MAGIJA REČI - BAJANJE

Duša slovenska (30)

Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima počiva. U
njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo je sve dok
se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše.

GLAS I SVETLOST
U mitovima o postanku sveta glas je bio na početku stvaranja kosmosa jer svetlost i glas stoje
nasuprot mraku i tišini. U ljudskom životu prvi vesnik da je novorođenče došlo na svet je njegov glas; i
prvi zvuk koji ono čuje takođe je njegov glas. On ga odvaja od mračne utrobe ali i uvodi u hladnoću
sveta i rizik. I kasnije, kao čoveka, kada ga taj svet ugrozi u bilo kom njegovom razdoblju života, kada
ga učini nemoćnim da savlada teškoću, on se opet oglašava - krikom, plačem, molbom. U želji za
spasom, uz pomoć glasa, odnosno reči - bajanjem, verovalo se da je uspostavljen narušeni poredak
koji ugrožava čovekovo mesto na zemlji.
Kod balkanskih Slovena verbalni deo bajanja naziva se basma, basan. Ova reč, kao i osnovni naziv
bajati, praslovenskog su porekla i izvode se iz indoevropskog korena bla sa dvostrukim značenjem,
govoriti i svetleti. Nezavisno od hipoteze o jezičkoj povezanosti ova dva glagola, u bajanjima se
uočavaju dve međusobno suprotstavljene paradigme - jednu čine svetlost i govor (zvuk), a drugu
mrak i ćutanje. Prva paradigma je obeležje ljudskog ili ovog sveta, a druga - divljeg i htonskog sveta.
U formulama teranja nečiste sile u bajanjima mesta u kojima se ona šalje opisuju se kao mračna i do
njih ne dopire nikakav glas, a pre svega glas petla, zvona i odjek udarca sekire. U kontaktu s takvim
bićima, slučajnim ili namernim, čovek je dužan da ćuti, u protivnom, može biti od njih surovo kažnjen. U
jednoj srpskoj pripoveci junak dobija uputstvo kako će se ophoditi u dalekoj gori, na izvoru reke:
“Nemoj riječi progovoriti, jer ako progovoriš, zatvoriće te i pretvoriće te u ribu ili što drugo, pa će te
izjesti”. U Crnoj Gori i u okolini Dubrovnika postojalo je verovanje da mitološko biće “pustolovica” može
čoveku oduzeti glas ako joj se čovek odazove u noći. U susretu s vukom, kako se verovalo u zapadnoj
Srbiji, da ne bi čovek ostao nem, dužan je da se prvi oglasi, kao da je time omeđivao ljudski prostor u
kome je pošteđen od vučjeg demonskog uticaja.
Nečista sila, kao što je ala, vukodlak, veštica, đavo, kako se verovalo kod Srba, povremeno ugrožava
i glavne izvore svetlosti - Sunce i Mesec. Tada nastaju pomračenja ovih nebeskih tela. Da ne bi
zavladao potpuni mrak, ljudi su ih branili bukom, zvonjanjem zvona, lupanjem u razne predmete.

ŠAPUTANJE I PEVANJE
U životu svih Slovena, i pre i posle primanja hrišćanstva, magija je imala veoma važnu ulogu. Ona se
koristila najpre za lečenje i zaštitu, ali neretko i za nanošenje štete neprijatelju, osvajanje ljubljene
osobe, sticanje blagostanja i slično. Slovenske devojke i žene bile su na glasu kao dobre činjarice tj.
osobe koje vladaju magijom. Svojim moćnim činima mogle su da zaštite sve što im je drago ali i da
omađijaju sve što im je na smetnji.

Magijske radnje bajanjem kod slovenskih naroda u najvećem broju slučaja realizuju se u govornom
obliku, i po pravilu, na poseban glasovni način. Najčešće je to šaputanje. Ovakav način izvođenja
posvedočen je još kod starih Asiraca, ali i kod mnogih drugih naroda (na primer kod Jevreja). U okolini
Mostara, za bajalicu kod koje se nije mogla razabrati nijedna reč dok baje govorili su “tvrda baba”.
Ovakav oblik bajanja predstavljao ih je u očima drugih ljudi kao odabrane u čiju delatnost mogu ući
samo pojedinci koje one same izaberu. Šaputanje ima i svoju simboličku funkciju. Ono se može
tumačiti i kao tuđi govor, odnosno da je bajalica “instrument”, prenosilac tuđeg govora. Ona je “kapija”
preko koje putem govora prolazi jača snaga od ljudske. Dovoljno je da ona uspostavi kontakt s
moćnim pomagačem i da označi cilj delovanja. Otuda u mnogim bajanjima ona opisuje postojeću
situaciju, imenuje bolesti, ponavljajući zagonetne, nerazumljive reči. Ističe vezu s Bogom kao
pomoćnica Boga. Kod Srba se kao zaštitnici javljaju, osim Bogorodice i samovile sa kojima bajalica
održava posestrimske odnose.
Posvedočeni su i neki drugi, lokalni načini bajanja. Tako u južnoj Srbiji, neke bajalice su bajale
otegnutim i jednoličnim glasom koji je više ličio na pesmu nego na govor. One su padale u stanje
zanesenosti (transa) i kroz pesmu su kazivale bolesniku kako treba da se leči. Posle izlaska iz stanja
obamrlosti neke od njih nisu mogle ponoviti to što su pevajući rekle. Pojedine bajalice su u takvim
bajanjima dozivale u pomoć posestrimu samovilu, pa i određenog utopljenika. Jedna od njih je bajala
ležeći u krevetu, pokrivena belim čaršavom.
Bajaličko šaputanje i pevanje dovodi se u vezu po tome što i jedno i drugo prevazilazi jednostranu
usmerenost ljudskog govora, kao socijalnog čina, proširujući mogućnost opštenja i sa bićima van
ljudskog sveta. Razlika je u tome, što se jedan oblik “spušta” ispod govora (šaputanje), a drugi “diže”
iznad njega (pevanje). Za oba vida komunikacije potrebno je posebno emotivno raspoloženje (zanos,
ushićenost, velika žalost). Kod Južnih Slovena sreću se tragovi bajanja šaputanjem pri čemu se pada
u zanos slično šamanskom uznošenju. U takvim oblicima lečenja glas i suze ostvaruju posebno
simboličko značenje.

GLAS I DUŠA
Na slovenska bajanja uticala je pisana magijska književnost: apokrifne molitve, zaklinjanja, magijski
zapisi i formule. Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima
počiva. U njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo
je sve dok se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše.
Po kazivanju nekih bajalica, one su počele da baju po naređenju Bogorodice, Svete Petke, vila, koje
su ih posećivale u snu ili tokom dugotrajne bolesti, otkrivajući im načine bajanja. Po narodnom
verovanju, njena duša se tokom bajanja bori sa demonom bolesti ili posećuje vile moleći ih za
ozdravljenje bolesnika. U jednom opisu bajanja od uroka bajalica počinje sve jače da zeva i oči joj
suze, pada u grozničavo stanje, trese se (“muči se ko da je đavoli raskidaju”), znoji se i pođu joj suze
na oči. Čak joj se i pena pojavi na ustima ili padne za vreme bajanja. U mnogim bajanjima pravilo je da
bajalica baje s raspuštenom kosom, ili u novijoj varijanti, maramu povuče unazad, dok kod Vlaha u
istočnoj Srbiji, dok baca čini, ona se svlači gola. Ako se ovakva slika bajalice uporedi s predstavom o
nekim ženskim mitološkim bićima, koja se smatraju za izazivače bolesti, kao što su šumska ili gorska
majka i babice, među njima se mogu uočiti znatne sličnosti. Ova bića se u basmama prikazuju takođe
u stanju jarosti, sa izbačenim očima i iskeženim zubima.

Dovodeći sebe u posebno stanje jarosti, bajalica uzima “divlji” lik, kao najpogodniji način za obračun s
nečistom silom. U pojedinim bajaličkim tekstovima postoje tragovi koji ukazuju da se bajalica protiv
nečiste sile borila svojom dušom, odakle je i proistekla potreba stalnog zevanja u bajanju, kao i zahtev
izgovaranja basme celim glasom, tj. bez predaha. Mnogi primeri pokazuju shvatanja da je glas samo
spoljna manifestacija duše bajalice, koja goni demone kao nevidljivi lovački pas.
Zanimljivo je da se u srpskom jeziku reč glas u nekim slučajevima zamenjuje s rečju udarac: “Udarce
strašne ne daj da čujemo” - udarati glasom, vikati, galamiti. U zapadnoj Srbiji raširen je jadan tip
bajanja protiv gradonosnih oblaka, koji se izvodi vikom, tj. napregnutim glasom, pa su i nazvana
“vikalice od grada”. Obično u takvim prilikama bajalica iznosi oštre predmete iz kuće stavljajući ih u
dvorište ili maše njima prema gradonosnim oblacama.
Literatura:

1. MITOVI I MITOLOGIJA
2. SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt