http://www.yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c9.

html

AKTUELNOSTI | MULTIMEDIA | AUTORI | O PROJEKTU

Jugoslovenska ideja > Prva Jugoslavija > II svetski rat > Druga Jugoslavija > Društvo > E

Kultura i religija > Međunarodna politika > Ratovi 1991-1999 > Region nakon 2000. > Stud

... NASLOVNA > Ratovi 1991-1999 > UVODNI TEKST > ANALIZA SLUČAJA 9 ... Kratka ist
paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 - Grabljive...

You need a Frames Capable browser

to view this content.
Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja

ANALIZA SLUČAJA 10:

Genocid u Bosni

ANALIZA SLUČAJA 9:

Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 -

LINKOVI
Grabljive zveri i otrovne bube
DOKUMENTI

MULTIMEDIA
ANALIZA SLUČAJA 8:
U MEDIJIMA
Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice
instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe LINKOVI
ANALIZA SLUČAJA 7:

Kosovski mit

ANALIZA SLUČAJA 6:

Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

1986, do 2016

ANALIZA SLUČAJA 5:

Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ

ANALIZA SLUČAJA 4:

U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije

ANALIZA SLUČAJA 3:

Kako je JNA postala velikosrpska vojska

ANALIZA SLUČAJA 2:

Logori u Srbiji devedesetih

ANALIZA SLUČAJA 1:

Srpski nacionalizam u dvadesetom veku

1 28. december 1994 “Final report of

the United Nations Commission of
Experts established pursuant to
Security Council resolution 780

Kratka istorija paravojnih
jedinica u jugoslovenskim
ratovima 1991-1995 -
Grabljive zveri i otrovne bube
Dejan Anastasijević
Analiza slučaja 9
UVOD: PRIKRIVENI RAT
(1992)” (S/1994/674/Add.2 (Vol. I
Annex III.A).
2 Isto.
3 Čolović, I. (2000a). Politika
simbola. Beograd: Biblioteka XX vek.
4 Nikola Petrović : Etnička
nereprezentativnost u vojsci: slučajevi
Jugoslavije i Ruande,
Polemos : časopis za
interdisciplinarna istraživanja rata i
mira,
Vol.IX No.18 prosinac 2006.
5 Druga izmenjena optužnica protiv
Slobodana Miloševića, Međunarodni
krivićni sud za ratne zločine u bivšoj
Jugoslaviji.
Krvavi raspad Jugoslavije koji je počeo jedanaestodnevnim sukobom savezne
vojske sa Teritorijalnom odbranom Slovenije u junu 1991, a okončao se osam
godina kasnije na Kosovu često se u literaturi i medijima pomnje kao „rat u
bivšoj Jugoslaviji“. Ustvari, reč je o nizu ratova koji su se delimično preklapali
u vremenu i prostoru, ali su imali sopstvenu dinamiku i ciljeve. Srpski
predsednik Slobodan Milošević tvrdio je na početku da želi da sačuva SFRJ, ali
je zapravo želeo da uspostavi dominaciju nad delovima Hrvatske i Bosne i
Hercegovine (BiH) sa značajnim srpskim stanovništvom, najpre tako što će na
tim prostorima podstaći formiranje etnički čistih paradržavica, a zatim ih
eventualno priključiti Srbiji. On, međutim, te ciljeve nikada nije otvoreno
formulisao, plašeći se, s razlogom da bi, nakon međunarodnog priznanja
Slovenije, Hrvatske i BiH, Srbija mogla biti proglašena agresorom. Nekada
moćna savezna vojska (JNA, kasnije VJ) povukla se najpre iz Slovenije i
Hrvatske, 1991, a u maju 1992, i iz Bosne i Hercegovine; mada je u obe države
ostavila znatne kadrovske i materijalne kapacitete, nije nakon toga mogla
otvoreno da učestvuje u sukobima van teritorije Srbije.

Milošević i njegova propaganda su sve vreme tvrdili da se u BiH i Hrvatskoj

odvijaju građanski ratovi u kojima Srbija ne učestvuje, prebacujući odgovornost
za razaranja i brojne ratne zločine na lokalne aktere.

Prikriveni ciljevi ratova u Hrvatskoj i BiH znatno su uticali na karakter

njihovog vođenja, pa je u njima učestvovao nesrazmerno veliki broj paravojnih
jedinica iz Srbije, od kojih su neke bile dopunjene lokalnim kadrovima. Te,
navodno dobrovoljačke jedinice su izgledom i ponašanjem stvarale utisak da je
reč o neregularnim, spontano okupljenim formacijama, bez jasnog sistema
komande. Ustvari, kao što će se videti iz nekoliko konkretnih primera, one su
bile organizovane, obučene i naoružane koordiniranim naporima Resora
državne bezbednosti (RDB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP),
Resora javne bezbednosti (RJB), savezne vojske, lokalnih struktura na zauzetim
teritorijama i nekih, navodno opozicionih stranaka koje su služile kao rezervoar
za regrutovanje boraca.

Prema izveštaju ekspertske grupe Ujedinjenih nacija od 28 decembra 1994,1 na

teritoriji bivše Jugoslavije su delovale 82 paravojne grupe, od kojih su 55 bile
srpske, 13 hrvatske, a 14 bošnjačke. Prema istom izveštaju: «Paravojne
organizacije postoje u nekoliko oblika. Neke grupe su visoko organizovane
i operišu na više poprišta u sadejstvu sa regularnim vojnim snagama.
Druge su labavo organizovane i deluju samostalno u jednom selu od prilike
do prilike. Neke su nastale pre izbijanja sukoba, neke naknadno, dok su
neke formirane prema trenutnim potrebama. U njihov sastav su ulazili
pripadnici regularne vojske, policije, Teritorijalne odbrane, lokalni civili,
6
povratnici iz inostranstva i stranci. Prema nekim izveštajima, u njih su
http://zeljko.raznatovic.free.fr/hom
uključeni i kriminalci, koji su oslobođeni izdržavanja kazne kako bi bili
e.html.
ukljućeni u ove grupe”.2
7 Dolanc je osim SSUP, rukovodio
Imena koje su ove grupe koristile mnogo govore o njihovoj prirodi. Najčešće su
i koordinacionim telom pod
to bila imena grabljivih životinja («Tigrovi», «Vukovi», «Lavovi»…), ili
nazivom Služba za zaštitu ustavnog
otrovnih buba («Ose», »Žuti mravi », «Škorpioni»…) Ivan Čolović3 je uočio
poretka (SZUP), u čijem su sastavu
još tri kategorije: jedinice koje su nazvane prema toponimima («Donja
bili šefovi svih saveznih i
Supoderica», «Knindže»…), političkim liderima ili komandantima
republičkih bezbednosnih službi,
(«Šešeljevci», «Jovićevci»…) i istorijskim ličnostima («Dušan
uključujući
Silni»,i «Garda
vojnu.
Cara Lazara»…)

Cilj ovog teksta je da pokaže da, kada je reč o Srbiji, paravojne jedinice nisu
bile nusproizvod, nego začetnici i nosioci rata u Hrvatskoj i Bosni. Znajući da
ne može da se osloni na saveznu vojsku, u kojoj je do 1992, bilo ne samo
mnogo starešina i regruta nesrpske nacionalnosti,4 nego i jugoslovenski
nastrojenih srpskih oficira, Milošević je morao da traži način da izazove
incidente koji će potpaliti ratni sukob i dokaziti da je zajednički život nemoguć.
Takozvane dobrovoljačke jedinice pokazale su se kao idealna alatka. Bez njih
ne bi bilo moguće ostvariti Miloševićev osnovni ratni cilj – stvaranje
kompaktne etnički čiste srpske teritorije na teritoriji Hrvatske i BiH,5 a prve
talase etničkog čišćenja, u Kninskoj krajini i Slavoniji 1991. godine, a zatim u
Podrinju 1992, pokrenule su upravo paravojne jedinice iz Srbije. One su
kasnije, kao što će se videti, bile inkorporirane u «legalne» jedinice policije i
vojske Republike Srpske Krajine (RSK) i Republike Srpske (RS), ali su tokom
celog trajanja rata zadržale visok stepen autonomije u odnosu na vlasti RSK i
RS, i, zapravo je njima upravljano iz Resora državne bezbednosti u Beogradu.

S obzirom na veliki broj paravojnih jedinica koje su operisale u ratovima u

bivšoj Jugoslaviji, za potrebe ovog teksta biće dovoljno ocrtati tri: Arkanove
„Tigrove“, „Žute ose“ i „Škorpione“. One spadaju u različite kategorije, ali su
prema mišljenju autora reprezentativne, jer se kroz njihov istorijat može jasnije
sagledati mehanizam Miloševićeve ratne mašinerije, kao i uloga srpskih
državnih organa u ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

SRPSKA DOBROVOLJAČKA GARDA – „ARKANOVI TIGROVI“

8 NIN, 12. april 1991.

9 Isto.

10 Nakon povratka iz Vukovara,

Stojičić je napredovao i postao šef
Javne bezbednosti MUP Srbije.
Ubijen je u restoranu „Mama mia“,
11. aprila 1997. Ubica je još uvek
nepoznat.
 Srpska dobrovoljačka garda (SDG),
jedinica Željka Ražnatovića Arkana poznata i pod imenom «Tigrovi», bila je
jedna od najvidljivijih paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima i imala je
višestruku namenu. Osim borbene uloge koju je imala u ratu u Slavoniji,
Baranji, a zatim u «oslobađanju» Zvornika i Bijeljine, bila je važan faktor u
širenju patriotske svesti, naročito među omladinom, promovisanjem njenog
komandanta kao uzornog «srpskog viteza» koji polovinu vremena provodi
rizikujući život u odbrani srpskog naroda, a drugu polovinu u društvu političke i
estradne elite. Za ovo drugo je prevashodno zaslužna njegova treća žena,
pevačica Svetlana Ražnatović (rođena Veličković), poznatija kao Ceca, koja i
sada uživa veliku popularnost širom bivše Jugoslavije. Osim što je komandovao
11 Američki fotograv Ron Haviv
«Tigrovima», Arkan je bio i biznismen (njegova SDG je bila uspeo je, u seriji ifotografija
registrovana kao koje su
preduzeće sa širokom lepezom poslovnih aktivnosti), a onmu je bio i poslanik
donele svetskuu slavu, da snimi
Narodnoj skupštini Srbije. Sem toga je bio vlasnik prvoligaškog fudbalskog
teror SDG nad muslimanskim
kluba («Obilić») i čest gost u televizijskim emisijama. Ubijen je, pod
civilima dosad ne
u Bijeljni.
sasvim razjašnjenim okolnostima u januaru 2000, a tek nakon njegove smrti
http://expo-
Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji je objavio da je
photo.blog.lemonde.fr/2012/04/06/
protiv njega postojala tajna (zapečaćena) optužnica. guerre-de-bosnie-ron-havi-raconte-
son-image-
Postoji više verzija o tome kako je SDG nastala. Prema zvaničnoj, koju još uvek
emblematique/.
promovišu Arkanovi simpatizeri i bivši saborci, bila je to spontana reakcija na
ugroženost srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Arkan je navodno
12 O tome11. više
oktobra
reči u delu ovog
1990. godine sa grupom od 26 prijatelja otišao u manastirteksta
Pokajnica, gde su svina
koji se odnosi
zajedno u prisustvu sveštenika položili sledeću zakletvu: "Sine Božji! Ti si
„Škorpione“.
zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem
da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru13 svoju. Naoružaj
me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako pak, bude
http://www.icty.org/x/cases/zeljko_
sveta volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo
raznjatovic/cis/
dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom
bcs/cis_raznatovic_bcs.pdf.
nebeskom carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod krovom tvojim.
Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetoga krsta, život dajem za spas
srpstva! Amin".6 Ta zakletva je i kasnije bila obavezni deo rituala prilikom
pristupanja SDG. Zanimljivo je da je pomenuti manastir u neposrednoj blizini
mesta gde je pre više od dva veka ubijen Đorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog
srpskog ustanka, što kao da je predskazalo i kasniju Arkanovu sudbinu.

Manje romantična verzija usko povezuje nastanak SDG sa MUP Srbije.

Njegove veze sa tajnom policijom, tačnije obaveštajnim krilom Saveznog
sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP) poznate su od ranih osamdesetih
godina, kada je tom službom rukovodio Stane Dolanc,7 a Ražnatović bio
kriminalac sa međunarodnom karijerom. Dolancu se pripisuje uvođenje prakse
regrutovanja kriminalaca, pogotovo onih koji su operisali u inostranstvu, za
potrebe Službe : oni su držali na oku i povremeno vršili likvidacije pripadnika
neprijateljske emigracije u Zapadnoj Evropi, a zauzvrat su dobijali imunitet,
pod uslovom da veći deo svojih kriminalnih aktivnosti obavljaju van SFRJ.
Ražnatovićeva veza sa Službom izbila je na videlo 1983. godine, kad je dospeo
na sud, jer je polomio ruku milicioneru koji je, ne znajući o kome je reč,
pokušao da ga legitimiše. Arkan je u sudnici izjavio da je radnik SSUP i
pokazao službenu legitimaciju, nakon čega je suđenje prekinuto i nikada nije
14 Književnica Jasmina Tešanović je
nastavljeno.
zapisnike sa suđenja pretočila u dramu
„Škorpioni – Dizajn zločina“, VBZ,
Kada se Dolanc krajem osamdesetih povukao u penziju, a SSUP izgubio značaj
Zagreb, 2009.
na uštrb republičkih službi, Ražnatović je prirodno potpao pod nadležnost MUP
Srbije, odnosno Državne bezbednosti (DB). Njegov prvi zadatak bio je da
objedini i pod kontrolu stavi mnogobrojne grupe navijača «Crvene zvezde»,
tada ubedljivo najpopularnijeg fudbalskog kluba u Srbiji. Ove grupe, spontano
nastale po uzoru na engleske huligane i nazvane po istom modelu („Red
Devils“, „Ultras“...) često su izazivale nasilne incidente na utakmicama u borbi
za prevlast i u sukobu sa grupama navijača drugih klubova. Koristeći svoju
gangstersku reputaciju, a uz diskretnu podršku DB, Ražnatović ih je ujedinio u
jedinstvenu organizaciju pod imenom „Delije“, stavljajući lojalnost naciji ispred
lojalnosti klubu. Kao šef „Delija“, dobio je stalno mesto u upravi „Crvene
zvezde“, u kojoj je, pored ostalih, sedeo i Radmilo Bogdanović, Miloševićev
ministar unutrašnjih poslova.

Ko je i kada došao na ideju da se od probranih „Delija“ i Ražnatovićevih kolega

iz podzemlja formira SDG još uvek nije poznato, ali je izvesno da to nije mogao
biti Ražnatović, koji do 1990, nije pokazivao nikakvo interesovanje ni za fudbal
ni za politiku. Mnogo je verovatnije da je inicijativu dao Jovica Stanišić, tada
visoki funkcioner DB, a od 1991, do 1998, šef cele Miloševićeve tajne policije.
U tome je svakako, morao imati podršku Radmila Bogdanovića i blagoslov
samog Miloševića. Usput, zanimljivo je da nikada nije objavljeno ime ni jednog
od 26 „Delija“ koji su uz Ražnatovića navodno položili zakletvu u manastiru
Pokajnica, niti postoji potvrda da se to uopšte dogodilo. Mnogo je verovatnije
da je cela priča izmišljena s namerom stvaranja legende i prikrivanja uloge
države u osnivanju SDG.

Prva naznaka formiranja ne samo SDG, nego cele grupe paravojnih jedinica
može se naći u govoru što ga je Milošević održao predsednicima srpskih
opština 16. marta 1991, nedelju dana nakon što je, uz pomoć tenkova razbio
demonstracije u Beogradu. Taj sastanak je održan iza zatvorenih vrata, ali govor
je „procureo“ i objavljen je nekoliko nedelja kasnije u nekoliko beogradskih
listova, nakon čega je postao poznat po rečenici „ako ne umemo da radimo,
umemo da se bijemo“.8 Jedan drugi deo tog govora, međutim, neuporedivo je
značajniji: „Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije.
Dalje, angažovanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak
da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju
bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše republike, a
bogami i interese srpskog naroda van Srbije…“9 (kurziv D.A.)
15 Ovo je autoru ovog teksta 2000.
godine ispričao Dragan Samardžić,
bivši pripadnik specijalnih jedinica
MUP RS i zaštićeni svedok u procesu
protiv Slobodana Miloševića pod
kodnim imenom C-17. U
međuvremenu je preminuo.
 Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja

ANALIZA SLUČAJA 10:

Genocid u Bosni

ANALIZA SLUČAJA 9:

Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 -

Grabljive zveri i otrovne bube

ANALIZA SLUČAJA 8:

Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice

instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe

ANALIZA SLUČAJA 7:

Kosovski mit

ANALIZA SLUČAJA 6:

Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

1986, do 2016

ANALIZA SLUČAJA 5:

Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ

ANALIZA SLUČAJA 4:
16 http://pescanik.net/slucaj-
skorpioni/.
U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije17 Vidi „VREME“ broj 677, "Ubod
Škorpiona".

18 Isto.
ANALIZA SLUČAJA 3:

Kako je JNA postala velikosrpska vojska

ANALIZA SLUČAJA 2:

Logori u Srbiji devedesetih

ANALIZA SLUČAJA 1:

Srpski nacionalizam u dvadesetom veku

Kratka istorija paravojnih

jedinica u jugoslovenskim
ratovima 1991-1995 -
Grabljive zveri i otrovne bube

Dejan Anastasijević

19 Detaljna priča o „Žutim osama“

ispričana je u filmu
„Yellow Wasps“ izraelskog
reditelja Ilana Ziva
(http://www.imdb.com/title/tt01150
Analiza slučaja 9
21/
?ref_=nm_flmg_dr_12).
UVOD: PRIKRIVENI RAT

Krvavi raspad Jugoslavije koji je počeo jedanaestodnevnim sukobom savezne

vojske sa Teritorijalnom odbranom Slovenije u junu 1991, a okončao se osam
godina kasnije na Kosovu često se u literaturi i medijima pomnje kao „rat u
bivšoj Jugoslaviji“. Ustvari, reč je o nizu ratova koji su se delimično preklapali
u vremenu i prostoru, ali su imali sopstvenu dinamiku i ciljeve. Srpski
predsednik Slobodan Milošević tvrdio je na početku da želi da sačuva SFRJ, ali
je zapravo želeo da uspostavi dominaciju nad delovima Hrvatske i Bosne i
Hercegovine (BiH) sa značajnim srpskim stanovništvom, najpre tako što će na
tim prostorima podstaći formiranje etnički čistih paradržavica, a zatim ih
20 Kasnije osuđen na petnaest
eventualno priključiti Srbiji. On, međutim, te ciljeve nikada nije otvoreno
godina zatvora pred Specijalnim
formulisao, plašeći se, s razlogom da bi, nakon međunarodnog priznanja
sudom za ratne zločine u Beogradu.
Slovenije, Hrvatske i BiH, Srbija mogla biti proglašena agresorom. Nekada
moćna savezna vojska (JNA, kasnije VJ) povukla se najpre iz Slovenije i
21 http://www.tuzilastvorz.org.rs/
Hrvatske, 1991, a u maju 1992, i iz Bosne i Hercegovine; mada je u obe države
pravda_u_tranziciji/SRP/SRP03/72
ostavila znatne kadrovske i materijalne kapacitete, nije nakon toga mogla
2.pdf.
otvoreno da učestvuje u sukobima van teritorije Srbije.
22 Kasnije osuđen na šest godina
Milošević i njegova propaganda su sve vreme tvrdili da se u BiH i Hrvatskoj
zatvora pred Specijalnim sudom za
odvijaju građanski ratovi u kojima Srbija ne učestvuje, prebacujući odgovornost
ratne zločine u Beogradu.
za razaranja i brojne ratne zločine na lokalne aktere.

Prikriveni ciljevi ratova u Hrvatskoj i BiH znatno su uticali na karakter

njihovog vođenja, pa je u njima učestvovao nesrazmerno veliki broj paravojnih
jedinica iz Srbije, od kojih su neke bile dopunjene lokalnim kadrovima. Te,
navodno dobrovoljačke jedinice su izgledom i ponašanjem stvarale utisak da je
reč o neregularnim, spontano okupljenim formacijama, bez jasnog sistema
komande. Ustvari, kao što će se videti iz nekoliko konkretnih primera, one su
bile organizovane, obučene i naoružane koordiniranim naporima Resora
državne bezbednosti (RDB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP),
Resora javne bezbednosti (RJB), savezne vojske, lokalnih struktura na zauzetim
teritorijama i nekih, navodno opozicionih stranaka koje su služile kao rezervoar
za regrutovanje boraca.

Prema izveštaju ekspertske grupe Ujedinjenih nacija od 28 decembra 1994,1 na

teritoriji bivše Jugoslavije su delovale 82 paravojne grupe, od kojih su 55 bile
srpske, 13 hrvatske, a 14 bošnjačke. Prema istom izveštaju: «Paravojne
organizacije postoje u nekoliko oblika. Neke grupe su visoko organizovane
i operišu na više poprišta u sadejstvu sa regularnim vojnim snagama.
Druge su labavo organizovane i deluju samostalno u jednom selu od prilike
do prilike. Neke su nastale pre izbijanja sukoba, neke naknadno, dok su
neke formirane prema trenutnim potrebama. U njihov sastav su ulazili
pripadnici regularne vojske, policije, Teritorijalne odbrane, lokalni civili,
povratnici iz inostranstva i stranci. Prema nekim izveštajima, u njih su
uključeni i kriminalci, koji su oslobođeni izdržavanja kazne kako bi bili
ukljućeni u ove grupe”.2

Imena koje su ove grupe koristile mnogo govore o njihovoj prirodi. Najčešće su
to bila imena grabljivih životinja («Tigrovi», «Vukovi», «Lavovi»…), ili
otrovnih buba («Ose», »Žuti mravi », «Škorpioni»…) Ivan Čolović3 je uočio
još tri kategorije: jedinice koje su nazvane prema toponimima («Donja
Supoderica», «Knindže»…), političkim liderima ili komandantima
23 Silni», «Garda
(«Šešeljevci», «Jovićevci»…) i istorijskim ličnostima («Dušan
Cara Lazara»…) http://www.vreme.com/cms/view.p
hp?id=434752
Cilj ovog teksta je da pokaže da, kada je reč o Srbiji, paravojne jedinice nisu
bile nusproizvod, nego začetnici i nosioci rata u Hrvatskoj i Bosni. Znajući da
ne može da se osloni na saveznu vojsku, u kojoj je do 1992, bilo ne samo
mnogo starešina i regruta nesrpske nacionalnosti,4 nego i jugoslovenski
nastrojenih srpskih oficira, Milošević je morao da traži način da izazove
incidente koji će potpaliti ratni sukob i dokaziti da je zajednički život nemoguć.
Takozvane dobrovoljačke jedinice pokazale su se kao idealna alatka. Bez njih
ne bi bilo moguće ostvariti Miloševićev osnovni ratni cilj – stvaranje
kompaktne etnički čiste srpske teritorije na teritoriji Hrvatske i BiH,5 a prve
talase etničkog čišćenja, u Kninskoj krajini i Slavoniji 1991. godine, a zatim u
Podrinju 1992, pokrenule su upravo paravojne jedinice iz Srbije. One su
kasnije, kao što će se videti, bile inkorporirane u «legalne» jedinice policije i
vojske Republike Srpske Krajine (RSK) i Republike Srpske (RS), ali su tokom
celog trajanja rata zadržale visok stepen autonomije u odnosu na vlasti RSK i
RS, i, zapravo je njima upravljano iz Resora državne bezbednosti u Beogradu.

S obzirom na veliki broj paravojnih jedinica koje su operisale u ratovima u

bivšoj Jugoslaviji, za potrebe ovog teksta biće dovoljno ocrtati tri: Arkanove
„Tigrove“, „Žute ose“ i „Škorpione“. One spadaju u različite kategorije, ali su
prema mišljenju autora reprezentativne, jer se kroz njihov istorijat može jasnije
sagledati mehanizam Miloševićeve ratne mašinerije, kao i uloga srpskih
državnih organa u ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

SRPSKA DOBROVOLJAČKA GARDA – „ARKANOVI TIGROVI“

Srpska dobrovoljačka garda (SDG),

jedinica Željka Ražnatovića Arkana poznata i pod imenom «Tigrovi», bila je
jedna od najvidljivijih paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima i imala je
višestruku namenu. Osim borbene uloge koju je imala u ratu u Slavoniji,
Baranji, a zatim u «oslobađanju» Zvornika i Bijeljine, bila je važan faktor u
širenju patriotske svesti, naročito među omladinom, promovisanjem njenog
komandanta kao uzornog «srpskog viteza» koji polovinu vremena provodi
rizikujući život u odbrani srpskog naroda, a drugu polovinu u društvu političke i
estradne elite. Za ovo drugo je prevashodno zaslužna njegova treća žena,
pevačica Svetlana Ražnatović (rođena Veličković), poznatija kao Ceca, koja i
sada uživa veliku popularnost širom bivše Jugoslavije. Osim što je komandovao
«Tigrovima», Arkan je bio i biznismen (njegova SDG je bila registrovana i kao
preduzeće sa širokom lepezom poslovnih aktivnosti), a on je bio i poslanik u
Narodnoj skupštini Srbije. Sem toga je bio vlasnik prvoligaškog fudbalskog
kluba («Obilić») i čest gost u televizijskim emisijama. Ubijen je, pod dosad ne
sasvim razjašnjenim okolnostima u januaru 2000, a tek nakon njegove smrti
Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji je objavio da je
protiv njega postojala tajna (zapečaćena) optužnica.

Postoji više verzija o tome kako je SDG nastala. Prema zvaničnoj, koju još uvek
promovišu Arkanovi simpatizeri i bivši saborci, bila je to spontana reakcija na
ugroženost srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH. Arkan je navodno 11. oktobra
1990. godine sa grupom od 26 prijatelja otišao u manastir Pokajnica, gde su svi
zajedno u prisustvu sveštenika položili sledeću zakletvu: "Sine Božji! Ti si
zapovedio i nama da duše svoje položimo za drugove svoje. Radosno idem
da izvršim svetu volju Tvoju, boreći se za otadžbinu i veru svoju. Naoružaj
me snagom i junaštvom da odolim neprijateljima našim. Ako pak, bude
sveta volja Tvoja da položim život svoj u današnjem boju, milostivo
dopusti da umrem s tvrdom verom i nadom u večni blaženi život u Tvom
nebeskom carstvu. Majko Božja! Sačuvaj me pod krovom tvojim.
Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetoga krsta, život dajem za spas
srpstva! Amin".6 Ta zakletva je i kasnije bila obavezni deo rituala prilikom
pristupanja SDG. Zanimljivo je da je pomenuti manastir u neposrednoj blizini
mesta gde je pre više od dva veka ubijen Đorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog
srpskog ustanka, što kao da je predskazalo i kasniju Arkanovu sudbinu.

Manje romantična verzija usko povezuje nastanak SDG sa MUP Srbije.

Njegove veze sa tajnom policijom, tačnije obaveštajnim krilom Saveznog
sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP) poznate su od ranih osamdesetih
godina, kada je tom službom rukovodio Stane Dolanc,7 a Ražnatović bio
kriminalac sa međunarodnom karijerom. Dolancu se pripisuje uvođenje prakse
regrutovanja kriminalaca, pogotovo onih koji su operisali u inostranstvu, za
potrebe Službe : oni su držali na oku i povremeno vršili likvidacije pripadnika
neprijateljske emigracije u Zapadnoj Evropi, a zauzvrat su dobijali imunitet,
pod uslovom da veći deo svojih kriminalnih aktivnosti obavljaju van SFRJ.
Ražnatovićeva veza sa Službom izbila je na videlo 1983. godine, kad je dospeo
na sud, jer je polomio ruku milicioneru koji je, ne znajući o kome je reč,
pokušao da ga legitimiše. Arkan je u sudnici izjavio da je radnik SSUP i
pokazao službenu legitimaciju, nakon čega je suđenje prekinuto i nikada nije
nastavljeno.

Kada se Dolanc krajem osamdesetih povukao u penziju, a SSUP izgubio značaj

na uštrb republičkih službi, Ražnatović je prirodno potpao pod nadležnost MUP
Srbije, odnosno Državne bezbednosti (DB). Njegov prvi zadatak bio je da
objedini i pod kontrolu stavi mnogobrojne grupe navijača «Crvene zvezde»,
tada ubedljivo najpopularnijeg fudbalskog kluba u Srbiji. Ove grupe, spontano
nastale po uzoru na engleske huligane i nazvane po istom modelu („Red
Devils“, „Ultras“...) često su izazivale nasilne incidente na utakmicama u borbi
za prevlast i u sukobu sa grupama navijača drugih klubova. Koristeći svoju
gangstersku reputaciju, a uz diskretnu podršku DB, Ražnatović ih je ujedinio u
jedinstvenu organizaciju pod imenom „Delije“, stavljajući lojalnost naciji ispred
lojalnosti klubu. Kao šef „Delija“, dobio je stalno mesto u upravi „Crvene
zvezde“, u kojoj je, pored ostalih, sedeo i Radmilo Bogdanović, Miloševićev
ministar unutrašnjih poslova.

Ko je i kada došao na ideju da se od probranih „Delija“ i Ražnatovićevih kolega

iz podzemlja formira SDG još uvek nije poznato, ali je izvesno da to nije mogao
biti Ražnatović, koji do 1990, nije pokazivao nikakvo interesovanje ni za fudbal
ni za politiku. Mnogo je verovatnije da je inicijativu dao Jovica Stanišić, tada
visoki funkcioner DB, a od 1991, do 1998, šef cele Miloševićeve tajne policije.
U tome je svakako, morao imati podršku Radmila Bogdanovića i blagoslov
samog Miloševića. Usput, zanimljivo je da nikada nije objavljeno ime ni jednog
od 26 „Delija“ koji su uz Ražnatovića navodno položili zakletvu u manastiru
Pokajnica, niti postoji potvrda da se to uopšte dogodilo. Mnogo je verovatnije
da je cela priča izmišljena s namerom stvaranja legende i prikrivanja uloge
države u osnivanju SDG.

Prva naznaka formiranja ne samo SDG, nego cele grupe paravojnih jedinica
može se naći u govoru što ga je Milošević održao predsednicima srpskih
opština 16. marta 1991, nedelju dana nakon što je, uz pomoć tenkova razbio
demonstracije u Beogradu. Taj sastanak je održan iza zatvorenih vrata, ali govor
je „procureo“ i objavljen je nekoliko nedelja kasnije u nekoliko beogradskih
listova, nakon čega je postao poznat po rečenici „ako ne umemo da radimo,
umemo da se bijemo“.8 Jedan drugi deo tog govora, međutim, neuporedivo je
značajniji: „Ja sam naredio još juče mobilizaciju rezervnog sastava milicije.
Dalje, angažovanje i formiranje novih snaga milicije, a vlada je dobila zadatak
da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju
bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše republike, a
bogami i interese srpskog naroda van Srbije…“9 (kurziv D.A.)

Ustvari, zajedničkim naporima

Bogdanovića i Stanišića, bile su formirane najmanje tri „odgovarajuće
formacije“ za delovanje van Srbije: Jedinica za protivteroristička dejstva
(JATD), „Knindže“ i SDG. Ulogu Bogdanovića, koji je smenjen u martu 1991,
preuzeo je Radovan Stojičić Badža, koji se već na jesen iste godine pojavljuje
kao komandant teritorijalne odbrane Vukovara,10 dok je većinu operativnih
poslova vezanih za paravojne jedinice pod okriljem DB odrađivao Stanišićev
pomoćnik Franko Simatovič Frenki. Od elemenata JATD i „Knindži“ nastale su
„Crvene beretke“, koje su 1995, ozvaničene kao Jedinica za specijalne operacije
(JSO). Da su između svih ovih formacija postojale razgranate veze dokazuje
podatak da se isti ljudi, ponekad pod različitim imenima, pojavljuju u sve tri.
Najbolji primer je Milorad Ulemek (Luković) Legija, koji je bio šef centra za
obuku SDG u Erdutu, a kasnije postavljen za komandanta JSO.

Prvi angažman SDG bio je na slavonskom ratištu, tokom opsade Vukovara u

jesen 1991. U oktobru te godine, Ražnatović i njegovi ljudi zauzeli su dvorac i
vinariju u Erdutu, gradiću na hrvatskoj strani granice sa Srbijom i tu uspostavili
svoj štab, a kasnije i centar za obuku. Prema brojnim svedočenjima, ali i
iskustvima autora ovog teksta, SDG je delovala potpuno izvan lanca komande
tadašnje JNA; mada je usko sarađivala sa Andrijom Biorčevićem,
komandantom Novosadskog korpusa JNA, Ražnatovićev i Biorčevićev odnos
nije bio hijerarhijski, već partnerski. Zapravo, Ražnatovićevi ljudi često su
ulazili u sukobe sa oficirima JNA na terenu, optužujući ih da su „komunjare“,
ali su ustvari, najviše bili koncentrisani na pljačku, ubistva i maltretiranje
lokalnog hrvatskog i mađarskog stanovništva, nego na borbena dejstva. Nakon
pada Vukovara u novembru 1991, SDG je dobila zvanično „pokriće“ kao deo
Teritorijalne odbrane novoformirane Srpske autonomne oblasti (SAO) Istočna
Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, kojom je „predsedavao“ Goran Hadžić, a
Ražnatović je imenovan za Hadžićevog savetnika za nacionalnu bezbednost. Tu
funkciju je zadržao i nakon formiranja Republike Srpske Krajine, koja je
nastala spajanjem SAO Slavonije sa Kninskom krajinom, sa Hadžićem kao
predsednikom. SDG je u Erdutu ostala sve do 1995. godine, kada je nakon
potpisivanja Erdutskog sporazuma između Srbije i Hrvatske rasformirana.

Posle Vukovara, Arkanova SDG je ostavila krvav trag i u Bosni, u Zvorniku i

Bijeljini11 u proleće 1992. Nakon što su se linije fronta u Hrvatskoj i Bosni
stabilizovale, Arkan je neko vreme bio prisutniji u medijskom i političkom
životu nego na ratištu. Kandidovao se za poslanika u ime grupe građana na
Kosovu i osvojio šest poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini 1992, ali kad je
naredne godine osnovao Stranku srpskog jedinstva (SSJ), nije dobio dovoljno
glasova da uđe u parlament.

U međuvremenu, SDG je, uz niz drugih paravojnih jedinica, bila angažovana u

Atonomnoj pokrajini Zapadna Bosna, na strani Fikreta Abdića, koji je u
dogovoru sa Slobodanom Miloševićem pokušao da oformi sopstvenu državicu u
Bosni. Operacija „Pauk“, koju je vodio Jovica Stanišić, nikad nije postigla
osnovni cilj – zauzimanje Bihaća – ali je bila korisno pokriće za masivni šverc
nafte, municije, cigareta i ostale profitabilne robe pod maskom „bratske
pomoći“ Abdićevim snagama.12 Arkanovi ljudi su često bili u pratnji kamiona
sa tom robom, obezbeđujući nesmetan prolaz preko graničnih prelaza i
kontrolnih punktova.
Uprkos jasnim dokazima za brojne zločine SDG nad civilima u Slavoniji i
istočnoj Bosni, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviji (MKSJ) optužio
je Ražnatovića za samo jedan zločin, počinjen u Sanskom Mostu,13 u jesen
1995. Optužnica je bila zapečaćena sve do januara 2000, kad je Ražnatović
ubijen u holu beogradskog hotela „Interkontinental“. Iako su direktni izvršioci
otkriveni, organizator ubistva nikad nije imenovan, a motiv je još uvek
nepoznat. Prema jednoj od verzija, Ražnatović je posredstvom svog advokata
stupio u kontakt sa MKSJ, tražeći blažu kaznu u zamenu za svedočenje potiv
Miloševića, pa je zbog toga eliminisan.

Ono što jeste izvesno je da su SDG i njen komandant, od početka do kraja bili
ispostava MUP Srbije. Iako je nominalno bio osnivač i komandant SDG,
postoje mnoge indicije da je Ražnatović imao ograničenu ulogu u izboru
komandnog kadra i upotrebi jedinice. Uži krug oko Ražnatovića – njegovi
„generali“ i „pukovnici“ – bio je delom sačinjen od njegovih prijatelja iz
kriminalnog miljea, a delom od aktivnih službenika DB, čiji je zadatak bio da
kontrolišu jedinicu i paze da se ona ne otme kontroli. Nakon što je SDG
raspuštena, deo njenih pripadnika je prešao u JSO, dok se drugi deo vratio
kriminalu.

„ŠKORPIONI“

Ako je Arkanova SDG bila najpoznatija paravojna jedinica tokom devedesetih

godina, to se ne bi moglo reći za “Škorpione“, za koje je znalo vrlo malo ljudi
van Slavonije, gde im je bila baza. Svoj istinski „trenutak slave“ doživeli su 31.
maja 2005, kad je tužilac u predmetu protiv Slobodana Miloćevića u Hagu
svedoku Obradu Stevanoviću prikazao "kućni video" koji prikazuje grupu
pripadnika "Škorpiona" koji hladnokrvno ubijaju šestoricu vezanih
zarobljenika, nedoraslih mladića iz Srebrenice, u selu Trnovo na obroncima
Jahorine. Snimak su prenele gotovo sve lokalne i svetske televizije, izuzev
Radio Televizije Srbije, a odmah potom usledio je talas hapšenja hapšenja
bivših pripadnika ove jedinice u Srbiji i u Hrvatskoj. Tokom suđenja je isplivalo
mnogo podataka o ulozi "Škorpiona“ u Bosni, ali i na Kosovu. Zahvaljujući
izveštajima sa suđenja i drugim izvorima postalo je moguće rekonstruisati ratni
put ove jedinice.14

„Škorpioni“ su nastali u jesen 1991, tokom opsade i pada Vukovara. Pored

redovnog i rezervnog sastava Jugoslovenske narodne armije, u istočnu
Slavoniju se tada slilo mnoštvo bašibozuka željnog pljačke i one vrste zabave
koju jedino rat može da pruži. Među njima su bili i Slobodan Medić Boca iz
okoline Šida i njegov brat Aleksandar zvani Gulja, sa sve društvom iz kraja.
Kad su sebe prozvali Škorpionima i izabrali Bocu za komandanta, teško je reći;
u to vreme je takvih jedinica s imenima štetočina i grabljivica bilo na stotine.
Ipak, ime nešto govori: Škorpion je automatski pištolj češkog dizajna sa
sklopivim kundakom koji se preklapa preko cevi, kao škorpijin rep, uz koji se
standardno pakuje i prigušivač. Takvo je oružje zbog malog dometa krajnje
nepogodno za ratovanje, ali je dušu dalo za pljačke, ubistva i ostale "zadatke
specijalne namene"; vojska ga je dobrovoljcima delila na angro.
Haos u Vukovaru koji su doneli dobrovoljci i rezervisti, uz logističku pomoć
JNA, ipak nije bio sasvim nekontrolisan: nad bandama je bdeo Radovan
Stojičić Badža, visoki oficir MUP Srbije, detaširan u Slavoniju kao komandant
Teritorijalne odbrane, sa saradnicima. Badža ja pazio da se dobrovoljci sasvim
ne otmu kontroli i arbitrirao u svađama oko plena, uz pomoć Srpske
dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, koja je imala poseban status.
Nakon pada Vukovara, u novembru 1991, i potpisivanja Vensovog plana, po
kome je ovo područje stavljeno pod zaštitu Ujedinjenih nacija (UNPA) JNA se
povukla, a većina dobrovoljaca se, sa sve plenom, vratila u Srbiju.

Većina, ali ne i svi. Badža je ostao još neko vreme, da nadgleda sprovođenje
plana i pomaže novopečenom predsedniku Goranu Hadžiću da izgradi državu, a
ostao je i Arkan, koji se sa gardom utaborio u Erdutu. Ni Boci i drugovima se
nije išlo kući, pa su početkom 1992, legalizovani i uvedeni u sastav oružanih
snaga Republike Srpske Krajine. Dobili su nove uniforme i ambleme: žute
škorpije na crnoj podlozi.

Kako se situacija u Slavoniji smirila, došlo je vreme da se Badža povuče na

važniju dužnost, a neke njegove dužnosti preuzeo je Milan Milanović zvani
Mrgud, koji mu je tokom ratnih dejstava bio šofer i vodič. Ovakvi munjeviti
usponi u karijeri u to vreme nisu bili ništa neobično: uostalom, zar nije i
predsednik Goran Hadžić pre rata bio magacioner i sitni doušnik? Tu se našlo
mesta i za Bocu koji je, kažu, u predratno vreme čuvao ovce, mada se to možda
odnosi na jednog od njegovih pomoćnika, Milorada Momića zvanog Čoban
(trenutno u bekstvu). Mladoj Hadžićevoj državi nije bilo lako: sve pokretno od
vrednosti u Vukovaru i okolini bilo je opljačkano i odneto u Srbiju, od bele i
crne tehnike, do klozetskih šolja i ragastova. Ostale su samo dve stvari, i to zato
što se nisu mogle smestiti u gepek, ili na kamion: nafta i hrastovina. Naftnih
izvora je bilo u Đeletovcima, opština Nijemci, tik uz granicu, a dragocenog
slavonskog hrasta u obližnjim Ilincima. Boci i «Škorpionima», koji su nakon
pada Vukovara ostali kratkih rukava kad su se delili plen i teritorija, dodeljen je
osetljiv i unosan posao obezbeđivanja ovih vrednih resursa, kao neka vrsta
kompenzacije.

Kada su u maju 1992, SR Jugoslaviji uvedene sankcije Ujedinjenih nacija (UN),

a cena benzina se popela na pet maraka po litru, nafta iz Đeletovaca je pokrivala
više od 20 odsto potreba Srbije. Kada je reč o hrastovini, cena na svetskom
tržištu bila je oko sto maraka po kubiku, mada ga je Arkan izvesnoj firmi iz
Čačka prodavao po deset maraka. Jedan deo te hrastovine ugrađen je u
Miloševićevu letnju rezidenciju na Crnom vrhu kod Bora; koliko je platio, ne
zna se.
 Sav promet naftom i hrastovinom, a
kasnije i cigaretama i kradenim automobilima kontrolisala je Služba državne
bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem i neizbežnim Frankom
Simatovićem, i uzimala lavovski deo za "državne" potrebe. Prvi na redu posle
Službe bio je Arkan, odmah za njim Hadžić, a od ostatka su se namirivali
lokalni "biznismeni" poput Milenka Čančarevića Čanče, vrlo zanimljivog lika
koji se epizodno pojavljuje u "Sablji", kad je, uz pomoć dva drugara na svoju
ruku pokušao da uhapsi JSO. Ostatak od ostatka profita bio je više nego
dovoljan za Bocu i odabrane «Škorpione», koji su počeli da se bogate i kupuju
kuće i lokale po Vojvodini. Za čiste račune i uredne prihode brinuo se Mrgud,
poverenik Službe, koji je kasnije doterao čak do zamenika ministra odbrane
RSK. Od DB, Škorpioni su dobili i duple legitimacije: policije RSK (za
upotrebu u Krajini i Bosni) i MUP Srbije (za upotrebu u Srbiji). Rok važenja
ovih drugih bio je ograničen na šest meseci.

Čuvanje nafte i hrastovine od upada Hrvata, ali još više od srpskih bandi, bio je
lak i unosan posao za Bocu i za drugove. Rat u Bosni se, međutim, nastavljao i
povremeno se javljala potreba za njihovim angažovanjem. Kao borci,
«Škorpioni» nisu bogznašta vredeli (u Bosni su ih posprdno zvali "Uholaže").
Zanimljiva je jedna anegdota sa Treskavice, sa čuke po imenu Lisičja glava,
kad su «Škorpioni» na prvi pucanj sa neprijateljske strane pobegli, ostavivši
pod vatrom jedinicu MUP Republike Srpske kojoj su poslati u pomoć.
"Izvukosmo se nekako, a usput pokupismo heklere i ostalo što su ‘Škorpioni’
bacili, da im ne smeta da trče, pa smo lijepo zaradili kad smo ih prodali",
ispričao je jedan demobilisani borac autoru ovog teksta. "Ono odemo u kafanu
kod Ranka i onda pijemo litrima. Ne moreš šibicu na sto stavit od flaša, i svaki
put neko dobaci: ‘E da nam ne bi Boce i Uholaža, ne bi se nikad ovako
iznapijali’".15

Mada su se u borbama pokazali kao beskorisni, “Škorpioni” su se istakli bar u

jednoj operaciji od posebnog značaja. Ta operacija je imala kodno ime "Pauk", i
bila je vezana za područje Cazinske krajine. S jeseni 1993, Fikret Abdić Babo
preuzeo je vlast u Velikoj Kladuši (s namerom da isto učini i u Bihaću), i
uspostavio "Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu (APZB)" po ugledu na
Srpske autonomne oblasti (SAO) iz 1991. To je uradio u dogovoru sa
Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom, kojima je u tom trenutku
veoma odgovarao unutarmuslimanski sukob. Za borbu protiv Atifa Dudakovića,
zapovednika Armije BiH u Bihaću, Abdiću je iz svih srpskih zemalja stizala
značajna pomoć u oružju, municiji, nafti i ostalim strateškim sirovinama, ali i u
ljudstvu. Mnogi borci iz RS bili su zbunjeni kad su se odjednom našli u situaciji
da se na strani jednih Muslimana (Babinih) bore protiv drugih (Atifovih). Bila
je to jedna od najbizarnijih epizoda bosanskog rata, ali za neke –
najprofitabilnija.

Koliko je za Srbiju bilo značajno uspostavljanje Abdićeve državice vidi se po

tome što je na području RSK, uz samu granicu sa APZB, a preko Une, u selu
Šamarice bio oformljen poseban štab za podršku Abdiću. Načelnik tog štaba bio
je niko drugi nego Jovica Stanišić, zamenik je bio Frenki (ko bi drugi), ali je sa
njima bio i general Srpske vojske Krajine Mile Novaković. U pomoć Abdiću,
Frenki i Jovica dovlačili su sve što su mogli – od Arkanovih «Tigrova», preko
«Pantera» Ljubiše Savića Mauzera, do Bocinih «Škorpiona», odakle god su
mogli da zahvate. Borbe koje su se oko Kladuše i Bihaća povremeno vodile sve
do leta 1995, bile su, ustvari, pokriće za najveću švercersku operaciju u istoriji
bosanskog rata. Trgovali su svi sa svima: Srbi sa Babom, Babo sa Atifom, Srbi
sa Atifom, Hrvati sa svima, a prolazilo je sve, od oružja i municije, do nafte,
brašna i uglja, u nepreglednim kolonama strogo kontrolisanih šlepera.
Specijalne jedinice bile su tu da obezbeđuju konvoje i odvraćaju radoznale od
postavljanja suvišnih pitanja, a Jovica i Frenki su sve lično držali na oku,
znajući i sami koliko se tim specijalcima može verovati. Ubrzo APZB, kao
privatna duty free država DB postala je sama sebi cilj: seljaci iz Krajine su
ginuli kao muve na Bihaću, Legija je odrađivao operacije u stilu Legije
stranaca, Boca se tu i tamo «omrsio», reke profita su tekle, i sve je bila jedna
prava milina. Ukupan promet nemoguće je izračunati, ali ozbiljne procene
govore o milijardama maraka.

Operacija "Pauk" završila se neslavno po sve umešane strane: Miloševića,

Dudakovića, Stanišića i Simatovića stigle su haške optužnice, dok se Abdiću za
ratne zločine sudilo u Hrvatskoj. Arkan i Mauzer su kasnije ubijeni, ali sitnije
ribe, kao Legija i Boca, opstale su duže i – napredovale. Snimak nedavno
emitovan na TV B92, na kome se Boca i Legija domunđavaju oko razmene
nekih "paketa" (šifra za zarobljenike) predstavlja ilustraciju te priče.

U međuvremenu, «Škorpioni» su stigli da «pomognu» i oko Srebrenice, kako

smo se osvedočili. Prema pouzdanim izvorima, oni su tamo upućeni u sastavu
veće grupe koja se sastojala iz tri dela: jedan odred "crvenih beretki" iz Bilja,
pod komandom Vasilija Mijovića (sada penzionisani savetnik savetnik u MUP
Crne Gore); jedan odred SDG "Supertigrova", među kojima je bio i Arkanov
sin Mihajlo; jedan odred "Škorpiona", pod Bocinom komandom. Mijović je,
kao najstariji po godinama i po činu, komandovao celom grupom.

Sve do Erdutskog sporazuma, Bocini Škorpioni zvanično su se vodili kao

jedinica Srpske vojske Krajine, ali su dodatnu platu primali i od Naftne
industrije Krajine, kao čuvari Đeletovaca. Nakon što je Slavonija reintegrisana
u Hrvatsku, za njih više nije bilo mesta: vratili su se kućama. U međuvremenu,
mnogi su u Šidu, Novom Sadu i drugim mestima napravili kuće i lokale, ali
dobar deo jedinice, oni koji nisu bili u komandnom kadru i nisu dobijali "tal",
ostali su socijalni slučajevi. Kao dobar pastir i komandant, Boca im je pomagao
koliko je mogao. "Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo
smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan
život. Nakon toga (Erdutskog sporazuma), pošto sam ja tražio da moja jedinica
bude u sastavu MUP Srbije, «Škorpioni» su ušli u rezervni sastav Specijalnih
antiterorističkih jedinica MUP Srbije", svedočio je Boca pred Okružnim sudom
u Beogradu, na suđenju jednom pripadniku «Škorpiona» zbog ratnog zločina na
Kosovu.16

To suđenje17 je Bocu i drugove po prvi put dovelo u žižu javnosti, mada se za

njihove "podvige" u Srebrenici tada još nije znalo. Ukratko, Škorpioni su
početkom NATO bombardovanja iz rezervnog prevedeni u aktivni sastav SAJ i
upućeni u Podujevo. Čim su tamo stigli, 28. marta 1999, pravo iz autobusa
uleteli su u najbližu albansku kuću koja im je izgledala profitabilno. Bilans: 14
mrtvih civila, uključujući žene i decu, plus četvoro ranjene dece. Ratni plen:
jedan zlatni Dipon upaljač i pištolj marke Zbrojovka, plus nešto keša. Boca, koji
je za to vreme bio na nekom sastanku, shvatio je šta se dešava čim je čuo rafale.
"Pička vam materina, ne smem nijedan minut da vas ostavim same, a da ne
napravite neku pizdariju",18 izdrao se i naredio «Škorpionima» da se vrate u
autobuse. Jedinica je odmah vraćena nazad u Srbiju, mada postoje informacije
da su se kasnije ipak vratili na Kosovo. Sticajem okolnosti, stvar je ušla u
sudsku proceduru, a posle se nije imalo kud. U masakru je učestvovalo više
«Škorpiona», uključujući Bocinog brata Gulju, ali je na sud dospeo samo jedan:
Saša Cvjetan. Drugooptuženi Dejan Demirović pobegao je u Kanadu.

Suđenje koje je počelo u Prokuplju, a nastavilo se u Beogradu, bilo je dugo i

komplikovano, i verovatno se ne bi ni održalo da nije Nataše Kandić,
predsednice Fonda za humanitarno pravo, koja je dostavila ključne dokaze i
privolela ključne svedoke (jednog pripadnika «Škorpiona» i grupu preživelih
Albanaca) da se pojave. Tokom procesa, prećeno je i svedocima i sudiji.
Konačnom odlukom Apelacionog suda od 15. juna 2010. godine, Dragan Medić
i Dragan Borojević osuđeni su na 20 godina, a Miodrag Šolaja na 15 godina
zatvora. Ranije, u aprilu 2007, zbog zločina u Trnovu komandant “Škorpiona”
Aleksandar Medić je osuđen na pet godina zatvora, a njegov potčinjeni Pero
Petrašević, koji se za razliku od Medića pokajao i priznao zločin, osuđen je na
13 godina.

“ŽUTE OSE”
 Ako bi se paravojne formacije svrstavale
po principu sportskih klubova, onda bi SDG bila prva, « Škorpioni“ druga, a
„Žute ose“ - treća liga. Sastavljena od ljudi sa društvenog dna, kriminalaca,
alkoholičara i psihopata koji su rat videli pre svega, kao šansu da ižive svoje
najgore instinkte, a usput i da nešto zarade, ova jedinica je kratko postojala, ali
je ostavila krvav trag u istočnoj Bosni. Takvih formacija, uglavnom pristalica
Vojislava Šešelja i njegove Srpske radikalne stranke (SRS), bilo je na desetine,
ali „Ose“ su prva srpska paravojna jedinica čijim je pripadnicima zbog ratnih
zločina suđeno u Srbiji. Na njenom primeru se, kao i u slučaju „Škorpiona“,
jasno prepoznaje napor pravosuđa da prikrije ili minimizira ulogu državnih
organa u ratnim zločinima.

„Žute ose“ su formirane u proleće 1992, od grupe pristalica SRS koji su se

odazvali Šešeljevom pozivu da se kao dobrovoljci uključe u rat u Bosni; kao i
ostale slične jedinice, prošli su osnovnu vojnu obuku na poligonu JNA u Bubanj
Potoku, gde su i naoružani. Ime su dobili po komandantu Vojinu Vučkoviću,
koji je zbog riđkaste kose imao nadimak „Žuća“, a izvesnu ulogu u „krštenju“
verovatno je imala i popularna marka šljivovice sa istim imenom koja se u to
vreme pojavila na tržištu. Jedinica je brojala između 80 i 90 ljudi, a Žuća je u
rat poveo i svog brata Dušana zvanog „Repić“, teškog alkoholičara s ozbiljnim
psihijatriskim poremećajima koga, kako je objasnio u razgovoru sa autorom
ovog teksta, „nije smeo da ostavi samog kod kuće jer bi sigurno napravio neko
sranje“.19

„Žute ose“ bile su jedna od tri jedinice koje su, uz logističku podršku JNA, 12.
aprila 1992. zauzele Zvornik, grad koji je u to vreme bio većinski nastanjen
Bošnjacima. Druge dve jedinice bile su „Crvene beretke“, pod komandom
Vasilija Mijovića (vidi odeljak o „Škorpionima“) i grupa Arkanovih „Tigrova“
koje je predvodio izvesni Pejović („pukovnik Peja“). Slabo naoružani i loše
organizovani branioci nisu bili u stanju da pruže ozbiljan otpor i posle kratkog
puškaranja povukli su se prema obližnjem Crnom vrhu. „Beretke“ i
„Arkanovci“ su, nakon što su opljačkali ono najvrednije, otišli svojim poslom, a
„Ose“ su ostale kao udarna jedinica novoformirane Teritorijalne odbrane, na
čijem je čelu bio čovek koji se predstavljao kao Marko Popović, ali se ustvari,
zvao Branko Pavlović i bio službenik Državne bezbednosti Srbije.20
Narednih nedelja i meseci stanovništvo Zvornika (ne smao bošnjačko) je bilo
izloženo sistematskoj torturi i pljački, či ji je cilj bio da se cela opština očisti od
nesrpskog stanovništva. "Oni su zaveli strahovladu i svi smo se plašili. Nismo
smjeli da sa prvim sumrakom otvorimo prozore i pogledamo šta se zbiva. Cijeli
Zvornik bio je jedan veliki zatvor, kojim je upravljala četa razbojnika",21
ispričao je kasnije jedan žitelj grada. Stanovnici okolnih sela su naterani da
„dobrovoljno“ prepišu svu imovinu „kriznom štabu“ kojim je rukovodio izvesni
Branko Grujić,22 a zatim su kolektivno ukrcani u autobuse i prebačeni u
Suboticu, gde su im podeljeni novi pasoši, a zatim su proterani u Mađarsku.

Divljanje „Osa“, koje su osim što su kontrolisali granični prelaz Karakaj, gde su
maltretirali i pljačkali putnike, a često su upadali i na teritoriju Malog Zvornika,
gradića na teritoriji Srbije, uzelo je toliko maha da je vlada Radovana Karadžića
u avgustu 1992, u Zvornik poslala specijalnu jedinicu policije Republike Srpske
koja je „Ose“ razoružala, pretukla i oduzela im „ratni plen“ - 27 kilograma
zlata, 50 automobila marke „golf“ i preko 600.000 nemačkih maraka. Nakon
toga su proterani u Srbiju, gde su braća Vučković, uz jedan broj pripadnika
jedinice, odmah uhapšeni zbog pljačke jednog zlatara iz okoline Malog
Zvornika.

Nakon privođenja, Dušan Vučković „Repić“ nije izdržao da se policiji i

istražnom sudiji ne pohvali svojim „podvizima“ preko Drine, pa je tako ispričao
da je lično pobio 15 Bošnjaka u Domu kulture u selu Čelopek kod Zvornika.
Iako srpsko pravosuđe u tom trenutku nije imalo nimalo volje da se bavi ratnim
zločinima srpskih jedinica u Bosni, kad je ta priča ušla u zapisnik, predmet se
morao procesuirati, pa su braća Vučković u maju 1994, izvedena pred Opštinski
sud u Šapcu da bi im se, prvi put u novijoj istoriji srpskog pravosuđa, sudilo za
ratni zločin. Posle kratkog i traljavog suđenja, na kome se ni tužilac ni sudija
nisu mnogo interesovali za detalje predmeta, Dušan je proglašen osobom sa
smanjenom uračunlivošču i osuđen na sedam godina zatvora (viši sud je to
naknadno povećao na deset), a njegov brat Žuća na uslovnu kaznu zbog
nedozvoljenog posedovanja oružja. Mediji pod Miloševićevom kontrolom su
gotovo u potpunosti ignorisali suđenje.

Tek deset godina kasnije, nakon što su istražitelji MKSJ obavili temeljnu
istragu, a zatim je kao prvi takav predmet ustupili srpskom pravosuđu, „Repić“,
Grujić, Pavlović i grupa pripadnika „Osa“ su uhapšeni i dovedeni pred
Specijalni sud za ratne zločine. Tom prilikom su otkriveni detalji „Repićevog“
divljanja u Čelopeku. Prema navodima tužioca "On je u više navrata i danju i
noću ili svi zajedno ili u manjim grupama ili pak pojedinačno, od zatočenih
lica oduzimao novac i zlatne predmete i nad njima vršio fizička mučenja,
telesna povređivanja, sakaćenja i ubistva sa nanošenjem velikih patnji",
piše u optužnici. Tužilaštvo takođe navodi da je Vučković “naređivao,
odnosno prisiljavao očeve i sinove zatvorenih civila kao i lica koja nisu u
srodstvu da međusobno vrše protivprirodni blud... Neutvrđenog dana
okrivljeni Vučković je naredio da očevi i sinovi izađu na binu u Domu
kulture, da se potom skinu goli i vrše oralni seks među sobom, ustima i u
anus, sa promenama uloga što su ovi morali i činiti... Ostalim oštećenim
licima Vučković je naredio da to moraju posmatrati, zatim okrivljeni
Vučković stavlja cev malokalibarske puške u usta Damiru Bikiću, i
podizanjem usta cevi puške prinuđava Damira da se propne na prste, pa
kad je od njegovog oca dobio izgovor da mu je to jedini sin, odgovorio da
ga više nema i pucnjem u usta Damira lišio života, a potom iz iste puške
lišio života i Saliha Hadžiavdića, Hasana Halilovića, Fikreta Jahijagića,
Himze Kuršumovića i Alije Atlića a ranjenog Šabana Bikića ubodom noža
lišio života, a za koje vreme je okrivljeni Korać Ivan sa ‘Puftom’ tukao
druga lica metalnom i drvenom palicom..."23

„Repićevom“ starijem bratu Vojinu, nikad nije suđeno za zločine jedinice

kojom je komandovao, a ni Dušan nije dočekao kraj procesa, jer je umro od
srčanog udara u pritvoru. Sve u svemu, računa se da je tokom terora „Žutih osa“
i njima srodnih jedinica, u zvorničkoj opštini pobijeno ukupno oko 1300 ljudi,
među kojima je bilo žena i dece, a mnogo veći broj je proteran.

ZAKLJUČAK: STROGO KONTROLISANI HAOS

Navedeni primeri dokazuju tezu iznetu u uvodnom delu teksta, a ona glasi da,
srpske paravojne jedinice u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nisu nastale
spontano, kao rezultat želje da se srpski narod zaštiti od neprijatelja ili radi
osvete za ranije zločine, već su bile organizovane i poslate na teritoriju susednih
republika kao deo koordiniranog napora delova vojske, policije i službi
bezbednosti Republike Srbije. Takođe je jasno da su pomenute državne
institucije imale ozbiljnu ulogu u određivanju sastava „dobrovoljaca“ i to tako
da su u prve redove istaklli notorne kriminalce i osobe za koje se moglo
razumno pretpostaviti da će činiti ratne zločine, te da su, ponekad otvoreno a
češće prikriveno, kontrolisali te jedinice. Sledsdtveno, ne samo da ništa nisu
učinili da zločine spreče, nego su u mnogim slučajevima ometali istragu i
pomagali počiniocima da izbegnu kaznu.

To je zato što ratni zločini, kako je već rečeno, nisu bili nusproizvod rata, nego
važan instrument u uspostavljanju etnički čistih srpskih teritorija u susednim
republikama. To je bio državni projekat, a dovoljno je baciti pogled na sadašnji
etnički sastav Zvornika, Bijeljine, Višegrada i Foče (koji su svi pre rata bili
većinom naseljeni Bošnjacima) da se vidi da je projekat u velikoj meri ostvaren.

Shodno tome, ni srpska policija ni pravosudni organi nisu, bez jakog spoljnjeg
pritiska, imali mnogo volje da učesnike u ovom zločinačkom poduhvatu
privedu pravdi. Započeti procesi su često trajali godinama, a optuženi su najveći
deo tog vremena proveli na slobodi; kazne su često bile nerazumljivo blage (u
slučaju „Škorpiona“, jednom od optuženih da je pucao u decu, sud je ublažio
kaznu sa obrazloženjem da je „optuženi porodičan čovek koji ima decu“);
ogroman broj zločina nije ni istraživan. Neshvatljivo je, na primer, da niko iz
Arkanove SDG nikada nije ni optužen za ratni zločin.

Konačni, sumoran zaključak, je da je srpsko pravosuđe, baveći se ratnim

zločinima, u znatnoj meri uspelo da prikrije ulogu državnih organa u stradanju
velikog broja nedužnih ljudi tokom jugoslovenskih ratova. Time se sudska
istina uklopila u preovlađajući narativ, prema kome Srbija nije učestvovala u
ratu, a sankcije i vojne intervencije NATO u Bosni i na Kosovu su bile rezultat
zavere svetskih sila. Prema istom narativu, koji se već 20 godina neprekidno
reprodukuje u medijima i na političkoj sceni, svi ratni zločini koji se pripisuju
Srbima su izmišljeni ili drastično preuveličani. Bez obračuna sa tim narativom i
prikazivanja objektivnije verzije priče o uzrocima i toku jugoslovenskih ratova,
iluzorno je nadati se pomirenju u regionu. Što je još gore, vrata za buduće
zločine ostaju širom otvorena.

najnovije ... ... n

You need a Frames Capable browser You need a Frames Capable browser You need a Frames Capa
to view this content. to view this content. to view this content.

Uz podršku Saveznog ministarstva inostranih

poslova SR Nemačke

Copyright * Yu historija - 2015 * Web Design *

ParadoXFactory