ЈУСШЦ „Иво Андрић“

Вишеград

Јбму живот ваља ли ово

Семинарски рад из предмета

Историја

Професор: Жељко Арсић Ученици: Друга група III1

 1. УВОД
Овим радом се указује на битне чињенице о животу и владавини двојице владара
из династије Обреновића, Милошу и Михаилу.

Кнежевина Србија (име за вријеме постојања Књажество Србија) је постојала у

периоду од 1815. до 1882. године. Настала је послије Другог српског устанка и
постојала је све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смијениле двије династије, чији су

родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез
Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи
развој Србије је био обиљежен општим напретком у економији, култури и умјетности,
чему је прије свега допринјела мудра државна политика, која је слала младе људе на
школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем
вриједности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила
некадашња османска провинција било је и проглашење Краљевине Србије 1882.
године.

Први кнез Кнежевине Србије био је управо Милош Обреновић, док је посљедњи
био Милан Обреновић.

Живот Милоша Обреновића и његовог сина Михаила био је буран, а обојица су

два пута били на власти.

1
 2. ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

Милош Теодоровић Обреновић (18. март 1780. или 1783. 1 — 26. септембар
1860.), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године.
Достојанство насљедног кнеза добија 1830. године. Његова владавина Србијом трајала
је од 1815. године до 1839. и од 1858. године до 1860. године. Узео је учешће и у
Првом српском устанку као борац, када је захваљујући својим заслугама добио звање
војводе, посебно се истакавши у борбама код Ужица. После слома устанка, што се
десило 1813. године, он је био један од малобројних војвода који су се задржали у
земљи, чиме је заслужено добио повјерење великог дијела народа, у то изузетно
тешко доба.

2.1. Младост
Родитељи Милоша Обреновића били су Вишња Урошевић и њен други супруг,
Теодор Михаиловић, сиромашни сељак из Црногорског среза Ужичке нахије. Сматра се
да је рођен у селу Горња Добриња код Пожеге, између 1780. и 1783. године. Његови
родитељи су и прије брака у ком су добили Милоша имали већ основане породице.
Теодор Михаиловић је имао три сина из првог брака са женом Горданом, док је
Вишња у свом првом браку била удата за Обрена Мартиновића, из села Бруснице у
Рудничком крају, са којим је имала два сина, Јакова и Милана, и кћерку Стану. Након
Милошевог рођења, Теодор и Вишња су добили још два сина, Јована (1786) и Јеврема
(1790). Дјетињство Милоша Обреновића је било изузетно тешко. Наиме, његов отац је
рано и изненадно умро, те се он са мајком Вишњом и два брата нашао у великом
сиромаштву.

Милош постаје слуга у породици Аксентија Јечменице, око 1800. године.

Аксентије Јечменица је био богати трговац стоком са Златибора. У
то доба, трговци стоком су откупљивали стоку у једном крају, а
затим исту ту стоку продавали по знатно већој цијени у другом
крају. Знало се дешавати да се стока гони и по више стотина
километара све до мјеста гдје је добро тражена, те су маршуте
биле доста уходане. Овај посао није могао свако обављати.
Трговци су тражили момке који су били неожењени, добри у
јахању и вјешти у раду са стоком, навикнути на самоћу и
одвојеност од породице и куће, те увијек спремни да спавају на
отвореном, али и такође вјешти у руковању оружјем јер је било Милош Обреновић

неопходно чувати стоку од дивљих звијери или хајдучких засједа. За то кратко вријеме,
док је био слуга код трговца, Милош је успио да пређе и упозна се са читавом

1
1783. као година рођења наведена је на новчаницама од 50 милијарди динара из 1993. године и 50
динара из 1996. године.

2
Шумадијом, Подрињем, Херцеговином и Босном, те се упознавши такође и са бројним
новим људима, предјелима и обичајима. Тада је успио и да примјети на који начин
старији људи склапају разне пословне договоре, понекад се користећи само давањем
сопствене рјечи или вјере. У властитој биографији, Милош Обреновић је оставио
следеће свједочанство: „По неком времену пак отац наш Теодор умре, и ми, још
недорасла деца, останемо сиротни. Ја, као најстарији, кад сам узрастом приспео за
службу, мати ме даде код марвених трговаца, које сам три године служио; и кроз то
време с њима ходио трговине ради у Задар и у Венецију... Затим на једну годину дође
брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи. Милан,
наш брат већ је зачео и трговину марвену водити, па сад и мене к себи у радњу узме.“2

Историчари сматрају да је управо овај боравак у Венецији оставио снажан

утисак на младог Милоша, са фесом на глави и у ритама. Касније, 1805. године,
оженио се Љубицом Вукомановић. Милошев брат Милан је једно вријеме радио
ортачки са Турчином Ћор-Зуком, баш у вријеме када се Милош доселио код брата у
Брусницу. Управо са овим Милановим ортаком је млади Милош, доцније, ишао по
селима и лучио браве.

2.2. Војвода у Првом српском устанку

По избијању Првог српског устанка 1804. године, Милошев брат, Милан, био је
један од покретача и вођа овог устанка, а такође је постао и војвода нахије рудничке, а
затим и пожешке и ужичке. Уз њега, Милош је учествовао у бојевима, као и судским и
управним пословима.

На приједлог газде Николе Луњевице, Милош је 1805. године добио војводски

чин. У борби за Ужице, Милош је рањен у груди, након чега је пребачен у Београд гдје
је лијечен од стране Хећим-Томе. Иако га је већина отписала, он се опоравио након
дванаест седмица. Крајем 1810. године, Милан Обреновић се у Букурешту разболио и
након неколико дана преминуо. Иако је Милошево презиме било Теодоровић, он
узима презиме свог полубрата Милана, истакнутог војводе који је имао велики углед у
народу. Није јасно када је почео користити његово презиме. Неки сматрају да је почео
након Миланове смрти, мада нека открића и откривају да је двије године прије, 1808.
године, потписивао се као Милош Обреновић.3 Због његове указане храбрости,
Карађорђе му је повјерио Ужичку нахију на управу.

2.3. Милош Обреновић као турски обор-кнез

Након пропасти устанка, Милош је био једини истакнути војвода који је остао у
Србији, те је добио амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке, Крагујевачке и
Пожешке нахије.

2
,,Кнез Милош прича о себи“, забиљежио совјетски секретар Анастас Јовановић, приредио Милан Ђ.
Милићевић, Београд, 1899.
3
Бошњак, Милорад; Јаковљевић, Слободан (2006); ,,Обреновићи: сакривена историја“

3
 Турске снаге улазе у Србију 1813. године са дозволом да 21 дан спроводе зулум
у знак освете. Тада Милош одлучује да не напушта земљу, већ да помаже народу.
Турцима је ишло у прилог да имају битне људе из народа уз себе како би лакше
контролисали стање. Милош је затим постављен за кнеза Рудничке нахије у Такову од
стране турског везира Сулејман-паше Скопљака. Убрзо, у околини Чачка се диже Хаџи
Проданова буна, без икаквих припрема. Ту буну су, Милош и Станоје Главаш, пристали
да угуше са Турцима да не би дошло до неких тежих заплета, али под условом да се
побуњеницима да амнестија. Хаџи Продан је, видјевши да буна не добија жељене
резултате, пребјегао у Аустрију, док је Милош примирио његов крај. Ову буну је
искористио Сулејман-паша да уведе терор у земљи. 4

На почетку 1815. године, ојачана Русија је почела тражити Порти да дође до

промјене понашања Турака према Србима. У исто вријеме у Србији настаје још веће
незадовољство послије убиства Станоја Главаша, који је био оптужен за помагање
Хаџи Продану. Милош је у Београду видио Главашову главу набијену на колац, те му је
тада један од убица добацио како је он следећи. Након вијећања које је одржао
Сулејман-паша, позвавши све српске кнезове код себе, Милошу није допуштено да се
врати у своју нахију. Милош тада користи пашину похлепу, те му нуди да откупи сто
Срба који су били робови. Са њима, Милош се враћа у нахију како би од народа
прикупио новац којима би паши исплатио цијену за слободу.

2.4. Милош Обреновић у Другом српском устанку

Вративши се у село Црнуће, Милош окупља виђеније људе да врши припрему за
устанак за народну слободу. 23. априла, за празник, 1815. године, Милош Обреновић
се обраћа окупљеном народу узвиком: “Ево мене, а ето вам рата с Турцима!” Потом је
предао заставу Сими Паштрмцу, чиме почиње Други српски устанак. 5

Турци шаљу снаге да угуше устанак. Њихова и устаничка војска се сударају код
Палежа, те устаници односе побједу. Милош се затим упутио на фронт код Љубића,
гдје су доживјели пораз. Устаници се повлаче и Милош врши регруписавање и
попуњавање својих редова, након чега опет крећу на Турке. У борбама на Западној
Морави гине главни турски заповједник, након чега је завладала паника у турским
редовима и они се предају, те напуштају Чачак 29. маја. Мјесец дана после освојен је и
Пожаревац. Устаници су и 14. јула напала Ибрахим-пашу и његову војску на Дубљу, те
су пашу узели као таоца. Кнез Милош га убрзо враћа, а такоће и забрањује да се
нападају султанови градови.

Милош је знао да је за побједу била неопходна и дипломатска борба, те се зато

налази на Орловом пољу са Куршид-пашом, да би преговарали о миру. Споразум није

4
Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920.
University of Washington Press.
5
Милићевић, Милић (2002). Реформа војске Србије: 1897—1900; страна 41-59.

4
склопљен, јер је паша тражио безусловну предају оружја. После овога, Милош се
састаје са Марашли Али-пашом, са којим је склопљен усмени споразум јер су његови
услови били блажи. Имала су два главна услова: да се изда препорука за српске
делегате који планирају поднијети султану жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и том
приликом умоле порту да поставе Марашлију за београдског везира, као и да се
опрости Србима подизање устанка. Порта и султан Махмут II су прихватили услове
1815. године и то се сматра првом дипломатском побједом кнеза Милоша.

У фебруару 1816. године је руски цар, у повјерљивом писму послатом од стране

Милоша, обавијештен да Порта не извршава своје обавезе према Србији. Руска
дипломатија потом поставља питање спровођења Букурешког уговора из 1812. Милош
одбија оне који желе подјелу власти, те оптужује Молера Марашлији као бунтовника,
те је убрзо ликвидиран, као и Мелентије Никшић.

По повратку Карађорђа 1817. године, Вујица Вулићевић, који је све преносио

Милошу и који је ангажован од стране Милоша да изврши убиство Карађорђа, се
састаје са њим. Карађорђе се у договору са Вулићевићем пребацује на имање Драгића
Вујкића. Пред саму зору, 26. јула 1817. године, Карађорђе је убијен од стране Николе
Новаковића.

2.5. Самоуправа кнежевине

1820. године Милош шаље Порти која отеже са одговором пету депутацију.
1821. године у Влашкој и Пелопонезу су избили устанци припремљени од стране
хетерије. Хетеристи траже од Милоша да зарати са Турцима, а пошто се Милошу
њихов план чинио нереалним, одбио је понуду. У фебруару 1821. Милош сазива
Скупштину у Крагујевцу, управо због избијања буне, те шаље писмо у којем упозорава
хетеристе да не покушавају да пренесу буну у Србију.

У околини Пожаревца такође избија буна, коју је Милош успио угушити у старту.
Током 1820-их Милош се нашао између ,,двије ватре“:
радикалних исламиста који нису хтјели да се невјерници
мијешају у било какве државне послове и радикалних
хришћана који су жељели слободу и државу. Након смрти
београдског везира Марашлије, на његово мјесто долази
Абдурахман-паша. Почетком 1825. године у Јасеници
избија буна Миливоја Поповића Ђака, да би били потучени
у фебруару од стране Томе Вучића, а Ђак је погубљен.
После овога, Милош наређује да се из сваког села узме
један или два младића и сврстају у чете. Њих 1147
Милош Обреновић
(Павела Ђурковића, представљају прву јединицу стајаће војске у Србији, а ишли
уље Народни музеј су под именом ,,Уписани пандури“.
у Београду)

5
 У фебруару Милош такође смјењује неке старјешине којима је народ био
незадовољан. 1825. године долази нови руски цар жустри Николај I, који упућује
ултиматум у Цариград за покретање реформи. Укинути су јањичарски редови. Убрзо
долази до рата између Русије и Турске, када је Русија, удружена са Енглеском и
Француском, поразила турску флоту код Наварина. Током овог рата Милош је остао
неутралан.

Након Једренског мира, 1829. године, Порта се обавезала да изврши

Акерманску конвенцију, а 1830. је издала хатишериф о управи Србије. Утврђен је данак
Турској, подижу се школе, манастири и цркве, гарантује се слобода трговања, итд.
1830. године је такође издат и берат којим је признато насљедно кнежевско
достојанство породици кнеза Милоша.

1831. године избија буна против султанових реформи током које велики везир
Мехмед Решид паша предаје Милошу Јадар и Рађевину, као и дијелове новопазарске
и сјеничке нахије на управу.

Пошто је Турска оклијевала са предајом округа, Милош подстиче побуну и исте

запосједа војском, а ова промјена је призната хатишерифом 1833. године. Кнез Милош
је хатишерифима из 1830. и 1833. године уредио односе према Порти, а на исти начин
је требао да уреди свој однос према народу, што је он избјегавао у жељи да остане
неограничени господар у својој земљи. Ово наилази на отпор и у народу и код
народних старјешина.

2.6. Владавина права

Јавља се велики број понижених чиновника, старјешина и трговаца који нису
били задовољни Милошевом владавином. Чак и Вук Караџић критикује начин
владања Милоша Обреновића.

Осјећајући узнемиреност, Милош је на

засједању скупштине 1834. године обећао реформе,
међутим и послије је наставио да се понаша исто, те
почиње да се спрема завјера против њега.

Почетком 1835. године скована је завјера од

стране Милета Радојковића, Мирослава Здравковића
Ресавца, Ђорђа Протића, Аврама Петронијевића и
Милутина Петровића Ере. Преовладао је став
Радојковића, по ком и буна добија име Милетина буна. Застава Србије према
Уставу из 1835. Прва
Договорено је да се власт кнеза Милоша Обреновића
модерна тробојка на
ограничи уставом, укине кулук, итд. Револуционарима
Балкану.
је у сусрет кренуо Тома Вучић Перишић, који је

6
преносио вијести Милошу. Кнез Милош се одлучује да изда устав, те да установи
Државни савјет, а Скупштину је сазвао за 14. фебруар 1835. године.

На Сретење 1835. године свечано је донијет устав,

којим је Милош био одушевљен, а чак је и у народу био
добро примљен. Ипак, ово је изазвало протесте у Русији и
Турској, које нису имале своје уставе. 6 Критике и притисци
на Србију почели су истог момента. Милошу је то и ишло на
руку, те уз изговор да мора удовољити великим силама
смјењује све министре. Устав је укинут после само 55 дана.
6. маја 1835. године укинуте су и феудалне обавезе, а тај
датум се узима за дан коначног укидања феудализма. 1835.
године се саставља комисија за израду устава, чији је нацрт
послат у Цариград. На основу тога издат је устав у виду
султановог хатишерифа 1838. године, чиме је ограничена
Сретењски устав из 1835.
кнежева власт.

1835. године кнез Милош добија позив у посјету султану у Цариград, гдје је
убрзо и отишао. Након што је султан предао дарове кнезу Милошу, почео је Танзимат,
процес реформи у Османском царству. Послије тога, српска делегација је отишла у
обилазак Цариграда, да би опроштајна аудијенција била одржана у октобру 1835.
године.

2.7. Пад са власти и изгнанство

После пута у Цариград, Србија отвара прво дипломатско представништво у
Букурешту, а свјетске силе отварају конзулате у Србији. Конзулат у Србији отвара
Аустријска царевина, а потом и Велика Британије. Енглески министар иностраних
послова сматрао је да је потребно послати у Београд дипломатског представника који
би могао на лицу мјеста посматрати дјеловање руске дипломатије. Руска царевина
такође отвара конзулат. Милошу је предложено да усвоји ,,Аустријски грађански
законик“, што је Милош сматрао ван његове надлежности, те је одлуку пребацио на
терен Цариграда. Русија тада врши притисак за доношење новог Устава за Србију који
би био у форми хатишерифа, што је ишло на штету кнеза Милоша.

Милош се тада спријатељује са енглеским конзулом, надајући се да ће моћи у

савезу са Енглеском поставити устав који би ишао у његову корист, међутим то није
успјело јер је у то вријеме утицај Русије на Порту био јачи. 1838. године донијет је
такозвани ,,Турски устав“, а проглашен је наредне 1839. године. Остварена је руска
намјера да се оснује Савјет од 17 доживотних чланова. Уставобранитељска опозиција
је ускоро толико ојачала, да је Милош подигао такозвану Јованову буну, која је била
лоше припремљена и лако угашена. Уставобранитељски прваци врше притисак на

6
Аврамовић, Сима (2010); „Сретењски устав – 175. година после”; страна 17.

7
Милоша да да оставку, што он и чини 13. јуна 1839. године. Послије тога је изабрано
Прво намјесништво (Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић и Јеврем Обреновић)
да управљају Србијом умјесто тешко болесног Милана Обреновића II. Два дана послије
абдикација, Милош се повлачи са сином Михаилом на своје имање у Кнежевини
Влашкој. Намјесништво је управљало све до доласка Михаила у Србију у марту 1840.
године.

Одлуком Свете алијансе, Милош се није дуго задржао на свом имању већ је
одлучено да борави у Бечу. Након што је на власт ступио Милошев син Михаило,
владао је на исти начин као и отац му те је и он убрзо прогнан из земље. 1841. године
долази до Вучићеве буне која је имала подршку Порте. Након ове буне, кнез Михаило
је морао напустити земљу, а уставобранитељи 1842. године на власт доводе
Александра Карађорђевића. 1843. године умире Милошева супруга Љубица, а њему
није било дозвољено да путује на сахрану. У Бечу, Милош непрекидно ради на свом
повратку. Под његовим утицајем 1844. године избија Катанска буна, коју је угушио
Матеја Ненадовић. 1848. године почињу студентски немири у Бечу и те године
Метерних, који је ограничавао Милоша, одлази у изгнанство. Крајем априла исте
године, Милош шаље свог сина у Нови Сад да спријечи сукоб Мађара и Срба, а он
одлази у Загреб на заказани сабор, гдје је стављен у кућни притвор.

2.8. Повратак на власт и смрт

У Србији је долазило до сукоба између Александра и чланова Савјета. Кнез
Александар је тражио да војска буде под његовим заповједништвом, а и постављао је
одане пријатеље и најближе рођаке своје жене на високе позиције.

1857. године дешава се покушај атентата на кнеза Александра, а откривено је да

су у то били умијешани предсједник Савјета, предсједник Врховнод суда и три
савјетника. Уставобранитељима је било јасно да су односи између кнеза и Савјета
били критични, те и да кнез има јак алиби да изврши државни удар. Завјереници су
осуђени на смрт, али је због интервенције Порте кнез био уплашен да потпише
извршење казне. Сазвана је Скупштина 1858. године, а донијет је и посебан закон о
Народној Скупштини.

Убрзо, Скупштина доноси одлуку о опозиву кнеза Александра, а потом је и

Скупштина без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза. Са падом кнеза
Александра, престао је и уставобранитељски режим у Србији. Установа Народне
Скупштине је успјела да преузме врховну власт и ударила је темеље за парламентарни
систем власти.

Кнез Милош Обреновић је преминуо 26. септембра 1860. године, у својој 80

години, у Двору у Топчидерском парку. Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог
Арханђела Михаила у Београду.

8
 3. ВЛАДАВИНА МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА
Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез
Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се
завршила збацивањем 1842, а друга атентатом.

3.1. Дјетињство
Михаило Обреновић је био син и најмлађе дијете кнеза Милоша Обреновића и
његове супруге књегиње Љубице. Рођен је 4. септембра 1823. године у Крагујевцу, гдје
је и провео дјетињство, да би потом живио у Пожаревцу и Београду. Осим Михаила,
кнез Милош и Љубица су имали још шесторо дјеце: Милана, Тодора, Марију,
Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Кћерка Петрија је била удата за барона
Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије, док је друга кћерка Савка била удата за барона
Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.

Након завршеног школовања у Пожаревцу, Михаило се са својом мајком

преселио у Беч. Када је његов брат Милан дошао на пријесто по праву насљедства 1.
јуна 1839. године, већ је био слабог здравља и убрзо умро, те су народне старјешине
дошле до одлуке на се на власт доведе Милошев други син, Михаило Обреновић.

3.2. Прва владавина

Током првих осам мјесеци владавине, кнез Михаило се налазио на Милошевом
имању у Букурешту. Посланство у коме је била његова мајка Љубица га је позвало да
се врати у Србију. Прије повратка у Београд,
Михаило је отишао у посјету Цариграду гдје га је
султан Абдулмеџид дочекао да великим почастима.
Почетком марта 1840. године Михаило стиже у
Србију. По његовом доласку је сазвана Скупштина у
Београду гдје је прочитан султанов берат. Већ ту се
могло примјетити колико су заправо
уставобранитељи били утицајни на Порту. Успјели су

да издејствују да Михаило Обреновић буде Говор младог кнеза на првој

проглашен само за изборног, а не и насљедног кнеза. сједници Друштва србске
Посебним султановим актом, тада малољетном словесности (претеча САНУ)
8. јуна 1842. године. Акварел
Михаилу који је имао само 17 године додијељени су
Анастаса Јовановића.
савјетници (Вучић и Петронијевић).

9
 У таквој ситуацији, присталице Обреновића су
покренуле народни покрет који је показао да породица
Обреновића још увијек има много присталица у земљи.
Огранизатори тог покрета су били Милошева супруга
књегиња Љубица и Јован Мићић, начелник ужичког
округа, као и господар Јеврем, који је 1840. године
одржао састанак са групом сељака. Послије тога је
дошло до општег покрета против уставобранитеља, прво
у колубарском срезу, а потом и у Смедереву, Шумадији,
те подринском и чачанском округу. Много сељака је
дошло у Топчидер да покажу своју подршку младом
кнезу. Вучић и Петронијевић су под притиском народа
Михаило Обреновић
морали дати оставку на положаје савјетника, а прваци у
редовима уставобранитеља бјеже у Београдску тврђаву и траже пашину заштиту.
Сељаци затим траже да се престоница премјести у Крагујевац што је и урађено 25. маја
1840. године.

У току Михаилове прве владавине одржане су двије скупштине: прва је била у

марту 1840. године, а друга 2. августа 1840. године. Повод за то био је долазак Муса-
ефендије, Портиног емисара, у Србију како би средио новонасталу сложену ситуацију.
На другој скупштини је прочитан царски берат, док су народни покрети били осуђени.
Захтјевано је протјеривање уставобранитељских првака. Из тог разлога је Муса-
ефендија у Цариград повео Петронијевића, Гарашанина и Вучића, док су остали прваци
отишли у Видин. Књегиња Љубица и Мићић су покушали вратити Милоша на власт, те
је из тог разлога 1840. године дошло до побуне Петра Илића Пакете. Међутим, побуна
је брзо угушена, а побуњеници осуђени. Након одласка уставобранитеља завршио се и
први период Михаилове владавине.

На прољеће 1840. године кнез је успио да саставу владу Ђорђа Протића. Веома
значајну улогу у влади је играо и Цветко Рајовић, министар унутрашњих послова.
Михаило Обреновић такође протјерује и уставобранитеље, али поред њих и
Милошеве присталице. У исто вријеме он спроводи мјере у циљу унапријеђивања
заостале земље. Он поново подиже порез на 6 талира, те уводи новчану казну за
бесправну сјечу државних шума, као и уредбе о издржавању школа на рачун општина
у којој се налазе и уредбу којом је износ зајма из касе државе повећан са 50 на 300
дуката, што је онемогућило сељацима да користе зајмове. Вриједност дуката је
смањена са 24 на 23 гроша, те је такође повећана такса за вјерске услуге. Ове одлуке
које је донио кнез Михаило су утицале на велико незадовољство народа његовом
владавином. Ово је послужило уставобранитељима за напад на режим. Кнез је био
спреман да пружи помоћ покрету против Турака јужно од Србије. Завјереници су тада
прелазили у Србију и из ње добављали барут, да би послије слома многи пребјегли на
просторе Кнежевине. Из овог разлога Турци још више стају на страну уставобранитеља.

10
 Пошто није била на страни Михаиловог режима, Порта даје допуштење
уставобранитељским првацима за повратак у Србију, свима осим Перишићу, Симићу и
Гарашанину, који се враћају тек на прољеће 1842. године. Средином 1841. године
откривена је завјера брата књегиње Љубице, Гаје Вукомановића, у циљу враћања
Милоша на пријесто. Порта је 1842. године послала Шекиб-ефендију у Београд са
циљем да тражи демисију тројице министара. Кнез то одбија, а у то вријеме у народу
избија буна под називом Вучићева буна.

Жалбе против кнеза и владе су уставобранитељи изнијели у осам тачака.

Већином су биле у корист ширих маса, те се покрету јавља велика бројност. Главни
задатак је имао Вучић, а то је да стигне у Крагујевац прије кнеза, те да прихвати
регуларну војску и топове који су били предвођени од стране официра привржених
уставобранитељима. У августу Перишић је кренуо из Смедерева ка Крагујевцу, гдје му
се предала војска са топовима. 4. септембра код Крагујевца се Перишићева војска
сукобила са Михаиловом. Михаило је убрзо био приморан да се повуче код Жабара и
чека појачање. Појавом Перишића да присталицама, Милутин Петровић Ера,
командант Михаилове војске, је прешао на супротну страну. Након овога, Михаило је
приморан да побјегне у Београд, гдје тражи заштиту од руског конзула коју није добио.
Одатле, одлази у Земун Порта прихвата нову владу, а Перишић сазива Скупштину која
за новог кнеза бира Александра Карађорђевића.

Страни конзули су имали негативне реакције, али је то промијењено касније.

Енглеска и француска дипломатија је стала уз Порту, док су руска и аустријска биле
промјенљиве. У свему је најважнији био став Порте, која је стала уз уставобранитеље и
у новембру послала берат који је само потврдио Александра Карађорђевића за кнеза.
Цар Никола у октобру упућује писмо султану у ком осуђује преврат, те руска влада
тражи да се поништи избор Александра за кнеза, па да се сазове нова скупштина. Из
овог разлога Александар је био приморан да да оставку. Тада се извршава нови избор.
Скупштина је опет изабраза Александра за кнеза, што је руска влада прихватила, али су
Вучић и Петронијевић прогнани из земље. Руска влада није показивала пријатељско
расположење ни после овога.

3.3. Михаило Обреновић у изгнанству

Кнез Михаило је био приморан да се повуче из земље након буне Томе Вучића-
Перишића. О Михаиловој судбини одлучивали су Турска и Аустрија. Кнез Михаило је
упућен на пут у Банат, док је његова мајка, књегиња Љубица кренула у Нови Сад, гдје
су пошли и њени дјевери Јован и Јеврем. Ту и умире 14. маја 1843. године, а кнез
Михаило је организовао њену сахрану у фрушкогорском манастиру Крушедолу.

После Баната, Михаило са својим оцем, Милошем, одлази у Беч. У потрази за

својом животном сапутницом је путовао по Европи, а у то вријеме је написао текст

11
пјесме ,,Што се боре мисли моје“. 1853. године у Бечу се жени грофицом Јулијом
Хуњади, која је припадала породици Хуњади де Кетељи. Овдје, Михаило је усавршио
свој њемачки и француски језик.

3.4. Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Послије Светоандрејске скупштине крајем 1858. године породица Обреновића
се враћа на власт. Почиње друга владавина кнеза Милоша, а његов син Михаило
долази на власт послије очеве смрти 26. септембра 1860. године.

У своју другу владавину кнез Михаило се вратио као зрео и образован

државник.7 Кнез Михаило није дозволио да Државни савјет и њихов утицај превлада.8
Овог пута, Михаило је покушао да влада сам, те да се ослања само на утицајне и
искусне политичаре. Сматрао је да народом треба да влада образована и јака влада.
На почетку Михаилове владавине направљене су многе промјене што се тиче политике
у Србији. Михаило посебним законима укида ,,Турски устав“, из разлога јер се Порта
мијешала у унутрашња питања Србије, али и због њеног упорног одбијања да призна
Михаила Обреновића за кнеза Србије. На Преображенској скупштини, која је одржана
1861. године, усвојен је Закон о Државном савјету,
којим се одредило да су чланови Државног савјета
одговарају искључиво кнезу, а не порти. Такође је
усвојен Закон о Народној скупштини која остаје само
савјетодавно тијело, те је уведена војна служба за све
мушкарце између 20 и 50 година старости. Србији је
допуштено да мобилише војску од око 90.000 војника,
међутим та војска је и даље лоше опремљена и
обучена. 1862. године установљен је и министарски
савјет као влада Србије. Кнез Михаило поставља Илију
Гарашанин као предсједника министарског савјета, те
је чврсто контролисао чиновништво. 1864. године је
Кнез Михаило на платну Михаило наредио укидање Друштво српске
Стевана Тодоровића. словесности.

Од самог почетка своје друге владавине, Михаило је водио активну политику

према Османском царству. Захтијевао је турско повлачење, а то поткријепио
чињеницама да је 1862. године један турски војник ранио српског дјечака и турско
бомбардовање Београда. У исто вријеме, кнез је путовао за Лозницу и припремао рат
са Турском у циљу ослобођења српских градова. 1862. године је на министарској
сједници сазвао све Србе да се одупру Турској и њеним претензијама. Михаило прво

7
Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920.
University of Washington Press; страна 64.
8
Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century
Serbia. Duke University Press; страна 9.

12
на енглески двор шаље Филипа Христића, у циљу протестовања код Енглеза управо
због тих турских претензија, те да се покуша дипломатским путем избори независност
Србије.

23. септембра 1862. године је кнез Михаило јавио свом народу да ће се Турци
иселити из Србије, осим из Београда, Шапца, Смедерева и Кладова. 23. маја 1865.
године Михаило Обреновић је подарио споменицу свим борцима из Милошевог
устанка, који су прославили педесетогодишњицу обновљене слободе, која се називала
Таковски крст. 9 1867. године у Букурешту је закључен Букурештански уговор о
заједничкој држави Срба и Бугара.

1866. године кнез Михаило је захтјевао да Порта писмено повуче све своје
посаде које држи у српским градовима. У фебруару 1867. године је турски везир Али
паша јавио да ће султан уступити Србији све оне градове у којима се у том моменту
налази турска посада, али да се мора у истим градовима поред српске развити и турска
застава.

Такође, Михаилу је упућено писмо од султана да прими ферман, којим се

званично препуштају Србији поменути градови. У марту 1867. године је Михаило
отишао у Цариград. Тамо га је чекао Ћамил беј, који га је одвео до султана. На
растанку, султан предаје Михаилу својеручно ферман, којим му повјерава градове у
Србији. Исте године се кнез Михаило враћа у Београд, гдје је дочекан од стране
одушевљеног народа. Увече је припремљена бакљада у част кнеза Михаила. 10

6. априла 1867. године на Калемегдану је прочитан ферман, те је Али Риза Паша

уручио Михаилу кључеве Београда, да би се затим поред српске, истакла и турска
застава. Исте вечери је кнез организовао велики бал у згради Београдске скупштине. У
данима који су услиједили послије преузимања Београда, преузети су и остали
градови. Једини знаци да је Србија номинално поданик Османског царства била су
турска застава и годишњи порез.

Што се тиче спољашње политике, кнез закључује уговоре са Црном Гором,

Румунијом и Грчком, у циљу заједничке акције на Балкану. Ипак, против кнежевог
апсолутизма се највише борила српска омладина кроз организацију која је основана у
Новом Саду.

1868. године, кнез Михаило иницира на оснивању Народног позоришта у

Београду. Такође се окупио са породицом Николе I Петровић, црногорског кнеза, тиме
што је био кум на крштењу Николиног првог дјетета, књегиње Зорке, 1864. године.

9
Владимир Кривошејев (1998) Од ког је топа изливен Таковски крст из 1865. – прилог изучавању
артиљерије у Другом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 29/30, Београд,
Историјски музеј Србије.
10
Димитријевић-Стошић 1967, стр. 123–128.

13
 3.5. Убиство кнеза Михаила Обреновића
Док је Михаило Обреновић радио на завођењу
апсолутизма у својој земљи, против њега се склапала
завјера чији је крајњи циљ био да се кнез убије. Браћа
Радановићи су били главни организатори ове завјере.
Њихов повод је била освета због робије брата Љубомира
Радовановића. Главни извршилац убиства је био Коста
Радовановић, који је био угледан и имућан трговац.
Током атентата је био присутан и Павле Радовановић, а
трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Помагачи у
убиству, иако непосредни, били су Станоје Рогић, бивши
трговар и Лазар Марић, бивши предсједник београдског Илустрација убиства
окружног суда. Михаила Обреновића

У сриједу, 29. маја 1868. године, око 17 часова послијеподне, кнез Михаило
Обреновић се кочијама превозио до Кошутњака. Са њим у друштву су били Светозар
Гарашанин, син Илије Гарашанина, као и Томанија Обреновић, Михаилова стрина,
Анка Константиновић, Михаилова сестра од стрица, као и Катарина, Анкина кћерка.

На Кошутњаку, у парку, се појављују Коста и Павле Радовановић, који су били

одјевени у свечана црна одијела, са цилиндрима на глава и пиштољима упереним у
правцу кочије која је превозила кнеза Михаила Обреновића. Пред кочију први
излијеће Коста, ког је кнез препознао. Катарина, Анкина кћерка, је покушала да се
наслони на кнеза Михаила у намјери да га спаси. На суђењу које је касније спроведено
Коста Радовановић је дао изјаву у којој је истакао да му није била жеља да убије икога
осим кнеза. Лакеј који је возио кнежевску кочију је преклињао браћу Радовановић да
не чине никакву лудост. Коста Радовановић почиње први пуцати, а ускоро му се
придружио и брат Павле. Кнез Михаило Обреновић је убијен са три хица, а страдала је,
поред њега, и Анка Константиновић која је покушала да кнеза заштити својим тијелом.
Светозар Гарашанин је за вријеме пуцњаве био рањен, те се онесвијестио приликом
пада са коња. Катарина је једина била лакше повријеђена, те је на француском
дозивала и молила за помоћ, док је придржавала тијело мртвог кнеза. Послије
пуцњаве, браћа Радовановић бијеже према Топчидеру, гдје су их чекали сви остали
завјереници. Ту су спажени од стране једне војне патроле, која их је ухапсила.

Истог дана, сви завјереници су изведени на саслушање, гдје је главну ријеч

водио Никола Христић. Пресуда је била смрт, а сви завјереници су стрељани у поноћ
на Карабурми. У читавој Кнежевини је владала велика жалост. Због докумената од
повјерљиве важности о апсолутистичком режиму кнеза, као и пресуде на смрт Љубе
Радовановића, влада је сакрила сва документа са саслушања као и узроке атентата. У
јавност је пуштена само прича да су страни плаћеници били ти који су убили кнеза
Михаила Обреновића, те да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана.

14
 4. ЗАКЉУЧАК
Пошто кнез Михаило није имао никаквих законитих потомака, на пријестолу је
наслијеђен од стране Милана Обреновића, унука Милошевог брата Јеврема. Милан
Обреновић је био задњи кнез кнежевине Србије. Милан је имао само 14 година када је
проглашен насљедником, те је из тог разлога именовано намјесништво које су чинили
Јован Ристић, Јован Гавриловић и Миливоје Базнавац.

Михаило Обреновић је имао једног ванбрачног сина, Велимира, али он није

имао право наслијеђа пријестола.

Многи су сматрали да је Србија цвијетала у доба Обреновића и да је ишла у

корак са Европом, док је имало и оних који су били незадовољни владавином ове
династије.

15
Референце

 https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Милош_Обреновић
 http://www.politika.rs/scc/clanak/371509/Knjaz-Milos-veci-socijalista-od-danasnjih-levicara
 https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Михаило_Обреновић
 http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/ј-cu-s-moјim-narodom
 http://www.politika.rs/scc/clanak/55360/Srbija/Kako-je-trgovala-Knezevina-Srbija
 http://www.pressonline.rs/zabava/life-style/23704/krvavo-vece-u-kosutnjaku.html
 https://www.znanje.org/i/i19/99iv05/99iv0517/milos.htm

16
Садржај
1. УВОД ......................................................................................................................................... 1
2. ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА ..................................................................................... 2
2.1. Младост ............................................................................................................................ 2
2.2. Војвода у Првом српском устанку .................................................................................... 3
2.3. Милош Обреновић као турски обор-кнез ....................................................................... 3
2.4. Милош Обреновић у Другом српском устанку ................................................................ 4
2.5. Самоуправа кнежевине.................................................................................................... 5
2.6. Владавина права .............................................................................................................. 6
2.7. Пад са власти и изгнанство .............................................................................................. 7
2.8. Повратак на власт и смрт ................................................................................................. 8
3. ВЛАДАВИНА МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА .................................................................................... 9
3.1. Дјетињство........................................................................................................................ 9
3.2. Прва владавина ................................................................................................................ 9
3.3. Михаило Обреновић у изгнанству ................................................................................. 11
3.4. Друга владавина кнеза Михаила Обреновића .............................................................. 12
3.5. Убиство кнеза Михаила Обреновића............................................................................. 14
4. ЗАКЉУЧАК .............................................................................................................................. 15

17