Lutam po prvom snegu i ledu,

u duši cveće procvalih snaga.

Veče je plavom žižicom zvezdu
zažeglo iznad puta mi draga.

Ne znam da l’ sjaj, il’ mrak je spolja?

Da li to peva vetar il’ peto?
Možda su mesto zime na polja
labudi pali na mesto sveto.

Divno si ti, o polje belo!

Greju krv moju pretihe studi!
Prosto bih hteo uz svoje telo,
da stegnem breza te gole grudi.

O tihe šumske, dremljive humke!

O ti radosti, prebelih njiva!
Prosto bih hteo da sklopim ruke,
da grlim vrbe ta bedra živa.

Sergej Jesenjin