Alhemičar

Visoko gore, ukrašavajući travnate vrhove nabreklih planina, čije strane su bile
pošumljene kvrgavim drvećem drevne šume blizu podnožja, nalazio se zamak mojih
predaka. Vekovima je visoko krunište bedema stajalo nam- ršteno nasuprot divijoj i
gruboj okolinu, služeći kao dom i uporište za ponosnu porodicu čija je poštovana
loza starija nego mahovina kojom su obrasli zidovi zamka. Ti drevni tornjevi, umrljani
mnogim olujama i orošeni sporim ali moćnim pritiskom vremena, činili su u doba
feudalizma jednu od najzastrašujućih i najopasnijih tvrđa- va u celoj Francuskoj. Iza
njenih izbušenih grudobrana i izdignutih kruništa boravili su baroni, grofovi a čak i
kral- jevi bili su ugošteni, ipak nikada te prostrane dvorane nisu zazvonile korakom
osvajača. Ali od tih slavnih godina se sve promenilo. Moć, tek neznatno veća od
užasne želje, zajedno uz ponos na ime, koje im nije dopuštalo opuštanje u
svakodnevnom životu, sprečavali su naše pretke da izgrade svoje imanje
u nekadašnjem sjaju. Palo kamenje sa zidova, izrasla vegetacija u parkovima, suv i
prašnjav jarak i srušeni tornjevi, kao i ulegli podovi, izjedene oplate zidova i izbledele
tapiserije unutra, sve je to pričalo mračnu priču o paloj veliči- ni. Tako su prolazili
vekovi, prvo je jedan, onda i drugi od četiri velika tonja postao ruina dok samo jedan
toranj nije ugoštavao tužno smanjeno potomstvo nekada moćnog lordstva sa ovog
imanja. Bilo je to u jednoj od mračnih soba tog preostalog tonja kada sam ja, Antonio,
poslednji od nesrećnih i prokletih grofova de C. , prvi put video svetlo dana, pre devet
dugih godina. Unutar tih zidova i između mračnih i senovitih šuma, divljih gudura i
oslikanih pećina u planinama, proveli smo prve godine mog problematičnog života.
Nikada nisam poznavao svoje roditelje. Moj otac je bio ubijen u dvadeset drugoj
godini, mesec dana pre nego što sam rođen, ubio ga je neki pali kamen koji se nekako
odvalio iz grudobrana zamka. A moja majka je umrla na porođaju sa mnom, brigu o
meni i poučavanje preuzeo je jedan od preostalih slugu, stari i pouzdan čovek prilične
inteligen- cije, čijeg imena se sećam kao Pjer. Bio sam samo dete, kada je činjenica da
mi je nedostajalo društvo povećana neobičnom brigom koju je sproveo moj ostareli
čuvar, isključivši me iz društva seoske dece, čija boravišta su bila razbacana tu i tamo
po ravnici, koja je okruživala osnovu brda. U to vreme Pjer je govorio da je to
ograničenje zbog mog plemenitog porekla i da se ne trebam družiti sa tako plebejskim
društvom. Sada znam da je ustvari hteo da od mojih ušiju sakrije isprazne priče o
smrtonosnom prokletstvu na mojoj lozi, koje su se pričale noću i uz preterivanje
prostih najamnika dok su govorili šapatom u mraku koliba. Tako izolovan u svom
ličnom zatočeništvu, proveo sam dane svog detinjstva zadubljen u stare knjige koje
su ispunjavale police senovite biblioteke u zamku i u lutanju bez pomoći ili svrhe kroz
neprobojnu tamu sablasne šume koja je ogrtala strane planine u blizini njenog
podnožja. Efekat takvog okruženja je bio taj da se u moje misli rano uselila senka
melanholije. Zato učenja i nagoni koji su učestvovali u mračnom i okultnom u prirodi
mnogo jače su privlačili moju pažnju. Nije mi bilo dopušteno da o svom poreklu puno
naučim, ipak ono malo znanja što sam uspeo da nakupim me je dosta opterećivalo.
Možda je to isprva bilo samo manifestovanje odlučnosti mog starog učitelja da
razgovara sa mnom o očevim precima, što je povećavalo užas koji sam uvek osećao
kada sam spomenuo svoju veliku kuću. Ipak kada sam prerastao detinjstvo ja sam
mogao da povežem pokidane delove rasprave, koje su kliznule nežel- jeno sa jezika
koji je počeo mucati u nadolazećoj senilnosti. To se unekoliko odnosilo na okolnosti za
koje sam uvek mislio da su neobične a koje su sada postale nejasno užasne. Okolnosti
na koje ja aludiram odnosile su se na rano doba u kojem su svi grofovi iz moje loze
naišli na svoj kraj. Dok sam do sada to shvatao kao prirodne okolnosti događaja u vezi
muškaraca u familiji koji su živeli kratko, kasnije sam dugo razmišljao o tim
preranim smrtima i počeo ih povezivati sa pričama srarijih ljudi, koji su često govorili
o kletvi koja je vekovima uzimala živote nosiocima moje titule, pre nego što navrše
trideset dve godine. Na moj dvadeset prvi rođendan, ostareli Pjer mi je dao porodični
dokument koji je govorio o mnogim generacijama koje su bile satrte od očeva do
sinova i to se nastavljalo sa svim posednicima. Sve je to bilo zastrašujuće prirode i
pogled na to učvrstio je moje najcnje slutnje. U to vreme moje verovanje u natprirodno
bilo je čvrsto i duboko usađeno, inače bih zanemario to mnošt- vo neverovatnih priča
koje su se odvijale pred mojim očima. Papir me je odveo nazad u dane trinaestog veka,
kada je stari zamak, u kome sam smešten bio zastrašujuća i neprelazna tvrđava.
Govorilo se o izvesnom starom čoveku koji je jednom boravio na našem imanju, neka
ne bez- načajna osoba, pa ipak jedva nešto više od ranga seljaka, po imenu Mišel.
Obično je spominjan po prezimenu Mauvais, Đavo, računajući na njegovu zlokobnu
reputaciju. On je učio više nego ostali od te vrste, tragajući za takvim stvarima, kao što
je filozofski kamen ili eliksir večitog života i smatrao se za ludog čoveka i poznavaoca
užasnih tajni crne magije i alhemije. Mišel Mauvais je imao jednog sina po imenu
Čarls, mladog i veštog kao i on u tim tajnim veštinama, kojeg su inače zvali vrač ili
čarobnjak. Za taj par, kojeg su izbegavali svi pošteni ljudi, smatralo se da obavlja
užasne rituale. Pričalo se da je stari Mišel spalio svoju ženu živu, kao žrtvu đavolu a
neob- jašnjivo iščeznuće mnogo male seljačke dece je bilo povezano sa ovom
dvojicom. Ipak je kroz tu mračnu prirodu oca i sina izbijao jedan zrak Ijudskosti; zli
starac je puno voleo svog sina dok je mladić imao za svog oca više od sinovske
sklonosti. Jedne noći se u zamku na brdu zbila velika konfuzija zbog iščeznuća mladog
Godfrija, sina grofa Hemija. Grupa za potragu, koju je vodio uzbuđeni otac, ušla je u
vračevu kolibu i nađoše starog Mišela Mauvaisa uposlenog nad velikim i ključalim
kotlom. Bez očiglednog razloga u nekontrolisanom besu i očaju Grof podiže ruku na
ostarelog čarobnjaka i pre nego što je oslabio svoj smrtonosni stisak, žrtva više nije
disala. U meduvremenu su sluge izjav- ile da su pronašle mladog Godfrija u udaljenoj i
neobičnoj sobi velike građevine, rekavši suviše kasno pa je Mišel ubijen uzalud. Kada
su Grof i njegova pratnja napustili skromno boravište alhemičara, lik Čarlsa čarobnjaka
po- javio se između drveća. Uzbuđen žamor prostih slugu koji su stajali kaza mu šta se
desilo, isprva je bio nepomičan zbog očeve sudbine. Onda se polako pokrenu napred
da se sretne sa grofom i izreče mračnu i užasnu kletvu koja je posle toga pala na kuću
porodice C. „Neka nijedan plermić iz ove ubilačke loze ne doživi starije doba nego što
je tvoje!” Rekao je i iznenada poskočio nazad u crnu šumu i izvukao iz svoje tunike
bočicu sa obojenom tečnošću, koju je bacio u lice ubice svog oca i iščezao u mastiljavi
zastor noći. Grof umre ne izgovorivši ni reč i bio je pokopan sledećeg dana samo malo
pre trideset i druge godine od časa svog rođenja. Nikada se nije našao ni trag
njegovog ubice iako su neumorne grupe seljaka pre- traživale okolne šume i livade oko
brda. To vreme i želja za zaboravom pomračivala je sećanje na kletvu u mislima
grofove porodice. Međutim kada je Godfri, nevina žrtva čitave tragedije i sada nosioc
titule, bio ubijen strelom za vreme lova u dobi od trideset dve godine, nije bilo nikoga
ko nije žalio zbog takvoga kraja. Ali kada je posle puno godina, sledeći mladi grof,
po imenu Robert, pronađen mrtav na obližnjoj livadi, bez nekog očiglednog razloga,
seljani su šapatom pričali da je njihov gospodar jedva prošao trideset prvi rođendan
kada ga je snašla iznenadna smrt. Luis, Robertov sin, je pronađen utopljen u jarku u
tom istom zlokobnom dobu. Tako je kroz vekove tekla ta užasna hronika:
Henriji, Roberti, Antoniji i Armandi su bivali otrgnuti od srećnog i veselog života kada
su dostizali dob svog nesrećnog pretka u vreme kada je izvršio ubistvo. Tako da mi je
ostalo skoro jedanaest godina mog postojanja ako je verovati rečima koje sam čitao.
Moj život, prethodno sveden na male vrednosti, sada mi je svakog dana postajao sve
draži, kako sam zasecao sve dublje i dublje u misteriju užasnog sveta crne magije.
Izolovan, kao što sam bio, moderna nauka me nije puno zanimala, i ja sam radio kao
da sam u srednjem veku, kao što su to rađili stari Mišel i mladi Čarls u sticanju
demonskog i al- hemičarskog znanja. Načitan, koliko sam mogao biti, nisam mogao
shvatiti kletvu koja je bačena na moju lozu. U neobično racionalnim trenucima sam
išao tako daleko da tražim prirodno objašnjenje, pripisujući rane smrti mojih predaka
zlokobnom vraču Čarlsu i njegovim potomcima; ipak sprovevši pažljivu istragu nisam
našao poznate potomke alhemičara, i vratio sam se nazad okultnim naukama,
nastojeći da pronađem čaroliju, koja će osloboditi moju kuću od tog užasnog tereta. U
jednu stvar sam bio apsolutno uveren. Nikada se nisam oženio i pošto niko drugi iz
moje grane familije više nije postojao, mogao sam sa sobom dovesti do kraja
kletvu. Kada sam se približio dobi od trideset, stari Pjer je pozvan na drugi svet. Sam
sam ga pokopao ispod kamenja dvorca, tamo gde je on voleo da luta za života. Tako
sam ostao da sam razmišljam kao jedino ljudsko biće u ve- likoj tvrđavi i u svojoj
krajnjoj samoći moje misli su se pomirile sa nailazećom pretnjom, da bih se suočio sa
sud- binom koju su susreli moji mnogi preci. Većinu svog vremena sam provodio u
istraživanju ruiniranih i napuštenih prolaza i kula zamka koje sam zbog straha u
mladosti izbegavao a za koje mi je stari Pjer rekao da u njih nije vekovima stupila
ljudska noga. Mnoge stvari koje sam tu susreo su bile neobične i užasne. Nameštaj,
ovijen vekovnom prašinom i propao od trulenja od duge vlage mi pade u oči. Paučine ,
kakve nikada ranije nisam video je bilo u izobilju, a veliki šišmiši su lepršali svojim
koščatim i bezbožnim krilima na sve strane ove inače nenastanjene tame. O svojoj
tačnoj dobi, čak i o danima i satima sam vodio pažljive zabeleške, jer je svaki pokret
klatna na masivnom
satu u biblioteci govorio o mom određenom postojanju. Konačno sam se približio tom
trenutku koje sam tako dugo i sa nestrpljenjem čekao. Pošto je većina mojih predaka
bila zgrabljena sudbinom pre nego što su došli u godine grofa Henrija na njegovom
kraju, ja sam svakog časa očekivao dolazak nepoznate smrti. Ta neobična kletva me je
sasvim okupirala, ne znam zašto; ali sam bio odlučan da me ne zatekne kao kukavicu
i pasivnu žrtvu. Uz novu snagu ja se uputih u ispitivanje starog zamka i njegovog
sadržaja. Bilo je to za vreme naj- dužih od svih mojih istraživanja u napuštenim
delovima zamka, nešto manje od nedelju dana pre tog fatalnog sata kada sam trebao
videti znak mog krajnjeg postojanja na zemlji, iza kojeg više nemam ni najmanje nade
da ću nastaviti disati. Tada sam došao do tačke kulminacije u mom čitavom životu.
Proveo sam najveći deo jutra u pen- janju i silaženju kroz napola uništena stepeništa u
jednoj od najzapuštenijih drevnih kula. Kako se približavalo popodne primetih niže
delove, koji se spuštaju u nešto što bi moglo biti mesto koje služi kao tamnica ili
davno iskopano sklonište za barut. Dok sam lagano prolazio kroz prolaze prevučene
šalitrom u osnovi poslednje ste- penice, pod posta vrlo vlažan i uskoro pod svetlom
svoje praštave baklje videh prazan zid, ispran vodom, koji zaustavi moje putovanje.
Okrenuvši se da bih se vratio, pogled mi pade na mala podna vrata sa alkom, koja
su ležala baš pred mojim nogama. Zastavši, uspeo sam da ih sa teškoćom podignem i
otkri mi se tama odakle su izlazila pogubna isparenja, od kojih moja baklja zapršta i
otkri nestalni sjaj na vrhu kamenih stepenika. Ubrzo pošto mi se baklja, koju spustih u
odbojne dubine, ponovo zapali stalnim sjajem počeh se spuštati. Bilo je puno
stepenika i vodile su u prolaz popločan kamenom za koji sam smatrao da je duboko
pod zemljom. Pokazalo se da je ovaj hodnik veoma dug i završavao se masivnim
hrastovim vratima koja su bila pokvasena vlagom, koja se svuda nalazila i čvrsto su se
opirala sviin mojim pokušajima da ih otvorim. Posle nekog vremena odustao sam od
prolaska u tom pravcu i vratih se unazad prema stepeništu kada iznenada iskusih
jedan od najtemeljitijih i na- jluđačkih šokova koji je sposobna da prihvati ljudska
misao. Bez upozorenja sam čuo kako se teška vrata iza mene polako i uz škripu
otvaraju na svojim zarđalim šarkama. U tom trenutku su mi misli stale. Da bih se
suočio na mestu tako temeljno napuštenom, kao što sam mislio da je stari zamak, sa
očiglednim prisustvom ljudi ili duho- va, u mom mozgu stvori se užas koji se teško
može opisati. Kada se konačno okretoh i ugledah izvor tog zvuka verovatno su mi se
oči izbočile iz duplji videvši šta se tu nalazi. U drevnim gotskim vratima stajala je
figura čoveka. Taj čovek je bio odeven u dugu tuniku tamne boje i imao je kapu.
Njegova duga kosa je pratila bradu i bila je užasno duga i crne boje i neverovatno
obilna. Njegovo čelo je bilo visoko, van uobičajenih proporcija, obrazi su bili duboko
utonuli i izgravirani dubokoim borama, a njegove ruke, duge, nalik na kandže i
kvrgave, bile su tako smrtonosno blede, kao mermer, kakve nikada ranije nisam
video kod ljudi. Njegovo telo, mršavo skoro kao kostur je bilo neobično povijeno i
skoro se gubilo u velikim naborima njegove neobične odeće. Ali su od svega bile
najčudnije njegove oči, te pećine ponora tame, sa dubokim razum- nim izrazom a ipak
neljudske zbog velike zlobe. Sada su bile uperene ka meni, probadajući me svojom
mržnjom i ukopaše me na mestu gde sam stajao. Konačno osoba progovori
prigušenim glasom, koji me natera da se naježim zbog njegove mračne praznine
i skrivene zlobe. Jezik kojim se ta prikaza služila je bio niži oblik latinskog, koji su
koristili mnogi učeni Ijudi sred- njeg veka a meni je bio poznat zbog dugih istraživanja
radova starih alhemičara i demonologa. Prikaza je govoriia o kletvi koja je visila nad
mojom kućom, govoriia je o mom nadolazećem kraju, zbog pogreške počinjene
od strane mojih predaka protiv starog Mišela Mauvaisa i kletve koju je izrelcao Čarls
čarobnjak. Govorio je o tome kao je mladi Čaris pobegao u noć, vrativši se posle dosta
godina da ubije Godfrejevog naslednika strelom kada se približio dobu u kojem je bio
njegov otac u doba ubistva; kako se krišom vratio u zamak i tu se utvrdio, neotkriven u
napuštenim podzemnim prostorijama, čija vrata je sada zaklanjao ovaj užasni
govornik, kako se dočepao Rober- ta, Godfrijevog sina, na poljani i kako ga je primorao
da proguta otrov i kako ga je ostavio da umre u dobu od trideset dve godine i tako
obezbedio potpuno ispunjenje svoje osvetničke kletve. U tom trenutku me je ostavio
da zamišljam razrešenje misterije veće od svega, kako se kletva ostvarivala od
vremena kada je po prirodnim zakonima Čarls čarobnjak morao umreti, jer se čovek
upustio daleko u objašnjavanje ahiemi- jskog znanja dvojice čarobnjaka, oca i sina,
govoreći uglavnom o istraživanjima Čarlsa čarobnjaka koja se odnose na eliksir koji
mu je trebao doneti večiti život i mladost. Njegov entuzijazam je izgleda za trenutak
oterao iz njegovih užarenih očiju zlobu kojom me je prvo obasuo ali se iznenada vrati
taj pakleni pogled i uz zastrašujući zvuk kao šištanje zmije, stranac podiže bočicu uz
očiglednu nameru da dovrši moj život kao što je i Čarls čarobnjak pre šest vekova
završio sa mojim pretkom. Potaknut nekim zaštitničkim nagonom za samoodbranom
savladah tu čaroliju koja me je do sada držala nepokretnim i
bacih svoju tinjajuću baklju ka kreaturi koja je ugrožavala moje postojanje. Čuo sam
kada se bočica slomila na ka- menom prolazu a tuniku tog čudnog čoveka zahvati
vatra i osvetli užasnu scenu sablasnim zracima. Vrisak straha i nemoćna zloba koja
izbi iz onoga koji je trebao biti ubica pokazaše se prejakim za moje napregnute živce i
ja padoh na sluzavi pod sasvim onemoćao. Kada su mi se konačno povratila osećanja,
svuda je bilo zastrašujuće tamno a ja, sećajući se šta se desilo se užas- nuh od pomisli
da ga ponovo pogledam; ali ipak radoznalost sve nadvlada. Ko je, pitao sam se, bio taj
zli čovek i kako se našao unutar zidova zamka? Zašto je tražio da osveti smrt Mišela
Mauvaisa i kako je ta kletva prošla kroz duge vekove od vremena Čarlsa čarobnjaka?
Užas proteklih godina nesta sa mojih ramena jer sam znao da je onaj koga sam oborio
bio izvor svih mojih opasnosti od kletve. Sada kada sam slobodan, goreo sam od želje
da saz- nam više o toj zlokobnoj stvari koja je vekovima pretila mojoj lozi i od moje
mladosti načinila noćnu mora. Od- lučan da nastavim dalju istragu potražih u svom
džepu kremen i čelik i zapalih nekorišćenu baklju koju sam imao kod sebe. Kao prvo,
novo svetlo mi otkri unakaženi i pocrneli oblik stranca. Užasne oči su sada bile
zatvorene. Ne mogavši to da gleđam okretoh se i uđoh u sobu iza gotskih vrata. Tu
sam otkrio da soba liči na alhemičarsku laboratoriju. U uglu je bila jedna velika gomila
sjajnog žutog metala koji se divno sijao pod svetlom moje baklje. To je moglo biti zlato
ali nisam zastao da bih to proverio jer sam bio neobično potaknut onim što sam video.
Na udaljenijem kraju sobe je bio otvor koji je vodio u jednu od puno divljih gudura u
mračnim planinskim šumama. Ispunjen čuđenjem, još uvek ne shvatajući kako je ovaj
čovek uspeo ući u zamak, počeh uzmicati. Nameravao sam proći pored ovog stranca
okrenuvši glavu na stranu ali kako sam se približavao telu mislim da sam čuo da iz
njega izbi- ja slabi zvuk, kao da ga život još nije sasvim napustio. Prestrašen se
okrenuh da ispitam ugljenisanu i zbrčkanu figuru na podu. Onda se otvoriše te užasne
oči, crnje čak i od sprženog lica u koje su bile smeštene, široko gledajući uz izraz koji
nisam mogao razumeti. Raspukle usne su pokušale formirati reči koje nisam dobro
razumeo. Jedva sam uspeo razabrati ime Čarlsa čarob- njaka i ponovo pomislih da reči
„godine” i „kletva” izlaze iz tih stisnutih usta. Još uvek sam bio suviše zbunjen da bih
shvatio smisao tog isprekidanog govora. Na moje očigledno nerazumevanje njihovog
značenja, smolaste oči još jednom bljesnuše zlobno ka meni i bez obzira što mi je moj
protivnik izgledao bezopasan zadrhtah posma- trajući ga. Iznenada jadnik, oživljen
poslednjim plamenom snage podiže svoju užasnu glavu sa vlažnog i klizavog
poda. Tada ostah paralizovan od straha, on uspe progovoriti a njegov umirući dah
vrisnu te reči koje su me od tada pro- ganjale svih dana i noći. „Budalo!” vrisnuo je.
„Zar ne slutiš moju tajnu? Zar nemaš mozak kada ne možeš prepoz- nati volju koja je
kroz šest dugih vekova izvršavala kletvu nad ovom kućom? Zar ti nisam rekao o
velikom eliksiru večitog života? Zar ne znaš kako je razrešena tajna Alhemije? Kažem ti,
to sam ja. Ja! Ja! Ja! Ja sam živeo šest- stotina godina da bih izvršio svoju osvetu, jer ja
sam Čarls čarobnjak!”