Рођен је у Сентандреји у Мађарској. Студирао је права у Пешти, после чега
је постао адвокат. Током револуције, 1848. године, Јаков Игњатовић се борио на страни Мађара против Аустрије. После револуције је дошао у Београд, а једно време је боравио у Паризу, што је било важно за преусмерење његовог стваралштва ка реализму. Био је уредник часописа Српски летопис. Године 1857. написао је теоријски чланак Поглед на књижество, у којем је изложио своје виђење српске књижевности, а нарочито се бавио романом. Од почетка 60-их година 19. века, па до краја свог стваралаштва, Игњатовић пише приповетке и романе у духу реализма. Он је први српски реалиста и творац првог нашег друштвеног романа Милан Наранџић (1860), а међу осталима се издвајају Чудан свет (1869), Трпен спасен (1875), Васа Решпект (1875) и Вечити младожења (1878).
Јаков Игњатовић, као први српски реалистички писац, главни је
представник посебног вида стварања који се најчешће назива протореализам. То је најчешћи назив (користе се још и: бидермајер, сирови или стихијски реализам, рани реализам, романтични реализам, прелазно доба од романтизма ка реализму) за период у европској и нашој књижевности када се истовремено јављају критичке идеје и књижевна дела која раскидају са традицијом романтизма, стварајући духовну климу спремности за промене и новине. Код нас се то дешава крајем 50-их и почетком 60-их година 19. века. Од литературе се очекивало да се окрене областима савременог живота и да делује поучно.
Извор: Јован Деретић, БИГЗ, 1990.
По времену када је књижевно био најактивнији, он је савременик
романтичара, али је по својим најбољим делима изразити реалиста.
Игњатовић је најзначајнија појава у српском роману 19. века, творац и
најважнији представник нашег реалистичког романа. Од свих српских реалиста он је дао најшароликију и најбогатију социјалну панораму, читаву једну „људску комедију“ у малом, и највећу галерију ликова која постоји у српској књижевности.
Најдубљи захват у друштвене процесе остварен је у роману Вечити
младожења, у коме је кроз историју распада једне богате трговачке породице приказано пропадање српског грађанског друштва у Угарској. Истакнута је супротност између генерација: очеви су снажни и робусни људи који радом и самоодрицањем стичу имање и породични углед, а синови нерадници, слабићи, помодари, декаденти, без воље, животне енергије и смисла за посао, маштари без чула за реално и могуће, који расипају снагу ни на шта. Дајући, додуше, само у најкрупнијим потезима, хронику о економској и моралној декаденцији једне породице, Игњатовић је у овом роману начео тему којим ће се касније бавити многи наши писци.