Professional Documents
Culture Documents
Ivan Turgenjev Ocevi I Deca PDF
Ivan Turgenjev Ocevi I Deca PDF
ј -
Slovanska knihovna -
----
SLOVANSKA KNIHOVNA
318622O463
| -
--
| ч
s
\,
z
1
“
,
--
| 1
-v
|
J
z t,
|
A
у
-“
1
\ A
"
_ g. ----
|
--
-- ----
„“.
--
3
. _
- 2
__
:
-- -
„ --
-- --
s
– _
\ „
--
- |
1
--
„
__
s
--
Ј
1 _ |
ч ---- |
-
...
----
Y
-
----
-
\, -- S ...
\
4 \,
w
_
1
м |
-
- --
--
--
и s
--
.“ |
- 1
i s “... -
| --
A.
\ ----
* - -
| - . - „... -
, -
A
-
- --
, .
__ - V
----
1
__
- -
“ - . -
\
н ч -
--
--
' ...
----
1 -- ---- - и
1
\,
--
, - _ -
| . “. ----
--
-----
- ( -
u - - -
“...
--
\,
--
-- Ј
Ч.
1
*-
( - b
„: - - “
“ . of -- \
1 -
и, -
- “
у v.
“. _
“ -- -
, “
u - 1
v , , . | 2 -
- -
w
|
м
- t,
| - . . , 1- “, e
, - -
,-
\
- - м
- - .
- i
м. -- “ - -- - __
w
--
| v -, -
Л . * -
u e
\
- - - " ". .
1. .
--
| __
\
i
-- 1 --
---. "
,,
| |
/
_t \
ш
t.
- ... |
-- , -
--
__
г Nч . ».
--
-,
\, -
--
, .
e 4 - -
- г
\,
А . . . \ al ----
-. - - у. . . .
1 , - + --
__
о \,
г
1 \ -
-
.“ 4 --
1
4 Ј
- --
1 u
".
| - ..“
и
--
,“
|
". --
. . ."
-" _
/ e
- - - -
„А
__
--
__ __
| |
| __
__ __
БЕОГРАДу
__
__
____
|
__| __ |
__
__ __
vOIIEBM И AMA.,
1
Е РОЩАН \
i . \
MBAHÅ TýPrEHzEBA
ľ
l
I ngEBEo
ВЛАДАН АРСЕНИЩЕВИЪ.
(nPEmTAMnAno из ‚аЕДИНСТВА‘д
У ВЕОГРАДУ
У дгжьвнол штьмпдгиаш
_ __ 1869.
‘ Bus.. 5:34
/.
I.
– Шта, Петре? не видиш још ништа? запита 20-га
Маја 1859. године, гологлави племић од својих четрдесет
година, у прашњавоме „паљту“ и панталонама, својега
слугу, стојећи на простубицама од гостинице на друму“.““.
Слуга бејаше млад човек с пуним лицем, с малим, за
мућеним очима и с округлим подбратком, на којем се
виђаху неколико беличастих маља.
Слуга, у којега беше све: и обоци са модpуљицама
у ушима, и напомађена коса, и гипка двизања тела, речју,
све тако на своме месту, да си могао одмах видети, е је
то човек од нова, просвећена нараштаја, баци уљудно
поглед на друм и одговори:
— Ништа се на свету не види!
— Не види се? Запита господар.
— Ништа на свету! понови слуга.
Господар уздахну и седе на клупу.
Док он ту седи, подвив пода се ноге и дубоко се
замисливши, дела да упознамо мало своје читаоце с њиме.
Зову га Николом Петровићем Кирсановим. На пет
најест врста од крчме има полепо добро од двеста душа,
или, како он вели, од то доба од како је одмерио земљу
са сељацима и завео „ферму“ (мајур), — од две хиљаде
десетина“) земље. Отац његов, Ђенерао од године 1812-те,
полуписмени, груби, ну не рђави, „руски човек,“ - цели
свој век провео је у шкрипу, заповедао је с почетка над
бригадом, по том над дивизијом, и непрестано је живео
у провинцији, где је услед својега чина играо доста знатну
улогу. Никола је Петровић рођен у јужној Русији, као и
старији му брат Павао, о коме ћемо доцније имати речи,
и васпитавао се до четрнајесте своје године код куће,
окружен јевтиним учитељима, лагодним, услужним „адју
тантима“ и другима пуковнијским и штапским личностима.
Мати његова, из породице Кољазинових, девојком звана
“) Десетина је руска мера за земљу, и износи 3–4 јутра.
очкви и двцА. 1
\,
Хутор“)
14
V.
— Стани мало и ја ћу ићи с тобом, ускликну Ба
заров, уставши на један пут са дивана. Оба млада човека.
изидоше из собе.
— Ко је то? Запита Павао Петровић.
— Пријатељ Аркадијев и веома паметан човек, како
ми он рече.
— Хоће л” остати овде? .
— Хоће.
__
— Тај космaти?
-— Јест тај.
Павао Петровић лупкаше ноктима по столу.
— Ја налазим, да Аркадије s” est degondri pere. —
Веома се радујем његову повратку.
За вечером се мало разговараху. Особито Базаров
није скоро ништа говорио, али је јео много. Никола Пе
тровић причаше разне догађаје из својег, како рече,
мајурског живота, говораше о предстојећим правитељ
ственим мерама, о комитетима, о депутатима, о прекој
потреби да се заводе машине и т. д. Павао Петровић
ходаше полако горе доле по соби (он није никада ве
черао), сркаше који пут по мало руменике из мале ча
15
i „“.
кућу и друге зграде од потребе, засади врт и ископа је
зеро и два бунара; али младо дрвеће се слабо примаше,
у језеру се само мало воде искупи, а у бунарима бејаше
вода слана. Једина сеница од багрeнa и обзова што се
примила; у њој по који пут пијаху чај или обедоваху.
Базаров за неколико минута пређе све путање у врту,
изиде у обор и коњушнице, сусрете се с двема слушча
дима, с којима се одмах упозна и упути се с њима к бари,
удаљеној једну врсту од куће, да хвата жабе.
— На што су теби жабе, господине? Запита га једно
слушче.
— Да чујеш на што, одговори му Базаров, који бе
јаше особито вешт, да задобије поверења од нижих људи,
ма да им никада не ласкаше, него шта више који пут и
осорљиво поступаше с њима: — ја распарам жабу, да
видим, шта бива у нутри у њој. Ша како смо сада и ми
— ја и ти — жабе, али жабе, које иду на двема ногама,
то ћу ја из тога научити како изгледа и у нашој уну
трашњости.
— А на што то теби?
— Да се не преварим, кад се ти разболиш и ја те
узморам лечити.
— Дакле си ти доктор?
— А да.
— Васка, јес” чуо, шта Вели Господин, да смо ми
жабе. Чудно.
– Ја се бојим жаба, рече Васка, дечко од својих
седам година, с белом као лан косом, у мрком „казакину“
с усправљеном огрлицом и босоног.
i – Што да их се бојиш? Ваља да те неће појести.
— Хајд, улаз'те у воду, Филозофи, рече им Бизаров.
. Међутим и Никола Петровић устане и оде одмах к
Аркадију, којега затече већ на ногама. Отац и син одоше
на терасу испод маркизе; међу обзовама на столу кипео
је већ за њих самовар. Одмах за тим дође и оно девојче,
што им јуче прво изиђе на сусрет, и танким гласом про
говори:
очвви и двцА. 2
— Федосија Николајевна није са свим здрава, и не
може за то доћи. Она ми рече, да вас упитам, да ли ће
да вам пошље Дунашу?
— Ја ћу и сам сипати, упаде јој Никола Петровић
у реч. — Аркадије, су чим ти пијеш чаја, са скорупом
или с лимуном?
— Са скорупом, одговори Аркадије и мало ућута, а
За ТИМ Настави: — ОТа Ц Р
Никола Петровић збуњено погледа на сина.
— Шта је Р рече.
Аркадије обори очи на тле.
— Опрости ми, ако ти се моје питање учини неу
местно, започе, — али ти сам својом јучерашњом ис
креношћу, изазиваш и може, да будем искрен... ти се
не ћеш сpдити?...
— Говори само! --
23
Петровић.
— Тамо до више бара, покрај јасика. Изгонио сам
пет шест шљука; ти би их, Аркадије, могао убити.
— Зар ви нисте ловац?
— Нисам.
— Ви се занимате особито физиком? Запита га Павао
Петровић.
24
Петровић.
37
тровић.
„А на кога би другог и личио ?“ помисли Феничка
у себи.
— Да, настави Павао Петровић, као да сам себи
говори – јако наличи! — И онда погледа ћакљиво,
скоро тужно на Феничку.
— То је чика! шонови Феничка и опет шапућући.
— А! Павле! ту ли си ти? Зачу се од једном глас
Николе Петровића.
Шавао Шетровић се окрете брзо и намргоди се; али
га брат његов погледа, с тако радосним, захвалним по
Гледом, Да му се Не МОГaШе на ино, него да му са сме
Х.
Тај се дан упозна и Базаров с Феничком. Он се ше
таше с Аркадијем по врту и казиваше му, за што се не
примају некоја дрвета, особито храстови.
— Боље бисте чинили, кад би пресађивали овде
белу тополу, или јелу, или и липу, по што би добавили
нешто црнице. Земље. Гај се баш лепо примио и красно
је потерао, јер су багрена и зова добра дрвета, која не
потребују баш бог те пита какове неге. Гле! та у сеници
ту има некога! --
— О којој ти говориш?
— Можеш већ знати, о којој: једна је само лепа.
Аркадије му с неким снебивањем разјасни у кратко,
su osa
ко је Феничка.
— Аха! одговори Базаров : отац твој као да баш
нема рђав укус. Вере ми, допада ми се. Ну ја се морам
упознати с њоме, рече и поврати се натраг сеници.
— Јевђеније? уплашено повика Аркадије: — кумим те
богом, узми се на ум.
— Не брин” се, рече Базаров: — вешти смо ми
људи, нисмо бамбадава живели у вароши.
Приближи се Фенички и скине капу.
— Допустите, да вам се представим, започне по
клонив јој се: — ја сам пријатељ Аркадија Николајевића
и безопасан човек.
Феничка устаде и гледаше га мучећи.
— Да красна дерета! настави Базаров. — Не бојте
се, ја нисам још никога урекао. Али што му се образи тако
црвене — ваља да му расту зуби?
— Јест, преговори Феничка: — већ је добио четири
- зубића и десни су му се сад опет надуле.
. — Дете, да видим... не бојте се, ја сам доктор.
Базаров узе дете на руке, које се на дивно чудо
Фенички и Дуњаши нимало не противљаше и ништа не
сте здрави?
— Здрава сам, хвала богу!
— Заиста, хвала богу! Здравље је највеће благо
на свету. А ви? рече Базаров, обратив се Дуњаши.
Дуњаша, која је веома озбиљна, кад је пред гос
подарима својим, за вратима пак сасма раскалашна, ки
котом му одговори на то.
— Дакле добро је како видим. Ево вам вашег де
бељка на траг.
Феничка узе дете.
42
по лицу.
„Али одбацивати појезију!“ мишљаше даље: „не
чуствовати ништа у вештини, у природи?“
И он баци поглед около себе, као да би хтео да
схвати, како може човек да не љуби природу. Већ се за
поче хватати сумрак; сунце беше пало за неки онизак
јасик, одаљен од врта на своје две врсте: сен ода Њ.
распростр се без краја и конца преко недвижних поља.
Мужик један јахаше крај шумице на бељцу узаном
путањом једном. Ма да-јахаше по хладу, ипак се мога
дијаше лепо видети тако, да си му могао разазнати и
саму закрпу на плећима; правилан и тих бахат коњичев
разлегаше се пријатно по ваздуху. Сунчеви зраци, који
са друге стране пробијаху у јасик, продираху кроз честу
и осветљаваху јасење тако жарком светлошћу, да ти оно
изгледаше као какво јелашје и њихово плавичасто лишће
одсјајквиваше о бледо румено небо, и изгледаше као да
је сада пукла зора. Ласте на високо летијаху; ветар се
беше са свим приутишао; одоцнеле пчеле зујаху лениво
и сањиво по зовиним цветовима; мушице се узмигољиле
на једној узвишеној грани.
„Дивне ли красоте, боже мој!“ мишљаше Никола
Петровић и неки снови, који му беху у души, падоше му
одмах на ум; на један мах сети се Аркадија, Кraft und
Stoff – и умуче. Ну он још сеђаше ту, и даље мишљаше
о разним стварима, што му се врзијаху по глави. Он у
опште миловаше, задубити се у дубоке, сањарске мисли;
живовање његово на селу разави у њему ту вољу. Не
давно опет сеђаше он тако замишљен, чекајући сина пред
крчмом, и каква се промена од то доба зби! Одношаји
58
59
XIII.
Гувернатор вароши * куда се отправише наши
пријатељи, бејаше млад човек, прогресиста и деспота,
каквих у Русији има тма тем. Одмах прве године своје
управе побрка се он не само са „гувернијским предво
дитељем,“ с једним вишим официром у миру, који беше
61
очвви и двцА. 5
66
XIV.
*) По нашем: слободно.
67
XV.
XVI.
Базаров се насмеши. |
ХVIII.
— А мати?
— И стрина је Василијевна здрава, слава тебје,
Господи!
— И чекају на мене, је л'?
Старчић махне у повлад својом главицом.
— Ах, Јевђеније Васиљићу, како вас не би чекали |
Верујте бога, срце мора заболети свакога, кад види тако
BaШe pОДИТеЉе...
— Добро, добро! није нужно, да ми то сад описујеш.
__
XXI.
Базаров се наже из тарантаса, а Аркадије гледаше
преко рамена својему сапутнику и виде пред кућом ви
сока, сухоњава човека с накострешеном косом и танким
орловским носом, одевена у старо војничко рухо. Он ста
јаше ту с раскреченим ногама, пушаше на дугачак камиш
и жмиркаше.
КОЊи стадоше.
— Једва једном дође, рече отац Базаровљев и даље
пушећи, ма да му чибук дркташе у остарелој руци. —
Излази само, излази, да се загрлимо !
На то стаде грлити сина...
— Јењуша! Јењуша! *) зачу се дркћући женски глас.
*) Јенуша је деминутив од: Јевђеније.
117
XXII.
*) Бесплатно — из пасије.
47
129
колајићу?
— То је сада тешко рећи; али славан ће бити
за цело!
— Славан ће бити за цело! понови стари и дубоко
c6 38,мисли.
*) Пријатељу.
требити. Ти до душе исмејаваш медицину, али ја знам,
да ми ти можеш дати ваљана савета. Али о томе доц
није; сада хајд"мо на чај.
Василије Ивановић живо поскочи с клуше и запева
из Реберта:
„Законљ, законљ, законљ себђ поставимљ.
На ра... на ра... на радости пожитњ!“
— Чудновата живахност! рече Базаров, одлазећи с
прозора.
Настаде по дне. Сунце је жегло иза танахне завесе
ретких беличастих овлачака. Све је замукло; петли је
дини кукурекаху по селу, узбуђујући у сваком, ко их
слушаше, необично чуство љености и дрема; а који пут
одјекну с врх врха кога дрвета запомажни писак млада
јастреба. Аркадије и Базаров лежаху у хладовини под
малим једним стогом сена, подастрев подасе нешто мало
просуше, али још зелнне и мирисне траве.
— Она ме јагњеда, започе Базаров, — сећа на де
тињство моје; она расте на крају јаме, што остаде иза
негдашње циглане. Онда сам уверен био, да та јама и
јагњеда имају чудотворне силе: јер ми удиљ добро беше
поред њих. Не могах још појимити, да ми је с тога било
добро, што сам још дете био... сада, кад већ одрастох,
нема више те чудотворне силе.
— Колико си свега провео ти овде? запита Аркадије.
— Две године једно за другим; за тим смо путо
вали. Проводисмо са свим номадски (скитински) живот;
скоро се непрестано врзосмо по варошима.
— А стоји л” та кућа већ од давна?
— Одавно. Још деда мој је подигао, отац моје матере.
— Шта ти је био деда?
— А враг би га знао. Мајор, шта ли. Служио је
под Суваровим и непрестано је причао о прелазу своме
преко Алпа. Мора да је лагао.
— За то виси Суваровљев портрет у вашој соби.
Ја милујем такове старе, топле кућерке, као што је ваш...
и задах је у њима особит.
132
XXIV,
XXV.
— Да ме запитате? А шта?
— Извол'те ме слушати. У почетку бављења вашег
у кући брата мојега, када сам још имао срећу упуштати
се свама у разговор, имао сам доста прилике чути Ваш
суд о многим предметима; али колико се сећам ни међу
нама ни преда мном, не поведосте никад реч о двобо
јима, о дујелима у опште. Мени ће драго бити, да доз
нам, како ви мислите о отом предмету.
Базаров, пошав на сусрет Павлу Петровићу, седе
на крај стола и прекрсти руке.
— Ево шта ја мислим : — оно — с теоретичног гле
дишта — е то је са свим друга ствар.
— То јест, хоћете да речете, ако сам вас добро
размео да ви, ма вам какви били теоретични назори о
дујелу, у практици неби отрпели никакве увреде без са
тисфакциј ?
— Сасвим погодисте моје мисли.
158 “ -
Базаров се разрогачи.
— Са мном?
— С вама, да.
— А чега ради? ако смем питати.
— Ја би вам могао разјаснити узрок, започе Павао
Петровић, — али мислим; да ће боље бити, ако ушћутим.
Ви сте ми овде сувишан... не могу да вас трпим... пре
зирем вас и ако вам то није доста...
Очи Павла Петровића засевнуше једом и гњевом.
И Базаровљеве се на један мах засијнуше.
— Веома добро, рече он. — Даља објашњавања
и нису нужна. Ви сте вољни, да на мени испитате ваш
ритерски дух Ја би вам могао одрећи то задовољство,
али куда би то водило!
— Ја сам вам јако обвезан одговори Шавао Петро
вић, — и могу се сад за цело надати, да ћете примити
изазивање моје, неприсиљујући ме, да употребим насил
ничке мере.
— То јест, говорећи без алегорије, вашу палицу?
рече Базаров хладнокрвно. — Ви имате пуно право.
Вама неће бити нужно нападати ме, тим више, што т0
Не би баш Ни по Вас било по све безопасно. Ви можете
остати џентлмен... па ћу и ја као џентлмен примити Ваш
ИЗ8, ЗИВ.
ХХV,
— Од кога?
-— Од ње, значајно понови Аркадије.
— А ви? запита Каћа.
— И ја; паз'те, ја сам рекао; и ја.
Каћа му прећаше прстом.
— Ја се дивим томе, започе она? — никада није
сестра била тако разположена спрам вас, као сада. Много
боље, него при првом вашем доласку.
– Заиста?
— Зар ви то не опазисте? Зар се нерадујете томе?,
Аркадије се насмеши.
— Чим сам ја то могао задобити наклоност Ане
Сергијевне? Ако не ће бити тиме, што сам јој донео
писма ваше матере?
— И тиме, али има и других узрока, о којима нећу
Да Вам СПОМИЊем.
— А зашто не?
— Нећу да вам кажем.
0ЧЕВи и ДЕЦА. 12
178
ХХVIII.
8, За, ОТИМ...
189
ХХVIII.
200
202
—
208
XXIX.
У Пешти, из „Предходнице.“
1
1
|
\
\
-- -
----
|
у
s
__
ј w,
| 4 w,
|
-
-
u t
| - |
.
1
- |
\
-
1
Ј u
"
“
у --
-
t
|
| „ -
:
s 1
}
- s
| s -
}
-Ц. ---- b
“
- u
| \, _
-
ч
г
не
__
- -
i Ф
| w,
\ у I ,
ч
... -
- "
|
\, - ј
| ч
“
-
r
-- “
-
\,
\ \ .“
1
-
A.
у
г “: *
\ -
|
d
".
I.
-,
: --
s
\ |
м
s ..
z
w s
л
w
н
м J”
..
-
\
-
1