Preduzeće

Definisanje preduzeća i njegovi ciljevi

Preduzeće predstavlja osnovnu ekonomsku jedinicu i definisano je kroz istoriju na različite

načine. Neke od definicija preduzeća su:

• preduzeće je pravno lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti;

• preduzeće je posebna organizacija ljudi u privredi formirana u cilju obavljanja
odreñenih delatnosti u proizvodnji, razmeni i potrošnji;
• preduzeće je osnovni privredni subjekt kojeg odreñuje njegov organizacioni oblik i
koji za cilj ima ostvarivanje profita na kome počiva celokupan društveni razvoj;
• preduzeće predstavlja složen ekonomski i organizacioni subjekt, koji proizvodi robu ili
usluge za tržišne potrebe, koristeći sopstvene resurse, radi ostvarivanja dobiti i
drugih društveno-ekonomskih ciljeva.

Svako preduzeće ima svoje vlasnike, svoju imovinu i ciljeve koje svojim poslovanjem nastoji
da postigne.

Vlasnici preduzeća mogu biti fizička i pravna lica, država ili lokalna samouprava. Vlasnici
ulažu kapital u preduzeće sa ciljem ostvarivanja profita i obavljanja odreñene delatnosti.
Vlasnici mogu ali ne moraju i da upravljaju poslovanjem preduzeća (akcionarska društva).
Zavisno od toga kakva je odgovornost vlasnika za rezultate odnosno obaveze preduzeća
razlikujemo:

• društva lica – vlasnici sopstvenom imovinom neograničeno garantuju za obaveze

preduzeća;
• društva kapitala – vlasnici garantuju za obaveze preduzeća samo do visine svojih
uloga.

Da bi preduzeće uopšte moglo da posluje potrebno je da poseduje imovinu pomoću koje će

obavljati odreñenu delatnost. Tu imovinu u preduzeće unose vlasnici – osnivači, ali i pravna i
fizička lica koja kasnije u toku postojanja preduzeća ulažu u njega. Imovina preduzeća je,
meñutim, odvojena od imovine vlasnika preduzeća. Imovinu preduzeća čine:

• materijalna sredstva – zemljište, objekti, mašine, zalihe i sl;

• nematerijalna sredstva – prava;
• hartije od vrednosti;
• novčana sredstva itd.

Ciljevi preduzeća zavise od svrhe njegovog poslovanja. Osnovni cilj preduzeća koja su u
privatnom vlasništvu je ostvarivanje profita. S druge strane, osnovni cilj javnih preduzeća
jeste efikasno obavljanje delatnosti koje su od društvenog značaja (vodoprivreda,
snabdevanje električnom energijom i slično). Preduzeća koja su u privatnom vlasništvu sem
osnovnog cilja (profita) treba da ostvaruju i ciljeve:

• vlasnika,

Copyright © Link group

 • menadžera,
• zaposlenih.

Takoñe, preduzeća treba i da poštuju osnovne etičke principe i da u tom smislu ostvaruju i
šire društvene ciljeve – ciljeve razvoja, napretka i prosperiteta.

Osnovne komponente svakog preduzeća su:

• zaposleni u preduzeću – preduzeće teži da obezbedi optimalan sastav sopstvenog

radnog kolektiva odnosno da obezbedi radnike koji i kvalitativno (po kvalifikacijama,
iskustvu i znanju), ali i kvantitativno odgovaraju potrebama preduzeća;
• sredstva odnosno kapital preduzeća – sredstva za rad (objekti, mašine, alati,
postrojenja) i predmeti rada (materijal i sirovine);
• organizaciona struktura preduzeća – način na koji je izvšena podela rada, odnosno
delegirane dužnosti i odgovornosti u preduzeću.

Vrste preduzeća

Postoji više različitih kriterijuma po kojima se preduzeća mogu klasifikovati. Po kom

kriterijumu će podela biti izvšena zavisi najviše od karakteristika preduzeća koje se u
konkretnom slučaju žele istaći.

1. zavisno od delatnosti preduzeća se dele na:

o proizvodna preduzeća – ova preduzeća obavljaju proizvodnju kao svoju
osnovnu delatnost;
o trgovinska preduzeća– obavljaju poslove posredovanja izmeñu proizvoñača i
potrošača;
o uslužna preduzeća – bave se vršenjem usluga i pripadaju takozvanom trećem
sektoru; u razvijenim tržišnim privredama ovaj sektor privrede je u periodu
posle Drugog svetskog rata postigao značajan rast;
o finansijska preduzeća – spadaju u uslužna preduzeća, ali se najčešće
svrstavaju u posebnu grupu zbog njihovog velikog značaja i zbog veličine
kapitala kojim raspolažu; to su banke, osiguravajuća društva, berze, a
osnovna svrha im je obavljanje novčanog prometa;
2. značajan kriterijum je i veličina preduzeća jer način poslovanja preduzeća u
mnogome zavisi od njegove veličine:
o mala,
o srednja,
o velika preduzeća;
3. zavisno od oblika institucionalnog organizovanja razlikujemo:
o inokosna preduzeća – najjednostavnija pravna forma preduzeća; osniva ih i
vodi jedan vlasnik koji ulaže celokupan kapital i celokupnom svojom imovinom
odgovara za poslovanje preduzeća odnosno sam podnosi rizik poslovanja; ta
preduzeća su najčešće mala preduzeća, ne raspolažu velikim kapitalom, ali su
zato vrlo fleksibilna i inovativna; u savremenim tržišnim privredama po pravilu
ima najviše inokosnih preduzeća;
o društva lica – predstavljaju preduzeća u kojima se udružuju dva ili više lica
radi obavljanja delatnosti i postizanja odreñenih ciljeva; razlikujemo ortačka
društva u kojima vlasnici neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze
preduzeća, kao i komanditna društva u kojima razlikujemo komanditore koji
za obaveze preduzeća odgovaraju samo do visine svojih uloga i

Copyright © Link group

 komplementare koji neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze trećim
licima;
o društva kapitala – važan je samo kapital, a ne i lica koja su njegovi vlasnici;
ulozi su lako prenosivi, a svi ulagači za obaveze preduzeća odgovaraju samo
do visine svojih uloga; takva preduzeća su društva sa ograničenom
odgovornošću, ali i akcionarska društva kao privredna društva čiji je osnovni
kapital unapred definisan i podeljen na akcije;
o zadruge – društva koja se formiraju udruživanjem članova radi poslovanja
koje je potpomognuto zajedničkim preduzetništvom; članovi zadruge se
meñusobno pomažu, a odgovornost za obaveze zadruge može biti ograničena
i neograničena;
o društvena preduzeća – preduzeće koje raspolaže društvenim kapitalom;
značajno je učešće radnika u upravljanju ovim preduzećima; takoñe, postoji i
nedovoljna motivisanost ovih preduzeća za profitabilnošću i rentabilnim
poslovanjem zbog čega se takva preduzeća u savremenim tržišnim
privredama često denacionalizuju i privatizuju;
o javna preduzeća – to su organizacije koje obavljaju privrednu delatnost od
opštedruštvenog i državnog značaja (vodoprivreda, elektroprivreda, gasna
privreda, pošta itd.); ova preduzeća postaju javna jer se pokazalo da iz
različitih razloga nije dobro prepustiti navedene delatnosti tržištu i delovanju
privatne inicijative.

Poslovanje preduzeća

Kao što je već navedeno, osnovni cilj svakog privatnog preduzeća je postizanje što većeg
profita odnosno dobiti. Dobit preduzeća jeste razlika izmeñu prihoda preduzeća i njegovih
rashoda:

dobit preduzeća = ukupni prihodi – ukupni rashodi

Ako je rezultat preduzeća negativan, odnosno ako su ukupni prihodi manji od ukupnih
rashoda onda preduzeće ostvaruje gubitak.

Prihodi preduzeća predstavljaju prirast sopstvenog kapitala preduzeća odnosno priliv

vrednosti u preduzeće bez obaveze vraćanja. Konkretan način na koji se ostvaruju prihodi
zavisi od vrste delatnosti preduzeća, ali se ipak može reći da se svi prihodi preduzeća mogu
podeliti na:
• redovne prihode – prihodi koji proističu iz redovnog poslovanja preduzeća (na primer
prihodi od prodaje proizvoda);
• finansijske prihode – proističu iz finansijskog poslovanja;
• vanredne prihode – prihodi koji nisu nastali redovnim poslovanjem (na primer
utvrñeni viškovi, potraživanja koja su otpisana, a kasnije ipak naplaćena i slično).

Rashodi predstavljaju potrošnju sopstvenog kapitala odnosno odliv vrednosti iz preduzeća

bez prava ili mogućnosti za povraćaj. Kao i prihodi, i rashodi se dele na:
• redovne rashode - rashode koji proističu iz redovnog poslovanja preduzeća (na
primer troškovi materijala, troškovi zarada, troškovi amortizacije itd.);
• finansijske rashode – proističu iz finansijskog poslovanja;
• vanredne rashode – rashodi koji nisu nastali redovnim poslovanjem (utvrñeni
manjkovi i slično).

Copyright © Link group

Rashodi nastaju u vezi sa trošenjem vrednosti u preduzeću i zbog toga su usko povezani sa
pojmom troškova iako se sa njima nikako ne smeju izjednačavati. Troškovi predstavljaju
vrednosni izraz trošenja elemenata proizvodnje (rada, sredstava za rad i predmeta rada).
Troškovi se mogu klasifikovati po osnovu različitih kriterijuma. Ipak, jedan od najznačajnijih
kriterijuma za njihovu podelu je kriterijum reagovanja pri promeni obima proizvodnje. Po
tom kriterijumu troškovi se dele na:

• fiksne troškove – ne menjaju se u apsolutnom iznosu sa rastom obima proizvodnje,

ali sa rastom obima proizvodnje opadaju po jedinici proizvoda; to su trošovi koji
postoje bez obzira na to da li se proizvodnja obavlja ili ne (troškovi zakupa, troškovi
kamata na kredite, troškovi osiguranja itd.);
• varijabilne troškove – troškovi koji se u apsolutnom iznosu menjaju sa porastom
obima proizvodnje; to su troškovi materijala, troškovi plata radnika izrade, troškovi
sirovina itd.

Kakav uticaj troškovi imaju na rezultat preduzeća najbolje se može predstaviti preko
grafikona rentabiliteta:

T, R

UP

PT
UPPT

FT FT
A

QPT Q

Slika 1: Grafikon rentabiliteta

Obim proizvodnje Q dat je na x-osi. Sa FT obeleženi su fiksni troškovi, sa VT varijabilni, dok

je ukupan prihod obeležen sa UP. U koordinatnom početku ukupan prihod i varijabilni
troškovi su jednaki nuli što je i logično jer proizvodnja nije pokrenuta. Kada nema
proizvodnje postoje samo fiksni troškovi i oni se, kao što je već rečeno, ne menjaju sa

Copyright © Link group

rastom proizvodnje. Sa pokretanjem proizvodnje javlja se prihod i javljaju se varijabilni
troškovi. Kako proizvodnja raste ukupan prihod se povećava i u tački A on je jednak fiksnim
troškovima. U toj tački odnosno na tom obimu proizvodnje preduzeće ostvaruje gubitak koji
je jednak varijabilnim troškovima. Ako se obim proizvodnje dalje povećava, dolazimo do
tačke obeležene sa PT u kojoj je ukupan prihod jednak zbiru varijabilnih i fiksnih troškova.
Na tom obimu proizvodnje obeleženom sa QPT rezultat preduzeća je jednak nuli jer je
ukupan prihod jednak ukupnim troškovima (zbir varijabilnih i fiksnih troškova).
Povećavanjem proizvodnje preko obima QPT ukupan prihod premašuje ukupne troškove i
preduzeće ulazi u zonu dobitka. Tačka PT označava prelomnu tačku odnosno tačku u kojoj
preduzeće svojim ukupnim prihodima pokriva ukupne (fiksne i varijabilne) troškove.

Prema tome, levo od prelomne tačke je zona gubitka, a desno zona dobitka. Zbog toga je za
preduzeće veoma važno da upozna sopstveni grafikon rentabiliteta kako bi znalo na koji
način obim proizvodnje utiče na ostvareni rezultat. Matematički, prelomna tačka se može
izraziti na sledeći način:
FT
PT =
VT
1−
UP

Grafikon rentabiliteta se bavi jednim od veoma značajnih pokazatelja uspešnosti poslovanja

preduzeća, a to je rentabilnost. Rentabilnost preduzeća pokazuje u kojoj meri je preduzeće
sposobno da posluje rentabilno odnosno da ostvaruje dobit. Rentabilnost se može oceniti
uporeñivanjem uloženog kapitala i ostvarene dobiti:
dobit
rentabilnost =
kapital

Meñutim, preduzeće mora da obezbedi da njegovo poslovanje bude ne samo u skladu sa

principom rentabilnosti već i sa principima ekonomičnosti i produktivnosti. Ekonomičnost
predstavlja odnos inputa i outputa to jest odnos izmeñu ostvarenog prihoda i ostvarenih
troškova:
ukupan prihod
ekonomičnost =
troskovi poslovanja

Ekonomičnost je izraz kvaliteta interne ekonomije preduzeća i njome se izražava realna

ekonomska snaga preduzeća. Na kraju, treba istaći da je za poslovanje preduzeća izuzetno
značajan i ostvareni nivo produktivnosti. Produktivnost predstavlja efikasnost proizvodnje
odnosno učinak preduzeća stavljen u odnos sa uloženim radnim časovima ili brojem radnika
koji su bili angažovani da bi se taj učinak postigao:
obim proizvodnje
produktivnost =
broj radnih sati

Produktivnost izražena na ovaj način predstavlja produktivnost rada. Može se, meñutim,
izračunavati i produktivnost materijala, osnovnih sredstava, pojedinačnih pogona ili celog
preduzeća i slično.

Copyright © Link group