Erlend Lu

Mulej

bojana888

01
PADAMO.
VOLIMO TE.
RADI ŠTA HOĆEŠ.
TATA.
(sms poslat iz aviona iznad centralne Afrike u aprilu 2005.)

15. decembar 2005.

Nije u mom stilu da vodim dnevnik, ali svi kažu da bi trebalo, a i sad opet ne
mogu da spavam, i tako ležim i osećam da sam baš sad dovoljno ljuta, ili
dovoljno tužna, ili šta već, da se bavim pisanjem, a to rade samo čudaci, i sad će
sigurno biti srećan onaj bradati tip tamo u centru, na klinici, koji me već godinu
dana smara kako moram da se usudim da osetim svoju tugu i tako to.

Muka mi je od ljudi koji mi žele dobro. I od toga što me svi sažaljevaju. Tome
nema kraja. Ko god me pogleda složi onu „jadna mala devojčica” facu. To mi je
sve odvratnije i odvratnije. Slažem se da sam pomalo za sažaljevanje, ali to je
moja stvar. Poludeću od toga što sam neprestano jadna mala. Kao da i drugi
ljudi ne prolaze kroz tužne i teške stvari. Kao da sam ja jedina na svetu koja je
izgubila porodicu.

Profesorka Mejer je oduvek bila prava bitch, ali otkako sam ostala sama, samo
cvrkuće i toliko puta mi je već rekla da je u redu što nisam uradila domaći da mi
se čini da bih više volela da je i dalje bitch, ali to se kao ne govori, a jadna
Konstanse više ne zna kako sa mnom da izađe na kraj. Pre neki dan mi je
prekipelo i morala sam da je zamolim da nabije te svoje konje sebi u guzicu.
Išle smo metroom kući iz gimnazije, i kad smo bile blizu stanice Beserud,
uhvatila me je za ruke i skoro preklinjala da pođem s njom na jahanje u klub

02
Serkedalen. Već mesecima me smara kako moram da jašem s njom, jer to
jahanje izgleda leči sve rane, kad se jednom popnem na konja, kaže ona, više
kao neće biti važno koliko sam članova porodice izgubila, ili kako sam ih
izgubila, jer me konj, svojim toplim i snažnim telom itd., leči i vraća u život, a
ja sam je onda pitala može li se desiti da konji propadnu kroz led na jezeru
Buksta i da se svi podave ko miševi, a ona mi je odgovorila da se to nikad nije
dogodilo, i ja sam joj onda rekla da me mrzi da idem s njom, a ona me je
pogledala svojim srnećim očima, kao da me bezgranično sažaljeva, pa sam je ja
zato pogledala svojim srnećim očima i sažaljevala je još više nego ona mene, i
tako smo se gledale našim srnećim očima i bezgranično sažaljevale, sve dok ona
nije skontala da joj se rugam i izašla iz voza, a ja sam za njom viknula da te
konje može da nabije zna se već gde, a juče me je mrzelo da idem u školu, tako
da sad sigurno misli da više nismo drugarice, ili već tako nešto, a ja osećam da
me je baš briga i zapravo i sama uviđam da je to prilično tužno, mislim to što
me je baš briga.

17. decembar
Evo sad ponovo pišem. Ne znam zašto, ali to možda nije ni bitno. Primetila sam
da me uzroci više ne interesuju. Ja samo registrujem da se nešto događa. Avioni
padaju. Možda je svejedno zašto. Ali, baš je čudno kako se dobro osećam dok
pišem, iako mi nije lako da priznam da je bradati psiho-Geir u pravu. On misli
da je opasna faca i da zna baš sve o tome kako razmišljaju ljudi kojima je teško,
i kako im se može pomoći da se vrate približno normalnom životu, kako on
kaže, a ja sam ga pre nekoliko nedelja pitala da li je nekad izgubio porodicu u
avionskoj nesreći, i kad mi je rekao da nije, ja sam ga pitala otkud je onda tako
siguran da zna kako je meni, a on mi je rekao da on ima veliko iskustvo i da je
učio škole i studirao i u Norveškoj i u drugim zemljama, i da je razgovarao sa
gomilom ljudi koji su bili u mojoj situaciji, i ja sam ga onda oterala u tri lepe, na
šta se on samo nadmeno i toplo nasmešio sebi u bradu i nekako uspeo da uprkos

03
svemu deluje simpatično, što je skoro najgore od svega. Nikad to ne kaže, ali ja
ipak svaki put kad sam tamo osećam da je on u pravu, a da je problem u mom
stavu, ali to valjda i nije tako čudno, jer sigurno nema baš mnogo ljudi koji su
otvoreni i pozitivni samo nekoliko meseci pošto im je porodica poginula u
avionskoj nesreći u Africi, a uskoro će jebeni Božić. Prvi Božić koji ću provesti
sama u ovoj grozno velikoj i praznoj kući. Sigurno me je bar petnaest raznih
tetaka, ujaka, stričeva, tatinih i maminih prijatelja i roditelja mojih drugova
pozvalo kod njih na Božić, ali sam ih sve slagala i rekla da sam se već
dogovorila sa Konstanse i njenim roditeljima da idem na Božić kod njih. A
njima sam rekla da ću Božić slaviti kod Tronda i Biten. I svi kažu da je to
dobro. Jer je najvažnije da ne budem sama. Ljudi baš seru. Hiljade ljudi je samo
za Badnje veće. I šta će meni Božić? Ionako nisam planirala još mnogo dugo da
živim. Mada nisam još ništa odlučila. Videćemo.

20. decembar
Dok sam maločas sedela pored panoramskog prozora, setila sam se jednog
razgovora između Toma i tate koji sam čula kad sam jednom ležala na sofi do
njih, a oni su mislili da spavam. To je bilo u vreme dok je Tom bio sa Renatom
Keramičarkom, svirao u bendu i hteo da postane pisac, umetnik i sve tako nešto.
Čak je hteo da napusti i gimnaziju. Tata ga je posadio pored sebe i sećam se da
sam ležala i smejuljila se u sebi. Bila sam skroz na tatinoj strani. Tipično za
mene. Tata je bio sasvim smiren i samo je rekao da se ljudi kao mi bave
stvarima koje su važnije od sviranja muzike, glupiranja i onoga što neki
nazivaju kreativnošću. Većina onih koji sebe nazivaju kreativnima sve su drugo
samo ne kreativni. Oni se samo kite atributima onih ljudi koji su zaista kreativni
pa mućkaju neka sranja koja nikoga ne interesuju. Rekao je da je najlakše
praviti se da si kreativan i uzbudljiv. Oni koji su zaista inovatori, oni to prosto
jesu. Ne prave od toga priču. A onda je rekao da će mu ako napusti gimnaziju
ukinuti finansiranje i da će Tom biti prinuđen da se skroz sam snalazi. Ako,

04
međutim, završi gimnaziju i studije prava, i ako posle bude hteo da bude pisac,
keramičar ili šta već hoće da bude, to će biti Tomova stvar, tata se neće pačati u
to. Sećam se koliko je Tom prebledeo tokom tog razgovora. Tata je pokazao na
grad i rekao da Tom treba da pusti one koji tamo žive da pišu i da se glupiraju.
Rekao je da mi koji živimo ovde na brdu ne pišemo, mi se brinemo da
mašinerija radi, mi stvaramo vrednosti, a pored toga je rekao i da misli da
Renata i nije neki ulov, suviše je divlja za tebe, suviše je u oblacima, a onda je
pitao: „Jesam li jasan, razumeš li šta ti govorim?” Tom je razumeo.
Završio je prava tri meseca pre nego što se avion srušio.
E, tata, sad ja pišem. Iako si rekao da ljudi kao mi ne pišu. Pogrešio si. To što ja
ovo pišem dokaz je da si pogrešio. I ti si kriv što ja pišem. To je tvoja jebena
krivica.

21. decembar
Konstanse naravno misli da se sunce danas okreće. Pokušala sam da joj
objasnim da se uopšte ne okreće, već da od danas u 19.35 h počinje postepeno
sve više da se penje na nebu. Objasnila sam joj da sunce to uopšte ne primećuje.
To samo mi primećujemo. Do 31. decembra će se ovde u Oslu dan produžiti za
šest minuta. Ali sunce, dakle, ništa ne primećuje i nikad se u svom životu nije
okrenulo. Konstanse ne podnosi da je ispravljaju, pa se iznervirala i odjurila da
jaše u Serkedalenu, a ja nisam otišla na njenu proslavu sunca koju večeras
organizuje. Pre će u paklu pasti sneg nego što će meni pasti na pamet da slavim
to što dani postaju duži. Moj cilj su najkraći mogući dani. Idealno bi bilo kad
bih mogla da odem na spavanje čim se probudim. Konstanse zapravo ima
problema. Nema pojma ni o čemu. Kad se satovi prebacuju na letnje vreme, ona
nikad nema pojma na koju stranu treba da navije sat. Onog dana kad shvati da
ne može ceo život da jaše konje, sigurno će se navući na neku drogu.

Pokušala sam da nagovorim Kšištofa da ne ide kući za Božić. Rekla sam mu da

05
bi mi bilo neprijatno da budem sama u kući. Ali on hoće svojoj kući. Dobro sam
mu platila da bi se vratio. Tako bi i tata uradio. Kšištof je jako dobar majstor.
Uskoro će biti gotov i drugi bazen. Dogovorili smo se da ga napravi u tatinom
stilu. Male, tamnoplave osmougaone pločice, iste kao u onom hotelskom
bazenu u Berlinu, gde smo bili prošle godine za Uskrs. Mama ih najverovatnije
ne bi odobrila. U takvim stvarima je uvek bila jako određena. Ali sad se računa
moje mišljenje. Kšištof je pravo blago. Radi za male pare, živi u najmanjoj sobi
u kući i sve što traži je ćebe i pepeljara. Ne razumem zašto se Poljska ne kotira
bolje u svetskim razmerama. Možda zato što se sve vreme mole. I Kšištof se sve
vreme moli. Nemam pojma za šta se moli. I ne želim ni da znam. Kada je papa
umro, ceo dan nije zalepio nijednu pločicu. Ali ih je zato zalepio mnogo i pre i
posle toga. Zašto ja ovo uopšte pišem?

24. decembar
Neviđeni smor. Nema ko iz familije nije navratio da mi donese poklon i reč
utehe. Svi se prave da misle da je sasvim u redu što nisam okitila kuću, ali me
megasažaljevaju i zabrinuti su. I imaju bogami i razloga, da tako kažem. Šta li
su mislili?

Kad je i poslednji otišao, uzela sam jaguar, da tata, dobro si čuo, uzela sam baš
jaguar, jer je on sad moj, je l’ tako, sve ovo je moje, zar ne, tako da sam uzela
jaguar i odvezla sve poklone na Alternativni Božić u Narodni dom, jer sam u
večernjem izdanju Aftenpostena čitala da im trebaju pokloni. Strogo uzev, ja još
uvek ne smem da vozim, ali sam bila sasvim sigurna da policiji neće pasti na
pamet da zaustavi jedan tako dobar auto - sat ili dva pre roždestva, kako se to
lepo kaže. Bio je to dobar osećaj. Ali kad sam došla kući, našla sam još jedan
poklon. Od Kšištofa. Mora da ga je ostavio iznad kamina pre nego što je otišao.
Baš je sladak. Bio je to cd na kom neki čovek koji se zove Entoni tužno peva o
tome kako bi želeo da bude žena. Već sam ga nekoliko puta preslušala, i slušam

06
ga i sad dok ovo pišem, i baš je moćno, čežnja na visokom nivou i, mada
njegovi problemi nisu isti kao moji, ipak mi na neki način pomaže, u pitanju je
bol, i to mi je dovoljno, svaki bol se može iskoristiti. Kšištof po ceo dan lepi
pločice i katolik je, ali nije od juče.
Upravo sam saznala da svakog bogovetnog dana umire oko 155.000 ljudi. To je
oko pedeset sedam miliona godišnje; 6.458 na sat; 108 u minuti. Pitam se da li
mi je to neka uteha. Na neki način jeste. Na neki način nije.

25. dec.
Opet je noć i ja ne mogu da spavam i ležim i užasno sam besna na tebe, tata.
Avionske nesreće u Africi čine samo tri posto svih avionskih nesreća na svetu,
ali od tih tri posto skoro četrdeset posto su fatalne nesreće. Tamo su društva
nestabilna, avioni stari, održavanje loše. Sve si to ti vrlo dobro znao. Ali si
naravno morao sa sobom u te kante od aviona da povedeš i Toma i mamu. Mene
nisi hteo da vodiš. Trebalo je da ja ostanem sama kod kuće i da idem u školu, i
trebalo je da mama, ti i ja odemo na slično putovanje kad završim prava, za
nekoliko godina. Tako si rekao. A tek ona poruka koju si poslao kad si shvatio
da ćete se srušiti. Šta li si samo hteo time? Zar si mislio da će mi zbog nje biti
lakše? Zbog nje mi je samo gore, zar ne shvataš? Gore mi je jer zbog nje znam
da ste znali šta se događa, znali ste da nemate nikakve šanse, i to što znam da si
usred sve te panike bio dovoljno priseban da razmišljaš o meni, o tome kako ću
ja reagovati i o tome kakva će mi biti budućnost, to je strašno saznanje, to je
groteskno, tata. Ja ne želim da živim. I u poslednje vreme većinom jedem u
restoranu Holmenkolen. Mrzi me da idem u kupovinu i kuvam. Znam da nisi
voleo tamo da ideš. U subotnjem dodatku u novinama su ga nazvali preskupom
navlakom za turiste. To te je nasmejalo. Nije ti se sviđao glavni kuvar restorana,
ali nikad nisi objasnio zašto. Možda je svejedno. Meni se smeši svaki put kad
uđem. I svlači me pogledom kad misli da ga ne vidim. Ali mi zato uvek daje
popust. Kao da mi to nešto znači. Kad dobijem dozvolu, pregaziću ga i pobeći

07
ću. To se zove hit and run. Po glavi mi se motaju svakojake misli. Ne znam da li
je baš pametno da ih zapisujem.

26. dec.
Danas je svraćala Konstanse. Ukapirala je da sam ih sve prešla i da Božić
provodim sama. Ali nije ništa rekla. Uviđavno od nje. Donela je božične
specijalitete i iznenadila sam samu sebe što sam jela i svinjska i ovčija rebarca.
Skoro da sam živnula od te masne hrane. Ranije tako nešto nikad ne bih ni
liznula, ali sad primećujem da me više nije briga za liniju. Koga briga za liniju
kad je mrtav. Pitala me je da li želim da igram u pozorišnoj predstavi koja se u
školi sprema za januar. Hrišćanska gimnazija je naravno najverovatnije jedina
srednja škola u Oslu koja ne sprema varijete. Uprava sigurno misli da je varijete
obično bulažnjenje i da to ne priliči jednoj tako visokomoralnoj ustanovi, ali
pozorište može da prođe, i rekla mi je da Žaneti, koja je trebalo da igra jednu
malenu ulogu, otac to ipak nije dozvolio, izgleda da je bilo dosta natezanja, ali
njen otac je veći hrišćanin od većine ljudi, i sad se, dakle, meni nudi da
debitujem na daskama koje život znače. Izgleda da je u pitanju vrlo mala uloga.
Treba samo da kažem nekoliko replika i da izađem na neka vrata, ali Konstanse
smatra da će mi prijati da malo viđam ljude i da u nečemu učestvujem, čini mi
se da misli da je skoro nebitno u čemu ću učestvovati, ako se samo malo budem
družila sa ljudima ili životinjama, opet ću biti srećna, ili šta već. Nije mi namera
da joj se rugam jer ona, naravno, misli samo najbolje i dobra je koliko je teška.
Rekla sam da ću razmisliti. Tako sam se osećala bolje nego da sam je odmah
odbila.

28. decembar
Danas sam imala čas vožnje. Sve vreme sam razmišljala šta bi bilo kad bih dala
gas do daske i zaletela se u autobus koji mi dolazi u susret, ili šta ako na
raskrsnici Karl Johana i Ringa 1 skrenem desno umesto da nastavim pravo,

08
nagarim ga do 200 na sat uzbrdo i zakucam se u zid kraljevske palate.
Razmišljala sam kako bi to bilo jako. Ali onda sam pomislila da je to sebično s
moje strane, i da se onom jadnom instruktoru to sigurno ne bi dopalo koliko i
meni, ne verujem da je u skorije vreme ostao bez porodice, nema baš mnogo
znakova koji bi ukazivali na tako nešto, a ima i duple komande i sigurno bi
mogao da zakoči ili već nekako da me zaustavi, ali sam primetila da mi se ideja
sviđa, iako mi je bilo teško da joj se posvetim jer je instruktor pričao kao
navijen o vremenu kad je bio učenik državne škole za instruktore vožnje u
Stjerdalu. Delovalo je kao da čezne za tim vremenom. Ispričao mi je da su često
išli u Trondhajm da vežbaju na pravim ulicama sa pravim raskrsnicama, i više
puta je pomenuo jednu raskrsnicu koju je nazvao Prinčeva raskrsnica. Rekao je
da je to najlepša raskrsnica u Norveškoj. U svakom slučaju je najbolja za učenje
vožnje. Nije to rekao, ali mislim da obožava tu raskrsnicu. Primetila sam to po
njegovom glasu. Mogu da primetim stvari po glasu ljudi. Konstanse to ne može.
Ona jedva uspeva da primeti da li je njen konj srećan ili ljut. Možda sam mogla
da postanem dobar psiholog ili tako nešto. Mislim, da sam htela. Ali teško da ću
biti ovde kad dođe vreme za to, tako da, što se kaže, ko poživi, pričaće, da, da.
A ko ne poživi, taj neće pričati. To je u suštini prilično nepravedno. Zar ne,
tata? Sad se kaj. Baš je corny što ti se obraćam dok ovo pišem. Kao neka klinka
iz filma koja je izgubila majku ili oca pa im se obraća kao da oni mogu da je
čuju i svi koji gledaju film znaju da filmovi o deci koja su nekoga izgubila svi
liče jedni na druge, ali ipak prihvataju da je tako u još jednom filmu. Mora da je
to zato što imamo užasno poštovanje prema smrti i sažaljevamo one koji su
nekoga izgubili. Mislim, smrt. SMRT. Kao da je ona nešto fucking posebno
Mislim, vau. I uprkos svemu nije moguće pisati mrtvima. Znam ja to. Mrtvima
se ne može pisati. Tako da pišem samoj sebi. Kako providno.
Prozrela sam celu ovu ideju sa dnevnikom. A ipak pišem i to mi pričinjava i
nekakvu radost. Pisanje je kao ona soba sa ogledalima na svim zidovima i sa
roze loptama za plažu u koju me je Konstanse uvukla u Narodnom muzeju.

09
Mogli smo beskonačno da se ogledamo u svim pravcima. Ili kao ona kutija od
ogledala u Muzeju tehnike u kojoj smo tata i ja bili mnogo puta. Možeš da se
gledaš u nedogled i svi su ti i ne možeš da zbrišeš i ne možeš da imaš tajni.
Ne znam da li sam ovako dubokoumna zbog doba dana ili samo zato što nisam
navikla da pišem, ili zato što ću umreti. Čovek najverovatnije postane
dubokoumniji nego inače ako zna da će umreti.
Moram da isključim svetlo pre nego što se stvari potpuno otrgnu kontroli.

1. januar 2006.
Kšištof se vratio juče ujutro. Čudan trenutak za povratak. I odmah je počeo da
lepi pločice. Primetila sam da nešto nije u redu pa sam ga zaustavila i skrenula
mu pažnju da je Nova godina i da se na Novu godinu ipak ne lepe pločice, ali on
je rekao da je to u Poljskoj sasvim uobičajeno, no ja mu nisam poverovala pa
sam ga pozvala na ručak u restoran Holmenkolen, poručila vino i zahvalila mu
se na božićnom poklonu i rekla mu da je to najlepša muzika koju sam u
poslednje vreme čula i on se ubrzo rasplakao i objasnio mi da je njegova
devojka našla drugog, a ja sam ga pitala šta je očekivao kad je cele godine u
Norveškoj, takve su žene, rekla sam, i jadno je što veruješ da možeš godinama
po inostranstvu da lepiš pločice i da ti pored jastuka bude pepeljara, a da će ona
da sedi tamo negde u Poljskoj i da te čeka kao budala. Volim kad dečaci plaču i
kad su očajni.
Kasnije uveče smo se popeli uz Holmenkolen, seli na ivicu skakaonice, gledali
vatromet i pokušavali da se seksamo, ali je Kšištof bio suviše pijan, a meni je
manje-više ionako bilo svejedno, no novogodišnje veče je ipak bilo baš fino.
Shvatam da je prednost mračnog pogleda na život to što se lakše pozitivno
iznenadim. Moja jedina novogodišnja odluka je da pokušam da umrem. Samo
mi nije jasno kako to da izvedem. Tradicionalne metode deluju tako vulgarno.
Bešenje, upucavanje i tako to. To ipak nekako nisam ja. Najradije bih i ja da
poginem u avionskoj nesreći. Ali avioni tako retko padaju. Osim ako, naravno,

10
ne odem u Afriku. Ali i to opet deluje pomalo smorno. Moram da porazmislim o
tome.

2. januar
Premijer mi se juče obratio. I drugima je, verovatno, ali ja sam naravno
primetila da je govorio meni. Rekao je da mogu da pobedim sebe. Da svakog od
nas očekuju pobede. Rekao je da je u tome stvar; da ostavimo prostor za svoje
snove i da stvorimo mogućnosti da se oni ostvare. Bilo je skoro zastrašujuće.
Kao da je skontao šta smeram i da me svim srcem podržava. Podržava moju
želju da umrem. A onda je rekao gomilu budalaština o Ibzenu.

3. januar
Kšištof me je danas i juče izbegavao. Izbegavao je da nam se susretnu pogledi.
Pitala sam ga zašto je takav, a onda sam shvatila da ima grižu savesti zato što
zamalo nismo spavali za Novu godinu. Boji se da ja možda imam osećaj da me
je primorao ili tako nešto, da sam ljuta i da više neće moći ovde da radi. Skoro
da sam se nasmejala. Baš je sladak. Rekla sam mu da iskulira. Rekla sam mu da
ne znam kako je u Poljskoj, ali da je ovo Norveška. 2006. Normalno je da se
mladići i devojke seksaju pre braka, skoro se može reći da se najviše seksaju pre
braka, a ja ću radije da se seksam s tobom nego sa onim snobovima iz škole sa
onim idiotskim znojnicama na glavi.
Posle toga je delovao kao da mu je laknulo. Lepio je pločice do kasno uveče.
Pitam se da ih ne lepi čak i sad. To bi me malo začudilo, ali otkud znam.

4. januar
Konstanse me je odvukla na prvu probu školskog pozorišta ove godine.
Premijera je za samo nekoliko nedelja, a ja sam otprilike rekla da ću
učestvovati. Izgleda jednostavno. Treba da izađem na scenu pre prvog čina i
kažem nekoliko rečenica, i to isto treba da uradim i pre drugog čina, i treći put

11
na samom kraju komada. Čini mi se da je režiser rekao da sam ja vezivno tkivo
cele stvari. Ja sam pripovedač, ili tako nešto. Meni je svejedno. Čak nisam
zapamtila ni ime komada. Nije ni važno. Što kaže Konstanse, najvažnije je da
valja da se malo družim s nekim ljudima ili životinjama.

10. januar
Teška nedelja.
Nisam bila u školi.
Samo sam sedela kod kuće i razmišljala šta će se desiti kad mene više ne bude.
Pitala sam se da li da pospremim ovde. Da spakujem sve u kutije. Da sortiram i
sredim. Ili da prepustim taj posao drugima. Ali ti drugi će u tom slučaju naći
masu privatnih stvari koje im ništa neće značiti. Pisma. Slike. I baciće ih, a ta
mi misao teško pada. Trebalo bi da taj posao uradim sama, ali nemam snage, ne
mogu da podnesem pomisao na to. Kad bih nastavila da živim, mogla bih sve to
da ostavim i da sredim za nekoliko godina, ali ja neću nastaviti da živim.
Drugim rečima, trebalo bi da sredim, prodam kuću i novac dam za nešto dobro.
Ali ni za to nemam snage. Sve mi se čini da će biti kako bude. U tom slučaju će
verovatno rođaci naslediti sve. To će ih sigurno usrećiti. Osim ukoliko mama i
tata nemaju dece za koju ja ne znam. To me ne bi iznenadilo. Čitala sam da je to
prilično uobičajeno. Mama najverovatnije nema, pretpostavljam. Ali tata... Ne
isključujem tu mogućnost. Ali šta se to mene tiče. Ja ionako neću biti ovde, a
odsutni nemaju pravo glasa. U poslednje vreme dosta razmišljam o tome. Čovek
nekako mora da bude ovde da bi se računao. Umiranje nas prilično
nepokolebljivo izbaci u aut. Bila sam, naravno, i na dosta samoubilačkih strana
na netu. Mislila sam da ću pronaći istomišljenike, ali sve mi je to odvratno.
Mnogi deluju kao da su mlađi od mene i njihovi razlozi za umiranje potpuno su
neodrživi. Suviše su nezreli da bi zaista mogli da žele smrt. Malo su utučeni, a
ni sami ne znaju zašto, ili ih je momak ostavio, ili hoće da se osvete roditeljima
koji ništa ne razumeju. Imaju romantičan odnos prema umiranju, kao da je to

12
nešto veličanstveno, kao da umiranje može da bude osveta, kao da smrt može
biti početak nečeg velikog, mislim da nemaju pojma čime se poigravaju.
Balavci. A Konstanse zove i smara probama i konjima i drugim životinjama
(doduše, manje me smara konjima nego ranije, ali ipak) i ja joj govorim da sam
odavno naučila svoje replike, ali naravno da nisam. Počela sam jednom da čitam
tekst, ali sam se smorila posle tri sekunde u svakom slučaju, smorila sam se
mnogo pre desete sekunde.

11. januar
Pričala sam danas sa psiho-Geirom. Brada mu je sve duža i duža. Rekao je da
smatra da je dobro što redovno dolazim na naše sastanke i da je to dobar znak, i
on uostalom misli da delujem kao da mi je bolje i da je to lepo videti. Kad bi
samo znao. Rekao mi je da se dugo plašio da sam suicidna i da se pitao da li da
preduzme mere, kako on to zove. Imajući u vidu to njegovo silno obrazovanje
kojim se hvali i dugo iskustvo sa ovakvima kao što sam ja, užasno ga je lako
prevariti. Rekla sam mu da je u pravu što se tiče razmišljanja o samoubistvu, ali
da što više razmišljam o tome, sve više i više shvatam da ja volim život.
Nisam ja glupa. Poslednje što mi treba jeste da me zatvore zato što psiho-Geir
misli da predstavljam opasnost po samu sebe.

15. januar
Juče sam bila na probi. Premijera je 20, dakle za pet dana. Svi su pod stresom.
Kao da je bitno kako će ispasti. Ljudi su tako kratkovidi. Kad su srećni, onda su
srećni na neki glup i nepodnošljiv način, kad su pod stresom, onda su pod
stresom na neki glup i nepodnošljiv način, a kada su ljuti, to je opet glupo i
nepodnošljivo. Ja valjda prosto smatram da su glupi, da nemaju pojma ni o
čemu. Misle da su besmrtni.
Skoro je neverovatno da sam pre manje od godinu dana i ja bila kao oni.
Dok sam stajala na sceni i verglala poslednje replike, pala mi je na pamet jedna

13
ideja. Ta mi ideja postaje draga, iako je vrlo dramatična i možda čak i
detinjasta. Neću da kažem o čemu se radi. Moram prvo još malo da razmislim.
Ali mnogo je moćna.

16. januar
Čas vožnje. Imala sam jedan lep doživljaj, ili iskustvo, ili kako već to da
nazovem. Instruktor je smatrao da malo nervozno vozim, a i jesam, jer sam
razmišljala o onome što ću uraditi za četiri dana, pa je, da bi mi skrenuo misli,
počeo da me ispituje o svemu i svačemu, i odmah sam počela bolje da vozim,
ali ono što je dobro jeste to što mu nisam rekla šta se dogodilo. Pravila sam se
da stari život još uvek postoji. I on ništa nije primetio. Pričala sam o mami koja
dugo nije radila, prvo zbog Toma, pa onda zbog mene, i nikad nije upotrebila
svoje uzbudljivo obrazovanje o kom neprestano priča, ali da se sad zajedno sa
jednom prijateljicom sprema da otvori prodavnicu nameštaja na Sankt
Hanshaugenu, i da su stupile u kontakt sa jednom firmom u blizini Rima, i da su
to ekskluzivne i skupe stvari, ormari, stolovi i tako to, ali da je ona sondirala
teren i veruje svom osećaju da je takva jedna firma potrebna, a tatina firma
obezbeđuje početni kapital, i o Tomu koji je pre malo više od godinu dana
završio prava i koji će uskoro početi da radi u tatinoj firmi, i o tati i njegovoj
firmi, i o tome kako mu dobro ide, i kad sam pomenula imena nekih njegovih
klijenata, instruktor je klimnuo glavom i rekao ,,opa”, a ja sam mnogo dobro
vozila i instruktor je rekao da deluje kao da nam je porodica vrlo složna i fina, i
ja sam rekla da je baš takva.

17. januar
Donela sam odluku. I sad mi je mnogo lakše. Već se uveliko pripremam.
Danas sam kupila dvadeset metara konopca u Skandinavskoj planinarskoj
opremi. Rekli su mi da je to najbolji koji imaju. Lak, solidan i malčice elastičan.
Zeleni. Imali su i drugih boja, ali zelena je nekako posebna, najverovatnije zbog

14
mamine haljine. One koju je stalno nosila. Tad je nekako najviše bila mama.
Kad je nosila tu haljinu. Prodavac je rekao da su taj konopac tek dobili i da je
prilično izdržljiv, ali da ne mogu da računam da će trajati večno. Rekla sam mu
da mi to nije bitno, da ću ga upotrebiti odmah. I ništa više.
Znam da sam nedavno napisala da mi ove vulgarne metode samoubistva ne
leže, ali pošto mi je sinula ova nova ideja, naprosto sam promenila mišljenje. I
sama sam iznenađena.
Izvešću to na premijeri. Na samom kraju. Sama sam na sceni, nepomično stojim
i govorim svoj tekst, ali dok ga budem govorila, daću signal Valdemaru koji
stoji gore i upravlja reflektorom, i on će baciti konopac koji sam ja unapred
zakačila za tavanicu, Valdemar će to sigurno uraditi jer me već dve i po godine
posmatra tako da se to može protumačiti samo na jedan način, zna da nema
nikakve šanse, ali će učiniti bilo šta da bi mogao da nastavi da živi u nekakvoj
nadi, zatim ću se ja mirno i polako popeti na policu za knjige koja je deo
scenografije, i stajaću na njoj dok ne izgovorim ceo tekst, a onda ću staviti
omču oko vrata i skočiti, računam da će mi težina sopstvenog tela slomiti vrat
kad se konopac zategne, to sam proverila na netu, i ako mi je proračun dobar, tu
neće biti greške.
To mi je plan. Pomalo mi je uzbudljivo što ću to izvesti pred celim
nastavničkim kolektivom i svim roditeljima, najvećim vernicima i najboljim
ljudima prestonice, i oni će biti šokirani, čak i potreseni, i pomisliće kako neko
nije učinio dovoljno da mi pomogne da prođem kroz ovaj težak period, i o meni
će se ispredati priče.
Sviđa mi se i to što ova ideja tako malo liči na mene. Ko bi rekao da sam u
stanju da dođem na jednu takvu ideju. Ko bi rekao da u meni čuči jedna takva
drama queen.

18. januar
Očekivala sam da ću biti strašno uznemirena ako nekad odlučim da uradim ovo

15
što sam sad odlučila da uradim, ali ja sam sasvim smirena. Opuštena sam i
bistre glave. Već dugo se nisam ovako dobro osećala. I Konstanse je to danas
primetila. Rekla mi je da mnogo bolje izgledam. Zahvalila sam joj. A onda me
je pitala da li sam sad možda malo spremnija za jahanje. Rekla sam joj da jesam
i predložila da idemo na jahanje sledeće nedelje, kad pregrmimo premijeru.
Čitala sam da ljudi koji razmišljaju o samoubistvu postanu prilično sebični. Da
ne razmišljaju o krivici, kajanju i sličnim osećanjima koja će mučiti njihove
bližnje. To je tačno. Skoro da uopšte ne razmišljam o tome. Već godinama
nisam bila ovako bezbrižna.

Nisam otišla na drugi čas i neprimetno sam sišla u salu za fizičko da zavežem
konopac za nosač reflektora. Tako sam vezala mrtvi čvor da mrtviji biti ne
može. Garantovano će izdržati.
Tražila sam Valdemara da se dogovorimo oko konopca, ali mi je neko rekao da
je otišao kući jer mu je mlađa sestra bolesna, a roditelji su mu poslanici u
Skupštini ili tako nešto, tako da on mora da je pazi. To i liči na Valdemara.
Prava je dobrica. Nekako predobar za ovaj svet. Za nekoliko godina će sigurno
da se navuče na neku drogu, baš kao Konstanse.

Mislim da treba da napišem pismo familiji. Trond i Biten će sigurno prvi doći u
kuću. Na stolu mora da ih čeka pismo. Ali samo o praktikalijama. Bez
sentimentalisanja o tuzi i kako mi nedostaju, i bez opraštanja. Potpuno hladno i
jednostavno. U njemu će stajati da familija može da podeli stvari iz kuće, ali da
kuća mora da se proda i da će se od tog novca osnovati fond ili legat, ili kako se
već to zove, koji će nositi moje ime, i od kog će ljudi moći da traže i dobiju
novac ako su tužni. Nije dovoljno da budu samo malčice tužni, moraju da budu
jako tužni, na ivici da urade ono što ću ja uraditi za dva dana. Ako su takvi,
dobiće novac, tako da na primer mogu da otputuju negde i da upiju neke nove
impulse, ili da kupe mašinu za pranje sudova, ili mali vanbrodski motor, ili

16
nešto drugo što će ih malko razveseliti. Oni koji budu upravljali fondom neće se
mešati u to na šta će se novac trošiti, samo će proveravati da li su oni koji
podnesu molbu onoliko tužni koliko kažu da jesu. Mogu na primer da zovu
njihove prijatelje i da razgovaraju s njima. Oni koji traže novac uz molbu će
morati da prilože preporuke i kratak tekst o sebi. Julijin legat za suicidne. Ili
tako nešto. Sviđa mi se ideja da se nađem na Spisku legata, koji u poslednje
vreme pola škole vucara sa sobom. Na njemu su svi mogući idiotski legati.
Juče sam pozvala jednog agenta za nekretnine i ispričala mu gde se moja kuća
nalazi, kad je sagrađena, kolika je, kakav joj je pogled itd., i on je rekao da
preko telefona ne može ništa precizno da mi kaže, ali da deluje kao da
razgovaramo o kući od oko 15-20 miliona kruna. Za trenutak mi se od te sume
zavrtelo u glavi, pomislila sam da bih mogla da je prodam i godinama živim kao
bubreg u loju, da se preselim na Karibe ili tako negde, ali onda sam shvatila da
je to šuplja i površna ideja i da ću i tamo sigurno imati jednako snažnu želju da
umrem kao i ovde, a ja ipak ne želim da umrem na nekom nepoznatom mestu
gde nikoga ne poznajem i gde ne znam ko će me pronaći i tako to, i da je
najbolje da se držim plana i da završim s tim.
Želim da zapišem i neka uputstva za svoju sahranu. Biten je dobra u tome. Sve
porodične sahrane na kojima sam bila bile su predivne. Nikad ne preteruje. Sve
je u svakom pogledu lepo i suzdržano. Želim da bude sasvim jednostavno. Mala
služba na kojoj će crkveni orguljaš svirati ono što obično svira, neću nikakve
drugarice koje pevaju Bjerna Eidsvoga ili čitaju svoje pesme. I čitava seansa se
završava u crkvi. A pepeo će mi biti raspršen kasnije, kad bude bilo prilike, na
mestu gde se mamin, tatin i Tomov avion srušio. Želim da budem sa njima.
Želim da se moj pepeo pomeša sa njihovim. A delom i zbog Afrike. Sviđa mi se
ideja da budem sahranjena u Africi. Možda u blizini onog drveta pod kojim je
sahranjen Denis Finč Haton iz filma Moja Afrika. Obožavam taj film. Drvo na
vrhu nekog brega u talasastom i plodnom predelu koji lavovi posećuju nekoliko
puta nedeljno. Uz malo sreće, tako izgleda i tamo gde se srušio Tomov, mamin i

17
tatin avion. Aviokompanija mi je ponudila da otputujem tamo da svojim očima
vidim to mesto, i psiho-Geir je rekao da treba to da uradim da bih sve to brže
izbacila iz sistema, ali ja nisam bila u stanju. Rekla sam mu da ide sam kad je
već toliko navalio. Ali moj pepeo će stići tamo.

19. januar
Sinoć nisam spavala. I nisam umorna. Spavaću kad umrem. Sve vreme sam
tumarala po kući. Dugo sam sedela u maminoj i tatinoj spavaćoj sobi. Malo sam
listala stare foto-albume. Našla sam onu sliku na kojoj Tom i ja posred fjorda
prčkamo oko motora čamca. Neizmerno smo slatki i srećni. Pet minuta pošto je
slika napravljena tata je pokušao da upali motor i pao u vodu. Pao je na
ogromnu meduzu pa je mama morala da vesla do obale. Godinama smo se tome
smejali. Ljudi koji budu gledali ove slike neće imati predstavu šta se događalo
pre i pošto su slikane. Konstanse obožava kućne rasprodaje. Ranije smo stalno
išle na njih. I ponekad bismo pronašle foto-albume. Privatne slike porodica koje
ne poznajemo. Osećaj je uvek bio pomalo čudan. Ljudi koje su voleli. I
životinje i mesta. Možda će i naši foto-albumi završiti na nekoj kućnoj
rasprodaji. U tom slučaju se nadam da će ih kupiti neki fini ljudi. Na kraju
krajeva, svejedno je. Kasnije u toku noći sam probudila Kšištofa i pitala ga da li
hoće da igramo Ne ljuti se čoveče i pijemo vino. I hteo je. Pričao mi je o životu
u Poljskoj. Imala sam osećaj kao da sam na predavanju u školi. Pa je onda
pričao šta želi od života. Uobičajene stvari. Želi da nastavi da lepi pločice i
ambicija mu je da predstavlja Poljsku na World Skills 2007 (što je, ako sam
dobro razumela, neka vrsta zanatlijskih olimpijskih igara) koje će se održati u
Japanu u nekom gradu za koji nikad nisam čula i čije ime sam, naravno, već
zaboravila, ali nije ni važno, neću još dugo biti ovde, nema potrebe da bilo šta
pamtim, ono što će se dogoditi posle mog odlaska me se ne tiče. Ukoliko ga
neko ne spreči, Kšištof izgleda najviše voli da priča o lepljenju pločica. Vrlo
ozbiljno shvata svoj posao. Pored toga bi voleo da upozna neku devojku, da se

18
oženi, dobije decu i sve to, i užasno bi voleo da ima auto, najradije BMW a
najbolji bi bio onakav kakav ima tata, tj. kakvog je imao. Rekla sam mu da
može da uzme tatin. Još uvek je u garaži. Mislio je da se šalim, ali ja sam to sad
dopisala u pismo za Tronda i Biten. Tamo stoji: Kšištof dobija BMW. Kratko i
jasno. Treba da se preregistruje na njega, i to ću ja platiti; dobro, ne baš
direktno, ali novac će biti skinut sa mog računa, novca ima na sve strane, novca
koji je postao moj na jedan tako apsurdan i tužan način, i ja ga neću ni
upotrebiti, ali često razmišljam o sms-u od tate u kom je napisao da treba da
radim šta hoću. Zbog toga se osećam slobodnom. Sve dok je ono što radim u
skladu sa onim što želim, on me na neki način podržava. To znači da on nema
ništa protiv da auto dam Kšištofu. A ja idem sve do kraja. A kraj je sutra. Čudna
pomisao. Drugim recima, bio je ovo moj poslednji ceo dan.

Inače, bila sam kod psiho-Geira posle škole. Poslednji put. Ali o tome, naravno,
nisam ništa rekla. Rekao mi je da izgledam umorno, a ja sam mu rekla da je to
možda zato što poslednjih nekoliko dana nisam spavala, ali da se svejedno
dobro osećam. To mu se nije svidelo. Želeo bi da vidi znake normalnosti, kako
on kaže. Želeo bi da radim ono što i svi drugi rade, i to na isti način. Tj. da
živim životom koji liči na druge živote. Da ležem u pristojno vreme, da ustajem
dovoljno rano da mogu da stignem da se istuširam i da doručkujem, da se
metroom odvezem do grada i da se kroz Dvorski park prošetam do škole, a da
ipak imam pet minuta vremena da pročavrljam ispred škole sa drugovima, kako
ih on zove. Dalje želi da u školu nosim užinu, i to od domaćeg hleba, dao mi je
recept za neki ražani hleb koji on i njegova žena prave već godinama, možda i
više od dvadeset godina, i koji popravlja raspoloženje, jer ako se zdravo
hranimo i dovoljno krećemo, onda se odmah bolje osećamo i nestaje sva
anksioznost ili šta nas već muči. Psiho-Geir je neverovatno naivan. Teško mi je
da poverujem da je on reprezentativni predstavnik svoje struke, ali mora da je
visoko na lestvici, jer teško da ovakve kao što sam ja daju početnicima. Ako su

19
iskusni psiholozi kao psiho-Geir, koliko li su samo izgubljeni tek svršeni
psiholozi? Užas. Trebalo bi da ga spojim sa Konstanse. Obožavali bi jedno
drugo. Mogli bi da jašu, da trče goli šumom, da jedu ražani hleb i, uopšte, da im
bude bajno zajedno.
Sviđa mi se pomisao na to kako će se psiho-Geir osećati sutra uveče kad mene
više ne bude bilo, biće prinuđen da porazmisli da li je mogao nešto da nasluti i
onda će morati da uvidi da sam ga prevarila, da sam bila pametnija od njega, i to
će ga sigurno poraziti. Pretpostavljam da za status psihologa baš i nije dobro da
im se klijenti ubijaju. To znači da nisu uradili svoj posao kako treba, i onda ih
najverovatnije drugi psiholozi malo preziru, ili zezaju, ili tako nešto.
Danas smo razgovarali o tome koliko je život jedinstven. Hteo je da ja shvatim
da život nije tek nešto što možemo da proćerdamo samo zato što smo naišli na
otpor. Život nam je dat na poklon, neponovljiv je itd. Ja sam rekla: „Da,
srećom.” Onda je on rekao da ne smem da govorim takve stvari. Pitala sam ga
otkud zna da je život neponovljiv, i on je priznao da ne zna pa sam mu onda
rekla da začepi. Rekla sam mu da mi je jasno šta hoće da kaže, ali da se ja sa
njim ne slažem. Rekla sam da je Zemlja vrvi životom, i da je, uprkos tome što
on priča, problem u tome što života ima previše. Novine stalno pišu o tome.
Postaje nas previše i iscrpljujemo zemlju i sve što uz to ide. Tako da ne vidim
kako nestanak nekog od nas može da bude problem.
Problem je za one koji ostaju, rekao je psiho-Geir. Ali iza mene neće ostati
niko. Baš suprotno, ja sam ta koja je ostavljena i sad sam rešila da krenem za
njima. Ostavljaš prijatelje i rodbinu, rekao je on, i buduću porodicu, ako
razmišljamo na duge staze.
Recimo da ja planiram to da uradim, što, naravno, uopšte nije slučaj, ali recimo
da hoću, šta ću propustiti ako sad odem?
Propustićeš ceo život ispunjen prijateljstvom i ljubavlju, ražanim hlebom,
izlascima sunca i skijanjem, rekao je psiho-Geir.
Da, rekla sam, i globalnim zagrevanjem, i ptičijim gripom, i terorističkim

20
napadima u metrou, četvrtim svetskim ratom, momcima koji me napuštaju,
ispitima koje nemam motivacije da spremam i užasavajućim slikama mame, tate
i Toma koji se drže za ruke dok se avion obrušava, flaše i čaše zveckaju, ljudi
urliču od straha, deca vrište, a maske sa kiseonikom se ljuljaju sa tavanice.
Grešiš, rekao je psiho-Geir, iako se svet i život sastoje od brutalnosti, užasa i
nepravdi, ipak je privilegija biti ovde. Argumentacija da ne treba da imamo
kućne ljubimce jer je njihovu smrt teško podneti ne drži vodu. Vrlo malo nas bi
odabralo da se ne rodi. Siromaštvo, bolest, teške misli, pa čak i rat i patnja bolji
su od nepostojanja. Verujem da bi se u tome skoro svi ljudi složili sa mnom.
Ja ne pričam o kućnim ljubimcima i nerađanju, rekla sam. Govorim o tome da
ponekad možemo imati osećaj da najviše smisla ima okončati celu stvar jer nas
više ništa ne razveseljava i ne rastužuje, kad nemamo želju ni za čim i ne
verujemo da će išta ikad ponovo biti dobro.
Psiho-Geir me je proučavao neko vreme i taman kad sam pomislila da će sad da
pozove zatvoreno odeljenje ili da mi da jače lekove, ili već tako nešto, on se
nasmejao i rekao da sam ja jedna mala lisica i da se vidimo sledeće nedelje.

Uspela sam da razgovaram sa Valdemarom. Pristao je da baci konopac. Rekla

sam mu da mislim da komad ima malo smuljan kraj i da će završetak biti
veličanstveniji ako se ja na kraju kao bajagi obesim. Složio se sa mnom. Svidela
mu se ideja. Valdemar možda ima više smisla za humor nego što sam mislila.
Mlađa sestra mu je, inače, ozdravila. I ispričao mi je da su mu oba roditelja
poslanici u Skupštini, svako predstavlja svoju partiju. Otac Hrišćansku narodnu
partiju, a majka Partiju levice. Ali kod kuće ne razgovaraju o politici. Samo
igraju skrebl.
Psiho-Geir, inače, smatra da treba da nabavim psa. Rekao mi je da se mnogi
koji su utučeni oraspolože kad dobiju psa. Počinje da mi biva muka od toga što
svi pričaju o tome kako treba da se družim sa životinjama. Rekla sam mu da
sam alergična na pse i da ću umreti ako se nađem u blizini nekog psa. Postoje

21
hipoalergijski psi, rekao je psiho-Geir, tj. neki misle da takvi psi postoje, a neki
misle da ne postoje, ali psiho-Geirova sestra se, naravno, bavi odgajanjem
takvih pasa i ona smatra da su iz legla u leglo sve više hipoalergijski. Pitala sam
ga da li je njegova sestra alergična na pse, a on mi je odgovorio da nije. Zatim
sam dugo ćutala da bih proverila da li će psiho-Geir uočiti nelogičnost onoga
što je upravo izrekao, ali nije ništa uočio. Umesto toga je hteo da se na sledećem
sastanku odvezemo do njegove sestre odgajivačice. Možemo da razgovaramo u
autu, rekao je. Matori lisac. Ja, inače, uopšte nisam alergična na pse.

Kad sam kod kuće, cd koji sam dobila od Kšištofa neprestano ide na repeat.
Čim se jedna pesma završi, ja počinjem da pevušim onu koja će uslediti iza nje.
Čudno je da jedna čežnja može da zameni drugu. Entonijeva čežnja za tim da
postane žena kod mene postaje čežnja za smrću. Rečenice koje peva za mene
imaju drugačije značenje. Kao da moj mozak zanemaruje pravu radnju pesama i
preračunava je u neku drugu valutu. Toliko čežnje u jednom pravcu postaje
jednako mnogo čežnje u jednom drugom pravcu. Čežnja se konvertuje, kao
kompjuterski fajl. Ništa ne nestaje. Samo se menja predznak. Količina čežnje
ostaje nepromenjena.
Imali smo generalnu probu. Dosta dobro je prošla. Sutra će sigurno biti još
bolje. Ali sa jednom važnom izmenom na kraju.

20. januar
I dalje ne mogu da spavam. Pokušala sam kasno noćas, ali nisam uspela. Ovo je
moj poslednji dan na ovom svetu, tako da nije strašno, ali mi se ne sviđa
pomisao da će mi moć rasuđivanja možda oslabiti. Osećam se čudnije i
neuravnoteženije nego inače i osećam da prosto moram da se pouzdam u to da
je odluka koju sam pre nekoliko dana donela ispravna jer sam tad bila potpuno
pri sebi. Celo jutro sam se predomišljala i na kraju rešila da sprovedem svoj
plan. Odlučila sam da ne idem u školu, već da ostanem kod kuće da slušam

22
muziku, da malo spremim i možda da siđem do grada i jedem u restoranu
Mother India. To je bio mamin i tatin omiljeni restoran, a i nalazi se odmah
pored škole. Poručiću chicken tikka masala vindaloo. Za mene je to prejako, ali
tata je to stalno jeo, mi ostali bismo probali, a on bi se smejao kad bismo pravili
grimase i posezali za bokalom sa vodom. Kad je već došlo dotle da se jede
poslednji put, to je savršeno jelo.
Poslala sam sms Konstanse i napisala da neću doći u školu, ali da ću doći na
vreme za predstavu.

Važno mi je da kažem da ovo ne radim da bih bila interesantna ili zagonetna ili
tako nešto. Naprotiv, dobro sam promislila o svemu. Iako shvatam da će time
tragedija moje porodice biti potpuna, tako mora da bude. Ništa mi ne pričinjava
neku posebnu radost, i tako je otkad njih nema, osećam da će tako i da ostane i
da će s vremenom pre biti gore nego bolje. Ne mislim time ništa loše. Niko od
moje rodbine ili prijatelja ne treba da oseća grižu savesti ili tako nešto. Moraju
to da prihvate i ne treba da misle da bi bilo drugačije da su me češće posećivali,
ili da su me više zvali, ili da su se više angažovali. Drugačije nije moglo da
bude. To je pre ili kasnije moralo da se dogodi. Ne ljutite se na mene.

Napolju je lepo zimsko vreme. Ima mnogo snega. Već satima sedim i
posmatram sneg. I Kšištofa koji ga čisti. Na sopstvenu inicijativu. Dobar je
momak. Moraće posle ovoga da se vrati u Poljsku. Ali će u svakom slučaju
dobiti dobar auto. Za porodicu, decu i tako to moraće da se pobrine sam.
Napisala sam i jedno pismo, kao neku preporuku u kojoj stoji da je obavio
odličan posao kod nas i da je odgovoran, da je čovek na mestu i tako to.
Napisala sam to onako kako bi tata napisao. U dlaku kao tata. I sad idem
metroom do Narodnog pozorišta, pa kroz Dvorski park do restorana Mother
India da jedem chicken tikka masala, pa onda da igram u predstavi i da umrem.
Mama, tata i Tome, ja stižem.

23
A vama ostalima: Hvala i zbogom.

24
3. februar
Sad se stvari pomeraju s mrtve tačke.
Ne znam odakle da počnem.
Živa sam. To je u svakom slučaju sigurno. Kažu da sam deset dana bila odsutna.
Živa sam. Ne znam šta da kažem. Nisam umrla na kraju komada. Imam o
mnogo čemu da pišem, misle da mi nešto nije u redu sa glavom, i sad idem na
skener, tako da mi zapravo nije dozvoljeno da pišem.
Kažu da ne smem da se naprežem.
A dobila sam i ponudu za posao.

4. februar
Sledeći put ću kupiti starinski konopac koji uopšte nije elastičan, a ne neki
moderni alpinistički konopac iz skandinavske planinarske opreme. Konstanse
kaže da sam, pošto sam skočila sa police za knjige, udarila o pod, a zatim sam
pala postrance i potiljkom udarila u tupi deo onog glupavog nakovnja koji je
režiser ugurao u poslednjem trenutku jer je osetio da nam upravo nakovanj fali,
zatim me je konopac ponovo povukao unazad, tako da sam levom slepoočnicom
udarila u nakovanj, i na kraju mi se telo zaustavilo u iskrivljenom položaju u
odnosu na pod, a vrat mi je visio samo pola metra od zemlje, i tako sam se
onesvestila. Dugo niko nije reagovao, ljudi su bili potpuno šokirani. Mnogi u
publici su mislili da tako treba da bude, i kada je režiser konačno dojurio, ja sam
bila polumrtva, sasvim modra i uz to u nesvesti zbog udaraca u glavu.
Mediji su se naslađivali mnome dok sam bila odsutna. Bila sam na prvim
stranicama više velikih novina, a koliko sam razumela, privukla sam dobar deo
medijske pažnje i van Norveške. Mislila sam da će biti malo oprezniji kad su u
pitanju samoubistva, ali neko je rekao da su pokušaji samoubistva drugi par
opanaka, posebno kad su tako spektakularni da su skoro smešni. Da sam uspela,

25
godinama bi se o tome pričalo, i samoubice bi kopirale moj metod, ali pošto mi
nije pošlo za rukom, sve je nekako banalizovano, osećam se promašeno i skoro
da me je blam. Moglo bi da deluje kao da je to bio očajnički poziv u pomoć, kao
da sam samo imala potrebu da pričam sa nekim, ali cela poenta i jeste bila u
tome što ja više nisam imala potrebu da pričam, dovoljno sam pričala, nisam
htela dodatnu pomoć, samo sam htela da nestanem, ali nisam nestala, ovde sam,
jednako ljuta, i onaj kreten iz Skandinavske planinarske opreme koji mi je
prodao onaj usrani konopac bogami će dobiti svoje.

7. februar
Juče ujutro sam skočila kroz prozor ovde u bolnici, ali sam bila ošamućena i
nisam primetila da su me iz nekog idiotskog razloga u toku noći sa šestog sprata
premestili na prvi. Nežno sam se prizemljila na najveći snežni nanos na svetu, i
gomila lekara i medicinskih sestara pojurila je da me izvadi odatle. Morala sam
da obećam da više nikad neću pokušati tako nešto, što sam i uradila, ali sam iza
leđa prekrstila prste. U mene se ne može pouzdati.

8. februar
Iako bi me najradije smestili u neku psihijatrijsku ustanovu, izgleda da ne mogu
bez mog odobrenja, moraju da me pitaju, jer kažu da delujem sasvim normalno,
nisam dovoljno luda, a pored toga sam i punoletna. Naravno da sam normalna,
pre će biti da je svet poludeo, to što neko odluči da ne živi ne bi trebalo nikoga
da uzbuđuje, šta tu ima tako nenormalno, i kad me pitaju da li želim da me
pošalju na mentalno posmatranje, ili kako se to već zove, na nekoliko dana
pošto me otpuste iz bolnice, ja naravno kažem da ne želim, i danas su mi rekli
da će psiho-Geir doći da razgovara sa mnom o svemu tome, ali ja sam sigurna
da će me opet samo smarati da nabavim psa. Lica im se sva iskrive kad
razgovaraju sa mnom jer me sažaljevaju. U njihovim očima ja sam jedna jako
slatka i živahna devojka koju je pogodila tuga koja je toliko velika da deluje

26
nepremostivo, ali ona to nije, kažu oni, samo treba vremena, moram da pustim
da prođe vreme, jer vreme leči sve rane, potpuno je apsurdno da u bolnici
govore takve stvari, oni bi barem trebalo da znaju da vreme uopšte ne leči sve
rane, vreme leči neke rane, s tim mogu da se složim, ali nikako sve, postoje rane
od kojih se umire, i spoljašnje i unutrašnje, a u bolnici takvih rana ima mnogo
više nego na mnogim drugim mestima.
Usred svega toga sam još dobila i ponudu za posao. Ispostavilo se da postoji
časopis koji se zove Samoubica, i čija su publika svi oni koji razmišljaju o tome
da sebi oduzmu život, ja nikad nisam čula za njega, ali on očigledno postoji.
Urednik im je upravo umro (kakvo iznenađenje), i sad se oni pitaju da li ja
želim da budem urednik. Izgleda da je to problem koji ih stalno prati. Redakcija
nikako ne može da održi kontinuitet, i sad mi nude posao jer sam zbog svog
pokušaja postala poznata širom zemlje, i sigurno misle da ja njih, tj. nas, mogu
jasnije medijski da profilišem. Kažu da mnogi koji razmišljaju o samoubistvu
imaju manjak samopouzdanja, i potreban im je objedinjujući faktor, i tako dalje,
ne sećam se baš svega što su rekli, ali primećujem da se razmišljam da
prihvatim posao, tako ću u svakom slučaju imati neku zanimaciju dok budem
promišljala o svemu i varila sve što se u poslednje vreme dogodilo. Prvo je
došao jedan novinar da me intervjuiše o onome što se dogodilo i o procesu zbog
kog sam se odlučila na to, ali mislim da je tokom razgovora pomislio da sam
lukava i jaka, ili tako nešto, i mora da je onda razgovarao sa drugima iz
redakcije, jer ih je kasnije došlo troje-četvoro da me pitaju hoću li taj posao,
rekli su da bih bila odličan urednik, i ja mislim da su u pravu. Mnogo je lakše
savetovati druge nego dobro i mudro promišljati svoj sopstveni život. Mislim da
bih prilično dobro obavljala taj posao.
Kad me je onaj novinar pitao da li imam neki savet za ljude koji razmišljaju o
samoubistvu, ja sam rekla da treba da ustanu ujutro, obuku čistu odeću i uhvate
dan. To što neko razmišlja o samoubistvu nije nikakav izgovor za nemaran
izgled i kasno ustajanje, i zbog toga što sam rekla pitali su me da li želim da

27
napišem jedan uvodnik, koji bi bio kao neki test, tako da oni mogu da procene
da li odgovaram za posao, i ja sam ga već napisala. Nastavila sam istim tonom.
Da suicidni moraju da se trgnu. Il’ nek urade to o čemu razmišljaju i završe s
tim, il’ nek se saberu i naprave nešto od života. I mislim da je potpuno pogrešno
što se s nama sve radi u svilenim rukavicama, što nas tetoše, i maze i
razgovaraju s nama. Prijatelji, porodica i medicinske ustanove pre treba da budu
strogi i da zahtevaju od nas da se tuširamo, i da nam za svaki rođendan
poklanjaju budilnik. Ali, šta ja uopšte znam? Odjednom se osećam snažno. Ali i
ošamućeno. Možda mi ovde u bolnici bez mog znanja daju nešto. Ne smem da
zaboravim da ih pitam.

11. februar
Ovde je danas bio cirkus. Svi su svratili. I većina me gledala kao da sam slatki
zeka koji je slomio nogu i zovem se Šapica ili Repić.
Trond i Biten su dugo pričali o svemu i svačemu, ali uopšte nisu pomenuli
oproštajno pismo koje su sigurno odavno našli i pročitali. Doneli su i napoleon
tortu. Kakva čudna ideja. Sigurno su tokom subotnje nabavke prošli pored
pekare i Biten je, jer nema sumnje da je ovo njeno delo, predložila da mi donesu
parče torte, jer bolnička hrana i nije nešto, i iako je Trond sigurno bio sumnjičav
prema tom predlogu, najverovantije se složio jer zna da je Biten obično dobra u
međuljudskim odnosima, nekako ima nos za to, ali ipak, malo je čudno
suicidnoj osamnaestogodišnjakinji doneti parče torte. I to još napoleon torte. U
suštini je imao nekih dobrih ideja, ali je onda postao megaloman i zbog toga je
žrtvovano mnogo više života nego što je bilo neophodno i, iako ja u poslednje
vreme baš i nisam zaljubljena u svoj život, nemam ni malo razumevanja za one
koji žrtvuju tuđe živote. Šta god pojedinac odluči da uradi sa svojim životom
privatna je stvar, ali ne bi trebalo da dozvolimo sebi da rabimo tuđe živote ili da
suviše promišljamo o njima. Učili smo o Napoleonu u školi pre nekoliko
nedelja, i iako nisam mislila da sam pratila šta se zbiva na času, izgleda da mi se

28
nešto ipak urezalo. Čudno je to. Dok su Trond i Biten sedeli i gledali to parče
torte, i pitali se da li ću ga uskoro pojesti, ja sam krajičkom oka gledala u
televizor koji visi iznad mojih nogu. Bila je repriza ceremonije otvaranja
Zimskih olimpijskih igara u Torinu. Mislim da sve te ceremonije poprilično liče
jedna na drugu, ali bilo je tu i nekoliko finih stvari, a kad je ona Belmondo
upalila olimpijsku vatru, osetila sam da me je to ganulo, iako je ton bio
isključen, i mislim da su Trond i Biten mislili da sam tužna jer razmišljam o
mami, tati i Tomu i o tome kako i sama zamalo nisam umrla, i ja ih nisam
razuveravala, i da bih malko bila fina, uzela sam zalogaj torte i rekla da je
dobra.
Kasnije je došao Kšištof i doneo cveće. Delovao je potpuno šokirano. To je bilo
prvi put da je svratio. Kasnije mi je sinulo da se u Poljskoj samoubistvo
najverovatnije ne praktikuje. Tamo je život svetiji. Najverovatnije nema ni
abortusa. Pretpostavljam da su posvuda gomile dece. Vesela poljska deca sa
značkama Solidarnosti. Zahvalila sam na cveću i rekla mu da može da zadrži
BMW iako ja nisam mrtva i on se silno obradovao.
Zatim je došla Konstanse sa štenetom u kutiji. Za mene. Ona vrlo dobro zna da
se životinje ne poklanjaju, ali smatra da je ovo izuzetak, rekla je da mi je pas
potreban, to nije moglo više da se odlaže, potrebno mi je da se o nekome
brinem, nekome ko je toliko sladak da se u mozgu uključi autopilot i preplave te
osećanja brižnosti i ljubavi i počinješ da praviš dugoročne planove. Pametno
smišljeno. A štene je stvarno slatko. Mali labrador. Odlučila sam da se zove
Finč Haton, po Denisu, jer sam se setila da je i on poginuo u avionskoj nesreći u
Africi, u svom žutom avionu, barem je u filmu bio žut, zajedno sa jednim
nesrećnim Afrikancem, ali u bolnici nisu dozvoljeni psi, pa mi je Konstanse
rekla da će ga svakog dana donositi u torbi, a ako deca na dečijem odeljenju
dobiju napad astme, mi ćemo sve poricati. Došao je i psiho-Geir. Ceo sat je
hvalio Konstansinu pseću inicijativu. Misli da je to fantastična ideja. Pravo u
centar. Kšištof ništa nije shvatio, samo je sedeo, blaženo klimao glavom i

29
razmišljao o svom autu, a pojeo je i ostatak torte. Psiho-Geir je rekao da sad kad
sam dobila psa možda i nema potrebe da tako često razgovaramo. Veruje da će
se sve samo srediti, ali bi ipak želeo da se povremeno viđamo, da bi on mogao
da proveri da li sam na pravom putu. Neverovatno je da mu sistem još odavno
nije oduzeo ovaj posao. Već sam ga jednom prevarila, i uopšte mi ne bi bio
problem da ga prevarim još jednom, pitala sam ga da li je istina da psi ponekad
izvrše samoubistvo, a on je odlučno negirao, rekao je da je to nezamislivo.
Pretpostavljam da je to zato što su psi suviše veliki strejteri. Ne razmišljaju
toliko daleko unapred. Slatki su kad su mali, ali osim toga deluju
neupotrebljivo. Primećujem da sam vrlo skeptična prema oblicima života koji
sve gutaju i ne shvataju da postoji izlaz. Posle nekog vremena je Kšištof otišao
kući da lepi pločice, a Konstanse i psiho-Geir su još dugo sedeli i razgovarali
pored mog kreveta. Mislim da su razgovarali dosta o psima i konjima, ali
zapravo ne znam. Bila sam suviše ošamućena da bih pratila. Dremala sam i
gledala Olimpijadu. Ali delovalo je kao da se dobro slažu. Dok su oni
razgovarali, Kari Tro je osvojila srebro u akrobatskom skijanju. Delovala je
tako zadovoljna i puna energije. U stvari, bila je preterano srećna. Tu mi nešto
smrdi. Moram da saznam da li ima psa.

12. februar
Danas sam puno gledala Olimpijadu. Snoubord, biatlon i još nešto što sam već
zaboravila. Samo sam dremala i gledala Olimpijadu s očima na pola koplja.
Jedan Norvežanin, koji se zove Laš, osvojio je zlato na maloj skakaonici. Rekli
su da je iz Vosa. Kao i Kari Tro. I on deluje srećno, ali ne tako bezgranično
srećno, on je malo rezervisaniji, srećom. Možda je stvar u tom Vosu, to bi
trebalo ispitati. Možda bi trebalo da odem tamo i da napravim jednu reportažu,
da saznam koji je procenat samoubistava. I broj pasa po glavi stanovnika.
Konstanse je svraćala sa Finč Hatonom. Pokušavam da budem tvrda srca, ali
ipak moram da priznam da je očaravajući. Liže mi ruku i tako to.

30
14. februar
Odjednom se osećam mnogo gore. Mislim da mi smanjuju dozu leka. To je kao
neka priprema da me pošalju kući. Hoće da vide kako to podnosim. Onaj bolid
od psiho-Geira im je najverovatnije rekao da sam sad dobila psa i da mogu da
me pošalju kući kad se povreda glave stabilizuje. Neću da idem kući. Ovde u
bolnici mi je dobro. Sviđa mi se što neko stalno ulazi da vidi kako sam i da pita
da li mi nešto treba.
To što sam pogrešno proračunala elastičnost konopca vrlo je iskomplikovalo
stvari. Da je sve bilo kao što sam planirala, sad bi sve bilo gotovo. Bila bih
slobodna. A sad sam sve drugo samo ne slobodna. Sad sam duboko u rupi koju
sam sama iskopala. Omanula sam, i još sam na poklon dobila život to je tako
komplikovano. Mogu da pokušam ponovo kad mi se ukaže prilika, ali stvari
više ne deluju tako jednostavno. Osećam da sad više nije tako lako. Sledeći put
će me više koštati. A koštaće i da ostanem ovde, a da ne pokušam ponovo.
Osećam i neku vrstu sramote pri pomisli da treba da se opet pojavim u školi.
Eno one što je pokušala da se obesi u sali za fizičko pred našim roditeljima. Baš
kul.

15. februar
Dobra vest je da smo jutros u zoru pobedili Švedsku u karlingu. Loša vest je da
me šalju kući. Kažu da sam se povratila brže nego što su očekivali i, budući da
me psiholog redovno prati, ne postoji nikakva prepreka da se vratim kući,
primetila sam da ovde u bolnici u svakom slučaju više nisam dobrodošla, u
stvari, to su mi direktno i rekli, ima drugih ljudi kojima je potreban bolnički
krevet, a kada sam ih pitala da li barem mogu da ostanem ovde dok se ne završi
Olimpijada, načelnik je samo rekao ne, nije čak ni porazmislio, zaista je
zainteresovan samo za spoljašnjost, za telo i njegove banalne funkcije, kako se
čovek oseća očigledno uopšte nije bitno, i to je poprilično šokantno.

31
16. februar
Porodica se aktivirala da ja ne bih bila sama kod kuće. Trond i Biten su mi
otvorili svoju kuću, kažu da moram da dođem da živim s njima jer se posle
onoga što se desilo više ne pouzdaju u mene, ali ja sam odbila. Želim da budem
sama. Ono što je lepo jeste što ne mogu da me primoraju, jer imam osamnaest
godina. Pre nego što sam napunila osamnaest godina nisam mislila da ima neke
razlike, ali ima, i to poprilične, jer ja sama odlučujem gde želim da budem, šta
želim da radim, kome želim da dam tatin BMW, koliko dugo želim da živim. O
svemu odlučujem sama.

17. februar
Povratak kući je ogroman udarac. Ležim na sofi u dnevnoj sobi i gledam
Olimpijadu, zamolila sam Kšištofa da me obilazi nekoliko puta dnevno, da kaže
zdravo i da me pita kako sam. Išao je i do supermarketa dole kod okuke i kupio
nešto hrane, smatra da moram da jedem, jer sam jako smršala, misli da imam
neki poremećaj ishrane, jer to sigurno imaju sve devojke u Poljskoj, ali ja
nemam nikakav poremećaj ishrane, ja samo nisam posebno gladna, ispekao mi
je i neke poljske zemičke, ali imaju sasvim isti ukus kao norveške zemičke. Ipak
sam pojela jednu da mu učinim. Navraćala je i Konstanse sa Finč Hatonom,
računala je da sad kad sam se vratila kući želim da ostane kod mene, ali ja
nisam spremna za takvu odgovornost. Počinjem da shvatam da pas zaista puno
zahteva. Mazan je, mekan i sladak, ali mu je zato potrebno mnogo održavanja.
Mora da jede i pije svaki bogovetni dan, mora da ide napolje i da trči, a mora i
na kurs da se nauči čistoći, etici i moralu, ja za to prosto nemam snage i to sam
joj i rekla, iako se trudila to da sakrije, videla sam da je bila razočarana, mrzim
kad se ljudi razočaraju, to je tako komplikovano, budu povređeni i pokušavaju
to da sakriju i govore kako nema veze, ali govor tela i sve drugo ukazuju na
suprotno, Konstanse to stalno radi.

32
Puno plačem. Zapravo, više nego ranije. Možda zato što sam ranije videla izlaz i
znala da ću to pre ili kasnije uraditi, ali sad ne vidim baš nikakav put. Nemam
pojma šta da radim. Ništa mi se ne radi. Ravnodušnost koja me je do pre mesec
dana potpuno ispunjavala sasvim je nestala. Ljudi iz časopisa za samoubice više
puta su me zvali. Svidelo im se ono što sam napisala, ali rekla sam im da nisam
spremna ni za kakav posao. Možda bih kasnije mogla malo da pišem za njih,
ako mi dođe inspiracija i ako mi želja za smrću postane konkretnija.
Inače, svi norveški skakači su se kvalifikovali za sutrašnje skokove na velikoj
skakaonici. Osim Tomija Ingebriktsena. Malo mi ga je žao. Deluje simpatično. I
on krije svoje razočaranje i kaže da u njemu ima snage, ali da ovog puta nije
uspeo da da sve od sebe, i još kaže da ima puno vere u ostale. Pored toga,
sigurno nije lako kad ti je tata poznati roker iz osamdesetih. Sigurno on insistira
da Tomi ima onako dugu kosu. Konstansina rođaka je navodno bila sa jednim
od tih skakača, ne sećam se sa kojim, i on je stalno hteo da joj liže guzicu,
kakva svinja. Ali joj je pozajmio i neke skroz kul naočare za sunce koje joj je
ostavio kad su raskinuli. Gledala sam kvalifikacije zajedno sa Kšištofom. Za
sutra su se kvalifikovala dvojica Poljaka. Adam Mališ i Robert Mateja. Dugo
sam sedela i pitala se da li da prokomentarišem Mališeve brkove. Nisu baš
najsrećniji. Na kraju sam ih prokomentarisala, i Kšištof se naljutio.

18. februar
Ceo dan imam strašnu želju da crtam Muhameda. Samo za sebe. Samo jedan
mali crtež. Dole u onim zemljama pale danske i norveške zastave, potpuni je
haos, emituju se dodatne vesti i sve to. Možda će ako napravim neke
Muhamedove crteže i objavim ih u Samoubici doći neki musliman i dokrajčiti
me. Deluje primamljivo. Skoro suviše jednostavno. Ali pitanje je da li
muslimani čitaju Samoubicu. Čisto sumnjam da im je dozvoljeno da se
samoubijaju. Moram da pokušam da proširim čitalačku publiku Samoubice.
Možda bih mogla da idem od vrata do vrata i da prodajem pretplatu po

33
predgrađima, i dole u istočnom delu grada, možda na stanici metroa, u prolazu
gde su prodavnice, tako da izbegnem kišu i hladnoću. Ako povedem sa sobom
Finč Hatona, sigurno će se raspilaviti, nema razloga da mislimo da muslimani
manje vole životinje nego ostali. Ne znam koji je sadašnji tiraž Samoubice, ali
povećanje tiraža mora biti moj apsolutni prioritet. Na svetu ima previše ljudi.
Bilo bi dobro kad bi oni koji su ovde bili oni koji zaista imaju želju da budu
ovde. A mi ostali možemo da se sklonimo.
Kšištof je došao kad su počeli skokovi na velikoj skakaonici. Svi naši su stigli
do finala, ali je Robert Mateja ispao posle prvog skoka. Mališ nije dovoljno
dobro skočio u drugom krugu, i Kšištof je bio toliko razočaran da je otišao da
lepi pločice pre nego što su najbolji završili svoje skokove. Srebro i zlato za
Austriju. Bronza, četvrto i sedmo mesto za nas. Baš bezveze što se ne sećam
koji od njih je onaj što liže guzicu. Za mene je sasvim ok što Norveška ovog
puta nije osvojila uobičajenu količinu medalja. Može samo da nam koristi da
nas drugi prestignu, tako da naučimo da pobeđivanje nije tipično norveška
osobina. Samoubistvo pak jeste tipično norveška osobina. Čitala sam o tome
ovih dana u novinama. Neki tamo komitet UN duboko je zabrinut nad
procentom samoubistava među norveškim tinejdžerima i kritikuje vlasti što ne
čine dovoljno u tom pogledu. Nisam iznenađena. Inače, sutra imam zakazano
kod psiho-Geira. Samo da ne zaboravim da povedem Finč Hatona i da se
pravim da ga volim više nego išta na svetu, možda bih usput mogla da svratim i
do prodavnice za konje, pse i mačke u ulici Kristijana Avgusta, pa da dođem
kod njega sa kesom sa životinjskim logoom, novim povocem ili loptom, ili već
nečim po čemu bi psiho-Geir zaključio da sam je već predani vlasnik psa i da
sam na dobrom putu da ozdravim, ili kako on već naziva to stanje koje želi da ja
dosegnem.

19. februar
Nek se nosi ta Konstanse. Razotkrivena sam. Psiho-Geir me je pitao da li može

34
da pročita moj dnevnik. Smatra da ima pravo da pita jer me je on i podstakao da
počnem da pišem. Ja sam, naravno, odbila. Niko neće trkeljisati po mojim
pisanijima. Moj dnevnik je tajna. Niko u mojoj porodici nikad ništa nije
napisao. Nismo mi od tih što pišu. Ali ja ipak pišem. Uobičajena pravila se
moraju malo zaobići kad tri četvrtine porodice pogine u avionskoj nesreći u
Africi. Ali svejedno, ja pišem za sebe, a ne za psiho-Geira, tako da sam mu
rekla da ruke drži podalje od mog dnevnika. Onda me je pitao kako mi ide sa
Finč Hatonom, da li se slažemo, i ja sam ga onda debelo slagala kako je
fantastično imati psa, i kako je on prijatelj kog sam oduvek želela a da toga
nisam ni bila svesna, kako smo nerazdvojni i kako noću spavamo priljubljeni
jedno uz drugo, ali onda se ispostavilo da je on razgovarao sa Konstanse koja
mu je rekla da ona čuva Finč Hatona, a da ga ja viđam samo na kratko svaki
dan, i da sam rekla da nisam spremna za takvu odgovornost, uz to je još
očigledno rekla da ne delujem uračunljivo i da se plaši da ću pokušati ponovo.
Istrčala sam iz psiho-Geirove kancelarije, potpuno zaboravila na Finč Hatona i
uzela taksi do kuće, ali ovde se ne osećam sigurno, plašim se da će psiho-Geir
preduzeti mere, kako on to kaže, a to znači da ću biti smeštena u neku instituciju
na posmatranje, osećam da ne mogu da podnesem pomisao na to, ne mogu da
podnesem pomisao da ću povrh svega što se dogodilo izgubiti i svoju slobodu,
to će onda definitivno biti kraj, osećam da jedino može da mi pomogne sloboda
da se krećem, da prosto budem ja i da se sama snalazim, ali psiho-Geir to,
naravno, ne može da razume, a posebno ne sada kad zna da sam ga prevarila.
On smatra da me treba zaštititi od mene same, i možda je i u pravu, ali bih ipak
da o tome isključivo ja odlučujem. Ako ću da živim, želim da živim zato što
celim svojim bićem osećam da tako treba, a ne zato što neko pokušava da me
spreči da umrem. U taksiju sam razmišljala kako moram da završim s tim čim
dođem kući, da moram da preduhitrim psiho-Geira, ali kad sam došla kući,
samo sam legla na sofu, buljila u plafon i bila potpuno prazna, a onda je
zazvonio telefon i sa druge strane je bio psiho-Geir koji me je primorao da

35
obećam da šta god da sam naumila da uradim, neću to uraditi danas, i dao mi je
jednu internet adresu na kojoj sam večeras bila, i tamo kažu da se želja za
oduzimanjem sopstvenog života javlja kad bol koji osećamo uveliko prevazilazi
naše mogućnosti da se sa tim bolom nosimo, i da većina ljudi koji razmišljaju o
samoubistvu čezne da bude oslobođena od bola i da oseti olakšanje, ali tamo
kažu da je olakšanje osećanje, i ako se ubijemo, više ne možemo da osetimo
nikakvo olakšanje, jasno mi je da je to jak argument, ali ja ipak ne bih da me
zatvore, ako ostanem ovde u kući, to će se desiti, psiho-Geir će doći sa ljudima
obučenim u belo i sa kolima, i odvešće me na neko mesto sa puno vrata i brava,
i onda će mi davati lekove, i onda će sve biti samo još gore, tako da jedino što
mi preostaje jeste da nestanem.

20. februar
Zbrisala sam. Spakovala sam mp3-plejer, pasoš, četkicu za zube, nekoliko gaća,
tampone, kreditne kartice i još neke sitnice u tatin stari poslovni kofer na
točkice, Kšištof me je odvezao na aerodrom Gardermuen u tatinom BMW-u,
koji je sad zapravo Kšištofov, ali se ispostavilo da noću nema polazaka, no
dozvolili su mi da spavam na stolicama u sali za polaske. Ležim u samom ćošku
jednog krila, onog u koje stigneš ako dođeš liftom sa perona voza za aerodrom,
jedino ja ovde ležim, ali s vremena na vreme prođu čistačice i uključen je jedan
TV tamo kod kafea, i nedavno je bila repriza brzog klizanja na 1.000 i 1.500
metara za muškarce čiji je prenos bio pre nekoliko dana i jedan presladak
Korejac koji se zove Hjun-so An vrlo je suvereno pobedio u obe trke. U prvim
krugovima je bio sasvim pozadi i delovao bezopasno, ali je onda u poslednjem
ili pretposlednjem krugu prestigao ostale sa spoljne strane u krivini. Protivnici
nisu imali nikakve šanse. Baš je moćno. Uzbudila sam se gledajući ga. U
stomaku me je golicalo. Lepo je ležati ovde na aerodromu. Ima nešto u
aerodromima. Nisam letela avionom otkad su se Tom, mama i tata srušili, bila
sam rešila da nikad više ne kročim nogom u avion, ali sad shvatam da je to

36
pogrešno. Ja zapravo čeznem za letenjem. I sam boravak na aerodromu mi daje
neki osećaj slobode. Odavde mogu da otputujem kud god želim. Ne znam kuda
želim da otputujem. Ali čeznem za tim da napustim tlo. Čeznem da budem u
vazduhu. Osećam kao da tamo pripadam. Želim da napustim tlo.

21. februar
Kakva radost biti u vazduhu. Promena je neposredna i totalna. Kao da je ceo
stari život ostao na zemlji. Ovde gore važe nova pravila igre i otvaraju se nove
mogućnosti. Skoro je neverovatno da mi to nije palo na pamet ranije. Rešenje je
u letenju. Ovde gore sam zajedno sa Tomom i mamom i tatom. Nisam ni živa ni
mrtva, već nešto između, i nije važno ako se srušim. Poleteli smo na jug i ja sam
sedela pored prozora sa desne strane i videla ceo grad i fjord. Videla sam našu
kuću i moju gimnaziju, i onda sam se setila da nikom nisam rekla da ću
otputovati, i to me je na nekoliko sekundi zabrinulo, ali onda sam pomislila, ma
nek se nose, nek se pitaju gde sam, nek se Konstanse prži na tihoj vatri i pita da
li sam nestala zbog nečega što je ona rekla ili uradila dok timari svog ogromnog
konja, koji je uostalom predebeo, to možda nisam spominjala ranije, ali debeo je
dozlaboga.
Ja sam na putu za Kopenhagen. Aerodrom Kastrup. Nemam nameru da idem u
grad. Mislila sam samo da procunjam po aerodromu, možda da pojedem jedan
hot-dog, da malo razgledam prodavnice i onda da odletim na neko drugo mesto.

Zadremala sam dok je avion klizio iznad mora, a probudila me je stjuardesa

koja me je drmusala i pitala da li mi je potrebna pomoć. Ispostavilo se da sam u
snu plakala. Sumnjam da to često radim, ali pošto spavam sama ne mogu da
budem sigurna. Jastuk mi obično nije mokar, ne bude čak ni vlažan. Zahvalila
sam joj na pažnji, a ona me je odvela u skriveni prostor za stjuardese pozadi u
avionu. Dok smo išli kroz avion, ostali putnici su me posmatrali, uglavnom
muškarci sa kompjuterima, bez sumnje su mislili da se bojim da će avion pasti i

37
da nisam u stanju da se kontrolišem. Kad bi samo znali. Stjuardesa, koja se
zvala Mona, dala mi je šolju čaja, a ja sam onda još jače zaplakala jer me je to
podsetilo na mamu, koja je takođe verovala da čaj sve može da popravi. Ali čaj
je bio dobar i ja sam prestala da plačem, najednom sam se setila da sam sanjala i
pomislila sam da sam plakala zbog sna, bez obzira na to što je san u stvari bio
lep, sanjala sam da gradska većnica u Oslu više nije gradska većnica, već mesto
na kom se mogu posetiti mrtvi, kao neki zatvor, morala sam dugo da stojim u
redu, a onda sam konačno došla na jedan šalter na kom sam popunila neki
formular i navela imena onih koje želim da posetim, pa sam onda morala još da
čekam, i na kraju su me odveli gore na neki sprat i uveli u jednu malu sobu za
posete u kojoj su mrtvi bili iza rešetaka. Bilo je dozvoljeno držati ih za ruku,
razgovarati s njima, čak sam mogla i da im dam neke stvari ako hoću. Bila sam
tako srećna. Bila sam prijatno iznenađena što opština nudi ovakvu uslugu, i to u
samom centru grada, samo sedneš na metro i tu si. Ali mame, tate i Toma nije
bilo. Samo je deda bio tamo. Sedeo je tamo iza rešetaka sa svojim ogromnim
šakama i izgledao kao i obično, možda je bio malo namrgođeniji nego inače, ali
ipak sasvim prisutan i povremeno bi mu se oči zacaklile, rekao je da želi nož, da
mu je tamo postalo malo dosadno, kad bi samo imao nož za rezbarenje, tačno
zna kakav; sa triput otkivanom oštricom, mesinganom jabukom i drškom od
brezovog drveta, ali kaže da je takav ručno rađeni nož nažalost prilično skup,
oko dve hiljade kruna, a on uopšte nema para, pa me je zamolio da mu
pozajmim, ako mi nije problem, dok on ne nađe neki način da mi vrati, ali ja
sam mu rekla da ne razmišlja o tome, da ja imam dovoljno novca, to nije
problem, i videla sam da se ozario. Rekla sam mu da ću mu doneti jedan takav
nož kad dođem sledeći put, a onda sam ga pitala za Toma, mamu i tatu, ali je
deda odmahnuo glavom i rekao da su me mnogo pozdravili, ali da nisu spremni
da me vide, rekao je da im je suviše bolno, još se nisu sasvim navikli da budu
mrtvi, rekao je da za to treba vremena, nije tako jednostavno biti mrtav, ako sam
slučajno tako nešto mislila.

38
Možda ću ih videti sledeći put, rekla sam. Da, možda, rekao je deda i uhvatio
me za ruku i tako smo sedeli nekoliko minuta, sve dok jedan stražar nije prišao i
rekao da je vreme posete završeno. Brezovo drvo, viknuo je deda za mnom dok
su se vrata zatvarala. Ja sam izašla napolje, sela na stepenište većnice,
posmatrala fjord i sve one žive ljude koji su se kretali trgom ispred većnice,
peške ili na skejtu, ili na neki drugi način, i razmišljala kako je dobro znati da su
deda, Tom, mama i tata zajedno, da su ovde u Oslu i da je ovaj veliki i čudan
primerak arhitekture postao kuća mrtvih. Na taj način pokazujemo svetu da naše
društvo vodi računa o svojim mrtvima, mi im prosto dajemo prioritet. Mrtvi su
ti koji prvi dočekaju putnika koji uplovi u fjord. Tako je to kod nas, pomislila
sam, tako mi to radimo u Norveškoj.

Već nekoliko sati ležim na polupraznim stolicama pored šaltera za prodaju

karata na Kastrupu. Slušam muziku i pokušavam da prihvatim činjenicu da sam
opet na tlu. Ali nije lako. Ovde je tako jednolično. I misli su mi se vezale u
mrtav čvor. Sve vreme razmišljam o jednom te istom. Razmišljam o sledećem:
ako ljudi oko mene mogu sasvim iznenadno da umru, i to skoro svi redom, onda
ja tome ne vidim kraja. Onda nema poente vezivati se ni za koga. Biću
prinuđena da budem samo Julija, sama, sad i zauvek. Ili mogu da izaberem da
uopšte ne budem. Ali u tom slučaju moram da se saberem i da izvedem to kako
treba, tako da ne ostavim mogućnosti da se to protumači kao poziv u pomoć.
Sve što je u mojoj glavi staje u jedan malecki krug. Uvek se vraćam na početak.
Moram što pre opet da se nađem u vazduhu. Tamo gde pripadam. I gde se može
desiti nešto nepredviđeno. Ljudske greške. Tehničke greške. Nešto što nije pod
mojom kontrolom.

Ranije tokom dana sam primetila da me je jedan čovek za koga pretpostavljam

da ima oko 35 godina dugo posmatrao bez imalo stida, kad bi nam se pogledi
sreli, on bi klimnuo glavom ili bi se nasmešio. Izgledao je sasvim OK, skoro

39
prijatno, ali ipak nije bio moj tip, bio je nekako suviše kockast, i u uvetu mu je
stalno bila ona idiotska stvarčica od mobilnog telefona, čak i kad nije
razgovarao telefonom, a to je jako loš znak. Posle nekog vremena je iz torbe
izvukao jednu ogromnu crvenu knjigu, napisao nešto u njoj, prišao mi i upitao
na danskom da li je želim. Ja sam učtivo odbila, ali je on insistirao i rekao da
moram da je uzmem, da može da mi bude od koristi. Slegnula sam ramenima i
pitala ga kako može da zna šta može da mi bude od koristi, ali on nije
odgovorio, samo je spustio knjigu pored mene i nestao. Kad sam otvorila knjigu
videla sam da je napisao: „Sačekaj me u WC-u za hendikepirane u podrumu za
deset minuta.” Pored teksta je nacrtao penis u erekciji, poprilično velik. Sišla
sam dole i našla se s njim. Malo smo se odmeravali po prostoriji, i na kraju smo
završili svako sa svoje strane WC-šolje. Gledali smo se. Čudno, ali osetila sam
da sam spremna skoro za bilo šta, a onda je on u odlučujućem trenutku sve
uništio svojom smotanošću. Pošto me je dosta dugo posmatrao nekim kučećim
pogledom, rekao je: „Dođi slobodno, ja nisam opasan, neću te povrediti.”
Odmah sam se okrenula i izašla. Ako nije opasan, onda ništa.
Sad sam u avionu za Brisel. U Briselu nemam nikakva posla, jednostavno sam
zamolila ženu za šalterom da mi da kartu za neko mesto na koje bi ona
otputovala kad bi mogla da otputuje kud god želi. Izabrala je Brisel. Zbog
nekog dečka koji je radio kao praktikant u administraciji Evropske unije. Šta
god. Pretpostavljam da ću uspeti da nastavim dalje pre nego što se boravak na
tlu oduži.
Upravo sam gvirnula u onu veliku crvenu knjigu sa vulgarnom penis-posvetom.
Zove se Šta svaki Danac treba da zna, i deluje kao da je puna interesantnih i ne
toliko interesantnih podataka o istoriji, umetnosti, geografiji i svemu živom.
Prvo što sam slučajno otvorila bila je heliocentrična slika sveta, tj. shvatanje da
je Sunce nepokretni centar oko kog kruže Zemlja i ostale planete, suprotnost
tome je geocentrična slika sveta po kojoj je Zemlja u centru. To je u potpunoj
suprotnosti sa mojom sopstvenom slikom sveta u kojoj ne postoji nikakav

40
centar, postoji samo jedna pakleno velika crna rupa u koju će se sve survati.

22. februar
Juče nisam nastavila dalje iz Brisela, ali nije strašno, otkrila sam da mi se ovde
sviđa. Srećom, uspela sam da kupim jednu kutiju belgijskih čokolada pre nego
što su se fri-šopovi zatvorili i jela sam ih cele noći. Skoro da uopšte nisam
spavala, sedela sam u različitim religijskim prostorijama i ispitivala atmosferu.
Jedna od prvih stvari koje je psiho-Geir pitao bila je da li verujem u boga. Na to
sam morala odrično da odgovorim. Rekao mi je da se ljudi koji su doživeli lične
tragedije slične mojoj često okreću bogu, i, iako sam uvek bila uzdržana kad je
reč o bogu, moram da priznam da mi se to već dugo vrzma po glavi, i kad sam
otkrila da aerodrom u Briselu ima ceo hodnik za verske obrede, pomislila sam
da je to odlična prilika da jednom za svagda ispitam tu stvar. Places of Worship,
stoji na tabli u vrhu stepeništa. Stalno zaboravljam da većina zemaljskog
stanovništva veruje u nekog boga i da im je to važno, čak i kad su na
putovanjima, potrebno im je mesto na kom mogu da se osame. Stoga su
aerodromske vlasti u ovoj zemlji napravile šest prostorija, zapravo sedam, u
kojima ljudi različitih veroispovesti mogu da se mole ili da se samo malo
opuste. Imaju katoličku, protestantsku, pravoslavnu, muslimansku, jevrejsku i
humanističku prostoriju, a pored toga imaju i konsultanta za etiku koji ima
svoju prostoriju sa staklenim zidom, pisaćim stolom, kompjuterom i ormarom.
Odlučila sam da posedim u svakoj sobi, onoliko koliko smatram da je
neophodno, ali osećala sam da mi je cilj sat vremena po prostoriji. Da bi
postojanje nekog boga imalo smisla, on mora da pomaže ljudima kojima je
teško, tako sam razmišljala. To bi morao da bude minimalni zahtev. Meni je
teško. Dakle bog mora da mi pomogne. Ako mi ne pomogne, onda može da se
nosi. Iz škole se sećam da hrišćanski bog ne voli da ga testiraju, on bi da u njega
bezuslovno verujemo i da reči koje nam je dao preko Biblije prihvatimo zdravo
za gotovo. No way. Moraće, bogami, da isporuči robu. U onih pet prostorija u

41
kojima bi trebalo da je bog, izgovarala sam varijante sledeće molitve: „Dragi
Bože, zovem se Julija i izgubila sam roditelje i brata u avionskoj nesreći u
Africi. Vrlo sam ih volela, i sad kad ih više nema, ja sam izgubila želju da
nastavim sa svojim životom. Već deset meseci je tako. Ti mi nisi pomogao, ali
ja te dosad nisam ni molila za pomoć. Nedavno sam pokušala sebi da oduzmem
život, ali nisam uspela jer mi je jedan kreten iz jedne prodavnice u Oslu prodao
pogrešnu vrstu konopca. Posle toga je skoro sve postalo neizdrživo. Nisam
uspela ni da umrem, a to je tako jednostavno, tako da sam sad u situaciji da ne
želim da živim, a nemam snage da umrem. Je l’ razumeš? Nisam ni mrtva ni
živa i ne znam šta da radim. Moraćeš ili da mi vratiš želju za životom ili da me
dokrajčiš, ili barem pošalji nekog ko to može da uradi umesto tebe. Ili možeš da
središ da padne jedan avion. To bi za tebe bila sitnica. Svesna sam da je možda
malo problematično srušiti ceo avion samo zato što jedan od putnika želi da
umre, ja naravno ne želim druge da odvlačim sa sobom u smrt, ali ti upravljaš
svime, i sigurno ti nije teško da središ da ostali prežive. Avionska nesreća sa
samo jednim poginulim putnikom bila bi divna vest, trijumf i za tebe i za pilote.
Šta kažeš? Shvatam da je to možda samo sitnica u svetskim razmerama. Ja sam
samo jedna, a svet je veliki i ti možda misliš da možeš sebi da dozvoliš da
zanemariš probleme male Julije jer se oni ne mogu meriti sa ratovima, bedom i
zlom koji nikad ne prestaju, ali takvim razmišljanjem upadaš pravo u zamku, jer
ako ne vidiš malo, ja onda odbijam da verujem da možeš da vidiš veliko, tako
da ovo možeš posmatrati kao šansu da spasiš jednog skeptika kome je teško.
Obećavam ti, ako mi pomogneš tako da ja shvatim da iza toga stojiš ti, biću ti
verna dok sam živa i neumorno ću ići po svetu i pričati o Hristu sve dok se ljudi
ne preobrate i, ako možeš da pogledaš u moje srce, kao što je učiteljica u
osnovnoj školi govorila da možeš, onda znaš da se ne šalim. Amin.”
Pošto bih se pomolila, sedela bih u prvih pet prostorija po sat vremena, a u
protestantskoj skoro dva sata, jer sam mislila da možda najviše šanse ima da tu
dobijem neki odgovor, budući da je protestantizam religija sa kojom sam

42
odrasla. Ali ne. Ništa. Niente. Ne znam da li sam se u svim tim prostorijama
obraćala različitim bogovima ili je to sve jedan bog, ali bilo da je jedan ili ih je
više, niko od njih nije našao za shodno da mi odgovori. Možda bog misli da je
on previše uzvišen da bi bilo s kim direktno komunicirao, da ne sme da bude
previše jasan, već da uvek bude skriven iza nečega što može da bude i nešto
drugo, a može da se protumači kao bilo šta. Ako je tako, moraće malo da
modernizuje svoje stavove. Nema pomoći ako ne veruješ, ali vernik postaješ tek
kad dobiješ pomoć. Sve se svodi na problem kokoške i jajeta i bog tako direktno
samog sebe uklanja sa tržišta.

Humanistička prostorija mi takođe nije pružila nikakav odgovor na bilo šta, ali
sam se barem fino opustila i jela čokoladu sve dok tekstilna umetnost na zidu i
mekana svetlost nisu počeli da stvaraju efekat suprotan planiranom i da mi idu
na nerve, imala sam osećaj kao da sedim u nekakvoj čekaonici dok neko
odlučuje da li sam podobna ili ne da idem u one posebne kreativne škole.

Kad je konsultantkinja za etiku došla na posao, ja sam već nekoliko sati sedela i
dremala ispred njene kancelarije. Ona je devojka u kasnim dvadesetim, i, ako
sam dobro razumela, studira etiku i moral ili tako nešto na Univerzitetu u
Briselu. Bilo je očigledno da nije navikla da je neko čeka da dođe na posao, i to
ju je malo izbacilo iz koloseka. Otključala je staklena vrata, ušla unutra, sela,
popravila malo frizuru i malo zatim mi klimnula glavom da uđem. Sela sam na
stolicu ispred njenog pisaćeg stola i pitala je da li može da mi da neke savete,
moralne ili druge prirode, meni je svejedno, samo da mogu za nešto da ih
upotrebim. Pitala me je u čemu je problem i ja sam joj objasnila da su Tom,
mama i tata poginuli u Africi itd. Malo je glupo što sam rekla da su se sudarili
sa Afrikom, ne govorim baš tečno engleski, i sama sam primetila koliko to
glupo zvuči, sudariti se sa Afrikom, ali na neki način se i jeste to dogodilo,
umrli su kad su se sudarili sa Afrikom, ali ipak, ne kaže se tako, tako da sam se

43
zasmejala, a konsultantkinja za etiku je izgleda smatrala da je to neprilično, jer
joj je postalo neprijatno, meškoljila se u stolici i možda mislila da je zezam. Ali
posle nekog vremena je shvatila da je ne zezam, već da sam stvarno tužna i da
želim pomoć. Tad se unervozila i rekla da ona nije kompetentna da se bavi
pravim problemima, samo malim, aerodromskim etičkim problemima. Kao na
primer?, pitala sam ja, i ona je rekla da joj najčešće dolaze muškarci koji su se
malo kurvali dok su bili na putu, pa se sad na putu kući plaše da im žene to ne
otkriju i pitaju se da li da im kažu odmah, posle nekog vremena ili nikad, ali da
zapravo ni za takve probleme nije kompetentna, jer ako ćemo pravo, ona je sa
dvojicom-trojicom takvih završila u humanističkoj prostoriji, jer je to jedina
prostorija u religijskom hodniku koja može da se zaključa sa unutrašnje strane.
Rekla je da je sve u svemu ona prilično nekvalifikovana za ovaj posao, ali njeni
nadređeni to još nisu otkrili, a ona sama neće ništa da im kaže jer je konsultant
za etiku na aerodromu u Briselu uzbudljiv i dobro plaćen posao koji se lako
može kombinovati sa studijama. Kad sam je pitala šta obično radi sa ovakvima
kao što sam ja, rekla mi je da joj retko dolaze ljudi sa pravim problemima, ali
kad se takvi pojave, ona ih posavetuje da se obrate psihologu kad dođu kući i
pusti im neku finu muziku na plejeru koji se nalazi u ormaru u njenoj
kancelariji, i onda se pravi kao da joj ništa nisu ni rekli ili im kaže da ponekad
pomaže da se zatvore oči i zajedno sa nekim sasluša neka fina, opuštajuća
pesma.
Zamolila sam je da pusti neku takvu muziku, i ona je ustala, otključala ormar i
rekla da je ovo što ću sad čuti verzija Somewhere over the rainbow koju peva
neki sa Havaja koji negde u imenu ima Izrael, svirao je ukulele, pevao i imao
preko 300 kila, ima već skoro deset godina otkako je umro, zbog problema sa
disanjem jer je bio tako debeo. Zatim je pritisnula play i vratila se u svoju
stolicu.
Pesma koja je usledila me je slomila. To je nešto najlepše što sam čula. U
pozadini jednostavni ukulele, a glas mek i snažan, pun bola i nade, ali su i bol i

44
nada tihi i nenametljivi. Fantastično je kad shvatiš da i drugi imaju problema, da
su stranci u svetu ili u sebi. Naravno da sam počela da plačem. I nisam uspela
da se zaustavim. Pa me je konsultantkinja za etiku povela sa sobom kući. Zove
se Marijke.

27. feb
Već nekoliko dana sam kod Marijke. Samo ležim na njenom kauču, utučena
sam i gledam Olimpijadu dok ona radi na aerodromu i daje moralne savete.
Brzo klizanje na kratkim stazama je moj definitivni favorit i još jednom se
potvrdilo da je Hjun-so An najbolji. Način na koji je Koreja pobedila u finalu
štafete pre dva dana prosto je neverovatan. Ubila sam se od plakanja. Naravno,
trenutno plačem zbog bilo čega, ali ipak. Pet nacionalnosti je pedeset puta
prešlo kratku stazu, dakle 5.000 metara, i razmenjivali su štafete gurkajući
saigrača u guzicu da mu daju startnu brzinu. U finalu su bile Italija, Kina, SAD,
Koreja i Kanada. Na prošloj Olimpijadi je pobedila Kanada, pa su sad bili pod
dodatnim pritiskom. Nedugo po startu Kanada preuzima vodstvo ispred SAD, a
Koreja je na trećem mestu.
Kina i Italija su poslednje i o njima više ništa nećemo čuti. Posle nekog
vremena otpada i SAD, a Koreja dospeva na drugo mesto. Tako klizaju dosta
dugo. Onda Koreja pretiče i dosta dugo vodi, Kanada im je za petama, ali
Koreja drži distancu sve dok Kanada ne napravi jako dobru izmenu i prešiša ih.
Kad je ostalo manje od deset krugova, Koreja ponovo obilazi, ali onda Kanada
prestiže kad ostanu otprilike tri kruga. Uspravila sam se na kauču i počela da
navijam. Ostala su još dva kruga i deluje da će Kanada pobediti. Tempo je
neverovatan. I tada kao da nešto u Hjun-so Anu eksplodira. On napravi još
nekoliko munjevitih pokreta i u jednoj krivini prestigne Kanađanina sa spoljne
strane. To zapravo ne bi trebalo da bude moguće, ali on to radi tako energično i
tako elegantno, i prođu me žmarci po leđima čim počnem da pišem o tome i sad
sam se opet zaplakala. Divno je što Korejci misle da je sasvim u redu što je

45
Kanada toliko dugo vodila trku. Prihvatili su to sasvim mirno, barem je tako
izgledalo. Čak i poslednja dva puta kada ih je Kanada prestigla nije bilo povoda
za paniku, tako da prosto posumnjate da su Korejci namerno pustili Kanađane
da ih prestignu, jer su znali da će Hjun-so An odlučiti trku u poslednja dva
kruga. Nemam pojma zašto ovo pišem. Zapravo je potpuno apsurdno. Ranije me
sport nikada nije zanimao. Trebalo bi da sedim u Hrišćanskoj gimnaziji među
drugim odlikašima i slušam Mejerku kako predaje o Grcima i njihovim
uspešnim gradovima-državama koji su po njenom mišljenju postavili temelje
svega čime se danas bavimo, ali umesto toga ležim na kauču u jednom stančiću
u predgrađu Brisela, plačem zbog brzog klizanja i ne znam šta ću sa sobom.
Mnogo se toga promeni kada se avion sruši.

28. feb.
O meni se uveče brine Marijke. Donosi mi tajlandsku hranu za poneti i
pokušava da me oraspoloži. Ne ide joj naročito dobro, ali mi je ipak draga. Lepo
je kad malo visiš negde gde te ne poznaju. Lepo mi je kad s njom gledam loše
filmove. Osim toga, ima komšiju darkera koji se zove Denis, a koji svraća svako
veče da popije čaj i priča o smrti. On je od onih tipova koji su skloni da sa bilo
kim sklapaju pakt o samoubistvu, ali je inače fin. Misli da bi trebalo da
prekinem sa vođenjem dnevnika ako želim da nastavim da živim, jer kaže da se
kad pišem samo dublje ukopavam u sebe i svoje probleme. Kaže da se sve
rečenice koje sadrže reč „ja” moraju spaliti istog dana kad su napisane. Ranije
sam mislila da deluje suviše detinjasto da bih imala živaca da slušam njegove
savete, ali večeras je ipak rekao nešto što mi je dalo želju da nastavim da pišem
o nečem drugom, osim što nabrajam svoje misli i osećanja. Rekao je: „Piši o
drugima. Piši, na primer, o nekoj drugoj devojci svojih godina. Daj joj ime i piši
o njenom životu. Otkrićeš da će te to osloboditi”, rekao je.

1. mart

46
Idem dalje. Putujem u Bangkok. Pre nego što sam krenula, Marijke je prikačila
moj mp3-plejer na svoj kompjuter i prebacila mi pesmu sa ukuleleom koju smo
slušale na aerodromu, i rekla je kako mogu još da ostanem kod nje, ali sam lepo
zahvalila i odbila. Kad više nisam mogla po ceo dan da gledam prenose i reprize
Olimpijade, nadolazilo mi je previše misli. Još kad su se pre četiri dana završile
poslednje trke na kratke staze, osetila sam kako mi se prikrada nemir.
Strašno je što ima još četiri godine do naredne zimske olimpijade. Pitam se hoću
li tada biti živa.
Sada sam ponovo u vazduhu. Bolje se osećam. Počela sam da se smeškam čim
je avion uzleteo. Mislim da to ima veze s tim što kontrola nije u mojim rukama.
Ne mogu ni da pomognem ni da odmognem. To osećanje me tera da se
zamislim da li bi trebalo da postanem pilot ili astronaut; mogla bih da sedim na
međunarodnoj svemirskoj stanici i ponekad bacim pogled na Zemlju. U tom
slučaju moram što pre da se vratim u školu. Verovatno niko ne želi suicidalne
astronaute koji odlutaju kad im se prohte.
Marijke i ja smo zajedno otišle na aerodrom, i pre rastanka me je zagrlila i rekla
kako bi volela da može da pođe sa mnom, da me drži za ruku i vodi računa o
tome da ne napravim neku glupost. Učinilo mi se kako to nije dobra ideja. Samo
bismo se posvađale. Ali, više puta je rekla da uvek mogu da dođem u Brisel po
etičke savete, a da će me uvek čekati makar šolja čaja i topla postelja.
Pre nego što sam sinoć zaspala, dugo sam ležala i razmišljala o onome što je
Denis kazao. U pravu je kad kaže da moram da se oslobodim sebe same.
Ovakvo pisanje je, u suštini, bedno. Verovatno samo poremećeni ljudi vode
ovakve dnevnike, a ja sam valjda poremećena van svake mere, pa to nekako
može da mi se oprosti. U svakom slučaju, na neko vreme. Ali, sasvim mi je
jasno zašto bolesni ljudi koji znaju da će umreti, spaljuju svoje dnevnike. Palo
mi je na pamet kako većina dnevnika, naime, nije za čitanje, u svakom slučaju
ako ih ne čita njihov tvorac. Dnevnici su za pisanje, jer oni svoju vrednost imaju
prvenstveno u trenutku pisanja, osim ako kasnije u toku života ne učinite nešto

47
značajno što bi nagnalo ljude da se zainteresuju za to ko ste bili pre nego što ste
postali značajni, ali nikako ne mogu da zamislim da će se to meni desiti. Počela
sam da razmišljam o tome da pišem nešto o osobi koja nisam ja. Ideja mi je
sinula dok sam dremkala u toku dana. Zvaće se Sunčica, biće jako fina i jako
ljubazna i biće iz nekog sela na zapadu zemlje, baba i deda će joj biti bivši
misionari u Kongu, tata će biti sveštenik, a mama šefica lokalnog Kola žena sa
sela, a onda će Sunčici sve da krene naopako, pravo do đavola.

3. mart
Bangkok. Sedim na aerodromu i više od 24 sata pišem prvo poglavlje o Sunčici.
Kroz prozore mogu da vidim da je toplo i sunčano, ali mi Sunčica sada znači
mnogo više. Nisam na raspustu, nisam ovde da se zabavljam. Počela sam da
pišem u avionu i prilično mi je dobro krenulo, ali je kapetan iznenada rekao
cabin crew take your seats for landing i tako stigosmo, i bila sam razočarana jer
sam osetila kako neću moći ni o čemu drugom da razmišljam pre nego što
završim poglavlje, pa sam sela u prvi kafić i nastavila da radim. Prepravila sam
poglavlje osam-devet puta. Ovo skoro da je prvi put da sam zaboravila na
prostor i vreme otkako nema Toma, mame i tate, i to me oslobađa, blago rečeno.
Jedno je kad pišem o sebi, a nešto sasvim drugo kad pišem o Sunčici. Moram da
izaberem jednu reč umesto neke druge, moram dobro da promislim i pre nego
što počnem da pišem i dok pišem. Malo podseća na ukrštene reči, samo je
zabavnije i bez konačnog rešenja. A i Sunčica mi se dopada. Već sam je
zavolela. Skoro mi bude žao kad pomislim kako će joj loše krenuti. Prvo
poglavlje se zove „Sotona zaposeda Sunčicu”.

Pitala sam na šalteru informacija da li ima svrhe skoknuti do samog Bangkoka, i

žena mi je rekla da ima. Tamo ima mnogo toga da se vidi. Pitala me je šta me
zanima, a ja sam rekla death i to nije shvatila, samo se široko nasmešila, jer ovo
je zemlja osmeha, pročitah u vodiču koji sam upravo kupila ovde na kiosku. Sve

48
mi to deluje pomalo prostodušno, ali bi moglo da mi se obije o glavu i trebalo bi
da držim jezik za zubima. Kada sam pitala je li Bangkok opasan grad, rekla je
da nije, da je veoma bezbedan za grad te veličine, i onda kao da me je neko
ošamario. Mislila sam da je ovako veliki grad opasan, da svašta može da se desi
i da vas iza svakog ćoška vrebaju maltretiranje i ruski rulet ako šetate po
zabačenim uličicama. Moram pobliže da ispitam koja su mesta na svetu zaista
opasna.

4. mart
Upravo sam pročitala u nekim engleskim novinama da se kriza oko Muhameda
još nije stišala. Izgleda da većem broju crtača prete smrću. Zato bi jednostavno
rešenje mog problema moglo biti da napravim masku sa Muhamedovim likom, i
prošetam s njom po Damasku ili Bejrutu. Ili bih mogla da idem od vrata do
vrata i prodajem sopstvene crteže proroka Muhameda. Možda bi se ustručavali
da ubiju slatku plavu devojku poput mene, ali se kladim da će se lakše odlučiti
ako samo budem dovoljno bezobrazna. Kvaka je u tome što nemam želju da
patim pre smrti, a osim toga, ne volim ovako direktne inicijative, to vam je kao
da se sami ubijete, a to sam već pokušala i nije mi uspelo, pa sam skroz izgubila
samopouzdanje na tom terenu, i zato bi bilo idealno kada bi pao avion kojim
letim, ali ovaj avion Korean era deluje bezbedno i ispravno, sve je čisto i lepo, a
stjuardese se smeškaju skoro isto onoliko koliko i zaposleni na aerodromu na
Tajlandu. Kada sam kupila kartu, pitala sam da li je Korean er kompanija sa
velikim brojem nesreća i čula sam da je tako bivalo ranije, ali da je to danas
jedna od najbezbednijih aviokompanija u Aziji. Svet naprosto postaje sve
bezbedniji i time komplikovaniji za ljude poput mene. Uostalom, pitam se da li
nas ima još? Ima li još ljudi koji lete naokolo i nadaju se da će avion da padne?
O kolikom broju ljudi je u tom slučaju reč i kako da stupim u kontakt s njima?
Putujem u Seul. Pomislila sam da bih mogla da pokušam da se upoznam sa
Hjun-so Anom dok sam u kraju. Nema svrhe sedeti besposleno i čekati da se

49
desi fatalna nesreća. Mogla bih nešto i da preduzmem, pomislih jutros pošto
sam se probudila posle druge noći zaredom koju sam prespavala u neudobnoj
aerodromskoj stolici. Tako tetka Biten na mojoj sahrani može da kaže da nisam
bila lenja, već da sam bila aktivna do poslednjeg daha. Ako se malo ubrzam,
mogla bih možda da završim celu knjigu o Sunčici pre nego što sve ode do
đavola. Upravo započinjem novo poglavlje.

5. mart
Sedim na aerodromu Inčeon na jednom ostrvu pored Seula. Fantastičan
aerodrom. Skoro da poželim da živim na njemu. Čelik i staklo. Sve blešti.
Izgleda kao fatamorgana. Svuda vise plakati na više jezika, a na njima piše kako
je aerodrom proglašen za najbolji na svetu. Verujem da je tako. Ljudi u
uniformama šetaju naokolo i glancaju metal koji već blešti, tako da blešti još
više. Izgleda da Korejci vole bleštavost stvari. Možda funkcionišu kao svrake. U
svakom slučaju, pričala sam maločas s jednim koji je delovao malo svrakasto.
Pokušala sam da iznedrim lukav plan da dođem do Hjun-so Ana. Ako putuje
onoliko koliko putuje većina vrhunskih sportista, verovatno je sve vreme na
aerodromu, ali sam suviše nestrpljiva da samo sedim i čekam ga. Ne volim da
čekam, a ne volim ni devojke koje sede i čekaju, i mrzim žene, na primer na
filmu, koje ništa ne preduzimaju same, već na njih sve vreme utiču stvari koje
drugi rade i zbog toga pate. Zar ja, Julija, da sedim i čekam da Hjun-so An
svakog časa svrati na aerodrom i možda pogleda u mom pravcu? Mislim da
neće moći. Nije to u mom stilu. Ima da izađem, uzberem ga i parim se sa njim.

6. mart
Hotel Lote Džamsil. Uhvatila sam taksi pravo s aerodroma. Dali su mi sobu na
najvišim spratovima i imam pogled na centar grada. Dobila sam svoj bademantil
u kom sam se upravo šetkala i razgledala bazen i deo za fitnes, iako ne planiram
ni da plivam ni da vežbam, htela sam zapravo samo de se šetkam u bademantilu,

50
lep je to osećaj, a iz nekog razloga je naročito lep osećaj kad se vozim liftom u
bademantilu. Nadala sam se da će lift da propadne, to se sigurno ponekad
dešava, ali se o tome slabo piše u novinama, verovatno kućevlasnici i hotelijeri
to zataškaju, ne žele skandale zamisli da ti lift propadne, a da niko to ne sazna.
Nisam proverila, ali pretpostavljam da Hjun-soov telefon nije u imeniku.
Sigurno da nije. Sigurno ima na hiljade devojaka poput mene koje hoće da dođu
do njega, a mašinerija oko njega sasvim sigurno želi da ga zaštiti. Sigurno živi
mirno i retko sreće ikog drugog osim saigrača i porodice, a sasvim sigurno bi
mu godilo da upozna nekog kao što sam ja.
Zato sam rekla jednom od recepcionera u hotelu da će dobiti sto dolara ako uspe
da nađe Hjun-soov broj mobilnog. Primio se. Ne znam da li zbog novca ili mu
se možda dopao sam zadatak. Možda i jedno i drugo. Radije ću platiti nekoliko
dolara za broj, nego da nasumice trčim po Seulu i tražim poznatu osobu koju
ionako neću naći, a osim toga, Seul je sigurno još bezbedniji od Bangkoka;
ovde je toliko čisto da kriminalci verovatno veći deo dana potroše na spremanje
i pranje za sobom, ako ovde kriminalci uopšte i postoje.

Mislila sam da pišem još o Sunčici dok čekam da recepcioner obavi svoj posao.
Pisanje ružnih reči i misli me stimuliše i oslobađa. Psiho-Geir bi sasvim sigurno
mogao da mi objasni zašto, ali je, na svu sreću, na drugom kontinentu. Kad sam
pisala o Sunčici, nisam bila sigurna da li đoka može da se piše sa ,,dj”, pa sam
ga guglovala u hotelskom biznis-centru i saznala da se „djoka” pojavljuje
1.090.000 puta, a „đoka” 4.370.000 puta, i dakle piše se đoka, a to znači da se
reč pojavljuje jedanput po glavi stanovnika Norveške, onako otprilike. Za
svakog stanovnika Norveške ima po jedan đoka na netu.

7. mart
Recepcioner je svratio i doneo broj Hjun-so Ana. Pitala sam ga kako je došao
do njega, ali je on samo rekao da ima svoje veze. Dala sam mu novac, a on je

51
rekao da je bilo pravo zadovoljstvo sarađivati sa mnom i da mu se slobodno
obratim ako me nešto drugo bude zanimalo.
Pala je noć, slušam Entonija i gledam milione svetala koja dopiru iz zgrada i
automobila iz centra, držim pred sobom broj telefona i nisam sigurna šta da
radim. Ako samo nazovem, to može da bude malo hevi. U svakom slučaju,
usred noći. Mislim da takvi vrhunski sportisti to ne vole. Verovatno nije
navikao da ima veze sa poremećenim ljudima koji su pogubili roditelje i braću u
avionskim nesrećama. Verovatno mu je u životu sve sjajno i bajno. Porodica ga
podržava, treneri takođe. Fanovi su pod kontrolom. Cela mu zemlja kliče. Jako
rano ide u krevet. Kada se ja probudim, on već nekoliko sati trenira. Moram da
budem malo lukavija. Jedna od mogućnosti je da ga zamolim za intervju, ali da
mu istovremeno nagovestim kako tu ima prilike za još nešto ako želi, jer tada će
osećati kako je prosto došao da odradi svoj posao, tako da ne mora da se iskrada
da bi se video sa mnom. Plašim se da će se unervoziti ako pomisli da sam
doletela u Južnu Koreju iz Norveške samo da bih spavala s njim. Ali, ako hoću i
da ga intervjuišem i da spavam s njim, onda je možda verovatnije da će se
pojaviti. Nemam predstavu kako razmišljaju korejski osvajači zlatnih medalja.
Ali, hiljadu posto sam sigurna da ima mobilni s kamerom, u ovoj zemlji
verovatno nema nikoga ko to nema, a to znači da mogu da priložim i svoju
sliku, a pošto sam uprkos svemu prilično slatka, onda će se pojaviti pre ili
kasnije ako je iole normalan. Usput, već su mu dosadile sve one crnomanjaste
daščare sa ravnom kosom koje sve vreme cokću. Čini mi se.
Obavljeno. Slikala sam se ispred ogledala u kupatilu, sa osmehom na licu, i
napisala sam: Dear Ahn HyunSoo, I have come to Seoul because I want to
interview you and possibly even go to bed with you. If you want to we can just
do the interview-part or just the bed-part. You’ll find me at the Lotte Hotel
Jamsil, room 3132. You can come whenever you want to, day or night. My
name is Julie, I am 18 years old, from Norway.

52
8. mart
Međunarodni dan žena. Izgleda da ga ovde ne obeležavaju. Mama bi se tog
dana obično sredila, a to je nerviralo tatu, koji je mislio da ona nema na šta da
se požali i da nije sputana na bilo koji način. Mama bi rekla kako je stvar u tome
da drugim ženama pokaže kako je na njihovoj strani, iako je privilegovana. Tata
to sigurno nikada nije u potpunosti shvatio, a možda i jeste, ali nije hteo da
prihvati mogućnost takvog razmišljanja, jer bi tada morao da prihvati mnoge
druge mogućnosti.
Osmog marta prošle godine mama je izašla s nekoliko prijateljica na ručak u
restoran, dok smo tata, Tom i ja sedeli na trosedu i gledali DVD sa Tomom i
Džerijem. Tata bi često gledao Toma i Džerija kada je bio umoran. Nikada
nisam pitala zašto, ali mislim da to ima neke veze s tim što su Tom i Džeri tako
jednostavni. Udaraju se po glavi, muče jedan drugog na različite načine, i to je
sve. Tata je zapravo isto radio na svom poslu, ali malo komplikovanije, mnogo
povuci-potegni, pisanja pisama, dugih procesa i nezgrapnih formulacija, i
sigurno je ponekad poželeo da može da odalami protivnike svog klijenta po
glavi ili da ih preseče sekačem za jaja i završi stvar. Ponekad pomislim da nije
bio zadovoljan svojim poslom i da ga je iznutra nešto izjedalo jer je znao da će
Toma i mene naterati da se bavimo profesijom koju zapravo nije voleo, ali koja
je praktična jer donosi novac i daje odrešene ruke. Često je pričao o odrešenim
rukama. Sada mi pada na pamet da je u suštini reč bila o novcu. Tata je bio
obuzet time da lagodno živimo. Verovatno bi prihvatio da ne budem advokat,
sve dok je u pitanju zanimanje koje donosi novac. Trgovac nekretninama, na
primer, ili lekar. Ili zubar. U, jebote. Zamisli da budeš zubar. Zubi su nešto
najgluplje na svetu. Ne vidim razlog zašto bi zubi trebalo da budu živi. Treba
samo da čuče u ustima i rade svoj posao, i da ne budu u stanju da svom vlasniku
pričine bilo kakav bol. Ili bih mogla da budem pilot. To bi se tati sigurno
dopalo. Ja l’ sam pilot, ja l’ advokat. To je skoro isto. Status, novac i preplanuo
ten cele godine.

53
9. mart
Hjun-so An tvrdi pazar. Odlepiću. Čitam Šta svaki Danac treba da zna, između
ostalog, o modulaciji frekvencije i galvanizaciji, i ne slažem se s tim da svaki
Danac treba da zna nešto o tome, i generalno mi je užasno dosadno.
Kako se usuđuje da me pusti da ga čekam? Samo zato što dobro kliza. Kad bude
došao, ima da ga spustim malo.
Uostalom, upravo sam otkrila da mi lepo ide da pišem o Sunčici kad sam ljuta.
Onda sam još gora prema njoj. Napisala sam poglavlje koje se zove „Kako je
sotona naveo Sunčicu da puši kurac”. Jadna Sunčica.

10. mart
Kšištof me je pozvao i rekao da će uskoro završiti popločavanje drugog bazena i
zanimalo ga je šta da radi posle toga. Razmislila sam da li ima nešto drugo što
može da radi po kući, ali zapravo i nema, ipak je mama skoro dvadeset godina
renovirala, uređivala i sređivala tu kuću, pa sam mu rekla da može da uzme svoj
novi BMW; odveze ga kući u Poljsku i sredi sebi život. Osim toga, obećala sam
mu da ću nazvati banku da mu prebace novac, ali je rekao da ne zove zbog
novca, već da kaže da je malo razgledao i otkrio da bi se suteren mogao
poprilično srediti. Mogao bi, na primer, da napravi novu kuhinju u delu za
kućnu pomoćnicu, da sredi kupatilo i tako dalje, ali mislim da ne treba to da
započinje, sigurno ću nakon svega ipak prodati kuću, a u tom nivou cena teško
da nova ili stara kuhinja ili kupatilo u delu za kućnu pomoćnicu igraju bilo
kakvu ulogu. Pitao je da li planiram da živim negde drugde, a ja sam rekla da
moji planovi uopšte ne uključuju življenje. Ućutao se i pitao me kako sam, gde
sam i tako dalje, pitao je da li sam sve vreme tužna i kazao da niko ne treba da
bude sam kada se oseća kao ja sada. Rekao je da treba da se vratim svojoj kući i
svom psu. Tu mi je mesto, rekao je, iako mi je sada teško. Pomislio bi čovek da
je bio na brifingu kod psiho-Geira. A možda i jeste, u svakom slučaju je

54
razgovarao sa Konstanse, ispričao mi je da je svraćala sa psom, nije ga više
htela, Kšištof kaže da je zauzeta nečim drugim, pa je Finč Haton sad kod njega,
i ništa mi nije jasno. To ne liči na Konstanse. Ona je uvek revnosna, strejt, a
osim toga suviše voli životinje da bi slatko malo štene ostavila nekome koga ne
poznaje, a osim toga, ona i njena porodica ne veruju strancima, to nešto ne
štima. Kšištof je rekao da šeta psa svaki dan, i pitao je da li je u redu da pozajmi
tatine skije i pancerice, video je opremu u podrumu, kaže, a ja sam mu rekla da
je naravno u redu. Pitala sam šta će se desiti sa Finč Hatonom kada Kšištof
otputuje u Poljsku, ali se Kšištof tada umusio, i onda sam iznenada shvatila da
on zapravo želi da mu kažem da i dalje može da ostane u kući, kao kombinacija
čuvara i domara. To mi u suštini odgovara. Kšištof se obradovao. Potpuno mi je
nezamislivo što imam ogromnu kuću u Oslu, sa Kšištofom i psom, dok ja sedim
u nekoj hotelskoj sobi u Koreji i čekam da dođe Hjun-so An, ili zemljotres ili
neka druga prirodna katastrofa koju ne mogu da izbegnem. Uostalom, Hjun-so
An može da se nosi. Da se nosi u tri lepe. Povraća mi se od ulickanih vrhunskih
sportista koji samo misle na obaveze i nove rekorde.
E, ima uskoro da nađem pravu krntiju od aviona i nastavim putovanje.

12. mart
Došao je kasno sinoć. Odavno sam bila digla ruke od njega i pomislila sam da je
rum-servis doneo neku odeću koju sam dala na pranje, ali eto njega; izgledao je
baš kao na televiziji, samo što nije nosio triko. Ošamarila sam ga računajući da
će otići. Ali nije otišao. Neko vreme je stajao u hodniku, iznenađen, a kada je
naišao radnik hotela, delovalo je kao da mu je neprijatno i nije hteo da ga neko
prepozna, pa sam ga povukla unutra i onda smo se odmah seksali, i dopalo mi
se, bez reči, bez predstavljanja jednostavno bez ikakvih izmišljancija. Posle sam
pomislila kako je šamar bio prava stvar, jer ga je učinio pokornim i naterao ga
da shvati da ja nisam tip devojke koju možeš da pustiš da te čeka nekoliko dana.
Posle smo sišli u hotelski bar. Nije hteo da ga iko vidi, pa smo seli u jedan ugao

55
i popili nekoliko čašica. Loše je govorio engleski, ali pomoću crtanja i malo
pantomime, uspeli smo da se razumemo. Ja sam pričala o svojim problemima, a
on o svojim. Smrt moje porodice je na njega ostavila dubok utisak. Nije znao šta
da kaže. Nije baš bez briga kao što sam mislila. U samom klizačkom timu ima
izgleda opasnog rivalstva, nisam baš mnogo toga shvatila, ali sam mogla da
vidim da mu nije baš lako. Pitao me je za intervju koji sam spomenula u sms-u i
pokušala sam da objasnim, ali nije shvatio šta je suicide paper i pokušala sam da
mu objasnim (a bi-monthly magazine for people who are thinking of killing
themselves), ali nije ništa ukapirao pa sam odustala, a uostalom ne deluje
preterano verovatno da tip koji se upravo vratio kući iz Torina sa tri zlata i
bronzom ima bilo šta sadržajno da kaže čitaocima Samoubice.
Prenoćio je u mojoj sobi i jutros je, pre odlaska na trening, pitao da li želim da
budem his girl. Neviđeno je sladak. Trenira deset sati dnevno. Rekla sam da bih
mogla da budem his girl.

13. mart
Danas sam bila na treningu sa Hjun-soom. Prvo trčanje i kondicioni, onda na
led, pa užina, onda videoanaliza trke na 500 metara iz Torina. I Hjun-so i trener
su razočarani što nije pobedio i u toj trci, sanjao je o četiri zlata, ali mu je
pobegao jedan Kanađanin i nije im jasno kako je to moguće; ne shvatam šta
kažu, ali po njima vidim da su isprovocirani i iznervirani što je Kanađanin
pobedio. Hjun-so mi kaže wokking Canada, i ja klimnem glavom jer mi se učini
da priča o donošenju hrane iz nekog restorana koji se zove Wok King Canada i
to mi odgovara jer sam gladna, ali on ne priča o hrani, shvatam na kraju, samo
pokušava da kaže fucking Canada. Naučila sam ga kako se to kaže. Fucking,
kao faking, a može i fak, to je sitnica, kažem, oba su kul, i oba su svakako više
kul od wokking.

15. mart

56
Išla sam na banket Korejskog klizačkog saveza. Slavili su sebe i uspeh na
Olimpijadi. Upoznala sam Hjun-soove drugare iz tima, trenere, predsednika i
tako dalje. Bila sam u centru pažnje. Očigledno misle kako sam egzotična pošto
sam tako plava, i primećujem da me Hjun-so vodi kao ukras, dižem mu status, a
on na neki način diže moj, ali trenutno baš i ne tražim status, to deluje naprosto
prazno, i padne mi na pamet da je ovo u suštini veza osuđena na propast. Šta da
radim sa Hjun-so Anom? I on sa mnom? Jedva da možemo da se sporazumemo.
Nema šanse da shvati ko sam ja zapravo, i da čak i ne želim nešto naročito dugo
da živim. Nema preduslova da shvati šta me pokreće. Pa ja to ni sama ne znam.
I znam da neću moći da sedim i čekam ga dok trenira po ceo dan ili putuje po
svetu. Još kad sam ležala u bolnici i prvi put ga videla, osetila sam čudnovato
peckanje u stomaku, želela sam ga, htela sam da se parim s njim i sad sam to i
učinila, i to nekoliko puta, cilj je na neki način postignut i osećaj je nestao, pa
iako je sladak, trenutno sam prevazišla želju za vezom, i u krajnjem slučaju
možemo reći da sam ga iskoristila, doduše ne svesno i voljno, nisam to
planirala, ali rezultat je ipak taj da sam četiri dana seksualno iskorišćavala
najboljeg svetskog klizača na kratke staze.
Dobro će izgledati kad se stavi u CV.

57
16. mart
Nastavljam putovanje. Pre polaska na aerodrom potražila sam Hjun-soa i rekla
da moram da putujem i da nije problem u njemu, već u meni, i tako dalje, valjda
je to ono što se uvek govori, i izgleda da čisto jezički nije shvatio baš mnogo od
moje priče, ali je ukapirao da ću otputovati i da će mi zato biti teško da budem
his girl i da će se zbog toga ograničiti i telesni kontakt, ali rekla sam mu da
možemo da telefoniramo i šaljemo sms, i onda je slegnuo ramenima, jer mu to
očigledno nije bilo zanimljivo i to shvatam, jer i ja bih radije imala sebe od krvi
i mesa nego u vidu poruke na mobilnom na jeziku koji zapravo ne razumem.
Ipak, podneo je sve kao muškarac. Sasvim sigurno može da ima svaku devojku
koju poželi, ali mislim da je pokušao da kaže da neće biti isto, i da sam special,
ili spš, kako je rekao. Zahvalio mi je što sam prešla tako dug put i poželeo mi
sreću. I ja sam njemu poželela sreću sa rekordima i sve to. Nastavi da pretičeš u
poslednjoj krivini, rekoh, samo prošišaj pored njih, to je kul, uzbudljivo. Ako
budem videla da to uradiš na nekom drugom velikom prvenstvu, i ako još uvek
budem osećala isto, možda ću te opet posetiti. Bio je potpuno slomljen kad sam
otišla. Treniraće kao lud.

17. mart
Posmatram Atlantik koji se spaja s Kanadom. U međuvremenu sam bila u
Frankfurtu i na aerodromu Hitrou. Samo sam posedala. Sad putujem za Njujork.
Između Frankfurta i Londona sam pričala sa Bengtom, jednim Šveđaninom od
tridesetak godina koji se očigledno plašio letenja, toliko je stiskao rukohvate da
su mu veći deo puta zglobovi bili beli, nije ni pipnuo hranu. Pokušala sam da ga
utešim, ali bezuspešno. Rekao je da zna sve o bezbednosti letenja. Rekao je da
prema statistici čovek 29 generacija mora svakodnevno da leti da bi postojala
verovatnoća da doživi fatalnu nesreću, ali to mu ne pomaže, kazao je, jer avioni
padaju od prvog dana, i nikome ko je poginuo ne pomaže što nije bilo verovatno

58
da će se to desiti. Ljudima koji dožive nesreću statistika nije od pomoći, a nije
ni onima koji žele da dožive nesreću, ali povremeno može da uteši one koji se
nadaju da je neće doživeti.
Bengt je rekao da se kaje kao pas što je odabrao posao na kom mora da se
putuje puno, jer problem se ne rešava, kako biste pomislili, već se sve vreme
pogoršava. Jadni Bengt.
Kad reče pas, pomislih na svog Finč Hatona. Ne bih nikad pomislila da će mi
nedostajati, ali mi sad nedostaje. Konstanse je možda bila u pravu kad je rekla
da su životinje dobre i da ste manje tužni kad se družite sa njima. Smučilo mi se
kad sam je čula da to kaže, a još više mi se smučilo što sam morala da joj dam
za pravo, mrzim da priznam da je Konstanse u pravu. Ja nisam baš velikodušna
osoba. Kada bih živela životom normalne dužine, trebalo bi da naučim da
budem velikodušnija. I tada bi druženje sa životinjama bio OK početak. Mogla
bih da se zbližim s Finč Hatonom i mogli bismo zajedno svašta da radimo. Moj
pas i ja. Ali verovatno je sebično od mene što tako razmišljam. Zaštitnici
životinja bi sigurno mislili da za psa nije dobro da sve vreme provodi po
avionima i aerodromima, jer psima treba šetnja i prostor za trčanje ili u
najmanju ruku mesto da se olakšaju, a osim toga, Finč Haton nije zaslužio da
padne kad se ja konačno srušim. Sve u svemu, sigurno mu je bolje sa
Kšištofom, koji verovatno baš ovog trenutka skija na tatinim skijama u okolini
skakaonice Holmenkolen, iskreno rečeno, ne znam koliko je sati kod kuće, ne
znam čak ni koliko je ovde.

Razmišljala sam o onome što je Bengt rekao, i upravo sam napravila malu
računicu. Ako pođemo od toga da jedna generacija iznosi 30 godina, onda je 29
generacija 870 godina, a to znači moji naslednici i ja možemo da letimo
neverovatno dugo, a da ne doživimo ništa fatalno. A pošto se troje članova moje
porodice već srušilo, to onda verovatno znači da mogu da letim nekoliko hiljada
godina pre nego što se išta desi. To je predugo. Toliko vremena nemam. Umara

59
me pomisao da bez veze letim oko sveta.

Pilot nam je upravo saopštio preko zvučnika da nam je Labrador sa desne

strane. Veličanstveno je. Ni traga ljudima. Samo led, planine i voda. Ovde na
visini uživam u prizoru, mislim da je fantastičan i osećam kako nešto u meni
čezne da bude dole i kreće se po tom moćnom pejzažu. Ali svaki put kad se
avion spusti, ta pomisao me odbije i samo želim da istog trenutka uzletimo.

18. mart
Sedim na Njuarku od juče. Dvaput zamalo što nisam izašla iz tranzitne oblasti i
autobusom otišla do Njujorka, ali oba puta sam se okrenula na vratima. Znam
da smo bili u Njujorku kada sam imala godinu-dve, ali se, naravno, ničega ne
sećam. A mama i tata su kasnije odlazili više puta zbog tatinog posla. Išli su u
operu, kupovali odeću i nameštaj, koji bi slali brodom u Oslo, vraćali su se kući
s poklonima za Toma i mene i pričali da je to užurban grad i da svi jednom
treba zajedno tamo da otputujemo, i uvek sam htela ponovo da putujem tamo, i
juče, kada sam na aerodromu Hitrou kupila kartu, osetila sam da imam nekakva
očekivanja i da se na neki čudnovat način čak i radujem. Zaista sam mislila da
ću otići do grada, ali sada osećam kako mi je to suviše teško. Sigurno ima
mnogo visokih građevina sa kojih mogu da skočim, ali se zavaravam, neću
uspeti da skočim. Sramota me je što mi nije uspelo prvi put. Ni to mi nije pošlo
za rukom. Nešto tako jednostavno. Nisam imala dovoljno realan odnos prema
tome. Olako sam shvatila upotrebu materijala. Mislila sam da su to samo detalji:
od čega je napravljen konopac, kakva su mu svojstva. Postoji, naravno, mnoštvo
različitih tipova konopaca, a ja sam se uhvatila za prvi, kao puki amater. A
pošto nisam uspela, uhvatila sam sebe nekoliko puta u razmišljanju da moj
neuspeh ima nekog smisla, možda znači da ne treba da umrem sada, već da
nastavim da živim i probam da razrešim situaciju što bolje mogu, ali to je
idiotsko razmišljanje. Kao da bilo šta ima ikakvu svrhu. Kao da neko upravlja

60
svime što radim, mojim mislima, time koji avion treba da padne, a koji da
bezbedno stigne na cilj. Volela bih da postoji takav viši smisao, ali ne vidim
ništa što bi na to ukazivalo. Upravo suprotno. I ja moram da se pomirim s tim.
Ne želim da ponovo omanem. Zato se ne usuđujem da probam. Ali, ipak želim
da umrem. Ne kažem to da bih bila kul ili da bih se pravila zanimljiva.
Jednostavno sam prinuđena da se izlažem opasnosti. Verovatno moram
profesionalnije da prionem na posao. Ne plašim se ničega. Ne plašim se još
otkad su se Tom, mama i tata srušili. Jedino čega se plašim jeste da budem
prinuđena da nastavim život i da mi bude kao sada. Videla sam u Njujork
tajmsu da je virus ptičjeg gripa (H5N1 lično) stigao u Rumuniju i da postoji
verovatnoća da je mutirao tako da može da zarazi ljude. Prvo mi ih je bilo žao,
ali sam onda to počela da posmatram kao šansu. Šta ako otputujem tamo,
potražim bolesnu pticu i pokušam da se sprijateljim s njom? Na neki čudnovat
način bilo bi strava da budeš prva osoba u Evropi koja je umrla od ptičjeg gripa.
To bi značilo otići dignute glave. Mogla bih to da pokušam. Boljih ideja
nemam.

Kšištof me je nazvao dok sam kupovala kartu za povratak u Evropu. Ispričao mi

je kako su Konstanse i psiho-Geir svraćali dvaput prošle nedelje. Prave se kao
da su došli da vide Finč Hatona i raspitaju se za mene, ali kad to obave, zabiju
se u tatinu radnu sobu i dugo ih nema. Prošli put su ostali do kasno uveče, rekao
mi je Kšištof, a kada su otišli, mogao je da vidi da su palili kamin, pili vino, a da
je debeli tepih ispred kamina nagužvan. Kada je to rekao, počela sam da se
smejem. Prosto, koriste moju kuću kao jebarnik. Padalo mi je na pamet da su
jedno za drugo, ali sam mislila da su oboje suviše ispravni za to. Mlohavi,
bradati psiho-Geir, koji je od Konstanse stariji sigurno 25 godina. A ima i ženu i
decu. Neverovatno. Ali, strašno voli životinje i ona na to pada. Mora da ju je
obrlatio. Za panjujuće. A možda i nije. Ima u tome i nečeg lepog. Ljubav ide
svojim putem. Ne mari ni za godine ni za bilo šta drugo. A meni to ide u prilog.

61
Jer to znači da psiho-Geir nije više opasan po mene. Imam ga, takoreći, u šaci.
Kšištof mi je ispričao da su mu ostavili 500 kruna i poruku da mi ništa ne
govori. Zamolila sam Kšištofa da dobro sakrije video-kameru u policu za knjige
kada budu dolazili sledeći put. Ima jedna u fioci u hodniku. Mora da napuni
bateriju i seti se da uđe u meni i isključi crvenu lampicu koja svetli dok se
snima. Psiho-Geir je baš debelo zabrazdio. Spava sa osamnaestogodišnjom
ljubiteljkom konja u kući svog suicidalnog pacijenta. Ako bi neko tračario,
mogao bi se od toga napraviti materijal za naslovnu stranu. To mi se dopada.

19. mart
Inače, na aerodromu u Strazburu neki tip svira klavir u šest sati ujutru.
Jednostavno sam pomislila da to moram da pomenem. To me je, naime,
podsetilo da verovatno trošim mnogo vremena na razmišljanje o sebi, a premalo
na sve drugo što postoji na svetu. Kad ste deprimirani, stvari brzo krenu tim
tokom. Mislim, nema svrhe praviti planove. Mislim da čovek postane veoma
sebičan kad planira da umre. Stvar je u perspektivi. Pošto je umiranje tako
fatalno i dramatično, teško je napraviti mesta za nešto manje fatalno i manje
dramatično i tome pridati nekakav značaj. Ranije sam gledala druge ljude i bilo
mi je stalo do njih, a često sam čak mislila da mogu da ocenim kako im je
zapravo. Na primer, Konstanse. Potpuno sam je prozrela, mnogo bolje nego što
je ona samu sebe. Upravo zato, uz ostalo, nisam iznenađena što je fascinirana
psiho-Geirom. Dugo nisam razmišljala o drugima. Ali, u svakom slučaju,
primetila sam onog tipa što svira klavir. Možda svira svako jutro. Možda uvek
ustaje usred noći i odlazi na aerodrom da svira klavir u snek-baru. Takav mu je
život. Moj je drugačiji. On svira klavir, dok ja putujem u rumunsko selo da
pronađem neku bolesnu pticu. Tako smo različiti. Naši putevi su se ukrstili na
kratkih pola sata dok sam pila sveže ceđeni sok, a kad me je cigaretom častio
neki tip kog ne poznajem, i pitao kud sam se uputila, rekla sam da sam balerina
i da putujem u Moskvu zato što su me pozvali da igram u Labudovom jezeru sa

62
ruskim nacionalnim baletom. Rekao mi je kako ne izgledam kao balerina. Rekla
sam kako se vremena menjaju i da verovatno samo on nije u toku. Pitao me je
da li je uobičajeno da balerine puše, a ja sam rekla da je to mnogo češće nego
što ljudi misle. Živimo pod velikim pritiskom. To je zanimanje sa velikim
zahtevima.
Ranije nisam lagala. U svakom slučaju, ne sa toliko zadovoljstva.

21. mart
Već dva dana ležim u krevetu u hotelskoj sobi u Bukureštu; oborilo me je nešto
što liči na grip. Teško da je u pitanju ptičji grip, ali kada napokon budem
pronašla pticu sa H5N1 sigurno će mi pomoći oslabljen imuni sistem. Odsela
sam na višim spratovima i primećujem da je ovaj grad potpuno siv. Najsivlji
grad koji sam ikad videla. Svetlosiva, tamnosiva, srednjesiva i skoro nijedna
druga boja. Grad izgleda kao crtež u olovci. Mirovanje me deprimira. Prednost
kad se putuje ovako mnogo i brzo kao što ja radim u poslednje vreme jeste to
što gubim sebe i to mi odgovara.
Ne želim sebe. Zbog putovanja moje pravo ja, koje je sigurno najdepresivniji i
najsuicidalniji deo mene, ne uspeva da drži korak. Brzim prelaskom iz jednog
mesta u drugo uspevam da prevarim sebe i osećam kako se dešava nešto
uzbudljivo, dolazim na nova mesta i kao da kroz njih prozujim, a to takođe
znači da kad nešto radim, nemam utisak da to radim ja, već neko drugi, jer ja
nisam ona prava i to je veliko olakšanje i slabije primećujem kako mi je zapravo
loše, ali to me tera da održavam tempo, jer odmah me sustigne kad se
zaustavim, kao sad ova dva dana. Trebalo bih odmah da nastavim, ali skoro da
ne uspevam da se iskobeljam iz kreveta, čak ni da odem do kupatila, pa mi je u
ovom trenutku nezamislivo da vozom odem do bolesnih ptica, u unutrašnjost
ove zemlje.

26. mart

63
Opet sam živnula, ali sam poslednjih dana bila zaista utučena. Bolesnog tela i
duha. Sobarica se pomalo brinula o meni, uz ostalo skoknula je da mi kupi Mari
Kler, ali me je samo još više rastužilo da čitam o telu, odeći, zdravlju i svemu
onome što oni koji prave takve časopise misle da žene žele. Deluje kao da je cilj
imati što manje kila, ali prema toj logici je najbolje nemati nijedan kilogram, a
to je nespojivo sa življenjem. Tako posmatrano, možda možemo reći da Mari
Kler i ja u suštini imamo isti cilj. Ukloniti sve što ima težinu. Ukloniti telo i sam
život. Problemi o kojima oni pišu tako su sitni da postaje vrlo očigledno da je
najveći problem, u suštini, što ni njima ni čitaocima nije jasno koliko sitne
probleme imaju. Trebalo bi da postoji časopis za ljude koji su izgubili porodice
u nesrećama. Mogao bi da se zove Dead Family. Ili Accidental Death. Ili možda
Sudden Death Magazine. U njemu bi trebalo da stoji kako smisliti razloge za
nastavak života, šta da jedete kad zapravo ne želite ništa da jedete, mogli biste
da nađete savete o tome kako da sebe prisilite da verujete u boga i u to da je ono
što se dešava, koliko god grozno bilo, deo njegovog lukavog plana koji ljudi
nikad ne mogu razumeti i koji onda ne bi ni trebalo da dovodimo u pitanje.
Trebalo bi da se piše i o tome kako da oduzmete sebi život na način koji
isključuje buđenje u bolnici posle nekoliko dana, i osećaj poniženja i šoka jer
niste uspeli.

Dok sam ležala u hotelskoj sobi i znojila se i buncala u groznici, povremeno bih
se probudila i beležila ideje za svoju priču o Sunčici. To mi, u stvari, malo
popravlja raspoloženje. Što mi je gore, to gore stvari proživljava Sunčica. Kao
da imam drugara iz mašte koji može da ispašta za ono što je loše u mom životu.
Uteha je kad znam da u svakom slučaju postoji neko kome je gore nego meni.
Izmišljam toliko gadne stvari o Sunčici da ponekad pocrvenim dok pišem.
Uhvatim sebe kako mislim: Zamisli da mama i tata ovo pročitaju. Ali, neće
pročitati. U tome je čitava fora. Kada nemate bližnje, ne morate imati obzira.
Možete da pišete šta god hoćete. Ali, ipak pocrvenim, a ponekad se i

64
naslađujem jer Sunčica mora da ispašta. Sama je kriva. Nije trebalo da pusti da
je zaposedne sotona. Sad može samo da se kaje.

S teškom mukom sam se ukrcala u voz koji ide u pravcu gradića po imenu
Kodlea. Videla sam da se to ime pominje više puta u novinama koje pišu o
izbijanju ptičjeg gripa, i pomišljam kako ću pre ili kasnije morati da naiđem na
neke bolesne ptice, po dolasku treba samo da odšetam na selo.

Kodlea. Sedim na trgu i pijem kafu, napisala sam Konstanse razglednicu u kojoj
joj želim sreću sa psiho-Geirom i konjima i kažem joj da je ovo kraj ako sve
bude išlo kako želim, i možda će za neki dan moći o meni da čita u novinama.
Kupila sam nekoliko flaša vode, nekoliko konzervi kukuruza, nekoliko
čokolada i odmah se uputila na selo koje počinje odmah izvan grada.

27. mart
Kasno sinoć sam našla seosko imanje koje je u karantinu. Svim automobilima
koji idu iz ovog pravca gume moraju da se dezinfikuju u posebnim rastvorima.
Neprestano dolaze i odlaze ljudi u belim zaštitnim odelima.
Kada se smrkne, ušunjaću se u ogromni kokošinjac. Drugim recima, ovo je
možda moja poslednja zabeleška.

29. mart
Skoro dva dana ležim iza jednog starog traktora u ćošku kokošinjca, a nije me
otkrio niko drugi osim kokošaka. Sve vreme vidim u belo obučeno osoblje koje
ulazi, hvata kokoške da bi ih testiralo ili tako nešto, i kada izađu, mamim
kokoške kukuruzom i kada se dovoljno približe, hvatam ih za noge, mazim se s
njima i puštam ih da kašlju na mene, ali se još uvek ne osećam bolesno. Ne
znam dovoljno o tome kako se prenosi ptičji grip. Nemam pojma da li kroz
vazduh ili dodirom ili na neki drugi način. Ležeći ovde shvatila sam da ni o

65
čemu ne znam dovoljno i to me nervira. Nemam pojma o najosnovnijim
mehanizmima čoveka i životinja i sa tim ne mogu da živim i to dolazi na vrh
liste svega sa čime ne mogu da živim. Ima sve više stvari sa kojima ne mogu da
živim. Ležala sam i proučavala traktor i razmišljala da nemam predstavu kako
funkcioniše nešto tako prosto poput traktora, ili kroz kakva razmišljanja i
eksperimente su ljudi prošli da bi na kraju dobili ovakvo fantastično pomoćno
sredstvo. Ne znam čak ni kako funkcioniše motor. Blam. Problem što ovako
ležim i krijem se među kokoškama je što previše razmišljam. Noćas, dok su mi
tri-četiri kokoške stajale tik uz glavu, skoro da sam odlučila da, ako uprkos svim
pretpostavkama za godinu dana budem u životu, naučim ono što ne znam,
možda ću studirati medicinu, videćemo, ali bože, to liči na plan, to je prva klica
plana otkako su se mama, tata i Tom srušili; ležim u slami u Rumuniji i pravim
planove. Bože sačuvaj.

30. mart
Odustala sam posle tri noći u kokošinjcu. Jednostavno sam odustala kada su
poslednje kokoške iznete i spaljene na dvorištu, a ja još uvek zdrava kao dren, a
pritom gladna kao vuk. Precenjeni ptičji grip se ne prima kod mene i sad sam u
vozu, vraćam se u Bukurešt i ne znam šta da preduzmem, da budemo iskreni, ne
vidim izlaz.

3. april
Poslednjih nekoliko dana sam provela u Londonu. Treba mi da se malo
isključim, primetila sam, pošto nije pao ni avion do Bukurešta ni nazad,
pomislila sam kako bih baš mogla da odem do grada i probam malo da se
primirim i možda svedem račune gde sam sada. Odabrala sam London jer želim
da budem negde gde razumem jezik, a da nisam kod kuće, neću kući. Juče sam
ceo dan provela u ogromnoj biblioteci i čitala o avionskim nesrećama i srodnim
temama. Otkrila sam, između ostalog, da se dešava da ljudi prežive pad aviona.

66
Neki čovek koji se zove Nik Alkemejd preživeo je pad od preko pet hiljada
metara kad je bez padobrana skočio iz pogođenog bombardera iznad Nemačke
tokom Drugog svetskog rata. Borovi su amortizovali najgore, a sneg na zemlji
ostalo. Priča se da je sedeo na zemlji i pušio cigaretu kada su ga Nemci pronašli.
U istom ratu je Alen Megi preživeo pad od sedam hiljada metara kada su
nemački lovci pogodili i otkinuli deo krila njegovog bombardera. I on je bez
padobrana iskočio iz aviona koji se obrušavao i pao je na stakleni krov
železničke stanice u francuskom gradu Sen Nazer. Staklo je ublažilo pad
dovoljno da bude samo teže povređen, ali je opet ozdravio, postao pilot i umro
od starosti pre samo nekoliko godina. Ipak, najbolja je Vesna Vulović koja je
1972. godine pala sa preko deset hiljada metara kada je avion, u kom je ona bila
stjuardesa, eksplodirao iznad Čehoslovačke, jer je izgleda neka teroristička
grupa stavila bombu u avion. Vesna nije uopšte trebalo da bude u avionu. Njena
aviokompanija ju je pomešala sa drugom stjuardesom istog imena. Kada je
bomba eksplodirala, ona je sedela vezana na svom sedištu u repu aviona koji se
odvojio od ostatka i padala je nekoliko minuta dok nije pala na padinu
prekrivenu snegom. Pala je u komu i lekari su mislili da neće preživeti, ali se
probudila posle tri dana i tražila cigaretu. Uprkos dramatičnoj nesreći, Vesna
nije imala nikakvih psihičkih problema nakon nesreće, čak se nije plašila ni da
leti avionom. U jednom intervjuu je rekla: Everybody thinks I am lucky, but
they are mistaken. If I were lucky I would never have had this accident. Takođe
je rekla: I believe we are masters of our lives - we hold all the cards and it is up
to us to use them right. Lako je njoj da to kaže. Ona nije ništa izgubila. Upravo
suprotno, poklonjen joj je život. Nije mi teško da shvatim da to otvara novi niz
problema, ali mi to ne pomaže.
Našla sam i niz saveta kako da preživite pad sa velikih visina. Ljudi su
neverovatno preokupirani preživljavanjem. Savet broj jedan je da smanjite
brzinu tako što ćete stvoriti što veći otpor vazduha. Treba zauzeti tipični položaj
za skok padobranom, gde je stomak usmeren ka tlu, a onda treba da se savijete

67
tako da linija između kukova i glave čini luk, a laktovi su vam savijeni pod
uglom od devedeset stepeni tako da se podlaktice i šake pružaju napred, noge
rastavljene tako da stopala budu ispružena u širini ramena, sa lako povijenim
kolenima. Savet broj dva je da osmotrite koje vam je mesto najbolje za sletanje.
Treba proučiti teren ispod sebe i treba da vam bude jasno da su najgore za
padanje tvrde i neelastične površine kao što su, na primer, cement i asfalt. Ne
treba se odlučiti ni za neravne ili oštre površine, jer se tada sila pada koncentriše
na suviše male površine i nemate baš šanse da preživite. Najbolja površina na
koju možete da padnete jesu sneg i duboka voda, i to najbolje voda koja se brzo
kreće, kao na primer jezerca na dnu vodopada, ali može i meka ili tek poorana
zemlja, kao i tresetište i gusta vegetacija.
Ako padate iznad naseljenih oblasti, onda prvenstvo treba dati staklenim ili
limenim krovovima ili krovovima automobila. Savet broj tri nam govori kako
da usmerimo pad u željenom pravcu. Ako padate sa normalne visine letenja,
može vam poći za rukom da se krećete horizontalno čak tri kilometra dok
padate. Uz pomoć već opisanog položaja možete da se krećete napred
povlačenjem ruku malo unazad, dok istovremeno ispružate noge. Kretaćete se
unazad ako ispružite ruke i pritom savijete kolena. Spuštanjem ramena možete
da skrećete u željenom pravcu. Savet broj četiri jeste da prosto savijete kolena.
Ništa nije važnije ili lakše nego saviti kolena. Istraživanja pokazuju da savijena
kolena čine da sila doskoka bude 36 puta slabija. Savet broj pet je da se potpuno
opustite. Iako je teško biti opušten dok se približavate tlu, morate se prisiliti.
Studije pokazuju da oni koji se opuste kada tresnu češće preživljavaju i imaju
manje ozbiljne povrede od onih koji lupe o zemlju panično, stegnutog tela.
Utvrđeno je i da ljudi pod dejstvom opijata preživljavaju češće, verovatno baš
zato što su opijeni, a samim tim im je i telo opuštenije. Osim toga, kad se
koncentrišete na opuštanje, možete da eliminišete neprijatnu pomisao na smrt,
kažu savetodavci. Savet broj šest je da se dočekate na noge i postarate se da obe
noge istovremeno dodirnu tlo. Tako se pad bolje amortizuje. Savet broj sedam

68
je da se dočekate na prste. To amortizuje dodatno. Savet broj osam je da
zaštitite glavu. Obično se čovek, kada pada s velikih visina, odbije o zemlju, pa
iako glava prvi put možda neće lupiti o zemlju, drugi put sigurno hoće. Zato
glavu treba pokriti rukama. Jedan način na koji to možete da uradite jeste da
sklopite šake ispod potiljka, tako da ruke zaštite glavu sa strane, a laktovi su
usmereni ka napred, pa ako u toj brzini uspete da naslutite u kom ćete pravcu
opet pasti pošto ste odskočili, možete da nameštate ruke tako da pokrijete onaj
deo koji tada deluje izloženo. Savet broj devet je da kontrolišete položaj tela pri
doskoku. Najgore je da lupite glavom. Tada prosto umrete. Sledeća loša stvar je
da lupite stomakom, treća loša stvar je da završite na leđima, četvrta je da
padnete na bok, a najmanje grozna je da se dočekate na noge. Ako odskočite,
kada drugi put tresnete o zemlju najbolje je da padnete na bok ili leđa. Savet
broj deset je da vam se pruži hitna medicinska pomoć, i bez obzira na to kako se
osećate, što pre potražite pomoć lekara.
Kada se pada na vodu, treba držati noge čvrsto skupljene i ruke iznad glave, i
nije loše da se malkice povijete unazad. Postoje izvesna neslaganje o tome da li
stopala treba da budu ispružena ili ne. Svako neka radi kako misli da je najbolje.
Skok na glavu se ne savetuje ako niste profesionalac. Osim toga, šanse za
preživljavanje vam se povećavaju ako ste mladi, a nije loše da ste fit. Drugim
recima, još jedan razlog da budete u dobroj formi. Ali, naglašavaju da veoma
mali broj ljudi preživi padove sa više od trideset metara i da je stoga najbolje ne
padati uopšte.
Baš su ljudi slatki.

10. april
U poslednje vreme noću trčim. Osim što povremeno naiđem na spomenike i
zgrade kojih se sećam iz knjiga i filmova, nemam pojma gde sam sve bila.
Zaustavljam se da jedem, ali se inače uvek krećem, trčim nasumice odabranim
ulicama. Ranije mi nije bilo jasno šta ljude može da natera da trče, ali sada

69
shvatam da to ima veze s tim kako nam teku misli. Kada se krećete brže nego
što je telo naviklo, mozak postepeno ulazi u stanje u kom ga telo više ne shvata
kao pretnju. Postaje pitom i bezopasan. Dugim rečima, ljudi koji trče, beže od
nečeg. Oni imaju problema. A ljudi koji trče mnogo, verovatno imaju veće
probleme od onih koji trče malo. Dok god trče, sve je u redu. Ali, kada prestanu
da trče, problemi se vraćaju. A niko ne može da trči sve vreme. Tako je uređen
život. Ali, bez obzira na sve, trčanje pomaže u datom trenutku, pa bolje išta
nego ništa. Tata mi je jednom pričao o kolegi koji nije mogao da prestane da
trči. Trčao je na posao, trčao je po šumi, trčao je do Bergena, trčao je do
Trondhejma. Jednog dana se samo srušio i umro. Lekari su rekli da mu je srce
bilo ogromno, poput volujskog, a problemi su mu sigurno bili jednako veliki,
iako ih tata nije pominjao. Uopšte je malo pričao o problemima. Sigurno je
mislio da Toma i mene treba zaštititi. Možda bih bila spremnija da se suočim sa
njihovom smrću da su on i mama malo više s nama razgovarali o onome što je
loše, ako je uopšte postojalo nešto loše, ali sigurno jeste, sigurno je moglo da se
ispriča nešto što bi malo iznijansiralo sliku. Od relativno normalne mlade
devojke za godinu dana svela sam se na jadnička koji trči i piše. Poslednjih dana
potajno se nadam da ću pasti dok trčim. Ali, srce mi se drži. Još uvek se nije
dovoljno uvećalo da bi puklo. Neverovatno je šta sve telo može da podnese.
Pomišljam da bi maraton mogao da bude dobra ideja. Možda mogu da se
pretvorim u putujućeg trkača. Njujorški maraton, londonski maraton, berlinski,
sidnejski i tako dalje. U svetu izgleda ima više maratona nedeljno.
Mogla bih da postanem osoba koja samo trči i trči, koja se ne smeje čak ni kad
pobedi i nema vremena da se zaustavi kada pokida traku na cilju, jer nju ne
zanimaju pobeda, glamur i novac, već samo trčanje, ona samo mora da trči, ne
može protiv toga, a priča se da beži od velike tuge. Postala bih zagonetna i
slavna.
Pre sam mislila da ljudi ne mogu da se promene. Možete reći da ste prestali ovo
i počeli ono, i promenili se tako i tako, i možete da obećate, ali ništa se ne

70
dešava, u suštini ćete ostati oni stari. Mislila sam. Sada znam da nije tako.
Čovek se promeni kad mu se desi nešto strašno. Odjednom pišete, letite po
svetu, trčite. Izgubite sebe i pronađete nešto potpuno drugačije. Trkači smršaju.
Mislim da od mene neće ništa ostati ako dugo budem trčala, rastočiću se i
pretvoriti u vazduh i vodu. I zemlju. Zamalo da zaboravim zemlju, ali sigurno
ću prvo u to da se pretvorim. Nekoliko kilograma zemlje, na kojoj, na primer, u
proleće može da raste podbel. Radije bih da budem podbel nego Julija.
Sve ovo je počelo druge ili treće noći koju sam provela u ovom hotelu.
Odjednom sam ustala. Kao da nije pod mojom kontrolom, samo sam nekako
primetila da sam ustala iz kreveta, obukla se, strčala niz stepenice i otrčala u
grad. Trčala sam cele noći i ujutru se sručila u krevet. Iste večeri sam kupila
patike za trčanje i trenerku, i opet otrčala napolje. Noću trčim po nepoznatom
gradu. Zdravstveni radnici će sigurno reći da je to jedan od najsigurnijih
znakova duševne neuravnoteženosti. Kada noću besciljno trčite nepoznatim
gradovima sve zvoni na uzbunu. Pretpostavljam da je ovo što ja radim na top-
listi deset simptoma propasti i ludila. Ali, u svakom slučaju, trudim se. Ne znam
sasvim šta pokušavam, ali dajem sve od sebe, tako se osećam kada trčim, kao da
dajem sve od sebe.
Noću ne srećem druge trkače, ali počnu da se pojavljuju oko pet-šest sati. Prvo
sam pomislila da posmatraju kakve patike i odeću nosim, da primećuju moj stil i
ritam, procenjuju da li sam u boljoj ili lošijoj formi od njih, ali posle nekoliko
dana mi je sinulo da se oni zapravo pitaju kakve probleme imam, i da li su
manji ili veći od njihovih. Posmatraju mi oči i lice. Kao da moj srneći pogled
bilo šta otkriva. Većina prođe pored mene čvrsto uverena da su njihovi problemi
daleko veći od mojih. Mislim da oni misle da sam paćenica opsednuta svojim
telom, koja optrči turu pre škole. Neka misle šta hoće.

71
11. april
Smučilo mi se da mi se kosa lepi po licu dok trčim, i jutros kad sam se
probudila, otišla sam kod frizera u jednoj sporednoj ulici kod Oksford strita,
pored koga sam više puta protrčala noću. Dok sam čekala, prelistavala sam
časopis sa stola. Zvao se Forbs i u njemu je bila lista jedanaest najopasnijih
destinacija na svetu. Odmah sam ukapirala da ova lista može da bude rešenje
mojih problema, pa sam je iscepila iz časopisa i brzo je gurnula u džep, a frizeri
ništa nisu opazili. Posle mi je jedan od njih odsekao kosu na veoma kratko, kao
Natali Portman na premijeri poslednjih Ratova zvezda. Videla sam je na slici iz
Kana, samo mesec dana pošto su se Tom, mama i tata srušili, i ona se smešila
tako lepo, a Hejden Kristensen joj je prebacio ruku preko ramena i cerio se
neobično bezobrazno, kao da su se upravo seksali u limuzini koja ih je dovezla
do crvenog tepiha, i osetila sam kako me je pecnula zavist, jer su bili tako veseli
i slavni i pred sobom su imali uzbudljiv život u kom se još svašta može desiti,
dok se u mom životu više ne može svašta desiti jer se već desilo, desilo se ono
od čega najviše strahujemo, i tada zapravo ne pomaže ništa ako se kasnije
dogodi nešto dobro, to je ono čega se u suštini plašim, jer od toga se nasmrt
prepadnem, i zato bih volela da se sve okonča prilično brzo. Strah me je da
život ionako ne može više da bude lep, da je uništen, i da ono što se pokvarilo
ipak mora da radi kako bi sve ostalo funkcionisalo, a ako stvari tako stoje, ništa
se neće popraviti čak i ako se jednom desi nešto lepo, jer to lepo nema više za
šta da se veže. Neizdrživa je pomisao da stvari mogu da budu takve. Ali, ne
mislim zaista da su Natali i Hejden spavali. Mislim da njoj Hejden ne bi bio
dovoljan, u svakom slučaju se nadam da je tako. Dopadao mi se sve dok je bio
Džedaj koji obećava, ali sam prestala da ga volim čim je izdao Obi-vana i
prešao na the dark side, a verovatno je prestala i Natali, ali na tako dugim
snimanjima deluje kao da svi postanu jedna velika porodica, i svi se vole i
mnogi se smuvaju, pa mislim da postanu slepi za stvarnost i da im se pomešaju

72
životi i likovi koje glume i zbog toga sam strašno sumnjičava, ali na toj slici je
Natali bila skroz kratko ošišana, skoro obrijana, i sada sam i ja.

12. april
Proučila sam listu jezivih destinacija i otkrila da Avganistan, Irak, Demokratska
Republika Kongo i Somalija imaju područja u kojima se opasnost boravka
karakteriše kao ekstremna. To, prema Forbsu, znači da je ekonomija uništena,
da su lokalne vlasti korumpirane ili da ne postoje, i da su se zakon i red urušili.
To je prava stvar za mene. Mislim da za Avganistan i Irak nemam snage. Ne
želim da imam veze sa kidnapovanjima koja se završavaju tako što ljudi koji
viču da je Alah velik zverski ubijaju žrtve. Sve ima svoje granice. Ali, Afrika
me privlači. Ne samo što ću umreti na istom kontinentu kao Tom, mama i tata,
već i u blizini mesta nesreće. A ipak me od Somalije više fascinira Demokratska
Republika Kongo. Delom je reč o tome što su države sa pridevom
„demokratski” u svom nazivu skoro uvek nedemokratske, haotične i u njima
svašta može da se desi, a da niko ne bude sudski gonjen; ja, naime, ne želim da
moje ubice budu uhapšene i zatvorene, to bi bilo nepravedno, samo neka
nastave kao i ranije, bez griže savesti. A delom je reč o tome da je taj deo
Afrike zelen, plodan, a osim toga, govore francuski. Onda mogu da razumem
nešto od onoga što kažu, a možda čak i kažem nekoliko sitnica pre nego što
konačno završim u unakrsnoj vatri između sukobljenih grupa. To hoću da
isprobam. Ne da sama po sebi budem cilj, već da se isprečim, najblaže rečeno,
samo da se nađem na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, pa valjda to nije tako
komplikovano, drugima to neprestano polazi za rukom. Elle est morte! vikaće.
Elle est morte!

13. april
Nastavljam noćno trčanje i spavam preko dana, pa mi je malo teško da
pronađem otvorenu turističku agenciju, ali kada sam se jutros vratila kući, jedna

73
dobra duša na hotelskoj recepciji mi je omogućila pristup kompjuteru, i našla
sam da SN Brisel erlajnz leti za Kinšasu, glavni grad Demokratske Republike
Kongo.
Doduše, prema Forbsu, rizik u glavnom gradu je samo osrednji (skala ide od
ekstremnog, visokog, preko srednjeg i niskog do beznačajnog rizika), pa ću
odatle verovatno morati da nastavim dalje neobavljenog posla. Ali, u
severozapadnom delu zemlje je rizik izgleda ekstreman. Prema knjizi Šta svaki
Danac treba da zna, nemiri se dešavaju otkada je Mobutu Sese Seko zbačen s
vlasti 1998. Ovaj konflikt se ponekad naziva afričkim svetskim ratom i to je
najsmrtonosniji konflikt od Drugog svetskog rata.
Možda je cinično što koristim tako žalosnu i tragičnu situaciju u svoju korist,
ako to tako možemo nazvati. Sigurno bi trebalo da me zanima šta ja mogu da
učinim da njima pomognem, ali sam umesto toga obuzeta samo time kako oni
mogu meni da pomognu. Pošto sam toliko dugo utučena, postala sam sebična i
samoživa.

14. april
Za tri dana biće godinu dana otkako su se Tom, mama i tata srušili. Dugo sam
strahovala od tog dana. Juče, pre nego što sam zaspala, odlučila sam da požurim
u Kongo da bi mi 17. aprila meci već zujali oko glave, i možda čak i jednom za
svagda završim to. Ima nekakve lepote u tome da vas ubiju na samu godišnjicu,
ali to je naravno detinjasto i suviše dramatično. Zato sam odložila ovaj plan i
umesto toga mi je na pamet pala bolja ideja: Londonski maraton. Suviše je
dobro da bi bilo istinito, ali on počinje 17. aprila i uspela sam da se prijavim
iako je rok istekao pre više meseci. Otrčala sam do njihove kancelarije i
ispričala im koliko mi je to važno, i prvi sa kojim sam razgovarala me je odbio,
ali onda je naišla jedna gospođa koja mi je dala šolju čaja, saslušala me i na
kraju pristala. Tragične sudbine otvaraju vrata. Nije zgoreg to imati u vidu.

74
15. april
Kada sam se vratila sa noćašnjeg trčanja, uključila sam mobilni i preslušala
poruke od proteklih nedelja. Svi su zvali. Direktor gimnazije, Biten, Kšištof i
nekoliko drugih. Ali, najneobičnije je bilo to što je i Konstansina majka ostavila
poruku. Zvučala je veoma zabrinuto, i zamolila me je da je nazovem čim budem
imala prilike, u bilo koje doba dana i noći, rekla je. Pozvala sam je i rekla mi je
kako Konstanse nema već pet dana. Ne znaju gde je. Policija je počela da
istražuje da li se desio neki zločin. Pitala sam jesu li gledali u štali; gledali su.
Majčin glas je bio toliko turoban, da sam morala da joj ispričam kako je Kšištof
u nekoliko navrata primetio Konstanse i psiho-Geira u mojoj kući. Zaćutala je, a
onda je pitala ko je psiho-Geir. Rekla sam da je to onaj kod koga sam odlazila
na seanse u mesecima posle Tomove, mamine i tatine smrti, i da su se
Konstanse i on upoznali u bolnici posle moje male nezgode. On je psihijatar,
rekla sam, i voli životinje, četrdesetih je godina, sam peče hleb, ima ženu i
dvoje dece, i osim toga ne znam puno više. Ona me je upitala da li mislim da su
u vezi, i rekla sam da mislim, jer, iskreno govoreći, to i mislim. Zamolila me je
da nazovem ako se čujem sa Konstanse. Naterala me je da joj obećam, ali nisam
sigurna da ću održati obećanje. Uprkos svemu, Konstanse ima 18 godina. Može
da radi šta želi, i iako se roditeljima možda ne sviđa što je u vezi sa
sredovečnim psihijatrom, ona ima puno pravo na to. Može čak istovremeno da
bude u vezi sa više psihijatara, a roditelji joj ništa ne mogu. Takav je život.
Odrasle devojke o takvim stvarima same odlučuju. A posle toliko godina
provedenih sa konjima, moralo je da dođe do nekakve reakcije. Nisam
iznenađena. Konstanse odrasta. Boli kad pupoljci pucaju, zar ne kaže tako ona
pesma Karin Boje. Kasnije me je njena mama nazvala i rekla kako ni psiho-
Geira nema već pet dana. U međuvremenu sam razgovarala sa Kšištofom, i on
mi je ispričao da su Konstanse i psiho-Geir prošle nedelje više puta svraćali,
koristili kuću kao skladište za odeću i opremu koju su malo-pomalo donosili od
kuće, pretpostavljao je da su to radili da ne pobude pažnju. Na kraju su im

75
koferi bili puni stvari neophodnih za letovanje, i otada ih nije video. Nisu rekli
kuda će. Nisu poveli Finč Hatona. Drugim recima, sva ta dobrota prema
životinjama u suštini je bila površna. Oni bi voleli da imaju slatke životinjice za
svaki dan, ali ih se otarase kada idu na odmor. Smatram da je to veoma
očigledna i jeziva karakterna mana.

17. april
Istrčala sam danas svoj prvi maraton. Po sunčanom danu sam pretrčala ceo
London. Za četiri sata i četrdeset četiri minuta. 444. Skoro kao nekakav number
of the beast. Posle sam bila umorna, ali ne skroz iscrpljena. Mogla sam
verovatno da trčim brže, ali se nisam usudila. Osećala sam da je važnije da
istrčim maraton. Lagano sam odšetala nazad do hotela, dok sam sve vreme
osećala da Tom, mama i tata mogu da me vide i da su ponosni. Više puta sam
bacila pogled na nebo i namignula im. Divno je i detinjasto pomisliti da mogu
da me vide. Foliram se pred mrtvima.

18. april
Vidim u novinama da je neki Rejmond umro pošto je juče pretrčao 11
kilometara. Imao je 59 godina i to mu je bilo osmi put da trči na Londonskom
maratonu, i onda se samo stropoštao, kao onaj tatin poznanik. Srce mu nije više
izdržalo. Trebalo je da to budem ja. Ali, tako sam prokleto mlada. Srce mi je
sigurno savršeno. U najgorem slučaju kucaće još osamdeset godina. Ovako više
neće ići. Moram nešto da preduzmem. Moram da otputujem u Kongo, i
poginem u unakrsnoj vatri između sukobljenih grupa.

20. april
Još uvek sam u Londonu. Ne znam baš zašto. Grad je pun atrakcija, ali nisam
išla nijednu da vidim. Samo trčim, a napisala sam, osim toga, još nekoliko
poglavlja o Sunčici. To je lepa razonoda. Drugi rešavaju ukrštene reči. Ja pišem

76
o jadnoj devojci koju je zaposeo sotona. Ne znam šta da radim sa Sunčicom.
Zapravo, ni o čemu ništa ne znam.

22. april
Kada pokušam da napravim pregled svojih razmišljanja od poslednjih nekoliko
dana, odjednom shvatim zašto je psiho-Geir postao psihijatar. U glavi postoji
haos koji je sigurno zanimljivo proučavati ako sami niste u haosu. Za nekoliko
sati u meni mogu da se sukobe sasvim suprotne energije i osećanja. Mogu da
osetim nekakvu ekstazu dok velikom brzinom trčim kroz Hajd park i preskačem
klupu samo zato što tu stoji, i zato što osećam kako mi je telo toliko hitro i
lagano da mi se čini kao da ću svakog trena poleteti sa tla, a nedugo zatim mogu
da sedim kraj otvorenog hotelskog prozora, tek istuširana i teška, i pomišljam
kako će se sve završiti za nekoliko sekundi ako se samo pažljivo nagnem nad
ivicu i pustim se, i ja verovatno ništa neću osetiti. Nemam pojma šta radim. Ali,
mislim da je suviše glupo sebi oduzeti život u afektu. Moram biti potpuno
uverena da upravo to želim. Ali, kako da budem uverena? Mislila sam da sam
uverena, i to mi je pružilo osećaj sigurnosti i snage. Baš je kul kad želiš da
umreš. Onaj ko se odlučio da umre postaje nekako neranjiv. Ako pomislim da
ću ipak nastaviti da živim, naiđe lavina nesigurnosti, počinjem da plačem i
drhtim. Već sam za sobom zatvorila vrata i zbog toga sam osetila mir. Iz nekog
razloga primećujem da vrata više nisu tako čvrsto zatvorena i to me plaši.
Usrala sam se od straha.

23. april
Kada sam se vratila sa trčanja i uključila jutros telefon, zatekla sam poruku od
Konstanse. Poslala ju je jutros u četiri. Pisalo je: Geir i ja smo na Plaja del
Ingles. Ovde je fantastično. Mislim na tebe. Svrati ako si u životu i ako se
nalaziš u ovom delu sveta. Ostaćemo dugo.
Drugim rečima, Konstanse i psiho-Geir su jednostavno otputovali na

77
najpopularniju destinaciju na svetu. Mislim da je to slatko. Zabavno je da neko
ko živi od analiziranja drugih, može da poseduje tako fascinantan nedostatak
mašte i unutarnjeg života. Verovatno su Kanarska ostrva najbolje što je mogao
da smisli, a Konstanse je sigurno smatrala da zvuči super uzbudljivo. Njena
porodica bi leti uglavnom ostajala kod kuće da brine o konjima, a ako bi negde i
otputovali, onda je to bilo jahanje na Islandu ili jahanje preko Hardangerske
visoravni sa drugim porodicama koje drže konje. Konj upravlja vašom
celokupnom egzistencijom. Drugom na čuvanje možete da ostavite papagaja,
ako je neophodno i psa, ali jasno je da konja ne možete. U svakom slučaju ne
ako ste tako pobožni i savesni kao Konstansina porodica.
Plaja del Ingles je za nju sigurno superegzotična. Sviđa mi se što je otišla od
kuće, a da se nije javila. Konstansin problem je oduvek bio taj što je tako
ispravna. Ali, sada je dakle ostavila i konja, i porodicu i školu. Ko bi to
očekivao. Odmah mi se više dopada. Čudno mi je da opet razmišljam o
Kanarskim ostrvima. Prošlo je možda osam-devet godina otkako smo tamo bili
poslednji put. Tata je bio savetnik nekim Norvežanima koji su hteli da grade
hotel ili tako nešto. U više navrata smo živeli u Plaji del Ingles. Tom i ja smo
tamo nekoliko meseci čak išli u norvešku školu. Meni je bilo lepo. Tata je radio
mnogo manje nego kod kuće, sve vreme smo se hranili po restoranima i
izležavali se na plaži. Bila sam neverovatno preplanula i vesela. Svi su bili
veseli. Tata je procvetao jer je mogao da govori španski na poslu, naručivao je
hranu na španskom, čavrljao i zezao se s kelnerima i zaposlenima u hotelu.
Mama nikad pre toga nije shvatila koliko tata zaista dobro govori španski, znala
je da govori dobro, ali ne da govori tako dobro, pa je i ona bila ponosna, i sećam
se kako sam se lepo osećala što je mama ponosna na tatu. Bilo je tako ušuškano.
Kao da će zauvek trajati sva ta lepota koju činimo samo nas četvoro. Pre nego
što je krenuo na studije prava, tata je skoro godinu dana putovao motociklom po
Južnoj Americi. Sebi je to dozvolio. Ali, nije hteo da mi odstupamo od onoga
što je isplanirao za nas, nije trebalo da pišemo ili oklevamo ili da se zaljubimo u

78
umetničku dušu kao što je Renata keramičarka. Trebalo je da razmišljamo o
školi i obrazovanju. To je zapanjujuće staromodno razmišljanje, ali takav je bio.
Imao je skoro četrdeset godina kad se Tom rodio, i mislim četrdeset dve, kad
sam se rodila ja. Mama je bila skoro dvadeset godina mlađa. Jasno je kao dan da
je pala na njegovo iskustvo, šarm, širinu, itd. I novac. Advokati njegovog ranga
imaju novca. To svi znaju. A mami je bilo važno da može da živi u kući poput
naše. Na brdu. Sa pogledom, sunčevom svetlošću i velikim, svetlim sobama. I
to sa mnogo soba, mnogo soba sa zidovima i pregradnim zidovima koji mogu
da se kreče i prekreče, i nameštajem koji može da se kupuje, presvlači, menja i
premešta. To je bio njen život. Potpuno se unela u to. Nije bilo baš da sve treba
da izgleda kao u poslednjem broju Modernog stanovanja ili Lepog doma.
Začudo, nije je bilo previše briga šta drugi misle. Bila je samouka, ali sasvim
sigurna u svoj ukus i uvek je znala zašto neke stvari idu jedna uz drugu, a neke
ne, i zašto je jedno rešenje bolje od drugog. Tata se često brinuo da će joj
dosaditi jer je mnogo stariji od nje. Šalio se na tu temu. Na ulici bi pokazivao
mlađe muškarce i pitao je zar ne bi radije bila sa njima. Izgleda da mami to nije
padalo na pamet. Imala je ono što želi. Muža, kuću, decu i planove da otvori
najbolju prodavnicu za uređenje enterijera u gradu. Tata je retko pričao o svom
putovanju po Južnoj Americi. Osoba koja je bio na tom putu, možda nije
odgovarala osobi koja je kasnije postao. Iz njegove računice su nestale mladost i
ludost. Ali, mama je pričala kako misli da je tada sigurno živeo sto na sat, da je
uvek bio u životnoj opasnosti i okružen gomilom žena. Ako imam brata ili
sestru za koje ne znam, dotična osoba sasvim sigurno živi u Južnoj Americi.
Bilo bi čudno potrošiti masu vremena i novca na traženje sestre koja možda ne
postoji, samo da bih joj ispričala da se otac kog nikad nije upoznala srušio iznad
Afrike u starom avionu i poginuo. Na televiziji sam gledala emisije o takvim
susretima. Televizijske stanice troše velika materijalna sredstva da pronađu
ljude i povedu ih da upoznaju sopstvenog oca ili majku ili koga već, ali tada
otac ili majka moraju da sede u sporednoj prostoriji i čekaju, i onda izađu

79
upravo u onom trenutku kada je nepoznati rođak tako emotivno obrađen da svi
samo što ne zaplaču. Ne možeš da dođeš i kažeš da je osoba za koju su mislili
da će je upoznati, poginula u avionskoj nesreći pre nekoliko godina. To se
jednostavno ne radi.

Ne znam kako bih podnela da se vratim na Kanarska ostrva. Možda bi mi samo

bilo bolno. Ali, ona su mi usput.
Ležim i samo pišem. Napolju je London. Čujem saobraćaj i zujanje glasova i
neodređene sitne zvukove sa ulice. Mogla sam da posećujem muzeje, da idem u
šoping ili da noću izlazim u uzbudljive klubove, ali jedino trčim i pišem.
Sve ovo je očigledno pismo samoj sebi.
Nisam ni svesna da, očigledno, imam veliku potrebu da dobijam pisma. Mrzim
što toga nisam svesna. Bolje bi mi bilo da sam isplela dugačak šal. Barem bi me
grejao. Šta da radim sa svim ovim stranicama? Kada ih upalim, grejaće me
samo nekoliko minuta. Onda će opet biti jednako hladno. Jednako prokleto
hladno.

26. april
Letim naokolo od ponedeljka. Stajala sam u redu za karte na aerodromu Hitrou i
odlučila sam da kupim kartu za Las Palmas, ali kad sam došla na red, kupila
sam kartu za Rejkjavik. To mi je iznenada sinulo. Ali, sad vidim da je to
zapravo bio beg. Bojim se da će put na Kanarska ostrva biti previše za mene, da
će me tamo previše toga podsećati na Toma, mamu i tatu. Umesto toga
kukavički sam se izvukla i sebi rekla da niko ne treba da umre pre nego što se
okupa u toplim izvorima na Islandu. Osim toga, navela sam sebe da poverujem
kako bi mi to možda dalo priliku da temeljno promislim o svemu. Ali kada smo
sleteli, bilo je toliko maglovito i turobno da nisam ni napustila aerodrom, i
postalo mi je kristalno jasno da većina ljudi umre a da se ne okupa u toplim
izvorima, da, možda čak nikad i ne čuje za Island, pa sam nastavila put za

80
Toronto gde sam jednu noć presedela u neudobnoj stolici, jela čokoladu i popila
flašu vina koju sam stigla da kupim pre nego što se zatvorio fri-šop. Kad je
svanulo, a ja konačno prihvatila činjenicu da neću uspeti da zaspim, sela sam za
internet-terminal gde se moglo platiti kreditnom karticom, otišla sam na Google
Earth i zumirala Plaja del Ingles, i u mislima pretresla sve što tamo poznajem,
hotele, ulice, plažu i planine oko grada. Po njima bismo nedeljom često pešačili,
a lokalci pored kojih bismo prošli, mislili su da je čudno da se cela porodica šeta
po planini, pitali su se da nismo nešto izgubili, i tome bi se mama i tata slatko
nasmejali, doneli su sa sobom norveške navike i podrazumevalo se da ćemo
barem pešačiti po planini, kad već ne možemo da skijamo.
Bila sam i umorna i pijana dok sam sedela ispred kompjutera, i na kraju su mi
oči zasuzile, a karta na monitoru mi se zamaglila. Pošto sam više puta protrljala
oči, primetila sam da je Plaja del Ingles zapravo trougao čiji je najoštriji ugao
uperen ka jugoistoku, baš tamo gde hotel Riu Palas dodiruje peščane dine. To je
hotel u kom smo najčešće odsedali. Fasciniralo me je što dva dela ovog hotela
obrazuju nekakav ulaz u trougao, i zbog toga centralni deo Plaje del Ingles
ponajviše liči na ženske genitalije, zajedno sa porođajnim kanalom, izuvijanim
krvnim sudovima i sve to. Plaja del Ingles je kao nekakva pička, sasvim jasno
ograničena, kao da je opština to uradila svesno, sigurno su godinama planirali,
angažovali pejzažne arhitekte i urbaniste, jer ovakav oblik pičke ne dolazi sam
od sebe, sasvim sigurno iza ovoga stoji naporan posao; himen je, dakle, ulaz u
hotel u kom smo Tom, mama, tata i ja u više navrata odsedali, a porođajni kanal
se nastavlja ulicom kojom smo često šetali, ali se njenog imena ne sećam, pa
onda zaokreće nadesno, sasvim gore, i usput prolazi pored različitih tkiva, vena
i arterija. Ovo me je potpuno obuzelo, mislim da je vrlo verovatno i logično,
pomislila sam kako je i zabavno i čudno, pa sam se nekoliko puta nasmejala u
sebi, a ljudi koji su pošli na rane letove čudno su me gledali. Kada pijete vino, u
glavi vam se dešavaju lepe stvari. Ne mogu da im se oduprem. Kad popijem
prvi gutljaj vina sve ostalo ide samo od sebe. Ne moram ništa da preduzmem,

81
već samo da čekam. Dopada mi se kako na mene deluje. Osim toga, izgleda da
pripadam onoj grupi ljudi koju piće ne čini tužnim ili destruktivnim, već
veselim i pomalo ravnodušnim. Možda bi bilo dobro rešenje da postanem
alkoholičarka. Nekakvo srednje rešenje, ne tako dramatično kao umiranje. Ali,
ipak bolje išta nego ništa.

27. april
Noć je, i sakrila sam se u sedmom satelitu na aerodromu Šari de Gol u Parizu.
Putujem u Madrid, i trebalo je da presednem, ali sam onda opet popila malo
vina, a pošto su se drugi putnici već ukrcali i moje ime već dvaput bilo
prozvano, iz nekog razloga mi se nije dopalo da uđem poslednja, a pošto je sala
za odlaske bila prazna, pala mi je na pamet ideja da se sakrijem, i tako sam se
neprimetno popela na betonsku platformu koja je deo sistema nosača neobične
arhitektonske konstrukcije ovog aerodroma. I sada tako sedim na platformi koja
se uzdiže na mestu gde se sreće nekoliko betonskih lukova. Niko ne može da
me vidi. Nameravala sam da ovde provedem noć. Čisto da to uradim. Mogu da
zamislim stjuardese kako nekoliko puta trče do izlaza da se uvere da me zaista
nema, na kraju su prosto otišle, nemam prtljag koji moraju da iznesu i verujem
da su se obradovale kad su to shvatile. Lepo je kad možeš da obrađuješ druge.
Kad sam malopre otpuzala do betonskog ruba, mogla sam pod pravim uglom da
vidim nekog Danca kako razgovara telefonom; rekao je da pred sobom ima
prazan papir i da mu je potrebno nekoliko brojeva. Slušao je i zapisivao. Rekao
je 17, dobro, 100, u redu, a onda je rekao 32 i deset do petnaest drugih brojeva.
Ispunio je papir brojevima i ukrcao sa na svoj let. Potpuno me je opčinila
jednostavnost njegovog života. Delovalo je da će sve biti u najboljem redu,
samo da on dobije svoje brojeve. Zavidim mu na bezbrižnosti. Zamisli samo
kada bi niz brojeva bio odgovor na moje probleme. Mogla bih da ih zapišem na
parče papira, i nastavim svoj život. Evo me kako sanjam na betonu. Sada sam se
toliko navikla na pisanje, da mi skoro uopšte nije potrebno da razmišljam. Tata

82
me ne bi prepoznao. Kao da mi ruka razmišlja, ili prosto olovka. Ja je samo
pridržavam.
Deluje mi da večeras neće biti više poletanja.
Za koji trenutak ću se možda usuditi da siđem i piškim u saksiju.

28. april
Kad se kriješ u satelitu sedam, problem je što imaš previše vremena za
razmišljanje. Odjednom mi, na primer, sine da ovog meseca nisam dobila.
Trebalo je da dobijem pre više od dve nedelje. To mi se ranije nikada nije
desilo. Nisam sigurna da li treba da se zabrinem ili je to samo prirodna
varijacija. Možda mi je sve ono trčanje poremetilo sistem. Ili je možda telo
uvidelo da neće baš dugo živeti, pa je odustalo od proizvodnje jajnih ćelija.
Nadam se da je ovo drugo. Deo mozga koji brine za menstruaciju poslao je
signale da vlasnici ovog tela više nisu potrebne jajne ćelije. Sigurno bi trebalo
da odem do lekara, ali bi to značilo da moram da siđem sa svoje platforme na
satelitu sedam, a to ne želim. Sviđa mi se da se krijem ovde, što je dodatno
začinila činjenica da to radim bez ikakvog razloga. Noćas sam razmišljala da ću
s vremenom umreti od gladi i sasušiti se ako nastavim da obitavam ovde, a niko
me neće pronaći pre renoviranja aerodroma, ili pre nego što se na kraju
platforme bude menjala sijalica lampe koja je usmerena ka plafonu. Tada bih
postala ona što je umrla pod plafonom satelita sedam na aerodromu Šari de Gol.
To ne bi odmah palo u zaborav. Moj dnevnik bi se čitao i štampao, a širom
Evrope bi se raspravljalo o mladima i samoubistvu. Čudi me što postoji deo
mene koji želi da umre uz svu tu pompu. U tome, zapravo, ne mogu da se
prepoznam. Ali, ipak me sve vreme privlače oni planovi koji bi napravili frku
ako ih budem sprovela. Takav je i plan s Kongom. Podigla bi se velika prašina u
medijima kada bi jedna Norvežanka poginula u unakrsnoj vatri u nekom selu u
jednom od najopasnijih područja na svetu. Pitali bi se šta sam radila tamo, i niko
ne bi ukapirao pre nego što, eventualno, ne pronađu i ne pročitaju dnevnik. Ne

83
znam da li želim da se sve ovo pročita i možda iskoristi u nekom kontekstu
kojim ja ne upravljam. Moram o tome dobro da porazmislim. Ako poginem u
unakrsnoj vatri, a pre toga spalim dnevnik, niko neće imati pojma šta me je
pokretalo. Ostaće zauvek misterija šta sam radila u Kongu. Jedino što će ostati
posle mene jeste nedovršena priča o jadnoj Sunčici koju je zaposeo sotona.
Uostalom, neću da umrem od gladi. Mislim da je to povezano s velikim
bolovima. Takva su moja tipična noćna razmišljanja. Noću mi je najslabiji
kontakt sa stvarnošću. A ako pritom popijem i malo vina onda uopšte nemam
nikakvog kontakta.

1. maj
Pronašla me je aerodromska policija jer sam kašljala, pa sam provela tri dana u
pritvoru. Ispitivali su me, hiljadu puta proveravali moj pasoš i prtljag, prošla
sam kroz rendgen, gurali su mi prst u guzicu, i na kraju su shvatili da nisam
lagala kad sam rekla da sam malo odlepila i da sam se impulsivno popela na
platformu, bez ikakvog plana i namere da uradim nešto kriminalno ili opasno,
pa su me upravo pustili, sedim u sali za odlaske i pokušavam da se povratim i
razmišljam o tome kako je lekar koji me je pregledao otkrio da sam trudna. Nije
mu bila namera da to proveri, ali smo razgovarali o raznoraznim stvarima,
dopao mi se pa sam mu ispričala za menstruaciju, onda je doneo test i otkrio da
sam trudna, i rekao je kako je to dobro jer onda može da napiše da sam
postupila u afektu, da nisam znala šta radim, i policija će zbog toga sigurno da
obustavi slučaj i pusti me bez ikakve kazne. I tu je sigurno bio u pravu.
Poštovanje koje ljudi imaju prema trudnim ženama neverovatno je veliko. One
su, ono, kao, izvor samog života, vau. Ipak, odbijam da poverujem da sam
trudna. Jedini s kim sam u poslednje vreme spavala jeste Hjun-so An, a moram
priznati da sam bila ubeđena u to da takvi vrhunski sportisti ne mogu da naprave
dete, mislila sam da se uništavaju treniranjem. Ali, šta ako je ipak istina.
Trudna! Moi? Jebote. Kao da već nemam dosta problema. Onda ću možda

84
morati da oduzmem život duplo većem broju ljudi.

2. maj
Madrid. Još uvek ne mogu da poverujem u to da se negde u mom stomaku
nalazi grudvica života. Već nekoliko sati ležim u hotelskom krevetu i tragam za
znacima, ali osim onoga sa menzisom, nema nikakvih drugih spoljašnjih ili
unutrašnjih znakova da sam trudna. Nije mi muka. Grudi mi nisu osetljive.
Raspoloženje mi je promenljivo, ali tako je već dugo, pa ne može da se koristi
kao indikator bilo čega drugog, osim promenljivog raspoloženja. Inače,
raspoloženje mi se uglavnom menja nagore. I sve sam manje ubeđena u
sigurnost tih testova. Alo, pa to je samo štapić na koji se popišaš. Svi znaju da
bi farmaceutske kuće uradile bilo šta samo da zgrnu pare. Osim toga, mislim da
iza svega stoji zadnja namera. Teško je, doduše, shvatiti šta bi lekar dobio time
što bi mi rekao da sam trudna, ali možda je jednostavno hteo što manje
papirologije. Ne mogu to ozbiljno da shvatim.

3. maj
Nisam znala šta me je usmerilo ka Madridu. Samo sam doputovala ovamo. Ali,
sad znam šta je to bilo. Upravo sam shvatila. Sedim na crvenoj sofi u muzeju
Prado i gledam sliku koja se zove Sveta porodica sa ptičicom. Bogorodica jede
neku voćku i blaženo posmatra Hrista, koji se naslanja na Josifa, i Hrist u jednoj
ruci drži ptičicu i posmatra psa koji je podigao šapu. Naslikao ju je u 17. veku
neki slikar Bartolomeo Esteban Muriljo. Ovo mora da je najslađa ikada
naslikana slika Hrista i njegovih roditelja. Hrišćanstvo je samo u imenu slike.
Sama slika je kao fotografija bilo koje porodice. U stvari, liči na mnoge slike iz
našeg albuma. Deca koja rade spontane i slatke stvari dok ih odrasli gledaju.
Naglo sam zakočila kad sam ušla u ovu salu, i istog trena sam osetila da sam
ovde već bila. Sa Tomom, mamom i tatom. Često su spominjali Madrid. Tom se
sećao tog putovanja, ali ja ga se nikada nisam prisetila. Sve do sada. Sigurno

85
sam imala samo dve-tri godine. Ova slika je za mene tada sigurno bila pravi
pogodak. Dve životinje, plus dete mojih godina. Naravno, nisam imala pojma
da je to Hristos. To, uostalom, ne zna niko ko ne pročita naziv slike. Sigurno
sam otputovala za Madrid jer je nešto u meni znalo da ću prepoznati ovu sliku i
da ću joj se obradovati. Zamisli samo da sam ja kao dete bila tako složenog i
sentimentalnog sklopa. Dok gledam sliku, nisam baš sigurna šta Hristos stvarno
radi. Može delovati kao da pticom mami psa. Možda pas misli da će da dobije
pticu, ali onda mu Hristos, pravi šeret, svaki put pomalo skloni pticu iz
vidokruga. Psi valjda ne jedu ptice. Ali, ovo je nebitan komentar kad govorimo
o umetnosti. Osim toga, možda baš ovaj pas jede ptice. Kada smo Tom i ja bili
mali, mama i tata su često jurcali po muzejima. Mama bi čitala debele knjige o
istoriji umetnosti, a tata bi govorio kako mu se dopada što se ona toliko trudi, a
pritom i on voli umetnost, i neprestano smo za vikend putovali po evropskim
gradovima sa mnogo muzeja. Po mami je reč muzej jedna od prvih reči koje
sam izgovorila, samo što sam ja iz nekog razloga govorila mulej. Pre nego što
sam počela čisto da govorim, posetila sam Mulej Prado, Britanski mulej, Mulej
moderne umetnosti, Stedelijk mulej, Van Gogov mulej i Mulej Vasa i Pikasov
mulej i Mulej Luvr i mnoge druge muleje. Ostatak porodice je usvojio tu reč.
Nikada nismo govorili muzej, samo u prisustvu onih koji nisu članovi porodice.
Sada samo ja mogu da kažem mulej i shvatim šta to znači, i znam zašto je to
lepa reč, ali nestao je sav njen šarm, ili je veoma smanjen, kao što se smanjuje
šarm mnogih stvari koje delite sa drugima kada ti isti ljudi poginu u avionskoj
nesreći. Više ne mogu da koristim reč mulej, jer nema onih s kojima sam je
koristila. Tako je to. Svakog dana ljudi rade i govore nešto što nestaje s njima.
Psiho-Geir je rekao kako je glupo ne uzeti kućnog ljubimca samo zato što ćemo
patiti kada ugine, ali mislim da greši. Ne treba imati kućne ljubimce. A još
manje praviti porodicu. Jednostavno je suviše bolno kada odu.

5. maj

86
Sinoć sam stigla u Plaju del Ingles i sada scdim na svojoj terasi u hotelu
Dunamar, posmatram more i plažu. Nedavno sam sišla do kioska i po prvi put u
životu kupila cigarete, ponajviše jer nešto mora da se desi, osećam kako moram
nešto da preduzmem, a to teško da može biti išta konstruktivno, pa sam ozbiljno
propušila, ali ipak ne mogu da prestanem da razmišljam o tome kako mi je onaj
lekar u Francuskoj rekao da sam trudna. Ali, ipak je sigurno bolje biti loša
majka nego mrtva majka. Računam na to da će fetus to da shvati, ako uopšte
postoji ikakav fetus. Još uvek ne osećam ništa neobično.
Nisam htela da odsednem u hotelu Riu Palas. Mislila sam da će mi sećanja
nekontrolisano navreti, ako tamo odsednem. Doduše, nisam ni došla u Plaju del
Ingles da se zabavim, ali nisam došla ni da samo tumaram i plačem. Kada sam
dolazila sa aerodroma, zamolila sam taksistu da me ostavi na kružnom toku kod
plaže. Izula sam se i sišla da pipnem vodu. Gacala sam dugo po plaži i kada sam
se okrenula da se vratim do tatinog starog kofera na točkice, koji je sada,
uostalom, moj - trebalo bi da prestanem da mislim da su stvari mamine ili tatine
- primetila sam da hotel Dunamar, onako kremžut i lep, dominira nad
prodavnicama i restoranima između puta i plaže, delovao mi je kao savršeno
mesto za mene u ovom trenutku, pa sam samo otišla do recepcije i zatražila
sobu na najvišem spratu.
Afrika je odmah tu negde. Ne vidim je. Ali, znam da je tu. Ne može biti daleko.
Kada bi se moglo trčati po moru, mogla bih da stignem za nekoliko sati. Prija
mi to saznanje. Iako su Tomovo, mamino i tatino telo doneli kući, što sam bliže
Africi osećam da sam bliže i njima. Tamo su poslednji put bili živi. Verovatno
su bili živi dok nisu udarili u Afriku. Bili su živi na centimetar od Afrike, ali
kada su bili u samoj Africi, bili su mrtvi. Kada to pišem ovako, može izgledati
kao da Afriku krivim za njihovu smrt, ali, naravno, ne mislim lako. Afrika tu
ništa nije mogla. Jednostavno je tu gde jeste.
Boja hotela Dunamar je, inače, ista kao boja mamine krem torte sa šlagom, kad
odleži nekoliko dana u frižideru. Nikada nisam volela tortu sa šlagom. Ali, torte

87
sa šlagom lepo izgledaju. Izgled im je lepši od ukusa. Osim toga, ne liče na
druge torte i verujem da je to najvažniji razlog što mislim da lepo izgledaju.
Verovatno je detinjasto voleti nešto samo zato što se razlikuje od drugih
predmeta slične funkcije i sličnog ukusa, i kada bih nastavila da živim životom
normalne dužine, verovatno bi izgled torte sa šlagom prestao da mi se sviđa više
od izgleda drugih torti. Još jedan razlog da okončam život. Sa užasom
pomišljam na to da ću sazreti u osobu koja će imati stavove, ukuse i život poput
svih drugih. Odbija me cela ta pomisao na sazrevanje. Verovatno sistem
funkcioniše lepo sve dok doživljavaš normalne stvari, ali u trenutku kada te
zadesi tragedija, sve postaje nelogično. Zar treba godinama da patim, zato što ću
možda postati pametna i dobra osoba ako očaj ikada popusti? Ko to može da
zahteva od mene? Ja sam ja, ovde i sada. To je jedino izvesno i jedino što se
računa.

6. maj
Na neki čudan način je dobro što sam opet ovde. Danas sam trčala duž plaže,
sve do svetionika na plaži Maspalomas. Tu su u međuvremenu izgradili
ogroman tržni centar i to čak skoro sa ukusom. Sedela sam na zidu koji se
proteže duž šetališta pored plaže i gledala nekih dvadesetak surfera koji su
surfovali dok sam ja jela hot-dog i pomfrit i pila nešto što se zove Strawberry
Explosion, ali je skroz običnog ukusa, a onda sam trčala između peščanih dina,
došla do Riu Palasa, kupila flašu vode na recepciji i nisam u tolikoj meri bila
preplavljena sećanjima na naš poslednji boravak ovde kao što sam se plašila da
ću biti, a onda sam se prošetala duž spoljne strane vagine iako sam počinjala da
osećam umor. Šetala sam se po plaži, po pustinji i na kraju po pički. Odavno mi
nije bio ovako lep dan. Jasno mi je da neću odmah potražiti Konstanse i psiho-
Geira. Pa o čemu bih i pričala s njima? Biću samo levo smetalo. Poslednje što
mi sada treba jeste zaljubljeni par koji jedno drugom liže uvo i tome slično dok
su u društvu drugih, a apsolutno poslednje što mi treba jeste da jedno od dvoje

88
iz tog para bude psiho-Geir. Nemam potrebu da ga vidim kako liže bilo šta.

7. maj
Otprilike tamo gde se desni jajovod uliva u vaginu Plaje del Ingles nalazi se
čudna crkvica u kojoj se održava bogosluženje na norveškom, švedskom,
finskom, holandskom, nemačkom i španskom i danas sam tamo sedela od
jutros, od samog početka. Doručkovala sam u restoranu koji se nalazi na trgu
ispred crkve i kad su zvona zazvonila, samo sam utrčala unutra. Uostalom,
upravo tad mi se pružila i dobra šansa da pobegnem od računa. To sam u
poslednje vreme uradila nekoliko puta. Ne zato što nemam novca, nego zato
što... da, sad kad pokušavam da to pretočim u reči shvatam da u stvari i ne znam
zašto, ali mi deluje pomalo uzbudljivo. Kao da se tad nešto dešava. Srce
nakratko lupa jače. Bez obzira na to što se ne plašim posledica. Mogu da me
saslušaju i možda da mi propišu neku kaznu, ali šta onda, deprimirana, slatka i
možda trudna devojka kao što sam ja uvek će se jeftino izvući.
Služba na holandskom je bila najbolja. Nisam razumela skoro ništa od onoga
što je sveštenik ispričao. Tako je odjednom bilo lakše sve to svariti, a bilo je čak
i lepo. Osećala sam da govori baš meni i o meni, otprilike kao onda kada je
premijer podržao moj plan o samoubistvu u svom novogodišnjem govoru. Kako
sam ja to shvatila, sveštenik je jasno rekao da je ono što se dogodilo Tomu,
mami i tati potpuno promenilo moj život i da nam mora biti dozvoljeno da
oduzmemo sebi život ako smo o tome dobro promislili. Nisam verovala da
sveštenici podržavaju samoubistvo, ali sam se setila da su ovo uprkos svemu
Kanarska ostrva i da ovde granice nisu baš kao kod kuće. Nije ni čudo što se
religija kotirala bolje kad su je propovedali na latinskom. Baš glupo od njih što
to više ne rade.

89
8. maj
Pretrčala sam plažu do kraja i nazad i primetila da je manje ili više zvanično
podeljena u zone. Baš ovde je porodična zona. Sve vrvi od ljudi sa decom ili
ljubavnih parova svih godina, a ležaljka se može iznajmiti za tri evra ili se na
pola sata ili sat mogu iznajmiti vodeni skuter ili ogromne banane koje vuku
motorni čamci i svi se kupaju u kupaćim gaćama ili u kostimima. Otprilike
kilometar dalje je nudistička zona. Tamo nije tolika gužva, ali i dalje ima
ležaljki i toaleta, a postoji i jedan mali kiosk. Oni koji tamo leže skoro su bez
izuzetka jako pocrneli starci, a neki od njih imaju telesa sa kojih sve visi i trese
se. Skroz im je ok što su goli, izgleda kao da im ne smeta što ljudi koji tuda
prolaze bulje u njih. Stidljivost su ostavili za sobom i kupaju se u talasima sa
crvenim kapicama za kupanje i dozivaju jedni druge kao deca. Iz nekog sam se
razloga tu osećala kao kod kuće. Jedva kilometar dalje postoji još jedna zona
golaća, ali nije toliko uređena, bez kioska i toaleta. Tu je pesak napravio kao
neko udubljenje koje se spušta do mora, pa deca mogu da se igraju na padini.
Tu su čitave porodice bez odeće, s korpama punim hrane, a samohrani očevi iz
Francuske leže umotani u velike čaršave, čitaju novine i povremeno bace pogled
da vide je li sve u redu s decom. Posle ovoga dolazi homozona, to je najdalji
deo plaže i osećate kao da je tu sve moguće. Posle toga, kako se približavate
svetioniku na Maspalomasu, ponovo postaje sve uređenije, prilagođeno
porodicama i ljudi su opet obučeni. Zaista fantastična plaža. Dok sam trčala,
razmišljala sam o tome kako je ovaj pesak možda stigao iz Sahare. Drugim
recima, možda trčim po afričkom pesku iako je ovo Španija i, samim tim, još
uvek Evropa na neki čudan način. Trebalo bi da Kanarska ostrva strogo uzev
pripadaju Africi, tako da sam ja zapravo na neki način već u Africi. Nekoliko
puta na dan pomislim kako Tom, mama i tata mogu da me vide, da mrtvi mogu
da me vide, kao da sam na filmu, razmišljam o tome pred ogledalom u kupatilu
u hotelskoj sobi, kako je mama u ogledalu i gleda me kad perem zube, i onda se

90
zbog nje potrudim malo više, za slučaj da stvarno može da me vidi, a dok trčim,
pomislim s vremena na vreme kako oni koji su na nebu mogu da me vide, kao
na nekom velikom ekranu i možda kao na nekom usporenom filmu, pa se
koncentrišem na to da trčim simetrično i energično i zamišljam kako mama
gurka nekog mrtvaca koji se slučajno našao pored nje i ponosno kaže da ono
njena ćerka tako lako i lepo trči dole po plaži, a ponekad i pomislim i da će
Tom, mama i tata odjednom oživeti ako, na primer, uspem da pretrčim narednih
sto metara bez disanja, da će stati pred mene i zahvaliti mi što sam shvatila šta
treba da uradim i da će biti zadivljeni što sam to uspela uprkos tome što nisam
mogla da znam da bog ima pravilo po kom dozvoljava da ljudi ožive ako
njihovi najbliži otkriju tajni kod, a taj kod može da bude bilo šta, ali baš danas
je to bilo posebnih sto metara na plaži između Plaje del Ingles i Maspalomasa
koje je trebalo pretrčati bez disanja, i kad je tih sto metara pređeno, a Tom,
mama i tata se nisu pokazali, odmah pomislim da kod mora da je nešto drugo,
da ću ih osloboditi ako na primer protrčim između tog i tog deteta i tog i tog tate
koji se brčkaju u plićaku ispred mene, ili ako uspem da pretrčim pedeset koraka
zatvorenih očiju, a da se ne sudarim s nekim od drugih trkača ili ljudi koji stalno
hodaju duž plaže. Još uvek nisam uspela da provalim kod. Ali sam s vremena na
vreme sigurna da on postoji i da nije nešto naročito komplikovan. Ljudi veruju
da je bog jako pametan i poseban, ali ja mislim da je on kao i svi drugi. Osim
ostalog i zbog toga pišem bog sa malim b. Onog dana kad se Tom, mama i tata
budu pojavili, počeću da pišem njegovo ime velikim slovom.

18. maj
Nisam pisala deset dana. Zapravo sam odlučila da više ne pišem. Odjednom mi
je sinulo da možda upravo pisanje utiče na to da ne uspevam da prebolim ono
što se dogodilo. Dok pišem, sve vreme sažaljevam samu sebe i razmišljam
koliki sam baksuz i kako malo želje za životom imam. To je začarani krug koji
se može prekinuti samo na jedan način. Uostalom, i drugi ljudi doživljavaju

91
užasne stvari, ali se prilično dobro snalaze. Tako da sam prestala da pišem,
spakovala dnevnik na dno kofera i pokušala da se suočim sa životom
neposrednije, da ga ne filtriram kroz pisanje. Ali u danima koji su od tad prošli
nisam se osećala bolje, već samo gore. Prozlila sam se i postala sam
destruktivnija. Mislim da su ljudi koje srećem idioti i dok mi pričaju o njima
mislim sve najgroznije. U hotelu je, na primer, odsela jedna Norvežanka koja je
otkrila da sam i ja iz Norveške i primetila da sam malo izvan svega pa je
sigurno pomislila u sebi da mora da me uključi u dešavanja i tako to, pa me je
danima smarala kako moram da odem s njom i njenim mužem u nešto što se
zove Anfi da tamo proslavimo 17. maj, pošto će se tamo slaviti od jutra do
mraka (svečana povorka, govori, viršle, sladoled), čak mi je okačila na vrata i
program za taj dan i ostavila silne poruke na recepciji, ali s obzirom na to da ne
mogu da zamislim ništa manje veselo od proslave 17. maja sa razdraganim
norveškim porodicama na Kanarskim ostrvima, nisam joj odgovarala, ali sam je
onda srela u liftu, nisam mogla to da izbegnem, već je bila unutra, a ja sam ušla,
pa bi bilo prilično čudno da sam odmah izašla, morala sam da izmislim da sam
zaboravila karmin ili bilo šta, a ona je naravno odmah pitala da li sam odlučila, i
ja sam rekla da neću ići zato što mislim da je ružna i glupa. To je došlo pravo iz
srca i rekla sam joj to tek tako. I kad se lift zaustavio u prizemlju, ja sam izašla i
tek posle dva dana mi je palo na pamet da je izgledala potreseno i tužno kad je
ostala sama u liftu.
Uostalom, bila sam na ivici da se popnem na gelender moje terase i skočim.
Drugim rečima još više gubim granice kad ne pišem i sve sam veći mračnjak.
Zato mislim da je uprkos svemu bolje da pišem. A i nedostajala mi je Sunčica.
Ona je moj mali sigurnosni ventil. Pomislila sam da bih sad posle svega mogla
da napišem poglavlje u kom je sotona, da se lepo izrazim, još jednom pošteno
vuče za nos. A i lepo je otkriti da nije u pisanju problem. Ono je verovatno pre
deo rešenja. U onoj meri u kojoj rešenje uopšte postoji.

92
Dve su stvari vredne pomena za ovih deset dana. Kupila sam slagalicu. I srela
sam Konstanse i psiho-Geira.
Prvo slagalica. Našla sam je u jednoj prodavnici igračaka u novom tržnom
centru na šetalištu kod svetionika na Maspalomasu. Ima hiljadu delova i
prikazuje dve buckaste bebe bliznakinje u kostimu veverice. Sede okrenute
jedna ka drugoj i gledaju u fotoaparat sa mešavinom užasa i zbunjenosti.
Kostimi veverice su veliki i meki sa ogromnim repovima koji se penju duž leđa,
a onda se savijaju nadole. Delovi na stomaku i unutrašnji deo velikih ušiju su
svetli, dok je ostatak kostima od tamnosmeđeg veštačkog krzna. Pod i pozadina
su svetlosmeđi. To je stvarno užasno naporna fotografija koju je mogao da
snimi samo bolesnik. Drugim recima, nabavila sam potpuno smeđu i odvratnu
slagalicu koju će biti pakleno teško složiti. A upravo mi je pakao i potreban.
Platila sam je deset evra. To je sigurno najjeftiniji pakao koji se može kupiti za
novac.

Konstanse i psiho-Geira sam srela juče. Rano pre podne otrčala sam do
nudističke zone i iznajmila ležaljku i suncobran. Penzioneri su već bili na
svojim mestima sa stomacima i sisama velikim kao kuće. Izgledaju tako
mekano i dobro. Kao plišani medvedići. Iste su i boje. Dok sam tako ležala i
slušala neke od njih kako pričaju na nemačkom, poželela sam da se pobrinu za
mene, da me priviju uz sebe i pomiluju me po kosi. Odjednom sam primetila da
odavno nisam plakala i da zapravo želim da plačem sve vreme. Ne znam zašto
sam prestala da plačem, ali to možda ima neke veze s tim da je bez veze kad
plačeš sam. Fora sa plakanjem je da te uteše. Ali tad, u društvu penzionera-
plišanih medvedića, osećala sam da mogu da plačem, pa sam počela da plačem i
to sve jače i jače tako da sam na kraju glasno jecala i dve žene koje su mi bile
najbliže prišle su mi i pitale na nemačkom šta nije u redu, a ja sam jedva uspela
da kažem alles, da alles nije u redu; počela sam da plačem još više i jedna od
njih, ona koja je bila crnja i više podsećala na medvedića, sela je na moju

93
ležaljku i učinila upravo ono što sam najviše želela; milovala me je po kosi i
ućutkivala svog muža koji se pitao šta to zaboga radi i govorila mi mein Kind,
mein Kind sve dok nisam zaspala.
Kad sam se probudila, fina teta-medvedić je već otišla, a ja sam bila izgorela po
stopalu i listu i čula sam glasove Konstanse i psiho-Geira koji su se u
međuvremenu smestili na ležaljke u redu iza mene. Drugim rečima, nisu me
videli i verovatno su mislili da mogu neometano da razgovaraju pošto je većina
Norvežana otišla u Anfi da proslavi 17. maj, a uostalom Norvežani i ne trče baš
na nudističke plaže kad dođu ovamo. Uglavnom samo Norvežani čudaci žele da
leže goli među drugim golaćima, a veoma mali broj Norvežana koji dolaze na
Kanarska ostrva spada u čudake, čudaci idu na čudnija mesta. To je moj utisak.
Ali ipak sam dugo ležala i prisluškivala Konstanse i psiho-Geira. I iako su
uglavnom govorili stvari uobičajene za zaljubljene, to mi je priuštilo veliku
radost. Konstanse je više puta rekla da nije mogla da veruje da je seks tako
dobar, da je uvek osećala kako je sva ta priča o seksu preterivanje i glupost, ali
da sada shvata o čemu su svi govorili i kako je čak i nervira što upravo sad oko
njih ima toliko ljudi i tako to. Psiho-Geir je ispuštao zvuke zadovoljstva dok je
ona to pričala, otprilike kao mačka koja prede. Toliko je uživao da je rekao:
„Zašto da ne” kad je Konstanse malo kasnije rekla da mora da nabavi konja ako
će tu ostati zauvek. Ali je i rekao kako misli da u tom slučaju treba i da završi
gimnaziju u norveškoj školi ovde na Kanarima. „Ako dobijem konja, završiću
gimnaziju”, rekla je Konstanse. Pričala je i o tome kako bi možda njeni roditelji
i sestra mogli kasnije da im dođu u goste. Stvarno je pravo derište. Stekla sam
utisak da je psiho-Geir počeo da radi na nekom mestu koje se zove Clinica
Scandinavica. To znači da je sigurno i lekar. Ako je onakav lekar kakav je
psihijatar, opasan je po život. Trebalo bi da nazovem tu kliniku i da ih
upozorim.
Slušala sam ih sigurno pola sata pre nego što sam počela da se brinem kako ću
se izvući iz te situacije. A i morala sam da piškim. Na kraju sam to uradila

94
sasvim jednostavno. Samo sam promolila glavu iznad vrha ležaljke, pogledala
pravo u njih i rekla: „Ćao narode.” Malo su se zbunili, ali se Konstanse brzo
sabrala, i skočila i zagrlila me. Psiho-Geir je, međutim, odmah navukao zabrinut
izraz lica i bio na dobrom putu da sklizne u ulogu zabrinutog terapeuta; taman je
krenuo da me pita: „Kako si, Julija”, a ja sam samo podigla kažiprst i to je bilo
više nego dovoljno da shvati koliko ubuduće treba da pazi šta mi govori.
Umesto toga me je pitao da li dugo tu ležim i rekla sam da tu ležim već
nekoliko sati, a on je pitao da li sam spavala, i ja sam odgovorila da sam malo
spavala, ali da sam budna poslednjih pola sata ili tako nešto. Pogledali su se, a
ja sam rekla da moram da piškim. Sinoć sam večerala s njima. Konstanse je van
sebe od sreće što sam ovde, dok je psiho-Geir u tom pogledu rezervisaniji.
Verovatno misli da je nezgodno što nikad nije uspeo da me provali, dok
istovremeno shvata da sam ja njega prilično prozrela. Potpuno je razotkriven.
Konstanse to, naravno, ne vidi. Kao i obično, ne vidi ništa što nije jasno kao
dan. Za nju je psiho-Geir kao neki konj kog može da jaše i s kojim može da
priča, a koji osim toga ima i para i za kojim ne mora da čisti i da mu daje lekove
protiv glista. Verovatno joj ne može biti bolje. Lepo je videti je radosnu.
Preuzela je kontrolu nad svojim životom, ima rumene obraze i sasvim nov sjaj u
očima. Kakav su samo par. Jedno nije u stanju da vidi ni najjednostavnije
duševne mehanizme u drugim ljudima, a drugo je obučeno da kopa po
skrivenom unutrašnjem životu ljudi, ali kad zaškripi, shvata jako malo.
Maltretirala sam psiho-Geira tokom čitave večere. Svaki put kad bi se približio
nečemu što se ticalo mene i moje situacije i problema, čak i ako je u pitanju bio
samo nagoveštaj, podigla bih prst i on bi zaćutao. Povremeno bih podigla prst i
kad je pričao o drugim stvarima, čisto iz zezanja. Izdresiraću ga kao papagaja.
Uskoro će mi jesti iz ruke. Konstanse nije razumela to sa prstom. Primetila je da
se nešto dešava, ali nije shvatila šta to znači. „Zašto radiš to s prstom dok Geir
priča?” pitala me je na kraju. Psiho-Geir je hteo da se povuče posle večere, ali
sam ja mislila da bi trebalo da izađemo i još malo pijemo s obzirom na to da je

95
17. maj i Konstanse je mislila da je taj predlog super, kao da joj nikad nije palo
na pamet da su izlasci i pijenje piva nešto što stvarno može da se radi, pa je
povukla psiho-Geira sa sobom i obišli smo nekoliko norveških i švedskih
pabova u okolini, igrali i pili i nismo posustajali sve dok se Konstanse nije
ispovraćala u jednu ogromnu keramičku saksiju koja je jako ličila na jednu
pepeljaru koju je Renata Keramičarka poklonila mami i tati onog Božića kad su
ona i Tom bili zajedno, baš pre nego što je tata naterao Toma da raskine. Uvek
postoji nešto što liči na nešto drugo, stvari koje podsećaju na druge stvari, tako
da ako čovek živi neko vreme, makar i osamnaest godina, već je obuzet onim
što liči na nešto i podseća na nešto i tera ga da misli na sve što je bilo. Ja sam u
stvari bila pijana i prilično vesela, ali je pepeljara Renate Keramičarke pokvarila
veče i otišla sam kući kad je psiho-Geir počeo da briše povraćku sa Konstansine
elegantne praznične haljine. Kad sam stigla u hotel, pokušala sam da započnem
slagalicu sa bebama vevericama, ali nisam uspela da pronađem uglove i to me je
iznerviralo, ali morala sam i da se nasmešim, pošto je bilo savršeno jasno da je
slagalica već postala onaj pakao kome sam se nadala.

24. maj
Dosta sam visila s Konstanse prošle nedelje. Ako ćemo iskreno, i više nego što
je neophodno. Na neki način je i prijatno, ali s njom ne mogu da budem svoja, a
ako i pokušam, ona ništa ne shvata, misli da se šalim i da sam čudna. Psiho-Geir
na svu sreću danju radi, tako da ga malo viđam. Svakog jutra trčim do kraja
plaže i nazad, onda malo plivam, a dok doručkujem na terasi i pišem, obećavam
sebi da ću pokušati da živim i tog dana sve do kraja. Konstanse se budi oko
jedanaest i onda smišljamo šta ćemo da radimo. Bile smo u Akvalendu, spuštale
se niz tobogane raznih boja i jele ogromne hot-dogove koji su bili sumnjivog
ukusa, ko zna šta stavljaju u hot-dog u ovoj zemlji.
Išle smo i do jedne doline u unutrašnjosti da gledamo šou sa pticama
grabljivicama. Pustili su ogromne orlove da odlete kilometrima daleko sve dok

96
nisu postali samo tačkice na nebu, ali kad su zaposleni u tom zabavnom parku
izvadili komade mesa i počeli da mašu rukama, orlovi su se vratili. Stuštili su se
ka zemlji, protutnjali tik iznad naših glava i spustili se baš tamo gde treba.
Kasnije smo ih videli i izbliza. Ovde govorim o orlovima sa rasponom krila od
preko dva metra. Bili su moćni i ja sam naravno počela da plačem, a Konstanse
je rekla da misli da to nije nešto zbog čega bi trebalo plakati.
Nekoliko dana kasnije, tu sam se vratila sama. Da gledam orlove na miru. Bila
sam tu od ujutru sve do kasno popodne, dok se i poslednji šou nije završio. To
je bio šou u kom su naizmenično prikazivali ptice grabljivice i ono što nazivaju
egzotičnim pticama. Takozvane egzotične ptice slatke su i šarene, ali me ne
privlače kao orlovi, sokolovi i lešinar, koji je tako ogroman. Neverovatno je što
uopšte može da leti. Jedna od devojaka koje tamo rade pustila je jednog sokola
da mi sedi na glavi. Ali orlovi su jednostavno najbolji. Poželela sam da me neki
američki orao podigne u kandžama, da me odnese iz doline sve do mora i da me
ispusti na neku stenu isto kao što galebovi ispuštaju krabe da im razbiju ljušturu.
Ostala sam u parku i nakon što se poslednji šou završio, i prišla mi je devojka
koja je pustila sokola da mi sedi na glavi. Rekla je da me je prepoznala od
prošlog puta i da je videla kako sam plakala kad su se orlovi spustili, a isto je
reagovala i ona kad je prvi put gledala šou. Pitala je da li bih htela da mi pokaže
ptice. Zove se Konsuelo, starija je od mene nekoliko godina i zapravo je iz
Madrida, ali se preselila ovamo da bi radila sa orlovima. Poslednje dve večeri
sam se nalazila s njom u barovima u Plaji del Ingles. Izgleda da ćemo se
sprijateljiti. Njoj sam rekla i ono o čemu sam inače samo pisala. Ona zna npr. da
sam trudna. To će, doduše, uskoro saznati svi koji me poznaju i vide me u
oskudnoj odeći. Konstanse to naravno ne vidi, ali mi to i odgovara. Ispričala
sam Konsuelo i ko je otac deteta i pokazala sam joj njegovu sliku na netu. A
kad smo odgledale finale u štafetnoj trci na 5.000 metara na YouTubeu, rekla je
da shvata zašto me uzbuđuje način na koji on pobeđuje. Rekla je i da mogu da
živim kod nje ako hoću, ali ja mislim da je bolje da živim sama i ona to shvata.

97
Najbolje u vezi sa Konsuelom je ipak to što ima dozvolu za upravljanje lakim
avionima i što je rekla da mogu nekad da letim s njom. Kad ne radi s orlovima,
leti iznad plaže sa ogromnim reklamama za neku diskoteku.

25. maj
Noć je. Sedim na terasi umotana u ćebe. Nebo je puno zvezda, a ja sam se
upravo probudila sa tako jasnom idejom kakvu dugo nisam imala. Odjednom
znam šta treba da uradim. Ni prstom nisam mrdnula, a u najzabačenijim
delovima malog mozga oformio se plan koji mi omogućava da nestanem na
način koji mi skroz odgovara. Taj plan me je probudio, kristalno jasan, i ja sam
odmah shvatila da je to dobro.
Plan nije tako opak kao onaj prethodni, ali je zato izvodljiviji i konačan. Čim ga
budem sprovela u delo, neće biti povratka. U isto vreme sam i vesela i pomalo
svečano raspoložena. Plan je u tesnoj vezi sa Konsuelom, ali ona to neće
saznati. I iskrenost ima granica. Lepo je videti da novi ljudi znače nove
mogućnosti. Sve dok sam sama sa sobom, uglavnom se vučem po žabokrečini
starih ideja, a ovaj plan se stvorio sam od sebe posle samo nekoliko susreta sa
Konsuelom i osećam da odavno nisam imala ovoliko energije. Plan je možda i
suviše detaljan, ali mislim da sam od prošlog puta naučila da sve treba obavljati
temeljno. Ključ leži u planiranju. Neka traje koliko traje. Ali moram to da
uradim pre nego što mi stomak i suviše poraste. Na netu sam videla da je plod
posle osam nedelja dugačak 1,6 cm i da ima jedan gram. Nešto tako malo ne
mogu baš da shvatim ozbiljno. Ne mogu da mu ili joj dam pravo saodlučivanja
u tako važnoj stvari kao što je ova. Ali za osam do deset nedelja počeće da se
približava veličini hrčka i tad će se situacija brzo promeniti. To znači da ako
hoću da izvedem svoj plan, moram da ga sprovedem do tada. Ako ne uspem,
osećaću se kao čudovište. Tom i ja smo imali hrčka koji se zvao Ture. Mali
slatki Ture. Jednom kad smo zastali na odmorištu na putu ka vikendici, on je
pobegao i Tom i ja smo bili skroz očajni, a mama je smutila neku priču o tome

98
da je Tureu bolje u šumi, da se tu oseća kao kod kuće i da može da ide kuda
hoće, da će porasti veliki i jak i da će postati kralj šume i nas je to na kraju
smirilo. U stvarnosti je Turea najverovatnije pojela neka sova posle samo
nekoliko minuta.

26. maj
Danas sam našla dva ćoška slagalice, sortirala preko dvesta delova po boji i
stavila ih u prazne kartone od jogurta. Drugim recima, krenula sam s mrtve
tačke. Osim toga nabavila sam i kartonsku podlogu i specijalni lepak. Ovakva
slagalica se slaže samo jednom. U svakom slučaju, ja ću je slagati samo jednom.
Ako uspem da završim pre Velikog leta. Nazvala sam plan Veliki let. Mogla
sam da ga nazovem i Poslednji let. Ali Veliki zvuči bolje. Zadovoljna sam što
moj plan ima ime. Onaj prethodni ga nije imao i to je možda jedan od razloga
što je otišao do đavola.

27. maj
Letela sam sa Konsuelom i pažljivo pratila šta se dešava. Upravljanje lakim
avionom ne izgleda nešto naročito teško. Prvo se proverava da li rade komande,
onda se pali motor pritiskom na jedno dugme, a zatim se polako i mirno avion
odveze do piste, sačeka se na signal s tornja, da se gas, volan ili kako se to već
zove, pažljivo povuče ka sebi i već si u vazduhu. Konsuelo me je nekoliko puta
pustila da sama upravljam. Držala sam avion stabilno, a čak sam uspela i da
okrenem pun krug, a da ne izgubim visinu. Da ne bih izazvala sumnju, pokušala
sam da pokažem podjednako interesovanje i za spuštanje kao i za sve drugo, ali
kad/ako dođe onaj dan, biću zadovoljna samo da uspem da uzletim.
Konsuelo misli da je divno što sam trudna. Kad joj kažem da mi baš sad to ne
odgovara, ona kaže da za to nikad nije vreme i da je sasvim ok početi rano jer
ako počneš rano, veća je šansa da imaš veliku porodicu, a velike porodice su
dobre. Samo ljudi koji nisu izgubili porodicu u avionskoj nesreći mogu tako

99
nešto da kažu. Sve u svemu, sve mi je jasnije koliko sam sama. Oni koje nije
pogodila nesreća nikad neće shvatiti kako je to pre nego što se i njima ne dogodi
tako nešto. Zdravi ljudi ne mogu da shvate kako je kad si bolestan, a ljudi koji
žele da žive ne mogu da ukapiraju zašto neko hoće da umre. Tako je to.
Možemo da pokažemo saosećanje i da pokušamo da utešimo druge, ali kad se
rastanemo od njih, odgurnemo taj jad i nastavimo sa svojim životom. Tako
mora biti. Ne verujem da bol može da se podeli. Kad bi mogao, život bi bio
nepodnošljiv i onima koji sami nisu doživeli nešto loše, svi bismo verovatno
prestali da se razmnožavamo i to bi bio kraj.

30. maj
Ako hoću da mi plan uspe, moram da prevarim Konsuelu isto kao što sam
prevarila psiho-Geira. To je s jedne strane još i lakše pošto ona za početak ništa
i ne sumnja, niti zna koliko sam daleko zabrazdila, ali je istovremeno i teže zato
što mi je prijateljica s kojom sam se zbližila za kratko vreme, koju volim i koju
ne želim da izdam. Moram da se predstavljam kao društvena i stabilna osoba još
neko vreme. Moram da zovem Konsuelo, a možda i psiho-Geira i Konstanse na
razne događaje, a moram i da izgledam veselo i naročito moram da pazim da me
ne razotkriju pitanja koja postavljam Konsuelo dok smo u avionu. Mislim da je
bolje da sve pažljivo pratim nego da je ispitujem pa da ona shvati o čemu
razmišljam. Dosad sam letela s njom dva puta i već osećam da bih uspela i sama
da podignem avion, ali ću sačekati još malo dok ne smislim kako da dođem do
aviona, a da me ne zaustave. Osim toga ne znam da li u rezervoaru ima goriva i
noću. Moram to da je pitam, ali da ne bude upadljivo. Možda kad malo popije.

100
31. maj
Bila sam kod frizera i pronašla neki Nešenel džiogrefik u kom je bio dugačak
članak pod imenom Secrets of living longer. Kretanje, maslinovo ulje, riba i
crna čokolada. Skroz neupotrebljivo. Secrets of living shorter bi već bilo nešto.
I suviše je malo ljudi koji se usuđuju da otvoreno kažu da život može biti i
neželjen.

1. jun
Popodne ću napraviti sedeljku na terasi, što znači da imam puno posla, a
zapravo sam mislila i da odem na trčanje do kraja plaže i nazad, i trebalo je da
ustanem još pre nekoliko sati, ali i dalje ležim u krevetu. Ne da mi se da
ustanem. Zaustavljaju me misli. To zvuči užasno pompezno i pubertetski, ali se
upravo to dešava. Iz nekog nepoznatog razloga odjednom razmišljam o svemu
što se u ovom trenutku dešava u svetu i kako možemo biti samo deo onoga što
sami doživljavamo. Ali se bez prestanka događa sve. Moguće je da su drugi
potpuno svesni toga i da su se s tim pomirili, ali meni je odjednom postalo tako
jasno da je uvek noć i uvek dan, i uvek jutro i veče i da se sve vreme neko rađa
dok neko drugi umire, da se neki seksaju, neki smeju, drugi opet plaču ili čekaju
nešto, ili su na poslu. Uvek. I danas baš kao i juče, baš kao i bilo kog dana bilo
koje godine. I ako rastavim to na manje delove i razmišljam u malim trenucima,
zavrti mi se u glavi, jer tada razmišljam o tome da neki drugi ljudi baš sad, dok
ja ovde ležim i gledam po sobi, ka odškrinutim vratima od terase i u sunce koje
mi ulazi u sobu, doživljavaju najgore trenutke svog života, ili su prestrašeni i
neko će ih ubiti na užasan način već sledećeg sekunda, to jest sad, ili sad, dok se
drugima dešavaju lepe stvari, uzimaju malo dete u naručje ili ih po leđima
miluje neko za koga juče nisu verovali da će im uzvratiti snažna osećanja, a
opet neki drugi, i to sigurno većina, rade nešto čega će se sutra ujutru u ovo
doba teško setiti jer to što su uradili nije bitno, već se samo nastavlja na niz

101
stvari koje non-stop radimo i moramo da radimo.
Danas su svi dani. I svi trenuci su sada. I zašto bih za ime sveta ja uopšte i
ustajala? Ali isto tako mogu da pitam i zašto bih ostala u krevetu? Sve mi je to
sad užasno zapetljano i komplikovano, ali će se sigurno sve završiti time što ću
uskoro ustati.

2. jun
Juče sam morala stvarno da se saberem da bih uspela da komuniciram s ljudima.
Kao da sedim u tunelu i jedva da mogu da vidim i čujem druge ljude koji su na
izlazu hiljadu metara od mene. To je u stvari bio moj dan za fetusni položaj.
Doživela sam puno takvih dana malo pošto su Tom, mama i tata poginuli. Ali
ipak mislim da ljudi koji su mi došli na sedeljku nisu ništa naročito primetili.
Uvežbala sam da budem neko drugi i to je jedan od razloga zbog kojih više ne
želim da postojim. Raul iz hotelske kuhinje je doneo tapas, a ja sam sa ulice
pokupila jednog harmonikaša kome sam platila sto evra da svira dva-tri sata.
Atmosfera je drugim rečima bila prilično na nivou, a ja sam za tu priliku kupila
i novu haljinu u kojoj sam izgledala jako privlačno. Možda preterujem sa
ovolikom fasadom, ali mi je važno da niko ne shvati šta se zapravo u meni
dešava. Jasno mi je da sam upravo zbog toga usamljenija nego što je nužno, ali
iako to shvatam, ne činim ništa da to popravim, i mislim da je to zbog toga što
neću da dozvolim da drugi utiču na mene, jer bi svakako pokušali da utiču na
mene polazeći od sebe, od svojih ograničenih iskustava, a to mi nije od koristi.
Jedino što bi možda pomoglo jeste kad bih upoznala nekog ko je takođe izgubio
celu porodicu. Ali takve ne upoznajem. A razlog tome je sigurno to što se drže
podalje od drugih ili su se već pobrinuli da umru. Možete reći šta hoćete, ali to
je jedino razumno.
I Konstanse i psiho-Geir su naravno bili na sedeljci, onda Konsuelo i jedan
mladić i devojka iz parka sa orlovima, kao i dvojica muškaraca tridesetih godina
s kojima smo Konsuelo i ja sedele i pušile ispred jednog hangara. Mislim da oni

102
vode aeroklub. U svakom slučaju oni izvezu avione iz hangara, pripremaju ih i
tako dalje. Jedan se zove Luis, a prilično sam sigurna da se drugi zove Jago.
Obojici se sviđam, ali Luis više navaljuje i rekao je da mogu da dođem na
aerodrom kad god hoću i da mogu da letim ili samo da se muvam tuda i gledam
šta drugi rade. Ne znam šta mu je Konsuelo rekla, ali me on ili sažaljeva ili se
samo napalio.
Psiho-Geir se kontroliše. Kao da se sad malo više opustio. Verovatno je shvatio
da ću ga ostaviti na miru samo ako me ne bude smarao pitanjima ili dok opet ne
bude počeo sa svojim neuspelim pokušajima lečenja. Konstanse je dosta
razgovarala s dečkom s kojim Konsuelo radi. Ne sećam se kako se zove, ali
izgleda kao jako tajanstven i zatvoren orlovski tip, baš onakav kakav bi se
svideo Konstanse, čovek koji deli njenu ljubav prema životinjskom svetu i meša
je s nekakvim verovanjem da postoji nešto veće od čoveka, ali što ne mora
obavezno da bude bog i tako dalje. Konstanse voli takve stvari i pošto je
razgovarala s tim orlovskim tipom više od sata, psiho-Geir je napravio scenu,
kao što se to već kaže, pošto je ljubomoran, a i prilično je popio. Ja sam bila
zadovoljna što je moja sedeljka imala i jednu takvu scenu i što je nisam
napravila ja. I sama sam bila dosta popila i igrala sam s Luisom i Jagom, čak i
sa psiho-Geirom, a onda smo izašli i nastavili da pijemo i igramo. Alkohol me i
dalje zadivljuje. Nikad mi ga nije dosta. Pre neki dan sam gledala malo po netu i
saznala da postoje različite vrste alkohola, ali sam stekla utisak da ono što mi
pijemo jesu atomi ugljenika povezani s drugim atomima ugljenika i atomima
vodonika, i da je ugao između njih 109 stepeni. Što se mene tiče, potpuno
beskorisna informacija. Jedino što treba znati jeste da se od toga napijete. I to
ponekad ko majka.

3. jun
Kšištof je počeo da me zove noću. Kaže da stalno pronalazi nove stvari u kući i
vrtu koje treba popraviti, a ide i u duge šetnje po šumi sa Finč Hatonom. Trudi

103
se da deluje zadovoljno, ali kad sam ga otvoreno pitala, priznao je da je možda
malo usamljen. Ponekad me pita da li ću uskoro kući, a kad mu odgovorim da to
ne planiram, ućuti se. Čini mi se da to što me zove noću nije dobar znak, a
poslednjih nekoliko puta kad je zvao, stekla sam utisak da hoće nešto o čemu ne
govori. Da budem iskrena, mislim da je počeo da razmišlja o meni kao o
mogućoj partnerki, na romantičan način, ali se ne usuđuje to da kaže jer sigurno
veruje da je to meni nezamislivo. Nije mi baš nezamislivo, skroz je moguće
pomisliti tako nešto, ali mi u stvari nikad nije palo na pamet, tako da je u
svakom slučaju ta misao nepostojeća. Ali Kšištofu ništa ne fali. Dobro izgleda,
ima ambicije, deluje da je pažljiv i fin, ali moj život trenutno nije baš u tom
fazonu. I unervozim se kad primetim kroz njegovo ćutanje da hoće da kažem da
se vraćam kući i da će sve sigurno biti lepo. Za takve misli niti imam energije
niti su mi potrebne. Moram da se koncentrišem na ono što sam isplanirala.
Nema veze što nisam uspela prvi put, ali ako ni sad ne uspem, život će mi se
pretvoriti u grotesku. U tom slučaju ću završiti u začaranom krugu u kom će mi
biti sve važnije da to uspem da uradim, a istovremeno ću se sve manje usuđivati
da plan sprovedeni.

5. jun
Psiho-Geir mi je danas na recepciji ostavio domaći ražani hleb, obmotan
trakom. I ceduljicu u kojoj se izvinjava što je napravio scenu na mojoj sedeljci.
Taj čovek treba da se leči.

6. jun
Danas sam letela sa Luisom na Tenerife u školskom avionu. Spustili smo se na
tamošnji aerodrom, pojeli po sendvič sa šunkom, a u povratku smo se provozali
sve do marokanske obale. Videla sam Afriku. Morala sam da se obuzdam da ne
pokušam da nas srušim u Saharu. Luis me je pustio da skoro sama uzletim sa
Tenerifa iako je to sigurno protivno pravilima, on je samo malo povukao svoj

104
volan pošto sam ja svoj povukla preslabo i rekao mi je da to mogu prilično brzo
da naučim ako me zanima. Usput me je pitao zar se ne bojim letenja posle
onoga što se dogodilo mojoj porodici. Konsuelo mu je znači ispričala. U stvari
nije ni važno. Samo se malo plašim da se ljudi neće usuditi da se druže sa
mnom kad čuju za tragediju koju sam doživela, ali izgleda da Luis ne misli tako.
Rekla sam, kao i što jeste, da se ne plašim, čak naprotiv, da se osećam bliže
Tomu, mami i tati kad sam u vazduhu i da bih najviše od svega volela da sve
vreme letim. Rekao je da bi trebalo da probam da letim u balonu ili
paraglajderom zato što bih se tako još više približila iskonskom i autentičnom
osećaju letenja (Luis je rekao autentico, i ta reč mi se sviđa). Rekao je da je
odsustvo zvuka motora nešto stvarno posebno, čuješ samo kako vazduh struji
oko tebe i osećaš ga na koži. Rekao je i da to više podseća na ptice. Ali ja ne
znam da li želim da budem kao ptica. Sviđa mi se što avion ima zidove i stolice
i tako više ili manje izgleda kao neka soba. U svakom slučaju iznutra. To
zapravo stvara iluziju da je čovek unutra bezbedan. A ta iluzija se razbija svaki
put kad se avion sruši i ja jedva čekam da se to desi. Možda najviše čeznem za
tim; da se razbiju iluzije o bezbednosti. Što se mene tiče, podloga se već
raspala, i sad i ostale iluzije mogu da se razbiju, bilo jedna po jedna, bilo sve
istovremeno, jednim ogromnim i neopozivim udarcem. I tek tad se približavamo
nečemu što je stvarno autentico.
Kad smo se spustili, Luis je pokušao da me poljubi. Bila sam stroga i rekla sam
mu da u vrh glave može da me poljubi u obraz. Shvatam da je morao da proba.
Sigurno je verovao da ja mislim da je kombinacija aviona i Španca jako
uzbudljiva. Verovatno bi se rastužio da sam mu rekla da me privlači samo
avion. A osim toga bi se i manje zanimao za mene. A to bi značilo manje
mogućnosti za letenje. To ne smem da rizikujem. Konsuelo ove nedelje mnogo
radi sa orlovima. Izgleda da neka ženka leži na jajima i svi jedva čekaju da vide
kako će se to završiti jer to valjda nije tako jednostavno u zarobljeništvu itd. i ja
to razumem. Ni ja se ne bih razmnožavala u zarobljeništvu. Najradije se uopšte

105
ne bih ni razmnožavala, ali nisam mogla da znam da olimpijski pobednik u
klizanju na kratke staze ima živahne spermatozoide. Šteta je ionako već
načinjena, tako da je verovatno bezobrazno od mene da izigravam neku
nedodirljivu pred Luisom. Tako je sladak i predusretljiv. Ako me nauči da lepo
uzlećem, dopustiću mu da spava sa mnom. Toliko dobra mogu da budem. To
što će spavati s nekim kao što sam ja na masnom kauču u uglu hangara sigurno
će biti vrhunac u njegovom životu i to ću mu priuštiti. Zar nisam napisala da bi
trebalo da naučim da budem velikodušnija? Ne sećam se. Možda i nisam. Ali
sam prilično sigurna da sam razmišljala o tome.

7. jun
Čitav dan samo slagalica. Hoću da završim pre nego što izvedem Veliki let.
Tako ću za sobom ostaviti nešto zbog čega će se ljudi pitati ko sam ja zapravo
bila. Ostaviću i tekst o Sunčici. Možda nisam ništa pisala o tome, ali završila
sam ga. Na kraju je sve otišlo do đavola. Dnevnik ću poneti sa sobom. Nestaće
zajedno sa mnom. Bilo bi jadno kad bih ga ostavila u hotelskoj sobi. Ljudi bi
pomislili da je sve što sam pisala kao neko oproštajno pismo koje može da
objasni ono što sam uradila. Ali to ne ide tako. Živela sam svoj život, pogodila
me je tragedija i izgubila sam želju da nastavim. Nema tu šta da se objašnjava.
To ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Ali u slagalici sam daleko odmakla. Počela
sam od donjeg levog ugla i uspela da složim najveći deo jedne bebe-veverice i
nešto od donjeg dela druge. Stvarno je dosadno slagati ovu slagalicu. Sve su
nijanse smeđe boje i svaki delić je isti kao drugi, a kad je jednom budem
završila, motiv će ionako biti totalno sranje. Besmisleno.

8. jun
Opet sam letela sa Luisom i pustio me je da sama uzletim. Išlo mi je dobro i
posle sam spavala s njim na kauču umazanom uljem. Zapravo je bilo skroz OK.
Za njega je to bio praznik. Nije mogao da poveruje svojim očima kad sam ničim

106
izazvana podigla suknju i legla na kauč. Bio je tako nenormalno veseo da je i
meni bilo skoro drago što sam ga razveselila.
Posle toga je bio toliko oduševljen da je predložio da pozovemo i Konsuelo i
Jogu, mislim Jaga, a možda i Konstanse i psiho-Geira na izlet do Lanzarota u
subotu. Zabavno je što on misli da se psiho-Geir u stvari zove Psihogeir i jako
me obraduje kad ga čujem da ga tako zove i kad mu se obraća. A on to izgovara
tako španski slatko. Na Lanzarotu izgleda postoji pusta oblast gde je ohlađena
lava stvorila prirodnu pistu za spuštanje aviona. Luis mi je rekao da članovi
aerokluba tamo odlaze s vremena na vreme, prave roštilj i spavaju pod šatorima.
Kad je rekao reč „šator”, pogledao je u mene. Tek što je dobio ono što želi, iz
sve snage se bacio na planiranje kako da toga dobije još. Meni deluje
komplikovano okupiti toliko ljudi, odleteti na drugo ostrvo, podići šatore,
praviti roštilj i sve moguće samo da bi dobio deset minuta između mojih nogu.
Ali on očigledno ne razmišlja tako. Čini mi se da je tako jednostavno biti
muškarac. Možda bih ja drugačije reagovala na ono što mi se dogodilo da sam
muškarac. Možda bih mogla jebanjem da oteram bol.

9. jun
Danas je bio dan posvećen trčanju i slagalici, a u međuvremenu sam radila
mentalne vežbe da bih uspela da sprovedem plan. Moram da uzletim, zatim da
podesim kurs na istok i onda letim sve dok mi ne nestane goriva negde iznad
Sahare. Prošla sam plan već mnogo puta i ne vidim da nešto može da pođe
naopako.

11. jun
Juče smo leteli na Lanzarote i kad su drugi otišli na kupanje, ja sam rekla da me
boli glava (idiotski izgovor koji uvek naiđe na razumevanje), sklonila kamenje
koje je Luis postavio ispred točkova aviona i sela unutra, ali avion je bio
drugačiji, malo veći od onog drugog, a i komandna tabla je bila komplikovanija,

107
tako da se nisam usudila da poletim. Mislila sam da je bolje da čekam pravi
trenutak nego da možda ne uspem, pa sam izašla i vratila kamenje na mesto, a
samo nekoliko sekundi kasnije Luis je dotrčao s plaže da proveri da li je moja
glavobolja samo način da mu signaliziram da hoću da budemo sami. Ali nije,
naravno. Kasnije smo pravili roštilj i pili vino, a kad je došlo vreme za spavanje,
izmislila sam igru čiji je rezultat trebalo da odluči ko će u koji šator. Ostali su
mislili da je malo čudna, ali sam uspela da ih ubedim, a tokom igre sam
nameštala rezultate tako da sam ja završila sa Konsuelo, Konstanse sa Jagom, a
psiho-Geir sa Luisom i kad sam krenula na spavanje, čula sam kako se Luis u
drugom šatoru na lošem engleskom žali psiho-Geiru, a psiho-Geir mu je rekao
da se ne može osloniti na mene zato što sam poremećena i u stanju da uradim
sve i svašta, nakon čega se Luis ućutao i zamislio i zahvalio psiho-Geiru na
upozorenju, rekao je gracias, Psihogeir, a psiho-Geir mu je rekao da se on u
stvari ne zove Psihogeir, nego samo Geir. Ja nisam mogla da prestanem da se
smejem i morala sam da uguram deo vreće za spavanje u usta da prigušim zvuk.
Usred noći Konsuelo je dobila poruku od jednog prijatelja orlova da se prvi
orlić izlegao iz jajeta i da ga je majka orlića odbacila. Konsuelo posle toga nije
mogla da spava, tako da je probudila ostatak ekipe u cik zore i insistirala da se
vratimo. Psiho-Geiru inače baš i nije prijalo to što je Konstanse spavala u istom
šatoru sa Jagom, ali se nije usudio da od toga pravi dramu, što je dovelo do toga
da su u vazduhu visile nebrojene optužbe i atmosfera je bila zategnuta i
naelektrisana. Sve u svemu, bio je to pomalo čudan izlet i ne bi se svi složili da
je bio lep. I ja sam mogla da ga preskočim.

12. jun
Bilo mi je teško da prisilim sebe da nastavim da slažem slagalicu. A nisam ni
napredovala onoliko koliko sam napisala. Lagala sam. Složila sam manje od
četvrtine delova. A malo sam se ložila kad sam se izlajala da hoću pakao.
Možda i hoću, ali ne dosadan pakao. Hoću pakleni pakao. Ne ovo. Već nekoliko

108
dana razmišljam kako je glupo da ne dovršim slagalicu, ali sam sad odjednom
pomislila da je to dobro. Recimo da sam uspela da doživim osamdeset godina i
da je život išao svojim tokom. Osamdeset godina je nešto malo više od 29.000
dana. Drugim rečima, mogla bih da složim po jedan delić svakog dvadeset
devetog dana, ili noći, da budem precizna, a da ipak uspem da složim celu
slagalicu pre nego što umrem. Ovde, naravno, ne uzimam u obzir činjenicu da
kao mala ne bih uspela da složim ovako zamršenu slagalicu. U pitanju je
princip. Ako pratim taj tok misli, to znači da bih do danas uspela da složim 228
delova. A i tu sam negde. Elegantno, iako nisam to planirala. Gotovo da
pomišljam da su se umešale neke više sile, ali ako si to ti, bože, onda mi daj
neki jasniji znak. Ovo može da bude i slučajnost. Zagolicao si mi maštu, ali me
nisi ubedio. Ipak, sviđa mi se ta šema i razmišljam o tome kako bi sledeći deo,
ako pratim ovu šemu, trebalo da složim tek za 29 dana. Ali za 29 dana neću više
biti ovde. Zato je skroz u redu da slagalicu ostavim na stolu u hotelskoj sobi.
Započela sam je, dosta napredovala, ali ne dovoljno da bi moglo da se
pretpostavi šta će biti konačni motiv. Baš kao i moj život. Kad sam uočila tu
vezu, pao mi je kamen sa srca. Još samo nekoliko njih i biće mi lakše.

13. jun
Bila sam prinuđena da još jednom udovoljim Luisu. Da nisam to uradila, bilo bi
mi teško da priđem avionu. Otišla sam autobusom do aerodroma da raščistim
stvari. Kad me je video, malo je ustuknuo. Zbog psiho-Geirovog upozorenja je,
naravno, poverovao da sam opasna. Ali zgodno je što ne izgledam ni najmanje
zlokobno i bilo je potrebno samo da pokažem nekoliko centimetara kože iznad
kolena da bi sve opet bilo kao pre, Luis je smekšao i ja sam opet završila na
leđima na prljavom kauču. Nekoliko minuta pre nego što je svršio, pitala sam ga
da li su rezervoari aviona puni i noću, a on je rekao da jesu za slučaj da njih iz
aerokluba zamole da krenu u potragu za ljudima koji su se izgubili u planini i
tako to. Rekao je sam od sebe još i to da ključevi aviona stoje u ormariću u

109
kancelariji, a da ključ od samog hangara stoji u saksiji napolju. To ima neke
veze s tim što upravnik kluba ima Alchajmerovu bolest i više ne sme da leti, ali
se često muva po hangaru i ne zna gde ostavlja ključeve, ali niko nema srca da
mu kaže da više ne može da bude upravnik, pa ga članovi svake godine ponovo
biraju i radije se dodatno cimaju i dele između sebe posao upravnika, a i misle
da je to sa saksijom u stvari baš slatko. Sve mi je to ispričano na lošem
engleskom, isprekidano slabim i jakim stenjanjem i mumlanjem. Neverovatno
je koliko se informacija može preneti drugima iako znanje jezika nije baš
najbolje, a situacija nije idealna. To je baš interesantno. To sam mogla da
studiram. Da uskoro ne planiram da doživim avionsku nesreću. A i Kanarska
ostrva mi deluju kao topla i dobra zajednica. Možda čitavu stvar vode ljudi sa
Alchajmerom. Luis očigledno nije mislio da je čudno što sam to pitala i nešto
kasnije je zastenjao jako i dugo i već zaboravio čitav naš razgovor. U životu je
jako važan tajming. Jednostavno, sve zavisi od toga.

14. jun
Ispostavilo se da je Konsuelo ljubomorna na Luisa i mene. Kad je shvatila šta se
dogodilo, uletela je u moju sobu i napravila scenu; rekla mi je da moram da
izaberem ili nju ili Luisa. Ja stvarno nisam imala pojma da ona prema njemu
gaji takva osećanja i pokušala sam da joj objasnim da to što se između nas
dogodilo meni ne znači baš ništa, to se jednostavno desilo, i da je trebalo da mi
sve to kaže ranije i kako odsad može da ima Luisa samo za sebe, ali je ona i
dalje bila ljuta i rekla mi da sam kurva i tako dalje, a onda je malo plakala, pa se
smirila i ispričala mi da majka orlića još uvek nije prihvatila svog orlića i da se
svi čuvari orlova boje da ptić može da ugine svakog trenutka i skoro mi se
učinilo da se ona u stvari potresla zbog orlića, a da se ovo sa Luisom i sa mnom
samo zgodno namestilo. Dramatični Španci. Kasnije me je učila jednu igru
kartama od koje ništa nisam ukapirala, a onda je opet otišla. Mislim da je jako
komplikovano i nerazumno zahtevati od ljudi da shvate šta drugi osećaju i

110
misle, a da o tome ne govore. To mi nimalo neće nedostajati.

16. jun
Kšištof se malo osmelio poslednjih dana. Pitao me je otvoreno da li bih mogla
da se vratim u Oslo i budem njegova devojka. Rekao mi je kako lista naše foto-
albume. Misli da sam bila mnogo slatka kad sam bila mala. A i sad. Ja sam
najfinija devojka koju zna i misli na mene i danju i noću i tako to. Počinje da mi
otežava situaciju. Kaže da primećuje da mi nije dobro i hteo bi da mi pomogne.
„Moraš da me pustiš u svoj život”, kaže. Let me into your life. To ponavlja
molećivo više puta po razgovoru. Zvuči kao neki refren i rekla sam mu da bi
trebalo da smisli neku melodiju uz to, ali on kaže da ne namerava da se bavi
muzikom, samo lepljenjem pločica i preklinje me da idem s njim na Zanatlijsku
olimpijadu u Japan iduće jeseni, zamisli nas dvoje u Japanu, stalno ponavlja,
you and me, Julie. Mora da je u školi učio francuski pošto moje ime izgovara na
francuski način, a na to sam pomalo slaba.

17. jun
Opet sam počela da džogiram noću. Vežbam penjanje preko ograda. Veliki let
zahteva preskakanje ograde od bodljikave žice na aerodromu. Videla sam na
filmu da se možda nećete poseći ako preko bodljikave žice prebacite neko
debelo platno. Prekrivač iz hotela će sigurno poslužiti. Šijem još i maskirno
odelo od šatora koji sam kupila ovde u jednom tržnom centru. Kupila sam i
jedan Game Boy i još nekoliko igrica. Ne zato što mi trebaju, nego jednostavno
zato što je prodavač bio neverovatno revnostan. Prošla sam tuda nekoliko puta,
a taj prodavač je svaki put bio na gotovs da mi proda bilo šta, memoriju za foto-
aparat, dvogled za posmatranje ptica, mini TV stvarno bilo šta, i kad sam treći
put prošla pored njegove prodavnice, ušla sam, a on mi je pričao kako razne
stvari rade, gde su proizvedene, upoređivao je različite marke, i dok je on sve to
opisivao, mene je obuzela neka prijatna toplina, a oko mene se iza staklenih

111
vrata nalazilo na stotine elektronskih artikala i sve je bilo tako čisto i uredno, da
me je skroz ponelo i nisam htela da se on toliko trudi za džabe, pa sam kupila
neke sitnice, a on, naravno, nije propustio da kaže da to što sam ja kupila u
stvari košta mnogo više nego što sam platila, i još je rekao da je to samo zato što
sam ja u pitanju, on nikako neće da učini cenu svakome, ali meni hoće zato što
izgledam tužno. Rekao je još i to da devojke kao što sam ja ne treba da budu
tužne, već vesele i da bi mi možda pomoglo kad bih odigrala neku zabavnu
igricu.

18. jun
Dala sam Game Boy i igrice jednoj devojčici koju sam jutros videla u trpezariji.
Njen otac je došao i vratio mi sve to i rekao na lošem nemačko-engleskom da
devojčica, koja se zove Angela, ne može da primi tako veliki poklon od nekog
nepoznatog. Rekla sam da nisam imala zadnjih namera i da bi me usrećilo kad
bi ona poklon zadržala. Ali on je i dalje bio nepopustljiv i na kraju sam bila
prinuđena da izmislim kako sam kupila Game Boy jednoj devojčici koja se jako
razbolela i ne može njim da se igra i rekla sam da nije sigurno ni da će preživeti
ovu nedelju, a onda sam na nekoliko sekundi primenila kučeći pogled i to ga je,
naravno, nateralo da se predomisli i još mi se lepo zahvali. Tužno je što morate
da lažete da biste uradili nešto lepo. Ne bi trebalo da bude tako. Ali s druge
strane, to i nije bila laž. Nažalost.

19. jun
Fascinira me što porodica i prijatelji ljudi koji su sebi oduzeli život ponekad
kažu da nije bilo moguće videti pokazatelje da nešto nije bilo u redu. Kažu da je
pokojnik delovao normalno sve do poslednjeg trenutka. Tako se tragični
element potcrtava još jasnije i pojavljuje se mistična strana pokojnika u koju
niko nikad ne može da pronikne. Na kraju oni koji ostaju moraju da se pomire s
tim da ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje za ono što se dogodilo. Razlozi

112
zbog kojih je pokojnik izabrao smrt, za okolinu će zauvek ostati nejasni. Ja to
nikako ne bih uradila kad bih imala nekoga za koga znam da bi prošao kroz
višegodišnji pakao ako bih ja sebi oduzela život, ali pošto je moja porodica
mrtva, mogu sebi da dozvolim da zanemarim tu problematiku. Slobodna sam i
mogu da radim šta hoću.
Moguće je da će Kšištof posle tvrditi da je shvatao da nešto nije bilo u redu, ali
s njim verovatno niko neće ni razgovarati. A Konstanse i psiho-Geir će biti
prinuđeni da kažu da nisu videli šta se sprema. Isto važi i za Konsuelo i Luisa.
Kad bih im dala naznaku o onome što se u meni dešava, to bi bilo isto kao da ih
molim za pomoć, a meni pomoć ne treba, tako da je u tom slučaju važno da
zadržim masku i da se koncentrišem na slanje lažnih pozitivnih signala, ali ne
toliko pozitivnih da to može da pobudi sumnju. Jednostavno je važno da držim
jezik za zubima. Mislila sam da bi narednih dana trebalo puno da izlazim, da
pijem pivo i da probam da se vidim sa što više ljudi, da s njima pričam o svemu
i svačemu, da im možda oduševljeno iznosim planove za budućnost koje posle
neće moći da povežu ni sa čim. Ali zašto bih uopšte trošila vreme i tako
zavlačila ljude? Nemam odgovor na to. Ali, opet, zašto da ne? Sve dok me to
makar malo raduje.

20. jun
Jutros u cik zore sam otrčala u Akvalend, preskočila ogradu i našla se tamo
skroz sama. Sela sam na vrh najvišeg tobogana, gledala kako se prva slabašna
svetlost pomalja iz pravca Afrike i osetila se kao da igram u filmu o sebi. Taj
pusti zabavni park se odjednom pretvorio u mene samu. Ja sam postala
zatvoreni i prazni Akvalend. Posvuda sam videla tobogane u bojama koje su
zapravo bile jake i privlačne, ali koje su baš tad, u polumraku, izgledale blede i
sive. A pošto voda nije bila uključena, tobogani su bili neupotrebljivi. Posvuda
potencijalna zabava, ali bez boja i bez vode. Bilo mi je užasno žao same sebe i
pomislila sam kako se nadam da će se ovaj film uskoro završiti.

113
21. jun
Večeras se javljala Konsuelo i rekla da je orlića mama napokon prihvatila i da
to mora da se proslavi. Jasno. Prihvatam sve za šta ljudi misle da je zabavno da
bi posle mogli da kažu kako je Julija izgledala normalno i išla svuda gde je
zabava.
Kasnije te noći je zvao i Kšištof. Prvo se obradovao što je orlić najverovatnije
spasen, ali se onda potresao i rastužio pošto sam mu otvoreno rekla da nije moj
tip. Mislila sam da je najbolje da mu to otvoreno kažem. Bilo mi je teško da mu
kažem tako nešto, naročito zato što to nije istina. Sve mi se više sviđa, ali nije u
redu da mu podgrevam nade sve dok znam da će uskoro ovde ostati samo jedno
od nas. On mora da krene dalje svojim putem. Mora da sedne u svoj lepi auto,
odveze se kući u Poljsku i nađe devojku. Razmišljam o tome da mu ostavim
nešto novca da bih mu se odužila za sve kroz šta je prošao i kroz šta će proći
zbog mene.

22. jun
Letela sam sa Konsuelo i dozvolila mi je da uzletim sama, ona nije ni pipnula
ručice. Morala sam dugo da balansiram da bih održala avion stabilnim na vetru i
prvi put sam osetila da sama letim. Sad sam sigurna da ću uspeti. Mogu da
sprovedem plan za nekoliko dana. Moram prvo samo da sredim neke praktične
stvari.

23. jun
Napisala sam pismo tatinoj advokatskoj kancelariji i zamolila ih da što pre
prodaju kuću, nameštaj i automobile i to sve onome ko ponudi najviše, a da
novac iskoriste za pokretanje legata koji će se zvati Julijin legat za suicidalne.
Napisala sam da novac moraju da ulažu tako da se oplođuje i da se omogući
dodela osam do deset stipendija godišnje reda veličine 50.000 do 100.000

114
kruna. Moja želja je da u komisiji za dodelu stipendija bude jedan od tatinih
bivših kolega i jedan bivši suicidalni (koga moraju da pronađu) i da to dvoje
stalno procenjuju pristigle zahteve. Pretpostavljam da nema smisla odrediti rok
za predaju zahteva pošto se želja za životom ili smrću javlja i nestaje čitave
godine. Priložila sam i listu kriterijuma koji moraju biti ispunjeni da bi
podnosilac zahteva ušao u razmatranje. Na primer, nije dovoljno osećati se malo
potišteno. Svako mora da dokumentuje da je u depresiji već neko duže vreme i
mora da je u kontaktu sa službom za pomoć depresivnim ljudima. Novac se ne
sme trošiti na opremu za samoubistvo, već na bilo šta što bi suicidalnima moglo
da olakša situaciju. Mogu da putuju, kupe sebi prijatelja ili konja, ili psa,
muzički instrument ili šta god. Dozvoljeno je podneti zahtev više
puta, a u roku od godinu dana nakon dodele stipendije, moraju da pošalju
izveštaj o tome na šta su potrošili novac i da li im je pomogao. Problem s
ovakvim legatom je što upravo odbijanje može nekog od suicidalnih da gurne
preko ivice, to bi za njih mogla da bude kap koja je prepunila čašu, ali
jednostavno nije moguće spasti sve. Možda nije ni poželjno. Onima koji zaista
žele da umru, treba i dozvoliti da umru. Ali onima koji veruju da žele da umru,
ali duboko u sebi žele da žive, a ubeđena sam da se to odnosi na većinu,
odbijanje neće pasti baš tako teško.
Napisala sam i da Kšištof treba da dobije milion kruna, kao i BMW. Njega je
već dobio, ali ne znam da li je preregistracija i sve to sređeno, pa sam ga
pomenula za svaki slučaj. Stekla sam utisak da se jako vezao uz taj auto.
Kšištof treba da dobije i Finč Hatona, ako ga bude hteo. I tatin najbolji par skija.
To sam napisala u pismu. I kad sad budem izašla i poslala ga, preporučeno i po
propisu, u suštini mi ne preostaje ništa drugo nego da se oprostim od Konstanse,
psiho-Geira i Konsuelo. Naravno, da oni ne shvate da se opraštam od njih.

Poslala sam pismo. Dobila sam priznanicu. Žena u pošti je rekla da će stići u
Oslo za 4-5 dana.

115
24. jun
Danas nisam pričala ni sa kim. Samo sam sedela na terasi i gledala. Osećam se
potpuno pribrano, potpuno sam hladne glave. Isto osećanje sam imala i pre
prvog pokušaja u januaru. Nisam ni tužna ni utučena, a opet nisam ni vesela ili
uzbuđena. Posao sa osećanjima i mislima sam odradila i sad mi samo preostaje
da obavim šta sam htela i pošto ne mogu da računam na pomoć, prinuđena sam
da to uradim sama. Ne mogu više da čekam. Danas sam mnogo razmišljala o
svemu što je moguće uraditi, o svemu što radim i što ne radim. Svaki dan se
sastoji od ogromnih količina pokreta i misli. Na neki način, misao je i pokret.
Samo što ne možemo da je vidimo. Ali nešto se u mojoj glavi pomera. Šaljem
signale na sve strane. Mnogo pre doručka izvela sam na hiljade pokreta mišića i
poslala na milione informacionih talasa po mozgu. Vrtim se u krevetu, češem se
po obrazu, prolazim rukom kroz kosu, ležim i gledam po sobi, spuštam stopala
na pod i odlazim u toalet, i iako „odlazim u toalet” ima samo tri reči, ima toliko
toga o čemu treba odlučiti, organizovati u vremenu i pokrenuti da bi sve to
funkcionisalo. Izgleda tako naivno i lako, da se brzo zaboravi da se ta uvežbana
šema pokreta može upotrebiti i za nešto drugo, a ne samo da se sve nastavi kao
pre. Šema se može prekinuti. Kao što idemo u toalet, isto tako možemo da se
popnemo na ogradu nekog mosta i skočimo. Pokreti i talasi informacija u
mozgu su isti. Podigni onu nogu, uhvati se tamo desnom rukom, podigni se,
sklizni, vikni. Kažu da koristimo samo nekoliko procenata kapaciteta mozga, ne
znam da li je to tačno, ali je u svakom slučaju tačno da izvodimo samo mali deo
pokreta koje je naše telo u stanju da izvede. Krećemo se kroz jako mali i
bezbedan svet u kom unapred znamo šta pokreće uzročno-posledične veze i šta
ih prekida. Čim izađemo iz uobičajene šeme, postaje opasno. Ponosna sam na to
što ću uskoro prekinuti tu šemu i što ću nestati zato što činim nešto što nikad pre
nisam radila. Završavam jednim novim iskustvom. Ono me košta života, ali je
ipak vredno toga. Računam na to.

116
25. jun
Razmišljala sam o tome da pošto me najverovatnije nikad neće pronaći, neće
moći ni da me sahrane. Nisam sigurna da li me to brine. Možda ne. Ali se
nadam da kod kuće neće napuniti kovčeg i crkvu i napraviti od svega tragičnu
seansu. Šta li stavljaju u kovčege kad ne pronađu telo? U njima sigurno ima
nečega, kad ne bi bilo ničeg, kovčeg bi bio i suviše lak, verovatno komično lak.
Možda na tržištu postoji neka specijalna materija, nešto što može da se dozira
po potrebi da bi simuliralo težinu, a možda čak i oblik pokojnika. U to
najverovatnije neću uspeti da proniknem.
Ne mogu da podnesem mnogo uznemiravanja, pa sam poslednjih dana isključila
telefon, a kad sam ga uključila da bih pozvala ljude na oproštajnu zabavu,
videla sam da je Kšištof zvao četrnaest puta. Mislim da je to malo previše. Jadni
Kšištof. Misli da je problem u njemu, ali nije. Ponekad jednostavno nije
dovoljno biti dobar. Ipak nešto krene naopako. Ja sam npr. dugo bila i slatka i
fina i drugima otprilike nikad nisam uradila nešto što ne bih volela da oni meni
urade. A avion se ipak srušio. Nije stvar u tome. I Kšištof to mora da nauči.

26. jun
U prodavnici sam srela jednu Norvežanku. Ragnu. Živi ovde već šest-sedam
godina, pati od reumatizma i ima kalup za galete koji mogu da pozajmim. Tako
da izgleda da će na terasi biti sedeljka s galetama. To može da bude lep
oproštaj. Puno galeta. Čovek možda ne bi pomislio da galete baš nešto liče na
mene, ali liče. Znam napamet mamin recept, do najsitnijeg detalja i mnogo
češće razmišljam o galetama nego što to pokazujem dok pišem. Samo se nadam
da je kalup dobar. Galete moraju da budu hrskave spolja, a meke iznutra. Ne
volim mnogo galete koje su meke i spolja i iznutra. Ljudi nemaju baš puno
pojma o galetama, prihvataju sve i svašta. Najveća greška jeste napeći gomilu
galeta, a onda ih služiti kad sve budu gotove. Tada samo dve-tri sa vrha valjaju

117
nešto. Pravilan postupak se sastoji u tome da ih sve pečete pred gostima i
odmah delite. Morate da ispečete galetu i pojedete je u razmaku od nekoliko
sekundi. To je lepa stvar kod galeta. Žive tako kratko. U restoranima i kafićima
gde satima stoje u foliji ili iza pleksiglasa totalno su beskorisne. To onda više
nisu galete. To me pokreće.

Uspešna sedeljka. Ista ekipa kao prošli put, plus Ragna. Ljudi su sedeli za
stolom, pili pivo i vino dok sam ja pekla galetu za galetom i delila ih u smeru
kazaljke na satu, kao što je mama uvek radila. Svi su dobili onoliko koliko su
mogli da pojedu. Kalup je pekao skoro tri sata, a do tad su skoro svi bili već
malo cvrcnuti i svaka pojedinačna galeta je dobila pažnju koju zaslužuje.
Savršene galete su dobijale aplauz, to su one koje su ispečene baš kako treba i
koje tako nisu ni mogle da budu bolje nego što jesu. Ako držite galetu za samu
ivicu, trebalo bi da izdrži sopstvenu težinu, ali jako kratko, a kad se prelomi, u
centru treba da zadrži izvestan element viskoziteta. To ja zovem galetom. I
drago mi je što sam uspela da napravim tako dobru sedeljku da će svi koji su tu
bili dugo pamtili i mene i galete. Ja sam celo popodne pila bezalkoholno pivo.
Bilo bi baš glupo da se napijem sad kad treba da upravljam avionom. Jadno je
ne uspeti zato što je čovek malo otupeo. Konsuelo i Luis se ponašaju kao da će
se smuvati. To je dobro. A rekli su mi da orlić raste i uživa. Ni Konstanse nije
pila alkohol i jednom ili dvaput sam pomislila da je i ona trudna, ali psiho-Geir
valjda nije toliko glup. U tom slučaju bi zabava bila gotova i pre nego što je
počela. Konstansi ne treba beba da bi joj bilo dobro, jedino što joj treba je konj.
Čovek bi pomislio da se takve proste stvari uče u prvom semestru studija
psihologije. Ali kad je psiho-Geir u pitanju, ništa me ne bi iznenadilo. I Ragna
je bila jako slatka. Bila je van sebe od oduševljenja zbog galeta. Verovatno je
ispekla silne meke i nesavršene galete za svojih skoro osamdeset godina, a onda
je doživela ovo. Morala sam da joj zapišem recept i način pripreme tačku po
tačku. Čudno je kad pomislite da će to otprilike biti jedino moje pisanije koje će

118
me nadživeti.

27. jun
Ovo su moji poslednji redovi. Nisam spavala, bila sam budna i čekala da dođe
vreme da odem na aerodrom. Sad je tri i mislila sam da krenem za pola sata.
Pokrenuću motor aviona u cik zore. Sedam u taksi i kažem vozaču da treba da
uhvatim avion koji kreće jako rano. To je, uostalom, tačno. U torbicu za plažu
sam spakovala nekoliko flaša vode i nešto oraha. Mislila sam da bi trebalo da
sedim u avionu, jedem orahe i gledam Afriku ispod sebe sve dok ne tresnem.
Upravo sad imam veoma jak osećaj da me Tom, mama i tata gledaju i napeto
prate šta se dešava. Mislim da možda ne mogu da pročitaju ono što pišem, ali
sigurno naslućuju da će se uskoro nešto desiti. Za nekoliko sati ću biti s njima,
gde god da su. Mislim da će biti dobro. Sad je dosta. Hvala vam na svemu malo
sutra.

119
Verovatno i dalje jun
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Jebiga! Jebiga! Jebiga! Jebiga!
Mnogo toga ukazuje da opet nisam uspela da umrem. Doduše, ne znam kako je
kad si mrtav, pa ne mogu da budem skroz sigurna, ali nikako ne mogu da
zamislim da sam mrtva. Sedim u senci aviona koji se delimično zabio u pesak.
Još uvek imam torbu s vodom, orasima i ovom sveskom. Imam i neke rane i
modrice, a uz to i misli. Još uvek razmišljam. Baš bi bogu bila užasna fora (i
dalje malo b, više nego ikad malo b!) da smrt smesti negde gde su stvari
otprilike iste kao ranije. Da čovek ostane isti, sa istim mislima i željama. To bi
bio pakao. Možda je baš ovo pakao. Ali do daljeg želim da verujem da sam još
uvek živa. I to je katastrofa! Još je i vruće. A vrućina na neki način naglašava
poniženje što još jednom nisam uspela. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali
probudila sam se u avionu pre nekoliko sati. Imam sasušenu ranu na čelu, ali
sam inače nepovređena i to me izluđuje. To zapravo ne bi trebalo ni da je

120
moguće. Ljudi čiji se avion sruši umiru. Ali, naravno, ne i ja. Kao da se neko
poigrava sa mnom.

Možda jul
Mogla sam jednostavno da se srušim u more, ali, naravno, nisam izabrala
najjednostavnije rešenje. Htela sam da budem ambiciozna i posebna i morala
sam u Afriku. A sad ispaštam zbog toga. Popila sam svu vodu i ostalo mi je
samo još nekoliko oraha, i baš sad shvatam da će poraz biti kratkotrajan pošto
ću za nekoliko dana ionako umreti od žeđi, i osećam da sam prvi put
isprovocirana, i da sam izgubila kontrolu. Besna sam. Poslednje što sam htela
jeste da umrem u ovom peščanom paklu.

Prilično sigurno jul

U avionu sam pronašla paket za slučaj nužde. Ispod zadnjeg sedišta. Ima nešto
keksa i čokolade i možda deset litara vode. I baterijsku lampu i opremu za prvu
pomoć. Probala sam i da pošaljem poruku preko radija, ali čujem samo šuštanje.
Ne znam gde sam, ali znam da nisam uspela da odletim pravo na istok kao što
sam bila zamislila. Jako sam se trudila da održim avion u vazduhu. Zanosio se
prvo na jednu, a onda na drugu stranu, ja sam se unervozila i nisam uspela sve
da uradim onako kako sam htela. Sigurno sam letela na jug pošto sam jako dugo
mogla da vidim obalu. A onda sam letela ka unutrašnjosti i mislila da sam usred
pustinje, ali se onda opet pojavila obala. I kad je nestalo goriva, samo sam tiho
kliznula nadole. Nisam se usudila da se obrušim. Uplašila sam se, zatvorila oči,
legla na zadnje sedište, pokrila glavu rukama i podigla kolena do grudi. Vikala
sam: ,,U pomoć.” A onda je tresnulo i film se prekinuo.

Sasvim sigurno jul

Iskopala sam rupu ispod aviona. Dole u pesku je znatno svežije nego gore.
Ležim u rupi i ne radim ništa. Imam još šest-sedam litara vode. Mislim da

121
moram da ostanem kod aviona da bi bilo ikakve šanse da me pronađu. Ali to
podrazumeva da me neko traži, a zašto bi me neko tražio? Mogla bih da budem
bilo gde. Sigurno misle da sam najverovatnije na dnu okeana. Verovatno niko
ne veruje da sam još uvek živa. Ali jesam. I to ne samo ja. I ono što se nalazi u
meni. Sad mi je jasno. Mislim da sam juče osetila nešto. Mrda se. On ili ona.
Pomerilo se. Apsurdan osećaj. Da se nešto što nisam ja pomera u mom stomaku.
Sve vreme mi se plače. Osećam se bespomoćno. Nije ispalo onako kako je
trebalo da bude. Ranije sam imala kontrolu. Sad je više nemam i najverovatnije
je više nikad neću ni imati.

Idući dan
Pokušavam da se ne pomeram, da bih štedela energiju. Nekoliko puta sam
probala da pošaljem poruku preko radija. Mislim da sam čula nešto što bi moglo
da bude nečiji glas, ali nisam sigurna da jeste. Uplašila sam se da će baterija
crći. Našla sam mapu koja pokazuje delove Severne Afrike i pošto sam u
mislima mnogo puta prošla putanju leta, prilično sam sigurna da se nalazim u
južnom delu zapadne Sahare ili možda u Mauritaniji. Verovatno nema baš
mnogo do okeana. Videla sam obalu malo pre nego što sam se srušila. Mislim.
Ali ako krenem ka obali, to može da mi bude poslednje u životu. Pitanje je zar
to ipak nije bolje nego da ležim ovde. Ništa se neće desiti. Niko nema bilo
kakvog razloga da veruje da sam ovde. Čekam uzalud. Imam još četiri-pet litara
vode. I šesnaest keksića.

Idući dan
Odlučila sam da krenem. Uvidela sam da je verovatno nemoguće doći do obale,
ali ću ipak probati. Uspela sam da sa komandne table iščupam kompas. Izgleda
da radi. Ako je priča da sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu tačna, kompas
pokazuje dobar pravac. Trebalo bi da je okean na zapadu. Ponela sam i dnevnik.
Više ne želim da nestane sa mnom. Hoću da ga nađu i da ljudi koji me poznaju

122
znaju o čemu sam razmišljala. Htela sam da umrem, nisam uspela i sad kad
konačno hoću da živim, umirem. To je tragično i besmisleno i možda može da
posluži kao upozorenje drugima. Probaću poslednji put da pokrenem radio, a
onda ću krenuti kad sunce zađe.
Baš pre nego što je crkla baterija, jasno sam čula glas koji je rekao nešto na
španskom. Ja sam pričala na engleskom, više puta ponovila sam svoje ime i broj
koji stoji na trupu aviona i da sam negde u blizini obale, daleko na zapadu u
Sahari, pošto mislim da je to najverovatnije. Idiotski je što ne znam tačnije. Ne
sećam se koliko sam dugo letela i ne znam kolika je brzina ovih aviona niti
koliko mogu da pređu. Pa htela sam da umrem. Tad ne razmišljate o takvim
stvarima. Drugačije se razmišlja kad hoćete da umrete nego kad hoćete da
živite. Potpuno drugačije. Sad to znam. Znam uopšte mnogo toga što ranije
nisam znala. Hjun-so Anu: Žao mi je što sam se ponašala tako da ni ti ni ja
nećemo imati šanse da se upoznamo sa malim životom u mom stomaku.
Konstanse: Loše sam se ponašala prema tebi i nadam se da možeš da mi
oprostiš.
Kšištofu: Teško mi je kad pomislim na sve što je moglo da bude drugačije da
nisam bila ovoliko glupava. Mislila sam da nisam ista kao svi oni koji se
poigravaju sa svojim životom i koji planiraju sve da okončaju iako to nije
neophodno. Ali nisam. Samo sam još više obmanjivala sebe. Nadam se da ćeš
pobediti iduće godine u Japanu. Mogla sam da te zavolim.
Tomu, mami i tati: Već dva puta sam rekla da dolazim, a nisam došla, ali sad je
skoro sigurno da dolazim. Glupo je što ovog puta ne želim da dođem. Želim da
budem ovde. Na zemlji. Sa ostalima. Želim da živim. I želim da ovo dete živi.
Ionako ću doći kod vas pre ili kasnije. Ali sad su šanse da to bude uskoro
prilično velike. Ako ikako možete da se umešate, uradite nešto. Pokažite mi put
do okeana. Neću da umrem. Hoću na obalu. Hoću da nađem ljude. Hoću da
živim.
Svima ostalima: Svima želim sve najbolje. Ne osuđujte me prestrogo. Mislila

123
sam da radim pravu stvar. Sunce zalazi.

Idući dan
Hodala sam na zapad čitave noći i legla da spavam kad je svanulo, ukopala sam
se u pesak, ali me je vrućina probudila posle nekog vremena. Sunce je bilo
pravo iznad mene. Nema nikakvog hlada. Cela sam se prekrila peskom i
nekoliko sati disala samo kroz jedan kanalić. Prošlo je bolje nego što sam
mislila, ali mi je ostalo vode samo za još jedan dan, tako da ako ne stignem do
obale noćas, sumnjam da ću izdržati još dugo. Sunce uskoro zalazi. Videla sam
škorpiju. Prošla je pored uskog pojasa mog vidnog polja dok sam ležala
zakopana. Pomislila sam da je to možda dobar znak, i da to znači da nedaleko
odavde mora da postoji još nešto osim peska, ali isto tako može da bude i loš
znak. Ne znam ništa o škorpijama. Možda samo tumaraju po pesku i time su
zadovoljne. Pojela sam sav keks. Kad nepomično ležite zakopani, postajete
čudni. Možda sam mislila da ću razmišljati veoma jasno, ali mi čitavog dana na
pamet nije pala nijedna jasna misao. Baš suprotno, mnogo sam pričala sama sa
sobom i sa onim što mi je u stomaku. I pevala sam. Tako sam se osećala manje
usamljeno. Osećam da oduzimam život onome što mi je u stomaku. A moglo je
sve da bude u redu. Ili ne. To se nikad ne zna. Poenta je da nije trebalo da na
meni bude da odlučujem da li će on ili ona dobiti šansu da stekne sopstvena
iskustva. Ako preživim, nikad više neću odlučivati o drugima. Bar ni o čemu
važnom. Život deteta u mom stomaku mogao je čak da bude i dobar i loš. Kao
moj život. Prvo dobar, pa onda loš. Ili možda obrnuto. Ja bih izabrala obrnuto.
Ili dobar, loš, pa onda opet dobar. Za mene još uvek može da bude tako. Ali u
tom slučaju moram sad da krenem, a okean mora da bude na nekoliko
kilometara, najviše na milju ili dve. Teško je hodati po pustinji. Kakav groteskni
izum. Samo gomila peska. Da li nam je potreban? Da li nečemu služi? Naročito
je grozno kad je sve što ste pojeli samo nešto malo suvog keksa i popili šest
gutljaja vode. Poslednji pokušaj: Dragi Bože (ponižavam se i pišem veliko B),

124
molim te da naiđem na ljude. Ne dozvoli da umrem. Ne dozvoli da mi umremo.
Ti to sigurno možeš da središ. Jebiga, ti to sigurno možeš da središ! Ako ne,
onda si samo obično govno. Amin i prijem.

Još jedan dan

Kad je svanulo, stigla sam do nekih brda. Ovde sam našla hladovinu. I vidim
obalu. Vidim okean, ali se dvoumim da li da odem onamo. Plašim se da ću
početi da pijem slanu vodu. A moram i da odspavam. Mislila sam da je obala
spas, ali tu nema nikakvog naselja, nema ljudi, brodova, ničeg što bi mi
poslužilo da zapalim vatru. Ovo je verovatno kraj. Ne mogu da čekam da
umrem od žeđi. To je užasno. Ali mogu da odem do plaže i da zaplivam. Tako
ću zaspati. Ali već sam sad prilično slaba. Moram to da uradim pre nego što
budem i suviše iscrpljena i ne budem mogla da hodam.

Spavala sam. Za nekoliko sati će pasti mrak. Crpim poslednje snage da siđem
do plaže. Ostaviću odeću i dnevnik na nekom mestu na kom će ih nekad možda
neko naći i onda ću zaplivati. Neki stripovi koje je Tom čitao završavaju se tako
što ljudi uđu u more i nestanu. Na poslednjoj strani se vidi kako lik ide sve dalje
i na poslednjoj slici bi bila samo voda. Nikad mi se nisu dopadali ti završeci, ali
ih je Tom voleo i meni se nije sviđalo što se to njemu sviđa. Dok sam htela da
umrem, puno puta sam se osećala jako i nepobedivo. Sad više ne. Ali sve je
bolje nego da umrem od žeđi. Ne mogu da podnesem pomisao na to da ležim
natečenog grla i suvih usana i ludim i umirem danima. Treba da postoje granice.
Uostalom, osećam da nisam u poziciji da se žalim. Sve ovo je moja greška. Žao
mi je što je sve ispalo tako, ali ne može biti drugačije nego što jeste i sad mi
samo preostaje da stisnem zube.
Poslednji put: Tome, mama i tata, dolazim.

125
5. avgust
Stvari se pomeraju s mrtve tačke.
Bila sam odlučila da prestanem da pišem, ali evo, ipak pišem, doduše, uz veliku
opasnost da budem patetična. Tata se verovatno plašio tog patetičnog momenta
kad je rekao da ljudi kao mi ne pišu, mi ne treba ništa da otkrivamo, ne treba da
se ogoljujemo, već da budemo ispravni, uspravni i pravi, ali to više ne važi za
mene. Tu granicu sam odavno prešla i teško da mogu da budem patetičnija nego
ranije, tako da je sasvim u redu da pišem. Spašena sam, živa, i iako su lekari
dugo verovali da je beba pretrpela oštećenja zbog mog boravka u pustinji, sad
kažu da deluje da je skoro sve u redu. Mora da sam pala dok sam se spuštala ka
plaži i idućeg dana me je našao jedan vozač. Tu je bio put koji nije bilo moguće
videti sa visine na kojoj sam se nalazila. A i potraga za mnom je bila
organizovana. Uhvatili su radio-signale iz aviona i lokalizovali oblast. Spasli su
me. Naravno, javljaju se mnoga pitanja u vezi sa božjom ulogom u svemu ili sa
slučajnostima i takvim stvarima, ali time ću tek da se pozabavim. Još uvek sam
prilično iscrpljena i dobro ošamućena. Lekari kažu da ne bi trebalo ni da pišem
ni da čitam, ali ja odlučujem sama. Nalazim se u bolnici u Las Palmasu i otkako
sam poslednji put pisala prošlo je 29 dana, tako da ću od sada pisati svakog 29.
dana, u isto vreme kad budem stavljala novi delić u slagalicu sa blizancima u
veveričjem kostimu. Završiću slagalicu. Doživeću osamdeset godina. To je
jedino sigurno. Sve ostalo neka bude kako mora.
Kšištof je ovde već nekoliko nedelja. Prihvatio je činjenicu da sam trudna i da
on nije otac. U početku je mislio da je to teško, ali sad mi se čini da misli da je
čak i pomalo kul što sam spavala s najboljim klizačem na svetu. Kad izađem iz
bolnice, otići ću sa Kšištofom u Gdanjsk.

126
6. septembar
Živimo u jednoj zgradi, u stanu Kšištofovih roditelja, ali ćemo uskoro kupiti
kuću od novca koji je Kšištof dobio od mene. U Poljskoj je milion kruna gomila
para. Ja pomalo radim u frizerskom salonu Kšištofove starije sestre, Haline, a
inače idem u šetnje sa Finč Hatonom kojeg je Kšištof pokupio od Konstansinih
roditelja u Oslu. Rekao mi je da me puno pozdravljaju i ispričali su mu da je i
Konstanse trudna, da je dobila konja i da je krenula u treću godinu norveške
gimnazije na Kanarskim ostrvima. Tatin kolega je skoro dolazio da me nagovori
da još jednom razmislim o legatu za suicidalne, ali se neću predomisliti.
Neću da mi vrate pare od kuće. Drugima su potrebnije nego meni. Izgleda mi
kao da je novac najmanje važan i, ako nam prigusti, mogu da odem kući u
Norvešku i da berem borovnice. Nismo rekli Kšištofovim roditeljima da on nije
otac deteta. Uz malo sreće neće to ni otkriti. I Kšištof je tamnokos, ali jedva
čekam da vidim da li će dete imati Hjun-soove oči. U tom slučaju će ipak biti
dosta pitanja. Kšištof hoće da otvori firmu koja će se baviti ekskluzivnim
postavljanjem pločica za novopečene bogataše u Poljskoj. Ali i u Norveškoj na
primer. Tako je pažljiv i sladak. Plaši se da će mi nedostajati kuća, ali meni je
svejedno gde sam. Posle svega što sam prošla, svuda se osećam kao kod kuće.

127
5. oktobar
Kupili smo kuću. Oronula je, ali prilično velika i Kšištof će zalepiti pločice u
kupatilu, kuhinji i zapravo u većini soba. Baš me je ovih dana pitao, pomalo
obazrivo, da li sam planirala da stupim u kontakt sa Hjun-soom da mu kažem da
će uskoro postati otac, ali to apsolutno nisam mislila da radim. Hoću mir. A ko
zna kako će Hjun-so reagovati? Sigurno iracionalno. A to sad ne bih mogla da
podnesem. Uostalom, izgubio bi koncentraciju i možda počeo da gubi. Ovako
mu je dobro. Ja idem na kontrolu jednom mesečno. Beba se tušira u stomaku,
šutira, mislila sam šutira. Fantastično je što unutra ima nekoga. Ko će za
nekoliko meseci izaći. Poslednji put kad sam bila na kontroli počela sam da
razmišljam o tome da bih na kraju možda i mogla da studiram medicinu. Ovde u
Gdanjsku postoje studije medicine na engleskom. Ali prvo moram da završim
gimnaziju. Direktor Hrišćanske gimnazije je sušta ljubaznost i rekao je da mogu
da polažem ispite tokom nekoliko godina ako je potrebno, a tatin kolega koji me
još uvek povremeno nazove kaže da će mi dati prioritet ako budem podnela
zahtev sopstvenom legatu za studentsku stipendiju. Rekla sam da više nisam
suicidalna, ali on misli da mogu da progledaju kroz prste kad sam ja u pitanju.
Kšištof i ja smo se venčali. U norveškom konzulatu. Nisam htela venčanje u
crkvi. Tako da bog i dalje nema veliko b. Fantastično je što sam preživela, ali
neću to da nazovem dokazom o postojanju boga. Ne prodajem se tako lako.
Kšištofovi roditelji su došli sa hlebom, solju i vinom i morali smo to da
pojedemo, to valjda nešto znači, a onda smo malo proslavili. Bojala sam se da
će biti groznih ceremonija i gluposti, ali izgleda da veći deo toga otpada kad je
mlada u poodmakloj trudnoći. A možda naročito kad je trudna s drugim
muškarcem. Ali kao što sam rekla, to zna samo Kšištof.

128
3. novembar
Kšištof je dve nedelje postavljao pločice na pod u dečjoj sobi. Napravio je jako
zapetljanu mustru u svim mogućim bojama, sa ulicama, parkovima, kolima i
jezercima. Pravo umetničko delo. Zastao mi je dah kad me je konačno pustio da
uđem. A soba ima i podno grejanje. Nije me pitao otvoreno, ali sam primetila da
ponekad deluje zamišljeno, pa sam pre nekoliko dana rekla da ako ovog puta
sve bude bilo u redu, ne vidim zašto kasnije ne bismo mogli da imamo još dece.
Bilo je dirljivo videti koliko se obradovao. Kšištof je ponosan na mene. A
drugovi mu zavide. Ima veliku kuću i ženu Norvežanku. To je sigurno vrh.

129
2. decembar
Ovog puta neću mnogo pisati. Već sam napisala i više nego što treba. A stomak
samo što mi ne pukne. Tako da ću se zadovoljiti da složim još jedan delić
slagalice ovde u sobi za slaganje koju mi je Kšištof uredio. Delić broj 234.
Ostaje još 766. Ovo je kao moja soba. Uživam u njoj. Finč Haton mi leži kraj
nogu. Obožava da leži na podu sa podnim grejanjem. Naterala sam Kšištofa da
u podne pločice ugradi tekst. Manje pisati, više živeti. To piše.

130
31. decembar
Dobila sam ćerku. Zove se Astrid. Kao mama. To je najdivnije malo biće na
svetu i ne zna ništa o tome da smo se izvukle za dlaku. Zna samo da je volim.
Ali to stvarno zna. Vidim da je to već shvatila. A ja ću se pobrinuti da to nikad i
ne zaboravi. I više nikad neću leteti. Nikad u životu neću leteti. Ni Kšištof.
Obećao mi je. Sad je ova sveska ispisana. Od korice do korice. I ne znam da li
ću kupiti novu. Iskreno ne znam. I naučiću Astrid da se muzej kaže mulej. Ne,
Astrid, reći ću, to se kaže mulej, bez obzira šta drugi kažu. Kaže se mulej.

131
Hvala Maksu za reč mulej.
Hvala Lili Fredrikson koja misli da je super što sam joj pokvario peglu dok sam
pričvršćivao perlice za korice knjige.
I hvala Alis - zato što postoji.

132