Aristotelova etika

(uopšteno o zasnivanju etike)

1. Aristotel odbija Platonovu teoriju jedne opštosti zajedničke svima i zauzima stanovište
da postoji više različitih načina bivstvovanja.
a. Opštost on definiše kao ono po naravi pristuno u mnogima, što ne postoji
nezavisno do posebnih stvari.
2. Takođe, on Platonovo „Dobro“ zamenjuje učenjem o četiri uzroka i ovaj pojam
identifikuje sa četvrtim uzrokom.
a. Time on čini dobro teleološkim karakterom cele stvarnosti.
b. Ipak, napušta Platona tvrdeći relativnost dobrog.
3. On dalje pojam svrhe svodi na pojam cilja.
a. Pošto prepoznaje različitost ciljeva, iz iste on uočava različitost dobara.
b. Iz različitosti ciljeva i dobara, Aristotel uočava različitost načina delovanja.
c. Na osnovu različitosti delanja, on izvodi različitost bivstvovanja, a iz svega toga
različitost spoznaje, jer je spoznaja uvek spoznaja nekog delanja.
4. Dakle, Aristotel polazi od pretpostavke da način bitka bića uslovljava način spoznaje
samog bića.
a. Pošto postoji više načina bivstvovanja, postoji i više načina spoznaje.
5. Najvažniji načini bivstvovanja su bivstvovanje po nužnosti i bivstvovanje po mogućnosti.
a. Prvo je večno i nepromenljivo, drugo prolazno i promenljivo.
b. Tom postavkom Aristotel zapravo pravi razliku između physisa (metafizički,
fizičkih i matematičkih stvari, koje ne mogu biti drugačije) i praxisa. (delatnih i
tvorbenih ili praktičkih i poietičkih stvari, stvari delanja i stvari tvorenja, koje
mogu biti drugačlije)
c. Na osnovu razlike stvari, on razlikuje i filozofiju, na teoretsku, praktičku i
tvorbenu.
6. On takođe uočava i jedan kriterijum spoznaje, a to je samoindukovana uzročnost.
a. Naime, predmet spoznaje mora imati uzrok samog sebe u sebi.
b. To je zbog toga jer ne bismo mogli poznavati predmet u suprotnom, jer je
spoznaja uvek spoznaja uzroka, a ukoliko bi uzrok bio van njega, mi bismo
spoznavali zapravo to drugo u čemu se uzrok nalazi.
7. Uzrok ljudskog delanja je u razboritosti tokom delanja, iliti phronesisu.
a. Stoga je nauka o ljudskom delanju, ukoliko ima više različitih vrsta delanja, nauka
o različitim vrstama razboritosti
b. On nju naziva praktičkom filozofijom ili filozofijom o ljudskim stvarima.
i. Predmeti njenog proučavanja su individualno, ekonomsko i političko
delanje.
ii. Kao znanje o individualnom delanju i individualnom phronesisu, ona se
otkriva kod Aristotela kao deo praktičke filozofije i nauka o ljudskom
karakteru.
iii. Sa ekonomijom i politikom ona se nalazi u organskom jedinstvu.