MILORAD EKMEČIĆ Mi smo za Ameriku narod koji u sebi nosi opasan virus

Dok američki stratezi budu muku mučili sa pitanjem kako da unište virus zla koji Srbi u
sebi nose, opasnost za njih od gerilskog rata – u nekom novom sukobu sa Rusijom – biće
realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava, vođa njihovih nevladinih organizacija i
javno srpsko mnjenje koje oni stvore je paučina na vetru. Varaju se američki stratezi kada
misle da će ih unutrašnjim rastakanjem srpske politike, kulture, stila života osloboditi
obaveze da na Balkan šalju pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize njihovih odnosa
sa Rusijom

Danas, deceniju i po posle okončanja oružanih sukoba na Balkanu, prilike za srpski narod i
njegovu matičnu državu, kao i za druge državne celine u kojima on živi, nisu mnogo sređenije i
jasnije nego što su to bile od 1992-1995. godine – u vremenu građanskog rata u Jugoslaviji.
Tešku poziciju Srbije, u savremenim previranjima i sudbinskim gloženjima još uvek unipolarnog
sveta, mnogi danas odgovorno nazivaju „statusom poražene zemlje“! U svetu koji se našao u
predvečerju krupnih geopolitičkih i geostrateških promena, u kojem poodmakla globalizacija još
uvek nije završena a uloge podeljene, istorija je daleko od svog, nekad optimistički najavljenog
„kraja“. Šta to znači za srpski narod, koliko on, a posebno njegova elita i upravljačke strukture
razumeju i suočavaju se – ne samo sa situacijom „poražene i ucenjene Srbije“, već i sa
budućnošću koja (nas) čeka? Tu budućnost, akademik Milorad Ekmečić, naš sagovornik, tvrdi da
„gledamo kroz tamu“. Rečima našeg istoriografa, kojeg mnogi sada neusiljeno imenuju „vodećim
savremenim istoričarem srpskog naroda“, poklanjamo punu pažnju. U razgovoru za Pečat,
vođenom tragom kritičkih sinteza iz njegove kapitalne studije „Dugo kretanje između klanja i
oranja: Istorija Srba u novom veku 1492-1992“ (koja je upravo doživela svoje treće izdanje),
izdvojili smo neka pitanja, važna za razumevanje položaja naše nacije u ovom trenutku, kao i
istorijskog konteksta koji taj položaj pojašnjava.

Analitičari kažu da je poruka nedavno održanog samita Grupe 20, u Seulu uznemirujuća,
jer – prema njoj – izgledna budućnost sveta je veliki rat, najpre valutni i trgovinski, a
potom i oružani. Mislite li da je ovako tragičan rasplet svetske krize neminovnost? Šta bi za
Balkan i Srbe to moglo da znači?
Danas su zamagljeni pojmovi rata i mira. Nijedno jutro nismo sigurni da svetski rat nije već
izbio. „Hladni rat“ je bio odveć surov, mrtvih je bilo kao u velikim ratovima. Samo je naziv
Hladnog rata iza 1945. godine bio nov. Šarl Senjobos je u svoje vreme rekao da su mirnodopski
odnosi Francuske i Nemačke, posle poraza Francuske 1870. godine, gubitka Alzasa i Lorena, bili
opterećeni rivalstvom, spremanjem novog vrućeg obračuna, da je takav mir bio isto tako skup,
kao pravi rat.
Vazduh koji danas udišemo je opterećen ratom što se u svetu vodi bez prestanka i gotovo da smo
izgubili poverenja u naša čula, da li su sposobna da razlikuju pravi rat od postojećeg mira. Još
uvek je vaše pitanje na mestu – mogući novi svetski rat bi bio tako rušilački da bi doveo u
pitanje, ne samo održanje ljudske vrste, nego biološkog života uopšte. Bez sumnje bi se veoma
razlikovao od današnjih ratova.
Neki danas zaista govore o neminovnosti trećeg svetskog rata posle 2025. godine. Takva se
proročanstva nikada ne mogu ostvariti.
Za budući svetski rat postoji samo jedan preduslov – velika ekonomska kriza, kao ona iza 1929.
godine. Danas imamo stanje koje odgovara Senjovosovom opisu mira posle 1871. godine, do
Svetskog rata 1914. godine.
To je stanje u kojem velike sile grade strategije za rešenja ili, kako se čini – više za
produbljivanje sukoba?
Danas (upravo kao pre 1914. godine) svi strahuju od rata, naoružavaju se, niko ga ne želi, ali je
1914. godine ipak izbio. Nedavno sam prikazao knjigu – kažu vodećeg britanskog mislioca –
Džona Greja „Crna liturgija“, gde on razrađuje jedan zaključak (Loklenda) da Sjedinjene Države
ostavljaju iza sebe razoren svet, kojim će upravljati njihovi „gospodari rata“(Warlords).
Vijetnamski rat, Korejski pre njega, Sjedinjene Države nisu izgubile, bez obzira na to što mirovni
ugovori pokazuju da je u Vijetnamu rat izgubljen. Pobednik danas izgrađuje novo društvo u
uslovima, kada se u nekim delovima zemlje, do jedne trećine novorođene dece rađa obogaljeno,
umno, ili telesno. To je posledica upotrebe „narandžastog praha“, koji su bacali iz vazduha da
izazovu defolizaciju gustih indokineskih šuma, kako se gerilske jedinice ne bi mogle kriti. Setimo
se toga vremena, kandidature Goldvotera na listi Republikanske stranke protiv Džona Kenedija
(dok nije ubijen). Bio sam u Prinstonu 1961. godine, kad je došao da drži govor studentima, sav u
pobedničkom zanosu zbog defolizacije.
Ono što Sjedinjene Države danas rade je strategija sukoba sa Rusijom. Ako bi ga oni
isprovocirali, to bi se moglo tek postepeno razviti u svetski sukob. Posledica svakog mogućeg
svetskog rata u budućnosti bi bila silazak sa scene svetske istorije Sjedinjenih Država, kao
odlučujuće svetske sile i stupanje Kine na to mesto. Hoću da kažem da svetski rat mora biti rat
velikih sila, a one još nisu na određenom mestu. Danas Kina ponavlja istorijsko iskustvo
Sjedinjenih Država, jačaju uticaj bez vojnog osvajanja. Ne moraju da ratuju, jer bez toga će lakše
zauzeti neosporno prvo mesto. Novi koncept velikih svetskih sila, stvaran od XVI veka, još nije
raspoređen za svetski rat, jer Kina, Indija, Latinska Amerika, SAD, Rusija, Evropa i jedna
islamska velika sila u očekivanju, nisu na stražama za veliki rat.

Gde smo mi Srbi tu? Da li je to za nas bolje ili gore?

Gore! Dave nas u malom zabranu, gde je strateški glavni protivnik Rusija. Rastakaju nas iznutra,
da ne budemo u stanju da stojimo na svojim nogama. Jedan je glumac nedavno lepo rekao da
nam je vojska danas kao lovačko udruženje. Našu crkvu cepaju iznutra. Veštačko srpsko javno
mnjenje, stvarano od nevladinih organizacija, odgaja regionalne elite, koje bi trebalo da zamene
nekadašnju jedinstvenu nacionalnu. Danas u televizijskim vestima iz Vojvodine, nikako da se
otresem utiska da je Tođo Kurtović iz Sarajeva uskrsnuo i pomnožio se na kvadrat. Zapenušali od
sreće da bi Podunavlje bila bolja otadžbina od ove jadne Srbije. Lokalne secikese već u Šumadiji
prelaze iz velikih stranaka u grupice koje će da stvore regione.
Glavna snaga koja strateški stvara osnove za treći svetski rat su Sjedinjene Američke Države.
Njen interes nije sukob sa svim novim velikim silama, nego poraz oslabljene Rusije. Ako bi u
tome uspeli, onda bi jagma za Sibir mogla dovesti do svetskog sukoba. Ne izgleda da je to blizu.
Ali imate pravo. To je za nas gore, jer dave nas u malom mraku, omađijavaju nas, kao što svetlost
zmijskih očiju omađijava žabu. Sve zavisi od toga da li će Rusija sačuvati postignuti unutrašnji
mir. Buđenje Islama Rusije preti rasulom države.
Austro-Ugarska je 1914. godine isprovocirala svetski rat zbog straha da svaki novi dan ubrzava
proces da ona prestane da bude svetska velika sila, koja svakom loncu nametne poklopac. Danas
su SAD u tom stanju. U „Razgovorima za stolom“, Hitler je govorio da SAD mogu prestati da
budu velika sila, brzinom kojom su to i postale.
Trebalo bi uzeti u obzir činjenicu da će budući ratovi, u kojima će SAD svuda biti glavni faktor,
bez obzira na to što ga ne moraju pokretati, dovoditi do unutrašnjih socijalnih kriza. To se najviše
odnosi na Ameriku i Rusiju. Fridrih Engels je, posle Pariske komune 1871. godine, rekao da
svaki veliki rat u budućnosti nosi sa sobom mogućnost socijalističke revolucije. Nije se prevario i
znamo za talas pobuna 1917. i 1918. godine. Prvi svetski rat je izveo na istorijsku scenu fašizam,
pripreman u katoličkoj ideologiji sve od završetka revolucije 1848 – 1849. godine. Prvi dokument
u tome je papska poslanica („Allocutio“) u vreme revolucije, a poslednji enciklika u obliku
naučne i filozofske rasprave „Rerum novarum“, 1891. godine. U Americi bi ta kriza sa sobom
nosila unutrašnje rasističke obračune. Dolaskom prvog crnca za predsednika je to pokazano.
Nedavno sam video da je u demonstracijama desničara pred američkim Kongresom, nošen
transparent „Get the trash out“ – „izbacite smeće napolje, crnca iz Bele kuće“. U Rusiji bi bio
srušen poredak, možda bi čak došao neki novi komunizam. Tamo to nije zagušen proces.

Da li je sa promenama koje su se u Srbiji dogodile pre deset godina promenjen i odnos

Evropske unije, NATO pakta, SAD i Vatikana prema Srbiji?
Suštinski ciljevi su osnovani na trajnim strateškim vrednostima i nikad se u istoriji ne menjaju.
Uvek ostaje ono što sam u novoj knjizi srpske istorije od 1492. do 1992. godine, („Dugo kretanje
između klanja i oranja“) nazvao „Napoleonovsko prokletstvo“ („Oraculo Napoleonico“) iz 1806.
godine, da samo jedan palac pod ruskom kontrolom na desnoj obali Dunava na Balkanu
(Beograd) znači isto što i rusko zauzimanje moreuza Bosfora i Dardanela. Odatle potreba da se
koristi interes katoličke Austrije za Istočno pitanje. Napoleon je rekao da je „Austrija geografski
neprijatelj Srbije“. Ona je to i danas ostala, iako od 1914. godine ne vrši ulogu velike svetske sile.
Taj joj je status pripadao od 1713. godine. Puste želje još ne daju mira.
Današnju američku strategiju prema Srbima je formulisao Dejvid Gompert 1994. godine, u
avgustovskom broju vodećeg časopisa za spoljnu politiku
„Forejn Afers“, iza kojeg stoji Stejt Department. Gompert je bio
potpredsednik „Rand korporacije“, član Nacionalnog saveta bezbednosti predsednika Buša i
formalno član američke vlade u korporaciji koja inače izrađuje američku strategiju. U članku
„Kako poraziti Srbiju“ Gompert je napisao: „Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije mora
posle određenog vremena da obori beogradski režim: omogući bolje rešenje. Industrijski slom i
upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene… Izolacija i beda moraju
proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koji žele da za Srbe nađu mesto u
društvu nacija. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude
iskorenjen virus koji ona u sebi nosi“.
Naša istorijska sudbina je u ovoj rečenici da Srbija u sebi nosi virus svetskog zla.

Sličnih „teorija“ o Srbiji i Srbima bilo je i ranije?!

To je samo na drugi način formulisana filozofija Fridriha Naumana iz 1916. godine, da su Srbi
trajan evropski „Remetilački faktor“. Razlika je samo u činjenici da je jedan član zvanične
američke vlade to preformulisao, da Srbi u sebi nose neki rušilački virus koji se spolja mora
lečiti.
U međuvremenu su i SAD doživele unutrašnju evoluciju. Izgubile su Islam, kojeg su u vreme
obaranja persijskog šaha Riza Pahlevija smatrali svojim glavnim istorijskim saveznikom. Posle
bombardovanja njujorškog Trgovačkog centra od strane islamskih samoubica, Amerika je uvela
nove zakone o jačanju unutrašnje kontrole. Više nije dovoljno otisak prsta u pasošu, čak ni
biološka kontrola identiteta. Broj unutrašnjih doušnika se nemerljivo povećao.
Fašizam ne znači ukidanje demokratskog ustava i zabranu višepartijskog sistema. Dopuštanje da
se stvara jednopartijska demokratija otvara ta vrata. To je urađeno u Italiji. Ustav kraljevine
Pijemonta 1849. godine, baza ustavnih rešenja ujedinjene Italije posle 1860. godine, nije ukinut u
vreme fašizma 1922-1943. godine. Taj ustav je donešen kad u Italiji još nisu bile stvorene
različite političke stranke, nego samo jedna „Partija akcije“, kao produženje ranije konspiracije
Macinija „Mlada Italija“. Musoloni je 1926, ukidajući političke stranke, samo ozvaničio postojeći
ustav. Ni budući fašizam, neophodna pratilja sve gorih, rušilačkih ratova, neće ukidati postojeće
demokratske ustave nego će se, kao Musolini, pozivati na njih. Umberto Eko je rekao da „kult
smrti“ vrši nadoknadu jedne jedinstvene definicije fašizma.

Ako su suštinske strateške osnove prema Srbiji i dalje ostale na snazi, šta se onda promenilo
posle „demokratske revolucije“ u kojoj je zbačen Slobodan Milošević i poslat pred sudije
Haškog tribunala za ratne zločine?
Ostalo je ono što vidimo danas. Kome je sve do kraja jasno šta u sebi sadrži zvanična filozofija
da „Evropa nema alternativu“. Ključni faktor je ostao zauvek na snazi, da je uslov za Evropu
izvršavanje obaveze o izručenju svih ratnih zločinaca.
Sve do američkog bombardovanja Beograda, ili bolje do stvaranja Haškog tribunala (pravo polazi
od toga) da se zločinom može proglasiti samo čin koji je sud dokazao kao izvršeni zločin. I ja
sam u svojim predavanjima u Sarajevu, a posle bežanja 1992. godine i u Beogradu, potanko
razrađivao „Habeas Corpus Act“, britanskog parlamenta iz XVII veka. Britanski policajac je
identifikovao mnogostrukog ubicu na jednom od londonskih mostova i nije smeo da kaže da ga
hapsi zbog izvršenih zločina, nego zvanično da bi pomogao sudu da proveri te optužbe. Danas
„Habeas Corpus“ pravo više ne postoji. Pre početka Haškog tribunala, Holbruk je izjavljivao da
će taj sud kazniti srpske zločine.
Mi smo za američku politiku ostali narod koji u sebi nosi opasan virus. Na sastanku sa
Izetbegovićem, 30. avgusta 1994. godine, Tuđman je trebalo da ispuni američko uputstvo koje je
Izetbegović, po povratku iz Vašingtona, nosio. Mora se stvarati savez Hrvata i muslimana, jer
Amerika hoće „da mi odradimo Srbe na zapadnom dijelu Balkana“, ukoliko neki mirni sporazum
sa Rusima ne bude moguć. Tuđman je bio obavešten da u američkoj politici polaze od toga da
kad bi Srbi bili ruski saveznici, da bi se obnovio pokret otpora kao u vreme prošlog Svetskog
rata. Za njih je partizanski pokret bio srpski nacionalni otpor, a ako bi se obnovio, onda ne bi bilo
dovoljno sto hiljada američkih vojnika, nego pola miliona.
Srbija nikada ne može do kraja ispuniti američke i zapadne zahteve za promenama, jer su
strateška polazišta u podlozi celog ponašanja još daleko i zavise od mogućeg rata sa Rusijom.
Nama se uvek kao uslov za prijem u Evropsku uniju moraju postavljati nalozi hvatanja ljudi koje
nikakav sud nije označio kao ratne zločince, a ta lista se lako obnavlja.
Glavni američki strateški napor oko Srbije je izgradnja srpskog javnog mnjenja. Ono se veštački
stvara preko nevladinih organizacija. Sve su beogradske novine u stranim finanansijskim rukama.
Nepovoljno o zapadnoj politici pišu samo pojedini novinari. I oni se na istoj stranici zatrpavaju
suprotnim člancima.
Onako kako su nekada novine tražile potrebni komentar od članova predsedništva, u
komunističko vreme, sad se za takve izjave traže rukovodioci nevladinih organizacija. Čitaoci
imaju koristi, jer odmah znaju šta mogu preskočiti.

Mogu li se prepoznati i prioriteti američke strategije?

Ne može niko, a pogotovo ne istoričar koga razvoj dnevne politike ne zanima, da sa potpunim
uverenjem govori šta su prioriteti osnove američke strategije. Danas je vidljivo da se obilato trude
oko pristanka Srpske pravoslavne crkve da pristane na ujedinjenje crkvi pod vođstvom Vatikana.
Vidimo, kao nikad u istoriji, da je pukotina raskola u našoj crkvi proizvela prve ozbiljne
nesporazume.
To će zadugo ostati glavna pretnja srpskom narodu, gora od regionalizacije. Onako kako su u
prošlosti delovi srpskog pravoslavlja prelazili na islamsku i katoličku veru, tako su od njih
stvarane izdvojene suverene nacije (jezik nazivan drukčije), koje su od srpskih teritorija stvarale
svoje države. Ako se raskol u našoj crkvi završi, to se može desiti i u Šumadiji.
Američka politika ujedinjenja crkve pod vodstvom Rimske kurije je nama nejasna i nevidljiva,
kao Sveti Duh, u srpskom slučaju. Više je sumnje nego dokaza, što istorijska nauka u načelu
unapred odbacuje. Ta je politika u srpskom slučaju minorna, prema onome što se radi na drugim
mestima. Takvim iskušenjima nisu izložene samo sve pravoslavne crkve u svetu, a na prvom
mestu ruska, već sve nekatoličke i hrišćanske zajednice uopšte. Pre 37 godina sam čuo, kao nešto
iz svetske kulture, da će američka vlada uložiti sto milijardi dolara za suzbijanje poplave Islama,
nazadovanje katoličke zajednice u Africi. Kao ni pre 37 godina, ni sada ne mislim da sam taj
podatak saznao slučajno i da nisam bio ubeđen da je autentičan. Miroslav Krleža se šalio u to
vreme da je Muhamed „do nogu potukao“ Isukrsta na afričkom prostoru. Vraćanje izgubljenoga u
Africi je do sada proizvelo nekoliko genocida, formiranje još jednog Haškog tribunala za
kažnjavanje zločinaca za genocide koji su se tamo dogodili. Ratni zločinci su afrički političari,
oni su igrali ulogu u stvaranju istorijskih osnova radi kojih su se ti genocidi morali desiti.
Kažnjavaju se crnci, lepotice kojima su poklanjani „krvavi dijamanti“, a samo ne oni koji su brod
zločina odvezali na pučinu i ostavile ga na milost i nemilost nadolazećim burama.
U Jugoslovenskoj krizi su, takođe, kažnjavani svi – sem pravih krivaca. Zaboravilo se na ono što
je sa Hrvatima radio kancelar Kol u Nemačkoj, ministri inostranih poslova i šefovi nemačke
Obaveštajne službe Genšer i Kinkel. Oni su u suđenju ratnim zločincima u jugoslovenskoj krizi i
građanskom ratu u njoj, ostali svedoci optužbe, a ne kandidati za teško robijanje. Danas vidimo
da su posledice svetsko-istorijske. Dok su SAD i ostale bivše kolonijalne zemlje, traćile vreme da
se afrički crnci drukčije mole bogu, komunistička Kina je na sebe preuzela ulogu stimulisanja
usuda istorije, da i crni narodi Afrike jednom moraju postati industrijsko društvo. Progres nije u
rastu jedne nove svetske imperije, niti u vojnoj sili, nego u dovršavanju procesa pretvaranja
agrarnih društava u industrijske zajednice. Što god o tome rekli, to je buduća sudbina svakog
naroda na zemlji, takođe i afričkih crnaca. Oni sad pozdravljaju kineske zastave kao oslobođenje,
a ne američke.

Kakve to posledice ima za crkvu samu, a posebno njen značaj za razvoj, opstanak i
funkcionisanje nacije. U svoje vreme ste citirali istoričara Adolfa Harnaka, neospornog
autoriteta za istoriju hrišćanstva i danas, iako je pisao 1913. godine, da postoje razlike kod
pravoslavnih i katolika o odnosu crkve prema naciji?
Harnak iznosi da „pravoslavni ispovedaju patriotsku crkvenost“. Za pravoslavlje kaže da je to
„okamenjeni treći vek“ posle Hrista. Katolicizam je polazio od toga da narodnost, patriotizam i
običaji moraju biti vođeni od crkve „i crkvenim duhom biti prožeti“. Nekada se katolička crkva
opirala duhu nacionalnosti uopšte. Današnja politizacija katoličke crkve, poistovećivanje sa
američkom politikom i kulturom je nanelo veliku štetu samoj crkvi. Odobrenje da i sveštenici i
vernici mogu ulaziti u masonske lože je od njih stvorilo političko stado. Poseta pape Velikoj
Britaniji, pre nekoliko meseci, otkrila je da katolička crkva ne napreduje u toj zemlji kako se
mislilo. Napreduje samo u prelasku protestanata u katoličanstvo, ali je 65 odsto stanovništva
ateističko. Papa se žalio na napredak racionalizma, kao glavni razlog za to. To može biti istina,
ali izazovi racionalizma traju već nekoliko milenijuma.
Svi beli narodi demografski nazaduju, Srbi i Rusi među prvima.
Za Nemce kažu da nestaju. Američki belci polako ustupaju vodeće mesto
doseljenim stanovnicima drugih civilizacija, većinom i drurkčije boje kože. Religija i ponašanje
crkvi igra značajnu ulogu u ovome jer je istorijska demografija uvek polazila od aksioma da rast
stanovništva, na prvom mestu, zavisi od religioznosti vernika. Obnovljena je pripadnost srpskog
naroda pravoslavnoj crkvi, ali ne i nekadašnja religioznost. Američki duhovni plašt i nad našom
crkvom tome samo odmaže. Religioznost ne opada jedino od racionalizma, nego i od politizacije
crkve.
Komičar Minimaks je ostavio svoju „veliku misao“, da u američkoj seksualnoj revoluciji koplja
znače više od zastava. Kod svih belih naroda opada broj kopalja i zastava. Zalaganje crkve da
odgovori na američke dozive moralnosti u tome ništa ne znači, ili znači suprotno od poželjnog.
Katolicima je nametnuta hajka na pedofiliju sveštenika. Cilj je da joj se nametne odluka da se
odrekne institucije svešteničkog celibata. Crkva sada ponovo dovodi pod sumnju naciju i
nacionalno osećanje. U enciklici „Centesimo Ano“, 1991. godine, papa je preporučio
regionalizam, federalizam, politiku subsidiarnosti – da i poražena manjina može i dalje
odlučivati. Čuvanje svetinje braka i rađanja nove dece je postala obljetnička deklarativnost. Ovo
će imati velike posledice u Hrvatskoj. Crkva je stvarala hrvatsku naciju, njen jezik nazivala
nacionalnim imenom, stvarala države – dve od 1941. godine. Zagrebački kaptol je dolazak
predsednika Josipovića dočekao negativno. On je jasno rekao da je ateist.

Kao da se slažete sa zaključkom da je evropski racionalizam, koji je od helenske filozofije

izgrađivao jedan drukčiji duh Evrope, kako je između ostalih primetio i Mihailo Đurić,
umro?
Ne mislim da je skroz umro, ali da je zamro pred naletom amerikanizovanja kulture, to ni deci
više nije strano. Ovakva Evropska unija je tastatura kompjutera po kojem plešu američki prsti.
Sve je zahvatila tradicionalna američka rusofobija. Cela vojna strategija, sa pristankom svih
evropskih država za razmeštaj američkog štita protiv ruskih pretnji, usvojena je olako. Evropska
unija savršeno funkcioniše samo u vojnom smislu. Tu su svi složni. U pitanjima da se jednom
oslobode američke finansijske dominacije pokušavaju da nešto urade, ali bez stvarnih plodova.
Sve zavisi od pitanja da li je mesto Rusije izvan Evropske unije, ili u njoj samoj. Ako se Rusija
konfrontira, a da sama ne pokazuje znake nesporazuma sa Evropom, onda to znači samo
mogućnost obnove hladnog rata. To Sjedinjenim Državama najviše odgovara jer ekonomija,
kultura, uticaj na spoljni svet zavisi od njene proizvodnje oružja. Amerika je visoko
militarizovano društvo, gde mašina za izbacivanje novih oružja ne sme stati. Pobedili su strahovi
Vudrou Vilsona iz 1915. godine, da će ulazak Amerike u rat stvoriti novu elitu koja odlučuje,
umesto demokratije svetu će se davati pomorska pešadija za gušenje nezadovoljstva naroda van
američkih granica. Vojna industrija će uvesti povećani značaj unutrašnje policije, doušništva i
krizu poverenja u demokratiju.
Rusija Evropi ne daje samo bogatstvo petroleja i gasa. Arnold Tojnbi je za Rusiju govorio da je
njena civilizacija varijanta evropske civilizacije, koja vodi razvoj cele Azije. Sama Rusija je u
istorijskoj krizi. Ona napreduje u modernizaciji tehnologije i načinu života, ali ekonomski
napredak još nije i napredak ekonomije iznad nivoa, na koji je pala u krizi tranzicije.
Još uvek je to napredak, samo da se postigne taj nekadašnji nivo. Američka televizija (14.
decembra) očekuje veliku ekonomsku krizu Rusije 2015. godine.
Razvijaju se veliki evropski gradovi. U Moskvi se svake godine uveze novih 300.000 automobila.
Grad je postao megalopolis, sa krčenjem stare arhitekture u korist menhetenskih nebodera. Ruska
crkva obnavlja sve stare porušene hramove. Država pomaže izgradnju novih crkvi i
muslimanskih mošeja. Svaki novosklopljeni bračni par dobija od države besplatno plac za
gradnju vikendice ili kuće. Ipak broj kopalja i zastava stalno opada. Rusiji preti opasnost
unutrašnjeg sukoba sa ruskim Islamom. Danas je to ključni faktor hoće li ostati mirna.
Odnos Rusije i Evrope je posebno složen!
Evropa bez Rusije nije dovršena, ne zbog toga što bi pomogla da se ruska strana oporavi, nego da
bi se Evropa uzdigla na jedan novi civilizacijski nivo na kojem nikada ranije nije bila. Danas
Rusija daje jeftinu naftu i gas, stvara se sistem energetske međuzavisnosti. To može značiti samo
prvi korak ka jednom drugom konceptu Evropske unije u političkom, kulturnom i religioznom
smislu. Jedinstvo crkve se mora osloboditi duha vatikanske dominacije, koja je produžena ruka
američke dominacije nad svetom. Ako hrišćanstvo u sebi nema energiju sjedinjavanja bez
američkog vođstva, onda nikada neće biti ostvareno. Posledica će biti samo novi genocidni ratovi
u svetu, novi haški tribunali. Nacija nikada neće iščeznuti, jer na njoj počiva demokratski princip
da čovek ima prirodno pravo na slobodu. Duh nacionalnog suvereniteta je stvorio demokratiju.
Kriza srpskog pravoslavlja i naroda, proizašla iz toga, zahteva da javna mnjenja ne budu vođena
od nevladinih organizacija i njihovih čelnika.

Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila Velika?

Srbija je uvek velika. Sve dok neželjeni raskol u Srpskoj crkvi ne proizvede njivu na kojoj će
cvetati nove nacije, ostaje srpski narod. Kad je izbio ustanak u raspadnutim delovima Jugoslavije
1941. godine, italijanski general Roata je napisao pismo Musoliniju da je revolucija posledica
razbijanja srpskog naroda kao političke celine. Srbi su, mislio je on, bili uvek najznačajnija
balkanska nacija, ali dok se ne ispravi omaška njihovog unazađivanja, cepkanjem u male
okupacione delove, gerilski rat na Balkanu neće prestati. Dok američki stratezi budu muku mučili
sa pitanjem kako da unište virus zla koji Srbi u sebi nose, opasnost za njih od gerilskog rata – u
nekom novom sukobu sa Rusijom – će biti realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava, vođa
njihovih nevladinih organizacija i javno srpsko mnjenje koje oni stvore je paučina na vetru.
Varaju se američki stratezi kad misle da će ih unutrašnjim rastakanjem srpske politike, kulture,
stila života osloboditi obaveze da na Balkan šalju pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize
njihovih odnosa sa Rusijom. Raskol naše crkve je tu najefikasniji, ali bi takva kriza sa Rusijom i
pobuna Srba uništila i današnje vodstvo srpske crkve. Zaustavljena je obnova religioznosti u
našoj crkvi. Narod se vraća krsnoj slavi, paljenju badnjaka, daćama na pogrebima, ali ne i pravom
verovanju. Komunizam nije glavni krivac za porast ateizma u svetu. Opasnost ateizacije sveta
dolazi danas iz SAD. Nigde nije bilo većih bogomoljaca, a nikad više grešnika, kao u SAD.
Tamo se koplja cene.

Kada ocenjujete, kao što ste nedavno uradili, da je danas „za Ameriku srbofobija isto što je
antisemitizam bio za naciste“, izričito veoma teške reči. Kako su Srbi dospeli u ovako
mračan fokus, i kako to Amerika, posebno američki intelektualci i demokratska,
„progresivna“ javnost te zemlje, kako se čini, nije i nisu svesni ove bezmalo iracionalne
negativne „fiksacije“ na jedan evropski narod?
Mnogo bi šta trebalo da uzmemo kao pretpostavku koju ne možemo dokazati. Na prvom mestu je
moguće da američka javnost zauzme negativan stav o Srbima, zato što ga ne poznaje. I meni se
desilo da me je poštanska službenica upitala da li je Jugoslavija na severu ili jugu Latinske
Amerike. Ovo nisam izmislio. A kad bi i nas na ulici pitali gde je Novi Zeland, sumnjam da bi
mnogo bolje bili obašteni. Kad su, u vreme dok sam ja bio student u Zagrebu, jednog profesora
pozvali u Varšavu na jedan naučni skup „u mesecu listopadu“, on nije znao da je na poljskom
listopad novembar, a ne oktobar kao kod nas. Poranio je ceo mesec i to zbog hrvatskog listopada.
Još značajnija je pretpostavka, kojoj bi trebalo da se više posvetimo i misaone energije uložimo,
jeste pitanje da li Amerika ima inteligenciju u onom smislu kakvo značenje taj izraz ima u
evropskim zemljama.
Sartr i grupa filozofa oko njega, u Francuskoj su bili jedna velika pokretačka snaga. Ričard
Hofštater je napisao knjigu o antiintelektualizmu tog društva. Sjedinjene Države to nemaju. Oni
imaju ono što nazivaju „Akademija“ – akademski radnici po univerzitetima. Niko tako dobrih, i u
tolikom broju, nema naučnika, kao oni. Ja sam više puta tamo bio na duže vreme. Čudio sam se
kako ljudi od velikog ugleda, koje državna administracija uzima ozbiljno i traži saradnju sa
njima, kad se penzionišu treba da prodaju bivšu, prostraniju i bolju kuću, pa kupuju manju, gde
će troškovi grejanja biti niži, kao i ostale dažbine. Hoću da kažem da inteligencija, kao jedan
stalan socijalni međusloj u društvu, nije ista kao ono što mi pod tim podrazumevamo.
Dominacija glumaca ne jača njihov javni značaj, sem ako im uspe da postanu predsednici.
Ipak glavni razlog za olako prihvatanje srbofobije od strane američke javnosti, jeste činjenica da
je to vezano za način mišljenja ljudi koji vode državu, a to znači i svi televizijski komentatori i
novinari kojekuda. Pored toga je način mišljenja vezan za dvopartijski sistem, pa se to i u javnom
rečniku oseća. Džon Grej, koga sam pomenuo i čija je knjiga još opsela moju glavu, veli da
američko javno mnjenje, celo društvo, govori jezikom religije.
On kaže, a pri tom se ne šali, da su Amerikanci jedini narod na svetu koji veruje da postoji
sotona. Regan je tako javno nazvao Rusiju.
Srbofija je paradoksalna u narodu slabo obaveštenom ko su Srbi i gde postoje. Čak i predsednik
Teodor Ruzvelt je 1919. godine pravio konfuziju između „Jugoslava“ i „Čehoslava“. Ona ipak
postoji i predstavlja ono što sam ja pokušao da definišem kao „rukavac rusofobije“. To jest, da
nema rusofobije i straha da su Srbi večni konjovodci kozaka na južna i toplija mora, ne bi
postojala ni srbofobija. Isto tako, Amerikanci bi znali o njoj onoliko koliko poštanska službenica
u samoposluzi „Kroger“ u Lorensu, Kanzas, gde sam bio gostujući profesor. To jest, o tome ne bi
ništa znali.
U anglosaksonskim društvima rusofobija se ozbiljno istražuje (Dž.H.Glison).
Više sam puta citirao istoriju rusofobije u britanskom društvu.
Tamo se to zametnulo, posle prestanka „papofobije“, netolerancije
prema katolicima, kojima je do 1829. godine bilo zabranjeno da budu
činovnici u državnoj službi i oficiri u vojsci i mornarici, čak i da vrše advokatsku funkciju. Samo
jednom u istoriji je utihnula, u toku Drugog svetskog rata, posle Staljingrada 1943. godine, kao
što sam citirao naučno istraživanje o tome u knjizi „Dugo kretanje između klanja i oranja“. U
Sjedinjenim Državama je rusofobija ulazila u programe nacionalnih vodećih partija, ili talasa koji
su menjali ideologiju obe partije od 1880. godine. Ja sam o tome često pričao u svojim radovima,
posebno u meni dragom eseju o srbofobiji i antisemitizmu.
Američka strategija prema Rusiji počiva na pretpostavci da je nova unutrašnja anarhija u njoj
neizbežna. Kao argumenat, da je srbofobija rukavac rusofobije, pokušavao sam da dokažem na
primeru stava britanskog, a i američkog javnog mnjenja tada, u ocenama državnog udara u Srbiji
1903, kada su ubijeni legalni kralj i kraljica i u državi promenjena dinastija. U našoj nauci je
dominantna teorija da je anglosaksonski svet odan principu monarhije i da nisu mogli da trpe
zversko ubijanje kraljevskog para. Ja sam pokušao da uvedem teoriju da je glavni razlog za to
koincidencija uspona rusofobije u anglosaksonskim društvima svuda u svetu, upravo te 1903.
godine. U Kišinjevu su pravoslavni Moldavci izvršili pogrom nad Jevrejima, što je izazvalo
užasan talas javne mržnje protiv Rusa. Solženjicin u knjizi o Jevrejima u Rusiji „Dvesto godina
zajedno“, upravo to razrađuje.
Ono što mi nazivamo javnim mnjenjem, a u SAD znači prihvatanje rečnika, zaključaka i logike
televizijskih komentara što se menjaju od danas do sutra, govori jezikom hrišćanskog
fundamentalizma. To jest, postoji široko rasprostranjeno verovanje da ima naroda, za koje su Srbi
javno optuženi od visokog funkcionera državne administracije, da u sebi nose virus zla. Hitler je
za Jevreje govorio da donose zlo, ne kao posebna religija, nego kao posebna rasa sa istorijskom
misijom da sruše hrišćansku civilizaciju. On kaže, kad bi oni bili samo posebna religija, onda bi
se morali prihvatati s poštovanjem kao i sve druge verske zajednice.

Može se zaključiti da „jezik hrišćanskog fundamentalizma“ svestrano prožima javni

diskurs američkog društva?
Pre napada na Irak, američki predsednik Buš mlađi i odmah za njim britanski prvi ministar Toni
Bler, su opravdavali potrebu ratnog obračuna sa Irakom, jer on sprema izradu atomske bombe. U
isto vreme su i sve druge zemlje koje rade na atomskom oružju, Severna Koreja, Iran danas,
javno nazivane „The Rogue Countries“, ili „The Rogue Nations“. Reč „the Rogue“ znači hulja,
nitkov. Samo ljudi koji govore religioznim jezikom, zapravo jezikom američkog protestanskog
fundamentalizma, mogu narode nazivati nitkovskim. Danas su to samo one države koje rade na
izradi atomske bombe, ali inače su sve zemlje koje su razumele da američka politika razume i
govori samo jezik megatona. Njih je oko dvadeset. Od islamskih država Turska, Libija, Alžir
imaju isto onoliko stručnjaka i finansijskih sredstava za rad na atomskom oružju, koliko je imala
siromašna i zaostala Severna Koreja, ili Iran. Danas obe te zemlje imaju program, ne samo
ovladavanjem atomskom energijom, nego i probaju rakete srednjeg dometa, a ozbiljno
usavršavaju vasionske interkontinentalne rakete. Severna Koreja već ima jednu takvu varijantu
rakete, može doseći delove teritorija SAD.
Eto to je odgovor na Vaše pitanje odakle jedno demokratsko javno mnjenje može olako
ispoljavati srbofobiju, koja je dobila zastrašujući slične oblike kao nekada antisemitizam u većini
evropskih zemalja, a naročito Austriji i Nemačkoj.
Potreba da se istraživanje atoma, sada, sve više povećava, ne dolazi samo od država koje pod tim
podrazumevaju ovladavanje jezikom megatona, koji SAD jedino razumeju, nego da se zaustavi
zbog energije. Strah da će ruski naftovodi i gasovodi prema Zapadnoj Evropi jednom postati
pipci ruskog polipa oko zapadnih vratova, doveo je do radikalne promene programa političkih
stranaka, a i zvaničnih izjava određenih zapadnih vlada, da se i stare atomske centrale moraju
razmontirati i uništiti. Zvanični jezik svih zapadnih vlada je, danas, da atomska energija
predstavlja jedini pravi odgovor na izazove budućnosti, za neslućenim povećanjem zahteva za
novom energijom. Ugalj, vodotokovi su iscrpljeni i, ako ih neko još ima to su Rusi. Odatle se
neke države u svetu, koje još nisu izrazile zahteve za izgradnju atomske industrije, opredeljuju za
takve programe. Saudijska Arabija je islamska zemlja, ona strahuje da će izvori petroleja jednom
početi da gasnu. Tu je Indonezija. I strah da bi se atomska energija mogla istraživati kao nasušna
potreba budućnosti.
U mojoj mladosti je jedan američki komičar opisao kako su se posvađala dva zaostala afrička
plemena oko nekih sitnica, pa su onda slali delegacije u Vašington da im Amerika pošalje
zastarele tipove atomskih bombi, da bi ih u toj međuplemenskoj svađi upotrebili. Sada najmanje
dvadeset zemalja u svetu pomišlja na neophodnost da i oni postignu, sami naprave, te zastarele
tipove atomske bombe.

Da li američka politika globalizacije sveta, zapravo njegovo stavljanje pod kontrolu, ima
budućnost? Da li će uspeti?
Proglasili bi nas daltonistima kad bismo rekli da pred našim očima ne uspeva, da je u znatnoj
meri već deo čovečanstva stavljen pod kontrolu. Istorijska neminovnost je da civilizacija sama
globalizuje svet. U suštini se to svodi na pitanje – da li će uspeti američka formula
demokratizovanja celog čovečanstva. Da li izvoz američke formule demokratije postaje sudbina
svih naroda na zemlji? Ja sumnjam u to. Bez obzira na to što se i u Francuskoj odriču svoje
bogate kuhinje, u korist američkog načina brze hrane, ostaje pitanje da li je to demokratizovanje.
Mi vidimo, otvarajući nekada velike beogradske novine, za koje smo se hvalili da su najbolje od
Trsta do Vladivostoka, da je srpsko javno mnjenje zaista već delimično omamljeno svetlošću
zmijskih očiju. Umesto stvarne uloge inteligencije, umesto da Holivud proizvodi velike tematske
filmove, iza kojih stoje glavobolje intelektualnih ljudi, mnogo je važnije šta kaže neka slavna
manekenka, koliko je dolara zaradila što je, s nekim teniserom, provela tri sata besnog vođenja
ljubavi. Obnažene grudi naših pevačica, prema onome što vidimo u nekada velikim novinama,
znači i kod nas više od toga šta kažu veliki filozofi u svetu.
U SAD je postavljeno pitanje da li je njihova dužnost da izvoze
demokratiju svetu, ili da ostavljaju svakom narodu da to sam radi
prema istorijskim uslovima, još 1915. godine. Kad se razbuktala debata da li treba ući u svetski
rat, ili ostati po strani Vudrou Vilsona, tadašnji predsednik je pisao da će ulazak u rat izmeniti,
pogoršati američku demokratiju, razviti vojnu klasu u društvu, policiju i sistem doušništva. Bivši
predsednik Teodor Ruzvelt je mislio da treba stvoriti „Ligu pobednika“ – zapadnih zemalja oko
SAD i Nemačke, koja će pomorskom pešadijom uspostavljati narušeni poredak. Iz te povlašćene
„Lige pobednika“ su isključeni svi slovenski narodi, a Ruzvelt je još 1903. godine predlagao da
zapadne zemlje stvore savez sa Japanom protiv Rusije. Rusko-japanski rat je izbio 1904. godine.
Propašću SSSR-a je sankcionisana metodologija da američki globalizam jeste glavni izvor nove
demokratije. Komunistička Kina ide drugim putem. Pogrešno se zaključuje da je u Kini
prihvaćen američki kapitalizam, u ekonomskom razvoju. Kina je prihvatila Lenjinovu formulu
napuštanja komunizma i prelaska 1921. godine u NEP. U komunistički sistem je vratio ulogu
tržišta, konkurencije, sticanje ekstraprofita i bogaćenja. Buharin je skovao tada vodeću parolu
„Bogatite se“! U isto vreme, sve do kolektivizacije 1929. godine postojala je unutrašnja
opozicija, grupisana oko Trockog. Kina ide tim putem. Umesto usvajanja američke formule
demokratije, pobunjenih disidenata i nevladinih organizacija, razvija se demokratizovanje same
Komunističke partije, od koje svaka demokratija mora početi. Šef nove Komunističke partije
Rusije Zjuganov, javno se ogradio od podrške propaloj Komunističkoj partiji SSSR, jer „ona nije
bila partija“. Kinezi upravo take rade. Kako su uveli Lenjinov NEP, i nisu se odrekli vodstva
Komunističke partije u tome, nastoje da i politički sistem budućnosti izgrade pod komunističkim
vođstvom.
Japanski sociolog svetskog značaja Ivata je u jednom predavanju u
Srpskoj akademiji nauka, na perfektnom srpskom jeziku, govorio o tome da marksizam za Kinu
nije cilj, već sredstvo.
Gorbačov je u SSSR-u napravio grešku, što demokratizovanje nije počeo od demokratizovanja
Komunističke partije, gde bi i njegovo mesto kormilara na izborima bilo proveravano. U svim
sovjetskim narodima bi bilo manje muke i krvi. Mogućnost novog unutrašnjeg destabilizovanja
Rusije nije prestala. Tamo može doći do nove anarhije.

I pojam „demokratija“, čini se, nema uvek isto značenje i tumačenje!

Ostaje pitanje da li u SAD postoji demokratija. Ona je kao sistem jako rastegljiv pojam. Postoji
fenomen „jednopartijske demokratije“, kako je nazivan italijanski fašizam i jedno vreme
Staljinov sistem u SSSR. A da li može postojati „dvopartijska demokratija“, kao mogućnost da to
bude autoratarni sistem, neki novi fašizam? Ja mislim da postoji. U SAD postoji demokratska
tradicija. Postoje izbori. Ali demokratija je najmanje slobodan izbor, a suština je u pravu naroda
da odlučuje. Koga biraju – prave demokrate, ili ljude koji u džepu moraju imati bar neku
milijardu? Treba pratiti kineski napor da političke promene za budućnost uvedu
demokratizovanjem najpre komunizma. To ima veliki značaj za budućnost demokratije u celom
svetu, jer u američkoj demokratiji je pobedila sveobuhvatna policijska kontrola terorizma, a
preko toga svaki se pojedinac oseća nelagodno, kad čuje da ga komšija prijavljuje nekome šta
radi.
U SAD su opsednuti rusofobijom, zbog tradicije rusofobije u društvu od 1880-ih, a ne zbog
diktature ruskih novih političara, što sve rade po američkim modelima. SAD će napraviti grešku
ako novu Rusiju pretvore u neprijatelja. Ona to po svom javnom mnjenju nije. Književnik
Ignacio
Silone (roman „Hleb i vino“) je govorio da će se budući fašizam zvati antifašizam. Neke današnje
demokratije mirišu na hleb i vino.

Koliko je savremena srpska istoriografija, naučno-kritički utemeljena i nezavisna? Napisali

ste da je „istorijska nauka padom komunizma izgubila“.
Da, zaista je izgubila. U komunizmu se istorijskoj nauci nametao jedan okvir, koji nije ugrožavao
njenu metodologiju i tradicionalni način pisanja. Sovjetski istoričari su to jednostavno rešili da su
zahtev, da najpre moraju navesti šta su klasici marksizma rekli o
njegovoj temi, što su citirali klasike marksizma u uvodu, onda terali po svome. Ipak su davali
velike istoričare, kao Tarle, Naročnickij. Trebalo ih je samo videti na nekom svetskom kongresu
istoričara. Neki od njih (Tihkvickij) postajali su zvezde. Danas se istorijskoj nauci nameće da
gleda u budućnost, a ne jadnu prošlost. Kao da je istorijska nauka stvorila jadnu prošlost. Traži se
da se udruže istoričari Francuske i Nemačke i napišu zajedničku istoriju, pa da to više ne bude
izvor nesporazuma. Od nas se traži da srpski naučnici u Republici Srpskoj sednu za isti sto sa
muslimanskim i hrvatskim istoričarima i napišu novu istoriju Bosne. Kako to ustvari izgleda?
Bosanski muslimani su 9 puta u prošlosti menjali naziv svoje etničke zajednice. Vladajuća teorija
je da su autohton narod, odvojen od Srba i Hrvata i da vode poreklo od srednjovekovnih
Bogumila. Istoričar, koji je napisao knjigu o bošnjačkoj naciji, što vodi poreklo od Bogumila,
knjizi američke istoričarke Vencel da Bogumila i nije bilo, napiše vrlo pohvalan predgovor, gde
tu knjigu preterano hvali. Zbog toga mislim da je istoriografija iz vremena komunizma bila u
boljim političkim i duhovnim uslovima, nego ova koja nam dolazi kao dodatak izvozu
demokratije.

Utrošili smo puno prostora u prekrajanju sveta. Da se vratimo vašim knjigama. I vi i ja se

tu bolje snalazimo. Šta ste novo, pored onoga što ste u dva prethodna izdanja, kazali u
trećem izdanju? Možda ulogu Blagoja Neškovića u pokušaju da se pitanje Kosova drukčije
uradi, Mađari u Vojvodini zamene sa ostatkom srpske manjine u Mađarskoj? Novo je i
sporazumevanje sa američkim vojnim planovima u slučaju rata sa SSSR-om. Da li smo
tada kao zemlja, posebno JNA, sve više postajali jugoistočno krilo NATO pakta?
U trećem izdanju knjige „Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u novom veku
(1492 – 1992)“, zaista sam doslednije opisao da je vlada SAD, u vreme predsednika Regana,
smatrala da je komunistička Jugoslavija američki saveznik, kao Austrija i Švedska, iako su
formalno smatrane neutralnim, a bili ljuti saveznici Amerike. Ja sam i na drugim mestima citirao
dokumenat, u kojem je Savet za nacionalnu bezbednost 1982. i 1984. godine jasno formulisao da
je Jugoslavija američki saveznik. Tražili su jedino da u pokretu nesvrstanih Tito goni Kastra.
Naravno, to nisu jedine stvari koje sam uneo ili jače obrazložio u trećem izdanju knjige. Treće
izdanje je preduzeto, ne samo zato što je naša javnost prihvatala knjigu i ona bila tražena, nego i
zbog novih
umetaka na 59 stranica, na raznim mestima, a ne samo na jednom.
I u oba prethodna izdanja sam svuda unosio nova otkrića koja u našoj istorijskoj nauci nisu
dovoljno uzimana u obzir. Posebno je moj tekst o Revoluciji srpskoj 1804 – 1815. godine, bogat
novim stvarima, drugačijim nego u našoj starijoj istorijskoj nauci. Jednu veliku sintezu istorije
Prvog i Drugog srpskog ustanka zaista bi trebalo napisati.
Tu je i ocena titoizma, koji za mene nije progres od staljinističkog tipa totalitarizma ka
demokratiji, nego degeneracija staljinskog totalitarizma u ideologiju totalitarizma katoličkih
zemalja Srednje Evrope između dva svetska rata. Upoređivao sam ustavni sistem socijalističke
Jugoslavije (iza 1963. i 1974. godine) sa ustavnim mehanizmom austrijske „Staleške države“
1934 – 1938. godine, kao i ustavnu odredbu o „Podruštavljanju proizvodnje“ u Musolinijevoj
republici 1944. godine, i našeg radničkog samoupravljanja iza raskida sa Staljinom.
Takvo umetanje novih saznanja je sastavni deo istorijske nauke i to se uvek dešavalo. Može se
ponešto već dodati i ovom trećem izdanju moje knjige. Nedavno sam gledao na zagrebačkoj
televiziji dokumentarni film o Andriji Hembrangu. Uključili su i intervju sa bivšim predsednikom
Mesićem. On je tu dao jedan podatak za koji niko ranije nije znao. Kaže da je njemu i
predsedniku Tuđmanu (verovatno 1992. godine) došao bivši predstavnik generala NDH Vokića,
koji je spremao obaranje ustaškog režima u Hrvatskoj i prelazak NDH na stranu saveznika. Mesić
veli da su dokumenti, koje je doneo taj predstavnik Vokića 1992, ostali kod Tuđmana. U njima se
kaže da je general Vokić, poslao 1943. godine ljude na slobodnu teritoriju, gde je bio Centralni
komitet KP Hrvatske. To je ideja Vatikana, nju je nadbiskup Stepinac nastojao da sprovede u
delo 1943. godine. Vokić je Hebrangu predlagao da se formira nova vlada nezavisne Hrvatske,
koja bi dozvolila odlazak ustaša na zapad i formiranje vlasti sa komunistima. Predsednik vlade bi
bio nadbiskup Stepinac, a tu bi ušao predstavnik Vokićeve grupe, i Andrija Hembrang. U knjizi
„Dugo kretanje izmedu klanja i oranja“, detaljno sam opisao šta sam saznao iz literature o ovoj
politici Vatikana, da se stvori savez između zapadnih sila i reformisanih fašističkih država. Naveo
sam i šta je pozitivno Stepinac govorio o komunizmu, kao i da su ga počeli nazivati
„filokomunistom“. Tu je prazametak raspada Jugoslavije 1992. godine. Isti ljudi (Bakarić) su bili
prisutni 1943. i uoči 1992. godine. Ovakvih novih saznanja će biti u budućnosti još više. Ja sam u
knjizi ostavljao prostora za to i svuda navodio do koje je tačke istorijska nauka nešto saznala i šta
se može očekivati da urade buduća istraživanja.

Da li ste nekada u svojim delima menjali ubeđenja, ocene i zaključke?

Nisam u smislu ocena i zaključaka o karakteru događaja i zbivanja. Nastojao sam da sve pišem na
osnovu onoga što sam čitao. Najviše za predavanja Opšte istorije novoga veka, koju sam
predavao na sarajevskom, a posle 1992. godine i na beogradskom univerzitetu. Menjao sam i
nadopunjavanja novim saznanjima, ali ne karakter događaja, ili procesa. Na tri mesta sam kasnije
evoluirao u tom pogledu. Prvo je mogućnost tumačenja odnosa jugoslovenskog socijalizma i
fašizma. U knjižici „Osnovi građanske diktature između dva svjetska rata“ 1967. godine,
prikazao sam ustavni poredak austrijske fašističke „Staleške države“ između 1934. i 1938.
godine. Upadljivo je bilo da je to za dlaku isto što i tadašnji ustavni poredak Jugoslavije. Na
predavanju o tome u Banjaluci (Nusret Penić) su me upozoravali šta bi to moglo značiti. Tada još
nisam znao za sistem samoupravljanja i radničkih saveta, uvedenog u Musolinijevoj „Republika
di Salo“ 1944. godine. To sam saznao iz američke studije. Onda sam produbljavao to znanje.
Tražio sam tekst fašističke „Povelje podruštavljanja“, ali ga dugo nisam mogao naći u literaturi.
Veliki slikar Dragoš Kalajić, poznavalac istorije moderne Italije, stalno je govorio da ima taj
dokumenat, ali ga nije mogao isčeprkati u svojim papirima. Tek mi je Nikša Stipčević, preko
svojih italijanskih prijatelja, dobavio jednu kseroks kopiju.
Na sličan način sam nadopunio i ocenu prirode „Stranke
historijskog prava“ u Hrvatskoj, Starčevića i Kvaternika. Do polemike
sa nekim istoričarima 1972. godine, posebno Mirjanom Gros koja je napisala knjigu o ideologiji
te stranke i grdno u tome promašila, nisam isticao Starčevićeve rasne teorije. U delu „Istorije
Jugoslavije“ 1972. godine,
dao sam ocenu da je u ideologiji te stranke sadržan kasniji hrvatski fašizam. Tek sam u polemici
prikazao teorije Jozefa Etveša iz 1851. godine i Starčevića. Mirjana Gros je prihvatila sve moje
ideje, sem ove o rasizmu. Neki hrvatski istoričari jesu i to.
Treći put sam 1992. godine, u „Srbi između Srednje Evrope i Evrope“ rekao da će se Jugoslavija
održati. Moglo bi me opravdati da sam u moralnom, civilizacijskom pogledu imao pravo.
Moderna Hrvatska republika je bila klerikalna država, sa institucijom mesečnih sastanaka
predstavnika vlade i vođstva crkve. Dolaskom predsednika Josipovića se stvar počela menjati.
Ostaje pitanje vremena da li će evolucija ići u tom smeru. Može li postojati Hrvatska koja nije
klerikalna i istorijski nastavak Civitatis dei iz 1941. godine.