Зоран Живковић аутор је 22 прозна дела и 8 монографија.

Прозна дела: Четврти круг (1993), Временски дарови (1997),

Писац (1998), Књига (1999), Немогући сусрети (2000), Седам додира
музике (2001), Библиотека (2002), Кораци кроз маглу (2003),
Скривена камера (2003), Вагон (2004), Четири приче до краја (2004),
Дванаест збирки (2005), Мост (2006), Читатељка (2006), Амаркорд
(2007), Последња књига (2007), Есхерове петље (2008), Писац у најам
(2009), Пет дунавских чуда (2011), Велики рукопис (2012), Зборник
мртвих (2015) и Тумач фотографија (2016).

Монографије: Савременици будућности (1983), Звездани екран

(1984), Први контакт (1985), Енциклопедија научне фантастике
(1990), Огледи о научној фантастици (1995), О жанру и писању (2010),
Писац од глине (2013) и Challenges оf Fantastika (2103).
Закључно са 2019. годином, ових 30 дела појавило се у 198
издања: 87 у Србији и 111 у иностранству.

Са 111 страних издања Живковић је најпревођенији живи

српски писац. Књиге су му изишле на 20 језика у 23 земље: САД,
Енглеској, Италији, Португалији, Немачкој, Шпанији, Француској,
Данској, Грчкој, Швајцарској, Холандији, Јапану, Јужној Кореји,
Бразилу, Турској, Саудијској Арабији, Русији, Чешкој, Пољској,
Бугарској, Украјини, Словенији и Хрватској.

Ове књиге добиле су узорне приказе у више од пет стотина

водећих светских дневних новина, часописа и књижевних
портала на интернету. Ево само најважнијих: „Њујорк тајмс”,
„Вашингтон пост”, „Њујоркер”, „Гардијан”, „Франкфуртер
алгемајне цајтунг”, „Ноје цирихер цајтунг”, „Ди пресе”, „Монд”,
„Нувел обсерватер”, „Коријере дела сера”, „Ђорнале”, „Диарио де
нотициас”, „Јомиури шимбун”...

Амерички издавач Кадмус прес управо приводи крају

трогодишњи пројекат објављивања Живковићевих
сабраних прозних дела на енглеском. Од предвиђена 32 тома –
11 у тврдом повезу и 21 у меком – до краја 2019. године публиковано
је 27. Преосталих 5 у меком повезу изићи ће почетком 2020. Ово је
први пут у историји српске књижевности да је један издавач
с енглеског говорног подручја објавио сабрана дела неког
нашег писца.
Комплет Живковићевих сабраних прозних дела у 11 томова
појавио се 2018. и на српском језику у издању Завода за уџбенике.

Живковић је добитник „ Светске награде за фантастику”

за роман мозаик Библиотека, награде „ Милош Црњански” за
Четврти круг, награде „ Исидора Секулић” за Мост и награде
„Стефан Митров Љубиша” за укупно прозно стваралаштво.
Живковићу су припала и три признања за допринос
фантастичкој књижевности: „Арт-Анима”, „Станислав Лем” и
„Златни змај”.

С двадесет страних издања, Живковићев кратки роман

Библиотека најпревођенија је српска књига на почетку 21.
века. То је уједно једна од само две књиге неког домаћег аутора
којој је припало једно америчко књижевно признање.
Библиотека је нарочито популарна у Португалији – објављена
је у три издања, увршћена у обавезну средњошколску лектиру,
приказана у позоришту, влада ју је међу првима препоручила у
оквиру пројекта подршке читању...

Живковићева проза преточена је у друге медије:

радиодрамске адаптације две његове приче емитовао је Би -Би-Си,
Студио Б приказао је ТВ серију Сакупљач, а редитељ Пуриша
Ђорђевић снимио је дугометражни филм Два и краткометражни
Исповедаоница.

Живковићева прозна дела већ дуже су предмет академског

изучавања на америчким универзитетима, а недавно се и код нас
појавила монографија о овом писцу – Заточник пете силе – из пера
професорке Љиљане Пешикан Љуштановић. Референтни
амерички часопис „Светска књижевност данас” учинио је велику
час нашем аутору када је 2011. објавио темат о његовој прози.

До недавног пензионисања, Зоран Живковић предавао је

креативно писање као редовни професор на Филолошком
факултету Универзитета у Београду. Његову књигу о овом
предмету, Писац од глине, објавио је 2019. водећи светски научни
издавач Спрингер, који је годину дана раније већ публиковао
Живковићеву студију Први контакт и путовање кроз време.

Вероватно највећи комплимент за своје прозно стваралаштво

наш писац добио је од Мајкла Дирде, угледног књижевног
критичара „Вашингтон поста”. У броју од 28. новембра 2018. овог
листа Дирда је написао да је „Живковић по свој прилици
најизврснији приповедач који се појавио после Борхеса и
Калвина”.