni i otvoreni za uticaje.”
„I da hvatamo beleške”, promrmlja Teodora.
„Beleške. Da, uistinu. Beleške. Međutim, jasno mi je da je suviše nepraktično da vas ostavim u potpunosti
bez ikakvih informacija o zaleđini slučaja, pre svega zato što vi niste ljudi koji su navikli da se suočavaju sa
situacijom bez pripreme.” Smejao se lukavo. „Vi ste troje ćudljive, razmažene dece koja su spremna da me
ugnjave kako bih im ispričao priču za laku noć.” Teodora se zakikotala i doktor joj veselo klimnu glavom.
Ustao je i stao kraj vatre u nepogrešivoj pozi za učionicu; činilo se da oseća da iza sebe ima tablu, jer jednom ili
dvaput se upola okrenuo, ruke podignute, kao da traži kredu kojom bi ilustrovao određenu poentu.
„Sada”, reče on, „osmotrićemo istoriju Kuće na brdu.” Volela bih da imam beležnicu i penkalo, pomisli
Elenor, samo da učinim da se oseti kao kod kuće. Bacila je pogled na Teodoru i Luka i otkrila da su oboje
instinktivno usvojili onaj potpuno obuzeti pogled prikladan učionici; visoka ozbiljnost, pomisli ona; ušli smo
u novu fazu ove naše avanture.
„Setićete se”, otpoče doktor, „onih kuća koje se u Levitskom zakoniku opisuju kao ‘leprozne’, odnosno
‘tsaraas’, ili Homerove fraze vezane za podzemni svet, ‘aidao domos’, iliti kuća Hadova; mislim da ne treba da
vas podsećam da je koncept nečistih ili zabranjenih kuća - možda posvećenih - star koliko i um čovekov.
Zasigurno postoje mesta koja neizbežno sebi privlače atmosferu svetosti i dobrote; ne bi, onda, bilo suviše
besmisleno reći da su neke kuće rođene loše. Kuća na brdu, iz ma kog razloga, nije bila prikladna za ljudsku
nastambu već više od dvadeset godina. Kakva je bila pre toga, da li je njena ličnost bila uobličena ljudima koji
su u njoj živeli, ili stvarima koje su radili, ili je bila zla od samo svog početka, to su sve pitanja na koja ne mogu
odgovoriti. Prirodno, nadam se da ćemo svi znati mnogo više o Kući na brdu pre nego što je napustimo. Niko
čak ne zna ni zašto se neke kuće nazivaju ukletim.”
„Kako biste drugačije nazvali Kuću na brdu?”, zahtevao je Luk.
„Ра - možda, poremećena. Leprozna. Bolesna. Bilo koji od popularnih eufemizama za ludilo; rastrojena
kuća je lepa zamisao. Postoje, međutim, popularne teorije koje odbacuju ono sablasno i tajanstveno; postoje
ljudi koji će vam reći da su poremećaji koje nazivam ‘psihičkim’ zapravo rezultat podzemnih voda, ili
električnih struja, ili halucinacija izazvanih zagađenim vazduhom; atmosferski pritisak, sunčeve pege,
zemljini potresi svi imaju svoje zastupnike među skepticima. Ljudi”, reče doktor tužno, „uvek teže tome da
isteraju stvari na čistac gde im mogu prilepiti neko ime, makar i besmisleno ime, dokle god ovo zvuči nekako
učenjački.” On uzdahnu, opustivši se, i uputi im mali zagonetni osmeh. „Ukleta kuća”, reče. „Svi se tome
smeju. Zatekao sam sebe kako kolegama na univerzitetu govorim da ću leto provesti na kampovan ju.”
„Ја sam ljudima rekla da učestvujem u naučnom eksperimentu”, pomože mu Teodora. „Ne kazavši im gde
niti u kakvom, naravno.”
„Pretpostavljam da vaši prijatelji nemaju tako snažna mišljenja o naučnim eksperimentima kao moji. Da.”
Doktor ponovo uzdahnu. „Kampovanje. U mojim godinama. A opet, u to su poverovali. Pa, sad.” Ponovo se
uspravio i posegao rukom za nečim, možda tražeći nastavnički štap za pokazivanje. „Prvi put sam za Kuću na

21
brdu čuo pre otprilike godinu dana, od jednog njenog bivšeg stanara. Počeo je s uveravanjima da je Kuću na
brdu napustio jer se njegova familija bunila što živi tako daleko na selu a završio iznevši mišljenje da po njemu
kuću treba spaliti i tlo posuti solju. Pronašao sam druge koji su iznajmljivali Kuću na brdu i otkrio da niko od
njih nije ostao duže od nekoliko dana, a svakako niko nije izdržao čitav termin zakupa, a kao opravdanje
davali su razloge u rasponu od vlage na ovoj lokaciji - što, uzgred, uopšte nije tačno - do hitne potrebe da se
presele drugde, iz poslovnih razloga. To će reći, svaki stanovnik koji je napustio Kuću na brdu užurbano se
potrudio da isporuči racionalan razlog što odlazi, a opet svaki od njih do poslednjeg je otišao. Pokušao sam,
naravno, da saznam više od ovih bivših stanara, a opet ni u jednom slučaju nisam ih mogao ubediti da govore
o kući; svi su delovali krajnje nevoljni da mi pruže ikakvu informaciju i, zapravo, oklevali su da se prisete
detalja svojih boravaka ovde. Samo u jednom mišljenju bili su svi kao jedan. Bez izuzetka, svaka osoba koja je
provela bilo koje vreme u ovoj kući preklinjala me je da je se klonim. Nijedan od bivših stanara nije mogao
sebe naterati da prizna kako je Kuća na brdu ukleta, ali kada sam posetio Hilsdejl i pregledao novinske izveštaje...”
„Novine?”, upita Teodora. „Zar je bio neki skandal?”
„Oh, da”, reče doktor. „Savršeno sjajan skandal, sa samoubistvom i ludilom i sudskim sporovima. Onda
sam saznao da lokalni žitelji nemaju nikakvih sumnji u pogledu kuće. Čuo sam desetine različitih priča,
naravno - zaista je neverovatno teško pronaći tačne podatke o ukletoj kući; zaprepastilo bi vas kad biste
saznali kroz šta sam sve morao da prođem da bih otkrio ovoliko koliko jesam - i kao rezultat svega toga otišao
sam do gospođe Sanderson, Lukove tetke, i s njom ugovorio da iznajmim Kuću na brdu. Ona je bila sasvim
otvorena u pogledu njene nepoželjnosti...”
„Kuću je teže spaliti nego što biste mislili”, reče Luk.
„…ali složila se da mi dopusti kratak termin za iznajmljivanje kako bih obavio svoja istraživanja, pod
uslovom da neko iz porodice bude član moje družine.”
„Oni se nadaju”, reče Luk smrknuto, „da ću vas ja sprečiti da iskopate ljupke stare skandale.”
„Eto. Sada sam objasnio otkud ja ovde, i zašto je Luk došao. Što se tiče vas dve dame, do sada svi već
znamo da ste ovde zato što sam vam pisao a vi prihvatile moj poziv. Nadao sam se da će svaka od vas, na svoj
način, intenzivirati sile koje su na delu u ovoj kući; Teodora je ranije već ispoljila izvesnu telepatsku moć, a
Elenor je u prošlosti bila intimno povezana sa fenomenom poltergajsta...”
„Ja?”
„Naravno.” Doktor je pogleda čudno. „Рге mnogo godina, kada si bila dete. Kamenje…“
Elenor se namršti i odmahnu glavom. Prsti joj zadrhtaše oko postolja čaše, i ona reče; „То su bili susedi.
Moja majka je govorila da su to susedi radili. Uvek ima zavisnih ljudi.”
„Možda je tako.” Doktor je govorio tiho i nasmešio se Elenor.
„Taj incident je bio zaboravljen pre mnogo godina, naravno; pomenuo sam ga samo kao razlog zbog čega
sam želeo da dođeš u Kuću na brdu.”
„Kad sam bila dete”, reče Teodora lenjo, „‘pre mnogo godina’, kako to doktor s taktom kaže, istukli su me
što sam bacila ciglu kroz krov staklene bašte. Sećam se da sam o tome dugo razmišljala, pamteći batine, ali
pamteći takođe i taj predivni tresak stakla, i pošto sam o tome ozbiljno porazmislila, otišla sam i to isto
ponovo učinila.”
„Ne sećam se toga baš najbolje”, reče Elenor nesigurno doktoru.
„Ali zašto?” upita Teodora. „Mislim, mogu da prihvatim da se pretpostavlja da je Kuća na brdu ukleta, i da
nas vi, doktore, želite ovde kako bismo zabeležili šta će se dogoditi - i pored toga kladila bih se da ovde uopšte
ne biste voleli da budete sami - ali i dalje naprosto ne razumem. Ovo je užasna stara kuća, i da sam je ja
iznajmila vrištala bih da mi se vrati novac nakon jednog kratkog pogleda na prednje predsoblje, ali čega ovde
ima? Šta je to što ljude toliko plaši?”
„Neću da dajem ime nečemu što nema imena”, reče doktor. „Ne znam.”
„Nikad mi nisu ni rekli šta se zapravo događa”, reče Elenor užurbano doktoru. „Moja majka je govorila da
su u pitanju susedi, da su oduvek bili protiv nas zato što ona nije htela da se meša sa njima. Moja majka…“
Luk je prekide polagano i promišljeno: „Mislim”, reče on, „da svi mi želimo činjenice. Nešto što možemo
da shvatimo i spojimo u celinu.”
„Prvo”, reče doktor, „postaviću svima jedno pitanje. Da li želite da odete odavde? Da li predlažete da se
spakujemo sad i da prepustimo Kuću na brdu samoj sebi, i da nikad više nemamo ništa s njom?”
On pogleda Elenor, a Elenor je čvrsto stisla ruke; ovo je još jedna prilika da pobegnem, mislila je, pa rekla:
„Ne”, i s osećajem stida pogledala Teodoru. „Danas sam se ponela kao bebica”, objasnila je. „Dopustila sam
sebi da budem uplašena.”
„Ona ne govori potpunu istinu”, reče Teodora kao verna prijateljica. „Nije bila ništa više uplašena od
mene; uplašile smo jedna drugu nasmrt zbog jednog običnog zeca.”
„Grozna stvorenja, ti zečevi”, reče Luk.
Doktor se nasmeja. „Pretpostavljam da smo svi ionako bili nervozni ovog popodneva. Zaista je grub šok
kada se skrene za onaj ugao i po prvi put se jasno ugleda Kuća na brdu.”
„Pomislio sam da će doktor da zabije auto u drvo”, reče Luk.
„Sada sam zaista hrabra, u toploj sobi uz vatru i društvo”, reče Teodora.
„Ne bih rekla da sad možemo da odemo sve i da hoćemo.” Elenor je progovorila pre nego što je sasvim
jasno shvatila šta namerava da kaže, ili kako će to zvučati drugima; videla je da svi zure u nju, pa se nasmejala
i mlako dodala: „Gospođa Dadli nam nikad ne bi oprostila“. Upitala se da li su joj zaista poverovali da je to
nameravala da kaže, i pomislila, možda nas je sad uhvatila, ova kuća, možda nas neće pustiti da odemo.
„Da popijemo još malo brendija“, reče doktor, „ра ću vam ispričati priču o Kući na brdu.“ Zauzeo je svoj

22
stav za učionicu ispred kamina i otpočeo polagano, poput čoveka koji predaje izveštaj o kraljevima davno
umrlim i o ratovima davno okončanim; glas mu je bio pažljivo lišen emocija. „Kuća na brdu je podignuta pre
nekih osamdesetak godina“, počeo je on. „Podigao ju je Hju Krejn da bude dom njegovoj porodici, dom na selu
gde je očekivao da će mu živeti deca i unuci u udobnom luksuzu, i gde je očekivao da sasvim u miru skonča
svoje dane. Nažalost, Kuća na brdu je bila tužna kuća od samog svog početka; mlada supruga Hjua Krejna
umrla je koji minut pre nego što je trebalo po prvi put da baci pogled na kuću, kada se kočija koja ju je ovde
dovezla prevrnula na prilazu, i gospa je doneta - ah, beživotna, mislim da je to fraza koja se koristi - u dom koji
joj je suprug sagradio. Tužan i ogorčen čovek beše Hju Krejn, ostavljen da sam podiže dve male ćerke, ali Kuću
na brdu nije napuštao.”
„Deca su odrasla ovde?”, Elenor upita u neverici. Doktor se nasmeši. „Kuća je suva, kao što već rekoh. Nije
u blizini bilo močvara da im donesu groznice, seoski vazduh im je, izgleda, godio, a sama kuća je smatrana
luksuznom. Nemam sumnji da su dve devojčice mogle da se igraju ovde, možda usamljene ali ne nesrećne.“
„Nadam se da su gazile po potoku“, reče Teodora. Duboko se zagledala u plamen. „Sirote curice. Nadam se
da im je neko dopustio da trče po onoj livadi i da beru divlje cveće.”
„Njihov otac se ponovo oženio“, doktor produži. „Još dvaput, zapravo. Izgleda da nije imao sreće sa
suprugama. Druga gospođa Krejn umrla je pri padu, iako nisam bio u stanju da ustanovim kako ili zašto. Čini
se da je njena smrt bila isto tako tragično neočekivana kao i smrt njene prethodnice. Treća gospođa Krejn je
umrla od onog što su zvali sušica, negde u Evropi; postoji, tu u biblioteci, zbirka razglednica koje su otac i
maćeha slali devojčicama što su ostale za njima u Kući na brdu dok su putovali od jednog lečilišta do drugog.
Devojčice su bile ostavljene ovde sa guvernantom sve do maćehine smrti. Posle toga Hju Krejn je izrazio
nameru da zatvori Kuću na brdu i da ostane u inostranstvu, a njegove ćerke poslate su da žive sa majčinom
rođakom, i tamo su i ostale dok nisu odrasle.”
„Nadam se da je majčina rođaka bila nešto veselija od starog Hjua”, reče Teodora, i dalje mračno zureći u
vatru. „Nije prijatno zamišljati decu koja rastu kao pečurke, u mraku.”
„One su drugačije mislile o tome”, reče doktor. „Dve sestre su provele ostatak svojih života svađajući se
oko Kuće na brdu. Nakon svih njegovih uzvišenih nada o tome da ovde zasnuje dinastiju, Hju Krejn je umro
negde u Evropi, ubrzo za svojom ženom, a Kuća na brdu je pripala obema sestrama, koje su dotad već bile
mlade dame; ona starija je, u svakom slučaju, već debitovala u društvu...”
„I podigla kosu, i naučila da pije šampanjac, i da nosi lepezu...“
„Kuća na brdu je bila prazna niz godina, ali uvek održavana u pripravnosti za familiju; prvo u očekivanju
povratka Hjua Krejna, a onda, posle njegove smrti, za onu od sestara koja bude odlučila da tamo živi. Negde u
to vreme, kako izgleda, bilo je dogovoreno među sestrama da Kuća na brdu treba da pripadne starijoj; ona
mlađa se udala...”
„Aha”, reče Teodora. „Mlađa sestra se udala. Ukrala starijoj verenika, nemam sumnje.”
„Govorilo se da je starija sestra bila nesrećna u ljubavi”, doktor se složio, „iako se to kazuje za skoro svaku
gospu koja, iz ma kog razloga, više voli da živi sama. U svakom slučaju, starija je bila ta koja je došla ovde.
Izgleda da je snažno ličila na svog oca; živela je ovde dugi niz godina, gotovo sasvim povučena, iako su je u selu
Hilsdejl poznavali. Koliko god to vama neverovatno zvučalo, ona je iskreno volela Kuću na brdu i na nju je
gledala kao na svoj porodični dom. Naposletku je uzela jednu devojku iz sela da živi s njom, kao neka vrsta
družbenice; koliko sam mogao da ustanovim, u to vreme u Hilsdejlu nije postojao izražen odnos prema kući,
budući da je stara gospođica Krejn - kako je neminovno ostala upamćena - upošljavala poslugu iz sela, i
smatralo se dobrim što je uzela devojku za družbenicu. Stara gospođica Krejn je bila u neprestanoj svađi sa
svojom sestrom oko kuće, pošto je mlađa insistirala da se pretenzija na svoj deo kuće odrekla u zamenu za
izvestan broj predmeta iz porodične zaostavštine, od kojih su neki poprilične vrednosti, a njena je sestra
odbila da ih preda. Bilo je tu nekog nakita, nekoliko komada starinskog nameštaja i jedan komplet zlatom
opervaženih tanjira koji je, izgleda, mlađu sestru nervirao više od svega drugog. Gospođa Sanderson mi je
dopustila da preturam po kutiji porodičnih hartija i tako sam video neka od pisama koja je gospođica Krejn
primila od sestre, i u svima njima se ti tanjiri izdvajaju kao stalna, bolna tema. U svakom slučaju, starija sestra
je umrla ovde u kući od upale pluća, samo sa tom družbenicom za ispomoć - kolale su priče da je doktor
prekasno pozvan, da je stara gospa ležala gore zapostavljena dok se mlađa žena zabavljala u bašti s nekim
seoskim đilkošem, ali slutim da su to samo skandalozna izmišljanja; zasigurno ne mogu da nađem da se išta u
tom smislu verovalo u vreme ovih događaja, i zapravo većina takvih priča izgleda da potiče direktno od
otrovne osvetoljubivosti mlađe sestre čiji gnev nikada nije uminuo.”
„Ne sviđa mi se ta mlađa sestra”, reče Teodora. „Prvo je otela sestrinog ljubavnika, a onda pokušala da joj
otme i tanjire. Ne, ne sviđa mi se.”
„Kuća na brdu ima impresivnu listu tragedija s njom povezanih, ali s druge strane, ima ih većina starih
kuća. Ljudi moraju negde da žive i umiru, na kraju krajeva, a jedna kuća teško da može stajati preko
osamdeset godina a da ne vidi kako neki od njenih stanovnika umiru unutar njenih zidova. Posle smrti starije
sestre usledio je sudski proces oko kuće. Družbenica je insistirala da je kuća njoj bila ostavljena, ali mlađa
sestra i njen suprug su najoštrije tvrdili da kuća po zakonu pripada njima i tvrdili su da je družbenica prevarila
stariju sestru da joj prepiše imanje koje je inače oduvek planirala da ostavi sestri. Bila je to neprijatna rabota,
kao i sve porodične svađe, i kao i u svim porodičnim svađama neverovatno oštre i okrutne stvari bile su
izrečene sa obe strane. Družbenica se zaklela pred sudom - i ovde, verujem, dolazi prvi nagoveštaj prave
ličnosti Kuće na brdu - da mlađa sestra ulazi u kuću tokom noći i krade stvari. Kada su je pritisli da pojasni ove
optužbe, ona je postala veoma nervozna i nekoherentna, i naposletku, prinuđena da pruži neki dokaz svoje
optužbe, kazala je da nedostaje srebrni servis, i vredan komplet od emajla, pored čuvenog kompleta zlatom

23
opervaženih tanjira, koje bi inače bilo prilično teško ukrasti ako se malo razmisli o tome. Sa svoje strane
mlađa sestra je išla tako daleko da pomene ubistvo i da zahteva istragu povodom smrti stare gospođice Krejn,
iznoseći prve nagoveštaje priča o zapostavljanju i lošem tretmanu. Ne mogu da nađem potvrdu da su ove
optužbe ikada bile ozbiljno razmatrane. Ne postoji pisani trag bilo koje vrste osim sasvim formalne beleške o
smrti starije sestre, i zasigurno bi seljani prvi počeli da postavljaju pitanja da je bilo ičega neobičnog u vezi s
njenom smrću. Družbenica je naposletku dobila spor, a mogla je, po mom ubeđenju, pored toga da dobije i
onaj za klevetu, i kuća je zakonski pripala njoj, iako mlađa sestra nikad nije prestala s pokušajima da joj je
preotme. Spopadala je nesrećnu ženu pismima i pretnjama, na sve strane je iznosila najluđe optužbe a u
lokalnim policijskim beleškama naveden je najmanje jedan slučaj kada je družbenica bila prinuđena da se
obrati radi policijske zaštite kako bi sprečili da je neprijateljica napadne metlom. Družbenica je napustila kuću
u užasu, kako izgleda; stalno su noću provaljivali - nikad nije prestala sa insistiranjem da su dolazili i krali joj
stvari - a pročitao sam i jedno patetično pismo u kojem se žali da u toj kući nije provela mirnu noć otkako je
njena dobročiniteljka preminula. Začudo, po selu je naklonost bila skoro u potpunosti na strani mlađe sestre,
možda zato što je družbenica, nekadašnja seljanka, sad postala gospa u palati. Seljani su verovali - a rekao bih
da i dalje veruju - da je mlađa sestra prevarom bila lišena svog nasledstva od strane te mlade kalkulantkinje.
Nisu verovali da bi ona ubila svoju prijateljicu, vidite, ali veselilo ih je da veruju kako je bila nepoštena,
verovatno zato što su sami bili sposobni za nepoštenje kad bi im se slučila prilika. Pa, glasine su uvek loš
neprijatelj. Kada se jadnica ubila…“
„Ubila se?” Elenor je šok naterao da progovori i da se upola pridigne. „Morala je da se ubije?”
„Misliš, zar nije bilo drugog načina da umakne svojoj mučiteljki? U svakom slučaju ona ga izgleda nije
videla. Među seljanima se verovalo da je odabrala samoubistvo zato što ju je nečista savest na to navela. Ja
sam više sklon da verujem kako je ona bila jedna od onih upornih, nepametnih mladih žena koje mogu
očajnički da se drže onoga za šta veruju da je njihovo, ali ne mogu mentalno da podnesu da ih neko
neprestano govorkanjima proganja; svakako nije imala oružja protiv kampanje mržnje koju je vodila mlađa
sestra, njeni prijatelji u selu bili su okrenuti protiv nje a ona je izgleda bila sluđena uverenjem da brave i
katanci ne mogu da zadrže neprijatelja koji se noću prikradao u njenu kuću...”
„Mogla je da ode odavde”, reče Elenor. „Da napusti kuću i odjuri koliko daleko je noge nose.”
„Zapravo i jeste. Stvarno mislim da je sirotu devojku mržnja oterala u smrt; obesila se, uzgred. Glasine
kažu da se obesila sa zvonika na kuli, ali kad imate kuću kao što je Kuća na brdu, sa kulom i zvonikom, glasine
bi vam teško dopustile da se obesite bilo gde drugde. Posle njene smrti kuća je zakonski prešla u ruke porodice
Sanderson, koji su bili njeni srodnici, nimalo osetljivi na žaoke mlađe sestre koja je do tog vremena možda i
sama postala pomalo dementna. Čuo sam od gospođe Sanderson da, kada je njena porodica - to će biti
roditelji njenog muža - prvi put došla da vidi kuću, mlađa sestra se pojavila da ih vređa i stajala je na putu
urlajući dok su oni prolazili, ali završila je u lokalnoj policijskoj stanici. I tu se čini da je kraj uloge mlađe
sestre u ovoj priči: od dana kada ju je prvi Sanderson otposlao u policijsku stanicu do kratkog obaveštenja o
njenoj smrti nekoliko godina potom, čini se da je svoje vreme provodila nemo meditirajući nad nepravdama,
ali daleko od Sandersonovih. Začudo, u svim svojim tiradama uvek je insistirala na jednoj stvari - da nije, niti
bi ikada ušla u ovu kuću po noći kako bi krala stvari ili iz bilo kog drugog razloga.”
„Da li je ikada išta stvarno bilo ukradeno?” upita Luk.
„Kao što vam rekoh, družbenica je na kraju bila prinuđena da kaže kako jedna ili dve stvari nedostaju, ali
nije mogla zasigurno da tvrdi. Kao što možete zamisliti, priča o noćnom uljezu značajno je doprinela daljoj
reputaciji Kuće na brdu. Povrh svega, Sandersonovi uopšte nisu stanovali ovde. Proveli su nekoliko dana u kući,
kazujući seljanima da je pripremaju za blisko useljenje, a onda su naglo nestali, zatvorivši kuću onakvu kakva
je stajala. Kazivali su po selu da ih je hitan posao naterao da se nastane u gradu, ali seljani su mislili da bolje znaju
razlog. Niko nije živeo u ovoj kući od tada na duže od nekoliko dana u nizu. Od tada je neprestano dostupna na
tržištu nekretnina, na prodaju ili iznajmljivanje. Pa, eto, to je bila podugačka priča. Treba mi još brendija.”
„Те sirote dve devojčice”, reče Elenor, gledajući u vatru.
„Ne mogu da ih zaboravim, kako hodaju kroz ove mračne sobe, pokušavaju da se igraju lutkama, možda
baš ovde, ili u onim spavaćim sobama gore.”
„I tako je stara kuća naprosto čučala ovde.” Luk radoznalo ispruži prst i blago dodirnu mermernog
kupidona. „Ništa ovde nije bilo dotaknuto, ništa korišćeno, ništa ovde željeno, samo je čučalo ovde i premišljalo.”
„I čekalo”, reče Elenor.
„I čekalo”, potvrdi doktor. „U suštini”, produži on polako, „zlo je sama kuća, verujem. Zarobila je i uništila
svoje ljude i njihove živote, to je mesto nagomilane zlonamernosti. Pa, dobro. Sutra ćete videti sve to.
Sandersonovi su uveli struju i kanalizaciju i telefon kada su prvi put pomislili da će živeti ovde, ali izuzev toga
ništa drugo nije izmenjeno.”
„Ра”, reče Luk nakon kratke tišine, „siguran sam da će nam svima biti vrlo udobno ovde.”

Elenor uhvati sebe, neočekivano, kako se divi sopstvenim stopalima. Teodora je sanjarila nad vatrom
odmah iza vrhova njenih nožnih prstiju i Elenor pomisli sa dubokim zadovoljstvom da su joj stopala lepa u
tim crvenim sandalama; kako sam ja potpuna i zasebna, pomisli ona, od prstiju do vrha glave individualna
sam, i imam odlike koje pripadaju samo meni. Imam crvene cipele, pomisli ona - to ide uz Elenor; ne volim
rakove i spavam na levoj strani i pucketam zglobovima kad sam nervozna i čuvam dugmiće. Držim čašu
brendija koja je moja jer nalazim se ovde i koristim je i imam svoje mesto u ovoj sobi. Imam crvene cipele i

24
sutra ću se probuditi i još uvek ću biti ovde.
„Imam crvene cipele”, reče ona vrlo lagano, a Teodora se okrenu i nasmeši joj se.
„Nameravao sam...” i doktor ih sve osmotri sa svetlim, ustreptalim optimizmom, „...nameravao sam da
vas upitam da li svi igrate bridž?”
„Naravno”, reče Elenor. Igram bridž, pomislila je; nekad sam imala mačku koja se zvala Plesačica; umem
da plivam.
„Bojim se da ne”, reče Teodora, a ostalo troje se okrenuše i pogledaše je sa iskrenim zaprepašćenjem.
„Baš nimalo?”, upita doktor.
„Ја sam igrala bridž dvaput nedeljno tokom jedanaest godina”, reče Elenor, „sa mojom majkom i njenim
advokatom i njegovom ženom - sigurna sam da mora da ga igraš bar toliko dobro.”
„Možda bi ti mogla da me naučiš?”, upita Teodora. „Brzo učim nove igre.”
„Oh, gospode”, reče doktor, i Elenor i Luk se nasmejaše.
„Radićemo nešto drugo umesto toga”, reče Elenor; ja umem da igram bridž, pomisli; volim pitu od jabuka
sa kiselim mlekom, i dovezla sam se dovde sama samcita.
„Bekgemon”, reče doktor sa dozom gorčine.
„Ја solidno igram šah”, reče Luk doktoru, koji se smesta ozari.
Teodora tvrdoglavo stisnu usne. „Nisam se nadala da smo ovde došli kako bismo igrali igre”, reče ona.
„Opuštanje”, reče doktor neodređeno, i Teodora se okrete smrknuto slegnuvši ramenima i ponovo se
zagleda u plamen.
„Doneću šahovske figure, ako mi samo kažete gde su”, reče Luk i doktor se nasmeši.
„Bolje dopustite meni”, reče on. „Upamtite, ja sam proučio nacrt kuće. Ako te pustimo da sam odlutaš
verovatno te nikad više ne bismo pronašli.”
Kada su se vrata zatvorila za njim Luk načas čudno pogleda Teodoru a onda priđe i stade uz Elenor. „Nisi
valjda nervozna? Je li te ona priča uplašila?”
Elenor snažno odmahnu glavom, a Luk reče: „Izgledaš bledo”.
„Verovatno bi trebalo da sam u krevetu”, reče Elenor. „Nisam navikla da vozim tako daleko kao danas.”
„Brendi”, reče Luk. „Od njega ćeš bolje da spavaš. I ti isto tako”, reče Teodorinom potiljku.
„Hvala”, reče Teodora hladno, ne okrećući se. „Retko imam problema sa spavanjem.”
Luk se znalački iskezi Elenor, a onda se okrete kad doktor otvori vrata. „Moja razuzdana mašta”, reče
doktor, spuštajući šahovsku garnituru. „Kakva je ovo kuća.”
„Zar se nešto desilo?”, upita Elenor.
Doktor odmahnu glavom. „Možda bi trebalo da se svi složimo, sada, da više sami ne lutamo po kući”, reče.
„Šta se desilo?”, upita Elenor.
„Moja mašta”, reče doktor čvrsto. „Odgovara li ovaj sto, Luk?”
„Ovo je baš lepa garnitura za šah”, reče Luk. „Čudi me kako je mlađoj sestri uspeo da promakne.”
„Mogu ti reći jednu stvar”, reče doktor, „ako je mlađa sestra bila ta koja se šunjala noću po ovoj kući, mora
da je imala gvozdene živce. Ona te posmatra”, dodao je naglo. „Kuća. Posmatra svaki pokret koji načiniš.” A
onda: „Samo moja mašta, naravno.” Na svetlosti vatre Teodorino lice je bilo kruto i mrzovoljno; ona voli
pažnju, pomisli Elenor mudro i, ne razmišljajući, pokrenu se i sede na pod kraj Teodore. Iza sebe mogla je da
čuje blagi zvuk šahovskih figura koje se razmeštaju po ploči i udobne male pokrete kojima Luk i doktor
uzimaju jedan drugome meru, a u vatri je bilo plamenova i malih drhturenja. Sačekala je jedan minut da
Teodora progovori, a onda prijazno rekla: „I dalje je teško poverovati da si stvarno ovde?”
„Nisam imala pojma da će biti ovako dosadno”, reče Teodora.
„Ujutro ćemo naći mnogo toga da radimo”, reče Elenor.
„Kod kuće bi bilo mnogo ljudi okolo, i puno razgovora i smeha i svetala i uzbuđenja…“
„Pretpostavljam da meni ne trebaju takve stvari”, reče Elenor skoro se izvinjavajući. „Za mene nikad nije
bilo mnogo uzbuđenja. Morala sam da budem uz majku, naravno. A dok je ona spavala nekako sam se navikla
da igram pasijans ili da slušam radio. Nikako nisam podnosila ideju o čitanju uveče jer sam morala glasno da
joj čitam po dva sata svakog popodneva. Ljubavne priče...”, i ona se malo nasmeši, gledajući u vatru. Ali to nije
bilo sve, ona pomisli, začuđena samom sobom, to ne opisuje kako je to izgledalo, čak i kad bih to htela da
iskažem; zašto ovo govorim?
„Užasna sam, zar ne?”, Teodora se brzo pokrenu i stavi šaku preko Elenorine. „Sedim ovde i durim se jer
nema ničega što bi me zabavljalo; vrlo sam sebična. Reci mi koliko sam odvratna.” A pod plamenovima oči su
joj sijale od užitka.
„Odvratna si”, reče Elenor poslušno; bilo joj je neprijatno zbog Teodorine ruke na svojoj. Nije volela da je
dodiruju, a opet ovaj mali telesni gest izgleda da je Teodora odabrala kao svoj način da ispolji kajanje, ili
zadovoljstvo, ili naklonost; pitam se da li su mi čisti nokti, pomisli Elenor, i nežno ukloni svoju ruku.
„Odvratna sam”, reče Teodora, ponovo odobrovoljena. „Odvratna sam i životinja sam i niko ne može da
me trpi. Eto. Sad mi ti reci nešto o sebi.”
„Odvratna sam i životinja sam i niko ne može da me trpi.”
Teodora se nasmeja. „Nemoj da mi se podsmevaš. Ti si slatka i prijatna i svi te veoma vole; Luk je ludo
zaljubljen u tebe a ja sam ljubomorna. Sad hoću još da saznam o tebi. Da li si stvarno brinula o svojoj majci
tokom brojnih godina?”
„Da”, reče Elenor. Nokti su joj bili prljavi i šaka joj je bila lošeg oblika a ljudi su zbijali šale o ljubavi jer je
to ponekad bilo smešno. „Jedanaest godina, sve dok nije umrla, pre tri meseca.”
„Је li ti bilo žao kad je umrla? Treba li da kažem da mi je žao?”

25
 „Ne. Ona nije bila naročito srećna.”
„А nisi ni ti?”
„А nisam ni ja.”
„А kako sad stoje stvari? Šta si radila nakon toga, kad si napokon bila slobodna?”
„Prodala sam kuću”, reče Elenor. „Sestra i ja smo svaka uzele ponešto od onoga što smo htele iz nje, male
stvari; stvarno nije bilo ničeg posebnog sem malih stvari koje je majka sačuvala - očevog sata, nešto starog
nakita. Ništa nalik sestrama iz Kuće na brdu.”
„I sve ostalo si prodala?”
„Sve. Što sam pre mogla.”
„I onda si se bacila u život veselja i ludila koji te je neminovno doveo do Kuće na brdu?”
„Ne baš”, nasmeja se Elenor.
„Ali sve te protraćene godine! Jesi li otišla na krstarenje, tragala za nekim uzbudljivim mladićima,
kupovala novu odeću...”
„Nažalost”, reče Elenor suvo, „nije uopšte bilo toliko puno novca. Sestra je svoj deo položila u banku, za
školovanje svoje ćerčice. Ja sam kupila nešto odeće kako bih došla u Kuću na brdu.” Ljudi vole da odgovaraju
na pitanja o sebi, pomisli ona; kakvo je to čudno zadovoljstvo. Sad bih odgovorila na sve.
„Šta ćeš raditi kad se vratiš? Imaš li posao?”
„Ne, trenutno nemam posao. Ne znam šta ću raditi.”
„Ја znam šta ću.” Teodora se izdašno ispruži. „Upaliću svako svetlo u našem stanu i prosto uživati u tome.”
„Kakav ti je stan?”
Teodora sleže ramenima. „Lep je”, reče. „Našle smo jedno staro mesto i same ga sredile. Jedna velika soba
i nekoliko malih spavaćih, fina kuhinja - okrečile smo je u crveno i belo i prenele mnogo starog nameštaja koji
smo iskopale u radnjama sa starudijom - jedan zaista fin sto sa mermernom tablom. Obe volimo da
prepravljamo stare stvari.”
„Jesi li udata?”, upita Elenor.
Usledila je kratka tišina, a onda se Teodora brzo nasmeja i reče: „Ne.”
„Izvini”, reče Elenor, užasno postiđena. „Nisam nameravala da budem ljubopitljiva.”
„Luckasta si ti”, reče Teodora i dodirnu prstom Elenorin obraz. Imam bore oko očiju, pomisli Elenor i
okrenu lice od vatre. „Reci mi gde živiš”, reče Teodora.
Elenor pomisli, spustivši pogled na svoje šake, loših oblika: mogle smo da priuštimo pralju; nije pošteno.
Šake su mi grozne. „Imam jedno malo mesto samo za sebe”, reče polagano. „Stan, poput tvog, samo što ja
živim sama. Sigurno je manji od tvog. Još ga sređujem - kupujem stvari jednu po jednu, znaš, kako bih bila
sigurna da ću sve urediti apsolutno kako treba. Bele zavese. Morala sam nedeljama da tražim pre nego što sam
pronašla male kamene lavove za ivice okvira kamina, i imam belu mačku i knjige i ploče i slike. Sve mora da
bude tačno onako kako želim, jer tu sam samo ja da stan koristim; jednom sam imala plavu šolju sa zvezdama
naslikanim unutra, kad bih pogledala u šolju bila je puna zvezda. Želim takvu šolju.”
„Možda će se takva pojaviti u mojoj radnji”, reče Teodora. „Onda ti je mogu poslati. Jednog dana ćeš
dobiti paketić na kojem piše ‘Elenori s ljubavlju od njene prijateljice Teodore’, i biće to plava šolja puna zvezda.”
„Ја bih ukrala one tanjire opervažene zlatom”, reče Elenor, smejući se.
„Mat”, reče Luk, a doktor kaza: „О bože, o bože.”
„Slepa sreća”, reče Luk veselo. „Da li ste vi dame zaspale tamo uz vatru?”
„Samo što nismo”, reče Teodora. Luk pređe preko sobe i ispruži ruke svakoj od njih kako bi im pomogao
da se pridignu, a Elenor, krećući se nespretno, umalo pade; Teodora ustade brzim pokretom i isteže se
zevajući. „Тео je pospana”, reče ona.
„Moraću da vas ispratim uz stepenište”, reče doktor. „Sutra moramo stvarno početi da pamtimo put kroz
kuću. Luk, hoćeš li da staviš rešetku ispred vatre?”
„Nije li bolje da proverimo da li su vrata zaključana?” upita Luk. „Čini mi se da je gospođa Dadli zaključala
stražnja vrata kad je otišla, ali šta je sa ostalim?”
„Čisto sumnjam da ćemo nekoga uhvatiti da provaljuje”, reče Teodora. „Uostalom, mala družbenica je
imala običaj da zaključava vrata, pa koliko je vajde imala od toga?”
„А šta ako mi poželimo da provalimo napolje?”, upita Elenor.
Doktor brzo pogleda Elenor pa skrenu pogled. „Ne vidim potrebu da se zaključavaju vrata”, reče on tiho.
„Svakako nema velike opasnosti od provalnika iz sela”, reče Luk.
„U svakom slučaju”, reče doktor, „ја neću zaspati barem još sat vremena; u mojim godinama od suštinske
je važnosti sat čitanja pred spavanje, i mudro sam sa sobom poneo Pamelu. Ako iko od vas bude imao
problema sa spavanjem, mogu da vam čitam naglas. Još nisam sreo nikoga ko nije mogao da zaspi dok mu
naglas čitaju Ričardsona.”4 Tiho govoreći sproveo ih je niz uzak hodnik i kroz veliko prednje predsoblje do
stepeništa. „Često sam planirao da ovo isprobam na veoma maloj deci”, produži on.
Elenor je pratila Teodoru uz stepenice; sve do sad nije shvatila koliko je bila iznurena, i svaki korak je
predstavljao napor. Uporno je sebe podsećala da je sad u Kući na brdu, ali čak i plava soba joj je sada značila

4 Pamela, ili nagrađena vrlina (Pamela, or Virtue Rewarded, 1740), popularni epistolarni roman Semjuela
Ričardsona (Samuel Richardson) o časnoj služavki koju spopada bogati gazda, prvo pokušavajući da je siluje,
a zatim je „nagradi“ tako što je oženi. Svojevrsni prethodnik kasnijih sentimentalnih gotskih romana sa
motivom „progonjene vrle device” (prim. prev.).
26
samo krevet sa plavim prekrivačem i plavim jorganom. „S druge strane”, doktor nastavi iza nje, „neki
Fildingov roman uporedive dužine, mada ne i sadržine, teško da bi pristajao veoma maloj deci. Sumnjam da bi
čak i Stern…”
Teodora ode do vrata zelene sobe, okrenu se i nasmeši. „Ako osetiš ma kakvu nervozu”, reče Elenor,
„dotrči pravo u moju sobu.”
„Hoću”, reče Elenor iskreno. „Hvala ti; laku noć.”
„...а zasigurno ne Smolet. Dame, Luk i ja smo ovde, s druge strane stepeništa…“
„Koje boje su vaše sobe?”, upita Elenor, nesposobna da odoli.
„Žuta”, reče doktor, iznenađen.
„Ružičasta”, reče Luk sa delikatnim gestom nedopadanja.
„Mi smo plava i zelena ovamo”, reče Teodora.
„Biću budan i čitaću”, reče doktor. „Ostaviću vrata otškrinuta, tako da ću svakako čuti bilo kakav zvuk.
Laku noć. Lepo spavajte.“
„Laku noć”, reče Luk. „Laku noć svima.”
Kad je za sobom zatvorila vrata plave sobe Elenor je umorno pomislila da su je možda tama i opresivnost
Kuće na brdu toliko iznurili, a onda to više nije ni bilo važno. Plavi krevet je bio neverovatno mekan. Čudno,
pomisli ona pospano, da kuća može da bude toliko užasna a opet u mnogo pogleda tako fizički udobna -
mekan krevet, prijatan travnjak, dobra vatra, kuvanje gospođe Dadli. A takođe i društvo, pomisli, a zatim i
ovo: Sad mogu da razmišljam o njima; sasvim sam sama. Zašto je Luk ovde? Ali zašto sam ja ovde? Putovanja
se okončavaju susretom ljubavnika. Svi su videli da sam uplašena.
Uzdrhtala je i uspravila se u krevetu da dohvati jorgan u podnožju. Onda, upola zabavljena a upola
smrznuta, ona skliznu iz kreveta i ode, bosnoga i bezglasna, preko cele sobe kako bi okrenula ključ u bravi; oni
neće znati da sam ih zaključala, pomisli, i užurbano se vrati u krevet. Kad je jorgan privukla oko sebe zatekla
se kako sa slutnjom posmatra prozor koji bledo sjaji u mraku, a onda i vrata. Volela bih da popijem pilulu za
spavanje, pomisli, i opet se osvrnu preko ramena, kao da je nešto tera, prema prozoru, a onda opet prema
vratima, i pomisli: Da li se pomeraju? Ali zaključala sam ih; da li se pomeraju?
Mislim, odlučila je konkretno, da bi mi se ovo više sviđalo ako bih navukla jorgan preko glave. Sakrivena
duboko u krevetu kikotala se i bilo joj je drago što je ostali ne mogu čuti. U gradu nikad nije spavala sa glavom
ispod pokrivača; prešla sam toliki put da dođem ovamo, pomislila je. Onda je zaspala, bezbedna; u susednoj
sobi Teodora je spavala smeškajući se, sa upaljenim svetlom. Niže niz hodnik doktor je, čitajući Pamelu,
povremeno podizao pogled i osluškivao, a jednom je ustao do vrata i čitav minut tu stajao, gledajući niz
hodnik, pre nego što se vratio knjizi. Noćno svetlo je sjalo na vrhu stepeništa nad bazenom tmine koji je
zauzimao predsoblje. Luk je spavao a na noćnom stočiću stajala je džepna lampa i amajlija koju je uvek nosio
sa sobom. Oko njih kuća se tmurno premišljala, nameštajući se i trzajući s pokretom koji je umalo bio poput
drhtaja.
Šest milja dalje, gospođa Dadli se probudila, pogledala na sat, pomislila na Kuću na brdu, i brzo zatvorila
oči. Gospođa Glorija Sanderson, koja poseduje Kuću na brdu i živi tri stotine milja udaljena od nje, sklopila je
svoju detektivsku priču, zevnula, i posegnula da ugasi svetlo upitavši se načas da li se setila da stavi lanac na
ulaznim vratima. Teodorina prijateljica je spavala; isto tako i doktorova žena i Elenorina sestra. Daleko, u
drveću iznad Kuće na brdu, oglasila se sova, a pred jutro je otpočela retka, sitna kišica, magličasta i mutna.

Elenor je, probudivši se, zatekla plavu sobu jutarnjom kišom preobraženu u sivu i bezbojnu. Ustanovila je
da je tokom noći odgurnula jorgan sa sebe i da je san produžila na svoj uobičajeni način, sa glavom na jastuku.
Bilo je iznenađenje otkriti da je spavala do posle osam, i zamislila se nad ironijom toga što je po prvi put, u ko

27
zna koliko godina, čitavu noć dobro spavala upravo u Kući na brdu. Dok je ležala u plavom krevetu i
posmatrala nejasnu tavanicu sa njenim udaljenim izrezbarenim oblicima, upitala se, i dalje upola usnula, šta
sam radila; da li sam pravila budalu od sebe? Da li su mi se smejali?
Brzo promišljajući prethodno veče mogla se jedino setiti da je - mora da je - izgledala budalasto,
detinjasto zadovoljna, gotovo srećna; da li je drugima bilo zabavno da vide koliko je prostodušna? Pričala sam
luckaste stvari, kazala je sebi, i naravno da su oni to primetili. Danas ću biti rezervisanija, manje otvoreno
zahvalna svima njima što su me primili.
Onda, probudivši se sasvim, otresla je glavom i uzdahnula. Ti si jedna blesava bebica, Elenor, rekla je sebi
isto kao i svakog jutra.
Soba je jasno oživela oko nje; bila je u plavoj sobi Kuće na brdu, pamučne zavese lagano su se pomerale na
prozoru, a to divlje pljuskanje u kupatilu mora da je Teodora, budna, sigurno već obučena i prva spremna,
sigurno gladna. „Dobro jutro”, viknu Elenor, a Teodora odgovori, kao bez daha: „Dobro jutro - završavam za
minut - ostaviću ti napunjenu kadu - jesi li izgladnela? Jer ja jesam.” Zar ona misli da se neću okupati osim
ako mi ona ne ostavi punu kadu? Elenor se pitala a onda se osetila posramljeno; ovde sam došla kako bih
prestala da tako razmišljam, kazala je sebi strogo, prevalila se iz kreveta i otišla do prozora. Pogledala je preko
krova verande na prostran travnjak ispod, sa njegovim žbunovima i malim skupinama drveća obavijenim
izmaglicom. Skroz dole na kraju travnjaka pružao se drvored koji je označavao putanju do potoka, iako ovog
jutra pomisao na veseli piknik na travi nije bila tako privlačna. Jasno je bilo da će celog dana biti mokro, ali
bila je to letnja kiša koja produbljuje zelenilo trave i drveća, zaslađuje i čisti vazduh. Šarmantno je to, pomisli
Elenor, iznenadivši sebe; pitala se da li je prva osoba koja je Kuću na brdu nazvala šarmantnom a onda se
naježila pomislivši, a šta ako svi to isto pomisle, prvog jutra? Obuzeli su je žmarci i u isto vreme se našla
nesposobnom da objasni uzbuđenje koje je osetila, zbog čega je bilo teško setiti se zašto je tako čudno
probuditi se srećan u Kući na brdu.
„Umreću od gladi!” Teodora je lupnula na vrata kupatila a Elenor je zgrabila bademantil i požurila.
„Pokušaj da izgledaš kao sunčev zrak”, viknula je Teodora iz svoje sobe. „Toliko je mračan dan da ćemo morati
da budemo vedrije nego inače.”
Ko peva pre doručka plakaće pre večere, reče Elenor sebi, jer tiho je pevušila „Ко okleva - ne dobija...”
„ A mislila sam da sam ja lenja”, reče Teodora samozadovoljno kroz vrata, „ali ti si mnogo, mnogo gora.
Lenja je najmanje što se za tebe može reći. Dosad bi trebalo da si dovoljno čista da pođeš na doručak.”
„Gospođa Dadli postavlja doručak u devet. Šta će pomisliti kad se pojavimo tamo svi vedri i nasmejani?”
„Zajecaće od razočaranja. Šta misliš, da li je neko tokom noći zavrištao njeno ime upomoć?”
Elenor je studiozno posmatrala svoju nasapunjanu nogu. „Spavala sam kô klada”, rekla je.
„Isto i ja. Ako nisi gotova za tri minuta ima da ti upadnem tu i udavim te. Hoću da doručkujem!”
Elenor je razmišljala o tome kako je prošlo mnogo vremena otkad se obukla tako da izgleda kao zalutali
sunčev zrak, ili otkad je bila tako gladna za doručak, ili otkad se probudila toliko budna, toliko svesna sebe,
toliko proračunata i nežna u onome čemu je posvećena; čak je i zube oprala toliko fino da se nije mogla setiti
kada se poslednji put tako osećala. Sve je to rezultat noći dobrog sna, pomislila je; otkako je majka umrla
mora da sam spavala gore nego što sam toga bila svesna.
„Zar još nisi gotova?”
„Stižem, stižem”, reče Elenor i potrča na vrata, setivši se da su još zaključana, i polagano ih otključa.
Teodora je čekala u hodniku, živopisna usred tmuše u drečavoj kariranoj odeći; kad je Elenor pogledala
Teodoru bilo joj je nezamislivo da se ova ikada oblačila ili kupala ili kretala ili jela ili pričala a da nije uživala u
svakom minutu onoga što radi; možda Teodoru uopšte nije briga šta drugi misle o njoj.
„Shvataš li ti da će nam možda trebati bar još sat vremena dok ne pronađemo trpezariju?”, reče Teodora.
„Ali možda su nam ostavili mapu - znaš li da su Luk i doktor budni već satima? Razgovarala sam s njima kroz
prozor.”
Počeli su bez mene, pomisli Elenor; sutra ću se ranije probuditi i biću tu i ja za razgovor s prozora. Došle
su do podnožja stepeništa i Teodora je prešla veliko mračno predsoblje i samouvereno spustila šaku na jedna
vrata. „Ovde”, rekla je, ali vrata se otvoriše ka mutnoj sobi punoj odjeka koju nijedna od njih dotad nije videla.
„Ovde”, reče Elenor, ali vrata koja je odabrala vodila su u uski prolaz ka maloj sobi za prijem gde su sinoć
sedeli uz vatru.
„Ovo je s druge strane predsoblja”, reče Teodora, i okrete se, zbunjena. „Dođavola”, reče ona, zabaci glavu
i prodera se: „Luk? Doktore?”
Negde daleko začule su povik u znak odgovora i Teodora priđe da otvori još jedna vrata. „Ako misle”, reče
preko ramena, „da će zauvek da me drže u ovom prljavom predsoblju da isprobavam vrata jedna za drugim
kako bih dobila doručak...”
„Та su prava, rekla bih”, kaza Elenor, „treba da se pređe jedna mračna soba i onda je trpezarija iza nje.”
Teodora opet povika, nabasavši na neki lagani komad nameštaja, opsova i onda se vrata s druge strane
otvoriše a doktor reče: „Dobro jutro.”
„Gadna, prljava kuća”, reče Teodora, trljajući koleno. „Dobro jutro.”
„Sada mi, naravno, nećete verovati”, reče doktor, „ali pre tri minuta ova vrata bila su širom otvorena.
Ostavili smo ih otvorenim kako biste nas pronašle. Sedeli smo ovde i posmatrali ih kako se zatvaraju baš malo
pre nego što ste pozvale. Pa, eto. Dobro jutro.”
„Losos”, reče Luk za stolom. „Dobro jutro. Nadam se da vi, dame, volite lososa.”
Prošli su kroz tminu jedne noći, dočekali su jutro u Kući na brdu, i bili su porodica koja se uzajamno
pozdravlja sa laganom neformalnošću i svako seda na istu stolicu gde je sinoć sedeo za večerom, na svoje

28
mesto za stolom.
„Fin, dobar doručak je zasigurno ono što se gospođa Dadli pogodila da postavi u devet”, reče Luk,
pokazujući viljuškom. „Već smo počeli da se pitamo niste li vi možda od one sorte koja više voli kafu i zemičku
u krevetu.”
„Stigle bismo ovde mnogo brže u bilo kojoj drugoj kući”, reče Teodora.
„Da li ste stvarno ostavili sva vrata otvorena za nas?” upita Elenor.
„Ро tome smo znali da dolazite”, reče joj Luk. „Videli smo kako se zatvaraju.”
„Danas ćemo sva vrata da zakujemo otvorena”, reče Teodora. „Ima da prošpartam ovu kuću dok mi noge
same ne nađu put do hrane. Spavala sam sa upaljenim svetlom ćele noći”, poverila se doktoru, „ali nije se
desilo baš ništa.”
„Sve je bilo veoma mirno”, reče doktor.
„Jeste li bdeli nad nama ćele noći?”, upita Elenor.
„Do oko tri, dok me Pamela nije najzad uspavala. Nije se čuo ni zvuk dok kiša nije počela da pada negde
posle dva. Jedna od vas dama je jednom kratko kriknula u snu...”
„То mora da sam bila ja”, reče Tedora bez srama. „Sanjala sam zlu sestru na kapiji Kuće na brdu.”
„I ja sam je sanjala”, reče Elenor. Ona pogleda doktora i iznenada reče: „Baš je ponižavajuće. Hoću reći,
razmišljati o tome kako si prestrašen.”
„Svi smo mi zajedno u ovoj čorbi”, reče Teodora.
„Gore je ako pokušavaš da to ne ispoljiš”, reče doktor.
„Samo se vi natrpajte ovim lososima”, reče Luk. „Onda će vam biti nemoguće da bilo šta osećate.”
Elenor je osetila isto što i prethodnog dana, da se razgovor vešto upravlja i sklanja od pomisli na strah,
inače veoma prisutne u njenom umu. Možda joj treba dopustiti da povremeno govori u ime svih tako da,
ućutkujući nju, oni ućutkuju sebe i na taj način ostavljaju tu temu za sobom; možda je, kao nosilac svake vrste
straha, u sebi sadržala dovoljno za sve. Bili su poput dece, pomisli mrzovoljno, koja se čikaju međusobno da
vide ko će biti prvi, spremni da okrenu leđa i pogrdno nazivaju onog ko stigne poslednji; odgurnula je tanjir i
uzdahnula.
„Рге nego što večeras odem na spavanje”, reče Teodora doktoru, „hoću da budem sigurna da sam videla
svaki inč ove kuće. Nema više ležanja dok se pitam šta mi je nad glavom ili ispod mene. I moramo da otvorimo
neke prozore i da držimo vrata otvorenim i da prestanemo da ispipavamo po kući.”
„Mali znaci”, predloži Luk. „Strelice koje pokazuju put, s natpisom IZLAZ OVUDA.”
„Ili ĆORSOKAK”, reče Elenor.
„Ili PAZI: NAMEŠTAJ PADA”, reče Teodora. „Napravićemo ih”, reče ona Luku.
„Prvo da svi istražimo kuću”, reče Elenor, možda previše brzo, jer Teodora se okrenula i znatiželjno je
pogledala.
„Ne želim da se nađem ostavljena na tavanu ili tako negde”, Elenor dodade nelagodno.
„Niko ne želi bilo gde da te ostavi”, reče Teodora.
„Onda predlažem”, reče Luk, „da prvo svi završimo ovo lonče kafe, a onda da krenemo nervozno od sobe
do sobe, u naporu da otkrijemo nekakav racionalan plan ove kuće, i da ostavljamo otvorena vrata svuda gde
idemo. Nikad nisam mislio”, reče on, tužno vrteći glavom, „da mi sleduje nasledstvo kuće u kojoj će mi trebati
putokazi kako bih se snalazio.”
„Moramo da nađemo imena za svaku sobu”, reče Teodora. „Recimo, Luk, ako ti zakažem tajni sastanak u
drugoj ponajboljoj dnevnoj sobi - kako bi uopšte znao gde da me nađeš?”
„Mogla bi da zviždiš dok ne stignem tamo”, predloži Luk.
Teodora uzdrhta. „Ti bi me čuo kako zviždim, i dozivam te, dok lutaš od vrata do vrata, nikad ne otvorivši
ona prava, a ja bih bila unutra, nesposobna da nađem ikakav način da izađem napolje...”
„I bez ičega za jelo”, reče Elenor neljubazno.
Teodora je opet pogleda. „I bez ičega za jelo”, složila se minut kasnije. Onda reče: „Ovo je luda kuća sa
vašara. Sobe se otvaraju jedna u drugu i vrata vode u svim pravcima odjednom i zatvaraju se kad im priđeš, i
kladila bih se da negde ovde imaju ogledala koja te iskrive postrance i mlaz vazduha koji ti zadigne suknju, i
nešto što iskoči iz mračnog prozora i cereka ti se u lice...” Naglo je zaćutala i pridigla šoljicu toliko brzo da joj
se kafa prosula.
„Nije baš toliko strašno”, reče doktor lako. „Zapravo, prizemlje je zacrtano u nečemu što bih umalo mogao
da nazovem koncentričnim krugovima soba; u središtu je naša mala soba za prijem gde smo sedeli sinoć; oko
nje, grubo gledano, je niz soba - soba za bilijar, na primer, i odvratni sobičak u potpunosti opremljen satenom
boje ruže…“
„Gde ćemo Elenor i ja ići svakog jutra da heklamo.”
„... a oko ovih, okruženih - ja ih zovem unutrašnje sobe zato što su one bez direktnog pristupa
spoljašnjosti; nemaju prozore, sećate se - nalazi se prsten spoljašnjih soba, dnevna soba, biblioteka, staklena
bašta... “
„Ne”, reče Teodora, odmahujući glavom. „Ја sam još uvek izgubljena u satenu boje ruže.”
„А veranda ide oko cele kuće. Postoje vrata koja izlaze na verandu iz dnevne sobe i iz staklene bašte i iz još
jedne sobe. Takođe postoji prolaz...”
„Dosta, dosta.” Teodora se smejala ali je odmahivala glavom. „Ovo je prljava, trula kuća.”
Okretna vrata u uglu trpezarije su se otvorila a gospođa Dadli je stala, jednom rukom pridržavajući vrata,
sa bezizražajnim pogledom usmerenim ka stolu za doručak. „Sklanjam u deset”, reče gospođa Dadli.
„Dobro jutro, gospođo Dadli”, reče Luk.

29
 Gospođa Dadli usmeri pogled ka njemu. „Sklanjam u deset”, reče. „Posuđe treba da bude vraćeno na
police. Ponovo ga vadim za ručak. Ručak postavljam u jedan, ali prvo posuđe treba da bude na policama.”
„Naravno, gospođo Dadli.” Doktor je ustao i odložio salvetu. „Jesu li svi spremni?”, upitao je.
Pod pogledom gospođe Dadli Teodora je polagano podigla šoljicu i dovršila svoju kafu, onda je dotakla
usne salvetom i zavalila se. „Sjajan doručak”, reče da zapodene razgovor. „Da li posuđe pripada kući?”
„Pripada na police”, reče gospođa Dadli.
„А staklarija i srebrnina i stolnjaci? Ljupke stare stvari.”
„Stolnjaci”, reče gospođa Dadli, „pripadaju u fìoke za stolnjake u trpezariji. Srebrnina pripada u sanduk za
srebrninu. Staklarija pripada na police.”
„Mora da smo vam mnogo naporni”, reče Teodora.
Gospođa Dadli je ćutala. Naposletku reče: „Sklanjam u deset. Ručak postavljam u jedan.”
Teodora se nasmeja i ustade. „Idemo”, reče, „idemo, idemo. Hajde da otvaramo vrata.”
Počeli su sasvim razumno sa vratima trpezarije, koja su poduprli teškom stolicom. Iza trpezarije je bila
soba za igru; sto o koji se sinoć Teodora očešala bio je niski ukrašeni sto za šah („Sad, ovo nije moglo sinoć da
mi promakne”, reče doktor iritiran) a na jednom kraju sobe bili su stolovi za kartanje i stolice, i visoki kabinet
gde su stajale šahovske figure, sa lopticama za kroket i tablom za kribedž.
„Veselo mesto da se provede sat razonode”, reče Luk, stojeći u dovratku sumorne sobe. Hladne zelene boje
na tablama stolova neveselo su se odražavale u mračnim pločicama oko kamina; neizbežne drvene ploče na
zidovima ovde nisu bile nimalo oživljene sportskim gravirama koje kao da su u potpunosti bile posvećene
različitim metodama usmrćivanja divljih životinja, a iznad kamina ih je u jasnoj nelagodi posmatrala
preparirana glava jelena.
„Ovde su dolazili kako bi malo uživali”, reče Teodora, a glas joj je drhtavo odjekivao od visoke tavanice.
„Dolazili su ovde”, objasnila je, „kako bi se opustili od opresivne atmosfere ostatka kuće.” Glava jelena gledala
je tužno s visine. „One dve male devojčice”, reče ona. „Možemo li, molim vas, da spustimo onu zver odozgo?”
„Mislim da si joj se dopala”, reče Luk. „Nije skinula pogled s tebe ni na tren otkako si ušla. Hajdemo
odavde.”
Ostavili su vrata poduprta kad su izašli i stigli u predsoblje koje je mutno sjalo pod svetlom otvorenih
soba.
„Kada pronađemo sobu sa prozorom”, primeti doktor, „otvorićemo ga; do tada, budimo zadovoljni
otvaranjem ulaznih vrata.“
„Ti stalno misliš na onu dečicu”, reče Elenor Teodori, „ali ja nikako da smetnem s uma onu usamljenu
malu družbenicu kako hoda kroz ove sobe i pita se koga još ima u kući.”
Luk je povukao ulazna vrata i otvorio ih a onda dokotrljao veliku vazu da ih pridržava; „Svež vazduh”,
rekao je sa zadovoljstvom. Topli miris kiše i vlažne trave zapahnuo je predsoblje i načas oni zastadoše pred
otvorenim vratima udišući vazduh ispred Kuće na brdu. Onda doktor reče: „А sad evo nečega što niko od vas
nije očekivao” i otvori mala vrata ušuškana iza velikih ulaznih i skloni se u stranu, smeškajući se. „Biblioteka”,
reče. „U kuli.”
„Ја ne mogu da ulazim tamo”, reče Elenor, iznenadivši i samu sebe, ali zaista nije mogla. Povukla se
nazad, savladana hladnim vazduhom sa mirisom plesni i zemlje koji je pohrlio ka njoj. „Moja majka...” kaza
ona, ne znajući šta im je htela reći, i pribi se uza zid.
„Zaista?” reče doktor, posmatrajući je zainteresovano. „Teodora?” Teodora je slegla ramenima i kročila u
biblioteku; Elenor uzdrhta. „Luk?”, reče doktor, ali Luk je već ušao. S mesta gde je stajala Elenor je mogla da
vidi samo deo kružnog zida biblioteke, sa uskim gvozdenim stepeništem koje se uspinjalo, i možda, budući da
je u kuli, išlo gore i gore i gore; Elenor zatvori oči slušajući doktorov glas u daljini, nekako šupalj naspram
kamenih zidova biblioteke.
„Možete li da zapazite vratašca u podu tamo u senkama?”, pitao je. „Ona vode na mali balkon i, naravno,
veruje se da se ona tu obesila - ona devojka, sećate se. Najprikladnije mesto za to, zasigurno; prikladnije za
samoubice, rekao bih, nego za knjigoljupce. Pretpostavlja se da je vezala konopac za gvozdenu ogradu i onda
samo zakoračila...”
„Hvala”, reče Teodora iznutra. „Savršeno to mogu da vizualizujem, hvala vam. Ja lično bih verovatno
privezala konopac za glavu jelena u sobi za igru, ali verujem da je ona bila sentimentalno vezana za kulu; kako
fina reč, Vezana, u ovom kontekstu, ne mislite li?”
„Izvrsna.” Bio je to Lukov glas, glasniji; izlazili su iz biblioteke i dolazili nazad u predsoblje gde je Elenor
čekala. „Mislim da ću ovu prostoriju pretvoriti u noćni klub. Smestiću orkestar gore na balkonu a plesačice će
se spuštati niz to spiralno gvozdeno stepenište; bar...”
„Elenor”, reče Teodora, „jesi li sad dobro? Ovo je sasvim odvratna soba i bila si potpuno u pravu što si
ostala napolju.”
Elenor se odmaknu od zida; šake su joj bile hladne i želela je da zaplače, ali okrenula je leđa vratima
biblioteke koja je doktor podupro gomilom knjiga. „Ne verujem da ću mnogo da se načitam dok sam ovde”,
reče ona pokušavajući da govori opušteno.
„Ne ako i knjige imaju zadah kao biblioteka.”
„Nisam primetio zadah”, reče doktor. Pogledao je upitno ka Luku, koji odmahnu glavom. „Neobično”,
produži doktor, „ali baš to je vrsta stvari za kojima tragamo. Načini zabelešku o tome, draga moja, i pokušaj
tačno da ga opišeš.”
Teodora je bila zbunjena. Stajala je u predsoblju, okretala se, gledala unatraške ka stepeništu a onda opet
ka ulaznim vratima. „Da li postoje dvoja ulazna vrata?”, upitala je. „Ili se meni sve pobrkalo?”

30
 Doktor se veselo nasmejao; jasno je bilo da se nadao nekom takvom pitanju. „Ovo su jedina ulazna vrata”,
rekao je. „Na njih ste juče ušli.”
Teodora se namršti. „Zašto onda Elenor i ja ne možemo da vidimo kulu kroz prozore naših spavaćih soba?
Naše sobe gledaju na travnjak ispred kuće a ipak…“
Doktor se nasmejao i pljesnuo šakama. „Napokon”, rekao je. „Pametna Teodora. Eto zbog čega sam hteo
da kuću vidite danju. Dođite, sedite na stepenice dok vam ispričam.”
Poslušno su se smestili na stepenice i podigli poglede ka doktoru koji je zauzeo predavačku pozu i počeo
formalno: „Jedna od nesvakidašnjih odlika Kuće na brdu jeste njen nacrt…“
„Luda kuća na vašaru.”
„Tačno tako. Niste li se zapitali nad našim poteškoćama da se snađemo ovuda? Neka obična kuća ne bi nas
četvoro toliko zbunjivala tako dugo, a opet stalno iznova biramo pogrešna vrata a soba koju tražimo nam
izmiče. Čak i ja sam imao poteškoća.” Uzdahnuo je i klimuo glavom. „Usudio bih se reći”, produžio je, „da je
stari Hju Krejn očekivao da bi jednog dana Kuća na brdu mogla postati mesto za pokazivanje posetiocima,
poput Kuće Vinčestera u Kaliforniji5 ili mnogih osmougaonih kuća; setite se da je upravo on projektovao Kuću
na brdu, a već sam vam ranije kazao da je bio čudan čovek. Svaki ugao…“ - i doktor pokaza ka ulaznim vratima
- „svaki ugao je zamalo pogrešan. Hju Krejn mora da je mrzeo ostale ljude i njihove razumne, četvrtaste kuće
jer ovu je kuću načinio kako bi bila u skladu s njegovim umom. Uglovi koji vam izgledaju pravi, na kakve ste
navikli, i za koje imate sve razloge da očekujete da su pravi, zapravo za koji stepen idu u ovom ili onom pravcu.
Siguran sam, na primer, da verujete kako su stepenice na kojima sedite ravne jer niste pripremljeni za
stepenice koje nisu ravne…“
Nelagodno su se promeškoljili a Teodora brzo izbaci ruku da dohvati balustradu kao da joj se učinilo da bi
mogla pasti.
„... zapravo su veoma blago nagnute prema središnjem oknu; sva vrata su za malo odmaknuta od središta
- to bi, uzgred, mogao biti razlog što se zatvaraju sama kad ih ništa ne drži; zapitao sam se jutros da li su
nastupajući koraci vas dve dame poremetili delikatnu ravnotežu vrata. Naravno zbir svih tih malih odstupanja
u merama proizvodi prilično veliki poremećaj u kući kao celini. Teodora ne može da vidi kulu sa prozora svoje
spavaće sobe zato što kula zapravo stoji na uglu kuće. Sa prozora Teodorine spavaće sobe ona je potpuno
nevidljiva, iako odavde izgleda kao da je direktno ispred njene sobe. Prozor Teodorine sobe je zapravo
petnaest stopa ulevo od mesta gde smo sada.”
Teodora bespomoćno raširi ruke. „Bože mili”, reče.
„Shvatam“, reče Elenor. „Krov verande nas zavarava. Mogu da pogledam sa svog prozora i vidim krov
verande i zbog toga što sam došla direktno u kuću i uz stepenice pretpostavila sam da su ulazna vrata odmah
ispod, iako zapravo...”
„Vidiš samo krov verande”, reče doktor. „Ulazna vrata su daleko; ona i kula mogu se videti iz dečje sobe, a
to je velika soba na kraju hodnika; obići ćemo je kasnije danas. Ona je...” - i tu mu se glas rastuži - „...
remek-delo arhitektonskog pogrešnog navođenja. Dvostruko stepenište u Šamboru...”6
„Onda je sve malo odmaknuto od središta?” upita Teodora nesigurno. „Zato sve deluje neusklađeno?”
„Šta se dešava kad ponovo odeš u pravu kuću?”, upita Elenor. „Mislim, ovaj, uh, pravu kuću?”
„Mora da je kao kad siđeš s broda”, reče Luk. „Pošto ovde provedeš neko vreme mora da ti se osećaj
ravnoteže toliko poremeti da ti posle treba neko vreme da ti nestanu ‘morske noge’, iliti ‘noge Kuće na brdu’.
Da li bi moglo biti”, upitao je doktora, „da je ono što je ljudima izgledalo kao ispoljavanje natprirodnog samo
posledica blagog gubljenja ravnoteže kod onih koji su ovde stanovali? Kao u srednjem uhu”, reče mudrijaški
Teodori.
„Svakako da na neki način to mora da utiče na ljude”, reče doktor.
„Navikli smo da slepo verujemo našim osećajima za ravnotežu i razum, i mogu da shvatim da bi se um
snažno borio da očuva svoje poznate i stabilne obrasce naspram svih dokaza da je malo nagnut u stranu.” On
se okrenuo. „Imamo još čudesa pred nama”, rekao je, i oni siđoše sa stepenica i krenuše za njim, polagano
hodajući, isprobavajući pod ispod stopala dok su se kretali. Pošli su niz uzak prolaz ka maloj sobi za prijem
gde su sedeli prethodne noći, i odatle, ostavljajući vrata poduprta za sobom, pređoše u spoljašnji krug soba
koje gledaju na verandu. Uklonili su teške draperije sa prozora i spoljašnje svetlo uđe u Kuću na brdu. Prošli
su kroz muzičku sobu gde je jedna harfa strogo stajala postrance, a da ni najmanji drhtaj žica nije označio
prolazak njihovih koraka. Koncertni klavir je stajao čvrsto zaklopljen, sa velikim kandelabrom iznad u kojem
nijednu sveću nije dotakao plamen. Sto sa mermernom pločom na sebi je imao voštano cveće ispod stakla a
stolice su bile tanke poput grančica i pozlaćene. Iza ovoga je bila staklena bašta, sa visokim staklenim vratima
kroz koja su gledali kišu što napolju pada, i paprati koje rastu oko i preko nameštaja od pruća. Ovde je bilo
neprijatno vlažno i brzo su napustili prostoriju kako bi prošli kroz lukom zasvođena vrata u dnevnu sobu i
zastali, u grozi i neverici.
„Ovo nije ovde”, reče Teodora tiho i smejući se. „Ne mogu da verujem da je tu.” Zatresla je glavom.
„Elenor, vidiš li i ti ovo?”

5 Kuća Vinčestera poznata je palata magnata i pronalazača čuvene vrste puške, Vilijama Virta Vinčestera.
Odlikuje je odsustvo plana, odnosno haotični izgled (kojem su doprineli česti dodaci i dograđivanja), ali još
više priče o tome da je ukleta, da njom hode duše onih koje je ubila „vinčester“ puška (prim. prev.).
6 Kraljevski zamak Šambor iz XVI veka, u istoimenom mestu u Francuskoj, najveći zamak u dolini Loare,

poznat je pored ostalog po velikom, neobično dizajniranom dvostrukom spoljašnjem spiralnom stepeništu.
31
 „ Kako…?“ reče Elenor bespomoćno.
„I mislio sam da će vam se dopasti.” Doktor je blistao od samozadovoljstva. Čitav jedan kraj dnevne sobe
bio je zaposednut statuom u jednom komadu mermera; naspram bledoružičastih pruga i cvetnog tepiha bila je
ogromna i groteskna i nekako beličasto ogoljena; Elenor je rukama prekrila oči a Teodora se priljubila uz nju.
„Mislio sam da je ovo trebalo da predstavlja Veneru kako se rađa iz talasa”, reče doktor.
„Ne, nikako”, kaza Luk, nekako došavši do glasa, „to je sveti Franja koji leči leprozne.”
„Ne, ne”, reče Elenor. „Jedno od ovih je zmaj.”
„Nije ništa od toga”, reče Teodora žustro. „То je porodični portret, blesani. Zajednički. Svako bi to odmah
video; ta figura u središtu, taj visoki, neodeveni - blagi bože! - mužjak, to je stari Hju koji samog sebe tapše po
ramenu što je napravio Kuću na brdu, a dve nimfe koje ga opslužuju su njegove kćeri. Ova desno koja izgleda
kao da podiže klip kukuruza, zapravo govori o svom sudskom sporu, a ona druga, ona mala s kraja, to je
družbenica, a ona sa suprotne strane…“
„Је gospođa Dadli, pljunuta ona”, reče Luk.
„А to nalik travi na čemu stoje bi zapravo trebalo da je tepih u trpezariji, malko narastao. Je li još neko
primetio onaj tepih u trpezariji? Izgleda kao livada sa suvom travom i možete da osetite kako vam golica
članke. A ono pozadi, što se razgranalo kao drvo jabuke, to je...”
„Simbol zaštite kuće, svakako“, reče doktor Montagju.
„Ne bih volela da pomislim kako bi ovo moglo da padne na nas”, reče Elenor. „Pošto je kuća toliko
neuravnotežena, doktore, ne postoji li mogućnost toga?”
„Čitao sam da je ta statua pažljivo, i uz velike troškove, konstruisana kako bi ujednačila nesigurnost poda
na kojem stoji. U svakom slučaju, postavljena je kad je kuća bila izgrađena, i još uvek nije pala. Moguće je,
znate, da joj se Hju Krejn divio, čak da ju je nalazio ljupkom.”
„Takođe je moguće da ju je koristio da zastrašuje svoju decu”, reče Teodora. „Kako bi ovo lepa soba bila
bez nje.” Okrenula se ljuljajući se. „Soba za ples”, rekla je, „za dame u dugim haljinama, i dovoljno prostora za
celu jednu seosku igranku. Hju Krejn, hoćeš li da obrnemo jedan ples?”, i ona pozdravi statuu.
„Verujem da će prihvatiti”, reče Elenor, nevoljno čineći korak unatrag.
„Ne dozvoli mu da ti gazi po prstima”, reče doktor i zasmeja se. „Seti se šta se desilo Don Žuanu.”
Teodora je bojažljivo dotakla statuu primakavši prst uz ispruženu ruku jedne od figura. „Mermer uvek
pruža šok”, reče ona. „Nikad nije na dodir onakav kakav misliš da će biti. Pretpostavljam da statua u prirodnoj
veličini izgleda dovoljno nalik živoj osobi da očekuješ dodir kože.” Onda, okrenuvši se ponovo, i blistajući u
zatuljenoj sobi, poče sama da igra valcer, okrenuvši se u naklon statui.
„Na drugom kraju sobe”, reče doktor Elenori i Luku, „ispod onih draperija, nalaze se vrata koja vode na
verandu; kad se Teodora zagreje plesanjem može da kroči napolje na svežiji vazduh.” Prešao je celom
dužinom sobe kako bi razmaknuo teške plave draperije i otvorio vrata. Ponovo je ušao miris tople kiše, i nalet
vetra, tako da se činilo da je dašak zaigrao preko statue a svetlo je dotaklo obojene zidove.
„Ništa se u ovoj kući ne kreće”, reče Elenor, „dok ne skreneš pogled, a onda samo uhvatiš nešto krajičkom
oka. Pogledajte one figurice na policama; kada smo im svi okrenuli leđa one su zaigrale sa Teodorom.”
„Ја se krećem”, reče Teodora, kružeći oko njih.
„Сveće ispod stakla”, reče Luk. „Kićanke. Počinje da mi se dopada ova kuća.”
Teodora povuče Elenor za kosu. „Da se trkamo oko verande”, reče i pojuri ka vratima. Elenor, nemajući
vremena za misli i dvoumljenja, krenu za njom i one istrčaše na verandu. Elenor je, trčeći i smejući se, stigla
iza okuke taman da opazi Teodoru kako ulazi na druga vrata, i zastala je, bez daha. Došle su do kuhinje i
gospođa Dadli, okrenuvši se od sudopere, stade nemo da ih gleda.
„Gospođo Dadli”, reče Teodora učtivo, „istraživale smo kuću.”
Oči gospođe Dadli skrenuše ka časovniku na polici iznad peći. „Sad je pola dvanaest”, reče. „Ја...”
„... postavljate ručak u jedan”, reče Teodora. „Volele bismo da razgledamo kuhinju, ako smemo. Videle
smo sve druge sobe u prizemlju, rekla bih.”
Gospođa Dadli je nepomično stajala čitav minut pre nego što se, klimnuvši glavom u znak slaganja,
okrenula i lagano otkoračala preko kuhinje u najudaljeniji dovratak. Kada je otvorila vrata, iza njih su mogle
opaziti stražnje stepenište a gospođa Dadli se okrenula i zatvorila vrata za sobom pre nego što je pošla nagore.
Teodora je nakrivila glavu i sačekala minut pre nego što je rekla: „Pitam se ne gaji li gospođa Dadli neku
posebnu naklonost prema meni, ali zaista.”
„Pretpostavljam da je otišla da se obesi o zvonik”, reče Elenor. „Hajde da vidimo šta je za ručak kad smo
već ovde.”
„Nemoj ništa da pobrkaš”, reče Teodora. „Savršeno dobro znaš da posuđe pripada na police. Misliš li da ta
žena stvarno namerava da nam napravi sufle? Ovo je uistinu posuda za sufle, i jaja i sir...”
„Fina je ovo kuhinja” reče Elenor. „U kući moje majke kuhinja je bila mračna i uska, a ništa što bi se u njoj
skuvalo ne bi imalo ni boje ni ukusa.”
„А kakva je tvoja kuhinja?” odsutno upita Teodora. „U tvom malom stanu? Elenor, pogledaj vrata.”
„Ne umem da napravim sufle”, reče Elenor.
„Vidi, Elenor. Evo ih vrata za verandu, i još jedna što se otvaraju ka stepeništu koje se spušta -
pretpostavljam u podrum - i još jedna onamo koja ponovo idu na verandu, i ova kroz koja je gospođa Dadli
otišla na sprat, i još jedna onamo…“
„Ponovo za verandu”, reče Elenor otvarajući ih. „Troja vrata koja idu na verandu iz jedne kuhinje.”
„I vrata za ostavu i ona ka trpezariji. Naša dobra gospođa Dadli baš voli vrata, zar ne? Svakako može” - i tu
im se pogledi sretoše - „da brzo ode u svakom pravcu ako poželi.”

32
 Elenor se naglo okrete i ode na verandu. „Pitam se nije li naterala Dadlija da za nju probije dodatna vrata.
Pitam se kako joj se dopada da radi u kuhinji gde joj se vrata iza leđa mogu otvoriti a da ona to i ne primeti.
Pitam se, zapravo, šta tačno gospođa Dadli ima običaj da susreće u svojoj kuhinji kad toliko želi da bude
sigurna da će moći da utekne bez obzira na koju stranu da potrči. Pitam se...”
„Ućuti”, reče Teodora prijazno. „Nervozna kuvarica ne može da napravi dobar sufle, to svi znaju, a ona
verovatno prisluškuje na stepeništu. Hajde da odaberemo jedna od njenih vrata i ostavimo ih za sobom otvorena.”
Luk i doktor su stajali na verandi i gledali ka travnjaku; ulazna vrata bila su čudno blizu, odmah pozadi.
Iza kuće, naizgled zamalo kao da su iznad nje, velika brda behu zamućena i nejasna pod kišom. Elenor se
zaputi niz verandu misleći da nikad do sada nije videla kuću ovako potpuno opkoljenu. Kao tesno stegnuti
kaiš, pomisli; da li bi se kuća raspala na delove ako bi joj otpala veranda? Obišla je, kako joj se činilo, veći deo
kruga oko kuće a onda ugledala kulu. Izdigla se naglo pred njom, skoro bez najave, kad je skrenula za ugao
verande. Bila je načinjena od sivog kamena, groteskno čvrstog, tesno pribijenog uz drveni deo kuće, pri čemu
ih je uporna veranda spajala u celinu. Odvratno, pomisli ona, i onda pomisli da ako bi kuća jednog dana
izgorela, kula bi i dalje stajala, siva i preteća nad ruševinama, terajući ljude od ostataka Kuće na brdu, možda
sa ponekim kamenom ovde-onde palim, koliko da sove i slepi miševi mogu da uleću i gnezde se među
knjigama unutra. Od polovine pa nagore počinju prozori, uski uglasti prorezi u kamenu, i ona se zapita kako bi
izgledalo gledati kroz njih i začudi se svojoj nesposobnosti da uđe u kulu. Nikada neću pogledati niz one
prozore, pomislila je, i pokušala da zamisli usko gvozdeno stepenište koje se penje i vijuga okolo s unutrašnje
strane. Visoko na vrhu bio je drveni krov u obliku kupe, sa vrhom u vidu drvenog šiljka. On bi verovatno
izgledao smešno na nekoj drugoj kući, ali ovde na Kući na brdu itekako je pripadao, pun zluradog veselja i
iščekivanja, nadajući se možda nekom mršavom stvorenju koje bi ispuzalo kroz prozorče na kosi krov i
poseglo ka šiljku da zaveže konopac.
„Pašćeš”, reče Luk, i Elenor glasno uzdahnu; morala je s naporom da spusti pogled kako bi videla da
čvrsto steže ogradu verande i stoji nagnuta daleko unazad. „Ne uzdaj se u ravnotežu u mojoj šarmantnoj Kući
na brdu”, reče Luk, i Elenor duboko uzdahnu dok joj se vrtelo u glavi i zatetura se. On je uhvatio i pridržao dok
je pokušavala da se uspravi u zaljuljanom svetu u kojem se činilo da su drveće i travnjak nekako zakošeni u
stranu a da se nebo okreće i leluja.
„Elenor?”, reče Teodora negde izbliza, i ona začu zvuk doktorovih stopa kako trče niz verandu.
„Ova prokleta kuća”, reče Luk. „Stalno moraš da je posmatraš.”
„Elenor?”, reče doktor.
„Dobro sam”, reče Elenor, klimajući glavom i nestabilno stojeći sasvim sama. „Nagnula sam se kako bih
videla vrh kule i zavrtelo mi se.”
„Stajala je maltene postrance kada sam je uhvatio”, reče Luk.
„I ja sam imala isti taj osećaj jednom ili dvaput ovog jutra” reče Teodora, „kao da hodam uza zid.”
„Uvedi je nazad unutra”, reče doktor. „Nije tako loše kad si unutra, u kući.”
„Stvarno mi je dobro”, reče Elenor, veoma posramljena, i krenu sporim, promišljenim koracima duž
verande ka ulaznim vratima koja su bila zatvorena. „Mislila sam da smo ih ostavili otvorenim”, rekla je s
blagim drhtajem u glasu, i doktor prođe kraj nje i gurnu teška vrata da opet budu otvorena. Unutra,
predsoblje se vratilo sebi; sva vrata koja su ostavili otvorenim bila su glatko zatvorena. Kada je doktor otvorio
vrata sobe za igre mogli su iza njega da vide da su vrata ka trpezariji takođe zatvorena, a stoličica koju su
upotrebili da ih podupru sada je uredno stajala na svom mestu uza zid. U budoaru i dnevnoj sobi, u sobi za
prijem i u staklenoj bašti, vrata i prozori behu zatvoreni, draperije navučene, i tama se ponovo vratila na svoje.
„То je gospođa Dadli”, reče Teodora, prateći u korak doktora i Luka, koji su brzo išli od sobe do sobe,
otvarali vrata i podupirali ih, sklanjali zavese sa prozora i puštali unutra topao, vlažan vazduh. „Gospođa Dadli
je to uradila, čim smo se Elenor i ja sklonile s vidika, zato što joj je draže da ih sama zatvori nego da ih zatekne
kako su se sama zatvorila, zato što vratima pripada da su zatvorena i prozorima pripada da su zatvoreni i
posuđe pripada...” Počela je blesavo da se smeje pa se doktor okrenuo i iritirano joj se namrštio.
„Gospođi Dadli bi bolje bilo da nauči gde joj je mesto”, reče on. „Ako treba, ima da zakucam ova vrata da
bi ostala otvorena.” On skrenu niz prolaz ka njihovoj sobi za prijem i glasno tresnu vratima.
„Ako izgubim živce, to neće pomoći”, reče on i gadno šutnu vrata.
„Šeri u sobi za prijem pre ručka”, reče Luk prijazno. „Dame, uđite.”

„Gospođo Dadli”, reče doktor, spustivši viljušku, „zadivljujući sufle.”

Gospođa Dadli se okrete kako bi ga načas pogledala a onda ode u kuhinju s praznom činijom.
Doktor je uzdahnuo i umorno mrdao ramenima. „Posle bdenja prošle noći, osećam potrebu za odmorom
ovog popodneva, a i tebi”, reče Elenor, „bolje bi bilo da prilegneš na jedan sat. Možda bi redovan popodnevni
odmor bio zgodniji za sve nas.”
„Shvatam”, reče Teodora, zabavljena. „Moram da imam popodnevnu dremku. Možda će mi to delovati
čudno kad se budem vratila kući, ali uvek im mogu reći da je to bio redovni deo mog boravka u Kući na brdu.”
„Možda ćemo imati problema da zaspimo uveče”, kazao je doktor, a blaga jeza je prošla oko stola,
zatamnjujući svetlo srebrnine i vedrih boja keramike, mali oblak koji je prošao kroz trpezariju i sa sobom
doneo gospođu Dadli.
„Sad je pet minuta do dva”, reče gospođa Dadli.

33
 3

Elenor nije spavala tokom popodneva, iako bi volela da jeste; umesto toga, ležala je na Teodorinom
krevetu u zelenoj sobi i posmatrala je kako lakira nokte, besposleno ćaskajući, nespremna da sebi prizna kako
je pratila Teodoru u njenu sobu zato što se nije usuđivala da bude sama.
„Volim da se ukrašavam”, rekla je Teodora, posmatrajući zaljubljeno sopstvenu šaku. „Volela bih da sebe
po celom telu oslikam.”
Elenor zauze zgodniji položaj. „Zlatnom farbom”, predloži ona skoro ne razmišljajući. Očiju gotovo
sklopljenih mogla je Teodoru da vidi samo kao masu boje koja sedi na podu.
„Lak za nokte i parfem i soli za kupku”, reče Teodora načinom kojim bi neko drugi nabrajao gradove na
Nilu. „Maškara. Ti ni upola ne razmišljaš o tim stvarima kao ja, Elenor.”
Elenor se nasmeja i sasvim zatvori oči. „Nemam vremena”, reče.
„Ра”, reče Teodora rešeno, „kad završim s tobom bićeš sasvim druga osoba; ne volim da sam sa ženama
bez boje.” Nasmejala se da pokaže kako je zadirkuje, a onda je produžila: „Mislim da ću ti staviti crveni lak na
nožne nokte.”
Elenor se takođe nasmejala i ispružila golo stopalo. Posle jednog minuta, skoro zaspala, osetila je
neobičan hladan dodir četkice na svojim nožnim prstima, i uzdrhtala.
„Sigurno je čuvena kurtizana poput tebe navikla da je opslužuju služavke”, reče Teodora. „Stopala su ti
prljava.”
Šokirana, Elenor ustade i pogleda; stopala joj jesu bila prljava, a nokti lakirani u jarko crveno. „Užasno
je”, reče Teodori, „zločesto je”, želeći da zaplače. Onda, bespomoćno, poče da se smeje videvši izraz
Teodorinog lica. „Idem da operem noge”, reče.
„Sto mu muka.” Teodora sede na pod kraj kreveta zureći. „Vidi”, reče. „I moja stopala su prljava, bebice,
časna reč. Pogledaj.”
„U svakom slučaju”, reče Elenor, „mrzim kad mi neko drugi radi bilo šta.”
„Nisi ništa luđa od drugih ljudi koje sam sretala”, reče Teodora veselo.
„Ne volim da se osećam bespomoćno”, reče Elenor. „Moja majka...”
„Tvoja majka bi bila presrećna da te može videti sa nožnim noktima lakiranim u crveno”, reče Teodora.
„Lepo izgledaju.”
Elenor opet pogleda svoja stopala. „Zločesto je”, reče ona neprikladno. „Mislim, na mojim stopalima. Čini
da se osećam kako izgledam kao budala.”
„Ti si nekako pomešala glupavost i zločestost.” Teodora poče da prikuplja opremu. „U svakom slučaju, ja
ti to neću skidati i obe ćemo da pazimo da li će prvi Luk ili doktor pogledati u tvoja stopala.”
„Bez obzira šta ja pokušam da kažem, ti nekako izvedeš da zvučim glupavo”, reče Elenor.
„Ili zločesto.” Teodora je tad pogleda smrtno ozbiljno. „Nešto mi se javlja”, reče, „da bi trebalo da ideš
kući, Elenor.”
Da li mi se to podsmeva? upita se Elenor; odlučila je da mi ne priliči da ostanem? „Ne želim da idem”,
kazala je, i Teodora je opet načas pogledala ka njoj pa onda u stranu, i nežno dodirnula Elenorine nožne prste.
„Lak se osušio”, rekla je. „Ја sam idiot. Samo me nešto prestrašilo načas.” Ona ustade i protegnu se. „Hajde da
potražimo ostale”, rekla je.

Luk se umorno naslonio na zid gornjeg hodnika, glave priljubljene uz zlatni okvir gravire neke ruševine.
„Stalno mislim o ovoj kući kao o svom budućem vlasništvu”, rekao je, „sad više nego ranije; stalno govorim
sebi da će mi jednog dana pripadati, i neprestano se pitam - zašto.” Pokazao je duž hodnika. „Kad bih imao
neku strast prema vratima”, rekao je, „ili prema pozlaćenim satovima, ili minijaturama; kad bih želeo svoje
sopstveno tursko ćoše,7 verovatno bih veoma rado posmatrao Kuću na brdu kao predivnu vilinsku zemlju.”
„Lepa je ovo kuća”, kazao je doktor ubeđeno. „Mora da su je smatrali elegantnom u vreme kad su je
podigli.” Zaputio se niz hodnik ka velikoj sobi na kraju gde je nekada davno bila dečja soba. „Sad”, reče on,
„možemo da vidimo kulu kroz prozor...” i naježi se ušavši na vrata. Onda se okrenuo i ljubopitljivo pogledao
unazad. „Može li biti promaja na ovim vratima?”
„Promaja? U Kući na brdu?”, nasmeja se Teodora. „Teško, osim ako vam ne pođe za rukom da neka od
ovih silnih vrata zadržite otvorenim.”
„Onda dođite ovamo jedno za drugim”, reče doktor, i Teodora krenu prva, mršteći se kad je prešla preko
praga.
„Kao ulaz u grobnicu”, rekla je. „Ali unutra je sasvim toplo.”
Luk je došao, oklevao je u hladnoj tački, a onda se brzo pomerio kako bi izašao iz nje, a Elenor, prateći ga,
s nevericom oseti probadajuću hladnoću koja je obuzela između dva koraka; bilo je to kao da prolaziš kroz zid
od leda, pomislila je, i upitala doktora: „Šta je to?”
Doktor je lagano pljeskao šakama u znak veselja. „Možeš da zadržiš svoje tursko ćoše, dečko”, kazao je.
Ispružio je ruku i držao je pažljivo iznad mesta gde je bilo hladno. „Ovo ne umeju da objasne”, reče. „Sušta srž

7 Tursko ćoše je naziv za deo sobe ukrašen šareno izvezenim jastucima, ćilimima, baldahinima i drugim
orijentalnim ukrasima (prim, prev.).
34
grobnice, kao što je Teodora ukazala. Hladna tačka u parohijskom domu Borli 8 padala je samo jedanaest
stepeni u odnosu na okolnu temperaturu” produžio je samozadovoljno. „Ova je, rekao bih, značajno hladnija.
Srce ove kuće.”
Teodora i Elenor su se pomerile kako bi stajale bliže jedna drugoj; iako je dečja soba bila topla, vonjala je
na memlu i neprovetrenost, a hladnoća na pragu bila je gotovo opipljiva, primetna kao barijera koja se mora
preći kako bi se izašlo. Iza prozora, veoma blizu, pritiskalo je sivo kamenje kule; unutra, soba je bila mračna a
životinje u nizu naslikane na zidu nekako uopšte nisu delovale veselo, već kao da su zatočene, ili u nekom
srodstvu sa umirućim jelenima na lovačkim gravirama u sobi za igre. Dečja soba, veća od ostalih spavaćih
soba, odlikovala se neodređenim utiskom zapostavljenosti kakav se nije mogao naći bilo gde drugde u Kući na
brdu, i Elenori pade na pamet da čak ni predana briga gospođe Dadli nije mogla da je navede preko te hladne
barijere češće nego što je baš neophodno.
Luk je zakoračio nazad preko hladne tačke i proučavao je tepih u hodniku, zatim zidove, opipavajući
površine kao da se nada da će otkriti nekakav uzrok te neobične hladnoće. „Ne može biti promaja”, rekao je,
gledajući naviše u doktora. „Osim ako nemaju direktnu vazdušnu liniju do Severnog pola. U svakom slučaju,
sve je ovde čvrsto.”
„Pitam se ko li je spavao u dečjoj sobi?”, reče doktor nepovezano. „Mislite li da su zatvorili ovu sobu
jednom kad su deca otišla?”
„Pogledajte”, reče Luk, pokazujući. Na oba ćoška hodnika, iznad vrata dečje sobe, bile su postavljene dve
iscerene glave; izgleda da je trebalo da budu veseli ukrasi na ulasku u dečju sobu, ali nisu bile ništa veselije ili
razdraganije od životinja naslikanih unutra. Pravci njihovih pogleda, zauvek zarobljeni u iskrivljenom smehu,
sretali su se baš u središnjoj tački užasne hladnoće. „Kada staneš tamo gde mogu da te gledaju”, objasnio je
Luk, „oni te smrznu.“
Začudo, doktor je kročio za njim u hodnik i pogledao nagore. „Ne ostavljajte nas same ovde”, reče Teodora
i istrča iz dečje sobe, vukući Elenor kroz hladnoću što je delovalo kao brz šamar ili nečiji blizak ledeni dah za
vratom. „Fino mesto za hlađenje piva”, rekla je, i isplazila se iscerenim licima.
„Moram o ovome načiniti potpunu belešku”, reče doktor srećno.
„Nije mi delovala kao nezainteresovana hladnoća“, reče Elenor trapavo zato što ni sama nije bila sigurna
šta time misli. „Osetila sam je kao namernu, kao da nešto ovde hoće da mi izazove neprijatan šok.”
„То je, pretpostavljam, zbog ovih lica”, reče doktor; bio je na kolenima, rukama opipavajući pod. „Traka za
merenje i termometar”, govorio je sebi u brk, „kredom ocrtati oblik; možda se hladnoća pojačava tokom noći?
Sve je gore”, rekao je, gledajući u Elenor, „ako mislite da vas neko posmatra.”
Luk je zakoračio kroz hladnoću sa drhtajem i zatvorio vrata dečje sobe; vratio se ostalima u hodniku
nekom vrstom skoka, kao da je mislio da će izbeći hladnoću ako ne bude dodirivao pod. Zatvorivši vrata dečje
sobe shvatili su smesta koliko je postalo mračnije i Teodora nemirno reče: „Hajdemo dole u našu sobu za
prijem; mogu da osetim ova brda kako pritiskaju i pokušavaju da uđu.”
„Prošlo je pet”, reče Luk. „Vreme za koktel. Pretpostavljam”, obratio se doktoru, „da ćete mi opet poveriti
da vam smešam koktel večeras?”
„Previše vermuta”, kazao je doktor i krenuo za njima, zastajkujući i gledajući ka dečjoj sobi preko ramena.

„Predlažem“, reče doktor, sklanjajući svoju salvetu, „da kafu popijemo u našoj maloj sobi za prijem. Ona
vatrica me baš uveseljava.“
Teodora se kikotala. „Gospođa Dadli je otišla, pa hajde sad brzo da se jurimo po kući i da pootvaramo sva
vrata i prozore i da poskidamo sve sa polica…“
„Kuća drugačije deluje kad ona nije unutra”, reče Elenor.
„Praznije.” Luk je pogleda i klimnu glavom; ređao je šoljice za kafu na poslužavnik a doktor je već bio
otišao i posvećeno otvarao vrata i podupirao ih. „Svake noći iznenada shvatim da smo nas četvoro ovde sami.”
„Iako gospođa Dadli baš i nije nešto naročito kao društvo; čudno je to”, reče Elenor, gledajući trpezarijski
sto, „ne dopada mi se gospođa Dadli koliko i bilo kome od vas, ali moja majka me nikad ne bi pustila da
ustanem i odem od stola koji izgleda ovako i ostavim ga takvog do jutra.”
„Ako želi da ode pre mraka onda mora da čisti ujutro”, reče Teodora nezainteresovano. „Ја to svakako
neću da radim.”
„Nije lepo otići i ostaviti nepočišćen sto.”
„Ti ionako ne bi vratila posuđe na one police gde pripada, i ona bi sve to morala da radi iznova samo da bi
uklonila tvoje otiske prstiju.”
„Ako bih samo sklonila srebrninu i stavila je da otkisne...”
„Ne”, reče Teodora, hvatajući joj ruku. „Zar hoćeš da ideš u onu kuhinju sasvim sama, sa svim onim
vratima okolo?”
„Ne”, reče Elenor, spuštajući punu šaku viljušaka koje je prikupila. „Rekla bih da, zapravo, ne želim.” I

8 Borli, „najukletija kuća u Engleskoj“, viktorijanska palata sagrađena 1862. a oštećena u požaru 1939. i
srušena 1944. godine. Fenomene vezane za nju istraživali su na licu mesta brojni „lovci na duhove“
uključujući i najpoznatijeg, Harija Prajsa, koji joj je dao navedeni nadimak, a u njoj je dvaput boravio i veliki
pisac stravičnih priča, Robert Ejkman (videti: Robert Ejkman, Hladna ruka u mojoj, Orfelin, 2016).
35
dalje se nelagodno vrzmala oko stola i gledala zgužvane salvete i kap vina prosutu na Lukovom mestu, i
zavrtela je glavom. „Ipak, ne znam šta bi moja majka rekla.”
„Hajde”, reče Teodora. „Ostavili su nam svetla.”
Vatra u sobi za prijem plamsala je i Teodora je sela uz poslužavnik sa šoljicama kafe dok je Luk doneo
brendi iz ostave gde ga je pažljivo sklonio prethodne noći.
„Moramo po svaku cenu da budemo veseli”, reče on. „Večeras vas ponovo izazivam, doktore.”
Pre večere su vršljali po svim sobama u prizemlju u potrazi za udobnim stolicama i lampama i sada je
njihov sobičak lako postao najprijatnija soba u kući. „Kuća na brdu je zaista bila veoma ljubazna prema
nama”, reče Teodora, pružajući Elenori kafu, a Elenor sede zahvalno na jastučastu, jako tapaciranu stolicu.
„Nema prljavog suđa za Elenor da pere, prijatno veče u dobrom društvu, a možda sutra sunce opet zasja.”
„Moramo da isplaniramo onaj naš piknik”, reče Elenor.
„Ugojiću se i ulenjiti u Kući na brdu”, produži Teodora. Njeno insistiranje da imenom pominje Kuću na
brdu uznemirilo je Elenor. Izgledalo je kao da to namerno radi, pomisli Elenor, kazuje kući da zna njeno ime,
doziva kuću da joj kaže gde smo; da li je to junačenje? „Kuća na brdu, Kuća na brdu, Kuća na brdu”, reče
Teodora polagano, i nasmeši se Elenor.
„Reci mi”, reče Luk ljubazno Teodori, „pošto si ti princeza, reci mi nešto o političkoj situaciji u tvojoj
zemlji.”
„Veoma je nestabilna”, reče Teodora. „Pobegla sam zato što moj otac, koji je, podrazumeva se, kralj,
zahteva da se udam za Crnog Mihajla, pretendenta na presto. Ja, naravno, ne mogu da smislim Crnog Mihajla
koji nosi jednu zlatnu naušnicu i tuče svoje sluge korbačem.”
„Krajnje nestabilna zemlja”, reče Luk. „Kako si uopšte uspela da umakneš otuda?”
„Utekla sam u zaprezi sa senom, maskirana u mlekaricu. Nikad nisu ni pomislili da me traže tu i prešla
sam granicu sa dokumentima koje sam lično falsifikovala u drvodeljinoj kolibi.”
„А Crni Mihajlo će sad bez sumnje preuzeti vlast u zemlji državnim udarom?”
„Bez sumnje. I neka mu je.”
Ovo je kao u čekaonici kod zubara, pomisli Elenor, posmatrajući ih preko svoje šoljice kafe; čekanje ispred
zubarske ordinacije i slušanje drugih pacijenata kako izbacuju junačke šale, a svi će zasigurno pre ili kasnije
sresti zubara. Naglo je podigla pogled, svesna da je doktor kraj nje, i nesigurno se nasmešila.
„Nervozna?” upita doktor, i Elenor klimnu glavom.
„Samo zato što se pitam šta će se dogoditi”, reče ona.
„Isto i ja.” Doktor je pomerio stolicu i seo kraj nje.
„Imaš osećaj da će se nešto - šta god to bilo - desiti uskoro?”
„Da. Sve izgleda kao da je u iščekivanju.”
„ A oni... “ - doktor je glavom pokazao ka Teodori i Luku, koji su se zajedno smejali - „oni se s tim nose na
svoj način; pitam se šta li će uraditi svima nama. Pre mesec dana bih rekao da se situacija poput ove nikad ne
može dogoditi, da ćemo nas četvoro sedeti ovde zajedno, u ovoj kući.” On je ne imenuje, primetila je Elenor.
„Dugo vremena sam čekao”, reče on.
„Mislite da imamo pravo što smo ostali?”
„Pravo?” reče on. „Mislim da smo neverovatno blesavi što smo ostali. Mislim da u ovakvoj atmosferi mogu
da se razotkriju falinke i nedostaci u svima nama, i da nas to slomi u nekoliko dana. Imamo samo jednu
odbranu, a to je da pobegnemo. Barem ne može da nas prati, zar ne? Kada osetimo da smo ugroženi, možemo
da odemo isto tako kao što smo došli. I to”, dodao je suvo, „što brže možemo.”
„Ali unapred smo upozoreni”, reče Elenor, „а ima nas četvoro, i zajedno smo.”
„Već sam ovo pomenuo Luku i Teodori”, reče on. „Obećaj mi apsolutno da ćeš pobeći, koliko te noge nose,
ako počneš da osećaš kako te kuća grabi.”
„Obećavam”, reče Elenor smešeći se. On pokušava da me ohrabri, pomislila je, i bila je zahvalna. „Аli, u
redu je”, reče mu. „Zaista je u redu.”
„Ni časa neću oklevati da te pošaljem odavde”, reče on ustajući, „ako se to učini neophodnim. Luk?”, reče.
„Ako bi nas dame izvinile?”
Dok su muškarci postavljali šahovsku garnituru Teodora se šetkala po sobi, sa šoljicom u ruci, a Elenor
pomisli, ona se kreće poput životinje, nervozne i na oprezu; ne može mirno da sedi dok je tu ikakav miris
poremećaja u vazduhu; svi smo nemirni. „Dođi, sedi kraj mene”, rekla je, i Teodora je došla, krećući se
graciozno i kružeći oko mesta za odmor. Sela je u stolicu koju je doktor napustio i umorno zabacila glavu; kako
je samo ljupka, pomisli Elenor, koliko je bez ikakvih primisli, srećno ljupka. „Jesi li umorna?”
Teodora okrenu glavu i nasmeši se: „Ne mogu više da podnesem čekanje.”
„Baš sam razmišljala o tome koliko opušteno deluješ.”
„А ja sam mislila - kad je to bilo? Prekjuče? - i pitala se kako sam sebe dovela dotle da napustim dom i
dođem ovde. Možda me već vuče nostalgija za domom.”
„Zar već?”
„Jesi li ikada pomislila na nostalgiju za domom? Kad bi Kuća na brdu bila tvoj dom, da li bi osećala
nostalgiju za njom? Da li su one dve devojčice plakale za svojom mračnom, sumornom kućom kada su ih
odvodili?”
„Nikad nisam otišla niotkuda”, pažljivo reče Elenor. „Tako da, pretpostavljam da nikad nisam osetila
nostalgiju za domom.”
„А sada? Za tvojim malim stanom?”
„Možda”, reče Elenor posmatrajući vatru. „Nije dovoljno dugo moj kako bih poverovala da mi pripada.”

36
 „Hoću moj krevet”, reče Teodora, a Elenor pomisli, Opet se duri; kad je gladna ili umorna ili joj je dosadno
pretvara se u bebicu. „Spava mi se”, reče Teodora.
„Prošlo je jedanaest”, reče Elenor, a kada se okrenula da pogleda ka šahistima, doktor je povikao u
radosnom trijumfu, a Luk se smejao.
„Vidi ovo, gospodine”, reče doktor. „Vidi ovo.”
„Pošteno poražen, priznajem”, reče Luk. Počeo je da prikuplja figure i vraća ih u kutiju.
„Ima li neki razlog zbog kojeg ne smem da ponesem kap brendija sa sobom na sprat? Da me uspava, ili da
mi da ‘holandsku hrabrost’, ili iz tako nekog razloga? Zapravo...” - i on se nasmeši Teodori i Elenor -
„nameravam da ostanem još neko vreme budan i da malo čitam.”
„Da li još uvek čitate Pamelu?“ pitala je Elenor doktora.
„Drugi tom. Imam još tri toma do kraja, i onda ću, mislim, započeti Klarisu Harlou. Možda bi Luka
zanimalo da pozajmi…“
„Neka, hvala”, reče Luk užurbano. „Imam pun kofer sa krimi pričama.”
Doktor se osvrnu da pogleda oko sebe. „Da vidimo”, rekao je, „vatra je zagrađena, svetla pogašena.
Prepustite gospođi Dadli da ujutro zatvori vrata.”
Umorni, jedni za drugima, popeše se uz veliko stepenište gaseći svetla za sobom. „Uzgred, da li svako od
vas ima džepnu lampu?”, upita doktor i oni svi klimnuše, orniji za san od plime tmine koja je rasla za njima uz
stepenice Kuće na brdu.
„Laku noć svima”, reče Elenor, otvarajući vrata plave sobe.
„Laku noć”, reče Luk.
„Laku noć”, reče Teodora.
„Laku noć”, reče doktor. „Čvrsto spavajte.”

„Stižem, majko, stižem”, reče Elenor, pokušavajući da napipa prekidač za svetlo. „U redu je, stižem.”
Elenor, čula je dozivanje, Elenor. „Stižem, stižem”, viknula je razljućena, „samo minut, evo me.”
„Elenor?”
A onda pomisli, u šoku koji je slamao i razbudio, dok je cvokotala od hladnoće, van kreveta i budna: ja
sam u Kući na brdu.
„Šta?”, povikala je. „Šta? Teodora?”
„Elenor? Ovamo.”
„Stižem.” Nema vremena za svetlo; šutnula je stočić s puta, čudeći se buci koju je napravio, i nakratko se
pomučila s vratima zajedničkog kupatila. Nije to sto oboren, pomislila je, to moja majka lupa u zid. Bilo je
blaženo svetlo u Teodorinoj sobi, a Teodora je sedela u krevetu, kose umršene snom i očiju širom otvorenih
zbog iznenadnog buđenja; mora da i ja isto tako izgledam, pomisli Elenor, i reče: „Ovde sam, šta je bilo?” - a
onda je začula, po prvi put jasno, iako je to isto slušala otkako se probudila. „Šta je to?”, prošaputala je.
Polako je sela u podnožje Teodorinog kreveta, čudeči se u sebi prividu smirenosti. Sad, pomislila je, sad.
To je samo buka, i jeziva hladnoća, jeziva, jeziva hladnoća. To je buka podalje iz hodnika, skroz na njegovom
kraju, blizu vrata dečje sobe, i jezivo hladno, moja majka lupa u zid.
„Nešto nam kuca na vrata”, reče Teodora intonacijom čistog razuma. „То je sve. I nalazi se na drugom
kraju ovog hodnika. Luk i doktor su verovatno već tamo i ispituju šta se događa.” Nije ni nalik majčinom
lupanju u zid; opet sam sanjala.
„Bum bum”, reče Teodora.
„Bum”, reče Elenor i poče da se kikoće. Smirena sam, pomislila je, ali tako mi je hladno; ta buka je samo
neka vrsta treskanja na vrata, jedna za drugim; jesam li se toga baš toliko plašila? „Bum” je najpribližnija reč
za to; zvuči kao nešto što bi deca radila, a ne majke koje lupaju u zid tražeći pomoć, a uostalom, Luk i doktor
su tamo; da li je ovo to što nazivaju žmarcima niz kičmu? Jer nije prijatno; polazi iz stomaka i kreće u talasima
okolo i nagore i nadole kao nešto živo. Kao nešto živo. Da. Kao nešto živo.
„Teodora”, reče ona, i zatvori oči i steže zube i obgrli se rukama, „to nam se približava.”
„Samo buka”, reče Teodora i priđe Elenori i sede priljubljena uz nju. „Ima odjek.”
Zvučalo je, Elenor pomisli, kao šuplja buka, šuplji tresak, kao da nešto treska o vrata gvozdenim čajnikom,
ili gvozdenom šipkom, ili gvozdenom rukavicom. Udaralo je u jednakim razmacima čitav minut, a onda
odjednom laganije, pa opet u brzim naletima, kao da postupno ide od vrata do vrata s kraja hodnika. U daljini
joj se učinilo da čuje glasove Luka i doktora kako dozivaju odnekud odozdo, i ona pomisli, Onda oni uopšte
nisu ovde gore sa nama, i začu kako gvožđe udara u neka vrata koja mora da su veoma blizu.
„Možda će produžiti niz drugu stranu hodnika“, prošaputa Teodora a Elenor pomisli da je najčudniji deo
ovog neopisivog iskustva to što ga i Teodora deli s njom. „Ne”, reče Teodora, i one začuše tresak o vrata u
hodniku preko puta. Bilo je glasnije, bilo je zaglušujuće, udarilo je o vrata do njih (da li se kretalo uz i niz
hodnik? da li je išlo stopalima po tepihu? da li je podizalo ruku ka vratima?) i Elenor se baci s kreveta i potrča
kako bi pripila ruke uz vrata. „Beži odavde”, viknula je.
„Beži odavde, beži odavde!”
Usledila je potpuna tišina, i Elenor pomisli, stojeći licem uz vrata, e sad sam uprskala; ono je tražilo sobu
u kojoj ima nekoga.
Hladnoća je uspuzala i štipala ih obe, puneći i preplavljujući sobu. Svako bi pomislio da stanovnici Kuće
na brdu slatko spavaju u ovoj tišini a onda, tako iznenada da se Elenor zaljuljala natrag, začu se cvokotanje

37
Teodorinih zuba, i Elenor se nasmeja. „Ti velika bebice”, reče joj.
„Hladno mi je”, reče Teodora. „Mrtvački hladno.”
„Isto i meni.” Elenor uze zeleni jorgan i prebaci ga oko Teodore, i uze Teodorin topli bademantil i obuče
ga. „Sad ti je toplije?”
„Gde je Luk? Gde je doktor?”
„Ne znam. Je li ti toplije sad?”
„Nije.” Teodora je uzdrhtala.
„Za jedan minut ima da izađem u hodnik i pozovem ih; je li ti...”
Opet je počelo, kao da je osluškivalo, čekalo da im začuje glasove i to o čemu su govorile, da ih identifikuje,
da sazna koliko su dobro pripremljene protiv toga, čekalo da čuje da li se boje. Toliko naglo da je Elenor
odskočila natrag na krevet a Teodora uzdahnula i vrisnula, gvozdeni tresak dođe na njihova vrata i one obe
podigoše oči u užasu, jer treskanje se odvijalo na gornjoj ivici vrata, više nego što bi ijedna od njih mogla da
dohvati, više nego što bi Luk ili doktor mogli da dosegnu, a mučna, degradirajuća hladnoća navirala je u
talasima od toga, šta god da je bilo s druge strane vrata.
Elenor je bila sasvim nepokretna i gledala je u vrata. Nije zapravo znala šta da radi, iako je verovala da
povezano rasuđuje i da nije neobično preplašena, svakako nije uplašena više nego što je u svojim najgorim
snovima verovala da može biti. Hladnoća je brinula više od zvukova; čak i Teodorina topla odora bila je
beskorisna protiv kvrgavih ledenih prstiju na njenim leđima. Inteligentna stvar koju bi valjalo učiniti možda
bi bilo otići i otvoriti vrata; to bi, možda, bilo u skladu sa doktorovim nazorima čistog naučnog istraživanja.
Elenor je znala da, sve i kad bi je stopala odnela čak do vrata, ruka joj se ne bi podigla do kvake; objektivno, sa
distance, rekla je sebi da ničija ruka ne bi dotakla tu kvaku; nisu ruke za takav posao načinjene, rekla je sebi.
Klatila se napred-nazad, pomalo, tako što je svaki tresak u vrata gurao pomalo unazad a sad se primirila zato
što se buka gubila. „Žaliću se nastojniku zbog tih radijatora“, reče Teodora iza nje. „Је l' to prestaje?”
„Ne”, reče Elenor, osećajući mučninu. „Ne.”
Pronašlo ih je. Kad već Elenor neće da otvori vrata, ono će samo da sebi probije prolaz unutra. Elenor
glasno reče: „Sad znam zašto ljudi vrište, jer mislim da i ja tek što nisam”, a Teodora reče, „Ako ćeš ti onda ću i
ja”, i nasmeja se tako da se Elenor brzo okrenula ka krevetu i držale su se uzajamno, osluškujući tišinu.
Lagano tapkanje čulo se oko okvira vrata, mali istražujući zvukovi koji su opipavali ivice pokušavajući da se
ušunjaju unutra. Kvaka se pomerala a Elenor šapatom upita: „Jesu li zaključana?”, i Teodora klimnu glavom,
a onda, izbečenih očiju, zagleda se u pravcu vrata zajedničkog kupatila. „I moja su zaključana”, reče joj Elenor
na uvo i Teodora sklopi oči od olakšanja. Mali lepljivi zvuci kretali su se oko okvira vrata a onda, kao da je
gnev obuzeo to, šta god da je bilo spolja, opet započe treskanje, i Elenor i Teodora videše kako se čitava vrata
tresu, drhte i mrdaju na šarkama.
„Ne možeš da uđeš unutra”, reče Elenor divlje, a onda opet usledi tišina, kao da kuća s pažnjom osluškuje
njene reči, razumevajući ih, cinično se slažući, spremna da čeka. Začuo se tanak mali kikot u dašku vazduha,
mali luđački smeh koji je narastao, najmanji šapat smeha, i Elenor ga je čula uz i niz svoju kičmu, mali
nadmoćni smeh koji se kretao kraj njih po kući, a onda je čula doktora i Luka kako dozivaju sa stepenica i,
hvala nebesima, bilo je gotovo.
Kad je nastupila prava tišina, Elenor je drhtavo prodisala i ukočeno se pokrenula. „Zgrabile smo jedna
drugu kao par izgubljene dece”, reče Teodora i rasplete zagrljaj svojih ruku oko Elenorinog vrata. „Ti nosiš
moj bademantil.”
„Moj sam zaboravila. Je li stvarno gotovo?”
„Barem za večeras.” Teodora je govorila sa ubeđenjem. „Ne osećaš li? Zar ti nije ponovo toplo?”
Mučna hladnoća je nestala, osim malo zaostale jeze niz Elenorina leđa kada je pogledala ka vratima.
Počela je da razvezuje čvrsti čvor na kaišu kojom je uvezala bademantil i rekla: „Snažna hladnoća je jedan od
simptoma šoka.”
„Snažan šok je jedan od simptoma koje ja imam”, reče Teodora.
„Evo ih stižu Luk i doktor.” Njihovi glasovi bili su spolja, u hodniku, i govorili su brzo, zabrinuto, a Elenor
zbaci Teodorin mantil na krevet i reče: „Za ime boga, ne daj im da opet zakucaju na ta vrata - samo još jedan
udarac i to bi me dotuklo”, - pa otrča u svoju sobu da uzme sopstveni mantil. Iza sebe mogla je da čuje
Teodoru kako im govori da sačekaju, a onda kako ide da otključa vrata, a zatim kako Lukov glas prijatno kaže
Teodori: „Ama, izgledaš kao da si videla duha.”
Kad se Elenor vratila zapazila je da su i Luk i doktor odeveni i pade joj na pamet da bi to od sada mogla
biti razumna ideja; ako će se ta snažna hladnoća vraćati tokom noći ima da zatekne Elenor kako spava u teškoj
suknji i vunenom džemperu i nije je bilo briga šta će gospođa Dadli kazati kad otkrije da najmanje jedna od
gošći kuće leže u čist krevet sa teškim cokulama i vunenim čarapama. „Ра”, upitala je, „kako se vama, gospodo,
čini živeti u ukletoj kući?”
„Sasvim je fino”, reče Luk, „sasvim fino. Daje mi izgovor da popijem piće usred noći.”
Nosio je flašu brendija i čaše, i Elenor pomisli da mora da su baš druželjubiva grupica, njih četvoro, dok
sede u Teodorinoj sobi u četiri ujutro i pijuckaju brendi. Govorili su lagano, pa brzo, i upućivali jedni drugima
hitre, skrovite, čudne male poglede, i svako se pitao kakav li je tajni užas bio dotaknut u onom drugom, kakve
bi promene na licu ili u pokretima, kakve bi nebranjene slabosti mogle otvoriti put ka propasti.
„Da li se ovde išta desilo dok smo bili napolju?”, upitao je doktor. Elenor i Teodora se zgledaše pa se
nasmejaše, napokon od srca, bez ikakvog prisenka histerije ili straha. Posle jednog minuta Teodora pažljivo
reče: „Ništa naročito. Neko nam je kucao na vrata koristeći topovsko đule a onda pokušao da uđe i pojede nas,
i počeo da se kida od smeha kad nismo otvorile vrata. Ali zaista, ništa nesvakidašnje.”

38
 Začudo, Elenor ode do vrata i otvori ih. „Mislila sam da će cela vrata da se raspadnu”, rekla je uzbuđeno,
„а nema ni ogrebotine na drvetu, niti na ijednim drugim vratima; sasvim su glatka.”
„Kako fino što drvenarija nije oštećena”, reče Teodora pružajući svoju čašu brendija Luku. „Ne bih mogla
da podnesem ako bi ova draga stara kuća bila povređena.” Iscerila se Elenori. „Naša Neli je htela da vrišti.”
„I ti si htela.”
„Ма uopšte ne; rekla sam to samo da ti pravim društvo. Osim toga, gospođa Dadli je već rekla da neće
doći. A gde ste bili vi, naši muževni zaštitnici?”
„Mi smo ganjali psa”, kazao je Luk. „Ili barem neku životinju nalik psu.” Zastao je, pa onda nevoljno
produžio. „Pratili smo ga napolje.”
Teodora izbeči oči, a Elenor reče: „Mislite, bio je unutra?”
„Video sam ga kad je protrčao kraj mojih vrata”, rekao je doktor, „samo sam ga ovlaš opazio, kad je
projurio. Probudio sam Luka i pratili smo ga niz stepenice i napolje u bašti i izgubili ga negde iza kuće.”
„Spoljna vrata su bila otvorena?”
„Ne”, reče Luk. „Spoljna vrata su bila zatvorena. Kao i sva druga vrata. Proverili smo.”
„Lutali smo okolo poprilično”, rekao je doktor. „Nismo ni sanjali da ste vi dame budne sve dok vam nismo
začuli glasove.” Govorio je smrknuto. „Postoji jedna stvar na koju nismo računali”, reče.
Posmatrali su ga, zbunjeni, a on je objasnio, pokazujući prstima kao da drži predavanje. „Prvo”, rekao je,
„Luk i ja smo bili probuđeni pre vas, moje dame, to je očigledno; bili smo tamo i ovamo, napolju i unutra,
dobra dva sata, navedeni da gubimo vreme loveći nešto čega možda nije ni bilo. Drugo, niko od nas...” - upitno
je pogledao Luka dok je govorio - „nije čuo nikakav zvuk ovde gore sve dok se nisu začuli vaši glasovi. Bilo je
sasvim tiho. To će reći, zvuk treskanja o vaša vrata nama nije bio čujan. Kada smo digli ruke od bdenja i rešili
da dođemo na sprat izgleda da smo oterali šta god da je čekalo ispred vaših vrata. Sada, dok ovde sedimo, sve
je tiho.”
„I dalje ne razumem šta hoćete reći?”, kazala je Teodora mršteći se.
„Moramo preduzeti neke predostrožnosti”, rekao je.
„Protiv čega? Kako?”
„Kada smo Luk i ja bili prizvani napolje, a vas dve ste ostale zarobljene unutra, ne počinje li to pomalo da
vam deluje...” - i njegov glas postade veoma tih - „da vam deluje kao da je namera, nekako, bila da budemo
razdvojeni?”

Gledajući se u ogledalu, dok je vedro jutarnje sunce osvežavalo čak i plavu sobu Kuće na brdu, Elenor
pomisli, ovo je moje drugo jutro u Kući na brdu, i ja sam neverovatno srećna. Putovanja se okončavaju
susretom ljubavnika; provela sam gotovo sasvim neprospavanu noć, lagala sam i pravila budalu od sebe, a
sâm vazduh ima ukus vina. Bila sam upola prestrašena, van pameti, ali nekako sam zaslužila ovu radost;
čekala sam je tako dugo. Napustivši životno uverenje da sreću imenovati znači raspršiti je, nasmešila se sebi u
ogledalu i rekla tiho: „Ti si srećna, Elenor, napokon ti je zapao udeo sreće koji ti pripada”. Sklanjajući pogled
sa svog lica u ogledalu pomislila je slepo, putovanja se okončavaju susretom ljubavnika, susretom ljubavnika.
„Luk?” Bila je to Teodora, vikala je napolju, u hodniku. „Odneo si mi noćas jednu čarapu i pravi si lopov, i
nadam se da gospođa Dadli može da me čuje.”
Elenor je slabašno čula Luka kako odgovara; bunio se da jedan gospodin ima prava da sačuva znak
naklonosti koju mu je gospa ukazala, i kazao je kako je apsolutno siguran da gospođa Dadli može da čuje
svaku njihovu reč.
„Elenor?” Sad je Teodora lupala na zajednička vrata. „Jesi li budna? Mogu li da uđem?”
„Uđi, naravno”, reče Elenor gledajući svoje lice u ogledalu. Zaslužuješ ovo, provela si čitav svoj život

39
zarađujući ovo. Teodora je otvorila vrata i veselo rekla: „Kako lepo izgledaš ovog jutra, moja Nel. Ovaj
neobični život ti dobro pristaje.”
Elenor joj se nasmešila; život svakako i Teodori dobro pristaje.
„Imale bismo pravo da šetamo okolo sa mračnim podočnjacima ispod očiju i sa pogledima ispunjenim
mahnitim očajem”, reče Teodora, grleći Elenor i gledajući kraj nje u ogledalo, „а vidi nas - dve sveže procvale,
mlade lepotice.”
„Stara sam trideset i dve godine”, reče Elenor i zapita se kakav je opskurni prkos naveo da sebi doda dve
godine.
„А izgledaš kao da ti je četrnaest”, reče Teodora. „Hajde dođi; zaslužile smo doručak.”
Sjurile su, smejući se niz veliko stepenište i pronašle put kroz sobu za igre sve do trpezarije. „Dobro jutro”,
reče Luk vedro. „I kako ste spavale?”
„Predivno, hvala”, reče Elenor. „Kao bebica.”
„Možda se začula neka manja buka”, reče Teodora, „ali čovek to mora da očekuje u ovakvim starim
kućama. Doktore, šta radimo ovog jutra?”
„Hmm?”, reče doktor podižući pogled. On je jedini izgledao umorno, ali oči su mu sjale istim onim sjajem
koji su svi opažali među sobom; to je uzbuđenje, pomisli Elenor; svi uživamo u ovome.
„Kuća Balekin”, reče doktor, naslađujući se svojim rečima. „Parohijski dom Borli. Zamak Glemis. 9
Neverovatno je zateći sebe kako doživljavaš nešto nalik tome, apsolutno neverovatno. Nikad ovo ne bih
poverovao. Sad tek nejasno počinjem da razumem udaljenu radost koju oseća pravi medijum. Mislim da ću
uzeti marmeladu, ako biste bili ljubazni. Hvala. Žena mi nikad neće verovati. Hrana ima novi ukus - da li i vi to
osećate?”
„Znači nije samo stvar u tome da je gospođa Dadli nadmašila sebe; baš sam se pitao”, reče Luk.
„Pokušavala sam da se prisetim”, reče Elenor. „U vezi sa prošlom noći, hoću da kažem. Pamtim da sam
znala kako sam uplašena, ali ne mogu da zamislim da sam zapravo bila uplašena…“
„Ја se sećam hladnoće”, reče Teodora i uzdrhta.
„Mislim da je to zbog toga što je bilo nestvarno po bilo kom obrascu razmišljanja na koji sam navikla;
mislim, to naprosto nije imalo smisla.” Elenor zastade i nasmeja se, postiđena.
„Slažem se”, reče Luk. „Zatekao sam se ovog jutra kako sebi govorim šta se desilo prošle noći; obrnuto,
zapravo, od onoga kad imaš košmar pa stalno ponavljaš da se to nije stvarno desilo.”
„Mislila sam da je bilo uzbudljivo”, reče Teodora.
Doktor podiže prst u znak upozorenja. „I dalje je savršeno moguće da je sve izazvano podzemnim
vodama.”
„Onda bi više kuća trebalo da bude sagrađeno iznad skrivenih izvora”, reče Teodora.
Doktor se namrštio. „Ovo uzbuđenje me brine”, reče.
„Zarazno je, svakako, ali da li bi uz to moglo biti opasno? Uticaj atmosfere Kuće na brdu? Prvi znak da
smo, kako izgleda, potpali pod njenu čaroliju?”
„Onda ću ja da budem začarana princeza”, reče Teodora.
„А ipak”, reče Luk, „ako je protekla noć pokazala Kuću na brdu u punom svetlu, nećemo imati mnogo
nevolje; istina, bili smo uplašeni, i to iskustvo nam nije prijalo dok je trajalo, a opet ne pamtim da sam u ma
kom trenutku osetio telesnu opasnost; čak ni to što Teodora kaže da je nešto čekalo s druge strane vrata da je
pojede nije mi baš zvučalo…“
„Znam šta je htela da kaže”, reče Elenor, „jer sam pomislila da je to prava reč. Osećaj je bio kako je to
nešto želelo da nas proguta, da nas unese u sebe, da nas možda učini delom kuće - oh, zaboga. Činilo mi se da
znam šta govorim ali ipak to iskazujem vrlo loše.”
„Ne postoji nikakva telesna opasnost”, reče doktor uvereno. „Nijedan duh u dugačkoj istoriji postojanja
duhova nikome nije telesno naudio. Jedina počinjena šteta potiče od žrtve i načinjena je samom sebi. Ne može
se čak reći ni da duh napada um, jer je um, svesni, misleći um, neranjiv; u svim našim svesnim umovima, dok
sedimo ovde i razgovaramo, ne postoji ni senka verovanja u duhove. Niko od nas, čak ni posle onoga od prošle
noći, ne može da izgovori reč ‘duh’ bez nevoljnog osmejka. Ne, pretnja natprirodnog je u tome da napada tamo
gde su moderni umovi najslabiji, tamo gde smo odbacili naše zaštitne oklope od sujeverja i gde nemamo
rezervnu odbranu. Niko među nama ne misli da je to što je sinoć trčalo u bašti bio duh, niti da je to što je
kucalo na vratima bio duh; a opet nešto se zasigurno dešavalo prošle noći u Kući na brdu, a instinktivno
sklonište uma - sumnja u sebe - eliminisano je. Ne možemo reći, ‘Bila je to samo moja mašta, jer i troje drugih
ljudi bilo je tu.”
„Ја bih mogla reći”, ubacila se Elenor, smešeći se. „Vas troje ste u mojoj mašti; ništa od ovoga nije
stvarno.”
„Kad bih mislio da stvarno u to veruješ”, reče doktor smrknuto, „sklonio bih te iz Kuće na brdu već ovog
jutra. Time bi se zaputila previše blizu onom stanju uma koje bi s dobrodošlicom dočekalo opasnosti Kuće na
brdu sa jednom vrstom sestrinskog zagrljaja.”
„Hoće reći da bi mislio kako si poludela, draga Nel.”

9 Zamak Glemis, u Škotskoj, kraj istoimenog sela, potiče iz 14. veka (mada je veći deo današnje zgrade iz 17.
veka) i za njega se vezuje nekoliko legendi. Među njima je najpoznatija ona o monstruoznom detetu koje
čuvaju zazidano u nekoj sobi u zamku. Pored toga, govori se o prikazi Sive Gospe, zatim Žene bez jezika i
Crnog deteta (duh crnog sluge), kao i o utvari zlog erla Berdija... (prim. prev.).
40
 „Ра”, reče Elenor, „verovatno bi bio u pravu. Ako bih zauzela stranu Kuće na brdu protiv svih vas,
očekivala bih da me sklonite odavde.” Zašto ja, pitala se, zašto ja? Da li sam ja glas javnosti? Uvek se od mene
očekuje da hladno iskažem ono što ostali, previše arogantni, ne bi prepoznali? Zar bih ja morala da budem
najslabija, slabija od Teodore? Od svih nas, pomislila je, ja sam sigurno najmanje sklona tome da se okrenem
protiv ostalih.
„Poltergajsti su nešto sasvim drugo”, reče doktor, zaustavivši načas pogled na Elenor. „Oni u potpunosti
deluju u fizičkom svetu; bacaju kamenje, pokreću predmete, lome posuđe; gospođa Fojster u parohijskom
domu Borli zadugo je bila trpeljiva žena, ali naposletku je sasvim izgubila živce kad joj je najbolji čajnik bio
bačen kroz prozor. Poltergajsti su, međutim, na samom dnu društvene skale natprirodnog; oni su
destruktivni, ali su bezumni i lišeni volje; oni su puka besciljna sila. Sećate li se”, upitao je sa smeškom,
„ljupke priče Oskara Vajlda, ‘Kantervilski duh’?”
„Američki blizanci koji su oterali finog engleskog duha”, reče Teodora.
„Baš tako. Oduvek sam imao naklonost ka zamisli da su američki blizanci zapravo bili pojava poltergajsta;
zasigurno poltergajsti mogu da zasene bilo kakve druge zanimljivije manifestacije. Loši duhovi isteraju
dobre.” A onda je srećno lupnuo dlanovima. „Isteraju i sve ostale, takođe”, dodao je. „Postoji jedna plemićka
kuća u Škotskoj posednuta poltergajstima, gde je ni manje ni više nego sedamnaest spontanih požara izbilo u
jednom danu; poltergajsti vole da ljude naglo izbacuju iz kreveta tako što im podignu jedan kraj a sećam se i
slučaja jednog sveštenika koji je bio prinuđen da napusti svoj dom zato što je iz dana u dan bio mučen od
strane poltergajsta koji mu je na glavu bacao molitvenike ukradene iz crkve suprotne konfesije.”
Iznenada, bezrazložno, smeh uzdrhta u Elenor; poželela je da otrči do čela stola i zagrli doktora, htela je
da se zavrti, pevajući, preko čitavog travnjaka, htela je da peva i viče i maše rukama i kreće se u velikim,
naglašenim, opsednutim krugovima po sobama Kuće na brdu; ovde sam, ovde sam, mislila je. Brzo je u užitku
sklopila oči a onda je smerno kazala doktoru: „ A šta danas radimo?”
„I dalje ste nalik čoporu dečurlije”, reče doktor, takođe se smešeći. „Stalno me pitate šta danas da radimo.
Ne možete li da se zabavljate svojim igračkama? Ili jedni s drugima? Ja imam posla.”
„Sve što zaista želim da radim”, - i tu se Teodora zakikota - „jeste da se klizam niz ogradu stepeništa.”
Uzbuđeno veselje obuzelo ju je kao i Elenor.
„Žmurke”, reče Luk.
„Pokušajte da previše ne lutate sami uokolo”, reče doktor. „Ne pada mi na um nijedan dobar razlog za to,
ali nekako mi zvuči razumno.”
„Zato što ima medveda u šumi”, reče Teodora.
„I tigrova na tavanu”, reče Elenor.
„I stare veštice u kuli, i zmaja u dnevnoj sobi.”
„Sasvim sam ozbiljan”, reče doktor, smejući se.
„Sad je deset sati. Ja sklanjam...”
„Dobro jutro, gospođo Dadli”, reče doktor a Elenor, Teodora i Luk se zavališe i bespomoćno zasmejaše.
„Sklanjam u deset sati.”
„Nećemo vas mnogo zadržati. Oko petnaest minuta, molim, i onda možete počistiti sto.”
„Sklanjam doručak u deset sati. Ručak postavljam u jedan. Večeru postavljam u šest. Sad je deset sati.”
„Gospođo Dadli”, započe doktor strogo, ali onda, zapazivši kako je Lukovo lice napregnuto od tihog
smeha, podiže salvetu da zakloni oči i predade se. „Možete počistiti sto, gospođo Dadli”, rekao je doktor
slomljeno.
Veselo, dok je zvuk njihovog smeha odjekivao hodnicima Kuće na brdu i bio nošen sve do mermerne
grupacije u dnevnoj sobi i do dečje sobe na spratu i do čudnog malog vrha kule, probijali su se niz prolaz do
sobe za primanje i sručili se, još uvek se smejući, u stolice. „Ne smemo se podsmevati gospođi Dadli”, rekao je
doktor i nagnuo se unapred sa licem u šakama dok su mu se ramena tresla.
Dugo su se smejali, govoreći s vremena na vreme u polovičnim frazama, pokušavajući da jedni drugima
nešto saopšte, pokazujući mahnito jedni na druge a njihov smeh je drmao Kuću na brdu sve dok se, oslabljeni
i u bolovima, nisu zavalili u naslone, iscrpljeni, i zagledani međusobno. „Sad...” započe doktor, ali smesta ga
prekide Teodorin nalet kikotanja.
„Sad”, reče doktor ponovo, strože, i oni se umiriše. „Hoću još kafe”, kazao je, žaleći se. „Zar vi ne biste?”
„Mislite da odemo pravo tamo i zatražimo od gospođe Dadli?”, upita Elenor.
„Da odemo k njoj kad nije jedan sat niti je šest sati i da je samo zamolimo za malo kafe?”, tražila je
Teodora.
„Grubo rečeno, da”, reče doktor. „Luk, momče, već sam zapazio da si ti nekako postao miljenik gospođe
Dadli...”
„А kako ste”, upita Luk zapanjeno, „uopšte uspeli da zapazite nešto tako slabo verovatno? Gospođa Dadli
me posmatra sa onim naročitim gađenjem kao posudu što nije vraćena na mesto koje joj pripada na polici; u
očima gospođe Dadli…“
„Napokon, ti si naslednik ove kuće”, reče doktor ubeđujući ga. „Gospođa Dadli mora da prema tebi oseća
ono što stari porodični sluga oseća prema mladom gospodaru.”
„U očima gospođe Dadli ja sam nešto gore od ispuštene viljuške. Preklinjem vas, ako razmatrate da od te
stare lude nešto tražite, pošaljite Teo ili našu šarmantnu Nel. One se ne boje...”
„Јок”, reče Teodora. „Ne možete slati bespomoćno žensko čeljade da se suočava sa gospođom Dadli. Nel i
ja smo ovde kako bismo bile zaštićene a ne kako bismo se junačile na branicima zamka umesto vas, kukavica.”
„Doktor...”

41
 „Koješta”, reče doktor od srca. „Svakako ne biste pomislili da to tražite od mene, starog čoveka; ionako,
znaš da tebe obožava.”
„Nedokazana starino”, reče Luk. „Žrtvuje me zbog šolje kafe. Nemoj da vas iznenadi, i ovo sasvim mračno
kazujem, nemoj da vas iznenadi ako zbog ovog pothvata ostanete bez Luka; možda gospođa Dadli još nije
fruštukovala, a ona je sasvim u stanju da načini file de Luke à la meuniére, ili možda dieppoise, zavisno od
raspoloženja; ako se ne vratim...” - i on zavrte prstom pred doktorovim nosom u znak upozorenja - „zaklinjem
vas da svoje porcije ručka zagledate s krajnjim podozrenjem.” Pošto se prenaglašeno naklonio, poput onoga
koji se zaputio da ubije diva, zatvorio je vrata za sobom.
„Ljupki Luk.” Teodora se izdašno protegla.
„Ljupka Kuća na brdu”, reče Elenor. „Тео, ima nekakav mali letnjikovac u bočnoj bašti, sav urastao;
primetila sam ga juče. Možemo li da ga istražimo ovog jutra?”
„Vrlo rado”, reče Teodora. „Ne bih volela da ijedan inč Kuće na brdu umakne mom uživanju. Ionako,
previše je divan dan da bi se ostajalo unutra.”
„Pitaćemo Luka da i on pođe”, reče Elenor. „А vi, doktore?”
„Moje beleške...” započe doktor, a onda zastade kad se vrata otvoriše toliko naglo da je u Elenorinom umu
bila samo pomisao da se Luk ipak nije drznuo da izađe na oči gospođi Dadli već je stajao u iščekivanju
priljubljen uz vrata; onda, videvši njegovo bledo lice i začuvši doktora kako besno kaže, „Prekršio sam
sopstveno prvo pravilo: poslao sam ga samog”, zatekla se kako uzvikuje: „Luk? Luk?”
„U redu je.” Luk se čak i nasmešio. „Ali dođite u dugački hodnik.”
Naježeni zbog njegovog lica i glasa i smeška, ustali su bez reči i krenuli za njim kroz vrata niz mračni
prolaz koji je vodio u prednji hodnik. „Ovde”, reče Luk, i mali lelujavi drhtaj jeze i mučnine skliznu niz
Elenorina leđa kada je opazila da on drži upaljenu šibicu podignutu uza zid.
„То je... nešto napisano?”, upita Elenor, gurajući se da priđe bliže.
„Napisano”, reče Luk. „Ovo sam zapazio tek u povratku. Gospođa Dadli je kazala da ne može”, dodao je,
zategnutog glasa.
„Moja lampa.” Doktor je izvukao lampu iz džepa i pod njenim svetlom, dok se kretao s jednog kraja
hodnika na drugi, slova su se jasno ukazivala. „Kreda”, reče doktor, zakoračivši napred kako bi dodirnuo jedno
slovo vrhom prsta. „Napisano je kredom.”
Natpis je bio krupan i raštrkan i trebalo bi da izgleda, mislila je Elenor, kao da su ga naškrabali neki
mangupi na tarabama. Umesto toga, bio je neverovatno stvaran, i kretao se u isprekidanim linijama preko
debelih drvenih ploča kojima je hodnik obložen. Slova su išla s jednog kraja hodnika na drugi, skoro prevelika
da bi se mogla pročitati, čak i kad je stala sasvim naspram suprotnog zida.
„Možete li da pročitate?” upitao je Luk lagano, a doktor, pomerajući svoju lampu, pročita polako:
POMOZITE ELENOR DA DOĐE KUĆI.
„Ne.” I Elenor je osetila kako joj se reči zaglavljuju u grlu; videla je svoje ime dok ga je doktor čitao. Ja sam
to, pomislila je. Moje ime tamo stoji tako jasno; ja ne bi trebalo da budem na zidovima ove kuće. „Obrišite to,
molim vas”, rekla je, i osetila Teodorinu ruku oko svojih ramena. „Ovo je nenormalno”, reče Elenor, sluđena.
„Nenormalno je, zaista, prava reč”, reče Teodora snažno. „Dođi nazad ovamo, Nel, i sedi. Luk će da donese
nešto i da to obriše.”
„ Ali ovo je nenormalno”, reče Elenor, zastajkujući kako bi gledala svoje ime na zidu. „Zašto...?”
Doktor je čvrsto sprovede kroz vrata u malu sobu za primanje i zatvori ih; Luk se već bacio na poruku
svojom maramicom.
„А sad me slušaj”, doktor reče Elenor. „Samo zato što je tvoje ime...”
„То je to”, reče Elenor zureći u njega. „Ono zna moje ime, zar ne? Ono zna moje ime.”
„Daj ućuti, hoćeš li?” Teodora je snažno protrese. „Moglo je da pomene bilo koga od nas; ono zna sva naša
imena.”
„Jesi li ti ono napisala?” Elenor se okrenu Teodori. „Molim te, reci mi... Neću se ljutiti niti išta slično, nego
samo da znam... Možda je to samo bila šala? Da me zastrašiš?” Molećivo je pogledala ka doktoru.
„Znaš da to niko od nas nije napisao”, reče doktor.
Luk je ušao brišući šake maramicom i Elenor mu se okrenu s nadom. „Luk”, rekla je, „ti si ono napisao, zar
ne? Kad si izašao?”
Luk raširi oči, a onda dođe da sedne na rukonaslon njene stolice.
„Slušaj”, rekao je, „hoćeš da odem i svuda ispišem tvoje ime? Da ti urezujem inicijale u drveće? Da pišem
‘Elenor, Elenor’ na papirićima?” On joj blago povuče kosu. „Nešto sam malo razumniji od toga”, kazao je.
„Lepo se ponašaj.”
„Ра onda zašto ja?”, reče Elenor, upućujući im uplašene poglede; ja sam izvan, pomislila je ludo, ja sam
odabrana, i onda reče brzo, molećivo: „Zar sam ja učinila nešto da privučeni pažnju, više od bilo koga
drugog?”
„Ne više nego obično, draga moja”, reče Teodora. Stajala je kraj kamina, naslonjena na njegov okvir i
kuckala prstima po njemu, a kad je progovorila uputila je Elenor vedar osmeh.
„Možda si ti ono napisala.”
Ljutita, Elenor skoro povika: „Misliš da želim da vidim svoje ime nažvrljano svuda po ovoj odvratnoj kući?
Misliš da mi se sviđa ideja da budem u centru pažnje? Najzad, ja nisam razmažena bebica - ne volim da se
izdvajam…“
„Traži pomoć, jeste li primetili?” reče Teodora lagano. „Možda je duša jadne male družbenice napokon
pronašla način komunikacije. Možda je samo čekala neku neupadljivu, stidljivu…“

42
 „Možda je samo meni bilo upućeno zato što nikakav poziv upomoć ne bi mogao da se probije kroz tu tvoju
gvozdenu sebičnost; možda bih ja mogla da ispoljim više naklonosti i razumevanja u jednom minutu nego…“
„А naravno, možda si to ti i napisala”, reče ponovo Teodora.
Kao što obično biva sa muškarcima kad vide da se žene svađaju, doktor i Luk su se povukli i stajali zbijeni
zajedno i jadno ćutali; sad, napokon, Luk se pokrenu i progovori. „Dosta je bilo, Elenor”, kazao je u neverici, a
Elenor se okrenu i lupi nogama o pod. „Kako se usuđuješ?”, rekla je, bez daha. „Kako se usuđuješ?”
A doktor se onda nasmejao, i ona se zagledala u njega pa onda u Luka, koji se smeškao i posmatrao je. Šta
je to sa mnom? mislila je. Zatim - ali oni misle da je to uradila Teodora, namerno me naljutila kako ne bih bila
uplašena; kako sramotno da na taj način mnome manipulišu. Šakama je prekrila lice i sela u svoju stolicu.
„Nel, draga”, reče Teodora. „Žao mi je.”
Moram nešto da kažem, reče Elenor sebi, moram da im pokažem da sam dobar drug, na kraju krajeva;
dobar drug; neka pomisle da se stidim sebe. „Žao mi je”, rekla je. „Bila sam uplašena.“
„Naravno da si bila”, reče doktor, a Elenor pomisli, kako je on jednostavan, kako proziran; on veruje u
svaku bogovetnu stvar koju je ikada čuo. On čak veruje da me je Teodora šokom izbacila iz histerije.
Nasmešila mu se i pomislila, sad sam se vratila u okrilje.
„Stvarno sam pomislila da ćeš početi da vrištiš”, rekla je Teodora došavši da klekne kraj Elenorine stolice.
„Ја bih, na tvom mestu. Ali ne možemo dopustiti da ti doživiš slom, znaš.”
Ne možemo dopustiti da bilo ko sem Teodore bude u centru pozornice, pomislila je Elenor; ako će Elenor
da bude autsajder, ima to da bude nasamo. Ispružila je ruku i pomilovala Teodoru po glavi, rekavši: „Hvala.
Izgleda da sam na jedan tren bila pomalo poljuljana.”
„Zapitao sam se nećete li se vas dve potući”, rekao je Luk, „dok nisam shvatio šta Teodora zapravo radi.”
Smeškom odgovarajući na vedar, veseo Teodorin pogled, Elenor pomisli da to uopšte nije ono što je
Teodora radila.

Vreme je lenjo teklo u Kući na brdu. Elenor i Teodora, doktor i Luk, budno iščekujući užas, uljuljkani
bujnim brdima i bezbedno smešteni u topao, mračni luksuz kuće, imali su dopust u vidu jednog mirnog dana i
jedne mirne noći - dovoljno, možda, da ih malo otupi. Zajedno su obedovali a kuvanje gospođe Dadli i dalje je
bilo savršeno. Razgovarali su i igrali šah; doktor je završio Pamelu i započeo Ser Čarlsa Grendisona.10 Nužna
potreba za povremenom privatnošću navela ih je da izvesne sate provedu sami, svako u svojoj sobi, bez
uznemiravanja. Teodora i Elenor i Luk istraživali su zapleteni gustiš iza kuće i u njemu našli baštenski
letnjikovac, dok je doktor sedeo na prostranom travnjaku, pišući, stalno u vidokrugu. Pronašli su zazidani
ružičnjak, urastao u korov, i baštu s povrćem koju pažljivo odgajaju Dadlijevi. Često su pričali o tome da bi
trebalo prirediti piknik kraj potoka. Bilo je divljih jagoda kraj kućice pa su ih Teodora i Elenor i Luk nabrali u
jednu maramicu i legli na travnjak kraj doktora i jeli ih, mažući njima svoje prste i usne; poput dece, kazao im
je doktor, zabavljeno dižući pogled sa svojih beležaka. Svako od njih napisao je - nehajno, s malo pažnje
posvećene detaljima - izveštaj o onome što su mislili da su videli i čuli u Kući na brdu do sada, i doktor je te
hartije pohranio u svoju fasciklu. Sledećeg jutra - njihovog trećeg u Kući na brdu - doktor je, uz Lukovu
pomoć, proveo ljupkih i izluđujućih sat vremena na podu hodnika gornjeg sprata u pokušajima da, kredom i
metrom, ustanovi precizne dimenzije hladne tačke, dok su Teodora i Elenor sedele na podu prekrštenih nogu,
zapisivale doktorove mere i igrale „iks-oks”. Doktora je u radu stalno ometalo to što su mu prsti bili smrznuti
izuzetnom hladnoćom, pa nije mogao da drži ni kredu ni metar duže od jednog minuta. Luk je, stojeći u okviru
vrata dečje sobe, uspevao da drži jedan kraj metra dok mu ruka ne bi dospela u hladnu tačku, a onda bi mu
prsti izgubili snagu i bespomoćno omlitaveli. Termometar, spušten u hladnu tačku, odbijao je da zabeleži ma
kakvu promenu, već je tvrdoglavo insistirao da je temperatura na tom mestu istovetna temperaturi u ostatku
hodnika, time doktora nateravši na divlje izlive gneva prema statističarima iz parohijskog doma Borli koji su
zabeležili pad od jedanaest stepeni. Kada je definisao hladnu tačku najbolje što je umeo, i zapisao rezultate u
svoju beležnicu, odveo ih je dole na ručak i uputio izazov svima da se nađu s njim na partiji kroketa u svežini
popodneva.
„Deluje mi blesavo”, objasnio je, „provesti ovako sjajno jutro posmatrajući ledeno mesto na patosu.
Moramo planirati da više vremena provodimo napolju...” i bio je blago iznenađen kad su se svi zasmejali.
„Zar još postoji tamo neki svet?”, upita se Elenor u čudu. Gospođa Dadli im je napravila kolačiće od
breskvi, pa ona pogleda na tanjirić sa njima i reče: „Sigurna sam da gospođa Dadli odlazi negde drugde da
provede noć, i svakog jutra donosi pavlaku, a Dadli svakog popodneva dolazi sa kućnim potrepštinama, ali
koliko mogu da se setim, ne postoji nikakvo drugo mesto sem ovog.”
„Mi smo na pustom ostrvu”, reče Luk.
„Ne mogu da zamislim nikakav svet osim Kuće na brdu”, reče Elenor.
„Možda”, reče Teodora, „treba da pravimo zareze na štapu, ili da redamo kamenčiće na gomilu, po jedan
svakog dana, kako bismo znali koliko dugo smo bili nasukani.”
„Kako je prijatno nemati ni reči iz spoljašnjeg sveta.” Luk se poslužio kolačićem. „Nema pisama, nema
novina; svašta bi moglo da se dešava.”
„Nažalost...” reče doktor, pa zastade. „Oprostite mi, molim vas”, produžio je. „Samo sam hteo reći da će

10 Ser Čarls Grendison (The History of Sir Charles Grandison, 1753), epistolarni roman Semjuela Ričardsona.
43
nam stići vesti iz spoljašnjeg sveta, i naravno to uopšte nije nažalost. Gospođa Montagju - to će reći, moja žena
- doći će ovde u subotu.”
„Ali kad je subota?” upita Luk. „Naravno, biće mi drago da vidim gospođu Montagju.”
„Prekosutra.” Doktor je razmislio. „Jeste”, rekao je nakon jednog časka. „Verujem da je dan posle
sutrašnjeg - subota. Znaćemo da je subota, naravno”, kazao je s malim sjajem u očima, „ро tome što će
gospođa Montagju biti ovde.”
„Nadam se da ona ne gaji prevelika očekivanja vezana za stvari što lupaju u noći”, reče Teodora. „Kuća na
brdu je daleko podbacila u pogledu onoga što je prvobitno obećavala, rekla bih. Ili će možda gospođa
Montagju biti dočekana salvom psihičkih iskustava.”
„Gospođa Montagju”, reče doktor, „će biti savršeno spremna da ih primi.”
„Pitam se”, rekla je Teodora Elenor dok su ustajale sa ručka pod budnim okom gospođe Dadli, „zašto se
sve toliko primirilo. Mislim da ovo iščekivanje kida nerve gore nego da se nešto zapravo dešava.”
„Nismo mi ti koji čekamo”, reče Elenor. „Nego kuća. Ona je ta koja kupuje vreme.”
„Čeka dok se osetimo bezbednim, možda, a onda će da zaskoči.”
„Pitam se koliko dugo može da čeka.” Elenor se naježila i počela da se penje velikim stepeništem. „Skoro
da sam u iskušenju da napišem pismo sestri. Znaš, kao, ‘Savršeno sjajno uživam u veseloj staroj Kući na brdu…“
„Stvarno bi morala da planiraš da ovde dovedeš celu familiju idućeg leta”, produžila je Teodora. „‘Svake
noći spavamo ispod ćebadi’…”
„‘Vazduh je britko svež, naročito u hodniku na spratu…“
„‘Šetaš se okolo i prosto ti je milo što si uopšte živ…“
„‘Nešto se dešava svakog minuta…“
„‘Civilizacija deluje tako daleko...“
Elenor se nasmejala. Bila je ispred Teodore, na vrhu stepeništa. Mračni hodnik je ovog popodneva bio
nešto malo svetliji zato što su ostavili otvorena vrata dečje sobe pa je sunčeva svetlost dopirala kroz prozore
kraj kule i dodirivala doktorove trake za merenje i tragove krede na podu. Svetlo se prelamalo sa vitražnog
prozora na odmorištu stepeništa i bacalo raštrkane parčiće plave i narandžaste i zelene na tamnu drvenariju
hodnika. „Idem da spavam”, rekla je. „Nikad u životu nisam bila ovako lenja.”
„Ја ću da ležim u krevetu i da sanjam o tramvajima”, reče Teodora.
Elenori je prešlo u naviku da okleva na pragu svoje sobe i da se osvrće brzo uokolo pre nego što uđe;
govorila je sebi da je to zato što je soba toliko preterano plava da uvek zahteva trenutak kako bi se privikla na
nju. Kada bi ušla, prelazila bi na kraj prostorije kako bi otvorila prozor, koji je uvek zaticala zatvoren; danas je
bila tek na sredini sobe kada je začula kako su se Teodorina vrata zalupila, i Teodorino prigušeno: „Elenor!”
Brzo u pokretu, Elenor je otrčala u hodnik i na Teodorin prag samo da bi zastala, zgrožena, i gledala preko
Teodorinog ramena.
„Šta je bilo?”, prošaputala je.
„Na šta ti liči?”, luđački glasno se oglasi Teodora. „Na šta tebi liči, blesavice?”
A ni ovo joj neću oprostiti, pomislila je Elenor sasvim konkretno usred svoje začuđenosti. „Izgleda kao
farba”, rekla je oklevajući. „ S a m o . . . - shvatila je - „samo što je miris odvratan.”
„То je krv”, rekla je Teodora bespogovorno. Držala se uz vrata, lelujajući se kako su se vrata kretala,
izbečenih očiju. „Krv”, rekla je. „Preko celih vrata. Vidiš li?”
„Naravno da vidim. I nije preko celih vrata. Prestani da dižeš toliku larmu.” Mada, pomislila je savesno,
Teodora je zapravo dizala vrlo malu larmu. Jednog od ovih dana, pomislila je, jedna od nas ima da zabaci
glavu i stvarno počne da urla, i nadam se da to neću biti ja, jer pokušavam da se čuvam toga; Teodora će biti ta
koja će... A onda, hladno, upita: „Је li to još jedan natpis na zidu?”11 - i začu divlji Teodorin smeh, pa pomisli,
možda ću na kraju ipak ja biti ta, a to sebi ne mogu priuštiti. Moram biti staložena, a onda je sklopila oči i
uhvatila sebe kako tiho govori: „Zastani i začuj, prava ti ljubav stiže, što pevati može i gore i dole. Ne putuj
dalje, slatka šizika: putovanja se okončavaju susretom ljubavnika...”
„Da, uistinu, draga”, reče Teodora, „Ne znam kako ti je ovo pošlo za rukom.”
To znade svakog mudraca sin. „Budi razumna”, reče Elenor. „Pozovi Luka. I doktora.”
„Zašto?”, upita Teodora. „Zar ovo nije trebalo da bude malo privatno iznenađenje za mene? Tajna samo za
nas dve?” Onda, pošto se otrgla od Elenor, koja je pokušavala da je spreči da uđe dublje u sobu, otrčala je do

11 U engleskom jeziku ustaljen je idiom „Natpis je na zidu“ (“There is a writing on the wall...”), sa značenjem
da se sprema nešto loše, predznak neke propasti ili zlehudog događaja. Etimologija ima koren u Bibliji, u
priči o caru Valtasaru koji vidi natpis na zidu što prorokuje propast Vavilona, ali ga on ne razume. Iz petog
poglavlja Knjige Danilove:
„5. U taj čas iziđoše prsti ruke čovečije i pisahu prema svećnjaku po okrečenom zidu od carskog dvora, i
car vide ruku koja pisaše.
6. Tada se promeni lice caru, i misli ga njegove uznemiriše i pojas se oko njega raspasa i kolena mu
udarahu jedno o drugo.
7. Povika car glasno, te dovedoše zvezdare, Haldeje i gatare; i progovori car i reče mudracima
vavilonskim: Ko pročita ovo pismo i kaže mi šta znači, onaj će se obući u skerlet, i nosiće zlatnu verižicu
o vratu, i biće treći gospodar u carstvu.
8. Tada pristupiše svi mudraci carevi; ali ne mogoše pročitati pisma niti kazati caru šta znači“ (prim.
Prev.)
44
velikog garderobera i snažno otvorila vrata i počela strašno da plače. „Moja odeća”, rekla je. „Moja odeća.”
Staloženo, Elenor se okrenula i otišla do vrha stepeništa. „Luk”, pozvala je, nagnuvši se preko ograde.
„Doktore.” Nije to učinila glasno, i pokušala je da zvuči pribrano, ali začula je kako je doktoru ispala knjiga na
pod a onda trupkanje stopala dok su on i Luk trčali ka stepenicama. Posmatrala ih je, i videla njihova
zabrinuta lica, čudeći se nelagodnosti koja je počivala tako blizu ispod površine u svima njima, tako da je
svako uvek izgledao kao da očekuje dozivanje upomoć od nekog od ostalih; inteligencija i razumevanje
zapravo uopšte nisu nikakva zaštita, pomislila je. „Тео je u pitanju”, rekla je kad su se popeli na vrh stepeništa.
„Histerična je. Neko - nešto - joj je poprskalo sobu crvenom farbom i ona sad plače nad svojom odećom.” Sad,
pravičnije od ovoga ne bih mogla da prenesem, pomislila je, okrenuvši se da pođe za njima. Da li sam mogla i
malo pravednije da opišem stvar, upitala se, i otkrila osmeh na svojim usnama.
Teodora je i dalje snažno jecala u svojoj sobi i šutirala vrata garderobera u besu koji bi možda izgledao
smešno da nije držala žutu košulju, ulepljenu i uflekanu; ostala njena odeća bila je poskidana sa vešalica i
ležala je zgažena i razbacana po podu garderobera, sva umazana i zacrvenjena. „Šta je to?”, upitao je Luk
doktora, a doktor, vrteći glavom, reče: „Zakleo bih se da je to krv, a opet, da bi se dobilo toliko mnogo krvi
morao bi neko da se…“, a onda je naglo zaćutao.
Svi su zastali u tišini na trenutak i zagledali se u POMOZITE ELENOR DOĐI KUĆI ELENOR napisano
drhtavim crvenim slovima preko tapeta iznad Teodorinog kreveta.
Ovog puta sam spremna, rekla je Elenor sebi, i kazala: „Bolje je sklonite odavde; odnesite je u moju sobu.”
„Odeća mi je upropaštena”, reče Teodora doktoru. „Vidite li moju odeću?”
Smrad je bio ogavan, a sa natpisa je curilo i kapalo. Video se niz kapljica od zida do garderobera - možda je
to prvo privuklo Teodorinu pažnju u tom pravcu - i velika nejednaka mrlja na zelenoj prostirci. „Odvratno je”,
reče Elenor. „Molim vas odvedite Teodoru u moju sobu.”
Luk i doktor uhvatiše Teodoru između sebe i ubediše je da kroz kupatilo prođe u Elenorinu sobu, a Elenor,
posmatrajući crvenu farbu (To mora da je farba, kazala je sebi; prosto mora da je farba; šta bi drugo bilo?),
glasno reče: „Ali zašto?” i snažno se zagleda u natpis na zidu. Ovde počiva ona, pomislila je graciozno, čije ime
beše napisano u krvi;12 da li je moguće da u ovom času nisam baš sasvim suvisla?
„Је li ona dobro?” upitala je, okrenuvši se doktoru kad je ušao u sobu.
„Biće, za nekoliko minuta. Moraćemo na neko vreme da je preselimo kod tebe, rekao bih; ne mogu da
zamislim da će ikada ponovo poželeti ovde da spava.” Doktor se pomalo bledo nasmeši. „Proći će dugo
vremena, mislim, pre nego što ponovo sasvim sama otvori neka vrata.”
„Pretpostavljam da će morati da nosi moju odeću.”
„Pretpostavljam da hoće, ako ti to ne smeta?” Doktor je čudno pogledao. „Ova poruka te manje
uznemirava od prethodne?”
„Previše je glupava”, reče Elenor u pokušaju da razume sopstvena osećanja. „Stajala sam ovde i gledala je i
prosto se pitala čemu to. Mislim, ovo je kao šala koja nije baš uspela; trebalo je da budem uplašenija nego što
jesam, rekla bih, a zapravo nisam zato što je ovo suviše grozno da bi bilo stvarno. I stalno se prisećam kako je
Teo stavljala crveni lak na nokte...” Zakikotala se, i doktor je oštro pogledao, ali ona je produžila: „Mogla bi
stvarno da bude farba, zar ne vidite?” Ne mogu prestati da pričam, pomislila je; šta ja u svemu ovome imam
da objašnjavam? „Možda ne mogu ovo da primim za ozbiljno”, rekla je, „nakon što sam videla Teo kako vrišti
nad svojom sirotom odećom i optužuje me da sam vlastito ime napisala svuda po njenom zidu. Možda sam se
privikla na to da mene okrivljuje za sve.”
„Niko tebe ne krivi ni za šta”, reče doktor, i Elenor u tome oseti prekor.
„Nadam se da će joj moja odeća biti dovoljno dobra”, reče ona kiselo. Doktor se okrenuo, razgledajući
sobu; dodirnuo je jednim prstom, natenane, slova na zidu i stopalom pomerio Teodorinu žutu košulju.
„Kasnije”, kazao je odsutno. „Možda sutra.” Bacio je pogled na Elenor i nasmešio se. „Mogu da načinim tačnu
skicu svega ovoga.”
„Mogu da vam pomognem”, reče Elenor. „Muka mi je od ovoga, ali ne plaši me.”
„Da”, reče doktor. „Mislim, međutim, da je bolje da za sad zatvorimo sobu; ne želimo da Teodora ovde
ponovo uleti. Onda kasnije, u času dokolice, mogu da je proučim. Takođe”, dodao je zabavljen pomišlju, „ne
bih voleo da gospođa Dadli dolazi ovde da bilo šta sređuje.”
Elenor ga je nemo posmatrala dok je zaključavao vrata sobe ka hodniku a onda su prošli kroz kupatilo pa
je zaključao i vrata koja ga povezuju sa Teodorinom zelenom sobom. „Videću da se donese još jedan krevet”,
rekao je, a onda s dozom trapavosti: „Dobro je da si ostala hladne glave, Elenor; to mi je veoma od pomoći.”
„Rekla sam vam, muka mi je od ovoga, ali ne plaši me”, kazala je, zadovoljna, i okrenula se Teodori.
Teodora je ležala na Elenorinom krevetu, i za Elenor je bilo neprijatno otkriće kad je videla da je Teodora
umazala ruke onim crvenim i da to sada briše o njenu jastučnicu. „Vidi”, rekla je oštro, prilazeći Teodori.
„Moraćeš da nosiš moju odeću dok ti ne stigne nova, ili dok tvoja ne bude očišćena.”
„Očišćena?” Teodora se valjala grčevito po krevetu i prljavim rukama prekrivala oči. „Očišćena?”
„I, zaboga”, reče Elenor, „daj da te operem.” Pomislila je, ne pokušavajući da tome pronađe povod, da
nikad dotad nije osetila tako nekontrolisano gnušanje prema nekoj osobi, i otišla je u kupatilo, smočila peškir i
vratila se kako bi njime grubo protrljala Teodorine ruke i lice. „Uprljala si se onim”, rekla je, grozeći se da

12 Parafraza čuvenog epitafa koji je sebi odredio engleski romantičarski pesnik, Džon Kits (John Keats,
1795-1821), i koji zaista i stoji na njegovom nadgrobnom kamenu: “Here lies one whose name was writ in
water” („Ovde počiva onaj čije ime beše napisano u vodi“) (prim. prev.).
45
dodirne Teodoru.
Iznenada joj se Teodora osmehnu. „Ne verujem zaista da si ti to uradila”, rekla je, i Elenor se okrenu da
vidi kako Luk stoji iza nje i obe ih posmatra. „Kakva sam ja blesavica”, reče mu Teodora, a Luk se nasmeja.
„Bićeš raj za oči u Nelinom crvenom džemperu”, kazao je.
Zločesta je ona, pomisli Elenor, kao neka zverka, umazana i prljava. Odnela je peškir u kupatilo i ostavila
ga da odstoji potopljen u hladnoj vodi; kada se vratila, Luk je govorio: „... još jedan krevet ovde; vi cure ćete
odsad deliti sobu.”
„Da delimo sobu i da delimo odeću”, reče Teodora. „Praktično, postačemo bliznakinje.”
„Rođake”, reče Elenor, ali niko je nije čuo.

„Postojao je običaj, kojeg su se strogo držali”, rekao je Luk, mućkajući brendi u svojoj čaši, „da javni
egzekutor, pre nego što raščetvori osuđenika, kredom iscrta linije na stomaku svoje žrtve - u strahu da mu
ruka ne sklizne, shvatate.”
Volela bih da je udarim štapom, pomisli Elenor, gledajući svisoka Teodorinu glavu kraj svoje stolice;
volela bih da je umlatim kamenjem.
„Predivna prefinjenost, predivna. Jer naravno da bi te linije kredom bile gotovo nesnosne, izluđujuće, ako
je žrtva golicljiva.”
Mrzim je, pomisli Elenor, muka mi je od nje; sva je oprana i čista i nosi moj crveni džemper.
„Međutim, kada je posredi bila smrt vešanjem u lancima, egzekutor...”
„Nel?” Teodora je podigla pogled i nasmešila se. „Zaista mi je žao, znaš”, rekla je.
Volela bih da je gledam kako umire, pomisli Elenor, i osmehnu joj se s rečima: „Ne budi smešna.”
„Među sufijima postoji učenje da univerzum uopšte nije stvoren i da prema tome ne može biti ni uništen.
Proveo sam popodne”, smrknuto je obznanio Luk, „listajući knjige u biblioteci.”
Doktor je uzdahnuo. „Večeras ništa od šaha, rekao bih”, kazao je Luku, a Luk je klimnuo glavom. „Bio je
ovo iscrpljujuć dan”, reče doktor, „i mislim da biste se vi dame morale ranije povući u krevet.”
„Ne dok se dovoljno ne zatupim brendijem”, reče Teodora čvrsto.
„Strah”, reče doktor, „је napuštanje logike, svojevoljno napuštanje razumnih modela. Prepuštamo mu se
ili se borimo s njim, ali ne možemo da ga predupredimo.”
„Pitala sam se ranije”, reče Elenor, nekako osećajući da im svima duguje izvinjenje. „Mislila sam ranije da
sam sasvim smirena, a opet, sad znam da sam bila užasno uplašena.” Namrštila se, zbunjena, a oni su
iščekivali njen nastavak. „Kada sam uplašena, mogu savršeno da vidim razumnu, prelepu neuplašenu stranu
sveta, vidim stolice i stolove i prozore kako i dalje ostaju isti, nimalo taknuti, i mogu da vidim stvari kao što je
pažljivo istkana tekstura tepiha čak i ako se ne pomeram. Ali kada sam uplašena više ne stojim ni u kakvom
odnosu prema tim stvarima. Pretpostavljam zato što stvari ne osećaju strah.”
„Mislim da se mi jedino bojimo samih sebe”, rekao je doktor polagano.
„Ne”, reče Luk. „Toga da vidimo sebe jasno i bez maski.”
„Toga da znamo šta zaista želimo”, reče Teodora. Prislonila je obraz uz Elenorinu šaku a Elenor, gadeći se
njenog dodira, brzo skloni ruku.
„Uvek se bojim toga da ostanem sama”, reče Elenor, i upita se, zar ja ovako govorim? Kazujem li nešto
sada zbog čega ću se gorko kajati sutra? Proizvodim li sebi još krivice? „Ona slova su ispisivala moje ime, i
niko od vas ne zna kakav je to osećaj - deluje tako poznato.” Načinila je ka njima gest umalo nalik blagoslovu.
„Pokušajte da razumete”, rekla je. „То je moje sopstveno drago ime, i pripada meni, a nešto ga koristi i ispisuje
ga i doziva me njime a moje sopstveno ime...” Zaustavila se pa onda rekla, skrećući pogled s jednog na drugo,
čak i dole, na Teodorino lice podignuto ka njoj: „Vidite. Postoji samo jedna ja i to je sve što imam. Ne sviđa mi
se da vidim sebe kako se rastačem i klizim i odeljujem tako da živim u jednoj polovini, u mom umu, a vidim
drugu polovinu sebe bespomoćnu i pomahnitalu i gonjenu ko zna čime, i ne mogu to da zaustavim, ali znam
da neću stvarno biti povređena, a ipak vreme je tako dugo i čak samo jedna sekunda traje i traje a ja to sve
mogu da podnesem samo ako bih mogla da se predam...”
„Da se predaš?”, reče doktor oštro, a Elenor izbeči oči.
„Da se predaš?”, ponovio je Luk.
„Ne znam”, reče Elenor, zbunjena. Samo sam pričala nešto, kazala je sebi, pričala sam nešto - šta sam ono
beše pričala?...“
„Ovo je već radila jednom”, reče Luk doktoru.
„Znam”, reče doktor smrknuto, i Elenor je mogla osetiti kako je svi posmatraju.
„Žao mi je”, rekla je. „Jesam li opet napravila budalu od sebe? Verovatno zato što sam umorna.”
„Ма uopšte ne”, reče doktor, i dalje smrknut. „Popij svoj brendi.”
„Brendi?” I Elenor spusti pogled, shvativši da drži čašu brendija. „Šta sam kazala?” upitala ih je.
Teodora se zasmeja. „Popij to”, rekla je. „Potrebno ti je, moja Nel.” Poslušno, Elenor je srknula brendi,
jasno osetivši kako je oštro peče, a onda je rekla doktoru: „Mora da sam rekla nešto blesavo, po načinu na koji
zurite u mene.”
Doktor se nasmejao. „Prestani s pokušajima da budeš u centru pažnje.”
„Gordost”, reče Luk ozbiljno.
„Mora da bude nasred pozornice”, reče Teodora, i svi se s naklonošću nasmejaše gledajući Elenor.

46
 4

Dok su sedele u dva kreveta jedan uz drugi, Elenor i Teodora su posegle u prostor između i čvrsto se
uhvatile za ruke; soba je bila neverovatno hladna i gusto tamna. Iz susedne sobe, iz sobe koja je do tog jutra
bila Teodorina, dopirao je neprestani jedva čujan glas nečijeg brbljanja, suviše nečujan za razgovetne reči,
suviše postojan za nevericu. Stežući ruke tako snažno da je svaka mogla da oseti kosti one druge, Elenor i
Teodora su osluškivale, a tihi, uporan glas je trajao i trajao, s tim što se povremeno podizao kako bi naglasio
neku promrmljanu reč, a ponekad je padao na nivo uzdaha, i nastavljao dalje i dalje. Onda, bez najave, začuo
se mali smeh, mali grgoravi smeh koji se probio kroz brbljanje i narastao je u snazi dok je trajao, a onda se
naprasno prekinuo u malom bolnom uzdahu, pa se brbljanje produžilo.
Teodorin stisak se olabavio, pa zategao, a Elenor, načas uljuljkana tim zvukovima, trže se i zagleda tamo
gde bi Teodora u tmini trebalo da bude, a onda pomisli, vrištavo, zašto je mrak? Zašto je mrak? Prevalila se i
stegla Teodorinu šaku obema svojim i pokušala da progovori, i nije mogla, pa je držala dalje, naslepo, sleđena,
pokušavajući da svoj um osovi na noge, pokušavajući da opet jasno rezonuje. Ostavile smo svetlo upaljeno,
rekla je sebi, pa zašto je onda mrak? Teodora, pokušala je da prošapuće, a usta nisu htela da joj se pokrenu;
Teodora, pokušala je da upita, zašto je mrak? A onaj glas je produžio da blebeće, tiho i uporno, mali vodnjikavi
prkosno trijumfalni glas. Pomislila je da bi možda mogla da raspozna reči ako bi ležala potpuno mirna i
osluškivala i osluškivala i začula kako glas i dalje traje i traje, nikako ne prestaje, i očajnički se obesila o
Teodorinu ruku i osetila u šaci težinu u znak odgovora na svoj stisak.
Onda se opet začuo mali grgotavi smeh, i luđački je njegov zvuk bio sve glasniji dok nije prigušio onaj glas,
a onda zavlada apsolutna tišina. Elenor je duboko udahnula, pitajući se da li sad može da govori, a onda je
začula tihi lelek koji joj je slomio srce, mali beskrajno tužan jauk, mali slatki lelek mahnite tuge. To je neko
dete, pomislila je u neverici, neko dete negde plače, a onda, preko te misli dođe glas sumanutog vrištanja koji
nikad dotad nije čula, a opet znala je da ga je uvek čula u svojim košmarima. „Beži odavde!”, vrištao je. „Beži
od mene, beži od mene, nemoj da me povrediš”, a onda, nakon što se zagrcnuo od plača, „Molim te nemoj da
me povrediš. Molim te pusti me da idem kući”, a onda ponovo tužno malo plakanje.
Ne mogu ovo da podnesem, pomisli Elenor jasno. Ovo je čudovišno, ovo je okrutno, povređivali su neko
dete a ja nikome neću dopustiti da povredi dete, a blebetanje se produžilo, tiho i uporno, sve dalje i dalje,
glasnije pa onda nešto tiše, i sve tako bez prestanka.
Sada, Elenor pomisli, osetivši da leži postrance na krevetu u najcrnjoj tmini, obema rukama stežući
Teodorinu šaku, držeći je toliko snažno da je mogla da oseti fine kosti Teodorinih prstiju, sada, neću više trpeti
ovo. Oni hoće da me uplaše. Pa, uspeli su. Uplašena sam, ali više od toga, ja sam osoba, ja sam čovek, ja sam
hodajuće razmišljajuće duhovito ljudsko biće i istrpeću mnogo toga od ove luđačke prljave kućerine ali neću
oćutati povređivanje deteta, o ne, to neću; tako mi boga ima sad da otvorim usta i ima da se proderem i deraću
se „PRESTANI S TIM!”, to je viknula, i svetla behu upaljena onako kako su ih i ostavile a Teodora je sedela u
svom krevetu, prenuta i razbarušena.
„Šta?”, reče Teodora. „Šta, Nel? Šta?”
„Blagi bože”, reče Elenor, bacivši se iz kreveta skroz na drugi kraj sobe i stade da drhti u uglu: „Blagi bože -
čiju sam ja to šaku stezala?”

Učim puteve srca, pomisli Elenor sasvim ozbiljno, a onda se zapita šta li je mogla imati na umu pomislivši
tako nešto. Bilo je popodne i sedela je pod suncem na stepenicama letnjikovca kraj Luka; ovo su tihi putevi
srca, pomislila je. Znala je da je bleda, i još uvek potresena, sa tamnim podočnjacima, ali sunce je bilo toplo i
lišće se nežno pokretalo iznad, a Luk je kraj nje besposleno ležao naslonjen na stepenik. „Luk”, upitala ga je,

47
govoreći polagano u strahu da ne bude ismejana, „zašto ljudi žele da pričaju međusobno? Mislim, koje to
stvari ljudi uvek žele da saznaju o drugima?... Na primer, šta želiš da saznaš o meni?”
On se nasmejao. Pomislila je, ali zašto da ne pitam šta želi da sazna o meni; tako je preterano gord - pa se
nasmejala i ona njemu, i kazala: „Šta ja ikada mogu da saznam o tebi, izvan onoga što vidim?” Videti je
najmanja od svih reči koje je mogla odabrati, ali i najsigurnija. Reci mi nešto što ću zauvek jedino ja znati, bilo
je možda ono što je zapravo htela da ga pita, ili, šta ćeš mi dati po čemu ću da te pamtim? - ili, čak, nikada mi
ništa, makar i od najmanje vrednosti, nije pripadalo; možeš li ti tu pomoći? Onda se upitala da li je budalasta,
ili odvažna, zapanjena sopstvenim mislima, ali on je samo zurio ka listu koji je držao u rukama i malo se
namrštio, poput nekoga u potpunosti posvećenog problemu koji ga je zaokupio.
Pokušava da sve lepo sroči kako bi ostavio najbolji mogući utisak, pomislila je, i ja ću znati za šta me drži
po tome kako mi bude odgovorio; kako mu je stalo da se meni prikaže? Da li misli da ću se zadovoljiti s malo
mistike, ili će se napregnuti kako bi izgledao jedinstven? Hoće li biti galantan? To bi bilo ponižavajuće, jer
onda bi pokazao da zna kako me galantnost očarava; hoće li biti tajanstven? Lud? I kako ja to treba da
prihvatim, to za šta već osećam da će biti poverljivo, čak i ako nije sasvim istinito? Neka mi bar bude dato da
me Luk doživi u skladu sa mojom pravom vrednošću, ili barem nek ne dopusti da vidim razliku. Neka bude
mudar, ili barem nek ja budem šlepa; nemoj, nadala se sasvim konkretno, nemoj da suviše pouzdano znam šta
misli o meni.
Onda je načas pogledao u nju i osmehnuo se onim što je već počela da prepoznaje kao njegov
samounižavajući osmeh; da li ga je Teodora, upitala se, i pomisao joj ne beše dobrodošla, da li ga je Teodora
poznavala ovoliko dobro?
„Nikada nisam imao majku”, rekao je, i šok je bio izuzetan. Da li je to sve što misli o meni, njegova
procena o tome šta ja želim da čujem od njega; da li ću ovo da razvijem u poverljivu ispovest koja će me učiniti
vrednom velikih ispovesti? Treba li da uzdahnem? Promrmljam? Odšetam? „Niko me nikad nije voleo zbog
toga što sam negde pripadao”, rekao je. „Pretpostavljam da to možeš da razumeš?”
Ne, pomislila je, nećeš me uhvatiti tako jeftino; ne razumem reči i neću ih prihvatiti u trgovini za moja
osećanja; ovaj čovek je papagaj. Kazaću mu da nikad ne bih mogla da razumem takvu stvar, to otužno
samosažaljenje ne dira me pravo u srce; neću da ispadnem budala time što ću ga ohrabriti da mi se podsmeva.
„Razumem, da”, rekla je.
„I mislio sam da hoćeš”, rekao je, a ona je poželela, sasvim iskreno, da mu zalepi šamar. „Mislim da ti
mora da si veoma fina osoba, Nel”, reče on, a onda to pokvari dodavši, „toplog srca i iskrena. Posle ovoga, kad
budeš otišla kući...” Njegov glas utihnu i ona pomisli, ili kreće da mi kazuje nešto izuzetno važno, ili ubija
vreme dok ne bude bilo moguće ovu konverzaciju bezbolno svršiti. Ne bi on govorio na ovakav način bez
ikakvog razloga; on sebe od svoje volje ne razotkriva. Misli li on da me ljudskim gestom koji izražava
naklonost može zavesti da mu se bezumno bacim u naručje? Boji li se on da ja ne mogu da se ponašam kao
dama? Šta on zna o meni, o tome kako razmišljam i osećam; oseća li prema meni sažaljenje? „Putovanja se
okončavaju susretom ljubavnika”, reče ona.
„Da”, reče on. „Nikada nisam imao majku, kao što sam ti rekao. Sada uviđam da je svako drugi imao nešto
- što je meni nedostajalo.” Nasmešio joj se. „Potpuno sam sebičan”, kazao je žalosno, „i uvek se nadam da će
mi neko kazati da treba lepo da se ponašam, da će se neka učiniti odgovornom za mene i učiniti me odraslim.”
On je u potpunosti sebičan, pomislila je s dozom iznenađenja, jedini muškarac s kojim sam ikada sela da
nasamo razgovaram, a ja sam nestrpljiva; on naprosto nije naročito interesantan. „Zašto sam od sebe ne
odrasteš?” upitala ga je, i pomislila koliko li ga je ljudi - koliko žena - već pitalo to isto.
„Pametna si ti.” A koliko li je puta on ovako odgovorio?
Ova konverzacija mora da je uveliko instinktivna, pomislila je s dozom zabavljenosti, i rekla nežno: „Ti
mora da si veoma usamljena osoba.” Sve što želim jeste da me neko pazi i voli, a evo me ovde kako brbljam
koješta sa sebičnim muškarcem. „Mora da si zaista veoma usamljen.”
On joj je dodirnuo ruku, i opet se nasmešio. „Ti si imala mnogo sreće”, rekao joj je. „Ti si imala majku.”

„Našao sam ovo u biblioteci”, reče Luk. „Kunem se da sam našao u biblioteci.”
„Neverovatno”, reče doktor.
„Pogledajte”, reče Luk. Spustio je veliku knjigu na sto i okrenuo naslovnu stranu. „On sâm je ovo napravio
- vidite, naslov je ispisan mastilom: USPOMENE, za SOFIJU EN LESTER KREJN; Zaveštanije za Naobrazbu i
Prosvetljenije Tokom Njezinog Življenija od Nežnog i Predanog Oca Njezinog, HJUA DEZMONDA LESTERA
KREJNA; Dvadeset prvi jun, 1881.”
Zbili su se oko stola, Teodora i Elenor i doktor, dok je Luk podizao i okretao prvu veliku stranicu knjige.
„Shvatate”, reče Luk, „njegova mala curica ima da se nauči poniznosti. On je očito razrezao priličan broj finih
starih knjiga kako bi napravio ovaj spomenar, pošto mi se čini da prepoznajem neke od ovih slika, a sve su
ovde zalepljene.”
„Gordost ljudskog postignuća”, reče doktor, tužno.
„Pomislite na knjige koje je Hju Krejn iskasapio kako bi ovo načinio. Evo sad jednog Gojinog crteža;
previše grozna stvar da bi bila namenjena meditaciji jedne curice.”
„Ispod nje je napisao”, reče Luk, „ispod ove ružne slike: ‘Poštuj oca svoga i mater svoju, Kćeri, izvornike
tvoga bića, na koje je težak teret svaljen, da sprovedu dete svoje u nedužnosti i pravednosti niz usku stazu ka
večnom blaženstviju i predaju je, naposletku, njezinom Bogu kao dušu pobožnu i vrlu; pomisli, Kćeri, na

48
veselje na Nebesima kad se dušice ovih majušnih stvorenja krilima gore vozdignu, oslobođene pre nego što su
ma šta saznale o grehu ili bezverju, i učini svojom neprekidnom dužnošću da ostaneš isto tako čista kao one.’”
„Jadna mala”, reče Elenor, i ostade bez daha kada je Luk okrenuo narednu stranicu; drugi moralitet Hjua
Krejna bio je vezan za kolornu sliku neke zmijske jame, i jasno naslikane zmije gmizale su i uvijale se preko
stranice, iznad poruke, lepo isprintane i taknute pozlatom: „Večito prokletstvo suđeno je ljudskom soju; ni
suze ni popravka ne mogu da raščine Čovekovo nasledstvo greha. Kćeri, kloni se ovoga sveta, kako te požude i
nezahvalnosti njegove iskvarile ne bi; Kćeri, sačuvaj sebe.”
„Sledeći na redu je pakao”, reče Luk. „Ne gledajte ako ste osetljivih živaca.”
„Mislim da ću preskočiti pakao”, reče Elenor, „ali pročitajte
„Mudro s tvoje strane”, reče doktor. „Ilustracija iz Foksa; jedna od manje privlačnih smrti, oduvek sam
mislio, ali čudni su putevi mučenički.”13
„Ipak, pogledajte ovo”, reče Luk. „Progoreo je ivicu stranice, i evo šta piše: ‘Kćeri, kad čuti bi mogla makar
na časak agoniju, vrištanje, grozomorno dozivanje i pokajanje ovih duša sirotih što osuđene su na večiti oganj!
Kad bi ti oči sažežene mogle biti, samo na jedan tren, užarenom crvenom pustoši što zauvek izgara! Avaj,
mučena stvorenja, u besmrtnoj patnji! Kćeri, otac tvoj je ovog časa ivicu ove stranice dotakao svećom, i video
kako se krhki papir grči i uvija pod plamenom; utuvi, Kćeri, da je vrelina sveće prema večitim vatrama Pakla
poput zrnca peska u pustinji ogromnoj i, kao što papir sagoreva na malenom plamenu tako će i duša tvoja da
gori zauvek, u plamenovima hiljadu puta jačim.’”
„Kladila bih se da joj je to čitao svake večeri pred spavanje”, reče Teodora.
„Čekaj”, reče Luk. „Još nisi videla raj. Čak i ti smeš ovo da pogledaš, Nel. Ovo je Blejk, i sumorno je, rekao
bih, ali očito bolje od pakla. Slušaj - ‘Sveti, sveti, sveti! U čistoj svetlosti nebesa anđeli Mu hvalospeve poju i
jedni drugima bez prestanka. Kćeri, upravo ovde ću te potražiti’.”
„Kako je ovo s ljubavlju urađeno”, reče doktor. „Sati i sati planiranja, a krasnopis je tako delikatan, a
pozlata...”
„А sad, sedam smrtnih grehova”, reče Luk, „i mislim da ih je taj starina lično nacrtao.”
„Stvarno je uneo srce u proždrljivost”, reče Teodora. „Ne znam da li ću ikad ponovo biti gladna.”
„Sačekaj da vidiš požudu”, reče joj Luk. „Čiča je tu prevazišao sebe.”
„Rekla bih da ne želim više da gledam bilo šta od toga”, reče Teodora. „Sedeću ovde sa Nel, a ako naiđeš na
neki naročito poučan moralitet i savet za koji misliš da če mi baš koristiti, pročitaj ga naglas.”
„Evo je požuda”, reče Luk. „Da li je ikada neka žena u ovakvom raspoloženju bila zavedena?”
„Blagi bože”, reče doktor. „Blagi bože.”
„Mora da je on ovo nacrtao”, reče Luk.
„Namenjeno detetu?” Doktor je bio zgranut.
„Njen lični mali spomenar. Zapazite gordost, prava slika i prilika ove naše Nel.”
„Šta?”, reče Elenor, podižući se.
„Zadirkuje te”, reče doktor umirujući je. „Nemoj dolaziti da gledaš, draga; zadirkuje te.”
„Sad, lenjost”, reče Luk.
„Zavist”, reče doktor. „Kako li se siroto dete drznulo da ne posluša...”
„Poslednja stranica je svakako najlepša, rekao bih. Ovo, moje dame, jeste krv Hjua Krejna. Nel. Hoćeš li
da vidiš Krejnovu krv?”
„Neka, hvala.”
„Тео? Ne? U svakom slučaju, insistiram, zarad savesti vas dve, da vam pročitam šta je Hju Krejn imao da
kaže na samom završetku svoje knjige: ‘Kćeri: sveti paktovi se krvlju potpisuju, i ovde sam iz svog ručnog
zgloba uzeo životnu tekućinu kojom te obavezujem. U vrlini živi, krotka budi, veru imaj u Iskupitelja svog, i u
mene, oca svojega, i kunem ti se da ćemo zajedno biti, sjedinjeni s one strane u blaženstvu neprekidnom.
Prihvati ove preporuke od oca odanog svog, koji ti u poniznosti duha svojega načini ovu knjigu. Neka dobro
posluži svrsi svojoj, ovaj moj skromni trud, i sačuva Dete moje od zamki ovoga sveta i neka ga bezbedno
dovede u ruke očeve na Nebesima.’ I potpisano: ‘Otac tvoj što te zauvek voli, na ovome svetu i u narednom,
tvorac bića tvog i čuvar vrline tvoje; u ljubavi najponiznijoj, Hju Krejn.’”
Teodora je uzdrhtala. „Koliko li mora da je uživao u tome”, rekla je. „Dok se potpisivao sopstvenom krvlju;
mogu da ga zamislim kako se kida od smeha.”
„Nije zdravo, nimalo zdrav posao za čoveka”, reče doktor.
„Ali ona mora da je bila veoma mala kad je njen otac napustio dom”, reče Elenor. „Pitam se da li joj je
ikada čitao iz ovoga.”
„Sigurna sam da jeste, dok se naginjao nad njenu kolevku i pijuckao ove reči kako bi pustile koren u
njenom majušnom umu. Hju Krejn”, reče Teodora, „ti si bio pokvarenjak, i napravio si pokvarenu staru kuću i
ako odnekud još možeš da me čuješ volela bih u lice da ti kažem kako se iskreno i duboko nadam da ćeš
večnost provesti u toj groznoj, odvratnoj slici i da nećeš ni za tren prestati da goriš.” Divlje je, prezrivo
odmahnula po sobi, i čitav jedan minut, dok su se još živo sećali, svi behu nemi, kao da očekuju odgovor, a

13Džon Foks (John Foxe, 1516/17-1587), engleski istoričar i martirolog, autor knjige Dela i spomenici (Actes
and Monuments, 1563), popularno poznate kao Foksova knjiga mučenika (Foxe’s Book of Martyrs). Radi se
o knjizi koja govori o hrišćanskim mučenicima kroz čitavu zapadnu istoriju, ali sa naglaskom na patnjama
engleskih protestanata pod katoličkom crkvom. Ukrašena je brojnim gravirama i bila je obavezna lektira
engleskih protestanata (prim. prev.).
49
onda ugljevlje pade iz vatre s malo buke, a doktor pogleda na svoj sat i Luk ustade.
„Sunce se prevalilo preko krsta jarbola”, reče doktor veselo.

Teodora se svila uz vatru, zločesto gledajući ka Elenor; s druge strane sobe šahovske figure su se tiho
pokretale, uz zvuke blagog grebanja po stolu, a Teodora progovori nežno, mučiteljski. „Hoćeš li ga primiti u
svoj mali stan, Nel, i ponuditi ga da pije iz tvoje šoljice sa zvezdama?”
Elenor je gledala u vatru, bez odgovora. Bila sam blesava, mislila je, ispala sam budala.
„Ima li dovoljno mesta za dvoje? Da li bi došao ako bi ga pozvala?”
Ništa ne može biti gore od ovoga, pomisli Elenor; bila sam budala.
„Možda je čeznuo za malenim domom - nečim manjim, svakako, od Kuće na brdu; možda će s tobom poći
tvom domu.”
Budala, grozna budala.
„Tvoje bele zavese... tvoji mali kameni lavovi…“
Elenor spusti pogled na nju, gotovo nežno. „ Ali ja sam morala da dođem”, rekla je, i ustala, slepo se
okrenuvši da umakne. Nije čula zapanjene glasove iza sebe, nije videla kuda je ni kako išla, proteturala se
nekako kroz velika ulazna vrata, napolje u nežnu toplu noć. „Morala sam da dođem”, rekla je spoljašnjem svetu.
Bojazan i krivica su sestre; Teodora ju je sustigla na travnjaku. Bez reči, ljute, povređene, napustile su
Kuću na brdu rame uz rame, hodajući zajedno, i svakoj je bilo žao one druge. Osoba koja je ljuta; ili koja se
smeje, ili je prestrašena, ili ljubomorna, ići će tvrdoglavo u krajnosti u ponašanju koje su u neko drugo vreme
nemoguće; ni Elenor ni Teodora ni načas nisu razmišljale o tome kako nije mudro da po mraku šetaju daleko
od Kuće na brdu. Svaka od njih bila je toliko posednuta sopstvenim očajem da je beg u tamu bio od životne
važnosti, a pošto su se obmotale tim tesnim, ranjivim, nemogućim mantilom gneva, žustro su koračale
zajedno, svaka bolno svesna one druge, svaka rešena da ne progovori prva.
Na kraju je Elenor prva progovorila; povredila je stopalo o kamen i pokušala da bude previše ponosna da
bi to primetila, ali pošto je više minuta trpela bol, kazala je, glasom stisnutim kako bi zvučao uravnoteženo:
„Stvarno ne razumem odakle ti ideja da imaš pravo da se mešaš u moje stvari”, birajući formalne izraze kako
bi sprečila bujicu prigovora ili nezaslužene kritike (zar nisu više bile stranci? rođake?). „Sigurna sam da se
tebe ne tiče ništa što ja radim.”
„То je istina”, rekla je Teodora smrknuto. „Ništa što ti radiš nimalo me se ne tiče.”
Hodamo na suprotnim stranama ograde, pomisli Elenor, ali i ja imam pravo da živim, i protraćila sam sat
vremena sa Lukom kod letnjikovca u pokušaju da to dokažem. „Povredila sam stopalo”, rekla je.
„Žao mi je.” Teodora je zvučala iskreno rastužena. „Znaš kakva je on zver.” Oklevala je. „Bogati bludnik”,
rekla je naposletku, sa dozom humora.
„Uverena sam da se mene ne tiče to kakav je on.” A onda, zato što su bile žene u svađi, „Uostalom, kao da
to tebe zanima.”
„Ne bi trebalo dopustiti da mu to prođe”, reče Teodora.
„Šta da mu prođe?” upita Elenor delikatno.
„Praviš budalu od sebe”, reče Teodora.
„ A šta ako to nije slučaj? Baš bi ti mnogo smetalo ako bi ispalo da ovog puta nisi bila u pravu, zar ne?”
Teodorin glas je bio umoran, ciničan. „Ako nisam u pravu”, rekla je, „blagosloviću te punim srcem. Takvu
blesavu kao što jesi.“
„Teško bi mogla da kažeš nešto drugo.”
Kretale su se niz stazu ka potoku. U tami su im stopala osećala da se kreću nizbrdo, i svaka od njih je
perverzno optuživala onu drugu da se namerno kreće stazom kojom su jednom ranije već hodile, ali srećne.
„U svakom slučaju”, reče Elenor, razumnim tonom, „tebe se ne tiče, šta god da se desi. Zašto bi tebe bilo
briga da li ja pravim budalu od sebe?”
Teodora je zaćutala načas, dok je hodala u tami, a Elenor je odjednom apsurdno postala uverena da je
Teodora ka njoj ispružila ruku, nevidljivu. „Тео”, reče Elenor trapavo, „meni ne ide dobro razgovor s ljudima i
iskazivanje misli.”
Teodora se nasmeja. „А u čemu si dobra?”, zahtevala je. „U bežanju?”
Ništa nepovratno još nije bilo izrečeno, ali preostao im je još samo najtanji tračak bezbednog prostora;
obe su tanano obigravale po ivicama otvorenog pitanja a, jednom li se izgovori takvo pitanje kao što je „Voliš li
me?” - na njega se nikada ne može odgovoriti, niti ga zaboraviti. Hodale su polagano, meditirajući, pitajući se,
a put se spuštao naniže pod njihovim stopalima i one su ga pratile, hodajući rame uz rame u krajnjoj
intimnosti iščekivanja; pošto su svršile sa izvrdavanjem i oklevanjem, mogle su samo da pasivno čekaju na
razrešenje. Svaka je znala, skoro u dah, šta ona druga misli i šta želi da kaže; svaka je umalo zaplakala zbog
one druge. Opazile su u istom trenutku pramenu na stazi i svaka je tada bila svesna da je i ona druga to
primetila; Teodora je uhvatila Elenorinu ruku i, bojeći se da zastanu, produžile su polagano, blizu jedna
drugoj, a ispred njih staza se širila i crnila i zavijala za krivinu.
Elenori nestade daha a Teodora joj snažnije stisnu ruku upozoravajući je da bude tiha. S obe strane oko
njih drveće, nemo, otpusti svoju tamnu boju, poblede i postade prozirno, pa se ispravi belo i sablasno naspram
crnog neba. Trava beše bezbojna, putanja široka i crna; ne beše ničega drugog. Elenori zacvokotaše zubi i
umalo se ne presamiti od mučnine izazvane strahom; ruka joj je drhtala pod Teodorinom, koja je sada gotovo
stiskala, i ona oseti svaki spori korak kao voljni čin, precizno luđačko insistiranje na tome da se jedna noga

50
spusti pred drugu kao jedini razuman izbor. Oči su je bolele od suza naspram vrištećeg crnila na stazi i
drhtavog belila drveća, i ona pomisli, videvši jasnu inteligentnu sliku reči u svom umu - sad se zaista plašim.
Kretale su se dalje, dok se staza prostirala pod njima, a belo drveće nije se menjalo s obe strane i, povrh
svega, crna nebesa behu gusta nad njima; stopala su im treperila beličasto tamo gde su dodirivala stazu; Teodorina
šaka beše bleda i svetlucava. Tik ispred njih putanja je nestajala iza krivine, a one su hodale polagano napred,
pokrećući stopala baš zato što je to bio jedini telesni čin koji im je bio moguć, jedino što im je preostalo, što bi
sprečilo da potonu u grozno crnilo i belilo i blistavo zli sjaj. Sad se zaista plašim, pomisli Elenor u rečima
ispisanim vatrom; udaljeno je još mogla da oseti Teodorinu šaku na svojoj ruci, ali Teodora je bila daleka,
zaključana, van dosega; bilo je jezivo hladno, bez ikakve ljudske toplote u blizini. Sad se zaista plašim, pomisli
Elenor, i kroči jednom nogom za drugom, trepereći dok su ispipavale stazu, drhteći od bezumne hladnoće.
Staza se prostirala dalje; možda ih nekuda vodi, svojom voljom, budući da nijedna od njih nije mogla sa
nje da skrene i svesno zakorači u uništenje što ga nosi ta belina sačinjena od trave s obe strane. Staza je zavila
u krivinu, crna i svetlucava, a one su je pratile. Teodorina šaka stisnu jače a Elenori dah zastade s malim
jecajem - da li se to nešto pokrenulo, tamo ispred, nešto još belje od belog drveća, što doziva? Doziva, stapa se
sa drvećem, posmatra? Je li to bio neki pokret kraj njih, neopaziv u bezvučnoj noći; da li je neki nevidljiv
korak išao uz njih po beloj travi? Gde su se to našle?
Staza ih je dovela do svog suđenog kraja i umrla im pod stopama. Elenor i Teodora pogledaše u baštu,
očiju zaslepljenih svetlošću sunca i izdašnim bojama; neverovatno, održavao se piknik na baštenskoj travi.
Mogle su da čuju dečji smeh i glasove majke i oca, ispunjene naklonošću i zanimanjem; trava je bila bujna,
gusta i zelena, cvetovi crveni i narandžasti i žuti, nebo plavo i zlatno, a jedno dete je nosilo skerletni džemper i
gotovo vrištalo od neobuzdanog smeha, valjajući se sa psetancetom u travi. Karirani stolnjak bio je rasprostrt
a majka, nasmejana, nagnu se da uzme tanjir jarkog voća; tada je Teodora zavrištala.
„Ne osvrći se”, povikala je glasom piskutavim od straha, „ne gledaj za sobom - ne gledaj - trči!”
Trčeći, a i ne znajući zbog čega trči, Elenor pomisli da će zakačiti nogom onaj karirani stolnjak; bojala se
da bi mogla da se saplete o psetance; ali dok su trčale baštom nije bilo ničega sem korova što je crno rastao u
tami a Teodora, i dalje vrišteći, zagazi u žbunje gde je nekad bilo cveće i spotače se, jecajući, o upola zakopano
kamenje i nešto što je mogla biti slomljena šoljica. Onda su divlje udarale i grebale beli kameni zid po kome su
crno rasle puzavice, i dalje vrišteći i moleći da ih puste unutra, dok zarđala gvozdena kapija nije popustila i
one potrčaše, plačući i grcajući i nekako držeći ruke, preko kuhinjske bašte Kuće na brdu i uleteše kroz
stražnja vrata u kuhinju gde videše Luka i doktora kako im žure u susret. „Šta se dogodilo?”, reče Luk, grabeći
Teodoru. „Jeste li dobro?”
„Skoro da smo poludeli”, reče doktor, iznuren. „Napolju vas tražimo već satima.”
„Bio je to piknik”, reče Elenor. Srušila se u stolicu i spustila pogled na svoje šake, izgrebane i krvave i drhtave a
da to nije ni osetila. „Pokušale smo da izađemo”, rekla im je, pružajući ruke da ih vide. „Bio je to piknik. Deca...”
Teodora se zasmejala malim, neprekidnim plačem, smejući se i dalje, tankim glasom, i rekla kroz smeh:
„Ја sam se osvrnula - eto, baš sam se okrenula za nama...” i produžila je da se smeje.
„Deca... i psetance...”
„Elenor.” Teodora se divlje okrenu i prisloni glavu uz Elenor. „Elenor”, rekla je. „Elenor.”
I tako, dok je držala Teodoru, Elenor podiže pogled ka Luku i doktoru, i oseti da se soba ludački ljulja, a
vreme, onako kako je vreme oduvek znala, da se zaustavlja.

Popodne onog dana kada su očekivali dolazak gospođe Montagju, Elenor je sama otišla u brda iznad Kuće
na brdu, zapravo ne ciljajući da dospe na bilo kakvo konkretno odredište i ne brinući gde će i kako stići, u želji
jedino da se potajno iskrade ispod teške mračne drvenarije te kuće. Pronašla je malo mesto gde je trava bila

51
mekana i suva i legla, pitajući se koliko je godina prošlo otkako je ležala na mekanoj travi kako bi bila nasamo i
razmišljala. Oko nje behu drveće i divlje cveće sa onim čudno učtivim držanjem prirodnih stvorova iznenada
prekinutih u svojoj hitnoj posvećenosti rastu i umiranju, i oni se s pažnjom okrenuše ka njoj, kao da im je još
uvek bilo nužno da budu nežni prema stvorenju tako tupom i lišenom umeća opažanja, tako nesrećnom da čak
nije ni ukorenjeno u tlo nego je prinuđeno da ide s jednog mesta na drugo, tako srceparateljno pokretno.
Elenor je bezbrižno ubrala jednu belu radu, koja joj je umrla među prstima, i, ležeći na travi, zagledala se u
njeno mrtvo lice. Ničega nije bilo u njenom umu izvan sveobuhvatne divlje sreće. Kidala je latice bele rade i
pitala se, smeškajući se samoj sebi, Šta li ću uraditi? Šta li ću uraditi?

„Spusti te torbe dole u hodniku, Arture”, rekla je gospođa Montagju. „Zar ne misliš da bi trebalo neko da
nam se nađe ovde, da pomogne s ovim vratima? Moraće da pošalju nekog da odnese naše torbe na sprat.
Džone? Džone?”
„Draga moja, draga moja.” Doktor Montagju je požurio niz hodnik, noseći salvetu i poslušno poljubio
svoju ženu u obraz koji mu je ponudila. „Baš lepo od tebe što si stigla; već smo prestali da se nadamo. “
„Rekla sam da ću doći danas, nisam li? Pamtiš li da nekad nisam došla onda kada sam rekla da ću doći?
Dovela sam Artura.”
„Arture”, reče doktor bezvoljno.
„Ра, neko je morao da vozi”, reče gospođa Montagju. „Pretpostavljam da si očekivao da ja sama vozim ceo
put dovde? Jer ti vrlo dobro znaš da se ja umaram. Kako ste?”
Doktor se osvrnuo, smešeći se Elenor i Teodori, iza kojih je stajao Luk, sve troje nesigurno nagurani u
dovratku. „Draga moja”, reče on, „ovo su moji prijatelji koji su sa mnom odsedali u Kući na brdu prethodnih
nekoliko dana. Teodora. Elenor Vans. Luk Sanderson.”
Teodora i Elenor i Luk učtivo nešto promrmljaše, a gospođa Montagju klimnu glavom i reče: „Vidim da
niste mogli da sačekate na nas sa večerom.”
„Već smo bili prestali da se nadamo”, reče doktor.
„Verujem da sam ti rekla da ću ovog dana doći ovde. Naravno, savršeno je moguće da ja grešim, ali koliko
se sećam kazala sam da ću danas biti ovde. Sigurna sam da ću vrlo uskoro popamtiti sva vaša imena. Ovaj
gospodin je Artur Parker; dovezao me je ovde zato što ja sama mrzim da vozim. Arture, ovo su Džonovi
prijatelji. Može li neko da se poštara za naše putne torbe?”
Doktor i Luk se primakoše, gunđajući, a gospođa Montagju produži: „Ја ću, naravno, odsesti u vašoj
najukletijoj sobi. Artur može bilo gde. Ta plava torba je moja, mladi gospodine, kao i mala aktentašna; one idu
u vašu najukletiju sobu.”
„U dečju sobu, rekao bih”, reče doktor Montagju kada ga je Luk upitno pogledao. „Verujem da je dečja
soba jedan izvor poremećaja”, kazao je ženi, a ona je iritirano uzdahnula.
„Zaista mi se čini da si mogao biti metodičniji”, rekla je. „Ovde si već skoro nedelju dana i pretpostavljam
da ništa nisi uradio sa planšetom? Automatskim pisanjem? 14 Ne bih rekla da ijedna od ovih mladih žena
poseduje medijumski dar? To tamo su Arturove torbe. Poneo je i štapove za golf, za svaki slučaj.”
„Za slučaj čega?”, upita Teodora ravnodušno, a gospođa Montagju se okrete i uputi joj hladan pogled.
„Nemojte da vas ja ometam u večeri”, reče ona napokon.
„Postoji definitivna hladna tačka ispred samih vrata dečje sobe”, reče doktor u nadi da će to učiniti utisak
na njegovu ženu.
„Da, dragi, baš lepo. Neće li taj mladi čovek odneti Arturove torbe na sprat? Stvarno mi izgledate
poprilično zbrkani vi ovde, zar ne? Posle skoro nedelju dana svakako sam očekivala da ćeš stvari dovesti u
nekakav red. Je li se ikakva figura materijalizovala?”
„Bilo je vrlo konkretnih manifestacija…“
„Ра, ja sam sad tu, i ima da se sve radi kako treba. Gde Artur da parkira auto?”
„U praznoj štali iza kuće u koju smo već smestili naše automobile. Može ujutro da ga tamo odveze.”
„Koješta. Ne verujem u odlaganje, Džone, kao što vrlo dobro znaš. Artur će ujutro imati sasvim dovoljno
posla i bez dodavanja posla od danas. Mora da skloni auto smesta.”
„Mračno je napolju”, reče doktor oklevajući.
„Džone, ti me zapanjuješ. Da li stvarno veruješ da ja ne znam da li je napolju mrak ili nije? Auto ima
farove, Džone, a taj mladi čovek može da pođe s Arturom da mu pokaže put.”
„Hvala vam”, reče Luk smrknuto, „ali imamo konačnu odluku da se napolje ne izlazi kad padne mrak.
Artur, naravno, može, ako tako hoće, ali ja neću.”
„Mlade dame su”, reče doktor, „imale šokantan…“
„Mladi čovek je kukavica”, reče Artur. On je završio sa donošenjem kofera i torbi za golf i korpi iz auta i
sad je stajao kraj gospođe Montagju, gledajući na Luka svisoka; Arturovo lice bilo je crveno a kosa bela, a sada,
prezirući Luka, bio je nakostrešen. „Da te je sramota, momče, pred ovim ženama.”

14 Obe reference se odnose na medijumske aktivnosti: planšeta je pokretna tablica sa pričvršćenom olovkom i
točkićima na koju medijum prisloni prste i tako, pomerajući je, piše po papiru ispod; automatsko pisanje
podrazumeva da medijum padne u trans i, najčešće zatvorenih očiju, mahnito ispisuje poruke „s onog
sveta“ (prim. prev.).
52
 „Žene se boje isto kao i ja”, reče Luk ukočeno.
„Uistinu, uistinu.” Doktor Montagju je umirujuće spustio šaku na Arturovu ruku. „Kad ovde provedeš
neko vreme, Arture, shvatićeš da je Lukov stav razuman a ne kukavički. Držimo se toga da budemo zajedno
kad padne mrak.”
„Moram reći, Džone, uopšte nisam očekivala da ću te zateći toliko nervoznog”, reče gospođa Montagju.
„Gnušam se straha u ovim stvarima.” Gnevno je lupila stopalom. „Savršeno dobro znaš, Džone, da oni što su
prešli na onu stranu očekuju da nas vide srećne i nasmejane; oni žele da znaju da o njima mislimo s ljubavlju.
Duhovi koji obitavaju u ovoj kući možda upravo sad pate zbog toga što su svesni da ih se bojite.”
„Možemo o tome popričati kasnije”, reče doktor umorno. „Sad, šta kažeš na večeru?”
„Naravno.” Gospođa Montagju baci pogled na Teodoru i Elenor. „Kakva šteta što smo morali da vas
prekinemo”, rekla je.
„Jesi li već večerala?”
„Naravno da nismo večerali, Džone. Kazala sam da ćemo stići za večeru, nisam li? Ili sam opet nešto
pogrešila?”
„U svakom slučaju, rekao sam gospođi Dadli da ćeš biti ovde”, reče doktor otvarajući vrata što vode u sobu
za igre pa zatim i u trpezariju. „Ostavila nam je izvrsnu gozbu.”
Siroti doktor Montagju, pomisli Elenor, stojeći sa strane kako bi doktor sproveo svoju ženu u trpezariju;
tako mu je neprijatno; pitam se koliko dugo će ona ostati.
„Pitam se koliko dugo će ona ostati”, prošaputa joj Teodora u uvo.
„Možda su joj torbe ispunjene ektoplazmom”, reče Elenor u nadi.
„I koliko ćete moći da ostanete?” upitao je doktor Montagju, sedajući u čelo stola za večeru dok se njegova
žena udobno smeštala uz njega.
„Ра, dragi”, reče gospođa Montagju, delikatno kušajući sos od kapra gospođe Dadli, „pronašao si pristojnu
kuvaricu, zar ne? Znaš da Artur mora da se vrati u svoju školu; Artur je upravnik škole”, objasnila je onima
dalje uz sto, „i velikodušno je otkazao svoje zakazane sastanke u ponedeljak. Tako da je najbolje da krenemo u
ponedeljak popodne i onda Artur može da stigne za časove u utorak.”
„Mnogo je srećnih školaraca za sobom, bez sumnje, ostavio Artur”, reče Luk tiho Teodori, a Teodora reče:
„Ali danas je tek subota.”
„Nemam većih zamerki na ovo kuvanje, uopšte”, reče gospođa Montagju. „Džone, razgovaraću ujutro s
tvojom kuvaricom.”
„Gospođa Dadli je žena vredna divljenja”, reče doktor oprezno.
„Malo je ovo previše maštovito za moj ukus”, reče Artur. „Ја sam tu, lično, više od sorte ‘mesa i krompira'“,
objasnio je Teodori. „Ne pijem, ne pušim, ne čitam đubre. Loš primer za momke u školi. Oni se ipak pomalo
ugledaju na čoveka, znate.”
„Sigurna sam da svi moraju da sebe upravljaju prema vama”, reče Teodora trezveno.
„Budu nevaljali s vremena na vreme”, kazao je Artur odmahujući glavom. „Ne zanimaju ih sportovi, znate.
Kunjaju po ćoškovima. Sekaperse. Isteram ja to brzo iz njih.” Posegao je za puterom.
Gospođa Montagju se nagnu preko stola da baci pogled prema Arturu. „Jedi lagano, Arture”, savetovala
ga je. „Čeka nas burna noć.“
„Šta, zaboga, planiraš da radiš?”, upita doktor.
„Sigurna sam da ti ne bi ni sanjao da se sistematično pozabaviš ovim stvarima, ali moraćeš da priznaš,
Džone, da u ovoj oblasti ja prosto imam više instinktivnog razumevanja; žene ga imaju, znaš, Džone, ili barem
pojedine žene.” Zastala je i zamišljeno odmerila Elenor i Teodoru. „Nijedna od ovih, rekla bih. Osim, naravno,
ako ja opet ne grešim? Veoma voliš da ukazuješ na moje greške, Džone.”
„Draga moja...”
„Ne mogu da trpim aljkav posao u bilo čemu. Artur će, naravno, patrolirati. Dovela sam Artura za tu
svrhu. Tako je retko”, objasnila je Luku, koji je sedeo preko puta nje, „pronaći osobe u oblasti obrazovanja
koje se zanimaju za drugi svet; uvidećete da je Artur iznenađujuće dobro upoznat sa tim pitanjem. Prilegnuću
u vašoj ukletoj sobi samo sa upaljenom noćnom lampom, i potrudiću se da stupim u kontakt sa elementima
koji remete ovu kuću. Nikad ne spavam kad su uznemirene duše okolo”, kazala je Luku, koji klimnu glavom,
ostavši bez reči.
„Malo čvrstog zdravog razuma”, reče Artur. „S ovim stvarima se mora raditi na ispravan način. Nikad se
ne isplati ciljati previše nisko. To govorim mojim momcima.”
„Mislim da ćemo možda posle večere imati jednu malu sesiju sa planšetom”, reče gospođa Montagju.
„Samo Artur i ja, naravno; vi ostali, jasno to vidim, niste još spremni; vi biste oterali duhove. Trebaće nam
neka tiha soba... “
„Biblioteka”, učtivo predloži Luk.
„Biblioteka? Mislim da bi to moglo da prođe; knjige su često vrlo dobri prenosioci, znate. Materijalizacije
se najbolje proizvode u sobama u kojima ima knjiga. Ne pada mi na pamet nijedan slučaj gde je
materijalizacija bila ometena prisustvom knjiga. Nadam se da je biblioteka počišćena od prašine? Artur
ponekad kija.”
„Gospođa Dadli održava čitavu kuću u savršenom redu”, reče doktor.
„Zaista ću razgovarati sa gospođom Dadli ujutro. Onda, Džone, pokazaćeš nam biblioteku, a ovaj mladi
čovek će spustiti moju torbicu, ne veliku torbu, pazite, nego malu aktentašnu. Donesite mi je u biblioteku.
Pridružićemo vam se nakon toga; posle sesije sa planšetom zahtevam čašu mleka i možda mali kolač; mogu da
prođu i krekeri ako nisu previše zasoljeni. Nekoliko minuta lagane konverzacije sa srodnim osobama takođe je

53
od pomoći, naročito ako treba da tokom noći budem receptivna; um je precizan instrument i nemoguće ga je
tretirati sa previše pažnje. Arture?” Odsutno je klimnula glavom Elenor i Teodori i izašla, praćena Arturom,
Lukom i svojim suprugom.
Posle jednog minuta Teodora reče: „Mislim da ću naprosto da padnem na teme za ovom gospođom
Montagju.”
„Ne znam”, reče Elenor. „Artur mi je nekako više po ukusu. A Luk je kukavica, rekla bih.”
„Siroti Luk”, reče Teodora. „On nikad nije imao majku.” Podigavši pogled, Elenor otkri da je Teodora
posmatra sa čudnim osmejkom, i ustade od stola toliko brzo da je prevrnula jednu čašu.
„Ne bi trebalo da budemo same”, reče, čudno bez daha. „Moramo da nađemo ostale.” Napustila je sto i
gotovo pobegla iz sobe, a Teodora je potrčala za njom, smejući se, niz prolaz pa u malu sobu za primanje, gde
su Luk i doktor stajali ispred vatre.
„Molim vas, gospodine”, reče Luk skrušeno, „ко je ta planšeta?”
Doktor razljućeno uzdahnu. „Imbecili”, reče, a onda: „Izvinite. Čitava ideja me nervira, ali ako ona to
vol i .O k re nuo se i besno prodžarao vatru. „Planšeta”, produžio je nakon jednog trenutka, „је sprava slična
Uija tabli, 15 ili ću možda bolje objasniti ako kažem da je to jedan oblik automatskog pisanja; metod
komuniciranja sa - ah - nedodirljivim stvorenjima, iako su po mom mnjenju jedina nedodirljiva stvorenja koja
su se ikada javila preko neke od ovih stvari zapravo mašte ljudi koji su ih pokretali. Da. Eto. Planšeta je parče
laganog drveta, obično u obliku srca ili trougla. Olovka se učvrsti u uži deo, a na drugom kraju je par točkića
koji lagano mogu da klize po papiru. Dve osobe stave prste na to, postavljaju pitanja, a predmet se pomera,
guran od strane sile o kojoj nećemo sad raspravljati, i ispisuje odgovore. Uija tabla, kao što rekoh, veoma je
slična, samo što se predmet pomera po tabli pokazujući zasebna slova na njoj. Obična vinska čaša će poslužiti
za to isto; video sam kako to pokušavaju i sa dečjom igračkom na točkićima, mada ću priznati da je to delovalo
smešno. Svaka osoba koristi vrhove prstiju jedne šake, držeći drugu ruku slobodnu kako bi zapisivala pitanja i
odgovore. Odgovori su bez izuzetka, verujem, besmisleni, mada će vam naravno moja žena reći suprotno.
Koještarije.” I opet je navalio na vatru. „Detinjarije”, kazao je. „Praznoverice.”

„Planšeta je bila veoma ljubazna večeras”, rekla je gospođa Montagju. „Džone, definitivno postoje
tuđinski elementi u ovoj kući.”
„Prilično sjajna seansa, zaista”, kazao je Artur. Trijumfalno je mahao hrpom papira.
„Obezbedili smo vam poveću gomilu informacija”, rekla je gospođa Montagju. „Sad. Planšeta prilično
insistira na opatici. Da li ste saznali nešto o kakvoj opatici, Džone?”
„U kući na brdu? Mrka kapa.”
„Planšeta je imala vrlo snažna osećanja vezana za neku opaticu, Džone. Možda je nešto od takve sorte -
mračna, čak neodređena figura - bilo viđeno u komšiluku? Seljani uplašeni dok su se kasno uveče teturali
kući?”
„Figura opatice je prilično uobičajena…“
„Džone, molila bih te! Pretpostavljam da impliciraš da ja grešim? Ili je možda tvoja namera da ukažeš
kako je možda planšeta pogrešila? Uveravam te - a planšeti moraš verovati, čak i ako moja reč za tebe nije
dovoljna - da je neka opatica bila najsnažnije moguće navedena.”
„Samo pokušavam da kažem, draga moja, da je prikaza opatice daleko najčešći oblik ukazanja. Nikada
takva neka stvar nije bila povezana sa Kućom na brdu, ali u skoro svakom drugom...”
„Džone, molila bih te! Pretpostavljam da smem da nastavim? Ili će planšeta biti odbačena i bez
saslušanja? Hvala!” Gospođa Montagju se primirila. „Е, sad. Javlja se i neko ime, različito napisano, kao
Helen, ili Elen, ili Elena. Ko bi to mogao biti?”
„Draga moja, mnogi ljudi su živeli...”
„Helena nam je donela upozorenje vezano za tajanstvenog opata. Sad, kad se istovremeno jave i opat i
opatica u jednoj kući...”
„Očekujte da je mesto podignuto na nekoj starijoj lokaciji”, reče Artur. „Preovlađujući uticaji, znate. Stariji
uticaji se i dalje tu vrzmaju”, pojasnio je detaljnije.
„Veoma mi to nalikuje na prekršeni zavet čednosti, zar ne? Baš to.”
„Bilo je toga mnogo u ono vreme, znaš. Iskušenje, verovatno.”
„Zaista ne verujem...”, započe doktor.
„Usudila bih se reći da je bila živa zazidana”, reče gospođa Montagju. „Mislim, opatica. Stalno su to radili,
znaš. Nemaš predstavu kakve sam sve poruke dobijala od opatica živih zazidanih.”
„Ne postoji zabeležen nikakav slučaj ma kakve opatice koja je...”
„Džone! Mogu li ti još jednom ukazati na činjenicu da sam ja lično dobijala poruke od opatica zazidanih
naživo? Misliš li da ti ja kazujem neke izmišljotine, Džone? Ili možda misliš da bi neka opatica namerno lagala
i tvrdila da je bila živa zazidana iako nije? Da li je moguće da ja ponovo grešim, Džone?”
„Svakako da nije, draga moja”, umorno uzdahnu doktor Montagju.
„Sa jednom svećom i koricom hleba”, reče Artur Teodori.

15 Uija tabla (Ouija board), dobila je naziv prema francuskoj (oui) i nemačkoj (ja) reči za „da“. Na engleskom
se njen naziv izgovara „Uidža“ (prim. prev.).
54
 „Užasna stvar je učinjena, kad se čovek zamisli nad tim.”
„Nikakva opatica nikada nije bila živa zazidana”, kazao je doktor zlovoljno. Blago je povisio glas. „То je
legenda. Priča. Kleveta koja je kružila...”
„U redu, Džone. Nečemo se svađati oko toga. Možeš da veruješ u šta god izabereš. Samo, međutim, shvati
da ponekad čisto materijalistički nazori moraju da popuste pred činjenicama. Sada je dokazana činjenica da se
među prikazanjima koja uznemiravaju ovu kuću nalaze jedna opatica i jedan…“
„Šta je još tamo bilo rečeno?”, upita Luk brzo. „Baš me zanima da čujem šta je još ova, uh, planšeta, imala
da kaže.”
Gospođa Montagju je nestašno zavrtela prstom. „Ništa o tebi, mlado momče. Iako bi jedna od prisutnih
dama mogla čuti nešto što bi je interesovalo.”
Nemoguća žena, pomisli Elenor; nemoguća, vulgarna, posesivna žena. „Sad, Helen”, produžila je gospođa
Montagju, „hoće da pretražimo podrum i nađemo stari bunar.”
„Nemoj mi reći d a je Helen tamo sahranjena”, reče doktor.
„Teško da je to u pitanju, Džone. Sigurna sam da bi ona to pomenula. Zapravo, Helen je bila najmanje
jasna oko toga šta ćemo naći u bunaru. Međutim, sumnjam da će to biti blago. Čovek stvarno veoma retko
nalazi pravo blago u slučajevima ove vrste. Pre će biti dokazi o nestaloj opatici.”
„Рге će biti talog od osamdeset godina đubreta.”
„Džone, ne mogu da shvatim ovaj tvoj skepticizam, kod tebe, od svih ljudi. Napokon, došao si u ovu kuću
da sakupiš dokaze o natprirodnoj aktivnosti, a sada, kada ti donesem pun izveštaj o njenim uzrocima, i
ukazujem na mesto gde treba početi potragu, ti si definitivno prezriv.”
„Nemamo ovlašćenje da kopamo po podrumu.”
„Artur bi mogao...” gospođa Montagju započe hrabro, ali doktor čvrsto reče: „Ne. Moj zakup mi vrlo
konkretno zabranjuje da na bilo koji način menjam samu kuću. Neće biti kopanja u podrumima, niti
uklanjanja drvenarije, niti podizanja patosa. Kuća na brdu je još uvek vredna nekretnina, a mi smo
proučavaoci a ne vandali.”
„Pomislila bih da bi ti poželeo da saznaš istinu, Džone.”
„Ništa više od toga ne bih poželeo da znam.” Doktor Montagju je zakloparao kroz sobu sve do šahovske
table i uzeo lovca i stao besno da ga posmatra. Izgledao je kao da je potpuno posvećen tome da izbroji do sto.
„Blagi bože, koliko je nekad strpljenja potrebno”, uzdahnula je gospođa Montagju. „Ali želim da vam
pročitam jednu malu deonicu koju smo primili pred kraj. Arture, imaš li je?”
Artur je prebirao po svojoj hrpi papira. „Bilo je to odmah posle poruke o cveću koje treba da pošalješ
svojoj tetki”, reče gospođa Montagju. „Planšetu kontroliše neko po imenu Merigot”, objasnila je, „а Merigot se
iskreno i lično zainteresovao za Artura; prenosi mu poruke od rođaka, i tako dalje.”
„Nije fatalna bolest, razumete”, reče Artur sumorno.
„Moraš, naravno, da pošalješ cveće, ali Merigot me sasvim razuverava.”
„Sad.” Gospođa Montagju je izdvojila nekoliko stranica i brzo ih okrenula; bile su prekrivene raštrkanim i
rastegnutim rečima napisanim olovkom, a gospođa Montagju se namrštila, prelazeći prstom niz stranice.
„Ovde”, reče. „Arture, ti čitaj pitanja a ja ću čitati odgovore; tako će zvučati prirodnije.”
„Da krenemo”, reče Artur vedro, i nagnu se preko ramena gospođe Montagju. „Sad, da vidimo, da počnem
ovde negde?”
„Sa ‘Ko si ti?’”
„Važi se. ‘Ko si ti?’”
„Nel”, čitala je gospođa Montagju piskavim glasom, a Elenor, Teodora, Luk i doktor se okrenuše,
slušajući.
„Koja Nel?”
„Elenor Neli Nel Nel. Ponekad to rade”, prekide gospođa Montagju kako bi objasnila. „Ponove neku reč
više puta kako bi bili sigurni da je dobro preneta.”
Artur je pročistio grlo. „Šta želiš?”, čitao je.
„Dom.”
„Želiš li da ideš kući?” A Teodora komično slegnu ramenima ka Elenor.
„Hoću da budem u svom domu.”
„Šta radiš ovde?”
„Čekam.”
„Na šta čekaš?”
„Dom.” Artur zastade i duboko klimnu glavom. „Eto ga opet”, kazao je. „Sviđa joj se reč, i koristi je stalno
iznova, samo zbog njenog zvuka.”
„Obično nikad ne pitamo zašto”, reče gospođa Montagju, „jer to ume da zbuni planšetu. Međutim, ovog
puta smo bili odvažni, pa zapeli i pitali. Arture?”
„Zašto?” čitao je Artur.
„Majka”, čitala je gospođa Montagju. „I tako, vidite, ovog puta smo bili u pravu što smo pitali jer planšeta
je sasvim slobodno odgovorila.”
„Da li je Kuća na brdu tvoj dom?” čitao je Artur ravno.
„Dom”, odgovorila je gospođa Montagju, a doktor je uzdahnuo.
„Da li patiš?”, čitao je Artur.
„Ovde nema odgovora.” Gospođa Montagju je klimnula glavom. „Ponekad ne vole da priznaju svoj bol; da
ne obeshrabre nas koji smo ostali iza njih, znate. Baš kao Arturova tetka, na primer, nikad neće priznati da je

55
bolesna, ali Merigot nas uvek obavesti, a kad pređu s one strane onda je još gore.”
„Stoički”, potvrdi Artur, i pročita: „Možemo li ti pomoći?”
„Ne”, pročita gospođa Montagju.
„Možemo li išta učiniti za tebe?”
„Ne. Izgubljena. Izgubljena. Izgubljena.” Gospođa Montagju podiže pogled. „Vidite?” upitala je. „Jedna
reč, opet i opet iznova. Vole da se ponavljaju. Umela sam ponekad jednom rečju da popunim čitavu stranicu.”
„Šta želiš?” čitao je Artur.
„Majku”, odvratila je gospođa Montagju.
„Zašto?”
„Dete.”
„Gde je tvoja majka?”
„Dom.”
„Gde je tvoj dom?”
„Izgubljen. Izgubljen. Izgubljen. A posle toga”, reče gospođa Montagju, žustro presavijajući papir, „nije
bilo ništa osim besmislenog brbljanja.”
„Nikad još nisam video planšetu da je ovoliko voljna da sarađuje”, poverljivo reče Artur Teodori. „Baš
jedinstveno iskustvo, zaista.”
„Ali zašto se okomila na Nel?” upita Teodora, iritirana. „Vaša tupava planšeta nema prava da šalje poruke
ljudima bez dopuštenja ili...”
„Nikad nećete dobiti rezultate vređajući planšetu”, započe Artur, ali ga gospođa Montagju prekide,
okrenuvši se kako bi se zapiljila u Elenor. „Ti si Nel?”, zahtevala je, pa se okrenula Teodori. „Mislili smo da si ti
Nel”, reče.
„Ра onda?” reče Teodora drsko.
„То, naravno, ne utiče na poruke”, reče gospođa Montagju, besno tapkajući po svom papiru, „iako
smatram da je trebalo da budemo po propisu jedni drugima predstavljeni. Sigurna sam da je planšeta znala da
vas dve razlikuje, ali meni svakako nije drago kad me pogrešno navode.”
„Nemoj se osećati zapostavljenom”, reče Luk Teodori. „Tebe ćemo živu sahraniti.”
„Kad meni stigne poruka od tog sokoćala”, reče Teodora, „očekujem da se tiče skrivenog blaga. Ništa ove
gluposti o slanju cveća za tetku.”
Svi vrlo pažljivo izbegavaju da me pogledaju, pomisli Elenor; opet sam izdvojena, a oni su dovoljno
ljubazni da se pretvaraju kako je to ništa; „Zbog čega mislite da je sve to bilo upućeno meni?”, upitala je,
bespomoćno.
„Zaista, dete”, reče gospođa Montagju, spuštajući papire na jedan niski sto, „nemam ni najblažu
predstavu. Iako si ti prilično starija od deteta, zar ne? Možda si ti prijemčivija u psihičkom smislu nego što si
svesna, iako…“ - i ona se okrenu ravnodušno - „kako bi mogla biti, nedelju dana si u ovoj kući i još nisi
pokupila ni najprostiju poruku s one strane... Tu vatru treba prodžarati.”
„Nel nisu potrebne poruke s one strane”, reče Teodora utešno, pomerivši se kako bi uzela hladnu
Elenorinu ruku u svoju. „Nel želi svoj topli krevet i nešto sna.”
Mir, pomisli Elenor konkretno; ono što želim na celom ovom svetu jeste mir, tiho mesto da legnem i
razmišljam, tiho mesto gore među cvećem gde mogu da sanjarim i sebi pričam slatke priče.

„Ја ću”, reče Artur, „svoj štab uspostaviti u sobici s iste strane na kojoj je dečja soba, i moći ću da čujem
dozivanje. Imaću uz sebe spreman revolver - ne paničite, dame; ja sam izvrstan strelac - i džepnu lampu, i još
pride vanredno prodornu pištaljku. Neće mi biti teško da dozovem vas ostale u slučaju da opazim nešto
vredno vaše pažnje, ili ako mi bude neophodno, eh, društvo. Možete svi mirno da spavate, uveravam vas.”
„Artur će”, objasni gospođa Montagju, „patrolirati kućom. Svakog sata će redovno obići sve sobe na
spratu; mislim da večeras slabo ima potrebe da se bakće sobama u prizemlju, jer ja ću biti ovde gore. Ovo smo
već radili zajedno, mnogo puta. Hajdemo sad, svi.” Bez reči su je pratili uz stepenište, posmatrajući njene male
dodire pune ljubavi upućene ogradi stepeništa i rezbarijama na zidovima. „Takav je blagoslov”, rekla je u
jednom trenu, „znati da bića u ovoj kući samo čekaju priliku da ispričaju svoje priče i da se oslobode tereta
svojih patnji. Artur će prvo obaviti inspekciju spavaćih soba. Arture?”
„Uz izvinjenje, dame, uz izvinjenje”, reče Artur, otvarajući vrata plave sobe koju Elenor i Teodora dele.
„Slatko mesto”, kazao je nadmenim glasom, „prikladno za dve tako šarmantne dame; ja ću vam, ako tako
želite, uštedeti trud gledanja u garderober i ispod kreveta.” Mrtve ozbiljne posmatrale su Artura kako se
spušta na šake i kolena i gleda ispod njihovih kreveta a onda ustaje, otresajući prašinu sa dlanova. „Savršeno
bezbedno”, kazao je.
„Sad, gde bi ja trebalo da budem?”, upita gospođa Montagju. „Gde je onaj mladi čovek smestio moje
torbe?”
„Pravo nakraj hodnika”, reče doktor. „Mi je zovemo dečja soba.”
Gospođa Montagju, u pratnji Artura, kretala se ciljano ka kraju hodnika, prošla hladnu tačku i uzdrhtala.
„Svakako će mi trebati dodatna ćebad”, rekla je. „Neka taj mladi čovek donese još ćebadi iz neke druge sobe.”
Otvarajući vrata dečje sobe klimnula je glavom i rekla: „Krevet deluje sasvim sveže, moram priznati, ali da li je
soba provetrena?”
„Kazao sam gospođi Dadli”, reče doktor.

56
 „Bazdi na memlu. Arture, moraćeš da otvoriš taj prozor, uprkos hladnoći.”
Turobne životinje sa zidova dečje sobe spustiše poglede na gospođu Montagju. „Jesi li sigurna... “ doktor
je oklevao, i bojažljivo osmotrio iskežena lica iznad vrata dečje sobe. „Pitam se ne bi li trebalo da je još neko s
tobom ovde”, rekao je.
„Dragi moj!” Gospođa Montagju, dobro raspoložena sad kad se našla u prisustvu onih koji su prešli na
onu stranu, bila je time zabavljena. „Koliko sam sati - koliko, oh koliko sati - sedela u najčistijoj ljubavi i
razumevanju, sama u sobi a opet nikako sama? Dragi moj, kako da te navedem da pojmiš kako nema
opasnosti tamo gde nema ničega sem ljubavi i naklonosti ispunjene razumevanjem? Ja sam ovde da
pomognem ovim nesrećnim bićima - ovde sam da im pružim ruku naklonosti, od srca, i da im stavim do
znanja da još postoje oni koji pamte, koji će saslušati i jecati za njima; njihova usamljenost je okončana, i ja...”
„Da”, reče doktor, „ali ostavi vrata otvorena.”
„Otključana, ako insistiraš.” Gospođa Montagju je bila sasvim velikodušna.
„Biću odmah tu niz hodnik”, reče doktor. „Nema smisla da se nudim za patroliranje jer to će biti Arturov
posao, ali ako ti nešto zatreba ja mogu da te čujem.”
Gospođa Montagju se nasmejala i odmahnula rukom ka njemu. „Ovima drugima je tvoja zaštita mnogo
potrebnija nego meni”, rekla je. „Učiniću koliko mogu, podrazumeva se. Ali oni su toliko, toliko ranjivi sa
svojim otvrdlim srcima i nevidećim očima.”
Artur, praćen Lukom koji je izgledao dobrano zainteresovan, vratio se iz provere ostalih spavaćih soba na
tom spratu i oštro je klimnuo glavom doktoru. „Sve čisto”, reče. „Savršeno bezbedno da sad odete u krevete.”
„Hvala ti”, reče doktor trezveno a onda kaza svojoj ženi: „Laku noć. Budi oprezna.”
„Laku noć”, reče gospođa Montagju i nasmeši se svima. „Molim vas da se ne bojite”, rekla je. „Šta god da
se desi, upamtite da sam ja ovde.”
„Laku noć”, reče Teodora, i „Laku noć”, reče Luk i sa Arturom iza njih koji ih je uveravao da mogu mirno
da odmaraju i da ne brinu ako začuju pucnje i da će svoju prvu patrolu započeti u ponoć, Elenor i Teodora
odoše u sobu, a Luk niz hodnik u svoju. Posle jednog trenutka doktor, okrenuvši se nevoljno od zatvorenih
vrata svoje žene, pođe za njima.
„Čekaj”, Teodora reče Elenor, kad su ušle u sobu. „Luk je rekao da nas zovu dole niz hodnik; nemoj da se
svlačiš i budi tiha.” Otškrinula je vrata i prošaputala preko ramena: „Kunem ti se da ova stara kokoš ima da
natera ovu kuću da eksplodira sa svom tom rabotom oko savršene ljubavi; ako sam ikada videla mesto na
kojem savršena ljubav nema šta da traži, to je Kuća na brdu. Sad. Artur je zatvorio svoja vrata: Brzo! Budi
tiha!”
Tiho, ne čineći ni najmanji zvuk po tepihu, požurile su u čarapama niz hodnik do doktorove sobe.
„Požurite”, rekao je doktor, otvorivši vrata samo koliko da ih propusti unutra, „tiho.”
„Nije bezbedno”, reče Luk zatvarajući vrata skoro sasvim, ostavivši samo mali procep, i vrati se nazad
sedajući na pod, „taj čovek ima da upuca nekoga.”
„Ne sviđa mi se ovo”, reče doktor, zabrinut. „Luk i ja ćemo ostati budni i motriti, a ja hoću da vi, dame,
budete ovde gde možemo da vas držimo na oku. Nešto će se dogoditi”, reče. „Ne sviđa mi se to.”
„Samo se nadam da nije zapela da uradi nešto bezumno sa svojom planšetom”, reče Teodora. „Izvinite,
doktore Montagju. Nisam nameravala da uvredljivo govorim o vašoj ženi.”
Doktor se nasmejao, ali je na oku držao vrata. „Prvobitno je planirala da ovde dođe i provede čitavo vreme
našeg boravka u kući”, reče on, „ali upisala se na kurs joge i nije mogla da propusti te časove. Ona je izuzetna
žena u većini aspekata”, dodao je, gledajući ih iskreno. „Ona je dobra supruga, i vrlo dobro se stara o meni.
Sjajno obavlja stvari, zaista. Zašiva mi dugmad na košuljama.” Osmehnuo se. „Ovo...” - mahnuo je rukom u
pravcu hodnika - „је praktično njen jedini porok.”
„Može biti da se njoj čini da vam pomaže u vašem poslu”, reče Elenor.
Doktor zgrči lice i uzdrhta; u tom trenutku vrata se širom otvoriše a onda zalupiše skroz, a u tišini spolja
mogli su da čuju sporo valjanje pokreta kao da veoma uporan, veoma snažan vetar duva kroz čitav hodnik.
Bacajući poglede uzajamno jedni na druge pokušali su da se nasmeše, da izgledaju junački pod sporim
nailaskom nestvarne hladnoće a onda, kroz buku vetra, lupanje na vrata sprat niže. Bez reči Teodora podiže
jorgan sa podnožja doktorovog kreveta i obmota ga oko sebe i Elenor, i one se priljubiše bliže, polagano kako
ne bi načinile ni šuma. Elenor, držeći se Teodore, mrtvački hladna uprkos Teodorinim rukama oko sebe,
pomisli, to zna moje ime, to ovog puta zna moje ime. Lupanje se pope uz stepenice, treskajući na svakom
stepeniku. Doktor je bio napregnut, stojeći kraj vrata, a Luk se pomeri kako bi stao uz njega. „Nije ni blizu
dečje sobe”, rekao je doktoru, i isprečio ruku kako doktor ne bi otvorio vrata.
„Koliko samo umara ovo neprestano lupanje”, reče Teodora besmisleno. „Dogodine stvarno moram da
letujem negde drugde.”
„Svuda postoje neke nepogodnosti”, reče joj Luk. „U jezerskoj oblasti dobiješ komarce.”
„Da li je moguće da smo već iscrpeli repertoar Kuće na brdu?”, upita Teodora, glasa drhtavog uprkos
laganom tonu. „Čini mi se da smo ovu tačku sa lupanjem već imali ranije; zar će sad sve da krene ispočetka?”
Treskanje je odjekivalo hodnikom, zvučeći kao da dopire sa samog njegovog kraja, sa suprotne strane u
odnosu na dečju sobu, i doktor, napet kraj vrata, zabrinuto zavrte glavom. „Moraću da izađem napolje”, reče.
„Ona bi mogla biti uplašena”, kazao im je.
Elenor se ljuljala u ritmu udaranja, koje se činilo da dopire u jednakoj meri iz njene glave kao i iz hodnika,
pa, priljubljena uz Teodoru, reče: „Oni znaju gde smo”, a ostali su, misleći da govori o Arturu i gospođi
Montagju, klimali glavama i osluškivali. Kucanje će, reče Elenor sebi, pritiskajući ruke preko očiju i klateći se
zajedno sa bukom, produžiti niz hodnik, i trajaće, trajaće sve do kraja hodnika pa će se okrenuti i vratiti se

57
ponovo, naprosto će trajati i trajati isto kao što je i prošlog puta a onda će prestati a mi ćemo gledati jedni
druge i smejati se i pokušavati da se prisetimo koliko nam je hladno bilo, kao i onih malih plutajućih kovitlaca
strave na našim leđima; posle nekog vremena ovo će prestati.
„Nikada nas nije povredilo”, kazivala je Teodora doktoru nadjačavajući buku udaranja. „Neće povrediti ni
njih.”
„Samo se nadam da ona neće pokušati da učini nešto”, reče doktor smrknuto; i dalje je bio na vratima, ali
naizgled nemoćan da ih otvori naspram jačine buke s druge strane.
„Definitivno se osećam kao stara kajla u ovome”, Teodora reče Elenor. „Priđi bliže, Nel; ugrej se”, i ona
privuče Elenor još bliže sebi ispod jorgana, a mučaljiva, nepokretna hladnoća ih je okruživala.
Onda naiđe, iznenada, tiha i potajna tišina koje su se svi sećali; zadržavajući dah, pogledali su jedni u
druge. Doktor je stezao kvaku obema šakama, a Luk, iako mu je lice bilo pobelelo a glas drhtao, reče veselo:
„Је li ko za brendi? Moja strast prema piću koje krepi duh...”
„Ne.” Teodora se divlje kikotala. „Ne ta igra reči”, rekla je.
„Izvini. Nećeš mi verovati”, reče Luk, dok je boca brendija zveckala o čašu kad je pokušavao da sipa, „ali ja
više o tome ne mislim kao o igri reči. Eto šta življenje u ukletoj kući čini čovekovom smislu za humor.” Držeći
čašu obema rukama, on priđe krevetu gde su se Teodora i Elenor zbile pod jorganom, i Teodora ispruži ruku i
prihvati čašu. „Evo”, rekla je, prinoseći je Elenorinim usnama. „Pij.”
Pijuckajući, nimalo zagrejana, Elenor pomisli, mi smo u središtu oluje; nema još mnogo vremena.
Posmatrala je kako Luk pažljivo prinosi čašu brendija doktoru i nudi mu je, a onda, ne razumevajući, vide
kako je čaša skliznula kroz Lukove prste na pod kada se vrata zatresoše, nasilno i bez zvuka. Luk povuče
doktora unazad, a vrata behu napadnuta tiho, izgledajući maltene kao da se kidaju iz šarki, skoro spremna da
se presamite i padnu, ostavljajući ih izložene. Povlačeći se unazad, Luk i doktor su čekali, napeti i bespomoćni.
„Ne može da uđe”, šaputala je Teodora stalno i stalno iznova, očiju prikovanih za vrata, „ne može da uđe,
ne puštajte ga da uđe, ne može da uđe...” Drmusanje prestade, vrata stadoše tiha, i otpoče mali milujući dodir
na kvaci, ispipavajući je intimno i nežno a onda, pošto vrata nisu bila zaključana, lupkajući i mazeći okvir
vrata, kao da se ulaguje da ga puste unutra.
„То zna da smo mi unutra”, prošaputala je Elenor, a Luk, osvrnuvši se ka njoj preko ramena, besno joj
mahnu rukom da ućuti.
Tako je ledeno, pomislila je Elenor detinjasto; nikad više neću moći da zaspim sa svom ovom bukom koja
mi dopire iz glave; kako ostali mogu da čuju buku kad dolazi iz moje glave? Ja nestajem, inč po inč, u ovoj
kući, rastačem se malo-pomalo jer sva ova buka me slama; zašto su ostali uplašeni?
Bila je mutno svesna da je lupanje ponovo otpočelo, sveprožimajući metalni zvuk toga preplavio je poput
talasa; stavila je ledene šake na lice kako bi se uverila da je ono još uvek tu; ne mogu više da izdržim, pomislila
je, previše mi je hladno.
„Kod vrata dečje sobe”, reče Luk napeto, govoreći jasno kroz svu buku. „Kod vrata dečje sobe; nemojte.” I
ispružio je ruku kako bi sprečio doktora.
„Najčistija ljubav”, reče Teodora luđački, „najčistija ljubav.” I opet poče da se kikoće.
„Ako ne otvore vrata...” reče Luk doktoru. Doktor je sada stajao s glavom priljubljenom uz vrata,
osluškujući, dok ga je Luk držao za ruku kako bi ga sprečio da se pomeri.
Sada ćemo imati novu buku, pomisli Elenor, osluškujući unutrašnjost svoje glave; menja se. Lupanje je
prestalo, kao da se pokazalo neefikasnim, i sada se čulo brzo kretanje uz i niz hodnik, kao da neka životinja
korača napred-nazad sa neverovatnim nestrpljenjem, gledajući prvo jedna vrata pa druga, vrebajući svaki
pokret unutra, i opet se začulo blebetavo mrmljanje kojeg se Elenor sećala; Da li ja ovo radim? upitala se brzo,
da li sam to ja? I začula je piskutav smeh s druge strane vrata kako joj se podsmeva.
„Fi, fi, fom, feki”,16 reče Teodora skoro bez daha, a smeh naraste do glasnog vikanja; ovo je u mojoj glavi,
pomisli Elenor, rukama pokrivajući lice, ovo je u mojoj glavi i izlazi napolje, izlazi napolje, izlazi napolje... Sad
kuća uzdrhta i zatrese se, zavese zalupaše o prozore, nameštaj se zaljulja a buka u hodniku postade toliko
velika da je pritiskala zidove; mogli su da čuju kako pršti staklo dok su slike u hodniku padale na pod a možda
i lomljenje prozora. Luk i doktor su se naprezali uz vrata, kao da ih očajnički drže zatvorenim, a pod im se
pomerao ispod stopala. Odlazimo, odlazimo, pomisli Elenor, i začu Teodoru kako, negde daleko, kaže: „Kuća
se ruši.” Zvučala je smireno i s one strane straha. Držeći se za krevet, pod udarima i potresima, Elenor spusti

16 Aluzija na bajku „Džek i stabljika pasulja“ (“Jack and the Beanstalk”), u kojoj se glavni junak krije od
džina-ljudoždera, dok ga ovaj traži, pevajući pesmicu:
“Fee-fi-fo-fum,
I smell the blood of an Englishman,
Be he alive, or be he dead
I’ll grind his bones to make my bread.”
U prevodu Todora Tošića:
„Fi, fi, fom, feki,
Krv mirišem - tu je Englez neki!
Živ on ili mrtav, sad ću bez milosti
Sebi za hranu samleti mu kosti."
„Džek i stabljika pasulja“, u: Robert Luis Stivenson, Dečji vrt stihova / Engleske narodne bajke, Vuk
Karadžić, Beograd, 1984, str. 69 (prim, prev.).
58
glavu i zatvori oči i ugrize usne zbog hladnoće i oseti mučaljivo bacanje dok je soba padala ispod nje a onda se
uspravila i primirila, polagano, ljuljajući se. „Bože svemogući”, reče Teodora, a čitavu milju dalje, kraj vrata,
Luk uhvati doktora i pridrža ga u uspravnom položaju.
„Jeste li dobro?” pozva ga Luk, leđa naslonjenih uz vrata, dok je doktora držao za ramena. „Тео, jesi li ti
dobro?”
„Držim se nekako”, reče Teodora. „Ne znam za Nel.”
„Utopljavaj je”, reče Luk, negde daleko. „Nismo još sve videli.” Njegov glas iščeze u daljini; Elenor je
mogla da ga čuje i vidi u udaljenoj sobi gde su on i Teodora i doktor i dalje čekali; u uskovitlanoj tmini gde je
osećala da beskonačno ništavilo zaista postoji izvan sopstvenih ruku pobelelih od stiskanja nogu kreveta.
Mogla je da ih vidi, veoma malene, i da ih vidi kad se krevet ustresao a zid nagnuo unapred i vrata se okrenula
postrance, tamo daleko. Negde se začu veliko, odjekujuće rušenje, kao da se neka ogromna stvar strmoglavila;
to mora da je kula, pomisli Elenor, a ja sam pretpostavljala da će stajati godinama; izgubljeni smo, izgubljeni;
kuća uništava sebe samu. Začula je grohotni smeh preko svega toga, kako postaje piskutav i luđački, i narasta
u svojoj bezumnoj maloj melodiji, i pomislila, ne; za mene je svršeno. Ovo je previše, pomislila je, odreći ću se
posedovanja ovog mog sopstva, abdiciraću, svojevoljno ću predati ono što nikad nisam ni želela; šta god da
ovo želi od mene, dobiće.
„Doći ću”, kazala je glasno, i govorila je Teodori, koja se nagnula nad nju. Soba je bila savršeno tiha, a
između mirnih zavesa mogla je da vidi sunčevo svetlo. Luk je sedeo u stolici uz prozor; lice mu je bilo
ugruvano a košulja pocepana, a i dalje je pio brendi. Doktor je bio zavaljen u stolici; kose sveže začešljane,
izgledao je uredno i skockano i pod kontrolom. Teodora je, naginjući se nad Elenor, rekla: „Mislim da joj je
dobro”, a Elenor je ustala i protresla glavom, raširenih očiju. Primirena i tiha, kuća se uspijeno izdizala oko
nje, i ništa nije bilo pomereno s mesta.
„Kako...” reče Elenor, a sve troje se zasmejaše.
„Drugi dan”, reče doktor, a uprkos njegovoj pojavi, glas mu je bio slabunjav. „Druga noć”, rekao je.
„Kao što sam ranije pokušao da kažem”, zapazio je Luk, „življenje u ukletoj kući pravi pakao od čovekovog
smisla za humor; zaista nisam nameravao da načinim zabranjenu igru reči”, kazao je Teodori.
„Kako... su oni?”, upita Elenor, dok su joj reči zvučale nepoznato a usta bila ukočena.
„Oboje spavaju kao bebice”, reče doktor. „Zapravo”, reče on, kao da nastavlja konverzaciju započetu pre
nego što se Elenor probudila, „ne mogu da verujem da je moja žena zapržila celu onu oluju, ali priznajem da bi
samo još jedna reč o čistoj ljubavi...”
„Šta se dogodilo?”, upita Elenor; mora da sam ćelu noć škrgutala zubima, pomisli, sudeći po tome kakav
osećaj imam u ustima.
„Kuća na brdu se razigrala”, reče Teodora, „i povela i nas na luđačku ponoćnu igranku. Zapravo, mislim
da sam plesala; a možda sam samo radila premetanje preko glave.”
„Skoro je devet”, reče doktor. „Kad Elenor bude spremna.
„Hajde za mnom, bebice”, reče Teodora. „Тео će ti oprati lice i srediti te za doručak.”

„Da li im je iko rekao da gospođa Dadli čisti sto u deset?” Teodora je zamišljeno gledala u lonče s kafom.
Doktor je oklevao. „Ne mili mi se da ih budim posle onakve noći.”
„Ali gospođa Dadli čisti u deset.”
„Eno, stižu”, reče Elenor. „Čujem ih na stepeništu.” Mogu da čujem sve, svuda po kući, htela je da im kaže.
Onda, u daljini, svi su mogli da čuju glas gospođe Montagju, povišen u ljutnji, a Luk, shvativši, reče: „Oh,
zaboga, ne umeju da nađu trpezariju”, i požuri da otvori vrata.
„... propisno provetrena.” Glas gospođe Montagju prethodio je njenoj pojavi, i ona ulete u trpezariju,

59
kratko taknu doktora po ramenu u znak pozdrava i sede, jednom uopšteno klimnuvši glavom svima ostalima.
„Moram reći”, započela je smesta, „da smatram da ste nas mogli pozvati na doručak. Pretpostavljam da se sve
ohladilo? Je li kafa podnošljiva?”
„Dobro jutro”, reče Artur namrgođeno, i sede ostavljajući utisak smrknutosti i zlovoljnosti. Teodora
umalo obori lonče kafe u žurbi da postavi šoljicu pred gospođu Montagju.
„Čini se dovoljno vrućom”, reče gospođa Montagju. „Razgovaraću u svakom slučaju sa vašom gospođom
Dadli ovog jutra. Ta soba mora da se provetri.”
„А tvoja noć?”, upita doktor stidljivo. „Jesi li provela, uh, korisnu noć?”
„Ako pod korisnom zapravo misliš udobnu, Džone, volela bih da to tako i kažeš. Ne, u odgovor na tvoje
veoma ljubazno pitanje, nisam provela udobnu noć. Nisam ni oka sklopila. Ta soba je nepodnošljiva.”
„Bučna stara kuća, zar ne?”, reče Artur. „Grana mi je lupala o prozor ćelu noć; skoro me je izludela, lupala
je i lupala.”
„Čak i sa otvorenim prozorima ta soba je zagušljiva. Kafa gospođe Dadli nije tako loša kao njeno staranje o
domaćinstvu. Još jednu šolju, ako biste bili ljubazni. Zapanjena sam, Džone, da si me smestio u sobu koja nije
propisno provetrena; ako treba da se odvija komunikacija sa onima s druge strane, barem cirkulacija vazduha
mora da bude prikladna. Čitave noći sam osećala prašinu.”
„Ne mogu da shvatim”, reče Artur doktoru, „kako dopuštate da vas ovo mesto dovede do ruba živaca.
Sedeo sam gore ćele noći sa revolverom i ni miš se nije mrdnuo. Osim te đavolske grane koja mi je lupala o
prozor. Skoro da me je izludela”, poverio se Teodori.
„Naravno, nećemo prestati da se nadamo”, namršti se gospođa Montagju svom mužu. „Možda će večeras
biti nekih manifestacija.”

„Тео?” Elenor spusti svoju beležnicu, a Teodora, užurbano pišući, podiže smrknut pogled. „Nešto sam
razmišljala.”
„Mrzim da zapisujem ove beleške; osećam se kao prokleta budala u pokušajima da zapišem ove ludorije.”
„Pitala sam se nešto.”
„Ра?” Teodora se malo nasmeši. „Deluješ tako ozbiljno”, reče. „Jesi li donela neku veliku odluku?”
„Da”, reče Elenor, odlučivši. „Oko toga šta ću da radim posle. Nakon što svi napustimo Kuću na brdu.”
„Ра?”
„Polazim s tobom”, reče Elenor.
„Gde polaziš sa mnom?”
„Nazad s tobom, nazad kući. Ja…“ - Elenor se kiselo nasmeši - „ću te pratiti kući.”
Teodora je zurila. „Zašto?” upitala je ravno.
„Nikad nisam imala nekoga do kog mi je bilo stalo”, reče Elenor, pitajući se gde je već ranije čula nešto
nalik ovome. „Hoću da budem negde gde pripadam.”
„Nemam običaj da kući dovodim mačke lutalice”, reče Teodora kao u šali.
I Elenor se nasmeja. „Ја jesam nešto kao mačka lutalica, zar ne?”
„Ра.” Teodora se opet poduhvati svoje olovke. „Imaš svoj dom”, rekla je. „Bićeš sasvim zadovoljna da se u
njega vratiš kad tome dođe vreme, Nel, moja Neli. Pretpostavljam da će nam svima biti drago kad dođemo
kući. Šta ti kažeš za one zvukove od noćas? Ne umem da ih opišem.”
„Doći ću, znaš”, reče Elenor. „Prosto ću doći.”
„Neli, Neli.” Teodora se opet zasmeja. „Vidi”, reče. „Ovo je samo leto, samo nekoliko nedelja posete
jednom ljupkom odmaralištu na selu. Ti imaš svoj život nazad kod kuće, a ja imam svoj. Kad leto prođe,
vraćamo se nazad. Dopisivaćemo se, naravno, a možda i posećivati, ali ovo u Kući na brdu neće trajati zauvek,
znaš.”
„Mogu da nađem posao; neću ti smetati.”
„Ne razumem.” Teodora iznervirano baci olovku. „Da li uvek ideš tamo gde te ne žele?”
Elenor se blaženo mirno nasmeši. „Nikada me nigde nisu želeli”, reče.

„Ovo je sve tako materinski”, reče Luk. „Sve je tako mekano. Sve debelo tapacirano. Velike stolice i sofe
deluju kao da će da te zagrle, a onda se, jednom kad sedneš, ispostavi da su tvrde i negostoljubive i odbace te
smesta...”
„Тео?”, reče Elenor nežno, a Teodora je pogleda i zavrte glavom u neverici.
„... i ruke na sve strane. Male mekane staklene ruke, izuvijane ka tebi, dozivaju...”
„Тео?”, reče Elenor.
„Ne”, reče Teodora. „Neću te primiti. I ne želim više o tome da govorim.”
„Možda je”, reče Luk, gledajući ih, „najodbojniji aspekt u svemu to insistiranje na okruglim. Evo, tražim
da objektivno pogledate abažur lampe načinjen od sitnih parčića polomljenog stakla, međusobno zalepljenih,
ili velike okrugle lopte svetala na stepeništu ili svetlucavu teglu za bombone kraj Teodorinog lakta. U trpezariji
je činija od izrazito prljavog žutog stakla koja počiva na sklopljenim šakama deteta, i uskršnje jaje od šećera sa
prizorom pastirâ koji unutra igraju. Gospa izdašnih grudi pridržava ogradu stepeništa svojom glavom, a ispod
stakla u dnevnoj sobi…“

60
 „Neli, ostavi me na miru. Hajde da prošetamo do potoka ili tako nešto.”
„... detinje lice, kao ištrikano. Nel, nemoj da si toliko bojažljiva; Teo je samo predložila da prošetate do
potoka. Ako želiš, poći ću i ja.”
„Bilo šta”, reče Teodora.
„Da preplašim zečeve. Ako hoćete, nosiću štap. Ako hoćete, neću uopšte ni da pođem. Teo samo ima da
kaže reč.”
Teodora se nasmejala. „Možda bi Nel radije ostala ovde kako bi mogla da piše po zidovima.”
„Tako si neobzirna”, reče Luk. „Bezosećajno s tvoje strane, Teo.
„Htela bih da čujem još o tim pastirima što igraju u uskršnjem jajetu”, reče Teodora.
„Čitav svet sačinjen od šećera. Šest veoma malih pastira igraju, a pastirica u ružičastom i plavom odmara
naslonjena na mahovinom obraslu obalu i uživa u njihovoj igri; tu je i cveće i drveće i ovce, i stari čobanin koji
svira u frulu. Mislim da bih voleo da sam bio čobanin.”
„Samo da nisi borac s bikovima”, reče Teodora.
„Samo da nisam borac s bikovima. Neline ljubavne afere su glavna tema u kafeima, kao što se sećaš.”
„Pan”, reče Teodora. „Trebalo bi da živiš u šupljem drvetu, Luk.”
„Nel”, reče Luk, „ti ne slušaš.”
„Mislim da je ti plašiš, Luk.”
„Zato što će Kuća na brdu biti moja jednog dana, zajedno sa svojim neiskazivim blagom i ukrasnim
jastucima? Nel, ja nisam nežan prema ovoj kući; mogao bi da me obuzme neki nemir pa da polomim šećerno
uskršnje jaje, ili da razbijem male dečje šake ili da krenem da nogama treskam, derući se, uz i niz stepenice
štapom udarajući lampe od slepljenog stakla i da zasečem gospu sa grudima što nosi stepenište na glavi;
mogao bih…“
„Vidiš? Stvarno je plašiš.”
„Verujem da je tako”, reče Luk. „Nel, ja samo pričam gluposti.”
„Ne verujem da on uopšte poseduje štap”, reče Teodora.
„Zapravo, imam jedan. Nel, samo pričam gluposti. O čemu ona razmišlja, Teo?”
Teodora oprezno reče: „Hoće da je vodim svom domu kad napustimo Kuću na brdu, a ja to neću.”
Luk se nasmeja. „Sirota luckasta Nel”, reče on. „Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika. Hajdemo
dole na potok.”
„Majčinski dom”, reče Luk dok su silazili stepenicama sa verande ka travnjaku, „domomajka,
domoupraviteljka, domaćica. Siguran sam da ću biti vrlo slab domoupravitelj, poput našeg Artura, jednom
kad Kuća na brdu bude pripadala meni.”
„Ne mogu pojmiti da iko želi da poseduje Kuću na brdu”, reče Teodora, a Luk se osvrnu i zabavljeno
osmotri kuću.
„Nikad ne znaš šta ćeš poželeti dok to jasno ne vidiš”, reče on. „Da nikad nisam bio u prilici da je
posedujem možda bih drugačije mislio o tome. Šta ljudi zapravo žele jedni od drugih, kao što me je Nel
jednom upitala; od kakve su vajde drugi ljudi?”
„Mojom krivicom mi je umrla majka”, reče Elenor. „Lupala je o zid i zvala me i zvala a ja se uopšte nisam
probudila. Trebalo je da joj odnesem lek; uvek dotad jesam. Ali ovog puta me je zvala a ja se nisam probudila.”
„Trebalo je dosad da si to sve zaboravila”, reče Teodora.
„Od tada pa sve do danas pitam se jesam li se probudila. Jesam li se probudila i čula je, pa prosto
produžila da spavam. To bi bilo lako, i pitala sam se je li tako bilo.”
„Skreni ovde”, reče Luk. „Ako idemo na potok.”
„Previše brineš, Nel. Verovatno voliš da umišljaš da si ti kriva.”
„То bi se dogodilo pre ili kasnije, u svakom slučaju”, reče Elenor. „Ali naravno, bez obzira na to kad se
desilo, bilo bi moja krivica.”
„Da se nije desilo, ti nikad ne bi došla u Kuću na brdu.”
„Ovde idemo jedno za drugim”, reče Luk. „Nel, idi prva.” Smešeći se, Elenor produži pravo, smireno
zabacujući stopalima niz stazu. Sad znam kuda idem, pomislila je; kazala sam joj o mojoj majci, tako da je to u
redu; pronaći ću kućicu, ili možda apartman nalik njenom. Viđaću je svakog dana i ići ćemo zajedno u potragu
za ljupkim stvarima, za posuđem zlatom opervaženim, i belom mačkom, i šećernim uskršnjim jajetom, i
šoljicom sa zvezdama. Neću više biti uplašena niti usamljena; sebe ću prosto zvati Elenor. „Da li vas dvoje
pričate o meni?” pitala je preko ramena.
Posle jednog minuta Luk je učtivo odvratio: „Borba između dobra i zla za Nelinu dušu. Pretpostavljam,
međutim, da ću ja morati da budem Bog.”
„Аli, naravno, ona ne može da veruje nikome od nas”, reče Teodora.
„Meni svakako ne”, reče Luk.
„Osim toga, Nel”, reče Teodora, „nismo uopšte o tebi pričali. Kao da sam učiteljica zadužena za igre”,
kazala je, upola ljutito, Luku.
Čekala sam tako dugo, mislila je Elenor; napokon sam zaradila svoju sreću. Došla je, vodeći ih, navrh
brega i spustila pogled na tanku liniju drveća kroz koje imaju proći kako bi stigli do potoka. Ljupko je naspram
neba, pomislila je, tako uspravno i slobodno; Luk nije bio u pravu u pogledu sveopšte mekoće, jer drveće je
tvrdo poput drvenog drveta. Oni i dalje pričaju o meni, pričaju o tome kako sam stigla u Kuću na brdu i
pronašla Teodoru i sad neću da je pustim. Iza sebe mogla je da čuje romorenje njihovih glasova, ponekad sa
tonom zlobe, ponekad povišene u podsmehu, ponekad sa dodirom smeha gotovo uzajamne bliskosti, a ona je
hodala sanjareći i slušajući ih. Mogla je da oseti kad su ušli u visoku travu minut nakon što se to desilo, jer

61
trava je siktala krećući se ispod njihovih stopala a iznenađeni skakavac je divlje odskakutao.
Mogla bih da joj pomažem u njenoj radnji, pomisli Elenor; ona voli lepe stvari a ja bih išla s njom u
potragu za njima. Mogle bismo da idemo gde god poželimo, na kraj sveta ako nam tako dođe, i vratimo se kad
poželimo. On joj sad govori ono što zna o meni; da se ne dam lako uloviti, da imam zid od oleandera oko sebe,
a ona se smeje zato što ja neću više biti usamljena. Oni su veoma slični jedno drugom, i veoma su ljubazni; ne
bih zaista očekivala od njih ovoliko koliko mi pružaju; bila sam sasvim u pravu što sam došla jer putovanja se
okončavaju susretom ljubavnika.
Došla je pod čvrste grane drveća i senke behu prijatno sveže nakon užarenog sunca na stazi; sada je
morala da hoda opreznije jer staza ide nadole i ponekad se na putu naiđe na kamenje i korenje. Iza nje njihovi
glasovi nastaviše, brzi i oštri, a onda sporiji i nasmejani; neću se osvrtati, pomislila je srećno, jer onda bi oni
znali o čemu razmišljam; razgovaraćemo o tome jednog dana, Teo i ja, kada budemo imale izobilje vremena.
Kako se neobično osećam, pomisli, izlazeći ispod drveća na poslednju strmu deonicu staze koja silazi ka
potoku; uhvatila me neka vrsta čudesa, umirena sam radošću. Neću gledati oko sebe dok ne stignem do
potoka, gde je ona umalo upala onog dana kada smo došle; podsetiću je na zlatnu ribicu u potoku i na naš
piknik.
Sela je na usku zelenu obalu i spustila bradu na kolena; neću zaboraviti ovaj trenutak u svom životu,
obećala je sebi, slušajući njihove glasove i njihove korake kako polako silaze niz brdo. „Požurite”, rekla je,
okrenuvši glavu da pogleda Teodoru. „Ја...” i onda je zaćutala. Nikoga nije bilo na brdu, ničega sem koraka što
jasno dolaze niz stazu i nejasnog rugajućeg smeha.
„Kо...?” prošaputala je. „Kо?”
Mogla je da vidi kako se trava uleže pod težinom stopala. Videla je još jednog skakavca kako skače, i
komad šljunka kako se pomerio i zakotrljao. Jasno je čula šum koraka na stazi a onda, stojeći čvrsto
naslonjena na obalu, začula je smejanje negde blizu; „Elenor, Elenor”, i čula je to kako unutar tako i izvan
svoje glave; ovo je bio poziv koji je iščekivala čitavog svog života. Koraci se zaustaviše i ona se nađe zatečena
pokretom vazduha toliko opipljivim da se zateturala i pala u nečije ruke. „Elenor, Elenor”, začula je kroz
hujanje vazduha kraj svojih ušiju, „Elenor, Elenor”, i neko je držao čvrsto i bezbedno. Nije nimalo hladno,
pomislila je, uopšte nije hladno. Sklopila je oči i naslonila se uz obalu i pomislila, ne puštajte me, a onda -
ostanite, ostanite, dok je čvrstoća koja ju je držala popuštala, ostavljajući je i iščezavajući; „Elenor, Elenor”,
začula je još jednom a onda je stajala kraj potoka, drhteći kao da je sunca nestalo, gledajući bez iznenađenja
kako se prazni koraci kreću preko vode potoka, stvarajući mala talasanja, a onda na travu s druge strane, kako
se sporo kreću i milujuće penju uz brdo i preko njega.
Vratite se, umalo je rekla, stojeći i drhteći kraj potoka, a onda se okrenula i divlje zatrčala uz brdo, plačući
dok je trčala i dozivala: „Тео? Luk?”
Pronašla ih je u maloj skupini drveća kako stoje naslonjeni na stabla i lagano pričaju i smeju se; kada im je
pritrčala, oni se okrenuše, prenuti, a Teodora gotovo ljuta. „Šta li zaboga sad hoćeš?”, rekla je.
„Čekala sam vas kraj potoka…“
„Odlučili smo da zastanemo ovde gde je hladovina”, reče Teodora. „Mislili smo da si nas čula kako te
dozivamo. Zar nismo, Luk?”
„Oh, da”, reče Luk, posramljeno. „Bili smo sigurni da si nas čula kako te zovemo.”
„U svakom slučaju”, reče Teodora, „došli bismo dole za minut. Zar ne bismo, Luk?”
„Da”, reče Luk, cereći se. „Oh, da.”

„Podzemne vode”, reče doktor, mašući svojom viljuškom.

„Koješta. Da li gospođa Dadli obavlja sve ovo kuvanje? Ova špargla sasvim može proći. Arture, daj neka ti
taj mladi čovek doda šparglu.”
„Draga moja.” Doktor nežno pogleda svoju ženu. „Nama je postao običaj da odmorimo jedan sat nakon
ručka; ako ti...”
„Svakako da ne. Imam previše toga da obavim dok sam ovde. Moram da razgovaram s tvojom kuvaricom,
moram da se postaram da mi se soba provetri, moram da pripremim planšetu za još jednu seansu večeras;
Artur mora da očisti svoj revolver.”
„Ро tome se poznaje pravi borac”, složi se Artur. „Vatreno oružje je uvek očišćeno i spremno.”
„Ti i ovi mladi ljudi možete da odmarate, naravno. Možda vi ne osećate hitnoću koju ja osećam, užasnu
prinudu da pomognem tim sirotim dušama što nemirne lutaju ovuda; možda ti nalaziš blesavim moje
saučestvovanje sa njima, možda sam ja čak i smešna u tvojim očima zato što mogu da kanem suzu za
izgubljenom napuštenom dušom, ostavljenom bez ičije pomoći; čista ljubav...”
„Kroket?”, reče Luk hitro. „Možda kroket?” Upućivao im je užurbane poglede. „Badminton?” predložio je.
„Kroket?”
„Podzemne vode”, dodade Teodora, želeći da pomogne.
„Za mene nikakve ekstravagantne sosove”, čvrsto reče Artur. „Mojim momcima govorim da je to znak po
kojem se poznaje nitkov.” Zamišljeno je osmotrio Luka. „Ро tome se poznaje nitkov. Ekstravagantni sosovi,
žene koje te opslužuju. Moji momci se sami služe. To je znak pravog muškarca”, kazao je Teodori.
„I šta ih još učite?”, upita Teodora ljubazno.
„Učim? Mislite, da li nešto uče moji momci? Mislite, kao algebru? Latinski? Jašta.” Artur se zavali,
zadovoljan. „Prepuštam takve stvari nastavnicima”, objasnio je.

62
 „А koliko momaka ima u vašoj školi?” Teodora se nagla ka stolu, pristojna, zainteresovana, radi razgovora
s gostom, a Artur je ustuknuo; u čelu stola gospođa Montagju se namrštila i nestrpljivo lupkala prstima.
„Koliko? Koliko? Imamo razbijački teniski tim, znate.” Teodori je uputio blistav osmeh. „Razbijački.
Apsolutno vrhunski. Ne računajući mekušce?”
„Ne računajući”, reče Teodora, „mekušce.”
„Oh. Tenis. Golf. Bejzbol. Trkanje. Kriket.” Lukavo se nasmešio. „Ne biste rekli da igramo kriket, je li? Pa
onda imamo plivanje, pa odbojku. Mada, neki momci idu na sve to”, kazao joj je uzbuđeno. „Momci za sve.
Možda ih je sedamdeset, sve skupa.”
„Arture?” Gospođa Montagju nije mogla više da se suzdrži. „Nećemo sad o poslu. Ovde si na odmoru,
sećaš se.”
„Da, baš sam blesav.” Artur se prijateljski nasmeja. „Moram da proverim oružje”, objasnio je.
„Dva sata je”, reče gospođa Dadli s vrata. „Ја sklanjam u dva.”

Teodora se nasmejala, a Elenor, skrivena duboko u senkama iza letnjikovca, stavila je šake preko usta
kako ne bi progovorila i odala im gde je; moram da otkrijem, mislila je, moram da otkrijem.
„Zove se ‘Ubistvo Gratanovih’”, govorio je Luk. „Prelepa stvar. Mogu čak i da ti je otpevam ako tako više
voliš.”
„Ро tome se poznaje nitkov.” Teodora se opet zasmejala. „Siroti Luk, ja bih pre rekla 'propalica’.”
„Ako bi radije ovaj kratki čas provodila s Arturom…“
„Naravno da bih radije bila s Arturom. Obrazovan čovek je sadrug koji uvek unosi živost.”
„Kriket”, reče Luk. „Nikad ne bih pomislio da se kod nas igra kriket, a ti?”
„Pevaj, pevaj”, reče Teodora, smejući se.
Luk je zapevao, nazalnim, monotonim glasom, svaku reč jasno naglašavajući:

„Prva bi mlada gospa Gratan,

Ona htede da ga zadrži van;
Ubode je nožem za kukuruz,
Tako poče zločin bezuman.
Sledeća beše baba Gratan,
Tako stara i umorna i seda,
Borila se s tim napadačem
Dok snaga joj se ne preda.
Sledeći beše deda Gratan,
Sagnut da vatru napravi,
Ovaj mu se prišunja s leđa
I žicom ga ’ladno zadavi.
Poslednju ubi bebu Gratan,
U krevetac zavaljenu,
On je munu u mala rebra,
Dok ne pusti krvavu penu.
I pijunu sok od duvana
Na zlatnu glavu njenu.”17

Kada je završio nastupio je trenutak tišine, a onda Teodora slabunjavo reče: „Predivna je, Luk. Sasvim
prelepa. Nikad je više neću čuti a da ne pomislim na tebe.”
„Planiram da je otpevam Arturu”, reče Luk.
Kad će početi da pričaju o meni? pitala se Elenor u senkama.
Minut kasnije Luk produži besposleno: „Pitam se na šta će ličiti doktorova knjiga jednom kad je završi.
Misliš li da će i nas u nju da stavi?”
„Ti ćeš verovatno biti pretvoren u predanog mladog psihičkog istraživača. A ja ću biti dama nesumnjivo
obdarena ali sumnjive reputacije.”
„Pitam se da li će gospođa Montagju dobiti jedno poglavlje samo za sebe.”
„I Artur. I gopođa Dadli. Nadam se da neće sve da nas svede na brojke u nekom grafikonu.”
„Pitam se, pitam”, reče Luk. „Toplo je ovog popodneva”, reče on. „Šta bismo mogli da radimo a da
osvežava?”
„Mogli bismo da zamolimo gospođu Dadli da nam napravi limunadu.”
„Znaš šta ja želim da radim?”, reče Luk. „Hoću da istražujem. Hajde da pratimo potok nagore, u brda, da
vidimo odakle dolazi; možda negde ima jezerce u kojem možemo da se kupamo.”
„Ili vodopad; meni liči na potok koji prirodno raste iz vodopada.”

17Balada inspirisana stvarnim masakrom porodice koja se zapravo prezivala Raten (Wratten), a koji se desio
1893. godine. Nož za kukuruz koji se pominje u pesmi je veliko sečivo sličnije mačeti i služi za sečenje
stabljika kukuruza (prim. prev.).
63
 „Onda, hajdemo.” Slušajući skrivena iza letnjikovca, Elenor je čula njihov smeh i zvuk njihovih stopala
koja su otrčala uz stazu ka kući.

„Evo ovde jedne interesantne stvari”, reče Arturov glas u kojem je bio primetan napor da bude zabavan,
„ovde u ovoj knjizi. Kaže kako da se naprave sveće od običnih dečjih voštanih bojica.”
„Interesantno.” Doktor je zvučao umorno. „Ako mi ne bi zamerio, Arture, imam ove grdne beleške da
ispišem.”
„Ма, svakako, doktore. Svi imamo neki posao. Ni zvuka.” Elenor, koja je osluškivala s druge strane sobe za
primanje, začu male iritantne zvukove kojima se Artur nameštao da bude tih. „Nema ovde bogzna šta da se
radi, je li?”, reče Artur. „Kako uopšte provodite vreme?”
„Radno”, reče doktor kratko.
„Zapisujete šta se dešava u kući?”
„Da.”
„Imate li i mene tu? Čini mi se da bi trebalo da unesete naše beleške sa planšete. Šta sad zapisujete?”
„Arture. Možeš li da uzmeš nešto da čitaš, ili tako nešto?”
„Jašta. Nisam hteo da budem na smetnji.” Elenor je čula Artura kako uzima neku knjigu, pa je spušta, i
pripaljuje cigaretu, pa uzdiše, meškolji se, i napokon kaže: „Čujte, ima li ovde nešto da se radi? Gde su svi
nestali?”
Doktor je progovorio strpljivo, ali bez interesovanja. „Teodora i Luk su otišli, mislim, da istražuju potok. A
pretpostavljam da su ostali tu negde. Zapravo, mislim da je moja žena tražila gospođu Dadli.”
„Oh.” Artur je opet uzdahnuo. „Onda bih, valjda, ipak mogao da čitam”, rekao je, a onda, jedan minut
kasnije: „Slušajte, doktore. Ne bih da vas uznemiravam, ali slušajte šta veli u ovoj ovde knjizi...”

„Ne”, reče gospođa Montagju, „ne verujem u to da mlade ljude treba gurati zajedno u promiskuitet,
gospođo Dadli. Da me je moj muž konsultovao pre nego što je priredio ovu fantastičnu kućnu žurku...”
„Ра, sad.” Bio je to glas gospođe Dadli, i Elenor, priljubljena uz vrata trpezarije, širom otvori i oči i usta
naspram drvenih ploča tih vrata. „Ја uvek kažem, gospođo Montagju, da je čovek samo jednom mlad. Ovi
mladi ljudi se lepo provode, i to je sasvim prirodno za mlade.”
„Ali da žive pod istim krovom...”
„Nije baš kao da nisu dovoljno odrasli da ne bi znali da razlikuju šta je dobro a šta loše. Ta lepa mlada
dama, Teodora, dovoljno je stara da se brine o sebi, rekla bih, bez obzira koliki je veseljak gospodin Luk.”
„Treba mi suva krpa, gospođo Dadli, za srebrninu. Stvarno je šteta, mislim, kako deca danas odrastaju i
znaju baš sve. Trebalo bi za njih da bude više misterija, više stvari koje inače pripadaju odraslima, a za koje bi
trebalo da malo sačekaju pre nego što ih saznaju.”
„Onda ih otkriju na teži način.” Glas gospođe Dadli bio je umirujuć i lagan. „Dadli je doneo ove krompire
jutros iz bašte”, rekla je. „Ove godine su lepo rodili.”
„Da počnem s njima?”
„Oh, ne, ne. Sedite tamo i odmarajte; dovoljno ste uradili. Pristaviću vodu i popićemo po jednu lepu šolju
čaja.”

„Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika”, reče Luk, i nasmeši se s drugog kraja sobe ka Elenor. „Da
li ta plava haljina na Teo stvarno pripada tebi? Nisam je dosad video.”
„Ја sam Elenor”, reče Teodora zločesto, „pošto ja imam bradu.”
„Bilo je mudro od tebe što si ponela odeću za dve osobe”, reče Luk Elenor.
„Тео nikad ne bi izgledala ni upola tako dobro u mom starom blejzeru.”
„Ја sam Elenor”, reče Teodora, „pošto nosim plavo. Volim svoju dragu na slovo E zato što je eterična.
Njeno ime je Elenor i ona živi u iščekivanju.”
Sad je već pakosna, pomisli Elenor udaljeno; mogla bi, činilo se, izdaleka da posmatra ove ljude i
osluškuje ih. Sad pomisli, Teo je pakosna a Luk pokušava da bude fin; Luk se stidi zato što mi se smejao i stidi
se Teodore zato što je pakosna. „Luk”, reče Teodora, upola kao osmotrivši i Elenor, „dođi ovamo i opet mi
pevaj.”
„Kasnije”, reče Luk osećajući se neprijatno. „Doktor je upravo namestio figure.” Okrenuo se u nagloj
žurbi.
Uvređena, Teodora zavali glavu na naslon stolice i sklopi oči, jasno rešena da ne govori. Elenor je sedela,
pogleda spuštenog na svoje šake, i osluškivala zvukove kuće. Negde na spratu neka vrata su se tiho zatvorila;
neka ptica je načas dotakla kulu pa odletela. U kuhinji se šporet slegao i hladio uz jedva čujno škripanje. Neka
životinja - zec? - kretala se kroz žbunje kraj letnjikovca. Sa svojom novostečenom svešću o kući mogla je čak
da čuje kako lahor nežno pomera prašinu na tavanu i kako drvo stari. Jedino joj je biblioteka bila zatvorena;
nije mogla da čuje teško disanje gospođe Montagju i Artura nad planšetom, niti njihova uzbuđena pitanja; nije
mogla da čuje kako knjige lagano trunu niti kako rđa tiho nagriza kružno gvozdeno stepenište ka kuli. U maloj

64
sobi za primanje mogla je da čuje, i ne podižući pogled, sitno Teodorino ljutito kuckanje i blage zvuke
nameštanja šahovskih figura. Čula je kad su se vrata biblioteke otvorila s treskom i oštar ljutiti zvuk koraka što
dolaze u malu sobu za primanje, a onda se svi okrenuše kad je gospođa Montagju umarširala.
„Moram reći”, kazala je gospođa Montagju u jednom oštrom, eksplozivnom dahu, „stvarno moram reći da
je ovo sasvim izluđujuće...”
„Draga moja.” Doktor je ustao ali mu gospođa Montagju ljutito odmahnu da sedne. „Da si imao bar toliko
pristojnosti...” rekla je.
Artur, ulazeći bojažljivo, prođe kraj nje i, skoro šunjajući se, smesti se u stolicu kraj vatre. Umorno je
zaklimao glavom kad se Teodora okrenula ka njemu.
„Obične pristojnosti. Napokon, Džone, prešla sam ovoliki put dovde, a isto tako i Artur, samo da bismo
pripomogli, i zaista nisam očekivala da susretnem toliki cinizam i nevericu od tebe, tebe od svih ljudi, i ovih...”
mahnula je rukom ka Elenor i Teodori i Luku. „Sve što tražim, sve što tražim je jedan mali minimum
poverenja, samo malkice saučestvovanja sa onim što pokušavam da izvedem, a umesto toga, ti mi ne veruješ,
ti se rugaš, podsmevaš i teraš šegu.” Teško dišući, crvena u licu, prstom je mahala ka doktoru: „Planšeta”, reče
ona gorko, „večeras neće da priča sa mnom. Ni jednu jedinu reč nisam izvukla iz planšete, što je direktan
rezultat tvog podsmevanja i tvog skepticizma; planšeta vrlo verovatno neće sa mnom govoriti nedeljama -
dešavalo se to već ranije, mogu ti reći; dešavalo se onda kada je bila izvrgnuta ruganju nevernika; umela je
planšeta da mi ćuti nedeljama, a najmanje što sam mogla očekivati dolazeći ovamo, sa ničim drugim do
najfinijih namera, bilo je malo poštovanja.” Mahala je prstom ka doktoru, načas bez reči.
„Draga moja”, reče doktor, „uveren sam da niko od nas nije svojom voljom uticao na to.”
„Zar se nisi podsmevao i rugao? Skeptičan si bio, dok su ti reči direktno od planšete bile pred očima? A ovi
mladi ljudi bezobrazni i drski.”
„Gospođo Montagju, zaista…“, reče Luk, ali gospođa Montagju projuri kraj njega i sede, usana stisnutih i
užarenih očiju. Doktor je uzdahnuo, zaustio da progovori, a onda stao. Okrenuvši leđa ženi, pokazao je Luku
da se vrati za šahovski sto. Bojažljivo, Luk ga je sledio, a Artur, meškoljeći se u stolici, reče tihim glasom
Teodori: „Nikada je nisam video tako uznemirenu, znate. Mizerno je iskustvo čekati na planšetu. Lako se
vređa, naravno. Osetljiva na atmosferu.” Naizgled, verujući da je na zadovoljavajuć način objasnio situaciju,
on se zavali nazad i stidljivo nasmeši.
Elenor jedva da je uopšte slušala, pitajući se nejasno kakva je to gungula u sobi. Neko je šetao uokolo,
pomislila je bez interesovanja; Luk je hodao tamo-ovamo po sobi, tiho pričajući sam sa sobom, uistinu čudan
način da se igra šah? Pevušio je? Pevao? Jednom ili dvaput skoro da je razumela fragment neke reči, a onda je
Luk počeo da tiho priča; bio je za šahovskim stolom, gde mu je i mesto, a Elenor se okrenula i zagledala u
prazno središte sobe gde je neko hodao i tiho pevušio, a onda je to začula jasno:

Idi šetaj dolinom,

Idi šetaj dolinom,
Idi šetaj dolinom,
Kô što nekad činismo mi.

Hej, pa ja znam ovo, pomislila je, slušajući, smešeći se blagoj melodiji; nekad smo se igrali ovoga; sećam
se dobro toga.
„Stvar je prosto u tome da se radi o delikatnoj i osetljivoj mašineriji”, kazivala je Teodori gospođa
Montagju; bila je i dalje ljutita, ali vidno je omekšavala pod Teodorinom pažnjom i naklonošću. „Najmanji
trag neverice nju ljuti, prirodno. Kako bi se ti osećala kad bi ljudi odbili da ti poveruju?”

Uđi i izađi kroz prozore,

Uđi i izađi kroz prozore,
Uđi i izađi kroz prozore,
Ko što nekad činismo mi.

Glas je bio lagan, možda tek dečji, i pevao je slatko i piskutavo, skoro bez daha, a Elenor se smešila i
prisećala, čujući pesmicu jasnije nego glas gospođe Montagju koja je i dalje pričala o planšeti.

Idi i stani pred ljubavnika svog,

Idi i stani pred ljubavnika svog,
Idi i stani pred ljubavnika svog,
Kô što nekad činismo mi.

Čula je kako slaba melodija iščezava, i osetila je blagi pokret vazduha kada su joj se nečiji koraci primakli,
a nešto joj umalo okrznu lice; možda je to bio nečiji dašak kraj njenog obraza, i ona se iznenađeno okrenu. Luk
i doktor behu nagnuti nad šahovsku tablu, Artur se poverljivo naslonio ka Teodori, a gospođa Montagju je
govorila.
Niko od njih nije ovo čuo, pomisli ona s radošću; niko ovo nije čuo sem mene.

65
 1

Elenor je lagano zatvorila vrata kupatila za sobom ne želeći da probudi Teodoru, iako bi zvuk zatvaranja
vrata teško mogao probuditi nekoga ko spava tako tvrdo kao Teodora, pomislila je; naučila sam da lagano
spavam, rekla je sebi utešno, dok sam osluškivala svoju majku. Hodnik je bio u polutami, osvetljen samo
malim noćnim svetlom iznad stepenica, a sva vrata behu zatvorena. Čudno, pomisli Elenor dok je nečujno
hodala bosim stopalima po tepihu hodnika, ovo je jedina kuća u kojoj sam ikada bila gde ne moraš da brineš
da li ćeš noću praviti buku, ili barem da će neko saznati da si ti ta koja buci. Probudila se sa mišlju da će sići u
biblioteku a um joj je obezbedio razlog za to: ne mogu da spavam, objasnila je sebi, pa ću sići dole da uzmem
knjigu. Ako me neko pita gde sam krenula, reći ću dole u biblioteku da uzmem knjigu jer ne mogu da zaspim.
Bilo je toplo, sanjivo, veoma toplo. Išla je bosonoga i u tišini niz veliko stepenište i sve do vrata biblioteke
pre nego što je pomislila, ali ja ne mogu da uđem unutra; nije mi dopušteno tamo - i uzmakla pred vratima
zbog smrada truleži od kojeg joj je bilo muka. „Мајко”, rekla je naglas, i brzo zakoračila unazad. „Samo dođi”,
odgovorio je glas direktno iznad, i Elenor se okrenu, voljna, i požuri ka stepeništu.
„Мајkо?”, rekla je lagano, a onda opet: „Мајkо?” Nežan mali osmejak dolepršao je do nje, dole, a ona je
potrčala, bez daha, uz stepenice i zaustavila se na vrhu, gledajući i levo i desno niz hodnik u zatvorena vrata.
„Ovde si negde”, rekla je, a niz hodnik odjeknu njen glas, klizeći na šapatu majušnih kovitlaca vazduha.
„Negde”, reče odjek. „Negde.”
Smejući se, Elenor pođe za njim, trčeći nečujno do vrata dečje sobe; hladna tačka je nestala i ona se
nasmeja iskeženim licima koja su je gledala odozgo. „Jesi li ovde?”, prošaputala je ispred vrata, „jesi li ovde?”,
i pokucala je, lupajući pesnicama.
„Da?” Bila je to gospođa Montagju, iznutra, upravo probuđena, što se jasno čulo. „Da? Uđi, šta god bila.”
Ne, ne, pomisli Elenor, grleći sebe i tiho se smejući, ne ovde, ne sa gospođom Montagju, i skliznu dalje niz
hodnik, dok je za sobom čula kako gospođa Montagju doziva: „Ја sam ti prijatelj, ne želim ti zlo. Dođi mi i reci
šta te muči.”
Ona neće otvoriti svoja vrata, pomisli Elenor mudro; ona se ne boji, ali neće otvoriti vrata, pa je zakucala,
lupajući, na Arturova vrata i začula kako je Artur glasno uzdahnuo probudivši se.
Plešući po tepihu nežnom pod stopalima stigla je do vrata iza kojih je Teodora spavala; neverna Teo,
pomislila je, surova, ismevajuća Teo, probudi se, probudi se, probudi se, i lupala je i pljeskala po vratima,
smejući se, i tresla kvaku a onda brzo otrčala do Lukovih vrata i zatreskala po njima; probudi se, pomislila je,
probudi se i budi neveran. Niko od njih neće otvoriti vrata, pomislila je; sedeće unutra, čvrsto umotani u
ćebad, uzdrhtali i zapitani šta će im se sledeće desiti; probudi se, pomislila je, treskajući doktorova vrata;
čikam te da otvoriš vrata i izađeš i vidiš me kako plešem u hodniku Kuće na brdu.
Onda se trgla kad je Teodora divlje zavikala: „Nel? Nel? Doktore, Luk, Nel nije ovde!”
Sirota kuća, pomisli Elenor, zaboravila sam na Elenor; sad će oni morati da pootvaraju svoja vrata, pa je
strčala hitro niz stepenice, začuvši za sobom doktorov zabrinuto povišeni glas, i Teodoru kako doziva: „Nel?
Elenor?” Kakve su oni budale, pomisli; sad ću morati u biblioteku. „Majko, majko”, prošaputala je, „Majko”, i
zaustavila se pred vratima biblioteke, s mučninom. Iza sebe mogla je da ih čuje kako pričaju gore u hodniku;
čudno, pomisli, mogu da osetim čitavu kuću, i začula je čak i gospođu Montagju kako se buni, i Artura, a onda
doktora, jasno: „Moramo da je potražimo, svi, molim vas, požurite.”
Pa, mogu i ja da požurim, pomisli ona, i potrča niz hodnik do male sobe za primanje, gde vatra planu
načas ka njoj kad je otvorila vrata, a šahovske figure bile su i dalje tamo gde su Luk i doktor prekinuli igru.
Marama koju je Teodora nosila beše položena preko naslona njene stolice; mogu i za to da se postaram,
pomisli Elenor, za svoju patetičnu devojačku raskoš, pa stavi jedan kraj među zube i povuče, cepajući je, a
onda je ispusti kad ih je začula iza, na stepenicama. Silaze svi zajedno, zabrinuti, i kazuju jedni drugima gde
prvo da je traže, s vremena na vreme dozivajući: „Elenor? Nel?”
„Stižem! Stižem!”, začula je negde daleko, u kući, i čula je kako se stepenice tresu pod njihovim stopalima
a zrikavci zriču na travnjaku. Odvažna, vesela, otrčala je niz hodnik opet do predsoblja i provirila ka njima iza

66
jednog dovratka. Kretali su se ciljano, svi zajedno, napregnuti da ostanu blizu jedni drugima, a doktorova
lampa je šarala po predsoblju i zaustavila se na velikim ulaznim vratima koja su bila širom otvorena. Onda su u
nizu, vičući „Elenor, Elenor”, izjurili preko predsoblja pa kroz ulazna vrata, osmatrajući i dozivajući, dok su se
svetla lampi užurbano kretala. Elenor se čvrsto uhvatila za vrata i smejala se dok joj suze nisu nadošle na oči; kakve
su budale, pomislila je; tako ih lako obmanemo. Tako su spori, tako gluvi i teški; gacaju po kući, njuškajući i
buljeći, grubi. Pretrčala je predsoblje pa kroz sobu za igre u trpezariju i odatle u kuhinju sa svim njenim
vratima. Dobro je ovde, pomislila je, mogu da krenem u ma kom pravcu kad ih začujem. Kada su se vratili u
prednje predsoblje, teturavi i glasni, jurnula je brzo napolje na verandu i u svežu noć. Stajala je leđima prema
vratima dok su se tračci izmaglice Kuće na brdu kovitlali oko njenih članaka, i pogledala ka teškim,
pritiskajućim brdima. Sklonjena udobno u brdima, pomisli ona, zaštićena i topla; Kuća na brdu imala je sreće.
„Elenor?” Bili su joj veoma blizu, i ona potrča duž verande i ulete u dnevnu sobu; „Hju Krejn”, reče, „hoćeš
li da priđeš i zaplešeš sa mnom?” Naklonila se u pozdrav ogromnoj položenoj statui i njene oči zatreperiše i
zasjaše ka njoj; mali odrazi svetala pomilovaše figurice i pozlaćene stolice, a ona je plesala ozbiljno pred
Hjuom Krejnom, koji ju je posmatrao, sijajući. „Uđi i izađi kroz prozore”, pevala je, i osetila da joj je neko
uhvatio šake dok je plesala. „Uđi i izađi kroz prozore”, i otplesala je na verandu i oko kuće. Idem okolo i okolo i
okolo i okolo kuće, pomisli ona, a niko od njih me ne može videti. Dodirnula je vrata kuhinje dok je prolazila a
šest milja dalje gospođa Dadli je uzdrhtala u snu. Došla je do kule, u tako snažnom zagrljaju kuće, u
napregnutom stegu kuće, i polako odšetala kraj njenih sivih kamenova, a nije joj bilo dopušteno da ih dodirne
čak ni sa spoljašnje strane. Onda se okrenula i stala pred velike ulazne vratnice; vrata su ponovo bila
zatvorena, a ona je ispružila ruku i bez napora ih otvorila. Ovako ja ulazim u Kuću na brdu, kazala je sebi, i
zakoračila unutra kao da njoj pripada. „Evo me tu”, rekla je glasno. „Bila sam svuda okolo kuće, ulazila i
izlazila kroz prozore, i plesala sam...”
„Elenor?” Bio je to Lukov glas, a ona pomisli, od svih njih najmanje bih volela da me Luk uhvati; ne daj da
me vidi, pomislila je molećivo, okrenula se i potrčala, ne stajući, u biblioteku.
I eto me, pomisli. Eto me unutra. Nije nimalo hladno već predivno, nežno toplo. Bilo je dovoljno svetla da
može opaziti gvozdeno stepenište kako zavija okolo i okolo nagore ka kuli i malim vratima na vrhu. Pod
njenim stopalima kameni pod se pokretao milujući je, trljajući se o njene tabane, a svuda uokolo nežan
vazduh je dodirivao, milujući joj kosu, hujeći joj oko prstiju, dolazeći joj u laganom dašku na usta, a ona je
plesala u krugovima. Nema kamenih lavova za mene, pomislila je, nema oleandera; nekako sam raščinila
čaroliju Kuće na brdu i ušla unutra. Kod kuće sam, pomislila je, i zastala u čuđenju pred tom mišlju. Kod kuće
sam, kod kuće sam, pomislila je; a sad da se popnem.
Penjanje uz usko gvozdeno stepenište bilo je opčinjavajuće - odlaziti sve više i više, okolo i okolo, gledati
nadole, priljubljena uz tanku gvozdenu ogradu, gledati duboko dole sve do kamenog poda. Dok se penjala i
gledala dole, pomislila je na mekanu zelenu travu napolju i na nanizana brda i bujno drveće. Podigavši pogled
pomislila je kako se kula Kuće na brdu pobednički izdiže iznad drveća, visoko nad putem što vijuga kroz
Hilsdejl i kraj bele kuće u cveću i kraj čarobnih oleandera i kraj kamenih lavova i dalje, daleko i daleko, do
bakice koja je htela da se moli za nju. Vreme je sada okončano, pomisli ona, sve je to sad iščezlo i nestalo za
mnom, pa i ta bakica koja se i dalje moli za mene.
„Elenor!”
Čitav jedan minut nije mogla da se seti ko su oni. (Da li su joj to bili gosti u kući sa kamenim lavovima?
Večeravali za njenim dugačkim stolom pod svećama? Da li ih je srela u gostionici, nad uskomešanim
brzacima? Da li je neko od njih sa zavijorenim zastavicama dojahao niz zeleno brdo? Da li je neko od ovih
trčao kraj nje u tami?) A onda se setila, i oni padoše na mesta koja su im pripadala, pa je oklevala, priljubljena
uz ogradu stepeništa. Bili su tako sitni, tako neefikasni. Stajali su daleko ispod na kamenom podu i pokazivali
na nju; dozivali su je, a glasovi su bili uzbuđeni i veoma daleki.
„Luk”, rekla je, setivši se. Mogli su da je čuju jer zaćutali su čim je progovorila. „Doktore Montagju”, rekla
je. „Gospođo Montagju. Arture.” Nije mogla da se seti one druge što je stajala ćutke i pomalo izdvojena.
„Elenor”, doktor Montagju je pozva, „okreni se veoma pažljivo i siđi polagano niz stepenice. Kreći se
veoma, veoma polagano, Elenor. Drži se za ogradu sve vreme. Sad se okreni i siđi dole.”
„Šta zaboga radi to stvorenje?”, zahtevala je da zna gospođa Montagju. Kosa joj je bila u viklerima a kućna
haljina je imala zmaja na stomaku. „Naterajte je da siđe kako bismo mogli da se vratimo u krevete. Arture,
nateraj je da siđe smesta.”
„Vidi ovde”, otpoče Artur, a Luk krenu ka podnožju stepenica i poče da se penje.
„Za ime božje, budi oprezan1, reče doktor dok se Luk stameno uspinjao. „Та stvar je istrulila tamo gde se
drži za zid.”
„Neće oboje da vas izdrži“, reče gospođa Montagju čvrsto uverena.
„Sručićete nam to pravo na glave. Arture, pomeri se tamo pored vrata.“
„Elenor“, pozva doktor. „Možeš li da se okreneš i polagano kreneš nadole?“
Iznad nje su bila samo vratanca u plafonu koja vode u zvonik; stajala je na uskoj maloj platformi na vrhu i
nalegala na vratanca, ali ona nisu popuštala. Uzaludno ih je udarala pesnicama, misleći mahnito, neka se
otvore, neka se otvore ili će me ovi uhvatiti. Osvrnuvši se preko ramena mogla je da vidi kako se Luk uporno
penje, okolo i okolo. „Elenor“, rekao je. “Stoj mirno. Ne mrdaj se“, a zvučao je uplašeno.
Ne mogu da umaknem, pomislila je, i pogledala nadole; videla je jasno jedno lice, i ime joj dođe u pamet.
„Teodora“, reče.
„Nel, učini kako ti kažu. Molim te.”
„Teodora? Ne mogu da izađem; vratanca su zakovana.“

67
 „I prokleto je dobro što su zakovana“, reče Luk. „I sreća po tebe, takođe, curo moja.“ Penjući se i pristižući
veoma sporo umalo je već dosegao malu platformu. „Stoj sasvim mirno“, rekao je.
„Stoj sasvim mirno, Elenor“, rekao je doktor.
„Nel“, reče Teodora. „Molim te učini to što ti kažu.“
„Zašto?“ Elenor je pogledala nadole i videla vrtoglavi pad sa kule ispod sebe, gvozdeno stepenište
prikačeno za zidove kule kako se ljulja i napreže pod Lukovim stopalima, ledeni kameni pod, udaljena,
izbečena lica. „Kako mogu da siđem?“, upitala je bespomoćno. „Doktore, kako mogu da siđem?“
„Kreći se veoma lagano“, kazao je. „Slušaj šta ti Luk govori.“
„Nel”, reče Teodora. „Nemoj da se plašiš. Biće sve u redu, zaista.”
„Naravno da će biti u redu”, reče Luk sumorno. „Verovatno će jedino moj vrat da bude slomljen. Drži se,
Nel; dolazim na platformu. Hoću da prođem pored tebe tako da ti možeš da silaziš ispred mene.” Jedva se
primećivalo da je bez daha, uprkos penjanju, ali šaka mu je drhtala kada je posegao da uhvati ogradu
stepeništa a lice mu je bilo mokro. „Hajde”, rekao je oštro.
Elenor je oklevala. „Poslednji put kad si mi kazao da idem ispred ti me uopšte nisi pratio”, rekla je.
„Možda ću prosto da te gurnem preko ivice”, reče Luk. „Da te pustim da se smrskaš dole na podu. A sad se
lepo ponašaj i mrdaj polagano; prođi pored mene i kreni niz stepenice. I samo se nadaj”, dodao je besno, „da
ću odoleti iskušenju da te gurnem.”
Poslušno je došla uz platformu i priljubila se uz tvrdi kameni zid dok se Luk oprezno kretao oko nje. „Pođi
dole”, rekao je. „Ја ću biti odmah iza tebe.”
Oprezno, dok se gvozdeno stepenište ljuljalo i stenjalo sa svakim korakom, ona je ispipavala put.
Osmotrila je svoju šaku na ogradi, pobelelu jer je tako snažno stezala, i stopala kako idu jedno za drugim,
korak po korak, krećući se krajnje pažljivo, ali nijednom nije ponovo pogledala nadole u kameni pod. Siđi dole
veoma polagano, kazivala je sebi stalno iznova, ne misleći o drugom sem o stepenicama koje kao da su se
krivile i popuštale pod njenim stopalima, siđi dole veoma veoma polagano. „Smireno”, reče Luk iza nje. „Samo
polako, Nel, nemaš čega da se bojiš, zamalo pa smo stigli.”
Nevoljno, ispod nje, doktor i Teodora su ispružili ruke, kao da su spremni da je uhvate ako padne, a
jednom kad je Elenor posrnula i omašila stepenicu i ograda se zaljuljala kad se za nju uhvatila, Teodora je
glasno uzdahnula i potrčala da uhvati kraj stepeništa. „Sve je u redu, moja Neli”, stalno je ponavljala, „sve je u
redu, sve je u redu.”
„Samo još malo dalje”, reče doktor.
Mileći, Elenor je spuštala stopala jedno za drugim, korak po korak, i napokon, maltene pre nego što je bila
u stanju da poveruje, zakoračila je na kameni pod. Iza nje se stepenište zaljuljalo i zvonko odjeknulo kada je
Luk preskočio zadnjih nekoliko stepenica i otišao pravo da se sruči uz naslon stolice, pognute glave i još uvek
drhteći. Elenor se okrenula i podigla pogled ka beskrajno visokoj maloj tački gde je maločas stajala, na
gvozdenom stepeništu, izuvijanom i iskrivljenom, koje se sad ljuljalo naspram zida kule, i rekla tihim glasom:
„Otrčala sam gore. Otrčala sam čitavim stepeništem“.
Gospođa Montagju je s jasnom namerom krenula napred od vrata gde su ona i Artur bili zaklonjeni od
mogućeg rušenja stepeništa. „Da li se neko slaže sa mnom”, upitala je sa velikom nežnošću, „u mišljenju da
nam je ova mlada dama priredila sasvim dovoljno muke i nevolje noćas? Što se mene tiče, ja bih volela da se
vratim u krevet, a isto to bi i Artur.”
„Kuća na brdu...” započe doktor.
„Ove glupave detinjarije su gotovo sasvim sigurno uništile ma kakvu šansu da noćas bude nekih
manifestacija, to vam mogu reći. Ja svakako ne očekujem da ću videti ma kog od naših prijatelja s druge
strane nakon ovog besmislenog performansa, pa stoga, ako biste me izvinili - i ako ste sigurni da ste završili sa
vašim poziranjem i predstavama i buđenjem zauzetih ljudi - ja bih vam poželela laku noć. Arture.” Gospođa
Montagju je odjurila, goropadna kao zmaj, drhteći od besa.
„Luk je bio uplašen”, reče Elenor, gledajući doktora i Teodoru.
„Luk je zaista bio uplašen”, složio se on iza nje. „Luk je bio toliko uplašen da umalo nije mogao sam da
siđe odozgo. Nel, kakav si ti samo imbecil.”
„Bio bih sklon da se složim sa Lukom.” Doktor je bio nezadovoljan a Elenor je skrenula pogled, pogledala
u Teodoru a Teodora je rekla: „Pretpostavljam da si to morala da uradiš, Nel?”
„Ја sam dobro”, reče Elenor, i više nije mogla da sretne ničiji pogled. Posmatrala je, iznenađena, svoja
bosa stopala, shvativši iznenada da su je ona nosila, ništa ne osećajući, niz gvozdene stepenice. Razmišljala je
posmatrajući svoja stopala, a onda je podigla glavu. „Sišla sam do biblioteke da uzmem knjigu“, rekla je.

Bilo je ponižavajuće, katastrofalno. Ništa ne beše rečeno za doručkom, i Elenor je poslužena kafom i
jajima i kiflicama kao i svi drugi. Bilo joj je dopušteno da polagano ispija svoju kafu zajedno sa ostalima, da
posmatra sunčevo svetlo napolju, da komentariše kako ih lep dan čeka; na nekoliko minuta je mogla biti
uverena kako se ništa nije ni desilo. Luk joj je dodao marmeladu, Teodora joj se nasmešila preko Arturove
glave, doktor joj je poželeo dobro jutro. Onda, nakon doručka, pošto je gospođa Dadli ušla u deset, otišli su bez
komentara do male sobe za primanje, jedno za drugim bez glasa, i doktor je zauzeo svoje mesto ispred kamina.
Teodora je nosila Elenorin crveni džemper.
„Luk će da doveze tvoj auto ispred kuće”, doktor je rekao nežno. Uprkos tome šta je govorio, oči su mu bile
prijateljske i pune razumevanja.

68
 „Teodora će otići na sprat da ti spakuje stvari.”
Elenor se zakikota. „Ne može. Neće imati u šta da se odene.”
„Nel...” započe Teodora, pa zastade i baci pogled na gospođu Montagju, koja sleže ramenima i reče:
„Ispitala sam tu sobu. Prirodno. Ne mogu da pojmim zašto niko od vas to nije učinio.”
„Ја sam nameravao”, reče doktor pravdajući se. „Аli mislio sam...”
„Uvek ti misliš, Džone, i u tome je tvoj problem. Prirodno istražila sam tu sobu i to smesta.”
„Teodorinu sobu?”, upita Luk. „Ne bih voleo da tamo ponovo idem.”
Gospođa Montagju je zvučala iznenađeno. „Ne mogu da pojmim zašto ne”, rekla je. „Nema u njoj ništa loše.”
„Išla sam i pogledala svoju odeću”, reče Teodora doktoru. „Sasvim je u redu.”
„U sobi, prirodno, valja obrisati prašinu, ali to se i može očekivati kad je soba zaključana i gospođa Dadli
ne može...”
Doktorov glas je nadjačao ženin. „... ne mogu da ti kažem koliko mi je žao”, kazao je. „Ako ikada nekako
budem mogao da ti...”
Elenor se nasmeja. „Ali ja ne mogu da odem”, rekla je, pitajući se gde da pronađe reči kojima bi to objasnila.
„Bila si ovde sasvim dovoljno dugo”, reče doktor.
Teodora je zurila u nju. „Nije mi potrebna tvoja odeća”, rekla je strpljivo. „Zar nisi upravo čula gospođu
Montagju? Ne treba mi tvoja odeća, a sve i da mi treba, sad je ne bih nosila; Nel, moraš da odeš odavde.”
„Ali ja ne mogu da odem”, reče Elenor, smejući se i dalje jer je bilo tako savršeno nemoguće objasniti.
„Gospo”, reče Luk smrknuto, „više niste dobrodošli kao moj gost.”
„Možda je bolje da je Artur odveze do grada. Artur će se postarati da tamo stigne bezbedno.”
„Gde da stignem?” Elenor je zanjihala glavom ka njima osećajući svoju divnu kosu oko lica. „Gde da
stignem?”, upitala je veselo.
„Kako”, reče doktor, „Kući, naravno”, a Teodora reče: „Nel, u tvoje mestašce, tvoj stan, gde su sve tvoje
stvari”, a Elenor se nasmeja.
„Nemam ja nikakav stan”, reče ona Teodori. „То sam izmislila. Spavam u malom krevetu kod moje sestre,
u dečjoj sobi. Nemam ja nikakav dom, uopšte nikakvo mesto nemam. A sestri ne mogu da se vraćam jer sam
ukrala njen auto.” Nasmejala se, slušajući svoje reči, tako nedostatne i tako neiskazivo tužne. „Nemam ja
nikakav dom”, rekla je ponovo, i osmotrila ih s nadom. „Nemam doma. Sve na svetu što posedujem je u
kartonskoj kutiji, pozadi u mom autu. To je sve što imam, nešto knjiga i stvari koje sam imala još kao
devojčica, i sat koji mi je majka dala. Tako da, vidite, ne postoji mesto na koje biste mogli da me pošaljete.”
Mogla bih, naravno, da idem dalje i sve dalje napred, htela je da im kaže, videvši njihova uplašena lica sa
širom otvorenim očima. Mogla bih da idem dalje i sve dalje, a da odeću ostavim Teodori; mogla bih da lutam,
kao beskućnik, bez cilja, i uvek bih se vratila ovde. Bilo bi jednostavnije da me puste da ostanem, razumnije,
htela je da im kaže, srećnije.
„Hoću da ostanem ovde”, rekla im je.
„Već sam razgovarala sa sestrom”, reče gospođa Montagju značajno. „Moram reći, prvo me je pitala za
auto. Vulgarna osoba; kazala sam joj da ne treba da se brine. Veoma si pogrešio, Džone, što si joj dopustio da
ukrade sestrin auto i da dođe ovde.”
„Draga moja”, poče doktor Montagju, pa stade, bespomoćno šireći ruke.
„U svakom slučaju, očekuju je. Sestra je na mene bila veoma srdita jer planirali su da danas krenu na
letovanje, mada zašto bi na mene bila srdita...” Gospođa Montagju se namršti na Elenor. „Zaista mislim da bi
neko trebalo da je bezbedno isporuči u njihove ruke”, rekla je.
Doktor je zavrteo glavom. „То bi bila greška”, kazao je polagano. „Bila bi greška da pošaljemo nekoga od
nas sa njom. Mora joj biti dopušteno da zaboravi sve u vezi sa ovom kućom što je pre to moguće; ne možemo
produžavati tu povezanost. Jednom kad ode odavde opet će biti ona stara, svoja; umeš li da nađeš put do
kuće?”, upitao je Elenor, a Elenor se nasmeja.
„Idem da obavim to pakovanje”, reče Teodora. „Luk, proveri njen auto i dovezi ga ispred; ona ima samo
jednu putnu torbu.”
„Živa zazidana.” Elenor poče opet da se smeje njihovim kamenim licima. „Živa zazidana”, reče. „Hoću da
ostanem ovde.”

Načinili su neprobojan zid niz stepenice Kuće na brdu, braneći pristup vratima. Iza njihovih glava mogla
je da vidi kako je prozori gledaju odozgo, a s jedne strane kula je poverljivo iščekivala. Mogla je da zaplače kad
bi uspela da smisli kakav način da im saopšti zbog čega; umesto toga, nasmejala se slomljeno ka kući,
gledajući svoj sopstveni prozor, i zabavljeno, sigurno lice kuće kako je tiho posmatra. Kuća sad čeka, pomisli
ona, i to baš nju očekuje; niko drugi ne može je zadovoljiti. „Kuća želi da ja ostanem”, rekla je doktoru, a on se
zapiljio u nju. Stajao je veoma ukočen i sa velikim dostojanstvom, kao da je očekivao da će ona odabrati njega
a ne kuću, kao da je, time što ju je doveo ovamo, mislio da će obrnuvši svoja uputstva u suprotnom smeru
moći da je pošalje nazad. Leđa su mu bila sasvim okrenuta kući a ona, gledajući ga sasvim iskreno, reče: „Žao
mi je. Užasno mi je žao, zaista.”
„Otići ćeš do Hilsdejla”, kazao je ravno; možda se bojao da će reći previše, možda je mislio da bi ljubazna
reč, ili naklonost ka njoj, mogla da mu se odbije i da nju vrati nazad. Sunce je sijalo na brda i na kuću i na
baštu i na travnjak i na drveće i na potok; Elenor duboko udahnu i okrenu se, gledajući sve to. „U Hilsdejlu
skreni na Put broj pet koji ide na istok; u Eštonu ćeš naići na Put trideset i devet, i on će te odvesti kući. Radi

69
tvoje sopstvene bezbednosti”, dodao je s nekom vrstom užurbanosti, „radi tvoje bezbednosti, draga moja;
veruj mi, da sam ovo mogao da predvidim...”
„Stvarno mi je užasno žao”, rekla je.
„Ne smemo da rizikujemo, znaš, nikakav rizik. Tek počinjem da uviđam koliko jeziv rizik sam od svih vas
tražio. Sad...” Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Upamtila si?”, upitao je. „Do Hilsdejla, pa na Put broj pet...”
„Gledajte.” Elenor je poćutala čitav minut, želeći da im kaže svima kako tačno stvari stoje, „nije me bilo
strah”, rekla je napokon. „Stvarno me nije bilo strah. Sad mi je dobro. Bila sam... srećna.” Gledala je otvoreno
ka doktoru. „Srećna”, reče. „Ne znam šta da kažem”, rekla je, ponovo uplašena da će zaplakati. „Ne želim da
idem odavde.”
„Možda će biti druge prilike”, reče doktor strogo. „Možeš li da shvatiš da ne smemo toliko da rizikujemo?”
Elenor posustade. „Neko se moli za mene”, rekla je luckasto. „Jedna gospa koju sam srela pre dugo vremena.”
Doktorov glas je bio nežan, ali stopalom je nestrpljivo tapkao. „Zaboravićeš sve ovo sasvim ubrzo”, rekao
je. „Moraš zaboraviti sve u vezi sa Kućom na brdu. Veoma sam pogrešio što sam te doveo ovde”, rekao je.
„Koliko dugo smo bili tu?” Elenor iznenada upita.
„Malo više od jedne nedelje. Zašto?”
„Ovo je bio jedini put da mi se nešto u životu desilo. Svidelo mi se.”
„Upravo zato”, reče doktor, „sad odlaziš tako u žurbi.”
Elenor zatvori oči i uzdahnu, osećajući i slušajući i mirišući kuću; rascvetali žbun iza kuhinje otežao je od
mirisa a voda u potoku tekla je svetlucavo preko kamenja. Daleko, gore, možda u dečjoj sobi, začeo se mali
kovitlac vetrića koji je krenuo da mete pod, noseći prašinu. U biblioteci se gvozdeno stepenište zanjihalo a
svetlo je treperilo u mermernim očima Hjua Krejna; Teodorina žuta košulja visila je čista i neokaljana,
gospođa Dadli je postavljala ručak za pet osoba. Kuća na brdu je posmatrala, arogantna i strpljiva. „Neću
otići”, reče Elenor visokim prozorima.
„Otići ćeš”, reče doktor, napokon pokazujući nestrpljenje. „Upravo sad.”
Elenor se zasmeja i okrenu, ispruživši ruku. „Luk”, rekla je, i on joj priđe, bez reči. „Hvala ti što si me
spustio prošle noći”, reče. „То mi je bila greška. Znam to sad, a ti si bio veoma hrabar.”
„Zaista jesam”, reče Luk. „Taj čin hrabrosti daleko prevazilazi bilo koji drugi u mom životu. I drago mi je
što vidim da odlaziš, Nel, jer sigurno to nikad ne bih ponovo uradio.”
„Ра, izgleda mi”, reče gospođa Montagju, „ako već ideš, idi već jednom. Neću da započinjem svađu na
oproštaju, iako lično smatram da svi vi imate jako preterano viđenje ovog mesta, ali mislim da svi imamo
pametnija posla nego da ovde stojimo i raspravljamo se kad znamo da ti moraš da ideš. Trebaće ti neko vreme
dok ne stigneš do grada, kako već stvari stoje, a sestra te čeka kako bi mogla da pođe na letovanje.”
Artur klimnu glavom. „Plačevni oproštaji”, reče. „Lično, nisam im ljubitelj.”
Daleko, u maloj sobi za primanje, pepeo je lagano pao u kaminu. „Džone”, reče gospođa Montagju,
„možda je bolje ako bi je Artur...”
„Ne”, reče doktor čvrsto. „Elenor mora da se vrati isto kako je došla.”
„А kome da se zahvalim na divno provedenom vremenu?”, upita Elenor.
Doktor je uhvati za ruku i, sa Lukom kraj nje, odvede je do auta i otvori joj vrata. Kartonska kutija je i
dalje bila na zadnjem sedištu, putna torba na podu, njen kaput i torbica na sedištu; Luk je ostavio motor
upaljen. „Doktore”, reče Elenor, stežući ga. „Doktore.”
„Žao mi je”, reče on. „Zbogom.”
„Pažljivo vozi”, reče Luk učtivo.
„Ne možete me tek tako naterati da odem”, reče ona mahnito. „Vi ste me ovde doveli.”
„I ja te i vraćam nazad”, reče doktor. „Nećemo te zaboraviti, Elenor. Ali u ovom trenutku jedino što je za
tebe važno jeste da zaboraviš Kuću na brdu i sve nas. Zbogom.”
„Zbogom”, reče gospođa Montagju čvrsto sa stepenica, a Artur reče: „Zbogom, i lepo putuj.”
Onda Elenor, sa šakom na vratima auta, zastade i okrenu se. „Тео?”, reče upitno, a Teodora dotrča niz
stepenice ka njoj.
„Mislila sam da se nećeš oprostiti sa mnom”, reče ona. „Oh, Neli, moja Neli - budi srećna; molim te budi
srećna. Nemoj sasvim da zaboraviš na mene; jednog dana će stvari opet biti kako treba, i ti ćeš mi pisati pisma
a ja ću ti odgovarati i posećivaćemo se i zabavljaćemo se prisećajući se ludih stvari koje smo radile i videle i
čule u Kući na brdu - Oh, Neli! Mislila sam da se nećeš oprostiti sa mnom.”
„Zbogom”, reče joj Elenor.
„Neli”, reče Teodora bojažljivo, i ispruži ruku ka Elenorinom obrazu. „Čuj, možda jednog dana možemo da
se ponovo sretnemo ovde? I da odemo na piknik kraj potoka? Nikako ne odosmo taj piknik”, reče ona doktoru,
a on odmahnu glavom gledajući Elenor.
„Zbogom“, reče Elenor gospođi Montagju, „zbogom Arture. Zbogom, doktore. Nadam se da će vam knjiga
biti veoma uspešna. Luk”, reče ona. „Zbogom. I zbogom.”
„Nel”, reče Teodora, „molim te budi oprezna.”
„Zbogom”, reče Elenor, i skliznu u auto; činio joj se nepoznat i neudoban; suviše sam se privikla na luksuz
u Kući na brdu, pomisli, i podseti se da im mahne kroz prozor auta. „Zbogom”, viknula je, pitajući se da li je
ikada postojala neka druga reč koju bi mogla reći. „Zbogom, zbogom.” Trapavo, drhtavih ruku, oslobodila je
kočnicu i pustila da se auto lagano pokrene.
Oni joj revnosno odmahnuše, nepomično stojeći i posmatrajući je. Otpratiće me pogledima niz prilaz kući
sve dok im budem vidljiva, pomisli ona; naprosto je učtivo da me odgledaju dok ne iščeznem s vidika, i tako,
eto me, idem. Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika. Ali ja neću da idem, pomisli ona, i glasno se

70
nasmeja sebi - Kuća na brdu nije tako laka kao neke druge; samo zato što su mi rekli da idem ne mogu me
naterati da odem, ne ako Kuća na brdu želi da ja ostanem. „Odlazi, Elenor”, zapevala je glasno, „odlazi, Elenor,
ne želimo te više ovde, ne u našoj Kući na brdu, odlazi, Elenor, ne možeš ovde da ostaneš; ali, ja mogu”,
zapevala je, „ali ja mogu; nisu oni ti koji ovde donose pravila. Ne mogu da me oteraju ili da me ostave napolju
ili da mi se smeju ili da se kriju od mene; ja neću da idem i Kuća na brdu pripada meni.”
Sa onim što je opazila kao trenutnu pamet ona je nalegla snažno stopalom na gas; ne mogu da trče
dovoljno brzo kako bi me ovog puta sustigli, pomislila je, ali do sad mora da su već počeli da shvataju; pitam
se ko će prvi primetiti? Luk, skoro sigurno. Mogu sad da ih čujem kako dozivaju, i malena stopala koja trčkaju
po Kući na brdu i nežni zvuk brda koja naležu još bliže. Zaista to radim, pomislila je, okrećući volan kako bi
skrenula auto pravo u veliko drvo na okuci prilaznog puta, zaista to radim, radim ovo sasvim sama, sada,
napokon; ovo sam ja, ovo stvarno stvarno stvarno radim sasvim sama.
U neprekidnoj, mrvećoj sekundi pre nego što se auto sjurio u drvo pomislila je jasno, zašto ovo radim?
Zašto radim ovo? Zašto me ne zaustave?

Gospođi Sanderson je beskrajno laknulo kad je čula da su doktor Montagju i njegova skupina napustili
Kuću na brdu; ona bi ih najurila, kazala je porodičnom advokatu, da je samo doktor Montagju pokazao i
najmanji znak želje da tamo ostanu. Teodorina prijateljica, omekšana i sva pokajnička, bila je presrećna da
Teodoru vidi ponovo; Luk je otputovao u Pariz, gde se njegova tetka žarko nadala da će ostati na neko vreme.
Doktor Montagju se povukao iz aktivnih učenjačkih aktivnosti nakon ledenog, skoro prezrivog prijema na koji
je naišao njegov preliminarni članak u kojem je analizirao psihičke fenomene u Kući na brdu. Kuća na brdu,
bez razuma, stajala je naspram tih brda, držeći tminu u sebi; stajala je tako osamdeset godina i mogla bi da
stoji još osamdeset. Unutra, zidovi su se uzdizali pravo, cigle se glatko susretale, podovi su bili čvrsti, a vrata
razumno zatvorena; tišina je postojano ležala naspram drveta i kamena Kuće na brdu, i šta god da je hodalo
tamo, hodalo je samo.

Širli Džekson: Ima li duha u ukletoj kući?

„Oduvek sam volela da koristim strah, da ga uzmem i shvatim i
nateram ga da deluje i da učvrsti situaciju u kojoj sam uplašena i da je
uzme celu i da dejstvuje odatle... Ja uživam u onome čega se plašim.”

Širli Džekson, iz neposlatog pisma Hauardu Nemerovu.

Horor književnost je začeta u gotskoj kućerini Horasa Volpola, u letnjikovcu Stroberi Hil (Strawberry
Hill); rođena je i razvila se u senci njegovog zlokobnog Otrantskog zamka (The Castle of Otranto, 1764) i niza
srodnih arhitektonskih varijacija koje su Volpolovi naslednici pretvorili u metonim čitavog žanra, do te mere
da su pojedinci površno verovali da zemlja koja nema zamkove ne može imati ni književnost strave. Takve je
brzo demantovao utemeljitelj horora u savremenom smislu, Edgar Alan Po, koji je podjednako ubedljivo
koristio i zamkove (npr. „Maska crvene smrti” i „Bunar i klatno”) i nešto savremenije, ali opet zloslutne
kućerine - poput antologijske Kuće Ašerovih (sa prozorima nalik očima...).
71
 A u temelju Kuće Ašerovih je i temelj modernog horora. Veliki je prevrat načinio Po kada je od pukog
slikovitog dekora, od kitnjaste pozadine za blago morbidne ljubiće načinio srž i središte horora u savremenom
smislu, preobrazivši te klimave kulise u nešto ukorenjeno, opipljivo, blisko, najintimnije: dom. I još intimnije
od toga: lobanju, i svest u njoj. Kuća Ašerovih označava zgradu, ali istovremeno znači i porodicu. Ona nije
samo slikovita hrpa mrtvog kamena i maltera već živ, osećajan entitet: ona je lik, ravnopravan sa drugima i
komplementaran sa umom, dušom i bićem nominalnog vlasnika, Roderika Ašera. Ta kuća odražava
neskladno, rascepljeno, podeljeno biće svog vlasnika, pukotina na njoj znači mnogo više od arhitektonskog
detalja. Na genijalan način, mnogo ispred svog vremena - simbolistički pre simbolizma i modernistički mnogo
pre modernizma - Po je u Kuću Ašerovih uveo aberantnu psihologiju... i zacementirao ideju da je Zla zgrada
objektivni korelat za ono što čovek nosi u svom srcu (koje je „kô obešena lauta; čim ga dotakneš, ono
odjekuje”, kako nas moto te priče podseća). Svojim pričama ubedljivo je pokazao da prava strava ne leži u
tome šta će izleteti iz ovog ili onog tajnog prolaza, iza zavese ili ugla hodnika, već u onome što će iskočiti iz
mračnih budžaka čovekovog bića... Kompletnog bića, a ne samo uma.
U svojoj prozi, nastaloj više od jednog veka nakon Poa, Širli Džekson nastavlja njegovim putem, sa
izgradnjom osobenog psihologizovanog modernog gotika, s tim što u tu konstrukciju ugrađuje i iskustva
poznijih uticaja kao što su, recimo, priča feminističkog gotika „Žuti tapet” Šarlot Perkins Gilman i novela
Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja”. Oba ta dela govore o psihički nestabilnim mladim ženama koje se nađu
zatočene u kućama u kojima se prividno natprirodni fenomeni prepliću sa njihovim psihološkim i emotivnim
problemima u toj meri da je nemoguće razlučiti da li je tu nečeg onostranog uopšte bilo. Svojim kratkim
pričama i romanima Džeksonova je „stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i
ukleti um sinonimi”.18
Potonje je, naravno, modernizacija koncepta koji je E. A. Po uveo sa „Padom kuće Ašer”, ali snaga i
uverljivost sa kojima je to učinila u potpunosti su njeni, unikatno prepoznatljivi. „Književni učinak koji
nazivamo hororom”, kaže se u predgovoru Pingvinovog izdanja Uklete Kuće na brdu, „počiva na rastakanju
granica, između živih i mrtvih, naravno, ali isto tako, na najgrubljem nivou, i između spoljašnjosti tela i svega
onoga što treba da ostane unutra. U psihološkoj priči o duhovima rastakajuća granica je ona između uma i
spoljašnjeg sveta.”19 I drugi su, poput spisateljice Džojs Kerol Outs, isticali njenu psihologizaciju priče o
duhovima: „Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima, koja je, kao i sve dobre
priče o duhovima, anatomija svojih likova. ‘Ukletost’ kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u
samoj kući - postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.”20
Ova autorka je i u svojim drugim pričama i romanima često posezala za gotikom, ali smeštenim u
savremeno okruženje: umesto u tamnicama, njene junakinje zatočene su u životima bez ljubavi, a „topli”
porodični dom neosetno postaje sumorna „ukleta kuća”, istovremeno željeni azil i mrska tamnica. Pritom ni
one sáme nisu vrle i nevine svetice kao u doba En Redklif, već su izmučene unutrašnjim psihoseksualnim
mrakovima. Njen je horor prožet ironijom, pa i cinizmom koji joj dela neretko dovodi u rang crne komedije u
stilu Embrouza Birsa ili Džona Kenedija Tula. Širli Džekson nije krila da natprirodno koristi kao metaforu za
međuljudske odnose, ili za one između pojedinca i društva:

Već dugo godina zaokupljena sam interesovanjem za magiju i natprirodno.

Mislim da je to zbog toga što tamo pronalazim tako prikladan i sažet iskaz o
mogućnosti čovekovog prilagođavanja onome što mi izgleda kao, u najboljem slučaju,
nehumani svet. (...) Sve o čemu pišem sadrži osećaj koji me prožima, o ljudskom i ne
sasvim racionalnom poretku koji se neadekvatno bori da pod kontrolom drži silu
velikog uništenja, koja je možda đavo, a možda je intelektualno prosvetljenje.21

Interesovanje ove autorke za natprirodno i okultno evidentan je i nesporan činilac njene poetike, iako se
mnogi kritičari pred njim osećaju nelagodno i pokušavaju na razne načine da ga umanje ili pretvore u nešto
drugo. Najbolje je, stoga, usmeriti pažnju na njen jedini roman u kojem su natprirodni fenomeni servirani kao
glavno jelo, a ne kao prilog ili začin (što je slučaj u njenim drugim romanima). Zakoračimo, dakle, u Ukletu
Kuću na brdu.

Zidanje Kuće

O nastanku ovog romana Širli Džekson je pisala u svom eseju „Iskustvo i fikcija” u kojem se bavi upravo
odnosom između stvarnog i izmišljenog, između života i proze:

18 Stefan Dziemianowicz, “Contemporary Horror Fiction, 1950- 1998”, u: Neil Barron (ed.), Fantasy and
Horror, ibid., str. 204.
19 Laura Miller, “Introduction”, u: Shirley Jackson, The Haunting of Hill House, Penguin, London, 2006.

<http://lauramiller.typepad.com/lauramiller/shirley-jacksons-the-haunting-of-hill-house-an-introduction.html>.
20 Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America,

<https://www.loa.org/news-and-views/508-editor-joyce-carol-oates-on-the-enduring-spell-of-shirley-jackson>.
21 Navedeno prema: Judy Oppenheimer, Private Demons: The Life of Shirley Jackson, Putnams, New York,

1988, str. 125.

72
 Nedavno sam završila roman o ukletoj kući. Radila sam na romanu o ukletoj kući
zbog toga što sam, sasvim slučajno, pročitala knjigu o grupi ljudi, istraživača psihe iz
devetnaestog veka, koji su iznajmili ukletu kuću i beležili svoje utiske o stvarima koje
su videli i čuli kako bi doprineli naučnom članku za Društvo za psihička
istraživanja.22 Mislili su da su strašno naučni i da će dokazati ko zna kakve stvari, a
opet priča koja mi se stalno pomaljala iza njihovih suvoparnih izveštaja uopšte nije
bila priča o ukletoj kući, već priča o nekolicini iskrenih, verujem zastranelih, svakako
posvećenih ljudi sa različitim motivacijama i zaleđinama. To mi je bilo toliko
uzbudljivo da sam poželela više od ičega da sagradim svoju sopstvenu ukletu kuću i
da u nju smestim neke svoje ljude, i da vidim šta mogu učiniti da se desi. 23

Na tome nije stala; nakon inicijalne odluke da detaljno obradi baš tu tematiku, u Njujorku joj je pažnju
privukla jeziva kućerina koju je opazila vozeći se gradom; ona joj nije davala mira, uznemirila ju je toliko da
joj je došla i u košmare, pa je na kraju Džeksonova zamolila prijatelja da istraži čija je to i kakva kuća.
Ispostavilo se da je ono što je videla iz voza zapravo jedini preostali deo fasade, većim delom izgorele zgrade
nekoliko meseci ranije, u požaru koji je usmrtio devet ljudi, i za koju se smatralo da je ukleta. Počela je, zatim,
da u štampi i knjigama prikuplja fotografije kuća koje su joj se po izgledu činile pogodne za vrstu zapleta
kakav je imala na umu, sa kulama, i zvonicima i gargojlama i kornišama i raznim drugim gotskim i
viktorijanskim ukrasima i dodacima, sve dok nije naišla na sliku građevine koja joj se učinila kao stvorena za
roman. Jedini podatak koji je imala bio je taj da se kuća nalazi u Kaliforniji. Pošto joj je majka ceo život
provela tamo, poslala joj je fotografiju i pitala da li slučajno ima ideju kako i gde da sazna nešto više.
„Odgovorila mi je sa dozom iznenađenja. Da, znala je za tu kuću, iako je mislila da više nema njenih
fotografija. Moj deda ju je sagradio. Stajala je prazna i napuštena nekoliko godina pre nego što ju je zahvatio
plamen i opšte mišljenje je bilo da su se ljudi iz tog gradića jedne noći okupili i spalili je.”24
Vidovitost, intuicija, sinhronicitet ili nešto još čudnije, tek - sve je ukazivalo na to da je naišla na temu
koju prosto mora da obradi. Indikativan je, međutim, način na koji je to uradila, a pre svega to kako je u ovom
romanu ujedinila stvarnost i fikciju, život i umetnost.
Pre svega, interesovanje za spiritizam, gatanje i čitanje iz listića čaja (varijacija na gledanje u šolju kafe)
pobudila joj je majka, koja se time intenzivno, amaterski bavila. Upravo ona joj je, još kao devojčici, pokazala
principe delovanja Uija table i planšete.
Zatim, vredi istaći da je roman iniciran dokumentarnom građom i istinitim pričama: svedočanstvima
običnih ljudi, ali i istraživača i naučnika, o iskustvima u stvarnim kućama koje navodno pohode duhovi. I ne
samo iniciran: u romanu se direktno aludira na neke od najpoznatijih slučajeva ukletih kuća kao što su
parohijski dom Borli i Balekin kuća u Škotskoj. Povrh svega - svi fenomeni koji se dešavaju u romanu preuzeti
su iz izveštaja o Borliju: lupanje o vrata, fantomski pas, hladna tačka itd., pa čak i fenomeni koji se ne
događaju ali se o njima govori, kao što je pojava sablasne opatice. Dakle, Džeksonova se i te kako oslanjala na
dokumentarnu građu i trudila se da joj fenomeni budu ukorenjeni u iskustvu dotadašnjih istraživača psihe.
Pored toga, roman je nesumnjivo obeležen tradicijom gotske književnosti, i to na svim nivoima, kako u
pogledu forme tako i na planu sadržine. Uzevši kao centralni jedan od temeljnih gotskih motiva - „zlo mesto”
(ovde: kuća) - roman odlikuje jedinstvo mesta budući da je, nakon uvodnog poglavlja, čitav smešten u
naslovnu kuću i njenu neposrednu okolinu, što doprinosi osećaju klaustrofobije, paranoje i bezizlaznosti, te
opresivnosti mesta koje postaje delatni akter zbivanja.
Pored toga, ekonomičnost i svrhovitost izlaganja takođe su na tragu principa koje je uspostavio Edgar
Alan Po, a Džeksonova ih je svuda u svojoj prozi, pa tako i u ovom romanu, dosledno primenjivala i razvijala,
tvrdeći: „Smatram da se ne može previše snažno naglasiti da se pri pisanju bilo kakve vrste proze ne sme
dopustiti da bilo koja scena ili junak odlutaju sami od sebe; mora postojati određeno napredovanje priče u
svakoj rečenici, a čak i najuzgredniji sporedni lik mora da nekako doprinosi priči; to moraju biti likovi
karakteristični baš za tu priču i nijednu drugu.”25 Svedočanstvo te jezgrovitosti jeste i obim romana, koji ne
prelazi dvesta strana, što je nezanemarljiv detalj, naročito u svetlu navodnih naslednika i nastavljača tradicije
ovog romana, inspirisanih njime u toj meri da su njihova dela i po nekoliko puta duža (odnosno obimnija, a
najčešće i praznija) od svog nominalnog uzora.
Najzad, autorka svoju Kuću na brdu nastanjuje likovima preuzetim iz tradicije gotskog i horor romana:
osetljivo-neurotična devica Elenor, učenjak-istraživač doktor Montagju, lakomisleni ali i odvažni mladić Luk,
slobodoumna devojka Teodora, zlokobna mrzovoljna služavka gospođa Dadli i lakoverni medijum, gospođa
Montagju. Prvo dvoje naročito zaslužuje isticanje.
Elenor Vans, tridesetdvogodišnja usedelica, nesrećnog (ne)života, mladosti potrošene uz bolesnu,

22 Englesko Društvo za psihička istraživanja (Society for Psychical Research) osnovano je 1882. godine. U
njemu su istaknuti britanski naučnici pokušavali da ispitaju pojedince sa navodnim moćima telepatije,
telekineze, levitacije i komunikacije sa dušama mrtvih, a bavili su se i istraživanjem ukletih kuća. Američki
ogranak udruženja osnovan je 1885. godine pod nazivom Američko društvo za psihička istraživanja
(American Society for Psychical Research), a 1906. postao je nezavisan od engleskog.
23 Shirley Jackson, “Experience and Fiction”, u: Come Along With Me, Penguin, London, 1995.
24 Ibid.
25 Ibid.

73
mrzovoljnu majku, nevoljena, nikad sazrela, nikad samostalna, sklona maštarenju, suštinski infantilna, na
prvi pogled tipična je gotska heroina - ali je, takođe, i tipična junakinja proze Širli Džekson, od sorte koju S. T.
Džoši cinično opisuje kao „usamljenu, slabovoljnu, osetljivu, previše maštovitu i možda psihotičnu mladu
ženu koja obično svoje jadno i besmisleno postojanje okonča u ludilu ili samoubistvu”.26 Razlika u odnosu na
tradiciju je samo u sledećem: dok neurotične gotske djeve obično dočekaju srećan kraj u zagrljaju odvažnog
mladića ili aristokrate koji ih iz mračnog prašnjavog zamka odvede pravo u bogatašku osunčanu kuću,
junakinje proze Širli Džekson suočavaju se sa problemima na koje brak nije pravi odgovor, kao što to zapaža
Kerol Klivlend: „U Ukletoj Kući na brdu, Ptičjem gnezdu i Dželatu Džeksonova čitaocu pruža portrete tri
mlade žene različitih stupnjeva mentalnog i emocionalnog nereda koji su izazvale ili pogoršale njihove
porodice. Elenor Vans, Natali Vajt i Elizabet Ričmond ulaze u istu ključnu fazu svog razvoja - treba da načine
poslednji korak u svet odraslih, i to kao nezavisne osobe. Sve tri ozbiljno se raspadnu kada se nađu suočene sa
tim zadatkom”.27
Doktor Montagju, pak, pripada ustaljenoj tradiciji psihičkih detektiva kakve su prvi primenili Fic Džejms
O’Brajen i Balver Liton (Fitz James O’Brien, Robert Bulwer-Lytton), a proslavio Šeridan le Fanu (Sheridan Le
Fanu) sa svojim doktorom Heselijusom 28, što su dalje razvili drugi pisci strave, kao što su Vilijam Houp
Hodžson, Brem Stoker, Aldžernon Blekvud, Robert E. Hauard (William Hope Hodgson, Bram Stoker,
Algernon Blackwood, Robert E. Howard) i drugi. Najpoznatije oličenje te vrste junaka jeste Abraham van
Helsing iz Stokerovog Drakule: obično se radi o marginalnoj i kontroverznoj osobi upitnog,
neinstitucionalizovanog autoriteta koja u sebi spaja odlike naučnika, istraživača, detektiva, ekscentrika i
maga. U ovom slučaju, doktor Montagju je prikazan kao profesor antropologije koji se zanima za
kontroverzno polje spiritizma i ukletih kuća i nada se da će svojim otkrićima u Kući na brdu uspeti da se
proslavi u akademskoj zajednici.
To su, dakle, činioci ovog romana, njegova građa; ali kako je Kuća na brdu zapravo sagrađena, i s kojom
svrhom i namenom, to tek valja utvrditi.

Kuća: i Otac i Majka i Sestra

Od uspona gotskih studija, tj. od početka 1980-ih pa naovamo, dominantno tumačenje simbolike
centralnog gotskog motiva, zamka/porodične (uklete) kuće, jeste ono koje u toj zgradi, zajedno sa njenim
tamnicama, tajnim odajama, podrumima i tavanima, vidi oličenje patrijarhalnog poretka, pri čemu „Zakon
Oca” tiranski lebdi nad stanovnicima/zatočenicima te građevine. Apoteozu svođenja gotika na rat polova
predstavlja knjiga En Vilijams Umetnost tame, 29 u kojoj se tvrdi da je gotski mit, u odnosu na koji se
strukturira „drugost”, oličen u patrijarhalnoj porodici. Svaka kuća je, dakle - pre svega i iznad svega - Kuća
Oca, a klaustrofobija, paranoja, zatočeništvo i bežanje neizostavni su činioci drame pokušaja osamostaljenja i
traženja alternative u odnosu na patrijarhalni poredak oličen zamkom/kućom.
Već od samog rodonačelnika žanra, Otrantskog zamka, zamak je bio čvrsto povezan sa konotacijama
tiranije, zločinstva, opresije, pritiska. Taj potentni simbol, zavisno od škole misli i interpretacije, može
označavati: Zakon Oca (za feministe), Ego i Id (potonji, oličen katakombama - za psihoanalitički nastrojene
teoretičare), odnosno feudalni tiranski poredak (iz marksističkog ugla).

Najznačajnije, tu strukturu obeležava i opseda „istorija” događaja njenog

sopstvenog razvoja. Duhovi - bili oni stvarni ili umišljeni - izvedeni su iz prošlih
strasti, prošlih činova, prošlih zločina porodice poistovečene sa tom strukturom.
Psihički, kao i fizički prostor zamka nosi te belege. Otud u gotiku istaknutost familije
u porodičnoj istoriji kroz elemente dekora: portreti u galeriji, elizabetansko krilo koje
je podigao Treći Eri, paladinski dodatak koji je izgradio Osmi, i tako dalje. To da kuća
otelotvoruje porodičnu istoriju podseća nas da reč „kuća” ima dva značenja
relevantna za gotsku prozu - ona se odnosi istovremeno na sâmu zgradu kao i na
porodicu.30

Zamak, dakle, predstavlja arhetipski gotski prostor u kom se odvija za taj žanr karakteristična priča ili
„mit”, a koja ima veze sa susretom i sukobom sa Drugim. U tom zatvorenom, mračnom prostoru junak mora
da se suoči sa demonskim, monstruoznim, pretećim, i da na kraju razruši tu građevinu ili bar pobegne iz nje
na sunčevu svetlost koja simbolizuje istinu, pravednost, moralnost, humani poredak. Funkciju koju taj
prostor, kao osobeno „mesto straha“, u žanrovskom zapletu vrši, omogućavaju kvaliteti kao što su: izolovanost
(u odnosu na zajednicu), zatočenost (unutar zidova), glomaznost i klaustrofobičnost, opresivnost, lavirintska
organizacija prostora i obavezna tajna istorija (misterija) koja se vremenom razotkriva.
Koncepcija Kuće na brdu u romanu Širli Džekson oslonjena je na takvu vrstu zamisli: zgrada je određena

26 S. T. Joshi, The Modem Weird Tale, McFarland, Jefferson, 2001, str.

27 Carol Cleveland, “Shirley Jackson”, u: Jane S. Bakerman (ed.), And Then There 'Were Nine. More Women
of Mystery, Bowling Green State University Popular Press, Bowling Green, 1985, str. 202.
28 Videti: Šeridan le Fanu, Karmila i druge priče strave, Orfelin, Novi Sad, 2016.
29 Anne Williams, Art of Darkness: A Poetics of Gothic, The University of Chicago Press, Chicago and London, 1995.
30 Anne Williams, ibid., str. 45.

74
kao glomazni, opresivni lavirint u kojem se ljudi doslovno gube jer im se vrata sama od sebe zatvaraju a
hodnici i prolazi između soba tako su uređeni da je teško pronaći smislen obrazac. Osim toga, i sami uglovi i
proporcije pomereni su; podovi, zidovi i tavanice ne susreću se pod pravim uglovima nego su neosetno
„pogrešni”, što sve ostavlja podsvesni, sublimni utisak da nešto nije kako treba. Izolovanost kuće, daleko u
brdima, udaljene od zajednice (koja je, ionako, posmatra sa zazorom) dodatni je gotski element koji doprinosi
njenoj jezovitosti. Napokon, tu je i neizbežna „tajna i storija” vezana za nesreće, smrti, patnje i nedela ranijih,
kao i potonjih i nesuđenih stanara koji su, mahom, iz kuće bežali glavom bez obzira posle samo jedne ili
nekoliko noći.
Međutim, Širli Džekson ne bi bila jedan od najvećih američkih i svetskih pisaca sredine dvadesetog veka,
niti bi Ukleta Kuća na brdu bio jedan od najuspelijih horor romana ikada objavljenih da je sve ostalo samo na
recikliranju i variranju poznatih matrica.
Pre svega, lik Elenor jedan je od najsloženijih u svekolikoj književnosti strave, i nikako se ne može otpisati
kao tek još jedna neurotična žena previše žive mašte. Iako je roman pisan iz sveznajuće perspektive, zapravo je
naracija fokusirana tako da je Elenorin ugao gledanja privilegovan i praktično jedini dostupan; čak i onde gde
to nije decidirano podvučeno, zapravo sve što čujemo i vidimo u romanu činimo to kroz nju, obojeno njenom
vizurom, njenim emocijama, vrednostima i naravima. To je izvedeno sa suptilnošću koja mnogom čitaocu
može izmaći, ali razotkriva se prodornijem pogledu ako se obrati pažnja na one scene u kojima ona nije
učesnik već posmatrač, naročito pred kraj romana, kada se Elenor saživi sa kućom a izdvoji od ostalih ljudskih
aktera toliko da počne da ih posmatra iz prikrajka. To su jedine prilike kada čitalac može da, bar donekle
oslobođen njene vizure, osmotri ostale junake onakve kakvi jesu neobojeni njenim očima, pa tako čak i
gospođa Dadli, nezainteresovano-mehanički doživljena tokom čitavog romana, pred njegov kraj razotkrije
svoju ljudsku stranu, kada se u razgovoru sa gospođom Montagju (koji Elenor prisluškuje iza dovratka
kuhinje) stavi na stranu mladih koje gospođa Montagju iz puritansko-moralističkih razloga kritikuje.
Ono što Kuća na brdu znači za glavnu junakinju prevazilazi gotski kliše: jer, paradoksalno, kuća strave je
za nju poželjan i u izvesnom smislu prikladan dom. Naime, lokaciju koja se u gotskoj tradiciji tumači, kako je
pokazano, pre svega kao oličenje patrijarhata, Elenor doživljava u ženskim, materinskim tonovima.
„Мајčinski dom, domomajka, domoupraviteljka, domaćica...” kaže Luk (on koji, kako kaže, „nikad nije imao
majku”). On je taj koji, takođe, ukazuje na ambivalentnost kućevnog okruženja: „Ovo je sve tako materinski”,
reče Luk. „Sve je tako mekano. Sve debelo tapacirano. Velike stolice i sofe deluju kao da će da te zagrle, a onda
se ispostavi da su tvrde i negostoljubive jednom kad sedneš, i odbace te smesta...” Takva je Kuća na brdu:
istovremeno odbojna i zavodljiva, gostoljubiva i neprijatna, naizgled mekana a zapravo oštra. Za Elenor je to,
umesto Kuće Oca, pre svega, Kuća-Majka. Deni Kavalaro ukazuje na to da je važna „simbiotička priroda
odnosa koji lik razvija sa Kućom na brdu kao supstitutom majke ili supstitutom za matericu. U svom divljem
proganjanju Elenor, kuća ostvaruje sumornu repliku preminule roditeljke i njenog bezobzirno sebičnog
ponašanja”.31 Drugim rečima, utočište o kakvom Elenor sanjari (kao što se vidi tokom njenog putovanja ka
Kući, u prvom poglavlju) pretvara se u gotovo maćehinsko poprište i prijatnih i opresivnih dešavanja.
Proučavanje Uklete Kuće na brdu u svetlu feminističke psihoanalitičke teorije otkriva da „izvor kako
zadovoljstava tako i strave u tekstu počiva u dinamici odnosa majka-ćerka sa njemu pripadajućim motivima
psihičke anihilacije, reapsorpcije u majku, poremećene individuacije, disolucije individualnih ego granica,
straha od odvajanja i pokušaja reprodukcije simbiotičke veze kroz blisko žensko prijateljstvo”.32 Ta dimenzija
značenja neizbežna je bez obzira na teorijsku zaleđinu iz koje se romanu pristupa: psihološki profil Elenor
očigledno se nalazi u senci nerešenog, ambivalentnog odnosa ljubavi-mržnje sa majkom dok je ova bila živa,
koji se sada prenosi na „materinsku” kuću. Potraga za domom pretvara se u želju za povratak u matericu, a to
može značiti samo jedno: smrt.
Ipak, „feminizacija” kuće kroz naglasak na paralele sa Elenorinom majkom nikako ne znači da na
simboličkom planu Kuća na brdu radikalno odstupa od tradicije srodnih „zlih mesta” u gotskom hororu, jer
ona je istovremeno obojena i snažnim očinskim, patrijarhalnim tonovima - a pre svega kroz lik njenog
utemeljitelja, Hjua Krejna, čiji „duh” lebdi nad tom građevinom, emanacijom njegovog poremećenog uma:
„Hju Krejn mora da je mrzeo ostale ljude i njihove razumne, četvrtaste kuće jer ovu je kuću načinio kako bi
bila u skladu s njegovim umom. Uglovi koji vam izgledaju pravi na kakve ste navikli, i za koje imate sve
razloge da očekujete da su pravi, zapravo za koji stepen idu u ovom ili onom pravcu”.
Još i više od toga, zloćudno korozivni uticaj tog puritanskog pater familiasa ingeniozno je, metonimijski,
prikazan (u drugoj glavi šestog poglavlja) kroz opis knjige-spomenara koju je radi poduke ostavio svojoj ćerki
Sofiji. Iako se taj „spomenar” ne može po svojoj funkciji porediti sa takvim zloćudnim knjigama iz tradicije
horor proze kao što su Nekronomikon, Cultes des goules ili Unaussprechliche Kulten, po zlokobnim
implikacijama, po dubini ponora koje nagoveštava, on to svakako može. Malignost je zapravo pojačana time
što se ne radi o knjizi crne magije nego o nečemu nominalno potaknutom ljubavlju i hrišćanskom vrlinom. U
tom „Zaveštaniju za Naobrazbu i Prosvetljenije Tokom Njezinog Življenija od Nežnog i Predanog Oca
Njezinog” kondenzovana je svekolika protivživotna, suštinski nekrofìlna, seksualno i svakako drugačije
represivna doktrina puritanizma kojom su se rukovodili „očevi utemeljitelji” američke nacije. Tome valja

31Dani Cavallaro, The Gothic Vision, Continuum, London / New York, 2002, str. 92.
32Judie Newman, “Shirley Jackson and the Reproduction of Mothering - ‘The Haunting of Hill House and
contemporary psychoanalytic theory”, u: American horror fiction: from Brockden Brown to Stephen King,
Brian Docherty (ed.), Macmillan, Basingstoke, 1990, str. 122-23.
75
pridružiti i podjednako represivne nazore iz sredine 19. veka, kada je kuća podignuta: „Obgrljujuća okolina
Kuće na brdu sugeriše kult materinstva devetnaestog veka koji je uticao na njenog graditelja i patrijarha, Hjua
Krejna, koji ju je zamislio kao enklavu porodičnog zajedništva kojim dominiraju viktorijanski nazori o
domaćinstvu i ženskosti.”33 Stoga je ta Kuća-Majka istovremeno i Kuća Oca, jer on i patrijarhalna kultura čiji
je predstavnik definisali su šta je ženskost a šta materinstvo, pa su stoga implicitni krivci za pervertiranje
izvorno hraniteljske sile u ambivalentnu, mekano-neudobnu, privlačno-odbojnu, ušuškano-sigurnu a ipak i
klaustrofobično-proždrljivu majčinsko-maćehinsku građevinu.
Uz sve to, a pored ostalog i zbog sopstvene osobene vizure obojene ambivalentnim odnosom prema svojoj
majci, Širli Džekson sa velikom dozom razumevanja i simpatije prikazuje Elenorinu težnju, uključujući i njene
pogreške i zablude, sve do samog kraja, tako da i njena krajnja sudbina ostaje dvosmislena, budući da se
završetak može posmatrati i kao tragičan (sirota Elenor je nastradala, poginula, izgubila život) i kao srećan
(Elenor je napokon dobila dom kojem je težila, postala je deo veće celine, prihvaćena je). Posmatrana spolja,
sa distance, Elenor zaista možda izgleda kao iritirajuće plačljiv, jednodimenzionalan lik: u tome leži
nedostatak preterano hvaljene filmske verzije iz 1963. godine, 34 što ne uspeva da približi ni deo složenosti tog
lika. Džeksonovoj to i te kako polazi za rukom jer joj književni medij omogućava da lakše, detaljnije,
polaganije i slojevitije prikaže taj lik iznutra, bez distance, a uspeh je tim veći baš zato što se radi o junakinji
koja po svojim osobinama ne spada nužno u dopadljive.
Dopunski sloj ambigviteta ovog romana tiče se prisustva lezbijskih konotacija, indirektnih delom zbog
opšte poetike sugestije kojoj je Džeksonova bila sklona, a delom zbog toga što njihovo eksplicitnije prisustvo u
romanu sa komercijalnim tendencijama u 1959. godini nikako ne bi bilo poželjno.35 Ipak, homoseksualno
kodiranje u ovom romanu toliko je ambivalentno da ostaje nejasno da li i koja junakinja uopšte ima takve
tendencije. Teodora ispoljava više potencijalno lezbijskih odlika. Kao prvo, insistira samo na svom ličnom
imenu, kao da se odriče porodičnog (očevog) prezimena, koje uopšte i ne saznamo. Kao drugo, dvosmislen je
(odnosno neodređen) pol osobe s kojom deli stan i s kojom je u emotivnoj vezi. 36 Detalji njihovog odnosa, a
naročito oni vezani za svađu i cepanje knjige, impliciraju ali nipošto nužno ne indiciraju homoseksualni
odnos. Kao treće, ona smesta stupa u intimnost sa Elenor, i često je sklona tome da je snažno grli. Ipak, svi ti
„znaci” dovoljno su ambivalentni da se, ni sami po sebi, a ni zajedno posmatrani, opet ne mogu tumačiti kao
pouzdani pokazatelji.37
S druge strane, pažljivim čitanjem mogu se pronaći indicije da možda i Elenor naginje u pravcu lezbijskih
sklonosti ali nije sposobna da se s tim suoči, pa onda na neurotičan i posesivan način reaguje na Teodorino
dvosmisleno ponašanje, uključujući ljubomoru na Teodorin „flert” sa Lukom (ima indicija da je Teodora
možda samo slobodoumna mlada žena u vanbračnoj zajednici, možda ipak heteroseksualnoj). Naročito je, u
tom smislu, indikativna izluđujuće neodređena, dvosmislena scena na kraju šestog poglavlja u kojoj njih dve,
nakon svađe u sobi, zajedno istrče iz kuće napolje, u mrak, i jure ka potoku...

Ništa nepovratno još nije bilo izrečeno, ali preostao im je još samo najtanji
tračak bezbednog prostora; obe su tanano obigravale po ivicama otvorenog pitanja,
a jednom li se izgovori takvo pitanje kao što je „Voliš li me?“ na njega se nikad ne
može odgovoriti, niti ga zaboraviti. Hodale su polagano, meditirajući, pitajući se, a
put se spuštao naniže pod njihovim stopalima a one su ga pratile, hodajući rame uz
rame u krajnjoj intimnosti iščekivanja; pošto su svršile sa izvrdavanjem i

33 Richard Pascal, “Walking Alone Together: Family Monsters in ‘The Haunting of Hill House’”, Studies in the
Novel, Vol. 46, No. 4 (Winter 2014), str. 469.
34 Svesno se pretvaramo da promašena filmska verzija iz 1999. godine (The Haunting, režija Jan de Bont) ne

postoji.
35 Ne zaboravimo da je te iste 1959. roman Goli ručak Vilijama Barouza (Naked Lunch, William Burroughs)

morao da bude objavljen u Parizu (na engleskom), jer se nijedan američki izdavač nije usuđivao da to učini,
i da je knjiga, nakon što je ipak objavljena u Americi 1962. godine, završila na sudu 1965. godine zbog
„opscenosti“ (gde je na kraju bila oslobođena optužbi).
36 Na engleskom je ova dvosmislenost omogućena činjenicom da imenica “friend” (prijatelj/ica) tamo nema

rod, odnosno “friend” o kom Teodora govori može biti i prijatelj i prijateljica. U srpskom je tako nešto
nemoguće, i zbog toga se prevodilac, nažalost, morao opredeliti za jednu verziju, pa je upotrebio onu koja
mu je delovala verovatnija: prijateljica. Nažalost, kažemo, jer time se u srpskoj verziji nešto što je izvorno
namerno ostavljeno neodređenim moralo preciznije odrediti.
37 U neopravdano prehvaljenoj filmskoj verziji Roberta Vajza iz 1963. godine Teodora je nedvosmisleno

kodirana kao lezbijka, ali to je učinjeno nevešto i idejno/karakterno sumnjivo. Kao prvo, u nekoliko
navrata Teodora insistira da će ona i Elenor biti kao „sestre”, što u romanu ne postoji. Kao drugo, i mnogo
gore, scenarista Nelson Giding u jednu svađu između Elenor i Teodore, pred kraj filma, ubacuje repliku
koja se ne može naći u romanu, kada Elenor, na sumnju u sopstveni zdrav razum, odvraća Teodori: „Svet je
pun nedoslednosti. Neprirodnih stvari. Grešaka prirode, kako vas zovu, na primer”. Ta vrsta
konzervativnog moralizatorstva i malicioznosti nije u skladu sa likom Elenor, i prikazuje je bez potrebe u
negativnijem svetlu. Film je sadržao i scenu koja implicira da, nakon svađe sa svojom ljubavnicom,
Teodora mrzi i samu sebe, ali je Vajz odlučio da tu scenu izbaci iz filma zato što previše eksplicitno ukazuje
na njeno „opredeljenje“.
76
 oklevanjem, mogle su samo da pasivno čekaju na razrešenje. Svaka je znala, skoro u
dah, šta ona druga misli i šta želi da kaže; svaka je umalo zaplakala zbog one druge.38

Ipak, pitanje ostaje neizgovoreno, isto kao što vizija koja usledi - koju Teodora ugleda, pa užasnuto poviče
Elenor da beži bez gledanja u tom pravcu - ostaje misteriozno neopisana. Moguće je da ona ima veze sa
prethodnom vizijom porodične sreće (piknik na travi) koja je i jednoj i drugoj, iz različitih (ili možda istih?)
razloga, nedostižna.

Duh, duhovi i duhovitost

Kakve god da se konotacije skrivaju između zavodljivo jednostavnih, a zapravo gusto kondenzovanih
redova Uklete Kuće na brdu (a na mnoge je već ukazano), njeni žanrovski efekti nesporni su i vrhunski, i ovo
delo je, iznad svega, egzemplar majstorski zamišljene, građene, vođene i zaokružene horor konstrukcije koja
konzistentno, od prvog do poslednjeg pasusa, izaziva uznemirenost, jezu, nelagodu i stravu. Čuveni početak s
pravom je bio često istican kao prava epifanija pripovedanja, i to je priznavao i sam Stiven King: „Malo je
opisnih pasusa, ako ih uopšte ima, u engleskom jeziku koji su bolji od ovoga; to je vrsta tihe epifanije kojoj se
svaki pisac nada: rečima koje nekako prevazilaze reči, rečima čiji je zbir veći od sume pojedinačnih delova.”39
Edgar Alan Po je kanonski ukazao na temeljni značaj ekonomičnosti izraza, razdvajanja bitnog od
nebitnog, lucidnog akcentiranja i (za)vođenja čitaoca i, na kraju, proizvođenja željenog efekta. Njegova
poetika se prvenstveno odnosila na kratku priču budući da je veliki pisac smatrao kako se učinak najbolje
proizvodi pri jednom neprekinutom čitanju tokom kojeg je čitalac u potpunoj vlasti pisca. Razumno kratki
roman Širli Džekson vrhunski je, gotovo školski primer primene Poovih principa u formi romana, malo je
onih koji su sa uporedivim majstorstvom umeli da dostignu njen uspeh, a niko ga, do dana današnjeg, nije
prevazišao. To je kvalitet koji je ona umela da prenese iz svoje kratke proze: „Postoji zavodljivost u načinu na
koji ona svoje čitaoce vodi tačno do one tačke na kojoj će ključni šok biti primenjen... Učinak je u tome da
smireno pripovedanje kulminira, skoro neobavezno, u užasu.”40
Brojni kritičari su Džeksonovu upoređivali sa Poom, što je gotovo neizbežno, budući da je on utemeljitelj
svekolike američke tradicije gotika, misterije, fantastike, strave i saspensa, pa stoga stoji kao senka nad svim
svojim naslednicima. Moglo bi se slobodno tvrditi da je svekolika američka mračna proza izašla ispod Poovog
šinjela, odnosno gotskog ogrtača. U svakom slučaju, neki od pomenutih kritičara, retki ali uticajni, poput
Harolda Bluma, negativno su gledali na njeno postignuće mereno u odnosu na učitelja:

Džeksonova je oduvek imala suviše očiglednu nameru u odnosu na svoje čitaoce;

njeni efekti su isto tako proračunati kao Poovi. Po je, avaj, neizbežan: njegovi košmari
bili su i jesu univerzalni. (...) Po je opstao, i ne može se odbaciti, pa ni zaobići. (...)
Zaista se mogu naučiti određeni fundamenti pripovedanja iz „Lutrije”, a opet, stroga
ekonomičnost te priče, koja je njena očigledna snaga, na kraju postaje nešto nalik
triku. Kao da posmatramo mađioničara na delu i možemo da vidimo sve one žice koje
bi trebalo da budu nevidljive.41

Drugi su joj, pak, donekle s pravom, mada uz izvesno preterivanje, davali i prednost u odnosu na
genijalnog pisca:

Još od Poa nije bilo strastvenijeg pesnika hirovitog i nenormalnog, „grotesknog i

arabesknog”... Majstor jednostavnog stila, ona je bila vrhunski ekonomičan umetnik
čija je odmerena, jasna dikcija davala priči američkog gotika preciznost kakva se ne
može naći kod Edgara Alana Poa, Natanijela Hotorna ili njenih drugih prethodnika.
Ono što je „htela da kaže” - da su ljudska okrutnost i nepouzdanost života jedine
sigurnosti u našim zagonetnim životima - bilo je oštro, ali ona je to umela da iskaže
iskreno i bez buke.42

Bez buke, jer ova spisateljica „nikada nije imala potrebe da podigne glas”, kako ju je King hvalio, iako

38 Svi kurzivi su moji.

39 Stephen King, Danse Macabre, Berkley Books, New York, 1983, str. 267-68. Na Kinga je Džeksonova
višestruko (mada, u krajnjem saldu, ipak površno) uticala, a pre svega na roman Isijavanje (The Shining,
1977) koji varira motiv uklete kuće - odnosno hotela. Uprkos prisustvu određenih ambicija na planu
karakterizacije i podteksta, Kingov roman je lišen suptilnosti, kako na pomenutim planovima tako i u
pogledu samog pisanja, pripovedanja, stila... Videti detaljan osvrt na Isijavanje i na uticaje Širli Džekson na
Kinga u: Dejan Ognjanović, Poetika horora, Orfelin, Novi Sad, 2014.
40 James Hilton, “The Focus of a Dream”, New York Herald Tribune Weekly Book Review, 1. maj 1949, str. 4.
41 Harold Bloom, Blooms Major Short Story Writers: Shirley Jackson, Chelsea House Publishers, Broomall,

2001, str. 9.
42 Jack Sullivan, “Shirley Jackson”, u: Supernatural Fiction Writers, ed. E. F. Bleiler, Charles Scribners Sons,

New York, 1985, Vol. 2, str. 1031.

77
nesposoban da taj kvalitet ponovi u svojoj i te kako prenaglašenoj i bučnoj prozi. 43 Odmerenost izraza
postignuta u Ukletoj Kući na brdu kvalitet je koji ni pre ni posle ovog romana ona nije u tako kompletnoj meri
dosegla. Moglo bi se tvrditi da je to posledica njenog intuitivnog poimanja poetike horora koja nalaže veću
disciplinu od one koju je sebi dopustila u svojim drugim vrhunskim, ali slobodnije koncipiranim romanima
kao što su Sunčani sat i Oduvek smo živele u zamku. To je disciplina koja nalaže već pomenutu ekonomiju
izraza tako da svaki detalj, svako dešavanje, svaka rečenica služe jasnoj svrsi, odnosno ispletanju konotativnih
i žanrovskih učinaka povezanih sa izazivanjem temeljne emocionalne i interpretativne nesigurnosti, ili,
jednostavnije rečeno, tako izgrađenim pripovedanjem da ono mudro balansira između žanrovski
prepoznatljivog (kroz upotrebu tradicionalnih motiva, likova i tema) i nepredvidivog (kroz njihovu
nekonvencionalnu primenu) sa rezultatom da čitalac nikada nije sasvim siguran šta tačno da misli a šta da
oseća povodom sveta u koji je upleten.
Ključni kvalitet kojim Džeksonova doprinosi tom osećaju jeste - dvosmislenost. Dvosmislenost je veliki
bauk za konvencionalno nastrojenu žanrovsku publiku, naviknutu (umnogome upravo kroz stivenkingovsku
prozu) da joj se serviraju jasni odgovori vezani za sve ključne događaje, likove i njihove motivacije. Ali, kao što
je to povodom čudnih priča Roberta Ejkmana već bilo rečeno:

Poetika horora, sa estetskom namerom izazivanja strave kod čitaoca, zasnovana

je na neodređenom i iracionalnom, na kontradiktornom, dvosmislenom, na onome
što se ne može jasno sagledati i defmisati - jer, jednom kad se to učini, razbija se
osnovni željeni učinak: strava. Zbog toga je poetika strave radikalno različita od
poetika drugih popularnih žanrova. Tamo gde drugi traže jasnoću, horor raste iz
nejasnoće; gde drugi hoće razum i logiku, horor se gradi na nerazumu i apsurdu; dok
ostali klijaju na sunčevom svetlu, horor istinski buja u tmuši, u senci, u mraku, tamo
gde se granice stvari rastaču i pretapaju...44

Širli Džekson na vrhunski način primenjuje upravo tu poetiku, ali baš zato njen roman izaziva konfuziju i
nedoumice koji se mogu uporediti sa onima koje je, više od pola veka pre nje, izazivao Henri Džejms sa svojom
novelom „Okretaj zavrtnja”. „Njena verzija žanra”, kaže Džek Salivan, „odvela je dvosmislenost do krajnjeg
ekstrema, dalje od Henrija Džejmsa, Voltera de la Mera, ili njenog omiljenog pisca priča o duhovima - Elizabet
Bouen. Napisala je priče u ovom žanru koje istovremeno spadaju u one koje najviše izluđuju i zbunjuju, a da
su uz to ipak na osobit način zadovoljavajuće.”45 Baš kao i u Džejmsovoj noveli, dvosmislenost je, pre svega,
utemeljena na dilemi - ima li tu uopšte ikakvih duhova, ili su prividno natprirodni fenomeni objašnjivi
uznemirenom, odnosno blago poremećenom psihom junakinje čija nam se vizura nameće kao jedina
dostupna.
Džejms svoj učinak donekle proizvodi varajući, nameštajući karte onako kako njemu odgovara, a poneke i
doslovno skrivajući (ponajviše u „krnjem“ završetku, kojem nedostaje epilog). Džeksonova operiše na
značajno većem terenu (njen roman je više nego dvostruko duži od pomenute novele), a opet, srazmerno
gledano, igra mnogo poštenije i sa manje varanja. Konkretno rečeno, postoje samo dva problematična slučaja
u romanu koja narušavaju plauzibilnost kako bi se na pomalo veštački način održali mistifìkacija i nedoumica,
odnosno da bi se izbeglo pojašnjenje tamo gde bi ga po prirodi stvari moralo biti.
Prvi se tiče upropašćene Teodorine odeće, poprskane misterioznom crvenom supstancom koja može biti
mastilo ili može biti krv - ali vajni doktor, koji je došao u Kuću na brdu kako bi istraživao njene fenomene, ne
nađe za shodno da uzme uzorak tog crvenila, analizira ga i definitivno utvrdi o čemu se radi. 46 Dakle,
neuverljivo je i kao deo zapleta i u kontekstu karaktera doktora Montagjua da se ta soba naprosto zaključa i
ostavi sama sebi, bez ikakve analize onoga čime je poprskana i išarana. Stvari dodatno mistifikuje i
komplikuje otkriće na samom kraju romana, koje se pomene uzgred, kada gospođa Montagju izjavi da u toj
sobi nekoliko dana kasnije nije pronašla baš ništa neobično a kamoli tragove crvene tečnosti koju su, nekoliko
dana ranije, ugledali svi glavni likovi romana. S tim u vezi je i više puta ponovljena optužba da je Elenor sama
napisala poruku u Teodorinoj sobi (ako ne i onu prvu, kredom, u prizemlju). Uprkos tim optužbama, doktor
Montagju ne učini ni najmanji napor da ih proveri, iako je u prepisci sa Elenor mogao da vidi njen rukopis, pa
tako i da se izjasni o eventualnoj sličnosti sa onim kojim je poruka „Pomozite Elenor da se vrati kući”
napisana... Time što iz nejasnih, neubedljivih razloga nije analizirao ni jedno ni drugo doktor Montagju je
direktni krivac za Elenorinu sudbinu i propast celog projekta.
Druga usiljena mistifikacija tiče se navedene scene u kojoj Teodora i Elenor, u jako uzbuđenom
mentalnom stanju, izjure iz kuće, što kulminira dvema vizijama: jednom zajedničkom (porodični piknik, koji
opaze obe) i jednom koju vidi samo Teodora. Uprkos snažnom strahu i još snažnijem upozorenju Elenor da
nikako ne gleda iza sebe nego da beži, Teodora nikada potom ne napravi ni najmanju aluziju na navodni užas

43 Citirana izjava je iz posvete Džeksonovoj na početku romana Potpaljivačica (Firestarter, 1980), koji je na
svakom zamislivom nivou znatno ispod umetnice kojoj je posvećen.
44 Dejan Ognjanović, „Robert Ejkman: Tužne, uklete duše“, u: Robert Ejkman, Hladna ruka u mojoj, Orfelin,

Novi Sad, 2016, str. 300.

45 Jack Sullivan, ibid., str. 1031.
46 Zbog te neodređenosti pojedini autori su smelo tvrdili kako se tu radilo o menstrualnoj krvi (npr.

Hatenhauer; videti sledeću fusnotu), iako za to u tekstu ne postoji ni najmanja indicija.

78
koji je tom prilikom opazila, a što je još manje uverljivo - ni Elenor je nikad zatim ne upita o čemu se tu radilo,
niti je drugačije aludirala na tu nadasve čudnu i nedorečenu epizodu, pregnantnu neizrečenim.
Izuzev ta dva slučaja može se reći da Džeksonova dosledno i pošteno gradi ugođaj misterije i
ambivalentnosti, i to na više planova - ne samo u pogledu pitanja ima li tu pravih duhova ili ne, nego i u
pogledu karaktera i motivacije likova, te impliciranih konotacija njihovih međuodnosa i opisanih događaja.
U proizvođenju tog učinka Džeksonova je s pravom bila nazivana „protopostmodernističkim autorom”,
dakle kao jedan od pionira (zajedno sa Vladimirom Nabokovim, Vilijamom Gedisom i Džonom Bartom
(William Gaddis, John Barth) koji su utrli staze postupcima kakvi će znatno kasnije biti nazvani
postmodernističkim, kao što su: neujedinjena karakterizacija, isprekidani i nekonzistentni zapleti, apsurdni
ambijenti, neprozirna tačka pripovedanja, autorefleksivni stil, podeljeni subjekat, prividna haotičnost
dešavanja, nekongruentnost institucija, intertekstualnost signifikacije, upotreba nepouzdanih pripovedača,
crnog humora i humora apsurda.47
U Kući na brdu možda ima a možda i nema duhova, ali svakako ima mnogo - duha. I duhovitosti.
Međutim, u dosadašnjoj kritici nije bio dovoljno apostrofiran taj kvalitet, iako se on nalazi u direktnoj vezi sa
nekim od ključnih žanrovskih efekata tog dela. Upotreba humora u ovom romanu višestruko je smislena i
produktivna. Kao prvo, humor služi da obezoruža čitaoca, da ga opusti i zavara, samo kako bi ovaj odmah
zatim, tako opušten u prividnoj sigurnosti, bio lakše uzdrman, šokiran, zaplašen.
Kao drugo, humor je u ovom romanu primenjen kako bi, naizgled paradoksalno, osnažio ugođaj strave.
To se naročito odnosi na neprestane doskočice i pošalice sve četvoro glavnih junaka na račun parapsiholoških
i spiritističkih fenomena. Minorniji pisac bi išao linijom manjeg otpora i prikazao ih, predvidivo, kao
neurotične mačke koje se trzaju na svaki šum, odnosno koje zdravo za gotovo prihvataju i duhove i ukletost i
prokletstva. Džeksonova hrabro (i genijalno) svoje likove prikazuje kao decu savremenog doba: kao skeptike
koji ne veruju ni u šta, ni u boga ni u đavola, a još manje u nekakve duhove. Podsmeh njenih junaka s kojim
prihvataju sve što im se dešava (ili što izgleda da se dešava) povremeno opasno prilazi rušenju famoznog
četvrtog zida, jer oni postaju supstituti samih pretpostavljeno skeptičnih čitalaca koji žive u svetu automobila,
telefona i nebodera a ne ukletih zamkova i kočija. Oni, takođe, žive u svetu bioskopa i masovne kulture, te su
stoga i te kako svesni i tradicije horor žanra, na više mesta aludirajući na nju bilo kroz pominjanje konkretnih
imena i naslova, bilo (još češće) kroz podsmevanje njihovim oveštalim kliše-likovima i situacijama. Zbog toga
to nije samo vrsno napisan horor roman (dakle, onaj koji umešno izaziva stravu i jezu), nego je, takođe,
istovremeno s tim, i vrstan roman o hororu (što će reći - onaj koji inteligentno preispituje mehanizme i
značenja proizvedene izazivanjem straha). Širli Džekson je svakako bila „meta” pre nego što je to postalo
„kul”.
Bogatstvu i slojevitosti ovog romana, međutim, doprinosi činjenica da njegova autorka uspeva da barata
širokim rasponom emocija, pa tako, paralelno sa vrsnom protopostmodernom upotrebom humora (i
metatekstualnih, metažanrovskih aluzija) ona podjednako dosledno, i nimalo inkongruentno, gradi i osećaj
melankolije vezan za Elenorinu suštinsku, nepromenljivu usamljenost. Sa naročitom prefinjenošću i
saživljenošću Džeksonova prikazuje ukletost te junakinje, upletene u očigledno beznadežne pokušaje da
pronađe ljubav i svoje mesto u svetu. Tiha, nepatetična tuga kojom je prožet ovaj tekst kvalitet je i po sebi, i po
konotacijama koje nosi, a naposletku, i kao gradivni činilac žanrovskog učinka (strave), jer se prepliće sa
ugođajem predodređenosti i zlehude sudbe od koje nema bežanja. „Kuća na brdu prinudiće je da prizna da
nikada neće biti slobodna, da su njeni snovi o napuštanju korozivne prošlosti samo iluzije, da će gde god da
bude otišla uvek iznova pronaći samo isti onaj pakao od kojeg beži. Bekstvo je privid. U tome je pravi užas
Kuće na brdu.”48
Vreme porodičnih prokletstava (poput onog iz Otrantskog zamka) odavno je prošlo, ali, kako to ova
spisateljica dirljivo i ubedljivo pokazuje, prokletstvo porodice, porodičnog nasleđa i psihološkog prtljaga
ponesenog iz porodice večito je. Neki duhovi ne mogu se oterati.

Dakle: duh ili psiha?

„Niko ne može da se posveti romanu o ukletoj kući”, govorila je Džeksonova, „а da se direktno ne sudari sa
pitanjem stvarnosti; ili moram da verujem u duhove, kao što i verujem, ili moram da pišem neku sasvim
drugu vrstu romana.”49 Izjave poput ove, ali i činjenica da je bila ozbiljno posvećena izučavanju beležaka
Društva za psihička istraživanja, pa napokon (odnosno, pre svega) i pomno čitanje romana Ukleta Kuća na
brdu ukazuju na to da njegova autorka nije duhove posmatrala samo kao zgodnu metaforu za psihičke
probleme i stanja poput, recimo, okorelog realiste Henrija Džejmsa. Robert Vajz, reditelj prve ekranizacije
njenog romana pokušao je, u razgovoru s njom, da dokuči značenje dela, i sugerisao joj ideju da to uopšte nije
priča o duhovima nego prikaz nervnog sloma jedne žene. Na pitanje da li je zaista to posredi, ona mu je
odgovorila: „Ne, ali to je prokleto dobra ideja”.
Vajzovo racionalno-psihološko tumačenje sasvim je u skladu sa dominantnim pristupom ne samo ovom
romanu, nego i većini drugih ozbiljnih književnih dela sa srodnom tematikom, počev od uskogrudog,

47 Videti: Darryl Hattenhauer, Shirley Jacksons American Gothic, State University of New York Press, New
York, 2003, str. 2-4.
48 Laura Miller, ibid.
49 Shirley Jackson, navedeno prema: Judy Oppenheimer, ibid., str. 226.

79
kratkovidog, ali predvidivo popularnog „otkrovenja” Edmunda Vilsona (u vreme kada je fama psihoanalize
kao odgovora na sve misterije čoveka bila u svom najvećem jeku), u eseju „Dvosmislenost Henrija Džejmsa”,
da u Džejmsovom „Okretaju zavrtnja” uopšte nema duhova nego da se radi o neurotično-histeričnim vizijama
izazvanim seksualnim potiskivanjem jedne mlade žene. I bez obzira na to što pomno čitanje te novele
demantuje Vilsonovu samouverenu tezu (npr. kako to da guvernanta precizno opiše izgled mrtvog sluge koga
nikad nigde nije mogla videti niti ga je iko dotad i pomenuo?), unitarna vizura pripovedanja glavnine te
novele, uz notornu Džejmsovu suzdržanost čak i u opisima sablasnih manifestacija, bar donekle olakšava tako
isključivo viđenje (iako ga ne opravdava).50
Međutim, roman Širli Džekson ne dopušta takvu isključivost jer u skoro svim slučajevima sablasne
fenomene opaža najmanje još jedna osoba uz Elenor (najčešće Teodora), a ponekad i sasvim nevezano za nju
(npr. „hladna tačka” koju doktor i Luk premeravaju, ili fantomski pas kojeg njih dvojica jure po kući i oko nje
dok je Elenor sa Teodorom zaključana u sobi koju poseda sablasna buka). Pažljivo čitanje romana ukazuje na
to da je i kod njega, kao i kod Džejmsove novele, srednji put najispravniji, odnosno da je, umesto ograničenih
ili/ili tumačenja, zapravo prikladnije posegnuti za i/i. Fenomeni i događaji opisani u romanu ne mogu se
objasniti niti samo psihološki, niti samo spiritistički, jer na delu su i jedni i drugi faktori u unikatnom,
posebnom spoju. Šta god da hoda sâmo u Kući na brdu, naročito deluje na osobenu vrstu psihe (odnosno
medijuma), kao što je Elenorina.
U romanu je više nego evidentno da Džeksonova bespogovorno stoji uz svoju junakinju, Elenor, sa svim
njenim zabludama, promašajima, nedostacima; nesumnjiva je simpatija autorke prema njoj. Nasuprot njoj,
svi ostali likovi su manje ili više karikirani. Pogledajmo malo bolje šta svaki od njih oličava, i biće nam jasno
gde tu Elenor (i Džeksonova s njom) stoji. Budući da je ovo, pre svega, roman o ukletoj kući, ključna
dihotomija tiče se odnosa prema natprirodnom. U tom smislu vidimo dve krajnosti.
S jedne strane je doktor Montagju, koji oličava razum: on pokušava da naučno, merenjem, beleškama,
zapisima, termometrima i drugim spravama prodre do onostranog. Iako je isprva prikazan kao umereno
autoritativna figura, događaji u romanu ga postepeno razotkrivaju kao nepouzdanog, subjektivnog i
ograničenog - s kulminacijom u potpunom slepilu pred mentalnim slomom koji se dešava Elenor, i direktnom
odgovornošću za njenu smrt, u koju je on skoro doslovno odgurne. Epilog: njegov članak o dešavanjima u
Kući na brdu, kako nam se kaže u završnom pasusu romana, nailazi na „ledeni, skoro prezriv prijem”. Razum
se pokazao jalovim i nedostatnim.
S druge strane je njegova supruga, gospođa Montagju. Da se radi o parnjaku, o drugoj strani medalje a ne
zasebnom liku vidi se i po tome što joj nije dato lično ime, već samo porodično, odnosno suprugovo. 51 Ona,
dakle, oličava potpunu suprotnost od razuma, odnosno lakovernost: nekritičko prihvatanje „onostranog” u
vidu najotrcanijih klišea i prezaslađene patetike kakvi su, istorijski posmatrano, uistinu bili karakteristični za
spiritiste. Njena pozicija je još snažnije ismejana kroz njene tvrdoglavo promašene seanse sa planšetom i kroz
odbijanje da otvori oči, da vidi bilo šta osim projekcije sopstvenih predrasuda; opsednuta time da stupi u
kontakt sa drugim svetom, ona jedva da opaža ovaj. Nestrpljiva da govori s mrtvima, ona nezainteresovano
tretira žive aktere oko sebe, čija imena i identitete i ne pokušava da zapamti.
Ipak, čak i takva, ona na kraju doživi jednu vrstu implicitnog iskupljenja: uz svu njenu dotad ispoljenu
bezosećajnost i kratkovidost, na kraju ona vidi ono što njen „razumni” muž ne vidi, a to je da je Elenor u
suviše uznemirenom stanju da vozi auto, i da je razumnije da je Artur odveze do grada. Taj predlog ona ponovi
najmanje tri puta, i sva tri puta muž je grubo, tvrdoglavo odbije, kako bi se potcrtala njegova krivica za
Elenorin tragični kraj - ali, time, i za neslavni završetak ambicioznog pokušaja da izuči, izmeri i pojmi
onostrano. Možda mu je Kuća, svojim sablasnim agentima, pomrsila konce, ali on joj je nesumnjivo u tome
svojom ograničenošću i te kako pomogao.
Veoma su smislene indicije pojedinih kritičara, poput Hatenhauera, koji ukazuju na to da ta dva lika
predstavljaju karikature dve najznačajnije osobe u životu Širli Džekson. Doktor Montagju se može posmatrati
kao prikrivena parodija na njenog supruga, Stenlija Edgara Hajmana, koji je bio i njen glavni oslonac i njen
glavni faktor poremećaja (pa, implicitno, i prerane smrti). On je opisan kao okruglast i bradat (dakle, nalik
Hajmanu), „mali čovek podjednako pun znanja i tvrdoglavosti”, nadmen, koji se svima obraća kao da drži
lekciju. U svojim beleškama Džeksonova ga je odredila kao „glas znanja naučništva učenja”. Gospođa
Montagju, s druge strane, možda predstavlja „parodiju na Džeraldinu, falusnu majku Džeksonove, koja se
bavila gatanjem, čitanjem iz listića čaja i pokazala je Džeksonovoj kako da koristi Uija tablu”52 - dakle, na
majku sa kojom je takođe imala snažno ambivalentan odnos.
Ako doktor oličava karikirano-ograničenu primenu razuma, njegova žena predstavlja
karikirano-ograničeni nerazum i lakovernost. Jedan ne veruje nimalo, druga veruje previše, a oboje ne
gledaju, i ne vide, dalje od svojih noseva. U sredini između njih je Elenor, koja oličava prirodni talenat,
intuiciju, imaginaciju: isto kao što je ekscentrično-kreativna Džeksonova bila između sebično-nevidećeg
supruga i nezainteresovano-površne, konvencionalne majke, kao između dva pola koja su je čitavog života
sebi privlačila i rastrzavala na hiljadu načina. Dvosmislena tragedija na kraju romana, otud, istovremeno

50 O kontroverzama u tumačenju „Okretaja zavrtnja", ali i o Džejmsovoj dvosmislenosti, videti: Dejan

Ognjanović, Poetika horora, Orfelin, Novi Sad, 2014.
51 Podsećamo: Teodora je samo Teodora, bez prezimena; gospođa Montagju je samo gospođa Montagju, bez

imena...
52 Darryl Hattenhauer, ibid., str. 11.

80
prejudicira i jedan oblik bekstva (kroz imaginaciju) i realnu nemogućnost bekstva ne samo za Elenor nego i za
samu Širli Džekson koja će, jedan roman i jedan nervni slom kasnije, okončati svoj život pre vremena.
Prema tome, za one koji moraju da znaju odgovor na dilemu „duh ili psiha” odgovor glasi: i duh i psiha. Za
pristup faktualnosti ma kog fenomena u prozi, uključujući tu i „stvarnost” duhova, iznad svega je poučna
sledeća sentenca velike spisateljice upućena piscu početniku, nesigurnom kako da u proznu formu uobliči
određeni stvarni događaj: „Svakako nema potrebe brinuti da li je bilo šta od toga istinito i da li se stvarno
dogodilo; ono je istinito onoliko koliko ga vi takvim učinite. Jedina važna stvar jeste da to bude istinito u priči,
i da se stvarno desi tamo.”53
Povrh svega, Džo Nazare je u svom članku „Ukleta godišnjica: pola veka Kuće na brdu” ubedljivo
demantovao one koji insistiraju da u Kući na brdu nema duhova nego samo psiholoških projekcija, i tome
pružio i ime i obrazloženje. Po njemu, kuća je posednuta duhom Sofije, najstarije kćeri Hjua Krejna, posesivne
i nevoljne da kuću Krejnovih preda Sandersonovima, odnosno da trpi bilo kakve uljeze u njoj. „Možda
sablasna Sofija cilja Elenor ne samo zato što je ona najslabija karika (nervozna Neli ispoljava najviše straha),
ne zato što ona ima najkrupniji skelet u svom ormaru (mrtvu majku), već zato što u Elenor Sofija prepoznaje
srodnu dušu.”54
Iz svega rečenog jasno sledi da ovaj roman ima i duha i duhova i duše.
Ukleta Kuća na brdu je za romane o duhovima ono što je Drakula za romane o vampirima: nedosegnuti i
nedostižni arhetip i kvintesencija, ideal i praktični priručnik, nepresušni izvor i neuporedivo merilo za svaki
naredni pokušaj na tom planu.55 I ne samo na planu te tematike. U svekolikoj književnosti strave roman Širli
Džekson je redak, uzvišen svetionik čiji će sjaj bleštati oštro i jasno dokle god postoji potreba za ovom vrstom
literature.

Dr Dejan Ognjanović

Širli Džekson: Biografija

Rođena je 14. decembra 1916. godine u San Francisku (Kalifornija), u porodici više srednje klase.
Kao devojčica bila je sklona gojaznosti zbog čega se osećala nesigurno; slabo se družila sa vršnjakinjama i
povlačila se u sebe, u pisanje.
Godine 1933. njena porodica se preselila u Ročester, u državi Njujork. Selidbu u hladni i sumorni Ročester
iz sunčane Kalifornije (koju je videla kao „izgubljeni raj”) doživela je veoma stresno. Tu je upisala fakultet ali
se povukla posle samo jedne godine zbog jake depresije. Narednu godinu je provela kod kuće, intenzivno
pišući.
Kasnije je prešla na Univerzitet Sirakuza. Tu je, kao studentkinja, 1937. godine upoznala Stenlija Edgara
Hajmana, takođe studenta, Jevrejina po poreklu i marksistu po ubeđenju; zajedno su uređivali jedan
studentski list. Venčali su se 1940. godine, kada je Širli i diplomirala. Hajman je kasnije postao istaknuti
književni kritičar, teoretičar i profesor univerziteta, a na suprugu je naročito uticao prenevši joj svoje
poznavanje mita i rituala, pa je tako nadahnuo i njenu najpoznatiju priču „Lutrija” (“The Lottery”). On je,
takođe, višestruko odgovoran za njen imidž „veštice”, jer je kroz kratke prikaze, predgovore i druge napise
potencirao njeno interesovanje za oblasti natprirodnog i okultnog.
Kad su se preselili u Njujork, radila je kraće vreme kao prodavačica u robnoj kući, dok je Hajman bio
zamenik urednika časopisa Nju Ripablik (The New Republic). Godine 1942. rodila je prvo dete, dečaka po
imenu Lorens. Njena priča „Dođi, igraj sa mnom u Irskoj” (“Come Dance with Me in Ireland”) bila je
odabrana za antologiju Najbolje američke kratke priče 1944. (Best American Short Stories, 1944); kasnije su
brojne druge njene priče bile birane za tu i slične antologije (Best American Short Stories 1951: “The Summer
People”; 1956: “One Ordinary Day, with Peanuts”; 1964: “Birthday Party”).
S mužem se 1945. godine preselila u Nort Benington, u Vermontu, gde je Hajman predavao kao profesor a
ona je pisala članke i priče, i povremeno radila kao profesor na zameni. Vremenom su česti gosti u njihovoj
kući bili neki istaknuti pisci tog vremena, kao što su Dž. D. Selindžer, Bernard Malamud i Ralf Elison.
U listu Njujorker je 26. juna 1948. objavljena njena priča „Lutrija” u kojoj se zavodljivo običnim,
realističkim tonom opisuje surovi godišnji ritual žrtvovanja nasumice, lutrijom odabranog „žrtvenog jagnjeta”

53 Shirley Jackson, “Experience and Fiction”, ibid.

54 Joe Nazare, “Haunting Anniversary: A Half-Century of Hill House”, The Internet Review of Science Fiction,
februar 2010. <http:// www.irosf.com/q/zine/article/10636>.
55 Čitalac zainteresovan za tematiku ukletih kuća upućuje se na sledeća dela: Richard Matheson, Hell House,

1971; Stephen King, The Shining, 1977; Jay Anson, The Amityville Horror, 1977; Anne Rivers Siddons, The
House Next Door, 1978; Peter Straub, Shadowland, 1980; Ramsey Campbell, The House on Nazareth Hill,
1996; William Peter Blatty, Elsewhere, 1999; Mark Z. Danielewski, House of Leaves, 2000; Stephen
Graham Jones, Demon Theory, 2006... Trenutno su samo Metison, King i Danijelevski dostupni u srpskom
prevodu.
81
- u ovom slučaju žene, koja biva kamenovana od strane čitave zajednice. Priča je izazvala neviđenu, pretežno
negativnu reakciju šokiranih i zgroženih čitalaca koji su redakciju i autorku zatrpali protestnim pismima.
„Sudeći po tim pismima”, pisala je kasnije Džeksonova u eseju „Biografija jedne priče”, „ljudi koji čitaju priče
su lakoverni, nepristojni, često nepismeni, i jezivo uplašeni od toga da će neko da im se smeje.”
Danas se „Lutrija” smatra jednim od najvećih bisera kratke priče 20. veka i nalazi se u brojnim
antologijama. Za nju je 1949. dobila prestižnu nagradu „О. Henri” za najbolju kratku priču godine. Autorka se,
kako je kasnije napisala, nadala da će, smestivši brutalni drevni obred u sadašnjost i u njeno sopstveno selo
šokirati čitaoce detaljnom dramatizacijom besmislenog nasilja i opšte neljudskosti u njihovim životima kroz
paralelu „normalnih Amerikanaca” sa mentalitetom nacističke rulje spremne na linč.
Godine 1949. objavila je jedinu zbirku priča koja je izašla za njenog života: Lutrija; ili avanture Džejmsa
Harisa (The Lottery, or the Adventures of James Harris); ostale priče, objavljivane u časopisima, ili
neobjavljivane a pronađene u njenim rukopisima, priredili su i kasnije izdali njen muž i deca u više izdanja
(The Magic of Shirley Jackson, 1966; Come Along with Me, 1968; Just an Ordinary Day, 1995; Let Me Tell
You, 2015). Ukupno je napisala nešto preko sto priča, od čega tek jedna petina ima snažnije elemente gotika ili
horora, češće psihološkog negoli natprirodnog. Za dve je dobila prestižnu nagradu američkog udruženja
pisaca misterija koja nosi ime Edgara Alana Poa (1961: Mystery Writers of America Edgar Allan Poe Award for
Best Short Story: “Louisa, Please Come Home”; 1966: “The Possibility of Evil”).
Zahvaljujući uticajnom književnom agentu uspevala je da bude odlično plaćena za svoje pisanje, kako za
priče objavljivane u nekim od najprestižnijih časopisa tog vremena (New Yorker, Saturday Evening Post,
New Republic, Yale Review, Hudson Review, Playboy) tako i za popularne napise za domaćice objavljivane u
ženskim časopisima (Good Housekeeping, Womans Home Companion, McCall’s, Ladies’ Home Journal,
Mademoiselle, Charm, Vogue, Woman’s Day), sa minimalnim honorarom od hiljadu dolara po tekstu. I tako
su „ovi komunisti iz tridesetih postali konzumenti u pedesetim“,56 preselivši se u veliku kuću sa 19 soba,
bezbroj mačaka i bibliotekom većom od one koju je imao fakultet na kojem je Hajman radio.
Objavila je šest romana: prva tri su bila slabije zapažena, danas se smatraju manje uspešnim i retko se
preštampavaju. Put kroz zid (The Road through the Wall, 1948) govori o adolescentima u jednom predgrađu,
Dželat (Hangsaman, 1951) je bildungsroman o studentkinji u umetničkoj školi, a Ptičje gnezdo (The Bird’s
Nest, 1954) na pionirski način obrađuje psihologiju devojke sa višestrukim ličnostima u sebi i prvi je na sebe
privukao veću pažnju, pa je čak doživeo i filmsku verziju pod naslovom Lizi (Lizzie, 1957; režija Hugo Has).
Preostala tri njena romana su skoro podjednako izuzetna i vredna, i do danas se stalno doštampavaju i
javljaju u novim izdanjima. Sunčani sat (The Sundial, 1958) je izrazito crnohumorna povest o bogataškoj
porodici koja se svojevoljno izoluje na svom velikom imanju, verujući u proročanstvo koje im donese utvara
začetnika njihovog bogatstva da će jedino oni na celom svetu biti pošteđeni u blisko nastupajućoj apokalipsi.
Usledila je Ukleta Kuća na brdu (The Haunting of Hill House, 1959), njen jedini horor roman, koji se
našao u izboru najbolje proze 1959. godine u Njujork tajms buk rivjuu (New York Times Book Review), a bio
je nominovan i za Nacionalnu književnu nagradu (1960, National Book Award nomination). Roman je 1963.
prilično uspešno ekranizovan (The Haunting; režija Robert Vajz) i filmska verzija se smatra jednim od klasika
horora na filmu uprkos znatnim simplifikacijama u odnosu na roman.
Za njim je usledio Oduvek smo živele u zamku (We Have Always Lived in the Castle, 1962), neobičan
spoj gotika i ekscentričnog crnog humora o još jednoj izolovanoj, krnjoj porodici čudaka (dve sestre i ujak
invalid) i njihovom sukobu sa obližnjom seoskom zajednicom koja ih smatra odgovornim za trovanje ostatka
porodice. Pisan je iz ugla mlađe, ozbiljno psihotične sestre i u potpunosti oslikava njenu poremećenu vizuru.
Taj roman se našao na godišnjoj listi bestselera a Tajm magazin ga je proglasio jednim od deset najboljih
romana godine.
Za njom je ostao i nedovršen roman Pođi sa mnom (Come Along with Me), na kojem je radila u trenutku
smrti, o ženi koja nakon smrti nevoljenog muža u potpunosti promeni svoj identitet i počne da se bavi
spiritističkim seansama. Odlomak iz tog rukopisa objavljen je u istoimenoj posthumnoj zbirci njenih dotad
neobjavljenih radova.
Svoje članke iz popularnih ženskih magazina, vezane za fikcionalizovane anegdote iz porodičnog života,
dodatno je obradila i objavila u dve knjige rečitih, hororičnih naslova: Život među divljacima (Life Among the
Savages, 1953) i Podizanje demona (Raising Demons, 1957). Indikativno je da se u tim napisima pretežno
bavi decom (rodila ih je četvoro), dok je njen suprug u pozadini, ili odsutan. Napisala je i četiri knjige za decu
(The Witchcraft of Salem Village, 1956; The Bad Children, 1959; Nine Magic Wishes, 1963; Famous Sally,
1966).
U porodičnom i privatnom životu nije imala mnogo sreće. Opterećivao ju je zategnut odnos sa majkom
koja je nikada nije zaista prihvatila i zavolela; roditelji su joj se venčali vrlo mladi, i bila je neplanirano i
neželjeno dete („rezultat neuspelog abortusa”, kako joj je majka priznala),57 rođeno prebrzo nakon venčanja.
Majci je preči bio društveni buržoaski život nego odgajanje deteta. Oduvek je bila kritična prema ćerki, u
svakom pogledu, a naročito u pogledu telesnog izgleda, odnosno njene sklonosti ka gojaznosti. Nije imala
razumevanja za njenu nekonvencionalnost i čitavog života je podsticala konformizam. Kada je cela zemlja
brujala o zloglasnoj „Lutriji”, majka joj je pisala: „Tati i meni se nimalo nije dopala tvoja priča u Njujorkeru.

56 Darryl Hattenhauer, Shirley Jacksons American Gothic, State University of New York Press, 2003, str. 19.
57 Navedeno prema: Judy Oppenheimer, Private Demons: The Life of Shirley Jackson, Putnam’s, New York,
1988, str. 14.
82
Čini mi se, draga moja, da ste vi mladi ljudi današnjice jedino sposobni da zamislite takve sumorne priče.
Zašto ne napišeš nešto da ljude razveseliš?”
Mnogi u tom odnosu vide koren čestog motiva nerešenog, problematičnog, pa i neprijateljskog odnosa sa
majkom u romanima i pričama Širli Džekson. Nesređen odnos koji je imala sa majkom delimično je ponovila i
u tretmanu svoje dve ćerke; jedna od njih pokušala je samoubistvo nekoliko nedelja pre smrti Džeksonove.
Prema ocu, koji se kao mladić doselio iz Engleske i koji joj je usadio ljubav prema kulturi i umetnosti, gajila je
pozitivnija osećanja, iako je on u suštini, u njenom zrelom dobu, podržavao majčine konzervativne stavove.
Očevi i očinske figure u njenim delima često su mrtvi, odsutni ili nesposobni (čak i doslovno, kao
karikaturalno senilni invalidi), dok majke, čak i kad su mrtve, ostavljaju snažan i neizbrisiv uticaj.
Njen suprug, Stenli Hajman, prepuštao joj je vođenje domaćinstva, ne hajući da joj pomaže u tome, iako
je ona, svojim napisima u časopisima i svojim pričama i knjigama, pisanim paralelno sa odgajanjem dece i
staranjem o domu, donosila u kuću veće prihode od njega. U svojim neobjavljenim dnevnicima Džeksonova
priznaje da ju je suprug, praktično, silovao, odnosno primoravao na seks protivno njenoj želji: „Ako je ovo
seks ja tu ništa ne mogu da učinim. Prisilio me je, tako mi bog pomogao, i tokom tako dugo vremena da nisam
smela ništa da kažem i izbegavala to samo onda kad sam mogla a sad se bojim da mu dopustim i da me
dodirne.“58 Od sredine 1940-ih pa do kraja života nosila se mišlju da okonča taj brak, ali za to nije imala
snage. Povrh svega, Hajman je bio notorni ženskaroš, sklon zavođenju studentkinja sa kojima je imao brojne
afere, a ponekad ih je dovodio čak i u porodični dom. Jednom od tih studentkinja, koja je bila u istoj klasi sa
njegovom ćerkom Džoan, on se i oženio ubrzo nakon što je Džeksonova umrla.
Širli Džekson je bila zavisna od alkohola; jednom je majci priznala da je odbila učešće na okruglom stolu o
štetnosti alkohola zato što je njemu više naklonjena nego što je protivna. Pored toga, bila je zavisna i od raznih
lekova, počev od kodeina, koji je uzimala zbog migrena (dobijenih nakon što se udala) pa do jačih stvari: pilula
za dijetu, amfetamina, itd. U pedesetim je svemu tome dodala i razne sedative (fenobarbitol i torazin) koje je
neumereno koristila. Bila je zavisna i od pušenja i od hrane: zabeleženo je da je jela pola kilograma putera
dnevno. U velikom gradu (Njujork) patila je od agorafobije i straha da se neboderi ne sruče na nju; u manjim
mestima, poput Beningtona u koji se nastanila, razvila je paranoju u odnosu na malograđansku uskogrudost i
pakost seljana. Do početka šezdesetih više nigde nije mogla da krene bez alkohola i lekova.
Posledice stresa bili su kolitis i nizak pritisak, a pred kraj života joj se povratila i agorafobija. Jednom
prilikom puna tri meseca nije mogla da izađe iz kuće. Ponekad, pred kraj života, priviđali su joj se likovi,
glasovi, muzika; bila je pritisnuta neprekidnim osećajem da je neko progoni i kontroliše. Imala je dijagnozu
„akutne anksioznosti“. Pisala je: „Nesigurna, nekontrolisana, pisala sam o neurozama i strahu, i sve moje
knjige nanizane jedna uz drugu bile bi jedno dugačko dokumentovanje anksioznosti.”59 Krajem 1964. doživela
je nervni slom izazvan time što se suprug upustio u ozbiljniju vezu sa studentkinjom nego što je dotad
običavao.
Poslednji zapis u njenom dnevniku glasi: „Jedini način bekstva je pisanje molim te bože pomozi mi molim
te pomozi mi i ne pokazuj nikome ne pokazuj nikome jednog dana molim te bože pomozi mi ne pokazuj
nikome jer zaključano” (sic).60
Umrla je u svom domu u Vermontu, u snu, od srčanog udara, 8. avgusta 1965.
Njenoj prozi posvećene su brojne studije i zbirke eseja, a 2007. godine ustanovljena je i nagrada koja nosi
njeno ime (The Shirley Jackson Award). Brzo je postala prestižna, a dodeljuje se istaknutim dometima u
oblasti književnosti psihološkog saspensa, misterije, horora i mračne fantastike, i to u kategorijama romana,
novele, novelete, kratke priče, zbirke i antologije.

58 Navedeno prema: Darryl Hattenhauer, ibid., str. 23.

59 Navedeno prema: Judy Oppenheimer, ibid., str. 258.
60 Navedeno prema: Darryl Hattenhauer, ibid., str. 27.

83