Јаков Игњатовић (1822─1889) (извор: Едука, 2017)

Рођен је у Сентандреји у Мађарској. Студирао је права у Пешти, после чега

је постао адвокат. Током револуције, 1848. године, Јаков Игњатовић се
борио на страни Мађара против Аустрије. После револуције је дошао у
Београд, а једно време је боравио у Паризу, што је било важно за
преусмерење његовог стваралштва ка реализму. Био је уредник часописа
Српски летопис. Године 1857. написао је теоријски чланак Поглед на
књижество, у којем је изложио своје виђење српске књижевности, а
нарочито се бавио романом. Од почетка 60-их година 19. века, па до краја
свог стваралаштва, Игњатовић пише приповетке и романе у духу реализма.
Он је први српски реалиста и творац првог нашег друштвеног романа
Милан Наранџић (1860), а међу осталима се издвајају Чудан свет (1869),
Трпен спасен (1875), Васа Решпект (1875) и Вечити младожења (1878).

Јаков Игњатовић, као први српски реалистички писац, главни је

представник посебног вида стварања који се најчешће назива
протореализам. То је најчешћи назив (користе се још и: бидермајер,
сирови или стихијски реализам, рани реализам, романтични реализам,
прелазно доба од романтизма ка реализму) за период у европској и нашој
књижевности када се истовремено јављају критичке идеје и књижевна дела
која раскидају са традицијом романтизма, стварајући духовну климу
спремности за промене и новине. Код нас се то дешава крајем 50-их и
почетком 60-их година 19. века. Од литературе се очекивало да се окрене
областима савременог живота и да делује поучно.

Извор: Јован Деретић, БИГЗ, 1990.

По времену када је књижевно био најактивнији, он је савременик

романтичара, али је по својим најбољим делима изразити реалиста.

Игњатовић је најзначајнија појава у српском роману 19. века, творац и

најважнији представник нашег реалистичког романа. Од свих српских
реалиста он је дао најшароликију и најбогатију социјалну панораму,
читаву једну „људску комедију“ у малом, и највећу галерију ликова која
постоји у српској књижевности.

Најдубљи захват у друштвене процесе остварен је у роману Вечити

младожења, у коме је кроз историју распада једне богате трговачке
породице приказано пропадање српског грађанског друштва у Угарској.
Истакнута је супротност између генерација: очеви су снажни и робусни
људи који радом и самоодрицањем стичу имање и породични углед, а
синови нерадници, слабићи, помодари, декаденти, без воље, животне
енергије и смисла за посао, маштари без чула за реално и могуће, који
расипају снагу ни на шта. Дајући, додуше, само у најкрупнијим потезима,
хронику о економској и моралној декаденцији једне породице, Игњатовић
је у овом роману начео тему којим ће се касније бавити многи наши писци.