PREVLAST NATO SAVEZA NAKON HLADNOG RATA

DOMINANCE OF THE NATO ALLIANCE AFTER THE

COLD WAR

Uroš Polovina1, Filip Stošić2, Stefan Tošić3

1
Vojna akademija, Pavla Jurišića-Šturma 33., Beograd, R. Srbija,
e-mail: uros.polovina@gmail.com
2
Vojna akademija, Pavla Jurišića-Šturma 33., Beograd, R. Srbija,
e-mail: fille9227@gmail.com
3
Vojna akademija, Pavla Jurišića-Šturma 33., Beograd, R. Srbija,
e-mail: ninanebuninazemlji@gmail.com

Abstrakt: Period nakon Drugog svetskog rata nije obeležila praktična primena o
uređenju posleratnog sveta za koje su se deklarisali vodeći lideri antihitlerovske
koalicije tokom zajedničke borbe protiv osovinskih sila i njihovih saveznika. Umesto
stabilnog mira i saradnje među silama pobednicama, nastupa ideološka podela sveta.
Do otvorenih sukoba nije došlo, ali je nastao sukob definisan kao Hladni rat. Rat
idejama, oštrom politikom i interesima, stvorio je novi poredak, blokovsku podelu
sveta. Zbog suprotnih shvatanja i političkih ciljeva po velikom broju međunarodnih
pitanja. Produbljivanje nepoverenja između dominantnih sila, SAD i SSSR, dovodi do
konfrontiranih vojnih saveza. NATO, kao pobednički savez Hladnog rata, umesto
svog raspuštanja, nastavlja da definiše sudbine mnogih zemalja i preuzima prevlast
na svetskoj vojnoj i političkoj sceni, a posledice se osećaju i nakon 30 godina
završetka Hladnog rata.
Ključne reči: NATO, SSSR, Hladni rat, prevlast

Abstract: The practical application of post-war council arrangement (in favor of

which declared main leaders of the anti-Hitler party during the common battle
against the Axis powers and their allies) did not come to life in the period after the
World War II. Instead of stability, peace and collaboration between the allies, the
ideological division of the world came to light. There were no open battles so the
conflict was called the cold war. The war about ideals, harsh politics and interests,
created a new era-the world divided into blocks due to contradictory beliefs and
different political goals when it comes to international issues. The rise of distrust
between the dominant forces the USA and the USSR gives birth to confronted military
alliances. NATO, as the winning side of the cold war, instead of dissolution, keeps on
to tailor the destiny of many nations, takes the power over the world military-political
scene, and consequences are still felt, even 30 years after the cold war.
Keywords: NATO, USSR, Cold war, dominance.
 1.UVOD
Posledice prevlasti i dominacije Severnoatlantskog saveza - NATO (North Atlantic Treaty
Organization) nakon okončanja Hladnog rata i bipolarne klime na svetskoj sceni, koja je
vladala skoro pola veka, se osećaju i danas. Iz ovog “rata“ je kao pobednik izašao NATO
savez na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama koje su vojno, politički i strategijski bili
nadmoćniji u odnosu na Varšavski pakt, čiji je predstavnik bio Savez Sovjetskih
Socijalističkih Republika (SSSR). Proučavanje istorije ovih odnosa i narušavanje ravnoteže
koja je nastala raspadom SSSR-a je neophodno za razumevanje današnjih odnosa. Upravo je
prevlast NATO-a nakon Hladnog rata posledica današnjih pokušaja pomeranja centra moći.
Zemlje kao što su Kina i Rusija su danas ozbiljan pandan Sjedinjenim Američkim Državama
na čelu sa NATO savezom. Ove zemlje su veliki protivnici američke hegemonije što dovodi
do konfliktnih situacija i izazivanja kriza na mestima gde im se sučeljavaju interesi.
Opravdanost tvrdnje dominacije NATO saveza u posthladnoratovskom periodu biće
detaljnije obrazloženo kroz sledeće argumente: najpre, širenje NATO saveza van svojih
dotadašnjih granica, a posebno na zemlje koje su pripadale Varšavskom paktu, stvarajući
“luk” oko Sovjetskog saveza, sa posebnim osvrtom na uvođenje američke demokratije u
zemlje bivšeg Varšavskog pakta; drugo, izazivanjem ratova i kriza po svetu, počevši od
agresije na SR Jugoslaviju, kojom je Vašington prikazao i saveznicima i potencijalnim
neprijateljima, da može da donosi i krši zakon bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija u onoj meri koja je potrebna da ostvari svoje političke ciljeve. Konačno, kao poslednji
argument ovog rada, je neraskidiva veza Evrope i NATO-a koja je zasniva na zavisnosti
Evropske zajednice od Severnoatlanskog saveza. Zavisnost se uočava na samom početku
devedesetih godina 20. veka, kada Evropa nije bila u stanju da spreči i zaustavi građanski rat
na prostoru bivse SFRJ, već je pomoć zatražena od NATO saveza uz dominaciju uticaja
američke diplomatije.
2. ŠIRENJE NATO-a
Proširivanje NATO „prostora“ u dva kruga je obeležilo drugu polovinu devedesetih godina
20. veka. Proširivanje je, uz rat protiv terorizma i ekstremizma, proces koji je obeležio
NATO kao vojnu silu prvim godinama 21. veka. U manjoj meri se ogleda proširenje nakon
uspešnog drugog kruga proširenja, što je bilo i očekivano, jer se NATO proširio za sedam
članica: Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Države koje
su pozvane za članstvo u NATO-u na samitu u Bukureštu u aprilu 2008. godine, Hrvatska i
Albanija, postaju 27. i 28. članicom NATO-a. Rezultat NATO proširenja u regionu
Zapadnog Balkana, osim što je proširilo članstvo, približilo je NATO alijansu na istok i
jugoistok i dalo Alijansi veće strategijske mogućnosti. Činjenica je da je proširenje izmestilo
ravnotežu unutar NATO-a, ako je takva ravnoteža ikada postojala na stranu SAD-a i „Nove
Evrope“, na račun „Stare Evrope“, kako su se dve grupe evropskih država počele nazivati.
Nekadašnje članice Varšavskog ugovora, danas su nove članice NATO-a, imaju daleko
pozitivniji stav prema SAD-u i otvorene su za saradnju sa više aspekata.[1]
Proširenje NATO-a se smatra uspešnim ako pretpostavimo da temelji NATO-a sežu daleko
preko obrambenih razloga pa se njime obezbeđuje opstanak i buduće postojanje. Postojeće
članice i kandidati koriste dobrobiti pripadanja hegemonskom taboru, što je inače u literaturi
poznato pod nazivom bandwagoning for profit. Pored toga, još jedna korist od proširenja
NATO-a za izgradnju jedinstvene evropske bezbednosti se sastoji u tome da visok stepen
institucionalizacije donosi stabilnost evropskog kontinenta, sprečavanje sukoba, upravljanje
krizama, te koordinaciju nacionalnih sigurnosnih politika. Ovakve koristi sežu daleko iznad
geopolitičkih razloga. Primanje država srednje Evrope u NATO je pomoglo uspostavljanju
demokratije i vladavine prava u tim državama, posebno kroz reformu civilno-vojnih odnosa.
Aspiracija za članstvo baltičkih država i država jugoistočne Evrope, ubrzala je i pomogla
njihovu stabilizaciju. Posredno, ali značajno, članstvo u NATO-u pruža jednu vrstu političke
sigurnosti za ulaganja u članice, te tako potpomaže njihov razvoj. Kapital koji je unet u nove
članice NATO-a oseća se sigurnijim, i to je jedan od bitnijih razloga zbog čega su ulaganja u
te države porasla. Proces pristupanja novih članica u NATO i EU, tekao je skoro uporedo,
osim što je za članstvo u EU trebalo učiniti mnogo veće reforme svih sektora društva i
ekonomije, te je članstvo u EU bilo ostvarivano kasnije. Nijedna nova članica nije postala
članicom NATO-a, a da nije posle pristupila i Evropskoj uniji, pa je članstvo u NATO-u za
ove države bilo svojevrsni test sposobnosti ulaska u EU. Ovo je važan pokazatelj
komplementarnosti procesa proširenja NATO-a i Evropske unije. NATO, pored svega
navedenog, prikazuje postojanje zajednice naroda koji dele demokratske vrednosti, deluju
kroz savetovanja, donose odluke zajednički, te žele proširiti delovanje i na druge države.[1]
Najbolja ilustracija neraskidivih veza EU i NATO se ogleda u zavisnosti Evrope od NATO-a
u rešavanju sukoba na Zapadnom Balkanu, o čemu će u nastavku biti više reči.
Kad je u pitanju treći krug proširenja NATO-a, trebao bi biti evolucijski, logičan nastavak
prethodna dva kruga proširenja, te više tehnički proces, čija strateška važnost ne bi bila
tolika, niti bi imao realne geostrateške implikacije. Prostor Zapadnog Balkana, na koji bi se
treći krug proširenja trebao odnositi, okružen je državama koje su članice NATO-a.
Međutim, geopolitička uloga proširenja NATO-a na regiju Zapadnog Balkana ipak nije
zanemariva. NATO, kao organizacija koja brine o sigurnosti i stabilnosti svojih članica, ali i
Evrope u celini, ne može dopustiti prostor trajne nestabilnosti u regiji okruženoj svojim
članicama. Geopolitički učinci ovog kruga proširenja bili bi od velike koristi NATO-u,
novim članicama i državama koje neće postati članice u budućem krugu proširenja, ali su
članice Partnerstva za mir i moraju proći još dugi put reformi i ispunjavanja uslova kako bi
jednog dana mogle pokušati pristupiti NATO-u. Članstvo njihovih suseda u NATO-u, bilo bi
im podsticaj na tom putu.[1]
Pored Evropskih zemalja, kao strategijski bitnih za delovanje NATO saveza, često su
uključivane i partnerske države koje nisu članice Saveza, kao što su Južna Koreja, Japan,
Australija i Novi Zeland. Mreža Evro-atlanske bezbednosti je, u suštini, na samom početku i
tokom devedesetih godina prošlog veka bila uspostavljena kroz razvoj politike partnerstva.
NATO je uspeo da obezbedi demokratsku tranziciju zemalja Istočne Evrope prema zapadnim
standardima. Početkom programa Partnerstvo za mir, Evroatlanskog saveta za saradnju,
kasnije Mediteranskog dijaloga i Istanbulske inicijative za saradnju stvoreni su uslovi za
jednu, možda samo regionalnu, ali proširenu saradnju u bezbednosti. Kao organizacija
kolektivne bezbednost, NATO je uspeo da uspostavi gustu mrežu koja je bila u stanju da
odgovori izmenjenoj prirodi bezbednosnih pretnji koja je pretrpela promene krajem prošloga
veka. Uz velike napore i ulaganja, NATO je opstao kao savez, prilagodio se novonastaloj
geopolitičkoj situaciji i nastavlja svoj napredak.[2] U toj promeni ciljeva ključnu ulogu
odigralo je bombardovanje SR Jugoslavije, koje je bilo osnov za legitimitet delovanja bez
podrške Ujedinjenih nacija, a ujedno opravdalo potrebu za postojanjem i demonstriralo
uveliko dominantnu moć NATO-a u odnosu na sve druge potencijalne vojne sile.
O proširenju angažovanja NATO snaga za operacije, koje su krajem 20. veka bile slabo
predvidive, svedoči i pomoć saveza domaćinu olimpijskih igara u Atini 2004. godine,
transportovanje humanitarne pomoći Pakistanu i Luzijani usled posledica prirodnih
katastrofa. U ovakve ad hoc misije treba nabrojati i tri protivpiratske operacije u vodama oko
Roga Afrike i u Adenskom zalivu (2008.), kao i operaciju Okeanski štit (2009.). Ove
protivpiratske misije su se izvodile i sada se ostvaruju kao podrška rezolucijama Saveta
bezbednosti Ujedinjenih nacija.[2]
Širenje Alijanse posle hladnog rata, dovršivši svoj treći krug, uvećalo je članstvo ovog
vojno-političkog saveza, istodobno uvodeći NATO u regije u kojima nikada pre nije bio
prisutan. NATO je u prvom krugu proširenja proširio svoje članstvo sa tri članice: Češka
Republika, Mađarska i Poljska, a u drugom krugu s čak sedam novih članica: Bugarska,
Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Nakon trećeg kruga proširenja,
u članstvo se uključuje Hrvatska, čime NATO učvršćuje svoju poziciju na istočnoj oblali
Jadrana. Time je zaokružen još više nestabilna regija Zapadnog Balkana, dok je kroz
članstvo Albanije postao još značajnije prisutan u regiji Zapadnog Balkana. Ukoliko bi došlo
do članstva Severne Makedonije mogućnosti delovanja pri rešavanju velikih sigurnosnih
izazova koji i danas obeležava ovu regiju kao što su Kosovo, te Bosna i Hercegovina, bili bi
još veći.[1] Ujedno možemo reći da članstvo zemalja sa nestabilnom političkom strukturom
kao što je Severna Makedonija, u velikoj meri utiče na kohezivni faktor unutar tih zemalja i
na taj način obezbeđuje mir. Upravo to ilustuje prednosti pripadanja hegemonom savezu kao
što je NATO i objašnjava želju malih i nestabilnih država da se nađu pod okriljem NATO
saveza i u isto vreme prošire sferu njegovog uticaja.
3. IZAZIVANJE RATOVA U SVETU
Rukovodeći kadar NATO saveza krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20.
veka nije dovodio u pitanje prvenstvo teritorijalne odbrane, ali se, među dokumentima i
nastupima zvaničnika zemalja članica i predstavnika same Alijanse, moglo videti da se
strateška procena i zamisao prilagođavaju tada aktuelnim izazovima i pretnjama bezbednosti.
Osamdesetih i devedesetih godina će se promeniti bezbednosna misao, a strateški koncept
Alijanse iz 1991. godine će učiniti najznačajniji otklon u odnosu na hladnoratovsku ulogu
NATO-a i usmeriti ga primarno prema upravljanju krizama, mirovnim operacijama i
humanitarnim intervencijama. Iako je strateški koncept NATO-a iz 1991. godine
predstavljao najveći zaokret od početka Hladnog rata, ipak se u tom dokumentu i dalje
naglašava da „nijedno oružje Alijanse neće nikada biti upotrebljeno osim u svrhu
samoodbrane”. “Već naredne godine rat ‘Treće vrste’ (Wars of the Third Kind) na Balkanu
će angažovati snage NATO-a da deluju izvan opsega člana 5. Vašingtonske povelje,
svejedno kako će se to nazvati: upravljanje krizom, odgovor na krizu, operacija
stabilizovanja stanja i mirovna operacija, itd”.[2]
Upravo na prostoru današnjeg Zapadnog Balkana, na mestu bivše SFRJ, delujući van
teritorija država članica Alijanse u zaustavljanju sukoba i krvoprolića, a potom, u
uspostavljanju i očuvanju mira u unutrašnjim sukobima koji su pratili jugoslovenski
građanski rat, NATO je našao svoju novu misiju i identitet. Promenom svoje politike iz
vremena Hladnog rata, sa strategijom teritorijalne odbrane, tokom poslednje decenije 20.
veka, NATO je izrastao u političko-bezbednosnu organizaciju koja tačno prepoznajući
izmenjenu prirodu bezbednosnih pretnji prilagođava svoje delovanje, sredstva i sposobnosti,
suočavajući se sa svim globalnim i regionalnim izazovima, rizicima i pretnjama.[2]
Strateški koncept NATO 1999. godine prolazeći kroz dugogodišnji period transformacije
tokom devedesetih godina prošlog veka, kao rezultat ima donošenje odluka koje će trajno
izmeniti geopolitičku situaciju u svetu. Čelnici NATO-a su imali nameru da na pedeset
godina od osnivanja Saveza (1949. godine) utvrde dominaciju NATO-a u evropskim
bezbednosnim okvirima i da se pronađu novi pravci i ciljevi daljeg razvoja. Novi Strateški
koncept Alijanse, koji je usvojen marta 1999. godine, predstavljao je, u suštini, nastavak
započetog procesa transformacija NATO iz 1991. godine. Severnoatlantski savez je i dalje
suočen sa nepredvidivim izazovima koji neprestano prete državama članicama ili se javljaju
u blizini evroatlantskog regiona. Prema Konceptu ne postoji samo jedna opasnost po
bezbednost država članica, već se govori o čitavom opusu pre svega terorizmu, sabotaži,
organizovanom kriminalu, prekidu vitalnih resursa ili nekontrolisanom kretanju velikog
broja ljudi. Ovi izazovi zahtevaju širi pristup i kombinaciju vojnih i nevojnih instrumenata i
sredstava u njihovom rešavanju.[5]
Strateškim konceptom iz 1999. godine ozvaničena je i mogućnost delovanja Alijanse izvan
okvira člana 5. Ugovora o NATO. Pored kolektivne odbrane, zagarantovane članom 5.,
NATO je potvrdio svoju spremnost da samoinicijativno sprovodi aktivnosti neregulisane
pomenutim članom. Odluka da se ozvaniči mogućnost delovanja Alijanse izvan svog
originalnog samoodbrambenog domena uticalo je i bombardovanje SR Jugoslavije u kome su
učestvovale države članice NATO, ali i prethodne aktivnosti koje je NATO sprovodio tokom
rešavanja sukoba u BiH. Obzirom da je NATO sad bio spreman da deluje izvan svog
osnovnog okvira, neophodno je bilo da se naprave planovi kojim bi se izvršilo
osavremenjivanje i unapređenje vojnih sredstava i kapaciteta država članica NATO-a, te
Programa Partnerstva za mir. Primećeno je ranije, ali i tokom sukoba u BiH i sa SRJ, da je
Evropa kao zajednica, zakazala prilikom uspostave mira na Balkanu. Evropski saveznici su
bili sekundarni učesnici u intervenciji zbog brojnih nedostataka u opremi i tehnologiji i loše
međusobne saradnje. Za dalji razvoj odbrambenih kapaciteta država članica NATO
predviđena je posebna Inicijativa za odbrambene kapacitete, a za države kandidate je
napravljen Plan aktivnosti za učlanjenje. Na sastanku u Vašingtonu NATO je po prvi put
svoje članstvo proširio izvan prostora Zapadne Evrope. U članstvo su primljene tri nove
države, članice bivšeg Varšavskog ugovora – Mađarska, Poljska i Češka. Alijansa se
proširila na Istok i definitivno obrisala granice koje su postojale u Evropi tokom Hladnog
rata, a koje su evropski kontinent delile na Istok i Zapad.[5]
Agresija na SR Jugoslaviju predstavlja prekretnicu u politici i strategiji NATO-a. Ako
izuzmemo težnju Saveza za tim delom Evrope i Balkana, isto tako i demonstraciju Rusiji da
je nemoćna kada je napadnuta njena “bratska” zemlja na Balkanu, iza agresije stoji jedna
nova epoha u vođenju politike NATO saveza. SAD, čije je ratno vazduhoplovstvo izvelo 90
procenata napada na Jugloslaviju i koje su finansirale 90 procenata troškova NATO agresije
na Jugoslaviju, u sukob su ušle u nameri da učvrste NATO i svoju vodeću ulogu ne samo
među saveznicima nego i prema glavnim partnerima i potencijalnim rivalima kao što su Kina
i Rusija. Vašingtonski ugovor, koji je i danas važeći dokument NATO-a, počiva na Sedmom
poglavlju Povelje Ujedinjenih nacija i pravu država na kolektivnu samoodbranu. U njegovoj
preambuli potpisnice ugovora potvrđuju veru u ciljeve i načela Povelje Ujedinjenih nacija i
obavezuju se da reše sve međunarodne sporove u koje budu uključene miroljubivo i na način
na koji neće ugroziti međunarodni mir i bezbednost uz uzdržavanje od pretnje i upotrebe sile.
Tadašnje stvarne ciljeve NATO-a početkom pedesetih godina koncizno je definisao Čerčilov
vojni savetnik i prvi generalni sekretar NATO, Lord Izmaj, rekavši da NATO služi da zadrži
Amerikance u Evropi, Ruse van Evrope i Nemce pod kontrolom.[3]
Afinitet i sklonost domaćih i stranih istaživača da rat NATO-a protiv SR Jugoslavije 1999.
godine tumače isključivo geopolitičkim motivima ipak predviđa činjenicu da je za američku
adminsitraciju ovaj rat bio mnogo više od pokušaja NATO-a da učvrsti vojno prisustvo na
obodima Rusije, Sredozemlja i Bliskog Istoka. Bombardovanje SR Jugoslavije trebalo je da
bude demonstracija sposobnosti Vašingtona da donosi ili krši zakone. Jugoslavija, koja nije
prekršila međunarodno pravo, proglašena je za kriminalnu državu. Stara Kenanova doktrina
odvraćanja ustupila je mesto intervencionizmu Američkih neokonzervativaca. Karnegijeva
fondacija je već 1992. godine objavila izveštaj pod naslovom “Promeniti naš put: Američka
uloga u novom svetu” koji je tražio uvođenje novog načela u međunarodnim odnosima
prema kome bi uništavanje ili preseljenje grupa ljudi unutar država moglo biti razlog za
međunarodnu intervenciju, a SAD i OEBS-u je preporučeno da se prilagode ovoj vrsti
problema. Vašington i Moskva, kao i druge svetske prestonice, bili su podjednako iznenađeni
napadom NATO-a na Jugoslaviju, jer je napad predstavljao upozorenje da su Sjedinjene
Američke Države i NATO spremni da upotrebe silu zbog čega su ove zemlje revidirale svoje
dotadašnje vojne doktrine i započele modernizaciju svojih oružanih snaga. Nakon dolaska
Vladimira Putina na vlast u Rusiji, ova zemlja se postavlja u ulogu zaštitnika postojećeg
međunarodnog poretka računajući na podršku svojih prijatelja iz Azije, Kine, i svih drugih
zemalja koje su se osetile ugroženim novim američkim intervencionizmom i to će, između
ostalog, voditi stvaranju tzv. Šangajske grupe kao pokušaja protivteže američkoj politici u
Aziji. Ovaj napad je predočio Evropi namere SAD-a, što se kasnije potvrđuje prilikom
napada na Irak, da Nemačka i Francuska oštro osuđuju taj postupak, te se stvara podela na
“staru” i “novu Evropu”, tj. između protivnika i pristalica američkog neointervencionizma.
Vreme će uskoro pokazati da ni posle 1999. godine Kosovo za SAD nije izgubilo svoj značaj
u ovim sporovima.[3]
Osim protivzakonitog rata protiv SR Jugoslavije, NATO je imao niz vojnih intervencija
kojima demonstrira svoju nadmoć i prevlast u svetu. Nakon agresije na Jugoslaviju, usledile
su intervencije u Avganistanu 2001. godine, Irak 2003. godine, intevencije protiv Libije
2011. godine, Ukrajine 2014. godine, Jemena (2015) kao i Sirije koji je još uvek u toku.
4. EVROPSKA ZAVISNOST – NERASKIDIVA VEZA EVROPE i
NATO
Jedan od najadekvatnijih primera Evropske zavisnosti od NATO-a je neuspeh Evrope da
održi mir i reši kriznu situaciju koja je pogodila zemlje Balkana. Dejtonski sporazum
obuhvatno i slikovito prikazuje kakve su mogućnosti Evropske zajednice bile u tom
momentu, koji su propusti i slabosti Evrope i da ona nije bila u stanju da sama reši izazove
na Balkanu. Dejtonski sporazum je akt međunarodnog sistema, a time i rezultat okolnosti kao
i duha vremena u kojem je stvoren. Šire pouke i posledice ovog akta su da Evropska unija ne
može ispuniti svoj samoproglašen zadatak, a to je da bude garancija mira i stabilnosti na
celom evropskom tlu. Prilikom prve međunarodne intervencije u post-jugoslovenske ratove,
pre svega rat u Sloveniji, EU se izjasnila da je nastupio „trenutak Evrope, a ne Amerike“.
Upravo Dejton je postao simbol sa sasvim obrnutom porukom. Bio je to, ipak, momenat za
Ameriku, a ne za Evropu. Tačno je da je Evropska intervencija u ratu između Jugoslavije i
Slovenije u leto 1991. bila je uspešna, zastavila je taj rat i omogućila kasniju mirnu tranziciju
vlasti u novonastaloj samostalnoj državi Sloveniji. Ipak neuspeh je doživela u Hrvatskoj, a
zatim i u Bosni i Hercegovini. Čak bi se u slučaju Bosne i Hercegovine moglo reći da je
potakla neprijateljstva i doprinela njenom raspadu. Obzirom da je sam Dejtonski sporazum
potpisan u Parizu, te da je uključivao i istaknute evropske predstavnike, nije uspela promeniti
suštinu poruke o američkoj bezbednosnoj i političkoj dominaciji. “Dejton je vrh vrhova
politike unipolarnog trenutka”.[4]
Pored toga Dejton predstavlja hladan tuš na ambicije Evrope da preuzme vodeću ulogu
garanta sigurnosti u Evropi. Umesto američke i sovjetske hegemonije, koja je do tada bacala
senku nad evropskim institucijama, Evropa je sada videla sebe i kao tvorca i okvir kolektivne
bezbednosti u tom novom poretku. Živela je u nadi da će joj Amerika prepustiti sve, pa i
funkcije bezbednosti, kako bi se mogla integrisati i u tom smislu. Post-jugoslovenski ratovi,
a naročito onaj u Bosni i Hercegovini, pokazali su sve nedostatke tada suviše optimistične
Evrope i kolika je zaista zavisnost te zajednice. Američki povratak u Evropu, odnosno,
odluka da je se ne napusti dodatno je učvršćena Srebrenicom, tragedijom u kojoj su važne
uloge imali Ujedinjene nacije, odnosno holandski vojnici. Nakon Srebrenice, teško je
osporavati potrebu za dodatnim i povećanim američkim sigurnosnim angažmanom. Dejton
takođe pokazuje da je pitanje bezbednosti, pa i ratova, i dalje visoko na dnevnom redu
međunarodne politike, uprkos liberalnom optimizmu koji je sigurnost smatrao pitanjem koje
je de facto rešeno, i to što zbog ideološke prevlasti liberalno-demokratskih modela, a što
zbog širenja Evropske unije i NATO-a na celu Srednju i veći deo Istočne Evrope.
Demokratizacija zemalja u okruženju ne rešava problem bezbednosti. Štaviše, u slučaju
zemalja bivse SFRJ, moglo bi se reći da je upravo uvođenje demokratije, u obliku u kojem je
izvedena, dovela do nestabilnosti koja je potom vodila u rat. Takva demokratija nije imala
liberalni i reformistički, nego konzervativni a ponekad i revolucionarni karakter. Dejtonski
sporazum, koji je bio moguć samo zbog odluke SAD-a da treba izvršiti intervenciju, i to na
različite načine, uključujući i kroz podršku Hrvatskoj u njenom sprovođenju akcija Bljesak i
Oluja, poslao je poruku: kad se radi o unutrašnjim konfliktima, a naročito onim
međuetničkim, koji uključuju emocije i prete da pretvore neku državu u polje haosa i nasilja,
opravdano je intervenisati. Suverenitet država pri tome ima drugorazrednu važnost, i može se
(ako treba) i zanemariti.[4]
5. ZAKLJUČAK
Više puta je NATO dokazao svoju dominaciju na političkoj i strateškoj sceni posle završetka
Hladnog rata, delimično diplomatski, a većim delom korišćenjem vojne i ekonomske
nadmoći nad zemljama bivseg Varšavskog pakta i zemljama van članstva Alijanse.
Proširivanjem, NATO je uspeo da ojača svoj uticaj na mnogo veću teritoriju u odnosu na
vreme njegovog nastanka. Uveo je demokratiju u bivše socijalističke države i tako je za
stalno udaljio te zemlje od njihovog prvobitnog centra moći SSSR-a, sadašnje Rusije.
Izazivanjem kriza, kao i ratova, od strane NATO-a, sa ili bez odobrenja Ujedinjenih nacija
američka sfera uticaja ulazi u politike zemalja kriznih područja kroz vojni, ekonomski,
kulturni i tehnički uticaj. Evropu, kao stub istorije, kulture i ekonomije, NATO je usko
približio svojim doktrinama i strategiji, toliko da je Evropa u neraskidivoj, a može se i reći
zavisnoj vezi sa NATO savezom na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Kroz ova tri
argumenta, jasno nam je da prevlast NATO-a nije samo jedna floskula koja se upotrebljava u
političkim i geopolitičkim raspravama, već zaista postoji. Iako NATO u saradnji sa
Evropskom Unijom pokušava da održi globalnu hegemoniju, veliku smetnju im trenutno čine
narastajuća vojna i ekonomska moć Rusije, Kine i Indije, koje su najveći protivnici američke
hegemonije. Suprotstavljanjem američkoj hegemoniji svet je ušao u novu fazu bez jasnih
tendencija u podela interesnih zona, ali svakako sa multipolarnim ustrojstvom međunarodnih
odnosa.

LITERATURA
[1] Kurečić, P.: Usporedba geopolitičkog značenja post-hladnoratovskih krugova
proširenja NATO-a, Suvremene teme, Vol 1. No.1, (2008), pp. 91-108, ISSN: 1847-
2397
[2] Simić, D. (2011): Mreža globalne bezbednosti na početku 21. veka, Integracija
Zapadnog Balkana u mrežu globalne bezbednosti, Udruženje za studije SAD u Srbiji,
Čigoja štampa, ISBN:9788675588375, Beograd, pp. 31-44
[3] Simić, P. (2008): Tito i NATO Uspon i pad druge Jugoslavije, Novosti, ISBN:978-86-
7446-142-6, Beograd
[4] Jović, D. (2016): Bosna i Hercegovina i međunarodni sistem u kontekstu 20-godišnjice
Dejtonskog sporazuma, Dvadeset godina od Dejtonskog mirovnog sporazuma-trajni
mir ili trajni izazovi?, Univerzitet u Beogradu-FPN, ISBN: 978-86-6425-012-2,
Beograd, pp. 33-52
[5] Orlić, D.: Šezdeset godina transformacije NATO, Godišnjak FPN, Godina III, broj 3,
(2009), pp. 529-553, ISSN: 1820-6700