Хиландарски преводи

Обитавање Безграничног у срцу

Књига која нам је потребна као дисање

Обитавање Безграничног у срцу се појављује по трећи пут у нашем народу. Прво и

друго издање ове књиге брзо је нестало јер се појавило у безваздушном простору у
коме су се људи тетурали од индуизма, преко суфи-мистике до окултизма тражећи
праву и здраву духовност својих предака, и не могавши да је нађу у мноштву уџбеника
за путовање у прелест и самообману.

Обитавање Безграничног у срцу им је понудило ризницу светоотачких поука о

молитви и хришћанском животу, од светог Антонија Великог, оца пустињског
монаштва, до светог Серафима Саровског, љубљеног сина Божијег по благодатном
усвојењу, који је Русији и свету објавио радост Васкрсења у XIX веку, веку "научног
атеизма". Отворивши Обитавање Безграничног у срцу, многа душа се Безграничном
зарадовала, и много га је срце примило у себе, да се Њиме нахрани и штити у доба
невиђене глади за истином и љубављу.

У "Акатисту најслађем Христу" каже се да су мудраци са истока, вођени звездом,

"стигли до Недостижног", до Богомладенца који је лежао у јаслама Витлејемске
пештере. Суштина подвижништва Православне Цркве управо се у томе и састоји: у
достизању Недостижног, Онога кога небо и земља не могу обухватити, а који се, из
превелике љубави према људском роду, унизио до обличја слуге, поставши Човек и
уселивши се у утробу Пресвете Богомајке.

Православни подвиг почиње од свесности да човек у самом себи не може наћи средства
и начине да се сједини са Богом, будући да је створен ни из чега, а понор између
Творца и творевине је напорима саме творевине непремостив. Али, Бог нас је саздао
према свом образу и подобију, као свесна и савесна, слободна и љубавна бића, а затим
је и понор између себе и нас премостио поставши као један од нас.

Творац је постао сопствена твар из љубави према створеном. У Њему, Сину Божијем
јединородном, заувек су се, нераздељиво и несливено, сјединиле Божанска и људска
природа. Тада је и наша боголикост од могућности постала најживља стварност и
синови људски су почели да постају синови Божији по усвојењу кроз Сина Божијег по
природи, који је постао Син Човечији ради нас и ради нашег спасења. Овај пут, пут
узрастања у богосиновство, пут је подвига и напорне борбе са затеченим, грешним "ја",
које се надилази да би се дошло до пуноте живота у Живоме и Истинитоме Богу.
Обитавање Безграничног у срцу је књига која нам тај пут описује и даје нам упутства
како њиме да се ходи да би се стигло до циља - небеског и вечног Јерусалима, онога
града који ће остати кад се сви земаљски градови и пореци сруше. То је књига која се
не чита ради пуког задовољства у тексту, него стога да би била остварена на делу и да
би се преко њених савета човек усмерио тако да не залута на путу истине и правде.
Безгранични је нежан и тих, тих као "тиха светлост" којој се на вечерњим службама
поју химне: треба се научити нежном општењу са Њим, да Он не би одступио од човека
који га тражи.

Ово је књига која нас нежности и тиховању учи, књига - духовник, цветник
најмедоноснијих поука источног Хришћанства. Свети Игњатије Брјанчанинов је још у
прошлом столећу сведочио да ће се људи у Доба које долази, доба са премало искусних
руковођа молитве и подвижничког живљења, руководити читањем светоотачких поука
и трпљењем свих могућих невоља. Обитавање Безграничног у срцу је једна од књига
које нам у томе могу веома помоћи.

Манастир највећег српског оца и учитеља молитве, светог Саве, и његовог оца,
богоносног Симеона, настојаће да овакве књиге и даље нуди нашем читалаштву,
гладном и жедном Безграничног и Бескрајног, Онога који је љубав.

Владимир Димитријевић
 Обитавање Безграничног у срцу

УВОД

Молитва је стремљење срца и ума ка Богу.

Стална молитва је непрестано обраћање ума и срца к Њему

(свети Теофан Затворник)

Реч о сталној молитви у срцу, или срдачној молитви, звучи као порука из неког далеког,
па ипак блиског света. У списима као што је Разговори страника са духовним оцем,
описана су духовна искуства (наравно лична) људи чији је сав живот био прожет овом
непрестаном молитвом.

Православна Црква Истока располаже преизобилним знањем и испробаном методиком

упражњавања ове молитве. Она поседује и поуке богоозарених молитвеника и може да
нам укаже на један молитвени пут који је свима доступан, који задовољава наше
сазнање и слободу и пружа нам иста духовна искуства. Непрестана молитва срца је
наука над наукама, уметност над уметностима, занимање узвишеније од било ког
другог занимања, приступачно подједнако неуком и ученом.

Непрестана молитва срца има корен у Светом Писму. Сам Господ Исус Христос учи да
у свако време треба стражити и молити се, да се треба непрестано молити и да при том
не треба говорити многе речи. Напротив, треба се молити у срцу Оцу небеском, у
тајности, у Његово, Христово име. И апостол Павле захтева да се молимо духом, и то
без престанка, и да је боље изговорити пет речи умом, неголи хиљаде језиком.

Поставља се, међутим, питање, да ли је то уопште могуће? И како се то постиже?

Уистину, то је сасвим могуће и за истински хришћански живот - чак неопходно. Јер,
благодатан разговор са Богом кроз молитву представља откуцаје била људске душе. Од
хришћанског искона боготражитељи стреме овом непрестаном општењу са Господом,
обраћајући му се кратким, честим, унутрашњим и сабраним призивима.

Духовно просвећени оци су нашли да је међу таквим призивима најпростије, а

истовремено и најуспешније, средство за постизање непрестане молитве тзв. Исусова
молитва, тј. Молитва Господу Исусу. Она је истоветна молитви коју је цариник упутио
Господу Христу у Јерусалимском храму. Она гласи:

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

Ова молитва садржи све елементе праве молитве: слављење Бога, покајничко
самопознање и молбу за спасење. Она је особито погодна за непрестано усмеравање
ума Христу, за доживљавање Његовог присуства и за загревање срца у љубави према
Њему. У својој једноставности и краткоћи она је сваком приступачна и може се
обављати у свако време, на сваком месту и при сваком послу.

Исусова молитва служи за унутрашње распламсавање непрестаног мољења у срцу и

срцем. Они који су у њу упућени молитвољубизом почетнику указују да, упоредо са
живљењем по Јеванђељу, строго методски иде од просте, усне, до благодатне,
самоделатне унутарње молитве, својствене онима који су напредовали у духовном
животу. Тај пут води преко више степеница: кроз молитву речима; молитву сабрану,
вршену са пажњом и разумевањем (при обављању заједничких богослужења и личног
молитвеног правила); умно-унутрашњу молитву душе и, најзад, непрестану срдачну
молитву.

На сваком овом степену молитве узраста и наша заједница и општење са Господом

Христом. Живљење у присуству Божијем буди духовне покрете и настројења: појачано
страхопоштовање, покајничко самопознање, осећање да је човек - узет сам за себе -
изгубљен, познање свеопроштајне доброте Божије, те нашу љубав према Њему. Човек
сада ревнује све више у испуњавању воље Божије. Томе почиње да се противи његово
самољубље, али га он у невидљивој борби сузбија и искорењује. На овом
подвижничком путу чисти се његов унутрашњи човек, даје му се знање срца, упоредо
са истанчаном савешћу, добротом и способношћу да обликује самога себе. Суштина,
пак, и циљ срдачне молитве јесте задобијање благодати Духа Светога, као стварног
доживљаја. Јер, хришћански живот, у ствари, и јесте облагодаћени живот.

Тако Исусова молитва представља срж хришћанског живота у Цркви, и може бити
схваћена и постигнута само у органској повезаности са њим, у органској саборности
живота у Христу.

Исусова молитва се темељи на скоро двехиљадугодишњем искуству свих духоносних и

опитних боготражитеља. Они нас уводе у ову науку над наукама и дају нам упутства о
њеном правилном обављању. Та упутства потичу од светих отаца Цркве: прво
апостола, па онда пустињака и молитвеника древне Цркве, касније отаца Ромејско-
византијске Цркве, све до најновијих светитеља, особито оних руског порекла.

Светогорски зборник духовних текстова, познат под називом Добротољубље обухвата

главна дела о духовном животу 25 богомудрих отаца Цркве, великих молитвеника, од
III до XV века (преподобног Макарија и преподобног Антонија Великог, светог Јована
Златоуста, преподобног Јефрема Сирина, преподобног Јована Лествичника,
преподобних Варсануфија и Јована, преподобног Максима Исповедника, преподобног
Симеона Новог Богослова, светог Григорија Паламе, преподобног Григорија Синаита,
преподобних Игњатија и Калиста и др.)

Поред Добротољубља, на руском језику постоји зборник духовних текстова О

Исусовој молитви по предању Православне Цркве (изд. Валаамског манастира,
Финска, 1938), у коме се такође опширно говори о унутарњем устројству срдачне
молитве и начину бављења њоме.

Поред одабраних текстова из Добротољубља, тај Зборник садржи и веома важна

упутства и поуке на ову тему великих руских подвижника и молитвеника од XV до XX
века (преподобног Нила Сорског, светог Димитрија Ростовског, преподобних Василија
Молдавског и Пајсија Величковског, преподобног Серафима Саровског, светог
Теофана Затворника, светог Игњатија Брјанчанинова и светог Јована Кронштатског).

Текстови сабрани у овој књизи јесу изводи из руског превода Добротољубља, из

поменутог дела о Исусовој молитви, у издању Валаамског манастира, као и из списа
новијих руских подвижника и молитвеника, пре свега светог Теофана Затворника и
преподобног Серафима Саровског. Оригинални текстови су превођени са руског по
смислу и уклопљени слободно у појединачна поглавља. (При томе су текстови
Валаамског зборника послужили као оквир. Код допуна из других списа, назначена су
имена аутора после сваког одељка).

Овакав поступак при избору текстова о Исусовој молитви потпомаже многостраном

понирању у њен унутарњи смисао као и у учење опитних и богомудрих отаца о њеном
обављању. Понекад долази и до понављања истих мисли, што такође има духовни
значај, јер користи утврђивању и свестранијем упознавању са овом најузвишенијом
врстом уметности. Тако овај мали избор духовних текстова из пребогате ризнице
светих боговидаца и богољубаца има за циљ да нам, на што је могуће простији начин,
пружи основне појмове о Исусовој молитви и да нас уведе у њене неизрециве тајне.

I
О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ

Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава
душа онога који се моли?

Сва ова питања треба стално да занимају срце и ум сваке верујуће душе, будући да у
молитви човек разговара са Богом, ступа са Њим у благодатну заједницу и живи у
Њему. Богом просвећени оци Цркве нам на сва ова питања дају одговоре који почивају
на опиту духоносне и Духом обасјане молитве, који су разумљиви и приступачни како
ученим тако и простим. Они су упућени сваком човеку који тражи Бога, уводећи га у
уметност правог мољења (Епископ Никон).
 1. ПРВА УПУТСТВА О МОЛИТВИ

(по светом Димитрију Ростовском)

Многи уопште не знају у чему се састоји унутрашње молитвено делање и не разумеју

шта је богомислије. Они нису никад ништа чули о унутрашњој, умној молитви и
сматрају да се молитва исцрпљује обављањем богослужења из црквених
богослужбених књига. Они такође не знају ништа о унутрашњем тајном разговору са
Богом у срцу и никад нису окусили његову сладост. Такви се према молитви односе као
слепорођени према сунчевој светлости. Они слушају о свему томе, али не разумеју, и
ради тог свог незнања лишавају се духовне мудрости и унутрашњег усавршавања.
Стога ми је жеља да изнесем неколико ствари ради духовне поуке и упућивања у
богомислије, као и у Исусову молитву, како би сваки онај који тражи прави молитвени
живот уз Божију помоћ могао да започне са својим унутрашњим духовним и
молитвеним растом.

а. О двојности човека и његове молитве

Двојна је природа човекова, тј. спољашња и унутрашња, телесна и духовна.

Спољашњи, телесни човек је видљив, а унутрашњи, духовни човек, "скривени човек
срца" јесте невидљив (1.Пт.3,4).

Двојако је и образовање човека: спољашње и унутрашње. "Спољашњи човек" налази

задовољство и потребу у књигама, у љубави према мудрости, у уметности.
"Унутрашњи човек" превасходно се бави мислима: о Богу, Божијој љубави, топлини
Духа. молитви.

И молитва је такође двојака: спољашња и унутрашња. Спољашња има своју одређену

форму, сагласно црквеном типику и богослужбеном уставу, своје време за обављање у
храму или у дому. Ту спадају сва богослужења у храму или молитвени скупови у
домовима, према речи Господњој: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам
и ја међу њима (Мт.18,20).

Унутрашња молитва је слободна и може се вршити у свако време и на сваком месту.

Кадгод се разум и срце уздигну Богу - она тече... Ова се молитва заснива на упутству
Господњем да се молимо у скривеној клијети (Мт.6,6). Та је клијет - човеково срце. Ми
је носимо свуда са собом, и у њој се можемо, у свако време, кад смо сами или кад смо
међу људима, закључати, те наш дух безгласно уздићи Богу.
У овој клијети срца требало би да се верујући Хришћанин често сабира и да се у свој
топлини живе вере тихо моли Господу.

б. О молитви која сједињује човек са Богом у љубави

Све почива на нашем слободном, свесном обраћању к Богу

(свети Теофан Затворник)

Буди свестан да пуни живот твоје душе зависи од тога колико си стварно повезан са
Богом. Он је Творац, средиште и крајњи циљ људске душе. Њему она дугује свој живот
и своју унутрашњу природу. Она ће у Њему вечно да живи. Јер, све земаљско чему
тежимо, оно што волимо и за чим чезнемо (знање, богатство, слава), не одговара нашој
души и не може је задовољити, будући да је привремено и пролазно. Душа која је по
природи својој вечна, само у вечном Богу може да нађе свој мир - само јој Господ може
пружити неизмерну благодат Духа Светога. Бог је највише добро људске душе, док су
сва лепота, мудрост и љубав овога света само сенке Његовог сјаја. У Њему је завичај
наше душе, њена постојбина. Из Њега је дошла и Њему се она враћа, као што је наше
тело постало од земље и у њу се опет враћа (свети Димитрије Ростовски).

Ми знамо да наше, од земље створено, тело не може да живи само од себе, већ од онога
што му земља даје. Тако исто ни душа не може да живи сама од себе, већ јој је потребна
светлост, храна и одећа од Духа Светога (преподобни Макарије Велики). Ради свега
тога, први од свих животних задатака јесте да сву ревност своју употребимо на
повезивање са Христом, да бисмо са Њим вечно живели. Само је најунутрашњија љубав
нашег срца у стању да нас сједини са Богом, пошто је ЉУБАВ Његова природа (уп.
Лк.7,47). Бог је близу оних који га воле, сједињује се са онима који га траже, и дарује
неизмерно богатство онима који су жедни блаженства Његове љубави.

Да би се код тебе развила љубав према Богу, и да би се сјединио у нераздвојну

заједницу љубави са Њим, неопходно је д често обављаш молитву са узношењем ума ка
Господу. Као шт је за одржање ватре потребно да се често набацују дрва, тако и честа
молитва подстиче и снажи Божанску љубав у нашем срцу. Та љубав затим распламсава,
осветљава, загрева и подстиче целог нашег унутрашњег човека - открива му сву, дотле
скривен) мудрост, и чини га сличним светлозарном серафиму који у дух пред Богом
стоји, духовно га гледа и из Њега црпи духовно блаженство (свети Димитрије
Ростовски).
 2. О ДЕЛАТНОМ И САГЛЕДАТЕЉНОМ ЖИВОТУ

Ми можемо да се приближимо Богу делањем и трудом, или помоћу извежбаности

у призивању Исусовог имена. Кроз подвиг и упражњавање врлина тражимо да
очистимо срце и да ум вратимо у његово првобитно стање. Кроз богомислије
уздижемо ум свој к Богу који сву нашу прљавштину сагорева и усељава се у чисто
срце.

(преподобни Григорије Синаит)

Предуслов за молитву су правилно делање и богомислије. Обоје одговара човековој

телесно-духовној природи. Пут делатног живота чине уздржање, труд, зној, бдење,
стално обављана молитва са поклонима и клечањем и други телесни трудови (Мт 7:14).

Пут живота у богомислију састоји се у подизању ума к Богу, у читању Светог Писма, у
размишљању о Божијим делима Његовим својствима; затим - у будности срца,
унутрашњој Исусовој молитви и духовном размишљању. Ко тежи духовном животу
мора да почне са спољашњом делатношћу, да би се потом успињао до богомислија и
духовног сагледавања. Јер, без праве делатности (вршења врлина и испуњавања свих
заповести Божијих) не може да се задобије право богомислије. Рад и делатан труд на
стицању врлина служе томе да нас очисте од страсти. Они нас воде; до степена
делатног савршенства и тиме уму отварају пут ка богомислију (преподобни Серафим
Саровски).

У мери у којој испуњавамо јеванђелске заповести, чисти се наша страсна природа и

наше се срце још више загрева у богомислију. Али, ни тад делатан подвижнички живот
не треба да се зауставља, будући да помаже духовној сабраности и штити од гордости.

Обе се способности узајамно развијају, при чему је врлинско делање на почетку пута,
док богомислије одређује његов ток. Нико не може да заобиђе овај закон. Само онај ко
је научио даобавља свој свакодневни посао и своју спољну молитву (свакидашње
заједничко богослужење и лично молитвено правило), моћи ће верно да обавља и своје
унутрашње правило. Како ћеш иначе да будеш Марија и Господу да служиш у
богомислију, ако још ниси испунио степен Мартиног служења (у спољашњем). Стога
делатни подвиг, као први степен, приличи свакоме. Овде долази до изражаја и
унутрашњи труд у испуњавању заповести. Први степен богомислија чини спољна
молитва, читање Светог Писма и размишљање о прочитаном, као и живот у Божијем
присуству. Право богомислије или духовно сагледавање, као други степен, јесте живот
искључиво унутрашњег човека у богозаједници која спољашње делање чини
излишним.
 а. О правој делатности

Прими сваки посао као из руке Божије

(свети Теофан Затворник)

Питаш: "Како при раду могу да имам Бога у свести". Можеш, уколико сваки посао
обављаш мислећи да ти је од Бога поверен. Међутим, нећеш ништа постићи ако на Бога
мислиш, а занемарујеш своје дневне дужности.

Како одржати унутрашњу сабраност при великој дневној запослености? Ради свој посао
пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у
Њему. Обављај све велике и мале задатке пред Божијим лицем, примај сваког ко те
сретне као од Бога посланог, и при свему се питај о вољи Божијој.

Да би постигао тај циљ, најбоље је да човек верно стоји на свом месту и да испуни све
оно што само место захтева. Кроз верно, послушно делање човек се поставља у корене
хришћанског живота. Напредовање у делатном животу води ка степену сагледавања.
Све је то унутрашње узрастање које захтева своје време. У духовном животу је исто као
и код сваког занимања, и у свакој уметности. Ништа не може да се прескочи, и ништа
да дода што не одговара унутрашњем сазревању.

Увек се управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Ипак, избегавај

многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир. Многобрижљивост је болест палог
човека, који покушава да сам уобличи своју судбину, па стога јури на све стране. То
расејава мисли и не дозвољава им да се саберу, чак ни на сам предмет бриге. Прогнај те
бриге, ради ревносносвој посао. посвети Богу сав свој труд и предај све у Његове руке.

"Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са
мером и по реду (преподобни Јефрем Сирин). Неумерен рад замагљује памет и охлађује
срце. Учи се да све обављаш тако да се загреје твоје срце. Држи се тако код читања, код
молитве, у послу, а такође и у општењу са људима. Нека ти образац буде Христово
држање, и труди се да увек чиниш само добро. Тако ћеш на своме путу стицати све
савршеније сопствено животно искуство, док најзад не постанеш обиталиште Божије.

Имајући многе обавезе које ти сметају да према жељи одвојиш време за молитву, не дај
се збунити. Дужност која се по савести обавља, човека припрема на ревносну молитву,
чиме се количина надокнађује каквоћом. Ништа не унапређује молитву толико колико
добра савест са богоугодним делањем по Божијој вољи.

Не само мољење као такво, него и свако обраћање срца и ума Богу - при свему што се
чини, такође сачињава молитву. То води у непрестано богомислије. Посвети Богу све
животне кораке и управљај их према Његовим заповестима. Можеш да користиш сваку
прилику све чинећи по Божијем захтеву, и све Њему посвећујући. Тако ће цео твој
живот бити посвећен Богу.

И то је све. То је тако једноставно (свети Теофан Затворник).

б. О духовном сагледавању

Тајна духовног живота почива у непрекидном богомислију.

(свети Теофан Затворник)

Труди се да увек живиш са свешћу о Божијем присуству. Подсећај се да је Он сасвим

близу, да је у теби, и да те непрестано посматра, као што те неко гледа у очи. Ово
трепетно сећање на Бога поседује силну снагу: на њему почива сав духовни жи вот.

Да би Бог постао присан нашем уму и срцу, потребан је неуморан труд. У томе помажу:
молитва, читање Светог Писма, размишљање о прочитаном и удубљивање у њега.

Са сећањем на Бога повежи оно што ти је од Божијих својстава и дејстава познато и

нека у њих понире твој ум. Размишљај о творевини Божијој и Његовом промишљању; о
отеловљењу Слова Божијег и Његовом делу спасења; о Његовој смрти Васкрсењу,
Вазнесењу и ниспослању Духа Светога; о оснивањ) Цркве као чувара истине и
Божанске благодати Духа. Сагледава. умом такође и особине Божије: Његову
неисказану доброту, мудрост, правичност, свудаприсутност, свемоћ, свезнање,
узвишеност и неизмерну љубав.

Таква размишљања при читању Светог Писма рађају изобиље спасоносних мисли које
прате сећање на Бога. Оне у срцу буде одговарајуће духовне силе које се изливају у
топлу молитву "Слава теби, Господе, који си све створио. Слава ти што си нам подарио
свој образ. Слава теби који си дошао међу нас изгубљене ради нас се оваплотио, за нас
страдао, умро и васкрсао. Слава теби који си нам послао Духа Светога и основао за нас
своју Цркву како би нас све чудесно спасавао. Слава Теби који и мене приводиш
спасењу" (свети Јован Кронштатски).

Пре свега имај на уму шта је Бог све теби самом указао од своје милости. Посматрај
цео свој живот, почев од детињства, и обрати пажњу на сва дешавања у којима ти је
показао своју непосредну помоћ у нужди, и поклонио ти незаслужене радости. Свако од
нас искусио је безброј таквих догађаја, којих у моменту дешавања није ни био свестан.
Њих сад треба постати свестан, посведочити их и захвалити се за њих од свег срца.
Изговарај му свагда хвалу за живот који ти је поклонио; за рођење у хришћанском
народу; захваљуј му се за добре, спасоносне мисли и одлуке; реци хвалу за свако
отклањање претећих удеса; за свако ублажавање последица твојих падова.
Свест о доброти Божијој, пре свега према нама самима, загрева наша срца према Њему.
Јер, љубав се љубављу запаљује. Осетивши љубав Божију према себи, нећеш моћи
према Њему остати хладан: твоје срце ће се само од себе обраћати Богу, пуно љубави и
захвалности и разгоревати се до светлог пламена. Та љубав ти не дозвољава да га ни за
тренутак заборавиш.

То је циљ. Прими стога ова упутства са пуном вером и употреби сав труд на то да
сећање на Бога утврдиш у срцу и уму.

У сећању на Бога лежи сва снага. Ко се у Њему учвршћује са страхопоштовањем и у

топлини срца, и све друго ће у пуном реду обавити. Сећање на Бога ће у теби да
савлада све и да успостави ред и поредак. Ако се твој унутрашњи човек утврди у
сећању на Бога, приближиће ти се Христос и уселити у тебе. То иде заједно (уп.
Еф.3,14-17).

Ко тражи живи однос са Богом, усмерава на Њега све своје мисли: само о Њему чита, о
Њему размишља, о Њему говори. Његов ум изучава Свето Писмо и удубљује се у све
његове појединости. Међутим, само мисаоно посматрање не доводи до онога чему се
тежи. Радознали ум залази у све, губи се у магловитом мудровању, заплиће се у научне
садржаје, или се самоуверено иживљава у неодговорно пројектованом знању. Макар и
цело Јеванђеље знао напамет, човек неће бити мудар уколико уједно не остварује
откривену истину, будући да ће у његовој глави све остати као мртва и бесплодна
гомила песка (свети Теофан Затворник).

Они који су искусни у духовном животу, упозоравају да се разуму не даје преимућство

на штету свега другог. Они строго одбијају да се Свето Писмо само теоретски студира:
разумско посматрање, узето за себе, није безопасно, јер навикава на лакомисленост.
Много је лакше да се фантазира, него да се моли и да се пази на своју унутрашњост.
Разум, осим тога, као и свака умна активност, нагиње високоумљу. То може да охлади
наше самопознање, те да нас, кроз ласкаво заваравање мисаоним остварењима, лиши
правог духовног напретка. Из искуства се зна да многи велики познаваоци Светог
Писма нису разумевали ништа од духовног делања.

Јер, ово делање се не да задобити из књига већ само кроз подвижничко крварење срца.
"Проли крв и прими Дух" (старац Анатолије Оптински).

Ко се труди да стекне право богомислије, пази на унутрашњост срца. Он живи у

размишљањима која загревају његово срце и позивају на унутрашње преобраћење.
Почни свој дневни посао јутарњом молитвом, читањем Речи Божије и размишљањем о
прочитаном. Тиме такође и закључи свој дан. На првом месту моли се постојано и
простим речима изнеси своје основне потребе са пуно поверења.

Потом читај Јеванђеље и Апостолске посланице, размишљајући о прочитаном и

повезујући их са собом. Такво читање учвршћује молитву, а обоје хране и снаже душу.
Добро би било да се прибележе мисли које долазе за време читања. Отприлике овако:
"Бог говори нешто у Јеванђељу; из тога произлази како ми треба да поступамо; ја то
могу у следећим случајевима да изведем и хоћу то да учиним; то је безначајан напор,
али доноси богат плод". Твоје размишљање ће се тако прочистити и окрилити. Дух
Светог Писма продреће у твоје срце, оживљавајући га.

Ништа неће сметати ако у почетку твоје мисли при читању и мољењу нехотице
залутају. Временом ће оне свикнути да се сабирају услед непрестаног враћања назад и
усредсређивања у унутрашњости.

У току дана много тога продире у нашу свест и прети да скрене пажњу са богомислија.
Против тога постоји одбрана, тј. да се стварима приђе са духовне стране и да се све
духовно објасни. Ево примера: ако ти скрене пажњу мирис руже или смрад леша, реци
себи: "Тако и свака душа одаје свој мирис: добра миомирис, а страсна - смрад".

Ако навикнеш да све спољашње појаве тумачиш путем сликовитих израза, твоја ће
пажња остати у Богу. Тако све спољашње постаје мудар учитељ (уп. свети Тихон
Задонски, Духовна ризница сабрана из света, Аскетска дела, том II и IV, Москва
1899).

Наравно, сабрана пажња и богоосећање захтевају сав напор ума и срца. Ко се не

усиљава, неће ништа постићи. Али, зашто ми за све друго мора да се трудимо, а према
ствари нашег спасења остајемо немарни?! Наше је спасење - наша главна брига. То је
такође и најтегобнији наш посао. Али, ако се озбиљно потрудимо према својим
снагама, сигурно ћемо пожњети његове плодове.
 3. О МОЛИТВИ У ЈЕВАНЂЕЉУ

(Према: Разговори страника са духовним оцем, V разговор)

Право изучавање речи Божије и списа светих отаца

састоји се у томе да се прочитано целог живота остварује.

Срж Јеванђеља као и Исусове молитве

отвара ти се у мери у којој их извршаваш

(старац Макарије Оптински)

Хришћански живот се заснива на молитви. Водећа заповест Светог Писма: Љуби

Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим
(Мт.22,37) везује срце са његовим Оцем. Из ове љубави следи сећање на Бога,
прослављање, хвала и молбе Њему упућене. У молитви се човек обраћа Богу. У
Јеванђељу Бог говори човеку и учи га правој молитви. Сва четири Јеванђеља, у
одговарајућем редоследу, садрже цело упутство о уметности молитве.

На почетку се отвара прилаз молитви и даје дословни облик молитве; онда долазе
предуслови, неопходна средства за изучавање молитве као и појединачни примери; на
крају следи тајно упутство о унутарњој, духовној, непрестаној молитви, у име Исуса
Христа, о њеној неопходности и њеним благодатним плодовима. Тако Јеванђеље
излаже о молитви све што је неопходно, од почетка до краја.

Јеванђеље по Матеју учи да се молимо у тишини, у унутрашњости срца, са мало речи,

да се молимо само за опроштај грехова и за сједињење за Богом: А ти кад се молиш,
уђи у клијет своју и ... помоли се Оцу своме који је у тајности, и Отац твој...
узвратиће теби јавно. А када се молите не празнословите као незнабошци, јер они
мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, као они; јер зна
Отац ваш шта вама треба пре но што заиштете од њега (Мт.6,6-8).

На молбу ученика о молитви: Господе, научи нас молити се, Господ им даје прави
облик молитве, њен дословни текст који садржи све што човек потребује за свој живот.
Овако дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се светпи Име Твоје; да
дође Царство Твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни
дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима
својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје Царство, и
сила и слава у векове. Амин (Мт.6,9-14).
Затим следе предуслови за делотворну молитву: Ако опростите људима сагрешења
њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима
сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-
15).

Потом се указује на услове за услишење молитве. Господ призива да се увек молимо:

Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер,
сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или
којије међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба камен да му да? Или ако
рибе заиште, да му да змију? Кад, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати
деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?
(Мт.7,7-11). Тако се оснажује наше поверење у непрестану молитву.

Заповест о молитви, о тражењу, о куцању, дата у овом упечатљивом облику, упућује на

учесталост молитвословља. Тако се и сам Господ моли у врту Гетсиманском: Оче, све
је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али не како ја хоћу него како ти
(Мк.14,36). Потом следује заповест будности: Бдите и молите се да не паднете у
искушење; јер дух је срчан али је тело слабо (Мк 14 38).

Одговарајуће примере честог мољења пружа нам такође јеванђелист Лука у причи о
упорној молитви пријатеља: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му:
Пријатељу, дај ми три хлеба у зајам; јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да
га послужим. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су
врата затворена, и деца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. И
кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову
безочност устаће и даће му колико треба. И ја вама кажем: Иштите и даће вам
се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија;
и који тражи, налази; и који куца, отвара му се (Лк.11,5-11).

Увек се треба молити и не дати да нам дотужи, као што показује прича о удовици.
Њено непрестано молење покреће чак и неправедног судију да јој изађе у сусрет. Поука
завршава: А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (Лк.
18,1-8).

Ипак, предуслов за сваку праву молитву сачињава дубоко унутрашње смирење. Бива
услишен само молитвеник смиреног и скрушеног срца, док се горди и самоправедни
одбија. То показује прича о царинику и фарисеју: Два човека уђоше у храм да се моле
Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже,
хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или
као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.
А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у
прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме. Кажем вам, овај отиде
оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе
понизује узвисиће се (Лк.18,10-15).
То исто показује и случај са женом Хананејком (Мт.15,22-28). Прича о блудном сину
учи да се у свакој грешци, невољи и изгубљености у себи обратимо Оцу и признамо му
своју кривицу. Најболнијем самопознању и покајању следује - поверење у Божију
свепраштајућу доброту. То учи прича о заблуделом сину. Чим човек призна: Оче,
сагреших... и нисам достојан назвати се сином твојим, Отац му излази у сусрет,
опрашта му све грехе и прима га својом љубављу. Покајање искупљује унутрашњег
човека: Овај син мртав беше и оживе (уп. Лк. 15,16-32).

У Јовановом Јеванђељу открива нам се скривена духовна молитва. Христов разговор са

Самарјанком позива на непрестано унутрашње слављење Бога у духу и истини, као на
живоносни извор: Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него
вода коју ћу му дагпи постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни... Али
долази час и већ је ту, кад ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини,
јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се
клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,14; 23-24). Даље још јасније долази
до изражаја снага и неопходност унутрашње молитве.

Душа треба непрестано да пребива у Христу: Останите у мени и ја ћу у вама. Као

што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако и ви
ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остане у мени и ја у њему, тај
доноси многи плод... Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год
хоћете иштите, и биће вам(Јн.15,4-7).

По Тајној вечери и пре поласка на крсну смрт, Исус Христос је изрекао своје највише
поуке, своје најважније и коначне Заповести, позивајући на молитву у Његово име.
Господ је већ упутио апостоле како да се моле, научио их молитви Оче наш. Међутим,
на крају свог земног живота Он им је открио тајну онога што им је за истински
делотворну молитву још недостајало: До сада не искасте ништа у име моје. Заиста,
заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам... И ако што
заиштете у име моје, ја ћу учинити. Иштите и добићете, да радост ваша буде
испуњена (Јн.16,23-24; 14,13-14).

Ово стално пребивање у Христу има свој предуслов у слеђењу Његових животодавних
заповести: Останите у мојој љубави! Ако заповести моје одржите остаћете у
љубави мојој... Ово је заповест моја да љубите једни друге као што ја вас љубим
(Јн.14, 15; 15,13).

Само истина и љубав чине Бога причесним, доступним општењу, јер су истина и љубав
- Његово биће. О томе говори и сама Исусова молитва за ученике у седамнаестој глави
по Јовану: А ово је вечни живот да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си
послао Исуса Христа... Посвети их истином својом: реч твоја јесте истина. Да сви
једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду... И ја
им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима
(Јн.17,3; 17, 21-22).
Плод унутрашње молитве која се приноси у име Исусово у духу и истини јесте
Божанска благодат Светога Духа. Пред своје Вазнесење Христос заповеда ученицима
да остану у Јерусалиму до силаска Светога Духа, и они сви беху истрајно и
једнодушно на молитви. И кад се наврши педесет дана... уједанпут настаде шум са
неба као хујање силнога ветра... и показаше им се раздељени језици као огњени, и
сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Д.ап. 1. и 2. глава).

Благодат Духа Светога прати такође и молитву првих Хришћана: И пошто се они
помолише Богу затресе се место где беху сабрани, и испунише се сви Духа Светога,
и говораху реч Божију са смелошћу (Д.ап.4,31).

Оваква казивања се даље допуњују. Тако апостоли уче да у свим животним

околностима треба једни за друге да се молимо (Јак.5,13-16); да у свим стварима, без
много брижности, треба да се Богу обраћамо (Фил.4,6-7); да се у духу и уму
(1.Кор.14,15) без престанка молимо (1.Сол.5,17) и у срцу Бога славимо (Кол.3,16); да се
молимо кратко и са пажњом: Волим рећи пет речи умом својим, неголи хиљаде речи
језиком (1.Кор.14,19). [Они још уче]: Молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са
сваком истрајношћу (Еф.6,18). И сам Дух Свети нам помаже у молитви: Молите се
Духу Светоме (Јд.20); а такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо
за шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима
неизрецвим (Рим.8,26).

Први Хришћани су примали к срцу сва апостолска упутства и тражили Божију благодат
Светога Духа у непрестаној срдачној молитви. Искусни духовници су, потом, као
најпростије, а истовремено најуспешније, средство за молитву нашли речи цариника у
храму: Боже, милостив буди мени грешноме. Упућена Христу, ова је молитва добила
облик:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

Та молитва са именом Исуса Христа - такозвана Исусова молитва - садржи у себи

чудесну тајну, поседује снагу да загреје наше срце према Њему; да помогне да се пред
Његовим лицем живи и да се Његове заповести испуњавају; да се постепено чисти
унутрашњост и да се цело људско биће обожи - све до живог сједињења са Христом.

Исусова молитва се, дакле, темељи на самом Јеванђељу. Она је средиште свеукупног
духовног подвига, и може се потпуно разумети једино у целини хришћанског
светотајинског живота, чији је део.
 4. ВРСТЕ И СТЕПЕНИ МОЛИТВЕ

а. О делатној и самоделатној благодатној молитви

(по старцу Пајсију Величковском)

Кроз сопствену делатну молитву

уз помоћ Божију се побеђују страсти;

кроз самоделатну, благодатну молитву,

сагледава се Бог, колико је човеку могуће

(преподобни Григорије Синаит)

Постоји молитва коју човек обавља својим сопственим трудом, а постоји и благодатна
молитва која се самоделатно јавља код молитвеника.

Прва молитва је почетничка, а друга благодатна, тј. молитва савршених. Делатни труд
остварује успон ка самоделатној молитви. Све што човек обавља свесно и добровољно,
уз помоћ Божију, тј. да би посведочио своју љубав према Богу и ближњима, сав напор
да се задобије смирење и стрпљење, да следи Јеванђељу, сво уздржање, сав труд у
молитви - све представља плод сопственог подвига, а не благодат.

Очишћени ум онога, пак, ко, уз помоћ Божије благодати, кроз дубоко смирење
ослободи своје срце од свих прљавштина страсти, благодат Духа Светога захвата као
што мајка узима дете за руку, и води га постепено, по мери његове чистоте, у духовно
гледање несхватљивих божанских тајни (преподобни Исаак Сирин). Такво гледање даје
само Божија благодат, јер га нико путем своје воље не може задобити.

Пут молитвеног напредовања води преко одређених степеница од делатне ка

сагледатељној молитви. Делатној молитви припадају: усно, гласно мољење, пажљива
молитва ума, умно-срдачна и непрестана срдачна молитва. Самоделатној молитви
припада једино сагледатељна, духовна молитва.
 б. Степени делатне молитве

Молитва је пут ка Богу.

Мера пређеног пута су појединачна стања и степени молитве.

(свети Игњатије Брјанчанинов)

Какав је наш однос према Богу, таква је и наша молитва. Онај ко немарно живи и не
брине се много о унутрашњости душе, своје молитве обавља расејано, хладно, по
спољашњем обичају.

Онај ко се труди на одстрањењу мана и на свом спољашњем молитвеном правилу, а не

окреће се својој унутрашњости, изговара или чита многе молитве да би њима загрејао
срце своје. Он се труди да те молитве прати умом и да их доживи, што му само ретко
полази за руком. Кад би му се узели молитвени текстови, он би остао без молитве.

Међутим, онај ко је зашао у своју унутрашњост и у себи носи Бога, стоји у духу пред
Њим и без много речи му из срца приноси своју сабрану молитву. Према томе, свако
људско стање, свака степеница приближавања Богу има свој унутрашњи ред, као и
одговарајућу молитву.

Степене делатне молитве, коју човек приноси из сопственог напора, одређује учешће
ума и срца. При слабом унутрашњем учешћу, молитва је претежно усно-гласна; ако
свест почне да прати њену садржину, она ће постати - умна; а уколико и срце одговара
са топлим осећањем, молитва постаје умно-срдачна. Учешће ума и срца неопходно је
при свакој молитви. Ум треба да пази на речи, а срце да их саосећа. Ко се још није
оснажио у молитви, лако залута својим умом, услед чега срце при молитви остаје
хладно. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпита у пажњи, а срце у
саосећању. На тај начин усно-гласна молитва ће постати умна, па умно-срдачна. Тек
тада се ради о стварној молитви.

"Не треба да се молимо само речима, већ и умом, и не само умом, него и. срцем. Ум
треба чисто и јасно да схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће.
Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, молитва је непотпуна, или
уопште није молитва" (свети Теофан Затворник).
 в. О спољашној молитви

Молитва је најпре само вољна обавеза,

а касније, унутрашња потреба срца

(свети Теофан Затворник)

Први степен молитве представља молитвословље које се обавља телесно, тј. делатна
молитва. Она се састоји у стајању, клечању, клањању, у читању или изговарању
напамет научених молитава. При томе пажња често одлута, а срце остаје без осећања. О
њој оци кажу: изговарање или певање молитвених текстова приличи одојчету (духом) -
ради се о дечијој немоћи, сировој и неразвијеној молитви која се само телом врши. Шта
користи ако се изговори или пева дословни текст молитве, а ум не прати садржину, не
стоји пред Богом, него се губи код других мисли? Таква молитва остаје бесплодна.

Како може Бог да те услиши, кад ти сам себе не слушаш (отац Кипријан).

Ипак, немој посустајати нити престати да се трудиш поред све своје немоћи. Потребно
је много стрпљења, труда и напора да би се од спољашње молитве узрасло до сабране,
умне молитве.

г. О пажљивој умној молитви

И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба

(Еф.6,20)

Други степен обухвата пажљиву умну молитву. Ум се навикава да се при мољењу

сабира на садржину молитве и да је, од почетка до краја, свесно прати. Пажња се везује
за написани текст који се изговара као нешто властито. До ње долази са узрастањем
страха Божијег, из сазнања да стојимо пред Његовим лицем. Ко не поседује ову умну
молитву, у ствари не поседује никакву молитву, већ само њену мртву форму.
 д. О умно-срдачној молитви

Кроз неподељену пажњу загрева се срце за садржаје молитве.

Што је најпре била садржина ума, сад постаје садржина срца

(свети Теофан Затворник)

Трећи степен у развоју молитвености је умно-срдачна молитва. Једна потресна реч буди
унутрашње умилење, молитвена прозба води доживљају најунутарњије потребе... Иде
се од једног топлог осећања до другог. Онај ко се тако моли, моли се у срцу, будући да
је Бог - Бог срца. Само таква, умом и осећањем праћена молитва, уистину представља
молитвословље. Најважнији услов за њу јесте очишћење срца од сваке наклоности
према спољашњем и страсном. По мери очишћења срца, прелази се од спољашње ка
унутрашњој молитви. Тако делатна усна молитва распаљује умно-срдачну молитву и
помаже је у њеном дејству. То нарочито важи за Исусову молитву.

ђ. О непрестаној срдачној молитви

Без непрестане молитве није могуће приближити се Богу.

(преподобни Исаак Сирин)

Последњи степен делатне молитве чини непрестана срдачна молитва. Благодат Божија
се усељава у срце чим оно задобије извесну меру унутрашње чистоте. Варница Светога
Духа запаљује срце и оно почиње да се загрева према Богу. Привучен овом топлином,
ум у срцу пребива у неподељеној пажњи, удубљен у посматрање Божије. Буран ток
мисли се смирује, а са душом се дешава исто што и са крвоточивом женом из
Јеванђеља.

Срце пред лицем Божијим излива своје наде и болове, слуша Његову реч, пева му
хвалу, или стоји пред Њим потрешено, спремно на сваку жртву. Таква расположења
расту у све већој мери код унутрашње молитве и коначно постају стална. Срдачна
молитва добија у самоделатности и појављује се час као делатна, кроз сопствени напор
упражњавана, час као самоделатна, кад сама овлада молитчеником. То је живот у
непрестаној молитви пред лицем Божијим. До овог стања доводи делатна, из
сопственог напора приношена молитва - пре свега Исусова молитва.
 е. Самоделатна благодатна молитва

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.

(Мт.5,8)

Благодатна молитва долази независно од твог усрђа. Дух молитве те обузима и води у
унутрашњост срца - као да те неко ухвати за руку и снажно вуче из једне просторије у
другу. Душа бива везана неком другом силом, и радо пребива у унутрашњости све док
је носи дух молитве.

У првој фази ове молитве, душа види све, познаје себе и своје спољашње стање, може
да размишља, да себе управља и чак да ово стање вољно прекине. У другој фази душа
се налази већ у вансебности (заносу), у просвећењу. Она је уздигнута изнад саме себе и
доспева до сагледавања у коме себе и своје спољашње стање сасвим заборавља. Душа
више не живи у мислима, већ у стању узвишене свести духовног боговиђења које њену
унутрашњост захвата тако снажно да заборавља све спољашње, губећи га из свести: ум
и свест се сједињују са виђеним (прозрење). При томе, човек не може сам собом да
управља нити да прекине то стање. То и јесте благодатна или боговидна молитва. У
таквом стању је апостол Павле гледао рај. Пророци су такође живели у оваквом стању
кад их је Дух Свети томе уздизао.

Боговидна молитва од човекове воље зависи само онолико колико је човеку дато да,
кроз свој ревносни труд, своје срце очисти од страсти. Ипак, и тада она остаје дар
Божијег промисла. Око ума са кога се скине копрена страсти, угледаће неисказану
красоту. Ко од смртних једном окуси ово јело бесмртних, ко ту радост доживи - ни за
шта више не може да се веже, ничега да се плаши, већ узвикује са апостолом: Ко ће нас
раставити од љубави Христове (Рим.8,35).

Било би безумно и дрско хтети са нечистим и страсним умом објашњавати такво

боговиђење и тумачити га, или покушати самовољно ступити у област боговидне
молитве, где само Бог уводи оне који су чиста срца. Ипак, средствима познања која
нам је Бог даровао можемо да разматрамо и објаснимо на који начин човек може да
схвати ствари натчулног, скривеног, духовног света. Прво средство сазнања средине у
којој живимо јесте сведочанство наших чула. Друго средство познања чине посматрања
и закључци разума на основу грађе коју нам нуде чула. Поред тога, постоји и трећи пут
сазнања, пут духовног сагледавања, кога благодат Божија отвара пре свега онима који
су чиста срца. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. То је област виђења коју
отвара духовна молитва. Све је овде духовно. Потпуно откривење Духа може да се
разуме само као гледање нашег унутрашњег духовног ока: ни чула, ни формуле разума
нису у стању да га схвате. О таквом гледању говори апостол Павле у 2.Кор. 12,2-4.
На основу изложеног, ми боговидну молитву можемо да посматрамо само као дејство
благодати. Ми треба да останемо у страхопоштовању пред извесном границом, преко
које даље благодат Божија води ка неисказаним дубинама скривеног духовног живота.

Ми, наравно, нећемо бити осуђени што, ради своје слабости, нисмо у стању да
достигнемо боговидну молитву. Али, од нас ће се сасвим сигурно тражити полагање
рачуна о томе да ли смо свој ум и срце чували и да ли смо се помоћу страшног имена
Исусовог супротстављали зломе. Јер, ми носимо Христа у себи као дар крштења, а не
можемо или нећемо у време искушења да га призовемо у помоћ: Или не познајете себе
да је Исус Христос у вама?

Многи који се моле умиру а да нису стекли сагледатељну молитву. Ипак, њихов труд
око молитве не остаје без плода. Бог им у часу смрти или касније дарива ту боговидну
самоделатну молитву, која их као ватрени пламен носи у висине.

ж. О духовном расту молитвеника

Немој да мислиш да су степени молитве нешто

произвољно наведено или вештачки постављено.

Не, они су нужна последица сваког органског растења

(свети Теофан Затворник)

Вежба у молитви тражи најстрожији редослед. Њен развој се дешава органски,

неприметно, као растење биљке, или узрастање човековог организма. Све има своје
време. Човек на почетку приноси своју молитву у делатном труду. Потом све више
бива Богом захваћен. Једно стање унутрашњег растења прелази у друго. Такви степени
су: чиста гласна молитва, пажљива молитва, умно-срдачна молитва и, на крају,
самоделатна, боговидна, чисто духовна молитва која нас уводи у екстасу,
превазилазећи нашу свест.

Ко стекне једно стање молитве, прелази на друго, по одлуци воље Божије. Немогуће је
да се изостави ма који степен, да се прескочи или, пак, да се крене обрнутим редом.

Природни човек нужно напредује од детињства ка дечаштву, до зрелог узраста, и мења

се при сваком добу старости. Младић се осећа другачије него дете: он се никад не враћа
у стање детета.

Исто тако и у духовном животу постоје степени зрелости. Стајање на различитим

степенима је чињеница, а не некакво понижење. Нико не треба да се жали да му је
недостижно оно што је неко други постигао. Шта више, свако у самопознању треба да
прими свој духовни узраст са смирењем. Јер, терет и одговорност виших дарова и
онако прелазе његове сопствене снаге.

Онај ко се делатно моли узраста кроз пажњу, Божији страх, подвижничко самопознање
и покајнички унутрашњи потрес, који чисти његово срце. Он савлађује досадне
маштарије, страсти и поступања из сујетне самовоље. Нарастајућа срдачна молитва све
више га испуњава духовном радошћу и миром. Тако молитвеник пребива у своме срцу
пред Богом и са Њим разговара. Он живи и ради под утицајем молитве пред лицем
Божијим и расте из степена у степен.

II
НЕПРЕСТАНА СРДАЧНА МОЛИТВА И ИСУСОВА МОЛИТВА

Непрестана срдачна молитва је

стално пребивање ума у срцу пред Богом.

Исусова молитва је нарочито подесна да доведе до срдачне молитве

(свети Теофан Затворник)

Пре почетка бављења срдачном молитвом добро је да се о њој има што јаснија
представа, како би се цео предстојећи пут свесно, спокојно и сигурно прешао.

Непрестана молитва није неки случајни пропис, него битно својство хришћанског духа,
скривени живот у Христу (Кол.З, 3). Цео живот у свим његовим видовима треба да буде
прожет молитвом. Њена тајна лежи у љубави према Богу. Слично невести која је
испуњена љубављу, душа која воли Бога срцем и умом непрестано борави у Њему: она
му се увек изнова обраћа са свом топлином срца.

Тражите и наћи ћете... Шта треба тражити? Живо, стварно општење са Богом. То
дарива благодат Божија. Јер, сав духовни живот долази од Духа Светог. Међутим, свако
мора сам да се потруди и да свој напор управи на стално сећање на Бога. У томе, пре
свега, помаже Исусова молитва. Пребивај пажљиво у срцу пред лицем Божијим и
говори:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.

У томе лежи цела суштина. Буди при томе свестан: срдачна молитва се састоји у умном
пребивању у топлој осећајности срца пред Богом, у сталном обраћању Њему. Томе
служи Исусова молитва.

На овај начин се, помоћу Исусове молитве, у нама учвршћује сећање на Бога и
богомислије, и лице Божије засијава као сунце у нашој души. Предмет изложен сунцу
се загрева. Исто се тако и душа загрева кроз богомислије, будући да је Бог Сунце ума.

Живљење у богозаједници у срцу, без икаквих представа или размишљања постиже се

навиком. Ум просто борави у срцу пред Богом.

Суштина молитве се састоји у живљењу пред лицем Божијим, у сталном сазнању и

осећању Његове свудаприсутности, у уверењу да је Он свуда, па и у теби, да сву твоју
унутрашњост види и прозире, и то више него ти сам себе. Ово сазнање се не заснива на
представама, већ на једноставном уверењу и осећању да је то тако. Ко се налази у
топлој просторији непосредно осећа топлину која га прожима. Исто би тако требало да
се осећа наш унутрашњи духовни човек у односу на свуда присутног Бога, чије је Биће
огањ.

Богомислије је доживљавање Духа Светога. Сви су велики безмолвници живели са

непрестано горућим срцем пред Богом. Јер, Бог захтева срце, у коме су - свест, пажња,
ум и цела душа. Ако је срце у Богу, и сва душа је у Богу, и човек непрестано борави у
духу и истини пред Њим. Чим се срце према Богу загреје, настаје страх Божији, одмах
се буди савест и производи ватрену ревност да се живи по вољи Божијој. Напор у том
правцу у срцу разгорева огањ љубави Божије. Она почиње да спаљује страсти, да
унутрашњег човек претапа и у њему све одуховљује, док се најзад цело човеково биће
не обожи. По мери загрејаности срца према Богу и очишћења унутрашњости, Божанска
благодат Духа Светог се усељава у човека и испуњава га својим даровима. Ум тада све
више пребива у непрестаној срдачној молитви пред животворним Богом.

Искусни безмолвници [тј. молитвени тиховатељи], као свети Пајсије Величковски, свет
срдачне молитве приказују са дубоким страхопоштовањем.

1. О СРДАЧНОЈ МОЛИТВИ ПРВЕ ЦРКВЕ

(по преподобном Пајсију Величковском)

Срдачна молитва је била непрестано занимање свих богоносних отаца древне Цркве,
сијајући као сунце међу пустињацима на Синајској гори, у Египатској пустињи, око
Јерусалима и по свом Истоку, а затим у Византији, на Светој Гори и острвима, те
широм Русије. Многи су се оци предавали овој светој молитви и кроз њу разгоревали у
серафимској љубави према Богу и својим ближњима. Кроз њу су постали строги чувари
Божијих заповести, чистећи срце и душу од свих порока старог "телесног човека", и
удостојивши се да постану изабрани сасуди Духа Светога.

Његовим Божанским даровима испуњени, они су постали светила и пламени стубови

света, управљајући речју и делом безбројне људске душе поузданом спасењу. Многи од
ових просвећених боговидаца су по Божијем надахнућу писали своја упутства о
срдачној молитви. Она су испуњена мудрошћу Светога Духа и у својој благодатној
снази су блиска Светом Писму.

Све се то дешавало по промислу Божијем да ово божанствено делање не би пало у

заборав. Нека овде буде пренето нешто од суштине те молитве, онако како су учили
благодаћу Духа Светога просвећени богоносци. Све те поуке заснивају се на
јеванђелском камену.

а. Порекло и циљ непрестане срдачне молитве

Вапиј из дубине свога бића к Богу и своју молитву учини посвећењем.

(преподобни Пајсије Величковски)

Бог, као чисту жртву, тражи скривену и из дубине срца приношену молитву: А ти када
се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је
у тајности (Мт.6, 6). Ова се молитва приноси сабрано, у потпуном смирењу, у
најунутарњијем умилењу, у покајању срца и болу душе. Моли се дакле, и Отац твој
који види тајно, узвратиће теби јавно.

Ова света молитва, која постаје делатна снагом Божанске благодати, чисти човека од
свих страсти, помаже му да најревносније следи Божије заповести, одржава га
неповређеног у свим нападима ненависника, и распаљује неисказану љубав према
Христу (Рим. 8,35). Сам Бог је првом човеку био подарио унутрашњу молитву. Он га је
створио по своме образу и увео га у рај блаженства да обрађује и чува бесмртне вртове,
тј. да рађа најчистије, најузвишеније, најсавршеније мисли, да пребива чистог срца и
душе у богодарованој умној молитви, у блаженом боговиђењу, и да молитву чува
непромењену као зеницу ока свога. Кад је први човек одступио од непрестане молитве,
послушао кушача и пао под његов утицај, на њега се одмах спустио вео таме. Његово се
духовно око за Бога затворило, отворивши се за свет страсти и пожуда. Тако је он
изгубио своје првобитно стање и одао се греху и смрти (преподобни Макарије
Египатски).

Из ове изгубљености, човека је поново спасла срдачна молитва.

По предању Цркве, прва се Мајка Божија обратила Богу са унутрашњом сабраношћу
ума у срцу. Тиме је она принела најсветију пригодну жртву, ослободила се од свих
других веза, и сабрала сву своју пажњу - као у жижи - у непрестаној божанственој
молитви срца. Њоме се она бавила у Светињи над светињама, уздигнута изнад сваког
немира, представа и ствари - у ћутању и молитви пред Богом, отворивши нови пут ка
небу, и са њега гледајући славу Божију. Чиста, непрестана срдачна молитва водила је
Дјеву Марију до највећих висина боговиђења и до обожења - све док није постала
обиталиште неухватљивог Слова Божијег.

Посвећење срдачне молитве (коју разум приноси на олтару срца у најунутарњијем

сабирању) води ка боговиђењу. Свака врлина је само лек против страсти и болести
душе, док је боговиђење плод здраве душе и врхунско испуњење делатне молитве срца.
У најдубљој сабраности непрестане молитве која води преко свега земаљског ка Богу,
човек бива обожен. Он се ближи истовремено неприступном, најсветијем начину
постојања. Ко истраје у неподељеној пажњи при непрестаној молитви, ко на тај начин
очисти срце своје, и ко се тим путем преда неисказаној узвишеној светлости која
премашује свако знање и осећање - угледаће Бога у себи као у огледалу.

б. Срдачна молитва се заснива на Светом Писму

Непрестана срдачна молитва темељи се на целосном учењу Светог Писма о

унутрашњој молитви. То учење почиње са Христовим речима: А ти када се молиш,
уђи у клијет своју (Мт.6, 6). То значи да у одаји свог срца треба сабрано стајати пред
Богом.

Кад се молиш немој говорити много (Мт.6.7), већ се Богу обрати просто и искрено у
смирењу. Образац нека ти буде цариник у храму. Он је у кратким речима испољио
своју срдачну потребу: Боже, милостив буди мени грешноме, и његова молитва би
услишена. Волим рећи пет речи умом својим, неголи хиљаде речи језиком
(1.Кор.14,19).

Сећај се непрестано Господа Бога, по речи: Љуби Господа Бога свога свим срцем
својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест
(Мт.22,37). Целим срцем волети значи: волети целим бићем, телом, душом и духом
(Пс.119,145). Воли га ма где да си, било шта да радиш. Јер, гдеје благо ваше, онде ће
бити и срце ваше (Мт.6,21). Хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс.34,1). По
апостолу Павлу, све што се ради, говори или мисли треба чинити у славу Божију.

Молите се без престанка (1.Сол.5,18). Господ Исус Христос учи да се све време
стражи и да се моли (Лк.18,1). Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете;
куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7-8; Лк.11,5-10). Треба се "свагда молити Богу и не
клонути" (Лк.18,1-8).
Не узнемиравајте се (Лк. 12,29) значи: не пуштајте свој разум да лута, јер су уска
врата и тесан пут што воде у живот (Мт. 7,14). Блажени сиромашни духом, који
ни једну излишну мисао овога света не прихватају. Треба увек да се молимо и да Бога у
духу и истини прослављамо.

Али, свакодневне мисли и бриге за физички опстанак удаљавају од Царства Божијег,

које је унутра у нама. Оне нас ометају да у духу принесемо жртву на олтару срца, које
је храм Бога живога, чији Божански дух у нама пребива. Стога следи заповест
будности: Бдите и молите се да не паднетеу искушење (Мк.14,38). Са свом пажњом
чувајте срце своје (Прич.4, 23). Јер од срца долазе зле помисли, убиства, прељубе,
блуд; крађе, лажна сведочења, хуле... што погани човека (Мт.15,19-20). Пазите на
вашу унутрашњост да ваше срце не би скривало што безаконо. Јер се радујем закону
Божијем по унутарњем човеку. Али видим други закон у удима својим који се бори
против закона ума мога (Рим.7,22-23). Тако нам остаје да чистимо унутрашњи сасуд
срца, да би и спољашње све било чисто (Мт.23,26).

Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи
кога да прождере. Њему се противите утврђени вером (1.Пт.5,8-9). Јер не ратујемо
против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога
света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Као најснажније оружје невидљиве
борбе против непријатеља служи име Господње: Именом мојим изгонићете демоне
(Мк.16,17).

Молите се у име Исуса Христа: До сада не искасте ништа у име моје; иштите и
добићете, да радост ваша буде испуњена. И што год заиштете у име моје, то ћу
учинити (Јн.16,24;14,13). Без мене не можете чинити ништа. Ко остаје у мени и ја
у њему, тај доноси многи род (Јн.15,5).

Молите се у духу и истини: Бог је дух. Отац тражи да такви буду они који му се
клањају (Јн.4,24). Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим
(1.Кор.12,3).

Трудите се да откријете Царство Божије унутра, у себи: Царство Божије унутра је у

вама (Лк. 17,21). Оно се само трудом постиже и задобиће га они који се подвизавају.

Да се то постигне, помаже непрестана - срдачна молитва. Она нас учи да испуњавамо

заповести Божије; она чисти унутрашњост и води ка усељењу Бога у нас: Ако ме неко
љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се
настанити (Јн.14,23).
 в. Срдачна молитва испуњава даровима Светога Духа

Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему
(Јн. 14,26).

Просвећени оци су разумели ова упутства и улагали сав свој труд на непрестану
срдачну молитву. Они су хтели да кроз унутрашње призивање Исуса Христа страже над
својим срцем и да га истовремено чисте, са уверењем да ће тиме задобити и све друге
врлине. Без чистоте срца ниједна врлина не може на дуже време да се оствари
(преподобни Симеон Нови Богослов).

Тако просвећени оци своја учења о освећењу унутрашњом, разумом у срцу узношеном,
молитвом заснивају на темељу Светог Писма. Многи од њих су нам оставили упутства
пуна духовне мудрости. Они нам показују неустрашиве унутрашње борбе, уче нас
уметности да име Исуса Христа, као непобедиви ватрени мач духа, употребимо против
ненависника, и да божанствену Исусову молитву приносимо ваљано са умом у срцу.

г. Срдачна молитва је духовна уметност

Богоозарени оци држе да је обављање умне молитве - уметност. Она се састоји у томе
да се разум у будном трезвоумљу причврсти са горње стране срца и тако укроћује све
врсте искушења; да види како, кад, откуда и у којој мери се она приближавају, те да
против њих упућује молитву. Кад се она изгубе, он се опет враћа на своје стражарско
место (преподобни Јован Лествичник).

Будно трезвоумље је духовна уметност која, уз Божију помоћ, сасвим ослобађа од

страсних помисли, речи и поступака (преподобни Исихије Јерусалимски).

Дођите и ја ћу вас научити уметности - или боље - науци натчулног живота, која своје
делатнике без муке и опасности води у бестрашће.

Умна молитва се означава као уметност или наука свакако стога што без упутства
искусних једва ко може сам да је изучи. Делотворну молитву може да упражњава свако,
али висока уметност, тајанствено освећење разума у срцу, није могућа без упутства.
 д. Какву припрему захтева срдачна молитва?

Богомислије или срдачна молитва

виша је од сваког другог посла и врхунац је врлине,

као љубав Божија

(преподобни Исаак Сирин)

Света срдачна молитва дејствује кроз милост Божију, чисти човека од свих страсти,
подстиче га да Божије заповести ревносно држи и чува од свих искушења и
застрањења. Ова божанствена молитва представља врхунац свеколиког духовног дела и
врлине. Света срдачна молитва је највише остварење разума у унутрашњости срца.
Међутим, она подлеже веома тананим замкама кушача.

Стога, онај ко тражи да изучи срдачну молитву мора да следи Јеванђељу, тј. да остави
својемислије и својевољност, те да узме једино мишљење, осећање и хтење Јеванђеља.
Неопходноје да кроз праву послушност разума постанемо слободни од свих маштања,
брига и страсних покрета. Једино се смирењем, које проистиче из послушности, могу
избећи све мреже заблуда; Једино се њиме може напредовати у унутрашњем делу у
тишини и сабраности.

Ко има срећу, срешће искусног духовника коме се може сасвим поверити. Али, ако се
он не нађе, будући да су такви духовници данас реткост, могу се користити упутства из
Јеванђеља и списа древних отаца. Ти списи садрже потпуна упутства о срдачној
молитви. Удуби се са смирењем у њих, труди се да им следиш и милост Светога Духа,
који преко њих делује, научиће те потребном. Сам Христос биће твој учитељ у
непрестаној срдачној молитви.
 ђ. Шта је срдачна молитва по својој особености и дејству?

Света, умна молитва, која се милошћу Божијом остварује,

чисти човека од свих страсти,

покреће га на ревносно испуњавање заповести Божијих

и штити од свих стрела и застрањења која долазе од непријатеља

(преподобни Пајсије Величковски)

По својој особености срдачна молитва је општење и сједињење са Богом, а по своме

дејству - измирење и мир са Богом, очишћење од греха, мост преко свих искушења,
бедем против брига, победоносна борба и савлађивање свих борби, усахнуће срџбе,
потиштености и очајања, неисцрпна делатност, извор врлине и унутрашњих дарова,
неприметни напредак, храна душе, просвећење разума, потврда поуздања, огледало
унутрашњег стања. Права молитва је предукус Божијег суда и Његове славе
(преподобни Јован Лествичник).

Молитва је за почетника жар радости која из срца струји, док је за савршене -

дејствујућа светлост. Молитва је непосредна вера, познавање поузданости, делатна
љубав, Божије откривење, радосна благовест срца, дело, храна и снага анђела,
извесност спасења, знак просвећења и светости, познање Божије, откривење Божије
милости и благодати, даривање Духа Светог, светлосни зрак духовног сунца, милост
Божија, мудрост Божија и почетак личне мудрости.

Молитва је врхунац свих добрих тежњи, будући да у непрестаној молитви од Господа

можемо да измолимо све врлине. У молитви се достојни причешћује Божијом
светлошћу и његов се разум сједињује у неисказаној љубави са Богом. У ономе ко се
приморава да непрестано пребива у молитви разгорева се ватрена тежња ка Богу и он,
по својој мери благодати, добија духовно освећење и савршенство (преподобни
Макарије Египатски).

Стражење разума у срдачној молитви је светлоносно, муњевито, те шири светлост и

производи ватру. Од неразумног и некорисног, човек постаје чист, плодоносан и мудар
у Христу. Да, ми постајемо видиоци, сагледавамо неисказане тајне Божије, хрлимо
најчистијој и неизмерној светлости, дотичемо је се, живимо и пребивамо у њој и
осећамо њену доброту (преподобни Исихије Јерусалимски).

Ова Божанствена молитва дарива Духа Светог и све духовне дарове. Она чисти срце и
одгони противника, ослобађа од греха, лечи тело и душу и води ка настањењу
Христовом у нама. Она је извор божанских мисли и сагледавања, источник просвећења,
извор благодати и спасења, будући да у нас усађује спасоносно име Исусово
(преподобни Симеон Солунски).

Ко се, знајући спасоносно дејство срдачне молитве, не би разгорео ревношћу да је

непрестано обавља како би увек у души и срцу носио Христа са неисказаном љубављу.

2. О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ

Исусова молитва је испробано, благодатно средство

за постизање непрестане срдачне молитве

(свети Теофан Затворник)

Постоји једно благодатно средство (кога веома мало људи имају у виду) да се утиче на
људску душу. Ово средство почива у унутрашњем молитвеном призивању имена Исуса
Христа. Оно поседује драгоцену особину да нам постојано стоји на располагању, у
свако време и на сваком месту: у цркви, као и код куће, успут и при сваком послу.

Призивано с вером, ово име силно дејствује. Суштина, међутим, овог призивања није у
простом изговарању речи, него у сталном молитвеном сећању на Исуса Христа, у
непрестаном обраћању Њему.

Саме речи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме јесу
спољашњи израз мисли и осећања које садрже. Стално упражњавана, ова молитва
нас приближава Исусу Христу, чини нас Њему сродним и повезује нас са Њим.
Непрестано богосагледавање постаје истовремено будни чувар наше унутрашњости,
свих наших мисли и осећања, не допуштајући да нас се дотакне ишта нечисто или
недостојно. Пажња се окреће Богу, што помаже да се савладају излишна маштања, да се
срце сачува од лоших покрета, да се среди унутрашњост и учврсти вера и молитва.

Тај унутрашњи ред огледа се у свим речима и поступцима човековим. Ако се не

привикне да у унутрашњости срца следи вољу Божију и Његове заповести, човек их ни
у спољашњем понашању неће одржати. Од тога зависи све (преподобни Исихије
Јерусалимски).

У том најважнијем постигнућу у нашем унутрашњем животу, Исусова молитва и

Христос сам, пружају нам ненадокнадиву помоћ. Он, наиме, посредством ове молитве
остаје стални Обитавалац нашег срца.
Списи светих отаца осветљују природу и значај Исусове молитве. Они обрађују питања
која се односе на њено непосредно практично упражњавање. Јер, питање о молитви као
и о хришћанском животу не може се решавати само теоретски.

У својој најдубљој основи и природи, Хришћанство може да се схвати једино кроз

практичну примену при духовном узрастању разума и срца. Ако хоће да се иде даље од
упознавања спољних форми и од теоретског прегледа истина Хришћанства, мора се
приступити постепеном животном спознавању кроз искуство и духовни напор. Исто то
важи и за молитву. Могу се поседовати и најобухватнија теоретска сазнања о њој, сва
наука о напредовању у молитви, а да човек сам не може да се моли. Сасвим је нешто
друго познавање верских истина, од њиховог искуственог упражњавања. Тако се и
Исусова молитва не може упознати само кроз теоретска сазнања, већ кроз
практиковање. За људе са простим верујућим срцем она не представља никакву
тешкоћу.

Онима, пак, који живе само у апстрактним мислима, пада тешко да дођу до опита у
Исусовој молитви. Ипак, то не треба да збуњује, јер се та могућност никоме не
ускраћује. Молитвеност је природна особина сваког човека. Онај кога Господ посети
кроз тешке личне пробе, или губитак њему драгог бића, одмах се моли целим срцем и
душом. То значи да свако поседује извор праве молитве. Тај се извор отвара или кроз
наше молитвено повлачење у себе, или изненада, кроз "сврдло Божије" (старац Леонид
Оптински).

Исусова молитва, која се обавља правилно, по упутствима искусних, постепено нас

привикава унутрашњем сабирању. Она помаже да у срцу пронађемо извор живе,
самоделатне, непрестане молитве која нас сједињује са Исусом Христом. Ова молитва
као стражар чува срце од свих нечистих покрета, пружајући дубок мир и духовну
чврстину и руководећи цео унутрашњи и спољашњи наш живот. У томе је њен значај.

Одговор на питање како Исусова молитва може да се изучи дају искусни. Нека то овде
буде само кратко поменуто: Исусовој молитви треба да се приступи са
страхопоштовањем и скрушеним срцем. Она треба да се изговара пажљиво, полако и
просто - гласно или тихо. При том се више ради о каквоћи, него о учесталости.

Ипак је добро да се као правило дневно узме један известан број молитава, како
молитвословље не би било препуштено случају. Ко се моли нека буде свестан да ступа
у непосредну близину Божију. Стога треба да се потруди да свој живот води на
одговарајући начин. То такође значи да дело молитве треба да се обавља са пуним
стрпљењем и да се не очекују нека висока постигнућа. Почиње се просто тако што се
редослед речи изговара полако, са страхопоштовањем и у скрушености срца, што разум
и срце почињу постепено, сами од себе, да следе молитву. Молитва временом захвата
душу и води је у стање мира, тишине, чистоте, унутрашњег реда и радости, уз
непрестано борављење пред Богом. При свему томе потребно је стрпљење, смирење и
- време.
Тиме Исусова молитва постаје најважнија и најнеопходнија делатност у
хришћанском животу.

Јер, и најобилније теолошко знање, и највећа начитаност, као искључива постигнућа

разума, остају само мртва добра, уколико не захвате дубину срца и ако њима није
прожет сваки животни корак човеков.

а. Цариникова молитва у храму

Љубав Божија је неизмерна.

Колико год често га призовеш у молитви: "Помилуј ме",

Исус Христос ће у тајности одговарати:

"Сине, опроштени су ти твоји греси"

(Разговори страника са духовним оцем)

Исусова молитва почива на сталном, пажљивом, скрушеном призивању Божанског

имена Исуса Христа, на живом сазнању Његовог присуства, на молби за благодат
Светога Духа са циљем да наш ум и срце са Њим сјединимо. То је Христу упућена
молитва цариника у храму:

"Исусе Христе, Сине Божији, милостив буди мени грешноме.

Исусе Христе, помилуј ме. Покри ме својом благодаћу".

Она припада кратким молитвама које су нарочито подесне да се често и сабрано

понављају док се стоји пред Богом, како би се срце према Њему загрејало.

При свакој молитви разум треба пажљиво да прати речи, а срце топло да им
саосећа. Међутим, у исто време наваљују свакојаке представе. Неизвежбани разум се
тад удаљава од молитве, а срце се хлади.

Да би се разум сабрао и срце навикло на саосећање, искусни оци су одабрали кратке

призиве и учестано их понављали. Кратка учестана молитва чини да се сваког часа
налазимо пред Господом, да га топло и из дубине призивамо. У молитви не треба
тражити многе речи како се ум не би расејао. Моли се Богу просто, од срца.

Пред Срцезналцем једва да су потребне речи: једна реч је спасла разбојника, један
уздах цариника је био услишен.

Кроз свекрепко Име Господње, Исусова молитва постаје делотворнија од свих других
кратких молитава, при топлој, чврстој вери у Њега свудаприсутног, свевидећег, који све
чује и који је спреман да подари оно што се од Њега тражи. Његово име скрива у себи
силу Слова, За Њега се каже: Бог му дарова Име које је изнад сваког имена, да се у
Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом
(Фил. 2,9-10).

Размотри добро Свето Писмо па ћеш видети како се име Господње у њему свуда
прославља и како се Његова спасоносна сила свуда истиче. Прегледај списе
богоозарених отаца па ћеш видети да сви они, без изузетка, налажу да се Исусова
молитва упражњава и да је означавају као најјаче оружје на небу и на земљи
(Лествица), као једно од Христових највиших завештања и наша најдража утеха
(преподобни Калист и Игњатије, Добротољубље).

Иако проста и кратка, Исусова молитва садржи све елементе праве молитве, сву
пуноћу богоопштења. Она је слављење, исповедање и молба истовремено. Њена
пуноћа се испољава у њеном саставу. Први део: Господе Исусе Христе, Сине Божији -
узводи ум ка Господу свега живота, слави Божанску величину Христову и тајну
Његовог спасоносног дела.

Ко ословљава Христа као Сина Божијег, као некад апостол Петар, посведочава: Ти си
Христос, Син Бога живога.

Други део: помилуј ме грешног - у покајању признаје слабост и огреховљеност

људског рода, као и нашу сопствену.

Ми кажемо: "Помилуј ме", чиме сведочимо тајну Његовог спасоносног дела,

признајући га као нашег јединог Спаситеља - Онога који је наше биће примио у своје
Божанско Биће и кроз свој живот, смрт и Васкрсење га ослободио од греха. У томе
почива, као што је познато, суштина Хришћанске вере. Апостол Јован своје Јеванђеље
закључује речима: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији,
и да верујући имате живот у име Његово (Јн.20,31).

Исусова молитва је молитва покајног грешника, јер је срдачно покајање основа

целог хришћанског живота. Признавање преступа чисти савест, а свест о сопственој
слабости смирује срце.

Ниједна реч не може јасније и суштинскије да изрази чежњу и молбу грешне душе од
прозбе: "Помилуј ме"! Нема свеобухватније речи. То је више него молба пуна страха
због неизвесности опроштења и скидања казне: то је зов синовске љубави која се
поверава Божијем милосрђу, која смирено сагледава своју сопствену слабост и моли за
духовну снагу како би се одупрла искушењима. Просјак у својој нужди не очекује само
ослобођење од дуга, већ и нове дарове. Тако и блудни син стоји пред Оцем: "Опрости
ми моје грехове, помози ми да свој живот променим, дај ми снагу да ти тежим целим
срцем, разумом и вољом" (Разговори страника са духовним оцем, V разговор).

Исусова молитва је опробано средство за постизање непрестане молитве, за свикавање

на живот у присуству Божијем. Треба непрестано призивати име Божије. Али, не треба
остати само на томе. Суштина ствари не лежи у речима, него у вери и преданости
Богу. Све почива на слободном и свесном обраћању Њему.

Најважнија је свест да се живи пред лицем Божијим. Ова свест ја најјачи подстицај
за развој духовног живота. Ако се целим бићем удубиш у Исусову молитву, твој ум ће
се сабрати, те ћеш доживети снагу у Богу и бити нераздвојно са Њим, било шта да
чиниш. Међутим, снагу ове молитве немој тражити само у понављању речи, већ у
обраћању срца и ума к Богу. Живо, непрестано богомислије и живот пред лицем
Божијим оснажују страх Божији и будност у односу на унутрашња стања и поступке.
Тиме у срцу почиње хришћански живот - добровољно следовање Христу.

Доживљавање и осећање Исусове молитве приближавају нас Христу, повезују нас са

Њим, чине нас блиским са Њим. Непрестано сећање на Њега постаје стражар који
ништа прљаво или недостојно не пушта у нас. Тако се ум чува од досадних маштања, а
срце брани од нечистих покрета. Овај унутрашњи поредак се огледа у свим
спољашњим поступцима и речима. Човек који у својој унутрашњости не следи вољу
Божију и Његове заповести, ни у спољашњем не може да га следи (преподобни Исихије
Јерусалимски). Исусова молитва нам указује непроцењиву помоћ у најважнијем - у
господарењу над нашом унутрашњошћу. То, у ствари, чини сам Христос, који кроз
молитву постаје стални Обитавалац нашега срца.

Што се више повезује са Исусовом молитвом, срце се више загрева. Утолико молитва
постаје и самоделатнија, а ватра Духа се запаљује и распаљује. Стога ова молитва
обухвата унутрашњи поредак оних који су задобили клицу савршеног унутрашњег
живота.
 б. Исусовом молитвом може свако да се бави

Немој да мислиш да чиниш нешто нарочито

молећи се Исусовом молитвом.

То је природна дужност сваког човека

(свети Теофан Затворник)

Неискусан човек мисли да је Исусова молитва ствар само напредних, духовних људи.
Међутим, није тако. Сваки човек може и треба да је упражњава, уколико озбиљно тежи
унутрашњем напретку и преображају своје душе. Као што је без јела и пића немогуће
живети, тако је без Исусове молитве немогуће постићи било шта духовно и ослободити
се унутрашњих искушења. Маштарије и телесна узбуђења, која без наше воље наваљују
на срце и у њему се утврђују, једино Исусова молитва може да протера. Немој се
надати да ћеш без имена Христовог ма шта постићи, чак и ако се усиљаваш да
избегнеш грубе грехе. Нема моћнијег оружја ни на небу ни на земљи: својом
сопственом снагом је немогуће ослободити се од горких мисли, тј. отпадака у свињском
кориту. То ћемо успети једино уколико тежимо небеском хлебу који засићује за сву
вечност.

Стога, искусни оци од сваког Хришћанина захтевају да свим срцем призива име
Исусово против сваког искушења: "Ја вас молим, браћо, не напуштајте никако Исусову
молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду и кад сте на путу, да
бисте увек били наоружани". Богомислије души разоткрива шта се у њој налази. Прво
јој долази до свести оно рђаво у њеном срцу, а касније и оно добро. Спочетка
богомислије ставља у покрет сву ђавољу снагу, а потом је укроћује. Тако молитва
успева да открије у нама пребивајући грех, а потом и да га уништи. Име Исуса Христа
продире у дубину срца, где налази и везује непријатеља, те ослобађа и оживљава душу.
Стога увек пребивај са именом Божијим како би се срце сјединило са Господом. Ипак,
потребан је велики труд док се непријатељ протера и Христос се не усели у срце (свети
Јован Златоуст).

Исусова молитва просвећује, учвршћује и оживљује молитвеника, побеђује све

видљиве и невидљиве непријатеље и уздиже к Богу. Она је свекрепка и сведелатна.
Отуда, само по себи, следи да се сваком човеку који почиње да тражи Бога, поред
спољашњих упутстава, истовремено даје и пуно указање о обављању Исусове молитве.
Њом се ми чистимо и утврђујемо, духовно прогледавамо и откривамо један нови
унутрашњи свет.

Без познавања овога пута највећи број људи остаје само при физичким или духовним
упражњавањима и бесплодно троши своје животно време и трудове (свети Теофан
Затворник).
 в. О нарочитом дејству Исусове молитве

Шта се тражи Исусовом молитвом?

Тражи се да се искра Божије благодати усели у срце,

те да започне непрестана молитва

(свети Теофан Затворник)

Нарочито дејство Исусове молитве спроводи се честим, непрестаним призивањем

Господа, тј. јединим силним средством за задобијање савршене молитве, као и за
задобијање свих духовних дарова. Свака врлина и способност јесу дар Светога Духа
кога добија само онај који се непрестано моли:

Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).

Молите се непоколебиво. Молите се и бићете услишени.

И шта год заиштете у име моје, то ћу учинити (Јн.14,13).

За све у животу неопходно је мољење. Сво спасење лежи у молитви.

Шта човек може слободно и свесно да учини за своје спасење ако не уме правилно да се
моли (с обзиром да без молитве ништа не може да постигне)? Он може често да се
моли: количина молитве је препуштена његовој вољи и снази, а квалитет дарује сам
Господ. Ово искуство продубљује наше смирење.

Често мољење отвара тајанствени приступ правој молитви - а тиме и вери и

испуњавању заповести. Главно, чак једино дејствујуће средство за духовно
савршенство јесте честа, а потом и стална молитва - ма колико оскудна била. Ако још
ниси у стању да се молиш Богу у духу и истини, ако се твоје срце још не загрева
унутрашњом молитвом - принеси барем оно што увек стоји у твојој власти и у твојој
снази. Нека би се макар твоје усне навикле да силно име Исуса Христа често, стално
призивају. То је сваком човеку могуће.

Учесталост приводи навици која постаје друга природа, а временом и разум и

срце долазе у одговарајуће стање. Често мољење је једино средство за задобијање
чисте, унутрашње молитве. Снага имена Божијег при честом призивању доноси свој
плод. Буди будан и не престај да призиваш име Божије. Не мари што је твој разум
расејан и твоје срце нечисто. Не брини се за то и моли се и даље: молитва ће сама
собом све у теби да очисти. "Онај који у теби борави јачи је од свега".

Ако си схватио да учесталост молитве (при свој нашој слабости) тако снажно делује, и
да је сваком човеку без даљњег приступачна, те да стоји у његовој руци - одлучи се и
Исусову молитву обављај колико год чешће можеш (Разговори страника са духовним
оцем).

III
УПУЋИВАЊЕ У МОЛИТВУ

Молитва је пробни камен свега. Она је исто тако и извор свега.

Молитва све покреће и свему даје правац.

Чим је молитва јака, све је у добром поретку.

1. О МОЛИТВЕНОМ ПРАВИЛУ

(по светом Теофану Затворнику)

Живот у молитви захтева строги унутрашњи ред.

Изабери себи једно одређено молитвено правило.

Одреди његову садржину и време ујутро, у подне и увече

тако да твоја молитва не буде подложна случају

(свети Теофан Затворник)

Молитва захтева одређени ред. Добро је да се навикнемо да се у одређене часове

повлачимо на молитву и да у то време обављамо одређена молитвословља. Овај нас ред
навикава на унутрашње повлачење и чува молитву од сваке самовоље. Прете-раност
или помањкање, немар као и неумерена ревност шкоде молитви и лако воде у хлађење
или пренапетост снага. Редовно мољење у одређеној мери као свакодневно заливање
биљке храни молитву и чини да јача. Сви велики молитвеници су почињали свој
молитвени живот слеђењем правила, избора и редоследа моитава које су прописали
велики оци Цркве. На тај се начин буди дух молитве.

Изабери на почетку кратко молитвено правило, како се твој ненавикнути дух не би

одбио. Испуњавај то правило увек са страхопоштовањем, брижљиво и пажљиво.
Касније можеш да продужиш време молитве по мери своје потребе и својих растућих
снага. Садржине молитава узми из молитвеника. Труди се да продреш у њихов дух:
претходно промисли о њима, доживи их, научи их напамет и онда их приноси из
сопственог срца Богу. То је закон који чини суштину праве молитве. Сво певање
Псалама и изговарање молитава служи само као средство за наше одуховљење. То
појца испуњава умилењем и у њему буди осећање према Богу из кога је песма
првобитно настала.

Из првих дана Хришћанства постоји обичај да се научи напамет неколико Псалама који
нас одржавају у молитвеном расположењу. Свако може да изабере међу Псалмима оно
што његовом срцу годи. Почни са Псалмом 50. То је Псалам покајаног срца. Нарочито
јако подстицајно делују Псалми: 103, 145, 23, 24, 116, 70. Они истовремено
представљају духовно наоружавање и помажу нам да се укључимо у молитву и да
одагнамо искушења.

Кад стојиш на молитви, брини се да се твој ум не расејава и чувај своја осећања од

хладноће и равнодушности. Труди се да стекнеш будност и топло осећање према Богу.
У молитви стој пред лицем Божијим, начини поклон после сваке молитве у
скрушености, или се спусти пред Њим на колена. Образац молитве је прост: молитву
изговарај у скрушеном трепету, тихо или гласно - као на ухо Господу. Захваљуј му
искрено, признај му скрушено своје грешке, принеси му своје молбе, и препусти се
Његовој руци. То је најбољи начин молитве (преподобни Јован Лествичник).

За јутро, подне и вече изабери кратко молитвено правило, које би обухватило читање
Јеванђеља, Апостолских посланица, неколико молитава из молитвеника, као и молитву
од твојих сопствених речи.

На јутарњој молитви се захваљуј за сан и освежење, и моли Господа за помоћ да све

што чиниш буде на Његову славу. Говори једноставно, просто, од срца: "Господе, Ти
видиш моју немоћ и слабост: лечи и помажи".

Код вечерње молитве не заборави да са искреношћу и скрушеношћу срца исповедиш

Духу Светоме све погрешке које си у току дана починио. Само неколико тренутака
топлог покајања и - бићеш растерећен. Очишћен Духом Светим, бићеш чистији од
снега. Сузе које чисте срце нека теку из твојих очију. На теби је одора Христове истине
и ти ћеш се сјединити са Њим.

Циљ молитве држи увек чврсто у свести: свака молитва је добра ако води предавању
Богу са жељом: "Спаси ме како сам знаш и хоћеш".
Моли се кратко и, по могућности, често. При томе је добро да ее навикнеш на одређену
молитву која брзо загрева дух. Задржавај се на садржајима молитве који твоју
унутрашњост покрећу. Не поводи се за помишљу да своје молитвено правило брзо
приведеш до крају, већ тежи да створиш унутрашње молитвено расположење и обрати
пажњу на топла осећања која се у твоме срцу јављају. Моли се на присан начин и
заустављај се кад јак осећај захвати твоју душу. Заустави се код речи молитве које
загревају твоје срце, макар то узело све време твога молитвеног правила. То, као и све
што твоје срце покреће и загрева, јесте корисно за духовни живот. Јер, духовни живот
почива на унутрашњој бодрости срца.

Одређено молитвено правило испуњавај тачно и постојано, али дозволи себи и дужу
молитву, увек кад твоје срце то захтева.

Моли се и сопственим речима. У мери у којој научиш да се молиш по молитвенику,

оживљуј у себи и сопствене молитве.

Њих не запостављај и задржавај се на њима. Увек кад твоја душа хоће да се моли
сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тад ћеш се молити од
срца и таква молитва ће се лакше уздићи ка Господу. Сопствена молитва је плоднија од
свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа
радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се,
одушевљава, оживљује.

Често, код мало изговорених речи доживљавамо блаженство какво не срећемо код
најдужих, најдирљивијих молитава које вршимо по навици и, стога, хладно. Властита
молитва стоји ближе бићу молиоца. Стога се труди да је што чешће користиш. Кад
писане молитве у време правила престану да покрећу срце и оставе га хладног, треба
прихватити сопствену молитву, или пак Исусову молитву, и њима испунити сво
правило. После неколико дана може се поново прећи на молитвеник.

Немој се молити са намером да имаш духовну корист, него са срдачном мишљу да

прославиш Господа. Њему служи речима, мислима и делима. Имај при том увек на уму
да стојиш пред Њим и да свој дух кроз молитву Њему усмераваш. Сабери све своје
мисли, стави на страну сву своју дневну пословност и окрени дух према Христу. Без
сабране пажње у унутрашњости срца не треба никад почињати молитву.
 2. КАКО СЕ ОБАВЉА ИСУСОВА МОЛИТВА

Довољно је читања, треба делати.

Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш.

Тражиш ли унутрашњи живот - ступи у унутрашњост.

(свети Теофан Затворник)

Као и свако важније дело, и молитва захтева припрему. Молитви никада не треба прићи
неприпремљен, непосредно из дневних брига, разговора и запослености: за њу се увек
треба спремати. Треба све зауставити и на моменат се сабрати, те своје мисли управити
Богу. Потруди се да схватиш ко је Бог, а ко си ти. Пробуди у себи јасан осећај о
величини потребе за молитвом, те како је можда последња прилика да пред Богом
искрено признаш своје падове и да помолиш за Његову помоћ. Труди се да осетиш сву
своју беспомоћност без Њега. И онда, у осећању своје свестране потребитости, почни
са молитвом. Имај велико поуздање у Христа и обрати му се просто, искрено и са
топлим срцем.

О упражњавању Исусове молитве

За уметност молитве важи исто што и за сваку другу:

она се не усваја кроз теоретско познавање,

већ кроз упражњавање током целог живота.

Исусова молитва, као и цео хришћански живот, не може да се схвати кроз теоретско
учење, већ кроз практично извођење, тј. духовним узрастањем ума и срца и
напредовањем у унутрашњем удубљивању. Она помаже да се отвори живоносни
источник самодејствујуће молитве која води сједињењу са Христом, која ослобађа срце
од сваке нечистоте, која пружа дубок мир и духовну чврстину и тако преображава сав
наш унутрашњи и спољашњи живот. У томе почива значај Исусове молитве.

Обезбеди себи у молитвеном правилу извесне тренутке за Исусову молитву.

Изговарај је по више пута на почетку и на крају сваке молитве. Одреди један известан
број, или још боље, одређено време за њу - али не много наједном. Затим га повећавај
лагано. Упражњавај је стално, кратко и сабрано, четврт часа или пола сата, како ти
одговара. Ако некад осетиш потребу да се дуже молиш, удовољи свом осећају. Пусти
своје срце да се моли онолико често и дуго колико хоће. Што чешће, то боље. При
томе, не обраћај пажњу на број молитава, него на то да из срца теку као живоносни
источник. Одржавај своје одређбно правило, али се не везуј за њега, иначе ће изумрети
живахност молитве.

Не жури се код изговарања молитве, него сваку реч произноси пажљиво, полако и
одмерено. Заустављај се на кратко, као у ишчекивању Божијег одговора. У почетку је
корисно да се молитва обавља стојећи и да се сваки пут пропраћа једним дубоким
поклоном или падањем на колена. Ово чини према снази, па ћеш убрзо видети плод.
Ко Исусову молитву обавља на бројанице, може да узме један одређен број, око
тридесет молитви - не више у почетку - и да их упражњава изјутра, у подне и увече. У
међувремену се Исусова молитва може упражњавати у срцу колико се често хоће, тихо
или гласно, све док се не повеже са дисањем и откуцајима срца, и тако почне да прати
цео наш живот.

Труди се да се твој ум и срце моле са пажњом. То важи за сваку молитву. Ум мора да

пази на речи, а срце да им саосећа. Ко у молитви није учвршћен, само наглас изговара
речи молитве, а ум му се расејава и срце му остаје хладно. Молитвени подвиг почива
у томе да се ум васпита у пажњи, а срце у саосећању. На тај ће начин молитва
временом постати умно-срдачна. Тек тад је она стварна молитва.

Не треба да се молимо само речима, него још више умом. Не треба да се молимо само
умом, него још више срцем. Ум треба јасно и одређено да поима шта речи исказују, а
срце да доживи оно што ум поима. Све то заједно чини праву молитву. Ако нешто од
тога недостаје, молитва је непотпуна, или уопште није молитва (свети Теофан
Затворник).

Исусова молитва захтева строгу доследност. Свако нестрпљење и журба у тежњи за

њеним коначним плодовима, без постепеног, мукотрпног пута самоодрицања -
несагласно је са страхопоштовањем и осуђено на потпуну неплодност. Стога искусни у
молитви захтевају да не журимо самовољно, већ да у пуној пажњи и скрушености, у
подвижничком самопознању и неуморној ревности стрпљиво вршимо молитвословље и
да чекамо док нас сам Господ, по свом нахођењу, не доведе на следећу степеницу.

То је једино исправан поредак у молитвеном животу. Ка томе се мора ићи што простије
и искреније, без напрезања и без покушаја да се производе усиљена осећања... Такође,
не треба мислити да тиме чинимо нешто нарочито и необично. Напротив! Пред лицем
Божијим мораш признати да си несавршен човек који тражи спасење у очишћењу своје
душе. У срцу, макар у клици, мораш да имаш искрену веру да је Исус Христос Бог и
стварни Спаситељ света, који једини твоју душу може да васкрсне и у њој успостави
истинити, чисти и свети живот. Без ове вере молитва нема никаквог смисла. Та се вера
у току молитве оснажује и у срцу заузима водеће место. Ти се, уз то, још мораш
потрудити да веру покажеш на делу, и да према својим моћима испуниш оно што је
Господ у Јеванђељу заповедио.
Обављање Исусове молитве од самог почетка захтева велику пажњу, смирење и
истрајност. Она не може да се обавља тек тако и са немарношћу. Чим се расеје, пажња
мора одмах да се сабере. Маштарије које нападају и производе представе треба Одмах
развејати, а страсти које се подижу треба сместа укроћавати. Најзад, ако нас притисне
осећање бесплодности целог труда и укочи слутњама и унинијем, треба да смо
стрпљиви и да се даље упорно молимо. Погрешке које настану из незнања, самовоље
или прелести треба да се препознају, поправљају и да се за њих принесе покајање. При
свему томе, неопходно је поседовати смирење, искључити роптање, наставити молитву
и сву своју наду управити на Бога. Проћи ће недеље, месеци или године док се у срцу
не распламса топлотна светлост непрестане благодатне молитве - по мери снаге и по
ревности према овом светом делу.

Почетак за тако нешто јесте што је могуће чешћа, пажљивија и од срца изговарана
Исусова молитва. Често понављање утврђује ум пред Богом, услед чега се загрева срце
према Њему. Ако ова топлина постане стална, у нашу унутрашњост се усељава мир
Божији са свим својим духовним струјањима. Што чешће и пажљивије обављаш
Исусову молитву, брже ће се повезати са твојим срцем. Најбоље је потрудити се свом
снагом и не попуштати све док молитва не почне да се сама покреће у срцу. Онда остаје
да је ти само још подржаваш. На првом месту, Исусова молитва сабира све мисли у
срцу. У неподељеној пажњи, страху Божијем, покајању и болном самопознању она их
оставља да пребивају пред Христом. Кроз то се душа припрема за пријем Божије
варнице. Тада искра Духа Светог дотиче срце и распаљује молитву до светог пламена.

Предуслов за то је непрестана, стална молитва. За њу је потребно стрпљење и

самосавлађивање. Сва лењост и немарност, сва сумња у успех треба да буду прогнани.
При томе, треба да нас учвршћује блажено поуздање да Господ гледа све наше напоре:
ни једна једина молитва није узалудна. Господ види наш напор. Он слуша нашу
сталну, премда расејаношћу ослабљену молитву, те нам најзад удељује праву,
истиниту молитву, која као живи источник струји из срца. Поуздање у Бога је корен
духовног живота. Све долази у своје време. Буди блажен у овом поуздању и ослони се
на Бога.

Сређивање нашег унутрашњег живота и молитва иду руку под руку. По мери
унутрашњег очишћења и обнове господства Духа Светога, приближава се и права
молитва. А са њом срце добија слободу од свих веза, мир, светлост и радост у Богу.

Спољашњи израз молитве се састоји у сталном, нечујном или гласном произношењу

уснама речи које је сачињавају. Унутрашњи њен израз сачињава неподељена сабраност
разума и срца пред Богом. Стога је потребно удубити се свом снагом у Исусову
молитву, понављајући је гласно или тихо и пратити је срцем док се ум не сабере у њега
и док се срце не загреје према Господу. Тако се рађа унутрашња сабраност. Она чини да
налазиш снаге у Богу и да стално у Њему пребиваш - било да си сам или међу људима и
било чим да се занимаш. Снага ове молитве не лежи у понављању речи, већ у
усмеравању срца и ума к Богу.
Нама је потребна непрестана веза са Богом кроз молитву. Неопходно је да се у срцу
сјединимо са Исусом Христом, који је извор делатне снаге која води цео наш
унутрашњи и спољашњи живот у духу Јеванђеља. Свако од нас треба да се сједини са
Богом целим својим бићем - да умом и срцем прихвати Господа. Свако треба да
отпочне да живи Његовим светим животом.

За сједињење са Богом, после светог Причешћа, најбоље и најсигурније средство -

Исусова молитва.

3. ПОСЕБНА СРЕДСТВА ЗА УСВАЈАЊЕ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

Молитва је уметност над уметностима.

(преподобни Јован Лествичник)

Искуство духовног живота учи да ревностан молитвеник

једва да има потребу за упутствима.

Смирени ће стрпљиво настављати труд око молитве,

што ће га одвести до њеног највишег степена

(свети Теофан Затворник)

Добро упућени у духовни живот описују читав низ унутрашњих радњи и спољашњих
помоћних средстава који доприносе задобијању непрестане молитве. Они својим
ученицима дају општа упутства о овој уметности над уметностима и омогућују им да
сигурно иду овим путем.

Они не виде суштину ствари у помоћним средствима, већ у правилном вршењу саме
молитве. Стога управљају целу пажњу на упутства која обећавају највише помоћи.

У Добротољубљу налазимо три помоћна средства за Исусову молитву:

1) Често призивање имена Исуса Христа,

2) Унутрашњу пажњу при самом призивању,

3) Сабирање ума у унутрашњост срца.

Ова три помоћна средства су нарочито погодна да у нашем срцу оживе извор духовне
молитве и да у нама открију Царство Божије. Стога се они обележавају као три кључа
за ово свето дело.

а. О честом призивању имена Божијег

Молимо се што је могуће више.

Ономе ко се ревносно, често и постојано моли

расејаношћу упрљаном молитвом Бог најзад поклања чисту молитву

(преподобни Јован Лествичник)

Да би се нешто добро урадило, неопходно је да се што чешће и више упражњава.

Делатност коју често обављамо, најзад Дрстаје наша унутрашња способност. Кроз
често понављање људска природа може да се навикне на једно одређено стање душе.
"Понављање производи навике и преобраћа их у нашу природу" (преподобни Исихије).
Према посматрању искусних отаца, то важи и за молитву: човек који тежи унутрашњој
срдачној молитви призива име Господње што је могуће чешће:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!

Ова молитва временом може да постане оплемењена сабраношћу и срдачном топлином.

Стога не треба да се подајемо искушењу уколико на почетку, док молитву говоримо
само језиком, мисли лутају и лењост притиска. Понављај молитву чим нађеш времена
за њу. Да би себе што јаче навикао на непрестану молитву, одлучи се да је и дању и
ноћу, у одређено време или у одређеном броју (више стотина или хиљада пута)
изговараш. То чини полако, јасно и разумљиво. После извесног времена, ти ћеш се у
толикој мери навићи на њу да ћеш увек и код сваког посла да помињеш име Божије у
својој унутрашњости (преподобни Калист и Игњатије). У почетку се ово понављање
речи обично врши са муком и без расположења. Уколико се, међутим, помоћу
благодати супротставимо својим страстима, молитва ће временом постати лакша и
дража.

При томе треба да се свестрано трудимо да наш ум пажљиво саберемо на сам ток речи.
Ако, пак, мисли скрену на нешто друго, треба их упорно сабирати и закључавати у речи
молитве. Ум се тешко сабира, и то не кад ми хоћемо, него кад задобијемо смирење и
Бог нам подари сабраност (старац Агатон Валаамски). Овај дар не одређује ни време ни
количина наших молитава, већ само Божија милост.

Често призивање имена Христовог чини предворје мољења. Оно је почетницима

неопходно као прва степеница, а од користи је свима који још нису вични у сабирању и
обделавању сопственог срца.

б. О унутрашњој пажњи и о топлини срца

Унутрашња пажња почива на неподељеној сабраности ума пред Богом

и на одрицању од свих других представа

(монах Никифор)

Пажљива усна молитва постаје умна уколико се молимо умом у срцу. По мери наше
ревности и смиреног труда, Бог нам као први дар поклања неподељену пажњу у
молитви. Ова благодатна пажња је стална, док је наше сопствено сабирање само
повремено и с муком одрживо (старац Агапије Валаамски).

Пажња је за праву молитву исто тако неопходна као фитиљ за светло. Потруди се да
задобијеш пажњу. За њом следи молитва више него за ичим другим (преподобни
Калист и Игњатије).

Да би се сабрао на садржај молитве, ум мора да се уведе у срце. Јер, у глави, где се

мисли једна преко друге премећу, он не може да се сабере. Коме то тешко пада, нека се
пажљиво усредсређује на смисао молитве: то отвара срце. Чим пажња продре у срце,
као у једној жижи се групишу све душевне снаге. Та сабраност у срцу одмах изазива
пријатан осећај који чини почетак унутрашње топлине према Богу. Та топлина сад
привлачи пажњу. Тако се пажња у почетку ствара у срцу напором воље, како би у њему
произвела топлину. Потом она, уз помоћ те топлоте, већ без напора борави у срцу. Обе
се оне наизменично подстичу. Исто важи и у супротном: попуштање у пажњи
расхлађује топлину, а попуштање у топлини слаби пажњу (свети Теофан Затворник).
 в. Сабирање ума у унутрашњост срца

У време молитве нека ум пребива у срцу,

нека се унутра креће и нека се из дубине срца моли Богу.

У томе лежи све.

(свети Теофан Затворник)

Ако хоћеш да учиш како се умом улази у срце и борави у њему, треба да знаш да се као
предуслов захтева твоја потпуна послушност заповестима Христовим и упутствима
твога духовног оца. Пре свега мораш да испуниш три услова: да умреш за сваку
бригу, да имаш чисту савест и да стремиш потпуном бестрашћу. Шта то значи?

Умрети за бригу значи бити слободан од сваког метежа. Повери се Божијој руци не
само у излишним и пролазним стварима, него и у духовним добрима.

Имај пред Богом, људима и стварима чисту савест, тако да те више ни у чему не
осуђује. Имати чисту савест пред Богом значи не чинити ништа што му није по вољи.
Имати чисту савест пред људима значи желети им свако добро као и себи самом, и
ништа им не чинити што самом себи не желимо. Имати добру савест према стварима
значи употребљавати их на оговарајући начин и не злоупотребљавати их (тј. јело, пиће,
одело, новац, сав посед и др.) Укратко, све мораш да чиниш пред оком Божијим тако да
те твоја савест ни у чему више не осуђује. Деси ли се нешто против твоје воље како не
треба, мораш се исповедити пред Богом и покајати се.

Вежбај се у бестрашћу тако да те мисли не вуку страсно ни према каквој земаљској

ствари.

Обрати пажњу и на оно што ћу ти рећи у вези са телом и савет не сматрај безначајним.
Јер, познато је да је наш духовни живот уско повезан са животом нашег тела. И као што
дух делује на тело, тако и тело утиче на дух. При молитви је добро да тело буде
спокојно и сабрано, а ум управљен на срце. Такво држање тела при напрегнутом
мишићном строју делује подстицајно на дух. Раслабљеност удова раслабљава и дух.
Такође, и сабирање у срцу има свој одраз. Сабирањем ума на одређене делове тела
мења се телесни осећај, а тиме и карактер молитве. Овде је битно да се ум сабере на
месту срца, а не стомака, како би се избегли нежељени покрети.

И спољашња околина, такође, делује на човека и доприноси или његовом сабирању или
његовом расејавању. Једно тихо, полумрачно место користи унутрашњем сабирању и
штити од расејаности.
Неке пропратне радње временом срастају са умном молитвом. Тако је неопходно од
почетка сабирати пажњу у срцу, тело држати у мишићној суздржаности и
крепости, а разум чувати од сваког лутања. Ове услове можеш да оствариш на било
који начин који ти је погодан.

Опробаних средстава која воде успеху не треба се лишавати. Тим пре што су она само
једна привремена скела која ће да нестане кад зграда буде готова (свети Теофан
Затворник).

г. Помоћна средства код удубљивања у себе

Имај у виду да су силазак ума помоћу дисања у срце,

као и мирно полумрачно место, само помоћна средства.

Суштина ствари лежи у неподељеном, чистом и сабраном

призивању Господа у срцу са вером

(преподобни Исихије Јерусалимски)

Одређена упутства за технику молитве која се тичу места, седења, држања тела и
дисања, наћи ћеш у Добротољубљу, нарочито код отаца: преподобног Симеона Новог
Богослова, светог Григорија Паламе, преподобног Григорија Синаита, преподобног
Исихија Јерусалимског, Никифора Посника, преподобних Калиста и Игњатија. Ако
хоћеш да стражариш разумом у своме срцу, неометан од маштарија, потруди се да
Исусову молитву повежеш са дисањем.

Ако твој ум научи да са дисањем уђе у срце, одмах ћеш приметити да тамо просто и
неподељено пребива у богомислију и срдачној молитви. Међутим, чим изађе напоље,
он се распростире на многе ствари и расејава, чак и против воље, на многе представе и
успомене. Да би се постигла простота и јединство ума, искусни оци налажу да се
изабере једно мирно и полутамно место. Јер, поглед на спољне предмете проузрокује
расејаност чула. Тишина и полутама, који чула остављају незапосленим, ум враћају
њему самом. Навика у сабирању у себе и мотрењу на своју унутрашњост рађа навику
чисте и неподељене молитве ума у срцу.

Делатну, умно-срдачну молитву упражњавај на следећи начин[1]:

у једном тихом, усамљеном, полумрачном месту седи на ниско седиште, сабери ум свој,
води га из главе доле у срце и држи га у њему, нагни главу према грудима, затегни
унеколико грудне мишиће, а такође мишиће врата и рамена, и говори често и стрпљиво,
са пажњом и са осећањем срца:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.

При томе диши успорено. То помаже сабирању мисли. Ако почну да се ближе
представе, немој им посвећивати пажњу, чак и уколико буду изгледале добре и
корисне. Затвори ум у срцу, понављај молитву и све маштарије разгони именом
Божијим. Моли се истрајно, са стрпљењем, и не посустај ради тешкоћа, учесталих
болова и напетости ума. Поднеси све са стрпљењем и моли се и даље (преподобни
Григорије Синаит).

Ако си тиме исцрпљен, те у телу и срцу осећаш болове од напрегнутости молитве,

устани, певај, читај, молитвено размишљај, мисли на смрт, или се дај на телесни рад.
Кад се опоравиш, опет се врати срдачној молитви. Држи своју пажњу стално у срцу.
Тамо увек управљај свој дух и своју душу. У почетку ћеш тамо да нађеш извесну
тескобу, таму и хладноћу. Међутим, уколико ову делатност наставиш дан и ноћ,
доспећеш до неисказане радости. У току подвига твој ум налази место срца и у њему
сагледава ствари које дотле није познавао (преподобни Симеон Нови Богослов).

Из следећег упутства стичемо још јаснији увид о сабирању ума у срце: пре свега, води
миран живот, без много бриге, и живи са свима у миру. Ступи у своје боравиште, седи,
сабери свој ум и приморавај га да заједно са дисањем уђе у срце. Срце је узрок живота,
као и топлоте тела. Оно вуче ваздух и хладноћу помоћу дисања, и ослобађа се своје
топлине. Тако оно испуњава своје животно дело за које је и створено. Следи, дакле,
умом дисање, сводећи га у срце. Навикни твој ум да се тамо бави. У почетку он ће
много трпети због тескобе. Али, касније, неће хтети никуда да лута, јер је у нашој
унутрашњости Царство Божије. Чим га он сагледа у чистој молитви, више ништа
спољашње неће тражити. Доспеш ли умом у срце, слави Бога и држи се непрестане
молитве као сталног дела и поуке. Она ће те научити ономе што још не знаш.

Молитва штити ум од гордости, чини га непријемчивим за маштарије и уздиже га ка

Божанској љубави. Ако ти и поред много труда не пође за руком да са дисањем ступиш
у срце, покушај следеће: сабери свој ум у груди (изнад срца), где су наша разумска
снага и савест. Искључи из ума сваку другу садржину и остави Исусову молитву да се
стално у унутрашњости покреће. Ако будеш једно време тако чинио, без сумње ће ти се
отворити врата срца. То смо на себи искусили. А кад стекнеш благодатну пажњу,
приближиће ти се цео низ врлина: мир, љубав и радост (Никифор Посник).

Добротољубље наводи разна помоћна средства за уметничко увођење ума преко

дисања у срце. То је вештина у постизању умне молитве. Без искусног руководиоца ова
упутства чине велике тешкоће... Она чак могу да нашкоде плућима, а да се у жељеном
не успе (свети Игњатије Брјанчанинов).

Тај механизам се може у потпуности заобићи и надокнадити лаганим изговарањем

Исусове молитве, при мирном и лаганом дисању и уз закључавање ума у речи
молитве. Ово помоћно средство чини да постигнемо одређену пажњу. Тој пажњи срце
брзо следи. Саосећање тим речима чини да се срце повеже са умом. Тако се ритам
молитве сам од себе успоставља. Сва телесна помоћна средства која оци препоручују
имају за циљ што брже задобијање пажња при молитви. Битно и неопходно је
неподељена пажња (свети Теофан Затворник).

Стога саветујемо да се техника остави док се сама од себе не појави кроз молитву.
Суштина ствари почива у уједињењу срца и ума - до чега, у одређено време, доводи
Божанска благодат (свети Игњатије Брјанчанинов).

Што се више будеш трудио, молитва ће брже и тешње да се повеже са твојим срцем.
Најбоље је ако се на њу решиш свом снагом воље и не посустанеш све док молитва не
почне самостално да се покреће у срцу.

Уколико се Исусова молитва јаче повеже са срцем, утолико ће се срце јаче загрејати;
уколико молитва постане самостална, пламен духовног живота ће се разгорети и
постати постојан.

Стога се моли са стрпљењем и не одступај од молитве и поред свих тешкоћа. Подноси

болове слично породиљи (Јер.8,21), јер ће Царство Небеско добити онај ко се до бола
труди (Мт.11,12). Моли се уснама, моли се у себи умом све док се не добије од Духа
снага да се на све начине делатно моли.

Исус Христос се само силом Духа Светога може чисто и савршено призивати као
Господ. Тада ти неће бити потребне никакве речи, већ ћеш се молити само у духу
(преподобни Григорије Синаит).

НАПОМЕНА:

1. Молимо читаоца да обрати пажњу на упозорења Отаца (Агапија Валаамског,

Игњатија Брјанчанинова, Макарија Оптинског) у поглављу ове књиге
"Искушења и прелести - Заблуда и прелест" (уредник издања)
 IV
ИСКУСТВА МОЛИТВЕНИКА

1. МОЛИТВЕНИК ПРЕД БОГОМ

Сваки молитвеник разговара са Богом. Зар није велика ствар

да смртни човек говори са бесмртним Богом!

Може ли ко то да изрази?!

(свети Јован Златоуст)

Човек нашег времена није навикнут да невидљивог Бога осети у своме срцу као живо и
блиско биће. Он је кроз апстрактне појмове науке, философије и теологије спутан у
томе. Па ипак, то је неопходан предуслов за сваку молитву.

Пре почетка молитве постави се скрушено у присуство Божије и имај у срцу живу веру
да те Бог види и да је готов да те услиши. Касније ћеш већ постати сасвим свестан
Његове близине. Такође, расуди о томе ко је Бог, а ко си ти. Он је твој Творац у чијој је
руци и земаљски и вечни живот твој. Ти си Његово дело, првобитно створено по
Његовом образу, али кроз греховни пад потонуло у духовну таму и слепило. Као
слепорођени, ти га непрестано молиш за очињи вид. Стојиш пред Њим у растућем
страхопоштовању, и испуњен си најболнијим самопознањем. Из познања твог
унутрашњег сиромаштва, ти се обраћаш Његовој неизмерној доброти и молиш га за
помоћ, тј. да опет постанеш цео човек по Његовом образу:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!

Изговарање имена Исуса Христа држи нас у непрестаном богомислију и постепено учи
да живимо у осећању Његове близине. То осећање, по природи ствари, буди духовне
покрете. Ум се налази у срцу пред лицем Божијим, у топлој љубави, срдачном
покајању, у смиреном дивљењу, у страху Божијем, и истовремено У поуздању у Његову
доброту - у мољењу, слављењу и хваљењу. Уколико је молитва снажна, и ови духовни
покрети су јачи у срцу. Колико се срце више чисти од самољубља, толико је његова
наклоност према Богу живља. Уколико је срце потпуно чисто, преданост му је ватрена
и постојана. Тако се остаје пред Богом у скрушеном слављу и с молбом да нам подари
снаге за унутрашње очишћење и пуно предавање Његовој вољи, уз тежњу ка пуној
љубави према Њему.

Живљење у Божијем присуству поседује велику преображаjну снагу. Под његовим

утицајем мења се цело устројство душе. Човек све више напредује у самосазнању и,
истовремено, стиче снагу да победи своје слабости и да се постепено усавршава.

а. О сећању на Бога

Схвати пред ким се молиш.

Окрени целу душу и цело срце Богу.

(преподобни Јефрем Сирин)

Бог је свуда и увек са нама и у нама. Али, ми нисмо увек са Њим, будући да га
заборављамо и дозвољавамо себи ствари које никад у Његовом присуству не би требало
да чинимо. Стога, нека ти буде закон да увек разумом пребиваш у срцу пред Богом.
Сједини, дакле, богомислије са својом свешћу. Од буђења из сна живи у Божијем
присуству, у осећању да те гледа и мери све твоје мисли и покрете срца. Труди се из све
снаге да стекнеш богомислије. Он ће те за тај напор наградити.

Богомислије поставља људски дух на његово право место. Тиме почиње делотворно и
живо уобличавање и душе и тела. Уколико се кроз богомислије учвршћујеш у својој
унутрашњости, Исус Христос ће се настанити у твоме срцу. Поуздан знак овог чудног
догађаја је топло осећање према Њему. При правилном обављању умно-срдачне
молитве такво осећање се понавља све чешће и постојаније. Тај осећај је пун тананог
блаженства. Од прве појаве он подстиче на сталну чежњу, на захтев да се заувек задржи
у срцу. Јер, у њему је - Царство Божије.

Ако овај рај хоћеш брзо да стекнеш, пребивај у молитви док се у срцу не пробуди неко
од осећања према Богу: скрушеност, страх Божији, преданост Његовој вољи,
славословље и хвала, смирење и унутрашња потрешеност, или нада и поуздање. Исто
тако се понашај и код читања: доживљавај сваку прочитану истину. Посредством
молитве тражи једно спокојно, топло и постојано срдачно осећање према Богу, а не
неко нарочито блаженство или узбуђење. Уколико ти и пошаље изванредна осећања
при молитви, захвали му се и у томе не тражи неку своју заслугу. Одступе ли та
осећања, немој бити безмерно жалостан као због неког великог губитка, већ се у
смирењу и тихој поверљивости обрати Богу.

Циљ свега је у томе да уз Бога вежемо сву пажњу. Јер, Он све види и спреман је да
свакоме помогне. То сазнање не дозвољава да се подајемо жалости уколико нас снађе
некаква спољашња или унутрашња невоља. Бог души пружа пуну радост, хранећи је и
не дозвољавајући да на њу дође неко осећање оскудице. Треба да се препустимо
Божијој руци да бисмо осетили Његову непрестану потпору. Труди се да стекнеш
навику да увек живиш пред лицем Божијим, да Њему посвећујеш сваки свој корак и да
све чиниш по Његовим заповестима. Користи за то сваку прилику. Он је свуда
присутан. И твоја мисао нека буде свуда са Њим. Како?

Кроз непрестану Исусову молитву. Молитва потпомаже богомислије, а богомислије

(сећање на Бога) подстиче молитву. То је, у ствари, живот пред Богом.

б. Страхопоштовање и страх Божији

Почетак правог живота јесте страх Божији

(преподобни Исаак Сирин)

Страхопоштовање је својствено сваком мислећем човеку. Сваки поглед на лепоту

природе изазива дубоко поштовање према Творцу који је овај свет мудро створио.

Једно још дубље страхопоштовање настаје пред Творцем људске душе, који је постао
човек да би нас из несавршенства подигао до пуноће сличне Његовој. Прави страх
Божији човек стиче уколико остави све спољне бриге, те сву своју пажњу, своје мисли
и осећања сабере на Јеванђеље и удуби се у сагледавање Христа и стања блажених
(преподобни Серафим Саровски).

Најдубље поштовање и захвалност настају код нас према Христу који је на себе узео
грехе света. Истовремено, нас захвата и страхопоштовање према Њему као Судији
света. Између ова два осећања треба држати равнотежу и пустити их да наизменично
делују на нас. Не треба дозволити да нам страх од вечног Суда узме сву животну
радост, али ни да се због доброте Божије препустимо немарности (свети Теофан
Затворник).

Ко се определи за пут унутрашње пажње, страх Божији поседује као почетак све
мудрости. Он се креће пажљиво, у страхопоштовању пред свим што је свето. Ко се боји
Бога, пружаће се ка свему доброме. Ђавола се, пак, не треба бојати. Ко се боји Бога,
побеђује ђавола који је немоћан пред Богом (преподобни Серафим Саровски).

Мисли на Бога и мисли на смрт.

Страх Божији ће те држати увек у будности и неће ти никад дозволити да чиниш по

вољи својих помисли, својих осећања и свог тела. Уз Његову помоћ ти ћеш се одупрети
свим искушењима и водити свој дневни живот пред Његовим лицем.
На једно обрати пажњу: при сталном сећању на Бога увек загревај и страхопоштовање,
као уосталом и тежњу да се пред лицем доброг Оца и страшног Судије погрузиш у
прашину. Иначе, често изговарање имена Исусовог без страхопоштовања отупљује
осећај према Њему, због чега могу да изостану спасоносни покрети душе који
произилазе из срдачне молитве (свети Теофан Затворник).

Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и унутрашња
покајничка потрешеност. Она треба стално да се подгрева, њоме треба да се дише, у
њој да се живи.

Дело Духа не лежи у блаженству. Његово најверније пројављивање јесте "дух скрушен,
срце скрушено и смерно..." (Пс.50).

Има две врсте страха Божијег: први је страх слуге од казне због преступа Божијих
заповести, који одговара почетницима; други страх проистиче из синовске љубави
према Богу, из зебње да се не увреди Бог, да се не изгубе Његова близина и Његова
љубав (то је страх Божији оних који се ближе савршенству).

Нас захвата страх у мери у којој се у нама губи љубав. Јер, ко не поседује страх, или је
испуњен љубављу, или је мртав душом. Растући страх Божији чини почетак љубави
(преподобни Јован Лествичник).

Постави страх Божији за основу свога пута, па ћеш за мало дана и без лутања стићи на
врата Царства Божијег (преподобни Исаак Сирин).

в. Сећање на смрт и Страшни суд

Онај који тражи спасење треба да мисли на смрт

као што гладан мисли на хлеб.

(преподобни Нил Сорски)

Ништа толико не помаже унутрашњу промену и топлу пажљиву молитву као сећање на
смрт и на Страшни суд у светлосној или тамној вечности. Смрт стоји поред тебе и ти не
знаш чак ни да ли ћеш доживети крај данашњег дана (Лк. 12,20). Сигурно је, међутим,
да ћеш једног дана умрети. Крај долази као лопов у ноћи (1.Сол.5,8). Што избегаваш ту
спасоносну мисао и понашаш се као да ћеш вечно живети, заобилазећи бригу о смрти и
Суду Божијем?

Подсетимо се како нас људе неочекивано и изненадно постиже смрт и како су све
земаљске вредности пролазне. Кратак је наш животни пут и једва да може да се назове
путовањем. Јер, путник иде куд хоће и пребива у гостионици колико хоће. Ми, пак,
морамо, хтели или не, на позив да напустимо овај свет. Нас и против наше воље
постиже страшна смртна тајна. Душа се са муком одваја од тела, раскидајући своје
природне везе. У том горком часу она сазнаје шта смрт значи и подиже велико
запомагање. Али, никога нема да јој помогне, осим Бога и њених добрих дела (свети
Јован Златоусти).

Наше тело постаје прашина, трули и нестаје. Али, душу очекује неизмењиви праведни
Суд Божији.

Све док несмотрено живи, човек се боји смртнога часа. Међутим, уколико се човек још
за живота приближи Богу, он се плаши Његовог Суда. Код савршенијих, љубав према
Богу гаси и први и други страх (преподобни Исаак Сирин).

Страх пред смрћу је природна особина нас људи. Дрхтање пред смрћу и страх при
помисли на њу јесте знак поседовања неокајаних грехова. Сребро се разликује од
цинка, иако су један другом слични. Тако се разликује и природан страх пред смрћу од
неприродног. Поуздан знак да човек мисли на смрт јесте пуна равнодушност према
свим створењима и потпуно одрицање од сопствене воље.

Страх од смрти покреће на ревност ка срдачном покајању, сагледавању и молитви. Он

помаже уздржању које гаси страсти. Ко достигне прави страх од смрти више никад не
може да згреши. Немој да дозволиш да се завараваш и не замишљај да ћеш моћи да
надокнадиш изгубљено време у животу. Оно је непоновљиво. Уколико не помислимо
да је данашњи дан последњи у нашем животу, нећемо моћи остварити врлину
(преподобни Јован Лествичник). Живи тако као да ти је данашњи дан последњи, па
нећеш грешити (преподобни Антоније).

Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божцјега. И изићи ће
они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкр-сење
суда (Јн.5,28-29).

Поставимо пред нашу свест Други долазак Христов и све оно што Господ у своме
Јеванђељу говори о тим догађајима:

Као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина
Човечијега... И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју
светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће
се показати знак Сина Човечијега на небу (Крст)... И угледаће Сина Човечијега где
долази на облацима небеским са силом и славом великом... И сабраће се пред њим
народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради...
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца
мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и
онима што му стоје с леве стране: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је
припремљен ђаволу и анђелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а
праведници у живот вечни (уп. Мт.24,27; 25,31-46).
Шта је страшније од овог претећег одговора упућеног нама, непокајаним грешницима,
које праведни Суд Божији, због нашег непокајања, упућује у вечну таму и све њене
муке? Како ћемо само уздрхтати кад се књиге савести отворе и кад се обелодане све
наше скривене мисли и жеље, наше речи и дела? Како ћемо се оправдати кад нас
истина изобличи док стојимо пред неумитним праведним Судом Божијим?

У нашој свести ове мисли треба да продубљујемо и да се, чак и против воље нашега
срца, у њих уносимо: час смрти и Суда се ближи, душо. Ти ћеш од тела да се одвојиш.
Зашто заборављаш смрт? Какав ћеш одговор дати, како ћеш се оправдати? Твоја
сопствена дела стоје пред тобом и оптужују те. Докле ћеш зло чинити и у лености
таворити? Остави се тога док је још време.

Потруди се у добру и обрати се Господу срдачним покајањем, како би ти опростио све

твоје свесне и несвесне грехе, како би те кроз самопознање и исповедање грехова
очистио, те својом снагом испунио. Уздрхти, душо, јер те савест осуђује, покај се
искрено што си свељубећег Бога кроз своје преступе повредила, и моли га скрушено да
ти опрости (преподобни Нил Сорски).

Таква осећања свом снагом распламсавају срдачну молитву. Суочена са смрћу и

неизбежним Судом, душа као да се по први пут моли:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!

2. САМОПОЗНАЊЕ И ПОКАЈАЊЕ

(враћање истини)

Човек треба да говори и дела сагласно истини.

Он у себи треба да сведочи о плодовима благодати, као и о дејству греха

(преподобни Макарије Велики)

Исусова молитва почива на мукотрпном самопознању пред Богом. То је сасвим

природно, будући да покајање срца лежи у основи целог нашег хришћанског живота.
Покајање срца је прва заповест Новог Завета, прва врлина која нас води свим другим
врлинама. Свети Јован Крститељ, као Христов Претеча, призива покајању и обраћању
истини. Христос, оваплоћено Слово, своје дело спасења започиње позивом на покајање
и обраћење срца: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). Потом
тек, у беседи на гори, у блаженствима, Христос открива законе небеског Царства.
Почетак срдачног покајања потиче од страха Божијег. Он производи пажњу (будност),
која води унутрашњем миру; мир рађа савест, а савест чини да душа, као у огледалу
бистре мирне воде, гледа сву своју ругобу (монах Бонифације). Кад продре кроз
пукотину у одају, сунчани зрак осветли све, чак и најситнију прашину у ваздуху.

Кад страх Божији продре у срце, сви наши греси постају видљиви. Кад се у твојој души
роди право покајање срца, кад те захвате право смирење и унутрашња потрешеност
духа, неће бити потребно да користиш многе речи. У унутрашњој сабраности, окренут
свом пажњом на своје тешко стање, ти ћеш пред Господом запомагати речима: Господе
Исусе Христе, псмилуј ме (свети Тихон Вороњешки).

а. Подвижничко самопознање

Подвижничко самопознање води ка препороду духа

(преподобни Исаак Сирин)

Исусовом молитвом ти молиш Бога да се у тебе усели. Буди свестан шта то значи.
Најчистији, Дух Свети, треба да ти се приближи. Онај ко се моли за ту посету мора
претходно достојно да очисти своје срце. То се постиже кроз узрастајуће самопознање
које, праћено дубоким покајањем, испуњава срце ослобађајући га од сваке нечистоте. У
томе помаже Исусова молитва.

Пред почетак те молитве обрати се Богу за право самопознање свог унутрашњег

сиромаштва, своје духовне немоћи и своје крајње слабости да сопственим силама
останеш у добру. Моли га да ти кроз такво самопознање подари скрушено срце, пуно
умилења, а истовремено и свест о томе колико ти је неопходна Његова неограничена
помоћ. Пут ка савршенству јесте пут самопознања о томе да си слеп, глув, просјачки
сиромашан и го.

Такво осећање бола због сопствене недовољности сигурни је јемац унутрашње

промене. Ко њега избегава, напушта пут савршенства. Самопознање мора да расте и да
сазрева. У човеку постоји природно знање које разликује добро од зла. Њега је Бог
даровао сваком људском бићу. Ко га не поседује, пада на ниво животиње. Самопознање
је природни израз наше савести у сазнавању и признавању сопствене недовољности. У
сопственој светлости наше пале природе ми запажамо само мање, нарочито грубе и
опипљиве грешке. Међутим, постоји духовно знање које се задобија снагом
унутрашњег молитвеног труда. Тек у светлости Христових заповести ми почињемо код
себе да запажамо мноштво недостатака. Нама се показује како општа греховност
људске природе, тако и наша сопствена. Такав поглед, сходно природи ствари,
продубљује покајање срца, што опет чисти око душе за све дубље самопознање и даљу
промену ума. Истинито покајање срца води најдубљем смирењу и потрешености духа:
душа упућује сву пажњу на своје тешко стање и почиње да се обраћа Богу: Господе
Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.

Духовно самопознање које се одиграва пред лицем Божијим открива оно што је у нама
дотле било скривено. То подвижничко самопознање које прати Исусову молитву јесте
једино дејствујуће оружје против свих застрањења на унутрашњем путу. Оно отвара
очи и помаже да јасно сагледамо састав наше душе. Свети оци у вези са тим пружају
једну речиту слику: савест човека који живи спољашњим животом слична је мутној
води на чијем дну гамижу црви, змије и крокодили злобе. Непросвећен човек ништа од
тога не примећује, будући да му мутна вода закрива јасан вид. Стога он живи
безбрижно, сматра да је добар и осуђује друге.

Савест, пак, просвећеног човека личи на бистру воду: у сунчаној светлости Божије
милости свака трунка бива уочљива. И сама трунка снажно боли, будући да раздваја од
Бога. Право самопознање је јасно уочавање свих сопствених грешака и слабости.
Подвижничко самопознање прожето покајањем прати сваку праву молитву. Оно је у
стању да очисти душу и да је, уз Божију помоћ, припреми за обиталиште Духа. Оно ће
расти и испунити те, тако да ће ти извесне твоје предности изгледати потпуно небитне.
Покајно неограничено самопознање лечи од сваког погрешног корака, од преваре,
искушења и сваког другог нездравог, лажног осећања. Без самопознања нико не може
да се очисти од својих грехова и страсти, својих предрасуда, грешака и слабости. Чак
ни највиши подвиг без њега не доводи до чистоте.

Право, потресно самопознање јесте једина жртва коју Бог прима од палог човековог
духа. Мир са Богом, који је кроз нашу грехом оптерећену савест био помућен, може
поново да се успостави само кроз наше мукотрпно самопознање. Кад нашу савест
ништа не терети, кад нас наше срце ни за шта не осуђује, ми Богу прилазимо са миром
и смело (1.Јн.З,21). Ипак, ми нисмо никад без искушења. Стога ради одржавања наше
чистоте ми имамо потребу за непрестаном скрушеношћу срца. Искрена скрушеност
срца изводи савест из понора греха, из пакла пакости, и доноси мир са Богом.

Али, за тако нешто је потребно несебично и неограничено самопознање које залази у

све појединости душевног живота. Ту спада испитивање мисли и осећања, сазнање
унутрашњих искушења и нечистих покрета, пуна свест о скривеном неваљалству, о
слабости и неодговорности, без и најмањег извињавања самог собе. Свако такво
самопознање помаже сигурном напредовању. Захваљуј Богу за то.

Једино Дух Свети може да дарује право самопознање. Без Њега ни најпаметнији човек
не може себе довољно да позна, нити да увиди своје душевно стање. Ако је настањен у
срцу, Дух ће ти показати твоје унутрашње сиромаштво, твоју удаљеност од Бога и твоју
равнодушност према људима. Ти ћеш уочити своје користољубље, чак и код својих
привидно несебичних подухвата, те грубо самољубље, чак и тамо где га никад ниси
претпостављао. Укратко, Дух Свети сваку ствар показује у њеној правој светлости. Из
такве самопознаје рађа се дубоко унутрашње смирење...
Човек почиње искрено да се сматра најгорим од свих људи, престаје да се узда у
сопствене моћи и врлине и окреће се Богу. Такво смирење производи дубоко покајање
које чисти срце. У очишћено срце настањује се Дух Свети и учи правој молитви која
испуњава чистом радошћу духа. Ко при молитви негује подвижничко самопознање и
покајање, у руке добија силно оружје. Он побеђује самољубље од кога нам, ради
молитвених плодова, прети опасност. Тако се избегава свака штета.

б. Скрушеност срца и покајање

Право покајање је чедо светлог поуздања

у неизмерну милост Божију која превазилази све наше недуге

(отац Доротеј)

Скрушеност срца води одлучној измени: савлађивању зле воље, самоодрицању,

избегавању зла и показивању ватрене ревности у чињењу добра. Свуда је потребан
напор воље. Имао си навику у злу, а сад се од ње одвраћаш; некад си вређао Господа, а
сад се постављаш у ватру Суда. Покајник доживљава болове породиље и у свом срцу се
дотиче паклених мука. Бог нам је дао многоболни дух покајања да продре између наше
душе и духа, између ума и удова, да разори старог огреховљеног човека и да постави
темељ за новог (Јев.4,12).

У ономе ко је испуњен покајањем влада час страх и бол, час лака нада и утеха. Страх од
напуштености смењује се са осећањем поверења у милост Божију, и покајник се доводи
у стање умирућег који, ипак, са поверењем чека нови живот. То стање је свеболно, али
истовремено и лековито. Оно је, међутим, неизбежно. Без ове тескобе покајања не
долази се до унутрашњег очишћења. Греху се одлучно можемо одупрети само ако га
омрзимо. Он се, пак, мрзи само онда кад се његова силна несрећа искуси свом снагом у
најболнијем самопознању.

Под утицајем благодати на срце, грешник се буди из грехопада, сазнаје своју

поквареност, осећа опасност свога стања, испуњава се страхом и почиње да се брине о
свом спасењу. При томе милост Божија допушта да он доживи сво ништавило и
нискост онога чему се био подао. Истовремено, његово срце долази у додир са једним
Божанским поретком. Покајање је истовремено и договор са Богом о промени живота.
Оно производи смирење, подстиче самоосуду и сведочи о бризи за унутарњи живот,
који постаје слободан од сваке друге бриге. Покајање чисти савест кроз добре поступке,
који почињу да се супротстављају свему лошем што се раније чинило. Покајничко
расположење добровољно подноси сав бол. Оно себе сматра заслужним свих
унутрашњих и спољашњих страдања, па још и нечег горег. Оно, такође, даје подстрек
да се тело ограничава.
Свепокајно расположење испуњава грешника дубоким смирењем пред Богом и покреће
га да свакодневно пред Њим исповеда све грехе. Покајник себе оплакује и не налази
времена да гледа на друге или да их осуђује. Свакако, право покајање јесте чедо светлог
поуздања у несравњиво милосрђе Божије, које далеко превазилази све наше преступе.
Њему је страна свака малодушност.

Покајање је нешто сасвим различито од мрачног осећања кривице које ђаво у

нама буди како би нас стровалио у очајање. Пре чињења греха, кушач буди нашу
пожуду и грех приказује безазленим, а Бога снисходљивим. Кад, пак, паднемо у грех,
он открива сву његову провалију, испуњавајући нас страхом од Бога као немилосрдног
судије света, претећи вечним проклетством, завијајући нас у очајање и гонећи на
самоубиство (авва Доротеј). Упореди стање Јуде Искариотског.

Дух покајања човеку који се налази у понору греха пружа своју моћну руку и извлачи
га. Ради покајања Бог поклања опроштај грехова и приступ себи. Срдачно кајање
производи у срцу блажена осећања. Човек који доспе у ово стање ступа у заједницу са
Богом и Његовим Духом.

Њега прати осећање присуства Божијег и живо сећање на смрт и Страшни суд. Њима
узраста најунутарњије срдачно покајање, док се душа испуњава ганућем. Душу
постепено прожима један нов осећај - танани духовни страх Божији. Тај страх је дар
Духа Светога. Под његовим предивним дејством топе се све страсти.

У срдачном покајању се молимо несебично, искрено и просто, са надом у Бога, са

пуном преданошћу Његовој вољи, са поуздањем у њену мудрост, доброту и свемоћ.
При том не треба да се ослањамо ни на каква помоћна техничка средства, нити на
количину молитава, како не бисмо пали у заблуду и ослонили се на себе саме или на
нешто спољашње, и тако, у својој гордости, изгубили поуздање у Бога. Немојмо
тражити ни задовољство ни виђење: ми смо грешници, недостојни духовних сладости и
виђења. Уз то, ми смо још неспособни да их прихватимо.

Наше је само да у пажљивој молитви управимо наш ум на себе да бисмо открили

своје слабости. Тада као слепи, хроми и неми, губави и у духу поседнути, ступамо
пред нашег Господа и са сиромаштвом духа дозивамо: Господе Исусе Христе, помилуј
ме (свети Игњатије Брјанчанинов).

в. Опроштај и поновно сједињење с Богом

Чим човек позна своје грехове, покаје се и одлучи да се од њих удаљи, Бог је спреман
да га прими. Ови поступци су неопходни да би се срце сјединило са Богом. Бог даје
опроштај грехова кроз тајну исповести, а облачење у силу и обед сједињења пружа кроз
Причешће.
Прича о блудном сину даје нам прилику да доживимо та стања: он је дошао себи,
решио се да остави свој грешни живот, подигао се, отишао оцу и покајао се:
Сагреших... А отац га облачи у одело (оправдање и праштање) и спрема му обед (тј.
Причешће) (свети Теофан Затворник).

Ти [на исповест] идеш изранављен одозго до доле, искомадан од главе до пете - а

враћаш се назад са читавим удовима, јак и здрав, ослобођен од свих грехова. Шта се
при том дешава зна свако ко се искрено исповеда: потоци милости изливају се од главе
у срце и испуњавају га радошћу. То не долази од људи - ни од онога који се исповеда,
нити од исповедника. То је тајна Утешитеља и Лекара...

Милост која је досад деловала споља кроз речи: "Опрашта ти се и разрешујеш се",
ступа у унутрашњост, стапа се у јединство са људским духом и испуњава га ватреном
ревношћу. Љубав очева дарује оно што нада блудног сина никад није очекивала. Шта је
грешник осим свепраштања још могао да очекује? Ипак, он бива обучен у одело
крепости и позван на Тајну вечеру, као на битни предуслов поновног сједињења с
Богом: човек је поново рођен.

Потребно је још и одговарајуће јело да би он започео нови живот. То јело су Тело и Крв
Господњи. Ти примаш Причест ради оснажења и оживљавања твог унутрашњег човека.
Са Причешћем ти носиш Христа у себи (свети Јован Кронштатски).

3. О ЖИВОТУ ПО ВОЉИ БОЖИЈОЈ

Живот по вољи Божијој је једини начин да, уз помоћ Божију,

свучемо "старог човека греха" и да се обучемо у "новог човека духа"

(свети Игњатије Брјанчанинов)

Христове заповести су блаженства. Он не ограничава слободу својих ученика, али их

упућује на блаженство које сви траже, и показује пут ка њему. Обећана је велика
благодат, али су велики и трудови и напори да се она постигне: Ако заповести моје
одржите остаћете у љубави мојој... Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе,
и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). Међутим, многи људе у својој
неразборитости погрешно мисле да могу следити своју самовољу, па ипак задобити
највиши дар, тј. живот вечни.

Дароване заповести Христове крију у себи Божанску животворну снагу која нас чисти,
обнавља и враћа у стање од пре грехопада. Почни само да живиш по Јеванђељу, па ћеш
у срцу сазнати да ти је благодат Божија постала блиска. Управљај све своје мисли,
осећања, речи и дела по Христовим заповестима па ћеш сазнати и искусити утицај
благодати Божије. Окусићеш непропадљиво блаженство, почећеш да волиш Бога
уистину и стећи ћеш само једну жељу - да га сасвим у себи носиш. Без Њега ћеш се
осећати изгубљеним. Стога ћеш целим срцем са пуним убеђењем узвикивати к Њему:

Господе Исусе Христе, помилуј Ме!

Буди вазда опрезан и срцем и разумом увек пребивај у вољи Христовој, у Његовим
животворним заповестима. Само тако ће облагодаћена сила молитве у теби постати
делотворна. Срце које није усаглашено са заповестима Јеванђеља не оставља простор за
праву молитву. Држање заповести служи молитви као уље кандилу: без уља оно не
може да гори, већ се гаси. Молитва ти помаже да пребиваш пред лицем Божијим, да
упознаш Његову вољу, да измолиш Његову помоћ, док испуњавање Његове воље
припрема душу да постане сасуд Духа Светога.

Пуноћа нашег животног дела почива у томе да увек, у свему што чинимо, душом и
телом, мишљу, речју и делом, из све снаге пребивамо у вољи Божијој, са Богом и у
Богу. Ми треба целим умом и свим осећањем да служимо правом, живом Богу и
Његовој истини, и да, сходно Његовој вољи, испуњавамо Његове свете заповести
(преподобни Нил Сорски).

На стени зида само онај који своју вољу и своје мишљење одбаци, и принуди себе да у
пуној тачности схвати и доследно врши заповести Христове, тј. да живи по примеру,
науку и завету нашег Господа. Почетак спасења почива у томе да своје сопствено хтење
и мишљење оставимо и следимо Божије хтење и мишљење. Тада се на целом свету неће
наћи ствар, место или подухват који би нас у томе омели (преподобни Петар
Дамаскин).

а. О вршењу заповести

Вољу Божију треба испуњавати свом ревношћу,

хтети целим срцем и тежити јој свим жаром.

Јер, у испуњењу Његове воље

почива сва наша снага, радост и блаженство

(свети Јован Кронштатски)

Може ли човек да испуни заповести? Може свако ко има добру вољу и поверава се
помоћи Божијој. Вољи сваког човека је препуштено да остане у изопаченом стању или,
пак, да се избори за унутрашњи преокрет. Врлина због које се свестрано труди и коју
тражи, човеку најзад пада у удео: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете
(Мт.7,7).

Одреди себи као једини животни смисао да у свему, и у великом и у малом, вршиш
вољу Божију и труди се да чиниш само оно што му је угодно. Јеванђеље читај што
чешће можеш, испитуј вољу Божију и не остављај незапаженим ни најмање упутство,
нити наизглед неважну заповест. Почевши да у малом испуњаваш заповести,
потрудићеш се и око великог. Мало увек води ка великом. Потруди се бар само један
дан да проведеш по Божијим заповестима, па ћеш у своме срцу искусити добро које
такав живот доноси (свети Теофан Затворник).

Бој се Бога и држи Његове заповести у мислима и на делу. Ако примораш себе да их
испуњаваш у духу, постепено ћеш их испуњавати и на делу. Јер, човек у спољашњем
животу не може испунити вољу Божију и Његове заповести уколико их најпре не
испуни у своме срцу. Оци су знали да је лако испунити све спољашње врлине уколико
се оне претходно остваре унутра. Стога су и усмерили сву ревност на унутарњу
будност (преподобни Симеон Нови Богослов).

Чини своје дело не само кад си вољан, већ пре свега кад ниси рад. То важи за твоје
свакодневне обавезе, као и за добра дела, сагледавање и молитву. Труди се у томе у
зноју свога лица, умножавајући ревносно подарени ти талант. Царство небеско с
напором се осваја, и подвижници га задобијају.

б. О упражњавању врлина

Не заборави никад да молитва сама за себе није савршена, већ једино у заједници са
свим врлинама, које као органи душе сачињавају наш духовни организам. Тек кад су
оне до извесног степена развијене ми можемо да живимо у заједници с Духом Светим.
У оној мери у којој их у себи развијеш, унапређује се и твоја молитва. Без врлина
молитва не доноси плода. Заповести Јеванђеља ти показују пут. Није довољно чинити
добро само споља. Много је важнија унутрашња чистота срца. Шта ти користи ако сву
своју имовину поклониш, ако постиш и ако се молиш, а срце ти остаје пуно пакости?
Нас не чисти само уздржавање од зла, него, пре свега, искорењивање свих рђавих
унутрашњих покрета и њихово замењивање добрим.

Ко се труди око Исусове молитве, нека се истовремено потруди и око смирења, љубави,
благости, стрпљења и свих хришћанских врлина. Само оне условљавају појаву
станишта Духа Светог у нама (преподобни Макарије Велики).

Ако желиш да будеш пријемник дарова Духа Светог, чврсто веруј у Бога, у потпуности
следи Његову вољу, пребивај у молитви и нади да ће услишити твоју молитву и да ће ти
увек помагати.
Затим, приморавај себе на свако добро, на све Његове заповести, па чак и кад ниси ни
најмање расположен. Приморавај се да се смираваш пред свим људима, сматрај себе
најмањим и не тражи ни части, ни награде.

Што је со за јело, то је смирење за врлину. Учињена дела не отварају закључану капију

срца ближњег, већ скрушено срце и у смирењу јака душа која побеђује све страсти.
Смирење се не задобија кроз смирене мисли, него кроз вољну послушност у приликама
које делују понижавајуће (свети Теофан Затворник). Молитва, пре свега, захтева
смирење које се стиче у труду извршавања заповести при суочењу са својом
недостојношћу. Једино се оружјем смирења могу победити горди ђаволи. Они су
немоћни пред смирењем (Макарије Оптински).

Стрпљење у теби не може да се утврди све док не стекнеш дубок осећај да све што се са
тобом дешава бива по вољи Божијој... На тај начин се код тебе успоставља смирење и
сиромаштво духа, при чему нестаје сва твоја узнемиреност (свети Теофан Затворник).

Принуђавај се, према својој снази, на благост, љубазност, доброту, састрадавање и

благонаклоност, чак иако се срце твоје противи. При томе, пред очима имај живот
Исуса Христа и следуј Његовом примеру.

Труди се, пре свега, да задобијеш љубав, будући да она обухвата све остале врлине.
Она је истовремено највиша заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и
свом душом својом, и свим умом својим... и ближњега свога као самога себе. Љуби
Бога свим срцем, макар онолико колико љубиш своје родитеље и добротворе, и у своме
срцу пребрајај сва Његова доброчинства.

Љуби и сваког човека као себе самог, тј. саосећај са њим као што сам себи саосећаш; не
чини му ништа лоше и не жели му ништа што сам себи не желиш; чини му оно што сам
себи чиниш, или му бар не чини оно што сам себи не би чинио. И искусићеш мир и
блаженство, који ће испунити твоје срце: Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог
у њему (1Јн.4,16).

У духовној љубави према Богу и ближњима почива наше спасење. У ономе што
чинимо без љубави, Христос не може склонити своју главу. Љубав се познаје у
извршавању заповести (свети Јован Златоуст).

Љубав испуњава сав закон. Воли свога ближњег као себе самог. Јер, волиш ли њега,
волиш и себе. Мрзиш ли, пак, њега, штетиш пре свега својој сопственој души. То је
искуство! О мудре, животодавне заповести Божије! Како је добро вас испуњавати! Како
је лако бреме Христових заповести! Творчева свемудрост, свемоћ и бескрајна доброта
су спремни да се у тебе излију, чим ти Његову заповест о љубави према Богу и
ближњима почнеш да следиш (свети Јован Кронштатски).

Господ говори: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који
мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам... Ако ме
неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и у њему ћемо се настанити.
Ко мене не љуби, речи моје не држи (Јн. 14,21-24). Ако заповести моје одржите
остаћете у љубави мојој.

У следовању заповестима ми са Христом постајемо један дух. Ко кроз Исусову молитву

хоће да измоли заједницу са Богом и благодат Духа Светог, нека целим срцем тражи да
живи по вољи Његовој.

Ми нисмо у могућности да вољу Божију следимо сопственом снагом. Он сам говори: Ја

сам пут и истина и живот... Без мене не можете чинити ништа.

Стога се обратимо Њему у непрестаној Исусовој молитви и измолимо божанску милост

да живимо по Његовој вољи:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.

Прими ме у своју бићетворну благодат. Ако је Он у нама, онда не постоји ствар коју не
можемо да испунимо:

Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод (Јн.15,5).

V
ИСКУШЕЊА И ПРЕЛЕСТИ

1. КОЈИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ?

Разликуј у себи Духа животодавног од

духа душегубног и убиственог

(преподобни Серафим Саровски)

За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о

једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни
покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У
човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна
снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим
одређеним особинама.

Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и
угодно - у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности,
мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и
добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и
свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник
истине у теби.

Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако
западаш у срџбу - извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и
пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу.
Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини
човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски).

Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он

разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу
разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује
дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који
изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна
мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка
изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке,
правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим
околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер,
ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник).

Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на
крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и
утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у
спољашњости и заборављајући на Бога.

По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.

2. О СТРАСТИМА

Пороци су бремена душе

(преподобни Јован Лествичник)

Исусова молитва има особину да открије у срцу угњездене страсти, да разоткрије

ропство у коме нас држи кушач. Стога не буди малодушан, нити се дај збунити кад се
страсти твоје пале природе подигну, или их ненависник у теби распали. Ти си дужан да
их држиш на оку и да се против њих бориш (свети Игњатије Брјанчанинов).

У словесној, раздражајној и желатељној сили дејствују страсти, уносећи немир у

нашу душу. Оне долазе од нашег самољубља. Онај ко нема у виду духовне законе, не
брине за своју душу, беспомоћно се предајући страстима. Страст коју одлучно не
одбије, човек у ствари воли. Она га и побеђује (преподобни Макарије Египатски).
Једнога везује претерано старање за тело или Нагон за посед и добит; другога окива
чулна љубав или похота; неки падају у тугу, јарост, самовољу или славољубље. Човека
страст коју храни заправо везује гвозденим ланцима, вуче ка земљи и не дозвољава му
да развије своје унутрашње снаге. По својој суштини пороци су бремена душе. Страсти
нас ометају да живимо у духу, помрачују нас и отежавају нам молитву.

Корен свих порока је себичност - мајка свих страсти. (преподобни Григорије Синаит).
Самољубље иде испред свих порока (преподобни Исаак Сирин). Из саможивости или
неумерене и погрешне љубави према самом себи проистичу све страсти и прохтеви, као
и хладноћа и тврдоћа срца према Богу и ближњима.

Из самољубља се рађају три главна порока: сластољубље, среброљубље и

славољубље, а из њих се изнедравају сви други пороци у телу, души и духу (Рим.7,23).

Седам водећих страсти муче човека: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга,
униније и гордост. Оне прожимају целу људску природу.

У телу влада похлепа за угодношћу. Неумерена брига за тело води у прекомерно

уздржавање од напора, размаженост и задовољавање чулних пожуда, На тој подлози
узраста сладострашће: леност, немарност, прождрљивост, пијанство, као и необуздана
чулност.

У тројичности душе: у мисли, осећању и вољи - подижу се недуховни покрети.

У области мисли влада дух противљења, зидање само на сопственом разуму, сумња и
ситничарска критика, надменост и самоувереност.

У области осећања влада саможива радост и страх, као и душеубилачке страсти - гнев,
завист, мржња, злоба и осветољубивост, частољубље, самохвалисање, презирање и
осуђивање других, узрујаност, помраченост и очајање.

У области воље влада самовоља, непослушност, самопоуздање и властољубље,

незахвалност, тежња за зарадом и грамзивост.

Гордост је духовна страст. Она је извор свега злог, праизвор и врхунац сваке страсти.
Гордост је порицање Бога и супротстављање Њему. Она је проналазак ђавола,
нечовечан судија и немилосрдан осуђивач, извор гнева и раздражљивости (преподобни
Јован Лествичник). Горди претпоставља своје схватање, осећање и хтење свему другом,
ставља своје ја на место Божије и служи само себи самом.
И у духовно пробуђеном човеку устају страсни покрети који се супротстављају
његовом новом духовном животу. Место унутрашње сабраности и враћања у себе,
човек напушта своју унутрашњост и губи се у спољашњем. При томе је опасно ако са
губљењем унутрашње сабраности падне и свест, будући да тада пада и сва животна
делатност. Губљењем свести о духовном свету пада се у заборав, и - духовно пропада.
Уместо страха Божијег и осећања унутрашње зависности од Њега преовлађује одсуство
страха, заборав Бога и равнодушност у односу на све духовно, тј. неосетљивост и
окамењеност срца. Место покајања настаје самооправдање; место ревности - хлађење и
млакост; место предавања вољи Божијој - самовоља.

Мноштво је покрета који се свакога тренутка подижу у нама против нашег духовног
живота, са спремношћу да га угасе. Ако неки од грехова нападне нашу свест и слободу,
извор нашег духовног живота почиње да осиромашује и пресушује.

Сви ови душегубни покрети настају кроз своје произвођаче: "овај свет" и демоне. "Овај
свет", у својим носиоцима, навикама и делању, представља свет отеловљених пожуда.
Он свакога привлачи помоћу одговарајућих страсти. Тај свет заводи кроз "општу
прихваћеност", или застрашује кроз осећај језиве усамљености или "општег презира"
према онима који га не прихватају.

Подстрекачи свакога порока, тј. демони, распаљују страсти у души и телу. У области
греха они непосредно производе: богохуљење, сумњу и неповерење; незаситу чулност,
смртоносно трајну мржњу; разноврсну прелест и очајање (свети Теофан Затворник).
Мало ко зна да је прави узрок свим пороцима и страстима - нечастиви. Као мисаона
снага и пород сатане, грех делује у тајности кроз људски разум, и бори се против
човека кроз мисли које он држи за своје сопствене. Грех обузима срце кроз представе и
земаљске жеље и испуњава их тамом незнања, заборава и обмане. Искушења
ненависника помрачују човеков ум за Бога и скрећу га ка пороку и страстима. Тиме
срца бива успаљено, везујући се за било шта. На крају жеља и воља следују похоти и
порок бива извршен (преподобни Макарије Египатски).

Стога је за молитвени живот неопходно познавање појединачних искушења, као и

сопствених душевних покрета, те брижљиво праћење свих спољашњих утицаја.

Живи у Богу и ништа му не претпостављај - ето циља. Ако је душа свим својим снагама
и осећањима окренута Богу, биће светла, пријатна и пуна мира. У мери у којој се
осећање и пажња окрећу од Бога, душа бива све тамнија. Душу више помрачује
занетост осећањима него саме мисли, још више трајна страствена везаност, а највише -
греховно дело (преподобни Макарије Египатски).
 3. О ИСКУШЕЊИМА

(по светом Теофану Затворнику)

Човек умире за Бога и живи сам себи

(преподобни Макарије Египатски)

Одвојен од Бога, човек себе посматра као самосврху. То се дешава већ због тога што
одвајање од Бога (који је пуноћа) сурвава човека у његову сопствену празнину, у
бездан, и испуњава га неодређеном и ненаситом жеђи. Ова га жеђ гони да целог живота
лута за лажним вредностима које везују његово срце и сву његову пажњу.

Човек доспева у празнина ума, јер је једино Постојећег заборавио. Стога се у њему
порађа радозналост, тежња за многим знањем, обавештењима и испитивањима.

Неиспуњена воља, која је изгубила поседовање Јединога, распаљује бројне пожуде,

похлепу, нагон за богатством и моћи.

Опустошено срце, које је изгубило сладост Свејединог, порађа сладострашће, жеђ за

разноврсним уживањима и стварима.

Уместо да се брине о своме спасењу, човек живи у зачараном кругу многих брига и
ништавних уживања. Кроз многознање, похлепу и сладострашће ђаво нас уплиће у
бескрајне планове и њихова извођења. Он има само једну бригу - да скрене срце,
вољу и ум од Бога, и да их страсно и примамљиво веже за било шта друго. Не само
ниске страсти него, такође, и уметност, наука и техника, позив и друштвеност могу да
постану идоли који нас држе у својој власти и не дозвољавају нам да дођемо к себи.

Неопходно је да познајемо људску природу и њена стална искушења како бисмо им се

супротстављали. Та се искушења управљају према три водеће силе људске душе, тј.
тичу се словесне, раздражајне и желатељне човекове природе.

Заблуделост ума су маштања која нас, пре свега, у време молитве расејавају и
спутавају. Њих прозрева будна пажња.

Искушења желатељне наше природе леже у нашим страстима које одвајају срце од
молитве и одвлаче га за собом. Њима насупрот делује будност.

Искушења раздражајне (вољне) природе долазе из похота, саможивости и самовоље.

Она се сузбијају смирењем и животом по вољи Божијој.

Ко немарно живи, лако се подаје овим трима врстама искушења која испуњавају наш
ум празним бригама и доконим и отровним помислима. Она желатељну природу везују
расејаношћу и чулношћу, а вољу подстичу на неукротиво славољубље. Последице тога
су хлађење срца и успављивање савести, или пак заблуда и прелест. Све то води ка
унутрашњој празнини, меланхолији, и често се завршава очајањем. Сва искушења у
човеков ум надиру кроз помисли или тзв. маштања, прерастајући у страсти и тражећи
да наше срце вежу за себе.

а. Искушења кроз маштања

(по светом Теофану Затворнику)

Нечастиви је пуштен да искушава човекову умну силу

и да је дан и ноћ узнемирава.

Падне ли ум, пада све.

(преподобни Симеон Нови Богослов)

Учи се да разликујеш слободне помисли од наметљивих маштања. Помисао стоји близу

речи. Мишљење је природна делатност нашег ума којом се бавимо слободно. Кроз
разборито размишљање ми се удубљујемо у познање света и нашег сопственог бића и
решавамо питања личног и друштвеног живота. То занимање називамо умним радом.
Оно је природно својство наше душе као и осећање и хтење.

Нешто друго су невољне помисли или маштања. Оне не зависе од наше слободне воље.
Оне се појављују нехотице у нашој свести као представа, слика, претпоставка, намера,
жеља, сећање, итд. Учитељи духовног живота саветују да их одбијамо, без обзира да ли
су добре или рђаве, будући да слободан човеков дух не треба да буде поробљен
нехотичним, у његову свест убаченим помислима.

Нажалост, ми смо највише робови заправо тих помисли. Оне се нашој свести намећу,
ометају јасноћу, чистоту, сталност, снагу и плодност нашег ума и отежавају нашу
унутрашњу сабраност кроз свакојаке безвредне, празне или надражавајуће садржаје
(нпр. увредљиве разговоре, чулне сусрете, уличне утиске, свакодневне бриге,
неиспуњене дужности и др.)-Све се оне намећу силовито као из неког света изобиља, и
то управо онда кад човек хоће да се моли. У срцу се ствара немир, наслада и срџба, и
молитва је ометена. Она се тада обавља брзо, тек да би се извршила дужност, да би се
затим прешло на нешто наводно важније. Откуд то долази? Од недостатка
васпитаности и способности усредсређивања ума на одређени садржај, те од демонске
силе која на безбројне начине покушава да запрља нашу душу, да је одвоји од Светог
Духа и да је сасвим потчини својој власти.
При томе, сваки човек поседује нарочито, њему својствено, маштање или помисли од
којих страда и од којих не може да се ослободи својим сопственим напорима. Највећи
број људи и не слути да има таквих маштања, а још мањи зна како се она сузбијају.
Духовно искусни расветљавају такво стање и уче да душевни живот треба да се
проверава најоштровиднијом пажњом. Свему томе и ти ћеш да се научиш уколико си у
стању да прозреш самог себе. Пази на помисли које долазе и одлазе, на мисли које те
нарочито смућују, на расположења и стања која су у теби трајно, која сатима и данима
трају. Све је то предзнак онога што у теби живи. Против тих наметљиваца се треба
борити.

Ту борбу олакшава околност што маштања не долазе одједном, већ нас узимају под
своје у мери у којој им се ми подајемо. Она испитују какав је терен душе и, уколико не
наиђу на одбојност, потпуно нас хватају у мреже. Ако их код њиховог првог наступа не
одбијемо из незнања или из нехата, борба са њима ће сваки пут бити све тежа.

б. О редоследу искушења

(по преподобном Нилу Сорском)

Искушења делују кроз помисли по једном одређеном редоследу: прво у нашој свести
настаје обична представа једне мисли или предмета - тј. подстицај [прилог]; ако је
прихватимо, ми са њом ступамо у однос, пристајемо на њу и она нас везује; потом нас
она обузима и, коначно, поробљава као страст!

Први стадијум искушења, дакле, чини подстицај. Он се намеће уму без наше воље -
кроз спољне утиске или унутрашње представе (неки човек кога смо јуче срели; мисао
која искрсава; дошаптавање да урадимо ово или оно). Тако је кушач Господу
дошаптавао: Реци да камење ово постану хлебови (Мт.4,3). Подстицај као такав не
заслужује ни похвалу ни замерку, будући да не зависи од нас самих. Ако га одмах
одбијемо, цело искушење је завршено. Човек, међутим, може да прихвати помисли и
да са њима ступи у однос, почињући да их изближе посматра, да их добровољно држи у
свести и да се са њима саглашава. Човек, дакле, пушта једну однекуд долетелу помисао
да у његовој унутрашњости заузме место (нпр. неки човек је рекао нешто, а помисао
допуњује да је то он сигурно учинио у намери да нас увреди).

Ко се са помишљу саглашава, почиње да ужива у њој, осећа је као своју и спреман је да

јој следи. Он се спаја са њом (нпр. "Преко ове увреде нећу да пређем, већ ћу је
троструко узвратити"). И потом настаје читава поплава осветничких помисли.

Онога ко допусти да буде поробљен присилно и невољно ће привлачити једна одређена

помисао. Маштање ће насилно заузети место у његовом срцу, постати са њим једно
биће и разорити његово добро стање. Разум као олујом бива захваћен и поседнут
надражавајућим мислима. Он више не налази мирну јасноћу. То се дешава нарочито
код велике запослености и некорисних разговора. Кад поседнутост маштањима заузме
место у души и постане њен карактер, човек доспева до последњег степена
поседнутости, тј. до страсти.

Страст је постојано уживање у страсним помислима које су дуго у души угнездене,

које се кроз сањарења учвршћују и кроз навику постају наша друга природа. У овакво
стање човек долази делом из непажње, а делом намерно - кад дозволи да буде трајно
поробљен. Њега узрујавају и стално узнемиравају нечисте помисли које он у себи гаји,
и не дају му мира. Кушач непрестано враћа у сећање представе одређених људи или
ствари које хране страст и гоне нас да их силно мрзимо или желимо и тако постанемо
ропски за њих везани. Тако нечастиви узима човека под своје и разгорева у њему огањ,
који нагриза и трује срце и рушилачки се испољава према свету.

По закону узрочности један стадијум искушења следи другом. Представа која доспе у
душу везује пажњу, привлачи нас и ми јој се препуштамо, идући за њом. Заборављајући
на наш главни задатак, на дело нашег спасења и заједницу с Богом, ми јој најчешће
подлежемо. То је стога што не познајемо начин на који нас маштања гоне на страсти и
што не знамо да им се супротставимо (преподобни Нил Сорски). Све док се налази у
глави, наш ум је изложен непрестаном сударању са маштањима. Као рој комараца
наваљују на њега помисли и ометају његову унутрашњу сабраност. Он замишља да
може из главе да руководи душом и да управља помислима. Незаштићено срце иде,
међутим, својим сопственим путем и запада у бриге и страсти. Најзад се ум заборавља
и следи срцу као јачем од себе. Из такве авантуре једва да ко изађе као победник.
Једино срдачно покајање може да ослободи од таквог стања (свети Теофан Затворник).

Понека помисао се намеће нашој свести. Ако се наше самољубље са њом сагласи, у
унутрашњости се буде страсна осећања и жеље. Даље следи промишљање о начину да
се жеља испуни, тј. траже се подесна средства и доноси одлука о њиховој примени.
Тиме је унутра већ све учињено. Чека се само прва прилика да се жеља спроведе у дело
и грех са свим својим последицама постаје стварност. Благодат се тада повлачи и човек
пада у руке нечастивога.

Све док не потхрањује страсти, душа је неприступачна за ђавола. Уколико је светла, он

чак не може ни да је погледа. Међутим, ако се сагласи са покретима страсти, она се
помрачује. Ђаво је тада примећује, продире и почиње у њој да дела. Тама и немир су
последице сваког греха, сваког порока.

Не пружај руку својој слабости. Приморавај се на будност, говори Исусову молитву и

тражи духовну помоћ. И она ће доћи.
 в. Искушења преко људи

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко

људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј
непријатности као госте.

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно
прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених
људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на зло их подстиче.
Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе.
Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са
другама. Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду.

Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити
чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају.
Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако
можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе ко те је увредио не
опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут ниси уопште ни почео.
Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да
стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у
духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног
месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је
Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом
Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину.
Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те

пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и
поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у
топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспео до више
чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у
помоћ како би кушача удаљио од тебе.

г. Искушења кроз злог

Страсни покрети не би били тако страшни када их не би изазивали демони. Ти извори

свега злог утичу на човекову страсну природу која им је сродна. Они су прави узроци
свих наших застрањивања. Демони проузрокују стварно зло: помрачење свести и
богозаборав, прелест, а пре свега горућу ватру чулних страсти и смртоносне мржње.
Све се то подиже на новог облагодаћеног човека.

Ако помоћу страсти и људи не успе да искуша човека, ђаво почиње да делује кроз своју
сопствену личност и гради свакојаке варљиве слике, делом грозне, делом заводљиве
природе. Ако останеш чврст у противљењу, он се привремено повлачи и из далека
посматра где му твоје слабости праве нови приступ. Тад изнова почиње борба, и тако -
све до смрти.

4. О ХЛАЂЕЊУ СРЦА

Не везуј своје срце ни за шта осим за Бога

(свети Теофан Затворник)

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и
унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она
није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је
казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа.
Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке,
исповеди их и окаје.

Понекад пролазно охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и

богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне
делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа
само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.

Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају

грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце,
а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност,
саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз
осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује
своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе.
Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).

Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано
за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других;
да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства,
постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога
макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори:
"Остани са оним у шта се уздаш".
Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта
страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки
начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја
од Бога.

Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње

заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено
стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна
област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и
осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности,
а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност,
заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је
празан живот (свети Теофан Затворник).

5. ЗАБЛУДА И ПРЕЛЕСТ

Узрок прелести је самоуверење

(преподобни Јован Лествичник)

Скоро сви људи се налазе у извесном стању заблуде која проистиче из њиховог
самоуверења. Ми смо врло склони заблуди, будући да свака самообмана ласка нашем
самоосећању, частољубљу и гордости.

Кушач се ослања на стање самообмане и тражи да нас завара. Он усталасава наше

страсти, распаљује славољубље и похлепу и покушава да нас покрене на њихово
задовољење.

Заблуда делује прво на наш разум. Прихваћена без противљења, она изопачује ток
мисли и покрете срца, узима целог човека под своје и распрострањује се на сву нашу
делатност.

Прелест прети свакоме ко се труди да стекне врлине, а нарочито највишу међу њима -
молитву. Јер, демон примењује сваку лукавост како би ревнитеље ухватио у своје
мреже.

Плен прелести најчешће постају молитвеници који у самоуверењу жуде да брзо

постигну више степене молитве. Уместо да се држе смирења пред Богом и да се труде у
вршењу Његових заповести, они употребом спољње технике молитве стреме ка
духовним доживљајима. Међутим, једино будна пажња, срдачно покајање и смирење
чине праву основу и циљ молитве.
 а. Шта угрожава молитву?

Највише се бој високог мишљења о самом себи

(свети Теофан Затворник)

Застрањење при вршењу Исусове молитве може изазвати и место на коме се налази
пажња. Ко само у глави стоји пред Богом, неће моћи да се сабере. Он ће стално да се
бори против налета помисли и страсних покрета. Ко, пак, у срцу стоји пред Њим, биће
ван опасности. Још сигурнији је онај ко у дубоком покајању срца тежи Богу и моли се
за заштиту од прелести.

Човек у молитви стоји пред Богом-срцевидиоцем. Не дозволи себи никада да га

искушаваш и да лакомислено, без страхопоштовања, са сумњом или неверујућом
радозналошћу обављаш Исусову молитву. Моли се са пажњом, са страхопоштовањем и
унутрашњим напором, као дављеник који у животној опасности вапије за спасењем,
које једино Бог може да дарује.

Не ослањај се никад само на спољња правила или технику молитве. Ко се

задовољава "тачним испуњавањем", лако пада у самозадовољство и охоли се, слично
фарисеју, пред собом и пред другима. Међутим, тиме његова молитва губи сваку
вредност пред Богом.

Правила и технике су само нужне скеле, док се зграда молитве подиже између њих у
срцу. Обрати стога сву пажњу на своје срце (свети Теофан Затворник). Обављај
Исусову молитву у миру и смирењу. Стражи брижно и никад немој жустро и неумерено
ревновати у вршењу срдачне молитве. Опасно је ако се духовна молитва хоће изнудити
кроз пренапрезање телесно-душевних сила.

Бог молитву дарива у своје време, и то не гордом телесно-душевном ревнитељу, него

духовном осећању најдубљег смирења и срдачног покајања, које је праћено умереним,
сталним и марљивим молитвеним напором (старац Агапије Валаамски).

Исусова молитва се усељава у срце које је обавља са смирењем. Ум, међутим, који
падне у самоувереност оставља молитву и доспева у прелест. Искусни молитвеници
обраћају строгу пажњу на опасне последице преурањеног искања виших стања
молитве.

Зашто користиш спољашњи механизам дисања да би задобио дејство благодати?

Тиме само откриваш своју гордост која те лишава свих правих плодова молитве
(свети Игњатије Брјанчанинов).

Мало нам користе духовна уживања без бола и страдања. Обављај своју молитву и пази
пре свега на своје грешке и слабости које су многобројне као песак у мору, и страдај
због њих. Божија милост ти се приближава по мери твога смирења (старац Макарије
Оптински).

Из тога јасно следи да је крајње опасно превремено тражити стицање Божије

благодати. То је противно реду саме молитве.

Исто тако је неприлично и бесмислено да почетник користи помоћна средства

која искусни предвиђају за поодмакле на путу умносрдачне молитве.

Држи се молитвеног реда и напредуј од степена до степена. Тако ћеш да победиш своје
страсти, ограничивши утицај искушења, те ћеш, уз помоћ Божије благодати, из стања
самообмане и неслободе доспети у стање истине и слободе.

б. О прелести ума

Прелест је оштећење човека кроз лаж

(свети Игњатије Брјанчанинов)

Све врсте прелести [тј. обмане] проистичу од погрешног коришћења ума. Њихов
предуслов је гордост. Људска гордост као самопрелест демону нуди угодно боравиште.
Он само додаје своје опсенарство. Самообмана прети сваком гордељивцу који
самоуверено тежи натчулном доживљају.

У молитви човек треба пажљиво и трезвоумно да стражи над својим душевним

животом, да свој ум и слободу поклони Богу, и да стоји пред Њим са покајаним срцем.
Сва вољна маштања и снове треба оставити и све невољне помисли или виђења
која се у уму подижу треба строго одбијати. Јер, помисли и маштарије узнемиравају
душу, распирују страсти и прљају молитву. Виђења заводе незрелог ка заблуди и
прелести. Пре свога обновљења кроз Духа Светог, човек је нечист. У таквом стању он
је немоћан да општи са чистим, светлим духовима (анђелима). Он се још налази као
заробљеник у области тамних духова (ђавола). Уколико и дође до виђења, он ће само
њих да види. Ако примете да човек има високо мишљење о себи, они му се приказују у
облику светих анђела, па чак и самог Господа и прелешћују му душу (свети Игњатије
Брјанчанинов). Стога духовни закон захтева да се пре очишћења душе строго избегава
све натчулно, као нешто што свакако води у област палих духова и у прелест.

Горд човек не обраћа пажњу на овај закон. Он варљиве маштарије и ласкава виђења
прихвата као истину. Услед помањкања страхопоштовања и услед самоуверења горд
човек, иако неприпремљен, себе сматра спремним за више степене молитве, те ревнује
око спољашњег механизма молитве и умом наваљује у унутрашњост срца. Његов ум је
испрљан страстима и неспособан да опажа духовно. Као накнаду за право виђење, он
неопажено испреда самодопадљива привиђења, заварава самог себе и доспева под
утицај лажи и демона.

Најчешћа и најопаснија изопаченост молитве почива у стварању слика из Светог Писма

које ласкају самодопадљивости, сујети, наводној памети или гордости. Онај ко таква
заводничка привиђења обликује помоћу маште и прихвата их, држи их за дејство
Божије благодати. Он доспева ван себе и његова представа бива плотски ужарена. Он
се заварава виђењем које проистиче из његове неочишћене природе и не представља
никакву стварност. Демон користи његову самообману и путем ласкавих мисли и
привиђења је појачава до ђавоље прелести.

Безумна гордост се испољава на делу. Човек је непоколебиво убеђен у истинитост

својих мисли и привиђења, пун самодопадљивости и слепог самоуверења. Он себе
сматра благодатним, изабраним, ревнује преко сваке мере, не прима поуку, хоће
свакога да учи, премда без страха пада у сваки порок.

Усред лажног задовољства које нуди ђавоља заслепљеност, долазе и часови буђења.
Горчина и очај тих часова је страшан. Они се временом повећавају и често доводе до
лудила или се завршавају самоубиством (свети Игњатије Брјанчанинов).

Да би избегао заслепљеност и прелест, одбијај свако уображење, слику и

привиђење. Снови, фантазије и јака душевна узбуђења притешњују молитву и збуњују
душу. Њих могу да савладају само они који уз помоћ Духа Светога задобију
савршенство ума (преподобни Нил Сорски).

в. Заблуде душе

Ко уобрази да је стекао благодат

никад неће задобити благодат.

(свети Игњатије Брјанчанинов)

Нездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом
похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим,
сасвим неспособно.

Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном),

нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе
осећања "новог човека" (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце
изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо
мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога.
Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља
духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједињења похлепе и саможивости
који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску
надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром
на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним.

Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти.

Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи
приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара
приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је
истину принео на жртву заблуди.

Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су

надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним
делатностима и лажни појмови о свему - како унутрашњем, тако и спољашњем.

Прелешћеном говори Господ:

Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си

несрећан, и јадан, исиромашан, и слеп, и наг (Отк.3,17).

г. Знакови прелести

Облагодаћеност дарује смирење.

Прелест храни самодопадање и гордост.

(свети Јован Кронштатски)

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава

као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада
она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са
сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу.
Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању
срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка,
надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе (свети Игњатије
Брјанчанинов).

Присуство, пак, благодатне мисли, покрета душе и виђења, као уосталом и топлине,
светлости или анђела - јасно се разликују од прелести. Благодатни душевни покрети
испуњавају увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа.
Благодатна виђења се откривају у тихој светлости и души саопштавају дубоки мир.
Покрети прелести, напротив, повећавају високоумље.

Привиђења се појављују у "ружичастом светлу", изазивају радозналост, распаљују и

стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлина, која прати молитву, постаје
повод за прелест. Постоји природна топлина која се јавља као последица унутрашње
сабраности у срцу. Благодатна топлина, међутим, испуњава блаженством и
унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једна телесна загрејаност која настаје
кроз неумерену ревност у молитви.

Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна,
благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ
све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне
топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност,
неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине
према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (свети Игњатије
Брјанчанинов).

Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће.
Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино
пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју
пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено
блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз
унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна.

Гордост узрок прелести, самообмане. Смирење, пак, као супротна врлина, представља
једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (преподобни Јован
Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер, она долази од страсног
уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер не може да поднесе смирење срдачног
покајања (преподобни Григорије Синаит).

Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у
смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући
самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити.
Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку
прелесну заслепљеност и самообману.
 VI
БОРБА ПРОТИВ ЗАСТРАЊИВАЊА И СТРАСТИ

1. О ЗАКОНУ УНУТРАШЊЕ БОРБЕ

Није чист онај који не познаје зло,

него онај који се против њега непрестано бори.

(преподобни Исаак Сирин)

Ако си решен да оставиш своју сопствену вољу и да следиш вољи Божијој, од самог
почетка буди спреман на тешку борбу. У твојој ће се унутрашњости подићи безбројне
жеље. Свака од твојих сила поставиће своје захтеве, не водећи рачуна о Божијој вољи.
Ради свога циља, међутим, мораћеш да укротиш све своје пожуде, да се увек
супротстављаш свему рђавом и да се примораваш на свако добро.

Мораћеш непрестано да се бориш против себе и свега другог што подржава твоју
самовољу, твоје жеље и прохтеве. Ова борба са непријатељем у сопственој
унутрашњости јесте најтежа од свих. Мораћеш да учиш како да у своме срцу започнеш
борбу против зла, како да демону кроз многе поразе и победе пружиш отпор, и како да
у духу тежиш Богу. Стога је победа и умртвљење твојих самовољних похота најдивнији
од свих успеха (старац Никодим).

Почетак и предуслов свих унутрашњих победа је прелом воље при предавању Богу.
Водећа духовна борбена снага јесте презир похотљивости природе. Без те снаге
непријатељ и без борбе односи победу. Наша најунутрашњија сила, тј. дух, стоји у
средишту те борбе. Свест и самоопредељење одлучили су се за добро и, подржавани
благодаћу, одбацују сваку пожуду и нечистоту.

Заправо, у томе и почива преображај. Важна оружја представљају унутрашња

сабраност и самопознање, при неограниченом осуђивању сопствених недостатака и
слабости и несаломљивом противљењу грешним помислима, навикама и пожудама.
Пожуде, са своје стране, управо покушавају да потчине дух, ум и слободу. Све док
наше самоопредељење стоји на страни добра, победа је, чак и код најјачих искушења,
наша. Ипак, она не зависи само од нас. Наш дух представља само једно упориште ове
борбе. Сила победе, која уништава страсти, јесте Божија благодат. Посредством наше
свести и самоопредељења она уништава све рђаво у нама, успостављајући добро. Горди
узалуд маштају да сопственом снагом савладају страсне покрете. Људска слобода иде
само до удаљавања од греха. Међутим, она без Бога не може уништити страсти у
нашој унутрашњости (свети Теофан Затворник).
Из тога следи један закон борбе: бори се из све снаге, али не зидај на себи, већ на
живоме Богу.

Без помоћи благодати ти ниси у стању да победиш ни једну једину страст, ни једну
једину пожуду. Треба, дакле да се молиш за помоћ Христову. Он је и дошао у свет,
страдао, умро и васкрсао из мртвих да би нас ослободио од насилне власти греха и
страсти, да би нам очистио душу, да би нас снагом Духа Светога оснажио, учврстио и
умирио у добру. Ако сваки час грешиш, сваки час призивај Спаситеља, па ћеш се
спасти. Он је и дошао да би обратио, преобразио и целосно обновио нашу душу, да би
је у Духу Светоме разрешио и даровао јој нови ум, нове очи и уши, нови духовни говор.

Ко уистину тежи Богу, труди се да му принесе сву своју љубав, везујући сву своју вољу
за Њега... Он себе приморава на свако добро и на љубав. Уколико још не поседује
љубав, он се приморава на благост и милост, трудећи се да никога не осућује и да свако
непоштовање и презир према себи поднесе без роптања. Он се приморава и на молитву.
И кад види како се човек труди и присиљава себе против своје воље, Бог му
поклања праву молитву, чисту љубав и доброту, и испуњава га плодовима Духа
(свети Јован Кронштатски).

2. О НЕВИДЉИВОЈ БОРБИ

Све нехотично искрсле мисли

морају да се одбију у зачетку да се не би учврстиле

(свети Теофан Затворник)

Невидљива борба је управљена против маштања и страсних покрета који се појављују у

нама. Она се простире од првог наступа помисли, похоте или страсти, па до
ишчезавања и потпуног искорењивања њихових трагова. Она се може лако скицирати у
општим цртама. Њена правила се односе на понашање пре борбе, у самој борби и у
времену после борбе.

Пре борбе је важно опскрбити се са неопходном заштитом против наступајућих

искушења. Наиме, неопходни су будност и оштровидост као два стражара. Будност се
окреће према унутра. У сазнању присуства Божијег, она пази на све покрете који улазе
у срце и излазе из њега, и не дозвољава осећању и пожуди да владају делатношћу.
Оштровидост се труди да сваког јутра унапред увиди опасна догађања и душевне
покрете и да спреми потребна средства за одбрану од њих. При борби нужна је мисао
водиља која јасно разликује добро од рђавог. Ова мисао одушевљава човека, подиже га
изнад себе и подстиче стремљење ка супротстављању свим искушењима (свети Теофан
Затворник).
Ко тежи унутрашњој борби, мора да има у виду целу област искушења као и законе
борбе, како би против њих поступао по свим правилима ратне вештине.

Поље борбе је сам човек, његов однос према свету и његово целокупно деловање. Грех
пријања за срце као за животни центар и прожима душу и тело са свим њиховим
покретима. Он потом продире у све спољашње човекове односе, захвата целу његову
околину и њоме се храни. Стога и лица и ствари и прилике лако подсећају на старе
грешне навике, мисли и осећања. Паметан борац наступа против греха како изнутра
тако и споља.

Споља, он мора да промени целокупно понашање: да испита живот, да одговорно

расподели време, да ради све што служи добру и изоставља све што изазива похоту.
Тиме се он заштићује од греха споља.

За унутрашњу борбу је неопходно сазнање о палој људској природи, као и лично

мукотрпно самопознање. Човек мора имати у виду суштину страсности и својства наше
сопствене похоте како би свесно и са циљем против њих наступао. Он треба да пази на
одређени поредак: на првом месту су главне страсти - сластољубље, среброљубље и
славољубље. Насупрот њима треба поставити уздржљивост, дарежљивост и
самоосуђивање, и у њима се вежбати (видети код преподобног Варсануфија и Јована у
Добротољубљу).

Потом треба ићи у борбу против свога главног порока. Он скрива и подржава све друге.
Тек када је он ослабљен и савладан, може се прећи на остале страсти.

Из тога такође проистиче и поредак добрих дела. Бори се прво против своје главне
страсти, а потом против других преовлађујућих порока. На крају ступи у борбу против
свих осталих, чим се који појави. То важи као закон. При том мораш одлучно да
делујеш и свој труд постепено да увећаваш до задобијања плода.

Тако се греху у унутрашњости узима ослонац и храна, и он постаје све слабији. Тад ће
твоја борба бити мање против похота и страсти, а више против помисли или маштарија
које се дижу против твог новог начина живота.

а. Одбрана од маштања

(по преподобном Нилу Сорском)

Свако искушење се приближава у виду нехотичних помисли или представа, које као
"маштарије" продиру у наш ум. Ми их примамо, посвећујемо им своју пажњу, подајемо
им се и почињемо да их следимо. Међутим, наш главни задатак, тј. заједница са Богом
и дело нашег спасења бива невољно заборављено. Ми смо тако слаби, расејани и
немарни да нас сваки поветарац таквих маштарија повуче собом. Од јутра до вечера
вртимо се тамо-амо и непрестано грешимо. Шта треба да чинимо да бисмо се од
опасног стања ослободили?

У првом реду, криво је наше незнање о томе да нас маштања гоне ка страстима. Осим
тога, нама недостају расположење и моћ да се против њих боримо и да их побеђујемо.
Стога је за нас неопходно познавање свих душевних покрета као и средстава за
сузбијање штетних покрета у тој невидљивој борби.

Најуспелија и најсигурнија победа састоји се у томе да маштања при њиховом првом

налету одмах одсечемо, као ударом мача. Ко се одупре њиховом првом налету, једним
ударом је одбио све даље покрете. Ако си пропустио да одбијеш први налет, ако си
прихватио подстицај [тј. прилог], и ако је непријатељ код тебе узбудио страсне покрете,
потруди се барем да им одмах супротставиш добре мисли. Ако си, пак, пристао да
убачене помисли негујеш и да им следиш, помоћи ће ти само још брзо покајање и
молитва. Али, ако си већ савладан маштањем, ум ће ти и против воље бити вучен ка
рђавим мислима, а душа ка узбуђењу. Тада ће ти за избављење већ бити потребни јак
напор и помоћ Божија. Кроз навику страст постаје друга природа, због чега си
принуђен да је без отпора следиш. Да би се уздржао од греха у том случају је потребна
тврда и упорна борба и нарочита помоћ благодати (уп. преподобни Јован Лествичник,
Лествица, 15,75). Стога, код упорно наметљивих помисли никад немој пропустити да у
молитви призиваш Божију помоћ. Нико к Њему узалуд није вапијао.

Непријатељ треба да се прогони све док се не искорени и последњи траг његовог

утицаја. Иначе, свака мисао која остане у срцу као зло семе, доноси зао плод.

Ако хоћеш да се супротставиш маштаријама, усмери сву своју пажњу на стајање умом
у срцу пред Богом. Надгледај своје срце и одбијај све помисли при њиховој првој
навали. Ипак, немој уображавати да ћеш својом сопственом снагом са њима изићи на
крај. Јер, оне су лукавије од тебе. Оне се често приказују као побеђене како би те
сигурније обориле у твојој гордости. Само против твоје топле молитве и имена
Христовог оне не могу ни за тренутак да се одрже. Умно-срдачна молитва сагорева
пакосника као огањ. Он ће покушати да ти је прикаже као бесмислену.

Али, ако останеш у сили молитве, стећи ћеш помоћ да савладаш маштања у клици. Њих
човек мора да прозре при њиховој првој појави и да се на њих разгневи, те да свом
снагом настави молитву. Пред молитвом оне губе своју моћ и нестају као дим на ветру.
 б. Борба против страсних покрета

Циљ борбе је да се страсти савладају

и да се развију њима супротне врлине

(свети Теофан Затворник)

Кад имаш да се по савести одлучиш између своје страсне похоте и воље Божије, треба
да знаш да су страсти твоји непријатељи. Наша велика грешка почива у томе што ми
све што се у нама појављује и дешава држимо за своју природу. Све што је рђаво треба
брижљиво да одвајамо од наше сопствене суштине. Страсне покрете сматрај
непријатељима. То сазнање повежи са својим осећањем и развијај одлучан презир
према њима. То је најсигурније средство да их се ослободиш. Јер, они се одржавају у
души само ради њихове лажне пријатности. Одбиј их и они ће нестати.

Сваки страсни покрет у мисли, осећању и хтењу треба да се победи:

а) Сваком страсном покрету пружај одлучан отпор у својим мислима и не повлађуј му

ни у најмањем. Гони га од себе кроз енергични вољни напор.

б) Истовремено се свом душом потруди да осетиш противљење и презир према таквим

покретима, као и против непријатеља који те на тај начин вуку у пропаст.

в) Признај свемогућу помоћ Божију који те у добру може оснажити, будући да без Њега
не можемо ништа чинити.

г) Супротстави се својој похоти. На тај начин ти делатно побеђујеш противника. То

лежи у природи ствари.

Страст је, док смо јој се предавали, прожимала цело наше биће. Она је свакој нашој
сили утиснула своју садржину, те су оне њоме прожете као сунђер водом. Да би се ова
страственост исцедила, треба да се употребе многи одговарајући подвизи и врлине.
Врлине ће, уколико прожму наше душевне силе, коначно потиснути све страсти.
Правилно употребљено, ово средство је врло снажно.

Борба са помислима прогони страсти из ума, али их не уништава. Супротно, пак,

усмерено осећање и делање погађа непосредно главу змије. Обоје удружени дејствују
изнутра и споља и сатиру страсти брзо и коренито.
Ево једног примера. Неко те је наљутио, и у теби се подиже незадовољство, љутња и
осветничка помисао. Схвати да они хоће да те одвуку у зло, те почни да се бориш
против њих.

а) Чини отпор: заустави своју љутњу, немој је пустити да ухвати дубљи корен, и ни у
ком случају не дозволи себи да се у мислима са њом сагласиш, тј. да помислиш да је
оправдана. Она је тиме одбијена. Међутим, она и даље вреба, спремна за нови напад.

б) Развијај одвратност према њој и љути се на љутњу као на непријатеља који тражи
твоју пропаст. То је тврд удар за њу и она мора да узмакне. Ипак, знај да се она не губи.

в) Призивај име Божије против ње и не престај са призивањем све док и последњи њен
траг не ишчезне, а у твојој души не завлада мир.

г) Ономе ко те је увредио уместо освете укажи љубазност, реци му добру реч и помози
му према снази. Такво држање сатире сваку јарост у твоме срцу. Истовремено, ти
задобијаш благодат и врлину која дотичној страсти стоји на путу.

д) На крају, потруди се да стекнеш став који чини немогућим сваки нови покрет ка
гневу, љутњи и освети: сматрај себе достојним сваке увреде. Буди спреман да је
поднесеш и прихвати је са радошћу као спасоносни лек. На тај начин ти обликујеш свог
унутрашњег човека и преобраћаш све своје природне особине у врлину. У нашем је
животу битно да се протера страсност која је са силама наше природе срасла и са њима
се сјединила као хемијском везом. Да бисмо наше оковане силе ослободили њихове
принудне везе, морамо их повезати са неком трећом силом, која им је сроднија. Та,
нашој природи сродна и неизмериво велика сила јесте дејство Духа Светога. Да би оно
постало делатно, с наше стране се захтева ватрена ревност, тј. да чинимо свако добро и
да се одлучно супротстављамо свему рђавом. Страсност треба да се протера у свим
њеним нијансама и да се људском бићу поново врати његова природна чистота.
Благодат Божија ће, по мери очишћења, изнутра постепено почети да прожима наше
органе, један за другим.

в. Степени борбе

У току унутрашње борбе пролазе се разни степени: од попуштања без отпора до

опирања и, најзад, до очишћења од страсних покрета. О томе ава Доротеј каже: "Као
што искуство учи, сви ми стално падамо у искушења гнева или похотљивости, која се
зачињу у помислима или речима, у заборавности или незнању, вољно или невољно.
Наше унутрашње стање зависи од нашег понашања".

Многи без отпора подлежу страсним покретима који их захватају у разним размерама.
Један чује увредљиву реч и одмах узвраћа са пет или десет злих речи. Он је
непријатељски расположен, разјарен је и сам се, пошто узбуђење прође, непрестано
гризе што се још више није противио, смишљајући у себи још увредљивије одговоре за
убудуће. У њему све кува од гнева и он непријатељство у себи носи целога живота. То
рђаво настројење му постаје навика.

Други се љути и одговара исто тако, али после пар месеци, недеља, дана или сати, у
зависности од степена обузетости страшћу, долази себи и напушта злопамћење. Неки
се, опет, распали на кратко, па се одмах потом смири. Сви се они налазе у једном
пакленом стању, и подлежу, све док у њима траје страст, пакленим мукама. Нека нас
Бог сачува од тога! Они уопште немају намеру да се држе заповести, не брину се да ли
стоје или падају, мислећи да таквим "ситним" искушењима данас сви подлежу. Они
избегавају грубе грехе, као убиство, тровање или необуздани блуд, и о себи мисле да су
добри. За њих важи реч: боље је пасти и опет се усправити, него привидно стајати, у
самообмани.

Други се труде да испуне заповести и да се супротставе страстима. Међутим, неке

околности их доводе дотле да и против своје воље попусте. И ту постоје разни
ступњеви унутрашњег понашања.

Један бива увређен и пати, али не ради увреде, већ стога што је није са хладнокрвношћу
поднео; други се, додуше, труди да стрпљиво поднесе увреду, али на крају поклекне;
трећи, опет, избегава да злом узврати за зло, али силом навике бива наведен на грех;
четврти успева да не узврати злом, али пати због нанете увреде и себи пребацује због
тога; пети не пати због нанете му увреде, али јој се и не радује. Сви се ови
супротстављају страсти и вољно се боре против ње. Зло које душа не прихвата не траје
дуго. Они побеђују и бивају побеђени, падају и подижу се, и тако се вежбају у
унутрашњем рату. Они стоје на молитви пред Богом, осуђују сами себе, теже Њему са
покајним срцем и у Исусовој молитви га целом душом моле за опроштај и помоћ да не
би опет пали у плен истих грехова. Тиме они себи постављају добар почетак спасења.

Рецимо нешто и о онима који истребљују страсти. И ту постоје разни степени: једни се
радују задобијеној увреди, надајући се награди, што је неразумно; други мисле да су
сами дали повода за увреду, што је разумно; они који су напредовали у врлини не само
што се радују увреди, сматрајући себе кривцима, већ истовремено жале због невоље
онога који их је увредио. Нека би нам Господ подарио такво држање.

г. Осврт на борбу

Гледајући уназад цео развој борбе, испитај шта је изазвало, и нарочито - шта је ојачало
и чиме се завршила. То ће ти истински олакшати будуће победе и помоћи да сабереш
духовну мудрост и искуство.
Никоме не говори о својој победи, јер ћеш жестоко раздражити противника (тј. ђавола),
а такође и себе раслабити неизбежном гордошћу.

Ако си био побеђен, смиравај се. Међутим, немој тврдоглаво бежати од Бога, већ
пожури да своје срце покренеш на покајање. Немогуће је да се никада не падне, али је
могуће и неопходно поново устати. Уместо неделотворне смућености, далеко је боље
из пада извући лекцију смирења и обазривости, како би се охрабрио за нову борбу.
Уколико их не поништиш покајањем, греси ће у теби постајати све јачи, вукући те
неизбежно у понор. И биће ти све теже да се са њима бориш.

Искуство ће те научити свему потребном, само уколико имаш ревносну вољу да се

побеђујеш. Онај ко себи не дозвољава ни рђаву помисао, и утолико мање пожуду или
њено задовољење, већ, напротив, одмах и упорно иставља супротно осећање, својом
одлучношћу у борби са страстима убрзо ће очистити ум од маштања, срце од страсти и
вољу од похоте. На тај начин човек ступа на тло нерањивости или бестрашћа. У њему
се тада, као у чистом огледалу, огледају плодови Светога Духа.

д. Исусова молитва при борби

Прими мач духа, тј. реч Божију и носи је у својим устима,

у свом уму и срцу и говори без прекида:

Господе Исусе Христе, помилуј ме

(преподобни Исаак Сирин)

Греси и страсти су исто што и страдање. Али, Бог каже: "Позови ме у своме страдању,
да бих те ослободио". Стога ништа није од тако велике помоћи као обраћање Богу
кроз Исусову молитву.

Ако хоћеш да очистиш ум свој од рђавих помисли и да савладаш страсне покрете, држи
се Исусове молитве. Ти ћеш их избећи кроз пажњу, или кроз мукотрпно самопознање и
срдачно покајање пред Господом. Без хране и пића је немогуће живети. Тако је без
будне пажње и молитве немогуће постићи било шта духовно или се ослободити
маштања и страсних покрета.

Само Исусова молитва може да протера мисли које су против наше воље продрле у
срце и у њему се учврстиле. Ко се труди у невидљивој борби, истовремено напредује и
у молитви. Маштарије побеђује једино Исусова молитва, а не сопствени напор. Сунце
не може да зрачи без светла. Тако ни човек без имена Исусовог не може да се очисти од
злих и погубних помисли (преподобни Исихије Јерусалимски).
То је непромењив духовни закон.

Нека твој ум у време молитве не обраћа пажњу ни на какве помисли. Нека не прихвата
ни наизглед добре помисли, јер ће преко њих отворити врата и рђавима. Пребивај
пажљиво, ревносно и стрпљиво у Исусовој молитви. Ако не можеш да се молиш без
маштања, не буди малодушан, већ и даље прибегавај молитви, мирно призивајући
Христа.

Јер, без помоћи Божије нико не може свој ум да сачува чистим. Стога се немој
збуњивати нити плашити. Не поклањај представама никакву пажњу, већ се моли
непоколебиво све док не прођу. А ако не престану да наваљују, подигни се и моли се
против помисли. Потом настави са Исусовом молитвом, изговарајући је гласно,
постојано, снажно и стрпљиво. Призивај помоћ Божију и упорно настави молитву,
упркос свим искушењима.

Нарочито је потребно да се Исусова молитва изговара гласно у време кад се на нас

устреме блудне помисли или помисли гнева, кад крв узаври, кад срце изгуби свој мир и
ум се пода колебању. Тада су силе мрака близу душе. Уколико, пак, чују силно име
Исусово, оне намах постају несигурне и спремне да напусте душу.

Упражњавај молитву све док ти срце не постане топло и док не отпочне разговор са
Богом. Тада ће се вратити душевни мир. Зли дуси не подносе топлину срца коју
производи молитва и беже. Јер, Бог је огањ који сагорева све што је зло.

Кад се ум умири и ослободи од свога ропства, моћи ћеш опет Исусову молитву да
обављаш нечујно у срцу.

Немој мислити да ма шта духовно можеш постићи уколико не призовеш име Исусово
против сваког душевног покрета. Од њега нема ни једног јачег оружја, ни на небу ни на
земљи (свети Јован Златоуст). Ово моћно оружје може свако да користи. Ко се труди
око напретка и унутрашњег преображаја од почетка треба да упражњава Исусову
молитву. Срце и ум почетника који умно и са пажњом обавља ову молитву почеће да се
чисте. Ипак, ова уметност над свим уметностима води успеху само ако човек стражи
над својом унутрашњошћу и ако је спреман да се бори против својих страсти.

Страснима се Исусова молитва не препоручује једино уколико остају у своме страсном

стању и уколико неће да се боре против својих пожуда. Њој не би требало дај
приступају док страст делује у њима. Онај ко обавља Исусову молитву, а не удаљује се
од порока који притискају његову савест, може да изгуби памет. У његовој
унутрашњости настаје дубоко двојство које прогони сав мир срца (свети Теофан
Затворник).

Ко свесно и слободно стоји на страни страсти, скроз је страстољубив и Богу противан.

Ко, пак, свесно тежи чистоти мио је Богу, чак и ако га страсти нападају, будући да
тражи да следи вољу Божију, а не своје похоте. Ко се супротставља страстољубљу,
бори се против њега и неће да му служи, треба да изучи Исусову молитву. Јер, једино
кроз покајање и молитву може, уз помоћ благодати Божије, доћи до очишћења. Ако
речемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе
своје, вјеран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде
(1Јн.1,8-9).

Грешна душа несвесно бива опкољена злом као зидом. Везана мраком и будући слепа,
она не може да се правилно моли. Међутим, уколико почне да се обраћа Богу и да се
будно и према снази моли, сила молитве ће постепено разрешити њене окове. Ништа
друго јој не може помоћи да се избави из мрака. Она осећа да се у срцу води невидљива
борба и да у њему постоји отпор против маштања које зли доноси.

После чисте и будне молитве треба добро да се чувамо јер непријатељ појачано тражи
да нас уплете у гнев или страсна раздраживања. Ђаво никако не трпи онога који се
моли и тражи све начине да му скрене ум од молитве. Он изазива свакојаке успомене,
буди плотске покрете и изазива разне страсти и комешање само да би прекинуо
молитву. Ако му то не пође за руком због сабране молитве, он се уклања и чека како би
молитвеника касније утолико огорченије напао, желећи да га надражи на гнев, или да га
помрачи кроз похотљивост.

Ко се труди у молитви нека непрестано очекује таква искушења и нека будно чува
дотле стечено. Чувај свој ум са напрегнутом пажњом. Чим приметиш не-хотично
искрслу помисао, супротстави јој се и пожури да истовремено призовеш Христа у
помоћ. Чим га призовеш, Он ће ти одговорити: "Ја сам код тебе и браним те".

Али, ти и даље стражи над својим умом, чак и кад су непријатељи протерани. Јер,
против тебе ће се брзо подићи нови валови искушења, већи од првих, и души ће
запретити опасност да се у њима утопи. Али, Господ помаже чим га призовеш, и
заповеда бури да се утиша.

Молитвољубац не треба никад да помисли да чини нешто нарочито или заслужно. Јер,
цео смисао његове молитве састоји се једино у мукотрпном самопознању, срдачном
покајању и мољењу за благодат: Иста исукшења једном бивају на спасење, а другом на
пропаст. Један се кроз њих учи да позна своју слабост и развије срдачно покајање које
га чисти, док други због своје дрскости остаје тврдог срца и пропада.

Како се помоћу Исусове молитве човек бори против страсти?

Осетивши напад рђаве помисли или страсти, молитвољубац призива Христа у помоћ и
нечастиви се губи заједно са његовим искушењима. Ако ли по слабости попусти и
падне у рђаве помисли, у гнев, чулну похоту, или га захвате бриге и жалости које
притешњавају ум и срце, молитвеник се са самопознањем и срдачним покајањем обраћа
Христу. Ако изнова задобије мир душе, он се захваљује и опет моли за Његову милост.
У борби као и миру, он се чистог срца обраћа Богу. Христос у добрим као и рђавим
догађањима за њега постаје свеузданица.
Реч је блиска и твојим устима и твом срцу. Та је реч исповедање и истовремено призив.
Схвати је као Христово пребивање у теби. Њему се обраћај непрестано. Ко свој
духовни мач, тј. срдачну молитву, разумно и са пажњом користи победиће сва
искушења: рђаве помисли и покрете унутра, а грех споља. Међутим, ако га нешто
нападне под нарочитим околностима и оптерети његову савест, он ће се са пуно
покајања обратити Богу за опроштај и помоћ. Право покајање срца у једном часу може
да очисти савест у односу на Бога, људе и ствари.

Ко се моли и призива Господа у помоћ видеће како рђаве помисли и страсна узбуђења
нестају пред страшним именом Христовим. Он ће познати снагу и помоћ Божију.
Истовремено, он ће изнова схватити своју слабост, будући да својом сопственом снагом
није у стању да се одупре. И у томе почива сав његов труд. Ако противник покуша да га
обмане и покрене ка фарисејском самодопадању, он ће опет призивати Христа и остати
без штете.

Непрестано призивање Божије у Исусовој молитви представља најделотворније

средство не само за одбијање страсти, него и за њихово умртвљење. Лекар на ране
ставља лекове који дејствују иако болесник не зна шта се дешава. Исто тако делује и
призвано име Божије. Ми не разумемо шта се при том дешава. Нама слабима је дато
да се именом Божијим користимо и страсти се пред Њим уклањају (преподобни
Варсануфије и Јован).

Унутрашња молитва кроз призивање имена Божијег развија топлину срца, која под
дејством Духа Светог постаје огањ који све страсти сагорева као трње. Она чисти
човека од свих похота, загрева га на најревносније следовање заповестима Божијим и
штити га од свих напада ненависника. Молитва испуњава душу радошћу и миром и
тече из срца као чисти живоносни источник.

Ако, дакле, хоћеш да се ослободиш странпутица и страсти, окрени се према својој

унутрашњости и пребивај у Исусовој молитви (свети Теофан Затворник).
 VII
ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ

Први плод молитве је унутрашња сабраност

и топло осећање према Богу.

(свети Теофан Затворник)

Да ли су плодови молитве приметни већ на почетку? Сигурно, уколико се

молитвољубац сабрано моли са страхопоштовањем и мукотрпним самопознањем. Таква
молитва буди покајање срца, а будност поклања поуздање и води ка очишћењу срца
при растућој љубави према Богу.

Већ просто сећање на Бога у Исусовој молитви доноси свој први плод, тј. растуће
страхопоштовање, страх Божији и сећање на смрт, при извесном смирењу мисли,
приметнијем окретању ка себи и топлини срца. То су природна дејства која свако може
да задобије.

Под утицајем Божије благодати јављају се плодови који воде ка вишим стањима
молитве. Први плодови благодати су пажња и умилење срца. Пажња је прва благодат
коју прима ревностан и стрпљив молитвољубац. Пажња чини душу молитве.

Без пажње молитва је мртва. Благодатна пажња делује на нарочит начин. С времена на
време, она обухвата ум и затвара га у речи молитве. То се дешава све трајније и
сталније. Ум се везује за садржај молитве и бива привучен срцу које му одговара
топлим умилењем. Пажња производи умилење срца, које, опет, продубљује саму
пажњу. Обоје се узајамно снаже и постепено оживљују срце. Молитва стиче
унутрашњу сабраност, чистоту и топло осећање према Богу (свети Теофан Затворник).

Осећање Божијег присуства усредсређује и сабира ум, дарујући му повишену будност

према свим искушењима. Оно истовремено чини да постанемо свесни сопствене
ништавности. Сабрана молитва допире непосредно до срца и у њему покреће топлину
умилења. Умилење показује да је Бог са нама (преподобни Серафим Саровски). Кад
човек задобије сталну пажњу и умилење, постигао је стање блаженства које се у
Јеванђељу означава сиромаштвом духа и плачем.

Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и срдачно
покајање. Савест се у све већој мери буди. Човек бива све више свестан својих грехова
и недостатака. Он се у растућој смирености обраћа Христу са срдачним покајањем и
окушава Његову свепраштајућу доброту. Сазнање о изгубљености и мимо сваке заслуге
помилованости испуњава топлом љубављу према Богу, ватреном ревношћу и одлуком
да се убудуће само Њему служи (свети Игњатије Брјанчанинов).
Под утицајем благодатног, својеврсног страха Божијег губе се страсти, а са
узрастајућим очишћењем душа све више осећа заједницу са Богом. Дух човеков се
препорађа, обожује, а благодатна стања сагледатељне молитве се све више утврђују.

Плод молитве је живот са повећаним деловањем благодати Духа Светог, која

преображава сву унутрашњост.

1. О ДЕЛОВАЊУ БЛАГОДАТИ

Истински циљ хришћанског живота јесте стицање Духа Светог

(преподобни Серафим Саровски)

Хришћански живот није једноставно природан, већ пре свега благодатан живот. Циљ
живота је обожење човека, његово живо сједињење са Богом (свети Теофан Затворник).
Сва добра дела су само средства за задобијање Духа Светог. Једино добро дело које се
чини у име Христово доноси тај плод. Све што ради Христа чинимо преизобилно нас
испуњава благодаћу Духа.

Само задобијање Духа Светог (које је плод свих врлина) доноси спасење. Он припрема
своје станиште у телу и души. Његова се благодат усељава у наше биће и преображава
га. Она преводи из пропадљивог у непропадљиво, из душевне смрти у живот у Духу, из
таме у светлост, из обора нашег бића (где страсти обитавају слично животињама) у
светао храм Божији.

Стога је речено: "Стражите и молите се", да не бисте остали без Духа Светог. Молитва
нам, пре свих врлина, помаже да задобијемо благодат Духа, будући да нам у свако
време и на сваком месту стоји на располагању (преподобни Серафим Саровски).

а. О духовној пробуђености

(по светом Теофану Затворнику)

У човековом животу постоји тренутак духовног пробуђења. Чим се Дух Божији дотакне
срца, човек се буди за вишу свест. Онај ко дође у животну опасност или у близину
смрти, често искуси ово буђење. Тада се на муњевит начин отвара једна непорециво
виша стварност, која му показује све у правом и истинском светлу. То је тренутно
дејство божанске благодати која буди душу за стварни живот. У таквим случајевима
благодат муњевито уништава цео склоп самообмане у човековој свести и сећању,
осветљавајући истовремено цео Божији поредак истине и доброте.

Својство овог стања, пред лицем неизбежног Суда Божијег, јесте ужас ништавности и
себичности нашег живота, и дивљење пред савршенством и блаженством Божанственог
поретка који нам се открива. Тај Божански поредак обухвата Бога и Његов промисао
који води палог човека кроз сва животна искушења, спасава га и усмерава ка
неисказаном блаженству. Тај промисао бива у свакој црти непосредно опипљив.
Насупрот њему стоји човек, који се сваким делићем свога бића, у своме неразумљу и
својој несвесности, огрешује о његов поредак.

Под утицајем Божанске благодати наш дух почиње изнова да задобија своје природно
сазнање о Богу. Ова свест о Бићу Божијем, о Ономе који јесте, који све одржава и свим
управља, уводи нас у осећање свестране зависности од нашег Творца, оживљавајући
страх Божији. И зависност и страх Божији буде савест, тј. непреварљивог сведока и
судију свих наших мисли, осећања и делања. Наша савест чини да сазнамо своју
безизлазност, из које не може да се побегне. Ми смо у руци Бога, праведног Судије и
проживљавамо Његов гнев за сва учињена недела (Рим.1,18). Али, блага вест
Јеванђеља нас ослобађа из те невоље. Излаз који се пронађе у крајњем безизлазу
прихвата се радо и ревносно. Тако и наш дух поруку спасења прихвата свом снагом и
поверењем, спреман да испуни све што је потребно.

Човек се свесно и слободно обраћа Богу. Тада се благодат (која је претходно споља
помагала) усељава у његову унутрашњост и повезује са његовом слободом. Затим се
буди снажно осећање за Бога. Уколико се не угуши, то осећање ће временом и уз
одређени напор постати све ватреније. Ко га, пак, немарношћу угуши, проћи ће кроз
многе невоље. Биће му потребне многе молитве да би га поново задобио. Благодат се,
ипак, никоме не отказује. Њој само треба да обезбедимо место у себи.

Благодат у нама добија слободу дејства кад у нама нестане саможивости и кад се
страсти искорене.

Ако хоћеш да живиш правим хришћанским животом, потруди се пре свега да стекнеш
благодат. Тренутак у коме благодат доспе у тебе и повеже се са твојом вољом,
истовремено представља почетак снажног, сигурног и плодног хришћанског живота.
Али, благодат се приближава само ономе ко је својом слободном вољом тражи. Тек кад
се обе сједине (тј. слобода воље и благодат) почиње нови облагодаћени живот, који
приличи слободним створењима.
 б. Ум и слобода се обраћају Богу

Први плод Божанске благодати јесте обраћење ума и срца Богу.

(свети Теофан Затворник)

Духовни живот почиње са деловањем Божанске благодати. Помоћу благодати он једино

и може да се одржава и да сазрева. Онога ко се од почетка преда Божијој вољи, Бог
одмах прима и њиме руководи. Вођен благодаћу, он брзо, равномерно и сигурно стиже
до савршенства.

Царство Божије у нама почиње чим душа позна Бога као свога Господа, и чим се Он у
њу усели. Почетак чини одлука да служимо Богу и да му на жртву приносимо ум и
слободу, тј. оно што чини духовну суштину човека. Ту жртву Бог прихвата и склапа са
човеком нови савез (свети Теофан Затворник).

Човек се одлучује да напусти своју расејаност и да самоодрицањем следи за страхом

Божијим и својом савешћу. После овакве одлуке појављује се благодат Божија која је
дотле споља деловала. Она се кроз свете тајне настањује у нама, те дух човеков (дотле
слаб) добија нову снагу. Свест и слобода сада ступају на његову страну, и он започиње
уистину слободан, разуман и самосвојан живот пред Богом.

Под дејством благодати задобијамо сазнање о двојности наше природе. Благодат у

човеку одваја оно неприродно од духовног, по образу Божијем створеног. Она тај образ
показује у његовој светлости. Човек добија самосазнање и одлучује да искорени све
што је недостојно његовог бића. Али, ова одлука је тек почетак посла. Човек се додуше
свесно и добровољно одвојио од своје лажне природе и окренуо ка своме природном
стању, али за прво време цео његов унутрашњи склоп остаје у старом стању. Душа и
тело, са свим њиховим настројењем, још увек су страстољубиви као и раније. Тако је
човек још нечист, изузимајући његову нову свест и слободу.

Показује се следећа разлика: раније је ово стање било пожељно, а сад је срамотно и
неподношљиво. Молитвољубац је из себе иступио као из трулог трупа. Он тек сада
запажа како се тежак страстољубиви смрад његових појединачних удова исправља. И
против своје воље, он ово самосазнање мора да искуси болно до гађења.

У овом стању благодатни живот је само једна врлина која је свестрано угрожена. Он је
једна слаба светиљка у тамној ноћи. Једино добро у човеку засад јесте његова тежња,
коју Бог благонаклоно прихвата. Сви други делови бића још се налазе у
заробљеништву. Они неће, нити могу да следе захтевима новог живота. Ум не успева да
мисли на нови начин, срце је неспособно да осећа на нови начин, воља жуди да живи на
стари начин. Тако је још цео човек нечист, осим једне једине тачке - слободне, свесне
снаге, тј. ума или духа. Са њим се најчистији Бог и повезује. Све друго што је још увек
нечисто Њему остаје страно и туђе.
У оваквом стању Бог још не може човека да испуни својом божанском благодаћу,
будући да сасуд још није спреман. Јер, Бог је светлост која не може да има заједницу са
тамом (2.Кор.6,14).

Тек кад се тама греха и страсти протера и кад светлост врлине прожме наше биће, Бог
може да се сједини са човеком. Тада ће се врлина огледати у нама и ми ћемо је зрачити
из себе.

Дакле, ради се о томе да се потрудимо да животодавна снага благодати прожме све

силе нашег тела и душе, да прогна гадно страстољубље и да их изнова подигне у
њихово чисто природно стање.

в. Равнотежа између подвига и поуздања у Бога

Помоћ Божија је увек близу. Ипак, она се указује ономе ко је тражи тек кад се до
највеће мере потруди и кад најзад увиди своју сопствену немоћ. Све док човек показује
и најмање самопоуздање, Бог се не меша.

Ако уображаваш да можеш нешто сам да постигнеш, мораћеш дуже да чекаш на помоћ.
Дух Свети је увек спреман да помогне. Он само очекује нашу жељу да прихватимо
Његову помоћ. Како треба да се понашамо да бисмо ту помоћ примили? Треба да се
смиримо. Ономе ко осећа своју недостојност и све очекује од Духа Светог, трудећи се
непрестано у ономе што је у његовој моћи, вишња помоћ убрзо долази.

Делај и труди се из све снаге. Јер, ако попустиш у труду, од тебе ће се удаљити
заштитна сила Божија. Ако, пак, хоћеш да све само сопственом снагом постигнеш,
бићеш сасвим напуштен. Стога држи равнотежу између сопственог напрегнутог
подвига и неограниченог поверења у Бога. Они заједно учвршћују твоје снаге.

Труди се ревносно, с напором, али не зидај на себи самом. Оно до чега ти је стало
износи пред Бога (Пс.37,6). Моли се: "Ја желим, тражим, а ти ме просвети Твојом
истином".

Господ заповеда: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Овај закон важи у
духовном животу у свој својој тачности. Он се ни за длаку не може изменити. На
питање: "Шта треба да чиним да бих задобио ову или ону врлину?", једини одговор је:
"Труди се колико можеш и обрати се Богу, и Он ће ти је подарити". Другог пута и
начина нема.

Труди се, подвизавај се, тражи - и наћи ћеш. Куцај и отвориће ти се. Не попуштај и не
очајавај. Али, при свему томе, буди свестан да је сав наш труд само припремање за
прихватање благодати која све даље чини. Дар зависи од воље Дародавца. Он обично
долази неочекивано и неслућено.

Ми смо у свему дужни благодати Божијој. Без ње ништа духовно не може да се

задобије. Чим она продре у срце, све иде по једном утврђеном реду, само од себе.

г. Благодат и слобода

Теоретичаре много занима питање о односу између благодати и слободе. За носиоце

благодати ово питање се решава практично. Ко има благодат, слободном вољом се
потпуно препушта њеном дејству.

Сво узрастање и сазревање духовног живота почива у сједињењу благодати и слободе.

Човек обећава да ће живети по вољи Божијој, у Његову славу, и себе потпуно полаже у
Божије руке: "Ти ме снажи и учвршћуј! Ти учини са мном оно што је по Твојој
вољи".

Најзначајније је да човек дође до следећег става: "Господе, спаси ме како сам хоћеш, а
ја ћу се искрено, без скретања и изговора трудити, како најбоље знам и умем". Бог
прихвата оног ко је тако настројен и управља њиме. Бог постаје његов учитељ и
заступник. Он је Онај који хоће и Онај који делује у њему. Бог и сеје и род доноси.

Господ се укључује у наш живот тек кад се човек потпуно, без остатка. преда вољи
Божијој и повери Његовој делотворној помоћи. Томе, пре свега, помаже непрестана
Исусова молитва. Она води ка сиромаштву духа. Ми се кроз њу учимо да за све
тражимо помоћ Божију и тако полако губимо своју самоувереност. У ономе што нам
успе ми видимо Божији дар за који смо се увек молили. Истовремено, помоћу ње расте
вера, јер онај ко се непрестано моли појачано доживљава Божије присуство. Ово
сазнање толико разраста у нама да око ума јасније уочава Божије руководство него што
телесно око може да разазна предмете око себе (свети Игњатије Брјанчанинов).

Пре почетка унутрашњег живота, пре опипљивог дејства благодати и Божијег

заједништва, човек обично тражи да све сам обавља. Али, на крају, он оставља свој
бесплодни труд, целом душом се предајући деловању благодати. Благодат почиње у
њему да распаљује огањ духовног живота. Он сад из искуства поима да код овог
унутрашњег прелома његови напори ништа не значе. Касније, кад се благодат повуче,
он сазнаје да и одражавање овог живог огња не стоји у његовој моћи. Надолажење
добрих помисли и стремљења, несхватљива топлина молитвеног духа, убеђује га да он
сво добро може да чини само уз помоћ присутне благодати Божије и Његове доброте.
Он сазнаје да само путем самоодрицања и привржености Богу може успети. Стога се он
и препушта Његовој свемогућој вољи. Дејство Духа Светога за познање његовог срца
постаје јасније него било који математички доказ. Њему као једина брига остаје да буде
веран благодати.

Неверност њу вређа или је спутава у садејству, услед чега се повлачи назад. Своју
верност човек доказује уколико ни у мислима, ни у речима, ни у осећањима, ни у
делима не допусти ништа што је Богу неугодно, те уколико, с друге стране, не изостави
ништа од онога што представља Његову вољу. То захтева велики напор и јуначко
самосавлађивање. Међутим, жртвовати све Богу причињава радост! За сваку такву
жртву као уздарје следе унутрашњи мир и одважно поверење у молитви. Таква дела
верности загревају дар благодати и молитве, која постаје непрестана.

д. О суштини благодати

Божија благодат је присуство Божије у нама. Без мене не можете чинити ништа. То
је принцип благодати. Заправо, у том смислу су прави Хришћани називали Исуса
Христа једноставно - Господом.

Ако је благодат у нама, душа се осећа као у неком топлом огртачу. Ако се благодат
повуче, душа као да се налази нага на мразу. Око благодати треба да се свестрано
потрудимо, премда је сопственом снагом не можемо нити привући, нити одржати. Јер,
она се приближава, пребива у нама и удаљава по својој вољи. Благодат остаје увек
благодат, слободан дар Духа Светог (свети Теофан Затворник).

ђ. Појам Божије благодати

Шта је благодат Божија? То је сила Божија коју прима верујући, у име Исуса Христа
крштени човек. Она га чисти, освећује, просвећује и снажи у чињењу добра и
савлађивању зла. Она теши и снажи у искушењима, невољи и болести. Она помаже код
задобијања вечних вредности, које је Бог својим изабраницима припремио.

Сила благодати чини да човек који је био горд, себичан, зао, завидљив постане благ,
смирен и самопрегоран ради славе Божије и својих ближњих, према сваком
благонаклон, великодушан и нелицемерно попустљив. Сила Христове благодати чини
да неверујући постане ревносно верујући, да се среброљубац, лаком и неправичан,
немилосрдан према сиромашнима, у дубинама своје душе преобрати и постане
некористољубив, искрен, дарежљив и сажаљив. Божија благодат утиче да неумерен у
храни и склон пијанству постане уздржљив, и то не ради здравствене дијете, већ из
сазнања једног вишег етичког циља (свети Јован Кронштатски).
Под утицајем Божанске благодати може се догодити да осетиш дубок мир и тиху
блажену радост у молитви. Потруди се да сачуваш тај дар. Божанска благодат Духа
Светога је веома нежна, врло утанчана. Она се одмах уклања од душе која изгуби
страхопоштовање и пажњу. А кад се благодат Божија измакне, душа се препушта сама
себи. Тада на њу наваљују страсти да је растргну као гладне звери.

Кад се преједеш или опијеш света стварност и блажени свет престаје да делује у теби.
Ако се разгневиш или грубо поступиш, благодатно расположење се губи на дуже
време. Ако се страстољубиво вежеш за једну ствар, неко занимање или људско биће,
благодат се безусловно повлачи из тебе. Ако дозволиш себи да уживаш у похотљивим
представама, благодат ће се од тебе за дуго повући. Јер, она све греховно, а нарочито
похотљивост и славољубље. избегава као одвратан смрад. Ти ћеш је потом тражити,
али је нећеш наћи. Ради тога ћеш жалити, али она твојој бризи неће поклањати пажњу
како би се научио да цениш Божији дар и да га у страхопоштовању брижљиво чуваш.

Позив апостола Павла: Будите духом ватрени, јесте позив на подвиге који потпомажу
дејству Духа. Томе служи очишћење од страсти и молитва.

Да ли је у нашој моћи да се испунимо Духом? Да, то стоји у нашој моћи. Уколико

очистимо своју душу, Духу ништа неће сметати да се усели у нас. Тад се Он
приближава и испуњава наше срце (свети Јован Златоуст).

2. ПОУЗДАЊЕ И РАДОСНА ТУГА

Ко се искрено каје за свој грех,

добија светло поуздање у бескрајно милосрђе Божије,

које неизмерно превазилази све преступе.

(Авва Доротеј)

Напор да испуни Христове заповести човеку показује његову сопствену немоћ:

наједном му се показује сва његова пала природа, која му је дотле била скривена.
Она започиње тврдоглаву борбу са Јеванђељем.

Његов живот се испуњава невидљивим поразима. То сазнање изазива блажено

сиромаштво духа, "мудри плач", и ствара скрушено, смирењем испуњено срце, које Бог
не осуђује (Пс.50).
Искрено, покајничко самопознање нужно приводи доживљавању сопствене
ништавности, које прати сиромаштво духа, тј. прво блаженство: Блажени сиромашни
духом - они који сматрају да ништа немају. "Блажени су просјаци духа". Ко се увери у
своје духовно сиромаштво, непрестано баца поглед на своје слабости и тугује ради
њих. Ова туга по Богу, ради одвојености од Њега, ово "мудро плакање", у нама изазива
право покајање срца и приводи ка Њему: Блажени који плачу, јер ће се утешити.

Право благодатно покајање, које дарује Божија благодат, буди топло кајање за
почињене грехе. Ми осећамо дубок бол што смо Бога увредили, што нас је грех од Њега
удаљио. Међутим, ми истовремено имамо и радосно поуздање у Његово милосрђе. При
суочењу са Његовом праштајућом добротом, оно нас приводи умилењу срца. Човек
плаче због својих грехова као изгубљени син у очевом загрљају, и радосно дирнут,
доживљава свепраштајућу љубав Очеву.

Ја непрестано допуштам да будем заведен, грешим и издајем Бога за цену одвратног

уживања. Међутим, насупрот мом сталном неверству, Он остаје непромењив, стрпљиво
очекујући моје покајање и свим средствима ме вукући преобраћењу: Не требају здрави
лекара него болесни. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.
Тако је говорио, тако је радио Син Божији...

Тебе потреса Његова доброта? Исто је тако добар и Дух Свети. Чак и сам грех га вуче
човеку. Не грех који се чини, него свест о греху у човеку који се дубоко каје! Што
човек дубље схвати своју поквареност, што више себе окриви, толико постаје
приступачнији Духу Светоме: Спаситељ се приближава самс онима који се осећају
болесни. Исповеди (признај) свим срцем своју недовољност и тугуј због ње, па ће ти
Дух Свети прићи кад најмање очекујеш, кад га се сматраш недостојним, и оствариће
твоје поновно духовно рођење (свети Игњатије Брјанчанинов).

3. О ПЛАМЕНОЈ РЕВНОСТИ

Пламена ревност према добру

јесте доказ истинског духовног живота.

(свети Теофан Затворник)

Права заједница са Богом почиње пламеном ревношћу у испуњавању Његове воље.

Одакле проистиче та пламена ревност? Пламена ревност је дејство Божије благодати.
Чим слободном вољом почне да тежи добру, човеку се приближава благодат Божија и у
њему производи снажну ревност.
Зашто је то потребно? Зар ми нисмо у стању да и сами чинимо добро? Не чинимо ли и
иначе разна добра сами од себе? Природно. Али, овде се не ради само о појединачним
доброчинствима, него о целокупној обнови нашег живота, у свим његовим односима.
Покушај сам да се предаш непрестаном делању сагласно речи Божијој, и то кроз цео
живот. Твој покушај ће свакако да се заврши жалосно. Почећеш, па ћеш брзо стати.
Како би и било друкчије? Јер, твоја снага није довољна. Једино је непромењива сила
Божија у стању да нас непрестано одржи у добру.

Дрк смо спокојни, док све иде по нашој вољи, док нас ништа не притешњује или
заводи, ми у самообмани можемо да мислимо како све обављамо сами, без помоћи од
Бога. Али, кад се зло са дна срца усковитла, кад се помисли подигну као прашина на
ветру и жеље једна гора од друге почну да се смењују, кад се дакле наша душа узбурка
- ми се брзо налазимо у безизлазу и нехотице запомажемо: "Спаси ме Господе, давим
се" (Пс. 118,25). Само је благодатна сила ревности у стању да носи терет заповести. То
је једина сила која нас води ка спасењу. Пламена ревност је наш животни дах. Где се
ревност угаси, сахне се и сав хришћански живот. Чак и спољашњем добром настројењу
понестаје правог духа.

Наше настројење према добру се оснажује чим се благодат са њим сједини. Оно се тада
претвара у незаситу ревност и чини све што је богоугодно, неуморно се трудећи да
испуни вољу Божију. Она је пуна живота, ватрена, неуморна, силна. Њено присуство
сведочи да је наш дух сједињен са Духом Божијим и да је поново враћен у своје
првобитно стање. Иначе, наша сопствена ревност се некад распаљује, а некад гаси.
Сталну, пламену, неуморну, силну ревност дарује само благодат Божија. То је она
духовска ватра Светога Духа коју је Христос донео на земљу да би преобразио људе
(Лк.12,49; Мк.9,49). Она оживљава, окриљује и омогућава да се све што је богоугодно
чини вољно и радо (Рим.12, 11).

Једино прави огањ ревности целосно и чисто испуњава добро, док грех прогони до
најтананијих пројава. Таква ревност тражи добро као насушни хлеб, док зло сматра
смртним грехом и презире све оно што било како подсећа на њега.

Ко уистину поседује пламену ревност неће чинити само добро које се само од себе
нуди, него ће постати упорни истраживач који се искрено труди око постојаног, трајног
добра. Снага за све те трудове проистиче, као и иначе у животу, из одушевљења и
љубави према свом задатку. Ревност за вољу Божију постаје радостан и, за наш дух,
окриљујући пут ка Њему. Све треба чинити у славу Божију, насупрот греху који се у
нас настанио. Све треба да се ради пажљиво и са опрезношћу. Слава Божија треба да
буде наш главни задатак у животу. Кад се ова пламена ревност у теби распали, потруди
се да је одржиш. Она се распаљује пре свега кроз дела љубави, која представљају њену
суштину, кроз верно испуњавање свих заповести, праћено чистом савешћу,
унутрашњом сабраношћу, сагледавањем и молитвом.

Код сваког човека пламена ревност делује на свој нарочити начин. Код једног се
усмерава на строго бављење унутрашњим животом, а код другога на дела љубави, на
друштвено деловање или проповед Божије речи. При свему томе важи да све треба
чинити у славу Божију.

Пламена ревност се гаси чим наша пажња одступи од Бога: због многобрижности,
неумерених телесних уживања и свих страстољубивих веза. Са нестајањем ревности
изумире сваки духовни живот. Светло се гаси кад се полије водом или поспе смећем.
Тако се и дар божанске благодати гаси због нечистог живота. Светлост кандила се гаси
кад нестане уља. Благодат пресушује кад удуши недостане милосрђа. Божија је
благодат дошла из милосрђа према теби и журно одлази кад га у теби не нађе. Свако
зло, свако клеветање. свака увреда ближњег гаси њену светлост.

Значај пламене ревности за сав духовни живот тако је велики да је неопходно

употребити сву бригу како бисмо је сачували и неговали. Оно што ју је први пут
распалило, у стању је и да је одржи. Човек који је раније живео у спољашњости, под
утицајем благодати је преведен у унутрашњост и пробуђен из греховног сна. Он је
угледао један нови живот, нашао Бога и одлучио да само Њему надаље служи. Ко
неуморно тежи пламеној ревности, мора најпре да се вежба у повучености, да посматра
свој унутрашњи свет и, најзад, да гаји мисли и осећања који су га до тога стања довели.

Како одржати пламену ревност?

Божија благодат је осетно присутна само толико колико траје наша ревност. Јер,
благодат је огањ. Огањ се одржава дрвима. Дрво духа је молитва. Чим се божанска
благодат дотакне срца, буди се молитва. Срце и ум се са пажњом обраћају Богу. Ум
који је увек делатан, почиње да мисли на Њега. То везивање наше мисли за Бога постаје
стални пратилац благодатног стања. Мисао о Богу не остаје пасивна, већ води ка
посматрању Његовог савршенства и Његових дела. Све је то област Духа. Ревнитељ
истрајно остаје у томе и црпи увек нову ревност. Из тога проистиче танани страх
Божији, праћен пребивањем у пуном страхопоштовању пред Њим. Оно стражи над
благодатним стањем.
 4. О ПОНОВНОМ ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ

Почетак и корен спасења почива на извршавању заповести.

Крајњи циљ спасења је духовни препород.

(свети Теофан Затворник)

Духовни живот јесте снага за делање духом по вољи Божијој. Ту снагу је човек
изгубио. Све док је поново не задобије он, и поред све добре воље, не може да живи
духовно. Прави хришћански живот је благодатни живот. Да би живео по вољи Божијој,
човек има потребу за благодатном силом која ће прожимати његов дух и вратити му
првобитну снагу. Та моћ је божанска благодат Духа Светог.

Она се даје крштењем, а одржава се тајном исповести и Причешћа и непрестаном

молитвом. Спасоносне Божије заповести оделотворују ту благодат. Она се у нама
пројављује у мери у којој испуњавамо заповести.

Почетак охристовљеног живота чини ватрена ревност којом живимо по заповестима

Божијим. Његов крајњи циљ је да дар божанске благодати доведемо до пуног дејства,
тј. да одбацимо "старог, спољашњег човека греха" и да прихватимо "новог духовног
човека", Исуса Христа (уп. Гал.4,19).

Са тајном крштења благодат Божија (која је раније само споља утицала) продире у
човекову унутрашњост и из основе је мења. Она из његове унутрашњости изгони
ненависника, поново успоставља божански поредак у човековом бићу и човеков дух
повезује са Богом. Под утицајем благодати човек добија ново расположење и осећа се
као препорођен. Његове тежње се окрећу од самог себе и од греха и упућују према Богу
и истини.

Крштени се од некрштеног разликује као дан од ноћи и као живот од смрти.

Ништа земаљско није у стању да нам пружи оно што нам дарива крштење. Оно
сједињује божанску благодат са нашим бићем и прожима нас њоме. Јер, ми бивамо
крштени водом и Духом. Са тајном крштења нашем се природном устројству дарива
"печат дара Духа Светога" као нов натприродни елеменат. Он пребива у нама и
делује на њему својствен начин. Крштени се у своме устројству битно разликује од
некрштеног.

Дух Свети при крштењу чисти нашу душу и дарује јој своју красоту, којом она сија
светлије од сунца. Благодат осетно испуњава душу и оставља је да ужива у блаженој
заједници са Богом. Али, већ после неколико дана, ми гасимо ову неисказану дивоту.
Кроз нашу непажњу, страстољубље и многобрижљивост, благодат тоне у дубину наше
душе у којој почива као скривено благо. На нама стоји да благодат поново изведемо на
светлост живота. Она, у ствари, и чини живот наше душе.

Све док су покрети нашег духа расејани и губе се у разним правцима, у нама нема
живота. Али, кад узвишена божанска сила благодати захвати човеков дух и све његове
покрете обједини, огањ духовног живота почиње да се разгорева. Унутрашњи ред
почиње од момента наше одлуке да следимо благодат као свој водећи животни
принцип. Том одлуком ствара се снажан центар у нама. У њему се налази благодат у
заједници са нашим сазнањем и слободом. Тиме је наш дух враћен у своје првобитно
стање. Божанска благодат упућује постепено ка овом средишту све снаге нашег бића,
управља њиховом делатношћу, оснажује добро и прогони свако зло. То је поредак
новог духовног рођења. Ако се дође до тог постигнућа, у нас се усељава пуна
хармонија и дубоки унутрашњи мир Божији, који превазилази сваки разум и коме на
сваки начин треба да тежимо.

По сједињењу срца и ума заповести Божије се сасвим друкчије испуњавају. Раније се

наша пала природа савлађивала са тешком муком. Сада нам, пак, духовна снага која
повезује ум и срце помаже да је радосно, лако и пријатно савлађујемо. Тек кад се
благодат приближи и покрене ватрену ревност, у нашем животу и у нашој природи
настаје истинити преокрет. Треба да се потрудимо да је очекујемо у верујућем
поуздању. Она долази у свој час и све уређује.

Пред нама се отвара нова стварност. Њен главни циљ постаје чежња и тежња ка Богу
као највишем добру. До тога долази постепено, у мери у којој страх Божији уступа
место радости у испуњавању Његове воље. Том циљу потпомаже стицање навике:

1. да живимо у Божијем присуству, у осећању да је Божије око стално на нама;

2. да све треба да чинимо у славу Божију;

3. да све чинимо са свешћу о Божијој вољи, у којој треба живети и коју свестрано треба
следити.

Делање по вољи Божијој треба да захвата све што чинимо. Послушност вољи Божијој
обухвата и трпљење свега онога што нам долази од других. Јер, све треба добровољно
прихватити као из Божије руке. При оваквом поступању ум учи да се утврђује у
богопосматрању, што и представља почетак живог општења са Њим. Истовремено, у
духу почиње слављење Божије са страхом и трепетом, при покајном самоосуђивању и
упоредним сазнањем Божијег благодатног дара.

Под овим упливом тежња к Богу постаје све силнија, све док се душа не одвоји од свега
(као од мраза) и обрати Богу, тј. извору духовне топлине. Предзнак овог рађања је тихо,
добровољно и спокојно пребивање пред Богом, праћено осећањима страхопоштовања,
страха Божијег и радости. Човек радосно понире у Богу, борави у Њему и задобија
Царство Божије, мир и радост у Духу.
Основни предуслов за тако нешто јесте очишћење срца. Блажени чисти срцем, јер ће
Бога видети. Стога се треба трудити, пре свега, око будности или чувања срца. Јер,
шта је у срцу, то је и на делу.

Али, одлучујућа ствар у напредовању ка Богу јесте потпуна преданост. На нашу

одлуку: "Господе, Ти делуј у мени како хоћеш. Јер, ја сам слеп и слаб", Божија снага
ступа у наш дух. Тада почиње њена сведелатност. Ова преданост Божијој руци јесте
најприснији и најскривенији поступак нашег духа. Он се остварује муњевито, али после
дуге припреме. Сваком је човеку дарован један таланат, тј. удео у благодати Божијој.
Његовој је слободи препуштено да позна вредност тог удела и да се да на посао да га
умножи. Сети се приче о благу у њиви и о скупоценом бисеру (Мт.13,44-46).

Човек је приметио благо у једној њиви и продао све што је имао да би је задобио. То
значи: Хришћанин сазнаје за неупоредиво благо, за благодат Духа Светог у себи, и
жртвује све што му је најдраже да би је задобио, тј. да би благодат учинио делотворном.
Још вернија слика представља бисер као Божанску благодат која почива у нама. Онај ко
је постане свестан и ко позна да од ње нема ничег изврснијег, оставиће све друго и
пожелети да је задобије. Само, онај који јој тежи мора:

1) да у себи позна њено присуство;

2) да схвати њену вредност која је виша од овог живота;

3) да целим бићем пожели да буде њоме прожет, просвећен и освећен;

4) да донесе одлуку да испуни све што је у вези са њеним постигнућем;

5) да одлуку спроведе у дело и да срце препусти искључиво њеном дејству.

Тиме се зачиње унутрашњи препород који, по мери нашег напора, а пре свега по мери
нашег самоодрицања, брже или спорије напредује.

Свако ко чује о благодатним стањима, спреман је да их одмах свесрдно пожели. Али, то

ни у ком случају није довољно. Човек може да се залети, а затим да стане. Ту се не
ради о некој тренутној тежњи, већ о здравом и разумном промишљању и
сазревању једне чврсто засноване одлучности, при свести о свим будућим невољама,
препрекама и тешкоћама, и спремности да се сањима храбро и истрајно бори.

Тежња да будемо прожети благодаћу једнака је тежњи за Царством Божијим. Ко је

богат, својим новцем може да оствари све што хоће. Исто тако, онај ко поседује
духовно благо, тј. благодат Божију, може да задобије све врлине. Ко у себи носи
благодат Духа Светог, може да испуни сву истину и правду и да обави свако добро без
приморавања и тешкоћа. Човек једино мора остати при томе да из покајног срца
непрестано моли Господа за дар Духа. Тада ће све што је раније, и поред много труда,
било неоствариво наједном постати лако.
То се благо задобија ревносним и сталним истрајавањем у вери и непрестаној молитви.

Ко је духовно препорођен увек зрачи свим плодовима Духа Светог.

5. ПОЗНАЊЕ СРЦА

Срце је најунутрашњији човек или дух,

у коме се налазе самосвест, савест, сећање на Бога

и осећај свестране зависности од Њега,

као и све вредности духовног живота

(свети Теофан Затворник)

а. Непрекидно чишћење срца

Поука се не налази само у књигама. Божија благодат

на таблицама закона нашег срца такође урезује духовне заповести,

будући да срце влада целим саставом тела.

Благодат која овлада срцем узима под своје и све удове и мисли

(преподобни Макарије Велики)

Помоћу срдачне молитве ми, пре свега, тежимо очишћењу срца. Јер, срце је унутрашњи
човек. Оци су знали за реч Божију која наглашава да из срца долазе сви рђави покрети,
тј. похота, прељуба и убиство, кривоклетство и богохулство. Они су знали за заповест
да унутрашњи сасуд срца треба да се очисти да би и спољашњи био чист. Стога су
усмеравали сав свој труд према срцу, уверени да ће њиме задобити и све друге врлине.
Они су знали да без очишћења срца неће моћи да трајно постигну ни једну врлину
(преподобни Симеон Нови Богослов).

Чистота срца је нешто сасвим различито од чистоте ума. Ум је само једна сила
душе, а срце је корен свега. Кад се напрегне и кад се сабере на духовне садржине, ум
губи сав свој стари ток мисли и за тренутак постаје чист. Али, та чистота не остаје
трајно, будући да се одмах мути текућим дневним мислима (преподобни Исаак Сирин).

Срце, пак, своју чистоту постиже постепено, кроз многа страдања, оскудице и
уздржавања. Једном стечена чистота остаје трајно. Она издржава у тешким борбама и
искушењима, будући да Бог делује у њој. Код Исусове молитве се ради пре свега о
чишћењу срца и ума. Нико није у стању да наређује своме срцу. Оно живи свој живот,
радује се и жалости из себе самог. То не може да се мења. Само Господ, који све у
својој руци држи, може да уђе у срце и да у њему запали осећања која немају ничег
заједничког са његовим чисто природним покретима (свети Теофан Затворник).

Треба свим силама да се трудимо да се у нама распали огањ срца. Међутим, у томе
нећемо успети све док су страсти у снази. Оне се могу упоредити са влагом у дрвету.
Дрво представља силе душе и тела. Све док проводи немаран живот, човек и његове
силе су прожете влагом страсти. Влажно дрво, пак, не гори. Тек кад му се срце загреје,
почиње унутрашња промена. Топлина срца суши влагу, сагорева све нечисто у њему и
све претапа и продуховљава.

Чишћењу срца, пре свега, потпомаже Исусова молитва Стојећи пред Богом са пажњом
у срцу, молитвољубац бива унутрашње потрешен. Покајничко самоосећање сагорева
његове страсти и чисти срце које се у растућој љубави обраћа Богу. Само у очишћеном
и смирењем испуњеном срцу узрастају виша стања молитве која нас повезују са Богом
и чине да узмемо учешће у Његовом вечном животу.

Кроз све напоре, искушења и болове ми треба да очистимо Исусов образ у себи, да, као
у топионици, претопимо своје биће, да га ослободимо од нечистоте и да га доведемо у
његово првобитно достојанство.

Томе нас приводи Исусова молитва. Она проводи кроз две важне етапе: у првом
периоду молитвољупцу бива препуштено да се моли својом сопственом снагом.
Свакако, њему помаже и Божија благодат, која се ипак још не показује. Тада се
показују и страсти које су се криле у срцу, изазивајући немир код молитвеника и
стављајући га на мучну борбу у којој се падови и победе непрестано смењују. Ту се
показује слободна одлука човека, али и његова слабост. У другој етапи благодат осетно
испољава своје присуство и своју делотворну снагу. Она повезује ум и срце, дајући
могућност да се сабрано молимо са пуно топлине и умилења. Искушења, притом, губе
своју наметљиву снагу у односу на ум.

Суштина и сврха молитве у оба стања јесте покајање срца. 3а покајање које човек
приноси сопственим напором, Бог, у своје време, дарива благодатно покајање срца. Дух
Свети, који се у човеку настанио, сам почиње да се моли неизрецивим уздисајима.
Непрестана Исусова молитва чини да срце, пуно покајног плача и преданости, увек
свесно борави пред Богом. Ово расположење је најважније средство да се одржи
унутрашња топлина, да цео унутрашњи поредак остане на снази, да се сво зло протера
и да се добро учврсти.
Приликом приближавања добрих мисли и намера треба да се удубимо у молитву: по
томе да ли се оне учвршћују или губе, сазнаћемо колико су Богу угодне. Приликом,
пак, наиласка рђавих помисли и при узнемирењу душе треба такође да се удубимо у
молитву, не придајући им пажњу, и они ће се изгубити. Тако умна молитва постаје
господар и управљач целог нашег духовног живота. Стога није чудно што списи
просвећених отаца сву нашу пажњу упућују на правилно изучавање срдачне молитве.

Пут ка Богу јесте унутрашње усхођење ума и срца. Ко се труди да живи у присуству
Божијем, биће просвећен и освећен. Једно од средстава за постизање тог циља јесте
мудра срдачна молитва. Тек кад она постане делатна, просветиће се око ума, дух ће
видети свог Творца и од Њега добити моћ да све сагледа и да недостојно одбаци.
Другога пута ка Богу нема. Приближавај се Богу умно, у срцу, и прими од Њега снагу
да држиш у власти сва своја осећања.

б. Сабирање ума у срцу

Све се своди на то да се умом борави у срцу пред Богом.

У томе је суштина ствари.

(свети Теофан Затворник)

Шта значи сабрати ум у срцу? Ум следи пажњу. Сабрати ум у срцу значи сабрати
његову неподељену пажњу, значи његовим оком пред собом гледати невидљиво
присутног Бога и Њему се обраћати прослављањем, хвалом и молбама, пазећи да ништа
страно не продре у срце. У томе и лежи тајна духовног живота.

Из главе треба доспети у срце. Док су твоје мисли о Богу у глави, дотле се Он, у неку
руку, налази изван. Све док се налази у глави, помисли се не смирују. Међутим,
уколико се спустиш доле, у срце, твоја глава ће се очистити од маштања. Сваки пут кад
маштарије прете да те расеју, ступи у своје срце и оне ће нестати. Срце је сигурно
прибежиште. У срцу је живот. У њему, дакле, треба да се живи.

Сједини срце и ум, а онда скрушеним срцем и унутрашњим умилењем прати речи
молитве. За почетника је довољно да духовне садржаје прати срцем. Усредсреди све
напоре на то да уведеш ум у срце: то је најважније. Тој намери помаже труд, разборито
и пажљиво стојање у срцу пред Богом, са сазнањем да је Он свуда, па и у теби, да у
теби све види и да те чује. Истовремено, разбуђуј у души тежњу за спасењем и
поуздање у Бога. Усрдно му се моли, гледајући га у духу: "Господе Исусе Христе,
помилуј ме. Спаси ме, како сам хоћеш и знаш". При томе се не треба толико држати
речи колико бринути о живом осећању према Богу.
На језику имај Исусову молитву, а у уму Бога пред собом у срцу, пак, жеђ за
заједницом са Њим. Труди се и Бог ће ти дати оно чему тежиш.

Ипак буди свестан да је само труд наш. Суштина ствари, тј. веза срца и ума представља
дар Његове милости. Стварно уједињење срца и ума додељује милост Божија у погодно
време.

в. Срце се загрева према Богу

Стој свесно пред лицем Божијим

и при том увек разгоревај топло осећање према Њему

(свети Теофан Затворник)

Где је срце? Тамо, где се осећају радост и брига, гнев и сажаљење. Телесно срце је
једна мишићна грудва која представља само оруђе осећајности, као што физички мозак
служи разуму као оруђе. Стој, дакле, са пажњом у срцу пред Богом, са вером да је
присутан, стално се молећи да ти Његова благодат најзад подари топао осећај према
Њему.

Прво средство да се ум сведе у срце састоји се у томе да се садржај молитве прати

са осећајношћу. Друго се састоји у томе да међу присутним осећањима запазиш она
која захватају цео ум и срце и која везују целу твоју пажњу. Та осећања, која стварају
своје сопствене молитве, требало би пажљиво уочавати и пуштати да се слободно
изразе. Тиме се најбоље постиже свођење ума у срце.

Ти знаш где се налази срце. У њему држи своју пажњу, и већ си са умом у срцу. Али, не
ради се само о бављењу у срцу, него и о томе да у њему стојиш свесно пред лицем
Божијим, пред Његовим свевидећим оком које прожима његове дубине. При томе,
сваки пут треба да распламсаваш неко од осећања према Богу - страх Божији, љубав
према Њему, покајно умилење због грехова, или преданост Његовој светој вољи. Труди
се увек да задовољиш овај закон унутрашњег поретка. После такве припреме почиње
молитва чије је обележје - стајање пред Богом. Молитвеник је сабран у својој
унутрашњости, и духовно гледа у себи присутног Бога.

То виђење прати страх Божији са истовременим дивљењем Његовој узвишености,

понекад вера и поуздање, понекад љубав и преданост Његовој вољи, а понекад
покајничко расположење и спремност на сваку жртву. Оваква расположења настају по
потпуном удубљењу у молитву. Код онога ко се доследно и дуго моли ова стања су све
чешћа, док најзад не постану стална. Тада је присутан пун живот пред Богом, или
непрестана молитва.
Са Богом треба да се повезујемо целим бићем како би се нашао у нашем уму и срцу и
како бисмо почели да живимо Његовим светим животом. Ми треба да примимо у себе
Његово Тело и Дух и да их за вечност сачувамо.

После Светог Причешћа, најсигурније средство да се то постигне јесте непрестана

Исусова молитва.

г. Сједињење ума и срца

Сједињење срца и ума је уједињење духовних мисли

са духовним покретима срца.

(свети Игњатије Брјанчанинов)

Под "местом" срца које ум у молитви треба да пронађе подразумева се сила срца коју је
Творац положио у његов горњи део. Овом разумном силом разликује се човеково срце
од срца животиња, које иначе, слично човеку, поседују жељу и пожуду, ревност и гнев.
Та разумна снага је страна животињама. Она се, независно од разума, испољава у
духовном сазнању: у савести, у страху Божијем, у покајничком самосазнању и
скрушености срца, у духовној љубави према Богу и ближњима, у смирењу, благости и
другим духовним осећањима. Та разумна сила, тј. наш дух, има своје седиште у
горњем делу срца, као што ум, као духовна снага душе, има своје место у мозгу.
Стога у молитви ум треба усредсредити на тај горњи део срца, дакле нешто изнад срца.
Он ту треба да остане свесно, у топлом осећању према Богу. По мери нашег напора, ум
нам се просвећује, а срце загрева.

Ако то стајање ума у срцу пред Богом постане природно и остане постојано, срце и ум
ће се сјединити: Божија варница, светлосни зрак Његове благодати наједном ће
продрети у срце. До тога долази непосредно Божијим дејством. Не постоји никакав
други начин да се до тога дође. Кад се то деси, "место" срца се само по себе показује,
ум ступа у срце и сједињује се са њим. Ово сједињење срца и ума је, у ствари,
сједињење духовних мисли са духовним покретима срца (свети Игњатије
Брјанчанинов).

Све наше сазнање постаје најприснији садржај срца. У оваквом стању ум губи
расположење и потребу да се налази ван срца. Уколико је, кроз извесне околности или
разговоре и био одсутан, он се незадрживом силом враћа у срце и своје унутрашње
делање наставља са духовном жеђи и новом ревношћу. Све сад иде из главе у
унутрашњост срца, које обасјава мудра унутрашња светлост. Све што се мисли, говори
или чини, дешава се са потпуном пажњом и са пуном свешћу. Човек сасвим јасно може
да сагледа које му мисли, жеље и намере долазе. Он добровољно може да окреће ум,
срце и вољу ка Христовим заповестима. Сваки недобровољни преступ бива избрисан
срдачним покајањем, искреним жаљењем, пуним поуздањем у Бога и топлом молитвом.
Видевши твоје смирење, Бог неће оставити да се узалуд чека на Његову благодат
(старац Агапије Валаамски).

д. Познавање срца и господарење над собом

Мудра светлост испуњава срце неком врстом више срдачне свести

(свети Теофан Затворник)

Кад ум пронађе срце и у њему се постојано настани, наша унутрашњост се мења: срце и
ум се сједињују у једно живо јединство. Тиме је успостављена првобитна целосност
човекове природе. Дух Свети се усељава у срце и испуњава га својом топлином. Он не
долази на физички видљив начин, него духовно и невидљиво, иако потпуно стварно.
Једно од његових обележја јесте стална топлина срца у коме ум борави и стапа се са
мишљу о Богу. Под Његовим упливом премешта се човеково средиште из главе у срце.
Тиме се задобија унутрашњи мир.

Маштарије и страсти губе своју моћ. Мудра светлост испуњава срце неком врстом
вишег срдачног сазнања. Овом сазнању срца сви душевни подстицаји постају јасни,
како они који из њега исходе, тако и они који у њега долазе. Тиме се добија моћ да се
непогрешиво разликује добро од зла, и да се зло са пламеном ревношћу сузбија. Сви
наши поступци изводе се из јасног познавања Божије воље. При томе, човек добија
способност да управља целим током свог спољашњег и унутрашњег живота и да се
буде господар над собом. Човек више не живи просто, него доживљава слободу.
Слободу делања он осветљује присуством Господа у срцу. Тако се испуњава обећање:
Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,36).

Помоћу растуће савести мења се и самопознање. Док је ум боравио у глави, мишљење

се губило у општем. Сад, међутим, срце покреће оно што се нарочито тиче тебе самог.
Без околишења и извињења оно осветљава све појаве са њихове најизразитије стране,
на начин који те најдубље потреса. Ти доживљаваш непосредно своје сопствене мане и
слабости, као светлост или таму на предметима.

Ум који окуси Божију доброту више не жели да напушта "место" срца и говори: Добро
нам је овде бити (Мт.17,4). Он добија стални преглед целе области срца, и временом
задобија увежбаност да уочи и протера све помисли које непријатељ сеје. Кад нађе
"место" срца, ум сагледава оно што никад раније није видео: ваздушни простор у срцу и
самог себе у њему, пуног светлости и расуђивања. Од тог момента он именом Исуса
Христа прогони све празне помисли, још пре него што продру у срце. Према ђаволима
ум постаје злопамтљив. Он употребљава свој природни гнев, прогони их и уништава
њихова искушења. Све остало човеку постаје јасно помоћу Божијом, кроз чување ума и
ношење Христа у срцу (преподобни Симеон Нови Богослов).

Човек задобија власт над самим собом и почиње да у себи негује све што је истинито,
свето и чисто, одстрањујући све зло. Он се и до сада око тога трудио, али је често и
лако био лишаван свега постигнутог. Сада је то промењено. Сада он стоји чврсто у
добру и са пуним смислом води живот ка одређеном циљу. Божански огањ се распалио
у срцу и у њему горе све душевне снаге. За време претапања се, као при сагоревању
дрва, јавља много дима и буке. Међутим, касније остаје само чиста светлост. То је
стање унутрашње чистоте. Дуги је пут којим се до њега стиже. Али, свемоћни и
добротом обилни Бог нам је верни помоћник.

Срце и ум стичу све већу склоност ка молитви која, под утицајем благодати Божије,
остаје трајно. Непрестана срдачно-умна молитва оживљује човеков духовни организам,
исто као што дисање оживљује тело. Узвишена особина овог стања је понирање у себе.
Наша душа борави пред Божијим погледом и излива пред Њим своја осећања у
смиреном самосазнању: у покајању срца, страхопоштовању и љубави, спремна да сав
живот стави у службу Њему. Такво понашање душе се обелодањује свако јутро изнова
и прати живот кроз сва дневна збивања до починка.

По мери продубљења познавања срца, и ум се чисти од празних маштарија, површних

брига и доконих сањарија. Радозналост ишчезава, а предубеђење и неповерење се губе.
На крају се од Бога добија духовни ум, који нас доводи до богосиновства. У нама расте
осећање мира, смирења и љубави према Богу и свим људима, које не разликује добре од
злих. Човеку сви људи изгледају добри, због чега се и јавља љубав према њима.
Искушења се подносе мирно и као Божије попуштење, као лекови који су још
неопходни. Тако остајемо нераздвојно са Њим, и кроз страх Божији задобијамо
унутрашњу чистоту, у којој станује љубав Божија. Ова љубав испуњава свој живи храм
обилним даровима Духа Светога.

Бог своју светлост излива у наш ум, чисти наша осећања и управља нашим делима. Ми
у себи налазимо снагу која нам је дотле била непозната. Живимо пред лицем живога
Бога и мислимо, осећамо и деламо у сазнању Његовог присуства.

Ово дејство Светога Духа за познање свог срца постаје јасније него свака математичка
истина и свако практично искуство. Од тада остаје једина брига да се верно сачува та
благодат. Она с пројављује кроз будност у мислима, осећањима и делима и кроз
безусловно испуњавање Божијих заповести. Тиме почиње стварни делатни духовни
живот, који је дотле постојао само у тражењу.

Ако осетиш да се твој ум повезао са срцем, да се сјединио с душом и телом, да ниси

више подвојен грехом, већ да представљаш једну целину, да у теби зрачи свети мир и
тиха, дубока и блажена радост Христова, потруди се, са свом опрезношћу, да сачуваш
Божији дар. Свети мир као дах Духа Светога крајње је осетљив и повлачи се чим се
душа у Његовом присуству непажљиво понесе, чим се огреши о страхопоштовање или
своју верност раскине путем склоности ка греху, или путем одавања лености. Са миром
Христовим и молитва напушта недостојну душу.

Са познањем срца и богозаједничарством у нашем живот почиње нова раван са

променама које прикладно могу да се означе као продуховљење душе и тела (свети
Теофан Затворник).

6. СКРИВЕНИ ЧОВЕК СРЦА

а. Скривени живот у Христу

Царство Божије унутра је у вама

(Лк. 17,21)

Посмотримо благодатна стања код срдачне молитве. Прави благодатан живот је

чудновато скривен. Апостол Павле га обележава као живот скривен са Христом у
Богу (Кол.3,3). Апостол Петар га види у скривеном човеку срца (1.Пт.З,4). А Христос
га именује: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Царство је Божије у
унутрашњости.

Иди у себе, тражи ревносно, и лако ћеш га наћи. Напусти расејаност, штетан пут
похота, трњак грамзивости за новцем и свако рђаво друштво. Иди у себе, живи у себи, у
чудесној одаји срца и духа и тражи Царство Божије. Ако још није у теби, ти узвикуј:
"Оче наш, нека дође Царство Твоје!" И оно ће доћи на твој позив. Царство је у теби.
Стога и ти иди у себе и борави у своме срцу, Бог је у Њему. Он те не оставља, али ти
Њега напушташ (преподобни Јефрем Сирин).

Покајање и молитва воде к Царству Божијем у нама: Покајте се, јер се приближило
Царство небеско (Мт.4,17). Иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћете;
куцајте, и отвориће вам се (Мт.7,7).

Шта то значи? Царство Божије је у нама уколико Бог у нама заповеда, уколико га душа
у својој унутрашњости признаје за свога Господа, уколико му свим својим снагама
служи и уколико Он њоме недвосмислено управља. То Царство почиње са тренутком у
коме доносимо одлуку да живимо Богу у Исусу Христу, кроз благодат Духа.

Царство Божије је у својим испољавањима крајње просто. Дух Свети се на несхватљив

начин приближава и подстиче срце на покајање. Покајање води ка прелому воље. После
тог унутрашњег прелома Дух се оружа за упорну борбу против страсти, управља и
помаже нам у њој. Ова борба је код свакога дуга и болна. Кроз њу се срце постепено
чисти, што чини да на крају узимамо учешћа у истини Божијој и Његовом блаженству.
У почетку продиру душевни покрети из прошлости, стварају немир и, не ретко, наш
дух одводе у ропство. Али, кроз ревност, стражење, стрпљење и уз припомоћ благодати
они бивају све ређи. Коначно се дух човеков тако оснажује да му ранија искушења не
значе више од зрна пшенице. Он пребива у својој унутрашњости пред Богом и Његовом
силом савлађује своју унутрашњост.

Скривени живот у Христу достижу само они који у себи покрену благодат Божију и
чије је читаво биће опипљиво њоме прожето.

Царство Божије је слично квасцу који постепено захвата сво тесто, од кога постаје мек
и мирисав хлеб. Исто тако и благодат прожима ваше биће. Кад га потпуно обухвати,
оно постаје сасвим облагорођено. Тада је и сва наша делатност чудесно облагорођена.

Гвожђе у ватри такође може послужити као пример дејства благодати Божије на нас
изнутра. Ватра усијава гвожђе и опипљиво показује његову ватрену силу. Исто тако и
утицај благодати постаје опипљив. Она човеку поклања необичну снагу која се
вишеструко изражава. Његова реч, Духом обдарена, јесте јасна, непосредно продире у
друга срца и у њима изазива одговарајућа збивања. Чак и уколико ћути, благодатан
човек исијава неку тајанствену топлину и снагу, будећи код других етичке силе и
оспособљавајући их за сваки духовни напор.

У причи о талантима Господ нам открива дар благодати (Лк.19,11). Сви добијају по
један талант, тј. свима је благодат равномерно подарена. Међутим, један стиче још
десет таланата, други пет, а трећи - ништа. То значи да је први највише ревновао да би
био прожет благодаћу, други се трудио упола толико, а трећи је сасвим занемарио дар
благодати. Награда следи према мери облагодаћености или просвећења нашег бића. Ко
се уопште не труди, губи благодат која му је првобитно била дарована,

Ово мало речи показују шта све собом доноси утврђивање Царства Божијег, тј.
благодатна ватра која се у срцу разгорева. Она заправо одређује биће и дејство правог
духовног живота од момента у коме су се сјединили ум и срце и будно стали пред Бога.

б. Враћање себи

Унутрашње враћање себи је дар божанске благодати

(свети Теофан Затворник)

Царство Божије прво делује у тајности, а касније се показује у сили. Прво се испољава
у тежњи ка унутрашњем повлачењу. Нешто неприметно делује на нашу душу, захвата
је и води у унутрашњост. То је Бог, то је благодат Светога Духа.
Надолази јака жеђ за молитвом. Као при размишљању, човек сасвим понире у себе,
сабира се унутра и не обраћа пажњу на оно што се око њега збива. Његова делатност,
мисли и намере престају и све спољашње отпада. Али, оно што је код размишљања
била ствар разума, код молитве јесте ствар срца. Душа се примиче Богу, борави са умом
у срцу пред лицем Божијим и пред Њим излива све своје болове и наде, спремна да
посвети цео живот Његовој служби. То је Божије приближавање, истински дух
молитве, који зависи од Његове благодати.

Унутрашње повлачење с почетка је кратко и површно, док се касније учвршћује и

постаје неизмењиво: човек често сатима остаје пред Богом. Онај ко ово стање једном
окуси, не може да се на њега не подсећа, да за њим не жуди, да њему не тежи. Ипак,
оно се не може ни довести, ни задржати: оно долази само од себе. Нама остаје само
једно: кад се приближи да га чувамо и да му, према нашим моћима, пружимо могућност
да дејствује. Уколико обратимо пажњу на стремљење повлачења у себе и уколико га,
према могућностима, подржимо, пребивање пред Богом ће се догађати све чешће и
дуже, док најзад не постане трајно. Чим то наступи, Царство ће се Божије у нама
отворити.

Таква стања могу да се појаве на сваком месту. Чим она дођу престаје дотадашњи
беспоредак у унутрашњости и све долази у ред. Тај ред траје колико и дејство
благодати. А кад се благодат удаљи, опет почињу лутања помисли и напади кроз
страстољубива узбуђења. Душа се опет спушта са неба на земљу, из светлог мира у
тегобан сутон. Тада је потребно стрпљење и ишчекивање да се Царство Божше опет
појави у срцу... Ова промена траје све док је Богу угодно. све док се унутрашње
сабирање код нас не учврсти заувек и учини непромењивим. Тражење тог стања је у
ствари тражење Царства Божијег. Његова, пак, појава јесте остварење тог Царства.

Коначно се завршава мукотрпно тражење. Срећни искатељ добија тражено: он налази

срце и утврђује се у њему пред Богом. У њему он остаје непрестано. Верник се налази
пред својим Господом, и од Њега добија моћ и снагу да савлада сву своју унутрашњост
и слољашњост. То је тренутак у коме се Царство Божије усељава у унутрашњост и
пројављује са својственом му снагом.

Дух човеков управља срцем као неки владар и из њега даје своја упутства.
 в. Чистота

(по светом Теофану Затворнику)

Унутрашње сабирање је узвишена уметност.

Уз помоћ Божију, она потпуно ослобађа

од свих маштарија и саможивих поступака

(преподобни Исихије Јерусалимски)

Кад божанска благодат почне да делује на људско срце, човекова свест се усељава у
срце, а са њом и све снаге тела и душе. Закон унутрашњег сабирања тражи да човек
постојано држи свој ум у срцу и да у њему смело усредсређује ум, вољу и осећање.
Сабирање ума је - пажња, сабирање воље је напрегнутост, а сабирање осећања -
будна трезвеност. Све три делатности воде сабраности душе и утичу на унутрашње
безмолвије. Онај ко их све поседује, налази се у унутрашњости. Коме само једна од њих
недостаје, борави у спољашњости. Трима силама душе треба да следе одговарајући
телесни удови: пажњи следи "безмолвије" чула, напрегнутости - напетост мишића,
трезвености - уздржљивост тела.

Чим јутром устанеш, сабирај своју мисао и све своје снаге у срцу и у њему се
неизоставно бави. То безмолвије је основни услов владања над самим собом. Оно је
сведок праве слободе и разума, тј. једног уистину слободног и духовног живота. Сво
духовно делање мора да проистиче одатле.

Унутрашње безмолвије је најсигурније средство за одржавање духовне пламене

ревности. Сабрани човек гори, јер, слично сунчаним зрацима, све снаге сабира у жижи.
Оне тада производе јаку топлину и разгоревају се. Са унутрашњим сабирањем повезана
је топлина: дух у неку руку среће самога себе и узбуђује се од радости. Унутрашње
безмолвије значи спремност и снагу за делање. Онај ко је сабран уједно је и јак, као
уређена војска, док је расејани слаб и стално пада.

Унутрашње сабрани има увид у сву своју унутрашњост: онај ко стоји у средини
надгледа све правце истовремено. Ко се, пак, удаљи од центра може да сагледа само
један правац. Унутрашње сабрани има увид у све покрете унутрашњих сила и може
њима да управља. Распламсавање духа, силе и моћи осећања, представља истински дух
пламене ревности. Стога увек важи захтев: остани унутра у себи, и нећеш никада
престати да ревнујеш. Тако је молитвена сабраност основни услов духовног живота..
Њено развијање зависи од већ споменуте три силе душе и њима припадајућих телесних
делатности:
1) од пажње ума при безмолвију чула,

2) од напрегнутости, постојаности воље при напетости мишића,

3) од трезвености срца при уздржавању од лености и телесних уживања.

Правило или средство за сабирање, дакле, јесте: држи далеко од себе све што смета
безмолвију и скреће те према спољашњости. Чула се покрећу кроз утиске, ум се
расејава кроз маштарије, мишићи се опуштају кроз немар, воља кроз жеље, тело постаје
тромо кроз мировање, срце кроз везивање. Бити трезвоуман значи не везивати своје
срце ни за шта осим за Бога. Страсне везе души одузимају трезвоумље и чине је
пијаном, при чему она више не зна шта чини.

Услов и средство за унутрашње безмолвије јесте борба против маштарија, жеља и

страсних везивања, при уздржању тела. Ово сабирање и безмолвије долази до пуног
изражаја кад се, уз одговарајући труд, стекне трострука чистота:

1) Чистота ума од непожељних мисли,

2) чистота срца од страсних веза, и

3) чистота воље од жеља и похота.

Труд за постизање истинске унутрашње сабраности јесте главни задатак сваког

духовног подвига. Она представља простор у коме се одиграва све што је духовно:
невидљива борба, богомислије и молитва. Било шта да радиш, вежбај се у унутрашњем
безмолвију (свети Теофан Затворник).

Не веруј, међутим, да унутрашње сабирање можеш да задобијеш својом снагом. Као

што сунце не може да сија без светлости, тако ни срце не може да се очисти без
Исусове молитве. И као што снег или вода не могу да произведу ватру, тако ни срце не
може да се ослободи од рђавих мисли, осећања и дела уколико унутрашње сабирање
није повезано са срдачном молитвом. Стога се потрудимо да име Христово призивамо
заједно са дисањем.

Безумни морепловац ће брзо претрпети бродолом уколико за време буре пусти морнаре
на одсуство, весла и једра баци у море и легне да спава. Још лакше пропада душа која
не упражњава будно безмолвије и која напушта срдачну молитву. Само ако будемо
будно и свесно живели, привезавши се за молитву, моћи ћемо да идемо сигурно,
чистећи и украшавајући одају свог срца. Али, ако се ослонимо само на своју пажњу и
будност, при нападу непријатеља ћемо се брзо смутити. Он ће лако да нас заплете у
мреже заблуда и жеља. Једино име Исуса Христа (као победоносни мач, који се
непрестано покреће у чистом срцу) може да их растера или сагори као сламу. Ако је
ваздух у срцу чист, ништа неће ометати да светлост Христова засија у нама
(преподобни Филотеј Синајски).

г. Унутрашња топлина

Загревање срца представља плод духовног живота

(свети Теофан Затворник)

Чиста савест и ревносна молитва производе топлину срца. Стога ревносно упражњавај
молитву и чувај топлину срца. И страх Божији производи и чува унутрашњу топлину.
Међутим, потребно је и смирење, верно извршавање правила, а пре свега будност.

Ако се ревносно и уредно трудиш у Исусовој молитви, и ако тражиш љубав Божију, уз
помоћ Божије благодати у твоме срцу ће се распалити ватра која представља клицу
духовног живота и која значи усељење Божије.

Како су искусни оци загревали дух молитве у себи? Пре свега, они су тражили да им
срце непрестано гори само за Бога. Бог тражи срце у коме се налази праизвор живота.
Где је срце, ту је и ум, разум и пажња, тј. цела душа. Ако је срце у Богу, онда је и цела
душа у Богу, и човек пребива у духу и истини пред Њим.

Треба да опишемо и средства којима се изазива стални огањ у срцу. Како он може да се
задобије? Сети се како се производи спољна топлота: трља се дрво о дрво, кремен о
кремен и добија се огањ или ватра. Предмет који се држи на сунцу постаје топао, а ако
се скупи још више сунчаних зракова, он ће се и запалити. Средства за изазивање
духовне топлине слична су физичким. Трљању дрвета одговара испуњавање заповести.
Срце се загрева у мери у којој се чисти унутрашњост. Али, тај је пут спор и са много
препрека.

Исусова молитва личи на лупу на сунцу. Што се она ревносније и сабраније користи,
утолико се брже чисти унутрашњост, и срце распаљује ка Богу. Ако хоћеш да је
обављаш ревносно и без прекида, она ће се ражарити у срцу кроз благодат Божију и
сведочити да духовни живот ступа у средиште нашег бића, да у њему започиње
Царство Божије. Срце се утолико више загрева уколико се више у њега утискује
Исусова молитва. Молитва временом постаје самоделатна, тако да се огањ духовног
живота разгорева у срцу и пламти. Молитва почиње да испуњава и непрестано покреће
цело срце.
Осећање постаје слично меху или крми душе. Човек се покреће срцем и може
безусловно да испуни све на шта га оно покрене. Ко тежи да у својој унутрашњости
успостави ред нека као средство употреби ово духовно осећање, ову топлину срца
према Богу.

д. О природној, неприродној и духовној топлини

Помоћу сабирања свих снага, у срцу се на крају рађа унутрашња топлина. При томе,
треба разликовати природну топлину од благодатне топлине и неприродног
распаљивања. При настајању природне топлине од значаја је место на коме стоји ум у
време молитве. Ум треба да се сабира у горњем делу срца, да би, стојећи изнад срца,
одозго на доле имао потпуно слободан преглед и да би држао под присмотром све што
се испод њега дешава.

Уколико, пак, стоји у средњем делу срца, он ће се лако спустити наниже, до појасног
предела, нехотично се помешати са чулном топлином овог дела, и, сопственом
кривицом, изазвати искушење.

Природна, крвна топлина има свој почетак и свој крај у области бубрега. Она, у неку
руку, опасује тело и на душу преноси грубост, хладноћу и пометњу. Топлина која
долази од ђавола меша се са страсним распаљивањем. Она греје срце и удове кроз
чулну пожуду и везује ум одвратним представама.

Уместо духовне топлине доживљава се распаљивање, уместо тихе радости буди се

бесмислена похота све до тајне насладе. Кушач, уза све то, покушава да ову
заслепљеност представи као праву благодат.

Духовна топлина почиње и завршава се у срцу. Пажња, по природи ствари, по продору

у срце, као у жижи, сабира све снаге душе и тела. Ово сабирање целог људског бића
праћено је једиим нарочитим осећањем, које чини почетак топлине. Тај осећај је, на
почетку, нежан и хладан, али се касније снажи и загрева. Природна, телесна топлина
крви само је претеча благодатне топлине (свети Теофан Затворник).

Духовна топлина, која од Бога долази, почиње и завршава са молитвом. Она души
пружа поуздање и плодове Духа. Она се испољава у молитвеним покретима.

Њен први плод је унутрашња сабраност и непрекидно обраћање Богу, праћено једним
утанчаним духовним осећањем. Повремено се од ње загрева цело тело, док ум, чист и
бестрасан, пребива у молитви, укорењен у дубинама срца (старац Василије Молдавски).
 ђ. Благодатна топлина при срдачној молитви

Код Исусове молитве се не тражи природна топлина у срцу. Много пре се тражи да у
срце ступи огањ благодати и да отпочне непрестана благодатна молитва. Исусова
молитва не пружа ову варницу благодати, али (кроз унутрашње сабирање пред Богом)
доприноси њеном добијању и разгорева је до светог пламена.

Пројављивање благодатног духовног живота и настајање Царства Божијег у нама прати

распламсавање духа, или духовна топлина. При том се не сједињује само ум у
богомислију са Богом, него цело наше духовно биће ступа у живу заједницу са Њим. А
Бог је огањ. И тако се духовна топлина и разгоревање духа усељавају у нас у тренутку
кад се Царство Божије отвори у нашој унутрашњости. Ова топлина производи ватрено
осећање према Богу.

Није правилно задовољити се самим осећањем топлине, већ треба обратити пажњу и на
духовне покрете и само сагледавање Бога. Иначе, у том случају, остаје само једна
животињска топлина крви... Та природна топлина није ни духовна, ни благодатна. Она
постаје духовна само код духовних, молитвених покрета. Благодатна топлина је нешто
нарочито. Она не изазива никакве телесне покрете, већ бива праћена једним тананим
осећањем блаженства.

Благодатна топлина чини да нека дубока утеха, благодатни страх Божији са поуздањем
и радосним болом прожимају душу. Под неизмерним дејством благодати срце се све
јаче распаљује и шири топлину или светлост. Они из њега истичу и, слично сунцу,
озарују нашу унутрашњост. Под његовим утицајем смирују се мисли, а унутрашње
обзорје душе постаје чисто. Сви добри и рђави покрети душе постају у клици уочљиви,
и стиче се снага да се рђави покрети изагнају. Ова унутрашња светлост осветљава
такође и спољашњост, чинећи да разликујемо правилно од неправилног, дајући нам
снагу да се држимо правилног.

Једном речју, са благодатном топлином почиње прави делатни духовни живот, који се
досад само повремено појављивао. Сад топлина постојано узраста у срцу и за себе
везује пажњу ума. И та веза срца и ума представља целосност нашег духовног
организма.

Кад су срце и ум у молитви сједињени и кад се мисли не расејавају, срце се загрева

духовном топлином. У њему тада зрачи Христова светлост која целог унутрашњег
човека испуњава миром и радошћу. Да би се светлост Христова примила у срце и
оделотворила, душа мора да се сабере у својој унутрашњости...

Треба затворити очи, спустити ум у срце, и призивати име Исуса Христа. По мери
марљивости и духовне ревности за Њега, човек ужива блаженство које буди тежњу ка
све вишем просвећењу. Уколико ум у том упражњавању остане непомично у срцу,
светлост Христова ће засијати у срцу и осветлити дом душе божанским просвећењем. У
нама ће засветлети Сунце правде. Та светлост је истовремено и живот, по речи
Јеванђеља: У њему беше живот, и живот беше светлост људима (Јн.1,4)
(преподобни Серафим Саровски).

Тек кад Божији огањ загреје срце, започиње и наше унутрашње преобраћање. Тај огањ
прожима, претапа и одуховљује све. Без овог огња, ма колико се иначе залагао, ти
нећеш постићи просвећење (свети Теофан Затворник).

е. Љубав срца према Богу

Непрестана срдачна молитва убрзава загрејавање срца

према Богу и љубав према Њему

(свети Теофан Затворник)

Уколико се више трудиш, утолико брже молитва сраста са срцем. Уколико дубље
Исусова молитва продре у срце, утолико се оно јаче загрева. Услед тога и молитва
постаје самоделатнија. Кад се, пак, ватра духовног живота трајно разгори у срцу,
молитва ће непрестано испуњавати целу унутрашњост.

Духовно распламсавање срца према Богу обелодањује љубав према Њему. Она се пали
чим га се Бог дотакне. Јер, Он сам је Љубав.

Тада цело људско биће захвата нека несхватљива духовна снага и привлачи га Богу.
Молитва искусних извире из целог срца. Тада молитва постаје унутрашња неопходност,
слично храни и пићу. Она се у срцу покреће сама од себе, на јави као и у сну. Ништа
није у стању да је одатле уклони. Та истинска молитва сраста са душом и непрестано се
приноси у духу (старац Пафнутије Кијевски).

Кад ти Бог дарује ту "рану у срцу", све чему си тежио само од себе постаје стамено.
Или, још више од тога, нека унутрашња проницљивост, и без твог напора, све сама
уређује. Тада ти носиш у себи мудрост свих учитеља. Моли се Богу да ти поклони овај
дар. Употреби на то све молитвене трудове. То је оно скривено благо и непроцењиви
бисер (свети Теофан Затворник).

Срце тада постаје станиште Божије. Он, који је несхватљив разуму, ступа у срце и
станује у њему. Он, који је скривен војскама огњених очију (тј. анђелима), постаје
својина срца. Земља није у стању да носи Његову ногу, док га чисто срце прима у себе.
Свод небесни није довољан за Његову стопу, док му срце постаје пребивалиште.
Све створено није у стању да обухвати Безграничног, док га најмање срце, које га
тражи, прима у себе. Мали је простор изабрао Бог као своје станиште у човеку. Човек
постаје храм у коме Он пребива. Душа је Његов храм, срце жртвени олтар славе и
хвале, а ум свештеник који обавља свету службу (преподобни Јефрем Сирин).

7. ЗАГРЕВАЊЕ ДУХА И ЕКСТАТИЧНА МОЛИТВА

По стању једне тихе, дубоке и најунутрашњије радости,

која се пoвремено уздиже до загрејаности духа,

препознаћеш да те је испунио Дух Свети

(свети Теофан Затворник)

Разгоревање духа чини кормило свег унутрашњег живота. Оно се може постићи само уз
помоћ благодатне снаге Духа Светог, Он у душу утискује наравствену снагу, као
дејство поновног духовног рођења.

Огањ Духа Светог сагорева сва помућења унутарњег вида, чисти ум и чини га
прозорљивим како би могао да сагледа Божија чуда. Само кроз њега душа може да
задобије свој духовни препород, и да буде Богом обдарена неисказаном лепотом
духовних способности (преподобни Макарије Велики).

При томе не бива само ум прожет богомислијем, већ цело наше духовно биће ступа у
живу заједницу са Богом. А Бог је огањ. Унутрашња топлина се у нас усељава у
тренутку кад се Царство Божије отвори нашој унутрашњости. Ова топлина даје снагу
да средимо наш живот и да испунимо све што је по вољи Божијој.

Деловање Духа Светог је нешто несхватљиво, нешто што се ни са чим не може

упоредити. Он нам отвара неограничено самопознање, на потресан начин нам наш
страшни грех држи пред очима, душу приводи самоосуђивању и показује јој пад
човечанства, те дубоку мрачну провалију погибељи. Он нам постепено дарива растућу
пажњу и покајање срца при молитви. Тако Он неприметно припрема сасуд душе. Потом
се неочекивано и несхватљивљиво дотиче раздвојених удова нашег бића и доводи до
њиховог сједињења. Помоћу Његовог силног додира ја постајем нов човек. Творац
делује при препорађању као некад при стварању. Кроз додир Његове руке повезују се
мој ум, моје срце и моје тело и постају једна целина. Они се погружавају у Бога и
пребивају у Њему све док их Његова несхватљива и свемоћна рука држи (свети
Игњатије Брјанчанинов).
У суштини духовног огња лежи стремљење да се човек љубављу веже за духовни свет.
При првом удару поклоњене благодати унутрашњем оку се отвара непосредно гледање
духовног света. Њему свиће јутарње руменило духа.

Човек гледа Бога као Сунце истине у унутрашњости срца. Срце се, као живи храм,
испуњава Божијим откривењима.

Пламена ревност је суштина духовног огња. Она, међутим, код људи може да узме
разне правце: код једног, она се управља на строги подвиг у унутрашњем усавршавању;
код другог се троши на делатну љубав; код трећег се обраћа на добро заједнице. Тако
сваки човек, сходно својим унутрашњим наклоностима, добија нове способности кроз
Духа Светога. Сваки дар има у нама један природни пријемни орган. Тако је разум
орган мудрости. Мудрост добија онај ко је свој разум очистио од свих чулних сањарија.
Ум је орган бестрасне разборитости. Виши духовни ум добија онај који умом влада над
страстима гнева и чулности. Природна људска љубав је орган лечења. Дар лечења
добија онај ко је, уништивши своје самољубље, узнапредовао у људској љубави
(преподобни Калист и Игњатије). Тако Дух Свети дарива нови духовни ум, нове очи
духа, нови језик и води ка препороду у Духу.

а. Синовство и обожење

Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија

(Рим.8,16)

Најзад се завршава време скривеног богозаједништва и његовог дејства. Сад се Бог на

нарочити начин усељава у човека и очигледно га испуњава. Уколико воља стрпљиво и
непоколебиво следи Духа Светог, уколико га душа ни у чему не жалости и уколико
живи у сагласности са заповестима, благодат ће се у човека уселити непосредно, лицем
к лицу. Он ће тада постати обиталиште Духа Светог (преподобни Макарије Египатски).

После многих стављања на пробу, душа се усиновљује Богу. Бог се сам поверава срцу,
и удостојава човека да буде један Дух са Њим. Божија благодат дубински осветљава
цело његовс биће. "Обрати к нама, Господе, светло лице своје" (Пс.4,6). Господ се
настањује у човеку и испуњава га даровима Духа Светог.

Људи који су удостојени препорода у Духу и богоусиновљења, доживљавају

многострано деловање Његове благодати. Њих повремено испуњава неисказна радост:
И радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16,22). Царство
Божије је радост у Духу Светоме (Рим.14,17). Душа у неисказаној радости и љубави
пламти и стреми к Богу. Њу често савлађује неисказани дубоко-унутрашњи мир, нека
чудна окриљујућа лакоћа. Потом, она поново проживљава најдубље смирење,
покајничко самопознање и покајање срца или страдање са целим људским родом. Дух
често допушта да се у њој разгори љубав која би сваког човека хтела да привије уз своје
срце, не разликујући добре од рђавих.

Благодат умирује срце и све покрете бића, те душа, у својој радости, личи на безазлено
дете. Она не осуђује ни грешнике ни фарисеје, на све гледа чистим оком, радује се
свакоме и желела би свакога да воли и поштује. Духу се повремено отвара скривена
мудрост и открива поглед у Божије тајне. Ко воли Бога и остаје у молитви, на чудан
начин бива поучаван у тајности.

Истина му се сама отвара: Ја сам истина (Јн.14,6). У души оданог открива се истина.
Дух Свети му се ближи и са њим остаје у заједници. Божанска благодат сама у његовом
срцу пише законе Духа и прожима његове мисли и удове. Поседник благодати прозире
сваког човека. Он познаје изворе његових мисли и степен његове унутрашње зрелости
(уп. 1.Кор.2,14). Човека често прожима неко неодољиво синовско поверење према
Христу. Њему се отварају нови унутрашњи простори и откривења. Као сину и
наследнику, њему се поверавају неисказане ствари. Као што јасно природно око увек
опажа сунце, тако и чисти ум сагледава светлост Христове славе. Уколико га благодат
просвети, он дан и ноћ остаје у Њему. Тиме се душа испуњава Божијом љубављу, тежи
свакој врлини и задобија непресушну љубав према Христу. Она доспева у Његов мир,
губи све доконе маштарије и постаје способна да чистим срцем служи Богу, празнујући
празник Духа Светога.

Ова дејства Духа дешавају се непрекидно и једно следи за другим. Она се повећавају са
усавршавањем онога који се моли. Душу која се очисти од свих страсти и која постигне
савршенство Дух прожима све више и више.

Сјединивши се са Господом, душа се повезује са Њим. Душа чији је ум стално у

Божијој благодати, постаје један Дух са Њим. Они се сједињују. Она му целосно
служи и Он остаје целосно у њој, прожимајући и њено тело (свети Теофан Затворник).

У овом обожењу људско биће, као непоновљива јединствена личност створена по

образу Божијем, задобија свој пуни узраст. У светлости Божијој оно истовремено
долази до свог пуног сазревања.
 б. Просвећење преображења

Ко постигне циљ благодатног живота, сасвим се просвећује,

слично сјајној звезди и светлозрачећем сунцу.

(свети Теофан Затворник)

Добро је да се с времена на време циљ облагодаћења учини присутним. Сећање на њега

доводи до напрезања свих сила ради његовог досезања. Ако си се слободно и свесно
окренуо благодати и задобио благодат Духа, твоја унутрашњост ће бити потпуно
светла, као светло-сијајућа звезда. Тако је то. После духовног препорода, у нама се
развија унутрашња обнова и просвећење, понекад брзо, а понекад полако - зависно од
нашег напора, а пре свега од нашег самоодрицања. Господ не пита какав си био
раније. Он само очекује твоју чежњу ка просвећењу, твоју тежњу ка светости.

Све док се предаје страстима, душа има мрачну одећу и личи на најтамнију ноћ. Ако се
преда свакодневном метежу, макар и са мање страсти, душа ће стећи сиву одећу, која
личи на непрозирну маглу. Уколико је посети благодат, она постепено постаје све
светлија, као кад се разведрава мутно време. Уколико, је, пак, сасвим захвати благодат,
одећа ће јој постати као јасна светлост. То и јесте просвећење или преображење.
Унутрашњост онога ко је у благодати у духовној и суштаственој светлости сија као
звезда.

Господ нам каже да душе праведника постају светлост: Ви сте светлост свету... Тако
да се светли светлост ваша пред људима (Мт.5,14-16).

Онога ко одбаци одежду "старог човека" таме, Христос одева у "новог човека",
неисказано светлог, пуног вере, поуздања, љубави и мира.

Ова унутрашња светлост се повремено пробија споља, те и за друге постаје видљива. О

таквим појавама слушамо много у предању о богоозареним оцима Цркве. Једни су
зрачили светлошћу, а други су стајали као огњени стубови у молитви.

Просвећени молитвеници су ову надземаљску светлост гледали око часног престола,

или у сопственом телу. Неки су је видели као унутрашњу светлост у срцу, која им је
откривала дубоко, унутрашње, скривено сијање и испуњавала их неисказаним
благодатним боговиђењем.

Преображење Господа на гори Тавору, у коме се показао у светлости своје славе, и у

коме је Његова хаљина засијала као муња, истог је порекла. Светлост Преображења је
светлост Божанства. Она је неприступачна, неописива, безвремена, вечна... Боговидац
Бога види као светлост... Што је сунце за чулни свет, то је Бог за духовни свет. Човек
који је искусио божанско дејство као дар благодати, у неку руку сам постаје светлост и
живи у светлости. Сједињен умом са светлошћу, он гледа оно што остаје скривено
свима онима који се нису уздигли изнад телесних чула и који су без такве благодати.
Јер, Бога виде само они који су чистога срца (свети Григорије Палама).

Ако се уздигне ка духовном савршенству и очисти од свих страсти, душа се, у

неисказаном општењу, сједињује са Утешитељем Духом и прожима Њиме. Онај кога
Дух удостоји своје светлости, и сам сав постаје светлост. Сунце је сво светло и
свестрано зрачи светлост. И душа која је сасвим осветљена неисказаном лепотом
светлосне славе и која је сасвим ступила у заједницу са Духом Светим, поставши
Божије обиталиште, и сама сва бива дух. Тад она сва постаје светлост, сва око, сва лик,
сва радост и мир, сва љубав, милосрђе, милост и доброта (преподобни Макарије
Египатски).

Сунце чини да сва тела буду прозрачна, светла, сјајна - као вода, кристал или злато.
Тако исто и наш Божански Отац чини да постану као сунце сви они у којима се Он
налази. Христос хоће све да осветли, просвети и оживи кроз светлост божанске
благодати (свети Јован Кронштатски).

Желим ти да, под дејством подарене ти благодати која дела у теби, постанеш
светлозрачно сунце (свети Теофан Затворник).

в. Сведочанство Духа

Реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости,

него у показивању Духа и силе

(1.Кор.2,4)

Разговор великог руског старца, преподобног Серафима Саровског са

великопоседником и судијом Николајем Мотовиловим у новембру 1831. даје увид у
стање просвећених. Мотовилова је целог живота мучило питање о циљу
хришћанског живота. Отац Серафим показује да се тај циљ састоји у задобијању
благодати Духа Светог. Молитва старца отвара Мотовилову непосредно просвећење.
Белешке Мотовилова причају нам о том догађају следеће:

Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а
одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са
мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени
близу речне обале.
Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посекао, а сам је чучнуо према
мени.

- Господ ми је открио,- рече велики старац,- да сте ви у свом детињству усрдно желели
сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често
распитивали код многих великих духовних особа... Међутим, нико вам, - продужио је
отац Серафим, - није о томе рекао ништа опредељено Говорили су вам: иди у цркву,
моли се Богу, врши заповести Божије, чини добра дела - и ето ти циља хришћанског
живота. А неки су чак и негодовали на вас што се занимате небогоугодном
љубопитљивошћу, говорећи вам: "Не испитуј оно што је више тебе". Но, није требало
тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, хоћу да вам растумачим у чему се уистину
састоји тај циљ.

Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска дела јесу добра сама по себи, али се у
њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Она служе као неопходна средства за
достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању
СВЕТОГА ДУХА Божијег.

Пост, пак, бдење, молитва, милостиња и свако дело Христа ради учињено јесу средства
за задобијање Светога Духа Божијега. Запазите, баћушка, да само добро дело учињено
Христа ради доноси плодове Духа Светога. Оно што се не учини ради Христа, макар
било и добро, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати
Божије у овдашњем животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: Који не сабира са
мном, расипа...

Добро дело, учињено ради Њега, не само што припрема венац правде у будућем
животу, него и у овоме животу човека преиспуњава благодаћу Духа Светога. Јер,
речено је: Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку.

Тако је то, ваше богољубље! У стицању овога Духа Божијег, дакле, састоји се истинити
циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале врлине
ради Христа јесу само средства за Његово задобијање.

- Како то, стицање?- упитах ја баћушку Серафима. Ја то некако не поимам.

Стицање је исто што и задобијање, - одговори ми он. Ви, на пример, разумете, шта
значи стицање новаца? Исто тако постоји и стицање Духа Божијег. Та ви, ваше
богољубље, поимате шта значи стицање у светском смислу? Циљ светског живота
обичних људи јесте стицање, или нагомилавање новца, а за господу, осим тога -
добитак почасти, одличја и других награда за државне заслуге. Стицање, пак, Духа
Божијег јесте такође капитал, али благодатни и вечни. И он се, као и новчани, почасни
и привремени капитал, стиче начинима који су врло слични међу собом. Бог Слово,
Господ наш, Богочовек Исус Христос наш живот упоређује са трговином и дело живота
нашег на земљи назива куповином, будући да нам свима говори: Купите себи... док не
дођем... користећи време, јер су дани зли, тј. изналазите време за стицање небеских
блага кроз земаљску робу. Земаљска роба су врлине ради Христа, које нам доносе
благодат Свесветога Духа.

У причи о мудрим и лудим девојкама, лудима је, кад им је понестало уља, речено: Боље
идите продавцима и купите себи. Но, док су оне куповале, врата од брачне одаје су се
већ затворила, те више нису могле ући унутра. Неки говоре да недостатак уља код
лудих девојака означава недостатак добрих дела у животу. Такво разумевање није
правилно.

Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне називају девојкама,
премда и лудим? Па, девственост је највиша врлина будући једно равноанђелско стање.
Оно може да послужи као замена за све остале врлине. Ја убоги мислим да је код њих
заправо недостајало благодати Свесветога Духа Божијег. Чинећи врлине, те дјеве су
по свом духовном неразумевању сматрале да се сво хришћанско дело састоји
једино у творењу добра. Оне су чиниле врлине као дело Божије. Међутим, њих се није
тицало да ли су њима задобиле и постигле благодат Духа Божијег. За такав начин
живота, у коме се човек опире само на творење врлина, без пажљивог испитивања да ли
је задобио благодат Духа Божијега, у књигама отаца се каже: Има и друти један пут,
који на почетку изгледа добар, али му је крај на дну ада...

Управо то задобијање Духа Светога назива се уљем, које је недостајало лудим

девојкама. Оне су и назване лудим јер су заборавиле на неопходни плод врлина, на
благодат Духа Светога, без које никоме нема, нити може бити спасења. Јер: "Светим
Духом се свака душа оживљава и узвисује чистотом, те свештенотајно сија
Тројичним Јединством".

Сам Дух Свети усељава се у душе наше. То усељавање Сведржитеља у наше душе, и
сапребивање с нашим духом Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се једино
кроз наш велики труд у стицању Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и
телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној
речи Божијој: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој
народ...

Наравно, свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога. Ипак, више од свих
то чини молитва. Као оруђе за задобијање благодати Духа, она је, тако рећи, свагда у
нашим рукама. Захтело се вама, рецимо, да идете у цркву - међутим, или цркве
нема, или је служба свршена; захтело се вама да дате просјаку - али, или нема
просјака, или немате шта дати; захтело се вама да сачувате девичанство - но, или
немате снаге да то испуните због свог састава или због сплеткашких напора
ђаволских, којима ви не можете противстати услед немоћи човечије; захтело се
вама и неку другу врлину ради Христа извршити - али или се нема снаге или је
тешко увребати случај. А то се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа
могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном и знаменитом, и простом, и
силном, и слабом, и здравом и болесном, и праведном, и грешном...
Тако је велика сила молитве, ваше богољубље. Молитва више од свега доноси Духа
Божијега, а њу је лакше испуњавати од свега другог...

А међутим, кроз молитву ми се удостојавамо разговора са Њим самим, Свеблагим и

Животворним Богом и Спаситељем нашим. Ипак, треба се молити само док Бог Дух
Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Његове небесне благодати. А када Он
благоволи да нас посети, треба да престанемо с молитвом. Јер, зашто се Њему тада
молити: "Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи,
душе наше", кад је већ дошао да спасе нас који се надамо на Њега и призивамо Његово
име у истини...

- Па, како бива, баћушка, са другим врлинама Христа ради у погледу задобијања
благодати Духа Светога? Ви мени изволисте само о молитви говорити?

- Стичите благодат Духа Светога и свим другим врлинама. Тргујте са онима између
њих које вам доносе највећи духовни добитак. Сабирајте капитал благодатног обиља
Божије благости, слажући га у вечну Божију залагаоницу, где се прима невештаствени
интерес, и то не по четири или по шест на сто, него по сто на једну рубљу духовну, и
чак небројено пута више од тога. На пример: доноси ли вам више благодати Божије
молитва и бдење - бдите и молите се; доноси ли вам пост много Духа Божијега -
постите; доноси ли више милостиња - творите милостињу. И тако расуђујте о свакој
врлини коју творите Христа ради.

Ево, ја ћу вам испричати о себи, убогом Серафиму: ја сам родом од курских трговаца. И
тако, док још нисам дошао у манастир, ми смо трговали робом која нам је доносила
највише прихода. Тако и ви, баћушка, поступајте...

Ако се правилно расуди о заповестима Христовим и апостолским, јасно је да се наше

хришћанско дело не састоји у повећавању збира добрих дела, која служе само као
средства за циљ нашег хришћанског живота, него у извлачењу из њих што веће
користи, тј. у великом стицању преобилних дарова Духа Светога ..

Тако је то, баћушка! Тако, дакле, изволите трговати духовним врлинама. Раздајите
благодатне дарове Духа Светога потребитим по примеру запаљене свеће која и сама
светли горећи земаљским огњем и, не умањујући свој сопствени огањ, пали и друге
свеће како би оне на другим местима светлиле свима. Па, кад је тако у погледу
земаљскога огња, шта да кажемо о благодатном огњу Свесветога Духа Божијег? Јер, на
пример, земаљско богатство се смањује од раздавања. Богатство, пак, небеске Божије
благодати се утолико више умножава уколико се више раздаје. Тако је и сам Господ
казао Самарјанки: Који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него
вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни...

- Баћушка,- рекох ја, - ето Ви непрестано говорите о задобијању благодати Духа

Светога као циљу хришћанског живота. Али, како и где ја могу да је видим? Добра дела
су видљива. Зар и Дух Свети може бити видљив? Како, дакле, ја могу знати да ли је Он
са мном или не?
- У садашње време, - одговори старац, - због наше безмало свеопште хладноће према
светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због наше непажње према дејствима
Његовог божанског промисла о нама и због човековог заборава општења са Богом, ми
смо дошли дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског
хришћанског живота. Нама сада изгледају непојмљиве речи Светога Писма које Дух
Божији говори кроз уста Мојсија: И виде Адам Господа како иде по рају, или оно што
код апостола Павла читамо: "Идосмо у Ахају и Дух Божији не иђаше са нама;
обрнусмо се у Македонију, и Дух Божији иђаше са нама". И на другим местима
Светога Писма више пута се говори о јављању Бога људима.

Али, неки говоре: "Та места су нејасна. Зар су збиља људи могли тако откривено
видети Бога?"

Ништа, пак, ту нема нејаснога. То несхватање је произашло стога што смо се

удаљили од простоте првобитног хришћанског сазнања и под изговором
просвећености запали у такву таму незнања да нам се већ чини несхватљивим и
оно што су древни људи тако јасно разумевали. Наиме, њима појам о јављању Бога
људима није изгледао чудноват ни у обичним разговорима...

Тачно у том смислу говори се за Авраама и за Јакова да су видели Господа и беседили с

Њим. Јаков се чак и борио са Њим. Мојсије је са свим народом видео Бога када се од
Њега удостојио примити таблице закона на гори Синају. Стуб облачни и огњени (што
није ништа друго до јавна благодат Духа Светога) служили су као путовође народу
Божијем у пустињи. Нису људи видели Бога и благодат Његовог Духа Светога у сну,
нити у маштарији, нити у вансебности растројеног уображења, него истинито и на јави.

Ми смо постали већ врло непажљиви за дело свог спасења, због чега и многе друге
речи Светога Писма не узимамо у смислу у коме би требало. А то је све стога што
не тражимо благодат Божију, нити јој, по гордости свог ума, допуштамо да се усели у
душе наше. Стога и немамо истинске просвећености од Господа, која се шаље у срца
људи, у сва срца гладна и жедна правде Божије.

Изволевши да изврши сво дело спасења, Господ наш Исус Христос је, по своме
васкрсењу, дунуо на апостоле, обновивши у њима дах живота, утраћен Адамом, и
даровавши им исту адамовску благодат Свесветога Духа Божијега. Но, то није све. Гле
Он им је говорио да је за њих боље да Он оде ка Оцу. Јер, ако Он не оде, Дух Божији
неће доћи у свет. Ако, пак, оде ка Оцу, Он ћс га послати у свет и Утешитељ ће њих и
све следбенике њихове научити свакој истини, напоменувши им све што им је рекао
док је још био у свету. Ово је већ била Христом обећана благодат на благодат.

И заиста, на дан Педесетнице Он им је свечано ниспослао Духа Светога у хујању

силног ветра, у виду огњених језика који су сишли на сваког од њих и испунили их и
напунили силом огњеподобне божанствене благодати која росоносно дише и
радостотворно делује у душама које су причаснице њене силе и дејства. И та огњем
надахнута благодат Духа Светога даје се свима нама Христовим вернима у тајни
светога крштења и свештено се запечаћује миропомазањем по најглавнијим местима
нашег тела, како је то указано светом Црквом, као вековечном чуварком те благодати.
На миропомазању се говори: "Печат дара Духа Светог"...

И кад ми не бисмо грешили после нашега крштења, занавек бисмо остали свети и
непорочни угодници Божији, сачувани од сваке скверни тела и духа. Но, баш у томе и
јесте беда, што ми, преуспевајући у узрасту, не преуспевамо у благодати и разуму
Божијем (као што је то било са Господом нашим Исусом Христом), него се, напротив,
развраћајући се мало по мало, лишавамо благодати Свесветога Духа Божијега и
постајемо у различној мери грешни и многогрешни људи.

Ово значи да благодат Духа Светога, дарована при крштењу у име Оца и Сина и
Светога Духа (без обзира на грехове људске, без обзира на таму око наше душе) ипак
светли у срцу кроз дело Христово као исконска, божанствера и најдрагоценија
светлост...

Она доцније, при обраћењу грешника на пут покајања, потпуно изглађује трагове
учињених преступа, и поново бившег преступника одева нетрулежном одећом,
изатканом од благодати Духа Светога. Задобијање те благодати и јесте циљ
хришћанског живота, о чему ја толико времена говорим вашем богољубљу.

Да бисте ви још јасније појмили шта треба разумети под благодаћу Божијом, рећи ћу
вам како да је распознајете и у чему се нарочито пројављује њено дејство у људима
који су њоме просвећени. Благодат Духа Светога јесте светлост која просвећује
човека...

Господ је често пред многим сведоцима пројављивао дејство благодати Духа Светога
на људима које је освећивао и просвећивао својим великим похођењем. Сетите се
Мојсија после беседе са Богом на Синајској гори. Он је сијао тако необичном
светлошћу, која је окруживала његово лице, да људи нису могли ни погледати у њега.
Он је чак био принуђен да се јавља пред народом са покривалом (на лицу). Сетите се
Преображења Господњег на гори Тавору. Велика светлост га је обујмила, те хаљине
његове постадоше сјајне, врло беле као снег... и ученици његови... падоше ничице и
уплашише се веома.

Затим су се у истој тој светлости поред Њега јавили Мојсије и Илија. Да би се скрило
сијање светлости Божанствене благодати која је заслепљивала очи ученика, појавио се,
како је речено, сјајни облак. Ето, на тај начин се јавља благодат Свесветога Духа у
неисказаној светлости на свима онима којима Бог јавља њено дејство.

- Али, на који начин,- упитах баћушку оца Серафима,- ја могу сазнати да се налазим у
благодати Духа Светога?

- То је, ваше Богољубље, врло просто, - одговори он. - Због тога и говори Господ: "Све
је просто онима који нађу разум"...Налазећи се у том разуму и апостоли су свагда
знали да ли Дух Божији пребива у њима или не. Видећи пребивање Духа Божијег у
себи, и будући прожети Њиме, они су тврдили да је дело њихово свето и потпуно
угодно Господу Богу. Тиме се и објашњава то што су они у својим посланицама
писали: Угодно би Светоме Духу и нама. Само на тој основи они су и предлагали своје
посланице на корист свима вернима као непролазну истину. Тако су свети апостоли
осетно сазнавали у себи присуство Духа Божијег...

- Ипак, ја не схватам по чему бих могао бити тврдо уверен да сам у Духу Божијем. Како
ја могу у себи распознати Његово истинско јављање?

Тада ме отац Серафим ухвати врло чврсто за плећа и рече:

- Ми смо сад обојица, баћушка, у Духу Божијем. И ја и ти... Зашто не погледаш у мене?

Ја сам одговорио:

- Не могу, баћушка, да Вас погледам зато што из ваших очију сипају муње. Ваше лице
је постало светлије од сунца и мене боле очи.

Отац Серафим рече:

- Не страшите се, ваше богољубље. И ви сте сами сад постали светли као и ја. И ви сте
сад у пуноти Духа Божијег, иначе вам не би било могуће ни мене да видите таквог.

И приклонивши к мени своју главу, он ми тихо на ухо рече:

- Благодарите Господа Бога за Његову неизрециву милост према вама. Ви сте видели да
се ја нисам ни прекрстио, него сам се само мислено у срцу свом помолио Господу Богу
и унутра у себи рекао: "Господе, удостој га да јасно види и телесним очима силазак
Духа твога, којим ти удостојаваш слуге своје када благоволиш да се јавиш у светлости
великољепне славе своје".

И гле, баћушка, Господ је тренутно испунио смирену молбу убогог Серафима... Како,
дакле, да му обојица не благодаримо за овај Његов неизрециви дар? Ни великим
пустињацима, баћушка, Господ Бог не јавља увек овакву милост своју. Благодат Божија
је, као чедољубива мајка, благоволела да утеши ваше скрушено срце, и то на
заступништво саме Мајке Божије... Зашто ме, баћушка, не погледате у очи? Погледајте
просто, не бојте се. Господ је с нама!

После ових речи ја погледах у лице његово и спопаде ме још већи ужас. Представите
себи како се у средини сунца, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја,
налази лице човека који са вама разговара. Ви видите покрете његових уста, промењиви
израз његових очију, чујете његов глас, осећате да вас неко рукама држи за плећа, али
не само што не видите те руке, него не видите ни сами себе, нити његов облик - ништа
осим једне заслепљујуће светлости која се на далеко простире, на неколико хвати
укруг, и која својим јарким блеском осветљава и снежну пољану и снежне пахуљице
које одозго сипају на мене и на великог старца
- Како се, дакле, сада осећате?,- упита ме отац Серафим.

- Необично добро!,- одговорих ја.

-Али, како то добро? Управо, шта? Ја сам одговорио:

- Осећам тишину и мир у души својој, које никаквим речима не могу изразити!

- То је, ваше богољубље,- рече баћушка отац Серафим,- онај мир о коме је Господ рекао
својим ученицима: Мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје... Кад
бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах
од света, зато вас мрзи свет... али не бојте се, ја сам победио свет. Ето таквим
људима, омрзнутим од овога света, али својим изабраницима, Господ и даје мир који ви
у себи осећате, мир који, по речи апостолској, "превазилази сваки разум"...

Шта још ви осећате? - упита ме отац Серафим.

- Необичну сладост!,- одговорих ја.

А он продужи:

- То је сладост за коју се у Светом Писму каже: Напиће се од изобиља твог дома и

потоком своје сладости ћеш их напојити. Та иста сладост преиспуњава сад срца
наша и разлива се по свим жилама нашим неизрецивим наслађивањем! Од те сладости
наша срца као да се топе, и обојица смо испуњени блаженством које не може бити
изражено никаквим језиком... Шта још ви осећате?

- Необичну радост у свом срцу своме.

Баћушка отац Серафим је опет продужио:

- Када Дух Божији нисходи ка човеку и осењује га пунотом свога наилажења, душа
човечија се испуњава неизрецивом радошћу, будући да Он чини радосним све чега се
дотакне... Па ипак, та толико утешна радост, коју ви сад осећате у свом срцу, није
ништа у поређењу са радошћу о којој је Господ рекао устима свога апостола: Што око
не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.
Предукус те радости даје се сада нама. Па, кад је од ње тако слатко, добро и весело у
душама нашим, шта да се каже о. радости која је припремљена на небесима онима који
плачу овде на земљи? Ето, и ви сте се, баћушка, довољно наплакали у вашем животу на
земљи, па вас је Господ утешио великом радошћу још у овдашњем животу...

Шта још ви осећате, ваше богољубље? Ја одговорих:

- Необичну топлину!
- Како то, баћушка, топлину? Та гле, ми седимо у шуми. Сад је напољу зима, под
ногама снег, на нама снег, а одозго сипају пахуљице... Каква ту може бити топлота?

Ја одговорих:

- Онаква управо каква бива у купатилу, кад станемо у пару.

- Зар је и мирис, - упита он, - као у купатилу?

- Не,- одговорих ја,- ништа на земљи није слично овоме мирису.

Баћушка отац Серафим се пријатно осмехнуо и рекао:

- И ја сам, баћушка, осећам исто што и ви, али нарочито питам да ли и ви то осећате?
Рекли сте сушту истину, ваше Богољубље. Никаква пријатност земаљског мириса не
може бити сравњена са благоухањем које ми сад осећамо. То је стога што нас сада
окружује благоухање Светога Духа Божијега. Шта земаљско може бити слично томе?...
Приметите, ваше богољубље, да сте ми рекли да је око нас топло као у купатилу, док
се, међутим, снег не топи ни на вама, ни на мени, нити под нама. Мора, дакле, да та
топлота није у ваздуху, него у нама самима. То и јесте она топлота коју, подстицани
Духом Светим, треба у молитви да иштемо од Господа: "Загреј ме топлином Духа
Светог!"

Загревани њоме пустињаци и пустињакиње се нису бојали зимскога мраза. Они су били
одевени благодатном хаљином као топлом бундом, изатканом Светим Духом. И тако то
у ствари мора да буде због тога што благодат Божија обитава унутра у нама, у срцу
нашем, јер је Господ рекао: Царство Божије унутра је у вама.

Под Царством Божијим Господ је разумео благодат Духа Светога. Ово Царство Божије,
дакле, сада се налази унутра у нама, премда нас и споља благодат Духа Светога
обасјава и загрева. Она преиспуњава многоразличним благоухањем ваздух који нас
окружује, наслађује наша чула небесном насладом, те срца наша напаја радошћу
неизрецивом. Наше садашње стање јесте баш оно о коме говори апостол: Јер Царство
Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.

Ето, у таквом се стању обојица сада налазимо. Управо за ово стање је Господ рекао:
Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство
Божије да је дошло у сили... Ето, баћушка, ваше богољубље, какве неизрециве радости
нас је сада удостојио Господ Бог!... Ето шта значи бити у пуноти Духа Светога, о којој
свети Макарије Египатски пише: "Ја сам био у пуноти Духа Светога"... Том пунотом
Духа Светога испунио је сада Господ и нас, убоге... Па, сад изгледа, ваше богољубље,
да нема више потребе питати на који начин људи бивају у благодати Духа Светога. Да
ли ћете се ви сећати садашњега јављања неисказане милости Божије, која нас је
посетила?
- Не знам, баћушка, - рекох ја, - да ли ће ме Господ удостојити да се занавек сећам тако
живо и јасно ове милости Божије коју сада осећам.

- А ја мислим,- одговорио је отац Серафим,- да ће вам Господ помоћи да занавек ово

задржите у својој памети. Иначе, Његова благост се не би тако тренутно приклонила на
моју смирену молитву, и не би тако брзо пожурила да послуша убогог Серафима.
Поред тога, ово није дано само ради вас једног, да ви једини разумете, него кроз вас
целоме свету, тако да ви, утврдивши се у делу Божијем, можете и другима користити.

- А о томе, баћушка, што сам ја монах, а ви световњак, не треба ни размишљати: Бог

тражи праву веру у Њега и Сина Његовог Јединородног. За ово се и даје свише обилна
благодат Духа Светога. Господ иште срце испуњено љубављу према Богу и ближњему.
Такво срце је престо на коме Он воли да седи, и на коме се Он јавља у пуноти своје
небеске славе. "Сине, дај ми срце своје", говори Он, "а све остало ћу ти ја дати", јер се у
срце човечије може сместити Царство Божије...

Према томе, уопште не сумњајте у то да ли ће Господ испунити ваше прозбе. Нека би

оне само биле или на Његову славу или на корист ближњих. И оно што вам је
неопходно ради ваше потребе, користи или добити, Господ Бог ће брзо и милостиво
послати, само нека би у томе имали крајњу нужду и неопходност. Јер, Господ љуби оне
који Њега љубе.

г. Усељење Бога и љубав Божија

Код сађења лозе потребно је много марљивости и труда да би се

касније имала берба. Кад не би било грожђа, цео би рад био узалуд.

Тако је и са молитвом. Сав наш труд био би узалудан кад би плодови духа,

тј. љубав, мир и радост - недостајали

(преподобни Макарије Египатски)

Прави хришћански живот је делотворно општење са Богом, живот Духа Светога у срцу,
који све освећује. Цео ток унутрашње промене дешава се у светлу богозаједништва које
води ка све дубљем разумевању божанског начина живота и врхуни се Божијим
усељењем у нас.

Божија сила, са којом човек почиње да општи, успоставља везу са човековом слободом
и почиње да чисти његову душу. Човек осећа силу која га подржава и помаже му.
Међутим, његово страстољубље га омета да почива у Богу. Њему још недостаје пуна
сила Божија. Његово је срце незадовољно, неиспуњено. Он жуди да потпуно прими
Бога и да га целим бићем воли. То му, иак, због његовог страстољубља није омогућено.
У општењу са Богом расте повезаност која се са Њим остварује. Потпуна заједница са
Богом се, пак, остварује тек кад Дух Свети човеку постане сасвим познат, кад у њему
почне да обитава.

Заједница која се успоставља није само мисаона већ и животна. Она обухвата
богомислије, тежњу срца и ума ка Богу и припрема човека да га стварно прими у себе.
Уселивши се у човека, Бог постаје делатан не гасећи људску личност са њеним
способностима: Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по
његовом благовољењу (Фил.2,13). А живим - не више ја, него живи у мени Христос
(Гал.2,20).

Писмо једног умирућег старца ученику уводи нас у слична духовна искуства. Наводимо
га по Ј. Гурију, Тајна хришћанског живота (Оптина, 1908):

"Теби, најближем пријатељу у Христу, желео бих да опишем осећање Божије љубави,
коме сам 30 година упорно тежио. Та тежња је изазвала болове у мом духовном рађању.
С једне стране, борио сам се до изнемоглости против себе и својих страсти. С друге
стране, живела је у мени чежња за нечим бољим и вишим од свега што су нудиле
страсти. Ова тежња је окриљавала мој дух. Ја сам осећао де ме на свету не може
задовољити ништа друго осим љубави према Богу, тј. вечне, бесмртне и стваралачке
силе. Жудео сам за љубављу према Богу. Међутим, требало је да је се човек удостоји, а
ја сам остајао у свим својим слабостима. Ипак, жеља за љубављу према Богу је расла и
постајала пламена.

Чинио сам што сам могао да испуним заповести: давао сам невољнима последњи
новчић, трпео сам у тајности велику невољу, мирно подносио сва вређања и упињао се
да волим своје непријатеље. Ипак, нисам осећао у себи још никакву љубав према Богу.
О томе су сведочиле моје страсти. Све више ме је испуњавала тежња за љубављу
Божијом, иако је нисам задобијао. Осетио сам да снага живота, тј. благодатна и
стваралачка снага, лежи у љубави према Богу. Био сам убеђен да би окови срасти са
мене спали чим би је задобио. Тада би чак и њихови трагови сагорели: И познаћете
истину, и истина ће вас ослободити. Али моје стрпљење је сахнуло и ја сам
непрестано запомагао: "Дођи Господе! Пребивај у мени, учи ме да испуњавам твоју
вољу, учи ме да те волим. За твоју свемоћ то треба да је лако".

Тада беше угодно Богу да ми пошаље једно страдање. Ја се разболех, али још нисам
осећао никакву љубав у себи. Повукох се у себе. Много сам страдао што сам још без
љубави и што остадох у греховима. Уколико сам више страдао и плакао, утолико сам у
свести постајао радоснији што је грех почео да губи своју силу нада мном. Јер, страсна
узбуђења ми више нису причињавала никакво задовољство. Она су напустила срце, а
покајање се приближило, праћено поуздањем и захвалношћу према Богу. Што сам више
страдао, све лакше сам се осећао. Био је то радостан бол. Осетио сам потребу за
чешћим причешћивањем и оно ми беше давано. Потом је мој дух окрилило једно
неисказано поуздање у Бога, а срце беше препуно захвалности. Ту се мени ништавном
откри љубав Божија у Његовом делу спасења. Ова се љубав покретала тако силно у
целој мојој унутрашњости да сам болове једва осећао. Ни у мислима ни у покретима
срца нисам могао да се одвојим од љубави према Њему. Сећање на цео Христов живот,
на сва Његова јављања и дела, испуњавало ме је радосним умилењем, обнављајући моје
унутрашње биће. Срце ми беше испуњено поуздањем у спасење. Ништа није могло да
ме покрене на сумњу у Његову милост. Бог беше близу: душа је кроз Њега живела и
осећала само Његову безграничну љубав.

Сваки корак из Христовог земног живота утискивао се јасно у моју свест. Све је било
кроз Њега освећено: ваздух који дишем, вода коју пијем, постеља на којој лежим,
мртвачки ковчег који ме је очекивао. Све је постало залог мог спасења, мог васкрсења -
од умирања у телу, до мог прослављења у Богу. И ја осетих да се ништа не дешава
мојом заслугом, већ само кроз неизмерну милост, Божију...

Ја сам најдубље доживео своје грехове, док је мој дух истовремено и непрекидно
окриљавало најблаженије поуздање у спасавајућу љубав и милосрђе Божије. Сузе
узбуђења текле су из мојих очију, док је моје срце доживљавало нешто неисказано.
Блажен у љубави Божијој, био сам спреман да за вечност останем сам у своме болу,
премда са Богом и у љубави према Њему.

То је Божија љубав, свемогућа стваралачка сила и снага вечног живота. Кроз љубав
Божију долази Царство Божије у сили ка човеку. Бога треба волети, кроз Њега живети и
дисати у духу љубави Божије".

Ово писмо је прожето печатом чудесног живота неисказаног заједништва са Богом,

пуног духовне лепоте и благодатне снаге. Ту Господ продире у људско срце, а Дух
Свети оживљава душу, најприсније се повезујући са њом. То је тајна хришћанског
живота. Циљ нашег живота јесте тежња за Духом Светим, Његово пребивање у
нама и прожетост целог нашег бића Њиме. Без ове тежње наш је живот бесциљан,
бесмислен и празан.

Међутим, да би се јавила тежња за огњеним и најчистијим Духом, неопходно је

мукотрпно унутрашње очишћење, те слободно и свесно напрезање око обраћења наше
себичне и грешне природе у несебичну и љубављу испуњену нарав. Дух Свети
припрема срце и најунутрашњија природа човековог бића се мења. Свака, и најмања
трунка греха се сазнаје и немилосрдно истребљује. Најмањи узлет самодопадања, сваки
и најмањи облик саможивости и потчињавања себи друге личности показује се као
преступ љубави који одгони Духа Светог.

Хришћанство обећава Царство Божије "унутра у нама", и Царство Божије се стварно

усељава у припремљено срце. Гвожђе, олово, сребро или злато у ватри губе особину
тврдоће и постају мекани. Тако и душа која тражи Бога у срдачној чежњи и труду и која
прима небеску ватру Божанства и љубав Духа мора да буде ослобођена свих страсти и
душевних везаности. Она губи своју природну, греховну тврдоћу, и мирује у топлој и
неисказаној љубави у Богу. Разум и ум у опхођењу са Духом Светим добијају
постојаност, чврстину и непоколебиви мир. Њих више не узбуђује површина и докона
маштарења. Они пребивају у миру Христовом и љубави Духа.

Обнова ума, умирење мисли и љубав ка Господу показују ново створење -

охристовљеног човека. Ову живу, делатну љубав према Богу, општење са Богом и
богоусељење, припрема благодат Духа Светог, отварајући истовремено непрестану
молитву срца.

д. О непрестаној молитви која види Бога

Ако је обзорје срца помоћу будне разборитости чисто,

моћи ћемо да видимо и да се осветлимо Сунцем правде - Христом.

Јер, Његова реч се открива само онима који су чиста срца

(преподобни Филотеј Синајски)

Срдачна молитва, уз помоћ Духа Светог, током напредовања, од делатне постаје

самоделатна - боговидна молитва. То се дешава кад човек испуни све заповести и кад
се, својим мишљењем, осећањем и делањем, сасвим преда вољи Божијој. Њему, пре
свега, помаже дубоко смирење срца које душу чисти од свих страстољубивих
прљавштина.

Тада благодат, тј. мајка човечанства, хвата човеков, Духом очишћен ум као дете за руку
и води га од степенице до степенице духовног сагледавања, откривајући му, по мери
његовог очишћења, неисказане тајне Божије. То је уистину чиста молитва која види
Бога, која испуњава страхопоштовањем и унутрашњим умилењем.

Преподобни Григорије Синаит описује плодове боговидне молитве, тј. сагледавање -

невидљивог Бога и Свете Тројице, узрока свега створеног; унутрашњег реда богоумљем
испуњених анђелских чинова; логоса свих земних створења; Оваплоћења Слова
[Логоса]; васкрсења из мртвих; Страшног суда и Царства Божијег у вечности.

Ова врста молитве је уистину чудесна и необјашњива. За онога ко је не познаје из

искуства, она изгледа невероватна. И заиста, она се данас среће само код малог броја
људи. У њој ум пребива у срцу, од свега ослобођен, имајући време да све презре и да
сабрано, у чистом срцу, себе принесе Богу (преподобни Симеон Нови Богослов).
 ђ. О чистоти ума

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети

(Мт.5,8)

Чистота ума пружа мудрост, тј. да се све, тј. начин стремљења, речи и дела, извршава у
смислу Божијем и са неварљивим разумом. Блажен је уистину онај ко своје умовање
повеже са Исусовом молитвом, и Њега непрестано призива из срца са сваким удисајем.
Сунце даје дан, као што и свето име Исусово, које у умовању зрачи, производи
небројене, сунцу сличне мисли (преподобни Исихије Јерусалимски).

Ко хоће да види ум у његовом правом стању нека се ослободи свих маштарија. Тада ће
га видети сличног сафиру или небесној боји. Али, то полази за руком само бестрасноме.
Јер, за то је потребна помоћ Бога и Његове божанске светлости (свети Григорије
Палама).

Постоји једна чистота ума, у којој, за време молитве, може да засветли Тројична
светлост. Просвећени ум знаке божанске лепоте и силну снагу преноси и на тело које је
са њим повезано. Тиме се добија једна боговидна, добротом испуњена целина, која не
може да се покрене ни према чему рђавом (преподобни Исаак Сирин).

Уколико је ум просвећен и срце обновљено, у човеку блиста виђење Тројединог Бога и

Његових тајни, док је познање будућег спасења очигледно. Просвећени не учи и не
испитује, већ непосредно сагледава Христову дивоту и радује се гледајући тајне
једног новог света. Ово потпуно знање долази са примањем Духа Божијег, који наш дух
уводи у област боговиђења (преподобни Исаак Сирин).

е. О благодатној молитви

(по преподобном Григорију Синаиту)

Један разговор [преподобног] Григорија Синаита са [преподобним] Максимом

Капсокаливитом открива нам како се у души разгорева благодатна ватра и започиње
непрестана самоделатна молитва. Он нам, до извесног степена, скида вео са тајне
највиших стања молитве, које ми не можемо да дотичемо, будући да превазилазе наш
духовни узраст и разумевање. Ипак, сазнање ових стања нама је корисно ради стицања
страхопоштовања, и да не бисмо мислили да се живот молитве исцрпљује оним што
сами познајемо (свети Теофан Затворник).
Када остадоше сами, божанствени Григорије, између осталог, упита светог Максима да
ли се бави умном молитвом.

"Опрости ми, - одговори он са осмехом, - ја сам човек прелашћен".

"Остави сада то,- узврати Григорије,- него ми ради Господа и ради моје сопствене
поуке кажи о делима својим. Ја не тражим празнословље, већ славу Божију". Тада му
божанствени Максим, уверен именом Божијим, стаде причати о своме животу, о
божанским виђењима и о демонским искушењима. "Ја сам имао, - говораше он,- велику
веру према Госпођи мојој Богомајци. Плакао сам пред њом у својим молитвама,
измољавајући благодат умне молитве. И једном, када по обичају уђох у њен храм, ја је
са сузама мољах за то. Пришавши њеном божанственом лику да бих га целивао, ја
одједном осетих топлину која, загревајући срце, привођаше у покрет сва осећања и
узбуђиваше их слатким умиљењем. Од тога времена мој ум и срце стално су заузети
слатким сећањем на мог Исуса и Богоматер, и срдачна молитва остаје моје стално
занимање. Но, опрости ми".

"Реци ми, - настави божанствени Григорије, - да ли си при сталном деловању Исусове

молитве у срцу примећивао било какву Божанску промену, или усхићење, или какав
било други плод молитве и благодати Светога Духа".

"Да би се дух молитве осетније и обилније пројавио у мени, - одговори божанствени

Максим,- ја се повукох у пустињу. Стално сам тражио безмолвије. И тада тај плод
молитве стварно примећивах у чежњи за Божанским и у усхићењу ума ка Господу".

"Да, то је сасвим тако", примети Синаит.

А божанствени Максим се, оборивши очи, осмехну и рече: "Дај ми да нешто поједем и
не буди радознао односно заблуде".

"О, кад бих ја дошао до такве заблуде", ускликну свети Григорије. "Него, молим те,
кажи ми отворено: у време молитве, када се твоја мисао узноси к Богу, шта сагледава
душа? Може ли тада деловати срдачна молитва".

"Никако", одговори он. "Кад благодат Светога Духа овлада умом, молитва више не
дејствује. Јер, немајући властиту силу, ум у тим тренуцима остаје под утицајем Светога
Духа. Тада већ дејствује Дух, уводећи га и изводећи у Божанствена виђења,
обасјавајући га неизрецивом светлошћу и, по мери човекове достојности, удељујући
своју утеху.

У таквом су стању бивали свети пророци и апостоли, и узлазили до таквог степена у

сагледавању откривења да су људима изгледали махнити или као пијани.

Тако се свети Исаија удостојио видети Господа на високом и издигнутом престолу,

окруженог серафимима (Ис.6,1-2); тако је првомученик Стефан видео небеса отворена
и Сина Човечијега где стоји с десне стране Бога (Дап.7,56) тако се и сада слуге
Христове удостојавају разних виђења, премда понеки и сумњају. Они сматрају
немогућим оно о чему говоримс Стога они мисле да је то заблуда, а не истина. И врло
је чудновато што бедни људи не признају благодат Светога Духа, коју је Бог још преко
Јоиља обећао: Излићу од Духа Светога на свако тело, и прорећи ће (Дап.2,17).

Ову Божанску благодат и сада Христ дарује сваком верујућем. Као што је сам обећао,
она се неће исцрпсти до свршетка века. При дејству ове благодати, душа се уздиже
изнад свега чулног и погружава у тајанства сагледавања, те се уму, као што каже
божанствени Павле, јасно открива оно што он дотле ни замислити није могао.

Да би се схватило како ум сагледава оно што око не виде (1.Кор.2,9), и што он сам
собом ниј могао постићи, послужићемо се поређењем: восак, ма како га растирао
рукама, неће да се растопи без суделовања огња. Ако га пак, ставиш на огањ, он се
најпре растопи а затим га обузим пламен. Сливајући се с њим, он пуцкара, обухвата се
светлошћу и сам претвара у светлост, те му је немогуће остати у свом природном виду.
Он се стога разлива у пламену као вода. Тако бива са нашом душом: без суделовања
благодати она се препушта сили свог властитог расуђивања. Но, када је обузме
Божанствен огањ, или благодат Светога Духа, она већ остаје под утицајем и дејством
светлости и сама постаје светлост. Распаливши се Божанственим огњем, она не може
дејствовати својим сопственим силама, или мислити и расуђивати по својој вољи, него
дејствује и расуђује у сили и духу Божанствене благодати...

Признаци, пак, благодати су следећи: осењујући ум и сва чула, Свети Дух их потпуно
чува од развејаности и расејаности. Подсећајући човека на смртни час, на његове грехе
и вечну казну, он га неприметно погружава у смирено мишљење о себи, разнежује га и
доводи до суза и плача. Уколико је такво дејство благодати на човека јаче, утолико се
он савршеније смирава. У таквом смирењу она га теши безмерним човекољубљем
Господа који је пострадао за њега. Погружавајући се у тајинства сагледавања и
Божанствених виђења, ум све приписује свемоћи и сили Божијој, а не својим
сопственим силама и подвизима. Стога срце у тишини производи плодове Светога
Духа: радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе и ограду свих плодова -
Божанствено смирење. Од тога душа човекова осећа неизразиво весеље".

Сва ова излагања указују на највиша стања молитве... У њих Дух Свети уводи човека
помоћу срдачне молитве Господу Исусу. Човеку који их доживи откривају се, сагласно
могућности његовог схватања, Божанске тајне и виђења која речима не могу да се
изразе. Стога се моли Сведобром да ти дарује свога Духа Светог.

Узми Њега за пратиоца: Он чува и утврђује твоје срце, просвећује ти очи духа и
осветљава твој ум. Нека би те Он учио и открио ти све скривено. Њега се држи, Њему
веруј, Њега воли (преподобни Григорије Синаит).

Њему те управо води непрестана срдачна молитва.