ПРЕГЛЕДНИ РАД

УДК: 371(497.115)"1918/1941"(093.2)
ИД: 203411468

АСС. МР ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ1

ПРОФ. ДР САИТ З. КАЧАПОР
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ С ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ
У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ, ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КАТЕДРА ЗА ПЕДАГОГИЈУ

ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ

КОЛАШИНУ 1918–1941.2

САЖЕТАК. У сваком хуманистичком друштву и његовим политичким, економ-

ским, културним и осталим сегментима, школство је врло значајна по-
луга свеколиког развоја и просперитета. Свако разматрање образовно-
васпитног система треба почети од основних школа, јер су оне одувек
представљале темељ институционалног васпитања и образовања у сва-
ком друштву.
Ибарски Колашин представљао је и представља вишеструко интере-
сантну целину у Србији. То је назив за област која се простире уз реку
Ибар, на северу Косова и Метохије и на југу Рашке области. Највеће
место у Ибарском Колашину је Зубин Поток, а већа села су: Угљаре,
Зупче, Газиводе, Чечево, Вељи Брег, Брњак, Оклаце и Рибариће. То је
подручје на коме се одржао компактан српски живаљ кроз средњи век,
петовековно робовање под Турцима и касније, све до данашњих дана.
Овај крај је међу првима подпао под турску власт, а међу задњима се
радовао ослобођењу од окупатора.
Аутори су, на основу архивске грађе, настојали да изврше рекон-
струкцију настанка, развоја и раста школства и просвете на подручју
Ибарског Колашина, у периоду између два светска рата. Рад посебно
чини интересантним чињеница да је Ибарски Колашин дочекао осло-
бођење након Првог светског рата као један од најсиромашнијих краје-
ва у Србији, односно Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Исто тако,
обрађивати Ибарски Колашин као посебну школску и просветну цели-
1
linamusikic@gmail.com
2
Рад је резултат и истраживања у оквиру научно-истраживачког пројекта ИИИ 47023 "Косово и
Метохија икзмеђу националног идентитета и евроинтеграција" који финансира Министар-
ство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

85
 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

ну има смисла и због чињенице да је у овом крају радила једна од првих

школа у периоду Немањића – школа плетења и веза краљице Јелене
Анжујске. У Ибарском Колашину налази се јединствен манастир – Цр-
на Ријека, у чијем конаку је радила школа, али се на том месту, истовре-
мено, развијала и активност преписивања црквених књига у тзв. пре-
писивачким радионицама.
У исказаним околностима, непосредно након Првог светског рата,
просветне власти су морале имати доста такта приликом отварања но-
вих школа и подизања школских зграда, како народ не би осетио нова
оптерећења. Напротив, становништво Ибарског Колашина је са одуше-
вљењем дочекивало сваку нову школу. 

KЉУЧНЕ РЕЧИ: школство, просвета, турска власт, век од ослобођења, Јелена Анжујска.

После завршетка Првог светског рата, коначног ослобођења

свих српских земаља и стварања Краљевине Југославије, знатно
су побољшане прилике и у Колашину3, како за обнављање рада
школе које су постојале до 1915. године тако и за отварање других
школа у овом крају. Због четворогодишњег ратног разарања и
крвничког односа према свим националним институцијама, ко-
ренима и обележјима свега што је било српско, ратом затворене
школе биле су, у сваком погледу, у очајном стању. О стању школа
3 Име области Колашин појављује се у литератури у неколико варијанти.
Најстарији назив овог краја је Стари Колашин. Сада се најчешће користи на-
зив Ибарски Колашин. То је назив за област која се простире уз реку Ибар, на
северу Косова и Метохије и на југу Рашке области. Највеће место у Ибарском
Колашину је Зубин Поток, а већа села су Угљаре, Зупче, Газиводе, Чечево,
Вељи Брег, Брњак, Оклаце и Рибариће. Становништво из Оклаца је махом на-
сељавано из Црне Горе, места Кучи. Из Оклаца и Брњака су се људи углав-
ном селили у Смедерево, Краљево или Крагујевац. Оклаце има засеоке Ста-
ниће, Јанковиће, Ковачевиће, Добриће... У долини Ибра, на простору Ибар-
ског Колашина, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX ве-
ка изграђена је брана и формирана акумулација Језеро Газиводе у оквиру
Система Ибар – Лепенац, који је требало да снабдева косовску котлину во-
дом којом би се наводњавала поља све до Урошевца. Други део Система, је-
зеро Лепенац, није реализован, али су канали овог система били изграђени
све до Приштине. Водом из Језера Газиводе снабдевају се Зубин Поток, Ко-
совска Митровица, Звечан, Вучитрн и околна насеља. Његовом изградњом
расељена су српска села у долини Ибра, од Рибарића до Зубиног Потока. Од
тада је почело интензивније исељавање народа Ибарског Колашина. Ста-
новници Ибарског Колашина зову се Колашинци. Најпознатији Колашинац
је писац Григорије Божовић, рођен у селу Придворица, близу Зубиног Пото-
ка. Најстарија школа у овоме крају основана је пре 150 година у Mанастиру
Дубоки Поток.

86 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

у овом крају сазнајемо из извештаја Светозара Томића, просвет-

ног инспектора за Kосовску област од 24. јула 1919. године:
„Школске су зграде у целој области рђаве да не могу бити горе.
Оно школских зграда што нам је остало од турског времена, те смо
их ми у току 1914/15. године поправили и оправили, непријатељ је
разорио и упропастио. После ослобођења су затечене без прозора,
без врата, без патоса и тавана” (Јакшић,1996,113).

Овај крај је био толико опустошен и осиромашен ратом да је

његов народ био потпуно материјално уништен. Свуда је владала
беда и сиротиња. И у овако тешким условима, неколико месеци
после ослобођења обновљен је рад у школама у Дубоком Потоку,
Брњаку, Рујишту, Јунацима и Црепуљи. Састав ученика био је вр-
ло хетероген. Због ратних услова био је изгубљен континуитет и
свака веза са школом и књигом. За кратко време школе су, и када
је реч о инвентару, биле оспособљене за рад.
Иако су услови били још увек тешки, притисак нових села за
отварање школа био је све израженији. Власт није могла да зане-
мари евидентну све већу потребу и притиске мештана села, тако
да је отворена основна школа у Лучкој Ријеци 1919. године, затим
основна школа у Варагама (1920), Зупчу (1923), Зубином Потоку
(1926), Бубама (1932), Ковачима (1936), Дријену (1938) и Вељем
Бријегу (1939).
Значајно је побољшана мрежа школа, што је погодовало ђаци-
ма и њиховим породицама. Према извештају школског инспек-
тора за Митровачки срез, од 1919. до 1939. године, школске 1937/
1938. године није било села које није било обухваћено неком од
тадашњих школских општина. Подаци казују да је школске 1937/
38. године око 800 ђака било распоређено у 18 одељења, а уочи
Другог светског рата у Колашину је радило 14 четвороразредних
основних школа. Настава је била целодневна. У то време све шко-
ле су имале сопствене зграде. Месно сеоско становништво је
знатно учествовало у подизању школских зграда .
Све школе су имале ђачке библиотеке и читаонице. Било је и
школа које су имале завидан фонд књига као и разне листове и
часописе, као што су: „Народна просвета”, „Учитељ”, „Просветни
гласник”, „Мисао”, „Завичај”, „Чувар народног здравља” и др.
У већини ових школа радили су и аналфабетски течајеви на
смањењу процента неписмености, а постизани су завидни ре-
зултати.

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 87

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

1. МРЕЖА ШКОЛА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ

У периоду петовековне османске владавине и ропства српског

народа, прве искре световног школства у Колашину упаљене су
1891. године отварањем школе при манастиру Ваведење Пресве-
те Богородице у Дубоком Потоку. Ова школа је „искамчена” од
турских власти уз много муке, због чега је њен рад био често пре-
кидан и забрањиван. Турске власти нису дозвољавале друго
образовање осим верског.
С јесени 1891. године, уз помоћ и упорношћу делегације
састављене од виђенијих сељака и једног броја свештеника, као и
уз велику помоћ конзулата у Приштини, почела је да ради прва
световна школа у Дубоком Потоку, у конацима истоимене цркве.
То је била прва основна школа на територији Ибарског Колаши-
на, а подаци потврђују да је то била и прва сеоска школа на Косо-
ву. Њено прво одељење водио је прота Јосиф Спасић из Грачани-
це а школу су похађала деца из ширег региона, од Метохије до
Сјенице и Краљева. Од изузетног историјског значаја је и чиње-
ница да су ову школу похађала и женска деца, што је, за оно вре-
ме, била права револуционарна новина. О значају ове школе го-
вори и податак да је то била, пре осам деценија, једина сеоска
световна школа у овом крају.
„У селу Брњаке је постојао ’славни двор’ краљице Јелене Ан-
жујске, жене Уроша I и мајке краљева Драгутина и Милутина.”4 У
Брњаку је је радила једна од првих школа у овом крају, па и у Ср-
бији, „женска домаћичка школа која се налазила на Двору
краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша првог” (Качапор,
1984, стр. 3). Јелeна Анжујска5 је, доласком у Србију, донела нову
културу и исказала позитиван однос према образовању, посебно
женске омладине.
Није случајно још 1902. године у овом селу започела рад основ-
на четвороразредна школа. Радила је у кући Петра Јеремића и у
почетку је имала 50 ђака. Године 1915. аустријска војска је запа-
лила ову брњачку школу.
4
Архиепископ Данило II,(1935) Животи краљева и apxuenucкопa српских, превео
Л. Мирковић, Београд, стр.54.
5
Јелена Анжујска (око 1236 – Брњаци у Старом Колашину, живела је до 1314)
била је супруга српског краља Стефана Уроша Првог (владао 1243–1276) и
мајка краљева Драгутина и Милутина.

88 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

При манастиру Светог Архангела у Црној Ријеци, недалеко од

Рибарића, започела је рад световна основна школа 1903. године.
Била је смештена у конацима истоименог манастира, а похађала
су је деца не само из колашинских већ и из неких села ширег ре-
гиона. „Први организовани вид световног школског рада започео
је у Црној Ријеци 1901. године. Школа при овом манастиру ради-
ла је до 1912. године, а њен једини учитељ је био Милан Краговић
из Дубоког Потока (Радич Поље)” ( Качапор, 1984. стр. 3).
У селу Јунацима, на Рогозни, школа је отворена 1900. године.
Од оснивања ове школе, па до 1915. године, учитељ је био Недељ-
ко Божовић .
Поменуте школе биле су једине школе које су основане у овом
крају у време док је био под турском владавином.
Балкански ратови 1912–1913. године, у којима је учешће Кола-
шинаца било знатно, доста су утицали на даљи и интензивнији
рад у школама. Нормализовање живота и уклапање у нове, до тад
непознате, токове одвијало се врло споро.
Првих дана предузимани су кораци за стварање услова који би
омогућили, савременији облик народног просвећења а по узору
и концепцији која била примењивана у школству у Србији. За са-
мо годину и по дана 1914. године, отворена је школа у Рујишту за
ученике из села у северном делу Колашина, школа у Бањама, а
почетком 1915. године и школа у Црепуљи. Тек што се кренуло са
остваривањем савременијег система образовања у јединственим
народним школама и испланираном отварању нових школа, у
селима других делова Ибарског Колашина, нови рат је све нагло
прекинуо. Рад у школама у Дубоком Потоку, Брњаку, Јунацима,
Рујишту и Црепуљи обновљен је неколико месеци после осло-
бођења. Прва школа после 1918. године била је она која је отворе-
на септембра 1919. године у Лучкој Ријеци, а после ње обновљена
је школа у Бањама, а потом, редом, школе су основане у Варагама
1920. године, Зупчу 1923. године, Зубином Потоку 1926. године и
Бубама 1932. године.

1.1. ОСНОВНА ШКОЛА У ЈУНАЦИМА

Школа у Јунацима отворена је 1900. године. Њен почетак и рад не-

раскидиво је повезан са црквом у овом селу.
О времену изградње цркве нема поузданих података. Претпо-
ставља се да је стара између 400 и 500 година. Све до 1923. године
школа је радила у црквеним конацима, а онда је држава, уз помоћ

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 89

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

народа и општинских власти, 1923. године у близини црквених

конака, на граници Јунака и Паруца, подигла нову зграду. „Да се
школа отвори урадио је руски конзул из Митровице (К. М. прим.
аутора), Машков, приликом свог путовања за Нови Пазар. Пошто
је отворио школу непосредно преко турских просветних власти
из Цариграда, а не у договору са тадашњим митрополитом, то
није могла добити учитеља све до 1906. године.”6 Први учитељ у
овој школи био је Божовић Недељко (1885–1940) који је, по служ-
беној дужности, премештен из Бијелог Поља. Радећи са овим
учитељем школа није прекидала рад све до окупације 1915. годи-
не.
Школска зграда, коју су сељаци саградили од чатме и шиндре,
имала је четири одељења, једну учионицу и подрум. У њој је учи-
тељ становао са породицом. Поред тога, уз школску зграду је са-
грађена и зграда интерната, са две собе, у којем су становали уче-
ници из удаљених места.
У току рата школску зграду су запосели аустроугарски војни-
ци, и том приликом су уништили школски намештај а зграду
школе и интернат битно оштетили. Одмах након ослобођења, у
јануару 1919. године, учитељ Недељко Божовић је наставио рад у
школи. На крају прве потпуне школске године (1919/20), школа је
у I, II, III, IV разреду имала укупно 32 ученика. Убрзо, на крају
школске 1921/22. године, школу је напустио њен први учитељ. Од
тада школа је често била на ивици затварања, а у њој су радили:
Милош Јаковљевић, Олга Радовић, Каменко Кузмановић, Новица
Матуновић, Вукоман Драговић, Срећко Митровић, Борисав Баш-
чаревић, учитељ Ивко. Како наводе Качапор и Јовановић „Нијед-
ном од њих није полазило за руком да изводи наставу и одржава
интернат са кухињом за ученике. Проблеми са отежаним усло-
вима за живот и учитеља и ученика стално су отежавали рад
школе. Дежевски срез, коме је административно припадало ово
место, уредно је расписивао конкурс за попуну упражњеног учи-
тељског места. Школа није добијала ентузијасту попут учитеља
Недељка Божовића” (Качапор и Јовановић, 2012, 344).

6
Архив Југославије, Фонд Министарства просвете Краљевине Југославије,
Одељење основне наставе, документ: 59-103 – 20; 21976, од 18. 07. 1920. годи-
не.

90 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

1.2. ОСНОВНА ШКОЛА У БРЊАКУ

Основна школа у Брњаку отворена је још за време турске влада-
вине (1902. године). Од отварања до 1951. године била је четворо-
разредна школа а после је прерасла у осморазредну. Занимљива
је прича како је школа добила име. Наиме, до 1931. године све
школе су називане по месту. Тако се и брњачка школа звала На-
родна основна школа Брњаци. Од 1931. године, по закону Краље-
вине Југославије, чл. 19, мењали су се називи школа. Бирао им се
духовни ктитор, који је, на неки начин, био повезан са одређе-
ним местом. Тако је 8. маја 1931. године Школски одбор Основне
школе у Брњацима донео одлуку да школа, уз опште име, добије
и посебно име – „Краљица Јелена Анжујска”.
„Овдашње место Брњак, у коме се налази поверена нам школа,
историјско је место по томе што је ту жена краља Уроша, краљица
Јелена Анжујска, подигла за ове крајеве први женски васпитни за-
вод, где су се сиротне девојке училе везу и др., те су мотиви тада-
шњег веза остали и данас ушли у тзв. косовски вез. Краљица Јелена
је у овдашњем месту имала и замак, где је провела последње годи-
не свога живота. Од зграде, где је завод био смештен, као и од за-
мка, и сада се налазе зидине темеља, удаљене од садашње школе
око 300 м” (Добрић, 2010, стр. 453).
„На стени над самим ушћем и раскршћем сеоских путева за
Оклаце и Брњаке, изнад столетне квргаве букве са жилама упије-
ним y шкриљасту стену, била je црква и зграда ’где je становала’ Је-
лена Анжујска. У шибљу са источне стране стене нађена je надгроб-
на плоча која je узидана y Задружни дом y Брњаку” (Ивановић,
1987, стр. 5).
После Првог светског рата школа је носила назив Државна ос-
новна школа „Краљица Јелена Анжујска”, а данас се назива „Пе-
тар Кочић”.
Приликом отварања, 17. новембра 1902. године, школа је ради-
ла у кући Александра Сена Јеремића а први учитељ био је Јордан
Божовић (1875–1961), родом из Придворице. О кретању броја ђа-
ка, у периоду од ослобођења до 1941. године нема поузданих по-
датака, мада се зна да је дуго била школа са већим бројем ђака у
овом крају, а данас се нерадо и са тугом казује колико има ђака.

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 91

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

1.3. ОСНОВНА ШКОЛА У РУЈИШТУ

У извештају инспектора Министарства за Косовску област 1919.
године, који је поднео Светозар Томић, забележено је:

„Рујишка основна школа, Рујиште, срез Митровачки, округ Зве-

чански, општина Бањска. Школа је отворена 1914. године на пред-
лог школског надзорника Т. Панића у приватној згради. Носила је
назив Државна основна школа „Ђура Јакшић”. Имала је једну учио-
ницу и малу канцеларију непатосану. Школа је ниска, једноспрат-
на. За учитеља стана нема. Плаћа се станарина од 30 динара месеч-
но, не исплаћује се уредно. Школа нема свог земљишта и имања.
Школска зграда је била прилично мала 5 x 4 м са два мала прозор-
чета (приватна кућа Јарга Степановића). Ђака је било 52 – само
мушкараца, женска деца нису похађала школу” (Богавац , 1993,
стр. 161).

Први рујишки учитељ био је Милан Краговић из Кобиље Главе,

који је дошао из укинутe школe у Црној Ријеци, и остао у њој све
до своје смрти 1915. године. После њега је дошао Јордан Божовић
(1875–1961) из Придворице, свршени ученик Богословско-учи-
тељске школе у Призрену. До 1912. године био је учитељ у Брњаку
а заменио га је Александар Деспотовић Јакшић. За време аустро-
угарске окупације школа није радила. После ослобођења одмах
се наставило са радом у истој приватној згради и са истим учи-
тељем.
Школа је добила своју зграду почетком школске 1921/22. годи-
не. За учитеља је постављен Радојко Спасојевић из Јагњенице,
који у допису матичној школи пише да je: „школа изграђена до-
бровољним радом грађана села Рујишта, Јагњенице и Козарева и
скупљањем добровољних прилога”. Ова школа је била једина
школа у Колашину која је радила, иако веома кратко, и за време
окупације од 1941. до 1945. године.
Број ученика у годинама између два светска рата кретао се из-
међу 35 и 55. Прописано наставно градиво по скраћеном програ-
му из најважнијих предмета пређено је и правилно обрађено.
Интересантно је истаћи да су се учитељи у овој школи ретко
мењали, а захваљујући Радојку Спасојевићу – знаменитом Кола-
шинцу, који је за собом оставио писане трагове, у могућности
смо да сагледамо живот ове школе.

92 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

1.4. ОСНОВНА ШКОЛА У БАЊАМА

Село Бања налази се на Рогозни, на падинама према реци Ибар, у
ком је школа први пут пуштена у рад 1914. године. Један од њених
првих учитеља писао је: „Овамо народ воли школу и само га тре-
ба упутити и мало помоћи пружити. Свако овамо сматра да је ду-
жан донети кола камена, кола песка, кола креча или грађе за по-
дизање школе.”7 Међутим, у периоду Првог светског рата школа
је радила са прекидима. Први учитељ у Бањама био је поп Душан
Крсмановић, који је доживео дубоку старост као свештеник у Но-
вом Пазару. Није дуго радио, јер га је заменио „асли прави учи-
тељ” Димитрије Курузов, који је за две године придобио пове-
рење и ученика и њихових родитеља. Захтевао је да сва деца ре-
довно похађају наставу, убедио је родитеље да шаљу своје кћери
у школу. Око 1925. године саграђена је нова школска зграда на
иницијативу чувеног мајстора из овог краја Марјана Јанићије-
вића (из Витковића). Од тада је школа активно радила до 1941. го-
дине. У њој су учитељевали: Живојин Бојић, Драгутин Маљевић,
Светислав Трифуновић, Владимир Кораћ и Станика Радовановић
Цана.

1.5. ОСНОВНА ШКОЛА У ЦРЕПУЉИ

Основана је 1915. године и названа Државна основна школа „Цар
Душан Силни”. Први учитељ био је Смиљко Ђукић, умро је млад
1915. године од пегавца. Затим су учитељи били: Љубомир Вуко-
тић, Александар Деспотовић-Јакшић, Драгомир Божовић, Влади-
мир Обрадовић, Доброније и Љубица Поповић, Саво Ђурић и
Мартин Обрадовић. Школа је изгубила свој статус и од 1968. годи-
не постала је истурено одељење Основне школе „Јован Цвијић”
из Зубиног Потока.
Сви остали подаци о овој школи, некада званој Државна основ-
на школа „Цар Душан-Силни” која је претворена у истурено
одељење, губе се у оквиру матичне школе „Јован Цвијић”.

7
Ј. М. Богавац (1980) Летопис Основне школе у Бањи, Љубљана: Зборник за
хисторију школства и просвјете, стр. 115.

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 93

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

1.6. ОСНОВНА ШКОЛА У ЛУЧКОЈ РИЈЕЦИ

Основна школа у Лучкој Ријеци је прва школа у Колашину отворе-

на после ослобођења и уједињења земље 1918. године. Отворена
је на захтев мештана свих села овог подручја, а посебно за-
хваљујући залагању Алемпија Божовића председника општине,
проте Вукајла Божовића, свештеника Арсенија Поповића и учи-
теља Алексе-Леке Поповића.
Први учитељ био је Алекса-Леко Поповић (1891–1983) који је у
лучкоречкој школи радио од њеног оснивања до 1939. године.
Најстарији мештани Лучке Ријеке сећају се свог учитеља као
вредног и способног човека, који је увек био спреман да притекне
свакоме у помоћ. Занимљив је податак да су у овом делу Колаши-
на била само три писмена сељака, а већ прве године се уписало у
сва четири разреда преко 80 ученика. Школска 1922/23. година је
веома значајна за рад школе у Лучкој Ријеци. Тада је на светосав-
ској прослави 27. јануара 1922. године одлучено да се сазове збор
грађана свих села, како би се договорили о подизању школске
зграде, јер се у црквеном конаку више није могло радити. Ова
одлука је брзо спроведена у дело јер су сељаци једногласно при-
хватили да сами од својих средстава подигну школску зграду. Ос-
нован је Одбор коме је руководио учитељ Алекса Поповић. Са
градњом школе почело се априла 1922. године, а већ крајем јуна
школа је била покривена црепом, али се на томе и стало. У поди-
зању школе изградњу је и овог пута ометала власт, ниједан динар
није хтела да предвиди у буџету за ову сврху. Новац за главног
мајстора Живка Милојевића из Вељег Бријега добровољно је при-
купљен од мештана свих села чија су деца долазила у ову школу.
Школска зграда је завршена и почела са радом школске 1923/
24. године, а за учитеља је постављен Виктор Стојан који је служ-
бовао до 1929. године, затим Виjола Рот која је дошла из Сарејева,
Вучко Цимбаљевић из Берана, Милета Поповић из Дечана, Мили-
ца Лазаревић из Косовске Митровице и Мартин Обрадовић из
Читлука.
Исте године школа је организовала и три аналфабетска течаја
на којима је било око 90 девојака и 30 младића. Радило се четврт-
ком после подне, а недељом и празницима пре и после подне.
При школи је постојала и библиотека која је 1925. године бројала
око 300 књига. Учитељи су са ђацима и омладином припремали
и организовали приредбе које су биле масовно посећиване. Ин-
тересантан податак је да су 1925. године у школи биле само две

94 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

девојчице, а већ 1932. године више од половине ученика биле су

девојчицe. Званичан назив за школу од школске 1938/39. године
гласи – Државна основна школа „Орловић Павле” у Лучкој Рије-
ци.

1.7. ОСНОВНА ШКОЛА У ЗУПЧУ

Школа у Зупчу основана је 1923. године, a до школске 1964/65. го-
дине била је четвороразредна школа, потом осморазредна. Први
учитељ ове школе био је Захарије Степановић. Не зна се какве је
квалификације имао, али се зна да је пре тога био официр. Радио
је само прве године, а после њега је за учитеља постављен Мио-
драг Каличанин. Школске 1928/29. године он је премештен, а по-
стављен је Миладин (Мијата) Божовић који потиче из учитељске
породице. О Миладиновим људским квалитетима остале су лепе
приче. У њој је радио од школске 1928/29. до школске 1935/36. го-
дине. Њега је заменио Милија Цветнић, кога је у Зупчу затекао
рат 1941. године.
Од оснивања школе до Другог светског рата број ученика се не-
прекидно повећавао, те зависно од броја ђака, некада је у школи
било и по два одељења.
Школске 1924/25. године у овој школи радио је аналфабетски
течај на коме су била описмењена 23 младића. Школа је имала у
својој народној библиотеци и читаоници око 100 књига из разли-
читих области књижевности.
За време Другог светског рата основна школа у Зупчу доживе-
ла је трагичну судбину као и многе друге школе у овом крају.
Зграда је запаљена а са њом и целокупна школска документа-
ција.

1.8. ОСНОВНА ШКОЛА У ЗУБИНОМ ПОТОКУ

Школа у Зубином Потоку је настављач Прве световне школе отво-
рене у Колашину (1891. године), основне школе у Дубоком Пото-
ку и истурених одељења Основне школе у Варагама, која је ради-
ла по приватним кућама од отварања (1920. године) па све до
премештања у нову зграду 1926. године. Први учитељ ове школе
био је Александар Деспотовић Јакшић (1979) из Доњег Јасенови-
ка. Са њим је радио и учитељ Недељко Божовић (1885–1940) из
Доброшевине. „Кад је 1926. године завршена нова школа, ова шко-
ла добила је назив Државна основна школа „Војвода Радич” у Зу-

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 95

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

бином Потоку. „Она је непрекидно радила као четвороразредна

до Другог светског рата када је запаљена од стране домаћих ду-
шмана. У пламену овог срамног злочина изгорела је козја ђачка
торбица са исписаном таблицом, писаљком, заоштреном крежу-
љом, оловком, гумицом и скромном ужином свих ученика” (Ја-
кшић, 1996, 148). Од свог отварања па све до данас ову школу по-
хађају ђаци из села: Угљара, Варага, Читлука, Доброшевине, Зу-
биног Потока, Придворице, Вељег Бријега, Газивода, Чечева, Ко-
вача, Г. Јасеновика, Д. Јасеновика, Калудре, Јабуке, Загуља, Дри-
јена, Црепуље, Горњег Превлака и Доњег Превлака.
Учитељ Александар Деспотовић Јакшић је изводио наставу у
приватној, ниској и неосветљеној просторији. Школских клупа
није било. Деца су од својих кућа доносила троножне столице
разних боја и величина сваког дана, a у пролеће би се премештa-
ли у „пољску учионицу”. У овако тешким условима школа је ра-
дила све до после Другог светског рата, када је изграђена нова
школска зграда. Тада почиње и „златно доба” за ову школу која
почиње да прима све већи број ученика.
Данас је то Основна школа „Јован Цвијић” (овај назив је добила
1953. године) која ради у новој згради завршеној 2003. године.
Школа се поноси резултатима и одличјима својих ученика, по-
стигнутих на разним такмичењима, од општинских до савезних.
Основно школство Ибарског Колашина било је и остало чувар
националне свести, сталне наде и светионик досадашњег и бу-
дућег развоја овог краја. Оно се у периоду између два светска ра-
та развијало у ходу по тешким мукама, без континуитета и уз
бројне потешкоће које су га притискале. Међутим, без обзира на
овако немилу историју и сплет различитих околности, које су у
појединим периодима успоравале развој школства, оправдано се
може говорити о постигнућима основног школства у Ибарском
Колашину. Мрежа основних школа у Колашину у периоду од
1918. до 1941. године била је знатно развијена а то констатујемо
на основу приказа настанка појединих школа значајних за овај
крај, у овом раду. Школе пуне младости, ориле су се од дечјег
смеха и песме. Данас је непреболна „рак-рана” овог краја нагло
опадање броја ученика, што је опустело многе школе, а неке су и,
нажалост, и заувек угашене.

96 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР

 ШКОЛСТВО И ПРОСВЕТА У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ 1918–1941.

ЛИТЕРАТУРА Богавац, М. (1993). Просвета и школе у Ибарском Колашину. Приштина.

Богавац, Ј.М. (1980). Летопис Основне школе у Бањама, Љубљана : Збор-
ник за хисторију школства и просвјете.
Бојовић, Д. (2004). Манастир Дубоки Поток. Зубин Поток: Стари Колашин.
Божовић, Г. (1998). Мој Колашин. Београд: Ars Libri, Нови Свет,Приштина.
Добрић, В. (2010). Просветитељство и школство у Старом Колашину, Зу-
бин Поток Стари Колашин.
Ђилас, Ј. (1969). Српске школе на Косову 1856-1912. Приштина.
Ђилас, Ј. (2000). Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912.
Приштина: Институт за српску културу.
Ђорђевић, Ж. (1958). Историја васпитања у Срба. Београд
Ивановић, М. (1985). Споменици Ибарског Колашина. Београд: Републички
завод за заштиту споменика културе.
Јакшић, С. (1996). Просвета и школе у Старом Колашину, Београд: Ars Libri.
Качапор, С. (1984). Школство у долини Ибра, Тутинске новине, бр. 48.
Качапор, С. (1987). Школство у Новом Пазару и околини од 1918. до 1941. године.
Нови Пазар.
Качапор, С., Јовановић, Б. (2012). Школство и просвета на брдско-планинс-
ком масиву Рогозне 1912-2012. године. У Б. Јовановић, У.Шуваковић (ур.),
Зборник радова Косово и Метохија 1912-2012, (Зборник радова Фило-
зофског факултета Универзитета у При- штини, стр. 307–327). Косовска
Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини.
Лутовац, М. (1954 ). Ибарски Колашин. Београд: Српска академија наука.
Ћоровић, В. (1989). Историја Срба. Београд: Београдски издавачко-гра-
фички завод.

ИЗВОРИ Архив Југославије, Фонд Министраства просвете Краљевине Југосла-

вије, Одељење основне наставе, документ: 59-103 – 20; 21976, од 18. 07.
1920. године.

ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР 97

 ЗБОРНИК РАДОВА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА ХLIII (2)/2013

ILINKA B. MUŠIKIĆ POPOVIĆ, SAIT Z. KAČAPOR

UNIVЕRSITY OF PRIŠTINA WITH TEMPORARY HEAD OFFICE
IN KОSОVSKA МITRОVICA, FACULTY OF PHILOSOPHY,
DEPARTMENT OF PEDAGOGY

SUMMARY SCHOOLING AND EDUCATION IN IBARSKI KOLAŠIN FROM 1918 TO 19418

In any humanist society and its political, economic, cultural and
other aspects, education is very important in leveraging the whole
development and prosperity. Any consideration of the educational
system is started with primary schools, as they have always been the
foundation of institutional education in any society.
Ibarski Kolašin represents an interesting multi-unit in Serbia. This
is the name for the area that stretches along the river Ibar, from north
of Kosovo and Metohija to southern Raska. The greatest place in the
Ibarski Kolašin is Zubin Potok, and the larger villages are Ugljare, Uj-
mani, Cecev, Velji Breg Bërnjak, Oklace and Ribariće. This is an area
which maintained a compact Serbian population through the Middle
Ages, five centuries of slavery under the Turks, and later to the pre-
sent day. In fact, this region is among the first to fall into Turkish sla-
very, and among the last to rejoice liberation from the Nazis. The au-
thors, based on archives, are trying to reconstruct the origin, deve-
lopment and growth of schooling and education in the Ibarski Kolašin
in the period between the two world wars. The work seems especially
interesting because of the fact that the Ibarski Kolašin welcomed re-
lief after the First World War as one of the poorest regions in Serbia
and the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. Also, Ibarski Kolašin
being a separate academic and educational unit makes sense due to
the fact that there used to be one of the first schools in the period of
Nemanjić dynasty - school of knitting and communications Queen He-
len of Anjou in this area. A unique monastery, Black River situated in
Ibaski Kolašin whose guest house was turned into a school which pri-
marily developed the activity of copying religious books.
In the circumstances stated, immediately after the First World War,
the school authorities had to have a lot of tact when opening new
schools and improving school buildings for the people not to feel the
new load. On the contrary, the population of Ibarski Kolašin enthusia-
stically welcomed each new school.
KEY WORDS: education, the Turkish authorities, a century of libera-
tion, Helen of Anjou
8
Рад је примљен 31. октобра 2013, а прихваћен за објављивање на састанку Ре-
дакције Зборника одржаном 21. децембра 2013.

98 ИЛИНКА Б. МУШИКИЋ ПОПОВИЋ, САИТ З. КАЧАПОР