Jovan Jovanovic Zmaj U Antologijama Knjizevnosti Za Decu

Универзитет у Новом Саду
Педагошки факултет у Сомбору
Јован Јовановић Змај у антологијама књижевности за децу

ДИПЛОМСКИ РАД
Ментор: Студент:
Проф. др Снежана Шаранчић Чутура Милана Лазаревић 12/3/022
Сомбор, септембар 2017.

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ У АНТОЛОГИЈАМА КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ
САДРЖАЈ:
I. Увод...................................................................................................................3
II. Живот и рад Ј. Ј. Змаја.................................................................................. 5
III. Поетика Ј. Ј. Змаја........................................................................................12
IV. Антологија – покушај појмовног дефинисања........................................16
V. Осврт на значајне антологије српског песништва...............................17
Антологија новије српске лирике Богдана Поповића (1911)
Антологија српске поезије Зорана Мишића (1963)
Један век српске поезије Остоје Кисића (1971)
Антологија српског песништва (од XI века до данас) Миодрага Павловића
(1998)
Антологија српског песништва XIX–XX века Мирослава Егерића (2008)
VI. Антологије српске поезије за децу..............................................................27
Врт детињства: антологија дечје поезије српске и хрватске од Змаја до
данас Борислава Павића (1960)
Дечја поезија српска Боре Ћосића (1965)
Антологија савремене поезије за децу Воје Царића (1961/ 1967)
Антологија српске поезије за децу Душана Радовића (1984)
Антологија српске поезије за децу Драгана Лакићевића (2003)
Антологија српске поезије за децу Тихомира Петровића (2006)
С оне стране дуге Пере Зупца (2006)
VII. J. J. Змај у антологијама прича и драма за децу......................................45
VIII. Анализа антологичарских приступа..........................................................50
IX. Закључак.........................................................................................................59
Прилози ...........................................................................................................60
Извори и литература.....................................................................................64
2
I. УВОД
Као један од представника романтизма, Јован Јовановић Змај заузима

централни положај у књижевности друге половине 19. века. Међу својим
пријатељима песницима је можда био и најмање романтик, али је као ниједан од њих
био везан за домаћу традицију и био одређен њоме. J. J. Змаја познајемо као
лиричара, сатирика, писца приповедака и драмских дела, преводиоца, и, наравно, као
чика-Јову – дечијег песника. Блиска народној метрици и говорном језику, Змајева
поезија је стекла велику популарност код читалаца и утицала на развој српског
песничког израза друге половине 19. као и 20. века. Ипак, најпознатији остаје баш
као творац српске поезије за децу и њен највећи представник. Његове дечије песме
имају шири значај. У његовом књижевном развитку оне се јављају као његова
последња песничка обнова. Змај се сматра неизоставним књижевно-историјски и без
њега нема антологије српске књижености за децу. С тога ћемо овде, полазећи од
основних података о песниковом животу и раду, потом од најважнијих поетичких
одлика његовог дела, те тумачења појма антологија и сагледавања различитих
антологичарских приступа, покушати одговорити на питање о статусу књижевног
дела Ј. Ј. Змаја у оваквом контексту.
У раду ћемо се бавити критеријумима стварања антологије, као и
недоумицама о објективном или субјективном приступу у процесу одабира онога
што приређивачи сматрају највреднијим. Иако је, као облик шире
контекстуализације овог питања, у раду понуђен и сведен избор значајних
антологија српског песништва уопште (приредили су их Богдан Поповић, Зоран
Мишић, Остоја Кисић, Миодраг Павловић и Мирослав Егерић), у раду се бавимо
превасходно антологијама песништва за децу објављиваним у другој половини 20.
века и првој деценији 21. века. Без намере да се понуди потпун увид у овакву тему,
изабране су антологије које су приредили значајни књижевници, критичари и
професори: Борислав Павић, Воја Царић, Бора Ћосић, Душан Радовић, Драган
Лакићевић, Тихомир Петровић и Перо Зубац.
3
Ј. Ј. Змај је заступљен и у антологијама прича као и драмске

књижевности за децу, па ће и антологијама Слободана Ж. Марковића, Драгољуба
Јекнића и Бранислава Крављанца бити посвећена пажња, али се, ипак, у овом раду
ограничавамо на област песништва зато што се Змајево име најчешће поистовећује
баш са дечијом песмом као најдоминантнијим видом његовог књижевног деловања.
Низ анализираних антологија само је мали део грађе која је значајна за
овакву тему, али је истовремено и полазиште за сагледавање једног од најзначанијих
питања. Наиме, покушаћемо одгонетнути да ли је рад антологичара испратио и рад
критичара: да ли су у дослуху, или се пак разилазе у мишљењу. Питање на које
тражимо одговор је и свакако питање избора Змајевих песама које су доживљене као
најбоље, естетски најлепше, што повлачи и питање вредновања, о коме ћемо такође
говорити у раду. Посебна пажња ће бити посвећена песмама које су се нарочито
издвојиле из Змајевог опуса, односно, песмама које антологичари најчешће бирају и
тако изнова потврђују као живе, актуелне и изазовне савременом читаоцу. На такав
начин скицирали бисмо посебан тип рецепције, и критичке и читалачке, Змајевог
песништва за децу.
4
II. ЖИВОТ И РАД Ј. Ј. ЗМАЈА
Историјски гледано Јован Јовановић Змај рођeн јe 1833. годинe у Новом Саду.
Но, по неким записима, Змај је “рођен” када га је Сима Милутиновић благословио
речима, док је још у колевци био: “Дабогда песник био!”
Отац Јована Јовановића Змаја, Павле Јовановић, био је међу најугледнијим
новосадским грађанима. Његов син првенац, Јован, у Новом Саду уписује основну
школу, па затим и 1844. гимназију. Годину дана је провео ван куће, у Халашу, како
би научио мађарски. Школовање је наставио на лицеју у Братислави, Модри и
Трнави. У Бечу студира право, те наставља у Пешти, Прагу и напослетку опет у
Пешти. Нажалост 1857. године прекида студије због очеве болести и сиромашења. У
то време, у Новом Саду је био изабран за градског подбележника, али, окрећући се
све више књижевном раду, он даје оставку те покреће књижевни лист “Јавор” и
сатирични лист “Комарац”. Змај се у књижевности први пут огласио песмом
“Пролетње јутро”, испеваном 1849. године, а штампаном нешто после у “Летопису
Матице Српске”.
У Пешту се сели 1863. године, где је радио као управник Текелијанума,
деловодитељ Матице Српске, уз студије на Медицинском факултету, које је завршио
крајем 1869. За то време је уређивао и хумористички лист “Змај” одакле потиче и
његов чувени надимак. Као лекар радио је у Новом Саду, а затим и у Панчеву.
Читавог живота је истрајао у свом лекарском позиву, оставши доследан ставу
да је лекарска етика помоћи људима у невољи, бити од користи прво друштву, па тек
онда себи. У свом првом огласу објављује да је бесплатно лечити сиромашне. Личну
корист је занемаривао и у Београду, где је основао и бесплатно водио санитарни
надзор у школама, а са неколицином лекара основао је прву амбуланту у Србији.
5
Јован Јовановић Змај

слика бр. 1
Говорећи о Змајевом раду, неизоставан је онај романтични и емотивни део,

јер управо из тих осећања Змај изналази инспирацију за своја највећа дела. Са својих
28 година, упознаје Ружу Еуфросину Личанин, своју музу на земљи. Убрзо су се
венчали, те током тих лепих година Јован Јовановић започиње своје чувено дело
“Ђулићи”.
У то време, у оквиру романтичарске поезије, развија се мода стварања

такозваних розатијума (лат. од речи rosa, rosae f. што значи ружа), циклуса
љубавних песама. Код Змаја се дешава интересантна случајност где се његова драга
муза звала Ружа, те он користи турску реч gül, која је њему, као и његовој публици,
можда била ближа. “Ђулићи” су дневник овог заљубљеног песника, који дан за
даном бележи нежне и лепе емоције. У том дневнику, љубавна страст коју срећемо
6
има потпуно питому и искрену искру. Змај није описивао лепоту своје драге, он је
описивао своја осећања, расположења и чисту срећу коју су му донели његова Ружа
и њихово петоро деце. “Ђулићи” се састоје од 73 песме различите по форми, обиму и
природи стиха. Најкраћа псма има само четири стиха, а најдужа 48. Овом циклусу
припада и дитирамб “Ала је леп овај свет” који на најбољи начин осликава
песниково блаженство изазвано љубављу.
Јован Јовановић Змај са супрогом Ружом

слика бр. 2
Овај лепи период Змајевог живота је трајао врло кратко. До 1872. године када
је умрло четворо Јованове деце, Мирко, Тијана, Сава и Југ, у раном детињству.
Убрзо након њиховог одласка, изморена болешћу одлази и његова муза и животна
љубав, Ружа. Ружа је умрла у Панчеву 1872. године оставивши Змаја са тек рођеном
ћерком Смиљком. Нажалост овде Змајевој трагедији још увек није крај. Он усваја
две девојчице Марију и Ану, те са њима и ћерком Смиљком одлази у Футог. Мала
Смиљка умире не дочекаши други рођендан, а Јован се окреће Марији и Ани. Али и
њих је надживео, јер обе умиру 1901. године.
7
Носећи се са овим страшним трагедијама, Јован Јовановић ствара још једно

дело које остаје замапћено. Тада су настали “Ђулићи увеоци”. “Ђулићи увеоци” су
збирка елегичних песама. Дубока и горка емоција изазвана низом трагичних смрти
најближих. Змај успева да подели своја осећања са читаоцем, те се читаоци због
описане емоције лако идентификују са њим, што чини Змаја врло приступачним
песником. У овом његовом делу доминантан мотив је туга. Змајева драга живи у
њему као туга, а кроз ту тугу песник доживљава хармонију и лепоту универзума.
Код романтичара наилазимо на две врсте песника. Оне што нагињу сатанизму и
дисхармонији и оне који траже чисту доброту и хармонију. Змај припада некој
трећој породици. Он свесно тежи раздору, који изазива бол у њему, а затим
налажењу мира у хармонији и доброти. (Поповић 1975: 68–69) “Ђулићи” и “Ђулићи
увеоци”, јесу тужна историја песника, али су уједно и одређен систем лирског
мишљења. У “Ђулићима” песник даје дефиницију идеалне љубави, док у “Ђулићима
увеоцима” залази у област метафизичке лирике. (Поповић 1975: 62)
Змајев романтизам, Миодраг Поповић коментарише као једноставнији и
јаснији. За Змаја говори како ће се пре ослонити на народни језик него што би то
учинили Јакшић или Костић. Змајеве слике често одишу неком новом
романтичарском симболиком, али су ближе фолклору но Јакшићеве или Костићеве.
Змај је песник упрошћене песничке слике, његова слика је увек јасна и блиска
публици. (Поповић 1975: 61–62)
Змај је свакако желео бити највећи песник српског романтизма, а као највећи
песник за децу се остварио сасвим спонтано. Он је љубав коју је имао за своју децу
усмерио свој деци света и пружио им је своје песме које су их забављале,
увесељавале. (Јекнић 1994 : 45)
8
“Змајовини Ђулићи и Ђулићи увеоци”

слика бр. 3
Змај је врло мало радио у прози, неколико приповедака, од којих је

најпознатија песничка легенда “Видосава Бранковић“ (1860), и популарни шаљив
комад “Шаран” (1864). Сав остали његов књижевни рад је у поезији. Јован Јовановић
Змај заузима једно од највећих места у српској књижевности и певањем је испунио
скоро пола века свога живота. Постојало је неколико изузетно битних утицаја који су
формирали Змајев песнички израз. А то су грађанска песма, народна поезија,
немачки романтичари, као и мађарски песник Петефи Шандор, чија је дела често
преводио. Умео је да користи поезију као начин да упути критику друштву. Такав
пример налазимо у песму “Јутутунска народна химна” , где критикује режим
Милоша Обреновића. Битан сегменат опуса Ј. Ј. Змаја је и родољубива поезија, са
песмама као што су: “Вила”, “Три хајдука”, “Свети Сава”; као и дидактична поезија
9
за децу и одрасле.
Изванрeдно јe владао нeмачким и мађарским, па јe са тих јeзика и прeводио
многe писцe, а нeкe и прeпeвавао. Прeводио јe и са руског, француског, eнглeског,
пољског, чeшког и румунског јeзика. Змај је био отворен и утицајима са стране.
Његов позамашни преводилачки рад, који је обухватао мноштво песника, из разних
литература, показује како ширину његовог интересовања тако и ту значајну
присутност поезије других народа у његовом делу. Нека од основних обележја
Змајеве песничке индивидиуалности јесу отвореност, пријемчивост и асимилативна
моћ.
Био је прeдодрeђeн и васпитаван за пeсника јер му је у дeтињству дадиља
пeвала шаљивe пeсмe и приповeдала приповeткe, а отац му јe, прe поласка у школу,
спрeмао библиотeку. “Будући романтичар почињe да пишe вeома рано, још као ђак
и студeнт” (Пeтровић 1997: 18–19).
Љубав према деци, и тужне животне околности због којих је изгубио своју
децу, подстичу Змаја да пише за децу. То је радио свих педесет година свог певања, а
то је уједно и његова најобимнија област стварања.
Песме за децу су имале, пре свега, васпитну функцију, али је из ње
произрасла и родољубива. Задатак његових песама је да уведе дете у живот и
проблеме које он носи, али кроз згодне ситуације, на једноставан начин, са помно
одабраним ликовима и ведрим тоном. Одлично познавање психологије детета
омогућило је Змају да објективно и реалистично предочи свет детета и детињство.
Он пева о доброј деци, али и о леној и немарној како би дете лако дошло до поуке.
Тако су настали ликови Лењог Гаше, Малог Јове, Материне мазе и многи други.
Песме за децу имају најтрајнију вредност, не само по уметничкој него и по
етичкој вредности. Тиме је Змај постао родоначелник песништва за децу у српској
поезији и најзначајнији представник ове лирске врсте. Овој области Змајевог певања
одаје признање чак и Љубомир Недић, који је иначе имао негативно мишљење о
Змају као песнику.
У дечијим песмама. Јован Јовановић обухвата цело детињство. Све од колевке
до дечаштва, са свим оним што дечијем свету припада. У њима је дао разноврстан и
богат избор дечијих ликова. А главне одлике Змајевих дечијих песама јесу: смисао за
уживљавање у машту детета, префињени лиризам, и оно што га највише одваја од
10
свих, једноставан, лак и непосредан израз приступачан деци али привлачан и

одраслима.
Кроз сва његова дела, препознаје се једна нит, која и јесте само Змајева. Змај
је био искључиво сам своје иснпиративно врело, и само је могао да утиче ма друге.
Тако је било, тако је и данас, и скоро да нема песника који не дугује Змају. (Јекнић
1994: 45)
11
III. ПОЕТИКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Тихомир Петровић излаже да је Јован Јовановић Змај, као и многи европски

песници, певао по угледу на народну поезију. (Петровић 1997: 21) Та веза је одувек
предмет бројних расправа, па и обухватних студија које сведоче о различитом
односу критике према фолклорним елементима и подстицајима у опусу Ј. Ј. Змаја,
између осталог и када је реч о његовој поезији за децу (в. Грујић 2010). Змај се
окреће народној поезији и из ње црпи инспирацију. Тај уметничко-народни поетски
израз Змаја као песника, као наставак дела народног ствараоца и лиричара, прераста
у усмену дечију поезију и има велики одјек.
Доминантан мотив у песмама Јована Јовановића Змаја јесте ведрина. Ипак,
ганут и оном немилом социјалном сликом дечијег живота, он обраћа пажњу и на
децу која носе са собом неке терете живота. Објединио је машту, игру, нонсенс,
смех, складно уобличене стихове и обраћао се деци на посебан начин који је допирао
до њих. (Петровић 1997: 22–23)
Богдановић сматра да јe прва и главна врeдност Змајeвих дeчијих пeсама у
рeалитeту живота у комe су датe. Змај јe имао јeдну вeлику способност уживљавања
у дeчији живот, имао је смисао и осeћањe за дeцу. Свака Змајeва дeчија пeсма носи
јeдан вeран знак дeчијeг живота. Змај јe имао инстинкт и разумeвањe за дeцу, што у
исто врeмe значи и јeдно фино и тачно осeћањe за свe њиховe мeрe. “Нигдe
прeтeривања, нигдe идeјнe или моралнe злоупотрeбe у циљу пeдагошком или
дидактичком, нигдe издизања или одстрањивања од и из границe тога животa”
(Богдановић 1949: 5–12).
Змај уме да привуче и одржи дечију пажњу баш таквим ликовима какви су
били карактеристични за њега, и задржавајући дете на том делу, умео је да пошаље
бољу поруку него било каква мајчина грдња или забрана. Баш тим, себи својственим
приступом, пронашао је нови приступ детињству и начину да комуницира са децом,
онако како одрасли ретко умеју. Поетска вредност овог писца се огледа у духу тона,
дикције, народних ташунаљки, успаванки и тепалица. Змај је сматрао да су за мању
децу успаванке и ташунаљке од великог значаја. Оне садрже нежност, смирену
интонацију, као што је то и уобичајено за песме ове врсте.
12
Постоји питање да ли је уопште могуће писати за децу дела из којих они не

би ништа научили. Да ли се Змај и уопште писци за децу опредељују за једноставне
дидактичне садржаје или се приклањају законима поетике. Како књижевност сама по
себи има естетску вредност која стимулативно делује на младе нараштаје, увиђамо
дакле да она свакако пружа свој квалитет и показује своју функционалност. Поука је
данас веома присутна у књижевности, и њена вредност се огледа у подстицају на
врлину. Од најстарије књижевности до данас, у највећим делима видимо ту важну
улогу поуке. Дела нас као читаоце поучавају својом садржином или естетском
лепотом. Међутим, уметничко дело губи своју лепоту када се ствара само ради
поуке. Она треба да долази сама од себе, да буде уграђена у сегмент лепоте дела.
Као што смо споменули, код Змаја имамо читаву галерију различитих дечијих
јунака, и несташних, и рђавих, и добрих... (Петровић 1997: 22) Змај оне несташне
опомиње и учи, или само констатује њихове мане. На тај начин поуку оставља
отворену, омогућавајући младим читаоцима да сами размишљају о својим
поступцима, о животу. Змај је био свестан колики значај има игра када је у питању
дете. Из тог разлога се у својој поезији често служио мотивом игре, сликајући децу у
њиховом елементу. Певао је о њиховим играријама, о преобликовању предмета свог
стешњеног простора (“Мала Фема”), затим како се прерушавају или имитирају свет
одраслих (“Никола”, “Пера као доктор”, “Мали Јова” сл.), када се љуте због
неприхваћеног позива за игру и многим другим елементима детињства сваког детета.
Мотив игрe и дeчијe забавe Змај јe насликао у пeсми “Мала Фeма”, у којој јe
дочарао уживљавањe дeвојчицe у игри у којој она проводи врeмe са прeдмeтима који
јe окружују.
Свуд по кући тражи мати:

„ Гдe јe Фeма? Камо Фeма?“
Нe брини сe, добра мајко,
Нијe њојзи дуго врeмe!
Док сe она ’вако игра,
Бар ћeш имат’ мало мира,
Забавља сe она сама,
Прави чизму од шeшира.
13
“У игри каква јe Фeмина, мeњањeм функцијe прeдмeта који настају од старудијe,

дочаравају сe дeчијe жeљe да нeшто сама створe. Таквих игара јe у Змајeвој поeзији
вишe и онe су занимљивијe уколико су вeзанe за млађу дeцу.” (Огњановић 1978: 36)
Када причамо о ономе што чини Змајево дело и рад, и оно у чему се огледа његова
поетска вредност, вредно је споменути стихове о “малом коњанику“, који се чита
одмах по савладавању азбуке. Кроз ову Змајеву песму, крећући се маштом, дете не
чита песму о јахачу, дете јесте јахач и оно одлази на пут са својим коњем. Дете
својом маштом ствара све оно што му недостаје и уз помоћ маште и илузије оно
остварује свој сан. “Мали коњаник” више није песма ни рецитација, “Мали коњаник”
је оживео и уз мелодију стиха, он одлази на далеке путе. Следећим стиховима дете
започиње свој пут маште:
Раго једна, баш си лена.
Зар те није срам?
Ако нећеш ти да скачеш,
Ја ћу цупкат сам.
Песма „Мали коњаник“ је химна неисцрпне дечије жеље за игром и бекством
од једноличног. Ова, као једна од многих, је песма као доказ како се нико попут
Змаја, својом поетиком, није знао пришуњати детињству тако близу.
Змајeв хумор сe може подeлити у три катeгоријe. Прву категорију чини хумор
имитације. Он је заснован на очовечењу анималних радњи. Примере таквог хумора
можемо видети у песмама “Мачак иде мишу у сватове” и “Пачија школа”. У другу
категорију ћемо сврстати хумор гротеске. Хумор гротеске покреће замишљање и
најбоље га можемо осетити у “Песми о Максиму”. На послетку имамо хумор
апсурда који глорификује безвредно. Такав хумор можемо пронаћи у песми
“Циганин хвали свога коња”. Хумор јe катeгорија у којој јe Змај показивао најмањe
опрeза и суздржаности. У вeћини њeгових дeчијих пeсама присутно јe хуморно
осeћањe свeта. По интензитету и карактеру, хумор из Змајевих песама је
разноврстан. Највише срећемо онај који настаје из безазленог и наивног дечијег
реаговања у контакту са такозваним озбиљним ставрима овог света. Али можемо се
сусрести и са оним облицима који се додирују са сатиром и гротеском.
Тихомир Петровић сматра да је Змај “духовит, шаљивџија, и да са

изванрeдним смислом за хуморнe и карикатуралнe сликe, маштe и фантастикe код
14
читалаца изазива рeакцију смeха и осeћањe вeдринe и блажeнства. Змајeв хумор јe

вeдар, бeзазлeн, лак и благонаклон. У свом чистом eлeмeнту он нe нагињe
умeтности, бeз скривeнe моралнe и рационалнe интeционалности. Понeт маштом и
игром, пeсник искључујe прагматичну идeјност и социјалну обојeност – читаоцу
приступа са разумeвањeм, и симпатијама тeжи добром и плeмeнитом.” ( Пeтровић
1977: 25-26)
У Змајевим делима постоје и шаљиве песме које нису намењене деци али се
везују за дечију књижевност јер у себи спајају елементе игре, фантазије и
хуморности. Таква је песма ''Циганин хвали свога коња''. У центру песме се налази
симпатични циганинов лик, остварен кроз хипрболични исказ којим сe, на
уобичајeни вашарски начин извикујe рeклама. Песма се завршава оним сјајно
измаштаним призором утрке између циганиновог коња и олује. Змај јe најчистији
хумор остварио у “Пeсми о Максиму” у којој се налази много досетки заснованих на
игри рeчима.
Свеукупан утисак Змајеве дечије поезије одише само вредношћу.
Иновативност и комбинација елемената које је спајао на себи својствен начин га
управо и издавају као једног од најбољих ако не и најбољег писца за децу. Хумор и
игра коју је користио до самих граница при стварању га воде директно до ”титуле”
коју данас носи. Он је поставио темеље дечијој песми уносећи оно што други до
њега, а ни касније, нису успевали на такав начин. Змајева дечија поезија је право
национално благо. Без ње би нам свет био сиромашнији за један чаробан поетични
свет, а такав је могао да створи само Змај са својом неизмерном љубављу према
деци. Змај је умео да проникне у тајне детиње душе и умео је да се игра и да буде
равноправан партнер у наивним дечијим играма. (Милинчевић 1964: 31)
15
IV. АНТОЛОГИЈА – ПОКУШАЈ ПОЈМОВНОГ ДЕФИНИСАЊА
Сама реч антологија потиче од грчких речи anthos што значи цвеће и legein
што значи изабрати. Дакле бирамо најлепше цвеће међу цвећем. По Речнику
књижевних термина, антологија је збирка одабраних дела или одломака, који су
сврстани по неким естетским мерилима приређивача, који жели да у једној књизи
сакупи све текстове који су посвећени једној теми неке одређене уметничке
вредности или да хронолошки прикаже развојни пут националне књижевности, или
књижевности неке групе, покрета, правца или појединих стваралаца (РКТ 2001: 42).
Антологију може да приреди један или више аутора. Обично је то писац или
критичар. Антологија увек одражава дух времена, суд генерације и приређивача,
социјалне и политичке као и друге тенденције. Због свега овога, појава антологије
често изазива коментаре и критику. (Живковић 1986: 23)
Антологија је збирка одабраних дела по чврстим естетичким мерилима и у
себи носи одређено вредновање. Када говоримо о критеријуму, он може бити
уметничка вредност, али и обележавање постигнутих достигнућа у неком раздобљу,
мислећи на књижeвност или књижевну врсту.
Иако би антологија требала по својим критеријумима да буде објективна, она
ипак представља субјективни доживљај појединца који се води одређеним
правилима, условима, критеријумима и личним афинитетима. Антологија може бити
временски ограничен избор, али може бити ограничена и темама, школама,
правцима и сл. Различити уредници се воде различитим критеријума, али сви они
теже да њихов избор управо осликава то најлепше изабрано цвеће. Којим код
критеријумом се водили, улимативни циљ је изабрати најлепша дела, сабрати их на
једно место и њиховог читаоца оставити неравнодушним.
16
V. ЗНАЧАЈНЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА
АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ БОГДАНА ПОПОВИЋА (1911)
“Антологију новије српске лирике” образује Богдан Поповић, познати

књижевни критичар и есејиста. Почео је рано да се бави књижевношћу, а једна од
најзначајнијих ствари које је оставио иза себе је часопис “Српски књижевни
гласник”. Током свог живота био је и професор и предавао је неколико предмета.
Студије је завршио на Филозофском факултету. Његов критичарски поглед је био
веома цењен и уважен иако је о српским књижевницима писао врло мало.
У предговору Поповић назначава да је ова антологија састављена од почетка
до краја искључиво по естетским мерилима. Бирао је песме по њиховој лепоти.
Објашњава да антологија представља најсавршеније примерке песама. Бирају се
најбоље песме, а не најбољи песници, јер се добри песници називају као такви
управо према већем броју и већој лепоти њихових песама. Уредник је под лирском
песмом подразумевао ону песму у којој преовлађују осећања, или да га има за
толико више како би се разликовале од описних, хладнијих, дидактичких песама. Из
тог разлога у ову антологију не улазе баладе, сатиричне, хумористичне, политичке и
пригодне песме, па тако ни многа Змајева дела као што су: “Три хајдука”,
“Јутутунска народна химна”, “Циганин хвали свога коња”, “Празној кеси” итд.
Богдан Поповић објашњава, да колико год те песме биле смешне, квалитетне и
занимљиве по његовим мерилима за ову антологију би само квариле чисти и високи
песнички тон који влада у њој. Сматрао је да би те песме одскакале у овој
антологији, те правиле одређени несклад. Он не умањује њихову вредност, али у
овом свом делу жели да види само мека, дубља, песничка осећања.
Мерила по којој су биране песме су следећа: песма мора имати емоцију,
песма мора бити јасна и цела мора бити лепа. Као што можемо заључити ова три
првила не обухватају све особине које чине лепу песму али су главни такорећи
почетни услови за ову прилику. Аутор сматра да уметничко дело које не пробуди
емоцију – није уметничко дело. Водећи се том мишљу, такве песме и изоставља при
састављању ове антологије. Што се тиче другог услова, песма мора бити јасна како у
целини, тако и у деловима са јасном основном мишљу. Последњи, трећи услов,
17
захтева да песма буде лепа. Дакле, она не сме имати грешке. Грешке се огледају код
слабих почетака, завршетака, слабих стихова и неједнаких висина током целе песме.
Овог правила или услова тешко се придржавати, јер је избегавање грешака немогуће,
најбоља дела најбољих писаца садрже грешке. Зато се овај трећи услов назива и
каменом спотицања за песнике. Јер, са колико ће компетенције критичари оценити
неку песму, зависи од негованости њиховог укуса за обраду уметничког дела.
Пре састављања ове антологије уредник је прочитао збирке многих песника.
Дела је ишчитавао више пута, а задржао она која су му и на друго читање остављала
утисак најбољих. Поповић објашњава једну од могућих заблуда при састављању
антологије. Постоје песме које у низу других при читању изазивају оно дивљење које
се међутим не јавља када се песма чита сама ван низа. Објашњава да у такве песме
спада више Змајевих “Ђулића”, те да зато нису укључени. Најзад и Поповић истиче
да и при придржавању свих услова, правила апсолутна сигурност не постоји, и да
увек остаје део субјективнога. (Поповић 1911: 7–11).
И иначе његов однос према Змајевом песништву посебно је изазован, како
некадашњим, тако и савременим тумачима развојних токова српске књижевности.
Чувени есеј Богдана Поповића “Шта је велики песник?” из 1914. године, доноси
аргументе због којих Змаја није видео као идеал поетског израза. Он не пориче
Змајеву песничку вредност у целости и дословно, али сматра да код Змаја нема
дубине мисли, осећања, укуса и маште у мери у којој он то од општеприхваћеног
песника националног значаја очекује. “Нема сумње да је главни Поповићев
вредносни критеријум заснован на једној врсти поетичког идеализма, на уверењу да
је највиша песничка вредност везана за запоседање универзалног. Отуда, када
Поповић приступа Змајевој поезији за децу, може се с доста разлога веровати да је
овај критеријум и даље присутан, мада се он нигде непосредно не спомиње”.
(Љуштановић 2009: 49–50)
Ипак, како кажу да сваки антологичар има свог песника, те се ова антологија
често назива “Дучићевом”, најзаступљенији песник, одмах након Јована Дучића,
јесте управо Ј. Ј. Змај. Штавише, без обзира на строге критеријуме и негативан став
према естетском идентитету књижевности за децу као нечем „неозбиљном” и
безвредном, у ову антологију ушло је ипак понешто од песништва о деци и за децу –
Змајеве песме „Дед и унук“ и „Сироче”. “Гледано у целини, Поповић уноси понешто
18
од дечијег, на почетак своје Антологије, вероватно, да би јаче сугерисао потоњи

развитак српске поезије као неку врсту биолошког развитка – одрастања органске
целине” (Љуштановић 2009: 52). Антологија Богдана Поповића се сматра изразом
књижевног укуса перода од почетка 20. века до балканских ратова, периодом који се
назива златно доба српске књижевности. Поповић је поставио нове стандарде
тадашње књижевности, и управо зато “Антологија новије српске лирике” опстаје
више од једног века.
Поповић је у своју антологију уврстио Змајевих 22 песме, а то су: “Дед и
унук”,“Сироче”,“Кад се сетим”, “Љубим ли те ил ме санак вара”, “Молио сам очи да
сузе не лију”, “Кажи ми кажи”, “Сниво сам те”, “Тихо ноћи”, “Месечина ал месеца
нема”, “Да је мени шевче ил' голупче”, “Накуцо се чаша, напево песама”, “Мрачни
кратки дани”, “Болна лежи а нас вара нада”, “Пођем, клецнем, идем, застајавам”,
“Ох, како је сиво, тамно”, “Преврћући прашне књиге”, “Лем Едим”, “Селим-бег”, “Ја
познадох што несам познаво”, “Дижимо школе”, “Некдашњем пријатељу” и “Светли
гробови”.
19
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (1963) ЗОРАНА МИШИЋА
Зоран Мишић је један од најзначанијих књижевних критичара. Познат је по

својој оштрој критици, и старом начину сагледавања ствари, а опет тумач нове
поезије. Нагињући модернизму, остварио је велику улогу у сукобу између реалиста и
модерниста. Био је против традиционалног лиризма, а поборник нове поезије, али је
такође и одбацивао ону површинску модерну поезију.
Ако покушамо протумачити чиме се Мишић водио стварајући ову антологију,
или тачније којим критеријумима се водио, можда ћемо лакше уочити шта је то чега
у њој нема. У овој антологији недостају многа раздобља и многа имена. Мишић
сматра да ни наше најпознатије песнике не можемо типски укалупити ни под који
књижевни покрет. Мишић образује антологију у новом светлу и на тај начин
заобилази уобичајену класификацију. Дакле ова књига није подељена ни на
временска раздобља, нити на правце.
Амбиција ове антологије односно њеног творца је била да окупи само
оригиналне поетске личности, те да ниједан од заступљених песника не личи један
на другог. Тражећи оригиналне поетске личности, Мишић није формирао никакв
захтев за неку врсту формалног савршенства. Он бира стихове, па макар и оне
недоречене, али јединствене и непоновљиве. Мишић такође истиче да је тешко
одупрети се наслеђеним навикама у односу према избору поезије. Са стране Мишића
као критичара, добијамо још један приступ стварању антологије. Можда баш са
становишта критичара добијемо ту непристрасну и објективну верзију антологије,
јер од стране критичара и очекујемо ту непривржност никоме, као и што
објективнији избор дела, без ичијег или икаквог утицаја. Међутим и Мишић
објашњава како сви ми носимо одређене навике због којих се неким стварима не
можемо одупрети, и где та субјективистичка страна излази на видело. Мислећи на
оне навике које носимо из детињства, школе, оне традиционалне навике, за које се
сматра да су у неку руку у духу нације. (Мишић 1936: 7) Носећи те навике из
детињства говори како му је било врло тешко да се отргне инкантацији стихова
учених напамет, и безброј пута понављаних. Мишић у предговору говори како се са
муком пробијао кроз странице Змајевих римованих коментара на све згоде и незгоде
јавног и приваног карактера. (Мишић 1963:14) Али управо међу тим страницама
20
пронашао је оно што сматра правим благом Јована Јовановића Змаја. Описује такве
стихове као савршену чистоту и пита се како је могуће да долазе од истог писца.
Поводом антологије Зорана Мишића, занимљиво гледиште даје Исидора
Секулић. Пре самог коментара који се односи на Мишића, она изводи неку врсту
дефиниције антологије. Објашњава како су антологије мање-више хибридне
творевине, те да постоје и оне обимније, али и оне скромне. Такође, за антологичаре
каже да нису само заклете судије међу истинама, већ и експерти укуса међу
уметничким творевинама. Дакле, антологија представља један критички одабир
једне серије аутора и песама из већег поетског материјала. (Секулић 1977: 373–374)
Објашњавајући проблем и тежину питања како угодити антологијом и “лаику и
клеру“, Секулић спомиње Мишића критичким тоном, говорећи о његовим додатним
коментарима о сваком аутору, као и његов цитат на поменту проблематику где
изјављује: “Да је сасвим по мени, била би антологија још биранија, још сведенија.”
(Секулић 1977: 375 ) За Мишића каже да је био пристрасан на обе стране. Пише како
је волео модерног Црњанског, а Дучића је “кљуцнуо“ више но једном. Настављајући
да пише о проблематици пристрасности односно непристрасности којој антологичар
тежи, Мишића описује као антологичара коју ту реч мења другом фразом. Дакле,
Мишић нагиње модерној поезији, али је и за сарадњу интелектуалне и митске свести,
но проблем настаје када исто то тражи и код старијих песника, и пристрасан је.
Мишић има јаку веру у свој укус, и од својих убеђења не одступа. Исидора Секулић
такође истиче како његово књижевниковање и његова младост падају у једно заиста
надосредње време, и да ће, након прве, бити прилика и за друге Мишићеве
антологије. (Секулић 1997: 377–378)
У ову антологију Зоран Мишић је уврстио пет Змајевих песама: “Љубим ли
те....ил’ ме санак вара”, “Ох како је сиво, тамно”, “Сунце с’ роди, па завири”,
“Подигао с’ оркан љути”, “Што је јава тако кивна”, дакле, песме које приказују Змаја
у правом светлу највећег лиричара српског романтизма.
21
ЈЕДАН ВЕК СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (1971) ОСТОЈЕ КИСИЋА
Остоја Kисић је песник, прозни писац, есејист и књижевни критичар. При

састављању ове антологије није се придржавао критеријума популарности песника,
или чак критеријума да песма мора бити лепа. Није се држао територијалних ни
административних критеријума. Кисић набраја још неколико критеријума којих се
није придржавао и оставља нам да наслутимо да се руководио пре свега личним
одабиром најбољег. Међу њима је и Јован Јовановић Змај.
Кисић објашњава да су неки антологичари захваљујући “Ђулићима” увидели
да је Змајева лирика ипак комплекснија него што се веровало. (Кисић 1971: 21)
Састављач нас упућује на још једну компоненту Змајевог рада, коју ћемо сагледати,
како каже, само ако прочитамо његову биографију. А та компонента је
професионални рад на књижевности и поезији у ширем смислу. Змај као лекар има
веома примамљиво знање али оно га тешко издржава. Те како се рукује са лекарским
инструментима, тихо и без предаха, тако се рукује и са поезијом. Када је не ствара,
Змај је преводи. Ако се ни тиме не бави, тад ствара за децу или пак уређује
хумористичке листове. Код Змаја је мешање патетично-лирског и комичног говора
апсолутно, те по Кисићу, данас би тумачење његовог говора било врло тешко, с
обзиром да то да се и неколико пута трансформисало. Још једна ствар која Змаја
ставља на место на ком јесте, је начин „монтирања“ песме. Свака његова песма је
пажљиво дотерана, изабрано је место садржаја, како ниједан део не би ружно био
истурен у први план. “Песма је песма и кад је мала”, тврдио је Бранко, али ово
тврђење је најпосле код Змаја стекло потпуно оправдање.” (Кисић 1970: 22)
У ову антологију Кисић је уврстио пет Змајевих песама: “Љубим ли те...ил ме
санак вара”, “Пођем, клецнем, идем, застајавам”, “Мој је живот тужан пустолина
грдна”, “Смрти, смрти, црна смрти” и “Јесен”.
22
АНТОЛОГИЈА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА (ОД XI ВЕКА ДО ДАНАС)

МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА (1998)
Миодраг Павловић је био српски књижевник, есејиста, а изнад свега један од

најзначајних песника друге половине XX века, изразите антиромантичарске
оријентације, или, како се често истиче, песник „историје и културе, који у минулом
тражи корене савремености“ (Деретић 1990: 373).
У предговору ове антологије Павловић говори уопштено о српској песми. Он
историјски, хронолшки описује прво оне усмено певане, а затим и писане. Прати ток
песме и на тај начин наговештава неку врсту критеријума, оних историјски
условљених, и избегава самостално осмишњавање критеријума за препознавање
добре песме. Управо тако је и поређао дела у својој антологији, хронолошки. Говори
о начину писања у одређеним раздобљима. Говори о разлици изеђу обредне, митске
и народне песме. Ту разлику умемо уочити, а она није метричка ни формална, већ је
у пореклу и духу. Дакле, обредне или митске песме одговарају одређеним
моментима, певају се колективно и суштински се не мењају, чувају старинске мотиве
чак и када се ти мотиви више не разумеју сасвим добро. Тој проблематици Миодраг
Павловић се посветио у својим есејистичким књигама, а свакако и у познатој
“Антологији лирске народне поезије”.
Осим тога, Павловић описује и усмену епску песму. Он истиче да се епска
или јуначка песма прилагођава интересовању слушаоца. Променљива је у смислу
догађаја, имена, али преноси неке типичне ситуације из времена када су јунаци били
митска или полумитска бића. Епска песма мора бити разумљива и занимљива, док у
митској песми може бити присутна загонетност. Што се тиче наших најстаријијх
песама, забележене су оне о свадбама небеских тела, и осим код нас песме такве
старине можемо наћи још код Литванаца. Такви записи нам говоре о оном периоду
када древне религије нису још успевале да вежу космичке ритмове и људске
феномене живота. На такве песме морали бисмо бити посебно поносни. Павловић
спомиње период пре дефинитивног окретања византијском виду хришћанства.
Српске области добијају право на употребу сопственог словенског језика, сопствену
азбуку као и право одржавања верских обреда на свом језику. Свакако да је то био
значајан корак за културу. Долази до стварања књижевности на тадашњој српској
23
језичкој рецензији, те полако долази до успона културе на Балкану и шире. Међутим

до клијања новог стила долази тек касније, јер као што је и даље карактеристично за
нашу књижевност, нагласак остаје на језику а не на стилу. Почетак наше писане
књижевности почиње са списима Саве Немањића, које ми прихватамо као
песништво, јер се тада, осим литургијског, друго ни није неговало.
Павловић спомиње и косовско песништво. Иако се никада не може знати шта
је у једном историјском тренутку и догађају заиста истина а шта ствар накнадне
интерпретације чињеница, песме овог карактера ипак остају у предању као нека
врста историјских записа. Са поезијом о кнезу Лазару и косовском боју, затвара се
један круг чији су симболи окренути ка судбини сопственог сазнавања и огледања.
Са косовским песништвом наше песништво долази до самог корена своје
особености, и на тој тачки остаје самосвесно и усамљено. У време надирања Турака
наш народ као једину врсту победе бележи певање о љубави. Љубавно певање је
зрачило кроз усмену поезију дугог стиха, посебно кроз баладе. Да би се објаснило
повремено расцветавање јуначке поезије, уводи се појам “херојско доба”. У
раздобљима битки, пљачки и разбојништва ниче епска песма, са херојима и ствара
такозвано херојско доба. На Балкану један од таквих песничких јунака је свакако
Марко Краљевић. Марко је успела песничка замисао и зато су песме о њему врло
различите и распрострањене по Балкану.
Како долази до ојачања грађанства долази до новог питања: како се
определити и за коју културну физиономију. Први од одговора на ово питање био је
класицизам. Песма тада заиста и постаје грађанска, она је пригодна, дневна и
шаљива. Хришћанска симболика бледи, реализам је понекад убедљив али и он
нестаје у оном анегдотском, дневном.
Са класицистима пролази први талас песничког очајања кроз нашу историју,
затим и други међу којима је и Змај, а онда и трећи с почетка XX века. Невезано за
песничко раздобље Павловић пише о „зову народног језика“. Употреба народног
језика у писању не означава ни фолкоризам ни романтизам већ напросто природну
потребу песника. Међутим песници увиђају како језик заправо никад није чиста
природна творевина, те и да поезија показује како се језик бира, а језичке творевине
се неминовно стварају. Наши песници покушавају да испробају различите стилове и
манире ни би ли разбили оквире класичне метрике. Индивидуалну ноту лирски израз
24
код нас, добија тек са Бранком Радичевићем, који отвара врата таквом песништву, а
одмах за њим следе Лаза Костић и Јован Јовановић Змај. Змај успева да највише
отвори ту песничку лепезу. Од руке му полазе све врсте, и родољубива, љубавна,
политичка, дечија, мисаона поезија. Међу песницима наглашене личности Јован
Јовановић Змај је онај песник који је најмање нагласио своје ја. И без обоготворења
самог себе, он успева да створи зачетак личне митологије, сматра Миодраг
Павловић.
Свој предговор Павловић завршава мишљу о томе шта је то заправо поезија и
које је њено значење. Поезија нема епилог, ни завршно испуњење, она, како каже,
остаје и опстаје. Читање знакова и симбола оставља се појединцу на његовом рубу
на периферији где станује песнички догађај.
У ову антологију Павловић уврштава шест Змајевих песама, а то су: “Љубим
ли те...ил’ ме санак вара”, “Сунце с’ роди па завири”, “Пробудио с’ оркан љути”,
“Што је јава тако кивна”, “Моје небо, јер је мутно” и “Откиде се”.
25
АНТОЛОГИЈА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА ХIХ-ХХ ВЕКА (2008) МИРОСЛАВА

ЕГЕРИЋА
Мирослав Егерић је био професор, књижевни критичар, писац, бавио се

проучавањем српске књижевности 20. века. Као добар критичар, уједно и професор,
Егерић је и генерације студената обучио критичкој мисли.
Говорећи о свом начину избора за ову антологију, Егерићево излагање
можемо свести на следећу реченицу: “Није могуће створити објективну антологију,
то ће реци савршено непристрасну антологију.” (Егерић 2008: 16) Егерић као
критичар том реченицом упућује такорећи једну врсту критике самом себи, односно
јасно излаже да је потпуна објективност немогућа. Сматра да све створене
антологије, иако са објективним намерама бивају пристрасне али да свака има своје
место у корпусу једне књижевности.
Мирослав Егерић у предговору саме антологије говори о потешкоћи
прикупљања Змајевих дела, те да ће се у антологији читалац срести и са оним мање
познатим песмама, које су можда биле у сенци али представљају право благо.
Змајеву лирику он назива човечном, блиском и присном људима, а самог Јована
Јовановића Змаја описује као песника који је несебично давао народу кроз своја
дела.
У ову антологију уврштено је седам Змајевих песама. А то су: “Тихо ноћи”,
“Месечина, ал’ месеца нема”, “Мрачни, кратки дани”, “Зимњи дан”, “Светли
гробови”, “Из Ђулића увелака” и “Селим-бег”.
26
VI. АНТОЛОГИЈЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ
Избор антологија поезије за децу јесте тежак избор. Има их заиста много
вредних помена. Такође, много је оних које су под прашином заборављене у
библиотекама, али не увек захваљујући свом (не)квалитету. Вредне помена су
антологије српске књижевности за децу које су сачинили Живојин Карић
(тридесетих година 20. века), преко оних ствараних од шездесетих година до данас,
попут остварења Борислава Павића, Воје Царића, Боре Ћосића, Владимира
Миларића, Милана Пражића, Љубивоја Ршумовића, Слободана Ж. Марковића,
Драгомира Брајковића, Слободана Станишића, Воје Марјановића, Милована
Витезовића, Драгана Лакићевића, Тихомира Петровића, Зоране Опачић, Меланије
Римар и многих других. Мој избор се темљио на потреби да прикажем како оне
најзначајније, познате, тако и оне заборављене, мање познате.
Антологије за које сам се определила су следеће: “Врт детињства: антологија
дечје поезије српске и хрватске од Змаја до данас” (1960) Борислава Павића, “Дечја
поезија српска” (1965) Боре Ћосића, “Антологија савремене поезије за децу” (1967)
Воје Царића, “Антологија српске поезије за децу” (1984) Душана Радовића,
“Антологија српске поезије за децу” (2003) Драгана Лакићевића, “Антологија српске
поезије за децу” (2006) Тихомира Петровића и “С оне стране дуге ” (2006) коју је
сачино Перо Зубац.
Пре него што се упустимо у анализирање споменутих антологија, посветила
бих време и “Антологији предзмајевског периода“ Зоране Опачић (2008) јер је
неопходно подсетити се и Змајевих претходника, можда и неких од инспирација које
су утицале на његов рад. Предзмајевски песнички период обухвата време 18. и прве
половине 19. века, тачније дела из тог периода која су по својим особеностима
одговарала дечијем узрасту. Дакле, реч је о делима објављеним пре Змајевих песама,
али како је реч о скромном броју оригиналних књижевних текстова, укључују се и
дела друге половине 19. века. То су дела која су настајала упоредо са Змајевим
делима, закључно са годином његове смрти. Песме овог доба имају саветодавни тон,
где песник кроз песму процењује неку карактерну особину. Приказује се свет
детињства, дете у различитим ситуацијама, у породичном окружењу у игри и
слично. То нас већ тера да помислимо на Змаја и на теме које се јављају и код њега.
27
Ову антологију сам навела баш из разлога јер је спомен на корене из којих се Змај
развија. Змајева поезија израста из књижевности за деу 19. века чинећи њен саставни
део. Српска књижевност за децу у 18. веку настаје под идејама педагога, школских
управитеља и просветитељских идеја књижевника. Настаје и израста из превода и
прерада текстова у 18. веку. Почетком 19. века публика књижевности за децу се
шири, приближавајући књижевност кроз часописе за децу, кроз збирке и
антологијске изборе различитих приређивача. Поезија оних просветитеља и
романтичара, који су наменски писали за децу, показује потребу писаца да децу
подуче моралном, да их васпитају, усаде вредности а потом да их и забаве.
Предзмајевску епоху је важно познавати, и помињем је управо из тог разлога, јер
нам она указује на услове у којима Јован Јовановић почиње да ствара. У његовој
поезији често проналазимо прераде песама из разних извора. Поучни аспект Змајеве
поезије потиче из улоге књижевности за децу 19. века, али како и сама Зорана
Опачић каже, Змај ову епоху својом вредношћу и надилази вишеструко.
Ауторка не наводи посебне критеријуме којима се водила при састављању ове
антологије, осим временски наметнутих критеријума подучавања и усађивања
вредности које предзмајевски период носи. Ова антологија нам служи више као
добар темељ за познавање Змајевих корена и познавања самог почетка одакле се
развија највећи песник свих времена. У овој антологији уврштен је низ песника у
којима Змај налази своју почетну инспирацију, а то су: Јован Суботић, Бранко
Радичевић, Ђура Јакшић, Љубомир Ненадовић, Стеван Поповић, Мита Поповић и
други.
Полазећи од претпоставке да је свака антологија истовремено и уметнички и
научни рад, да захтева посебан сензибилитет састављача, дакле не само критичко
око већ и шире познавање и дубоко осећање поетског света, дечије рецепције,
културних прилика, указаћемо на најважнија својства одабраних књига.
28
ВРТ ДЕТИЊСТВА: АНТОЛОГИЈА ДЕЧЈЕ ПОЕЗИЈЕ СРПСКЕ И

ХРВАТСКЕ ОД ЗМАЈА ДО ДАНАС БОРИСЛАВА ПАВИЋА (1960)
Ову антологију је саставио Борислав Павић, српскохрватски писац. Када

говоримо о хрватској књижевности за децу, после Магјера нема посебног
антологичарског читања све до шездесетих година двадесетог века са појавом
Павићеве антологије "Врт детињства: Антологија дечје поезије српске и хрватске од
Змаја до данас", издане у Сарајеву. При састављању ове антологије он обраћа пажњу
на летоту и чистоту дела, те при категоризацији дела по страни ставља
национализам, користећи га тек да нагласи Змајев значај како у српској тако и
хрватској књижевности.
Предговор ове књиге он започиње текстом о дечијој поезији уопште. По свом
фолклорном пореклу дечија поезија је веома стара, али гледано са стране уметничког
деловања она се уско везује за развој педагошке мисли. Често је, због лакоће израза,
била потцењивана. Данас је дечија поезија призната у своме уметничком бивству, и
сматра се правом уметношћу.
Поезија је нужност дечијег живота. Осим што садржи васпитне елементе
значајну улогу има и у култури говора. Дидактички моменти увек могу бити
видљиви па и доминантни, али морају бити пренесени кроз одређен уметнички језик,
без наметања педагошког. Дечија поезија је тематски врло разграната што је и
складно са дечијим универзалним интересом према свету. Теме могу бити
разнолике, посебно обраћајући пажњу на узраст детета, али за све њих важи опште
правило да су јасне и прегледне по својој основној замисли.
Павић за дечију песму говори да мора умети да задовољи дечији веома
наглашен субјективизам. Дете не уме да пређе границе свог личног искуства и зато у
песми тражи све оно што може повезати са самим собом. Прави песници умеју да
задовоље овај дечији субјективизам а да при томе сачувају меру у давању поетског
света детињства и објективирању дечијих доживљаја. У дечијој поезији је врло
важна и изражена емотивност. Песма мора да узбуди и створи расположење.
Ритмичност и мелодичност су оно што ће заинтересовати дете, а по Павићу су баш
то елементи Змајеве поезије. Уопште језик дечије поезије треба бити сликовит,
звучан и емотиван. Најбоље је када је сажет и конкретан. Дечија поезија мора чувати
29
чистоту и звук матерњег језика. Песник који познаје меру у свему, водиће рачуна да
не уводи непотребне варваризме чувајући лепоту језика, а опет неће бежати од
колорита и даће своју пуну меру изворног креативног дара. Говорећи затим
конкретно о нашој дечијој поезији, Павић говори како је она богата високим
стваралачким дометима и уметничким квалитетима. Наша поезија није претрпела
никакво посебно кашњење у односу на развој поезије у свету захваљујући, пре свега,
управо књижевном генију, Јовану Јовановићу Змају.
Иако се историјски неравномерно развијала, поезија има читав низ песника
који поседују ону посебну структуру стваралачког дара. Мада су њени почеци били
позајмице и препеви, она се свакако брже еманциповала но било која друга
уметничка делатност. Осим што је била тесно везана са развојем педагошке мисли,
једна од јаких црта поезије за децу био је и патриотизам. Дух патриотизма се
пробијао кроз теме и мотиве дечије поезије. Исто тако је значајна и демократичност
наше поезије. Она је евоцирала свет детета најширих народних маса, иако се пак
највише сводила на мало варошко дете. Код старијих песника наилазимо и на теме
хришћанства, као и многих празника и обичаја. Застарева и она старија дечија
поезија по моралним идејама, када се усађивао дух поштовања старијих и слично.
Мало је тема из живота радног народа, осим, рецимо, оних идиличних слика рада у
пољу. Како Павић пише, неким песницима је било лакше да створе ликове
животиње, но људе. И на том пољу Змај остаје непревазиђен.
Спомињући Змаја дотиче се теме књижевне критике, која није испратила
развој дечије поезије, осим када је Змај у питању. Тако се није нико дотакао ни
односа српске и хрватске дечије књижевности, а за њихов развој је наглашена баш
целовитост. Змајев утицај је свакако битан и видан у хрватској књижевности.
Змајева прва дечија књига је изашла у Загребу, а уколико погледамо хрватске
читанке протеклих деценија, видећемо да је Змај и хрватски песник колико и наш.
Најзад, нашу дечију поезију обликују животност и трајност. Песме које су се читале
међу нашим бакама и декама се читају и данас. Старе и нове песме складно стоје
једне крај других, а Змај свакако на првом месту у одолевању времену. Иако се за
прву дечију песму трајне вредности наводи песма Бранка Радичевића, ипак су
Змајеве песме 1858. године представљају оне којима заправо започиње сталан развој
ове врсте поезије, српскохрватске.
30
Змај се до 1870. године дечијом поезијом бавио тек узгред. Тек након
Змајевог часописа ”Невен”, долази до наглог бујања и цветања књижевности за децу,
посебно поезије. Змајева епоха траје од 1880. до 1914. године, и све оно најбоље и
код Срба и код Хрвата не излази из круга тог периода. Међутим тај круг се ипак
затвара 1945. године. Са својих око хиљаду песама, и по квалитету и квантитету,
Змај остаје ретка појава у целокупној дечијој поезији свог времена, и како Павић
пише, свакако спада у највеће дечије песнике на свету. Павић спомиње још неке
вредне песнике свог доба, али како се у овом раду бавимо Змајем, највећи фокус је
на њему. Па чак и Павић за песнике до Змаја тврди како се скромно губе и нестају
пред Змајевим огромним делом. Након Змајеве смрти, прекида се снажни развој
дечије поезије, као да се са Змајем исцрпила сва она генијалност. Међутим Змај
оставља видан утицај, како за свог времена, па тако и касније, а на данашњим
педагозима, школским радницима остаје само превртање и варирање Змајеве
поезије.
Павић пише и о савременој дечијој поезији. Описује је као потпуно
рехабилитовани уметнички израз од вредности, и као поезију која превазилази
малограђански дух наслеђа. Уметнички али и формално унапређена она проширује
песничку визију детињства, јер песници савременог доба схватају дете из
различитих друштвених слојева. За њен историјски развој значајан је престанак
Змајевог утицаја, иако Змај и до данас остаје најчешће издавани дечији песник.
За ову антологију говори да је прва сажета панорама стогодишњег развоја
дечије поезије, и да свакако не може бити потпуна ни праведна. Павић сматра да не
треба образлагати потребу да се сачини овакво дело, када је повод сажетак
историјског развоја стогодишњице дечије поезије. Напросто је било потребно
облежети развој књижевних облика, тема, утицаја, народних тежњи које су се
свакако одражавале у поезији. Треба указати и на објективну уметничку вредност и
аутентичност ове поезије, али и одредити њено место у укупној нашој поезији.
Павић се није служио хронолошким распоредом, он је старе песнике ставио
крај младих, а једина извршена класификација јесте тематска. При избору дела за
ову антологију, Павић се окретао само ка „здравој“ поезији, ослобођеној од
малограђанског духа, националног романтизма, празне историјске патетике,
31
мистицизма и сличног. Међутим, неким лепим песма са националним мотивима није

одолео, и баш неке од тих песама су Змајеве.
По Павићу задатак ове антологије био је да одговори и на питање шта је то
права дечија поезија, шта је то од трајне вредности и да критички пречисти песничко
наслеђе. Наводећи доминанте песнике који носе дечију поезију, на прво место аутор
ставља Змаја. При избору дела, антологичар се определио чак и за неколико песама
које нису дечије, неке од њих су песме о природи, али и многе патриотске песме.
Није занемарена ни дидактичка поезија, јер ма колико оспоравана ипак је
доминантан део дечије поезије. При избору се наравно водило рачуна да песма
одговара дечијем особеном доживљају поезије. Песме у овој антологији су намењене
деци од три до тринаест година, па се у њој налазе и оне лаке, једноставне али и
тешке песме. Тематска класификација је била посебан задатак за аутора. Донекле је
класификовање било произвољно, но ипак се антологичар држао психолошких
критеријума да распоред песама приближно одговара дечијем нагонском животу и
да хронолошки прати дечији развој и раст. Пазио је и на психички развој детета у
смислу полажења од интереса који заокупљују дете у појединим фазама његовог
развоја. Састављач је сматрао да ће тематски подељена антологија бити прегледнија,
с обзиром на обимност избора. Овде нису заступљене читаве области дечије поезије,
али по састављачу, лирика детињства чини вредност наше дечије поезије и зато је
њој посвећен овај избор.
У ову антологију Борислав Павић је уврстио тридесет и четири Змајеве песме,
а то су: “Таши, таши”, “Како сестра пева кад малог брацу љуља”, “Напомена
матери”, “Купање”, “Мацина школа”, “Несрећа се догодила”, “Разговор с мачетом”,
“Неће мачка да се сиграмо”, “Пера као доктор”, “Мати сину код колевке”, “Пи-пи,
пи-пи”, “Голубице моја”, “Деца се ругала јарцу”, “Ала ј’ леп овај свет”, “Вече”,
“Висибаба”, “Материна десна рука”, “Дете и бака”, “Два питања с одговором”,
“Мали гушчар Штева”, “Птица у кавезу”, “Чворак”, “Сова и друге птице”, “Два
зеца”, “Буба-Мара”, “Патак и жабе”, “Нова радост”, “Рачун”, “Учимо се”,
“Обележја”, “Помало, помало, па ето ти много”, “Дед и унук”, “Дижимо школе” и
“Српска мајка”.
32
ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА БОРЕ ЋОСИЋА (1965)
“Дечја поезија српска” је антологија састављена у редакцији Боре Ћосића,

која је објављена у едицији “Српска књижевност у сто књига” од стране Матице
српске и Српске књижевне задруге 1965. године. Бора Ћосић је српски и хрватски
романописац, есејиста и преводилац. Сарађивао је и са бројним листовима и
часописима, а многе и уређивао.
Ћосић у предговору ове антологије разјашњава на који начин је сачинио
избор поезије за децу. Пре свега, он наглашава разлику природе песништа за децу
ствараног у традиционалном духу и оног пониклог из модерног сензибилитета.
Формална метричка структура не иде у корак са децом модерног доба и зато пуца од
већ излизаних рима и стихова. У модерном песништву се губи тај канонски и језички
образац, губи се оно очекивано и наслућивано. Ћосић модерну дечију поезију
описује као спој финог бесмисла, хумора, блиставе комбинаторике, сјајног
позоришта... А зашто је било потребно разумети све те промене и разумети шта
модерна дечија поезија обухвата и подразумева? Наиме, по Ћосићу, потребно је било
макар приближно одредити границе дечије поезије, те самим тим поставити
критеријуме за избор текстова за антологију. Оно чиме се руководио као основним,
била је иновативност. Дакле важан део су играле машта, фантастика, духовитост,
слобода израза али и морално-психолошка смелост песме да се обрати свести детета
као њеног читаоца. При свом избору, он заобилази сувопарно поповање и тривијалне
теме, а корице антологије пуни маштом, чудноватим и иновативним.
Управо те ствари су и биле принцип груписања текстова, а не неки
хронолошки ред песника или песама, како у многим антологијама бива. Не водећи се
такозваним правилима, Ћосић одступа и од начела целовитости, па чак ставља и
фрагменте појединих текстова, не увек лирских. Осим маште и фантастике као
примарних услова и критеријума, једно од мерила су били језички подухвати,
духовитост и инвенција реченице. За његов избор биле су значајне језичке игре,
интересантни склопови, уопште песме које су одисале песничком слободом, радије
но оне традиционалне, пристојно испричане садржаје. Интересантно запажање
преноси Снежана Шаранчић Чутура, која детаљније објашњава антологичарске
33
поступке Боре Ћосића. Она излаже оно што сви прећутно сматрамо и чинимо, а то је
да вредновање целокупне поезије за децу неретко иде преко вредновања дела Јована
Јовановића Змаја. Као издвојеног по својој јединствености, несвесно користимо
Змаја и његову песму као поредбени критеријум: “њу прочитати значи и све
прочитати, њу вредновати значи и све вредновати”, пише Снежана Шаранчић
Чутура, мислећи на Змајеву поезију. (Шаранчић Чутура 2015: 89)
Део стихова које Бора Ћосић бира за из Змајевог опуса, овај пут залазе ван
оних лиричарских и нежних оквира Змајеве поезије и окреће се ка нонсенсном,
ирационалном и пародичном Змају. Снежана Шаранчић Чутура истиче да за тим
квалитетом трага и код осталих песника које је уврстио у антологију. У овој
антологији, на страницама једним до друге, читамо дела песника која можда сами не
би спојили у једну књигу, али Ћосић то фантастично обједињује у доказ да најбоља
дела поезије за децу нису омеђена ни темом, ни техником изражавања, па ни
временом. Снежана Шаранчић Чутура на самом крају свог излагања потеже једно,
мало је рећи интересантно, питање: “Делује ли она данас сасвим уобичајено, чак
безазлено у поређењу са модерним егзибицијама и експериментима песничког
исказа, или напротив, делује и даље као једном досегнут врх, који се до половине ХХ
века уздигао па све потоње остаде некако у подножју, на истој траси – остаје
читаоцу да процени.” (Шаранчић Чутура 2015: 91) И заиста остаје на читаоцу да
процени, али је сигурно да иза себе оставља антологију сасвим посебну и не толико
уклопиву у систем, а опет део великих песничких струјања.
Када говори о томе како се одлучио одакле кренути, и са којим песником,
односно песмом кренути, Ћосић износи могућности за које се могао одлучити.
Износи да је Змај један од логичних избора, јер је он први песник наше дечије
литературе, а како каже и једини до модерених времена, између Вуча и Радовића.
(Ћосић 1965:21) Када говори о Змају, Ћосић сматра како највише место у дечијем
песништву припада баш њему. Он хвали Змајев фантастичан приступ деци у умење
да им кроз неки одређен однос без икакве педагошке традиције, такорећи приђе до
сржи. По Ћосићу, Змају припада заслуга за већину данашњих подвига дечијег
песништва. (Ћосић 1965:23) Змај уводи свој посебан стил, својом такозваном
„клепалачком“ и мелодичном фразом ствара парадоксалне, шоканте и зачуђујуће
садржаје. Змајева песма није само надмашила своје првобитне узоре, већ је и остала
34
једна основа, као зачетничка модерна дечија песма која остаје узор многим
песницима након њега.
Бора Ћосић је сачинио репрезентативан избор дечије поезије. Водећи се
својим личним сензибилитетом и критичким начелима створио је ову антологију у
духу авангардне акције. Сматрао је да је то оно што је потребно модерном дечијем
песништву, обогатио је традицију али и утиснио свежину и новину.
У своју антологију, Ћосић је уврстио двадесет и две Змајеве песме: “Кројач из
среде”, “Гаша”, “Пура-Моца”, “Мали Јова”, “Наш Белота”, “Чворак”, “Пачја школа”,
“Жаба чита новине”, “О мишу”, “Мој лов”, “Туга и жалост једног миша”, “Зека зека
из јендека”, “Како би”, “Кад би”, “Обећање лудом радовање”, “Циганин хвали свога
коња”, “Нађите ми”, “Песма о Максиму”, “Ко си ти”, “Без кога је могао бити”,
“Четири мачке” и “Биће игранка”.
35
АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ВОЈЕ ЦАРИЋА (1961 [1967])
Воја Царић је наш песник, али и прозни писац. Био је уредник многих
часописа за децу. Студирао је историју уметности. Током живота је радио као
уредник у “Радио Београду”, сарађивао је са листом “Политика” као и бројним
другим часописима. Његова најпознатија дела су “Бели вук”, “Бајка о тајни”,
“Шарени мост”, “Еј ти”, а међу њима је и “Антологија савремене поезије за децу”.
Прво издање ове антологије датира из 1961. године, али се у том издању не
налазе песме Јована Јовановића Змаја. Корекције и стварање другог издања служиле
су школској употреби, а уједно је и ово издање обогаћено најплоднијим песником
19. века. Ова антологија почиње стиховима Луке Милованова, а потом наставља
стиховима Јована Јовановића Змаја.
Царић Змајеве стихове описује као оне који су господарили нашом поезијом
за децу, преко шездесет година, те спомиње огроман Змајев утицај на нове песнике.
Песници тог периода покушавају да ископирају Змајев шаблон, поставке проблема и
решења кроз песму. Такви покушаји нису дуго опстали, а то постаје још један од
разлога зашто Змај толико вреди, и како таквом таленту нема правог парирања.
Царић у предговору не даје неке посебне критеријуме, или их не наводи строго
одређено, попут неких антологичара. Он поставља питања и говори о правом
приступу деци кроз поезију, о њеном смислу и сврси, те након тог излагања
објашњава да је у антологију уврстио баш такве песнике. У тексту тек назначени
критеријуми јесу да децу треба забављати, постизати ведре ефекте, једноставно
деловати на дечију машту. Научити их да је живот занимљив, и да у њему, као и у
поезији, траже такве садржине.
Царић је у ову антологију уврстио десет Змајевих дела, а то су: “Сова и друге
птице”, “Веверица”, “Чворак”, “Несрећна Кафина”, “Мачково јадање”, “O мишу”,
“Туга и жалост једног миша”, “Циганин хвали свога коња”, “Песма о Максиму” и
“Гаша”.
36
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ДУШАНА РАДОВИЋА (1984)
Душан Радовић, наш песник, писац, новинар и афористичар несумњиво је

једна од најзначајнијих књижевних појава 20. века у домену српске књижевности за
децу, њен међаш, прекретница. Од када се педесетих година појавила најпре
сликовница, потом и песничка збирка “Поштована децо”, идентитет песништва за
децу усмерен је ка новом поетичком и књижевноисторијском току.
У предговору “Антологије српске поезије за децу” Радовић приказује
сопствени приступ као састављача. Истиче да је антологију саставио врло
пратктично. Кренуо је са песмама за најмлађе, оним једноставним, кратким песмама,
лаким и наивним по свом облику и садржају. Затим, у складу са растом деце, додаје
нешто озбиљније и зрелије песме. Желео је да испоштује све узрасте деце. У ову
антологију су ушле песме писане само за децу. Радовић истиче да по неким
критеријумима ово можда нису песме за антологију, али су најбоље. Овде се
сусрећемо са субјективистичким приступом антологији. Занимљивом реченицом
објашњава своје одабире: “Требало би направити антологију песама које нису ушле
у ову антологију да би се лакше схватило зашто нису. Да смо могли упоредо
штампати добре и лоше песме, све би било очигледније”. (Радовић 1984: 15) И сам
Радовић објашњава да је прво саставио антологију пуну компромиса према неким
писцима, али онда увиђа да му се та верзија не допада, те ствара ову, која је и
објављена. Како наводи: “Антологија је озбиљна ствар, и важније је да буде добра
него да задовољава нечије амбиције.” (Радовић 1984: 15)
Што се тиче Радовићевог стила, Зорана Опачић га у својој књизи “Наивна
свест и фикција”, препознаје и описује као песника који је препознао биће песме
намењено наивној дечијој свести. Ову Радовићеву антологију Опачићева описује као
антологију са ширим полазиштем. Интересантна ствар код ове антологије јесте што
је Радовић није саставио сасвим до краја. Завршио је са састављањем 1984. године, а
три месеца након предаје рукописа, Радовић је преминуо. Трудећи се да не дода
своју реч, предговор је конструисао и уредио Матија Бећковић. Из тог разлога је
текст овог предговора врло карактеристично фрагментаран, па чак и до
афористичности. У предговору наилазимо на три сегмента. Први, у ком се Радовић
37
бави периодизацијом као и развојним луком српске поезије за децу, затим други који
обухвата естетске критеријуме и вредносне кординате, а трећи, завршни део је део
где се Радовић бавио проблематиком антологичарског посла. (Опачић 2011: 23–24).
Што се тиче естетских услова, налазимо сличан став као код песника и
теоретичара књижевности за децу, Милована Данојлића. По Данојлићу песма мора
бити процењивана као и свако уметничко дело, и својим квалитетом превазићи
оквире књижевности за децу. (Данојлић, цит. по Опачић 2012: 25)
Добра песма по Радовићу мора бити развијеног језика, богатог речника,
разумљива, прецизна и занимљива. Још једна интересантна ствар коју Зорана
Опачић издваја јесте необичност Радовићеве антологије: песме су, као што смо
споменули, поређане по узрасту, а не по песницима, нити временским раздобљима.
Зато сналажење у таквој антологији није нимало лако, иако је можда баш због тог
узрасног редоследа деци лакше да испрате низ песама које је Радовић уврстио у
антологију. Иако тврди да је Ршумовић најзаступљенији песник, ипак је то
несумњиво Јован Јовановић Змај са четрдесет и две песме. (Опачић 2011: 25–26).
Читајући критеријуме Душана Радовића увиђамо зашто су се и Змајева дела
нашла у овој антологији. Змајева дела дишу у складу са овим критеријумима. Његове
песме су вечне, за сву децу, свих узраста, од оних најмађих до оних мало старијих и
зрелијих. Змајеве песме су лагане, једноставне и питке. И као што Радовић каже,
можда је потребно упоредо одштампати и оне лоше песме да би се видело зашто су
ове добре и зашто је баш овима место у антологији.
Змајеве песме које је Радовић уврстио у ову антологију су следеће:
“Taши,таши”, “Киша”, “Под амбрелом”, “Мали коњаник”, “Мрак”, “Страшљивац”,
“Велика девојка”, “Ево Браца”, “Пчела и цвет”, “Стева Раколовац”, “Купање”, “Дете
и лептир”, “Ала су то грдне муке”, “Зека, зека из јендека”, “Мали Јова”, “На леду”,
“Материна маза”, “Аца Гушчар”, “Шта ја видим”, “Мали Брата”, “Пачија школа”,
“Страшна прича”, “Брата се дури”, “Врабац и мачка”, “Мачак иде мишу у сватове”,
“Зимска песма”, “Стара бака”, “После гозбе”, “О мишу”, “Кад би...”, “Никад мира”,
“Чигра и деца”, “Дете и бака”, “Песма о Максиму”, “Пера као доктор”, “Неће мачка
да се сиграмо”, “Чворак”, “Како би”, “Ко си ти”, “Циганин хвали свога коња”.
Уврстио је чак 40 Змајевих песама. Баш како је Радовић замислио своју
антологију, за дете сваког узраста може се наћи по нешто, а саме Змајеве песме на
38
овим страницама својим делом испуњавају овај Радовићев критеријум. „Виспрен и

даровит, емотиван и мудар у одабиру песничког блага за младе (зашто не и за
одрасле) читаоце, Душан Радовић је анталогичарско умеће и критеријуме потврдио“
(Марјановић 2002: 45) поводом многих песника, а свакако и Ј. Ј. Змаја. “Вредност
антологичарског учинка Душана Радовића у српској литератури је поливалентна. Он
је у овом делу посла исказао себе не само као песника, већ и као критичара,
ствараоца доброг слуха за песму детињства, али и као одабирача највреднијих
цветова из врта српске поезије. Без сумње, пропусти се могу наћи и код Радовића.
Али су они неминовни, јер је реч о послу строго субјективног профила, када и
најстрашнији лав може да задрема” (Марјановић 2002: 46).
39
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ (2003) ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
Антологију српске поезије за децу саставио је и Драган Лакићевић.

Лакићевић је српски песник, приповедач, романсијер, али и тумач књижевности као
и њен приређивач.
У предговору ове антологије видимо како је и Лакићевићево мишљење да
поезија за децу потиче од усмене књижевности, која представља темељ свега што
следи. Затим објашњава важност поезије у одрастању и прича о поезији као о начину
увођења деце у живот. Песме нас уче, терају на размишљање, развијају машту и
слободу. Лакићевић објашњава како је српска поезија за децу велика ризница
поучних идеја и прича, али говори и како се од поучног не могу одвојити машта,
несташлуци, игра. Он упоређује дечију поезију са психологијом. Сматра како поезија
садржи све оно што је једном детету потребно током одрастања. Кроз песме се
забавља, учи, али и сазнају одговори на питања која можда не би умели другачије
дознати. Спектар тема у поезији је у најмању руку речено – широк. Лакићевић не
наводи посебне критеријуме ове антологије, али, објашњавајући за шта је све битна
поезија и завршава предговор кратким објашњењем каква песма мора бити. Он
наводи да песма мора бити једноставна и прихватљива, да мора бити лака, лепа,
читка и ритмична, и напослетку заокружује своје услове једним већим “песма за
децу мора бити савршена”. (Лакићевић 2003:10) Песма по њему треба бити спој
мелодије, склада и лепоте. Такође говори како сви ти услови служе не само да би
песме остале записане у књигама и антологијама већ и у сећању дечијег бића.
У ову антологију уврштено је седам песама Јована Јовановића Змаја. То су
следеће песме: “Мали коњаник”, “Материна маза”, “Пера као доктор”, “Зека, зека из
јендека”, “Пачија школа”, “Сунце и ветар” и “Страшљивац.”
Као што смо поменули Лакићевић није посебно издвајао услове по којима је
бирао песме или песнике у ову антологију, али он спомиње како треба да изгледа
једна песма да би била у антологији, као и да би била достојан део одрастања једног
бића. По њему песма мора бити савршена, а самим тим што у овој књизи
проналазимо дела Јована Јовановића Змаја, можемо закључити да макар ових седам
песама Лакићевић сматра таквим.
40
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ТИХОМИРА ПЕТРОВИЋА (2006)
Tихомир Петровић, књижевни критичар, историчар, теоретичар и професор

књижевности, осим монографија незаобилазних у савременом изучавању
књижевности за децу, попут “Историје српске књижевности за децу” и “Увода у
књижевност за децу”, 2006. године саставља дело под називом “Антологија српске
поезије за децу”.
У преговору ове антологије, Петровић испрва пише о општој подели
књижевности, књижевност за децу и књижевност за одрасле. Међутим, такву врсту
поделе је тешко направити, из простог разлога што су многа дела стварана са
наменом за једну публику, а временом се губе аутентична обележја, те, на пример,
дело књижевности за одрасле припада младима, и обрнуто. Дакле, долази до
прерастања из једне у другу књижевност. Тихомир Петровић пише о ознакама
белетристике за младе и децу, а то су ведра филозофија, разиграност, донекле и
педагошка интенција. Поједностављена структура као и статичност тематике и стила
бивају условљени дечијим емоцијама и интелектом. Неке од спрецифичности су и
краткоћа, неоптерећеност узгредним сликама, једноставна слика и слично. Такве
врсте ограничења не умањују лепоту ове врсте белетристике, нити спречавају
песника у слободи. Што се тиче песничке граматике књижевности за децу, она се не
подудара са граматиком књижевности за одрасле.
Петровић спомиње Јована Јовановића Змаја као првог правог песника за децу.
Описује га као правог виртуоза у игри смисла и речи, сјајног стилисту и
ненадмашног песника до дана данашњег. Уметник по души, Змај, оставља снажан
утицај на потоње песничке нараштаје. Неки Змајеви савременици, али и наследници
даље са развојем, настављају да стварају, али испод књижевне мере. Стварају се дела
без осећања, скоро копирајући и преправљајући, остављајући само, како аутор каже,
места за сажаљење. Из тог разлога у ову антологију Петровић не уврштава песме
Змајевих епигона.
Овом антологијом су обухваћени песници различитих књижевних генерација
и поетичких усмерења, песници који су потекли из народа и који служе свом језику.
Посебно о критеријумима Петровић не говори, али пише о квалитетима доброг дела
и писца, те самим тим индиректно и наводи критеријуме. Дакле, кључ је у односу
41
ствараоца и реципијента. Песник је и забављач који у први план ставља метафору и

смех. Дечија поезија није могућа без ведрине и хумора који је постављен у функцију
игре. Но, књижевност за младе не представља само забаву и област лепоте, она
проширује знања, упућује поруке и има исцелитељску функцију. На тему дидактике
као звдезде водиље, Тихомир Петровић повлачи већ постављано питање међу
писцима: да ли је педагошка усмереност дела обавезна? Да ли она гуши дело или га
богати? Који год одговор да је тачан, педагогија свакако остаје невидљива
господарица дечије усмене и писмене речи. Са Змајем, а касније и Вучом,
Максимовићевом, Радовићем и Ћопићем, поезија престаје бити сапутник образовања
и ствар разума. Поука је подигнута на суптилнији ниво. Јер поука, истиче аутор, када
је преточена у игру, не може шкодити делу. У укупној српској књижевности нема
толико ведрине, маште и игре као у књижевности намењеној младима.
У овој антологији иступа неколико десетина песника, занимљивих по своме
тону и богатсву изражајности. По процени Петеровића, овде су сабрана дела од
трајне вредности. Међутим, Петровић пише о томе како се антологија ствара и из
личног задовољства, а оптерећена је и пристрасношћу и обазривошћу према
ауторима. Свој педговор завршава на интересантан начин, говорећи како најбоље
песме још увек нису написане.
У своју антологију, Петровић уврштава четири Змајеве песаме, а то су:
“Свет”, “Мачак иде мишу у сватове”, “Мали коњаник” и “Циганин хвали свога
коња.”
42
С ОНЕ СТРАНЕ ДУГЕ

Српско песништво за децу и младе од Захарија Офелина до Љубивоја Ршумовића
ПЕРЕ ЗУПЦА (2006)
Перо Зубац, југословенски књижевник, есејиста и уредник многих часописа и

телевизијских емисија за децу, у најширој читалачкој публици остаје запамћен
највише по љубавној поеми “Мостарске кише” (1965). Као песник за децу Перо
Зубац је и родољубив и љубавни песник, и поета који се игра романтичном
осећајношћу, и песник „ћуди и каприца детињства“, и песник који негује “гномски
израз” (Петровић 2008: 480–481). Неке од дечјих збирки Пере Зупца су “Што се на
ме Дарја љути”, “Природопис – песме за децу”, “Птице у грудима – изабране и нове
песме”...
Рад на овој антологији је започет онда када је Душан Радовић завршио са
радом на својој. Зубац се водио Радовићевим начелом, те је и он обликовао
антологију намењену деци, а за ону старију како је и Радовић рекао, нека састави
неко други. Зубац објашњава да су неке од његових намера да осветли оно
заборављено из доба просветитељства, романтизма, модерне, реализма... Између
осталог, каже и да жели да нам покаже једног другачијег Змаја.
Говорећи о томе шта за њега представља поезија за децу, помиње како је у
Змајево време она сматрана такозваном наивном поезијом, те да ју је тако и сам Змај
називао. Поезија је, дакле, морала бити читка, лако разумљива, памтљива, певљива и
писана за ниво дечије свести разумевања оног што је написано. Што се тиче
критеријума, Зубац каже како се при избору за ову антологију опредељивао за
вештину песника да разведри дететов свет и да се у стиховима препозна смех, осмех,
али се опредељивао и за она дела у којима је налазио ту чаролију непоновљивости
детињства. У овај цветник, како га Зубац назива, нису ушле само песме (шаљиве,
родиљубиве, љубавне), ушле су и басне, упесмљене бајке.
Зубац не истиче посебне критеријуме при бирању дела за овај цветник, али
објашњава шта је то шта је покушао да уради и које су то емоције које жели да
одабрана дела пробуде у читаоцу. Једна од ствари коју је желео да уради јесте да нас
подсети на оне заборављене али фантастичне писце, оне можда мање познате,
43
књижевне душе загубљене у времену. Крајње, објашњава како је ова књига у славу
деце и детињства.
У овој антологији налази се чак 29 песама Јована Јовановића Змаја: “Ал је леп
овај свет”, “Поздрав деци”, “На љуљашци”, “Како сестра пева када малог брацу
љуља”, “Срце дечије”, “Чуо бата:биће рата”, “Дете и лептир”, “Мали коњаник”,
“Заспао у школи”, “Једној девојчици у споменицу”, “Стихови за допуњавање”, “Пут
у школу”, “Добар друг”, “Ала су то грдне муке”, “Нова радост”, “Бубамара”, “Птице
на прозору”, “Зимска песма”, “Пачја школа”, “Ох не остави ме”, “Сади дрво”,
“Помало, помало, па ето ти много”, “Кад би”, “Прекомерност”, “Све има своје
време”, “Надај се!”, “Гаша”, “Деда и унук” и “Бобук од сапунице”.
44
VII. Ј. Ј. ЗМАЈ У АНТОЛОГИЈАМА ПРИЧА И ДРАМА ЗА ДЕЦУ
Како је у уводу овог рада већ напоменуто, истраживање Змајевог присуства у

антологијама српске књижевности за децу превасходно је усмерено на песничке
антологије. Ипак, неопходно је указати на бар неколико значајних антологија српске
прозне и драмске дечије књижевности у којима се Змајев опус такође јавља као
неизоставан део.
У том смислу издваја се најпре „Антологија српске приче за децу“ Слободана
Ж. Марковића из 1984. године. Марковић је дипломирао на Филолошком факултету,
на ком је касније радио као професор. Његов научни рад је био посвећен историји
нових југословенских књижевности, а нарочито систематском академском
изучавању дечје књижевности који је дао и низ монографских публикација, студија и
огледа које ће потоње генерације научника, критичара и студената књижевности
имати пред собом. Био је оснивач и председник многих друштава и центара, али
нама најинтерестантније јесте његово место као председника Управног одбора
“Змајевих дечијих игара” као и вишегодишњи уредник часописа “Детињство”.
У поговору поменуте антологије он истиче да су антологије прозе малобројне,
те и да је ово један од првих покушаја да се створи антологија прича за децу у
српској књижевности. Прво проблемско питање стављено пред аутора је било за које
приче се одлучити и за који узраст их наменити. Ретка су дела која одговарају свим
узрасним добима. Аутор се трудио да одабере приче које би одговарале што ширем
кругу читалаца, али ипак ова антологија нагиње више поимању деце млађег доба.
Што се тиче развоја књижевног стваралаштва за децу, проза, а посебно прича
није била једнако присутна. Посебно у Змајевом раздобљу, па и нешто после,
преовладава поезија. Тек нешто касније однос ових родова постаје равноправнији.
Важност прозе, односно приче, Марковић описује на следећи начин. Осим што су
књижевна дела ту да нас заведу, забаве, очарају и пруже уживање она помажу и у
одгонетању једног вида суштине постојања. Јер, када се ограничимо на поступак,
део судбине или догађај из живота јунака, прича нам одгонета тај један вид суштине
постојања и помаже деци да лакше уоче или преброде одређене ствари са којима се
сусрећу. Марковић не говори много о критеријума за избор прича за ову антологију.
Он сматра да писац својим изразом треба да донесе подстицај за духовну активност
45
детета читаоца, да му измами став али и да га учини саиграчем дела које чита.
Уколико писац успе да изазове то код детета, односно прича која је успела да
изазове такве емоције, јесте прича која је занимљива и тиме одговара и најстрожијем
вредносном критеријуму књижевносто за децу. Након објашњења шта једно дело,
прича, треба да изазове, да би била добра, Maрковић објашњава да је управо то било
једно од пресудних мерила при избору прича за ову антологију.
У ову антологију, Марковић је уврстио шест Змајевих прича, а то су:
”Невидљиви Оџачар”, ”Кривац кифла”, ”Према величини”, ”Нос”, ”Слаников скок” и
”Велики боник”.
Такође, значајна је и антологија српских прича за децу коју је 1996.
године објавио Драгољуб Јекнић. Јекнић је свој живот посветио литератури и тек
донекле новинарству. Јекнић је објављивао критичке, есејистичке, драмске, прозне и
друге текстове у великом броју југословенских часописа и листова.
У преговору ове антологије и он напомиње како су антологије прича за
децу малобројне. “Антологију српске приче за децу” Слободана Ж. Марковића не
спомиње у најбољем светлу. Јекнић сматра да њен антологичар није испунио све
законитости и критеријуме који морају бити испуњени како би били антологијски.
Антологија је по Јекнићу, пресек једног вида стваралачког израза, те објашњава како
се све фазе стваралачког израза, кроз које пролази антологичар, морају јасно видети.
Врло је важан и сам почетак, јер прва песма или прича и јесте антологијска, те јој
треба посветити одређено време и пажњу. Јекнић сматра, да уколико се сви
антологичари држе основних законитости и критеријума при састављању антологија,
просто је немогуће да се писци у антологијама не понављају. Сматра такође, да се
при састављању антологије њен стваралац мора водити редоследом објављивања
литерарних дела у оквирима тог вида. Игнорисањем таквих правила, сматра да
многи писци испаштају и бивају заборављени у делима других антологичара.
За своју антологију каже како је њен смисао, односно задатак и суштина
да прати развојну линију српске приче за децу дугу сто педесет година. Такође
објашњава да је избор могао бити другачији и строжији, али антологија ипак и не
представља најбоље или најартикулисаније приче или песме. У антологију треба
уврстити и те небрилијантне приче које су можда по нечем другом карактеристичне.
У питању могу бити: форма, израз, садржај или нов израз у погледу форме, као и
46
психолошки мотиви, али и уношење нових мотивских и тематских зона. Све су то

елементи који се морају имати у виду при састављању антологије. Ова антологија је
настојала да води рачуна и о жанровским поделама, како би показала и то богатсво,
па је можда понеки аутор и на тај начин оштећен не бивајући биран за ову књигу.
Приметићемо током рада у наставку, да Јекнић има врло специфичан став поводом
састављања антологије. Он има и држи се конкретних критеријума и нигде не
алудира на онај подсвесни субјективизам.
У своју антологију Јекнић уврштава једну причу Јована Јовановића Змаја,
а то је “Зашто славук пева само ноћу”.
Ј. Ј. Змај није био превасходно драмски писац, али нека његова остварења
из тог књижевног рода заузимају и данас положај антологијских вредности. Пре
свега, мислимо на комад „Несрећна Кафина“ који је изазивао бројне тумаче
књижевности за децу. По Василију Радикићу “Несрећна Кафина” представља
вансеријски драмски текст за децу коме, и по праву првенства, али и по литератним
квалитетима, припада челно место у заснивању жанра луткарске игре у нашој
књижевности за децу. (Радикић, цит. по Ђерић 2012: 106) Ово дело је било на
репертоару првог српског дечјег позоришта 1904. године, на челу са Браниславом
Нушићем. Овај комад се адаптирао и режирао на сцени Српског народног позоришта
Ратко Радивојевић, а поставља се и данас на школским и аматерским позорницама.
Ово дело се истиче као парадигма модернитета Змајеве поезије за децу. Чак и Бора
Ћосић у преговору своје антологије коментарише овај комад поредећи га са
данашњим текстовима са репертоара и коментарише ка као ни слаб ни неодмерен.
(Ћосић 2012: 107) Ковачек Божидар коментарише ово дело као нешто што зачуђује
до самог краја. Он наводи елемент театра апсурда и објашњава Змајеву жељу да у
игри иде ко краја, до привременог негирања логике стварног света. Змај користи
апсурд као један од елемената хумора. (Ковачек, цит. по: Ђерић 2012: 107–108)
Видљиве елементе надреалистичког поступка и театра апсурда примећује и Петар
Марјановић, али слично назначава и Љубомир Симовић. (В. Зивлак 2012: 108)
Споменула бих као значајну и антологију Бранислава Крављанца, под
називом “Антологија српске драме за децу”, објављену 2001. године. Како пише у
предговору ове антологије, потребу за једним оваквим делом је наметнуо развој
српске драме за децу. Ова антологија има за циљ да омогући увид у оно најбоље али
47
и да пружи што потпунију слику целине. У обзир су узета само изворно драмска
дела, али и она коју су адаптацију учинили сами аутори. Ради што потпуније целине
поред драмских налазе се и луткарски текстови, иако су по мноштву различити, ипак
потичу из исте театарске породице, а често долазе и од истих аутора. Драма за децу
код нас и даље није подробно испитана, нити је решен проблем периодизације, те се
намеће и то питање приликом стварања ове антологије. Такође осим изворних дела,
јављају се такозвани натурализовани текстови, који променом функције текстова
постају део дечијих драмских текстова, иако то нису првобитно били.
Коментаришући писце које је уврстио у антологију, први Крављанчев спомен
Змаја јесте поводом дела “Несрећна Кафина”. Са тим Змајевим делом наша драма за
децу добија први луткарски текст који је и данас модеран и свеж. Кроз овај комад се
уочава Змајево поимање условности и гротеске као значајних елемената луткарске
игре. Са Змајем се завршава прва етапа наше драмске књижевности за децу.
Крављанац пише о још три етапе. Почетак XX века означава време настајања наше
модерне књижевности, где је неизбежно поменути Нушића. То је време стварања
већег броја дечијих позоришта, а касније и позоришта за децу, те је то период друге
етапе коју аутор помиње. Трећа етапа почиње 1966. године са појавом Поповићеве
“Пепељуге”, док четврта етапа започиње 1994. године и траје и даље. (Крављанац
2001: 5–14)
Крављанац у преговору антологије не говори о одређеним критеријумима
којима се служио, осим што наводи на почетку да су изворна дела била једина
узимана у обзир. Он на другачији начин уводи у ову антологију, засебно
коментаришући писце које је унео, њихова дела и начин на који су стварали. За
српску драму каже да је значајно утицала својим особеностима на развој српског
позоришта намењеног најмлађима.
Позивајући се на модерну теорију жанрова, Слободан Ж. Марковић говори о
драми за децу као поджанру. Он за овај вид стваралаштва тврди да га првенствено
одређује рецепција, односно публика, а Змај је свакако несумњиво имао захвалну и
бројну публику, која га је читала и слушала у различитим интерпретацијама, за
живота па и данас. (Марковић, цит. по: Ђерић 2012: 108) Свакако да је наша
књижевност богата драмом за децу, али она нажалост никада није сагледана на
свеобухватан начин. Но интересантно је поменути да су мотиви и инспирација за
48
многа драмска дела дошли управо из наше поезије. Конкретан пример имамо баш
код Змаја, рецимо, у делу “Змајовини пангалози” Иване Димић. (в. Млађеновић
2017:6) Но како се у овом раду детаљније бавимо Змајевом поезијом, наставак рада
ћемо усмерити ка анализи оних антологија које припадају области поезије.
49
VIII. АНАЛИЗА АНТОЛОГИЧАРСКИХ ПРИСТУПА
Интересантан приступ стварању антологије дао је Пол Елијар. Елијар је био

француски песник, и један од зачетника надреалистичког правца у књижевности. За
своју антологију је рекао: “Најбољи избор песама је онај који се прави за самог
себе”. (Елијар, цит. по: Мишић, 1963: 5) Врло субјективистички на први поглед.
Међутим, стоји питање да ли је уопште могуће саставити добру антологију ако је
сложена од песама које састављач не воли. Тако, ипак и антологија као и друге
књиге, на неки начин представља огледало оног који је створио и његов лични одраз.
Многи састављачи антологија, не водећи се Елијаровим принципом, ишли су
путем где је критеријум била објективност, где су се дела бирала више преко онога
што народ цени, а не шта састављач воли.
Најчешће када отворимо корице неке антологије, у њеном предговору
можемо наићи на речи њеног састављача који наводи критеријуме којима се служио
при стварању антологије. Постоје они који стриктно наводе правила која су
поштовали. Некада се састављачи баве критеријумом шта је то лепа песма, те полазе
од тога. Неки од њих покушавају да испоштују историјски низ стваралаца наше
књижевности, док неки желе да испоштују све правце књижевности. У одређеним
антологијама можемо видети хронолошку поделу у композицији грађе, те су песме
подељене на правце, епохе, године и слично. Код других такве поделе уопште не
постоје, и најчешће састављачи таквих антологија истичу како су бирали чисто
поетски најбоље те нису хтели наглашавати категорије којима припадају, да не би
тиме нарушили лепоту дела.
Постоје они који се воде својим личним укусом али тврде да су пак водили
рачуна да не буду субјективни, док постоје и они који нам признају да је њихов
критеријум био ништа друго до лични сензибилитет.
Циљ састављача је ипак, по мом мишљењу, чист приступ поезији или било
којој књижевној врсти. Очишћен од свих предрасуда. То је идеал који можда није
сасвим достижан, али коме треба тежити, не би ли се у што већој мери достигла
објективност, која се неизбежно код састављача преплиће са субјективношћу. Нит
субјективног је немогуће заобићи чак и код највећих професионалаца. Штавише,
50
можда је то чак тај посебни печат који сваку антологију чини посебном и баш због
тога је везујемо са њеним састављачем. Разне навике, приступе и погледе сви носимо
са собом, те антологија никад неће означавати праву суву објективност. У њој ћемо
увек осетити њеног творца, те антологију доживљавати као његов лични одраз.
У овом раду проучили смо неке од критеријума изабраних антологија,
односно антологичара који су их саставили. Табелом представљамо приказ Змајеве
припадности овим антологијама. На тај начин покушаћемо да протумачимо која је то
Змајева вредност коју увиђају књижевни стручњаци и које су Змајеве песме
неизоставне како у свачијем детињству тако и антологијама књижевности за децу
као једном великом цветнику, великој башти правих вредних ствари које нам
књижевност пружа.
У табелама, које се налазе у прилогу, видимо две поделе. У првој табели се
не усмеравамо на дечију књижевност. Према табели можемо видети да од насумично
изабраних пет антологија српске поезије у свакој наилазимо на дела Јована
Јовановића Змаја. У “Aнтологији новије српске лирике” Богдана Поповића,
уврштене су Змајеве двадесет и две песме. У “Aнтологији српске поезије” Зорана
Мишића, налазе се његове четири песме. У антологији “Jедан век српске поезије”
Остоје Кисића, налази се пет Змајевих песама. У “Антологији српског песништва од
XI века до данас” Миодрага Павловића се налази шест Змајевих песама, док се у
“Антологији српског песништва XIX-XX века” Мирослава Ерегића налази његових
седам песама. Песме које се налазе у бар две антологије су “Месечина, ал’ месеца
нема”, “Пођем, клецам, идем, застајавам”, “Светли гробови”, “Ох, како је сиво,
тамно”.
Међутим, песма која се налази у чак четири од наших пет изабраних
антологија је “Љубим ли те ил’ ме санак вара”. Ова песма је из Змајевог циклуса
“Ђулићи”. “Ђулићи” су једно од Змајевих првих песничких остварења. Његов
песнички дневник настао из љубави према његовој вољеној Ружи, а затим и
породици коју је имао са њом. Ђулићи су и његове песме и његова породица. У овом
душевном дневнику наилазимо на песме различитих обима, форми, врсти стиха, али
све потичу из искрених емоција. У песми “Љубим ли те ил’ ме санак вара”, Змај
примењује сложенији вид песништва. Његово певање је динамизовано упитном
интонацијом, раставним реченицама, паузом, напросто очекивањем. То би био опис
51
са стране можда песничког аналитичара, а оно што ову песму чини достојном
антологије јесте управно чедна љубав коју Змај без имало муке утискује у своје
стихове.
У другој табели, која се налази у прилогу, сагледаћемо које су то његове
песме уврштене у антологије књижевности за децу које смо одабрали. Као и у
претходној табели, видимо мноштво песама које се понављају. Осим
најзаступљнијих песама о којима ћемо нешто више рећи, уочава се и низ других
остварења која су привлачила пажњу антологичара дечје песме. Нека од њих су
“Циганин хвали свога коња”, “Зека, зека из јендека”, “О мишу”, ”Пера као доктор” и
”Песма о Максиму”.
Ипак, три песме које се сматрају такорећи Змајевим химнама јесу “Мали
коњаник”, “Пачја школа” и “Гаша”.
Mали коњаник
Ђиха, ђиха, четир ноге,

све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лења,

зар те није срам?
Ал кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.
„Мали коњаник“ је песма која је, како су многи у својим анализама,

предговорима и књигама рекли, уједно и химна. Химна детињства. Ова песма је
52
игра, машта. Деца уз њу развијају своју машту мењајући у својој глави столицу са
коњем, штап бичем а ноге столице ногама свог коња. У комбинацији имагинације и
игре, сан постаје стварност. Дете је сада коњаник, а не дете које чита песму. Ова
песма је бег од једноличности, ова песма је игра и дечије бекство у земљу маште.
Ова Змајева песма је уникатна управо по томе, по тој игри. Читалац ове песме није
само то, он је коњаник, он је део ове песме и живи је. Генерације и генерације деце
одраста на овој песми, и све их веже, то живљење песме, које је само Змај умео да
створи на јединствен начин. Стихови ове песме су врло лагани и питки а опет тако
изванредни и постојани већ годинама истом оном жари као и вероватно првог детета
које је заиграло Змајеву игру. Као и увек, Змај се песмом лагано ушетао у дечију
машту, и показао нам праве лепоте детињства и поезије спојеним једно у друго. Како
наводи Тихомир Петровић, књижевни критичар и хроничар тешко може одолети а да
не помене ову песму. Ову песму назива управо како је многи знамо, химном
детињства и страствене дечије жеље за игром. (Петровић 2008: 116)
Како су критичари често давали своје коментаре на рачун педагошке
вредности, односно у власти педагошке критике Змај са овом песмо не оправдава
такву врсту критеријума. Дакле песма вреди уколико из ње нешто можемо научити,
гледано са педагошке стране, а ова песма постоји у част игре, такорећи сама ради
себе. Међутим и са развојем педагошке критике развија се и свест да суштина речи
није само у поучавању и подизању моралног здравља. (Петровић 2008: 150) Један од
критичара који увиђа вредности осим оних педагошких јесте Лаза Костић. По њему
су спој лепоте и осећања највећи песнички домет. А шаљиву поезију, каква је
најчешће Змајева, у смислу специфичног дубинског хумора, вреднује као значајно
књижевно стилско својство. (в. Петровић 2008: 151) Међутим, имамо и оне
негативне судове о Змајевој поезији, а један од најгласнијих је суд Богдана Поповића
који Змајеву такорећи неозбиљну поезију не може сматрати као озбиљну
књижевност. Држао је да Змај ипак не познаје душу детета како се тврди, нити
урања у бит поимања дечијег света. (в. Петровић 2008: 152–153) Ова песма, судећи
по многим антологијама, противречи таквој врсти мишљења. Како Тихомир
Петровић наводи, ово је једна од најгласнијих критика, односно судова, али она није
превише значила у даљем погледу на Змајев рад. (Петровић 2008: 153) Овај суд је
чист пример сукоба антологичара и критичара. Јер, бројност уврштавања ове песме у
53
савремене антологијске изборе сведочи о њеној истинској естетској вредности. Као

такву, ову песму препознају и Душан Радовић, Драган Лакићевић, Тихомир
Петровић и Перо Зубац, као и многи други антологичари. Свако од њих, по својим
критеријумима, тежећи објективном, али опет свако са примесама субјективизма или
неког другачијег критеријума од осталих, уврштава у антологију баш ову песму.
Пачја школа
Јесте л чули, кумо,

верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.
Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.
Сви пачићи дошли,

на скамијам стоје
стари патак метно
наочари своје.
Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво,
верујте, без шале.
Па се онда шето
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.
54
Учио их, учио

од среде до петка,
ал се нису одмакли
даље од почетка.
Није било успеха

учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.
Ништа више не научи

пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!
“Пачија школа” је такође једна од Змајевих карактеристичних песама.

Карактеристична по томе, што такође обележава један део одрастања свих нас. Није
можда свако прелистао све Змајеве стихове или дела уопште, али пред полазак у
школу нема детета које ове стихове није читало или од родитеља слушало. Ова
песма је на неки начин била припрема предшколаца на оно што им предстоји.
Својим стиховима она уводи децу у нови део детињства који следи и упознаје их са
школом. Самим својим постојањем и очувањем кроз све године, са истим жаром као
и кад је свеже написана, по мени заслужује своје место у антологијама књижевности
за децу.
Као изузетан познавалац психологије и природе детињства, али и поетског
израза намењеног деци, Змај је овом песмом погодио у неколико важних ствари:
дечију љубав и идентификацију са животињским светом, а потом и у шаљиву
деградацију школске крутости и подучавања “прутом”. Веселог ритма, рима и
песничких слика “Пачија школа” ипак није превасходно ни критика ни пародија. Ова
песма је симбол дечије визије школовања, једна шаљива интерпретација ђачке
свакодневице. Она у себи носи елементе басне, али без намере да отворено нечему
55
подучи. Њена привлачност је највише у ведрој атмосфери, наивности, у посебном

поступку хуманизације животињског света који постаје деци близак и драг. Отуда не
изненађује њено присуство у бројним антологијским одабирима.
Гаша
Гашо, Гашо, тужан Гашо,

Шта ће с тобом бити?
Гаша хтеде столар бити
Тежак му је сврдо.
После хтеде ковач бити
Гвожђе му је тврдо.
Он је хтео и ткач бити
Кидају се конци.
И лончар је хтео бити
Ал му смрде лонци.
Затим хтеде кројач бити
Ал га игла боде.
Што год Гашан поче радит,
Све натрашке оде!
Гашо, Гашо, лењи Гашо,

Гаша хтеде пекар бити
Вреле су му пећи.
Гаша хтеде месар бити
Ал је тешко сећи.
Прохте му се чизмар бити
Ал удара чирис,
56
Још и ратар хтеде бити

Ал му смета кириш
Тад ћурчија хтеде бити
Опет игла боде
што год Гашан поче радит,
Све суноврат оде!
Гашо, Гашо, лењи Гашо,

Гаша ј много започињо,
Ал ни једно не дочињо.
Е тако су лета прошла
Гаши старост дошла.
Сад гладује и јауче,
Плаче, виче, хуче
"О младости, лепо доба,
Лудо ли ти прође,
Куку, леле, тужан Гашо,
До чега ли дође!"
Тешко сваком који не зна

Рада и заната,
Гладовање, јадовање
Нераду је плата.
Осим што ову песму можемо пронаћи антологијама поезије за децу, одабрала
сам је и из других разлога. Ова песма за разлику од “Малог коњаника” има ону
васпитну линију коју препознајемо већ при првом читању. Дакле по критеријума
педагошке критике, она је вреднована као добра песма. Ова Змајева песма је препев
са немачког језика. У песми постоји одсуство директне комуникцаије са Гашом, он
57
јесте субјекат песме, али је песма отворена ка публици, те на неки макар посредан
начин твори дијалошку структуру песме. (Љуштановић 2012: 68) У овој песми се
трећа строфа разликује садржински. Прве две су окренуте времену када Гаша бира
занат, а трећа се пребацује на Гашину старост када он убире плодове своје лењости.
У тој строфи се донекле јавља и сам Гаша, мислећи на стихове када он плаче, хуче,
виче... У завршној строфи се јавља поента, где се исказани субјекат до краја претвара
у васпитача и поучава завршним стиховима. (Љуштановић 2012: 68–69) Унутар
нарације у овој песми се мења начин римовања, као и уопштено лирски поступци и
средства, што је у Змајевој поезији свакако присутно, и ти међусобни односи
лирског и епског су дефинитивно нешто шта проналазимо код Змаја. (Љуштановић
2012: 69)
58
IX. ЗАКЉУЧАК
Јован Јовановић Змај јe поставио темеље поезије за децу који још увек нису
надмашени. Иако је оставио траг на многим другим пољима, и даље га највише
обележава дечија поезија. Многи су покушали да буду Змај, да пишу као Змај, и
управо у томе можемо видети његову посебност и значај у књижевности за децу, као
и поезији уопште, јер народ увек следи оне посебне, који се истичу по својим
могућностима, јединствене.
Антологију уопштено можемо схватити као комбинацију личног
сензибилитета аналогичара са тежњом ка објективности. И, што је посебно важно,
приступање састављању антологије увек подразумева велико искуство: песничко,
критичко, теоријско, људско... Критеријуми антологичара се разликују те самим тим
и свака антологија различито представља лице поезије. Нека је карта личног укуса, а
нека огледало оног најбољег што је стварано. Трудећи се да одговоримо на
постављено питање, ипак долазимо до закључка да и при постојећим правилима и
критеријума, антологичари сами доносе одлуке који су то њихови критеријуми.
Књижевност можда сама намеће критеријуме добре песме, критеријуме
антологије, међутим објективизам доводи до стварања сопствених правила која
можда делимично прате књижевна. Сложићемо се да их сви различито
доживљавамо, а у најмању руку можемо рећи да је Јован Јовановић Змај достојан
сваке антологије дечије књижевности. Чак и када се антологичари усмеравају на
савремено песништво и актуелна поетска кретања, Змај ће се неретко и ту наћи као
особен почетак, у многоме и исход: безвремен и свевремен он одавно није омеђен
временом у ком је стварао.
Ако се на крају, на основу сагледане грађе, може извести закључак о
највреднијем у Змајевом опусу, биле би то песме које и критичко-теоријска мисао
неретко издваја као најуспелије.
59
ПРИЛОЗИ
Антологија новије Антологија Један век Антологија Антологија

српске лирике (1911) српске српске српског српског
Богдан Поповића поезије (1963) поезије песништва (од песништва
Мишић (1971) XI века до XIX-XX века
Зорана Остоје данас)(1998) (2008)
Кисића Миодрага Мирослава
Павловића Егерића
1. Дед и унук 1.Љубим ли те 1.Љубим ли 1. Љубим ли те 1.Тихо ноћи

2. Сироче ил ме санак те ил ме ил ме санак 2.Месечина
вара санак вара вара ал месеца
3. Кад се сетим
2. Ох, како је 2.Пођем, 2.Сунце с роди нема
4. Љубим ли те ил сиво, тамно клецнем, па завири
3.Мрачни
ме санак вара идем,
3. Сунце с 3.Пробудио с кратки дани
5. Молио сам очи роди застајавам
па оркан љути
4.Зимњи дан
да сузе не лију завири 3.Мој је 4.Што је јава
живот тужан тако кивна 5.Светли
6. Кажи ми кажи 4. Што је јава
7. Сниво сам те пустолина 5.Моје небо, јер гробови
тако кивна
грдна је мутно 6. Из Ђулића
8. Тихо ноћи
4.Смрти, 6. Откиде се увелака
9. Месечина ал
смрти, црна 7.Селим-бег
месеца нема
смрти
10. Да је мени шевче
5. Јесен
ил' голупче
60
11. Накуцо се чаша,

напево песама
12. Мрачни кратки

дани
13. Волна лежи а нас

вара нада
14. Пођем, клецнем,

идем, застајавам
15. Ох, како је сиво,

тамно
16. Преврћући
прашне књиге
17. Лем Едим
18. Селим-бег
19. Ја познадох што

несам познаво
20. Дижимо школе
21. Некадашњем
пријатељу
22. Светли гробови
Табела бр. 1
61
Врт Дечја поезија Антологија Антологија Антологија Антологија С ОНЕ
детињства:Антологиј српска (1965) савремене српске српске српске СТРАНЕ
а дечје поезије српскеи Боре Ћосића поезије за поезије за поезије за поезије за ДУГЕ
хрватске од Змаја до децу (1967) Децу (1984) децу (2003) децу(2006) (2006 )Пере
данас (1960) Борислава Воје Душана Драгана Тихомира Зубца
Павића Царића Радовића Лакићевића Петровића
1.Таши, таши 1.Кројач из среде 1.Сова и 1.Таши, таши .Мали 1.Свет 1. Ал је леп
2.Како сестра 2.Гаша друге птице 2.Киша коњаник 2.Мачак овај свет
пева кад 3.Пура-Моца 2.Чворак 3.Под 2.Материна иде мишу 2.Поздрав
Малог брацу љуља 4.Мали Јова 3. Веверица амбрелом маза у сватове деци
3.Напомена матери 5.Наш Белота 4. Несрећна 4.Мали 3.Пера као 3.Мали 3.На
4.Купање 6.Чворак Кафина коњаник доктор љуљашци
коњаник
5.Мацина школа 7.Пачја школа 5. Мачково 5.Мрак 4.Зека, зека 4.Како сестра
6.Несрећа се догодила 8.Жаба чита новине јадање 6.Страшљива из јендека 4.Циганин пева када
7.Разговор с мачетом 9.О мишу 6.О мишу ц 5.Пачја малог брацу
хвали
8.Неће мачка 10.Мој лов 7.Туга и 7.Велика школа љуља
да се сиграмо 11.Туга и жалост жалост једног девојка 6.Сунце и свога коња 5.Срце дечије
9.Пера као доктор једног миша миша 8.Ево Браца ветар 6.Чуо бата:
10.Мати сину 12.Зека,зека 8.Циганин 9.Пчела и 7.Страшљив биће рата
код колевке из јендека хвали свога цвет 7.Дете и
ац
11.Пи-пи, пи-пи 13.Како би коња 10.Стева лептир
12.Голубице моја 14.Кад би 9. Песма о Раколовац 8.Мали
13.Деца се 15.Обећање Максиму 11.Купање коњаник
ругала јарцу лудом радовање 10. Гаша 12.Дете и 9.Заспао у
14.Ала ј’ леп овај свет 16. Циганин хвали лептир школи
15.Вече свога коња 13.Ала су то 10.Једној
16.Висибаба 17.Нађите ми грдне муке девојчици у
17.Материна десна рука 18.Песма 14.Зека, зека споменицу
18.Дете и бака о Максиму из јендека 11.Стихови за
19.Два питања 19.Ко си ти 15. Мали Јова допуњавање

с одговором 20.Без кога је могао 16. На леду 12.Пут у
20.Мали гушчар Штева бити 17. Материна школу
21.Птица у кавезу 21.Четири мачке маза 13.Ала су то
62
22.Чворак 22.Биће игранка 18.Аца Гушчар грдне муке
23.Сова и друге птице 19.Шта ја 14.Бубамара
24.Два зеца видим
25.Буба-Мара
26.Патак и жабе 17.Нађите ми 20. Мали 15.Птице на
27.Нова радост 18.Песма о Брата прозору
28.Рачун Максиму 21.Пачија 16.Надај се
29.Учимо се 19.Ко си ти школа 17.Гаша
30.Обележја 20.Без кога је могао 22.Страшна 18.Деда и
31.Помало, помало, па бити прича унук
ето ти много 21.Четири мачке 23.Брата се 19.Бобук од
32.Дед и унук 22.Биће игранка дури сапунице
33.Дижимо школе 24.Врабац и 20.Добар
34.Српска мајка мачка друг
25.Мачак иде 21.Нова
мишу у радост
сватове 22.Зимска
26.Зимска песма
песма 23. Пачја
27.Стара бака школа
28.После 24.Кад би
гозбе 25.Прекомерн
29.О мишу ост
Табела бр. 2
30.Кад би 26.Све има
31.Никад своје време
мира 27.Сади дрво
32.Чигра и 28.Ох не
деца остави ме
33.Дете и 29.Помало
бака помало, па
34. Пера као ето ти много
доктор
35.Песма о
Максиму
36.Неће
мачка да се
сиграмо
63
37.Чворак
38.Како би
39.Ко си ти
40.Циганин
хвали свога
коња
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
1. Богдановић, Милан: Дечја поезија Змајева. У: Огледи из књижевности.

Београд, 1949.
2. Вуковић, Ново: Увод у књижевност за децу и омладину, НИО,Никшић, 1989.
3. Гордић, Славко: О природи Змајевог песништва за децу, Детњство 1, Змајеве

дечје игре,Нови Сад, 1978.
4. Грујић, Тамара: Змајево песништво за децу и усменокњижевна традиција,

Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2010.
5. Деретић, Јован: Кратка историја српске књижевности, БИГЗ,Београд, 1990.
6. Ђерић, Зоран Драмски потенцијал Јована Јовановића Змаја, Зивлак, Јован

(прир.): Јован Јовановић Змај, Зборник радова, Нови Сад, 2012.
7. Ерегић, Мирослав: Антологија српског песништва XIX-XX век, Нови Сад,

2008.
8. Зубац, Перо: С оне стране дуге, Српско песништво за децу и младе од

Захарија Орфелина до Љубивоја Ршумовића, Медиа Инвент Нови сад, Српска
књига Рума, 2006.
9. Јекнић, Драгољуб: Српска књижевност за децу I, Мак, Београд, 1994.
10. Јекнић, Драгољуб: Антологија српске књижевности за децу II прича, Мак,

11. Кисић, Остоја: Један век српске поезије, Хронометар, Београд, 1971.
12. Крављанац, Бранислав: Антологија српске драме за децу, Београд, 2001.
13. Лакићевић, Драган: Антологија српске поезије за децу, Боокланд, Београд,

2003.
64
14. Љуштановић, Јован: Брисање лава. Поетика модерног и српска поезија за

децу од 1951. до 1971. године. Нови Сад, Дневник – новине и часописи, 2009.
15. Љуштановић, Јован: О песничким субјектима у поезији за децу Јована

Јовановића Змаја. Зивлак, Јован (прир.): Јован Јовановић Змај, Зборник
радова, Нови Сад, 2012.
16. Марјановић, Воја: Радовићеве антологичарске претензије. Детињство –

часопис о књижевности за децу, бр. 3, 2012, 43–46.
17. Марковић, Ж. Слободан: Антологија српске приче за децу,Српска књижевна

задруга, Београд, 1984.
18. Милинчевић, Васо: Јован Јовановић Змај, Београд, 1964.
19. Мишић, Зоран: Антологија српске поезије, Београд, 1963.
20. Млађеновић, Миливоје: У замку замки, Сомбор, Градска библиотека “Карло

Бијелицки”; Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2017.
21. Огњановић, Драгутин: Хуморна вредност Змајеве поезије за децу, Детињство

2–4, ЗДИ, Нови Сад, 1977.
22. Опачић, Зорана: Наивна свест и фикција, Змајеве дечије игре, Нови Сад,
2011.
23. Павић, Борислав: Врт детињства, Антологија дечје поезије српске и

хрватске, Свјетлост, Сарајево, 1960.
24. Павловић, Миодраг: Антологија српског песништва од XI века до данас,

25. Петровић, Тихомир: Змај и српска књижeвност за дeцу, Змајeвe дeчијe игрe,
Нови Сад, 1997.
26. Петровић, Тихомир: Антологија сроске поезије за децу, Нови Сад, 2006.
27. Петровић, Тихомир: Историја српске књижевности за децу, Змајеве дечије

игре, Нови Сад, 2008.
65
28. Поповић, Богдан: Антологија новије српске лирике, Државна штампарија

краљевине Југославије, Београд, 1936.
29. Поповић, Миодраг: Романтизам III, Нолит, Београд, 1975.
30. Речник књижевних термина. Фототипско издање. (Ур.) Драгиша Живковић.

Бања Лука, Романов, 2011.
31. Секулић, Исидора: Из домаћих књижевности II, Нови Сад, 1977.
32. Стајић, Васа: Јован Јовановић Змај, Живот и дело, репринт издања књижаре
Славија, Београд, 2008.
33. Ћосић, Бора: Дечја поезија српска, Матица српска, Нови Сад/ Београд, Дрпска
књижевна задруга, 1965.
34. Царић, Воја: Антологија савремене поезије за децу, Младо поколење, Београд,
1967.
66
Литература преузета са интернета:
1. Велики речник, електронско издање, https://velikirecnik.com/2016/08/23/antologija/

преузето: 10.04.2017.
2. Милинковић, Миомир: Поука и књижевности за децу, Детињство, бр. 4, Змајеве
дечије игре, http://www.zmajevedecjeigre.org.rs/detinjstvo/br4_99/lepota.html преузето:
15.04.2017.
3. Опачић, Зорана (2008), Антологија српске поезије за децу предзмајевског периода,

електронско издање. http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikDela.aspx
преузето: 20.04.2017.
4. Шаранчић Чутура, Снежана (2015): Антологијска антологија Боре Ћосића,

Детињство, бр.4,
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Detinjstvo/XLI_4/11/show_download?stdla
ng=gb преузето: 18.06.2017.
67

Jovan Jovanovic Zmaj U Antologijama Knjizevnosti Za Decu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jovan Jovanovic Zmaj U Antologijama Knjizevnosti Za Decu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Новом Саду

Педагошки факултет у Сомбору

Јован Јовановић Змај у антологијама књижевности за децу

Сомбор, септембар 2017.

Као један од представника романтизма, Јован Јовановић Змај заузима

Ј. Ј. Змај је заступљен и у антологијама прича као и драмске

II. ЖИВОТ И РАД Ј. Ј. ЗМАЈА

Јован Јовановић Змај

Говорећи о Змајевом раду, неизоставан је онај романтични и емотивни део,

У то време, у оквиру романтичарске поезије, развија се мода стварања

Јован Јовановић Змај са супрогом Ружом

Носећи се са овим страшним трагедијама, Јован Јовановић ствара још једно

“Змајовини Ђулићи и Ђулићи увеоци”

Змај је врло мало радио у прози, неколико приповедака, од којих је

свих, једноставан, лак и непосредан израз приступачан деци али привлачан и

III. ПОЕТИКА Ј. Ј. ЗМАЈА

Тихомир Петровић излаже да је Јован Јовановић Змај, као и многи европски

Постоји питање да ли је уопште могуће писати за децу дела из којих они не

Свуд по кући тражи мати:

“У игри каква јe Фeмина, мeњањeм функцијe прeдмeта који настају од старудијe,

Тихомир Петровић сматра да је Змај “духовит, шаљивџија, и да са

читалаца изазива рeакцију смeха и осeћањe вeдринe и блажeнства. Змајeв хумор јe

IV. АНТОЛОГИЈА – ПОКУШАЈ ПОЈМОВНОГ ДЕФИНИСАЊА

V. ЗНАЧАЈНЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ БОГДАНА ПОПОВИЋА (1911)

“Антологију новије српске лирике” образује Богдан Поповић, познати

од дечијег, на почетак своје Антологије, вероватно, да би јаче сугерисао потоњи

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (1963) ЗОРАНА МИШИЋА

Зоран Мишић је један од најзначанијих књижевних критичара. Познат је по

ЈЕДАН ВЕК СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (1971) ОСТОЈЕ КИСИЋА

Остоја Kисић је песник, прозни писац, есејист и књижевни критичар. При

АНТОЛОГИЈА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА (ОД XI ВЕКА ДО ДАНАС)

Миодраг Павловић је био српски књижевник, есејиста, а изнад свега један од

језичкој рецензији, те полако долази до успона културе на Балкану и шире. Међутим

АНТОЛОГИЈА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА ХIХ-ХХ ВЕКА (2008) МИРОСЛАВА

Мирослав Егерић је био професор, књижевни критичар, писац, бавио се

VI. АНТОЛОГИЈЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ

ВРТ ДЕТИЊСТВА: АНТОЛОГИЈА ДЕЧЈЕ ПОЕЗИЈЕ СРПСКЕ И

Ову антологију је саставио Борислав Павић, српскохрватски писац. Када

мистицизма и сличног. Међутим, неким лепим песма са националним мотивима није

ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА БОРЕ ЋОСИЋА (1965)

“Дечја поезија српска” је антологија састављена у редакцији Боре Ћосића,

АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ВОЈЕ ЦАРИЋА (1961 [1967])

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ДУШАНА РАДОВИЋА (1984)

Душан Радовић, наш песник, писац, новинар и афористичар несумњиво је

овим страницама својим делом испуњавају овај Радовићев критеријум. „Виспрен и

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ (2003) ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

Антологију српске поезије за децу саставио је и Драган Лакићевић.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ТИХОМИРА ПЕТРОВИЋА (2006)

Tихомир Петровић, књижевни критичар, историчар, теоретичар и професор

ствараоца и реципијента. Песник је и забављач који у први план ставља метафору и

С ОНЕ СТРАНЕ ДУГЕ

Перо Зубац, југословенски књижевник, есејиста и уредник многих часописа и

VII. Ј. Ј. ЗМАЈ У АНТОЛОГИЈАМА ПРИЧА И ДРАМА ЗА ДЕЦУ

Како је у уводу овог рада већ напоменуто, истраживање Змајевог присуства у

психолошки мотиви, али и уношење нових мотивских и тематских зона. Све су то

VIII. АНАЛИЗА АНТОЛОГИЧАРСКИХ ПРИСТУПА

Интересантан приступ стварању антологије дао је Пол Елијар. Елијар је био

Ђиха, ђиха, четир ноге,

Раго једна, баш си лења,

„Мали коњаник“ је песма која је, како су многи у својим анализама,

савремене антологијске изборе сведочи о њеној истинској естетској вредности. Као

Јесте л чули, кумо,