Bela Hamvaš

VODOLIJA
1.
Ko se i sasvim malo bavio astrologijom, on zna šta je precesija.
Ovim terminom se obeležava pomeranje koje, možda, izaziva kolebanje
Zemljine ose. Znamo da u doba prolećne ravnodnevice Sunce izlazi tačno
na nultom stepenu sazvežda Ovan, kao i u doba jesenje ravnodnevice
tačno na nultom stepenu Vage. Prvo je početak proleća, drugo – jeseni.
Samo što se stvari obično ne slažu. Kao posledica kolebanja Zemljine ose
nastaju odstupanja koja se iz godine u godinu ne mogu ni izmeriti. Izlazak
Sunca se pomera za dlaku. Ali ako je razlika za dve godine gotovo
ništavna, za stotinu godina ako i nije značajna, ali je već merljiva. Razlika
za dve hiljade godina iznosi otprilike trideset stepeni unazad, odnosno
tačka prolećne ravnodnevice se pomera unapred. To se naziva precesija.
Zbog precesije nastaje situacija da posle dve hiljade godina Sunce u
proleće vise ne izlazi na nultom stepenu sazvežđa Ovan, nego, budući da
se dogodilo pomeranje od trideset stepeni, u sazveždu iza Ovna, na
nultom stepenu Riba. I kada mine dve hiljade godina, Sunce u proleće već
ne izlazi u Ribama, nego uzmiče i prestupa u sledeće sazvežđe, u Vodoliju.
Astrologija ovoj pojavi pridaje samo toliki značaj koliki i drugim
kosmičkim pojavama: prima je k znanju i tačka. Istočnjačka astrologija
kaže da su ovakvih dve hiljade godina otprilike jedan svetski mesec.
Dvanaest svetskih meseci, otprilike 26 hiljada godina, čine svetsku
godinu. Jer prostranije, nadmoćnije, šire shvatanje istočnjačke astrologije
našlo je uzajamnu vezu između kretanja zvezda i sudbine čovečanstva.
Pojedini svetski meseci su krupna istorijska razdoblja, grčki rečeno: eoni.
Meseci su toliko zatvoreni da je prelaz iz jednog u drugi kritičan. A na
polovini svetske godine, svakih šest meseci nastaju velike katastrofe.
Takva je bila poslednja, trinaest hiljada godina pre našeg računanja
vremena, potonuće Atlantide.
Danas izlazimo iz sazvežđa Riba. Mesec je završen, i eon je
zaključen. Dospeli smo u krizno vreme, a to gotovo svi osećamo na
sopstvenoj koži. Sada prestupamo u sledeći znak, u Vodoliju. Sledi sasvim
nov život, pošto je stari zaključen. Nastupaju događaji koji će iz temelja
uzdrmati celu Zemlju i čovečanstvo. Jedna vrsta apokalipse. Kakvo je bilo
razdoblje Riba, znamo. O tome govori dve hiljade godina istorije. Kakva će
biti Vodolija, niko ne zna. U ovom trenu možemo saznati: šta se zbiva
kada iz Riba stupamo u Vodoliju.

2.
Živimo u vreme, rekao je Le Bon pre pedeset godina, kada umesto
svesne delatnosti jedinke dolazi nesvesna delatnost mase. Onda promena
ne samo da je izgledala bezazleno, nego i poželjno. Bilo je onih koji su
masu podsticali na pobunu. Marks i apostoli socijalizma pripremali su
revoluciju, a da ni izdaleka nisu bili načisto sa značajem svoga čina. Da su
samo znali da masa na vlasti uopšte neće ostvariti velike ideje čovečanstva
onako kako su oni verovali, štaviše, budući da je masa morala poneti sebe
sa sobom, kao što je nosila sa sobom svoje ukupno biće i prirodu, ona će
prosto prebrisati veru u mogućnost ostvarenja tih ideja, svoje
revolucionarne spise apostoli svakako ne bi pisali tako olako. Kada bi
danas ustali Marks, Engels, Lasal ili bilo ko od revolucionara, i kad bi
videli za što su se tako vatreno zalagali, zabrinuli bi se. I ako bi u njima
bilo, kao što je u većini i bilo, malene iskre ozbiljnosti: Nisam to želeo -
mucali bi jadnici, poraženi samooptužbom. Svi su oni verovali da u
masama bude anđele. Danas bi odmah uvideli da nisu bili u pravu. I videli
bi da se probudila neman. Umesto svesne delatnosti jedinke stupila je
nesvesna delatnost mase. Apostoli bi očigledno iskusili da je društvo
funkcija nečega drugoga. Vladavina mase znači da umesto individualne,
jasne, razumne, trezvene, svesne delatnosti nastupa mutna, slepa,
maglovita, nesvesna delatnost mase, a time se zatamnjuje i tone celo
ljudsko bivstvo. To je bilo ono na šta nisu mislili revolucionari.
Bilo je i onih koji su prozreli značenje vladavine mase. Shvatili su da
ovde nije reč o vladavini. Izmenila se svetska situacija. Proces nije
društveni, nego mnogo dublji: zadire u temelje ustrojstva života. Uz masu
koja je izbila na površinu nužno je vezano izbijanje na površinu i
nesvesnog delovanja. Individualno i jasno mišljenje i delovanje počinje da
zavisi od mutnog i nesvesnog delovanja mase. Ono što je jednostavno i
razumljivo zavisi od slepog i mutnog. Ono što je više zavisi od nižeg.
Nastaje obrnuta situacija. Čovek počinje da živi viseći naglavačke.
Posledice su nesagledive.
Druga generacija socijalista, Pareto i Sorel, dobro je videla da
zapravo nije reč o bratstvu i slobodi mase, ni o trijumfu velikih ideja
čovečanstva. Ta generacija svoje shvatanje nije izrazila tako primitivno.
Klasna borba buržuja i proletera društvena je pojava na površini ispod
koje se vodi bitka između jasne svesti i slepog nesvesnog. Tada bitka još
nije bila rešena.
Pareto rezignirano ustanovljava da ako neka misao raspolaže s
manje jasnom vrednošću istine, masa joj je tim privrženija. To mutno i
neizvesno nešto on je nazvao reziduum. Reziduum je besmislen. Podstiče,
ali iracionalno, i ništa ne postiže. To je oblik mišljenja svojstven masi.
Inače nema nikakve veze s mišlju. Kao što nema veze ni s onim što Sorel
naziva mit. Mit postoji zato jer masa ne ume da misli, uvidi i odmeri: mit
je talog strasti, žudnje, nagona.
Već je druga generacija videla da je reziduum, odnosno mit znak
raspoznavanja nesvesne delatnosti mase. Videla je da je započela i da traje
borba između svesnog i nesvesnog mišljenja. A što ništa drugo nije videla,
ne treba joj zameriti. Sposobnosti ovih ljudi bile su sasvim prosečne.
Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih
Kjerkegor i Niče. Zatim malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic,
Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu, ni kompletni.
Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila
se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda,
varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego
odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u
samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda,
vertikalna provala varvarstva. Uporedo s tim situacija se ne menja samo
spolja; proterivanjem razvijenog i uzvišenog čoveka i razaranjem
razvijenog i uzvišenog načina života preokrenula se i psihološka situacija
čoveka. Ono što je bilo gore, potonulo je, a što je bilo dole, izronilo je.
Nesvesno izranja, svesno tone. Gore nije razum, nego nagon, ne svetlost,
nego tama, ne raj, nego pakao, ne uzvišeno, nego nisko, ne red niti
trezvenost, nego nered i strast. Ne svesno mišljenje, nego reziduum i mit.
Zato je obrnut red u izboru, u vrednovanju, u redosledu, u ukusu.
Slična katastrofa se dogodila čoveku kada je zemlju preplavio potop,
i čovečanstvo potonulo u okean. Ali je onda tonjenje bilo spoljašnje, kao
što je spoljašnja i seoba naroda: danas čovek tone u sopstvenu nesvesnost
i društvo u sopstvenu masu. Okean je nesvesno, i nesvesno je okean.
Potop znači potonuti u nesvesno. Danas živimo unutarnji potop.

3.
U ovoj novoj situaciji, kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je
tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore. Mesto mase je dole, kao što
je dole i mesto nesvesnog. Po sudbini im to pripada. Kada vo vuče kola i
ore, on je sveta životinja. Ako izbije gore, on se pretvara u zmaja. On više
ne vuče plug, zbacio je jaram, podivljao je i bljuje vatru. Mesto vladara je
gore, kao i svesti. Po sudbini im to pripada. Ako anđeo živi gore, on je
sveto biće, ali ako potone, pretvara se u đavola. Ne rasprostire više
svetlost i njegova vatra postaje vulkanska. Ako se nesvesno, čije je mesto
dole, nađe gore, postaje isto tako demonsko kao svest, čije je mesto bilo
gore, pa se srozala. Od svete tegleće životinje postaje zmaj, od anđela
svete svetlosti - satana. Jer ono što je dole trpeljiv vo, gore je neman, i što
je gore blistavi anđeo, dole je đavo. I to što je od tegleće životinje postao
zmaj, isto je tako katastrofa kao što je od anđela nastala satana.
Postoje oni koji se i danas usuđuju da poveruju da je tegleća
životinja dovoljno vukla jaram i da je vreme da ona zauzme mesto anđela,
neka anđeo vuče plug. Zapažanje bi bilo dostojno pažnje ako bi se
povremeno moglo učiniti da čovek stomak nosi na vratu, a mozak ispod
stomaka. Isto bi tako bilo smisleno zamoliti drveće da od sada izvadi žile
iz zemlje, a grane da zarije u tlo. Stomak gore, na vratu postao bi isto tako
demonski kao i mozak ispod stomaka. Kada bi creva počela da misle i da
prave životne planove, bile bi to crevne misli. Kao što je prvi znak dolaska
na vlast mase bilo nadjačavanje misli creva: u prvom planu se našlo sve
što je hrana, ekonomija, želudac, zemaljska dobra, jelo. Celokupno
postojanje zmaja jeste žderanje i hrkanje. Ako ne može da se najede, on
kreće u otimačinu, i ko mu se nađe na putu, on ga ubija. Njemu treba
sirovina - lozinka razdoblja mase jeste: sirovina. Ali ako bi se mozak
srozao i zauzeo mesto creva, trebalo bi da se pobuni u toj tami na koju nije
navikao i koja je suprotna njegovom biću. Kao što danas srozani duhovni
čovek nije ništa drugo do čista pobuna. Pobunjeni mozak je isto tako zao
kao i creva koja misle. Isto je tako demonski kao drvo sa žilama prema
gore i granama prema dole. Anđeo u jarmu mora se pretvoriti u satanu,
isto kao i vo na prestolu u zmaja.
Biće ovo dovoljno povodom malopređašnjeg zapažanja.

4.
Psihologija mase nam je toliko jasna da svako od nas zna u glavnim
potezima one opšte principe koje su utvrdili još Le Bon, ili kasnije Mek
Dugal i Levi-Bril. Nema razlike između mase i mase. Potpuno je svejedno
ko je na okupu, diplomate na kongresu, akademici na sednici, poslanici na
zasedanju parlamenta, učenici u razredu, građani birači, sindikalisti,
poljoprivredni radnici, sudski porotnici ili pozorišna publika. Zašto je
svejedno? Jer ma kakva da je grupa, čovekova svest, ma koliko da je
individualno razvijena, biva degradirana. Individualna svest se u masi
poništava. Masa ima nova svojstva koja su nezavisna od svakog
pojedinačnog ponašanja. I upravo je to nesvesno. Razdražljiva, lakoverna,
jednostrana, zaostala, tiranska, tupa, mračna, histerična; ona ne poseduje
razum, ni prosuđivanje, ne ume da odmerava, lako se može ubediti, još
lakše povesti i prevariti. Dospevši u gomilu i najrazumniji čovek za tren
oglupavi. Mozak se isključi, prestaje delatnost razuma, svest potone i na
njeno mesto stupa tamna, mutna, labilna oduzetost, što je svojstveno
masi. Gasi se jasan i trezven um, i vlast nad čovekom preuzimaju
nekontrolisani nagoni. I čovek se bez ostatka uključuje u masu. The group
is feeling and acting as one soul – pripadnici grupe se stapaju u jednu
jedinu dušu. Masa ne prosuđuje, ne razmišlja, ne voli, ne pokušava da
shvati, nego se plaši, besni, blene, pokorava. Ali iznad svega, kaže Le Bon,
ruši. Potom dodaje: uspon mase uvek prati negativan rezultat, i zato je
zadatak mase da uništava kulture. Masa je možda stanje ispod individue,
možda posle individue. Ponašanje duše se menja: pomrači se njena svest o
sebi. U tolikoj meri da, po Levi-Brilu, čovek gubi sebe i brka se s drugim.
U kolektivnom stanju čovek veruje u nešto u što on i ne veruje, nego se
samo onako uopšteno veruje. Čovek nije individualno biće, nego se
poistovećuje s nečim, s gledištem, osećanjem, činom, možda predmetom,
možda s drugim čovekom. Ta pojava je nazvana participation mystique.
Budući da ne poseduje čak ni neophodna sredstva za primitivno
razlikovanje, nesvesno neprekidno brka sebe s nečim ili nekim drugim, i
prihvata shvatanje drugoga i živi njegov život dok je svest o sebi samom
dopola raspršena i lebdi u mutnim dubinama nagona.

5.
Kratko podsećanje se nužno vezuje za drugo. Takođe treba računati
da će i ono biti poznato u glavnim crtama. Mnogi su već, a naročito
Mereškovski, Panvic, Ratenau i Kajzerling, efektno opisali pojavu koja je
potom nazvana prodorom varvara ili pobunom mase, ili novom seobom
naroda, ili potopom duša. Ono što se u ovom trenutku može uzeti kao
nedostatak jeste da niko nije postavio paralelu između mase i procesa koji
se javlja prilikom gašenja ljudskog bića u masi, bića koje raspolaže ličnom
svešću. A paralela ne samo da se nudi. Danas je već nametnuta prinuda i
zahteva da bude primećena. Čovečanstvo je postalo masa, gasi se lična
samosvest, delom je zgasla, i mesto svesne delatnosti jedinke zauzima
nesvesna delatnost mase. Ono o čemu govori psihologija mase, zapravo i
nije psihologija mase, nego proces koji predstavlja okomit prodor
varvarstva. Umesto trezvenog i jasnog uma u celom čovečanstvu nastupa
razdražljivo, mračno i histerično nesvesno koje nema inteligencije, ne
ume da procenjuje, koje se ponaša kao predizborni skup ili pozorišna
publika, ili đaci nekog razreda. Celo čovečanstvo je spremno da se stopi u
jednu dušu koja je lakoverna, zaostala, tiranska, ne zna da misli ni da voli,
samo da se plaši, da drhti, da besni i naročito da razara, jer je zadatak
masa da uništavaju kulture. Potonuli smo u stanje ispod individualnog, i
smračila nam sc posebna svest o nama samima. Ni učenost nas neće
spasiti u ovom procesu isto kao ni u masi. Obrazovanje, rang, imanje,
položaj, klasa, znanje neće spasiti čoveka i velika mračna senka će ga
sustići i prekriti. Nikakva vrsta do sada znane ljudske sposobnosti,
talenta, duha, uzvišenosti nije dovoljno delotvorna da čoveka sačuva od
srozavanja. Započeta primitivizacija bez izuzetka načinje i potkopava
svakoga. Gasi duh, srozava ukus na najniži stepen, od religije pravi
praznovericu, od bogova idole, mesto trezvene i jasne misli zauzima mutni
mit i nesigurni reziduum.
 6.
Proces početne primitivizacije sada je već dovoljno jasan da bi se
moglo dalje poći i načiniti prvi bitan korak. Ono o čemu je do sada bilo
reči, iako rasuto, ali svima dostupno, počivalo je sačuvano u knjigama.
Kasnilo je sagledavanje posledica i perspektive. Sazrela je situacija i čovek
ne treba dalje da čeka.
Primitivnom čoveku, o kome se užasno namnožila literatura, nauka
posvećuje posebnu pažnju od kako traje seoba naroda odozdo. Etnologija,
psihologija, društvene nauke, teologija jednodušno tvrde da je primitivni
čovek predak, temelj i početak kulturnog čoveka. Naši preci su bili
primitivni, divlji, ljudožderi, živeli su u šumama, ubijali se međusobno
kamenjem, otimali žene, nisu znali ni da čitaju, ni da pišu, i, kako kaže
Jung, bogove su poštovali na taj način što bi pljunuli u svoj dlan,
razmazali pljuvačku i pokazivali je Suncu na izlasku. Oduševljenje nauke
primitivcima i uopšte neskrivena rusoovština razvili su se do te mere da
kad se povede reč bilo o Sofoklu, bilo o Šekspiru, bilo o suštini molitve ili
žrtve, pre svega se savesno priupitaju o tome Patagonci i Papuanci. I kad
je sve uspešno iskorenjeno pozitivizmom, smesta se vratilo kao kulturna
morfologija.
Nauka brka primitivno i primarno, divlje i arhaičko. Ona misli da je
primitivni čovek bio mladost uzvišenog čoveka, njegov prostiji stupanj,
njegovo nezrelije i početničko vreme. U svakom slučaju, ako neko
istražuje stvari uzvišenijeg čoveka, on misli da najpre treba da istraži
primitivca, jer je tu početak svega. Ceo naš život počiva u životu jednog
sela plemena Bantu. I ako već neko u nekom obliku pronađe tamo
današnju pojavu, on je dobitnik. Samo treba reći: u procesu razvoja – a
svako ce razumeti da je proces razvoja proceđen, zamršen, zamešen,
preodeven, razblažen, prikladno izbledeo – pojava se nalazi gotova u
današnjem obliku.

7.
Ništa ne opravdava ovo stupidno mišljenje nauke. Pre svega i iznad
svega zato što svaka životna pojava u svetu primitivnog čoveka, bez
izuzetka, umesto da je jednostavnija, jasnija, izvornija, ona je beskrajno
zamršenija, bleđa, mutnija i irealnija. Drevne elemente sopstvenog života
čovek uopšte ne prepoznaje nehotično i neposredno u primitivnim
pojavama. Primitivan čovek uopšte nije i elementaran. Ono što svako
oseća i zna kao elementarno, i u čemu neposredno prepoznaje prave
elemente sopstvenog života pa mora da kaže: to je ono! - to elementarno i
drevno, početno i primarno upravo neće naći kod divljaka, nego kod
najuzvišenijeg čoveka, kod genija.
To se nekako razume samo po sebi. Nauka nije u stanju da se
odrekne svoje zablude da stvari izviru dole i da odozdo idu prema gore. To
je u njoj rusoovski sentimentalizam, verovati da se početak kulture nalazi
u šumi. Nauka je kasnije postala grublja kada je prihvatila pozitivizam.
Ona uzalud uviđa da se hram u gradu ne gradi po uzoru na seosku crkvu,
ne misli i ne oblači se obrazovan čovek prema običajima divljaka, ne hrani
se grad ukusom provincije, nego obrnuto, nauka ne ume da odbaci svoje
uverenje da poreklo stvari traži dole, niti da uvidi da je jednostavnije,
jasnije, elementarnije ono što je dole, nego ono što je gore. Genijalan
čovek je bliže početku nego seljak ili divljak. I što čovek stupa dalje od
pročišćene, jasne, elementarne pojave, ona postaje sve mutnija, spornija,
zamršenija i složenija.

8.
Kada je Levi-Bril, u svojoj knjizi o primitivnom čoveku, prvi put
izrekao da bi mišljenje divljaka trebalo nazvati prelogičkim – odnosno
mišljenjem koje prethodi logici – Dirkhem je protestovao, imao je sjajno
čulo. Nemoguće je, kaže, primitivno mišljenje smatrati prethodnicom
današnjeg. Nauka svoje promašaje izvodi s veoma velikim oprezom, čak i
više: metodično. Što je kasnije sprečava da omogući ispravljanje greške.
Jer kad ona primeti promašaj, on je upravo zbog metodičnosti i opreza
došao u vezu s toliko raznih odnosa, pa ako se pogrešne misli i izdvoje,
više se nije moguće obračunati sa svim odnosima, i posredni tragovi
ostaju. I ovaj put se to dogodilo. Teza o prelogičkom mišljenju nije postala
doktrina, ali se posredni uticaj može naći svuda na svim područjima
psihologije, teologije, etnologije, društvenih nauka.
Malarme definiše logiku kao svest o drevnoj harmoniji bivstva.
Prema tome, logičko mišljenje je ono koje je saglasno s kosmičkom
drevnom harmonijom. Za logiku se uobičajeno smatralo, i smatra, da je
ona sasvim stvar razuma, i da je zakonik egzaktnog mišljenja. Malarme
uviđa da ispravno mišljenje nije autohtono svojstvo ljudskog razuma;
razum je odnekuda preuzeo zakone. Kada razum ispravno radi, odnosno
kada je logičan, on ima svoj uzor: ovaj uzor i primer jeste kosmička
harmonija drevnog reda. Razum stalno negde vidi zakone i odatle ih
iščitava. Gde ih vidi? U božanskom poretku sveta. Razum nije ništa drugo
do ljudski organ i sposobnost, kojima se prepoznaje kosmički poredak.
Sistem zakona logike jeste javljanje drevnog poretka sveta u
čovekovoj duši. Logički misliti ne znači misliti suvoparno, apstraktno,
izveštačeno, neprirodno, nego misliti u saglasnosti s poretkom sveta:
jednostavno, dosledno, trezveno i jasno.
Kada nauka pretpostavlja da elementarni čovek još ne ume logički
da misli, ona ga zapravo sumnjiči da ne ume da shvati drevnu kosmičku
harmoniju. Što pak znači da taj čovek nije u saglasnosti s drevnim
poretkom sveta. Odista je tako; s tom razlikom što čovek koji ne raspolaže
logikom nije elementaran, nego primitivan, odnosno nije drevni čovek,
nego divljak.

9.
Primitivac nije drevni čovek; divljak nije arhaičan; primitivan nije
elementaran čovek. "Der Urstand des Menschen ist gewiss nicht der
Primitivenstufe" – drevno stanje čoveka sasvim sigurno nije primitivno.
"Ono što se naziva primitivnim mnogo više označava situaciju koja je
ponovni pad u poznu zaostalost predistorije." Divljak nije prvi čovek, nego
biće koje je u poznije doba zaostalo i zaustavilo se. Ova pojava "može se
nesumnjivo utvrditi i u doba istorijskog pamćenja kod egipatskih felaha,
kod naroda Maja u Meksiku i drugde, gde se ispostavlja da primitivizacija
nije ništa drugo do srozavanje postistorijske duše."
Na kraju istorije kada se okonča eon, u čoveku se zamrači lična
svest i umesto svesnog delovanja jedinke nastupa nesvesno delovanje
mase. Srozan u kolektivnu psihu, čovek se pretvara u masu. Postaje
primitivac, odnosno započinje psihičko nazadovanje ka poznoj predistoriji
(vorgeschichtlicher Spätzustand seelescher Rückbildung). Pretvoren u
masu, čovek tone u stanje u kojem zaboravlja logičko mišljenje, jasnu i
preciznu, umnu trezvenost. Gubi se očuvana veza s kosmičkom drevnom
harmonijom. Um se pomrači. To je stanje koje se nazivalo prelogičnim, ali
se ispostavilo da je postlogičko. Primitivizacija, drugačije rečeno
kolektivizacija potiskuje čovekovo individualno biće, i umesto njega se
postavlja život mase. Nema vrednovanja. Gubi se inteligencija,
zatamnjena je sposobnost prosuđivanja, srozava se ukus, duh. Umesto
toga iskrsava razdražljivost, zavist, histerija, strast, lakoumnost,
bezrazložna zadivljenost i mržnja, praznoverica i idoli.
Čovek koji je nazvan primitivnim ne potiče sa začetka vremena,
nego sa samog kraja. To je postistorijski čovek. Ne razvija se istorija iz
naroda, nego iz mase koja se posle prohujale istorije zaustavila i
izmetnula. Primitivac je okljaštren i odbačen otpadak, koji se zaustavlja
zbijen u masi, i uzima obrnut smer: prema tami, prema degeneraciji, i
pretvara se u bezobličnu grdobu.

10.
Pojava koja je nazvana pobuna mase, zapravo je pobuna nesvesnog.
Jer ono što se događa nije spoljnje nego unutarnje prirode. A pobuna
nesvesnog nije ništa drugo do početak nazadovanja. Današnja masa
počinje da tone u poznu zaostalost predistorije. Postaje primitivna, gasi se
lična svest, mesto bogova zauzimaju idoli i fetiši, prostor osvaja sve što je
divlje, užasno, razdražljivo, opsenarsko, mesto misli zauzima sujeverje,
čovek ne ume sebe da razlikuje od drugih i poistovećuje se s nečim s čime
nema nikakve veze. Vertikalan prodor varvarstva u društvo nosi sve same
vidljive znakove katastrofa koje se odigravaju u nevidljivom svetu duše:
istinska promena se odvija unutra, u svetu psihe, tako što nesvesno, poput
nabujalog okeana, preplavljuje čovekovu svest. To je potop u sudbini
današnjeg čoveka. Više ne preti. On je već ovde, i već je i preplavio veliki
deo čovečanstva. Znaci masovnosti su znaci primitivnosti: celokupno
čovečanstvo tone u tamu nesvesnog, i srozava se u tamu u kojoj žive
primitivci. Spoljna karakteristika okolnosti jedva da i ispravlja činjenicu:
ovaj put je reč o civilizovanoj primitivnosti, odnosno o mehaničkom
varvarstvu. Spoljna karakteristika okolnosti još nikada nije mogla da
ispravi stvarni čovekov položaj u svetu, a još manje da ga izmeni.
Autori koji su razmišljali i pisali o varvarizaciji čovečanstva, verovali
su da opasnost preti duhu, kulturi i uzvišenom čoveku. Struja nesvesnog
može da povuče uzvišenog čoveka samo onda ako on u svom
egzistencijalnom biću zapravo nije uzvišen. Inače primitivac i divljak
može postati samo čovek mase.

11.
Nedavno je neko načinio sasvim elementarno psihološko
razlikovanje i našao za njega izuzetno srećan izraz. Primetio je kako je
neophodan termin za označavanje celovitosti ljudske duše. Reč je o duši u
kojoj je na okupu sve što je potrebno za svojstvo celovitosti duše. Ovakva
savršeno potpuna duša, koja je bez manjka, koja je sa svih strana
zaokružena i završena, gde su čula, svest, um, imaginacija, mašta, intuicija
i sve ostalo harmonično spojeni, naravno, samo je božanska duša. Ali
pokatkad, u skromnijem obliku javlja se i kod čoveka, i onda se naziva
ličnost. U ličnosti se nalaze na okupu sva svojstva i elementi duše.
Naspram ove je druga duša, koja je nekompletna, torzo, manjkava i
nedovršena. Razlika između dve vrste duše, međutim, nije samo u tome
što je jedna celovita, a druga torzo. Bitnija je razlika što je celovita duša
uvek veća, zaokrugljenija, potpunija i sveukupnija, dok je torzo duša
svakim danom sve suženija, rastače se, truni, raspada. Zato celovitoj duši
to nije samo svojstvo, nego i priroda i cilj; torzo dušu pak kljaštrenje i
raspadanje svakim danom čine sve mekšom, peskovitijom, rastresitijom.
Potpuna celovita duša, čija je težnja, priroda, cilj, nagon da uvek ostane
celovita, jeste – Makropsiha. Torzo duša, čiji je nagon da uvek bude sve
manja, manjkavija i praznija, jeste – Mikropsiha. Makropsiha znači
Velika, univerzalna, svemirska, kosmička duša; Mikropsiha znači Malena,
atomizirana duša, kao zrno peska.

12.
Glavno svojstvo života primitivnog čoveka, kažu, jeste totemizam.
Totem je znak, oznaka, eventualno slika ili neka slična spoljna stvar. Znak
ili slika, međutim, nisu običan predmet, nego u životu i veri primitivca
imaju prenet smisao i značaj. Takav totem je kod civilizovanih naroda ime
ili skulptura nacionalnog heroja, zastava, himna. Totem nastaje na taj
način što čovek u masi nije načisto sa značenjem nacije, roda, jezika,
zajedničke narodne sudbine, a krupne činjenice i stvarnost života
zajednice svesno i ne može da shvati. Tada nastupa ono što Sorel naziva
mit, a Pareto reziduum. Taj obrazac, projektovan na neki predmet, jeste
totem. Totem upije u sebe dušu mase. Totem je definisan i kao
hipertrofija kolektivizma. Totem je mikropsihička pojava i tačno odgovara
svesti Mikropsihe o bogu. Kada se u čoveku individualna svest gubi u
tami, kolektiv uzima mah i širi se. Kolektivizam stvara toteme, znake i
oznake, i sada samo ti znaci označavaju dušu. Mikropsiha je toliko
razdrobljena i rastočena da ljudska bića žive jedna pored drugih kao zrna
peska ili obluci, bez bitnog i ozbiljnog dodira, atomizirani. U zajednici
tada više nema sloge, ni uzajamne pripadnosti. Potrebno je nešto
spoljašnje oko čega bi se mnoštvo sićušnih Mikropsiha okupilo i ujedinilo.
Taj simbol je totem.
Sitvel Ozbert u pripoveci Trojna fuga postavlja mogućnost da kroz
nekoliko decenija usledi situacija kada će tek po tri čoveka imati jednu
dušu. Do tada će već odavno minuti ono vreme kad su svi imali sopstvenu.
Agent osiguranja, oficir i konobar u klubu imaće samo jednu zajedničku
dušu. Stvar zvuči komično. I jeste komična. Stanje Mikropsihe je
beskrajno groteskno. Ali primitivnog čoveka upravo obeležava ova čudna i
nakaradna rascepkanost. Totem u masi nije ovakav simbol trojne duše,
nego slika u kojoj stotine i hiljade i desetina hiljada ljudi žive skupa.
Možda je zajednička duša više miliona ljudi. Naravno, totem nije stvaran,
nego samo zamena. Ali je zamena beskrajno važna za primitivnu masu.

13.
Razlikovanje Makropsihe i Mikropsihe razrešava i drugu zagonetku
primitivne mase, koja je, po Tejloru, nazvana animizam. Anima znači
duša. Animizam pak znači da primitivan čovek stvari, objekte, kamenje,
alatke zamišlja s dušom. Drugačije rečeno: svoju sopstvenu dušu
projektuje u predmete. Veruje se da predmeti imaju dušu, i u svakoj stvari
se, kako se kaže, skriva: mana. Za manu već znamo da nije, kao što je
nauka verovala, duša početka i nije drevna duša, nego primitivna,
odnosno degenerisana duša koja je nazadovala u kasnu predistoriju.
Mikropsiha. Nešto mutno, razdrobljeno, rastureno na atome, nešto što
nije povezano, što primitivac i ne doživljava kao sasvim svoje. Da bi čovek
psihu prihvatio kao svoju i doživeo je kao sopstveno biće, on mora biti
samosvestan. A primitivac je upravo nesvestan. Sitne duše slobodno lebde
i lutaju, upadaju u predmete i alatke i stvari, i u njima borave. Animizam
nije ništa drugo do što rastočena duša u mutnoj tami gubi svoju
Mikropsihu primitivnih delića čoveka odbacujući ih u stvari, odnosno nije
ništa drugo do pojava u kojoj Sitna duša, zaronjena u potpun mrak
nesvesnog, zamenjuje sebe sa stvarima i brka sebe sa stvarima.

14.
Sada nam ostaje samo jedno nerazrešeno pitanje: smisao modernog
materijalizma. Što nije ništa drugo do smisao materijalizma uopšte.
Pitanju ne bismo mogli ni pristupiti da se nije javio onaj specifični
mislilac koji je imao jedinstven osećaj za najteže, najdelikatnije i krajnje
stvari, Franc Bader, koji je u poslednje vreme potpuno zapostavljen,
delimično zaboravljen, istina veoma težak mislilac. Bader daje odgovor
kao da je pitanje bilo upućeno baš njemu.
Materija, kaže on, nije nešto primitivno. I u tome se slaže ne samo s
drevnim hrišćanskim autorima, nego i s velikom istočnjačkom baštinom.
Materija je nastala zbog velikih katastrofa kao posledica kosmičke zbrke,
rušenja, lomova i raspada sila sveta. Priča se da u svemiru postoji nebesko
telo, samo jedno jedino, Sirijus Beta, ohlađena i mrtva zvezda, telo bez
sjaja, bez toplote, nepokretno, gde atomi počivaju ispreturani, jedni preko
drugih, u neredu, kao na kolosalnom smetištu, uništeni. Sirijus Beta je par
excellence materija.
Čovek postupa ispravno ako materiju oprezno odvoji od prirode.
Priroda je, piše Bader, delimična spiritualna potencija kosmičkog
astralnog duha. Ako se teška definicija rastumači, ovako bismo je mogli
razumeti: duh koji tvori svetove gomila se u čvorišta, tvori nebeska tela,
sunca, planete, i ove tvorevine treba delimično ili u celini nazivati
prirodom. U prirodi počivaju elementarne duhovne sposobnosti. Priroda
je, filozofski rečeno: supstancija. Ona je bitan tvorački elemenat sveta.
Materija nije supstancija, nego smetlje polomljene i pale prirode, i
njeno prisustvo u svetu savršeno je nebitno. Materija je ekskrementum
prirode. U haotičnoj zbrci zaustavljen i odbačen otpad prirode, delom
rezultat velikih kriza, kobnih sudara, lomova, delom pak rezultat izbora,
odbacivanja nesvarljivog, njegovo pretvaranje u prah. Materija je izumrla
i rastrojena priroda. Priroda je u materiji samlevena i odgurnuta. U
prirodi zapravo nema materije, jer u njoj svaki atom ima svoje mesto, koje
je označio tvorački duh sveta, i svaki atom prirode ima svoj duhovni
sadržaj i smisao. Materija se nalazi samo u prirodi, odnosno izvan
spiritualnog kosmosa, u haotičnom neredu, zbrkana i iščišćena iz živog
sveta.
Po ovom objašnjenju svako već otprilike može da nasluti o čemu je
reč u materijalizmu. Kada čovek postane materijalista, drugačije rečeno,
kada poveruje da je svet od materije nastao i postoji, i da se vezuje za tu
materiju i ne ispušta je, i da je za njega materija ozbiljnost, okolina, želja,
religija, onda čovek maglovito oseti da je i on nešto palo i izbljuvano,
strošeno i slomljeno, nešto što je dospelo u kanalizaciju i na smetište.
Odrekao se veze sa spiritualnim silama prirode, odvojio od kosmosa,
ostatak koji se zaustavio usled užasne katastrofe. Izgubio je svoj duhovni
odnos, zato on nazaduje i srozava se. U ovom shvatanju postaje jasno
zašto je moderna primitivna rulja materijalistička, i zašto mora to da
bude. Razumljivo je i to zašto je religija mase neminovno materijalizam,
bilo da je istorijski, bilo neki drugi. Masa ima samo jednu poslednju
životnu mogućnost, a to je materija.
Primitivizam u kojem živi moderna masa, i koji će u svom
nazadovanju uskoro stići dotle da će se izjednačiti s Papuancima i
Crncima, danas više i ne može biti drugde, samo u materiji. Izrigane krpe
rodova i zgomilani ekskrementumi naroda osećaju se dobro samo tamo
gde i pripadaju, u smetištu izdvojenom od sveta. Iz ovoga nam biva jasno i
nešto drugo, naime, zašto Francuzi gomilu ološa nazivaju canaille, a zašto
ovde šljam.

15.
Od Badera se inače može još ponešto saznati. Nema takvog dela
sveta u kojem ne bi boravile više sile. Priroda, duša i duh su Sile, ili kako
piše Bader, staništa spiritualnih sposobnosti. I u materiji žive Sile.
Razume se, onakve kakve ovamo pripadaju i spadaju. Ne spiritualne, nego
upravo materijalne. U materiji, kao i u svemu ostalom, presudno je u
kakvoj je ona vezi sa silama, kakve su je sile zaposele, i kakvo delovanje
one ispoljavaju. Grci su zapazili zračeću snagu Sila koje nastavaju u
prirodi, u duši i u duhu; i ova baština nam se sačuvala. Platon je ovo
imaterijalno zračenje koje deluje na čoveka i privlači čoveka nazvao ideja.
Ideja je unutarnja slika uz čiju pomoć viša Sila uzdiže sebi čoveka. Iz
materije nešto zrači, ali to nije ideja, nego upravo njena suprotnost. Grci o
tome ništa nisu znali. Koristeći se Ničeovim rečima, u tome ih je sprečila
njihova psihološka površnost. Suprotnost ideji, zračeće slike sila koje
nastavaju materiju prvi je primetio Paracelzus i nazvao ih evestrum. Ideja
je slika koja uzdiže, evestrum vuče dole i obara. Ideja pročišćava i blista,
evestrum je taman i kalja. Onaj ko stremi prema svetu ideja, on se
oplemenjuje, uzdiže, biva sve harmoničniji, razumniji, dublji, bogatiji.
Ideja je najvažnija hrana Makropsihe. Bez nje nema uzvišenog, velikog,
potpunog ni lepog života. Sile slikama ideja uzdižu do sebe čoveka koji je
prema njima otvoren.
Evestrum jeste zračenje tamnih i razornih sila koje nastavaju u
materiji, hrana su Mikropsihe, koja srozava i parališe, zaglupljuje i mrvi.
Materija je, kao što piše Bader, "obudovljena priroda", jer joj je umro
muž-duh, i sada su je, takvu siroticu, zaposele zle, divlje i tupe sile sveta.
Ove sile uz pomoć evestruma privlače sebi čoveka, ako se otvorio prema
materiji. Bitno svojstvo evestruma jeste: besramnost i gramzivost. To su
najvažnije demonske slike kojima tamne Sile prigrle čoveka.

16.
Primitivan čovek je ispunjen čudovištima, nemanima,
neuhvatljivim strahovima, i čini mu se da ga promatraju zle oči, čiju
parališuću čaroliju mogu ukloniti samo magijske radnje. Živi u stanju kad
mu se čini da ga dotiču prljave i lepljive i vlažne ruke, i kao da ga stalno
progone besramne đavolje spodobe, ispred kojih se samo za tren može
sakriti. Primitivan čovek živi začaran evestrumima u nesvesnoj tami
kolektiva. I ovde se ispoljava u punoj beznadežnosti značaj materijalizma
mase. Anima est ubi amat – i ako se čovek zagleda u materiju, i dušu
položi u nju, on će začeti i odgajiti u sebi evestruma, besramne i gramzive
znake, koji će zijati u njega kao zle oči, demonskom čarolijom će ga
paralisati i progoniti, hvatati i daviti. Smisao materijalizma mase jeste da
čoveka uhvate i zatvore tamne Sile koje nastavaju u materiji i da ga potope
u materijalni svet: u materijalni svet, odnosno u supstancijalnu jamu za
đubre, gde se skupljaju i klokoću otpaci odvojeni od prirode, i demoni ga
kvasaju neprekidnim đavolskim cviležom. Zato je nedvosmileno znak
raspoznavanja svakog primitivnog svojstva mase, pored idiotizma,
demonska opsednutost. Primitivno "chaotisches Unwesen" – izgubljeno
je haotično biće koje se odreklo ljudskog dostojanstva, čovek koji je postao
materija. Vidljiva primitivizacija kod današnje mase nije ništa drugo do to
kako deo odvojen od prirode postaje nesupstancijalan, materijalan, koji
posle zaposedaju demonske sile – tako se i od čovečanstva okljaštreni deo
pretvara u nesupstancijalno, haotično biće koje zaglupljeno postaje plen
tamnih Sila.

17.
Najveća opasnost koja preti narodu nije što će se strmoglaviti u
ropstvo i morati da radi za moćniji, brojniji, jači narod. Robovski narodi
mogu biti veliki, i pored siromaštva, rada, poniženja, oni mogu živeti
uzvišenu sudbinu. Najveća opasnost koja preti jednom narodu jeste da se
pretvori u primitivan, da odbaci svesno mišljenje i svesne mislioce i time
da potone u okean nesvesnog. Tako narod postaje rulja, srozava se u ološ i
raspada se, i tone tamo gde su Indijanci i Crnci u prašumama i Eskimi u
tundrama i Papuanci u pustinji Australije.

18.
Najviše dostojanstvo koje jedan narod može da postigne nije
kultura, nije pretvaranje u duhovnost. Nijedna reč nije toliko
zloupotrebljavana kao duh. Duh nije suverena tvoračka supstancija sveta,
nego je isto takvo područje ispoljavanja snage, Sile i bogova, kao što je
priroda i duša. Duh je aktivan samo onda ako ga opsedne viša snaga, sila
ili bog, inače je prazan, pasivan, bespomoćan i neplodan. Ali ako je
aktivan, i onda može biti demonski, đavolski, rušilački, negativan, može
biti plemenit, kritičan, čist, ozbiljan – može biti uzvišen, blistav i
božanski. A da je duh sam po sebi apstraktna supstancija, veruju samo
naučnici duha, a njih je najbolje jednom i zauvek izostaviti iz igre.
Duh je sam po sebi negativan: svaki nevezani i neposvećeni duh je
satanski, kažu hrišćanski mislioci. Jedan narod može biti kulturan i
duhovan, pa ipak neplodan, užasan, zao i okoreo. Najveće dostojanstvo
koje može dosegnuti jedan narod jeste da živi posvećenim životom. Veliki
narodi nisu kulturni narodi. Postoje sasvim veliki narodi koji ne stvaraju
kulturu, a možda je i neće stvarati. Vrednost čoveka se ne može načiniti
zavisnim od toga kakve je on vidljive predmete stvorio; vrednost čoveka
zavisi od čistote njegove sudbine i od dodira božanskih sila. Vrednost
naroda se ne može načiniti zavisnim od toga kakvim sredstvima je on
olakšao i ulepšao svoju egzistenciju. Dostojanstvo naroda zavisi od
posvećene suštine njegove egzistencije.

19.
Kada je Kjerkegor, pre otprilike stotinu godina, primetio prodor
varvarstva, situacija je bila beznadežna. Kada je živeo Niče, bila je sporna.
Kada su se ljudi, u vreme Prvog svetskog rata, prenuli zbog "sumraka
Zapada", smisao seobe naroda već je postao očigledan. Pre stotinu godina
izgledalo je da će čovečanstvo potonuti sramno i bez traga. U Ničeovo
doba bilo je sporno da li će čovek, u koga je Niče verovao, umeti da spase
svet. U vreme Prvog svetskog rata taj čovek je već živeo. Međutim,
presudno je bilo poslednjih dvadeset godina relativnog mira. Za to vreme
novi čovek se mogao razviti i ojačati i osvestiti.
Uspenski piše da se na celoj zemlji, potpuno nezavisno od rasnih,
nacionalnih, religioznih, društvenih, kulturnih, geografskih, genera-
cijskih, polnih razlika stvara potpuno nova, šesta ljudska rasa. New race -
nastanak, stvaranje, razvitak nove ljudske rase nerazumljiva je i velika
misterija. Dok su članovi ove rase bili rasuti po svim predelima Zemlje -
bilo u južnoafričkom rudniku, bilo na američkoj farmi, na japanskom
ratnom brodu, u balkanskom seocetu, u norveškoj fabrici konzervi, u
londonskom predgrađu kao kapelan ili radnik, ili službenik, ili vojnik, ili
kolporter, ili hirurg – oni su bili usamljeni, i njima samima se činilo da su
abnormalna, nemoguća bića koja ne samo da se ne mogu sporazumeti sa
svojom okolinom i svetom, nego se s njima ne dodiruju ni u jednoj jedinoj
bitnoj tački. Rasuti po Zemlji, ovi ljudi su ostajali usamljeni, zanemareni i
odbačeni od okoline. Jer su odista bili stranci. Po svemu sudeći veoma
mnogo ljudi je propalo za novu rasu. Ko zna kako? Jedan broj je izvršio
samoubistvo, jedan broj je propao, počeo da pije ili se pobunio, sukobio se
sa zakonom i dospeo u zatvor. Jedan broj je završio među duševnim
bolesnicima ili se poremetio. Na koncu, potpuno slično misteriji nastanka
rase, javila se nerazumljiva, nova velika misterija i u predstavnicima nove
rase se lagano razvijala svest: više nisam sam. Još je tajna: gde su meni
slični. Ali već znam da postoje i ako ih budem susreo, prepoznaću ih, a da
ne proslovimo ni jednu jedinu reč. Dok od neke vrste čoveka postoji samo
jedan, on je izuzetak, ako ih je dvojica, oni su neobični, ako ih je trojica,
već predstavljaju zajednicu. Za sada samo u naznaci. Treća velika
misterija, susret i ujedinjenje, još kasni.
Učenje o šestoj rasi nije bezopasno. Ne zato što je svako, čak i
najprimitivnije masovno biće, odmah ubeđen da pripada novoj rasi.
Opasnost učenja je u tome što je u sred srede kosmičke katastrofe potopa,
danas, prerano graditi Nojevu spasilačku barku i buditi nadu u bekstvo,
mada još niko ne može da zna da li postoji mogućnost spasa. Ima nešto
proročansko u učenju o šestoj rasi, i odmah se oseti da je misao obavijena
atmosferom božanske tajne. Ali je ona zbog toga još opasnija. Misao se za
sada ne sme prihvatati drugačije do li kao simbol: put je otvoren za sve i
mogućnost da se svako opredeli ovamo ili onamo. Zavisi od njega samog.
Ako posegne za svesnim mišljenjem, pred njim je otvoren ulazak u barku.
Ako potone u masu, isključio se iz šeste rase. Ali čak i ovako treba da bude
oprezan. Što ima božansko poreklo, isuviše je veliko za čoveka. Čoveče,
budi budan i jak!

20.
Borba je već rešena, a da do bitke nije ni došlo. Šesta rasa i masa
nikada se nisu našli oči u oči, s oružjem u ruci, da reše sukob. Zapravo se
nisu ni susreli. Masa je već bila spremna da se sasvim sroza u materiju
kada se na Zemlji pojavila nova rasa. Dva čoveka se nikada nisu
međusobno pogledala u oči. Samo su pojedinačna ljudska bića bila bitku,
naizgled pojedinačne bitke. Pozadina je metafizička. Borba još traje, iako
ishod nije sporan. Čovek je samo sredstvo Sila, i ako neko od nas pobedi,
pobedila je Sila u nama.
Šta presuđuje da li će čovek pripasti masi koja tone u potop ili šestoj
rasi? Pripadnost je svakako sudbonosna. Pozicija zauzeta u današnjem
poretku života ne znači ništa. Mnogo novaca, svetovna ili crkvena vlast,
poreklo, obrazovanje, duh ne donose prednost. Ni napor. Ni znanje. Ni
religija. Ni talenat. Čak ni genijalnost. Ako to masa i ne zna, ona veoma
dobro oseća. I to je ono što situaciju šeste rase čini opasnom po život. U
svakom pripadniku mase jednodušna je tajna saglasnost da se potisne
nova rasa, da se ućutka i slomi. Ako već on tone, neka niko ne ostane na
površini. U masi vlada epidemija obaranja istaknutih, vrednih fenomena.
Pustošenje je u najvećem broju slučajeva besciljno i promašeno. Većinom
uopšte i nije reč o pojavi nove rase, samo o individualnim prodorima.
Međutim, masa ni to ne podnosi. Uništava svako novorođenče u nadi da
će među njima biti i ono jedno koje može biti opasno. Ali to jedno je u
Egiptu. I uvek u svim slučajevima se nalazi u Egiptu. Uništena je gomila
ljudi, a onaj koga traže – spasen je. Potraga i dalje traje. Ko je viši za
pedalj, već je sumnjiv. Sme se biti sluga i pajac, sve ostalo je zabranjeno.
Znamo, masa nije slaboumna, kao što je dobronamerni Le Bon još
verovao, nego je satanski idiot. Ona još i danas veruje da je došla na vlast,
i da je preuzela vladavinu svetom. U ovu zabludu su upali i ozbiljni
intelektualci. Zato govore o novoj seobi naroda i prodoru varvara i
kolektivnoj vladavini. Nema ni govora o nekoj vladavini. Katastrofa nije
prodor varvara, nego nestajanje u potopu. To je ono što se danas zbiva.
Nije to pitanje vladavine, nego masovne smrti.
Za nesvesnost mase ništa nije karakterističnije od toga što ona u
ovom trenu veruje da je gospodar sveta, mada se nalazi u raljama smrti.
Pa i tu traži svoje neprijatelje. Veruje da joj oni ugrožavaju pobedu. Ne
primećuje da ukoliko neko podigne glas, čini to u njenom interesu. Među
pripadnicima mase vlada savez da se opasna bića smeju i moraju istrebiti.
U svim društvenim područjima vidi se sasvim jednodušno kako masa
sistematično, mada instinktivno, potiskuje svakoga u kome namiriše
novinu. Takvo biće sme da se obori, sme i treba da se orobi, potisne,
prevari. Ne sme mu se dopustiti da dođe do reči. Pripadnost ovom
prećutnom savezu je znak raspoznavanja mase.
Ne može se govoriti o znaku raspoznavanja šeste rase. I ako bi se
neko usudio da to učini, već bi na nedopušten način pokušao i sebe da
okvalifikuje. Čak bi simbol doslovno prihvatio. I time bi već presudio sebi:
time bi se izjasnio da pripada masi. Samo jednu stvar smemo da tvrdimo
sa stopostotnom sigurnošću: čovek nove rase mora da razume ono što se
danas zbiva do poslednje i najmanje pojedinosti. On mora da proživi
masovnost i primitivizaciju i da ih pobedi. Okean nevesnog on mora da
asimiluje i preuzme na sebe i tako da ga prevaziđe. Evestrum se ne sme
odbaciti: treba ga upiti i svariti. Novoj rasi može pripadati samo onaj ko u
sebe uzdigne primitivca i oplemeni ga – načini ga sastavnim delom svoje
ličnosti, ali ga prosvetli – proživi potop, i sudbonosno sudeluje u
utapanju, spušta se među Sile tame, ali se osnažen i sa punom svešću
vraća u svetlost.

21.
Ono što je u ovom trenu najvažnije dobro bi bilo da svako promisli s
najvećom ozbiljnošću. Primitivan čovek nije drevni čovek. Primitivac je
nastao posredstvom poznog nazadovanja, okljaštreni otpadak kao
posledica katastrofa. U nastanku svakog primitivnog naroda postoji
katastrofa slična današnjoj. Kraj drame sve većeg stepena omasovljenja
jeste što masa tone u nesvesno. Jedan njen deo se vraća u prašumu. Drugi
deo se gomila po metropolama ili u fabrikama i po radnim logorima.
Konačno, to je pitanje forme. Međutim, masa je jednom i zauvek
isključena iz stvaranja sveta, jer se pretvorila u materiju.
Drevni i prvi čovek nije izronio iz materije, nego iz tame, nije čovek
bio, kao što je tvrdila materijalistička nauka, životinja na primarnom
stupnju, i nije izronio iz okeana nesvesnog. Prvi čovek je bio drevni
osnovni oblik sveta. Kosmička pojava. Prabiće u kome je živela jasna svest
o božanskom poreklu. Drevni čovek je homo aeternus, večni čovek. Nije,
niti je bio od materije, nego je on jedinstvo prirode – duha – duše i čijim
bivstvom upravljaju svesno odabrane ideje, simboli koje zrače više Sile.
Znak raspoznavanja drevnog čoveka jeste veliki i svetli um, odnosno u
njemu živi čist smisao logičkog mišljenja, osećaj prepoznavanja drevne
harmonije sveta. Drevni čovek je Makropsiha. Jer čovek nije zemno,
materijalno biće, nego poseduje kosmičko dostojanstvo. Drevni čovek je
božanski čovek.

22.
S obzirom na novu situaciju iznova treba započeti razumevanje
stvari.
Ili, što je još važnije: ko u ovoj novoj situaciji hoće da razume stvari,
on mora da započne sve ispočetka.
A što je i od toga važnije: čoveku još nikada toliko nije bila potrebna
pomoć svetlosti božanskog smisla, kao sada, kada iznova i ispočetka treba
započeti razumevanje stvari.
To je uglavnom smisao promene u svetu kad Zemlja i čovečanstvo
stupaju u znak Vodolije.