PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи

Прва а ти виим ице
руга а ти виим очи
Посења а ти виим уста
И читава тама ноћи а их се сетио свега тога
Стежући те у заграју.


 Жак Превер

Неке ствари и остао

изаране есме

изор и рео
Миросав Карауац

Београ, 2008.
© Gallimard, Paris

НОВА ИНИЈА СРЕЋЕ

© Gallimard, Paris

НОВА ИНИЈА СРЕЋЕ

 PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи

Прва а ти виим ице
руга а ти виим очи
Посења а ти виим уста
И читава тама ноћи а их се сетио свега тога
Стежући те у заграју.


 ТА УБАВ То је моја уав
Твоја
Неког ког нема више
То нешто увек ново
А што се ипак променио није
Истинито као ика
Та уав рхтаво као птица
Тако сиовита Врео и живо као ето
Тако крхка Ми ооје можемо
Тако нежна Отићи и оћи
Тако очајна Заоравити
Та уав И наставити сан
епа као ан Проуити се патити остарити
оша као време Заспати опет
Ка је време оше Сањати смрт
Тако истинита Проуити се раовати се и смејати
Тако епа Помаити се
Тако срећна уав нам остаје ту
И раосна Тврогава као мазга
И тако сирота Жива к’о жеа жива
Што рхти о страха к’о ете у мраку Сурова као сећање
Тако сигурна у сее Гупа к’о кајање
Као спокојан човек усре гуве ноћи Нежна к’о успомена
Та уав што је пашиа руге Хана као мермер
Тераа их а говоре епа као ан
Тераа их а ее Саашна као ете
Та уав ухођена Геа нас и смеши нам се
Јер смо их ухоии И говори нам ез речи
Гоњена рањена гажена отучена порекнута Сушам је рхтећи
заоравена И моим је
Јер смо је гонии рании газии отуки пореки Зог тее
заоравии Зог мене
Цеа та уав Прекињем је
Тоико жива Зог тее зог мене и свих који се вое
И сунцем окупана И који су се воеи нека
20 21
 ТА УБАВ То је моја уав
Твоја
Неког ког нема више
То нешто увек ново
А што се ипак променио није
Истинито као ика
Та уав рхтаво као птица
Тако сиовита Врео и живо као ето
Тако крхка Ми ооје можемо
Тако нежна Отићи и оћи
Тако очајна Заоравити
Та уав И наставити сан
епа као ан Проуити се патити остарити
оша као време Заспати опет
Ка је време оше Сањати смрт
Тако истинита Проуити се раовати се и смејати
Тако епа Помаити се
Тако срећна уав нам остаје ту
И раосна Тврогава као мазга
И тако сирота Жива к’о жеа жива
Што рхти о страха к’о ете у мраку Сурова као сећање
Тако сигурна у сее Гупа к’о кајање
Као спокојан човек усре гуве ноћи Нежна к’о успомена
Та уав што је пашиа руге Хана као мермер
Тераа их а говоре епа као ан
Тераа их а ее Саашна као ете
Та уав ухођена Геа нас и смеши нам се
Јер смо их ухоии И говори нам ез речи
Гоњена рањена гажена отучена порекнута Сушам је рхтећи
заоравена И моим је
Јер смо је гонии рании газии отуки пореки Зог тее
заоравии Зог мене
Цеа та уав Прекињем је
Тоико жива Зог тее зог мене и свих који се вое
И сунцем окупана И који су се воеи нека
20 21
Зовем је
Зог тее зог мене и свих ругих
Које и не знам
Остани ту
Ге јеси
Ту ге си иа
Остани ту Кћи Марта
Не мичи се син Априа
Не ии зауени у Мају
Ми воени
Заорависмо те У празничном кршу
Аи ти не заорави нас ватре светог Ема*
Јеино смо тее на свету имаи варниче на троама
Не озвои а постанемо хани
ае стано ае Кћи Марта
Био ге син Априа
Јави нам се зауени у Мају
Каа све прође на руу честара
У шуми сјећања уени агим метежом вртешке
Изрони ојеном сањају
Пружи нам руку и миују се
И спаси нас.
Вое се за цео живот
Тај сан је стваран као та празнична граја
за цео живот се вое
и зог живота
и чак и ако се растану
он их је саставио.

* Према егени, искуп из Формије. Рођен почетком трећег века

ове ере. Мучен зог вере и прогашен веикомучеником. Узима се за
заштитника маенаца. Памичци који се указују морнарима на врху
катарке зову се Ватре светог Ема. — Прим. ре.

22 23
Зовем је
Зог тее зог мене и свих ругих
Које и не знам
Остани ту
Ге јеси
Ту ге си иа
Остани ту Кћи Марта
Не мичи се син Априа
Не ии зауени у Мају
Ми воени
Заорависмо те У празничном кршу
Аи ти не заорави нас ватре светог Ема*
Јеино смо тее на свету имаи варниче на троама
Не озвои а постанемо хани
ае стано ае Кћи Марта
Био ге син Априа
Јави нам се зауени у Мају
Каа све прође на руу честара
У шуми сјећања уени агим метежом вртешке
Изрони ојеном сањају
Пружи нам руку и миују се
И спаси нас.
Вое се за цео живот
Тај сан је стваран као та празнична граја
за цео живот се вое
и зог живота
и чак и ако се растану
он их је саставио.

* Према егени, искуп из Формије. Рођен почетком трећег века

ове ере. Мучен зог вере и прогашен веикомучеником. Узима се за
заштитника маенаца. Памичци који се указују морнарима на врху
катарке зову се Ватре светог Ема. — Прим. ре.

22 23
 ПОУБИ МЕ То су гоине каа се уи
Касније иће касно
Наш живот то је саа
уи ме.

То је ио у јеној четврти у Грау Светости

У којој је увек мрак и увек загушиво
И зими и ети тамо је увек зима
Стајаа је у степеништу
Он крај ње а она крај њега
Осећао се сумпор
Јер тог попонева уништаваи су стенице
Говориа му је
Ове је мрачно
И загушиво
И ети и зими ове је увек зима
Божија звеза не свраћа у нашу уицу
Мора а има преча поса у огатијим
еовима граа
Загри ме чврсто
уи ме
уи ме уго
уи ме
Касније иће касно
Наш живот то је саа
Ове се умире о свега
О топоте о зиме
Ии се смрзаваш ии гушиш
Ове вазуха нема
Ако престанеш а ме уиш
Чини ми се умрећу угушена
Имаш петнаест гоина имам петнаест гоина
Ооје триесет
Са триесет гоина више нисмо еца
То су гоине ка треа а се раи
26 27
 ПОУБИ МЕ То су гоине каа се уи
Касније иће касно
Наш живот то је саа
уи ме.

То је ио у јеној четврти у Грау Светости

У којој је увек мрак и увек загушиво
И зими и ети тамо је увек зима
Стајаа је у степеништу
Он крај ње а она крај њега
Осећао се сумпор
Јер тог попонева уништаваи су стенице
Говориа му је
Ове је мрачно
И загушиво
И ети и зими ове је увек зима
Божија звеза не свраћа у нашу уицу
Мора а има преча поса у огатијим
еовима граа
Загри ме чврсто
уи ме
уи ме уго
уи ме
Касније иће касно
Наш живот то је саа
Ове се умире о свега
О топоте о зиме
Ии се смрзаваш ии гушиш
Ове вазуха нема
Ако престанеш а ме уиш
Чини ми се умрећу угушена
Имаш петнаест гоина имам петнаест гоина
Ооје триесет
Са триесет гоина више нисмо еца
То су гоине ка треа а се раи
26 27
 ЈЕНОГ ЕПОГ ЈУТРА КА . . .

Никог се није ојао Ка маи ав јее

Ничег се није пашио авица се помађује
Аи јеног јутра јеног епог јутра Ка ватра оази по своје
Учини му се а је виео нешто зема руи
А’ рече сеи Вероватно ништа Ка смрт говори о уави
И имао је право живот трепти
Тако како је он схватио ствари Ка јој живот говори о смрти
То и није ио ништа уав се смеши.
Аи тог јутра тог истог јутра
Учини му се а је неког чуо
Отвори врата и затвори их рекавши Нико
И имао је право
Тако како је он схватао ствари
Није ни ио никог
Аи га ојеном ухвати страх
И разумее а је сам
Аи а ипак није аш сасвим сам
И тек таа вие
Нико и Ништа стоје испре њега.

66 67
 ЈЕНОГ ЕПОГ ЈУТРА КА . . .

Никог се није ојао Ка маи ав јее

Ничег се није пашио авица се помађује
Аи јеног јутра јеног епог јутра Ка ватра оази по своје
Учини му се а је виео нешто зема руи
А’ рече сеи Вероватно ништа Ка смрт говори о уави
И имао је право живот трепти
Тако како је он схватио ствари Ка јој живот говори о смрти
То и није ио ништа уав се смеши.
Аи тог јутра тог истог јутра
Учини му се а је неког чуо
Отвори врата и затвори их рекавши Нико
И имао је право
Тако како је он схватао ствари
Није ни ио никог
Аи га ојеном ухвати страх
И разумее а је сам
Аи а ипак није аш сасвим сам
И тек таа вие
Нико и Ништа стоје испре њега.

66 67
 БОРБА СА АНЂЕОМ ПУТ НА МЕСЕЦ

За З. О. Б. Бринијус

Не ии тамо Ах! значи ви тамо иете

све је унапре уешено а
меч је ажиран А знате и ге је то?
чим он изађе на ринг Не аи сам чуо
осветен ицевима магнезијума И носите све те ствари?
заураће из петних жиа Te Deum* а
и пре него се и поигнеш са стоице Никаа никаа
опаиће те по гавуџи из све снаге а и ме чујете
ациће ти у ице Никаа нећете стићи
свету спужву Тамо
нећеш имати времена ни а кренеш а га Са свим тим стварима.
растуриш
а сви ће се ацити на тее
уараће те испо појаса
и пашћеш
рукама уаасто разапетим
у пиовини
и више ника нећеш моћи а јееш.

* Te Deum laudeamus . . . (Хваа теи, Госпое) – стара хришћанска

химна – настаа вероватно на преому V и VI стоeћа. Пeва се у
катоичким црквама у свечаним приикама. – Прим. ре..

98 99
 БОРБА СА АНЂЕОМ ПУТ НА МЕСЕЦ

За З. О. Б. Бринијус

Не ии тамо Ах! значи ви тамо иете

све је унапре уешено а
меч је ажиран А знате и ге је то?
чим он изађе на ринг Не аи сам чуо
осветен ицевима магнезијума И носите све те ствари?
заураће из петних жиа Te Deum* а
и пре него се и поигнеш са стоице Никаа никаа
опаиће те по гавуџи из све снаге а и ме чујете
ациће ти у ице Никаа нећете стићи
свету спужву Тамо
нећеш имати времена ни а кренеш а га Са свим тим стварима.
растуриш
а сви ће се ацити на тее
уараће те испо појаса
и пашћеш
рукама уаасто разапетим
у пиовини
и више ника нећеш моћи а јееш.

* Te Deum laudeamus . . . (Хваа теи, Госпое) – стара хришћанска

химна – настаа вероватно на преому V и VI стоeћа. Пeва се у
катоичким црквама у свечаним приикама. – Прим. ре..

98 99
 PARIS AT NIGHT

Три шиице упаене јена за ругом у ноћи

Прва а ти виим ице
руга а ти виим очи
Посења а ти виим уста
И читава тама ноћи а их се сетио свега тога
Стежући те у заграју.