АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА

Семинарски рад

Студент: Професор:

Ковачевић Ана Марија др Славица Мандић

2C1/0151/18

Љушић Љубица

2C1/0153/18

Београд, 2019.
 САДРЖАЈ:

Увод..........................................................................................................................1

Проблематика насиља над женама........................................................................2

Поглед на ситуацију са правног аспекта...............................................................5

Улога Центра за социјални рад у решавању проблема насиља над женама......6

Потенцијалне превентивне мере за сузбијање насиља над женама...................8

Мере заштите...........................................................................................................9

Последице на физичко и психичко здравље жена..............................................10

Циклична динамика насиља у породици и партнерским односима.................12

Закључак.................................................................................................................13

Литература..............................................................................................................14
 УВОД

Насиље над женама је појам који је веома блиско повезан са термином насиље у породици
и врло често се спомињу у истом или сличном контексту. Насиље у породици је понашање
којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство
другог члана породице. Насиље у породици је појам који се обично односи на насиље
између супружника или супружничко злостављање, али такође може да се односи и на
невенчане интимне партнере или једноставно људе који живе заједно. Насиље у породици
је феномен који је присутан у свим земљама света и у свим културама; људи свих раса,
верских и политичких и сексуалних опредељења, друштвених и културних нивоа и полова
могу бити починитељи насиља у породици.

Скретање пажње јавности на насиље у породици отпочело је са појавом женског покрета,

нарочито феминизма и покрета за женска права насталих седамдесетих година 20. века,
чија је главна преокупација била решавање проблема претучених жена чији су агресори
били њихови мужеви. Свест о насиљу у породици као и схватање и документованост овог
преступа разликују се од земље до земље. Процењује се да је у САД и Великој Британији
само трећина случаја насиља у породици пријављена полицији. Према подацима
Виктимолошког друштва Србије, свака четврта жена на Балкану трпи насиље у породици.

Насиље у породици појављује се у различитим облицима и укључује физичко насиље,

сексуално насиље, психичко насиље и економско насиље.
 ПРОБЛЕМАТИКА НАСИЉА НАД ЖЕНАМА

Насиље у породичној заједници, нарочито над припадницама женског пола, дубоко је

укорењен и широко распрострањен друштвени проблем. Иза фасаде цивилизације и
модерног живота, Србија је дубоко патријархално и традиционално друштво. Насиље у
породици је нажалост неизоставни део те реалности. На први поглед чини се да друштво
не одобрава овакво насиље, али истовремено то не представља нарочито важно друштвено
питање. Ово је проблем који се игнорише и о којем се мало зна.

Истраживања показују недостатак подршке и разумевања друштва за жене жртве

породичног насиља. Традиционално мишљење је да је овај вид насиља приватна ствар
породице и да се ту не треба мешати. Проблем се минимизира на свим нивоима,а постоји
и снажно друштвено мишљење да је жена та која изазива тензије у породици или вези, те
да је стога изазвала и заслужује насиље које се десило. Од жене се очекује да шути јер је
то њена срамота и неуспех. Такодје, очекује се и да остане у вези у којој трпи насиље, јер
према овим мишљењима, обавезе према породици имају приоритет у односу на лична
права жене. Оваква екстремна уверења се често манифестују и аргументима да је останак
у насилној вези потребан и ради „добробити“ деце.

Положај жене додатно је погоршан након рата у којем су мушкарци преузели улогу
лидера с апсолутном моћи и контролом у јавном и политичком животу. Насупрот томе,
положај жене је враћен готово цели један век уназад.

Истраживања показују да постоје и други фактори који утичу на спремност жене да у

тишини, готово добровољно настави одржавати насилну везу. Жене су најчешће
економски зависне од партнера или породице. Оне су забринуте за децу, страхују од
ескалације насиља уколико пријаве насиље, или страхују да ће партнер постати још гори
након што службена лица обаве своју дужност након пријаве инцидента. Држава нажалост
није створила систем којим би се пружила подршка жртвама и олакшало тражење и
добијање адекватне помоћи.

Жене жртве насиља имају мало наде за опстанак изван насилне заједнице, осећају се
беспомоћно и безнадежно јер су уцењене од стране партнера, патријархалне околине и
државе.

Када се ради о проблему насиља у породици, током времена настале су разне теорије
којима се настојало да се објасне карактеристике, узорци и последице насиља.

1. Насиље је било третирано као резултат сукоба међу партнерима, односно

претпостављало се да су обе стране подједнако одговорне за ескалацију насиља.
Ова теорија је занемаривала управо кључну димензију патријархалног друштва –
 неједнаку расподелу моћи између мушкарца и жене, тако да мере које су се
предузимале да би се насиље спречило, а то је најчешће било саветовање у
паровима, нису дале никакве резултате. Занемарена је чињеница да жртве насиља
пред насилником нису имале слободу да кажу шта им се заиста догодило и како се
осећају, јер су морале и даље да живе са насилником.

2. Теорија „беса“ је насиље објашњавала бесом и губитком контроле насилника над

својим поступцима у проблематичним ситуацијама. Бес се приписивао друштвеној
толеранцији на испољавање оваквих осећања код мушкараца током васпитања и
одрастања (учење родне улоге). Међутим, ова теорија изједначава бес и љутњу као
осећања са агресијом, која представља само једно од могућих понашања које
проистиче из таквих осећања. Сматрало се да насилника треба научити да љутњу
изрази на прикладнији, мање деструктиван начин, а жртву да избегава ситуације
које могу да изазову бес насилника. Ова теорија занемарује важну чињеницу – и
жртва сасвим сигурно осећа бес и љутњу, али их по правилу изражава на другачији
начин, што је последица социјализације и учења женске родне улоге по којој жена
не испољава агресију, треба да „ћути и трпи“. Такође, доказано је да насилници и
те како могу да контролишу љутњу, што се види по томе што бирају где ће ударати
жтрву, најчешће по местима која су покривена одећом или косом.

3. Теорија о циклусу насиља, по којој фрустрације у свакодневном животу нарастају

до експлозије према партнерки, после чега обично долази такозвана „фаза меденог
месеца“, када насилник изражава кајање, уз обећања да се насиље никада неће
поновити. После ове фазе, која од случаја до случаја може трајати краће или дуже,
опет следи фаза насиља – фазе се циклички смењују, при чему је карактеристично
да фазе „меденог месеца“ трају све краће, док породична ситуација не постане
перманентно обојена насиљем. Ова теорија делимично може да објасни зашто неке
жене упркос насиљу остају у насилним везама, верујући у искреност кајања које
насилник испољава после ситуације насиља. Међутим, не могу да објасне зашто и
оне жене које никада не доживљавају лепе тренутке остају у насилној вези, као и
чињеницу да насилници ретко испољавају насиље према другима, већ скоро
искључиво према својој партнерки и осталим члановима породице.

4. Теорије моћи и контроле, које су базиране на искуствима бројних жена – жртава

насиља у породици, а које се уклапају у шире социолошке и феминистичке теорије
о друштвеним узроцима асиметричне расподеле моћи у патријархату између
мушког и женског рода и која резултира насиљем, а која је услов опстанка самог
система. На основу ових теорија могу се препознати и именовати механизми
помоћу којих насилници, на основу моћи коју поседују у партнерском односу,
контролишу жртву и стварају базу на којој је могуће у однос инсталирати и
физичко и сексуално насиље.
 ПОГЛЕД НА СИТУАЦИЈУ СА ПРАВНОГ АСПЕКТА

Држава није предузела делотворне правне, превентивне или заштитне мере како би
омогућила женама као и мушкарцима да уживају у основном људском праву на живот без
насиља, и поред алармантних података о повећању броја случајева насиља у породици и
притиска НВО-а, у Србији није донесен закон о заштити од насиља о породици на
државном нивоу.

Кривични закон РС је насиље у породици дефинисао као кривично дело. Ово кривично
дело уколико није проузроковало тежу последицу или уколико начин извршења није био
нарочито суров, кажњиво је новчаном казном или затвором до две године.

Постоје некакви напори државе да насиље у породици регулише као кривично дело.
Међутим, НВОи сматрају да ови напори имају мало утицаја на смањење нивоа насиља у
породици у РС. Знајући да природа насиља у породици тражи хитно и ефикасно деловање
државних органа поставља се питање колико је делотворна правна заштита коју држава на
овај начин пружа жртвама.

Површни би аналитичар могао рећи да да држава чини неопходне кораке како би се

смањило насиље у породици. Међутим, темељна анализа показује да су ово углавном
„површински“ потези, којима се више настоји показати да држава нешто чини у овом
сегменту, а заправо је без суштинске воље за стварним и ефикасним решавањем овог
континуирано растућег проблема.

Поражавајући подаци са терена о насиљу у породици захтевају много озбиљнији приступ.

Неопходно је сагледати све аспекте овог проблема а у циљу адекватног санкционисања
насилника, његовог удаљавања од жртве и наређења и провођења заштитних мера.

Држава мора, када је то могуће, или када је у одређеном тренутку неопходно, пружити
уточиште жртвама насиља у породици. Прописивање новчаних казни за насиље у
породици као и предвиђене различите санкције за практично иста дела наношења
телесних повреда у случајевима насиља у породици, у ствари су одраз недостатка
заинтересованости државе за решавање овог проблема.

Потребно је и неопходно покренути јавне кампање усмерење на подизање свести широке

јавности о свим тешким последицама насиља у породици на развој целокупног друштва.

Треба организовати и едукације судија како би боље разумели проблем и изрицали

адекватне санкције у случајевима насиља у породици. Сви ови кораци би дали огроман
допринос садашњим напорима за смањење насиља у породици.
Квалификативи насиља над женама дати су у следећим тезама – насиље у породици један
је од најподмуклијих облика насиља над женама, преовлађује у свим друштвима и заснива
се на и подстиче традиционални начин размишљања, често везани за недостатак
економске еманципације жена; жртве жена су жене свих старосних доби;манифестују се
као премлаћивање, силовање и други облици сексуалног напаствовања, ментално насиље,
укидање права женама на извршавање породичних обавеза; угрожава опште здравље жена
и умањује им могућност да учествују у породичном и јавном животу на равноправним
основама.

Од 1. јуна 2017. године на снагу је ступио измењен Закон о спречавању насиља у

породици, који доноси новину у виду хитне мере: „Члан 17 - Ако после процене ризика
установи непосредну опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник
доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у надлежну
организациону јединицу полиције (члан 15. став 1). Хитне мере су: мера привременог
удаљења учиниоца из стана и мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву
насиља и прилази јој. Наређењем могу да се изрекну обе хитне мере.“
 УЛОГА ЦЕНТРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД У РЕШАВАЊУ
ПРОБЛЕМА НАСИЉА НАД ЖЕНАМА

Центар за социјални рад, у нашем правно-институционалном систему, заузима централно

место у заштити породице и деце. У надлежности ове јавне службе, поред послова
социјалне заштите, налазе се и послови правне заштите породице, што подразумева
подршку породици у остваривању основних функција, помоћ у превазилажењу проблема
и заштиту осетљивих чланова породице. Из општег овлашћења вршења надзора над
децом, центри за социјални рад могу да примењују породично правну заштиту кад су
угрожени интереси деце, али се њима често обраћају и жене које трпе насиље.

Насиље у породици је озбиљна претња за правилан развој детета, а правовремено

откривање и реаговање је основна претпоставка правовремене интервенције. Тешкоће са
којима се суочавају запослени у центрима за социјални рад, као што су: превелик број
клијенаткиња, недовољна финансијска средстава за задовољавање материјалних потреба
клијенаткиња , обављање превише различитих послова, неефикасност институција од
којих зависи рад центара за социјални рад и дуготрајне процедуре, недостатак стручне
сарадње, недостатак разгранате мреже организација и непостојање координираног
приступа решавању проблема у локалној заједници, недовољно разумевање проблематике
породичног насиља и постојање опречних теориских и стручних позиција , непознавање
специфичне методологије рада са жртвама/насилницима условљавају незадовољавајуће
резултате третмана насиља у породици, али и субјективни доживљај неефикасности.

Неусаглашени стручно-методолошки стандарди у раду професионалаца у центрима за

социјални рад отварају могућност за примену различитих ставова у третману проблема
насиља у породици. Такође, то условљава непостојање јединственог протокола поступања
у ситуацијама насиља у породици, посебно у односу на специфичност позиција чланова
породице (деца, сатри, жене) или специфичност насиља и осталих ситуационих
карактеристика.

Неоспорно је да појави насиља у породици треба пружити посебну пажњу, обезбедити

ефикасан модел правне заштите од насиља у породици, развијати мултидисциплинарни и
мултисексторски приступ рада, изграђивати стандарде стручног рада. Чини се важно да
центри за социјални рад иницирају: успостављање процедуре у оквиру професионалног
разговора са клијенткињама, како би се утврдило могуће постојање насиља у породици и
када жена у центар за социјални рад није дошла због проблема насиља, успостављање базе
података за све случајеве насиља у породици, праћење развоја ситуације насиља, као
доказни материјал на основу кога центри могу да сведоче у случајевима судских
поступака, успостављање принципа рада са женама које живе у ситуацијама насиља у
породици уз поштовање недискриминације по свакој основи (националној, расној,
класној, полној, на основу сексуалне оријентације, менталних или физичких промена)
изградња одговарајућих стандарда рада и протокола са прецизно дефинисаним задацима,
перманентно стручно оспособљавање и усавршавање запослених, непрекидно
сензибилисање особља и локалне заједнице на проблем насиља, иницирање што боље
међуинституционалне сарадње (правосуђе, полиција, здравствене организације, школе) у
циљу ефикаснијег решавања проблема насиља, успостављање сарадње са невладиним
организацијама које раде са женама и децом које трпе насиље у породици. На тај начин,
користећи властита искуства у раду са клијенткињама које трпе насиље у породици,
центри за социјални рад могу да иницирају промену институционалне праксе и законске
регулативе.
 ПОТЕНЦИЈАЛНЕ ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ
НАСИЉА НАД ЖЕНАМА

У пракси, уочљив је несразмер између броја пријављених случајева насиља у породици и

оних који су стигли на суд. Разлози за овакав дисбаланс делимично су узроковани
традицијом и патријархалним вредностима о чему је већ било говора. Али истраживања
указују и на неодговарајућу реакцију полиције или других државних институција, чак и
кад су животи жртава насиља у опасности.

Велики број жена се уопште не обраћа полицији или другим државним институцијама
ради помоћи у ситуацијама насиља. Као резултат тога, велики број случајева породичног
насиља никад не доспева на суд. Према истраживању, око 60 процената жена жртава
насиља никад се није обратило за помоћ институцијама. А када се обрате тражећи помоћ
извана, жртве свиједоче о непримерним реакцијама полиције, али и других државних
служби.

На овај начин државне службе и службеници продубљују трауму жена жртава, али и сами
представљају препреку за делотворно решавање проблема породичног насиља. У Србији
не постоји ниједан програм о подизању јавне свести о проблему насиља над женама
организован од стране власти, како на нивоу државе, тако и на нивоу градова. И у овом
случају празнине попуњавају невладине организације. Током последњих година НВО-и су
проводили кампање о информисању грађана о постојању и опсегу овог проблема у нашем
друштву, али и програме обуке за државне службенике.

Међутим ови програми нису довољни и не покривају територију целе државе или региона.
Како се невладине организације финансирају искључиво страним донацијама, постоји
оправдана бојазан за њихову одрживост.

Држава је пропустила да испоштује своје обавезе, то јест да преузме нешто што би

укључило јавно информисање и едукативне програме подизања свести и измене
традиционалних ставова о улози и статусу жена.

Држава је потпуно занемарила важност обуке судова, тужилаштава, полиције, центара за

социјални рад, као и других државних институција о проблему насиља над женама, те
нарочито породичног насиља. Тиме што није осигурала одговарајућу помоћ и подршку
жртвама насиља, те пропуштањем да осигура делотворну заштиту људских права свим
жртвама насиља у породици, држава је додатно погоршала њихов положај.
 МЕРЕ ЗАШТИТЕ

Потребно је указати на недостатак служби које требају осигурати сигурност и помоћ

жртвама насиља у породици, укључујући и програме смештаја, саветовања и
рехабилитације. На жалост у Србији не постоји нити једно склониште које је основала и
финансирала или је помогла држава. Пројекат сигурних кућа покренула је некадашња ТВ
Б92. У тешким случајевима насиља када су угрожени живот и здравље жене и деце или
када насилник истјера жену из куће, она најчешће заврши на улици без сигурног места где
би се могла склонити на дужи или краћи период.

НВО-и покушавају краткорочно помоћи жртвама насиља у породици као што су СОС
телефони, правна и психолошка помоћ или терапеутски рад. Сви ови пројекти су основани
од стране НВО-а и финансирају се средствима међународних донатора, која су надовољна,
док се потребе стално повећавају.
 ПОСЛЕДИЦЕ НА ФИЗИЧКО И ПСИХИЧКО ЗДРАВЉЕ
ЖЕНА

Насиље у породици доводи до различитих последица. Поједине индикације су јасно

видљиве јер се најчешће ради о повредама телесног карактера. Други знакови су мање
уочљиви и најчешће се односе на психичке потешкоће. Искуства из праксе показују да
стручну медицинску помоћ углавном захтевају жене које немају јасно видљиве знакове
насиља, али учестало траже аналгетике, антидепресиве и средства за спавање. У таквим
случајевима се најчешће ради о дуготрајно присутном породичном насиљу над женом.

Непосредни знакови физичког злостављања су најчешће повреде на лицу, грудном кошу,

грудима и абдомену, огреботине по телу, хематоми, ишчашења, напуклине, ломови
костију, опекотине, повреде ножем, унутарашње повреде, повреде вилице, гениталних
подручја и слично. Сексуално злостављана жена у 40% случајева долази са телесним
повредама као што су: абразије и контузије на грудима, носу и лицу, вагинална и
перинеална оштећења и различитим полно преносивим болестима.

Психичке последице злостављања могу се приказати у различитим облицима. То су

најчешће поремећаји као што су напетост, немир, анксиозност, осећај слабости, осећај
срама и кривице, самозанемаривање, губитак самопоуздања, неуротичне реакције,
поремећаји спавања и исхране, злоупотреба алкохола и дрога, растресеност, агресивно
понашање, покушаји суицида, сексуалне потешкоће, посттрауматски стресни поремећај и
слично. Такође се могу јавити и хронични здравствени проблеми као што су инсомнија,
гастроинтестиналне сметње, бол у мишићима, предменструални симптоми, анемија, честе
мигрене и главобоље, респираторни проблеми, паупитације и друго. Истраживања
показују да емоционалне последице могу за жене бити разорније него телесне.

Најчешће врсте и облици насиља женама:

 Физичко насиље представља намерно учињена дела физичког насиља над другим
лицем, независно од контекста у којем до њега долази, а подразумева, мада не
искључује и друге облике: гурање, одгуривање, повлачење за косу, шамарање,
ударање рукама или ногама, угризе, дављење, убоде, премлаћивање, физичко
мучење и убиство. Тежина повреда варира од минималних (огреботине,
модрице,подливи, преломи) до озбиљних, трајних повреда и смрти.
 Сексуално насиље, укључујући силовање, представља намерно понашање које
је сексуалне природе (чин који има сексуалну конотацију) на телу другог лица без
њеног пристанка,коришћењем било ког дела тела или предмета, као и друге
сексуалне радње с лицем без њеног пристанка или навођење другог лица на
покушај сексуалних радњи с трећим лицем без њеног/његовог пристанка.
 Пристанак мора да буде добровољан и да настане као исход слободне воље лица,
процењене у контексту датих околности. То би значило да су кажњиве све
сексуалне радње без пристанка, и када нема физичког отпора жртве, независно од
односа између учиниоца и жртве. То уважава велики распон понашања жртве и не
сме се заснивати на претпоставкама о типичном реаговању жртве на сексуално
насиље и силовање, а посебно не на родним стереотипима и митовима о женској
сексуалности. Појавни облици сексуалног насиља укључују сексуално
задиркивање, непожељне коментаре, нежељене сексуалне предлоге, нежељено
додиривање, присилан сексуални однос , силовање, инцест, болни и понижавајући
сексуални чин. Инцест укључује сваки сексуални чин који је учинио било који члан
породице, као и особе које повремено деле дом жртве или имају поверење жртве.
 Психичко насиље представља намерно понашање које озбиљно (значајно) нарушава
психички интегритет неког лица кроз принуду, односно претње. Ово се насиље
може чинити различитим средствима и методама, као злостављачки образац
понашања током времена. Оно често претходи или прати физичко и сексуално
насиље у интимном партнерском односу или у породици. Појавни облици
психичког насиља најчешће подразумевају, али не искључују и друге облике:
омаловажавање, вређање, игнорисање, коришћење привилегија, псовке, исмевање,
подругивање, приговарање, претње и принуде (са или без употребе оруђа и оружја
којима се могу изазвати телесне повреде), застрашивање, контролу (различитих или
свих аспеката живота), изолацију, презир, малтретирање, окривљавање,
манипулације децом, вербални напад. Посебан вид психичког насиља представља
такозвано „духовно насиље“ које укључује наметање или уништавање културних
или религијских уверења/веровања путем исмевања, кажњавања, омаловажавања
или присиле да се не практикује властити систем вредности и/или да се усвоји
систем вредности који припада насилнику.
 Економско насиље представља специфичан облик психичког насиља, али и
самосталну форму насиља и најчешћу последицу изложености насиљу. Оно
обухвата, али не искључује и друге облике: неједнаку доступност заједничких
средстава, ускраћивање или контролисање приступа новцу, спречавање
запошљавања или образовања и стручног напредовања, ускраћивање права на
власништво, присиљавање да се одрекне власиштва или да тражи власништво којег
се одрекла или намеравала да се одрекне, продаја ствари без сагласности власнице,
продаја под принудом, итд.
 ЦИКЛИЧНА ДИНАМИКА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ И
ПАРТНЕРСКИМ ОДНОСИМА

Насиље најчешће није изоловани инцидент, већ серија насилних догађаја који се
понављају. После ескалације насиља и фазе „жаљења и извињавања“, чији је циљ да се
(ре)успостави веза између жртве и учиниоца насиља (која је могла бити прекинута
напуштањем насилника, позивом полиције и другим радњама жртве), најчешће изнова
започиње циклус насиља. Иако се често наводе као разлог, треба имати у виду да спољни
услови (проблеми) нису по себи узроци насиља. Такође, насиље не престаје ни у фази
„жаљења и извињавања“ (присутни су елементи контроле и доминације), односно не
показује спремност да преузме одговорност за властито понашање. Ова фаза жртви ствара
(лажну) наду да је промена насилника ипак могућа. Она се сећа свих ранијих позитивних
искустава, преузима на себе одговорности за судбину породице, деце, брака и одлучује да
се врати/остане у вези.

Како се циклуси насиља понављају, период између фазе стварања тензије и експлозије
насиља се све више скраћује, односно насилни инцидети постају све чешћи. Такође, ниво
стреса после сваког циклуса насиља остаје све виши, те се фазе насилног догађаја
„сажимају“, тако да је пораст напетости бржи, „експлозија“ је јача, а „жаљење“ је краће
или потпуно исчезава (када насилник учврсти своју контролу и када жртва ослаби и
изгуби ресурсе да се одупре насиљу или напусти насилника). Иако делује да се жртва
креће у „зачараном кругу“ насиља, многи примећују квалитативно различите фазе
(спирално кретање), које у једном тренутку доводе до тога да жртва свој однос разуме као
насилан. То омогућава да се породичне/ партнерске релације сагледају у новом светлу, да
се донесу одлуке и прекине насилни однос, уз подршку неформалне и/или формалне
социјалне мреже.
 ЗАКЉУЧАК

На основу свега наведеног, поставља се питање одакле сво то насиље над женама потиче?

Већина људи породицу види као највећу вредност, односно простор љубави, поверења,
подршке и пријатељства са најближима. Породично насиље се може објаснити
патријархалном структуром друштва Србије. Положај жене је изразито неповољан и
неједнак положају мушкарца. Дрштвена улога намењена женама је улога мајке, домаћице,
супруге, брига о домаћинству. Жене немају моћ да управљају својим животом, да одлучују
о важним питањима дрштвене заједнице, немају слободу да буду оно што потенцијално
могу бити. Друштвени статус и друштвена мобилност жена су на јако ниском нивоу.
Слабо развијено дрштво умањује ресурсе својих грађана, а нарочито жена. Жене
представљају друштвену групу са најмање ресурса, односно капитала- социјалног,
економског и културног. Као такве представљају рањиву групу. Иако наше друштво
полако одбацује вредности патријархалног и прелази у модерно друштво, још увек нисмо
потпуно ослобођени одређених примитивних и заосталих ставова, који се заправо користе
као оправдање и параван за насиље над женама. Доминација мушкарца се испољава кроз
насиље у породици, што истовремено узрокује још већи губитак моћи жена. Битан део
процеса борбе против насиља је ослобађање од традиционалног патријархалног поретка и
тежња ка остварењу равноправности полова, како на папиру (законски), тако и у пракси.
Затим, едукација, како формална тако и неформална, у великој мери доприноси смањењу
породичног насиља, као и економска независност која ставља жене у однос мање
зависности од насилника тако да знатно утиче на њене шансе уколико до истог заиста и
дође.

Насиље над женама не треба третирати као „унутрашњу ствар породице“, већ као
озбиљан друштвени проблем. Неопходно је радити и даље на едукацији и на
информисању јавности о последицама насиља, оснажити и мотивисати жене да се боре за
себе. Добра координација институција се показала као изузетно битна у ефикасном
решавању проблема, при чему пре свега мислим на сарадњу полиције, Центра за
социјални рад и судства у санкционисању насиља над женама. Ништа мање значајна је и
друштвена свест, односно друштвена осуда насиља када је оно уочено. Реаговање, уместо
“окретања главе”, активност уместо пасивности и помирености са судбином, праве битну
разлику између одобравања и неодобравања насиља. Довољна је и појединачна свест и
реакција да се круг насиља прекине.
 ЛИТЕРАТУРА

http://www.mup.gov.rs

https://www.zeneprotivnasilja.net/

http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Prirucnik-za-prevenciju-RZN.pdf

https://www.womenngo.org.rs/konsultacije-za-zene/o-nasilju-nad-zenama/11-konsultacije-za-zene/30-
nasilje-u-partnerskim-odnosima-i-u-porodici

https://ljudskaprava.gov.rs/sh/press/vesti/medunarodni-dan-borbe-protiv-nasilja-nad-zenama-0

https://www.astra.rs/wp-content/uploads/2017/11/Preziveti-nasilje-posledice-po-psihi%C4%8Dko-i-
fizi%C4%8Dko-zdravlje-%C5%BErtava-porodi%C4%8Dnog-nasilja-i-trgovine-ljudima-1.pdf

http://womensrightscenter.org/files/documents/zastita-od-nasilja-u-porodici-moja-prava.pdf