JNA Vojska Velike SRbije

http://www.yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c3.
html
AKTUELNOSTI | MULTIMEDIA | AUTORI | O PROJEKTU
Jugoslovenska ideja > Prva Jugoslavija > II svetski rat > Druga Jugoslavija > Društvo > E
Kultura i religija > Međunarodna politika > Ratovi 1991-1999 > Region nakon 2000. > Stud
... NASLOVNA > Ratovi 1991-1999 > UVODNI TEKST > ANALIZA SLUČAJA 3 ... Kako je J
velikosrpska vojska
You need a Frames Capa

Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja to view this content.
ANALIZA SLUČAJA 10:
Genocid u Bosni
ANALIZA SLUČAJA 9:
Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 - LINKOVI

Grabljive zveri i otrovne bube
DOKUMENTI
MULTIMEDIA
ANALIZA SLUČAJA 8:
U MEDIJIMA
Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice
instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe LINKOVI
ANALIZA SLUČAJA 7:
Kosovski mit
ANALIZA SLUČAJA 6:
Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

1986, do 2016
ANALIZA SLUČAJA 5:
Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ
ANALIZA SLUČAJA 4:
U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije
ANALIZA SLUČAJA 3:
Kako je JNA postala velikosrpska vojska
ANALIZA SLUČAJA 2:
Logori u Srbiji devedesetih

1 Borisav Jović, “Posledn
SFRJ, Politika, Beograd,
ANALIZA SLUČAJA 1:
Srpski nacionalizam u dvadesetom veku
Kako je JNA postala

velikosrpska vojska
Marko Attila Hoare 2 SPS je nastala iz spajan

Socijalistički savez radno
Srbije u junu i julu 1990.
3 Branko Mamula, “Sluča

Jugoslavija”, CID, Podgo
str. 23-24.
4 Mamula, str. 112.

Analiza slučaja 3
5 Mamula, str. 117.
Ovaj tekst istražuje kako je došlo do toga da u periodu od kraja osamdesetih do

početka 1992, političko rukovodstvo (Socijalističke) Republike Srbije (u daljem
tekstu: srpsko rukovodstvo) preuzme kontrolu nad Jugoslovenskom narodnom
armijom (JNA). Ova kontrola je “formalno” uspostavljena 3. oktobra 1991, kad
su tri srpska i jedan crnogorski član Predsedništva Socijalističke Federativne
Republike Jugoslavije (SFRJ) uzela na sebe pravo da deluju kao Predsedništvo
SFRJ i komanduju JNA – donela odluku koju je prihvatio Generalštab JNA.
Međutim, ova je kontrola – i to neformalno – uspostavljena mnogo ranije. Ma
da je osmočlano Predsedništvo SFRJ bilo vrhovna komanda JNA, kojoj je
Generalštab formalno bio podređen, savezni sekretar za narodnu odbranu,
general armije Veljko Kadijević, najviši oficir JNA, počeo je u periodu 1990-
1991, da se obraća isključivo članovima iz Srbije i Crne Gore, kao nekom koga
je dužan da izveštava i sa kojim razmatra strategiju. U praksi to je značilo da je
srpsko političko rukovodstvo – oličeno u predsedniku Srbije Slobodanu
Miloševiću i srpskom članu Predsedništva SFRJ Borisavu Joviću – smatrao
političarima kojima je odgovoran.
6 Nikola Ljubičić, “Opšte
odbrana - strategija mira”
Srpsko političko rukovodstvo i JNA ušli su u 1990, već kao saveznici protiv
2. izdanje, Vojnoizdavačk
veće autonomije za kosovoske Albance i mera koje je preduzumala Slovenija za
Beograd, 1977, str. 343.
svoj suverenitet, i to sa istim ciljem – recentralizacija SFRJ. Međutim u proleće
iste godine karakter njihovog saveza postao je upitan kad je srpsko rukovodstvo 7 BBC pregled vesti iz sv
prestalo da podržava jedinstvenu Jugoslaviju. Umesto toga, usvojili su plan za 1985, TANJUG, 19. april
„isterivanje“ Slovenije i otsecanje Hrvatske iz jugoslovenske federacije, i za
uspostavljanja de facto Velike Srbije. Kadijević je tokom tog celog perioda
tesno sarađivao sa Jovićem i Miloševićem koji su ga o tome obavestili. Iako je
bio spreman da prihvati njihove „velikosrpske“ ciljeve, Kadijević je preferirao
vojni udar kojim bi se zbacila politička rukovodstva Slovenije i Hrvatske, kao i
Predsedništvo i vlada SFRJ, i ponovo uspostavila jedinstvena, centralizovana
jugoslovenska federacija. On i načelnik Generalštaba Blagoje Adžić su do
druge polovine 1991, oscilirali između „jugoslovenske“ i „velikosrpske“
orijentacije. Rukovodstva Srbije i JNA bili su stoga saveznici sa konceptima
koji su se poklapali, ali i razlikovali su se u načinu, kako odgovoriti na
jugoslovensku krizu. Pitanje Velike Srbije ili jedinstvene Jugoslavije pod
vojnom upravom bilo je takođe i pitanje čija će reč u partnerskom savezu –
srpskog rukovodstva ili JNA – biti presudna.
Ovo je analiza odnosa u samom vrhu političke i vojne piramide. Posebno je

fokusirana na odnose između Miloševića, Jovića, Kadijevića i Adžića, i
prevashodno se zasniva na memoarima koje je objavio i intervjuima koje je dao
ovaj treći, ali i drugi visoki oficiri JNA, od čega je dnevnik Borislava Jovića
ubedljivo najznačajniji.1 8 Mamula, str. 41-42; Ve
Kadijević, “Moje viđenje
Koreni saveza SKS/SPS-JNA Politika, Beograd, 1993, s
9 Mamula, str. 115.
10 Raif Dizdarević, “Od

smrti Jugoslavije”, OKO,
1999, str. 414.
11 Mamula, str. 44.
12 Kadijevićev otac je bio

majka Hrvatica.
Koreni saveza Saveza komunista Srbije

(SKS), kasnije Socijalističke partije Srbije (SPS)2, i JNA sežu mnogo dublje u
prošlost od vremena dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Dve institucije su
se kadrovski preklapale, što se posebno videlo na slučaju generala Nikole
Ljubičića koji se smatra „čovjekom broj 2“ u Jugoslaviji neposredno pre Titove
smrti.3 Ljubičić je bio na funkciji saveznog sekretara za narodnu odbranu 1967-
1982, predsednika Predsedništva SR Srbije, potom SFRJ 1982-1984, i člana
Predsedništva SFRJ 1984-1989. Po mišljenju admirala Branka Mamule koji ga
je nasledio na mestu saveznog sekretara SFRJ, Ljubičić je krajem osamdesetih
godina uporno nastojao da kontroliše veze između rukovodstava JNA i SKS.4 13 Kadijević, str.77.
Odigrao je odlučujući ulogu u Miloševićevom preuzimanju rukovodstva SKS
1987. Sličan je slučaj i general-pukovnika Petra Gračanina, načelnika 14 Kadijević, str. 78.
Generalštaba JNA 1982-1985, predsednika Predsedništva Srbije 1987-89,
jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova 1989-92. i člana Glavnog odbora 15 Mamula, str. 61.
SPS. A treći među njima bio je general Aleksandar Janjić, komandant Niškog
garnizona i predsednik partizanskog veteranskog udruženja Srbije. Po 16 Hasim Efendić, Ko je
Mamulinom svedočenju, Ljubičić, Gračanin i Janjić bili su 1987, tri najveća Bosnu, OKO, Sarajevo, 1
Miloševićeva pobornika u najvišim vojnim ešalonima.5 str. 90-94.
Najmanje tri faktora su odlučujuće učvrstila osećaj „zajedničkog cilja“ kod

političkih i vojnih elita:
1) Sistem „opštenarodne odbrane“ koji je uveden u Jugoslaviju nakon 1968,

podrazumevao je opštu mobilizaciju za borbu protiv spoljnog neprijatelja i u
tome, saradnju vojnih i partijskih rukovodstava. Jugoslovenske oružene snage
su bile podeljene na JNA i teritorijalnu odbranu (TO). TO je bila
decentralizovana i imala štabove u svakoj republici, pokrajini i opštini, na čijem
čelu su bili rezervni oficiri JNA, ali koje su organizovali i finansirali 17 Dizdarević, str. 216, 3
odgovarajući organi vlade i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Ovakav
sistem je iziskivao da, u pripremama za odbranu zemlje SKJ i JNA tesno 18 Laura Silber and Allan
saradjuju, što je bilo utoliko lakše jer je SKJ u JNA imao svoju organizaciju Death of Yugoslavia, Pen
koja se starala da vojska sledi partijski program. Kako je to napisao Ljubičić London, 1996, str. 48-57.
sedamdesetih godina prošlog veka:
19 Silber and Little, str. 6
„Organizacija Saveza komunista u Jugoslovenskoj narodnoj armiji je dio
Saveza komunista Jugoslavije. Komunisti u JNA nastoje da organizacija SK u
JNA uvijek bude ideološki i akciono sposobna da učestvuje u unapređivanju
politike SKJ, osobito na području narodne odbrane, i da usvojenu politiku
stvaralački i dosljedno ostvaruje u najtješnjoj povezanosti sa drugim
organizacijama Saveza komunista.“6
Otuda su, na primer, 19. aprila 1985, Slobodan Miloševic, predsednik Gradskog
komiteta SKS Beograda i Bogdan Bogdanović, predsednik Skupštine grada
Beograda, sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Brankom Mamulom
razgovarali o pripremama za odbranu Beograda i ekonomskoj saradnji grada i
JNA.7
2) Sedamdesetih i osamdesetih godina SKJ i JNA su ujedinili strah i otpor

naconalizmu i autonomaštvu kosovskih Albanaca. Reagujući na pubunu
kosovskih Albanaca 1981,Generalštab JNA je rasformirao organizacije TO u
kojima su uglavnom bili kosovski Albanci i otpustio 80-90 odsto članova pod
sumnjom da su podržavali pobunjenike. Generalštab je, štaviše, pojačao snage 20 Dizdarević, str. 321.
JNA na Kosovu radi odbrane od mogućeg učešća i Albanije i kosovskih
Albanaca u napadu na Jugoslaviju.8 21 Kadijević, str. 106.
3) U sastavu oficirskog kadra JNA je bilo ubedljivo najviše Srba, i to posebno

nakon osamdesetih. U godini kad se Milošević dokopao vlasti u SKS, 1987, 60
odsto oficirskog kadra činili su Srbi, piše Mamula.9 Ovakvom disparitetu
doprinela i činjenica da se većina pripadnika „partizanske“ generacije u vrhu
JNA povukla iz aktivne službe. Ta je generacija bila istinski multietnička i
22 U dnevniku koji je obj
jugoslovenski orijentisana, i u njoj su, recimo, četiri general-pukovnika bili
opisuje česte razgovore k
Muslimani.10 Nova generacija aktivnih generala JNA nije učestvovala u
sa Kadijevićem i Gračani
multietničkom partizanskom pokretu, i stoga je njena politička i nacionalna
politici prema Slovencim
svest bila mnogo suženija.
kosovskim Albancima tok
Vidi, Jović, str. 16, 18-19
49, 52-53, 54-55, 63, 67-6
77, 88, 91-92.
23 Jović, str. 45.
Međutim, u višim oficirskim redovima

bili su Srbi iz centralne oblasti Hrvatske, iz Like, s Korduna i Banije – regije 24 Jović, str. 88.
koja će kasnije biti pretvorena u „Republiku Srpsku Krajinu“ – i iz Bosanske
krajina (zapadna Bosna), a ne iz Srbije.11 Ovo je bio odraz brojčane
disproporcionalosti Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u partizanskom
pokretu 1941-45. Od poslednja tri generala na funkciji saveznog sekretara za
narodnu odbranu SFRJ, odnosno vršioca dužnosti (najviši položaj u JNA)
Branko Mamula (1982-88) i Veljko Kadijević (1988-92) su bili Srbi iz
Hrvatske,12 dok je Blagoje Adžić (1992) bio Srbin iz Bosne i Hercegovine. Po
toj logici, JNA je mogla da bude saveznik srpskog rukovodstva na
„velikosrpskoj“ osnovi, ali su njeni pogledi ipak bili nešto drugačiji.
25 Jović, str. 125.
Članovi Generalštaba su osamdesetih godina prošlog veka smatrali da
polukonfederalni karakter jugoslovenske države slabi JNA. Zato su 1987,
usvojene mere koje je trebalo da ojačaju ulogu JNA u odnosu na republike.,
Umesto šest armija stvorene su tri armijska vojišta koja su po teritorijalnoj
podeli, kako kaže Veljko Kadijević potpuno zanemarivale administrativne
granice republika i pokrajina“.13 Kadrovi republičkih i pokrajinskih TO bili su
podređeni oficirskom kadru triju armijskih vojišta, a ne Vrhovnoj komandi, dok
su kadrovi TO zona bili pod komandom korpusa JNA. Time je smanjen uticaj
republika, kako na JNA, tako i na TO. “[Ali je izvjesno da su ta rjesenja, bar
donekle, narušila već uhodanu kontrolu republika i pokrajina nad njihovom
teritorijalnom odbranom i dosta su umanjila već legalizovan njihov uticaj na
JNA” kaže Kadijević.14 „To je značilo“, piše Mamula, „isključiti republička
rukovodstva iz sistema komandovanja oružanim snagama i oružanom
borbom“.15
TO snage su već bile uveliko redukovane. Na primer, TO SR Bosne i

Hercegovine smanjena je sa 293.272 pripadnika koliko je imala početkom
1987, na 86.362 krajem 1991. Ovakva redukcija je bila disproporcionalna, i to
na štetu muslimanskih i hrvatskih krajeva, a ne onih u kojima su Srbi bili u
većini. Tako je, na primer, TO sarajevskog okruga u kome su Muslimani bili
većinsko stanovništvo smanjena za 42,3 odsto, dok je TO Banjaluke u kojoj su
Srbi bili u većini redukovana za samo 16 odsto.16
Kadijevićevi i Adžićevi politički pogledi i metodi s jedne, i Miloševećevi i

Jovićevi, s druge strane, uveliko su se razlikovali. Komandanti JNA su bili
konzervativni i zastupali su ponovnu centralizaciju jugoslovenske federacije,
umesto radikalne promene titoističkog poretka, dok je srpsko rukovodstvo bilo
radikalno, spremno da upotrebi radikalne metode za promenu status quoa. Kako 27 Jović, str. 161.
kaže Dizdarević, za Kadijevića su krajem osamdesetih, Miloševićevi metodi
masovne mobilizacije stanoviništva na nivou države bili neprihvatljivi.17 28 Konrad Kolšek, “Prvi
Međutim, razvoj političke situacije u tom periodu približio je rukovodstvo JNA SFRJ - Sećanja na početa
Srbiji. Generalštab je 1988, došao u sukob sa političkim rukovodstvom SR sukoba u Sloveniji i Hrva
Slovenije povodom afere „ljubljanske četvorke“. Ovaj se konflikt brzo poklopio Graf, Danas, Beograd, 20
sa sukobom Srbije i Slovenije.18 Miloševićevo rukovodstvo u Srbiji je 1989,
ukinulo vojvođansku i kosovsku autonomiju, i guralo ka ponovnoj centralizaciji
jugoslovenske države. Slovenačko rukovodstvo je reagovalo, solidarišući se s
kosovskim Albancima i u septembru te godine usvojilo ustavne promene
kojima je Slovenija dobila suverenitet u okviru Jugoslavije.19
29 Kadijević, str. 92-93.
30 Kadijević, str. 110.

31 Kadijević, str. 91.
Jugoslovensko i republička predsedništva 32 Kadijević, str. 89.

su u januaru 1989. raspravljala o mogućim kandidatima za predsednika vlade
(predsednika Saveznog izvršnog veća – SIV) koji bi mogli za zamene Branka
Mikulića. Kadijević je predložio Miloševića za tu funkciju, a tadašnji
predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević, i sam general JNA u penziji,
ovlastio ga je da razgovara sa Miloševićem o toj mogućnosti. Dizdarević u
svojim memoarima tvrdi da je smatrao da bi bilo dobro da Milošević bude
predsednik vlade, verujući da bi ovaj pravio manje problema i da bi mogao
lakše da ga drži pod kontrolom, ukoliko bi se iz srpskog izmestio u savezno 33 Kadijević, str. 91.
rukovodstvo.20 Za razliku od njega, Kadijević je želeo Miloševića na toj
funkciji, “Procjenjujući da jugoslovenskom federalnom vrhu nedostaje, između
ostalog, jaka i sposobna politička ličnost jugoslovenskog opredeljenja,
istovremeno ocjenjujući da u postojećem konglomeratu federalnih institucija,
najviše može učiniti SIV, nakon ostavke Branka Mikulića, ja sam predlozio
Slobodana Milosevica za predsednika SIV-a.” Međutim, “Milošević i srpsko
rukovodstvo su imali drukčiju procjenu. Razlike nije bilo u ciljevima, ali jeste u
načinu njihovoga ostvarenja. Naime, stavovi srpskog rukovodstva i Miloševića
su bili da treba učvrstiti jedinstvo Srbije nakon ustavnih promjena koje su
učinjene na način da to doprinese stabilizaciji Jugoslavije i da zbog toga
Milošević treba da ostane u Srbiji”.21
Sve do januara 1990, Borisav Jović, član Predsedništva SFRJ iz Srbije,

Slobodan Milošević, predsedik Predsedništva SR Srbije, Veljko Kadijević,
savezni sekretar za narodnu odbranu, i Petar Gračanin, savezni sekretar za
unutrašnje poslove, nastojali su da usaglase političke stavove. Međusobno su se
konsultovali i koordinisali političke poteze.22 Sva četvorica su bili Srbi i
komunistički protivnici političke liberalizacije, decentralizacije federacije i
autonomaštva kosovskih Albanaca i Slovenije. Kadijević, Jović, Milošević i
Bogdan Trifunović (predsednik Centralnog komiteta SKS) su otišli zajedno na
34 Kadijević, p. 91.
odmor, sa sve svojim porodicama, 1-10. avgusta. Tom prilikom, piše Jović, “iz
više intimnih razgovora vidim shvatanja JNA i Veljka Kadijevića o budućnosti
Jugoslavije: 1) braniće je po svaku cenu; 2) mora biti efikasna savezna država; 35 Blagoje Adžić, NIN, 5
3) prihvata tržišnu orijentaciju; 4) osuđuje dogmatizam. Dakle, u svemu ima str. 32.
iste stavove kao Srbija. To nas, svakako zblizava s Armijom”.23
36 Aleksandar Vasiljević
juni 1992, str. 58.
Akcija saveza SKS-JNA protiv Slovenije, a za ponovnu centralizaciju
federacije, kulminirala je na 14. Vanrednom kongresu SKJ 23. januara 1990.
Tad je SKS pokušao da nadglasa i izoluje delegaciju Slovenije i natera je da
prihvati politiku SKS, a time i njegovu rukovodeću ulogu u partiji. Milošević i
Jović su računali da će ih JNA u tome podržati. Sastali su se 10. januara u
Miloševićevoj rezidenciji sa Gračaninom, Trifunovićem i predsednikom
Skupštine Srbije Zoranom Sokolovićem da prodiskutuju strategiju. Pišući o
zaključcima sastanka, Jović primećuje da:
“Glavna bitka treba da se odigra na XIV Kongresu SKJ, da se sačuva integritet 37 Jović, str. 162.
SKJ i demokratski centralizam, bar statutarno (formalno). Cilj je da Slovenci
ostanu sami, da im se ne priključe Hrvatska i Makedonija, a eventualno i BiH.
Barjak če nositi predstavnici JNA, a mi ćemo podržavati, da ne budemo mi na
čelu, jer bi delovalo odbojno za Hrvate i Makedonce. Armija prihvata takvu
ulogu”.24 Potez protiv Slovenije na 14. Kongresu ipak nije postigao svoj cilj,
jer su slovenački i hrvatski delegati napustili kongres, stavivši time tačku na
SKJ kao jedinstvenu partiju.
Srbija i JNA se okreću protiv jedinstvene Jugoslavije
Nakon Miloševićevog poraza na 14. Kongresu, SKS menja politiku ponovne

centralizacije juguslovenske federacije i počinje, s jedne strane, da se miri sa
slomom Jugoslavije, a sa druge, da sprovodi strategiju stvaranja Velike Srbije.
Jović je Miloševiću sugerisao 21. marta

1991, kako “Jugoslavije može i bez Slovenije”. “Pri tome može i Jugoslavija
bez Slovenije. Biće nam lakše. Lakše ćemo bez njih sa Hrvatima.“ sa čim se,
piše Jović, Milošević složio.25 Antikomunističke, nacionalističke partije koje
su se zalagale za nezavisnost svojih republika i sa kojima srpski režim nije
želeo da koegzistira pobedile su na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj tokom
aprila-maja 1990. Jović piše kako je 27. juna razgovarao s Kadijevićem o tome
kako u novonastalim okolnostima tretirati Sloveniju i Hrvatsku:
“Takva situacija sa Hrvatskom je repriza onoga što se već dešavalo i dešava sa

Slovenijom. One hoće da sačuvaju jugoslovensko tržiste, a da rasture 38 Jović, str. 171.
jugoslovensku državu. S obzirom na tok stvari zaključujemo da moramo hitno
razraditi taktiku za dalju akciju. Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao 39 BBC pregled vesti iz s
silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i progašavanjem da su novembar 1990, na osnov
se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta a radimo sa Tanjuga od 19. novembra
Srbima u Hrvatskoj. Nisam za primenu sile, nego da ih stavimo pred svršen čin.
Da se razradi akcija u tom smeru, sa varijantom da se pre konačnog isterivanja 40 Jović, str. 276.
održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje.
Veljko se slaže.”26
Prema Joviću, Milošević se narednog dana, 28. juna saglasio sa ovakvom

politikom:
“Razgovor sa Slobodanom Milosevicem o stanju u zemlji i u Srbiji. On se slaže

sa idejom o ‘izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske, ali me pita da li vojska hoće da
izvrši takvo naređenje ? Kažem mu da ona mora da izvrši naređenje i da ne
sumnjam u to nego mi je problem šta je sa Srbima u Hrvatsko i kako obezbediti 41 Jović, p. 277.
vecinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku. Sloba je za dve ideje: prvo, da se
‘odsecanje’ Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje
su stvorile zajednicu, ostati sa naše strane, s tim da se tu kasnije narod
referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i, drugo, de se članovi
Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske iskljuce iz glasanja o odluci, jer oni
ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ako Bosanac bude
za, onda imamo dvotrećinsku većinu. Sloba apeluje da tu oduku donesemo
najkasnije za nedelju dana, ako želimo da spasemo državu. Bez Hrvatske i
Slovenije Jugoslavia će imati oko 17 miliona stanovnika, a to je za evropske
prilike dovoljno”.27
General-pukovnik Konrad Kolšek koji je u to vreme bio komandant zagrebačke

pete vojne oblasti zapaža u svojim memoarima kako je plan za “isterivanje”
Slovenije i Hrvatske mogao biti skovan i prethodnog leta: “Ideju je verovatno
aktuelizovao još u mesecu avgustu 1989. godine u Kuparima, gde su Milošević,
Kadijević, Jović i Trifunović dali sebi za pravo, da u tajnosti, I na osnovu
političkog interesa dele Jugoslaviju. Za to nisu imali niti ustavno, niti moralno
prava, niti ovlašćenje jugoslovenskih naroda. Sve to što su radili, radili su tajno,
mimo zakona i ustava i po svom nahođenju.”28
Kadijević potvrđuje da je podržao ovu politiku, tvrdeći u svojim memoarima,

kako je strategija JNA protiv onoga što naziva „unutrašnjom agresijom“,
prolazila kroz sukcesivne faze.
“Prva faza - do pobjede desnih nacionalističko separatističkih snaga na

višestranačkim izborima u Sloveniji i Hrvatskoj. Tom stanju odgovorala je ideja
o upotrebi oružanih snaga, bazirana na zadatku očuvanja teritorijanog
integriteta zemlje u cijelini i stvaranja uslova za njen demokratski preobražaj.
42 Jović, p. 281.
Druga faza nastaje nakon pobede nacionalsecionističkih snaga u Sloveniji i
Hrvatskoj, i poteza međunarodne zajednice koji su podržavali njihovo
43 Dizdarević, str. 419.
otcjepljenje i izlazak iz Jugoslavije. S početkom tog stanja, modifikuje se
zadaća oružanih snaga na unutrašnjem planu u pravcu stvaranje uslova za miran
44 Dizdarević, str. 419-42
rasplet jugoslovenske krize, uključujući i miran izlazak iz jugoslovenske
države onih jugoslovenskih naroda koji to svojom voljom žele. [kurziv
45 Mamula, str. 117-119.
autora]”29
46 Mamula, str. 154.
Kadijević piše da je do promene ciljeva JNA došlo u aprilu 1990. Kadijević je,
kao savezni sekretar za narodnu odbranu 3. aprila predložio usvajanje niza mera
47 Mamula, str. 151-154.
za ponovno uspostavljanje autoriteta saveznog vrha, što je Ante Marković,
savezni premijer, odbacio.
“Po mojoj ocjeni to je bila poslnjednja prilika da se pokuša sačuvati Jugoslavija

u postojećim granicama”, piše Kadijević; “Kad je i taj pokušaj propao, Vrhovna
komanda modifikuje zadaću JNA tako da ona u novim uslovima glasi:
1)odbraniti pravo naroda koji žele da žive u zajedničkoj državi Jugoslaviji; 2)
pokušati omogućiti miran razlaz sa onim jugoslovenskim narodima koji više ne
žele da žive u Jugoslaviji”.30
JNA postaje saveznik Srbije i Crne Gore
Kako bi sprovela politiku za koju je pretpostavljala da će, u skladu s njenom

strategijom, „odbraniti Jugoslaviju“, komanda JNA je morala da ignoriše
savezne institucije i ustavne procedure

koje su joj stajale na putu, i to bez obzira na zakonske posledice. Kadijević kaže
da je politika JNA bila sledeća: “Djelujući kroz državne institucije - 48 Mamula, p. 158.
Predsjedništvo SFRJ, Skupštinu SFRJ i SIV - ne dozvoliti miješanje tih
institucija u polsove vojske mimo ustavom i zakonima utvrđenih nadležnosti”. 49 Mamula, p. 159.
Kadijević tvrdi da je bilo mnogo takvih pokušaja uplitanja, “naročito kod SIV-
a”.31 Kadijević smatra da je odnos jugoslovenskog premijera Ante Markovića 50 Mamula, p. 160.
bio „antisrpski“, a njegova politika „destruktivna“.32 U praksi je to značilo da
je JNA samostalno odlučivala o tome, kako „odbraniti Jugoslaviju“ i činila je to 51 Aleksandar Vasiljević
u saradnji sa onima koje je smatrala svojim saveznicima (pre svega s izdala – nije izdala”, NIN
1992, str. 57.
rukovodstvom Srbije), zaobilazeći ili opstruirajući, kad god je bilo potrebno,
one za koje je držala da su joj neprijatelji.
Što se tiče Predsedništva SFRJ koje je zvanično bilo i vrhovni komandant,

Kadijević kaže da su članovi bili podeljeni u tri kategorije: one koji su bili
„čvrsto opredeljeni za Jugoslaviju”, „najljući neprijatelji jedinstva Jugoslavije“ i
na one koji su menjali stavove zavisno od situacije, ali se na njih suštinski nije
moglo računati u kriznim situacijama.33 Kadijević je u tom kontekstu rešio da
se ne obazire na ustavnu obavezu povinovanja Predsedništvu SFRJ kao celini, i
selektivno sarađuje sa njegovim članovima, prema vlastitom političkom izboru:
“Te tri kategorije ljudi trebalo je da kolektivno donose odluke, tako da smo bili
u situaciji da i predstavnicima neprijateljske strane izlažemo naše procjene i
predloge. Naravno, da to nismo mogli činiti i nismo činili. Ali to je
komplikovalo rukovođenje i komandovanje oružanim snagama i činilo ga još
težim i komplikovanijim. Tako, na primjer, kad je riječ o planiranju, izdavanju
pisanih Direktiva, Odluka ili Naređenja Vrhovne komande, mi nismo mogli 52 BBC pregled vesti iz s
raditi kao što normalno rade manje-više sve armije na svijetu, jer bi svaki takav mart 1990, prema Tanjug
pisani dokumenat odmah stigao u ruke neprijatelju. Zato smo bili primorani 23. mart 1990.
raditi na sasvim drugi način”.34
53 Jović, str. 142-143.
Ovakav pozitivan odnos prema nekim članovima Vrhovne komande, a
negativan prema drugim, još jače je bio izražen kod Adžića, koji u svojim
memoarima, objavljenim u junu 1992, tvrdi da je “Izdaja (je) postojala, ali u
Predsedništvu SFRJ - poznata su nam ponašanja Stipe Mesića, Janeza
Drnovšeka, Vasila Tupurkovskog i Bogića Bogićevića. To su čisti i ortodoksni
izdajnici, strani plaćenici i špijuni.”35
Drugim rečima, načelnik Generalštaba JNA je sve nesrpske i necrnogorske

članove Vrhovne komande smatrao neprijateljima. Treći po rangu oficir JNA
koji je posvedočio o „selektivnoj lojalnosti“ najviših oficira JNA bio je general-
major Aleksandar Vasiljević koji je 1991-92, obavljao funkciju, najpre
zamenika, a zatim načelnika Službe bezbednosti Saveznog sekretarijata za 54 Jović, str. 146.
narodnu odbranu, poznatije kao „kontraobaveštajna služba“ (KOS). U intervjuu
objavljenom u junu 1992, Vasiljević kaže da s planom za rušenje vlada 55 Kadijević, p. 78.
Slovenije i Hrvatske u proleće 1992, nisu bili upoznati svi članovi Vrhovne
komande, jer “u to vreme državni vrh čine i neki ljudi kojima se takva stvra nije
smela poveriti. Nisam siguran da je o planu raspravljano na Predsedništvu
države, ma da verujem da je Bora Jović bio upućen u sve što smo
pripremali”.36
Jović i Kadijević su 4. jula 1990, razmatrali mogućnost da JNA „odbrani

integritet zemlje“, sa, ili bez saglasnosti Predsedništva. Jović piše kako mu je
Kadijević rekao:
“Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja, koliko god je moguće

legalno, a ako Predsedništvo ne može takvu odluku da obezbedi, onda se
moraju traziti i druge opcije. Oko toga se moramo dogovoriti. O tome imaju
razrađen plan za Kosovo, Sloveniju i Hrvatsku. Pravi se plan i za upotrebu
vojske za celu zemlju, za nekoliko dana biće gotov, mada u ostalom delu zemlje
nece biti potrebno, izuzev ako bi uveli vanredno stanje u celoj zemlji.
56 Kadijević, p. 94.
Pitam ga koje su to ‘druge opcije’ ? Odgovara mi, ‘ako Predsedništvo ne bude u
57 Jović, pp. 174-175.
stanju da vrši svoju funkciju i da donese odluku o odbrani integriteta zemlje,
vojska bi izvršila naređenje i grupe članova Predsedništva, iako nisu
58 Jović, p. 176.
kvalifikovana većina”. [kurziv autora]37
Sudeći po ovome, Kadijević je bio rešen da transformiše JNA, od istinski

jugoslovenske armije pod komandom osmočlanog saveznog predsedništva u
armiju koja će biti pod komadom „jedne grupe članova Predsedništva“, to jest
članova iz Srbije i Crne Gore. To još uvek nije značilo da je JNA definitivno
stala iza velikosrpskog projekta, ali jeste, da je počela sebe da vidi kao
političkog saveznika srpskog rukovodstva, a nesrpska i necrnogorska republička
rukovodstva kao svoje neprijatelje. Neprijateljski odnos JNA, posebno prema
rukovodstvima Slovenije i Hrvatske, bio je dijametralno suprotan tesnom
prijateljstvu sa srpskim rukovodstvom sa kojim je koordinisala svoje aktivnosti.
59 Pregled BBC vesti iz s

avgust 1990, prema agenc
TANJUG, 1540 gmt, 17.
Silber and Little,
str. 100-103.
60 Pregled BBC vesti iz s

avgust 1990, dopisništvo
20. avgust 1990.

Jović beleži 19. juna 1990, kako ga je
general-potpukovnika Vujasinović, šef Vojnog kabineta Predsedništva SFRJ,
pitao, kako da odgovori na zahtev Stipe Mesića, člana Predsedništva iz
Hrvatske, da mu pokaže godišnji plan vojnih vežbi JNA. Vujasinović je rekao
Joviću da sumnja kako Mesić namerava da planove pokaže Tuđmanu. Jović
kaže: „Kažem mu [Vujasinoviću] neka [Mesić] traži pismeno. Odgovori mu da
to možes dati samo na osnovu odluke Predsedništva”. Na sednici Predsedništva
istog dana i Mesić i Janez Drnovšek, slovenački član, zatražili su uvid u
planove. “Hladno se saglasismo da se pribave od Generalstaba. Potom sam
naredio generalu Vujasinoviću da planove donese iz Generalštaba u svoj
kabinet i da ih obavesti pojedinačno da mogu pogledati planove u njegovom
prisustvu, ali ne mogu praviti zabeleške i izvode”.38 Ovaj citat ukazuje na to da
su viši oficiri JNA naredbe dobijali od Jovića, kao člana Predsedništva SFRJ iz
Srbije, ne obazirući se na naredbe članova iz Hrvatske i Slovenije.
Nakon transformacije SKS u SPS, tokom juna-jula 1990, organizacija SKJ u

JNA se 19. novembra konstituisala u posebnu partiju, Savez komunista-Pokret
za Jugoslaviju (SK-PJ) koja se predstavljala kao naslednica SKS. Osnivačkom
kongresu partije u Sava centru u Beogradu prisustvovali su, između ostalih,
Kadijević, Adžić, Mamula, Ljubičić, Gračanin, zamenik saveznog sekretara za
narodnu odbranu Stane Brovet i Miloševićeva supruga Mirjana Marković.
Prema osnivačkom aktu, SK-PJ “podržava sve partije, pokrete i pojedince koji
su opredeljeni za Jugoslaviju, socijalizam i bratstvo-jedinstvo jugoslovenskih
naroda”.39 Na prvoj konferenciji SK-PJ 24. decembra izabran je osmočlani 62 Jović, str. 227-228.
Izvršni komitet u kome je bilo nekoliko aktivnih oficira i admirala, među
kojima je bio i Mamula, kao i Mira Marković. SK-PJ je osigurao i dodatnu 63 Jović, str. 247.
institucionalnu osnovu za saradnju sa rukovodstvom Srbije i JNA.
Kadijević 25. januara 1991, upoznaje Jovića sa svojim planom za rešavanje
krize. Kadijević je smatrao da su “Srbija, Crna Gora, Armija i srpske partije u 65 Jović, str. 254.
BiH i Hrvatskoj za Jugoslaviju; Slovenija i Hrvatska su protiv Jugoslavije;
Makedonija i BiH se kolebaju, politički su sklonije konceptu Slovenije i 66 Jović, str. 255.
Hrvatske, ali im to ne garantuje opstanak ni budućnost”40. Nakon toga, Jović
beleži: 67 Jović, p. 255.
“Osnovna zamisao vojske sastoji se u tome da se čvrsto osloni na snage koje su
za Jugoslaviju u svim delovima zemlje i da se kombinovanim političkim i
vojnim merama sruši vlast najpre u Hrvatskoj, a potom u Sloveniji. Za te
aktivnosti treba iskoristiti sferu odbrane gde su oni počinili teška krivična dela.
U koleblivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim
merama - demonstracijama i pobunama - treba srušiti rukovodstva, ili ih
preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovai i s nekim
vojnim aktivnostima. Celu akciju treba da vode oni članovi Prededništva SFRJ
koji se opredele za ovaj kurs, s osloncem na vojsku. Sve savezne institucije koje
prihvataju ovaj kurs bice uključene u akciju, a ostale će biti srušene s vlasti…
Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ, Bosnu i Hercegovinu
dići na noge ‘Za Jugoslaviju’, a u Makedoniji ići na koncept mitinga za rušenje
probugarskog rukovodstva. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj
Gori. Zabraniti okupljanje na Kosovu”.41
Iz ovoga se vidi da je JNA svojim legitimnim komandantom smatrala samo

članove Predsedništva koji su podržavali njen kurs (tj. članove iz Srbije i Crne
Gore), dok je njena podrška saveznim institucijama bila uslovljena njihovim
prihvatanjem njenog programa za Jugoslaviju. Srpsko rukovodstvo je moglo da
se osloni na tu selektivnost i računa na upotrebu JNA protiv svojih neprijatelja.
I tako, kad je Jović 28. februara predstavio plan JNA Miloševiću, ovaj je 68 Silber i Little, str. 114
konstatovao, kako članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije i Crne Gore mogu da
preuzmu ulogu vrhovnog komandanta JNA, bez obzira imaju li ili nemaju 69 Jović, str. 262.
većinu glasova u Predsedništvu:
“Na pitanje šta da radimo, ako nemamo većinu u Predsedništvu za odluke koje
su potrebne, on misli da odlučujemo sa onoliko članova koliko ih je ‘za’ i da će
vojska ‘poslušati’. Smatra da je logično da ‘uklonimo’ svakog ko će se
suprotstaviti takvoj akciji Predsedništva”.42
Kadijević je, sudeći po svemu, bio

najodgovorniji u vojsci za njenu transformaciju iz jugoslovenske u velikosrpsku
armiju. Dizdarević piše: “Nesporno je - i to treba ponovo naglasiti - da je
Veljko Kadijević odigrao ključnu ulogu u izdaji Armije i njenom stavljanju u
službu oružanog ostvarivanja velikosrpskih pretenzija”.43 Njegova podanička
odanost srpskom rukovodstvu nije nužno odražavala stav oficirskog kadra JNA 71 Pregled BBC vesti iz s
u celini. Mnogi visoki oficiri JNA, piše Dizdarević, bili su nezadovoljni decembar 1990, prema Ta
Kadijevićevim pokornim prihvatanjem srpske nacionalističke politike – tu 1616 gmt 21. decembar 1
posebno misli na admirala Petra Simića i generala Simeona Bunčića.44 Mamula
tvrdi kako je 1987, smatrao kako je Milošević podjednaka pretnja stabilnosti 72 Milorad Vučelić, ‘ NIN
Jugoslavije kao i slovenačko rukovodstvo. Dalje kaže da je otpor prema 1991, str. 15.
Miloševiću u redovima viših oficira JNA bio veći od otpora republičkih
rukovodstava; tu posebno misli na generala Jovičića, predsednika organizacije 73 Jović, str. 281-282.
SKJ u JNA, i generala M. Đorđevića.45
Znači da se viši oficiri JNA nisu automatski identifikovali s Miloševićevim
programom. U svojim memoarima Mamula tvrdi kako je 1988, upozorio
Kadijevića – koga je nasledio na funkciji saveznog sekretara za narodnu
odbranu – da „JNA održi svoj općejugoslavenski ugled i prestiž. Tko god bi
pokušao da joj to ospori - Srbija, Slovenija ili netko treći mora unaprijed znati,
da nece proci… Prihvatiti asimetriju prema nekoj republici i narodu značilo bi
prihvatiti razbijanje zemlje”. Međutim, seća se Mamula, „osjetio sam da crv
sumnje nagriza Kadijevića“.46 Ovaj je, smatra Mamula, s jedne strane, bio
ambiciozan i samovoljan, a sa druge, nedovoljno samouveren da bi preuzeo
punu odgovornost za radikalnu akciju JNA.47 On ovde implicira da je
Kadijević bio spreman da pokrene neustavnu akciju JNA, ali se plašio da to
učini na svoju ruku i s toga se, da bi podelio odgovornost, skrivao iza
Miloševića i Jovića. Mamula kaže:
“Damjanović [pukovnik Milan Damjanović, načelnik sigurnosti u kabinetu

ministra] je krajem ’88.g. tražio da ga primim. Sreli smo se, i on mi je iznio
zapažanja s ljetovanja u Kuparima o vrlo bliskim odnosima Miloševića i
Kadijevića. Znao je moje stavove o Miloševiću i njegovoj garnituri i htio me
izvijestiti da Kadijević mijenja odnose. Kad sam ponovno razgovarao s
Damjanovićem, negdje krajem 1989. g. ovaj me uvjeravao, da su se te godine,
za vrijeme zajedničkog odmora u Kuparima Kadijević i Milošević dogovorili o
političkom i vojnom angažiranju JNA u raspletu jugoslavenske krize. Meni je
predlagao, da odlučno reagujem. Bio je siguran da ja to mogu i da će me
slijediti većina general i oficira. Bez obzira na moguće smicalice službe
bezbjednosti i na Damjanovićevo lična, podilaženja i očekivanja, nesumnjivo je
bilo da se Kadijević prikonio Miloševiću i da JNA ulazi u opasne vode
jednonacionalnog - velikosrpskog ponašanja. Ništa se gore nije moglo dogoditi 75 Jović, str. 49.
JNA i Jugoslaviji. To je uslovilo sve drugo što zbivalo te i narednih godina”.48
76 Jović, p. 54.
Mamula smatra da je Kadijevićevo opredeljenje za Miloševića značilo izdaju
JNA: 77 Jović, p. 152.
“JNA nije trebalo nikog zadrzavati, niti tjerati iz Jugoslavije. Njena ustavna 78 Jović, p. 163.
uloga je bila vrlo jasna - da odbrani teritorijalni integritet i ustavni poredak
zemlje dok se jugoslavenski narodi drugačije ne dogovore. Nije moglo biti 79 Jović, str. 166.
govora o tome, da Milošević ili netko drugi pomoću JNA prekraja Jugoslaviju i
stvara novu državnu konstrukciju, kako bi svi Srbi živjeli u jednoj državi. A
prihvaćeno je upravo to”.49
Mamula ovako objašnjava zašto je Kadijević napustio jugoslovensku opciju i

opredelio se za velikosrpsku:
“Ali, kako nesigurni i preplašeni, po pravilu traže da se sklone pod skut jačeg, a
jačim se činio Milošević i probuđeni srpski nacionalizam, Kadijević se odlucio.
Po svim procjenama, to se dogodilo 1989. Sav kasiniji otpor generala
Kadijevića i generala Adžića posebno, o čemu iscrpno piše Borisav Jović, same
je križni put od kalvarije do raspeća”.50
Ako zanemarimo neokomunističku solidarnost, etničke preferencije i

beskičmenjaštvo, Kadijević je dao prednost Srbiji iz još dva razloga. Najpre,
srpsko rukovodstvo je za razliku od hrvatskog i, posebno, slovenačkog,
izražavalo punu podršku i naklonost prema JNA; nije je tretiralo kao okupatora
ili pretnju njegovim ekonomskim i političkim privilegijama. Drugo, srpsko
rukovodstvo je formalno ostalo opredeljeno za opstanak jugoslovenske država,
pa čak i kad bi se ta „Jugoslavija“ u praksi svela samo na srpske i crnogorske
zemlje. Vasiljević beleži: „opcija za koju se zalagalo rukovodstvo Srbije, bila je
jugoslovenska drzava. To je Armiju kao magnet privlačilo prema Srbiji.”51
SKS i JNA nesigurni saveznici, april 1990 – mart 1991.
Sudeći po Jovićevom dnevniku, on i

Milošević su bar do kraja marta 1991, bili spremni da prihvate planove JNA za
nametanje vojne vlasti Sloveniji i Hrvatskoj da bi se silom sačuvalo jedinstvo
Jugoslavije. Milošević kao predsednik Srbije i Kadijević kao savezni sekretar za
narodnu odbranu su 23. marta imali zvanične razgovore kojom prilikom su
javno potvrdili svoju opredeljenost za ponovnu centralizaciju jugoslovenske
federacije, delovanje protiv „albanskog separtizma“ na Kosovu i „podršku
razvoju Jugoslovenske narodne armije kao jedinstvenih, zajedničkih oružanih 81 Jović, str. 247.
snaga svih naroda i narodnosti, radnih ljudi i građana SFRJ“.52 Jović i
Kadijević su se nezvanično sreli 26. aprila i složili da Predsedništvo SFRJ treba 82 Jović, str. 255.
da usvoji rezoluciju o „nužnosti poštovanja Ustava SFRJ i saveznih zakona u 83 Jović, str. 257.
celoj zemlji, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, svih sredstvima, uključujući
politička, ali i silu ako je potrebno“. Jović beleži: “Što se tiče cepanja 84 Jović, str. 259.
Jugoslavije ja mu predlažem da predložimo hitno donošenje zakona o postupku
za otcepljenje iz Jugoslavije, jer je to neizbežno nužno da bi se izbegao 85 Jović, str. 264.
građanski rat. On se slaže”.53 Ovo može značiti da je srpsko rukovodstvo
istinski bilo spremno da prihvati jedinstvenu Jugoslaviju pod vojnim 86 Jović, str. 281.
rukovodstvom kao prihvatljivu alternativu Velikoj Srbiji, ali će pre biti da se
radilo samo o taktici kojom bi se osigurala akcija JNA protiv Hrvatske, kao 87 Jović, str. 274.
uvod direktnih mera za uspostavljanje „Velike Srbije“.
88 Službeni glasnik Repu
Prva zajednička vojna akcija Srbije i JNA van Srbije izvedena je 17. maja 1990, 5. februar 1991,
kada Jović beleži: “Preduzimamo mere da se u Sloveniji i Hrvatskoj oduzme str. 233-235.
oružje iz civilnih magacina TO i da se prenese u vojne magacine. Nećemo
dozvoliti da oružje Teritorijalne odbrane zloupotrebe u eventualnim sukobima
ili za nasilno otcepljenje. Praktično smo ih razoružali. Formalno, ovo je uradio
načelnik Generalštaba, ali faktički po našem nalogu. Slovenci i Hrvati su oštro
reagovali, ali nemaju kud”.54 Ovaj je potez bio neustavan i izvela su ga
rukovodstva Srbije i JNA, koja su aktivno radila na potkopavanju Ustava SFRJ
iz 1974, a koji je, prema njihovom mišljenju, bio krivac za tekuću krizu.
Kadijević piše: “Jedna od najznačajnijih mjera paralisanja pogubnog ustavnog
koncepta o oružanim snagama bila je odluka o oduzimanju oružja
teritorijalnoj odbrani i njegovo stavljanje pod kontrolu JNA. Protiv te
odluke su se mnogi pobunili osobito Slovenci”[podvukao Kadijević].55
Po svemu sudeći, razoružavanje TO u Sloveniji i Hrvatskoj bilo je u sklopu

priprema za planirani napad JNA na obe republike. Kadijević kaže:
“Teritorijalnu odbranu maksimalno paralisati u onim djelovima zemlje gdje bi

ona mogla posluziti kao baza za stvaranje vojske secesionistickih republika,
odnosno secesionističkih snaga. U tom cilju je sva teritorijalna odbrana
razoružana prije nego što su počeli oružani sukobi u Jugoslaviji. Pored
toga, preko dijela starešina u Teritorijalnoj odbrani, nastojali smo istu
maksimalno držati van kontrole secesionističkih političkih rukovodstava. U
tome smo djelimično uspjevali, svugdje više nego u Sloveniji. Naravno, da smo
teritorijalnu odbranu srpskih dijelova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
upotrebili u dejstvima zajedno sa JNA” [podvukao autor].56
Razoružavanje Slovenije i Hrvatske je trebalo da bude uvod, bilo u zavođenje

vojne diktature u obe republike, bilo u nasilnu promenu granica prema
velikosrpskom projektu. Mada se srpsko rukovodstvo definitivno prelomilo za
ovo drugo, rukovodstvo JNA je i dalje igralo na sigurno i sa srpskom stranom
razgovaralo o obe opcije. Saveznici su ipak nastavili s koordiniranim
aktivnostima protiv zajedničkih neprijatelja. Kadijević je 3. avgusta izvestio
Jovića o planovima JNA za Sloveniju. Nakon tri dana Kadijević i Jović su se
ponovo sastali da porazgovaraju o predlozima JNA, koje je trebalo izneti na
sednici Predsedništva SFRJ.57 Jović, Kadijević, Milošević i Trifunović su sa
svojim porodicama proveli jedan dan zajedno na izletu na ostrvu Mljet u
Jadranskom moru. U pogledu predsednika vlade SFRJ Ante Markovića kome je
Kadijević, kao sekretar za narodnu odbranu, formalno bio podređen, složili su
se da ga se definitivno moraju rešiti.58
JNA je s podozrenjem gledala na srpske antikomunističke pobunjenike u

Hrvatskoj pod rukovodstvom Srpske demokratske partije (SDS). Međutim to se
podozrenje, s obzirom na animozitet prema hrvatskom rukovodstvu i njegovom
nastojanju da se naoruža na svoju ruku, kao i prijateljske odnose sa srpskim
rukovodstvom svelo na to da je u praksi, bez obzira na njene namere, stala uz
SDS protiv hrvatskog rukovodstva. Po naredbi Adžića, kao načelnika
Generalštaba, avioni JNA su 17. avgusta presreli tri helikoptera Ministarstva
unutrašnjih poslova (MUP) Republike Hrvatske, poslata da interveništu protiv
srpskih pobunjenika u Kninu. Istog dana su trupe JNA raspoređene po ulicama
Knina radi odbrane grada od nadirućih snaga hrvatskog MUP.59 Vuk
Obradović, zvanični portparol Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu
(SSNO), a potom jedan od glavnih zagovornika SPS u JNA, izdao je saopštenje
koje je negiralo da su mlazni avioni JNA presreli helikoptere hrvatskog MUP i
tvrdio da „Armija nepokolebljivo brani politiku bratstva i jedinstva, a njena
89 Jović, str. 286-295.
uloga i odgovornost utvrđeni su Ustavom SFRJ“.60 JNA je tvrdila da sprečava
sukobe između hrvatskih i srpskih pobunjeničkih snaga; u praksi je delovala
90 Kolšek, str. 111.
kao vojni kišobran ovih potonjih. Najkasnije do februara 1991, komandanti
JNA su već bili na strani srpskog rukovodstva u odbrani srpskih pobunjenika u
Hrvatskoj. Kadijević je, kako beleži Jović, kad su se sastali 25. februara 1991,
insistirao da bi trebalo “u Hrvatskoj institucionalno i politički jačati Srpsku
krajinu i podržavati njeno otcepljenje od Hrvatske (ne javno nego faktički)”.61
Drugim rečima, Kadijević je takozvanu SDS paradržavu Krajinu smatrao delom
svoje strategije protiv Hrvatske. 93 Jović, str. 296.
96 BBC Summary of Wo
Broadcasts 18 March 199
Tanjugu, 1637 gmt, 16. m
Tokom krize nastale pokušajima
hrvatskog rukovodstva da stvori nezavisne republičke oružane snage, srpsko
rukovodstvo i JNA su sarađivali na način koji je prevazilazio nadležnost drugih
državnih organa na saveznom nivou. Kadijević se 23. novembra 1990,
konsultovao sa Jovićem o planu da se uhapsi general Špegelj, hrvatski ministar
odbrane, i hteo da čuje njegovo mišljenje o tome treba li prethodno o tome
obavestiti hrvatsku vladu i jugoslovenskog predsednika vlade Antu Markovića.
Saglasili su se da treba obavestiti hrvatsku vladu, ali ne i Markovića.62 Stoga je
Kadijević odlučio da deluje bez znanja predsednika vlade čiji je član bio. A 15.
januara 1991. Jović i Kadijević su razgovarali o vojnim merama koje treba
preduzeti protiv hrvatskih snaga:
“Srbi u Hrvatskoj predaju oruzje, Hrvati ne predaju. Mora se uzeti silom,

primenom zakona. Razmatramo sve okolnosti i varijante. Svaka vodi u otpor i
krvoproliće. Ako pruže otpor moramo ga slomiti”.63
Imajući u vidu Kadijevićevu odanost, Jović je bio sasvim siguran da je on u

stanju da svojim hrvatskim oponentima zapreti s JNA. Jović je 18. avgusta
1991, uspeo da dogovori sa Stipom Mesićem, hrvatskim predstavnikom u
jugoslovenskom Predsedništvu, predaju hrvatskog naoružanja JNA. Jović je u
ime JNA zapretio Mesiću:
“Uveravam ga da oni rade sami protiv sebe, time što su zauzeli stav da ne
predaju oružje, jer će ga vojska uzeti na silu. Objašnjavam mu postupak suđenja
pojednicima koji će na kraju ukazati na odgovorne u rukovodstvu. Ako se
suprotstave - slomićemo ih silom”.64
Nijedna strana u savezu, međutim, nije bila za miroljubivo rešenje krize; i jedni
i drugi su bili za oružani obračun s Hrvatskom. Ma da se Mesić složio sa tim da
Hrvatska preda 20.000 komada automatskog oružja, Milošević i JNA su se
usprotivili dogovoru. Jović beleži:
“Obaveštavam telefonom Slobodana o dogovoru. On hoće da izludi. Kaze mi

svašta: prevarićemo narod, to će biti obmana, izdaja, svašta je rekao. Kao da
više voli da im otimamo oružje silom nego da nam ga predaju dobrovoljno.
Pitam ga ja direktno - da li želi krvoproliće za stvar koju možda možemo rešitii
mirnim putem. Po njegovom mišljenju, to nije rešenje. Treba osuditi krivce.”65
97 NIN, Beograd, 12. Ap
40-41.
Jović narednog dana zapisuje kako se JNA složila s Miloševićem po tom
pitanju:
“U SSNO, razgovaram s Veljkom i Adžićem. Njih preokupira isto što i
Slobodana. Armija ne sme da izgubi ugled kod naroda. Nisu zadovoljni
uzimanjem samo 20,000 automata”.66
100 Jović, str. 310-311.
Istog dana su Kadijević i Adžić prikazali film koji je dokumentovao hrvatski
101 Mamula, str. 9.
plan naoružavanja. Njih trojica su „postigli… sporazum u sledećem“ oko akcije
protiv Hrvatske. Odbačena je ideja za „prisilno obaranje vlasti“ u prilog
“onemogućavanja, slabljanja i kompromitovanja sadašnje HDZ vlasti”. Čak
iako bi se Hrvati složili sa predajom naoružanja “primeniće se posebna varijanta
razobličavanja HDZ politike, slabljenja njihove vlasti i onemogućivanje njihove
taktike. U okviru toga, preduzeće se sve što je potrebno da se diskredituje
hrvatska vlast zbog nelegalnog naoružavanja i antijugoslovenske politike”.67
To je označilo političku saradnju na uštrb legalnog i legitimnog rukovodstva

jedne konstitutivne republike SFRJ. Štaviše, činjenica da je cilj bilo „slabljenja i
kompromitovanja“ hrvatskih vlasti, a ne njihovo direktno zbacivanje ukazuje na
to da je politika srpskog rukovodstva odnela pobedu nad politikom JNA, jer je
Miloševiću i Joviću opstanak režima HDZ u Zagrebu bio potreban da bi uspeli
da odseku i isteraju Hrvatsku iz federacije. U suprotnom, zbacivanje HDZ
režima bi isključilo mogućnost uspostavljanja „Velike Srbije“.
Na Jovićev zahtev Kadijević je 25. januara izašao pred Predsedništvo SFRJ sa

predlogom da se JNA ovlasti da razoruža hrvatske oružane snage. Vojska je
istovremeno podignuta na visok stepen pripravnosti. Međutim, sa tri glasa
protiv, Drnovšekov, Mesićev i Bogičevićev, i četiri za, Predsedništvo je
odbacilo Kadijevićev predlog, uskraćujući time članovima iz Crne Gore i Srbije
većinu od pet potrebnih glasova. Nakon te blokade Televizija Beograd je
prikazala film koga je napravio KOS, na kome se vidi kako ministar odbrane
Hrvatske Špegelj govori o pripremama za rat protiv JNA. Milošević je kao
predsednik Srbije koji je de facto imao kontrolu nad TV Beograd tempirao
prikazivanje filma upravo u vreme sednice Predsedništva SFRJ da bi ojačao
Kadijevićevu poziciju. Kadijevićev predlog uprkos svemu nije prihvaćen
većinom glasova Predsedništva.68
Jović i Milošević su, međutim, i dalje bili uvereni da će pomoću JNA ostvariti
svoje ciljeve. Jović piše da mu je Milošević 26. januara rekao da, kad vojska
„pokrije“ srpske teritorije u Hrvatskoj više neće biti razloga za bojazan oko
ishoda jugoslovenske krize.69 Sa svoje strane Jović je smatrao:
“Najbolje bi sada bilo da pomoću sile kojom raspolažemo (armija) i pomoću

demokratije koju želimo da nametnemo (izjašnjavanje naroda) obezbedimo i
miran put izlaska iz krize i povoljna rešenja za srpski narod, a i za sve ostale
ako bi to bilo moguće… Rat neka nametnu Hrvati, ako im je do toga stalo, a
vidi se da jeste. Mi se onda moramo braniti, moramo braniti srpski narod, koji
ne zeli da silom izađe iz Jugoslavije.”70
U ovom se periodu često paradiralo s ideološkom bliskošću dva saveznika.

Predsedništvo SFRJ, na čelu s Jovićem kao predsednikom, primilo je 21.
decembra 1990, delegaciju JNA povodom 22. decembra, Dana JNA. Tom
prilikom Jović je pohvalno govorio o JNA i njenoj ulozi u odbrani Jugoslavije,
upozoravajući: “Predsedništvo SFRJ neće tolerisati nepoštovanje ustavnih
ovlašćenja federacije i organa u oblasti narodne odbrane i oružanih snaga.
Odlučno će braniti jedinstvo oružanih snaga i sistem rada i komandovanja. 102 Jović, str. 325.
Neće dozvoliti formiranje bilo kakvih paralelnih oružanih snaga, jer to
neposredno ugrožava ustavni poredak i integritet SFRJ“. Kadijević je zahvalio 103 Jović, str. 339.
Predsedništvu na prijemu, ističući: „Pripadnici vojske su čvrsto opredeljeni za
jedinstvenu Jugoslaviju kao zajedničku domovinu svih njenih građana i 104 Jović, str. 340-341.
ravnopravnih naroda i narodnosti. JNA s uspehom vrši svoju društvenu ulogu,
jer je sposobna da izvršava zadatke koji proizilaze iz njene funkcije definisane 105 Jović, str. 343-344.
Ustavom SFRJ“.71
Snagu saveza demontrirala su dva

odvojena incidenta početkom marta 1991. Milorad Vučelić, jedan od
Miloševićevih ključnih propagandista, objavio je tada da bi „bilo najbolje“ da
“snage Jugolsovenske narodne armije sazposednu etničke prostore ugroženog
srpskog naroda, tačnije, da zaposednu granicu sadašnje Srpske autonomne
oblasti Krajine i da garantuju sva ljudska i građanska prava srpskom narodu i
građanima koji žive na ovoj teritoriji”.72 A, dva dana ranije, 6. marta, Jović je
naredio JNA da interveniše u Hrvatskoj u odbrani srpskih pobunjenika:
“Ovih dana smo previše bili zauzeti Pakracem i drugim događajima u

Hrvatskoj. Naredio sam upotrebu vojske bez zasedanja Predsedništva, jer je bila
nedelja. Članovi Predsedništva nisu bili u Beogradu. Malo su gunđali Janez i
Vasil, ali je ipak odluka potvrđena.”73
Kao i protiv Hrvata, tako i domaćih oponenata srpsko rukovodstvo je znalo da

može da računa na JNA, pa je tako 9. marta Jović naredio vojsci da interveniše
protiv opozicionih demonstranata u Belgradu. “Konsultujem telefonom članove
Predsedništva koje sam mogao dobiti (sve izuzev Mesića i Drnovšeka). Dajem
Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih
ugroženih državnih institucija”.74
Tenzije u savezu SKS-JNA, april 1990 – mart 1991
Međutim, razlika u pozicijama SKS i rukovodstva JNA, rezultirala je u

razlikoma u viđenju problema i njegovog rešavanja. Pod Miloševićevim
rukovodstvom politika SKS se zasnivala na percepciji da prava Srbije ugrožava
„antisrpska koalicija“ Slovenaca, Hrvata, kosovskih Albanaca, bosanskih
Muslimana i Makedonaca koja je određivala jugoslovensku politiku na
saveznom nivou. Stoga je Miloševićeva politika bila politika odbrane prava
Srbije od, po njemu, ostatka Jugoslavije. Za razliku od njega, Kadijević i drugi
visoki oficiri JNA su bili za veća ovlašćenja saveznih organa (pre svega same
JNA) na račun republičkih ingerencija. Već se 1989, uprkos savezu, moglo
videti da se stavovi rukovodstava SKS i JNA u celosti ne poklapaju. Jović i 106 Kadijević, str. 93.
Kadijević su 19. septembra razgovarali i složili se da je, po ustavu, JNA dužna
da brani Ustav SFRJ, ali samo preko Predsedništva SFRJ kao vrhovnog 107 Kadijević, str. 37-38.
komandanta.75 Milošević i Jović su vrlo brzo postali nezadovoljni
Kadijevićevim nepreduzimanjem, po njima, odlučnijih mera protiv Slovenaca i 108 Kadijević, str. 36-37.
njegovim računanjem da se ustavno-pravnim mehanizmima može sprečiti
njihovo insistiranje na suverenosti: “Verujemo da Slovenci neće poslušati. 109 Aleksandar Vasiljevi
Smatramo da je to početak kraja Jugoslavije.”76 vrhovni komandant - Ćos
Milošević ?” NIN, 3. jul 1
Najvišem kadru JNA, koji je bio opredeljen za jedinstvenu Jugoslaviju pod
komunističkom vlašću, nije baš bilo lako da proguta radikalne korake koje je
srpsko rukovodstvo preduzela da preseče Gordijev čvor unutrašnjih odnosa i
preuredi ih u skladu sa interesima Srbije. Jović beleži 7. juna 1990: “Veljko
Kadijević je zbunjen i razočaran odlukom rukovodstva Srbije da formijra
Socijalističku partiju. Smatra da je to definitivan raspad Jugoslavije, da su
Americkanci postigli svoj cilj i u Srbiji, da su skinuli SKJ s istorijske scene”.77
Jović je smatrao Kadijevićevu politiku slabom, anahronom i slepom za
promene. Nakon razgovora s Kadijevićem 4. jula 1990, zapisuje da “Veljko i ne
pominje naš dogovor od 27. o.m. o isterivanju Slovenije i Hrvatske iz
Jugoslavije”,78 sugerišući time da on (Jović) sumnja u Kadijevićevo
opredeljenje za taj projekat. Jović 13. jula beleži: “Veljko Kadijević obaveštava
me o novim momentima u razvoju situacije i o pripremi vojske. Počinjem da
sumnjam u vrednost svih tih njegovih obaveštavanja kad ne pokazuje stvarnu
odlučnost da se išta radikalno uradi na presecanju negativnih tokova”.79 Ovaj
citat ukazuje na to i kako je Kadijević gledeo na srpskog člana Predsedništva
čijem autoritetu treba da se povinuje, i na nedovoljno poverenje ovog drugog u
Kadijevića. Kadijević se istovremeno nije složio sa Jovićem po pitanju
naoružavanja srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Jović piše: “Srbi u Hrvatskoj su
poceli da se organizuju u partizanske odrede. To saznanje se za sada zasniva na
izjavama pojedinaca. Srbi u srpskim opštinama su tražili da im ostavimo oružje
TO. Kažem Veljku da je trebalo da im ostave, ali se on s tim ne slaže.”80

Mada se očito slagao sa Jovićem oko
isterivanja Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije, Kadijević je prvih meseci 1991,
112 Jović, str. 371-372.
ipak pre bio za vojno zbacivanje vlada u obema republikama, kako bi ih se
silom zadržalo u Jugoslaviji. Za razliku od njega, Milošević i Jović nisu nikad
113 “‘Predsedništvo SFR
bili baš voljni da prihvate tu strategiju, ne samo zato što su sumnjali u odlučnost
Brankom Kostićem ‘preu
JNA, već i, kako se činilo, jer su im Tuđman i HDZ na vlasti u Hrvatskoj bili
ovlašćenja’”, BBC pregle
potrebni kao partneri za preraspodelu teritorija u Hrvatskoj i Bosni, kao i
sveta, 5. oktobar 1991, pr
„ustaško“ strašilo koje će opravdati borbu za „odbranu“ Srba van Srbije.
od 3. oktobra 1991.
Međutim, i planovi srpskog rukovodstva i JNA iziskivali su razoružavanje
hrvatskih paravojnih i policijskih snaga, što je bio konkretan cilj oko kojeg su
Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja
ANALIZA SLUČAJA 10:
Genocid u Bosni
ANALIZA SLUČAJA 9:
Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 -

Grabljive zveri i otrovne bube
ANALIZA SLUČAJA 8:
Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice

instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe
ANALIZA SLUČAJA 7:
Kosovski mit
ANALIZA SLUČAJA 6:
Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

1986, do 2016
ANALIZA SLUČAJA 5:
Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ
ANALIZA SLUČAJA 4:
U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije

115 Jović, p. 385.
ANALIZA SLUČAJA 3:
116 Martin Špegelj, ‘The
Kako je JNA postala velikosrpska vojska
1990-1992: The JNA pre
aggression and Croatia fo
Branka Magaš i Ivo Žanić
war in Croatia and Bosnia
ANALIZA SLUČAJA 2:
Herzegovina, 1992-1995,
London, 2001, str. 34.
Logori u Srbiji devedesetih
117 Jović pp. 386-387.
118 Jović, p. 387.

ANALIZA SLUČAJA 1:
119 Jović, pp. 388-389.
Srpski nacionalizam u dvadesetom veku
122 Jović, str. 388-390.
123 Kadijević, str. 136, 1
124 Jović, str. 389-390.

Kako je JNA postala
velikosrpska vojska
Marko Attila Hoare
Analiza slučaja 3
Ovaj tekst istražuje kako je došlo do toga da u periodu od kraja osamdesetih do

početka 1992, političko rukovodstvo (Socijalističke) Republike Srbije (u daljem
tekstu: srpsko rukovodstvo) preuzme kontrolu nad Jugoslovenskom narodnom
armijom (JNA). Ova kontrola je “formalno” uspostavljena 3. oktobra 1991, kad
su tri srpska i jedan crnogorski član Predsedništva Socijalističke Federativne
Republike Jugoslavije (SFRJ) uzela na sebe pravo da deluju kao Predsedništvo
SFRJ i komanduju JNA – donela odluku koju je prihvatio Generalštab JNA.
Međutim, ova je kontrola – i to neformalno – uspostavljena mnogo ranije. Ma
da je osmočlano Predsedništvo SFRJ bilo vrhovna komanda JNA, kojoj je
Generalštab formalno bio podređen, savezni sekretar za narodnu odbranu,
general armije Veljko Kadijević, najviši oficir JNA, počeo je u periodu 1990-
1991, da se obraća isključivo članovima iz Srbije i Crne Gore, kao nekom koga
je dužan da izveštava i sa kojim razmatra strategiju. U praksi to je značilo da je
srpsko političko rukovodstvo – oličeno u predsedniku Srbije Slobodanu
Miloševiću i srpskom članu Predsedništva SFRJ Borisavu Joviću – smatrao
političarima kojima je odgovoran.
Srpsko političko rukovodstvo i JNA ušli su u 1990, već kao saveznici protiv
veće autonomije za kosovoske Albance i mera koje je preduzumala Slovenija za
svoj suverenitet, i to sa istim ciljem – recentralizacija SFRJ. Međutim u proleće
125 Jović, str. 391-392.
iste godine karakter njihovog saveza postao je upitan kad je srpsko rukovodstvo
prestalo da podržava jedinstvenu Jugoslaviju. Umesto toga, usvojili su plan za
„isterivanje“ Slovenije i otsecanje Hrvatske iz jugoslovenske federacije, i za
uspostavljanja de facto Velike Srbije. Kadijević je tokom tog celog perioda
127 Jović, str. 402-403.
tesno sarađivao sa Jovićem i Miloševićem koji su ga o tome obavestili. Iako je
bio spreman da prihvati njihove „velikosrpske“ ciljeve, Kadijević je preferirao
128 Jović, str. 406-407.
vojni udar kojim bi se zbacila politička rukovodstva Slovenije i Hrvatske, kao i
Predsedništvo i vlada SFRJ, i ponovo uspostavila jedinstvena, centralizovana
jugoslovenska federacija. On i načelnik Generalštaba Blagoje Adžić su do
druge polovine 1991, oscilirali između „jugoslovenske“ i „velikosrpske“
orijentacije. Rukovodstva Srbije i JNA bili su stoga saveznici sa konceptima
koji su se poklapali, ali i razlikovali su se u načinu, kako odgovoriti na
jugoslovensku krizu. Pitanje Velike Srbije ili jedinstvene Jugoslavije pod
vojnom upravom bilo je takođe i pitanje čija će reč u partnerskom savezu –
srpskog rukovodstva ili JNA – biti presudna.
Ovo je analiza odnosa u samom vrhu političke i vojne piramide. Posebno je

fokusirana na odnose između Miloševića, Jovića, Kadijevića i Adžića, i
prevashodno se zasniva na memoarima koje je objavio i intervjuima koje je dao
ovaj treći, ali i drugi visoki oficiri JNA, od čega je dnevnik Borislava Jovića
ubedljivo najznačajniji.1
Koreni saveza SKS/SPS-JNA
Koreni saveza Saveza komunista Srbije

(SKS), kasnije Socijalističke partije Srbije (SPS)2, i JNA sežu mnogo dublje u
prošlost od vremena dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Dve institucije su
se kadrovski preklapale, što se posebno videlo na slučaju generala Nikole
Ljubičića koji se smatra „čovjekom broj 2“ u Jugoslaviji neposredno pre Titove
smrti.3 Ljubičić je bio na funkciji saveznog sekretara za narodnu odbranu 1967-
1982, predsednika Predsedništva SR Srbije, potom SFRJ 1982-1984, i člana
Predsedništva SFRJ 1984-1989. Po mišljenju admirala Branka Mamule koji ga
je nasledio na mestu saveznog sekretara SFRJ, Ljubičić je krajem osamdesetih 130 Jović, str. 410.
godina uporno nastojao da kontroliše veze između rukovodstava JNA i SKS.4
Odigrao je odlučujući ulogu u Miloševićevom preuzimanju rukovodstva SKS 131 Norman Cigar, ‘The
1987. Sličan je slučaj i general-pukovnika Petra Gračanina, načelnika Croatian War, 1991: Poli
Generalštaba JNA 1982-1985, predsednika Predsedništva Srbije 1987-89, military dimensions’, Jou
jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova 1989-92. i člana Glavnog odbora Strategic Studies, 16:3, se
SPS. A treći među njima bio je general Aleksandar Janjić, komandant Niškog 1993, str. 326-327; Špege
garnizona i predsednik partizanskog veteranskog udruženja Srbije. Po phase’, str. 35-36.

Mamulinom svedočenju, Ljubičić, Gračanin i Janjić bili su 1987, tri najveća 133 Jović str. 434.
Miloševićeva pobornika u najvišim vojnim ešalonima.5
134 Nicholas Miletitch, ‘
Najmanje tri faktora su odlučujuće učvrstila osećaj „zajedničkog cilja“ kod narrowly escapes a putsch
političkih i vojnih elita: defense minister’, Agenc
Presse, 9. januar 1992.
1) Sistem „opštenarodne odbrane“ koji je uveden u Jugoslaviju nakon 1968,
podrazumevao je opštu mobilizaciju za borbu protiv spoljnog neprijatelja i u 135 Jović, str. 422.
tome, saradnju vojnih i partijskih rukovodstava. Jugoslovenske oružene snage
su bile podeljene na JNA i teritorijalnu odbranu (TO). TO je bila 136 ‘Federal Defence Sec
decentralizovana i imala štabove u svakoj republici, pokrajini i opštini, na čijem denies reports of “putsch”
čelu su bili rezervni oficiri JNA, ali koje su organizovali i finansirali JNA’, BBC pregled vesti
odgovarajući organi vlade i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Ovakav januar 1992, prema Radio
sistem je iziskivao da, u pripremama za odbranu zemlje SKJ i JNA tesno 9. januar 1992.
saradjuju, što je bilo utoliko lakše jer je SKJ u JNA imao svoju organizaciju
koja se starala da vojska sledi partijski program. Kako je to napisao Ljubičić 137 ‘SFRY presidency re
sedamdesetih godina prošlog veka: appoints leading comman
armed forces’, BBC preg
„Organizacija Saveza komunista u Jugoslovenskoj narodnoj armiji je dio sveta, 2. mart 1992, prem
Saveza komunista Jugoslavije. Komunisti u JNA nastoje da organizacija SK u 28. februar 1992.
JNA uvijek bude ideološki i akciono sposobna da učestvuje u unapređivanju
politike SKJ, osobito na području narodne odbrane, i da usvojenu politiku 138 Marko Attila Hoare,
stvaralački i dosljedno ostvaruje u najtješnjoj povezanosti sa drugim Armed, Saqi, London, 20
organizacijama Saveza komunista.“6 36.
Otuda su, na primer, 19. aprila 1985, Slobodan Miloševic, predsednik Gradskog 139 ‘Ustav Savezne Repu
komiteta SKS Beograda i Bogdan Bogdanović, predsednik Skupštine grada Jugoslavije’, Službeni lis
Beograda, sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Brankom Mamulom Republike Jugoslavije, br
razgovarali o pripremama za odbranu Beograda i ekonomskoj saradnji grada i 1992.
JNA.7
2) Sedamdesetih i osamdesetih godina SKJ i JNA su ujedinili strah i otpor

naconalizmu i autonomaštvu kosovskih Albanaca. Reagujući na pubunu
kosovskih Albanaca 1981,Generalštab JNA je rasformirao organizacije TO u
kojima su uglavnom bili kosovski Albanci i otpustio 80-90 odsto članova pod
sumnjom da su podržavali pobunjenike. Generalštab je, štaviše, pojačao snage
JNA na Kosovu radi odbrane od mogućeg učešća i Albanije i kosovskih
Albanaca u napadu na Jugoslaviju.8
3) U sastavu oficirskog kadra JNA je bilo ubedljivo najviše Srba, i to posebno

nakon osamdesetih. U godini kad se Milošević dokopao vlasti u SKS, 1987, 60
odsto oficirskog kadra činili su Srbi, piše Mamula.9 Ovakvom disparitetu
doprinela i činjenica da se većina pripadnika „partizanske“ generacije u vrhu
JNA povukla iz aktivne službe. Ta je generacija bila istinski multietnička i
jugoslovenski orijentisana, i u njoj su, recimo, četiri general-pukovnika bili
Muslimani.10 Nova generacija aktivnih generala JNA nije učestvovala u
multietničkom partizanskom pokretu, i stoga je njena politička i nacionalna
svest bila mnogo suženija.
Međutim, u višim oficirskim redovima
bili su Srbi iz centralne oblasti Hrvatske, iz Like, s Korduna i Banije – regije
koja će kasnije biti pretvorena u „Republiku Srpsku Krajinu“ – i iz Bosanske
krajina (zapadna Bosna), a ne iz Srbije.11 Ovo je bio odraz brojčane
disproporcionalosti Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u partizanskom
pokretu 1941-45. Od poslednja tri generala na funkciji saveznog sekretara za
narodnu odbranu SFRJ, odnosno vršioca dužnosti (najviši položaj u JNA)
Branko Mamula (1982-88) i Veljko Kadijević (1988-92) su bili Srbi iz
Hrvatske,12 dok je Blagoje Adžić (1992) bio Srbin iz Bosne i Hercegovine. Po
toj logici, JNA je mogla da bude saveznik srpskog rukovodstva na
„velikosrpskoj“ osnovi, ali su njeni pogledi ipak bili nešto drugačiji.
Članovi Generalštaba su osamdesetih godina prošlog veka smatrali da

polukonfederalni karakter jugoslovenske države slabi JNA. Zato su 1987,
usvojene mere koje je trebalo da ojačaju ulogu JNA u odnosu na republike.,
Umesto šest armija stvorene su tri armijska vojišta koja su po teritorijalnoj
podeli, kako kaže Veljko Kadijević potpuno zanemarivale administrativne
granice republika i pokrajina“.13 Kadrovi republičkih i pokrajinskih TO bili su
podređeni oficirskom kadru triju armijskih vojišta, a ne Vrhovnoj komandi, dok
su kadrovi TO zona bili pod komandom korpusa JNA. Time je smanjen uticaj
republika, kako na JNA, tako i na TO. “[Ali je izvjesno da su ta rjesenja, bar
donekle, narušila već uhodanu kontrolu republika i pokrajina nad njihovom
teritorijalnom odbranom i dosta su umanjila već legalizovan njihov uticaj na
JNA” kaže Kadijević.14 „To je značilo“, piše Mamula, „isključiti republička
rukovodstva iz sistema komandovanja oružanim snagama i oružanom
borbom“.15
TO snage su već bile uveliko redukovane. Na primer, TO SR Bosne i

Hercegovine smanjena je sa 293.272 pripadnika koliko je imala početkom
1987, na 86.362 krajem 1991. Ovakva redukcija je bila disproporcionalna, i to
na štetu muslimanskih i hrvatskih krajeva, a ne onih u kojima su Srbi bili u
većini. Tako je, na primer, TO sarajevskog okruga u kome su Muslimani bili
većinsko stanovništvo smanjena za 42,3 odsto, dok je TO Banjaluke u kojoj su
Srbi bili u većini redukovana za samo 16 odsto.16
Kadijevićevi i Adžićevi politički pogledi i metodi s jedne, i Miloševećevi i
Jovićevi, s druge strane, uveliko su se razlikovali. Komandanti JNA su bili
konzervativni i zastupali su ponovnu centralizaciju jugoslovenske federacije,
umesto radikalne promene titoističkog poretka, dok je srpsko rukovodstvo bilo
radikalno, spremno da upotrebi radikalne metode za promenu status quoa. Kako
kaže Dizdarević, za Kadijevića su krajem osamdesetih, Miloševićevi metodi
masovne mobilizacije stanoviništva na nivou države bili neprihvatljivi.17
Međutim, razvoj političke situacije u tom periodu približio je rukovodstvo JNA
Srbiji. Generalštab je 1988, došao u sukob sa političkim rukovodstvom SR
Slovenije povodom afere „ljubljanske četvorke“. Ovaj se konflikt brzo poklopio
sa sukobom Srbije i Slovenije.18 Miloševićevo rukovodstvo u Srbiji je 1989,
ukinulo vojvođansku i kosovsku autonomiju, i guralo ka ponovnoj centralizaciji
jugoslovenske države. Slovenačko rukovodstvo je reagovalo, solidarišući se s
kosovskim Albancima i u septembru te godine usvojilo ustavne promene
kojima je Slovenija dobila suverenitet u okviru Jugoslavije.19
Jugoslovensko i republička predsedništva

su u januaru 1989. raspravljala o mogućim kandidatima za predsednika vlade
(predsednika Saveznog izvršnog veća – SIV) koji bi mogli za zamene Branka
Mikulića. Kadijević je predložio Miloševića za tu funkciju, a tadašnji
predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević, i sam general JNA u penziji,
ovlastio ga je da razgovara sa Miloševićem o toj mogućnosti. Dizdarević u
svojim memoarima tvrdi da je smatrao da bi bilo dobro da Milošević bude
predsednik vlade, verujući da bi ovaj pravio manje problema i da bi mogao
lakše da ga drži pod kontrolom, ukoliko bi se iz srpskog izmestio u savezno
rukovodstvo.20 Za razliku od njega, Kadijević je želeo Miloševića na toj
funkciji, “Procjenjujući da jugoslovenskom federalnom vrhu nedostaje, između
ostalog, jaka i sposobna politička ličnost jugoslovenskog opredeljenja,
istovremeno ocjenjujući da u postojećem konglomeratu federalnih institucija,
najviše može učiniti SIV, nakon ostavke Branka Mikulića, ja sam predlozio
Slobodana Milosevica za predsednika SIV-a.” Međutim, “Milošević i srpsko
rukovodstvo su imali drukčiju procjenu. Razlike nije bilo u ciljevima, ali jeste u
načinu njihovoga ostvarenja. Naime, stavovi srpskog rukovodstva i Miloševića
su bili da treba učvrstiti jedinstvo Srbije nakon ustavnih promjena koje su
učinjene na način da to doprinese stabilizaciji Jugoslavije i da zbog toga
Milošević treba da ostane u Srbiji”.21
Sve do januara 1990, Borisav Jović, član Predsedništva SFRJ iz Srbije,
Slobodan Milošević, predsedik Predsedništva SR Srbije, Veljko Kadijević,
savezni sekretar za narodnu odbranu, i Petar Gračanin, savezni sekretar za
unutrašnje poslove, nastojali su da usaglase političke stavove. Međusobno su se
konsultovali i koordinisali političke poteze.22 Sva četvorica su bili Srbi i
komunistički protivnici političke liberalizacije, decentralizacije federacije i
autonomaštva kosovskih Albanaca i Slovenije. Kadijević, Jović, Milošević i
Bogdan Trifunović (predsednik Centralnog komiteta SKS) su otišli zajedno na
odmor, sa sve svojim porodicama, 1-10. avgusta. Tom prilikom, piše Jović, “iz
više intimnih razgovora vidim shvatanja JNA i Veljka Kadijevića o budućnosti
Jugoslavije: 1) braniće je po svaku cenu; 2) mora biti efikasna savezna država;
3) prihvata tržišnu orijentaciju; 4) osuđuje dogmatizam. Dakle, u svemu ima
iste stavove kao Srbija. To nas, svakako zblizava s Armijom”.23
Akcija saveza SKS-JNA protiv Slovenije, a za ponovnu centralizaciju

federacije, kulminirala je na 14. Vanrednom kongresu SKJ 23. januara 1990.
Tad je SKS pokušao da nadglasa i izoluje delegaciju Slovenije i natera je da
prihvati politiku SKS, a time i njegovu rukovodeću ulogu u partiji. Milošević i
Jović su računali da će ih JNA u tome podržati. Sastali su se 10. januara u
Miloševićevoj rezidenciji sa Gračaninom, Trifunovićem i predsednikom
Skupštine Srbije Zoranom Sokolovićem da prodiskutuju strategiju. Pišući o
zaključcima sastanka, Jović primećuje da:
“Glavna bitka treba da se odigra na XIV Kongresu SKJ, da se sačuva integritet

SKJ i demokratski centralizam, bar statutarno (formalno). Cilj je da Slovenci
ostanu sami, da im se ne priključe Hrvatska i Makedonija, a eventualno i BiH.
Barjak če nositi predstavnici JNA, a mi ćemo podržavati, da ne budemo mi na
čelu, jer bi delovalo odbojno za Hrvate i Makedonce. Armija prihvata takvu
ulogu”.24 Potez protiv Slovenije na 14. Kongresu ipak nije postigao svoj cilj,
jer su slovenački i hrvatski delegati napustili kongres, stavivši time tačku na
SKJ kao jedinstvenu partiju.
Srbija i JNA se okreću protiv jedinstvene Jugoslavije
Nakon Miloševićevog poraza na 14. Kongresu, SKS menja politiku ponovne

centralizacije juguslovenske federacije i počinje, s jedne strane, da se miri sa
slomom Jugoslavije, a sa druge, da sprovodi strategiju stvaranja Velike Srbije.
Jović je Miloševiću sugerisao 21. marta

1991, kako “Jugoslavije može i bez Slovenije”. “Pri tome može i Jugoslavija
bez Slovenije. Biće nam lakše. Lakše ćemo bez njih sa Hrvatima.“ sa čim se,
piše Jović, Milošević složio.25 Antikomunističke, nacionalističke partije koje
su se zalagale za nezavisnost svojih republika i sa kojima srpski režim nije
želeo da koegzistira pobedile su na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj tokom
aprila-maja 1990. Jović piše kako je 27. juna razgovarao s Kadijevićem o tome
kako u novonastalim okolnostima tretirati Sloveniju i Hrvatsku:
“Takva situacija sa Hrvatskom je repriza onoga što se već dešavalo i dešava sa

Slovenijom. One hoće da sačuvaju jugoslovensko tržiste, a da rasture
jugoslovensku državu. S obzirom na tok stvari zaključujemo da moramo hitno
razraditi taktiku za dalju akciju. Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao
silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i progašavanjem da su
se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta a radimo sa
Srbima u Hrvatskoj. Nisam za primenu sile, nego da ih stavimo pred svršen čin.
Da se razradi akcija u tom smeru, sa varijantom da se pre konačnog isterivanja
održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje.
Veljko se slaže.”26
Prema Joviću, Milošević se narednog dana, 28. juna saglasio sa ovakvom

politikom:
“Razgovor sa Slobodanom Milosevicem o stanju u zemlji i u Srbiji. On se slaže

sa idejom o ‘izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske, ali me pita da li vojska hoće da
izvrši takvo naređenje ? Kažem mu da ona mora da izvrši naređenje i da ne
sumnjam u to nego mi je problem šta je sa Srbima u Hrvatsko i kako obezbediti
vecinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku. Sloba je za dve ideje: prvo, da se
‘odsecanje’ Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje
su stvorile zajednicu, ostati sa naše strane, s tim da se tu kasnije narod
referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i, drugo, de se članovi
Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske iskljuce iz glasanja o odluci, jer oni
ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ako Bosanac bude
za, onda imamo dvotrećinsku većinu. Sloba apeluje da tu oduku donesemo
najkasnije za nedelju dana, ako želimo da spasemo državu. Bez Hrvatske i
Slovenije Jugoslavia će imati oko 17 miliona stanovnika, a to je za evropske
prilike dovoljno”.27
General-pukovnik Konrad Kolšek koji je u to vreme bio komandant zagrebačke

pete vojne oblasti zapaža u svojim memoarima kako je plan za “isterivanje”
Slovenije i Hrvatske mogao biti skovan i prethodnog leta: “Ideju je verovatno
aktuelizovao još u mesecu avgustu 1989. godine u Kuparima, gde su Milošević,
Kadijević, Jović i Trifunović dali sebi za pravo, da u tajnosti, I na osnovu
političkog interesa dele Jugoslaviju. Za to nisu imali niti ustavno, niti moralno
prava, niti ovlašćenje jugoslovenskih naroda. Sve to što su radili, radili su tajno,
mimo zakona i ustava i po svom nahođenju.”28
Kadijević potvrđuje da je podržao ovu politiku, tvrdeći u svojim memoarima,

kako je strategija JNA protiv onoga što naziva „unutrašnjom agresijom“,
prolazila kroz sukcesivne faze.
“Prva faza - do pobjede desnih nacionalističko separatističkih snaga na

višestranačkim izborima u Sloveniji i Hrvatskoj. Tom stanju odgovorala je ideja
o upotrebi oružanih snaga, bazirana na zadatku očuvanja teritorijanog
integriteta zemlje u cijelini i stvaranja uslova za njen demokratski preobražaj.
Druga faza nastaje nakon pobede nacionalsecionističkih snaga u Sloveniji i

Hrvatskoj, i poteza međunarodne zajednice koji su podržavali njihovo
otcjepljenje i izlazak iz Jugoslavije. S početkom tog stanja, modifikuje se
zadaća oružanih snaga na unutrašnjem planu u pravcu stvaranje uslova za miran
rasplet jugoslovenske krize, uključujući i miran izlazak iz jugoslovenske
države onih jugoslovenskih naroda koji to svojom voljom žele. [kurziv
autora]”29
Kadijević piše da je do promene ciljeva JNA došlo u aprilu 1990. Kadijević je,
kao savezni sekretar za narodnu odbranu 3. aprila predložio usvajanje niza mera
za ponovno uspostavljanje autoriteta saveznog vrha, što je Ante Marković,
savezni premijer, odbacio.
“Po mojoj ocjeni to je bila poslnjednja prilika da se pokuša sačuvati Jugoslavija

u postojećim granicama”, piše Kadijević; “Kad je i taj pokušaj propao, Vrhovna
komanda modifikuje zadaću JNA tako da ona u novim uslovima glasi:
1)odbraniti pravo naroda koji žele da žive u zajedničkoj državi Jugoslaviji; 2)
pokušati omogućiti miran razlaz sa onim jugoslovenskim narodima koji više ne
žele da žive u Jugoslaviji”.30
JNA postaje saveznik Srbije i Crne Gore
Kako bi sprovela politiku za koju je pretpostavljala da će, u skladu s njenom

strategijom, „odbraniti Jugoslaviju“, komanda JNA je morala da ignoriše
savezne institucije i ustavne procedure

koje su joj stajale na putu, i to bez obzira na zakonske posledice. Kadijević kaže
da je politika JNA bila sledeća: “Djelujući kroz državne institucije -
Predsjedništvo SFRJ, Skupštinu SFRJ i SIV - ne dozvoliti miješanje tih
institucija u polsove vojske mimo ustavom i zakonima utvrđenih nadležnosti”.
Kadijević tvrdi da je bilo mnogo takvih pokušaja uplitanja, “naročito kod SIV-
a”.31 Kadijević smatra da je odnos jugoslovenskog premijera Ante Markovića
bio „antisrpski“, a njegova politika „destruktivna“.32 U praksi je to značilo da
je JNA samostalno odlučivala o tome, kako „odbraniti Jugoslaviju“ i činila je to
u saradnji sa onima koje je smatrala svojim saveznicima (pre svega s
rukovodstvom Srbije), zaobilazeći ili opstruirajući, kad god je bilo potrebno,
one za koje je držala da su joj neprijatelji.
Što se tiče Predsedništva SFRJ koje je zvanično bilo i vrhovni komandant,

Kadijević kaže da su članovi bili podeljeni u tri kategorije: one koji su bili
„čvrsto opredeljeni za Jugoslaviju”, „najljući neprijatelji jedinstva Jugoslavije“ i
na one koji su menjali stavove zavisno od situacije, ali se na njih suštinski nije
moglo računati u kriznim situacijama.33 Kadijević je u tom kontekstu rešio da
se ne obazire na ustavnu obavezu povinovanja Predsedništvu SFRJ kao celini, i
selektivno sarađuje sa njegovim članovima, prema vlastitom političkom izboru:
“Te tri kategorije ljudi trebalo je da kolektivno donose odluke, tako da smo bili
u situaciji da i predstavnicima neprijateljske strane izlažemo naše procjene i
predloge. Naravno, da to nismo mogli činiti i nismo činili. Ali to je
komplikovalo rukovođenje i komandovanje oružanim snagama i činilo ga još
težim i komplikovanijim. Tako, na primjer, kad je riječ o planiranju, izdavanju
pisanih Direktiva, Odluka ili Naređenja Vrhovne komande, mi nismo mogli
raditi kao što normalno rade manje-više sve armije na svijetu, jer bi svaki takav
pisani dokumenat odmah stigao u ruke neprijatelju. Zato smo bili primorani
raditi na sasvim drugi način”.34
Ovakav pozitivan odnos prema nekim članovima Vrhovne komande, a

negativan prema drugim, još jače je bio izražen kod Adžića, koji u svojim
memoarima, objavljenim u junu 1992, tvrdi da je “Izdaja (je) postojala, ali u
Predsedništvu SFRJ - poznata su nam ponašanja Stipe Mesića, Janeza
Drnovšeka, Vasila Tupurkovskog i Bogića Bogićevića. To su čisti i ortodoksni
izdajnici, strani plaćenici i špijuni.”35
Drugim rečima, načelnik Generalštaba JNA je sve nesrpske i necrnogorske

članove Vrhovne komande smatrao neprijateljima. Treći po rangu oficir JNA
koji je posvedočio o „selektivnoj lojalnosti“ najviših oficira JNA bio je general-
major Aleksandar Vasiljević koji je 1991-92, obavljao funkciju, najpre
zamenika, a zatim načelnika Službe bezbednosti Saveznog sekretarijata za
narodnu odbranu, poznatije kao „kontraobaveštajna služba“ (KOS). U intervjuu
objavljenom u junu 1992, Vasiljević kaže da s planom za rušenje vlada
Slovenije i Hrvatske u proleće 1992, nisu bili upoznati svi članovi Vrhovne
komande, jer “u to vreme državni vrh čine i neki ljudi kojima se takva stvra nije
smela poveriti. Nisam siguran da je o planu raspravljano na Predsedništvu
države, ma da verujem da je Bora Jović bio upućen u sve što smo
pripremali”.36
Jović i Kadijević su 4. jula 1990, razmatrali mogućnost da JNA „odbrani

integritet zemlje“, sa, ili bez saglasnosti Predsedništva. Jović piše kako mu je
Kadijević rekao:
“Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja, koliko god je moguće

legalno, a ako Predsedništvo ne može takvu odluku da obezbedi, onda se
moraju traziti i druge opcije. Oko toga se moramo dogovoriti. O tome imaju
razrađen plan za Kosovo, Sloveniju i Hrvatsku. Pravi se plan i za upotrebu
vojske za celu zemlju, za nekoliko dana biće gotov, mada u ostalom delu zemlje
nece biti potrebno, izuzev ako bi uveli vanredno stanje u celoj zemlji.
Pitam ga koje su to ‘druge opcije’ ? Odgovara mi, ‘ako Predsedništvo ne bude u

stanju da vrši svoju funkciju i da donese odluku o odbrani integriteta zemlje,
vojska bi izvršila naređenje i grupe članova Predsedništva, iako nisu
kvalifikovana većina”. [kurziv autora]37
Sudeći po ovome, Kadijević je bio rešen da transformiše JNA, od istinski

jugoslovenske armije pod komandom osmočlanog saveznog predsedništva u
armiju koja će biti pod komadom „jedne grupe članova Predsedništva“, to jest
članova iz Srbije i Crne Gore. To još uvek nije značilo da je JNA definitivno
stala iza velikosrpskog projekta, ali jeste, da je počela sebe da vidi kao
političkog saveznika srpskog rukovodstva, a nesrpska i necrnogorska republička
rukovodstva kao svoje neprijatelje. Neprijateljski odnos JNA, posebno prema
rukovodstvima Slovenije i Hrvatske, bio je dijametralno suprotan tesnom
prijateljstvu sa srpskim rukovodstvom sa kojim je koordinisala svoje aktivnosti.
Jović beleži 19. juna 1990, kako ga je

general-potpukovnika Vujasinović, šef Vojnog kabineta Predsedništva SFRJ,
pitao, kako da odgovori na zahtev Stipe Mesića, člana Predsedništva iz
Hrvatske, da mu pokaže godišnji plan vojnih vežbi JNA. Vujasinović je rekao
Joviću da sumnja kako Mesić namerava da planove pokaže Tuđmanu. Jović
kaže: „Kažem mu [Vujasinoviću] neka [Mesić] traži pismeno. Odgovori mu da
to možes dati samo na osnovu odluke Predsedništva”. Na sednici Predsedništva
istog dana i Mesić i Janez Drnovšek, slovenački član, zatražili su uvid u
planove. “Hladno se saglasismo da se pribave od Generalstaba. Potom sam
naredio generalu Vujasinoviću da planove donese iz Generalštaba u svoj
kabinet i da ih obavesti pojedinačno da mogu pogledati planove u njegovom
prisustvu, ali ne mogu praviti zabeleške i izvode”.38 Ovaj citat ukazuje na to da
su viši oficiri JNA naredbe dobijali od Jovića, kao člana Predsedništva SFRJ iz
Srbije, ne obazirući se na naredbe članova iz Hrvatske i Slovenije.
Nakon transformacije SKS u SPS, tokom juna-jula 1990, organizacija SKJ u

JNA se 19. novembra konstituisala u posebnu partiju, Savez komunista-Pokret
za Jugoslaviju (SK-PJ) koja se predstavljala kao naslednica SKS. Osnivačkom
kongresu partije u Sava centru u Beogradu prisustvovali su, između ostalih,
Kadijević, Adžić, Mamula, Ljubičić, Gračanin, zamenik saveznog sekretara za
narodnu odbranu Stane Brovet i Miloševićeva supruga Mirjana Marković.
Prema osnivačkom aktu, SK-PJ “podržava sve partije, pokrete i pojedince koji
su opredeljeni za Jugoslaviju, socijalizam i bratstvo-jedinstvo jugoslovenskih
naroda”.39 Na prvoj konferenciji SK-PJ 24. decembra izabran je osmočlani
Izvršni komitet u kome je bilo nekoliko aktivnih oficira i admirala, među
kojima je bio i Mamula, kao i Mira Marković. SK-PJ je osigurao i dodatnu
institucionalnu osnovu za saradnju sa rukovodstvom Srbije i JNA.
Kadijević 25. januara 1991, upoznaje Jovića sa svojim planom za rešavanje

krize. Kadijević je smatrao da su “Srbija, Crna Gora, Armija i srpske partije u
BiH i Hrvatskoj za Jugoslaviju; Slovenija i Hrvatska su protiv Jugoslavije;
Makedonija i BiH se kolebaju, politički su sklonije konceptu Slovenije i
Hrvatske, ali im to ne garantuje opstanak ni budućnost”40. Nakon toga, Jović
beleži:
“Osnovna zamisao vojske sastoji se u tome da se čvrsto osloni na snage koje su

za Jugoslaviju u svim delovima zemlje i da se kombinovanim političkim i
vojnim merama sruši vlast najpre u Hrvatskoj, a potom u Sloveniji. Za te
aktivnosti treba iskoristiti sferu odbrane gde su oni počinili teška krivična dela.
U koleblivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim
merama - demonstracijama i pobunama - treba srušiti rukovodstva, ili ih
preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovai i s nekim
vojnim aktivnostima. Celu akciju treba da vode oni članovi Prededništva SFRJ
koji se opredele za ovaj kurs, s osloncem na vojsku. Sve savezne institucije koje
prihvataju ovaj kurs bice uključene u akciju, a ostale će biti srušene s vlasti…
Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ, Bosnu i Hercegovinu
dići na noge ‘Za Jugoslaviju’, a u Makedoniji ići na koncept mitinga za rušenje
probugarskog rukovodstva. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj
Gori. Zabraniti okupljanje na Kosovu”.41
Iz ovoga se vidi da je JNA svojim legitimnim komandantom smatrala samo

članove Predsedništva koji su podržavali njen kurs (tj. članove iz Srbije i Crne
Gore), dok je njena podrška saveznim institucijama bila uslovljena njihovim
prihvatanjem njenog programa za Jugoslaviju. Srpsko rukovodstvo je moglo da
se osloni na tu selektivnost i računa na upotrebu JNA protiv svojih neprijatelja.
I tako, kad je Jović 28. februara predstavio plan JNA Miloševiću, ovaj je
konstatovao, kako članovi Predsedništva SFRJ iz Srbije i Crne Gore mogu da
preuzmu ulogu vrhovnog komandanta JNA, bez obzira imaju li ili nemaju
većinu glasova u Predsedništvu:
“Na pitanje šta da radimo, ako nemamo većinu u Predsedništvu za odluke koje
su potrebne, on misli da odlučujemo sa onoliko članova koliko ih je ‘za’ i da će
vojska ‘poslušati’. Smatra da je logično da ‘uklonimo’ svakog ko će se
suprotstaviti takvoj akciji Predsedništva”.42
Kadijević je, sudeći po svemu, bio
najodgovorniji u vojsci za njenu transformaciju iz jugoslovenske u velikosrpsku
armiju. Dizdarević piše: “Nesporno je - i to treba ponovo naglasiti - da je
Veljko Kadijević odigrao ključnu ulogu u izdaji Armije i njenom stavljanju u
službu oružanog ostvarivanja velikosrpskih pretenzija”.43 Njegova podanička
odanost srpskom rukovodstvu nije nužno odražavala stav oficirskog kadra JNA
u celini. Mnogi visoki oficiri JNA, piše Dizdarević, bili su nezadovoljni
Kadijevićevim pokornim prihvatanjem srpske nacionalističke politike – tu
posebno misli na admirala Petra Simića i generala Simeona Bunčića.44 Mamula
tvrdi kako je 1987, smatrao kako je Milošević podjednaka pretnja stabilnosti
Jugoslavije kao i slovenačko rukovodstvo. Dalje kaže da je otpor prema
Miloševiću u redovima viših oficira JNA bio veći od otpora republičkih
rukovodstava; tu posebno misli na generala Jovičića, predsednika organizacije
SKJ u JNA, i generala M. Đorđevića.45
Znači da se viši oficiri JNA nisu automatski identifikovali s Miloševićevim

programom. U svojim memoarima Mamula tvrdi kako je 1988, upozorio
Kadijevića – koga je nasledio na funkciji saveznog sekretara za narodnu
odbranu – da „JNA održi svoj općejugoslavenski ugled i prestiž. Tko god bi
pokušao da joj to ospori - Srbija, Slovenija ili netko treći mora unaprijed znati,
da nece proci… Prihvatiti asimetriju prema nekoj republici i narodu značilo bi
prihvatiti razbijanje zemlje”. Međutim, seća se Mamula, „osjetio sam da crv
sumnje nagriza Kadijevića“.46 Ovaj je, smatra Mamula, s jedne strane, bio
ambiciozan i samovoljan, a sa druge, nedovoljno samouveren da bi preuzeo
punu odgovornost za radikalnu akciju JNA.47 On ovde implicira da je
Kadijević bio spreman da pokrene neustavnu akciju JNA, ali se plašio da to
učini na svoju ruku i s toga se, da bi podelio odgovornost, skrivao iza
Miloševića i Jovića. Mamula kaže:
“Damjanović [pukovnik Milan Damjanović, načelnik sigurnosti u kabinetu

ministra] je krajem ’88.g. tražio da ga primim. Sreli smo se, i on mi je iznio
zapažanja s ljetovanja u Kuparima o vrlo bliskim odnosima Miloševića i
Kadijevića. Znao je moje stavove o Miloševiću i njegovoj garnituri i htio me
izvijestiti da Kadijević mijenja odnose. Kad sam ponovno razgovarao s
Damjanovićem, negdje krajem 1989. g. ovaj me uvjeravao, da su se te godine,
za vrijeme zajedničkog odmora u Kuparima Kadijević i Milošević dogovorili o
političkom i vojnom angažiranju JNA u raspletu jugoslavenske krize. Meni je
predlagao, da odlučno reagujem. Bio je siguran da ja to mogu i da će me
slijediti većina general i oficira. Bez obzira na moguće smicalice službe
bezbjednosti i na Damjanovićevo lična, podilaženja i očekivanja, nesumnjivo je
bilo da se Kadijević prikonio Miloševiću i da JNA ulazi u opasne vode
jednonacionalnog - velikosrpskog ponašanja. Ništa se gore nije moglo dogoditi
JNA i Jugoslaviji. To je uslovilo sve drugo što zbivalo te i narednih godina”.48
Mamula smatra da je Kadijevićevo opredeljenje za Miloševića značilo izdaju

JNA:
“JNA nije trebalo nikog zadrzavati, niti tjerati iz Jugoslavije. Njena ustavna
uloga je bila vrlo jasna - da odbrani teritorijalni integritet i ustavni poredak
zemlje dok se jugoslavenski narodi drugačije ne dogovore. Nije moglo biti
govora o tome, da Milošević ili netko drugi pomoću JNA prekraja Jugoslaviju i
stvara novu državnu konstrukciju, kako bi svi Srbi živjeli u jednoj državi. A
prihvaćeno je upravo to”.49
Mamula ovako objašnjava zašto je Kadijević napustio jugoslovensku opciju i

opredelio se za velikosrpsku:
“Ali, kako nesigurni i preplašeni, po pravilu traže da se sklone pod skut jačeg, a
jačim se činio Milošević i probuđeni srpski nacionalizam, Kadijević se odlucio.
Po svim procjenama, to se dogodilo 1989. Sav kasiniji otpor generala
Kadijevića i generala Adžića posebno, o čemu iscrpno piše Borisav Jović, same
je križni put od kalvarije do raspeća”.50
Ako zanemarimo neokomunističku solidarnost, etničke preferencije i

beskičmenjaštvo, Kadijević je dao prednost Srbiji iz još dva razloga. Najpre,
srpsko rukovodstvo je za razliku od hrvatskog i, posebno, slovenačkog,
izražavalo punu podršku i naklonost prema JNA; nije je tretiralo kao okupatora
ili pretnju njegovim ekonomskim i političkim privilegijama. Drugo, srpsko
rukovodstvo je formalno ostalo opredeljeno za opstanak jugoslovenske država,
pa čak i kad bi se ta „Jugoslavija“ u praksi svela samo na srpske i crnogorske
zemlje. Vasiljević beleži: „opcija za koju se zalagalo rukovodstvo Srbije, bila je
jugoslovenska drzava. To je Armiju kao magnet privlačilo prema Srbiji.”51
SKS i JNA nesigurni saveznici, april 1990 – mart 1991.

Sudeći po Jovićevom dnevniku, on i
Milošević su bar do kraja marta 1991, bili spremni da prihvate planove JNA za
nametanje vojne vlasti Sloveniji i Hrvatskoj da bi se silom sačuvalo jedinstvo
Jugoslavije. Milošević kao predsednik Srbije i Kadijević kao savezni sekretar za
narodnu odbranu su 23. marta imali zvanične razgovore kojom prilikom su
javno potvrdili svoju opredeljenost za ponovnu centralizaciju jugoslovenske
federacije, delovanje protiv „albanskog separtizma“ na Kosovu i „podršku
razvoju Jugoslovenske narodne armije kao jedinstvenih, zajedničkih oružanih
snaga svih naroda i narodnosti, radnih ljudi i građana SFRJ“.52 Jović i
Kadijević su se nezvanično sreli 26. aprila i složili da Predsedništvo SFRJ treba
da usvoji rezoluciju o „nužnosti poštovanja Ustava SFRJ i saveznih zakona u
celoj zemlji, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, svih sredstvima, uključujući
politička, ali i silu ako je potrebno“. Jović beleži: “Što se tiče cepanja
Jugoslavije ja mu predlažem da predložimo hitno donošenje zakona o postupku
za otcepljenje iz Jugoslavije, jer je to neizbežno nužno da bi se izbegao
građanski rat. On se slaže”.53 Ovo može značiti da je srpsko rukovodstvo
istinski bilo spremno da prihvati jedinstvenu Jugoslaviju pod vojnim
rukovodstvom kao prihvatljivu alternativu Velikoj Srbiji, ali će pre biti da se
radilo samo o taktici kojom bi se osigurala akcija JNA protiv Hrvatske, kao
uvod direktnih mera za uspostavljanje „Velike Srbije“.
Prva zajednička vojna akcija Srbije i JNA van Srbije izvedena je 17. maja 1990,
kada Jović beleži: “Preduzimamo mere da se u Sloveniji i Hrvatskoj oduzme
oružje iz civilnih magacina TO i da se prenese u vojne magacine. Nećemo
dozvoliti da oružje Teritorijalne odbrane zloupotrebe u eventualnim sukobima
ili za nasilno otcepljenje. Praktično smo ih razoružali. Formalno, ovo je uradio
načelnik Generalštaba, ali faktički po našem nalogu. Slovenci i Hrvati su oštro
reagovali, ali nemaju kud”.54 Ovaj je potez bio neustavan i izvela su ga
rukovodstva Srbije i JNA, koja su aktivno radila na potkopavanju Ustava SFRJ
iz 1974, a koji je, prema njihovom mišljenju, bio krivac za tekuću krizu.
Kadijević piše: “Jedna od najznačajnijih mjera paralisanja pogubnog ustavnog
koncepta o oružanim snagama bila je odluka o oduzimanju oružja
teritorijalnoj odbrani i njegovo stavljanje pod kontrolu JNA. Protiv te
odluke su se mnogi pobunili osobito Slovenci”[podvukao Kadijević].55
Po svemu sudeći, razoružavanje TO u Sloveniji i Hrvatskoj bilo je u sklopu
priprema za planirani napad JNA na obe republike. Kadijević kaže:
“Teritorijalnu odbranu maksimalno paralisati u onim djelovima zemlje gdje bi

ona mogla posluziti kao baza za stvaranje vojske secesionistickih republika,
odnosno secesionističkih snaga. U tom cilju je sva teritorijalna odbrana
razoružana prije nego što su počeli oružani sukobi u Jugoslaviji. Pored
toga, preko dijela starešina u Teritorijalnoj odbrani, nastojali smo istu
maksimalno držati van kontrole secesionističkih političkih rukovodstava. U
tome smo djelimično uspjevali, svugdje više nego u Sloveniji. Naravno, da smo
teritorijalnu odbranu srpskih dijelova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
upotrebili u dejstvima zajedno sa JNA” [podvukao autor].56
Razoružavanje Slovenije i Hrvatske je trebalo da bude uvod, bilo u zavođenje

vojne diktature u obe republike, bilo u nasilnu promenu granica prema
velikosrpskom projektu. Mada se srpsko rukovodstvo definitivno prelomilo za
ovo drugo, rukovodstvo JNA je i dalje igralo na sigurno i sa srpskom stranom
razgovaralo o obe opcije. Saveznici su ipak nastavili s koordiniranim
aktivnostima protiv zajedničkih neprijatelja. Kadijević je 3. avgusta izvestio
Jovića o planovima JNA za Sloveniju. Nakon tri dana Kadijević i Jović su se
ponovo sastali da porazgovaraju o predlozima JNA, koje je trebalo izneti na
sednici Predsedništva SFRJ.57 Jović, Kadijević, Milošević i Trifunović su sa
svojim porodicama proveli jedan dan zajedno na izletu na ostrvu Mljet u
Jadranskom moru. U pogledu predsednika vlade SFRJ Ante Markovića kome je
Kadijević, kao sekretar za narodnu odbranu, formalno bio podređen, složili su
se da ga se definitivno moraju rešiti.58
JNA je s podozrenjem gledala na srpske antikomunističke pobunjenike u

Hrvatskoj pod rukovodstvom Srpske demokratske partije (SDS). Međutim to se
podozrenje, s obzirom na animozitet prema hrvatskom rukovodstvu i njegovom
nastojanju da se naoruža na svoju ruku, kao i prijateljske odnose sa srpskim
rukovodstvom svelo na to da je u praksi, bez obzira na njene namere, stala uz
SDS protiv hrvatskog rukovodstva. Po naredbi Adžića, kao načelnika
Generalštaba, avioni JNA su 17. avgusta presreli tri helikoptera Ministarstva
unutrašnjih poslova (MUP) Republike Hrvatske, poslata da interveništu protiv
srpskih pobunjenika u Kninu. Istog dana su trupe JNA raspoređene po ulicama
Knina radi odbrane grada od nadirućih snaga hrvatskog MUP.59 Vuk
Obradović, zvanični portparol Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu
(SSNO), a potom jedan od glavnih zagovornika SPS u JNA, izdao je saopštenje
koje je negiralo da su mlazni avioni JNA presreli helikoptere hrvatskog MUP i
tvrdio da „Armija nepokolebljivo brani politiku bratstva i jedinstva, a njena
uloga i odgovornost utvrđeni su Ustavom SFRJ“.60 JNA je tvrdila da sprečava
sukobe između hrvatskih i srpskih pobunjeničkih snaga; u praksi je delovala
kao vojni kišobran ovih potonjih. Najkasnije do februara 1991, komandanti
JNA su već bili na strani srpskog rukovodstva u odbrani srpskih pobunjenika u
Hrvatskoj. Kadijević je, kako beleži Jović, kad su se sastali 25. februara 1991,
insistirao da bi trebalo “u Hrvatskoj institucionalno i politički jačati Srpsku
krajinu i podržavati njeno otcepljenje od Hrvatske (ne javno nego faktički)”.61
Drugim rečima, Kadijević je takozvanu SDS paradržavu Krajinu smatrao delom
svoje strategije protiv Hrvatske.
Tokom krize nastale pokušajima

hrvatskog rukovodstva da stvori nezavisne republičke oružane snage, srpsko
rukovodstvo i JNA su sarađivali na način koji je prevazilazio nadležnost drugih
državnih organa na saveznom nivou. Kadijević se 23. novembra 1990,
konsultovao sa Jovićem o planu da se uhapsi general Špegelj, hrvatski ministar
odbrane, i hteo da čuje njegovo mišljenje o tome treba li prethodno o tome
obavestiti hrvatsku vladu i jugoslovenskog predsednika vlade Antu Markovića.
Saglasili su se da treba obavestiti hrvatsku vladu, ali ne i Markovića.62 Stoga je
Kadijević odlučio da deluje bez znanja predsednika vlade čiji je član bio. A 15.
januara 1991. Jović i Kadijević su razgovarali o vojnim merama koje treba
preduzeti protiv hrvatskih snaga:
“Srbi u Hrvatskoj predaju oruzje, Hrvati ne predaju. Mora se uzeti silom,

primenom zakona. Razmatramo sve okolnosti i varijante. Svaka vodi u otpor i
krvoproliće. Ako pruže otpor moramo ga slomiti”.63
Imajući u vidu Kadijevićevu odanost, Jović je bio sasvim siguran da je on u

stanju da svojim hrvatskim oponentima zapreti s JNA. Jović je 18. avgusta
1991, uspeo da dogovori sa Stipom Mesićem, hrvatskim predstavnikom u
jugoslovenskom Predsedništvu, predaju hrvatskog naoružanja JNA. Jović je u
ime JNA zapretio Mesiću:
“Uveravam ga da oni rade sami protiv sebe, time što su zauzeli stav da ne
predaju oružje, jer će ga vojska uzeti na silu. Objašnjavam mu postupak suđenja
pojednicima koji će na kraju ukazati na odgovorne u rukovodstvu. Ako se
suprotstave - slomićemo ih silom”.64
Nijedna strana u savezu, međutim, nije bila za miroljubivo rešenje krize; i jedni
i drugi su bili za oružani obračun s Hrvatskom. Ma da se Mesić složio sa tim da
Hrvatska preda 20.000 komada automatskog oružja, Milošević i JNA su se
usprotivili dogovoru. Jović beleži:
“Obaveštavam telefonom Slobodana o dogovoru. On hoće da izludi. Kaze mi
svašta: prevarićemo narod, to će biti obmana, izdaja, svašta je rekao. Kao da
više voli da im otimamo oružje silom nego da nam ga predaju dobrovoljno.
Pitam ga ja direktno - da li želi krvoproliće za stvar koju možda možemo rešitii
mirnim putem. Po njegovom mišljenju, to nije rešenje. Treba osuditi krivce.”65
Jović narednog dana zapisuje kako se JNA složila s Miloševićem po tom

pitanju:
“U SSNO, razgovaram s Veljkom i Adžićem. Njih preokupira isto što i

Slobodana. Armija ne sme da izgubi ugled kod naroda. Nisu zadovoljni
uzimanjem samo 20,000 automata”.66
Istog dana su Kadijević i Adžić prikazali film koji je dokumentovao hrvatski

plan naoružavanja. Njih trojica su „postigli… sporazum u sledećem“ oko akcije
protiv Hrvatske. Odbačena je ideja za „prisilno obaranje vlasti“ u prilog
“onemogućavanja, slabljanja i kompromitovanja sadašnje HDZ vlasti”. Čak
iako bi se Hrvati složili sa predajom naoružanja “primeniće se posebna varijanta
razobličavanja HDZ politike, slabljenja njihove vlasti i onemogućivanje njihove
taktike. U okviru toga, preduzeće se sve što je potrebno da se diskredituje
hrvatska vlast zbog nelegalnog naoružavanja i antijugoslovenske politike”.67
To je označilo političku saradnju na uštrb legalnog i legitimnog rukovodstva

jedne konstitutivne republike SFRJ. Štaviše, činjenica da je cilj bilo „slabljenja i
kompromitovanja“ hrvatskih vlasti, a ne njihovo direktno zbacivanje ukazuje na
to da je politika srpskog rukovodstva odnela pobedu nad politikom JNA, jer je
Miloševiću i Joviću opstanak režima HDZ u Zagrebu bio potreban da bi uspeli
da odseku i isteraju Hrvatsku iz federacije. U suprotnom, zbacivanje HDZ
režima bi isključilo mogućnost uspostavljanja „Velike Srbije“.
Na Jovićev zahtev Kadijević je 25. januara izašao pred Predsedništvo SFRJ sa

predlogom da se JNA ovlasti da razoruža hrvatske oružane snage. Vojska je
istovremeno podignuta na visok stepen pripravnosti. Međutim, sa tri glasa
protiv, Drnovšekov, Mesićev i Bogičevićev, i četiri za, Predsedništvo je
odbacilo Kadijevićev predlog, uskraćujući time članovima iz Crne Gore i Srbije
većinu od pet potrebnih glasova. Nakon te blokade Televizija Beograd je
prikazala film koga je napravio KOS, na kome se vidi kako ministar odbrane
Hrvatske Špegelj govori o pripremama za rat protiv JNA. Milošević je kao
predsednik Srbije koji je de facto imao kontrolu nad TV Beograd tempirao
prikazivanje filma upravo u vreme sednice Predsedništva SFRJ da bi ojačao
Kadijevićevu poziciju. Kadijevićev predlog uprkos svemu nije prihvaćen
većinom glasova Predsedništva.68
Jović i Milošević su, međutim, i dalje bili uvereni da će pomoću JNA ostvariti
svoje ciljeve. Jović piše da mu je Milošević 26. januara rekao da, kad vojska
„pokrije“ srpske teritorije u Hrvatskoj više neće biti razloga za bojazan oko
ishoda jugoslovenske krize.69 Sa svoje strane Jović je smatrao:
“Najbolje bi sada bilo da pomoću sile kojom raspolažemo (armija) i pomoću

demokratije koju želimo da nametnemo (izjašnjavanje naroda) obezbedimo i
miran put izlaska iz krize i povoljna rešenja za srpski narod, a i za sve ostale
ako bi to bilo moguće… Rat neka nametnu Hrvati, ako im je do toga stalo, a
vidi se da jeste. Mi se onda moramo braniti, moramo braniti srpski narod, koji
ne zeli da silom izađe iz Jugoslavije.”70
U ovom se periodu često paradiralo s ideološkom bliskošću dva saveznika.

Predsedništvo SFRJ, na čelu s Jovićem kao predsednikom, primilo je 21.
decembra 1990, delegaciju JNA povodom 22. decembra, Dana JNA. Tom
prilikom Jović je pohvalno govorio o JNA i njenoj ulozi u odbrani Jugoslavije,
upozoravajući: “Predsedništvo SFRJ neće tolerisati nepoštovanje ustavnih
ovlašćenja federacije i organa u oblasti narodne odbrane i oružanih snaga.
Odlučno će braniti jedinstvo oružanih snaga i sistem rada i komandovanja.
Neće dozvoliti formiranje bilo kakvih paralelnih oružanih snaga, jer to
neposredno ugrožava ustavni poredak i integritet SFRJ“. Kadijević je zahvalio
Predsedništvu na prijemu, ističući: „Pripadnici vojske su čvrsto opredeljeni za
jedinstvenu Jugoslaviju kao zajedničku domovinu svih njenih građana i
ravnopravnih naroda i narodnosti. JNA s uspehom vrši svoju društvenu ulogu,
jer je sposobna da izvršava zadatke koji proizilaze iz njene funkcije definisane
Ustavom SFRJ“.71
Snagu saveza demontrirala su dva

odvojena incidenta početkom marta 1991. Milorad Vučelić, jedan od
Miloševićevih ključnih propagandista, objavio je tada da bi „bilo najbolje“ da
“snage Jugolsovenske narodne armije sazposednu etničke prostore ugroženog
srpskog naroda, tačnije, da zaposednu granicu sadašnje Srpske autonomne
oblasti Krajine i da garantuju sva ljudska i građanska prava srpskom narodu i
građanima koji žive na ovoj teritoriji”.72 A, dva dana ranije, 6. marta, Jović je
naredio JNA da interveniše u Hrvatskoj u odbrani srpskih pobunjenika:
“Ovih dana smo previše bili zauzeti Pakracem i drugim događajima u

Hrvatskoj. Naredio sam upotrebu vojske bez zasedanja Predsedništva, jer je bila
nedelja. Članovi Predsedništva nisu bili u Beogradu. Malo su gunđali Janez i
Vasil, ali je ipak odluka potvrđena.”73
Kao i protiv Hrvata, tako i domaćih oponenata srpsko rukovodstvo je znalo da

može da računa na JNA, pa je tako 9. marta Jović naredio vojsci da interveniše
protiv opozicionih demonstranata u Belgradu. “Konsultujem telefonom članove
Predsedništva koje sam mogao dobiti (sve izuzev Mesića i Drnovšeka). Dajem
Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih
ugroženih državnih institucija”.74
Tenzije u savezu SKS-JNA, april 1990 – mart 1991
Međutim, razlika u pozicijama SKS i rukovodstva JNA, rezultirala je u

razlikoma u viđenju problema i njegovog rešavanja. Pod Miloševićevim
rukovodstvom politika SKS se zasnivala na percepciji da prava Srbije ugrožava
„antisrpska koalicija“ Slovenaca, Hrvata, kosovskih Albanaca, bosanskih
Muslimana i Makedonaca koja je određivala jugoslovensku politiku na
saveznom nivou. Stoga je Miloševićeva politika bila politika odbrane prava
Srbije od, po njemu, ostatka Jugoslavije. Za razliku od njega, Kadijević i drugi
visoki oficiri JNA su bili za veća ovlašćenja saveznih organa (pre svega same
JNA) na račun republičkih ingerencija. Već se 1989, uprkos savezu, moglo
videti da se stavovi rukovodstava SKS i JNA u celosti ne poklapaju. Jović i
Kadijević su 19. septembra razgovarali i složili se da je, po ustavu, JNA dužna
da brani Ustav SFRJ, ali samo preko Predsedništva SFRJ kao vrhovnog
komandanta.75 Milošević i Jović su vrlo brzo postali nezadovoljni
Kadijevićevim nepreduzimanjem, po njima, odlučnijih mera protiv Slovenaca i
njegovim računanjem da se ustavno-pravnim mehanizmima može sprečiti
njihovo insistiranje na suverenosti: “Verujemo da Slovenci neće poslušati.
Smatramo da je to početak kraja Jugoslavije.”76
Najvišem kadru JNA, koji je bio opredeljen za jedinstvenu Jugoslaviju pod

komunističkom vlašću, nije baš bilo lako da proguta radikalne korake koje je
srpsko rukovodstvo preduzela da preseče Gordijev čvor unutrašnjih odnosa i
preuredi ih u skladu sa interesima Srbije. Jović beleži 7. juna 1990: “Veljko
Kadijević je zbunjen i razočaran odlukom rukovodstva Srbije da formijra
Socijalističku partiju. Smatra da je to definitivan raspad Jugoslavije, da su
Americkanci postigli svoj cilj i u Srbiji, da su skinuli SKJ s istorijske scene”.77
Jović je smatrao Kadijevićevu politiku slabom, anahronom i slepom za
promene. Nakon razgovora s Kadijevićem 4. jula 1990, zapisuje da “Veljko i ne
pominje naš dogovor od 27. o.m. o isterivanju Slovenije i Hrvatske iz
Jugoslavije”,78 sugerišući time da on (Jović) sumnja u Kadijevićevo
opredeljenje za taj projekat. Jović 13. jula beleži: “Veljko Kadijević obaveštava
me o novim momentima u razvoju situacije i o pripremi vojske. Počinjem da
sumnjam u vrednost svih tih njegovih obaveštavanja kad ne pokazuje stvarnu
odlučnost da se išta radikalno uradi na presecanju negativnih tokova”.79 Ovaj
citat ukazuje na to i kako je Kadijević gledeo na srpskog člana Predsedništva
čijem autoritetu treba da se povinuje, i na nedovoljno poverenje ovog drugog u
Kadijevića. Kadijević se istovremeno nije složio sa Jovićem po pitanju
naoružavanja srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Jović piše: “Srbi u Hrvatskoj su
poceli da se organizuju u partizanske odrede. To saznanje se za sada zasniva na
izjavama pojedinaca. Srbi u srpskim opštinama su tražili da im ostavimo oružje
TO. Kažem Veljku da je trebalo da im ostave, ali se on s tim ne slaže.”80
Mada se očito slagao sa Jovićem oko
isterivanja Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije, Kadijević je prvih meseci 1991,
ipak pre bio za vojno zbacivanje vlada u obema republikama, kako bi ih se
silom zadržalo u Jugoslaviji. Za razliku od njega, Milošević i Jović nisu nikad
bili baš voljni da prihvate tu strategiju, ne samo zato što su sumnjali u odlučnost
JNA, već i, kako se činilo, jer su im Tuđman i HDZ na vlasti u Hrvatskoj bili
potrebni kao partneri za preraspodelu teritorija u Hrvatskoj i Bosni, kao i
„ustaško“ strašilo koje će opravdati borbu za „odbranu“ Srba van Srbije.
Međutim, i planovi srpskog rukovodstva i JNA iziskivali su razoružavanje
hrvatskih paravojnih i policijskih snaga, što je bio konkretan cilj oko kojeg su
se partneri mogli ujediniti. Jović i Kadijević su 15. januara 1991, razgovarali o
vojnoj strategiji za Hrvatsku. Jović zapisuje da je Kadijević preferirao
„radikalnu opciju zbacivanja HDZ vlade“, a on (Jović) smatrao da ih [HDZ]
treba politički diskreditovati, a ne svrgnuti, “da sudimo pojedincima, a ne
državi, da držimo ‘mir’ u pokušaju da rešimo političku krizu bez krvi. Krv
ćemo prolivati, ako drugačije ne bude moglo, samo za teritorije gde žive oni
narodi koji žele da ostanu u Jugoslaviji”.81
Strateške razlike su očito razrešene 19. januara 1991, kad je Jović s

Kadijevićem i Adžićem postigao dogovor o strategiji za Hrvatsku, koja je i
Srbiji i JNA bila prihvatljiva. Jović i Adžić nisu, međutim, isto gledali na
problem Hrvatske secesije. Jović kaže:
“Adžić poteže pitanje eventualnog otcepljenja, da to nijedna država u svetu ne

čini dobrovojlno. Kažem mu da armija mora da prihvati sporazum koji bude
politički demokratski postignut, jer se niko ne moze na silu držati u Jugoslaviji
ako to ne želi. Veljko se slaže sa mnom, a Adžić dodaje: ‘pod uslovima koje ste
Vi izneli u Vranju, a to je da se narod izjasni slobodno na referndumu, a ne da o
tome odlučuju sadašnje vlasti, kao i da prethodno bude tačno obavešten o
svemu što je značajno u vezi s takvom odlukom. Ako Predsedništvo osigura
takve uslove - mi ćemo se složiti’. Tako misli načelnik Generalštaba. Verujem
da i Veljko to misli, ali ćuti. Njima se raspad zemlje apriori ne dopada, ali
pristaće, ako narodi odluče”.82
Srpsko političko rukovodstvo je stoga nastojalo da definitivno privoli JNA za

svoje političke ciljeve. Kratkoročno, a u prilog savezu s JNA, Jović je bio
spreman da zanemari neposredne razlike. Pozicije JNA i srpskog političkog
rukovodstva je 21. januara opisao na sledeći način:
“Očigledna je razlika u stavovima vojske i nas iz Srbije (Slobodana i mene).
Vojska je za slamanje hrvatske vlasti, a mi smo za zaštitu srpskog stanovništva
u Krajini, ali to zasada mnogo ne potenciram”.83
Ma da su rukovodstva i Srbije i JNA bila spremna da pređu preko međusobnih

razlika u interesu saveza, te su razlike ipak podrazumevale različite strategije.
Srpska je bila da se naoruža i mobiliše srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i
uspostavi država srpska Krajina. Strategija JNA je bila da se povuče iz
hrvatskih krajeva koje srpsko rukovodstvo nije bilo zainteresovano da anektira i
brani „nove granica“ između skraćene Hrvatske i krnje Jugoslavije ili „Velike
Srbije“. Osim toga, JNA je pre bila za napad na hrvatsku vladu u nadi da može
da zadrži celu Hrvasku (kao i Sloveniju) u Jugoslaviji. To je podrazumevalo
ostanak garnizona JNA duboko u hrvatskoj teritoriji iz izbegavanje otvorenih
saveza sa srpskim krajiškim pobunjenicima. Jović zapisuje 25. januara:
“Srbi iz Hrvatske preko Slobodana vrše pritisak da ih vojska zaštiti. Slobodan

ga prenosi na mene. Veljko uporno odbija sa obrazloženjem da postoji opasnost
da vojska dobije epitet ‘srpska’ i da on to neće dozvoliti”.84
Četiri dana kasnije Jović komentariše kako Kadijević još nije „progutao“ plan
odbrane srpske teritorije u Hrvatskoj. Još uvek veruje da može da obrani
Jugoslaviju, kaže.85 Razlike u stavovima su još jednom došle do izražaja 28.
februara kad je Jović Miloševiću izložio plan dejstva JNA u Hrvatskoj i
Sloveniji. Milošević se složio sa svim, ali je smatrao da ne treba dirati
Sloveniju. “Samo Hrvatsku treba tretirati”.86
Jović je i dalje bio siguran da je, uprkos fasadi „jugoslovenstva“, JNA i dalje
saveznik Srbije, mada ne baš pouzdan. Sa Radovanom Karadžićem, liderom
Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, sreo se 20. februara:
“Karadžić kaže da je srpski narod u Bosni potpuno nenaoružan. Pribojava se

pokolja i građanskog rata. Interesuje se da li bi ih Armija zastitila. Sada da -
kažem mu, ali niko ne zna šta će se dešavati s armijom ako ovako potraje.”87
Srpsko rukovodstvo stoga nije bilo sigurno da može dugoročno računati na

JNA. Zato je preduzelo mere za osnivanje vlastitih republičkih oružanih snaga
nad kojima će imati punu i neupitnu kontrolu. Srpska skupština je 5. februara
1991, izglasala takozvani zakon o ministarstvima na osnovu koga je
„Republički sekretarijat za narodnu obranu“ preimenovan u „Ministarstvo
odbrane“. Nadležnosti tog ministarstva bile su planiranje i organizacija
odbrane; izvršavanje vojnih dužnosti; organizacija i funkcionisanje civilne
odbrane, kao i drugi zakonom definisani poslovi.88 Bio je to prvi korak ka
jačanju sposobnosti Srbije za preduzimanje samostalnih vojnih dejstava.
Martovska kriza 1991, preti osnivanju srpske vojske
Sve do marta 1991, savez rukovostava Srbije i JNA bio je u izvesnom smislu
savez ravnopravnih, jer su se partneri međusobno konsultovali i koordinisali
svoje aktivnosti zadržavajući svako svoje političke stavove. Kriza koja je izbila
u marta 1991, bila je „vrhunac“ tog saveza, nakon čega je JNA ubrzano bivala
sve manje i manje u stanju da razmišlja i deluje samostalno, a sve više i više
podređena srpskom rukovodstvu.
Svi članovi Predsedništva SFRJ, osim

Drnovšeka, Kadijević, Adžić i nekolicina drugih visokih oficira JNA,
uključujući zagovornika SPS Vuka Obradovića, učestvovali su na sednici
Vrhovne komande JNA 12. marta. Na sednici je Kadijević predstavio
Predsedništvu plan JNA za rešenje jugoslovenske krize. Glavne tačke su bile: 1)
uvođenje vanrednog stanja na čitavoj teritoriji Jugoslavije i suspenzija svih
zakona u nesaglasju sa saveznim zakonima; 2) podizanje borbene gotovosti
JNA; 3) razoružavanje i raspuštanje ilegalnih vojnih struktura; 4) održavanje
referenduma u republikama čiji su se lideri opredelili za secesiju, na kojima će
svaki narod imati priliku da neposredno i slobodno izrazi svoju volju, bez
diktata i nadglasavanja; i 5) usvajanje novog ustava, osnivanje novih institucija
vlasti i održavanje višestranačkih izbora.89 Na osnovu tačke 4. vidi se da se
JNA složila sa stavom Srbije da Sloveniji i Hrvatskoj treba dozvoliti da napuste
Jugoslaviju, ali i „srpskom narodu“ u Hrvatskoj da ostane; drugim rečima, da je
JNA odustala od svoje beskompromisne podrške jedinstvenoj Jugoslaviji i stala
iza velikosrpske države. Istovremeno, kaže Kolšek, Kadijević je s Miloševićem
i Jovićem koordinisao plan za vojni udar koji je držan u tajnosti od drugih
visokih oficira JNA: “U komandama i jedinicama 5. VO nismo znali da su
predložene mere štaba VK od 12. marta predstavljale pokriće za vojni udar.
Razne kombinacije i planiranje vojnog udara vršene su u najužem krugu vojnog
vrha. Takve informacije imali su samo dr Borisav Jović i Slobodan Milosevic,
što se kasnije vidi iz dnevnika dr Borisava Jovića.”90
U diskusiji koja je usledila nakon Kadijevićevog izlaganja jedino su članovi

Predsedništva iz Srbije i Vojvodine podržali uvođenje vanrednog stanja.
Kadijević je stoga ublažio svoj plan, izostavljajući zahtev za uvođenjem
vanrednog stanja, ali ni nakon toga nije obezbedio većinu glasova, jer su
članovi Predsedništva iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije bili
protiv. Indikativna za Kadijevićevu podređenost Srbiji, a ne Predsedništvu
SFRJ, bila je činjenica da je od Jovića tražio dozvolu da otputuje u Moskvu na
konsultacije sa sovjetskim kolegama. Jović beleži 13. marta: “Veljko mi je
sinoć, posle sednice Predsedništva, zatražio saglasnost da preko noći ide u
Moskvu na konsultacije s Jazovom”.91 Vrativši se iste noći, Kadijević je
pozvao Jovića i Miloševića na razgovor i tom prilikom, u prisustvu Adžića,
izložio im svoj plan vojnog udara koji bi uključivao “smenjivanje Vlade i
Predsedništva, bez diranja Skupštine, ali i bez dozvole za njeno sazivanje.
Republičke vlasti i sve ostalo ne bi dirao ukoliko podržavaju udar. U protivnom
skidaće i njih”.92
Sredinom marta kriza je dosegla tačku u kojoj je JNA bila najbliža poziciji
dominantnog partnera u odnosu na srpsko rukovodstvo. Jović beleži kako
Kadijević nije pitao ni njega ni Miloševića hoće li podržati vojni udar: “Nije
bilo nikakve konsultacije. Veljko nam je doslovno rekao u prisustvu generala
Adžića: ‘Idemo na vojni udar’”. Jović mu je odgovorio da će on podneti
ostavku na mesto predsednika Predsedništva SFRJ kako bi obezbedio vojci
prostor za delovanje i da će razgovarati sa Nenadom Bućinom i Jugoslavom
Kostićem [članovima Predseništva SFRJ iz Crne Gore i Vojvodine] tražeći da i
oni tako postupe.93 Kad je Predsedništvo (većinom od 5 naspram 3 glasa)
odbacilo Kadijevićev plan, Jović je obelodanio svoju ostavku. Narednog dana
to su isto učinili Kostić i Bućin, a Milošević je izjavio da Srbija neće više
priznavati odluke Predsedništva SFRJ. Jović zapisuje: “Nije to bilo u funkciji
razbijanja Jugoslavije, kao što mu je odmah pripisano i od strane srpske
opozicije, nego u funkciji zaštite vojske od eventualne odluke ostatka
Predsedništva da se raspusti vojni vrh i onemoguci u akciji”.94
Premda je bilo spremno da JNA da odrešene ruke u pogledu vojnog udara,

srpsko je rukovodstvo poseglo i za pretnjom kako bi sprečilo Kadijevića i
Adžića da se povuku: zapretili su stvaranjem posebne srpske vojske koja će
zameniti JNA. Jović je 15. marta obavestio članove Predsedništva SFRJ i
Vrhovne komande:
“Srbija se oslonila na obećanja Predsedništva SFRJ i oružanih snaga da će

zaštititi sve nacionalnosti, sve nacije i sve građane od opasnosti
međunacionalnih sukoba, što s ovakvim našim, eventualnim, stavom ne bi bilo
osigurano. Naša je procena da bi u ovoj situaciji moglo doći do masovnih
zahteva za naoružanje srpskog naroda i do stvaranja srpske vojske radi
samoodbrane i mi tome nećemo moći stati na put. Mi u Srbiji, kao rukovodstvo,
u toj situaciji, ne bismo mogli da opstanemo, ukoliko bismo se tome
suprotstavili, jer postoje vrlo jake snage koje rade na tome, a sa ovim stanjem
dobijaju snažne argumente da se to i ostvari. Rukovodstvo Srbije ne može da
stane na drugu stranu, nego na stranu svog naroda i mora obezbediti njegovu
odbranu, ako Armija ne bude u stanju da ga brani”.95
Objavljujući da Srbija više neće priznavati autoritet i odluke Predsedništva

SFRJ, Milošević je 16. marta rekao javnosti preko Televizije Beograd da su
pripreme za osnivanje posebnih srpskih vojnih snaga u toku.
„Od vlade Srbije sam zatražio da sprovede sve pripreme za formiranje dodatnih
snaga čiji bi obim i moć garantovali zaštitu interesa Srbije i srpskog naroda.
Verujem da, uprkos uslovima koji su stvoreni u Jugoslaviji, nema potrebe za
uvođenjem vanrednih mera u Republici Srbiji. Rad svih institucija sistema i
celokupan život u republici treba da se odvijaju normalno. Građani Srbije mogu
biti sigurni da je Republika Srbija u stanju da obezbedi zaštitu svojih interesa i
interesa svih svojih građana i celog srpskog naroda. Republika Srbija, građani
Srbije i srpski narod odupreće se svakom činu rasparčavanja naše domovine“.96
Tog dana Milošević je na sastanku sa opštinskim rukovodstvima Srbije rekao:
“Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao

republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To
su pitanja granica, prema tome, suštinska državna pitanja. A granice, kao što
znate, uvek diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi. Prema tome, osnovno je da
moramo biti jaki. A da bismo bili jaki, moramo biti jedinstveni na ovim našim
nacionalnim interesima.”
“Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije. Dalje,
angažvanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak da
pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju
bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interes naše republike, a
bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije… Ja sam bio na vezi sa našima iz
Knina, iz Bosne, ogromni su pritisci. Noćas mi je negde čak iza ponoći Milan
Babić rekao da su oni sve digli, da oni ne znaju koliko dugo, jer su provokacije
stalne.”
“A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da nece biti

toliko judi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i
privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo (aplauz). A što se tiče armije,
pa, evo, ovde je general armije, armija kao što znate uvek ima komandanta,
armija uvek ima i mora da ima komandu.”
“Ako neko hoće nasiljem, napadom na srpska naselja, da otme taj deo i da se
izdvoji iz Jugoslavije, valjda je logično očekivati da Armija mora intervenisati.
Valjda je to logično.”
“Podsetio bi vas da sam ja za ovom govornicom, pre nepune godine, mislim u

maju prošle godine, rekao: ‘mi pravimo Ustav da budemo u Jugoslaviji ali ga
pravimo tako da možemo da delujemo kao samostalna država’. Vi ste taj ustav
procitali vi snate da smo mi za slučaj raspada Jugoslavije sposobni da
funkcionišemo kao samostalna država. Dakle, ja verujem da će Armija izvršiti
svoju obavezu, ali ako je ne bi izvršila, da uzmemo tu teorijsku pretpostavku
kao primer, u tom slučaju Srbija će morati da deluje kao samostalna država na
osnovu svog vlastitog ustava, a to posrazumeva i spostvene oružane snage i sve
drugo što to podrazumeva.”
“… [Verujem da ne postoji opasnost da udari HDZ na Knin, a Armija sedi
skrštenih ruku. Ili da dođe do eskalacije sukoba, a da Armija sedi skrštenih
ruku. To bi onda bio i njen kraj. I to bi trajalo veoma kratko. To je nešto što
svaki razuman čovek može lako da predvidi, tako da verujem da se to zaista
neće desiti.”97
Dan nakon što je Milošević otkazao

poslušnost Predsedništvu SFRJ, Kadijević je njega i Jovića pozvao na sastanak
kome su takođe prisustvovali Adžić i zamenik sekretara za narodnu odbranu,
admiral Stane Brovet. Na sastanku su tri najviša oficira JNA obavestila srpsko
rukovodstvo da odustaju od plana vojnog udara smatrajući da bi to, bez
ovlašćenja Predsedništva, izazvalo izuzetno negativne posledice. Svoje
povlačenje su, kako to Jović kaže, objavili “dva dana posto sam podneo stavku
da bih njima dao slobodan prostor da deluju i četiri dana otkako su nam
saopštili da su se odlučili na vojni udar…”98 On smatra da, “nisu bili iskreni ni
prema meni ni prema Slobodanu, a želili su da im mi budemo političko
pokriće.” Zatim tvrdi da je uvek bio rezervisan prema vojnom udaru, jer
“nikada nisam smatrao da je nama rešenje problema rušenje hrvatske i
slovenačke vlasti i bio sam ubeđen da to ne vodi rešenju osnovnog problema -
zaštiti prava srpskog naroda na samoopredeljenje”.99
Jović se obračunao sa Kadijevićem rekavši mu 22. marta da, “ocenjujem da je

vojni vrh postupio prema meni (ali i prema Slobodanu) na način koji izaziva
sumnju. Imam utisak da smo izmanipulisani. Veljko se skoro onesvestio od
iznenađenja.”
On tvrdi da srpsko rukovodstvo nije bilo dovoljno informisano o planu vojnog

udara, da JNA nije preduzela ništa protiv hrvatskih paravojnih snaga (sa čime sa
Jović pomirio u interesu srpskog plana) i da je JNA stoga bila “prema nama
neiskrena, u analizama neozbiljna, a u namerama nedosledna.” Sa svoje strane,
“Veljko se kleo pola sata u svoje poštenje i iskrenost i ubeđivao me da ono što
su oni nama tada (17.III) referisali, da su sve bili ranije izanalizarali”.100
U ishodu sukoba tri strane, u martu 1991 – Srbije i Crne Gore s jedne, JNA s
druge i ostalih republika sa treće – JNA je prestala da bude nezavisan faktor
jugoslovenske krize i spala je na ulogu mlađeg partnera srpskog rukovodstva.
Mamula je kasnije Kadijevićev, Brovetov i Adžićev neuspeh u pokušaju
državnog udara, uprkos temeljnim pripremama pripisao njihovom prihvatanju
politike srpskog rukovodstva.
“Vojno rukovodstvo JNA snosi odvgovornost što nije izvršilo državni udar.
Umjesto toga, ona je dozvolilo da nacionalističke vođe i separatističko
ponašanje dviju zapadnih republika gurnu JNA u ruke velikosrpskog
nacionalizma, koji je Armiju beskrupulozno iskoristio u međunacionalnom ratu,
i na kraju odbacio.”101
Do kraja marta 1991, JNA je već bila opredeljena da se pretvori u srpsku

vojsku, kako u smislu lojalnosti samo prema Srbiji, tako i borbe za
„velikosrpske“ ciljeve umesto „jugoslovenskih“.
Pitanje Stipe Mesića kao predsednika Predsedništva SFRJ,

maj – oktobar 1991.
Uspostavljanje srpske kontrole nad JNA poklopilo se se prvim krvoprolićem u

konfliktu u Hrvatskoj. Pa ipak, dok je Jugoslavija klizila prema otvorenom ratu,
partnerstvo JNA i Srbije i dalje je bilo nesigurno. Srpski pobunjenici i hrvatska
policija su se sukobili 31. marta na Plitvicama, u centralnoj Hrvatskoj, pri čemu
je svaka strana imala po jednog poginulog. Srpski pobunjenici su 2. maja
masakrirali dvanaestoricu hrvatskih policajaca u Borovu Selu, u severoistočnoj
Hrvatskoj. Srpski članovi kolektivnog jugoslovenskog Predsedništva su 15.
maja odbili da dopuste predstavniku Hrvatske da, prema utvrđenom redosledu,
stane na čelo Predsedništva SFRJ, lišavajući time Jugoslaviju operativnog
rukovodstva. Jović tvrdi da je rukovodstvo JNA bilo šokirano ovakvim
direktnim potkopavanjem jugoslovenske državnosti. “Veljko i Blagoje su
nezadovoljni, uplašeni i iznervirani. Veljko kaže da je to što smo uradili greška.
Blagoje kaže da bi bio srećan da nas uhapsi.. Slobodan mu kaže neka nas uhapsi
ako hoće. Srpska opozicija je listom za Mesića, protiv nas. Sloba i ja smo
uvereni da radimo dobro, ali smo veoma razočarani stavom vojske”.102
Pitanje izbora Mesića za predsednika produbilo je raskol između rukovodstava

Srbije i JNA, ukazujući na njihova različita gledanja na mogućnost očuvanja
jedinstvene Jugoslavije. Jović beleži da su se 20. juna on i Milošević sastali sa
crnogorskim predsednikom Momirom Bulatovićem i Brankom Kostićem i
Jugoslavom Kostićem, predstavnicima Crne Gore, odnosno Vojvodine u
Predsedništvu, da bi razgovarali o strategiji. Jović kaže:
“Istog dana (u novom sastavu) sastaćemo se s Kadijevićem i Adžićem i tražiti

da nam daju precizan odgovor da li će rasporediti vojsku na novim (srpskim)
granicama Jugoslavije, kako bi se sprečilo veće izginuće srpskog naroda i
odbranile teritorije. Ako ne dobijemo sigurne garancije odbranu treba da
organizujemo sami i dignemo ruke od armije”.103
Na tom sastanku, 24. juna, razlike u gledištima su došle do punog izražaja.

Jović kaže da je po Kadijevićevom mišljenju ‘“jedini razlog što je spoljni faktor
okrenut protiv nas neizbor Mesića, pa to treba odmah, sutra ispravili i izabrati
Mesića ! To bi nam omogućilio da vežemo za sebe Antu Markovića i stavimo
SIV u funkciju borbe protiv secesionizma, a d a u Predsedništvo SFRJ vratimo
raspravu o budućnosti zemlje”. Za razliku od njega, Jović je smatrao da,
“Slovenija i Hrvatska su definitivno na putu otcepljenja. Iluzija je da ih
možemo od toga odvratiti, a bila bi istorijska greška da to sebi postavljamo kao
cilj.”
Jović je htio znati: “da li će JNA braniti

Srbe u Hrvatskoj posle odluke o otcepljenju i kako?” Sa svoje strane, „Blagoje
Adžić je moj stav o Mesiću ocenio kao tvrdoglav, a stav o odbrani Srba u
Hrvatsko kao nerazuman, jer JNA treba da brani sve jugoslovenske narode.
Uzvratio sam mu da su samo Srbi ugroženi, da to ne zaboravlja”.Jović
primećuje sa ogorčenjem: “Neverovatno je da su svi, iako mi nisu ništa rekli,
odustali od razgovora s vojskom o odbrani Srba i Srbije, a razgovor pretvorili u
pritisak na nas da izaberemo Mesića. Razmisliću da li ubuduće da učestvujem
na takvim sastancima”.104
Međutim, nakon što su 25. juna Hrvatska i Slovenija proglasile nezavisnost,

Jović o sastanku sa Miloševićem i Kadijevićem 27. juna piše: “Veljko sada kaže
da posle odluke Hrvatske o samostalnosti i suverenosti nema smisla Mesića
birati za predsednika. Konacno je shvatio o čemu se radi”. Razlike su i dalje
bile očite i kad je tog dana JNA krenula u ofanzivu protiv Slovenije i pokušala
da preuzme kontrolu nad njenim spoljašnjim granicama i ljubljanskim
aerodromom. Jović piše: “Slobodan insistira nekoliko puta (ispravlja jučerašnju
grešku) da vojska mora da brani buduće granice Jugoslavije: ‘Šta mi ima da
branimo slovenačke granice, to je privremeno. Treba da branimo ono što će biti
trajno’. On uporno pominje samo Sloveniju, možda iz taktičkih razloga prema
vojsci koja je opijena jedinstvom Jugoslavije koga više nema, ali je nama jasno
da se to odnosi i na Hrvatsku bez srpskih teritorija u njoj”[kurziv u
originalu].105
Ovo ukazuje na to da je na početku opšteg rata u bivšoj Jugoslaviji srpsko

rukovodstvo bilo potpuno rešeno da se bori za nove srpske granice, dok se
rukovodstvo JNA i dalje ustezalo da definitivno digne ruke od jugoslovenskog
jedinstva u prilog velikosrpske strategije. Srpsko rukovodstvo je na sukub u
Sloveniji gledalo kao na formalnost, i nakon prvih, neuspešnih dejstava JNA,
odbacilo 1. juna plan JNA da se svim snagama obruši na Sloveniju i tako
obezbedi njen poraz. Nakon primirja od 3. jula, Brionskim sporazumom od 7.
jula dogovoreno je povlačenje JNA iz Slovenije, posredstvom Evropske
zajednice. Od Slovenije i Hrvatske je zahtevano da proglašenja nezavisnosti
suspenduju na period od tri meseca.
Povlačenje iz Slovenije označilo je definitivan kraj napora JNA da silom sačuva
jugoslovensko jedinstvo, a implicitno, da će njena buduća dejstva u Hrvatskoj
morati da budu ratna, i to za nove granice proširene srpske („jugoslovenske“)
države. Kadijević tvrdi u svojim memoarima:
“Treća faza [politke JNA] nastupa kad Nemačka preko Evropske zajednice
otvoreno preuzima upravljanje jugoslovenskom krizom, tjera Sloveniju i
Hrvatsku na ubrzanu secesiju putem primjene nasilja, istovremeno priprema
građanski rat u Bosni i Hercegovini i to u dvojnoj funkciji - definitivnog
razbijanja Jugoslavjie na tako krvav i surov nacin da se Jugoslavija vise nikad
ne vrati na istorijsku scenu; i kao dobar povod za politicki i vojni udar na Srbiju
sa ciljem da se porazi i ponizi, svede na beogradski pasaluk i dobije lekciju za
sva vremena. Na početku te faze zadatak oruzanih snaga se bitno mjenja i
sastoji se od - 1) odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj i njegovog
nacionalnog interesa; 2) izvlacenja garnizona JNA iz Hrvatske; 3) pune
kontrole Bosne i Hercegovine sa krajnjim ciljem da se odbrani srpski
narod i njegova nacionalna prava kad to postane aktuelno; 4) stvaranja i
odbrane nove jugoslovenske države onih jugoslovenskih naroda koji to
žele, u ovoj fazi srpskog i crnogorskog naroda. Tako izmenjenim zadacima,
prilagođena je i osnovna zamisao upotrebe oružanih snaga [podvukao autor
teksta]”.106
Na ovaj način najviši funkcioner JNA priznaje da je njeno rukovodstvo od leta

1991, otvoreno stalo iza srpskih nacionalnih ciljeva. Članu Predsedništva iz
Hrvatske Stipi Mesiću srpsko rukovodstvo je 1. jula 1991. sa zakašnjenim
dopustilo da preuzme funkciju predsednika Predsedništva i vrhovnog
komandanta jugoslovenskih oružanih snaga. Kadijević i Adžić su opstruirali sva
njegova nastojanja da utiče na JNA. Kadijević zapisuje:
“Mesić nije mogao ostvariti nikakav lični uticaj kao predsjednik Predsjedništva,
između ostalog i zbog toga, jer se već dovoljno javno kompromitovao kao
razbijač Jugoslavije. Svi njegovi pokušaji na tom planu su ispadali čak i
smiješni. Poznato je njegova izdavanje naredaba vojsci preko sredstava javnog
informisanja koje smo mi u Štabu Vrhovne komande jednostavno ignorisali,
odnoseći se prema njima kao da i ne postoje”.107
Kadijević tvrdi da Mesićeve naredbe nisu
bile u skladu sa ustavnom procedurom, s obzirom da su glasovi članova
Predsedništva, u to vreme bi ili podeljeni 4:4 na srpsko-crnogorski blok s jedne,
i predstavnike Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, s druge
strane, i da Mesić stoga nije imao većinu za odluke koje je donosio108.
Međutim, isti taj odnos 4:4 nije sprečio Kadijevića i Adžića da se od oktobra
1991, smatraju „krnje“ srpsko-crnogorsko Predsedništvo legitimnim vrhovnim
komandantom u ratu protiv Hrvatske. Vasiljević kaže da je JNA zaobilazila
Mesića iz Hrvatske, iako je bio na čelu Vrhovne komande, i primala naredbe od
Borisava Jovića iz Srbije. U intervjuu koga je dao u julu 1992, Vasiljević kaže:
„Podsetiću vas na vreme kad je, pod pritiskom svetske javnosti, na mesto
predsednika Predsedništva države umesto Borisava Jovića trebalo da dođe Stipe
Mesić. Da ne bi važne odluke koje su se ticale Armije, a u njih spadaju i
kadrovske potezi, potpisivao gospodin Mesić, privremeno su date na overu
gospodinu Joviću.“109
Velikosrpska strategija vs. jugoslovenske vojne, juli – oktobar 1991.
Mada se rukovodstvo JNA konačno priklonilo borbi za srpske nacionalne

ciljeve, sporo je tu rešenost pretakalo u operativnu vojnu strategiju. Jović beleži
kako su se 5. jula on i Milošević sastali sa Kadijevićem i podneli mu spisak
zahteva, među kojima i ovaj:
“2. Glavne snage JNA koncentrisati na liniji: Karlovac-Plitvice na zapadu;

Baranja, Osijek, Vinkovci-Sava na istoku i Neretva na jugu. Na taj nacin pokriti
sve teritorije gde žive Srbi do potpunog raspleta, odnosno do konačnog
slobodnog opredeljenja naroda na referndumu. 2. Potpuno eliminisati Hrvate i
Slovence iz vojske”.
Jović tvrdi: “Veljko bez ikakve diskusije prihvata”.110 A 30. jula beleži:
“Veljko želi da naz ‘jasno i definitivno’ obavesti o svom stavu i konačnoj

orijentaciji: JNA se transformiše u vojsku onih koji žele da ostanu u Jugoslaviji,
a najmanje je: Srbija, srpski narod plus Crna Gora. Na ovim principima se
povlači na teritorije i menja rukovodstva. Ne veruje više ni u koju varijantu
opstanka celine Jugoslavije”.111
Ovakva promena ratnih ciljeva JNA iziskivala i uspostavljanje bolje komandne

strukture za definisanje nove, srpske nacionalne strategije. Jović zapisuje 14.
avgusta:
“Ozbiljan je problem nesloge kod Srba u Krajini i Slavoniji i u politickom i u

vojnom pogledu. Hitno je potrebna koordinacije. Veljko kaže da bi morali imati
stalni sistem koordinacija u ovom sastavu… Bilo bi dobro da se napravi stručni
štab od 5-6 ljudi (Srbija, Crna Gora i JNA), koji bi imao zadatak da procenjuje i
predlaže odluke… O BiH kaže da Alija i njegovi neće lako promeniti stavove.
Bosni se mora posvetiti mnogo veća pažnja. Prihvaćena je ideja o sistematskom
dogovaranju šestorice, ali ne i o formiranju ‘staba’”.112
“Šestorica” na koju misli su predsednici Srbije i Crne Gore (Milošević i

Bulatović), članovi jugoslovenskog Predsedništva iz Srbije i Crne Gore (Jović i
Branko Kostić), savezni sekretar za narodnu odbranu (Kadijević) i načelnik
Generalštaba (Adžić). Kadijević, Adžić i admiral Brovet učestovali su na
sednici četvoročlanog srpsko-crnogorskog Predsedništva SFRJ 3. oktobra u
Beogradu. To je stoga bila “grupa šestorice”, bez Bulatovića, ali sa admiralom
Brovetom, Sejdom Bajramovićem sa Kosova i Jugoslavom Kostićem iz
Vojvodine. U izveštaju sa sednice se navodi: „Predsedništvo SFRJ je donelo
odluku o radu i načinu funkcionisanja, kojim će se osigurati kontinuitet rada
Predsedništva SFRJ u situaciji neposredne ratne pretnje. Prema ovoj odluci,
Predsedništvo SFRJ će donositi odluke većinom glasova prisutnih članova
Predsedništva SFRJ“.113 Drugim rečima, članovi Predsedništva iz Srbije i Crne
Gore preuzeli su potpunu kontrolu nad Predsedništvom, uključujući i
komandovanje JNA. Jović je ovaj potez opravdavao činjenicom da je Drnovšek
[Slovenija] davno prestao da prisustvuje sednicama, a od nedavno i Stipe Mesić
[Hrvatska], a da su Tupurkovski [Makedonija] i Bogićević [Bosna i
Hercegovina] protiv održavanja sednica bez Mesića, kao predsednika, i
suprotstavljaju se svakom (našem) pokušaju da se odluči o bilo čemu
značajnom.114 Ta odluka je i formalno transformisala JNA u vojsku Republike
Srbije i Crne Gore, pod kontrolom “jugoslovenskog” Predsedništva u kojem su
bila isključivo tri člana iz Srbije (uključujući Kosovo i Vojvodinu) i jedan iz
Crne Gore.
Jugoslovenska ili velikosrpska strategija? Septembar-oktobar 1991.
Čak i nakon očekivane promene strategije nakon proglašenja nezavisnosti

Slovenije i Hrvatske, rukovodstvo JNA nije preraspodelilo snage duž planiranih
novih granica, čemu je težilo srpsko rukovodstvo, već su te snage ostale rasute
po garnizonima u celoj Hrvatskoj, dok su se borbe tamo rasplamsavale u opšti
rat. O svom sastanku sa Kadijevićem 12. septembra Jović piše:
“Opet sam postavio ključno pitanje, po ko zna koji put, pitanje koje me stalno
okupira: da li je nama cilj da vojskom branimo nove granice naroda koji žele da
ostanu u Jugoslaviji, ili da srušimo hrvatsku vlast? Zašto nam treba opšti sukob
po dubini hrvatske teritorije? Nažalost, nema mnogo razumevanja. Vojska je još
uvek opijena Jugoslavijom, iako smo sto puta razgovarali da je to više
nerealno”.115
Kada je hrvatski predsednik Franjo

Tuđman sa velikim zakašnjenjem naredio svom Zboru nacionalne garde (ZNG)
da opkoli garnizone JNA na teritoriji Hrvatske, mnogi garnizoni su se brzo
predali, omogućujući time ZNG da gotovo sa lakoćom nadomesti nedostatak
teškog naoružanja; to se posebno odnosilo na varaždinski garnizon, drugi po
veličini u Hrvatskoj. Zauzimanjem magacina i garnizona u Hrvatskoj, ZNG je
dobila 250 tenkova, 400-500 komada teškog naoružanja, 180.000 pušaka i dva
miliona tona municije i drugog vojnog materijala, čime se suštinski promenjen
odnos snaga i sprečena realizacija srpskih vojnih ciljeva, kako kaže general
Martin Špegelj, arhitekta hrvatske vojne odbrane.116 Saslušavši 20. septembra
Adžićev izveštaj “grupi šest” o nizu poraza JNA i vojnim problemima Jović se
žalio: “To je rezultat oklevanja da se vojska povuče na buduće granice. Sad će
nam biti mnogo teže da vodimo dalje akciju zbog ovako glupih poraza koji su
bili apsolutno nepotrebni”.117
Da ironija bude veća, upravo su se u ovom periodu Kadijević i Adžić okrenuli

ka podršci još izrazitijoj srpskoj nacionalnoj vojnoj organizaciji i strategiji od
onih koje je podržavalo samo srpsko rukovodstvo. Jer, dok su Milošević i Jović
vodili računa da se pred domaćom i međunarodnom javnošću moraju bar
predstaviti kao neko ko se bori za odbranu Jugoslavije, Kadijević i Adžić su
stvari posmatrali iz čisto vojničke perspektive. Naime, mobilizacija Srba nije
bila zadovoljavajuća, jer sastav i ratni ciljevi JNA nisu bili jasno pro-srpski.
Jović zapisuje 24. septembra: “Veljko, potom, zaključuje: Vojska će izgubiti rat
protiv Hrvatske ako se ne osigura motivacija i uspeh mobilizacije. To se ne
može s polulegalitetom Jugoslavije; Srbija i Crna Gora treba da proglase vojsku
svojom i da preuzmu komandu, financiranje, rat i sve drugo”. Međutim, srpski
lideri su odgovorili da, “ne možemo prihvatiti zahtev da se vojska liši
jugoslovenskog naziva. Time bi Srbija i Crna Gora potpuno izgubile sve
prednosti, i političke i vojne, u postojećem sukobu i sporenju. Kako oni to misle
da srpsko-crnogorska vojska vodi rat s Hrvatskom i da je porazi?!”118 Kad su
se nakon četiri dana „šestorica“ ponovo sastala, opet su do izražaja došle i
razlike u gledištima:
“Veljko opet pokreće pitanje države. Ponudio je prošli put da se JNA preda
Srbiji i Crnoj Gori. Pošto Srbija i Crna Gora nemaju svoju vojsku, da se nađe
formula da se JNA preda u ruke onim narodma koji žele da ostanu u Jugoslaviji.
Procenjeno je da je to s međunarodnog stanovista loše. Ali sa stanovišta volje
srpskog naroda da se angažuje u svojoj armiji, po Veljkovom mišljenju, možda
bi bilo bolje. Međutim, nama politički razlozi ne dozvoljavaju da ‘izlazimo’ iz
Jugoslavije. To bi u budućem raspletu jugoslovenske krize za Srbiju i Crnu
Goru bilo nepovoljno, a tu srpsko-crnogorsku vojsku stavilo u poziciju
‘agresora’ na srpskim prostorima van Srbije. Čudi me da Veljko to ne
uvažava”.119
Mada nisu hteli da i formalno pretvore JNA u srpsko-crnogorsku vojsku,

Milošević i Jović su od izbijanja rata u Hrvatsko tome de facto težili, čisteći
njene redove od Hrvata i Slovenaca, naročito među oficirima. Ponovo su 11.
jula zatražili od Kadijevića da odmah ukloni sve Slovence i Hrvate sa viših
vojnih položaja. Kadijević je ovog puta na sve pristao, ma da očito nije sve
karte držao u svojim rukama.120 Čistka se, međutim, sporo odvijala i Kadijević
se 24. septembra požalio zbog: “jos uvek velikog broja Hrvata u vojsci, velikog
nepoverenja Srba i prema lojalnim nesrpskim oficirima, zbog drama ljudi i
porodica. Kaže da bi momentalno morao da smeni 2000 oficira da bi izbegao
najgore, što je veoma teško. Slobodan mu kaže da ih smeni da je trebalo i
ranije”.121 Četiri dana kasnije obavestio je Jovića kako se u JNA pojavio
subverzivni pokret “sprskih opozicionih snaga”, koji je bio neprijateljski
raspoložen prema rukovodstvu i njemu lično i Brovetu, zahtevajući da
Predsedništvo SFRJ, Vrhovna komanda i vojska budu očišćeni od “izdajnika”, i
da ostanu samo Srbi i Crnogorci. Kadijević je podozrevao da iza toga stoji
Mihalj Kertes, Miloševićev ključni operativac koji je odigrao glavnu ulogu u
“antibirokratskoj revoluciji”. Jović beleži: “Trazim od Veljka da nas obavesti da
li se u Armiji vrse kadrovske promene o kojima smo se dogovorili. Odgovara
mi ljutito: ‘To traze i pučisti!’”.122
Ovo ukazuje na stepen uzajamnog
nepoverenja rukovodstava Srbije i JNA sve vreme rata u Hrvatskoj. To se
takođe videlo i povodom mobilizacije. Kadijević sam priznaje da je
mobilizacija bila najslabija tačka vojnih napora JNA: “Neuspjeh mobilizacije i
dezerterstvo zahtjevali su modifikovanje zadataka i ideje manevra zavrsne
operacije JNA u Hrvatskoj”.123 Izgleda da je za ovaj neuspeh odgovornim
smatrao srpsko rukovodstvo, s obzirom da Jović 28. septembra beleži: “Pita,
zašto Slobodan Milošević nikada nije javno istupio u korist vojske i
mobilizacije” Kadijević je takođe, pitao srpskog lidera: “Zasto smo u Sloveniji
izgubili ? Nisu Srbi hteli da idu u Sloveniju”.124 Za razliku od rukovodstva
JNA, srpsko rukovodstvo nije težilo ka potpunom vojnom porazu Hrvatske, već
samo da cementira granice teritorija koje dobije dogovorno i pregovorima uz
posredstvo međunarodne zajednice – stoga i nije pokazivalo razumevanje za
želju JNA za eskalacijom rata. Jović zapisuje 5. oktobra:
“Veljko opet traži opštu mobilizaciju kao uslov za pobedu! Vodili smo dugu
raspravu. Nisam vodio zebeleške, nažalost, ali smo se skoro posvadjali. Pre par
dana govorili su da je dovljno još 6 brigada (30.000 ljudi) za konačan uspeh.
Sada traže opštu mobilizaciju. Srbija i Crna Gora imaju 1,500.000 vojnih
obveznika! Sve da mobilišemo!? A Hrvatska ima 200,000 vojnika. Šta će nam
tolika vojska?Ja sam bio energično protiv toga. Tražio sam da razradimo
koncept mirovne inicijative kombinovan sa konceptom sile radi odvraćanja od
rata i prelaska na političko rešenje. Slobodan se slaže sa mnom. Adžic i Veljko
očajni, optužuju nas da ostavljamo srpski narod na cedilu”.125
Sastavši se narednog dana Milošević i Jović su se složili: “
“Nismo mi samousluga da udovoljavamo potrebama generala. Politika mora

polaziti od nas, a ne od njih”. To je značilo: “Mi moramo preći u mirovnu
ofanzivu, a pripremati se za ratnu akciju ako drugug izlaza nema. Ne možemo
da idemo na ratnu opciju u meri koja nije potrebna i da ginemo za ono što
možemo da postignemo pregovorima”. Zato su rešili “da vojsku orijentišemo na
odbranu već oslobođene teritorije”.126
Kadijević je bio ljut na ono što je smatrao nespremnošću srpskog rukovodstva
za neophodne vojne mere za pobedu u ratu. Jović zapisuje 25. oktobra:
“Generalno gledano, u ovom trenutku Kadijević je veoma neraspoložen zbog

toga što Srbija ne daje dovoljno rezervista za rat i što Slobodan i ja ne činimo
više (politički) protiv dezertserstva. Pokušava na svakom sastanku da istakne
kako rat možemo lako dobiti samo ako mi (ja i Slobodan) hoćemo !”
Izveštavajući Jovića kako su mu predstavnici Srba u Zapadnoj Slavoniji rekli

da: “Ako budemo ostavljeni na cedilu, nećemo se više tamo boriti, s oružjem
ćemo direktno doći u Beograd da se obračunamo sa onima koji su za to
odgovorni”. Kadijević mu kaže kako im je odgovorio “da će im se i on prikljčiti
s puškom u ruci!”
Štaviše, “na jednom sastanku kod Slobodana, Veljko se toliko iznerivao da je

rekao: ‘Ako necete da prihvatite što prelažem, ja ću da raspustim vojsku!!’
‘Možeš samo da podneseš ostavku, a nisi nadležan da raspustiš vojsku’,
odgovaram mu oštro”.127
Dok je situacija u JNA i dalje bivala sve gora i gora, Jović piše o sastanku od
29. oktobra, “kad su došli Kadijević i Adžić, kad je uneta nova dimenzija, koja
je još pogoršala stanje. Njih dvoijica samo što nisu plakali: ako im ne budemo
dali 250.000 rezervista sve će propasti. Vjoska će se raspasti, izgubićemo rat…’
Ipak, Milošević je bio neprijatan: “Pitam Slobodana da li da mu damo još malo

rezervista. On odgovara da im mi ne branimo, mobilizacija je u njihovim
rukama, odluke imaju, ali mi ne možemo da se isturamo, da agitujemo da se
gine za kasarne koje su oni ostavili iza fronta”. O razgovoru koga je istog dana
imao s Kadijevićem i Adžićem, Jović beleži: “Rekao sam im otvoreno da mi ne
možemo da uspemo u tolikoj mobilizaciji, i da može doći do masovnih protesta
i političkog poraza ako na tome do kraja insistiramo.”128
Beograd je u ovim okolnostima zavisio od međunarodne zajednice da Srbiju-

Crnu Gore spasi od direktnog poraza. Jović zapisuje 2. novembra: “Pretežan
deo teritorija na kojima u većini žive Srbi su pod srpskom vlašću. To jedino nije
slučaj sa centralnom Slavonijom, ali otuda su Srbi masovno izbegli, pa nema ko
da se bori, niti da drži vlast. Hrvatska se sve više naoružava, što vodi u sve veće
angažovanje JNA, koja traži sve veću mobilizaciju ovde u Srbiji, a to je
potpuno kontraproduktivno za našu politiku. Smatram da postoje svi razlozi da
sada, kad srpski narod na tim teritorijama ima vlast, zatražimo od Ujedinjenih
nacija da ih one zaštite svojim mirovnim snagama, do političkog rešenja
jugoslovenske krize”.129
Plan da se pozovu mirovne snage UN za odbranu teritorija

koje su Srbi osvojili
Srbija se stoga sve više
okretala međunarodnoj zajednici, kako bi se rat u Hrvatskoj okrenuo u njenu
korist. Ovakva politika se kratkoročno pokazala uspešnom. Beograd je 9.
novembra podneo zahtev Savetu bezbednosti UN o “hitnom upućivanju
mirovnih snaga UN u Republiku Hrvatsku, u granični pojas između teritorija
koje su nastanjenje većinskim srpskim stanovništvom i teritorija čiji su
stanovnici u većini hrvatske nacionalnosti”.130 Predstavnik UN Sajrus Venns
(Cyrus Vance) posredovao je u postizanju takozvanog Ženevskog sporazuma
između Miloševića i Tuđmana od 23. novembra, koji je obezbedio primirje i
omogućio sve slabijoj JNA da se nedirnuta povuče iz Hrvatske, dok su srpski
pobunjenici zadržali Vukovar i druge okupirane teritorije. Pod međunarodnim
pritiskom Tuđman je povukao opsadu kasarni u Zagrebu, omogučivšći JNA da
povuče velike količine vojne opreme iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu.
Nakon toga je došao Vensov plan slanja mirovnih snaga za zaštitu teritorija u
Hrvatskoj, koje su držali Srbi. Krajem novembra ZNG je krenuo u
kontraofanzivu i povratio oko 60 odsto okupiranih teritorija u Zapadnoj
Slavoniji, pre nego što je Tuđman 26. decembra, pod pritiskom Zapada, naredio
prekid dejstava. Trajan prekid vatre koga je Hrvatska potpisala 2. januara 1992,
omogućio je JNA da ostane u Zapadnoj i Istočnoj Slavoniji iako je bila na ivici
vojnog kolapsa.131
Sprovođenje Vensovog plana dovelo je do uspostavljanja “četiri zaštićene zone

UN” u Hrvatskoj koje su sve do 1995, sačuvale srpsku teritorijanu dobit. Jović
je podržao Vensov plan kao “izuzetno povoljan za srpsku stranu”.132 Međutim,
“predsednik Republike Srpske Krajine” Milan Babić bio je protiv njega i zato je
u Beogradu 2. februara 1992, sazvan veliki sastanak više od pedeset visokih
zvaničnika Srbije-Crne Gore i predstavnika srpskih pobunjenika iz Hrvatske i
Bosne, i JNA sa namerom da se rukovodstvo srpske Krajine natera da ga
prihvati. Jović je jasno istakao u uvodnom govoru: “[O]dbijanje ovog koncepta
bi vodilo u rat koj bismo, u svim varijantama - prema našim strategijskim i
političkim procenama - izgubili, bez obzira koliko bi dugo trajao. Mi ne
možemo sami protiv celog sveta, kad nam ovim planom taj svet pruža i vojnu i
političku zaštitu - da rešimo naše probleme”.133
Protiv Vensovog plana su bili i jastrebovi iz redova JNA. Mlazni avion JNA je
8. januara oborio helikopter Evropske zajednice kojom prilikom je stradalo pet
evropskih posmatrača. Prema izveštajima, (slovenački) admiral Brovet je rekao
da je obaranje helikoptera bilo deo ”pokušaja vojnog udara”. To je dovelo do
suspendovanja generala Zvonka Jurjevića, (hrvatskog) načelnika Ratnog
vazduhoplovstva (RV) i protivvazdušne odbrane (PVO) , i verovatno i
Kadijevićeve ostavke.134 Ustvari, Kadijević je svoju nameru da se povuče još
pre toga, 31. decembra, saopštio Joviću, Miloševiću, Branku Kostiću, Jugoslavu
Kostiću i Sejdu Bajramoviću. Jović komentariše: “Nismo se mnogo uzbuđivali
zbog toga. Niko nije insistirao na tome da još razmisli”.135 Ovako, otišao je
kao krivac. SSNO je promptno demantovao da je Brovet uopšte pomenuo
pokušaj državnog udara, nazivajući napise u stranim medijima o suprotnom
“potpuno proizvoljnim, netačnim i neosnovanim”.136 Beogradski mediji su 28.
februara najavili penzionisanje viših oficira JNA, među kojima Kadijevića,
Broveta, Jurjevića i nekolicine drugih nesrba.137 Ovo je označilo definitivan
kraj JNA kao političke snage nezavisne od rukovodstva Srbije. Beogradski
mediji su potom, 11. maja, takođe najavili penzionisanje još 38 generala i
admirala, uključujući i Vasiljevića.
Tokom decembra 1991, nakon potpisivanje Ženevskog sporazuma, Miloševićev

režim je počeo da postavlja temelje vojske bosanskih Srba, kako bi rat preneo
na teritoriju Bosne. To je značilo okupljanje Srba u Bosni i Hercegovini, kao i
Srba i Crnogoraca stacioniranih u Srbiji i Crnoj Gori, pod okriljem JNA.
Montenegro.138 Srbija i Crna Gora su se 27. aprila 1992. formalno
konstituisale kao Savezna Republika Jugoslavije (SRJ). Prema članu 135.
Ustava SRJ, “Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje predsednik
Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane. Vrhovni savet
odbrane sačinjavaju predsednik Republike i predsednici republika članica
[Srbija i Crna Gora]. Predsednik Republike je predsednik Vrhovnog saveta
odbrane.”139 Svi ostali pripadnici JNA iz Srbije i Crne Gore su formalno
povučeni sa teritorije Bosne i JNA je formalno podeljena na Vojsku Republike
Srpske (vojsku bosanskih Srba) i Vojsku Jugoslavije. Time je ova druga i
formalno postala vojskom SRJ, to jest Srbije i Crne Gore. Četvoročlano “krnje
Predsedništvo” SRJ nasleđeno od stare Jugoslavije i zvanično je raspušteno, a
Dobrica Ćosić je postao predsednik SRJ, time i vrhovni komandant Vojske
Jugoslavije.
Zaključak: odnosi Srbija-JNA, 1990-1991.
Mnogo pre nego što je potpisivanjem stalnog prekida vatre između hrvatske i
srpske strane 2. januara 1992. okončana prva faza rata u Hrvatskoj, JNA je bila
u celosti podređena vojnim i poitičkim ciljevima rukovodstva Republike Srbije,
koji su predviđali prestanak podrške jedinstvenoj Jugoslaviji, odvajanje
Slovenije i Hrvatske, rasparčavanje ove druge radi uspostavljanja onog što bi u
praksi bila “Velika” Srbija. Međutim, ovom podređenošću nisu prevaziđene sve
kontradiktornosti na relaciji Srbija – JNA, pogotovo kad je reč o jugoslovenskoj
dimenziji, što je, sa svoje strane, doprinele vojnom porazu u Hrvatskoj.
Nemogućnost JNA da svoje trupe povuče sa teritorija neobuhvaćenih
velikosrpskom strategijom do sredine septembra, omogućilo je hrvatskim
snagama da ih opkole, što je presudno onemogućilo srpsku pobedu. Nakon
formalne transformacije JNA u srpsko-crnogorsku vojsku tokom rata
rukovodstvo JNA zagovaralo je sprovođenje najšire mobilizacije kao jedinog
načina za pobedu nad Hrvatima, što je srpsko rukovodstvo odbacilo zarad
previsoke međunarodne i unutrašnje političke cene. Razlike između
rukovodstava JNA i Srbije dolazile su do izražaja svo vreme rata u Hrvatskoj, i
njihovi međusobni odnosi nikada nisu bili potpuno srdačni, ali su rukovodioci
JNA uvek morali da popuste kad je reč o onome s čime se nisu slagali, i
Milošević je bio taj koji je određivao politiku. Kraj rata u Hrvatskoj označio je i
definitivan kraj JNA kao nezavisnog političkog faktora bivše Jugoslavije, i
njenu potpunu transformaciju u vojsku Srbije i Crne Gore (SRJ).
najnovije ... ... n
You need a Frames Capable browser You need a Frames Capable browser You need a Frames Capa
to view this content. to view this content. to view this content.
Uz podršku Saveznog ministarstva inostranih

poslova SR Nemačke
Copyright * Yu historija - 2015 * Web Design *

ParadoXFactory

JNA Vojska Velike SRbije

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

JNA Vojska Velike SRbije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

http://www.yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c3.

AKTUELNOSTI | MULTIMEDIA | AUTORI | O PROJEKTU

You need a Frames Capa

ANALIZA SLUČAJA 10:

Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 - LINKOVI

Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije

Kako je JNA postala velikosrpska vojska

Logori u Srbiji devedesetih

Srpski nacionalizam u dvadesetom veku

Kako je JNA postala

Marko Attila Hoare 2 SPS je nastala iz spajan

3 Branko Mamula, “Sluča

4 Mamula, str. 112.

Ovaj tekst istražuje kako je došlo do toga da u periodu od kraja osamdesetih do

Ovo je analiza odnosa u samom vrhu političke i vojne piramide. Posebno je

9 Mamula, str. 115.

10 Raif Dizdarević, “Od

11 Mamula, str. 44.

12 Kadijevićev otac je bio

Koreni saveza Saveza komunista Srbije

Najmanje tri faktora su odlučujuće učvrstila osećaj „zajedničkog cilja“ kod

1) Sistem „opštenarodne odbrane“ koji je uveden u Jugoslaviju nakon 1968,

2) Sedamdesetih i osamdesetih godina SKJ i JNA su ujedinili strah i otpor

3) U sastavu oficirskog kadra JNA je bilo ubedljivo najviše Srba, i to posebno

23 Jović, str. 45.

Međutim, u višim oficirskim redovima

TO snage su već bile uveliko redukovane. Na primer, TO SR Bosne i

Kadijevićevi i Adžićevi politički pogledi i metodi s jedne, i Miloševećevi i

29 Kadijević, str. 92-93.

30 Kadijević, str. 110.

Jugoslovensko i republička predsedništva 32 Kadijević, str. 89.

Sve do januara 1990, Borisav Jović, član Predsedništva SFRJ iz Srbije,

Srbija i JNA se okreću protiv jedinstvene Jugoslavije

Nakon Miloševićevog poraza na 14. Kongresu, SKS menja politiku ponovne

Jović je Miloševiću sugerisao 21. marta

“Takva situacija sa Hrvatskom je repriza onoga što se već dešavalo i dešava sa

Prema Joviću, Milošević se narednog dana, 28. juna saglasio sa ovakvom

“Razgovor sa Slobodanom Milosevicem o stanju u zemlji i u Srbiji. On se slaže

General-pukovnik Konrad Kolšek koji je u to vreme bio komandant zagrebačke

Kadijević potvrđuje da je podržao ovu politiku, tvrdeći u svojim memoarima,

“Prva faza - do pobjede desnih nacionalističko separatističkih snaga na

“Po mojoj ocjeni to je bila poslnjednja prilika da se pokuša sačuvati Jugoslavija

JNA postaje saveznik Srbije i Crne Gore

Kako bi sprovela politiku za koju je pretpostavljala da će, u skladu s njenom

savezne institucije i ustavne procedure

Što se tiče Predsedništva SFRJ koje je zvanično bilo i vrhovni komandant,

Drugim rečima, načelnik Generalštaba JNA je sve nesrpske i necrnogorske

Jović i Kadijević su 4. jula 1990, razmatrali mogućnost da JNA „odbrani

“Vojska će učiniti sve da spreči neustavna ponašanja, koliko god je moguće

Sudeći po ovome, Kadijević je bio rešen da transformiše JNA, od istinski

59 Pregled BBC vesti iz s

60 Pregled BBC vesti iz s

61 Jović, str. 277.

Nakon transformacije SKS u SPS, tokom juna-jula 1990, organizacija SKJ u

Iz ovoga se vidi da je JNA svojim legitimnim komandantom smatrala samo

Kadijević je, sudeći po svemu, bio

“Damjanović [pukovnik Milan Damjanović, načelnik sigurnosti u kabinetu

Mamula ovako objašnjava zašto je Kadijević napustio jugoslovensku opciju i

Ako zanemarimo neokomunističku solidarnost, etničke preferencije i

SKS i JNA nesigurni saveznici, april 1990 – mart 1991.

Sudeći po Jovićevom dnevniku, on i

Po svemu sudeći, razoružavanje TO u Sloveniji i Hrvatskoj bilo je u sklopu