Azbuka Komunizma

Азбука комунизма
-Николај Бухарин и Јевгениј Преображенски-
-Црвена правда-
Пројекат посвећен подизању класне
свести и промоцији пролетерске културе
Предговор српском издању

Азбука комунизма је књига написана у совјетској Русији. Написали
су је Николај Бухарин и Јевгениј Преображенски као приручник за
бољшевичку партију у веома тешким условима након Октобарске
револуције у време грађанског рата. Значај књиге је у томе што
веома добро осликава то како су бољшевици поступали у том
историјском периоду, као и стање у самој Русији у то време.
Иако су писци ове књиге касније скренули са пута бољшевичке

партије, оно што они овде пишу су били званични ставови
бољшевика у времену када је то писано. Како и сами писци
увиђају на почетку књиге када говоре о променљивости програма,
са променом историјских околности мењају и се и задаци
пролетаријата. У тренутку писања предговора ове књиге Баварска и
Мађарска Совјетска Република су пале само пре неколико месеци,
револуционарни занос је још увек био јак у целој Европи, још увек
није доживљен пораз након авантуризма Троцког и Тухачевског у
Пољској. Тек након што је после те авантуре Семјон Буђони успео да
спаси велики део Радничко-сељачке Црвене армије постало је јасно
целој партији да ће Русија остати једина земља са социјалистичком
владом након превирања после империјалистичког Првог светског
рата. Совјетска Русија се тада нашла у јако тешком положају,
контрареволуционарна Бела армија се удружила са западним
империјалистичким армијама које су биле на тлу Русије са великим
бројем војника. Поред тога, било је проблема и на истоку са
Јапаном који се прикључио белоармејцима, Чесима, Енглезима,
Немцима, Американцима и Французима у распарчавању Русије.
Због проблема са Јапаном бољшевици су чак морали да оснују
Далекоисточну републику као независну демократску републику
како Јапан не би могао под плаштом антикомунизма да се шири
даље. Тек када је совјетска Русија дошла у тај положај било је јасно
да ће евентуално само Русија остати совјетска социјалистичка
република уколико Црвена армија победи домаћу контрареволуцију
удружену са империјалистичким армијама целог света. Како је
велики део ове књиге писан још пре 1919-е године онда је јасно
зашто на почетку књиге има таквих ставова који се не поклапају са
објективном ситуацијом од краја 1919-е. Такође се већ и у самој
књизи у већем делу виде ставови везани за тај други период где се
говори у социјалистичкој изградњи у Русији, па та два става у истој
5
књизи о социјализму у више земаља и о социјалистичкој изградњи

унутар Русије нису контрадикторна већ су то два исправна става
бољшевичке партије у различитим историјским околностима.
Све у свему, ова књига има велики значај јер приказује примену
марксизма у пракси социјалистичке изградње приказујући тешкоће,
победе и поразе кроз које је у то време пролазио народ прве
социјалистичке земље.
6
Предговор
„Азбука комунизма“ треба да буде по нашој замисли почетни уџбе-
ник комунистичке писмености. Свакодневно искуство пропагатора
и агитатора нас је убедило да постоји огромна потреба за таквим
уџбеником. Нама се присаједињују нови редови људи. Лекторских
снага је јако мало и немамо руководства чак ни за такве установе
као што је партијска школа. Стара марксистичка литература као што
је „Ерфуртски програм“ очигледно није довољно значајна и у њој је
јако тешко наћи одговоре на нова питања, све је то раштркано по
посебним часописима, књигама и брошурама. Постојећи проблем
смо одлучили да решимо. На нашу „Азбуку“ ми гледамо као на ос-
новни курс који треба проћи у партијским школама. Али смо се ста-
рали да је напишемо тако да би могао и сваки радник или сељак да
је савлада самостално ако жели да се упозна са програмом наше
партије. Сваки друг који узме ову књигу мора да се постара да је
прочита до краја како би се упознао са задацима и циљевима ко-
мунизма. Књига је написана тако да излаже проблеме по истом
редоследу као програм партије. Због угодности читалаца прилаже-
мо овај текст и делимо га на праграфе. Сваки параграф програма је
одговарајући за неколико параграфа књиге. За све врсте информа-
ција ту се налази и показивач како би се лако нашла потребна реч.
Обични подаци се штампају у нормалном фонту, а малим фонтом се
штампају детаљнија појашњења, примери, цифре итд. Ово је углав-
ном материјал за другове ранике који морају да делају сами брзо
и немају времена да нађу потврду чињеница. За оне који желе да
иду даље назначена је главна литература за свако поглавље. Аутори
одлично знају да ће књига имати много недостатака. Она је, између
осталог, писана и у притвору. Комунисти морају да се баве литерар-
ним радом у неуобичајеним условима па је у складу са тиме ова
књига занимљив пример. Рукопис је умало погинуо заједно са два
аутора приликом провале московског комитета. Али, без обзира на
недостатке књиге, ми сматрамо да је неопходно њу прогурати чак и
убрзаним темпом. Замолили бисмо другове да нам дају само своје
назнаке у односу на праксу коју имају или ће је имати. Цео теориј-
ски (први) део, почетак другог, као и поглавље о совјетској власти,
о организацији индустрије и здравствене заштите написао је Буха-
рин, остало је написао Преображенски. Подразумева се да међу-
собно ми ту носимо одговорност један за другог. Име наше књиге,
„Азбука“, следи из самог задатка који смо себи поставили. Ако наша
7
књига помогне друговима почетницима и радничким пропагатори-

ма ми ћемо сматрати да тај посао нисмо узалуд одрадили.
15. октобра 1919-е године – Н. Бухарин и Е. Преображенски
8
НАШ ПРОГРАМ
1. Шта је то програм?
Свака партија има одређене циљеве. Била то партија спахија и

капиталиста или партија радничке класе, све је једно. Свака партија
мора да има своје циљеве или неће бити партије. Ако је то партија
која штити интересе спахија онда ће она имати спахијске циљве:
како да задрже земљу у својим рукама, како да ставе псећу корпу
на уста сељака како их не би уједали, како би скупље продавали
хлеб са својих имања, јефтиније узимали надничаре или скупље
наплаћивали изнајмљивање земље. Ако је то партија капиталиста-
фабриканата она такође има своје циљеве: имати јефтиније радничке
руке, обуздавати фабричке раднике, пронаћи купце којима је могуће
продати што више робе, добити више профита, присилити раднике
да раде дуже, и најважнија им је ствар да радници немају никакве
мисли о новом поретку, навести раднике на мисао да је газда увек
било и да ће их увек бити. То су циљеви фабриканата. Подразумева
се да радници и сељаци имају неупоредиво различите циљеве јер
имају сасвим супротне интересе. Раније су говорили: „Што је за Руса
добро за Немца је смрт“. Заправо је исправније рећи: „Што је за
радника добро за капиталисту је смрт“. Значи, пред радником су
једни задаци а пред капиталистом други док су пред спахијом трећи.
Али не мисли сваки спахија у потпуности који су му најбољи начини
да се докопа до сељака, они својим чињењем преливају чашу гнева.
То да не разумеју те односе догађа се и са радником и сељаком када
кажу: „Па некако ћемо преживети, то је наша ствар, како су живели
у тешким временима наши преци живећемо и ми“. Ти људи ни у шта
не улазе и не разумеју ништа, чак ни своје интересе. Насупрот њима,
они који размишљају како да заштите своје интересе што је могуће
више организују се у партију. У партију не би требало да улази цела
класа већ њен најбољи део, њен најенергичнији део који ће повести
све остале за собом. Најбољи радници и сиромашни сељаци иду
у радничку партију, партију комуниста-бољшевика. У партију
спахија и капиталиста, кадетска партија, Партија народне слободе
иду адвокати, професори, официри и генерали итд. Свака партија,
сходно томе, представља најсвеснији део своје класе. Зато спахије
и капиталисти који су организовани у партију ће се много успешније
борити са радником и сељаком него они који нису организовани.
9
Баш тако ће се и радник који је у партији неупоредиво успешније

борити против капиталиста и спахија од оних који нису у партији, јер
је он добро размислио о циљвима и интересима радничке класе,
зна како ићи ка њима и који је најкраћи пут.
Ти циљеви којима стреми партија штитећи интересе своје класе

рађају партијски програм. У програму је дакле написано чему треба
да стреми одређена класа. У програму комунистичке партије је
речено до чега треба да дођу радник и сељачка сиротиња. Програм
је оно најважније у свакој партији. Попрограму је могуће сазнати
чије интересе брани нека партија.
2. Какав је био ранији програм?
Наш садашњи програм је усвојен на осмом партијском конгресу

крајем марта 1919-е године. До тада ми нисмо имали тачан
програм записан на папиру. Постојао је само стари програм са
другог конгреса из 1903-е године. Када смо радили на том старом
програму бољшевици и мењшевици су били у једној партији и
имали смо општи програм. Радничка класа тада само тек што је
почела да се организује. Фабрика и завода је било неупоредиво
мање. Тада су још увек постојали спорови о томе да ли ће даље
расти наша радничка класа. „Народњаци“, очеви данашњих есера,
су доказивали да радничкој класи није суђено да се даље развија у
Русији, да код нас неће расти фабрике и заводи. Марксисти, социјал-
демократе(будући бољшевици и мењшевици) су супротно тврдили
да ће се у Русији као и у осталим земљама развити радничка класа
и да ће радничка класа представљати главну револуционарну силу.
Живот је показао нетачност мишљења народњака и правилност
погледа социјал-демократа. Али када су социјал-демократе на
другом конгресу разрађивали програм (у томе су учествовали и
Лењин и Плеханов) тада је радничка класа била још увек јако слаба.
Ето зашто тада нико није мислио да је могуће свргавање буржоазије.
Тада је било довољно и заврнути шију царизму, добавити се до
слободе за синдикате радника и сељака, остварити осмочасовни
радни дан и уништити спахију. О томе да се на дужи рок оствари
радничка власт, да се без кочења хитно одузму фабрике и заводи од
буржуја, још увек нико није размишљао. Такав је био наш претходни
програм из 1903-е године.
10
3. Зашто је било потребно прећи на нови програм?
Од тада до револуције 1917-е прошло је много времена, и околности

су се значајно измениле. У Русији је за то време крупна индустрија
направила крупан корак напред, а заједно са њом се повећала
радничка класа. Али радничка класа није могла да се задовољи
тиме чиме се задовољила 1905-е године. Данас је она толико
порасла да је немогуће било не захтевати преузимање фабрика,
не захтевати радничку власт и свргавање капиталиста. Значи, од
времена састављања првог програма коренито су се промениле
околности у Русији. Али, шта је још важно? Такође су се значајно
измениле и спољашње околности. 1905-е су у целој Европи били
„мир и тишина“. 1917-е је у току светског рата сваки разуман човек
морао да види да се над целим светом надвила револуција. 1905-е
за руском револуцијом ишла је мала количина аустријских радника
и револуције у земљама истока: Персији, Турској, Кини. За руском
револуцијом 1917-е иступају не само на истоку него се и на западу
тражи свргавање власти капитала. Сходно томе, и унутрашња
и спољашња политика се сада разликују од оне 1903-е године.
И било би смешно ако би партија радничке класе имала исти
приграм у време 1903-е и 1917-1919-е када су се околности потпуно
промениле. Када нас мењшевици критикују да смо се ми одрекли од
нашег програма и према томе да смо се одрекли и учења Маркса ми
им одговарамо: Ако се живот драстично променио онда и програм
не може да остане исти. Зими је човеку потребна шубара а лети
шубару може да носи само будала. Тако је и у политици. Маркс је
баш томе учио, да се посматрају животни услови и делује се у складу
са њима. Из тога следи да ми морамо да мењамо своја убеђења као
дама рукавице. Најважнији задатак радничке класе је остваривање
комунистичког друштва. И тај циљ је код ње сталан. Али зависно
од тога колико се далеко у датом тренутку она налази од тог циља
имаће одређене захтеве. При самодржављу радничка класа је била
закуцана у подрум, њена партија је сматрана криминалном. Данас
је радничка класа на власти и њена партија је владајућа. Наравно да
само неразуман човек може да каже да је требало остати на истом
приграму од 1903-е до данашњих дана.
И тако, промена унутрашњих услова живота у Русији као и промена

услова на међународном плану изазвали су неопходност промене
нашег програма.
11
4. Значај нашег програма
Наш нови, московски програм, је први програм партије радничке

класе која се већ доста времена налази на власти. Због тода
је наша партија имала обавезу да у њега угради сво искуство
радничке класе у изградњи новог живота. То није важно само за
нас, за руску радничку класу и руску сељачку сиротињу, већ и за
другове у иностранству. На нашим успесима и несрећама, на нашим
грешкама и промашајима се не учимо само ми већ цео међународни
пролетаријат. Зато се у нашем програму не налази само то шта наша
партија жели да оствари него и то што је она већ остварила. За сваког
члана партије наш програм мора да буде познат до последњег
пасуса. Програм је руководство за сваку партијску организацију и
сваког посебног друга. Па и члан партије може да буде само онај
ко прихвата наш програм, ко га сматра исправним. А можеш да
га сматраш правилним само ако га знаш. Постоје наравно и такви
људи који програм нису видели својим очима а бусају се да су неки
комунисти само да би нешто добили или се добавили неког топлог
кутка. Такви чланови нам не требају, они нам доносе само увреду.
Без познавања програма нико не може да буде прави комуниста-
бољшевик. Сваки мислећи руски радник и сеоски сиромах мора да
зна наш програм. Сваки пролетер у иностранству мора да се ослања
на њега како би изучио искуство руске револуције.
5. Научни карактер нашег програма
Већ смо рекли да програм не треба измишљати из главе већ га

правити на основу живота. До Маркса, људи који су штитили
интересе радничке класе често су цртали слике будућег раја а нису
се питали да ли је могуће то остварити и нису видели правилан пут
за радничку класу и сиротињу. Маркс је учио да се ради другачије.
Он је узео лоше, неправедне, варварске поретке који и данас царују
по целом свету и гледао како ти поретци раде. Све је једно да ли ми
изучавамо како ради тамо нека машина, рецимо сат, или као што
је Маркс изучавао капиталистички систем у ком царују фабриканти
и спахије а радници и сељаци су угњетени. Претпоставимо да смо
увидели да су два зупчаника у сату лоше постављена један на други
и видимо да са сваким окретом они праве све већу и већу штету.
Тада ми можемо рећи да ће се сат сломити и престати да ради.
Маркс није гледао сат, већ капиталистичко друштво. Он га је изучио,
изучио његов живот и владавину капитала. И он је јасно увидео на
12
основу тог изучавања да капитал сам себи копа гроб, да ће машина

пропасти, и да ће пропасти из неизбежног устанка радника који ће
прерадити цео свет онако како је њима он потребан да постоји.
Свим својим ученицима Маркс је завештао пре свега да изучавају

живот онаквим какав је он стварно. Само тако је могуће направити
исправан програм. И због тога није чудно то што се на почетку нашег
програма налази прича о владавини капитала.
Данас је владавина капитала укинута у Русији. То што је предсказивао

Маркс се догађа пред нашим очима. Стари поретци крахирају.
Круне падају са глава краљева и императора. Радници свуда иду ка
револуцији и успостављају совјетску власт. Да би схватили зашто се
све то десило потребно је схватити какви су били капиталистички
поретци. Тада ћемо увидети да је било неизбежно да се они уруше.
А ако будемо имали свест да старом нема повратка, да је победа
радника обезбеђена, онда ћемо ми са већом снагом и увереношћу
да поведемо борбу за нови раднички строј.
УСЛОВИ ИЗГРАДЊЕ КОМУНИЗМА У РУСИЈИ
6. Међународни положај Русије
Неопходност комунистичког преврата, како смо приметили раније,

пре свега је изазвана тиме што је Русија снажно утиснута у систем
светског газдинства. Она је само део свега тога. И када се постави
питање како она може да иде ка комунистичком друштву ако је
заостала држава онда је пре свега на то питање потребно одговарати
међународним значајем револуције. Револуција пролетаријата
сада може да буде само светска револуција. Она се тако и развија,
Европа неизбежно иде ка диктатури пролетаријата а за њом и ка
комунизму. Сходно томе, како Русија може да буде капиталистичка
ако Немачка, Енглеска и Француска оду у диктатуру пролетаријата?
Јасна је ствар да Русија мора да оде у социјализам. Она је наследила
слабо развијену индустрију у поређењу са њима, а сви ти недостаци
ће се решити ако се Русија уједини у светску, или макар европску
совјетску републику заједно са напредним државама. Истина је да
13
ће цела Европа бити исцрпљена након војног разарања и револуција.

Али снажан пролетаријат ће током дугог низа година обновити
индустрију и помоћи заосталој Русији. А са друге стране, Русија
је земља са великим природним богатствима, шума, угаљ, нафта,
гвоздена руда, хлеб, свега тога би било могуће имати довољно
при доброј организацији и мирном животу. Значи, са своје стране
бисмо ми могли да помогнемо западним друговима сировинама.
При тим условима да Европа прелази под власт пролетаријата
индустрије би било довољно за све. И тако како је прелазак власти
у руке пролетера неизбежан јасно је да је задатак радничке класе
Русије да са своје стране помогне само што је више могуће преласку
на комунизам. Тако, како смо ми видели у првом делу, наша партија
свој задатак види у хитром преласку на изградњу комунизма.
7. Крупна индустрија у Русији
Са друге стране, потребно је приметити да је наша индустрија,

мала у поређењу са сеоским газдинством, овладала крупном
капиталистичком организацијом. У првом делу смо видели да
су најважнији делови наше индустрије чинила предузећа која су
запошљавала по 10 и више хиљада радника. Од 1917-е индустрја у
Русији је брзо централизована и прекривена је мрежом синдиката.
Од почетка рата држава је почела чак са изградњом државног
капитализма. А то баш потврђује мисао да је нашу индустрију
са великим трудом могуће организовати и урављати њом у
општеруским размерама. Интересантно је да су десни есери и
мењшевици који су све време викали да је социјализам у Русији
апсолутно немогућ сами увек тада били за државну регулацију и
контролу индустрије. Они су сматрали да је то потребно тада када
сва власт у држави припада буржоазији, када буржујска држава
„регулише“ и „контролише“. Другим речима, мењшевици и есери
су, без обзира на сав свој патриотизам, тада били за државни
капитализам проруског обрасца. Али свима је јасно да сматрати
могућим државни капитализам значи сматрати могућом и
социјалистичку организацију привреде. Разлика је само у томе што
у једном случају привредом управља буржујска држава а у другом
пролетерска. Ако би наша производња била толико заостала да
није могуће причати ни о каквој организацији онда би логично
био немогућ и државни капитализам. У држави где нема крупне
индустрије, где привреда почива на ситним газдинствима те мале
газде нећеш организовати ни државно-капиталистичким начином.
14
Ми добро знамо да је организација могућа на одређеном степену

централизације капитала. Таква централизација је постојала за
руски капитал. То признају чак и противници комунизма када кажу
да буржујска држава може да регулише привреду. Заосталост
руског народног домаћинства није у томе што није било крупних
фабрика, већ у томе што је уопштено цела индустрија била
неупоредиво мања од сељачког газдинства. Одатле је савршено
јасно: руском пролетаријату, без обзира на све потешкоће,
неопходно је да пролетерски организују индустрију и да је држе
чврсто у својим рукама док не стигне помоћ западних другова. У
сеоској производњи потребно је организовати низ пунктова који
су потребни за друштвену производњу. А када будемо могли да
се ујединимо са западном индустријом тада ће нам организована
општа индустрија дозволити да брзо ситне произвођаче и сељаке
ставимо у општу велику другарску организацију. Ако бисмо имали
општу европску индустрију организовану од стране радничке класе,
онда би та индустрија могла да даје много градских производа селу.
Она би их давала организованим путем. Не би било стотине хиљада
приватних трговаца, купаца и шпекуланата, већ би се из државних
радничких магацина расподелили продукти по селу. Разуме се, за
узврат би сељаци морали да обезбеђују хлеб, такође организованим
путем, село би морало да се пребаци у опште домаћинство. Даље
би и село ушло у општу другарску породицу. Моћна организована
индустрија би довела друштвени живот на село. Уз помоћ моћне
индустрије било би могуће доста помоћи сељаштву које би само
увидело да је живот по новом много бољи. Али достићи све то је
јако тешко. И проћи ће године, док се све не изгради и живот крене
новим путем. Зашто је то тешко објаснићемо ниже.
8. Тешко наследство од империјалистичког рата
До победе светске револуције ми можемо да радимо само једно.

Радничка класа која је узела власт 1917-е добила је у својим рукама
тешко наследство. Русија је остала потпуно разорена и уништена
држава.
Рат је потрошио сву снагу. Више до половине свих фабрика је

морало да ради за рат и да троши материјал на ствар уништења.
1915 г. од 1172 милијарди целог „националног дохотка“ на рат је
отишло 6 милијарди. На почетку револуције биле су познате већ
огромне последице рата. Металуршке фабрике су смањиле своју
15
производњу на 40%, текстилне на 20%, почела је нагло да опада

производња угља, гвожђа и челика. Од 1. марта до 1. августа
1917. године било је затворено 568 предузећа и избачено је на
улицу више од сто хиљада пролетера. Државни дуг је порастао до
чудовишних размера. И сваким месецом, сваким даном положај
државе се погоршавао све више и више.
Само по себи се разуме, да је пролетаријат, који је извојевао

власт у октобру 1917. године, стао пред необично тешким
задатком: у разореној држави изградити социјалистичку привреду.
Тешко наследство је постало још теже након окончања старог
империјалистичког рата: само демобилизација наше армије је
коштала превише. У то време није био уништен, али је био чудан
и растројен војни транспорт, и наша железница је скоро потпуно
престала са радом. Транспортовати било шта постало је изузетно
тешко. Упоредо са производњом замрла је и комуникација.
Али то све није могло да буде аргумент против радничке револуције.

Ако би наставила да царује буржоазија, она би наставила да води
велики империјалистички рат, она би наставила да плаћа огромне
проценте Французима и Енглезима, а најважније што би све то
она пренела на грбачу радника и сељака. Наше осиромашење
и исцрпљеност су само су само даље у већем степену побудили
пролетаријат ка стварању новог света на новим основама: било је
потребно економичније и организованије расходовати старо, било
је потребно предложити да буржоазија понесе тај терет, било је
потребно сачувати радничку класу свим снагама и свим средствима,
која су могла да буду само на располагању пролетерској власти.
Тај неопходан посао пао је на револуционарни пролетаријат у
условима натприродних тешкоћа: било је неопходно решити се
нереда који су направили господа империјалисти.
9. Грађански рат и борба са светским империјализмом
Буржоазија се све време старала да не дозволи пролетаријату да

организује производњу и да се бави послом изградње уопште. Од
самог почетка победе пролетерске власти она је почела у широким
размерама да примењује саботаже: сви бивши крупни чиновници,
инжењери, учитељи, банкарски радници и њихове бивше газде
почели су да саботирају рад свим силама. Завере су следиле
за заверама, белогардејски устанци су ишли једни за другим.
16
Руска буржоазија се повезала са Чехословацима, са Антантом, са

Немцима, са Пољацима и т. д. и у сталној борби се трудила да угуши
руски пролетаријат. Пролетаријату је било потребно да организује
велику армију како би се одбранио од армија спахија и капиталиста
свих земаља. Цели светски империјализам се обрушио на руски
пролетаријат.
Али само се по себи разуме да је за пролетаријат тај рат представљао

заиста светост и заиста ослободилачки рат који ће га коштати много
мука. Остацима индустрије било је потребно снабдети Црвену
Армију, хиљаде најбољих радника – организатора превести у
армију итд. Поред тога буржоазија је успела на самом почетку да
утврди положаје са веома великим економским значајем. Донски
генерали лишили су пролетаријат доњецког угља. Енглези су заузели
нафту у Бакуу. Хлебоносна Украјина, Сибир, делимично Поволжје
били су заузети од стране контрареволуције. Радничка класа није
само морала да се бори са оружјем у рукама против бесконачно
много непријатеља већ и да гради своју пролетерску економију без
најважнијих средстава за производњу, без горива и сировина.
Тиме се објашњава мучни ток развоја, радничка класа је морала

коначно да разбије своје непријатеље.
Сходно томе, она није могла да гради свој нови живот док их не
разбије.
Разуме се само по себи да је у борби са радничком класом

буржоазија прибегавала свему што би могло економски да угуши
руски пролетаријат: она га је окружила са свих страна, Русија је у току
неколико година у блокади (никакви производи нису прелазили
границу). Када одступају бели спаљују и уништавају све. Тако је на
пример адмирал Колчак спалио десетине милиона пуда (1 пуд -
16,3кг) хлеба, спалио добру половину Волжске флоте итд. Отпор
буржоазије, њена гневна борба и помоћ од светског империјализма,
то су биле главне препреке на путу радничкој класи.
10. Ситнобуржујски карактер државе, одсуство крупних

организационих навика пролетаријата итд.
Видели смо горе да нам је индустрија била довољно централизована

да се постави питање о пролетерској централизацији, о њеном
17
преношењу у власништво радничке државе и о њеној организацији

на новим начелима. Али са друге стране, наша индустрија је веома
слаба у поређењу са остатком државне производње. Велика већина
становништва код нас није градска, већ сеоска. По попису 1897 г.
Имали смо 16 милиона градског и 101 милион сеоског становништва
(попис са Сибиром али без Финске). 1913 године, по подацима
Огановског, градско становништво Русије било је заокружено на 30
милиона, а сеоско 140. Тако, 1913. године градско становништво
је представљало око 18 процената сеоског становништва. Али
фабрички пролетаријат се ствара од далеко не свих становника
градова. Тамо живе и купци, и фабриканти, и ситна буржоазија,
и интелигенција и сви ти слојеви представљају милионе ако их
ставимо заједно. Истина, на селу су бивши пољопривредници,
полупролетери, сеоска сиротиња. Они подржавају раднике. Али
они нису тако свесни и организовани.
Огромна већина руског становништва су ситни поседници. Они су

у били угњетавани од капитала и спахија, али су такође навикли на
своје лично газдинство, и веома их је тешко одмах научити на општу
ствар, на изградњу општег, другарског домаћинства. Снабдевање
себе и родбине, бављење само својим домаћинством – те навике
су чврсто усађене код сваког ситносопственика, и због тога је ствар
изградње комунизма у Русији веома тешка, чак и ако не рачунамо
друге узроке.
Наша слабост се одражава и на радничку класу. Уопштено, она је у

себи изградила револуционарни, борбени дух. Али и у њој постоје
заостали делови који нису навикли на организацију. Нису сви
радници такви као у Питеру. Има много заосталих и несвесних који
такође нису још навикли на заједнички котао. Има много радника
који су тек недавно дошли у град. Они у многоме размишљају као
сељаци и заједно са њима у томе греше.
Ти недостаци саме радничке класе ишчезавају по тој мери како они

воде своју борбу и укључују се у рад. Разуме се само по себи да ово
такође отежава остваривање наших задатака , али ни у ком случају
то остваривање не чине немогућим.
18
СОВЈЕТСКА ВЛАСТ
11. Совјетска власт као форма диктатуре пролетаријата
Наша партија је прва оживела совјетску власт за којом је било

потребе. Под паролом: „Сва власт Совјетима!“ Одиграла се Велика
Октобарска социјалистичка револуција 1917. године. Тог тренутка
када је та парола прогурана у партији она уопште није постојала
раније. То не значи да је она измишљена „из главе“. Супротно, она
је изникла, она се родила у самом животу људи. Још у револуцији
1905—1906. г. изникле су класне организације радника: Совјети
радничких депутата. У револуцији 1917. године те организације су се
изродиле у неизмерно већој количини: израсле су скоро свуда, као
печурке, совјети радника, војника, а затим и сељака. Јасно је било
да ти совјети који иступају у виду органа борбе за власт неминовно
постају органи власти.
До руске револуције 1917. гоине много се говорило о пролетерској

диктатури, али се о њеној суштини није знало, у каквој форми ће та
пролетерска диктатура бити остварена. Сада је руском револцијом та
форма пронађена у виду совјетске власти. Совјетска власт остварује
диктатуру пролетаријата, организованог као владајућа класа, у
својим совјетима, и они гуше уз помоћ сељаштва супротстављање
буржоазије и спахија.
Многи су раније мислили, да је диктатура пролетаријата могућа

у форми такозване „демократске републике“, која мора да буде
установљена Уставотворном скупштином и која се управља
парламентом који бирају све класе народа. И сада опортунисти
и социјал-споразумаши се држе тог мишљења, говорећи да само
Уставотворна скупштина и демократска република могу спасити
државу од тешког грађанског рата. Упоредо реалан живот показује
нешто друго. У Немачкој, на пример, после револуције у новембру
1918. године установљена је таква република. Али тамо и у току
1918., и у току целе 1919. г. постојала је крвава борба. У тој борби
радничка класа је све време иступала са захтевом за Совјетском
влашћу. Парола Совјетске власти је постала права парола светског
пролетаријата. У свим земљама радници је истичу и повезују је
19
са паролом радничке дикататуре. Живот је потврдио исправност

наших захтева: „Сва власт Совјетима!“ не само у Русији него и у
свим земљама где има пролетаријата.
12. Пролетерска и буржоаска демократија
Буржујска демократска република се ослања на свеопште гласање

и на такозвану „свенародну“, „општенационалну“, „ванкласну“
вољу. Они који подржавају буржујско-демократску републику,
Уставотворне скупштине и т.д. нам говоре да ми нарушавамо
свеопшту вољу нације. Позабавимо се тим питањем пре свега.
Ми смо у првом делу књиге видели да савремено друштво почива

на класама са супротним интересима. То значи, да ако је буржоазији
угодан дугачак радни дан, он није угодан радничкој класи итд. Класе
не треба мирити, као што не треба мирити вукове и овце. Вукови
воле да једу овце, овцама је потребно да се одбране од вукова. Ако
је то тако (а безусловно је тако), онда се поставља питање: да ли
је могуће установити општу вољу вукова и оваца? Да ли је могуће
установити овчје-вучју вољу? Сваки разуман човек ће рећи да је
то бесмислица. Општа овчје-вучја воља не може да постоји. Може
да постоји само једно од та два: или вучја воља, која поробљава
овце, обмањује их и гуши, или овчја воља, која ће да одвоји овце од
вукова и да се реши предатора. Ту не може бити никакве средине.
Исто то се догађа и са класама. У савременом друштву класе стоје
против класа, буржоазија против пролетаријата, пролетаријат
против буржоазије. Како код њих може да постоји општа воља,
буржујско-радничка? Јасно је да буржујско-радничке потребе не
могу да постоје, баш као и вучје-овчје. Може да постоји или воља
буржоазије, која ту своју вољу везује за разне начине угњетавања
већине народа, или воља пролетаријата, која је против буржујске.
Глупо је говорити о међукласној вољи и „општенационалним
интересима“ у време грађанског рата, револуције, када стари свет
пуца по свим шавовима. Ту пролетаријат жели да преправи свет, а
буржоазија жели да задржи старо робство.
Какву општу вољу могу да имају буржоазија и пролетаријат? Јасно

је да су речи о општенародној вољи, када се подразумевају ту све
класе, чиста обмана. Таква општа воља не постоји и не може да
постоји.
20
Та обмана је потребна буржоазији. Она јој је потребна како би

оправдала своју владавину. Она је мањина. Она не може отворено
да каже да шака капиталиста влада. Зато јој је потребна обмана, да
би она управљала у име „целог народа“, „свих класа“, „целе нације“
и слично томе.
Како се та обмана остварује у „демократској републици“? Главни

разлог тога је што је ту пролетаријат поробљен, постоји његово
економско израбљивање. Чак и у најдемократскијој републици
фабрике и заводи се налазе у рукама капиталиста, земља је у
рукама капиталиста и спахија. Радник нема ништа, осим радничких
руку, сиромашни сељак има ништавно парче земље. Они су вечно
принуђени да раде у очајним условима, они су под петом својих
газди. На папиру они могу много а у стварности ништа. Зато што
се сва богатсва а самим тиме и власт налази у рукама њихових
непријатеља. То и јесте такозвана буржоаска демократија.
Буржујска република постоји у САД, Швајцарској и у Француској.

Али у свим тим државама су на власти гнусни империјалисти,
краљеви трустова и банака, зли непријатељи радничке класе.
Најдемократскија република, постојала је 1919. г., и то је била
Немачка република са њеном уставотворном скупштином. Али је то
била република убице Карла Либкнехта.
Совјетска власт остварује нови, много савршенији тим демократије

— пролетерску демократију. Суштина те пролетерске демократије
је у томе, што се она заснива на прелазу средстава за производњу у
руке трудбеника, то јест, обесправљивању буржоазије. У њој раније
угњетене масе и њихове организације постају органи управљања.
Организације радника и сељака су постојале при капиталистичком
друштву. Оне, сходно томе постоје и у буржоаско-демократским
републикама. Али су оне тамо потиснуте од стране организација
богатих. Супротно, при пролетерској демократији нема богатства за
богате. А масовне организације радника, сељака-полупролетера и
т.д. (совјети, синдикати, фабричко-заводски комитети и т. д.) постају
права основа пролетерске државне власти. У Уставу Совјетске
републике на првом месту стоји: „Русија се проглашава Републиком
Совјета Радничких, Војничких и Сељачких Депутата. Сва централна
и месна власт припада тим совјетима“.
Совјетска демократија не само да не одстрађује радничке
21
организације од управљања, већ супротно, она од њих прави

органе управљања. И тако совјети и друге организације радничке
класе и сељаштва захватају милионе трудбеника, па је совјетск
власт та која подиже ка новим задацима безбројне масе које
су раније биле заборваљене. У општи посао кроз совјете, кроз
синдикате, кроз фабричко-заводске комитете улазе све шире и
шире масе народа, радника и сиромашних сељака. То се догађа
у свим местима. У провинцијалним градовима и селима почињу
да се баве управљањем и изградњом новог живота људи који се
никада тиме не би бавили. Тако Совјетска власт остварује широко
самоуправљање у свим местима, и увлачи широке масе у тај посао.
Јасно је да је задатак наше партије развој тог новог пролетерског

демократизма. Ми морамо да стремимо томе да у органима
управљања раде најшире масе пролетерске и сељачке сиротиње.
Друг Лењин је у једној својој брошури, која је изашла до Октобарске
револуцјие, правилно написао, да је наш задатак да сваку куварицу
научимо да се бави државним управљањем. Наравно, тај задатак
је вемо тежак и на путу његовог остварења лежи много препрека.
Пре свега те препреке представља недовољна културна уздигнутост
маса. Напредни радници представљају веома танак слој. Такви
су на пример металци. Али постоје и заостали слојеви, поготово
на селу. Код њих често нема довољно иницијативе. Задатак наше
партије је да систематски, корак по корак, иде ка увлачењу тих
слојева у државни посао. Подиже ка њему све новије и новије
слојеве, наравно путем повећања степена културне уздигнутости и
организованости, што је такође задатак наше партије.
13. Класни и привремени карактер пролетерске диктатуре
Буржоазија је увек сакривала своју класну владавину под маском

„општенародне ствари“. Како је могла буржоазија као скупина
паразита да отворено каже да намеће другима своју класну вољу?
Како је могла да каже да је држава њен разбојнички савез? Наравно,
она то није могла да уради. Чак и када буржоазија подиже крваву
заставу генералске диктатуре она говори о „општенародној“ ствари.
Али посебно лукаво она обмањује народ причама о „демократским
републикама“. Ту буржоазија управља и спроводи своју диктатуру :
она даје право радницима да једном у четири године попуне листић,
али од управљања их одстрањује. А након тога она све гласније виче
да управља „цео народ“.
22
Совјетска власт отворено свима признаје своје класни карактер. Она

нема шта да крије, да је она класна власт, да је совјетска држава
диктатура сиромашних. Она чак на то указује у називу, радничко-
сељачка влада — тако се назива влада Совјетске власти. У Уставу,
то јест у основним законима наше совјетске републике, који су били
установљени III Сверуским конгресом совјета, директно је речено:
„III Сверуски конгрес совјета Радничких, Војничких и Сељачких
депутата верује да је сада моменат за одлучну борбу пролетаријата
против експлоататора, експлоататорима нема места ни у једном
органу управљања“. Значи, совјетска власт не само да признаје свој
класни карактер, него се не зауставља пред укидањем бирачких
права и искључивањем из органа власти представника оних класа
које су непријатељи пролетаријату и сељаштву. Зашто Совјетска
власт може и мора да буде тако отворена? Зато што је она заиста
власт трудбеника, то јест власт већине становништва. Она не скрива
то да се родила у радничким квартовима. Насупрот, што јаче она
буде истицала своје порекло, то ће ближе бити масама, то ће
успешнија бити борба против експлоататора.
Једнако, такав положај ствари неће бити заувек. Ствар је у томе

да треба угушити отпор експлоататора. А када ти екплоататори
буду угушени, обуздани, укроћени, одмах ће бити преваспитани
и претворити се у такве трудбенике као и сви остали, и наравно,
све ће више ишчезавати „притисак“ и мало по мало ишчезнуће и
диктатура пролетаријата.
Тачно тако је речено у нашем Уставу (см. Одељак II, гл. V): „Главни
задатак за прелазни период Устава Рус. Соц. Фед. Советске Републике
је у установљивању диктатуре градског и сеоског пролетаријата и
сиромашног сељаштва у виду моћне Сверуске Совјетске власти
са циљем пуног гушења буржоазије, уништавања експлоатације
човека од стране човека и успостављање социјализма при ком неће
бити поделе на основу класа ни државне власти“.
Одатле произлазе задаци наше партије. Партија мора систематски

да разобличи буржоаске обмане, које се састоје у томе да радници
имају некаква права, али их остављају у материјалној зависности од
газда. Задатак партије је у томе да спроведе гушење експлоататора
свим средстваима која се налазе само у рукама пролетаријата.
Али истовремено, задатак партије је у томе да по мери гушења
23
експлоататора и њихових слугу, по мери њиховог „прилагођавања“,

постепено слаби оне ствари које су биле потребне у другим
временима. Претпоставимо на пример да се интелигенција толико
сближила са радничком класом да је престала да ради против ње,
да је она у свом раду потпуно стала на страну Совјетске власти, да
се она сродила са пролетаријатом. Ако би се то догодило (а то је,
разуме се, питање времена), тада би ми били у обавези да дамо
интелигенцији сва права, да је примимо у нашу породицу. Наравно,
у данима када против пролетерске републике иде цео свет, о таквом
раширењу права говорити још је рано. Али ми морамо неуморно да
разјашњавамо да ће се то догодити, да ће тога бити и да ће се то
догодити тим брже уколико буду били заувек угушени сви покушаји
екплоататора против комунизма. Тако ће постепено одумирати
држава пролетаријата, претварајући се у бездржавно комунистичко
друштво у ком је ишчезла свака подела на класе.
14. Материјална могућност остваривања права радничке класе
Једна од главних обмана буржоаске демократије се састоји из тога

што она само привидно даје права. На папиру стоји да радници
могу бити изабрани у парламент сасвим слободно, да они имају
иста права као и газде (они су „једнаки пред законом“), да они могу
слободно да се уједињују у савезе, иду на своје скупове, штампају
какве год новине, књиге и слично. У томе се види „суштина
демократије“ и изјављују да је овде демократија за све, за цео
народ, за све грађане, а не тако као у Совјетској републици.
Пре свега треба рећи да таква буржоаска демократија не постоји.

Она је постојала сто година раније али је сада њу сменила сама
буржоаска господа.
Најбољи пример за то је Америка. У САД су за време рата били

пуштени, нпр такви закони: забрањено је понижавати председника;
забрањено је критиковати савезнике; забрањено је објашњавати
улазак САД и савезника у рат жељом за неизмерним материјалном
богатствима; забрањено је проповедати превремени мир;
забрањено је јавно осуђивати политику америчке владе; забрањено
је славити или хвалити Немачку; забрањено је проповедати
рушење постојећег система, укидање приватног власништва, борбу
класа и слично. За нарушавање ових правила добијало се од 3 до
20 година затвора. За њихово нарушавање је било у току једне
24
године ухапшено 1½ хиљада радника. Цела радничка организација

„Индустријски радници света“ (I. W. W.) била је уништена, а део
њеног вођства убијен. Пример „слободе штрајкова“ може да буде
штрајк у рудницима бакра у Аризони летом 1917. г., када су раднике
стрељали, тукли бичевима, поливали смолом, када су исељивали
целе радничке породице и пуштали их по свету. Или штрајк на
коповима угља Рокфелера у Лудлоу (држава Колорадо), када је
најамна војска Рокфелера (банкара) стрељала и спалила неколико
стотина радника и радница. Парламент у Америци, без обзира на
то што се бира на основу свеопштег бирачког права, ради све што
нареде краљеви трустова. Скоро сви посланици су поткупљени од
њихове стране. Све диктирају некрунисани краљеви: Рокфелер,
кораљ банака, нафте, хлеба, млека; Морган, други краљ банака,
железнице; Шваб, краљ челика; Свифт, краљ меса; Дјупонт, краљ
барута који се током рата дограбио до нечувеног богатства.
Довољно је рећи да Рокфелер на један сат добија десет хиљада
долара (долар је око 10 рубаља), да његов наручени ручак кошта
11 милиона долара. Ко ће да уступне пред таквом силом? И ето, та
банда Швабова и Рокфелера држи у својим рукама све под причом
о „демократији“!
Такође, ако би постојала и стварна демократија у поређењу са

Совјетском влашћу она не би вредела ни гроша. Зато што радничкој
класи није важно да има права на папиру, већ могућност да их
оствари. А то не може да буде при владавини капитала, у том
поретку где капиталисти остају права на сва богатства. Чак и ако
радници на папиру имају право да се негде сакупљају, они морају
да имају где то да раде: сви чувари научени од стране крупних ајкула
или због сопствене мржње ка радницима неће дати просторије
наравно. Или још један пример: радници желе да издају новине
– имају права на то. Али за то је потребан новац, папир, зграда
за контролу, штампарија и слично. А све те ствари су у рукама
капиталиста. Капиталисти не дају — и крај: ништа не може да се
уради. Од жалосног радничког новца се неће много скупити. Ето,
и испада да буржоазија има милионске новине, може из дана у
дан да обмањује народ како хоће, а радници само на папиру имају
права, а заправо ништа немају.
У томе је суштина „слободе“ за раднике при буржоаској демократији.

Те слободе су само на папиру, како они говоре, формалне слободе,
а заправо ту никакве слободе нема, зато што она не треба ту да
25
се оствари. Ту се дешава исто што и у свим областима живота. По

буржоаском учењу радник и газда су равноправни, зато што постоји
слобода уговора: газда жели да унајми радника, радник ако жели
или не он се запошљава. Али је чак и то само на папиру! У реалности
газда је богат и сит, а радник гладан и сиромашан. Он је изнуђен да се
запосли. Каква је то равноправност? Између богатих и сиромашних
не може да буде равноправности, иако та равноправност постоји
на папиру. Зато слободе при владавини капитала заправо имају
папирни карактер.
Насупрот, у Совјетској републици, слободе за радничку класу су

пре свега у томе што она може да их оствари. У Уставу РСФСР је
директно речео (одељак II, глава V):
„14. У циљу остваривања праве слободе за трудбенике да

исказују своја мишљења Руска Социјалистичка Федеративна
Совјетска Република уништава зависност штампе од капитала и
ставља у руке радничке класе и сеоске сиротиње сва техничка
и материјална средства за издавање новина, брошура, књига и
свих других штампаних производа и обезбеђује им слободно
распрострањивање по целој земљи.
15. У циљу обезбеђивања стварне слободе трудбеницима на

окупљања Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република,
признаје право грађана Совјетске Републике да слободно
организују скупове, митинге, шетње и т. с., ставља на располагање
радничкој класи и сеоској сиротињи све погодно за јавне скупове
са опремом, расветом и грејањем.
16. У циљу обезбеђивања трудбеницима праве слободе на синдикате

Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република сломивши
економску и политичку власт имућних класа и тиме уклонивши
све препреке које су сметале у буржоаском друштву радницима и
сељацима да искористе слободу организације, указује радницима
и сиромашним сељацима све врсте помоћи, материјалне и друге за
уједињавање и организацију.
17. У циљу обезбеђивања трудбеницима доступа ка знању Руска

Социјалистичка Федеративна Совјетска Република као свој
задатак ставља обезбеђивање радницима пуног , свеобухватног и
бесплатног образовања“.
26
У томе је огрома разлика између лажљивих слобода буржоаске

демократије и стварних слобода пролетерске демократије.
Совјетска власт и наша партија су урадили много по том питању.

Домови дворјана, театри, штампарије, папир и слично, све припада
сада радничким организацијама и радничкој државној власти. Наш
даљи задатак је у томе, да свим средствима помогнемо заостале
слојеве пролетаријата и сељацима како би користили своја права.
То се достиже на два начина. Са једне стране морамо ићи путем
који смо поставили стално ширећи материјалне услове за радничке
слободе. То значи: по могућности тражити нове домове, градити их,
организовати нове штампарије и т. д. Са друге стране објашњавати
другим слојевима о могућностима које већ постоје али их масе још
увек не користе због тамноће незнања и некултурности.
15. Једнакост трудбеника независно од пола, религије и расе
Буржоаска демократија на речима проглашава низ слобода, али за

угњетене је та слобода иза пет замака и седам одштампаних папира.
Између осталог буржоаска демократија није једном прогласила
једнакост људи независно од пола, религије, расе и националности.
Она је хвалисаво обећала да ће при буржоаско-демократском
систему мушкарци и жене, бели, жути и црни, европејци и азијати,
будисти, хришћани, јевреји и остали бити равноправни. Заправо
ништа слично томе буржоазија није остварила. Баш супротно. У
епохи империјализма се расно и национално угњетавање само
појачавало (о томе опширније погледај следећу главу). У односу
према женама буржоаска демократија није урадила готово ништа.
Жена је остала бесправно биће и домаћа животиња, и такође је
остала постељина која припада мушкарцима.
Жена радница је у капиталистичком друштву посебно заборављена,

обесправљена, њена права су у свим областима нижа чак и од
ништавних права која је буржоазија дала раднику мушкарцу. Право
избора у парламент је постојало у само две-три државе. У области
наследства жена је увек добијала нижу улогу, у области породичних
односа она је увек била потчињена мужу и увек је испадала крива за
све. При буржоаској демократији су свуда били такви поретци који
су силно подсећали на поредке дивљака када су мењали, куповали,
кажњавали или крали жене, као неку ствар, лутку или радну стоку.
„Кокошка није птица, жена није човек“ тако се говори у робовском
27
друштву. Такав положај је крајње неугодан за пролетаријат. У

првом делу књиге смо видели да међу радцима значајан број
бредстављају жене. Само се по себи разуме да ако између два пола
пролетаријата нема једнакости борба пролетаријата ће бити доста
ослабљена. Без помоћи женског пролетаријата је коначна победа
незамислива, незамисливо је ослобођење рада. Зато је радничка
класа заинтересована за то да између женског и мушког дела
пролетаријата постоји пуно борбено другарство и да то другарство
буде учвршћено једнакошћу. Совјетска власт је прва успоставила
ту једнакост у свим областима живота: у браку, у породичним
односима, у политичким правима и сл.,— свуда су сада жене
равноправне са мушкарцима.
Задатак партије је да омогући спровођење ове једнакости у

реалности. Овде је пре свега потребно да се стално објашњава
најширим слојевима радног народа да је за њих поробљавање жене
веома штетно. Чак и сада се међу радницима на жене гледа као на
„баб“ (на руском означава просте жене сељанке које су заостале).
На селу се често смеју када жена почиње да се бави друштвеним
радом. У Совјетској републици жена радник има право, подједанко
као мушкарац, да бира у свим совјетима и да тамо буде изабрана,
она може да се бави улогом било ког комесара, испуњава какву год
улогу у армији, у народној привреди, у државном управљању.
Али код нас су жене раднице много више заостале него мушкарци.
Ту је потребан истрајан рад: међу мушкарцима, како би они
престали да омаловажавају жене-раднице, међу женама, како
би оне користиле своја права, како не би робовале, како се не би
стиделе.
Треба се сећати: морамо чак сваку куварицу да научимо да се бави

државним управљањем.
Видели смо горе да је најважниједа та права не буду само на папиру

већ да постоји могућност да се остваре та права. Како ће жена
радница да остварује своја права ако мора да води домаћинство,
ако мора на пијацу, да стоји у редовима, пере, пази децу, носи
тежак крст домаћинства?
Задатак Совјетске власти и наше партије је у томе да олакша женама

радницама да се растерете од застарелих односа. Организација
28
домова-комуна (не оне у којима неко неког злоупотребљава, већ

оне у којима се живи човечански) са централним праоницама,
организација друштвених трпезарија, организација јаслица,
обданишта, игралишта, дечјих летњих колонија, школа са
друштвеном исхраном деце и т.д.— ето како је потребно растеретити
жену и дати јој могућност да се бави свиме чиме се бави и пролетер
мушкарац.
У данима разарања и глади тешко је, наравно, одрадити тај посао.

Али партија мора да ради све што је могуће како би жену радницу
увукла у друштвени посао.
О равноправности раса, нација и т.д. треба погледати следећу главу.

Овде ћемо навести само ставове нашег устава који се односе на то
питање (одељак II, гл. V):
„20. Полазећи од солидарности трудбеника свих нација, Руска

Социјалистичка Федеративна Совјетска Република даје сва
политичкаправа руских грађана странцима, који живе на територији
Руске Републике због радних задатака, припадају радничкој класи
и не користе туђи рад, сељаштву и признаје странцима право
на укључивање у локалне совјете, без било каквих тешкоћа и
формалности, право руског држављанства.
21. Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република

признаје право азила свим странцима који су прогоњени из
политичких или верских разлога
22. Руска Социјалистичка Федеративна Совјетска Република

признаје равноправност грађанима независно од расне и
националне припадности, објављује незаконитим успостављање
или допуштање било каквих привилегија и повластица на тим
основама, као и било какво угњетавање националних мањина или
ограничавање њихове равноправности“
16. Парламентаризам и совјетски систем
У буржоаско-демократским државама на челу свега стоји такозвани

парламент. То јест институција, изабрана на овај или онај начин: у
неким државама се ту бирају само богати, у другим се допушта и
део сиромашних, у трећим — само мушкарци одређеног узраста, у
четвртим и жене.
29
Али чак и када су парламенти изабрани на основу општег изборног

права у већини су присталице буржоазије. Зашто је тако било свуда?
Није тешко разумети то након свега што смо раније говорили.
Замислимо да радници који су већина у држави имају право
гласа. Али замислимо такође да се сва богатства налазе у рукама
капиталиста, да су све новине њихове, да они имају зграде за
скупове, на услузи су им уметници, штампарије, милиони летака, да
за њих са свих катедри говоре професори. Замислимо такође да су
сиромашни радници по цео дан заузети тешким радом, немају када
и где да се сакупљају, да међу њима раде буржоаски провокатори,
агенти буржоазије (различити адвокати, новинари, говорници),
који избацују неке пароле, поигравају се са радницима. Замислимо
огромну економску моћ синдикалиста, који ће подмитити чак и у
почетку поштене раднике, давати му места, хвалити га у новинама и
слично. Тада ћемо схватити зашто се чак и такви парламенти састоје
из тајних или јавних агената буржоазије, финансијског капитала,
банкарских краљева.
Избор својих људи за трудбенике представља веома тежак посао.
И онда пређе посланик у парламент. Он тада пљуне на своје бираче

и обезбеђен је три или четири године. Он је независтан од њих. Он
се продаје и на лево и на десно. А није могуће опозвати га, не може
по закону.
Тако стоји ствар у буржоаско-демократској републици, при

парламентаризму. У Совјетској републици је сасвим дугачије. Овде
паразити — трговци и фабриканти, епископи и спахије, генерали
и кулаци немају права гласа. Они не бирају и њих такође не бирају.
Зато је за раднике и сиротињу могућност избора веома проста. А
затим сваког изабраног у совјет они који су га изабрали могу без
проблема да опозову. Ако посланик лоше испуњава своје обавезе,
издаје своју заставу и т.д., он може да буде опозван. То право опозива
нигде није тако распрострањено као у Совјетској републици.
У буржоаској републици парламент је увек „говорница“: посланици

само то и раде, само дискутују млатарајући речима. Прави рад на
себе преузимају чиновници, министри и слични њима. Парламент
прихвата законе и „контролише“ министре тако што се бави
разним питањима, гласа за то што предлаже влада. Парламент има,
како кажу, законодавну власт. Извршна власт се налази у рукама
30
министара. И тако у суштини парламент се не бави тим послом:

парламент и његови посланици само разговарају. У совјетском
систему то није тако. Најважнији орган је Конгрес Совјета . Сверуски
Конгрес Совјета,— речено је у уставу,— је највиша власт Руд. Соц.
Федеративне Совјетске Републике. Он морада се сакупља не ређе
од два пута годишње. Он сумира резултате свих послова и доноси
одговарјуће одлуке које постају закони. Али нису сви чланови
конгреса специјано неки говорници, већ „радници са терена“, који
се континуирано баве правим радом. У времену између конгреса
највишу власт има Централни Извршни Комитет,изабран на
конгресу. Он истовремено и издаје законе, и располаже средствима,
у његовим рукама је сконцентрисана и извршна и законодавна
власт, његови делови су народни комесаријати. Његови чланови
раде у тим комесаријатима. И тако је ЦИК радни колектив.
Како ЦИК, тако и свака друга совјетска институција се налази у тесној

вези и ослања се на цео низ масовних радничких организација:
совјетске институције се ослањају и на комунистичку партију, и на
синдикате, и на фабричко-заводске комитете, и на кооперативе.
Те организације захватају десетине милиона трудбеника, и све
оне својим рукама подупиру Совјетску власт. Кроз те организације
радне масе узимају реално учешће у управљању државом. Радничка
комунистичка партија или синдикати постављају своје заступнике
на свим позицијама и дужностима. Тако најбољи радници иду
тамо где се не само говори, већ где се и управља. Ништа слично не
постоји у такозваној демократској републици. Тамо радник-бирач
како испусти свој изборни листић све је готово. Он је испунио, како
му говори буржоазија, своју „грађанску дужност“, и више он нема
шта да се брине.
Овде, при таквом положају ствари, лежи једна од основних обмана.

Зашто? Опет из истог разлога који смо видели и раније. На папиру
радници као нешто „учествују“. Заправо, они потпуно стоје са стране:
свиме управља и све ради специјална буржоаска каста чиновника,
отцепљена од маса, такозвана бирократија. Апарат управљања је
отцепљен од маса: масе на њега никако не утичу.
До XVI или XVII века државни чиновници су бирани само од племића.

Са прелазом на капиталистички систем јавља се професионално
чиновништво. У модерна времена то професионално чиновништво
регрутује се углавном из интелигенције, у то време кад изнад
31
ње напредује крупна буржоазија. Али се чак и мали чиновници

васпитавају у специјаном духу верности разбојничкој држави.
Најталентованији од њих добијају чинове, ордење, титуле, такозване
„пословне каријере“. И зато у већини случајева та госода има крајњи
презир ка „простом народу“. Каква је била бројчаност чиновништва
и какав је био његов пораст, могуће је судити из оваквих цифара
(узимамо их из књиге Ољшевског „Бирократија“): у Аустрији 1874. г.
њих је било око 27 хиљада, 1891.—36 хиљада, 1900.—169 хиљада;
у Француској већ 1891. г. било је тавих службеника, чиновника, око
пола милиона лица (око 4% укупног становништва); у Енглеској
1891. г.— око милион (2,6%); у Сједињеним Државама 1890.
г.— 750 хиљада и т.д. Чак и буржоаски писац Ољшевски сматра
основним својством те класе следеће: рад по шаблонима и рутина,
канеларијски рад, арогантан званичан тон, ситничарство. Једнако
баш то чиновништво и управља у капиталистичким државама.
Понављамо да се виши чиновници регрутују углавном из
крупнобуржујских и племићких кругова. Другачије и не може бити у
капиталистичком друштву где је на власти буржоазија.
У Совјетској републици масе се не ограничавају на то да само бирају

(и при томе и када бирају не бирају оне који се продају, већ од својих
људи), већ и учествују у управљању, чак су у то урављање уплетени
и совјети и десетине других масовних радничких организација.
Што се тиче самих совјета, сами њихови избори су направљени тако

да постоји веза са масама. Избори у совјете не иду по окрузима,
већ по месту запошљења (по фабрикама, по заводима и т.д.) или,
како се говори, „по производним јединицама“. Људи који се спајају
заједничким радом, бирају своје представнике, своје „посланике“.
Тако је Совјетска власт остварила хиљаду пута вишу, народнију

форму демократије, пролетерску демократију.
Шта је даљи задатак партије? Општи пут је јасан: то је пут

остваривања пролетерског демократизма у све ширим размерама,
пут најширег зближавања лица на дужности (посланика, изабраних
и т. д.) са масама, пут увлачења све ширих маса у непосредно
учествовање у управљању, на крају, пут контроле рада посланика
од стране милиона очију. Одговорност лица на дужности мора да
буде спроведена што је шире могуће.
32
За извршавање тих задатака нам је потребан огроман посао. Ту се

среће са масом практичних препрека. Све те препреке треба прећи
и достићи пуно нераскидиво јединство државног апарата и активне
масе пролетаријата која гради комунизам и сеоске сиротиње.
17. Војска и Совјетска власт
Пролетерска власт, као и свака државна власт, има своје оружане

снаге, своју армију и флоту. У буржоаско-демократској држави војска
служи за гушење радничке класе и као средство за заштиту буржоазије.
Пролетерска армија, Црвена Армија Совјетске Републике, служи
класним циљевима пролетаријата и борби против буржоазије. Зато
у самом положају, и у политичким правима буржујске и пролетерске
армије постоји велика разлика. Буржоазија је принуђена да лаже
да она држи своју армију „ван политике“. Заправо она од ње
прави оружје своје грабљиве и контрареволуционарне политике
под заставом заштите „општенационалне политике“. Она улаже
велике напоре да разједини народ и армију. На хиљаду начина она
онемогућава војнике да остваре своја политичка права. У Совјетској
републици ствар је сасвим другачија. Пре свега пролетаријат овде
отворено изјављује да наша армија јесте оружје класне борбе
против буржоазије. Друго, овде армија свим силама спаја армију и
народ, радници и црвеноармејци су уједињени у својим совјетима
(они се називају „Совјети радничких и црвеноармејских депутата“).
Радници и црвеноармејци седе у истим школама, на курсевима,
присуствују на митинзима, учествују у демонстрацијама. Нису
једном радници уручивали ратне ордене црвеноармејцима,
као и црвеноармејци радницима. У совјетској држави, која је
нешто слично великој републици трудбеника, само и може да
буде постигнут успех у борби са непријатељем, када је омогућено
уједињење Црвене армије са револуционарном радничком класом.
Што је боље радничка класа сједињена са армијом, а армија са

радничком класом, то ће наша револуционарна и војна сила бити
јача. И јасно је да наша партија ту везу мора да подржава, јача је
и утврђује је. Искуством је доказано како на армију утиче веза са
пролетерским организацијама. Можемо само да споменемо отпор
Колчаку летом 1919. г. и Деникину на јесен те године. Те победе је
било могуће остварити само зато што су армији помогли другови
радници из партије и синдиката који су се са њом зближили. Зато
је Црвена армија пролетаријата стварно, а не само на речима, прва
33
народна армија, основана вољом трудбеника, организована од

њихове стране, и налази се у нераскидивој вези са њима и кроз
своје представнике у совјетима управља државом. Она није нешто
одвојено већ она представља радничку класу и сеоску сиротињу
која иде под руководством радничке класе. Она у позадини живи
заједно са трудбеницима. Ојачавати неуморно ту везу је неопходан
задатак наше партије.
18. Руководећа улога пролетаријата
У нашој револуцији, која представља комунистичку револуцију,

водећу улогу, улогу вође, игра пролетаријат. Пролетаријат је
најкомпактнија и најорганизованија класа. Пролетаријат је
једниствена класа коју су услови живота у капиталистичком друштву
васпитали на правилним комунистичким погледима, показали јој
правилан циљ и правилне путеве ка том циљу. Зато и није чудо
да је пролетаријат руководилац и вођа те револуције. Сељаштво
(средњаци, па и делови сиротиње) се је не једон колебало, и увек
је долазило до успеха када је ишло за пролетаријатом. И супротно,
када је ишло против њега, онда је углавном падало под пету неког
Деникина, Колчака или другог спахије, капиталисте или генерала.
Ето, та руководећа улога, руководећи значај пролетаријата

проналази свој одраз чак и у нашем совјетском уставу. По нашим
законима пролетаријат има неколико повластица у политичким
правима. На пример, Конгреси Совјета се сазивају на такав начин
да радници у градовима имају више делегата него сељаци.
Ево одговарајућег параграфа из устава: „Сверуски Конгрес Совјета

састоји се из представника градских Совјета, по размери 1 посланик
на 25000 бирача, и представници губернијских Конгреса Совјета, по
размери 1 посланик на 125 000 житеља“. (Одељак III, гл. VI, члан
25.) Конгреси Совјета се састављају на следећи начин:
а) Обласни — од представника градских Совјета и окружних

Конгреса Совјета, по размери 1 представник на 25 000 житеља,
а од градова — по 1 посланик на 5 000 бирача, али не више од
500 делегата за целу област,—или из представника губернијских
Конгреса Совјета, изабраних по тој истој норми, ако се тај Конгрес
састаје непосредно пред Конгрес Совјета.
34
б) Губернскијски (окружни) — од представника градских Совјета и

општинских Конгреса Совјета, по размери 1 посланик на 10000
житеља, а за градове — по 1 посланику на 2000 бирача, али не више
од 300 посланика на целу губернију (округ), при чему у случају сазива
окружног Конгреса Совјета непосредно пред губернијски, избори
се врше не по нормама општинског већ окружног Конгреса Совјета.
(Одељак III, гл. X, члан 53.) Истина, у градовима се посланици броје
на бираче, а у селима на све житеље (где су не само трудбеници, већ
и кулаци, попови, сеоска домаћинска буржоазија и т. д., а такође
и деца која немају изборна права). Значи, повластицеградских
радника према у поређењу са сељацима нису тако велика као што
на први поглед изгледа. Али све једно, оне апсолутно постоје.
То што је утвђено самим уставом је производ онога што је било у

самом животу када је уједињен у градовима пролетаријат водио за
собом разједињену сеоску масу.
Задатак наше партије је да пре свега објашњава привремени

карактер ових повластица. Са просвећивањем заосталијих сеоских
маса, после тога, када они у пракси покажу правилност и истоветност
са радничком линијом, када они осете да не треба ићи путем
буржоазије, већ само са пролетаријатом, само по себи се разуме да
ће оваква неједнакост отпасти: неће га бити у самом животу.
Повластице пролетаријата наша партија је у обавези да

искориштава тако тако да захваљујући томе што је могуће јаче утиче
на село, повезујући напредне раднике са сељацима са циљем
револуционарног просвећивања сеоске сиротиње. Повластице
радничкој класи не остоје због тога да би се она оградила од села,
већ супротно, да би се користећи их, имајући већину у совјетима и
општем управљању државом, радничка класа зближила са селом и
радила на другарском уједињењу пролетаријата са средњацима и
сиротињом, извлачивши их испод утицаја кулака, попова, бивших
спахија.
19. Бирократија и Совјетска власт
Совјетска власт је организована као нова власт пролетаријата на

рушевинама старе буржоаске власти. Пре него што је пролетаријат
организовао своју власт, он је срушио туђу, власт својих противника.
При помоћи совјетске власти он је до ње дошао и уништавао
35
остатке старе владавине. Тако је пролетаријат срушио стару

полицију, остатке службе безбедности, жандармерију, царско-
буржоаски суд са његовим тужиоцима и најамним заштитницима,
он је помео метлом много старих канцеларија, уништио буржоаска
министарства са државом чиновника и т. д. Шта је овде био циљ
пролетаријата? И какав је општи задатак наше партије? Ми смо о
њему говорили раније, у првом делу књиге. Задатак је у томе да се
на место старог чиновништва поставе саме масе, урадити тако да се
радни народ заузме за ствар управљања (на неким позицијама на
кратке рокове, на другим са сменама и дужим роковима). Једнако
томе овде смо се сударили са низом тешких околности.
Прво: недовољан развој, тмина, стидљивост заосталих слојева у

граду, а још више на селу. Активних, покретних, смелих, потпуно
разумних „предњака“ веома је мало. Али много је и таквих, који
се још плаше да се ухвате посла, многи још не знају сопствена
права и не осећају се као газде државе. То није ни чудо. Вековима
заборављене и угњетене масе не могу потпуно одмах прећи од
полу-дивљег стања ка упраљању државом. На почетку иступа први,
најразвијенији слој: такви као на пример петроградски радници.
Њих је могуће срести свуда: они су често комесари у армији,
организатори индустрије, извршни комесари на селу, пропагатори,
чланови виших совјетских институција, лектори. Мало по мало и
остала маса се прикључује. Долазе нови, замењују претходне, по
мало се сами уче. Само се по себи разуме да општи ниски културни
ниво представља велику препреку.
Друго: одсуство навика у управљачком раду. То се тиче чак и бољих

другова. Радничка класа је први пут узела власт у своје руке. Она
никада није управљала и тој ствари се никада није учила. Насупрот
царска влада у току дугих деценија, као и недуговечна влада Гучкова
— Керенског на сваки могући начин су се трудили да пролетаријату
не допусте да дође до те ствари. Буржоаска и спахијска држава није
била организација за васпитање, већ за гушење радника. Јасно је
да сада када је радничка класа на власти она се учи на пракси и
прави дугорочне грешке. На тим грешкама се она учи али их све
једно прави.
Треће: буржоаски специјалисти старог типа. Њих је пролетаријат

био принуђен да узме у службу. Он их је подчинио себи, присилио
их да раде и уништио њихову саботажу. Он их је на крају крајева
36
прерадио онако како му одговара. Али они још увек носе своје старе
навике: попреко гледају масу, одвајају се од ње, држе своју линију,
усиљују канцеларијски рад, чиновнички рад и т. д., заражавају тиме
наше људе.
Четврто: одвлачење најбољих снага у армију. У тешким условима

грађанског рата, када су у армији били потребни верни, часни,
смели борци, одмах смо морали своје најбоље да пошаљемо на
фронтовски рад. Због тога је за позадину остао још тањи слој старих
предњака.
Све то отежава наш рад и у одређеној мери доприноси делимичном

оживљавању бирократизма унутар совјетског система. То је
велика опасност за пролетаријат. Није због тога он уништавао
стару чиновничку државу, да би она одоздо опет порасла. Зато
наша партија мора да се стара да отклони ту опасност. То може
да уради само увлачењем маса у рад. Наравно, најосновније
— опште културно уздизање радничке и сељачке масе, њихово
просвећивање, раст писмености и образовања. Упоредо са том
неопходношћу постоји и цео низ других мера које наша партија
препоручује.
Обавезно привлачење сваког члана совјета ка одређеном раду у

државном управљању. Сваки члан совјета мора, не само да дискутује
о општим мерама, већ да се и сам бави неким друштвеним радом,
то јест да заузме неку друштвену дужност.
И мора да мења посао. То значи да сваки друг кроз одређено време

мора да замени једну дужност другом и да постепено навикава на
све важније секторе управљања. Он не мора да заседа годинама на
једном месту: тада он и сам може да се претвори у чиновника. Он
мора, научивши једно да пређе на друго.
На крају, партија препоручује као општи смер рада постепено

учешће у раду управљања државом читаве радне популације. Ово
је у суштини основа наше политике. У том смислу су предузети неки
кораци. На пример, када су у Питеру у претресу буржоазије узели
учешће десетине хиљада пролетера или када је одбрану града
преузело на себе скоро сво градско становништво или када су жене
раднице замениле мушкарце у полицијској служби. У совјете је
могуће, рецимо, увести помоћнике који нису чланови совјета у рад
37
извшног одбора или одељења. То је исто могуће урадити у фабричко-

заводским комитетима и синдикатима, пропуштајући кроз њих све
раднике наизменично. У тој или другој форми (како буде боље,
то ће показати пракса) ми морамо ићи даље путем Париске
комуне: упроштавати ствар управљања, привлачити ка њој масе,
уништавати сваки бирократизам. Што шире буде то учествовање
маса то ће скорије умрети пролетерска диктатура. Када сви, без
изузетка, одрасли и здрави управљају, тада ишчезавају последњи
остаци било каквог чиновништва. А то ће заједно са ишчезавањем
супротстављања буржоазије сахранити и сваку државу: људи неће
управљати људима већ само стварима: машинама, зградама,
возовима, апаратима. То ће бити пун комунистички систем.
Одумирање државе ићи ће посебно брзо након победе над

империјализмом. Сада, у време жестоког грађанског рата, ми
морамо да градимо у нашим организацијама војну дисциплину.
Зато су се и органи Совјетске власти престројили тако. Понекад нема
времена чак ни за сазивање совјета већ по правилу све решавају
извршни комитети.
Све то се назива војним положајем Совјетске републике: ми

немамо једноставно пролетерску диктатуру, већ војно-пролетерску
републику као наоружани пакт. Разуме се, то неће бити заувек
и то ће ишчезнути када не буде било потребе за војним начином
организације свих наших организација.
НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ И КОМУНИЗАМ
20. Национално угњетавање
Једно од видова угњетавања човека од стране човека је и

национално угњетавање. Једна од преграда која дели човечанство,
изузев класних подела, је национална разједињеност, национална
мржња и непријатељство које умешно води буржоазија у своју
корист.
Разјаснимо како треба мислећи пролетер да прилази националном
38
питању и како треба да га решава у интересу скорије победе

комунизма. Нација или народност — то је група људи, која је
уједињена једним језиком и насељава одређену територију. Постоје
и друге назнаке националности, али су ово главне и основне.
Шта је то национално угњетавање најбоље је појаснити примером.

Царска влада је угњетавала јевреје, није им давала да живе у целој
Русији, није их пуштала у државну службу, ограничавала им је
ступање у школе, правила јеврејске погроме и т. д. Та влада није
давала Украјинцима да уче децу у школама на украјинском језику,
забрањивала је издавање новина на свом језику свим народима.
На пример јевреји су имали раније територију и заједнички језик,
сада територију немају и древно јеврејски језик не знају сви. Цигани
имају свој језик али немају одређену територију. Тунгуси у Сибиру
имају територију али су заборавили свој језик.
Држава није давала да неки народ слободно реши да ли жели да

живи у саставу руске државе или не.
Немачка влада је затварала пољске школе, аустријске, уништавала

чешки језик и насилно наметала Чесима немачки. Енглеска
буржоазија се ругала домороцима Африке и Азије, покоравала
полу дивље народе и стрељала их за покушаје ослобађања од
угњетавања.
Једном речју, када се једна нација у држави користи свим правима,

а друга само једним делом тих права, ако је једна, слабија нација
насилно присаједињена јачој против њене воље, намећу јој се туђи
језик и обичаји и слично и не дају јој да живи својим животом, ту су
национално угњетавање и национална неједнакост.
21. Јединство пролетаријата
Пре свега ми морамо да поставимо и решимо главно основно

питање: да ли је за руског радника и јсељака непријатељ Немац,
Француз, Енглез, Јеврејин, Кинез, Татар независно од тога којој класи
он припада? Може ли он да мрзи или да не верује представнику
другог народа само зато што он говори на другом језику, што он
има црну или жуту боју коже, што он има другачије обичаје и
нарави? Јасно је да не може и не сме. Радници Немачке, радници
Француске, радник црнац су такође пролетери као и руски радници.
39
Нема везе на ком језику говоре радници разних држава, суштина

њиховог положаја је у томе да су сви експлоатисани од капитала, да
су сви друговипо сиромаштву, угњетавању и бесправности.
Може ли руски радник више да воли свог капиталисту само зато

што му се овај руга на матерњем језику, што му по руски даје по
зубима, што удара по штрајкачима правим руским бичем? Наравно,
не може, као што не може немачки радник више да воли свог
капиталисту само зато што се он изживљава над њим на немачком
језику по немачким манирима. Радници свих земаља су браћа по
класи и непријатељи капиталистима свих земаља.
То се исто може рећи за сеоску сиротињу свих националности.

Руском сељаку — сиротињи и средњаку — ближи је и дражи
мађарски полупролетер, сиромашни сељак Сицилије и Белгије, него
свој руски богати кулак, а тек него руски спахија као Пуришкевич
или Марков.
Али радници целог света не треба само да се сматрају браћом по

класи, браћом по угњетавању и ропству. Било би лоше када би се
они бранили свако од својих капиталиста на свом језику, ако би они
само брисали један другоме сузе и само за себе у својој држави
водили борбу са својим непријатељима. Браћа по угњетавању и
робству морају да буду браћа у једном светском савезу у борби
против капитала. Заборавивши на све националне разлике, које
им сметају, они морају да се уједине у један моћни савез за општу
борбу против капитала. Само објединивши се у такав међународни
савез могу да победе светски капитал. Зато су још пре више од
седамдесет година оснивачи комунизма, Маркс и Енгелс, у свом
познатом „Комунистичком манифесту“ избацили велику паролу
„Пролетери свих земаља, уједините се! “.
Радничкој класи је потребно да одбаци све националне предрасуде

и непријатељство, не само због притиска на капитал и победу над
њим, већ и за организацију јединствене светске привреде. Не само
да совјетска Русија не може да живи без доњецког угља, нафте из
Бакуа, туркменистанског памука већ и цела Европа не може без
руске шуме, конопље, лана, платине и америчког хлеба, Италија—
без енглеског угља, Енглеска — без египатског памука и т. д., и т. д.
Буржоазија није могла да организује светску привреду и на томе је
сломила свој врат. Такву привреду може да створи само пролетаријат.
40
А за то је потребно да се избаци парола: цео свет, сва богатства

припадају целом радном свету. Али таква парола означава пуно
одрицање немачких радника од националних богатстава, енглеских
од својих и т.д. Ако националне предрасуде и национална похлепа
стану на пут интернационализацији индустрије и пољопривреде,
доле све оне ма под каквим украсима наступале.
22. Разлог националне мржње
Али комунистима није довољно да објаве рат националном

угњетавању и националним предрасудама и прогласе међународно
јединство у борби против капитала и прогласе владајућим савез
светског победничког пролетаријата. Неопходно је наћи пут за
најбрже превазилажење сваког националног шовинизма и егоизма,
националне глупости и комплекса више вредности, националне
сумње међу радним масама. А ово наслеђе из животињске епохе
живота човека и зверског националног прогона феудално-буржујске
ере и даље виси на врату светског пролетаријата.
Нациионални раздор и непријатељство имају дубоке корене у

прошлости.Било је време када су посебна племена не само ратовала
између себе за шуме и земљу, већ и просто прождирали оне који су
им одговарали из другог племена. Остаци тог зверског неповерења
и непријатељства једног народа ка другом, а тим боље и једне расе
ка другој настављају да постоје међу радницима и сељацима и дан
данас. Ти остаци племенског непријатељства постепено одумиру са
развојем светске размене, економског зближавања, пресељавања
разних народности, посебно у условима класне борбе радника
разних држава. Али се ти остаци националне мржње не само
смањују, већ и избијају са новом снагом када се националном
непријатељству присаједине класна противречја.
Буржоазија сваке земље експлоатише и угњетава свој пролетаријат.

Али она употребљава све снаге да докаже свом пролетаријату да
није она његов непријатељ већ народи који га окружују. Немачка
буржоазија урла на своје раднике: биј Француза, биј Енглеза.
Енглеска буржоазија урла: биј Немца! Буржоазија свих земаља
почиње, посебно у последње време да урла: биј жидове! Све се то
ради како би се класна борба скренула са угњетача капиталиста на
националну борбу.
41
Међутим, буржоазија није задовољна једним националним

трвењем како би одвратила раднике од борбе за социјализам. Она
покушава да га материјално заинтересује за угњетавање других
народа. Када су у време недавног светског рата немачки буржуји
говорили: „Немачка, Немачка пре свега“ (немачка национална
химна), немачки буржоаски економисти су покушавали да докажу
својим радницима како ће они много добити од победе, сходно
томе од угњетавања и крађе радника других земаља. Пре рата,
буржоазија је стварно подмитила лидере радничке класе својим
новцем, добијеним од крађе колонија и угњетавања осталих
слабијих народности. Радници напредних европских земаља,
у лицу свог најбоље плаћеног дела, пали су под провокацијом
капиталиста и дали социјал-патриотама да их убеде, да они
такође имају отаџбину, да су они саучесници у грабежу колонија
и полузависних народа. Радник који је при капитализму патриота,
продаје за петопарац своју праву отаџбину, социјализам, и претвара
се у душманина слабијих нација.
23. Равноправност нација и право на самоопредељење;

Федерација
Комунистичка партија објављује бескомпромисан рат сваком

угњетавању човека од стране човека, на најодлучнији начин устаје
против националног угњетавања које је неизбежно у буржоаском
систему. Још одлучније и бескомпромисније води борбу против
и најмањег учествовања радничке класе у том угњетавању. Али
је недовољно да пролетаријат великих и моћних држава одбије
угњетавање мањих нација које гуши његова буржоазија, његово
племство. Потребно је такође да пролетаријат угњетених нација
нема неповерења ка својим друговима из земље која је угњетавала
њих. Када је Чешка била угњетена од немачке буржоазије, чешки
радници су сматрали угњетачима све Немце уопште. Пољаке је
угњетавао наш царизам, али је пољско становништво остало у
неповерењу ка свим Русима, а не само према руским царевима,
спахијама и капиталистима. Да би уништили у корену свако
неповерење радника угњетених нација ка радницима нација
угњетавача, неопходно је не само да се прогласи, већ да се и у
стварности спроведе национална једнакост. Та једнакост мора да
буде спроведена у области једнакости језика, школе, религије и
томе слично. Не само то, пролетаријат мора да буде спреман да
спроведе потпуно национално самоопредељење, то јест да да пуну
42
могућност радној већини сваке нације да реши питање да ли та

нација жели да живи у државном јединству са другом, жели ли да
ступа у тесни добровољни државни савез(федерацију) или хоће да
се одвоји потпуно.
Дозволите, питаће читалац, моше ли комуниста да стоји иза

одвајања нација? Шта ће онда да буде са јединственом светском
пролетерском државом којој стреме комунисти? Ту постоји неко
противречје.
Никаквог противречја ту нема, одговарамо ми. Управо у интересу

што скоријег достигнућа пуног јединства целог радног света
понекад је неопходно сагласити се са привременим отцепљењем
једне нације од друге.
Размотримо све случајеве који ту могу да се сретну. Нека буде да се

у Баварској која улази у уједињену Немачку проглашава Совјетска
република, а у Берлину наставља да влада Буржоаска диктатура
Носке и Шејдемана. Могу ли баварски комунисти у том случају да се
изборе за независност Баварске? Не само баварски комунисти, него
и комунисти остатка Немачке морају да поздрављају отцепљење
совјетске Баварске, ако то отцепљење не буде отцепљење од
немачког пролетаријата већ од угњетавања владајуће немачке
буржоазије.
Узмимо супротни случај. У целој Немачкој, осим у Баварској, је

проглашена совјетска власт. Буржоазија Баварске је за отцепљење
од совјетске Немачке, пролетаријат Баварске за уједињење са њом.
Како треба да поступају комунисти? Јасно је да комунисти немачке
морају да подржавају раднике баварске и снагом оружја угуше
покушаје баварске буржоазије. То неће бити гушење Баварске већ
гушење баварске буржоазије.
Нека буде на пример совјетска власт проглашена и у Енглеској и у

Ирској, т.ј. и у угњетеној држави и у држави угњетавача. Нека буде
даље да ирски радници не верују радницима Енглеске, радницима
државе која их је угњетавала столећима. И нека буде да они желе
потпуно отцепљење од енглеске. То отцепљење је економски
штетно. Како треба да поступају у овом случају енглески комунисти?
Они ни у ком случају не треба да наступају насилно, то јест, како је
радила енглеска буржоазија, држећи у савезу са собом Ирску. Они
43
морају да им допусте пуну могућност отцепљења. Зашто?
Да би, пре свега, заувек показали ирским радницима, да нису они,

већ да је буржоазија угњетавала Ирску, и тиме ће добити поверење.
Друго, да би се ирски радници у пракси убедили да им је тешко

управљати њиховом малом државом. Да би се они у пракси
убедили да је само у тесном државном и привредном јединству са
пролетерском Енглеском и другим пролетерским земљама боље
него другачије успоставити производњу.
Нека буде да нека још нација са буржоаским режимом жели да се

отцепи од нације са пролетерским режимом, при чему радничка
класа жели да се отцепи у већини, или чак у значајном делу да је за
отцешљење. Она има неповерење не само ка капиталистима већ и
ка радницима друге земље чија је буржоазија раније угњетавала.
Најбоље од свега је у том случају дати пролетаријату да остане очи
у очи са својом буржоазијом како она не би могла да га убеди: ја
те не угњетавам него она тамо држава. Радничка класа ће ускоро
увидети да буржоазија узима самосталност да би самостално драла
кожу са свог пролетаријата. Такође ће видети да га пролетаријат
суседне совјетске земље зове у савез, не због експлоатације, не због
угњетавања, већ због заједничког ослобођења од експлоатације и
угњетавања.
Тако да комунисти, иако су против отцепљења пролетаријата једне

земље од друге, посебно када су земље економски везане, могу
да се сагласе са привременим отцепљењем. Тако мајка даје детету
једном да додирне жар како не би морала после десет пута да га
упозорава.
24. Ко изражава „вољу нације“?
Комунистичка партија признаје право нације на самоопредељење

до потпуног отцепљења. Али она сматра да вољу нације одражава
већина радног народа а не њена буржоазија. Зато би било потребно
рећи, не да ми признајемо право нације на самоопредељење, већ
право трудбеничке већине народа. Што се тиче буржоазије, њу смо
још у периоду грађанског рата и диктатуре пролетаријата лишили
свих грађанских права па је ми лишавамо и права да диже глас о
националном питању.
44
Како је са правом нације на самоопредељење код оних нација које

стоје на јако ниском степену развијености? Како са нацијама које
немају само пролетаријат већ и буржоазију или је имају у значајној
мери? ВУзмимо, на пример, наше тунгусе, калмике, бурјате, многе
народе колоније. Шта ако те нације, на пример, дођу до потпуног
отцепљења од културнијих нација и чак од нације која је остварила
социјализам? Зар неће то бити усиљавање варварства на рачун
цивилизације?
Ми мислимо да ако је социјализам остварен у напредним

земљама света, остали полудивљи народи ће лакше ући у општи
савез народа добровољно. Империјалистичка буржоазија која је
грабила колонијеи насилно их присаједињавала себи има основе
да се плаши од напада колонија. Пролетариат, који не жели да
граби колоније, може да добије њему неопходне сировине из тих
колонија путем размене робе дајући домородцима да унутар себе
организују живот како они хоће.
Тако комунистичка партија, како би завршила са свим видовима

националног угњетавања и неједнакости, избацује захтев за
самоопредељење нације.
То право користи пролетаријат свих земаља како би дотукао

национализам и добровољно ушао у федеративни савез.
Када се федеративни савез покаже недовољним за стварање опште

светске привреде и огромна већина у пракси види тај недостатак
биће створена јединствена светска социјалистичка република.
Ако погледамо како је решавала (или га скрајњивала, што је био

чешћи случај) буржоазија национално питање, видећемо да је
у епохи своје младости буржоаска класа национално питање
решавала на један начин, а у епохи своје старости и одумирања га
решава потпуно дугачије.
Када је буржоазија била угњетена класа, када је на власти било

племство са краљем или царом на челу, када су цареви и краљеви
давали целе народе у мираз својим ћеркама, које су се удавале,
тада буржоазија не само да је говорила добро о слободи нације,
него је и покушала да оствари ту слободу, по крајњој мери за своју
нацију. На пример, италијанска буржоазија је у време подчињавања
45
Италије аустријској монархији била на челу ослободилачког покрета

своје земље и добавила се до ослобођења Италије од иностраног
угњетавања и уједињења у једну државу. Када је Немачка била
разбијена на десетине малих кнежевина и притиснута чизмом
Наполеона, немачка буржоазија је успела да уједини Немачку у
једну велику државу и ослободи је од француских поробљивача.
Када је Француска уништавала самовлашће Лудовика XVI,
подвргавана је нападу од стране монархија заостале Европе, и
француска радикална буржоазија је руководила одбраном своје
земље и створила химну —„Марсељезу“. Једном речју, свуда на
челу ослободилачке борбе угњетених нација стајала је буржоазија,
стварала богату националну литературу, избацила генијалне писце,
уметнике, песнике, филозофе. Тако је било раније када је буржоазија
била и сама угњетена класа.
Зашто је буржоазија угњетених нација стремила ка њиховом

ослобођењу? Ако читате њене песнике и уметнике, ако је веровати
њиховим речима, то је зато што је она била против сваког
националног угњетавања, зато што је она била за самоопредељење
сваке, чак и најмање нације. Заправо, буржоазија је у своје време
желела ослобођење од иностраног угњетавања како би створила
своју буржоаску државу, како би сама могла да краде свој народ
без конкуренције, како би сама узимала сав вишак вредности који
стварају радници и радни сељаци дате државе.
То доказује историја сваке каиталистичке државе. Када је буржоазија

угњетена са сопственим народом она кричи о слободи нације
уопште, о недопустивости сваког националног угретавања. Али када
капиталистичка класа дође на власт и прогна стране завојеваче,
било то инострано племство или инострана буржоазија, она сама
покушава да угуши сваку слабију нацију коју је могуће угодно удавити.
Револуционарна француска буржоазија у лицу Дантона, Робеспјера
и других великих лидера њихове прве револуције позвала је све
народе света на ослобођење од сваке тираније, „Марсељеза“ Руже
де Лила, коју су певали војници револуције, схваћена је као блиска
сваком угњетеном народу. Али баш та француска буржоазија (у
лицу свог другог слоја) под вођством Наполеона и чак под звуцима
саме те „Марсељезе“ гушила је народе Шпаније, Италије, Немачке,
Аустрије и заузимала их у Наполеоновим ратовима. Угњетена
немачка буржоазија у лицу Шилера са његовим „Виљемом Телом“
подигла је борбу народа са његовим иностраним непријатељем.
46
Али је та сама буржоазија у лицу Бизмарка и Молткеа одузела и

насилно присајединила себи француску провинцију Елзас-Лорена,
одузела Шлезвиг Данској, угњетавала пољаке у Познању и т. д.
Ослободивши се од угњетавања аустријског племства буржујска
Италија стрељала је покорене Бедуине у Триполију, Албанце и
Далматинце на обали Јадранског мора, Турке у Анадолији.
Зашто се све тако дешавало и дешава се? Зашто је свуда буржоазија

постављала захтев националних слобода али то нигде није
остварила?
То је тако било јер је свака буржоазија која се ослободила од

националног угњетавања кренула да се шири. Буржоазија сваке
капиталистичке државе се не задовољава експлоатацијом само
једног, сопственог пролетаријата. Њој су неопходне сировине из
разних крајева света и она покушава да дође до колонија како би
поробила домородце, и неовлашћено тако снабдела своје фабрике
сировинама. Њој су неопходна тржишта за мноштво производа и
она покушава да их обезбеди у лицу осталих држава, и савршено је
не занима како се према томе односи млада непокорена буржоазија
тих држава. Њој су неопходне земље где је могуће извозити вишак
капитала и извлачити из месних радника профит, и она поробљава
те земље, располажући њима као сопственим земљама. Ако на
путу ка заузимању колонија и економском поробљавању осталих
земаља стоји моћна буржоазија друге земље, питање се решава
ратом, као и овај империјалистички рат који се завршио у Европи.
Као резултат колоније и остале земље остају поробљене, оне само
мењају угњетавача. Пред тога међу поробљене земље упадају и
оне које изгубе рат Немачка, Аустрија, Бугарска, које су до рата биле
слободне. Тако развој буржоаског система не само да не умањује
број држава које се налазе под угњетавањем других земаља и
њихове буржоазије, већ баш супротно: буржоаска владавина
доводи до свеопштег националног угњетавања, цео свет долази
под пету групе капиталистичких земаља која је победила у рату.
25. Антисемитизам и пролетаријат
Један од најопаснијих видова националног прогона је

антисемитизам, т.ј. прогон семитске расе, којој припадају јевреји
(заједно са арапима). Јевреје је угњетавало царско самовлашће како
би се спасило од радничко сељачке револуције. Ти си сиромашан
47
због тога што од тебе узима јеврејин, говорили су црностотинаши

и трудили се да направе негодовање угњетених радника и сељака
не против спахија и буржоазије, већ против целе јеврејске нације.
Између свега јевреји, као и све нације, деле се на различите класе,
и од народа узима само буржоаски слој јевреја и узима једнако
као капиталисти друге нације. Јеврејски радници и занатлије су увек
живели у великом сиромаштву, већем него радници остатка Русије.
Руска буржоазија није угњетавала јевреје само да би преусмерила

гнев својих експлоатисаних радника, него и да би се решила
конкурената у трговини и индустрији.
На крају, у последње време се у свим земљама запажа јачање напада

на јевреје од стране буржоаских класа. Буржоазија разниних земаља
се не бори тим путем само против конкурента у искоришћавању
пролетаријата тих земаља, већ се бори и против револуције која
наилази по рецепту Николаја II. Недавно је антисемитизам в
Немачкој, Енглеској, Америци био врло слабо развијен. Сада чак
министри Енглеске износе антисемитске речи. Ово је сигуран знак
да буржоаски систем на западу пада и да буржоазија покушава
да се одбрани од радничке револуције тако што је даје за јело
Ротшилдима и Менделсонима. У Русији је антисемитизам утихнуо
у време Фебруарске револуције и супротно је јачао како зе
заоштравао грађански рат буржоазије са пролетаријатом и што су
безнадежнији били покушаји буржоазије.
Све то доказује да је антисемитизам један од начина борбе са

социјализмом, и лош ће бити тај радник – сељак који допусти да га
превари његов класни непријатељ.
ПРОГРАМ КОМУНИСТА О ВОЈНОМ ПИТАЊУ
26. Наш стари програм о војном питању
Говорили смо како је грађена и чему је служила стална армија

буржоаско-спахијское државе. Потпуно је јасно да су социјалисти
свих земаља, у оквиру тога и руска социјал-демократија, поставили
48
захтеве за уништавање сталне армије. У то време су социјалисти

уместо сталне армије гурали свеопште народно наоружање,
уништавање официрске касте, бирање командног састава од стране
самих војника.
Размотримо како комунисти треба да се дносе ка овим захтевима.
Пре свега изниче питање: за какво друштво се износи горе наведени

програм: за буржоаско, за социјалистичко или за време борбе са
буржоаским друштвом за социјализам?
Треба рећи да социјалистичке партије које су улазиле у састав II

Интернационале саме нису знале тачно за какво друштво пишу
овај програм. Већина је претпостављала да је то за буржоаско.
Сви социјалисти су генерално указивали на Швајцарску републику
где није било стралне армије већ је постојала свеопшта народна
милиција.
Потпуно је јасно да наведени програм није остварив у буржоаском

друштву, посебно у условима све заоштреније и заоштреније класне
борбе. Уништити касарну— то значи уништити место где брусе
раднике и сељаке и праве од њих џелате за браћу по класи. То значи
уништити место где је једино могуће направити од трудбеника
армију која ће поћи у рат против других народа сваке секунде када
то буде требало капиталистима. Уништити официрску касту — то
значи уништити те дресере који једини могу да направе гвоздену
дисциплину и потчине наоружани народ вољи буржоаске класе.
Допустити изборност командног састава — то значи допустити
наоружаним радницима и сељацима да себи изаберу своју, а не
буржоаску команду. То значи да би буржоазија могла да изгради
армију за свргавање сопствене власти.
И историја капитализма у Европи је доказала и доказује

неостварљивост, при буржоаском систему, сходно томе, при подели
друштва на класе усиљавању класне борбе, војног програма који
су изнеле комунистичке парије. Што се више та борба усиљава, то
је више владајућа буржоазија склона да не наоружава цео народ,
већ супротно, разоружава га и ставља оружје само у руке верних
белогардејских одреда. Војни програм социјалиста је, ако се неко
нада да ће га спровести при буржоаској владавини, сходно томе,
жалосна ситнобуржујска утопија.
49
А можда је овај програм погодан за свргавање власти буржоазије?
И то није тако. Буржоазија, да би се одбранила од радничке класе

која хоће да је лиши власти, не види никакав смисао у томе да се
сагласи са његовим наоружавањем. Буржоазија је увела свеопшту
војну службу и поверила пушку раднику-војнику до тих граница док
се надала да ће имати од народа свог војника. Када се народ само
подигне на борбу она га одмах разоружава. То знају сви политички
радници буржоаске класе. И супротно, за раднике и сељаке такође
нема никаквог смисла да траже свеопште народно наоружање, већ
да се сами наоружавају, а буржоазију разоружавају и лишавају је
власти. Значи, за прелазни период, за период борбе пролетаријата
за власт, стари социјалистички војни програм није погодан. Погодан
је само за тренутак времена за разоружавање старе буржоаске
армије. Погодан је у том делу где се говори о уништењу официрске
касте и о могућству избора командног састава од стране самих
војника. Комунисти – бољшевици су искористили ове захтеве
из старог програма 1917-е. Они су избацили из војске цара и
генералско-официрску жаоку Керенског и тиме извукли армију из
потчињеног положаја буржоаско-спахијској.
Супротно, за социјалистичко друштво које је победило, стари

војни програм је потпуно применљив. Када пролетаријат победи
буржоазију и уништи класе, тада је могуће спровести свеопште
народно наоружање. Тада ће бити наоружан цео радни народ, јер
ће у победоносном социјалистичком друштву сви бити трудбеници.
Могуће је да ће тада бити уништене све живе касарне. Могуће
је да ће тада бити установљена и изборна команда која у епохи
заоштреног грађанског рата не може да буде корисна пролетерској
армији са неким срећним изузецима.
Али овде се јавља једно реално питање: коме ће и зашто бити

потребно свеопште народно наоружање у победоносном
социјализму? Унутрашња буржоазија ће бити побеђена и пребачена
у трудбенике, а ратови између социјалистичких држава су немогући.
Овде је неопходно споменути да социјализам не може да победи
у свим државама одмах. Неке државе ће реално заостајати за
другима када се ради о питању уништавања класа и остваривања
социјализма. Државе које победе своју буржоазију и од ње направе
раднике мораће или да воде рат, или да буду спремне за рат
против буржоазије оних земаља где диктатура пролетаријата још
50
није проглашена, или да оружаним снагама помажу пролетаријату

других земаља где је проглашена његова диктатура али борба са
буржоазијом још није доведена до краја.
27. Неопходност Црвене армије и њен класни састав
Већина социјалиста који су улазили у састав II Интернационале

сматрала је да је социјализам остварљив путем остваривања већине
у парламентима. Уљуљкана у те мирољубиве ситнобуржујске
наде, ова већина природно није размишљала о неопходности
организовања пролетерске армије у периоду борбе за социјализам.
Други део социјалиста који је сматрао да је неопходан преврат са
оружјем у рукама није предвидела то да та оружана борба може
да се одужи, да ће Европа проћи не само кроз социјалистичке
револуције, него и кроз социјалистичке ратове. Зато ни у једном
социјалистичком програму није био изложен захтев организовања
Црвене армије, т. ј. армије наоружаних радника и сељака. Први пут
у историји такву армију је требало да прави радничка класа Русије,
зато што је она прва у историји радничка класа којој је пошло за
руком да у своје руке узме државну власт и штити је од притиска
сопствене буржоазије и буржоаских држава целог света. Потпуно
је очигледно да без Црвене армије радници и сељаци Русије не
би могли да одбране ни један од успеха своје револуције и били
би угушени од стране сила своје и међународне реакције. Црвена
армија не може да буде организована на основу свеопште војне
службе. Победоносни пролетаријат у епохи када борба није
завршена не може да повери пушку ни буржоаским слојевима
града ни кулацима на селу, у његову армију морају да улазе само
представници трудбеничких класа, оних који не експлоатишу туђи
рад и имају интерес у победи радничке револуције. Само градски
пролетери и сеоска сиротиња могу да састављају језгро и основу
Црвене армије, прикључивање ка тим масама сељака средњака
може може од Црвене армије да направи по њеном саставу армију
свих трудбеника. Што се тиче буржоазије и кулаштва, они одбијају
да се потчине војничкој дужности пролетерске државе у одредима
за нерадничке елементе(Тыловое ополчение – одреди Црвене
армије састављени од нерадничких елемената, рус.). То наравно
још не значи да довољно јака пролетерска власт неће такође у своје
време да натера експлоататоре да пуцају у своје беле пријатеље са
те стране фронта као што је буржоазија преко своје сталне армије
терала раднике да пуцају у своју браћу по класи.
51
Стална буржоаска армија, формирајући се на основи свеопште

војне обавезе и наизглед је свенродна армија, она је заправо класна
армија. Супротно, пролетаријат нема основе да скрива класни
карактер своје армије као што не скрива ни класни карактер своје
диктатуре. Црвена армија је један од апарата совјетске државе. Она
се гради по том принципу као и цели државни апарат пролетерске
државе. Као што су на изборима у совјете лишени права гласа они
које наш устав мора економски да угуши, тако се ни у Црвеној армији
не дозвољавају они које та армија мора да разбије у грађанском
рату.
28. Општа војна обука трудбеника
Општа војна обука, ка чијем остварењу је кренула Совјетска

република Русије, пре свега мора до минимума да скрати обуку у
касарни. Радници и сељаци морају да се науче војном послу а да
се по могућности не одвајају од производње. То води ка огромном
скраћивању трошкова на армију и предупређује се скраћивање или
урушавање производње. Радници и сељаци, обучавајући се за војни
посао у слободно време, спремају се да буду војници револуције,
не престајући да буду произвођачи драгоцености. Други важан
задатак опште војне обуке трудбеника— створити у сваком граду,
у свакој области пролетерско сељачке резерве способне да стану
сваког минута под оружје када се приближава непријатељ. Искуство
грађанског рата у Русији је доказало какав огроман значај имају те
резерве за успех у социјалистичком рату. Треба се сећати резервних
радничких одреда Петрограда које су одбраниле црвену престоницу
од белих разбојника, радника Урала и Доњецког басена, радника и
сељака Оренбурга, Уралска, Оренбуршке губерније и тако даље.
29. Дисциплина бича или свесна дисциплина
У империјалистичкој армији по њеној самој природи не може бити

свесне дисциплине. Та армија се састоји из разнородних класних
група. Радници и сељаци, принудно натерани у касарне буржоаске
армије, ако они почињу да схватају своје интересе, принуђени су да
се несвесно подчињавају дисциплини својих дресера са златним
еполетама, а свесно нарушавају ту дисциплину. Зато је у буржоаским
армијама дисциплина неизбежно под палицом, зато физичка казна,
мучења свих врста и масовна стрељања нису случајне појаве у њој,
већ су основа сваког поредка, дисциплине, „војничког васпитања“.
52
Насупрот, у Црвеној армији, која се формира од радника и сељака

и штити интересе радника и сељака, су принуђени да што даље то
више одступају пред добровољним подчињавањем трудбеника
грађанском рату. Што се више развија ниво свести у Црвеној армији,
то више црвени војници у почињу да схватају да им у крајњој мери
командује цела класа трудбеника кроз своју државу и њено војно
командовање. Дисциплина у Црвеној армији је тако подчињавање
мањине(војника) интересима трудбеничке већине. Иза сваке
команде не стоји команданр са својом принудом, ни буржоаска
мањина са својим пљачкашким интересима, већ цела радничко-
сељачка република. Зато у Црвеној армији политичко васпитање
војника, пропаганда и агитација имају апсолутно кључни значај.
30. Политички комесари и комунистичке ћелије
У Совјетској републици Русији, где сви трудбеници имају право

да изражавају своју вољу кроз совјете, раднике и сељаке већ две
године бирају у извршне органе комуниста. Партија комуниста, ако
употребљавамо буржоаски израз, је по вољи маса владајућа партија
републике, ни једна друга партија није показала способност да
руководи до краја победоносном радничко-сељачком револуцијом.
Наша партија према томе претворила у један огромни извршни
комитет пролетерске диктатуре. И у Црвеној армији комунистима
због тога припада руководећа улога. Проводници класне воље
пролетаријата у армији, проводници, овлашћени од стране партије
и војних центара су политички комесари. Ово одређује однос
комесара како са командним саставом, тако и са комунистичким
ћелијама јединица. Комунистичка ћелија — део владајуће партије,
комесар — овлашћен од целе партије. Одатле израста руководећа
улога и у јединицама, и у комунистичким ћелијама јединица.
Одатле његово право надзора над командиром. Он посматра
командни састав, како политички руководилац надгледа техничко
испуњавање.
Задатак ћелија — објаснити црвеноармејцима смисао грађанског

рата и неопходност подчињавања својих интереса интересима свих
трудбеника. Задатак ћелије — на сопственом примеру показивати
преданост револуцији и побуђивати на то своје другове у јединици.
Право сваког члана ћелије — пратити комунистичко понашање свог
и других комесара и долазити до испуњавања неопходних мера
кроз вишу партијску организацију или преко одговорнијих другова
53
комесара. Само таквим путем комунистичка партија долази, без

нарушавања правила са стране црвеноармејаца-комуниста, до
друштвене дисциплине и пуне контроле над свим својим члановима
и предупређује злоупотребу власти са њихове стране.
Поред ћелија и политичких монесара, политичко васпитање

у Црвеној армији лежи на целој мрежи политичких делова
дивизија, армија и фронтова и на агитационо-просветитељским
деловима војних комесаријата. Пролетерска држава Русије у
лицу тих организација прави моћни државни и организациони
апарат за своју армију и покушава са најмањим утрошком снага
да дође до највећих резултата. Захваљујући тим апаратима
агитационо-просветитељски посао нема у нашој армији случајни,
већ систематичан, плански карактер. Новине, говор на митингу и
школска обука постају власништво свих војника Црвене армије.
Нажалост, споменуте организације нису избегле судбину свих

крупних организација Совјетске власти, оне су подвргнуте
бирократизму, оне се одвајају од маса, с једне стране, од партије—
с друге, и неретко постају у пракси азил за лење и неспособне војно-
партијске чиновнике. Одлучна борба са овим скретањима је за
комунистичку партију много важнија него борба са бирократизмом
и паразитизмом у општесовјетском механизму, од успеха те борбе
зависи у извесној мери блискост наше победе у грађанском рату.
31. Формирање Црвене армије
Свеопшта обука мора да приведе минимуму обуку у касарни, као би

се у будућности у потпуности сахранила црвена касарна. Формирање
Црвене армије мора постепено да се приближи ка производном
уједињењу трудбеника и тиме уништи вештачки карактер армијског
уједињења. Једноставније говорећи, ствар стоји овако: типична
стална армија цара или буржоаско-спахијске државе саставља се
из људи који спадају у различите класе при чему је мобилизација
присилно одвајање од природне базе: радника од фабрике, сељака
од плугова, запосленог од предузећа, трговца од продајних рафова.
Затим се мобилизовани вештачки спајају у касарнама и расподељују
по војним јединицама. За буржоаску државу је било погодно да
укине сваку везу мобилизованог пролетера и сељака са његовом
фабриком, са његовом селом, како би лакше од њих направили
слепо оружје за угњетавање трудбеника, како би лакше натерали
54
раднике једне губерније да пуцају на раднике друге губерније.
Комунистичка партија у изградњи Црвене армије стреми ка томе

да спороведе све потпуно супротно. Иако околности грађанског
рата приморавају да се понекад пристане на начине формирања
на стари начин, у суштини она стреми другачијем. Она стреми
томе да се оформљена јединица, на пример, чета, батаљон, пук,
бригада, подудара по могућности са фабриком, заводом, селом и т.
д. Другим речима, она стреми томе да вештачко само по себи војно
обједињавање изгради на природном производном уједињењу
трудбеника и тиме смањи извештаченост. Створене на тај начин
пролетерске јединице су уједињеније, они су дисциплиновани на
производни начин и мање је потребно примењивање принудне
дисциплине одозго.
Огроман значај за формирање Црвене армије има формирање

чврстог свесног пролетерског кадра. Диктатура пролетаријата у
овако већински сељачкој земљи, као Русија, значи то да пролетерска
мањина руководи и организује сеоску већину (середњака), која
иде за организаторским пролетаријатом, поверава му политичко
руководство и изградњу. То се односи и на Црвену армију, која је
дисциплинована и јака утолико, уколико је јак њен пролетерски и
комунистички скелет. Сакупити материјал за тај скелет, правилно га
распоредити, окружити га у одговарајућој размери расплинутим,
али многобројнијим сељачким материјалом, то је основни
организациони задатак комунистичке партије у стваристварања
победоносне Црвене армије.
32. Командни састав Црвене армије
Црвена армија је почела да се гради на рушевинама старе царске

армије. Пролетаријат који је победио у Октобарској револуцији
није имао своје црвено официрство. Усвојити и применити на
грађански рат искуство грађанског рата, усвојити и применити за
војно обучавање своје армије сакупљено војно-техничко искуство
свргнутог режима пролетаријат је могао само на један од три
начина: 1) да изгради своје црвене командире и само њима
допустити командовање, оставивши старом официрству само улогу
предавача; 2) передати командовање у армији старом официрству
под одговарајућим надзором комесара; 3) применити оба заједно.
Време нас није чекало, грађански рат је почео, армију је требало
55
брзо изградити и бацити је у борбе. Зато је пролетерска армија

морала да примени трећи начин. Почеле су да се организују школе
црвених командира, које су израђале официре, који су способни
да у маси заузму ниже командне одговорности. Упоредо са тим у
најширој размери је у стварање Црвене армије и у командовање
њом било укључено старо официрство.
Кориштење старог официрства било је спровођено уз велике

потешкоће, које још увек нису превазиђене. Ти официрство се
показало као подељено на три групе. Мањина, која се мање или
више саосећала са Совјетском влашћу. Мањина, која је стајала и
стоји на позицијама класног непријатеља пролетаријата и активно
им помаже. Већина средњег официрства, којеиде за оним ко је јачи и
које служи Совјетској власти онако како радници служе капиталисту
који им купује радну снагу. Пред комунистичком партијом у вези са
тим стоји задатак у потпуности искористити мањину која се саосећа
са радничком класом. Разоружати белогардејску мањину свим
екстремним репресивним мерама. Учврстити уз себе официра-
средњака, политички неутралног у грађанском рату, и обезбедити
од њега савестан рад у позадини и верност на фронту.
Коришћење старог официрства нам је донело велике резултате

што се тиче изградње Црвене армије. Ми смо ту извршили
експропријацију буржоаско-спахијског система у сфери војно
техничког знања. Али се то искориштавање показало као опасно
до крајности, било је повезано са масовним издајама командног
састава и масом жртава са стране црвеноармејаца, обманутих и
предатих непријатељу.
Главни задатак комунистичке партије у вези са тиме је, пре свега,

усиљена припрема правих командира радничко-сељачке армије,
црвених командира, и обучавање комуниста у створеној од стране
Совјетске власти Црвене академије генералштаба. Као треће тесно
повезивање комесара-комуниста са свим војним радницима
партије зарад успешног контролисања целог некомунистичког
командног састава.
33. Изборни или постављен командни састав
Армија буржоаске државе, изграђена на основу свеопште војне

службе, састоји се у већини од радника и сељака, управља њом
56
такође официрство, које припада дворјанима и буржоазији. Када

смо у нашем претходном програму поставили захтев могућности
избора командног састава имало се у виду истрзање командовања
армије из руку експлоататорске класе. Тај захтев је постојао
рачунајући на то да политичка власт остаје у рукама буржоазије тако
што ће армија бити демократизована. Наравно да је тај захтев био
неостварив, зато што се никаква буржоазија на свету никад и нигде
не би сагласила да преда свој војни апарарат за угњетавање без
борбе. Али за борбу да милитаризмом, за борбу са привилегијама
официрске касте захтев могућности избора командног састава имао
је огроман значај, као што има значај за рушење империјалистичке
аримје уопште.
Насупрот, Црвена армија је под влашћу пролетаријата. Он њом

управља кроз централне совјетске органе које сам бира. Он
управља њом на свим ступњевима армије преко комесара
комуниста, већином која се и у позадини и на фронту регрутује
из радника. При таквим условима питање могућности избора
командног састава може да има значај само као техничко питање.
Ствар је сада у томе шта је угодније, шта од армију у садашњем
саставу боље чини способном за бој: избор командира одоздо или
постављање одозго. И уколио се сећамо сељачке већине у нашој
Црвеној армији, о тешкоћама које она мора да издржи, о умору
од два рата један за другим, о ниском степену свести сеоског дела
армије, биће нам савршено јасно да би изборност командног
састава могла само да расплине наше делове. То наравно не
искључује могуће случајеве да у одвојеним добровољним и тесно
повезаним свесно-револуционарним јединицама изборно право
може да буде вредно изабрали би приближно оне које би и добили
постављањем. Као опште правило, изборност командног састава се
јавља идеалом, у датом минуту је опасно и штетно. Када се маса
трудбеника која улази у састав Црвене армије подигне на ниво
при коме ће изборност бити корисна и неопходна, већ неће бити
вероватно никаквих армија на земљи.
34. Црвена армија—привремена армија
Буржоазија сматра капиталистички систем „природним“ системом

људског друштва, своју владавину сматра вечном па тако и
инструмент своје владавине — армију—гради за дуге, дуге година
ако не заувек. Другачије пролетаријат гледа на своју Црвену армију.
57
Црвену армију су створили трудбеници за борбу са белом армијом

капитала. Црвена армија је изникла из грађанског рата и ишчезнуће
након победоносног окончања тог рата, после уништења класа,
после самоликвидације пролетерске диктатуре. Буржоазија
жели своју армију за вечност зато што би та вечност изражавала
несмењивост буржоаског режима. И, насупрот, радничка класа
жели свом детету природну и славну смрт, зато што ће моменат
када буде било могуће распустити Црвену армију бити моменат
коначне победе комунистичког система.
Комунистичка партија мора да објасни црвеноармејцима да су

они војници последње армије на свету, ако Црвена армија победи
белу армију капитала. Али она мора и да објасни свим учесницима
изградње Црвене армије, сваком њеном ојачалом пролетерско-
сељачком кадру, да је пролетер постао војник не једно време и из
неопходности, что да је само сфера производње сфера за његов
рад, да учествовање у Црвеној армији ни у ком случају не сме да
доведе до стварања некаквог слоја који би на дуго био одвојен од
индустрије и земљорадње.
Када је почела да се гради Црвена армија, пораставши из црвене

гарде пролетаријата, мењшевици и есери су оптуживали комунисте
да су издали паролу свеопштег народног наоружања, да они праве
сталну класну армију. Да Црвена армија не може да буде стална,
то је очигледно из тога што грађански рат неће моћи да се одужи
на вечност. Наша армија је класног карактера зато што је класна
борба достигла крајњи степен заоштравања. Признавати класну
борбу и говорити против класне армије може само безнадежно
глуп ситничарски утописта. Карактеристично је да сама буржоазија
не сматра ни могућим ни потребним да сакрива класни карактер
своје армије у епохи након ликвидације светског рата. Изузетно
су поучне у овом случају судбине сталних армија Немачке,
Енглеске, Француске. Немачка уставотворна скупштина је изабрана
свеопштим гласањем. Њена подршка су добровољни белогардејски
одреди Носкеа. Армија направљена на основу свеопште војне
службе већ не може да буде оно на шта се ослања буржоаска
Немачка при оваквом ожешћавању класне борбе на том ступњу
распада буржоаског друштва које је достигла Немачка. У Француској
и Енглеској стуб друштва 1919-е године није армија направљена на
свеопштем принципу која је учествовала у рату, већ такође одреди
белогардејских добровољаца, жандармерија и полиција. Тако, не
58
само Русија, почевши од краја 1917. године, већ и цела Европа 1918.
године се карактерише уништењем система свеопште војне службе
и прелазом на систем класних армија. При том руске социјал-
издајице — мењшевици и есери „приговарају“ против стварања
Црвене армије пролетаријата, а на Западу њихови другови Носке
и Шејдеман сами организују белу армију буржоазије. Тако, борба
против стварања класне армије пролетаријата у име свеопштег
народног наоружања ка „демократији“ у пракси представља борбу
за класну армију буржоазије.
Што се тиче народне милиције, пример најдемократскије од свих

буржоаских република, Швајцарске, је показао у шта се претвара
та милиција у моменту заоштравања класне борбе. „Народна“
милиција Швајцарске при владавини буржоазије у земљи се
претворила у такво оружје за гушење радничке класе као и свака
друга стална армија било које мање демократске земље. Таква ће
бити судбина „свеопштег народног наоружања“ увек и свуда, где би
се оно остварило при политичкој и економској владавини капитала.
Комунистичка партија се не залаже за свеопште народно наоружање,

већ за свеопште наоружање трудбеника. И тек у друштву где неће
бити никаквих класа осим трудбеника, тек у бескласном друштву је
могуће свеопште народно наоружање.
ПРОЛЕТЕРСКИ СУД
35. Суд буржоаског друштва
Међу институције буржоаског друштва које служе за угњетавање

трудбеничких маса и њихову обману спада и буржоаски суд.
Ова поштена институција се у својим пресудама руководи законима

који су састављани у интересу класе експлоататора. Тако, какав би
и био састав суда, он је раније ограничен у свом раду томовима
збирака закона, где резултирају све привилегије капитала и
обесправљивање трудбеничких маса.
59
Што се тиче саме организације буржоаског суда, она у потпуности

одговара типу буржоаске државе. Где је буржоаска држава више
или мање отворена, где треба одбацити лицемерство да би се
дошло до пресуда које одговарају владајућим класама, тамо се
судије бирају одозго, а ако се и бирају онда само из бривилегованог
дела друштва. Насупрот, уколико су масе довољно ишколоване од
стране капитала, довољно му покорне и његове законе сматрају
својим законима, утолико се трудбеницима у одређеној мери
дозвољава да буду судије, као што им се дозвољава и да бирају у
парламент своје експлоататоре и њихове лакеје. Тако је изникао и
постојао суд поротника, захваљујући коме је било могуће пресуде у
интересу капитала проглашавати за пресуде „самог народа“.
36. Изборност судије од стране трудбеника
У програмима социјалиста који су улазили у састав II

Интернационале, избацивао се захтев изборности судија од стране
народа. У епохи пролетерске револуције тај захтев је или неостварив
или реакционаран, као и захтев свеопштег изборног права или
свеопштег народног наоружања. Када је пролетаријат на власти
он не може да допусти да му судије буду класни непријатељи. Он
не може да сматра за надзорнике декрета који су усмерени ка
уништавању капитала оне који су представници капитала и крупног
земљопоседништва. На крају у бесконачном низу грађанских и
кривичних предмета суд мора да ради у духу новог социјалистичког
друштва које је у изградњи.
Зато совјетска власт није само уништила све апарате старог суда
који је служио капиталу, лицемерно се издавајући за глас народа,
већ је и изградила нови суд, нимало не скривајући његов класни
карактер. У лицу старог суда класна мањина експлоататора је судила
радној већини. Суд пролетерске диктатуре је суд радне већине
над експлоататорском мањином. Он је тако и изграђен. Судије
бирају само трудбеници. Судије се бирају само из трудбеника.
Експлоататорима се оставља само право да им буде суђено.
37. Јединствен народни суд
У буржоаском друштву организација суда је до крајности

компликована. Буржоаски правници се диче тиме што се пуно
правосуђе обезбеђује кроз читав низ нивоа сидског апарата па се
60
тако број судских грешака сводина минимум. У реалности, пролазак

кроз све нивое судског апарата је увек био и остао најлакши за богате
класе. Располагајући целим корпусом најамних адвоката богати
слојеви становништва имају пуну могућност да дођу до виших
нивоу одговарајућих за доношење њима одговарајућих решења, у
то време када тужилац који долази из сиротиње мора да одустаје од
вођења поступка јер му то односи велика средства. Пролаз случаја
кроз разне нивое гарантује „праведно“ решење само у том смислу
што гарантује решење у интересу експлоататорских група.
Јединствени народни суд пролетерске државе скраћује до

минимума рок који пролази неки случај од момента стављања пре
суд до коначне пресуде. Судска бирократија се скраћује у огромој
мери и ако још постоји као наледство општег несавршенства свих
совјетских установа у првим месецима и годинама пролетерске
диктатуре. Као резултат тога суд постаје доступан за најсиромашније
и заборављене слојеве становништва и биће још доступнији,
када се прекине оштр период грађанског рата и сви односи међу
грађанима републике добију стабилнији карактер. „У време рата
ћуте закони“, говорили су Римљани. У време грађанског рата закони
у корист трудбеника не ћуте, народни судови раде, али још није сво
становништво успело да се упозна са постојањем новог суда и да
оцени његове погодности.
Задатак народних судова у периоду сламања старог друшта и

изградње новог је огромна. Совјетско законодавство не иде у корак
са животом. Закони буржоаско спахојског система су укинути, закони
пролетерске државе су написани у општим цртама и у потпуности
никада неће ни бити написани. Радничка класа не мисли да
овековечи своју владавину и њему нису потребне десетине томова
разних збирки закона. Изразивши своју вољу било којим из оснивних
декрета, она може да провери тумачење и примену у пракси тих
декрета преко народних судија изабраних од стране трудбеника.
Важно је само да пресуде тих судова одражавају потпуни радсцеп
са обичајима и психологијом буржоаског система, да народни
судови решавају случајеве по пролетерској, по социјалистичкој, а
не буржоаској савести. У бесконачном броју случајева, који изничу
при слому старих односа и при остваривању права пролетаријата,
народни судови имају могућност да доврше тај преврат који је почела
Октобарска револуција 1917. г. и који мора да се распространи на
међусобне одосе грађана совјетске републике. Са друге стране, при
61
расматрању огромне количине случајева који су изникли независно

од услова револуционарне епохе, случајева кривичног карактера,
народни судови морају да покажу потпуно нови однос ка таквим
преступима са стране револуционарног пролетаријата и да преведу
целу револуцију у установљене мере казни.
38. Револуционарни судови
Суд који је изабран и могу да га смене бирачи, у ком заузврат сваки

трудбеник мора да оствари своја права, комунистичка партија
расматра као нормалан суд социјалистичке државе. У епохи
најоштријег грађанског рата постоји неопходност организације,
упоредо са новим судом, револуционарних судова. Задатак
револуционарних судова је у томе да брзо и немилосрдно суде
непријатељима пролетерске револуције. Ови судови су једно од
оружја за гушење експлоататора, и у оваквим односима су органи
пролетерске одбране и напада као и Црвена гарда, као Црвена
армија, као ванредне комисије. Сходно томе, револуционарни
судови су организовани на мање демократским принципима од
народних судова. Њих постављају совјети, а не бирају се директно
од трудбеничких маса.
39. Казне пролетерског суда
У кравој борби са капиталом радничка класа не може да се одрекне

виших казнених мера, усмерених на њене јавне непријатеље.
Одбацивање смртне казне је немогуће док траје грађански рат.
Али чисто објективно изједначавање пролетерског суда са судом
буржоаске контрареволуције открива екстремну мекоћу радничких
судија у поређењу са џелатима буржоаске правде. Смртне пресуде
се изричу само у крајњем случају. То је посебно карактеристично
за прве месеце пролетерске диктатуре. Довољно је овде подсетити
да је познати Пуришкевич Петрограда био у своје време осуђен
од револуционарног суда на само две недеље затвора. Велико
великодушје ка својим непријатељима од стране прогресивних
класа друштва које имају будућност и велика свирепост од стране
умирућих класа се показује и у пракси пролетерског суда.
Што се тиче казни које пролетерски суд издаје за преступе који

нису контарреволуционарног карактера, ове казне су радикално
другачије од казњавања буржоаског суда. То је и потпуно јасно.
62
Огромна већина преступа, извршених у буржоаском друштву,

представља преступе против права нечијег власништва, или
преступе који су на овај или начин повезани са власништвом.
Природно је да се буржоаска држава светила преступницима,
а казне овог друштва су различите врсте освете огорченог
власника. Једнако бесмислена су и још увијек су кажњавања за
злочине насумичне природе или злочини који се односе на општу
несавршеност буржоаских односа у целини (злочини у породици,
као у романима, на основу алкохолизма и дегенерације, из незнања
и угушених друштвених инстиката и т.д.). Пролетерски суд мора
да се бави злочинима, основе за које је припремило буржоаско
друштво, које још нису ликвидиране у потпуности. Пролетерски
суд је морао да наследни преступнике који су васпитани од стране
старог режима. Пролетерском суду је апсолутнос трана освета. Он
не може да се свети људима за то што су они живели у буржоаском
друштву. Зато казне наших народних судова већ одражавају пуну
револуцију у првосуђу. Све чешће се додељују условне казне:
то је казна без казне која има за главни задатак да предупреди
нове преступе. Примењује се јавно цензурисање, мера која важи
само у некласном друштву и створена је да повећа јавну свест и
друштвену одговорност. Затворски притвор без рада, то је принудни
паразитизам, често се примењивао при царизму, а сада се мења
друштвеним радом. Уопштену штету коју је направио над друштвом
преступник, Пролетерски суд настоји да надокнади повећаним
радом. Најзад, где се суд бави поновним повратницима, чије би
ослобођење чак и након истека казне довело до опасности животе
грађана, тамо се дешава изолација преступника од друштва, при
чему се преступнику даје пуна могућност моралног препорода.
Све набројане мере које означавају препород уобичајених начина

кажњавања, у већини случајева брањене су од најбољих буржоаских
правника. Једнако томе те мере су остале у области маштања у
буржоаском друштву. Њих је могао у живот да почне да спроводи
само победоносни пролетаријат.
40. Будућност пролетерског суда
Што се тиче револуционарних судова, та форма пролетерског суда

такође нема никакву будућност, као Црвена армија када победи
белогардејце, као ванредне комисије, као сви органи, изграђени
од стране пролетаријата у периоду незавршеног грађанског рата.
63
С победом пролетаријата над буржоаском контрареволуцијом ови

органи нестају као бескорисни.
Насупрот, пролетерски суд у форми народног суда који се бира, без

обзира на све, преживеће крај грађанског рата и још дуго ће морати
да се бави својим пресудама из олупина буржоаског друштва у
разноразним појавама. Уништавање класа не уништава одмах и
класну психологију, која увек наставља да живи дуже од друштвених
односа који су је дали, ни класни инстикти ни обичаји. Поред тога,
сам процес уништавања класа може бити веома дуг. Трансформација
буржоазије у радну групу људи, трансформација сељака у раднике
социјалистичког друштва неће се догодити од једном. Други процес
ће бити прилично дугачак и испуњен многим судским процесима.
Слично томе, приватно власништво над средствима потрошње,
која ће претходити чисто комунистичкој дистрибуцији, даће много
разлога за кршење закона и злочина. Коначно, злочини против
друштва, узроковани личним егоизмом појединих чланова, и све
врсте кршења јавног добра, дуго ће бити предмет правног поступка.
Истина, суд тада мора да измени свој карактер, постепено, по мери
одумирања државе, он ће се трансформисати у орган изражавања
јавног мњења, приближавајући се карактеру другостепеног суда
чије одлуке се не примењују силом, али имају само морални значај.
ШКОЛА И КОМУНИЗAМ
41. Школа буржоаског друштва
У буржоаском друштву школа обавља три главна задатка: 1)

едукује млађу генерацију радника у духу преданости и поштовања
капиталистичког режима; 2) припрема из омладине владајуће класе
„образованих“ дресере радног народа; 3) служи капиталистичку
производњу, користећи науку за технологију и повећавајући
капиталистичку добит
Први задатак постиже се у школи на исти начин као у буржоаској

војсци, то јест, пре свега, стварањем одговарајућег кадра „официра
народног образовања“. Наставници буржоаских школа намењени за
64
васпитавање народа пролазе одређени курс обуке, где су обучени

за своју улогу дресера. За предавање у школама се узима само
поуздани персонал са буржоаске стране гледишта. Тиме се баве
министарства буржоаског образовања и немилосрдно протеривање
из учитељског окружења све штетне, односно социјалистичке
елементе. Немачка народна школа пре револуције, која је служила
као додатак Вилхелмовој касарни, представља живи пример како
су спахије и буржоазија успели да произведу кроз школе верне и
слепе робове капитала. Настава у нижим буржоаским школама
врши се по одређеном програму, у потпуности прилагођеном за
капиталистичку обуку ђака. Сви уџбеници су такође написани у
одговарајућем духу. За све исте сврхе је и служила сва буржоаска
књижевност коју су створили људи, који је буржоаски систем гледао
као на природан, као вечни и најбољи од свих могућих начина.
Захваљујући томе, ученици незаборавно продрли у буржоаску
психологију и постају надахнути свим буржоаским врлинама:
поштовање богатства, славе, науке, тежње за каријеризмом,
тежња за личним благостањем и т. д. Рад буржоаских наставника
завршили су службеници цркве својим учењем о Божјем закону,
који је, захваљујући блиској повезаности капитала са црквом, увек
био закон богатих класа.
Други циљ постиже се у буржоаском друштву због чињенице да је

средњошколско и високо образовање свесно учињено недоступним
радним класама. Обука у секундарним и посебно у високошколским
установама вреди много новца, што радни људи немају.
Ова обука траје десетинама и више година и из тог разлога је

за радника и сељака недоступна, јер је он присиљен да како
би прехранио породицу тера у фабрику, на терен или на рад у
домаћинству своју децу у најранијем добу. Средње и високе школе
стварно постају образовне институције за буржоаску омладину.
Овде се млади владајуће класе спремају да мењају своје очеве на
експлоататорским местима или на местима бирократа и техничара
буржоаске државе. А у овим школама настава је строго заснована
на класном карактеру. Ако у области математике, технологије и
природних наука ово није толико приметно у самој суштини ових
тема, онда се јасно јавља у друштвеним наукама, које у суштини
одређују поглед на свет ученика.
Буржоаску политичку економију подучавамо заједно са
65
најнапреднијим начинима за „разбијање Маркса“. Социологија

и историја се такође читају у чисто буржујском духу. Историја
закона се завршава уводом у буржоаски закон као природни закон
„човека и грађанина“ итд. Као резултат тога, виша и средња школа
подучава буржоаске синове свим неопходним подацима како би
служила буржоаском друштву и одржала цео систем буржоаске
експлоатације. Ако деца радног народа, обично најталентованији,
долазе у вишу школу, онда их буржоаски школски апарат у великој
већини случајева успешно отргне од своје класе, у њих умеће
буржоаску психологију и на крају користи таленте радног народа да
потисне исте раднике.
Што се тиче трећег задатка, буржоаска школа то постиже на следећи

начин. Наука се одваја од рада у класном друштву. То се ради не само
имовином имућних класа, већ и професијом одређеног и прилично
уског круга људи. И научна настава и научно истраживање се одвајају
од процеса рада. За коришћење података о науци за производњу,
буржоаско друштво мора да створи низ института који промовишу
коришћење научних открића за технологију, као и низ техничких
школа који омогућавају производњу на нивоу „чистоте“, тј. Одвојено
од рада. Истовремено, политехничке школе дају капиталистичком
друштву не само стручно оспособљено особље, већ и кадрове
надзорника и администратора над радничком класом. Поред тога,
постављене су разне трговинске школе, привредни институти итд.
Како би служили процесу кретања роба. Оно што је повезано у целој
организацији са производњом ће остати. Оно што је повезано са
буржоаском производњом мора умрети. Све што доприноси развоју
науке преживиће - раздвајање науке од рада ће одумрети. Чување
техничког знања ће се очувати - начин њиховог учења одвојено од
ручног рада ће бити уништен. Коришћење науке за производњу
ће се наставити и проширити, баријере ће бити уништене за ову
употребу, с обзиром да је капитал користио науку само у оној мери
у којој је у било ком тренутку повећала стопу профита.
42. Рушилачки задаци комунизма
У школском послу, Комунистичка партија, као и у свим областима,

стоји не само пред креативним, већ и у прво време деструктивним
задацима. У школском систему буржоаског друштва све што је
учинило школу инструментом класне доминације буржоазије
одмах је уништено.
66
У буржоаском друштву школа на највишим нивоима била је

власништво експлоататорских класа. Ова школа у облику бескрајних
гимназија, реалних школа, института, кадетских корпуса, итд., Мора
бити уништена.
Наставно особље буржоаских школа служи ствари буржоаског

образовања и превари. Из пролетерске школе тај део педагошког
особља старе школе која, или не може или не жели да буде
инструмент комунистичког просветљења маса мора без жаљења да
буде уклоњен.
Стара школа је користила уџбенике састављене у буржоаском духу,

користиле су се методе наставе које су служиле класним циљевима
буржоазије. Све ово треба одбацити у новим школама.
Стара школа имала је везу са религијом кроз обавезно учење

Божијег закона, обавезне молитве и присуство цркве. Нова школа
спроводи обавезно протеривање религије из својих зидова у било
којем облику у ком покушава да уђе, у било којој мекој форми, чак
и ако је група заосталих родитеља хтела да је провуче.
Стара виша школа створила је зачарани круг професора,

истраживачког одељења, спречавајући продор нових наставних
снага на универзитете. Научно одељење буржоаских професора
треба распустити, а катедра би требало да буде власништво свих
оних који су способни да подучавају.
Под царизмом није било дозвољено предавање на матерњем

језику. Руски језик је обавезан државни и школски језик. Нова
школа уништава све трагове националног угњетавања у области
образовања, чинећи наставу на матерњем језику власништвом свих
националности.
43. Школа—оружје комунистичког васпитања и образовања
Буржоазија представља огромну мањину становништва. То је

није спријечило, да заједно с другим органима класне репресије,
користи школу да едукује и обучава милионе радних људи у
свом духу, те тиме на већину популације намеће ставове и морал
ненадмашне мањине. У капиталистичким земљама, пролетаријат и
полупролетаријат чине већину становништва. У Русији је радничка
класа, бројчано мањина, али је политички лидер и организатор
67
борбе свих трудбеника. Стога је природно да, након што је школу

ставила у своје руке, она је мора примарно користити како би све
позадинске слојеве радне популације подигла на одговарајући
ниво комунистичке свести. Буржоазија је користила школу да
би затворила раднике. Пролетаријат ће користити школу да их
ослободи, уништи све трагове духовног ропства у главама радног
народа. Буржоазија, захваљујући својој школи, пролетерску децу је
образовала у буржоаском духу. Задатак нове комунистичке школе
је да образује буржоаску и ситно-буржоаску децу у пролетерском
духу. У области интелектуалца, у психологији људи, комунистичка
школа мора произвести исто уништење буржоаског друштва и њену
експропријацију, коју је у економској сфери произвела совјетска
снага национализацијом производних инструмената. Неопходно је
припремити свест људи о новим друштвеним односима. Тешко је
градити комунистичко друштво масама, које у многим подручјима
духовног живота са обе ноге и даље стоје на тлу буржоаског друштва
и његових предрасуда. Задатак нове школе је прилагођавање свести
одраслих промењеним друштвеним односима и, што је најважније,
едуковање млађе генерације, која ће свом својом психологијом
стајати на темељу новог комунистичког друштва.
Оваом циљу треба да служе све реформе наведене испод у

ствари школства, делимично изведене, делимично планиране за
имплементацију.
44. Предшколско васпитање
У буржоаском друштву, дете се сматра, ако не у потпуности, онда,

барем у великој мери, као имовина његових родитеља. Када
родитељи кажу: „моја кћи, мој син“, то значи сада не само постојање
породичних односа, већ и право родитеља да васпитање своје дјеце.
То право са социјалистичког становишта је потпуно засновано ни на
ничему. Посебна особа не припада себи, већ друштву - људској раси.
Само захваљујући постојању друштва, свака појединачна особа
може да живи и да се развија. Дакле дете припада том друштву у
којем и кроз које је рођено, а не само „друштву“ његових родитеља.
Друштво такође поседује прво и основно право васпитавања деце. И
са ове тачке гледишта, тежња родитеља да кроз домаће образовање
убаце у психологију своје деце своју ограниченост неопходно је
не само одбацити, већ и исмејати на најсуровији начин. Друштво
може поверити одгој деце родитељима, али може и да не повери,
68
са временом ће имати све мање разлога да поверава одгој деце

родитељима јер је способност образовања дееце и даље мање
честа од способности да се деца рађају. Од стотина мајки, можда
је једна или две способна да буде едукатор. Будућност припада
јавном образовању. Јавно образовање пружа социјалистичком
друштву могућност образовања будуће генерације како ће то бити
потребно и уз најмање трошење ресурса.
Али јавна едукација деце неопходна је не само из педагошких

разлога, такође има огромне економске користи. Стотине хиљада,
милиона мајки у спровођењу јавног образовања ће бити ослобођене
за процес производње и за сопствени културни развој. Оне ће бити
ослобођене од домаћинства које затупљује ум и бескрајног броја
ситних послова повезаних са васпитањем деце код куће.
То је разлог зашто је совјетска власт посвећена стварању низа

институција, које би требало да побољшају јавно образовање, што
га чини постепено универзалним. То су обданишта где су заузети
послом раници у стању да своју децу повере онима који су стручњаци
за предшколско васпитање и образовања. То су „огњишта“, тј.
дјечије баште, али дизајниране за дужи боравак деце у њима. То
су дечје колоније у којима живе и одгајају се деца или трајно или за
дужи период због разведених родитеља. Овде припадају и јаслице,
тј. институције за образовање деце до 4 године старости и давање
уточишта деци док су њихови родитељи на послу.
Задатак Комунистичке партије је, с једне стране, у томе да преко

државних органа постигне бржи развој предшколских установа
и побољша промене ствари у њима, с друге стране, да све више
промовишу међу родитељима превазиђеност буржоаских и ситно-
буржоаских предрасуда о потреби и предности кућног образовања,
поткрепљујући то примерима из обрзаца образовних институција
совјетске власти. Често незадовољавајућа поставка огњишта,
јаслица, вртова и тако даље задржава родитеље да не пошаљу своју
децу тамо. Задатак Комунистичке партије, а посебно жена у својим
редовима, је да подстакну родитеље да настоје да побољшају
јавно образовање, а не да га напуштају, већ да тамо врате своју
децу у институције и спроводе опсежне контроле у матичним
организацијама.
69
45. Јединствена радна школа
Предшколске установе креирају се за децу млађу од 7 година. У

даљем васпитавању и образовању морају проћи у школу. Обука
мора бити обавезна, што је велики корак напред у поређењу са
временом царизма. Образовање би требало да буде бесплатно,
што је велики корак напред у поређењу са оним што видимо чак
и у најнапреднијим буржоаским земљама, где је само у нижим
школама бесплатно образовање. Образовање треба да буде
једнако за све, онда су уништене све привилегије у образовању за
одређене групе становништва. Овај универзални, једнак за све и за
све обавезан систем образовања треба да обухвати све младе људе
од 8 до 17 година.
Школа мора бити једна једина. То значи, пре свега, да мора бити
уништена у школама подела на мушке и женске, и мора да се
спроводи заједничка обука деце оба пола. То значи да мора бити
уништена подела школа на ниже средње и више неповезане
међусобно, које не подупиру својим програмима једне друге. То
значи да мора бити уништена подела нижих, средњих, и виших
школа на општеобразовне и стручне или професионалне на опште
доступне и оне које су за класне касте. Јединствена школа је један
степеник који може и мора проћи сваки ученик социјалистичке
републике, почевши са најнижим прагом - вртић - и завршавајући
са највишим степеном, где се завршава све опште школско
образовање и сва политехничка образовања, у мери у којој је то
обавезно за све ученике.
Као што је очигледно сваком читаоцу, јединствена школа не

представља само идеал за сваког напредног наставника, већ једину
могућу врсту школа у социјалистичком, односно некласном или
друштву које тежи томе да постане некласно. Само социјализам
може да организује јединствену школу, иако је пожељност ове
врсте школе назначавају и педагози буржоаског друштва.
Школа социјалистичке републике мора представљати и радну

снагу. То значи да обука и образовање треба да буду повезани
са радом и треба да се заснивају на раду. Ово је важно из више
разлога. Прво, за успех саме наставе. Најлакше и темељно, све што
је потребно, дете учи, не тако што памти из неке књиге или из речи
наставника већ када нешто само уради својим рукама јер се лакше
70
од свега на искуству учи о природи која нас окружује, покушавајући

да се утиче на ту природу. Комбинација учења са радом започела
је већ у напредним буржоаским школама. Али то не може да
се спроведе до краја у буржоаском систему који свесно едукује
паразитске елементе друштва и одваја физички рад од менталног
рада непрелазном провалијом.
Рад је онда потребан за чисто физички развој дјеце, као и за

свеобухватан развој свих њихових способности. Искуство је
потврдило и доказало да време проведено у школи на раду
не смањује ни најмање, већ, напротив, повећава успех деце уз
асимилацију широког спектра знања.
Коначно, за комунистичко друштво, радна школа је директна

нужност. Сваки грађанин овог друштва треба, барем у основном
смислу, да зна све професије. Ово друштво неће имати затворене
продавнице, окоштале професије, замрзнуте у својим специјалним
групама. Чак и најгенијалнији научник мора бити истовремено и
квалификовани физички радник. Дипломираном студенту једне
радне школе комунистичко друштво каже: „професор и не мораш
да будеш, али произвођач драгоцености мораш“. Почевши од
дечијих игара у врту, дете мора да пређе на рад, као наставак
игре, потпуно непримећено и тако од самог почетка треба научити
да гледа на посао не као непријатну потребу или казну, већ као
природну, спонтану манифестацију способности. Рад мора бити
потреба, као жеља да се пије и једе, и та потреба мора бити усађена
и развијена у комунистичкој школи. У комунистичком друштву, уз
брз напредак у технологији, огромна и брза кретања радне снаге из
једне производне границе у другу ће бити неизбежна. На пример,
свако откриће у индустрији ткања и предење може захтевати
смањење ткача и спинера и смањење броја радника који се баве
обрадом памука, итд. У таквим случајевима неизбежна је нова
редистрибуција сила између професија, што је изводљиво само ако
је сваки радник у комунистичком друштву упознат не само са једним,
већ са читавим низом професија. Буржоаско друштво је могло да
излази из таквог положаја користећи резервну армију индустрије, т.
ј. стални кадар незапослених. У комунистичком друштву неће бити
војске незапослених. Резерва било које индустрије која доживљава
недостатак рада биће способност радника у другој индустрији да
попуне тај јаз. Само једна јединствена радна школа може да обучава
кадрове таквих радника који ће бити у могућности да обављају
71
различите функције у комунистичком друштву.
46. Специјално образовање
До 17. године сви млади из републике морају проћи кроз

јединствену радну школу и добити ту збир теоријског и практичног
знања неопходног за сваког грађанина комунистичког друштва. Али
обука се не може завршити само са овим. Поред општег знања,
потребно је и посебно знање. Обим сваке од најнеопходнијих
наука је толико велики да није могуће да их све усвоји један
појединац. Једна јединствена радна школа уопште не искључује
специјално образовање. Она образовање само подиже на виши
степен. Већ у другој фази једне радне школе, тј. у доби од 14 до
17 година, неизбежно се долази до склоности ученика према овом
или оном предмету. Већ у овој фази не само да је могуће, већ и
неизбежно, да се препусти овим природним способностима за
детаљније упознавање са различитим наукама, али не на рачун
општег образовног програма радне школе.
Али ово специјално образовање требало би да почне тек после

17 година. Ово доба је такође граница и из других разлога. До 17
година, млади у радним школама су више ученици него радници.
Процес рада у школи има основни задатак, не да ствара вредности
и повећава државни буџет, већ има образовне задатке. Након 17
година, студент се претвара у радника. Он мора да допринесе
делом своје радне снаге, делом продуката направљених тим
радом људској комуни. Специјално образовање може добити
само испуњавањем своје основне обавезе према друштву. Стога,
по правилу, млади људи након 17 година могу добијати специјана
знања само у време ван службе. Са развојем технологије, радни дан
би требало да се смањи чак и краће од 8 сати, а тиме и за специјално
образовање биће довољно времена за сваког члана комунистичког
друштва. У неким случајевима, за нарочито надарене људе, изузеће
може бити могуће у облику привременог изузећа са посла у трајању
од неколико година за образовање и научно истраживање или
смањење радног дана у поређењу са општим утврђеним ако је све
ово признато као друштвено неопходно.
47. Виша школа
У овом тренутку је и даље немогуће потпуно предвидети какав
72
ће карактер имати специјалне више школе под комунизмом.

Вероватно ће бити врло различитог типа, од више или мање
краткорочних предмета до политехнике и школских лабораторија,
где ће се обука одвијати заједно са научним истраживањем и где
ће бити избрисани сви аспекти између професора и студената. Али
у овом тренутку је већ могуће са пуном сигурношћу констовати
да су наши универзитети у садашњој форми, са својим садашњим
професорима, застареле институције. Они и даље подучавају младе
људе који су прошли буржоаске средње школе, у старом духу. Иако
се ови универзитети могу реформисати мењајући професорско
особље људима који можда не задовољавају квалификацију
„доктора буржоаског друштва“, они могу успешно спровести потпуну
револуцију у настави друштвених наука и лишити буржоаске науке о
свом последњем уточишту. Могуће је променити састав слушалаца
тако што учесници универзитета претежно раде, чиме се природне
и техничке науке чине доступним радничкој класи. А укључивање
радника неизбежно подиже питање њиховог издржавања у току
трајања студија о трошку државе. Све ово говори у тачки 3 нашег
програма у области јавног образовања.
48. Совјетска и партијска школа
Комунистичка партија, док је на власти, уништила је школски апарат

цараизма, који је остао готово нетакнут током владе Керенског.
На рушевинама старе класе, почела је да гради јединствену радну
школу као клицу нормалне радне школе будућег комунистичког
друштва. Из виших буржоаских школа покушава да избрише све
што је прилагођено одржавању владавине капитала и што знање
које је акумулирано током периода доминације имућних класа
чини доступно радним људима, и тиме почиње да се припрема за
изградњу нормалног типа виших школа комунистичког друштва.
Али међу свим наукама за које је знала буржоаска култура нема

такве која је учила како да се изведе пролетерска револуција. Од
свих школа које је градила буржоазија и које се почињу градити
за будуће комунистичко друштво, нема такве која би учила како
изградити пролетерску државу. Прелазни период од капитализма
до комунизма оживео је посебну врсту школе која мора послужити
текућој револуцији и изградњи совјетског апарата. За овај циљ су
осмишљене партијско-совјетске школе које су се појавиле пред
нашим очима као краткорочни и прилично случајни курсеви и
73
окренуле и наставиле да се претварају у сталне институције за

развој партијских и совјетских радника. То је било неизбежно.
Изградња совјсетске државе је нешто потпуно ново за шта није
постојао пример у историји. Рад совјетских институција се развија
из дана у дан, побољшава се, а за сваког совјетског радника
постаје неопходно за успех у раду да зна искуство које су стекли
његови претходници. Самообучавање у управљању државом које
се постиже путем учешћа свих радника у совјетима се показује као
недовољно.То искуство је неопходно сакупини, систематизовати,
осмислити и направити га доступним за све раднике који учествују
у совјесткој изградњи како не би сваки нови слој радника који се
увлачи у управљање државом понављао грешке својих претходника,
како се не би учили на својим већ на туђим, већ извршеним
грешкама које је држава већ платила. Школа совјетског посла и
треба да служи том циљу, она му већ служи, утолико ми и имамо
већ у републици централну школу совјетског посла при Сверуском
централном извршном комитету као сталну школу. Ускоро ће се у
сваком провинцијском граду створити одговарајуће школе.
Што се тиче партијских комунистичких школа, они радикално

мењају свој карактер у периоду стварног преласка на комунизам.
Из школа одређене партије која се базира на пролетаријату, из
чисто политичких школа, трансформишу се у школе комунистичке
реконструкције друштва, а самим тим и у јавне школе. Истовремено,
оне се граде на војним академијама грађанског рата. Само
захваљујући овим школама пролетаријат је у стању да схвати значење
и објективне задатке револуције које он обавља полустихијски,
полусвесно, имајући пред очима само уско специфичне циљеве и
не бивши у стању да покрије цео процес реструктурирања у целини.
Партијска школа није само у могућности да научно објасни природу
пролетаријата и крајњи циљ његове револуције, већ и да научи
како да ову револуцију до краја у најкраћем року са најмањим
трошковима енергије спроведемо у дело.
49. Ваншколско образовање
Царизам је свесно чувао стање незнања и неписмености за

већину радног народа Русије. Пошто је од аутократије наследила
огроман проценат неписмених, совјетска влада, наравно, мора
да користи најхеројскије мере да се отараси овог наслеђа. У том
циљу, одељења за образовање отварају школе за неписмене
74
одрасле особе и предузимају низ других мера за борбу против

неписмености. Али, поред употребе школског апарата Комесаријата
просвете, Комунистичка партија мора предузети све мере како би
се осигурало да масе учествују у образовању неписмених. Овом
циљу треба да служе совјети народног образовања у које се бирају
људи из маса који су заинтересовани за образовање. Истом циљу
служи и мобилизација свих писмених за обуку неписмених. Таква
мобилизација почиње на бројним местима у републици, а партија
мора осигурати да се она спроводи свуда по одређеном плану.
Поред борбе против неписмености, совјетска влада мора да троши

доста напора и новца како би се становништву, углавном одраслој
популацији, помогло у самообразовању. У ту сврху организована
је мрежа библиотека која одговара потребама читача трудбеника,
свуда где су изграђени домови и клубови успостављени су
универзитети. Кинематографија, која је служила као средство
разарања становништва и богатства његових власника, постепено,
иако нажалост изузетно споро, постаје моћан алат за просветљавање
маса и њихово образовање у духу социјализма. Све врсте курсева,
јавна предавања и тако даље, захваљујући смањењу радног дана,
доступне су свим радним људима. У будућности, у образовне сврхе,
систематични излети радних људи током одмора веома су важни
у сврху упознавања са њиховом земљом и различитим земљама
свијета. За комуникацију између радника свих земаља, ови излети
ће играти велику улогу у будућности.
50. Нови радници просвете
Школске реформе су биле успешније за совјетску владу него

реформе или поновна изградња у другим областима. Ово се
објашњава не само због чињенице да совјетска држава троши
неупоредиво већи дио свог буџета на јавно образовање него
најнапредније од буржоаских држава. Реализацију идеје о једној
радној школи већ су у великој мери припремили напредни
наставници буржоаског друштва. Најбољи део наставника Русије
имао је, у совјетском режиму, да делимично изведе оно што
сматрају неопходним за извођење са чисто педагошког становишта.
Међу школским радницима који су пребачени у совјетску власт из
буржоазно-спахијског режима био је велики број оних који су били
и остали противници пролетерске револуције уопште, али који су
присталице револуције пролетаријата у школском послу.
75
Ова повољна околност, међутим, уопште не умањује потребе

пролетерске државе за истинским комунистичким школским
радницима. Број комуниста међу наставницима, као и међу свим
специјалистима уопште, је незнатна мањина. Број противника
комунизма је много већи. Већина радника су бирократски
расположени и који су спремни да служе било којем режиму,
вођени свим програмима, али најближи оном који предводе
очеви и дедови. У том смислу, Комунистичка партија се суочава
са задатком две врсте: с једне стране мобилисати све најбоље
елементе наставног окружења и, кроз интензиван рад међу њима,
стварати од њих кадрове комунистичких радника, с друге стране, да
створе потпуно нове кадрове едукатора од младих који су од самог
почетка одгојени у духу комунизма уопште и у духу комунистичког
школског програма.
51. Богатства културе и науке за раднике
У капиталистичком систему, таленат се сматра власништвом свог

непосредног власника и као инструмент за богаћење. Производ
активности талента је производ који се у овом друштву може
продати по најбољој цени и тиме може постати власништво оних
који највише плаћају. Рад генија који има велики друштвени значај
и по суштини ствари представља колективно стваралаштво, може
да буде купљен од стране неког Колупаева од Руса или од стране
Американца Моргана и може са једнаким правом да буде измењена
или уништена. Ако би познати московски купац Третјаков једног
прекрасног момента смислио да спали своју сликарску галерију
уместо да је преда граду Москви по законима буржоаског друштва
њега не би било могуће позивати на одговорност. Као резултат
куповине-продаје производа уметности, ретких књига, рукописа и
т. д. огромна количина њих је постала недоступна за упознавање
са широким слојевима друштва, и била је привилегија за класу
експлоататора.
Совјетска Република објављује сва дела, збирке и тако даље јавним

доменом и уништава све баријере за јавно коришћење. Том циљу
служи и директива за одузимање приватног власништва великих
складишта књига и ставља их такође у јавни домен.
Комунистичка партија мора да обезбеди да државна власт иде

још даље овим путем. С обзиром на екстремни недостатак књига
76
и немогућност брзе изградње широке издавачке куће и њихово

поновно објављивање, даље ограничавање приватне имовине
у овој области и концентрација књига у јавним библиотекама,
школама и другим.
Осим тога, у интересу едукације и да би се што већој маси

омогућила могућност коришћења позоришта, сва позоришта
су национализована, а индиректно се постиже социјализација
талената у области сцене, музике и вокалне уметности.
На тај начин постепено сви радови науке и уметности створене на

основу експлоатације радне масе на њиховим леђима, на њихов
трошак, се враћају поново њиховим стварним власницима.
52. Државна пропаганда комунизма
Када се буржоаски систем сруши и ново комунистичко друштво

почиње да се формира на олупинама старог, пропаганда идеја
комунизма не може остати само ствар Комунистичке партије
и водити га само својим скромним средствима. Комунистичка
пропаганда је неопходна за читаво друштво које се трансформише и
мора убрзати овај неизбежни процес, мора градити нове градитеље
који често то раде несвесно, откривају значење сопствених напора
и рада. Стога, не само пролетерска школа, већ и читав механизам
пролетерске државе уопште мора послужити узроку комунистичке
пропаганде. Ова пропаганда мора бити вођена војском од стране
војно-политичких организација, морају га водити сви совјетски
органи.
Најснажнији инструмент државне пропаганде комунизма је

државна издавачка кућа. Национализација свих хартија и свих
штампарија омогућава пролетерској држави, са огромним
недостатком папира, да у милионским копијама објављује оно
што је најзаслужније за масе у садашњем тренутку. Као резултат
тога, све што је издала државна издавачка кућа је доступно
масама не само по најјефтинијим ценама, већ постепено почињу
да долазе књиге, брошуре, новине и постери који долазе до маса
апсолутно бесплатно. Државна пропаганда комунизма коначно
претвара у средство уништавања било каквих трагова буржоаске
пропаганде из претходног периода који је тровао знање радног
народа и снажан инструмент за креирање нове идеологије, нових
77
вештина размишљања, новог погледа на свет међу радницима у

социјалистичком друштву.
53. Народна просвета при царизму и при совјетској валсти
Расходи државе за народну просвету:
1891. год. «22 810 260 рубаља»
1911. год. »27 883 000»
1916. год. »195 624 000»
1917. год. »339 831 687»
1918. год. »2 914 082 124»
1-о полугодиште 1919. год. »3 888 000 000»
Дакле, преношење власти на пролетаријат је одмах довело до

повећања трошкова на јавно образовање за скоро девет пута.
1917-е 1-ог септембра је побројано школа: 38 387 (по 26 губерн.).
У школском периоду 1917—1918 гг. школе 1-ог ступња — 52 274,

ученика — 4 138 982.
У школском периоду 1918—1919 гг.— приближно 62238.
У то исто време школе 2-ог ступња је било 1917— 1918 гг.—1830, в

1918—1919 гг.—3783.
Претшколско васпитање при царизму уопште није постојало.

Совјетска власт је све морала испочетка да изгради. Без обзира на
низ непогодних услова, 1 октобра 1919 г. по 31 губернији набројано
дечјих вртова, плочника, огњишта — 2 615, у њима деце 155443.
Укупно се обслућујесвега око 2,5% деце узраста дт 3 до 5 година. Али
је већ у градовима 10,1% деце, и та цифра се непрестано повећава.
78
РЕЛИГИЈА И КОМУНИЗАМ
54. Зашто религија и комунизам нису компатибилни
„Религија је опијум за народ“, — рекао је К. Маркс. Задатак

Комунистичке партије је да ова истина постане разумљива за
најшире кругова радне масе. Задатак партије је да обезбеди да сви
од радне масе па до свих осталих, чврсто схвате истину томе шта
је религија била и која је и даље једна од најмоћнијих средстава
у рукама угњетача у одржавању неједнакости, експлоатације и
слободе послушношћу радног народа.
Неки лоши комунисти сматрају: „Религија ме не спречава да будем

комуниста - једнако вјерујем у Бога иу комунизам. Моја вера у Бога
ме не спречава да се борим запролетерску револуцију.“
Такво расуђивање је у корену неистинито. Религија и комунизам су

некомпатибилни и теоретски и практично.
Сваки комуниста треба посматрати друштвене појаве (односе

између људи, револуција, ратова и сл.), Као нешто што се догађа
по одређеним законима. Закони друштвеног развоја са највећом
потпуношћу и успостављање научног комунизма кроз теорију
историјског материјализма су створили наши велики професори К.
Маркс и Фридрих Енгелс. Према овој теорији, никакве натприродне
силе не утичу на друштвени развој. У истој теорији утврђено је да
се сам појам Бога и натприродних сила појавио у одређеној фази
људске историје и на одређеној фази почиње нестајати као идеја
детета, што није потврђено праксом живота и борбом човека с
природом. И само зато што је профитабилно за предаторске класе
да подрже незнање људи и вере њихове деце у чудесно (и кључеве
тог чудесног држе у свом џепу), религиозне предрасуде се показују
као врло живахне и непријатне чак и врло интелигентним људима.
Натприродне снаге не утичу на промене и у целој природи као

целини. Човек је постигао огроман успех у борби са природом, утиче
на његове интересе и управља својим снагама не кроз веру у Бога
и његову помоћ,већ упркос том веровању и зато што је у пракси
у свим озбиљним стварима увек био атеиста. Научни комунизам у
79
схватању свих феномена природе ослања се на податке природних

наука, који су у најнепомирљивијем непријатељству са свим врстама
религиозних измишљотина.
Али комунизам је неспојив са религијском вером и у пракси . Тактика

Комунистичке партије прописује својим члановима одређени
начин поступања. Моралитет сваке религије такође прописује
одређено понашање вереницима (на пример, хришћански морал:
„када те неко удари окрени му и други образ“). Између директива
комунистичке тактике и религијских завета у огромној већини
појављује се непрелазна контрадикција. Комуниста који одбацује
заповести о религији и поступа према прописима партије престаје
да буде верник. Верник који себе назива комунистом, који крши
прописе Партије у име заповести религије, престаје да буде
комуниста.
Борба против религије има две стране, које се морају строго

разликовати за сваког комунисту. Прво, борба с црквом као
посебном организацијом верске пропаганде која је финансијски
заинтересована за народну таму и верско ропство. Друго,
борба против распрострањених и дубоко укоријењених верских
предрасуда већине радне масе.
55. Одвајање цркве од државе
По хришћанском катехизису црква је друштво верника који су

уједињени једном вером, тајнама и т. д. За комунисту црква — то је
друштво људи уједињених одређеним изворима прихода на рачун
верника, на рачун њиховог незнања и таме. Друштво повезано
са друштвом других експлоататора, као што су земљопоседници,
капиталисти, повезани са њиховом државом, помажући им
у угњетавању радника и добијању помоћи и подршке од ње.
Веза између цркве и државе је старог порекла. Посебно је тесно
била повезана црква са феудално-спахијском државом. Ово је
разумљиво ако се сетимо да се аутократско-племићка држава
ослањала на крупнo земљопоседништво, а црква је била и велики
поседник земљишта који је поседовао милионе хектара земље. Обе
ове снаге су се неизбежно морале ујединити за заједничку борбу
са радним масама и њиховим савезом како би консолидовале
своју доминацију над њима. У периоду борбе урбане буржоазије
са племством, буржоазија је некада брутално напала цркву као
80
власника земље, коју је буржоазија желела да стави у руке исте

буржоазије и због прихода тврдила да су власници и потрошачи
прихода прикупљених од радника. Ова борба у неким земљама
била је врло оштра (Француска), у другим мекша (Енглеска, Немачка,
Русија). Због тога, захтев за раздвајање цркве и државе (што у
пракси значи прелазак средтва која држава троши на цркву у руке
буржоазије) су били изложени од стране либералне буржоазије
и буржоаске демократије. Али овај услов нигде буржоазија није
остварила. Разлог је што је свуда почела да се усиљује борба радника
против капиталиста и буржоазији је постало неисплативо да одбаци
свог савезника. Она сматра да је повољније да се помири са црквом,
да купи своје молитве за борбу против социјализма, да искористи
свој утицај на тамним масама да задрже осећај робовања у односу
на експлоататорско стање ( „нема можи ако није од бога“).
56. Одвајање школе од цркве
Уједињење верске пропаганде и школовања је друго моћно оружје

у рукама свештенства за јачање владавине цркве и њеног утицаја на
масе. Будућност човечанства, његова младост, предати су рукама
свештеника. Под царизмом је подржаван верски фанатизам,
глупост и незнање су сматрни за ствар од националног значаја.
Божји закон је био најважнији предмет учења у школи. У школи је
аутократија подржала цркву, а црква - аутократију. Поред обавезе
„закона Божјег“ у школама и обавезног присуства богослужењима,
црква је дошла до још много ствари. Почела је да узима све јавно
образовање у своје руке, и у том циљу, Русија је прекривена мрежом
парохијских школа.
Захваљујући заједници школе и цркве код младих људи од врло

раног доба или доминирају религиозна сујеверја, или су у стању
крајње немогућности да израде било какве интегралне перспективе
света. На истом питању (на пример, о пореклу земље), религија и
наука дају различите одговоре, а наивни ум ученика претвара се у
бојно поље између тачног знања и грубих измишљања.
У многим земљама, млади су одрасли не само у духу преданости

постојећем режиму, већ често и у духу преданости већ срушеном
аутократском црквеном племству, као што је, на пример, у
Француској. Таква пропаганда је контрареволуционарна и са
становишта буржоаског стања.
81
Буржоаски либерализам је у својим програмима предложио и

захтев да се школа одвоји од цркве. Борио се за замену „закона
Божјег“ у школама буржоаским моралом у настави и за затварање
школа у организацији верских заједница и манастирима. Али нигде
није дошло до те борбе у пракси. Пример - Француска, где су сва
буржоаска министарства за више од двадесет година, обећала
да ће распустити све конгрегације (католичка верска друштва),
да ће конфисковати капитал, забранити предавање у школама,
а завршили су примирјем и компромисима са католичким
свештенством. Конкретан пример таквог религијског компромиса
са црквом недавно је дао Клемансо, који је у једном тренутку био
заклети непријатељ цркве а завршио позивима да се заборави
непријатељство, а лично је доделио представницима католичког
свештенства орден за патриотизам. У борби за експлоатацију
других земаља (рат са Немачком), у борби против радничке класе
буржоаска држава и црква су већ ушли у трговину и међусобно
помажу једни другима.
Ово помирење буржоазије са црквом изражено је не само у

чињеници да буржоазија ставља своје старе борбене слогане против
религије под плашт и престаје да се бори са њом. Ово није довољно.
Сама буржоазија што је старија то више постаје „верничка класа“.
Прадеде модерне европске буржоазије били су атеисти, љубитељи
љубави, ватрени непријатељи свештеника и клерикализма. Деца
и очеви су направили корак уназад. Остављајући себе за атеисте,
не верујући у религиозне проналаске и смејући им се, нашли су
међутим неопходне начине за очување тих фикција, очување
верске узде за људе. Најзад, њихови савремени синови не само
да сматрају религиозну узду неопходном за људе, већ је намичу
и себи самима. Пред нашим очима, након Октобарске револуције,
бивши либерални буржуји и буржоаски интелектуалци таласом су
кренули у цркву и са нежним емоцијама се поклонили томе што
су исмејавали у своје време. Таква је судбина свих умирућих класа
којима не преостаје ништа друго него да траже „утеху“ у религији.
Сличан помак у корист религије примећен је међу буржоазијом

Европе, која још није изгубила власт. Али ако буржоаска класа
почиње да верује у Бога и бесмртност на небу, то само значи да
мисли да је њена смрт дошла овде на земљи.
Раздвајање школе и цркве изазвало је и наставља да изазива
82
протесте најзадовољнијих елемената радника и сељака. Многи

родитељи и даље инсистирају на томе да је учење о „Божјем закону“
дозвољено у школи за оне који га желе као изборни предмет. Против
оваквих покушаја за повратак комунистичка партија води одлучну
борбу. Признавање лекција црквеног опскурантизма у школи, чак
и ако је то факултативни предмет, јесте пружање државне подршке
јачању верских предрасуда. Црква ће тада имати на располагању
готову публику деце (прикупљену у школи само за сврху супротну
задацима религије), имаће на располагању просторије у државном
власништву и, стога, моћи ће ширити верски отров међу младима
скоро у истим износима као пре одвајања школе из цркве.
Уредба о раздвајању школе и цркве мора остати на снази, а

пролетерска држава не би требало да даје било какве уступке
средњем веку. Оно што је учињено у овој области је још увек
премало, а неразумни родитељи још увек имају пуну могућност
да оштете ум њиховој деци са религијским бајкама. Совјетска власт
дозвољава слободу вероисповести за одрасле. Али та слобода
вероисповести за родитеље претвара се у слободу да они трују
умове своје деце истим опијумом којим су их тровали у цркви.
Родитељи намећу својој деци своје глупости, незнање, издају за
истину свакакве глупости и ужасно је тешко радити на јединственом
школском раду. Ослобађање деце од реакционарних утицаја
њихових родитеља је важан задатак пролетерске државе. Радикална
средства - јавна едукација деце, спроведена је у потпуности. Али у
блиској будућности неопходно је да се не ограничава избацивање
верске пропаганде из школе, већ да школа иде у офанзиву против
верске пропаганде у породици и унапред онемогући деци све те
религиозне причице којима настављају да верују и на основу којих
цркви стварају профит чак и одрасли људи.
57. Борба са религиозним предрасудама маса
Ако је одвајање цркве од државе и школе од цркве пролетерска

власт остварила релативно лако и и скоро безболно, неупоредиво
је тежа борба са религиозним предрасудама које имају већ дубоке
корене у свести маса и показују велику виталност. Ова борба ће
бити дуга и захтеваће велику издржљивост и стрпљење. У нашем
програму се овим поводом говори: „РКП се руководи убеђењем
да ће само реализација планирања и свести у целој друштвеној
и економској активности маса довести до потпуног одбацивања
83
верских предрасуда“. Шта значе ове речи? Верска пропаганда, вера

у Бога и све натприродне силе налазе себи најпогодније тло тамо
где се свест маса о друштвеном животу потискује натприродним
објашњењима појава које нас окружују у природи и друштву.
Околности које ствара капиталистички начин производње су врло
погодни за то. У буржоаском друштву се производња и размена
производа не установљавају свесно, према дефинитивном плану
већ спонтано. Тржиште царује над производњом. Нико не зна да
ли је роба произведена у вишку или премало. Произвођачи не
разумеју како функционише читав огроман и сложен механизам
капиталистичке производње. Зашто изненада почињу кризе и
незапосленост, због чега се повећавају а онда се смањују цене
роба и слично. Не умећи себи да објасни стварни разлог текућих
друштвених промена, обичан радник се окреће „божјој вољи“, која
све може да објасни.
Напротив, у организованом комунистичком друштву у сфери

производње и дистрибуције за раднике неће бити тајни. Сваки
радник не само да обавља део јавног посла који му је поверен, већ
и сам ће учествовати у изради општег плана производње и барем
ће имати јасну идеју о томе. Ништа мистериозно, неразумљиво,
неочекивано неће бити у целом механизму друштвене производње,
а за мистична објашњења и сујеверја неће бити погодног тла. Као
што је за столара, који је и сам радио на столу, јасно шта одакле
потиче и није потребно тражити на небу за свог творца, а за све
радне људе комунистичког друштва биће јасно шта и како стварају
колективни напори.
Дакле, сама чињеница организовања и јачања социјалистичког

система наноси непоправљиву штету религији. Прелазак од
социјализма до комунизма, односно од друштва које уништава
капитализам до друштва у коме је потпуно ослобођене свих трагова
класне поделе и класне борбе, довести ће до природне смрти било
које религије и сваког сујеверја.
Али све ово не значи да се можемо смирити, предвиђајући смрт

религије будућности.
Са религијским предрасудама, најозбиљнију борбу морамо водити

посебно озбиљно, када црква делује као контрареволуционарна
организација која покушава да искористи свој верски утицај на
84
масе да укључи ове масе у политичку борбу против диктатуре

пролетаријата. Православна вера, заштићена од свештеника,
заснива се на савезу са монархијом. Дакле, сада је неопходно
да совјетска влада развије најширу антирелигиозну пропаганду.
Ово се постиже и читањем посебних предавања, организовањем
спорова и објављивањем релевантне литературе и генералним
ширењем научног знања, које полако али сигурно поткопава сваки
ауторитет религије. Добар алат у борби против цркве био је недавно
отварање „нетелесних“ мошти у многим деловима републике,
откривајући најсиромашнијим и најрелигиознијим масама сву ту
ниску превару на којој се сва религија заснивала уопште, а нарочито
руско православље.
Али, борба против верскe заосталости маса мора бити спроведена

не само са огромном енергијом и одлучношћу, већ и са дужним
стрпљењем и опрезом. Верничка маса је веома осетљива на било
какву увреду за њена осећања, и насилно увођење атеизма масама,
насиљем и злоупотребом верских обреда и церемонијалних
објеката не убрзава већ задржава борбу против религије. Црква, као
прогоњена институција, почиње да ужива још веће симпатије маса
и пробуди се у њима одавно заборављена веза између религије
и заштите националне слободе, јача антисемитизам и генерално
мобилишу се сви остаци већ полумртве идеологије.
Дајемо неке бројке који указују на то како је царска влада подржавала

цркву за народни новац, како су исту цркву подржавали сами људи,
празнећи своје мршаве џепове и које се богатство нагомилавало
међу министрима Христовим.
Сваке године у просеку царска влада је издала цркви кроз Синод и

на друге начине до 50 милиона рубаља (то је стотину пута више за
текућу рубљу). На Синода који је одржан у банкама на 70 милиона,
цркве и манастири су имали велике површине земљишта у 1905.
био је 1872000 у цркви десетина, манастири – 740000 хектара.
Шест најбогатијих манастира имало је 182000 десетина. Соловетски
манастир је имао 66000 десетина. Саровска пустиња је 26000, а
Лавра Александра Невског је 25000 и тако даље. У Санкт Петербургу
1903. цркве и манастири су имали 266 профитабилних ствари у
облику кућа, продавница, земљишта под зградама итд.
У Москви је било 1054 апартманских кућа, не рачунајући 32 хотела.
85
У Кијеву су цркве имале 114 кућа. А ево евангељских прихода

митрополита и надбискупа. Петроградски митрополит је добио
300000 рубаља годишње, Москва и Кијев - за 100000 рубаља,
Новгородски надбискуп - 310000 рубаља.
Црквене школе бројале су до 30000, ученици у њима - до милион. У

„доњим школама“ Министарства просвете је радило више од 20000
наставника Библије.
Као што је познато, царска аутократија подржавала је православну

цркву као владајућу цркву, као једину истинску цркву. Десетине
милиона рубаља прикупљено је у облику пореза од муслимана
(татара, башкирја), католика (Пољака), Јевреја, а овим новцем
православно свештенство доказало је да су лаж све друге вере
осим православне. Верска репресија под царизмом достигла је
најневероватније димензије. У међувремену, према религијама,
становништво Русије се распростирало на следећи начин: за сваких
100 људи - католици 9, мухамеданци 11, протестанти 5, Јевреји 4,
други 1.
Што се тиче војске православног свештенства, 1909. године достигла

је следеће величине.
У 52869 цркава у Русији je било: архитеката 2912, свештеника

46730, ђакона 14670, псаломошчика(службеници православне
цркве одговорни за правилно певање) 43518. У 455 манастира
за мушкарце: монаси 9987, послушници 9582. У 418 женских
манастира: монахиња 14008 послушница 46811. Ово је бело и црно
свештенство у Русији: 188218.
Овај број је само православно свештенство. Али овај паразитски

слој је присутан код свих народа који исповедају друге религије.
Сва ова маса, уместо добијања огромног новца од становништва
за одржавање популарног незнања, могла би, напротив, створити
огромну количину вредности физичким радом. Социјалистичка
држава ће, с побољшањем свог економског апарата, стварати радну
снагу од свештенства и других непродуктивних класа претварајући
их у раднике или сељаке.
Из јавних фондова, који су отварани за цркву при цару, више од 12

милиона годишње је одлазило за урбано и рурално свештенство
86
(разумљиво је зашто су духовни очеви против одвајања цркве од

државе, што је еквивалентно одвајању из њиховог џепа десетине
милиона рубаља). Али ово је само део прихода свештенства. Много
већи део ових прихода је добијен од плаћања за услуге, од закупа
земљишта од камате на црквени капитал који су изнајмљивали.
Тачан приход духовника није могао бити установљен у Русији.
Годишњи приход од свештенства се обрачунава до 150000000
рубаља т. ј. по данашњем новцу 100 пута већи број. Велики део тих
прихода свештенство наставља да прима од народа и до данашњег
дана.
ОРГАНИЗАЦИЈА ИНДУСТРИЈЕ
58. Експропријација буржоазије и пролетерска национализација

крупне индустрије
Најважнији задатак пролетаријата и совјетске власти као органа

пролетерске диктатуре био је да се лиши буржоазија средстава
производње или, како се каже, експроприсати буржоазију. Без
сумње, не ради се о експропријацији мале производње ни о
експропријацији занатлија, већ о узимању средстава за производњу
од крупне буржоазије и стављању крупне ндустрије на нове стазе и
њеном организовању на нови начин. У ком облику Совјетска влада
то може учинити? У првом делу смо већ рекли да пролетаријату
није потребно да раздели фабрике и постројења ни да их пљачка,
већ да их организује у оквиру јавне друштвене производње. Јасно је
да је то у доба пролетерске диктатуре могуће учинити само на један
начин: само кроз пролетерску национализацију, тј. пренос свих
средстава производње и логистике у руке пролетерске државе,
велике и највеће организације радничке класе.
Не сме се ни на који начин мешати национализација производње

под владавином буржоазије и под владавином пролетаријата.
Национализација значи: прелазити у руке државе. Али у суштини
питања ништа не разуме онај ко говори само и искључиво о држави
и не пита о држави које класе говоримо. Када је буржоазија
владајућа класа и када ова буржоазија национализује своје
87
трустове и синдикате, ту се уопште не ради о експропријацији

буржоазије. Овде буржоазија једноставно помера своју робу из
једног џепа у други. Она све пребацује на своју властиту државу.
Експлоататор радничке класе и даље је то, буржоазија. Радничка
класа још увек ради не за себе, већ за свог класног непријатеља.
Ова национализација је буржоаска национализација. Она доноси
на свет Божји поредак, о чему смо говорили у првом делу књиге,
наиме, државни капитализам. Потпуно другачије се добија када се
национализација деси под владавином пролетерске власти. Тада
ће фабрике, превозна средства и тако даље долазити у власништво
пролетерске власти, то јест, не ка организацији послодаваца, већ
радника. Дакле, експропријација буржоазије заиста се дешава:
заиста је лишена основе њеног богатства, њене доминације,
њене снаге и њене власти. И истовремено, основе експлоатације.
Пролетерска држава не може искористити пролетаријат, јер је то
организација истог пролетаријата. Једна особа не може да јаше
саму себе. Слично томе, пролетаријат се не може самоискористити.
Под државним капитализмом, буржоазија уопште није изгубила од
тога што су приватни предузетници престали да постоје одвојено
и што су заједно почели пљачкати друштво. Са пролетерском
национализацијом је исто тако, радници појединих фабрика и
завода у најмању руку немају губитак од чињенице да они нису
самостални вчасници своје фабрике, већ да све фабрике припадају
читавој радничкој класи у целини, највећој радничкој организацији
чије је име Совјетска држава. Завршена у основним цртама,
експропријација буржоазије мора да буде доведена до краја. Ово
је први задатак који наша партија мора испунити. Треба запамтити
да не експроприрамо малу имовину. Њена „национализација“ је
апсолутно неприхватљива, пре свега зато што ми сами не можемо
организовати фрагментирану производњу малих размера, а
друго, зато што Комунистичка партија не жели и не сме да се
замери многомилионским ситним власницима. Њихов прелазак
на социјализам мораће се самовољно извршити, а не кроз њихову
насилну експропријацију. Конкретно, ово треба запамтити у
областима с малом производњом.
Дакле, привести национализацију крају – то је први задатак који

постављамо себи самима.
88
59. Наш циљ — развој производних снага
Пуни развој продуктивних снага мора бити основ наше целокупне

политике. Разарање је тако велико, послератна глад за све
производе је толико осетљива да све мора бити подређено овом
задатку. Више производа! Више чизама, коса, буради, тканина, соли,
хаљина, хлеба итд. - то је основно. Како се то може учинити? Само
повећањем производних снага у земљи, подизањем производње.
Нема другог излаза. Овдје имамо једну огромну препреку: то је
напад на нас са стране светске контрареволуције, која нас тера да се
бранимо, што одузима наш животни рад и средства. Треба ратовати
са капиталистима за нафту и угаљ под један. Исправно поставити
ствар производње под два. То нам је очајнички потребно. Док
радничка класа није била господар целокупне земље, то није била
њена брига. Сада је радничка класа на власти. Она је власник свега.
Она је одговорна за судбину земље, а сада је читав терет задатка
на њеним раменима: да извади Совјетску Републику из глади,
хладноће и разарања. Пре него што је радничка класа дошла на
власт, њен главни задатак био је уништавање старог поретка. Сада
је њен главни задатак да изгради нови. Раније је буржоазија морала
да организује производњу, а сада сам пролетаријат. И разумљиво
је да у данима највећег пустошења све мисли пролетаријата у
овој области треба да се фокусирају на организовање индустрије
и подизање производње. Подизање производње значи повећати
успех рада, стварати више производа, боље радити у свим
институцијама, добити већи резултат за тај дан. Наш задатак
није сада да добијемо тамо некаква права у Москви или Санкт
Петербургу: радничка класа држи их у рукама и брани их на фронту.
Наш задатак је повећати број ексера, гвоздених потковица, плугова,
брава, аутомобила, шињела. То је оно што је сада неопходно да
не умремо од глади након војних поремећаја, да се обучемо и да
се опоравимо од напора у бржем напредовању на путу изградње
новог живота.
Питање подизања производње сведено је на оваква питања: како

повећати број средстава производње (машине, угаљ, сировине)
и радне снаге, како организовати производњу (који је потребан
план целокупне економије, како повезати једну производњу са
другом, како управљати производњом, како економичније и боље
дистрибуирати залихе сировина, како дистрибуирати радну снагу
итд ...). О томе како постићи бољи посао уколико он зависи од самих
89
радника (питање радничке дисциплине, борбе против злобности,

аљкавости, немарности, заносности итд.). Коначно, питање примене
на производњу науке и рад специјалиста.
Сва ова питања су од велике важности. И сада их морамо решити

практично, у пракси. И да их решимо не у једној фабрици или у
једном заводу, већ за читаву велику земљу где је радничке класе и
полупролетаријата на милионе.
Јасно је да овде треба приступити са једне тачке гледишта, почевши

са једне пећи - подизати продуктивне снаге целе земље, која гради
своју привреду на новим основама комунистичког рада.
Наши противници — есери, мењшевици, буржуји и т.д.—

приговарају нам да ми нисмо сасвим марксисти, да је наш комунизам
потрошачки комунизам, комунизам на комаде. Бољшевици скидају
са буржоазије крзнене капуте, исељавају буржоазију из домова,
деле робе широке потрошње а не организују производњу. Ове
примедбе су безвредне. Производне снаге људског друштва састоје
се од средстава производње и радника, живих људи, радничка класа
је главна продуктивна сила. Када су машине, алати, итд. уништени,
ово није толико лоше, јер искусни радници могу, али уз напоре, да
обнове све. Друга ствар је када се ова жива продуктивна сила сруши,
када радници напуштају села, када од хладноће и глади напуштају
градове када се разбија радничка класа. Тада је потребно сачувати је
по сваку цену. Организована експропријација средстава потрошње
је овде услов за очување радне снаге. Потрошачки комунизам је
овде услов за садашњи циљ, организацију производње. Буржоазија
свуда жели да свали све последице рата, све несреће које су настале
због тога, хладноће, глад, итд. на пролетаријат. Ради будућности,
пролетаријат је обавезан да сваљује терет послератног периода
на буржоазију. Али наша главна линија је, наравно, организација
производње и развој производних снага.
60. Планска организација привреде
Епоха распада капитализма оставила је пролетаријату у наслеђе не

само изузетно мали број производних снага, већ и потпуну конфузију.
Русија се поцепала на одвојене регионе, раздвојена је веза између
различитих локалитета, комуникација између различитих региона
била је изузетно тешка. Под утицајем револуције, произвођачи
90
су ослободили гужве из руку, а у почетку су ту и тамо фабрике

биле једноставно без мајстора. Затим је почело неселективно
одузимање радничких предузећа: радници више нису могли
чекати, а та „национализација“ је на неким местима почела чак
и пре Октобарске револуције. Свима је јасно да ово заправо није
национализација, већ једноставно неорганизовано одузимање
предузећа од стране радника који су радили у овим предузећима.
Ова крађа је касније претворена у национализацију. Али и након
октобарског државног удара, национализација је први пут прошла
врло неуспешно. Било је неопходно, наравно, да се национализују
пре свега највећа и добро опремљена предузећа, али то није увек
било могуће. Често су национализована таква предузећа, које је
власник одбацио и која се не би могли оставити без надзора. Али
су често била национализована и таква предузећа чији су власници
били нарочито оштро супротстављени радницима. Наравно, током
грађанског рата било је пуно таквих газди. Такође је јасно да је међу
овим предузећима било и веома лоших, бескорисних. Посебно их
је било међу фабрикама које су током рата биле надуване, а које
су радиле за „одбрану“, нагло састављене и брзо пуцале током
револуције. Све ово је створило још више конфузије.
У почетку, совјетска влада и њена тела нису имали ни обрачуне о

свему томе што се дешава: није било рачуноводства предузећа, нити
су се обрачунале залихе сировина, горива, робе или рачуноводства
производних могућности, односно колико би национализована
предузећа могла произвести. Буржоазија је умирала, али није
оставила детаљан духовни тестамент пролетаријату. Он је
„наследио“ своје богатство од ње узимајући јој га у жестком
грађанском рату. И јасно је да у почетку није било никаквог питања
о општем економском плану. Стара, капиталистичка, организација
је нестала, нова социјалистичка још увек није успостављена.
У међувремену, један од главних задатака совјетске владе био

је и задатак обједињавања свих економских активности према
једном националном плану. Само уз овај услов може бити могуће
барем подржати продуктивне земље на истом нивоу, како би их
могли поставити испред њих. Већ из првог дела књиге знамо да је
комунистички систем добар због тога што елиминише капиталистичку
„анархију“. Морају се поставити темељи комунистичког система
управо овде. Наравно, то је смешно да се сматра да у кратком року,
при глади, хладноћи, недостатку горива и потребних сировина
91
можете брзо постићи јаке и добре резултате. Али, на крају крајева,

људи не живе ни на темељима куће, све док не заврше градњу
куће и уклањање шуме, а темељ ипак мора бити постављен. Исто
важи и за изградњу комунистичког друштва. Постављање темеља је
организација индустрије и, пре свега, њено уједињење у складу са
националним планом.
Испуњавање овог задатка у пракси започето је рачуноводством,

односно са објашњењем онога што је на располагању пролетерским
властима: број акција, број предузећа итд. Мало по мало, створена
је веза између појединих предузећа, централна тела снабдевања
(сировине, гориво, неопходни помоћни материјали) су порасли,
створена је мрежа локалних и централних тела за индустријско
управљање која би већ могла развити општи план и спровести овај
план широм земље.
Апарат индустријског менаџмента уопште, ако погледамо одоздо

према горе, је изграђен на овај начин. На челу сваке фабрике постоји
радничко руководство, обично се састоји од две трећине радника,
припадника одговарајућег синдиката и једне трећине инжењера који
су именовани тамо уз сагласност Централног одбора овог радничког
синдиката. За неке веома велике индустријске јединице постоје
окружне управе, које су у вези са локалним совјетима националне
економије, које су, с друге стране, повезане с локалним совјетима
радничких посланика. Већи су директно потчињени такозваним
„главама“ и „центрима“. Ове „главе“ и „центри“ су удружења
великих индустрија: на примјер, централно-текстилна је одговорна
за целу текстилну индустрију, Глава-гвожђе - за производњу гвожђа,
Глава-угаљ за производњу угља (погледајте њихову листу у првом
параграфу ове главе, мала штампа). Чињеница да је под државним
капитализмом било државних трустова појединих грана, па онда
имамо „главе“ и „центре“. Састав ових „глава“ и „центара“ одређује
председништво Врховног совјета националне економије (о чему ће
бити речи ниже) и централни одбор одговарајућег синдиката. Ако
постоје неслагања, онда уместо ове Савезне уније делује он. Центар.
Савет синдиката, који заједно са председништвом Висовнархоза
(Виши совјет народне привреде) одређује састав такве „главе“.
Локални савети националне економије обично организују мала
предузећа.
„Главе“ и „центри“, заузврат, уједињени су у групе повезаних грана.
92
На пример, постоји таква асоцијација „глава“: Гомза (државне

фабрике за изградњу машина), Центромед, Главзолото, Главгвозд
и тако даље.
Подразумева се да је овај рад на рационализацији и организацији

привреде изузетно далеко од савршенства. У многим институцијама
владају нереди и конфузија. Координација апарата далеко је од
савршенства. Али, кичма овог апарата већ је створена. Наш задатак
је да овај посао померимо у свим правцима у смислу обједињавања
свих економских активности земље, и у смислу општег пословног
плана, највећа централизација.
61. Организација ситне индустрије и занатства
Видели смо да једна од главних потешкоћа комунистичке изградње

у Русији лежи у чињеници да је Русија уопште земља мале привреде,
као и све неразвијене, заостале земљорадње.
Пред пролетерском влашћу стоји питање: како укључити ову масу

малих произвођача у општи систем социјалистичке економије у
изградњи?
Пре свега, јасно је да овде није дозвољена присилна експропријација.

Малог произвођача не треба терати пендреком у домен социјализма.
Али морате учинити све што је могуће за олакшање ове транзиције
и разумевање нужности и профитабилности такве транзиције. Ово
се може постићи ако ставите произвођача у одређене услове. Које?
И на који начин?
Прво, укључивањем њихове производње у план снабдевања

сировинама и горивом на националном нивоу. У ствари, ако
произвођач прима ствари неопходне за производњу (сировине и
горива) из државне организације пролетаријата, онда он постаје
зависник од тога. Раније, у капитализму, произвођачу су често
давали сировине фабриканти. Произвођач је зависио од њега. Али је
очигледно да је овај фабрикант или трговац „снабдевао“ произвођача
ради експлоатације. Радник је био ништа више од домаћег радника
који ради за капиталиста. Сасвим је друга ствар када произвођач
постаје зависник од пролетерске државе. Пролетерска, радничка
држава не жели, неће и не може искористити произвођача. Жели
само да јој помогне да се организује заједно са свим осталим
93
радницима. Неће проузроковати профит из заната (нико неће

профитирати), али ће покушати укључити произвођача и његову
организацију у општу организацију индустрије. Руководилац који
зависи од фабриканта и трговца ради за фабриканта и трговца. Он
је њихова радна стока. Радник, који зависи од пролетерске државе
је јавни радник. Дакле, прво, неопходно је укључити произвођаче у
општи план снабдевања.
Друго, финансијска државна подршка произвођачима је

неопходна. Раније, под капитализмом, исти фабрикант-трговац
подржавао је произвођача у новчаном смислу. Али он је подржао
произвођача као што конопац подржава обешеног човека. Ухватио
га је на најсуровији начин, тако да је, као паук, пио златни сок од
њега. Пролетерска држава може да му помогне са новцем, изда их
напред за државним наређењима, без задржавања интереса, а да
не причамо о било каквом паразитизму.
Треће, подразумева се да би пролетерска држава требало да

централизује начин на који ће давати наруџбине произвођачима.
Снабдевањем произвођача сировинама, горивом, помоћним
супстанцама и, ако је могуће, оруђима, државна власт пролетаријата
даје им наређења за одређени план, тако да су постепено и
произвођачи укључени у општи производни план земље.
На овај начин се произвођачи мало по мало уводе у општу

производњу која се гради на социјалистичким принципима, не
само зато што се снабдевају производима друштвене производње,
већ и зато што раде директно за пролетерску државу, а осим тога,
према плану који указују органи пролетерске државе.
Четврто, неопходно је подржати произвођаче на горе поменути

начин под условом њиховог уједињења и дати предност оним
произвођачима који су уједињени и организовани у артеле, радна
партнерства, продуктивне задруге и, што је још важније, које
уједињују ове организације, на другу велику производњу.
Сваки власник малих предузећа, укључујући произвођача, је у

искушењу да постане већи власник, „постати бољи“, а затим
отворити праву „институцију“ са запосленим радницима итд. Када
су артеле или партнерства расли под капитализмом, или задруге,
најјачи од њих су „нарасли“, заправо, у капиталистичка предузећа.
94
Потпуно је друга ствар током периода пролетерске диктатуре. Нема

напредовања ка капитализму. Али, овде је државна моћ радника,
која организује све врсте удружења и држи средства, и што је
најважније - средства за производњу. Раније је било апсурдно
мислити да је фарма могла да нас преведе у социјализам: они се
развијају, стално трансформише у капиталистичко партнерство.
Сада када смо у могућности да их увучемо у организацију радног
народа широм земље, све ове асоцијације могу да помогну у
изградњи социјализма. Није да су саме занатлије спремне да иду ка
комунизму (они имају много, као и сви мали власници, предрасуда
против комунизма), али због нових услова сада су такви да су стари
путеви затворени, не постоје.
Подстичући удружења произвођача, тиме ћемо допринети

њиховој безболној трансформацији у раднике велике, јединствене,
организоване, „механизоване“ друштвене производње.
62. Организација индустрије и синдикати
Апарат који је највише прилагођен новим задацима организовања

и управљања индустријом испоставило се да представљају
синдикати у Русији. У капиталистичком систему, синдикати који су
прво удружили раднике (понекад чак и на радионицама), а затим у
посебним гранама производње, били су средство за борбу против
капиталиста, првенствено средство економске борбе. У бурним
временима, заједно са партијом радничке класе, бољшевици,
упутили су општу офанзиву на капитал. Партија, синдикати и совјети
деловали су нужно ротив капиталистичког система. Након освајања
политичке моћи, наравно, улога синдиката такође треба да се
промени. Раније су, на пример, организовали штрајкове против
капиталиста. Сада капиталисти не постоје као владајућа класа, као
господари, као предузетници. Раније су синдикати имали једну
главну улогу: уништити систем који је доминирао у фабрици. После
октобра 1917-е наравно, било је време да се успостави нови ред.
Организација производње је главни задатак синдиката у доба

пролетерске диктатуре. Синдикати су успели ујединити огромне
масе пролетаријата током свог постојања. Они су били највећи и
истовремено директно повезани са производњом пролетерских
организација. У Русији, поред тога, потпуно су стајали на тачки
гледишта пролетерске диктатуре у време револуције. Не чуди
95
што су управо ове организације стварно морале да пређу ствар

индустријског управљања, укључујући и најважнију продуктивну
силу - радну снагу.
У ком односу би требало синдикати да буду у односу на државну

власт пролетаријата?
Сетите се шта је буржоазија радила како би остварила највећи

успех. Изградила је државни капитализам, повлачила се на све
државне организације и, пре свега, економски (синдикати, трустови,
„синдикати послодаваца“). Пролетаријат, који мора успешно
завршити свој рат против капитала, такође мора централизовати
своје организације. Има Совјете посланика радника - органе
државне власти, има синдикате, он има задруге. Јасно је да морају
бити повезани и привлачни једни према другима, тако да је њихов
рад усклађен. Поставља се питање: на коју организацију треба да се
ослоне други? Одговор није тежак. Неопходно је одабрати највећу,
најмоћнију. А таква организација је државна организација радничке
класе, тј. Совјетска власт. То значи да и синдикати и задруге треба
да се развију путем којим ће да се претворе у економска одељења
државне власти, путем њихове „национализације“.
Споразумашке партије, које су одавно заборавиле класну борбу,

према синдикатима у добу пролетерске диктатуре, имају став тзв.
„независности“ синдикалног покрета. Синдикати, - кажу господа, -
су суштина класних организација и стога морају бити независни од
државне власти.
Није тешко утврдити превару која се овај пут сакрива под маском
наводно „класне“ тачке гледишта. Не можете се супротставити
„држава“ „класним организацијама“, јер је држава и сама класна
организација. Када мењшевици и остали протестују против веза
са радничком државом, тиме изражавају непријатељство према
држави радничке класе, стоје на страни буржоазије. И управо они
су за зависност од буржоаске државе.
Шта кажу о синдикатима „на државном трезору“. Али сада је трезор

– раднички трезор. Мењшевици би волели да трезор увек буде
буржоаски. Независност од радничке власти представља стварну
зависност од буржоазије.
96
Нови задаци са којима се суочавају синдикати захтевали су посебно

брзу трансформацију ових синдиката у велике производне савезе. На
крају крајева, јасно је да ако се задатак организовања производње
налази на плећима синдиката, онда се радници морају ујединити
у предузећима и индустрији, а не у продавницама и занатима;
другим речима, за нове задатке, таква организација синдиката је
неопходна, када су сви радници и запослени у предузећу уједињени
у једну заједницу и када у сваком предузећу само ова заједница
постоји.
Према законима Совјетске Републике и у складу са утврђеном

праксом, професионални (производни) синдикати су учесници у
свим локалним и централним државним органима индустрије. То
значи да у комесаријатима, у совјетима националне економије, у
Врховном совјету националне економије, у центрима и у центрима
радничких фабрика - другим речима, синдикати свуда играју
значајну, чак и одлучујућу улогу.
Међутим, овакво сређивање производње од стране синдиката

далеко је од привођења крају. Постоји много грана националне
економије, где радници још увијек нису стали, како би требало,
на чело. Посебно, мора се рећи и за „главе“ и „центаре“, где се
често примећује неконтролисана надмоћ постојећих буржоаских
стручњака, који би да изграде индустрију по својим привредним
плановима, надајући се повратку „старог и доброг времена“ када
ће моћи да се брзо претворе у куполу над капиталистима. Да би
се то спречило, потребан је већи и већи део учешћа синдиката у
управљању пословања индустрије, све док се цела национална
економија у целини не нађе у рукама индустријских синдиката од
врха до дна.
Од нижих владиних тела у индустрији, вреди посебно напоменути

активности фабричких комитета. Они су заправо ћелије синдиката
подређене владавини одговарајућег синдиката. Изабрали су их
радници ове или оне фабрике, ови комитети организују ред
унутар предузећа, јер су засноване на радничкој сили. Фабрички
комитети, су дакле, шефови „запошљавања“ и отпуштања, пазећи
на обезбеђивање породица и исплаћивање плата за радне норме,
дисциплина и тако даље. Они су такође одличне почетне школе за
руководство широким радним масама.
97
Стога, професионални (производни) синдикати морају обезбедити

најближе односе између органа централне владе, националне
економије и широке масе радника.
Увођење ове масе при повећању обима посла у управљање

привредног живота је први и неодложан задатак индустријских
синдиката. Ослањајући се на фабричке комитете, спајајући готово
све раднике, грански синдикати морају да обезбеде више и
више радника у организацији производње. Овде спада и обука
и управљање у непосредној пракси (у фабричким комитетима,
одборима фабрике, економским совјетима, главама, и тако даље)
и посебним образовним радом, развијеним од стране синдиката
(инструктора курса и тако даље).
Укључивање широких маса у изградњу је такође најбољи начин

борбе против бирократије у економском апарату совјетске владе.
Ова бирократија понекад достигне огромне размере, поготово
тамо где има мало радника, али много „совјетских радника“. Екстра
папирна бирократија, суровост, неупотребљивост, саботажа - ово
је у великој мери у економским организацијама. Она се може
излечити само подизањем нижих класа радника. И само на тај
начин могуће је остварити стварну контролу над радом у све наше
економске институције.
63. Коришћење радне снаге
Изузетно је важно за нашу будућност да правилно искористимо

рад на располагању и наш новац. Када су средства за производњу
уништена, а сировине су изузетно оскудне, радна снага је основа за
сву производњу, а све зависи од вештине њене примене. Овде смо
суочени са приближно следећим задацима, како искористити све
снаге, другим речима, искористити све радно способне елементе,
пронаћи посао за њих. Требало би запамтити: у нашем гладном
времену, сваки потрошач који не производи никакав користан
рад представља директну пијавицу за друштво. Таквих је много. У
међувремену, има много посла који може да се уради без веома
сложених средстава за производњу, на пример, рад на чистоћи
града, за поправку мостова, аутопутева, пруге, па чишћење касарни
и разних других врста просторија. Постоји велики број радова у
области сировина и производње горива: сече шума и транспорта,
вађење тресета, итд. међутим, овде је велики број тешкоћа: можда
98
постоје људи , али ове људе немамо чиме хранити - и сечење дрва
се заустављања, итд. али, ипак је јасно да само уз употребу живог
рада можемо изаћи из тешког положаја.
У вези с тим, вредно је испитати вођење општих мобилизација за

обављање тих или других јавних радова. Током брзог рада на јачању,
радне снаге маса, које обично нестају, савршено се користе. Ово
пословање треба систематично поставити. Општа служба за рад је
укључена у Устав РСФСР-а, али ипак у животу је изузетно далеко од
његове примене. Прво питање је примена целокупне радне силе
радничке републике.
Друго питање је питање дистрибуције и редистрибуције радне

снаге. Сасвим је јасно да ће продуктивност рада зависити од тога
како се ове силе дистрибуирају између различитих региона и
између различитих грана рада.
Ова расподела радне снаге и њихов пренос захтевају огроман рад

како би се узеле у обзир све радне снаге за рад стално, ако је то
стварно исправно и систематично постављено: ако не израчунате
колико имате новца, не можете правилно дистрибуирати ова
средства. Овај задатак совјетска влада може решити само уз учешће
синдиката.
64. Другарска радна дисциплина
Стање производних снага земље одређује се не само количином

машина, алата, сировина и другим, већ и радним снагама земље.
Сада, када су производна средства изузетно мала, стање радне
снаге и живог рада стичу изузетно важан значај.
Капиталистички начин производње задржавао је радничку класу,

присиљавајући је да ради за газду и присиљавајући је на ову
дисциплину.
Револуција је подривала и уништила ову дисциплину

капиталистичког рада до краја, баш као што је у војсци уништила
империјалистичку дисциплину и уништила послушност војника код
царског генерала. Али јасно је да без нове дисциплине није могуће
сањати о комунистичкој изградњи. И онда постоји потпуна сличност
према војсци. Уништили смо стару војску. Неко време је постојала
„анархија“, неред, ништа се није догодило. Али изградили смо
99
нову војску, на новој основи, у нове сврхе, војску која је у рукама

пролетаријата и бори се са тим власницима и капиталистима који
су били задужени за стару војску.
Иста ствар се дешава са „великом војском рада“, са радничком

класом. Прошло је време распадања старе дисциплине. Нова,
комплементарна радна дисциплина почиње да се успоставља,
спроводи и подржава од стране самих радничких организација, не
власника и капиталистичког бича, већ код фабричких комитета и
синдиката.
Приликом организовања производње потребно је имати у виду

организацију рада у фабрици.
Због тога је дисциплина рада једно од најважнијих начина

организовања опште производње и подизања производних снага.
Другарска дисциплина мора бити праћена највећом иницијативом

радничке класе. То не значи да радници морају чекати наређења
одозго и да никада не показују иницијативу. Напротив, свако
побољшање у производњи, сваки проналазак нових начина
организовања рада и слично често они који су у позадини слојева
радника не виде као начине на које треба радити овај посао. А
у међувремену постоје такви начини. Радници су уједињени у
синдикатима, а ти синдикати владају производњом. Радницима
испред њихових очију сваког дана, у фабричким комитетима и
фабричкој управи. Било шта се може учинити одоздо кроз радничке
организације, не осећај се стидљиво, али осећај да је радничка
класа сада газда живота.
Радна дисциплина треба да се заснива на осећању и свести

одговорности свих који раде пред њиховом класом, на свести да
је немар злочин у односу на заједничку ствар свих радника. Сада
немамо капиталисте, као владајућу касту. Радници сада раде не за
капиталисте, не за узгајивача, не за банкара, већ за себе. Они раде
своју ствар, они граде зграду која припада радницима. Раније, под
владавином капиталиста, није био наш задатак да размишљамо како
најбоље то одрадити. Сада је друга ствар. А ова свест одговорности
према целој радничкој класи мора живети у души сваког радника.
Радна дисциплина би требало, на крају, да буде заснована
100
на најстрожој заједничкој контроли. Знајући да је смањење

продуктивности рада смрт свих радника јер, без кретања напред сви
ћемо умрети, сви чланови морају домаћинским очима да надгледају
шта се то све дешава. На крају крајева, рад је и борба, борба са
природом. Морамо да освојимо ову природу, да прерађујемо њене
делове у хаљину, одећу, гориво, хлеб. И све то на фронту борбе
против класног непријатеља капиталиста, земљопоседника, и ми
уопштено верујемо у наш успех, гледамо у оне који воде у промене
јер они то раде на исти начин на који би требало да међусобно
контролишемо једни друге.
Наравно, задатак стварања нове дисциплине рада захтева напоран

рад на поновном образовању маса. На крају крајева, психологија,
старе навике су и даље у великом броју. Као у војсци: цар их је терао
– ишли су. Међутим, створили смо војску, јер је напредни слој
радника савршено разумео у чему је ствар и постигао свој циљ. Сада
исто треба постићи и у производњи. Узрок поновног образовања
олакшава чињеница да саме радне масе виде и на свакодневном
искуству па су убеђене да је њихова судбина у њиховим рукама.
Конкретно, они сазнају где се снага контрареволуције привремено
појавила након совјетске власти: то је било на Уралу, у Сибиру итд.
Напредни комунистички радници дали су пример нове, радне

дисциплине у организацији тзв. Комунистичких суботњика, када су
добровољно и бесплатно радили повећавајући продуктивност рада
више пута.
Суботњике је друг Лењин назвао „великом иницијативом“. Први који

су их организовали били су московски железничари, комунисти, а
на самом почетку дошло је до наглог повећања продуктивности. На
„Александру“ пет стручњака у четири сата направило је 80 ваљака
(213% уобичајеног капацитета); двадесетак радника сакупљених у
исто време 600 пудова старих материјала и 70 ауто-опруга по 3/2
пуда свака (300% производње). Почело је са овим. Суботњици су
се затим ширили на Питер, где су одмах организовани у огромним
размерама. Ево бројева.
Број суботњика
Преведено на новац урађено за 5 дана
101
I суботњик(16. авг.)5 175
II»(23. авг.)7 650
III»(30. авг.)7 900
IV»(6. септ.)10 250
V»(13. септ.)10 500167 188
Стварање нове радне дисциплине, наравно, незамисливо је

без учешћа синдиката. Синдикати морају да покрену овај посао,
покушавајући новим формама, тажећи нове начине: све ово је нови
и необичан посао, а овде са старим нећете ићи далеко.
Од мера које се већ примењују и које се требају развијати и

побољшавати на сваки могући начин, наша партија указује на
сљедеће:
1) Извештавање. И даље имамо изузетно слаб учинак, ипак, без овог

рачуна немогуће је било шта организовати, спровести истраживања,
контролисати или видети корен зла.
2) Успостављање производних стандарда. Овај посао је такође

на самом почетку развоја. Капиталисти су у својим предузећима
утврдили стопу производње како би одузели вишак вредности
од радника, ове норме успоставиле су организације газди. У
нашој земљи успостављене су норме производње и требају бити
развијене од стране синдиката, тј. радне организације. Радничке
организације саме израчунавају могућности за израду, с обзиром
на хладноћу и глад, недостатак материјала и лоше стање машина.
Али када се норме успостављају, онај који их не испуњава је лош.
Морамо створити професионалну радну част, када ће сваки радник
гледати некога ко, без озбиљног разлога није допринео својом
учешћу у заједничком циљу, као на бесчасника.
3) утврђивање одговорности пред радним судовима. То значи да

свако неће имати улогу у радничкој контроли, већ ће сви моћи да
буду кажњени због лошег посла. Опет, то није газда који позива
на одговорност свог најамног роба већ радничка класа и њене
организације позивају на одговорност своје чланове.
102
Можете наћи читав низ мера. Али сви они имају тенденцију на исту
ствар: поставити у борбене редове армију рада која отвара пут
новом друштву.
65. Коришћење буржоаских специјалиста
Модерна крупна производња је незамислива без инжењера,

механичара, научника, истраживача и практичара. Из радничког
окружења готово да таквих нема. Ни спахијско-царска влада нити
буржоаска влада нису пружиле шансу радницима да уче. Али ствар
уопште не чека и имамо само један излаз: да користимо ту силу
која је, не из страха, већ свесно, служила буржоазији. Партија зна
да је овај слој техничке интелигенције, као и бивши директори и
капиталистичке организације темељно прожет буржоаским духом.
Више од тога. Прикладан део овог слоја је веома непријатељски
према нама и способан нас је издати нашим класним непријатељима.
Ипак, морамо их довести у нашу службу. Јер нема других, а нема
избора.
Овај слој је водио жестоку борбу против пролетаријата, првенствено

саботажом. Ову саботажу је совјетска власт сломила. Мало по мало,
у неким деловима, неке групе су почеле да се крећу на нашу страну,
с обзиром да радничка класа не само да ломи, већ и гради, да њена
партија неће издати Русију немачком империјализму. Неки људи
почињу да размишљају да, заправо, капитализам изгледа више
нема живота у свету. Међу тим слојевима почела је подела. Задатак
пролетаријата је да ојача и ову поделу.
Наравно, од свих „стручњака“ од лојалности или оданости комунизму

не може се очекивати ништа. Било би глупо надати се да ће ти људи,
са хиљадама тема везаних за буржоазију, бити преобразовани за
кратко време. Али овде пролетаријат мора да делује као разумни
господар: њему су потребни и мора их преобратити тако да раде
за њега.
Овде се морамо понашати овако: било какво охрабрење за оне

који раде искрено, не бити скроман на њиховој исплати. Али за
контрареволуцију, за борбу против пролетаријата, за издајничку
политику, за саботажу, спровести немилосрдну репресалију.
Пролетаријат мора ценити и знати како ценити праве поштене
раднике. Али он не може да приушти да буде оштећен, нарочито
103
сада када мора да издржи муке глади и хиљаде других потешкоћа.
Јасно је да је потребна стриктна контрола, посебно за „стручњаке“

бивших директора и великих капиталистичких стожера. Они су
више пута покушавали савладати своју линију. Међутим, неопходне
су и мере као у борби против издаје бивших официра и генерала на
фронту.
С друге стране, партија ће се такође борити против оних погрешних,

претерано једноставних погледа по којима ћемо радити без икаквих
стручњака. Ово је бесмислица. То су рекли само врло самоуверени,
али неуобичајени људи који никад нису озбиљно размишљали о
задацима који су на раменима пролетаријата. Пролетаријат мора
садашњу модерну производњу изградити према најновијој науци.
Томе мора да тежи. Он ће, наравно, створити, припремати (и већ
припрема) своје црвене инжењере и механичаре на исти начин
као што припрема црвене команданте. Али време не чека, и он
мора овде користити оно што има, предузимајући мере против
евентуалне штете, упозоравајући на ову штету, организујући
контролу над радом оних који су нама туђини.
Затим се поставља још једно питање, односно питање плаћања.

Комунизам стреми једнаком плаћању. Али ми, нажалост, не можемо
одмах да скочимо у комунизам. Правимо само прве кораке. И
поново морамо водити једноставним прорачуном.
Ако бисмо „стручњаке“ пренели на зараде радника, њима би

све једно било да ли су инжењери или обични радници, да ли су
курири или посилни. Зауставити рад ових људи који су навикли на
други живот, било би неразумно у таквим условима. Боље им је
дати више, само да добијемо резултате. Овде пролетаријат мора да
делује као газда: боље је платити, али да добије добар посао ових
људи, без којих је сада, сада, у овом тренутку немогуће радити.
Међутим, јасно је да је наша главна политика тежња за једнаку плату.

У том смислу, совјетска влада је учинила доста. Раније је исплата
старијих запослених (директора, главних рачуновођа, великих
инжењера-организатора, научних саветника, саветника и др.),
заједно са различитим наградама, вишеструко пута прекорачила
накнаду мануелних радника. Сада превазилази само четири пута.
Стога, за све што је речено горе, смањили смо разлику у положају
104
ових слојева за огромну количину.
Једначина се јавља између различитих категорија радника. Према

подацима друга Шмидта, 1914. године, 4,43% радника добило је
дневну уплату до 50 центи, али било је радника који су у то време
примали више од 10 рубаља (0,04%). Дакле, разлика у плати била
је таква да су ниже категорије добијале двадесет пута мање од
виших. Наравно, било је веома мало срећних људи који су 1914.
године добили по 10 рубаља, али ипак их је било. 1916. радници
мушкараци који су добили 50 рубаља били су 0,5%, док су они који
су зарађивали више од 10 рубаља - 1,15%.
Сада, према јесенском декрету из 1919. године, најнижа стопа била

је 1200 рубаља, Највиша стопа 4800 рубаља, са последњим стопама
које се односе на „специјалисте“.
Што се пре догоди раздвајање група техничке интелигенције

буржоазије и превођење њих на страну пролетаријата јача ће бити
совјетска влада. Како јача Совјетска власт неминовно ће доћи и
плима интелигенције као нешто неизбежно. Неопходно је рећи да
би било смешно одбијати их. Напротив. Морамо да их ставимо на
наш рад како би се међу нама борили у нашем интересу за наш
народ. Они имају пуно предрасуда, апсурдности. Али они могу и под
одређеним условима, радити са нама. Чак и сада се полако усисани
кроз индустријске синдикате навикавају на нову ситуацију , и овде
је наш задатак да им помогнемо и да примимо оне елементе који су
и сами мало ближе нама. Индустријски синдикати могу поново да
зближе раздвојене од стране капитализма умне и физичке раднике.
66. Спајање производње и науке
Развој продуктивних снага захтева фузију производње са науком.

Производња великих размера, а затим примену науке на
производњу у највећој мери. Америчке и немачке фабрике имале
су посебне лабораторије: седели су цео дан, измишљали нове
методе, нова возила итд. Све то је учињено за профит капиталиста.
Сада морамо да ставимо овај предмет на организовано и за цело
радно друштво. Бивши изумитељи су израдили тајне, ушли су у
џеп предузетника и напунили новчаник. Сада имамо једну фирму
која не сакрива ништа од других проналазача чак дистрибуира
проналаске свим предузећима.
105
Совјетска власт је у том погледу предузела низ мера, основано је

више научних институција, техничких и економских, организоване
су разне лабораторије, испитне станице. Предузето је више
научних експедиција и истраживања (између осталог откривена су
и налазишта нафте, метода за производњу шећера од пиљевине
итд.). Познате научне силе у републици су обелодањене и стављене
на посао.
Немамо довољно, много ствари које су нам потребне за овај посао,

од горива до финих научних инструмената. Али морамо јасно
разумети потребу за таквим радом и подршком на сваки могући
начин даљим спајањем науке са технологијом и са организовањем
производње. Комунизам је у праву, потребна је разумно и стога
научно организована производња. Стога ћемо се залагати на сваки
начин да решимо овај задатак научно постављене производње.
ОРГАНИЗАЦИЈА СЕОСКЕ ПРИВРЕДЕ
67. Земљишта у Русији пре револуције
Још и пре револуције, наша пољопривреда била је претежно

сељачка. После Oктобарске револуције, након ликвидације
спахијског земљопоседништва, наша пољопривреда постала је
готово искључиво сељачка и готово искључиво мала пољопривреда.
Под таквим условима, Комунистичка партија мора превазићи
апсолутно невероватне потешкоће у борби за колективну
пољопривреду великих размера. Али ова борба је почела да и чак и
у најтежим периодима, на самом почетку даје неке резултате.
Да би се осигурало да је ова ситуација и услови у којима комунисти

морају да спроведу свој програм у руској природи били јасни,
потребно је дати неколико података о нашој пољопривреди пре
револуције и о променама које је донела револуција.
Пре револуције поседовање земље у европској Русији је изгледало

оваком:
106
Државна земља - 138 086 168 десетина
Изнајмљена сељачка - 138 767 587 десетина
Приватних лица и установа - 118 338 688 десетина
Скоро свако земљиште у државном власништву је или под шумом

или уопште неадекватно за пољопривреду у њиховом садашњем
стању. Што се тиче земљишта појединаца и институција они су се
распоређивали на овај начин:
Приватна, углавном спахијска земља 101 735 343 дес.
Судска 7 843 115
Црквена 1 871 858
Манастирска 733 777
Градска 2 042 570
Војна, козачка 3 459 240
Остало 646 885
Што се тиче расподеле земљишта, према статистикама из 1905.

године, расподељено је између 12277355 домаћинстава, односно
за свако двориште била је 11,37 десетина. Међутим, ова просечна
фигура прикрива недостатак земљишта већине сељака у централним
провинцијама на рачун великих (али неугодних за орање) земљишта.
У стварности, бивши сељаци, који чине већину нашег сељаштва,
имали су просечно земљиште од 6,7 десетина у дворишту. У неким
провинцијама и местима та бројка спустила се још двоструко. До
1916. године број сеоских домаћинстава премашио је 15 милиона
(15492202), док се величина сељачке употребе земљишта повећала
веома мало. Мала земља се делила још више.
Имајући у виду чињеницу да су државна земљишта корисна само

за обраду у безначајном делу, сељаштво би могло повећати своје
коришћење земљишта на рачун горе поменуте групе „приватних
појединаца и институција“.
Од приватних појединаца власништва је требало да се реши њих
107
53169008 трговаца и богатих сељака, као и друштва и партнерства

буржоаско-кулачког типа, требало је прво да буду лишени своје
земље. Укупно 82841413 десетина су имали власници приватници
са преко 20 десетина. Удружења су имала 15778667 десетина.
Управо је овде ударац сељачке револуције био први. Што се тиче
институција, овде, пре свега, црквена, монашка и делимично
специфична.
68. Земљишни односи након револуције
Приватно власништво над земљиштем, углавном спахијско, пре

него што се револуција догодила је постојала у огромној количини.
Загарантовано је преко 60 милиона десетина у вредности од
3497894600 рубаља. Другим речима, прави власници земљишта
су руске и стране банке. То мора бити објашњено чињеницом
да су разне споразумашке партије, предвођене есерима, тако
гласно викали о неизбежности предаје све земље сељацима и
тако се стидљиво повукли када је то требало урадити у пракси.
Само Комунистичка партија бољшевика, која није имала никаквих
додирних тачака са капиталом, поред смртоносног рата, једина је
хтела и до краја спровела сељачку револуцију. Ова револуција је
добила њен законодавни израз у Декрету о земљи који је усвојен на
2. конгресу Совјета и који је изнела Комунистичка партија.
Према овом декрету и основном земљишном закону усвојеном

на III конгресу, приватно власништво над земљиштем проглашено
је уништеним. Сва земља Републике је стављена на располагање
свим онима који желе је обрађују сопственим радом (коришћење
земљишта није ограничено на националност или држављанство).
У будућности, према одредбама о социјалистичком управљању
земљиштем, сва земља републике проглашена је имовином целе
радничке и сељачке државе која има највише права располагања
земљиштем.
Као последица земљорадничке револуције, која је садржана у

законодавству, земљишни односи у Русији претрпели су потпуну
револуцију и даље пролазе кроз мноштво промена.
Пре свега, земљопоседници и сва велика и средња земљишта су

потпуно уништена у целој Великој Русији. Кулачки земљопоседник
је поравнат са средњим сељацима.
108
С друге стране, коришћење земљишта сиромашних и врло малих

сељаака, који су, поред тога, стекли стоку и опрему од кулака и од
уништења њихових имања, повећали су се на просечну норму.
Што се тиче изједначавања земљишта у неким деловима земље, то

је далеко од краја и не може се завршити још дуго.
У садашњем тренутку, немогуће је сумирати револуцију у

земљишним односима и уопштено ствар стоји овако. Скоро све
обрадиве земље великог и средњег приватног земљопоседника
пренете су на сељаке.
Совјетска власт успела је да држи у рукама свега око 2 милиона

десетина земље совјетских газдинстава. Сељаци су такође узели
део урбаног земљишта. Добили су земљиште од цркве, манастира и
делова специфичних земаља. Генерално на располагању сељаштва
нашло се око 40 м. десетина у једном приватном власништву
земљишта.
На располагању совјетској држави, поред области совјетских имања

и земљишта рафинерија шећера, готово је у потпуности остало
бивше државно земљиште, као и национализоване шуме приватних
власника земљишта.
Према томе, руска комунистичка партија мора се борити за

социјализам у пољопривреди у најнеповољнијим условима.
Огромна већина земљишта у стварном одлагању државе није
погодна за обраду. Највећи део земљишта погодан за култивацију
у земљи је на располагању малим независним сељачким фармама.
Али без обзира колико су неповољни услови за социјализацију

пољопривреде у Русији, без обзира на то колико се тврдоглаво
може бранити ситно-буржоаско власништво, у сељачкој Русији
будућност припада само великој социјалистичкој економији.
69. Зашто будућност припада крупној социјалистичкој економији?
Велика капиталистичка економија победила је малу занатлијску и

сељачку производњу много брже и видљивије у индустрији него
у пољопривреди. Комунистичка економија је профитабилнија,
продуктивнија од капиталистичке економије, што је профитабилније
и за малог сељака.
109
Сада је то потребно доказати у пракси.
Пре свега, у социјалистичкој пољопривреди све земље треба

разграничити тако да у сваком округу, на терену, у зависности од
квалитета и својстава земље, посејемо житарице, поврће, биље и
поставимо техничка постројења (за лан, конопљу , цвеклу, сунцокрет,
итд.), у зависности од особина земљишта шта је најповољније да се
сеје. Агрономска наука би требала да одреди ово. У нашој сељачкој
привреди се често догађа супротно: сејеш жито и добијеш лошу
жетву тамо где би могао савршено да се роди лан, и сеју раж где би
се пшеница родила или долази чешће обрнуто.
Због општег научног плана на укупној површини земљишта

продуктивност земљишта ће порасти, чак и ако би се и у свему
осталом радило по старом.
Само са просечном фармом великог обима (и лакше је на великом

простору него са просечном фармом), може се увести систем
пољопривреде на више поља.
Увести исправан систем за агрокутуру и „многопоље“ сељаку

је скоро немогуће када је он власник а тек је још теже када се то
земљиште дели на парчиће.
Са великом фармом, земљиште се не губи узалудно, било на

сегментима или на међама. Напротив, међу нашим сељацима
широм Русије стотине хиљада десетина остављено је на међама. У
мом прорачуну, на неким међама наш сељак годишње губи од 60
до 80 милиона пудова хлеба.
Главни извор плодности земљишта је ђубриво. Велика фарма је у

стању да задржи више стоке стога, у стању је да има више ђубрива
за њиве. Повољније је да велика фарма купи вештачко ђубриво
или самостално да развије неке од својих врста, што није широко
доступно малим домаћинствима.
Најтеже је правовремено, дубоко и, ако је могуће, јефтино (тј.

захтевајући најмање трошкове рада) орање. Овде је мали власник
пред великом социјалистичком (па чак и великом капиталистичком)
економијом прави патуљак. Најјефтиније, најбрже и најдубље
орање се добија када радите са трактором. На малим сељачким
имањима трактор не може да ради. Да, и посебан трактор је мање
110
профитабилан од трактора који раде у групама од 8-10 трактора

истовремено.
Дакле, ствар је у споју и са другим великим и корисним машинама.

Парни калај и парни чекић примењују се само на великој фарми.
Коначно, потпуна употреба инвентара је такође могућа само на

великој фарми.
На пример у потпуности се искориштава:
Коњички плуг на 27 десетина обрадивог земљишта, бушилице

струје, жетве, машине за гутање на 63 десетина обрадивог
земљишта, парни калај 225 десетина, парни чекић на 900 десетина.
У међувремену, само употреба парног плуга и трактора повећава

принос земље при сличним условима за једну трећину.
Ако је привреда присиљена да управља коњском снагом, поново

је предност велике фарме очигледна, јер на великој фарми сваки
поједини коњ служи великом броју десетина. Процењује се да
велике фарме захтевају два до три пута мање коња за обраду истог
подручја.
Само у великом домаћинству примењује се струја. Затим, уместо

100 инфериорних штандова - неколико великих штандова и штала,
уместо 100 инфериорних кухиња - једна велика, итд.
Најпрофитабилније сточарство је могуће само са великом фармом.
Али најважнија је штедња радне снаге, то је прилика да се људска

сила преполови и троструко смањи радно време фармера, а не
само да се не смањује, већ, и обратно, повећава се продуктивност
земљишта за три до четири пута. Ево примера.
Према последњем попису из 1916. године, укупна површина под

култивацијом у Русији била је 71430800 десетина. Ако претпоставимо
да је цела област орана једном годишње (заправо, то није тачно,
као што сваки фармер зна), онда за орање ове области сељаштво
мора мобилисати свој рад, односно до 20 милиона људи и сву
радну стоку. За третирање овог земљишта тракторима (трактори од
8-10 хектара дневно, са непрекидним радом неупоредиво већи),
111
довољно је милион руку.
Ако уместо 100 вечера у свакој одвојеној кухињи постоји једна

велика заједничка вечера у јавној сеоској кухињи, 90 људи од оних
који спремају од тих сто ће бити сувишно и могу се запослити на
кориснијим пословима, олакшавајући рад другима.
Задатак Комунистичке партије је стога да се бори свим

својим снагама за најпродуктивније, односно за комунистичку
економију у пољопривреди, која је способна да ослободи села од
огромног губљења снаге на патуљастим фармама, од варварског
искориштавања земље, од варварског азијског сточарства и,
коначно, од варварског кувања.
На који начин Комунистичка партија намерава да иде у циљу

постизања овог сјајног циља? Постоји неколико начина. Почнимо
са најранијим.
70. Совјетско домаћинство
Током заузимања спахијске земље од стране сељака у 1917-ој

пуно културних добара где се водило газдинство по неком обрсцу,
где су бирана и узгајана посебна говеда, где су софистициране
пољопривредне машине кориштене, било је уништено. Али неки
поседи које су одмах успели на себе да преузму совјети су успели
да буду спашени. Поред тога у совјетска домаћинства су ушла и
она имања која је било немогуће поделити сељацима јер су већ
задовољили прописане норме.
Совјетска домаћинства, ово је једини могући извор стварања велике

примерне социјалистичке економије са свим њеним предностима.
Само преко совјетских газдинстава, ми смо у могућности да у пракси

покажемо све предности колективне пољопривредне сељацима.
На њима смо у позицији да уведемо исправну расподелу усева и да

кроз искуство докажемо све недостатке ситних поља.
На њима смо у могућности да користимо све пољопривредне

машине, до оних најсложенијих.
Совјетска домаћинства, једина су места у којима се чува од
112
уништења и размножава се чистокрвна стока. Само путем узгојних

пунктова совјоза можемо постепено побољшавати расу говеда
околне сељачке популације.
Под совјетским домаћинствима најлакше је организовати

демонстрациона поља за сељаке, а такође и побољшати семе
тако што га сортирамо. Већ сада, машине за сортирање извлаче
побољшано семе не само из зрна самих државних фарми већ и
сортирају житарице за околно становништво.
Совјетска домаћинства организују пољопривредне школе,

предвиђају се предавања о агрономији, пољопривредне изложбе
Совхози (совјетска домаћинства) за поправку оруђа стварају

средства која могу то да раде најпре за своје домаћинство а затим и
за сервисирање околних села.
Задатак комунистичке партије се састоји у томе да, када је то могуће,

повећа број совхоза и величине њихове земљишне површине
(колико је то могуће без угрожавања интереса пољопривредника).
Постепено се у њима развија најзначајнији узгој целе републике.
Организовати са њима на најсавременијим основама техничку
обраду пољопривредних производа. Уништити бирократију
и непотребно вођење предмета због које су се неки совхози
претворили у манастире за спахије и баве се само-снабдевањем
њихових запослених и радника, без давања било какве помоћи
совјетској држави. Треба ставити особље квалификованих радника
способних за стварање не само у контролу већ постепено прећи на
управљање оперативним делом имања, заинтересовано сељачко
становништво у државним фармама треба привести дискусији о
производним плановима и поставити такав поглед на совхозе као
на ствар целог радног становништва земље. Број совхоза у јесен
1919. године био је 3536, погодно земљиште (без дрвета) имали
смо под њима 2170 хиљада десетина.
71. Управљање градским земљиштем
Уз ужасну прехрамбену кризу, која је природна последица рата

и револуције, исправно успостављено управљање земљиштем
градова је од великог значаја за спас градског пролетаријата од
113
изумирања. Ова економија почиње да се обнавља и има сјајну

будућност. Непосредан задатак општинске пољопривреде је да
сваком граду обезбеди довољно земљишта за добро снабдевену
фарму великих размера. Пре револуције, наши градови су
поседовали више од 2 милиона хектара земље. Већина овог
земљишта, која је у изградњи, пашњака, паркова, воћњака, и даље
остаје у власништву градова. Али део обрадиве земље отишао је
до сељака и сада је изгубљен. Неопходно је то подручје вратити у
градове, осим тога, неопходно је експропријирати сва земљишта
око градова јер ће то бити неопходно за одговарајуће ширење
економије.
У неким градовима већ 1919. године земљишна одељења совјета

успела су да се баве организовањем башти и добију довољно
поврћа да би годину дана хранили цело радно становништво града.
Неопходно је ићи даље овим стазама. Неопходно је да сваки град
обрађује толико баштенског земљишта како треба да задовољи
поврћем читаву градску полулацију. Неопходно је да сваки град
има велику фарму која обезбеђује млеко свим болесницима и
деци, а самим тим да има и неопходно подручје за сетву трава.
Са добро позиционираним градским земљиштем, можете даље
пружити радницима не само кромпир и купус, већ и житарице
(хељда, просо). Могуће је издржавати све градске коње сопственим
средствима, што олакшава национализацију извозне трговине. Уз
изузетак главних градова, горе наведени програм (с обзиром да то
није утопијски циљ да се снабдева све урбано становништво хлебом)
може практично бити имплементиран за све градове републике у
наредној години како је показало искуство.
Али градске државне фарме су од великог значаја у још два аспекта.

Прво, да искористимо огромну количину ђубрива коју добије град у
облику нечистоћа, отпада и излучивања. Ово ђубриво у великој мери
нестаје узалуд. Друго, повезивање индустрије са пољопривредом.
Одређени део градског становништва у наредним годинама може да
учествује у пољопривредном раду, без преудицирања индустрије,
само на територији велике градске земљишне привреде.
Совјетска домаћинства и градска пољопривредна домаћинства не

би требало да играју само улогу показујућих фарми већ и одлучно
утичу на ублажавање прехрамбене кризе. Искуство је показало да
су у најхитнијем тренутку пре реализације новог усева, када сељаци
114
још нису започели или тек почињу да мељу хлеб, совјетске фарме
су преузеле улогу извора хране у критичној ситуацијији. Први
хлеб нове културе добијен је 1918. и 1919. године од совјетских
домаћинстава. Ова улога државних фарми у будућности треба
додатно да се повећа. Уз коришћење целокупне области државних
домаћинстава, Совјетска Република је у могућности да од њих
добије половину хљеба неопходног за храну урбаних радника
и запослених а самим тим и снажно ослаби његову зависност од
сељачке пољопривреде.
72. Комуне и артеле
Совјетске фарме могу расти у будућности само на рачун оних

земаља која су тренутно празне на периферији или на рачун тих
државних површина које се путем додатне обраде (тј. побољшања,
прочишћавања, одводњавања итд.) могу култивирати. Што се тиче
наше пољопривреде, ова економија може се претворити само
у социјалистичку, када се сељачка пољопривреда креће по путу
социјализације.
На совјетским домаћинствима, сељаштво ће сазнати предности

колективне пољопривреде великих размера. Остваривање
ових погодности за себе могуће је само путем уједињавања у
комуне и артеле. У капиталистичком друштву, транзиција од мале
пољопривреде до велике пољопривреде обично је постигнута кроз
рушење и пролетаризацију малих власника. У социјалистичком
друштву, социјална економија великих размера може настати од
мале пољопривреде првенствено кроз уједињење многих малих
фарми.
Међу сељацима реч „артел“ и „комуна“ често има једно исто

значење. Многе општине називају се артелама, јер сељак не воли
реч „комуна“ и плаши се да га користи чак и када је комуну присиљен
да гради у пракси. Уопштено, разлика између комуна и артела је да
је артел само производно удружење (партнерство у раду), комуна
није само производна асоцијација већ и потрошачка асоцијација (тј.
партнерство не само за рад, већ и за дистрибуцију и потрошњу).
Број комуна и артела брзо расте у совјетској Русији. Ево најновијих

података о овој теми који се односе на јесен 1919. године:
115
Обрадиво земљиште под комунама 150 хиљада десетина, артеле

3698480.
Ови подаци показују да је покрет у корист формирања комуна и

артела масиван и да покрет расте и расте. Али ове бројке показују
слабу страну ове врсте удруживања. Пре свега, просечна величина
комуна је мала. Пред нама није прелазак малог домаћинства у
велико него у средње или чак мање средње. Као резултат тога,
комуна није у стању да докаже, као и њени чланови, свом околном
становништву да је предност у пољопривреди великих размера.
Не могу на свим просторима све машине да се користе са пуним
предностима и није увек могуће организовати ротације усева.
Међутим, чак и оно што се постиже уједињењем у секундарној
економији је од велике важности. Користи се угодност поделе рада,
неке жене се ослобађају рада у кухињи и помажу да се брзо заврше
сви пољопривредни радови, способне су да управљају мањим
бројем коња све до краја радног времена, земља се третира боље
као резултат приноси су већи него код сељака.
Следећи корак комуне може се направити на путу ка социјализму

само кроз даље удруживање.
То се може постићи или спајањем две суседне комуне или

повећањем датих комуна прихватањем десетина нових чланова из
суседних сељачких друштава или спајањем комуне или комуна са
суседним совхозом.
Најважнији задатак комунистичке партије на селу у садашњем

времену је подизање свих малих сељачких привреда на највиши
ниво, прво до нивоа просечне привреде комуне. Постоје сви разлози
за поверење да је овај пут онај који ће у будућности првенствено
довести до развоја продуктивних снага села. Пролетерска држава
има прилику да убрза овај процес не само систематском агитацијом
речима и агитацијом на делу (совјетским фармама), већ и пружањем
свих материјалних предности насталим газдинствима комуна
(монетарна подршка, снабдевање семена, стока, агрономска
помоћ).
73. Третман јавног земљишта
Комуна је најближа асоцијација сељака, не само за рад, већ и за
116
дистрибуцију и заједнички друштвени живот. Артел је стално

удружење само за рад. Јавна обрада земље је удружење још мање
тесно, још слободније и, ако желите, још случајније од артела.
Одређено сеоско друштво које не може да формира комуну због
унутрашњих неслагања, која из истих разлога не може да се одржи
у артелу, може, међутим, да достигне јавно партнерство, без
обавезивања својих учесника у било шта друго. Као резултат, све ће
остати исто, изузев једне веома важне околности: јавно земљиште
неће бити подељено на ситна имања. Остаће за свако двориште
башта, сва имовина сваког сељака ће бити очувана, али само ће
машине и коњи радити одређено време у целом селу.
Одредба о социјалистичком управљању земљиштем, одобрена од

стране Централног извршног комитета, предвиђа овај случај прве
фазе колективног пољопривредног газдинства. Предности овог
облика уједињења су у томе да сваки сељак задржава потпуну
слободу деловања у свему, осим самог процеса рада, и стога је
лакше ићи у такво удруживање без ризика да изгуби независност. У
међувремену, јавна обрада већ даје пуно предности: уништавање
ситних неприступачних поља, могућност пољопривредног система
на више поља, пуна употреба инвентара, подела рада како би се
помогло породицама лишеним радника, опреме, стоке и тако даље.
Можемо очекивати да ће јавна култивација земље, као први корак

у колективним пољопривредним производима, добити најширу
дистрибуцију у нашем селу. Већ постоје подаци по којима се у
пољопривредној сезони 1919. године такав третман одвијао на више
локација. Врло велика друштва су подељена на десетине и радила
заједно на земљи. У неким случајевима део јавног земљишта је
третиран на тај начин.
74. Пољопривредна кооперација
Још пре револуције, сарадња између сељака у преради различитих

пољопривредних производа била је широко распрострањена.
Ово укључује задруге за производњу сира и задруге које су веома
честе, углавном у северним провинцијама и непроизводним
провинцијама дуж Горње Волге. Ово укључује различите задруге и
партнерство за почетну прераду лана, за развијање сирупа, сушеног
поврћа, складиштење сена и тако даље. Совјетска влада указује
подршку свим овим уједињењима. Задатак Комунистичке партије је
117
да подстакне радне групе села да до формирања задруга повећају

своју величину и побољшају методе обраде и истовремено да се
боре покушавајући да поткопају мали капитал у таквим задругама
које се боре против Совјетске власти и велике социјалистичке
економије.
75. Државна сетва празних земаља, мобилизација аграрне силе,

мелиорација, пресељења
Велики поремећаји пољопривреде узроковани ратом довели су до

трајног немања сетве на веома великом простору. Пролетерска
држава не може да остави празну земљу у исто време када у урбаним
деловима покрајина царује криза. Стога, совјетска држава преузима
сакупљање празних земљишта без обзира коме припадају. Ова
мера је посебно важна у подручјима која су послужила као сцена
грађанског рата, јер је врло често кулаци бацају сву своју земљу
одлазећи са ње заједно са нашим противником. Једнако важно је и
државно чишћење напуштених усева или површине са усевима где
то не могу да ураде њихови власници.
Да би се подигла потпуно разбијена пољопривреда Русије може се

применити само серија одлучних и револуционарних мера. Једна
од таквих мера је мобилизација агрономских сила, односно објава
свих агронома за положај у војним резервама. Агрономисти су
увек били мали у Русији. Али сада се недостатак агрономских снага
највише осећа због огромног рада на реорганизацији пољопривреде
и пораста њених продуктивних снага, што треба урадити у нашем
селу. Мобилизација агрономских сила је, у суштини, социјализација
агрономског знања, којима држава може располагати са највећом
експедитивношћу.
Империјалистички рат је лишио Русију могућности примања

пољопривредне механизације из иностранства. Наша
пољопривредна механизација никад није задовољила домаћу
потражњу, а многи системи, укључујући скоро све вредне и
сложене машине, добијали смо из Немачке, Шведске и Америке.
Истовремено, због недостатка метала, горива и више других
разлога, производња наших машина за градњу машина сведена
је на минимум. Све ово је довело до огромног недостатка опреме
у пољопривреди. Уз огромну потребу за машинама и са изузетно
малим резервама, које је на располагању имала пролетерска
118
држава, од великог је значаја правилна дистрибуција инвентара

и њихова максимална употреба. Оваква употреба је немогућа у
приватном власништву над пољопривредним оруђима, јер је део
времена машина без употребе од стране власника, док суседи
немају чиме да раде или сакупљају.
Како би се помогло слојевима села којима је највише потребан

инвентар и како би инвентар у потпуности био искоришћен,
неопходно је не давати приватној имовини већ да се становништву
обезбеди потреба за машинама преко пунктова за изнајмљивање.
Другим речима, предодређен за сељаштво инвентар, расподељен
међу одређеним рејонима (село, округ), се не продаје одређеним
сељацима, већ остаје у складишту, одакле се даје на располагање
свима којима је потребни на неко време и за одређено плаћање
расхода који на тај рад иду. Таква складишта се називају пунктовима
за изнајмљивање. Тамо се инвентар складишти, доводи у ред после
рада, у добро организованим пунктовима и поправља. Пунктови за
изнајмљивање већ постоје и раде, мада још увек у малој мери. Задатак
совјетске власти мора да буде у томе, тако да кад год је то могуће
све пољопривредне машине и без изузетка све сложене машине
намењене за село долазе само на пунктове за изнајмљивање. Ово
обезбеђује пуну употребу инвентара током целог радног периода
машине, а да не помињемо да помаже сиромашнима који немају
средства за куповину машина у свом власништву. Пунктови морају
да добију инвентар који је конфискован од кулака. На крају, широко
набављени систем снабдевања опремом кроз пунктове може
постепено али сигурно довести до национализације најважнијих
инструмената пољопривредне производње и, стога, поред директне
помоћи сељачкој економији, промовисати своју социјализацију. У
земљишном програму пролетерске власти у Русији, мелиорација
мора да има једно од најважнијих места. На располагању совјетској
влади стоји неколико милиона десетина, које су сада неприкладне
за обраду, али се могу учинити погодним након не нарочито великог
рада на чишћењу, одводњавању (одводњавање кроз подземне цеви
и канале), вештачко наводњавање и тако даље. Колико мало постоји
простора за ширење совјетских домаћинстава на пространствима
која се већ налазе под неким видом обраде толико су безгранична
пространства која могу да се добију мелиорацијом и које лако може
да створи наше младо социјалистичко друштво.
Радови на побољшању тла су једни од најважнијих јавних радова
119
које ће совјетска власт организовати и за шта ће, пре свега, бити

искориштени сви паразитски слојеви друштва.
Ми немамо ову тачку у нашем програму, али треба је ставити,

јер ће под совјетском влашћу доћи време пре или касније када
то практично треба урадити што ће пратити одређена политика
пресељавања.
Упркос поделама земљишта, недостатак земљишта је већ сада

акутан у већини провинција. Истовремено, на нашој периферији још
увек постоје велики простори. Пресељење из центра у периферију
је неизбежно у блиској будућности. Задатак пролетерске државе
биће онда да се створи на новим местима миграната не у неке
области малог обима пољопривредне производње, већ да створи
све што је потребно за велику комунистичку економију (заједничке
површине, плански да се укључи више услуга, сложене машине, и
тако даље).
76. Помоћ сеоском домаћинству
И совхози, и комуне са артелама, и све ове активности могу подићи

продуктивност рада у пољопривреди и продуктивности земљишта
организовањем колективизација великих размера. Овај пут је
једини исправан и брз пут води директно до циља. Али, какав
год да смо успех имали у организацији совхоза и комуна, мањег
обима сељачка економија ће дуго постојати и доста времена ће
бити доминантан облик пољопривреде у Русији, како по величини
површине тако и по продуктима. Поставља се питање како помоћи
овој економији да подигне продуктивност земље, чак и ако настави
да маринира у својим ситно-буржујским љускама.
Наш програм описује низ мера које совјетска влада може да

спроведе у праксу како би помогла малим пољопривредним
произвођачима. Ево тих активности.
Прво, помоћ за размеђивање. Главно зло нашег села, које више

и мање толеришу сада сами пољопривредници – чересполосица
(локација земљишних парцела једне фарме је преплетена са
земљишним парцелама других људи) и „дугоземље“. Нека подручја
су на удаљености од 7-10 километара од села и често остају
необрађена. Како би уништили такво стање сељаци су стихијски
120
кренули у засеоке након расподеле спахијске земље. Како је све то

један од видова борбе против ових штетних појава совјетска власт
је дужна да ово помогне својим геометрима и агрономским силама.
Руски сељак већином ставља у земљу исто семе које једе. Када се
нешто засеје сортираним семеном, принос је знатно виши. Још
већи принос је када се сеје побољшаним семеном. Семе се може
добити само преко државе, јер је само она у стању да га купи
у иностранству или да дели сељачке мале залихе побољшаних
семена која су сачувана у совхозима.
Сељачко сточарство у великој мери je исецкано и дегенерисано.

Неопходно је побољшати расу сељачких говеда. У међувремену,
све што је остало у Русији вредно од узгоја говеда, сакупљено
је и тренутно се налази у совхозима. Организовањем места за
оплемењивање на свакој државној фарми која има педигре,
систематском расподелом произвођача од стране окружних
организација, држава је у стању пружити велику подршку пропалом
сељачком сточарству.
Велика већина нашег сељаштва није упозната са бројним

најосновнијим и кључним пољопривредним знањима. Ширење
пољопривредног знања у таквим условима у себи треба да помогне
да се побољша култивација земљишта. Поред предавања са
агрономским темама која су обавезна за совјетске агрономе који
учествују на совјетским агрономским пунктовима, то се постиже
уређивањем низа предавања на државним фармама, одржавањем
кратких курсева, на показним пољима, пољопривредним
изложбама, објављивањем популарне агрономске литературе, и
тако даље.
Поред ширења пољопривредног знања, совјетска влада треба да

обезбеди пољопривредницима директну агрономску помоћ. Уз све
сиромаштво нашег агрономског особља, мобилизације агронома су
већ дошле на ред, у смислу да је агроном служио претходно готово
искључиво за спахијске фарме, сада ради у корист сељака. Поред
тога, совјетска влада треба да буде спремна на најекстензивније
размере агрономских снага самог сељаштва. Поред повећања броја
предмета у пољопривредним школама, то се најлакше постиже
доношењем посебних курсева од стране најнапреднијих чланова
комуна и артела који ће образовати напредан слој агрономски
121
образованих људи из редова самог сељаштва.
Од садашње важности за сељаштво је прилика да се поправи

истрошени инвентар. Ниједна мала приватна занатска радионица
у садашњој великој глади није у стању да изврши све неопходне
поправке. Само држава је у стању да организује овај посао у
одговарајућој количини како проширењем радионице ремонта
државних фарми тако и креирањем систематично проширене
мреже радионица посебно за сељачки ремонт.
Милиони десетина на сељачком земљишту су неприкладни за

узгој, док је њихово претварање у обрадиво земљиште сасвим
могуће. Ово се не ради, с једне стране, јер такав рад често не може
да изврши неко локално друштво, с друге стране, сељаштво не
познаје методе мелиорације. У овој области, помоћ сељацима са
стране пролетерске државе може бити посебно вредна и већ се
испоставља, упркос грађанском рату на више места.
Дакле, упркос чињеници да је земља у Русији боља него на западу,

ми смо на последњем месту у смислу продуктивности нашег
земљишта. Од десетина добијамо три и по пута мање него у Данској
или Белгији. Пшенице је четири пута мање него у Данској, а три пута
мање него у Немачкој и Енглеској. Ражи је три пута мање него у
Белгији. Чак и у Турској, десетина земље даје двоструко више хлеба
него десетина сељачког обрадивог земљишта код нас.
Такође треба додати да је принос на сељачку земљу Русије чак нижи

него што је приказано у табелама, јер је просечан принос израчунат
између свих земаља, укључујући спахијску, где принос прелази
сељачку, почевши са једне петине и достизавши два и по пута.
Дакле, без повећања количине земљишта, сељаштво ће моћи да

сакупља двоструко или три пута више него сада, ако се пређе са
старих дедовских на нове побољшане начине узгајања.
77. Уједињење индустрије и земљорадње
Уједињење индустрије са пољопривредом развијених градова

изазвано одвајањем индустрије из пољопривреде и повећањем
улоге индустрије у целом процесу социјалне економије, има
прилично ружан карактер у најновијој епохи капитализма. Све
најбоље снаге села су систематски избегле из села у град. Урбано
122
становништво је порасло не само брже него рурално већ и на рачун

руралног становништва. У бројним капиталистичким земљама
пољопривредна популација је апсолутно смањена. С друге стране,
неки градови су порасли у монструозне размере. Све ово довело је
до бројних врло штетних последица и за град и село. Напомињемо
најважније: депопулација и варварство села, изолација од
урбане културе, изолација урбаног становништва од природе,
здравог пољопривредног рада и као резултат тога брза физичка
дегенерација градског становништва, неприкладан пренос у град
великог дела индустрије за прераду пољопривредних производа,
велико осиромашење земљишта узроковано тиме што град не
врати на село у виду ђубрива оно што узима у облику хране, и тако
даље.
Приближавање града селу, веза између индустрије и пољопривреде,

учешће у пољопривреди фабричких радника – следећи је циљ
изградње комунизма у тој области. Почетак је додатак неколико
десетина хиљада хектара совјетског земљишта разним фабрикама,
установама и предузећима, за систематски и организован пренос
градских радника у совхозе, стварање биљних фарми појединих
погона и фабрика, комунистички суботњик градских радника у
приградским селима, мобилисање совјетских радника за рад у
урбаној кухињи и тако даље.
Комунистичка партија ће потражити даље кораке у истом правцу,

извођење из уверења да будућност припада унификацији
индустрије са пољопривредом, што ће довести до ресорпције у
гигантским, монструозно пораслим пренасељеним градовима.
78. Тактика комунистичке партије у односу према сељаштву
У нашем аграрном програму говоримо о томе шта желимо

да урадимо у пољопривреди. Рецимо сада како мислимо да
имплементирамо наш програм, на које слојеве треба да се
ослонимо, којим методама мислимо да привучемо сељачку већину,
или барем обезбедимо њену неутралност.
У борби против спахијског земљопоседништва, урбани пролетаријат

имао је уз себе само сељштво, не изузимајући и кулака. Ово
објашњава брз успех државног удара који је одбацио буржоаску
привремену владу, која је покушала одложити ликвидацију
123
спахијских земљопоседника. Али већ је доношење закона о

такозваној социјализацији земље са изједначавајућом поделом
земље бацило кулаке у табор контрареволуције. Кулаци су изгубили
део купљене земље коју су имали пре револуције, изгубили су
земљу коју су изнајмљивали сиромашнима. Изгубили су све што су
успели да заплене приликом преноса поседа. Коначно, изгубили су
могућност да запошљавају људе за плате.
Кулачка класа је она класа која би заменила спахије да је наша

револуција остала у буржоаско демократским оквирима.
Главна маса сељаштва Русије образује средње сељаштво. Средњак

је добио спахијску земљу уз помоћ градског пролетаријата, и
само уз помоћ њега ту земљу може да задржи у борби против
буржоаско-спахијске контрареволуције. Слично томе, само у савезу
са пролетаријатом, само идући иза њега, само поштујући његово
вођство, средњи сељаци се могу сачувати од налета глобалног
капитала империјализма, од плаћања милијарди новца за дугове
царске и привремене владе. На крају, само савез са социјалистичким
пролетаријатом ће му дати прилику, без сиромаштва, разарања
и невероватних мука да пређе од малог газдинства које је при
свим условима осуђено на пропаст, ка најпрофитабилнијем и
најпродуктивнијем великом другарском газдинству.
124
ОРГАНИЗАЦИЈА РАСПОДЕЛЕ
79. Ликвидација приватне трговине
Сваки начин производње одговара посебном начину рсасподеле.

Уништењем капиталистичког начина производње совјетска
република се неизбежно сударила са капиталистичким начином
расподеле, то јест са трговином, и требало би да почне њено
постепено уништење. Пре свега, конфискована су велика
трговинска складишта. То је било неопходно због актуелне кризе
хране и недостатка робе. Уштеђена од шпекуланата у очекивању
поскупљења у дистрибуцији роба је примљена у радним масама,
па је нешто ослабљена криза у првим недељама после Октобарске
револуције.
Али национализација комерцијалних складишта била је само први

корак. Након тога је уследила национализација велике трговине.
Ово је учињено и за борбу против шпекулација и са циљем учешћа
богатих у државним залихаама и за дистрибуцију робе пре свега
међу радним класама.
Али, можда би било профитабилније за совјетску власт да учини

следеће: конфискација целокупне робе од свих приватних трговаца,
њихова расподела, али не уништавајући трговачки апарат, напротив,
кориатити га за себе.
У реалности много што шта је урађено управо на овај начин. Роба је

заплењена, нажалост, мало касно, када је већина њих већ претворена
у новац у одузета од стране њихових власника. Цели апарат великих
продавница у потпуности је пребачен у совјетску власт и почео је
да ради уз помоћ синдиката. Елиминисана је само менаџерска
елита која је била потпуно паразитски елемент. С обзиром на то
да је сама пролетерска држава главни произвођач свега онда би
било бесмислено да она сама себи преродаје своју робу. С друге
стране, с обзиром на то да се монопол зрна врши између сељака
и државе, с једне стране, између државе и потрошача, с друге
стране, трговачки посредници су апсолутно сувишни. Они не могу
да искушавају сељаке да не дају хлеб држави, немају шта да траже
у тој трци, у крајњој мери немају где да га складиште.
125
Дакле, пошто је пролетерска власт савладала производњу великог

броја важних производа, а знатан део хране набављавају њени
органи, потребан је њен апарат за дистрибуцију. Приватна трговина
овдје нема никакве шансе.
80. Потрошачке комуне
Пошто главна маса производа намењених становништву пролази

или ће проћи кроз државне органе за храну, мора постојати
одговарајућа социјалистичка дистрибутивна тела. Ова тела морају
испуњавати следеће услове: морају бити централизована. Ово
обезбеђује најсјајнију и подједнаку дистрибуцију. Ово смањује
трошкове одржавања апарата, који у социјализму у сваком случају
захтијевају много мање сила и средстава од апарата за приватну
трговину. Социјалистички дистрибутивни апарат би требало да
ради са највећом брзином. Ово је изузетно важно. Неопходно
је не само да сам апарат захтева минимум сила и средстава од
државе, већ да од потрошача не узима ни минут вишка времена.
У супротном, ово ће довести до огромног непродуктивног губитка
читавог друштва. Пошто је постојала приватна трговина, потрошач,
у нормалним околностима капиталистичке економије, могао би, с
новцем, створити било шта и у било ком тренутку. Социјалистички
апарат у том погледу не би требао бити гори од апарата приватне
трговине. У међувремену, због великих централизација, овај уређај
се лако може претворити у врло опсежну бирократску и изузетно
успорену машину која може преплавити доста робе пре него што
дође до потрошача. Како направити овај апарат?
Пред совјетском влашћу стајала су два излазаа: било да се створи

нови апарат за дистрибуцију, или да се користе све те дистрибуционе
агенције које је створио капитализам које би могле да служе сврху
социјалистичке дистрибуције.
Совјетска влада је стала на други пут. Приликом стварања властитих

тела, тамо где је било потребно, посебно током првог периода
распада капиталистичких односа, скренута је пажња на сарадњу,
постављајући себи циљ употребе кооперативног апарата за
дистрибуцију производа.
126
81. Ранија кооперација
Под капиталистичким системом главни задатак сарадње је

ослободити потрошача од трговачког посредника, шпекуланта, и
оставити трговачки профит у рукама удруженог потрошача те му
гарантовати добар квалитет производа. Овај циљ је постигнут мање
више успешно кооперацијом, али је достигао само своје чланове,
односно само део дела друштва. Што се тиче дечјих сањарија
коопераната о мирном обнављању капитализма кроз кооперације
ствар стоји овако: за све своје успехе, кооперација мање или више
приметно утиче на малу трговину и скоро не повређује велике
користећи своје услуге. Што се тиче продуктивних задружних
предузећа, у општем систему капиталистичке производње
заузима апсолутно безначајно место и не врши никакав утицај
на ток и развој капиталистичке индустрије. Генерално, огромна
организација капитала никада није сматрала кооперацију
као озбиљног конкурента. Постојале су пуне могућности да
је економски задави као маче, кад год се испоставило да је
неопходно, дала је идеолозима кооперативе да мирно сањају о
одступању капитализма, а кооперативним рачуновођама да се
диве добитима од малих трговаца. Сама кооперација је у потпуности
прилагођена капитализму и заузела је одређено место у његовом
дистрибутивном систему. Било је чак и повољно за капитализам,
смањивање трошкова дистрибутивног апарата и тиме замењивање
дела вишка трговачког капитала у индустрији. С друге стране,
сарадња, смањивање броја малих трговинских посредника и
приближавање потрошача великом капиталистичком произвођачу,
убрзани трговински промет, осигурала је правовремену и верну
исплату обавеза, и на крају је ситуацију резервне војне индустрије
постала безнадежна ствар из које је значајан део незапослених
избацила мала трговина. Поред тога, низ студија је утврдио је да,
с обзиром на то да се бавимо сељачком сарадњом, ова сарадња
ствара највећу корист за снажан просперитет сељаштву, готово
без помоћи сиромашнима. У погледу свог класног састава,
потрошачке задруге су подељене на радничке задруге, сељачке и
оне за становнике градова, односно, у суштини ситно-буржоаске
и бирократске. Радничка сарадња је увек била најлевија у општој
мрежи кооперативних организација и најдеснија у мрежи класних
пролетерских организација. У сеоској кооперацији руководи
крупнио сељаштво. Градским задругама руководи ситно-буржујска
127
интелигенција, која делује као идеолог целокупне кооперације

уопште и обећава велику будућност уништењем капитализма
кооперативним хлебом и кромпиром.
82. Кооперација сада
Под владавином капитализма, кооперација је испунила одређену

улогу у свом општем систему. Под совјетском влашћу, кооперативне
јединице или су предодређене да постепено увену заједно са
свим осталим апаратима капиталистичке дистрибуције, или су
предодређене да уђу у систем социјалистичке дистрибуције,
дижући се на улогу јавног дистрибутивног система. Стари власници
кооперације - мењшевици, есери и све врсте „социјалиста“
колчаковског типа хтели би да кооперација буде независна од
пролетерске државе, односно, да осигурају њену слободу умирања.
Игнорисање осећања елитних интелектуалаца из задруга и не
одбацивајући цео кооперативни апарат због контрареволуционарне
врхушке, совјетска влада је настојала да кооперације убаци код себе
како би се нашле у укупном систему својих дистрибутивних агенција.
Покушала је да не смањи већ да прошири обим кооперативе.
Практични задаци који су се суочили са совјетским властима и
комунистичком партијом били су, уопште, сведени на следеће.
Нормална кооператива буржоаског типа је добровољно

удруживање грађана који доприносе одређеном друштвеном делу.
Кооператива служи, по правилу, само њеним члановима и само у
случају да то није штетно за чланове, омогућава продају производа
целој популацији. Сматрамо да је неопходно да целокупно
становништво буде кооперативно, тако да је сваки члан друштва
задужен за задруге. Тек тада дистрибуција кроз задруге ће значити
дистрибуцију међу читавом популацијом.
83. Други органи расподеле
Од октобарског државног удара у Русији појавила су се многа

различита дистрибутивна тела, настала револуцијом. У центру
њих – Народни комесаријат исхране са свим својим филијалама
у унутрашњости и окрузима. Агенције за храну су имале и своја
дистрибутивна тела у облику мреже продавница прехрамбене робе
и других продавница. Улоге дистрибутера у једном тренутку биле
су у сеоским одборима сиромашних као противтежа кооперативној
128
дистрибуцији. Велика улога се одвија у дистрибуцији домских одбора

великих градова и домова у комуни. Поред тога, дистрибуцију су
обављали синдикати и, посебно, фабрички одбори.
Задатак совјетске владе је замена свих ових бројних дистрибутивних

тела са једним органом за дистрибуцију или их укључити као везе у
заједничком јединственом механизму расподеле. У овом погледу,
на пример, домски одбори и комунски домови играју корисну
улогу омогућавајући потрошачима да примају храну без чекања у
редовима сатима и данима.
ОРГАНИЗАЦИЈА БАНАКА И НОВЧАНЕ

РАЗМЕНЕ
84. Национализација банака и јединствена народна банка; банка

као централно рачуноводствено одељење
Што се тиче тога шта су банке и на шта се своди њихова улога у

капиталистичком друштву, већина радника има прилично нејасну
идеју. Банку замишљају као неки огромни сандук где богати носе
свој новац. Радник који има штедњу и дао је у банку такође зна
да се уплаћује камата за уложени новац, и понекад уложен новац
у приватне банке лети кроз празну цев и власници депозита
банкротирају.
Пре свега, банка није новчани сандук. Тренутно у банци нема

много новца. Суштина рада банке уопште не служи као ватростална
кутија за људе који имају штедњу. Истина, стотине милиона уштеда
пролазе кроз банке. Новац прикупљен у банкама континуирано се
ставља у промет. Прво, они су дати као кредит за предузетнике који
отварају фабрике за експлоатацију радника и део профита плаћају
банци за овај кредит . Друго, саме банке отварају нова предузећа
на износе примљене од депонената или финансирају постојеће. На
крају, банке позајмљују новац државама и узимају интерес од њих,
то јест, преко влада пљачкају народе тих држава. А пошто су банке у
власништву шачице великих капиталиста, рад банака је смањен на
крају на извлачење са вишка имовине преко сопственог капитала и
129
капитал који је уложен од стране инвеститора.
Али банке нису само паукови који сисају вишак рада радника и
сељака. Имају и друго значење. На крају крајева, ако ја, на пример,
имам новац и ставим га у банку, онда сам имао робу коју сам продао
и претворио у новац. Ако све нове и нове количине новца прођу
кроз све банке, а капитал у читавом друштву расте, то значи да све
више и више драгоцености улази у оптицај. Новац је сведочанство
о производу, то је нека врста пасоша производа. По кретању новца
уопште можете приближно проценити кретање производа. Тако
се банке неизбежно претварају у неку врсту рачуноводствених
канцеларија капиталистичког друштва.
Отуда је јасно каква је улога коју банке могу играти у социјалистичком

друштву и шта би пролетаријат требао учинити с њима заузимајући
власт.
После социјалистичке револуције, односно, током социјалистичке

револуције, радничка класа мора запленити све банке, а пре свега
централну државну банку. Прво је неопходно одузети све новчане
доприносе буржоазије, све хартије од вредности и све новчане
обвезнице капиталиста. Ово је ударац у срце капиталистичке
експлоатације.
То смо урадили у октобру у револуцији и у новембру 1917. године, и

то је био снажан удар на капиталистичке класе Русије.
Шта би пролетерска власт требало да уради са одузетим

банкама? Требало би користити све што је вредно у банкарској
организацији капитала. То јест, она мора спасити банке, као апарат
рачуноводствене производње и као дистрибутере финансијских
ресурса. Пре свега, потребно је извршити потпуну национализацију
банкарства. То значи да се све банке преузете од буржоазије
трансформишу у државне институције пролетаријата, и да се све
банкарске операције за будућност прогласе државним монополом.
Нико други осим државе не може отворити банке.
85. Новац и одумирање новчаног система
Комунистичко друштво неће познавати новац. У њему ће сваки

радник спремати продукте за општи котао и неће добијати никакву
потвтду да је дао продукте друштву, то јест неће добијати новац.
130
Слично томе, он неће платити новац друштву када му треба нешто

из заједничког котла. Друга ствар је под социјалистичким системом,
који мора бити прелазак од капитализма до комунизма. Новац се
неизбежно јавља и игра своју улогу у робној економији. Када ја,
ципелар, желим да набавим јакну, претворим своју робу, односно
чизме, прво у новац, то јест у робу у замену за коју могу добити било
коју другу робу, у овом случају јакну од интереса за мене. Значи
сваки произвођач робе тако ради. И у социјалистичком друштву,
робна економија ће делимично и даље постојати.
Претпоставимо да смо успешно потиснули отпор буржоазије и

претворили бивше владајуће слојеве у раднике. Још увек имамо
сељаке који не раде за заједнички котао. Сваки сељак ће покушати да
пребаци свој суфицит у државу, размени га за производ индустрије
који му треба. Сељак ће остати произвођач роба. А за обрачунавање
са својим комшијом и са државом и даље ће бити потребан новац
за њега, јер ће бити потребно да држава рачуна са свим члановима
друштва који још нису ушли у општу производну заједницу. Штавише
одмах није било немогуће уништити новац, приватна трговина се
још увек практикована у великој мјери, што совјетске власти и даље
не могу у потпуности заменити социјалистичком дистрибуцијом.
Коначно, новац се не уништава и не губи вредност одједном, јер
питање новца замењује порезе и омогућава пролетерској држави
да издржи у невероватно тешким условима.
Али социјализам је комунизам у изградњи, недовршени комунизам.

Док градња напредује, новац се мора искористити, а држава ће у
једном тренутку можда задавити умирући монетарни промет. Ово
је посебно важно за стварно уништавање остатака буржоаских
класа, које и даље користе скривена средства за конзумирање
вредности које су створиле радне класе у самом друштву у којем се
проглашава заповест: „Нерадник не једе“.
131
ФИНАНСИЈЕ У ПРОЛЕТЕРСКОЈ ДРЖАВИ
86. Држава – паразитски апарат
Као што је већ поменуто, држава је организација насиља и

доминације једне класе над другом. Ако цела буржоаска класа
постаје све више класа паразита док се развија капитализам, који
само троши и не помаже производњи, шта је са буржоаском државом
која штити остатак и приход ових паразита од експлоатисаних и
огорчених маса? А полиција са жандармеријом и сталном војском
и правосудним апаратом и свим апаратима владе уопште - то је
гомила великог броја људи, од којих нико није произвео мрвицу
од хлеба, ни аршина, нити игле. Целокупна организација живи
од вишка производа, коју издају радници и сељаци. Овај вишак
производа испушта држава у форми директних и индиректних
пореза. На пример, наша царска влада на овај начин је одузела
више од 3 милијарде злата од радника и сељака. Ако се ово пребаци
у садашњи папирни новац и њихову куповну моћ, то ће бити више
од 300 милијарди, односно три пута више од тога колико је новца
у целој Русији. Само мали део пореза је отишао у производњу, на
пример, у изградњу жељезница и аутопут, паробродови, мостови,
Што се тиче пролетерске државе, у периоду до последњег

грађанског рата, док отпор буржоазије није сломљен, ова врста
државе такође мора бити тело које стоји над производњом. Рад
многих органа пролетерске државе није рад који ствара нове
вредности. Напротив, велики број владиних агенција живи на штету
производа створених од стране радника и сељака. Што су, на пример,
читава наша војска апарат и Црвена армија, влада, органи борбе
против контрареволуције, и тако даље. За пролетерску фржаву
карактеристично је управо то да се та организација постепено
претвара из непроизводног органа у организационо управљање
привредом.
132
87. Пролетерска држава – производни апарат
Већ много пре краја грађанског рата, пролетерска држава у свом

главном делу служи за производњу и дистрибуцију производа. Ово
је очигледно када су централни и локални комесаријати наведени
сами. Највећа совјетска организација је Врховни совјет националне
економије са свим његовим испоставама. Ово је искључиво
производна организација. Затим канцеларије: пољопривреде,
прехрамбене, комуникације, рада, - организација и производња,
дистрибуција или сервисирање радне снаге. Даље, комесаријат
за јавно образовање, уз имплементацију програма јединствене
школе рада, претвара се у организацију за едукацију образоване
радне снаге. Здравље у пролетерској држави је тело које штити
здравље радника, социјално обезбеђење је пружање првенствено
бивших радника или будућих радника . Чак и Комесаријат за
управљање се углавном окренуо на организацију помоћи и упуте
за локалну, углавном општинску економију. Генерално, механизам
пролетерске државе претворен је у огромну организацију која
управља националном економијом и са различитих страна, у
различитим областима службе. Ово се јасно види из разматрања
буџета Совјетске Републике. Ево најтипичнијих трошкова.
Расподела је за прву половину 1919. године у милионима рубаља:
Виши совјет народне економије 10976
Народни комесаријат за исхрану 8153
Комуникационе руте 5073
Образовање 3888
Здравствена заштита 1228
Социјално осигурање 1619
Земљорадња 533
Војска 12150
Поморски послови 521
Инострани послови 11
133
Национални послови 17
Правосуђе 250
Унутрашњи послови 857
ЧК(Чрезвычайная Комиссия, рус.) – Безбедносна служба 348
88. Буџет пролетерске државе
Видели смо горе да што дуже постоји пролетерска држава то се

више њени расходи претварају у расходе на производњу. Питање
је, из којих извора треба да се скупља њен приход.
Финансирање Совјетске Републике Русије даје неки поглед на то.
Совјетска власт на почетку свог постојања имала је одређени износ

ванредних прихода: такав је био конфисковани допринос буржоазије
у банкама, државна средства која су дошла од старе владе, износи
добијени од доприноса буржоаској класи, износи прикупљени од
продаје конфискованих акција од приватних трговаца и фирми,
итд. Али сви ови приходи били су изузетно ниски у поређењу са
потребним трошковима. Истина, допринос од капиталиста неко
време био је једини извор за постојање локалних совјета, али за
централну владу ови доприноси нису могли да пруже значајну
подршку. На крају, овај извор се испоставило да је прекратко живео,
односно да је буржоазија потпуно опљачкана или, што је у највећем
броју случајева било, побегла, скривајући своју уштеду.
Порез на прогресивни доходак такође није давао и не даје сјајне

резултате. Будући да се ради о запосленима и радницима, то
нема никаквог смисла, јер у виду пореза држава учествује у ономе
што плати у виду плата. Пошто се тиче градске буржоазије, онда,
пошто ова буржоазија званично не постоји или се нелегално
бави трговином, изузетно је тешко прикупити и заправо су се ове
накнаде показале врло безначајним. Успешније овај порез се може
прикупити међу просперитетним делом сељаштва, али је због
редовног дохотка потребан редовни систематски рад пореских
органа, уз подршку локалних, углавном руралних власти. Али цео
апарат још није довољно усавршен да би се осигурао успех случаја.
Што се тиче средњег сељаштрва, њега не треба дирати док траје
грађански рат из политичких разлога како га не би окренули против
134
пролетаријата. Покушај сакупљања ванредног револуционарног

пореза од 10 милијарди није успео, пошто су с највећим напорима
прикупљене мање од 2 милијарде. Главни извор прихода државе
остао је штампање новца. Издавање папира, јер уколико још увек
можете нешто да купите за тај новац постоји посебан облик пореза.
Ово питање, довођење до депресијације новца, индиректно доводи
до експропријације новчаних средстава буржоазије, смањивши
њихову куповну моћ на безначајан део онога што би буржоазија
могла купити за тај новац раније. Наравно, питање новца не може
дуго служити као извор прихода за државу, која настоји уништити
новац уопште. Пролетерска држава се суочава са питањем како
изградити свој приход на чврстој основи.
ПРОГРАМ КОМУНИСТА О СТАМБЕНОМ

ПИТАЊУ
89. Стамбено питањеу капиталистичком друштву
Нигде привилегије буржоаске класе нису израженије него у области

стамбеног питања. Најбоље четвртине градова насељавају буржуји.
Све најбоље улице, како у чистоти, тако и у обиљу башти и дрвећа,
насељавају имања у свом власништву. Напротив, радничка класа
у свим земљама се доводи до периферије. Радници не живе тамо
јер се већина фабрика обично налази на периферији града. Ако се
фабрика налази у центру града, радници ове фабрике још увек се
крију негде у радничким предграђима, на периферији. А фабрички
власници предузећа саграђених на периферији града, и даље живе
у центру.
Буржоаске породице заузимају целокупне палате или апартмане са

бројем соба које премашују број станара, користе врт, купатила и
све погодности у животу.
Породице радника заглављују се у подрумима, одвојеним

просторијама, малим становима или врло често живе у заједничким
касарнама, као што су затвореници уобичајених затворских ћелија.
135
Дишући цео радни дан у џунгли, пиљевину, струготине и прашину,

радник мора да спава целу ноћ у соби у којој 5-6 деце често још
спавају.
Није изненађујуће што је статистика врло брзо приметила колико

брзо људи умиру у окрузима радничке класе, где је радни дан
дугачак, али је колиба прекратка. Ево података. У Енглеској, за сваких
1000 људи, стопа смртности је 22 особе годишње. У буржоаским
четвртинама смртност пада на 17, а псебно се повећава у раним
окрузима на 36, а у кварталима најсиромашнијег дела радника,
повећава се стопа смртности до 40-50 на хиљаду. У главном граду
Белгије, у Бриселу, у радничким четвртима једна особа умре од 29,
у најбољим буржоаским блоковима једна од 53. Стопа смртности
у радничким четвртима је скоро двоструко виша него код буржуја.
90. Стамбено питање у пролетерској држави
Пролетерска револуција је извршила револуцију у стамбеним

односима. Совјетска влада је почела да национализује буржоаске
куће, у неким случајевима укинула дугове радника за стан, спустила
је у другим случајевима. Није довољно. Заузврат, направљен је и
делимично имплементиран план за укидање свих закупнина за
раднике који живе у национализованим кућама. Затим, у највећим
градовима, започело је системско премештање радника из подрума
кућа и нездравих четврти до буржоаских вила и огромних кућа у
централним окрузима. Поред тога, почело је системско снабдевање
радника са намештајем и свим кућним предметима.
Задатак Комунистичке партије је да настави да настави ову

политику, да побољша економију домаћинства, да се бори против
занемаривања национализованих кућа, а да не дозволи погоршање
стања у њима поправком и одржавањем чистоће, да безбедно
одржи све уређаје као што су жице, канализација, парно гријање и
тако даље.
Истовремено, совјетска влада, која у великој мери врши

национализацију великих капиталистичких домаћинстава, нема
најмање потребе да се дотакне интереса малих домаћинстава:
власника кућа од радника, канцеларијских радника и обичних
људи. Покушаји извршавања најшире национализације малих
кућа у покрајинама довели су само до чињенице да није било ко
136
да пази на национализоване куће и куће су почеле су да се руше.

У међувремену, међу ситним домаћинствима то је изазвало
негодовање и огорченост на совјетску власт.
Совјетска власт, стоји пред најтежом стамбеном кризом у градовима,

узрокованом престанком нових грађевинских пројеката, такође је
урадила огроман посао правичне расподеле свих грађана по кућама.
Одељење станова совјета узима у обзир доступне станове градова,
упознаје их са станарима према одређеном плану. Истовремено,
ова одељења сазнају доступност и капацитет свих кућа у сваком
већем граду и компактирају станове тих породица и појединаца
који користе број соба изнад норме.
ЗАШТИТА РАДА И СОЦИЈАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
91. Шта је то заштита рада?
Радничка класа се бори за комунистички систем јер ће је овај систем

извући из експлоатације и омогућити да се развију производне снаге,
тако да се човек неће данима знојити за најосновнију производњу.
Због тога, сви успеси које радничка класа остварује на путу ка
комунизму, у ствари су, директно или индиректно, безбедност и
здравље: јер они доприносе побољшању ситуације рада. Узмимо,
на пример, политичку слободу радничке класе под Совјетском
Републиком и положај радничке класе као владајуће класе. Јасно
је да је ова политичка позиција истовремено корак напред у смислу
заштите радне снаге. Исто се може рећи и за све добитке радничке
класе. Међутим, из овог широког концепта „заштите радне снаге“
неопходно је разликовати конкретнији концепт. Ми не говоримо
о радничкој класи у целини, и радничкој класи у фабрикама,
млиновима, рудницима, другим речима, о положају у процесу
самог рада. Заправо, рад у фабрикама и заводима, са много
машина, често међу отровним испарењима, представља огромну
опасност. Ова опасност је додатно погоршана дугим радним даном,
исцрпљивањем све његове снаге слаби пажњу и тиме доприноси
расту несрећа. Али сам по себи дуг радни дан страшно осиромаши
тело.
137
92. Главне области заштите рада
Најважнији услов за очување радничке класе и спречавање њене

дегенерације, морбидитета, повећане смртности и тако даље
је нормалан радни дан. Стога није изненађујуће што радничка
класа која стоји на челу своје борбе некад води борбу само за
скраћивање радног дана. Радни дан одређује трошење људске
енергије, која се претвара у производе, али у капиталистичком
друштву и у профит капиталиста, који је стога толико заинтересован
за продужење радног дана. Са превеликим трошењем својих снага,
радник угрожава могућност даљег рада: брже се „троши“, његово
тело слаби, лакше обољева и брже умире. Ненормално дуг радни
дан је пљачкање људске енергије, постављање нормалног радног
дана је прва област заштите радне снаге.
Друга област је заштита најслабијих елемената радничке класе.

Радничка класа се не састоји само од одраслих мушкараца. Састоји
се од старих људи, деце, адолесцената и жена свих узраста. Јасно
је да је отпорност на штетне услове различита за различите делове
радничке класе. Оно што је лако и без штете по здравље за
одраслог мушкарца, то може бити изузетно штетан утицај на жене
(нпр., транспорт терета) и може бити апсолутно катастрофално
за тинејџера. Женама поред тога треба посебна заштита у неким
тачкама свог живота (трудноћа, порођај, итд.). Због тога су потребне
посебне мере. Ово је сигурност жена и деце.
Коначно, треће, подручје техничке и санитарне опреме фабрика и

постројења је веома важно. У борби против несрећа, са штетним
утицајем производње, са лошим условима рада уопште (прашина,
недостатак светлости, хладноћа, прљавштина, итд.), може се и мора
учинити изузетно много.
То су три главне области заштите рада.
93. Шта је урађено у области заштите рада у Русији?
Диктатура пролетаријата створила је такве услове да је било могуће

у потпуности спровести захтеве које су поставиле све социјалистичке
партије. У том погледу, ниједно законодавство у свету не може да
се супротстави законодавству Совјетске Републике. Наше несреће,
којих имамо више него довољно, не зависе од лоших закона, већ
138
од чињенице да имамо много ствари које нису довољне. Али

ово, као што смо видели горе, зависи од борбе у којој се светски
империјализам противи нама, и од империјалистичких кланица где
су водили једну радничку класу против друге.
Генерално, сумирајући оно што је урађено у области заштите радне

снаге и што су постали закони Совјетске Републике, добијамо овакву
слику:
а) Ограничење радног времена
Овде је совјетска власт провела низ мера.
1. Коначно, осмочасовни радни дан је био фиксиран, утврђен

законом (који је избегла влада помирења) и 6 сати за ментално и
канцеларијско пословање.
2. Забрањен је, по правилу, прековремени рад који је дозвољен

само у изузетним случајевима и у ограниченој количини са уплатом
у износу од по једну и по вредност обичног рада.
3. Радни дан у нарочито штетним производњамама смањен је, на

пример, до 7 сати у дувану, до 6 сати у плину.
4. Успостављен је нормалан одмор од 42 сата недељно (за ову сврху

суботом радни дан ће се свести на свега 6 сати). Ко год не одмара у
недјељу поподне добија се неки други дан у недељи.
5. Сваком раднику се годишње даје годишњи одмор уз пуну плату

(према закону о раду за један месец, у данашњем тешком времену
- (јесен 1919. - две седмице).
6. У нарочито штетним индустријама и за тинејџере који путују у

колонију, допуштено је додатно двонедељно одсуство.
б) Заштита женског и дечјег рада
1. Женама је, по правилу, забрањено ноћно, прековремено и

послеподневно пословање.
2. Забрањено запошљавање малолетника млађих од 16 година.

Постепено се уклањају са посла (пре свега из штетних индустрија)
уз истовремено пружање материјалне подршке и пласман у школе.
139
3. Радни дан за малоетнике смањен је (4 сата, за оне од 16-18

година - 6 сати).
4. Прековремени рад, ноћни рад и послеподневни рад забрањени

су за све особе млађе од 18 година.
Посебно у вези са заштитом материнства, следећи закони:
1. Ови трошкови се утврђују за све труднице и жене у породилишту,

како за раднице, тако и за жене радника током целог периода
пуштања са посла на материнство, у висини пуних зарада.
2. Труднице су ослобођене 8 недеља пре порођаја – за ангажоване у

ручном раду и током 6 недеља - ментално и канцеларијско.
3. Мајке су такође ослобођене 8 и 6 недеља након порођаја.
4. Мајке које доје имају одсуство на свака 3 сата у дужини од пола

сата.
5. Све мајке добијају додатни додатак за негу деце у износу од 720

рубаља и за храњење детета у износу од 24 рубље дневно 9 месеци
од датума порођаја.
У овим спроведеним активностима постоје одступања од „Кодекса

закона о раду“. Ова одступања су да је на пример у изузетним
случајевима је дозвољен прековремени рад, са ограничењем од 50
дана годишње, с тим што је рад малолетника од 14 до 16 година
дозвољен ограничењем радног дана за 4 сата. Месечни празници
су привремено замењени двонедељним одмором, при чему је
трајање ноћног рада морало бити повећано на 7 сати.
Сва ова одступања потичу из изузетно тешке ситуације у којој је

република Совјета успостављена захваљујући бруталном нападу
свих снага империјализма.
в) Техничка и санитарна опрема фабрика
Овде су спроведене овакве мере:
1. Објављен је низ обавезних прописа у области техничке
140
заштите, хигијене и професионалне хигијене, чији је циљ значајно

побољшање радних услова у фабрикама и заводима.
2. У свим штетним индустријама, издавање посебне одеће која

штити од прашине, плинова, влажности и тако даље.
3. За све раднике произведена је индустријска одећа која је

власништво предузећа и обезбеђена је за коришћење радника у
време рада.
4. За ефикасно спровођење свих иницијатива у области заштите

радне снаге, основан је Инспекторат рада, који се бира на
широким радним конференцијама. За посебна занимања која се
одликују посебним радним условима или радницима у саобраћају,
грађевинарству, пољопривреди и тако даље, Посебну инспекцију
радне снаге бирају релевантни синдикати.
Колико је рад самих радника напредовао у овој области, види се

из података који показују састав нових инспектора. Показују то до
1. августа 1919. године, 53,5% свих инспектора били су радници.
Стварна цифра би требала бити много већа, јер релативно велики
број њихових „професија“ није јасан. Ако бројимо раднике у односу
на укупан број оних који су „разјашњени“, онда ће овај проценат
порасти на 62 процента. Заједно са запосленима достигне и 88%.
94. Шта је то социјално осигурање?
Капиталистички систем, као што смо видели, има циљ извлачење

профита из радничке класе. Радници за плату, пролетери,
једноставно су средство добити за капиталисте.
У Совјетској Републици, радни људи и сиромашни нису предмет

експлоатације. Али из овога не следи да немамо огромне
катастрофе. У нашој земљи, која је мучена од непријатеља,
блокирани са свих страна, одсечени од угља, нафте и сировина,
многе су катастрофе. Капиталиста га не избацује из фабрике, али
ова фабрика мора бити затворена понекад, јер нема горива или
сировина - то је незапосленост. Ово није незапосленост претходне
врсте, она долази из веома различитих разлога, али је ту. Изашли
смо из империјалистичког рата хендикепирани и осакаћени. Имамо
141
масу жртава контрареволуције. Стари људи, пацијенти, деца - све

ово захтева бригу и трошкове. Радничка влада не гледа на помоћ
свим тим елементима као на милостињу. Ово је директна обавеза
радничке државе да их подржи, посебно оне који су изашли из
строја радне или Црвене армије.
Наш крајњи циљ је стање друштва у коме ће сви људи који

су изгубили било какву способност да раде, неспособни за
рад, бити у потпуности обезбеђени: да старци имају спокојну
старост, сву угодност живота; да деца имају све што им треба у
њиховим годинама; да болесници и оштећени живе у најбољим и
најпогоднијим условима за њих; тако да се исцрпљени третирају
као у старим временима најбогатији буржуји; тако да људи немају
константну бригу о „црним данима“.
Наравно, ово у најмању руку не изгледа као наш тренутни положај.

Сада смо земља погођена сиромаштвом нападнута од стране
светских бандита. Немамо најобичније ствари: лекови, на пример,
нису увезени од стране империјалиста - ипак нас блокирају.
Али не можемо одбити да одустанемо од совјетске власти: не
штедећи никакво средство да барем некако помогнемо особама са
инвалидитетом.
95. Главни циљеви у области социјалног осигурања
Главна подручја социјалне сигурности су два. То је, пре свега, да се

обезбеде појединци који су постали инвалиди или су остали без
посла и имају неке проблеме (физичке или менталне). Ово укључује
случајеве незапослености, неспособности, или привремено
(болест, повреда, трудноћа, порођај) или трајно (инвалидност,
старост, хронични болесници, упорна болест). Друго, треба да се
обезбеди онима који су погођени да раде где могу ако не могу у
производњи. Ово укључује особе са инвалидитетом старог рата,
рањеници Црвене армије, породице Црвене армије погођене
контрареволуцијом, под утицајем било које природне катастрофе
или несреће (пожари, поплаве, епидемије, и тако даље). На крају,
неопходно је имати у виду и друге особе са инвалидитетом, жртве
старог друштвеног поретка и гнусних друштвених односа. У ову
категорију спадају сиромашни, бескућници без крова над главом,
поремећени (дегенерици, малоумни, итд).
142
Поред тога, потребна је помоћ у случају смрти чланова породице.
Сви ови елементи, који се требају осигурати, представљају огроман

број људи. За прву категорију њих (која је изгубила радни капацитет
или која је изгубила посао, али која је на неки начин укључена у
производњу) је задужен радни комесаријат, који је заправо у рукама
професионалних синдиката радника. Другом категоријом управља
Комесаријат за социјално осигурање.
96. Шта је урађено у области социјалног осигурања?
Ево шта је урађено:
1. Сва лица која се баве „најамним радом“ ослобођена су трошкова

социјалног осигурања.
2. Предузетници су потпуно елиминисани из организације

социјалног осигурања и заштите радне снаге, а сва тела постоје на
основу репрезентације радничких организација.
3. У свим случајевима инвалидитета и незапослености уведено је

осигурање.
4. Уведено је осигурање чланова породице трудбеника у случају

њихове смрти.
5. Уведене су донације у висини укупне зараде радника у случају

болести, повреде, карантина и тако даље. Случајеви привремене
неспособности за рад.
6. Доживотна пензија се формира у величинама до 1800 рубаља

месечно (у Москви) свим особама са инвалидитетом, без обзира
на разлоге који су проузроковали инвалидност (старост, повреда,
болест код запослених, итд.) и без обзира на број година рада.
7. Издавање бенефиција за сахране радника у износу од 1440

рубаља, а за чланове породице од 400 рубаља до 800 рубаља
зависно од узраста.
8. Када радници људи умру, породица добија доживотну пензију

до 1200 рубаља (у Москви) месечно, у зависности од броја чланова
породице.
143
9. Ради ефикаснијег решавања питања именовања пензија у оквиру

одељка за рад, успостављене су посебне радне комисије, које
одређују пензије и накнаде.
10. У свим провинцијама, Биро експертизе је основан под

председавањем радника који одређују степен инвалидности.
11. Све жупаније успоставиле су надзорне комисије којима

су председавали радници за надгледање терапије и праћење
пацијената.
12. У циљу приближавања сигурности местима у свим подручјима

где живе радници, креирају се поени за пријем апликација за
социјалне и пензијске случајеве и за исплату накнада и пензија и у
великим предузећима.
13. Рокови за бенефиције су укинути. Сада, према болести, додатак

се исплаћује пре опоравка, а са инвалидитетом до смрти.
14. Социјална сигурност се шири на све, без изузетка лица

ангажованих на насамном раду и уведена је за произвођаче,
занатлије и сељаке.
15. У другој половини 1919. године, република је одобрила 5

милијарди рубаља за раднике и запослене.
Од друге категорије, посебно је важно обезбедити породице

војника Црвене армије.
Војник са инвалидитетом прима пензију са потпуном инвалидношћу

(преко 60%) у висини просечне зараде локалитета у ком живи.
Пензија се смањује у зависности од степена инвалидитета (на 15-
30% добија уз зараду). Земља човека Црвене армије мора бити
изорана, а његова фарма бити опремљена семеном. Породици
треба дати оброк по стопи која зависи од броја чланова породице
инвалида. Чланови породице Црвене армије су изузети од
плаћања за стан, добијају додатне картице за оброк. У случају
смрти црвеноармејца,инвалиди и необезбеђени чланови његове
породице примају пензију од 60% просечне зараде у том подручју,
144
97. Друге мере за побољшање положаја радничке класе
Поред горе поменутих мера, велики број других мера које су

укључене у колекцију (Кодекс) Закона о раду имају огроман значај
за положај радничке класе. Ове мере проистичу из чињенице да је
пролетаријат владајућа класа, па стога иду далеко даље од захтева
који су представљени у програмима социјалистичких партија. То су
углавном три ствари:
Прво, учешће радничких организација у решавању питања

запошљавања или отказа. Ово питање зависи од фабричких
комитета и радних комитета.
Друго, државно регулисање зарада. Најинтересантније је да цене

(тарифе) генеришу синдикати и спроводе се преко комесаријата за
рад, што заправо чине представници синдикалног покрета.
Треће, за обавезно тражење посла за незапослене постоје

посебна тела са већима и синдикатима (тзв. расподелом рада и
рачуноводства).
Све ове активности су уско повезане са доминантним положајем

свих радничких организација и, пре свега, синдиката.
98. Даљи задаци партије
Најважнији задатак је потпуна и најшира могућа примена декрета

и одлука совјетске владе. Често се дешава да је стварност у
супротности са декретом да постоји једна ствар на папиру, а друга у
животу. Пуна и тачна имплементација свих активности обезбеђена
је првенствено уређеним организационим апаратом, где је центар
повезан са местима и поставља се у центар где је цела машина у
покрету. У том циљу је потребно:
1) Да ојача рад на организацији и проширењу инспекције рада. Од

самих радника мора се добијати све више и више додатних снага.
Нико није бољи од радника који су добро упознати са условима
рада, нико неће моћи да примети све недостатке и предузме
практичне мере да их елиминише.
2) Неопходно је продужити инспекцију малој и кућној индустрији.

Ова индустрија је стално остајала на папиру. У међувремену,
145
најстрашније услове рада овде често срећемо. Инспекторат рада

могао би у овој области да учини много.
3) Такође је неопходно проширити заштиту радне снаге на све

своје врсте, укључујући грађевинске раднике, копнене и водне
транспорте, службенике и пољопривредне раднике. Ове гране
рада, распршене, мање подложне организацији, такође треба
укључити у заједнички систем.
4) Даље, потребно је коначно уклонити рад малолетника са посла и

направити веће смањење радног дана за адолесценте.
Осам сати дневно, што стоји у сржи свих безбедности и здравља, са

становишта наше партије је лимит испод кога се не може ићи број
радних сати. Све овде зависи од продуктивности државе.
ЗАШТИТА НАРОДНОГ ЗДРАВЉА
99. Потреба за посебном заштитом јавног здравља
Капитализам је увек држао радничку класу у прљавим насељима

која су се преплавила инфекцијом. Само под претњом да ће она
сама постати жртва епидемија, буржоазија је предузела неке мере,
само мало да побољша четврти њихових најамних робова. Већ
1784. енглески парламент је био великодушан и водио рачуна о
радницима, то је због тога што је посебна парламентарна комисија
сазнала следећу чињеницу: страшна епидемија тифуса долазила
је из фабрика. Капитализам се побринуо да заштити здравље
становништва на исти начин као и да спречи сопствену „болест“.
Последице империјалистичког рата нагло су погоршале положај

широких радних маса. Општи услови, глад, хладноћа и тако даље
генеришу велики број епидемија: колере, тифуса, и, коначно, нове
болести, „Шпански грип“. „Нова“ болест је очигледно била у вези
са ратом. Исцрпљени, разбацани, ослабљени људски организми не
могу одолети болести. Смртност се неуобичајно повећава у свим
земљама и стиче се осећај стварне катастрофе. Али рат је оставио
још једно наслеђе: невероватно ширење сексуално преносивих
146
болести, укључујући и сифилиса. Војници су оболели од ових

болести од стране маса, а затим су их донели у села.
Никада није било таквог ширења венеричних болести као сада.
Све ово, узето заједно, захтева посебне активности за заштиту јавног

здравља. Наравно, много што шта се у борби против болести врши
на друге начине: од велике је важности, на пример, доношење
правилне одлуке у животу стамбеног питања: с побољшањем
радног становања, извори инфекције нестају. Заштита рада је
такође од велике важности. Свако схвата да скоро све зависи од
овога или онога што се иче стања прехрамбеног посла, од хране
становништва и тако даље.
Али то не искључује потребу да се предузму одређени број посебних

мера на јавном нивоу.
100. Национализација медицинско-предузетничких институција
Капиталистичко друштво је имало на располагању капиталистички

организован систем медицинског рада. Приватне болнице,
одмаралишта, санаторије, вода, струја и светионици, апотеке,
болнице и тако даље, организоване су на основу остваривања
профита. Огроман број њих је био намењен искључиво за лечење
масти и других аристократских болести карактеристичних за
владајуће класе капиталистичког друштва. На одмаралишта
радници нису могли ићи, у санаторијуимима није било радника.
Фармацеутско пословање служило је истој сврси ради профита.

Све ове информације у економском смислу нису се разликовале од
других врста предузећа.
Морали су их пребацити из службе капиталистичког џепа у службу

радног народа. Први корак ка томе била је национализација ових
институција.
101. Радне услуге медицинских радника
Велики број епидемијских болести и потреба за њиховим

брзим елиминисањем требало би поставити питање планске,
организоване и текуће борбе против ових епидемија у највећем
обиму. Уз релативно мали број медицинских радника, подразумева
147
се хитна потреба да се узму у обзир и мобилишу на фронту борбе

против епидемија.
Захваљујући овој мери, када су кориштене скоро све медицинске

силе, од највећих професора до првог разреда школе, било је
могуће зауставити страшне епидемије: колера и пегавац.
Међутим, радна служба медицинских радника нема само ову

„горећу“ вредност. То је, заједно са национализацијом медицинских
пословних установа, један од клица будуће организоване јавне
санитарије и социјалне хигијене.
102. Најближи задаци у очувању народног здравља
Са екстремним недостатком најпотребнијих ствари (храна за

болнице , лекови, медицински материјал и алат итд.), рад је изузетно
тежак. Овај рад се смањује, углавном, на три главна подручја, где је
његов развој циљ наше партије.
Прво, одлучујућа примена широких санитарних мера. Овде треба

поменути побољшање насељених подручја. Кроз контаминиране
бунаре, јарке, јаме за одводњавање воде, „депоније“, плакаре
и тако даље. Заштита тла, воде и ваздуха је први услов јавног
здравља. Затим ово подразумева успостављање јавне угоститељске
делатности на научним и хигијенским основама. Са оскудицом
снабдевања храном, ово је и даље веома тежак задатак. Али
хигијенско постављање кухињских јела у јавним мензама, дечијим
кантинама, болницама и свим јавним местима уопште је посао
који је већ изводљив. Даље, неопходна је организација мера за
спречавање развоја заразних болести. Институција санитарног
надзора приватних станова и школа.
И друго, неопходна је систематска борба с такозваним „социјалним

болестима“, то јест са оним које су масовног карактера и које су
узроковане дубоким друштвеним узроцима. То су првенствено
три болести: туберкулоза, узрокована лошим радним условима,
венеризам, дистрибуира првенствено рат и коначно алкохолизам
који се рађа из дивљаштва, варваризма, с једне стране и паразитске
дегенерације, с друге стране. Ове болести нису само болести које
нас забрињавају. Оне ће имати огроман утицај на наше потомке.
Човечанство је у озбиљној опасности, поготово јер је сада у ефекту
148
пражњења.
Треће, неопходно је становништву пружити бесплатну и

приступачну медицинску помоћ. Тешкоћа сада лежи у апсолутном
недостатку лекова. Тај недостатак је не само узрокован разарањем
у нашој производњи, већ и блокадом. „Хумани“ савезници желе
да нас задаве не само крађом сировина и горива од нас, не само
„окошталом руком глади“, већ и епидемијама. Овде се поставља
питање наше заједничке борбе против светског империјализма.
149
Садржај
Предговор српском издању..................................................... 5

Предговор................................................................................. 7
Наш програм............................................................................ 9
Услови изградње комунизма у Русији.................................. 13
Совјетска власт................................................................... 19
Национално питање и комунизам...................................... 38
Програм комуниста о војном питању............................... 48
Пролетерски суд.................................................................... 59
Школа и комунизам.............................................................. 64
Религија и комунизам........................................................... 79
Организација индустрије..................................................... 87
Организација сеоске привреде............................................ 106
Организација расподеле..................................................... 125
Организација банака и новчане размене.......................... 129
Финансије у пролетерској држави..................................... 132
Програм комуниста о стамбеном питању...................... 135
Заштита рада и социјална безбедност........................... 137
Заштита народног здравља.............................................. 146

Azbuka Komunizma

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Azbuka Komunizma

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Азбука комунизма

Предговор српском издању

Иако су писци ове књиге касније скренули са пута бољшевичке

књизи о социјализму у више земаља и о социјалистичкој изградњи

књига помогне друговима почетницима и радничким пропагатори-

15. октобра 1919-е године – Н. Бухарин и Е. Преображенски

Свака партија има одређене циљеве. Била то партија спахија и

Баш тако ће се и радник који је у партији неупоредиво успешније

Ти циљеви којима стреми партија штитећи интересе своје класе

2. Какав је био ранији програм?

Наш садашњи програм је усвојен на осмом партијском конгресу

3. Зашто је било потребно прећи на нови програм?

Од тада до револуције 1917-е прошло је много времена, и околности

И тако, промена унутрашњих услова живота у Русији као и промена

4. Значај нашег програма

Наш нови, московски програм, је први програм партије радничке

5. Научни карактер нашег програма

Већ смо рекли да програм не треба измишљати из главе већ га

основу тог изучавања да капитал сам себи копа гроб, да ће машина

Свим својим ученицима Маркс је завештао пре свега да изучавају

Данас је владавина капитала укинута у Русији. То што је предсказивао

УСЛОВИ ИЗГРАДЊЕ КОМУНИЗМА У РУСИЈИ

6. Међународни положај Русије

Неопходност комунистичког преврата, како смо приметили раније,

ће цела Европа бити исцрпљена након војног разарања и револуција.

7. Крупна индустрија у Русији

Са друге стране, потребно је приметити да је наша индустрија,

Ми добро знамо да је организација могућа на одређеном степену

8. Тешко наследство од империјалистичког рата

До победе светске револуције ми можемо да радимо само једно.

Рат је потрошио сву снагу. Више до половине свих фабрика је

производњу на 40%, текстилне на 20%, почела је нагло да опада

Само по себи се разуме, да је пролетаријат, који је извојевао

Али то све није могло да буде аргумент против радничке револуције.

9. Грађански рат и борба са светским империјализмом

Буржоазија се све време старала да не дозволи пролетаријату да

Руска буржоазија се повезала са Чехословацима, са Антантом, са

Али само се по себи разуме да је за пролетаријат тај рат представљао

Тиме се објашњава мучни ток развоја, радничка класа је морала

Разуме се само по себи да је у борби са радничком класом

10. Ситнобуржујски карактер државе, одсуство крупних

Видели смо горе да нам је индустрија била довољно централизована

преношењу у власништво радничке државе и о њеној организацији

Огромна већина руског становништва су ситни поседници. Они су

Наша слабост се одражава и на радничку класу. Уопштено, она је у

Ти недостаци саме радничке класе ишчезавају по тој мери како они

11. Совјетска власт као форма диктатуре пролетаријата

Наша партија је прва оживела совјетску власт за којом је било

До руске револуције 1917. гоине много се говорило о пролетерској

Многи су раније мислили, да је диктатура пролетаријата могућа

са паролом радничке дикататуре. Живот је потврдио исправност

12. Пролетерска и буржоаска демократија

Буржујска демократска република се ослања на свеопште гласање

Ми смо у првом делу књиге видели да савремено друштво почива

Какву општу вољу могу да имају буржоазија и пролетаријат? Јасно

Та обмана је потребна буржоазији. Она јој је потребна како би

Како се та обмана остварује у „демократској републици“? Главни

Буржујска република постоји у САД, Швајцарској и у Француској.

Совјетска власт остварује нови, много савршенији тим демократије

Совјетска демократија не само да не одстрађује радничке

организације од управљања, већ супротно, она од њих прави

Јасно је да је задатак наше партије развој тог новог пролетерског

13. Класни и привремени карактер пролетерске диктатуре