Поранио Краљевићу Марко

прије зоре на недељу дана;

узјахао танкога комарца,
притегао пушку кремењачу -
оде Марко низ поље ловити.
Кад угледа на врх јеле зеца,
Марко скиде пушку кремењачу
да устрели зеца, птицу ловну.
Не погоди зеца, птицу ловну,
него цара, насред Цариграда;
у зло га је месо погодио,
у колено, у срце јуначко.
Мртав царе, а жив кући дође,
и у кући мртву мајку нађе,
где му крпи гаће и кошуље;
сестра му се од старости смије,

отац му се још родио није.

(Народна песма, објављена у Расковнику, бр. 3 из 1984. године)

1. Имајући у виду какав је у народној књижевности лик Краљевића Марка,

на који начин га песник карикира у стиховима изнад? (Показати на
примерима)

2. Којим стилским фигурама се песник користи да оствари хуморно

дејство? (Показати на примерима)
А Мане седи са кардашима и весели се. И нико, сем Митанче Петракијевог, не
зна зашто се Мане весели, зашто је весео, зашто части све и зашто немилице
баца бакшиш, и не да никоме да плаћа!...

Према њему седе ченгије; одмарају се од малопређашњег бурног и бесомучнога

играња. Све лепша од лепше, а међу њима најлепша мала Ајша, најмлађи и
најомиљенији чочек, која болује од севдаха. Зато се и одвојила и повукла у
ћошак, и оданде једнако гледа нетремице у Ману и чека кад ће поручити ону
његову (или боље рећи, њихову) песму „Кад ја имам“, песму коју је дилбер-
дудија донела амо чак из Мостара, а чучук-Ајша је најрадије и најлепше певала,
јер се цела песма на њу односила, и Мане досад увек на ну мислио и гледао кад
се та песма певала. И кад год су отпевали ту песму, добијала је чучук-Ајша лепа
бакшиша и још лепших речи и погледа од Мане и свега друштва Маниног. Али
вечерас Мане није поручивао ништа. Зато Ајша даде знак Дудији да запева ту
песму. Дудија запева, а остале ченгије прихватише; запеваше и Ћулсефа и Ајша,
пратећи песму ударањем у дахирета. Запеваше онако мало оријенталски — тихо
и сањиво, мало кроз нос запеваше:

Кад ја имам рујно вино, —

зашт’ га не пијем? Ај-хај-хај!
Кад ја имам чарне очи, —
еј, зашт’ их не гледам?!...

Чучук-Ајша га погледа сањиво својим страсним, великим, бадемастим очима,

али Мане и не примети то. Искапи чашу вина, али је не погледа како је досад
увек чинио. Мисли његове не беху ту, али ипак ту близу, неколико кућа одатле,
код Замфирових. Замишљао је сада Зону, раздрагао се; зато сâм продужи даље
песму, коју опет сви свирком и певањем прихватише.

Пева Мане: Кад ја имам бело лице, —

зашт’ га не љубим? Ај-хај-хај!
Кад ја имам русе косе, —
еј, зашт’ их не мрсим?!...

Узалуд је Ајша кокетовала! На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је
сада Мане...

Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше
пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од
бурунџук-свиле. Он беше развио ону свилену мараму и гледаше у њу. И тек кад му
приђе Ајша с дахиретом, трже се из сањарија, заграби шаку стопараца и баци јој на
дахире.

1) Koja je улога народних песама у датом одломку из Сремчеве Зоне

Замфирове?

2) Објасни сцену која се одвија у датом одломку.