Antoan de Sent-Egzipri

Noćni let

Naslov originala
Antoine de Saint-Exupery
Vol de nuit

Éditions Gallimard, 1931.

Preveo
Ivan Kušan
 PREDGOVOR

Vazduhoplovnа društva morala su se takmičiti u

brzini prevoza sa ostalim saobraćajnim sredstvima. To
će u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik šefa: „Za nas
je to pitanje života ili smrti, jer svake noći gubimo
prednost, koju obdan steknemo pred železnicom i
brodovima.“ Ta noćna služba, koju su isprva oštro
kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim
pokušajima, praktički je upotrebljavali, beše, u doba
kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj
opasnosti na vazdušnim putevima, posejanim
iznenađenjima, sad se još priključilo podmuklo tajanstvo
noći. Ma koliko da su još uvek velike opasnosti, odmah
ističem da one iz dana u dan postaju sve manje i da svaki
novi let pomalo olakšava i osigurava sledeći. Ali i u
avijaciji, kao i u istraživanju neznanih zemalja, postoji
prvi period junaštva a Noćni let, koji nam opisuje
tragičnu pustolovinu jednoga od tih vazdušnih pionira,
sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje.

Draga mi je prva knjiga Sent-Egziperija, ali ova

još mnogo više. U Pošti za jug, uz avijatičareve
uspomene, zabeležene uzbudljivom jasnoćom, javlja se
sentimentalni zaplet koji nam približuje junaka. Ah,
toliko sklonog nežnosti, da osećamo njegovu čovečnost,
ranjivost. Junak Noćnog leta, bez sumnje nije
obeščovečan, uzdiže se do nadljudske vrline. Rekao bih
da mi se u ovoj ustreptaloj pripovesti ponajviše dopada
njena uzvišenost. Ljudske slabosti, nemoći i nedaće
poznajemo i inače, a literatura današnjice zna ih i te
kako vešto da prikaže; ali ovo prevazilaženje samoga
sebe, koje se postiže napregnutom voljom, to je ono što
nam pre svega treba pokazati.

Čini mi se da je od avijatičarevog lika još

čudesniji lik Rivjera, njegvog šefa. On sam ne deluje: on
sili na delovanje, nadahnjuje pilote svojom vrlinom,
zahteva od svih maksimum i nagoni ih na podvige.
Njegova nesmanjena odlučnost ne dopušta slabost, i on
kažnjava najmanje posrnuće. Na prvi pogled njegova
okrutnost mogla bi se činiti neljudskom, preteranom. Ali
ona se obara na nedostatke, a ne na samog čoveka kojeg
Rivjer nastoji oblikovati. U tom portretu oseća se celo
piščevo divljenje. Ja sam mu posebno zahvalan što je
rasvetlio onu paradoksalnu istinu koja je za mene od
posebne psihološke važnosti: da ljudska sreća nije u
slobodi, već u preuzimanju neke dužnosti. Svako lice u
ovoj knjizi odlučno se i potpuno posvećuje onome što
mora učiniti, onome opasnom zadatku, u čijem izvršenju
će jedino naći spokojstvo sreće. A dobro se nazire da
Rivjer nije nimalo bezosećajan (ništa nije dirljivije od
mesta gde prima u posetu ženu nestaloga) i da mu je
potrebno isto toliko smelosti da izda zapovesti, koliko je
potrebno njegovim pilotima da ih izvrše.
„Da te zavole“, reći će on, „dovoljno je da
sažaljevaš. Ja uopšte ne sažaljevam ili to skrivam...
ponekad me iznenađuje moja moć.“ I još ovo: „Volite
one kojima zapovedate, ali im to ne spominjite.“
Osećanje dužnosti isto tako upravlja Rivjerom:
„nejasno osećanje dužnosti, veće od osećanja ljubavi.“
Neka čovek ne nalazi cilj u sebi, već neka se pokorava i
žrtvuje onome što ne znam ni sam šta je, a što upravlja
njime i živi u njemu. A drago mi je što ovde nalazim to
„nejasno osećanje“ koje je mog Prometejai nagnalo da
paradoksalno izrekne: „Ne volim čoveka, volim ono što
ga proždire.“ To je izvor svakog junaštva: „Mi
postupamo“, mišljaše Rivjer, „kao da postoji nešto
vrednije od ljudskog života... Ali šta je to?“ Ili ovo:
„Postoji možda nešto drugo što valja spasiti, nešto
trajnije; možda treba spasiti onaj deo čoveka, koji Rivjer
izgrađuje.“ Ne sumnjamo u to.

U vreme kad pojam junaštva preti da napusti

vojsku, jer su muževne vrline u opasnosti da ne budu
primenjene u ratovima sutrašnjice čiju strahotu
dočaravaju hemičari, ne ispoljava li se junaštvo
najdivnije i najkorisnije upravo u avijaciji. Sve što je
inače nepromišljena smelost, nije više to kad vam neko
naređuje. Pilot koji neprekidno stavlja na kocku svoj
život može pomalo s pravom da se nasmeje onome što mi
obično podrazumevamo pod „hrabrošću“. Sent-Egziperi
će mi dopustiti da navedem jedno njegovo, već
davnašnje, pismo iz onog doba kad je leteo nad
Mauritanijom, kako bi obezbedio liniju Kazablanka —
Dakar:

„Ne znam kad ću se vratiti, već nekoliko meseci

imam toliko posla: traganja za nestalim drušvima,
popravke aviona, što su pali na odmetnička područja, i
nekoliko poštanskih aviona za Dakar.
 Upravo mi je uspeo mali podvig: proveo sam dva
dana i dve noći s jedanaestoricom Mavara i
mehaničarem u radu kako bih spasao jedan avion.
Različite i ozbiljne opasnosti. Prvi put samo čuo kako mi
kugle zvižde vrh glave. Sada mi je jasno kakav sam u
takvoj sredini: mnogo spokojniji od Mavara. Ali sam
takođe razumeo nešto što me je uvek čudilo: zašto Platon
(ili Aristotel?) stavlja hrabrost u poslednju grupu vrlina.
Nju ne pobuđuju odviše lepa osećanja: malo besa, malo
taštine, mnogo tvrdoglavosti i jedan svakidašnji, sportski
užitak. Pre svega opijenost svojom fizičkom snagom,
koja, međutim, tu ne dolazi do izražaja. Prekrstiš ruke na
razdrljenoj košulji i duboko dišeš. To je ugodno. Kad se
to događa noću, priključuje se još i osećanje da si učinio
neku golemu ludoriju. Više se nikada neću diviti čoveku
koji je samo hrabar.“

Mogao sam kao moto ovom citatu staviti

apoftemu pozajmljenu iz Kentonove knjige (s kojim se ni
u kom slučaju uvek ne slažem):
„Čovek skriva da je hrabar i da voli“, ili još
bolje: „Hrabri ljudi skrivaju svoja dela kao poštenjaci
milosrđe. Oni ih ili skrivaju ili se zbog njih izvinjavaju.”
Sve o čemu Sent-Egziperi pripoveda iznosi
„znalački“. Lični sukob s čestom opasnošću pridaje
njegovoj knjizi autentičan i poseban prizvuk. Imali smo
mnogo pripovesti o ratu ili o izmišljenim pustolovinama
u kojima pisac pokatkad otkriva vešt talenat, ali koje
izazivaju osmeh u pravih pustolova i boraca koji ih
čitaju. Ova pripovest, čiju literarnu vrednost takođe
cenim, vredi i kao dokument, a te dve osobine, tako
neverovatno sjedinjene, daju Noćnom letu njegovo
izvanredno značenje.
Andre Žid
 1

Bregovi pod avionom već su izbrazdali mrakom

zlaćano veče. Ravnice se osvetlile neiscrpnom svetlošću:
u ovom kraju neprekidno blistaju zlatom, kao što posle
zime neprekidno blistaju snegom.
A pilot Fabijan, koji je s dalekog juga pristizao
poštanskim, patagonskim avionom u Buenos Aires,
naslućivao je blizinu večeri po istim znacima koji
nagoveštavaju i vodu neke luke: po tom spokoju, po tim
neznatnim naborima, što jedva ocrtavaju mirne oblake.
Ulazio je u golemo i blaženo pristanište.
Mogao bi čak i pomisliti, usred takvog spokoja,
da se lagano šeta, gotovo kao pastir. Patagonski pastiri
bez žurbe idu od stada do stada: on je išao od grada do
grada, bio je pastir malenih gradova. Svaka dva sata sreo
bi poneke kako dolaze da se napiju na obali reke ili kako
pasu na livadi.
Ponekad, preletevši sto kilometara stepa, koje su
pustije od mora, nadletao bi vrh zabačena imanja, koje
je, reklo bi se, nosilo na krmi, posred uzbibanoga
prerijskog talasja, teret ljudskih života, i tada bi on
krilima domahnuo toj lađi.
— San-Žiljan na vidiku; spuštamo se za deset
minuta.
Navigacioni radiotelegrafist je predavao vest
svim linijskim stanicama.
Uzletišta, činilo se, behu nanizana duž čitavih
dvesta hiljada i pet stotina kilometara, od Magelanovog
moreuza do Buenos Airesa; ali ovo se uzletište otvaralo
pred rubovima noći, kao što se otvara, u Africi, poslednji
pokoreni zaselak pred tajanstvom.
Radio-telegrafista dodade papir pilotu:
„Tako je olujno da mi sve bruji u slušalicama.
Hoćete li prenoćiti u San-Žiljanu?“
Fabijan se osmehnu: nebo je bilo mirno kao
akvarijum i sva uzletišta pred njim su im javljala: „Nebo
vedro, bez vetra.“ On odvrati:
„Produžićemo. “
Ali je radio-telegrafist mislio da su se olujine
negde uvukle, kao što se crvi zavlače u voće; noć će biti
lepa, a ipak pomućena: bilo mu je mrsko ući u tu
pomrčinu što bi se mogla ucrvati.

Spuštajući se ugašena motora prema San-Žiljanu,

Fabijan oseti tegobu. Sve što je ugodnim činilo život
ljudi, narastalo mu je u susret: njihove kuće, kafanice,
drveća i šetališta. Bio je nalik osvajaču, koji se posle
pobede nadnosi nad zemlje carstva i otkriva skromnu
ljudsku sreću. Fabijan je trebalo da odloži oružje, da
ponovo oseti svoju težinu i nemoć, jer su ljudi bogati i
svojim nevoljama, i da postane običan čovek, koji
posmatra kroz okno prizor koji se više neće izmeniti.
Pristao bi na ovo sitno seoce: kad jednom odabereš,
zadovoljan si slučajnošću u svom životu i možeš je
zavoleti. Zaokupi te kao i ljubav, Fabijan bi voleo ovde
dugo da živi, da ovde provede svoj deo večnosti, jer mu
se činilo da su ti gradići, u kojima bi živeo po jedan sat, i
ti vrtovi, ograđeni drvenim zidovima, koje bi preleteo,
večni, jer traju van njega. A seoce se približavalo letaču i
pred njim se otvaralo. I Fabijan je mislio o
prijateljstvima, o nežnim devojkama, o prisnosti belih
stolnjaka, o svemu onome što se polako priprema za
večnost. I selo je već promicalo u visini krila, prostirući
tajanstvo svojih ograđenih vrtova koje zidovi više ne
zatvaraju. Ali Fabijan, spustivši se, pojmi da nije video
ništa do lagano kretanje nekolicine ljudi među
kamenjem. Ovo je seoce već svojom nepokretnošću
skrivalo tajnu svojih strasti, to je selo uskraćivalo
nežnost: valjalo bi se odreći akcije, kad bismo hteli da ga
osvojimo.

Kad prođe deset minuta odmora na uzletištu,

Fabijan je morao da odleti.
Okrenu se prema San-Žiljanu: bila je to pregršt
svetala, zatim zvezda, tada se prosu prašina, koja ga
poslednji put dovede u iskušenje.
„Ne vidim više brojčanike, palim svetlo.“
Dotače prekidače, ali crvene svetiljke kabine
obasjaše kazaljke sjajem, koji je u ovakvom plavom
svetlu bio još uvek tako blag, da se one i ne obojiše.
Prođe prstima ispred sijalice: prsti mu se jedva
zarumeneše.
„Prerano.“
Međutim, noć je nailazila, slična mrkom dimu, i
već napunila udoline. Nisu se više razlikovale od
ravnica.
Ali su se sela već bila rasvetlila, a njihova se
sazvežđa stapala. Pritiskao je prstom, kako bi namigivala
njegova navigaciona svetla, odgovarao je selima. Zemlja
je bila posuta blistavim signalima, svaka je kuća palila
svoju zvezdu pravo u beskrajnu noć, kao što svetionik
okrećemo prema moru. Treperilo je već sve ono što
skriva jedan ljudski život. Fabijan je uživao što je ulazak
u noć ovoga puta lagan i lep kao ulazak u pristanište.
Uvuče glavu u kabinu. Radijum na kazaljkama
poče svetlucati. Pilot redom proveri brojke i oseti
zadovoljstvo. Osetio je da se čvrsto smestio na nebu.
Dotače prstom čeličnu uzdužnicu i oseti kako metalom
teče život: metal nije drhtao, već živeo. Motor od pet
stotina konjskih snaga stvarao je u materiji blagu struju
koja je njenu studen pretvarala u baršunasto meso. I
ovoga puta pilot u vazduhu nije osećao ni vrtoglavicu ni
opojnost, već tajanstveno podrhtavanje živog mesa.
Sada je on sebi sazdao ceo svet i u njemu se
laktao kako bi se što udobnije smestio.
Dotače ploču s električnim uređajima, spoji
redom sve prekidače, malo se pomaknu, čvršće nasloni i
pokuša da pronađe ponajbolji položaj, u kome bi mogao
potpuno da oseti njihanje pet tona metala, koje je noć
bila uprtila na ramena. Tada uze pipati, namesti
pomoćnu svetiljku, okani je se, ponovo je pronađe, uveri
se da ne izmiče, opet je pusti da bi dotakao sve poluge,
primakao ih na dohvat ruke i priučio prste na slepački
svet. Kada ga prsti dobro upoznaše, upali jednu svetiljku,
i ukrasi tako svoju kabinu dragocenim uređajima i samo
na brojčanicima proveri ulazak u noć, sličan nekom
uranjanju. Zatim, budući da ništa nije titralo ni igralo, ni
podrhtavalo, budući da su žiroskopii, visinomer irad
motora bili stalni, on se malo protegnu, položi zatiljak na
kožni naslon i unese se u ono duboko letačko
razmišljanje, kad se uživa u nekoj neobjašnjivoj nadi.

I odjednom, kao noćobdija usred noći, saznaje da

noć otkriva čoveka: ti signali, ta svetla, taj nemir. Ta
priprosta zvezda u pomrčini je usamljena kuća. Jedna se
gasi: to je kuća koja u sebi zatvara ljubav.
Ili dosadu. To je kuća, koja više ne daje znakove
ostalom svetu. Ti seljaci nalakćeni pred svetiljkom na
stolu, ne znaju šta očekuju. Ne znaju da njihova žudnja
seže tako daleko u golemu noć koja ih okružuje. Ali
Fabijan to saznaje dolazeći iz daljine od hiljadu
kilometara i oseća kako prostrani dubinski talasi dižu i
spuštaju avion što diše, nakon što je prošao kroz deset
olujina nalik na zaraćene zemlje i, između njih, kroz
vedrine od mesečine, dok nadleće ta svetla, jedno za
drugim, s osećanjem da pobeđuje. Ti ljudi veruju da
njihova svetiljka obasjava skromni sto, ali osamdesetak
kilometara dalje drugi su dirnuti zovom tog svetla, kao
da njime domahuju očajnici s pustog ostrva, okruženi
morem.
 2

Tako su se tri poštanska aviona iz Patagonije,

Čilea i Paragvaja vraćala s juga, sa zapada i sa severa u
Buenos Aires. Očekivali su njihove pošiljke, kako bi oko
ponoći otpravili evropski avion.
Tri pilota, svaki iza oklopa teškog poput
teglenice, prepušteni noći, razmišljali su o svom letu i u
susret velikom gradu silazili s njihovog olujnog ili
spokojnog neba, kao što neznani seljaci silaze sa planina.
Rivjer, koji je odgovarao za celu mrežu, šetao je
gore-dole po avionskoj pisti u Buenos Airesu. Bio je
ćutljiv, budući da je taj dan za njega bio mučan, sve dok
ne bi sletela sva tri aviona. Svake pojedine minute, kako
su mu pristizali telegrami, Rivjer je imao utisak da nešto
otkida sudbini, da ublažuje neizvesnost i da svoje letače
izvlači iz noći na obalu.
Jedan radnik pristupi Rivjeru da mu saopšti
poruku radio-stanice.
— Poštanski avion iz Čilea javlja da
primećuje svetla Buenos Airesa.
— U redu.
Uskoro će Rivjer čuti taj avion: noć će mu već
predati jednoga, kao što more puno plime i oseke i
tajanstva, izbacuje na žal blago s kojima se tako dugo
titralo. A malo kasnije će mu noć uručiti i druga dva.
I taj će dan biti završen. I iscrpljeni momci će
otići na počinak, a zameniće ih odmorni. Ali Rivjer neće
imati nimalo predaha: tada će mu opet evropski
poštanski avion zadati briga. Uvek će tako biti. Uvek.
Prvi put je taj stari borac zatekao samoga sebe skrhanog
umorom. Dolazak aviona neće nikada biti pobeda koja
okončava rat i otvara razdoblje srećnog mira. Za njega će
večito postojati tek takvo delo kojem je prethodilo
hiljadu sličnih dela. Rivjeru se činilo da već odavno,
napetih mišica, podiže težak uteg: napor bez odmora i
bez nade. „Starim...“ Stario bi, kad u samom delovanju
ne bi više nalazio okrepe. Zateče samoga sebe gde
razmišlja o problemima koje nikad ranije nije razmatrao.
A međutim, oblivalo ga je uz melanholičan mrmor,
mnoštvo ugodnosti koje je uvek odbijao: kao beskrajni
okean: „Zar je sve to tako blizu?...“ Primeti da je malo-
pomalo odgađao do starosti, do onda „kad bude imao
vremena“, sve ono što ljudski život čini ugodnim. Kao
da čovek jednoga dana zaista može imati vremena, kao
da na kraju života zasluži nepomućeni mir koji sebi
dočarava. Ali mira nema. Možda nema ni pobede. Nema
konačnog dolaska svih poštanskih aviona.

Rivjer zastade kraj Lerua, starog predradnika,

koji je bio u poslu. I Leru je takođe radio četrdeset
godina. A posao mu je crpao svu snagu. Kad bi se Leru
vraćao kući oko deset sati uveče, pred njim se ne bi
otvarao drugi svet, to ne bi bio nikakav beg. Rivjer se
osmehnu tom čoveku, koji podiže svoje tegobno lice i
pokaza osovinu od plavog čelika: „Bilo je previše
zategnuto ali sam namestio.“ Rivjer se nadnese nad
osovinu. Iznova ga zaokupi zanat. „Treba reći da se ti
delovi u radionici olabave.“ Prstom opipa tragove nastale
od trenja, a tada iznova promotri Lerua. Pri pogledu na te
oštre bore besmisleno pitanje navre mu na usta. On se
tome osmehnu:
- Jeste li se u svom životu mnogo
bavili ljubavlju, Leru?
- Oh, ljubav, znate, gospodine
direktore...
- Vi ste kao i ja, nikada niste imali
vremena.
- Ne odviše...
Rivjer je osluškivao zvuk glasa kako bi dokučio
nije li odgovor bio zajedljiv. Nije bio zajedljiv. Taj je
čovek osećao, u odnosu na svoj protekli život, spokojno
zadovoljstvo tesara koji je u tom trenutku orendisao lepu
dasku: „Eto. Gotovo je.“
„Eto“, mislio je Rivjer ,„moj život je gotov.“
Odagna sve tegobne misli, što su ga saletele i
krenu prema hangaru, jer je avion iz Čilea već tutnjao.
 3

Zvuk dalekogmotora postajao je sve jači.

Sazrevao je. Sinuše svetla. Crvene svetiljke aerodromske
rasvete obasjaše hangar, telegrafske stubove, četvrtasto
zemljište. Spremali su svečanost.
— Eno ga!
Avion je već klizio u snopu reflektora. Tako
blistav, da se stoga činio novim. Ali, kada naposletku
stade pred hangarom, i kad mehaničari i radnici pohitaše
da istovare poštu, pilot Peleren se ne pomaknu.
— Onda? Što oklevate da siđete?
Pilot, zabavljen nekim tajanstvenim poslom, ne
udostoji se da odgovori. Možda je osluškivao kako u
njemu neprestano bruji šum leta. Lagano je klimao
glavom i, nagnut napred, rukovao ko zna čime.
Naposletku se okrenu šefovima i drugovima i ozbiljno ih
promotri, kao svoje vlasništvo. Reklo bi se da ih broji i
odmerava, i mislio je da ih je uistinu zaslužio, a takođe i
ovaj svečani hangar i ovaj čvrsti cement i taj grad, nešto
dalje, pun pokreta, žena i topline. Držao je te ljude u
krupnim šakama, kao neke podanike, budući da ih je
mogao doticati, slušati i vređati. Isprva pomisli da će ih
uvrediti zbog toga što su ovde tako mirni, sigurni za
život, kadri da uživaju u mesečini, ali postupi
dobrodušno:

— ... Platićete piće!

I siđe.
Htede da priča o svom putu.
 — Kad biste znali!...
Zaključivši, nema sumnje, da je dosta rekao, ode
da svuče kožno odelo.
Kad ga kola povezoše prema Buenos Airesu u
društvu tmurnog nadzornika i ćutljivog Rivjera, on se
rastuži: lepo je kad se čovek izvuče iz neprilike i,
hvatajući tlo pod nogama, hrabro ospe masne psovke.
Kakvo silno uživanje! Ali kasnije, kad se prisetiš,
počinješ da sumnjaš, ne znajući ni sam u šta.
Bitka sa ciklonom, to je, u najmanju ruku, nešto
stvarno, to je otvoreno. Ali takvi nisu oblici stvari, oblici
koje one poprimaju, kad misle da su same.
Mislio je:
„To je sasvim nalik na bunu: oblici koji jedva da
poblede, a toliko se promene!“
Napregne se, ne bi li se prisetio.
Mirno je leteo nad lancem Anda. Pritisnuli ih
zimski snegovi svojim spokojem. Zimski su snegovi
uneli spokoj u tu gromadu, kao što ga stoleća unose u
mrtve dvorce. Na pokrivaču od dve stotine kilometara
nigde ni jednog čoveka, ni daška života, ni pokušaja. Tek
uspravni grebeni, koje očešeš na toj visini od šest hiljada
metara, tek plaštevi stenja, koji se okomito ruše, tek
užasna mirnoća.
Zbilo se to nedaleko od vrha Tupungata...
On razmisli. Jest, upravo je onde doživeo čudo.
Isprva, naime, nije ništa video, već je prosto
osetio nelagodnost, slično čoveku, koji misli da je sam, a
više nije sam, drugi ga posmatraju. Osetio je, prekasno i
ne shvatajući na koji način, da je opkoljen besom.
Upravo tako. Otkud taj bes?
 Kako je pogodio da izvire iz stena, da izvire iz
snega? Jer ne bi se moglo reći da je išta doprlo do njega,
nikakva potmula nepogoda nije se spremala. Ali pomalo
drugačiji svet, ovde pred njim, pomaljao se iz prvoga.
Dok mu se srde iz neobjašnjivog razloga bilo steglo,
Peleren posmatraše te bezazlene vrhunce, te grebene, te
kreste snega, što su postajale tek nešto sivlje, a ipak
počinjale živeti — kao neko ljudstvo.

Iako borba nije bila nužna, on je stiskao šake na

polugama. Spremalo se nešto što on nije shvatao. Napeo
je mišice, kao zver što će da napadne, ali nije video ništa
što ne bi bilo mirno. Jest, mirno, ali nabijeno nekom
čudnom silom.
Tada se sve ušilji. Ti grebeni, ti vrhunci, sve
postade šiljasto: osećalo se kako paraju snažnu vetrinu
poput pramaca. A zatim mu se učini da se obrću oko
njega tamo-amo, poput divovskih lađa, koje se
pripravljaju za boj. Tad se prosu prašina pomešana s
vazduhom: uzdizala se nad snegovima, lebdeći lagano
poput koprene. Kako bi pronašao izlaz u slučaju da se
mora povući, obrne se i zadrhta: činilo se da Andi iza
njega ključaju.
— Propao sam.
S jednog vrhunca, pred njim, vrcao je sneg: pravi
snežni vulkan. Zatim s jednog drugog, malo udesno. I svi
vrhunci planuše jedan za drugim, kao da ih je redom
dotakao nevidljivi trkač. A u taj su se čas u prvim
zvučnim vrtlozima zanjihale planine oko pilota.
 Žestoko delovanje ostavlja malo tragova: nije
mogao da se priseti velikih vrtloga koji su ga valjali.
Jedino je upamtio kako se pomamno koprcao u sivim
ognjevima.
Porazmisli.
„Ciklon nije ništa. Spasavaš kožu. Ali ono pre!
Ali onaj susret s njim!“
Verovao je da će među hiljadama poznati jedno
jedino lice, a ipak ga je već bio zaboravio.
 4

Rivjer je posmatrao Pelerena. Kad on za

dvadesetak minuta izađe iz kola, utopiće se u mnoštvu,
osećajući umor i težinu. Možda će pomisliti: „Dobro sam
se izmorio. . . Gadan posao!“ A svojoj će ženi priznati
nešto kao „ovde je bolje nego nad Andima.“ A ipak ga je
ostavilo sve ono do čega ljudi toliko drže: upravo je
shvatio svu nevolju što leži u tome. Upravo je bio
proživeo nekoliko sati s druge strane kulisa, ne znajući
da li će mu biti dopušteno da iznova sazda za sebe taj
grad prepun svetla. Da li će pronaći i dosadne, ali mile
drugarice iz detinjstva, sve svoje sitne čovečje slabosti.
„U mnoštvu“, mislio je Rivjer, „ima uvek ljudi koji se ne
ističu, a koji su izvanredni vesnici. A da i sami to ne
znaju. Ukoliko...“ Rivjer je zazirao pred nekim
poštovaocima. Oni nisu shvatali posvećeni značaj
pustolovine i njihovo odobravanje je izopačavalo njen
smisao, ponižavalo čoveka. Ali Peleren je tu sačuvao svu
veličinu čoveka koji prosto zna, bolje nego iko, koliko
vredi svet viđen u posebnom svetlu, i koji zna,
neverovatno prezirno, odbaciti otrcane pohvale. Rivjer
mu takođe čestita: „Kako ste uspeli?“ I sviđa mu se što
govori prosto zanatski, što govori o letu kao što govori o
nakovnju.
 Peleren najpre ispriča kako mu je uzmak bio
presečen. Gotovo se izvinjavao: „Nisam uopšte mogao
birati.“ Posle toga više ništa nijevideo: zaslepio ga je
sneg.
Ali ga besne struje spasiše, dignuvši ga na visinu
od sedam hiljada. „Mora da sam za vreme prelaza
neprekidno bio u visini grebenova.“ Takođe spomenu
žiroskop, na kojem je valjalo pronaći otvor za vazduh:
oblepio ga sneg: „Tako zamrzne, znate.“ Kasnije su se
druge struje titrale s Pelerenom, i, na visini od tri hiljade
nije shvatao kako nije ni u šta udario. Samo zbog toga
što je tada već leteo nad ravnicom. „Primetio sam to
odjednom, uzletevši u vedro nebo.“ Naposletku doda
kako mu se u tim trenucima činilo da izlazi iz pećine.
— Je li i u Mendosi olujno?
— Nije. Sleteo sam po vedrom vremenu, bez
vetra. Ali me oluja sledila u stopu.
On je opisa, jer, kako reče, „ipak je to bilo
neobično“. Vrhunac se gubio visoko u snežnim
oblačinama, ali je podnožje teklo ravnicom poput crne
lave. Proždiralo je gradove jedan za drugim. „Nikad tako
nešto ne v i d e h . . T a d ućuta, obuzet uspomenom.
Rivjer se obrati nadzorniku.
— To je ciklon s Pacifika, prekasno su nas
upozorili. Osim toga, ti cikloni nikad ne prelaze Ande.
Nije se moglo predvideti da će ovaj produžiti
prema istoku.
Nadzornik, koji se u to nije nimalo razumeo, složi
se.
Kao da malo okleva, nadzornik se okrene
Pelerenu i jabučica mu zaigra. ALI oćuta. Razmislivši,
ponovo poprimi svoje melanholično dostojanstvo i
zagleda se pravo preda se.
Tu melanholiju je nosio poput prtljaga. Iskrcavši
se juče u Argentini, kuda ga je pozvao Rivjer zbog nekih
maglovitih poslova, beše sputan svojim krupnim šakama
i nadzorničkim dostojanstvom. Nije imao pravo da se
divi ni maštanju, ni zanosu: po dužnosti se divio tačnosti.
Nije imao pravo da iskapi čašicu u društvu, da se drugu
obrati sa „ti“ ili da se osmeli da izusti kakvu dvosmislenu
rečenicu ukoliko ne bi, pukim slučajem, na istom
uzletištu sreo nekog drugog nadzornika.

„Teško je“, mislio je, „biti sudija.“

Istini za volju, on nije sudio, već je samo klimao
glavom. Ne znajući ništa, blago je klimao glavom na sve
što bi iskrslo pred njim. To je uznemiravalo nečiste
savesti i pridonosilo pažljivom postupanju s imovinom.
Nije baš bio omiljen, jer nadzornik nije stvoren zato da
bi uživao u omiljenosti, nego zato da bi podnosio
izveštaje. Odustao je da u njima predlaže nove metode i
tehnička rešenja otkako je Rivjer bio napisao: „Zamolili
bismo nadzornika Robinoa da nam ne dostavlja pesme,
već izveštaje. Nadzornik Robino će srećno upotrebiti
svoje sposobnosti ako bude podsticao revnost osoblja.“
Tako se otada, kao na hleb svakodnevni, okomio na
ljudske slabosti. Na mehaničara koji pije, na šefa
uzletišta koji provodi besane noći, na pilota koji
odskakuje pri spuštanju.
Rivjer bi govorio o njemu: „Nije baš osobito
pametan, stoga je od velike koristi.“ Propis koji je Rivjer
postavio značio je za nj poznavanje ljudi; ali za Robinoa
je postojalo jedino poznavanje propisa.

— Robino, zbog svakog zakasnelog odlaska

— reče mu jednom Rivjer — morate skresati dodatke za
tačnost.
— Zar čak i u nepredviđenim slučajevima?
Čak i za magle?
— Čak i za magle.
I Robinoa je prožimala neka vrsta ponosa što ima
šefa koji je toliko jak, da se ne boji biti nepravedan. A i
sam Robino bi stekao nešto dostojanstva u toj nasilnoj
moći.
— Dali ste znak za polazak u šest časova i
petnaest minuta — ponavljao je kasnije šefovima
uzletišta. — Ne možemo vam isplatiti vaš dodatak.
— Ali, gospodine Robino, u pet i trideset nije
se videlo ni na deset metara.
— Takav je propis.
— Ali gospodine Robino, nismo mogli
oduvati maglu.
I Robino bi se uvukao u svoju tajnovitost. On je
pripadao upravi. On je jedini među tim slabićima
shvatao kako se može poboljšati vreme, kažnjavajući
ljude.
— On ne misli ništa — govorio je o njemu
Rivjer — to ga sprečava da ne greši.
Razbije li pilot mašinu, izgubiće dodatak za
nerazbijanje.
— A kad se kvar desi nad šumom? —
zanimalo je Robinoa.
— I kad se desi nad šumom.
 I Robino se toga pridržavao.
— Žao mi je — govorio bi kasnije pilotima u
nekom živom zanosu — štaviše, beskrajno mi je žao, ali
trebalo je da negde drugde pretrpite kvar.
— Ali, gospodine Robino, tu se ne bira!
— Takav je propis.
„Propis“ — mislio je Rivjer, „naliči na neke
verske obrede, koji izgledaju besmisleni, a koji ipak
izgrađuju ljude.“ Rivjeru beše svejedno da li će ga
smatrati pravednim ili nepravednim. Možda te reči,
štaviše, njemu nisu ništa značile. Mali građani po malim
gradovima vrte se u predvečerje oko paviljona s
muzikom, a Rivjer je mislio: „Bio pravedan ili
nepravedan prema njima ne znači ništa: oni ne postoje.“
Čovek je za njega bio netaknut vosak koji treba
oblikovati. Valjalo je toj materiji udahnuti dušu, stvoriti
u njoj volju. Tom okrutnošću nije nameravao da ih
pokori, već da ih uzdigne iznad njih samih. Ako je toliko
kažnjavao svako zakašnjenje, postupao je nepravedno,
ali je usredsredio „volju“ svakog uzletišta na odlazak
aviona; on je stvarao tu volju. Ne dopuštajući ljudima da
uživaju u nepogodnom vremenu kao u obećanju odmora,
on ih je nagonio da streme ka vedrini, a čekanje je
ponižavalo i najneznatnijeg radnika. Tako bi iskoristili
prvu rupu u oklopu: „Otvor na severu, polazak!“
Zahvaljujući Rivjeru, duž celih petnaest hiljada
kilometara, kult poštanskog aviona isticao se iznad svih
ostalih.
 Rivjer bi kadkad govorio:
— Ti ljudi su srećni, jer vole svoj posao, a
vole ga zato što sam ja okrutan.
On je možda prilično nanosio bol, ali je takođe
pričinio ljudima i velikih radosti: „Treba ih naučiti“,
mislio je „snažnom životu, koji donosi i bol i radost, ali
koji jedini nešto znači.“
Kad kola uđoše u grad, Rivjer se odveze do
kompanije. Robino, ostavši nasamo s Pelerenom,
pogleda ga i zausti.
 5

Te je večeri Robino bio umoran. Upravo je otkrio

uz Pelerena pobednika, da je njegov sopstveni život
bedan. Ponajpre, otkrio je da on, Robino, uprkos
nadzorničke titule i svoje moći, manje vredi od tog
čoveka, skrhanog od iscrpljenosti, stisnutog u uglu kola,
sklopljenih očiju i ruku crnih od ulja. Prvi put se Robino
divio. Želeo je da to izrekne. Želeo je iznad svega da
stekne jedno prijateljstvo. Bio je izmoren putem i
današnjim neuspesima, možda je i osećao da je pomalo
smešan. Večeras se zapleo u računima kad je proveravao
zalihe goriva, tako da ih je, obuzet samilošću, dovršio
sam činovnik, koga je hteo da iznenadi. A, kao vrhunac
svemu, napao je postavljanje sisaljke za ulje tipa B. G.,
zamenivši je sisaljkom za ulje tipa B. A., dok su ga
lukavi mehaničari pustili da dvadesetak minuta napada
„neznanje koje se ničim ne može opravdati“, svoje
sopstveno neznanje.
Takođe se plašio svoje hotelske sobe. Posvuda,
od Tuluza do Buenos Airesa, on je posle rada
neizostavno ulazio u nju. Zatvarao se unutra, osećajući
tajne koje su ga tištale, vadio iz kovčega list papira,
polako ispisivao „izveštaj", nabacio nekoliko redaka i
sve razderao. Voleo bi da može izvući kompaniju iz neke
velike opasnosti. Ona nije zapadala ni u kakve opasnosti.
Dosad nije ništa spasao do jedne glavčine elise koju je
napala rđa. Sa zloslutnim izrazom lagano je prešao
prstom preko te rđe, pred šefom uzletišta, koji mu je
uostalom odgovorio: „Obratite se prethodnoj stanici, taj
je avion upravo odande doleteo.“ Robino je sumnjao u
svoju ulogu.
 On se odvaži, kako bi se približio Pelerenu:
— Hoćete li večerati sa mnom? Željan sam
malo razgovora, moj posao je pokatkad težak. ..
Tad se popravi, kako se ne bi prebrzo ponizio:
— Imam toliko odgovornosti.
Njegovi potčinjeni nisu nikad voleli uvlačiti
Robinoa u svoj privatni život. Svaki je mislio:
„Ako dosad nije ništa našao za izveštaj, pa je jako
gladan, još će i mene pojesti.“
Ali te večeri Robino je mislio samo na svoje
nevolje: telo mu se osulo neugodnim prištićima, voleo bi
ispričati tu svoju jedinu istinsku tajnu, izazvati sažaljenje
i, ne nalazeći nimalo utehe u ponosu, potražiti je u
poniženju. U Francuskoj je, osim toga, imao ljubavnicu,
kojoj je, obnoć po povratku, pričao o svojim
nadzorničkim posetama kako bi je malo zaneo i izazvao
u njoj ljubav prema sebi, ali kojoj je upravo bio dodijao.
Sada je hteo da da govori i o njoj.
— Dakle, hoćete li večerati sa mnom?
Dobrodušni Peleren pristade.
 6

Činovnici su dremali u kancelariji kad Rivjer uđe.

Nije skinuo ni mantil ni šešir i u svako doba je ličio na
večitog putnika, promicao je gotovo neprimetno, toliko
je malo prostora ispunjavala njegova sitna prilika, toliko
su se njegova seda kosa i bezlična odeća prilagođavale
svakoj okolini. A ipak neko oduševljenje pokrenu ljude.
Činovnici živnuše, šef kancelarije žurno preturi
poslednje spise, pisaće mašine zadrndaše.
Telefonist je gurao čepiće u prekidač i zapisivao
telegrame u debelu knjigu.
Rivjer sede i poče da čita.
Posle iskušenja u Čileu ponovo je čitao izveštaj o
jednom srećnom danu kada se sve samo od sebe sređuje,
kada poruke koje odašilju jedan po jedan ostavljeni
aerodrom, predstavljaju jednostavne vesnike pobede. I
patagonski poštanski avion takođe je brzo napredovao;
po voznom redu čak je ranio, budući da su vetrovi terali
s juga na sever snažne, povoljne talase.

— Dajte mi meteorološki izveštaj.

Svaki se aerodrom hvalio svojim vedrim
vremenom, svojim čistim nebom, svojim dobrim
lahorom. Zlaćano veče je zaodenulo Ameriku. Rivjer je
uživao u sveopštem zanosu. Sad se avion rvao negde u
noćnom pothvatu, ali s nadom u najbolje.
Rivjer odgurnu beležnicu.
— U redu.
I izađe da zaviri u službene prostorije, on,
noćobdija, koji bdi nad polovinom sveta.
 Pred otvorenim prozorom zastade i sagleda noć.
Prekrivala je Buenos Aires, ali poput prostrane crkvene
lađe, takođe i celu Ameriku. Ne začudi ga taj osećaj
veličine: nebo nad Santjagom de Čile strano je nebo, ali
tek što poštanski avion krenu prema Santjagu, od jednog
do drugog kraja tog pravca . čovek se nađe pod istim
visokim svodom. Patagonski ribari gledali su sada kako
blistaju bočna svetla tog drugog aviona, čijisušum
hvatale slušalice bežičnog telegrafa. Taj nemir aviona u
letu, koji je hukom motora brinuo Rivjera, bio je briga
istovremeno i glavnog grada i pokrajine.

Srećan zbog ove uspešne noći, sećao se noći

punih nereda kada mu se činilo da avion opasno tone i da
ga je teško spasiti. Radio-stanica u Buenos Airesu
odašiljala je njegovu žalopojku pomešanu s šumom
oluje. Pod tim potmulim omotačem gubio se zlatni
muzički val. Koliko je užasan poj u molu aviona koji je,
poput slepe strele, odapet prema preprekama noći.
Rivjer pomisli da je, u noći kad se bdi,
nadzornikovo mesto u kancelariji.
— Pronađite mi Robinoa.
Robinou je upravo jedan pilot postajao prijatelj.
Pred njim je, u hotelu, ispraznio svoj kovčeg; iz njega se
rasturiše one sitnice koje nadzornike čine bliskim
ostalim ljudima: nekoliko neukusnih košulja, toaletni
pribor, naposletku fotografija mršave žene koju
nadzornik okači na zid. Tako je on ponizno ispovedao
pred Pelerenom svoje žudnje, nežnosti, svoja žaljenja.
Nižući u jednom redu svoja blaga, prostirao je pred
pilotom svoju bedu. Moralno osipanje. Predočavao je
svoj zatvor.
Ali za Robinoa, kao i za sve ljude, postojala je
neka mala svetlost. Proživljavao je veliku slast izvlačeći
sa dna kovčega pomno umotanu vrećicu. Dugo ju je
ćutke tapšao. Tada će konačno otvorivši šake:

— Doneo sam to iz Sahare... Nadzornik

porumene što se usudio da izusti nešto tako poverljivo. U
svojim razočaranjima, i svojoj bračnoj nesreći, i u svoj
toj mučnoj istinitosti tešio se tim crnkastim
kamenčićima, što su otvarali vrata ka tajanstvu.
Pocrvene još malo jače:
— Istih ovakvih ima i u Brazilu... I Peleren
potapša po ramenu nadzornika, koji se bio nadneo nad
Atlantidu.
A Peleren obazrivo priupita:
— Volite li geologiju?
— To mi je strast.
Jedino su kamenovi bili u životu nežni prema
njemu.
Robino se rastuži kad ga pozvaše, ali sačuva
dostojanstvo.
— Moram vas napustiti, potreban sam
gospodinu Rivjeru radi važnih odluka.
Kad Robino uđe u kancelariju, Rivjer je već
zaboravio na nj. Premišljao je pred zidnom kartom,
nakojoj crvenom bojom bila nacrtana linijska mreža
kompanije. Nadzornik je očekivao njegove naloge. Posle
dužeg vremena, Rivjer upita, ne okrećući glavu:
 — Šta vi mislite o ovoj karti, Robino?
Ponekad bi postavljao zagonetke, i to obično kad
bi se budio iz sna.
— Ta karta, gospodine direktore...
Nadzornik nije o tome, zapravo, baš ništa mislio,
ali ozbiljno buljeći u kartu, nadzirao je odjednom Evropu
i Ameriku. Rivjer je međutim sledio svoje misli, ne
spominjući mu ništa o tome: „Ova je mreža naoko lepa,
ali okrutna. Platili smo je mnogim ljudima, mladim
ljudima. Sad se nameće samovoljnim ono što je
izgrađeno, ali koliko problema postavlja pred nas!“ Ipak,
cilj je za Rivjera prevazilazio sve ostalo.
Robino, stojeći pored njega i neprekidno buljeći
pravo preda se u kartu, malo-pomalo se pribirao. Od
Rivjera, nije očekivao nikakve milosti.
Jedanput je okušao sreću, priznavši da mu je
život upropašćen zbog njegove smešne slaboće, a Rivjer
mu je odgovorio doskočicom: „Ako vas to sprečava da
spavate, pospešiće vašu delatnost.“
Beše to tek poludoskočica. Rivjer je imao običaj
da tvrdi: „Ako besanice prisiljavaju muzičara da stvara
lepadela, onda su to lepe besanice.“ Jednog dana je
pokazao na Lerua: „Pogledajte kako je to divno, ta
ružnoća, koja odbija ljubav...“ Sve što u Leruu beše
veliko, on je dugovao, verovatno, toj nedaći, koja je
njegov život svela na zanatstvo.
— Jeste li jako prisni s Pelerenom?
— Ah!
— Ja vam to ne prebacujem.
Rivjer se okrenu u polukrug, i, oborene glave,
idući sitnim koracima, vodio je Robinoa za sobom. Setan
osmeh, koji Robino ne razume, zatitra mu na usnama.
 — Samo... samo, vi ste pretpostavljeni.
— Jest — izusti Robino.
Rivjer pomisli da se ovako svake noći jedna
radnja zapliće na nebu poput kakve drame. Svako
popuštanje volje može izazvati poraz i možda bi se
valjalo rvati sve do osvita.
— Vi morate ostati na visini svog položaja.
Rivjer je odmeravao reči.
— Možda ćete sledeće noći zapovedati tom
pilotu da krene na opasni let: on će morati da posluša.
— Jest...
— Vi, tako reći, raspolažete životima ljudi, i
to ljudi koji su vredniji od vas...
Činilo se da okleva.
— To je ozbiljno.
Rivjer je neprestano sitno koračajući, ćutao
nekoliko trenutaka.
— Akovasposlušaju iz prijateljstva, vi ih
obmanjujete. Vi lično nemate prava ni na kakvu žrtvu.
— Nemam... naravno.
— A ako oni veruju da će ih vaše
prijateljstvo izbaviti nekih teških zadataka, vi ih
obmanjujete: svakako će morati poslušati. Sedite onamo.
Rivjer blago gurne rukom Robinoa prema svom
pisaćem stolu.
— Vratiću vas tamo gde vam je mesto,
Robino. Ako ste umorni, nisu ti ljudi pozvani da vam
pruže podršku. Vi ste pretpostavljeni. Vaša slabost je
smešna. Pišite.
— Ja...
 Pišite: „Nadzornik Robino određuje pilotu
Pelerenu tu i tu kaznu iz tog i tog razloga...“ Već ćete
naći nekakav razlog.

— Gospodine direktore!
— Postupite kao da shvatate, Robino. Volite
one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.
Robino će iznova, s puno žara, odrediti da se
očiste glavčine elisa.
Jedno pomoćno uzletište se javilo bežičnim
telegrafom. „Avion na vidiku. Avion saopštava: nizak
režim, spuštam se.“
Izgubiće, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze
ona razdražljivost koju čovek oseti kad brzi voz stane na
pruzi i kad minute ne isporučuju svoj deo ravnice. Velika
kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor:
toliko bi događaja moglo ispuniti taj razmak među
kracima šestara. Rivjer izađe da zavara iščekivanje i noć
mu se učini praznom kao pozorište bez glumaca. „Takva
noć, pa izgubljena!“ Besno osmotri kroz prozor vedro
nebo okićeno zvezdama, tu božansku rasvetu, taj mesec,
propalo zlato takve noći.
ALI, tek što je avion uzleteo, ova noć iznova
postade Rivjeru uzbudljiva tog i tog razloga...“ Već ćete
naći nekakav razlog.

— Gospodine direktore!
— Postupite kao da shvatate, Robino. Volite
one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.
Robino će iznova, s puno žara, odrediti da se
očiste glavčine elisa.
 Jedno pomoćno uzletište se javilo bežičnim
telegrafom. „Avion na vidiku. Avion saopštava: nizak
režim, spuštam se.“
Izgubiće, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze
ona razdražljivost koju čovek oseti kad brzi voz stane na
pruzi i kad minute ne isporučuju svoj deo ravnice. Velika
kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor:
toliko bi događaja moglo ispuniti taj razmak među
kracima šestara. Rivjer izađe da zavara iščekivanje i noć
mu se učini praznom kao pozorište bez glumaca. „Takva
noć, pa izgubljena!“ Besno osmotri kroz prozor vedro
nebo okićeno zvezdama, tu božansku rasvetu, taj mesec,
propalo zlato takve noći.
ALI, tek što je avion uzleteo, ova noć iznova
postade Rivjeru uzbudljiva i lepa. U svojoj utrobi nosila
je život. Rivjer se brinuo za njega:

— Kakvo vreme nailazi? — naredi da se

zapita posada.
Prođe deset sekundi:
— Vrlo lepo.
Tad spomenuše nekoliko gradova koje su
preleteli, i, u tom okršaju, bila su to za Rivjera mesta
koja su pala.
 7

Jedan sat kasnije, radio-telegrafista poštanskog

patagonskog aviona oseti kako ga nešto blago odiže,
nešto kao rame. Osmotri: teški oblaci gasili su zvezde.
Nagnu se prema zemlji: tražio je svetla po selima, nalik
na ona kojima blistaju kresnice skrivene u travi, ali ništa
nije sjalo u ovoj crnoj travi.
Oseti zlovolju, predviđajući tešku noć:
napredovanja, povlačenja, osvojene prostore, koje valja
napustiti. Nije shvatao pilotovu taktiku, činilo mu se da
će skoro udariti o gustoću noći kao o zid.
Sad je, pravo pred njim, primećivao prigušeno
svetlucanje u visini horizonta — sjaj u kovačnici. Radio-
telegrafista dotače Fabijanovo rame, ali se on ne
pomaknu.
Prvi vrtlozi daleke oluje okomiše se na avion.
Lagano podignute metalne mase pritiskivale su na telo
radio-telegrafiste, zatim, reklo bi se, iščezoše, rastočiše
se, i, nekoliko trenutaka, on je sam lebdeo u noći. Tad
obema rukama dohvati čelične uzdužnice.

I kako je od celog svetla video jedino crvenu

sijalicu u kabini, zadrhta, osećajući da se bespomoćan
spušta u jezero noći, zaštićen samo malenom rudarskom
svetiljkom. Ne usudi se da uznemiri pilotadabidoznao šta
jeon odlučio, već je, stegnuvši šake na čeliku i nagnuvpš
se napred prema njemu, promatrao njegov mrki zatiljak.
U slabom svetlu isticali su se samo glava i
ramena. Telo beše tek nejasna masa, nešto oslonjena
ulevo licem prema oluji licem, koje je bledelo pri
svakom blesku. Ali radio-telegrafista nije video ništa od
tog lica. Svaki onaj osećaj što se na njemu utisnuo kako
bi se isprečio pred nepogodom — taj grč, ta odlučnost, ta
srdžba, sve ono bitno, što su međusobno izmenjivali to
bledo lice i oni kratkotrajni bleskovi, sve mu je to bilo
nepristupačno.
Ipak je nazirao zbijenu snagu u toj nepokretnoj
senci i voleo je. Ona će ga, nema sumnje, odneti u susret
oluji, ali će ga i zaštititi. Nema sumnje, njegove šake,
stegnute oko ručica, počivale su već na nepogodi, kao na
šiji neke zveri, ali leđa, prepuna siline, ostajala su
nepomična, i, osećalo se da u njima počiva golema
zaliha.

Radio-telegrafista pomisli daje pilot naposletku

odgovoran. I sada je uživao sedeći za jahačem, u galopu
u susret ognju, okružen materijalom i težinom, što je
izbijala iz te nejasne prilike pred njim, u nesalomljivosti,
što je prodirala iz nje.
Sleva se užeže novi plamičak, slab poput svetla
koje se pali i gasi.
Radio-telegrafista učini pokret da dotakne
Fabijanovo rame da ga upozori, ali primeti da ovaj
lagano okreće glavu i nekoliko trenutaka upravlja lice
pravo prema novom neprijatelju i zatim ponovo zauzima
pređašnji položaj, još uvek nepomičnih ramena, zatiljka
oslonjenog o kožni naslon.
 8

Rivjer je izašao da malo prohoda i otkloni

nelagodnost koja ga je obuzimala, i on, koji je živeo
jedino zbog delovanja, zbog dramatskog delovanja,
osećao je kako drama čudnovato menja pozornipu,
postaje lična. Pomisli kako mali građani, po manjim
gradovima, oko svojih paviljona s muzikom, žive
životom koji se naoko čini tih, ali je često isto tako
ispunjen dramama: bolešću, ljubavlju, žalošću, i možda...
Sopstvena drama naučila ga je mnogo čemu: „To otvara
neke prozore“, mislio je.
Tada, oko desetog sata naveče, on se, dišući
lakše, uputi u pravcu kancelarije. Polako je ramenima
prosecao gomilu, što se skupila pred ulazom bioskopa.
Podiže oči prema zvezdama, koje su gotovo izbledele od
svetlećih reklama, obasjavale uzanu ulicu i pomisli:
„Ove večeri, kad su dva moja aviona u zraku, ja
odgovaram za celo nebo. Ta zvezda je znak koji me traži
u toj gomili i koji me nalazi: stoga se osećam tuđ,
ponešto usamljen.

Pade mu na um neka muzička fraza: nekoliko

nota sonate koju je juče slušao sa svojim prijateljima.
Prijatelji nisu shvatili: „Ta umetnost nam je dosadna,
dosadna je i tebi, samo što ti to ne priznaješ.“
„Možda...“ odvratio je.
Osećao se usamljenim kao i večeras, ali je ubrzo
otkrio bogatstvo koje pruža takva samoća. Poruka te
muzike, slatka kao tajna, dopirala je, među tim
prosečnim ljudima, jedino do njega. Kao taj zvezdani
znak. Govorio mu je preko tolikih ramena jezikom koji je
jedino on razumeo.
Na pločniku su ga gurali a on još pomisli: „Neću
se ljutiti. Ličim na oca bolesnog deteta koji sitnim
koracima hoda u gomili. On u sebi nosi veliku tišinu
svoje kuće.“
Podiže oči prema ljudima. Pokušavao je da
upozna one pojedince koji, sitno koračajući, nose svoje
otkriće ili svoju ljubav i mislio je o samotinji
svetioničkih čuvara.
Svide mu se tišina u kancelarijama. Prolazio je
kroz njih polako, iz jedne u drugu i jedino su odzvanjali
njegovi koraci. Pisaće mašine su počivale pod
presvlakama. Veliki ormari skrivali su u sebi sređene
spise. Deset godina iskustva i rada. Pričini mu se da
obilazi podrume banke, mesta gde počivaju
dragocenosti. Pomišljao je kako je svaki od tih propisa
nakupio nešto bolje od zlata, živu silu. Živu, ali usnulu
silu, kao što je zlato u bankama.

Naići će negde na jedinog činovnika koji bdi.

Jedan je čovek negde radio, kako bi život tekao dalje,
kako bi volja tekla dalje, i to od uzletišta do uzletišta,
kako se ne bi nikada raskinuo lanac između Tuluza i
Buenos Airesa.
„Taj čovek nije svestan svoje veličine.“
Poštanski avioni su se negde borili. Noćni let
trajao je kao bolest pa je valjalo bdeti. Valjalo je pomoći
tim ljudima koji su se rukama i kolenima, prsa o prsa,
odupirali pomrčini, i koji više nisu razaznavali, koji nisu
prepoznavali više ništa osim pokretljivih, nevidljivih
pojava, iz kojih se trebalo izbaviti, kao iz mora, jedino
pomoću slepih ruku. Ponekad, kakve strašne spoznaje:
„Osvetlio sam ruke, da bih ih video...“ Samo baršun
obasjanih ruku u crvenom fotografskom rastvoru.
Ono što preostaje od sveta i što treba spasiti.
Rivjer odgurnu vrata službene prostorije. Jedina
upaljena svetiljka stvarala je u uglu svetlu površinu.
Kuckanje pisaće mapšne pridavalo je tišini poseban
značaj, ali je nije ispunjavalo. Pokatkad zazvoni telefon;
a dežurni činovnik tada ustane i odlazi u susret tom
ponovljenom, upornom, žalosnom zovu. Dežurni
činovnik bi skinuo slušalicu pa bi se slegla nevidljiva
teskoba. Bio bi to sasvim tih razgovor u mračnom uglu.
Tada bi se taj čovek ravnodušno vratio do svog pisaćeg
stola a lice mu je od usamljenosti i snenosti skrivalo u
sebi neodgonetljivu tajnu. Koliko je pretnje u zovu što
spolja dolazi iz noći kada su dva aviona u vazduhu!
Rivjer je pomišljao na telegrame koje pod večernjim
svetiljkama dobijaju porodice i o nesreći koja nekoliko
gotovo večnih sekundi ostaje tajna na očevu licu.
Ponajpre naiđe jedan slabašni val, tako dalek od
ispuštenog vriska, tako spokojan. A on bi svaki put čuo
njegovu prigušenu jeku u tom suzdržljivom zvonu. I ti
pokreti čoveka koga je osama učinila sporim poput
plivača između dva talasa i koji se vraćao iz mraka
prema svetiljci, kao ronilac prema površini, činili su mu
se prepuni tajni.

— Ostavite, ja ću.
 Rivjer skide slušalicu, začu brujanje glasova.
— Ovde Rivjer.
U prigušenoj buci čuje se glas:
— Dajem vam radio-stanicu.
Od čepića u komutatoru nasta ponovo buka, a
zatim jedan drugi glas doda:
— Ovde radio-stanica. Predajemo vam
telegrame.
Rivjer je primao i klimao glavom:
— U redu... U redu...
Ništa važno. Obične službene poruke. Rio de
Žaneiro traži neko obaveštenje. Montevideo govori o
vremenu, a Mendosa o materijalu. Bili su poznati šumovi
po kući.
— A poštanski avioni?
— Vremeje olujno. Nečujemo avione.
— U redu.
Rivjer pomisli kako je ovde noć tako vedra,
zvezde blistaju, a radio-telegrafisti otkrivaju u njoj dah
dalekih oluja.
— Do viđenja.
Rivjer ustade i uto mu pristupi činovnik:
— Službeni izveštaji, za potpis, gospodine.
— U redu.
Rivjer otkri u sebi veliku naklonost prema tom
čoveku, kojega je takođe pritisnula težina noći. „Drug u
borbi“, mislio je Rivjer. On sigurno neće nikada znati
koliko nas zbližuje ovo bdenje.
 9

Kada se, s hrpom papira u rukama vraćao svom

pisaćem stolu, Rivjer oseti onu oštru bol na desnoj strani
koja ga je mučila već nekoliko nedelja.
„Ne valja...“
Na trenutak se osloni o zid:
„To je smešno.“
Tada se uvali u svoju naslonjaču.
Oseti se ponovo sputan kao ostareli lav i obuze
ga silna tuga.
„Toliko treba rada, pa da čovek do ovoga dotera!
Pedeset mi je godina. Pedeset sam godina gradio svoj
život, podizao se, borio se, menjao tok događaja, i eto,
ovo što me sad zaokuplja i ispunjava, postaje važnije od
celog sveta. . . To je smešno.“
Počeka, obrisa znoj, pa kad mu laknu, prihvati se
opet posla.
Pregledavao je polagano izveštaje.
„U Buenos Airesu smo ustanovili skidajući motor
301. . . oštro ćemo kazniti krivca.“
Potpisao je.
„Kako uzletište u Florianopolisu nije izvršilo
naređenje..
Potpisao je.
Budući da je zbog boli na desnoj strani, pritajene
ali prisutne u njemu poput nove spoznaje života, bio
prisiljen iznova da misli o sebi, on postade gotovo jedak.
„Jesam li pravedan ili nepravedan? Ja to ne znam.
Ako okinem, kvarova je manje. Krivac nije čovek, to je
neka tajnovita sila, koju ne možeš nikada obuzdati, ako
ne obuzdaš sve ljude. Kad bih bio previše pravedan,
svaki noćni let pretio bi smrću.“
Obuze ga neka nelagodnost što je takvom
okrutnošću prokrčio taj put. Pomisli da je sažaljenje
dobro. Stalno je listao izveštaje, te se zaokupio svojim
mislima.
,,…što se tiče Roblea, on danas više ne
spada u naše osoblje.“
Seti se tog starca i sinoćnjeg razgovora:
— To je zbog primera, šta ćete, zbog
primera.
— Ali gospodine... ali gospodine... Jedanput,
jedan jedini put, molim vas! A ja sam radio ceo život!
— Potreban je primer.
— Ali gospodine!... Pogledajte, gospodine!
A onda onaj izlizani novčanik i stari novinski list,
na kojem je snimak koji prikazuje mladog Roblea kako
stoji kraj aviona.
Rivjer je video pred sobom staračke ruke koje
drhću nad tom naivnom slavom.
— To je iz 1910-te, gospodine... Ja sam tu
sklopio prvi argentinski avion. Avijacija iz 1910-te...
Gospodine, to je dvadeset godina! Pa kako možete reći...
A kako će se mladići, gospodine, smejati u radionici!.. .
Ah! Kako će se oni smejati!
— To mi je svejedno.
— A moja deca, gospodine? Ja imam decu.
— Rekao sam: nudim vam mesto nadničara.
— Moje dostojanstvo, gospodine, moje
dostojanstvo! Pomislite, gospodine, dvadeset godina u
avijaciji, za jednog starog radnika kao što sam j a . . .
— Mesto nadničara.
 — Odbijam, gospodine, odbijam!
I staračke ruke su drhtale, a Rivjer je svrnuo
pogled pred tom nabranom, debelom i lepom kožom.
— Mesto nadničara.
— Ne, gospodine, n e . . . hteo bih vam još
reći...
— Možete ići.
Rivjer pomisjš: „Nisam ja to njega tako okrutno
otpustio, već zlo, za koje on možda ne snosi krivicu, ali
koje se sručilo na njega.“
„Jer se događajima upravlja“, mislio je Rivjer, „a
oni slušaju i čovek nešto stvara. Ljudi su bedni predmeti,
i njih stvaramo. Ali ih odstranjujemo kad se zlo svali na
njih.“
„Hteo bih vam još reći...“ Šta je hteo reći taj
bedni starac? Da mu oduzimaju njegove negdašnje
radosti? Da voli zvuk alata na avionskom čeliku, da mu
život lišavaju velike poezije, i uz to. .. da treba živeti?
„Jako sam iscrpljen“, mislio je Rivjer. Milujući
ga, groznica je bujala u njemu. Lagano je udarao po listu
papira i mislio: „Sviđalo mi se lice tog starog druga. ..“ I
Rivjer iznova ugleda one ruke. Mislio je o onom
slabašnom pokretu koji su učinile kao bi se sjedinile.
Bilo bi dovoljno reći: „Dobro. Dobro. Ostanite.“ Rivjer
je zamišljao kako priliv radosti silazi u te staračke ruke. I
ona radost koju bi umesto lica pokazale staračke,
radničke ruke, to mu se činilo najlepšim na svetu. „Da
razderem ovaj izveštaj?“ A starčeva porodica, povratak u
predvečerje, a skromni ponos:

„Onda, ostaješ li?“

 „Naravno! Naravno! Ja sam sklopio prvi
argentinski avion.“
I mladi se neće više smejati, a starac će ponovo
steći svoj prestiž...
„Da razderem?“
Telefon zazvoni. Rivjer podiže slušalicu.
Nasta poduži tajac, zatim ono zujanje, ona dubina
koju u ljudske glasove unose vetar i prostor. Napokon
neko progovori.
— Ovde uzletište. Ko je tamo?
— Rivjer.
— Gospodine direktore, 650 je na pisti.
— U redu.
— Ukratko, sve je spremno, samo što smo u
poslednji čas morali popraviti električne uređaje, jer su
vodovi bili pokvareni.
— U redu. Ko je postavljao uređaje?
— Proverićemo. Ako odobravate kaznićemo
krivca kvara na signalnom svetlu jer se to može loše
svršiti!
— Naravno.
Rivjer je mislio: „Ako se ne odstrani zlo kad se
nametne gde god bilo i nastanu svetlosni kvarovi, zločin
je propustiti ga kad slučajno otkrije svoje oruđe: Roble
će biti otpušten.“

Činovnik, koji ništa nije video, neprekidno

kucka.
— Šta je to?
— Dvonedeljni obračun.
— Zašto nije gotov?
 — Ja...
— Videćemo.
„Neobično je kako događaji odmiču, kako buja
velika, tajna sila, ista ona što podiže prašume, što raste,
što nagoni, što u blizini velikih dela odasvud izbija.“
Rivjer je mislio o onim hramovima koje obaraju sitne
lijane.
„Veliko delo...“
Da bi se umirio, pomisli: „Ja sve te ljude volim,
ali ne napadam ja njih. Već ono što se događa preko
njih...“
Srce mu je brzo tuklo i to ga je bolelo.
„Ne znam da li je dobro ono što sam učinio. Ne
znam pravu vrednost ljudskog života, ni jada. Ne znam
tačno koliko vredi ljudska radost. Ni uzdrhtala ruka. Ni
samilost, ni nežnost...“
Zamisli se:
„Život je toliko protivrečan, čovek se nagodi sa
životom kako može... Ali istrajati, stvarati, izmeniti
svoje smrtno telo...“

Rivjer promisli, tad nazove.

— Telefonirajte pilotu evropskog poštanskog
aviona. Neka dođe do mene pre nego što krene.
Mislio je: „Nema smisla da taj poštanski avion
nepotrebno luta. Ako ne zgrabim svoje ljude noć će im
uvek zadavati brige.“
 10

Pilotova žena, koju probudi telefon, pogleda

muža i pomisli:
— Pustiću ga da još malo spava. Divila se
tim golim prsima, čistim i blistavim, misleći na lepu
lađu.
Počivao je u tom spokojnom krevetu kao u luci, i
da ništa ne bi remetilo njegov san, ona je prstom
uklanjala nabor, mrak, talase, smirivala taj krevet, kao da
božanskim prstom smiruje pučinu.
Ustade, otvori prozor i na licu oseti vetar. Ta se
soba izdizala iznad Buenos Airesa. Iz susedne kuće, gde
je bila igranka, izvijalo se nekoliko melodija, koje je
raznosio vetar, jer bilo je vreme radosti i počinka. Taj
grad je zatvorio ljude u sto hiljada svojih tvrđava; sve je
bilo mirno i nepomično; ali se ženi činilo da će svaki čas
neko uzviknuti: „Na oružje!“ i da će se odazvati jedan
jedini, i to njen čovek. Još je spavao, ali njegov počinak
je bio opasan, počinak rezerve, koja će ubrzo u boj. Taj
usnuli grad nije ga štitio: njegova će mu se svetla učiniti
beznačajnim kad se izdigne, kao mladi bog, iz njihove
prašine. Ona je promatrala te snažne ruke koje će za
jedan sat upravljati sudbinom evropskog poštanskog
aviona, odgovarati za nešto veliko poput sudbine celog
grada. I ona se uznemiri. Taj čovek, usred miliona drugih
ljudi, jedini je spreman na tu čudnovatu žrtvu. To je
rastuži. Tako je izmicao njenoj nežnosti. Hranila ga je,
čuvala i tetošila, ne zbog sebe same, već zbog te noći
koja će ga ugrabiti. Zbog bitaka, zbog teskoba, zbog
pobeda, u kojima ona neće nimalo sudelovati. Te nežne
ruke bile su samo ukroćene, a pravi njihovi poslovi bili
su nepoznati. Znala je smeške tog čoveka i njegovu
ljubavničku pažnju, ali ne i njegove božanske srdžbe u
oluji. Ona ga je sputavala blagim vezama: muzikom,
ljubavlju, cvećem; ali kad god bi uzleteo, te bi veze
popustile, a da se ne bi primetilo da on zbog toga pati.

Otvorio je oči.
— Koliko je sati?
— Ponoć je.
— Kakvo je vreme?
Ne znam...
Ustade. Lagano se primicao prozoru protežući se.
— Neće mi baš biti hladno. Koji je smer
vetra?
— Kako misliš da bih ja to mogla znati...
On izviri:
— Jug. To je vrlo dobro. Tako je bar do
Brazila.
Opazi mesec i oseti se bogatim. Tad mu se
pogled spusti na grad.
Ne učini mu se ni prijatan, ni svetao, ni topao.
Već je video kako se osipaju beznačajne mrvice njegovih
svetala.
— O čemu misliš?
Mislio je o mogućoj magli nad Porto Alegrom.
— Imam ja svoju taktiku. Znam kuda ću
zaobići.
 Ponovo se nagnuo. Duboko je udisao kao da će se
go baciti u more.
— Nisi čak ni žalostan... Na koliko dana
odlaziš?
Osam, deset dana. Ne zna. Žalostan, nije; zašto?
Te ravnice ti gradovi, ta brda... Prosto je odlazio, kako se
njemu činilo, da ih osvoji. I mislio je o tome kako će ih
za nepun sat osvojiti i osloboditi se Buenos Airesa.
Osmehnu se:
— Taj grad... Tako ću brzo biti daleko od
njega. Lepo je uzleteti noću. Pritisneš na ručicu za gas,
okrenut prema jugu, a već za deset sekundi pejzaž se
obrće, i okrenut si prema severu. Grad nije ništa drugo
nego morska dubina.
Ona je mislila o svemu onome čega se mora
osloboditi da bi mogao osvajati.
— Ne voliš svoj dom?
— Volim svoj dom...
Ali njegova je žena osećala da je on već uzleteo.
Ta široka ramena su već počivala na nebesima.
Ona mu to i pokaže.
— Lepo ti je vreme, put je popločan
zvezdama.
On se nasmeja:
— Jeste.
Ona položi ruku na njegovo rame i uzbudi se,
osetivši, da je toplo; nije li to telo onda u opasnosti?
— Ti si jak, ali budi razborit!
— Razborit, naravno...
Ponovo se nasmeja.
Oblačio se. Za ovu priliku odabirao je najgrublju
tkaninu, najtežu kožnu odeću, oblačio se kao seljak. Što
je bivao krupniji, to mu se ona više divila. Sama mu je
stegnula opasač, navukla čizme.
— Te me čizme žuljaju.
— Evo drugih.
— Pronađi mi neku uzicu za pomoćnu
svetiljku.
Pogleda ga. Sama je popravila poslednju manu na
oklopu: sve je odlično pristajalo.
— Vrlo si lep.
Primetila je da se brižno češlja.
— Je li to zbog zvezda?
— Zbog toga da se ne osećam starim.
— Ljubomorna sam...
On se opet nasmeja, poljubi je i privinu uz svoju
tešku odeću. Tad je podiže ispruženim rukama kao što se
podižu male devojčice i opet se smejući, spusti je na
krevet.
— Spavaj!
I zatvorivši za sobom vrata, on zakorači na ulicu,
među nepoznatim noćnim svetom, prvi korak na putu ka
pobedi.
Ona je ostala gore. Tužno je gledala to cveće, te
knjige, tu nežnost, što za njega nije bilo ništa drugo nego
morska dubina.
 11

Rivjer ga dočeka.
— Na zadnjem ste mi letu podvalili.
Zaobilazili ste kad su meteorološki izveštaji bili povoljni
i kad ste mogli proći. Jeste li se uplašili?
Iznenađeni pilot ćuti. Lagano trlja ruku o ruku.
Tad podiže glavu i pogleda Rivjera pravo u lice:
— Da.
U dnu duše Rivjer sažaljeva tog vrlo smelog
momka koji se bio uplašio. Pilot pokušava da se
opravda.
— Nisam više ništa video. Naravno, nešto
dalje... možda... radio-telegraf se javlja... Ali mi je
oslabilo signalno svetlo, nisam više video ruke. Htedoh
da upalim poziciono svetlo da bih video bar krilo. Ništa
nisam video. Osećao sam se kao da sam pri dnu duboke
jame iz koje se teško izvući. Tada je motor počeo da
titra.
— Nije.
— Nije?
— Nije. Kasnije smo proverili. Sasvim je u
redu. Naime, uvek se misli da motor titra kad je nekoga
strah.
— Koga ne bi bilo strah! Planine me
nadvisile. Kad sam se hteo uspeti, sukobio sam se s
jakim vrtlozima. Znate, kad se ništa ne vidi... vrtlozi...
Umesto da se popnem, sišao sam sto metara. Nisam više
video ni žiroskop, ni manometre. Činilo mi se da slabi
rad motora, da se motor pregrejava, da opada pritisak
ulja... A sve u mraku kao u nekoj bolesti. Bio sam
presretan kad sam opet ugledao osvetljeni grad.
 — Imate previše mašte. Idite.
I pilot izađe.
Rivjer se zavali u naslonjaču i prođe rukom kroz
sedu kosu.
„To je moj najhrabriji čovek. Ono što mu je
uspelo te noći vrlo je lepo, ali ga ja izbavljam iz
straha...“
Zatim ga opet obuzima iskušenje slabosti:
„Da te zavole, dovoljno je da sažaljevaš. Ja
uopšte ne sažaljevam ili to sakrivam. Ipak bih voleo da
budem okružen ljudskim prijateljstvom i nežnošću.
Lekar ih u svom pozivu nalazi. Ali ja služim
događajima. Moram tako kovati ljude da im i oni služe.
Kako dobro osećam taj zagonetni zakon, uveče, u svojoj
kancelariji, pred saobraćajnim listama! Ako se ja
prepustim, ako pustim dobro proračunate događaje da
idu svojim tokom, tada tajanstveno nastaju nezgode. Kao
da jedino moja volja sprečava avion da se neraspadne u
vazduhu, ili nepogodu da zadrži poštu na svom letu.
Ponekad me iznenađuje moja moć.“

Premišlja i ovako:
„Možda je to jasno. Kao večita borba vrtlara za
svoj vrt. Samo snagom svoje ruke potiskuje iskonsku
šumu u zemlji koja je večito obnavlja.“
Misli o pilotu:
„Izbavljam ga od straha. Nisam se ja na njega
okomio, već, preko njega, na onaj otpor što parališe ljude
pri susretu s nepoznatim. Ako ga slušam, ako ga
sažaljevam, ako ozbiljno shvatam njegovu pustolovinu,
poverovaće da se vraća iz oblasti tajanstva, a upravo se
tog tajanstva čovek i boji. Treba da ljudi siđu u taj
mračni ponor i da iz njega izađu i kažu da nisu ništa
susreli. Treba da taj čovek siđe do najdubljeg dna noći u
njenu gustoću, i to čak i bez male rudarske svetiljke što
obasjava samo ruke ili krilo, a za širinu ramena udaljuje
ono nepoznato.“
Međutim, u toj borbi je neko prećutno bratstvo, u
dnu njihovih duša, vezivalo Rivjera i njegove pilote. Bili
su to ljudi koji su se borili rame uz rame, koji su jednako
žudeli za pobedom. Ali Rivjer se seća drugih bitaka u
kojima se borio da osvoji noć.
U službenim krugovima su zazirali od tog mrklog
predela kao od neistražene prašume. Uputiti posadu,
brzinom od dvesta kilometara na čas, u susret olujama i
maglama i materijalnim zaprekama koje noć sadrži, a ne
pokazuje ih, sve im se to činilo pustolovinom, koja je
moguća samo u vojnoj avijaciji: uzleti se po vedroj noći,
bombarduje se, spušta se na isto uzletište. Ali redovni
saobraćaj bi noć uništila. „To je za nas“, odvraćao je
Rivjer, „pitanje života ili smrti, budući da svake noći
gubimo prednost što je danju steknemo nad železnicama
i brodovima.“
Rivjer je razdraženo slušao kako se govori o
bilansima, o osiguranjima, a ponajviše o javnom
mišljenju: „Javno mišljenje.. .“ opovrgavao bi on, „njime
se upravlja!“ Mislio je: „Kakvo gubljenje vremena!
Postoji nešto... nešto, što nadilazi sve to. Ono što živi,
gazi preko svegadrugogada bi moglo živetii stvara, da bi
moglo živeti, svoje sopstvene zakone. To je neoborivo.“
Rivjer nije znao ni kada će ni kako će trgovačka avijacija
preći na noćne letove, ali je ipak valjalo pripremiti to
neizbežno rešenje.

Sećao se zelenih stolova pred kojima je, držeći

podbradak u šaci i osećajući neobičnu snagu, slušao
tolike prigovore. Činili su mu se beznačajni, unapred
opovrgnuti životom. I osećao je svoju sopstvenu snagu
kako se skuplja u njemu kao neka težina. „Moji razlozi
su nepobitni, ja ću pobediti“, mislio je Rivjer. „To je
prirodni tok događaja.“ Kad su od njega zahtevali
konačna rešenja koja bi otklonila svaku opasnost,
odgovarao je: „Iskustvo će stvoriti zakone, poznavanje
zakona nikada ne prethodi iskustvu.“
Posle pune godine borbe, Rivjer je izašao kao
pobednik. Jedni su govorili: „zbog svog ubeđenja“,
drugi, „zbog upornosti, zbog snage kao u medveda koji
srlja“, ali, po njegovom mišljenju, prosto stoga, što je
udario pravim putem.
Ali kakve predostrožnosti u početku! Avioni su
uzletali svega jedan sat pre osvita, a spuštali se samo sat
nakon sunčevog zalaska. Kad se Rivjer oseti sigurnijim u
svom iskustvu, tada se tek usudi da pošalje poštanske
avione u dubine noći. Gotovo bez sledbenika, osuđen i
usamljen, sad je vodio boj.

Rivjer telefonira kako bi doznao poslednje

poruke aviona u vazduhu.
 12

Međutim, poštanski avion iz Patagonije sukobio

se s olujom, a Fabijan nije hteo da je obiđe. Činilo mu se
da je vrlo pšroka, budući da su se munje zabijale duboko
u unutrašnjost predela irazotkrivale gomile oblaka.
Pokušaće da se provuče ispod nje, a bude li zlo, odlučiće
da je zaobiđe.
Instrument je pokazivao visinu od hiljadu i sedam
stotina metara. On pritisnu dlanom ručice da je malo
smanji. Motor snažno zaštekće i avion se strese. Fabijan
ispravi ugao spuštanja i na karti proveri visinu bregova:
iznosila je pet stotina metara. Da bi obezbedio dovoljan
razmak, leteće na visini od kojih sedam stotina metara.
Žrtvovao je visinu kao kad se igra u imetak.
Vrtlog zahvati avion koji jače zadrhta. Fabijanu
je bilo kao da mu prete nevidljive ruševine. Zamisli kako
obilazi i ponovo susreće sto hiljada zvezda, ali ne skrene
ni za stepen.

Fabijan je procenjivao svoje mogućnosti. Možda

se radilo o lokalnoj oluji, budući da Trelev, sledeće
uzletište, javlja da su samo tri četvrtine neba prekrivene
oblacima. Valjalo je proživeti jedva dvadesetak minuta u
tom crnom betonu. A ipak se pilot uznemirio. Nagnut
ulevo, na zid vetra, pokušavao je da prepozna nejasna
svetla, koja su se javljala i u najmrklijim noćima. Ali to
više i nisu bila svetla. Jedva neka razlika u gustini, u
debljini mraka, ili, možda, umor očiju.
Razmota jedan papirić radio-telegrafiste:
Gde smo?
 Šta bi sve Fabijan dao da to zna! Odgovori:
„Neznam. Pomoću busole prolazimo kroz oluju.“
Smetao mu je plamen iz otvora, koji je visio o motoru
kao plameni grozd, tako bled, da ga po mesečini nestaje,
ali koji, u ovom ništavilu, upija ceo vidljivi svet. Pogleda
ga. Vetar ga je čvrsto spleo, te je bio nalik na plam
zublje.
Kako bi proverio žiroskop i kompas, Fabijan je
svakih trideset sekundi unosio glavu u kabinu. Nije se
više usuđivao zapaliti blede, crvene svetiljke, koje su ga
dugo zaslepljivale, već su sada svi instrumenti u
svetlucavim brojkama sijali slabapšom, zvezdanom
svetlošću. Ovde, posred kazaljki i brojki, pilot je osećao
varljivu sigurnost; kao u brodskoj kajiti nad kojom se
valja talas. Noć i sve ono kamenje, naplavine, bregovi,
koje ona nosi, tekli su u susret avionu isto tako
neverovatno zlokobno.

— Gde smo? — ponovo ga je pitao radio-

telegrafista.
Fabijan je opet izvirivao i nastavljao, naslonjen
ulevo, da bdi. Nije više znao, koliko vremena, koliko će
ga napora osloboditi tih mrkih uza. Gotovo je sumnjao
da će ih se ikada izbaviti, budući da je život stavio na taj
prljavi i zgužvani papirić, koji je hiljadu puta bio
odmotao i pročitao, kako bi okrepio nadu: „Trelev: tri
četvrtine neba oblačno, vetar slab, zapadni.“ Ako je nad
Trelevom tri četvrtine neba oblačno, primetiće se
njegova svetla u vedrini. Ukoliko...
Obećanje daleke, slabe svetlosti teralo ga je da
nastavi; ipak, budući da je sumnjao, napisa radio-
telegrafisti: „Ne znam da li ću proći. Pitajte da li je iza
nas još uvek lepo.“
Odgovor ga užasnu:
„Komodoro javlja: povratak ovuda nemoguć.
Nevreme.“
Pomalo je već nazirao neobičnu ofanzivu, koja se
s lanca Anda obarala na more. Pre nego što bude mogao
da stigne do gradova ciklon će ih zahvatiti.
„Pitajte San Antonio kakvo je vreme.“
„San Antonio odgovorio: na zapadu se diže vetar
a na istoku nevreme. Nebo sasvim oblačno. San Antonio
čuje vrlo slabo zbog smetnji. I ja slabo čujem. Mislim da
ću zbog elektriciteta uskoro morati izvući antenu. Hoćete
li zaobići? Šta nameravate?“
„Pustite me na miru. Pitajte Bahia Blanku kakvo
je vreme.“
„Bahia Blanka odgovara: na Bahia Blanki
očekujemo snažnu oluju sa zapada za manje od dvadeset
minuta.“ „Pitajte Trelev kakvo je vreme.“
„Trelev je odgovorio: uragan trideset metara u
sekundi sa zapada i naleti vetra s kišom.“
„Saopštite u Buenos Aires: opkoljen sa svih
strana, nevreme na dužini od hiljadu kilometara, ne
vidimo više ništa. Šta da radimo?“
Za pilota je ta noć bila beskrajna, jer nije vodila
ni prema pristaništu (činilo se da su sva nedostižna), ni
prema osvitu: goriva će nestati za sat i četrdeset minuta.
Biće prisiljen, pre ili kasnije, da naslepo srlja kroz
gustinu.
Kad bi mogao dočekati zoru...
Fabijan je zamišljao zoru kao pozlaćeni peščani
žal, na koji bi se nasukali kad mine ova teška noć. Pod
avionom koji je u opasnosti rodila bi se obala ravnica.
Mirna zemlja nosila bi usnula imanja, stada i bregove.
Sve naplavine što su lutale tminom postale bi
neškodljive. Kad bi mogao, kako bi zaplivao prema
osvitu!
Seti se da je opkoljen. Sve će se, dobro ili loše,
rešiti u toj gustini.
Tako je. Ponekad bi mu se u svanuće činilo da
ozdravlja.
Ali čemu upravljati oči ka istoku, gde se nalazi
sunce? Među njima se nalazi tolika noćna provalija
kojom se nije moglo uspinjati.
 13

— Poštanski avion iz Asunsiona dobro napreduje.

Stići će oko dva sata. Međutim, očekujemo prilično
zakašnjenje patagonskog aviona, koji je, čini se, u nevolji.
— U redu, gospodine Rivjer.
— Možda nećemo čekati na njega da bismo
mogli odaslati avion za Evropu: čim stigne asunsionski,
zatražićete od nas uputstva. Budite spremni.
Rivjer je ponovo čitao telegrame o sigurnosti
severnih uzletišta. Obećavali su evropskom poštanskom
avionu putpomesečini: „Vedro nebo, pun mesec, bez
vetra.“ Brazilske planine, jasno ocrtane na blistavom
nebu, uranjale su pravo u uskovitlano srebro mora, svoju
gustu kosu od mrkih šuma. Tih šuma, po kojima pljušte
mesečevi zraci a ne boje ih. I ostrva crna kao naplavine
na pučini. I celim putem ta neiscrpna mesečina: izvor
svetla.
Kad bi Rivjer zapovedio da se krene, posada
poštanskog aviona za Evropu ušla bi u stalni svet, koji je
cele noći blago sjajio. Svet, u kojem ništa ne preti da
poremeti ravnotežu tmine i svetla. Gde se čak ne uvlači
ni milovanje bezazlenih lahora, koji mogu, jače,
pokvariti celo nebo za nekoliko sati.
Ali Rivjer je oklevao pred tim blistavilom, kao
rudarski istraživač pred zabranjenim zlatnim poljima.
Događaji na jugu govorili su protiv Rivjera, jedinog
branioca noćnih letova. U slučaju nesreće nad
Patagonijom, njegovi bi protivnici stekli tako snažan
moralni oslonac, da bi Rivjerova vera možda odsad bila
nemoćna. Rivjerova vera, naime nije se poljuljala. Jedna
pukotina u njegovom delu dozvolila je da dođe do
drame, ali je drama razotkrila pukotinu, a nije ništa
drugo dokazala. „Možda su na zapadu potrebne
osmatračnice... Videćemo.“ Još pomisli: „Imam iste
dobre razloge da da ostanem uporan, a jedan uzrok
moguće nesreće je nestao: taj, što se sam otkrio.“ Porazi
jačaju snažne. Na svu nesreću, protiv ljudi se igra igra u
kojoj malo znači pravi smisao pojava. Čovek dobija ili
gubi od prividnosti, osvaja bedne bodove. I nađe se
sputan prividnošću poraza.

Rivjer pozva telefonom.

— Zar nam Bahia Blanka još uvek ništa
telegrafski ne javlja?
— Ne.
— Zovite mi uzletište telefonom.
Pet minuta kasnije je pitao:
— Zašto nam ništa ne javljate?
— Ne čujemo avion.
— Ne odgovara?
— Ne znamo. Previše je olujno. Čak i da
odašilje, ne bismo ga čuli.
— Čuje li Trelev?
— Mi ne čujemo Trelev.
— Telefonirajte.
— Pokušali smo: vod je prekinut.
— Kakvo je vreme kod vas?
— Pogoršava se. Seva na zapadu i jugu. Vrlo
je sparno.
— Vetar?
 — Još slab, ali traje deset minuta. Sevanje se
brzo primiče.
Pauza.
— Bahia Blanka? Čujete li? Dobro. Zovnite
nas opet za deset minuta.
Rivjer poče da prelistava telegrame južnih
uzletišta. Svi saopštavaju da se avion ne javlja. Poneka
više ne odgovaraju Buenos Airesu i na karti je narastala
pega nemih područja, gde su gradići, zatvorivši sva
vrata, bili već izloženi ciklonu, a svaka kuća u njihovim
zamračenim ulicama bila je odsečena od sveta i
izgubljena u noći poput kakve lađe. Jedino bi ih zora
mogla izbaviti.

Ipak je Rivjer, nagnut nad kartom, još uvek gajio

nadu da će pronaći pribežište vedrine, budući da je
telegrafski zatražio meteorološke podatke od policije u
preko trideset pokrajinskih gradova, i odgovori su mu
već počeli pristizati. Svim radio-stanicama duž dve
hiljade kilometara bilo je zapoveđeno da, primi li koja od
njih poziv aviona, obavesti u roku od trideset sekundi
Buenos Aires, koji će joj saopštiti položaj pribežišta
kako bi ga predala Fabijanu.
Činovnici, sazvani za jedan sat izjutra, bili su već
u svojim kancelarijama. Tu tajnovito doznadoše da će
možda biti zabranjeni noćni letovi i da čak ni evropski
poštanski avion neće uzleteti pre svanuća. Šapatom su
razgovarali o Fabijanu, o ciklonu, a ponajviše o Rivjeru.
Naslućivali su ga ovde, sasvim blizu, malo-pomalo
pritisnuta prirodom koja ga odbacuje.
 Ali svi glasovi ućutaše. Rivjer se upravo bio
pojavio na svojim vratima, umotan u mantil, sa šenšrom
natučenim preko očiju, kao večni putnik. Spokojnim
korakom priđe šefu kancelarije:

— Sada je jedan i deset, jesu li u redu papiri

poštanskog aviona za Evropu?
— Ja... mislio sam...
— Nije vaše da mislite, nego da izvršavate.
Lagano se i napola okrenu prema otvorenom
prozoru, ruku skrštenih na leđima.
Jedan činovnik mu pristupi:
— Gospodine direktore, dobijamo malo
odgovora. Javljaju nam da su u unutrašnjosti mnoge
telegrafske linije već prekinute...
— U redu.
Rivjer je nepomičan, posmatrao noć.
I tako je svaka vest pretila poštanskom avionu.
Svaki grad, ako bi uspeo odgovoriti pre nego što se
vodovi pokidaju, javljao bi o približavanju ciklona, kao o
najezdi. „Dolazi iz unutrašnjosti Anda. Briše celim
putem, prema moru...“
Rivjeru su se zvezde činile odviše sjajne, vazduh
odviše vlažan. Kakva čudesna noć! Brzo se kvarila,
osipajući se kao meso blistava ploda. Zvezde su još u
potpunom broju nadvisivale Buenos Aires, ali je to bila
samo jedna oaza i to trenutna, pristanište koje je,
uostalom, izvan pilotovog dometa. Preteća noć što je zao
vetar dotiče i nagriza. Noć koju je teško pobediti.
 Jedan je avion, negde, bio izložen opasnosti u
njenim dubinama: ljudi su se nemoćno uskomešali na
obali.
 Telefonirala je Fabijanova žena.
Obnoć, pri svakom povratku, pratila je let
poštanskog, patagonskog aviona: „Napušta Trelev...“
Tad bi opet usnula. A malo kasnije: „Sigurno se
približava San Antoniju, sigurno vidi njegova svetla...“
Tad bi ustala, razmakla zavese i posmatrala nebo: „Svi
mu ti oblaci smetaju...“ Ponekad bi mesec šetao kao
pastir. I mlada žena bi opet legla, smirena tom
mesečinom i tim zvezdama, hiljadama prisustava oko
njezina muža. Oko jedan sat osetila bi da je blizu:
„Sigurno više nije daleko, sigurno vidi Buenos Aires...“
Zatim bi ponovo ustala i pripremila mu obrok, vruću
kafu: „Tako je hladno, tamo gore...“ Dočekivala ga je
uvek kao da silazisnekog snežnog vrhunca: „Nije li ti
hladno? — Ta nije! — Ipak se ugrej...“ Oko jedan i
četvrt sve je bilo spremno. Tada bi ona telefonirala.
Noćas, kao i svake noći, ona zapita:
— Je li Fabijan sleteo?
Činovnik, koji je slušao, ponešto se smete:
— Ko je na telefonu?
— Simona Fabijan.
— Ah, jedan čas...
Činovnik, ne usuđujući se da išta kaže, preda
slušalicu šefu kancelarije.
— Ko je tamo?
— Simona Fabijan.
— Ah!... Šta želite, gospođo?
— Je li sleteo moj muž?
Zavlada muk, koji se sigurnočinio
neobjašnjivim, a tada pade jednostavan odgovor:
— Nije.
— Kasni li?
 — Da.
Opet zavlada muk.
— Da... kasni.
— Ah!...
Bio je to uzvik ranjenog tela. Zakašnjenje ne
znači ništa... ne znači ništa... ali kad se otegne...
— Ah!... A u koliko će sati stići?
— U koliko će sati stići? M i . . . mi ne
znamo.
Sada je udarala o zid. Vraćala joj se samo jeka
sopstvenih pitanja.
— Molim vas, odgovorite mi! Gde se nalazi?
— Gde se nalazi? Pričekajte...
Ta joj je sporost nanosila bol. Nešto se tamo
događalo, iza tog zida. Odlučiše se:
— Uzleteo je u Komodoru u devetnaest i
trideset.
— A posle toga?
— Posle toga?... Mnogo kasni... Mnogo
kasni zbog lošeg vremena...
— Ah, zbog lošeg vremena... Kolike li
nepravde, kolike li podlosti u tom mesecu, što se tako
dokono nadneo nad Buenos Airesom. Mlada se žena
odjednom priseti da je potrebno najviše dva sata da iz
Komodora stigne u Trelev.
— Pa on već šest sati leti prema Trelevu!
Sigurno vam šalje poruke! Ta šta kaže?...
— Šta nam kaže? Prirodno je, da po takvom
vremenu... razumete... ne čujemo njegove poruke.
— Po takvom vremenu!
 — Čujte, gospođo, jasno je da ćemo vam
telefonirati čim budemo nešto saznali.
— Ah, vi ništa ne znate...
— Do viđenja, gospođo...
— Ne! Ne! Hoću da govorim s direktorom!
— Gospodin direktor je vrlo zaposlen,
gospođo, on je na sednici.
— Ah, baš me briga! Baš me briga! Hoću da
govorim s njim!
Šef kancelarije obrisa znoj:
— Jedan trenutak...
Otvori vrata Rivjerove sobe:
— Gospođa Fabijan hoće da govori s vama.
„Eto“, pomisli Rivjer, „eto onoga čega sam se
bojao.“ Počeli su se pomaljati dirljivi elementi drame.
Isprva ih je mislio odbiti. Majke i žene nemaju pristup u
službene prostorije. I na lađama koje su u opasnosti
ućutkuju se osećaji. Oni ne pomažu pri spasavanju ljudi.
Ipak pristade:
— Spojite s mojom kancelarijom.
Začutajsitni, daleki, uzdrhtali glas
i odmah pojmi da joj ne može odgovoriti. Sasvim
je jalovo, za njih oboje, da se nađu licem u lice.
— Gospođo, molim vas, umirite se! U našem
se poslu tako često događa da dugo moramo čekati vesti.
Bio je došao do one tačke kad se ne nameće
problem pojedinačne opasnosti, nego problem cele
akcije. Pred Rivjerom se nije isprečila Fabijanova žena,
već drugi smisao života. Rivjer nije mogao da ne sluša,
da ne žali taj sitni glas, taj toliko žalosni, ali
neprijateljski poj. Jer ni akcija, ni lična srećane mogu se
deliti: one se sukobljavaju. I ta je žena govorila u ime
jednog apsolutnog sveta, i u ime njegovih dužnosti i
njegovih prava. U ime sveta u kojem predveče na stolu
sija svetiljka, telo traži telo, u kojem žive nade, nežnosti,
uspomene. Tražila je svoju imovinu i bila je u pravu. I
on, Rivjer, takođe je bio u pravu, samo što ništa nije
mogao suprotstaviti istini te žene. Pri svetlu skromne
domaće svetiljke shvatio je neobjašnjivost i nečovečnost
svoje sopstvene istine.

— Gospođo.. .
Više nije slušala. Činilo se da mu je gotovo pala
pred noge, izderavši o zid svoje slabašne pesnice.
Neki je inženjer jednom rekao Rivjeru, dok su se
nadnosili nad ranjenika nastradalog pri gradnji mosta:
„Je li vredan taj most jednog zdrobljenog lica?“ Nijedan
od seljaka, kojima će poslužiti taj put, ne bi pristao tako
užasno iznakaziti to lice, kako bi izbegao obilazak preko
sledećeg mosta. A ipak se mostovi dižu. Inženjer je
dodao: „Zajednički je interes sastavljen od pojedinačnih
interesa: ne opravdava ništa više.“ — „A, međutim“,
odgovorio mu je kasnije Rivjer, „iako ništa ne vredi
koliko ljudski život, mi večito postupamo kao da postoji
nešto što prevazilazi po vrednosti ljudski život... Ali šta
je to?“ I, Rivjeru se, dok je mislio na posadu, stezalo
srce. Čak i kad se dižu mostovi, akcija ruši sreću; Rivjer
nije više mogao a da ne zapita „u ime čega?“ „Ti ljudi“,
mislio je, „koji će možda izginuti, mogli su živeti
srećno.“ Video je lica uneta u pozlaćeno svetilište
večernjih svetiljki. „U ime čega sam ih otrgao otuda?“ U
ime čega ih je oteo od lične sreće? Zar nije prvi zakon
zaštititi sve te sreće? Ali, on ih svojeručno ruši. A, ipak,
jednog kobnog dana nestaju zlaćana svetilišta poput
opsena. Starost i smrt ih uništavaju nesmislenije od
njega. Postoji možda nešto drugo što valja spasiti, nešto
trajnije; možda treba spasiti onaj deo čoveka, koji Rivjer
izgrađuje? Inače akcija nema opravdanja.

„Voleti, samo voleti, kakve li bezizlaznosti.“

Rivjera obuze nejasno osećanje dužnosti, veće od
osećanja ljubavi. Ili se možda radilo o nekoj nežnosti što
se toliko razlikuje od ostalih. Pade mu na um rečenica:
„Treba ih učiniti večnima..Gde li je to pročitao? „Ono za
čim težite u vama gine.“ Pred njim izniknu hram boga
sunca starih peruanskih Inka. To okomito kamenje na
brdu. Da nije njega, šta bi ostalo, šta bi ostalo od jedne
civilizacije, koja teretom svog kamenja opterećuje
današnjeg čoveka kao griža savesti? „U ime kakve
surovosti ili u ime kakve čudne ljubavi, vođa
nekadašnjih naroda, terajući ih da podižu hram na brdu,
prisili te gomile da sazdaju svoju večnost?“ Rivjeru se
takođe ukaza sva sila gradića, što se uveče vrte oko
paviljona s muzikom: „Taj oblik sreće, taj oklop...“,
pomisli. Nekadašnji vođa naroda, ukoliko možda nije
sažaljevao čovekove patnje, neobično je sažaljevao
njegovu smrt. Ne smrt pojedinca, već je sažaljevao vrstu
koju će zbrisati more peska. I poveo je svoj narod da
digne hramove koje pustinja neće moći da zatrpa.
 15

Možda će ga spasiti taj papir savijen načetvoro:

Fabijan ga je odmotavao stisnutih zuba.
„Nemoguće uhvatiti Buenos Aires. Ne mogu više
ni odašiljati, prste mi trese struja.“
Ozlojeđeni Fabijan htede da odgovori, ali kad
podiže šake s ručica, da bi mogao pisati, neki snažan
talas prodre mu u telo: vir ga je uzdigao zajedno s
njegovih pet tona metala i titrao se njime. Odustade od
svoje namere.
Njegove su šake ponovo pritisle talas i smanjile
ga.
Fabijan snažno odahnu. Ako radio-telegrafista
izvuče antenu iz straha pred olujom, Fabijan će mu
razbiti njušku, kad se spuste. Moraju svakako uspostaviti
vezu s Buenos Airesom, kao da će im odande, iz daljine
od preko petnaest stotina kilometara, dobaciti uže u ovu
provaliju. Ne videći drhtave svetlosti, gotovo beskorisne
svetiljke gostionica, koje bi ipak pokazivale zemlju
poput svetionika, želeo je bar glas, jedan jedini glas iz
sveta, što više ne postoji. Pilot podiže pesnicu i zamaše
njome u svojoj crvenoj svetlosti, kako bi onome
drugome, pozadi, obrazložio tu tragičnu istinu, ali drugi,
nagnut nad razoreni prostor sa zatrpanim gradovima i
mrtvim svetlima, nije je spazio.

Fabijan bi poslušao svaki savet samo kad bi mu

ga neko doviknuo. Mislio je: „Da mi kažu da se vrtim u
krugu, vrteo bih se u krugu, da mi kažu da udarim pravo
na jug...“ Negde su postojale te zemlje u miru, tihe pod
velikim senkama od mesečine. Poznavali su ih oni
drugovi tamo dole, obučeni kao naučnici, nagnuti nad
kartama i svemoćni, sklonjeni pod svetiljke lepe kao
cveće. A šta je on poznavao, sem virova i noći koja je
brzinom pada nasrtala na nj svojom crnom bujicom? Ne
mogu prepustiti dva čoveka tim vrtlozima i oblačnim
ognjevima. Ne mogu. Zapovediće Fabijanu: „Kurs
dvesta četrdeset. . .“ Uzeo bi kurs dvesta četrdeset. Ali,
bio je sam.
Učini mu se da se i same stvari protive. Motor bi,
pri svakom poniranju, tako snažno zatitrao, da bi cela
masa aviona zadrhtala kao od srdžbe. Fabijan je svom
snagom savladavao avion, zabivnš glavu duboko u
kabinu i unevši lice u horizont žiroskopa, budući da
napolju više nije razlikovao nebesku gromadu od
zemaljske, izgubljen umraku, gde je sve pomešano, u
mraku postanja svetova. A kazaljke na pokazivačima
položaja drhtale su sve brže i brže, i bilo ih je sve teže
slediti. I pilot koga su varale već se teško borio, gubio
visinu, malo-pomalo tonuo u tu pomrčinu. Pročita
visinu: „Pet stotina metara.“ Bili su u ravni bregova.
Osećao je kako teraju prema njemu vrtoglave talase.
Takođe je poimao da su se sve zemljane gromade, od
kojih bi ga i ponajmanja zgnječila, nekako rasklimale i
otkinule od svog podnožja te počele pijano kružiti oko
njega. I zaigrale oko njega neku vrstu plesa, koji se sve
više i više stezao oko njega.
 Pomiri se sa sudbinom. Makar se i razbio, sleteće
bilo gde. I, kako bi bar izbegao bregove, ispusti jedinu
svetleću raketu. Raketa planu, zavrti se, osvetli neku
ravan i ugasi se. Bilo je to more.
Brzo pomisli: „Propao sam. Četrdeset stepeni
ispravke, a ipak sam izgubio obalu. To je ciklon. Gde je
zemlja?“ Okrenu pravo na zapad. Pomisli: „Sad sam bez
rakete, ubiću se.“ To se moralo jednom dogoditi. A
njegov drug, tamo pozadi... „Sigurno je izvukao antenu.“
Ali se pilot više nije ljutio na nj. Kad bi sad on prosto
otvorio šake, u tren bi njihov život odande iscurio poput
ništavne prašine. U šakama je držao uzbuđeno srce svog
druga i svoje sopstveno. I odjednom ga te šake užasnuše.

U tim virovima, što su udarali poput malja, bio se

svom snagom uhvatio za upravljač, kako bi ublažio
njegovo silno drmanje koje bi moglo prekinuti kablove
ručica. I neprestano ga se držao. I tad presta da oseća
šake obamrle od napora. Htede da pomakne prste, kako
bi mogao da dobije poruku: nije znao da li ga slušaju.
Nepšto tuđe bilo mu je navrh ruku. Bezosećajne i
mlohave opne. Pomisli: „Moram, silno zamišljati da
stiskam...“ Nije shvatao da li mu misao dopire do šaka.
A primećivao je drmanje upravljača već i po bolovima u
ramenima: „Ispustiću ga. Šake će mi se otvoriti...“ ALI se
užasnu što se usudio tako misliti, jer mu se činilo da
oseća kako se njegove šake ovaj put pokoravaju
tajnovitoj sili predstave, kako se polako otvaraju u tami
da ga izdaju.
Još se mogao boriti i okušati sreću. Nema spoljne
fatalnosti, ali postoji unutrašnja fatalnost. Dolazi
trenutak kad čovek shvata da je ranjiv. Tada nas greške
vuku poput vrtoglavice.

I upravo u tom trenutku, u jednom rascepu oluje,

zasija, kao smrtonosna meka u dnu vrše,iii nekoliko
zvezda.
Bio je siguran da je to zamka: vidiš tri zvezde u
rupi, uspinješ se prema njima, zatim ne možeš sići i
ostaješ tamo gore da grizeš zvezde...
Ali njegova je glad za svetlošću bila tolika da se
on podiže.
 16

Podigao se, spretnije izbegavajući virove, hvala

budi znacima, što su mu ih pružale zvezde. Privlačio ga
je njihov bledi magnet. Tako je dugo patio u potrazi za
svetlošću, da se više nije mogao odreći ni one
najskromnije. Obogaćen svetlom konačišta, on bi se do
smrti okretao oko toga znaka za kojim je gladovao. I sad
se uspinjao u susret svetlosnim poljima.
U spirali se lagano uzdizao u ponor koji se bio
otvorio, a pod njim zatvarao. I, kako se uspinjao, oblaci
su sve više gubili blatnjavu boju mraka, proticali kraj
njega kao talasi što postaju sve čistiji i belji. Fabijan
izroni.
Njegovo je iznenađenje bilo golemo. Svetlost je
bila tolika da ga je zaslepljivala. Na nekoliko trenutaka
morao je zaklopiti oči. Nikad nije pomišljao da oblaci,
obnoć, mogu zaslepiti. Ali pun mesec i sva ostala
sazvežđa pretvarala su ih u blistave talase.
U onom istom trenutku kad je izronio, avion se
odjednom obreo u spokoju, što se činilo neobičnim.
Nikakvo ga talasanje nije naginjalo. Poput barke, što
prolazi branu, ulazio je u mirne vode. Bio je prepušten
nepoznatom delu neba, skrivenom poput zatona blaženih
ostrva. Oluja pod njim obrazovala je drugi svet, širok tri
hiljade metara, ispresecan naletima vetra, vodenim
levcima, munjama, ali je zvezdama okretala kristalno i
snežno naličje.
Fabijan je mislio da se našao u neobičnom
čistilištu, toliko se sve sijalo, njegove šake, odeća,
njegova krila. Jer svetlost nije silazila sa zvezda, već je
izbijala iz tih belih gomila pod njim i oko njega.
 Ti oblaci pod njim potpuno su odbijali snežnu
belinu, koju su dobivali od meseca. A isto tako i oni
zdesna i sleva, visoki kao tornjevi. Teklo je mleko svetla
u kojem se kupao letač. Okrenuvši se, Fabijan vide kako
se radio-telegrafista osmehuje.
— Već je bolje! — doviknu on.
Ali se glas gubio u tutnjavi leta, jedino su se
osmesi susreli. „Baš sam lud“, mislio je Fabijan, „što se
smešim, pa mi smo propali.“
Ipak, hiljade mračnih ruku ga je pustilo. Odrepšlo
mu spone, kao zatvoreniku kome se dopusti da neko
vreme šeta među cvećem.
„Prelepo“, mislio je Fabijan. Lutao je među
zvezdama, zgomilanim gusto u riznici, lutao svetom u
kojem nšpta drugo, baš ništa drugo nije bilo živo, osim
njega, Fabijana, i njegova druga. Nalik na one pljačkaše
basnoslovnih gradova, zazidane u rizničku odaju, iz koje
neće više znati izaći. Lutaju među sleđenim draguljima,
beskrajno bogati, a ipak osuđeni.
 17

Jedan od radio-telegrafista u Komodoro

Rivadaviji, patagonskom uzletištu, učini nagao pokret, i
svi oni, koji su nemoćno bdeli u stanici, okupiše se oko
togčoveka i nadnesoše se.
Nadneli se nad netaknuti i napadno osvetljeni
papir. Ruka radio-telegrafiste još je uvek oklevala a
olovka poigravala. Ruka radio-telegrafiste još je skrivala
zarobljena slova, ali su prsti već drhtali.
— Oluje?
Radio-telegrafista potvrdi glavom. Zbog njihovog
šuškanja nije mogao razumeti.
Tad zabeleži nekoliko nečitkih znakova. Zatim
nekoliko reči. Napokon se mogao utvrditi sadržaj.
„Odsečeni na visini od tri hiljade osam stotina
iznad oluje. Letimo pravo na zapad, jer smo zalutali nad
morem. Pod nama nema izlaza. Ne znamo da li još uvek
letimo nad morem. Javite da li se oluja proteže i u
unutrašnjosti.“

Zbog nepogode su morali obrazovati lanac od

stanice do stanice, kako bi odaslali taj telegram u Buenos
Aires. Poruka se probijala kroz noć kao oganj što se pali
od tornja do tornja.
Buenos Aires je poslao odgovor:
— Oluja posvuda u unutrašnjosti. Koliko
vam goriva preostaje?
— Za pola sata.
I ta rečenica, od jednog do drugog stiže do
Buenos Airesa.
 Pilot je bio osuđen da za nepunih trideset minuta
utone u ciklon, koji će ga razbiti o zemlju.
 18

A Rivjer razmišlja. Ne gaji više nikakve nade: ta

će posada propasti negde u noći.
Rivjer se seća prizora koji se dogodio u
detinjstvu: praznili su neki ribnjak da bi pronašli leš. Isto
tako neće ni sada ništa naći, pre nego što ta silesija
mraka oteče sa zemlje, pre nego što na svetlo dana izrone
žali, ravnice, usevi. Priprosti seljaci možda će pronaći
dvadetetasa savijenim rukama na licu, naoko usnula,
nasukana na travi i zlatu tihog dna. Oni su se utopili u
noći.
Rivjer misli o blagu pokopanom u noćnim
dubinama, kao u morima iz bajki... Te noćne jabuke što
čekaju dan sa svim svojim cvetovima, cvetovima koji još
ničemu ne služe. Noć je bogata, prepuna mirisa, usnulih
jaganjaca i cvetova, koji su još bezbojni.
Malo-pomalo popeće se u susret osvitu masne
brazde, vlažne šume, sveže deteline. A među bregovima,
što su sad bezazleni, među livadama i jaganjcima, posred
mirnoće sveta, činiće se da dvoje dece sniva. A nešto će
isteći iz vidljivog sveta u jedan drugi svet.

Rivjer je znao da je Fabijanova žena uznemirena i

nežna. Ta ljubav jedva da joj je bila podarena, kao
igračka siromapšom detetu.
Rivjer misli na Fabijanovu šaku koja će još
nekoliko minuta držati u polugama svoju sudbinu. Ta
ruka koja je milovala. Ta ruka koja je dotakla nečije
grudiiunjimauskovitlalaburu kao neka božanska
ruka;taruka koja je prelazila preko nečijeg lica i koja je
izmenila to lice; ta ruka koja je bila čudotvorna.
 Fabijan obnoć luta kroz divotu oblaka, ali, ispod
njega, nešto niže, nalazi se večnost. Izgubl>en je u
sazvežđu u kojem jedino on boravi. Još uvek drži svet u
šakama i njiše ga na prsima. U upravljaču stiska svu
težinu ljudskog bogatstva i očajnički nosi, od zvezde do
zvezde, beskorisno blago koje će morati predati...
Rivjer pomišlja da ge jedna radio-stanica još
uvek čuje. Fabijana sa svetom vezuje još samo muzički
talas, jedna modulacija u molu. Nikakve jadikovke.
Nikakva krika. Jedino najčistiji zvuk što ga je ikad
izustio očaj.
 19

Robino ga trgnu iz njegove samoće:

— Gospodine direktore, mislio sam... možda
bi se moglo pokušati...
Nije imao nikakav predlog, ali je ovako pokazao
dobru volju. Toliko je želeo da nađe neko rešenje i tražio
ga je gotovo kao da se radi o rebusu. Uvek bi pronalazio
rešenja, koja Rivjer uopšte ne bi slušao: „Znate, Robino,
u životu nema rešenja. Ima snaga u pokretu: valja ih
stvoriti i rešenja dolaze sama.“ Tako je Robino
ograničavao svoju ulogu na stvaranje pokretne snage u
mehaničarskom udruženju. Skromne snage u pokretu,
koja čuva od rđe glavčinu elise.
Ali noćašnji događaji zatekoše Robinoa
golorukog. Njegova nadzornička titula nije imala
nikakve moći nad olujama, ni nad ukletim letačem koji
se uistinu nije više borio zbog dodatka na tačnost, već
kako bi izbegao jednu jedinu kaznu koja poništava sve
Robinoove — smrti.
I Robino, sada beskoristan, besposleno je lutao
po kancelarijama.
Fabijanova se žena najavi. Nagnana nemirom,
čekala je u činovničkoj sobi da je Rivjer primi. Činovnici
su krišom pogledavali njeno lice. Ona je zbog toga
osećala stid i ogledavala se zaplašeno: sve je ovde
zaziralo pred njom. I to ljudi koji su nastavljali posao,
kao da gaze preko leša, ti spisi u kojima ljudski život,
ljudska patnja ostavljaju samo talog krutih brojki. Tražila
je znakove koji bi joj kazivali nešto o Fabijanu. U
njenom stanu sve je pokazivalo da je odsutan: napola
razgrnuta postelja, kafa na stolu, stručak cveća... Nije
mogla naći nikakav znak. Sve se protivilo sažaljenju,
prijateljstvu, uspomeni. Jedina rečenica koju je čula,
budući da niko pred njom nije otvarao usta, bila je kletva
jednog činovnika koji je tražio neku listu. „... Lista
dinama, bogamu, koje šaljemo u Santos.“ Ona podiže
prema tom čoveku pogled koji je odavao beskrajno
čuđenje. Zatim prema zidu koji je prekrivala karta. Njene
usne jedva primetno zadrhtaše.
S nelagodnošću je poimala da ovde zastupa
neprijateljsku istinu, gotovo je žalila što Je uopšte došla,
želela Je da se sakrije i, bojeći se da je ne bi odviše
zapazili, suzdržavala se da ne kašlje, da ne plače.
Osećala se neobično, nedolično, baš kao da je naga. Ali
je njena istina bila toliko jaka da su se letimični pogledi
krišom i neumorno dizali kako bi je pročitali na njenom
licu. Ta je žena bila vrlo lepa. Ona je pokazivala ljudima
posvećeni svet sreće. Ona je pokazivala do kakve se
uzvišenosti, i ne znajući, dosegne, samo ako se deluje.

Zatvorila je oči pred tolikim pogledima. Ona je

pokazivala kakav se mir, i ne znajući, može uništiti.
Rivjer je primi.
Došla je da bojažljivo brani svoje cveće, kafu na
stolu, svoje mlado telo. Ponovo je, u toj još hladnijoj
kancelariji, spopade slabašno drhtanje usnica. Ona je
takođe, u tom drugom svetu, otkrivala sopstvenu,
neizrecivu istinu. Sva ona ljubav koja je bila u njoj i koja
J'e sa svoje siline bila gotovo divlja, sva ona predanost,
činile su joj se ovde kao nametljivost i sebičnost.
Najradije bi pobegla:
— Ja vam smetam...
 Gospođo — odvrati joj Rivjer — vi mi ne
smetate. Na svu nesreću, gospođo, vi i ja ne možemo
ništa drugo nego čekati.

Ona lagano slegnu ramenima, a Rivjer shvati šta

to znači: „Čemu onda ona svetiljka, večera na stolu,
cveće koje će opet zateći...“ Mlada žena jednom je
priznala Rivjeru: „Još nisam shvatila smrt svoga deteta.
Tu su još one sitnice koje su tako bolne, njegova odeća
na koju nailazim, i, ako se noću probudim, ona nežnost
koja mi ipak navire u srce, premda je zauvek suvišna,
kao i moje mleko...“ Tako će i za tu ženu Fabijanova
smrt početi tek od sutra, u svakom činu što će odsad biti
uzaludan, u svakom predmetu. Fabijan će polako
napuštati svoj dom. Rivjer je skrivao duboko sažaljenje.
Mlada žena je izlazila smešeći se gotovo ponizno,
nesvesna svoje moći.
Rivjer, nekako stušten, sede.
„Ali mi ona pomaže da otkrijem ono što
tražim...“
Rasejano je prebirao telegrame o sigurnosti
severnih uzletišta. Zamislio se.
„Ne nastojimo postati večni, već nastojimo da ne
vidimo kako dela i predmeti odjednom gube svoj smisao.
Tad se pomalja praznina koja nas okružuje...“
Pogledi mu padoše na telegrame:
„Evo, odakle se k nama uvlači smrt: kroz te
poruke koje nemaju više smisla...“
Promotri Robinoa. Taj prosečni momak, sada
beskoristan, izgubio je već svaki smisao. Rivjer mu
gotovo grubo reče:
— Zar treba da vam baš ja nađem posla?
 Tad Rivjer gurnu vrata što vode u činovničku
sobu i tu ga pogodi Fabijanov nestanak koji je bio očit
po nekim znakovima koje gospođa Fabijan nije znala da
opazi. Kartica R. B. 903, Fabijanov avion, na zidnoj
ploči već se nalazila u stupcu neraspoloživog materijala.
Činovnici koji su pripremali papire za evropski poštanski
avion radili su leno, znajući da će on okasniti. Sa
uzletišta su telefonski tražili uputstva za posadu koja je
sada besciljno bdela. Životni tok je bio usporen. „Tu je
smrt!“, pomisli Rivjer. Njegovo delo bilo je nalik
oštećenom jedrenjaku na pučini bez vetra.
Začu Robinoov glas:
— Gospodine direktore... šest je nedelja od
kako su se venčali...
- Prihvatite se posla.
Rivjer je još uvek posmatrao činovnike, a povrh
njih nadničare, mehaničare, pilote, sve one koji su mu
pomagali u njegovu poslu, nošeni verom graditelja.
Pomisli na gradiće iz davnine koji bi čuli gde se govori o
„Ostrvima“ i sagradili lađu. Da je natovare svojim
nadama. Da ljudi vide kako im nade jedre pučinom. Svi
narasli, svi nadvisili sama sebe, svi spaseni jednom
lađom. „Cilj možda ništa ne opravdava, ali delovanje
izbavlja od smrti. Ti će ljudi trajati u svojoj lađi.“
I Rivjer će se takođe boriti protiv smrti kad bude
telegramima dao njihov puni smisao, posadi koja bdi
njen nemir, a pilotima njihov dramatski cilj. Kad život
bude nadahnuo to delo, kao što vetar nadima jedro na
pučini.
 20

Komodoro Rivadavija ne čuje više ništa, ali

hiljadu kilometara dalje, dvadeset minuta kasnije, Bahia
Blanka hvata drugu poruku:
„Spuštamo se. Ulazimo u oblake...“
Tad ove dve reči iz nejasnog teksta iznikoše u
trelevskoj stanici: ...
, , . . . ništa videti...“
Takvi su kratki talasi. Sad ih uhvatiš, sad opet ne
čuješ ništa. Tad se, bez ikakva razloga, sve izmeni. Taj
letač, čiji je položaj nepoznat, obreo se već među živima,
izvan prostora, izvan vremena, a po belim listovima u
radio-stanicama pišu već utvare.
Je li ponestalo goriva ili pilot, pre zastoja
okušava svoju poslednju kartu: pronaći tlo, a da se ne
razbije?
Glas iz Buenos Airesa zapoveda Trelevu:
„Pitajte ga to.“
Prijemna stanica bežične telegrafije liči na
laboratoriju: nikl, bakar i manometri, splet vodova.
Ćutljivi telegrafisti noćne smene u belim odelima, reklo
bi se da su se nadneli nad običan opit.
Svojim opreznim prstima dotiču instrumente,
ispituju magnetsko nebo, kao tragači koji traže zlatnu
žicu.
— Ne odgovaraju?
— Ne odgovaraju.
Možda će ipak uloviti zvuk koji će biti znak
života. Ako se avion i njegova poziciona svetla uspnu
među zvezde, možda će oni začuti pev jedne zvezde...
 Trenuci protiču. Uistinu protiču kao krv. Traje li
let još uvek? Svaki trenutak odnosi jednu mogućnost
spasa. I tako se čini da vreme, protičući, razara. Kao što
tokom dvadeset vekova dotiče hram, progriza granit i
ruši hram u prašinu, tako se sad vekovno trošenje sabira
u svaki trenutak i preti letaču.
Svaki trenutak nešto odnosi.
Onaj Fabijanov glas, onaj Fabijanov smeh, onaj
osmeh! Muk osvaja tlo. Sve tegobniji i tegobniji muk,
koji se obara na letača kao težina mora.
Tad neko primećuje:
— Jedan sat i četrdeset minuta. Poslednje
gorivo je istrošeno: nemoguće da još lete.
I pada mir.
Nešto gorko i otužno izbija na usne, kao na kraju
putovanja. Zbilo se nešto, o čemu se ništa ne zna, nešto
od čega je čoveku mučno. I posred tog nikla i tih
bakarnih arterija oseća se prava tuga, što gospodari nad
porušenim fabrikama. Sad se taj materijal čini
nepokretan, beskoristan, besciljan: težina mrtvog granja.
Valjalo je još samo sačekati osvit.
Za nekoliko sati svanuće cela Argentina, i ovi će
ljudi ostati ovde, kao na pesku, gledajući prema mreži
koju izvlače, koju lagano izvlače, i za koju ne znaju šta
se u njoj nalazi.
U svojoj kancelariji Rivjer oseća ono olakšanje
koje pružaju jedino velike nesreće, kada zla kob
oslobađa čoveka. Upozorio je policiju cele pokrajine. Ne
može više ništa, treba čekati.
Ali red mora vladati čak i u mrtvačnici. Rivjer
saopštava Robinou:
 Telegram za severna uzletišta: predviđamo
znatno zakašnjenje patagonskog poštanskog aviona. Da
evropski avion ne bi previše zakasnio, spojićemo
patagonski avion sa sledećim evropskim avionom.

Savija se malo napred. Tad se napreže i priseća

nečega važnog. Ah, zaista. Da ne bi to zaboravio:
— Robino.
— Gospodine Rivjer?
— Napisaćete nalog. Zabranu pilotima da
pređu hiljadu i devetsto okreta: uništavaju mi motore.
— U redu, gospodine Rivjer.
Rivjer se još nešto jače presavija.
Pre svega treba mu samoće.
— Idite, Robino. Idite, stari moj. I Robino se
užasava te jednakosti pred senima.
 21

Obuzet melanholijom, Robino je lutao kroz

kancelarije. Stao je život kompanije, budući da će
poštanski avion koji je trebalo da krene u dva sata biti
opozvan i neće uzleteti pre zore. Činovnici ukočenih lica
još su bdeli, ali to je bdenje bilo uzaludno. Još su
pristizale, u jednoličnom ritmu, poruke o sigurnosti
severnih uzletišta, ali njihova „vedra neba“, i njihovi
„puni meseci“, i njihovo „bez vetra“ izazivalo je
predstavu jalove kraljevine. Pustinje pune mesečine i
kamenja. Dok je Robino prelistavao, ne znajući međutim
zašto, neki dosje, na kojem je radio načelnik, opazi ovog
gde stoji pred njim i čeka da mu ga uruči pokazujući
izazovno poštovanje i izraz, kao da kaže: „Kad
dozvolite, zar ne, to je moje...“ Taj stav potčinjenoga
kosnu nadzornika, ali mu nikakva primedba ne pade na
um, pa mu, besan, vrati dosje. Načelnik se neverovatno
dostojanstveno vrati na svoje mesto. „Trebalo je da ga
izbacim napolje“, pomisli Robino. Tada, da bi se pribrao,
koraknu nekoliko puta, misleći na dramu. Ta će drama
baciti u nemilost celu politiku i Robino će oplakivati
dvostruki gubitak.

Tad pred njim iskrsnu Rivjer, zatvoren onde, u

svojoj kancelariji koji mu je bio rekao: „Stari moj. . . ”
Nikad tom čoveku nije u tolikoj meri ponestalo uporišta.
Robino oseti prema njemu veliko sažaljenje. Prebirao je
u glavi nekolike rečenice kojima je nekako nejasno hteo
sažaljevati, olakšati. Ispunjavalo ga je osećanje koje mu
se činilo vrlo lepo. I on tiho pokuca. Ne bi odgovora. U
toj tipšni ne drznu se jače da zakuca, već otvori vrata.
Rivjer je bio unutra. Prvi put je Robino ravnopravno
ulazio Rivjeru; donekle kao prijatelj, donekle, po
njegovom sudu, kao narednik, koji za vreme pucnjave
prilazi svom ranjenom generalu, prati ga pri rasulu i
postaje mu brat u izgnanstvu. „S vama sam, ma šta se
dogodilo“, činilo se da želi reći Rivjeru.
Rivjer je ćutao i, oborene glave, promatrao svoje
ruke. A Robino, stojeći pred njim, nije se usuđivao više
ni da prozbori. Premda dotučen, lav mu je ulivao strah.
Robino je smišljao reči, sve pijanije i pijanije od
predanosti, ali svaki put, kad bi podigao oči, spazio bi tu
glavu, koja je bila nagnuta na tri četvrti, tu sedu kosu, te
usne stisnute nad tolikom gorčinom! Napokon se odluči:

— Gospodine direktore...
Rivjer podiže glavu i pogleda ga. Rivjer je
izranjao iz tako dubokog, tako dalekog sanjarenja, da
možda još uvek nije primetio Robinoovu prisutnost. I
niko nikad ne saznade o čemu je sanjario, ni šta je
osećao, ni kakcd se žalost rodila u njegovom srcu. Rivjer
je dugo promatrao Robinoa, kao živog svedoka nečega.
Robinou bi nelagodno. Što je dalje Rivjer posmatrao
Robinoa, to se više na njegovim usnicama ocrtavala neka
nepojmljiva ironija. Što je duže Rivjer gledao Robinoa,
Robino je više crveneo. Tim se više Rivjeru činilo da je
Robino došao ovamo da posvedoči, u dirljivo dobroj i na
nesreću spontanoj nameri, i ljudsku glupost.
 Zbunjenost savlada Robinoa. Ni narednik, ni
general, ni pucnjava nisu više bili od koristi. Zbivalo se
nešto neobjašnjivo. Rivjer ga je joga uvek posmatrao.
Tad se Robino, protiv svoje volje, malo ispravi i izvadi
ruku iz levog džepa. Napokon tada Robino, beskrajno
smeten, izgovori, ne znajući zašto:

— Došao sam da mi izdate naloge.

Rivjer izvadi sat i jednostavno reče:
— Dva su sata. Avion iz Asunsiona će sleteti
u dva i deset. Poštanski avion za Evropu odaslaćete u
dva i četvrt.
A Robino proširi zapanjujuću novost: ne ukidaju
se noćni letovi. I Robino se obrati načelniku:
— Donećete mi taj dosje da ga pregledam.
A kad načelnik dođe do njega, on će:
— Čekajte.
I načelnik pričeka.
 22

Poštanski avion iz Asunsiona najavi da se spušta.

Rivjer je čak i u najgorim časovima sledio, od
telegrama do telegrama, njegov srećni hod. Bila je to za
njega u ovom metežu odmazda njegove vere, dokaz. Taj
srećni let najavljivao je telegramima hiljade isto tako
srećnih letova. „Nema ciklona svake noći.“ Rivjer
takođe pomisli:„Kad je jednom probijen put, valja i dalje
njime ići.“
Putujući od uzletišta do uzletišta iz Paragvaja,
kao iz nekog divnog vrta prepunog cveća, niskih zdanja i
tihih voda, avion je klizio tik pored ciklona, koji mu nije
zamračio ni jednu zvezdu. Devetoro putnika, zamotanih
u putne pokrivače, bili su se čelom naslonili na okna, kao
na izlog krcat draguljima, jer su argentinski gradići već
prosipali kroz noć sve svoje zlato, pod bledim zlatom
zvezdanih gradova. Napred je, pilot, širom otvorenih
očiju punih mesečine, nalik na kozara, držao u svojim
rukama dragoceni teret ljudskih života. Buenos Aires već
je ispunjavao horizont svojim ružičastim ognjem, da bi
ubrzo zasjao svojim kamenjem, kao kakva riznica iz
bajki. Radio-telegrafista je prstima odašljao poslednje
telegrame, kao poslednje note sonate, koju je, sav
radostan, otkucavao na nebu, i čiju će pesmu razumeti
Rivjer, a zatim izvuče antenu, tad se malo protegnu,
zevnu i osmehnu se: stizali su.
 Kad slete, pilot priđe pilotu evropskog
poštanskog aviona koji je bio leđima naslonjen na svoj
avion držeći ruke u džepovima.
— Ti produžavaš?
— Da.
— Je li patagonac ovde?
— Ne čekamo ga: nestao je. Je li lepo
vreme?
— Vrlo je lepo. Fabijan je nestao?
Malo porazgovaraše o tome. Snažno bratstvo
oslobađalo ih je pustog zbora.
Pretovarivali su u evropski poštanski avion
tranzitne vreće iz Asunsiona, a, još uvek nepomični
pilot, zabačene glave i zatiljka na kabini, promatrao je
zvezde. Osećao je kako se u njemu rađa golema sila i
prože ga snažno zadovoljstvo.
— Utovareno? — neki će glas. — Onda,
spojite.
Pilot se ne pomače. Stavljali su u pogon njegov
motor. Uskoro će pilot osetiti u ramenima, oslonjenim o
avion, da taj avion živi. Pilot se smirivao, napokon, posle
tolikih pogrešnih vesti: odleteće... neće odleteti...
odleteće! Usta se napola otvoriše i zubi mu na mesečini
blesnuše kao u mlade zveri.
— Pripazi, noć je, a!
Ne ču savet svog druga. Ruku u džepovima,
zabačene glave, lica uperena prema oblacima,
planinama, rekama i morima, počeo je da se tiho smeje.
Bio je to slabašni smeh, ali je prolazio kroza nj kao lahor
kroz krošnju i potresao ga celog. Slabašni smeh, ali
mnogo jači od tih oblaka, planina, tih reka i mora.
— Šta te spopada?
 — Glupo je od Rivjera, što mi je. . . što misli
da se ja bojim.
 23

Za jednu minutu vinuće se nad Buenos Aires, a

Rivjer, koji nastavlja svoju borbu, hoće da ga čuje. Da ga
čuje kako se javlja, tutnji i nestaje, kao džinovski koraci
vojske, koja korača prema zvezdama.
Skrštenih ruku Rivjer prolazi između činovnika.
Pred jednim prozorom zastaje, osluškuje i sanjari.
Da je otkazao samo jedan jedini odlazak, bilo bi
svršeno s noćnim letovima. Ali, pretičući slabiće, koji će
ga sutra osuđivati, Rivjer je odaslao u noć drugog letača.
Pobeda... poraz... te reči nemaju nikad smisla.
Život je iznad tih pojmova i već sprema nove predodžbe.
Pobeda omekšava jedne, a poraz budi druge ljude. Poraz
koji je bio pretrpeo Rivjer, možda je zalog koji obećava
istinsku pobedu. Jedino je važan događaj u pokretu.
Za pet minuta telegrafske stanice upozoriše
uzletišta. Duž petnaest hiljada kilometara drhtaj života
rešiće sve probleme.

Već se uzdiže poj orgulja: avion.

I Rivjer se laganim koracima vraća svom poslu,
među činovnike koji se povijaju pod njegovim oštrim
pogledom. Rivjer Veliki, Rivjer Pobedonosni, koji nosi
svoju tešku pobedu.
 Antoan de Sent-Egziperi
IZABRANA DELA
NOĆNI LET

Izdavač
KIZ ALTERA

Za izdavača
Milan Arnaut

Tiraž
300 primeraka

Štampa
Čigoja
ISBN 86-81459-40-6
Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd 840-31

SENT-EGZIPERI, Antoan de
Noćni let / Antoan de Sent-Egziperi ; [preveo Ivan
Kušan]. Beograd : Altera, 2001 (Beograd : Čigoja
štampa). -115 str.; 17 cm. (Izabrana dela / Antoan de
Sent-Egziperi)

Prevod dela: Vol de nuit / Atoine de Saint-

Exupery. Tiraž 300. Str. 1-4:
Predgovor / Andre Žid.
ISBN 86-81459-40-6
ID=92741132
i
Iz Židovog dela Loše okovani Promešej. — Primedba urednika.

ii
Žiroskop — instrument koji pokazuje pravac skretanja, odnosio nagiba, a
radi na principu vazdušnog pritiska koji stvara brzina aviona, — Primedba
urednika.

iii
Vrša, erška — koš za hvatanje riba; zamka, klopha. — Prim. ured.