Методе проучавања књижевности

Спољашњи приступи књижевном делу

Најстарија метода је филолошка. Она полази од језичког испитивања текста како
би се утврдили порекло, старост и аутентичност књижевног дела, одређени биографски,
друштвени и историјски подаци, настанак дела, утицаји и др.

Позитивистичке методе

У 19. веку доминирале су позитивистичке методе које се баве односом писац–дело–

време, а најпознатије су: биографска, историјска и психолошка. Ове методе испитују
књижевно дело анализирањем чињеница.
 Биографску методу карактерише исцрпан рад на проучавању биографије
појединих писаца, чија се дела анализирају уз исцрпно коришћење биографских
података.
 Историјска метода заснива се на уверењу да су књижевна дела културни
споменици свога времена, те се због тога разматрају у оквиру историјског
истраживања о условима њиховог настанка.
 Психолошка метода заснована је на проучавању пишчеве психологије, па се
књижевно дело тумачило као пишчев индивидуални доживљај света.

При анализи књижевних дела, позитивисти су се служили терминима садржине и

форме, придајући, при томе, велику важност садржини (теми, идеји), на основу чије
исцрпне анализе су изводили закључке о вредности књижевних дела. Позитивизам је
омогућио даљи развитак науке о књижевности, и то на тај начин што је, узимајући као
узор егзактност природних наука, сакупио мноштво поуздане грађе за развој
књижевноисторијске и књижевнотеоријске науке. Неки од познатих позитивиста били су:
Јован Скерлић, Италијан Де Санктис, Немац Вилхелм Шерер и др.
Унутрашњи приступи књижевном делу

Ново схватање научног проучавања књижевности, поред критике позитивизма,

дали су руски формалисти. Они су се бавили анализом књижевних поступака, а као
суштину тих поступака увели су појам зачудности, тј. снажног утиска који извесно
књижевно дело производи на читаоца, на чему се, заправо, темељи естетски доживљај.

Метода интерпретације

Неколико немачких теоретичара, под утицајем лингвистичке стилистике, разрадило

је посебан тип анализе књижевног дела, назван интерпретација. Учење о интерпретацији
полази од уметничког доживљаја и функције појединих елемената у стварању
јединственог склада књижевног дела. Тако појам стила бива проширен до те мере да стил
означава, заправо, уметнички свет дела, тј. онај јединствени начин на који је дело
организовано из свих својих елемената.
Најзначајнији теоретичари интерпретације су Волфганг Кајзер (Језичка
уметност, 1948) и Емил Штајгер (Основни појмови поетике, 1946).

Психоаналитичка метода

Психоаналитичка метода развила се под утицајем Фројдове психоанализе. Она

проучава психолошке законитости књижевног стваралаштва, како с обзиром на
књижевника који ствара дело, тако и с обзиром на читаоца и начин његовог прихватања
књижевног остварења. Амерички теоретичар, Нортроп Фрај, под утицајем Јунговог учења
о архетиповима, проучава архетипове као елементе књижевне структуре, али за разлику
од Јунга, под архетиповима подразумева симболе, односно слике које се у књижевности
јављају довољно учестало да се могу сматрати елементима књижевне структуре.
Феноменолошка метода

Феноменолошкој методи у књижевности претходили су радови немачког филозофа

Хусерла (1859-1938), који у својим радовима полази од поставке да га не занима свет
онакав какав види, нити онакав какав он можда стварно јесте (ни идеолошки ни
материјални), већ искључиво у структури његове свести. Ово схватање пренео је у
естетику његов ученик Валдемар Конрад, који такође истиче да га уметнички предмет не
занима као материјални предмет, већ искључиво формиран у његовој свести. Следећи
феноменолошку филозофску (Хусерла) и естетичку мисао (Конрада), које испитују како
се свет, односно уметнички предмет конституише у нашој свести, пољски филозоф и
естетичар Роман Ингарден (1893-1970) пренео је феноменологију у науку о књижвности.
У свом делу објављеном на немачком језику, Књижевно уметничко дело (1931), он такође
истражује како се књижевно дело формира у структури наше свести. Он је то формирање
видео у хармоничном сазвучју четири слоја: слоја звучања, слоја значења, слоја
приказаних предметности и слоја шематизованих аспеката, о чему је већ раније било речи.
Феноменологија је снажног одраза на методолошку мисао у књижевности. Она је у
великој мери присутна у делу немачког теоретичара књижевности Волфанга Кајзера,
који је своју књигу Језичко уметничко дело (1948) у потпуности засновао на Ингарденовој
теорији о слојевима.
Феноменологија је као метод филозофске критике утицала и на егзистенцијализам
(према лат.existentia, постојање). Његови истакнути представници су Жан Пол Сартр и
Мартин Хајдегер, који се баве анализом књижевног дела у контексту филозофије
егзистенцијализма. Хајдегер је у склопу своје филозофске оријентације развио посебан
тип филозофске интерпретације песништва и значајно је утицао на развој методе
филозофске херменеутике, тј.вештине разумевања и тумачења књижевних текстова.
Међутим, и поред широке применљивости, феноменолошка метода показује и неке
своје недостатке. Издвајањем дела из друштвених услова и потпуним занемаривањем
аутора, феноменолошка метода носи у себи и опасност формалистичког гледања на
уметност. Она у свом четвртом слоју полази од апсолутног читаоца, а читалац је ипак
променљива категорија, различит у различитим друштвеним епохама, па чак и у једној.
Лингвостилистичка метода

У 20. веку Фердинанд де Сосир утемељује лингвистику као науку која разматра
језик у комуникацији и на тој основи развија проучавање језика као структуре.
Лингвистика убрзо проширује круг интересовања и на друге науке. У настојању да опише
и објасни како функционише језик, савремена лингвистика је у много чему плодно
утицала на развој проучавања књижевности. Под утицајем лингвистике, књижевна дела се
почињу разматрати, пре свега, као језичке творевине. Тиме се откривају посебне особине
књижевности као уметности, како у односу према другим уметностима, тако и у односу
према наукама и философији.
Развијеним научним методама и новонасталим појмовним апаратом којим се служи
у проучавању језика, лингвистика је омогућила многе увиде у структуру књижевног дела
и у начине како читалац разуме његову поруку. Како је књижевно дело језичка творевина,
анализа укључује посебно разматрање језика, што постаје предмет стилистике као дела
теорије књижевности.
Према томе, основни предмет лингвостилистике су језик и стил књижевне
уметности, али како књижевна уметност нема само лингвистичку него и уметничку
функцију, предмет лингвостилистике задире и у проблем интердисциплинарности науке о
књижевности.
Лингвостилистичком анализом откривају се само стилске карактеристике које носе
битне значењско-смисаоне поруке текста, а не проучавају се сва изражајна средства у
једном књижевном делу. Свакако да експресивна стилска средства нису довољна да
објасне целокупну структуру једног књижевног дела, она су само у функцији појачане
изражајности. Таква језичка средства називају се стилемама, лингвостилистичким
сигналима, језичко-стилским доминантама и маркираним елементима стила.
Структуралистичка метода

Сама реч структура упућује на начин грађења, склоп, састав или устројство каквог
дела.
Термин структура у науку о књижевности унели су руски формалисти и чешки
теоретичари (Јан Мукаржовски) развијајући методу унутрашњег (иманентног) приступа
књижевном делу.
Под структуром се подразумева систем односа између делова једне целине.
Раслојити књижевно дело на његове структурне елементе и поново га саставити у
јединствену целину, амбиција је свих структуралиста.
Структурализам у науци о књижевности заснива се, пре свега, на основама
структуралистичке лингвистике Фердинанда де Сосира, у чијем се средишту налазе оне
структуралне законитости на којима се заснива споразумевање.
Поред лингвистике, на структурализам је утицала и теорија информације и
комуникације, тј. учење о начинима на које се обавља преношење и разумевање поруке.
Поруке се преносе од пошиљаоца до примаоца преко канала који служи преношењу, а
разумевање поруке остварује се преко кода (договореног значења неког знака).

Теорија рецепције

Теорија рецепције у средиште ставља однос аутора, његовог дела и читалачке

публке , а заснива се на истраживањима немачког теоретичара Ханса Роберта Јауса. Он
излаже теорију да књижевно дело подједнако означава производ свога аутора и производ
публике за коју писац ствара дело. Према основном начелу теорије рецепције, публика
располаже одређеним естетским нормама и она очекује да ново дело удовољи тим
нормама које је читалачка публика стекла претходним читалачким искуством. Отуда у
теорији рецепције фигурира појам хоризонт очекивања.
Међутим, показатељ вредности књижевног дела није достизање хоризонта
очекивања, већ његово превазилажење. Из преазиђеног хоризонта очекивања јављају се
нови аутори, који, затим, поново проширују хоризонт очекивања читалачке публике.