Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
1. DECEMBAR 
  

  

SPOMEN SVETOG PROROKA 

NAUMA 

  

Sveti prorok Naum, iz plemena Simeonova, beše iz mesta Elkoša, s one strane Jordana. 
Živeo na 700 godina pre Hrista. Na 200 godina posle proroka Jone prorekao propast 
Nineviji.[1] Od propovedi Jonine Ninevljani behu se pokajali, zbog čega ih Bog poštedi i 
ne pogubi. No vremenom oni zaboraviše milost Božju i ponovo se pokvariše. Prorok 
Naum proreče im propast. Pa kako ne bi pokajanja, ne bi ni poštede. Od zemljotresa, 
poplave i ognja propade sav grad, tako da mu se više ni mesto ne raspoznavaše. Sveti 
Naum požive 45 godina i upokoji se u Gospodu ostaviv malu knjigu svojih istinitih 
proročanstava. 

  

  

ŽITIJE SVETOG 

FILARETA MILOSTIVOG 

  

ʺBlaženi milostivi, jer će biti pomilovaniʺ, rekao je Gospod.[2] Ova se reč obistini na 
blaženom Filaretu Milostivom, koji za svoje veliko milosrđe k ništima dožive od Gospoda 
preveliku milost i bogato uzdarje u sadašnjem i u budućem životu, kao što to svedoči 
blaženi život njegov. 

Blaženi Filaret življaše u Paflagoniji,[3] u selu zvanom Amnija.[4] Blagorodni roditelji 
njegovi, Georgije i Ana, izmalena vaspitavahu Filareta u pobožnosti i strahu Božijem, i 
život njegov ukrašavaše se celomudrijem i svakom drugom vrlinom. A kada postade 
punoletan, on se oženi čestitom, blagorodnom i bogatom devojkom, kojoj beše ime 
Teozva. U braku njima se rodiše tri deteta: sin Jovan, i dve kćeri: Ipatija i Evantija. Bog 
blagoslovi blaženoga Filareta, kao nekada pravednoga Jova, i veoma mu uveća imanje i 
bogatstvo. Behu u njega mnogobrojna stada i sela, plodne njive i izobilje u svemu; 
skladišta njegova behu puna raznovrsnih zemnih blaga; i ogroman broj robova i robinja 
služaše u domu njegovom. I Filaret beše poznat u toj oblasti kao jedan od najznatnijih 
velmoža. 

Posedujući tako ogromna bogatstva, i u isto vreme videći mnoge gde se zlopate u krajnjoj 
nevolji i bedi, blaženi Filaret osećaše prema njima saučešće, i rastužene duše govoraše sebi: 
Eda li sam tolika blaga dobio iz ruke Gospodnje radi toga da ih sam uživam i naslađujem 
se, ugađajući svom stomaku? Nisam li dužan da ogromno bogatstvo, darovano mi od 
Boga, razdelim prosjacima, udovicama, siročadi, bogomoljnim beskućnicima, ubogima, 
kojih se Gospod na Strašnom sudu pred anđelima i ljudima neće postideti nazvati ih 
braćom Svojom, govoreći: Kada učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni 
učiniste (Mt. 25, 40). I kakvu će mi korist doneti na dan Strašnoga suda sva imanja moja, 
ako ih iz tvrdičluka zadržim samo za sebe, jer će taj sud biti bez milosti onima koji ne čine 
milosti.[5] Eda li će imanja moja u budućem životu biti meni besmrtna hrana i piće? Hoće 
li mi tamo meke haljine moje biti neraspadljivom odećom? Ne, nipošto! Jer apostol kaže: 
Ništa ne donesosmo na ovaj svet; dakle, ne možemo ništa ni odneti (1. Tm. 6, 7). Ako dakle 
ne možemo poneti odavde ništa od zemnih imanja naših, onda je najbolje dati ih u zajam 
Bogu preko ruku ništih; i Bog neće nikada ostaviti ni mene, ni moju ženu, ni moju decu. U 
to me uverava prorok David, govoreći: Bejah mlad i ostareh, i ne videh pravednika 
ostavljena, ni dece njegove da prose hleba (Psal. 36, 25). 

Tako govoreći sebi, blaženi Filaret postade milostiv prema sirotinji, kao otac prema svojoj 
deci: hranio je gladne, pojio žedne, odevao nage, s radošću primao bogomoljne putnike i s 
ljubavlju ih dvorio. I beše ovaj pravedni čovek sličan drevnome gostoprimcu Avramu i 
siromaholjubivom Jovu. Stoga beše nemoguće da se svetilnik, ukrašen takim delima 
milosrđa, sakrije pod poklopcem, i on postade slavan po svoj zemlji onoj, kao grad kad na 
gori stoji. K njemu, kao vaistinu k utočišnom gradu svom, pribegavahu svi ništi i ubogi. I 
što je ko iskao od njega: bilo hranu, ili odeću, ili vola, ili konja, ili magarca, ili ma šta 
drugo, to je milostivi Filaret s radosnom darežljivošću davao. 

No nastupi vreme kada čovekoljubivi Bog, koji sve ustrojava na korist čoveku, dopusti da 
i na pravednog Filareta, kao nekada na ugodnika Njegovog Jova, naiđe iskušenje, da bi se 
obelodanilo i trpljenje ovoga pravednika kao Jovljevo, i da bi se on, prekaljen iskušenjem 
kao zlato ognjem, pokazao dostojan Boga. I poče to sa tim što blaženi Filaret stade 
osiromašivati: ipak to ni najmanje ne izmeni njegovu sastradalnost i milosrđe prema 
ništima, i on produži davati potrebitima od onoga što imađaše. 

U to vreme, po dopuštenju Božjem, na pokrajinu u kojoj življaše milostivi Filaret napadoše 
Izmailjćani,[6] kao pustošni vihor i plamen ognjeni opustošiše svu zemlju, i mnoštvo življa 
odvedoše u ropstvo; opljačkaše i blaženog Filareta: sva mu stada ovaca i volova, konja i 
magaraca zapleniše, a i mnoge robove njegove u ropstvo odvedoše. Tada ovaj milostivi 
čovek zapade u taku nemaštinu, da mu najzad ostadoše samo jedan rob, jedna robinja, 
jedan konj, jedna krava i par volova. Sva pak ostala imovina njegova, ili bi razdata sirotinji 
njegovom milostivom desnicom ili opljačkana od Izmailjćana; a sela njegova i njive i bašte 
zauzeše obližnji zemljodelci, neki molbom, neki silom. I u Filareta ostade samo jedna kuća 
i jedna njiva. Nalazeći se u takvoj bedi i nevolji, i u takim napastima, ovaj dobri muž 
nikada ne ustugova niti uzropta, i kao drugi Jov pravedni ničim ne sagreši pred 
Gospodom, niti reče bezumlja za Boga (Jov. 1, 22). No kao što se neko raduje obilju svoga 
bogatstva, tako se on radovaše svojoj siromaštini, koju smatraše za veliko blago, videći da 
je njemu siromahu lakše ući u Carstvo Božje nego li bogatašu, ‐ po reči Gospodnjoj: Teško 
je bogatome ući u Carstvo nebesko (Mt. 19, 23). 

Jednoga dana blaženi Filaret uze dva vola svoja i ode da ore njivu što mu beše ostala. 
Orući, on hvaljaše i s radošću blagodaraše Boga što počinje, po svetoj zapovesti Njegovoj, 
u znoju lica svoga jesti hleb svoj (1. Mojs. 3, 19), i što ga ovaj rad spasava od lenjosti i 
dokolice, tih učiteljica svakome zlu. Opominjaše se on i reči svetog apostola koji zabranjuje 
lenjivcu i dokoličaru jesti: ʺKo neće da radi, neka i ne jedeʺ (2. Sol. 3, 10). I obrađivaše svoju 
zemlju blaženi Filaret, da se ne pokaže nedostojan hleba. 

Istoga dana jedan seljak oraše svoju njivu. I jedan njegov vo strahovito uzdrhtavši pade i 
izdahnu. Pogođen ovom iznenadnom mukom, zemljodelac gorko zaplaka i neutešno 
tugovaše, utoliko više što volovi ne behu njegovi nego ih beše izmolio od svog suseda da 
poore njivu. U toj svojoj nevolji on se seti blaženog Filareta i reče: Ah, da ovaj milostivi 
siromaholjubac nije osiromašio, ja bih ovog časa otišao k njemu, i sigurno bih dobio od 
njega ne samo jednog nego čak i dva vola. Međutim sada je i sam on siromah i ubog, te 
nema čime da pomogne nevoljnima. Ipak ću otići do njega; on će bar potugovati sa mnom, 
i makar me rečima utešiti, i time mi tešku muku i žalost olakšati. 

Uzevši svoj štap seljak pođe k blaženom Filaretu, i našavši ga na njivi gde ore on mu se 
pokloni, i sa suzama mu ispriča nesreću koja ga snađe iznenadnim uginućem vola. A 
blaženi Filaret, videći potresnu muku ovoga čoveka, odmah hitno ispreže iz jarma jednoga 
svoga vola, dade ga tom čoveku i reče: Uzmi, brate, ovoga vola mog, i idi te obrađuj svoju 
zemlju, blagodareći Boga. ‐ Primajući milosrdni poklon od blaženog Filareta, seljak mu se 
pokloni i reče: Gospodine moj, velika je i divna tvoja odluka, i prijatno je Bogu tvoje 
milosrđe, ali nije dobro odvajati vola od njegovog parnjaka, i teško će ti biti veoma 
obavljati poslove sa jednim volom. ‐ Pravednik mu odgovori: Uzmi, brate, vola koga ti 
dajem, i idi s mirom, jer kod kuće imam još jednog vola. ‐ Zemljodelac se pokloni 
blaženome do zemlje, i uzevši vola ode slaveći Boga i blagodareći milostivog dobrotvora. 

Čestiti Filaret, uzevši preostalog mu vola i zabacivši jaram na rame, krenu svojoj kući. I 
kada se približi vratima svoje kuće, žena njegova, ugledavši muža gde ide iza vola sa 
jarmom na plećima, upita ga: Gospodine moj, gde ti je drugi vo? ‐ Filaret joj odgovori: Za 
vreme dok sam se ja odmarao a volovi pasli, jedan se od njih odvojio i zalutao, ili ga je 
neko uzeo i odveo svojoj kući. 

Čuvši to, žena se Filaretova silno oneraspoloži i odmah posla sina svog da traži vola. 
Obilazeći mnoga polja, mladić najzad nađe svoga vola u jarmu onog zemljodelca. 
Poznavši svoga vola, on s gnjevom reče zemljodelcu: Zli i nesrećni čoveče! kako si smeo da 
upregneš tuđeg vola u svoj jaram? Gde i na koji si način došao do ovoga vola i upregao ga 
pored svog? Nije li to vo koga moj otac izgubi? A ti si ga našao, pa kao vuk zgrabio i sebi 
prisvojio. Daj mi vola; a ako mi ga ne daš, bićeš na sudu osuđen kao lopov. ‐ Zemljodelac 
mu krotko odgovori: Ne ljuti se na mene, mladiću, sine svetoga čoveka, i ne nasrći na 
mene koji ti ničim zgrešio nisam. Jer otac tvoj, sažalivši se na moju bedu i siromaštinu, 
dobrovoljno mi dade ovog vola svog, pošto moj vo orući pade iznenada i izdahnu. 

Čuvši to, mladić se postide svog neopravdanog gnjeva, pa se brzo vrati kući i ispriča to 
materi svojoj. A ona, saslušavši ga, stade kukati i naricati: Teško meni! teško meni, ženi 
nemilosrdnog muža! ‐ I čupajući kosu svoju, ona sa vikom i kuknjavom otrča k svome 
mužu i ružaše ga govoreći: Bezdušni i nečovečni čoveče! Zašto si namislio da nas pre 
vremena umoriš glađu? Eto, za grehe naše mi smo lišeni svekolike imovine naše. No Bog, 
koji i grešnike miluje, ostavi nam dva vola, da bismo, radeći s njima, prehranili decu našu. 
Ti pak, koji si ranije živeo u velikom bogatstvu i nikada radio nisi svojim rukama, sada, 
nalazeći se u siromaštini, razlenjio si se i nećeš da se trudiš i obrađuješ zemlju već hoćeš da 
se stalno odmaraš u svojoj sobi. I zato si ti dao vola seljaku ne Boga radi već sebe radi, da 
se ne bi mučio idući za plugom nego da bi živeo u lenosti i dokolici. O, kakav ćeš odgovor 
dati Gospodu, ako zbog lenjosti tvoje ja i deca tvoja pomremo od gladi. 

Pogledavši na ženu svoju, blaženi Filaret joj odgovori krotko: Počuj šta nam Bog, bogat 
milošću, govori: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice; 
pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Zar neće On prehraniti nas, koji smo daleko 
vrednosniji od ptica? On obećava stostruko uzvratiti onima koji radi Njega i Evanđelja 
razdaju svoja imanja siromasima. Stoga pomisli, ženo, kada ćemo za jednog vola dobiti 
sto, zašto onda tugovati zbog tog vola, koga ja Boga radi dadoh nevoljniku? 

Govoraše pak ovo milostivi muž, ne što je želeo da u zemaljskom životu dobije stostruko 
uzdarje, već da bi utešio svoju slabodušnu ženu. I žena, čuvši ove blagorazumne reči, 
umuče. 

Međutim, ne prođe ni pet dana, a onaj vo što ga blaženi Filaret dade seljaku, pojede u 
polju otrovno zelje zvano elevor i uginu. To dovede u zabunu seljaka, i on opet dođe k 
blaženom Filaretu, pokloni mu se i reče: Gospodine, sagreših tebi i deci tvojoj što 
razdvojih par volova tvojih, zato mi pravedni Bog ne dade da vidim koristi od tvoga vola, 
jer se on najede nekog zelja i uginu. ‐ A bogoljubivi i milostivi siromaholjubac, blaženi 
Filaret, ne odgovorivši ništa seljaku, brzo ode i dovede vola što mu beše ostao, i dade ga 
seljaku rekavši: Uzmi, brate, ovoga vola, i idi; jer ja imam da otputujem u daleku zemlju i 
neću da ovaj vredni vo ostane u kući mojoj dokoličan. 

Blaženi pak reče ovo zato, da ovaj čovek ne bi odbio primiti od njega i drugoga vola. 
Primivši vola, seljak se vrati kući svojoj, diveći se velikom milosrđu blaženoga muža. A 
kad se u kući Filaretovoj doznade za to, deca sa majkom nadadoše plač i kuknjavu, i 
govorahu: Zaista je naš otac nemilosrdan i ne voli decu svoju, pošto rasipa poslednju 
imovinu našu: ostade nam samo par volova, da ne pomremo od gladi, a otac i njih dade 
drugome. 

Videći plač dece svoje, blaženi Filaret im reče: Čeda moja, što tugujete, te kidate i svoje i 
moje srce? Zašto me nazivate nemilosrdnim i smatrate da hoću da vas umorim glađu? 
Smirite se: na jednom mestu, koje vi ne znate, ja imam tolika bogatstva i riznice, da će vam 
i za sto godina života biti dosta, makar vi ništa ne radili i ni za šta se ne brinuli. Čak ni ja 
sam ne mogu da izbrojim sva ta blaga koja su spremljena za vas. ‐ Govoreći to, pravedni 
Filaret ne obmanjivaše svoju decu, nego stvarno proviđaše svojim duhovnim očima što je 
imalo biti kasnije. 

Uskoro posle toga stiže u tu zemlju carevo naređenje, da se svi vojnici saberu u svoje 
pukove i da idu u rat protiv bezbožnih varvara koji behu napali na Grčku carevinu; 
pritom svaki je vojnik morao biti potpuno naoružan i imati dva konja. Jednome od tih 
pukova bi pričislen i jedan ubogi vojnik, po imenu Musilije, koji imađaše samo jednoga 
konja, no i taj baš tih dana nesrećno pade i uginu. Ubogi Musilije, nemajući sredstva da 
kupi konja, ode k blaženom Filaretu i reče mu: Gospodine moj Filarete, smiluj se na mene, 
pomozi mi. Znam da si i ti osiromašio do krajnosti, i imaš samo jednoga konja. No Boga 
radi, sažali se na mene, daj mi tvoga konja, da ne bih pao u ruke tisućniku i on me žestoko 
izbio. ‐ Blaženi Filaret mu reče na to: Uzmi, brate, konja mog i idi s mirom. Ali znaj ovo: 
konja ti dajem radi milosti Božije a ne što ti preti opasnost od tisućnika. 

Primivši konja od svetitelja, vojnik otide slaveći Boga. I ostade tada u svetog Filareta od 
celokupne imovine samo krava s teletom, jedan magarac i nekoliko košnica pčela. 
Međutim jedan siromašak izdaleka, čuvši za milostivog Filareta, dođe k njemu i stade ga 
moliti govoreći: Gospodine, daj mi jedno tele iz tvoga stada, da bi tvoj dar poslužio i meni 
na blagoslov, jer mi je poznato da je tvoj dar blagosloven, i u koji dom uđe ispunjuje ga 
blagoslovom, i taj se dom obogati. ‐ Blaženi Filaret s radošću dovede svoje jedino tele i 
dade ga moliocu, rekavši: Brate, Bog neka ti nispošlje Svoj izobilan blagoslov, i neka ti u 
izobilju da sve što ti treba. 

I pokloni se Filaretu taj čovek, i otide vodeći sa sobom tele. A krava, ne videći svoje tele, 
stade ga tražiti, i ne nalazeći ga ona poče veoma tužno i potresno rikati na sav glas. Svi 
ukućani Filaretovi silno sažaljevahu kravu, naročito žena njegova. Ona sa suzama koraše 
muža, govoreći mu: Ko je već u stanju trpeti to što ti radiš? Ko se neće nasmejati 
maloumlju tvom? Ja jasno vidim sada da se ti ni najmanje ne staraš o meni, supruzi svojoj, 
i decu si svoju izmučio. No evo, sada se nisi sažalio ni na beslovesnu dojilicu, nego si tele 
odvojio od njegove hraniteljke, majke. A time, kome si učinio dobro? Dom si svoj oštetio i 
ogorčio, a onog molioca nisi obogatio: jer će tele kod njega uginuti bez majke svoje, a kod 
nas će krava bez teleta svog tugovati i rikati. I tako, kakva je korist i nama i tome čoveku? 

Čuvši ovakve reči od svoje žene, pravedni Filaret joj odgovori s krotošću: Ženo, sada si 
zaista istinu rekla. Stvarno sam ja nemilostiv i nemilosrdan, pošto malo tele odvojih od 
njegove majke. No sada ću učiniti nešto bolje. ‐ Rekavši to, Filaret hitno pođe za čovekom, 
onim i stade ga dozivati: Vrati se, čoveče! vrati se sa teletom, jer majka njegova, krava, ne 
daje nam mira silno ričući kraj vrata kuće. 

Siromašak, čuvši to od blaženog Filareta, pomisli da on hoće da mu oduzme poklonjeno 
tele, i reče sam sebi: Teško si ga meni, jer očigledno nisam dostojan da imam od ovog 
blaženog muža na blagoslov čak ni ovo malo tele. Verovatno, žaleći za teletom, on me eto 
zove da bi mi ga oduzeo. ‐ Kada se čovek taj vrati sa teletom k Filaretu, telence, ugledavši 
majku svoju, jurnu k njoj, tako isto i majka potrča k teletu svome radosno mučući. Telence, 
dohvativši se vimena njenih, sisaše dugo, i ne odvajaše se od svoje majke. Videći to, 
Filaretova žena Teozva radovaše se što tele bi vraćeno kući. Blaženi pak Filaret, ugledavši 
siromaška kako tužan stoji i ne usuđuje se čak progovoriti ni reči, reče mu: Brate, supruga 
moja kaže da sam greh učinio što sam odvojio tele od njegove majke. I stvarno je tako. 
Stoga, uzmi sa teletom zajedno i majku njegovu, i idi s mirom. I Gospod neka blagoslovi 
tebe, i neka umnoži i tvoje stado kao nekada moje. 

I čovek taj, uzevši kravu s teletom, otide radujući se. I blagoslovi Bog dom njegov, radi 
ugodnika Svog Filareta: jer se u toga siromaška od poklonjene mu krave s teletom toliko 
umnoži stoka, da posle nekoliko godina on imađaše više od dva stada volova i krava. 

Uskoro posle toga nastade glad u toj zemlji, i pravedni Filaret zapade u krajnju bedu. 
Nemajući čime da prehrani ženu svoju i decu, Filaret uze magarca svog, koji mu jedini 
beše ostao, i ode u drugu pokrajinu k jednom prijatelju svom. Uzevši od njega u zajam šest 
merica pšenice, on ih natovari na magarca i radosno se vrati kući svojoj, i nasiti ženu i 
decu. A kad se Filaret posle tog puta odmaraše u kući svojoj, dođe k njemu ubožjak i 
zaiska od njega jedno rešeto pšenice. Tada ovaj podražavalac Avrama, obraćajući se ženi 
svojoj koja u to vreme vejaše pšenicu, reče: Ženo, ja bih ovom siromašnom bratu dao jednu 
mericu pšenice. ‐ Žena mu odgovori: Pričekaj dok se nasite tvoja deca i tvoja žena, i prvo 
daj meni jednu mericu, i tvojoj deci po mericu, i robinji našoj takođe, a ostatak daj kome 
hoćeš. ‐ On pogleda na nju, i nasmejavši se reče: A meni ništa ne dodeljuješ? ‐ Teozva mu 
uzvrati: Ta ti si anđeo a ne čovek, i hrana ti nije potrebna. Da ti je hrana potrebna, ti ne bi 
razdavao drugima pšenicu uzetu na zajam. 

Filaret ćutke odasu dve merice pšenice i dade ubožjaku. A žena, pobesnevši od gnjeva i 
muke, povika: Daj mu i treću mericu, pošto imaš mnogo pšenice! ‐ Blaženi Filaret odvoji i 
treću mericu, dade je ubogome, pa ga onda otpusti. A Teozva, jedući se od muke, razdeli 
preostalu pšenicu između sebe i dece svoje. No uzajmljena pšenica bi za neko vreme 
pojedena, i Teozva sa decom opet stade gladovati. Tada Teozva ode k susedima, izmoli od 
njih pola hleba u zajam, nakupi divlje zelje, svari ga, i dade gladnoj deci, te ona jedoše 
zajedno s njom, a čak se i ne setiše da oca starca pozovu za svoju trpezu. 

Međutim neko od starih prijatelja Filaretovih, čovek bogat, ču o ubožjačkom sirotovanju 
blaženog Filareta. I posla mu četiri tovara pšenice, na četiri mazge, svaki tovar po deset 
gomora, i u propratnom pismu mu pisaše ovako: ʺMili brate naš, čoveče Božji! šaljem ti 
četrdeset gomora pšenice za hranu tebi i tvojim ukućanima, i kad ih potrošiš, poslaću ti 
opet isto toliko; a ti se moli za nas Gospoduʺ. 

Primivši ovaj dar, blaženi Filaret se pokloni do zemlje; zatim pruživši ruke i podigavši oči 
k nebu, uznese blagodarnost Bogu, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što nisi 
ostavio mene, slugu Tvoga, koji je svu nadu položio na Tebe. ‐ A žena Filaretova, kada 
vide takvu milost Božju, umiri se, i s krotošću reče mužu: Gospodine, odvoj meni pšenice 
koliko nalaziš za potrebno, takođe i deci našoj, a i susedima vrati što uzajmismo od njih; 
isto tako uzmi svoj deo, i radi s njim što hoćeš. 

Filaret postupi po rečima svoje žene i razdeli pšenicu, ostavivši sebi pet gomora, koje u 
toku dva dana razdade ubogima. To ponovo razgnjevi njegovu ženu, i ona ne hte više ni 
da jede zajedno s njim, nego ona jeđaše sa decom odvojeno i krišom od njega. No jednoga 
dana blaženi Filaret ih iznenada zateče za obedom i reče im: Deco, primite i mene za 
trpezu, ako ne kao oca, onda bar kao gosta i putnika. ‐ Oni se nasmejaše i primiše ga. I kad 
jeđahu, žena mu reče: Gospodine Filarete, dokle ćeš skrivati od nas to blago, za koje veliš 
da ga imaš u potajnom mestu? Možda nam se ti podsmevaš i zavaravaš nas, kao 
nerazumnu decu, lažnim obećanjima? Ako je to istina, onda nam pokaži to blago; i mi 
ćemo ga uzeti i kupiti hrane, pa ćemo opet jesti zajedno, kao što je to bilo ranije. ‐ Blaženi 
Filaret im odgovori: Strpite se još malo, pa će vam uskoro veliko blago biti pokazano i 
dato. 

Naposletku sveti Filaret postade toliko siromašan i ubog, da ništa imao nije osim nekoliko 
košnica s medom, od koga se hranio on i njegovi ukućani. No i pri takoj oskudici, kada k 
njemu dolažahu ubogi, on, nemajući hleba, davaše im meda iz košnica. Ukućani pak 
njegovi, videći da se lišavaju i poslednje ishrane, kradom odoše k pčelama sa posuđem da 
pokupe sav med, ali oni nađoše samo jednu, poslednju košnicu sa medom, i uzeše sav 
med iz nje. 

Sutradan izjutra opet dođe k Filaretu prosjak ištući milostinju. Filaret ode košnici, otvori 
je, i nađe je praznu. Videći da nema šta dati prosjaku, blaženi Filaret skide sa sebe gornju 
haljinu i dade mu je. A kada dođe kući samo u donjoj haljini, žena ga upita: Gde je tvoja 
odeća? Da i nju nisi dao prosjaku? ‐ On joj odgovori: Hodeći kroz pčelarnik, tamo je 
ostavih. ‐ Tada sin njegov ode u pčelarnik, i ne našavši očevu haljinu, kaza to majci svojoj. 
A ona, stideći se da joj muž ide nedolično u jednoj haljini, prepravi svoju haljinu u mušku i 
obuče ga u nju. 

U to vreme na prestolu Grčkog carstva seđaše hristoljubiva carica Irina sa svojim sinom 
Konstantinom.[7] Pošto Konstantin postade punoletan, biše razaslani po vasceloj Grčkoj 
carevini ljudi odabrani i blagorazumni, da traže najbolju i najugledniju devojku, koja bi 
bila dostojna stupiti u brak sa mladim carem Konstantinom. Izaslanici, želeći da što 
uspešnije izvrše carsko naređenje, veoma revnosno prohođahu sve oblasti, gradove, pa 
čak i najzabačenija sela. Tako oni stigoše i do Paflagonskog sela, zvanog Amnija. 
Približavajući mu se, oni još izdaleka ugledaše divnu i visoku kuću blaženog Filareta, koja 
lepotom svojom prevazilažaše sve ostale kuće. Smatrajući da u njoj živi neki bogati 
vlastelin, oni poslaše tamo sluge svoje da im pripreme stan i trpezu. No jedan od vojnika, 
koji behu u pratnji ovih carskih izaslanika, reče im: Nemojte ići u tu kuću, gospodo, jer 
mada je spolja velika i divna, iznutra je pusta i prazna, i nema ni ono što je najpotrebnije; u 
njoj živi jedan starac, siromašniji od svih u okolini. Carevi izaslanici ne poverovaše 
vojnikovim rečima i narediše slugama da idu i postupe po naređenju. 

Međutim, istinski gostoprimac, bogoljubivi Filaret čim ugleda ljude gde se približavaju 
njegovoj kući, uze svoj žezal i izađe im u susret; i poklonivši im se do zemlje, on ih s 
radošću primi, i reče im: Sigurno vas Gospod, gospodo moja, dovede k meni, sluzi vašem; 
smatram za veliku čast što se udostojih primiti takve goste u moju ubogu kuću. 

Zatim blaženi Filaret otrča k ženi svojoj Teozvi i reče joj: Gospođo Teozvo, spremi dobru 
večeru da ugostimo ugledne ljude, koji nam dođoše izdaleka; oni mi se veoma dopadoše. ‐ 
Teozva uzvrati na to: A od čega ću spremiti dobru večeru? Zar u našem sirotom domu ima 
jagnje ili kokoška? Jedino što mogu da skuvam zelje lobodu, kojim se mi hranimo, i to bez 
zejtina; jer što se tiče zejtina i vina, ja se i ne sećam kada ih je bilo u našoj kući. ‐ No muž joj 
ponovo reče: Naloži, gospođo, makar vatru, i doteraj gornju palatu, i vodom speri prašinu 
sa našeg starog trpeznog stola od slonove kosti; a Gospod koji daje hranu svakom telu, 
daće i nama hranu kojom ćemo ugostiti ove ljude. 

Teozva se onda lati posla, izvršujući naređenje svoga muža. I gle, imućniji ljudi toga sela, 
doznavši da su carevi izaslanici odseli u kući blaženog Filareta, pohitaše noseći 
pravedniku ovnove i jaganjce, kokoške i golubove, hleba i vina, i sve ostalo, potrebno za 
doček tolikih gostiju. Dobivši te poklone, Teozva ugotovi razna ukusna jela, i udesi 
trpezariju u gornjoj palati. Uvedeni u tu palatu da večeraju, carevi izaslanici se divljahu i 
izvrsnoj lepoti palate u kući ubogog čoveka i raskošnom trpeznom stolu od slonove kosti, 
koji je blistao zlatom. No svrh svega oni se najviše divljahu svesrdnom gostoljublju 
domaćinovom, koji je i po izgledu i po držanju ličio na samog Avrama gostoljubivog. A 
dok gosti seđahu za trpezom, uđe tamo sin blaženog Filareta Jovan, sličan ocu. Zatim 
naiđoše i unuci blaženoga, donoseći jela, i usrdno služeći goste za trpezom. Posmatrajući 
ih, carevi izaslanici uživahu u njihovom izvrsnom držanju i ophođenju, i upitaše Filareta: 
Reci nam, čestiti čoveče, imaš li suprugu? ‐ Da, imam, gospodo moja, odgovori im on, a 
ovi mladi ljudi, to su moja deca i moji unuci. ‐ I rekoše mu carevi izaslanici: Neka dođe 
ovamo tvoja supruga da se pozdravimo. 

Teozva dođe. Kada je izaslanici videše, iako staru no još lepu u licu, oni upitaše: Imate li 
ćerke? ‐ Blaženi Filaret im odgovori: Moja starija ćerka ima tri kćeri, mlade devojke. ‐ Tada 
gosti rekoše: Neka te devojke dođu ovamo da ih vidimo, jer imamo naređenje od 
poslavših nas careva naših, da po celom Grčkom carstvu vidimo mlade devojke i 
odaberemo između njih najbolju i najlepšu devojku, dostojnu carskoga braka. ‐ Blaženi na 
to reče: Ta se reč ne odnosi na nas, gospodo naša i velikaši, pošto smo mi sluge vaše 
siromašni i ubogi. Uostalom, sada jedite i pijte što je Bog poslao, i budite veseli, i odmorite 
se od puta, i odspavajte, pa sutra neka bude volja Gospodnja. 

Sutradan pak kada izgreja sunce, velmože carske pošto ustadoše pozvaše blaženog 
Filareta i rekoše mu: Naredi, gospodine, da dovedu unuke tvoje pred nas da ih vidimo. ‐ 
Blaženi im odgovori: Kako zapovedate, tako neka bude. Ipak, poslušajte me milostivo: 
izvolite sami ući u unutrašnje odaje doma moga i videti devojke naše, pošto one nikada još 
ne izađoše iz ubogog doma našeg. 

Gosti odmah ustadoše i pođoše za Filaretom u unutrašnje odaje; tamo ih sretoše tri 
devojke, i smerno im se i s poštovanjem pokloniše. A kad izaslanici carski videše da su 
Filaretove unuke lepše i milolikije od svih devojaka koje oni videše širom carstva Grčkoga, 
veoma se obradovaše, i rekoše: Blagodarimo Gospodu što nam dade te nađosmo ono što 
želimo, jer jedna od ovih devojaka biće dostojna nevesta caru našem, jer bolje od njih ne 
možemo naći ni u celome svetu. ‐ Zatim oni, prema carevom rastu, izabraše za njegovu 
nevestu najstariju unuku blaženog Filareta, kojoj beše ime Marija. 

Zadovoljni i radosni uspešno obavljenim poslom, carski izaslanici pozvaše Mariju sa ocem 
i majkom, dedom i svima njihovim bližnjima, ‐ njih trideset na broju, ‐ i otputovaše s njima 
u prestonicu Carigrad. Zajedno s njima oni odvedoše još deset devojaka, izabranih u 
drugim mestima, među kojima se nalažaše i lepa kći nekog visokog dostojanstvenika 
Gerontija. Za vreme tog putovanja blagorazumna i smerna unuka blaženog Filareta obrati 
se svojim drugaricama ovakvim rečima: Sestre moje devojke, pošto sve mi sabrane ovde sa 
jednoga razloga idemo k caru, hajde da se dogovorimo kako postupiti kada Car Nebesni 
jednoj od nas da carstvo zemaljsko odredivši je za suprugu caru. Pošto je nemoguće da sve 
mi uziđemo na tu visinu, nego će samo jedna od nas biti izabrana, onda neka se ona u 
svome carskom veličanstvu opominje svih nas i neka nas ne ostavi bez svog milostivog 
pokroviteljstva. 

Na ove Marijine reči odgovori kći velmože Gerontija: Neka vam je svima znano, da 
nijedna od vas ne može biti izabrana za suprugu caru osim mene, pošto sam ja iznad svih 
vas i po visokom poreklu, i po bogatstvu, i po lepoti, i po razumu. Pri vašoj siromaštini, 
niskom poreklu i prostoti, kako se možete nadati da uđete u carske palate, uzdajući se 
samo u lepotu svoga lica? 

Čuvši ove bezumne i gorde reči, Marija ućuta, i predade sebe Božjoj volji i molitvama 
svetoga starca, dede svoga. A kad, najzad, izaslanstvo stiže u Carigrad, i devojke 
otpremljene u carski dvorac, o tome odmah bi obavešten upravnik dvora Stavrikije, carev 
najpoverljiviji čovek. Pre svih Stavrikiju bi predstavljena Gerontijeva kći. Gordeljivost 
njena ne mogaše se sakriti od pronicljivog oka iskusnog dvorjanina, i on joj reče: Ti si 
dobra i lepa devojka, ali careva supruga biti ne možeš. ‐ I obdarivši je izdašno, on je 
otpusti njenoj kući. Tako se zbiše reči Svetoga Pisma: Svaki koji se sam podiže poniziće se; 
a koji se sam ponižuje podignuće se (Lk. 18, 14). Zatim, posle sviju, predstavljena bi unuka 
pravednoga Filareta Marija, zajedno sa majkom, sa dedom i sa svima bližnjima njenim. 
Videvši ih, poraženi biše njihovom duševnom dobrotom i smernom krasotom i car, i 
careva mati, i Stavrikije. Ne malo udiviše se svi i Marijinoj lepoti, na čijem su se licu jasno 
ogledale divne osobine njene: dobrota, krotost, smernost i strah Božji. Ona stajaše pred 
njima veoma smerno, sa očima oborenim dole, dok joj se od devičanskog stida razlivaše 
po svemu licu jarko rumenilo. Sa svega toga ona se veoma dopade caru, i on je obruči sebi 
za nevestu. Drugu pak sestru njenu izabra sebi za nevestu jedan od bliskih caru velmoža, 
ugledan patricije[8] Konstantikije. A treća sestra njena bi udata za poglavicu 
Longobarda,[9] da bi tom srodničkom vezom utvrdili s njim mirne odnose. 

Venčanje carevo sa unukom blaženog Filareta bi obavljeno uz veliko veselje: svi se 
veseljahu, i velmože, i narod, i sva familija blaženoga Filareta. Car iskreno zavole 
blaženoga Filareta, i s ljubavlju ga grleći on celivaše njegovu česnu glavu. Pohvalivši 
pobožnost njegovu i cele porodice njegove, car ih sve obasu velikim počastima i mnogim 
darovima: zlatom, srebrom i dragim kamenjem, skupocenim haljinama, velikim i divnim 
kućama, i drugim imetkom. Ukazavši na taj način poštovanje blaženom Filaretu i celivavši 
ga, car otpusti njega i njegove, da idu u velikoljepna obitališta koja im on podari. 

Dobivši tako bogate darove, žena Filaretova i deca njegova i svi ukućani njegovi 
opomenuše se reči blaženog Filareta, koji im je ne jedanput govorio, da se na tajnom mestu 
čuvaju blaga koja im je Bog ugotovio. I pripavši k nogama svetiteljevim, oni mu rekoše: 
Oprosti nam, gospodine i gospodaru naš, sve čime u bezumlju sagrešismo tebi! Oprosti 
nam što te osuđivasmo i korismo zbog tvoje žalostivosti i milostinje ništima i ubogima. 
Tek sada uvidesmo da je ʺblažen čovek koji saoseća ništem i ubogomʺ (Psal. 40, 2). Jer sve 
što čovek daje siromahu, daje samome Bogu; i od Boga će stostruko dobiti u ovom svetu, i 
u onom naslediti život večni. I eto, radi tvoje milostivosti prema ubogima, čoveče Božji, 
Gospod posla bogatu milost Svoju tebi, a zbog tebe i svima nama. ‐ Blaženi starac pruži 
ruke svoje k nebu i uskliknu: Blagosloven Bog što Mu to bi po volji! Neka bude ime 
Gospodnje blagosloveno odsad i do veka! (Psal. 112, 2). ‐ Zatim, obrativši se svojoj 
porodici, reče: Poslušajte moj savet: spremimo dobar obed, i umolimo cara i gospodara 
našeg da nam sa svima velmožama svojim dođe na gozbu. ‐ A oni odgovoriše: Neka bude 
kako ti želiš! 

Kada sve bi spremljeno za gozbu, blaženi Filaret izađe u grad i hođaše po ulicama i 
raskršćima tražeći prosjake, gubave, slepe, hrome, stare i nemoćne. Sabravši njih dvesta, 
on ih ostavi pred kapijom, a sam ode k svojim ukućanima i reče im: Deco moja! car se 
priključuje sa svojim velmožama. Je li već sve gotovo za ugošćenje? ‐ Da, gotovo je sve, 
česni oče! odgovoriše oni. 

Blaženi rukom dade znak ništima, i na neopisano iznenađenje ukućana, u kuću uđe veliko 
mnoštvo ništih i ubogih. Neke od njih Filaret posadi za sto; a drugima, u nedostatku 
mesta, naloži da posedaju po podu, pa i sam sede sa njima. Videvpš to, ukućani Filaretovi 
razumeše da on, govoreći o caru, podrazumevaše samog Hrista Boga koji im dolazi sada u 
kuću o obličju ništih, a pod velmožama Cara Nebeskoga podrazumevaše svu ubogu 
bratiju, koja mnogo može kod Boga svojim molitvama. I divljahu se svi ukućani velikom 
smirenju njegovom, jer on, postavši ded carice i doživevši toliku slavu, ne zaboravi svoju 
ljubav k milostinji, i sada sedi za trpezom sa ništima i bednima i služi im kao rob. I rekoše 
mu ukućani: Zaista si ti čovek Božji i istinski učenik Hristov, koji si odlično naučio 
zapovesti Hrista koji kaže: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 
29). 

Blaženi Filaret naredi i sinu svom Jovanu, koji već beše spatarije,[10] a i unucima svojim 
da budu pored trpeze i da prislužuju bratiji. Pozvavši zatim svu porodicu svoju, blaženi 
reče: Eto, čeda moja, vi potpuno neočekivano dobiste bogatstvo od Boga, kao što vam ja i 
obećah uzdajući se u milost Božiju. I ovo se obećanje već ispuni. Recite mi sada, da li vam 
još što dugujem? ‐ A oni, opomenuvši se ranijih reči njegovih, zaplakaše i svi jednodušno 
rekoše: Gospodine naš, ti kao ugodnik Božji zaista providiš budućnost, a mi besmo 
bezumni ljuteći tvoju česnu starost. Stoga te molimo: ne spomeni grehe neznanja našeg! ‐ 
Blaženi im reče: Čeda moja, milostivi i darežljivi Gospod uzvrati nam stostruko ono malo 
što mi u ime Njegovo dadosmo siromahu. A ako želite još da i život večni nasledite, onda 
neka svaki od vas odvoji po deset zlatnika na ovu ubogu bratiju, i Gospod će ih primiti od 
vas kao što primi dve udovičine lepte. ‐ I oni od sve duše uradiše to. A blaženi Filaret, 
pošto bogato ugosti siromahe, dade svakome od njih po zlatnik i otpusti ih. 

Posle kratkog vremena blaženi Filaret opet prizva ženu svoju i decu, i reče im: Gospod je 
naš rekao: ʺTrgujte dok se ja vratimʺ (Lk. 19, 13). I ja hoću da sledujem ovoj Božanskoj 
pouci: ja hoću da prodam ovaj deo imanja što mi car podari, a vi kupite od mene taj deo, i 
dajte mi zlato, jer mi je ono potrebno. A ako vi nećete da ga kupite, onda ću ga ja razdati 
mojoj braći ‐ prosjacima; meni je pak dosta da se nazivam dedom carice. 

Oni razmotriše njegovu imovinu, proceniše je, i kupiše je od njega za šezdeset litri[11] 
zlata. Dobivši to zlato, blaženi Filaret ga razdade siromasima. A kad za to doznadoše car i 
velmože, ovi se radovahu zbog Filaretove milostivosti i darežljivosti. I od tada stadoše 
davati milostivome pravedniku mnogo zlata za razdavanje ništima. Jednom blaženi Filaret 
načini tri čekmedžeta, potpuno jednaka po svemu, i jedno čekmedže napuni zlatnicima, 
drugo srebrnjacima, treće bakarnim dinarima. I poveri ih svome vernom sluzi Kalistu. I 
kada je k Filaretu dolazio kakav ubožjak sa molbom za pomoć, on je naređivao Kalistu da 
da moliocu. A kad je sluga pitao, iz kog čekmedžeta da da ubogome, svetac je odgovarao: 
Iz onoga iz koga ti Bog naredi, jer Bog zna svačiju potrebu, i siromahovu i bogataševu, i 
nasićuje svako živo biće po Svome blagovolenju.[12] 

Ovo govoraše pravednik pokazujući razliku među ubogima koji prose milostinju. Jer ima 
prosjaka koji su ranije bili bogati, pa su usled raznih nevolja i napasti osiromašili i lišili se 
ne samo celokupne imovine nego i samoga hleba; no sačuvavši nešto od svojih ranijih 
haljina, oblače se u njih usled stida, da bi ispod njih sakrili svoju nevolju, i oni prose iz 
krajnje nužde. No ima i takvih prosjaka koji se namerno oblače u bedne rite, i, skrivajući 
svoje bogatstvo, oni svojim bednim izgledom izmamljuju milostinju, i na taj način 
uvećavaju svoje bogatstvo. A to je već lakomstvo, koje se naziva idolosluženjem. Imajući 
sve to u vidu, milostivi Filaret je govorio: Bog zna potrebu svakog prosjaka, i On kako 
hoće upućuje ruku davaoca milostinje. 

Tako i sam ovaj blaženi prosjakoljubac čineći milostinju metaše ruku u čekmedže bez 
razgledanja, i što bi ruka zahvatila: bakaruše, ili srebro, ili zlato, to je i davao prosjaku. I 
pričaše ovaj česni starac sa zakletvom, prizivajući Boga za svedoka: Koliko puta sam, 
videći čoveka obučena u pristojne haljine, spuštao svoju ruku u čekmedže sa željom da 
zahvatim bakaruše, jer sam zbog pristojnih haljina smatrao da dotični čovek nije siromah, 
ali i ne hoteći ja sam zahvatao srebro ili zlato, i davao mu. Ponekad sam prosjaku, 
odevenom u dronjke, želeo da dam bogatu milostinju, međutim moja bi ruka utrnula, i ja 
sam iz čekmedžeta vadio vrlo malo. A sve to bivaše po promislu Božjem, jer jedini Bog 
savršeno zna potrebe svakoga od nas. 

U toku četiri godine blaženi Filaret odlažaše u carski dvor radi posete svojoj unuci, carici, 
no nikada nije bio obučen u purpurne haljine, sa zlatnim pojasom. A kada su ga saletali da 
se obuče u takve raskošne haljine, on je govorio: Ostavite me! ja blagodarim Boga mog i 
slavim veliko i divno ime Njegovo što me iz nemaštine i neuglednosti podiže na toliku 
visinu: postadoh deda carice. To mi je dovoljno; više ništa ne tražim. 

Uopšte, blaženi Filaret prebivaše u takvoj smirenosti, da nije hteo koristiti nikakav čin ni 
titulu, i nazivaše se prosto Filaret Amnijatski. I tako ovaj sveti muž provodeći sve vreme 
života u smirenosti i milostivosti približi se blaženom kraju života svog. Unapred 
obavešten o tome od Boga, on, budući još zdrav, tajno uze jednog vernog slugu svog, i ode 
s njim u jedan Carigradski manastir, koji se nazivao Rodolfija, u kome se spasavahu 
uzornim podvižničkim životom devojke monahinje. Predavši igumaniji značajnu količinu 
zlata za manastirske potrebe, zamoli je da mu obezbedi nov grob, i reče: Hoću da vi znate, 
ali da nikome o tome ne pričate, da ću ja kroz nekoliko dana ostaviti zemaljski život i 
preseliti se u drugi svet i k drugome Caru. I molim vas da ubogo telo moje bude položeno 
u tom novom grobu. ‐ A zabrani i sluzi svom da nikome ne govori o tome, dok on sam ne 
bude to otkrio. 

Ubrzo posle toga, razdavši sve svoje imanje ništima i ubogima, blaženi Filaret se razbole u 
tom ženskom manastiru i leže u postelju. I nakon devet dana on pozva k sebi ženu i decu i 
svu porodicu svoju, i reče im blagim i tihim glasom: Neka vam je znano, čeda moja, da me 
Sveti Car poziva danas k sebi, i evo ja vas ostavljam i idem k Njemu. ‐ A oni, ne 
razumevajući ove reči već misleći da on govori o zemaljskom caru, primetiše mu: 
Nemoguće ti je danas ići k caru, pošto ležiš bolestan. ‐ Filaret im odgovori: Evo, već su 
gotovi oni koji hoće da me uzmu i odvedu pred Cara. 

Tada oni razumeše da im blaženi govori o svom odlasku k Caru Nebeskom, pa stadoše 
gromko plakati, kao nekada Josif i braća njegova nad ocem svojim Jakovom (1. Mojs. 50, 
1.10). A on, davši im znak rukom da ućute, stade ih poučavati i tešiti, govoreći: Čeda moja, 
vi znate i videste kakav sam život vodio od mladosti moje, kao što i Gospod zna da sam 
svojim, a ne tuđim trudom zarađivao hleb svoj; bogatstvom pak koje mi dade Bog ja se ne 
ponesoh, već odagnavši gordost daleko ja zavoleh smirenost, slušajući svetog apostola koji 
naređuje ʺbogatima na ovome svetu da se ne ponoseʺ (1. Tm. 6, 17). Zatim, kada zapadoh 
u siromaštinu ja ne ustugovah niti pohulih na Boga, nego Mu, poput pravednog Jova, 
blagodarih što me je iz ljubavi Svoje kaznio. I On, videći moje blagodarno trpljenje, opet 
me podiže iz uboštva i načini srodnikom i prijateljem careva i knezova. No ja, i tolike 
visine počastvovan, svagda srcem svojim boravljah u najdubljoj smirenosti: ʺne ponese se 
srce moje, niti se uzoholiše oči moje; niti hodih na veliko, ni na ono što je više od meneʺ 
(Ps. 130, 1). A bogatstvo, koje mi darova zemaljski car, ja ne sakrih u zemaljske riznice, 
neto ga preko ruku ubogih poslah Caru Nebeskom. Stoga i vas, mili moji, molim i 
preklinjem, ugledajte se na mene; i što videste da ja činim, činite to i vi; a ako veća dobra 
počinite, većega ćete se blaženstva udostojiti. Ne štedite prolazno bogatstvo nego ga 
pošaljite u onaj svet kuda ja sada odlazim. Ne ostavljajte svoje imanje ovde, da ga ne bi 
uživali tuđinci ili neprijatelji koji vas nenavide. Gostoljubivosti ne zaboravljajte (Jevr. 13, 
2). Udovice štitite, siročad pomažite, bolesne posećujte, zatvorene po tamnicama obilazite; 
Crkvu ne ostavljajte, nikoga ne vređajte, ne ogovarajte; ne radujte se nesreći drugoga, čak 
ni neprijatelja; mrtve sahranjujte, i za njih pomene u svetim crkvama činite; Isto tako, i 
mene nedostojnog spominjite u molitvama svojim, dok i sami ne pređete ka blaženom 
životu večnom. 

Završivši ovo dušekorisno poučenje, blaženi Filaret reče svome sinu Jovanu: Privedi mi 
sinove svoje, unuke moje. ‐ Kada mu ih privede, blaženi im poče govoriti šta će s njima biti 
u životu. Prvome sinu Jovanovom reče: Ti ćeš uzeti sebi ženu iz daleke zemlje, i poživećeš 
s njom pobožno i mudro. ‐ Drugome unuku reče: Ti ćeš dvadeset četiri godine u 
monaškom činu revnosno nositi jaram Hristov, i poživevši bogougodno otići ćeš ka 
Gospodu. ‐ Isto tako on i trećem unuku svom predskaza budućnost. I sva se ta 
predskazanja blaženog ugodnika Božjeg zbiše na unucima njegovim. Jer slično drevnom 
patrijarhu Jakovu, tako i ovaj blaženi pravednik kao prorok prozre i jasno predskaza šta će 
biti sa njegovim unucima. A pristupiše svetom starcu i dve sestre ove braće, unuke 
njegove, i rekoše mu: Blagoslovi i nas, oče! ‐ I vas će blagosloviti Gospod, reče im sveti 
starac. Vi ćete provesti svoj život u devstvenosti, odvojene od greholjubivog sveta ovog i 
neoskvrnavljene od telesnih strasti, i ne dugo, no bogougodno posluživši Gospodu, 
udostojićete se primiti od Njega velika blaga. ‐ I stvarno, tako i bi. Jer obe ove pobožne 
devojke stupiše u ženski manastir Presvete Bogorodice, u Carigradu. I posle 
dvanaestogodišnjeg podvizavanja u devstvenoj čistoti, postu, molitvenom bdenju i 
drugim monaškim trudovima, obe one u isto vreme s mirom usnuše u Gospodu. 

Pošto se pomoli za svoju suprugu, za decu, za sve svoje, i za sav svet, blaženome Filaretu 
zasija lice kao sunce, i on stade radosno pevati psalam Davidov: Milost i pravdu pevaću 
Tebi, Gospode! (Psal. 100, 1). ‐ Po završetku psalma sva se odaja ispuni nekim čudesnim 
miomirom, kao da se razliše najdivniji mirisi. Posle ovoga psalma blaženi stade čitati 
molitvu: ʺOče naš, koji si na nebuʺ, ‐ i kad izgovori reči: ʺneka bude volja Tvoja!ʺ ‐ on 
podiže ruke k nebu, i ispruživši se na postelji, predade duh svoj Gospodu. A beše mu tada 
devedeset godina. No i pri tolikoj starosti, lice se njegovo ne izmeni nego beše lepo i 
rumeno kao zrela jabuka. 

Čuvši za svetiteljevo prestavljenje, car hitno dođe u manastir sa caricom i velmožama, i 
celivaše sveto lice njegovo i ruke. I plakahu svi zbog prestavljenja njegovog, i u spomen 
njegov dadoše bogatu milostinju ubogima.[13] 

A kada ponesoše telo svetiteljevo ka grobu, tada se pred očima svih pokaza ovakav dirljiv 
i potresan prizor: na pogreb njegov beše se sleglo iz raznih gradova i sela bezbrojno 
mnoštvo ništih i ubogih, koji se s plačem i kuknjavom tiskahu, kao mravi, oko njegovog 
odra, neki hramajući, neki lazeći, neki jedan drugog gazeći, i pritom zaglušno naričući: ʺO, 
Gospode Bože! zašto si nas lišio takoga oca i hranitelja našeg? I ko će posle njega nas 
gladne nahraniti, nage odenuti? Ko nas skitnice u dom ovoj primiti? Ko će braću našu 
pomrlu, na ulici bačenu, pribrati i česno sahraniti? Bolje da smo svi mi pomrli pre njega, 
nego da se lišimo takog dobrotvora!ʺ ‐ Dok ubogi tako plakahu i ridahu za blaženim, car i 
carica i velmože, koji iđahu za svetiteljevim odrom, behu silno ganuti, te i sami plakahu. 

No dok se pratnja tako kretaše ka pripremljenom grobu, odjednom banu u gomilu jedan 
ubogi čovek, po imenu Kavokokos, koji je često dobijao milostinju od svetog Filareta. A taj 
čovek od rođenja svog imađaše u sebi duha nečistog, koji ga je mnogo puta bacao u oganj i 
u vodu, kada besnijaše pri meni meseca. Kada ovaj jadni čovek ču za prestavljenje 
milostivog Filareta i da sveto telo njegovo već nose da sahrane, on odmah potrča za 
pratnjom. I kada se probi kroz gomilu do blizu svetiteljevog odra, onda zli duh što beše u 
njemu, ne podnoseći toliku ljubav njegovu prema svetitelju, stade ga mučiti, i podstače ga 
i na huljenje svetitelja, te besomučni čovek lajaše kao pas na svetiteljev odar; zatim se 
obema rukama tako grčevito uhvati za odar, da je bilo nemoguće otrgnuti ga. A kada odar 
donesoše do pripremljenog groba, zli duh, bacivši na zemlju besomučnog stradalnika, 
izađe iz njega, i ovaj ustade zdrav hvaleći i slaveći Boga. Ovome čudu udivi se sav narod, i 
slavljaše Boga koji takvu blagodat dade sluzi svome Filaretu. Posle toga česno telo 
svetiteljevo bi položeno u pripremljenom grobu u ženskom manastiru, na mestu koje još 
za života izabra sam svetitelj. 

Tako proslavlja Bog milostivoga i u ovom životu, kao što čuste; i u budućem, kao što ćete 
čuti. 

Jedan prisni prijatelj svetog Filareta, čovek blagorazuman, pobožan i bogobojažljiv, 
prizivajući Boga za svedoka, pod zakletvom ispriča ovo: 

ʺNeko vreme posle odlaska blaženog Filareta k Bogu, jedne noći ja sa užasom videh sebe 
uznesena u neka mesta koja se ne mogu opisati. Tamo ja ugledah nekog svetlolikog 
čoveka koji mi pokaza ognjenu reku koja je proticala sa takom hukom i strahotom, kakvu 
niko od ljudi podneti ne može. Sa druge strane reke videh raj divan, blistav, pun 
neiskazane radosti i veselja, prepun neiskazano prijatnog miomira; ogromna, krasna i 
puna roda drveta njihala su se tamo od tihoga vetra i stvarala zanosno šumorenje. Uopšte, 
nemoguće je da ljudski jezik iskaže ona blaga toga raja, koja Bog ugotovi onima koji Ga 
ljube (Sr. 1. Kor. 2, 9). Tamo videh mnoštvo ljudi u belim haljinama: prepuni radosti 
naslađuju se onim plodovima rajskim. Pažljivo posmatrajući te ljude ja ugledah jednoga 
čoveka (to je bio Filaret, ali ga ja poznao nisam), obučenog u presvetlu odeću, sedi na 
zlatnom prestolu usred tih bašti; s jedne strane njega stajahu novoprosvećena deca sa 
svećama, u rukama, a s druge strane mnoštvo ništih i ubogih, u belim haljinama, koji se 
tiskahu, pošto je svaki od njih želeo da mu priđe bliže. I gle, pojavi se tamo neki mladić sa 
svetlim licem ali strašna izgleda, i držaše u ruci zlatni žezal. Ja se, sa velikim strahom i 
trepetom, usudih da ga upitam: Gospodine, ko je ono što sedi na presvetlom prestolu 
usred onih svetlolikih ljudi? Nije li to Avram? ‐ Svetlonosni mladić mi odgovori: To je 
Filaret Amnijatski, koji svojom prevelikom ljubavlju i milostivošću prema siromasima, a i 
svojim čestitim i čistim životom, postade drugi Avram i vlada ovde. ‐ Posle toga ovaj novi 
Avram, sveti i pravedni Filaret, pogledavši (na mene radosno, stade me tiho zvati k sebi, 
govoreći: Čedo, hodi i ti ovamo, da se naslađuješ ovih blaga. ‐ A ja odgovorih: Ne mogu, 
preblaženi oče, da dođem tamo, jer me ova ognjena reka sprečava i plaši: prelaz preko nje 
je uzak i most nezgodan za prelaženje, i mnoštvo ljudi u njoj gore u ognju; bojim se da i ja 
ne upadnem tamo, i ko će me onda izbaviti otuda. ‐ Svetitelj reče: Ne boj se i smelo prelazi, 
jer su svi koji se ovde nalaze, tim putem došli ovamo, i nema drugoga puta sem tog. Stoga 
i ti, čedo, bez ikakvog straha pređi k nama, i ja ću ti pomoći. ‐ I pruživši ruku prema meni 
on me prizivaše. A ja, osetivši smelost, stadoh uspešno prelaziti preko reke, i kada se 
približih svetiteljevoj ruci i dodirnuh je, odmah se uze od mene to preslatko viđenje, i ja se 
prenuh iz sna, i zaplakah gorko i zaridah govoreći: kako ću preći onu strašnu reku i stići u 
rajsko naselje?ʺ 
Ovu povest sa zakletvom potvrdi jedan od srodnika svetog Filareta, da bismo mi saznali 
kakve se milosti udostojavaju od Boga oni koji radi Boga čine milostinju siromasima. 

Blažena pak Teozva, žena svetog Filareta, posle sahrane česnoga tela muža svoga vrati se 
iz Carigrada u svoje otačastvo ‐ Paflagoniju, i bogatstvo koje dobi od cara i carice, ona 
tamo upotrebi na zidanje i obnavljanje crkava Božjih, spaljenih od Persijanaca u ranije 
vreme. Isto tako ona sve te crkve snabde sveštenim sasudima i odeždama i ukrasima. 
Osim toga ona tamo podiže manastire, gostoprimnice, bolnice i sirotišta, pa se onda 
ponovo vrati u Carigrad kod svoje unuke, carice Marije. I tu, provodeći ostalo vreme 
života svoga u služenju Bogu, ona se mirno upokoji u Gospodu, i bi sahranjena pored 
groba svog pravednog muža. Molitvama njihovim neka i mi dobijemo u dan suda milost 
od Jedinog žalostivog i milostivog Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Bespočetnim 
Ocem Njegovim i Svetim Duhom priliči čast i slava kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ANANIJE PERSIJANCA 

  

Sveti mučenik Ananija beše od grada Arvila Persijskog. Radi ispovedanja vere u Hrista, 
ovaj blaženi mučenik bi stavljan na mnoge i nepodnošljive muke. U tim mukama, pre no 
što predade dušu svoju Bogu, on reče: Vidim lestvicu koja se pruža do u nebo; a vidim i 
neke nove svetlolike ljude koji me zovu i govore: Hajde k nama, hajde, i mi ćemo te 
odvesti u grad, pun svetlosti i neiskazane radosti. ‐ I rekavši to, sveti mučenik predade 
dušu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ANTONIJA NOVOG 

  

Najpre bio knez, pa se zamonašio. Mnogo godina proveo usamljenički, u molitvenom 
tihovanju, vršeći nadprirodne podvige. Zatim prešao u opštežićni manastir, koji se nalazio 
u Kionu, u Vitiniji. Želeći da stekne što spasonosniju poslušnost, vršio najteža poslušanja 
sa velikom revnošću i trpljenjem; zatim išao bos i bedno odeven. Tako steče prepodobni 
Antonije savršenu poslušnost. Premoren od silnih trudova, on jednom u srcu svom reče ka 
Gospodu: Vidi, Gospode, smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe moje. ‐ I noću on 
vide u snu jednog veličanstvenog muža koji držaše terazije u rukama. Na levom tasu 
terazija behu svi Antonijevi gresi od same mladosti njegove, a na desnom sekira kojom on 
iskoreni divlje trnjake opštežića. Stoga desni tas terazija sa sekirom preteže, i razmetnu sve 
grehe njegove što behu na levom tasu. Tada onaj čudesni čovek reče Antoniju: ʺEto, 
Gospod primi trudove tvoje i oprosti grehe tvojeʺ. Svojom savršenom poslušnošću 
prepodobni Antonije beše primer svoj bratiji, i mnogo doprinese njihovom spasenju. 
Videći sve to, otac iguman pozva nasamo Antonija i reče mu: ʺOče, neka te Bog obilno 
nagradi što si svojim dolaskom u ovu obitelj i svojim življenjem po Bogu koristio tolikim 
dušama; naročito su sva bratija naše obitelji dobili ogromne duhovne koristi od tvoje 
savršene poslušnostiʺ. 

Posle toga iguman dade ocu Antoniju nove haljine, obuću i ostalo što mu beše od potrebe. 
I otada iguman revnosno snabdevaše savršenog u poslušnosti Antonija. Čim bi primetio 
da mu nešto treba, iguman je krišom ulazio u Antonijevu keliju i potrebnu stvar stavljao 
na njegov odar. I Antonije to smireno upotrebljavaše. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

ONISIMA,  

arhiepiskopa Efeskog 

  

U miru Gospoda svoga se upokojio. 

  

  

SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH 

ANANIJE i SOLOHONA,  

arhiepiskopa Efeskih 

  

Dva pastira napasali jedno stado, i dobili istu nagradu. 

  
  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Ninevija je bila glavni grad Asirijaca, sa kojima su Jevreji tada bili u neprijateljskim 
odnosima. Ninevija se nalazila na istočnoj obali reke Tigra u Mesopotamiji. To je bio 
najmnogoljudniji i najbogatiji grad u starome svetu; širio se na prostoru od oko 90 
kilometara. 

2. Mat. 5, 7. 

3. Paflagonija ‐ oblast na severu Male Azije, na istoku od Vitinije. 

4. Amnija ‐ živopisno mesto na obalama reke istoga imena. 

5. Sr. Jak. 2, 13. 

6. Izmailjćani ‐ potomci Izmaila: Arabljani, muhamedanci, koji behu vrlo moćni u 
osmom stoleću posle Hrista. 

7. Carica Irina ‐ supruga cara Lava IV Hazara, ikonoborca; gonjena od cara zbog 
ikonopoštovanja. Stupila na presto sa maloletnim sinom Konstantinom 780. godine. 
Njenim zauzimanjem održan Sedmi Vaseljenski Sabor u Nikeji 787. godine. 

8. Titula ʺpatricijeʺ pripadala je prvobitno deci senatora, koji se na latinskom nazivali 
patres (= oci). Potom je taj naziv davan svima licima visokog rimskog porekla. No 
car Konstantin Veliki je ovu titulu pretvorio u lično odlikovanje, koje se davalo 
najvišim dostojanstvenicima, ali nije prelazilo po nasledstvu. 

9. Longobardi ‐ jedan od naroda Germanskog plemena. 

10. Spatarije ‐ oružjenosac, telohranitelj. 

11. Litra ‐ vizantijska mera za težinu, iznosila 324 grama; u srebru ona je vredela do 100 
zlatnih dinara, a u zlatu do 1250 zlatnih dinara. 

12. Sr. Psal. 144, 16. 

13. Sveti Filaret požive četiri godine posle venčanja svoje unuke Marije za cara; 
venčanje obavljeno 788. godine. Znači, sveti Filaret se upokojio 792. god.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
2. DECEMBAR 
  

  

SPOMEN SVETOG PROROKA 

AVAKUMA 

  

Sveti prorok Avakum bejaše sin Asafatov, iz plemena Simeonova. Zbog vrlinskog života 
svog on dobi od Boga dar proročki. Prorokovao je za carovanja Manasije i sina Amona, u 
vremenu od 660. do 611. godine pre Hrista. Prorekao je opustošenje Jerusalima i 
Vavilonsko ropstvo. Kada Navuhodonosor car Vavilonski udari na Jerusalim, Avakum se 
skloni u zemlju Ismailćansku, odakle se opet vrati u Judeju, gde življaše kao zemljoradnik. 
Jednoga dana nošaše on ručak radnicima na njivi, kad mu se najedanput javi angel 
Gospodnji i reče: ʺOdnesi ručak koji imaš u Vavilon Danilu, u jamu lavovskuʺ. I reče 
Avakum: ʺGospode, Vavilona ne videh, i jamu ne znam gde jeʺ. Tada ga angel uze za kosu 
i trenutno prenese u Vavilon, u daljinu ogromnu, na jamu lavovsku, u koju Danil beše 
bačen od cara Kira za kaznu, jer se ne pokloni idolima. ʺDanile, Danile, primi ručak što ti 
ga posla Bogʺ, viknu Avakum. I Danil primi i jede. Potom angel Božji opet uze Avakuma i 
prenese u Judeju, na njivu njegovu (Dan. 14, 33‐36). Još je Avakum prorokovao o 
oslobođenju Jerusalima i vremenu Hristovom. Upokojio se u dubokoj starosti i sahranjen u 
mestu Kela. Mošti mu otkrivene u vreme Teodosija Velikog. 

  

  

STRADANjE SVETE MUČENICE 

MIROPIJE 

  

Sveta devojka Miropija rodila se u gradu Efesu[1] od hrišćanskih roditelja. Po smrti oca 
ona bi preporođena svetim krštenjem. Vaspitavana od svoje majke u strahu Božjem, ona s 
ljubavlju i usrđem odlažaše na grob svete mučenice Ermionije,[2] jedne od kćeri svetog 
apostola Filipa (D. A. 21, 8‐9). Ona uzimaše celebno miro koje isticaše iz groba svete 
Ermionije, davaše ga bolesnicima i isceljivaše ih. Sa tog razloga ona i bi nazvana Miropija. 

U to vreme carovaše Dekije.[3] Kada se diže gonjenje na hrišćane, majka Miropijina se 
preseli sa njom na ostrvo Hios,[4] gde ona imađaše imanje nasleđeno od roditelja. Tu ona 
življaše povučeno sa svojom ćerkom u svome domu i moljaše se Bogu. Jednom dođe na to 
ostrvo knez Numerijan. Po njegovom naređenju, za ispovedanje vere u Hrista bi uhvaćen 
blaženi Isidor, vojnik po zvanju, čovek u godinama, pobožan i divan. Pošto se blaženi 
Isidor ne hte odreći Hrista, knez ga prvo stavljaše na raznovrsne muke; zatim mu odseče 
svetu glavu, i česno telo njegovo baci u jamu da ga pojedu zveri i ptice, a na izvesnom 
odstojanju postavi stražu da hrišćani ne bi ukrali telo mučenikovo. 

Tada sveta Miropija, puna božanske revnosti, dođe sa svojim služavkama noću, tajno uze 
sveto telo mučenikovo, i česno obavivši pogrebne molitve, sahrani ga na naročito 
spremljenom mestu.[5] 

Kada knez doznade da je telo Isidorovo ukradeno, on stražare okova u lance i naredi da ih 
vode po celome gradu da pronađu ukradeno telo, rekavši im naposletku ovo: da ako u 
određenom roku ne nađu ukradeno telo, glave će im biti odsečene. 

Međutim sveta Miropija, ugledavši muke okovanih i vučenih stražara, i čuvši da će im 
glave biti odsečene, zabole je duša, i reče sebi: ʺAko ovi stražari trpe tolike muke, i budu 
pogubljeni zbog mene, koja sam ukrala telo, onda ‐ teško meni na Strašnom sudu Božjem, 
duša se moja ima mučiti kao kriva za pogubljenje tolikih ljudiʺ. ‐ I neočekivano za sve, ona 
viknu k vojnicima: ʺPrijatelji, telo koje tražite ja sam uzela dok ste vi spavaliʺ. 

Čuvši to, vojnici je odmah dohvatiše i pred kneza Numerijana odvedoše, govoreći: 
Gospodaru naš, evo one koja je ukrala mrtvog zlosrećnog starca. ‐ Knez upita svetiteljku: 
Je li istina to što oni govore o tebi? ‐ Da, istina je! odgovori svetiteljka. ‐ Prokleta ženo, 
viknu knez, kako si smela da to učiniš? ‐ Miropija odgovori: Smela sam zato što prezirem i 
pljujem na tvoju ništavnost i bezbožnost. 

Ove reči strahovito razjariše gordoga kneza, i on naredi da je nemilosrdno biju motkama. I 
biše je dugo. Zatim, dohvatiše je za kosu, vukoše je po celome ostrvu, mučeći joj sve 
delove tela, pa je najzad jedva živu baciše u tamnicu. U ponoći pak, kada se svetica 
moljaše, velika svetlost obasja svu tamnicu, i uđe hor Angela koji pevahu Trisvetu pesmu. 
U sredini Angela bejaše sveti Isidor. I pogledavši na mučenicu on joj reče: Mir tebi, 
Miropijo, jer molitve tvoje stigoše do Boga, i evo ti ćeš sada poći s nama da primiš venac 
koji ti je spremljen. 

I pri toj reči svetog Isidora sveta mučenica Miropija s radošću predade duh svoj Bogu.[6] I 
napuni se sva tamnica neiskazanog miomira, da se i sami stražari, osetivši to, zapanjiše i 
skoro vansebni postadoše. A jedan od stražara, koji sve to svojim očima vide i svojim 
ušima ču, pohita k svešteniku, ispriča mu sve, i primi sveto krštenje. Potom i on sam, 
ispovedivši svoju veru u Hrista, udostoji se mučeničkog venca. Telo pak svete Miropije 
uzeše hrišćani i česno pogreboše slaveći Boga. 

  

  

SPOMEN SVETOG I PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOANIKIJA,  

Devičkog Čudotvorca 

  

Prepodobni i bogonosni otac naš Joanikije, veliki čudotvorac Božji u našem narodu, rodio 
se u predelima Srpske Dioklitije (ili Duklje),[7] od roditelja pobožnih i imućnih, no koje on 
potom prevaziđe pobožnošću i bogatstvom duhovnim. Rodio se u drugoj polovini 14. 
veka i živeo na zalasku slavnog Srpskog carstva i slobodne države, pred početak strašnog 
i mnogovekovnog ropstva agarjanskog, u koje potom zapade Srpski rod. Sigurno da je 
Promisao Božji hteo kroz Svetog Joanikija da nagovesti i pokaže verujućem narodu 
Srpskom i svima pravoslavnim hrišćanima na Balkanu, da je glavna i bitna sloboda ona 
duhovna sloboda, kakvu je stekao Sveti Joanikije svojim životom pred Bogom i u Bogu, i 
da svi mi pravoslavni hrišćani na zemlji treba da se najpre borimo za tu duhovnu, 
Hristovu slobodu, bez koje svaka druga sloboda nije prava ni potpuna. Još je kroz Svetog 
Joanikija Čudotvorca Bog hteo da pokaže vernim ljudima Svojim da je Duh Božji svagda 
prisutan među hrišćanima, i da Bog nikada ne napušta narod svoj ako Mu on ostane veran 
do kraja. I zaista je tako i bilo. Jer su pravoslavni Srbi, potpomagani kroz mnogobrojna 
iskušenja predugog ropstva Turskog blagodatnim i čudotvornim prisustvom i dejstvom 
Božjim i Svetitelja Njegovog Joanikija Devičkog, sačuvali svoju veru i duhovnu slobodu u 
Bogu, a onda su sa verom i pomoćju Božjom stekli ponova i svoju nacionalnu i državnu 
slobodu. 

Slobodu svoju u Gospodu, koja se sastoji u vernom hođenju i življenju pred Bogom u 
pravdi i istini i u neodstupnom tvorenju svake zapovesti Božje, stekao je Sveti Joanikije 
kroz mnogobrojne bogougodne podvige svoje, koji su samo jedinom Bogu bili poznati. Jer 
od rane mladosti svoje on sebe svet posveti Bogu i životu za Boga, zbog čega i napusti svet 
i vrevu svetsku i udalji se u pustinju, to jest u jednu zabačenu klisuru Crne Reke (na Ibru), 
gde molitveno samovaše i tihovaše u jednoj tamošnjoj tesnoj pešteri. Tu svoju tamnu 
pećinu Prepodobnik Božji ubrzo pretvori u svetli hram Božji, jer u duši svojoj izgradi sveti 
i nerukotvoreni hram Božji u Duhu, a zatim i samu tu pećinu pretvori u hram Svetih 
Arhanđela Božjih. 
Kada se zatim slava podviga Svetiteljevih pronese po okolnim krajevima i među svim 
verujućim ljudima, koji zbog toga u velikom broju počeše dolaziti Prepodobnome, 
Joanikije tada napusti svoje mesto podviga i odbeže u neprohodne krajeve Dreničke, gde 
se sakri u gustu šumu zvanu Devič, po čemu kasnije i bi nazvan Devički. Tamo se skloni u 
dolinu jednog šumskog potoka, i prebivaše u šupljem stablu jedne bukve. I ovdašnji 
njegovi veliki i bogougodni podvizi poznati su jedinome Bogu Svevidećem, ali se iz dara 
čudotvorstva Svetiteljevog vidi koliko su oni bili veliki i ugodni Bogu. O njima se 
delimično govori u starim Žitijama i Službama napisanim Svetom Joanikiju (o čemu se 
može nešto više videti pod 26. aprilom, kada se po drugi put slavi spomen ovoga 
Prepodobnog). Kroz te svoje mnoge i naporne podvige, kroz raznovrsna iskušenja 
pričinjavana mu od demona, Svetitelj Joanikije izašao je kao iskusan i slavan pobednik, što 
se vidi i iz toga što mu je Bog dao čudotvornu moć i vlast nad nečistim dusima i njihovim 
pagubnim dejstvima. 

Na ovom novom mestu svojih novih podviga Sveti Joanikije je uskoro podigao crkvu 
Vavedenja Presvete Bogorodice, i tako postao prvi ktitor novog manastira Deviča,[8] koji i 
do danas postoji. Nešto kasnije, drugi ktitor manastira Deviča postaje i tadašnji Srpski 
vladar, despot Đurađ Branković (1427‐1456. g.), u znak zahvalnosti Svetom Joanikiju za 
čudesno isceljenje njegovim molitvama despotove bolesne kćeri Mare. Kasnije je manastir 
Devič stekao ne malo monaško bratstvo, pa su manastirska bratija još dograđivala 
manastir i manastirsku crkvu. Po prestavljenju pak Prepodobnog Joanikija, a to je bilo 2. 
decembra 1430. godine, podignuta je mala crkvica na njegovom grobu, koja i do danas 
stoji nepovređena, dok su ostala manastirska zdanja mnogo puta bila rušena i ponovo 
obnavljana, blagodatnom pomoću Svetog Joanikija i trudom blagočestivih žitelja 
manastira Deviča i okolnih vernika.[9] 

Odmah po blaženom prestavljenju i česnom pogrebenju Svetog Joanikija, počela se 
projavljivati njegova bogodana čudotvorna i celebna moć. Zbog toga je pobožni narod 
obližnjih i daljnih krajeva počeo priticati njegovim svetim moštima i prositi od Svetoga 
blagodatna isceljenja za duše i tela svoja. A divni Čudotvorac Devički bogodarežljivo 
isceljivaše sve bolesti i nemoći onih koji mu sa verom i ljubavlju pribegavahu. Ali, isto 
tako, Svetitelj ponekad i kažnjavaše, i to one koji Boga ne poštovaše i sveti manastir 
Svetiteljev napadaše. Evo jednog takvog primera, koji je zabeležio sveti vladika Ohridski i 
Žički Nikolaj, u svom ʺOhridskom Prologuʺ. 

Za vreme Prvog svetskog rata i austrijske okupacije dođe u manastir Devič jedan oficir, 
Mađar, s odredom vojske. On dovede igumana, Damaskina, u grobnicu pred ćivot Svetog 
Joanikija, i upita ga šta ima pod kamenom pločom? ʺSvetinjaʺ, odgovori mu iguman. 
ʺKakva svetinjaʺ, nasmeja se oficir, ʺtu su nekakve stvari skriveneʺ. I naredi odmah 
vojnicima, da pijucima lupaju i odvaljuju ploču. No dok se to vršilo, oficira spopadne 
muka po sredini tela. On legne u postelju, i pred veče toga istog dana umre. Uplašeni 
vojnici napuste i započeti posao i manastir, pa pobegnu. Tako se Sveti Joanikije pokaza 
strašan neprijateljima svetinje Božje i neodoljiv pobornik pravoslavnih. 

Slično čudesno delo učini Svetitelj i za vreme Drugog svetskog rata, kada u njegov 
manastir navališe muslimanski nasilnici i tlačitelji pravoslavnih, takozvani balisti. Oni 
napadoše na manastir Devič i razoriše skoro sva njegova zdanja. No kada htedoše da 
razruše i crkvu nad grobom Svetog Joanikija, biše sprečeni na taj način što se nekima od 
njih ukočiše ruke i prsti zalepiše za drške od budaka i pijuka, tako da ostadoše na mestu 
nepokretni i skoro okamenjenih ruku i prstiju. Tek posle mnogih molbi i molitava 
Svetitelju, on im se smilova i oslobodi uzetosti ove bezbožnike. Tako se, i ovde pokaza sila 
vere hrišćanske pravoslavne i svetiteljska moć i čudotvornost Svetog oca Joanikija. 

Divna su i mnogobrojna čudesa Svetog Joanikija, učinjena od vremena njegovog 
preseljenja sa zemlje na nebo pa sve do naših dana. Neka od najnovijih čuda njegovih 
opisana su pod 26. aprilom, a ovde ćemo spomenuti još neka koja tamo nisu izneta. 

U neko vreme turskog ropstva beše zapusteo manastir Devič, te se u njemu ne pojaše 
pesma Bogu. Tada neki pravoslavni hrišćanin po imenu Miloš, iz Hercegovine, spremaše 
se da ide u Jerusalim na poklonjenje tamošnjim svetinjama. I baš kad je mislio krenuti na 
put, javi mu se Sveti Joanikije u snu i reče mu, da ne ide u Jerusalim. Bolje ti je, objasni mu 
Svetitelj, da ideš u Devič i tamo moju crkvu počistiš i urediš nego da ideš u Jerusalim. 
Miloš posluša i dođe u zapušteni Devič, počisti ga, uredi, i učini te ponovo propoja. Tu se 
onda Miloš zamonaši i ostane do kraja svoga života, služeći Bogu i Svetitelju Božjem 
Joanikiju. 

Čudotvornost Svetog Joanikija privukla je u njegovu obitelj manastir Devič još jednu dušu, 
koja se potom predala bogougađanju. Reč je o prepodobnoj podvižnici Efimiji monahinji, 
u narodu poznatijoj pod imenom blažena Stojna.[10] Stojna je živela u prošlom veku. 
Rođena je u selu Lopižima kod Sjenice, u kući Zarića, sada sasvim raseljenoj zbog zuluma 
turskog i agarjanskog u Srbiji. Stojna je od detinjstva bila čobanica ovaca. Kao čobanica 
ona je jednom udarila jednu nemirnu ovcu, no udarila je tako da je taj udar naneo više bola 
savesti i srcu Stojninom negoli telu ovčijem. Taj udar nije bio smrtonosan za ovcu, ali je 
Stojna zbog toga mnogo plakala. Uveče je Stojna doterala ovce domu oca svoga, ali ih 
ujutru nije više isterala na pašu, jer se te noći razbolela. U bolesti svojoj Stojna umoli braću, 
da je odvedu Svetom Joanikiju u Devič. I braća je zaista i odvedu Svetitelju. Kada je stigla 
do hrama ovog Božjeg Čudotvorca, Stojna položi lice svoje na njegov ćivot, i nije se mogla 
lako rastaviti od ćivota i od mnogih suza. Kroz nekoliko dana, njoj se u Deviču potpuno 
povrati zdravlje, i ona od tada ostane u manastiru, gde se zatim i zamonaši i ostane pod 
imenom monahinja Efimija. 

Mnogobrojna su i neprekidna sve do danas čudesa Svetog Joanikija, činjena Bogom preko 
njega mnogim i mnogim ljudima, i to ne samo pravoslavnim Srbima, nego čak i inovernim 
Šiptarima i muslimanima. Tako je Svetitelj učinio i sledeće divno čudo. U potoku ispod 
manastira Deviča nalazi se sveta vodica, agiazma. Na tu vodu odvode bolesnike i umivaju 
ih radi isceljenja, jer se tu u blizini podvizavao Sveti Joanikije i podvizima svojim osvetio i 
prirodu vode. Kraj te vode stajao je jedan bakreni tas, gde su zahvalni ljudi metali novac. 
Neki Arnautin ukrade taj tas i odnese ga svojoj kući. No on zbog toga polude, i bi od 
srodnika donesen pod ćivot Svetiteljev. I sluga Boga Čovekoljupca Joanikije milostivo 
isceli ovog Arnautina i povrati mu izgubljeni razum i pamet. 

Najzad, da spomenemo i ovo čudo Svetog Joanikija. Za vreme poslednje obnove manastira 
Deviča (posle Drugog svetskog rata), neki roditelji dovedoše u manastir svoju 
sumasišavšu devojčicu, moleći od Svetog Joanikija isceljenje za nju. I zaista, posle molitava 
u manastiru, po blagodati Svetoga, devojčica bi sasvim isceljena. Ona je potom odrasla i 
udala se, i sa svojim zdravim dečačićem, koga je u braku dobila, redovno otada dolazi u 
manastir Devič na poklonjenje i blagodarenje Svetitelju Božjem Joanikiju Čudotvorcu. 

Tako je divan Bog u Svetima Svojima, i u ovom Svetom Joanikiju, novom Čudotvorcu. 
Njegovim svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi i nas pomiluje i spase. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG 

UROŠA V,  

cara Srpskog 

  

PUTEVI i načini kojima Promisao Božji vodi ljude večnom spasenju neispitljivi su i 
nedoznajni. Ljude, koji se sa verom i pobožnošću predaju Bogu i prema moćima svojim 
tvore svetu volju Njegovu, Bog provodi kroz razne okolnosti i nevolje, dok ih na kraju ne 
dovede u Carstvo Svoje Nebesko. Tako je bilo i sa ovim svetim i blaženim Urošem, 
poslednjim carem Srpskim. 

Sveti i pravedni Uroš bio je sin jedinac Srpskog cara Dušana Silnog (1331‐1355. godine) i 
blažene carice Jelene, koja po rodu beše sestra Bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331‐
1371. godine). Dušan se oženio blagočestivom i mudrom Jelenom odmah posle uzlaska na 
kraljevski presto Srpske države,[11] no po nekom tajnom sudu Božjem supružnici ne 
imahu dece za dugo godina. Zbog neplodnosti svoje supruge Dušan često beše 
nezadovoljan njome, ali pobožna supruga njegova Jelena svu svoju tugu zbog neimanja 
dece prenošaše na Gospoda, i taj bol svoj često pretakaše u tople i suzne molitve Bogu i 
Presvetoj Bogorodici, moleći ih da joj podare jedno dete. Posle skoro pet godina 
provedenih u braku sa Jelenom, a bez dece, Dušan se reši najzad da raskine brak sa 
svojom suprugom i da se oženi nekom drugom,[12] jer je želeo da sebi i potomstvu svome 
obezbedi nasleđe na prestolu Srpske države. No tada Gospod Milostivi, koji ne prezire 
molitve i moljenja vernih slugu Svojih, pogleda milostivo na sluškinju Svoju Jelenu i 
molitve njene biše uslišene. Uskoro zatim, Jelena rodi sina svoga jedinca (1337. godine), 
ovoga blaženog Stefana Uroša.[13] 

Majka Uroševa Jelena bila je veoma pobožna i bogoljubiva, pa je i svog sina Stefana Uroša 
učila bogoljublju i hristoljublju. Jelena je neobično volela knjige, posebno pak božanske 
knjige Svetoga Pisma, a osobito Evanđelje, pa da bi bolje razumela sveta Božja Evanđelja 
zamolila je svetogorskog starca Joanikija da joj prevede na srpski jezik tumačenje 
Evanđelja od arhiepiskopa Ohridskog Sv. Teofilakta.[14] Toj božanskoj mudrosti ona je 
učila i svoga sina Uroša. Ona je takođe bila veoma odana Pravoslavlju, i u vernosti 
Pravoslavnoj veri učvršćivala je i svoga muža cara Dušana,[15] a pogotovu svoga sina 
jedinca Uroša. Ni otac Urošev Dušan nije bio nepobožan čovek. Jer stari istoričari svedoče i 
za njega da je bio blagočestiv, ʺvrlo odan pravoslavnoj veriʺ. ʺPodizao je crkve i manastire, 
darujući im velike milostinje, i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima, koji 
su u tim crkvama i manastirima pevali pesmopoje Bogu. U ove manastire spadaju i oni na 
Svetoj Gori, u Makedoniji i po drugim mestima. On dade za večna vremena monasima 
Srpskog manastira Svetog Arhanđela Mihaila u Jerusalimu stalni novčani prilog, koji su 
mu Dubrovčani plaćali za Ston i Pelješac. Upravo stoga on beše nazvan Dušan, što znači 
duševan čovekʺ.[16] 

Blagočestivi roditelji Dušan i Jelena sa svojim sinom Urošem ne samo da pomagahu 
mnoge crkve i manastire, neto i sami podigoše nove. Oni podigoše svoju zadužbinu 
prekrasni manastir Svetih Arhanđela na Bistrici više Prizrena (od 1348‐1352. godine), u 
kome prvi iguman bi Jakov, potonji mitropolit u Serezu. Zajedno sa carskim pobožnim 
velikašem, despotom Jovanom Oliverom, podignut bi i živopisan i drugi manastir Sv. 
Arhanđela u Lesnovu (1347‐1349. g.), i zatim zajednički od strane svih njih manastir bi 
zaveštan svetoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori. Ova blagočestiva porodica, a osobito 
ʺhristoljubiva suprugaʺ Jelena i pobožni joj sin Uroš, podigoše i manastir Presvete 
Bogorodice, zvani Matejič, u Skopskoj Crnoj Gori kod Kumanova, i crkvu Svete Trojice u 
gradu Skoplju. O tome ovako piše njihov kasniji životopisac svjatjejši patrijarh Srpski 
Pajsije Janjevac: ʺI tada blagočestiva carica Jelena sa sinom svojim dovrši crkvu koja je 
ostala od blagočestivoga i previsokoga cara Stefana (Dušana) u Crnoj Gori nesvršena, i 
trudom i podvigom i pomoćju Prečiste Vladičice naše Bogorodice, i zastupništvom i 
pomoćju svojih praroditelja dovršiše preslavnu crkvu u pohvalu i na slavu Uspenja 
Prečiste i Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije. Ona se i do 
danas zove Crnogorska Bogorodica, pošto je car Stefan Veliki beše osnovao i beše 
nedovršena, jer ga smrt postiže. Takođe i u Skoplju prema gradu podiže (Jelena sa 
Urošem) preslavnu crkvu iz osnove, u ime Živonačane Trojice, pošto je ranije, još od 
praroditelja, mislim na kralja Milutina, bila sazdana manja. Ova crkva bi nazvana 
prvoprestolna mitropolija još za velikoga cara Stefana. Posle je mladi car Uroš rasprostrani 
i ukrasi velikim krasotama, časnim ikonama i odeždama i krasnim sasudima. Tu je bila 
čudotvorna ikona koja se zove Trojeručica, i koja je i do danas u Hilandarskoj crkvi. Ova 
crkva je posle (u vreme ropstva) Božjim dopuštenjem i agarjanskim nasiljem bila 
razrušena i do danas se poznaje mesto gde je bilaʺ. Tako piše letopisac patrijarh Pajsije,[17] 
no to je bilo već posle smrti Uroševog oca Dušana, kada ga je mladi Uroš nasledio. 

Pre toga pak, roditelji Uroša pošto poodraste najpre oženiše, a to bi na ovaj način. Kada 
moćni car Stefan Dušan zauze Bosnu i dođe u grad Dubrovnik, on tamo sa svojom 
suprugom caricom bi svečano dočekan i primljen. Iduće godine on posla otuda svoga 
protovestijara Nikolu Buću na dvor Francuskog kralja da zaprosi kćer toga kralja za ženu 
svome sinu Urošu. Francuz mu, međutim, odgovori da bi to vrlo rado učinio samo kada bi 
i car Stefan i njegov sin bili ʺrimskog obredaʺ, to jest kada bi prešli u rimokatolicizam. 
Kada se Dušanov poslanik vrati natrag i ispriča svome gospodaru šta mu je Francuski 
kralj rekao, tada se car Stefan nasmeja i naruga odgovoru latinskog kralja, pa se onda 
okrete i zaprosi pravoslavnu nevestu sinu svome, Anku, kćer Vlaškog kneza i vojvode 
Aleksandra Basaraba, koju ovaj odmah i dade za Uroša. Tako blagočestivi Uroš bi oženjen 
pravovernom suprugom. Negde u to vreme, to jest kada se otac njegov Dušan venča za 
cara Srba i Grka (na saboru u Skoplju 1346. godine), mladi Uroš bi od oca proglašen za 
ʺkralja sve Srpske zemljeʺ i tako postade savladar svome ocu i caru. 

Međutim, ne prođe mnogo godina, a otac njegov Dušan umre iznenada. U to vreme svim 
hrišćanima i vladarima na Balkanu beše zapretila velika opasnost od opakih inoveraca 
Turaka, koji iz Azije behu prodrli i u Evropu. Sa svojom vojskom car Dušan krete na 
Turke, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada 
nejaki Uroš, kome ne beše još ni devetnaest godina, primi na sebe vlast velikog očevog 
carstva, a to beše isuviše veliki i težak teret za njegova slabačka pleća. 

Mladi Uroš ne beše vlastoljubiv ni slavoljubiv. Starostavni srpski letopisi i rodoslovi 
opisuju blaženog Uroša kao ʺmladića istinski krasna i lepoga stasa, ali mladoga smislom, 
preterano milostiva i krotka, koji ... savete starih ne primaše, a držaše se saveta mladihʺ. 
Kao tako krotak, blag i nezlobiv, Uroš nije hteo silom vladati i podčinjavati moćne i 
neobuzdane velikaše srpske, pa zato i kažu za njega stari letopisci da su dobrom i nejakom 
caru ʺnaneli štete i sami njegovi dvorski ljudi, od kojih on pretrpe mnoga zla i nepravdeʺ. 
Mnoga od tih velikaša počeše se odvajati od mladoga cara i cepati Srpsko carstvo, veliku 
Dušanovu carevinu. Prvi se odvoji Urošev stric Simeon Siniša (Dušanov polubrat) i uze 
pod svoju vlast grad Kostur sa okolinom, te se tamo proglasio za cara. No kako njega 
srpska vlastela (na saboru u Skoplju 1357. g.) nije priznala, Simeon se uskoro spusti niže 
na jug i osvoji oblasti u Grčkoj, Epir i Tesaliju, te tamo zasnova svoju samostalnu 
državu.[18] 

Ostali Uroševi velikaši odvajali su se postepeno od njega, ali su u početku neki od njih 
priznavali njegovu vrhovnu vlast. Takvi su bili sevastokrator Dejan, oženjen tetkom 
Uroševom Teodorom (Dušanovom sestrom), koji je upravljao krajevima oko Skopske Crne 
Gore pa do reke Strume; zatim vojvoda Nikola Stanjević, koji vladaše oko grada Štipa i 
reke Bregalnice, i još neki drugi. Jedan od najmoćnijih velikaša u početku bio je Humski 
knez Vojislav Vojinović, koji je upravljao Srpskim pokrajinama od Rudnika i Drine do 
Jadranskog Mora. Vojislav je priznavao mladog Uroša kao cara, i dok je on živeo čak je 
sprečavao drskog velikaša Vukašina Mrnjavčevića da čini nasilje nad nejakim Urošem.[19] 
No kad Vojislav umre (1363. g.) njega nasledi njegov sinovac, nepokorni župan Nikola 
Altomanović, koji takođe pakošćaše Urošu. Od Uroša se odvojiše i velikaši braća Balšići u 
Zeti, zatim Rastislavići na severu (na srpskougarskoj granici), koji na veće zlo sviju pozovu 
na Srpsku zemlju neprijatelja sa severa, Ugarskog kralja Ludviga I, koji sa silnom vojskom 
prodre u Srbiju sve do Rudnika. Samo pomoću Božjom, car Uroš i Srpska zemlja tada 
budu spašeni, te se Ugari povrate natrag.[20] No najdrskiji i najnasilniji od svih tadašnjih 
srpskih velikaša bio je lukavi Vukašin Mrnjavčević, od koga je nejaki car Uroš najviše zla i 
nevolja pretrpeo, kao što ćemo dalje videti. 

Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu, njegova majka Jelena uze da upravlja istočnim 
delom carevine, to jest Serskom oblašću u istočnoj Makedoniji, ali tako da ona potpuno 
priznavaše vrhovnu carsku vlast svoga sina. Ona mudro i pobožno upravljaše ovim 
krajevima Srpskog carstva i dosta pomagaše svome sinu Urošu. Pre svega drugoga i više 
od svega ona mu pomagaše u pobožnosti i životu po Bogu i radi Boga. Njena pobožnost i 
hristoljubivost vidi se i iz toga što ona, čim po smrti Dušanovoj ostade udovica, odmah 
odluči da se zamonaši, što uskoro zaista i učini, postavši tako monahinja Jelisaveta (već u 
mesecu maju iduće 1356. godine). Kao monahinja‐carica ona češće posećivaše sina svoga 
Uroša i pomagaše mu u njegovim poslovima. No osobito mu pomagaše u njegovim čestim 
i bogatim milostinjama i darovima crkvama i manastirima. 

Uroš nije bio srebroljubiv ni bogatstvoljubiv. Čim je došao na vlast, on je odmah obavestio 
bogatu Dubrovačku republiku, koja je Srpskoj državi plaćala razne poreze i carine od 
trgovine, osobito u prestonici Prizrenu, da on taj njihov novac od carina ustupa manastiru 
Svetih Arhanđela u Prizrenu. Drugi pak deo toga novca, koji je Srpska država dobijala od 
Dubrovnika za ustupanje Stona (na Pelješcu), Uroš je poklonio Presvetoj Bogorodici 
Sinajskoj. Treći deo tog dubrovačkog novčanog davanja blagočestivi car Uroš darivao je 
srpskom manastiru Svetih Arhanđela u Jerusalimu. Sveti Uroš pomagaše takođe svojim 
prilozima i mitropolita Melničkog Kirila, i Serskog mitropolita Jakova, i osobito monahe 
podvižnike na Svetoj Gori Antonskoj i tamošnje Svetogorske manastire. I sam on, i 
zajedno sa svojom blagočestivom majkom monahinjom Jelisavetom, pomagao je svetu 
lavru Nemanjićsku, Hilandar na Svetoj Gori, i to davanjem čestih i velikih darova i bogatih 
priloga. Carica‐monahinja Jelisaveta podarila je sa Urošem na dar manastiru Hilandaru 
sedište Petrićevo (1360. godine), a zatim su dali i veliki dar lavri Svetog Atanasija na 
Atonu (1361. godine). Uroševim prilozima i darovima urađene su u Hilandaru prekrasne 
velike ikone na velikom ikonostasu Hilandarske saborne crkve, dok je njegova majka 
Jelisaveta bila ktitorka nesrećno zapustele Karejske ćelije Svetoga Save u središtu Svete 
Gore. Sveta Jelisaveta je bogato obdarila i svetogorski manastir Kutlumuš. Zatim je ona 
postala ʺdrugi ktitorʺ manastira Svetog Nikole pod Kožljem na reci Pčinji, koji je ona posle 
ustupila Serskom mitropolitu Jakovu. Sveti pak sin njen car Uroš potvrđivao je i darove 
manastirima, osobito svetom Hilandaru, koji su činjeni od pojedinih njegovih pobožnih 
velikaša. Tako je njegov vlastelin Nikola Stanjević podigao manastir Svetog Stefana, zvani 
Konča, i po želji ovog vojvode on i Uroš ga zajednički podare velikoj lavri Hilandarskoj 
(1366. godine)[21]. 

Istinska pobožnost svetog cara Uroša i njegove majke blažene carice‐monahinje Jelisavete 
vidi se i iz sledećeg. Srpski car Stefan Dušan beše u nečemu ʺprestupio granice otaca 
svojihʺ, kako za njega kažu stari letopisi, jer ne učini kao njegovi praroditelji Nemanjići, 
nego se samovoljno ponese i pogordi u uzdizanju sebe za cara i proglašenju Srpskog 
arhiepiskopa za patrijarha. Zbog ovoga nastadoše ne male nevolje i nesuglasice između 
Srpske i Carigradske Crkve, tako da vaseljenski patrijarh Kalist[22] izreče na kraju 
odlučenje nad carom Dušanom i Srpskim patrijarhom. Tada se, kako kažu stari letopisci, 
ʺpokaja car i zaiska razrešenje za ovo zloʺ, ali se zatim, dodaju letopisci, Dušan ubrzo 
ʺrazreši od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovo zlo nepogrebenoʺ. Brigu oko 
izmirenja Srpske i Carigradske Crkve uze na sebe careva supruga, blažena carica Jelena‐
Jelisaveta i njen nejaki sin Uroš. Sa mnogo poštovanja i ljubavi mudra i pobožna carica‐
monahinja primi na svoj dvor u grad Ser svjatjejšeg patrijarha Carigradskog Kalista, koji 
lično dođe k njoj radi hrišćanskog mira i jedinstva. Sveti patrijarh Kalist beše gotov na 
pomirenje i praštanje i zato već stupi u opšptenje sa Srpskom Crkvom, a to isto željaše i 
majka Uroševa i sam Uroš. Ali, po nedoznajnim putevima i sudovima Božjim, patrijarh 
Kalist se iznenada razbole i tu u Seru odmah se preseli ka Gospodu (20. juna 1369. godine), 
kao što mu beše predskazao prepodobni Maksim Kapsokalivit.[23] Blagočestiva carica‐
monahinja i klirici i narod 

Srpske Crkve sa svakom počašću i pobožnošću opojaše i sahraniše počivšeg vaseljenskog 
patrijarha, čvrsto verujući da im je patrijarh Kalist već oprostio i sa njima se izmirio, iako 
nije stigao da sve to i drugima obznani. Nekoliko godina kasnije, blažena carica Jelisaveta, 
uz pomoć i monaha Svetogoraca i blagočestivog kneza Srpskog Lazara,[24] učini da dođe 
do punog i javnog pomirenja Srpske i Carigradske patrijaršije, i to za vreme Carigradskog 
patrijarha svjatjejšeg Filoteja (1363‐ 1376. g.) i Srpskih patrijaraha svjatjejših Save IV i 
Jefrema (1375. godine).[25] Tom prilikom bi dato oproštenje i pomirenje za sve žive i 
umrle, za cara Stefana Dušana i sina mu cara Uroša, za patrijarha Joanikija i Savu 
patrijarha, i za sve velike i male. Uskoro pak posle ovoga prestavi se u Gospodu blažena 
carica‐monahinja Jelisaveta (7. novembra 1376. godine), primivši pre smrti veliku 
monašku shimu sa imenom Evgenija.[26] Sveti pak sin njen, car Uroš, bio je u ovo vreme 
već promenio svetom. A evo kako je to bilo. 
Kao što je već rečeno, od mnogih srpskih velikaša, koji su se počeli odmetati od 
blagovernog i zakonitog cara Srpskog Uroša, najlukaviji i najobesniji bio je Vukašin 
Mrnjavčević. Sa svojim bratom Jovanom Uglješom Mrnjavčevićem, inače čovekom mnogo 
boljim i plemenitijim od Vukašina, oni su od Srpskog cara dobili posede u Makedoniji, i to 
Vukašin u zapadnom delu Makedonije, oko Prilepa i Ohrida, a Uglješa u istočnoj 
Makedoniji. Uglješa je bio oženjen ćerkom kesara Vojihne, namesnika Drame, čestitom 
Jelenom (koja se posle Uglješine smrti zamonašila i ostala poznata kao monahinja Efimija), 
i svojim sposobnostima i pameću dosta je pomagala Uroševoj majci Jelisaveti dok je ona 
upravljala Serskom oblašću Srpskoga carstva. Vukašin Međutim beše gotov da oduzme 
svu vlast od nejakog cara Uroša, i zato mu se sve više nasilno nametaše i svoju vlast 
proširivaše na račun Uroševe. Jer on proširi svoju oblast i do gradova Skoplja, Prizrena i 
Prištine, tako da i samu prestonicu carevu učini svojom prestonicom. On navaljivaše da 
osvoji i Rašku oblast i skoro celu Srbiju, ali mu se u tome suprotstaviše ostali srpski 
velikaši, među kojima beše i verni velikaš Urošev blagočestivi knez Lazar Hrebeljanović. 
Mladi i neiskusni car Uroš nastojao je da se suprotstavi nametljivosti i nasilju 
Vukašinovom, ali je nesrećna srpska nesloga i sebičnost učinila i tada da velikaši ne 
pomognu u tome mladome Urošu. U starim letopisima i istorijama piše o tome, da je 
mladi car Uroš, iako je imao jedva dvadeset godina, u početku ipak pokazivao veliku 
razboritostʺ, ali je tokom vremena, kao preterano krotak i popustljiv, počeo isuviše da 
sluša ʺsavete mladihʺ, pa je tu njegovu dobrotu i nezlobivost lukavi i prepredeni Vukašin 
iskoristio. Vukašin je mnoge zle stvari činio, pozivajući se pri tome da to radi tobože u ime 
cara, te je tako ugnjetavao mnoge ličnosti Uroševog carstva, ističući svoju samovolju i 
vlastoljublje. Tako se Vukašin podmuklo i nasilnički nametnuo mladome Urošu, i uskoro 
se uz zakonitog cara Uroša proglasio za Srpskog kralja i savladara (najverovatnije avgusta 
ili septembra meseca 1365. godine). Vukašin je pošao i dalje od toga. On je želeo da svrgne 
sa vlasti staru i svetorodnu Srpsku dinastiju Nemanjića, i da srpski presto obezbedi za 
svoju porodicu. 

Zato je i ne pitajući cara Uroša uskoro proglasio svoga sina Marka za ʺmladog kraljaʺ, čime 
je pripremao zbacivanje i ukidanje vlasti loze svetih Nemanjića. Uza sve ovo, Vukašin beše 
u sukobu i sa svjatjejšim patrijarhom Srpskim Savom IV, jer većma slušaše Ohridskog 
arhiepiskopa, pošto ga patrijarh Srpski ukorevaše da ne radi i postupa po pravdi Boga 
istinoga. 

Ovakvo stanje i ponašanje nasilnika Vukašina nije mogao dugo da izdrži mladi i nejaki car 
Uroš. Pod tim i takvim nevoljama i ozlobljenjima on uskoro izgubi zemaljsko carstvo, 
svoje, ali zato zadobi večno i neprolazno Carstvo Božje na nebesima. Blaženi car Srpski 
Uroš V preseli se najzad dušom svojom ka Gospodu, u četvrtak, dana 2. ili 4. decembra 
1371. godine, ne napunivši još ni 35 godina života. Po njegovom životopiscu patrijarhu 
Pajsiju i nekim od kasnijih Srpskih letopisaca, car Uroš je bio ubijen rukom bezakonog 
Vukašina, ali ako to i nije bilo tako, Vukašin je ipak bio posredni ubica Urošev, kao što to 
kažu najstariji Srpski letopisci i rodoslovi.[27] O tome najstariji letopis piše ovako. Car 
Uroš, ʺsvrgnut je sa carske časti u otačastvu svome, no ipak usred zemlje svoje i u carskom 
dostojanstvu slavno pređe k Bogu, godine 6880. (to jest 1371.), meseca decembra, četvrtoga 
dana, a te iste godine, pre njegovog prestavljenja, sinovi Ismailovi (tj. Turci) ubiše na reci 
Marici kralja Vukašina i despota Uglješu, koji su ga zbacili sa prestolaʺ.[28] Stari letopisac, 
upoređujući svrgnuće zakonitog Uroša sa nepravednim svrgnućem zakonitog cara 
Judejskog Rovoama (sina Solomonova), od strane Jerovoama, ili svrgnuće zakonitog cara 
Vizantijskog Mihaila III od strane njegovog konjušara Vasilija Makedonca, dodaje još i 
ovo: ʺKao što onaj car Rovoam, ili da kažemo Mihailo car Grčki, koji od svoga sluge 
postrada, tako i ovaj (blagočestivi car Uroš) mnoga ozlobljenja i tegobe i mučenja primi od 
svojih slugu Vukašina i Uglješeʺ.[29] 

Vukašin i Uglješa pogiboše u boju sa Turcima na reci Marici, kod mesta Černomena, 26. 
septembra 1371. godine. Turci su iznenada bili ugrozili krajeve gde je vladao sam despot 
Jovan Uglješa (pošto se carica Jelena ‐ Jelisaveta, posle 1365. godine, bila povukla iz Sera i 
otišla svome sinu Urošu ili u svoju zadužbinu manastir Matejču). Vukašin je tada sa 
svojom vojskom pošao bratu Uglješi u pomoć, ali su obojica doživeli strašnu pogibiju od 
Turaka na opomenutoj reci Marici. Ova turska pobeda otvorila je širom vrata najezdi 
besnih i bezbožnih Ismailćana na hrišćanske narode u tima krajevima, čije stradanije 
ovako opisuje savremenik i očevidac njihov, starac Isaija Svetogorac: ʺI tolika nevolja i zlo 
ljuto zahvati sve gradove i krajeve zapadne, koliko niti uši ikada čuše, niti oči videše. A po 
ubijanju muža ovog, hrabrog despota Uglješe, prosuše se Ismailćani i poleteše po svoj 
zemlji, kao ptica po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo 
odvođahu. A one koji su ostali, njih smrt prerano pože. Oni pak koji smrt preživeše, glađu 
pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta, ni 
potom takva, Hriste Milostivi, da ne bude. A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem 
Božjim vuci noću i danju napadahu i žderahu. Avaj, jadan prizor bi za gledanje! Osta 
zemlja od svih dobara pusta; i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni 
nastavnika A među ljudima, ni da izbavlja ni da spasava, no svi se ispuniše strahom 
ismailćanskim, i srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca žena pretvoriše se. U to vreme, 
i Srpske gospode (to jest vladara) sedmi, mislim, rod kraj primi. I uistinu, tada živi 
oglašavahu za blažene one koji su ranije umrliʺ. 

Sveti car Uroš, sedmi i poslednji vladar Nemanjić, pogreben je u manastiru Uspenja 
Presvete Bogorodice u Nerodimlju, kod današnjeg Uroševca, grada koji je po njemu i 
dobio ime. Njegove svete mošti objavljene su od Boga na čudesan način na 211 godina 
posle njegove smrti (oko 1584. godine). Manastir Uspenja u Nerodimlju u to vreme beše 
zapusteo. No Presveta Bogorodica, kojoj je manastir bio posvećen, učini preko nekog 
pobožnog pastirčeta da hram bude očišćen i obnovljen. Kada se potom u prvu nedelju 
okupio mnogi narod u hramu, onaj isti pastir povikao je svima prisutnima: ʺHodite i 
pomozite mi da izvadim mošti Svetoga Uroša, mladoga caraʺ. Tada bi podignut veliki 
kamen od groba unutra u crkvi, i nađoše se krasne mošti, koje ispuštahu blagouhane 
mirise, tako da su se svi divili i vikali ʺGospode pomilujʺ. Tada bi načinjen i divan kivot od 
orahovog drveta i u njega položene česne mošti Svetoga cara mučenika. O svemu ovome 
bi izvešten i tadašnji arhijerej Vasilije, u Novobrdskoj mitropoliji Gračaničkoj. Mitropolit 
Vasilije dade pismo za skupljanje priloga radi obnove manastira, te ovaj manastir u 
Nerodimlju bi obnovljen i ukrašen u čast Matere Božje i novojavljenog Svetog Uroša cara. 
Glavni ktitor manastira bio je neki blagoverni hrišćanin iz Janjeva, sa Kosova, po imenu 
Jovan Živković, kao što o tome opširno piše i svedoči svjatjejši patrijarh Srpski Pajsije 
Janjevac, koji je i napisao odmah Žitije i Službu Svetom caru Urošu mučeniku, i to napisao 
po javljenju u snu i želji samog Svetitelja, kako svedoči o tome sam rečeni patrijarh.[30] 

Moštima Svetog Uroša cara dolazili su pobožni ljudi još dok su one ležale u ʺmanastiru 
Svetog Urošaʺ u Nerodimlju, i mnogi su od njih dobijali duhovne i telesne pomoći i 
isceljenja. Tako je njegovim svetim moštima došao da se pokloni jeromonah Mihailo 
Hilandarac, čak iz Svete Gore (1695. godine). Godine pak 1705, meseca maja 11, preneo je 
Uroševe svete mošti u Sremski manastir Jazak srpski monah Hristifor, a zajedno sa njima 
poneo je i Žitije i Službu Svetoga. (Jedan pak deo svetih moštiju cara Uroša donet je u 
manastir Studenicu). Iz Jaska su mošti Svetog Uroša prenošene u manastire Vrdnik i 
Krušedol, pa su zatim opet vraćane u Jazak.[31] Za vreme poslednjeg Svetskog rata (14. 
aprila 1942. godine) mošti Svetog cara Uroša morale su ispred bezbožnih ustaša biti 
uklonjene iz manastira Jaska, i tada su prenete u Sabornu crkvu Sv. Arhanđela u Beograd, 
gde i do danas počivaju. Svetiteljski lik Sv. cara Uroša nalazi se naslikan na mnogim 
freskama i ikonama po starijim i novijim srpskim manastirima i crkvama. Njegovim 
svetim molitvama neka Gospod Svemilostivi pomiluje i spase sve nas i sve ljude Svoje, jer 
Njemu priliči svaka slava i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza 
eve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETE I PRAVEDNE 

JELISAVETE ‐ EVGENIJE,  

Srpske carice Jelene 

  

SVETA majka Svetog cara Uroša V i supruga cara Dušana. O njenom životu i 
bogougodnim delima opširnije se govori u Žitiju njenog sina Sv. Uroša.[32] Pobožna, 
pravoslavna, hristoljubiva i čovekoljubiva, prestavila se u miru kao monahinja Jelisaveta u 
svojoj zadužbini manastiru Matejči kod Kumanova, primivši pred smrt veliki monaški 
obraz sa imenom Evgenija. Još za života smatrana od Svetogoraca za svetiteljku. Na njen 
grob u manastir Matejču dolazile su žene nerotkinje ili one kojima se ne drže deca ili koje 
nemaju materinskog mleka, i molile joj se i palile sveće. U starim tipicima i zapisima 
naziva se blaženom i svetom. Godine 1643, oktobra 16, Srpski patrijarh je poslao deo 
njenih svetih moštiju Ruskom caru na poklon. Njena sveta desna ruka čuva se danas u 
manastiru Savini u Boki Kotorskoj (i to od 1759. godine), a njeno sveto ime uneto je i u 
stihiru Srpskim Svetiteljima i Prosvetiteljima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

KIRILA FILEOTA 

  

PREPODOBNI otac naš Kirilo beše poreklom iz Trakije, iz sela Filea, koje je pripadalo 
derkonskoj eparhiji. Rođen od pobožnih roditelja, on na svetom krštenju Dobi ime Kirijak, 
i još kao dete izuči svete knjige. Po bistrini uma i po razumu on prevazilažaše sve svoje 
vršnjake, jer beše Bogom prosvećen. 

Kada poodraste, blaženi Kirijak primi čin čteca od mesnog episkopa. I od tada se posveti 
Crkvi Božjoj: čitao je svete knjige, pevao psalme, molio se Bogu, pravio mnoga metanija, 
svojim molitvenim tihovanjem ispravljao je nemir koji duša zadobija od druženja s 
drugima; na svetoj liturgiji stajao je sa dubokom pobožnošću. Oblaci svete tuge često su 
pokrivali njegovu hristočežnjivu dušu i ispunjavali je smirenjem i pokajanjem. 

Zbog svega toga vrlinski ljudi su ga poštovali i nazivali mladim starcem, a rđavi ga 
osuđivali i mrzeli njegovu pobožnu revnost. No mladi Kirijak, smatrajući sebe nižim od 
drugih, sve je to podnosio sa smirenim trpljenjem i molio Gospoda da mu da spasonosnu 
radost u stradanjima za Njega. Pritom je vapio ka nebu: Ne daj, Gospode, srcu mome da 
zastrani na zle pomisli (Psal. 140, 4). Blaženi Kirijak često govoraše i ovu pouku: ʺDobro je 
pružiti ruku pomoći onome koji pada u provaliju, ali pri tom paziti da sam ne padneš 
zajedno s njim. No ako je čovek, sastradavajući drugome, u opasnosti da sam padne, bolje 
je da se uzdrži od takve pomoći bližnjemu i svoju korist pretpostavi koristi bližnjega, jer 
niko drugi nije toliko blizak nama koliko mi sami sebi. Onaj pak koji može da ispravi i 
druge, neka se druži sa rđavim i neka ih ispravlja; a onaj koji je slab kao ja, neka beži od 
rđavih, da se ne zarazi njihovom zloćom i pokvarenošću. Jer niti se miris vrline niti smrad 
zloće može sakritiʺ. 

Prepodobni Kirijak sagradi u svome domu jednu malu keliju, toliku da može u njoj praviti 
metanije i moliti se. I provede u njoj mnogo godina molitveno tihujući, posteći se, pojući 
psalme, i neprekidno se moleći. Pritom, da ne bi pao u duhovni nemir, on se bavljaše 
rukodeljem: krpljaše i popravljaše mreže svojim komšijama, ne za platu već iz ljubavi 
bratske. I govoraše sebi: ʺNištavko, kada ruke tvoje rade, neka i jezik tvoj peva i um tvoj 
neka se moli, jer Bog traži od nas da ga stalno imamo u našem umu i sećanju . I ako hoćeš 
da dela ruku tvojih budu božanska a ne zemaljska, ti ih čini radi siromaha.ʺ 

Prepodobni nošaše teške verige na telu svom, i svo mu telo beše izranavljeno od njih, i od 
rana izlazaše smrad. No sve to on podnošaše s radošću, i govoraše: ʺSve je to lako za one 
koji hoće da se istinski pokaju, jer sveti apostol blagovesti božansku istinu: Stradanja 
sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18).ʺ Za 
hristoljubiva stradanja Gospod obdari prepodobnoga darom suza. Preteranim postom, 
mnogim plačem, stalnim sećanjem na Boga, i neprestanim molitvenim tihovanjem 
prepodobni se uznošaše u božanska sozercanja, puna i prepuna neprolaznih radosti i 
blagovesti. 

Ostavljajući često duhovna sozercanja, prepodobni govoraše sebi: ʺPrljavko, ostavi to što je 
gore na nebu, jer je nečist pred Bogom svaki bezakonik i gordeljivac. Bolje ti je, silazi češće 
umom u ad da vidiš tamo slične sebi i ljuta mučenja onih kojima ćeš se uskoro pribrojati, 
jadniče. Gle, već je pred vratima poslani od Boga anđeo. Što sediš? Ti si pred odlaskom sa 
kojeg se niko ne vraća. O, kako ćeš podneti crva neuspavljivog? kako ćeš podneti oganj 
neugasivi? Ta tebe će Bog odvojiti od pravednika i nastaniti s demonima čija si dela vršio. 
Ti se Boga nisi bojao, ljudi se nisi stideo, na sebe se nisi smilovao, ko će se onda na tebe 
smilovatiʺ? 

Pre no što je postao monah, prepodobni Kirijak je u velikoj meri posedovao 
samoukorevanje, krotost, prenošenje svih briga na Gospoda i ljubav prema ljudima. Tako, 
kada jednom prilikom pođe da obiđe svoj vinograd i radnike u njemu, on zateče radnike 
gde ne rade već leže. No da ih ne bi posramio, on sam leže na zemlju sakrivši se, i ležao je 
puna tri sata, dok radnici sami nisu ustali i počeli da rade. 

Prepodobni Kirijak imađaše brata mlađega od sebe, Mihaila, koji beše neipsmen, ali 
veoma bogoprosvećen, trudoljubiv, milostiv, bratoljubiv, povučen, bogoljubiv, 
celomudren, čiste duše. U blizini njihovog sela beše jedna crkva njihovih predaka, 
posvećena Spasu Hristu, zapustela i zanemarena. Postavši monah sa imenom Matej, brat 
prepodobnoga obnovi tu crkvu, pretvori je u manastir i skupi u njemu bratstvo. 
Prepodobni Kirijak, sam strog podvižnik, često dolažaše u manastir i poučavaše bratiju, pa 
se vraćaše svome domu gde molitveno tihovaše. Najzad ostade u manastiru, zamonaši se 
dobivši ime Kirilo, i življaše sa bratom i monasima u manastiru. 

Po Božjem ukazanju prepodobni Kirilo sagradi sebi keliju na mestu gde je ranije bio trnjak, 
i nastani se u njoj. U početku je išao na zajedničku molitvu sa bratijom, kao i u trpezariju, 
gde je obično čitao Žitija Svetih. Posle tri godine on stade odlaziti u crkvu samo subotom, 
nedeljom i praznikom. Ostalo vreme on je provodio u molitvenom tihovanju, jer je veoma 
voleo tišinu i usamljenost, pošto je usamljenost majka tišine, a tišina opet majka božanskih 
misli i sozercanja, pomoću kojih se um čovečji sjedinjuje s Bogom. 

Tako tihujući molitveno oko tri godine, prepodobni Kirilo nije prestajao koriti sebe i 
govoriti: ʺSada koga imaš da poslužiš? kome noge da opereš? pred kim da se poniziš? 
kome da iskažeš milosrđe? kako da se vežbaš u trpljenju, pošto nema nikoga da se protivi 
tvojoj volji?ʺ... i slične prekore, tako smiravajući sebe i osuđujući sebe pre Opšteg suda. 
Tako razmišljajući, prepodobni boravljaše u keliji, tugujući i plačući dan i noć. Rukodelje 
njegovo beše pletenje panakamilavki, od kojih je neke prodavao, neke poklanjao, a neke 
davao manastirskoj bratiji da im ne bi bio na teretu. Često je radio da bi oterao od sebe 
nemar i čamotinju, jer kako govoraše: počivanje i besposlenost su paguba duše i mogu da 
joj škode više nego demoni. 

Prepodobni savetovaše bratiju manastira i upućivaše na gostoprimstvo, poučavajući ih da 
tišine svoje radi ne postanu narušioci zakona ljubavi, nego da primaju dolaznike i posluže 
im, sećajući se reči Spasiteljevih: ʺKada učiniste jednome od najmanje moje braće, meni 
učinisteʺ (Mt. 25, 40). 

Po svome dolasku u manastir, prepodobni se revnosno trudio da psaltir nauči napamet. 
No kad polovinu nauči, on pokloni psaltir nekome siromahu koji beše u nevolji. Sledeće 
pak noći, pošto očita polovinu psaltira koju je znao napamet, i učini 500 metanija, kao što 
je činio svake noći, on leže na svoju rogozinu da spava. Ali beše veoma žalostan što nije 
završio ceo psaltir. Te noći njemu se u viđenju javi neko u belim haljinama, i dva puta 
otpeva sa njim ceo psaltir. I od tada je prepodobni ceo psaltir znao napamet. A ponekad je 
i tumačio bratiji neke psalme. 

U ono vreme Skiti zavladaše Trakijom, i mnogi se od opasnosti skloniše u utvrđenja. 
Prepodobni Kiril se povuče u jedan manastir na Crnom Moru, gde ga bratija, a naročito 
iguman, koji beše vrlinski čovek, primiše s radošću. Iguman odredi prepodobnome jednu 
keliju u kojoj ovaj molitveno tihovaše. Njegov vrlinski život se ubrzo proču, i k njemu se 
radi duhovne koristi stadoše sticati mnogi iz okolnih sela, pa i iz samog Carigrada. To, 
pod uticajem đavola, izazva zavist kod igumana. I on, ne mogući savladati zavist, ode k 
prepodobnome i izobliči ga, tobože po Bogu, zbog načina njegovog života, kao da je sve to 
đavolja prelest i gorda samoglavost. Čuvši to, prepodobni se baci pred noge igumanu, i sa 
smirenjem reče: ʺZahvaljujem Bogu i tvojoj svetinji, jer si ne samo poznao nečistotu duše 
moje, nego si me i očinski izobličio i kako treba poučio, i ja sam reči tvoje saslušao kao reči 
Božje a ne kao reči čovečije...ʺ ‐ Iguman, čuvši to, i videći da prepodobni iskreno sa 
samoukoravanjem i istinskim smirenjem pripada k njemu i pokajnički ga moli, da bi došao 
u poznanje istine, udivi se i ne reče ni reči. No zablagodarivši u sebi Bogu za 
bogodarovano smirenje Kirilovo, iguman se vrati u svoju keliju, osuđujući sebe što je 
licemerno izobličio nevinog slugu Božjeg. A i prepodobni osuđivaše sebe i moljaše se 
Bogu da ga ne napusti. Kasnije, kada se varvarski Skiti povukoše, prepodobni Kiril s 
metanijskim pokajanjem izmoli od oca igumana blagoslov i vrati se u svoju prvobitnu 
keliju. I molitveno tihovaše u njoj, podvizavajući se u svetim vrlinama. 

Blaženi otac Kirilo govoraše: ʺOtkako sam postao monah ne sećam se da mi je prošao dan 
bez pojanja psalama, molitve, rukodeljija i suza, koje su dar Božjiʺ. ‐ A prepodobni je imao 
dar suza više od osamnaest godina, i mogao je plakati kada je hteo: nekada imajući u vidu 
svoje grehe, nekada stradanja Gospodnja, a često i nevolje beslovesnih životinja. Pritom je 
govorio: ʺI one imaju dušu nerazumnu ‐ ψυχην αλογον te prema tome stradaju i pate. On 
je pravio razliku između suza, i govorio: ʺJedno su ropske i blagodarstvene suze, one 
bivaju iz straha od batina i mučenja; drugo su suze iz ljubavi; drugo opet suze od 
demonskog uticaja, i njih nazivam ropskim a ne i blagodarstvenim, njih neka bi Gospod 
uništioʺ. Još blaženi govoraše: ʺKo voli Boga, nikada ne oskudeva u suzama, jer kada se 
pokrene u njemu osećanje Boga, odmah se pokreće i srce njegovo na ljubav prema Njemu, 
i oči njegove liju obilje suza. Ove suze rađa molitveno tihovanje po Bogu, molitva, post, 
trpljenje, dok nas suze ne ubele više od snegaʺ. 

Kada blaženi otac Kirilo stiže u devedesetu godinu, razboli se. No, iako iscrpen starošću i 
premoren bolešću, on nije ostavljao svoje ranije podvige. Trpeo je kao da je od dijamanta, 
kao da je neko drugi stradao u njemu, kao da je bestelesan. I dostiže u krajnje bestrašće, 
provevši u molitvenom tihovanju oko 60 godina, hraneći se sa po malo hleba, zelja i vode. 
Jednom je rekao učenicima svojim: ʺOd kako postadoh monah ja se do sita ne napih vode. 
A kad mi se jezik prilepljivao za grlo, ja sam uzimao po gutljaj dva vode, da bih mogao 
progutati jedan ili dva zalogaja hlebaʺ. 

Car, koji je i do tada radi duhovnih pouka posećivao prepodobnoga, čuvši za njegovu 
bolest, otide sa celom svojom porodicom da ga poseti. Tom prilikom carica, videći 
blaženog starca nemoćnog i izmučenog, hranjaše ga svojim rukama jelom koje beše 
donela, i napoji ga sa malo vina. U razgovoru prepodobni izreče proroštvo caru da će 
odneti pobedu nad agarjanima, što se i zbi kasnije. Pošto car uze blagoslov od 
prepodobnoga, izađe iz kelije, i ugledavši da je manastirska crkva napukla, naredi da se 
sruši do temelja i podigne nova, što i bi učinjeno. 

Tako, dakle, prepodobni otac naš Kirilo imađaše trideset godina kada otpoče svoj podvig; 
i podvizavaše se u dobroj borbi oko šezdeset godina. Za sve to vreme on nije ni od kakve 
bolesti bolovao. Od 90. do 93. godine poče pomalo poboljevati. U svojoj 93. godini on 
prestade ustajati, veoma iznuren od starosti i dugogodišnjih podviga. A kada dođe u 96. 
godinu, on oronu potpuno, i poznavši kraj svoga života zamoli nas, veli pisac žitija, da ga 
ne sahranjujemo u hramu Gospodnjem, smatrajući sebe nedostojna, već u grob njegovog 
brata, i glavu njegovu da pokrijemo kamenom, a telo zemljom. I pošto provede mnogo 
dana bez hrane, ispovedi se i pričesti Svetim Tajnama i lice njegovo postade kao oganj. I 
predade prepodobni blaženu dušu svoju u ruke Božije, a njegovo sveto telo bratija 
sahraniše česno drugog decembra 1111. godine. 
Posle jedanaest godina od sahrane prepodobnoga ja, veli životopisac, imajući veliko 
poštovanje prema njemu i želeći da vidim i celivam svete mošti njegove, usudih se te 
otvorih grob, i nađoh njegovu svetu lobanju punu božanskih mirisa, stavih je u kivot i 
postavih u hramu manastirskom, pred očima sviju, na isceljenje duša i tela onima koji je sa 
verom celivaju, na slavu Gospoda našega Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i 
bogopoklonjenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i Životvornim Duhom, sada i uvek i 
kroza sve vekove. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ATANASIJA,  

zatvornika Pečerskog 

  

JA sam vaskrsenje i život: koji veruje u mene, ako i umre živećeʺ (Jn. 11, 25). Ove reči, 
rečene povodom Lazara četvorodnevnog, ispuni Spasitelj i na prepodobnom ocu našem 
Atanasiju, zatvorniku Pečerskom, želeći da i mi ispunimo reč bogataševu, rečenu 
povodom ubogog Lazara: , Ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće seʺ (Lk. 16, 39). 

Ovaj prepodobni Atanasije bejaše monah u svetom manastiru Pečerskom, i vođaše život 
svet i bogougodan. Posle duge bolesti on umre. Bratija obrisaše telo njegovo i uviše, kao 
što priliči umrlom monahu. Pokojnik ležaše dva dana nepogreben, zbog nekog zastoja. 
Noću igumanu bi javljenje, i on ču glas koji govoraše: ʺČovek Božji Atanasije dva dana leži 
nepogreben, a ti se ne brineš o tomeʺ. 

Čim osvanu treći dan, iguman dođe sa bratijom k pokojniku da ga pogrebu; i gle, oni ga 
nađoše gde sedi i plače. Svi se zaprepastiše videći ga živa, i stadoše ga raspitivati, kako 
ožive, i šta je video ili čuo. A on im ništa ne odgovaraše osim: ʺSpasavajte se!ʺ ‐ Međutim 
oni još više navaljivahu molbama na Atanasija da im kaže što korisno po dušu. Tada im on 
reče: Ako vam i kažem, vi mi nećete poverovati i nećete me poslušati. ‐ Bratija mu se onda 
zakleše da će držati sve što im on bude rekao. Tada im vaskrsli reče: 

ʺImajte poslušnost u svemu prema igumanu; kajte se svakog časa, i molite se Gospodu 
Isusu Hristu, i Njegovoj Prečistoj Materi, i prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju, da 
biste ovde, u ovoj obitelji, završili svoj život i udostojili se biti sahranjeni sa svetim ocima u 
pešteri: jer su ove tri vrline iznad svih drugih. I ko sve to postigne izvršiti po propisu, biće 
blažen, samo da se ne gordi. O ostalome nemojte me pitati, nego molim: oprostite miʺ. 
Rekavši to, on ode u pešteru i, zatvorivši za sobom vrata, provede tamo dvanaest godina 
nikuda ne izlazeći. I za to vreme nikada ne vide sunce. A plakaše dan i noć neprestano. Od 
hrane uzimaše po malo hleba i vode, i to svaki drugi dan. I u toku svih tih godina on 
nikome ne progovori ni reči. A kad dođe vreme da se prestavi on prizva svu bratiju, i 
govori im sve ono što im i ranije reče o poslušnosti i pokajanju, pa se s mirom upokoji u 
Gospodu. I položen bi česno u toj pešteri gde se podvizavao.[33] 

Po prestavljenju svom prepodobni Atanasije čudotvorenjem obavesti bratiju o svome 
blaženstvu. Jedan od bratije, po imenu Vavila, bolestan mnogo godina od nogu, bi 
donesen k moštima blaženog Atanasija, i dotaknuvši se tela njegova odmah se isceli; i od 
tada pa sve do smrti on više nije bolovao ni od nogu, niti od koje druge bolesti. O ovom 
pak javljenju svoga svetog iscelitelja Vavila ispriča bratiji, među kojima je bio i sam pisac 
ovoga žitija sveti Simon, ovo: Kada ja ležah i jaukah od bolova, iznenada uđe ovaj blaženi 
Atanasije i reče mi: ʺDođi k meni, i ja ću te iscelitiʺ. Ja taman htedoh da ga upitam, kako i 
kada on dođe ovamo, no on tog trenutka postade nevidljiv. Poverovavši blaženome koji 
mi se javi, ja zamolih da me odnesu k njemu, i tako se iscelih. 

Od toga vremena razumeše svi da je prepodobni zatvornik Atanasije ugodio Bogu i 
udostojio se blaženstva. Svetim molitvama njegovim neka se udostojimo i mi, vaskrsnuvši 
iz grehovne smrti, poživeti bogougodno u pokajanju, i potom dobiti život večni u Hristu 
Isusu, Životodavcu našem, kome slava sa Izvorom života ‐ Bogom Ocem, i Životvornim 
Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

JOVANA, IRAKLEMONA, ANDREJA i TEOFILA 

  

OVI prepodobni oci behu rodom iz grada Oksiriha,[34] deca hrišćanskih roditelja. Od 
mladosti svoje oni se bavljahu čitanjem svetih knjiga. Zatim, podstaknuti željom za 
bogoutodnim životom, oni ostaviše svet, i rukovođeni Bogom otidoše u unutrašnju 
pustinju.[35] Tamo, u pustinji, oni sretoše jednog svetog čoveka, veoma starog, i proživeše 
pored njega godinu dana, rukovođeni od njega u duhovnom izgrađivanju sebe. Kada sveti 
starac taj umre, oni ostadoše na tom istom pustinjskom mestu šezdeset godina i življahu 
podvižnički, mučeći sebe strogim postom i oskudicom. Njihova jedina hrana behu divlji 
plodovi, i voda koju oni pijahu dvaputa nedeljno. Običnih dana u toku nedelje oni su se 
odvajali jedan od drugog, i sve te dane provodili svaki zasebno u obližnjim gorama i 
pešterama, moleći se Bogu: u subotu pak i nedelju oni su se skupljali i zajedno uznosili 
blagodarnost Bogu, primajući sveto Pričešće od svetog Angela Božjeg. I tako se s mirom 
upokojiše. ‐ Ovo ispriča veliki pustinjak Tivaidski Pafnutije, koji je sam video ove muževe 
i opisao njihov život.[36] 

  

  

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA 

GAVRILA 

  

OVAJ sveti prepodobnomučenik beše iz mesta Alone, u eparhiji Prikoniskoj. On se u ranoj 
mladosti zamonaši, i življaše celomudreno u vrlinama. Nakon izvesnog vremena u njemu 
se javi neodoljiva želja da mučenički postrada za Gospoda Hrista. Zato otputova u 
Carigrad. Tamo je on u Patrijaršijskom hramu bdio i mnogo se od sve duše molio 
Gospodu Hristu, da ga prosveti i nauči na koji način da postrada za Njega. Jednoga dana, 
pričestivši se, on izađe na ulicu. Jedan osioni Turčin ga uvredi; on mu odvrati i naruži 
njegovu muslimansku veru. Zbog toga druga Turci skočiše na njega, i stadoše ga 
nemilosrdno tući. Zatim ga odvedoše sudiji. Jedan ga Turčin optuži kao hulitelja njihove 
vere, a ostali istupiše kao svedoci. Sudija naredi te monaha Gavrila odvedoše u tamnicu, a 
on napisa optužnicu; i onda zajedno sa optužnicom uputi kajmakamu i prepodobnog 
Gavrila. 

Kajmakam pročita optužnicu, i upita Gavrila: Je li to istina? ‐ Istina je, odgovori 
prepodobni. ‐ Tada ga kajmakam stade savetovati, i govoraše mu: Ostavi, čoveče, 
hrišćansku veru, pa primi našu. Zar ne vidiš kakvu slavu i kakvo carstvo poseduje 
Muhamedova vera? ‐ Mučenik odgovori: Ne dao Bog, da me zahvati bezumlje i ludilo, te 
da se odreknem Gospoda Isusa Hrista, istinitog Sina Božjeg i istinitog Boga, savršenog 
Boga i savršenog Čoveka, a da vašeg Muhameda nazovem prorokom. Ja Isusa mog 
ispovedam, i verujem da je On istiniti Bog, a za vašeg Muhameda izjavljujem da on nije 
prorok nego običan čovek i nepismen, pritom varalica i neprijatelj Spasitelja našeg Hrista. 
Zato Muhameda prezirem, i odbacujem veru njegovu. ‐ Na to mu kajmakam reče: Čoveče, 
ti si valjda pijan? ili si s uma sišao? ‐ Niti sam pijan, odgovori mučenik, niti sam s uma 
sišao, nego blagodaću Hrista mog ja imam i zdrav um i zdravu dušu. 

Tada se kajmakam strahovito razjari, i u besu naredi predstojniku: Uzmi ovoga i odseci 
mu glavu! ‐ Predstojnik uze mučenika i predade ga dželatu. Dželat ga odvede na gubilište. 
Tamo sveti mučenik kleče i radosno se pomoli Bogu, pa prekloni pod mač blaženu glavu 
svoju, i dželat mu je odseče. I presvetla duša njegova ode ka mnogoželjenom i premilom 
Gospodu našem Isusu Hristu, da primi od Njega trostruki venac: venac devstvenosti, 
venac podvižništva i venac mučeništva. A česno telo njegovo agarjani baciše u more. 
Sveti prepodobnomučenik Gavrilo postrada u Carigradu 1676. godine. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVIVA 

  

OVAJ sveti mučenik živeo za vreme Likinija (307‐323) i bio đakon u selu Talsi. Putovao je 
po selima čitajući vernima Sveto Pismo i utvrđujući ih u veri. Bi uhvaćen u selu Talsi radi 
ispovedanja Hrista i bačen u oganj, gde je mučenički i završio. Hrišćani uzmu njegove 
svete mošti, i pomazavši ih mirisima, položiše ih pored moštiju svetih mučenika Gurija i 
Samona u mestu zvanom Vitelakikla. 

Toga radi spomen svetog Aviva vrši se još zajedno sa Gurijem i Samonom 15. novembra. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

ISE,  

Episkopa Ciklanskog 

  

JEDAN iz trinaest otaca Sirijskih,[37] učenik svetog Jovana Zedaznijskog. Veliki 
čudotvorac. Reku iz daljine navratio molitvom u blizini grada Ciklana. Mošti mu počivaju 
u crkvi njegovog imena u Ciklanu u Siriji. Upokojio se krajem šestoga veka. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MOJSIJA ISPOVEDNIKA 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

SOLOMONA,[38] 
arhiepiskopa Efeskog 

  

UPOKOJIO se u miru Gospoda svoga. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Efes ‐ glavni grad Maloazijske oblasti Asije, na reci Kaistri, nedaleko od Jegejskog 
Mora, na zapadnoj obali Male Azije; veliki trgovački centar. 

2. Praznuje se 4. septembra. 

3. Dekije ‐ rimski car, carovao od 249‐251. godine. 

4. Hios ‐ ostrvo u Jegejskom Moru. 

5. O Svetom mučeniku Isidoru Hijoskom videti opširnije pod 14. majom, kada se slavi 
njegov sveti spomen. 

6. Sveta Miropija postradala 251. godine. 

7. Po nekima to je Dioklitija u Zeti (prema Primorju), a po drugima to Je Dioklitija 
Hvostanska (u današnjoj Metohiji). 

8. Delovi te prvobitne crkve sačuvani su i do danas, a o tome govori i natpis na jednoj 
staroj fresci Svetog Joanikija koja je sačuvana ka zidu te stare crkve. 

9. Najnovije obnavljanje manastira Deviča izvršeno je posle njegovog rušenja za 
vreme II svetskog rata, i to počev od 1947. godine do nedavno, od strane sadašnjih 
devičkih monahinja na čelu sa igumanijom: Paraskevom. 

10. Njen život opisao je Ep. Nikolaj Ohridski i Žički u knjizi ʺBlažena Stojnaʺ, Beograd 
1924. 

11. Dušan se krunisao za Srpskog kralja na Malu Gospojinu 1331. godine u Svrčinu, a 
Jelenom se oženio i venčao jula meseca 1332. godine. Kasnije, 1346. godine, Dušan 
se proglasio za cara Srba i Grka sa prestonicom u gradu Skoplju. 
12. Prema dubrovačkim dokumentima, to je trebala biti Jelisaveta, ćerka nemačkog 
kralja Fridriha Lepog Austrijskog. 

13. Da je Sveti car Uroš V bio sin jedinac cara Dušana i carice Jelene, i da osim njega oni 
nisu imali druge dece, vidi se jasno iz carske povelje Dušanove kojom on potvrđuje 
priloge i povlastice manastiru Sv. Nikole u Dobrušti, gde se kaže da je Uroš njihov 
ʺjedinorodni sinʺ. 

14. Sveti Teofilakt Ohridski živeo u 11. i 12. veku. Napisao divna tumačenja na 
Evanđelja, koristeći se ranijim tumačenjima Svetih Otaca, osobito Sv. Jovana 
Zlatousta. Spomen Sv. Teofilakta slavi se 31. decembra. 

15. Zbog njene čvrste privrženosti Pravoslavlju, blaženu i hristoljubivu caricu Jelenu (u 
našem narodu poznatu i pod imenom Roksanda) mrzili su latini (rimokatolici) i 
nazivali je opakom ženom, sigurno i zato što je ona bila prepreka za njihove 
pokušaje unijaćenja pravoslavnih Srba. 

16. Tako piše o Dušanu stari istoričar Mavro Orbin u svojoj istoriji ʺKraljevstvo 
Slovenaʺ (izd. u srpskom prevodu SKZ, Beograd 1968, str. 34). 

17. Patrijarh Pajsije Janjevac bio Srpski patrijarh od 1614. do 1647. godine. Napisao 
Žitije i Službu Sv. cara Uroša V (Stare Srpske biografije XV i XVII veka, preveo L. 
Mirković, SKZ Beograd 1936, str. 138). 

18. Simeon je vladao u svojoj novoj prestonici Trikali u Tesaliji do 1369. godine. Njega 
je zatim nasledio njegov sin Jovan Uroš Nemanjić, koji se uskoro zamonaši kao 
monah Joasaf kod Prepodobnog Atanasija na Meteorskim stenama u Tesaliji, gde 
njih dvojica zatim podignu manastir Veliki Meteor, posvećen Preobraženju 
Gospodnjem, koji i do danas postoji i u kojem se nalaze svete mošti njih obadvojice. 
Spomen ovog Svetog Joasafa Nemanjića i Prepodobnog Atanasija Meteorskog slavi 
se 20. aprila. 

19. Knez Vojislav je bio zaratio sa Dubrovnikom i još nekima na zapadu carevine, pa je 
miroljubivi car Uroš posredovao i izmirio zavađene strane u Onogoštu, današnjem 
Nikšiću (avgusta 1362. g.), u čemu je pomogao i njegov ugledni dvorjanin i verni 
saradnik, Sv. knez Lazar 

Hrebeljanović (o kome videti opširnije pod 15. junom).  

20. Ovaj Ugarski kralj Ludvig bio je pre toga sklopio mir sa Mlečanima da bi lakše 
mogao da pođe u ʺkrstaškiʺ rat ʺprotiv šizmatika u Raškojʺ, to jest protiv 
pravoslavnog cara Uroša i pravoslavnih Srba. No to mu nije uspelo. 

21. Ovaj Urošev vojvoda Nikola uskoro se zatim zamonašio i povukao u manastir, 
najverovatnije u sam Hilandar. 
22. Sv. patrijarh Carigradski Kalist (1350‐54. i 1355‐64. g.), praznuje se 20. juna. 

23. Njegovo sveto žitije i ovo proroštvo videti pod 13. januarom. 

24. Opširnije o životu i delima Svetog kneza Lazara videti pod 15. junom. 

25. Spomen Sv. Jefrema, patrijarha Srpskog, slavi se 15. juna. 

26. Telo svete Jelisavete ‐ Evgenije pogrebeno je u njenom manastiru Matejči kod 
Kumanova. Datum njenog blaženog prestavljenja, 7. novembar 1376. godine, 
zabeležen je u Romanovom tipiku u man. Hilandaru. Prema tome njen bi se sveti 
pomen trebao vršiti toga dana, ali se ona ovde spominje pod današnjim datumom 
(o čemu videti dalje) zajedno sa svojim 

sinom Urošem.  

27. Patrijarh Pajsije Janjevac napisao je Život cara Uroša tek 1642. godine, i on iznosi da 
je Vukašin ubio cara Uroša. O tome govore i mlađi Srpski letopisi i rodoslovi, iz 
toga doba, ili nešto malo stariji od Pajsija. Međutim, najstariji tekstovi Srpskih 
letopisa (Pećki rukopis iz 16. veka), kao i izvesni savremeni zapisi u Dubrovniku, 
govore i svedoče da je car Uroš umro uskoro posle Maričke bitke, te prema tome 
nije bio direktno ubijen od Vukašina. Ali, njegovoj preranoj končini (umro je u 
svojoj 35‐oj godini) kao namučenog pravednika, nesumnjivo je doprineo 
nemilosrdni Vukašin Mrnjavčević. 

28. Lj. Stojanović, Stari Srpski rodoslovi i letopisi, Beograd ‐ Sremski Karlovci 1927, str. 
131 i u ʺGlasniku SUDʺ, 53 (1883), str. 13. 

29. Tamo, str. 131. 

30. Govoreći za sebe kako je jedva pristao, i to po Božjem izvoljenju i umoljavan mnogo 
od drugih, da napiše Žitije i Službu Svetom Urošu, patrijarh Pajsije na kraju Žitija 
ovako moli za oproštaj: ʺAko što bude bilo pogrešno..., a vi, braćo, ispravljajte, a ne 
kunite, Gospoda radi. Jer ne pisa Duh Sveti, niti muž sveti, no ruka grešna i duh 
malaksao, u poslednja vremena nevoljna i nasilna od bezbožnika. Sam Gospod zna 
da jedino iz usrđa i ljubavi napisah ovo vašoj ljubavi, da blagodat Božja bude sa 
svima vama i da budemo mi jedno stado i jedan pastir.ʺ (izdanje SKZ, Beograd 
1936, str. 151) 

31. Ovde u manastiru Jasku, uskoro po prenosu moštiju Sv. Uroša, došao je da se 
pokloni Sv. Urošu neki Turčin Mustafa iz Sarajeva, kome je noga bila oduzeta. Sveti 
Uroš mu je pomogao i iscelio ga, i zato mu je Turčin iz zahvalnosti priložio darove. 
 32. Sveta carica ‐ monahinja Jelena ‐ Jelisaveta prestavila se 7. novembra (1376. godine), 
no spominje se ovde na današnji dan zajedno sa svojim sinom Sv. carem Urošem. U 
starom Dečanskom pomeniku pominju se zajedno ʺcar Uroš i Jelena monahinjaʺ. 

33. Blaženi Atanasije upokojio se oko 1176. godine. Njegove mošti počivaju u 
Antonijevoj pešteri. 

34. U srednjem Egiptu, na levoj obali reke Nila. 

35. To jest Tivaidsku; ona se nalazila u južnom Egiptu, i bila omiljeno mesto drevnih 
podvižnika. 

36. U četvrtom veku. 

37. Ovi sveti oci praznuju se 7. maja. 

38. Moguće je da je ovaj Sv. Solomon Efeski isto lice sa Sv. Solohonom, arhiepiskopom 
Efeskim, koji se spominje 1. decembra.  
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
3. DECEMBAR 
  

  

SPOMEN SVETOG PROROKA 

SOFONIJA 

  

SVETI prorok Sofonije beše od gore Saravata, iz plemena Simeonova. Živeo je i 
prorokovao u sedmom veku pre Hrista za vreme blagočestivog cara Judejskog Josije. Bio 
savremenik proroka Jeremije. Imajući smernost veliku i um čist i Bogu uzdignut, on se 
udostojio božanskih otkrivenja i proziranja u budućnost. Prorekao je dan gnjeva Božija; 
kaznu nad Gazom, Askalonom, Azotom, Akaronom, Ninevijom, Jerusalimom, Egiptom. 
Jerusalim je on video kao grad odmetnički, oskvrnjeni, nasilnički, u kome su knezovi 
lavovi koji riču; sudije su mu vuci večernji; proroci ‐ hvališe, varalice; sveštenici skvrne 
svetinju, izvrću zakon (Sof. 3, 1‐4). Provideći vreme dolaska Mesije on oduševljeno kliče: 
Pevaj, kćeri Sionska; klikuj, Izrailju; raduj se i veseli se iz sveg srca, kćeri Jerusalimska! 
(Sof. 3, 14). Upokojio se ovaj bogonadahnuti tajnovidac u mestu svoga rođenja, da čeka 
opšte vaskrsenje i nagradu od Boga. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA ĆUTLjIVOG,  

episkopa Kolonijskog 

  

ĆUTLjIVI, neućutljivih pohvala dostojni, sveti i prepodobni otac naš Jovan rodio se u 
Nikopolju Jermenskom, od oca Evkratija i matere Efimije, u četvrtoj godini carovanja 
blagočestivog cara Markijana,[1] u osmi dan meseca januara, i bi prosvećen svetim 
krštenjem. Roditelji njegovi behu blagoverni hrišćani, i po svome bogatstvu i znatnosti 
čuveni u celoj Jermeniji. Otac njegov beše vojvoda, i imađaše veliki upliv na cara, pošto 
uživaše carevo blagovolenje. I tako čuvenog oca blaženi Jovan beše sin. A ovo mi ističemo, 
ne da bismo uzveličali i pohvalili Jovana zbog njegovog visokog porekla, ‐ jer svetitelji se 
veličaju i proslavljaju zbog vrlina a ne zbog visokog porekla ‐, nego da bi se znalo, od 
kakve slave do kakvog smirenja dođe ovaj ugodnik Božji. 

Jovan bi odgajen sa svojom braćom u dobrom vaspitanju, i potpuno izuči Sveto Pismo. On 
bejaše još mlad kada mu roditelji otidoše ka Gospodu, ostavivši svojoj deci veliko imanje. 
Kada braća podeliše među sobom imanje, blaženi Jovan od svog dela podiže u gradu 
Nikopolju crkvu u ime Prečiste i Preblagoslovene Djeve Marije. I odrekavši se sveta, on se 
u osamnaestoj godini svojoj zamonaši, i monahovaše pri toj crkvi sa drugih deset monaha 
dobro se podvizavajući. Jer u toku cele mladosti svoje on se veoma truđaše: da telo potčini 
duhu, da ne postane rob stomaku, i da strasti ne ovladaju njime. I postade on čovek divan 
u vrlinama, dobar i iskusan nastavnik i iguman svojoj bratiji. 

Kada prepodobnom Jovanu beše dvadeset osam godina, preminu episkop grada 
Kolonijskog.[2] Građani otputovaše k mitropolitu Sevastijskom,[3] i moliše ga da se gradu 
njihovom postavi episkop. U vreme izbora ličnosti, koja bi bila dostojna takvoga čina, na 
ustima svih ljudi bejaše ime Jovana, igumana Nikopoljskog, kao dostojnog da zauzme 
presto Kolonijske crkve. No znajući njegovu veliku smirenost, i da on zbog toga neće hteti 
primiti episkopski čin, mitropolit posla po njega da ga zovu, tobož radi nekog drugog 
crkvenog posla. A kada svetitelj dođe, oni ga ubediše da se primi episkopskog čina. Tada 
ga posvetiše i uzvedoše na presto Kolonijske crkve. 
Primivši upravljanje Crkvom, blaženi Jovan ne izmeni svoje monaško pravilo i podvige. 
Tako, on nikada ne upotrebljavaše kupatilo niti omivaše telo svoje, iz bojazni, ne samo da 
neko drugi ne vidi nagotu tela njegova nego da i on sam ne bi ikada video sebe naga, 
opominjući se nagote Adamove.[4] Sva njegova briga sastojaše se u ovome: ugađati Bogu 
postom, molitvama, čistotom telesnom i duševnom, očišćavati sve svoje pomisli, obarati 
svaku nadmenost koja se podiže na poznanje Božije, i privoditi svaki razum u poslušnost 
Hristu.[5] 

Tako vrlinski živeći, on beše i drugima primer dobroga življenja. Jer gledajući na njega, i 
ostali se popravljahu i otpočinjahu živeti doorodeteljno, u vrlinama. među takvima beše 
Pergamije, brat njegov po telu, muž čuven i velikog ugleda kod cara Zenona, kao i kod 
Anastasija koji carova posle Zenona.[6] Videći svoga brata, blaženog Jovana, kako sveto 
živi, Pergamijevu dušu obuzimaše milina, i on ulagaše veliki trud da ugodi Bogu. Isto tako 
i bratancu njegovom Teodoru, koji kasnije beše u velikoj časti kod blagočestivog cara 
Justinijana,[7] bi od velike koristi ravnoangelsko življenje njegovoga strica, te on sa celim 
domom svojim življaše bogougodno. I beše Teodor toliko dobrodeteljan, toliko u 
vrlinama, da se i sam car i velikaši njegovi divljahu Teodorovom česnom životu i razumu, 
pravoj veri i milosrđu. U svemu tome Teodor uspe, imajući primer besprekornog života u 
blaženom stricu svom Jovanu. 

Deset godina već episkopovaše božanstveni i bogonosni otac Jovan, upravljajući mudro 
Crkvom Hristovom, kada muž njegove sestre Marije, Pazinik, postade carski namesnik u 
Jermeniji. Nahuškan od đavola, Pazinik poče smućivati poverenu Jovanu Crkvu i nanositi 
joj zla, a blaženom Jovanu muku. Mešajući se u crkvene poslove, on je silom izvlačio iz 
hramova one koji tamo iskahu zaštitu od kazne,[8] i nije dozvoljavao služiteljima i 
starešinama Crkve da rade crkvene poslove. Blaženi Jovan ga je mnogo puta smireno 
molio da se ne meša u crkvene poslove i da ne čini Crkvi zla i nasilja. Međutim namesnik 
ostade neumoljiv i nepopravljiv; šta više, kada supruga njegova ‐ sestra blaženoga Jovana ‐ 
otide iz ovoga sveta, on stade postupati još gore. Silno pateći zbog zla nanošenog Crkvi, 
sveti Jovan bi prinuđen da otputuje u Carigrad k caru Zenonu. Tamo on nađe sebi 
podršku u arhiepiskopu Carigradskom Jevtimiju,[9] koji mu pomagaše svojim 
zauzimanjem kod cara. 

Rasmotrivši vrevu i metež ovoga sveta, blaženi Jovan smisli da ostavi episkopstvo, i 
otišavši u sveti grad Jerusalim da u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju i 
podvizavanju, služi Bogu. Stoga on, pošto odsluži božanstvenu službu, otpusti prezvitere i 
klirike što behu s njim, pa sam da niko ne zna, ode na morsko pristanište, ukrca se u lađu i 
otputova u sveti grad Jerusalim. Došavši tamo, on ode u prvu bolnicu svetoga grada, u 
kojoj beše molitveni dom u ime svetog velikomučenika Georgija, i provede tamo neko 
vreme kao jedan od prosjaka. Posmatrajući vrevu naroda, blaženi Jovan silno tugovaše; i 
čeznući za tihim usamljenim mestom, moljaše se Bogu sa suzama da mu pokaže mesto 
pogodno, tiho i udobno za spasenje. I jednom noću, kada se on usrdno moljaše o tome, 
pogleda on gore i vide gde se iznenada pojavi presjajna zvezda u vidu krsta; ona se 
približavaše k njemu, i on ču glas iz svetlosti zvezdine koji govoraše: ʺAko hoćeš da se 
spaseš, pođi za ovom svetlošćuʺ. ‐ I on odmah s radošću pođe za njom, i bi tom zvezdom 
odveden u veliku lavru prepodobnog i bogonosnog oca našeg Save,[10] u trideset osmoj 
godini svoga života, u vreme patrijarha Jerusalimskog Salustija.[11] 

U lavri blaženi Jovan obrete prepodobnog Savu sa sto četrdeset bratije pustinježitelja, koji 
življahu u velikoj siromaštini telesnoj ali u ogromnom bogatstvu duševnom. I primi 
prepodobni Sava blaženog Jovana, i naloži ekonomu da mu odredi manastirske poslove, 
ne znajući kakva se riznica božanstvene blagodati krije u Jovanu. Premda sveti Sava 
imađaše dar prozorljivosti, ipak Bog utaji od njega tajnu: da je Jovan ‐ episkop, i da je on 
Boga radi ostavio svoje episkopstvo i došao k njemu kao prost čovek. No to neka ne čudi 
nikoga što i prozorljivci ne provide ponekad: jer oni provide i proriču samo ono što im 
Bog otkrije, a što im ne otkrije oni to i ne znaju. Tako i prorok Jelisej reče za Somanićanku 
sluzi svome: ostavi je, jer joj je duša u jadu, a Gospod sakri od mene i ne javi mi (4 Car. 4, 
27). 

Primljen u lavru, prepodobni Jovan sa potpunom pokornošću i usrdnošću izvršivaše razna 
poslušanja, nalagana mu od ekonoma. U to vreme zidaše se u lavri gostoprimnica, i 
blaženi Jovan bi određen da služi radnicima. I on im služaše kuvajući im hranu, donoseći 
vodu, dodajući im kamenje i uzimajući udela u svima radovima koji bivaju pri zidanju. 

Dve godine po dolasku svom u lavru prepodobni Jovan bi određen za gostoprimca; i tu on 
sa smirenošću, krotošću i ljubavlju posluži bližnjima. Zatim prepodobni Sava otpoče zidati 
kinoviju[12] za početnike u monaštvu, da bi se oni koji hoće da se odreknu sveta prvo 
obučavali u kinoviji, pa potom primali u lavru. ʺKao što plodu prethodi cvet, govorio je 
svetitelj, tako životu pustinjačkom treba da prethodi život kinovijski; neka početnik, kao 
posađena voćka, procveta početnim trudovima u kinoviji, a u lavri će roditi plodove 
savršenih podvigaʺ. 

Lavra prepodobnoga Save beše u pustinji, a kinovija bliže k svetu. I kada se kinovija 
zidaše, opet blaženi Jovan bi određen da služi radnicima. Tada prepodobni trudoljubac 
obavljaše dve službe u isto vreme: služaše gostima u gostoprimnici, i zidarima kinovije 
nošaše na leđima svojim hleba i razna jestiva; a kinovija beše udaljena od stranoprimnice 
preko deset potrkališta. Na takvom poslušanju on se potrudi godinu dana, i dobro 
posluživši bratiji, sveti Sava mu dade keliju za molitveno tihovanje i ćutanje. U njoj blaženi 
Jovan provede tri godine. Pet dana u sedmici on prebivaše u keliji bezizlazno; u te dane 
ništa nije jeo, niti koga viđao, samo je sa jedinim Bogom opštio; u subotu pak i nedelju on 
pre svih u crkvu dolažaše, i sa strahom i umilenjem stajaše; potoci suza neprestano 
tecijahu iz očiju njegovih, naročito u vreme božanstvene službe; i sva se bratija divljahu 
takvome daru suza u njega. U ta dva dana on uzimaše i hranu sa bratijom. 
Posle tri godine blaženi Jovan bi postavljen za ekonoma; i Bog mu pomagaše u svemu, te 
se njegovim trudom i služenjem blagostanje lavre veoma blagoslovi i umnoži. Videći da je 
Jovan odlično obavio ekonomsku dužnost, prepodobni Sava zažele da ga proizvede za 
prezvitera, kao dostojnog i savršenog monaha. Zato on uze monaha Jovana i ode s njim u 
sveti grad Jerusalim, ispriča patrijarhu Iliji[13] o vrlinskom življenju Jovanovom i moli ga 
da Jovana rukopoloži za prezvitera. Patrijarh prizva Jovana u crkvu i htede ga 
rukopoložiti. Videći da ovo izbegnuti ne može, Jovan reče svetom patrijarhu: Svečesni oče, 
imam jednu tajnu za tvoju svetost; stoga dopusti mi da nasamo porazgovaram s tobom, pa 
ako nađeš da sam dostojan prezviterskog čina, onda se neću protiviti. ‐ Patrijarh se izdvoji 
sa njim nasamo; tada se prepodobni Jovan baci k nogama bogougodnog Ilije, zaklinjući ga 
da nikome ne oda ono što će mu kazati. Patrijarh mu obeća da će čuvati tajnu. Jovan mu 
onda reče: Oče, ja bejah episkop grada Kolonije, no zbog mnoštva grehova mojih ja ostavih 
episkopstvo i pobegoh. A pošto sam snažan telom ja osudih sebe da služim bratiji, da bi 
oni molitvama svojim pomagali nemoćnoj duši mojoj. 

Čuvši to, patrijarh Ilija se zaprepasti, i prizvavši prepodobnog Savu reče mu: Jovan mi 
ispriča neka svoja tajna dela, zbog kojih on ne može biti prezviter; nego neka od sada on 
molitveno samuje i tihuje, i neka ga niko u tome ne ometa. ‐ Pošto patrijarh to izgovori, 
otpusti ih obojicu. 

Ovo veoma ožalosti prepodobnog Savu. I on, udaljivši se od svoje lavre za trideset 
potrkališta u jednu pešteru, baci se na zemlju pred Bogom, i sa suzama govoraše: Zašto si 
me, Gospode, prezreo, utajivši od mene život Jovanov? Ja se prevarih smatrajući da je on 
dostojan prezviterskog čina. Otkrij mi, Gospode, makar sada tajnu njegovu: jer je duša 
moja žalosna do smrti.[14] Zar je sasud koji ja smatram odabranim, svetim, potrebnim i 
dostojnim da primi božanstveno miro, pred Tvojim veličanstvom nepotreban i 
nedostojan? 

Prepodobni Sava, u takvoj molitvi i suzama provodeći svu noć, njemu se javi angel Božji i 
reče: ʺJovan je ne nepotreban nego izabrani sasud; ali pošto je on episkop, to ne može biti 
postavljen za prezviteraʺ. ‐ Rekavši to, angel postade nevidljiv. A prepodobni Sava 
radosno pohita k Jovanu u keliju, zagrli ga i reče: Oče Jovane, ti si utajio od mene dar Božji 
što je u tebi, ali Bog mi ga otkri. ‐ Muka mi je zbog toga, oče, odgovori Jovan, jer sam želeo 
da niko ne sazna tu tajnu, a vi je eto saznaste. Stoga ne mogu živeti u ovoj zemlji. ‐ 
Prepodobni Sava mu se zakle da nikome neće kazati ovu tajnu njegovu. 

Od toga vremena blaženi Jovan prebivaše u keliji molitveno tihujući i ćuteći. On niti u 
crkvu odlažaše, niti s kim razgovaraše, niti mu iko dolažaše osim jednoga poslušnika koji 
ga služaše. Jer, zatvorivši se u keliji, on samo jednom u godini, i to o prazniku Prečiste 
Bogorodice Prisnodjeve Marije, kojoj beše posvećena crkva u Lavri, kada i patrijarh Ilija 
dolažaše u lavru, izlažaše iz svoje kelije da se pokloni patrijarhu. Patrijarh ljubljaše Jovana 
i veoma poštovaše zbog njegove smirenosti. Četiri godine provede blaženi Jovan u 
zatvoreničkom molitvenom tihovanju i ćutanju. Utom prepodobni otac Sava otputova u 
krajeve Skitopoljske[15] i zadrža se tamo; a blaženi Jovan, žudeći za najusamljeničkijim 
pustinjskim životom, otide, u svojoj pedesetoj godini, u pustinju zvanu Ruva.[16] I 
provede u njoj devet godina hraneći se zeljem koje u toj pustinji raste i zove se melagrija. 
U prvo vreme svoga življenja u pustinji, skupljajući to zelje za hranu sebi, prepodobni 
Jovan zaluta u nekim dubodolinama i provalijama, i ne nađe svoju pećinu; i iznemogao od 
hodanja on pade jedva živ. Ali iznenada, nevidljivom silom Božjom, kao nekada prorok 
Avakum,[17] on bi uzet u vazduh i prenesen u njegovu pećinu. Sa vremenom prepodobni 
ispita staze te pustinje i utvrdi da razdaljina od njegove pećine do mesta na kome beše 
zalutao iznosi pet stadija. 

Potom k blaženom Jovanu dođe jedan brat i prožive s njim kratko vreme. Približavao se 
Uskrs, i brat reče starcu: Oče, hajdemo u lavru da otpraznujemo Uskrs, pa ćemo se vratiti. 
Jer o tako velikom prazniku mi ovde nemamo šta jesti, osim ove melagrije. ‐ No sveti 
Jovan ne hte ići, pošto se prepodobni Sava još ne beše vratio iz Skitopoljskih krajeva; i na 
poziv brata odgovori: Brate, nemojmo ići odavde, nego verujmo da će Onaj, koji je u toku 
četrdeset godina hranio u pustinji šest stotina hiljada naroda Izrailjskog, nahraniti i nas 
ovde, i o Prazniku poslati nam ne samo potrebno nego i izobilno. Jer je u Svetom Pismu 
rečeno: Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti (Jevr. 13, 5). Ne brinite se govoreći: šta 
ćemo jesti, ili, šta ćemo piti? Jer zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite 
najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 31. 32. 33). 
Stoga, čedo, trpi i gredi mučnim putem: jer ugađanje i popuštanje telu na zemlji, rađa 
večnu kaznu; a umrtvljavanje tela, priprema beskrajno blaženstvo. 

Brat ne posluša ovu pouku prepodobnoga, ostavi ga i ode u lavru. A kada brat ode, k 
prepodobnome dođe neki potpuno nepoznat čovek, noseći na magarcu bogat tovar raznih 
đakonija: hlebova čistih i vrućih, vina i jeleja, svežega sira, jaja i vedricu meda. Sve to taj 
nepoznati čovek položi pred blaženim Jovanom, i odmah ode. A prepodobni, videći u 
tome posetu Božju, radosno zablagodari Bogu. Brat pak koji beše pošao u lavru, zaluta s 
puta, i tri dana se lomljaše lutajući po pustim i neprohodnim mestima. Veoma zamoren, 
gladan i žedan i iznemogao od mučnog lutanja, on jedva ponovo pronađe pećinu 
prepodobnoga. A kad ugleda obilje hrane i pića, poslanih prepodobnome od Boga za 
praznik, on se udivi; i stideći se svoga maloverja, i zbog toga ne smejući pogledati u oči 
svetome starcu, on pade k nogama starčevim i moljaše oproštaj. Oprostivši mu, starac mu 
reče: Ubedi se, brate, da Bog može i u pustinji ugotoviti trpezu slugama Svojim. 

U to vreme knez Saracena Alamundar, vazal Persijski, upade u Arabiju i Palestinu, s 
velikom jarošću vojujući i odvodeći ljude u ropstvo. Tada se mnoštvo varvara razmile po 
pustinji gde obitavaše Jovan, i javljeno bi manastirima da se dobro čuvaju od najezde 
varvara. Oci velike lavre obavestiše prepodobnog Jovana Ćutljivog o varvarima, i 
savetovahu mu da se vrati u lavru i prebiva u svojoj keliji. No blaženi Jovan, iako se 
unekoliko bojaše varvara, ipak ne hte ostaviti svoje tiho molitveno samovanje u pustinji. I 
on govoraše u sebi: Gospod je zaštitnik života moga; koga da se strašim? (Psal. 26, 1). Ako 
me Gospod ne štiti, i ne brine se o meni, onda zašto i da živim? 

Sa takim uzdanjem u zaštitu Višnjega, blaženi Jovan ostade na svome mestu bez ikakvog 
kolebanja. I Bog koji se svagda brine o slugama Svojim i čuva ih na svima putevima 
njihovim, zažele da i ovog ugodnika Svog sačuva zdrava i nepovređena, i posla mu za 
stražara ‐ lava ogromnog i strašnog koji ga dan i noć neodstupno čuvaše. I koliko puta 
varvari napadahu na svetitelja, no taj lav sa strahovitom jarošću kidisaše na njih, 
poražavaše ih i nagonjaše u bekstvo. A blaženi Jovan, videći to, blagodaraše Boga: jer ne 
ostavi žezal bezbožni nad udelom pravednih (Psal. 124, 3). 

Posle toga prepodobni Sava, pošto se vrati u lavru svoju, dođe k blaženom Jovanu u 
pustinju, i reče mu: Eto: Gospod te sačuva od najezde varvara, davši ti vidljivog stražara. 
Stoga postupi i ti kao drugi ljudi: spremi se i beži, kao što to uradiše i ostali oci pustinjski. ‐ 
Ovim i mnogim drugim rečima prepodobni ubedi blaženog Jovana da ostavi pustinju. I 
dovevši ga u veliku lavru, on mu dade keliju, i blaženi Jovan stade ponovo živeti u lavri, u 
pedeset šestoj godini svoga života. 

Sem svjatjejšeg patrijarha Ilije i prepodobnog Save, niko nije znao tajnu blaženog Jovana, 
da je on episkop; ali oni je krijahu. Pošto pak prođe mnogo vremena, Bogu bi po volji da to 
otkrije svoj bratiji, i to na sledeći način. Čovek neki iz Asijske pokrajine, po imenu Eterije, 
po činu arhiepiskop, doputova u Jerusalim, pokloni se životvornom drvetu Krsta 
Gospodnjeg i svetim mestima, i razdavši mnogo zlata ubogima i manastirima on ostavi 
sveti grad i ukrca se u lađu sa namerom da se vrati u svoju postojbinu. Lađa nije dugo 
plovila, ali na moru poče duvati jak suprotni vetar, koji prinudi Eterija da se vrati u 
Askalon.[18] Provevši tamo dva dana on htede da ponovo krene lađom, ali mu se angeo 
Gospodnji javi u snu i reče: Pre no što produžiš put u svoje otačastvo, treba da se vratiš u 
sveti grad i da odeš u lavru ave[19] Save, i tamo ćeš naći avu Jovana Ćutljivog, muža 
pravednog i vrlinskog, episkopa koji je Boga radi sve ostavio i ponizio sebe dobrovoljnim 
siromaštvom i poslušnošću. 

Probudivši se iz sna, Eterije se vrati u Jerusalim, ode u lavru prepodobnog Save i upita za 
Jovana Molčalnika; i pokazaše mu keliju blaženoga. On uđe k njemu i provede kod njega 
dva dana, moleći ga i zaklinjući ga imenom Božjim da mu kaže svoje poreklo, otačastvo i 
episkopstvo. Videći u tome volju Božju, prepodobni Jovan mu ispriča sve podrobno. I od 
toga vremena postade poznato svoj lavri, da je Jovan Molčalnik ‐ episkop. I svi se veoma 
divljahu velikom smirenju njegovom. 

Kada blaženom Jovanu bi sedamdeset godina života, u peti dan meseca decembra 
prepodobni i bogonosni otac Sava otide ka Gospodu.[20] No dogodi se da prepodobni 
Jovan ne beše pri razlučenju duše od tela prepodobnoga Save. Zbog toga on veoma 
tugovaše duhom i ridaše. No prepodobni Sava javi mu se u viđenju i reče: Ne tuguj zbog 
odlaska mog, oče Jovane: jer iako se telom odvojih od tebe, ipak sam duhom s tobom. ‐ 
Reče mu prepodobni Jovan: Moli Gospoda, oče, da i mene uzme s tobom. ‐ Sada to biti ne 
može, odgovori prepodobni Sava, jer veliko iskušenje ima naići na lavru. A Bog hoće da ti 
ostaneš u telu na utehu i ukrepljenje onih koji će za blagočestivu veru stajati mudro i 
hrabro protivu jeretika. 

Ovo viđenje i razgovor s prepodobnim Savom ispuni duhovnom radošću blaženoga 
Jovana, a srce mu tugovaše zbog predstojećeg iskušenja. Zatim mu dođe želja da vidi kako 
se duša razlučuje od tela. I kad se o tome moljaše Bogu, on bi prenesen umom u sveti 
Vitlejem, i vide prestavljenje živećeg pri tamošnjoj crkvi bogomoljnog beskućnika, dušu 
kojega angeli sa divnim pevanjem uznošahu k nebu. To blaženi Jovan vide umnim očima. 
I tog časa krenu u Vitlejem, i nađe telo prestavivšeg se muža gde leži pri crkvi, kao što mu 
bi otkriveno u viđenju: jer se muž ovaj prestavi u onaj čas, u koji Jovan sedeći u keliji vide 
dušu njegovu uznošenu od angela k nebu sa pesmopjenijem. S ljubavlju zagrlivši i 
celivavši telo upokojenog, blaženi Jovan ga česno pogrebe na istom mestu i vrati se u svoju 
keliju. 

Dva učenika blaženoga Jovana, Teodor i Jovan, ispričaše monahu Kirilu, piscu ovoga 
žitija, sledeće: ʺPo prestavljenju prepodobnoga Save, otac naš posla nas sa jednom 
porukom u Liviadu.[21] Pri prelazu preko Jordana sretoše nas neki ljudi i rekoše: Pazite, 
pred vama je lav. A mi pomislimo i rekosmo: Moćan je Bog da nas sačuva molitvama oca 
našeg, jer po njegovom naređenju putujemo. Rekavši to, mi pođosmo dalje. I iznenada 
ugledasmo strašnoga lava koji nam je išao u susret. Mi se silno uplašismo, i ostavi nas sila 
naša, pa ni bežati ne mogasmo, i postadosmo kao mrtvi. I gle, odjednom se pojavi među 
nama naš prepodobni Jovan, naređujući nam da se ne bojimo. Tada lav kao bičem udaren i 
prognan pobeže od nas, a otac postade nevidljiv. Mi pak, odahnuvši, produžismo put i 
nepovređeni stigosmo u Livaidu. Pošto obavismo naloženo nam poslušanje, mi se 
vratismo k ocu. On nam pri susretu reče: Vidite, čeda moja, da se obretoh pored vas kada 
je bilo potrebno; no i ovde mnogo molih Boga za vas, i On satvori s vama milostʺ. 

A drugi učenik blaženoga Jovana, evo šta ispriča istome Kirilu: ʺOvaj veliki uzdržljivac 
mnogo se godina hranio samo hlebom, a mesto soli obično je upotrebljavao pepeo, i sa 
pepelom jeo hleb svoj. Jednom on za vreme trpeze svoje zaboravi zatvoriti prozorčić na 
keliji; učenik zaviri i vide kako blaženi otac jede hleb sa pepelom. Ožalosti se starac što 
takvo pošćenje njegovo bi primećeno; a učenik, želeći da ga uteši, reče: Nisi ti, oče, jedini 
koji to radi, već i mnogi oci ove lavre ispunjuju reči Svetoga Pisma: Jedem pepeo kao hleb 
(Psal. 101, 10). I tako uteši starcaʺ. 

U to vreme pojavi se jeres Origenova, i mnogi zavedeni njome smućivahu Crkvu Božiju, a 
drugi se čvrsto protivljahu jeresi i nađoše sebi pomoćnika u prepodobnom Jovanu 
Ćutljivom, koji tada ostavi svoje molitveno ćutanje, i boreći se protiv jeretika on rečju usta 
svojih kao mačem posecaše i istrebljivaše bogohulna učenja Origenova. I to je ono 
iskušenje koje je imalo snaći lavru, i koje prepodobni Sava predskaza blaženom Jovanu u 
viđenju: jer ne malo gonjenje postiže lavru od jeretika, te čak mnogi i od otaca ‐ 
podvižnika, zarazivši se jeretičkim učenjima, zapadahu u sumnje i kolebahu se umom. Eto 
zbog čega blagovoli Bog da u toj lavri boravi Jovan u telu zdrav ‐ na utehu malodušnima i 
ukrepljenje nemoćnima. 

U to vreme k prepodobnome Jovanu dođe iz Skitopoljskog kraja Kiril, koji kasnije napisa 
žitije njegovo. Kiril sam o sebi priča ovako: ʺKada htedoh da ostavim kuću svoju i da idem 
k svetome gradu Jerusalimu, da se tamo u nekom manastiru zamonašim, hristoljubiva 
majka moja zapovedi mi, da bez saveta i naređenja blaženog Jovana ne preduzimam ništa 
odnosno spasenja duše moje, da ne bih ja na neki način zalutao u jeres Origenovu i pao u 
početku podviga svog. Doputovavši u Jerusalim, ja odoh u lavru svetoga Save, poklonih 
se blaženom Jovanu, otkrih mu misao svoju, i zatražih od njega koristan savet. On mi reče: 
Ako hoćeš da se spaseš, idi u manastir velikoga Jevtimija. ‐ Ja odoh od njega, i kao mlad i 
nerazuman ne poslušah njegov savet nego stigavši na Jordan stupih u manastir, zvani 
Arundinitski. Ovaj mi postupak ne bi na dobro: ja se teško razboleh, i mene obuze tuga i 
muka što sam stran i slab telom. Tada mi se javi u snu prepodobni Jovan i reče: Ovom si 
bolešću kažnjen zato što me nisi poslušao. Sada ustani i idi u Jerihon;[22] tamo u 
gostoprimnici ave Jevtimija naći ćeš nekog starog monaha; otidi s njim u manastir 
Jevtimijev, i spašćeš se. ‐ Trgnuvši se iz sna, ja osetih da sam potpuno zdrav, i krenuh, po 
naređenju svetoga oca, u Jerihon. Tamo nađoh, kao što mi i reče on, monaha starog, 
česnog i blagorazumnog; i on me odvede u manastir Jevtimija Velikog, i ja ostadoh u 
njemu. Često sam odlazio i u lavru svetog Save k prepodobnom Jovanu, i dobijao od njega 
veliku korist duši mojoj. Jednom bih smućen i opterećen pomislima satanskim, no kad ih 
ispovedih prepodobnome, odmah mi svetim molitvama njegovim bi lakše, i mir se povrati 
u moje srceʺ. 

Tako kazuje o sebi monah Kiril. Ovog Kirila je prepodobni Jovan slao u lavru Sukijsku s 
knjigama k prepodobnom Kirijaku Otšelniku.[23] 

Jednom Kiril seđaše kraj prozorčića kelije prepodobnoga Jovana. Utom naiđe neki čovek 
po imenu Georgije vodeći svog besomučnog sina, vrže ga pod prozorčić, a sam ode. Dečak 
ležaše i plakaše, i sveti Jovan poznade da je u njemu nečisti duh. Sažalivši se na njega, on 
obavi molitvu i pomaza ga svetim jelejem, i nečisti duh odmah iziđe iz dečaka, i ozdravi 
dečak od toga časa. 

Ava pak Evstatije, koji se posle Sergija podvizavao u pećini prepodobnoga Save, muž 
duhovan i blagočestiv, ispriča o sebi ovo: ʺNegda naiđe na mene duh hule i veoma me 
uznemiravaše hulnim pomislima na Boga i Božansko, i ja bejah u velikoj muci. Odoh onda 
i k blaženom Jovanu Molčalniku, kazah mu svoju muku, i iskah pomoći od svetih 
molitava njegovih. On se pomoli Bogu za mene, pa mi zatim reče: Blagosloven Bog, čedo 
moje! hulni pomisao se neće više približiti tebi! ‐ I bi tako kao što mi reče starac, jer od toga 
vremena ja nikada ne osetih u sebi hulni pomisaoʺ. 
Žena neka rodom iz Kapadokije,[24] po imenu Vasilina, đakonisa svete 
Konstantinopoljske crkve, doputova u Jerusalim sa svojim sestrićem, čovekom visokog 
zvanja. To beše uistini muž vrlinski, ali se držaše Severova zloverja,[25] i zato se ne 
nahođaše u zajednici sa svetom Vaseljenskom Crkvom. Blagočestiva đakonisa ulagaše 
mnogo truda, da ga obrati k blagoverju i prisajedini svetoj Crkvi. Zbog toga ona usrdno 
moljaše svakoga od svetih otaca, da se pomoli Bogu za njega. Čuvši za svetog Jovana 
Molčalnika, ona zažele da se i njemu pokloni. No kada saznade da žene ne ulaze u lavru, 
ona prizva Teodora, učenika Jovanovoga, i moli ga da čoveka došavšeg s njom odvede k 
svetome starcu. Teodor uze povređenog jeresju muža, ode s njim k starcu, pokloniše mu se 
po običaju, i reče: Blagoslovi nas, oče! ‐ Starac reče učeniku: Tebe ću blagosloviti, a ovome 
što je s tobom došao nema blagoslova. ‐ Na to učenik reče: Nemoj tako, oče! nego nas 
obojicu blagoslovi. ‐ Starac odgovori: Ne! neću nipošto blagosloviti ovoga drugoga, dok se 
ne odreče zlog umovanja jeretičkog i ne obeća da će se prisajediniti Vaseljenskoj Crkvi. 

Čuvši to, zloverni se udivi starčevoj blagodatnoj prozorljivosti, i ovo čudo izazva u njemu 
potpunu promenu, i on obeća da će se stvarno prisajediniti pravovernima. Tada ga starac 
blagoslovi, i svojim bogonadahnutim poukama ukloni svaku sumnju iz srca njegova, 
pričesti ga Prečistim Tajnama, i tako ga obrativši k pravoverju otpusti ga s mirom. 

Saznavši za ovo, blagočestiva đakonisa Vasilina bi obuzeta još neodoljivijom željom da 
svojim očima vidi svetoga starca. Stoga ona namisli da se preobuče u muško odelo, da ode 
k njemu u lavru i da mu ispovedi svoje pomisli. O toj njenoj nameri anđeo izvesti starca, i 
on joj posla ovakvu poruku: ʺZnaj, ako i tako dođeš k meni kako si namislila, ipak me 
ugledati nećeš. Zato se nemoj truditi, nego ostani na mestu gde se sada nalaziš, a ja ću ti se 
javiti u snoviđenju, saslušaću što želiš da mi kažeš, a i sam ću ti reći ono što mi Bog bude 
ukazao da ti kažemʺ. 

Čuvši to, đakonisa se prepade od takve prozorljivosti prepodobnoga Jovana, da on 
izdaleka providi pomisli ljudske. 

A ostade ona, očekujući da joj se svetitelj javi. I jedne noći prepodobni joj se javi u 
snoviđenju i reče: Eto, Bog me posla k tebi; kaži mi dakle što hoćeš. ‐ Ona mu ispovedi 
pomisli svoje, i dobi od njega potreban lek. I pošto je pouči, prepodobni postade nevidljiv. 
A Vasilina, probudivši se iz sna, uznese blagodarnost Bogu. 

Mesto na kome stajaše kelija prepodobnoga beše kamenito i suvo. I tamo ne mogaše rasti 
nikakvo drvo ni trava zbog surovosti kamenitog terena, potpuno lišenog vlage. Jednom 
prilikom prepodobni uze smokvino seme i reče učenicima svojim Teodoru i Jovanu: 
Počujte me, čeda moja, ako blagodat Božija podari semenu ovom da proklija na tvrdom 
kamenu ovom, da pusti grane, i donese roda, onda znajte da će mi Bog darovati mesto 
upokojenja u Carstvu Nebeskom. 
Rekavši to, on posadi seme na kamenu blizu kelije svoje. A Bog, koji učini da suvi žezal 
Aronov procveta, dade i tvrdome kamenu vlagu, i semenu smokvinom proklijanje, da bi 
pokazao kakvu blagodat ima u Njega verni sluga Njegov. Iz zemlje niče drvo ‐ smokva, i 
postepeno rastući dostiže čak do krova kelije; zatim i svu keliju pokri svojim granama, i sa 
vremenom donese rod, tri smokve. Uzabravši ih, starac sa suzama zablagodari Bogu, 
celiva ih i pojede sa učenicima. Posle toga on se poče spremati za odlazak, budući već u 
dubokoj starosti. I u sto četvrtoj godini života svoga ovaj divni sluga Božji upokoji se 
mirno u Gospodu Spasu našem, kome slava vavek. Amin.[26] 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

TEODORA,  

arhiepiskopa Aleksandrijskog 

  

SVETI Teodor postradao od svojih sugrađana ‐neznabožaca. Kada ovi doznadoše da on 
veruje u Hrista kao Boga, i da tome uči i jeline, oni ga razjareni napadoše. I najpre ga 
staviše na teške muke; zatim ispletoše venac od trnja, i metnuše mu na glavu, i biše ga po 
očima, i ismevaše ga, i izigravaše ga; onda ga u more baciše, ali on izađe iz mora zdrav i 
čitav. Najzad mu glavu otsekoše. I sveta duša njegova uziće na nebo, a česno telo njegovo 
bi sahranjeno u Aleksandriji, 606. godine. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TEODULA KIPRANINA 

  

RODOM sa ostrva Kipra. Zavolevši Hrista svom dušom, u mladosti ostavi svet, i postade 
monah. Podvizi njegovi behu teški i surovi. Slamaricu napunio ne slamom nego 
kamenjem, i na njima se odmarao. Od velikog uzdržanja i sebenešteđenja duša mu se 
osvetli, i postade sasud darova Svetoga Duha. Čitao tajne pomisli duša ljudskih. Najzad se 
napravi lud Hrista radi. I provodeći tako život, mnoge izveo na put spasenja svojim 
primerom i svojim poukama. Mirno se upokojio. I po smrti daje isceljenja svima koji sa 
verom posećuju grob njegov. 
  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TEODULA EPARHA 

  

ZA carovanja Teodosija Velikog bio patricije i eparh, visoki carski doglavnik. Oženjen, 
vodio život uzoran i besprekoran. Po smrti svoje žene razdade siromasima celokupnu 
svoju imovinu, koja je iznosila do pet stotina pedeset litri[27] zlata, napusti Carigrad i 
otputova u Edesu. Tamo se zamonaši, uziđe na jedan stub, i podvizavaše se na njemu 
čitavih trideset godina. I ovaj blaženi udostoji se od Boga ovakvog blagodatnog dara: ništa 
od hrane uzimao nije, sem što se svake nedelje pričešćivao Svetim Tajnama Tela i Krvi 
Hristove, i jeo po malo nafore. Živeći tako, on sa dobrim nadama otide ka Gospodu. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SAVE STOROŽEVSKOG 

  

PREPODOBNI otac naš Sava od rane mladosti svoje zavole Hrista i omrznu svet, i otišavši 
k prepodobnom Sergiju primi od njega monaški postrig. U monaškom angelskom činu on 
se dobro podvizavaše, jer želeći dobiti od Gospoda nebeska blaga on ugađaše Bogu 
postom, bdenjem, molitvama, smirenoumljem i svima ostalim vrlinama. Pri tome on 
dožive mnoga iskušenja od demona, ali ih pomoću Božjom pobedi i zacari se nad 
strastima. 

Zatim, po savetu svoga učitelja velikoga Sergija on ode iz obitelji Svete Trojice i nastani se 
u pustom mestu na gori zvanoj Storoži, kraj izvora reke Moskve, blizu Zvenigoroda, na 
pedeset vrsta od carskog grada Moskve. Tu prepodobni Sava stade monahovati u potpuno 
usamljeničkom molitvenom tihovanju, trpeći hladnoću i žegu. Međutim, to ne potraja 
dugo. Glas o njegovim podvizima i svetom životu brzo se pronese, i k njemu počeše sa 
raznih strana dolaziti monasi i mirjani sa molbom da žive pored njega i da ih on rukovodi 
u duhovnom životu. Sve njih prepodobni otac primaše s ljubavlju, i bivaše im primer 
smirenosti i monaškog trudoljublja: sam on zahvatao je u reci vodu, i na svojim leđima 
nosio na visoku goru, i radio druge potrebne poslove. Time je želeo da nauči bratiju da se 
ne lenje i da ne gube dane svoje u besposličenju, koje je izmišljač svakoga zla. 
Posle toga hristoljubivi knez Georgije Dimitrijevič[28] dade prepodobnom ocu Savi 
potrebna sredstva, da na tom mestu podigne hram u čast česnog i slavnog Roždestva 
Prečiste Bogomatere. Prepodobni podiže na molbu kneza hram, i ustroji manastir čudesan 
i veliki, monasima na dušespasonosno življenje u njemu. I blaženi Sava beše dobri pastir 
Hristovog stada u ovoj obitelji, napasujući svoje stado na duhovnim pašnjacima i 
utvrđujući ih u mnogim vrlinama. 

Doživevši dobru starost, prepodobni otac Sava malo obole. Onda sazva bratiju i dade im 
mnoge pouke iz Božanskoga Pisma: da čuvaju čistotu duše i tela, da imaju ljubavi među 
sobom, da ukrašuju sebe smirenošću, i da neprestano prebivaju u postu i molitvi. ‐ Posle 
toga prepodobni im postavi za igumana jednog od svojih učenika, i svoj bratiji zapovedi 
da budu poslušni i pokorni igumanu. Najzad, davši svima mir i poslednji celiv, blaženi 
Sava u dobrom ispovedanju predade dušu svoju u ruke Božije, u treći dan meseca 
decembra.[29] 

Vest o prestavljenju svetog ugodnika brzo se raznese po okolini, i okolni žitelji, i svi 
hristoljubivi građani Zvenigoroda, knezovi, boljari i prost narod, s velikom ljubavlju 
slegoše se na pogreb, noseći sa sobom svoje bolesnike. Izvršivši nad pokojnikom 
nadgrobno pojanje, sahraniše ga česno u podignutoj od njega crkvi Presvete Bogorodice. 
Česne mošti prepodobnoga Save i do današnjega dana toče mnoga i razna isceljenja svima 
koji im s verom pristupaju, u slavu Hrista Boga našeg, koji čini čudesa preko ugodnika 
Svojih i po prestavljenju njihovom. Gospodu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove. 
Amin. 

  

KAZIVANjE O ČUDESIMA PREPODOBNOGA 

  

NAKON mnogo godina po prestavljenju svetoga Save, iguman njegove obitelji Dionisije 
jedne noći, obavivši uobičajeno pravilo, leže da otpočine od truda. U snu njemu se javi 
česni monah, blagolik i ukrašen sedinom, i reče mu: Dionisije, namalaj moju ikonu. ‐ 
Dionisije ga upita: Ko si ti, oče, i kako ti je ime? ‐ Blagoliki starac odgovori: Ja sam Sava, 
osnivač ovoga mesta. 

Probudivši se iz sna Dionisije prizva nekog starca, po imenu Avakuma, koji beše jedan od 
učenika prepodobnoga Save, i upita ga: Kakav je izgledao po licu blaženi Sava? ‐ Avakum 
ispriča igumanu kakav je izgledao njegov ava i učitelj i kakvog je rasta bio. ‐ Tada mu 
iguman reče: Upravo takav mi se javi prepodobni Sava ove noći, i naredi mi da ga 
izobrazim na ikoni. 
I Dionisije brzo izradi ikonu prepodobnoga Save, pošto sam beše ikonopisac. I od toga 
vremena naročito stadoše se zbivati mnoga čudesa i isceljenja na grobu prepodobnoga 
Save. 

U obitelj prepodobnoga Save dovedoše besomučnika kome beše ime Juda. Za vreme 
molebna svetome Savi, besomučni povika: Teško meni, ja gorim! ‐ A kada ga upitaše zbog 
čega tako silno viknu, on reče: Ja videh blagolikog starca. On stajaše na grobu 
prepodobnoga Save, držaše krst i oseni me njime: iz krsta iziđe veliki plamen i svega me 
opali. Eto, zbog toga povikah, i tim plamenom prognan bi od mene nečisti duh. 

Jednom monasi obitelji svetoga Save uzroptaše na svoga igumana Dionisija. I uputiše 
velikome knezu Jovanu lažnu dostavu protiv njega. Knez poverova njihovoj kleveti i 
naredi da iguman odmah dođe k njemu. Tada igumanu, koji beše u velikoj nevolji, javi se 
noću u snu Sava blaženi i reče: Što si brižan, brate? Idi k velikome knezu i smelo govori; ne 
sumnjaj, i Gospod će biti s tobom i pomoći će ti. ‐ Ugodnik Božji javi se takođe i nekima od 
roptača, i reče im: Radi toga li se vi povukoste iz sveta, da u roptanju vršite podvig 
monaškog živovanja svog? Vi ropćete, a iguman se sa suzama moli za vas. I ko će odneti 
pobedu: vaše li roptanje, ili molitva oca vašeg? ‐ Kada iguman i bratija predstadoše 
samodržcu i izjasniše se na sudu suočeni, tada roptači biše posramljeni, a iguman se s 
češću vrati u manastir. 

Jedan od monaha obitelji prepodobnoga Save dugo i teško bolovaše od očiju, tako da ni 
najmanje nije mogao gledati u svetlost. No jednoga dana on dođe grobu svetoga Save, 
pade na kolena i sa suzama moljaše isceljenje. I svoje bolesne oči stade otirati pokrivačem 
što beše na kivotu svetog ugodnika. Ugledavši to, drugi monah koji je tu stajao, poče ga 
grditi: Isceljenje dobiti nećeš, samo ćeš prašinom oči svoje još više pozlediti. ‐ Međutim 
monah što sa verom pripade ka grobu svetoga Save, dobi isceljenje, a monah koji ga je 
grdio, iznenada bi poražen slepilom, i ču glas koji mu govoraše: Što si tražio, našao si, da 
bi se na tvome primeru i drugi naučili, da se ne potsmevaju i ne hule čudesa koja bivaju od 
ugodnika Božjeg. ‐ Tada oslepljeni sa velikim strahom i ridanjem pade pred grob 
prepodobnoga Save i moljaše oproštaj, koji i dobi, ali ne odmah nego posle mnogih 
molitava, suza i pokajanja. 

Jedne noći dođoše lopovi u manastir svetoga Save sa namerom da pokradu crkvu Prečiste 
Bogorodice. No kada se oni prikučiše k prozoru što je nad grobom prepodobnoga, 
odjedanput se pred njima ispreči ogromna gora, na koju oni ni na koji način ne mogahu 
uzići. Njih spopade strah i trepet, i oni otidoše praznih ruku. ‐ Ovo kasnije sami ti lopovi 
ispričaše kada s pokajanjem dođoše u manastir; i oni ostalo vreme života svoga provedoše 
u pokajanju. 

Potom u obitelj prepodobnoga Save dođe neki bojarin, Ivan Rtiščev, noseći na odru 
bolesnog sina svog Georgija, koji od velike slabosti nije već mogao ni govoriti. Monasi 
održaše moleban za ozdravljenje Georgija, pa nališe manastirskog kvasa[30] u usta 
bolesniku. I bolesnik odmah progovori, prihvati se hleba sa trpeze monaške, i postade 
zdrav. Silno obradovan isceljenjem sina, roditelj njegov uznese veliku blagodarnost Bogu i 
Njegovom ugodniku svetome Savi, i reče k prepodobnome kao k živome: Prepodobni oče! 
kod svoje kuće imam mnogo robova i robinja koji pate od raznih bolesti. Verujem, ako ti 
ushtedneš, možeš i njih isceliti. ‐ Izmolivši od igumana kvasa, bojarin se zajedno sa 
isceljenim sinom vrati kući svojoj. I naredi da mu dovedu jednu od njegovih robinja, po 
imenu Irinu, koja beše gluva i slepa: nali joj u uši manastirskog kvasa i pomaza joj njime 
slepe oči. I tog časa Irina proču ušima i jasno progleda očima. I svi se zaprepašćeni 
divljahu veličini Božjoj. Onda bojarin dozva jednoga od svojih robova, Artemija, koji 
sedam godina bejaše gluv: nali mu u uši od istoga kvasa, i on odmah dobi isceljenje. Posle 
toga dovedoše slepu devicu Kikiliju; i ona pomazana tim kvasom progleda. No sva ova 
čudesa činjaše ne kvas nego molitve prepodobnoga Save, i velika vera bojarina Ivana. 
Nakon izvesnog vremena razbole se i sam bojarin Ivan. Upotrebivši isti lek, i on dobi 
isceljenje. 

Iguman obitelji prepodobnoga Save Storoževskoga, Misail, teško se razbole, i, izgubivši 
svaku nadu na ozdravljenje, beše na samrti. Jednom crkvenjak obitelji, Gurije, iđaše da 
zvoni za jutrenje. Kada prolažaše pored crkvenih vrata, njega srete blagoliki starac i stade 
ga raspitivati: Kako je sa zdravljem vaš iguman? ‐ Gurije mu ispriča o njegovoj bolesti. 
Tada blagoliki starac reče: Idi i kaži igumanu, da prizove u pomoć Presvetu Bogorodicu i 
osnivača ove obitelji starca Savu, pa će ozdraviti. A ti, brate, otvori mi vrata da uđem u 
crkvu. ‐ Gurija obuze neka sumnja i ne hte da otvori vrata pre zvona, niti se usudi zapitati 
starca, ko je i otkuda je. No pojavljeni starac, ne govoreći više ni reči, ode k crkvenim 
vratima: vrata se odmah sama otvoriše, i starac uđe u crkvu. Gurije se onda u strahu vrati 
u keliju i stade prekoravati svoga pomoćnika: Zašto sinoć nisi zaključao crkvena vrata? 
Eto, ovog časa videh nepoznatog čoveka gde uđe u crkvu kroz otvorena vrata. ‐ Međutim 
pomoćnik sa zakletvom tvrđaše da je sinoć čvrsto zaključao crkvena vrata. 

Tada oni upališe sveće, pohitaše u crkvu, i nađoše vrata dobro zatvorena i zaključana, kao 
što ih je pomoćnik Gurijev sinoć najsigurnije zaključao bio. Po završetku pak jutrenja 
Gurije ispriča bratiji sve što vide i ču. I svi jednoglasno zaključiše da je starac koji se javio, 
bio sam sveti Sava. Čuvši o tome, iguman Misail naredi da ga nose na grob prepodobnoga. 
Tamo se on usrdno pomoli za svoje isceljenje, i potpuno ozdravi molitvama Presvete 
Bogorodice i prepodobnoga Save. 

I druga mnoga čudesa i isceljenja bivahu od groba ugodnika Božjeg. I sada bivaju onima 
koji sa verom pristupaju, blagodaću Božjom, a na molitve Presvete Bogorodice i 
prepodobnoga Save. Njega i mi molimo, da on i naše duševne i telesne bolesti isceli svojim 
toplim posredovanjem kod Hrista Gospoda Boga našeg, kome slava vavek. Amin. 

  

  
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA ANGELISA 

  

RODIO se u mestu Argos na Peloponezu, a živeo i radio kao iskusan lekar u Efesu, 
ukrašen mnogim vrlinama. Bio je čovek pobožan, tih, ljubitelj bogosluženja, milostiv i 
veliki revnitelj pobožnosti, zbog čega je trpeo mnoga ruženja, ismevanja i poniženja od 
nevernika. Silno je žudeo da pokaže moć vere svoje u dvoboju sa jednim bezbožnim 
Francuzom, pa kada je ovaj odustao od dvoboja, Angelis je silno želeo da postrada kao 
mučenik i krvlju svojom posvedoči silu vere svoje. U toj čežnji, možda zbog visokoumlja 
što ima nepokolebljivu veru u Gospoda, đavo ga je prevario te se poturči da bi tobože 
imao povod za mučeništvo. Stoga godine 1813. u subotu pravednoga Lazara, on se obrije, 
stavi fes i čalmu na glavu, i bez ikakvog pritiska ili nagovora otide i tražaše da se poturči. 

Ali i posle odrečenja on nije promenio početni svoj cilj, nego činjaše nerazumne postupke, 
da bi dao povod da ga odvuku na sud gde bi ispovedio da je hrišćanin. Jednom je pokušao 
tobože jedno ubistvo, pa je bio proteran na ostrvo Hios kao nenormalan. On je tamo često 
odlazio u hrišćanske crkve i sa mnogim suzama dugo se molio Bogu, Presvetoj Bogorodici, 
Svetiteljima, a naročito svetim Mučenicima, kao i na grobu svetog Makarija Korintskog, da 
ga udostoje podviga mučeništva. Posle šest meseci, jednoga dana javno je objavio pred 
turcima da je opet hrišćanin, i to vidno pokazao time što je obrijao bradu koju je nosio kao 
i svi turci, od kad se poturčio. Turci ga uhvate i povuku silom u džamiju, tukući ga gde ko 
stigne, dok je on vikao: ʺUbite me odmah, neću da idem u džamiju jer sam hrišćaninʺ. 
Zatim ga okovaše i baciše u tamnicu. (Šta su mu sve radili i kako su ga mučili one noći, 
nije poznato). 

Sutradan ga izvedoše iz tamnice i dovedoše na sud. Pošto ne pomogoše ni laskanja ni 
pretnje i ne odvratiše ga od Hrista, opet ga zatvoriše i noge mu staviše u klade. Sledeći 
dan, videći nepromenljivost njegove volje, izvedoše ga na mesto zvano Brdašce, i tamo mu 
jednim udarcem odsekoše glavu, i tako ovaj hristočežnjivac primi mučenički venac 1813. 
godine, trećeg decembra. Njegovo sveto telo turci baciše u more da ga ne bi hrišćani uzeli i 
kao mučenika poštovali. Sada se sveti Angelis raduje u Carstvu Nebeskom u liku svetih 
mučenika moleći se za nas i slaveći čudesnog Gospoda Hrista sa Ocem i Duhom Svetim. 
Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

GAVRILA,  

episkopa Ganskog i Horskog 
  

OVAJ hristočežljivi episkop krstio jednog Jevrejina koji poverovao u Gospoda Hrista. 
Tamošnji Jevreji, uporni hristoborci, otidu velikome veziru koji se u to vreme nalazio u 
gradu Brusu, i lažno optuže episkopa Gavrila kao da je krstio Turčina. Vezir izvede preda 
se svetog arhijereja, i veoma ljutito mu reče: Pošto si se udostojio da krstiš Turčina, ti si 
zaslužio smrt, i treba da budeš obešen. Ali, ako se poturčiš, ja ću ti pokloniti život, i 
udostojićemo te velike časti i slave, te ćeš biti veliki i slavan u celoj carevini našoj. 

Čuvši to, blaženi arhijerej neustrašivo odgovori: Ja nisam krstio Turčina, kao što su me 
lažno optužili Jevreji. To svi vi dobro znate. Jevreji su iskonski neprijatelji hrišćanski. 
Gospoda Hrista su raspeli, a i nas hrišćane uvek gone. Kada bi bili u mogućnosti, oni bi 
sve hrišćane pobili. Ja nevin stradam. Predlažeš mi da se odreknem svoje vere, da bi mi 
poklonio život. To ja nikada i ni po koju cenu učiniti neću. Nikada se odreći neću 
preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista, istinitoga Boga. Naprotiv, evo sa^m gotov da za 
Gospoda mog Hrista umrem ne jedanput, već sto puta, kada bi to bilo moguće. Čuvši to, 
vezir naredi da arhijereja Božjeg bace u tamnicu, i da ga stavljaju na raznovrsne muke, i 
tako ga silom nateraju da se poturči. Ali hrabri vojnik Hristov ostade čvrst i nepokolebljiv 
u veri Hristovoj, iako su ga bezdušnici nemilosrdno mučili. On radosno podnošaše sve 
muke, blagosiljajući i slaveći Boga, i moleći Ga da mu da snage da podnese još strašnije 
muke iz ljubavi prema Njemu. 

Obavešten o svemu tome, vezir najzad naredi da neustrašivog arhijereja obese. Dželat uze 
svetitelja i odvede na gubilište. Svetitelj radujući se priđe vešalima, i bi obešen 1659. 
godine u Brusu. Tako slavni junak Hristov primi venac mučeništva u Hristu Isusu 
Gospodu našem, kome slava kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

AGAPIJA, SELEVKA i MAMANTA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni. 

  

  

 
  
  

NAPOMENE: 

1. Markijan, istočnorimski car, carovao od 450. do 457. godine. Prema tome, Jovan se 
rodio 454. godine. 

2. Kolonija ‐ grad u Rimskoj Jermeniji. 

3. Glavni grad Jermenije. 

4. 1 Mojs. 3, 7. 10. 11. 

5. Sravni: 2 Kor. 10, 5. 

6. Zenon, grčki car, carovao od 474. do 491. godine; Anastasije ‐ od 491. do 527. 
godine. 

7. Justinijan Veliki carovao od 527. do 565. godine. 

8. Reč je o postojećem u starini pravu gonjenih i osuđenih da traže sebi utočište u 
crkvama. 

9. Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490‐496. godine. 

10. Lavra prepodobnog Save Osvećenog ‐ na trinaest kilometara daljine od Jerusalima. 

11. Salustije ‐ patrijarh Jerusalimski od 486‐494. godine. 

12. Kinovija (grčka reč od: κοινός = opšti, i (βιος = život) ‐ znači: opštežiće, to jest 
opštežićni manastir. U opštežićnim manastirima bratija dobijaju: hranu, odeću i sve 
ostalo od manastira; a svi rade za manastir kao za celinu; svaki radi za sve, i svi za 
svakoga. 

13. Patrijarhovao od 494. do 517. godine. 

14. Mt. 26, 38; Mk. 14, 34. 

15. Skitopolj ‐ grad na 620 stadija od Jerusalima; u to vreme vrlo napredan; grad palmi i 
maslina, nazivan Vrata raja. Sada ‐ bedno selo usred nerodne pustinje. 

16. Judejska pustinja, u kojoj se spasavao blaženi Jovan, delila se na nekoliko delova. 
Unutrašnji deo njen kraj severozapadnih obala Mrtvoga Mora zvao se Ruva. 

17. Dan. 14, 39. 

18. Askalan ‐ palestinski grad s pristaništem, na istočnoj obali Sredozemnog Mora, na 
520 stadija od Jerusalima. 
 19. Ava = otac; ovaj naziv prvenstveno davan starešinama manastira, a i velikim 
duhovnicima među monasima. 

20. Prep. Sava Osvećeni prestavio se 532. god. 

21. Liviada ‐ mesto na Istoku od Jordana. 

22. Jerihon ‐ jedan od najstarijih gradova Palestine ‐ udaljen šest sati hoda od 
Jerusalima, na zapadnoj obali Jordana. 

23. Spomen njegov praznuje se 29. septembra. ‐ Lavra Sukijska osnovana prepodobnim 
Haritonom u prvoj polovini IV veka, u pustinji Judejshoj. 

24. Kapadokija ‐ najistočiija pokrajina Male Azije. 

25. Sever ‐ patrijarh Antiohijski od 512‐518. godine; jedan od umerenih predstavnika 
monofizitske jeresi. 

26. Prepodobni Jovan Ćutljivi upokojio se 558. godine. 

27. Litra ‐ 450 grama. 

28. Knez Zvenigorodski ‐ mlađi sin Velikog kneza Moskovskog Dimitrija Donskog. 

29. Godine 1407. 

30. Bezalkoholno piće od prevrelog hleba ili voća.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
4. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE I STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE 

VARVARE 

  
ZA carovanja Maksimijana,[1] neznabožnog cara Rimskog, življaše na Istoku, u 
Iliopolju,[2] jedan čovek visokog porekla, bogat i znamenit, po imenu Dioskor, po rodu i 
po veri neznabožac. On imađaše kćer Varvaru koju čuvaše kao zenicu oka, jer sem nje on 
ne imađaše više dece. Kada ona poodraste, pokaza se veoma lepa licem, tako da joj po 
lepoti ne beše slične devojčice u celoj zemlji toj. Zbog toga otac njen Dioskor sazida visoku 
kulu, raskošno ‐ umetničku građevinu, i unutra u kuli veleljepne palate sa svima 
ugodnostima. U tu kulu Dioskor zatvori svoju kćer Varvaru, davši joj dobre vaspitačice i 
sluškinje, jer joj majka beše umrla. Dioskor to uradi, da takvu lepotu ne bi mogli videti 
prosti i neznatni ljudi, jer on smatraše da oči takvih ljudi nisu dostojne da gledaju 
prekrasno lice njegove kćeri. Živeći u kuli, u visokim palatama, devojčica nalažaše utehu u 
tome što sa te visine posmatraše nebeska i zemaljska sazdanja Božija, svetila nebeska i 
krasotu zemaljskog sveta. Jednom, posmatrajući nebo i razgledajući sijanje sunca, tečenje 
meseca i krasotu zvezda, ona upita svoje vaspitačice i sluškinje: Ko je stvorio to? ‐ Zatim, 
pogledavši na krasotu zemaljsku: na zelena polja, šume i vrtove, na gore i vode, ona 
raspitivaše: Čija je ruka sazdala sve to? ‐ One joj rekoše: Sve su to stvorili bogovi. ‐ 
Devojčica upita: Koji bogovi? ‐ Sluškinje joj odgovoriše: Oni bogovi koje otac tvoj počituje, 
i drži ih u svome dvorcu: zlatne, srebrne i drvene, i kojima se on poklanja. Eto, ti su bogovi 
stvorili sve što očima vidiš. 

Čuvši takve odgovore njihove, devojčicu zahvati sumnja, i ona razmišljaše u sebi: Bogovi 
koje otac moj počituje napravljeni su rukama ljudskim: zlatne i srebrne napravio je zlatar, 
kamene je napravio kamenorezac, drvene je napravio drvodelja. Kako su onda ti 
napravljeni bogovi mogli stvoriti takvu presvetlu visinu nebesku i ovakvu krasotu 
zemaljsku, kada sami ne mogu ni hoditi nogama, ni raditi rukama? 

Tako razmišljajući u sebi, ona često, i danju i noću, posmatraše nebo, starajući se da po 
stvorenjima pozna Tvorca. Jednom kada ona dugo posmatraše nebo, i beše obuzeta silnom 
željom da sazna ko je stvorio prekrasnu visinu, prostranstvo i svetlost neba, iznenada 
zasija u srcu njenom svetlost Božanske blagodati i otvori joj oči uma ka poznanju Jedinog, 
Nevidljivog, Nedomislivog i Nepostižnog Boga, koji je premudro stvorio nebo i zemlju. I 
ona govoraše u sebi: Mora postojati jedan takav Bog koga nije učinila ruka ljudska, nego 
sam On ima svoje biće, i sve je rukom Svojom stvorio; mora postojati Onaj koji je 
rasprostro širinu nebesa, utvrdio temelje zemlje, i obasjava odozgo sav svet zracima sunca, 
sijanjem meseca i svetljenjem zvezda; a dole ‐ ukrašava zemlju raznovrsnim drvećem i 
cvećem, napaja je rekama i izvorima; mora postojati jedan takav Bog koji sve održava, sve 
uređuje, sve oživljuje, i o svemu promišlja. 

Tako se devica Varvara učaše da od tvorevine pozna Tvorca, te se na njoj zbivahu reči 
Davidove: Poučih se od svih poslova tvojih, i od stvorenja ruku tvojih naučavah se (Psal. 
142, 5). U takim razmišljanjima razgore se u Varvarinom srcu oganj božanske ljubavi i 
zapali dušu njenu plamenom čežnjom za Bogom, te ona ne imađaše mira ni danju ni noću, 
misleći samo o jednom, želeći samo jedno: da nasigurno pozna Boga i Tvorca svih i svega. 
među ljudima pak ne mogaše ona naći učitelja koji bi joj otkrio tajne svete vere i uputio je 
na put spasenja, jer je bilo nemoguće da iko dođe k njoj osim određenih sluškinja, pošto je 
roditelj njen Dioskor beše okružio budnom stražom. Međutim sam Svemudri Učitelj i 
Nastavnik, Duh Sveti, unutarnjim tajnim nadahnućem blagodati Svoje učaše je nevidljivo i 
davaše umu njenom poznanje istine. I življaše devica u kuli svojoj kao usamljena ptica na 
krovu, razmišljajući o nebeskom a ne o zemaljskom; jer srce njeno ne prianjaše ničemu 
zemaljskom: ne ljubljaše ona ni zlato, ni skupoceno biserje, ni drago kamenje, ni gizdave 
haljine, niti ikakve devojačke nakite, niti ikada pomisli na brak, već sva misao njena beše 
obraćena k Jedinome Bogu, i ona beše zarobljena ljubavlju k Njemu. 

Kada dođe vreme da se Varvara udaje, mnogi bogati, visokorodni i znatni mladići, čuvši 
za neobičnu lepotu Varvarinu, pohitaše k Dioskoru da prose ruku njenu. Dioskor se pope 
na kulu k Varvari, i stade joj govoriti o braku, nabrajajući joj razne divne prosioce i pitajući 
je sa kim bi od njih htela da se veri. Čuvši od oca takve reči, celomudrena devica Varvara 
pocrvene u licu, stideći se ne samo da sluša nego i da pomisli na brak; i ona odlučno to 
odbi, ne pristajući na očeovu želju: jer ona smatraše za veliki gubitak uništiti cvet čistote 
svoje i izgubiti sveskupoceni biser devstva. No na uporno i dugo navaljivanje oca da ga 
posluša, Varvara se odvažno i rečito protivljaše, i najzad izjavi: Oče moj, budeš li mi još 
govorio o tome, i budeš li me i dalje primoravao na veridbu, učinićeš to, da se više nećeš 
nazivati ocem, jer ću ja ubiti sebe, i tako ćeš ti izgubiti svoje jedino dete. 

Čuvši to, Dioskora spopade užas, i on ode od Varvare, ne smejući više da je primorava na 
brak. Pored toga on smatraše da je bolje da je na lep način privoli na brak nego da je silom 
primorava. I nadaše se da će doći vreme kada će se sama Varvara predomisliti i poželeti 
da stupi u brak. Potom on namisli da zbog poslova ide na dalek put, držeći da će Varvara 
bez njega tugovati, pa će ona kad se on bude vratio s puta, radije primiti njegov savet i 
poslušati ga. Stoga, polazeći na put, Dioskor naredi da se u njegovom vrtu, pored starog 
kupatila, podigne raskošno i skupoceno kupatilo, sa dva prozora okrenuto jugu. 
Vaspitačicama pak i sluškinjama svoje kćeri naredi, da Varvara može slobodno i 
nesmetano silaziti s kule i raditi što joj se bude htelo. Jer Dioskor mišljaše da će Varvara 
razgovarajući sa mnogim ljudima i videći mnoge devojke verene i udate, i sama poželeti 
da se uda. 

Po Dioskorovom odlasku na dalek put Varvara, koristeći se slobodom da izlazi iz kuće i 
nesmetano razgovara s kim hoće, sprijatelji se sa nekim hrišćanskim devojkama, i ču od 
njih za ime Isusa Hrista. Ona se odmah duhom obradova imenu tom, i truđaše se da što 
više sazna od njih o Hristu. I one joj pričahu sve o Gospodu Hristu: o neiskazanom 
Božanstvu Njegovom, o ovaploćenju Njegovom od Prečiste Djeve Marije, o Njegovom 
dobrovoljnom stradanju i vaskrsenju, o budućem sudu, o večnom mučenju 
idolopoklonika, o beskonačnom blaženstvu vernih hrišćana u Carstvu Nebeskom. 
Slušajući o svemu tome, Varvara osećaše milinu u srcu, i goraše ljubavlju ka Hristu, i 
željaše da se krsti. I baš u to vreme dogodi se da jedan prezviter dođe u Iliopolj, pod 
vidom trgovca. Doznavši za to, Varvara ga pozva k sebi, i tajno se nauči od njega poznanju 
Jedinog Tvorca svega i Svedržitelja Boga i veri u Gospoda našega Isusa Hrista, što je ona 
odavna plameno želela. Pošto joj izloži ove tajne svete vere, prezviter je krsti u ime Oca i 
Sina i Svetoga Duha, i poučivši je dobro, otide u svoj zavičaj. A sveta Varvara, prosvećena 
krštenjem, razgore se još većom ljubavlju k Bogu, podvizavaše se u postu i molitvi dan i 
noć, služeći Gospodu svome, kome se i unevesti, davši zavet da će devstvo svoje čuvati 
neoskvrnjeno. 

U to vreme zidaše se kupatilo, shodno Dioskorovom naređenju pred odlazak na put. A 
sveta devojka Varvara siđe jednom sa svoje kule da vidi zidanje kupatila. I kad ugleda u 
kupatilu dva prozora, ona upita radnike: Zašto ste načinili samo dva prozora? Nije li bolje 
da budu tri prozora? Tada će i zid biti lepši i kupatilo svetlije. ‐ Radnici odgovoriše: Tako 
nam tvoj otac naredi da načinimo samo dva prozora prema jugu. ‐ No Varvara uporno 
nastojavaše da se proseče i treći prozor na kupatilu, da bi to bio simvol Svete Trojice. A 
kada zidari ne hteše to učiniti bojeći se njenoga oca, ona im reče: Ja ću se pred ocem 
zauzeti za vas i odgovaraću za vas, a vi uradite kako vam naređujem. 

Tada radnici, po njenom naređenju, načiniše i treći prozor na kupatilu. Staro pak kupatilo, 
pored koga se zidalo novo, beše svo obloženo glačanim mermerom. Jednom sveta 
Varvara, došavši k, tom starom kupatilu i pogledavši na istok, prstom nacrta na mermeru 
sveti krst, i krst se udubi u kamen kao gvožđem urezan. Osim toga u tom istom kupatilu, 
iz njene stope na kamenom podu kupatila proključa izvor vode, koja docnije pričini 
isceljenje mnogima koji s verom dolažahu.[3] 

Hodajući jednom po palati svoga oca, sveta Varvara ugleda njegove bogove, bezdahne 
idole, postavljene na česnom mestu, i duboko uzdahnu zbog pogibli duša onih ljudi koji 
služe idolima. Zatim ona popljuva lica idola, govoreći: Neka vam budu slični svi koji vam 
se klanjaju i od vas bezdahnih ištu pomoć! 

Rekavši to, ona uziće na svoju kulu. Tamo ona, po običaju svome, revnovaše u molitvi i 
pošćenju, svim umom svojim, udubljujući se u bogorazmišljanje. 

Međutim otac njen vrati se s puta. Pregledajući zidarske radove on priđe 
novopodignutom kupatilu, pa kad ugleda tri prozora na njemu on stade s gnjevom grditi 
sluge i zidare što su pogazili njegovo naređenje, te su napravili tri prozora a ne dva. Oni 
odgovoriše: To smo uradili ne po svojoj volji već po volji tvoje kćeri Varvare; ona nam 
naredi te mi i protiv svoje volje načinismo tri prozora. 

Dioskor odmah pozva Varvaru i upita je: Zašto si naredila da se u kupatilu načini treći 
prozor? ‐ Ona odgovori: Bolje tri nego dva; jer si ti, oče, naredio da se načine dva, valjda 
simvol dvaju nebeskih svetila, sunca i meseca, da obasjavaju kupatilo; a ja naredih da se 
načini i treći, kao simvol Trojičine Svetlosti, jer su u nepristupne, neiskazane, nezalazne i 
neugasive Trojične Svetlosti tri prozora,[4] kojima se prosvećuje svaki čovek koji dolazi na 
svet. 

Otac se zbuni od novih, vaistinu divnih, ali za njega neshvatljivih reči svoje kćeri. I 
izdvojivši se nasamo s njom kod starog kupatila gde bejaše krst, prstom svete Varvare 
izobražen na kamenu, a koji Dioskor još ne beše primetio, on je stade pitati: Šta ti govoriš? 
Na koji način svetlost triju prozora prosvećuje svakoga čoveka? ‐ Svetiteljka odgovori: 
Slušaj pažljivo, oče moj, i shvati što govorim: Otac, Sin i Sveti Duh, Tri Lica Jednoga u 
Trojici Boga, koji živi u svetlosti nepristupnoj, prosvećuju i oživljuju svako stvorenje. Radi 
toga ja i naredih da se na kupatilu načine tri prozora, da bi jedan predstavljao Oca, drugi 
Sina, treći Svetoga Duha, te da na taj način i sami zidovi proslavljaju ime Presvete Trojice. 

Zatim pokazujući prstom na znak krsta, izobražen na mermeru, ona reče: Ja takođe 
izobrazih i znak Sina Božija: blagovolenjem Oca i dejstvom Svetoga Duha On se radi 
spasenja ljudi ovaploti od Prečiste Djeve i dobrovoljno postrada na krstu, čije izobraženje 
ti vidiš. Nacrtah tu znak krsta, da bi sila krsna odgonila odavde svu silu đavolju. 

To i mnogo drugo o Svetoj Trojici, o ovaploćenju i stradanju Hristovom, o sili krsta, i o 
ostalim tajnama svete vere govoraše premudra devojka svome surovom i tvrdoglavom 
ocu, čime ga strahovito razjari. I on u besu svom, zaboravivši na prirodnu ljubav prema 
kćeri, izvuče mač svoj i htede da je probode, no ona se dade u bekstvo. Sa mačem u ruci 
Dioskor pojuri za njom, kao vuk za ovcom. I kad on beše već na domaku nevinog jagnjeta 
Hristovog, ona se iznenada obrete pred stenovitom gorom koja joj zatvori put. Nemajući 
kuda da pobegne od ruke i mača roditelja, ili bolje reći mučitelja, njoj jedino utočište beše 
Bog, ka kome ona uperi i duševne i telesne oči i moljaše Ga za pomoć i zaštitu. Svevišnji 
brzo usliši sluškinju Svoju i odmah joj ukaza pomoć: učini te se stenovita gora rasede pred 
njom, kao nekada pred svetom prvomučenicom Teklom kada je ona bežala od razvratnika. 
Sveta Varvara pobeže u raselinu, i stena se tog trenutka sastavi za njom, davši svetiteljki 
slobodan put do navrh gore. Uzišavši na vrh gore, ona se tamo sakri u jednoj pećini. A 
svirepi i uporpi Dioskor, ne videći pred sobom bežeću kćer, začudi se kako se to ona sakri 
od očiju njegovih, i dugo vreme je marljivo tražaše. Zaobilazeći goru i tražeći Varvaru, on 
ugleda dva čobanina na gori koji pasijahu stada ovaca. Ovi čobani videše svetu Varvaru 
kako uziće na goru i sakri se u pećini. Popevši se do njih, Dioskor ih upita, ne videše li oni 
njegovu bežeću kćer. Jedan od čobana, žalostiva srca, videći Dioskora punog gnjeva, ne 
hte odati nevinu devicu, i reče: Ne videh je. ‐ No drugi ćuteći ukaza rukom na mesto gde 
se svetiteljka sakri. Dioskor pojuri tamo, a čobanina koji odade svetiteljku postiže kazna 
Božja na istom mestu: sam on pretvori se u kameni stub, a njegove se ovce pretvoriše u 
skakavce. 

Našavši svoju kćer u pećini, Dioskor je stade nemilosrdno tući. Bacivši je na zemlju, on je 
gažaše nogama; onda, uhvativši je za kosu, on je vucijaše po strašnom putu sve do svoje 
kuće. Zatim je zaključa u tesnoj, mračnoj kućici, zapečati i vrata i prozore, postavi stražu, i 
moraše svoju kćer glađu i žeđu. Potom Dioskor ode kod carskog namesnika te oblasti, 
Martijana, i ispriča mu sve o svojoj kćeri, kako ona odbacuje bogove i veruje u Raspetoga. I 
on moli namesnika da njegovu kćer Varvaru, zapretivši joj raznim mukama, vrati veri 
otaca. 

Posle toga Dioskor izvede svetu Varvaru iz zatvora, odvede je namesniku i predade mu je 
u ruke, govoreći: Ja se odričem nje, pošto se ona odrekla mojih bogova. I ako se ona 
ponovo ne obrati k njima i ne pokloni im se zajedno sa mnom, onda mi ona neće biti kćer i 
ja joj neću biti otac. Ti pak, moćni namesniče carski, muči je kako ti je volja. 

Ugledavši pred sobom devicu, namesnik se udivi neobičnoj lepoti njenoj n stade joj blago i 
umiljato govoriti hvaleći njenu lepotu i visokorodnost. I savetovaše joj da ne odstupa od 
drevnih zakona otačkih n da se ne protivi volji roditelja svoga, nego da se pokloni 
bogovima, i da u svemu sluša svoga roditelja, da bi nasledila sva njegova imanja. 
Međutim sveta Varvara mudrim rečima izobliči ništavnost bezdahnih neznabožačkih 
bogova, a ispovedi i proslavi njime Isusa Hrista, odričući se svekolike taštine zemaljske i 
bogatstava i svetskih uživanja, i žudeći za nebeskim blagom. No namesnik je i dale 
ubeđivaše da ne sramoti svoj rod i da ne pogubljuje prekrasnu i cvetnu mladost svoju. 
Najzad joj reče: Sažali se na sebe, divna device! i pohitaj usrdno da zajedno s nama 
prineseš žrtvu bogovima, jer imam sažaljenja prema tebi i hoću da te poštedim, ne želeći 
da takvu lepotu predam na muke i rane. Ako me pak ne poslušaš i ostaneš nepokorna, 
onda ćeš me primorati da te, i protiv svoje volje, stavim na ljute muke. 

Sveta Varvara odgovori: Ja svagda prinosim žrtvu hvale Bogu mome i hoću da sama 
budem Njemu žrtva, jer On jedini jeste Istiniti Bog, Tvorac neba i zemlje i svega što je na 
njima; a tvoji bogovi su ništa i ništa ne stvoriše, jer su bezdahni i nepokretni, i sami su delo 
ruku ljudskih, kao što kaže prorok Božji: Idoli su neznabožaca srebro i zlato, delo ruku 
čovečijih. I svi bogovi neznabožaca su đavoli; a Gospod je nebesa stvorio (Psal. 113, 12; 95, 
5). Ove prorokove reči ja priznajem, i verujem u Jednoga Boga, Tvorca svega, a za vaše 
bogove tvrdim da su lažni, i da je uzaludna nada vaša na njih. 

Ove reči svetiteljkine razgnjeviše namesnika, i on naredi da je razdenu. Ovo prvo mučenje 
‐ stajati naga pred očima tolikih ljudi, koji bestidno i uporno gledaju u obnaženo 
devstveno telo, beše za celomudrenu i čistu devojku teže od najstrašnijih rana. Zatim 
mučitelj naredi da je polože na zemlju, pa dugo vreme silno biju volovskim žilama, da se 
zemlja obagri njenom krvlju. A kad prestadoše sa bijenjem, mučitelji onda, po 
namesnikovom naređenju, stadoše surim krpama i oštrim crepovima trljati rane njezine, 
dodajući time bol na bol. Ipak sva ta mučenja koja silovitije od bure i oluje navališe na 
hram mladog i slabog tela devojčinog, ne pokolebaše čvrstu u veri mučenicu Varvaru, jer 
vera njena beše osnovana na kamenu ‐ Hristu Gospodu njenom, radi koga ona s radošću 
trpljaše tako teška stradanja. 
Posle toga namesnik naredi da je posade u tamnicu, dok on ne smisli za nju najljuće muke. 
Jedva živa od strahovitih mučenja, sveta Varvara se u tamnici sa suzama moljaše 
vozljubljenom Ženiku, Hristu Gospodu, da je ne ostavlja u tako teškim mukama, i 
govoraše rečima Davidovim: Ne ostavi mene, Gospode Bože moj, ne odstupi od mene; 
pohitaj mi u pomoć! (Psal. 37, 22. 23). ‐ Kada se ona tako moljaše, u ponoći nju obasja 
velika svetlost; i svetiteljka oseti u srcu ovom i strah i radost: k njoj se približavaše 
Besmrtni Ženik, želeći posetiti nevestu Svoju. I gle, sam Car Slave javi joj se u neizrecivoj 
slavi. A ona, ugledavši Gospoda, o! kako se ona obradova duhom, i kakvo blaženstvo oseti 
srce njeno! A Gospod, s ljubavlju gledajući na nju, reče joj Svojim preslatkim ustima: ʺBudi 
hrabra, nevesto moja, i ne boj se! Ja sam s tobom; ja te čuvam, i gledam na podvig tvoj, i 
olakšavam patnje tvoje, i za njih ti pripremam večnu nagradu u mom nebeskom dvorcu. 
Stoga, pretrpi do kraja, da bi se uskoro nasladila večnih blaga u Carstvu momeʺ. 

Slušajući reči Gospoda Hrista, sveta Varvara se sva kao vosak topljaše od ognja božanske 
želje, i kao reka ljubavlju se k Njemu razlivaše. Utešivši tako vozljubljenu nevestu Svoju 
Varvaru i oblaženivši je ljubavlju Svojom, Sladčajši Isus je isceli i od rana, te na telu 
njenom ne ostade ni traga od njih. Posle toga On otide od očiju njenih, ostavivši joj 
neizrecivu radost duhovnu. I prebivaše sveta Varvara, u tamnici kao na nebu, plamteći 
serafimskom ljubavlju k Bogu, i slavoslaveći Ga srcem i ustima, i uznoseći blagodarnost 
Gospodu što nije prezreo nego je posetio sluškinju Svoju koja strada radi Imena Njegovog. 

U tom gradu življaše neka žena, po imenu Julijanija. Ona verovaše u Hrista i bojaše se 
Boga. Otkako sveta Varvara bi uhvaćena od mučitelja, Julijanija je izdaleka praćaše, i 
posmatraše stradanja njena. A kad svetiteljka bi bačena u tamnicu, ona boravljaše kraj 
tamničkog prozora diveći se kako ta mlada devojka, u cvetu mladosti i lepote, prezre oca 
svog, i sav rod, i bogatstvo, i sva blaga i radosti ovoga sveta, pa i sam život svoj ne štedi 
nego ga radosno polaže za Hrista. Videzvši pak da Hristos isceli svetu Varvaru od rana, 
ona i sama požele da strada za Hrista. I stade se pripremati za takav podvig, moleći 
Podvigostrojitelja Isusa Hrista, da joj pošalje trpljenje u mukama. 

Kada nastade dan, sveta Varvara bi izvedena iz tamnice na neznabožno sudište radi 
ponovnog istjazavanja. A Julijanija stupaše za njom izdaleka. Kada sveta Varvara stade 
pred carskog namesnika, on i koji behu s njim zaprepastiše se ugledavši Varvaru zdravu, 
svetlu licem, i lepšu nego što je bila, a na telu njenom ni traga od onolikih rana. Namesnik 
joj reče: Vidiš li, devojko, kako se o tebi brinu bogovi naši? Ta koliko sinoć ti beše sva u 
ranama, a sada eto oni te potpuno isceliše i zdravlje ti podariše. Stoga, budi im blagodarna 
za takvo dobročinstvo; i pokloni im se i prinesi im žrtvu. ‐ Svetiteljka odgovori: ʺŠta 
govoriš, namesniče, kao da su me iscelili tvoji bogovi, koji su sami slepi, nemi i 
bezosećajni. Oni ne mogu dati ni slepima progledanje, ni nemima Govor, ni gluvima sluh, 
ni hromima hod; oni ne mogu ni bolesne isceljivati, ni mrtve vaskrsavati. Kako onda 
mogoše isceliti mene? I zašto im se klanjati? Mene isceli Isus Hristos, Gospod Bog moj, koji 
isceljuje svaku bolest i daje život mrtvima. Njemu se s blagodarnošću klanjam, i sebe samu 
na žrtvu Njemu prinosim. No um je tvoj oslepljen, i ti svojim neznabožnim očima ne 
možeš videti ovog Božanskog Iscelitelja, jer si nedostojan.ʺ 

Ove reči svete mučenice razjariše namesnika, i on naredi da mučenicu obese na 
mučilišnom drvetu: da joj telo stružu železnim noktima, da joj rebra pale upaljenim 
svećama, i da je čekićem udaraju po glavi. Sveta Varvara trpljaše junački sve to. Od takvih 
mučenja nemoguće bi bilo ostati živ ne samo njoj, mladoj devojci, već i najsnažnijem 
mužu, da nju, ovčicu Hristovu, nije nevidljivo ukrepljavala sila Božija. 

U gomili naroda koji je posmatrao mučenje svete Varvare stajaše nedaleko spomenuta 
Julijana. Gledajući veliko stradanje svete Varvare, koje ona u mladom telu junački 
podnosi, Julijanija se ne mogaše uzdržati od suza i silno plakaše. Onda, ispunivši se 
revnosti, ona podiže glas isred naroda i poče izobličavati bezdušnog namesnika zbog 
nečovečnog mučenja mučenice Varvare i huliti neznabožačke bogove. Ona bi odmah 
uhvaćena, i na pitanje kakve je vere, ona izjavi da je hrišćanka. Tada namesnik naredi da i 
nju muče kao Varvaru. Julijanija onda bi obešena na mučilišnom drvetu zajedno s 
Varvarom, i strugana železnim grebenima. A sveta velikomučenica Varvara videti to, i 
viseći sama u mukama, podiže oči svoje gore, k Bogu, i moljaše se: Bože, Ti ispituješ srca 
ljudska, Ti znaš da ja, čeznući za Tobom i ljubeći svete zapovesti Tvoje, sebe svu prinesoh 
Tebi na žrtvu, i predadoh sebe svemoćnoj desnici Tvojoj. Stoga, nemoj me ostaviti, 
Gospode, nego milostivo pogledaj na mene i na sastradalnicu moju Julijaniju, i ukrepi nas 
obe, i daj nam sile da ovaj podvig dobro završimo: jer je duh srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 
41). 

Dok se tako svetiteljka moljaše, njima se obema nevidljivo davaše pomoć s neba za 
junačko trpljenje. Posle toga mučitelj naredi da se obema odseku ženske grudi. Kada to bi 
učinjeno, i time patnje mučenica strahovito uvećane, sveta Varvara ponovo podiže oči 
svoje k Lekaru i Iscelitelju svom, i zavapi: Ne odgurni nas od lica Tvoga, Hriste, i Duha 
Tvoga Svetoga ne oduzmi od nas! podaj nam, Gospode, radost spasenja, i duhom 
vladalačkim utvrdi nas u ljubavi Tvojoj![5] 

Posle takih mučenja namesnik naredi da svetu Julijaniju odvedu u tamnicu, a da svetu 
Varvaru, na veliko posramljenje njeno, vode nagu po celome gradu, ismevajući je i bijući 
je, Sveta pak devojka Varvara, pokrivajući se stidom kao odećom, zavapi k milom Ženiku 
svom Hristu Bogu, govoreći: Bože, Ti odevaš nebo oblacima, i zemlju povijaš maglom kao 
pelenahma: Ti sam, Care, pokrij nagotu moju, i učini da oči neznabožaca ne vide tela mog, 
da ne bi sluškinja Tvoja bila potpuno ismejana! 

I Gospod Isus Hristos, koji sa svima svetim angelima Svojim gledaše s neba na podvig 
sluškinje Svoje, odmah joj pohita u pomoć i posla joj svetla angela sa lučezarnom odećom 
da pokrije nagotu svete mučenice. Posle toga oči neznabožaca ne mogahu već više videti 
obnaženo telo svete mučenice, i ona bi dovedena natrag k mučitelju. A posle nje vodiše po 
gradu, takođe nagu, svetu Julijaniju. Najzad mučitelj videći da ih ne može odvratiti od 
ljubavi Hristove i privoleti na idolopoklonstvo, osudi obe na posečenje mačem. 

Dioskor pak, svirepi roditelj svete Varvare, toliko beše osvirepljen od đavola da, gledajući 
velike muke svoje kćeri, ne samo ne ustugova srcem, nego se čak i ne postide da joj sam 
bude dželat. Jer on, jednom rukom uhvativši svoju kćer a u drugoj držeći isukani mač, 
povede je na mesto posečenja, koje beše određeno na jednoj gori izvan grada. Svetu pak 
Julijaniju vođaše za njima jedan od vojnika. I kada oni iđahu tako, sveta Varvara se 
moljaše Bogu, govoreći: Bespočetni Bože, Ti si rasprostro nebo kao pokrivač i osnovao 
zemlju na vodama; Ti si zapovedio suncu te obasjava i dobre i zle; Ti daješ kišu i 
pravednima i nepravednima; Ti i sada usliši mene sluškinju svoju koja se moli Tebi, usliši, 
o Care, i podaj blagodat Svoju svakome čoveku koji bude spominjao mene i moja 
stradanja, i neka se ne približi k njemu iznenadna bolest, i neka ga ne ugrabi neočekivana 
smrt, jer Ti, Gospode, znaš da smo mi telo i krv, i tvorevina prečistih ruku Tvojih. 

Kada se sveta Varvara tako moljaše, ču s neba glas koji je s Julijanijom pozivao u nebeska 
naselja i obećavao da će joj se ispuniti molba. I obe mučenice, Varvara i Julijanija, iđahu na 
smrt s velikom radošću, želeći da se što pre razreše od tela i otidu Gospodu. A kad stigoše 
na određeno mesto, ovčica Hristova Varvara prekloni pod mač svetu glavu svoju, i bi 
posečena rukama bezdušnog oca svog. I ispuni se rečeno u Svetome Pismu: Predaće na 
smrt otac čedo.[6] Svetu pak Julijaniju poseče vojnik. I tako završiše podvig svoj ove svete 
mučenice.[7] Svete duše njihove radosno uziđoše k Ženiku svome Hristu, sretnute od 
Angela i s ljubavlju primljene od Gospoda. Dioskora pak i namesnika carskog Martijana 
iznenada postiže kazna Božija: jer i Dioskora kad silažaše s gore posle posečenja kćeri, i 
namesnika Martijana kad seđaše kod kuće, ubiše gromovi, i tako ih spališe da im se ni 
prah ne nađe. 

U gradu tom življaše jedan blagočestivi čovek, po imenu Galentijan. Uzevši česne mošti 
svetih mučenica on ih donese u grad i sahrani sa doličnom češću, i podiže crkvu nad 
njima, u kojoj bivahu mnoga isceljenja od moštiju svetih mučenika, molitvama njihovim a 
blagodaću Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin. 

  

O ČESNIM MOŠTIMA SVETE VELIKOMUČENICE VARVARE 

  

ČESNE mošti svete velikomučenice Varvare biše prenesene iz Grčke u Rusiju, u Kijev, 
posle prosvećenja Ruske zemlje svetim krštenjem, kada se ruski knezovi nalažahu u 
naročito bliskim i prijateljskim odnosima sa grčkim carevima, i uzimahu sebi za supruge 
njihove sestre i kćeri.[8] U vreme takvih odnosa, Kijev dobi iz Grčke neocenjivi dar ‐ 
celebne mošti svete velikomučenice Varvare, kao što to svedoči verodostojni letopis iz 
1670. godine igumana Kijevskog Mihajlovskog Zlatoverhog manastira,[9] jeromonaha 
Teodooija Safonoviča.[10] Prva supruga velikog kneza Kijevskog Svjatopolka 
Izjaslaviča,[11] nazvanog u svetom krštenju Mihail, beše grčka princeza Varvara, kći 
Vizantijskog cara Aleksija Komnena.[12] Pred svoj odlazak iz Carigrada u Rusiju princeza 
Varvara umoli svoga oca da joj da česne mošti svete velikomučenice Varvare, i ona ih 
donese sa sobom u Kijev. Muž njen, veliki knez Mihail, sagradi 1108. godine u Kijevu 
kamenu kamenu crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila, svoga zaštitnika, i česno položi 
u njoj svete mošti velikomučenice.[13] U vreme najezde tatarskog hana Batija[14] na rusku 
zemlju, mošti svete velikomučenice biše sakrivene od strane crkvenoslužitelja na tajnom 
mestu ispod kamenih stepenica što vode na vrh hrama. Mnogo godina posle Batijeve 
pustošne najezde svete mošti, po blagovolenju Božjem, biše obretene, iz skrivnice 
iznesene, i s češću javno položene u istom hramu. 

Godine 1644, za vreme Kijevskog Mitropolita Petra Mogile,[15] Kijev poseti kancelar 
Poljske kraljevine Georgije Osolinski. Došavši u crkvu Mihajlovskog manastira radi 
poklonjenja česnim moštima svete velikomučenice Varvare, on ispriča ovo: ʺJa gajim 
duboku veru u pomoć svete velikomučenice Varvare, jer mnogi svedoče da ko poveri sebe 
njenom zastupništvu, ne umire bez pokajanja i pričešća Božanstvenim Tajnama. Bio sam u 
Rimu i u drugim zapadnim zemljama i svuda sam se raspitivao gde se nalaze mošti svete 
velikomučenice Varvare, na Zapadu ili na Istoku. Iz odgovora koje sam dobijao, uverio 
sam se da se mošti svete velikomučenice ne nalaze na Zapadu, takođe ni na Istoku, već se 
nalaze u ovim krajevima, kako tvrde oni koji su bivali na Istoku. Sada verujem da se 
upravo ovde u Kijevu nalaze mošti svete velikomučenice Varvareʺ. ‐ Poklonivši se s 
usrdnom molitvom svetim moštima i pobožno ih celivavši, kancler smerno moljaše da mu 
se da delić od ovih svetih moštiju na blagoslov. Zbog velike vere njegove njemu bi dat 
delić sa prsta desne ruke svete velikomučenice, što on i primi sa velikom zahvalnošću. 

Godine 1650, za mitropolita Kijevskog Silvestra Kosova,[16] hetman Litovski knez anuš 
Radzevil, zauze na juriš grad Kijev. Po njegovoj želji njemu biše date dve nemale čestice 
uzete ‐ jedna od grudi, a druga od rebra česnih moštiju svete velikomučenice Varvare. 
Česticu od grudi hetman pokloni svojoj ženi, kneginji Mariji, blagočestivoj kćeri 
Moldovlahijskog gospodara Vasilija. Po prestavljenju kneginje Marije, deo svetih moštiju 
što beše u nje dođe u ruke mitropolitu Kijevskom Josifu Tukaljskom[17] i on ih donese u 
grad Kanev. Posle pak njegove smrti, one biše prenete u grad Baturin,[18] gde i sada 
počivaju u manastiru svetog Nikolaja Čudotvorca, čineći čudesna isceljenja. A drugi deo 
svetih moštiju, onaj od rebra, knez Radzivil posla na poklon Vilenskom rimokatoličkom 
episkopu Georgiju Tiškeviču, ispunjujući time njegovu želju i usrdnu molbu. Primivši ovaj 
poklon, episkop ga česno čuvaše u svome dvoru, u bogato ukrašenom kivotu. Nakon 
nekog vremena dom episkopov izgore, ali kivot sa delom moštiju svete velikomučenice 
Varvare ostade čitav i nepovređen. Udivljeni ovim čudom, svi proslaviše Boga i svetu 
velikomučenicu Varvaru. Vest o ovome čudu bi donesena u Mihajlovski manastir godine 
1657. A godinu dana pre toga, beše u Kijevu Antiohijski patrijarh Makarije.[19] On se sa 
velikom verom i ljubavlju i suzama pokloni česnim moštima svete velikomučenice 
Varvare u Mihajlovskom Zolotoverhom manastiru, i reče ovo: 

ʺU mojoj patrijaršiji, nedaleko od Antiohije, ima grad Iliopolj, u kome postrada sveta 
velikomučenica Varvara. Kada tamo ja raspitivah za njene svete mošti, meni tvrđahu da 
njih odavna nema ne samo tamo nego ni u ma kom drugom mestu na Istoku, već se one 
nalaze u Ruskoj zemlji, koju poneki nazivaju varvarskom zemljom. Sada čvrsto verujem 
da su ove mošti ovde, istinske mošti svete velikomučenice Varvareʺ. 

I patrijarh usrdno moljaše, da mu se da delić od ovih svetih moštiju. Njegova molba bi 
ispunjena Kijevskim mitropolitom Silvestrom, i patrijarh primi delić svetih moštiju sa 
velikom radošću i blagodarnošću. 

Mnoštvo čudesa i isceljenja od svetih moštiju svete velikomučenice Varvare, koja su bivala 
i koja bivaju u Mihajlovskom Zlatoverhom manastiru, silnije od gromoglasnih truba 
objavljuju celome svetu i sve ubeđuju u istinitost moštiju i blagodatne sile koja kroz njih 
dela. Od tih čudesa spomenućemo samo nekoliko. 

Arhiepiskop Černjigovski Lazar Baranovič,[20] pre no što je postao episkop, od 1640. 
godine mnogo se trudio u propovedanju reči Božje ... Između ostaloga, propovedajući 
jednom na praznik svete velikomučenice Varvare kraj njenih česnih moštiju, on s 
dubokom blagodarnošću i umilenjem proslavi čudo svog vlastitog isceljenja od ovih svetih 
moštiju. Često spominjući ovo čudo, on je 1674. godine u jednoj svojoj knjizi[21] napisao o 
tom čudu ovo: ʺTeško bolestan, ja se nisam obraćao nikakvom lekaru, nego pribegoh s 
molbom moštima svete velikomučenice Varvare, i sa verom pih vodu u kojoj je bila 
omočena ruka velikomučenice, i čaša takve vode bi mi na spasenjeʺ. 

Nastojatelj Sveto‐Mihajlovskog Zlatoverhog Kijevskog manastira, jeromonah Teodosije 
priča: kada je on 1655. godine, po blagoslovu Kijevskog mitropolita Silvestra, postao 
starešina ovoga manastira, k njemu je došao neki česni građanin Slucki, predao mu od 
srebra načinjenu ruku i zamolio ga da je obesi kraj česnih moštiju svete velikomučenice 
Varvare. Upitan zašto on to radi, Slucki reče ovo: ʺRuka mi beše poražena teškom bolešću, 
i tako zgrčena da je nisam mogao ispraviti. Pateći od takve neisceljive bolesti, ja se setih 
čudesa koja se zbivaju ovde od česnih moštiju svete velikomučenice Varvare. Stoga se 
molih svetoj velikomučenici da mi isceli ruku, i zavetovah se da ću ići i pokloniti se njenim 
svetim moštima. I eto, pomoću svete Varvare, zgrčena moja ruka se isceli. I ja, ispunjujući 
svoj zavet, evo došao sam k svetim moštima njenim da im se s blagodarnošću poklonim, i 
ovu srebrnu ruku donesoh k svetim moštima njenim u znak isceljenja moje rukeʺ. 

Isti nastojatelj Geodosije ispriča ovo: Godine 1660, u vreme međusobnog rata, mnogo sam 
tugovao zbog oskudice u manastiru i ostalih nedaća. Jednom u snu ja se obretoh kraj 
moštiju svete velikomučenice Varvare, i vidim sav joj kivot pun maslinovog ulja. I sveta 
velikomučenica mi reče: ʺNeka te ne mori briga, ja sam s vamaʺ. ‐ Probudivši se, ja počeh 
razmišljati o snoviđenju, i opomenuvši se da u Svetom Pismu ulje označava milost, rekoh 
sebi: Kivot, pun ulja, u kome videh velikomučenicu gde leži, znak je da svetim molitvama 
njenim u manastiru ovom neće više biti oskudice i bede. ‐ Tako u samoj stvari i bi. 

Godine 1666, u vreme svetog Božićnjeg posta, u toku kojeg se praznuje spomen svete 
velikomučenice Varvare, dva vojnika, Andrej i Teodor, dogovoriše se da ukradu 
dragocene ukrase sa moštiju svete velikomučenice. Stoga dođoše noću u manastir, razbiše 
južna vrata na crkvi, i pojuriše pravo k moštima svete Varvare. Utom tresnu strašan grom, 
i iz svetiteljkina kivota zasuše ih ognjene varnice. Od straha lopovi padoše na zemlju kao 
mrtvi, pri čemu jedan od njih ogluve a drugi siđe s uma. A kada potom onaj ogluveli dođe 
malo k sebi, i vide na sebi kaznu Božju i svete velikomučenice Varvare, on izvede svoga 
obespamećenog druga iz crkve, zatvori crkvena vrata, i ništa ne uzevši otidoše doma. 
Posle sedam dana ovaj ogluveli dođe u manastir dovevši sa sobom svog sumašedšeg 
druga, i pred duhovnim ocem, jeromonahom Simeonom, sa skrušenim srcem ispovedi 
svoj greh i ispriča o čudu. Duhovnik ih pouči da se istinski pokaju, sa nadom u pomoć i 
isceljenje od strane svete velikomučenice Varvare, pa ih otpusti. 

Godine 1669, avgusta 12, jedan vojnik dođe u crkvu k česnim moštima svete 
velikomučenice Varvare, i poklanjajući im se s velikom pobožnošću on uzdahnu, i ispriča 
crkvenjaku i mnogim prisutnim ljudima ovo: ʺJa se udostojih velike čudesne zaštite svete 
velikomučenice Varvare. Jednom, nalazeći se u puku, pođoh s mnogim drugovima po 
travu, i iznenada napadoše na nas Tatari i sve moje drugove odvedoše u ropstvo, samo se 
ja jedan spasoh. I kada ja blagodarah Boga za svoje izbavljenje i sažaljevah drugove svoje, 
javi mi se sveta Varvara u ovakim istim haljinama u kakvima ovde leži i sa ovakim istim 
vencem, i reče mi: Znaj, ja sam mučenica Varvara koja te oslobodi od Tatara. ‐ I evo došao 
sam ovamo k svetim moštima njenim, da joj se s blagodarnošću poklonim za to čudesno 
izbavljenje, i da vam ispričam to čudoʺ. 

Godine 1670. jedan Kijevljanin, po imenu Jovan, pobožan i čestit čovek, razbole se teško od 
vrućice. Dugo bolujući, on se seti svete velikomučenice Varvare koja preko svojih česnih 
moštiju daje čudesna isceljenja. I on, iznuren bolešću, nemajući snage da ustane s postelje i 
otide do crkve k svetim moštima, posla u Mihajlovski manastir sa molbom da mu dadu od 
vode koju izlivaju na ruku svete Varvare. U to vreme on beše u tako strašnoj vatri, da mu 
se jezik sasuši. Ukućani mu savetovahu da popije nešto i malo se rashladi. Ali on 
odgovori: Makar umro, neću popiti ništa dok mi ne donesu vode od rake svete 
velikomučenice Varvare. 

Tako veliku veru imađaše on prema svetoj velikomučenici. A kada bi donesena voda od 
svetih moštiju njenih, Jovan je s radošću dočeka, pa pomolivši se s verom napi se. I odmah 
zaspa dubokim snom, mada do tada uopšte nije mogao spavati. I gle, u snu on kao da se 
obrete u crkvi svetog Arhistratiga Mihaila, i njemu se javi prekrasna devica i reče mu: 
Znaš li, ko sam ja? ‐ A kad on odgovori da ne zna, devica mu reče: Znaj dakle, da sam ja 
mučenica Varvara. Mnogi ne veruju da u ovom Sveto‐Mihajlovskom manastiru počivaju 
moje mošti. Sada se sam ubedi da su ovo zaista moje mošti, i kazuj svima da bi verovali 
tome. U znak toga: budi zdrav od sada. 

Rekavši to, ona sama leže u svoj kivot; a Jovan, probudivši se tog trenutka, iz sna, oseti se 
potpuno zdrav, kao da nikada bolovao nije. I zablagodarivši Bogu i svetoj velikomučenici 
Varvari, on po savesti ispriča ne samo igumanu Sveto‐Mihajlovskom nego i svima o 
čudesnom isceljenju svom preko moštiju svete velikomučenice Varvare i o svedočanstvu 
svete velikomučenice da su to njene mošti. 

Uopšte, od ovih česnih moštiju svete velikomučenice Varvare u Sveto‐Mihajlovskom 
Zolotoverhom Kijevskom manastiru bivaju čudesa neprestano, a naročito od svete celebne 
vode kojom se preliva sveta ruka njena desna. 

Treba ovde nešto reći i o levoj ruci svete velikomučenice, koja se iz drevnih vremena ne 
nalazi pri njenom netljenom telu u Mihajlovskom manastiru: ona je ostavljena u Grčkoj 
zemlji. Nakon mnogo godina, a u vreme Kijevskog mitropolita Petra Mogile, tu svetu ruku 
prenese u Poljsku Grk Mozel koji se preseli tamo. Poreklom iz carskoga roda 
Kantakuzenih, Mozel beše po zanimanju lekar, i to vrlo čuven. On podiže crkvu u čast 
Vozdviženja Krsta Gospodnja, u Volinskom gradu Lucku, i tamo bi položena česna leva 
ruka svete velikomučenice Varvare. Nakon pak mnogo godina, pri pravoslavnom 
episkopu Luckom Gedeonu, kasnijem mitropolitu Kijevskom, bezbožni Jevreji pokradoše 
spomenutu crkvu. Tom prilikom sa ostalim crkvenim utvarama oni ukradoše i tu svetu 
ruku koja je ležala u srebrnom kivotu, pa i nju sa ostalim utvarima baciše u usijanu peć, 
gde ona, sav dan i svu noć paljena ognjem, ostade neoštećena. Kada to videše bezbožni 
pakosnici, oni izvadiše iz usijane peći čudesno nepovređenu svetu ruku i tajno noću dugo 
se mučahu da je gvozdenim čekićima razmrskaju. I posle mnogih napora oni je jedva 
razmrskaše u sitne deliće, pa ponovo baciše u istu usijanu peć. 

Po promislu Božjem, ovaj zločin bezbožnih Jevreja uskoro bi obelodanjen marljivom 
istragom oko ove krađe i svedočanstvom suseda koji su one noći čuli lupu čekića. 
Podvrgnuti mukama, kradljivci ne htedoše priznati svoj zločin. Tada islednicima dođe na 
um blagočestiva misao: da se iz one peći izvadi sav pepeo i proseje na rešetu. Pri tom 
prosejavanju pokazaše se sitne čestice razmrskane ruke svetiteljkine; pronađoše još i 
koralski nakit što se nalazio na svetoj ruci, koji se u peći ne beše pretvorio u pepeo već je 
od ognja samo bio pobeleo. Posle toga i sami bezbožni Jevreji, ponovo podvrgnuti 
mukama, priznadoše svoj zločin. 

Onda, sa blagoslovom episkopa Gedeona, sve pronađene čestice svete ruke i korali biše 
stavljeni u divan kivotić, naročito načinjen za to. I taj kivotić bi u litiji sa krstovima i 
svećama od strane sveštenoslužitelja Božjih i mnoštva naroda unesen u Lucku sabornu 
crkvu svetog Jovana Bogoslova. 
Kroz nekoliko pak godina episkop Gedeon, preseljujući se, zbog gonjenja Pravoslavlja, iz 
Lucka u Malorosiju, prenese i taj sveti kivotić. A kad preosvećeni Gedeon bi uzveden na 
presto Kijevske mitropolije, tada on i sveti kivotić taj česno položi u oltaru saborne crkve 
Kijevske mitropolije svete Sofije ‐ Premudrosti Božije, gde se i sada pobožno čestvuje.[22] 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA DAMASKINA 

  

PREPODOBNI Jovan Damaskin rodio se u prestonici Sirije Damasku,[23] od visokorodnih 
i pobožnih roditelja,[24] čija plamena vera u Hrista, isprobana u opasnostima i 
iskušenjima, pokaza se jača i dragocenija od zlata, mada isprobanog u ognju, ipak 
propadljivog. Teško beše tada vreme. Saraceni behu pokorili tu zemlju i, zauzevši ovaj 
slavni grad, zadavahu svakovrsne muke hrišćanima: jedne ubijahu, druge u ropstvo 
prodavahu, i nikome ne dozvoljavahu da javno slavi Hrista. U to vreme roditelji Jovanovi, 
štićeni promislom Božjim, sačuvaše se čitavi i zdravi, sa celokupnom imovinom svojom; 
sačuvaše oni i svetu veru. Jer im Bog dade mogućnost da zadobiju blagonaklonost 
Saracena, kao nekada Josif Egipćana[25] i Danilo Vavilonjana,[26] te zločestivi Agarjani ne 
zabranjivahu roditeljima svetiteljevim da veruju u Hrista i da otvoreno slave sveto Ime 
Njegovo. Osim toga oni Jovanovog oca postaviše za gradskog sudiju i za načelnika 
narodnih građevina.[27] Nalazeći se na takvom položaju, on mnoga dobra činjaše svojoj 
jednovernoj braći: otkupljivaše roblje, oslobađaše sužnje iz tamnica i spasavaše ih od 
smrti, i svima paćenicima pružaše ruku pomoći. I behu roditelji prepodobnoga u Damasku 
među Agarjanima kao svetilnici u noći, kao seme u Izrailju, kao iskra u pepelu. Sačuvani 
od Boga radi toga, da od njih proizađe Crkve Hristove svetilnik, koji će jarko svetleti 
celome svetu, ‐ blaženi Jovan Damaskin. Rodivši ga po telu, oni se potrudiše da ga odmah 
učine i čedom svetlosti kroz sveto krštenje, što beše stvar vrlo teška u to vreme. Jer 
Agarjani nikome ne dozvoljavahu krštenje. Međutim Jovanovi roditelji nesmetano 
preporodiše svoje dete krštenjem i nadenuše mu ime koje označava blagodat Božiju. Jer 
Jovan je jevrejska reč i znači: blagodat Božija. Otac deteta Jovana veoma se staraše da svoje 
čedo dobro vaspita i nauči, ne običajima saracenskim, niti hrabrosti vojničkoj, niti lovu 
zverinja, niti kom drugom svetovnom zanimanju, već krotosti, smirenosti, strahu Božjem i 
poznavanju Svetoga Pisma. Stoga usrdno moljaše Boga da mu pošalje čoveka mudrog i 
pobožnog, koji bi sinu njegovom bio dobar učitelj, i dobar nastavnik u vrlinama. I bi brižni 
roditelj uslišen od Boga, i dobi što je želeo, na sledeći način. 
Damaski razbojnici vršili su često i upade i na kopnu i na moru u susedne krajeve, uzimali 
u ropstvo hrišćane, dovodili ih u svoj grad, pa jedne prodavali na pijacama a druge ubijali. 
Jednom oni uhvatiše nekog monaha, po imenu Kozmu, blagoobraznog po izgledu, 
prekrasnog po duši, rodom iz Italije, i prodavahu ga na pijaci sa ostalim robljem. Oni pak 
robovi koje razbojnici hoćahu da poseku mačem, pripadahu k nogama toga monaha i sa 
suzama ga moljahu da se pomoli Bogu za duše njihove. Saraceni, videvši kakvo 
poštovanje ukazuju monahu osuđeni na smrt, upitaše ga kakav je čin imao u svojoj 
otadžbini među hrišćanima. On odgovori: Ja nisam imao nikakav čin, niti sam bio 
udostojen svešteničkog zvanja; ja sam samo grešni monah, poznavalac filosofije, ne samo 
naše hrišćanske nego i one koju smisliše neznabožački mudraci. 

Rekavši to, monah briznu u plač, i plakaše gorko. Nedaleko pak stajaše Jovanov roditelj; 
videći starca gde plače, i poznavši po odeći da je monah, on mu priđe. I želeći da ga uteši 
u tuzi reče mu. Uzalud, čoveče Božji, plačeš što gubiš ovaj svet, kojega si se ti davno 
odrekao i za koji si umro, kao što vidim po tvome izgledu i odeći. ‐ Ja plačem, odgovori 
monah, ne što gubim ovaj svet, jer sam ja, kao što ti reče, umro za svet, i ne hajem ni za šta 
svetovno, znajući da postoji drugi život: bolji, besmrtan i večan, ugotovljen slugama 
Hristovim, koji se nadam i ja dobiti blagodaću Hrista Boga mog; nego plačem zato što 
odlazim iz ovog sveta bezdetan, i ne ostavivši za sobom naslednika. 

Začudi se Jovanov roditelj monahovim rečima, i reče mu: Oče, ti si monah, i posvetio si se 
Bogu radi čuvanja čistote a ne radi rađanja dece. Zašto onda tuguješ zbog dece? ‐ Monah 
odgovori: Ti ne pojimaš, gospodine, ono što sam rekao: ja govorim ne o telesnom čedu i ne 
o zemaljskom nasledstvu, već o duhovnom. Jer, kao što sam vidiš, ja sam monah ubog i 
nemam ništa od stvari ovoga sveta, ali imam veliko bogatstvo mudrosti kojim se obogatih, 
mnogo se, pomoću Božjom, od mladosti moje trudeći. Prošao sam razne nauke ljudske: 
izučio sam retoriku i dijalektiku, odlično znam filosofiju, predatu od Stagarita i Aristonova 
sina,[28] proučio sam geometriju i muziku, dobro sam izučio kretanje nebeskih tela i 
puteve zvezda, da bih preko tolike lepote tvorevine i njenog premudrog uređenja što 
jasnije poznao samoga Tvorca. Zatim sam savršeno izučio i učenje grčkih i rimskih 
bogoslova o tajnama Pravoslavlja. Imajući sam takva znanja, ja ih nikome nisam predao, i 
čemu sam se sam naučio ja nikoga ne naučih, niti sada mogu naučiti, jer nemam ni 
vremena ni učenika; i smatram da ću ovde umreti od mača agarjanskog, i javiću se pred 
Gospodom mojim kao drvo nerodno, i kao sluga koji je sakrio u zemlju talant gospodara 
svoga. Eto zbog čega plačem i ridam. Kao što oci po telu tuguju kada u braku živeći 
nemaju dece, tako i ja tugujem i setujem što ne rodih nijednog duhovnog sina, koji bi posle 
mene bio naslednik mog bogatstva mudrosti. 

Čuvši ovakve reči, otac Jovanov se obradova što obrete davno željenu riznicu, i reče 
starcu: Ne tuguj oče: Bog može ispuniti želju srca tvoga. ‐ Rekavši to, on hitno ode k 
saracenskom knezu, i pripavši k nogama njegovim moljaše ga usrdno da mu pokloni roba‐
monaha. Knez mu iziđe u susret: pokloni mu ovaj dar, stvarno dragoceniji od mnogih 
drugih darova. 

Roditelj Jovanov s radošću odvede kući svojoj blaženoga Kozmu, i uteši ga namučena 
davši mu udobnost i mir. I reče mu: Oče, budi gospodar u mojoj kući i učesnik svih mojih 
radosti i tuga. ‐ Pa dodade i ovo: Bog ti ne samo darova slobodu nego ti i želju srca tvoga 
ispuni. Ja imam ova dva deteta: jedan je sin moj po telu Jovan, a drugi ‐ dečak koga primih 
umesto sina, rodom iz Jerusalima, siroče od detinjstva, a zove se kao i ti, Kozma. Stoga te 
molim, oče, nauči ih mudrosti i dobroj naravi i nastavi na svako dobro delo; načini ih 
duhovnim sinovima svojim, preporodi ih učenjem, vaspitaj ih poučenjem, i ostavi ih posle 
sebe kao naslednike neukradivog bogatstva duhovnog. 

Obradova se blaženi starac Kozma, proslavi Boga, i stade vrlo marljivo vaspitavati i učiti 
oba dečaka. A dečaci behu pametni, brzo shvatahu što im učitelj predavaše, i napredovahu 
u učenju. Jovan, kao orao koji se nosi povazduhu, dostizaše visoke tajne učenja; a duhavni 
brat njegov Kozma, kao lađa brzo ploveći na ugodnom vetru, brzo dostizaše dubinu 
mudrosti. Učeći usrdno i revnosno, oni za kratko vreme izvrsno izučiše gramatiku, 
filosofiju i aritmetiku, i postadoše slični Pitagori i Diofanu;[29] izučiše oni i geometriju 
tako, da su mogli biti smatrani kao neki novi Euklidi.[30] A kako se oni usavršiše u 
pesništvu i muzici, o tome svedoče njihove crkvene pesme i stihovi. Ne izostaviše oni i 
astronomiju; i tajne bogoslovlja odlično upoznaše. Osim toga oni se od dobrog učitelja 
naučiše dobrim naravima i dobrodeteljnom životu, življenju u vrlinama, i postadoše 
savršeni u znanju, mudrosti duhovnoj i svetovnoj. Naročito Jovan pokaza veliki uspeh, te 
mu se divljaše i sam učitelj, kojega Jovan prevaziđe u nekim oblastima znanja. I postade 
Jovan veliki bogoslov, o čemu svedoče njegove bogonadahnute i bogomudre knjige. No on 
se ne gorđaše zbog tolike svoje mudrosti. Kao plodno drvo: što više rod na njemu raste, 
utoliko se više grane njegove povijaju naniže ka zemlji, Tako i blaženi filosof Jovan: 
ukoliko više napredovaše u mudrosti, utoliko manjim on smatraše sebe; i umejaše on 
ukroćavati u sebi sujetna maštanja i ugašavati strasne pomisli, a dušu svoju kao svetilnik, 
napunjen uljem duhovne mudrosti, zapaljivati ognjem Božanstvene želje. 

I učitelj Kozma reče jednom ocu Jovanovom: Eto gospodine, želja se tvoja ispuni: mladići 
tvoji se odlično naučiše, te već i mene prevazilaze mudrošću. Takvim učenicima nije dosta 
da budu kao učitelj njihov. Blagodareći velikoj pameti i neprestanom trudu, oni potpuno 
postigoše svu dubinu mudrosti, i Bog umnoži taj njihov dar. Njima više nije potrebno da 
ih ja učim: oni su već sposobni da druge uče. Stoga te molim, gospodine, otpusti me u 
manastir, da tamo sam postanem učenik i da se naučim višnjoj mudrosti od savršenih 
monaha. Ta svetovna filosofija kojoj sam se naučio, šalje me k filosofiji duhovnoj, koja je 
dragocenija i čistija od svetovne, jer ona donosi koristi i spasava dušu. 

Čuvši to, otac Jovanov se ožalosti, ne želeći lišiti sebe tako dragocena i mudra nastavnika. 
Ipak se ne usudi silom zadržati starca da ga ne ožalosti, zato mu učini po volji. I 
nagradivši ga bogato, on ga otpusti s mirom. Monah Kozma ode u lavru prepodobnog 
Save Osvećenog. I tamo poživevši bogougodno do svoje smrti, on otide k Najsavršenijoj 
Premudrosti, Bogu. Kroz nekoliko godina prestavi se i otac Jovanov. Knez Saracenski 
pozva Jovana i predloži mu da ga postavi za svog prvog savetnika. Jovan se otkazivaše od 
toga, imajući suprotnu želju: da služi Bogu usamljeničkim molitvenim tihovanjem. Ipak on 
bi prinuđen da se potčini i da se, i protiv volje svoje, primi vlasti. I dobi Jovan u gradu 
Damasku vlast veću no što je imao njegov roditelj.[31] 

U to vreme u Grčkoj carovaše Lav Isavrijanac,[32] koji na Crkvu Božiju ustade zverski, kao 
lav ričući i pustošeći. Izbacujući iz hramova Božjih svete ikone, on ih predavaše ognju; a 
one koji pravoslavno verovahu i poštovahu svete ikone, on bezdušno stavljaše na 
strahovite muke. Čuvši o tome, Jovan se zapali revnošću pobožnosti, ugledajući se u tome 
na Iliju Tesvićanina i na imenjaka svog Preteču Hristovog. Izvukavši mač Reči Božije, on 
poče njime odsecati kao glavu jeretičko umovanje zveropodobnog cara: jer on razasla 
mnoge poslanice o poštovanju svetih ikona onim pravovernima koji mu behu poznati. U 
tim poslanicama, na osnovu Svetog Pisma i drevnog predanja bogonosnih Otaca, on 
mudro dokazivaše da svetim ikonama treba odavati dužno poklonjenje. One pak kojima je 
slao te poslanice on moljaše da te poslanice pokazuju drugoj jednovernoj bratiji radi 
njihovog utvrđenja u pravoslavlju. I truđaše se blaženi Jovan da svu vaseljenu napuni 
bogonadahnutim poslanicama svojim.[33] Rasturene po celom carstvu grčkom, one 
utvrđivahu pravoslavne u pobožnosti, a jeretike bodijahu kao bodila. Glas o tim 
poslanicama dopre i do samog cara Lava. Ne trpeći da ko izobličava njegovo zloverje, car 
pozva k sebi svoje jednomišljenike jeretike i naredi im da oni, na pritvoran način, među 
pravoslavnima pronađu koju bilo Jovanovu poslanicu pisanu njegovom vlastitom rukom, 
i da je uzmu na pročitanje. Posle dugog paštenja, učesnici ove zlobne zamisli pronađoše 
negde kod pravoslavnih jednu poslanicu, napisanu Jovanovom rukom, lukavo je izmoliše, 
pa caru u ruke predadoše. 

Car naloži nekim veštim pisarima svojim da oni, gledajući na rukopis Jovanov, napišu 
istim slovima tobož od strane Jovanove pismo iz Damaska caru Lavu. A to pismo glasilo je 
ovako: ʺRaduj se, care! i ja se radujem državi tvojoj radi jedinstva vere naše, i odajem 
poklonjenje i dužno poštovanje tvome carskom veličanstvu. Obaveštavam te da grad naš 
Damask, koji je u rukama Saracena, slabo se čuva, i uopšte nema jaku stražu; vojske je u 
njemu malo, i slaba je. Stoga te molim, Boga radi smiluj se na ovaj grad, pošalji junačku 
vojsku svoju. Praveći se kao da ide u drugo mesto, neka vojska iznenada napadne 
Damask, i ti ćeš bez muke uzeti grad pod svoju vlast. U ovoj stvari ja ću ti pomoći mnogo, 
pošto je grad, i sva ova zemlja, u mojim rukamaʺ. 

Pošto napisa sebi od strane Jovana takvo pismo, lukavi par naredi da od njegove strane 
napišu saracenskom knezu ovako: ʺSmatram da ništa nije bolje nego imati mir i živeti u 
prijateljstvu, jer održavati ugovore mira vrlo je pohvalno i Bogu milo. Stoga i mir, 
sklopljen između nas, ja hoću da pošteno i verno čuvam do kraja. Međutim neki hrišćanin, 
koji živi u tvojoj državi, čestim pismima svojim podstiče me da narušim mir, i obećava mi 
predati mi bez muke grad Damask u ruke, ako ja neočekivano pošaljem svoju vojsku 
tamo. Da bi se ti uverio u ovo što ti pišem, i da bi se ubedio u moje prijateljstvo, ja ti evo 
šaljem jedno od tih pisama koje mi je taj hrišćanin pisao. U njemu koji se usudio da mi 
tako piše, ti ćeš poznati izdaju i neprijateljstvo, i znaćeš kako da ga kaznišʺ. 

Ova dva pisma zveropodobni car Lav posla po jednom svom vrlo poverljivom čoveku u 
Damask knezu Saracena. Primivši ih i pročitavši ih, knez dozva Jovana i pokaza mu ono 
lažno pismo, napisano caru Lavu. Čitajući i razgledajući pismo, Jovan reče: Slova na ovoj 
hartiji liče donekle na moj rukopis. Međutim, ovo nije pisala moja ruka, jer meni nikada na 
pamet palo nije da pišem grčkome caru. Ne dao Bog, da lažno služim gospodaru svome. 

Jovanu odmah bi jasno da je ova kleveta delo neprijateljskog, zlog, jeretičkog lukavstva. 
Ali knez, ispunivši se jarosti, naredi da nevinome Jovanu odseku desnu ruku. Jovan 
usrdno moljaše kneza da se malo strpi i da mu vremena da on dokaže svoju nevinost i da 
obelodani mržnju koju prema njemu gaji zli jeretik, car Lav. Ali molba njegova ne bi 
uslišena: silno razgnjevljeni knez naredi da se kazna odmah izvrši. 

I odsečena bi Jovanova desnica, ‐ ona desnica koja utvrđivaše pravoverne u Bogu; ona 
desnica koja pisanjem svojim izobličavaše nenavidnike Gospoda, i koja umesto mastila, 
kojim se služaše pišući o poštovanju svetih ikona, sada se obli svojom vlastitom krvlju. 

Posle odsečenja, ruka Jovanova bi obešena na trgu usred grada, a sam Jovan, iznemogao 
od bolova i od ogromnog gubitka krvi, bi odveden kući svojoj. A kad se smrče, blaženi 
Jovan doznavši da je kneza već prošao gnjev, uputi knezu ovakvu molbu: Bolovi se moji 
povećavaju, i muče me neiskazano; i meni neće biti lakše sve dok odsečena ruka moja 
bude visila u vazduhu. Stoga te molim, gospodine moj, naredi da mi se da ruka moja, da je 
sahranim u zemlji, jer smatram da će me bolovi popustiti, ako ona bude sahranjena. 

Mučitelj se odazva molbi, i naredi da se ruka skine sa javnog mesta i preda Jovanu. A 
Jovan, primivši odsečenu ruku svoju, uđe u molitvenu odaju svoju, i pavši na zemlju pred 
svetom ikonom Prečiste Bogomatere sa Bogomladencem u naručju, on odsečenu ruku 
svoju priljubi na njeno mesto, i stade se iz dubine srca moliti uzdišući i plačući, i govoraše: 
ʺVladičice Prečista Mati koja si Boga mog rodila, evo desna ruka mi je odsečena radi 
Božanstvenih ikona. Tebi je poznato šta Lava izazva na gnjev; zato mi pohitaj brzo u 
pomoć, i isceli ruku moju. Desnica Svevišnjega, koja se ovaplotila iz Tebe, čini mnoga 
čudesa radi molitava Tvojih; stoga molim da On i desnicu moju isceli na Tvoje 
posredovanje. O Bogomati! neka ova ruka moja napiše u pohvalu Tebi i Sinu Tvome ono 
što joj Ti budeš dozvolila, i neka pisanjem svojim pomogne pravoslavnoj veri. Ti možeš 
sve što hoćeš, jer si Mati Božijaʺ. 
Govoreći to sa suzama, Jovan zaspa. I vide u snu Prečistu Bogomater kako sa ikone gleda 
na njega svetlim i milostivim očima, i govori: ʺEto, ruka ti je sada zdrava; ne tuguj više, 
nego se usrdno trudi, kao što si mi obećao; i načini je perom brzopiscaʺ. 

Probudivši se, Jovan opipa svoju ruku i vide da je isceljena. I obradova se duhom Bogu 
Spasu svome i Svebesprekornoj Materi Njegovoj, što Svemoćni učini tako divno čudo na 
njemu. Pa ustavši na noge i podigavši ruke k nebu, on uznese blagodarnost Bogu i 
Bogomateri. I radovaše se on svu noć sa svim domom svojim. I pevajući novu pesmu, on 
govoraše: Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili (2 Mojs. 15, 6); desna ruka Tvoja isceli 
odsečenu desnicu moju, i njome će satrti neprijatelje koji ne počituju česnu ikonu Tvoju i 
Tvoje Prečiste Matere, i uništiće njome, radi veličanja slave Tvoje, neprijatelje koji 
uništavaju svete ikone. 

Dok se Jovan tako radovaše sa svima ukućanima svojim, i pevaše blagodarne pesme, čuše 
to susedi; i kad saznadoše razlog te radosti i veselja, oni se veoma divljahu. Uskoro 
doznade za to i knez saracenski. I odmah pozva Jovana, i naredi mu da pokaže odsečenu 
ruku. Na mestu pak gde beše ruka odsečena viđaše se kao crveni konac znak, ostavljen 
promislom Bogomatere, kao dokaz da je ruka na tom mestu bila odsečena. 

Ugledavši to, knez upita Jovana: Koji to lekar i kakvim lekom tako dobro prisajedini ruku 
njenome zglobu, i tako je brzo izleči i oživi, kao da ona i nije bila odsečena i mrtva? 

Jovan ne prećuta čudo, nego gromko reče o njemu: Gospod moj, Svemoćni Lekar, uslišavši 
preko Prečiste Matere Svoje usrdnu molitvu moju, isceli svemoćnom silom Svojom ovu 
ranu moju, i učini zdravom ruku, koju ti naredi da se odseče. 

Tada knez zavapi: Teško meni! ne ispitavši klevetu ja nepravedno osudih i nekriva kaznih 
tebe, dobri čoveče. Molim te, oprosti nam što te mi tako brzo i nerazumno osudismo. Evo, 
primi sada od nas svoj pređašnji čin i pređašnje poštovanje, i budi naš prvi savetnik. Od 
ovoga časa bez tebe i bez tvoga saveta ništa se u državi našoj raditi neće. 

Međutim Jovan, pavši pred noge knezu, moljaše ga dugo da ga otpusti od sebe i da mu ne 
smeta da krene putem kuda mu duša želi: da sleduje Gospodu svome sa monasima koji su 
se odrekli sebe i uzeli na sebe jaram Gospodnji. No knezu se nije htelo da ga otpusti, i na 
sve moguće načine pokušavaše da privoli Jovana da bude upravnik dvora njegovog i 
ureditelj vascele države njegove. I beše među njima duga raspra: jedan drugoga moljaše, i 
jedan drugoga staraše se pobediti molbom. Najzad, jedva nadvlada Jovan: premda ne 
brzo, ipak on umoli kneza, te mu ovaj dopusti da čini što mu duša želi. 

Vrativši se kući svojoj, Jovan odmah, ne časeći ni časa, razdade siromasima sva svoja 
bezbrojna imanja, i sve robove pusti na slobodu, a sam sa sa učenikom svojim 
Kozmom[34] otputova u Jerusalim. Tamo poklonivši se svetim mestima on ode u lavru 
svetoga Save, i moli igumana da ga primi kao zalutalu ovcu, i prisajedini svome 
izabranom stadu. Iguman i sva bratija raspoznaše svetoga Jovana, jer on već beše slavan, i 
svi su ga znali, blagodareći njegovoj vlasti i ugledu i velikoj mudrosti. I radovaše se 
iguman tome, što je takav čovek priveo sebe u toliku smirenost i siromaštinu i hoće da 
bude monah. Primivši ga s ljubavlju, iguman dozva jednoga od bratije, i to najiskusnijeg i 
najopitnijeg u podvizima, želeći mu poveriti Jovana: da ga nauči duhovnoj filosofiji i 
monaškim podvizima.[35] Ali ovaj odbi, ne želeći da bude učitelj takvome čoveku koji 
svojom učenošću prevazilazi mnoge. Iguman prizva drugog monaha, no i ovaj ne hte. 
Takođe i treći, i četvrti, i svi ostali otkazaše se, jer je svaki od njih bio svestan da nije 
dorastao da bude nastavnik takom mudrom čoveku; pritom se stiđahu i njegove znatnosti. 
Posle svih bi pozvan neki starac, prost po naravi, ali vrlo pametan; on ne odbi da bude 
nastavnik Jovanu. 

Uzevši Jovana u svoju keliju i želeći da u njemu postavi osnov vrlinskog življenja, starac 
mu pre svega dade ovakva pravila: da ništa ne radi po svojoj volji; da svoje trudove i 
molitve prinosi Bogu kao neku žrtvu; da lije suze iz očiju, ako želi da očisti grehe ranijeg 
života svog. Jer je to pred Bogom dragocenije od svakog najskupocenijeg tamjana. Ova 
pravila biše postavljena kao osnov za ona dela koja se obavljaju telesnim trudom. Za ono 
pak što dolikuje duši, starac propisa ovakva pravila: da Jovan ne drži u umu svom ništa 
svetovno; da ne zamišlja u umu svom nikakve neprilične slike, nego da um svoj čuva 
neprikosnovenim i čistim od svakog sujetnog pristrašća, od svake strasne ljubavi i puste 
nadmenosti; da se ne hvali svojom mudrošću i učenošću, i da ne misli da može sve postići 
potpuno do kraja; da ne želi kakva otkrivenja i poznanje sakrivenih tajni; da se do kraja 
života ne uzda u svoj razum kao da je nepokolebljiv i da ne može pogrešiti i pasti u 
zabludu; naprotiv, treba da zna: da su misli njegove nemoćne, i razum njegov pogrešiv, pa 
se zato starati: ne dopuštati pomislima da se rasejavaju, nego se truditi sabrati ih ujedno, 
da bi se na taj način um prosvetio od Boga, i duša osvetila, i telo očistilo od svake skverni; 
neka se duša i telo sjedine sa umom, i budu simvol Svete Trojice, i izgradiće se čovek ni 
telesan ni duševan već po svemu duhovan, izmenivši se dobrovoljno iz dva dela čoveka ‐ 
tela i duše, u treći i najvažniji, to jest u um. 

Propisavši takva pravila, duhovni otac svome duhovnom sinu i učitelj učeniku dodade još 
i ove reči: Ne samo ne piši nikome pisma, nego čak i ne govori nikome ni o čemu iz 
svetovnih nauka. Imaj ćutanje sa rasuđivanjem; jer ti znaš da ne samo naši filosofi uče 
ćutanju, nego i Pitagora nalaže svojim učenicima mnogogodišnje ćutanje; i nemoj misliti 
da je dobro u nevreme govoriti o dobru. Čuj Davida šta kaže: Mučah i o dobru (Psal. 38, 3). 
A kakvu od toga on dobi korist? Čuj: Zapali se srce moje u meni (Psal. 38, 4), tojest ognjem 
božanske ljubavi, koji se u proroku zapali bogorazmišljanjem. 

Vascelo ovo poučenje starčevo pade u srce Jovanovo kao seme na dobru zemlju, i 
proklijavši ukoreni se. Jer Jovan, živeći dugo vreme pored ovog bogonadahnutog starca, 
marljivo ispunjavaše sve pouke njegove i slušaše naređenja njegova, potčinjavajući mu se 
nelicemerno, bez pogovora i bez ikakvog roptanja; štaviše, on se ni u pomislima nikada ne 
protivljaše naređenjima starčevim. Jer u srcu svom, kao na tablici, on beše napisao ovo: 
ʺSvaku zapovest oca ispunjavati, po apostolskom učenju, bez gnjeva i premišljanjaʺ (sr. 1 
Tm. 2, 8). Ta i kakva je korist poslušniku: imati u rukama posao, a u ustima roptanje; 
izvršivati naređenje, a jezikom i umom prigovarati; i kada će takav čovek postići 
savršenstvo? Nikada. I uzalud se takvi ljudi trude, i smatraju da izvršuju vrlinu; jer 
sjedinjujući s poslušanjem roptanje, oni zmiju u nedrima svojim nose. Međutim blaženi 
Jovan, kao istinski poslušnik, sve naložene mu poslove i službe obavljaše bez ikakvog 
roptanja. 

Jednom prilikom starac, želeći da ispita Jovanovu poslušnost i smirenost, sabra mnogo 
kotarica, ‐ a pletenje kotarica bejaše njihovo zanimanje, njihovo rukodelje ‐, i reče Jovanu: 
ʺSlušao sam, čedo, da se kotarice prodaju skuplje u Damasku nego u Palestini, a mi u 
kelijama, kao što i sam vidiš, nemamo ni najneophodnije. Stoga uzmi ove kotarice, pa 
pohitaj u Damask, i tamo ih prodaj. Ali pazi, nemoj ih prodavati jevtinije od određene 
ceneʺ. 

I odredi starac cenu kotaricama daleko veću no što ona vrede. A istinski poslušnik se ni 
rečju, ni mišlju ne usprotivi, niti reče da te kotarice ne vrede toliko, i da je put dalek, on ne 
pomisli čak ni to, da je sramota za njega ići u taj grad gde ga svi znaju, i gde on ranije beše 
svima poznat po svojoj vlasti. Ništa slično on ne reče, niti pomisli, budući podražavalac 
poslušnog do smrti Hrista Gospoda. Naprotiv, rekavši: ʺBlagoslovi, oče!ʺ on odmah 
natovari kotarice na leđa, i krenu hitno u Damask. Odeven u poderane haljine, on hoćaše 
po gradu, i prodavaše na pijaci svoje kotarice. Ljudi koji su se interesovali za kotarice, 
prilazili su i pitali za cenu. No čim bi čuli onako visoku cenu, udarali su u smeh i 
podsmevanje; a neki su čak grdili i vređali blaženoga Jovana. Poznanici blaženoga nisu ga 
mogli raspoznati, jer je bio odeven u prosjačke rite on koji je nekada nosio zlatotkane 
haljine, i lice mu se bilo izmenilo od posta, obrazi usahli i lepoga uvenula. Ali jedan 
građanin, koji nekada bejaše sluga Jovanu, zagledavši se pažljivo u lice njegovo, poznade 
ga, i začudi se prosjačkom izgledu njegovom. No sažalivši se i uzdahnuvši od srca, on 
priđe Jovanu, kao nepoznatom čoveku, i kupi sve kotarice po ceni određenoj starcem. On 
kupi kotarice, ne što su mu one trebale, već iz sažaljenja prema takvom čoveku, koji od 
onolike slave i bogatstva dovede sebe, Boga radi, u takvo smirenje i siromaštvo. Primivši 
novac za kotarice, blaženi Jovan se vrati k starcu kao neki pobednik iz rata, koji svojom 
poslušnošću obori na zemlju neprijatelja ‐ đavola, a s njim i gordost i sujetnu slavu. 

Nakon izvesnog vremena prestavio se ka Gospodu jedan monah te lavre. Rođeni brat 
njegov, ostavši sam posle bratovljeve smrti, plakaše neutešno za preminulim bratom. 
Jovan ga mnogo i dugo tešaše, ali ne mogaše utešiti neizmerno ucveljenog brata. Zatim 
ucveljeni brat sa suzama poče moliti Jovana da mu za utehu i olakšanje u žalosti napiše 
neku umilnu nadgrobnu pesmu. Jovan to odbijaše, bojeći se da ne prekrši zapovest svoga 
starca, koji mu je zapovedio da ništa ne radi bez njegovog naređenja. No ucveljeni brat ne 
prestajaše moliti Jovana, govoreći: Zašto se ne smiluješ na moju ojađenu dušu i ne daš mi 
makar mali lek u velikim patnjama srca mog? Da si lekar tela, a mene snašla neka telesna 
bolest, i ja te zamolio da me lečiš, a ti, imajući mogućnosti da me lečiš, odbiješ da to učiniš, 
i ja umrem od te bolesti, zar ti ne bi odgovarao Bogu za mene, jer si mi mogao pomoći a 
odbio si? Međutim sada, ja evo silno patim srcem i ištem od tebe malu pomoć, a ti mi je ne 
daš. No ako ja svisnem od žalosti, zar nećeš strahovito odgovarati za mene Bogu? Ako se 
pak bojiš zapovesti starčeve, onda ću ja to što budeš napisao sakriti kod sebe, da tvoj 
starac ne bi saznao za to, niti čuo. 

Privoljen ovakvim rečima, blaženi Jovan najzad napisa sledeće nadgrobne tropare: ʺKoja 
to sladost života ostaje nedirnuta tugom?ʺ... ʺTaština je sve ljudsko što posle smrti ne 
ostajeʺ... ʺAvaj meni, kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela!ʺ... i ostale, koje Crkva i 
danas peva na opelu pokojnika. 

Jednom kada starac ode nekuda iz kelije, Jovan sedeći unutra pevaše sastavljene tropare. 
Kroz neko vreme starac se vrati, i približujući se keliji on ču Jovana gde peva. Hitno ušavši 
u keliju, on stade s gnjevom govoriti Jovanu: Što si tako brzo zaboravio svoja obećanja, i 
umesto da plačeš, ti se raduješ i veseliš pevušeći nekakve pesme? ‐ Jovan mu ispriča razlog 
svoga pevanja, i objašnjavajući da je suzama brata bio primoran napisati pesme, stade 
moliti oproštaj od starca pavši ničice na zemlju. Međutim starac, neumoljiv kao neki tvrd 
kamen, tog časa odluči blaženoga od svota sažića, i izgna iz kelije. 

Izgnan, Jovan se opomenu Adamovog izgnanja iz raja, koje ga snađe zbog neposlušnosti, i 
ridaše pred kelijom starca, kao nekada Adam pred vratima raja. Zatim ode on k drugim 
starcima, za koje znađaše da su izvrsni u vrlinama, i moleći ih da otidu k njegovom starcu 
i umole ga da mu oprosti sagrešenje. Oni odoše i moliše starca da oprosti svome učeniku i 
primi ga u svoju keliju; ali starac ostade neumoljiv. Jedan od otaca reče starcu: Daj 
epitimiju sagrešivšem učeniku, ali ga ne odluči od sažića s tobom. ‐ Starac odgovori: Evo, 
dajem mu ovu epitimiju: ako hoće da dobije oproštaj za svoju neposlušnost, neka rukama 
svojim očisti nužnike svih kelija i opere sva smradna mesta u svoj lavri. 

Čuvši takve reči, oci se postideše, i zbunjeni odoše, čudeći se žestokoj i nesavitljivoj naravi 
starčevoj. A Jovan, predusrevši ih i po običaju poklonivši im se, pitaše ih šta im je rekao 
njegov otac. Oni mu ispričaše o surovosti starčevoj, ali mu ne smejahu kazati šta starac 
predloži kao epitimiju; beše ih stid govoriti o tako stidnim naređenjima starčevim. 
Međutim Jovan ih od sveg srca moljaše da mu kažu šta mu je naložio otac. A kad mu oni 
najzad kazaše, on se, preko njihovog očekivanja, obradova, i s radošću primi naloženu mu 
epitimiju. I spremivši odmah sudove i oruđa za čišćenje, on poče s usrćem izvršivati 
naređenje, dotičući se nečistote onim rukama koje je ranije mazao raznim mirisima, i 
prljajući izmetom onu desnicu koja je čudesno bila isceljena od Prečiste Bogorodice. O, 
dubokog smirenja neobičnoga muža i istinitoga poslušnika! 

Međutim starac, videvši takvo smirenje Jovanovo, milina mu obuze dušu, i potrčavši 
zagrli ga, i celivaše mu glavu, ramena i ruke, govoreći: ʺO, kakvog stradalca za Hrista ja 
rodih! O, zaista je ovo istinski sin blažene poslušnostiʺ! ‐ A Jovan, stideći se starčevih reči, 
pade ničice na zemlju pred njim kao pred Bogom i, ne prevaznoseći se zbog pohvalnih reči 
starčevih nego se još više smiravajući, moljaše ga sa suzama da mu oprosti sagrešenje 
njegovo. Uzevši Jovana za ruku, starac ga uvede u svoju keliju. Tome se Jovan toliko 
obradova, kao da je ponovo vraćen u raj; i življaše sa etarcem u ranijoj slozi. 

Nakon malo vremena Vladateljka sveta Prečista i Preblagoslovena Djeva, javi se starcu u 
noćnom viđenju, i reče: Zašto si zatvorio izvor koji može točiti iz sebe slatku i izobilnu 
vodu? vodu, koja je bolja od one što je potekla iz kamena u pustinji;[36] vodu, koju zažele 
piti David;[37] vodu, koju Hristos obeća Samarjanki.[38] Ne smetaj izvoru da teče: jer će 
poteći izobilno, i svu vaseljenu zaliti i napojiti; pokriće i mora jeresi, i pretvoriće ih u divnu 
sladost. Neka žedni hitaju na tu vodu; i oni koji nemaju srebra čistoga života, neka 
prodadu svoja pristrašća, i podražavanjem Jovanovih vrlina neka pomoću njih steknu 
čistotu u dogmatima i u delima. Jer on će uzeti gusle proroka, psaltir Davida, i sastavljaće 
pesme nove Gospodu Bogu, i prevazići će pesme Mojsija i kliktanja Marijame.[39] U 
poređenju sa njim ništa će biti pesme Orfeja o kojima se govori u basnama;[40] on će 
sastaviti duhovnu nebesku pesmu, i podražavaće heruvimska pesmopjenija. I učiniće on 
da će crkve Jerusalimske, kao devojke s bubnjima, pevati Gospodu, objavljujući smrt i 
vaskrsenje Hristovo. On će napisati dogmate Pravoslavne vere, i izobličiće lažna učenja 
jeretika. Srce će njegovo otkliktati reč dobru, i opisati svečudesna dela Carevaʺ[41]. 

Sutradan izjutra starac prizva Jovana i reče mu: O, čedo poslušnosti Hristove! otvori usta 
svoja, da privučeš Duha, i što si primio srcem, to otklikći ustima; usta tvoja neka govore 
premudrost, koju si stekao razmišljanjem o Bogu. Otvori usta svoja ne radi pričanja već 
radi reči istine, i ne radi gatanja već radi dogmata. Govori k srcu Jerusalimskome koje 
Boga gleda, tojest ka umirenoj Crkvi Njegovoj; govori ne reči prazne i u vazduh 
izgovorene, nego reči koje Duh Sveti napisa na srcu tvom. Uzići na visoki Sinaj 
Bogoviđenja i otkrivenja Božanskih tajni; i za preveliko smirenje svoje, kojim si sišao do 
poslednjeg dna, uziđi sada na goru Crkve i propovedaj blagovesteći Jerusalimu. Snažno 
podigni glas svoj, jer mnogo slavnih stvari reče mi o tebi Bogomati. A meni, molim te, 
oprosti što sam ti bio smetnja po svojoj grubosti i iz neznanja. 

Od toga vremena blaženi Jovan poče pisati božanstvene knjige i sastavljati milozvučne 
pesme. On sastavi Osmoglasnik, kojim kao duhovnom sviralom uveseljava Crkvu Božju 
sve do današnjeg dana. Prvu svoju knjigu, bogonadahnuti Jovan otpoče ovim rečima: 
ʺTvoja pobedonosna desnica bogodolično se proslavi u siliʺ[42]. 

  

Povodom čudesnog isceljenja svoje desne ruke, sveti Jovan, ushićen od radosti, otklikta iz 
sve duše divotnu pesmu Presvetoj Bogorodici: ʺO tebje radujetsja, Blagodatnaja, vsjakaja 
tvarʺ[43]. ‐ Ubruščić pak, kojim je bila obavijena njegova odsečena ruka, blaženi Jovan 
nošaše na svojoj glavi, kao podsetnik na predivno čudo Prečiste Bogorodice. Napisa sveti 
Jovan i žitija nekih svetitelja; sastavi praznične reči i razne umilne molitve; izloži dogmate 
vere i mnoge Tajne bogoslovlja; pisa on i protiv jeretika, naročito protiv ikonoboraca; 
napisa on i druga dušekorisna dela, kojima se verni i danas hrane kao duhovnom hranom, 
i poje kao iz slatkog potoka.[44] 

Na ovakav trud prepodobnog Jovana podsticaše blaženi Kozma, koji je zajedno s njim 
odrastao i zajedno se s njim učio kod jednoga učitelja. On ga pobuđivaše na pisanje 
božanstvenih knjiga i sastavljanje crkvenih pesama, a i sam mu pomagaše. Docnije Kozma 
bi od patrijarha Jerusalimskog postavljen za episkopa Majumskog. Posle toga isti patrijarh 
prizva prepodobnog Jovana i rukopoloži ga za prezvitera. No prepodobni Jovan, ne hoteći 
se dugo zadržavati u svetu i biti hvaljen od ljudi, vrati se u obitelj svetoga Save, i usamivši 
se u svojoj keliji, kao ptica u gnezdu, on se usrdno bavljaše čitanjem i pisanjem 
božanstvenih knjiga i rađaše na svom spasenju. Sabravši sve knjige koje ranije beše 
napisao, blaženi Jovan ih ponovo pročitavaše i vrlo marljivo ispravljaše što je trebalo 
ispraviti, naročito u rečima i izrazima, da ne bi u njima ništa ostalo nejasno. 

U takvim trudovima, njemu korisnim i Crkvi Hristovoj veoma potrebnim, i u podvizima 
monaškim, prepodobni Jovan provede mnoge godine i dostiže monaško savršenstvo i 
svetost. I tako ugodivši Bogu, on pređe ka Hristu i k Prečistoj Materi Njegovoj;[45] i sada, 
klanjajući Im se ne na ikonama, već gledajući sama Lica Njihova u nebeskoj slavi, moli se 
za nas, da se i mi udostojimo istog božanstvenog gledanja svetim molitvama njegovim a 
blagodaću Hrista, kome sa Preslavnom i Preblagoslovenom Majkom Njegovom neka je 
čast, slava i poklonjenje vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA, episkopa Polivotskog 

  

SVETI Jovan se od rane mladosti uzdržavaše od ukusnih jela i izbegavaše svetovne 
razonode, a ukrašavaše svoj život više svega postom, celomudrenošću i milosrđem. Zato i 
bi hirotonisan za episkopa Polivotskog[46] prošavši prethodno sve crkvene stepene po 
zakonu. 

Pošto mu na taj način bi povereno upravljanje i staranje o ljudima, blaženi Jovan dodade 
ranijim podvizima nove podvige, i ranijim trudovima nove trudove. 

U to vreme car Lav Isavrijanac poče huliti svete ikone i zabranjivati njihovo molitveno 
poštovanje. Prepodobni Jovan silno izobličavaše cara zbog ovakvog bezbožja njegovog, i 
svojim ispovedanjem vere sačuva pastvu svoju od jeretičke zablude ikonoboraca. 
Za episkopovanja prepodobnoga Jovana Agarjani jednom opsedoše grad Amoreju,[47] no 
na molitve svetog episkopa sila Božja porazi napadače; i svi hrišćani koji behu pali u 
ropstvo neprijatelju, zauzimanjem ovog svetog muža dobiše slobodu. 

Pošto ovaj božanstveni otac bogougodno provede život, on otide ka Gospodu. Česno pak 
telo njegovo dosada se čuva netljeno i čitavo. I uvek, na dan svete Pedesetnice, vade ga iz 
kivota, oblače u arhijerejsko odjejanje, prinose svetom prestolu, zatim odnose na Gornje 
mesto, i tamo ostaje, podržavano od dva jereja, za sve vreme dok traje Božanstvena služba. 
Čudesa koja sveti otac svakodnevno čini, oslobođavanje besomučnika od besova i 
isceljivanje od raznih bolesti, tako su mnogobrojna, da ih je nemoguće iskazati. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

GENADIJA,  

arhiepiskopa Novgorodskog 

  

ZNAMENIT pisac, pobornik istine i stradalnik za istinu Hristovu. Sabrao rasturene knjige 
Svetoga Pisma ujedno i sastavio ključ pashalni za 532 godine unapred. Upokojio se u 
Gospodu, 1505. godine. Čudotvorne mu mošti u Čudovom manastiru u Moskvi. 

  

  

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

SERAFIMA,  

episkopa Fanarijskog 

  

SVETI Serafim beše rodom iz mesta Becila, u eparhiji Agrafskoj. Sin pobožnih roditelja, 
Sofronija i Marije on bi odgajen od njih u vrlinama i bogoljublju. 

Dadoše ga te izuči školu. Kada odraste on zavole monaški život; ostavi svet i zadovoljstva 
ovoga sveta i ode u manastir Presvete Bogorodice, zvani Studenac. Tamo se zamonaši, i 
sav se predade monaškim podvizima. Kao vredna pčela, on od tamošnjih otaca kao od 
duhovnog cveća sakupljaše razne vrline, i življaše u njima. I pokaza veliki napredak u 
svom životu u Hristu. Zato ga iguman predloži, i on bi rukopoložen za prezvitera. Posle 
ne mnogo vremena prestavi se episkop Fanarijski, i Crkva izabra na upražnjeni presto 
prepodobnog Serafima. Kao episkop, on uđe u veće podvige, i revnosno pasijaše svoje 
duhovno stado na livadama zapovesti Gospodnjih i pojaše ga živom vodom Božanske 
nauke. I beše episkop Serafim svima primer svakoga dobra. No u smirenosti svojoj on 
nazivaše sebe nepotrebnim slugom, koji nije učinio nikakvo bogougodno delo. Stoga 
željaše, da se udostoji mučeništva za Hrista. I svaki dan moljaše Boga za to. I Gospod ga 
udostoji mučeništva za Hrista na sledeći način. 

Neke turske age u Fanariju mrzijahu episkopa Serafima i rađahu mu o glavi. Jednom kada 
on prolažaše, Turci ga među sobom počeše nazivati pogrdnim imenima. A kad ih on upita 
zašto to čine, oni se u besu okomiše na njega, gotovi da ga rastrgnu. Onda mu rekoše da će 
mu pokloniti život ako se poturči. A on im bez ikakvog straha odgovori: Znajte Turci, 
nikada se vere svoje odreći neću, da bih izbegao smrt. Nikada i nipošto neću ostaviti 
preslatkog Isusa mog, Boga i Tvorca mog! Gotov sam na sve muke zbog Njega. 

Turci ga odvedoše sudiji. Sudija mu najpre savetovaše blago da se poturči, obećavajući mu 
pritom velike časti i počasti. Na sve to sveti episkop odgovori: Veru svoju nikada pogaziti 
neću! Od preslatkog Gospoda i Boga mog Isusa Hrista nikada se rastaviti neću, pa makar 
na hiljade smrti išao za sveto Ime Njegovo! Zato, sudijo vlastodršče, bij me! kolji me! kidaj 
me! čini sa mnom što hoćeš! 

Čuvši to, sudija naredi da ga dugo i nemilosrdno biju i muče. Sva ta užasna mučenja 
svetitelj trpljaše blagodareći i blagosiljajući Boga; trpljaše ih kao u tuđem telu. ‐ Posle toga 
sudija naredi da ga bace u tamnicu, i da mu ne daju ništa ni da jede, ni da pije, nadajući se 
da će se stradalac predomisliti i pristati da se poturči. 

Nalazeći se u tamnici, svetitelj se radovaše gledajući svoje rane za Hrista, i od sve duše 
uznošaše veliku blagodarnost Hristu Gospodu što ga udostoji stradati za sveto Ime 
Njegovo, i moljaše Ga da mu da snage i trpljenja da do kraja izdrži mučenja koja mu 
predstoje, i tako dovrši podvig mučeništva. 

Kada sudija ponovo sede na sudijsku stolicu, on naredi da mu episkopa dovedu iz 
tamnice. I opet sudija stade blago ispitivati stradalca, da li se je predomislio, i savetovati 
mu da pristane na njegov predlog, i tako izbegne smrt. Svetitelj mu na to reče svetla lica: 
Sudijo, ne bi trebalo da ti išta odgovorim: Veliš da si mi prijatelj. Ali, ti mi daješ rđav savet: 
da se odreknem Gospoda mog Isusa, Tvorca i Boga, a da poverujem u čoveka smrtnog, 
nepismenog, neprijatelja i protivnika Hrista moga... 

Tu sudija prekide svetitelja i ne dade mu da dalje govori, već naredi da mu odmah vežu i 
ruke i noge, i da ga nemilosrdno biju, pa da mu onda stave veliki težak kamen na grudi. 
Mučeniku meso otpadaše od bijenja, krv se lijaše; mučitelji mu davahu žuč i ocat da pije, a 
on u svim tim mukama radosno zahvaljivaše Gospodu, kao da je na gozbi a ne u mukama. 
Videvši to, sudija izreče završnu presudu: da mučenika živa nabiju na kolac. ‐ Mučenika 
odmah odvedoše na gubilište; i nabiše živa na kolac; a on blagodareći Gospodu predade 
blaženu dušu svoju u ruke Njegove, 4 decembra 1601. godine. A za sveto telo njegovo 
bezdušni sudija naredi da ostane na kocu mnogo dana na opomenu i razumljenje 
drugima. No sveto telo mučenikovo, iako ostade mnogo dana na kocu, ipak se, blagodaću 
Božjom, ne poče raspadati, niti zaudarati; naprotiv, iz njega izlažaše divan miris. Hrišćani 
se tome radovahu. I beše im želja da sveto telo svetog mučenika uzmu kao najveću 
dragocenost, ali ne mogahu pošto stražari i dan i noć čuvahu stražu. Najzad hrišćani jedva 
uspeše, da uzmu samo česnu glavu svetoga mučenika. I odnesoše je u manastir Studenac, 
gle ona bi položena u svešteni kivot. I do danas stoji ta sveta glava, netljena i čitava, i 
nadalje izliva iz sebe divan miris, i isceljuje sve koji joj sa verom pristupaju. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

HRISTODULA i HRISTODULE devojke 

  

POSTRADAŠE za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE JULIJANE 

  

POSTRADALA za Gospoda svoga mačem posečena. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Maksimijan Galerije ‐ zet i sacar cara Dioklecijana u istočnoj polovini Rimske 
carevine, i za tim njegov prejemnik od 305. do 311. godine. 
2. Iliopolj Finikijski na severu od Palestine, u Kelesiriji; u starini ‐ glavno mesto 
počitovanja Finikijskog boga Vaala, i središte istočnog neznaboštva, no krajem 
četvrtog veka ovaj grad postao rasadnik hrišćanstva. Kasnije pak ovaj grad 
postepeno rušen i razrušen. 

3. I kupatilo sa tri prozora, izrađena kao simvol Svete Trojice, i mermerni zid sa 
izobraženjem krsta, i trag stope svete Varvare ‐ sve se to beše sačuvalo čitavo do 
vremena svetog Simeona Metafrasta, koji, posle svetog Jovana Damaskina, opisa 
stradanja svete Varvare. U svojoj istoriji on kaže ovako: ʺDo ovoga dana postoji taj 
izvor koji isceljuJe svaku bolest hristoljubivih ljudi. Ako bi ko ushteo da ga uporedi 
sa vodom Jordana, ili sa izvorom Siloamskim, ili sa Vitezdom, ne on se ogrešio o 
istinu, jer i ovim izvorom mnoga čudesa čini sila Hristovaʺ. 

4. To jest Tri Ipostasi ili Lica Jednog, u Trojici, slavljenog Boga. 

5. Vidi: Psal. 50, 13. 14. 

6. Vidi: Mt. 10, 21; Mk. 13, 12; Lk. 21, 16. 

7. Postradaše 306. godine. 

8. Tako, sveti ravnoapostolni knez Vladimir uze sebi za ženu princezu Anu, sestru 
grčkih careva Vasilija i Konstantina. Njegov unuk, sin Jaroslava, veliki knez 
Vsevolod, koji je knezovao u Kijevu posle starijeg brata Izjaslava Jaroslaviča, takođe 
je imao za ženu kćer grčkog cara Konstantina Monomaha, iz kog braka se rodi 
Vladihmir Monomah, kasnije veliki knez Kijevski. 

9. Mihajlovski Zlatoverhi manastir, po drevnom predanju, osnovan u prvim 
godinama hrišćanstva u Rusiji od prvog mitropolita Kijevskog i cele Rusije Mihaila, 
koji je krstio Kijevljane u Dnjepru, i to na samom mestu na kome je stajao glavni 
idol Perun. No po prvim letopisnim kazivanjima, on je osnovan 1108. godine 
velikim knezom Kijevokim Svjatopolkom Izjaslavičem. 

10. Teodosije Safanovič ‐ učitelj i propovednik Kijevski; od 1665. godine iguman 
Zlatoverhog Mihajlovskog manastira. 

11. Svjatopolk Izjaslavič ‐ unuk Jaroslava Mudrog i praunuk svetog ravnoapostolnog 
kneza Vladimira, knezovao od 1093‐1114. god. 

12. Aleksije I Komnen, Vizantijski car, carovao od 1081‐1118. god. 

13. Mošti svete velikomučenice Varvare i do danas počivaju tamo, samo 1847. godine 
položene u pozlaćeni raskošni kivot od srebra. 

14. Najezda Batija bila 1240. godine. 
15. Petar Mogila ‐ mitroiolit Kijevski od 1631‐1646. godine; vodio veliku borbu sa 
rimokatolicima i unijatima. 

16. Silvestar Kosov ‐ mitropolit Kijevski od 1647‐1657. god. 

17. Mitropolitovao od 1663. godine; poznati borac za Pravoslavlje; stradao mnogo od 
Poljaka. 

18. Baturin ‐ grad u Černjigovskoj guberniji. 

19. Makarije ‐ patrijarh Antiohijski od 1648‐1672. godine. 

20. Arhiepiskopovao od 1647‐1693 godine poznat svojom polemikom sa Jezuitima, i 
drugim delima, a isto tako i svojom propovedničkom delatnošću. 

21. U knjizi: ʺTrudы prazdničnыʺ. 

22. Osim toga, delić moštiju svete velikomučenice Varvare ‐ prst ‐ čuva se u Moskvi, u 
crkvi posvećenoj svetoj velikomučenici Varvari, na Varvarki. Isto tako i u Svetoj 
Gori nalaze se neki delovi moštiju svete Varvare. 

23. Damask ‐ glavni, najbogatiji grad Sirije; jedan od najstarijih gradova na svetu; nalazi 
se na severoistoku od Palestine, na reci Baradi, u divnoj i plodnoj ravnici, u 
istočnom podnožju Anti‐Livana. 

24. Sveti Jovan Damaskin rodio se oko 672. godine. Nasledni naziv njegov beše 
Mansur. 

25. 1 Mojs. 41, 37. 

26. Danil. 2, 48. 

27. Otac svetog Jovana Damaskina, Sergije Mansur, obavljao je kod Damaskog kalife 
Abd ‐ Almalika (685‐705), u stvari, dužnost glavnog logoteta, tojest blagajnika 
državne blagajne. 

28. Stigar ‐ grad na Halkidičkom poluostrvu; u njemu se rodio grčki filosof Aristotel 
(IV vek pre Hrista), stoga i nazvan Stagirit. A sinom Aristona ovde je nazvan grčki 
filosof Platon (IV vek pre Hrista). 

29. Pitagora ‐ znameniti grčki filosof, u šestom veku pre Hrista; Diofan ‐ Aleksandrijski 
matematičar, u četvrtom veku pre Hrista. 

30. Euklid ‐ matematičar, u trećem veku pre Hrista. 

31. Najvišu vlast na dvoru sveti Jovan Damaskin dobi pri kalifu Velidi (705‐715. 
godine), kome on beše najbliži savetnik i ministar. No primivši na sebe obaveze 
 novoga zvanja, on nikada ne zaboravljaše svoju vrhovnu dužnost: služiti Gospodu 
Hristu, i svagda se starati biti veran istini Hristovoj i koristan svetoj Crkvi. U to 
vreme u Siriji su delali razni jeretici: nestorijanci, monofiziti, monoteliti, pavlikijani; 
svrh svega, u to vreme je muhamedanstvo gospodarilo u Siriji. Sveti Damaskin je u 
takvoj sredini, kao glavni posao svoga života, činio ovo: izlagao je tačno učenje 
Crkve, i branio ga, izobličavajući pri tome lažna jeretička učenja, koja su ma na koji 
način unakažavala apostolsko predanje, čuvano svetim životom Vaseljenske Crkve. 
Darovit i bogomudar, no u isto vreme neobično trudoljubiv i svetog života, on je 
bogonadahnuto i pisao i govorio, i bio neustrašiv u svima borbama sa 
neprijateljima Hristove Istine. ‐ Tada je napisao i apologiju protiv muhamedanstva. 

32. Lav Isavrijanac carovao u Vizantiji od 716‐741. godine. 

33. Sveti Jovan Damaskin napisao delo u zaštitu svetih ikona i poslao ga u Carigrad. 
Između ostaloga on tamo piše i ovo: ʺSvestan svoje nedostojnosti, nema sumnje ja 
bih trebao da ćutim i da samo oplakujem grehe svoje pred Bogom. Ali videći da 
žestoka oluja uznemirava Crkvu Božiju, smatram da sada nije vreme ćutanju. Bojim 
se Boga više nego zemaljskog gospodara; no vlast gospodareva je tako velika, da 
lako može povući narodʺ. ‐ U tom spisu sveti Jovan ništa uvredljivo nije rekao 
odnosno cara Lava. Na molbu svojih prijatelja, blaženi Jovan je napisao još, jednu 
za drugom, dve poslanice u zaštitu svetih ikona. Ove poslanice su žudno čitane u 
Carigradu i po drugim mestima: one su podržavale nemoćne u Pravoslavlju, a jake 
u veri krepile na još jaču veru. 

34. Saučenik i drug i prijatelj blaženog Jovana Kozma, docnije episkop Majumski, jedan 
od najvećih pesnika Pravoslavne Crkve. Spomen se njegov praznuje 12. oktobra. 

35. Po Ustavu svetog Save Osvećenog svaki je novajlija bio poveravan na ispitivanje, 
nadzor i rukovodstvo starcu, iskusnom u duhovnom životu. Tako su postupili i s 
Jovanom, bez obzira na to što su, njegov blagočestiv život i ogromna učenost bili 
poznati celome Istoku. 

36. 4 Mojs. 20, 11. 

37. 2 Car. 23, 15. 

38. Jn. 4, 14. 

39. 2 Mojs. 15, 1‐21. 

40. Orfej ‐ pevač, heroj grčkih mitova: sila njegovog glasa i pevanja bila je tako velika, 
da je pod njegovim uticajem drveće igralo, kamenje skakalo, divlje zveri se 
ukroćavale. 

41. Psal. 44, 2. 
42. Prvi irmos prvoga glasa u Osmoglasniku. Oktoih = Osmoglasnik je jedan od prvih 
pesničkih radova svetog Jovana Damaskina. Po rečima patrijarha Jerusalimskog 
Jovana, sveti Damaskin, nepokolebljivi ispovednik i stradalnik za molitveno 
poštovanje svetih ikona, oduševljen čudesnim isceljenjem svoje odsečene desne 
ruke, ispevao je ovu toržestvenu pesmu: ʺTvoja pobedonosna desnica bogodolično 
se proslavi u siliʺ, koja je u duhu pobedne, blagodarne Mojsijeve pesme po prelazu 
Izrailjaca preko Crvenog Mora. Za ovom nizale su se druge pesme, iz kojih je 
sastavljen Osmoglasnik. Pojava Osmoglasnika izazvala je promenu u celokupnom 
sastavu bogosluženja. Još za života svetog Damaskina Osmoglasnik njegov bio je 
primljen na celom Istoku, a kroz neko vreme prešao je i na Zapad. Docnije su u 
Osmoglasnik ušle pesme i nekih kasnijih pesnika crkvenih; no u glavnome je on 
delo svetog Damaskina. 
Svojim Osmoglasnikom sveti Damaskin je učinio i ovu bogomudru stvar: iz 
raznovrsnih melodija koje su do tada bile u upotrebi, on je izabrao prvenstveno 
takve koje molitveno i pobožno deluju na hrišćane i njihovo raspoloženje. ‐Muzički 
znaci Oktoiha svetog Damaskina bili su kukasti. 

43. Kasnije ova divna pesma u čast i slavu Presvete Bogorodice ušla je u sastav liturgije 
svetog Vasilija Velikog. ‐ Među mnogobrojnim pesmama svetog Jovana Damaskina 
naročito se ističu pesme u čast Presvete Bogorodice, pod čijom se on naročitom 
blagodatnom zaštitom i nalazio. Takvi su, naprimer, njegovi Kanoni: na Blagovesti, 
Uspenije, Roždestvo Bogorodice; ʺMiloserdija dveri otverzi namʺ, ʺPreslavnaja 
Prisnodjevo, Mati Hrista Boga, prinesi našu molitvu Sinu tvojemuʺ, Mnogaja 
množestva mojih Bogorodice pregrješenijʺʺ, Vse upovanije moje na tja vozlagajuʺ, i 
druge. ‐ Uopšte, kao crkveni pesnik sveti Damaskin je izuzetno velik i jedinstven, i 
nema mu takmaca; zato je i nazvan: ʺZlatostrujniʺ = χρυσορόης. 
Sveti Damaskin je sastavio 64 Kanona. Među njima se ističe kao izuzetno 
bogonadahnut i nenadmašno divan: Kanon na Uskrs. Po bogomudrosti i bogolepoti 
ovome su približni njegovi Kanoni: na Roždestvo Hristovo, na Bogojavljenje, na 
Vaznesenje Gospodnje. ‐ Sveti Damaskin je napisao prekrasni tropar: ʺPrečistomu 
tvojemu obrazu poklanjajemsja, Blagijʺ. Njegovi Antifoni su nenadmašni po dubini 
misli i okriljenosti osećanja. Uopšte, sveti Damaskin je pesnik kakvog nije bilo u 
Crkvi ni pre njega, ni posle njega. 

44. Sveti Damaskin se proslavio ne samo svojim pesmama nego i svojim drugim 
znamenitim bogoslovskim delima, koja ga stavljaju u red velikih, i najvećih Otaca i 
Učitelja Crkve. Podvižnik svetoga srca i svetoga uma, on je prvi među svetim 
Ocima izložio bogoslovsko učenje Pravoslavne Crkve u skladnom sistemu. To je on 
učinio u svome znamenitom delu: ʺIzloženje pravoslavne vereʺ. Ovo je delo obrazac 
pravoslavne dogmatike zauvek. ‐ Uopšte, sve što je sveti Damaskin napisao, od 
trajne je i neprolazne vrednosti u Crkvi Hristovoj i za Crkvu Hristovu. Sve je veliko 
 od njega, koji je veliki i kao dogmatičar; i kao polemičar, i kao istoričar, i kao filosof, 
i kao besednik, i kao pesnik. Dela su njegova ova: Dijalektika, Knjiga o jeresima, 
Sveštene paralele, Rukovodstvo, O pravilnom razmišljanju, O Svetoj Trojici, O liku 
Božjem u čoveku, O prirodi čoveka, Tri reči protivu ikonoboraca, Apologija protiv 
muhamedanaca; i dela: protiv nestorijanaca, protiv monofizita, prošv monotelita, 
protiv manihejaca. Sveti Damaskin je dao i kratka tumačenja na Poslanice svetog 
apostola Pavla. Pisao je opširno o svetom mučeniku Artemiju. Dragocene su 
njegove propovedi na Preobraženje Gospodnje, Roždestvo i Uspenije Bogorodice, 
Reč o preminulima u veri, Poučenje o osam zlih pomisli, itd. 
Najzad, sveti Damaskin je učinio dragocenu uslugu Crkvi odnosno bogoslužbenog 
poretka, jer je pregledao i dopunio Ustav Jerusalimski, sastavljen svetim Savom 
Osvećenim, i sastavivši Mesecoslov = Kalendar. 

45. Sveti Jovan Damaskin prestavio se oko 776. godine, u 104. god. svoga života, i bio 
sahranjen u lavri Save Osvećenog pored rake svetog osnivača Lavre. U vreme 
Vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282 ‐1328) svete mošti njegove biše 
prenesene u Carigrad. 

46. U Asijokoj Frigiji, u osmom veku. 

47. U Frigijskoj oblasti.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
5. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SAVE OSVEĆENOG 

  

PREPODOBNI Sava rodio se u trideset prvoj godini carovanja grčkog cara Teodosija 
Mlađeg[1], u oblasti Kapadokijskoj, u selu zvanom Mutalaska, blizu Kesarije.[2] To selo 
beše neznatno, ali rođenjem Save u njemu ono postade znamenitije od Armatema, u kome 
odraste božanstveni prorok Samuilo.[3] Roditelji blaženoga Save behu Jovan i Sofija, ljudi 
visokog porekla i pobožni. Kada detetu beše pet godina, oni otputovaše u Aleksandriju,[4] 
jer Jovan bejaše na carskoj službi i imađaše visok vojnički čin. No po Božjem promislu 
Sava bi ostavljen sa roditeljskim imanjem kod brata njegove majke. Ali pošto Ermijeva 
žena beše zla i svadljiva, dete je mnogo patilo od nje, i najzad ode k bratu svoga oca 
Grigoriju, koji življaše u drugom selu zvanom Skanda.[5] Usled toga se izrodi 
neprijateljstvo između Savinog strica i ujaka. Roditelji Savini ostadoše dugo u 
Aleksandriji, a Ermije i Grigorije se svađahu među sobom, i svaki je od njih hteo ne toliko 
da dete drži kod sebe koliko da se koristi imanjem njegovog oca. Blaženi pak dečačić Sava, 
još odmalena vrlo pametan, videći razdor i svađu između ujaka i strica, odreče se 
svekolikog imanja i ode u manastir Flavijanov,[6] udaljen od Mulalaske četiri kilometra, i 
primi monaški angelski lik u svojoj osmoj godini. 

Živeći u manastiru Sava brzo nauči psaltir i ostale knjige Svetoga Pisma, i napredovaše u 
vrlinama, marljivo se držeći monaškog ustava. No nakon ne mnogo vremena stric i ujak 
blaženoga Save se pomiriše među sobom, dođoše k njemu u manastir i stadoše ga 
odvraćati, savetujući mu da napusti manastir, pa da se oženi i živi na očevom imanju. Ali 
on, voleći biti na pragu doma Božjega nego živeti u šatorima grešničkim,[7] i ljubeći 
manastirski život više nego svetski, ne posluša ih, i odbaci njihov sablažnjivi predlog, 
govoreći: Kao od zmije ja bežim od onih koji mi savetuju da odstupim od puta Božija, jer 
zli razgovori kvare dobre običaje,[8] i ja se bojim da ne navučem na sebe prokletstvo kojim 
prorok proklinje one koji zastranjuju u pokvarenost: ʺprokleti, koji zastranjuju od 
zapovesti tvojihʺ (Psal. 118, 21). ‐ Takvim rečima odasla on od sebe svoje rođake prazne, a 
sam se stade sa još većim usrđem podvizavati, umrtvljujući svoje telo trudovima i 
uzdržanjem i podjarmljujući ga duhu. 

Kada bi pobeđena ova zmija, koja htede da monaha Savu imanjem i ženidbom izvede iz 
obitelji, kao iz rajskog naselja, drugi kušač stade kušati svetitelja ‐ demon 
stomakougađanja. Jednom, radeći u manastirskoj gradini, blaženi Sava ugleda divnu 
jabuku gde visi na drvetu; i pobeđen mišlju on otkinu jabuku sa željom da je pojede pre 
određenog vremena i propisanog blagoslova. Ali setivši se da je takvim rodom zmija u 
raju navela prvoga čoveka na greh, Sava se uzdrža, ne okusi jabuku, i osuđivaše sam sebe, 
govoreći: Divan beše za gledanje i prijatan za jelo i onaj rod koji umrtvi Adama. ‐ I bacivši 
jabuku na zemlju, on je izgazi nogama, gazeći s njom ujedno i pomisao svoj, i više od toga: 
satirući glavu demonu stomakougađanja. I donese odluku: ne jesti jabuke do smrti. 

Od tada on svaku telesnu želju pobeđivaše uzdržljivošću: malo je jeo, malo spavao, i uvek 
bio u trudovima, jer ruke se njegove pružahu ili na molitvu ili na posao. I uskoro se on, 
iako mlad, izjednači vrlinom sa svima starcima što behu u tom manastiru. 

Dogodi se jednom nekome od tamošnje bratije, kada beše na poslušanju u pekari, da sav 
pokisnu od kiše. A beše zimsko vreme, i dan bez sunca, i brat nemajući gde da osuši svoje 
haljine, metnu ih u furunu preko drva, i zaboravi na to. Posle kratkog vremena bratija 
dođoše da peku hleb, i potpališe drva ne znajući da je onaj brat metnuo u furunu haljine 
da mu se suše. Kada se drva već silno razgoreše, seti se brat svojih haljina i stade 
jadikovati zbog toga. A beše tu i blaženi Sava, pa videvši bratovljevu veliku tugu, on i ne 
pomisli na sebe, nego se prekrsti i uđe u plamen peći. I, o čuda! kao što nekada mladići u 
peći Vavilonskoj ne izgoreše zbog vere svoje, tako i dečak Sava zbog ljubavi svoje prema 
bratu izađe iz peći nepovređen, noseći u rukama bratovljeve haljine čitave, a i haljine 
njegove na njemu ne behu uopšte taknute ognjem. ‐ Videvši ovo čudo, bratija se 
zaprepastiše, i govorahu među sobom: Kakav će biti ovaj dečak u kasnijim godinama, 
kada se u dečaštvu svom udostoji takve blagodati od Boga? 

U tom manastiru blaženi Sava provede deset godina, gredeći iz sile u silu i od slave u 
slavu. Zatim se u njemu pojavi želja da ide u Jerusalim da se pokloni svetim mestima, i da 
poseti oce u tamošnjoj obližnoj pustinji radi duhovne koristi sebi od razgovora s njima, i 
da nađe i sebi obitalište u pustinji. Zato se on obrati arhimandritu s molbom, da ga otpusti 
u Sveti Grad sa molitvom i blagoslovom. Ali ga arhimandrit ne hte pustiti, govoreći: Nije 
dobro da tako mlad stranstvuješ; bolje ti je ostati na jednom mestu. 

Međutim Bog, koji sve uređuje na korist, naredi arhimandritu u viđenju da ne zadržava 
Savu, rekavši mu: ʺOtpusti Savu da mi posluži u pustinjiʺ. ‐ Tada arhimandrit dozva 
blaženoga Savu, dade mu blagoslov, i otpusti ga s molitvom na put. I on, vođen desnicom 
Svevišnjega, doputova u Jerusalim u svojoj osamnaestoj godini, pri kraju carovanja 
Markijanova a za patrijarhovanja u Svetom Gradu Juvenalijeva.[9] On stiže u manastir 
svetog Pasariona[10] zimi, i bi primljen od arhimandrita Elpidija, i poveren pod 
rukovodstvo nekom starcu Kapadoku. Sava provede kod njega zimu, maštajući o 
bezmolvnom pustinjačkom životu, za kojim je odavna žudeo. Čuvši pak za Jevtimija 
Velikog[11]ʺkoji sijaše vrlinama i čudesima u pustinji na istoku od Jerusalima, Sava zažele 
da ga vidi. Izmolivši od starijih blagoslov on krenu na put. I došavši u lavru velikog 
Jevtimija, on provede tamo nekoliko dana, očekujući priliku da ga vidi. Jer prepodobni ne 
dolažaše svagda u sabornu crkvu već jednom ili dvaputa u sedmici, i u izvesne dane. A 
kad dođe subota, Sava ugleda prepodobnog Jevtimija gde ide u crkvu, i pripade k njemu 
usrdno ga moleći da ga primi u svoju lavru. No Jevtimije, videvši ga mlada, uputi ga u 
manastir još dalji od Jerusalima, k blaženom Teoktistu,[12] naređujući mu da se stara o 
ovom mladom monahu; i proreče o njemu da će on uskoro, blagodaću Hristovom, zasijati 
u monaškom životu većma od mnogih drugih, i da će biti slavan nastavnik svima 
palestinskim pustinjacima, i da će podići lavru veću od svih lavri u zemlji. 

Primljen od Teoktista u manastir, Sava se sav predade Bogu, i prohođaše sva manastirska 
poslušanja sa bezropotnom poslušnošću, i smirenom pokornošću, i usrdnim 
trudoljubljem. Sposoban i revnostan za svaku službu Bogu, on ulažaše u crkvu pre i 
izlažaše iz nje posle svih. Jake duše, on i telom beše krupan i snažan; i dok ostali monasi 
nasecahu u pustinji po jedan naramak pruća za kotarice i nošahu u manastir, dotle on 
nasecaše i nošaše po tri. Nosio je i drva i vodu, starajući se da sve usluži. Dugo vremena 
beše on nadzornik nad mazgama. Vršaše on i druge razne dužnosti. I sve to on obavljaše 
svesrdno i bezprekorno, tako da se svi oci i bratija u manastiru divljahu njegovom 
trudoljublju i dobrodušnosti. 

No đavo, želeći da ga omete, izmisli ovakvu stvar. Bejaše u tom manastiru jedan brat, 
rodom iz Aleksandrije, po imenu Jovan. Ovaj brat dobi vest da su mu roditelji umrli. Tada 
mu đavo ubaci u um misao nedoličnu za monaha: da ide i uredi stvar oko imanja koje je 
ostalo posle roditelja. I on dosađivaše igumanu Teoktistu čestim molbama da ga pusti u 
Aleksandriju, i to zajedno sa Savom, pošto mu Sava, snažan telom, može biti od velike 
pomoći na putu. Na uporne molbe monahove iguman Teoktist najzad popusti, i pusti 
Jovana da zajedno sa Savom putuje. I tako oni otputovaše. Doputovavši u Aleksandriju, 
oni se dadoše na posao oko imanja. No u to vreme roditelji blaženoga Save, Jovan i Sofija, 
slučajno se nalažahu u Aleksandriji, pošto je Jovan, kao carski službenik visokog vojničkog 
čina, često slat u Aleksandriju. Srevši svetoga sina Savu, oni ga poznadoše. 

Tada za blaženog Savu iskrsnu novi podvig, i borba veća od one prve kada su ga stric i 
ujak vukli iz manastira u svet i od monaštva k ženidbi. Jer roditelji ga sada saleteše i 
suzama, i molbama, i laskama, i miloštama, i slatkim rečima: da skine crnu rizu i da se 
odene u svetle haljine, da živi po ugledu na njih, i da stupi u vojnu službu. Međutim 
blaženome Savi beše jasno da je i susret sa roditeljima, i to što ga oni poznaše, čisto vražije 
iskušenje; i on se snažno protivljaše svome prirodnome osećanju. Jer on se odreče 
svojstvene prema roditeljima ljubavi, i odbacivši njihove usrdne molbe i mnoge suze on 
postade tvrd kao dijamant i nepokolebljiv u svojoj odluci, i odgovori roditeljima: Bojim se 
Onoga koji je rekao: ʺKoji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ne 
uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojanʺ (Mt. 10, 37. 38). Kako ću onda 
pretpostaviti vas Bogu, vaš sujetni život ‐ krstu, i vaše svetsko vojnikovanje ‐ duhovnom 
vojnikovanju? Jer kada zemaljski carevi kažnjavaju vojnike koji su pobegli iz vojske, onda 
utoliko pre Car Nebeski neće poštedeti one koji su se upisali u Njegovu svedragocenu 
vojsku, pa potom beže iz nje. ‐ Naposletku blaženi Sava reče roditeljima i ovo: Ako me i 
dalje budete saletali da napustim prekrasno vojnikovanje Hristu, onda vas više neću 
nazivati svojim roditeljima. 

Tada Jovan i Sofija uvideše da je srce njihovog sina nesavitljivo, prestadoše ga nagovarati; 
i stegnuvši srce oni ga sa mnogim ridanjem otpustiše. No pri rastanku oni ga moljahu da 
kupi sebi za put što mu treba, i davahu mu četrdeset zlatnika; Međutim, on ne hte ništa da 
uzme. Najzad, da ne bi roditelje sasvim ucvelio, on uze samo tri zlatnika, pa i njih, po 
povratku u manastir, predade svome igumanu Teoktistu. 

Kada se navršavaše deseta godina Savina življenja u tom manastiru, prestavi se 
prepodobni Teoktist. Na njegovo mesto prepodobni Jevtimije postavi vrlinskog monaha 
Marina. Ali kroz dve godine umre i on. Posle njega igumanom postade blagi monah 
Longin. U to vreme blaženi Sava navršavaše tridesetu godinu. On se obrati igumanu 
Longinu sa molbom da mu, radi što usamljeničkijeg molitvenog podvizavanja, dozvoli da 
se zatvori u pećini, blizu manastira, okrenutoj jugu, na steni. Iguman Longin obavesti 
pismom velikog Jevtimija o ovoj Savinoj želji. Prepodobni Jevtimije, koji se beše mnogo 
naslušao o besprekornom životu Savinom, o njegovom postu i molitvama, krotosti i 
smirenosti, i o drugim njegovim bogougodnim delima, otpisa Longinu: ʺNe zabranjuj Savi 
da se podvizava kako hoćeʺ. 

Spočetka blaženome Savi bi naređeno da u pećini boravi pet dana u sedmici. Zatim, na 
njegovu molbu, njemu bi dozvoljeno da provede u njoj pet godina. Življenje pak njegovo u 
pećini beše ovako: pet dana se postio, ništa ni jedući, niti iz pećine izlazeći; bavio se tamo 
pletenjem kotarica, pleo ih je po deset na dan, a u ustima i u umu stalno mu beše molitva k 
Bogu. Subotom pak rano izjutra on je izlazio iz pećine u manastir, noseći sa sobom pedeset 
kotarica. U subotu i nedelju on je učestvovao u sabornoj molitvi, i potkrepivši sebe 
hranom, opet u nedelju veče odlazio u pešteru, noseći palmovog granja koliko mu je bilo 
potrebno da isplete pedeset kotarica. ʺU takvom trudu i postu provede blaženi Sava u toj 
pećini pet godina. Onda ga veliki Jevtimije uze sa sobom na pustinjačke podvige kao 
savršenog inoka, koji, iako mlad po godinama, izjednači se sa ocima, ostarelim u vrlinama. 
Zato ga Jevtimije nazivaše mladim starcem: jer mlad telom, on beše sed svojom duhovnom 
mudrošću i star svojim besprekornim životom. Stoga u četrnaesti dan meseca januara 
izađe s njim veliki Jevtimije iz lavre, uzevši sa sobom i blaženog Domentijana,[13] i 
krenuše u veliku pustinju Ruvu, da tamo provedu Svetu Četrdesetnicu do Cveti. No 
starcu se jednom prohte da propešače svu pustinju što je iznad Mrtvoga mora, i naiđe sa 
oba svoja učenika, Domentijanom i Savom, u bezvodna mesta. Žega beše velika, i blaženi 
Sava se umori, pa iznemogao od žeđi pade, pošto nije bio u stanju dalje ići. Jevtimije se 
sažali na njega, i udaljivši se od njega koliko se može dobaciti kamenom, on se stade moliti 
govoreći: ʺGospode Bože, daj vodu u ovoj bezvodnoj zemlji, da se utoli žeđ iznemoglog 
brataʺ. ‐ I završivši molitvu on kopnu triput zemlju jednim drvetom koje se tu desi, i 
odmah poteče izvorska voda. Sava pi od te vode, i okrepi se; i od toga vremena on dobi 
božansku silu da trpi u pustinji. Kada zatim dođoše Cveti, oni se vratiše u lavru. 

Nakon malo vremena, prepodobni i bogonosni otac naš Jevtimije pređe ka Gospodu, za 
patrijarhovanja u Jerusalimu patrijarha Anastasija.[14] Po prestavljenju Jevtimija i po smrti 
nekih drugih starih otaca lavre, prepodobni Sava, videći da se pravila manastira menjaju, 
otide u istočnu pustinju oko Jordana, koju u to vreme prepodobni Gerasim, kao sjajna 
zvezda, obasjavaše svojim životom. Blaženom Savi beše trideset pet godina kada se 
nastani u ovoj pustinji sam, i podvizavaše se u postu i neprekidnoj molitvi, čisteći sebe od 
svake nečistote. Tada đavo stupi u rat protiv njega. Jednom u ponoći, kada svetitelj posle 
mnogih trudova spavaše na zemlji, đavo se pretvori u mnoštvo zmija i skorpija, i 
približivši se Savi htede da ga uplaši. No on odmah usta na molitvu, govoreći reči psalma 
Davidova: Nećeš se uplašiti strahote noćne; na zmiju i na aspidu nastupaćeš (Psal. 90, 5. 
13). Kada svetitelj ovo govoraše, đavo tog časa iščeze sa strašilima svojim. Međutim, kroz 
nekoliko dana đavo se opet pretvori u strašnoga lava, i polete na svetitelja kao da hoće da 
ga proždere; no poletevši, on ustuknu nazad; i opet poletevši, opet ustuknu. Videći gde 
zver čas naleće čas odstupa, prepodobni mu reče: Ako si dobio od Boga vlast da me 
pojedeš, zašto onda odstupaš? Ako pak nisi, zašto se onda uzalud mučiš? Jer silom Hrista 
mog ja ću pobediti tebe, lave! ‐ I tog trenutka đavo, koji se beše javio u vidu zvera, pobeže 
sa stidom. Od toga vremena Bog pokori prepodobnom Savi sve zveri i zmije, i on hođaše 
među njima kao među krotkim ovcama. 

Krećući se po pustinji, blaženi Sava srete jednom četiri veoma gladna i iznemogla 
Saracena; naredi im da sednu, i izruči pred njih iz svoje haljine korenje zvano melagrija, 
kojim se on hranio, i srčiku tršćanu.[15] Oni jedoše i okrepiše se, i zapamtivši mesto 
Savinog obitališta otidoše. Posle pak nekoliko dana oni dođoše k njemu, noseći mu hleba, 
sira i urme u znak blagodarnosti za njegovu dobrotu što ih nahrani u dan gladi. 
Prepodobni Sava bi time potresen, i sa suzama reče duši svojoj: O jada, dušo moja! ovi 
ljudi za naše malo dobro, učinjeno im jednom, koliko su blagodarni! A mi šta radimo, 
primajući svakog časa neiskazane darove, bivamo neblagodarni, živimo u lenjosti i 
neradu, ne izvršujući svete zapovesti Njegove! 

Potom dođe k prepodobnom Savi jedan monah, po imenu Ant,[16] ljubitelj vrline, koji je 
ranije dugo živeo s prepodobnim Teodosijem;[17] on zavole blaženoga Savu, i ostade da 
živi pored njega. Jednom ih napadoše Agarjani, i poslaše jednoga ispred sebe da ih ubije. 
No prepodobni oci se pomoliše Bogu, i odjednom se otvori zemlja i proguta Agarjana, a 
ostali Agarjani, videvši to čudo, veoma se uplašiše i pobegoše. 

Preko sažitelja svog Anta blaženi Sava se upozna sa prepodobnim ocem Teodosijem, i oni 
stekoše veliku ljubav među sobom. Krajem četvrte godine svoga boravka u pustinji sveti 
Sava, obilazeći pustinju, pope se jednom na jedno visoko brdo, gde blažena carica 
Evdokija, supruga cara Teodosija Mlađeg, s radošću primi dušekorisno poučenje od 
velikog Jevtimija. Provodeći tamo noć u običajenim molitvama, blaženi Sava imade 
viđenje. On ugleda svetlog angela Božjeg koji mu pokaza dolinu, kojom je nekad proticao 
potok na jug od Siloama, i reče mu: Ako hoćeš ovu pustinju da naseliš kao grad, onda se 
okreni na istočnu stranu ovog potoka, pa ćeš ugledati pred sobom pešteru koja nije 
zauzeta; uzići i nastani se u njoj. Onaj koji daje stoci hranu njezinu, i vranićima koji viču k 
Njemu[18], Taj će i o tebi promišljatiʺ. 

Kada se viđenje završi, i osvanu dan, prepodobni Sava siđe s brda, i uz pomoć Božiju nađe 
pešteru koju mu angeo pokaza u viđenju, i nastani se u njoj. A beše mu tada četrdeset 
godina. Te godine prestavi se patrijarh Jerusalimski Anastasije, ostavivši iza sebe na 
patrijaršijskom prestolu Martirija.[19] Te iste godine car Zenon, ubivši mučitelja Vasiliska, 
povrati sebi carsku vlast.[20] 
Peštera u kojoj se nastani prepodobni Sava imađaše vrlo neudoban ulaz. Zato on obesi 
konopac iz peštere, po kome se spuštao iz peštere kada je išao po vodu na jezero zvano 
Eptastom, koje je bilo udaljeno od peštere petnaest stadija. Živeći u ovoj pešteri, 
prepodobni se ispočetka hranio travom što je rasla oko nje. A Bog, koji mu je naredio da se 
nastani tu, posla mu i hranu preko ljudi, varvara,[21] kao nekada preko gavrana proroku 
Iliji kod potoka Horata.[22] Jer posle izvesnog vremena četiri Saracena, prolazeći tuda, 
nađoše pešteru prepodobnoga Save, i želja im beše da se uspuzaju u nju, ali ne mogahu 
zbog vrlo teškog uspona. Prepodobni pak, ugledavši ih odozgo, spusti im konopac da po 
njemu uziću k njemu. Ušavši u pešteru, Saraceni ništa ne nađoše kod blaženoga Save, i 
udiviše se njegovom životu i dobrodušnosti. I sažalivši se na njega, oni se dogovoriše da 
mu donose hranu. I tako oni dolažahu k njemu, često, donoseći mu hleba, sira, urme, i 
druge hrane. I provede prepodobni pet godina u pećini sam, razgovarajući samo s jedinim 
Bogom, i pobeđujući nevidljive neprijatelje neućutnim molitvama. Zatim Bogu bi ugodno 
da mu poveri duše mnogih i da ga načini nastavnikom i pastirom slovesnih ovaca. Naime: 
posle njegovog petogodišnjeg usamljeničkog podvizavanja u pešteri, počeše dolaziti k 
njemu mnogi iz raznih mesta sa željom da žive pored njega. A on ih sve primaše s 
ljubavlju, i svakome dodeljivaše udobno mesto za življenje. I načinivši sebi kelije oni 
življahu bogougodno, gledajući na vrlinski život prepodobnoga Save kao na primer. I za 
kratko vreme sabra se oko njega do sedamdeset braće, među kojima se isticahu ovi: Jovan 
koji potom bi iguman nove lavre;[23] Jakov koji sagradi na Jordanu lavru, zvanu Pirgion; 
Firmin i Sevirijan, od kojih prvi ustrojio lavru u Mahmasu,[24] a drugi ‐ manastir u Varihi; 
Julijan ‐ strojitelj lavre na Jordanu, koja se nazivala Nesklerava,[25] i mnogi drugi sveti 
muževi, čija su imena zapisana u knjigama večnoga života. Svima njima bejaše 
prepodobni Sava iguman, putovoća i pastir. 

Svakome od bratije prepodobni dodeljivaše pećinicu i u njoj keliju. A kad se umnoži 
bratija, on sa njima poče na brdu graditi kulu, koja bi služila kao bedem i zaštita obitelji. 
To i posluži kao osnova njegove velike lavre. I dok se na brdu izgrađivaše lavra sa severne 
strane potoka, prepodobni podiže malu crkvu u dolini, usred presahlog potoka; i kad bi 
ko od prezvitera dolazio k njemu, on ga je molio, i ovaj je služio svetu liturgiju. Jer 
prepodobni, iz smirenosti svoje, ne hte se primiti svešteničkog čina, niti je koga od bratije 
hteo uzdići u sveštenički čin. 

Na tom mestu beše oskudica u vodi, pošto se izvor nalazio daleko. I jedne noći svetitelj se 
moljaše, govoreći: Gospode Bože naš, ako je volja Tvoja da se ovo mesto naseli u slavu 
Presvetog Imena Tvog, onda pogledaj na nas, sluge Tvoje, i daruj nam vodu na utoljavanje 
žeđi naše! ‐ Dok se svetitelj tako moljaše, ču on neki glas od potoka; i pogledavši na tu 
stranu on, pri sjaju mesečine, ugleda divljeg magarca gde nogom kopa zemlju, prislanja 
usne na raskopano mesto i pije vodu. Prepodobni odmah siđe dole, i sam poče kopati na 
onom mestu gde vide magarca. Pokopavši malo on nađe izvorsku vodu, i obrazova se 
izvor sa izobilnom vodom, koja je od tada zadovoljavala sve potrebe lavre, i nikada se nije 
umanjivala. 

Opet druge noći, kada blaženi Sava hoćaše oko potoka i pojaše psalme Davidove, pojavi se 
ognjeni stub pri samoj vrleti što je sa zapadne strane potoka; i stajaše svetitelj na molitvi 
sve do zore. U osvitku dana svetitelj pođe na mesto gde vide stub, i nađe veliku divnu 
pećinu, u vidu crkve, ustrojenu Božjom a ne ljudskom rukom; širok ulaz u nju bejaše s 
juga, i od sunčane svetlosti ona beše dovoljno osvetljena. Ukrasivši tu pećinu, prepodobni 
Sava načini od nje crkvu. I naredi bratiji da se svake subote i nedelje sabiraju u nju radi 
bogosluženja. Sam pak on preseli se tamo, načini sebi blizu te nerukotvorene crkve keliju 
na visokoj steni, i napravi tajni ulaz u crkvu; kroz njega on ulažaše u crkvu, dan i noć na 
molitvi provođaše. 

Broj bratije se svakodnevno uvećavaše, tako da ih bi do sto pedeset. I zidahu se kelije s obe 
strane potoka; pritom rastijaše i slava prepodobnoga Save; i bogoljubivi ljudi donošahu 
mu mnogo zlata, koje on upotrebljavaše na izgrađivanje lavre. Takođe i svjatjejši patrijarh 
Jerusalimski Martirije imađaše veliku ljubav k njemu, i veoma ga poštovaše, i šiljaše mu 
potrebne stvari. 

Blaženi Martirije otide ka Gospodu u osmoj godini svoga patrijarhovanja, a patrijaršijski 
presto primi Salustije;[26] prepodobnom pak Savi tada beše četrdeset osam godina. U to 
vreme u lavri neki monasi, pokvareni dušom, telesni razumom, koji Duha nemaju,[27] 
ustadoše protiv svetitelja; a i inače oni odavna smišljahu protiv njega nepravedne stvari i 
zadavahu mu mnogo jada na sve moguće načine. Jer često usred pšenice raste kukolj i u 
vinogradu trnje; i među apostolima se nađe jedan izdajnik; i u proroka Jeliseja bejaše 
neverni učenik Gijezije.[28] Tako i sva pokvarena bratija, ili bolje reći ‐ lažna bratija, 
smislivši zlo protiv svetitelja, odoše u Sveti Grad k patrijarhu, i moliše ga da im postavi 
igumana. Na pitanje, iz kog su mesta, oni odgovoriše: Mi živimo pored jednog pustinjskog 
potoka. ‐ Ovakim odgovorom oni su hteli da prećute ime blaženoga Save, jer su znali da je 
ime njegovo slavno i da ga svi s ljubavlju spominju. No patrijarh nastojavaše da kažu 
odakle su, te oni, i protiv svoje volje, rekoše da su od potoka koji se zove po imenu nekog 
crnorizca Save. Patrijarh upita: A gde je Sava? ‐ Oni pak, ne odgovarajući na pitanje, 
počeše klevetati blaženoga, govoreći da je on prost i neumešan čovek i da ne može 
rukovoditi tako mnogobrojnom bratijom, i zbog svoje neotesanosti i neznanja upravljati 
tolikom lavrom. Svojoj kleveti oni dodadoše još i to, da Sava niti sam hoće da primi 
rukopoloženje, niti to dopušta kome od bratije. 

Dok oni tako klevetahu pravednika pred patrijarhom, dogodi se da tu beše prisutan jedan 
čestit i ugledan muž, po imenu Kirik, prezviter presvete crkve Vaskrsenja Hristova i čuvar 
Životvornog Krsta Gospodnjeg. Čuvši klevetu njihovu, on ih upita: Jeste li vi primili Savu 
na to mesto, ili je Sava primio vas? ‐ Oni odgovoriše: Sava je primio nas. Ali on je prost i 
nije u stanju upravljati nama pošto smo se umnožili. ‐ Tada im Kirik reče: Kada je Sava bio 
u stanju da vas sabere u tom pustinjskom mestu, utoliko će više biti u stanju, uz pomoć 
Božju, i pasti vas. 

Oni umukoše, pošto ne mogahu ništa odgovoriti na to. A patrijarh, odloživši ispitivanje za 
sutra, odmah posla po svetog Savu, s poštovanjem ga pozivajući k sebi, kao povodom 
nekog drugog posla. Blaženi dođe, a patrijarh mu ništa ne reče o klevetnicima, niti 
klevetnicima što reče, niti ih izobliči, nego odmah rukopoloži za prezvitera prepodobnoga 
Savu, iako ovaj nije hteo. Posvetivši ga, patrijarh reče klevetnicima: Evo imate oca svog i 
igumana lavre svoje; njega izabra odozgo Bog a ne ljudi. Ja sam samo potvrdio Božanski 
izbor. 

Rekavši to, patrijarh uze svetoga Savu i te monahe i ode s njima u lavru, osveti Bogom 
sazdanu crkvu, blagoslovi svu lavru, pouči bratiju da se pokoravaju svome igumanu, 
blaženome Savi, pa se vrati natrag. 

Kada blaženome Savi beše pedeset tri godine, zacari se po smrti Zenona Anastasije. Te 
godine dođe u lavru jedan bogougodni muž, po rođenju Jermenin, po imenu Jeremija sa 
dva učenika, Petrom i Pavlom. Prepodobni Sava im se veoma obradova, i dade im onu 
pećinu, u kojoj on sam spočetka življaše kada beše sam u potoku. I dozvoli im da u maloj 
crkvi subotom i nedeljom vrše bogosluženja na jermenskom jeziku. I tako se postepeno 
umnožiše Jermeni u lavri. U to vreme dođe u lavru i prepodobni otac naš Jovan, zvani 
Ćutljivac. On beše episkop u gradu Kolonijskom; ali, radi Boga, on ostavi svoju episkopiju, 
i sakrivši svoj čin truđaše se u lavri kao prost monah. 

Prepodobni Sava podražavaše svetog Jevtimija Velikog, koji svake godine obično odlažaše 
u pustinju 14. januara i provođaše tamo sav Veliki post. Ugledajući se na njega, tako 
postupaše i prepodobni Sava tog meseca, ali odlažaše u pustinju ne 14. januara već čekaše 
dvadeseti dan, da u lavri otpraznuje praznik svetog Jevtimija Velikog. Posle toga on 
odlažaše u pustinju; i udaljivši se od ljudi on se približavaše Bogu bogorazmišljanjem i 
molitvom; i ostajaše tamo sve do Cvetne subote. 

Jedne godine kada on po tom običaju ovom ode iz lavre u pustinju i hoćaše pored Mrtvoga 
mora, ugleda on jedno malo pusto ostrvo,[29] i u njemu se javi želja da na njemu provede 
dane posta. I on pođe k njemu. Ali ga demonska zavist omete u tome, te on upade tamo u 
neku jamu koja se zadesi, iz koje kao iz peći izlažaše neka para i oganj. Tu mu se opali lice 
i brada, i drugi delovi tela zadobiše povrede, i on se silno razbole. A kada se vrati u lavru, 
bratija ga poznadoše jedino po glasu; tako lice njegovo beše opaljeno. I ležaše on mnogo 
dana bolestan, dok neka Božanska sila ne siđe na njega odozgo i ne isceli ga, i ne darova 
mu silu na nečiste duhove. I od tada brada mu više ne poraste kao što je bila ranije, nego 
ostade mala i retka. A on blagodaraše Boga povodom toga, da se ne bi ponosio lepotom 
svoje brade. 
Naredne godine po običaju svom prepodobni Sava izađe u pustinju sa učenikom svojim 
Agapitom. Posle pak ne mnogo dana Agapit leže na pesak od umora i gladi, i zaspa; a 
blaženi Sava stajaše od njega podalje i moljaše se. Utom se iznenada pojavi ogroman lav, 
zaustavi se nad zaspalim Agapitom, i stade ga njušiti od nogu do glave. Ugledavši lava 
nad učenikom, blaženi Sava se uplaši da ne pojede zaspaloga, i odmah se usrdno pomoli 
Bogu da mu učenika sačuva od zvera. Bog usliši svoga slugu, zatvori usta lavu te ne učini 
nikakvo zlo Agapitu, nego kao ošinut bičem, pobeže u pustinju. Potom on samo repom 
zakači zaspaloga, te se ovaj probudi, i sav se strese ugledavši lava, i pritrča k svome ocu. 
Prepodobni Sava ga pouči da se ne predaje dugome spavanju, da ne bi postao plen 
zverima, naročito nevidljivim. 

Jedne od narednih godina blaženi po običaju isto tako hođaše sa tim učenikom po pustinji 
severno od Jordana, i u jednoj gori naiđe na pećinu i u njoj na prozorljivog otšelnika. Kada 
i jedan i drugi satvoriše molitvu, i stupiše u razgovor, otšelnik upita: Šta te podstače, divni 
Savo, da dođeš k nama? ili ko ti pokaza mesto ovo? Eto, blagodaću Božjom ja boravim 
ovde trideset osam godina, i ne videh nijednoga čoveka; a kako ti dođe ovamo? ‐ Blaženi 
Sava odgovori: Bog koji ti kaza moje ime, On i meni pokaza ovo mesto. ‐ I posle 
dušekorisnog razgovora oni celivaše jedan drugog, i Sava s učenikom svojim ode u 
pustinju. A kad se približi vreme da se vrate u lavru, prepodobni Sava reče učeniku: 
Hajdemo, brate, da se oprostimo sa slugom Božjim u pećini. ‐ A kada dođoše, oni nađoše 
starca gde kleči okrenut istoku; pa pomislivši da on molitvu tvori, čekahu dugo. No kada 
se dan stade kloniti k večeru, blaženi Sava videći da starac ne ustaje sa molitve, reče: 
Predaj nas Hristu, oče.[30] ‐ Ali odgovora ne bi. Blaženi onda priđe i dodirnu starca, i vide 
da se on prestavio. Tada se okrete učeniku i reče mu: Hodi, čedo, da pogrebemo telo 
svetiteljevo; radi toga nas Bog i posla ovamo. ‐ I izvršivši nad pokojnikom uobičajeno 
nadgrobno bogosluženje, oni ga pogreboše u istoj pećini, pa pošto kamenjem zatvoriše 
ulaz vratiše se u lavru. 

One godine, koje bi osvećena Bogom sazdana crkva, umre u Aleksandriji roditelj 
blaženoga Save Jovan, koji imađaše veliku vlast u Isavrijskoj oblasti,[31] a blažena mati 
njegova Sofija, već veoma stara, rasprodade svu imovinu svoju, i sa mnoštvom zlata dođe 
u Jerusalim k sinu ovom Savi. On je primi, i usavetova da se postriže u monahinju. I ona, 
poživevši nešto malo u monaškom liku, prestavi se ka Gospodu. A zlato koje ona donese, 
blaženi Sava utroši na manastirske potrebe i na zidanje gostoprimnica. Jednu 
gostoprimnicu podiže u Jerihonu, za zbrinjavanje putnika ‐ mirjana a drugu podiže u 
lavri, za zbrinjavanje monaha. 

Za vreme zidanja gostoprimnice u lavri, prepodobni otac Sava posla jednog brata s 
manastirskom stokom u Jerihon, da otuda donese građu za zidanje. Pri povratku pak beše 
velika vrućina, i brat silno ožedne na putu. Kako nigde ne beše vode, jer zemlja beše 
pustinjska i bezvodna, on pade iznemogao od žeđi. No setivši se svetoga starca on reče: 
Bože ave moga Save, ne ostavi me! ‐ I tog časa se pojavi oblak nad njim, i odaždivši rosu 
rashladi njega i stoku koja vucijaše građu. I taj oblak iđaše nad njim sve do lavre, 
zaklanjajući ga i rashlađujući ga od vrućine. A ovo bi molitvama svetog oca njegovog 
Save, koga on spomenu u svojoj nevolji. 

Jednom u vreme posta prepodobni Sava namisli uzići na goru Kastelijsku,[32] udaljenu od 
lavre dvadeset stadija, na severu. Ta gora beše neprohodna za ljude, a strašna svojom 
opasnom i teškom uzbrdicom, i strahotama koje su tamo bivale: jer na toj gori boravljaše 
mnoštvo demona i oni raznim prividima zastrašivahu prolaznike. Međutim prepodobni 
Sava, izabravši, po rečima Psalmopevca, Višnjega sebi za pomoćnika (sr . Psal. 90, 9), uziće 
na tu goru, okropi je sa ovih strana jelejem, uzetim iz kandila Svetoga Krsta, i ogradivši 
sebe krsnim znakom kao nerazrušivim bedemom, provede tamo sve vreme Velikoga 
posta. Ali spočetka svaki dan vođaše on borbu s demonima: jer oni ga napadahu čas u 
vidu zverova, čas se pretvarahu u gmizavce, čas u ptice, praveći strašnu galamu, urlikanje 
i dreku, tako da se prepodobni, kao čovek, i uplaši, i pomisli da siđe s gore. Ali Onaj koji 
nekada ukrepi Antonija Velikog u takoj borbi sa demonima, Taj se javi i ovome svetitelju i 
naredi mu da bude neustrašiv uzdajući se u silu krsta. I življaše blaženi bez straha, 
molitvom i krsnim znamenjem progoneći daleko od sebe sva demonska strašila. No pri 
kraju Velikoga posta, kada svetitelj stajaše noću na molitvi, demoni izvršiše na njega 
poslednji napad, strašniji od svih ranijih: ogromno mnoštvo njih pojaviše se, po običaju 
svom, u vidu zverova, gmizavaca, ptica, i sa strahovitom bukom i tutnjavom napadoše na 
svetitelja, tako da se, izgledalo je, sva gora tresla. Međutim, svetitelj se ni najmanje ne 
uplaši već produži moliti se Bogu. Tada demoni zavapiše: ʺO, jada! šta mi trpimo od tebe, 
Savo! Zar ti je malo što si naselio dolinu pored potoka? Nisu li ti dosta pećine i stene? Ti si 
i pustinju, kroz koju si prolazio, naselio! Ti si čak i ovde došao, u naše obitalište, da nas 
isteraš odavde! Evo, mi već odlazimo odavde, ne možemo da se protivimo tebi, jer tebi 
pomaže Bogʺ. 

I tog časa oni sa velikim ridanjem, i zapomaganjem, i neizmernom grajom, i ogromnom 
hukom, u vidu gavranova odleteše sa gore u tu noć. Nedaleko od te gore noćevahu pastiri 
sa svojim stadima; oni videše kako demoni odleteše sa gore i čuše njihovo zapomaganje, i 
dođoše k prepodobnome Savi i ispričaše mu to. A on, uznevši blagodarnost Bogu za 
progonstvo demona, vrati se po isteku Posta u lavru da zajedno sa bratijom praznuju 
nastupajući praznik Vaskrsenja Hristova. 

Posle Praznika on uze neke od bratije i ode opet u Kasteliju i stade raščišćavati mesto i 
zidati kelije. Za vreme tog rada oni na brdu otkopaše jednu veliku građevinu, izrađenu od 
divnog kamena, i udobnu za življenje. Oni očistiše i ukrasiše ovaj dom, načiniše u njemu 
crkvu i osvetiše. I prepodobni ustroji tu opštežiće. No dok se izgrađivaše to opštežiće 
jednom nestade hrane. Tada se angeo Gospodnji javi u viđenju nastojatelju opštežića blizu 
Vitlejema, arhimandritu Markijanu, i reče mu: ʺEto, ti, Markijane, sediš spokojno, imaš sve 
što ti treba, a sluga Božji Sava muči se u Kasteliji sa bratijom iz ljubavi prema Bogu, 
gledajući i nemajući neophodnu hranu, i nema nikoga da im da što im treba. Stoga im ti 
bez oklevanja pošlji hrane, da oni ne bi iznemogli od gladiʺ ‐ Markijan odmah natovari 
svoju kljusad raznovrsnom hranom i posla je prepodobnom Savi. A prepodobni, primivši 
pošiljku, uznese blagodarnost Bogu koji promišlja o slugama Svojim. 

Dovršivši kinoviju, prepodobni Sava sabra u nju dovoljno bratije, i poveri ih nekome 
Pavlu pustinjaku, koji dugo vremena življaše sa njegovim učenikom Teodorom. Ali Pavle 
se kroz kratko vreme prestavi iz ovog života, i svu upravu primi na sebe Teodor. On 
dovede u manastir svoga brata Sergija i svoga ujaka Pavla, koji kasnije starešinovahu u 
Kasteliji, a zatim biše episkopi u Aili i Amatuntu.[33] 

Osnovavši u Kasteliji kinoviju, prepodobni Sava se veoma staraše da je napuni vrlinskim 
ljudima, podvižničkim i iskusnim monasima. Mirskim pak ljudima koji su želeli da se 
postrižu, takođe i mladićima, on ne dopuštaše da žive ni u Kastelijskom opštežiću ni u 
lavri; za njih on sagradi malu posebnu kinoviju na severnoj strani, i dade im iskusne 
nastavnike, da oni naučavaju početnike manastirskom životu i pravilima. Ovi početnici 
bili su dužni najpre naučiti Psaltir i sav poredak molitvenog pravila; zatim, navikavati se 
na podvige i trudove, čuvati um svoj od svetovnih sujetnih sećanja i protiviti se rđavim 
pomislima; onda, obuzdavati svoju volju i biti poslušan, krotak, smiren, ćutljiv, čio, vedar i 
oprezan, i braniti se od vražjih napadaja. Ko je uspešno usvajao ove početke monaškog 
života, njega je prepodobni prevodio u veliku kinoviju ili u lavru. Poneke pak od 
početnika, naročito one pomlađe, on je upućivao k prepodobnom ocu Teodosiju, koji tada 
već beše ostavio Katismatnu crkvu i ustrojio manastir na trideset pet stadija zapadno od 
lavre.[34] Obojica oni, Sava i Teodosije, behu u svemu jednodušni i jednoumni, i saglasni 
među sobom. Zato ih Jerusalimljani nazivahu novom apostolskom dvojicom, sličnom 
Petru i Pavlu. I njima bi povereno starešinstvo nad svima monasima. To se desilo na 
sledeći način. Po prestavljenju blaženoga arhimandrita Markijana, sabraše se svi monasi iz 
lavri i manastira, sa gora i iz pustinja u patrijaršiju k patrijarhu Salustiju, koji tada beše 
bolestan, i po opštoj želji svih patrijarhu biše predložena ova dva velika oca, Teodosije i 
Sava, da ih postavi za arhimandrite i starešine nad svima manastirima i lavrama što su u 
okolini Svetoga Grada. I od toga vremena, prepodobni Teodosije starešinovaše nad 
opštežićnim manastirima, a prepodobni Sava nad ocima otšelnicima. 

Po odlasku ka Gospodu patrijarha Salustija i stupanju na patrijarški presto Ilije, blaženi 
Sava pogađaše neku zemlju što se graničaše sa lavrom, želeći da na njoj izgradi kelije za 
monahe koji dolaze izdaleka. Vlasnik je za tu zemlju tražio mnogo zlata, a starac u to 
vreme imađaše samo pola zlatnika. Ipak, položivši nadu u Boga, u koga je s ljubavlju 
duboko verovao, prepodobni Sava reče prodavcu: Uzmi, brate, sada ovo kao kaparu do 
sutra izjutra; a ako ti sutra izjutra ne dam celokupnu sumu, onda neka i kapara propadne. 
‐ U toku pak noći svetitelj stajaše na molitvi, i tako pred zoru odjednom uđe neki nepoznat 
čovek, spusti mu u ruke sto sedamdeset zlatnika, i odmah otide, ne rekavši ko je i otkuda 
je. Udivivši se promislu Božjem i zablagodarivši Bogu, prepodobni dade novac prodavcu, 
i sazida drutu gostoprimnicu za zbrinjavanje bratije koja dolazi izdaleka. Tako isto i za 
Kastelijansku kinoviju on kupi dve gostoprimnice, jednu u Svetome Gradu, blizu 
Davidove kule, a drugu u Jerihonu. 

U to vreme dođoše u lavru dva rođena brata, rodom iz Isavrije, po imenu Teodul i 
Gelasije, kao drugi Veseleil i Elijav, premudri neimari skinije,[35] koje Bog posla drugome 
Mojsiju prepodobnome Savi, da njihovom pomoći dovrši izgrađivanje lavre. I dozida on 
mnoge kelije, bolnicu i pekaru, kupatilo kraj potoka, i veliku crkvu u ime Prečiste 
Bogorodice; jer ona nerukotvorena crkva, koju Bog pokaza prepodobnome preko ognjenog 
stuba, postade već tesna, i za vreme bogosluženja nije mogla da primi svu bratiju, koja se 
veoma umnoži. Stoga prepodobni Sava blizu nje podiže drugu crkvu, veću i prostraniju, u 
ime Presvete Bogomatere; nju osveti patrijarh Ilija. U ovu dakle crkvu presvete Bogorodice 
prepodobni Sava naredi da se sabiraju na slavoslovlje Božije; a u onu manju crkvu prevede 
Jermene i uredi im tamo svenoćna bogosluženja u nedelju i o velikim praznicima. 

Neki od bratije Jermena sledovahu tada sujetnom jeretičkom učenju Petra, prozvanoga 
Fulon[36] angleskoj Trisvetoj pesmi dodavahu reči: ʺraspnij sja za ni, pomiluj nasʺ (= koji si 
se raspeo za nas, pomiluj nas). ‐ Da bi zabludu ove bratije iskorenio, blaženi Sava naredi 
Jermenima da Trisvetu pesmu pevaju ne po jermenski nego po grčki. Tako dakle oni svu 
službu pevahu po jermenski, a Trisveto po grčki, te se na taj način bogohulne Fulonove 
reči više ne dodavahu Trisvetoj pesmi od strane Jermena. 

Iako prepodobni Sava tako mudro sve vođaše i upravljaše, opet oni kletvenici, o kojima je 
ranije bilo reči, nahuškani demonskom zloćom, pozavideše njegovom mudrom 
upravljanju, i s mržnjom ustadoše protiv njega. Oni pridobiše za svoje zlo do četrdesetoro 
bratije, neiskusne u manastirskom životu, pokvarene i nerazumne, i činjahu mnoge 
pakosti svetitelju. Tada prepodobni Sava, surov prema demonima a krotak prema ljudima, 
ustupajući nepravičnom gnjevu njihovom, ostavi lavru i otide u krajeve Skitopoljeke,[37] i 
zaustavi se u pustom mestu pokraj reke Gadarije.[38] Našavši lavlju pećinu on uđe u nju, 
pomoli se Bogu, pa leže na lavlje legalo da se odmori, jer beše pala noć. U ponoći pak dođe 
lav, i našavši na legalu svom starca gde spava uhvati ga zubima za odeću, i vucijaše ga iz 
pećine, da mu starac ne zauzima njegovo mesto. Probudivši se, prepodobni ugleda 
strašnoga lava, ali se ne uplaši, nego odmah ustade i poče vršiti ponoćne molitve. A lav 
izađe i čekaše dok on svrši molitveno pravilo. Završivši polunoćnicu, starac opet sede na 
lavovom legalu. A lav ponovo uđe, i uhvativši zubima za kraj od odeće, stade vući svetoga 
oca iz pećine. Tada starac reče lavu: ʺZveru, pećina je prostrana, u njoj ima mesta za nas 
obojicu, i mi možemo živeti oba zajedno, jer nas je jedan Tvorac stvorio. A ako ti nije po 
volji da zajedno sa mnom stanuješ, onda ti bolje idi odavde, jer ja sam vrednosniji od tebe, 
pošto sam rukom Božijom sazdan i Njegovim likom počašćenʺ. ‐ Čuvši to, lav se postide 
starca i ode. 

Kada Skitopoljci i Gadarinci saznadoše da blaženi Sava živi u toj pećini, oni počeše 
dolaziti k njemu. Među njima beše neki mladić Vasilije, koji ostavi svet, postriže se u 
prepodobnog oca Save i stade živeti s njim. O postriženju Vasilijevom čuše razbojnici i 
pomisliše da je on mnogo zlata doneo u pećinu ocu Savi, pošto beše od visokorodnih i 
bogatih. I razbojnici napadoše na njih noću, ali ništa ne nađoše kod njih; začudiše se tome, 
i otidoše. I odjednom oni ugledaše: dva ogromna i strašna lava idu im u susret. Oni 
pomisliše da ih to Bog kažnjava što su se usudili napasti na sluge Njegove. I povikaše 
gromkim glasom k zverovima: Zaklinjemo vas molitvama oca Save, sklonite se s puta da 
prođemo! ‐ Čuvši ime svetoga Save, lavovi odjuriše kao bičem šibani. Ovo čudo udivi 
razbojnike, i oni se vratiše prepodobnome, ispričaše mu šta se zbilo; pokajaše se za zla dela 
svoja, ostaviše se pljačke, i stadoše izdržavati sebe svojim radom. 

Kada se raznese glas o ovom događaju, mnogi počeše dolaziti k prepodobnom Savi. I 
požive tamo prepodobni neko vreme, i bratiju sabra. I postavivši im igumana, on ih poveri 
Bogu, a sam, kao ptica željna usamljenosti i tišine, otide u drugo pustinjsko mesto da 
usamljenički molitveno tihuje. Pošto na tom mestu dosta dugo provede u molitvenoj 
osami i tihovanju, prepodobni se opet vrati u svoju lavru, smatrajući da su se 
nezadovoljnici smirili i prestali sa roptanjem i zloćom. Ali pokaza se da se oni nisu 
popravili i puni su ranije zloće, pa im se još i broj uvećao, te ih je do šezdeset. I prepodobni 
ih oplakivaše kao propale, i očinski ih savetovaše: bezočnosti njihovoj on suprotstavljaše 
dugotrpeljivost, mržnji ljubav, i reči svoje zaslađivaše duhovnom mudrošću i iskrenošću. 
Ali crnce on ne uzmože načiniti belima, jer ih njegovi blagi saveti još više razjarivahu. I on 
opet ustupajući njihovom gnjevu, ostavi lavru i otide u krajeve Nikopoljske,[39] i tamo se 
nastani pod takozvavim Roškovim drvetom, koje rađa sladak rod: roščiće. Prepodobni 
Sava se plodom tog drveta hranjaše, a njegovim granama pokrivaše. 

Vlasnik toga mesta, doznavši za prepodobnog Savu, sazida mu na tom mestu keliju. I kroz 
kratko vreme, blagodaću Hristovom, sabra se oko prepodobnoga bratija; i tako se na tom 
mestu obrazova kinovija. I dok blaženi Sava življaše tamo, nenavidnici njegovi u lavri 
proneše glas među bratijom da su zveri pojele Savu u pustinji. I oni se uputiše s blaženom 
patrijarhu Iliji i rekoše: Otac naš za vreme stranstvovanja po pustinji oko Mrtvoga mora bi 
rastrgnut od lavova. Stoga molimo tvoju svetost da nam daš igumana. ‐ Blaženi Ilija, 
znajući življenje Savino od njegove mladosti, reče monasima: Ja vam ne verujem, jer znam 
da je Gospod pravedan, i neće prezreti tolika dobra dela oca vašega, niti dopustiti da ga 
zveri pojedu. Bolje je, idite i potražite oca vašeg, ili poćutite u kelijama svojim dok ga Bog 
ne prokaže. ‐ I tako se neprijatelji prepodobnoga Save vratiše sa stidom. 

O prazniku obnovljenja hrama Vaskrsenja Gospodnja u Jerusalimu[40] sabraše se svi 
palestinski episkopi i igumani; dođe i prepodobni Sava sa nekolicinom bratije iz 
Nikopoljskog manastira. Ugledavši ga patrijarh se veoma obradova, i uzevši ga nasamo 
moli ga da se opet vrati u lavru. A on odbijaše govoreći da je iznad njegovih sila upravljati 
i starati se o tolikom mnoštvu bratije, i moljaše oproštaj. No patrijarh reče: Ako ne ispuniš 
moju molbu i savet, onda mi više ne izlazi pred oči, jer ne mogu trpeti da drugi gospodare 
tvojom tvorevinom. ‐ Tada blaženi Sava, i protiv svoje želje, kaza patrijarhu razlog zbog 
koga je otišao iz lavre. I dodade: Neka ne budem ja uzrok svađama i razdorima među 
bratijom. ‐ Ali, ne poslušati patrijarha prepodobni Sava nije mogao. Stoga on postavi 
Nikopoljskom manastiru za igumana svog učenika, koji zajedno s njim beše došao iz 
Nikopolja, a sam krenu u svoju lavru. Patrijarh posla s njim bratiji ovakvu naredbu: 

ʺVama, bratiji u Hristu, javljam da je otac vaš Sava živ, a nisu ga pojele zveri, kao što ste vi 
čuli i pričali. On dođe k meni o prazniku i ja ga zadržah, smatrajući da je nepravedno da 
on ostavlja svoju lavru, koju je Božjom pomoću svojim trudom osnovao i uredio. Zato, 
primite oca svoga srdačno i sa svakom češću, i pokoravajte mu se u svemu, jer ne izabraste 
vi njega nego vas on sabra. Ako pak neki od vas, gordeljivi i nepokorni, ne ushtednu 
smiriti se i pokoravati se njemu, onda takvima mi naređujemo da odmah napuste lavru, 
jer nije lepo da ovaj otac ne zauzme svoje mestoʺ. 

Kada ova naredba bi pročitana u lavri usred crkve, neprijatelji prepodobnoga Save, 
oslepljeni, nadadoše viku i stvoriše metež, vičući protiv nevinoga i čistog srcem oca 
svetog: jedni ga ukoravahu, vređahu, grđahu; neki pokupivši svoje haljine i stvari 
spremahu se otići iz lavre; neki pak dohvativši sekire i budake pojuriše keliji koju sam 
prepodobni Sava beše sazidao, pa je u besu svu do temelja srušiše, a građu i kamenje 
pobacaše dole u potok, i onda otidoše u Sukijsku lavru.[41] No iguman te lavre Akvilin, 
čovek bogougodan, znajući zloću njihovu, ne primi ih nego ih otera iz svoje lavre. Tada 
oni odoše u Tekojski potok;[42] tamo podigoše sebi kelije i nastaniše se. 

Tako bi ovaj kukolj počupan iz lavre; a bratija koji ostadoše behu kao pšenica blagoprijatan 
plod Bogu. Nakon pak malo vremena ču sveti Sava gde se nalaze otišavša iz lavre bratija i 
da su u velikoj oskudici. Tada on natovari mnogo hrane na lavrske konje i magarce, i 
krenu k njima, želeći i da utoli gnjev njihov, i da im pomogne u oskudici. A kada neki od 
njih ugledaše blaženog Savu gde ide k njima, rekoše: ʺGle, ovaj licemer dođe i ovamo!ʺ ‐ I 
druge grdnje govorahu oni u gnjevu i jarosti. A on, nezlobiv, pogledavši s ljubavlju na 
njih, reče im reči blage i uteši ih hranom. Videvši pak njihovu teskobu, nemaštinu i 
neuređenost, jer behu kao ovce bez pastira, on obavesti o svemu patrijarha i moli ga da se 
pobrine o njima. Patrijarh ih poveri njemu, davši za zidanje sedamdeset zlatnika i mnoge 
druge potrebe. Prepodobni Sava ode k njima; provede kod njih pet meseci, sazida im 
crkvu, pekaru, i osnova novu lavru; onda im iz stare lavre dovede jednoga od iskusnih 
otaca, po imenu Jovana, čoveka prozorljiva, i postavi im ga za igumana; pa se posle toga 
vrati u svoju lavru. 

Iguman Jovan upravljaše novom lavrom sedam godina, pa otide ka Gospodu.[43] Pred 
svoje prestavljenje on proreče o budućnosti lavre; jer rasplakavši se on reče prisutnima: 
ʺEvo idu dani u koje će oni koji žive ovde otpasti od prave vere i u gordosti uobraziti se, 
ali će se bezočnost njihova srušiti i visina njihova pasti, i oni će biti prognaniʺ. 

Posle Jovana iguman beše Pavle, rodom Rimljanin, sijaše božanskim vrlinama, ali 
starešinova samo šest meseci, jer ne podnošaše neslogu, i pobeže u Arabiju, gde i skonča u 
manastiru Sevirijanovom.[44] Saznavši za Pavlovo bekstvo, prepodobni Sava postavi za 
igumana novoj lavri svoga učenika Agapita. Agapit nađe da se neki od bratije drže 
Origenova učenja: ono bejaše kao otrov zmijin u ustima njihovim i kao teška rana pod 
jezikom. Među njima beše najglavniji neki Palestinac po imenu Non. On izgledaše istinski 
hrišćanin, imajući obličje pobožnosti, a iznutra bejaše pun neznabožačkih i judejskih 
lažnih učenja i ubitačnih jeresi: manihejske, Didimove, Evagrijeve i Origenove. Našavši 
takvu bratiju Agapit, pobojavši se da se i drugi ne zaraze tim jeresima, obavesti o njima 
patrijarha, i po njegovom savetu izgna ih iz obitelji. Nakon pet godina prestavi se i Agapit. 
Posle njega igumanstvo bi povereno nekom Mamantu. A kada Non sa svojim 
jednomišljenicima ču da se Agapit prestavio, on se vrati u novu lavru, no bojeći se 
blaženoga Save on skrivaše otrov svoje jeresi. U to vreme prepodobni Sava pronađe jednu 
pećinu na deset stadija od svoje stare lavre, severno, oko Kastelije, i beše zauzet zidanjem 
tamo manastira koji on nazva pećinskim.[45] Njemu pomagaše svojim imanjem prezviter 
svetog Siona Markijan, sa svojim einovima: Antonijem i Jovanom. Ovaj Jovan beše 
patrijarh u Jerusalimu posle Ilije.[46] 

Na gori gde carica Evdokija podiže kulu u istočnoj pustinji življahu dva inoka koji se 
držahu Nestorijeve jeresi. Prepodobni Sava veoma tugovaše zbog njih što su skrenuli s 
pravoga puta u zabludu. U to vreme njemu se dogodi ovakvo viđenje: izgledalo mu je da 
se nalazi u crkvi svetog Vaskrsenja za vreme službe, gde među narodom on ugleda i ona 
dva inoka nestorijanca. Kada dođe vreme pričešću, sva bratija neometano pristupahu k 
Božanskim Tajnama i pričešćivahu se; no kada ona dva jeretika htedoše da pristupe 
Pričešću, iznenada se pojaviše strašni vojnici, koji ih odbijahu od svetoga Pričešća i iz 
crkve izgonjahu. Blaženi stade moliti vojnike da ostave ta dva inoka u crkvi sa bratijom i 
da im dozvole da se pričeste. Vojnici odgovoriše: Nemoguće je dopustiti njima da se 
pričeste Božanskim Tajnama, jer oni su otvoreni Jevreji, jer niti Hrista priznaju za Boga, 
niti Prečistu Djevu Mariju za Bogorodicu. 

Posle ovog viđenja blaženi Sava još više tugovaše, žaleći zbog pogibije njihovih duša. I 
mnogo se potrudi on, posteći se i moleći se Bogu za njih, da ih prosveti svetlošću poznanja 
istine. Usto on i često odlažaše k njima, učeći ih i poučavajući ih, moleći ih i savetujući ih, 
dok ih najzad, blagodaću Božjom, privuče Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj. Tako se on 
staraše oko spasenja duša ljudskih. I svede ih on sa te gore, i smesti u manastir Teodosijev, 
a na njihovo mesto odvede jednog od svojih učenika, Jovana Vizantinca: tamo se, pomoćju 
Božjom, kroz neko vreme osnova manastir. 

Bejaše u velikoj lavri jedan monah, po imenu Jakov, rodom iz Jerusalima, po naravi drzak i 
gordeljiv. On se dogovori sa nekolicinom sličnih njemu monaha, te u odsustvu blaženoga 
Save, koji je tada po običaju svome provodio Veliki prst u pustinji u potpunom 
usamljeničkom molitvenom tihovanju, ode iz lavre i poče zidati sebi manastir pored 
gorespomenutog jezera Heptastome, želeći da postane ravan prepodobnome Savi. A kada 
se prepodobni vrati iz pustinje i doznade za postupak Jakovljev, on ode k njemu i 
savetovaše mu da se okani svoga pothvata, govoreći da nema koristi on onoga što se radi 
iz drskosti i visokoumlja. Ali Jakov ne hte poslušati starca, i protivljaše se njegovim 
rečima. Tada mu svetitelj reče: ʺAko ne poslušaš, pazi da te ne postigne kaznaʺ. 

Rekavši to starac ode u svoju keliju. Jakova pak spopade strah i trepet; i on se strahovito 
razbole, i ležaše šest meseci, ne budući u stanju progovoriti skoro ni reči. Izgubivši nadu 
da će ostati u životu, on naredi da ga nose k blaženome Savi, da izmoli oproštaj pred smrt. 
Ugledavši ga, blaženi Sava mu se obrati s očinskom poukom, pa mu onda pruži ruku, 
podigavši ga sa postelje, i učini ga zdrava kao da ni bolovao nije. Pričestivši ga Prečistim 
Tajnama, blaženi mu dade da jede. Posle toga Jakov se više ne povrati da produži zidanje 
svoje građevine. 

Međutim patrijarh Ilija, čuvši za to, naredi da se sruši Jakovljeva gradnja. A sveti Sava, 
uzevši iz lavre nekoliko snažnih monaha, ode na mesto, udaljeno od srušene gradnje oko 
pet stadija, podiže crkvicu i keliju oko nje, postavi za nastojatelje monahe iz velike lavre, 
Pavla i Andreja, nastani tamo takođe i drugu bratiju, osnova na tom mestu lavru, i nazva 
je Sedmoustna.[47] Vrativši se u veliku lavru, on slaše bratiji u Sedmoustnoj lavri svete 
dare i blagoslovene hlebove, i veoma se staraše o toj lavri. 

Nakon nekog vremena spomenutom Jakovu bi određeno poslušanje: da u gostoprimnici 
služi gostima. Nemaran u svojoj službi, on jednom svari pasulja mnogo više no što je bilo 
potrebno. I posle obeda pasulja ostade toliko, da bi ga i sutradan bilo preizobilno za obed; 
ali ga Jakov kroz prozor baci u potok. A to je on činio ne jedanput već mnogo puta. 
Primetivši to, otac Sava potajno siđe u potok, pokupi izbačeni pasulj, donese u svoju 
keliju, i isuši ga malo na suncu. Posle izvesnog vremena prepodobni svari od toga pasulja, 
i dobro ga zgotovivši pozva Jakova kod sebe na obed. Za obedom starac reče Jakovu: 
Oprosti mi, brate, što te ne ugostih kako sam želeo i ne zadovoljih te sa jelom; ne umem 
dobro da kuvam. ‐ Jakov reče: Zaista si, oče, izvrsno zgotovio pasulj; ja odavno nisam jeo 
ovakvo jelo. ‐ Starac odgovori: Veruj mi, čedo, da je to onaj isti pasulj koji si ti prosuo u 
potok. Znaj da onaj koji ne može da odmeri koliko treba skuvati pasulja, da ne bi uzalud 
preostao i propao, taj ne može voditi manastir i upravljati bratijom. Tako i apostol veli: 
Ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božiju? (1 Tm. 
3, 5). ‐ Čuvši to Jakov se zastide, i pokaja se za svoje ranije vlastoljublje i svoje nemarno 
vršenje poslušanja, i moljaše za oproštaj. 

Ovog Jakova u keliji njegovoj demon kušaše telesnom pohotom i nečistim pomislima: i 
pošto to iskušenje dugo ne prestajaše, i Jakov ne uzmože više trpeti, to on uze nož i uškopi 
sebe. A kada ga spopadoše strahoviti bolovi, i silna krv liptijaše iz rane, on poče zvati u 
pomoć obližnju bratiju. Bratija dođoše, i videvši šta je po sredi, stadoše mu, koliko su 
mogli, lekovima ublažavati bolove; i jedva ga za dugo vreme izlečiše. Dođe to do ušiju i 
prepodobnoga Save, i starac istera iz lavre Jakova koji već beše ozdravio. Isteran iz lavre, 
Jakov ode k prepodobnom Teodosiju i ispriča mu svoju nevolju, i moljaše ga da umoli za 
njega prepodobnoga Savu, da ga opet primi u manastir, u keliju. Privoljen molbama brata, 
prepodobni Teodosije ode k blaženome Savi i moli ga za isteranog brata. Na molbu takog 
velikog oca i prijatelja svog, prepodobni Sava primi Jakova, ali mu naloži ovaku zapovest: 
da ni s kim ne razgovara osim sa onim koji mu prislužuje; da ne opšti sa bratijom; da ne 
odlazi u crkvu; da ne izlazi iz svoje kelije. Osim toga prepodobni ga odluči i od 
pričešćivanja Prečistim i Božanskim Tajnama. ‐ Tako Jakov prebivaše u ćutanju, rađaše 
rodove dostojne pokajanja, lijući mnoge suze pred Bogom, dok mu oproštaj ne bi darovan 
odozgo, i blaženome Savi Božanskim otkrivenjem javljeno daje oprošten greh Jakovu. Jer 
jednom prepodobni Sava vide u viđenju lučezarnog muža koji stajaše blizu, i nekakvog 
mrtvaca koji ležaše kraj Jakovljevih nogu, za čije se vaskrsenje Jakov moljaše; i ču se 
odozgo glas koji govoraše: ʺJakove, uslišene su molitve tvoje; stoga, dotakni se mrtvaca, i 
oživećeʺ. I kad se Jakov po ovom naređenju dotače mrtvaca, odmah vaskrse mrtvac. A 
lučezarni muž reče Savi: ʺEto, mrtvac vaskrse, a ti sada razdreši od uza vaskrsiteljaʺ. 

Videvši to, prepodobni Sava odmah posla po Jakova, razreši ga od epitimije, i dopusti mu 
da odlazi u crkvu i da se zajedno sa bratijom pričešćuje Prečistim Tajnama. Sedam dana 
pak posle oproštenja i razrešenja Jakov otide ka Gospodu. 

Beše prepodobni otac naš Sava kao čudesno drvo koje pušta iz sebe divne grane; tako on 
primerom svoga svetog života i usrdnim k Bogu molitvama uveličavaše u svojoj lavri broj 
svetih otaca i podvižnika, i behu oni sveti kao i on, po Svetome Pismu: Ako je koren svet, 
to su i grane (Rm. 11, 16). Od tih svetih grana valja spomenuti blaženog starca Antima, iz 
Vitinije, koji provođaše život u mnogim monaškim podvizima. On u početku svoga 
boravljenja u lavri načini sebi malu keliju s one strane potoka, na istoku, prema stolpu 
prepodobnog Save, i provede u njoj trideset godina. U starosti on onemoća, i približivši se 
kraju on se razbole i ležaše na odru. Videći ga tako prestarela i bolesna, blaženi Sava htede 
da ga prenese u jednu od kelija blizu crkve, da bi ga tamo bratija mogla posećivati i dvoriti 
bez muke; no on moli da ga ostave umreti onde gde se u početku nastanio. I tako on bi 
ostavljen u svojoj keliji bolestan. No jedne noći prepodobni Sava, po običaju svom ustavši 
na molitvu pre jutarnjeg bogosluženja, ču neke predivne glasove kao mnogih pevača; on 
pomisli da u crkvi služe jutrenje, i čuđaše se kako to bez njega i bez njegovog uobičajenog 
blagoslova služe jutrenje. I otišavši odmah k crkvi on nikoga ne nađe tamo, i vrata behu 
zaključana. On se vrati čudeći se kakvi to glasovi behu koje on ču; i odjednom on opet ču 
isto prekrasno pevanje; a pevaše se ovo: Ući ću u divna naselja, sve do doma Božjega, 
praznujući glasom radovanja usred mnogoga ljudstva.[48] 

Osetivši da ovi divni glasovi dolaze od one strane gde bejaše kelija blaženoga Antima, 
prepodobni Sava razumede da se Antim prestavio. I odmah razbudivši crkvenjaka, naredi 
mu da klepa da se sabere bratija. Uzevši sa sobom nekolicinu od bratije, on pođe u 
starčevu keliju sa svećama i tamjanom. Ušavši u keliju, oni nikoga ne nađoše; samo telo 
blaženoga Antima ležaše mrtvo, a duša njegova sa pojanjem angela otišla ka Gospodu. 
Oni onda uzeše česno telo, odnesoše ga u crkvu, opojaše, pa pored svetih otaca položiše. 
Jedan brat iz Teodosijevog manastira, čovek snažan, po imenu Afrodisije,[49] bi poslat 
nekim poslom; putem on se rasrdi na mazgu, natovarenu pšenicom, udari je jako, i mazga 
od udarca pade i izdahnu. Zbog toga prepodobni Teodosije izgna Afrodisija iz svoga 
manastira. Onda Afrodisije ode k prepodobnome Savi, i ispriča mu šta se desilo, i moljaše 
ga za savet. Prepodobni Sava mu dade keliju i reče mu: ʺŽivi u svojoj keliji; u drugu keliju 
ne prelazi; iz lavre ne izlazi; obuzdavaj svoj jezik; umeravaj zahteve svoga stomaka, i 
spašćeš seʺ. 

Afrodisije, primivši ovu zapovest, ni u čemu je ne naruši; i u toku trideset godina ne izađe 
iz lavre; on ne imađaše ništa kod sebe, čak ni sud nikakav za hranu, ni krevet; spavao je na 
granju od drveća, pokrivajući se asurom; hranio se ostacima kuvanog povrća; noćni plač 
njegov smetao je obližnjima; sve dane provođaše on u velikom pokajanju. I blagodaću 
Božjom pokaza toliki uspeh, da bi udostojen dara predznanja: na nedelju dana ranije on 
unapred saznade čas svoje smrti. Posle toga on moli oca Savu da ga pusti k prepodobnom 
Teodosiju, da izmoli od njega oproštaj. Prepodobni Sava posla s njim dva brata, i naloži im 
da prepodobnom Teodosiju reknu ovo: ʺEvo zajedničkog brata našeg Afrodisija, koga 
nekada primih od tebe kao čoveka, a sada ga blagodaću Hristovom šaljem k tebi kao 
angelaʺ. ‐ Prepodobni Teodosije s ljubavlju primi Afrodisija, oprosti mu, i otpusti s mirom. 
Vrativši se k svetome Savi, Afrodisije se upokoji u Gospodu. 

Iz grada Medave,[50] što je s one strane Jordana, često dolažahu građani k prepodobnome 
Savi, donoseći mu neke potrebne namirnice, a dobijajući od njega blagoslov i duhovne 
pouke. Među njima beše jedan znamenit čovek, po imenu Gerontije. On doputova u Sveti 
Grad, i razbole se. Želeći da ide na Maslinsku goru radi molitve, on pade s konja i razbi se, 
te se još više razbole, tako da se nije nadao ostati u životu. Prepodobni Sava ga pomaza 
svetim jelejem i isceli. Jednom pak, obedujući sa Gerontijevim sinom Tomom, prepodobni 
Sava, u nedostatku vina, pretvori sirće u dobro vino. ‐ Jednom se dogodi da se tikve 
skuvane za radnike pokazaše gorke; prepodobni Sava ih krsnim znakom pretvori u slatke. 

Jednom putovaše prepodobni Sava iz Jerihona ka Jordanu sa nekim mladim učenikom 
svojim; njih srete mnogo građana, među kojima beše i jedna lepa devojka. Kada ih 
prođoše, starac, želeći da iskuša učenika reče: Kakva izgleda devojka što prođe? Čini mi se 
da je slepa na jedno oko. ‐ Učenik odgovori: Ne, oče, oba su joj oka zdrava. ‐ Varaš se, reče 
starac, devojka je s jednim okom. ‐ No učenik uporno tvrđaše da ona ima vrlo zdrave oči. ‐ 
Starac ga upita: A kako si se uverio u to? ‐ Ja sam, oče, odgovori učenik, pažljivo 
posmatrao njeno lice i video da su joj oba oka potpuno zdrava. ‐ Tada mu starac reče: 
Kada si tako pažljivo posmatrao njeno lice, kako se onda nisi opomenuo one zapovesti iz 
Svetoga Pisma koja kaže: Sine, ne zaželi u srcu svom lepote njezine, i nemoj da te uhvati 
veđama svojim (Prič. Sol. 6, 25). Znaj dakle, da od sada nećeš biti sa mnom u keliji, pošto 
ne paziš na oči svoje. ‐ I posla ga za kaznu u Kasteliju. I pošto ovaj učenik provede tamo 
neko vreme i nauči se dobro da budno pazi na svoje oči i straži nad svojim mislima, 
prepodobni Sava ga primi ponovo u lavru i dade mu keliju. 
Jednom kada prepodobni bejaše u pustinji, zvanoj Rufa, srete ga na putu lav sa trnom u 
šapi, i pavši kraj svetiteljevih nogu stade mu pokazivati svoju šapu ričući, kao moleći ga 
da mu isceli nogu. Svetitelj iščupa trn iz šape, i time lavu olakša bol. Posle toga lav stade 
hoditi za svetiteljem i služiti mu. Bejaše tada pored starca njegov učenik Flais, i oni 
imađahu magarca. I kada prepodobni slaše učenika na neki posao, onda naređivaše lavu 
da čuva magarca; lav je zubima uzimao ular i tako vodio magarca da pase, a predveče ga 
vodio da napoji, pa ga potom odvodio starcu. Nakon nekoliko dana Flais bi poslan na neki 
posao, i zaveden od demona pade u nečisti greh; u to vreme lav na paši pojede magarca. 
Flaisu bi jasno da zbog njegovog greha lav pojede magarca da bi ga izobličio, i bojaše se da 
se javi starcu. Tužan i ojađen, Flais ode u neko selo, i tamo jadikovaše. Starac pak dugo 
tražaše svoga učenika, i najzad ga pronađe i dovede k sebi, zatvori ga u odaju i naloži mu 
pokajanje. On se svesrdno pokaja, i mnogim suzama očisti sebe od svoga greha, pomagan 
molitvama svetog starca svog, koji se veoma staraše oko spasenja duša ljudskih. 

Treba spomenuti staranje prepodobnog oca našeg Save i o celoj Crkvi Božjoj, kada je bio 
šiljan u Carigrad crkvenim poslovima. A šiljan je bio sa sledećeg razloga. Car Anastasije, 
jeretik, odbacujući Četvrti Vaseljenski Sabor u Halkidonu,[51] stvori veliku pometnju u 
Crkvi. On progna Jevtimija, patrijarha Carigradskog,[52] i beše gnjevan na Flavijana 
Antiohijskog[53] i Iliju Jerusalimskog, koje takođe hoćaše prognati, pošto ne odobravahu 
njegovu jeres. Želeći da privoli cara na umirenje Crkve, patrijarh Ilija posla k njemu 
igumane palestinskih pustinja, među kojima beše i prepodobni Sava, sa ovakvom 
pismenom molbom: 

ʺOdabrane sluge Božije, blage i verne pustinježitelje, a s njima i Savu, vascele pustinje 
glavu i cele Palestine svetilnika, s molbom šaljemo k vašoj moći. A ti, care, primivši 
njihove podvige i trudove, naredi da prestane borba protiv Crkve, i ne dozvoljavaj da se 
umnožava zlo: znamo da se staraš ugoditi Bogu, koji ti je dao carsku krunuʺ. 

Igumani stigoše u Carigrad, i kada ulažahu u carske palate prepodobni Sava iđaše pozadi 
svih. Stražari koji stajahu na kapiji, ugledavši ga u bednoj i iskrpljenoj odeći, pomisliše da 
je prosjak i zadržaše ga i ne dopustiše mu da uđe unutra. Car, primivši s češću došavše k 
njemu oce i pročitavši patrijarhovu poslanicu, upita ko je od njih Sava, koga patrijarh u 
svojoj poslanici toliko hvali. Oci se osvrtahu i govorahu da je on s njima zajedno išao, ali 
ne znaju gde je ostao. Car odmah naredi da ga traže, n jedva ga pronađoše negde u uglu 
gde stoji i čita psalme Davidove. Kada ga uvedoše k caru car ugleda lučezarnog angela 
gde ide ispred njega, i poznavši da je Sava Božji čovek, ustade s prestola odajući mu 
poštovanje, pa zatim naredi svima da sednu. Za vreme dugog razgovora blaženi Sava se 
više od svih prisutnih otaca zalagaše, savetujući caru bogonadahnutim rečima, da da mir 
Crkvi, obećavajući mu za to od Boga pobedu nad neprijateljima. Malo uspeše poslani oci, i 
biše otpušteni da se vrate natrag, samo prepodobni Sava ostade, dok ne ubedi cara i ne 
pomiri ga sa patrijarhom Ilijom. I prepodobni provede zimu u Vizantiji, često bivajući kod 
cara i razgovarajući s njim o pravoslavlju i o jerusalimskom patrijarhu. Jer prepodobnome 
beše dat slobodan pristup u dvor; mogao je kad je hteo ulaziti i izlaziti, bez ikakvog 
zadržavanja ili ispitivanja od strane stražara. I za to vreme on ubedi cara da ne treba da se 
gnjevi na patrijarha i da dajuje mir palestinskim crkvama. Zatim se on vrati u Jerusalim, 
bogato obdaren carem. Dobi on od cara do dve hiljade zlatnika, koje on razdeli svojim 
manastirima, a jedan deo posla u svoje rodno mesto, selo Mutalasku, da se na imanju 
njegovog oca sazida crkva u ime svetih mučenika Kozme i Damjana. 

Blaženi patrijarh Ilija, dobivši mir palestinskim crkvama i sebi preko svetog Save, ne 
požive dugo u spokojstvu: jer jeretici ne prestaju nagovarati cara i podsticati ga protiv 
Hristove Crkve i njenih pastira, da bi im što više zla naneli. Stoga car naredi da bude sabor 
u Sidonu,[54] poverivši starešinstvo dvojici episkopa, pristalicama Jevtihijeva i Dioskorova 
zloverja:[55] Soterihu, episkopu Kesarije Kapadokijske, i Filoksenu Jerapoljskom, s time da 
na tom saboru prokunu Halkidonski sabor, a Flavijana i Iliju svrgnu s prestola. Tako i bi: 
bezakoni sabor se sastade, zloverci, pomagani carem, prognaše s beščešćem blaženog 
Flavijana, patrijarha Antiohijskog, koji ne hte da se pridruži njihovom saboru, a njegov 
presto zauze zloverni Sever, koji mnoge muke zadade pravoslavnima koji nisu hteli da 
imaju s njim zajednicu. Ispovedanje vere, primljeno na saboru, bi poslato i Iliji 
Jerusalimskom.[56] A on, ne primivši jeretičke odluke, vrati ih natrag. Saznavši za to, car 
se veoma razgnjevi na blaženoga Iliju i naredi da se Severevo ispovedanje vere ponovo 
pošalje u Jerusalim sa nekoliko klirika i povećim odredom vojske, da silom primoraju 
Jerusalimskog patrijarha da se saglasi i primi odluke Sidonskog sabora. Kada oni stigoše u 
Jerusalim, nastade velika pometnja, i patrijarh se nađe u velikoj nevolji. Tada prepodobni 
Sava sabra sve monahe iz svojih manastira, uđe u Sveti Grad i razjuri poslate Severove 
služitelje i vojsku, a samoga Severa sa njegovim jednomišljenicima predade pred svima 
anatemi. 

Jeretici se vratiše sa stidom k onima što ih behu poslali, pričajući im o velikoj 
neustrašivosti pravoslavnih i o svojoj sramoti. Tada car, ispunivši se neizrazivog besa, 
posla u Jerusalim Olimpija, eparha palestinskog, sa velikom vojskom, i naredi da bez 
ikakvog zakona i suda, carskom vlašću svrgne patrijarha Iliju s prestola. Olimpije stiže sa 
velikom vojnom silom i odmah izvrši carevo naređenje: svrže patrijarha bez suda i posla 
na zatočenje u Ailu, a na njegovo mesto dovede Jovana,[57] sina prezvitera Markijana, koji 
obeća prokleti Halkidonski sabor i imati opštenje sa Severom. 

Doznavši za ovo, blaženi Sava opet, kao i prvi put, sabra svoju duhovnu vojsku, i kao neki 
vojvoda uđe u Sveti Grad, ali ne zateče tamo eparha Olimpija: jer on, izvršivši brzo 
naređeni mu zločin, već se beše vratio caru zadovoljan. Blaženi pak veoma tugovaše zbog 
progonstva nevinog svetog patrijarha, i plakaše za njim. Videći da novi patrijarh jeretički 
umuje, blaženi Sava ga vatreno ubeđivaše da ne opšti sa Severom, a da štiti Halkidonski 
sabor i da stoji za njega do poslednje kapi krvi; ako pak ne postupi tako, onda će od svih 
otaca pustinjaka biti proklet kao jeretik. Jovan se postide i ujedno poboja tolikih 
bogonadahnutih otaca, došlih sa svetim Savom, odreče se Severa i sve jeresi njegove, primi 
pravoslavlje, na Halkidonskom saboru potvrđeno, ‐ i sveti oci se uspokojiše. 

Car ubrzo saznade da novopostavljeni patrijarh Jovan odbacuje Sidonski sabor, a prima 
Halkidonski. Car se razgnjevi na Olimpija i liši ga čina što je izabrao takog patrijarha, a 
umesto Olimpija postavi za eparha cele Palestine nekog Anastasa, i posla ga u Jerusalim, 
da on patrijarha Jovana ili privoli na opštenje sa Severom ili svrgne s prestola. 
Doputovavši u Jerusalim, Anastas odmah uhvati patrijarha i vrže ga u tamnicu. Patrijarh 
moljaše eparha da pokaže obzira prema njemu, obećavajući da će izvršiti sva naređenja, 
samo da ne izgleda da on carevu volju ispunjuje po nuždi nego po dobroj volji; i obeća da 
naredne nedelje u crkvi pred svim narodom prokune Halkidonski sabor a Sidonski 
pohvali, i stupi u opštenje sa Severom. 

Patrijarh bi pušten iz tamnice, i tajno poruči prepodobnim ocima: Savi i Teodosiju, da se 
postaraju sabrati sve oce i doći k njemu u nedelju u crkvu. Dogodi se da tada boravljaše u 
Jerusalimu radi poklonjenja svetinjama Ipatije, carev rođak. U nedelju doćoše oba 
nastojatelja: Sava i Teodosije, i sa njima do deset hiljada monaha.[58] U crkvi, gde behu 
došli i eparh Anastas i carev rođak Ipatije sa svojim vojnicima, i mnoštvo naroda, patrijarh 
uziđe na amvon zajedno sa Savom i Teodosijem, a sav narod sa monasima povika k 
patrijarhu: ʺProkuni jeretike, a Halkidonski sabor potvrdi!ʺ ‐ Patrijarh, ohrabren, viknu 
gromkim glasom: ʺKo je jedne misli sa Jevtihijem, Nestorijem, Severom i Soterihom, neka 
bude anatema!ʺ ‐ Takođe i blaženi Teodosije i prepodobni Sava gromko kliknuše: ʺKo ne 
prima Četiri Sabora kao četiri evanđelista,[59] neka bude proklet!ʺ 

Kada to vide eparh Anastas, uplaši se mnoštva monaha i naroda, hitno iziđe iz crkve i 
pobeže u Kesariju. A carev rođak Ipatije zakle se ocima da je došao, ne da potvrđuje 
Severovo učenje nego da se pokloni svetim mestima i da se prisajedini svetoj katoličkoj 
Crkvi. I dade on prepodobnim ocima Savi i Teodosiju mnogo zlata, da razdele došavšim s 
njima monasima. Posle toga prepodobni oci od svega tog sabora napisaše caru sledeće: 

ʺGospod naš Isus Hristos, Večni Car svih i Bog, po blagosti Svojoj poveri vašoj vlasti 
skiptar zemaljskog carstva, da bi preko vašeg dobroljublja podario blaga sveta svima 
Crkvama, naročito materi Crkava ‐ svetom Sionu; a svi znaju da se od ove Crkve poče 
velika tajna prave vere i raširi se do nakraj zemlje. Mi, žitelji ovih božanskih mesta, 
primismo tu tajnu vere od svetih apostola, i sačuvasmo je do današnjega dana čitavom i 
nepovređenom, i blagodaću Hristovom sačuvaćemo je vavek, ne dajući protivnicima da 
nas skrenu sa pravoga puta, niti se podajući njihovim poganim i sujetnim rečima. U toj 
besprekornoj i nepovređenoj veri i vi se, care, vaspitaste i odrastoste, i mi se sada čudimo 
kako se u dane vašeg carovanja stvori takav metež i takva pometnja u svetome gradu 
Jerusalimu, da oni ne mimoiđoše čak ni služitelje Božije, prezvitere i monahe, koji izmlada 
zavoleše vrlinu i izabraše sebi krotak život u molitvenom tihovanju; na oči Jevreja i drugih 
nevernika njih vuku od samog svetog Siona po gradskim ulicama, i progone ih u pogana 
mesta. Njih čak prisiljavaju da čine neke stvari koje ne dolikuju pravoj veri, tako da oni 
koji dolaze ovamo radi molitve, umesto koristi za dušu dobijaju štetu, i vraćaju se 
sablažnjeni. Zato molimo vašu moć, izbavi nas od tolikih zala, kojih je vinovnik Sever, 
kome je, zbog grehova naših, predata Antiohijska crkva, na pogibao duše njega samoga, a 
na sablazan svima crkvama. Jer kako je nama Jerusalimljanima moguće sada učiti se veri 
bez sablazni? I kao da smo mi, koji svima besmo oci i učitelji u reči vere, tek sada, tako 
kasno, poznali pravo ispovedanje vere! Ta zar mi ne znamo da je novo tobožnje 
ispravljanje prave i zdrave vere, predate od otaca, ne ispravljanje u samoj stvari nego 
ubitačno kvarenje prave vere, i onima koji to primaju priprema kao nagradu pogibao 
duše! Mi nećemo trpeti nikakav dodatak ispovedanju vere, propisanom od trista 
osamnaest svetih otaca Nikejskih i od potonja tri Vaseljenska sabora,[60] niti ikakvu 
izmenu tog veroispovedanja, nego smo gotovi da za njega i duše svoje položimo, i 
bezbrojne ‐ kada bi to bilo moguće ‐ smrti primimo. A mir Božji, koji prevazilazi svaki 
um,[61] neka sačuva svetu veru našu, i buru dignutu protiv nje neka utiša na svetu slavu 
Svoju, a na ukrašenje vašega carstvaʺ. 

Dobivši takvu poslanicu svetih otaca, car se veoma razjari i donese odluku: da iz krajeva 
Jerusalimskih protera patrijarha Jovana sa oba igumana: Savom i Teodosijem. Međutim, 
promisao Božji ne dopusti da se izvrši ovaj zločin. Jer nastupi u to vreme rat sa nekim 
varvarima, te car odloži za drugo vreme gonjenje Crkve i prepodobnih otaca, i stade se 
spremati za rat protiv varvara. 

Posle nepravednog progonstva svetog patrijarha Ilije nastade, po pravednom sudu 
Božjem, glad i suša i velika nerodica u celoj Palestini, kao u dane proroka Ilije: zatvori se 
nebo i ne davaše kiše, presahnuše izvori vodeni; pored toga pojaviše se silni skakavci, 
pokriše svu zemlju, i pojedoše svu travu po poljima i lišće na drveću. Takva kazna Božja 
produži se pet godina, i mnogi pomreše od gladi i žeđi. I govorahu žitelji Jerusalima da 
Bog kažnjava Palestinu glađu zbog nepravednog izgnanstva patrijarha Ilije. U to vreme 
blaženi Sava sazva nastojnike iz sedam njime podignutih manastira i naredi im da se ne 
brinu ni o čemu telesnom, podsećajući ih na evanđelske reči: Ne brinite se šta ćete jesti, ili 
šta ćete piti, ili u šta ćete se obući (Mt. 6, 25), nego svu nadu položite na Boga koji zna 
potrebe svih. ‐ I behu oni hranjeni promislom Božjim. 

Jednom, pre nedelje ekonom velike lavre reče prepodobnome: Ne možemo, oče, klepati 
ove subote i nedelje za Božanstvenu službu, jer ne samo ocima, kada se saberu, nemamo 
šta prineti da jedu, nego čak ni za sveti prinos neće se naći hleba; tako oskudevamo. ‐ A 
svetitelj odgovori: Ja neću izostaviti Božanstvenu službu zbog oskudice u hrani: jer veran 
je Onaj koji je naredio da se ne brinemo za sutra, i može nas prehraniti u vreme gladi. 
Neka crkvenjak pošlje u grad i proda sud ili haljinu, pa kupi što treba za svetu liturgiju. 

Tako svetitelj odgovori ekonomu, i položivši nadu na Boga čekaše. I još nedelja ne beše 
došla, gle, dođoše k njemu neki mladići, Božjim promislom poslani, vodeći sa sobom 
trideset magaraca, natovarenih hlebom, pšenicom, vinom i jelejem, i drugim raznim 
namirnicama, i sve to predadoše prepodobnome. A on, zablagodarivši Bogu, reče 
ekonomu: Šta veliš, brate, hoćemo li zabraniti da se klepa ove subote i nedelje, pošto nema 
šta da se prinese sabranim ocima? ‐ Ekonom se udivi velikoj veri svetiteljevoj i velikom 
promišljanju Božijem o njima, i zamoli oproštaj za svoje neverje. 

Posle toga prepodobni uzažele posetiti svjatjejšeg patrijarha Jerusalimskog Iliju u 
zatočenju; a beše tada prepodobnom Savi osamdeset godina.[62] On uze sa sobom dva 
igumana, Stefana i Evtala, i otputova. A patrijarh Ilija, ugledavši prepodobnog Savu i 
došavše s njim, obradova se, i zadrža ih kod sebe nekoliko dana. U sve te dane patrijarh 
izlažaše iz svoje kelije u devet sati,[63] pošto od otpusta večernja do devetoga časa on se 
nikome ne pokazivaše, već zatvorivši dveri prebivaše u molitvenom tihovanju 
usamljeničkom, a u devet sati izlažaše k njima, obedovaše s njima i naslađivaše se 
duhovnim razgovorima. Posle pak večernjeg otpusta on opet odlažaše u svoju 
usamljeničku molitvenu keliju. No jednom, devetoga jula, on ne iziđe k njima po običaju, a 
oni ga očekivahu ceo dan i ne okusiše ništa. U šesti čas noći[64] patrijarh izađe sa 
uplakanim očima, i reče im: Vi jedite, a ja nemam vremena, zauzet sam jednim poslom. ‐ 
Na njihovo brižno pitanje, zašto se toliko zadržao i tako kasno izlazi, i zbog čega tako 
plače, on duboko uzdahnu, i zajecavši reče svetome Savi: Blaženi oče, avaj! ovoga časa 
izdahnu car Anastasije, a kroz deset dana i meni valja otići iz ovog života i raspravljati se s 
njim pred strašnim sudom Božjim. 

Tako i bi: posle deset dana prestavi se svjatjejši patrijarh Ilija,[65] pošto malo otkunja pred 
svoju končinu. Prepodobni Sava ga česno pogrebe, pa se vrati u svoju lavru. O smrti pak 
cara Anastasija priča se ovo: one noći, koje o njemu bi javljenje patrijarhu Iliji, sevnu munja 
i zagrme grom i udari u carsku palatu, i munja gonjaše cara koji je bežao s mesta na mesto 
i iz jednoga ugla u drugi, dok ga najzad ne stiže u jednom uglu i ubi. I tako zli pogibe zlo. 

Po smrti zlovernog cara Anastasija na presto stupi blagočestivi Justin[66] i razasla u sve 
krajeve svoje carevine naređenje: da se pravoslavni vrate iz progonstva i da svaki od njih 
dobije ponovo svoj čin i svoje mesto; da se odluke Halkidonskog sabora unesu u svete 
knjige; i da se u Crkvi Hristovoj zacari mir i tišina. Kada takvo naređenje carevo stiže u 
sveti grad Jerusalim, svi se tome veoma obradovaše, a patrijarh Jovan moli prepodobnog 
Savu da ide u Kesariju i Skitopolj, da pokaže ovu carsku gramatu, i da odluke 
Halkidonskog sabora unese u crkvene knjige. Prepodobni, premda slab telom, i star po 
godinama, i iznuren od mnogih monaških podviga, ipak Crkve radi Hristove ne odreče se 
takog poslušanja, niti ustuknu preduzeti tako težak put, nego krenu zajedno sa nekim 
drugim starešinstvujućim monasima, i bi dočekan u Kesariji svetim Jovanom 
Hozevitom,[67] koji tada beše tamo jerarh. U Skitopolju pak bi s ljubavlju primljen od 
mitropolita Teodosija i svih građana, i satvori tamo čudesa. Za jednog visokog činovnika, 
Samarjanina Silvana, koji je radio protiv hrišćana, on proreče da će usred grada izgoreti u 
ognju, ‐ o čemu će kasnije biti reči. On isceli ženu krvotočivu i besomučnu devojku. I pošto 
tako učini mnogo koristi Crkvi, on se vrati u Jerusalim. 

Krajem četvrte godine suše u Palestini, i pri velikoj oskudici u vodi, bratija htedoše da se 
raziđu i moliše svetitelja da ih otpusti. On ih prekori za njihovo netrpljenje, i naloži im da 
se u Boga uzdaju. I trećega dana pojavi se nad lavrom kišonosni oblak, i pade velika kiša, i 
napuni vodom sve lavrske rovove. Ova kiša bi samo u lavri, a u okolini ne pada ni kap 
rose. Tada dođoše k starcu igumani iz okolnih manastira i rekoše: Čime sagrešismo tebi, 
oče, te si zaboravio na nas i izmolio od Boga kišu samo za svoju lavru. ‐ On ih uteši blagim 
rečima i uli im nade, da i u njihovim manastirima neće nestati vode dok Bog ne da kišu 
celoj Palestini. 

Kada nastupi peta godina gladi, tada nastade tolika oskudica u vodi, da u Svetom Gradu 
prosjaci umirahu od žeđi. Od suše i bezkišja usahnuše izvori, presušiše bunari i vrela, 
iščileše potoci. Zbog toga patrijarha Jovana obuze velika tuga, i on obilažaše ona mesta 
koja nekada behu močvarna i podvodna, i naređivaše da se kopaju rovovi i bunari, eda bi 
se pronašla voda, ali vode ne nalažahu. U Siloamskom potoku mnogi radnici sa velikom 
mukom iskopaše bunar od sto aršina dubok, ali vodu ne nađoše. Izgubivši nadu, patrijarh 
gorko oplakivaše opštu nesreću celoga grada. Međutim, beše mesec septembar i 
približavaše se praznik obnovljenja. Doznavši da je prepodobni Sava svojom molitvom 
sveo kišu na lavru, patrijarh posla po njega i pozva ga k sebi, i moli ga da se pomoli Bogu, 
da se smiluje na ljude Svoje i da ih ne pomori glađu i žeđu. Prepodobni pak Sava odbijaše, 
govoreći: Ko sam ja da prekratim gnjev Božiji, pošto sam sam grešan? ‐ A patrijarh silno 
nastojavaše moleći ga. Tada prepodobni reče: Dobro, ja ću iz poslušnosti poći u keliju i 
moliti dobrotu Božiju. No ako prođu tri dana i ne bude kiše, onda znajte da me Bog nije 
uslišio. Stoga se molite i vi, da molitva moja dođe k Bogu. 

Rekavši to, prepodobni ode. Sutradan vrućina beše strahovita; mnoštvo radnika kopahu 
sav dan u spomenutom potoku, i uveče ostaviše sav svoj alat i kotarice, nadajući se da 
sutra izjutra opet dođu na posao. A kad pade noć dunu vetar s juga, nastade oluja i 
grmljavina, i svu noć padaše velika kiša, te se napuniše bare i sa svih strana potekoše 
potoci. I na mestu, gde kopahu bunar od sto aršina dubine, naiđe silna voda, i svu zemlju 
izvađenu iz bunara vrati u bunar, pokri alat i kotarice, i poravnja bunar sa zemljom, tako 
da se nije moglo raspoznati mesto gde su kopali. I svi se rezervoari za vodu u Svetome 
Gradu napuniše vode molitvama prepodobnoga Save. I svi ljudi u radosti uznošahu 
blagodarnost Bogu. 

Kada prepodobni Sava bejaše u osamdeset šestoj godini života umre patrijarh Jovan, 
ostavivši posle sebe na prestolu Petra Elevteropolita,[68] čoveka dobrodeteljna. Zatim kroz 
tri godine car Justin, star i bolestan, predade presto svome bratancu Justinijanu.[69] 
Patrijarh pak Petar ljubljaše prepodobnog Savu i poštovaše ga, kao i raniji patrijarsi, i često 
ga pohađaše u pustinji. Patrijarh imađaše sestru po imenu Isihiju, koja življaše po Bogu. 
Ona se teško razbole, no lekari je pored svih svojih napora ne mogoše izlečiti. Tada 
patrijarh moli svetoga Savu da dođe bolesničinom domu i da se pomoli za nju. On dođe i 
triput oseni bolesnicu krsnim znakom, i ona odmah ustade zdrava, slaveći Boga. 

Posle toga prepodobni i bogonosni otac naš Teodosije otide ka Gospodu u jedanaesti dan 
meseca januara,[70] kada prepodobnom Savi beše devedeset i jedna godina. U to vreme 
Samarjani koji življahu u Palestini otrgoše se od vlasti grčkoga cara, pa izabraše sebi cara 
iz roda svoga, po imenu Julijana, i ustadoše na hrišćane, i mnoga im zla počiniše: mnoge 
im crkve oteše i spališe, mnoštvo hrišćana pobiše napadajući na sela i gradove, naročito u 
Neapoljskim krajevima,[71] gde mesnog episkopa Samona uhvatiše i mačem ubiše, a bivše 
s njim prezvitere isekoše na komade, pa sa moštima svetih mučenika izmešaše, i ognjem 
sažegoše. Doznavši za to, car posla protiv Samarjana veliku vojsku, i car samarjanski bi 
ubijen u bitci; tada i Silvan, čiju pogibiju predskaza prepodobni Sava, bi uhvaćen od 
hrišćana, i u Skitopolju usred grada spaljen. A sin njegov Arsenije ode u Carigrad, i ubrzo 
‐ ko zna na koji način ‐ zadobi carevu naklonost, postade visok dostojanstvenik na 
carskom dvoru. I stekavši poverenje kod cara, Arsenije stade klevetati i lažno optuživati 
palestinske hrišćane, ‐ sam on beše samarjanske vere ‐, kako su tobož oni krivi za ustanak 
Samarjana i njihovo odcepljenje od grčke carevine. Car poverova kleveti Arsenija 
Samarjanina, i razgnjevi se na Palestince. Saznavši za to, patrijarh Jerusalimski Petar i 
područni mu episkopi moliše blaženoga Savu da preduzme težak put u Carigrad, da bi 
tamo stišao carev gnjev, i izmolio od cara mnoge potrebne stvari za Crkvu i Sveti Grad. 

Prepodobni Sava, mada već veoma star, ipak hitno krenu na put, stavljajući potrebe Crkve 
iznad svoga pokoja. Doznavši za njegov dolazak, blagočestivi car Justinijan i Carigradski 
patrijarh Epifanije,[72] poslaše mu u susret ugledne ličnosti. A kad prepodobni ulažaše 
kod cara, Bog otvori oči caru Justinijanu, kao nekada Anastasiju: i on vide nad glavom 
prepodobnog Save blagodat Božiju koja jarko blistaše i sipaše iz sebe sunčane zrake, kao 
vencem okružujući glavu njegovu. Uplašen, car ustade s prestola i poklonivši se 
prepodobnome moli blagoslov od njega; zatim, obgrlivši glavu prepodobnoga, celiva je s 
ljubavlju i radošću, i moli starca da i caricu njegovu Teodoru udostoji svoga blagoslova. 
Kada carica ugleda svetoga Savu, ona mu se pokloni i reče: Pomoli se za mene, oče, da 
dobijem porod. ‐ Starac reče: Bog, Vladar svih, neka sačuva carstvenost vašu! ‐ Carica 
ponovo reče: Oče, moli Boga da razreši neplodnost moju i podari mi roditi sina. ‐ Starac 
opet reče: Bog slave neka sačuva carstvenost vašu u blagoverju, i neka podari pobedu nad 
neprijateljima. ‐ Tada carica i po treći put moli starca da je razreši od neplodnosti, ali ču 
isto što i pre; i to je smuti. 

Kada prepodobni izađe od carice, oci što behu s njim upitaše ga: Oče, zašto ti ožalosti 
caricu ne pomolivši se za nju onako kako te ona molila? ‐ Starac im odgovori: Verujte mi, 
oci, neće iz utrobe njene izaći plod koji se ne bi nahranio Severovim učenjem i stvorio u 
Crkvi Hristovoj veću pometnju nego Anastasije. ‐ Ovim rečima prepodobni im stavi do 
znanja da se carica tajno držala jeretičkog učenja. 
Car, usvojivši molbu prepodobnoga, prenese gnjev svoj sa palestinskih hrišćana na 
Samarjane, i donese zakon: da Samarjani ne smeju praviti skupove; da se deca njihova 
lišavaju nasleđa posle svojih roditelja; i najzad, da kolovođe ustanka budu poubijane. 
Tada se i Arsenije Samarjanin sakri, pošto car beše naredio da ga pogube, a posle on 
pribeže k svetome Savi, pripade k nogama njegovim i moli za sveto krštenje, da bi se na taj 
način izbavio od carskoga gnjeva i izbegao smrt; i bi kršten i on i svi ukućani njegovi. 

Car, želeći da pokaže svoju blagonaklonost prema prepodobnome i da mu priredi 
prijatnost, naloži prepodobnome da ište od njega što mu treba, i da uzme koliko hoće zlata 
za potrebe svojih manastira. Međutim prepodobni, ne želeći bogatstva sebi već ono što je 
korisno za hrišćane, zamoli cara da naredi da se carski danak, skupljen u Palestini, 
upotrebi kao pomoć ratom Samarjanskim osiromašenim žiteljima Palestine: da se obnove 
spaljene od Samarjana crkve; da se u Svetome Gradu podigne gostoprimnica za 
zbrinjavanje hrišćana koji izdaleka dolaze radi poklonjenja grobu Gospodnjem; da se tamo 
sagradi bolnica za strance, i da se u njoj postave lekari; da se dovrši crkva Presvete 
Bogorodice, kojoj je temelje postavio patrijarh Ilija; da se u pustinji ispod njegovih 
manastira podigne grad ‐ tvrđava, u kome bi se nalazila vojska radi odbrane od najezde 
varvara. No više svega prepodobni zamoli cara da se postara iskoreniti u svojoj carevini 
jeresi: Arijevu, Nestorijevu, Origenovu, i drugih jeretika, koje smućuju Crkvu Božiju. A za 
sve to prepodobni obeća od Boga caru ponovno prisajedinjenje Grčkome carstvu Rima i 
Afrike, koje raniji carevi izgubiše. 

Car pristade na sve to, i naredi da se postupi po svetiteljevoj molbi, starajući se sam da se 
želje prepodobnoga što pre u potpunosti privedu u delo. I dok car razgovaraše o tome sa 
svojim savetnicima i blagajnicima, prepodobni se odmače malo ustranu, i stade čitati 
Davidove psalme, svršavajući Treći čas. A jedan od njegovih učenika, po imenu Jeremija, 
priđe mu i reče: Česni oče, zašto se ti odmače od cara i stojiš po strani, kada se on toliko 
stara oko ispunjenja tvoje molbe? ‐ Starac mu odgovori: Čedo, oni rade svoj posao, a mi 
svoj. 

Posle toga car dade svetitelju pismenu odluku, i otpusti ga s mirom. Bog pak uzvrati caru 
hiljadostruko za blagonaklonost koju on pokaza prema blaženome Savi i za izlaženje u 
susret njegovoj molbi. Jer se starčevo proročanstvo zbi: kroz kratko vreme car zaista 
odnese dve slavne pobede nad neprijateljima, dobi Rim i Afriku, i oba cara: Vitiga 
rimskog[73] i Gelimera kartatenskog[74] on vide dovedene u Carigrad kao zarobljenike. A 
prepodobni Sava vrati se u JerusaLim, i na molbu patrijarha i episkopa opet krenu na put 
u Kesariju i Skitopolj da objavi carevu odluku.[75] Tamo on, videvši malog dečaka Kirila, ‐ 
kasnijeg sastavitelja ovoga Žitija ‐, proreče za njega da će biti njegov učenik i monah u 
njegovoj lavri. 

Po povratku otuda, prepodobni Sava se ubrzo razbole. Saznavši o tome, patrijarh Petar 
dođe da ga obiđe. No kad vide da u starčevoj keliji nema ničega što je potrebno bolesniku, 
osim nešto roščića i bajatih urmi, patrijarh ga metnu na nosila i odnese u patrijaršiju, i sam 
se staraše o njemu, služeći mu svojim rukama. A nakon nekoliko dana prepodobni Sava 
imađaše neko božansko viđenje koje ga obavesti o njegovom skorom prestavljenju. 

Ovo viđenje prepodobni ispriča patrijarhu, i moli ga da ga otpusti u lavru, da bi skončao u 
svojoj keliji. Patrijarh, svom dušom želeći da mu ugodi, odasla ga u keliju sa svim onim što 
je potrebno za negu bolesnika. Starac, legavši u svojoj keliji, sazva sve oce i bratiju, dade 
im poslednji celiv, i postavi mesto sebe za igumana jednog dostojnog muža, po imenu 
Melita, zapovedivši mu da u potpunosti sačuva sva manastirska predanja. I provede 
prepodobni četiri dana ništa ne jedući niti s kim razgovarajući. U subotu veče on zatraži 
Prečiste Tajne, i pričestivši se izgovori poslednju reč: ʺGospode, u ruke Tvoje predajem 
duh svoj!ʺ 

Tako se prepodobni Sava prestavi petog decembra, pošto požive devedeset četiri godine, i 
pređe u nestarivi život, praćen angelima Božjim i svetim mučenicima.[76] 

Vest o prestavljenju prepodobnoga brzo se pronese po svoj okolini Jerusalimskoj, i sabra 
se iz svih lavri i manastira bezbrojno mnoštvo monaha. Dođe i patrijarh sa episkopima i 
gradskim starešinama. Pošto izvršiše opelo, česno pogreboše njegovo telo između dve 
crkve, na onom mestu gde prepodobni nekada vide ognjeni stub.[77] A da sveta duša 
njegova bi praćena ka nebu od anđela i mučenika, doznade se iz sledećeg. U Svetom 
Gradu življaše jedan umetnik srebrar, rodom iz Damaska, po imenu Romul, prvi od slugu 
što služahu pri sv. Getsimaniji. On sam ispriča kako mu u vreme prestavljenja 
prepodobnoga oca Save lopovi provališe u kuću i ukradoše mnogo srebra, i njegovog i 
tuđeg, do sto litri. Silno ojađen, Romul dođe u crkvu svetog mučenika Teodora i pet dana 
plakaše i paljaše sveće pred oltarom. Pete pak noći on zaspa i vide svetog mučenika 
Teodora, koji ga upita: Šta ti je, brate? Zašto tako tuguješ i toliko plačeš? ‐ On odgovori: 
Propade mi srebro, i moje i tuđe, lopovi me pokradoše. Zato plačem i tugujem, i molim se, 
ali bez uspeha; ti me ne usliši. ‐ Svetitelj mu reče: Veruj mi, brate, ja ne bejah ovde ovih 
dana, jer nama, svima mučenicima, bi naređeno da se saberemo da sretnemo svetu dušu 
prepodobnoga Save, izašlu iz tela, i da je dopratimo do mesta upokojenja. A sada ne plači, 
nego otidi na to i to mesto (on mu kaza koje), i naći ćeš ukradeno. ‐ Romul odmah ustade, 
pozva neke svoje poznanike, ode sa njima na ukazano mu mesto, i nađe sve onako kako 
mu sveti Teodor reče. 

Ne treba prećutati i neka druga čudesa koja se dogodiše po prestavljenju prepodobnoga. 
Tako, dva gostoljubiva brata imađahu vinograd, i davahu utočište bratiji kada im iz lavre 
blaženoga Save dolažahu. Oni se razboleše od neke teške bolesti u vreme berbe grožđa, i 
behu očajni zbog toga. No oni imađahu ljubav i veru k prepodobnome Savi, i često ga 
spominjahu i prizivahu u pomoć. Svetitelj usliši molitvu njihovu brzo, javi se svakome 
posebno i reče: ʺJa se pomolih Bogu za vaše zdravlje, i On vam dade po vašoj molbi; stoga 
ustanite i idite na svoj posaoʺ. A oni, došavši sebi, osetiše da su zdravi, pa proslaviše Boga 
i blagodariše svetitelja. I od tada oni svake godine praznovahu kao veliki praznik taj dan 
kada im se dogodi to čudo. 

Neka pobožna i vrlinska žena, po imenu Ginara, obeća pokloniti dve zavese: jednu za 
crkvu u Kasteliji, drugu za crkvu u pešteri. No zbog lenjosti tkalje, te zavese dugo ne biše 
gotove. Ginara veoma tugovaše povodom toga. Međutim, njoj se javi prepodobni ava i 
reče: ʺNe tuguj, sutra će posao krenuti i svršiti se uspešno, jer poklon tvoj biće prijatanʺ. ‐ 
A javi se on i tkalji, i s gnjevom je izgrdi zbog lenjosti njene. Sutradan pak jedna drugoj 
ispričaše svoje viđenje, i posao bi ubrzo svršen. 

Ekonom velike lavre uze pod kiriju kamile od Saracena, da prenesu od Mrtvoga mora 
kupljenu pšenicu. Na putu za lavru jedna kamila skrenu s puta udesno, i omače se zajedno 
s tovarom u potok, i koprcaše se u blatu. Njen gazda, Saracen, uzviknu: Oče Savo, pomozi, 
i ne daj da pogine moja kamila! ‐ I tog časa, za tren oka, on ugleda česnog starca gde sedi 
na kamili; on potrča drugim putem i siđe u potok, i nađe svoju kamilu nepovređenu, ali 
starca ne beše na njoj. Isto tako i pšenica beše neoštećena. Od toga vremena ovaj Saracen 
svake godine dolažaše u lavru da se pokloni grobu prepodobnoga Save. 

Jednom sledbenici Origena, sabrani iz raznih mesta, namisliše pod vođstvom nekog 
Leontija napasti iznenada na veliku lavru i rasterati pravoverno stado prepodobnoga 
Save, a lavru srušiti svu do temelja. Spremivši za to mnoštvo budaka i drugog gvozdenog 
alata, oni silovito krenuše na lavru sa velikim besom. Beše sedam sati izjutra, i odjednom 
njihov put pokri tama i magla; a oni ceo dan lutahu, ali lavru ne nađoše, nego zalutaše u 
neka neprohodna mesta, gde ih noć zateče; i oni se izmučeni, tek sutradan obretoše u 
blizini manastira svetog Markijana.[78] Uvidevši da im je sve uzalud, oni se raziđoše svaki 
sa svojim stadom. A Bog čuvaše Lavru radi ugodnika svog, prepodobnog Save, koji se 
sjajno potrudi u njoj. Svetim molitvama njegovim neka i nas sačuva od svih zala isti 
Preblagi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, kome slava vavek. Amin.[79] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

KARIONA monaha 

i sina njegova 

ZAHARIJE 

  

U EGIPTU življaše jedan čovek, po imenu Karion. On imađaše dvoje dece, koje ostavi 
svojoj ženi, a sam ode u skit[80] i postade monah. Kroz neko vreme u Egiptu nastade glad. 
Žena Karionova natrpevši se od oskudice, pođe u skit noseći sa sobom decu: jednog 
mališana kome beše ime Zaharija, drugo ‐ devojčicu, i sede pod drvetom na na obali reke. 
U skitu beše običaj: ako dođe kakva žena radi razgovora sa monahom, onda su razgovarali 
izdaleka, preko reke. 

Stoga i ova žena preko reke reče Karionu: Eto, ti si monah, a sada je velika glad: ko će 
prehraniti decu tvoju? ‐ Karion reče ženi: Uzmi ti sebi devojčicu i idi, a meni neka ostane 
mališan. 

Uzevši kod sebe mališana Zahariju, Karion ga odgaji u skitu, i svi znađahu da je to njegov 
sin. A kad dete poraste, među monasima nastade negodovanje zbog njega. Čuvši o tome, 
Karion reče Zahariju: Ustani i idi odavde, jer zbog tebe oci negoduju na mene. ‐ Zaharija 
odgovori: Ja sam tvoj sin, i kuda da idem od tebe? 

Tada oni oba, otac Karion sa sinom, krenuše i otidoše u Tivaidu.[81] Tamo dobiše keliju. 
Ali i tamo nastade negodovanje zbog njih, te se oni ponovo vratiše u skit, premda bratija i 
tu ne prestajahu roptati. Tada Zaharija ode na jezero sa otrovnom vodom, zagnjuri se do 
nozdrva u vodu i provede tako čas; i postade od toga kao gubav, i otac ga njegov jedva 
poznade. Kada Zaharija pristupi svetom Pričešću, tada svetom prezviteru Isidoru bi 
otkriveno o Zahariji, i on mu reče: Čedo, prošle nedelje ti pristupi i pričesti se kao čovek, a 
sada kao anđeo. 

Kada se Karion pripremaše da se prestavi k Bogu, on reče bratiji: Mnoge trudove satvorih, 
podvizavajući se više od sina mog Zaharije, ali ne dostigoh u meru visine njegove, zbog 
njegovog smirenja i molčanija. ‐ I prestavi se starac. Posle toga otac Mojsije reče Zahariji: 
Kaži mi, šta da radim da se spasem. ‐ Zaharija mu se baci pred noge, govoreći: Zar ti mene 
pitaš, oče? ‐ A starac mu na to reče: Veruj mi, čedo Zaharije, ja videh Duha Svetoga gde 
siđe na tebe, zbog toga te i upitah. ‐ Tada Zaharija skide kamilavku sa glave svoje, metnu 
je pod noge, izgazi je i reče: Ako čovek ne zgazi sebe tako, ne može biti monah. 

Jednom upitaše Zahariju: Ko je pravi monah? ‐ On odgovori: Onaj ko sebe stalno 
primorava na vršenje zapovesti Božjih. 

Kada Zaharija šćaše da se prestavi, Mojsije ga upita: Šta vidiš, brate? ‐ On odgovori: Nije li 
bolje ćutati, oče? ‐ Tada Mojsije reče: Da, čedo, ćuti. ‐ A u samom trenutku razlučenja 
njegovog, ava Isidor pogledavši u nebo reče: Raduj se, čedo moje Zaharija, tebi se otvoriše 
vrata Carstva Nebeskog. ‐ I tada Zaharija predade dušu svoju Bogu,[82] i česni oci ga 
pogreboše u Skitu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 
NEKTARIJA BITOLjSKOG 

  

PREPODOBNI Nektarije rodio se u Bitolju. Roditelji mu behu pobožni i pravedni pred 
Bogom. Na krštenju svoga sina oni mu dadoše ime Nikola. Kada su Agarjani imali zauzeti 
njihovo mesto, majka Nikolina vide pre toga u sanom viđenju Presvetu Bogorodicu, koja 
joj reče da uzme muža svoga i decu svoju i da beže brzo iz svoga mesta i sakriju se na 
drugom mestu. Primivši ovo viđenje kao od Boga, majka Nikolina tako i učini. Uskoro 
zatim Turci zaista i naiđu, zauzmu njihovo mesto i nanesu mnoga zla narodu 
hrišćanskom. Kada ova najezda prođe i smiri se borba i neredi, roditelji Nikolini izađoše iz 
svoga skloništa sa svojom decom živi i čitavi, blagodarni Bogu i Bogorodici za svoje 
opasenje, a opet žalosni zbog stradanja i porobljenja svoje braće hrišćana i svoje otadžbine. 

Otac Nikolin, koji beše već dosta star, dogovori se tada sa svojom suprugom da napusti 
svet. Sa svoja dva muška deteta, od kojih jedan beše ovaj sveti Nektarije, on otide u 
manastir Svetih Vračeva Kozme i Damjana kod Bitolja, u podnožju tamošnje gore. Tamo 
se on zamonaši sa imenom Pahomije, i podvizavaše se zajedno sa svoja dva sina. 

Običaj beše u okolnih hrišćana da u manastir Svetih Vračeva donose plodove sa svojih 
njiva i vinograda, koliko ko može i želi, naročito o samom prazniku Svetih Vračeva. Tako 
jedne godine za praznik Svetih doneše hrišćani svoje plodove u manastir, i zajedno sa 
monasima proslaviše Svete Besrebrenike. Tom prilikom oni behu doneli i dosta vina, 
kojim napuniše jedno oveće bure. Kako pak za praznik beše dosta sveta za ručkom, gosti 
brzo popiše ovo vino iz bureta. Doznavši za to, monah Pahomije otide sa svoja dva sina i 
sa svećama u rukama u podrum, imajući nameru da opere ono ispražnjeno bure. 
Međutim, kada oni dođoše do bureta, nađoše ga na čudesan način opet napunjenog 
vinom, koje divno mirisaše i beše veoma prijatno za piće. 

Videći ovo divno čudo Božje a sećajući se i onog javljanja Presvete Bogorodice njegovoj 
majci, mladi sin Pahomijev Nikola razgori se u srcu svome velikom ljubavlju prema Hristu 
i svom dušom svojom zažele da zadobije Njega, jedinog Željenog i Ljubljenog. Zato se 
poče moliti Njemu najtoplije i najusrdnije. Zbog svega toga, on uskoro zatim ostavi svet i 
otide u Svetu Goru Atonsku. Tamo on nađe jednog iskusnog i vrlinskog starca po imenu 
Dionisija, zvanog Jagari, koji beše rodom iz Carigrada. Ovaj Dionisije, napustivši svet i 
došavši u Svetu Goru, postao beše poslušnik kod iskusnog starca Filoteja ‐ Jagari 
(nazvanoga tako po keliji Svetih Arhangela u Kareji, gde je živeo).[83] 

Starac Dionisije primi kod sebe blagočestivoga Nikolu i privede ga na blagoslov svome 
duhovnom ocu starcu Filoteju Jagari koji, imađaše od Boga dar prozorljivosti. Čim Nikolaj 
stupi pred njega, starac Filotej ga nazva po imenu, govoreći mu: Ti si, čedo, Nikolaj, sin 
Pahomijev, i ti želiš da ostaneš da živiš sa nama. ‐ Čuvši to, Nikolaj se iznenadi, pa zapita: 
Otkuda, časni oče, znaš mene i sve o meni? ‐ Starac mu na to reče: Bog otaca naših, čedo, 
koji te posla nama, On mi otkri o tebi. ‐ Zadivljen zbog svega toga, Nikola ostade kod ovih 
vrlinskih staraca, i truđaše se uz njih sa još većom ljubavlju i revnošću. Podvizavajući se 
tako uz njih, on bi uskoro zamonašen od prepodobnih staraca i na monašenju dobi ime 
Nektarije. 

Od tada se prepodobni Nektarije dade još usrdnije na podvige vrlinskog življenja i 
duhovnog napredovanja. No lukavi zavidljivac đavo ne mogaše podneti njegovo duhovno 
uspevanje u podvizima i vrlinama, i zato napadaše prepodobnog Nektarija raznovrsnim 
iskušenjima i smutljivim pomislima, kroz koje ga navraćaše da napusti življenje sa 
spomenutim iskusnim starcima. No kako đavo u tome ništa ne uspe, jer blaženi Nektarije 
ostade čvrst i nepokolebljiv, to đavo stavi u srca drugih zavist na svetog podvižnika, da 
mu makar time napakosti. Beše to zavist jednog saposlušnika prepodobnoga, koji tražaše 
da se Nektarije odatle protera, i prećaše da će, ako se to ne učini, neko biti ubijen. 
Prepodobni starci su savetovali ovog neposlušnog poslušnika, i to nekad lepim rečima i 
poukama iz Svetog Pisma, a nekad opet pretnjama večnih kazni i muka, no ovaj bezumnik 
to ne primaše, nego i dalje tražaše da se Nektarije udalji. Tada starci posavetovaše 
Nektarija da je bolje da se za neko vreme udalji od njih, pa ga zato poslaše kod 
svetogorskog Prote Danila u Kareju, koji sa ljubavlju primi prepodobnoga kod sebe. 

U to vreme prestavi se ka Gospodu prepodobni starac Filotej, te starac Dionisije, ne 
podnoseći više onog zlog zavisnika, udalji se i sam od njega i otide da potraži Nektarija. 
Našavši ga i izmolivši dozvolu od Prote za neki manastirčić Svetih Arhangela, zvani Kofu, 
on se sa Nektarijem nastani tamo i tako opet oni življahu i podvizavahu se zajedno. Oni se 
bavljahu rukodeljem i od toga sami življahu, pa čak i drugima davahu pomoći. Onaj pak 
neposlušni zavisnik lutaše kojekuda po Svetoj Gori, dok na kraju ne napusti to sveto 
mesto i otide u svet, gde sebe upropasti i dušu svoju izgubi, jer se odade širokim putevima 
svetskim. 

Uskoro zatim prestavi se ka Gospodu i blaženi starac Dionisije Jagaris, i bi česno pogreben 
od prepodobnog Nektarija. Pošto ostade sam, Nektarije udvostruči svoje podvige, koji su 
samo Bogu bili poznati. Videći takve njegove podvige i hoteći mu umnožiti vence 
nagrade, Bog dopusti da prepodobni Nektarije padne u mnoge i teške telesne bolesti. 
Stradajući u bolestima i nevoljama, prepodobni ih podnošaše sa velikom trpeljivošću i 
blagodarnošću Bogu, tako da time steče još veće vence kod Boga. 

Najzad, pobedivši zavist ljudsku, napasti demonske i bolesti telesne, prepodobni Nektarije 
se preseli u večno Carstvo Hristovo, 5. decembra 1500. godine. Posle četiri godine bi 
izvršen prenos njegovih česnih moštiju, i one biše nađene netruležne i miomirne. Česne i 
čudotvorne mošti njegove i danas počivaju u Svetoj Gori, u keliji u kojoj se on podvizavao. 

Molitvama prepodobnog Nektarija Bitoljskog i Svetogorskog neka Gospod i nas pomiluje i 
spase. Amin. 
  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA ANASTASIJA 

  

SVETI Anastasije, videvši kako neznabošci istjazavaju, muče i ubijaju svete mučenike zbog 
ispovedanja vere Hristove, i znajući kakva su neiskazana blaga pripremljena od Boga za 
mučenike, srce mu se zapali božanskom revnošću i on zažele da i sam pođe istim putem 
mučeništva i udostoji se istih venaca. I jednoga dana on, srca puna plamene ljubavi za 
mučeništvom, oseni celo telo svoje krsnim znakom, odjuri na sudište, stade usred njega i 
povika gromkim glasom: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju 
(Rm. 10, 20). ‐ Tada svi uperiše poglede u njega, a on im reče: Čujte svi vi, sluge đavolove: 
ja sam hrišćanin, i verujem u Gospoda mog Isusa Hrista, a idole vaše i sve koji im se 
klanjaju proklinjem. ‐ A oni, iznenađeni takvom smelošću, odmah ga zgrabiše, svukoše, i 
strahovito tukoše, pa mu rekoše: Ovo si dobio za svoju bezočnost i drskost, i zato što u 
Hrista veruješ. Ako se dakle ne odrekneš Hrista, glava će ti biti odsečena, i telo će tvoje biti 
bačeno ribama da ga pojedu. ‐ No pošto se sveti mučenik ne hte odreći Hrista, oni mu 
odmah odsekoše glavu, pa telo njegovo baciše u more. 

  

  

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

KAREJSKIH (Svetogorskih) 

  

SVETI prepodobnomučenici Karejski, i drugi koji življahu u raznim kelijama Svete Gore 
Atonske, postradaše od papista u vreme unije, koju stvori s papom rimskim vizantijski car 
Mihail VIII Paleolog (1260‐1281. godine). Prvi između njih bi obešen, a ostali mačem 
posečeni.[84] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

FILOTEJA KAREJSKOG 

  
PREPODOBNI otac naš Filotej podvizavao se u Karejokoj keliji, zvanoj Jagari; bio starcem 
prepodobnog Nektarija, (Bitoljskog), i za čistotu i svetost svoga života udostojio se od 
Boga dara prozorljivosti. Upokojio se u miru.[85] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA DIOGENA 

  

OVAJ sveti mučenik postradao za Gospoda Hrista kamenovan. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVERKIJA 

  

SVETI mučenik Averkije postradao za Hrista mačem V posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NONA 

  

SVETO živeo, u miru se prestavio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GRATOSA 

  

VODEĆI anđelski život upokojio se u miru. 

  

  

 
  
  

NAPOMENE: 

1. Teodosije II ili Mlađi, unuk Teodosija Velikog, Vizantijski car, carovao od 408‐450. 
godine. Tako, rođenje prepodobnog Save Osvećenog pada u 439. godinu. 

2. Kapadokija ‐ istočna oblast Male Azije. Kesarija ‐ glavni grad Kapadokije. 
Mutalaska, sada Talasi, udaljeno osam kilometara od Kesarije. 

3. 1 Car. 1, 1.... 

4. Aleksandrija ‐ primorski grad u Africi na severnoj obali Egipta; veliki trgovački 
centar; bedem neznabožačke učenosti, a zatim središte hrišćanske prosvete. 

5. Selo Skanda, na pola kilometra daljine od Mutalaske. 

6. Sada manastir svetog Jovana Preteče, u selu Zindzedere, pa jednoj steni. 

7. Sravni: Psal. 83, 11. 

8. 1 Kor. 15, 33. 

9. Markijan ‐ Vizantijski car od 450‐457 godine. ‐ Sveti Juvenalije patrijarhovao od 420‐
458. godine. 

10. Sveti Pasarion ‐ osnivač jednog od Jerusalimskih manastira, episkop i nastavnik 
prep. Jevtimija Velikog; podvizavao se u prvoj polovini petoga veka; praznuje se 11. 
avgusta i Sirne subote. 

11. Crkva praznuje prepodobnog Jevtimija Velikog 20. januara. 

12. Spomen prep. Teoktista, saisposnika prep. Jevtimija Velikog, praznuje se 3. 
septembra. 

13. Spomen prep. Domentijana Palestinskog Crkva praznuje u Sirnu subotu. 

14. Godine 473. ‐ Anastasije I: patrijarh Jerusalimski od 458 ‐ 478. godine. 

15. Melagrija ‐ pustinjsko zelje Palestine; gorkog ukusa. Orčika tršćana ‐ od mirisave i 
prijatne biljke, trske, kojoj koren gorak; upotrebljavana za pravljenje mirisavih 
tamjana za bogosluženje; isto tako upotrebljavana za pravljenje lekovite masti; 
pustinjaci njenu srčiku upotrebljavali za hranu. 

16. Spomen njegov praznuje se 12. decembra. 

17. Prep. Teodosije Veliki, kinoviarh Palestinski; osnivač i ustrojatelj opštežićnih 
manastira na Istoku; praznuje se 11. januara. 
18. Psal. 146, 9. 

19. To je bilo 478. godine. Martirije ‐ patrijarh Jerusalimski od 478‐486. godine. 

20. Zenon ‐ Vizantijski car od 474‐491. godine. Vasilisk mu oteo presto 475. godine i 
carovao do kraja 477. godine; tada ga Zenon zbaci, zatvori, i on u tamnici skonča od 
gladi. 

21. To jest divljih inoplemenika, u ovom slučaju Saracena ‐ nomada. 

22. 3 Car. 17, 4‐6. 

23. Reč je o svetom Jovanu Ćutljivom, episkopu Kolonijskom; praznuje se 3. decembra. 

24. Današnji Mihmas. 

25. Manastir u Varihi ‐ danas Beni Naim ‐, na jugu od Hevrona. Sve te monaške obitelji 
nalazile su se u pustinji duž reke Jordana, nedaleko od njega. 

26. Salustije ‐ patrijarh Jerusalimski od 486‐494. godine. 

27. Jud. 19. 

28. 4 Car. 5, 20‐27. 

29. To je jedino ostrvo u Mrtvome moru, nedaleko od uvora Jordana, na zapadu. 

30. To jest Blagoslovi nas, oče. 

31. Isavrija ‐ malena oblast na jugu Male Azije.  

32. Današnja ‐ Hirbert Mird. 

33. Amatunt ‐ grad na ostrvu Kipru, sada Paleo ‐ Lemesos. Aila ‐ krajnji južni grad 
Palestine, u dubini zaliva Crvenoga mora; sada razvaline u blizini Akabe. 

34. Katismatna crkva, ‐ grčka reč katismatna znači: sedište, ‐ bila je podignuta od neke 
pobožne udovice u čast Presvete Bogorodice na mestu zvanom: ʺStaro sedišteʺ, u 
okolini Jerusalima.. ‐ U to vreme prep. Teodosije Veliki ostavi ovu crkvu i osnova 
opštežićni manastir, U kome se podvizavalo oko 700 ljudi, monaha. Manastir se 
palazio na sedam kilometara od lavre prepodobnog Save. 

35. 2 Mojs. 31, 1‐6. 

36. U vreme širenja monofizitske jeresi koja je učila da u Isusu Hristu postoji jedna 
priroda, Božanska, koja je progutala čovečansku prirodu, neki Petar Fulon, u 
mladosti valjavičar, kasnije prezviter, a zatim i lažni patrijarh Antiohijski, dodade 
Trisvetoj pesmi reči: ʺkoji si se raspeo za nas, pomiluj nasʺ. Tim dodatkom on je 
 tvrdio da je u stradanju Spasiteljevom stradalo ne samo Hristovo Božanstvo nego i 
sva Sveta Trojica. Sledbenici Petrovi obrazovaše posebnu sektu Teopashita, koja je 
duto vremena uznemiravala pravoslavni svet. 

37. Skitopolj, sada Bejsan, grad u Palestini, ležao na velikom drevnom karavanskom 
putu iz Damaska u Egipat; udaljen od Jerusalima preko 100 kilometara. 

38. U Zajordanju, blizu današnjeg Mkesa, na reci Jarmuki, nedaleko od grada Gadare 
kraj Genisaretskog jezera. 

39. Današnji Amvas, na putu iz Romlea u Jerusalim. 

40. Praznik Obnovljenja ili Osvećenja hrama Vaskrsenja Hristova u Jerusalimu, 
podignutog svetim Konstantinom Velikim 335. godine na Golgoti, Crkva praznuje 
13. septembra. Ovaj praznik se uvek proslavljao, a i danas se proslavlja veoma 
svečano i privlači mnoštvo poklonika u Jerusalim. 

41. Osnovana prepodobnim Haritonom, koji se praznuje 28. septembra. Sukijska je 
sirijska reč, i znači: Stara. 

42. Tekojski potok proticao kroz Tekojsku pustinju, koja sačinjava deo velike pustinje 
Judejske, južno od Sukijske lavre. 

43. To je bilo 514. godine. Po kazivanju pisca Žitija prep. Save Osvećenog, inoka Kirila, 
ovaj Jovan bio je čudotvorac. Spomen njegov praznuje se u Sirnu subotu. 

44. Na jugu od Hevrona, pored reke Jordana. 

45. To je najviša gora u svoj istočnoj pustinji. Sada: Muntar. 

46. Patrijarhovao u Jerusalimu pod imenom Jovana III od 517‐524. godine. 

47. Prema nazivu jezera: Eptastoma. 

48. Sr. Psal. 41, 5. 

49. Spomen prvp. Afrodisija Palestinskog praznuje se 24. decembra. 

50. Sada ‐ Medeba u Zajordanju. 

51. Na ovom Saboru osuđena Jevtihijeva jeres, monofizitstvo. Ta jeres učila: u Hristu 
postoji jedna priroda, Božanska; Njegova čovečanska priroda progutana je 
Božanskom. 

52. Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490‐496. godine. 

53. Flavijan ‐ patrijarh Antiohijeki od 506‐512. godine. 
54. To je bilo krajem 511. godine. ‐ Sidon, prastari grad Finikije, na obali Sredozemnog 
mora, nedaleko od planinskog grebena Livana, sa divnim pristaništem. 

55. Predstavnici i jeresiarsi monofizita: Jevtihije ‐ nastojatelj i arhimandrit jednog 
Carigradskog manastira; Dioskor, patrijarh Aleksandrijski od 444‐451. god. 

56. U 513. godini. 

57. Patrijarhovao kao Jovan III od 517‐524. godine. 

58. To je bilo u početku 517. godine. 

59. Misli se na Četiri Vaseljenska Sabora, dotle već održana. 

60. Razumeju se Vaseljenski sabori: Prvi (Nikejski) 325. godine; Drugi (Carigradski) 
381. god.; Treći (Efeski) 341. god.; Četvrti (Halkidonski) 451. godine. 

61. Flb. 4, 7. 

62. To je bilo 518. godine. 

63. Po jevrejskom računanju, koje je ostalo i u hrišćanskoj bogoslužbenoj praksi, deveti 
sat to je tri sata posle podne. 

64. U dvanaest sati = u ponoći. 

65. 20 jula 517. godine. 

66. Vizantijski car od 518‐527. godine. 

67. Spomen njegov Crkva praznuje 3. oktobra. 

68. Patrijarh Jovan skončao 524. godine. Njegov prejemnik, patrijarh Petar, 
patrijarhovao od 524‐544. godine. Nazvan Elevteropolit po mestu rođenja ‐ gradu 
Elevteropolju u Južnoj Palestini. 

69. Car Justin, sa pristankom Senata, predao presto Justinijanu, koga patrijarh 
Carigradski krunisao za cara. Justinijan i do toga, zbog bolesti svoga strica cara 
Justina, vodio državne poslove. Justinijan carovao od 527‐565. godine. 

70. 529. godine. 

71. Neapolis ‐ sada Nablus ‐ drevni Sihem, grad u dolini između dveju gora: Harizina i 
Gevala. 

72. Sv. Epifanije ‐ patrijarh Carigradski od 520‐535. g. Praznuje se 25. avgusta. 
73. Vitig ‐ jedan od poslednjih kraljeva Ostgotske države u ItaliJi, osnovane 
Teodorihom Velikim 493. godine. Vitig carovao od 537‐538. god. Ostgotsko carstvo 
bi osvojeno od znamenitih vojskovođa cara Justinijana: Velizarija i konačno 
Narzesa 554. godine. 

74. Gelimer ‐ poslednji kralj Vandalske države u Severnoj Africi. Ovo Vandalsko 
kraljevstvo bi srušeno i osvojeno od Vizantijskog vojskovođe Velizarija 554. godine. 
Zarobljen, Gelimer bi poslat u Carigrad, gde je pratio Velizarija pri njegovom 
trijumfalnom povratku. 

75. Carska se odluka, uglavnome, odnosila na uništenje jeresi: arijanske, monofizitske, 
Nestorijeve i Origenove, i na Samarjansko lažno učenje, i na utvrđivanje 
Pravoslavlja. 

76. Prepodobni Sava Osvećeni prestavio se 532. godine. 

77. O moštima prepodobnog Save pisac ovog Žitija, monah Kiril, mnogo vremena 
kasnije, pisao je: ʺTelo njegovo do današnjega dana sačuvalo se potpuno celo i 
netljeno. To sam ja svojim očima video prošlog indiktiona. Kada otvoriše dragocenu 
grobnicu, da bi položili u nju ostatke blaženoga Kasijana, ja siđoh u nju da se 
poklonim moštima božanstvenog starca i videh da su one cele i netljeneʺ. ‐ Obitelj 
svetog Save Osvećenog i danas postoji, na trinaestak kilometara istočno od 
Jerusalima, i čuvena je na Istoku sa strogog podvižničkog života svojih monaha. ‐ 
Docnije su mošti prepodobnoga Save latini preneli u Veneciju, i one su tamo 
počivale u crkvi svetoga Marka sve do nedavno, kada su ponovo svečano vraćene u 
njegovu lavru (1972. god.). 

78. Kinovija svetog ave Markijana nalazila se oko Vitlejema. 

79. Prepodobni Sava Osvećeni napisao je prvi Tipik = Ustav o crkvenim 
bogosluženjima, poznat pod imenom Jerusalimskog, i usvojen od svih Palestinskih 
manastira. Po svedočanstvu svetog Simeona Solunskog: ...božanstveni otac naš 
Sava izložio je Ustav, primivši ga od prepodobnih Jevtimija i Teoktista (koji behu 
prvi nastavnici prepodobnome Savi u podvizima pustinjačkim), a oni su ga primili 
od onih što behu pre njih i od Haritona Ispovednika, koji je preminuo 350. godine: 
to jest kraće: po predanju apostolskom. Docnije, Tipik svetog Save Osvećenog bio je 
obogaćen neophodnim i važnim dopunama. Još Docnije on je bio zaturen, pa 
obnovljen svetim Sofronijem, patrijarhom Jerusalimskim. 

80. Skitom se nazivala naročita vrsta monaških obitelji: to su bile posebne, odvojene 
kelije za usamljene pustinjake. No pre svega tako se nazivao poznati kraj u 
severozapdnom delu Egipta, na tridesetak kilometara od gore Nitrijske. 
 81. Tivaida ‐ oblast znamenitog u drevnosti Egipatskog grada Tive; po imenu ovoga 
grada, tako se nazivao sav Gornji (južni) Egipat. Tivaidska pustinja bila je jedno od 
najomiljenijih mesta drevnim hrišćanskim monasima za podvizavanje. 

82. Prepodobni Zaharija upokojio se krajem četvrtog veka. 

83. Spomen ovog prepodobnog Filoteja Karejskog, zvanog Jagar, praznuje se takođe 
danas 5. decembra. 

84. Spomen ovih Svetogorskih Prepodobnomučenika i Ispovednika vere Pravoslavne 
slavi se još i 4. januara, 22. septembra i 10. oktobra (gde videti opširnije o njima). 

85. Službu mu je nedavno napisao o. Gerasim Mikroagiananitis u Svetoj Gori.  
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
6. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA ČUDOTVORCA,  

arhiepiskopa Mirlikijskog 

  

SVETITELjA Hristovog Nikolaja, velikog Čudotvorca, brzog pomoćnika i izvrsnog 
posrednika pred Bogom, odgaji zemlja Likijska. On se rodio u gradu Patari.[1] Roditelji 
njegovi, Teofan i Nona, behu ljudi znameniti, visokorodni, pravoverni i bogati. Ovaj 
blagosloveni par, za svoj bogougodni život, mnoge milostinje i velike vrli ne, udostojio se 
kao sveti koren, proizvesti sveti ogranak i kao drvo usađeno kraj potoka donese rod svoj u 
vreme svoje.[2] Kada se rodi ovo blagosloveno dete, nadenuše mu ime Nikolaj, što znači: 
pobeditelj naroda. I on se, po blagoslovu Božjem zaista pokaza pobeditelj zla, na dobro 
celome svetu. Mati njegova Nona, čim njega rodi, odmah se oslobodi bolova, i od toga 
vremena ona sve do smrti svoje ostade nerotkinja. Time sama priroda kao da svedočaše da 
ova žena ne može roditi drugog takvog sina: Nikolaj je imao biti prvi i poslednji. Još u 
utrobi matere svoje osvećen bogonadahnutom blagodaću, on čim poče živeti ‐ poče i Boga 
pobožno poštovati, čim poče sisati ‐ poče i čudesa tvoriti, čim poče jesti ‐ poče i postiti se, 
Jer on po rođenju svom, još u kupelji krštenja stajaše tri sata na nogama svojim sam, ni od 
koga pridržavan, odajući tim stajanjem poštovanje Presvetoj Trojici, koje je on docnije 
imao biti veliki služitelj i predstojatelj. U njemu se mogaše raspoznati budući čudotvorac i 
po načinu na koji se prihvatao materinih grudi: sisao je ne kao ostala deca iz obeju 
materinih dojki, već samo iz desne, označavajući time da će stajati s desne strane Gospodu 
zajedno sa pravednicima. Isto tako on se poče pokazivati i izvanredan postnik, jer sredom 
i petkom sisaše samo jedanput, i to uveče, po završetku od strane roditelja uobičajenog 
molitvenog pravila večernjeg. Tome se njegovi roditelji veoma čuđahu, i predviđahu da će 
njihov sin kasnije u životu svom biti strogi isposnik. Naviknuvši još od povoja na takvo 
uzdržanje, blaženi Nikolaj celog života svog provođaše u strogom postu svaku sredu i 
petak. Rastući sa godinama, dete ujedno rastijaše i razumom, i usavršavaše se u vrlinama, 
kojima ga učahu njegovi pobožni roditelji. I bejaše on kao plodonosna njiva, koja prima u 
sebe i uzrasta dobro seme pouke i donosi svaki dan nove plodove dobrodušnosti. 

Kada dođe vreme, Nikolaj bi dat da uči Sveto Pismo. Prirodnom bistrinom svoga uma i 
rukovodstvom Svetoga Duha on za kratko vreme steče veliku mudrost, i u knjižnom 
učenju pokaza toliki napredak koliki beše potreban dobrome krmanošu Hristove lađe i 
iskusnom pastiru slovesnih ovaca. Postavši savršen u reči i učenju, on se pokaza savršen i 
u samom životu. On se na sve moguđe načine sklanjaše od sujetnih prijatelja i praznih 
razgovora, izbegavaše razgovor sa ženama, pa se čak čuvaše i da pogleda u njih. 
Negovaše on u sebi istinsku celomudrenost, čistim umom svagda sozercavajući Gospoda i 
usrdno posećujući svetu crkvu, i tako sledeći Psalmopevcu koji kaže: Volim biti u domu 
Boga moga (Psal. 83, 11). Mnogo puta provođaše on u crkvi po čitave dane i noći u 
bogomislenoj molitvi i čitanju božanstvenih knjiga, učeći se duhovnom znanju, bogateći 
sebe božanskom blagodaću Svetoga Duha i spremajući sebe za dostojno obitalište Njegovo 
po rečima Svetoga Pisma: Vi ste hram Božji, i Duh Božji živi u vama (1 Kor. 3, 16). I duh 
Božji stvarno življaše u ovom vrlinskom i čistom mladiću; i on sav beše duhovan, duhom 
goreći i Gospodu služeći. U njemu se ne primećivahu nikakve navike, svojstvene mladosti; 
naprotiv, držanjem svojim on ličaše na starca, zbog čega ga svi uvažavahu i divljahu mu 
se. Jer star čovek, ako ima mladićke postupke, služi na podsmeh svima; ali, ako mladić 
ima držanje starca, njemu se svi s poštovanjem dive. Neprilična je u starosti mladost, no 
divna je i dostojna poštovanja u mladosti starost. 

Stric blaženog Nikolaja beše episkop grada Patare, i zvaše se Nikolaj. Njegovo ime i bi 
dato mladome Nikolaju. 

Stric episkop, videći da njegov bratanac napreduje u vrlinskom životu i svom dušom se 
kloni sveta, savetova njegovim roditeljima da svoga sina dadu na službu Bogu. Oni 
poslušaše savet i darovaše Gospodu čedo svoje, koje sami behu primili od Njega kao dar. 
Jer u drevnim knjigama povestuje se o njima da su bili bezdetni, i već se nisu nadali da će 
imati dece, ali mnogim molitvama i suzama i milostinjama izmoliše sebi od Boga sina, i 
sada ne požališe prineti ga na dar Darodavcu. Episkop, primivši ovog mladog starca koji 
imađaše ʺsedinu mudrosti i uzrast starosti, život besprekoranʺ (Prem. Sol. 4, 9), uzvede ga 
u prezviterski čin. Kada on rukopolagaše blaženog Nikolaja za sveštenika, to on, 
napunivši se Svetoga Duha, obrati se narodu u crkvi i prorokova govoreći: ʺEvo, braćo, 
vidim novo sunce koje se rađa nad zemljom i javlja sobom milostivu utehu ojađenima. O, 
blago onome stadu koje se udostoji imati njega za svoga pastira. Jer on će dobro pasti duše 
zabludelih, i prehraniće ih na paši pobožnosti, i biće usrdni pomoćnik onima što su u 
nevoljama i opasnostimaʺ. ‐ Ovo proročanstvo se docnije stvarno ispuni, kao što će se 
videti iz daljeg povestvovanja. 

Primivši sveštenički čin, sveti Nikolaj dodavši trud trudu, bdeći i prebivajući u 
neprestanoj molitvi i postu, i staraše se u smrtnom telu svom podražavati Bestelesne 
Nebeske Sile. Tako vodeći ravnoangelni život, i iz dana u dan sve više procvetavajući 
lepotom duševnom, on se pokaza potpuno dostojan da upravlja Crkvom. V to vreme 
njegov stric episkop Nikolaj, namislivši da putuje u Palestinu da se pokloni tamošnjim 
svetim mestima, poveri upravljanje Crkvom svome bratancu, ovom jereju Božjem, svetom 
Nikolaju. 

Zastupajući svoga strica, sveti Nikolaj se o svima crkvenim poslovima staraše kao i sam 
episkop, stric njegov. U to vreme roditelji se njegovi preseliše u večni život. Sveti Nikolaj, 
nasledivši njihovo imanje, stade ga razdavati potrebitima. Jer on ne hajaše za prolazno 
bogatstvo, niti se brinjaše da ga uveća; naprotiv, odrekavši se svih želja ovoga sveta, on se 
svim bićem staraše da sebe preda Jedinome Bogu, i vapijaše k Njemu: K tebi, Gospode, 
podižem dušu svoju. Nauči me tvoriti volju tvoju, jer si ti Bog moj. Tebi sam privržen od 
rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj (Psal. 24, 1); 142, 10; 21, 11). ‐ I beše ruka 
njegova pružena k potrebitima, i izlivaše na njih prebogatu milostinju, kao reka obilna 
vodom. Evo jedno od mnogih milosrdnih dela njegovih. 

U gradu Patri življaše neki čovek, znatan i bogat, koji kasnije veoma osiromaši, i postade 
ubog, jer je život ovoga veka nepostojan. Taj čovek imađaše tri kćeri, koje behu veoma 
lepe. A kada oskudica postade tako velika da nisu imali ni šta jesti niti se u što odenuti, on 
namisli da zbog strašne nemaštine kuću pretvori u bludilište i kćeri svoje u bludnice, da bi 
na taj način stekao sredstva za nabavku hrane i odeće sebi i kćerima. O, jada! na kako 
nedolične pomisli navodi puko siromaštvo! Privikavajući sebe na ovu đavolju zamisao, 
ovaj čovek htede da svoju zlu nameru privede u delo. Međutim Sveblagi Gospod, koji ne 
želi gledati da čovek propada i čovekoljubivo nam pomaže u nevoljama, stavi misao 
dobru u srce ugodniku Svom, svetom jereju Nikolaju, i tajnim nadahnuđem posla ga u 
pomoć k čoveku koji dušom propadaše, da ga uteši u siromaštini i predupredi od pada u 
greh. Sveti Nikolaj, čuvši za krajnju bedu toga čoveka i Božjim otkrivenjem doznavši za 
njegovu zlu nameru, oseti duboko sažaljenje prema njemu i reši da svojom dobrotvornom 
rukom izvuče njega zajedno sa kćerima iz bede i greha kao iz ognja. Ipak on ne hte da 
otide i javno učini dobro tome čoveku, nego namisli da mu obilnu milostinju da tajno. 
Sveti Nikolaj postupi tako sa dva razloga. Prvi razlog: da bi sam izbegao sujetnu slavu 
ljudsku, držeći se reči Evanđelskih: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima (Mt. 
6, 1); drugi razlog: da ne bi postideo toga čoveka, koji je nekada bio bogat pa zapao u 
veliku siromaštinu. Jer sveti Nikolaj je znao kako je teška milostinja onome koji je iz 
bogatstva i slave zapao u uboštvo, pošto ga ona podseća na ranije blagostanje. Zato sveti 
Nikolaj reši da postupi po reči Hristovoj: da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja (Mt. 
6, 3). On je toliko izbegavao slavu ljudsku, da je se starao sakriti sebe i od onoga kome čini 
dobro. Stoga on uze veliku kesu zlata, ode k domu toga čoveka, ubaci kroz prozorčić kesu 
unutra, pa se brzo vrati doma. Sutradan izjutra taj čovek ustade, i našavši kesu odveza je. 
A kad ugleda zlato u njoj on se zaprepasti, i prosto ne mogaše da veruje da je to stvarno 
zlato, pošto niotkuda ne očekivaše on takvo dobročinstvo. Zatim, pipajući i razgledajući 
zlatnike on se uveri da je to zaista zlato. Obradovan i zadivljen, on od radosti plakaše, i 
dugo razmišljaše ko bi to mogao biti što mu učini ovakvo dobročinstvo; ali ništa ne 
mogaše smisliti. Stoga, pripisavši to promislu Božjem, on neprestano blagodaraše u duši 
svoga dobrotvora, uznoseći hvalu Gospodu koji se brine o svima. Posle toga on udade 
svoju najstariju kćer, davši joj kao miraz zlato koje on dobi na čudesan način. 

Sveti Nikolaj saznade o tome, i bi mu milo što ovaj čovek postupi po njegovoj želji; i 
zavole ga i reši da takvu milost učini i drugoj kćeri, sa željom da zakonitim brakom sačuva 
i nju od greha. Stoga, spremivši i drugu kesu zlata, ravnu prvoj, on noću, da niko ne vidi, 
ubaci tu kesu kroz isti prozorčić u dom onoga čoveka. A kada ovaj uboga čovek izjutra 
ustade, opet nađe kesu sa zlatom. I ponovo se stade čuditi tome. I pavši ničice na zemlju, 
on govoraše oblivajući se suzama: 

ʺBože i ljubitelju milosti, Strojitelju našeg spasenja, Ti si me najpre iskupio krvlju Svojom, a 
sada dom moj i decu moju izbavljaš zlatom iz vražijih zamki, ‐ Sam mi pokaži slugu 
milosrdne volje tvoje i čovekoljubive dobrote Tvoje. Pokaži mi tog zemnog angela koji nas 
čuva od grehovne pogibli, da bih saznao ko nas to izvlači iz ubitačne nemaštine i izbavlja 
od zlih zamisli i namera. Jer evo, Gospode, po milosti Tvojoj, koju mi tajno čini darežljiva 
ruka nepoznatog mi ugodnika Tvog, ja mogu i drugu kćer udati po zakonu, i tako izbeći 
zamke đavola, koji je hteo da poganom zaradom uveća, i bez toga, veliku pogibao mojuʺ. 

Pomolivši se tako Gospodu i zablagodarivši Njegovoj dobroti, čovek taj udade i drugu 
kćer svoju. Uzdajući se u Boga, on gajaše u sebi čvrstu nadu, da će On i treću kćer njegovu 
zbrinuti i dati joj zakonskog supruga, opet mu poslavši potrebno zlato rukom tajnog 
dobrotvora. I otac, da bi saznao ko mu i otkuda donosi zlato, ne spavaše noću, nego 
stražaše, eda bi se udostojio videti svoga dobrotvora. I gle, ne prođe mnogo vremena i 
očekivani se dobrotvor pojavi. Hristov ugodnik Nikolaj i po treći put dođe tiho, i 
zaustavivši se na uobičajenom mestu ubaci kroz isti prozor onaku istu kesu zlata, i odmah 
pohita natrag domu svome. Čuvši zveket zlata ubačenog kroz prozorčić, otac triju 
devojaka, potrča što je brže mogao za ugodnikom Božjim. Sustigavši ga i poznavši ga, ‐ jer 
svetitelj beše poznat po vrlinama svojim i po znatnosti porekla svog, ‐ on pade k nogama 
njegovim, celivajući ih, i nazivajući svetitelja izbaviteljem, pomoćnikom i spasiocem duša 
koje su bile na ivici propasti. Pritom reče i ovo: ʺDa me veliki u milosti Gospod nije tvojim 
milosrđem podigao, odavno bih ja kukavni otac zajedno sa svojim kćerima propao u ognju 
Sodomskom. Sada pak mi smo tobom spaseni i od užasnog pada u greh izbavljeniʺ. 

To i mnogo sličnih reči sa suzama govoraše on svetitelju. Svetitelj ga jedva podiže sa 
zemlje, i zakle ga mnogim zakletvama da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo. Još 
mu svetitelj reče mnoge pouke korisne po dušu, pa ga otpusti kući njegovoj. 

Od mnogih dela milosrđa ugodnika Božjeg mi ispričasmo samo jedno, da bi se saznalo 
koliko on beše milostiv prema sirotinji. Nama bi nedostalo vremena kada bismo podrobno 
govorili o tome koliko je on bio milosrdan prema nevoljnima, koliko je gladnih nahranio, 
koliko nagih odenuo, koliko njih od poverilaca otkupio. 

Posle toga prepodobni otac Nikolaj izvoli krenuti u Palestinu, da tamo vidi i pokloni se 
onim svetim mestima gde je Gospod Bog naš Isus Hristos hodio Svojim prečistim nogama. 
Kada lađa plovljaše prema Egiptu i putnici ne znađahu šta će ih snaći, sveti Nikolaj koji se 
nalazio među njima provide da će ubrzo nastati bura i oluja i obavesti o tome svoje 
saputnike, rekavši im da je on video đavola gde uđe u lađu, sa željom da potopi lađu i sve 
putnike na njoj. I tog časa iznenada se nebo pokri oblacima, smrači se, i podiže se 
strahovita bura na moru. Putnici se silno uplašiše očekujući smrt, i moljahu svetog oca 
Nikolaja da im pomogne da ne izginu na pučini morskoj; i govorahu: Aka nam ti, sveče 
Božji, ne pomogneš molitvama svojim k Bogu, mi ćemo potonuti i izginuti. ‐ Naredivši im 
da budu hrabri, i da svu nadu polože na Boga, i da bez ikakve sumnje očekuju brzo 
izbavljenje, svetitelj se stade usrdno moliti Gospodu. I more se odmah ukroti, i nastade 
tišina velika, i sveopšta žalost pretvori se u radost. Obradovani putnici odadoše 
blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, svetom ocu Nikolaju; i dvostruko se divljahu: i 
njegovom prorečenju bure i izbavljenju od opasnosti. Posle toga jedan mornar pope se na 
katarku da tamo nešto uredi, ali se pri spuštanju omače sa velike visine, pade nasred lađe, 
i tako se razbi da odmah izdahnu. A sveti Nikolaj, i bez poziva gotov na pomoć, vaskrse 
ga svojom molitvom, i podiže ga iz mrtvih kao iz sna, i predade ga živog mornarima. 
Posle toga, razapevši sva Jedra, oni uz podesan vetar blagopolučno nastaviše svoje 
putovanje i spokojno pristadoše uz obalu Aleksandrije. Tu ugodnik Božji sveti Nikolaj 
isceli mnoge boleonike i besomučenike, i uteši ucveljene, pa produži put svoj u Palestinu. 

Stigavši u sveti grad Jerusalim, sveti Nikolaj uziđe na Golgotu, gde Hristos Bog naš izvrši 
spasenje rodu ljudskom raširivši na krstu prečiste ruke Svoje. Tu ugodnik Božji izli tople 
molitve iz srca gorećeg ljubavlju, uznoseći blagodarnost Spasitelju našem. Obiđe on i sva 
sveta mesta, svuda tvoreći usrdno poklonjenje. I kada noću on htede da uđe u svetu 
crkvu,[3] zaključana crkvena vrata sama se otvoriše, pružajući neometan ulaz onome 
kome i nebeska vrata behu otvorena. Pošto provede u Jerusalimu dosta vremena, sveti 
Nikolaj se spremaše da ide u pustinju, ali bi zadržan Božanskim glasom s neba koji mu 
savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. Jer Gospod Bog, koji sve uređuje na korist našu, 
ne hte da ostane u pustinji pod poklopcem svetilnik koji On ugotovi da svetli na svetnjaku 
Likijske mitropolije. Našavši lađu, ugodnik Božji ugovori s mornarima da ga oni prevezu 
u njegovo otačastvo. Međutim oni namisliše da ga prevare, i upraviše svoju lađu ne u 
pravcu Likije već na drugu stranu. Kada isploviše iz pristaništa, sveti Nikola primeti da 
lađa ne plovi put njegova otačastva, pa pripade k nogama mornara i moljaše ih da lađu 
skrenu put Likije. Ali oni ne obratiše nikakvu pažnju na njvgovu molbu već produžiše u 
istom pravcu, ne znajući da Bog neće ostaviti svoga ugodnika u muci. I odjedanput dunu 
neki silovit vetar, okrenu lađu na drugu stranu i brzo je ponese put Likije, preteći zlim 
mornarima konačnom propašću. I tako nošen Božanskom silom po moru, sveti Nikolaj 
stiže u svoje otačastvo. Nezlobiv, on nikakvo zlo ne učini ovim zlonamernim 
neprijateljima svojim: on niti se razgnjevi na njih, niti im reče kakvu prekornu reč, nego ih 
s blagoslovom otpusti u njihov zavičaj. Sam pak on ode u manastir, osnovan njegovim 
stricem Patarskim episkopom, i nazvan Sveti Sion. Tu svoj bratiji sveti Nikola bi veoma 
mio sabrat. 

Primivši ga s velikom ljubavlju kao angela Božja, oni se naslađivahu njegovim 
bogonadahnutim rečima, i nazidavahu se ravnoangeliim životom njegovim, i ugledahu se 
na divne navike njegove, kojima ukrasi Bog divnog slugu svog. Našavši sebi u ovom 
manastiru bezmolvno življenje, usamljeničko molitveno tiho pristanište za 
bogorazmišljanje, sveti Nikola se nadaše da ostalo vreme života svoga provede tu 
bezizlazno. Ali Bog mu ukazivaše drugi put, jer nije hteo da tako bogata riznica vrlina, 
kojom se imao obogatiti svet, ostane zaključana i sakrivena u manastiru, kao blago 
zakopano u zemlju, nego da ta riznica bude otvorena svima i da se njenim blatom obavlja 
duhovna trgovina koja stiče mnoge duše. I gle, jednom svetitelj, stojeći na molitvi, ču glas s 
visine: ʺNikolaje, pođi na podvig u narod, ako želiš biti od mene uvenčanʺ. 

Čuvši ovaj glas Nikolaj se zaprepasti, i stade razmišljati o tome šta hoće i šta traži od njega 
ovaj glas. I ponovo ču glas koji govoraše: ʺNikolaje, nije ovde ona njiva na kojoj ti imaš 
doneti plod koji ja očekujem, nego se okreni k ljudima i idi u svet, da se proslavi u tebi ime 
mojeʺ. 

Tada svetom Nikolaju bi jasno da Gospod zahteva od njega, da ostavi podvig bezmolvija = 
podvig usamljeničkog molitvenog tihovanja, i da ide služiti spasenju ljudi. I stade svetitelj 
razmišljati na koju stranu da krene: da li u postojbinu svoju, grad Pataru, ili u neko drugo 
mesto. I izbegavajući sujetnu slavu ljudsku u sredini svojih sugrađana, poznanika, i bojeći 
je se, on donese odluku da otputuje u drugi grad gde ga niko ne poznaje. 

U toj istoj Likijskoj nahiji bejaše čuveni grad Mire,[4] metropola cele Likije. U taj grad i ode 
sveti Nikolaj, vođen Božjim promislom. Tamo ga niko ne poznavaše; i prebivaše on u tom 
gradu kao prosjak, nemajući gde glave skloniti. Jedino u domu Gospodnjem nahođaše on 
sebi utočište, imajući u Bogu jedino pristanište. U to vreme prestavi se arhijerej toga grada 
Jovan, arhiepiskop i prvoprestolnik sve Likijske zemlje. Stoga se u Miri sabraše svi 
episkopi Likije, da za upražnjeni presto izaberu dostojnoga muža. Mnogo uglednih i 
blagorazumnih ljudi beše kao kandidata za arhiepiskopski presto. Pošto pri izboru beše 
velikih nesuglasica, to neki, pokrenuti božanskom revnošću, izjaviše ovo: Izbor episkopa 
za ovaj presto nije stvar ljudi već stvar promisla Božjeg. Stoga treba da se damo na 
molitvu, da bi sam Gospod pokazao ko je dostojan primiti takav čin i biti pastir cele Likije. 

Ovaj predlog naiđe na sveopšte odobravanje, i svi se predadoše usrdnoj molitvi i postu. A 
Gospod, ispunjujući volju onih koji Ga se boje i uslišujući molitvu njihovu, otkri Svoju 
blagu volju najstarijem episkopu na sledeći način. Kada ovaj episkop stajaše na molitvi, 
njemu se javi Lučezaran Muž i naredi mu da noću otide i stane kraj crkvenih vrata i motri 
ko će pre svih ući u crkvu. ʺTaj i jeste, ‐ reče Lučezarni Muž, ‐ moj izabranik; primite ga s 
češću i postavite za arhiepiskopa; njemu je ime Nikolajʺ. 

O ovom božanskom viđenju svom episkop obavesti ostale episkope. A oni, čuvši to, 
udvostručiše svoje molitve. Episkop pak koji se udostoji ovog otkrivenja, stade na mestu 
kojemu bi ukazano u viđenju, i čekaše željenoga muža. A kada nastade vreme za jutarnje 
bogosluženje, sveti Nikolaj pokrenut Duhom dođe crkvi pre svih, jer u njega beše običaj: 
ustajati u ponoć na molitvu i pre drugih dolaziti crkvi na jutarnje bogosluženje. Čim 
svetitelj uđe u pritvor, episkop, udostojenik onoga viđenja, zaustavi ga, i upita ga: Čedo, 
kako ti je ime? ‐Sveti Nikolaj ćutaše. Episkop ga ponovo upita to isto, Svetitelj mu krotko i 
tiho odgovori: Ime mi je Nikolaj; sluga sam svetinje tvoje, vladiko. 

Blagočestivi episkop, čuvši tako krotke i smirene reči, poznade kako po samom imenu ‐ 
Nikolaj, ‐ kazanom mu u viđenju, tako i po smernosti i krotkom odgovoru, da je to taj muž 
koga hoće Bog za prvoprestolnika Mirske crkve. Jer je on znao iz Svetoga Pisma da 
Gospod pogleda na krotkoga i ćutljivoga i na onoga, koji drhće od njegovih reči. I 
obradova se episkop velikom radošću, kao da je dobio neku tajnu riznicu. I odmah uzevši 
svetog Nikolu za ruku on mu reče: ʺČedo, hajde sa mnomʺ. ‐ I s češću ga dovede k 
episkopima. A oni, ispunivši se božanstvene sladosti i duhovne utehe što nađoše samim 
Bogom ukazanog muža, odvedoše ga u crkvu. 

Glas o tome se vrlo brzo pronese na sve strane, i brže od ptica steče se crkvi ogromno 
mnoštvo naroda. Episkop, udostojenik viđenja, obraćajući se svima, gromkim glasom reče: 
ʺPrimite, braćo, svoga pastira, koga vam pomaza Auh Sveti i kome On poveri brigu o 
dušama vašim. Njega postavi ne skupština ljudska već sam Bog. Eto, sada imamo onoga 
koga želesmo, i nađosmo i primismo onoga koga tražasmo. Pod njegovom upravom i 
rukovodstvom mi se nećemo lišiti nade da radosno predstanemo Bogu u dan Njegova 
javljenja i otkrivenjaʺ. 

Sav narod uznošaše blagodarnost Bogu i radovaše se neiskazanom radošću. A sveti 
Nikolaj dugo odbijaše da primi episkopski čin. Najzad, ustupajući usrdnim molbama 
sabora episkopa i svega naroda, on stupi na arhijerejski presto i protiv svoje volje. Na to bi 
on pobuđen i Božanstvenim viđenjem koje on imade pred smrt arhiepiskopa Jovana. O 
tome viđenju patrijarh Carigradski sveti Metodije kazuje ovo: 

ʺJedne noći sveti Nikolaj vide Spasitelja našeg u slavi gde stoji blizu njega i daje mu 
Evanđelje, ukrašeno zlatom i biserjem. Sa druge pak svoje strane sveti Nikolaj ugleda 
Presvetu Bogorodicu koja mu na ramena stavlja omofor. Nekoliko dana posle toga viđenja 
prestavi se arhiepiskop Mirski Jovan, i Nikolaj bi postavljen za arhiepiskopa toga gradaʺ. 

Sećajući se toga viđenja, i videći u njemu očigledno blagovolenje Božije, i ne želeći da se 
ogluši o molbe sabora, sveti Nikolaj primi pastvu. Sabor episkopa sa svim crkvenim 
klirom izvrši posvećenje njegovo, i radosno odpraznovaše veseleći se povodom 
Bogodanog im pastira, svetitelja Hristovog Nikolaja. Na taj način Crkva Božija primi jarki 
svetilnik koji ne ostade pod poklopcem, nego si postavljen na dolično arhijerejsko i 
pastirsko mesto. Blistajući na ovom mestu, sveti Nikolaj pravilno upravljaše rečju istine, i 
mudro učaše svoju pastvu svetoj veri i životu po svetoj veri. 

U početku svoga pastirstvovanja ugodnik Božji ovako govoraše sebi: ʺNikolaje, ovaj čin i 
ovo mesto zahtevaju od tebe, da ti više ne živiš sebi već drugimaʺ. ‐ Želeći pak da svoje 
slovesne ovce nauči vrlinama, on više ne skrivaše, kao ranije, svoje življenje u vrlinama. Jer 
ranije on provođaše svoj život tajno služeći Bogu, koji jedini i znađaše njegove podvige. 
No sada, na položaju arhijereja, život njegov postave javan svima, ne iz sujete pred 
ljudima već radi njihove koristi i uvećanja slave Božije, da se ispuni ono što je rečeno u 
Evanđelju: Tako da se svetli videlo vaše pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca 
vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Sveti Nikola beše stadu svome ogledalo svih dobrih 
dela i, po rečima svetog apostola: primer vernima u reči, u življenju, U ljubavi, u duhu, u 
veri, u čistoti (1 Tm. 4, 12). On beše po naravi krotak i nezlobiv, duhom smiren, otresajući 
se svakog oholjenja. Odeća njegova beše prosta, hrana isposnička, koju on uzimaše samo 
jedanput dnevno, i to uveče. Sav pak dan on provođaše u delima doličnim njegovom činu, 
saslušavajući molbe i potrebe onih koji mu dolažahu. Vrata njegovog doma behu otvorena 
svima: jer on beše dobar iprema svima i veoma pristupačan svima, otac sirotama, milostivi 
davatelj ništima, utešitelj onima koji plaču, pomoćnik potlačenima, i veliki dobrotvor 
svima. Kao pomoćnike sebi u crkvenom upravljanju on izabra dva vrlinska i 
blagorazumna savetnika, počastvovana prezviterskim činom. To behu dva u celoj Grčkoj 
poznata muža: Pavle Rodoski i Teodor Askalonski. 

Tako svetitelj Nikolaj divno pasijaše povereno mu stado slovesnik ovaca Hristovih. No 
zavidljivi zli vrag, koji nikada ne prestaje ratovati protiv slugu Božjih, ne podnoseći 
cvetanje pobožnosti među ljudima, podiže gonjenje Crkve Hristove preko neznabožnih 
careva rimskih Dioklecijana i Maksimijana.[5] U to vreme od ovih careva iziđe naređenje 
po celoj carevini: da se hrišćani imaju odricati Hrista i klanjati se idolima; one koji se tome 
naređenju ne pokoravaju ‐ primoravati na to okovima, tamnicom, teškim mukama, najzad 
smrtnom kaznom. Ta zlosilna oluja, stvarana ljubiteljima mračnog bezbožja, uskoro 
zahvati i grad Miri. A blaženi Nikolaj, rukovodilac svih hrišćana u tom gradu, slobodno i 
neustrašivo propovedaše Hristovu veru, i beše gotov postradati za Hrista. Zbog toga on bi 
uhvaćen od neznabožnih mučitelja i posađen u tamnicu sa mnogim hrišćanima. U tamnici 
on provede ne malo vremena, podnoseći mnoga zla, trpeći glad i žeđ i teskobu tamničku. 
Svoje sasužnje on hranjaše rečju Božjom i pojaše slatkim vodama pobožnosti; pojačavajući 
u njima veru u Hrista Boga, utvrđujući ih na nerazrušivom temelju, on ih ubećivaše da 
budu čvrsti u ispovedanju Hrista i da svesrdno stradaju za istinu. 

Zatim hrišćanima ponovo bi darovana sloboda, i blagočešće sinu kao sunce posle tamnih 
oblaka, i nastupi kao neka tiha prehladica posle oluje. Jer Hristos Gospod čovekoljubivo 
pogleda na Svoje dostojanje, uništi vlast neznabožaca, zbaci s carskog prestola 
Dioklecijana i Maksimijana i razori silu revnitelja. bezbožnog neznabožja. Javljenjem Krsta 
Svoga caru Konstantinu Velikom, kome uruči Rimsku državu, Gospod Bog ʺpodiže rog 
spasenjaʺ ljudima Svojim.[6] Car Konstantin, poznavši Jedinoga Boga i položivši ovu nadu 
na Njega, silom Čaonoga Krsta pobedi sve neprijatelje svoje, i naredivši da se idolski 
hramovi poruše a hrišćanske crkve uspostave, on razveja prazne nade svojih prethodnika. 
On pusti na slobodu iz tamnice sve Hrista radi zatvorene, i odade im velike pohvale kao 
hrabrim vojnicima. I ispovednici Hristovi vraćahu se, svaki u svoje otačastvo. Tada i grad 
Miri ponovo primi svoga pastira, velikoga arhijereja Nikolaja, po nameri mučenika, i bez 
krvi ovenčanika. 

Imajući u sebi blagodat Božiju, sveti Nikolaj, kao i ranije, isceljivaše strasti i bolesti kod 
ljudi, ne samo vernih nego i nevernih. Zbog velike blagodati Božje što obitavaše u njemu, 
svi mu se divljahu, i slavljahu ga, i veoma ljubljahu: jer on sijaše čistotom srca, i beše 
ukrašen svima darovima Božjim, služeći Gospodu svome u svetinji i pravdi. 

U to vreme još bejaše mnogo neznabožačkih idolišta, za koje neznabožni ljudi behu 
privezani demonskom ljubavlju, te mnogi žitelji i grada Miri propadahu. Arhijerej pak 
Boga Višnjega, zapaljen revnošću po Bogu, prođe sva ta mesta, rušeći idolišta i u prah ih 
pretvarajući, i stado svoje očišćujući od demonskih poganština. Tako ratujući protiv zlih 
duhova, sveti Nikolaj dođe i u hram Artemide,[7] koji beše ogroman i bogato ukrašen, 
demonima prijatno obitalište. Sveti Nikolaj sruši do temelja taj hram, visoku graćevinu 
sravni sa zemljom, a sam temelj raskopa i razveja po vazduhu, okomivši se više na 
demone negoli na sam hram. Zli pak dusi, ne mogući podneti dolazak ugodnika Božjeg, 
silno zapomagahu i bežahu iz svojih obitališta, progonjeni oružjem molitava nepobedivog 
vojnika Hristovog, svetitelja Nikolaja. 

Blagoverni car Konstantin, želeći utvditi Hristovu veru, naredi da se u gradu Nikeji održi 
Vaseljenski sabor. Sveti Oci se sabraše, pravo učenje vere izložiše, a Arijevu jeres i samog 
zloumnog jeretika Arija prokleše. Ispovedivši da je Sin Savečan Ocu i da Sinu i Ocu 
pripada jednaka čast, sveti Oci vaspostaviše mir u svetoj Božanstvenoj apostolskoj Crkvi. 
Na tom Saboru među 318 svetih Otaca bejaše i sveti Nikolaj. On junački stajaše protiv 
bezbožnog učenja Arijevog i zajedno sa svetim Ocima Sabora utvrdi i predade svima 
dogmate pravoslavne vere. O svetom Nikolaju inok Studitskog manastira Jovan povestuje 
ovo: Ponesen božanskom revnošću, kao drugi prorok Ilija, on usred Sabora posrami 
jeretika Arija ne samo rečju nego i delom, udarivši ga po obrazu. Zbog toga sveti Oci 
Sabora uznegodovaše protiv svetitelja, i rešiše da ga za tako drsko delo liše arhijerejskog 
čina. Ali sam Gospod naš Isus Hristos i Preblagoslovena Mati Njegova, gledajući s neba na 
podvig svetitelja Nikolaja, odobriše njegov smeli postupak i pohvališe njegovu božansku 
revnost. Jer neki od svetih Otaca Saborskih imadoše onakvo isto viđenje kakvog se i sam 
svetitelj udostoji još pre svoga postavljenja za arhijereja. Oni videše da s jedne strane 
svetitelja stoji sam Gospod Hristos sa Evanđeljem, a s druge ‐ Prečista Djeva Bogorodica sa 
omoforom, i vraćaju i daju svetitelju znake njegovog čina, koji su mu bili oduzeti. I 
poznavši po tome da je ta svetiteljeva smelost bila ugodna Bogu, Oci Sabora prestadoše 
prekoravati svetitelja i ukazaše mu poštovanje kao velikom ugodniku Božjem. 

Vrativši se sa Sabora k svome stadu, sveti Nikolaj mu donese mir i blagoslov. Svojim 
medotočivim ustima on predade svemu narodu zdravo učenje, saseče u korenu nezdravo i 
tuđe učenje, a okorele i uporne u zloći jeretike on izobliči i progna iz Hristovoga stada. 
Kao što mudar zemljodelac očišćuje sve što se nalazi na gumnu, sabirajući dobro zrnevlje a 
odbacujući kukolj; tako blagorazumni delatelj na gumnu Hristovom, sveti Nikolaj, punjaše 
duhovnu žitnicu dobrim plodovima, a kukolj jeretičke zablude on razvejavaše i daleko od 
pšenice Gospodnje odbacivaše. Zato sveta Crkva i naziva njega lopatom, koja razvejava 
kukoljna učenja Arijeva. I beše on zaista svetlost svetu i so zemlji, jer i življenje njegovo 
beše svetlo i reč njegova solju mudrosti začinjena. I dobri pastir ovaj imađaše veliko 
staranje o stadu svome u svima njegovim nevoljama, hraneći ga ne samo duhovnom 
pašom, nego brinući se i o telesnoj hrani njegovoj. 

Jednom u Likijskoj nahiji beše velika glad, i grad Miri silno oskudevaše u hrani, i ljudi se 
mnogo mučahu zbog toga. Sažaljevajući jadne ljude umiruće od gladi, arhijerej Božji se 
noću u snu javi jednome trgovcu koji se nalažaše u Italiji i koji tek što beše natovario svoju 
lađu žitom, i nameravao da otplovi na drugu stranu, dade mu tri zlatnika kao kaparu i 
naredi mu da sa lađom otplovi u grad Miri i tamo proda žito. Probudivši se iz ona i 
našavši u ruci tri zlatnika, trgovac se zaprepasti, diveći se snu, praćenom čudesnom 
pojavom zlatnika. Zbog takvog čuda trgovac se ne ogluši o naređenje svetitelja, već 
otputova u grad Miri i rasproda žito tamošnjim žiteljima. Pri tome on ne sakri od njih i 
javljenje svetog Nikolaja njemu u snu. Našavši takvo izbavljenje od gladi i slušajući 
trgovčevo kazivanje, građani uznošahu Bogu blagodarnost i hvalu, i veličahu svog 
čudesnog hranitelja, velikog arhijereja Nikolaja. 

U to vreme nastade pobuna u velikoj Frigiji. Saznavši za to, car Konstantin posla tri 
vojvode sa područnom im vojskom, da umire pobunu . To behu vojvode: Nepotijan, Urs i 
Erpilion. Oni veoma hitno otploviše iz Carigrada, i zaustaviše se u jednom pristaništu 
Likijske eparhije, koje se zvaše Adriatska obala. Tu beše grad. Pošto im silna bura morska 
ne davaše da produže plovidbu, to oni stadoše čekati u tom pristaništu da se prolepša 
vreme. Za vreme tog zadržavanja neki vojnici, izlazeći na obalu radi kupovanja potrebnih 
stvari, mnogo štošta uzimahu silom. Pošto se to dešavalo često, žitelji grada se ozlojediše, i 
na mestu zvanom Plakomata počeše između njih i vojnika bivati rasprave, svađe i tuče. 
Doznavši o tome, sveti Nikola ne bi lenj doputovati na tu obalu i u taj grad, da umiri te 
međusobice. Na glas o svetiteljevom dolasku, svi građani zajedno s vojvodama izađoše 
svetitelju u susret i pokloniše mu se. Svetitelj upita vojvode, otkuda i kuda idu. Oni mu 
kazaše da su od cara upućeni u Frigiju, da uguše tamošnju pobunu. Svetitelj im savetova 
da svoje vojnike drže u poslušnosti i da im ne dozvoljavaju činiti ljudima zla. Posle toga 
on pozva vojvode u grad i srdačno ih ugosti. Vojvode, kaznivši među vojnicima krivce, 
utišaše nemir, i udostojiše se blagoslova od svetog Nikolaja. 

Dok se ovo zbivalo, dođoše iz grada Miri neki građani, ojađeni i plačni. I pripavši k 
nogama svetitelju, moljahu ga da zaštiti nevino osuđene, pričajući mu sa suzama da u 
njegovom odsustvu igemon Evstatije, podkupljen od zavidljivih i zlih ljudi, osudi na smrt 
tri čoveka iz njihovog grada, koji ni u čemu nisu krivi. Zbog toga sav naš grad, ‐ govorahu 
oni ‐, tuguje i plače, i očekuje tvoj povratak, vladiko. Jer da si ti bio s nama, igemon se ne bi 
usudio da donese takvu nepravednu presudu. 

Čuvši to arhijerej Božji, duša mu se ispuni tugom, i on u pratnji vojvoda odmah krenu na 
put. Stigavši u mesto zvano ʺLavʺ, svetitelj srete neke putnike i upita ih, znaju li oni što o 
tri čoveka osuđena na smrt. Oni mu odgovoriše: Mi ih ostavismo na polju Kastora i 
Poluksa gde ih vucijahu na pogubljenje. ‐ Tada sveti Nikola pođe brže, žureći da 
predupredi pogubljenje nevinih ljudi. Stigavši na mesto kazne, on ugleda mnoštvo naroda 
koji se tu slegao. A tri osuđena muža, sa rukama naopačke vezanim i sa licima 
pokrivenim, već se behu nagnuli k zemlji i obnažene vratove opružili, očekujući udarac 
mača. Svetitelj vide da je dželat, svirep i besan, već izvukao mač svoj. Prizor beše užasan i 
bolan za sve. Tada svetitelj Hristov, spojivši s krotošću jarost, slobodno prođe kroz narod, 
bez ikakvog straha i bojazni istrže mač iz ruku dželata, baci ga na zemlju, pa onda 
oslobodi od uza tri osuđena muža. Sveto on uradi sa velikom neustrašivošću, i niko se ne 
usudi da ga zaustavi, jer reč njegova beše sa vlašću i delanje njegovo sa Božanskom silom: 
bejaše on veliki pred Bogom i svima ljudima. A tri muža, izbavljeni od smrti, videvši sebe 
neočekivano vraćene sa ivice smrti k životu, prolivahu od radosti tople suze i dobrodušno 
uzdisahu; a sav prisutni narod odavaše blagodarnost svome svetitelju. Stiže tamo i igemon 
Evstatije, i htede da pristupi k ugodniku Božjem. Ali ugodnik Božji ne hte ni da ga 
pogleda. A kad ovaj pripade k nogama svetiteljevim, svetitelj ga odgurnu. Prizivajući na 
njega osvetu Božiju, sveti Nikolaj mu prećaše mukama ovoga sveta zbog 
zloupotrebljavanja vlasti, i izjavi da će ga tužiti caru. Izobličavan svojOm savešću i 
uplašen pretnjama svetiteljevim, igemon sa suzama moljaše za milost. Kajući se za svoju 
nepravdu i želeći izmirenje sa velikim ocem Nikolajem, on svaljivaše krivicu na gradske 
starešine Simonida i Evdoksija. No laž se nije mogla sakriti, jer je svetitelj nasigurno znao 
da je igemon, podkupljen zlatom, osudio nevine ljude na smrt. Igemon dugo i dugo 
moljaše Hristovog ugodnika da mu oprosti, i tek kada igemon sa velikim smirenjem i 
mnogim suzama ispovedi da je ono njegov greh a ne koga drugog, ugodnik Hristov mu 
podari oproštaj. 

Videći sve to, tri vojvode što dođoše sa svetiteljem divljahu se revnosti i blagosti velikog 
arhijereja Božjeg. Zatim, udostojivši se svetih molitava njegovih i uzevši od njega 
blagoslov za svoj put, oni otputovaše u Frigiju da izvrše carevo naređenje. Došavši na 
mesto pobune, oni brzo ugušiše pobunu potpuno. I pošto izvršiše povereni im od cara 
posao, vratiše se s radošću u Vizantiju. Car i sve velmože odadoše im veliku hvalu i čast, i 
udostojiše se učešća u carskom savetu. Ali zli ljudi, zavideći takoj slavi ovih vojvoda, 
krenuše u zlobu i mržnju protiv njih. I skovavši zao plan protivu njih, oni odoše 
upravitelju grada Evlaviju, i oklevetaše ih govoreći: Vojvode ne savetuju mudro, niti će se 
dobrim završiti njihov savet, jer, kako smo čuli, oni uvode novotarije i kuju zlo protiv cara. 
‐ Rekavši to protivu njih, oni dadoše mnogo zlata eparhu, da ga pridobiju na svoju stranu. 
Eparh dostavi tu klevetu caru. Čuvši to, car bez ikakvog isleđenja naredi da te tri vojvode 
posade u tamnicu, bojeći se da oni ne pobegnu tajno i izvrše svoju zlu nameru. I vojvode 
tamnovahu, ne znajući zbog čega su bačeni u tamnicu, svesni da nisu nizašta krivi. Nakon 
malo vremena klevetnici se stadoše pribojavati da se ne obelodani njihova kleveta i zloba, 
pa se na njih sruči njihovo zlo. Zbog toga oni odoše k eparhu i usrdno ga moliše, da ne 
ostavlja tako dugo u životu one vojvode nego da ih što pre osudi na smrt. Upleten u 
mrežu zlatoljublja, eparh se odmah dade na posao, da stvar privede kraju. On se smesta 
uputi caru i, kao vesnik zla, predstade mu lica nevesela i pogleda tužna. Ujedno s tim on je 
želeo da pokaže kako se veoma brine o carevom životu i kako mu je svesrdno odan. 
Trudeći se da u cara izazove gnjev protiv nevinih vojvoda, on stade govoriti caru laskavo i 
lukavo, tvrdeći: ʺCare, nijedan od zaključanih u tamnici ne želi da se pokaje. Svi su oni 
uporni u svojoj zloj nameri, i ne prestaju plesti zamke protiv tebe. Stoga naredi da ih bez 
odlaganja umore, da oni ne bi preduhitrili nas i izvršili svoju zlu nameruʺ. 

Uznemiren ovakvim rečima, car odmah osudi vojvode na smrt. Ali pošto beše veče, to 
izvršenje kazne bi odloženo za sutradan. O tome saznade tamnički stražar; i pošto nasamo 
proli mnogo suza zbog strahote koja preti nevinim vojvodama, on ode k njima i reče im: 
Bolje bi mi bilo da se nisam upoznao s vama i uživao u prijatnom razgovoru s vama i 
zajedničkoj trpezi, jer bih lako podneo rastanak s vama, i ne bih toliko patio dušom zbog 
strahote koja ide na vas. Sutra ćemo se rastati, avaj meni! poslednjim i gorkim rastankom, i 
ja više neću ugledati mila mi lica vaša niti čuti glas vaš, jer je car naredio da vas pogube. 
Ostavite mi zaveštanje šta da se uradi s vašim imanjem, dok ima vremena i dok vas smrt 
nije omela da izrazite svoju volju. 

Ove reči stražar izgovori jecajući. A vojvode, znajući da ništa nisu zgrešili caru i da ne 
zaslužuju smrt, razdreše haljine svoje i stadoše čupati kosu svoju, govoreći: Koji vrag 
pozavide našem životu? Zašto smo mi osuđeni na smrt kao zločinci? šta to uradismo zbog 
čega zaslužujemo smrt? ‐ I prizivahu oni poimence svoje srodnike i prijatelje, uzimajući 
Boga za svedoka, da oni nikakvo zlo učinili nisu. I plakahu gorko. No jedan od njih, po 
imenu Nepotijan, seti se svetog Nikolaja kako se on pokaza u gradu Miri brzi slavni 
pomoćnik i blagi zaštitnik izbavivši ona tri muža od smrti. Porazgovorivši o tome među 
sobom, vojvode se stadoše moliti ovako: 

Bože Nikolajev, Ti si izbavio tri muža od nepravedne smrti, pogledaj sada i na nas, jer nam 
među ljudima nema pomoćnika. Eto, snašla nas je velika nesreća, i nema nikoga koji bi nas 
izbavio od napasti. Evo i glas naš izdade nas pre izlaska iz tela duša naših, i jezik nam se 
suši sagorevan ognjem muke naše, te nismo u stanju ni molitvu da Ti uputimo. Neka nam 
milosrđe Tvoje, Gospode, brzo pohita u pomoć, i otmi nas iz ruku onih koji ištu duše naše. 
Sutra hoće da nas pogube; požuri nam u pomoć i izbavi od smrti nas nevine! 

Bog koji pažljivo sluša molitve onih koji Mu se mole i koji Ga se boje, posla osuđenima u 
pomoć svetog ugodnika Svog, velikog arhijereja Nikolaja. Te noći u snu stade pred cara 
svetitelj Hristov i reče mu: ʺUstani brzo i pusti iz tamnice tri vojvode: oni su oklevetani i 
stradaju neviniʺ. ‐ I svetitelj podrobno objasni caru celu stvar, pa dodade: ʺAko me ne 
poslušaš i njih ne pustiš, ja ću izazvati protiv tebe pobunu, sličnu onoj u Frigiji, i ti ćeš 
poginuti zlom smrćuʺ. ‐ Začuđen takvom smelošću, car stade razmišljati kako se ovaj 
čovek usudi noću u nevreme ući u unutrašnja odeljenja palate, i upita ga: Ko si, da smeš 
takve pretnje upućivati nama i našoj državi? ‐ Ovaj odgovori: Ime mi je Nikolaj, arhijerej 
sam Mirske mitropolije. ‐ Car se natušti, i ustavši stade razmišljati šta znači ovo viđenje. 

Međutim, te iste noći svetitelj se javi u snu i eparhu Evlaviju, i reče mu za osuđene 
vojvode ono što i caru. Trgnuvši se iz sna, Evlavije se uplaši. I dok razmišljaše o ovom 
viđenju, k njemu dođe poslanik od cara i ispriča mu sve što car u snu vide. Eparh žurno 
ode k caru i obavesti ga o svom viđenju, i obojica se čuđahu tom neobičnom podjednakom 
viđenju. I car naredi da odmah dovedu preda nj vojvode iz tamnice, i reče im: Kakvim to 
vradžbinama navedoste na nas takve snove? Pojavljeni muž silno se gnjevljaše i prećaše 
nam, da će uskoro izazvati pobunu protivu nas. 

Vojvode ništa ne znajući, u nedoumici zgledahu se među sobom i pitahu da li ko od njih 
što zna. Ali nijedan ništa ne znađaše; i oni blago gledahu jedan drugoga. Primetivši to, car 
pređe u krotost, i reče im: Ne bojte se nikakvog zla, kažite istinu. ‐ Onda oni sa suzama i 
ridanjem odgovoriše: Care, mi ne znamo nikakve vradžbine, niti smišljasmo kakvo zlo 
protiv tvoje države, svedok nam je sam Svevideći Gospod. Ako pak nije tako, i ti doznaš o 
nama nešto rđavo, onda nemoj imati nikakve milosti prema nama, i nemoj poštedeti ne 
samo nas trojicu nego i sav rod naš. Mi se od otaca naših naučismo da cara poštujemo i da 
mu iznad svega budemo verni. Stoga i sada mi verno čuvamo tvoj život, i kao što je 
svojstveno našem činu, mi odlučno izvršismo poverene nam tobom zadatke. Svesrdno 
služeći tebi, mi ugušismo pobunu u Frigiji, prekratismo međusobno neprijateljevanje, i 
svoju hrabrost dovoljno pokazasmo delima, kao što će to posvedočiti oni kojima je to 
dobro poznato. Tvoja država nas je ranije obasula počastima, a sada si s jarošću ustao 
protiv nas i nemilosrdno nas osudio na nasilničku smrt. Tako dakle, care, mi smatramo da 
stradamo jedino zbog našeg usrđa k tebi, zbog njega smo osuđeni, i umesto slave i počasti 
koje smo se nadali dobiti, nas postiže strah smrti. 

Ove reči tronuše cara, i on se raskaja za svoj nepromišljeni postupak. Jer on uzdrhta od 
suda Božjeg i postide se carske porfire, videći da on, zakonodavac drugima, donosi 
bezakone odluke. I sada on milostivno gledaše na osuđene, i krotko razgovaraše s njima. 
A vojvode, s umilenjem gledajući u cara, iznenada ugledaše svetog Nikolaja gde sedi 
pored cara i znacima im obećava oproštaj. A ovo niko drugi ne viđaše već samo ove tri 
vojvode. Tada vojvode, ispunivši se smelosti, stadoše gromko govoriti: Bože Nikolajev, ti 
si u gradu Miri izbavio negda tri muža od nepravedne smrti, izbavi i nas sluge Tvoje iz 
ove opasnosti! ‐ Car im prekinu molitvu i upita ih: Ko je taj Nikolaj, i kakve je to muževe 
spasao? Ispričajte mi o tome. 

Nepotijan ispriča caru sve redom. Tada car, poznavši da je sveti Nikolaj veliki ugodnik 
Božji, udivi se njegovoj neustrašivosti i velikoj revnosti za one kojima je nepravda 
učinjena, oslobodi ove vojvode i reče im: Život vam darujem ne ja nego veliki služitelj 
Gospodnji Nikolaj, koga vi prizivaste u pomoć. Idite dakle k njemu i izrazite mu 
blagodarnost. A recite mu i od mene ovo: ʺEto, ja ispunih tvoje naređenje; stoga se, Hristov 
ugodniče, ne gnjevi na meneʺ. 

Rekavši to, car uruči vojvodama zlatno Evanđelje, zlatnu kadionicu ukrašenu dragim 
kamenjem, i dva svetnjaka, i naredi im da sve to predadu Mirskoj crkvi. I tako tri vojvode, 
čudesno spaseni, odmah krenuše na put. Stigavši u Miri, oni behu veoma radosni i veseli 
što se udostojiše ponovo videti svetitelja. I od sve duše oni odadoše blagodarnost svetome 
Nikolaju za njegovu čudesnu pomoć. I pevahu hvalu: Gospode, Gospode! ko je kao ti, koji 
izbavljaš stradalca od onoga koji ga kinji (Psal. 34, 10). I razdadoše oni bogatu milostinju 
ništima i ubogima, i srećno se vratiše doma. 

Takva su dela Božija, kojima Gospod uzveliča ugodnika Svog. Slava o njima, kao na 
krilima, raznese se na sve strane, za morem, i po svoj vaseljeni, tako da ne beše mesta gde 
nisu znali za velika i divna čudesa velikog arhijereja Nikolaja, koja on činjaše blagodaću, 
darovanom mu od Svemogućeg Gospoda. 

Jednom putnici, putujući lađom iz Egipta u Likijsku pokrajinu, obretoše se u velikoj oluji u 
buri: vetar im pokida jedra, lađa se tresijaše od strahotnih udara valova, i svi očajavahu za 
svoj život. No kada se opomenuše velikog arhijereja Nikolaja, koga oni nikada ne behu 
videli već samo čuli za njega da je brzi pomoćnik svima koji ga prizivaju u nevoljama, oni 
mu se obratiše molitvom i stadoše ga prizivati u pomoć. Svetitelj im se odmah javi, uđe u 
lađu i reče: ʺVi me pozvaste, i evo ja vam dođoh u pomoć; ne bojte se!ʺ ‐ I svi videše da on 
uze krmu i stade upravljati lađom. Zatim zapreti vetrovima i moru, kao nekada Gospod 
naš Isus Hristos,[8] koji je rekao: ʺKoji veruju u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoritiʺ.[9] 
‐ Tako verni sluga Gospodnji zapovedaše moru i vetrovima, i oni ga slušahu. Posle toga 
putnici pri blagoprijatnom vetru prispeše u grad Miri. I izišavši iz lađe oni odoše u grad 
da vide onoga koji ih izbavi od opasnosti. Ugledavši svetitelja gde ide u crkvu, oni 
poznadoše svoga dobrotvora, pa pohitaše i pripadoše k nogama njegovim, odajući mu 
blagodarnost. A divni Nikolaj ih ne samo izbavi od opasnosti i smrti telesne, nego se 
pobrinu i za njihovo duševno spasenje. Jer on, budući prozorljiv, ugleda u njima svojim 
duhovnim očima, greh bludočinitelj koji čoveka odbacuje daleko od Boga i odvraća ga od 
držanja zapovesti Božjih, i reče im: Molim vas, čeda, porazmislite u sebi i ispravite srca 
vaša i misli za ugađanje Bogu. Jer, makar se i mi sakrili od mnogih ljudi i smatrali sebe 
dobrima, no od Boga se ne može ništa sakriti. Stoga se postarajte svim srcem da sačuvate 
svetost duše i čistotu tela. Jer božanstveni apostol Pavle kaže: Vi ste hram Božji; ako 
pokvari ko hram Božji, pokvariće njega Bog (1 Kor. 3, 16. 17). 

Poučivši te ljude dušekorisnim rečima, svetitelj ih otpusti s mirom. Jer svetitelj po naravi 
beše kao čedoljubiv otac, i lice mu sijaše Božanskom blagodaću, kao u angela Božija. I 
izlažaše od lica njegova, kao od lica Mojsijeva, neka presjajna luča, i velika korist bivaše 
svima videti ga. Jer svakome, obuzetome kakvom bilo strašću ili mukom duševnom, beše 
dovoljno da samo pogleda na svetitelja, pa je odmah dobijao potrebnu utehu; i svakome, 
ko bi porazgovarao s njim, bivalo je na veliki uspeh u dobru. I ne samo hrišćani nego i 
neverni, kada su imali prilike čuti slatke i medene reči svetiteljeve, ispunjavahu se 
umilenjem i stupahu na stazu spasenja, odbacujući izdavna ukorenjenu zloću neverja i 
primajući u srce pravu reč istine. 

Veliki ugodnik Božji požive mnogo godina u gradu Miri, sijajući božanskim krasotama, po 
rečima Božanskoga Pisma: kao zvezda jutarnja usred oblaka, kao mesec pun u danima 
svojim, kao sunce koje sija na hram Boga Višnjega, kao krin kraj izvora vode, i kao 
skupoceno miro koje omiomiruje sve (Is. Sirah. 50, 6. 7. 8). Dostigavši duboku starost, 
svetitelj isplati opšti dug ljudskoj prirodi, pošto prethodno malo odbolova telom, dobro 
završi vremenski život, i sa radošću i psalmopojanjem pređe u nestariv i blaženi život, 
provođen od svetih anđela i susretan od sabora svetaca. Na njegov pogreb sabraše se 
episkopi Likijske oblasti sa svim klirom i monasima, i bezbrojno mnoštvo naroda iz svih 
gradova. I čeono telo svetiteljevo bi s češću položeno u sabornoj crkvi Mirske mitropolije u 
šesti dan meseca decembra. I bivahu mnoga čudesa od svetih moštiju ugodnika Božjeg. Jer 
njegove mošti točahu miomirisno i celebno miro, kojim se bolesnici pomazivahu i zdravlje 
dobijahu. Sa tog razloga ka grobu njegovom priticahu ljudi sa svih krajeva zemlje, ištući 
isceljenja bolestima svojim, i dobijahu ga. Jer tim svetim mirom isceljivahu se sve bolesti, 
ne samo telesne nego i duhovne, i progonjahu se zli dusi. Jer se svetitelj ne samo za života 
svoga nego i po prestavljenju svome okomljivaše na demone i pobeđivaše ih, kao što ih i 
sada pobeđuje. 

Neki bogobojažljivi ljudi koji življahu kraj ušća reke Tanaisa, čuvši za mirotočive i celebne 
mošti svetitelja Hristova Nikolaja koje počivaju u Likijskom gradu Miri, dogovoriše se da 
morem otputuju tamo radi poklonjenja svetim moštima. Ali zli duh, koga ranije sveti 
Nikolaj progna iz Artemidina idolišta, videvši da se lađa sprema da otplovi k ovom 
velikom ocu, a kivan na njega što mu razruši hram i progna ga otuda, spremi osvetnički 
plan: da spreči ove ljude od nameravanog puta, i time ih liši svetinje. Stoga se on pretvori 
u ženu, sa sudom u rukama, punim jeleja, i reče tim ljudima: Želela bih da ovaj sud 
odnesem na svetiteljev grob, ali se veoma bojim putovati morem, jer je opasno za slabu i 
bolesnu od stomaka ženu otisnuti se na toliki put morem. Zato vas molim, uzmite ovaj 
sud, odnesite ga na svetiteljev grob, i nalijte jelej u kandilo. 

Sa tim rečima demon predade bogoljupcima u ruke sud. Ne zna se sa kakvim je 
demonskim vradžbinama bio pomešan taj jelej, ali je nesumnjivo bio namenjen da naškodi 
putnicima i da ih pogubi. Oni pak, ne znajući ubitačno dejstvo toga jeleja, izađoše u susret 
molbi i uzeše taj sud. I otisnuvši se od obale, oni sav taj dan ploviše blagopolučno. Ali 
sutradan izjutra dunu vetar severac i poče praviti teškoće njihovoj plovidbi. Ploveći 
mnogo dana i noći sa velikim teškoćama i pateći se, oni izgubiše strpljenje zbog dugotrajne 
bure i rešiše da se vrate natrag. I kada oni već stadoše okretati lađu u pravcu svoga 
zavičaja, pred njima se pojavi sveti Nikolaj u malom čamcu i reče im: ʺKuda putujete, ludi? 
Zašto napuštate put koji ste preduzeli, i vraćate se nazad? U vašim je rukama utišati buru i 
osigurati lađi udobnu plovidbu. Jer vas u plovidbi ometaju đavolje opletke, pošto vam taj 
sud dade ne žena nego đavo. Stoga bacite sud u more, i odmah će vaša plovidba postati 
blagopolučnaʺ. 

Čuvši to, ljudi baciše đavolji sud u more, i iz njega tog časa suknu crni dim i plamen, i 
vazduh se ispuni silnim smradom, a more se rasede, voda uzavre i usklokota iz dubine, i 
vodene kaplje behu kao ognjene varnice. Ljude na lađi spopade užasan strah, i oni stadoše 
zapomagati od straha, no pojavivši im se pomoćnik naloži im da budu hrabri i da se ce 
boje, utiša more, i izbavivši putnike od straha ustroji im bezbednu plovidbu u Likiju. Jer 
tog časa na njih dunu neki prohladan i miomirisan vetar, i oni radosni doploviše srećno do 
željenoga grada. I poklonivši se mirotočivim moštima brzog pomoćnika i zaštitnika svog, 
oni uzneše blagodarnost svemoćnome Bogu, i odslužiše molepstvije velikome Ocu 
Nikolaju. Posle toga oni se vratiše u svoju zemlju, pričajući svuda i svima šta im se dogodi 
na putu. 

Mnoga velika i preslavna čudesa satvori na zemlji i na moru ovaj veliki ugodnik Božji: 
pomažući u nevoljama, spasavajući od potopljenja, iznoseći iz dubine morske na kopno, 
otržući ljude iz ropstva i prenoseći ih njihovim kućama, izbavljajući od okova i tamnice, 
zaštićujući od posečenja mačem, oslobađajući od smrti, dajući mnoga isceljenja mnogima, 
slepima progledanje, hromima hod, gluvima sluh, nemima govor. On obogati mnoge koji 
se paćahu u uboštvu i pukom siromaštvu, on davaše gladnima hranu, i bejaše svima u 
svakoj nevolji gotov pomoćnik, usrdni zastupnik, brzi branitelj i zaštitnik. I sada on tako 
isto pomaže svima koji ga prizivaju i izbavlja od nevolja. Nemoguće je izbrojati čudesa 
njegova, kao što je nemoguće i opisati ih sva podrobno. Velikog čudotvorca ovog zna i 
istok i zapad; i svi krajevi zemlje znaju čudotvorstva njegova. Stoga neka se zbog njega 
slavi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, i Sveto ime Njegovo neka je hvaljeno 
ustima svih vavek. Amin. 

  

NEBESKA ČUDESA SV. NIKOLAJA ČUDOTVORCA 

  

EVO svetitelja Božjeg koji neprestano piše Evanđelje Hristovo; piše ga s neba neprestano 
svojim čudesima, kao što ga je neprestano pisao za svoga života na zemlji. Piše ga po svoj 
zemlji, na svih pet kontitenata. Sav ispunjen čudesnim i čudotvornim Gospodom, on i živi 
ne drukče nego neprestano čudotvoreći. Zato je i stekao prezime: Čudotvorac, uz svoje 
slavno ime: Nikolaj. Neprestano živeći Gospodom Hristom, tim najmilijim čudom svih 
svetova: arhangelskih, angelskih, čovečanskih, životinjskih, biljnih, mineralnih, on je i sam 
postao jedno od najmilijih čuda zemljine istorije, i nebeske istorije, ukoliko je stvaraju ljud 
ska bića. 

Čovekoljublje ovog svežalostivog svetitelja Božjeg je neizmerno, jer je vascelo od 
čovekoljublja Jedinog Čovekoljupca. Zato su i čudesa njegova neizmerna, i bezbrojna. Od 
njih valja spomenuti bar nekoliko, eda bismo se u danima i noćima nevolja naših i muka 
naših prenuli, i krenuli, i poleteli k njemu molitvom, vapajem, uzdahom, suzom, jecajem. 
A on, beskrajno čovekoljubiv i potresno žalostiv, sažaliće se na nas, priteći će nam brzo u 
pomoć, izbaviće nas, iz čeljusti naših nemani, ma kakve bile, i ma od kuda bile. Ne sumnjaj 
u to, samo veruj! Jer je istina Sveistinitoga ovo: ʺSve je moguće onome koji verujeʺ. A na 
prvom mestu svetom ljubimcu Hristovom, velikom Nikolaju Čudotvorcu, koji je sav od 
Bogočovečanske svemoćne vere Hristove: sav dušom, sav srcem, sav umom, sav svim 
bićem svojim, svim životom svojim, svom večnošću svojom. 

  

I 

  

U Carigradu življaše jedan čovek, po imenu Nikolaj, koji se izdržavao rukodeljem. 
Pobožan, on se beše zavetovao da dane, posvećene praznovanju svetog Nikolaja 
Čudotvorca, praznuje istinski proslavljajući ovog ugodnika Božjeg. On je to istrajno 
ispunjavao, po rečima Svetoga Pisma: Poštuj Gospoda imetkom od pravednih trudova 
svojih (Prič. Sol. 3, 9); i toga se uvek čvrsto sećao. Tako on dostiže duboku starost; i 
nemajući više snage da radi, on zapade u nemaštinu. Međutim približavao se praznik 
svetog Nikolaja, i starac, razmišljajući šta da radi, reče svojoj ženi: Skoro će praznik milog 
nam velikog arhijereja Hristovog Nikolaja. No kako ćemo mi bedni, pri našoj oskudici, 
otpraznovati ovaj dan? ‐ Pobožna žena odgovori mužu: Ti znaš, gospodine moj, da je 
došao kraj životu našem, jer i tebe i mene sustigla je starost. Ako bi nam se desilo čak i to, 
da se naš život završi sada, ti se drži svoga zaveta i ne zaboravljaj ljubav tvoju k svetitelju. 
‐ Ona ukaza mužu svome na ćilim i reče: Uzmi ćilim, pa nosi i prodaj ga, i kupi sve što je 
potrebno za dostojno praznovanje praznika svetoga Nikolaja. Mi ništa drugo nemamo, a 
ovaj ćilim nam nije nužan, jer nemamo dece kojoj bismo ga mogli ostaviti. 

Čuvši to, pobožni starac pohvali ženu svoju, uze ćilim i ode. A kada iđaše trgom, na kome 
se nalažaše stub svetog cara Konstantina Velikog, i prolažaše pored crkve svetoga Platona, 
njega srete svagda gotov na pomoć sveti Nikolaj, u obliku česnoga starca, i upita ga: 
Prijatelju mili, kuda ideš? ‐ Valja mi na pijacu, odgovori on. Prišavši mu bliže, sveti Nikolaj 
reče: Dobro delo. No kaži mi, pošto prodaješ taj ćilim, želeo bih da ga kupim. ‐ Starac 
odgovori svetitelju: Ovaj ćilim je u svoje vreme kupljen za osam zlatnika; a sada ću uzeti 
za njega koliko mi ti daš. ‐ Svetitelj reče starcu: Pristaješ li da ti dam za njega šest zlatnika? 
‐ Ako mi daš toliko, odgovori starac, ja ću ti ga s radošću dati. ‐ Sveti Nikolaj spusti ruku u 
svoj džep, izvadi zlato, dade u ruke starcu šest velikih zlatnika, i reče mu: uzmi to, 
prijatelju, i daj mi ćilim. ‐ Starac s radošću uze zlato, jer je ćilim vredeo manje od toga. 
Uzevši ćilim iz starčevih ruku, sveti Nikolaj ode. A kada se oni rastadoše, ljudi na pijaci 
što bejahu blizu, upitaše starca: Ne vidiš li priviđenje, starče, te sam razgovaraš? ‐ Jer oni 
videše samo starca i čujahu njegov glas, a svetitelj beše za njih nevidljiv i nečujan. 

Za to vreme sveti Nikolaj dođe s ćilimom k starčevoj ženi i reče joj: Muž tvoj je moj stari 
prijatelj. Sretnuvši me on mi se obrati sa ovakom molbom: ʺIz ljubavi prema meni, odnesi 
ovaj ćilim mojoj ženi, a meni valja svršiti jedan drugi posaoʺ. ‐ Rekavši to, svetitelj postade 
nevidljiv. Međutim žena, videći česnoga muža koji je blistao u svetlosti i uzevši ćilim od 
njega, ne smejaše od straha ni da ga upita ko je on. Misleći da je muž njen zaboravio reči 
koje mu je ona rekla i njenu ljubav prema svetitelju, žena se razgnjevi na svoga muža i 
reče: Teško meni kukavnoj! moj muž je zakonoprestupnik i pun je laži. ‐ Govoreći te reči, i 
slično tome, ona nije htela ni da gleda na ćilim goreći ljubavlju prema svetitelju. 

Ne znajući šta se dogodilo, muž njen nakupova sve što je potrebno za praznik svetog 
Nikolaja, i iđaše kući svojoj sav radostan što je prodao ćilim i što nije primoran da odstupi 
od svog blagočestivog običaja. Kada on stiže doma, razgnjevljena žena ga srete opakim 
rečima: Idi odmah od mene! jer si slagao svetom Nikolaju. Istinu je rekao Hristos, Sin 
Božiji: Nijedan nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug, pa se obzire 
natrag (Lk. 9, 62). 

Rekavši to, i slično tome, ona donese ćilim mužu svome i reče mu: Eto, uzmi! a mene više 
videti nećeš. Ti si slagao svetom Nikolaju, i zato ćeš izgubiti sve što si stekao 
praznovanjem njegovog praznika. Jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, 
kriv je za sve (Jak. 2, 10). 
Čuvši to od svoje žene i videći svoj ćilim, starac beše zadivljen i ne nalažaše reči da 
odgovori svojoj ženi. Dugo stajaše on zaprepašćen, i najzad mu postade jasno da je sveti 
Nikolaj učinio čudo. Uzdahnuvši iz dna srca i ispunivši se radosti, on podiže ruke svoje k 
nebu i reče: Slava Tebi, Hriste Bože, koji tvoriš čudesa preko svetog Nikolaja! ‐ Posle toga 
on upita ženu svoju: Straha Božijeg radi, reci mi ko ti donese ovaj ćilim, muž ili žena, 
starac ili mladić? ‐ Žena mu odgovori: Starac čestan i lučezaran, odeven u svetle haljine, 
donese nam ovaj ćilim i reče mi: ʺMuž tvoj je prijatelj moj, pa srevši me zamoli me da ovaj 
ćilim donesem tebi; uzmi gaʺ. Uzevši ćilim, ja se ne usudih da upitam donosioca ko je on, 
jer je sav blistao svetlošću! 

Čuvši to od žene, starac se divljaše, i pokaza ženi preostalo kod njega zlato i sve što beše 
kupio za praznik svetoga Nikolaja: jestiva, vino, prosfore i sveće. I uskliknu on: Živ mi 
Gospod, čovek koji kupi ćilim od mene, i opet ga donese u kuću k nama ubogim i 
smirenim slugama, zaista je sveti Nikolaj, jer oni koji me videše u razgovoru s njim pitahu 
me: ʺNe priviđenje li ti vidiš?ʺ Oni videše samo mene, a on bejaše nevidljiv.  

Tada oboje, starac i žena njegova, uskliknuše, uznoseći blagodarnost Svemogućem Bogu i 
hvalu velikom arhijereju Hristovom Nikolaju, brzom pomoćniku svima koji ga s verom 
prizivaju. Ispunivši se radosti oni odmah pođoše u crkvu svetog Nikolaja, noseći zlato i 
ćilim, i ispričaše u crkvi sve svemu kliru i svima koji se tamo zadesiše. I svi oni, čuvši 
kazivanje njihovo, proslaviše Boga i svetog Nikolaja koji tvori milost slugama svojim. 
Zatim oni poslaše k patrijarhu Mihailu[10] i obavestiše ga o svemu. Patrijarh naredi da se 
starcu daje pomoć iz imovine crkve svete Sofije. I oni otpraznovaše praznik česno, sa 
uznošenjem hvale i molitvama. 

  

II 

  

Življaše u Carigradu blagočestiv čovek, po imenu Epifanije. Bejaše on veoma bogat i vrlo 
uvažavan od cara Konstantina,[11] i imađaše mnogo robova. Jednom on namisli da kupi 
sebi roba za slugu; i u treći dan meseca decembra on uze 72 zlatnika, usede na konja i 
odjaha na pijacu gde trgovci, došavši iz Rusije, prodaju robove. Ali mu ne ispade za 
rukom da kupi roba, I on se vrati kući. Sišavši s konja, on uđe u palatu, izvadi iz džepa 
zlato što je nosio na pijacu, metnu ga negde u palati, i zaboravi mesto gde ga je metnuo. A 
to mu se dogodi po dejstvu đavola koji neprestano vojuje s rodom hrišćanskim. Jer đavo, 
ne podnoseći pobožnost ovoga muža, namisli da ga vrgne u ponor greha. Sutradan izjutra 
velmoža prizva momka koji ga je služio i reče mu: Donesi mi zlato koje ti sinoć dadoh, 
treba mi ići na pijacu. ‐ Čuvši to, sluga se uplaši, pošto mu gospodar ne beše dao zlato, i 
reče: Gospodaru, ti mi nisi dao zlato. ‐ Gospodar na to uzvrati: O, zla i lažljiva glavo, kuda 
si metnuo zlato koje ti dadoh? ‐ Momak se kunijaše da ne shvata o čemu govori gospodar 
njegov. Velmoža se razljuti i naredi slugama da vežu momka, da ga nemilosrdno biju i 
okuju u lance. A u sebi reče: Sudbinu ću njegovu rešiti kada prođe praznik svetoga 
Nikolaja. ‐ Jer ovaj praznik je imao biti kroz dva dana. 

Zaključan sam u odaji, momak sa suzama zavapi k svemogućem Bogu koji izbavlja one što 
su u nevolji: ʺGospode Bože moj, Isuse Hriste, Svedržitelju, Sine Boga živoga, koji živiš u 
nepristupnoj svetlosti, k Tebi vapijem, jer Ti znaš srce čovečije, Ti si pomoćnik sirotama, 
izbavljenje onih u nevoljama, uteha tužnima, izbavi me iz ove neobjašnjive mi napasti! 
Ustroj milostivo izbavljenje, da bi i gospodar moj, izbavivši se od greha i nepravde 
pričinjene meni, proslavio Tebe s veseljem srca, i da bi ja, ništavni sluga Tvoj, izbavivši se 
od ove napasti koja me nepravedno postiže, uzneo Tebi blagodarnost za čovekoljublje 
Tvojeʺ. 

Sa suzama govoreći to, i tome slično, i molitvi dodajući molitvu i suzama suze, momak 
zavapi k svetom Nikolaju: ʺO, česni oče, sveti Nikolaje, izbavi me od bede! Ti znaš da ja 
nisam kriv u onome zbog čega me okrivljuje gospodar. Sutra će osvanuti tvoj praznik, a ja 
se nalazim u velikoj nevoljiʺ. 

Nastade noć, i umoran momak zaspa. I javi mu se sveti Nikolaj, svagda brz na pomoć 
svima koji ga sa verom prizivaju, i reče: ʺNe tuguj, Hristos će te izbaviti preko mene, sluge 
Svogaʺ. ‐ I tog trenutka spadoše lanci s nogu njegovih, i on ustade i uznese hvalu Bogu i 
svetome Nikolaju. Tog časa svetitelj se javi i gospodaru njegovom, i ukori ga: ʺZašto si 
nepravdu učinio sluzi svome Epifanije? Ti si sam kriv, jer si zaboravio gde si metnuo zlato, 
a momka mučiš bez razloga, a on ti je veran. No pošto nisi to ti sam smislio već te je naučio 
iskonski zli neprijatelj, đavo, to ti se evo javljam, da ne bi usahnula ljubav tvoja k Bogu. 
Ustani i oslobodi momka. A ako me ne poslušaš, tebe će snaći velika nesrećaʺ. ‐ Zatim, 
pokazujući mu prstom mesto gde leži zlato, sveti Nikola reče: ʺUstani, uzmi svoje zlato i 
oslobodi momkaʺ. ‐ Rekavši to, on postade nevidljiv. 

Velmoža Epifanije se probudi sav drhteći, ode do mesta u palati koje mu svetitelj pokaza, i 
nađe zlato koje sam beše tamo ostavio. Tada, obuzet strahom i ispunjen radošću, on reče: 
Slava Tebi, Hriste Bože, Nado svega roda hrišćanskog; slava Tebi, Nado beznadežnih i 
brza Uteho očajnih; slava Tebi, jer si pokazao svetilo celome svetu i brzo ustajanje palih u 
greh ‐ Svetoga Nikolaja, koji isceljuje ne samo telesne bolesti nego i duševne sablazni. ‐ Sav 
u suzama, on pade pred česnom ikonom svetog Nikolaja i reče: Blagodarim ti, česni oče, 
jer si spasao mene nedostojnog i grešnog, i došao si k meni ništavnom očišćujući me od 
grehova. Čime ću ti uzvratiti za to što si pogledao na mene i došao k meni? 

Rekavši to, i slično tome, velmoža ode k momku, i kada ugleda da su okovi spali s njega, 
spopade ga još veći užas, i on silno ukoravaše sebe. I smesta naredi on da momka 
oslobode i da ga obaspu svakom pažnjom; sam pak svu noć provede u bdenju, blagodareći 
Boga i svetog Nikolaja koji ga izbavi od takoga greha. A kad zazvoni za jutrenje, on uze 
zlato i sa momkom ode u crkvu svetog Nikolaja. Tu on s radošću ispriča svima kakve ga 
milosti udostoji Bog i sveti Nikola. I svi proslaviše Boga koji tvori takva čudesa preko 
ugodnika Svojih. A kad svrši jutrenje, Gospodar reče u crkvi momku: Čedo, ne ja grešni no 
Bog tvoj, Tvorac neba i zemlje, i sveti ugodnik Njegov, Nikolaj, neka te oslobode ropstva, 
da bi i meni ma kad bila oproštena nepravda koju sam ti iz neznanja učinio. 

Rekavši to on razdeli zlato na tri dela: jedan deo dade crkvi svetog Nikolaja, drugi razdade 
ništima, a treći dade momku, govoreći: Čedo, uzmi ovo, i nikome nećeš biti dužan sem 
svetome Nikolaju. Ja ću se starati o tebi kao čedoljubiv otac. 

Uznevši blagodarnost Bogu i svetome Nikolaju, Epifanije ode domu svome s radošću. 

  

III 

  

U Carigradu življaše jedan blagočestiv čovek, pun vere u Gospoda Hrista. On mnogo 
ljubljaše i počitovaše velikog ugodnika Božjeg, svetog Nikolu. Jednom, spremajući se da 
radi nekog posla otputuje lađom u drugu zemlju, on po običaju svom ode crkvi svetog 
Nikolaja i pomoli se svetitelju Božjem. Zatim se oprosti sa prijateljima i susedima, pa se 
ukrca u lađu i otputova. U tri časa po ponoći stade duvati jak vetar i otpoče bura. Mornari 
se užurbaše oko pritezanja jedrila; priskoči im u pomoć i ovaj blagočestivi čovek; ali se 
nekako spotače i pade u more. Pomrčina beše strašna, vetar strahovit, te ne mogahu priteći 
u pomoć utopljeniku, mada ga svi žaljahu i zapomagahu. A on onako obučen, boreći se sa 
valovima i tonući vikaše: ʺSveti Nikola, pomozi mi!ʺ ‐ I, o čuda! on se odjednom obrete u 
svojoj kući u Carigradu, iako mu se činilo da je još u dubini mora. Ukućani njegovi, čuvši 
njegov glas, upališe sveće; utom dotrčaše i susedi; i videše njega gde stoji usred kuđe, 
govori gromko, dok mu se odelo svo mokro cedi od morske vode. Svi se skameniše od 
užasa i straha, nesposobni da reč progovore. A topljenik im reče: Braćo, šta se ovo zbiva? 
Znam da se juče oprostih sa svima vama, pa odoh na lađu; lađa se otisnu i mi plovljasmo 
pučinom; zatim dunu silan vetar, nastade bura, mornari se užurbaše oko jedrila, a ja se 
nekako spotakoh, i zahvaćen vetrom padoh u more, i prizvah u pomoć svetog Nikolu. A 
sada gde sam, ne znam. Recite mi, da nisam poludeo? šta se to desilo sa mnom? ‐ A oni, 
čujući šta on govori i videći kako mu morska voda curi iz odela, razumeše da se desilo 
divno čudo. I svi se stadoše radovati s njim, i dugo od radosti plakahu, i klicahu: Gospode 
pomiluj! ‐ Zatim se topljenik presvuče i ode u crkvu svetog Nikolaja. I ostatak noći 
provede u molitvi, plačući, metanija praveći i blagodarnost uznoseći Bogu i divnom 
ugodniku Njegovom, svetom Nikoli. 

  

IV 
  

U Antiohijskom kraju, blizu Saracena, življaše jedan vrlinski i bogobojažljiv čovek, po 
imenu Agrik, i imađaše jedinca sina Vasilija. Beše Agrik ukrašen blagodaću Božjom; i 
izobilovaše velikim bogatstvom; i imađaše veliku veru i ljubav prema svetom ocu 
Nikolaju Čudotvorcu. Svake godine on svečano proslavljaše praznik svetog Nikolaja, i 
postavljaše dve trpeze: jednu ubogima, a drugu prijateljima, susedima i ostalima. Na pet 
potrkališta od grada Antiohije nalažaše se crkva, posvećena svetom ocu Nikolaju. Tamo se 
svake godine o prazniku svetog Nikolaja sabiraše mnogo naroda. Jedne godine o tom 
prazniku hrljaše silan svet ka svetoj crkvi. Pobožni Agrik posla crkvi sina svog Vasilija sa 
slugama svojim, rekavši sinu: Idi, čedo, crkvi svetog oca Nikolaja, i postupi onako kako si 
naučio od nas ranijih godina: večernje bogosluženje odstoj sa strahom i usrđem, tako i celo 
jutrenje, i božanstvenu liturgiju, pa se potom vrati kući na ručak; a ja i mati tvoja 
spremićemo sve što je potrebno ništima. 

Saslušavši pažljivo ove reči svoga oca, Vasilije s radošću ode crkvi. No za vreme jutarnjeg 
bogosluženja naleteše Saraceni, opkoliše crkvu i zarobiše sve ljude, među njima i 
Agrikovog sina Vasilija. I sve ih kao roblje odvedoše na ostrvo Krit; i tu Vasilija, kao 
veoma lepog mladića, dadoše Saracenskom knezu Amiru. Ostalo pak roblje, jedne 
prodadoše a druge u tamnicu zatvoriše. Saracenski knez odredi Vasilija da njega lično 
dvori i služi. 

Kada roditelji Vasilijevi to čuše, udariše u plač i ridanje, i umesto radosnog svetkovanja 
njih postiže tužno setovanje. Obuzeti tugom oni dve godine ne praznovahu praznik 
svetog oca Nikolaja, no jednako naricahu i suze ronjahu, i ovako govorahu: Sine naš mili, 
mi te sada sa vršnjacima tvojim ne vidimo, i rukama ne grlimo, i usnama ne celivamo. 
Bolje bi bilo da smo te na postelji bolesnog dvorili, rukama podizali i okretali, nego što si 
pao u ruke neznabožnih ljudi. I da te je smrt snašla, mi bismo s radošću predali telo tvoje 
zemlji. I srce se naše ne bi ovako kidalo. 

Na takvo njihovo naricanje i cviljenje sticahu se k njima i srodnici i susedi, da ih teše u 
njihovom bolu i jadu. I tešeći ih govorahu im: Zašto ste tako malodušni u tuzi? Zar vam 
nije poznato kakva mnogobrojna čudesa i na suvu i na moru čini čudesni svetitelj Nikolaj? 
On izbavlja od mača, i od svake nezaslužene smrti; izbavlja iz ropstva. 

Slušajući takve reči od bližnjih svojih, Agrik se donekle uteši, pa reče ženi svojoj: Kakva 
nam je korist što ovoliko plačemo? Eto, već je treća godina otkako cvilimo; zaboravismo i 
na praznik svetog oca Nikolaja; i ne odosmo k njemu o prazniku. Nego, poslušaj me sada: 
hajde da spremimo sveće i jelej i tamjan, pa da odemo k svetitelju i pomolimo mu se s 
verom, da nas uteši u tuzi za našim sinom Vasilijem i ohrabri nadom. Jer on nam može 
sina našeg vratiti, ili nas na neki način obavestiti o njemu da li je živ ili mrtav. ‐ Čuvši to, 
žena mu reče: Dobro kažeš, gospodine; da uradimo kao što predlažeš, pošto će skoro i 
praznik svetog oca Nikolaja. 
I tako uradiše: s radošću pohitaše crkvi svetog Nikolaja. I kao što valja svetkovaše praznik, 
pa se vratiše kući svojoj. Kod kuće prirediše večeru, pozvavši na nju svoje srodnike i sve 
bližnje susede. I stadoše jesti i piti slaveći Boga, i spominjući čudesa svetog oca Nikolaja. 
Utom počeše psi silno lajati u dvorištu. Agrik reče momcima svojim: Idite i vidite što psi 
toliko laju, da li je posredi neka zver ili što drugo. ‐ Momci iziđoše, ali ništa ne videše, dok 
psi i dalje strahovito lajahu. Tada Agrik uze svetiljke, i sa ostalima pođe da vidi šta je to. I 
ugledaše usred dvorišta čoveka u saracenskom odelu. Uplašivši se, oni ne znađahu ko je 
to. A kada Agrik priđe bliže, on vide mladića sa čašom punom vina u ruci; i posmatraše ga 
ništa ne govoreći, sav obuzet strahom i radošću. Zapanjen, on najzad jedva progovori: O, 
čedo moje Vasilije! da li to ja stvarno vidim tebe? jesi li to ti, ili tvoja senka? ‐ Mladić 
Vasilije odgovori brzo: Ja sam, oče, sin tvoj jedinac, koga Saraceni zarobiše i na Krit kao 
roba odvedoše. 

Kada to Agrik ču, polete, zagrli sina, i stade ga ljubiti; i pitaše ga: Čedo moje slatko, reci 
mi, kako pobeže iz bezbožnih ruku Saracenskih? s kim si se, čedo moje, posavetovao o 
tome? Hajde, ispričaj sve ocu svome. ‐ A sin reče ocu svome: Oče, ništa ne znam o tome što 
me pitaš. No ovo jedno znam: Sada prisluživah kneza Saracenskog za večerom. Jer kada 
me zarobiše i na Krit odvedoše, tamo me dadoše Saracenskom knezu Amiru. I od toga 
vremena knez Amir me odredi da ga služim vinom, stojeći pred njim za vreme obeda sa 
punom čašom vina, kao što me, oče, sada vidiš. I eto ne znam, kakva me to sila iznenada 
uze, i sa ovom čašom koju još u ruci držim, kao nekim vetrom prenese i postavi ovde, i 
videh gde me na ovo mesto postavlja veliki sveti otac Nikolaj. 

Čuvši to, Agrik se ispuni radosti zbog velikog čuda, uze sina za ruku i predade ga materi 
njegovoj. A ona videvši sina od radosti plakaše, i mnoge mu mile reči govoraše, i zagrlivši 
ga neprestano ga celivaše, a i ovako govoraše: Sada te vidim, premilo čedo moje Vasilije. 
Sada te neočekivano rukama svojim grlim. Sada, čedo moje slatko, imam tebe ‐ utehu duši 
mojoj. Sada se sve tuge materinskog srca mog razrešiše, jer evo sva blaga moja u rukama 
svojim držim. 

Kada to čuše ljudi iz okolnih mesta, brzo se stekoše na radost i veselje povodom takog 
neiskazanog čuda. I bi priređena česna svetkovina u čast svetom i velikom ocu Nikolaju 
Čudotvorcu, slaveći Presvetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza ove 
vekove. Amin. 

  

V 

  

Jednom u Kijevu, o prazniku svetih mučenika Borisa i Gljeba, sleže se silan svet iz svih 
gradova i sela na praznik svetih mučenika. Neki Kijevljanin, koji imađaše veliku veru k 
svetome Nikolaju i k svetim mučenicima Borisu i Gljebu, sede na lađu za Višgorod da se 
tamo pokloni grobu svetih mučenika Borisa i Gljeba,[12] ponevši sa sobom sveće, tamjan i 
prosfore ‐ sve što je potrebno za dostojno praznovanje. Pošto se pokloni moštima svetih i 
dušu ispuni radošću, on lađom krenu natrag kući svojoj. Za vreme tog putovanja rekom 
Dnjeprom, žena njegova koja držaše dete u rukama, zadrema i ispusti dete u vodu, i ono 
potonu. Otac stade čupati sebi kosu na glavi, vapijući: 

ʺTeško meni, sveti Nikolaje, zato li ja imam tako veliku veru k tebi, da ti ne spaseš dete 
moje od potopljenja. Ko će biti naslednik moga imanja? koga ću naučiti da svečano 
proslavlja tvoj praznik? kako ću javljati veliko milosrđe tvoje koje si izlio na sav svet i na 
mene bednog, kada se udavilo dete moje? Ja sam hteo da ga vaspitam prosvećujući ga 
čudesima tvojim, da bi me posle smrti moje hvalili što porod moj svetkuje svetog Nikolaja. 
Međutim, svetitelju, ti si ne samo ožalostio mene nego i sebe, jer će se uskoro morati 
prekinuti slavljenje tebe u domu mom, pošto sam star i očekujem končinu. Da si hteo, ti si 
mogao spasti dete; ali ti si dopustio da se ono udavi i nisi opasao jedinče moje. Ili ti 
smatraš da ja ne znam čudesa tvoja? Ta njima broja nema, i jezik ljudski nije u stanju da ih 
ispriča. I ja, oče sveti, verujem, da je tebi moguće sve što zaželiš, ali su bezakonja moja 
pretegla. Tek sada, kidan žalošću, ja sam shvatio: da bi se meni sva tvar pokoravala kao 
Adamu u raju do grehopada, da sam besprekorno držao zapovesti Božje. Međutim, sada 
sva tvar ustaje na mene: voda potapa, zver rastrže, zmija proguta, munja sagori, ptice 
iskljuju, stoka besni i izgazi sve, ljudi ubijaju, hleb dat nam za hranu nije nas nasitio, i, po 
volji Božijoj, biće nam na pogibao. Mi, obdareni dušom i razumom i stvoreni po slici 
Božijoj, ne ispunjujemo, ipak, kako treba, volju Tvorca svoga. O, sveti oče Nikolaje, nemoj 
se razgnjeviti na mene što ja ovako smelo govorim, jer ja ne gubim nadu na spasenje, 
imajući tebe za pomoćnikaʺ. 

Žena pak njegova čupaše sebi kosu i udaraše se po obrazima. Najzad oni stigoše do grada, 
i ucveljeni uđoše u svoju kuću. Nastupi noć, i tada arhijerej Hristov Nikolaj, brz na pomoć 
svima koji ga prizivaju, učini divno čudo, kakvoga nije bilo u pređašnje vreme. Noću on 
izvadi iz reke utopljeno dete i položi ga živo i nepovređeno na horu hrama svete Sofije. 

Kada dođe vreme za jutarnje bogosluženje, crkvenjak uđe u crkvu i ču detinji plač na 
horu. I dugo on stajaše razmišljajući, ko je to pustio ženu na hor. Zatim ode onome koji je 
održavao red na horu i stade ga koriti; ovaj se pravdaše da ništa ne zna. No crkvenjak ga 
ukoravaše: Ti si uhvaćen na delu, jer deca se deru na horu. ‐ Ovaj se uplaši, i prišavši 
katancu vide da je nedarnut i ču detinji glas. Popevši se na hor, on ugleda pred ikonom 
svetog Nikolaja detence svo pokislo od vode. Ne znajući šta da misli, on obavesti o tome 
mitropolita. Odsluživši jutrenje, mitropolit posla da se ljudi saberu na trgu i da ih upitaju 
čije detence leži na horu u crkvi Sofije. Svi građani pođoše u crkvu čudeći se otkuda se 
obrelo na horu dete, mokro od vode. dođe i otac detinji, da vidi to čudo, i ugledavši 
detence poznade ga. Ali, ne verujući sebi, on ode k svojoj ženi i ispriča joj sve po redu. A 
ona odmah stade prekoravati muža svoga, govoreći: Ta kako ti to ne shvataš, da je to 
čudo, učinjeno svetim Nikolajem. 

Ona hitno ode u crkvu, poznade dete svoje, i ne dodirnuvši ga pade pred ikonu svetog 
Nikolaja i moljaše se sa umilenjem i suzama. A muž, stojeći podalje, ronjaše suze. Čuvši o 
tome, svi se ljudi slegoše da pogledaju na čudo. I sabra se sav grad, slaveći Boga i svetog 
Nikolaja. A mitropolit priredi čeoni praznik, kao što se to radi na sam dan praznovanja 
svetog Nikolaja, proslavljajući Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA,  

episkopa Patarskog 

  

STRIC velikoga svetitelja Nikolaja Čudotvorca, koji ovoga i nastavi na duhovni život i 
rukopoloži za sveštenika. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA RAVNOAPOSTOLNOG,  

arhiepiskopa i prosvetitelja Japanskog 

  

EVANĐELjE Hristovo večnoživa je sila Božja na spasenje svima ljudima svih vremena. Ta 
spasonosna sila Evanđelja projavila se i u naše dane preko ovog divnog i ravnoapostolnog 
svetitelja Božjeg, Nikolaja Japanskog. Rodio se sveti Nikolaj Novi 22. avgusta 1836. godine 
u selu Jegorža, u guberniji Smolenskoj, od oca blagočestivog đakona i pobožne majke, koja 
je umrla kad je njemu bilo tek pet godina. Na krštenju je dobio ime Ivan, a prezime mu je 
bilo Dimitrijevič Kasatkin. Kada Ivan poodraste, otac ga dade u seminariju (bogosloviju) u 
gradu Smolensku, a kada ovu završi (1856. g.) upisa se u Duhovnu akademiju u 
Petrogradu. Kada Sveti Sinod Ruske Crkve odluči godine 1860. da pošalje jednog 
sveštenika u rusko poslanstvo u daleki Japan, tada po Promislu Božjem izbor pade na 
Ivana Kasatkina, koji tada beše student četvrte godine u Akademiji. Uskoro zatim ovaj 
sveti sluga Božji završi Akademiju, zamonaši se sa imenom Nikolaj i bi posvećen za 
jeromonaha. Godine 1861. on pođe na svoj sveti put, pređe ceo Sibir i stiže u Japansko 
mesto Hakontate. 

U Japanu su tada okolnosti za pravoslavno hrišćansko misionarenje bile veoma teške jer je 
bilo strogo zabranjeno propovedati Hrista. Sveti Nikolaj je sam izučio japanski jezik i posle 
nekoliko godina revnosnog, no izloženog uvek velikim opasnostima rada, on obrati u veru 
Hristovu japanskog lekara Sakaja i sveštenika Savaba (1865. godine). Ovi dvojica od tada 
pomagahu svetom Nikolaju, tako da već 1871. godine beše oko 15 pravoslavnih hrišćana u 
Japanu. Sveti Nikolaj je nastojao ne toliko da obrati što veći broj Japanaca, koliko da one 
koji se stvarno obraćaju u hrišćansku veru učini pravim i nepokolebljivim hrišćanima, jer 
im uvek predstojaše nošenje krsta i idenje za Hristom do kraja. 

Tek posle desetinu godina rada svetog Nikolaja, bilo je dozvoljeno da se u Japanu 
organizuje zvanično Ruska Pravoslavna misija za Japan, Na čelu koje je postavljen 
ravnoapostolni Nikolaj, koji tada bi proizveden za arhimandrita. Misionarski centar bi 
tada premešten u japansku prestonicu Tokijo, a za sveštenika pravoslavne parohije u 
Hakontate bi postavljen jeromonah Anatolije iz Rusije. Kada uskoro zatim japanski car 
dade slobodu za propovedanje hrišćanske vere u Japanu (1873. godine), apostolski rad 
svetog Nikolaja donese ubrzo još veće plodove, jer uskoro broj vernih poraste na preko 
hiljadu. 

Kroz dve godine (1875. g.) episkop Pavle sa Kamčatke hirotonisa prvog sveštenika 
pravoslavnog iz Japana, Pavla Sabasa, i već uskoro bi stvorena prva Pravoslavna Japanska 
Crkva, koja uskoro (1885. godine) dobi i svoga episkopa u licu svetog Nikolaja. Te godine 
30. marta on bi hirotonisan za episkopa Revelskog, i od tada još više umnoži i raširi svoj 
apostolski rad u Japanu. Godine 1890. on sa svojim vernicima podiže saborni hram u 
Tokiju, u pravoslavnom vizantijskom stilu. Pravoslavne crkvene zajednice u Japanu 
postadoše tada mnogobrojne, jer u to vreme bi data i potpuna verska sloboda za hrišćane. 
Sveti Nikolaj i njegova živa Crkva Božja u Japanu ne imađahu skoro nikakvih materijalnih 
sredstava, no ipak Svetitelj ustanovi škole za obrazovanje oglašenih, hrišćana i sveštenika. 
U ovim školama su se učili budući misionari i propovednici Evanđelja Hristovog među 
neznabožnim Japancima. Bile su otvorene i škole za devojke, iz kojih su izlazile hrišćanke 
sposobne da drže veronauku po crkvama i parohijama. Najzad je otvorena i jedna 
seminarija (1878. godine), gde se izučavalo Sveto Pismo, bogoslovske nauke i jezici 
japanski, kineski i ruski. Tako je u dalekom i neprosvećenom Japanu zasijala svetlosna 
zora Sunca Pravde, Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i osnovana Njegova sveta 
Crkva od ovog svetog i ravnoapostolnog svedoka Njegovog Nikolaja Novog. 

Sveti Nikolaj je razvio revnosnu apostolsku delatnost u zasađivanju evanđelskog života 
među novoobraćenim Japancima, u učenju, u življenju i tvorenju spasonosne nauke 
Hristove i u istinskom služenju Bogu Živome i Istinitome. On i njegovi učenici uložili su 
veliki trud da prevedu na japanski jezik Sveto Pismo, bogoslužbene knjige, dela i kanone 
Svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora, Žitija i pouke Svetitelja, jednom rečju sve ono što su 
nekada ranije radili sveta ravnoapostolna braća Kirilo i Metodije među Slovenima. 

Punih pedeset godina radio je sveti ravnoapostolni Nikolaj u Japanu, i zato je od svih 
pravoslavnih hrišćana u Japanu i širom sveta još za života poštovan kao sveti čovek Božji i 
apostol Hristov, kao prosvetitelj onih koji sede u tami i senci smrtnoj i kao zasaditelj svete 
Crkve Hristove u Japanu. Posle mnogih trudova i apostolskih dela svojih, počinuo je sveti 
Nikolaj u Gospodu svome 3. februara 1912. godine, i čeono pogreben u crkvi svojoj u 
Tokiju. Njemu se kao ugodniku Božjem i vernom apostolu Hristovom obraćaju u svojim 
molitvama svi verujući Japanske Crkve i ostali pravoslavni hrišćani, i po veri svojoj bivaju 
uslišavani i blagodatno pomagani. Njegov sveti grob postao je mesto pokloništva i 
izvorom čudesne pomoći od Boga, i to ne samo za pravoslavne, nego njemu dolaze i 
inoslavni, pa čak i nehrišćani u Japanu, među kojima se sve više i više širi i raste Crkva 
Hristova Pravoslavna, blagodareći sili i blagodati Evanđelja Hristova i molitvenom 
zastupništvu i pomoći ravnoapostolnog Nikolaja.[13] 

Sveti Sinod Ruske i Japanske Crkve uneli su ime Svetog Nikolaja, prosvetitelja Japanskog, 
u kalendar Svetih Pravoslavne Crkve pod 3. februarom (10. aprila 1970. godine). Njegovim 
svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

NIKOLE KARAMANA 

  

PRIMORAVAN od Turaka da se odrekne Hrista i poturči, on gromko izjavljivaše: Nikada 
se neću odreći Tvorca i Spasitelja mog, Gospoda Isusa Hrista, istinitog Boga, koji će suditi 
živima i mrtvima. ‐ Zbog toga sudija naredi da ga biju. Mučenik junački trpljaše, dobijajući 
pomoć s neba. Sudija ga onda vrže u tamnicu i naredi da mu se ne daje ni hleb ni voda, i 
da ga dvaput dnevno biju. Sve to mučenik radosno podnošaše, ostajući nepokolebljiv u 
veri. Pokušavahu i laskama i pretnjama da ga privole ili primoraju na odrečenje od Hrista 
i na poturčenje. A on neustrašivo govoraše: Makar me u more bacili, makar me u ognju 
spalili, makar me na sitne komade isekli, ja se preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista odreći 
neću! Sudija ponovo baci svetog mučenika u tamnicu. I ponovo ga stavljahu na razne i 
strašne muke. A hristočežnjivi mučenik radovaše se i slavljaše Gospoda što ga udostoji da 
strada za sveto ime Njegovo. Videći ga čvrsta i nepokolebljiva u svome ispovedanju vere, 
sudija naredi te mučenika obesiše u Smirni 1657. godine u šesti dan meseca decembra. I 
tako blaženi stradalnik primi neuvenljivi venac mučeništva i bi ubrojan u svete mučenike. 
  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEOFILA,  

episkopa Antiohijskog 

  

KAO dobro školovan u filosofiji jelinskoj on se, po pročitanju Svetog Pisma, krsti i posta 
veliki zaštitnik vere hrišćanske. Njegovo delo ʺO veriʺ sačuvano do danas. Napisao dve 
divne knjige svome ranijem prijatelju neznabošcu Avtoliku, u kojima izlaže uzvišenost 
hrišćanske vere. Upravljao crkvom Antiohijskom 13 godina, i upokojio se 181. godine. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

NISARA 

  

ŽIVEO u vreme Maksimijana (286‐305) i kao hrišćanin bio izveden pred Julija i Elijana. 
Upitan od njih i ispovedivši veru u Hrista, bi obešen i izboden raspaljenim strelama, a 
zatim bačen u tamnicu. Ponovo suđen, i ostavši nepokolebljiv, bi obnažen i strugan po 
telu, a zatim bačen u oganj gde je mučenički i skončao. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MAKSIMA,  

mitropolita Kijevskog 

  

BLAŽENI Maksim, rodom Grk, bi postavljen za mitropolita Kijevskog i cele Rusije 1283. 
godine. Usled čestih napada Tatara na Kijev on prenese svoj presto u Vladimir. U teško 
vreme mongolskog jarma blaženi Maksim dožive mnogo muka i nevolja. Revnujući za 
spasenje svoje pastve on razasla ʺsvima pravoslavnim hrišćanimaʺ pravilo o postovima i 
čuvanju zakonitog braka. Prestavi se sveti mitropolit 1305. god. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Patara ‐ primorski trgovački grad u Maloazijskoj pokrajini Likiji; osnovan od 
Feničana; sada u ruševinama.  

2. Sravni: Psal. 1, 3. 

3. To je bila malena crkva na Sionskoj gori, jedina u to vreme u celom gradu 
Jerusalimu, naseljenom neznabošcima. Po predanju: ta crkva je bila sagrađena u 
onom domu gde je Gospod Isus Hristos ustanovio Svetu Tajnu Pričešća, i gde je bio 
silazak Svetoga Duha na apostole. 

4. Mire (kod Turaka Dembre) ‐ glavni grad drevne Likije, blizu mora, na reci Andrak, 
na čijem je ušću pristanište Andriake.  

5. Carevi Dioklecijan i Maksimijan (od 284‐305. godine) behu savladari: prvi ‐ 
carovaše na Istoku, drugi na Zapadu. Gonjenje ustrojeno Dioklecijanom beše 
izuzetno svirepo. Ono je počelo u gradu Nikomidiji gde na prvi dan Uskrsa bi 
spaljeno u hramu dvadeset hiljada hrišćana. 

6. Sravni: Lk. 1, 69. 

7. Artemida, ili Dijana, poznata grčka boginja; smatrana pokroviteljkom šuma i lova. 

8. Mt. 8, 26. 

9. Jn. 14, 12. 

10. Mihail Kerularije patrijarhovao od 1043. do 1058. godine. 

11. Reč je o Konstantinu Monomahu koji je carovao od 1042. do 1060. godine. 

12. Mošti svetih mučenika Borisa i Gljeba nalažahu se tada još u Višgorodu Kijevskom. 
A čudo o kome je reč dogodilo se između 1087. i 1091. godine. 
 13. Danas Pravoslavna Crkva u Japanu ima svoju arhiepiskopiju i još dve eparhije, sa 
tri episkopa, velikim brojem vernika, sveštenstva i crkava.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
7. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

AMVROSIJA, episkopa Mediolanskog 

  

SVETI Amvrosije beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije[1] i zvaše se 
Amvrosije. Iz ljubavi prema sinu on mu nadenu svoje ime. Po veri on beše neznabožac, a 
supruga mu hrišćanka. 

Svetom Amvrosiju, dok još beše u kolevci, bi predskazano kako će on u svoje vreme 
darovati Crkvi Hristovoj ogromnu duhovnu sladost. To predskazanje dogodi se na ovaj 
način: jednom odojče Amvrosije ležaše u kolevci na otvorenom vazduhu i spavaše sa 
otvorenim ustima; odjednom dolete roj pčela, spusti se na njega, i moglo se videti kako 
pčele ulaze u usta odojčetu, i izlaze otuda, ostavljajući med svoj na jeziku njegovom; kada 
to vide dojkinja, ona htede da otera pčele, bojeći se da ne naškode detetu, ali Amvrosijev 
otac, koji je sve to posmatrao, zabrani dojkinji da to uradi, pošto je želeo da vidi čime će se 
završiti to čudo. I gle, nakon malo vremena pčele se digoše, poleteše uvis, i izgubiše se iz 
očiju. To zaprepasti detinjeg oca, i on reče: Ako ovo dete odraste, biće nešto veliko među 
ljudima. 

Tako, dok Amvrosije još bejaše u povoju Gospod pokaza da će se na budućem sluzi 
Njegovom ispuniti u svoje vreme reči Svetoga Pisma: Dobre reči su saće meda, a sladost 
njihova je isceljenje duše (Prič. Solom. 16, 24). Jer taj roj pčela predstavljao je slatkorečive 
pouke i spise svetoga Amvrosija, pomoću kojih je on kasnije izgrađivao u ljudima 
duhovno saće, zaslađujući srca ljudska i uzdižući ih od zemlje k nebu. 
Zatim, kada Amvrosije odraste u dečaka i življaše u Rimu sa majkom već udovicom i 
sestrom koja se bejaše zavetovala čuvati svoje devičanstvo, dogodi se jednom da on vide 
gde episkopu celivaju ruku. Došavši kući, on kao u šali pruži ruku svoju ukućanima 
svojim da je celivaju, govoreći: ʺCelivajte, jer ću i ja biti episkopʺ. A ovo kroz njega 
govoraše Duh Sveti, predskazujući ono što se ima zbiti, no ukućani, ne znajući da blagodat 
Božija što življaše u njemu priprema njega za episkopski čin, ukoravahu ga kao da govori 
besmislene reči. 

Posle smrti svoga supruga, majka svetog Amvrosija preseli se u Rim i dade njemu i 
njegovom bratu Satiru najsavršenije obrazovanje, a sestra njegova ‐ devstvenica razvi u 
njemu ljubav prema devstvu. Pošto izuči retoriku, nauku besedništva, Amvrosije i sam 
postade čuven govornik, silan u reči. On štićaše na sudu ugrožene, pomagaše tlačene, 
izobličavaše one koji činjahu nepravdu, doprinošaše donošenju pravičnih presuda. Zbog 
blagorazumnosti njegove, glavni gradonačelnik Rima Prob uze ga za svog savetnika. 
Zatim Amvrosije bi postavljen za carskog namesnika Rimskih oblasti: Ligurije[2] i 
Emilije.[3] U to vreme u gradu Mediolanu[4] umre episkop Avksentije arijanac, koji držaše 
ovaj arhijerejski presto posle pravoslavnog episkopa Dionisija koji preminu u zatočenju. 
Među pravoslavnima i jereticima arijancima nastade velika raspra i borba, pošto su i jedni 
i drugi želeli da na upražnjeni arhijerejski presto dovedu episkopa svoga veroispovedanja. 
Ti neredi i metež trajahu dugo među žiteljima u Mediolanu. Doznavši za to, gradonačelnik 
Rima Prob posla Amvrosiju nalog da otputuje u Mediolan i smiri tamošnji metež, pri 
čemu mu poruči ovako: ʺOtidi tamo i postupi ne kao sudija već kao episkopʺ. 

Doputovavši u Mediolan, Amvrosije ode u hram gde se vršio izbor episkopa i stade 
krasnorečivo savetovati narod da se smiri i složi. Utom jedno odojče, koje još ni govoriti 
nije moglo, iznenada viknu isred naroda: ʺAmvrosije ‐ episkop!ʺ 

Čuvši to, sav narod koji se nalažaše u crkvi prihvati reči odojčeta i poče gromoglasno i 
jednodušno klicati: ʺAmvrosije ‐ episkop! Amvrosije ‐ episkop!ʺ 

Tako, po dejstvu blagodati Božje odojče, kome još nije bilo vreme da progovori, progovori, 
i obe protivničke strane, pravoslavni i arijanci, smiriše se i složiše se da im Amvrosije bude 
episkop, iako on još ne beše prosvećen svetim krštenjem već samo oglašen. 

Slušajući klicanje naroda Amvrosije izađe iz crkve, i da bi pokazao da je nedostojan tako 
velikoga čina sede na sudištu i stade, protiv svog običaja, bez milosti mučiti krivce. A to 
on uradi, da bi građani, videvši njegovo nemilosrđe, omrznuli ga i izgubili volju da im on 
bude episkop. Međutim narod ne prestajaše klicati, želeći da Amvrosija ima za svog 
episkopa. Amvrosije to odbijaše na sve moguće načine, izjavljujući da je on veliki grešnik, i 
usto još nekršten. Na to svi mu odgovarahu: ʺGreh tvoj neka bude na nas!ʺ ‐ jer oni 
znađahu da sveto krštenje očišćuje čoveka od svih grehova. 
Smućen, Amvrosije se vrati doma i namisli da napusti svoju dužnost i da se oda životu 
ubogog skitača, kao što su tada radili mnogi od jelinskih filosofa. Ali on bi ometan i 
sprečen da ovu svoju nameru privede u delo. Tada on, da bi izbegao episkopski čin, 
izmisli drugo lukavstvo: naredi da mu javno dovode u njegov dom razvratne žene, eda bi 
ljudi, videvši to, omrznuli ga i odbacili kao bludnika. Međutim narod još upornije 
izjavljivaše: ʺNeka greh tvoj bude na nama, samo ti primi krštenje i episkopstvoʺ. 

Videći da se ni na koji način ne može odupreti narodnoj želji, Amvrosije odluči da 
pobegne iz grada. I on noću, krišom od svih, izađe iz grada i krenu ka gradu Ticinu,[5] i 
smatraše da je daleko odmakao tim putem. Međutim u osvitku dana on se obrete kraj 
kapije istog grada Mediolana, zvane Rimska. A to se dogodi zato što Bog, koji pripremaše 
Amvrosija za Svoju vaseljensku Crkvu kao neku tvrđavu protiv neprijatelja i kao neku 
kulu protiv jeretičkog zloverja, omete Amvrosiju bekstvo i Svojom silom vrati ga s 
preduzetog puta. Kada to doznadoše Mediolanski građani, oni stadoše čuvati Amvrosija 
da ne pobegne. U isto vreme oni uputiše molbu caru Valentinijanu Starijem,[6] da on 
naredi Amvrosiju da se primi episkopskog čina. Car se obradova tome što osobe koje on 
postavlja na svetovne državne dužnosti bivaju birane za visoke duhovne činove. 
Obradova se i glavni eparh grada Rima Prob, jer se ispuni njegovo proročanstvo o 
Amvrosiju, koje on izreče šaljući Amvrosija u Mediolan, i naređujući mu da pri 
savetovanju naroda postupa ne kao sudija već kao episkop. No dok žitelji Mediolana 
očekivahu povratak svojih izaslanika k caru i carev odgovor, Amvrosije opet pobeže i 
sakri se na imanju jednog dostojanstvenika Leontija. Ali kada dođe carevo naređenje, 
Leontije obelodani da je Amvrosije kod njega, i odvede Amvrosija u Mediolan k narodu. 
Tako, nigde se ne mogaše sakriti onaj koga Bog namisli postaviti na stepen episkopstva, 
ʺkao grad na vrh goreʺ i ʺkao sveću na svećnjakʺ,[7] i učiniti ga pastirem slovesnih ovaca 
Svojih. 

Tada Amvrosije, uverivši se da je Božja volja da on bude episkop, pokori se carevom 
naređenju i narodnoj želji. Ipak on ne hte da ga krsti arijanski episkop, već izjavi želju da 
bude kršten od pravoslavnog, pošto se veoma čuvaše zloverja arijanskog. I krstivši se 
Amvrosije prođe za nedelju dana sve crkvene činove, a u osmi dan bi rukopoložen za 
episkopa na neiskazanu radost svega naroda.[8] Na rukopoloženju njegovom beše 
prisutan i sam car, kao što to kazuje Teodorit,[9] i radosno uputi Bogu ove blagodarne reči: 
Blagodarim Ti, Svemoćni Gospode, Spasitelju naš što čoveku, kome ja poverih telesni 
život podanika, Ti poveri duše, i time pokaza da je moje mišljenje o njemu bilo pravilno. 

Nekoliko dana posle toga, sveti Amvrosije u iskrenom razgovoru sa carem izobličavaše 
neke nepravilnosti koje se čine u gradskim sudovima. Car mu odgovori: Odavno mi je 
poznata opravdana smelost tvoje reči; i ja ne samo ne ometoh tvoj izbor za episkopa nego 
ga i potpomagah. Stoga ispravljaj pogreške naše, kao što nalaže Božanski zakon, i isceljuj 
nepravde duša naših. 
U početku svoga episkopovanja sveti Amvrosije moli Rimskog papu Damasa,[10] da mu 
pošalje u pomoć blagorazumna čoveka, po svome nahođenju. Papa mu posla sveštenika 
Simplicijana. Ovog sveštenika sveti Amvrosije poštovaše kao oca i držaše se njegovih 
saveta.[11] Vođenje kućnih poslova svojih sveti Amvrosije poveri svome bratu Satiru, a 
sam se potpuno posveti crkvenih poslovima, svakodnevno vršeći bogosluženja i 
poučavajući narod iz Svetoga Pisma. 

Sveti Amvrosije ulagaše mnogo truda oko duhovnog napredovanja crkvenoga klira. 
Živeći među njima, on im davaše primer kako sjediniti u sebi strog podvižnički život sa 
dužnostima pastira Crkve. On beše muž velikog uzdržanja, dugih bdenja i radosnog 
trudoljublja. Spavao je malo; radio je i molio se Bogu neprestano; postio je sve dane izuzev 
subote i nedelje. Strog prema sebi, on beše dobar, ljubazan i predusretljiv prema svima. 
Siromasi imađahu u njemu zaštitnika i prijatelja. On se radovao s radosnima i plakao s 
plačnima. Kada bi mu ko ispovedio svoj greh, on je toliko plakao da je i samog pokajnika 
pobuđivao na suze. 

Brinući se o kliru, sveti Amvrosije beše veliki ljubitelj i pokrovitelj monaštva. Mnogo truda 
on ulagaše oko uređenja ženskih manastira, tako da tri godine posle njegovog posvećenja 
za episkopa, u Mediolan se stadoše sticati devstvenice sa raznih strana: iz Placencije,[12] 
Bolonje,[13] pa čak i Mavritanije.[14] 

Nakon nekoliko godina sveti Amvrosije otputova u svoj zavičaj, grad Rim. Tamo on zateče 
među živima svoju sestru sa jednom od davnašnjih robinja njihove kuće; a majka se 
njegova već beše upokojila. Kada mu one celivahu ruku, svetitelj se osmehnu i reče robinji: 
ʺEto, ti i celivaš episkopovu ruku, kao što sam ti nekada govorioʺ. ‐ Tako se i ispuni 
njegovo proročanstvo, o kome je bilo reči gore, kada je on kao dečak pružao svoju desnu 
ruku domaćima svojim i govorio: ʺCelivajte, jer ću i ja biti episkopʺ. 

Za vreme boravka svetog Amvrosija u Rimu jedna ugledna žena, koja je živela s one 
strane reke Tibra, zamoli svetitelja da odsluži Božanstvenu liturgiju u njenom domu. 
Doznavši za to druga žena, silno raslabljena, naredi da je odnesu tamo; i kada se dotače 
kraja rize svetitelja Božjeg koji se u to vreme molio, i celiva rizu, ona tog časa ustade 
zdrava. I pronese se glas o tome čudu po celome Rimu. 

Posle smrti cara Valentinijana Starijeg, skiptar Zapadnog Rimskog carstva primi njegov sin 
Gracijan.[15] Kada se Gracijan pripremaše za rat protivu Gota,[16] on moli svetog 
Amvrosija da za njega pismeno izloži ispovedanje svete vere. Svetitelj napisa za cara delo 
ʺO veriʺ, koje se sastojalo iz pet knjiga, predskaza mu pobedu nad neprijateljima, i 
blagoslovi njegove zastave na kojima beše ispisano ime Hristovo. I Gracijan, sa 
blagoslovom i molitvama ugodnika Božjeg, odnese sjajnu pobedu nad Gotima. 

Carica Justina, žena umrlog cara Valentinijana Starijeg, a maćeha Gracijanova, bejaše 
arijanka, i mrzijaše svetog Amvrosija, i činjaše mu pakosti. Tako, kada u Sirmiji umre 
episkop, Justina otputova tamo sa željom da na episkopski presto postavi svoga 
jednoverca ‐ arijanca. Tamo doputova i sveti Amvrosije, jer taj grad pripadaše njegovoj 
pastvi. Ne obzirući se na ženski gnjev, on željaše da za episkopa bude izabran jedan 
pobožan čovek, po imenu Anemije. I jednoga dana kada se svi sabraše u crkvu i sveti 
Amvrosije zauze svoje mesto na amvonu, carica Justina, koja se takođe nalažaše u crkvi, 
posla jednu arijanku: da uhvati episkopa za odeždu i da ga odvuče sa njegovog mesta i 
dovuče do mesta gde stajahu žene, pa da žene svojim rukama izbiju episkopa i izbace iz 
crkve. I kada ta bestidna žena drsko priđe svetom Amvrosiju da izvrši što joj je naređeno, 
svetitelj joj reče: Iako sam nedostojan čina koš nosim, ipak ti ne treba da podižeš ruku na 
koga od Božijih jereja. Boj se suda Božjeg, da te ne snađe neočekivano zlo. 

Ove reči svetog Amvrosija stvarno se ispuniše na toj drskoj ženi: jer sutradan izjutra ona 
iznenada umre, i sveti Amvrosije sam je sahrani, uzvraćajući na taj način dobrom za zlo. 

Uplašeni ovim čudom, arijanci i carica Justina ne usudiše se više protiviti se svetom 
Amvrosiju da posveti za episkopa pravoslavnog čoveka. I tako sveti Amvrosije, bez 
ikakvih ometanja posvetivši za episkopa onoga koga je želeo, vrati se u Mediolan. 

Jednom dva komornika cara Gracijana, koji behu arijanci, izraziše želju da javno pred 
narodom vode spor sa svetim Amvrosijem po pitanjima vere, u ovom slučaju: o 
ovaploćenju Gospoda Isusa Hrista. U naznačeno vreme sveti Amvrosije ih s narodom 
očekivaše u crkvi. On beše gotov da se pre s njima, pošto imađaše u sebi Duha Božija. Ali 
ti arijanci komornici, budući gordi, i da bi naneli uvredu svetitelju, ne dođoše na raspru, 
nego usedoše na konje i izjahaše iz grada u polje. A kad dojahaše na jednu uzvišicu, konji 
se pod njima iznenada poplašiše, i komornici arijanci se strovališe u provaliju i izdahnuše 
u strašnim mukama. Svetitelj pak Božiji Amvrosije, ne znajući ništa o ovom njihovom 
slučaju, dugo ih čekaše. I kada najzad vide da oni ne dolaze, uziće na amvon i izgovori 
narodu svoju poznatu pouku, koja se počinjala rečima: ʺStaram se, braćo, da odužim dug, 
ali nema mojih jučerašnjih poverilaca...ʺ[17] 

Ubrzo posle toga car Gracijan bi na prevaru ubijen u Galiji od strane pobunjenog 
vojskovođe Maksima.[18] Na carski presto u Rimu stupi tada Valentinijan Mlađi sa 
svojom majkom Justinom. Ali pošto vojskovođa Maksim već beše zavladao Španijom i 
Galijom, to beše nemoguće suprotstaviti mu se. Zbog toga carica Justina arijanka bi 
prinuđena da se obrati svetom Amvrosiju sa molbom da otputuje k Maksimu i posreduje 
kod njega, i izmoli mir od njega prema mladom sinu njenom. Pastir dobri otputova k 
pobunjeniku, jer bejaše gotov da i dušu svoju položi za ovce svoje. Svojim mudrim i 
smirenim rečima sveti Amvrosije tako usavetova Maksima, da ovaj ne krenu te godine na 
Italiju već ostade u Galiji. 

Međutim Justina za takav trud svetitelja Božjeg uzvrati mu neblagodarnošću: ne prestajući 
neprijateljstvovati protiv njega, ona posla svetom Amvrosiju zahtev u ime sina, da 
sabornu crkvu u Mediolanu i sve riznice njene preda arijancima. No svetitelj Božji se 
junački usprotivi carskom naređenju. On odgovori: Što pripada meni, to ne zabranjujem 
caru; za njega gotov sam i zdravlje svoje žrtvovati; ali ono što pripada Bogu, to dati ne 
mogu; niti car ima pravo da to uzima. 

Posle toga Justina posla odred vojske u ime cara, sa naređenjem da crkvu otmu silom i 
episkopa oteraju iz nje. Kada narod ču za to, sleže s k crkvi, i zatvori se unutra zajedno sa 
svojim svetim episkopom Amvrosijem, i ne puštaše vojnike unutra. Tri dana vernici 
provedoše zaključani u crkvi, pevajući i slaveći Boga. Oni se snažno suproćahu arijancima, 
i ne dadoše da im proteraju episkopa i oduzmu crkvu. A sveti Amvrosije na carevo 
naređenje odgovaraše ovako: Ja dobrovoljno neću izaći iz crkve i ostaviti je, niti predati 
vucima tor ovaca Hristovih, niti prepustiti bogohulnicima crkvu Božiju. Ako je slobodno 
mene ubiti, onda neka budem ovde, unutar crkve, proboden mačem ili kopljem. Takvu 
smrt ja ću primiti rado i s ljubavlju. 

Kada caricu Justinu izvestiše o tome, ona se postide, ali i uplaši junačkog protivljenja 
pravoslavnih, i više se ne usudi otvoreno voditi borbu protiv Crkve. No stideći se svog 
poraza, ona tajno posla najmljenog ubicu u dom Amvrosijev, da ubije svetitelja. Zločinac 
uđe sa isukanim mačem u episkopovu spavaonicu, i kada podiže ruku da mačem udari 
svetog ugodnika Božjeg, ruka mu se tog trenutka sasuši i on je ne mogaše spustiti dole. 
Uhvaćen, on priznade od koga je i radi čega je poslan. Međutim sveti Amvrosije, budući 
nezlobiv, isceli mu sasušenu ruku, i otpusti ga s mirom.[19] 

U to vreme Bog otkri u viđenju ugodniku Svom Amvrosiju mošti svetih mučenika 
Protasija i Gervasija, koje su počivale u zemlji. Kada ove svete mošti biše otkopane, 
dogodiše se mnoga čudesa. Tako, slepac jedan po imenu Sevir samo se dotače odeće svetih 
mučenika, odmah progleda; takođe mnogo nečistih duhova bi izgnano iz đavoimanih 
ljudi. 

Međutim u carskom dvoru mnogi arijanci, zajedno sa caricom Justinom, smejahu se i 
rugahu se Božjoj blagodati koju Gospod naš Isus Hristos darova svetoj Crkvi kroz 
proslavljenje Svojih mučenika. Arijanci govorahu da episkop Amvrosije iznajmljuje ljude 
za novac, te se prave đavoimani, pa ih dovodi na grob mučenika gde se ti tobož 
besomučenici isceljuju, i onda veliča i slavi u narodu ta lažna čudesa. Dok dvorski ljudi 
govorahu i raznošahu takve besmislice, iznenada, po Božjem dopuštenju, na jednoga od 
njih napade đavo i stade ga mučiti. Strahovito mučen, taj čovek zapomagaše, i vikaše: 
ʺOvo što se dogodi sa mnom, neka se dogodi sa svima koji hule svete mučenike i sa onima 
koji ne veruju u Trojičino Jedinstvo, u koje nas uči verovati Amvrosije!ʺ 

Svi se prisutni zaprepastiše, ali umesto da se pokaju i poveruju, oni dohvatiše mučenog 
čoveka i udaviše bacivši ga u jezero. Neko pak drugi iz sredine zločestivih arijanaca ušavši 
u crkvu zateče svetog episkopa Amvrosija gde poučava narod. I vide taj arijanac da anđeo 
Božji šapuće nešto na uvo Amvrosiju. Ovo viđenje obelodani da sveti episkop javlja 
narodu reči koje mu anđeo našaptava. Videvši to, arijanac se odmah prisajedini 
pravoslavlju, i blagodaću svemogućeg Boga on postade zaštitnik one vere koju je ranije 
gonio. 

Međutim carica Justina ne prestajaše sa neprijateljstvom prema svetitelju i paštaše se da 
mu što više napakosti. Tom zlorađenju svom ona nađe pomoćnika u ličnosti velmože 
Jevtimija. Pridobivši ovog velmožu poklonima, ona ga nagovori da episkopa Amvrosija 
tajno uhvati i odveze u neku daleku zemlju na zatočenje. Trudeći se da ispuni caričinu 
želju, Jevtimije sazida sebi kuću u blizini crkve, da bi lakše izveo svoj plan o otmici 
svetitelja Božijeg. On spremi i naročita kola, da na njima odveze svetog Amvrosija u 
zatočenje. Ali po odluci Božjoj: Zloba njegova obrati se na glavu njegovu, i nepravda 
njegova pade na glavu njegovu (Psal. 7, 17). Jer baš u onaj dan, u koji Jevtimije nameravaše 
uhvatiti svetog Amvrosija, iznenada stiže carevo naređenje da Jevtimije smesta bude 
poslat u zatočenje. I Jevtimije bi odvezen u zatočenje na onim kolima koja on nesrećnik 
beše spremio za zatočenje svetog Amvrosija. 

Kada pobunjenik Maksim ponovo poče vršiti ratne pohode protivu Italije, Justina se opet 
pomiri sa svetim Amvrosijem, i zajedno sa sinom svojim moli ga da ponovo otputuje k 
pobunjeniku i posreduje kod njega. Nezlopamtljiv, sveti Amvrosije ode k Maksimu, ali 
ovoga puta njegovo posredovanje kod neosetljivog i gordog pobunjenika ostade bez 
ikakvog uspeha. Videvši njegovu neumoljivost, sveti Amvrosije projavi svoju 
neustrašivost: prokle ga javno pred svima kao ubicu koji je na prevaru ubio svog nevinog 
gospodara, i odluči ga od svete Crkve. Maksim prodre u Italiju i uzimaše grad za gradom. 
Mladi car mu se ne mogaše odupreti i pobeže sa majkom u Solun, u Grčku, k Istočnom 
caru ‐ Teodosiju Velikom,[20] da ište od njega pomoć. Teodosije sabra vojsku, krenu protiv 
Maksima, i pobedi ga. Maksim bi ubijen:[21] njegova smrt bi odmazda za nevinu krv cara 
Gracijana. Međutim carici Justini ne bi suđeno da dočeka ovu srećnu pobedu, pošto ona 
po dolasku svom u Grčku ubrzo umre. A sin njen Valentinijan posluša savet cara 
Teodosija i prisajedini se pravoslavlju. 

Posle smrti Justine dogodi se da jedan vračar bi izveden na sud i mučen. Za vreme 
mučenja on vikaše i govoraše da njega više muči anđeo hranitelj svetog Amvrosija nego 
dželati. A kada ga upitaše zbog čega ga muči anđeo, vrač dade ovakvo objašnjenje: ʺZa 
života carice Justine, želeći da svojim vradžbinama izazovem kod Mediolanskog sveta 
mržnju protiv njihovog episkopa Amvrosija, ja se u ponoć popeh na krov njihove crkve, i 
tamo prinošah žrtve đavolima. Međutim, ukoliko sam se ja više starao da pomoću zlih čini 
izazovem kod ljudi mržnju protivu episkopa, utoliko više je na moje oči rasla njihova 
ljubav i odanost prema njihovom pastiru i bujao napredak njihove pravoslavne vere. Ne 
znajući šta da više preduzimam, ja sam stao slati đavole u dom Amvrosijev, da ubiju 
Amvrosija; ali me zli dusi obavestiše da oni ne mogu da priđu ne samo k episkopu nego ni 
k vratima doma njegova, pošto iz tih vrata suklja oganj i opaljuje ihʺ. 
Eto šta izjavi vrač u vreme mučenja, jer sveti Amvrosije zaista beše strašan đavolima. 
Tako, jednom prilikom neki ljudi povedoše đavoimanog dečaka k svetom Amvrosiju. I još 
na putu ka gradu Mediolanu đavo izađe iz dečaka, i dečak zdrav dođe k arhijereju 
Božjem. I ovaj dečak ostade prilično dugo kod svetog Amvrosija. Zatim kada dečak krenu 
iz Mediolana u svoje rodno mesto, i kada bi na onom mestu gde đavo ranije iziđe iz njega, 
đavo ga opet napade i stade ga mučiti. I kad zaklinjači[22] upitaše zlog duha zašto nije 
mučio dečaka u Mediolanu, on im odgovori: Bojao sam se Amvrosija, i zato ne stigavši do 
Mediolana ja pobegoh iz ovog dečaka, i čekah ga na istom mestu na kome i izađoh iz 
njega. I kad ga ugledah da se vraća natrag, ja ponovo uđoh u njega. 

Posle pogibije pobunjenika Maksima car Teodosije doputova u Mediolan, a sveti 
Amvrosije se u to vreme nalažaše u Akvileji.[23] I dogodi se tada ovakva stvar. U jednom 
gradu na Istoku hrišćani spališe jevrejsku sinagogu zato što su Jevreji ismevali monahe. 
Poglavar Istoka izvesti o tome cara; car odmah izdade naređenje da episkop toga grada 
sazida Jevrejima novu sinagogu. Doznavši za to naređenje, sveti Amvrosije napisa pismo 
caru, pošto lično nije mogao odmah otići k caru. U tom pismu on dokazivaše 
nepravednost careve odluke, i moljaše cara da povuče svoje naređenje i ne izloži hrišćane 
ruglu Jevreja. No car ne pokloni pažnje Amvrosijevom pismu. Tada arhijerej Božji, vrativši 
se u Mediolan, javno izobliči cara u svojoj propovedi u crkvi pred svima. Obraćajući se 
caru, sveti Amvrosije mu od lica Božija reče: ʺJa sam te izveo iz ništavila i načinio te carem. 
Ja sam neprijatelja tvog predao tebi u ruke i pokorio ti svu vojsku njegovu. Ja sam carski 
presto podario potomstvu tvome. Ja sam učinio te si ti bez muke odneo pobedu, a ti 
neprijateljima mojim daješ povoda da likuju nada mnomʺ. ‐ Dirnut ovim rečima, car 
Teodosije izmeni svoju odluku i povuče svoje naređenje o zidanju Jevrejima sinagoge od 
strane hrišćana. 

U to vreme dogodi se i druga stvar: u Solunu narod ustade protiv vojvode Boteriha,[24] i 
ubi ga. To silno razgnjevi cara i on posla vojsku na taj grad, i bi tom prilikom ubijeno do 
sedam hiljada ljudi. Pri tome mnogi izgiboše nevini, pošto vojnici upavši u grad ne 
tražahu učesnika u ubistvu vojvode, nego ubijahu po ulicama gradskim sve: i stare, i 
mlade, pa čak i decu. 

Kada za to ču sveti Amvrosije, veoma se ožalosti, i pravednim gnjevom gnjevljaše se na 
cara za takvo nerazumno krvoproliće. I jednog prazničnog dana, kada car toržestveno 
gredijaše u crkvu, arhijerej Božji neustrašivo izađe k njemu pred crkvu, zabrani mu da uđe 
u crkvu i izobliči ga zbog nepravednog krvoprolića sledećim rečima: ʺNe treba, care, da 
pristupiš svetom Pričešću sa vernim hrišćanima, pošto si izvršio takav pokolj a nisi se 
pokajao. Jer kako ćeš primiti Telo Hristovo rukama, okrvavljenim nevinom krvlju? i kako 
ćeš Krv Gospodnju piti ustima, preko kojih si izdao naređenje za svirepi pokolj ljudi? ‐ Car 
na to reče: I David sagreši, izvršivši ubistvo i preljubu, pa ipak ne bi lišen milosrđa 
Božijeg. ‐ Episkop odgovori caru: Ako si podražavao Davida u gresima njegovim, 
podražavaj ga onda i u pokajanju. 
I vrati se car u svoj dvorac, smućen, žaleći zbog greha svog. I uskoro potom on privede 
sebe u pokajanje, naloženo mu od svetitelja: i kajaše se on javno, kao običan čovek, 
bacajući se ničice na zemlju pred crkvom, i stojeći zajedno sa ostalim pokajnicima, i 
prolivajući obilne suze. Međutim nastupi praznik Hristova Rođenja, i car Teodosije u 
suzama seđaše u dvorcu i razmišljaše kako je slugama i prosjacima otvorena crkva Božja, a 
njemu i u ove dane nije. Neki Rufin, ministar, naročito blizak caru, doznavši za razlog 
carevih suza, otrča k svetom Amvrosiju, da ga privoli skinuti epitimiju s cara. Za njim 
krenu u crkvu i sam Teodosije. Svetitelj Božji ga spočetka primi surovo i, znajući prgavost 
njegovu, zatraži od njega da izda zakon, po kome bi presude smrtne i presude o 
oduzimanju imanja postajale izvršne nakon 30 dana po izricanju. Car pristade, i bi pušten 
u crkvu. U crkvi on pokaza znake dubokog pokajanja: čupaše sebi kosu, udaraše čelom o 
pod, i zalivaše pod potocima suza. Posle toga sveti Amvrosije, najzad, dopusti caru da 
pristupi svetom Pričešću. Car uđe u oltar, pošto je mislio da se pričesti zajedno sa 
sveštenoslužiteljima; no sveti Amvrosije posla k njemu arhiđakona s naređenjem da čeka 
Pričešće pred oltarom sa ostalim mirjanima, jer, ‐ reče svetitelj ‐, porfira dodeljuje carsko 
dostojanstvo a ne svešteničkoʺ. Car smerno posluša episkopovo naređenje, i iziđe iz oltara, 
rekavši: ʺTakav je običaj u Carigradu, da se car pričešćuje zajedno sa sveštenicima u 
oltaruʺ. I čekaše car Teodosije vreme Pričešća sa ostalim narodom u crkvi. Docnije pak, 
kada se nalažaše u Carigradu, car ne uđe u oltar da se pričesti; patrijarh Nektarije[25] ga 
upita, zašto on, ne po carskom običaju, van oltara čeka sa prostim narodom Pričešće, ‐ on 
uzdahnuvši odgovori: Nisam znao razliku između cara i episkopa, a sada znam, naučen 
od učitelja istine Amvrosija, koji jedini zaslužuje nazivati se episkopom. 

Slava svetog Amvrosija širila se na sve strane. Tako, u Mediolan doputovaše iz Persije dva 
veoma učena mudraca. Pošto su mnogo slušali o mudrosti svetog Amvrosija, oni zaželeše 
da se lično osvedoče, i doputovaše k njemu sa mnogo spremljenih pitanja da čuju 
svetiteljev odgovor po njima. Oni dugo razgovarahu s njim, i divljahu se dubini njegovog 
bogoslovstvovanja i visini uma. I izjaviše oni pred carem, da su jedino radi Amvrosija 
preduzeli toliki put, pošto su hteli da vide njega i želeli da se nauživaju mudrosti njegove. 

Po odlasku cara Teodosija iz Italije u Carigrad, car Valentinijan Mlađi bi ubijen u gradu 
Beču po nagovoru starešine njegovih telohranitelja Arbogasta. Posle njega na carski presto 
bi doveden nasilnik Evgenije,[26] koji samo po imenu beše hrišćanin, a po svojim 
unutrašnjim naklonostima ‐ idoloslužitelj i ljubitelj neznabožačkih sujeverja i vradžbina. 
On, želeći da se dopadne Rimskom senatu, u kome većina behu idolopoklonici i služitelji 
demona, naredi da se otvore idolski hramovi i da se vrše demonska žrtvoprinošenja. A 
kada se on nalažaše na putu za Mediolan, sveti Amvrosije, ne želeći da vidi takvoga cara 
koji se licemerno izdaje za hrišćanina a ustvari je pokvareni neznabožac, otputova iz 
Mediolana u Bononiju,[27] a zatim u Florenciju, u oblasti Tuskiji.[28] Sklanjajući se od 
nepravednog vlastodršca, sveti Amvrosije se nije bojao njegove zloće nego se gadio susreta 
sa njim. On je neustrašivo pisao Evgeniju, savetovao ga, i pretio mu sudom Božjim, ali nije 
mogao usavetovati surovog vlastodršca. Boraveći u Florenciji, ugodnik Božji življaše u 
kući jednog pobožnog i pravovernog muža, po imenu Decenta, čiji sin Pansofije, mali 
dečak, bejaše mučen nečistim duhom. Sveti Amvrosije isceli dečaka molitvom i 
stavljanjem ruku. Ali posle nekoliko dana taj se dečko iznenada razbole i umre. A majka 
njegova, žena pobožna, puna vere i straha Božija, uze svoje mrtvo čedo, odnese ga u sobu 
svetog Amvrosija i, pošto svetitelj ne beše tamo, položi čedo svoje na njegovu postelju, pa 
ode. Kada se sveti Amvrosije vrati u svoju sobu, on ugleda na svojoj postelji mrtvog 
dečaka. Tada svetitelj zatvorivši vrata stade na molitvu, pa zatim kao nekada prorok Jelisej 
priđe postelji, naže se nad dečaka, i dunu na njega. Dečak vaskrse, i svetitelj ga dade majci 
njegovoj živa. 

Zatim se sveti Amvrosije vrati u Mediolan na svoj episkopski presto, pošto Evgenije već 
beše otišao iz Mediolana u rat protiv cara Teodosija. Izlazeći iz grada, on se bednik hvalio 
da će, kada se kao pobednik vrati iz rata, crkvu Mediodansku pretvoriti u konjušnicu a 
sveštenoslužiteljima opasati sablje. Ovaj svepakosnik ne ostvari to, jer pogibe u ratu, 
pobeđen od cara Teodosija. Svetitelj pak Božji Amvrosije svečano srete blagočestivog cara 
Teodosija kao pobednika, no Teodosije, pripavši k nogama svetitelju, pripisivaše svoju 
pobedu njegovim molitvama. 

Kratko vreme posle toga car Teodosije mirno skonča;[29] carstvovavši bogougodno on 
pređe u beskonačno Carstvo Hristovo, a zemaljsko carstvo dobiše posle njega sinovi 
njegovi: Arkadije[30] na istoku, Honorije[31] na zapadu. Za carovanja Honorija sveti 
Amvrosije obrete mošti svetih mučenika Nazarija i Keloija,[32] o čemu prezviter Pavlin[33] 
piše ovo: 

U to vreme Amvrosije prenese u crkvu svetih Apostola mošti svetog mučenika Nazarija, 
koje behu pronađene u vrtu izvan grada. Mi videsmo u grobu, gde su ležale mučenikove 
mošti, krv koja kao da je tek sada istekla; a glava sa kosom i bradom tako celosna, kao da 
je ovog časa u grob položena; lice pak mučenikovo tako svetlo, kao da je maločas 
umiveno. I šta ima tu čudnovatog, kada je sam Gospod u Svom Evanđelju obećao: ʺdlaka s 
glave vaše neće poginutiʺ (Lk. 21, 18). I mi osetismo takav miomir koji je prevazilazio sve 
mirise. Pošto mošti svetog mučenika Nazarija prenesmo do kola i položismo na njih, mi 
odmah sa svetim Amvrosijem pređosmo k moštima svetog mučenika Kelsija, koje ležahu 
na istom mestu. Od vlasnika tog vrta mi saznadosmo, da im je od predaka zaveštano: ne 
ostavljati to mesto i čuvati ga iz naraštaja u naraštaj, pošto su velika blaga položena u 
njemu. I zaista su to velika blaga: njih ni moljac 1ni rđa ne kvari, ni lupeži podkopavaju u 
kradu (Mt. 6, 20). Čuvar njihov je Gospod, i obitalište im je nebeski dvori: njima ‐ kojima 
Hristos beše život a smrt dobitak (Flb. 1, 21). A kada mošti svetih mučenika biše unesene u 
crkvu svetih Apostola, sveti Amvrosije izgovori narodu pouku. I gle, neko iz naroda u 
kome beše nečisti duh povika govoreći: ʺMene muči Amvrosije!ʺ ‐ A svetitelj, obraćajući se 
na njegovu stranu reče: ʺOnemi, đavole! Ne Amvrosije nego vera svetih i tvoja zavist muči 
tebe, pošto vidiš da ljudi uzlaze onamo otkuda si ti zbačen. A Amvrosije ne ume da se 
nadima gordošćuʺ. ‐ Posle ovih reči svetoga Amvrosija đavo umuče, bacivši ničice na 
zemlju čoveka kojim vladaše. 

Glas o svetom Amvrosiju dođe do carice Markomana[34] Fridigilde, i ona uputi molbu 
svetitelju da je nauči veri u Hrista. Svetitelj joj napisa opširnu pouku o hrišćanskoj veri i 
ubedi je u istinitost hrišćanstva. Fridigilda privede i ovoga muža Hristu, i usavetova ga da 
sklopi ugovor o miru sa Rimskom carevinom. Silno želeći da vidi svoga učitelja ‐ svetoga 
Amvrosija, Fridigilda potom otputova u Mediolan, ali svetitelj već beše otišao ka 
Gospodu. 

Sveti Amvrosije beše pun plamene revnosti: molitva njegova beše neprestana i danju i 
noću, delanje njegovo ognjeno, čak je sam svojom rukom pisao knjige, izuzev kada ga u 
tome spreči bolest. On beše prepun briga o svima crkvama u eparhiji, i toliko se truđaše u 
vršenju poverenih mu Bogom dužnosti, da su posle njegove smrti pet episkopa jedva 
mogli obavljati te poslove. Staranje pak njegovo o ništima, ubogima i zarobljenima beše 
neiskazano: sve što je imao, trošio je na njih. Tako on odmah po rukopoloženju svom za 
episkopa, sve svoje zlato, srebro i ostalu imovinu razdade na ukrašavanje crkava, na 
prehranu ništih i siročadi i na otkupljivanje roblja; samo jedan neznatan deo svoga imanja 
on odvoji svojoj sestri za izdržavanje, a sebi ne ostavi ništa da bi, oslobođen svake 
imovine, mogao lakše sledovati Hristu Gospodu svome, koji, bogat budući, nas radi 
osiromaši, da se Njegovim siromaštvom obogatimo (sr. 2 Kor. 8, 9). Ugodnik Božji 
Amvrosije beše svima ove:[35] on se radovao s radosnima, plakao s plačnima. 

Dostigavši duboku starost, sveti Amvrosije provide svoj odlazak k Bogu i reče svome 
kliru: ʺJa ću samo do Uskrsa ostati s vamaʺ. ‐ A gorespomenuti prezviter Pavlin, pisac 
ovoga Žitija, kazuje još nešto što sam dožive i svojim očima vide. On piše: ʺNekoliko dana 
pre no što će se razboleti, sveti Amvrosije se bavljaše tumačenjem 43. psalma, a ja pisah 
ono što on govoraše, pošto on sam zbog starosti i slabosti ne mogaše pisati mnogo. I kad 
pritom pogledah na njega, ja iznenada ugledah oganj oko njegove glave u obliku štita; taj 
oganj, povijajući se postepeno, uđe u usta njegova, i lice njegovo postade belo kao sneg. 
Videći to ja se prepadoh, i od straha ne bejah u stanju da pišem. No zatim lice njegovo 
ponovo dobi svoj obični izgled. Ja to ispričah blagočestivom đakonu Kastulu, a on, sam 
pun blagodati Božje, objasni mi da sam to ja video Duha Svetoga koji je u vidu ognja sišao 
na našeg episkopa, kao nekada na svete apostoleʺ. 

Kada vojskovođa Stilihon[36] ču da se sveti Amvrosije smrtno razbole, reče: ʺItalija će 
propasti, ako taj svetitelj umreʺ. ‐ I posla Stilihon k bolesnome svetitelju ugledne građane 
Mediolanske, za koje je znao da ih sveti Amvrosije ljubi, da oni umole svetitelja da on 
izmoli sebi od Gospoda produženje života na zemlji radi dobra drugih. Sveti Amvrosije 
odgovori na to: Ja nisam među vama živeo tako, da bih se stideo živeti dalje; no smrti se ja 
ne bojim, jer imamo dobroga Gospoda. 
U vreme kada sveti Amvrosije ležaše bolestan, jednom seđahu podaleko od njegove 
postelje pored samih vrata sobnih đakoni: Kastul, Polemije, Venerije i Feliks. Oni 
razgovarahu među sobom šapućući tako tiho, da su samo oni mogli čuti taj razgovor. A 
razgovarahu oni o tome ko će posle svetog Amvrosija biti episkop; pritom spomenuše 
prezvitera Simplicijana. Odjednom sveti Amvrosije koji ležaše daleko od njih podiže glas, i 
kao da učestvuje u njihovom razgovoru, triput ponovi: ʺon je star, ali bodarʺ. ‐ Tim rečima 
on potvrdi da će Simplicijan posle njegove smrti primiti episkopstvo. 

U vreme bolesti svoje sveti Amvrosije, moleći se, vide Gospoda našeg Isusa Hrista gde ide 
k njemu lučezarna lica osmehujući se sa mnogo ljubavi. Svetitelj to kaza episkopu 
Lavdijskom Vasijanu[37] koji u to vreme seđaše pored njega. A kada se približi čas 
razlučenja duše svetog Amvrosija od tela, prezviter Honorat koji se odmaraše u gornjem 
delu kuće ču triputa glas odozgo koji mu govoraše: ʺUstani brzo i pohitaj k Amvrosiju, on 
će ovoga časa otićiʹʹ. ‐ Prezviter ustade, uze Prečiste Tajne i spusti se dole k bolesniku. I 
sveti Amvrosije pomolivši se, i pričestivši se Božanskim Darovima, predade svetu dušu 
svoju u ruke Gospoda svog na osvitku Vaskrsa, 4. aprila 397. godine.[38] Česno telo 
njegovo bi položeno u velikoj Mediolanskoj crkvi, a sveta duša njegova predstade sa 
Angelima prestolu Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, kome slava 
vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA ATINODORA 

  

SVETI mučenik Atinodor, iz Sirske Mesopotamije, od rane mladosti provodio monaški 
život. Dostavljen kao hrišćanin, on bi uhvaćen i doveden pred carskog namesnika Elevsija, 
pred kojim on i ispovedi svoju veru u Gospoda Hrista. Zato on bi osuđen na žestoke 
muke: rastezahu ga između dva stuba, sve delove tela opaljivahu mu svećama; zatim mu 
stavljahu usijanu đulad ispod pazuha, oštre igle zavlačahu mu u nozdrve, rasprostirahu 
ga po užarenom gvozdenom tepihu, koji se na čudesan način ohladi; potom ga ubaciše u 
usijanog bakarnog vola, i podvrgavahu ga mnogim drugim mučenjima; no u svima tim 
mukama sveti mučenik ostade nepovređen, čuvan Angelom Božjim. Videći takva čudesa 
na svetom mučeniku mnogi neznabošci pristupiše veri u Hrista: najpre njih pedeset, a 
zatim još trideset. Najzad sveti mučenik bi osuđen na posečenje mačem. No čim dželat 
pristupi svome poslu, on se spotače i pade kao mrtav, i ruka mu se sa mačem iščupa iz 
ramena. Posle toga niko se više ne usudi da pristupi svetom mučeniku..Tada se sveti 
mučenik pomoli Bogu i predade dušu svoju u ruke Gospodu,[39] od koga primi venac 
mučeništva. 
  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG PAVLA POKORNOG[40] 

  

RODITELjI prepodobnog Pavla behu dosta imućni, i odmalena brižljivo obučavahu svoga 
sina Svetome Pismu. Kada Pavle postade punoletan, u njega se javi želja da ostavi svet. I 
on stupi u jedan od manastira svoga zavičaja. Tu on primi božanski i angelski čin monaški. 
I podvizavajući se u svima vrlinama, on prevaziće svu bratiju svoga manastira, i postade 
sasud Svetoga Duha, te činjaše velika i divna čudesa. 

Jednom prilikom prepodobni Pavle učini jedno neobično čudo, koje obelodani kakvo se 
veliko i uzvišeno delanje vrši potajno u njegovoj duši. Naime: zajedno sa drugom bratijom 
on kuvaše u kazanu smolu. Kada se smola rastopi i uzavri, i ključajući poče naglo da kipi i 
da se preliva preko ivice od kazana, tada blaženi Pavle, nemajući pri ruci ništa čime bi 
mogao promešati smolu, zasuče rukave, zavuče ruku u smolu, promeša je, i ključanje 
smole najednom prestade. Ruka pak svetitelja ostade čitava i nepovređena, i bez ikakvog 
traga i znaka da je bila u vreloj smoli; čak se blaženi ni u licu ne izmeni ni najmanje. Videći 
to čudo, bratija se zaprepasti, i jedni od njih zaključiše da je prepodobni Pavle bogonosan 
monah, a drugi ne verovahu da je on takav. Sam pak Pavle smatraše sebe za prah i pepeo, 
i nazivaše sebe psom smrdljivim. 

Kroz izvesno vreme prepodobni Pavle bi poslat na jedno poslušanje podalje od manastira. 
I dok prepodobni odsustvovaše iz manastira na tom poslušanju, starešina manastira sazva 
bratiju i provede s njima mnogo dana u strogom postu i molitvi. I uputiše Bogu ovakvu 
molitvu: Gospode, premda smo nedostojni, ipak nam otkrij onoliko koliko mi to možemo 
shvatiti, do kakvog je stupnja savršenstva stigao brat naš Pavle, i na kom je stepenu vrline. 
‐ I Bog koji ispunjuje želje onih koji Ga se boje, ispuni njihovu molbu. Jedne noći kada 
bratija spavahu, dejstvom Božjim oni biše uzneseni u raj, prekrasan i čudesan. Nalazeći se 
tamo oni se od miline topljahu u neiskazanoj miomirisnoj radosti koja ih odasvud 
ispunjavaše. I dok se oni divljahu tom čudesnom prizoru, i doživljaju svom, pred njima se 
odjednom ukaza monah Pavle i pozdravi ih pavši ničice pred njih. Bratija ga otpozdraviše 
i moliše da im objasni šta je to gde se oni nalaze i što vide. Pavle im sa velikom smirenošću 
odgovori: To što vidite, braćo, jeste raj Božji, i sve se ovo zbi vas radi, jer u svesrdnim 
molitvama svojim vi uzaželeste doći onde gde sam došao i ja. Uzmite odavde iz raja ko šta 
hoće, što se kome dopada, pa idite s mirom; a na posao, na koji sam bio poslan, pošaljite 
drugoga brata, pošto me više videti nećete. ‐ Oprostivši se s Pavlom, bratija se udaljiše, 
uzevši iz svetoga raja: ko ‐ cvetić, ko ‐ grančicu, ko ‐ miomirisne listiće, ko ‐ prekrasnu 
biljčicu ili travčicu. 
Probudivši se iz sna i sabravši se, bratija ispričaše jedan drugome svoje viđenje i radosno 
slavljahu Boga. Pri tome jedan pokazivaše cvetić što je uzeo iz raja, drugi grančicu, treći 
govoraše o nadzemaljskom mirisu rajskog bilja, četvrti držaše u rukama prekrasno lišće. I 
sva se bratija radovahu i slavljahu Boga za milost kojom obasu slugu svog Pavla. 

Blaženi pak Pavle, ostavivši ono poslušanje na koje beše poslat, otputova u Jerusalim. 
Pošto tamo poseti sva sveta mesta i pokloni im se, on otputova na Kipar. Tamo on uziće na 
jednu visoku goru, i provede nekoliko godina podvizavajući se u usamljeništvu. Ali pošto 
se glas o svetom životu njegovom pronese svuda po okolini, i mnogi počeše dolaziti k 
njemu, to se on ukloni odatle i otputova u okolinu Carigrada, i tamo se nastani. Provodeći 
bogougodni život, tu se on udostoji čuti, kao nekada Bogovidac Mojsije, glas koji mu reče: 
ʺIzidi, Pavle, na ovu goru, i umri na goriʺ.[41] 

I blaženi Pavle, izišavši po naređenju Božjem na visoku goru, zvanu Parigorija, pokloni se 
Bogu; i poživevši na njoj malo vreme usnu u Gospodu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA POSTNIKA 

  

PREPODOBNI otac naš Jovan podvizavao se mnogo godina u lavri svetog Save 
Osvećenog za carovanja Anastasija.[42] Mnogo postradao od jeretika ‐ patrijarha 
Aleksandrijskog Jovana, koji ga primoravao da priđe jeresi monofizitskoj; od njega i 
progonstvo doživeo. U Halkidonu ga jeretici bace u tamnicu; i on provede u njoj dvadeset 
dana bez hleba i bez vode. I kad ga zatekoše u tamnici živa, jeretici ga izvedoše iz tamnice, 
i bijući ga prognaše iz grada. I on, došavši u lavru svetoga Save, satvori mnoga čudesa, i 
lavove ukroti. On i knjige pisao protiv jeresi. I s mirom se prestavio ka Gospodu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GRIGORIJA ĆUTLjIVOG, ili Gornjačkog 

  

SVETI Grigorije Isahist, ili Ćutljivi, poreklom je sa Balkana. Po svetogorskom predanju, a i 
po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, on je bio poreklom 
Srbin. Rođen je krajem 13. ili početkom 14. veka. Bio je učenik Svetog Grigorija Sinaita i 
Svetog Romila Ravaničkog, kojega je i Žitije napisao. Osnivač je Svetogorskog manastira 
Svetog Nikolaja Čudotvorca, poznatog zbog njega pod imenom Grigorijat. Kasnije je 
prešao u Srbiju i od Svetog Lazara, kneza Srpskog, dobio manastir Ždrelo u Bravičevu 
(kasnije nazvan manastir Gornjak), u kojem i danas počivaju njegove svete mošti. Iz njime 
napisanog Žitija Sv. Romila Ravaničkog, kao i iz drugih starih knjiga saznajemo još o 
životu i podvizima prepodobnog Grigorija Ćutljivog i ovo što ćemo dalje izneti. 

Početkom četrnaestog veka došao je na Balkan sa Sinajske Gore prepodobni otac naš 
Grigorije Sinait.[43] Nastanivši se u Svetoj Gori Atonskoj, u skitu zvanom Magula, 
naspram Filotejevog manastira, on tu steče dosta učenika među monasima željnim 
isihastičkog života, to jest molitveno tihovateljskog (ili ćutljivog) života po Bogu i radi 
Boga. Odatle je prepodobni Grigorije prešao sa grupom svojih učenika u pusto i 
nepristupačno mesto zvano Hrenteli između današnjih manastira Simonopetre i Svetog 
Pavla. Tu je osnovao nekoliko kelija, no nije se tu duže zadržao. Zbog čestih napada 
Turaka, morao je otići iz Svete Gore. Posle obilaska Carigrada i nekih drugih mesta, on se 
sa svojim učenicima nastani u mestu zvanom Parorija u Trakiji, na granici između 
Vizantije i Bugarske. Tamo je osnovao veliki manastir i stekao mnoštvo učenika. U to 
vreme njegov učenik postade i prepodobni otac naš Romilo,[44] koji sa jednim svojim 
duhovnim bratom zvanim Ilarion, ostade kod velikog Sinaita sve do njegovog blaženog 
usnuća u Gospodu (koje bi 27. novembra 1346. godine). Tada se prepodobni Romilo i 
Ilarion presele iz Parorije u oblast zvanu Zagora, blizu Trnova (u Bugarskoj), gde su se i 
pre toga podvizavali. Tu Sveti Romilo zamoli Ilariona da ga primi kao svoga poslušnika, 
našto Ilarion jedva pristade, ispunjujući tako volju Božju i usrdnu molbu brata svoga. 
Kada potom pobožni car Bugarski Jovan Aleksandar (1331‐1371. g.) oslobodi spomenutu 
Paroriju od napadaja lopova i razbojnika, onda se Sveti Romilo sa svojim duhovnikom 
Ilarionom vrati u Parorijsku omiljenu mu pustinju i nastani se opet tamo. 

Upravo u ovo vreme k njima dvojici dođe iz Carigrada ovaj prepodobni Grigorije Ćutljivi, 
o kome je ovde reč. Već u Carigradu, a možda i pre toga, u Svetoj Gori ili i negde drugde, 
prepodobni Grigorije beše čuo za velikog Grigorija Sinaita i beše postao njegov učenik. No 
kako se Sinait preseli ka Gospodu, Grigorije zato i dođe kod Svetog Romila da bude 
njegov učenik, jer je čuo za njegove vrline i isihastički bogougodni život. O tome nam sam 
Grigorije govori u Žitiju Svetoga Romila koje je napisao. ʺU to vreme, veli on smireno za 
sebe, i ja najbedniji među monasima dođoh iz Carigrada na to mesto (u Paroriju), i čuvši 
za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i podčinih se starcu 
Ilarionu, kojemu je bio podčinjen i sam Prepodobni Romiloʺ. 

Ovde u Paroriji podvizavao se prepodobni Grigorije uz Svetog Romila, dok na te krajeve 
nisu napali bezbožni Agarjani. Tada su oni obojica sa svojim starcem Ilarionom morali 
otići ponovo u Zagoru. Potom je Sveti Romilo otišao na Svetu Goru, a prepodobni 
Grigorije i Ilarion ostali su u Zagori. Po upokojenju pak starca Ilariona, Sveti Grigorije 
otide i sam u Svetu Goru, i potraživši i našavši Svetog Romila sa smirenjem se njemu 
podčini kao svome duhovnom ocu. I življahu oni u podvizima i vrlinama u mestu zvanom 
Melana, u blizini Velike Lavre Svetog Atanasija Atonskog. O ovom njihovom zajedničkom 
životu i podvizima opširnije govori sam prepodobni Grigorije u spomenutom Žitiju 
Svetog Romila, ali govori tako da on iz prevelikog smirenja svog iznosi samo vrline Svetog 
Romila, a za sebe kaže kako je tobože imao grehe i strasti, i kako ga je prepodobni Romilo 
ispravljao u tome i poučavao pravom životu. 

Pošto prepodobnim ocima Romilu i Grigoriju počeše dolaziti mnogi monasi i posetioci, 
radi duhovne koristi i pouke, oni se udaljiše u još pustinjskiji kraj Atonske Gore i tamo, 
načinivši sebi kelije, nastaniše se. Ne prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše 
Srpskog despota Jovana Uglješu, koji u ovo vreme štićaše i pomagaše Svetu Goru.[45] 
Tada među monasima u Svetoj Gori, a i među hrišćanima u okolnim krajevima, nastade 
veliki strah i metež, jer se bojahu od opakih Turaka i njihovih bezbožničkih nasilja. Jer dok 
življaše ovaj blagočestivi vladar Srpski, on ljubljaše i štićaše Svetogorske monahe, a mnoge 
njihove manastire on pomagaše i obnavljaše, kao što to i do danas svedoče i potvrđuju 
mnogi Svetogorski manastiri, koji ovoga Uglješu smatraju za svoga drugog ktitora. 
Blagočestivi Jovan Uglješa postade tada dobrotvor i ktitor manastira Vatopeda, Hilandara, 
Simonopetre, Svetog Pavla, pa i samoga manastira Svetog Nikole, nazvanoga Grigorijat, 
koga započe najpre sveti i veliki Grigorije Sinait, a konačno ga ustroji ovaj prepodobni 
Grigorije Ćutljivi. 

Jer kada uskoro po pogibiji blagovernog vladara Uglješe, Sveti Romilo napusti Svetu Goru 
i pređe u Albaniju, u mesto zvano Avlona (to jest Valona), a potom odatle pređe u Srbiju, 
kod blagočestivog vladara Srpskog Sv. kneza Lazara, u tamošnji manastir Ravanicu, gde 
se uskoro i upokoji[46], ovaj Sveti Grigorije ostade u Svetoj Gori i podvizavaše se u 
usamljenoj keliji, na četvrt sata daleko od njegovog današnjeg manastira Grigorijata. Tu se 
on podvizavaše u usamljenom molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega 
je kasnije i nazvan Ćutljivi. Iako o tome danas nemamo sačuvanih pisanih podataka, jer je 
manastir Grigorijat potom dva puta doživljavao velike požare,[47] najverovatnije je da je 
Sveti Grigorije u ovo vreme svoga boravka u Svetoj Gori ustvari postao konačni osnivač i 
ktitor današnjeg manastira Svetog Nikolaja Čudotvorca, podignutog između manastira 
Simonopetre i manastira Svetog Pavla, blizu onih kelija gde se ranije podvizavao onaj 
veliki Grigorije Sinait sa svojim učenicima.[48] 

Međutim, u Svetoj Gori prepodobni Grigorije nije mogao ostati dugo vremena, jer su 
bezbožni Agarjani ponovo napadali na hrišćanske narode i krajeve, sve do Svete Gore. 
Jedini gada moćni hrišćanski vladar bio je blagočestivi knez Srpski Lazar, koji je vladao u 
severnijim krajevima Srbije, sa prestonicom u Kruševcu. Njegova se pobožnost i 
crkvoljubivost pokazala u mnogim stvarima, a naročito u bogougodnom radu njegovom 
na pomirenju zavađene Srpske i Carigradske Crkve (1375. godine). Beše tada takođe 
postala poznata i monaholjubivost Svetog kneza Lazara,[49] jer on postade drugi ktitor 
manastira Hilandara i još nekih drugih manastira na Svetoj Gori. U njegovoj pak zemlji, u 
slobodnoj Srbiji, Lazar beše podigao svoju divnu zadužbinu manastir Ravanicu, gde je, 
kao što smo videli, hristoljubivo primio pre neku godinu Grigorijevog duhovnog oca, 
Svetog Romila. Lazar je uz to ʺmnoge gore i humove svoje države ispunio obiteljima 
monaških žilištaʺ, kako za njega pišu tadašnji povesničari, pa je to njegovo monaholjublje 
postalo poznato na daleko. Sve je ovo bilo poznato i prepodobnom Grigoriju, pa se zato on 
reši da dođe sa svojim učenicima kod blagočestivog kneza Lazara u Srbiju i nastani se u 
njegovim mirnim i spokojnim krajevima. 

Godine 1379. Lazar beše oslobodio i umirio od tamošnjih buntovnika i neprijatelja severni 
kraj svoje države, zvani Braničevo, kada baš u to vreme stiže kod njega iz Svete Gore 
prepodobni Grigorije, sa više svojih učenika i monaha, koji potom postadoše poznati u 
Srbiji kao podvižnici ʺSinaitiʺ. Oni dobiše takav naziv zato što su svi, kao i sam 
prepodobni Grigorije, bili ranije učenici onog velikog Grigorija Sinajskog, o kome je već 
bilo reči na početku. 

Prepodobni Grigorije zamoli kneza Lazara da mu da neko mirno i usamljeno mesto, gde bi 
se mogao posvetiti molitvenom bezmolviju i bogorečitom ćutanju. Blagočestivi knez mu 
tada dade tiho i usamljeno mesto u Ždrelu braničevskom, u podnožju Homoljskih planina 
na levoj obali reke Mlave.[50] Iznad reke u steni beše jedna pećina, gde se prepodobni 
Grigorije nastani i tamo molitveno tihovaše. Ovu pećinu on pretvori u crkvu koju posveti 
Svetom Nikolaju Čudotvorcu, kome beše posvećen i manastir Grigorijat u Svetoj Gori. No 
uskoro zatim blagočestivi knez pomože Prepodobnome da ispod ove pećine podigne 
divnu crkvu manastira Ždrela, koju zajednički posvetiše Vavedenju Presvete Bogorodice. 
Tako bi osnovan novi manastir prepodobnog Grigorija, koji i do danas postoji u Braničevu 
pod imenom Gornjak.[51] Osnivanje novog manastira bi zatim potvrđeno i od svjatjejšeg 
patrijarha Srpskog kir Spiridona, kao što o tome govori drevna povelja koja se do nedavno 
čuvala u manastiru Gornjaku. U toj povelji patrijarh Spiridon kaže: ʺPriide ko smireniju mi 
čestnjejšij vo inocjeh starec kir Grigorij i so svojimi blagogovjejnimi inoki ... Vidje že 
smirenije mi zapisano i utverždeno gospodinom Knjazom (Lazarom) onoje mjesto, rekše 
cerkov Presvjatija Bogorodici, so seli i so ljudmi i so vsjem velikim i malim, čestnjejšemu 
vo inocjeh starcu kir Grigoriju Sinaitu i jegovim kalogerom. Starec bo kir Grigorije so 
svojimi kalogeri potrudisja o vozdviženiji i sozdaniji hrama togo (Vavedenija Presvjatija 
Bogorodici), i o inih veščej, s pomoščiju gospodina knjaza Lazaraʺ.[52] 

Tako je Sveti Grigorije Ćutljivi, kasnije nazvan i Grigorije Gornjački, produžio svoje 
bogougodne podvige u Srbiji, sve do svojeg blaženog upokojenja u Gospodu. Ostali pak 
došavši sa njime iz Svete Gore monasi Sinaiti nastanili su se po drugim krajevima 
Lazareve države, i u Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su 
mnogi od tih Sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva 
i netruležnosti. 
Nije poznato tačno kada i gde se upokojio ovaj prepodobni Grigorije. Po nekima, on se pre 
svoga upokojenja vratio ponovo na Svetu Goru u svoj manastir Grigorijat, i tamo se mirno 
prestavio u Gospodu, oko 1406. godine. Njegove su svete mošti ostale u Grigorijatu sve do 
1761. godine, kada su ih, prilikom tadašnjeg velikog požara, monasi uzeli i preneli u 
Srbiju, u njegov manastir Gornjak. Po drugima pak, prepodobni Grigorije upokojio se u 
manastiru Gornjaku, i pogreben je pokraj gornje pećinske crkvice u Gornjaku. Njegove 
svete mošti prebivale su neko vreme u tom manastiru, pa su onda tokom dugih vekova 
turskog ropstva prenošane i na druga mesta, u manastir Oreškovicu,[53] u manastir 
Vojlovicu u Banatu[54] i po drugim mestima. 

Tako je možda deo moštiju Sv. Grigorija dospeo i u njegov manastir Grigorijat na Svetoj 
Gori, odakle je posle taj deo opet vraćen u manastir Gornjak. 

Danas se svete mošti Svetog Grigorija nalaze u njegovom manastiru Gornjaku Za vreme 
Drugog svetskog rata, zbog opasnosti od Nemaca, one su bile prenete u sabornu crkvu u 
Požarevac, ali su posle rata opet vraćene u Gornjak. Ove 1977. godine iguman manastira 
Grigorijata iz Svete Gore, arhimandrit Georgije, obratio se pismom episkopu 
Braničevskom i manastiru Gornjaku sa molbom da podare njegovom manastiru deo 
moštiju Svetog Grigorija, kao ktitora manastira Grigorijatskog. (Jer, u starom Sinaksaru i 
Službi ktitoru manastira Grigorijata Prepodobnom Grigoriju, stoji da je on ʺiz Srbije došaoʺ 
i osnovao na Sv. Gori njihov manastir Svetog Nikolaja, a to potvrđuje i opšte svetogoroko 
predanje i stari slovenski Sinaksari). 

Na ovu molbu manastira Grigorijata odgovorio je episkop Braničevski i manastir Gornjak 
tako što je deo svetih moštiju Svetog Grigorija iz Gornjaka dostavio manastiru Hilandaru, 
sa molbom da ih o prazniku Vavedenja (ove 1977. godine) preda svečano bratiji 
Grigorijatskoj, koja dođe na praznik u Hilandar, što je zaista tako i učinjeno. Inače, 
manastir Grigorijat slavi blaženi spomen prepodobnog Grigorija 7. decembra (sutradan po 
Svetom Nikoli), a to je i dan upokojenja Prepodobnoga koji se slavi u manastiru Gornjaku, 
i pod kojim se spominje u starim Prolozima i Sinaksarima. Još i po ikonama prepodobnog 
Grigorija, koje se nalaze u manastiru Grigorijatu i u manastiru Gornjaku, vidi se da je to 
jedan i isti Svetitelj. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. 
Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NILA STOLOBENSKOG,  

Novgorodskog Čudotvorca 
  

PREPODOBNI Nil rodio se u jednom selu Novgorodske oblasti. Ko mu behu roditelji, nije 
poznato; zna se samo da je postrižen u manastiru Pskovske oblasti, zvanom Kripecki.[55] 
Iz tog manastira on pređe u šumovitu pustinju Rževskog okruga, i tamo se nastani blizu 
reke Čeremhe.[56] Tu se on hranio biljem i hrastovim žirom, provodeći vreme u postu i 
molitvi. To đavo ne mogaše gledati, zato ga stade krvnički napadati: pretvaraše se u razne 
zverove i svakovrsne gmizavce, koji kao strašila navaljivahu na prepodobnoga i danju i 
noću, besneći i urlajući i šišteći, eda bi prepodobni, . zaplašen, napustio pustinju. No 
prepodobni molitvama, kao mačem, odgonjaše sva ta iskušenja i zlobne napasti vraga, 
ograđujući telo svoje krsnim znakom i moleći se neprestano Bogu. U takvim pustinjačkim 
podvizima prepodobni Nil provede petnaest godina. 

Jednom posle duge molitve prepodobni zadrema i ču glas koji mu govoraše: ʺNile, izađi 
odavde i idi na ostrvo Stolobnoje; na njemu uzmoći ćeš spasti seʺ. ‐ Ovo naređenje ispuni 
prepodobnoga velikom radošću, jer po tome on poznade da Gospod nije prezreo moljenja 
njegova. I stade se prepodobni raspitivati za to ostrvo kod hristoljubivih ljudi koji 
dolažahu k njemu. Oni mu kazaše da se to ostrvo nalazi na jezeru Seligeru, udaljenom 
sedam kilometara od grada Ostaškova, u Tverskoj oblasti. Prepodobni krenu tamo, i kad 
stiže na ostrvo beše radosno poražen njegovom lepotom. Obišavši celo ostrvo, on nađe da 
je ono izvrsno za usamljenički život. Na ostrvu tom bejaše gora i velika šuma. Uzišavši na 
goru, prepodobni molitvom zablagodari Bogu što mu ukaza ovo mesto, i reče: Evo, 
Gospode pokoja mog, evo obitališta mog zanavek. 

Tu na gori sveti podvižnik iskopa sebi pećinu, u kojoj provede prvu zimu. Posle toga on 
načini sebi keliju i crkvicu. I provođaše on na ostrvu život silno se podvizavajući u 
molitvama i u postu i u trudovima; a hranjaše se biljem i jagodama što rastijahu na ostrvu, 
i povrćem koje sam proizvođaše obrađujući zemlju. No đavo i tu neprestano ratovaše 
protiv prepodobnoga, i činjaše mu razne pakosti. Tako, đavo se jednom prilikom pojavi sa 
čitavim pukom demona i opkoli keliju prepodobnoga kada ovaj svršavaše molitvu svoju; 
opasavši keliju konopcima, đavo uz strahovitu viku prećaše da je strovali u jezero, no 
svetitelj molitvom svojom razagna svu tu demonsku vojsku. 

Isto tako i pakost ljudska beše nemoćna u svome vojevanju protiv ugodnika Božjeg. Tako 
jednom seljani što življahu u blizini Stolobnoga ostrva namisliše da oteraju svetitelja sa 
ostrva; zbog toga posekoše drva i zapališe šumu, smatrajući da će požar doći i do kelije 
svetiteljeve i sagoreti je. Videći zapaljenu šumu, svetitelj stade na molitvu, i blagodaću 
Božjom požar se iznenada ugasi, te i ne dođe do gore, a pakosnici se sa stidom i sramom 
vratiše kućama svojim. 

No đavo, ukoliko više poraza doživljavaše od svetitelja, utoliko besnije napadaše na njega. 
Jednom kada se prepodobni nahođaše na poslu izvan kelije, razbojnici napadoše na njega i 
preteći mu zahtevahu od njega da im da svoje blago. Svetitelj im reče: Eno ga u uglu moje 
kelije; idite i uzmite ga! ‐ A u tom uglu bejaše ikona Presvete Bogorodice sa Predvečnim 
Bogomladencem. Razbojnici uđoše u keliju, i iznenada oslepiše. Gada oni sa suzama 
stadoše moliti svetitelja da im oprosti. Svetitelj se pomoli Bogu i razbojnici progledaše. 
Posle toga svetitelj ih pouči spasenju duše, i zapovedi im da nikome ne pričaju to što se 
dogodilo. Razbojnici tako i uradiše, ali po prestavljenju svetoga Nila oni podrobno 
ispričaše ove. 

Za svoj podvižnički život prepodobni Nil dobi od Boga blagodatni dar: proviđati u 
ljudima tajna dela njihova i grešnike izvoditi na put spasenja. Jedan čovek, oskvrnavljen 
telesnim grehom, dođe k svetitelju. Svetitelj ga izobliči zbog greha, i poučivši ga da više ne 
čini taj greh, otpusti ga s mirom. Od toga vremena taj čovek steče strah Božji, i poživevši 
bogougodno skonča. 

Bogobojažljivi žitelji koji se u blizini ostrva bavljahu ribolovom, poštujući svetitelja, slahu 
mu ponekad ribu. Jednom oni poslaše ribu njemu po jednom svom drugu koji beše učinio 
preljubu. Svetitelj, providevši Duhom Svetim da je ovaj ribar oskvrnavljen preljubom, 
zatvori pred njim prozorče i ne primi od njega ribu. Ovaj ribar vrati se k drugovima i 
ispriča im šta mu se dogodilo. Oni onda poslaše ribu po drugome ribaru, i prepodobni je s 
radošću primi, blagoslovi ribara i otpusti. 

U drugo vreme jedan čovek stade na ostrvu seći šumu za građenje kuće, no odjednom 
strahovito zagrme i ču se glas koji zabranjivaše seći šumu. Međutim taj se čovek ne uplaši 
već natovari kola građom, ali konj ne uzmože maći kola s mesta. Videći ovo čudo, čovek se 
uplaši i ode obećavši da nikad to više činiti neće. 

Prepodobni se podvizavaše na ostrvu Stolobnom dvadeset sedam godina, i pred svoje 
prestavljenje iskopa sebi raku i ostavi u nju mrtvački sanduk, i svaki dan odlažaše tamo i 
plakaše nad njim zbog grehova svojih. I kada prepodobni oseti da mu 

  

se približava kraj, on moli Gospoda da ga udostoji pričešća Svetim Tajnama. I ispuni se 
molitvena želja svetiteljeva. Na ostrvo dođe iguman Nikoljskoga manastira Sergije i 
pričesti prepodobnog Nila Svetim Tajnama. Posle toga prepodobni uđe u svoju keliju, 
satvori uobičajene molitve, i uzevši kadionicu okadi svete ikone i svu keliju; zatim, 
oslonivši se rukama na drvene štapove na kojima se obično odmarao od telesne 
premorenosti, on se prestavi ka Gospodu 1554. godine sedmoga decembra.[57] Bogu 
našemu slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 
ANTONIJA SIJSKOG,  

novog čudotvorca 

  

SELjAČKO dete iz mesta Kehte, u Dvinskoj oblasti; svetovno mu ime Andrej. Odlikovao 
se lepotom i velikim umnim sposobnostima; brzo izučio knjigu. Omiljeno mu zanimanje 
bilo malanje ikona. Stupio u brak, ali mu supruga umre kroz godinu dana. On se zamonaši 
u Pahomijevoj pustinji, na reci Keni. U manastiru on se pokaza obrazac smirenosti i 
poslušnosti; pre svih je odlazio u hram na molitvu; upražnjavao strogo uzdržanje, i 
neprestano imao u srcu sećanje na smrt i poslednji sud. Posvećen za jeromonaha, on je 
nepropustljivo vršio bogosluženja, i neumorno obavljao sve manastirske poslove. Pošto je 
voleo usamljenost, prepodobni se Antonije nakon nekoliko godina povuče na sever, i kraj 
reke Sije osnova manastir, u kome bi iguman. Ukrasivši svoj život velikim uzdržanjem i 
trudoljubljem, prepodobni Antonije se mirno prestavi 1556. godine, ostavivši zaveštanje 
manastirskoj bratiji: da žive u miru, uzdržanju, trudu, i da pomažu bedne i nevoljne. Svete 
mošti njegove počivaju u njegovom manastiru. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AMUNA 

  

ŽIVEO i podvizavao se u Nitrijskoj pustinji. Prestavio se u miru.[58] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA PRAVOSLAVNIH HRIŠĆANA 

  

ONI dok slavljahu Boga u hramu biše ognjem sažeženi. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

FILOTEJE,  

postradale u Rumuniji 
  

OVA sveta mučenica Hristova postrada za Gospoda ovoga 1060. godine u Valahiji, 
današnjoj Rumuniji. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE PRAVOSLAVNE RIMLjANKE 

  

POSTRADA za Hrista u Rimu u ognju opaljena. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA NEOFITA 

  

POSTRADAO za Hrista bačen u more. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA DOMETIJA 

  

MAČEM posečen postradao za Hrista. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA ISIDORA, AKEPSIMA i LEONA 

  

POSTRADALI za Gospoda Hrista u ognju spaljeni. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 
GAJA i GAJANA 

  

U OGNjU sažeženi za veru u Hrista. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA DVA SVEŠTENIKA 

  

POSTRADALI za Gospoda Hrista testerom prestrugani. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA PRISKA 

  

SVETI Prisk postradao za Hrista umoren glađu. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA MARTINA 

  

POSTRADAO za Gospoda sekirama iskasapljen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA NIKOLAJA 

  

POSTRADAO za Hrista sažežen u ognju. 

  

  
SPOMEN PREPODOBNOG IGNjATIJA 

  

U MIRU se prestavio. Počiva u blizini Vlahernske crkve (u Carigradu). 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA,  

postnika Pečerskog 

  

SVETE mošti njegove pokoje se u Antonijevoj pešteri u Kijevu. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Pod nazivom Galija u starom svetu podrazumevala se vrlo prostrana zemlja; ona je 
obuhvatala: današnju Francusku, Belgiju, deo Holandije, Nemačku s one strane 
Rajne i veliki deo Švajcarske. Pored toga otac svetog Amvrosija bejaše carski 
namesnik i Španije. Osim svetog Amvrosija on imađaše kćer Marcelinu, stariju od 
Amvrosija, i sina Satira. ‐ Sveti Amvrosije rodio se oko 340. godine u gradu Triru, 
gde su tada živeli njegovi roditelji. 

2. Ligurija ‐ oblast; njene granice prema Galiji sačinjavali su: reka Varus i primorski 
Alpi, na jugoistoku prema Italiji reka Makra, na severu reka Padus, na jugu 
Ligurijski zaliv. Na taj način Ligurija je obuhvatala današnju južnu Francusku, deo 
severozapadne Italije, Nicu, Đenovu, Južni Pijemont i zapadni deo Parme i 
Piačence. 

3. Emilija ‐ pokrajina Galije, između Ligurije i Flaminije, u srednjem delu današnje 
srednje Italije. 
4. Mediolan, današnji Milano, drevni grad takozvane Cizalpiske Galije, ili današnje 
severne Italije, centar nauke i umetnosti. Danas: Milano glavni, mnogoljudni grad 
Italijanske oblasti Lombardije. 

5. Ticin ‐ drevni grad u Cizalpiskoj Galiji, na glavnom putu iz Rima u Galiju; sada 
Pavija; značajan grad severne Italije kraj reke Tičino, nedaleko od njenog uvora u 
Po. 

6. Valentinijan I ili Stariji ‐ car Zapadne Rimske carevine, carovao od 364‐375. godine. 

7. Mt. 5, 14. 15. 

8. To je bilo 7. decembra 373. godine. Tada je sveti Amvrosije imao 34 godine. 

9. Teodorit, episkop Kirski, ‐ crkveni istoričar petoga veka. 

10. Rimski papa od 366‐384. godine. 

11. Simplicijan imao ogroman uticaj na obrazovanje svetog Amvrosija u stvarima vere. 
Osim toga, sveti Amvrosije je revnosno čitao i izučavao dela svetih Otaca; bio je u 
vrlo bliskim prijateljskim odnosima sa svetim Vasilijem Velikim. On je preveo iz 
neznaboštva u hrišćanstvo blaženog Avgustina. Velikih sposobnosti, i sa 
izvanrednim poznavanjem svetovnih nauka, sveti Amvrosije je za kratko vreme 
pokazao izuzetne uspehe i u hrišćanskoj nauci. Dela koja je napisao svrstavaju ga 
među znamenite Oce i Učitelje Crkve. 

12. Placencija ‐ sada Piačenca ‐ rimska kolonija u Cizaloiskoj Galiji (današnja severna 
Italija). 

13. Bolonja ‐ glavni grad Italijanske provincije onoga vremena, na putu iz severne u 
srednju Italiju; jedan od centara Italijanske obrazovanosti i trgovine. 

14. Mavritanija ‐ rimska provincija na severu Afrike; sada: Fec, Maroko i zapadni deo 
Alžira. 

15. Gracijan bio ocu svom Valentinijanu I savladar od 367. godine, a od 375‐383. godine 
carovao sam. 

16. Goti ‐ mnogoljudni narod Germanskog porekla, obitavao s one strane Dunava; 
delio se na Ostgote (= Istočne Gote) i Vestgote (= Za padne Gote). 

17. I tako dalje, kao što stoji napisano u knjizi svetog Amvrosija; ʺO ovaploćenju 
Gospoda Isusa Hristaʺ. 

18. To je bilo 383. godine. 
19. To je bilo 385. godine pred Uskrs. Nešto slično dogodi se i naredne, 386. godine, 
kada Justina nagovori Valentinijana da izda zakon u korist arijanaca; i potom oko 
Uskrsa ustroji tako žestoko gonjenje protiv svetog Amvrosija, da se on zaključa u 
crkvi, i prostrevši se pred oltarom, moljaše pomoć s neba. Narod, bojeći se da 
svetitelja ne uzmu silom, okruži ga, i moljaše se s njim i danju i noću u crkvi. 
Svetitelj Božji zabavljaše u to vreme narod čitanjem i tumačenjem Svetoga Pisma i 
pevanjem psalmova i pesama. Od toga vremena bi svetim Amvrosijem u 
Mediolanskoj, a zatim i u svoj Zapadnoj Crkvi zavedeno, po ugledu na Istočnu 
Crkvu, takozvano antifonsko pevanje, to jest pevanje za dve pevnice. Međutim 
vojnici, poslani od carice Justine stadoše puštati narod u crkvu, ali mu ne 
dozvoljavahu da izlazi iz crkve. I sami vojnici behu tako poraženi pevanjem 
pravoslavnih, da i sami oko crkve ponavljahu to pevanje. U to vreme pevahu se i 
uzvišene himne svetog Amvrosija u slavu Presvete Trojice. Molitve vernih biše 
uslišene, i sveti arhipastir ostavljen usred svoje pastve. 

20. Teodosije Veliki ‐ car Istočne Rimske carevine; docnije prisajedinio pod svoju vlast i 
Zapadnu; carovao od 379‐395. godine. 

21. Godine 388. 

22. U staroj hrišćanskoj Crkvi postojala je niža crkvena dužnost zaklinjača. Ta dužnost: 
izgoniti zle duhove iz đavoimanih, poveravana je nižim crkvenoslužiteljima sa 
ciljem, da se pokaže prezir Crkve Hristove prema ništavnoj sili đavola. Zaklinjači su 
bili dužni izgovarati zapretne ili zaklinjatelne molitve, i nad oglašenima. Sada te 
molitve, koje prethode tajni svetog krštenja, čita sam sveštenik koji vrši krštenje. 

23. Akvileja ‐ znatan trgovački grad na reci Natisoni, nedaleko od obale Jadranskog 
mora. 

24. Boterih ‐ gradonačelnik Soluna, prijatelj cara Teodosija Velikog. 

25. Sveti Nektarije ‐ patrijarhovao u Carigradu od 381‐397. god. 

26. Evgenije ‐ neznatnog porekla, bio skeretar cara Valentinijana II, posle čijeg ubistva 
Arbogast ga uzvede na presto. No Teodosije Veliki istupi sa svojom vojskom protiv 
Arbogasta, pobedi ga i naredi mu da pogubi Evgenija. 

27. Bononija ‐ veoma poznat grad u severnoj Italiji; danas ‐ Bolonja, glavni grad 
istoimene pokrajine, poznat kao centar obrazovanosti i žive trgovine. 

28. Tuskija = Etrurija, drevna oblast srednje Italije, severno od Rima. ‐ Florencija, grad 
na reci Arni, čuven po razvijenosti nauka i umetnosti. 

29. Godine 395. Sveti Amvrosije odao poštovanje uspomeni Teodosija Velikog 
posmrtnom rečju. 
30. Arkadije ‐ car Istočne Rimske carevine, carovao od 390‐408. godine. 

31. Honorije ‐ car Zapadne Rimske carevine, carovao od 390‐423. godine. 

32. Spomen njihov praznuje se 14. oktobra. 

33. Prezviter Pavlin ‐ učenik i sekretar svetog Amvrosija Mediolanskog, koji kasnije 
napisa njegovo Žitije na molbu učenika njegovog, blaženog Avgustina, episkopa 
Iponijskog. 

34. Markomani ‐ germansko pleme; živelo u Češkoj i često vršilo pustošne upade u 
pogranične krajine Rimske carevine. 

35. Or. 1 Kor. 9, 22. 

36. Stilihon ‐ znameniti vojskovođa Zapadne Rimske carevine na dvoru cara Honorija, 
koji ju je nekoliko puta spasavao od propasti; poreklom Vandal; no kasnije, bez 
obzira na usluge učinjene državi, on bi oklevetan kao tobožnji izdajnik, i po 
naređenju cara ubijen. 

37. Lavd ‐ grad u severnoj Italiji, između Mediolana i Kremona; sada Lodi Vekio. 

38. Crkva praznuje svetog Amvrosija 7. decembra, dan u koji je on posvećen za 
episkopa, verovatno zato što dan njegovog upokojenja pada na sam Uskrs. ‐ Sveti 
Amvrosije napisao je mnoga dela visoke vrednosti: jedna se odnose na tumačenje 
Svetoga Pisma, druga na dogmate svete vere, treća izlažu moralna načela 
evanđelskog života. Sve knjige ovog svetog oca pune su svetih misli, svetih 
osećanja, svetih raspoloženja, svetih pouka, svetih vapaja; kroz njih se liju svete 
božanske sile, koje svaku pobožnu dušu dižu iznad svega grehovnog i smrtnog i 
prolaznog, i uznose u večno carstvo Hristove čudesne i čudotvorne ljubavi i 
radosti. 

39. Oko 304. godine. 

40. ʺPokorniʺ što i ʺposlušniʺ; naziv dat prepodobnom Pavlu zbog njegovog dubokog 
smirenja i potpunog odrečenja od svoje volje. 

41. Sr. 5 Mojs. 32, 48. 49. 50. 

42. Car Anastasije Dikor carovao od 491‐518. godine. 

43. Prepodobni Grigorije Sinait (1255‐1346. g.) spominje se 6. aprila, gde videti njegovo 
opširno Žitije, koje je napisao njegov učenik Sv. Kalist, patrijarh Carigradski (1350‐
1363. g.). 
44. Opširnije o Sv. Romilu Ravaničkom videti u njegovom Žitiju (pod 16. januarom), 
napisanom od ovog prep. Grigorija Ćutljivog. 

45. Jovan Uglješa Mrnjavčević, Srpski despot u Seru, poginuo je od Turaka u bitci na 
reci Marici 26. septembra 1371. godine. 

46. Sv. Romilo Ravanički upokojio se oko 1376. godine. Njegov sveti grob i danas se 
nalazi u manastiru Ravanici kod Ćuprije. 

47. Ovi veliki požari u manastiru Grigorijatu bili su 1500. i 1761. godine. 

48. Možda je već tada ovaj prepodobni Grigorije bio postao učenik Svetog Sinaita i sa 
njim se tada podvizavao na tom mestu, da bi se kasnije vratio i podigao konačno na 
tom mestu manastir Grigorijat, koji će svetogorsko predanje zato i vezati za njegovo 
sveto ime. 

49. Opširno Žitije Sv. kneza Lazara videti pod 15. junom. 

50. Kod pobožnog naroda u Homolju i oko Mlave i danas postoji predanje da su se 
prepodobni Grigorije i car Lazar sreli prvi put razgovarajući na jednom mestu 
preko reke Mlave. Kako je Mlava na tom mestu veoma šumela te se oni nisu mogli 
preko reke dobro čuti, prepodobni Grigorije se tada pomolio da prestane buka i 
nastane tišina, i njegova molitva bude uslišena. Mlava na tom mestu prestane sa 
šumom, pa se to mesto oko manastira Gornjaka i danas naziva Tišina. 

51. Manastir Gornjak na reci Mlavi, između Žagubice i Petrovca, ranije se nazivao 
Ždrelo, a tek od 18. veka nazvan je Gornjakom. 

52. Ova povelja potiče iz godine 1379. Njen poslednji prepis nestao je iz manastira 
Gornjaka za vreme Drugog svetskog rata, kada je nestala i druga povelja data tada 
manastiru od strane cara Lazara. 

53. Mošti Sv. Grigorija u manastiru Oreškovici spominje u prvoj polovini 16. veka 
svetogorski prota Gavrilo Hilandarac u Žitiju Sv. Nifona II, patrijarha 
Carigradskog. 

54. Mošti Sv. Grigorija Sinaita spominju se u manastiru Vojlovici kod Pančeva 1771. 
godine. Pre toga, 1733. godine, prilikom jednog pregleda manastira Gornjaka od 
strane egzarha Beogradskog mitropolita, zabeleženo je da u Gornjaku postoji 
ʺgrobnica Grigorija Sinaitaʺ. Najverovatnije je da se radilo o prenošenju pojedinih 
delova moštiju Sv. Grigorija, jer i danas sačuvane mošti njegove u Gornjaku jesu 
uglavnom samo delovi. 

55. Manastir Kripci ili Kripecki nalazi se na dvaestak kilometara od grada Pskova; 
osnovan je prepodobnim Savom u petnaestom veku. 
 56. Reka Čeremha nahodi se u Valdajskom okrugu, protiče kroz pustinju prepodobnog 
Nila. Do danas postoji u gustoj šumi crkvica i kelija prepodobnoga Nila. 

57. Na mestu podviga prepodobnoga Nila jeromonah German osnovao je 1594. godine 
Nilov Stolobenski manastir. Česne mošti prepodobnoga Nila otkrivene 27. maja 
1667. godine. 

58. Po svemu sudeći ovo je isti onaj prepodobni Amun koji se praznuje 4. oktobra.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
8. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG PATAPIJA 

  

U EGIPTU, na reci Nilu, bejaše grad, zvani Tiva. U tome gradu rodi se blaženi Patapije. 
Roditelji njegovi behu hrišćani i vaspitavahu svoga sina u pobožnosti i strahu Božjem. A 
kad postade punoletan, Patapije prezre sujetu ovoga sveta, ostavi kuću svoju, roditelje i 
prijatelje, i postade monah. Udaljivši se u pustinju Egipatsku, on življaše Bogu, 
podvizavajući se u postu, molitvama i raznovrsnim pustinjačkim trudovima. A kada se 
saznade za njega i mnogi stadoše dolaziti k njemu i slaviti ga zbog vrlinskog života, njega 
obuze tuga i muka što mu se narušava usamljeničko molitveno tihovanje i što ga ljudska 
usta hvale. Zato on napusti Egipat i otputova u Carigrad. Jer mišljaše ovaj čudni svetitelj, 
da će se možda lakše skriti od ljudi među ljudima u gradu negoli u pustinji. U Carigradu 
on načini sebi kolibu uz gradski bedem, blizu crkve Vlaherne, zatvori se u njoj i prebivaše 
u molitvenom tihovanju kao u pustinji, neznan ni od koga osim Boga Jedinoga, sa kojim 
razgovaraše neprestanom molitvom. Ali kao što se ne može sakriti grad kad na gori stoji 
(sr. Mt. 5, 14), tako i vrlinski čovek kad dostigne savršenu svetost. Jer sam Bog proslavlja 
one koji Njega proslavljaju, i obelodanjuje radi koristi drugima one koji su se ispunili 
blagodati Njegove. Tako i ovaj bogougodnik, savršen u svetosti i prebogat blagodaću 
čudotvorstva, obelodanjivan i proslavljan Bogom, bi ubrzo pronađen kao blago sakriveno 
u polju (sr. Mt. 13, 44). Jer jedan hrišćanski mladić, slep od rođenja, rukovođen samim 
Bogom, dođe kolibi prepodobnog oca Patapija, i moli blaženoga da se pomoli za njega 
Bogu: da mu podari progledanje, da bi video tvorevinu Božju, i putem posmatranja 
tvorevine sticao savršenije poznanje o samom Tvorcu, i proslavljao Ga savršenije. Videvši 
veru njegovu, prepodobni se sažali na njega i reče: U ime Isusa Hrista, koji daje slepima 
svetlost a mrtvima život, progledaj! ‐ I tog časa se otvoriše oči sleporođenome i on stade 
videti jasno; i uznese Bogu hvalu i blagodarnost. 

Ovaj isceljeni mladić beše poznat mnogima. Stoga, videvši da je progledao, svi se čuđahu, 
i pitahu ga kako je progledao. A on ne zataji ime čudotvorca i dobrotvora svoga, preko 
koga dobi on isceljenje od Boga. Glas o ovome čudu i slava prepodobnoga pronese se po 
narodu, i od toga vremena mnogi stadoše dolaziti k prepodobnom Patapiju moleći ga za 
njegove molitve. 

Jedan ugledan Vizantinac bolovaše od vodene bolesti, i telo mu beše strahovito oteklo. 
Silne novce on potroši na lekare, ištući od njih isceljenja, i ne dobijajući ga. Čuvši za svetog 
Patapija on naredi te ga odnesoše k njemu; i sa suzama moli on svetitelja da njegovu 
telesnu boljku isceli celebnom blagodaću koju je dobio od Boga. Besplatni lekar najpre se 
usrdno pomoli za njega Bogu, zatim ga oseni krsnim znakom i pomaza svetim jelejem, i 
odmah sva voda isteče iz njegova tela prirodnim kanalima, i sva se iznutrica njegova 
očisti, i on potpuno ozdravi telom. 

Jednog mladića ljuto mučaše zli duh, koji ga gonjaše po gorama i pustinjama, čas bacajući 
ga u oganj i vodu da ga pogubi, čas strovaljujući ga sa visokih i strmih gora u provaliju da 
mu razbije i razmrska sve telo njegovo. I on bi već bio pogubio mladića, da nije sila Božija, 
koja obesiljuje zlu silu vražiju, čuvala stvorenje Svoje od konačne pogibli. Jednom zloduh 
strahovitom brzinom goneći ovoga mladića na obalu morsku da ga baci u more, srete na 
putu prepodobnog Patapija koji, po Božjem naređenju, radi toga beše i izašao iz svoje 
kolibe da stvorenje, sazdano po liku Božjem, oslobodi iz ropstva đavoljeg. A đavo, 
ugledavši blaženoga još izdaleka, pojuri k njemu prevrćući očima, bacajući penu, 
škrgućući zubima i preteći mu ubistvom. No kad se približi k svetitelju, on zavapi: ʺO, 
nevolje! o, jada! šta je ovo? I ovde opet Patapije! O, šta da radim! kuda da se denem? gde 
da odsada živim posle tolikih trudova mojih? Taman nađoh sebi obitalište, i evo sad me 
silom izgone iz njega. Vaistinu si strašan, Nazarećanine,[1] i vlast je tvoja svuda i nad 
svima! O, kuda sada da krenem? Krenem li u pustinju, ili u grad, ili ma na koju stranu, ti si 
već tamo pre mene, i progoniš me jednim krsnim znakom i jednim imenom tvojim. Ja sam 
pobeđen, satrven i prognan!ʺ Govoreći to, nečisti duh baci mladića na vazduh, i 
čudotvorac Patapije, napravivši rukom znak krsta po vazduhu, zapreti zlom duhu 
govoreći: ʺIzići, nečisti duše, iziđi, i otidi daleko u pustinju; to ti preko mene naređuje 
Hristos, čiju si silu i protiv volje svoje priznaoʺ. 

Kada to svetitelj reče, đavo baci mladića na zemlju, i izađe iz njega na usta kao dim. A 
mladić, došavši sebi, plakaše od radosti, i svoje izbavljenje od nečistoga duha pripisivaše 
pre svega Bogu, a zatim i prepodobnom Patapiju. 
Žena neka koja imaše ljutu ranu na grudima, ispunjenu crvima, i koju lekari prestadoše 
lečiti kao neizlečivu, dođe k prepodobnome i pripavši k nogama njegovim ona ga ridajno i 
svesrdno moljaše za isceljenje. Svetitelj, osenivši ranu krsnim znakom, odmah je isceli. 
Učinivši i druga mnogobrojna čudesa, prepodobni otac naš Patapije stiže k blaženoj 
končini svojoj, i u dubokoj starosti pređe k Bogu, kome je celog života svog divno 
ugađao.[2] I sveto telo njegovo bi česno pogrebeno u crkvi svetog Jovana Preteče, u slavu 
Hrista Boga našeg, proslavljanog u svetima Njegovim, kome sa Ocem i Svetim Duhom 
priliči čast i poklonjenje vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH APOSTOLA 

SOSTENA, APOLOSA, TIHIKA, EPAFRODITA,  

ONISIFORA, KIFE i KESARA 

  

OVI su ovi sveti apostoli iz Sedamdesetorice, koji se zajednički praznuju 4. januara. 
Posebno praznuje se sveti Apolos 10. septembra, Onisifor 7. septembra, Kifa i Kesar 30. 
marta. Sveti Sosten bi episkop u Kolofonu, u Lidiji,[3] Tihik ‐ njegov naslednik na istom 
episkopskom prestolu, Epafrodit u Adrijaniji Pamfilijskoj,[4] Kifa u Ikoniji, a Kesar u 
Koroni Peloponeskoj. Svi s plamenom ljubavlju bogonadahnuto propovedaše Evanđelje 
Hristovo i za Njegovo sveto ime muke pretrpeše i u carstvo večne radosti pređoše. 

  

  

SPOMEN SVETIH 300 MUČENIKA POSTRADALIH U AFRICI 

od Arijanaca 

  

OVI sveti mučenici življahu u vreme Zenona, cara grčkog,[5] U kada Afrikom vladaše, po 
smrti oca svoga Genzerika, vandaloki kralj Gunerik,[6] arijanac po veri. U dogovoru sa 
dva arijanska episkopa: Kirilom i Vilimandisom, Gunerik pokrenu tako strašno i silovito 
gonjenje pravoslavnih, da ono prevaziđe ona gonjenja pod Dioklecijanom i 
Maksimijanom. Opljačkavši pravoslavne hramove, bezdušni tiranin naredi vojnicima da iz 
svih gradova izgone pravoslavne sveštenike. U to vreme mnoštvo pravoslavnih se sabra u 
jednu crkvu, i u njoj tajno služahu Božanstvenu službu. Doznavši za to, varvari arijanci 
opkoliše crkvu, zapališe je pomoću raznih gorivih sredstava, i spališe crkvu i sve 
pravoslavne što behu u njoj na molitvi. 

Zatim kralj Gunerik izdade naređenje: ubijati sve pravoslavne hrišćane koji neće da se 
ponovo krste arijanskim krštenjem. Tada oni pravoslavni koji ne mogahu podneti mučenja 
spasavahu se bekstvom, ostavljajući kuće svoje i imovinu; a oni jaki u veri pravoslavnoj, 
dobrovoljno se predavahu na mučenja. Tako, trista pravoslavnih hrišćana u Karhidoni, 
pošto odbiše arijanske zloverne zahteve, biše posečeni mačem. Sveštenici pak pravoslavni, 
nošeni plamenom revnošću za pravoslavlje, postradaše još strašnije: dva od njih biše 
spaljeni; šezdesetorici pak najrečitijih između njih biše jezici iz korena iščupani. No posle 
toga oni se raziđoše po svoj zemlji grčkoj. I gle, kroz njih poče dejstvovati velika 
čudotvorna sila Božija: iako lišeni jezika, oni jasno i glasno propovedahu istine 
pravoslavne vere, i uništavahu arijanska lažna učenja, (na udivljenje i zaprepašćenje svih 
koji ih gledahu i slušahu. Samo jedan od njih, pavši u telesni greh, bi lišen blagodati Božje, 
i ne mogaše nadalje propovedati svete istine pravoslavne vere. 

U to vreme žena gradonačelnika rimskog Sunilda, arijanka, primoravaše ženu nekog 
rimskog velmože, po imenu Antisu, pravoslavnu hrišćanku da se ponovo krsti arijanskim 
krštenjem. Antisa to odlučno i neustrašivo odbi. Tada razjarena Sunilda u besu svom spali 
svetu Antisu. Međutim muž svete Antise uplaši se, i dobrovoljno ode i krsti se arijanskim 
krštenjem. A kada on posle toga izjaha na konju u šetnju, i nalažaše se prema gradskoj 
crkvi, iznenada senu munja i udari ga grom, i on pade mrtav s konja, sav ugljenisan. Tako 
ga postiže sud Božji pre budućeg, večnog ognja paklenog. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA ŠEZDESET SVEŠTENIKA 

  

POŠTO im jezike odsekoše za Hrista, ovi i nadalje blagovešćahu.[7] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA KARHIDONSKIH 

  

KARHIDONI postradaše za Hrista, trista pravoslavnih vernika, mačem posečeni od 
jeretika arijanaca.1 

  
  

SPOMEN SVETE MUČENICE ANTISE 

  

POSTRADALA za Gospoda Hrista, spaljena od arijanaca.[8] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

DAMJANA,  

arhiepiskopa Kiparskog 

  

OVAJ Svetitelj Božji poznat samo Crkvi na Kipru. Praznuje se zajedno sa naslednikom 
svojim, arhiepiskopom Kiparskim Sofronijem (o kome videti pod 9. decembrom). 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KIRILA ČELMENSKOG 

  

PRIMIVŠI monaštvo u Novgorodu, u manastiru prepodobnog Antonija Rimljanina, 
prepodobni Kiril se radi usamljeničkih isposničkih podviga udalji na goru Čelmu, 
Olonecka gubernija. Tu se on mnogo potrudi na obraćenju ka Hristu plemena Čudi. 
Spočetka on dožive od njih mnoge nevolje i muke; ali u toku vremena svojim krotkim 
poukama on mnoge od njih privede Hristu i oni primiše sveto krštenje; i pred kraj svoga 
života on za novokrštene podiže crkvu Bogojavljenja, a za revnitelje pobožnosti ‐ manastir, 
u kome se on i podvizavao do svoje končine. Prepodobni Kiril požive 82 godine i tri 
meseca; od toga on provede 52 godine u isposničkim trudovima i pustinjačkim podvizima. 
Prestavio se 1368. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru. 

  

  

 
  
  

NAPOMENE: 

1. Tako su Gospoda našeg Isusa Hrista najpre nazivali Jevreji, a po ugledu na njih 
tako su Ga stali nazivati i neznabošci. 

2. Prepodobni Patapije upokojio se početkom sedmoga veka. U svetog Andreja 
Kritskog ima dva Slova na praznik svetog Patapija i povest o njegovim čudesima i 
prestavljenju. Isti svetitelj napisao je i Žitije prepodobnog Patapija. A napisao ga je 
pošto se sveti Patapije javio u snu svetom Andreju, koji se spočetka, slušajući o 
čudesima svetog Patapija, odnosio prema tome s nipodaštavanjem i nevericom. ‐ 
Telo svetog Patapija počivalo je u Carigradu do 15. ili 16. veka, a onda je divnim 
načinom preneto u jednu pešteru u mestu Gerani (Lutraki) kod Korinta, u Grčkoj, 
gde je zatim osnovan manastir prepodobnog Patapija koji i danas postoji. 

3. Kolofon ‐ drevni grad Lidije, u severozapadnom delu Male Azije. Nedavno 
otkrivene razvaline ovoga grada. 

4. Adrijanija ili Adrijaka ‐ grad u Trakiji, nedaleko od Filibe, grada u Makedoniji, koji 
leži na granici prema Trakiji. 

5. Zenon ‐ Vizantijski car od 474‐491. godine. 

6. Genzerik ‐ kralj i osnivač Vandalskog kraljevstva u Severnoj Africi. Gunerik, njegov 
sin, carovao od 477‐485. godine. 

7. O njima vidi pod današnjim datumom: Spomen svetih mučenika postradalih u 
Africi od arijanaca. 

8. O njoj vidi pod današnjim datumom: Spomen svetih mučenika po stradalih u Africi 
od arijanaca.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
9. DECEMBAR 
  

  
ZAČEĆE SVETE 

ANE,  

kada zače Presvetu Bogorodicu 

  

PRAVEDNI Joakim i Ana behu bezdetni punih pedeset godina svoga bračnog života. Pod 
starost javi im se arhangel Gavril, svakom od njih na po se, i reče im, da su molitve njihove 
uslišene od Boga i da će roditi ćerku Mariju. Tada Sveta Ana zače od muža svoga, i posle 
devet meseci rodi Ćerku, blagoslovenu od Boga i od svih naraštaja ljudskih, Presvetu 
Djevu Mariju Bogorodicu.[1] Uspomenu Svete Ane Crkva Pravoslavna slavi još i 6. maja i 
10. septembra. 

  

  

SPOMEN SVETE PROROČICE 

ANE,  

matere Proroka Samuila 

  

BLAŽENA Ana beše iz grada Armatema; muž joj se zvaše Elkana, iz plemena Levijina. 
Sveta Ana ne rađaše dece, jer beše neplodna, zbog čega gorko tugovaše i plakaše. No Bog 
milostivi smilova se na nju i razreši neplodstvo njeno zbog neprestanih joj uzdaha i 
molitava. I rodi Ana sina, Samuila, i posveti ga Bogu od samog detinjstva.[2] To beše 
Samuil, veliki vođ naroda Izrailjskog i prorok, koji pomaza dva cara, Saula i Davida. A 
sveta Ana ispeva pesmu blagodarnosti Bogu, pesmu čudesnu po mudrosti i krasoti, koja 
se i dan danas upotrebljava na bogosluženjima u Crkvi.[3] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

STEFANA NOVOSIJATELjA 

  

OVAJ ugodnik Božji rodi se i vaspita u Carigradu u domu roditelja svojih, Zaharije i 
Teofanije. Roditelji mu behu veoma pobožni, ukrašeni svakom vrlinom i mudrošću; a 
življahu nedaleko od crkve svetog prvomučenika arhiđakona Stefana. Teofanija, majka 
prepodobnoga, dok beše trudna njime, držaše strogi post: jeđaše samo hleb i vodu. I kad 
se rodi dete, na njegovim prsima sijaše predivan krst od svetlosti,[4] koji beše očigledan 
znak onog ʺraspeća tela sa strastima i željamaʺ,[5] koje prepodobni projavi u kasnijem 
životu svom. A sa uzdržanjem on poče još u povoju, na sisi: kada bi mu majka više jela i 
dosita, on nije hteo da sisa. I to se dešavalo često, i trajalo po dva i po tri dana, tako da su 
se srodnici svetog odojčeta čudili i žalostili. Međutim, to ni najmanje nije škodilo 
detetovom zdravlju. Detence bi kršteno, rastijaše, i bi odbijeno od sise. A kad poodraste, 
dadoše ga da se uči knjizi. Veoma revnostan u učenju, on beše i roditeljima veoma 
poslušan. 

Kad pak na patrijaršijski presto u Carigradu dođe sveti Metodije,[6] tada, po promislu 
Božjem, otac Stefanov blagočestivi Zaharija bi udostojen prezviterskog čina i pričislen 
kliru Velike crkve u Carigradu. U to vreme i bogomudri Stefan bi proizveden za čteca i 
stupi u red klirika pri istoj crkvi. Između ostaloga on predskaza svome roditelju skoru 
končinu. A kad Stefanu bi osamnaest godina, njemu umre otac. On tada uze na sebe 
podvig zatvoreništva: usamivši se u crkvi svetog apostola Petra, on prebivaše tamo u 
neprestanoj molitvi, i hranjaše se samo zeljem. I dok on takav život vođaše, njemu se jedne 
noći javi sveti apostol Petar i reče mu: ʺMir tebi, čedo! Neka ti bude na dobro ovaj početak 
vrlinskog života tvog, i neka te Gospod ukrepi!ʺ 

Pošto blaženi Stefan provede tri godine u takim podvizima, njemu se javi sveti 
sveštenomučenik Antip[7] i reče mu: ʺMir tebi, čedo! pazi na sebe; i ja te neću ostavitiʺ. 

Ovo javljenje svetog Antipe podstače prepodobnog, te on pojača svoj podvig molitve i 
podvig posta; od toga vremena on je samo jedanput ili dvaput nedeljno uzimao svoju 
uobičajenu hranu: zelje, i to bez soli. Vodeći takav život, blaženi Stefan dostiže visoki 
stepen duševne čistote, i bi udostojen prezviterskog čina, i činjaše mnoga čudesa. 

U dvanaestoj godini carovanja blagočestivog cara Vasilija Makedonca,[8] a u četrdesetoj 
godini Stefanova života, dogodi se veliki zemljotres u Carigradu, od koga se potpuno sruši 
crkva svetoga Antipe, pri kojoj u to vreme obitavaše prepodobni Stefan. Tada se 
prepodobni povuče odatle i nastani u jednoj pećini sličnoj grobu, i provede u njoj dvanaest 
godina. Od silne vlage u pećini prepodobnome opade sva kosa, opade i brada, a 
poispadaše mu i zubi, i svo mu se telo skoro potpuno raslabi. To ga prinudi, te on napusti 
pećinu krajnje umrtvljena tela. Zatim, primivši božansku i angelsku shimu monašku, on se 
odade još većim i nadčovečanskim podvizima: samo o Gospodnjim praznicima, kada je 
služio svetu liturgiju, uzimao je po svršetku službe po jednu suvu smokvu i usta ispirao sa 
malo vode. To mu beše sva hrana. 

Podvizavajući se takvim mučnim i teškim podvizima punih pedeset pet godina, ovaj 
blaženi građanin neba u sedamdeset trećoj godini svoga života, ili bolje reći, umrtvljavanja 
svoga tela, predade dušu svoju u ruke Bogu.[9] 
  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

SOFRONIJA,  

arhiepiskopa Kiparskog 

  

OVAJ ugodnik Božji bejaše sin pobožnih hrišćanskih roditelja koji življahu na ostrvu 
Kipru. Darovit, on dobi i izvrsno obrazovanje: dan i noć izučavao je Sveto Pismo i dela 
svetih otaca, poučavajući se i živeći po zakonu Gospodnjem. Pobožan, on toliko uspe u 
vrlinama, da se udostoji od Boga dara čudotvorstva, i činjaše mnoga čudesa. Zbog velike 
duhovne učenosti i mnogih vrlina, naročito milosrđa, on bi, posle smrti episkopa 
Kiparskog Damjana, izabran od sveštenoga sabora i svega naroda, hirotonisan i postavljen 
za arhiepiskopa Kiparske crkve. Kao episkop on beše istinski otac svoje pastve: hranio je 
gladne, zbrinjavao siročad, štitio udovice, branio potlačene, pomagao nevoljne. Živeći u 
takim vrlinama, on ugodi Bogu, i mirno skonča u šestom stoleću. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA EASIJA 

  

OVAJ sveti mučenik živeo za vreme opakog cara rimskog Dioklecijana.[10] Optužen kao 
hrišćanin upravniku Kalvisijanu, ispovedio je odlučno Hrista. Zato najpre bude obešen na 
drvo i strugan gvozdenim noktima, a zatim mu prebiju goleni i bace u tamnicu. Docnije 
izvađen iz tamnice i ponovo ljuto mučen, pa mu glava najzad odsečena mačem. 

  

  

SPOMEN SVETE VASE 

  

OVA svetiteljka beše patricija poreklom, a zatim igumanija ženskog manastira u 
Jerusalimu. Tamo je podigla i manastir svetoga Mine čiji je iguman postao Stefan episkop 
jamniski. 
  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA SOSITEJA 

  

POSTRADAO za Gospoda Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA NARSISA 

  

PERSIJANAC rodom. Postradao za veru u Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA ISAKA 

  

ZA ispovedanje Hrista mačem pogubljen. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Opširnije o tome vidi pod osmim septembrom, kada se slavi praznik Rođenja 
Presvete Bogorodice. 

2. 1. Samuil. = 1 Car. 1, 1‐28. 

3. 1. Samuil. = 1 Car. 2, 1‐10. 

4. Zbog toga, a i zbog svog čistog i bogougodnog života, prozvan je Novosijatelj. 
 5. Sr. Gal. 5, 24. 

6. Sveti Metodije ‐patrijarh Carigradski od 842‐846. godine. 

7. Sveštenomučenik Antipa, episkop Pergama Asijskog, postradao 95. godine; 
praznuje se 11. aprila; osobito poštovan i voljen u Carigradu, kuda je za carovanja 
Teodosija Velikog (379‐395. godine) bio prenesen onaj bakarni bik, u kome je 
sažežen sveti Antipa. 

8. To jest 879. godine. 

9. Godine 912. 

10. Dioklecijan vladao od 284‐305. godine.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
10. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETIH MUČENIKA 

MINE (KALIKELADA), ERMOGENA i EVGRAFA 

  

POŠTO rimski carevi Dioklecijan i Maksimijan ne uzmogoše istrebiti na zemlji svetu veru 
Hristovu goneći, mučeći i ubijajući hrišćane, oni se dobrovoljno odrekoše carskog prestola, 
i na presto stupiše: u Rimu ‐ Maksencije,[1] na Istoku ‐ Maksimin,[2] u Galiji ‐ 
Konstantin,[3] koji potom poverova u Hrista i prosveti vaseljenu svetlošću vere Hristove. 
Gonjenje hrišćana ne prestajaše i pod njima, naročito na Istoku, gde kao da se zemlja i 
more kolebahu i bunjahu, ustajući na Crkvu Hristovu koja se množila. Jer Crkva Hristova, 
ukoliko više beše gonjena, utoliko bujnije rastijaše i cvetaše, kao krin usred trnja, zalivana 
krvlju svetih mučenika. Neznabožni car Maksimin bejaše silan revnitelj svoga 
mnogobožačkog bezbožja i veliki mrzitelj i gonitelj hrišćanske vere. On bi izvešten da se 
sva Aleksandrija, najslavniji grad u Egiptu, uskomešala zbog ogromnog umnoženja 
hrišćana, i da se pomaljaju nemiri i međusobice između njih i neznabožaca. Nemajući 
mogućnosti da sam ide tamo, jer ga neophodni poslovi zadržavahu u Vizantiji, Maksimin 
posla mesto sebe jednog od svojih velmoža, čoveka blagorazumnog, veoma učenog i 
izvanredno krasnorečivog, rodom Atinjanina, kome ime beše Mina. Car naloži Mini da u 
Aleksandriji utiša metež i uspostavi mir, da hrišćanstvo istrebi iz toga grada, a da 
pradedovsku mnogobožačku veru utvrdi i povrati njoj iz zloverja hrišćanskog one koji su 
otpali od nje. Po spoljašnjosti Mina se držaše kao neznabožac, gotov da ispuni zločestivu 
carevu volju; u srcu pak on beše ubeđeni hrišćanin i čuvar zapovesti Božjih, ali on za 
izvesno vreme skrivaše svoju pravu veru, iščekujući da ga Bog pozove na mučenički 
podvig i venac. 

Primivši od cara naređenje, Mina hitno otputova u Aleksandriju, i bez muke utiša metež: 
mudrim savetima on izmiri obe protivničke strane ‐ hrišćane i neznabošce, i dozvoli da 
svaki nesmetano ispoveda svoju veru; zatim ispravi u gradskim zakonima sve nepravične 
propise, pa o svemu izvesti cara pismeno. 

Posle toga Mina reši da veru svoju u Hrista, koju je dotle skrivao, ispovedi pred svima, te 
da na taj način posluži drugima kao primer pobožnosti i izvor spasenja, a i sam izađe na 
podvig mučeništva. On ovako govoraše u sebi: Ako u drugo vreme budem dao sebe na 
mučenje, onda ću biti nagrađen samo ja jedan; sada pak ja mogu i druge privesti k 
mučeničkim vencima. 

Stoga Mina poče otvoreno proslavljati ime Gospoda Isusa Hrista i učiti svetoj veri, 
ubeđujući neverne ne samo rečima nego i delima: jer se njemu odozgo dade dar isceljivati 
bolesti prizivanjem imena Hristova i znakom svetoga krsta. Jednom kada Mina iđaše 
posred grada, i narod za njim, dogodi se da na putu ugleda mnoštvo bogalja, hromih, 
slepih, nemih, gluvih i đavoimanih. Pomolivši se Bogu da On javi silu Svoju preko 
njegovih ruku obraćenja veri neznabožnog naroda, on prizva ime Hristovo, i mećući ruke 
svoje na bolesnike on na svakome od njih činjaše sveti krsni znak, i tog časa svi dobiše 
isceljenje: slepi progledaše, nemi progovoriše, hromi skočiše kao jeleni, i đavoimani se 
oslobodiše nečistih duhova. Videvši to, narod se zapanji, i mnogi poverovaše u Hrista; a 
sveti Mina, učeći ih svetoj veri, prisajedinjavaše ih Crkvi hrišćanskoj. 

Međutim neki od okamenjenih neverjem i zaslepljenih zlobom neznabožaca, kojima behu 
mili demonski praznici i provođahu ih u prejedanju, pijanstvu i razvratu, ne ljubljahu 
čestit i uzdržljiv hrišćanski život. Sami sinovi tame, oni nenaviđahu svetlost; i ne 
podnoseći vređanje bogova svojih i nipodaštavanja praznika njihovih, oni tajno izvestiše 
cara o Mini: da sam veruje u raspetoga Galilejca, i da je tom verom iskvario sav narod 
Aleksandrijski, i da su hramovi drevnih bogova već opusteli. 

Ovaj izveštaj silno razjari cara; on sazva svoje velmože i savetnike, i stade im se žaliti na 
Minu, da je postupio suprotio njegovom naređenju, jer umesto da uništi hrišćanstvo u 
Aleksandriji on ga širi, i Jeline,[4] odane drevnim zakonima pradedovskim, već je preveo u 
novu Galilejsku veru.[5] Velmože savetovahu caru da u Aleksandriju pošalje takvog 
čoveka koji bi mogao popraviti što je Mina pokvario, a samog Minu usavetovati ili 
primorati da se ponovo obrati k bogovima. Pri tome velmože predlagahu caru da za ovaj 
posao izabere čoveka naročito odana i verna caru, koji bi se starao da u potpunosti izvrši 
sve što mu se naredi. U razgovoru o tome i istraživanju takog čoveka, svima se pokaza kao 
najpogodniji za taj zadatak gradski eparh Ermogen, čovek ugledan i cenjen. I svi se složiše 
da se pošalje on, pošto može privesti u delo sve što mu car bude naredio. 

Car Maksimin odmah posla Ermogena u Aleksandriju, davši mu iz Vizantije odred vojske, 
da Minu podvrgne sudu, a grad očisti od hrišćanske ‐ kako on smatraše ‐ zablude. A beše 
Ermogen takođe rodom iz Atine; u idolopokloničkom neznabožju rođen i vaspitan, ali po 
naravi dobar i milosrdan; iako ne znađaše Hrista, istinitoga Boga, on Ga počitovaše 
delima, hrišćanima svojstvenim, ʺne imajući zakonaʺ tvoreći ʺsam od sebe što je po 
zakonuʺ (Rm. 2, 14). Putujući sa vojskom lađom za Egipat, Ermogenu se jedne noći u snu 
javiše tri presvetla muža i rekoše mu: ʺZnaj, Ermogene, da ni jedno dobro delo, čak ni ono 
najmanje, ne biva prezreno Bogom; stoga i tvoja dobra dela Bog prima; i tvoje putovanje, 
preduzeto s namerom da pogubi mnoge hrišćane, On će pretvoriti u izvor tvoje slave i 
besmrtne časti. Dakle, ne zaboravi naše reči, jer ovim putovanjem ti ćeš doći do Istšštoga i 
Večnoga Cara. A mi ćemo poslati tebi takog čoveka, koji će te načiniti prijateljem tog 
Blagoslovenog Cara, i ti ćeš se udostojiti od Njega takve časti, kakvu tebi sadašnji tvoj 
gospodar dati ne možeʺ. 

Probudivši se od sna, Ermogen sa strahom i čućenjem poče razmišljati o snoviđenju svom, 
i u nedoumici nagađaše šta li će se to s njim desiti; i nadaše se dobiti neku veliku čast, i to 
od careva koji privremeno caruju na zemlji, a ne od Svevišnjega Cara, kojega on još ne 
znađaše, pošto duhovne oči njegove još ne behu prosvećene. 

Provevši nekoliko dana na lađi u dugom putovanju, Ermogen najzad uplovi u pristanište 
Aleksandrije, i uđe u grad svečano, uz bučno sviranje muzike, dočekan od svega naroda i 
toržestveno praćen do carske palate. Kada pade veče i narod se raziđe, blaženi Mina dođe 
k Ermogenu sam, želeći da nasamo porazgovara s njim o Istinitom Bogu i svetoj veri, 
znajući da se na takav način bolje sluša i prima savet; i ako bi se pritom reklo i nešto 
neprijatno, lakše se pretrpi negoli u prisustvu naroda. Ušavši kod Ermogena, Mina reče: 
Slava Jedinome velikome Bogu, po čijem si promislu ti došao ovamo. ‐ Ermogen pak, čuvši 
o Jedinome Bogu, i ugledavši nekoliko prisutnih carskih dvorjana, odmah naredi da Minu 
stave pod stražu, jer se bojao da ga ne optuže caru što sa neprijateljem carevim razgovara 
nasamo. I reče on obraćajući se prisutnima: Sutra će doznati ovaj tajni jednomišljenik 
Galilejaca kakav sam ja prijatelj neprijateljima carevim, i shvatiće da li je bog jedan ili ih je 
mnogo. 

Sutradan izjutra, kada na sudilištu sve bi spremljeno i mnoštvo se naroda oeše sabralo, 
Ermogen sede na sudijskom mestu, okružen oružjenoscima, i naredi da Minu dovedu 
preda nj na sud. Vojnik Hristov predstade sudiji Ermogenu radosna lica, neustrašive duše, 
goreći revnošću po Bogu. I reče mu sudija: Mino, svaki čovek treba da poštuje careve i 
bogove carske, i da im bude blagodaran za njihova dobročinstva. A ti ne poštuješ ni 
bogove ni careve, zaboravivši njihova dobročinstva. ‐ Svetitelj odgovori: Sudijo, 
blagodarnost treba izražavati svojim dobrotvorima dotle dok je to korisno i onome koji 
čini dobro i onome kome se čini dobro. A kada to obojima nanosi štetu, onda treba 
odbaciti kao štetno i dobročinstvo i dobročinca. Poštovati careve ‐ sveta je stvar, radi 
njihove vlasti i upravljanja. No kada carevi nepravilno i nepobožno poštuju Boga, koji je 
izvor svega, i ne odaju Mu dužno poštovanje, onda je nepravedno poštovati careve; 
naročito ne treba nerazumno poštovati njihove bogove, dok najpre ne ispitamo da li su oni 
moćni kao što je moća1n istiniti Bog; da li su bespočetni, i beskonačni, i besmrtni. 
Nedostaje li im jedno od tih svojstava, onda ih treba prezreti. Jer kako oni mogu biti 
bogovi kada su nesavršeni? Treba dakle s iskrenom željom i čistim srcem ispitivati ko je 
vaistinu Bog. Kada ja, sudijo, kao što je i tebi samom poznato, bejah u Atini, držah se 
pradedovskih zakona; u mladosti ostavivši roditelje, ja sa velikom žudnjom i revnošću 
izučavah knjige, i sa ne malim trudom proučih svekoliku jelinsku nauku, zasnovanu na 
basnama. Doznavši pak da i hrišćani imaju neke svoje knjige, ja poželeh da i njih pročitam. 
I čitajući ih ja osetih toliku duhovnu korist sakrivenu u njima da se to rečima iskazati ne 
može. A kada hrišćansko učenje uporedih sa jelinskim učenjem, ja nađoh da među njima 
postoji velika razlika, i kao da se među sobom protivnički bore: jer u hrišćanskom učenju 
ja videh silu i pravdu, a u jelinskom ‐ zabludu i obmanu. Jer sadržina hrišćanskih knjiga 
javlja silu Hristovu koja dolikuje Bogu; jelinske pak knjige prikazuju boga, podložnog 
ljudskim slabostima, strastima i pohotama, i punog laži, uzrujanosti, neuzdržljivosti i 
bestidnosti; jelinske knjige opisuju bogove koji ratuju između sebe, i koji bivaju ranjavani i 
pobeđivani čak i od smrtnih ljudi; i još su te knjige prepune i drugih bezbrojnih zala, laži i 
basni. Jednom rečju: čitanje hrišćanskih knjiga privodi spasenju kroz poznanje istine, a 
jelinske knjige vode u sigurnu pogibao i u nečiste i gadne strasti i zablude. No iako su 
hrišćanske knjige tako spasonosne, ja ne htedoh odmah sledovati njihovom učenju nego 
namislih ispitati silu Hristovu na delu, da bih se samim iskustvom naučio istini. I kada 
sretoh jednog raslabljenog, prizvah nad njim ime Hristovo, i bolesnik odmah ozdravi. A ja, 
poznavši Jedinog svemoćnog Boga, odrekoh se jelinske zablude, i primivši sveto krštenje, 
predadoh sebe Hristu. Od toga dakle vremena pa sve do sada ja brzo i lako isceljujem 
teške bolesti i neizlečive patnje, koje samo jedini Bog isceljuje; i to ih isceljujem 
prizivanjem imena Hristova. Svedok pak svega što govorim jeste sav ovaj narod koji stoji 
na gledalištu, i niko ne može reći da su reči moje lažne i prevarne, pošto sve što govorim 
može se proveriti u samoj stvarnosti. 

Dok svetitelj govoraše to i mnogo drugo o Hristu Bogu, prisutni narod slušaše ga pažljivo 
od devet sati pre podne do jedan po podne, i željaše još slušati reči njegove negoli gledati 
stradanja njegova. Najzad sav narod, kao jednim ustima, povika ka Ermogenu: Ne muči se 
više, dobri sudijo! jer svi mi svedoci smo čudesa koja on silom Hristovom učini; ni jednu 
lažnu reč ne govori on, niti ima obma(ne u ustima njegovim. A da si bio ovde u to vreme, 
ti bi i sam poznao istinu, i ubedio se, da ne treba poštovati drugoga boga osim Onoga koga 
Mina propoveda. 

Ermogen, videći smelost naroda, i shvativši da svi, slušajući učenje Minino, priklanjaju se 
Hristu, poboja se mučiti Minu. I pošto ne beše u stanju išta reći protiv istine, on se postide, 
i naredi da svetitelja odvedu u tamnicu, a sam ustade i potišten ode u svoju palatu, i narod 
se raziđe slaveći svetoga Minu. 

Zatvoren, sveti Mina pevaše u tamnici: Izbavio si nas, Gospode, od neprijatelja naših, i 
nenavidnike naše posramio si; otvorivši za priču usta naša, ja kazivah stare povesti (sr. 
Psal. 43, 8; 77, 2). ‐ Međutim Ermogen od potištenosti i uznemirenja ne mogaše te noći ni 
jesti ni spavati, jer se bojao i naroda i cara: naroda, da ne bi zbog Mine digao bunu i nered; 
i još više cara, da se ovaj ne bi razgnevio na njega, ako Minu ne umori mukama. 

I sutradan opet, sevši na sudištu i pripremivši sprave za mučenje, Ermogen naredi da 
Minu dovedu preda nj vezana; i reče mu: Kaži mi, gade, u šta si se nadao kada si se usudio 
nahuškati narod ne pokoravati se caru i bestidno huliti bogove, i kada si ih nagovarao 
poslušati tvoje lažne reči i primiti neku tuđu veru? ‐ Svetitelj osporavajući to odgovori: Ne 
pokoravati se bezbožnom naređenju carevom, huškam narod ne ja, nego revnost Božija, 
jer narod revnuje za Gospoda svog, koga je poznao preko znamenja i čudesa. Razume se, 
ja sam pred narodom govorio rđavo o bogovima cara tvoga, jer svaki čovek koji ima 
pravilan pogled i zdravo rasuđivanje o stvarima, treba da mrzi a ne da voli ono što vidi i 
zna da je lažno; istinu pak treba voleti i počitovati. A istina, o sudijo, odnosno koje ne 
postoji nikakva sumnja, jeste sam Hristos. ‐ Sudija na to reče: Bezumniče! to tebi tako 
izgleda, da je Hristos istina. No ja ću ti ovog časa pokazati, da se ne treba klanjati 
Raspetome, i da je laž sve ono što si ti juče govorio: Ako ja odsečem ili sažežem jedan od 
udova tvoga tela, možeš li ti, pokloniče Hristov, taj odsečeni ili sažeženi deo ponovo 
vaspostaviti, učiniti čitavim i zdravim! I kada ti nisi u stanju uči!niti to, kakvo ćeš onda 
drugima dati isceljenje? ‐ Tada svetitelj reče: Želim, o sudijo, da me za Hrista staviš na 
svakovrsne muke, i nadam se da ćeš tada i ti, prezrevši ovu privremenu slavu koju sada 
imaš, postati jedan od onih, nad kojima caruje Hristos moj. 

Na to sudija, prepun gnjeva, naredi odrezati Mini stopala sa nogu i oderati mu goleni, pa 
ga takvog postaviti pred njega, da on, obuzet bolovima od tih rana, !ne bi mogao više 
odgovarati na pitanja o bogovima. A sveti mučenik, kada mu meso bi odrezano s nogu, 
stavši na ogoljene kosti, zapeva: Noga moja stade na pravom putu; na skupštinama 
blagosiljaću te, Gospode (Psal. 25, 12). ‐ I mada iz nogu mučenikovih tečaše silna krv, lice 
njegovo beše radosno i srce u stradanju tom junačko; a jezik njegov još slobodnije i 
krasnorečivije proslavljaše Jedinog Istinitog Boga, i izobličavaše bezbožje. Sudija, videvši 
to, naredi da Mini odrežu jezik. I kada sluge htedoše da izvrše naređenje, svetitelj reče 
mučitelju: Ne samo ako mi jezik odrežeš, nego ako mi i oči iskopaš, ti me ni na taj način 
nećeš pobediti, jer je zakon Hristov svetilnik nogama mojim.[6] Ja se čak nadam da ćeš ti, 
pošto mi odrežeš jezik, početi javljati veličinu Hrista mog. 

I kada svetome Mini odrezaše jezik, i krv liptaše iz usta njegovih, svetitelj ne popusti u 
svome junaštvu, nego pogledom svojim pokazivaše da je gotov svima delovima tela svog 
stradati za Hrista. Sudija onda naredi te mu iskopaše oči. A kada to bi urađeno, sveti 
mučenik prikloni glavu svoju, trudeći se da bar na taj način izrazi blagodarnost Bogu što 
ga udostoji da takve muke trpi za Njega. I ponovo bi sveti stradalnik vrgnut u tamnicu, a 
sudija ode sa gledališta govoreći: Sutra ću dati telo njegovo na pojedenje pticama. 

Sveti Mina ležaše u tamnici iznemogao od rana i jedva živ od bolova. A noću, u devet sati, 
odjednom u tamnici blesnu svetlost kao munja i javi se sam Hristos Gospod. Prišavši k 
mestu na kome mučenik ležaše bačen, Gospod najpre ispuni mučenikovo srce radošću i 
neustrašivošću, zatim mu izleči jezik, prosveti oči, isceli noge, i kao iz mrtvih podiže i 
oživi, učinivši ga celog zdravim i čitavim. Onda Gospod reče mučeniku: ʺPazi, Mino, ja 
sam Isus Hristos za koga ti stradaš. Došao sam da te posetim, mada i ranije bejah nedaleko 
od tebe, posmatrajući podvig tvoj, i očekujući da ljubav tvoju prema meni poznadu sudije 
i vlasti. No pošto je oni već poznadoše, to ću te ja odsada javno štititi. Ermogena pak, koji 
neprijateljuje protiv mene i ne ljubi ime moje, ti ćeš sutra videti smirena i molećiva prema 
tebi; a uskoro on će ti postati drug u podvigu: jer će zajedno s tobom biti mučen za mene, 
zajedno s tobom postradati, zajedno s tobom i venac dobiti, pošto nije u skladu sa mojom 
dobrotom da mnoga dobra dela njegova propadnu zbog neznanja njegovogʺ. ‐ Rekavši to, 
Spasitelj dunu na Minu Svetim Duhom Svojim i ispuni ga neiskazane radosti. 

Međutim Ermogen, ležeći na postelji, razmišljaše o poreklu i postojbini svetog Mine, o 
njegovoj mudrosti i junaštvu, i o njegovom pređašnjem činu, kada on uživaše veliki ugled 
kod cara i imađaše veliki uticaj na njega, i mnogima izdejstvova milost od cara. 
Razmišljajući o svemu tome, on nazivaše sebe bednikom što takoga čoveka pogubi 
mukama; i smatrajući da je Mina od strahotnih rana već umro, on plakaše za njim, i 
donese odluku da telo njegovo česno sahrani. 

Kada se razdani i sabra sav narod grada Aleksandrije, Ermogen ponovo sede na sudijsko 
mesto, i posla vojnike da iz tamnice iznesu mučenikovo telo na gledalište. Otišavši, vojnici 
nađoše tamnicu, koja je ranije uvek bila veoma mračna, punu nebeske svetlosti, i ugledaše 
dva divna i svetla muža koji stajahu pored svetog mučenika kao vojnici, gotovi na zaštitu i 
odmazdu; svetog Minu pak zatekoše ne samo živa i svim telom potpuno zdrava nego i da 
odlično vidi i divno govori, i peva: Ako pođem i dolinom seni smrtne, neću se bojati zla, 
jer si ti sa mnom, Gospode (Psal. 22, 4). ‐ Zaprepašćeni ovim prizorom, vojnici stajahu 
zabezeknuti i ćutahu kao nemi. Zatim, uverivši se potpuno da oni vide ne priviđenje nego 
suštu stvarnost, silom Božjom ostvarivanu, oni uskliknuše: Velik je Bog hrišćanski! ‐ I 
odmah poverovaše u Hrista, i ne vratiše se k poslavšemu ih. 
A sudija, pošto je s narodom dugo čekao na povratak poslatih vojnika, uznemiri se i posla 
još više vojnika naredivši im da brzo donesu telo mučenikovo, jer je držao da je mučenik 
već umro. Ali i ovi vojnici, videvši ono isto što i prethodni, poverovaše u Hrista i 
pridružiše se prethodnima. Svetitelj pak, doznavši od vojnika da se sav grad sabrao na 
gledalištu i da sudija već sedi na sudilištu, sam pođe k sudiji i narodu, praćen od vojnika 
koji poverovaše u Hrista. Približavajući se gledalištu, sveti Mina zapeva: Ako udari na me 
vojska, neće se uplašiti srce moje (Psal. 26, 3). ‐ I odmah svi uperiše oči svoje na njega, i 
biše strahovito zaprepašćeni videći ga gde živ i zdrav: i hodi, i vidi, i govori, ‐ on koji juče 
beše polumrtav i oslepljen i bez jezika. I svi jednoglasno povikaše govoreći: ʺVelika je sila 
Hristova koja i samu smrt pobeđuje! Blago tebi, grade Aleksandrijo, jer si preko jednoga 
čoveka obelodanio obmanu đavolju i poznao istinu Hristovu: vaistinu je to ‐ vlast i sila 
Božija! Raduj se, propovedniče i podvižniče Jedinog Istinitog Boga i Spasitelja! Raduj se!ʺ 

Ovaj novi i čudesni dogaćaj još više zaprepasti sudiju, i on, bojeći se da narod ne ustane na 
njega, htede da otide sa gledališta. No narod povika k njemu: Ne odlazi, uvaženi sudijo! 
niti zavidi gradu zbog tolike sreće njegove, jer će on danas poznati Jedinog Istinitog Boga i 
poći pravim putem k svetlosti Istine. 

Tada sudija, davši narodu znak da se stiša, naredi svetom Mini da priđe k njemu i stane 
pobliže: jer on, još nemajući u sebi poznanje Hrista, smatraše da je varka to što vidi pred 
sobom. I on pažljivo zaglelaše svetitelja, i rukama ga pipaše, da se uveri da li je to stvarno 
Mina, i da li je stvarno isceljen od rana. I kad se uveri da je to zaista očigledna stvarnost, 
Ermogen se zapanji, i umuče kao da je van sebe. Zatim, jedva došavši k sebi, on progovori: 
Reci mi, čoveče, kakve se ovo neobične i neočekivane stvari zbivaju? Da li samo tvoj Bog ili 
i neki drugi može to činiti? 

Odgovarajući na to, svetitelj najpre izloži učenje o Bespočetnom Bogu; zatim o stvaranju 
čoveka i njegovom grehopadu; potom o ovaploćenju Hrista, o iskupljenju roda ljudskog, o 
krstu i dobrovoljnom stradanju; i naposletku završi ovako: ʺSudijo, Bog, budući blag i 
milostiv, sišao je na zemlju radi spasenja ljudi, i ne želi da iko pogine i bude lišen večnih 
blaga. Kao što majka brine o čedu svom, ovladana prirodnom ljubavlju k njemu, i trpi 
muke i nevolje koje joj o!n zadaje, i ne srdi se na njega kada učini nešto što ne valja, pošto 
čini to iz neznanja i bez ikakvog predumišljaja, i stoga ona strpljivo čeka da joj sin poraste i 
postane punoletan, želeći ga videti kao zrela čoveka i među ljudima ugledna i slavna, ‐ 
tako i Bog naš, koji nas je sazdao, brine se o nama i kao pun ljubavi roditelj, ovladan 
Svojom dobrotom, trpi zlo koje mi iz neznanja činimo, ništa više ne želeći sem da mi 
nasledimo slavu Njegovu uzrasnuvši u čoveka savršena, u meru rasta visine duhovne. 
Videći kako vas đavo upropašćuje, i kako ne dolazite k poznanju istine, i kako Ga gnjevite 
svojim idolosluženjem i poštovanjem lažnih bogova, On vas žali zbog vaše pogibli. No u 
isto vreme brinući se o vama kao o deci Svojoj, Bog vas sada izobliči preko mene i pobedi 
zabludu vašu i nerazumnu revnost vašu, kao što to i priznaju svi koji me gledaju. Stoga, 
da bi svaki od vas poznao u meni silu Hristovu, ja, čovek već u godinama, juče obogaljen i 
mučenjem lišen svih telesnih sila i skoro mrtav bačen u tamnicu, ‐ evo sada stojim pred 
vama čitav i nepovređen, i kao danas ponovo rođen i pokazan svetu potpuno zdrav. I ako 
ko hoće da sazna ko je istiniti Bog, neka zna da je istiniti Bog Onaj koji meni sada povrati i 
jezik i oči i noge i savršeno zdravlje; i neka veruje u Njega koji je u početku stvorio ovaj 
svet i sve što je u njemu, i darovao život tvari. Poznaj to i ti, sudijo, i nemoj ne znati Onoga 
koji se brine o tebi i očekuje tvoje obraćenje: jer i ti treba da pristupiš Hristu, kao što me On 
sam obavesti o tome. Raduj se što ćeš prići Dobrome i Večnome Caru, i zajedno sa mnom 
pridružiti se mučeničkom podviguʺ. 

Sudija, kao čovek koji imađaše dobru i prijemčivu za blagodat dušu, poče s jedne strane iz 
svetiteljevih reči i s druge iz dogodivšeg se čuda, poznavati istinitoga Boga, pošto se 
Božanska svetlost već beše kosnula očiju srca njegova. Opomenu se on sada i onoga 
viđenja koje vide putujući lađom, i oseti da Bog hoće da ga pridruži Svojim vernim 
slugama i prijateljima. Stoga se radovaše ovome kao velikom dobitku, samo mu beše 
nepojmljivo kako može biti dostojan tolike milosti Božije on koji je toliko vremena bio u 
neznabožačkoj zabludi. 

Dok on razmišljaše o tome, Božanska blagodat koja ga prizivaše k Istini udostoji ga divnog 
viđenja: on, zajedno sa nekim prijateljima svojim, ugleda dva muža koji stajahu pored 
svetog Mine; oni blistahu kao munje, imađahu krila, i držahu venac nad mučenikovom 
glavom. Ugledavši ih on se veoma uplaši i stade raspitivati svoje prijatelje oko sebe, vide li 
oni što vidi on; oni mu rekoše da vide to isto. Tada Ermogen ustade sa svoga sedišta, i 
ukazujući rukom na svetog Minu gromoglasno kliknu k narodu: Vaistinu je ovo sluga 
Boga istinoga; i veliki je taj Bog koga nas on uči počitovati: jer On na čudesan način šalje s 
neba pomoć slugama Svojim, zaštićuje ih i daruje im pobede. Bezuman bejah ja do 
današnjega dana, sam služeći demonima, i starajući se da privedem k njima i vas koji 
želite istinski verovati u Hrista. 

Rekavši to, on htede da pripadne k nogama mučeniku, ali videći Anđele oko njega bojaše 
se da mu priđe. Utom Anđeli iznenada postadoše nevidljivi, i Ermogen priteče k svetom 
Mini, obgrli mu česne noge, i celivaše ih govoreći: Moli se ča mene, istiniti slugo Božji, 
moli se, molim te u ime One Istine koju propovedaš! moli se da se i ja nedostojni 
udostojim postati sluga Boga tvoga. Ako se udostojim blagodati Njegove, počeću onda 
kajati se za svoju pređašnju zabludu i bezumlje. ‐ Svetitelj mu na to reče: Uspokoj se, dobri 
sudijo, i ne sumnjaj u milost Božiju. Jer ja znam da je On milosrdan i žalostivan, i nadam se 
da On ne samo neće odbaciti tebe koji Mu prilaziš nego će i ime tvoje upisati u knjigu 
života, primivši tvoju usrdnu veru u Njega. On mi otkri o tebi da On želi, da i ti 
mučeništvom proslaviš Božanstveno ime Njegovo. 

Rekavši to, svetitelj se opomenu da je narod sav dan proveo gladan, jer svi behu zaboravili 
na hranu gledajući šta se zbiva i diveći se, i niko nije hteo da napusti gledalište i odvoji se 
od čudesnog prizora i od slatkorečivih pouka Hristova ispovednika. Setivši se toga 
svetitelj sam krenu sa gledališta i naloži narodu da se raziđe, obećavajući da će sutra 
izjutra opet doći na gledalište i govoriti im još opširnije o svetoj veri i naučiti ih šta im 
treba raditi. Ermogen pak ne odvajaše se od svetoga Mine, no svu noć provede s njim, 
poučavan od njega poznanju istinitoga Boga i tajnama vere Hristove. 

Izjutra se na gledalištu sabra toliki svet iz Aleksandrije, da ih gledalište nije moglo 
smestiti. A kada sveti Mina i Ermogen gredijahu ka gledalištu, ogromno mnoštvo jelina, 
hitajući na gledalište, jednodušno izjavljivahu: ʺSvi mi verujemo u Boga koga ti 
propovedaš, i obećavamo služiti Njemu Jedinome, a odričemo se svekolike pređašnje 
zablude našeʺ. ‐ U odgovor na to svetitelj blagodaraše Boga koji obraća k Sebi okorele 
neznabošce i izvodi zabludele na put istine. A i njih hvaljaše za njihovo brzo obraćenje k 
Bogu i tešaše ih bogomudrim rečima, učeći ih da imaju nadu u blagodat Božiju, koje će se 
udostojiti svetim krštenjem. Stigavši pak na gledalište i stavši tamo, sveti Mina se obrati 
svemu narodu ovim rečima: ʺBog neka vas usavrši Svojim znamenjem i neka vas 
oraspoloži za svako dobro delo!ʺ 

Posle toga on naloži svakome od njih da pitaju o Bogu i da se poučavaju ko čemu hoće. A 
sudija sa svim narodom odgovori na to: O, presveti čoveče Božji! mi ni najmanje ne 
sumnjamo odnosno Boga tvog. Svi Ga mi jasno poznasmo, i verujemo svemu što si nam 
govorio, i samo te za jedno molimo: da se sjedinimo s Bogom kroz krštenje. ‐ A neki iz 
naroda, videvši Ermogena gde pristupa Hristu, rekoše: Vaistinu nema pristrasnosti u 
Boga, jer i neznabošcu darova da Ga pozna zbog velikog milosrđa njegovog prema 
sirotinji 

Ubrzo potom slegoše se u Aleksandriju iz okolnih mesta i pustinja episkopi:[7] jedni ‐ da 
posete svoje slovesne ovce, a drugi ‐ želeći da vide podvige mučenika. I beše ih se sleglo 
oko trideset. Tada, pošto bi spremljena voda, sveti Mina naredi Ermogenu da prikloni 
glavu svoju pred episkopima. A oni. izlivajući vodu na glavu njegovu, govorahu: ʺPrima 
kupanje preporoda Ermogen, u ime Oca i Sina i Svetoga Duhaʺ. 

I tako bi kršten sudija pred svim narodom, i svi ljudi proslavljahu Hrista Boga. A krsti se i 
mnoštvo naroda, i bi velika radost u celome gradu, jer se vernici veseljahu o Gospodu 
Bogu svome. 

Kroz nekoliko pak dana Ermogen bi postavljen za episkopa grada Aleksandrije, i on svo 
imanje svoje razdade siromasima. I zajedno sa svim duhovnim stadom svojim on krenu u 
odlučnu borbu sa đavolom: za kratko vreme on razori demonska idolišta uništivši idole, a 
na njihova mesta podiže crkve; i krštavaše bezbroj mnogo jelina privodeći ih Hristu. 
Prizivanjem imena Hristovog i znakom svetog krsta Njegovog on isceljivaše svakovrsne 
bolesti, i izgonjaše zle duhove iz ljudi; i učaše sve ljude pobožnosti i čistoti, smirenju i 
ljubavi i krotosti, i ostalim vrlinama, a i sam svojim životom davaše primer stadu. 
Kada se sve to zbivaše, neki okoreli jelin, po imenu Rustik, jedan od članova carskoga 
Senata, otputova k caru i obavesti ga o svemu što se dogodilo u Aleksandriji: o tome kako 
eparh Ermogen, posledujući učenju Mine, postade hrišćanin, i o tome kako sav narod 
Aleksandrijski, idući za Ermogenom i Minom, primi tu istu veru. Car Maksimin, čuvši to, 
silno se razjari ne samo na Ermogena i Minu nego i na sav grad Aleksandriju, i smesta 
krenu u Aleksandriju povevši sa sobom deset hiljada naoružanih vojnika. 

Stigavši u Aleksandriju, car Maksimin odmah uhvati Minu i Ermogena. I čim gledalište bi 
spremljeno za suđenje, car naredi da se svi žitelji grada slegnu na gledalište, a sam zauze 
mesto sudije. I kada sveti biše dovedeni preda nj na sud. i to, po njegovom naređenju, 
nagi, car mučitelj ugledavši ih viknu gromko: O, bogovi! šta ovo znači, da oni kojima od 
nas bi ukazana tolika čast, dobrovoljno je prezreše, a izabraše sebi život kukavan i bedan, i 
po izgledu postadoše kao neki komedijaši? ‐ Zatim on poče govoriti Ermogenu: Reci mi, 
nesretniče, radi čega ja poverih tebi vlast nad svom zemljom ovom i morem? Ne radi toga 
li, da bi ti ostao veran bogovima i nama, a Minu koji je pao u zabludu povratiš praotačkoj 
veri. A ti, ne samo nisi njega odvratio od zablude nego si i sam postao njegov 
jednomišljenik. 

Dok gordi car tako besnijaše i disaše pretnjom, Blaš Car Nebeoki milostivno pogleda s 
neba na sluge Svoje, jer se njima iznenada javiše Anđeli, ispunjujući ih neustrašivosti. 
pripremajući ih na stradanja, i nalažući im da se ne boje careva gnjeva, pošto će završno 
slavlje biti njihovo. Tada Ermogen odgovori caru govoreći: Care, ako hoćeš da me strpljivo 
saslušaš zbog čega sam ja dobrovoljno odbacio ono što tebi izgleda vrhunac blaga i 
izabrao postati, naizgled, bezuman i ništ i sramotan i lišen časti, tojest postati hrišćanin i 
biti gotov ići za Hrista na oganj i mač i čeljusti zverinje, pa čak želeti smrt za Njega više 
negoli život, ja ću ti otkriti; samo pažljivo slušaj. ‐ Car mu na to reče: Ako mi budeš 
govorio istinu, ja ću te slušati. Samo pazi, nemoj mi mesto istine govoriti laž. ‐ Ermogen 
onda poče pričati caru ovako: 

Care, ja imađah plamenu želju da gonim Hrista i hrišćane, a da počitujem drevne bogove i 
da se pokoravam tvojoj volji. To je tebi dobro poznato, zato si me i poslao u ovaj grad: da 
laskama ili pretnjama povratim praotačkoj veri Minu premudroga. Zato si me i ioslao 
ovamo sa tako velikom vojnom silom, sa kakvom si i sam sada došao. Evo, svi žitelji 
ovoga grada svedoci su mi pred tobom kakav bejah u početku kada laskama, pretnjama, 
zastrašivanjima i svima drugim sredstvima truđah se da Minu odvratim od hrišćanske 
vere. Jer nerazumni ja ne znađah da sam naišao na čoveka neustrašivog i junačkog, svagda 
spremnog na odgovor i srca gotovog da radije trpi sve najstrašnije muke i najveće strahote 
nego da se odrekne Hrista. Kada ja videh da on ne pristaje pokloniti se bogovima, niti se 
boji vlasti, niti se straši muka, niti prima savete, i pritom ruži bogove, a sav mu narod 
odobrava i prima njegova umovanja o veri, ja ga počeh mučiti. Najpre naredih da mu sa 
stopala nogu njegovih skinu meso sve do samih kostiju, zatim da mu odrežu jezik i 
iskopaju oči. A kada on iznemože od rana i bolova i već jedva disaše, ja naredih da ga 
vrgnu u tamnicu. Istinu da kažem: duša me je bolela i srce mi se kidalo za njega kao za 
mog sugrađanina, što pogibe tako premudar i krasnorečiv čovek. Narednog jutra ja 
naredih da iznesu telo njegovo, smatrajući da je on već umro. I odjednom ja vidim njega 
živa: ide k meni na svojim nogama, gleda očima i govori jezikom. Ugledavši ga, ja 
pomislih da je to priviđenje, pa zatvorih oči ne želeći da vidim ni senku onoga koji je 
neprijatelj bogova. No potom ustadoh sa svoga mesta i počeh sa ostalima pažljivo 
razgledati pojavivšeg se, pa, ne hoteći da verujem svojim očima, ja ga i rukama opipah, i 
uverih se da je to stvarno Mina. I tog časa ja bih pobeđen istinom, imajući za nelažnog 
svedoka svoju savest. Uostalom, care, evo sam Mina stoji pred tobom! Evo i narod koji je 
video mučenja njegova: neka ti on posvedoči; ili ti sam ispitaj kako hoćeš, je li to čudo 
stvarno. No reci mi, care, tako ti bogova, tvojih, kada bi neko video, kao što ja videh, 
Hrista gde iznenada isceljuje i oživljuje čoveka, i takvim čudom objavljuje silu Svoju, ne bi 
li on shvatio da je to ‐ Jedini Istiniti Bog, i da je On jedini i stvorio prvoga čoveka i obećao 
onima koji veruju u Njega večno carstvo na nebesima? Kada bi sve to neko ugledao i 
poznao, zar bi se on odrekao takoga Boga, i zar ne bi uzaželeo da se nazove Njegovim 
prijateljem? I zar bi se on odrekao takve blagodatne sile kojom može, kao i sam Bog: 
slepima davati vid, hrome isceljivati, gore premeštati, mrtve vaskrsavati; jednom rečju: 
svaki stvoreni predmet premeštati jednom rečju i migom, imajući pritom zalog večnoga 
blaženstva i carstva nebeskog? Ko bi ostavio takoga Boga i prenebregao takvo blaženstvo, 
a pretpostavio bi počitovati vaše bogove i biti eparh i car? Kakvog bi ti mišljenja bio o 
takom čoveku? Ne bi li on za tebe bio istinski bezumnik i neznalica, koji pojma nema o 
tome šta je dobro i korisno? Stoga, care, i ja, odrekavši se vaših zabluda, vaših basni, i 
vaših odvratnih bogova, i svih privremenih sujetnih blaga, pristupih k Jedinom Istinskom 
Bogu, i volijeh da u vašim očima izgledam bezuman i bedan, što si ti već i rekao, nego da 
me smatrate za premudrog i odabranog među vama. Eto dakle, sada si već sve čuo o 
nama. Ako pak hoćeš da ispitaš Hristovu silu na delu, onda smesta izmisli neko 
najstrašnije mučenje za nas; a ako ga ti nisi u stanju izmisliti, dozvoli mi da ti ja priteknem 
u pomoć: da ti ukažem na najraznovrsnije vrste mučenja, i da te podsetim na njih, pošto 
kao dugogodišnji sudija i mučitelj imam ogromno iskustvo u tome. Predaj nas na 
pojedenje zverima, rini nas sa gore u provaliju, baci nas u more, zakopaj nas žive u zemlju, 
poseci mačem, sažeži ognjem, svakome delu tela našeg izmisli odgovarajuće mučenje, jer i 
ja, kada bejah zaslepljen neznabožjem, činjah sve to ovome svetom Mini, mome svetilniku, 
koji me izvede na svetlost istine. 

Dok sveti Ermogen bez ikakvog straha tako govoraše caru, narod se divljaše njegovoj 
neustrašivosti i junačkoj reči, i svedočaše da se pred očima sviju zbi to čudo sa svetim 
Minom. 

A car, ne mogući se ni jednom rečju suprotstaviti onome što govoraše Ermogen i znajući 
da bi, ako stupi u neko poduže objašnjavanje s Ermogenom, bio posramljen i bogovi 
porugani, naredi da Ermogenu smesta budu odsečene ruke do ramena i noge do kolena, 
pa bačene u oganj pred očima mučenika, da bi on sam gledao kako mu sagorevaju udovi 
tela njegova. Međutim mučenik, podigavši malo glavu i ugledavši ruke svoje i noge u 
ognju, reče: Kako sam blažen što Bog prima sada kao žrtvu i prinos ruke moje koje nekada 
ja podizah na molitvu lažnim bogovima i noge moje kojima hodih putem zablude! 

Zatim kopljem bi proboden stomak svetom mučeniku, i sva mu utroba ispade, a ostatak 
jedva živog tela, po carevom naređenju, dželati baciše u reku. Što se pak tiče svetog Mine, 
car se bojao da se pre rečima, da ga ovaj neustrašivim govorenjem i čudesima ne bi 
posramio, i ostatak jednovernih mu ljudi od bogova odvratio. Stoga on bez ikakvog 
isleđenja naredi: da Minu odvedu u mračnu tamnicu, i tamo obese o svezane ruke, a za 
noge mu privežu veoma veliki kamen. To car učini sa ciljem, da nasilnom smrću umori 
Minu, pošto bi se dugim višenjem svi zglobovi tela njegova izglobili od ogromne težine 
kamena. A sveti Mina, trpeći to, imađaše u ustima svojim reči psalma: Vidi ‐ govoraše on k 
Bogu ‐ jade moje i muku moju (Psal. 24. 18); i reči svetog apostola: Stradanje sadašnjega 
vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rim. 8, 18), ‐ Zatim, kada se svi 
zglobovi mučenikova tela izmestiše iz svojih mesta i svo se telo isteže kao žica, i bolovi se 
strahovito pojačaše, on umuče. Međutim Bog koji čudesnu silu Svoju projavljuje u svetima 
Svojim, ne samo ne ostavi stradalce u mukama nego učini sa njima neiskazano čudo: na 
Njegov Božanski mig, čim sveti Ermogen jedva živ bi bačen u reku, sveti Anđeli se odmah 
pojaviše, iz vode ga izvadiše i na obalu iznesoše, odsečene mu ruke i noge isceliše, i 
vascelog ga načiniše zdravim i čitavim, te on beše nov čovek kao da se tog časa rodio. A 
kad pade noć oni ga odvedoše k svetom Mini koji u tamnici visijaše jedva živ; tamo i 
svetog Minu oslobodiše okova i isceliše; i stadoše obojicu tešiti nagradom koja ih očekuje 
na nebu, i objavljajući im kako su im venci već gotovi, i kako ih Podvigostrojitelj čeka, dok 
oni junački dovrše svoj podvig. I krepeći ih tako na predstojeće im stradanje, Anđeli 
provedoše s mučenicima sve do samoga jutra. 

Kada nastupi dan, car veoma rano naredi da se sav narod sabere na gledalištu. Došavši 
zatim i sam, on sede na svoj presto. I znajući da sav grad već veruje u Hrista, njega 
rastrzahu dvostruke misli; i on govoraše u sebi: ʺNije dobro ostaviti građane bez kazne, 
niti je opet korisno kazniti ih sve i pogubitiʺ. ‐ Stoga, praveći se kao da ništa ne zna o 
njihovoj veri u Hrista, on se obrati narodu ovakim rečima: 

Znam da svi vi i žrtve prinosite i klanjate se velikim bogovima našim, a carevima sa 
strahom pokazujete dužnu pokornost u svemu. Ali pošto u samom početku vi ne 
ustadoste protiv ovih gadnih ljudi koji se drznuše širiti učenje Raspegoga i ne pobiste ih 
kamenjem do našeg dolaska k vama, vi time navukoste na sebe ne mali gnjev bogova . I ja, 
mada ne želim nikome od vas da zapadne u kakvu, od bogova dopuštenu, nevolju, ipak 
ne mogu da vas ostavim bez ikakve kazne. Stoga vršeći odmazdu što prognjeviste bogove, 
ja evo naređujem: od vašega grada oduzima se davnašnja čast, te odsada niko od vas ne 
može postati visoki dostojanstvenik, niti dobiti visoku vlast. A znajte i to, da Raspeti ne 
samo nikoga ne izbavlja od napasti već, naprotiv, one koji veruju u Njega dovodi u sve 
moguće nevolje i sramnu smrt. A da je istina sve što vam govorim, neka vam budu 
svedoci dva jučerašnja vračara, Ermogen i Mina, koji pre mučenja svog obećaše 
vaskrsavati mrtve, no po zasluzi svojoj kažnjeni mnome teškim mukama, oni ne biše u 
stanju ni sebi samima pomoći. Gde je onda sila onog varalice, Hrista? 

Dok car tako bulažnjaše i huljaše ime Hristovo, sav narod negodovaše i roptaše među 
sobom, kujući nešto novo protivu cara. No tek što birovi narediše narodu da ućuti i car 
htede da ponovo .govori narodu, iznenada se pojaviše sveti Mina i Ermogen idući k caru. 
Svi sa divljenjem okrenuše oči svoje na njih, i kao jednim jezikom i jednim ustima 
uskliknuše: ʺVaistinu je samo jedan Bog ‐ Bog hrišćanski!ʺ 

Ugledavši ih, car bi poražen i strahovito zaprepašćen. U tom času jedan isred prisutnog 
naroda, po imenu Evgraf, čovek veliki znalac jelinskih nauka, i usto jedan od pisara u 
vreme kada sveti Mina beše sudija i upravljaše gradom, ‐ taj Evgraf, videvši svete 
mučenike žive i zdrave, ispuni se božanske revnosti i, prekrstivši se, neustrašivo izađe 
nasred gledališta, stade pred cara i reče: Care, i ja sam hrišćanin! i ja ne priznajem tvoja 
naređenja! Evo me pred tobom ne štedeći telo svoje Hrista radi. Ne nadaj se da ćeš me 
pretnjama ili laskama pobediti! I ne samo mene, nego ni jednoga od nas hrišćana ti nisi u 
stanju pobediti: jer živeti s vama, za nas je smrt; a umreti za Hrista, za nas je život. Ti si 
došao u naš grad kao lav, želeći da progutaš stado Hristovo i da uništiš svetu veru 
idolopoklonstvom. Ali, mi preziremo tvoju jarost, i gotovi smo na smrt za veru, a tebi se 
smejemo kao lukavoj lisici. 

Čuvši to, car se zapali jarošću, pa skočivši s prestola polete na hrišćane; pritom istrže mač 
iz ruku jednoga od prisutnih vojnika i svojom rukom poseče svetoga Evgrafa, i u strašnom 
besu iseče ga na komade. A sveti Evgraf, sečen, dokle god mogaše, koraše mučitelja za 
bezbožnost, a blagodaraše Boga što pre drugih ide k Njemu i što umire ne od jedne rane 
već od mnogih rana, koje ga ispunjuju nadom na mnoge vence od Boga. Tako on, posečen 
usred gledališta, predade stradalničku dušu svoju u ruke Božije. 

Posle toga car ponovo sede na svoj presto, i obraćajući se svetim mučenicima Mini i 
Ermogenu reče: Kunem se silom bogova mojih da nikada ne videh takve čarobnjake kao 
ove! I nije čudo što ih prost narod sluša, jer oni, obmanjujući neznalice svojim veštim 
vradžbiJnama, odvraćaju ih od bogova i pridobijaju ih da umiru za Raspetoga. Zato ću ja, 
bednici, ovoga časa pokazati da li ste vi samo privićenja koja oči pomračuju ili ste stvarno 
obnovljena tela. 

Na to svetitelji odgovoriše: Pošto je um tvoj bezuman, duša oslepljena i srce odrvenjeno, 
tebi zbog toga i stvarni predmet izgleda priviđenje. Jer, nisi li ti očigledno slep kada ne 
veruješ nečemu što jače sija od samoga sunca? Ako sumnjaš, onda najbrižljivije ispitaj sam 
jesmo li ovo stvarno mi. A ako nam u jarosti pretiš, onda nas ponovo proveri mukama i 
ranama; i poznaj da smo mi telo a ne priviđenje. Hoćeš li pak da nas privučeš k sebi 
obećavanjem privremenih blaga, onda znaj da, ako bi nam poklonio i samu carevinu 
svoju, koja se u vas smatra kao najveća dragocenost, ni time nas nećeš sablazniti. Znaj, 
ničim nas nećeš pridobiti, zato je najbolje: izreci konačnu presudu protiv nas. 

Car, videći da su to ne priviđenja već živi ljudi, jer ih mnogi opipaše rukama i uveriše se 
da su im tela čitava i bez rana, naredi da im mačem odseku glave. Sam pak ustavši ode u 
svoje palate stideći se što ničim ne mogade pobediti Hristove vojnike. Kada svete 
mučenike voćahu na gubilište, za njima iđaše sav narod. Na gubilištu oni, podigavši oči 
svoje k nebu, dugo stajahu moleći se Bogu da svetim crkvama i svemu hrišćanstvu podari 
mir i tišinu, i da se niko, koji ište pomoći od njih, ne vrati prazan. Zatim zagrlivši jedan 
drugoga i oprostivši se, oni prikloniše pod mač česne glave svoje i biše posečeni od 
vojnika. 

No pošto veliki Mina, još za života, moli cara da telo njegovo bude pogrebeno u Vizantiji, ‐ 
to isto on naloži i vernima koji behu prisutni njegovom posečenju ‐, car Maksimin naredi 
da se načini gvozdeni kovčeg, u njega polože tela svetih mučenika, pa bace u more, da 
hrišćani ne bi imali mogućnosti odavati im poštovanje. Sam pak, videći narodnu 
uzrujanost i veliko negodovanje protiv njega, hitno napusti grad i krenu u Vizantiju, bojeći 
se da narod ne digne bunu protiv njega. 

Međutim gvozdeni kovčeg sa moštima svetih mučenika ne potonu u moru nego nošen po 
vodi silom Božijom prestiže cara i brzo doplovi do Vizantije, leteći kao ptica. Episkopu 
pak Vizantijskom bi noću neko božansko viđenje koje mu naredi da smesta ide na morsku 
obalu i česno uzme kovčeg sa svetim moštima. Episkop te iste noći sazva klir svoj i !neke 
ugledne ljude iz sredine verujućih građana, i iziđe s njima k moru; i svi oni ugledaše 
svetlost gde kao stub silazi s neba na more i utvrđuje se na nekom čamcu; u čamcu tom 
seđahu dva lučezarna čoveka i plovljahu k obali, na kojoj stajaše episkop sa klirom. Kada 
se približiše obali, oni što stajahu na obali ugledaše da to plovi ne čamac već kovčeg, 
vučen po vodi od dva lučezarna anđela, koji postadoše nevidljivi čim iznesoše kovčeg na 
obalu. Episkop i oni koji bejahu s njim primiše kovčeg s radošću, i videvši da je gvozden 
oni se veoma udiviše kako tako teško gvožđe ne potonu na pučini morskoj nego kao lako 
drvo plovljaše po vodi. I pošto celivaše česne mošti svetih mučenika, oni ih privremeno 
sahraniše na tajnom mestu. 

Međutim cara Maksimina, na putu iz Aleksandrije u Vizantiju, postiže kazna Božija: on, 
koji odavno beše duševno slep, bi lišen i telesnih očiju. Pritom on sam ispriča svojima i 
prijateljima, da su ga neke nevidljive ruke tukle. I nekoliko dana posle toga on bednik 
umre. Tada episkop sa velikom češću sahrani mošti svetih mučenika pored gradskog 
bedema, da oni budu kao stražari gradu, čuvari onima što po moru plove, i lekari onima 
što od bolesti pate, u slavu velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista, sada i uvek i kroza 
sve vekove. Amin.[8] 

  
  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

GEMELA MNOGOSTRADALNOG 

  

SVETI Gemel beše rodom iz Paflagonije.[9] Čuvši da se car Julijan Odstupnik nalazi u 
galatijskom gradu Ankiri[10] on se uputi tamo, stupi pred cara i neustrašivo ga izobliči za 
Bogoodstupništvo i gonjenje svete hrišćanske vere. Cara spopade silan gnjev i on naredite 
mučenika opasaše železnim pojasom, tako strahovito usijanim, da iz njega prštahu 
varnice, a iz tela mučenikova liptaše silna krv. I što jače stezahu pojas, krv sve više liptaše. 
Zatim Bogoodstupnik naredi da ga mučenik u takom vidu prati na putu u grad Edes.[11] 
Tamo svetog mučenika prostreše po zemlji, pa mu drvene kolce i usijane gvozdene šipke 
zabijahu po telu, pa ga onda obesiše i meso mu sa tela kidaše. No sve te muke junak 
Hristov junački podnošaše i rugaše se bezbožnom Bogoodstupniku. Zatim hrabrog 
stradalca položiše na usijani tiganj, u kome je ključao zejtin pomešan sa smolom i 
sumporom, pa ga u isto vreme odozgo tukoše gvozdenim štapovima, načičkanim 
kukicama. No sveti stradalnik, čuvan blagodaću Božjom, ostade nepovređen. To 
zaprepasti bezbožnog cara, i on naredi te mučeniku gvozdene klince ukucaše u glavu. 
Onda obesiše svetog mučenika i oderaše mu kao ovci svu kožu od nogu do glave. 
Naposletku Bogoodstupni car naredi te sveti stradalac bi raspet na krstu. Kada beše u 
mukama na krstu, ču se glas s neba: ʺBlažen si, Gemele, jer si se mnogo potrudio!ʺ ‐ I 
moleći se, blaženi predade duh svoj u ruke Božije, 361. godine. Česno pak telo njegovo 
neki hrišćani tajno skinuše sa krsta i sahraniše na naročitom mestu. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TOME DIFURKINA[12] 

  

PREPODOBNI Toma rodio se u Vitiniji.[13] Roditelji mu behu prosti, ali imućni. No Toma 
još izmalena izbegavaše žitejske stvari i pokazivaše naklonost ka monaštvu. Oduševljen 
primernim životom nekoga inoka koji se podvizavao u jednom od okolnih manastira, on 
se dušom priveza za svetu obitelj; i od tog monaha se učaše i monaškom životu i knjizi; i 
izuči za kratko vreme psaltir, Apostol i svu crkvenu službu. Tako Toma provede svoje 
detinjstvo u miru i pobožnosti, i dobro seme bi posejano u njegovoj duši i ukoreni se, da bi 
mogao i dalje napredovati. A kada bogobojažljivi dečak postade punoletan, on se obuče u 
angelski monaški čin. Kao monah on odlučno i čvrsto krenu u podvig duhovne borbe sa 
vragom spasenja, ne obzirući se natrag. Junački prolazeći isposničke podvige, on pomoću 
vrlina ukrasi dušu svoju takom duhovnom lepotom ‐ τό νοητό ν κάλλος ‐, da izgledaše 
kao ikona Božja, koja pobuđuje na podražavanje one koji je gledaju. 

U to vreme jedan od vizantijskih velmoža, po imenu Galolikt, sagradi manastir pored reke 
Sagarise, i moli nadležnog episkopa da u novopodignutom manastiru postavi za igumana 
nekog od odabranih monaha koji se nalaze po manastirima njegove eparhije. Episkop 
izabra i postavi za igumana u novom manastiru prepodobnog Tomu, kao iskusnog 
monaha, čuvenog po podvižničkom isposničkom životu. 

Kao iguman, božanstveni Toma upravljaše mudro manastirom dosta godina. Pritom on 
neprestano pojačavaše svoje podvige, i postade obitalište svake vrline. I ukoliko on više 
velikim smirenjem skrivaše svoje vrline, utoliko ga više svi slavljahu zbog svetog života 
njegovog. I dolažahu mnogi k njemu u manastir, i remećahu njegovo molitveno tihovanje. 
Tada on među monasima svoje obitelji izabra jednoga, punog svake vrline, i postavi ga za 
igumana. Sam pak, izmolivši od bratije molitve, on se udalji i nastani u pustinji, u 
podnožju jedne gore, na mestu zgodnom za usamljeničko molitveno tihovanje. I 
podvizavaše se strogo i neumorno. Bratija pak u manastiru osećahu se bez blaženoga 
Tome kao ovce bez pastira. Zato se dadoše u traganje za njim; obiđoše mnoge gore i 
pustinje; i najzad ga pronađoše u podnožju gore bez krova nad glavom, bez pokrivača, bez 
hrane, i bez ikakvih drugih potrebnih stvari, zlopateći se tako i zimi na mrazu i leti na 
žegi. I bratija moljahu i preklinjahu prepodobnoga da se vrati u manastir; i govorahu mu: 
Zašto, oče, moriš sebe tako surovim življenjem? Pomisli na nemoć tela našeg koje je 
sazdano od zemlje i svojstveno mu je da brzo propada od vremenskih nepogoda i drugih 
tegoba. ‐ No prepodobni ostade neumoljiv; jedino im dopusti da mu načine malu keliju. 
Kada kelija bi gotova, prepodobni uđe u nju; i preklonivši kolena na molitvu reče: 
ʺGospode, neka bude ugodno Tebi ovo: bratiju koji su došli k meni nedostojnom vrati 
natragʺ. 

Bratija, ostavivši svog duhovnog voću u osami pustinjskoj, vratiše se u manastir. No posle 
toga, kao na neki naročiti poziv, k svetom podvižniku počeše sa raznih strana dolaziti 
pobožni mirjani, moleći ga da ih postrigava u monahe i rukovodi u monaškom životu. 
Prepodobni Toma ih primaše; i među prvima behu dva vrlo pobožna mirjanina, kojima pri 
monašenju dade imena prvih učenika Hristovih Petar i Jovan. Sa njima on danoćno 
uznošaše Gospodu neodstupne molitve. 

Međutim otac zla đavo ne mogaše više gledati od jeda kako sveti ugodnik Božji uništava 
sve njegove zamke i pakosne planove. Stoga on navede na prepodobnoga, najpre, toliko 
komaraca, da on prosto nije mogao dahnuti od njih; oni su ga neprestano napadali i 
ujedali: i kad je govorio, i kad bi prilegao da se odmori, i kad bi ustao na molitvu oni su 
mu u usta ulegali i čak u grlo upadali. I ono malo oskudne hrane što se nalažaše.u keliji, 
beše puno komaraca; i sva kelija, uopšte, beše prepuna komaraca. Tri pune godine trpljaše 
prepodobni ovu napast; i za sve to vreme on ne uzdahnu, nego, naprotiv, blagodareći 
Gospoda, on moljaše sebi oproštaj grehova. A kada zatim, po volji Božjoj, komarci 
nestadoše, pojaviše se neke ogromne muve koje ujedahu prepodobnoga, i kao oštre strele 
probadahu njegovo, od velikog pošćenja, sasušeno telo, i strahovito dosađivahu svetitelju. 
No kada i ta napast minu, onda naiđoše mravi koji dugo vreme neprestano napadahu 
bogougodnog podvižnika, zavlačeći mu se čak u oči i u nos. 

Međutim đavo, videći da svetitelj sve ove napasti i muke čitavih devet godina podnosi s 
nepokolebljivim trpljenjem, kao da traju jedan dan, napade na njega sa još većim besom. I 
pošto je znao da je čoveku kao bogolikom stvorenju Božjem, urođena odvratnost prema 
zmiji, kao oruđu prvoga greha, prepredeni kušač, da bi poremetio duševni mir 
prepodobnome i njegovim sapodvižnicima, i da bi ih ogorčio i ozlojedio, navede na njega 
neizbrojno mnoštvo zmija. Ovo mnogima može izgledati neverovatno, ali to je bila sušta 
stvarnost a ne neki privid. Zmije su stvarno sa svih strana puzile oko prepodobnoga; i 
izvan kelije i u keliji prepodobnoga ne beše mesta gde se one nisu pojavljivale i puzile i 
opkoljavale prepodobnoga; gde god bi stao, oko nogu njegovih su se odmah vrzmale 
zmije; kad god bi prilegao da odahne od trudova svojih, zmije su odmah gmizale oko 
njega po postelji; ako bi uzeo neki sud, u njemu se tog časa pojavljivala zmija. I to se 
dešavalo ne jedanput ili dvaput u toku dana, već neprestano svakog časa. I to ne samo u 
toku jedne godine ili dve, već u toku čitavih jedanaest godina. I za sve to vreme 
prepodobni ne klonu duhom, ne uzropta, ne pohuli, ne požali se, već stalno blagodaraše 
Boga i hrabro ratovaše s đavolom koji je vojevao protiv njega. I čuvan promislom Božjim, 
prepodobni ostade nepovređen od tolikih zmija i u toku tolikih godina. 

Jednom blaženi otac služaše Božanstvenu liturgiju; služba se bližila kraju; utom se 
odnekud pojavi ogromna zmija koja sobom opasa svu crkvu; malo. pak pre toga inok koji 
je prisluživao prepodobnome beše izašao iz crkve po teplotu; zmija se zatim savi u klupče 
pred samim vratima crkve, i tako prepreči put prislužniku inoku; prepodobni pak, čudeći 
se što nema inoka sa teplotom, okrenu se i ugleda čudovište na pragu crkve, a iza njega 
prestravljenog inoka sa teplotom; ispunivši se Duha Svetoga i vere, prepodobni reče bratu: 
ʺUlazi, i ne boj se!ʺ ‐ Onda se okrenu i spokojno produži služiti svetu liturgiju; a inok, 
ohrabren naređenjem duhovnog oca, kao okriljen preskoči zmiju i uđe k blaženom ocu. Po 
završetku Božje liturgije, blaženi otac ne skide sa sebe svešteno odjejanje nego onako 
obučen ode do praga crkvenih vrata gde ležaše čudovište, i reče: Zmijo, ako tvoj dolazak 
ovde, po promislu Božjem, označava tvoj kraj i pogibiju, onda hajde za mnom!ʺ ‐ Zmija se 
odmah zubima svojim uhvati za kraj od sveštenog odjejanja svetiteljevog i pođe za njim; i 
kad se prepodobni udalji od crkve za jedan let odapete strele, on zađe u šumu gde beše 
duboka provalija, zaustavi se i stade se moliti; k ostalim molitvama on dodade i ovu: 
ʺGospode Bože, onima koji veruju u Tebe Ti si dao vlast da staju na zmije i na skorpije; 
blagovoli, Gospode, da i ja najmanji stanem na zmiju ovu i strovalim je u provaliju ovu!ʺ ‐ 
Čim prepodobni izgovori ovu molitvu, zmija se tog trenutka podiže s mesta i sunovrati u 
provaliju, a za njom se osuše i sunovratiše i oba brega te provalije i zaravniše tu kotlinu. 
Zablagodarivši Bogu, starac se vrati u svoju keliju. I tada se desi novo neobično čudo; 
zmije koje su se gnezdile i kotile ispod kelije prepodobnoga i toliko godina mu dosađivale, 
kada ugledaše svetiteljevo Božanskom svetlošću proslavljeno lice ‐ δεδοξασμένον ύπο 
Θείου θωχός το προστωον του άγιου ‐, ne mogoše to podneti, već kao spasavajući se od 
požara, tog časa sve zajedno pobegoše, i kada dođoše do mesta gde pogibe ona čudovišna 
zmija, tamo, po volji Božjoj, sve one pocrkaše, bezbroj mnogo njih, i ptice mnoge napadoše 
na njih i sve ih pojedoše. 

Od toga vremena sveti otac Toma, oslobodivši se od iskušenja i napasti, dobi od Boga dar 
isceljivanja i proricanja. Zbog toga se on odade još strožijem podvizavanju. A pošto mnogi 
dolažahu k njemu radi pouka i narušavahu mu molitveno tihovanje, on se poče povlačiti u 
najzabačenija planinska mesta svoje pustinje; u manastiru pak, po njegovom blagoslovu, 
rukovođahu i bratiju i dolaznike, njegova dva najprisnija učenika: Jovan rukovođaše 
molitvenim pravilom i crkvenim bogosluženjima, a Petar nazidavaše blagodatnim darom 
prozorljivosti koji dobi od Gospoda. No iz vascelog uređenja tog zračila je duhovna sila 
duhovnoga oca Tome, čija je ljubav sve okriljavala i upućivala na put spasenja. 

Koliki beše u svetoga Tome dar prozorljivosti i proricanja pokazuje i ovaj primer koji ćemo 
navesti. Vizantijski car Lav Mudri, sin cara Vasilija Makedonca[14] imajući u srcu svom 
neku nedoumicu, on je izloži u pismu, zapečati pismo carskim pečatom, pa po naročitom 
izaslaniku posla pismo ovom svetom starcu Tomi, moleći ga da mu odgovori i reši tu 
nedoumicu. A kada se carev izaslanik sa zapečaćenim pismom približi k pragu starčeve 
kelije, sveti starac izađe pred njega, srete ga, predade mu svoje zapečaćeno pismo i reče 
mu: ʺBrate, uzmi ovo zapečaćeno pismo i vrati se k onome koji te je poslaoʺ. ‐ Čuvši to, 
izaslanik se zaprepasti, i u nedoumici upita starca: ʺOče, šta ću reći onome koji me je 
poslao kao odgovor na pismeno pitanje koje se nalazi u pismu, kada ti ni u ruke nisi uzeo 
njegovo pismo?ʺ ‐ Prepodobni otac mu na to odgovori: ʺDosta ti je to, čedo, dosta! Božja je 
to briga i promišljanjeʺ. ‐ Tada izaslanik, primivši pismo od svetoga Tome, vrati se k caru i 
ispriča mu sve. Car se tome veoma udivi. A kada pročita starčev odgovor i nađe u njemu 
rešenje svoje nedoumice, car izrazi svoju neodoljivu želju da ide i lično vidi 
prepodobnoga. Ali prepodobni Toma, uistini sav iznad ovoga sveta i stvarno 
smirenouman, promeni mesto svoga boravka i ne dopusti da ga car vidi. O tome se tek 
kasnije saznalo, i to od jednog učenika njegovog. 

Oblagodaćeni Toma, dakle, povuče se iz uređenog manastira u nepristupačno i 
neprohodno mesto, i boravljaše tamo najusamljeničkije, kao ptica, provodeći vreme u 
molitvenom tihovanju nepomutivom. A kada bi prozorljivim duhom svojim ugledao da se 
duša nekoga brata u manastiru nalazi u opasnosti, on se spuštao u manastir, posećivao 
dotičnoga brata, i ostale, poučio ih, pa se opet vraćao u svoje nepristupačno mesto, kao na 
odmor i osveženje. Pošto požive mnogo godina i dostiže vrlo duboku starost, blaženi 
Toma malo zanemoća, i tako predade svetu dušu svoju u ruke živome Bogu i 
Gospodu.[15] 

  

  

SPOMEN SVETOG I PRAVEDNOG 

JOVANA, DESPOTA SRPSKOG,  

i matere njegove SVETE ANGELINE 

  

SVETA Mati Angelina, despotica Srpska i ktitorka manastira Krušedola u Sremu, bila je 
supruga Svetog Stefana Slepog, despota Srpskog, i majka Svetog Maksima Arhiepiskopa i 
ovog Svetog Jovana, poslednjeg despota Srpskog iz porodice Brankovića. Njen sveti 
spomen slavi se posebno 30. jula i tamo se može videti njeno opširno Žitije,[16] a ovde 
ćemo izneti samo život svetog sina njenog Jovana Despota. 

Sveti Jovan beše drugi sin Svetog Stefana Brankovića i Svete Angeline. Rodio se dok mu 
roditelji življahu još u Albaniji, a odrastao je u Beogradu, mestu u oblasti Furlaniji (šire 
područje Tršćanskog zaliva u Italiji), gde su mu se potom roditelji preselili i živeli. Tu je u 
domu oca svoga i matere stekao dobro hrišćansko vaspitanje i lepo svetovno obrazovanje. 
Njegovom vaspitanju i obrazovanju dosta su doprineli i monasi, kojih je uvek bilo u domu 
svetih mu roditelja. Zahvaljujući svojim svetim roditeljima i ovim pravoslavnim 
monasima, mladi Jovan je sebe izgradio na čvrstim temeljima pravoslavne vere i svetog 
bogougodnog života, tako da, iako je živeo među inoplemenima i jereticima u Italiji i 
Mađarskoj i među grešnicima u svetu, ipak je sebe sačuvao čista u oboma, to jest u pravoj 
veri i vrlini. 

Posle smrti Jovanovog oca Sv. Stefana , nekoliko godina kasnije, to jest godine 1486, majka 
Jovanova Sv. Angelina, sa Jovanom i bratom mu Maksimom, pređu iz Furlanije preko 
Beča u Budim, uzevši pritom sa sobom i mošti Sv. Stefana Slepog. U Budimu ih lepo primi 
mađarski kralj Matija i podari im gradove Kupinovo i Slankamen u Sremu. Tom prilikom, 
kralj podari i titulu despota starijem Đorđu, koji se potom uskoro zamonaši pod imenom 
Maksim, tako da titulu i mesto despota Srpskog u Sremu preuzme tada Sveti Jovan. 
Njihova prestonica i boravište bio je najpre grad Kupinik na reci Savi u Sremu, gde su u 
crkvi Sv. Apostola Luke bile smeštene mošti njihovog oca Svetog Stefana. Zbog čestih pak 
napada Turaka preko Save, despot Jovan premesti zatim svoju prestonicu u grad 
Berkasovo, blizu manastira Pribine Glave.[17] 

Kao despot Srpski u Sremu, pravedni Jovan je vodio, s jedne strane, vitešku borbu protiv 
inovernih Turaka, koji su s juga napadali, a s druge strane borio se protiv pokušaja 
rimokatolika da njegov pravoslavni narod pounijate. Nalazeći se pod vlašću mađarskog 
kralja, Jovan je njemu pomagao svojom vojskom u borbama protiv Turaka, i u tome 
pokazivao daleko veće uspehe nego Mađari i Mlečići, koji su tih godina ratovali sa 
Turcima.[18] Blagoverni despot Srpski Jovan želeo je da oslobodi i sve srpske porobljene 
krajeve na jugu, ali je to prevazilazilo njegove snage. Jovan se molio Bogu da Bog zaštiti 
njegov Srpski narod i da mu pomogne da sačuva svoju veru i dušu. Zato je on pomagao 
mnoge pravoslavne manastire, moleći monahe da se u njima mole za spasenje Srpskog 
naroda i za spasenje njegovo i njegove porodice.[19] Sa svojom majkom Angelinom i sa 
bratom Maksimom, a i sam sa svoje strane, Jovan je pomagao velikim prilozima i 
Svetogorske manastire Svetog Pavla, Hilandar i Esfigmen, a takođe i manastir Krupu u 
Dalmaciji, kao i mnoge manastire u Sremu, Bačkoj i Banatu. Po narodnom predanju on je 
sa svojim bratom Maksimom podigao ili obnovio manastire Pribinu Glavu, Mesić, Fenek, 
Divše, Beočin, Šišatovac i druge. 

Ali, mladi i pravedni despot Srpski Jovan nije dugo živeo na zemlji. Leta života njegovog 
bila su malobrojna, ali su zato bila ispunjena mnogim dobrim delima m bogougodnim 
podvizima. On se mirno upokojio u Gospodu 10. decembra 1502. godine u svojoj 
prestonici Berkasovu[20] i česno je pogreben u crkvi Svetog Luke u Kuššovu pokraj svoga 
svetoga oca. Posle tri godine, telo njegovo bilo je objavljeno kao celo i sveto, i od tada ga je 
pravoelavni narod počeo poštovati kao svetitelja Božjeg.[21] Sveta mati njegova Angelina i 
brat mu Maksim, prilikom svog odlaska u Vlašku (godine 1505) kod vlaškog vojvode 
Jovana Radula IV, uzeli su sa sobom i mošti Sv. Stefana Slepog i ovoga Svetog despota 
Jovana, ali su ih pri povratku iz Vlaške (godine 1509) opet vratili u Kupinovo. Kada su 
zatim oni podigli svoju zadužbinu manastir Krušedol pod Fruškom Gorom, telo Sv. 
Jovana sa telom njegovog svetog oca bude preneto i položeno u manastir Krušedol. Tamo 
se ono pokazalo čudotvornim, jer je mnoge isceljivala blagodatna sila njegova, među 
kojima isceli i jednog Agarjanina, kome se ʺživi bes u utrobi valjašeʺ, kako kažu stari 
zapisi. Takođe je i jedan mladić, koji je osam godina ležao bolestan, dobio čudesno 
isceljenje od moštiju Svetoga Jovana. 

Telo Svetog Jovana ostalo je u manastiru Krušedolu sve do 1716. godine, kada su Turci 
zapalili manastir i u njemu svete mošti svetih Brankovića. Posle spaljivanja manastira, 
ipak su pronađeni delovi svetih moštiju, među kojima i deo stopala Svetoga Jovana 
Despota. Ove preostale svete mošti čuvaju se i danas u manastiru Krušedolu. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA  

TEOTEKNA 
  

POSTRADAO za Gospoda Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

MARJANA 

  

POSTRADAO za Gospoda kamenjem zatrpan. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

EVGENIJA 

  

OVAJ sveti mučenik postradao za Gospoda Hrista drvljem premlaćen. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Od 305‐312. godine. 

2. Maksimin Daka ‐ car Istočne polovine Rimske carevine od 305. do 313. godine. 

3. Konstantin Veliki bio car Galije od 306. do 312. godine, kada mu se, posle pobede 
nad Maksencijem, pokori Italija i druge zemlje. 

4. Jelenima su se, do Hrista, nazivali Grci; a u Svetom Pismu tim se imenom nazivaju 
neznabošci uopšte, kako Grci tako i drugi narodi, jer su mnogi od njih govorili 
grčki. 
5. Tojest ‐ u veru Hristovu. 

6. Sravni: Psal. 118, 105. 

7. U to vreme, usled gonjenja, episkopi Crkve nisu uvek ostajali među svojom 
pastvom, nego su ponekad, radi dobra same pastve, da pastva ne bi ostala bez 
njihovog duhovnog rukovodstva, sklanjali se i skrivali po pustinjama i zabačenim 
mestima, i samo se ponekad pojavljivali da pastvu pouče i ukrepe. Ali kada bi 
nastala potreba da ličnim primerom osokole pastvu na podvig stradanja za Hrista, 
tada su oni sami izlazili na podvig mučeništva i primali na sebe raznovrsne muke 
radi Hrista. 

8. Ovi sveti mučenici postradaše oko 313. godine. ‐ Obretenje moštiju svetoga Mine 
praznuje se 17. februara. Sveti Mina zbog svoje krasnorečivosti poznat je još pod 
imenom Kalikelada (= Krasnorečivac). ‐ u devetom veku sveti Josif Pesmopisac 
napisao je kanon u čast ovih svetih mučenika, u kome se naročito govori o 
isceljenjima od njihovih svetih moštiju. 

9. Paflagonija ‐ drevna oblast Male Azije, na južnoj obali Crnoga mora. 

10. Ankira ‐ glavni grad Maloazijske oblasti Galatije; današnja Angora. 

11. Edes ‐ grad Kilikije, jugoistočne oblasti Male Azije. 

12. Difurkin je nadimak, dat prepodobnom Tomi. 

13. Vitinija ‐ severozapadna oblast Male Azije, pored obala Crnoga mora, Bosfora i 
Carigradskog moreuza. 

14. Lav VI Mudri ‐ carovao od 886. do 911. godine. 

15. Prepodobni Toma upokojio se u devetom veku. 

16. Žitija Sv. Stefana Slepog i Sv. Maksima videti pod 9. oktobrom i 18. januarom, kada 
se oni slave. 

17. Ovaj grad srpski porušila je kasnije Marija Terezija i naredila da se od njegovog 
materijala sagrade neke rimokatoličke crkve u Sremu. U blizini ovog nekadašnjeg 
grada i danas postoji brdo zvano Despotovac, po despotu Jovanu. 

18. To je bilo 1501‐2. godine. Tom prilikom je despot Jovan sa svojom srpskom vojskom 
prešao Savu i opseo grad Smederevo. Zatim je prodirao dalje uz Moravu, Kolubaru 
i Drinu, pa je prešao i u Bosnu. Potukavši slavno Turke kod Zvornika, vratio se u 
Srem sa velikim trofejima. 
 19. Despot Jovan bio je oženjen Jelenom, ćerkom srpskog vojvode Stevana Jakšića, i 
imao je sa njom dve kćeri, Mariju i Jelenu, od kojih je ova druga bila udata za 
moldavskog vojvodu Petra Rareša. 

20. Godine 1902. podignuta je u Berkasovu mala crkvica posvećena Sv. Jovanu Despotu 

21. Desetinu godina kasnije, daleko od Sremskih krajeva, pisao je poznati srpski pop 
Peja (pisac Žitija Sv. Đorđa Kratovca): , D posle ovih, njegov (tj. Stefanov) sin Jovan, 
koji je držao Sremoku zemlju i u njoj se prestavio i sahranjen bio, ostavivši 
nasledstvo, suprugu i jednu kćer, posle tri godine objavi se (netljenim telom iz 
groba), podobno ocu svomeʺ.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
11. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

DANILA STOLPNIKA 

  

OVU rajsku granu, prepodobnog oca našeg Danila Stolpnika, odgaji Mesopotamija,[1] u 
selu Vitari kod grada Samosata,[2] od hrišćanskih roditelja, Ilije i Marte. Majka njegova 
beše nerotkinja, i zbog toga doživljavaše mnoge neprijatnosti i prekore kako od muža tako 
i od srodnika i srodnica. I ona, jednom u ponoći, prepuna tuge u srcu izaće tiho iz kuće, i 
pruživši ruke k nebu pomoli se sa mnogo suza Bogu, govoreći: Gospode care, Ti si 
ispočetka stvorio muža i ženu i rekao im: rađajte se i množite se (1 Mojs. 1, 28); Ti si u 
starosti darovao Sari Isaka (1 Mojs. 21, 1‐3), Ani Samuila (1 Car. 1, 20), Jelisaveti Jovana 
(Lk. 2, 60); Ti se smiluj i na mene koja sam u sličnoj nevolji, i samilosno pogledavši na 
mene razreši bezdetnost moju, skini sramotu s mene, i daj plod besplodnoj utrobi, da 
darovano mi Tobom prinesem na dar Tebi, kao nekada Ana Samuila. 

Pomolivši se tako srcem skrušenim i duhom smirenim, Marta se vrati kući svojoj. I čim 
zaspa, ona vide u snu dva ogromna svetila presvetla, slična tanjirima, gde se polako 
spuštaju s neba na njenu glavu. Sutradan ona ispriča svoj san mužu i rođacima, i oni joj na 
razne načine protumačiše san. Međutim taj san beše predskazanje da će ona roditi sina, 
koji će sijanjem vrlina svojih biti svetliji od zvezda. Posle toga Marta zatrudne i rodi sina; 
tim rođenjem ona se oslobodi muke koju joj je pričinjavala njena bezdetnost. Tako 
značajan beše početak života blaženog Danila na zemlji, tako se neobično pojavi na svet 
onaj koji kasnije postade zaista sin svetlosti. 

Pet godina dete rastijaše bez imena, jer roditelji ne hoćahu nadenuti ime sinu svome, nego 
željahu da sam Bog nadene ime onome koji se rodio po daru Božjem. Stoga o1ni odvedoše 
čedo svoje u jedan manastir, donevši i dare Bogu, i moljahu igumana da nadene ime 
sinčiću njihovom. Iguman, nadahnut Bogom, odgovori im da detetu treba dati ono ime 
koje sam Bog otkrije. Posmatrajući dete, on naredi da mu donesu knjigu iz crkvenog 
oltara, i otvorivši je pogled mu pade na ieke reči svetog proroka Danila. Iz toga on izvede 
zaključak da Bog hoće da dete nosi ime ovoga proroka, i dade mu ime Danilo. A to bi 
znamenje da će ovo dete biti slično velikome proroku, kako po imenu tako i po 
pobožnosti. Pri tome roditelji imađahu želju da sin njihov odmah bude posvećen Bogu pri 
ovom manastiru, ali iguman ne pristade na to, pošto dete bejaše još suviše malo. Stoga se 
roditelji vratiše s njim doma. I to bi po promislu Božjem, da bi ovo dete kasnije izabralo 
dobro, ne po želji drugih nego dobrovoljno po svome rasuđivanju i želji. No i samo 
dečačko uzrastanje njegovo pokazivaše da će se iz njega razviti čovek pun vrlina, kao što i 
dobro drvo čim se posadi daje od sebe znake o budućoj rodnosti svojoj; jer dečak Danilo 
hođaše u svetlosti blagodati Božje i senka vrlina praćaše ga svuda. 

Kada dečak Danilo napuni dvanaest godina, on ode iz doma oca svoga, ne rekavši nikome 
o svome odlasku i nameri, jer već beše konačno rešio da Hrista radi ostavi roditelje svoje, 
zavičaj, srodnike i prijatelje, i da ide u manastir, na dvadeset stadija od njegovog mesta 
rođenja. Došavši u manastir, Danilo pade igumanu pred noge i moli igumana da ga primi 
u svoje bratstvo i obuče u angelski lik monaški. No iguman, upozoravajući Danila na 
slabačke sile njegove i dečački uzrast, odgovori mu da on, tako mlad dečak, neće biti u 
stanju izdržati mnogobrojne monaške trudove, ne lake i za zrele ljude, kao što su: bdenja, 
metanija, postovi, umrtvljavanja tela, i potpuno odrečenje od svoje volje i od svake telesne 
želje. Zbog toga on savetova dečaku Danilu da se vrati svojim roditeljima i provede kod 
kuće još neko vreme, a ne da se poduhvata trudova koji prevazilaze njegove dečačke sile. 
Na to Danilo odgovori igumanu: 

Ja toga radi i doćoh ovamo, da živim Hristu a umrem svetu; a ako bi mi se čak desilo da 
od tih divnih monaških trudova i umrem, onda je i to bolje Nego otići odavde prazan i 
vratiti se pošto sam već metnuo ruku svoju na plug.[3] 

Iguman ponovo dugo savetovaše Danilu da odustane od svoje namere, ali mu Danilo na 
sve to odlučno odgovaraše svojim mnogobrojnim razlozima. Kada najzad iguman uvide 
da Danila ne može odvratiti od njegove namere, i ugleda njegovu ogromnu čežnju za 
Bogom i iskrenu ljubav k Bogu, on sazva bratiju i savetovaše se s njima treba li primiti u 
manastir tako mladog dečaka. Bratija, diveći se dečakovoj hrabrosti i postojanosti i 
primećujući u njemu Božije prizvanje, pristadoše da ga prime u svoju zajednicu. I Danilo 
goraše duhom k vrlinama i k životu po Bogu. 

Međutim posle nekog vremena roditelji Danilovi saznadoše da se on nalazi u tom 
manastiru. Oni se ujedno i obradovaše i udiviše tome što tako mlad dečak sam sebe 
predade na službu Bogu. I otišavši k njemu oni ga zatekoše još nepostrižena i bez 
monaškog odela među monasima, i moliše igumana da na njihove oči postriže sina 
njihovog i obuče ga u monašku odeću. Pošto se posavetova s bratijom, iguman u nedelju 
postriže Danila u monaški čin, a roditeljima njegovim zapovedi da ne dolaze često k sinu. 
Posle toga roditelji se radosni vratiše domu svome; a blaženi Danilo napredovaše i jačaše 
duhom, rastući ne samo godinama neto i vrlinama. 

Početak izvanrednog življenja Danilovog i koren svih potonjih plodova beše ovakav: srce 
Danilovo zapali se božanstvenom ljubavlju i njega obuze neodoljiva želja da se pokloni 
svetim mestima, na kojima Gospod naš Isus Hristos za nas postrada, i pogreben beše, i 
vaskrse, i odakle se uznese na nebesa. Ujedno s tim on goraše duhom da vidi velikog 
podvižnika toga vremena ‐ svetog Simeona Stolpnika.[4] Došavši k igumanu, on mu otkri 
želju svoju, i moli ga da ga otpusti na nameravani put. No iguman ovoga puta zadrža 
Danila. Ali kasnije, kada samome igumanu bi nužno da radi nekih crkvenih potreba ide u 
Antiohiju,[5] on uze sa sobom Danila i još nekolicinu od bratije. Kada dođoše u mesto 
zvano Tilanisa, od koga se nedaleko podvizavao sveti Simeon Stolpnik, oni se uputiše k 
njegovom stolpu. I videše oni surovost toga mesta, i visinu stuba, saznadoše kako hrabri 
podvižnik na stolpu svom trpi i zimski mraz, i letnju žegu, i vetrove, i kiše. Iako neki 
nerazumnici držahu da sveti stolpnik trpi sve to iz slavoljublja, no blaženi Danilo se ne 
samo divljaše njegovom trpljenju nego i oduševljavaše sebe na podražavanje svetoga 
stolpnika. A kada došavši monasi, stojeći u podnožju stolpa, viknuše svetog Simeona, on 
ih pogleda odozgo i naloži im da prislone lestvice i popnu se k njemu, ako hoće. Tada se i 
obelodani ko je kakvog raspoloženja k prepodobnome: jedan se izgovaraše da se ne može 
popeti jer ga bole noge, drugi ‐ jer je star, treći ukazivahu na neke druge nemoći svoje, a 
Danilo brzo uziće po lestvici i s radošću pozdravi velikog Simeona. I trud njegov ne bi 
uzalud: jer najpre dobi od podvižnika poučenje i oduševi se na još revnosnije 
podvizavanje u vrlinama; zatim se udostoji blagoslova kroz polaganje ruku na njega od 
strane prepodobnoga, i najzad ču od njega o svome budućem životu. Podvižnik mu 
govoraše: ʺDrži se junački, čedo i neka se ukrepi srce tvoje, jer ćeš uzeti na sebe preteške 
podvige Hrista radi; no sam Hristos biće ti u svemu pomoćnik, krepeći te i tešeći duh 
tvojʺ. ‐ Posle tog dugog i punog ljubavi razgovora sa svetiteljem, blaženi Danilo siđe sa 
stolpa, i vrati se u svoj manastir. 

Kroz neko vreme, kada iguman toga manastira otide ka Gospodu, bratija navaljivahu na 
prepodobnog Danila da se primi igumanske vlasti, ali on preporuči drugoga mesto sebe, a 
sam, željan usamljeničkog molitvenog tihovanja, govoraše sebi: Eto, Danilo, sada si 
slobodan i došlo je vreme za kojim si toliko žudeo: stoga kreni željenim putem i ostvari 
svoju nameru. 

Sa takom odlukom Danilo izaće tajno iz svog manastira, i dođe do ograde što beše oko 
stolpa svetoga Simeona. I provevši tamo četrdeset dana on namisli otići. No sveti Simeon, 
ljubeći Danila, savetova mu da ostane s njim. Međutim Danilo, imajući silnu želju da vidi 
sveta mesta u Jerusalimu i da se povuče u unutarnju pustinju na podvig usamljeničkog 
molitvenog tihovanja, krenu na put u pravcu Palestine. U to pak vreme u Palestini se 
vođaše rat: Samarjani ratovahu protiv hrišćana. Zato putovati tamo beše opasno. Iako je to 
znao, Danilo ne pokloni pažnju tome već s čvrstom namerom i neustrašivim srcem, ne 
bojeći se smrti, produži put sav obuzet silnom željom da svoj odavno nameravani put 
privede u delo. Posle podužeg putovanja on srete nekog česnog inoka, starog, blagolikog, 
sedih vlasi, po svemu sličnog prepodobnom Simeonu Stolpniku. Zagrlivši Danila, starac 
ga upita na sirijskom jeziku kuda ide. On odgovori: Ako Bog hoće, putujem ka svetim 
mestima. ‐ Starac na to reče: Pravo si rekao ako Bog hoće; sada pak znaj nasigurno da ovaj 
put tvoj nije po Božjoj volji. Eda li nisi čuo za meteže i nerede u Palestini? ‐ Danilo 
odgovori: Čuo sam, ali se uzdam u Boga: On će mi biti pomoćnik, i nadam se da mi se 
neće dogoditi nikakvo zlo; a ako se i dogodi, ne bojim se, jer: ʺako živimo, ako umiremo, 
Gospodnji smoʺ (Rm. 14, 9). ‐ Starac odgovori na to rečju proroka: ʺNe daj da popuzne 
noga tvoja, niti će zadremati čuvar tvojʺ[6] anđeo. ‐ Međutim Danilo, uzvraćajući starcu, 
izrazi gotovost čak i umreti za Hrista na tom putu. Tada starac negodujući okrenu od 
njega lice svoje, i govoraše: Bog nije naredio da u nevreme guramo sebe u smrt i da se sami 
trudimo da budemo nasilno ubijeni, jer je On rekao: Kad vas poteraju u jednom gradu, 
bežite u drugi (Mt. 10, 23). ‐ Danilo, pristajući na starčev savet, reče: Oče, ako tebi izgleda 
tako, onda sam ja gotov da se vratim natrag. ‐ Starac na to odgovori: Ja ti ne savetujem da 
potpuno napustiš svoju nameru, nego te samo upozoravam na to, da bi bilo nepametno s 
tvoje strane da ideš tamo u ovo zlo vreme. Sada pak idi u Vizantiju, koja po mnoštvu 
svetinja predstavlja sobom drugi Jerusalim, čija blagodat sada počiva na njoj po zapovesti 
Božjoj; tamo ti možeš posetiti vrlo mnoge crkve i nasititi se gledanjem mnogih svetinja. A 
ako se rešiš da se predaš usamljeničkom molitvenom tihovanju ili u gornjoj Trakiji ili kraj 
mora, to će ti biti na spasenje i Bog će ti pomoći u tome. Uopšte, mili moj, ne treba misliti 
da samo u Jerusalimu možeš naći Boga, a ne u Vizantiji; jer Bog nije ograničen nikakvim 
mestom. 

Dok oni tako razgovarahu među sobom, sunce zalažaše, i oni naiđoše na jedan manastir 
pored puta, u koji su morali svratiti na prenoćište; i oni se uputiše ka tom manastiru. 
Starac reče Danilu: Idi ti napred, a ja ću doći za tobom. ‐ Danilo pomisli da starac zbog 
neke potrebe zaostaje, pa produži put, i kad dođe do manastirske kapije, sede da sačeka 
starca. No pošto se starac ne pojavljivaše, Danilo pomisli da je starac svratio drugde na 
konak, pa uđe u manastir, pozdravi igumana i bratiju, i prihvati se predložene mu trpeze. 
A kada zatim leže da se odmori, njemu se u snu javi onaj starac savetujući mu ponovo da 
uradi ono što mu je on govorio putem, i da što pre krene u Vizantiju. Probudivši se iz sna i 
ne videći nikoga oko sebe, Danilo razmišljaše ko je to što mu se javio: čovek ili anđeo. 
Ustvari to beše veliki Simeon, stolpnik. Posle tog viđenja Danilo obavi jutarnje molitve, 
požele mir tamošnjim monasima, pa krenu ka Vizantiji. 

Kada stiže na morsku obalu, prepodobni uđe u crkvu svetog Arhistratiga Mihaila, 
Vojvode Nebeskih Sila, i provede u njoj sedam dana. Tu on ču da u Anapli[7] postoji jedan 
pust idolski hram, u kome živi mnoštvo nečistih duhova, te niko ne može proći tuda: one 
koji plovljahu tuda oni potapahu u vodi, a one koji prolažahu tuda oni kao razbojnici 
napadahu i ubijahu. Čuvši o tome, svetitelj reši da ide i živi tamo, sećajući se Velikog 
Antonija[8] koji mnoga zla pretrpe od đavola, i najzad ih Božjom pomoću pobedi, i 
udostoji se velikih počasti. Stoga prepodobni Danilo uputi se u pusti taj hram, 
naoružavajući se nepobedivim oružjem svetoga krsta i ujedno pevajući: ʺGospod je 
prosvetlenje moje i Spasitelj moj; koga da se bojim?ʺ (Psal. 26, 1). I prepade se demonska 
vojska pre borbe. A ovaj duhovni vojnik, obilazeći uglove hrama, ograđivaše ih krsnim 
znakom, svaki put preklanjajući kolena i moleći se Bogu. A kada nastupi veče, dođe Knez 
tame, Starešina demona, i stade se bacati kamenjem na svetitelja; zatim se razleže 
strahovito urlanje i zavijanje, i nastade buka; no prepodobni Danilo, neustrašivo stojeći na 
molitvi, govoraše: ʺAko vojska udari na mene, neće se uplašiti srce mojeʺ (Psal. 26, 3). Na 
takav način on provede prvu i drugu noć. Treće pak noći on ugleda mnoštvo demona u 
obliku ogromnih ljudi ‐ divova, mračnih lica, strašnih kao ljudožderi; oni škrgutahu 
zubima i besnijahu na svetitelja, i govorahu: Ko ti, bedniče, savetova da dođeš ovamo gde 
mi odavna živimo, i gospodari smo ovoga mesta? ‐ Govoreći to oni jurišahu na njega: 
jedni, želeći ga baciti u more; drugi, naprežući se zatrpati ga kamenjem; no pri svem tom 
ni jedan mu od njih ne mogaše prići. A svetitelj, opomenuvši se reči Gospodnjih: ʺOvaj se 
rod ničim ne može isterati do molitvom i postomʺ (Mk. 9, 29), postupi ovako: zatvori sve 
ulaze hrama, a ostavi samo jedno prozorče, pa poče postiti se i moliti se. I posle ne mnogo 
vremena sva vojska demonska silom Božjom bi prognana odatle, i narod stade prolaziti 
tuda bez ikakve opasnosti. 

To se rašču svuda, i mnogi iz okolnih pokrajina počeše dolaziti k svetome Danilu, i 
divljahu se što se onde gde beše obitalište demona razleže slavoslovlje Božje i danju i 
noću. 

Međutim đavo, nenavideći dobro i ne podnoseći da sebe gleda pobeđena od svetitelja, 
poseja zavist po srcima nekih klirika, i oni počeše govoriti među sobom: Otkuda ovaj dođe 
ovamo, i svi idu k njemu, i slave ga svuda? Hajdemo da nagovorimo patrijarha da ga otera 
odavde. ‐ I oni, otišavši k patrijarhu Carigradskom Anatoliju,[9] oklevetaše svetog 
ugodnika Božjeg pred patrijarhom. No patrijarh im odgovori: Zašto klevetate čoveka, ne 
znajući o njemu ni otkuda je, ni kakav je život njegov. Ako on živi pravedno, onda smo 
dužni postati podražavaoci njegove svetosti; ako pak živi nepošteno, onda on svakako 
zaslužuje progonstvo. Ali pre no što on bude prognan, valja vrlo brižljivo izvršiti isleđenje 
po ovoj stvari. ‐Postiđeni ovakim odgovorom patrijarhovim, klevetnici umukoše. 

Međutim đavo, videvši neuspeh svoga lukavstva, stade uznemirivati svetitelja 
strahovitijim, nego ranije, priviđenjima i strašilima, jurišajući na njega svom vojskom 
svojom: čas pokušavajući utopiti ga u moru, čas hvaleći se ubiti ga. No đavolu se ne dade 
naškoditi svetitelju. Stavši na molitvu, prepodobni Danilo govoraše: Gospod moj Isus 
Hristos, u koga verujem, On će vas survati u ponore pakla. ‐ Čim to svetitelj izreče, razleže 
se zapomaganje i kuknjava s plačem, i svetitelj ugleda demone gde lete kao slepi miševi i 
odlaze sa tog mesta. 

No i posle toga demoni ne prestadoše pakostiti svetitelju, jer ponovo nahuškaše klevetnike 
protiv njega, koji otidoše k patrijarhu i rekoše: Vladiko, Danilo je vračar i varalica; on 
vradžbinama obmanjuje narod, stoga ne možemo da ga očima gledamo. ‐ Patrijarh prizva 
Danila i upita ga ko je, otkuda je, zašto je došao u ove krajeve, i kako veruje u Boga. Danilo 
odmah ispovedi svoje pravoslavno verovanje, zatim kaza svoje poreklo i zavičaj, a i to da 
je u Vizantiju došao pozvan Božanskim otkrivenjem. Čuvši to, patrijarh ustade i zagrli ga 
smatrajući ga za Božjeg čoveka, pa ga onda otpusti s mirom. 

Međutim, nakon nekoliko dana patrijarh se teško razbole, i odmah pozva k sebi 
prepodobnog Danila, i moli ga da se pomoli Bogu za njega da ga isceli. Čim se svetitelj 
pomoli Bogu, patrijarh tog časa ustade zdrav. A besplatni lekar zamoli od patrijarha za 
isceljenje ovakvu nagradu: da oprosti onima koji su ga oklevetali pred njim. Patrijarh 
odgovori: Kako ne oprostiti oiima koji postadoše vinovnici tako velikog dobra, te se ja 
udostojih i videti tebe i dobiti isceljenje preko tebe! ‐ I moli patrijarh svetitelja da prebiva 
zajedno s njim, ali prepodobni Danilo molbeno nastojavaše da bude otpušten na svoje 
mesto. I otišavši, on ponovo zatvori vrata, a ostavi samo malo prozorče za one koji dolaze 
k njemu. 

Pošto prepodobni Danilo provede devet godina u takom dobrovoljnom zatvoreništvu, 
njega Bog pozva na savršeniji podvig, i to preko ovakog otkrivenja: vide on u viđenju stub 
pred sobom, koji visinom svojom prevazilažaše oblak; na vrhu stuba stajaše prepodobni 
Simeon i s njim dva svetla mladića; i ču on glas stolpnika koji govoraše sa vrha stuba: 
Uziđi ovamo k meni, Danilo! ‐ A Danilo odgovori: Gospodine, kako ću uzići na takvu 
visinu? ‐ Tada prepodobni Simeon naredi onim mladićima da siću, uzmu Danila i izvedu 
k njemu na stub. Mladići odmah izvršiše naređenje i postaviše ga pred Simeonom. A 
prepodobni, zagrlivši Danila, gromoglasno Mu govoraše: Drži se muški, Danilo! Budi 
neustrašiv i hrabar! Stoj čvrsto i junački! ‐ Kada sveti Simeon govoraše to, glas njegov beše 
kao glas groma, i od tog časa Danilo se probudi. ‐ Ovo viđenje unapred pokaza da i Danilu 
valja, slično svetom Simeonu Stolpniku, uzići na stolp i približiti se k nebu i telom i 
dušom. 
U to vreme doputova iz Antiohije k caru učenik prepodobnog Simeona Stolpnika Sergije i 
donese mu kukuljaču prepodobnoga Simeona, poslatu kao dar caru na zaštitu od svakoga 
zla. Ali pošto carev um beše zauzet zemaljskim brigama i car sav pogružen u narodne 
poslove, to Sergije namisli otići od njega i vratiti se natrag; pritom imađaše želju da se 
kratko vreme zadrži u manastiru Neusipajuščih (= Neuspavljivih, Nedremljivih).[10] Kada 
on sa drugima prolažaše lađom pored mesta gde se podvizavaše prepodobni Danilo, neki 
se opomenuše da Danilo provodi život u prevelikom trpljenju, i da je dobio od Boga dar 
isceljivati bolesti i progoniti đavole. Čuvši to, Sergije naredi da lađa pristane uz obalu i 
uputi se k prepodobnom Danilu. Ovaj ga primi s ljubavlju; i posle podužeg razgovora 
Sergije, poznavši da na Danilu počiva duh Simeonov, kao Ilijin na Jeliseju, dade Danilu 
dar koji nošaše sa sobom ‐ kukuljaču blaženoga Simeona, pošto kukuljača više dolikovaše 
Danilu negoli ma kome drugom. Potom Sergije vide u snu tri mladića koji dođoše k njemu 
i rekoše mu: Ustani, Sergije, i reci Danilu: ʺVeć se navrši vreme tvoga življenja u ovom 
hramu; sada pripremi sebe na veći podvigʺ. 

Probudivši se, Sergije ispriča to Danilu. Ovaj razumevš da mu Bog time naređuje da 
podražava življenje prepodobnoga Simeona, zamoli Sergija da otide u pustinju i pronađe 
podesno mesto gde bi se mogao podići stolp. Sergije, obilazeći jedan brežuljak dođe, po 
ukazanju Božjem, na ono mesto gde se imao sagraditi stolp. Umoran od napornoga puta, 
on tu prileže da se odmori. I vide ovakvo viđenje: nad njim lećaše beli golub, i Sergije se 
staraše da ga uhvati. Odjednom on ču glas s neba koji govoraše: ʺMisliš li da ga mrežom 
uloviš? Ne, njega treba rukama hvatatiʺ. ‐ No golub uzlete u visinu, i posle toga postade 
nevidljiv. Zaključivši na osnovu toga da Bog hoće da.se na tom mestu sazida stolp, Sergije 
se vrati k prepodobnom Danilu i kaza mu sve što vide i ču. Obradovan, prepodobni 
zamoli nekog prijatelja svog Marka da mu sagradi stub. Pomagan Bogom, Marko brzo 
sagradi stub. 

Kada stub bi dovršen i krov postavljen, prepodobni Danilo izađe noću iz oNoga hrama, da 
niko ne bi znao za njega, i došavši k stolpu on se pomoli Bogu govoreći: Slava Tebi Hriste 
Bože, što me udostojavaš takog življenja! Ti znaš, Gospode, da se ja Tobom utvrđujem, i 
nadajući se na Tebe uzlazim na ovaj stub. Stoga primi pothvat moj, ukrepi me na podvig, i 
privedi kraju početak moj. 

Tako se pomolivši on uziće na stub, i poče u usamljeničkom molitvenom tihovanju 
između zemlje i neba živeti Jedinome Bogu, uklanjajući se od svega zemaljskog a 
približujući se nebu telom i dušom. Međutim đavo koji svagda zavidi slugama Božijim, 
poče i ovde pakostiti svetitelju, podigavši protiv njega vlasnika toga mesta, po imenu 
Gelasija. Jer Gelasije, saznavši da je na njegovom imanju bez njegovog pristanka podignut 
stub, i da je na tom stubu počeo bez njegovog znanja živeti neki monah, razgnjevi se silno i 
izvesti o tome cara i patrijarha Genadija,[11] prejemnika Anatolijeva. Car ne obrati na to 
nikakvu pažnju, a patrijarh ne samo naredi da Danila skinu sa stuba nego ga čak i htede 
kazniti, ovlastivši Gelasija da ga s porugom svuče sa stuba. 
Gnjevan, Gelasije krenu sa željom da privede u delo svoju nameru; ali Bog, odvraćajući ga 
od zle namere, tog vedrog dana posla iznenada kišu i strahovitu oluju, gromove i munje. 
Međutim Gelasije se od toga ne uplaši, niti odustade od zle namere svoje, jer srce njegovo 
plamćaše jarošću, podbadano na nju od đavola. I kada stiže do stuba, Gelasije poče s 
pogrdama i uvredama vikati na svetitelja, da odmah siđe sa stuba, inače će ga silom 
zbaciti dole. Međutim neki što behu došli s Gelasijem stišavahu ga i govorahu: Ostavi ga, 
on ti nikakvo zlo ne čini; a i sam stub ovaj nije na tvojoj zemlji; i nema od toga tebi nikakve 
štete; naprotiv, bolje je za tebe da imaš takog suseda koji bi se molio za tebe. ‐ Ali Gelasije 
ih ne posluša, Nego u besu naredi svetitelju da jednom za svagda napusti stub. Svetitelj 
stade silaziti, i kada bi na šestoj stepenici svi ugledaše da su mu noge kao klade, otekle od 
neprestanog dnevnog i noćnog stajanja. Tada se svi sažališe na njega, pa se čak i sam 
Gelasije ražali, i poče moliti prepodobnoga da ponovo uziće na svoje mesto; i da mu 
oprosti što se drznuo uvrediti ga. Posle toga Gelasije načini za svetitelja još viši stub, i od 
tada stade ceniti i poštovati svetitelja, pa i pred samim carem veličati njegove vrline. 

Jednom k prepodobnome Danilu dođe iz Trakije star i ugledan čovek, vodeći sa sobom 
svog besomučnog sina jedinca, položi ga u podnožju stuba, i sa suzama moljaše svetitelja 
da se sažali na njegovog sina i pomiluje ga. Eto, govoraše otac, trideseti je već dan otkako 
moj đavomučeni sin ne prestaje pominjati ime tvoje, sveče Božji. ‐ Prepodobni, milostivan 
dušom, odgovori mu: Ako veruješ da će Gospod moj Isus Hristos isceliti mnome sina tvog, 
onda neka ti bude po veri tvojoj! ‐ I naredi đavomučenoga napojiti svetim jelejem. Kada to 
bi učinjeno, đavo vrže mučenoga na zemlju i, silno ga grčeći, najzad uzviknu: ʺizlazim, 
izlazimʺ. ‐ I stvarno iziđe. A otac, videći sina zdrava, dade ga u manastir, i on bi odličan 
monah. 

Zatim dođe drugi čovek, po imenu Kir,[12] muž vrlo mudar i krasnorečiv, i dovede k 
svetitelju svoju besomučnu ćerku Aleksandru. I čim se svetitelj pomoli Bogu i metnu ruke 
na đavomučenu, đavo odmah izađe iz nje, i ona postade zdrava. Od toga vremena Kir 
steče veliku ljubav i privrženost k prepodobnome. Drugom pak prilikom eparh Kir 
dovede k svetitelju ženu svoga vojnika, takođe besomučnu, i ona molitvama blaženoga 
dobi ozdravljenje. Iz blagodarnosti, Kir napisa na stubu svetiteljevom ove stihove: 

Ovde stoji muž, sa svih strana vetrovima bijen; Ali se on ne boji ni vetrova ni nepogoda; 
Hranu ima besmrtnu; daleko je od slasti ovoga sveta. Postavio je duboke temelje zdanju ‐ 
stubu svome: Temeljni Simeon ‐ slaveći Sina Matere Prisnodjeve. 

Grčki car Lav Veliki,[13] koji nije imao a želeo je imati sina ‐ naslednika, moli 
prepodobnoga Danila da mu izmoli od Boga, ostvarenje ove želje. Prepodobni, budući i 
sam sin molitve, jer se rodi na molitve svoje majke, molitvama svojim davaše i drugima 
milost Božiju da imaju dece. Stoga i ovoga puta, pomolivši se Bogu, on predskaza caru da 
će mu se iduće godine roditi sin. Ovo se predskazanje stvarno i zbi. Radujući se što mu se 
rodio sin, car u znak blagodarnosti svetitelju za molitve njegove sagradi mu treći stub. 
Dok slava svetoga Danila brujaše Na sve strane, k njemu dođe carica Evdokija, supruga 
ranijega cara Teodosija Mlađeg,[14] i moli ga da siđe sa stuba i ide u njenu oblast gde, po 
njenim rečima, bejaše mnogo pustinjskih mesta. Blaženi pohvali njenu dobru misao i 
usrće, ali ne hte ići odande gde mu Gospod naredi živeti. I blagoslovivši caricu on je 
otpusti s mirom, a sam uziće na viši stub koji mu načini Gelasije. 

U to vreme neki jeretici u Vizantiji najmiše za ogromne novce bludnicu, po imenu 
Vasijanu, da ide k svetom Danilu i navede na prljavo delo ili njega samog ili nekog od 
njegovih učenika. I krenu bestidnica k celomudreniku, i nečista k čistome, uobražavajući 
da će se blaženi sablazniti od prvog pogleda na nju i poželeti je: jer ona beše obučena u 
zlatotkane haljine i ukrašena raznim nakitima. Došavši, ona se napravi bolesna i nastani se 
u polju prema stubu, pored ograde slovesnih ovaca dobroga pastira. A napravi se bolesna, 
da bi naškodila duši, ako ne samoga svetitelja onda bar njegovih učenika. Provevši tamo 
ne malo vremena, i videći da nema nikakvog uspeha, jer nikako ne mogaše prelastiti 
onoga čiji se um ne beše prilepio za zemlju nego svagda prebiva s Bogom na nebu, ona 
otide prazna. I došavši k jereticima koji je behu najmili, ona bednica slaga kako se Danilo, 
tobož, zaneo za njom, i pohotljivo poželevši njenu lepotu naredio učenicima svojim da mu 
je dovedu na stub. ʺNo ja, dodade ona, ne pristadoh na to. Ali oni, bojeći se da naroD ne 
dozna za tu njihovu pohotljivu želju, hoćahu da me ubiju, i ja se jedva izvukoh iz njihovih 
ruku i pobegohʺ. 

Taku laž izmisli o svetitelju ova bedna bludnica, a jeretici sejahu te reči njene po narodu, 
klevetajući nevinog i čistog Danila, sa ciljem da odvrate narod od njega. No lažljivu i 
poganu klevetnicu brzo postiže sud Božiji: na nju iznenada napade zli duh, i mučaše je. 
Tada ona, i ne hoteći, izjavi da je bila potkupljena i podgovorena od jeretika. Tako opadači 
ugodnika Božjeg biše posramljeni. A narod uhvativši besomučnicu odvedoše je k 
svetitelju, i moljahu ga da je izbavi od mučećeg je đavola. A prepodobni Danilo, istinski 
učenik Hrista koji uči ljubiti neprijatelje i do sedam puta sedamdeset opraštati grešećima, 
ne uzvrati joj za zlo zlom, nego učini dobro neprijateljici svojoj: jer satvori za nju molitvu k 
Bogu i naredi dati joj da popije od svetoga jeleja, i tako je izbavi od mučećeg je đavola. A 
ona, dobivši isceljenje, stade celivati svetiteljev stub, otvoreno ispovedajući pred svima 
svoj greh i moleći oproštaj. I od toga vremena ona poče voditi celomudren život, ostavivši 
svoje razvratne navike. 

Prepodobni ne samo imađaše od Boga vlast izgoniti đavole i isceljivati bolesti, nego 
posedovaše i proročki dar, tojest unapred znati i predskazivati budućnost. Tako on, 
providevši gnjev Božji i kaznu koja je imala postići carski grad, posla i obavesti o tome 
patrijarha Genadija i cara Lava, i savetova da se dvaput nedeljno vrše molepstvija da se 
odstrani pravedni gnjev Božji. Ali oni ne obratiše nikakvu pažnju na savet blaženoga, 
stoga se zbog grehova njihovih i zbi proročanstvo blaženoga, o čemu će biti reči niže. U to 
vreme car, pokrenut Duhom Svetim, pisa patrijahu da iDe k velikom Danilu i posveti ga 
za prezvitera. Patrijarh otputova sa svojim klirom, i stigavši do stuba reče prepodobnome 
da odavno već želi da ga vidi, ali opterećen crkvenim poslovima nije mogao to učiniti. ʺA 
sada, reče on, dođoh da te vidim i da se udostojim tvojih molitava i razgovoraʺ. ‐ I zamoli 
patrijarh prepodobnoga da naredi da se prislone lestvice i on uziđe k njemu. No svetitelj 
mu odgovori: ʺUzalud te toliko namučio onaj koji te je poslao k namaʺ. 

Kada to reče svetitelj, patrijarh se udivi i užasnu kako on poznade da njegov dolazak nije 
dobrovoljan već prisilan, jer on ne bi nikada došao k prepodobnome da ga car nije 
privoleo na to. I patrijarh sa onima što behu s njim dugo moljaše svetitelja da naredi da 
prislone lestvice, da bi po njima uzišao k njemu, ali on odlučno odbijaše. Međutim beše 
vrućina i silna žega, i patrijarh, videvši gde mnogi ljudi iznemogavaju od žege i žeći, 
naredi arhiđakonu, stojeći dole, da počne propisane pri posvećenju molitve. Sam pak 
moleći se i čitajući one molitve koje se čitaju pri posvećenju za sveštenika, on posveti 
svetoga Danila za prezvitera, iako se on nalažaše udaljen od njih, na vrhu stuba. A svo 
prisutno mnoštvo naroda klicaše: ʺaksios!ʺ Tada blaženi Danilo, videći u tome volju Božju, 
naredi da se prislone uz stub lestvice, i on primi iz patrijarhovih ruku svešteničke odežde, 
i pričesti se s njim Prečistih i Božanskih Tajni, pa pomolivši se za sve došavše otpusti ih s 
mirom. 

Kada car doznade da je prepodobni Danilo primio posvećenje obradova se i pohita k 
stubu. Došavši, on pod stubom skide sa sebe carsko odelo, pa smireno uziđe k 
prepodobnome na stub i pripade k svetim nogama njegovim. Videvši da su 
prepodobnome noge otekle i satrulele od dugog stajanja, on se udivi velikom trpljenju 
njegovom, i dobivši blagoslov s radošću se vrati doma. 

Međutim dođe vreme da se ispuni svetiteljevo proročanstvo koje on izreče o gnjevu 
Božijem koji je imao snaći prestoni grad. U mesecu septembru, na dan svetog mučenika 
Mamanta,[15] koji se veoma svečano praznovao u Vizantiji, kada u njegovoj crkvi s večera 
poče svenoćno bdenije, iznenada u ogromnom prestonom gradu izbi strahoviti požar, i 
tako se raširi da zahvati maltene sav grad, počinjući od primorskog bedema, zvanog 
Mornarski, pa šireći se do Konstantinovog trga, i nadalje do Julijanove obale, opasavši na 
taj način svu sredinu grada. Velika kazna Božija postiže stanovništvo: jer oganj uništi ne 
samo mnoštvo velikih kuća sa imovinom, i divnih palata, i svetih hramova, nego i veoma 
mnogo ljudi. Tako, neke ljude požar u pepeo pretvori, druge na polovinu sagore, trećima 
povredi ruke ili noge ili oči ili glavu. I beše nemoguće ugasiti taj požar; ukoliko se više 
starahu da ga ugase, utoliko se plamen više širio, jer to Bog kažnjavaše za grehe ljude 
Svoje. Tako Konstantinov grad propadaše od skoro onakog istog ognja od kakog nekada 
propade grad Sodom. I tek tada se opomenuše proročanstva prepodobnoga Danila koje on 
izreče o ovoj kazni i podsticaše narod na molitvu i pokajanje, pa potekoše k njemu moleći 
ga sa suzama da molitvama svojim Boga umilostivi i požar ugasi. A svetitelj ih kroz plač 
ukoravaše što ga nisu poslušali onda kada im je predskazivao ovu nesreću i što nisu 
postupili po njegovom savetu: da dvaput nedeljno vrše saborna molepstvija. Zatim 
podigavši ruke k nebu, on se usrdno pomoli Bogu za grad i njegove žitelje; i posle molitve 
objavi da će požar prestati kroz sedam dana. Tako stvarno i bi. A i sam car se uplaši gnjeva 
Božija, i sa caricom dođe k prepodobnome, proseći milosrđe Božije posredovanjem 
prepodobnoga. 

Po isteku leta nastupi tako hladna jesen, da je nemoguće opisati njenu surovost. Ipak ona 
ne samo ne uzmože pobediti junačkoga stradalca, nego i sama bi od njega pobeđena. 
Čitava četiri dana kiša je lila kao iz kabla, izgledalo je kao da reke teku s neba: od silnih 
voda neke se planine osipahu, sela potapahu; za sve vreme duvahu strahoviti suprotni 
vetrovi, kao bijući se među sobom; a oluje i bure behu tako silovite, da slomiše one 
gvozdene poluge koje su držale dva stuba prepodobnoga. I dok se stubovi ljuljahu, 
prepodobni trpeljivo stajaše na visini i sam se ljuljaše na njemu od vetra, kao grana na 
drvetu; a učenici njegovi sa užasom gledahu odozdo na njega i kroz plač vapijahu, bojeći 
se da on ne umre od tolike hladnoće ili ne padne zajedno sa stubom na zemlju. No nada 
prepodobnoga Danila u Gospoda ostajaše nepokolebljiva, i on produži neustrašivo stajati 
na stubu, utvrđujući se na njemu kao na kamenu zasnovanom. Jer rašta se imao bojati 
smrti onaj za koga je zemaljski život predstavljao okove i tamnicu a smrt razdrešenje i 
slobodu, i koji je ponavljao reči Davidove: Izvedi iz tamnice ‐ tojest iz tela ‐ dušu moju 
(Psal. 141, 8)? Ukoliko jaču hladnoću blaženi trpljaše, utoliko se toplije Bogu moljaše. I 
stvarno, zavapi pravednik ka Gospodu, i Gospod ga usliši,[16] i kao nekada iz lađe,[17] 
tako i sada odozgo s neba zapreti vetrovima i odjednom postade tišina velika i izvedri se. 

Posle toga k svetitelju dođe car da vidi, nisu li kiše i vetrovi pričinili njemu kakve štete. I 
kad vide da su gvozdene poluge slomljene, on naredi da se bolje učvrste, pa se onda vrati 
dobivši blagoslov od prepodobnoga oca. No putem caru se dogodi ovo: konj se pod njim 
od nečega uplaši, prope se i pade na leća, zbacivši cara sa sebe tako, da mu i carski venac 
spade s glave i odskoči daleko, pri čemu poispada iz venca i polomi se biserje i drago 
kamenje. Carski pak konjušar bejaše neki Jordan, po veri arijanac. Kada on vide carev pad 
s konja, uplaši se da na njega ne padne krivica za to i on bude kažnjen. Stoga se on vrati 
nazad k prepodobnome, i sa suzama ga moljaše da posreduje kod cara za njega, pri čemu 
se odreče jeresi arijanske i prošaše da bude prisajedinjen Pravoslavlju. Prepodobni ga 
prisajedini Pravoslavlju, i napisa caru: da se Jordan odrekao arijanskog zloverja i 
prisajedinio hrišćanskom pravoverju, zbog čega zaslužuje carevo pomilovanje. Na to car 
odgovori svetitelju: ʺVinovnik moga pada s konja niko drugi nije do sam ja, jer sam se 
drznuo da pred tvojim očima usednem na konja, a valjalo mi je da peške otidem podalje 
od tvoga svetog stuba. Stoga se na Jordana ne samo ne ljutim, nego se naprotiv radujem 
što je moj pad s konja postao uzrok da on ustane iz svog pada duševnogʺ. 

Car se i nadalje sve vreme odnosio sa takim poštovanjem prema svetitelju, da ga je ne 
samo sam počitovao ʹnego ga je i drugima kao silu nebesku pokazivao. Tako, kada 
poglavar inoplemenog carstva, po imenu Gubazije, dođe grčkome caru Lavu radi 
zaključenja primirja, car ga odvede k prepodobnome Danilu Stolpniku, i ukazujući 
Gubaziju na njega reče: ʺEvo čuda u mome carstvu!ʺ ‐ A Gubazije, udivivši se trpljenju 
prepodobnoga, stade se klanjati ne samo svetitelju nego i stubu na kome on stajaše, i sa 
suzama govoraše: ʺBlagodarim Ti, Care Nebesni, što si mene koji sam došao k caru 
zemaljskome udostojio videti muža nebeskoga i obitalište njegovoʺ. ‐ Vrativši se u svoju 
zemlju, Gubazije se često sećao prepodobnoga i slao mu pisma, proseći svete molitve 
njegove za zaštitu svoga carstva. 

I beše prepodobni Danilo predmet divljenja, i bližnjima i daljnima, i svojima i došljacima, i 
carevima i prostacima, i Grcima i Rimljanima, i inoplemenicima, koji i dolažahu k njemu 
kao k Angelu Božjem, a odlazeći prizivahu ga u pomoć sebi, i svetim molitvama njegovim 
dobijahu sve što iskahu. 

Junačko trpljenje prepodobnoga, koje on pokaza stojeći na stubu pri svima vazdušnim 
promenama, dovoljno je posvedočeno gorespomenutim kišama i olujama. No da se ne bi 
predalo zaboravu nešto što treba da ostane kao sećanje na njega, spomenućemo i ovo: 

Jedne godine zima beše strahovito ljuta: duvahu siloviti vetrovi, daleko nepodnošljiviji od 
onih o kojima smo gore govorili, bejaše veoma mnogo i snega i leda i mraza; a prepodobni 
ne samo ne imađaše nikakvog krova nad svojim stubom, nego mu strahoviti vetar smače 
sa glave kožnu kukuljaču i odnese je u neku provaliju. I tako stajaše dobrovoljni mučenik 
svu noć, trpeći ciču zimu i oštar mraz, koji dostigoše najveći stepen u zoru. A kad se dobro 
razdani, nastade taka strahovita mećava, da učenici ne mogahu oka otvoriti i na stub 
pogledati, niti ikakvu pomoć ukazati svetitelju. A kad minu taj dan nastade još strahovitija 
noć; a posle nje isti takav dan i ista takva noć; i tek trećega dana mećava se unekoliko stiša. 
Tada učenici prisloniše lestvice popeše se na stub k prepodobnome ocu, i nađoše ga 
premrzla u ledu od glave do nogu, i jedva je pomalo disao. I oni ga s teškom mukom 
zagrejaše trljajući mu telo toplom vodom i sunđerom. Došavši k sebi, prepodobni reče 
učenicima: Zašto me uznemiravate: zašto me probudiste iz slatkoga sna? ja tek što sam 
zaspao moleći se. Ipak vam hvala, čeda moja, što se toliko starate o meni, ocu vašem. 

Hristoljubivi car, doznavši za to, dugo sa suzama moljaše svetitelja i do zemlje mu se 
klanjaše da dopusti napraviti na stubu mali krov. Pritom mu car reče: Poštedi sebe, ako ne 
sebe radi, onda duhovne koristi naše radi, da ne bi umro pre vremena i ostavio nas sirote. ‐ 
Videći suznu molbu carevuʺprepodobni pristade da se načini krov nad njegovim stubom, 
ne radi olakšanja sebi već radi usrdne molbe careve. Jer car imađaše k svetitelju toliku 
ljubav i poštovanje, da je k stolbu prepodobnoga dovodio sve poslanike i velike knezove 
koji su mu dolazili iz raznih zemalja; i to je činio ili lično sam ili preko svojih pridvornih 
velikaša. I svi se oni divljahu velikom trpljenju prepodobnoga oca, sa kojim danonoćno 
podnosi i stud i žegu; i obično odlažahu od njega sa velikom duhovnom utehom po sebe. 

Kroz neko vreme kralj Vandalski Genzerik[18] krenu u rat protiv Grka i približi se 
Aleksandriji sa ogromnom vojskom. Grčki car, silno uznemiren ovom najezdom tuđinaca, 
dođe sa celim svojim senatom k prepodobnom Danilu Stolpniku, ištući pomoć od svetih 
molitava njegovih. Provideći šta će se zbiti, prepodobni proreče caru da Genzerik ne samo 
neće uzeti Aleksandriju nego će u svima svojim planovima pretrpeti krah i vratiti se doma 
bez ikakvog uspeha. I proročanstvo se prepodobnoga stvarno ispuni. A blagočestivi car iz 
blagodarnosti za to zažele načiniti kraj stolpa blaženoga oca kelije za smeštaj njegovih 
učenika. No prepodobni moli cara da umesto toga sagradi crkvu u ime prepodobnog 
Simeona Stolpnika i da sveto telo njegovo prenese iz Antiohije u nju. Car odmah sagradi 
crkvu prepodobnom Simeonu prema stolpu prepodobnog Danila sa severne strane, i 
pored crkve gostoprimnicu. Zatim, po želji prepodobnoga Danila, prenese veoma svečano 
u novu crkvu česne mošti svetoga Simeona. Veoma obradovan time, prepodobni Danilo 
prilikom te svečanosti izgovori narodu opširnu pouku. 

Po naravi prepodobni Danilo bejaše nezlobiv, i činjaše dobro onima koji ga mrze. Jednom 
neko grćaše svetitelja, a kad ljudi koji to slušahu uznegodovaše na klevetnika, on, 
pokazujući im pečenu ribu, govoraše: ʺOvo jede vaš isposnik!ʺ ‐ Posle toga on sa svojom 
ženom i decom pojedoše tu ribu, i tog časa napade đavo na njega, i na ženu njegovu, i na 
decu, i mučaše ih. I kad njih dovedoše k prepodobnome, on ih isceli svojom molitvom, ne 
pamteći zlo i ne vraćajući uvredu uvredom. V znak blagodarnosti nezlobivome ocu za 
tako veliko dobro koje im je učinio, oni načiniše od srebra ikonu prepodobnoga, na kojoj 
oni behu predstavljeni kako leže pred nogama njegovim, a i imena njihova behu napisana 
na njoj; i tu ikonu oni postaviše u crkvi svetog Arhistratiga Nebeskih Sila Mihaila. 

Pri nezlobivosti svojoj prepodobni Danilo imađaše još tako veliki dar blagodatne rečitosti, 
da se srca slušalaca njegovih miljem ispunjavahu, i mnogi dobijahu veliku duhovnu korist 
ispravljajući život svoj. Na carskom dvoru beše jeda1n čuven vojnik, po imenu Edran, 
rodom iz Galate, snažan telom i hrabar u ratovima. Došavši k blaženom Danilu i čuvši 
njegove dušekorisne pouke, on bi toliko dirnut, da se odmah odreče sveta, i sa dva 
prijatelja svoja prisajedini k učenicima prepodobnoga. Kada car ču to, veoma se snuždi 
zbog hrabrog vojnika tog i posla k njemu da ga usavetuju da se vrati k njemu u dvorac. No 
on ne pokloni pažnje carevoj laskavoj ponudi, i odgovori: Kakva mi je korist ako sav svet 
dobijem a duši svojoj naudim?[19] ‐ Posle toga on bi od prepodobnoga postrižen za 
monaha, i podražavaše prepodobnoga u uzdržanju: od hrane i pića uzimaše samo toliko 
da mu telo ne umre od gladi; isto tako spavao je vrlo malo, i to stojeći oslonjen na jedan 
obešeni konopac. Docnije on steče carevu ljubav zbog svojih vrlina, i car ga posećivaše 
kada dolažaše k prepodobnom Danilu. Pošto požive takim životom dosta dugo vremena, 
on se upokoji u miru. Njegovo monaško ime beše Tit. A posle njega požive takim istim 
životom sluga njegov Antonije. 

U to vreme car Lav udade svoju ćerku Arijadnu za Zenona Isavrjanina, i posla ga s 
vojskom protiv varvara koji su bili upali u Trakiju. Pred polazak u rat Zenon ode k 
prepodobnom Danilu Stolpniku, i svetitelj mu predskaza ove šta će s njim biti: vratiće se iz 
rata nepovređen; zatim će posle svoga tasta, cara Lava, primiti carski skiptar, no srodnici 
će ga iz zavisti prognati s prestola, na koji će se on posle izvesnog vremena ponovo vratiti. 
I sve se to zbi u svoje vreme. 
Kada se Zenon zacari posle smrti Lava, i carova tri godine, protiv njega ustade 
Vasilisk,[20] brat Verine, žene pokojnoga cara Lava. Prognavši Zenona, on zauze Grčki 
presto; a pošto beše pristalica jeresi Jevtihijeve, izazva veliku pometnju u crkvi Hristovoj, 
odbacujući Halkidonski sabor[21] i šireći jeretičko učenje. Tada patrijarh Carigradski 
Akakije,[22] sabravši pravoslavne episkope, iako bojažljivo protivljaše se caru, ali bez 
ikakvog uspeha. Stoga on posla nekoliko episkopa k prepodobnom Danilu sa suznom 
molbom, da siđe sa stuba i dođe k njima u prestonicu u pomoć Crkvi. Prepodobni, premda 
mu se nije htelo silaziti sa stuba ni na najkraće vreme ipak videći potrebu Crkve, i pritom 
prizvan na to i Božanskim glasom s neba, siđe sa stuba, i ode u grad k patrijarhu i 
episkopima što behu s njim. Episkopi ga dočekaše s češću i primiše s neiskazanom 
radošću. Međutim car, čuvši za dolazak prepodobnoga i ne želeći se videti s njim, ukloni 
se iz grada na svoje imanje u okolini prestonice, ali prepodobni krenu za njim. No pošto 
mu noge od dugog stajanja behu otekle i ranama pokrivene, te on ne mogaše ići nogama 
svojim, to ga vernici odnesoše na rukama. Dogodi se da ih putem srete jedan gubav čovek. 
Ugledavši prepodobnoga, on ga vapajno stade moliti da ga isceli. Prepodobni se sažali na 
njega, satvori molitvu za njega i naredi mu da ide na more koje se nalažaše blizu i da se 
umije. Gubavac se umi, i iziđe potpuno očišćen i zdrav. Glas o ovom čudu odmah se 
pronese na sve strane, i slegoše se mnogi ljudi noseći svoje bolesnike, i svi se isceljivahu 
molitvama prepodobnoga. Okružen tolikim mnoštvom naroda zbog čudesa koja činjaše, 
on se približi k carskom dvorcu koji se nalazio na tom imanju. A jedan Got, pogledavši 
odozgo kroz prozor i ugledavši kako svetitelja nose na rukama, nasmeja se i reče: ʺEvo 
novi antipat dolazi!ʺ[23] 

Čim on to reče, odmah ga postiže kazna Božija: on iznenada pade odozgo, i razbivši se 
umre. A car, doznavši za dolazak svetiteljev, naredi da ga ne puštaju k njemu. I svetitelj se 
udalji otresajući prah s nogu svojih. No zatim se car uplaši da ga ne snađe kakvo zlo zbog 
nepoštovanja svetitelja, pa posla za prepodobnim moleći ga da se vrati k njemu. Ali on ne 
samo ne posluša cara nego i predskaza pogibiju njegovu. Pritom reče: Koji gnjevi Cara 
Nebeskoga priprema sebi mnoga zla i sabira gnjev za dan gnjeva. ‐ Rekavši to, prepodobni 
ode svojim putem. Poslanici carevi se vratiše, i kada caru prenošahu reči prepodobnoga, 
toga časa iznenada sruši se u dvorcu jedan stub, što veoma uplaši cara i sve s njim: jer eto 
mrtva stvar, po migu Božjem, posvedoči istinitost svetiteljevog proročanstva i svojim 
padom najavi skoro zbacivanje cara s prestola. 

Vraćajući se u grad, prepodobni Danilo isceli na pugu dva đavoimana mladića i udovičinu 
ćerku; zmiju pak koja mu se neočekivano obavi oko noge on rečju svojom odasla na njeno 
mesto ne postradavši ni najmanje od nje. A u samom gradu k prepodobnome pristupi 
jedna ugledna žena, po imenu Iraida, koja beše nerotkinja, i zalivajući mu noge suzama 
moljaše ga da je molitvama svojim razreši nerađanja; on joj proreče da će roditi sina, 
predskazavši čak ime njegovo: ʺŽeno, rodićeš sina i daćeš mu ime Zenonʺ. 
Međutim car stade tražiti način, kako da se pomiri s prepodobnim i dobije od njega 
oproštaj, jer ga je veoma bio uplašio pad stuba u dvorcu za vreme podnošenja izveštaja 
njemu o odgovoru prepodobnoga Danila. Najpre on moljaše o tome svetitelja preko 
uglednih lica neiskreno, jer srce njegovo ne prestajaše sa smišljanjem bezakonja. Zatim on 
sam lično ode k prepodobnome, pripade k nogama njegovim i moljaše oproštaj. No 
prepodobni, duševnim očima svojim videći zle pomisli njegove, izobliči lukavost njegovu 
rekavši prisutnima: Ovo smirenje njegovo i pokajanje pritvorni su; pod ovčijom kožom u 
njemu se skriva vučja zverskost; ali ćete vi uskoro videti na njemu pravedni gnjev Božji, jer 
svemoćna ruka Svevišnjega zbacuje sa prestola silnike. 

Posle svih ovih događaja prepodobni se vrati na svoj stub; a nakon malo vremena Vasilisk 
stvarno bi zbačen s prestola, kao što beše predskazao prepodobni. Zenon ponovo dobi 
carski skiptar. I videći u tome ispunjenje proročanstva prepodobnoga Danila, dođe 
zajedno sa svojom ženom k prepodobnome da mu se pokloni. 

Ostalo vreme svoga života prepodobni otac naš Danilo provede stojeći stalno na stubu i 
čineći mnoga čudesa. No budući smirenouman i izbegavajući slavu od ljudi, on silu 
čudotvorstva pripisivaše ne svojim vrlinama nego molitvama prepodobnoga, i zato sve 
bolesnike koji dolažahu k njemu on odašiljaše u crkvu prepodobnoga Simeona k svetim 
moštima njegovim. Tako, zlatar neki donese k prepodobnome sina svog, hromog od 
rođenja, koji uopšte ne beše u stanju hoditi već puzaše kao zmija stomakom po zemlji. 
Odaslavši ovoga u crkvu prepodobnog Simeona, blaženi Danilo naredi da na noge 
hromog dečaka metnu svete mošti svetoga Simeona. Čim to bi učinjeno, hromi skoči kao 
jelen i priteče k stubu Danilovu, radujući se i slaveći Boga. 

Jedan čovek, vraćajući se sa Istoka, pade u ruke razbojnicima. Pošto ga strahovito izbiše i 
kolena mu polomiše, razbojnici ga opljačkaše pa otidoše ostavivši ga jedva živa. Neki 
putnici prolazeći tuda, kada ga videše isprebijana i u ranama, sažališe se na njega i 
prenesoše u grad Ankiru. Episkop toga grada uloži veliko staranje oko bolesnika, dovede 
najiskusnije lekare i izleči ga od rana. No izlečeni ne mogaše hoditi, jer mu noge behu silno 
povređene i, mada rane behu izlečene, noge ne imađahu sile hoditi. Zbog toga bolesnik 
moli episkopa da ga pošalje k prepodobnom Danilu. I bolesnik, nepomičan kao klada, bi 
položen u kola i odvezen k stubu ovog besplatnog lekara. A prepodobni Danilo odasla 
bolesnika u crkvu prepodobnog Simeona, naredivši da ga pomažu jelejem, uzetim od 
svetih moštiju, i tako ga odmah isceli: bolesniku se stopala i gležnji iznenada učvrstiše, i 
on skoči i stade hoditi, uznoseći blagodarnost Bogu i svetim ugodnicima Njegovim ‐ 
Simeonu i Danilu. 

Neki kapetan iz Španije imađaše tako veliku veru u prepodobnoga, da, kad god bi se 
razboleo neko od njegovih slugu, ili od srodnika, ili od prijatelja, on je pisao 
prepodobnome i molio ga za isceljenje oboleloga. I kad su mu zatim donosili od 
prepodobnoga pismo sa odgovorom, on je to pismo stavljao na bolesnika, i bolesnik je 
odmah dobijao isceljenje. 

Jedna siromašna žena imađaše sinčića od dvanaest godina, koji bejaše nem od rođenja. 
Ona ga donese k stubu prepodobnoga, ostavi ga pored stuba, pa ode. Prepodobni pak, 
ugledavši dečaka sa stuba, naredi svojim učenicima da ga uzmu i da on živi među njima. 
A učenici, misleći da je majka naučila svoga sinčića da ne govori i da se pretvara radi 
unosnijeg prosjačenja i lakšeg izdržavanja, činjahu mu mnoga zla da bi ga naterali da 
progovori: plašahu ga, bijahu ga, ponekad ga dok je spavao bodijahu bodilom, ili udarahu 
trnovitim grančicama, da bi on, probudivši se iznenada, progovorio koju reč. No kada se 
oni uveriše da je dečko stvarno nem, oni izvestiše o tome prepodobnoga. Prepodobni 
naredi da nemome dečaku pomažu jezik svetim jelejem. I kada u nedelju na svetoj liturgiji 
đakon otpoče čitati sveto evanđelje i narod po običaju zapeva: ʺSlava Tebi, Gospode!ʺ ‐ 
tada i dečak jasno i gromko izgovori: ʺSlava Tebi, Gospode!ʺ ‐ I od tog vremena on stade 
govoriti lepo. 

Doživevši duboku starost, prepodobni se približi svojoj blaženoj končini. Providevši je, on 
izvesti o tome svoje učenike, i napisa im sledeće zaveštanje: ʺČeda moja i braćo moja! Vi 
ste meni i jedno i drugo: čeda ste moja jer vas rodih duhovno; i braća ste moja jer nam je 
Bog svima zajednički Otac, i ja odlazim k tom zajedničkom Ocu našem. No vas, mile moje, 
koji plačete zbog rastanka sa mnom, ne ostavljam sirote nego staranje o vama poveravam 
Ocu našem koji sazdade vas sve i mene. Stoga neka On, koji je sve stvorio razumom i 
premudrošću i zatim savio nebesa i sišao Na zemlju i umro i vaskrsao nas radi, bude s 
vama kao premudri čuvar vaš od đavola. Kao Gospod, On će vas čuvati u poslušnosti 
svetoj volji Svojoj; a kao Otac vaš, On će vas samilosno i raširenih ruku dozivati k Sebi kad 
budete grešili i padali. I On, koji je Sebe predao na smrt za nas, neka vas sjedini 
međusobnom jednodušnošću, da biste postali svoji Nebeskome Ocu. Trčite k smirenosti, 
budite poslušni, ljubite gostoprimstvo, post, bdenje, siromaštvo, i naročito držite prvu i 
najveću zapovest, zapovest o ljubavi, kao i sve ono što dolikuje pobožnosti. Čuvajte veru 
istinitu, pazite se od jeretičkog kukolja, i ni u čemu ne odstupajte od vaše matere ‐ svete 
Crkve. Ako sve to izvršite, bićete savršeni u vrliniʺ. 

Napisavši takvo zaveštanje svojoj duhovnoj deci, prepodobni naredi da se pročita pred 
njima dok oni plakahu zbog rastanka s njim. Na tri pak dana pred blaženo prestavljenje 
prepodobnoga, u ponoć, neki od najdostojnijih učenika njegovih udostojiše se videti gde k 
njemu dođoše i posetiše ga svi od pamtiveka svetitelji Božji: proroci, apostoli, mučenici i 
likovi svih svetih u svetlosti i slavi nebeskoj; oni ga s ljubavlju pozdraviše, i naložiše mu 
da se pričesti Božanskim Tajnama. A kad prispe dan njegovog razrešenja od tela, dođe sa 
vascelim klirom svojim patrijarh Jevtimije,[24] prejemnik Akakija. Gorespomenuta pak 
bogobojažljiva žena Iraida, koja bi razrešena bezdetnosti molitvama prepodobnoga 
Danila, pripremi sve što beše potrebno za česno pogrebenje prepodobnoga. U to vreme 
desi se tu jedan besomučan čovek, koji stojeći kraj stuba govoraše da vidi anđela i mnoge 
svetitelje gde silaze s neba k prepodobnome, i nazivaše po imenu svetitelje koje vidi. I 
prepodobni i bogonosni otac naš Danilo, radujući se zbog odlaska svog, predade česnu i 
svetu dušu svoju u ruke Božije, kada mu bejaše osamdeset godina i tri meseca od 
rođenja.[25] 

Odmah po prestavljenju prepodobnoga Danila spomenuti besomučni čovek oslobodi se 
nasilja đavoljeg. Kad prepodobni skonča, pojaviše se na nebu iznad stuba tri zvezdana 
krsta, ili bolje reći tri krstolike zvezde, koje blistahu neiskazanom lepotom i danju, za 
vreme sijanja sunca. I blistahu se one sve vreme dok sveto telo prepodobnoga oca ne bi 
pogrebeno kraj stubova njegovih. Zajedno s njim biše položene i mošti sveta Tri Mladića 
Vavilonska: Ananije, Azarije i Misaila, saglasno predsmrtnom zaveštanju prepodobnoga, 
da bi oni koji dolaze njegovom grobu radi poklonjenja odavali čast ne njegovim moštima 
već moštima sveta Tri Mladića. Tako, smiren za života, prepodobni ostade smiren i po 
prestavljenju, izbegavajući slavu ljudsku. No Bog proslavi onoga koji Njega proslavlja: 
proslavi ga čudesima na zemlji pred ljudima, proslavlja ga i na nebu pred Anđelima, 
budući Sam slavljen svekolikom tvari vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LUKE NOVOG STOLPNIKA 

  

PREPODOBNI Luka Stolpnik živeo u vreme Vizantijskog cara Romana[26] i Konstantina 
Porfirorodnog,[27] zeta cara Romana i sina cara Lava Mudrog,[28] a za patrijarhovanja 
Teofilakta[29] sina cara Romana. U to vreme Bugari[30] napadoše na Vizantijsku carevinu, 
i po carskom naređenju Luka bi uzet u vojsku i učestvova u ratu. U tome ratu Luka vide 
pogibiju mnogih hiljada ljudi, no po promislu Božjem on izađe iz rata živ i nepovređen. 
Videći u svom spasenju prst Božji Luka prezre svu sujetu sveta, i postade monah. I pošto 
pokaza veliki uspeh u podvižništvu on bi rukopoložen za prezvitera. Revnujući u 
vrlinama on je nosio teške verige, i šest dana u nedelji ništa jeo nije, samo je u sedmi 
uzimao po jednu prosforu i nešto zelja. Zatim uziđe na jedan stolp, i provede na njemu tri 
godine. 

Potom, upućen glasom Božjim s neba, on ode na goru Olimp[31] i metnu sebi kamen u 
usta, da ne bi narušio podvig ćutanja. Odatle pređe u Carigrad, i naposletku u grad 
Halkidon.[32] Tamo on ponovo uziće na jedan stolp, i čineći bezbrojna čudesa provede na 
njemu četrdeset pet godina, pa otide ka Gospodu.[33] 

  
  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

MIRAKSA 

  

SVETI mučenik Miraks beše rodom Egipćanin; rođen od hrišćanskih roditelja u gradu 
Tenestiji; bi kršten, odgajen i vaspitan u besprekornoj i čistoj veri Hristovoj. Ali u svojoj 
mladićkoj lakomislenosti on podleže uticaju neprijatelja svega dobroga, đavola, ode k 
tamošnjem Amiru[34] i odreče se Hrista. Pa ne samo to nego, pošto skide sa sebe pojas[35] 
i izgazi krst, on uze mač u ruke i uskliknu gromkim glasom: ʺAgarjanin[36] sam, i od 
danas nisam više hrišćanin!ʺ 

Takvim svojim odrečenjem od Hrista Miraks steče poštovanje i uvaženje kod Amira i 
njegove okoline; i dugo vremena ne mišljaše uopšte na svoje spasenje. Međutim roditelji 
Miraksovi, doznavši za pad svoga sina, ne prestajahu svesrdno moliti Boga da pokaje 
njihovog sina i vrati ga Hristovoj veri. I molitva njihova ne ostade bez ploda. Gospod 
usliši njihove usrdne molitve: okrenu srce sina njihova Miraksa na pokajanje. I on ode k 
roditeljima svojim i reče: Premili roditelji moji, pomračena uma ja učinih strahovito delo; 
no evo me sada k vama sa molbom, da opet postanem hrišćanin i da budem s vama. ‐ Na 
to mu roditelji odgovoriše: Čedo, otkako ti učini taj greh mi prolismo mnogo suza, i od 
tada ne prestadosmo moliti Boga da ti daruje poznanje istine i da te vrati Hristu, Spasitelju 
našem. Zato sada blagodarimo Njegovu dobrotu što se ne ogluši o ništavne molitve naše. 
Ali, čedo, kao što i sam znaš, mi strahujemo od Amira da ti ostaneš s nama, da mu to ne bi 
dalo povoda da gnjev svoj iskali na nama. Stoga ako hoćeš da umiriš svoju savest, mučenu 
strašnim padom odrečenja od Hrista, i da nađeš milost u Boga, a i da nas spaseš 
odgovornosti, i da postaneš blizak i mio Hristu, te da bi mogao posredovati pred Njim za 
sve bližnje svoje, ti postupi ovako: otidi k Amiru, i kao što si se nekada neustrašivo 
odrekao Hrista, tako sada neustrašivo ispovedi svoju veru u Njega. I to uradi tako kao da 
mi ništa ne znamo o tome. I sigurno će Bog, čedo naše milo, ustrojiti put tvoj po Svojoj 
blagoj volji. Idi, i premda smo nedostojni, mi se nadamo da će Gospod blagi uslišiti 
molitvu našu. 

Miraks posluša savet svojih roditelja, i sa verom u njihov blagoslov i molitve uputi se k 
Amiru i njegovim velikodostojnicima. Stupivši pred Amira i njegove velikaše, Miraks se 
opasa pojasom, oseni sebe česnim drvenim krstom, celiva ga i stade vikati iz sve snage: 
ʺGospode, Hriste moj, pomiluj i spasi me!ʺ 

Ovakva smelost zaprepasti sve. Amir dohvati Miraksa i upita ga: Šta je to s tobom? kakvo 
ti se zlo dogodilo? ‐ Miraks odgovori: Jedva dođoh sebi od onog đavoljeg pomračenja koje 
me beše snašlo, i vratih se Hristu Bogu mome, i opet postadoh hrišćanin kao što i ranije 
bejah. I evo dođoh da pred. tobom i tvojim velikašima i pred svima ispovedim Gospoda 
Hrista i da vam izjavim da proklinjem veru vašu. 

Čuvši to, Amir naredi da Miraksa odvedu u tamnicu, i da ga tamo drže tri dana bez hrane 
i pića. Posle toga on ga izvede na sud. Na sudu Miraks opet ispovedi Hrista. Zbog toga bi 
izbijen, i ponovo zaključan u tamnicu. Nakon tri dana mučenik bi ponova izveden na sud, 
ali on opet neustrašivo ispovedaše Hrista Gospoda. Zato ga tukoše volovskim žilama tako, 
da mu telo ranama pokriše. Amir ga onda ponovo baci u tamnicu. A posle tri dana Amir 
ga opet izvede preda se na sud. I videći da mučenik i nadalje čvrsto i nepokolebljivo 
ispoveda Hrista, Amir naredi te ga nemilosrdno tukoše. Naposletku donese odluku: da 
mu se mačem odseče glava. 

Sluge Amirove uzeše svetog ispovednika, i po naređenju ukrcaše ga u lađu, otploviše s 
njim na pučinu morsku četiri stadije, i dopustiše mu da se pomoli Bogu. Zatim mu 
odsekoše glavu, pa ga baciše u more.[37] Šta se zatim desilo s njegovim telom, da li je 
isplivalo iz mora, ne zna se; no česna glava njegova izaće iz mora, i neki blagočestivi 
hrišćani je poznaše, i uzeše je na čuvanje kao skupoceni dar. A kada to dođe do ušiju 
Amiru, poštovaoci svetog mučenika dadoše Amiru sto zlatnika kao otkup, i dobiše 
dozvolu da nesmetano čuvaju svetu mučenikovu glavu. Oni načiniše srebri kovčežić, i s 
doličnom čašću položiše u njega svetu glavu. Od toga vremena pa sve do sada ova sveta 
glava svetoga stradalca toči iz sebe miomirisno miro i čini mnoga i raznovrsna isceljenja u 
slavu Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, utvrđujući veru kod onih koji sumnjaju u 
nebesku slavu svetog mučenika. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKONA SUHOG, PEČERSKOG 

  

OPOMINjITE se sužanja kao da ste s njima svezani (Jevr. 13, 3), ‐ tako zapoveda sužanj o 
Gospodu, sveti apostol Pavle. Pokoravajući se ovoj zapovesti, opomenimo se čudesa 
blaženog sužnja Nikona, preko koga se očigledno projavi sila Gospoda koji sužnje 
oslobađa okova. Ovaj blaženi sužanj Nikon beše iz grada Kijeva, sin veoma uglednih 
roditelja. Došavši u Pečerski manastir on dobrovoljno porobi u poslušnost Hristu razum 
svoj i sebe vascelog, i postade iskusan monah. Zatim, u vreme najezde zločestivih Tatara, 
on bi sa svetim Evstratijem Pečerskim zarobljen od njih istovremeno, i odveden iz 
manastira u njihovu zemlju, i držan tamo u okovima. Jedan hristoljubivi žitelj grada 
Kijeva doputova tamo da otkupi zarobljenike, no blaženi Nikon se ukloni od njega; a taj 
hristoljubac pomisli da Nikon postupi tako zato što ima u Kijevu bogate srodnike i želi da 
ga oni otkupe. Pošto otkupi mnoge zarobljenike, taj se hristoljubivi čovek vrati u Kijev i 
ispriča o blaženom Nikonu. Kada to doznadoše Nikonovi srodvici, oni odoše k Tatarima 
sa velikim blagom da otkupe Nikona, ali blaženi Nikon im reče: Nemojte uzalud trošiti 
svoje blago. Da je Gospod hteo da budem slobodan, ne bi me predao u ruke ovih 
bezakonika: jer On sam predaje u ropstvo one koje hoće. A mi: ʺdobro smo primali od 
Boga, a zla zar nećemo primati?ʺ (Jov. 2, 10). ‐ Srodnici ukoriše blaženoga, i ne otkupivši 
ga vratiše se Natrag sa svojim blagom. Posle toga Tatari, videvši da im se želja ne ispuni, 
stadoše nemilosrdno mučiti slugu Božjeg. I mučiše oni blaženoga pune tri godine svaki 
dan: zlostavljahu ga, vezivahu ga, okivahu ga po rukama i nogama, opaljivahu ga ognjem, 
parahu ga noževima, morahu ga glađu i žeđu, ne davajući mu ništa jesti nekada po dan, 
nekada po Dva, nekada po tri; leti ga po tri dana držahu na vrelom suncu, a zimi ga 
bacahu u sneg i mraz. Sve mu to činjahu bezbožni Tatari, da bi on otkupio sebe; no blaženi 
Nikon blagodaraše Boga za sve i moljaše Mu se neprestano. Zatim, nakon izvesnog 
vremena On objavi svojim mučiteljima da će ga Hristos zabadava osloboditi iz ruku 
njihovih, o čemu je on već obavešten. I govoraše im: Meni se javi brat moj Evstratije, koga 
vi prodadoste Jevrejima da ga razapnu.[38] Zato će oni osuđeni biti zajedno sa pretcima 
svojim koji su vikali: ʺkrv njegova na nas i na decu našuʺ.[39] A vi, bednici, bićete muče)ni 
zajedno sa Judom koji je prodao Gospoda na krsna stradanja. Mučenik koji mi se javi reče 
mi, da ću ja kroz tri dana biti u manastiru, radi molitava svetih otaca Antonija i Teodosija i 
ostalih ugodnika Pečerskih s njima. 

Čuvši to, Tatarin koji prepodobnoga beše odveo u ropstvo, pomisli da prepodobni 
namerava pobeći, pa mu podseče žile pod kolenima, da ne bi mogao pobeći, i usto postavi 
jaku stražu oko njega. No trećega dana, u samo podne, kada sva straža sa oružjem u 
rukama okružavaše prepodobnoga, blaženi sužanj iznenada postade nevidljiv, a stražari 
samo čuše glas koji govoraše: ʺHvalite Gospoda s neba!ʺ 

I tako svetitelj bi na čudesan način nevidljivo prenesen u Pečersku crkvu Presvete 
Bogorodice, i to u vreme kada se na Božanstvenoj liturgiji poče pevati Pričasten. I odmah 
se sva bratija slegoše oko njega, i pitahu ga na koji je način dospeo ovamo. No on spočetka 
htede da prikrije ovo preveliko čudo. Međutim svi koji ga okružavahu, videći ga okovana 
u teške lance i sve telo njegovo pokriveno gnojavim ranama, a naročito videći kako mu krv 
curi iz podsečenih žila, terahu ga na sve moguće načine da im kaže istinu. Stoga on, i 
protiv svoje volje, naposletku ispriča im sve šta se zbilo, ali im ne davaše da mu skinu 
okove s ruku i nogu. Na to mu iguman reče: Brate, da je Gospod hteo da ti ostaieš u ovim 
okovima, On te ne bi izbavio iz ropstva; zato se pokori našoj molbi. ‐ Posle toga skinuše 
okove s prepodobnoga, i bratija napraviše odnjih stvarčice, potrebne za oltar. 

Nakon ne mnogo vremena, pošto sa Tatarima bi zaključen mir, doputova u Kijev onaj 
Tatarin koji je držao blaženog Nikona u ropstvu. Doputovavši u Kijev, on poseti Pečerski 
manastir. Videvši tamo svog bivšeg roba, blaženoga Nikona, on ga poznade, i podrobno 
ispriča sve o njemu igumanu i bratiji; i više se ne vrati natrag u svoju zemlju, nego 
ispunjen umilenjem on primi sveto krštenje, i zajedno sa drugim Tatarima koji takođe 
behu došli u Kijev, postade monah, i s njima okonča život svoj u pokajanju u Pečerskom 
manastiru, služeći kao poslušnik i učenik bivšem robu svome ‐ blaženome Nikonu. 

Biše i mnoga druga predivna čudesa ovog blaženog i svetog oca Nikona, od kojih ćemo 
spomenuti neka. ‐ Jednom, kada blaženi beše još u ropstvu, razboleše se zarobljenici od 
gladi i bede toliko da bejahu blizu smrti. Tada blaženi, i sam rob sa njima, zapovedi im da 
ništa ne okušaju od hrane neznabožaca, i molitvom svojom podari svima ozdravljenje, i 
učini da se na nevidljiv način oslobode uza. 

Drugom prilikom, dok blaženi još beše u ropstvu, razbole se Tatarin koji ga je i odveo u 
ropstvo; i kada beše na samrti on zapovedi svojim ženama i deci da roba Nikona raspnu 
više njegovog groba. No ovaj blaženi rob, provideći duhom da će ee ovaj Tatarin pokajati 
na kraju svoga života, pomoli se za njega i isceli ga, te na taj način spase i sebe od smrti 
telesne, i ovog Tatarina ne samo od smrti telesne već i od duševne. 

Ovaj blaženi Nikon naziva se ʺSuhimʺ zbog velike ispošćenosti tela. A to nastupi kod njega 
od velikog pošćenja njegovog i od silne krvi koja mu isteče u ropstvu, te je mogao zajedno 
sa prorokom Davidom reći za svoje zdravlje, poremećeno u ropstvu; ʺsasuši se kao crep 
krepost mojaʺ (Psal. 21, 16), ʺi kosti moje kao topionica ogorešeʺ (Psal. 101, 4). I mi, diveći 
se čudesnoj sili njegovoj, ne teleonoj nego onoj. koja je svojstvena Bestelesnim Silama 
Nebeskim, šta ćemo reći? Samo ono što i sveti apostol: ʺOvo blago imamo u zemljanim 
sudovimaʺ (2 Kor. 4, 7). Ovaj sužanj, čudesno oslobođen okova, pri svoj suhosti telesnoj, 
zaista goraše ognjem ljubavi Božije, sijajući dobrim i bogougodnim delima. Zatim on bi 
oslobođen i od okova tela,[40] i za prolaznu suhotu u ovom životu on posle smrti dobi od 
Boga neuvenljivu netruležnost tela svoga, u kojoj ono i do sada prebiva u pešteri; duhom 
pak svojim on uđe u ʺnasledstvo nepropadljivo, čisto, koje neće istrunuti ni uvenuti, 
sačuvano na nebesimaʺ (1 Petr. 1, 4), kraj izvora večnoga života, i dobi neuvenljivi venac 
slave. Tim vencem neka se na molitve prepodobnog ugodnika Božjeg Nikona, udostojimo 
i mi biti ovenčani od Cara slave Hrista Boga, kome slava sa bespočetnim Ocem Njegovim i 
s Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom, sada i svagda i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LEONTIJA AHAJSKOG 

  

PREPODOBNI Leontije življaše za vreme poslednjih Paleologa, 1 i u vreme posle njih. 
Beše rodom iz Monemvasije Peloponeske od bogatih i pobožnih roditelja, Andreja i 
Teodore. Na krštenju dobi ime Lav, i pošto izuči škole, posla ga otac u Carigrad da se 
usavršava u filosofiji. Zbog njegovih sposobnosti i vrlina i car ga veoma ljubljaše i 
poštovaše. Kada mu umre otac, Lav se vrati u svoj zavičaj i u svemu se potčini svojoj 
materi, iako beše veliki filosof i veoma cenjen. Majka mu, želeći da se povuče u manastir i 
da tamo provede bogougodno ostatak svoga života, nagovori sina da se oženi i da nasledi 
svo roditeljsko bogatstvo, našta ovaj i pristade iako ce beše svetoljubiv. 

Iako u svetu, Lav življaše bogougodno i vrlinskim životom, jer imaše ne zemaljsko već 
nebesko mudrovanje. Međutim, srce njegovo goraše božanskom čežnjom i on ne beše 
zadovoljan sganjem u kome se nalazi, nego željaše da se sav preda Bogu i službi Njemu. 
Pošto dobi troje dece, ubedi suprugu svoju da ostane sa decom u domu njegovom i u svoj 
imovini njegovoj, a on otide da ispuni želju duše svoje, ili bolje reći Evanđelje Hristovo, 
koje glasi: ʺSvaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili 
zemlju imena moga radi, primiće sto puta onoliko i Dobiće život večniʺ (Mt. 19, 29). On, 
dakle, nađe jednog svetog muža, po imenu Menida, iskusnog u monaškom življenju, 
potčini se njemu i ubroja u ostale njegove poslušnike. Kada primi anđelski obraz, dobi ime 
Leontije, i sa takvom revnošću otpoče svoje asketske podvige, i toliko se mnogo truđaše, 
da je za kratko vreme prevazišao u vrlinama svu ostalu sabraću i sapodvižnike svoje i svi 
mu se divljahu. 

Međutim, čežnja da vidi i da podražava dela i drugih svetih muževa, odvede ga u Svetu 
Goru, i našavši tamo vrlinske monahe, sapodvizavaše se sa njima i proli mnogo znoja radi 
vrline, truda i podviga. No pošto ga i tamo počeše mnogi ceniti, blaženi napusti Svetu 
Goru, dođe i naseli se u pusta mesta Peloponeza i beše tamo sam, samo Bogu moleći se. Po 
njegovoj molitvi, a po milosti Svojoj, Bog mu pokaza mesto za podvizavanje u severnom 
delu Peloponeza, na gori zvanoj Kloka iznad Egija. Došavši tamo, on trpljaše studen i 
mraz zimi, a žegu leti i mnogim drugim trudovima pobedivši sve protivničke sile 
demonske, dostiže u savršeno bestrašće. Toma i Dimitrije Paleolozi, upravljači 
Peloponeza, veoma poštovahu Prepodobnoga, tako da iz ljubavi prema njemu sazidaše na 
mestu gde se on podvizavaše hram Arhangela Mihaila, i mnoge druge zgrade, te postade, 
i ostade, manastir i do danas. 

Prepodobni pak Leontije, mudrim i božanskim rečima svojim i sadejstvom božanske 
blagodati, postavši uzrok spasenja mnogih, predvide svoj kraj, jer vide presvetle Anćele 
gde ga prizivaju sa zemlje na nebo, i tako u miru predade svoj duh u ruke Božje oko 1450. 
godine, poživevši 75 godina. Njegovo sveto telo bi položeno u istoj pećini gde se 
podvizavao, i ono toči isceljenja onima koji mu sa verom pribegavaju. Neka bi se i mi 
izbavili večnog mučenja milošću Božjom, molitvama prepodobnog i bogonosnog oca 
našeg Leontija, i da se udostojimo nebeskog carstva. Amin. 

  

  
SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

VARSAVE 

  

SVETI mučenik Varsava beše Persijanac. On neustrašivo ispovedi svoju veru u Hrista 
istinitog Boga. Zato mu poglavar Persije odseče glavu; i hrabri stradalac primi venac 
mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

AITALA i AKEPSIJA 

  

OVI sveti mučenici behu iz Persije, iz grada Arbila.[41] Aital beše prvo neznabožački žrec 
u gradu Arbilu; no potom čuvši o veri Hristovoj reši se da se obrati hrišćanskom episkopu, 
nadajući se dobiti isceljenje od bolesti koja ga beše snašla u to vreme. Episkop ga odmah 
isceli molitvama svojim od bolesti krvarenja. I onda upozna sa istinama hrišćanske vere i 
života. Postavši hrišćanin on bi posvećen za prezvitera, i vrati se u svoj grad gde stade 
sugrađanima svojim propovedati Hristovu veru. Zbog toga on bi optužen upravitelju 
oblasti kao hrišćanin. Pred upraviteljem Aital ispovedi Hrista Boga. Zato upravitelj naredi 
te mu odsekoše uvo, pa ga onda vrgoše u tamnicu. 

Sveti pak Akepsije beše đakon. Uhvaćen, on ispovedi svoju veru u Hrista. Zato ga 
nemilosrdno tukoše, pa zajedno sa Aitalom uputiše arhimagu[42] carevom. Ovaj ih izvede 
pred cara. Oni i pred carem objaviše svoju veru u Hrista. Zbog toga obojici odsekoše 
glave. I tako ovi blaženi ispovednici primiše venac mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

TERENCIJA, VIKENTIJA, EMILIJANA i VEVEJA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Hrista Gospoda mačem posečeni. 

  
  

SPOMEN SVETIH PODVIŽNIKA 

PETRA I AKEPSIMA 

  

PODVIZAVALI se i skončali u Persiji. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

VIHIJANA i NOMONA 

  

MONASI ‐ podvižnici; poštova!ni na Kipru kao svetitelji. Njihove svete freske (iz 14. veka) 
nalaze se u njima posvećenom hramu u selu Anagia, kod Nikozije na Kipru, a i u drugim 
crkvama. Inače ih drugi Sinaksari ne spominju. 

  

  

NEDELjA SVETIH PRAOTACA 

pred Rođenjem Hristovim 

  

U DANE predpraznstva Rođenja Hristovog, u nedelju koja padne između 11. i 17. 
decembra, praznuje se spomen svih starozavetnih Praotaca, svetih Patrijaraha, Proroka i 
Pravednika, koji su živeli pre Zakona datoga na Sinaju, kao i onih koji su živeli pod 
Zakonom, to jest svih svetih Praotaca od rodonačelnika praoca Adama do svetog 
pravednog Josifa, Zaručnika Presvete Bogomatere Hrista Spasa. Zajedno s njima spominju 
se ove nedelje i svi sveti starozavetni Proroci, koji su prorokovali dolazak Hrista Spasitelja, 
počev od proroka Mojsija i Samuila pa sve do svetog Zaharije i Jovana Krstitelja. Takođe 
se ove nedelje spominju i svi starozavetni Pravednici, koji su se opravdali verom u 
dolazećeg Mesiju, Hrista Spasitelja, i proslavlja se toga dana njihova velika vera i 
bogougodne vrline. Osobito pak spominju se i slave se blagočestiva Tri Mladića, Ananija, 
Azarija i Misail, i sa njima Prorok Danilo, koji su u ognjenoj peći Vavilonskoj usred 
raspaljenog plamena tajanstveno izobražavali tajnu Svete Trojice i tajnu Ovaploćenja 
Hristovog od Svete Djeve, koju oganj Božanstva ne opali. 
Poimence pak u ovu nedelju Praotaca Hristovih spominju se sledeći sveti Praoci: Sveti i 
pravedni prvozdani praroditelji Adam i Eva, pravedni Avelj sin Adamov, pravedni Sit sin 
Adamov, pravedni Enos sin Sitov, Kainan sin Enosov, Maleleil oin Kainanov, Jared sin 
Maleilov, Enoh sin Jaredov, Matusal ein Enohov, Lameh sin Matusalov, pravedni Noje sin 
Lamehov, Sim i Jafet sinovi Nojevi, Arfaksad sin Simov, Kainan sin Arfaksadov, Sala sin 
Kainanov, Ever sin Salin (po kome biše nazvani Jevreji), Falek sin Everov, Ragav sin 
Falekov, Seruh sin Ragavov, Nahor sin Seruhov, Tara sin Nahorov, sveti pravedni 
Patrijarh Avraam sin Tarin, i Lot sinovac Avramov, Patrijarh Isak sin Avramov, Patrijarh 
Jakov (nazva!n Izrailj) sin Isakov, svetih Dvanaestorica Patrijaraha sinova njegovih: 
Ruvim, Simeon, Levij, Juda iz čijeg je kolena Hristos, Zavulon, Isahar, Dan, Gad, Asir, 
Neftalim, prekrasni Josif Patrijarh, i najmlađi Venijamin; zatim Fares i Zara sinovi blizanci 
patrijarha Jude, Esrom sin Faresov, Aram sin Esromov, Aminadav sin Aramov, Naason 
sin Aminadavov, Salmon sin Naasonov, Vooz sin Salmonov, Ovid sin Voozov, Jesej sin 
Ovidov, iz čijeg korena proizraste David Car i Prorok, Bogootac Hristov po telu; zatim 
Solomon car sin Davidov, Rovoam car sin Solomonov, Avija car sin Rovoamov, Asa car 
sin Avijin, Josafat car sin Asin, Joram car sin Josafatov, Ozija car sin Joramov, Joatam car 
sin Ozijin, Ahaz car sin Joatamov, Jezekija car sin Ahazov, Manasija car sin Jezekijin, 
Amon car sin Manasijin, Josija car sin Amonov, Jehonija car sin Josijin,  

Salatiil sin Jehonijin, Zorovavelj koji obnovi hram Jerusalimski, Aviud sin Zorovaveljov, 
Eliakim sin Aviudov, Azor sin Eliakimov, Sadok sin Azorov, Ahim sin Sadokov, Eliud sin 
Ahimov, Eleazar sin Eliudov, Matan sin Eleazarov, Jakov sin Matanov i pravedni Josif sin 
Jakovljev, Zaručnik Presvete Djeve Marije (Luka 3, 23‐38 i Matej 1, 1‐16). 

Takođe se spominje sveti i pravedni Melhisedek, sveštenik Boga Višnjega, sveti i pravedni 
Jov Mnogostradalni, sveti Prorok i Bogovidac Mojsije i brat njegov Prorok i Prvosveštenik 
Aron, prvosveštenici Eleazar i Fines sin njegov i Or, pravedni Isus Navin i Halev; 
pravedne Sudije Izrailjske: Devora i Varak, sudija Jeftaj, sudije Gedeon i Samson, i 
pravedna Jailja; sveti Prorok Samuilo, Prorok Natan, veliki Prorok Ilija Tesvićanin i Prorok 
Jelisej, Olda Proročica, Jezdra i Nemija vođe Izrailjske, Isue prvosveštenik i Simon veliki 
jerej. Onda se još spominju Dvanaest Malih proroka: Osija, Joil, Amos, Avdija, Jona, Mihej, 
Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija i Malahija; takođe sveti prorok Mihej II, prorok 
Samej, Azarija prorok, Anan prorok, Varuh prorok, Ahije prorok. Četiri sveta Velika 
Proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo sa Tri Mladića: Ananijom, Azarijom i Misailom, i 
najzad sveti prorok i prvosveštenik Zaharija, otac svetog Preteče, a i sam sveti Jovan 
Preteča i Krstitelj Hristov. 

Od svetih i pravednih Žena, osim već spomenutih, spominju se još ove nedelje: sveta 
pravedna pramati Sara žena Avraamova, pravedna Reveka žena Isakova, pravedna Lija 
prva žena Jakovljeva i pravedna Rahilja druga žena Jakovljeva, Asineta žena Josifova, 
Raava Hananejka, Marijam sestra Mojsijeva, pravedna Ruta baba Davidova, pravedna 
Sarafteja kojoj bi poslan prorok Ilija, pravedna Somanićanka koja primi proroka Jeliseja, 
pravedna Judita, pravedna Jestira, pravedna Ana mati 

Samuilova, pravedna Suzana o kojoj govori prorok Danilo, pravedna Solomija bogonosica, 
i pravedni roditelji Preovete Bogorodice Joakim i Ana.[43] 

Svim ovim svetim Praocima Presvete Bogorodice i preko Nje Praocima Hristovim po telu 
peva se ove nedelje na bogosluženju sledeći divni tropar u njihovu čast a na slavu Hrista 
Boga i Spasa našeg (glas 2): ʺVerom si opravdao Praoce, zaručivši unapred preko njih 
Crkvu iz neznabožaca. Hvale se i slave ovi Sveti, da Ona Koja Te je besemeno rodila jeste 
plod blagosloveni od njihovog semena. Molitvama njihovim, Hriste Bože, spasi duše 
našeʺ. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Mesopotamija (= Međurečje) ‐ zemlja između dveju reka: Tigra i Eufrata. Tu se, po 
kazivanju Biblije i predanju drugih naroda, nalazio raj, obitalište prvozdanih ljudi 

2. Samosat ‐ glavni grad Sirijske oblasti Komagene, na zapadnojobali reke Eufrata. 

3. Sravni: Lk. 9, 62. 

4. Spomen njegov Crkva praznuje 1. septembra. 

5. Antiohija Sirijska ‐ jedan od drevnih i najbogatijih gradova Sirije, prestonica njena; 
na reci Oronti. 

6. Psal. 120, 3 

7. Anapla ‐ predgrađe Carigrada. 

8. Svetog Antonija Velikog Crkva praznuje 17. januara. 

9. Anatolije ‐ patrijarh Carigradski od 449‐458. godine. 

10. Opštežićni manastir ʺNeuspavljivihʺ osnovan krajem četvrtoga veka prepodobnim 
Aleksandrom, čiji spomen Crkva praznuje 3. jula; spočetka se nalazio u veoma 
zabačenom mestu kraj reke Eufrata, no kasnije prenesen u Carigrad. Poredak i 
 monaški život u tom manastiru odlikovao se izuzetnom strogošću. Naziv ʺmanasgir 
Neuspavljivihʺ došao je otuda što je u njemu bogosluženje teklo dan i noć 
bezirekidno. Bratija su bila podeljena u 24 črede; svaka je čreda zvala svoj čas dana 
ili noći, i odlazila je u crkvu, da nastavi čitanje i pojanje prethodne črede. 

11. Sveti Genadije ‐ patrijarh Carigradski od 458‐471. godine. 

12. Kir ‐ znameniti pesnik hrišćanski, bio najpre eparh ‐ gradonačelnik Carigrada pri 
Teodosiju Mlađem (u prvoj polovini petoga veka), a docnije episkop Smirnski. 

13. Sveti Lav I ‐ car Vizantijski od 457‐474. godine. 

14. Carovao od 408‐450. godine. 

15. Spomen njegov praznuje se 2. septembra. 

16. Sravni: Psal. 33, 18. 

17. Mat. 8, 26. 

18. Kraljevao od 477‐485. godine. 

19. Sravni: Mat. 16, 26. 

20. Carovao od 474‐477. godine. 

21. Sabor Halkidonski = Četvrti Vaseljenski sabor, održan 451. godine; na njemu 
osuđena jeres Jevtihijeva: monofizitstvo. 

22. Patrijarhovao od 471‐489. godine. 

23. Antipat: carski namesnik, prokonzul. 

24. Sveti Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490. do 496. godine. 

25. Prepodobni Danilo Stolpnik prestavio se 11. decembra 489. i 490. godine. Na stubu 
se on podvizavao više od trideset godina. Svete mošti njegove video u Carigradu 
1200. godine ruski hadžija, inok Antonije. 

26. Roman I Lakapen carovao od 919‐944. godine. 

27. Konstantin VII Porfirorodni carovao od 912‐959. godine. 

28. Lav VI Mudri carovao od 886‐911. godine. 

29. Teofilakt ‐ patrijarh Carigradski od 933‐956. godine. 
30. Bugarski car Simeon, umro 927. godine, ratovao sa Grcima i mnoge jade zadao 
Vizantijskoj carevini. 

31. U Vitiniji, severozapadnoj oblasti Male Azije. 

32. Halkidon ‐ grad u Maloj Aziji, na obali Carigradskog moreuza, na suprotnoj strani 
od Carigrada. 

33. Prepodobni Luka upokojio se u drugoj polovini desetoga veka, između 970‐980. 
godine. 

34. Amir ili Emir nazivao se Saracenski vladar Egipta. 

35. Pojas se u hrišćana pripisivao simvolički značaj blagodatne sile, koja ih ukrepljuje u 
njihovom ratovanju sa duhovima zla ispod neba (Sravni: Ef. 6, 14). 

36. Tojest: musliman, muhamedanac. 

37. To je bilo oko 640. godine. 

38. Prepodobni Evstratije bi prodat od Tatara jednom Hersonskom Jevrejinu, koji ga sa 
svojim jednovercima stavi na strašne muke, e da bi ga primorao odreći se Hrista. 
Ali, pošto ne uspe u tome, on ga razape na krstu, na kome sveti mučenik i predade 
dušu Bogu, proboden kopljem od Jevrejina. 

39. Mat. 27, 25. 

40. Prepodobni otac Nikon Suhi upokojio se 11. decembra 1101. grd. 1 Konstantin XI 
Paleolog, vladao 1449‐1453. 

41. Grad u Persiji; ‐ današnji Erbil, u Maloj Aziji. 

42. Arhimag ‐ vrhovni mag, vrhovni prvosveštenik; najviši položaj posle cara u 
Persijskoj carevini. 

43. Mnogi od ovih svetih starozavetnih Praotaca, Proroka i Pravednika spominju se i 
posebno tokom godine. Tako: Adam i Eva spominju se 1. aprila, pravedni Avelj 20. 
marta, Sit, Enos i Enoh 1. marta, Aron 20. jula, Mojsije 4. septembra, Eleazar i Fines 
2. septembra, Avakum prorok 2. decembra, Avdija prorok 19. novembra, patrijarsi 
Avram, Isak i Jakov 21. avgusta, a Avram i Lot 9. oktobra, pravedna Sara 19. 
avgusta, Josif patrijarh 31. marta, Agej irorok 16. decembra, Azarija prorok 3. 
februara, Amos prorok 15. juna, Anan prorok 27. marta, Ahije prorok 12., 
novembra, Ana mati Samuilova 9. decembra, Gedeon 26. septembra, David car 26. 
decembra, Solomon 17. juna, Danilo prorok i Tri Mladića 17. decembra, Zaharija 
prorok 8. februara, Ilija prorok 20. jula, Jelisej prorok 14. juna, Isaija 9. maja, Jeremija 
1. maja, Varuh 28. septembra, Jeze1šlj 21. jula, Isus Navin 1. septembra, Jezekija car 
 28. avgusta, Jov mnogostradalni 6. maja, Jestira 20. decembra, Joil prorok 19. 
oktobra, Jona prorok 22. septembra, Judita 7. septembra, Malahija prorok 3. januara, 
Mihej I prorok 5. januara, Mihej II 14. avgusta, Melhisedek 22. maja, Naum prorok 
1. decembra, Natan prorok 29. decembra, Olda proročica 10. aprila, Osija prorok 17. 
oktobra, Samej prorok 9. januara, Samson sudija 26. marta, Samuilo prorok 20. 
avgusta, Sofonija prorok 3. decembra. Svi ovi sveti starozavetni Praoci pominju se 
takođe i u subotu Sirne Nedelje zajedno sa Svima Svetima, čiji se zajednički spomen 
tada vrši.  
 
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
12. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

SPIRIDONA ČUDOTVORCA,  

episkopa Trimituntskog 

  

POSTOJBINA ovog čudesnog Spiridona beše ostrvo Kipar.[1] Sin prostih roditelja, 
zemljoradnika, on i sam beše prost, smiren i vrlinski. Od detinjstva on beše pastir ovcama. 
Oženi se u mladosti, i imađaše dece. Vođaše on čist i bogougodan život, podražavajući 
Davida u krotosti, Jakova u prostosrdačnosti, Avraama u gostoljublju. Posle ne mnogo 
godina njemu umre žena, i on stade još slobodnije i usrdnije služiti Bogu dobrim delima, 
svu svoju imovinu trošeći na zbrinjavanje stranaca i ishranu ništih. Živeći na takav način u 
svetu, on toliko ugodi Bogu, da se udostoji od Njega dara čudotvorstva: on isceljivaše 
neizlečive bolesti i rečju izgonjaše đavole iz ljudi. Zbog toga on bi postavljen za episkopa 
grada Trimitunta u vreme cara Konstantina Velikog i sina mu Konstancija.[2] I na 
episkopskom prestolu on produži činiti velika i divna čudesa. 

Jednom na ostrvu Kipru bi bezdaždije i velika suša, iza koje nastade glad, iza gladi pomor, 
i mnoštvo ljudi umiraše od gladi. Nebo se zatvori, i beše potreban drugi Ilija, ili sličan 
njemu, da molitvom svojom otvori iebo. I takav se pokaza sveti Spiridon: jer on, videći 
nevolju koja snađe ljude i roditeljski žaleći one koji umirahu od gladi, usrdno se pomoli 
Bogu, i nebo se odmah pokri oblacima sa svih strana, n udari veliki dažd na zemlju, i ne 
prestade obilno padati nekoliko dana, dok se svetitelj ponovo ne pomoli Bogu, i razvedri 
se. Zemlja se bogato nadoji, i dade izobilan rod: njive rodiše obilato, bašte i gradine se 
prelivahu od plodova; i posle te gladi bi izobilje veliko, molitvama ugodnika Božjeg 
Spiridona. 

Međutim, nakon nekoliko godina zbog grehova ljudskih, po dopuštenju Božjem, opet 
nastade glad u toj zemlji. I bogati žitoprodavci radovahu se skupoći, jer imađahu žito 
skupljando u toku nekoliko godina; i otvorivši žitnice svoje počeše ga prodavati po visokoj 
ceni. Beše tada u gradu Trimituntu jedan žitoprodavac, nenasito srebroljubiv i neutoljivo 
slastoljubiv. On u mnogim mestima zakupi mnoštvo žita, prenese ga lađama u Trimitunt, 
ali ga ne hte prodavati po tadašnjoj ceni pijačnoj, nego ga smesti u žitnice sa namerom da 
sačeka još strašniji pritisak gladi, i onda skuplje proda žito, i tako što više zaradi. Kada 
glad postade gotovo sveopšta i s dana na dai sve jače moraše ljude, ovaj žitoprodavac 
stade prodavati žito po veoma visokoj ceni. Utom k njemu dođe jedan siromašak, proseći i 
moleći ga i sa suzama klanjajući mu se: da se smiluje na njega i podari mu malo žita, da on 
sa ženom i decom ne bi umro od gladi. No nemilosrdni i zlatoporobljeni bogataš ne hte da 
se smiluje na siromaška, nego mu reče: Idi, donesi novac, i dobićeš onoliko koliko budeš 
platio. 

Siromašak, teturajući se od gladi, ode k svetom Spiridonu, i kroz plač mu ispriča svoju 
muku i bogataševo nemilosrđe. Svetitelj mu reče: Ne plači! nego idi doma, jer Duh Sveti 
kaže mi, da će sutra tvoj dom biti pun žita, a bogataš će te moliti i daće ti žito zabadava. 

Siromašak uzdahnu i ode doma. A u prvi sumrak, po naređenju Božjem, udari srahovita 
kiša, i silovita voda poruši mnoge žitnice nemilosrdnog srebroljupca i razpese svo žito. 
Nemilostivi pak žitoprodavac sa svojim ukućanima trčaše io celome gradu, pozivajući i 
moleći sve da mu priteknu u pomoć, da ne bi od bogataša postao prosjak. A siromašni 
ljudi, videvši žito razneseno vodom po putevima, stadoše ga skupljati, i napuniše žitom 
kuće svoje. Takoće obilno nakupi sebi žita i onaj siromašak, koji juče moljaše bogataša da 
mu udeli malo žita. Videći na sebi očiglednu kaznu Božju, bogataš ugledavši 
ovoga.siromaška poče ga moliti da nakupi sebi žita besplatno koliko hoće. ‐ Tako Bog 
kazni bogataša za nemilosrđe, i, po proročanstvu svetiteljevom, izbavi siromaška od bede i 
gladi. 

Jedan poznati svetitelju zemljodelac dođe k tom istom nemilosrdnom bogatašu u vreme te 
gladi, moleći ga da mu da u zajam žito i obećavajući da će mu ga u vreme žetve vratiti sa 
velikom kamatom. Bogataš, pored žitnica oborenih poplavom, imaćaše još i druge žitnice 
pune žita. Ali on, prvim svojim gubitkom ne urazumivši sebe i ne izlečivši sebe od 
tvrdičluka, ispolji svoje nemilosrđe i prema ovom paćeniku, pa čak ne hte ni da sluša 
njegovu usrdnu molbu, nego mu reče: Bez novaca nećeš dobiti od mene nijedno zrno. 

Čuvši to, jadni zemljodelac zaplaka i ode k svetitelju Božjem Spiridonu, i kaza mu svoju 
muku. Svetitelj ga uteši i otpusti kući. No sutradan izjutra on sam ode k zemljodelcu i 
odnese mu ne mali grumen zlata, ne govoreći mu otkuda mu zlato. Predavši zemljodelcu 
to zlato, on mu reče: Nosi, brate, ovo zlato onom bogatom žitoprodavcu i daj mu ga u 
zalog, a on neka ti za to da onoliko žita koliko ti je potrebno za prehranu. Kada pak stigne 
žetva i u tebe bude u izobilju žita, ti onda otkupi ovaj zalog i opet ga donesi meni. 

Ubogi zemljodelac uze iz svetiteljevih ruku zlato i hitno ode k bogatašu. Kada zlatoljubivi 
bogataš ugleda zlato, obradova se, i odmah dade siromahu u zajam žita koliko mu beše 
potrebno. A kada stiže žetva i berićet se pokaza dobar, i nestade gladi, zemljodelac taj 
odnese sa velikom kamatom žito bogatašu, uze od njega zlato založeno kod njega, i 
odnese ga s blagodarnošću svetom Spiridonu. Svetitelj uze zlato i krenu u svoju gradinu 
zajedno sa zemljodelcem, rekavši mu: Hajde, brate, sa mnom, da zajedno vratimo ovo 
Onome koji nam je milosrdno dao u zajam. ‐ A kad sa zemljodelcem uće u gradinu, on 
položi zlato pokraj ograde, podiže oči k nebu i kliknu: Gospode moj Isuse Hriste, Ti 
voljom Svojom sve stvaraš i pretvaraš! Ti si nekada pred očima cara Egipatskog Mojsijev 
štap pretvorio u zmiju,[3] ‐ naredi i sada ovome zlatu, koje Ti ranije pretvori iz životinje, 
da se ponovo pretvori u svoj prvobitni oblik, da bi i ovaj čovek saznao koliko Ti promišljaš 
o nama i samom stvarnošću naučio se onome što je rečeno u Svetom Pismu: ʺGospod čini 
sve što hoćeʺ (Psal. 134, 6) 

Kada se svetitelj tako moljaše, zlato odjednom dobi životnu silu i poče se kretati 
pretvorivši se u zmiju i gmizeći. ‐ Tako dakle, na svetiteljevu molbu zmija se najpre 
pretvori u zlato, pa zatim na čudesan način iz zlata opet postade zmija. Gledajući ovo 
čudo, zemljodelac drhtaše od straha, pa pavši na zemlju govoraše da je nedostojan takvog 
čudesnog dobročinstva. Zmija pak odgamiza u svoju rupu; a zemljodelac se pun 
blagodarnosti vrati kući svojoj, zapanjen veličinom čuda učinjenog Bogom na svetiteljeve 
molitve. 

Jedan vrlinski čovek, prijatelj svetoga Spiridona, bi iz zavisti oklevetan od strane prljavih 
ljudi pred gradskim sudijom i posađen u tamnicu, a zatim i na smrt osuđen bez ikakve 
krivice. Doznavši za to, blaženi Spiridon pođe da prijatelja svog izbavi od nezaslužene 
smrti. No u to vreme dogodi se poplava u tom kraju, i potok koji beše na svetiteljevom 
putu silno nadođe, i izlivši se iz svoga korita postade neprelazan. Međutim čudotvorac se 
opomenu kako Isus Navin sa kovčegom zaveta po suhu pređe nabujali Jordan,[4] pa 
verujući i sada u svemogućstvo tog istog Boga, reče potoku naređujući mu kao sluzi: Stani! 
tako naređuje tebi Gospodar svega sveta, da ja pređem i spase se čovek radi kojega žurim. 
‐ Čim on to reče, potok tog trenutka stade, zaustavivši tečenje vode, i otvori suvi put ne 
samo svetitelju nego i ostalima koji putovahu s njim. Svedoci čuda pohitaše k sudiji i 
izvestiše ga o dolasku svetitelja i o čudu koje učini putem. Čuvši to, sudija odmah 
oslobodi osuđenoga i predade ga svetitelju zdrava. 

Prozorljivim očima svojim prepodobni viđaše i tajne grehe ljudske. Tako jednom, kada se 
on odmaraše od puta kod jednog stranoprimca, žena jedna koja beše telesnom strašću 
zarobljena i tajno činjaše greh s nekim čovekom, htede oprati noge svetitelju. Ali on, 
znajući greh njen, reče joj: Ne dotiči me se, ženo! ‐ I to joj on reče, ne što se gnušao grešnice 
i odbacivao je, jer kako se može gnušati grešnika učenik Gospoda koji je s carinicima i 
grešnicima jeo i pio.[5] Ne, nego on to reče, da bi podstakao ženu da se opomene grehova 
svojih i da se postidi nečistih pomisli i dela svojih. A kada ta žena produži uporno 
nastojavati da se dotakne nogu svetiteljevih i opere ih, tada svetitelj, želeći da je spase od 
pogibli, izobliči je s ljubavlju i krotko, podsećajući je na grehe njene i pobuđujući je Na 
pokajanje. A žena, udivljena i zaprepašćena time što njena nepoznata i tajna dela i pomisli 
nisu sakriveni od prozorljivih očiju čoveka Božija, postide se i skrušena srca pade k 
nogama svetitelju, mijući ih ne vodom nego suzama i otvoreno ispovedajući svoje grehe, 
za koje beše izobličena. Ona postupi kao nekada evanđelska bludnica, a svetitelj, 
ugledajući se na Gospoda, samilosno joj reče: Ne boj se, kćeri! opraštaju ti se gresi; eto si 
zdrava, više ne greši.[6] ‐ I od toga časa ta žena ispravi potpuno život svoj, i, primerom 
svojim bi mnogima na korist. 

Dovde se govorilo samo o čudesima koja sveti Spiridon počini za života, a sada valja 
obznaniti i revnost njegovu za veru pravoslavnu. 

Za carovanja Konstantina Velikog, prvog cara ‐ hrišćanina, sastade se 325. godine u Nikeji 
Prvi Vaseljenski sabor, radi opovrženja bezbožnoga Arija, koji bogohulno nazivaše Sina 
Božija stvorenjem a ne Tvorcem svega, i radi ozakonjenja: ispovedati da je Sin Božji 
jednosuštan sa Bogom Ocem. Arija u njegovom bogohulstvu podržavahu episkopi 
značajnih onda crkava: Jevsevije Nikomidijski, Maris Halkidonski, Teognije Nikejski. A 
pobornici pravoslavlja behu ljudi, ukrašeni životom i učenjem: veliki među svetima 
Aleksandar, koji u to vreme bejaše još prezviter i ujedno zamenik svetog Mitrofana, 
patrijarha Carigradskog,[7] koji zbog bolesti ne bejaše na Saboru, i slavni Atanasije,[8] koji 
još ne beše ukrašen prezviterskim činom pego kao đakon služaše u crkvi Aleksandrijskoj. 
Ova dvojica izazivahu kod jeretika naročito negodovanje i zavist osobito time što druge 
prevazilažahu u razumevanju istina vere, a još ne behu počastvovani episkopskim činom. 
Sa njima bejaše i veliki sveti Spiridon, čiji život i boraveća u njemu blagodat behu korisniji 
i silniji pri ubeđivanju, negoli govori drugih, dokazivanja i krasnorečivost. Sa dopuštenjem 
cara, na saboru prisustvovahu i grčki filosofi, zvani peripatetici;[9] najistaknutiji među 
njima podržavaše Arija, i gorđaše se svojom govorničkom veštinom, starajući se da ismeje 
učenje pravoslavnih. Blaženi Spiridon, čovek neškolovan, koji je znao ʺsamo Hrista, i toga 
raspetaʺ (1 Kor. 2, 2), moli oce da mu dozvole da stupi u prepirku sa tim filosofom; ali 
sveti oci, znajući da je on čovek neškolovan, sasvim neupoznat sa grčkom filosofijom, 
zabranjivahu mu to. Međutim sveti Spiridon, znajući kakvu silu ima višnja mudrost i kako 
je nemoćna pred njom mudrost ljudska, obrati se tome filosofu i reče: Filosofe, u ime Isusa 
Hrista saslušaj što ću ti reći. ‐ Filosof mu odgovori: Govori, saslušaću te. 

Svetitelj stade govoriti: Jedan je Bog koji stvori nebo i zemlju, i sazdade čoveka od zemlje, i 
ustroji Rečju Svojom i Duhom sve ostalo, vidljivo i nevidljivo; i mi verujemo da ta Reč jeste 
Sin Božji i Bog, koji sažalivši se na nas zabludele, rodi se od Djeve, požive sa ljudima, 
postrada i umre radi našega spasenja i vaskrse i sa Sobom savaskrse rod ljudski; mi 
čekamo da On dođe i sudi svima po pravdi i uzvrati svakome po delima; verujemo da je 
On jedne prirode sa Ocem, ravne s Njim vlasti i časti. Tako mi to ispovedamo bez ikakvog 
radoznalog ispitivanja, i ti ‐ ne usuđuj se ispitivati kako sve to može biti, jer ove tajne 
prevazilaze tvoj razum, i daleko previšavaju svako ljudsko znanje. ‐ Zatim, poćutavši 
malo, svetitelj ga upita: Ne izgleda li i tebi ovo tako, filosofe? 

Međutim filosof ćutaše kao da nikada znao nije preti se. I ne mogaše ništa reći protivu 
svetiteljevih reči, u kojima dejstvovaše neka Božanska sila, te se tako ispuni rečeno u 
Svetom Pismu: Carstvo Božje nije u reči nego u sili (1 Kor. 4, 20). Najzad filosof reče: I ja 
držim da je stvarno sve tako kako ti kažeš. ‐ Tada starac reče: Onda idi i primi znamenje 
svete vere. ‐ A filosof, obraćajući se svojim prijateljima i učenicima reče: Čujte me! Dok se 
prepirka vodila sa mnom rečima, ja sam rečima protivstavljao reči i prepiračkom veštinom 
nadvlađivao ih. Ali kada umesto reči iz usta ovoga starca poče izlaziti neka sila, reči 
postadoše nemoćne protivu nje, pošto čovek ne može protivstati Bogu. Stoga, ako ko od 
vas može misliti tako kao ja, onda neka poveruje u Hrista i neka zajedno sa mnom 
posleduje ovome starcu, kroz čija usta govori Bog. 

I filosof taj, primivši pravoslavnu hrišćansku veru, radovaše se što u prepirci bi pobeđen 
od svetoga starca na svoju korist. Radovahu se tome i svi pravoslavni, a jeretici biše veoma 
postiđeni. 

Kada se završi ovaj Sabor svetih Otaca, na kome Arije bi pobeđen i osuđen, učesnici se svi 
raziđoše, kao i sveti Spiridon. U to vreme umre njegova kći Irina, koja vreme cvetne 
mladosti svoje provede tako u čistoj devstvenosti, da se udostoji Carstva Nebeskog. 
Međutim k svetitelju dođe jedna žena i kroz plač mu ispriča, da je ona njegovoj kćeri Irini 
dala na čuvanje neki zlatan nakit, no pošto ona uskoro umre, to niko ne zna gde je ona 
ostavila taj nakit. Sveti Spiridon pretraži po celoj kući nakit, ali ga ne nađe. No videvši 
ženine suze i ridanje svetitelj se sažali na nju, pa sa domašnjima svojim otide na grob svoje 
kćeri, i obraćajući joj se kao živoj kliknu: Kćeri moja Irino, gde je zlatni nakit što ti je 
poveren na čuvanje? ‐ Irina, kao probudivši se od tvrdoga sna, odgovori: Gospodine moj, 
sakrih ga na tom i tom mestu u kući. ‐ I ona tačno ukaza gde je to mesto. ‐ Svetitelj joj onda 
reče: Sada spavaj, kćeri moja, dok te Gospod svih ne probudi pri sveopštem vaskrsenju. ‐ 
Sve prisutne obuze divljenje i strah gledajući ovo neobično čudo. Svetitelj pak pronaće na 
ukazanom mestu sakriveni nakit i predade ga toj ženi. 
Posle smrti Konstantina Velikog carevina se razdeli na dva dela. Istočna polovina pripade 
njegovom starijem oinu Konstanciju. Boraveći u Antiohiji car Konstancije pade u tešku 
bolest, koju lekari ne mogahu izlečiti. Ostavivši lekare, bolesni car priteče molitvom k 
Bogu koji može isceljivati duše i tela, i usrdno moljaše od Boga isceljenje svojih boljki. I u 
noćnom viđenju car ugleda anđela koji mu pokaza skup mnogih svetih episkopa, pri čemu 
mu ukaza među njima na dvojicu izuzetno divnih, koji, izgledalo je po svemu, behu voće i 
starešine ostalima; pritom anđeo kaza caru da jedino ta dva episkopa mogu isceliti bolest 
njegovu. 

Probudivši se iz sna i razmišljajući o viđenom, car se ne mogaše dosetiti ko behu ta dva 
episkopa koje on vide: njihova imena i zavičaj behu mu nepoznati, a jedan od njih tada još 
ne beše episkop. Dugo vreme car beše u nedoumici, i najzad po nečijem dobrom savetu on 
sazva k sebi episkope iz svih okolnih gradova, i tražaše među njima ona dva episkopa koje 
vide u viđenju, ali ih ne nađe. Tada on pozva k sebi episkope u daleko većem broju iz 
dalekih i najudaljenijih pokrajina, ali ni među njima ne pronađe onu dvojicu. Naposletku 
on sazva kod sebe episkope iz cele svoje carevine. Takav carev poziv, ili bolje reći molba, 
stiže i na ostrvo Kipar blaženom Spiridonu, episkopu Trimituntskom kome sve već beše 
otkriveno Bogom odnosno cara. 

Sveti Spiridon odmah krenu na put k caru, uzevši sa sobom učenika svog Trifilija,[10] 
koga car vide u viđenju zajedno sa svetim Spiridonom i koji u to vreme još ne beše 
episkop. Kada stigoše u Antiohiju oni pođoše u dvorac k caru. Blaženi Spiridon beše 
bedno odeven, u rukama imađaše palmov štap, na glavi mitru, a na grudima mu visijaše 
glinen sudić, kao što to beše običaj u žitelja Jerusalimskih, koji su obično u tom sudiću 
nosili jelej od svetoga Krsta. Kada svetitelj u takvom vidu ulažaše u dvorac, jedan od 
dvorskih službenika, bogato odeven, pomisli da je to neki prosjak, nasmeja mu se, i ne 
dozvoljavajući mu da uđe udari ga po obrazu. A prepodobni, budući nezlobiv, i pamteći 
reči Gospoda Hrista,[11] okrenu mu i drugi obraz. Tada dvorski službenik razumede da je 
to episkop, i uvidevši svoj greh, smireno zamoli episkopa za oproštaj, i dobi ga. 

Kada svetitelj uđe kod cara, car ga odmah poznade, pošto ga upravo takvoga vide u snu. I 
ustavši, car priđe k sluzi Božijem i pokloni mu se, moleći ga sa suzama da se pomoli Bogu 
za njega i isceli ga od bolesti. Sveti Spiridon se dotače glave careve, i car odmah ozdravi; i 
radovaše se svome isceljenju, koje dobi molitvama svetiteljevim. I ukaza car velike počasti 
svetitelju, i provede s njim u radosti sav taj dan, zasipajući izuzetnim poštovanjem i 
ljubavlju svog dobrog lekara. 

Za to vreme Trifilije se veoma divljaše carskom sjaju, lepoti dvorca, velikašima koji stajahu 
pred carem koji sećaše na prestolu, i svukolikom čudesnom i zlatastom izgledu, i veštom 
služenju slugu, raskošno odevenih. Sveti Spiridon ga upita: Čemu se diviš, brate? Eda li 
carska veleljepnost i slava čine cara pravednijim od drugih? Eda li car ne umire kao i svaki 
prosjak, i biva pogreben? Eda li on neće podjednako sa drugima predstati Strašnome 
Sudiji? Zašto ti ono što je prolazno ceniš kao da je neprolazno? I zašto se diviš onome što je 
ništavno, kada treba svom dušom iskati ono što je neveštastveno i večno, ljubiti 
neprolaznu slavu nebesku? 

Prepodobni dade mnoge pouke i samome caru: da ima u pameti dobročinstva Božija, da i 
sam bude dobar prema podanicima svojim, da bude milosrdan prema onima koji greše, da 
bude blagonaklon prema moliocima, da bude darežljiv prema potrebitima, i da svima 
bude kao otac, pun ljubavi i dobar i milosrdan, jer ko tako ne caruje, treba ga zvati ne car 
nego mučitelj. Naposletku svetitelj naloži caru da strogo drži i čuva pravila i običaje 
pobožnosti, nipošto ne primajući ništa što je protivno Crkvi.[12] 

Car, hoteći da zablagodari svetitelju za svoje isceljenje njegovim molitvama, nuđaše mu 
mnogo zlata, ali on odbijaše da primi, govoreći: Nije lepo, care, uzvraćati mržnjom za 
ljubav, jer to što sam ja učinio za tebe jeste ljubav. Ostaviti dom, preploviti toliku pučinu 
morsku, pretrpeti žestoke zimske mrazeve i silovite vetrove, zar to nije ljubav? I za sve to 
zar da primam kao uzdarje zlato, koje je uzrok svakome zlu i lako pogubljuje svaku 
pravdu? 

Tako govoraše svetitelj, ne želeći primiti ništa. No na velike i uporne molbe careve on 
pristade: da zlato samo primi od cara, ali da ga ne drži kod sebe. I primivši zlato, svetitelj 
ga odmah razdade sirotinji. 

Osim toga, po savetu ovog svetitelja, car Konstancije oslobodi danka sveštenike, đakone i 
sve klirike i službenike crkvene, smatrajući da ne dolikuje da služitelji Besmrtnoga Cara 
daju danak smrtnome caru. 

Rastavši se s carem i vraćajući se u svoj zavičaj, svetitelj bi na tom putu primljen u kuću od 
nekog hristoljupca. Tu k njemu dođe jedna žena neznaboškinja koja ne umejaše govoriti 
grčki. Ona donese na rukama svog mrtvog sina, i gorko plačući položi ga kraj svetiteljevih 
nogu. Niko ne znađaše njen jezik, ali same suze njene svedočahu da ona moli svetitelja da 
vaskrsne mrtvo čedo njeno. Međutim svetitelj, izbegavajući taštu slavu, odbijaše da to 
učini. No, budući žalostivan, on podleže gorkom ridanju matere i upita svoga đakona 
Artemidota: Šta da radimo, brate? ‐ Ovaj odgovori: Zašto me pitaš, oče? Šta ćeš drugo 
raditi sem da prizoveš Hrista Životvorca, koji je tako mnogo puta ispunio tvoje molitve. 
Jer kada si iscelio cara, zar ćeš odbaciti nište i uboge? 

Još jače podstaknut na milosrđe ovim dobrim savetom, svetitelj se rasplaka, i preklonivši 
kolena usrdno se pomoli Gospodu. I Gospod, koji preko proroka Ilije i Jeliseja povrati 
život sinovima udovice Sareptske i Somanićanke,[13] usliši i molitvu ugodnika Svog 
Spiridona i povrati duh života u neznabožačko detence, koje oživevši odmah poče plakati. 
A majka, ugledavši svoje dete živo, od silne radosti pade mrtva. Jer ljudi umiru ne samo 
od silne patnje i prevelike žalosti nego i ponekad od prevelike radosti. Tako, ova žena 
umre od radosti, a gledaoce njene smrti, posle neočekivane radosti njihove zbog 
vaskrsenja detenceta, vrgnu u neočekivanu žalost i suze. Tada svetitelj opet upita đakona: 
Šta da radimo? ‐ Đakon ponovi svoj pređašnji savet. I svetitelj opet pribeže molitvi: 
podigavši oči k nebu i uznevši um k Bogu, on se moljaše Onome koji udahnjuje duh života 
u mrtve i jednim htenjem Svojim sve i sva izmenjuje. Zatim on reče pokojnici ležavšoj na 
zemlji: Ustani i stani na noge svoje! ‐ Ona ustade, kao probudivši se iz sna, i uze u ruke 
svog živog sinčića. Tada svetitelj zapreti ženi i svima prisutnima, da nikome ne pričaju o 
ovome što se zbilo. Tek posle svetiteljevog prestavljenja đakon Artemidot objavi ovo 
vernima, da se ne bi prećutale veličine i sile Božje, javljene kroz velikog ugodnika Božjeg 
Spiridona. 

Kada se svetitelj vrati kući, k njemu dođe jedan čovek sa željom da iz stada njegovog kupi 
sto koza. Svetitelj naloži kupcu da ugovorenu cenu isplati i onda uzme koze. Kupac 
odbroja novac za devedeset i devet koza, a utaji za jednu, misleći da svetitelj neće to 
primetiti, koji u prostodušnosti svojoj beše daleko od svake žitejske brige. Kada oni obojica 
odoše u tor, svetitelj naloži kupcu da uzme onoliko koza za koliko je platio. Kupac izdvoji 
sto koza, i istera ih iz tora. No jedna od njih, kao da je razumna i dobra robinja, znajući da 
je gospodar njen prodao nije, brzo se vrati i utrča u tor. Kupac je opet uze i vucijaše je za 
sobom, no ona se istrže i ponovo pobeže u tor. Tako se triputa koza otimaše iz njegovih 
ruku i begaše u ogradu, a on je silom odvlačaše, pa je najzad natovari na svoja ramena i 
ponese svojoj kući; no koza silno vrečaše i rogovima ga bodijaše u glavu, previjaše se i 
otimaše se, tako da se tome čuđahu svi koji to gledahu. Tada sveti Spiridon, shvativši u 
čemu je stvar, i ne želeći da lukavog kupca izobliči pred ovima, reče mu tiho: Razmotri, 
čedo, da možda nije bez razloga što ova životinja ne želi da bude odvedena tvome domu: 
nisi li utajio svotu koju duguješ za nju, te se ona zbog toga otima iz tvojih ruku i beži ka 
toru? ‐ Kupac se postide, ispovedi greh svoj i moljaše za oproštaj. Zatim on isplati kozu i 
povede je, i tada ona sama krotko i mirno iđaše ka domu kupca, i to iđaše ispred novog 
gospodara svog. 

Na ostrvu Kipru beše jedno selo, zvano Eritra. Otišavši tamo Pekim poslom, sveti Spiridon 
uđe u crkvu i naredi jednome od tamošnjih đakOna da obavi kratku molitvu, jer se 
svetitelj beše zamorio od dugog putovanja, naročito što to beše vreme žetve i silna vrućina. 
No đakon stade polagano vršiti molitvu, i naročito razvlačiti, oholo izvijajući i pevajući, i 
ponoseći se svojim glasom. Svetitelj ljutito pogleda na njega, mada beše po prirodi blag, a 
prekoravajući ga reče mu: Umukni! ‐ I tog trenutka đakon oneme: on izgubi ne samo glas 
nego i govor, i stajaše nem, kao da nema jezika. Sve prisutne spopade strah. I glas o tome 
odmah se pronese po celome selu, i svi se žitelji slegoše da vide to čudo, i užasavahu se. 
Bakon pak pade k nogama svetiteljevim, znacima ga moleći da mu razdreši jezik; a 
moljahu ga ujedno i đakonovi prijatelji i srodnici. I svetitelj se jedva dade umoliti, jer on 
beše surov prema gordima i sujetnima; i najzad oprosti đakonu, razdreši mu jezik i povrati 
mu govor. Ali mu pri tome ostavi tragove kazne: ne povrati jeziku njegovom potpunu 
jasnoću, nego ostavi da oI celog života imađaše slab glas, zamuckivaše i zapinjaše u 
govoru, da se više ne bi gordio svojim glasom i hvalio razgovetnošću svoga govora. 

Jednom ovaj božanstveni muž u gradu svom uđe u crkvu na večernje. Dogodi se da tada u 
crkvi ne beše nikoga sem crkvenih poslužitelja. Svetitelj naredi da se zapale mnoge sveće i 
kandila, i sam stade prema oltaru veseleći se duhom. I kada on u određeno vreme reče 
povišenim glasom: ʺMir ovima!ʺ ‐ i ne beše naroda da bi na svetiteljevo davanje mira dao 
uobičajeni odgovor, iznenada se ču odozgo ogromno mnoštvo glasova koji kliktahu: ʺi 
duhu tvome!ʺ ‐ Hor taj beše veliki, divan i skladan, i prevazilažaše svako ljudsko najlepše 
pevanje. Đakon koji proiznošaše jekteniju užasnu se čuvši posle svake jektenijske molbe 
božanstveno pevanje odozgo: ʺGospode pomiluj!ʺ ‐ To se pevanje čulo daleko od crkve, te 
m^nogi pohitaše usrdno k crkvi na tako čudesno i predivno pevanje; i što se više 
približavahu crkvi čudesno pevanje sve više i više očaravaše sluh i naslađivaše srce. No 
kada oni uđoše u crkvu, ne ugledaše nikoga sem svetitelja sa nemnogo crkvenoslužitelja, i 
ne čujahu više to nebesko pevanje, što ih veoma zapanji. 

U drugo vreme kada svetitelj takođe stajaše u crkvi na večernjem bogosluženju, u kandilu 
nestade zejtina i ono se već stade gasiti, pošto tom prilikom u crkvi uopšte ne beše zejtina. 
Svetitelja to ožalosti, jer se bojao da će se sa gašenjem kandila prekinuti večernje 
bogosluženje, te se na taj način neće dovršiti uobičajeno pravilo. Međutim Bog koji tvori 
volju onih koji ga se boje, učini te u kandilu navre zejtin i stade se prelivati, kao nekada 
sud udovični u dane Jelisejeve.[14] Crkvenoslužitelji donesoše sudove, podmetnuše ih 
ispod kandila i napuniše ih tim zejtinom. A taj veštastveni zejtin u kandilu beše jasan 
dokaz preizobilne blagodati Božije koje sveti Spiridon beše prepun i koja se obilno izlivaše 
iz njega na njegovo slovesno stado. 

Na ostrvu Kipru postoji grad Kirina. Jednom krenu u taj grad nekim poslom iz Trimitunta 
sveti Spiridon zajedno sa učenikom svojim Trifilijem, koji u to vreme već beše episkop 
Levkusijski, na ostrvu Kipru. A kada oni prolažahu kroz goru Pentadaktil, i obretoše se na 
mestu zvanom Pirimna, divnom i veoma bogatom biljem i rastinjem, Trifilije se oduševi 
tim mestom i požele da za svoju crkvu kupi neko imanje u tom kraju. O tome Trifilije 
dugo razmišljaše u sebi; no njegove misli se ne utajiše od prozorljivih očiju velikoga oca 
koji mu reče: Zašto, Trifilije, neprestano misliš o ništavnim stvarima, želeći imanja i 
vinograde, koji u samoj stvari nemaju nikakvu vrednost i samo izgleda da je imaju, i 
svojom prividnom vrednošću zavode srca ljudska? Naše nepropadljivo imanje je na 
nebesima,[15] i mi imamo kuću nerukotvorenuʺ.[16] Njih išti, njima se i zaranije kroz 
bogomislije naslađuj. Oni ne mogu prelaziti od jednoga k drugome, već ko jednom 
postane posednik njihov, taj dobija nasleće koje ostaje zauvek njegovo. 

Ove reči biše od velike koristi za Trifilija, i notom on svojim istinskim evanđelskim 
životom pokaza da je postao izabrani sasud Hristov, kao nekada apostol Pavle, i udostoji 
se bezbrojnih darova od Boga. Tako sveti Spiridon, budući sam veoma vrlinast, upućivaše 
na vrlinu i druge. Jer njegovi saveti i pouke bivahu od pomoći onima koji ih primahu, a 
one koji ih odbacivahu sustizaše rđav kraj. O tome evo dokaza. 

Jedan trgovac, žitelj grada Trimitunta, otplovi u tuđu zemlju radi trgovine, i zadrža se 
tamo dvanaest meseci. Za to vreme žena njegova učini preljubu, i zatrudne. Vrativši se 
kući trgovac primeti da mu je žena u drugom stanju, i po tome poznade da je ona u 
njegovom odsustvu učinila preljubu. To njega silno razjari i razgnjevi i on je stade tući; i ne 
želeći da živi s njom, gonjaše je iz svoje kuće. Zatim ode i ispriča sve arhijereju Božjem 
Spiridonu i moljaše ga za savet. Svetitelja duboko potrese ženin greh i muževljev gorki 
jad, pa dozva ženu, i ne pitajući je je li stvarno zgrešila pošto o grehu njenom svedočahu 
sama bremenitost njena i plod u njoj začet od bezakonja, upita je otvoreno: Zašto si 
oskvrnavila postelju muža svog i osramotila kuću njegovu? ‐ Međutim žena, izgubivši 
svaki stid, drznu se otvoreno lagati, da ni od koga drugog začela nije već od samog muža 
svog. Prisutni uznegodovaše na nju zbog te laži još više nego li zbog same preljube, i 
govorahu joj: Kako ti to govoriš da si začela od muža, kad tvoj muž dvanaest meseci nije 
bio kod kuće? Zar može začeti plod ostati u utrobi dvanaest meseci i više? ‐ No ona 
uporno tvrđaše da začeti plod čekaše povratak oca svoga iz daleke zemlje, pa da se u 
njegovom prisustvu rodi. Braneći tu i druge laži i prepirući se sa svima, ona podiže veliku 
viku i galamu što je klevetaju i vređaju. Tada sveti Spiridon, želeći je pobuditi na 
pokajanje, reče joj krotko: Ženo, ti si pala u veliki greh, zato i tvoje pokajanje mora biti 
veliko, jer i za tebe postoji nada na spasenje, pošto nema greha koji prevazilazi milosrđe 
Božje. Međutim ja vidim, da je preljubočinstvo porodilo u tebi očajanje, a očajanje 
bestidnost, i bilo bi pravedno da ti podneseš zasluženu i brzu kaznu. No i pored toga, 
ostavljajući ti mesto i vreme za pokajanje, mi javno unapred objavljujemo tebi: plod neće 
izaći iz utrobe tvoje dok ne kažeš istInu, ne prikrivajući lažju ono što i slepac, kako se veli, 
može videti. 

Ove svetiteljeve reči ubrzo se zbiše. Kada ženi dođe vreme da rodi, na nju naiđe ljuta 
bolest, pričinjajući joj strahovite bolove i zadržavajući joj plod u utrobi. No ona, ogorčena i 
uporna, ne hte da prizna svoj greh; i u tom grehu umre strašnom smrću, ne mogući roditi. 
‐ Doznavši za to, arhijerej Božji se rasplaka, i kajaše se što je osudi takvim sudom, i 
govoraše: Neću više izricati sud nad ljudima, kada se moja izgovorena reč tako brzo zbiva 
na njima u stvarnosti. 

Žena jedna, po imenu Sofronija, dobronaravna i pobožna, imađaše muža neznabošca. I 
ona se ne jedanput obraćala svetitelju Božjem Spiridonu i usrdno ga molila, da se postara 
obratiti njenoga muža k svetoj veri. Muž njen bejaše sused arhijereja Božjeg Spiridona i 
uvažavaše ga; a kao susedi bivahu ponekad jedan drugome u kući. Jednom kod svetog 
Spiridona behu za trpezom mnogi njegovi susedi, među njima i taj neznabožac. I gle, 
najedared sveti arhijerej Božji govori glasno jednome od slugu svojih: Napolje pred 
kapijom stoji glasnik, poslan od sluge što čuva moje stado da mi javi, da mu je sva stoka, 
dok je on spavao, propala, zalutavši u gorama. Idi dakle i reci tome glasniku: da je sluga 
moj, koji ga je poslao, već našao svu stoku čitavu u jednoj pešteri, i nijedno marvinče ne 
pogibe iz stada. ‐ Sluga ode i predade glasniku svetiteljeve reči. Uskoro zatim, kada gosti 
još ne behu ustali sa trpeze, dođe drugi glasnik od pastira sa vešću: da je celo stado 
nađeno. Čuvši to, onaj neznabožni sused bi neizmerno zadivljen time što sveti Spiridon 
vidi ono što se zbiva u daljini kao da se događa pred njegovim očima. I on, pomislivši da 
je sveti Spiridon jedan od bogova, htede da učini ono što i Likaonci nekada apostolima 
Varnavi i Pavlu[17] tojest: dovesti junce, doneti vence i prineti žrtve. No svetitelj mu reče: 
Ja nisam bog, već samo sluga Božji i čovek, u svemu sličan tebi. A da znam ono što se 
događa daleko od mojih očiju, ‐ to mi daruje Bog moj; a i ti, ako poveruješ u Njega, 
poznaćeš kako je svemoguća Njegova krepkost i sila. 

I Sofronija, hristoljubiva žena ovog neznabošca, ulučivši priliku, ubeđivaše muža mnogim 
rečima, da se odrekne mnogobožačkog bezbožja i pozna Jedinog Istinitog Boga i poveruje 
u Njega. I blagodaću Hristovom bi ovaj nevernik obraćen u svetu veru i prosvećen svetim 
krštenjem. Tako se spase muž nevernik pomoću žene verujuće, kao što govori sveti 
apostol Pavle (1 Kor. 7, 14). 

Pričaju takođe o smirenju blaženoga Spiridona, kako se on, toliki svetitelj i čudotvorac, nije 
gnušao pasti beslovesne ovce i sam se truditi oko njih. Jedne noći lopovi se uvukoše u tor, 
ukradoše nekoliko ovaca, i htedoše izaći iz tora. Ali Bog, ljubeći ugodnika Svog i čuvajući 
ubogu imovinu njegovu, nevidljivim uzama čvrsto sveza lopove tako da oni ne mogoše 
izići iz tora, i behu držani tako do svanuća. U svanuće pak svetitelj dođe k ovcama, i 
ugledavši lopove silom Božjom svezane po rukama i nogama, razdreši ih molitvom, i 
mnoge im pouke izgovori o tome kako ne treba želeti tuđe nego se hraniti trudom ruku 
svojih. Zatim im dade jednoga ovna, govoreći: ʺPrimite ovo, da vam ne bi bio uzaludan 
vaš trud i besana noćʺ, ‐ pa ih otpusti s mirom. 

Jedan Trimitunteki trgovac imađaše običaj uzimati u zajam novac od svetitelja radi svojih 
trgovačkih poslovanja, i kada se vraćao s puta, on je pozajmljeni novac vraćao i, po nalogu 
svetitelja, stavljao ga u kovčežić, iz kojega je uzeo. Tako on ne maraše za vremensku 
imovinu, da se čak ni interesovao nije da li je dužnik vratio koliko treba. I trgovac činjaše 
tako mnogo puta: sam uzimaše novac iz kovčežića, sa blagoslovom svetitelja, i sam ga pri 
vraćanju opet metaše u kovčežić; i poslovi mu cvetahu. No. jednom on, ponesen 
zlatoljubljem, ne metnu doneseno zlato u kovčežić već ga zadrža sebi, a svetitelja slaga da 
je metnuo. U skorom vremenu trgovac taj osiromaši, pošto mu utajeno zlato ne samo ne 
donese zaradu nego liši uspeha svu njegovu trgovinu i kao oganj tajno pojede njegovo 
imanje. Osirotevši, trgovac opet ode k svetitelju i zamoli ga da mu pozajmi novac. Svetitelj 
ga posla u svoju spavaonicu da tamo iz kovčežića uzme sam. Pritom mu reče: Idi i uzmi, 
ako si sam metnuo. ‐ Trgovac ode, i ne našavši u kovčežiću novac, vrati se k svetitelju 
praznih ruku. Svetitelj mu onda reče: Ali brate, moj, u kovčežić se do ovoga časa nije 
uvlačila druga ruka sem tvoje. Znači: da si tada metnuo novac, ti bi ga sada opet mogao 
uzeti. ‐ Trgovca obuze stid, i on odmah pade k nogama svetiteljevim, moleći za oproštaj. 
Svetitelj mu odmah oprosti, ali ga pritom pouči, da ne želi tuće, niti da oskvrnavljuje svest 
svoju obmanom i lažju. Jer nepravedno stečeni dobitak nije dobitak, već sigurni gubitak. 

U Aleksandriji bi jednom sazvan sabor episkopa: patrijarh Aleksandrijski sazva sve 
podčinjene mu episkope i htede da opštom molitvom poobara i uništi sve neznabožačke 
idole, kojih tamo beše još vrlo mnogo. I kada se prinošahu mnogobrojne usrdne saborne i 
posebne molitve Bogu, popadaše svi idoli u gradu i okolini, samo jedan znameniti idol 
ostade čitav na svom mestu. Pošto se patrijarh dugo i svesrdno moljaše o razrušenju ovoga 
idola, njemu se noću kada stajaše na molitvi javi neko Božansko viđenje, i bi mu naređeno 
da ne tuguje što idol ne pada nego da što pre pošalje na Kipar i pozove episkopa 
Trimituntskog Spiridona, jer taj idol je ostavljen njemu, da ga on molitvom sruši. Patrijarh 
odmah napisa pismo blaženome Spiridonu, u kome ga moljaše i pozivaše da dođe u 
Aleksandriju, objasnivši mu da ga poziva zbog viđenja koje je imao. To pismo patrijarh 
hitno posla na Kipar. Dobivši i pročitavši pismo, sveti Spiridon odmah sede na lađu i 
otplovi u Aleksandriju. Kada se laća zaustavi u aleksandrijskom pristaništu, zvanom 
Neapolj, i svetitelj se iskrca na zemlju, tog trenutka idol u Aleksandriji sa svojim 
mnogobrojnim žrtvenicima pade i razbi se. Po tome u Aleksandriji i poznadoše da je 
doputovao sveti Spiridon. Jer kada patrijarhu javiše da je idol pao, patrijarh reče ostalim 
episkopima: Prijatelji, Spiridon Trimituntski približava se. I svi se oni spremiše, i izađoše u 
susret svetitelju, i primivši ga česno radovahuse što im dođe tako veliki čudotvorac i 
svetilnik sveta. 

Crkveni istoričari Nikifor[18] i Sozomen[19] pišu i o tome da se sveti Spiridon veoma 
starao o strogom održavanju crkvenog poretka i o neprikosnovenom čuvanju do poslednje 
reči svega onoga što je napisano u sveštenim knjigama Svetoga Pisma. 

Jednom se dogodi ovakva stvar. Na ostrvu Kipru bi sabor svih episkopa sa ostrva radi 
crkvenih poslova. Meću episkopima beše sveti Spiridon i već spominjani Trifilije, čovek 
veoma učen i načitan, pošto u mladosti beše proveo mnogo godina u Beritu[20] 
izučavajući Sveto Pismo i ostale nauke, svetske i sveštene. Njega moliše oci da izgovori u 
crkvi pouku narodu. Kada on govoraše pouku, dogodi mu se da on spomenu reči 
Hristove, rečene raslabljenome: ʺustani i uzmi odar svojʺ (Mk. 2, 11). No Trifilije reč ʺodarʺ 
zameni rečju ʺposteljaʺ i reče: ʺustani i uzmi postelju svojuʺ. Čuvši to, sveti Spiridon ustade 
s mesta, ne podnoseći zamenjivanje reči Hristove, i reče Trifiliju: ʺZar si ti bolji od Onoga 
koje je rekao ʺodarʺ, te se stidiš reči koju je On upotrebio? ‐ Rekavši to, on na očigled svih 
izađe iz Crkve. I on postupi tako ne iz zlobe i ne što sam beše neškolovan: posramivši 
malko Trifilija, koji se ponosio svojom krasnorečivošću, on ga nauči smirenosti i krotosti. 
A sveti Spiridon uživaše veliki ugled među episkopima kao najstariji po godinama, 
najslavniji po životu, prvi po episkopstvu i preveliki čudotvorac, pa je stoga svaki iz 
uvaženja prema njegovoj ličnosti lako uvažavao i njegove reči. 
Na prepodobnom bejaše tako velika blagodat i milost Božja, da u vreme žetve pri najvećoj 
žegi njegova sveta glava pokaza se pokrivena hladnom rosom koja silažaše odozgo. To bi 
u poslednjoj godini njegova života: zajedno sa žeteocima on izađe na žetvu, jer beše 
smiren i rađaše sam, ne gordeći se visinom svoga čina; i kada žanjaše svoju njivu, 
iznenada, u vreme najveće žege njegova glava bi orošena rosom, kao nekada Gedeonovo 
runo.[21] I svi koji tamo behu s njim videše to i divljahu se. Potom se vlasi na glavi 
njegovoj odjednom izmeniše: jedne postadoše zlataste, druge ‐ crne, treće ‐ bele. I jedini 
Bog zna radi čega to bi i šta predskazivaše. Svetitelj opipa glavu rukom i reče onima što 
behu s njim, da se približilo vreme razlučenja duše njegove od tela; i pouči ih sve dobrim 
delima, a prvenstveno ljubavi k Bogu i bližnjemu. 

Posle nekoliko dana sveti Spiridon u vreme molitve predade svoju svetu i pravednu dušu 
u ruke Gospodu svome,[22] kome je u svetosti i pravednosti služio celoga života svog. I bi 
najsvečanije sahranjen u crkvi svetih Apostola u Trimituntu.[23] Tamo se i ustanovi 
praznovati spomen njegov svake godine, i na grobu njegovom bivaju mnogobrojna čudesa 
u slavu Boga, divnoga u svecima Njegovim, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka 
bude slava, blagodarenje, čast i poklonjenje vavek. Amin.  

Korisno je po dušu spomenuti i ova dva čuda svetog Spiridona. 

  

1) Kada je sveti Spiridon putovao na Sveti Prvi Vaseljenski sabor, valjalo mu je usput 
prenoćiti u jednoj gostionici. Jeretici arijanci noću tajno zaklaše njegova dva konja 
odsekavši im glave. U svitanje sluga svetog Spiridona vide kakvu su pakost jeretici 
priredili svetitelju, i obavesti o tome svetog Spiridona. A on, uzdajući se u Gospoda, 
naredi sluzi da odrezane glave pripoji konjskim trupovima. Sluga postupi po naređenju: 
no u brzini on glavu beloga konja priloži k trupu vranca, a vrančevu glavu k trupu belca, i 
tog trenutka konji oživeše, i stadoše na svoje noge. I sveti Spiridon produži svoj put na tim 
konjima, i svi ljudi koji ga sretahu na putu čuđahu se vrancu sa belom glavom i belcu sa 
vranom glavom. Tako jeretici biše posramljeni. 

2) Na svetom Prvom Vaseljenskom saboru sveti oci vođahu duge sporove o Jednome Bogu 
u Svetoj Trojici. Da bi pokazao Jedinstvo Svete Trojice sveti Spiridon učini ovo: uze ciglu, 
stisnu je, i iz cigle iziđe oganj uvis, voda naniže, a blato ostade u ruci. I reče svetitelj: Eto tri 
stihije a jedna cigla. Tako je i u Svetog Trojici: tri Lica a jedan Bog. 

  

  

SPOMEN SVETE 

IRINE,  
kćeri Svetog Spiridona 

  

OVA svetiteljka ubraja se među svetitelje Kiparske Crkve. Njena sveta ikona na zidu 
(freska), iz 14. veka, postoji. u Bogorodičinoj crkvi u mestu Asinu blizu Nikozije na Kipru. 
Ostali Sinaksari je ne spominju. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

RAZUMNIKA (SINETOSA) 

  

SVETI mučenik Razumnik[24] beše rodom iz Rima. U ranoj V mladosti roditelji ga njegovi 
dadoše episkopu Rimskom radi obučenja Svetim Knjigama. Kao vredan na knjizi i vrlo 
dobar po duši, on bi proizveden za čteca. Na toj dužnosti on mnoge učaše svetoj veri i 
pobožnom životu, a izobličavaše idole i njihove poklonike. Obavešten o tome, car 
Avrelijan[25] izvede Razumnika preda se na sud. Car zatraži od Razumnika da prinese 
idolima žrtvu. Ovaj to odbi i ismeja cara. Car onda naredi da ga biju. I biše ga volovskim 
žilama tako nemilosrdno, da se sva zemlja oko njega obagri krvlju. Zatim ga car baci u 
tamnicu. Narednog dana sveti mučenik ponovo bi izveden na sud. Tada mučenika 
položiše na usijanu gvozdenu lesu; i svetom mučeniku dođe s neba glas od Boga, koji ga 
krepljaše i sokoljaše na mučeništvo; onda pade velika kiša, i ugasi oganj; i sveti ostade 
nepovređen. Posle toga, po carevom naređenju, bi iskopana duboka jama, sva načičkana 
kopljima, sa oštricama uvis. I mučenik Hristov bi bačen na ta koplja u toj jami. Ali ga 
Gospod isceli od svih tih rana i učini potpuno zdrava. Car onda naredi, te svetom 
mučeniku odsekoše glavu mačem. I tako slavni mučenik primi venac mučeništva.[26] 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

ALEKSANDRA,  

episkopa Jerusalimskoga 

  
SVETI sveštenomučenik Aleksandar, koji se sjajno borio i postradao za veru Hristovu, 
pripada mnogobrojnim učenicima vrlo znamenitog učitelja Crkve trećega veka, Klimenta 
Aleksandrijskog,[27] koje je on skupljao oko sebe u Aleksandriji. U početku trećega veka 
sveti 

Aleksandar postade episkop u Flaviji, u Kapadokiji.[28] U vreme gonjenja hrišćana od 
strane cara Septimija Severa[29] ovaj sveti revnitelj blagovesti Hristove bi bačen u tamnicu, 
u kojoj tamnova nekoliko godina. Po oslobođenju iz tamnice sveti Aleksandar otputova u 
Jerusalim da se pokloni svetim mestima.[30] Tamo bi dočekan od naroda i pustinjaka, koji 
behu obavešteni odozgo o njegovom dolasku, i prema jasnom otkrivenju nebeskom bi 
izabran za saupravitelja prestarelom patrijarhu Jerusalimskom Narkisu.[31] Čitavih 
trideset osam godina sveti Aleksandar je bogomudro upravljao Jerusalimskom 
Crkvom.[32] Bio poznat kao veliki ljubitelj prosvete. Pri Jerusalimskoj crkvi osnovao 
čuvenu biblioteku Jerusalimsku. U njoj sabrao knjige Svetoga Pisma i dela ondašnjih 
pisaca hrišćanskih. Za vreme ljutog gonjenja hrišćana od strane cara Dekija, sveti 
Aleksandar bi uhvaćen, i okovan doveden u Kesariju Palestinsku[33] na sud. Na sudu on 
neustrašivo i gromoglasno ispovedi pred svima da je Hristos Jedini istiniti Bog i Car i 
Tvorac vaseljene. Pritom izjavi da je klanjanje idolima klanjanje demonima, i da je 
idolopoklonstvo ubitačna zabluda. To razgnjevi i razjari sudiju, te on naredi da svetog 
episkopa stave na muke. I sveti ispovednik bi mučen na razne načine. Posle toga sudija 
donese odluku da svetog junaka bace živog zverovima da ga pojedu. Izveden pred 
zverove, sveti junak Hristov se pomoli Gospodu ovakvim rečima: ʺAko je volja Tvoja da 
sada skončam, neka bude kako Ti hoćeš!ʺ ‐ Tada zverovi pritrčaše k svetitelju: jedni 
priklanjahu glave svoje pred njim, drugi mu celivahu noge, treći mu lizahu rane. I tako 
blagodaću Božjom svetitelj Božji ostade nepovređen. Zatim ponovo bi bačen u tamnicu. I 
ostade u njoj dugo vreme; i tamo predade duh svoj u ruke Gospodu svome.[34] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG 

JOVANA,  

mitropolita Zihne 

  

PREPODOBNI Jovan živeo za vreme Andronika II Paleologa (1282‐1328) i Andronika III 
(1328‐1341). Roditelji njegovi behu verni i pobožni hrišćani, ali umreše pre nego što dete 
napuni dve godine, te tako Jovan ostade siroče. Zatim ga uze stric njegov, monah 
Joanikije, u svoju keliju, i odgajivši ga i naučivši ga božanskoj nauci, postriže ga za 
monaha, i imađaše ga pored sebe, vaspitavajući ga u monaškom životu. Kada poraste 
telom i duhom, prepodobni otac naš Jovan, bi ukrašen mnogim vrlinama, te primi i 
sveštenički čin. 

Bogu koji o svemu promišlja bilo je ugodno da ovaj veliki svetilnik postavi na svećnjak te 
da svetli i ostalima, zbog čega ga je i uzdigao na episkopski stepen. Hrišćani grada Zihne 
iz istočne Makedonije dođoše k prepodobnom Jovanu sa žarkom molbom da se primi da 
im bude arhijerej. A ovaj, u svemu budući poslušan stricu, posla ih k njemu. Stric njegov 
nije hteo u početku ni da čuje za tako nešto a kamoli da pristane; no na kraju je ipak 
popustio. Postavši arhijerej, prepodobni se sav predade brizi za svoje duhovno stado, 
vodeći ga na spasonosnu pašu i čuvajući ga nepovređena od zuba duhovnih vukova. A 
kad se njegov stric Joakim upokoji u Gospodu, prepodobni Jovan podnese ostavku na 
eparhiju, vrati se u manastir česnog Preteče Jovana i preuze staranje o njemu. Obraćaše se 
prepodobni za pomoć vizantijskom caru Androniku Paleologu i Stefanu blagovernom 
kralju Srbije,[35] i potpomognut obilno njima, obnovi i proširi manastir kao što i danas 
postoji.  

U gradu Seru prepodobni sagradi i drugi manastir, takođe u ime česnoga Preteče, koji je 
snabdeo, kao i prvi, svim onim što je neophodno. Obadva manastira bogonosni otac naš 
Jovan snabde carskim hrisovuljama, patrijaraškim sinđelijama, poveljama darodavaca i 
svojim ustavima i naredbama koji se tiču savršenog po Hristu življenja tamošnjih monaha. 
Poživevši tako česnim i bogougodnim životom, prepodobni otac naš Jovan završi život 
svoj u dubokoj starosti 1333. godine. Sveto telo njegovo bi sahranjeno sa češću i 
poštovanjem u sabornom hramu njegovog manastira, a sveta duša njegova uziđe na 
nebesa i nastani se u dvorima Gospodnjim sa svima svetim Pravednicima i Anđelima, sa 
kojima neka bi se udostojili i mi nebeskih blaga zastupništvom bogonosnog i česnog oca 
našeg Jovana, postavši savršeni poklonici savršene Trojice u Hristu Isusu. Amin.  

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ETERIJA 

  

POSTRADAO za vreme Maksimijana (286‐305). Zbog vere u Hrista i zato što nije hteo 
prineti žrtve idolima, ljuto je mučen. Najpre su mu usijanim klincem proboli uši, tako da 
su zenice očiju njegovih istopivši se ispale. Zatim je mučen !na točku vezan, vešan noseći 
uzdu u ustima, paljen svećama, i na kraju, glava mu je mačem odsečena. 

  

  
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TERAPONTA MONZENSKOG 

  

ZAMONAŠIO se u Kostromskom Vozdviženskom manastiru. Željan pustinjačkog 
usamljeničkog podvižništva udaljio se na reku Monzu; i kraj nje osnovao Blagoveštenski 
manastir; u njemu se podvizavao do svog prestavljenja, 1595. godine. Činio čudesa za 
života. Svete mošti njegove počivaju u Blagoveštenskoj crkvi. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

AMONATA 

  

PREPODOBNI otac Amonat u miru se upokojio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ANTA (CVETKA) 

  

OVAJ prepodobni Ant u miru se upokojio.  

  

  

SPOMEN SVETE 

EFIMIJANE 

  

O NjOJ se govori samo u jerusalimskom Kanonaru. Praznuje se zajedno sa svetom Fevom. 

  

  
  
  

  

NAPOMENE: 

1. Kipar ‐ veliko ostrvo u istočnom delu Sredozemnog mora, na jugu od Male Azije. 

2. Sveti ravnoapostolii Konstantin Veliki carovao u zapadnoj polovini Rimske 
carevine od 306. godine, i celom carevinom od 324‐337.godine. Sin njegov, car 
Konstancije carovao na Istoku od 337. godine, a celom carevinom od 353. do 361. 
godine. 

3. 2. Mojs. 7, 10. 

4. Isus Nav. 3, 14‐17. 

5. Mat. 9, 11. 

6. Lk. 7, 48; Jn. 5, 14; 8, 11. 

7. Sveti Mitrofan ‐ patrijarh Carigradski od 315 ‐ 325. godine. Sveti Aleksandar, njegov 
prejemnik, patrijarhovao od 325 ‐ 340. godine. 

8. Sveti Atanasije Veliki ‐ arhiepiskop Aleksandrijski, znameniti zaštitnik Pravoslavlja, 
na Prvom Vaseljenskom saboru vodio sporove kao đakon Spomen njegov praznuje 
se 18. januara i 2. maja. 

9. Peripatetici ‐ sledbenici Aristotelove filosofije. Ustvari: peripatetici znači šetači; 
grčka reč περιπατοι znači: tremovi na stubovima, kolopade; Peripatetička škola ‐ 
osnovana od Aristotela, koji je imao običaj poučavati pod takvim tremovima. Ova 
škola osnovana krajem četvrtoga veka pre Hrista i trajala osam vekova 

10. Trifilije, kasnije episkop Levkusijski; uvršćen u red svetitelja. Spomen njegov Crkva 
praznuje 13. juna. 

11. Mt. 5, 39.  

12. Treba spomenuti da je car Konstancije bio naklonjen jereticima ‐ arijancima. 

13. 3 Car. 17, 21; 4 Car. 4, 35 

14. 4 Car. 4, 2. 

15. Sravni: 1 Petr. 1, 4; 
16. 2 Kor. 5, 1. 

17. D. A. 14, 11‐15. 

18. Nikifor Kalist ‐ crkveni istoričar, živeo u XIV veku. Njegova ʺCrkvena istorijaʺ, u 18 
knjiga, obuhvata vreme do smrti Vizantijskog cara Foke (t 611 godine). 

19. Sozomen ‐ crkveni istoričar petoga veka; napisao Istoriju Crkve, koja obuhvata 
vreme od 323. do 439. godine. 

20. Berit ‐ današnji Bejrut ‐ drevni grad Finikije na obali Sredozemnog mora; naročito 
cvetao u petom veku i slavio se visokom školom retorike, poezije i prava. Danas ‐ 
prestonica države Libana. 

21. Knjiga o sudijama: 6, 37‐38. 

22. Sveti Spiridon upokojio se u Gospodu 348. godine. 

23. Česne mošti svetog Spiridona, netljene i čudotvorne, blagodaću Božijom imaju tu 
osobenost što je koža na tom telu meka kao kod živih ljudi. U Trimituntu svete 
mošti njegove počivale su do polovine sedmoga veka, pa su zbog najezde varvara 
prenesene u Carigrad. Godine 1453. maja 29. neki sveštenik Georgije Kaloheret 
prenese svete mošti ove iz Carigrada u Srbiju, a iz Srbije 1460. g. na ostrvo Krf. I 
ove, uvek čudotvorne mošti, počivaju i sada na Krfu, i dan‐danas proslavljajući 
Boga mnogim čudesima. 

24. Grčko mu je ime Sinetos ili Sinesije. 

25. Rimski car ‐ carovao od 270 ‐ 275. godine. 

26. Sveti Razumnik bio čtec pri papi Sikstvu (257 ‐ 258. godine). 

27. Kliment Aleksandrijski ‐ jedan od najznamenitijih hrišćanskih učenjaka prvih 
vekova; upokojio se 217. godine. 

28. Kapadokija ‐ prostrana oblast u istočnom delu Male Azije; Flavija ‐ jedan od 
gradova Kapadokije. 

29. Oko 209. do 210. godine. Septimije Sever ‐ rimski car, carovao od 193 ‐ 211. godine. 

30. To je bilo 212. godine. 

31. Sveti Narkis patrijarhovao oko 196. godine, a zatim po drugi put 212. godine. 
Spomen njegov Crkva praznuje 7. avgusta. 

32. Od 212 ‐ 250. godine. 
 33. Kesarija Palestinska ‐ na istočnoj obali Sredozemnog mora; jedan od najbogatijih i 
najlepših gradova Palestine. Danas ‐ ruševine. 

34. Sveti Aleksandar prestavio se 251. godine. Spomen njegov vrši se i 16. maja 

35. Reč je o kralju Stefanu Urošu II Milutinu (1282‐1321), zetu Andronika Paleologa, ili, 
možda, i o kralju Stefanu Urošu III Dečanskom  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
13. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETIH MUČENIKA 

EVSTRATIJA, AKSENTIJA, EVGENIJA, MARDARIJA i ORESTA 

  

U VREME careva Dioklecijana i Maksimijana u svoj rimskoj carevini carovaše bezbožna 
idolopoklonička zabluda, i ljudi se kao sumanuti prosto takmičahu u služenju idolima. 
Naročito kada po svima gradovima i mestima stadoše stizati carske naredbe upraviteljima 
oblasti i sudijama, u kojima se naređivalo da se u određene dane i praznike prinose darovi 
i žrtve bogovima. U tim naredbama obećavani su: carska blagonaklonost, počasti i visoki 
položaji u državi onima koji usrdno služe bogovima; onima pak koji ne budu hteli klanjati 
se idolima i prinositi im žrtve, pretilo se prvo ‐ oduzimanjem imanja, zatim ‐ stavljanjem 
na raznovrsne muke, i ‐ smrtnom kaznom. I veliko gonjenje hrišćana besnijaše po celoj 
carevini, i svuda carski namesnici i uopšte vlasti starahu se na sve moguće načine da veru 
Hristovu potpuno istrebe sa lica zemlje. 

U to vreme neznabožni carevi biše obavešteni da se njihovim naređenjima protive sva 
Velika Jermenija i Kapadokija,[1] i jednodušno verujući u raspetoga Hrista i čvrsto se 
uzdajući u Njega hoće da se odcepe od rimske carevine. ‐: Ova vest silno uznemiri cara 
Dioklecijana, i on sazva ove svoje velmože, i tri dana od jutra do večera savetovaše se s 
njima na koji bi način potpuno iskorenio hrišćanstvo. U tom cilju on najpre u Jermeniji i 
Kapadokiji svrgnu s vlasti carske namesnike kao neiskusne i nesposobne da dobro 
upravljaju poverenim im oblastima i da stišavaju narodno nezadovoljstvo, a na njihova 
mesta izabra dva Grka, Lisija i Agrikola, ljude surove i svirepe. Ovu dvojicu on i postavi 
nad ovim oblastima: Lisiju poveri čuvanje i odbranu granica, a Agrikolu ‐ opštu upravu. 
Njima potčini i svu vojsku u ovim oblastima. 

Kada ova dva nova upravitelja stigoše na mesto svoga naznačenja, otpoče nepoštedno 
ubijanje ljudi svakoga uzrasta, i to bez ikakvog ispitivanja, samo po najmanjoj kleveti 
pakosnih neprijatelja hrišćanskih. Svaki dan tragahu za hrišćanima, hvatahu ih, i 
predavahu ih, krvožednim upraviteljima kar krvoločnim zverovima. Lisije koji življaše u 
gradu Satalionu,[2] čim bi pronašao hrišćane, ljude ili žene, podvrgavao ih je raznim 
ispitivanjima i mnogim mukama, pa ih onda pod jakom stražom slao vezane Agrikolu, 
koji je živeo u Sevastiji,[3] da ne bi umrli u svome zavičaju i bili po hrišćanski sahranjeni 
od svojih srodnika i prijatelja, nego da oni, poubijani u tuđem kraju, ostanu bez traga. Isto 
tako postupaše i Agrikol, šaljući Lisiju u Satelion hrišćane pohvatane u Sevastiji: jer oni 
behu veliki prijatelji i složni jednomišljenici, i behu se bednici dogovorili da hrišćanima što 
više jada zadaju ubijajući ih van njihovih zavičaja. 

U to vreme življaše u Satalionu vrlo ugledan čovek Evstatije. Meću sugrađanima svojim 
on beše prvi po visokorodstvu i po činu. Vojvoda po činu, Evstratije se odlikovao 
pobožnošću, bogobojažljivošću i besprekornim životom. Gledajući svaki dan veliko 
gonjenje hrišćana, on tugovaše i srce mu se kidaše. Gorko uzdišući i plačući, i provodeći 
vreme u postu i molitvi, on vapijaše ka Gospodu našem Isusu Hristu, da se sažali i smiluje 
na sluge Svoje, spase ih od bede i odvrati od njih nagrnulo zlo. Pri tome Evstratije i sam 
željaše da uđe u podvig svetih mučenika i da se udostoji postati učesnik njihovih muka; 
ali, razmišljajući o raznovrsnosti muka i svireposti mučitelja, on se bojao. Naposletku on 
ipak odluči da proveri svoju nameru na sledeći način: svoj pojas on Dade svom vernom 
sluzi i naredi mu da ga odnese u crkvu Aravrakijsku, otkuda i sam on beše rodom; 
prezviter pak u toj crkvi u to vreme beše Aksentije, osvedočeni sluga Božji; pritom 
Evstratije dade sluzi svome ovakvo uputstvo: da pojas tajno položi u oltaru, a sam da se 
sakrije u crkvi i motri ko će prvi doći i uzeti pojas: ako ga uzme prezviter Aksentije 
došavši na molitvu, onda sluga, ništa mu ne govoreći, neka se vrati doma; ako pak neko 
drugi od klira dođe i htedne uzeti pojas, onda sluga neka to ne dopusti nego neka odmah 
vrati pojas natrag. 

Pošto posla slugu sa takvim nalogom, Evstratije donese u duši svojoj ovakvu odluku: ʺako 
pojas uzme sam prezviter, onda će to biti znak da sam Bog hoće da Evstratije preda sebe 
na muke za Hrista; ako bi ga pak ko drugi hteo uzeti, to će onda značiti da ne treba sebe 
da predaje na mučenje već da tajno drži svetu veruʺ. ‐ Nakon malo dana vrati se sluga i 
ispriča gospodaru svome da onoga časa, kada on položi pojas u oltaru, naiđe prezviter 
Aksentije, kao naročito poslan, i ušavši u oltar uze pojas. ‐ Čuvši to, Evstratije se veoma 
obradova, i lice mu sijaše od radosti, čemu se veoma čuđaše prijatelj njegov Evgenije. 
Ubrzo posle toga blaženi Aksentije bi uhvaćen sa drugim hrišćanima, ispitan na sudu i 
mučen, pa bačen u tamnidžu, i držan tamo u okovima. Zatim opet bi usred grada 
ustrojeno sudište na jednoj uzvišici, i Lisije oholo sede na sudijsku stolicu i naredi da se 
sužnji dovedu iz tamnice na saslušanje. A sveti Evstratije, došavši u tamnicu, moli sve 
Hrista radi okovane svete, da se pomole za njega, pošto i sam hoće da tog istog dana uzme 
udela u njihovom podvigu. Tada svi sveti sužnji, preklonivši kolena, pomoliše se Bogu za 
njega. Kada završiše molitvu, vojnici povedoše iz tamnice na sud sužnje, na čelu kojih 
iđaše Evstratije. Došavši na sudište, četa vojnika po običaju stade pred sudijom. Lisije 
naredi da sužnje izvode preda nj na sud jednog po jednog, onim redom kao i na prvom 
saslušanju. Kada otpoče suđenje Evstratije reče: 

ʺPrema carskoj naredbi, izdatoj ranije, i sada na sudu opet pročitanoj, svi hrišćani, ma gde 
se nalazili, podleže sudu. Po toj naredbi doveden je ovamo Aksentije, muž odavno čuven 
svojim poreklom i pobožnim životom, a sada još čuveniji zbog pokazanog junaštva i 
čvrstine, pomoću kojih objavi sebe slugom Hrista, Cara Nebeskoga. Stojeći na ovome 
sudu, on se već podvizavao podvigom besmrtnosti, sudijo, i izobličio tvoje bezbožje, 
rečima i delima premudro govoreći i junački muke trpeći. Od toga dana on kao zločinac bi 
metnut u tamnicu; a danas ti naredi da ga opet izvedu na saslušanje sa svetom družinom 
njegovom. I evo, svi oni stoje sa mnom, nepokolebljivi i hrabri duhom i gotovi da posrame 
i potpuno razveju sve lukave zamisli protiv njih> na koje te tutka otac tvoj ‐ đavo!ʺ 

Čuvši to, Lisije si zbuni od neočekivane smelosti Evstratijeve, pa krvnički pogledavši na 
njega gnjevno i besno huknu i povika groznim glasom: Nikada mi se nije desilo da 
izrečem tako strog sud kao danas, kada se ovaj odvratni grešnik drznuo ispričavati se 
preda mnom! Neka se odmah skine s njega pojas i vojničko odelo, i neka je svima znano 
da se on lišava čina koji je dosada imao! Zatim neka, nag telom i konopcima vezanih ruku 
i nogu i prostrt na zemlji, produži svoju besedu! 

Sluge hitno izvršiše naređenje. Tada Lisije reče Evstratiju: Ne kaješ li se zbog svog 
pagubnog pothvata? Ako se kaješ, obasuću te blagonaklonošću i izbeći ćeš kaznu. U 
svakom slučaju, pre mučenja kaži mi svoje ime i postojbinu, i izloži nam svoju veru. ‐ 
Svetitelj odgovori: Rođen sam u gradu Aravraki; ime mi je Evstratije, koje na jeziku moga 
zavičaja glasi Kirisik; a sluga sam Gospodara svih ‐ Boga Oca i Sina Njegovog Gospoda 
Isusa Hrista i Svetoga Duha, od povoja naučen sam klanjati se ovome u Trojici Jednome 
Bogu i verovati u Njega. ‐ Lisije reče: Neka vojnici kažu koliko je godina ovaj u vojsci. ‐ 
Vojnici odgovoriše: Već je dvadeset sedma godina otkako je kao mlad stupio u vojnu 
službu. 

Tada Lisije reče ispovedniku: Evstratije, ti sam vidiš kakvu si muku navukao na sebe 
svojom nepokornošću. Ostavi se svoga bezumlja! predomisli se i ne upropašćuj svoju čast i 
čin, koje si stekao tako dugim službovanjem u vojsci! prizovi milostivnu silu bogova i 
umoli carsku krotost i čovekoljublje suda! ‐ Sveti Evstratije odgovori: Odvratnim 
demonima, i gluvim idolima načinjenim od ljudi, niko ko ima zdrav razum nikada nije 
smatrao za potrebno klanjati se. Zato se u našim Svetim Knjigama kaže: bogovi koji nisu 
stvorili nebo i zemlju, neka nestanu! (Jerem. 10, 11). ‐ Sudija na to reče: Onda, zdrav razum 
ima ne onaj li koji se klanja Bogu Raspetome, kao što to činite vi prepuni zablude?! ‐ Sveti 
Evstratije mu odgovori: Da tvoja duhovna čula nisu izopačena služenjem sujeti, i da duša 
tvoja nije sva pogružena u umovanje o zemaljskom, ja bih ti dokazao da Taj Raspeti i jeste 
istiniti Spasitelj i Gospod i Sazdatelj svekolike tvari, koji je pre vekova u Ocu i koji je 
Svojom neiskazanom mudrošću oživeo kroz preporod omrtvelost našu. 

U tom trenutku siloviti sudija prekide svetitelju govor i reče: Neka ovaj bezobraznik bude 
konopcima obešen u vazduhu i neka se ispod njega razgori oganj od kučina, a odozgo 
neka ga biju po leđima sa tri motke, pa neka onda vodi krasnorečivu prepirku svoju s 
nama! 

Tako mučen, svetitelj trpljaše dugo vreme, odozdo paljen a odozgo svirepo bijen i kidan. 
No i u takvim mukama svetitelj ne pusti ni glasa od sebe, niti se izmeni u licu, i izgledaše 
kao da strada u tuđem telu, tako da se i sam mučitelj veoma divljaše. Najzad Lisije naredi 
da popuste sa mučenjem i, osmehnuvši se pakosno, reče mučeniku: Šta misliš, Evstratije, 
hoćeš li da ti malo ublažim bolove od nanesenih ti rana? 

Rekavši to, mučitelj odmah naredi da se donese slana voda pomešana sa sirćetom, pa da se 
njome obilno zalivaju rane mučeniku i snažno trljaju oštrim crepovima. No stradalac 
junački pretrpe i tu muku, kao da ne oseća nikakav bol. A mučitelj mišljaše da Evstratije 
pomoću nekih mađija čini sebe neosetljivim za bolove. Tada mu sveti Evstratije reče: 
Stavljajući me na ovakve muke, ti si mi i protiv svoje volje učinio veliko dobro, jer si 
odagnao od mene maglu koja se dizala u meni od telesne ogrubelosti duše moje, i učinio si 
me pobediteljem nad iskušenjima mog samovlasnog uma koja me odavno uznemiravaju, i 
omogućio si mi da savladam sve iapade strasti i nemire duše; usred ratobornih napasti ti si 
sačuvao unutrašnju čvrstinu moga duha, ‐ zalog besmrtnog života mog, gde je za sve 
verne sabrano bogatstvo nepropadljivo; i pokazao si mi put skraćen i bestrastan, kojim ja 
mogu i u ovom trošnom telu postići angelski život i naslađivati se večnosti nebeske. Sada 
znam da sam ja crkva Boga Živoga i Svetoga Duha koji živi u meni.[4] Stoga: odstupite od 
mene svi koji činite bezakonje, jer Gospod ču plač moj, Gospod molitvu moju primi.[5] 
Vaistinu, duša će se moja radovati o Gospodu, i veseliće se o spasenju njegovom. Sve će 
kosti moje reći: Gospode: ko je kao Ti, koji izbavljaš stradalca iz ruku silnika, i ništega i 
ubogoga od onih koji ga upropašćuju.[6] Zato pohitaj, slugo đavolji! nemoj izostaviti 
nijedno od oruđa mučenja što ti stoje na raspoloženju! ispitaj me kao zlato u ognju, pa još i 
jače! No u meni nećeš naći omiljenu ti poganštinu kojoj ti služiš delima. Jer bogovi tvoji su 
gadost koja vlada tobom i tvojim bezumnim carem. 

Mučitelj na to uzvrati: Izgleda mi da ti se od silnih bolova telesnih poremetio um, te zato i 
govoriš mnoge besmislice. Kada bi taj tvoj Bog mogao, kako ti kažeš, učiniti tebe 
besmrtnim, onda bi te on izbavio i od ovih rana. Stoga prestani zavaravati sebe praznim 
nadama i sanjarijama, i postaraj se prihvatiti izbavljenje koje ti nudim. ‐ Evstratije 
odgovori: Hoćeš li, oslepljenih čula čoveče, poverovati da Bogu mome ništa nije 
nemoguće? Pazi i gledaj na mene, koga misliš umrtviti i pogubiti pomoću muka 
izmišljenih tobom. 

Tada svi pogledaše u njega i posmatrahu ga s velikom pažnjom; i gle, iznenada kraste od 
rana spadoše s tela njegova kao krljušt, i on postade potpuno zdrav, bez ikakvog traga od 
rana na telu njegovom. I svi, videvši takvo čudo, proslaviše Jedinog Istinitog Boga. A 
Evgenije, Evstratijev prijatelj, sugrađanin i savojnik, kliknu gromkim glasom: Lisije! I ja 
sam hrišćanin! i proklinjem veru tvoju; i kao gospodin moj Evstratije odbijam da se 
pokorim carevoj naredbi i tvojoj volji! 

Lisije mučitelj se strahovito razjari, i naredi da Evgenija odmah uhvate i postave usred 
sudišta, i reče: Ispitivanje svih ovih zahteva mnogo vremena i truda; međutim preda 
mnom stoje narodni poslovi koje moram sada srediti. Stoga naređujem: ovoga čarobnjaka i 
mađioničara Evstratija, kao i Evgenija, njegovog jednomišljenika, čvrsto okovati u lance. 
pa baciti u tamnicu zajedno sa drugim hrišćanima, i držati nh tamo do sledećeg isleđenja. 

Rekavši to, Lisije ustade sa svoga mesta i prekinu suđenje. A sveti, obradovan i tolikom 
neustrašivošću i trpljenjem svetog Evstratija i spasonosnim čudom koje Gospod naš Isus 
Hristos pokaza na njemu, biše odvedeni u tamnicu. Kada uđoše u tamnicu, oni svi 
jednoglasno otpevaše psalam: Kako je lepo i krasno, kad sva braća žive zajedno ... (Psal. 
132, 1 ...). I završivši molitvu sedoše, a sveti Evstratije ih poučavaše i pripremaše za 
predstojeći podvig. 

Tako prođe taj dan. Noću Lisije naredi vojnicima da se spremaju za put, pošto je 
nameravao da putuje u grad Nikopolj.[7] 

Dok se vojnici pripremahu, Lisije sam ode u tamnicu, pozva preda se Evstratija i, smešeći 
se licemerno, reče mu: Zdravo, dragi Evstratije! ‐ Svetitelj odgovori: Svemogući Bog kome 
služim, neka te dostojno nagradi za tvoj pozdrav, sudijo! ‐ Lisije na to reče: O ugaćanju 
Bogu se i staraj; a sada primi čizme i obuj se, da bi s nama veselo krenuo na put. ‐ A te 
čizme behu gvozdene i iznutra načičkane dugačkim i oštrim klincima. Njih navukoše na 
noge svetom Evstratiju, čvrsto ih kajišima pritegoše uz noge svetitelju, pa Lisije svojim 
prstenom zapečati kajišne čvorove i naredi da svetitelja vode za njim okovana sa drugim 
sužnjima, i da ga celim putem biju i gone da bi što brže išao. Sam pak Lisije sa svojim 
vojnicima iđaše ispred njih. Kroz dva dana oni stigoše u grad Aravrak, postojbinu 
Evstratijevu i Evgenijevu. 

Kada se oni približiše Aravraku, svi žitelji grada izađoše im u susret, želeći da vide 
blaženog Evstratija. Ali se niko od prijatelja i poznanika ne usudi da mu priđe, bojeći se da 
ne bude uhvaćen, pošto beše poznato da je pogani mučitelj već bio izdao takvo naređenje. 
Na putu pak ka Aravraku življaše neki Mardarije, čovek prostoga porekla, srednjeg 
imovnog stanja, no potpuno zadovoljan time. Kada provođahu Evstratija i druge hrišćane 
on beše zauzet pravljenjem krova na svojoj novoj kući. Pogledavši na sprovođene svete 
sužnje, on ugleda među njima kao svetlu zvezdu svetog Evstratija, pa siđe s krova i reče 
svojoj ženi po jermenski: Vidilš li, ženo, vlastelina ove zemlje, poznatog po svom poreklu i 
bogatstvu, i u visokom vojničkom činu? Vidiš li kako sve to on prezre, i ide da postane 
žrtva blagoprijatna Bogu? Blažen je on, jer i u ovom životu beše slavan, a i u Vladike našeg 
Hrista dobiće veliku nagradu i biće udostojen neiskazanog blaženstva sa anđelima. ‐ 
Blagočestiva žena odgovori mužu: Dragi supruže moj, šta smeta tebi da i ti pođeš putem 
kojim on ide i da se zajedno s njim udostojiš svete končine, da bi na nebu bio zastupnik 
meni i našoj maloj deci i svemu rodu tvome? ‐ Mardarije joj reče: Daj mi obuću, da pođem 
željenim putem. 

Ona mu s radošću brzo donese obuću. Obukavši se, obuvši se i opasavši se, Mardarije 
zagrli dva mala sinčića svoja, pa se okrenu istoku i pomoli se Bogu govoreći: Vladiko 
Bože, Oče Svedržitelju, i Gospode Isuse Hriste i Sveti Duše, Jedno Božanstvo i Jedna Sila, 
pomiluj me grešnoga, smiluj se i budi čuvar ovoj sluškinji Tvojoj i dečici ovoj, zaštitniče 
udovica i hranitelju siročadi! jer ja, Vladiko, s velikom radošću i svim srcem idem k Tebi! ‐ 
Rekavši to, on poljubi decu svoju i reče: Budi zdrava, ženo, i ne tuguj, niti plači, nego se 
raduj i veseli, jer tebe i decu našu i dušu svoju polažem u ruke Svemogućem i Sveblagom 
Bogu našem! 

Rekavši to, on hitno izađe iz kuće, radosno praćen svojom ženom. I ode k uglednom 
građaninu Avrakinskom Mukaroru, čoveku bogatom i visokoga čina, pozdravi se s njim i 
reče mu: Evo ja idem k prijatelju i rođaku tvome Kirisiku; i ako bude ugodno Bogu, biću 
mu saputnik i zajedno s njim ući ću u lodvig mučenički. Stoga budi posle Boga zaštitnik 
mojoj ženi i mojoj deci u ovom životu. A ja, ako nađem milost u Boga, pomoći ću ti u onaj 
dan kada svi mi predstanemo Njemu, i ti ćeš dobiti nagradu svoju. ‐ Blagočestivi Mukaror 
mu odgovori: Idi s mirom, čedo moje! pređi taj divni put, i ne brini ništa: ja ću ispuniti 
želju tvoju, jer ću biti roditelj ženi tvojoj i dečici tvojoj. 

Tada se Mardarije oprosti sa Mukarorom, pa ode i sustiže svete blizu samoga grada. I 
onda gromko viknu k svetome Evstratiju: Gospodine Kirisiče; kao što ovca hita k svome 
pastiru, tako i ja pribegoh k tebi, želeći da vam svima budem saputnik. Stoga primi mene, 
i pričisli me svetoj družini tvojoj, i privedi me, mada sam nedostojan, k mučeničkom 
podvigu, da bih i ja postao svedok Gospoda Hrista. ‐ Zatim on još gromče uzviknu: Čujte, 
sluge đavolove, čujte: i ja sam hrišćanin kao i gospodin moj Evstratije. 

Tada vojnici ščepaše Mardarija i vezaše, pa ga sa ostalim hrišćanima vrgoše u narodnu 
tamnicu, o čemu i Lisija izvestiše. A Lisije, riknuvši kao lav, odmah sede na sudijsku 
stolicu. Vojnici, po običaju, stadoše dovoditi hrišćane iz tamnice. Doveden bi i sveti 
Aksentije ‐ nag i konopcima svezanih ruku; ostali hrišćani sužnji stajahu i gledahu. Sudija 
reče svetitelju: Aksentije, izbavljajući nas od napora a sebe od mučenja, kaži nam, jesi li 
ostavio svoju uzaludnu i ubitačnu nepokornost i vratio se k milostivim bogovima našim? ‐ 
Sveti Aksentije odgovori: Čuj} Lisije! kunem se Istinom koja je iznad svih i svega i providi 
sve i sva, da će moj um neizmenljivo znati Jednoga Boga i ja ću se samo Njemu poklanjati, 
pa makar mi gi zadao hiljade i hiljade rana i stavio me na muke, veće od pređašnjih. 
Pogubio ti mene mačem ili ognjem, svejedno, ti nikada nećeš biti u stanju da izmeniš moje 
misli. Zato, čini odmah što hoćeš. 

Tada mučitelj izreče ovaku smrtnu presudu: ʺAksentije, koji posle mnogih mučenja i 
nadalje ostaje uporno i nesavitljivo pri svome pagubnom bezumlju, neka bude lišen života 
posečen mačem. Ovo izvršiti u pustom mestu u neprolaznoj šumi, da se bedno telo 
njegovo ne bi udostojilo doličnog pogreba. A onaj što se nedavno pridružio sužnjima, 
neka bude doveden ovamo na sredinu, da odmah dobije počast koju išteʺ. 

Dok vojnici raskivahu okove što behu na svetom Mardariju, on govoraše svetom 
Evstratiju: Gospodine moj Kirisiče! molim te, moli Boga za mene i nauči me šta da 
odgovaram pagubnom čoveku tom, da taj svirepi mučitelj ne prevari mene, čoveka prosta 
i neškolovana. ‐ Sveti Evstratije mu reče: Brate moj Mardarije, ti stalno govori jedno isto: 
ʺhrišćanin samʺ, ʺsluga sam Hristovʺ; i ništa drugo ne odgovaraj, ma šta ti on govorio ili 
činio s tobom. 

Kada vojnici dovedoše Mardarija pred Lisija, oni rekoše: Evo nedavnog sužnja. ‐ Lisije 
reče: Neka kaže svoje ime, zavičaj, zanimanje i mesto življenja, i koje je vere. ‐ Mardarije 
odgovori: Hrišćanin sam. ‐ I na sva pitanja islednika odnosno imena i zavičaja, on produži 
klicati: Hrišćanin sam! sluga sam Hristov! ‐ I tako dugo pitan, on ništa drugo ne 
odgovaraše sem: Hrišćanin sam! slugam sam Hristov! 

Sudija Lisije! videvši njegovu prostotu i nepokolebljivost, naredi da mu svrdlom probuše 
gležnje na nogama, provuku konopce kroz gležnje, pa glavačke obese i svo mu telo buše i 
opaljuju usijanim gvozdenim šipkama. Dugo viseći tako i mučen, Mardarije najzad dade 
glasa od sebe kliknuvši: ʺGospode, blagodarim Ti što me udostoji ovih blaga! Žudeo sam 
da budem spasen Tobom, i voleo sam to svim srcem. Primi dušu moju u miruʺ. ‐ Rekavši 
to, on predade duh. 

Kada telo Mardarijevo ukloniše s mučilišta, sudija Aisije reče: Neka bude sad doveden 
Evgvnije iz Satale, koji se drznu ući ovamo u vreme saslušanja Evstratija. Ja ne tvrdim da 
je on hrišćanin, kao što oni brbljaju, ali nalazim da je on vrlo nezgodan čovek. ‐ Kada 
Evgenije predstade sudu, službenici rekoše: Evo Evgenija! ‐ Sudija reče: Kaži mi, 
svepogani čoveče, kakav te zli duh natutka i podstače na toliku drskost, te nas ti onako 
bestidno ukori, ni u šta ne smatrajući sadašnju strogost suda? ‐ Sveti Evgenije odgovori: 
Moj Bog koji obezoružava obožavane tobom demone; eto, On mi dade silu i darova mi 
smelost i slobodu reči, da popljujem tvoju bedastost, smrdljivi psu, sasude Satane, koji će 
zajeDno s tobom biti predat na pogibao. ‐. Mučitelj povika: Odrezati mu bezobrazni jezik, 
odseći mu obe ruke, i prebiti mu goleni, da bi se pokornije ponašao pred nama! ‐ A kad 
ovo naređenje privođahu u delo, sveti Evgenije predade duh svoju Bogu. 

Ubrzo posle toga Lisije jednom izađe van grada da izvrši smotru nad vojskom. U vreme te 
smotre, kada svaki vojnik pokazivaše kako vlada oružjem, jedan od njih, po imenu Orest, 
visok rastom i divan po sioljašnjosti, bi po svome činu pozvan da predstane Lisiju. 
Ugledavši ga, Lisije ga pohvali, nazva ga ʺpravim vojnikomʺ, i naloži mu da kopljem gaća 
u metu. Kada Orest podiže ruku i zamahnu kopljem, zlatni krst koji je on nosio na 
grudima pojavi se pri zamahu ispod odela, tako da to videše svi, i sam Lisije. Orest bi 
odmah pozvan da priđe Lisiju, koji uhvati rukom krst njegov na prsima, i držeći ga upita: 
Šta je ovo? Eda li si i ti od onih koji sleduju Raspetome? ‐ Orest odgovori: Ja sam rob 
Raspetoga, Gospoda mog i Boga; i ovo znamenje Njegovo nosim na sebi radi odgonjenja 
svih zala što nailaze na mene. ‐ Tada Lisije reče: Neka i ovaj izvrsni vojnik bude svezan sa 
podsudnim Evstratijem, i neka mu bude saputnik do Nikopolja, gde će u svoje vreme oni 
biti saslušani. 

Kada Lisije doputova u grad Nikopolj, veliko mnoštvo vojnika iz puka koji je u tom gradu 
bio dođe k Lisiju, i svi jednoglasno klicahu: Lisije! i mi smo vojnici Gospoda našega Isusa 
Hrista: čini s nama što hoćeš! ‐ Lisija to najpre uplaši, jer se bojao da to nije neka zavera 
protiv njega. Ali zatim ugledavši gde oni skidaju sa sebe pojaseve i sami sebe predaju kao 
ovce, naredi da ih sve svežu i bace u tamnicu. U sebi pak Lisije razmišljaše kako da ih 
pogubi, a da pritom ne izazove neki metež među njihovim sugrađanima ili rođacima. No 
više svega on se bojaše Evstratija, da se, kada ga bude mučio, ponovo ne desi čudo slično 
prvome, i na taj nači^n ne samo hrišćane utvrdi u veri nego i neznabošce odvrati od 
služenja idolima i obrati ih u svoju veru. Sa tog razloga Lisije donese odluku da sutradan 
uputi svetog Evstratija i svetog Oresta u grad Sevastiju k namesniku Agrikolu. 

Sutradan on tako i postupi. Pritom on napisa Agrikolu ovakvo pismo: ʺNjegovom 
veleljepiju namesniku Agrikolu vojvoda Lisije želi zdravlje. Božanstveni carevi naši, ne 
znajući u svoj vaseljeni nikoga ko bi mogao bolje od tebe ispitivati ono što je nepoznato, 
dadoše ti vlast da upravljaš ovim zemljama, jer jasno znaju da ti i dane i noći provodiš u 
požrtvovanom sređivanju narodnih poslova, i da će san pre uspavati neuspavljive zvezde 
nego tvoje oči dok ne uradiš ono što si preduzeo uraditi na opštu korist. Jednom rečju, 
pošto oni jedino u tebi nađoše velike osobine, to te i odlikovaše ovom velikom čašću koju 
sada poseduješ. Stoga i ja, svedok tolikih izvanrednih osobina tvojih, upućujem k tebi 
ovog sužnja Evstratija, koji silno boluje hrišćanstvom, naročito što ja ne bih u stanju 
izmisliti nešto što bi ga moglo odvratiti od njegove zablude. Iako on bi s moje strane 
udostojen počasne dužnosti nad područnom mi vojskom, on se strahovito pogordi i 
zadade nam mnogo jada. Pribegavao sam i pretnjama, ali on u svojoj oholosti predskazuje 
budućnost, sokoleći sebe svojim vradžbinama. I mada je video druge stavljane na muke, 
ipak se ne ostavi svoje drskosti, pa i same muke smatraše pre za sreću negoli za mučenje. I 
eto njega i s njim Oresta, koji je iste misli s njim, šaljem tvome premudrom sudu, držeći se 
carskih naređenjaʺ. 

Uzevši ovo pismo, i zapisnike o saslušanjima svetih mučenika, i svete sužnje, vojnici 
krenuše na put. Putujući, sveti Evstratije i Orest pevahu: Putem zapovesti tvojih trčim, 
Gospode ... Urazumi me, i naučiću se zapovestima tvojim (Psal. 118, 32. 73). ‐ A posle 
molitve Evstratije upita Oresta: Brate Oreste, reci mi kako je skončao sveti Aksentije i na 
kom mestu? ‐ Sveti Orest stade kazivati: Pošto mu bi izrečena smrtna presuda od strane 
sudije, on moljaše vojnike koji ga povedoše sa sudišta da mu dopuste da se vidi s tobom i 
da ti da poslednji celiv. No niko mu ne hte ispuniti želju, pošto beše vreme ručku i sluge 
stomaka hitahu da što pre izvrše naređenje, i zato odmah povedoše Aksentija u šumu, na 
mesto zvano Ororija. Putem svetitelj pevaše psalam: ʺBlaženi koji su besprekorni za put, 
koji hode u zakonu Gospodnjemʺ ... I otpeva ceo psalam do kraja (Psal. 118, 1‐176). Zatim 
preklonivši kolena pomoli se, pa pruži ruke kao primajući neki prinos, i rekavši, ʺaminʺ 
obazre se unaokolo, i videvši me gde stojim blizu pozva me k sebi i reče mi: ʺBrate Oreste, 
kaži gospodinu Evstratiju da se pomoli za mene, i da će me on uskoro stići, i ja ga 
očekujemʺ. ‐ Zatim mu odsekoše glavu, pošto prethodno razjuriše sve koje podozrevahu 
da su hrišćani. Sveto pak telo njegovo noću ukradoše prezviteri Aravrakiski. No ne 
našavši glavu njegovu, oni stadoše plakati i moliti se Bogu, da im On pokaže gde je glava 
svetog mučenika. I po promislu Božjem, na jednome hrastu zagrakta gavran; prezviteri 
pođoše po njegovom glasu i nađoše svetiteljevu glavu na razgranatim granama toga 
hrasta gde sećaše gavran. Uzevši je, prezviteri je priložiše k telu svetog mučenika, 
odnesoše na mesto čisto i česno, i tamo pogreboše. 

Čuvši to, sveti Evstratije plaka, i pomolivši se Bogu reče Orestu: Postarajmo se i mi, brate, 
da pođemo u stopu za svetim Aksentijem. 

Posle pet dana sveti mučenici, vođeni od vojnika, stigoše u Sevastiju, i namesnik Agrikol, 
dobivši Lisijevo pismo, predade sužnje najsigurnijoj straži. Narednog dana pak on sede u 
prisustvu naroda na sudijskom mestu na trgu i naredi da hrišćane dovedu pred njega. Sav 
se grad beše sabrao da vidi podsudne sužnje. Agrikol naredi da se najpre na sav glas 
pročitaju Lisijevo pismo i zaiisnici prethodnih saslušanja dovedenih sužanja. Pošto to bi 
pročitano, Agrikol reče: Ne misln, Evstratije, da te i ovde očekuju mučenja kakva si 
pretrpeo od Lisija; bolje ti je pokori se zaranije naredbama carskim i pri!nesi bogovima 
žrtvu, da ne bi poginuo strahotnom smrću. ‐ Sveti Evstratije ga upita: Važe li zakoni i za 
careve, ili ne? ‐ da, odgovori namesnik, jer i carevi drže se zakona. ‐Onda znači, uzvrati na 
to sveti Evstratije, za tebe zakoni postoje samo na hartiji, a ne važe u stvarnosti. ‐ Zašto 
tako govoriš, bezbožna glavo? upita namesnik. Ko se i kada usudioprotiviti se ma u čemu 
zakonima? 

Sveti Evstratije odgovori: U carskim zakonima mi čitamo sledeće: Neka se nasilje ne čini ni 
rečju ni delom, i neka se narodom upravlja prvenstveno pomoću savetovanja. Neophodno 
je jedno od dvoga: ili da vlastodržac savetuje potčinjenog želeći dobiti od njega ono što 
treba; ili da potčinjeni, ranije upućen u ono što treba, slobodno i dobrovoljno izvršuje 
naređenja zakona. Pored toga, u zakonima se nalazi i ovo: Naređujemo da sudija sudi 
sjedinjujući strogost s milosrđem, te da oni kojima se sudi ne bi zbog strogosti sudijine 
omrzli sudiju i postali mu neprijatelji, niti pak da gaze zakon uzdajući se u sudijinu 
snishodljivost. Je li tako napisano, sudijo, ili ne? ‐ Da, tako! odgovori namesnik. ‐ Onda te 
molim, reče svetitelj, drži se toga i kada meni sudiš. ‐ Namesnik odgovori: Potrebno je 
čvrsto se držati zakona i odnositi se prema njima s dužnim poštovanjem i kad si u pitanju 
ti i kad je u pitanju svaki drugi. ‐ Onda molim te, primeti svetitelj, neka tvoja strogost bude 
sjedinjena s milosrđem, i ti, kao mudriji od svih, blagovoli radije slušati savete negoli 
savetovati, pametno pretresajući svaki predmet. U protivnom slučaju, ti bez ikakvog 
premišljanja i bez obzira na zakone ‐ muči, ubijaj, čini što hoćeš. 

Govori smelo i slobodno što hoćeš, odgovori namesnik, suđenje će se obavljati više 
savetovanjem nego zastrašivanjem. ‐ Sveti Evstratije upita: Kojim bogovima prineti žrtvu, 
većim ili manjim? ‐ Prvo Zevsu, odgovori namesnik, pa onda Apolonu i Posejdonu. ‐ Sveti 
Evstratije upita: Od kojih ste mudraca, ili pripovedača, ili proroka čuli vi da se treba 
klanjati Zevsu i ostalim tobožnjim bogovima? ‐ Namesnik odgovori: Od Platona, 
Aristotela, Hermesa i drugih filosofa, koje kad bi ti znao, ti bi njihov spomen, Evstratije, 
počitovao kao muževa božanstvenih i divnih. ‐ Sveti Evstratije na to reče: Njihova mi 
učenja nisu nepoznata, pošto sam se od mladosti bavio njima i dobro izučio jelinske nauke 
i umetnosti. Iako narediš, počećemo najpre sa Platonom. 

Namesnik se stade pozivati na Platonovo delo ʺTimejʺ, iz koga se tobož jasno vidi da 
Platon usrdno počituje neznabožačke bogove i boginje. Evstratije pak na osnovu tog istog 
Platonovog dela dokaza da Platon javno i silno osuđuje samoga Zevsa, koga neznabošci 
smatraju gospodarem bogova i ljudi, neba i zemlje, i tvrdi da je Bog izvor i vinovnik 
svakoga dobra; a Zevs, prema neznabožačkim basnama, ni najmanje nije bio takav. Pri 
tome svetitelj ukazivaše na razne neznabožačke basne; a navođaše isto tako i reči 
najznamenitijih pesnika: Homera i Eshila. Kroz sve to pokazujući i dokazujući da Zevs nije 
Bog. 

Ja trpim tvoju drskost, reče na to namesnik Evstratiju, zbog svoje filosofije. A ti mi sada 
kaži, kako možeš smatrati i verovati da je Bog onaj koji je u stvari bio čovek, i kao čovek 
osuđen i raspet na krstu? ‐ Svetitelj odgovori: Ako pristaješ da me strpljivo saslušaš, ja ću 
te prvo upitati o nekim stvarima za koje sam se spremio da te pitam, pa ću ti zatim izložiti 
po redu sve o čemu me pitaš. ‐ Igemon odgovori: Dajem ti potpuno pravo da govoriš sve 
što želiš. ‐ Evstratije produži: Svaki čovek zdravoga uma treba da zamišlja Boga kao biće 
pravedno, nepostižno, neopisano, neizrazivo, neizmenljivo i koje Svojim Božanskim 
svojstvima prevazilazi sve i sva. Ne izgleda li to i tebi tako, premudri sudijom? ‐ Da, tako 
mislim i ja, odgovori sudija. ‐ Rečenome treba dodati i to. primeti svetitelj, da u Bogu 
nema nikakvog nedostatka i nesavršenstva, i da je On u svemu savršen. ‐ Nema sumnje 
tako je, složi se Agrikol. ‐ Šta onda? nastavi Evstratije, hoćemo li reći da postoje još i neki 
drugi bogovi i imaju savršenu i netruležnu prirodu? No to bi bilo besmisleno: jer kada bi 
im makar i najmanje nedostajalo od blaženog savršenstva Božanskog, onda oni, mislim, 
već ne bi bili dostojni da ih ljudi smatraju za bogove. U Bogu nema nikakvog nedostatka, 
kao što ranije rekosmo, i Njemu treba da veruju i da se poklanjaju svi ljudi. ‐ Zaista je tako, 
potvrdi Agrikol. ‐ Šta onda? pitajući se produži Evstratije. Da li se ti mnogi.bogovi nalaze 
unutar tih netruležnih i besmrtnih, Božanstvu svojstvenih blaga? I budući samo različne 
projave jednoga bića, da li se stiču u Božanstvu kao u jednoj tački? Ali onda neka se ne 
govori da su to razni bogovi, veliki i mali, već Jedan Bog, koji je po nesravnjivoj svemoći 
Svojoj jedan i ima ime Božanstva, a ne kao što vi mislite da jedan bog živi na nebu, drugi 
na zemlji, treći u moru. Nije li tako, sudijo? 

Ne budući u stanju odgovoriti, carski namesnik Agrikol ćutaše dugo. Najzad jedva 
progovorivši reče: Ostavi svoja rasuđivanja i previsprenu mnogorečivost, i odgovaraj 
samo ono što te pitaju: kako vi smatrate Bogom Raspetoga? ‐ Sveti Evstratije odgovori: 
Počeću rečima vašeg stihotvorca Hezioda: U početku beše Ereb i Haos, tojest mrak i vodna 
bezdna. A kada je Bog sredio i ukrasio svet, stvorivši ga ne iz već prepostojeće materije već 
privodeći ga k biću iz nebića, onda je On stvorio čoveka po slici i prilici Svojoj. No zli 
anđeo,[8] koji je imao vlast nad saborom drugih anđela, po svojoj volji odstupi od 
Satvorivšeg ga, i naduvši se gordošću otpade od svoga čina i bi prognan s neba Bogom.[9] 
Čoveka pak Bog nastani u raju, davši mu zapovest koja ga je učila poslušnosti: da izobilno 
koristi sva blaga raja, samo da se ne dotiče jednog drveta i ne jede od njegovoga roda.[10] 
Takav podvig Bog odredi čoveku, da čovek ne bi narušio zapovest Božju i pošao za 
đavolom koji u svemu plete zamke čoveku; i da bi čovek posramio vraga koji mu zavidi 
na velikoj časti, i mogao postati besmrtan prebivajući u netruležnosti. U protivnom slučaju 
čoveku se neće dopustiti da i nadalje živi u raju, nego će biti isteran iz raja, i umreti pošto 
poživi neko vreme na zemlji. A zli đavo, naoružavši se zavišću protiv čoveka, sve svoje 
lukavstvo uperi na njega i preko zmije prevari ženu prvoga čoveka, a pomoću žene 
navede i njega samog na narušenje zapovesti, zbog čega bi izgnan iz raja Bogom i osuđen 
na muku, znoj i truležnost.[11] I tako, svezlobni đavo odnese pobedu, i hvaljaše se što 
čoveka uze pod svoju vlast zbog greha njegova. I kada se kasnije rod ljudski umnoži, 
mučitelj đavo se staraše da svaku dušu porobi sebi. I pošto većina ljudi pade u bezakonje, 
Bog potopom pogubi svet, a sačuva pravednoga muža Noja koji se junački borio protivu 
zlobnoga đavola, i ostao nepobeđen od njega i spasao se u kovčegu zajedno sa ženom i 
decom.[12] Uspostavivši posle potopa zemlju u prvobitni oblik, Bog nastani na njoj Noja 
kao novog žitelja njenog.[13] Prođe mnogo godina, ljudi se opet namnožiše, i ponovo 
uzraste svako bezakonje među njima, i svi oni pobeđivani gresima podpadahu pod smrt, i 
okovani nalažahu se u adu, vučeni u pogibao lukavim đavolom. Tada Sazdatelj naš Bog, 
sažalivši se na nas i ne hoteći ostaviti bez pomoći delo ruku Svojih, isprva darova mudrost 
jelinima, da bi oni poznali svesilnoga Boga i savladali protivnika svog đavola. No oni, 
premda se naizgled unekoliko urazumiše i približiše putu istinskog bogopoznanja, ipak 
im rasuđivanja behu u izmaštanim rečima i oni upadahu u zablude svojih predaka, . 
pobeđeni verom u lažne bogove, i lutajući daleko od puta istine, otisnuše se u još veće 
neznabožje. No i pri tome velika sila milosrđa Božjeg ne dopusti ljudima ležati u padu, i 
Bog im dade zakon, posla proroke i na raznovrsne načine pokaza put spasenja narodu 
Jevrejskom. Ali i pored toga ljudi postajahu sve gori, i opet ponavljahu grehe svojih 
praotaca, i svi podležahu smrti zbog greha. Naposletku, Gospod naš Bog ‐ Reč blagovoli 
primiti podjednak s nama podvig i javiti nam pobedu nad protivnikom ‐ đavolom, 
postavši nam sličan u svemu: On ponizi sebe primivši obličje sluge, rodi se od Djeve 
ostajući neizmenljiv po Božanstvu i postade Jagnje da obezoruža vuka ‐ đavola. 
Iskoristimo sada, sudijo, jedno poređenje koje dolikuje mome izlaganju: ako ti, upravnik 
ovoga grada, ugledaš medveda ili drugog strašnog zvera gde ide na tvoj grad, i pošalješ 
slugu svoga da ga ubije, i on, izvršujući tvoje naređenje, izađe protiv zvera, ali nevičan i 
slab i neumešan padne mrtav u borbi sa zverom i bude pojeden, ‐zar bi se ti rešio narediti 
drugome sluzi, isto tako slabom i neiskusnom, da stupi u borbu sa zverom? I zar ti, ako si 
jak i silan i umešan boriti se sa zverom, ne bi sam izišao protiv njega kao iskusan i hrabar 
borac, i ubio ga: I to izašao ne kao gospodin već kao prost sluga, samo koji ume da se bori? 
Primerom pak svojim ti bi, nema sumnje, naučio i ostale sluge svoje da na takav isti način 
pobeđuju i ubijaju silovite zverove kada se sretnu sa njima. Tako i Gospod naš, Spasitelj 
sviju, kada sluge Njegove u borbi s đavolom padoše pobeđeni i satrveni, sam, po 
neiskazanom milosrđu Svom, ponizi Sebe sišavši u Prečistu i Svebesprekornu Djevu i 
uzevši obličje sluge i sve nemoći tela našeg osim greha; i izišavši na poprište ovoga života 
On dobrovoljnim i premudrim smirenjem prikri Sebe od svepokvarenog đavola, i pobedi 
ga kada đavo napade na Njega kao na prostoga čoveka, i Svojim spasonosnim stradanjem 
krsnim razori svu silu vražiju, učeći nas da se i mi, gledajući na Njegov podvig, na takav 
isti način borimo sa đavolom i savlađujemo silu njegovu. On dakle sam uze na Sebe grehe, 
strasti naše, a nama darova Svoje bestrašće, vaskrse držane u adu, i dade nam mogućnost 
da postanemo čeda Božija imajući nepobedivu ruku Njegovu i nadajući se vencima za 
podvige. U telu dakle bivamo pobeđeni, ali duhom pobeđujemo; podložni smo truležnosti 
i smrti, ali smo u isto vreme netruležni i besmrtni: stoga se klonimo vaše neuzdržljivosti i 
skotskog života, a ištemo angelski život i večno postojanje. Mi ne gledamo dole, kao stoka, 
niti smo ljudi zverskih naravi; naprotiv, mi gledamo na nebo, i nalazeći se u telu mi 
podražavamo život Bestelesnih bića. Poznata nam je i neprestana borba duha našeg sa 
telom; a razumom mudrim i smernim mi odvraćamo sebe od privezanosti smrtnom telu 
ovom, i uporno odbacujući njegovo sladostrašće i pohotljiva stremljenja mi se stalno 
učimo uzlaziti mišlju k nebu i trpljenjem i uzdržanjem umrtvljivati udove tela našeg. Mi se 
hranimo razmišljanjem o čistom i prečistom Gospodu našem, i iz nas se lije reč jasna, i 
dejstvuje u nama bez prepreke razumna sila. Ta i druga veća blaga darova nam Bog 
obukavši se sam u čoveka. Međutim vi ste, kao što je svima poznato, porobili sebe telu; a 
porobivši sebe telu vi nazivate bogovima one koji, po vašim predanjima, počiniše nečista i 
sramna dela, zidate im hramove i obožavate ih. Vi se tuđite opštenja s nebom, i danonoćno 
ste uznemireni, ne samo bojeći se kakve bilo nesreće nego uporno ištući privremenu sreću 
i na javi maštajući kao u onu. Vi ne samo telom nego i dušom umirete na večnu pogibao; a 
mi smo od Gospoda našeg Isusa Hrista naučeni: da će telo naše, istrulelo i pretvoreno u 
prah po sveopštem zakonu truležnosti i smrtnosti, opet oživeti sjedinivši se s dušom i 
dobiti prirodu netruležnu. ‐ Sve ovo ja ti ukratko izložih, da bi se ti, naučivši se istini od 
mene, odrekao lažnih bogova svojih. 

Carski namesnik Agrikol strpljivo sasluša do kraja mudru reč svetog Evstratija, i onda 
reče: Mi nemamo pravo da pretresamo odluke i želje careva nego smo dužni pokoravati se 
njihovim zakonima i izvršivati njihova naređenja. Zato ostavi nepotrebnu 
mnogogovorljivost, pa pristupi i prinesi žrtvu bogovima. U protivnom, bićeš stavljen na 
takve muke, o kojima nikada ni čuo nisi. ‐ Sveti Evstratije ga na to upita: Zašto si nas onda 
naveo na toliki uzaludni napor, i nisi nas počeo mučiti ranije? 

Tada mučitelj naredi da se donese gvozdeni krevet, silno užeže, pa na njega najpre položi 
sveti Orest; a svetom Evstratiju reče: Ti treba prvo na Orestu da posmatraš muke koje te 
očekuju, pa potom ćeš sam biti stavljen na njih. ‐ Međutim sveti Orest, pristupivši k 
usijanom krevetu, uplaši se, i gledajući u svetog Evstratija reče: Moli se za mene, jer se 
pomisao moj uplaši. ‐ Sveti Evstratije mu odgovori: Ne padaj duhom, brate Oreste, jer sve 
ovo samo izgleda strašno i mučno. U samoj stvari pak ti nećeš osetiti nikakav telesni bol, 
ako samo smelo i sa nadom u Boga legneš na usijani odar, jer će nam sam Gospod biti 
pomoćnik i zaštitnik. Seti se hrabrosti svetoga Aksentija i ostalih svetitelja, i ne budi niže 
njih: jer ovdašnje muke brzo se završavaju, i na nebu nas očekuje večna nagrada. 

Čuvši to, sveti Orest smelo i junački skoči na usijani odar, stade Na njemu, prekrsti se i 
odmah leže, i celim telom ispruži se na užarenom odru. Zatim gromko kliknu: Gospode 
Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh svoj! ‐ I predade Gospodu svetu dušu svoju. A 
sveti Evstratije viknu: Amin! 

Odmah zatim namesnik Agrikol naredi da svetog Evsgratija odvedu u tamnicu. Evstratije 
u tamnici, pomolivši se po običaju Bogu, prizva slugu svog što beše s njim i reče mu: Čedo 
moje, donesi mi hartiju da napišemo zaveštanje, jer se nadam da ću sutra i ja. predstati 
Gospodu mom Hristu. ‐ Kada hartija bi donesena, on napisa zaveštanje u kome izrazi 
želju: da telo njegovo bude preneseno u grad Aravrak, i da se niko ne usudi uzeti što od 
njegovih moštiju, nego celo telo položiti na mestu zvanom Analikozora, zajedno sa svetim 
Aksentijem, Orestom, Mardarijem i Evgenijem, jer ovi svetitelji zakleše svetog Evstratija 
da iosle njihove končine tela njihova budu netronuta položena zajedno sa njegovim telom. 
Sva imanja pak svoja sveti Evstratije zavešta na izdržavanje crkvenih služitelja; a za 
pokretnu imovinu svoju naredi: da se polovina razdeli ništima i ubogima, a druga 
polovina da njegovim sestrama. Naloži on u svom zaveštanju i to: da se robovi njegovi 
puste na slobodu, i svima im odredi nagrade. 

Napisavši zaveštanje, sveti Evstratije provede sav dan posteći se i svu narednu noć moleći 
se. Episkop pak grada Sevastije blaženi Vlasije,[14] koji se u to vreme krio zbog gonjenja 
hrišćana, dođe te noći k svetom Evstratiju davši zlato stražarima. Jer on beše čuo o velikoj 
premudrosti Evstratija i o tome kako on posrami carskog namesnika i njegove bogove. 
Ušavši u tamnicu, episkop pade ničice i pokloni se svetitelju, govoreći: Blažen si, čedo 
Evstratije, što te svemoćni Bog toliko ukrepi. Molim ti se, pomeni i mene u molitvama 
svojim. ‐ Sveti Evstratije odgovori: Nemoj se klanjati meni, oče duhovni, nego imajući u 
vidu tvoj čin, ti od nas mirjana očekuj dužno poklonjenje tebi. 

Zatim oni sedoše, i Evstratije reče episkopu: Pošto ću, po volji Božjoj, sutra u treći čas[15] 
dana predstati Gospodu mome Hristu, kako mi to bi jasno otkriveno, to uzmi ovo 
zaveštanje moje i pročitaj ga. ‐ Kada episkop pročita zaveštanje, svetitelj zamoli njega i 
klirike što behu s njim da se potpišu ispod zaveštanja; pritom zakle episkopa da on sam 
uzme telo njegovo i svetoga Oresta, da ih odnese i pogrebe na mestu označenom u 
zaveštanju, i da se postara izvršiti i sve ostalo napisano u zaveštanju, obećavajući mu za 
njegov trud i brigu nagradu u budućem životu od Gospoda našeg Isusa Hrista. Zatim sleti 
Evstratije moli episkopa da ga udostoji pričešća Božanskim Tajnama, pošto se otkako je 
uzet na mučenje nije pričestno tom Svetinjom. Kada dakle bi doneseno sve potrebno za 
služenje, i izvršena Beskrvna Žrtva, sveti Evstratije pristupi i primi taj Nebeski Biser. I 
iznenada u tamnici sinu svetlost kao munja, i ču se glas koji govoraše: ʺEvstratije, sjajno si 
se borio. Stoga kreni i uziđi na nebesa da primiš venac svojʺ. ‐ Ovaj glas čuše svi prisutni, i 
od straha padoše ničice na zemlju. I svu tu noć provede episkop sa svetim Evstratijem, 
naslađujući se razgovorom s njim. A kada zarudi zora on ode, obećavajući da će privesti u 
delo sve što je napisano u zaveštanju. 

Pošto ovlada dan, namesnik Agrikol sede na sudištu, na običnom mestu usred grada, i 
naredi da dovedu svetog Evstratija. Kada Evstratija dovedoše, namesnik ga prizva k sebi i 
tajno mu reče: Evstratije, svedok mi je svevideća pravda da me srce silno bole zbog tebe, 
pošto nećeš da se pokoriš carskom naređenju. No, bar pred narodom, napravi se kao da si 
jedne vere s nama, i samo se prividno pokloni bogovima, a u sebi veruj i moli se Bogu 
tvome, i On će ti oprostiti to što si učinio ne po svojoj volji nego po primoravanju. Ne želi 
poginuti kao kakav zločinac, ti, čovek toliko učen i mudar. Da meni samom ne preti 
opasnost, ja ni ovo ne bi zahtevao od tebe. Ja sam pogubio mnoge tvoje jednoverce, i ni na 
jednog se ne sažalih; a tebe veoma žalim i štedim, i zbog tebe svu noć ne zaspah, obuzet 
velikom tugom. ‐ Ne brini se o tome, odgovori mu sveti Evstratije, niti srljaj u opasnost 
zbog mene, nego čini ono što ti je naređeno od tvojih careva. Ja se ni pritvorno, niti na bilo 
koji drugi način, neću pokloniti bogovima tvojim, nego ću Boga mog ispovedati pred 
svima i slaviti Ga među svima. Budi uveren da muke na koje me budeš stavio, biće za 
mene blaženstvo; i ako hoćeš, proveri to na delu. 

Namesnik pokri lice rukama i dugo plakaše, tako da to primeti i sav prisutni narod. I 
svima bi jasno da je namesniku žao nevinog Evstratija, i svi stadoše plakati i ridati. Veliko 
ridanje nastade i po celome gradu. Naposletku sveti Evstratije reče sudiji: Svevišnji Bog 
neka uništi zlokovarnu prepredenost oca tvog Satane! Jer Satana izmisli ovaj plač na 
iskušenje meni, da bi mi stvorio prepreku na putu ka predstojećoj mi nagradi. Čini što 
hoćeš, jer sam rob Gospoda Hrista, i protivim se carskom naređenju, i gnušam se 
odvratnih idola: odvratni su mi i idoli, i oni koji im se poklanjaju. 

Agrikol namesnik videvši Evstratijevu nepokolebljivu odanost hrišćanskoj veri i njegovu 
veliku ljubav prema Hristu, jedva beše u stanju izreći ovu konačnu presudu o njemu: 
ʺEvstratija, koji se ne pokori carskom naređenju i ne hte prineti žrtvu bogovima, 
naređujem sažeći, da bi za svoju upornost poginuo u ognjuʺ. ‐ Izrekavši to, on ustade i 
hitno se udalji u sudnicu. 

Vođen na spaljenje, svetitelj se gromko moljaše ovako: ʺVeličajući veličam Te, Gospode, jer 
si pogledao na smirenje moje i nisi me ostavio u rukama vražijim, nego si spasao od 
nevolja dušu moju. I sada, Vladiko, neka me pokrije ruka Tvoja i neka dođe na me milost 
Tvoja, jer se pomete duša moja i pati pri izlasku svom iz ovog bednog i gadnog tela mog. 
Neka je nikada ne sretne lukavi umišljaj protivnika i ne saplete je u tami za neznane i 
znane grehe, koje počinih u životu ovom! Budi mi milostiv, Vladiko; i neka duša moja ne 
ugleda mračno obličje zlih demona, već neka je prime Angeli Tvoji svetli i presvetli! 
Proslavi Ime Tvoje Sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Božansko Sudište Tvoje! Kada mi 
se bude sudilo, neka me ne primi ruka kneza ovoga sveta, da bi me grešnika rinula u 
dubinu pakla, nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik, jer ova telesna mučenja 
jesu radosti za sluge Tvoje. Pomiluj, Gospode, oskvrnjenu strastima ovoga života dušu 
moju, i primi je očišćenu pokajanjem i ispovedanjem, jer si blagosloven kroza sve vekove. 
Amin.[16] 

Kada svetitelj završi molitvu, i peć beše već strahovito usijana, on načini krsni znak i uđe u 
peć, pevajući i govoreći: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh moj! ‐ I tako on 
u miru predade duh. Oganj ne povredi sveto telo njegovo, niti se kosnu ijedne dlake na 
njemu. Skonča sveti mučenik Evstratije u trinaesti dan meseca decembra. A blaženi Vlasije, 
episkop Sevastijski, uze mošti svetih mučenika Evstratija i Oresta i uradi sve što beše 
napisano u mučenikovom zaveštanju,[17] slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinoga u 
Trojici Boga, kome slava i moć vavek. Amin. 

  

  

ČUDO SVETIH MUČENIKA 

PETOČISLENIKA 

  

NA domaku Carigrada bejaše manastir, zvani Olimp. U njemu bi podignuta crkva u ime 
svetih pet mučenika: Evstratija, Aksentija, Evgenija, Mardarija i Oresta. I beše davnašnji 
običaj da o prazniku ovih svetih mučenika dolaze u taj manastir car i patrijarh, i daju 
priloge za izdržavanje monaha. Jer od osnivača toga manastira beše propisano: da monasi 
koji žive u njemu ne stiču ni njive ni vinograde, nego da potpuno prepuste sebe brizi 
svetih mučenika i rade samo na svome spasenju. I pošto se monasi strogo držahu ovog 
propisa osnivačevog, to sveti mučenici ne prestajahu starati se za potrebe manastirske. No 
milost Božja obično biva praćena iskušenjima, da bi preko iskušenja postalo očiglednije to, 
da oni koji se nadaju u Boga i traže Ga, neće biti lišeni ni jednoga dobra (sr. Psal. 33, 11). 

I tako, opšti Promislitelj svih ‐ Bog, želeći da još više proslavi mesto svetih Stradalnika 
Svojih i da one koji im služe poseti milošću Svojom i uteši ih u njihovom sirotovanju, udesi 
da o prazniku svetih Petočislenika bi strašna bura na moru, i silna kiša, i velika hladnoća, 
te iz grada niko ne dođe u manastir na praznik svetih mučenika. Monasi tamošnji, 
odsluživši večernje i kanon, behu u tuzi, pošto ne imađahu šta jesti; pa čak i prekoravahu 
svete mučenike, govoreći pred njihovom ikonom: ʺSutra ujutru mi ćemo otići odavde i 
razići se kud koji, da tražimo sebi prehranuʺ. 

Međutim, kada nastade sumrak, dođe vratar k igumanu i reče: Blagoslovi oče da dovedem 
k tebi čoveka koji dolazi od cara sa dve natovarene kamile. ‐ Iguman dade blagoslov, i k 
njemu uđe čovek veoma blagoljepan i reče: Car vam je poslao hrane i vina. ‐ Monasi, 
satvorivši molitvu, unesoše poslate namirnice, i svi jedoše i piše; a preostalo ostaviše kao 
zalihu. I dok još svi behu na okupu, dođe vratar i javi da je od carice došao izaslanik, koji 
uveden saopšti igumanu da je carica poslala odabrane ribe i deset zlatnika. Izaslanik još ne 
beše završio svoje saopštenje, vratar uđe i javi da je od patrijarha došao čovek. Kada ovaj 
bi uveden, on dade igumanu crkvene sasude, govoreći: ʺPatrijarhova je želja da sutra ovde 
služi liturgijuʺ.[18] ‐ Iguman, obraćajući se izaslanicima, reče: Što je Bogu ugodno, to će On 
i uraditi. A vi, da li ćete prenoćiti ovde ili ćete odmah ići natrag? ‐ Oni odgovoriše: Ako bi 
bilo prenoćišta, mi bismo ostali ovde do sutra. ‐ Iguman naredi da ih uvedu u crkvenu 
papertu. I otpuštajući ih, upita ih za njihova imena. Onaj što beše došao od cara reče da se 
zove Aksentije, onaj od carice ‐ Evgenije, a onaj od patrijarha ‐ Mardarije. 

Za vreme jutrenja u crkvu uđoše dva muža. Posle katizama[19] iguman naredi da se, po 
propisu, pročita o stradanju svetih mučenika. No monasi rekoše: Da izostavimo to čitanje, 
pošto niko nije došao iz grada na praznik. ‐ Tada nepoznati muž, što maločas uđe u crkvu, 
reče: Dajte mi knjigu, ja ću pročitati. ‐ Knjiga mu bi data; i kada u čitanju dođe do mesta 
gde se veli: ʺEvstratije bi obuven u gvozdene čizme sa oštrim klincimaʺ, on uzdahnu i 
udari u crkveni pod žezlom što mu beše u ruci; žezal se zari u pod i pusti iz sebe grane i 
pretvori se u drvo. Prisutni onda shvatiše koga imaju pred sobom, i upitaše ga: Evstratije, 
da li ti to učini sebe radi? ‐ Ne, odgovori on: moja stradanja bila su mala u porećenju sa 
nagradama Božjim za njih. A ovo je učinjeno radi toga, da praznik naš ne ostane bez 
dolaznika iz grada. 
I čim on ovo izgovori, svi opet tog časa postadoše nevidljivi. A iguman, izišavši iz crkve, 
nađe manastirsku ostavu punu hlebova i riba, a svi prazni sudovi obretoše se puni vina. O 
ovome čudu hitno obavestiše cara i patrijarha. Oni dođoše u manastir, i svi proslaviše 
Boga i odadoše hvalu svetim mučenicima Njegovim. Žezal pak, preobraćen u drvo, 
izlomiše u komade i razdadoše na blagoslov, i toga dana molitvama svetih stradalnika 
dogodiše se mnoga isceljenja bolesnih. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

GAVRILA,  

patrijarha Srpskog 

  

OVAJ sveti čovek Božji Gavrilo (Rajić) beše postavljen od Gospoda Hrista na svećnjak 
Crkve Svoje u Srbiji u najteže vreme, kada Srbijom vladahu agarjani ‐ Turci. On na 
patrijaršijskom tronu nasledi svoga prethodnika patrijarha Pajsija, i beše patrijarh Srpski 
od 1648‐1655. godine. Pre dolaska na taj uzvišeni položaj, on beše Raški mitropolit neko 
vreme, brinući se dan i noć o poverenoj mu pastvi, polažući, kao pastir dobri, dušu svoju 
za ovce svoje. 

Došavši na patrijaršijski presto, ovaj ugodnik Božji Nasledio je od svoga prethodnika 
dosta sređeno stanje u Crkvi. I on je sa svoje strane ulagao mnogo truda i ove svoje 
bogodarovane mu sposobnosti, na ipak, zbog nepovoljnih okolnosti, stvari u Crkvi za 
njegovo vreme počele su da se menjaju na gore. Njemu je palo u deo da se bori na dva 
fronta. S jedne strane bile su turske vlasti, koje su vršile razna nasilja i zahtevale od Crkve 
velike dažbine, a s druge strane bila je jaka rimska propaganda koja je u to vreme preko 
papskih ʺmisionaraʺ pokušavala da poseje korene unije u Srbiji, kao i u ostalim 
pravoslavnim narodima na Balkanu. 

Vršeći svoju uzvišenu pastirsku dužnost, patrijarh Gavrilo je mnogo putovao. On je još 
1649. godine bio u Carigradu da bi odneo nametnute mu dažbine, a i da bi utvrdio svoj 
položaj. Idućih godina 1650. i 1651. on mnogo putuje po zemlji poučavajući narod zakonu 
Božjem i utvrđujući ga u veri otaca njegovih, kako bi se mogli odupreti bezočnoj navali 
rimskih propagatora unije. U tim svojim putovanjima stizao je i u naše najsevernije 
krajeve, gde je narod naročito bio izložen pritisku unije, te posećuje i manastir Krušedol 
1653. godine. 

Iste (1653) godine patrijarh Gavrilo posećuje Vlašku i Moldaviju, gde se jedno vreme 
zadržava u Trgovištu kod vojvode Matije Basarabe, obavljajući pri tom i izvesnu političku 
misiju. Odatle je produžio svoj put za jednovernu i jednorodnu Rusiju, stigavši u Moskvu 
sredinom 1654. godine. Glavni razlog ovoga puta patrijarhova u Rusiju bilo je traženje 
milostinje za svoju Crkvu koja je bila zapala u velike materijalne teškoće. Letopisac beleži 
da je osiromašenje u to vreme bilo tako veliko, da se i po crkvama i po manastirima služilo 
iz drvenih putira... 

Ako je traženje milostinje bio glavni razlog patrijarhova puta u Moskvu, on svakako nije 
bio i jedini. Kada je stigao u Moskvu, u kojoj je bio vrlo svečano i rado primljen, patrijarh 
je pokušao da tamo štampa, pored ostaloga, i ʺTipik izbranije mnogoe ot 34 knjig na 
latinskuju jeresʺ od solunskog mitropolita Nila Kavasile, pisca 14. veka, koju je bio doneo 
sobom u Moskvu. Patrijarh je osećao potrebu da svome sveštenstvu, koje se susretalo sa 
misionarima unije, da jednu priručnu knjigu, o pitanjima koja su tada raspravljana. A 
takva je upravo bila navedena knjiga Nila Kavasile. Taj fakt sam sobom jasno svedoči 
koliko je patrijarhu Gavrilu bilo stalo do očuvanja nepovređene i čiste vere pravoslavne 
kroz koju i u kojoj se spasavamo. 

Neki nastoje da nađu i politički razlog putovanja patrijarha Gavrila u Rusiju, iako o tome 
nije ostalo nikakvog pismenog traga. Našavši se u Moskvi patrijarh je bio dobro primljen i 
od cara i od patrijarha ruskog. Sa ruskim patrijarhom Nikonom Gavrilo je bio u 
prijateljskim odnosima. Učestvovao je aktivno na Moskovskom Saboru 1655. godine na 
kome su sprovođene izvesne reforme u Crkvi. 

Pod pritiskom raznih okolnosti, patrijarh Gavrilo je bio rešio da trajno ostane u Rusiji, 
zbog čega je bio i svoju pratnju poslao natrag u Srbiju, sa predlogom da se bira novi 
patrijarh na njegovo mesto. I zaista, uskoro bude izabran i ustoličen na patrijaršijskom 
prestolu patrijarh Maksim (1655‐ 1674. godine). Pa ipak, docnije, ne zna se zašto, patrijarh 
Gavrilo menja svoju odluku i želi da se vrati svojoj kući i svojoj pastvi. Patrijarha su ʺs 
mukom pustili iz Moskve, i to tek onda, kada je za izgovor naveo odlaženje u Jerusalim 
radi poklonjenja svetinjama tamošnjimʺ. No, umesto da ode u Jerusalim, Gavrilo se vratio 
u otadžbinu i, izgleda, zaželeo da opet zauzme patrijaršijski presto, ali bez uspeha, jer 
ʺvlasti to nisu hteleʺ. 

Uskoro ovaj blaženi Gavrilo bude optužen Turcima kao veleizdajnik, te bude uhvaćen i 
sproveden u Brusu, gde se tada nalazio turski sultan i veliki vezir. Uz ovu optužbu 
podigoše na nj klevetu i neki Jevreji zato što beše preveo !nekoliko Jevreja u veru 
hrišćansku, optužujući ga da on radi na pokrštavanju Turaka, da bi time1 jače ozlojedili 
turske vlasti. Čuvši ovakve optužbe, vezir vrlo strogo ispitivaše patrijarha Gavrila, pa iako 
saznade pravu istinu i svu lažnost optužbi, ipak reče svetitelju: ʺPošto si optužen kao 
veleizdajnik carstva, po zakonu našem treba da budeš ubijen. Ali, ako se odrekneš vere 
svoje, i pređeš u našu veru, oprostiću ti život, i daću ti najveće počasti u carstvu, da 
provedeš život u svakom izobilju, časti i slaviʺ. 
Čuvši to, blaženi Gavrilo odgovori sa velikom smelošću: ʺJa sam potpuno nevin od ove 
optužbe, i to je jasno svakome, te nepravedno umirem. Što se pak tiče predloga da ostavim 
svoju veru i da pređem u vašu, da bi se oslobodio smrti, nemoguće mi je da prihvatim, sve 
dok me pamet služi; a spreman sam da podnesem, pomoću Hrista moga, hiljade mučenja, 
i da umrem iz ljubavi prema Njemu, ne jedanput, nego stotinu puta, kada bi to bilo 
moguće. A počasti i sva lažna privremena blaga, koja mi obećavaš, neka ostanu vamaʺ. 

Tada svetitelja predadoše mučiteljima, koji počeše da ga muče mnogim i raznovrsnim 
mukama, da bi ga primorali da promeni svoju odluku i da se odrekne Hrista. Ali hrabri 
borac primaše eva mučenja sa velikim trpljenjem, imajući i veliku radost što se udostojio 
da postrada za Hrista, kao što je i Hristos postradao za njega. Najzad, bezbožnici videći 
nepromenljivost njegove volje, odvedoše ga na određeno mesto u Brusi gde bude obešen 
1659. godine. I tako predade svoju svetu i preblaženu dušu u ruke Božije i pređe ka svome 
ljubljenome Gospodu, da od Njega primi dvojaki venac, i kao jerarh i kao mučenik. 

  

  

STRADANjE SVETE MUČENICE 

LUKIJE DEVICE 

  

KADA se slava svete mučenice Agatije[20] pronese po svoj Siciliji,[21] i žitelji Sirakuze[22] 
hrljahu u grad Katanu[23] na poklonjenje svetome grobu mučenice, dogodi se Lukiji 
devici, uglednoj i veoma cenjenoj među Sirakužanima, da ide na praznik zajedno sa 
drugima i sa svojom majkom Evtihijom, koja već četiri godine bolovaše od krvotečenja i ne 
mogaše se isceliti nikakvim lekom lekarskim. Za vreme službe u crkvi bi pročitano 
evanđelje u kome se spominje krvotočiva žena koja se isceli dodirnuvši kraj od haljine 
Hristove.[24] U vreme čitanja Evanđelja Lukija reče svojoj materi: Majko, ako veruješ 
onome što se čita, onda veruj i tome da sveta Agatija, koja postrada za ime Hristovo, 
udostoji se predstojati Onome za čije ime postrada. Stoga dohvati se groba njenog sa 
verom, i iscelićeš se. 

Po završetku crkvene službe narod se raziće, a majka sa ćerkom padoše pred grobom svete 
mučenice i počeše je sa suzama moliti za pomoć. Dugo se one moljahu, i u tome Lukija 
zadrema, i u snu vide svetu mučenicu Agatiju među Angelima, veoma ukrašenu biserjem. 
Ona reče Lukiji: Sestro moja Lukijo, device Gospodnja, zašto išteš od mene ono što sama 
možeš ovog časa dati? Jer vera tvoja pomaže majci tvojoj, i eto ona je već zdrava. I kao što 
se zbog mene slavi grad Katana, tako će se tobom dičiti grad Sirakuza, pošto si ti u svojoj 
devstvenosti pripremila Hristu blagoprijatno obitalište. 
Čuvši to, Lukija se trže iz sna, i sva usplahirena ustade i reče svojoj majci: Majko moja, 
majko moja, eto si se iscelila! Stoga te molim imenom ove svetiteljke koja te molitvama 
svojim isceli: nemoj mi nikada više spominjati verenika mog (ona je već bila verena), i 
nemoj želeti da vidiš plod od tela mog smrtnog, već sve što si spremila dati meni pri 
udadbi za smrtnoga čoveka, daj mi sada kada polazim k Besmrtnom Ženiku Gospodu 
Hristu, čuvaru devstvenosti moje. ‐ Mati Evtihija joj odgovori: Svu imovinu pokojnog oca 
tvog ja evo devet godina marljivo čuvah i sačuvah, pa i uvećah nasledstvo tvoje a ne 
okrnjih; sve pak što ja lično imam i što još mogu steći, sve ti to takođe stoji na 
raspoloženju. Ali prvo me sahrani, pa onda učini sa svim imanjem kako ti je volja. ‐ Lukija 
joj na to reče: Majko, poslušaj moj savet: Bogu nije osobito mio onaj koji Njemu daje ono 
što ne može poneti sa sobom ili iskoristiti za sebe. No ako ti hoćeš da učiniš delo zaista 
blagoprijatno Bogu, onda daj Njemu ono što možeš upotrebiti za sebe. Jer kada budeš 
umirala, tebi već neće biti potrebno ništa zemaljsko, i što budeš dala tada daćeš ono što 
nisi u stanju poneti sa sobom. Zato dok si živa i zdrava daj Hristu svoje imanje; i sve što si 
htela dati meni, počni sada predavati Hristu. 

Tako razgovaraše Lukija svaki dan sa majkom dok ne počeše razdavati imanje i 
svakodnevno ga upotrebljavati na izdržavanje ubogih. O prodavanju imanja, dragocenih 
predmeta i dragog kamenja doznade Lukijin verenik, i ožalošćen time on stade raspitivati 
Lukijinu dojilju: Šta to ima da znači? Čujem o iznenadnom prodavanju imanja i 
dragocenosti. ‐ A dojilja, žena pametna, odgovaraše: Verenica je tvoja saznala da se neko 
nasleđeno imanje prodaje za hiljadu i više zlatnika, pa želeći da ga kupi za tebe ona 
prodaje neke stvari, da bi došla do potrebne sume novaca. 

Verenik poverova dadiljinim rečima, i smatrajući da se radi o stvarnoj kupovini imanja, 
prestade raspitivati, nego još i podsticaše verenicu i njenu majku na prodavanje imovine. 
No kada on saznade da je sva imovina razdata ništima i ubogima, udovama i sirotama, i 
utrošena na bogomoljne beskućnike i služitelje Božije, on odmah ode knezu Pashaziju i 
optuži svoju verenicu da je hrišćanka i, sledstveno, protivnica carskih zakona.[25] 

Pashazije prizva k sebi Lukiju i stade je savetovati da prinese idolima žrtvu. Blažena 
Lukija odgovori: Žrtva živa, kao i vera čista i besprekorna pred Bogom i Ocem jeste ova: 
obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama (Jak. 1, 27). A ja evo tri godine ništa drugo i 
ne radim već stalno prinosim žrtvu Živome Bogu. Sada pak, pošto više nemam imanja da 
Mu od njega prinosim, ja Mu sebe samu prinosim na žrtvu živu, i neka On sa ovom 
žrtvom čini što Mu je ugodno. ‐ Te stvari, primeti knez Pashazije, pričaj tebi sličnim 
hrišćanima, a meni koji pazim na izvršivanje carskih zakona, uzalud govoriš o tome. ‐ 
Lukija odgovori: Ti slušaš carske zakone, a ja slušam Božje zakone; ti se bojiš careva, a ja se 
bojim Boga; ti ne želiš da careve ragnjeviš, a ja strogo pazim da Boga ne razgnjevim; ti se 
trudiš da carevima ugodiš, a ja želim da Jedinome Hristu blagougodim. Stoga ti radi što 
tebi izgleda korisno, a ja ću činiti ono što znam da će biti korisno po mene. 
Pashazije uzvrati na to: Nasledstvo svoje ti si istraćila i proćerdala sa bludnicima tvojim, 
pa zato i sama govoriš kao bludnica. ‐ Lukija odgovori: Nasledstvo svoje ja sam smestila 
na dobrom mestu, i nikada nisam dopustila sebi da primim upropastitelje duše i tela. ‐ 
Pashazije upita: A ko su ti upropastitelji duše i tela? ‐ Lukija odgovori: Vi ste upropastitelji 
duša, o kojima govori apostol: ʺzli razgovori kvare (= upropašćuju) dobre običajeʺ (1 Kor. 
15, 33): jer vi savetujete dušama ljudskim preljubu, da one ostave Nebeskog Ženika, tojest 
Stvoritelja svog, i posleduju đavolu kroz služenje ništavnim i bezdahnim idolima. 
Upropastitelji pak tela jesu oni koji privremena uživanja pretpostavljaju večnome 
blaženstvu, i prolazna zadovoljstva stavljaju iznad beskonačnih radoSTI ‐ Pashazije na to 
reče: Prestaće i umuknuće pričanja tvoja kada dođu na red mučenja i rane. ‐ Lukija 
odgovori: Reči Božije nikada umuknuti Neće. ‐ Eda li si ti Bog? uzvrati Pashazije. ‐ 
Sluškinja sam Božija, odgovori Lukija, zato i govorih reči Božije, jer je i On sam rekao: Vi 
nećete govoriti (pred carevima i vlastodršcima), nego Duh Oca vašega govoriće iz vas (Mt. 
10, 20). ‐ Pashazije upita: Eda li je i u tebi Duh Sveti, i On li govori preko tebe? ‐ Lukija 
odgovori: Apostol kaže da oni koji žive čistim životom jesu hramovi Božji i Duh Božji živi 
u njima (1 Kor. 3, 16). ‐ Pashazije na to reče: Ja ću onda narediti da te odvedu u bludilište, 
da bi Duh Božji odstupio od tebe kada te oskvrne. ‐ Lukija odgovori: Telo nikada ne može 
biti oskvrnjeno bez pristanka duha. Ako ti čak staviš na ruku moju tamjan, i nasilno ga 
mojom rukom baciš na idolski žrtvenik, Bog će se, videći to, podsmehnuti tebi, jer On nas 
osuđuje za slobodna htenja i dobrovoljna dela, a ne za dela koja učinimo silom primorani 
od drugih. Tako i nasilno oduzimanje devstvenosti On samo dopušta, kao što dopušta 
iskušenja, razbojništva, neznaboštvo. Stoga ako ti i narediš da mi se silom oduzme 
devstvenost, ti ćeš mi time samo udvostručiti nagradu za moju čistotu. ‐ Pashazije na to 
reče: Narediću da te bludočinstvom umore, ako ne poslušaš carska naređenja. ‐ Lukija 
odgovori: Ja ti već rekoh da volju moju ti nikada nećeš moći privoleti na greh. A sve ostalo 
što možeš[ učiniti telu mom, sve to sluškinja Hristova prezire. 

Tada razvratni i nepravedni sudija Pashazije prizva k sebi sopstvenike bludilišnih 
domova, i predade im svetiteljku govoreći: Sazovite narod na čednost njenu, i učinite da 
joj se rugaju dotle dok ne umre. ‐ A kada svetiteljku počeše vući u bludilište, Duh Sveti joj 
dade toliku težinu, da je ni na koji način ne mogahu pokrenuti s mesta. Po naređenju 
mučitelja priđoše mnogi ljudi, i napregoše svu snagu da je pokrenu i povuku, i od silnog 
naprezanja preznojavahu se i malaksavahu, ali devica Gospodnja stajaše nepokolebljiva. 
Tada donesoše konopce i sputaše joj i ruke i noge, pa je svi složno stadoše vući iz sve 
snage, ali ona stajaše nepokretna kao planina. Pashazije se oneveseli i zbuni, i ne znađaše 
šta da radi. I sazvavši volhe i mađioničare i sve žrece idolske, naredi im da oko Lukije čine 
vračanja i mađije, eda bi je pokre^nuli, ali sve bi uzalud: ona i nadalje stajaše kao 
prikovana telom za zemlju, i beše nemoguće pokrenuti je ni za jednu stopu. Dovedoše čak 
i mnoge parove volova, da je pokrenu s mesta, ali ona i nadalje ostade nepomična. Najzad 
je Pashazije upita: Kakve su to mađije tvoje? ‐ Lukija odgovori: To nisu moje mađije, već 
sila blagodati Božije. ‐ Pashazije upita: Kakav je uzrok po sredi, te tebe, slabačku devojku, 
hiljadu ljudi ne mogu da pokrenu s mesta? ‐ Svetica odgovori: Makar ti doveo i deset 
hiljada ljudi, i oni će čuti gde mi Duh Sveti govori: Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s 
desne strane tebi (Psal. 90, 7). 

Bedni sudija mučeći se silno u svojoj neznabožnoj duši, jeđaše se i kidaše od strahovitog 
jeda i muke. Sveta devojka ga upita: Što se mučiš? i što te kidaju i grizu razne misli? Eto 
iskustvom si doznao da sam ja stvarno hram Boga Živoga; veruj dakle. A ako se još nisi 
ubedio, onda produži svoje. 

Pashazija zahvati još veća pometnja i jed, i on uzdisaše od silne muke gledajući kako mu 
se svetiteljka ruga. Zatim naredi da se oko svetiteljke naloži ogromna vatra, i da se u nju 
doliva smola, sumpor i vrelo ulje. No ona, ograđujući sebe imenom Gospoda našeg Isusa 
Hrista, stajaše nepokretna i nepovređena, i govoraše mučitelju: Ja molih Gospoda mog 
Isusa Hrista, da ovaj oganj nema vlasti nada mnom, da bi ti se podsmehnuli oni koji se 
uzdaju u Hrista; i još molih Gospoda da se produže mučenja moja, da bih kod verujućih 
uklonila strah od muka a neverujuće lišila mogućnosti da se rugaju hrišćanima. 

Tada neki od prijatelja Pashazijevih, želeći da Pashazija izvuku iz teškog i sramnog 
položaja, narediše da svetiteljku udare mačem u grlo, pa onda s Pashazijem odoše svojim 
kućama. Svetiteljka pak, iako silno ranjena, ipak ne izgubi snage, i beseđaše s narodom 
govoreći: Objavljujem vam blagu vest: Crkvi Božjoj daruje se mir, jer se Dioklecijan odreče 
prestola, a Maksimijan umre ovoga časa. I kao što grad Katana ima svoju zastupnicu pred 
Bogom, sestru moju o Bogu svetu Agatiju, tako znajte da sam ja ovome gradu data od 
Boga za zaštitnicu, ako samo vi, ispunjujući volju Božju, budete verovali ovome. 

Kada sluškinja Gospodova Lukija govoraše ovo grlom, koje beše probodeno mačem, 
neočekivano pred njenim očima provedoše Pashazija okovanog u lance. Stvar je u tome što 
Sicilijanci tajno behu poslali u Rim tužbu protiv kneza Pashazija kako on nemilosrdno 
upropašćuje njihovu zemlju, globeći stanovnike, otimajući im imanja, zlostavljajući ih, 
čineći nasilja. I baš u to vreme stiže iz Rima naređenje da Pashazija okovanog vode u Rim 
na sud: tamo on, posle saslušanja, bi osuđen na smrt, i posečen mačem. Kada dakle 
Pashazija u okovima provedoše pored svete Lukije, ona to vide, jer beše još živa, iako 
smrtno ranjena, i stajaše na mestu mučenja nepomična; i duša ne iziđe iz nje dok ne 
dođoše sveštenici i ona se ne pričesti Prečistim i Životvornim Tajnama Hristovim. I tek 
kada, pošto se pričesti, svi rekoše: ʺAminʺ, sveta mučenica predade svoju čistu dušu u 
ruke Gospodu.[26] I česno bi ona pogrebena na samom mestu mučenja, i nad njenim 
svetim moštima bi podignuta crkva u njeno ime, a u slavu Jednoga u Trojici Boga, Oca i 
Sina i Svetoga Duha, kome slava vavek. Amin. 

  

  
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GERMANA,  

Aljaskog čudotvorca i prosvetitelja Amerike 

  

GODINE 1793. od monaha Valaamskog manastira bi sastavljena duhovna misija i upućena 
da propoveda reč Božju neprosvećenim žiteljima severozapadne Amerike, koji su, samo 
na deset godina pre toga, počeli bivati ruski podanici. U broju članova te misije bio je i ovaj 
blaženi German. 

Monah German je poticao od trgovaca grada Serpuha koji je pripadao moskovskoj 
eparhiji. Kako se on zvao do monaškog postriga, i kakvo je bilo njegovo prezime, ‐ 
nepoznato je. Od mladih godina[27] on je imao veliku revnost u pobožnosti, i u svojoj 
šesnaestoj godijni života, otišao je u monahe. Najpre je stupio u Trojice‐sergijevsku 
pustinju, koja se nalazila blizu finskog zaliva, na petrogradskom putu, na 15 vrsta od 
Petrograda. 

U Sergijevskoj pustinji s ocem Germanom, između ostalog, desio se sledeći slučaj. Na grlu, 
s desne strane, pod bradom, pojavio se kod njega čir; bol je bio užasan, otok je brzo rastao i 
unakazio svo lice; vrlo teško je mogao da guta, a zadah je bio nepodnošljiv. U takvom 
opasnom stanju, očekujući smrt, otac German se nije obratio zemaljskom lekaru, no, 
zatvorivši keliju, s toplom molitvom i suzama pripao je on pred ikonom Nebeske Carice, 
moleći od Nje isceljenje. Molio je se celu noć, zatim je mokrim peškirom obrisao lik 
prečiste Vladičice, i tim peškirom obavio svoj otok. Produžujući da se moli sa suzama, u 
iznemoglosti zaspao je na podu, i video u snu, da je njega iscelila Presveta Djeva. 
Probudivši se ujutru, ustaje i na veliko svoje čuđenje nalazi sebe potpuno zdravim. Ne 
prokinuvši čir, otok se razišao, ostavivši iza sebe samo mali znak, kao za sećanje na čudo. 
Lekari, kojima su pričali o tom iscelenju, nisu verovali, dokazujući, da je bilo neophodno 
ili da čir sam pukne ili da se raseče. No reči lekara bile su reči opita nemoći ljudske, a gde 
deluje božanska blagodat, tamo se pobeđuje poredak prirode. Takve pojave smiruju um 
čovečji pod moćnu ruku milosrđa Božjeg. 

Pet ili šest godina proživeo je o. German u Sergijevskoj pustinji, a zatim je prešao u 
Valaamski manastir, koji se veličanstveno širio na prekrasnim ostrvima usred vode 
velikog Ladožskog jezera. Svom dušom zavoleo je on Valaamsku obitelj; zavoleo 
nezaboravnog nastojale njenog, blagočestivog starca Nazarija, i svu ostalu bratiju. ʺVaša 
očinska prema meni ubogom dobročinstvaʺ, pisao je on kasnije o. Nazariju iz Amerike, 
ʺneće izbrisati iz moga srca ni strašna neprohodna sibirska mesta, ni mračne šume, niti će 
ih sprati brzina velikih reka, niti će grozni okean pogasiti ova osećanja. Ja u umu 
zamišljam predragi mi Valaam, na njega uvek gledam preko velikog okeanaʺ. Starca 
Nazarija veličao je on u svojim pismima, nazivajući ga ʺnajprepodobnijim, predragim 
svojim baćuškomʺ, a svu Valaamsku bratiju ‐ ʺljubaznima i najdražimaʺ. Pustinjsko Jelovo 
ostrvo, mesto svoga boravka u Americi, nazvao je on ʺNovim Valaamomʺ. I, kao što se 
vidi, uvek se nalazio u duhovnom opštenju sa svojom duhovnom otadžbinom, jer i 1828. 
godine, sledstveno posle trideset godina prebivanja svoga u krajevima američkim, pisao je 
on pisma nasledniku oca Nazarija, igumanu Inokentiju. 

Evo šta je govorio o životu oca Germana na Valaamu savremenik njegov, postriženik o. 
Nazarija, i kasniji iguman Valaamski, otac Varlaam. Otac German je vršio ovde razna 
poslušanja i, kao onaj ʺkoji je spreman na svako dobro deloʺ, između ostalog, slat je u grad 
Srdobolj da nadgleda radnike koji su proizvodili tamo mramorne ploče. Bratija je volela 
oca Germana i s nestrpljenjem očekivala njegov povratak iz Srdobolja u manastir. Ispitavši 
revnost mladog podvižnika, mudri starac, otac Nazarije, otpustio ga je da živi u pustinji 
(udaljenoj keliji). Ta kelija se nalazila u gustoj šumi, na vrstu i po od manastira; do danas je 
to mesto sačuvalo naziv ʺGermanovoʺ. O praznicima je dolazio o. German iz pustinje u 
manastir. I dešavalo se, na maloj večernji, stojeći za pevnicom, prijatnim glasom pevao je 
on sa bratijom pripeve kanona: ʺIsuse preslatki, spasi nas grešneʺ, ʺPresveta Bogorodice, 
spasi nasʺ, ‐ a suze su bujicom tekle iz njegovih očiju. 

U drugoj polovini prošlog veka širile su se granice Rusije na sever: ruski industrijalci 
otkrili su tada Aleutska ostrva, koja su sačinjavali u velikom okeanu lanac od istočnih 
obala Kamčatke do zapadne obale severne Amerike. Sa otkrićem ostrva pokazala se sveta 
neophodnost da se prosvete svetlošću Jevanđelja njihovi domorodci. Za to sveto delo po 
blagoslovu Svetog Sinoda, visokopreosvećeni mitropolit Gavrilo poručio je starcu 
Nazariju da izabere sposobne ljude između bratije Valaamske. Izabrano je deset ljudi, u 
broju kojih i otac German. Godine 1794. krenuli su izabranici iz Valaama ka mestu 
njihovog velikog naznačenja. Svetom revnošću propovednika brzo se razlivala svetlost 
propovedi Jevanđelske među novim podanicima Rusije: nekoliko hiljada neznabožaca 
primilo je hrišćanstvo; otvorena je škola za obrazovanje novokrštene dece; sagrađena je 
crkva u mestu boravka misionara. No po nedokučivim odlukama Božjim opšti uspesi 
misije nisu bili dugovečni. Posle pet godina svog mnogokorisnog rada, zajedno sa svojom 
pratnjom, potonuo je voća misije, arhimandrit Joasaf, koji je već bio podignut na stepen 
arhijereja; a pre njega revnosni jeromonah Juvenalije udostojio se mučeničkog venca. 
Ostale su ubijali jednog za drugim, tako da je na kraju ostao sam German. Njemu je 
blagoizvoleo Gospod da se potrudi duže od sve sabraće u apostolskom podvigu za 
prosvećenje Aleuta. 

Mesto boravka oca Germana u Americi bilo je Ostrvo Jelovo, koje je on nazvao ʺNovi 
Valaamʺ. To ostrvo odvojeno je moreuzom, na vrstu dve od ostrva Kadjaka, na kome je bio 
sagrađen drveni manastir za smeštaj članova misije i sagrađena drvena crkva u ime 
Vaskrsenja Spasiteljeva. Jelovo ostrvo je malo, svo pokriveno šumom; skoro sredinom 
njega juri u more maleni potok, ‐ i upravo to živopisno ostrvo izabrao je sebi o. German za 
mesto molitvenog tihovanja, iskopao na njemu svojim rukama pećinu u zemlji i u njoj 
proveo celo prvo leto. Za zimu, blizu pećine, sagrađena je za njega kelija, u kojoj je i živeo 
on do smrti, a pećinu je pretvorio za sebe u mesto molitvenog tihovanja. Nedaleko od 
kelije uzdizala se drvena kapela i drvena kućica za smeštaj škole i poeetilaca. Pred kelijom 
širila se bašta. Ovde je on proživeo više od četrdeset godina. ‐ Ovde u bašti on je sam 
kopao leje, sadio krompir i kupus, sejao razno povrće. Za zimu je skupljao pečurke, solio i 
sušio ih. So je spremao sam iz morske vode, ili rasola. Pletena kotarica, u kojoj je nosio 
starac. sa morske obale kupus radi đubrenja zemlje, vele, bila je tako velika, da je bilo 
teško da je jedan sam podigne, a otac German, na čuđenje svih, prenosio je nju s kupusom 
bez ičije pomoći, na veliku razdaljinu. Jedne zimske noći njegov ʺučenik Gerasim slučajno 
ga je ugledao u šumi, gde ide bos s tako velikim drvetom, koje bi jedva nosila četvorica. 
Tako se podvizavao starac, i sve što je sticao takvim neizmernim trudovima, sve je to 
upotrebljavao na hranu i odevanje sirotih ‐ svojih vaspitanika, i na knjige za njih. 

Odelo mu je bilo isto i zimi i leti. Košulju on nikada nije nosio, a mesto nje nosio je jelensku 
kožu, koju po nekoliko godina nije skidao ni menjao, tako da bi sva dlaka sa nje pospadala 
a koža se ulepila. Zatim ‐ čizme ili cipele, podrasnik, stari, olinjali, sav u zakrpama, 
mantija i kamilavka. Tako odeven on je išao svuda i po svakom vremenu: i po kiši i po 
snežnoj vejavici, i po zimskoj buri, i po najjačem mrazu. 

Kao postelja mu je služila mala klupa, pokrivena jelenskom kožom, olinjalom od vremena, 
a kao jastuk ‐ dva ćerpiča, koji su pod golom kožom ostajali neprimećeni od posetioca. 
Pokrivača nije bilo. On se pokrivao drvenom daskom koja je ležala na peći. Tu dasku je 
sam o. German nazvao svojim pokrivačem, ostavivši amanet da sa njom pokriju njegove 
smrtne ostatke. Ona je bila tačno po njegovoj dužini. ʺKad sam bio u keliji oca Germanaʺ, 
priča Konstantin Larionović, ʺja grešni sedeo sam na njegovoj postelji, i to sam smatrao 
vrhuncem moje srećeʺ! 

Dešavalo se ocu Germanu da bude u gostima kod upravnika Američke kompanije i u 
dušespasonosnom razgovoru sa njim da prosedi do ponoći i čak do posle ponoći, no nije 
ostajao da noćiva kod njih, i, ne gledajući na bilo kakvo nevreme, uvek je odlazio u svoju 
pustinju. A ako bi se i desilo po nekom izuzetnom slučaju da noći van kelije, ujutru bi 
nalazili krevet, namešten za njega, potpuno netaknutim, a starca da uopšte nije spavao. 
Isto tako u svojoj keliji, provevši noć u razgovoru, on se nije predavao odmoru. 

Starac je jeo vrlo malo. U gostima, ako bi samo okusio kakvog jela, ostajao je on bez obeda. 
U keliji, vrlo mali deo sitne ribe ili povrća sačinjavalo je sav njegov obed. 

Telo njegovo, iznuravano radom, bdenjem i postom, smiravale su i petnaest kila teške 
verige. Te verige danas se čuvaju u kapeli. 

Pričajući o takvim podvizima oca Germana, učenik njegov, Aleut Ignjatije Aligjaga 
dodavao je: ʺda, težak život je provodio dedica, i niko ne može podražavati njegov životʺ. 
Crte iz života starca koje smo do sada opisali dotiču se, tako reći, spoljašnjeg njegovog 
delanja. GlavNo pak delo njegovo, govori preosvećeni episkop Petar, ʺbilo je 
upražnjavanje podviga, u usamljenoj keliji, gde ga niko nije gledao; samo su izvan kelije 
slušali, da je on pevao i svršavao bogosluženja po monaškom praviluʺ. Takvo 
svedočanstvo preosvećenoga potvrđuje i sledeći odgovor samog oca Germana. Pitali su 
starca: ʺKako vi, oče Germane, živite sami u šumi? kako vam ne dosadi?ʺ On je odgovarao: 
Ne, ja tamo nisam sam! Tamo je Bog, kao i svuda što je Bog. Tamo su sveti Anđeli! I može 
li sa njima biti dosadno? S kim je bolji i prijatniji razgovor, s ljudima ili s Anđelima? 
Naravno, s Anđelimaʺ! 

Kako je gledao otac German na domorodačke stanovnike Amerike, kako je shvatao svoj 
odnos prema njima, i kako je saosećao njihovim nevoljama, izražava on sam u jednom 
pismu bivšem upravitelju kolonije ‐ Janovskom. ʺDragoj našoj otadžbiniʺ, pisao je on, 
ʺTvorac kao da je izvoleo kao novorođenog mladenca da dade ovaj kraj, koji još nema ni 
snage za bilo kakva saznanja, ni smisla; no koji ima potrebu ne samo u pokroviteljstvu, već 
zbog nemoći svoje i slabog dečjeg uzrasta ‐ u samom podržavanju; no čak ni za to on nema 
još sposobnosti da bilo kome uputi svoju molbu. A pošto je zavisnost ovog narodnog 
blaga nebeskim Proviđenjem, neizvesno do kog vremena, predana u ruke nalazećoj se 
ovde ruskoj upravi, koja je sada predana vašoj vlasti, ‐ toga radi ja najniži sluga ovdašnjih 
naroda i dadilja, u ime njih stavši pred vas, krvavim suzama pišem vam moju molbu. 
Budite nam otac i pokrovitelj. Mi naravno nismo vični krasnorečivosti, no s mutavošću 
detinjim jezikom govorimo: ʺotrite suze nezaštićenih sirota, rashladite srca koja se tope u 
ognju tuge, dajte da razumeju šta znači radostʺ! 

Kao što je osećao starac, tako je i postupao. On se uvek zastupao pred upravom za one koji 
su u nečemu pogrešili, štitio je uvređene, pomagao potrebitima, čime je samo mogao, ‐ i 
Aleuti oba pola i deca njihova često su ga posećivali. Neko je tražio saveta, neko se žalio 
na nepravdu, neko tražio zaštitu, neko želeo pomoći, ‐ i svaki je dobijao od starca moguće 
zadovoljenje. On je izglaćivao njihove mećusobne Netrpeljivosti, starao se da miri sve; 
osobito u porodicama trudio se da uspostavi slogu. Ako nije uspevao da pomiri muža sa 
ženom, starac ih je neko vreme razdvajao. Neophodnost takve mere on je sam objašnjavao 
ovako: bolje neka žive odvojeno, nego da se tuku i svađaju; inače verujte, ‐ strašno ‐ ako ih 
ne razdvojiš: bivalo je slučajeva, da je muž ubijao ženu, ili žena uništavala mužaʺ! Naročito 
je otac German voleo decu; snabdevao ih dvopekom, pekao im perece, i mališani su se 
umiljavali oko starca. Ljubav oca Germana prema Aleutima dolazila je do samoodricanja. 

Na lađama iz Sjedinjenih Američkih Država preneta je bila na ostrvo Sitka, a odatle na 
ostrvo Kadjak, epidemija zarazne, smrtonosne bolesti, ili rane. Bolest je počinjala vatrom, 
silnom kijavicom i gušenjem, i završavala se probadanjima: za tri dana čovek je umirao. 
Nije bilo na ostrvu ni doktora ni lekova. Bolest, razlivajući se po naselju, brzo je zahvatala i 
okolinu; ona je delovala na sve, čak i na odojčad. Smrtnost je bila veoma velika, tako da 
kroz tri dana nije imao ko da kopa grobove, ‐ i tela su ležala nezakopana. ʺJaʺ, govori 
očevidac, ʺne mogu da zamislim ništa tužnije ni užasnije od tog prizora, kojim sam bio 
poražen, posetivši aleutsko naselje! To je velika šupa, ili kasarna, s palačama,[28] u kojoj 
žive Aleuti sa svojim porodicama. U jednoj takvoj Šupi smeštalo se do sto ljudi. Ovde jedni 
već umrli, ukočeni leže pored živih; drugi su umirali: stenjanje i vapaji, koji razdiru dušu! 
Ja sam video majke već umrle, po čijim hladnim telima je puzalo gladno dete, uzaludno s 
vriskom tražeći sebi hranu... Krvlju se kupalo srce od žalosti! Izgleda, ako bi neko mogao 
verno kičicom da prikaže sav užas te tužne slike, ‐ on bi i u najokorelijoj duši pobudio 
strah od smrti. Za evo vreme te grozne bolesti, koja je trajala, s povremenim jenjavanjem, 
ceo mesec, otac German, ne štedeći sebe, neumorno je posećivao bolesne, savetovao ih da 
trpe, da se mole, da se kaju, ili ih je pripremao za smrt. 

Osobito se trudio starac za moralno napredovanje Aleuta. S tim ciljem za decu ‐ aleutsku 
siročad, on je sagradio školu; on sam ih je učio zakonu Božjem i crkvenom pevanju. S tim 
ciljem takođe u kapeli, blizu njegove kelije, u nedeljne i praznične dane skupljao je on 
Aleute na molitvu. Ovde je časove i razne molitve čitao za njih njegov učenik, a sam starac 
je čitao Apostol, Jevanđelje i usmeno ih poučavao; a njegovi su vaspitanici pevali, i to 
pevali vrlo prijatno. Voleli su Aleuti da slušaju pouke oca Germana, i masovno su se 
skupljali oko njega. Privlačne su bile besede starca, i s čudesnom snagom delovale su one 
na slušaoce. O jednom od takvih blagodatnih utisaka svoga govora piše on sam. 

ʺSlava sudovima svetim Milostivog Boga! On je nepostižnim promislom Svojim pokazao 
mi sada novu pojavu, koju ovde na Kadjaku ja, za dvadeset godina života, nisam video. 
Sada posle Uskrsa jedna mlada žena, ne starija od dvadeset godina, koja zna dobro da 
govori ruski, koja me ranije uopšte nije poznavala, i nikada videla, došla je k meni i, čuvši 
o ovaploćenju Sina Božjega i o večnom životu, toliko se raspalila ljubavlju prema Isusu 
Hristu, da nikako neće da ode od mene. I silnom i neodstupnom molbom ubedila me je, i 
protiv moje sklonosti i ljubavi prema usamljenosti, da je primim; i ona više od mesec dana 
evo živi pri školi i nije joj dosadno. Ja, gledajući na nju s velikim divljenjem, sećam se reči 
Spasiteljeve: ʺŠto je utajeno od premudrih i razumnih, to je otkriveno mladencimaʺ. ‐ Ta je 
žena živela pri školi sve do smrti oca Germana; ona je pazila na ponašanje dece, koja su se 
učila u školi, i on, umirući, ostavio joj je amanet da živi na Jelovom. Zvala se ona Sofija 
Vlasova. 

O karakteru i sili besede starca, g‐n Janovski piše:ʺImao sam trideset godina kada sam se 
susreo sa ocem Germanom. Treba reći, da sam ja, vaspitavan u morskom korpusu, znao 
mnoge nauke i mnogo čitao; no, na žalost, nauku nad naukama, tj. veronauku, jedva sam 
površno shvatao, i to teoretski, ne primenjujući u životu, i bio sam samo po imenu 
hrišćanin, a u duši i na delu ‐ slobodouman. Šta više ja nisam priznavao božanstveNost i 
svetost naše vere, jer sam pročitao mnogo bezbožnih dela. Otac German je to momentalno 
primetio i zaželeo da me obrati. Na veliko moje čuđenje, on je govorio tako silno, umno, ‐ 
dokazivao je tako ubedljivo, da nikakva učenost i zemna mudrost ne bi mogli odoleti 
njegovim rečima. Svakodnevno smo mi razgovarali do ponoći, i čak do posle ponoći, o 
ljubavi Božjoj, o večnosti, o spasenju duše, o hrišćanskom životu. Slatke reči kao 
nepresušni potok lile su se iz njegovih usta! ... Takvim postojanim razgovorima i 
molitvama svetoga Starca Gospod me je potpuno obratio na put istine, i ja sam postao 
pravi hrišćanin. Za sve to ja sam dužan ocu Germanu: on je moj istinski dobrotvorʺ. 

ʺPre nekoliko godinaʺ, produžuje gn Janovski, ʺotac German je obratio jednog pomorskog 
kapetana G. iz luteranske vere u pravoslavlje. Taj kapetan je bio veoma obrazovan; osim 
mnogih nauka, on je znao sledeće jezike: ruski, nemački, francuski, engleski, italijanski i 
malo španski, ‐ i pored svega toga on nije mogao odoleti ubeđenjima i dokazima oca 
Germana: promenio je svoju veru i prisajedinio se Pravoslavnoj Crkvi kroz 
miropomazanje. Kada je on odlazio iz Amerike, starac mu je pri rastanku rekao: ʺpazite, 
ako Gospod uzme vašu suprugu od vas, vi se nikako ne ženite sa Nemicom; ako se oženite 
Nemicom, ona će sigurno naškoditi vašem pravoslavljuʺ. Kapetan je dao reč, ali je nije 
ispunio. Predupozorenje starca bilo je proroštvo. Kroz nekoliko godina stvarno je umrla 
žena kapetanova, i on se oženio sa Nemicom: verovatno, ‐ napustio, ili oslabio verom, i 
umro je naprasno, bez pokajanjaʺ. 

Dalje govori gn Janovski: ʺJednom smo pozvali starca na fregatu, koja je stigla iz 
Petrograda. Kapetan fregate bio je čovek veoma učen, visokoobrazovan; on je bio poslat u 
Ameriku po najvišoj zapovesti radi revizije svih kolonija. S kapetanom je bilo do dvadeset 
pet oficira, takođe ljudi obrazovanih. Eto u takvom društvu sedeo je maloga rasta, u staroj 
odeći, pustinjski monah, koji je svojim mudrim govorom sve obrazovane sabesednike 
svoje doveo u takav položaj, da oni nisu znali šta da mu odgovore. Sam kapetan je pričao: 
ʺMi smo bili nemi pred njimʺ! Otac German im je svima uputio jedno pitanje: ʺŠta vi, 
gospodo, najviše volite i šta bi svaki od vas želeo za svoju srećuʺ? Pljuštali su razni 
odgovori. Neko je želeo bogatstva, neko ‐ slave, neko ‐ lepoticu ženu, neko ‐ prekrasnu 
lađu, kojom bi on upravljao, i tako dalje sve u tom vidu. ʺNo je li istinaʺ, rekao im je na to 
otac German, ʺda je sve vaše raznovrsne želje moguće svesti na jedno, ‐ da svaki od vas 
želi ono, što, po njegovom shvatanju, on smatra najboljim i najdostojnijim ljubaviʺ? ‐ ʺDa, 
tako jeʺ! odgovorili su svi. ʺA šta, reći ćeteʺ, produžavao je on, ʺmože biti bolje, iznad 
svega, prevashodnije od svega i po preimućstvu dostojnije ljubavi, ako ne Sam Gospod 
naš Isus Hristos, Koji nas je sazdao, ukrasio takvim savršenstvima, svemu dao život, sve 
održava, hrani, sve ljubi, Koji je Sam ljubav i divniji od svih ljudi? A zar ne treba zbog toga 
više od svega ljubiti Boga, više od svega želeti i tražiti Bogaʺ? Svi su zabrujali: ʺpa, da! To 
se razume! To je jasno samo po sebi!ʺ ‐ ʺA volite li vi Bogaʺ? upitao je tada starac. Svi su 
odgovorili: ʺnaravno, ‐ mi volimo Boga. Kako je moguće ne voleti Bogaʺ? ʺA ja grešni više 
od četrdeset godina trudim se da volim Boga, i ne mogu reći, da Ga savršeno ljubimʺ, 
uzvratio im je otac German, i počeo dokazivati kako treba ljubiti Boga. ʺAko mi volimo 
kogaʺ, govorio je on, ʺmi ga se uvek sećamo, trudimo se da mu ugodimo, danju i noću 
naše srce je zauzeto tim predmetom. Da li vi tako, gospodo, volite Boga? Da li Mu se često 
obraćate, da li Ga se uvek sećate, da li mu se uvek molite i ispunjavate Njegove svete 
zapovesti?ʺ Morali su priznati: ne! ʺZa naše dobro, za našu srećuʺ, završavao je starac, ʺu 
krajnjem slučaju obećajmo sebi, da ćemo od ovoga dana, od ovoga časa, od ovoga minuta 
truditi se da volimo Boga iznad svega, i da. ispunjavamo Njegovu svetu voljuʺ! ‐ Bez svake 
sumnje taj razgovor je morao biti upečaćen u srca slušalaca na sav život! 

Uopšte otac German je voleo da govori o večnosti, o spasenju, o budućem životu, o 
sudovima Božjim; mnogo je pričao iz Žitija Svetih, iz prologa, no nikada nije govorio ništa 
prazno. Bilo je tako prijatno slušati ga, da sabesednici njegovi čak i Aleuti i njihove žene 
bivali su zaneseni njegovim govorima i često tek sa svanućem, pa i to ne hoteći, napuštali 
su ga, ‐ svedoči Konstantin Larionov. 

Gospodin Janovski podrobno opisuje spoljašnjost oca Germana. ʺŽivo se sećamʺ, priča on, 
ʺsvih crta sijajućeg blagodaću lica starčeva, njegovog prijatnog osmeha, krotkog, 
privlačnog pogleda, smirenog, tihog karaktera i njegove predusretljive reči. On je bio 
maloga rasta; lice je imao bledo, pokriveno borama; oči sivoplave, pune sjaja, a na glavi je 
imao malo sede kose. Govor njegov nije bio gromak, već veoma prijataiʺ. Iz svojih 
razgovora sa starcem Janovski navodi dva slučaja: ʺJedanputʺ, piše on, ʺja sam pročitao 
ocu Germanu odu ʺBogʺ od Deržavina. Starac se zadivio, došao u ushićenje, i molio da je 
pročitam još jednom. Ja sam ponovio. ʺJe li moguće da je to pisao prost učiteljʺ? pitao je on. 
‐ ʺDa, naučnik, pesnikʺ, odgovorio sam ja. ʺTo je po nadahnuću Božjem pisanoʺ, rekao je 
starac. 

ʺDrugi put pričao sam mu, kako su Španci u Kaliforniji zarobili 14 ljudi Aleuta (1815. 
godine) i kako su ih sve jezuiti primoravali da prime rimokatoličku veru.[29] Na to Aleuti 
nikako nisu pristajali: ʺMi smo hrišćaniʺ, govorili su oni jezuitima. ʺTo nije istina, vi ste 
jeretici, šizmaticiʺ, uzvraćali su jezuiti, ‐ ʺi ako vi ne pristanete da primite našu veru, mi 
ćemo vas sve umoritiʺ. Zatim su Aleuti do uveče bili razmešteni po dvojica po tamnicama. 
Uveče su s fenjerom i zapaljenim svećama došli jezuiti u tamnicu, i stali ponovo da 
ubeđuju nalazeća se u njoj dva Aleuta da prime rimokatoličku veru. ʺMi smo hrišćaniʺ, bio 
je odgovor Aleuta, ‐ ʺi nećemo promeniti svoju veruʺ. Tada su ih jezuiti stali mučiti, najpre 
jednoga, a drugi je bio svedok. Odrezali su Aleutu po jedan zglob od prstiju na nogama, 
zatim ‐ po drugi, dalje po jedak zglob od prsta na rukama, zatim po drugi, zatim su otsekli 
stopala nogu, šake na rukama, ‐ krv je lila: mučenik je trpeo i ponavljao samo jedno: ʺJa 
sam hrišćaninʺ, i u takvim mukama od istečenja krvi skončao je. Sledećeg dana obećali su 
jezuiti da će umoriti i njegovog druga; no te noći dobijena je naredba iz Montreala, da sve 
zarobljene ruske Aleute hitno pošalju tamo sa sprovodom, a zatim su oni svi, sem 
skončavšeg, i bili otpravljeni. To mi je pričao očevidac Aleut, drug umorenoga, koji je 
zatim pobegao iz ropstva; a o čemu sam ja tada izvestio glavnu upravu u Petrogradu. 
Kada sam završio moju povest, otac German je zapitao: ʺA kako se zvao umoreni Aleutʺ? ‐ 
ʺPetarʺ, odgovorio sam ja, ʺa prezimena se ne sećamʺ. Starac je ustao pred ikonu, pobožno 
se prekrstio i izgovorio: ʺSveti novomučeniče Petre, moli Boga za nasʺ![30] 
Da bi donekle izrazili sam duh učenja oca Germana, mi ćemo navesti reči svojeručnog 
njegovog pisma. 

ʺPuste želje ovoga veka udaljuju od nebeske otadžbine, ljubav k njima i navika odevaju 
dušu našu kao u gnusni ogrtač; on je nazvan od Apostola ʺspoljašnji čovekʺ. Mi, 
stranstvujući u putovanju ovoga života, prizivajući Boga u pomoć, dužni smo da svučemo 
tu gnusnost, a da se odevamo u nove želje, u novu ljubav budućega veka, i kroz to da 
poznajemo naše ka nebeskoj domovini ili približavanje ili udaljavanje; no ubrzo to učiniti 
nemoguće je, nego treba sledovati primeru bolesnika, koji želeći miloga zdravlja, ne 
prestaju tražiti sredstva za izlečenje sebe. Ja govorim nejasnoʺ. 

Ništa ne tražeći za sebe u životu, davno već, pri samom dolasku u Ameriku, po smirenju, 
otkazao se od čina jeromonaha i arhimandrita, i ostavši zauvek prost monah, otac German, 
bez i najmanjeg straha pred moćnima, revnovao je svim usrćem za Boga. S krotkom 
ljubavlju, ne gledajući ko je ko, on je izobličavao mnoge za netrezveni život, nedostojno 
vladanje i tlačenje Aleuta. Izobličavana zloća naoružavala se protiv njega, činila mu sve 
moguće neprijatnosti i nevolje, no Gospod je čuvao starca. Upravnik kolonije Janovski, ne 
videvši još oca Germana, zbog nekih kleveta na njega, već je bio pisao u Petrograd o 
neophodnosti njegovog udaljenja, objašnjavajući, kao da on tobože buni Aleute protiv 
vlasti; no ta optužba pokazala se neosnovanom, i Gn Janovski bio je kasnije u broju 
poštovalaca oca Germana. Jednom je islednik došao na Jelovo ostrvo sa upravnikom 
kolonije N. i kompanijskim službenicima da pretrese keliju oca Germana, nadajući se da će 
naći kod njega veliki imetak. A kada nisu našli ništa od vrednosti, verovatno po 
dopuštenju starijih, služitelj Ponomarov je počeo sekirom da otkiva daske na podu. 
ʺPrijatelju mojʺ, rekao mu je tada German, ʺuzalud si uzeo sekiru; to oruđe će tebe lišiti 
životaʺ! Posle nekog vremena potraženi su ljudi u Nikolajevski redut; zbog čega su iz 
Kadjaka poslali tamo ruske služitelje, u broju kojih i Ponomarova. Tamo su mu Kenajci u 
snu sekirom odsekli glavu. 

Mnogo velikih nevolja podneo je otac German i oD demona. To je on sam otkrio učeniku 
svome Gerasimu, kada ovaj, ušavši k njemu u keliju bez uobičajene molitve, na sva pitanja 
svoja nije dobio od njega odgovor, i idućeg dana upitao ga za uzrok jučošnjeg ćutanja. 
ʺKada sam ja došao na ovo ostrvo i naselio se u ovoj pustinjiʺ, rekao je njemu tada otac 
German, ʺmnogo puta demoni su dolazili k meni, tobože iz nužde, ‐ u obliku ljudskom i. u 
obliku zverova, ‐ i ja sam mnogo prepatio od njih i raznih nevolja i iskušenja: zato ja sada i 
ne govorim s onim, ko uđe k meni bez molitveʺ. 

Posvetivši sebe potpuno na službu Gospodu, revnujući jedino o proslavljenju Njegovog 
svesvetog imena, daleko od srodnika, usred raznovrsnih nevolja i oskudice, desetine 
godina provodeći u visokim podvizima samoodricanja, otac German bio je udostojen 
mnogih nadprirodnih darova od Boga. 
Usred Jelovog ostrva po gori juri u more mali potočić, čije je ušće uvek bilo zasipano 
penušavim valovima. U proleće, kada se pojavljivala rečna riba, starac je razgrtao 
unekoliko pesak na ušću, da bi ribe mogle proći, ‐ i prva riba koja bi se približila jurnula bi 
u reku. ʺBivalo je, kaže apa (dedica)ʺ, priča Aligjaga, ʺpođeš, i uhvatiš ribu u ruciʺ! Suvom 
ribom hranio je otac German ptice, ‐ i one su u velikom broju obletale oko njegove kelije. 
Pod kelijom su u njega živeli hermelini. To malo zverče kad se ošteni, nepristupačno je, a 
starac ga je hranio iz ruku. ʺMi na to nismo gledali kao na čudoʺ, govori njegov učenik 
Ignjatije. Gledali su takođe gde otac German hrani medveda. Sa smrću starca i ptice i zveri 
udaljili su se; čak i njegov vrt ne daje nikakvog roda, ako ga neko samovoljno drži, ‐ tvrdi 
o. Ignjatije. 

Na Jelovom ostrvu desila se poplava. Stanovnici su u strahu dotrčali starcu. Tada je on 
uzeo iz doma svojih vaspitanika ikonu Božije Matere, izneo je i stavio na ogradu i počeo se 
moliti. Po molitvi obrativši se prisutnima, rekao je: ʺne bojte se, dalje od ovog mesta, gde 
stoji sveta ikona, voda neće proćiʺ. Reč starca se ispunila. Zatim, obećavši istu takvu 
pomoć od svete ikone i u buduće ‐ zastupništvom Svete besprekorne Vladičice, on je 
zapovedio učenici svojoj Sofiji, da u slučaju poplave stavi ikonu na ogradu. Ta ikona se 
čuva na ostrvu i do danas. 

Baron F. P. Vrangel, po molbi starca, pisao je po diktatu njegovo pismo ‐ nekome 
nepoznatom ‐ mitropolitu. Kada je bilo završeno i pročitano pismo, starac je čestitao 
baronu čin admirala. Zaprepastio se baron: to je za njega bila novost, koja se stvarno 
potvrdila tek posle dužeg vremena kada je on dolazio u Petrograd. 

ʺŽao mi te, dragi kumeʺ, govorio je otac German upravniku Koševarevu, čijeg je sina 
držao na krštenju, ʺžao, jer će ti smena biti neprijatnaʺ! Kroz dve godine, Koševarev, pri 
smeni, bio je sproveden na ostrvo Sithu. 

Jedanput se zapalila šuma na Jelovom ostrvu. Starac je sa svojim učenikom Ignjatijem u 
delu šume, jednog aršina širine, sasekao goru do korena, razgrnuv mahovinu, i rekao: 
ʺbudite mirni, ‐ vatra neće preći ovu crtuʺ! Drugog dana, kada, po svedočanstvu Ignjatija, 
nije bilo nade na spasenje, s velikom jačinom došla je vatra do razgrnute starcem 
mahovine, projurila uzduž linije i zaustavila se, ne dodirnuvši se guste šume, koja se 
nalazila iza linije. 

Godinu dana pre dobijanja vesti na Kadjak o smrti visokopreosvećenog mitropolita 
(nepoznato kojeg), otac German je govorio Aleuti^ma, da je njihov najveći duhovni voća 
skončao. 

Često je govorio starac, da će Amerika imati svog arhijereja, tada kada o tome niko nije ni 
mislio, a i nade nije bilo da bi u Americi bio svoj arhijerej, govori preosvećeni episkop 
Petar; no proroštvo se njegovo ispunilo u svoje vreme. 
ʺPosle smrti mojeʺ, govorio je otac German, ʺbiće epidemija i pomreće od nje mnogo ljudi, i 
Rusi će ujediniti Aleuteʺ. Stvarno, izgleda pola godine po njegovom upokojenju, nastupile 
su boginje; smrtnost je bila strahovita; u Americi u pojedinim naseljima ostalo je u životu 
svega poʺnekoliko ljudi. To je pobudilo kolonijalnu upravu da ujedini Aleute: tada od 
dvadeset naselja obrazovalo se samo sedam. 

ʺIako će proći mnogo vremena od moje smrtiʺ, govorio je otac German svojim učenicima, 
ʺno mene neće zaboraviti, i mesta moga življenja neće biti pusto: sličan meni monah, 
bežeći od slave ljudske, doći će i živeće na Jelovom, ‐ i Jelovo neće biti bez ljudiʺ! 

ʺDragi mojʺ, pitao je otac German Konstantina, kada je ovom bilo ne više od dvanaest 
godina od rođenja, ʺšta misliš ti, kapela, koju sada grade, hoće li ostati tuʺ? ‐ ʺNe znam, 
apa (dedice), odgovorio je mališan. ʺJa i stvarnoʺ, govori Konstantin, ʺnisam tada razumeo 
pitanje, premda se ceo razgovor živo urezao u mom sećanjuʺ. A starac, malo poćutavši, 
rekao je: ʺdete moje, zapamti, ‐ na tom mestu biće nekada manastirʺ. 

ʺProći će trideset godina od moje smrti, svi koji žive sada na Jelovom ostrvu pomreće, ti 
ćeš sam ostati živ i bićeš star i bedan, ‐ i tada će se setiti meneʺ, govorio je otac German 
učeniku svome, Aleutu Ignjatiju Aligjagu. I stvarno, po isteku trideset godina od dana 
končine oca Germana setili su se njega, počeli sakupljati o njemu vesti, po kojima je i bilo 
napisano njegovo žitije. ʺZadivljujuće je, kliče Ignjatije, ʺkako je nama sličan čovek mogao 
sve to znati unapred na tako dugo vreme! Uostalom ne! ‐ on nije prost čovek! On je gledao 
naše misli i uticao tako da smo ih mi njemu otkrivali i dobijali poukeʺ. 

ʺKada umremʺ, govorio je starac svojim učenicima, ʺsahranite me pored oca Joasafa. 
Sahranite vi mene sami, jer sveštenika ne možete dočekati. Telo moje nemojte kupati, 
položite ga na dasku, skrstite ruke na grudi, uvijte me u mantiju i njenim krajevima 
pokrite moje lice a kamilavkom glavu. Ako neko poželi da se oprosti sa mnom, neka celuje 
krst; lice moje nikome ne pokazujteʺ. 

Približilo se vreme odlaska starca. Jednog dana zapovedio je on učeniku svome Gerasimu 
da zapali sveće pred ikonama i da čita Dela svetih Apostola. Posle nekog vremena, lice je 
njegovo zasijalo, i on je glasno kazao: ʺSlava Ti, Gospodeʺ! Zatim, naredivši da se prekine 
čitanje, objavio je da je Gospodu ugodno da mu produži život još na nedelju dana. Kroz 
nedelju, opet po njegovoj zapovesti bila su zapaljene sveće i čitala se Dela svetih Apostola. 
Tiho je prikloNio starac glavu svoju na grudi Gerasima, kelija se ispunila blagouhanijem, 
lice je njegovo prosijalo, i otac German se upokojio. Tako je blaženo usnuo on snom 
pravednika u 81. godini svoga mnogotrudnog života, 13. decembra 1837. godine. 

Poslani s tužnom vešću u luku, vrativši se objavio je, da je upravnik kolonije Koševarev 
zapretio da sahranjuju starca dok on ne stigne, da je on zapovedio da se za usopšeg načini 
bolji sanduk i da će ga on sam sa sveštenikom odmah dovesti. No gle dunuo je strašan 
vetar, kiša je pljusnula, nastala je užasna bura. Nije bilo daleko rastojanje od luke do 
Jelovog, samo dva sata puta, no niko se nije usućivao da se naveze na more po takvom 
nevremenu. Tako je trajalo ceo mesec; i premda je ceo mesec ležalo telo oca Germana u 
toplom domu njegovih vaspitanika, lice se njegovo nije izmenilo niti je bilo od tela i 
najmanjeg zadaha. Najzad sa iskusnim starčićem Kozmom Učiliščevim bio je donesen 
sanduk; od lučana niko nije došao, ‐ Jelovski stanovnici su sami predali zemlji smrtne 
ostatke svoga starca. Tako su se ispunile predsmrtne reči oca Germana, ‐ a zatim se vetar 
utišao, i površina mora postala glatka, kao ogledalo. 

Jedne večeri u naselju Kotana (na Aljaski) video se nad Jelovim ostrvom neobično svetao 
stub, koji je dosezao do neba. Zapanjeni čudesnom pojavom, iskusni stariji ljudi i Gerasim 
Vologdin i žena njegova Ana rekli su: ʺOčigledno, otac German nas je napustioʺ, i počeli 
su se moliti. Zatim su oni saznali da je upravo te noći preminuo starac. Taj stub su videli 
sa raznih mesta i drugi. To veče, u drugom naselju na Atognaku, videli su kao čoveka, koji 
se podiže sa Jelovog ostrva ka oblacima. 

Sahranivši svoga oca, nad grobom su mu njegovi učenici postavili drveni spomenik. ʺJa 
sam ga lično videoʺ, govorio je kadjakski sveštenik Petar Koševarev, ʺi sada mogu reći, da 
on uopšte nije nagrižen vremenom i kao da je danas načinjenʺ. 

Videvši slavni u podvizima život oca Germana, videvši njegova čudesa, videvši ispunjenje 
njegovih predskazanja i najzad njegovo blaženo upokojenje, ʺuopšte svo mesno 
stanovništvoʺ, svedoči preosvećeni episkop Petar, ʺima puno strahopoštovanja poštovanje 
prema njemu, kao prema svetom podvižniku, i potpuno su uvereni u njegovu 
bogougodnostʺ. 

Godine 1842, posle pet godina od prestavljenja starca, ploveći morem u Kadjak i nalazeći 
se u krajnjoj opasnosti, visokopreosvećeni Inokentije, arhiepiskop Kamčatski i Aleutski, 
pogledavši na Jelovo ostrvo, rekao je u sebi: ʺAko si ti, oče Germane, ugodio Gospodu, to 
neka se promeni vetarʺ! I tačno, nije prošlo, izgleda, ni četvrt sata, govori 
visokopreosvećeni, a vetar im je postao pogodan, i oni su srećno pristali uz obalu. Iz 
blagodarnosti za izbavljenje, arhiepiskop Inokentije služio je sam na grobu Prepodobnog 
Germana parastos. 

Prepodobni otac naš German i danas predstoji Presvetoj Trojici proseći izbavljenje od bure 
greha i strasti svima onima koji svetlo praznuju njegov sveti spomen, i kliču mu: 
ʺPrepodobni oče Germane, moli Boga za nasʺ. Amin.[31] 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

PETRA ALEUTA 
  

POSTRADAO za veru Pravoslavnu 1815. godine u San‐Francisku u Americi, ljuto mučen 
od jezuita.[32] O njemu vidi opširnije u današnjem žitiju prepodobnog oca našeg Germana 
Aljaskog. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ARSENIJA LATRSKOG 

  

PREPODOBNI Arsenije beše rodom iz Carigrada; sin visokorodnih, iobožnih i bogatih 
roditelja. Car ga postavi za vojskovođu i patricija[33] Kiveriotske[34] oblasti. Jednom kada 
on sa vojskom plovljaše po moru, podiže se strahovita bura, i sve lađe potonuše sa svima 
što behu na njnjma, samo se on jedan spase. Posle toga Arsenije se odreče sveta, primi 
angelski čin monaški, i sav se predade monaškim podvizima, čisteći i dušu i telo 
molitvama, postovima, bdenjima, ležanjem na zemlji, i drugim dobrovoljnim 
zlopaćenjima. Nošaše on i teške lance. A muke njegove od ‐ hladnoće zimi i od žege leti, i 
potoke suza njegovih, i svunoćna stajanja njegova, i ratovanja njegova sa zlim dusima, ko 
će nabrojati? Živeći u takvim podvizima, on bi od Duha Svetog odveden u jedno divlje i 
pusto mesto. Hrana mu beše divlje zelje; i on to ne jeđaše već okušaše; a vode uzimaše vrlo 
malo, i to u dva ili tri dana jedanput. 

Posle mnogog podvizavanja na tom mestu prepodobni ode na goru Latru,[35] gde 
molitvom i krsnim znakom umrtvi smrtonosnu aspidu. Zatim se, po Božjem naređenju, 
preseli u manastir Kelivarski.[36] Tu on posle kratkog vremena postade iguman, i mnoge 
podstače na vršenje vrlina. Nakon izvesnog vremena on se iz manastira povuče u jednu 
pećinu, punu divljih zverova. Tako on, kao drugi prorok Danilo, podvizavaše se u 
molitvenom samovanju i tihovanju usred zverova. I molitvom svojom on odagna odatle 
sve zverove. I tu pećinu on pretvori u školu za duše ljudske. Jer k njemu se sabraše bratija, 
koje on svetim životom svojim i bogomudrim poukama vođaše putem spasenja. Zatvoren 
u svojoj tesnoj keliji, on šest dana u toku sedmice niti s kim govoraše, niti što od hrane 
uzimaše; jedino je nedeljom poučavao bratiju i uzimao hrane. Sa takvim podvizima i 
vrlinama prepodobni dostiže takvo bestrašće ‐ απαθειαν, takvo savršenstvo, da više ne 
uzimaše nikakvu telesnu hranu, nego ta Anđeo Božji hranjaše, i dobi od Gospoda dar 
čudotvorstva. Tako, on žezlom svojim gorku vodu pretvori u slatku. I počinivši mnoštvo 
druga čudesa, blaženi Arsenije mirno se upokoji usred bratije.[37] 

  
  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ARISA 

  

KROTKI otac Aris krotko se prestavio u Gospodu. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Reč je o takozvanoj Maloj Jermeniji ‐ rimskoj oblasti između gornjih tokova reka 
Eufrata i Galasa, koja se tako naziva za razliku od Velike Jermenije, planinske 
zemlje na zapadu od Maloazijskog poluostrva između reke Kure i gornjih tokova 
Tigra i Eufrata, u kojoj su od II do V veka pre Hrista vladali carevi domoroci. 
Kapadokija prostrana oblast u sredini istočnog dela Male Azije: nekada jedna od 
najznamenitijih država Azije, no izgubila samostalnost i ušla u sastav Rimske 
carevine 17. ili 18. godine pre Hrista. Kapadokija graničila sa Malom Jermenijom, i 
dugo vreme je uračunavana u Kapadokiju. 

2. Satalion ili Satala ‐ grad u Jermeniji. 

3. Sevastija ‐ grad u Jermeniji, na severoistoku od Male Azije. 

4. Sravni: 1 Kor. 3, 16. 

5. Psal. 6, 9‐10. 

6. Psal. 34, 9‐10. 

7. Nikopolj ‐ grad u Maloj Jermeniji, na granici Ponta, pored reke Aikuse, pritoke Irisa; 
danas ‐ Enderes. 

8. Tojest đavo, satana. 

9. Jova 4, 18; 2 Petr. 2, 4; Jud. 1, 6. 

10. 1 Mojs. 2, 7‐25. 
11. 1 Mojs. 3, 1‐19. 

12. 1 Mojs. 6, 5‐8, 20. 

13. 1 Mojs. 9, 1‐17. 

14. Spomen njegov Crkva praznuje 11. februara. 

15. To jest u devet sati pre podne. 

16. Ova predsmrtna molitva svetog Evstratija uneta je u crkveno bogosluženje i čita se 
na Polunoćnici subotnoj. 

17. Sveti mučenici: Evstratije, Aksentije, Evgenije, Mardarije i Orest postradali 
početkom četvrtoga veka. Docnije u rodnom gradu njihovom Aravraku, gde behu 
pogrebene česne mošti njihove, bi u njihovu čast podignuta crkva, i od svetih 
moštiju njihovih bivahu čudesa. Na domaku Carigrada nalažaše se manastir u čast 
ovih svetih mučenika, po imenu Olimp. Tu je svake godine služio patrijarh o 
njihovom prazniku. U sadašnje vreme mošti ovih svetih mučenika počivaju u Rimu, 
u crkvi svetog Apolinarija Ravenskog. 

18. U siromašnom manastiru Olimpu, razume se, nije se moglo imati sve što je 
potrebno za svečano patrijarhovo služenje. Zato je on i slao svoje odjejanje, i ostale 
potrebne sasude. 

19. Katizme su sastavni deo jutrenja. Psaltir ima 150 psalama; deli se na 20 katizama; 
svaka katizma ima po tri Slave. Ova podela je od najstarijih vremena. 

20. Sveta mučenica Agatija postradala 251. godine za Dekijeva gonjenja; njene svete 
mošti činile mnoga čudesa; spomen njen Crkva praznuje 5. februara. 

21. Sicilija ‐ veliko ostrvo Sredozemnog mora kraj južnih obala Italije. 

22. Sirakuza ‐ jedna od prvih grčkih kolonija na istočnoj obali ostrva Sicilije. 

23. Katana ‐drevni grad na istočnoj obali ostrva Sicilije. 

24. Mat. 9, 20‐22; Mk. 5, 25‐34. 

25. Tojest naređenja rimskih careva o tome, da svi žitelji rimske carevine moraju 
prinositi žrtve neznabožačkim bogovima. 

26. Sveta mučenica Lukija postrada 304. godine. 

27. Prepodobni German rodio se 1756. godine. 

28. Daščani ležaj, obično za više osoba. 
 29. Jezuiti su rimokatolički monaški red, osnovan u 16. veku od Španca Ignjatija Lojole, 
sa glavnim ciljem: služenje Rimskom papi i širenje rimokatolicizma. Pri tome jezuiti 
često nisu birali sredstva sa bi ostvarili ovoj cilj, zbog čega su i postali poznati kao 
lukavi, neiskreni i podmukli. 

30. Spomen ovog Sv. prvomučenika Petra Aleuta praznuje se takođe na današnji dan. 

31. Sveti Sinod Ruske Zagranične Crkve i Sv. Sinod Američke Mitropolije uneli su 
zvanično ime Prepodobnog Germana Aljaskog u kalendar Svetih 27. jula 1970. 
godine. 

32. Jezuiti su rimokatolički monaški red, osnovan od Španca Ignjatija Lojole, u 16. 
veku, sa zadatkom da služe Rimskom papi i da često nebiranim sredstvima šire 
katolicizam. 

33. Patricijama se nazivao viši stalež u Rimskoj i Vizantijskoj carevini. 

34. U Kariji ‐ jugozapadnoj obali Male Azije. 

35. Gora Latra ‐ planinski lanac u Kariji, u Maloj Aziji. 

36. U Kariji, na jugozapadu Male Azije. 

37. Tačno se ne zna vreme življenja prepodobnog Arsenija; približno: između VIII‐X 
veka.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
14. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETIH MUČENIKA 

TIRSA, LEVKIJA, KALINIKA, FILIMONA, APOLONIJA 

i drugih s njima 

  
SVETE mučenike Tirsa, Levkija n Kalinika odgaji Vitinijska zemlja,[1] a vaspita ih grad 
Kesarija.[2] Postradaše oni za Hrista u vreme cara Dekija[3] na sledeći način. Jedan od 
igemona,[4] po imenu Kumvrikije, doputova u Kesariju iz Nikomidije[5] i revnosno 
utvrđivaše idolopoklonstvo, usrdno se starajući o idolištima i poganim žrtvama i o svemu 
što beše prijatno neprijatelju roda ljudskog, đavolu. A na to primoravaše on i sve mesne 
žitelje, jedne pridobijajući laskama, druge zaplašujući pretnjama. Levkije, vrlo ugledan 
građanin, čestit, pametan, učen i visokog porekla, gledajući ova bezakonja silno paćaše u 
duši i sve se više raspaljivaše revnošću po Bogu. Najzad, ne mogući tajiti taj požar revnosti 
i ne hoteći više kriti svoju veru, on neočekivano stupi pred igemona i reče: Zašto, bedni 
Kumvrikije, ustaješ protiv svoje sopstvene duše, obožavajući bezosećajne i gluve idole, i 
mnoge druge odvlačiš sa sobom u tu ubitačnu zabludu? Takvi ljudi izgledaju neosetljiviji 
od kamenja i drveća, jer ne žele da poznadu istinitog Boga i Spasitelja i ne pristaju da hode 
u svetlosti, napustivši prethodno tamu zablude. 

Bezumni igemon, ne podnoseći istinu ovih reči, razjari se i odmah, pre ikakvog ispitivanja, 
naredi da Levkija biju. No Levkije, dobrovoljno primajući mučenje, blagodaraše Boga, i 
time dovede mučitelja do još većeg besa. I bi bijen dotle dok ne iznemože telo njegovo 
premlaćeno; i on sam se moljaše da bude razrešen od tela i otide ka Gospodu. Ispunjenju 
ove njegove želje pomože sam mučitelj, jer naredi da mučenika odvedu van grada i tamo 
mu odseku glavu. Vođen od dželata na pogubljenje, sveti mučenik iđaše bez ikakvog 
straha i uznemirenja; na njegovom licu ne beše ni traga od bola i podnesenih muka; 
naprotiv, sav je sijao radošću i blaženstvom, kao da ga vode ne na smrt nego na venčanje. I 
tako, daleko od grada njemu bi odsečena glava, i ode na nebo da za svoj podvig primi 
venac neuvenljivi. 

Glas o svireposti Kumvrikija brzo se raznese po ovima susednim pokrajinama, i hrišćani 
se stadoše skrivati bojeći se njegove svireposti. No blaženi Tirs, iako još nekršten već samo 
oglašen, naoružavši se revnošću po Bogu, dođe pred mučitelja i reče: Da si zdrav, svetli 
igemone! ‐ I kad ga ovaj odpozdravi, Tirs produži: Je li dozvoljeno svakome pred vama 
sudijama govoriti što hoće, ili je dužan odgovarati samo na vaša pitanja i ni reči ne 
promolviti bez vašeg odobrenja? ‐ Igemon, kao zaboravivši šta je uradio s Levkijem, 
odgovori: Dozvoljeno je, i do današnjeg dana ta sloboda govorenja nije bila oduzeta 
nikome, naročito kada neko hoće da govori nešto što je na opštu korist. 

Tada Tirs reče: Šta se korisnije može govoriti od onoga što je korisno po dušu? I eto, ja, 
gledam kako ti mnoge kinjiš i lišavaš spasenja odvlačeći ih od istinite vere i po zloći svojoj 
privlačeći ih k zabludi idolopokloničkoj. Time ti na dušu svoju navlačiš sav pakao ognjeni. 
Stoga sam rešio da smelo i, slobodno porazgovaram s tobom i doznam od tebe, sa kojih si 
razloga ti, ostavivši Sazdatelja neba i zemlje i vascelog roda ljudskog, doneo zakon ‐ 
poklanjati se delu ruku ljudskih, kao govoreći drvetu: ʺti si otac mojʺ (kako to izobličava 
idolopoklonike sveti prorok Jeremija[6] i kamenu: ʺti oi me rodioʺ. I ti svim bićem svojim 
na tome radiš, da sve ljude (ako je moguće) privoliš da postanu sledbenici tvoje pagubne 
vere. 

Na to igemon reče: Tvoja neblagovremena i neumesna reč pokazuje da ti boluješ od 
hrišćanstva. Uostalom, ta tašta gštanja i njihova lažna rešenja prepusti školskim ljudima i 
onima koji nisu zaduženi narodnim brigama, a ti se sada pokori carevom naređenju i 
prinesi žrtvu bogovima. Ne učiniš li to, onda ćeš za neumesne reči koje si izgovorio dobiti 
od nas kao nagradu ‐ spremljene za tebe muke. ‐ Tirs odgovori: Pošto ste vi razumna 
stvorenja Božja, to ne treba da činite ništa nerazumno i bez marljivog ispitivanja. No ako 
hoćeš da se držiš bezumne zapovesti tvoga cara, onda čini što ti je naređeno. 

Kumvrikije reče: Smatram da te tihost naša čini gordim. No videći da si ti čovek razborit i 
pametan ja ti savetujem: pokori se, pa ćeš time izbeći muke. Otidi dakle u hram i izvrši 
dužnost svoju prema bogovima, jer ćeš na taj način i oproštaj pređašnje krivice dobiti i 
prijatelj velikome caru postati, i sav ostali život svoj provešćeš s nama u velikoj časti. ‐ 
Blaženi odgovori: Mnogo sam razmišljao ja o svim stvarima, i nemoj smatrati da si me 
zatekao negotova i nepripremljena izrana. Jer ja sam najpre dugo rasmatrao i vrlo brižljivo 
izučavao i ispitivao, pa se na osnovu toga ubedio da su bogovi vaši bezdahni idoli i 
hramovi njihovi pogani; i ja sam njih ismejao, a sebi čistu i istinitu hrišćansku veru 
izabrao. Zato, ne odgađaj izvršiti ono što je od cara naređeno odnosno nas hrišćana. 

Ove reči blaženoga toliko razjariše mučitelja, da on odmah naredi nekim snažnim 
mladićima da mučenika dušmanski biju pesnicama. Zatim naredi te mu i ruke i noge 
vezaše kajišima, pa mu iz sve snage noge vukoše na jednu a ruke na drugu stranu. Kada to 
rađahu, udovi tela mučenikova izlažahu iz svojih zglobova i čupahu se. Sve to mučenik 
trpljaše radosna i svetla lica. Mučitelj onda naredi da mučeniku gvozdenim šipkama 
izbodu oči, a čeličnim čekićima polome vilice i izbiju zube. Nalazeći se u tim mukama 
sveti mučenik ismevaše mučitelja, i time ga još više razdraživaše. Tada mučitelj rastopi 
olovo, spremi gvozdeni odar, položi svetog mučenika potrbuške na njemu, pa dozva svoje 
volhe i nagovarače, da bi mučenika rečima obrlatili. I oni stadoše nagovarati blaženoga, da 
se bar privremeno i prividno pokori igemonu. Pritom govorahu: Na taj način ti ćeš se 
spasti ljutih muka, i dobićeš mnoga blaga, a Bog tvoj oprostiće ti znajući nemoć ljudske 
prirode, i neće se naljutiti na tebe, pošto je, kako čujemo, On veoma dobar i milostiv. ‐ A 
mučenik odgovaraše: Pa baš zbog toga ja i trpim muke za Boga moga što je On dobar i 
milostiv. Jer kada vi, iako slušate o beskrajnim mukama koje vas očekuju ipak se ne 
obraćate od zablude na put istine i srljate u očiglednu pogibao, zašto onda ja da ne 
podnosim junački privremena stradanja, za koja mi kao uzdarje predstoji Carstvo Nebesko 
i sva u njemu beskonačna i večna blaga. 

Posle ovih mučenikovih reči, mučenika stadoše polivati vrelim olovom. No olovo se 
odjednom razli kao reka, i mnoge od neznabožaca koji strahuju unaokolo povredi i 
pogubi. Sveti pak mučenik ustade sa odra nepovređen i potpuno zdrav, i oči njegove 
stadoše ponovo videti kao i ranije. Ovo čudo zaprepasti sve, pa i samog igemona silno 
zapanji. Ali on, mada je trebalo da poZna Onoga koji sve to čini, ipak ostade Pri slepilu 
duše svoje. Tako se na njemu zbiše reči Svetoga Pisma: Gledaš mnogo, ali ne vidiš; 
otvorene su ti uši, ali ne čuješ (Is. 42, 20). ‐ I tada, mučitelj se još više razljuti na mučenika, i 
nazvavši ga volhom i čarobnjakom podvrže ga još strašnijim mukama. No sve te muke 
mučenik trpljaše junački; i ču se odozgo neki glas koji ukrepljavaše mučenika i utvrđivaše 
verne u veri, a neznabošce strahovito uplaši. 

Postiđen evim tim, mučitelj se poboja da produži sa mučenjem svetog mučenika, da ga ne 
bi snašla još neka veća sramota. Zato naredi da mučenika vežu i bace u tamnicu, a sam ode 
doma, razmišljajući na kakve bi još strašnije muke stavio Tirsa. Međutim blaženi mučenik 
se u tamnici usrdno moljaše Bogu da ga udostoji svetog krštenja. I gle, blagodat 
Gospodnja ga odmah poseti te noći: uze kojima beše svezan odvezaše se i vrata se 
tamnička sama otvoriše. Izišavši iz tamnice, sveti se mučenik uputi k episkopu 
Kesarijskom koji se u to vreme krio od gonjenja. A kada episkop ugleda mučenika, tog 
časa pade pred noge njegove, jer već beše čuo za njegovo junaštvo i trpljenje i poštovaše ga 
veoma. Mučenik pak, podigavši episkopa i sam padajući k nogama njegovim, govoraše: 
Nemoj činiti to, svečesni oče! ne preduhitruj poklonjenje koje ja dugujem tebi, jer sam 
došao ne da blagoslovim nego da primim blagoslov. ‐ Episkop mu na to reče: Ti treba da 
blagosloviš nas, jer si očigledno pokazao veliku silu vrline i obukao si se u presvetlu rizu 
Duha kroz pretrpljenje tolikih ljutih muka. ‐ Mučenik odgovori: Radi toga sam i došao 
ovamo, da se obučem u rizu besmrtnosti preporodivši se vodom i Duhom, jer se još nisam 
udostojio svetog krštenja. 

Episkop odmah krsti Tirsa, koji, izišavši iz kupelji, uskliknu: Gospode Isuse Hriste Bože 
moj, Ti me evo udostoji preporoditi se vodom i Duhom! daj i meni da se kroz stradanje 
krstim krštenjem kojim si se Ti krstio, i ispivši čašu Tvoju postanem pričesnik smrti Tvoje,  

Zatim, porazgovorivši malo sa episkopom i blagoslovivši jedan drugog, Hristov stradalac 
se vrati u tamnicu; pri tome ispred njega iđaše božanstvena svetlost, a za njim iđahu sveti 
Anđeli, kao što to jasno videše neki od dostojnih. Ušavši u tamnicu, on provođaše vreme u 
običajenim molitvama. 

V to vreme jedan dostojanstvenik, po imenu Silvan, rodom Persijanac, čovek surov i 
nemilosrdan, želeći da se dodvori caru i pokaže veran njemu, moli cara da mu da 
ovlašćenje da on proveri da li gonitelji, postavljeni za istrebljenje hrišćana, stvarno 
ispunjuju carska naređenja o tome. Car mu dade tako ovlašćenje. Sa takvim ovlašćenjem 
Silvan doputova u Nikeju[7] i Kesariju, ovuda prinoseći žrtve idolima i svetkujući idolske 
praznike hrišćanskom krvlju. Između ostaloga Silvan bi obavešten i o velikom Tirsu, da ga 
nikakva mučenja ne mogu pobediti i da u isto vreme on znamenjem i čudesima zapanjuje 
ljude. Silvan naredi da mu odmah privedu Tirsa, a sam stade prinositi žrtve glavnom 
idolopokloničkom bogu ‐ Zevsu.  
Narednog dana Silvan zajedno sa Kumvrikijem sede na sudištu, i izvevši Tirsa na sud 
naredi da se ranija Tirsova saslušanja pročitaju jasno i gromko, tako da svi čuju. Zatim reče 
mučeniku: Ne misli, Tirse, da ćeš biti mučen kao dosada. Ostaneš li pri svome uporstvu, 
bićeš podvrgnut daleko strašnijim mukama. ‐ Mučenik odgovori: Onaj koji me ranije učini 
jačim od svih muka, Gospod moj Isus Hristos, On i sada stoji pored mene, izbavljajući me 
iz vaših ruku, jer Njemu Jedinome služim i znam da je On Jedini Bog, a vaše neznabožačke 
idole i bogove smatram za obmanu. Ipak, ako želiš da me privoliš na dobrovoljno 
prinošenje žrtve ne prinudom i nasiljem već pametnim savetom, onda mi reci kome i kako 
da prinesem žrtvu. A ja, uvidevši na osnovu tvojih reči da si u pravu, rado ću se pokoriti i 
neću se uzaludno protiviti istini. 

Tada Silvan uze svetitelja za ruku i reče: Hajdemo u hram, i tamo će ti biti pokazano kome 
imaš prineti žrtvu. ‐ A kada uđoše u obližnji hram Apolonov, Silvan pokazujući rukom na 
idola reče: Eto, to je bog koga mi počitujemo. Ako se ti, Tire, pomoliš njemu prinevši mu 
žrtvu, steći ćeš u njemu velikog zaštitnika i naći ćeš milost i kod ostalih bogova. ‐ Mučenik 
na to reče: Gledaj dobro kakvu ću mu prineti žrtvu i kako ću mu se pomoliti. 

I kada svi sa velikom pažnjom stadoše gledati u njega, on podiže k nebu i ruke i oči, pa 
prizva neiskazanu silu Božiju. I tog časa iznenada tresnu grom, i Apolonov idol pade na 
zemlju i rasu se u prah. A sveti mučenik, obraćajući se onima što stajahu unaokolo, reče: 
Gledajte: vaši bogovi su samo naprava ljudska, i ne mogu da podnesu čak ni ime istinitoga 
Boga. ‐ Silvan, besan od jarosti, reče na to: Ja ću tvoje vradžbine potpuno uništiti i istrebiti. 

I odmah naredi da oštrim grebenima železnim oderu do hostiju telo mučenikovo. I dok 
parčad mesa padahu sa mučenikovog tela na zemlju, mučitelj govoraše svetom mučeniku: 
Gde je Bog pomoćnik tvoj, koga ti počituješ i u koga se nadaš? ‐ Mučenik mu odgovaraše: 
Zar ti ne vidiš silu Hristovu što je u meni, koja me očigledno ukrepljuje protiv ovih 
napadaja vaših? Jer na koji bi način zemno i nemoćno telo moglo izdržati takve muke, 
kada mu ne bi bila davana s neba Božanska pomoć? 

Tada Silvan naredi da se donese veliki kotao, da ga napune vodom i nalože vatru ispod 
njega. Kada voda stade silno klokotati, mučeniku svezaše konopcima noge, pa ga glavačke 
spustiše u vrelu vodu. No svetitelj prizva ime Hristovo, i kotao se odmah raspade, voda se 
razli, a sam svetitelj ostade nepovređen. To silno posrami mučitelja, i njega obuze 
strahovita jarost; ali pošto su ga čekali drugi narodni poslovi, on naredi da mučenika 
odvedu u tamnicu. 

Uskoro posle toga Silvan krenu sa Kumvrikijem u primorski grad Apameju,[8] naredivši 
da i svetitelja svezana vode za njim. Približivši se gradu, Silvan se zaustavi, prizva k sebi 
mučenika i reče mu: Ovde, Tirse, ili obećaj prineti žrtvu bogovima, pa ćeš ostati živ, ili ćeš 
u protivnom na najstrašniji način biti lišen života. ‐ Svetitelj mu odgovori isto što i ranije, 
pa naposletku dodade i ovo: Brzo će se duše vaše istrgnuti iz vas. 
Mučitelji se još više razgnjeviše na Tirsa, i narediše da ga vuku u grad bijući ga, pa tamo 
bace u more zajedno, kako oni govorahu, sa njegovim vradžbinama, da bi završio 
strašnom smrću i posle smrti ne bio udostojen čak ni uobičajenog pogreba. Međutim oni 
još ne behu ni ušli u grad, a mučenikovo proročanstvo poče se ispunjavati: Silvan 
iznenada iznemože, a Kumvrikije dobi groznicu, i četvrtoga dana oni obojica bedno 
skončaše. Kažu da ni zemlja ne hte primiti njihova pogana tela dok se sveti mučenik ne 
pomoli za njih. I provede sveti Tirs u Apameji dvadeset i tri dana, držan u uzama do 
dolaska novog igemona. 

Novi igemon Vavda doputova: po naravi i zloći sličan svojim prethodnicima. Razgledavši 
poslovanje prećašnjih igemona i doznavši za mučenika Tirsa, on ga pozva na saslušanje. 
Na saslušanju sveti mučenik pokaza pređašnju nepokolebljivost svoju u hrišćanskoj veri i 
odbi kao i ranije da se pokori neznabožnim naređenjima. Vavda naredi da mučenika 
svezana strpaju u meh, zašiju meh, pa bace u more na pet kilometara od obale. Međutim, 
meh se iznenada prodre, uze se odrešiše, i ukaza se ovakav prizor: sabor svetlonosnih 
muževa ide po moru, koji, uzevši mučenika, izvedoše ga na kopno. Kada to videše sluge 
igemonove, oni u strahu otrčaše k igemonu i ispričaše mu šta se dogodilo. Tada igemon 
lično ode na obalu, i našavši tamo mučenika gde stoji sam, reče mu: Zaista su neobične 
hrišćanske mađije i vračanja, te vam se i more povinjava, kako vidim, i vi sami stihijama 
prirode oduzimate silu. No, bez obzira na to, nikakve vam mađije ništa pomoći ne mogu; 
naprotiv, zbog njih vam predstoje najljuće muke i najgorčija smrt. ‐ Mučenik odgovori: 
Dokle ćeš biti slep i, slično bogovima tvojim, imati oči i ne videti? Kako može ma ko 
mađijama podčiniti sebi stihije prirode? Ko od vaših volha ili od vaših bogova, u kojih je 
sve mađijska opsena i obmana, ikada učini da čovek, bačen u more, bude podignut 
rukama Anđela, i da čitav i zdrav, hodeći po moru kao po suvu, izađe na zemlju? 

Igemon naredi da mučenika vežu i vode za njim bijući ga štapovima, a sam on krenu u 
Kesariju. Žitelji Kesarije, doznavši da im dolazi novi igemon i vodi sa sobom svetog 
mučenika Tirsa, svi izađoše iz grada tobož u susret igemonu, a u samoj stvari da vide 
stradalca Hristova koga su želeli da vide. No čim uđoše u grad, mučenik bi odmah vrgnut 
u tamnicu. Igemon pak dugo razmišljaše kakvoj smrtnoj kazni da podvrgne mučenika; i 
najzad reši da ga preda zverovima na pojedenje, smatrajući da je to najgorča smrt. Zato on 
izdade naređenje da se pokupe najljuće zveri od svake vrste, i da ih more glađu, eda bi što 
silovitije kidisale na osuđenika i rastrgle ga. 

Kada zveri biše pripremljene u toku trideset dana, mučitelj sazva sav narod kod Zevsovog 
hrama i uz veliku svečanost prinese Zevsu bogate i veleljepne žrtve. Zatim naredi da Tirsa 
izvedu iz tamnice, osuđenog na pojedenje zverima. Međutim svetog mučenika, po tajnom 
nalogu igemonovom, posećivahu u tamnici mnogi prijatelji i poznanici i moljahu ga da se 
smiluje na sebe sama i izbegne strašnu smrt postupivši po naređenju. ‐ Na taj način, 
govorahu oni, ti ćeš se izbaviti pogibli, udostojiti se počasti i postati prijatelj caru. ‐ No 
svetitelj beše, po reči Davidovoj, kao čovek koji ne čuje, i kao nem koji ne otvara usta svoja 
(Psal. 37, 14). A kada ga privedoše k igemonu koji u to vreme prinošaše žrtve, ovaj mu 
reče: Mi se suviše milostivi pokazasmo prema tebi, davši ti toliko vremena na razmišljanje. 
Stoga, ako želiš ono što je korisno po tebe, onda ti, gledajući kako sav zavičaj tvoj prinosi 
žrtve velikome Bogu Zevsu, pristupi i sam i prinesi žrtvu, da bi se izbavio od pogibli. Ako 
pak to ne uradiš, onda će te nokti i zubi zverinja rastrgnuti, i niko ti pomoći neće i izbaviti 
te od tolikih zala. ‐ Mučenik se napravi kao da pristaje na njihovo neznabožje, i reče: Ja 
sam davno namislio da zajedno sa svojim sugrađanima prinesem žrtvu. Samo da se ne 
naljuti Apolon što ću obići njega i prineti žrtvu jedino Zevsu. ‐ Čuvši to igemon se 
obradova i reče: Prinesi žrtvu samo Zevsu, a ja sam ti jemac da se ni jedan od ostalih 
bogova neće razljutiti na tebe. 

Mučenik na oči svih pristupi k idolu Zevsu, i kada u sebi izgovori molitvu istinitome 
Bogu, nastade strašan zemljotres, i idol Zevsov pade na zemlju. Neznabošci se uplašiše i 
razbegoše, samo sveti mučenik ostade u hramu. Tada mučitelj, ispunivši se silne jarosti, 
naredi da svetitelja odmah vode na pojedenje zverima. 

Na gledalište se sleže silan svet, i kada zverove pustiše na svetitelja ukaza se ovakav 
prizor: svetitelj stoji usred zveri ne sam nego sa neka druga tri lica, a zveri kruže oko njega 
i krotko mu se umiljavaju kao da se odavno poznaju s njim. On pak, podigavši ruke k 
nebu, reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što proslavi u meni Sveto Ime Svoje i 
pokaza na meni milost Svoju zatvorivši preda mnom usta zverima, kao nekada pred 
Danilom, slugom Tvojim. Ti, Gospode, čineći čudesa kako tada tako i sada, učini 
nevidljivom silom Svojom da ove divlje zveri otidu svaka u svoje žilište, ne povredivši 
nikoga od ovde prisutnih. ‐ Pomolivši se tako, on reče zverima: u ime istinitoga Boga 
vratite se u pustinju, svako u svoje leglo, otkuda iziđoste, samo nikoga nemojte povrediti. 

Zveri tog časa odjuriše, pri čemu se vrata sama otvoriše pred njima. Sve pak prisutne 
spopade takav strah da se svi razbegoše ko je kuda mogao, bojeći se osloboćenih zveri koje 
nezadrživo jurahu u pustinju. Zbog ovog čuda mnogi se neznabošci obratiše ka Hristu. 

Međutim mučitelj Vavda, ne znajući šta da radi, naredi da svetitelja opet svežu i bace u 
tamnicu. Ali nakon nekoliko dana polazeći u grad Apoloniju, nedaleko od Kesarije, on 
naredi da i Tirsa vode za njim. Stigavši u Apoloniju, Vavda ustroji svenarodni praznik u 
Apolonovom hramu koji beše pun idola. Uvevši tamo i Tirsa, Vavda naredi da ga pred 
idolima nemilice biju štapovima. No sveti mučenik, trpljivo podnoseći batine kao da mu ih 
zadaju u snu a ne na javi, moljaše se Bogu koji jednim pogledom presušuje bezdane i 
rastapa gore. Pritom reče: Neka ruka Tvoja bude na meni, Gospode! i nemoj udaljavati 
pomoć^Tvoju od mene, nego pogledaj na mene i zaštiti me, da se ne postidim, jer Te 
prizvah. 

Kada se on na takav način pomoli Bogu, iznenada se dogodi zemljotres u gradu, igemona 
postiže bolest, onima što bijahu svetog mučenika malaksaše ruke, i mnogi idoli popadaše 
na zemlju i valjahu se razbijeni u paramparče. A sveti Tirs, ispunivši se božanske radosti, 
podsmevaše se idolima i mučitelju, i govoraše: Zašto ne pomogneš bogovima tvojim koji 
se tako stidno valjaju po zemlji i ištu pomoć od tebe, nego ih ostavljaš bačene i 
posramljene na oči svih da im se rugaju oni koji nisu oslepljeni? ‐ Međutim igemon, iako 
poražen teškom bolešću, ipak zloća njegova beše i nadalje silna, i on reče: Mađije 
poganoga Tirsa čine mi život težim od smrti! 

U to vreme bejaše u Apoloniji i idolopoklonički žrec Kalinik. Posmatrajući od samog 
početka čudesa koja činjaše sveti mučenik Tirs, on stade postepeno uviđati nemoć svojih 
bogova. Primajući u svoje srce seme istinite vere, on govoraše u sebi: Bože, propovedan 
Tirsom, Ti činiš divna i slavna čudesa! Ti i mene, kao novoizabranog vojnika, primi, i 
ukrepi, i utvrdi protiv onih koji ustaju na istinu Tvoju! 

Tako razgovarajući u sebi s Bogom, Kalinik pristupi k igemonu, i vešto mu se 
podsmevajući reče: Presvetli igemone, taj čovek, strahovito mučen, vrže na zemlju i smrvi 
najvećega boga Zevsa, sruši po treći put suncenosnog Apolona, obori i samog Herkula[9] 
nepobedivog u bitkama, ‐ i to on počini ne rukama, ne oružjem, ne mačem već jedino rečju 
i prizivanjem Hrista koji pretrpe krst i smrt. Stoga, ako je po volji tvojoj moći, podignimo 
boga Herkula, koji nekima pomaže u nevoljama, i umolimo ga da on, opomenuvši se svog 
ranijeg junaštva, dođe i pomogne tako silno uvređenima: ocu Zevsu i božanstvenome 
Apolonu: jer oni, izgleda mi, spavaju tvrdim snom. ‐ Igemon, ne uvićajući podsmeh, reče: 
Pošto sam ja bolestan, onda idi ti sam, i umoli bogove za nas, i brzo ih pokreni protiv ovog 
mađioničara Tirsa. ‐ Na to Kalinik uzvrati: Ali ja mislim da je velika sila Boga koji ih 
poobara, pa se bojim da naši bogovi neće biti u stanju pomoći ni sebi samima. 

Tada igemonu postade jasan smisao Kalinikovih reči, i on upita Kalinika: Eda i ti, o 
Kaliniče, nisi prelašćen čarobnjaštvom ovoga čarobnjaka? ‐ A Kalinik, ne želeći više ni 
produžiti započeti razgovor niti i nadalje skrivati svoju veru, tog časa pohita kući svojoj, 
ostriže kosu i bradu, skide odeću svoga zvanja, odnese ih igemonu i baci mu ih pred noge, 
rekavši: Uzmi, igemone, moje vlasi i odeću, oskvrnavljene smradom i dimom žrtava, 
prolivanjem krvi i đavolskim tajnama: zajedno sa njima odbacujem svoju raniju zabludu i 
otpočinjem novi život, jer ja sam već hrišćanin. 

Igemon se začudi ovoj neobičnoj promeni Kalinikovoj, i upita ga: Šta je s tobom, Kaliniče? 
Zar te čudesa ovoga čarobnjaka toliko zaokupiše, da čak i tvoju blagorodnu dušu, dušu 
služitelja bogova, koja je tolike milosti doživela od njih, odvratiše od vere otaca i odvukoše 
u krajnju pogibao? ‐ Kalinik odgovori: Za ovu moju promenu najviše je kriv sam Herkul, 
koji odnevši, kako se o njemu priča, tolike pobede, sada ne bi u stanju protivstati jednoj 
reči ovoga muža nego se sruši na bedan način, i pokaza time da zaslužuju svako ismevanje 
basne koje se o njemu i o bogovima pričaju među ljudima. ‐ To ni u kom slučaju nije tačno, 
uzvrati igemon. Naprotiv, tebe je prelastilo Tirsovo čarobnjaštvo, te se nadaš da ćeš i ti 
pomoću vradžbina činiti takva čudesa. Znaj, ni tome volhuj ni tebi, hrišćanske vradžbine 
neće doneti nikakve koristi, ako se ne pokaješ i ne ukažeš poštovanje bogovima kao ranije. 
Kalinik, želeći da javno posrami igemonovo bezumlje, i čvrsto se nadajući da će i s njim, 
Kalinikom, biti Bog kao i sa Tirsom, reče: Pošto, igemone, ti sada boluješ telom, a mene 
smatraš prelašćena čarobnjaštvom, predlažem ti da odemo k velikome Eskulapu[10] da 
mu se zajedno pomolimo za tvoje ozdravljenje; tada ćeš uvideti da ja nisam prelašćen 
nikakvim čarobnjaštvom. 

Igemon, ne shvativši kako treba Kalinikove reči već smatrajući da se žrec ponovo vraća k 
svojim bogovima, odmah dođe sa njim u hram. Kada uđoše u hram, Kalinik se poče moliti 
u svojoj duši, govoreći: Gospode Isuse Hriste, preko sluge Tvog Tirsa ja poznadoh da si Ti 
istiniti Bog; a ja sam Te bezbroj puta razgnjevio, no i pored toga Ti me nisi odbacio! Doći 
mi sada u pomoć i javi u meni silu Tvoju! 

Kada Kalinik tako govoraše u sebi, ču se odozgo neki glas koji ga krepljaše i prizivaše k 
podvigu. I on, ispunivši se smelosti i prizvavši ime Hristovo, stade ružiti idola 
Eskulapovog; i idol tog časa, kao nekom jakom rukom zbačen, pade pred njegove noge. 
Tada Kalinik, pogledavši na igemona, reče mu s podsmehom: Eto, bog tvoj ne može ustati, 
ako ga ti sam ne podigneš. Vidi dakle i poznaj da ovo nije vračanje već Božanske sile 
delovanje preko mene. 

Igemon, mada tugujući u duši i sažaljevajući Kalinika, ipak naredi da Kalinika zatvore u 
tamnicu. Sutradan pak on izreče njemu i Tirsu ovaku smrtnu presudu: ʺKalinika, koji je 
otpao od služenja bogovima i pristao uz hrišćansku laž, naređujem pogubiti mačem; a 
Tirsa, koji se gordi svojim čudesima i koji je pomoću njih prelastio bednog Kalinika, 
naređujem položiti u drveni sanduk i prestrugati testeromʺ. 

Kalinika vojnici odmah izvedoše radi posečenja. On izmoli sebi vremena od vojnika za 
molitvu; i posle poduže molitve on bi posečen mačem. Zatim, kada mučitelji položiše 
svetoga Tirsa u kovčeg i uzeše testeru da ga prestružu, to testera u njihovim rukama 
postade vrlo teška, tako da je oni jedva mogoše podići i rukovati njome; međutim na 
drvenom poklopcu sanduka ona beše tako laka, da njeni zupci ne ostavljahu nikakvoga 
traga na poklopcu. Stružući dugo oni se znojahu i preznojavahu, ali uzaman. Najzad se 
sanduk iznenada otvori, i sveti Tirs izađe iz njega svetla lica i srca punog neke božanske 
radosti. To zaprepasti sve prisutne, i niko se ne usudi dotaći svetitelja zbog ovog čuda. 
Utom se ču glas odozgo koji prizivaše mučenika k nebeskoj nagradi. Svetom mučeniku bi 
jasno da je došao kraj njegovom podvigu, i on podiže k nebu i ruke i um, i kliknu: 
Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što mene nedostojna primaš kao naslednika blaga 
Tvojih i uvršćuješ me u red ugodnika Tvojih. Primi sada u miru dušu moju i uvedi je u 
svete obitelji Tvoje ka neiskazanoj radosti koja je u Tebe. ‐ Rekavši to i osenivši sebe 
krsnim znakom, sveti Tirs predade u ruke Božje svetu dušu svoju. Na taj način onaj koga 
mnoge ljute muke i gorke smrti ne uzmogoše umrtviti, završi život svoj prirodnom smrću. 

Nakon mnogo godina zacari se svirepi Dioklecijan,[11] i opet bi razaslano po celoj carevini 
carsko naređenje: da svi uzmu udela u poklonjenju idolima, a one koji to ne budu hteli 
predavati na smrt. U to vreme u Tivaidi[12] beše igemon neki Arijan. Starajući se da tačno 
izvrši bezbožno naređenje svirepoga cara, on za vreme svog boravka u gradu Antinoji 
uhvati dva ugledna hrišćanina, Askalona i Leonida,[13] i pošto ih stavi na razne muke 
pogubi ih. Zatim on naredi da se pohvataju svi tamošnji hrišćani. I poređavši ispred njih 
sprave za mučenje, on im reče: Predstoje vam dve stvari: ili prinesite bogovima žrtve, da 
biste ostali u životu i slobodi; ili, ako to ne uradite, bićete stavljeni na razne muke i 
pogubljeni. 

Čim to igemon reče, preda nj stupiše smelo i jednodušno trideset sedam muževa i izjaviše 
da su gotovi pre umreti negoli se pokoriti bezbožnom naređenju. No posle mnogih 
mučenja jedan od njih, po imenu Apolonije, čtec crkveni, videvši raznovrsna mučenja, 
uplaši se veoma, i spopade ga dvostruki strah: strah od predstojećih muka, i strah da će 
izgubiti dušu ʺako otpadne od Hrista. I on stade razmišljati kako da izbegne i žrtvu 
idolima i ljute muke, te da bi na taj način i dušu spasao od vlasti đavola i telo izbavio od 
ruku mučitelja. Dok se on tako dvoumljaše, u njegovoj blizini stajaše igemonov muzikant 
Filimon. Primetivši ga, Apolonije ga prizva k sebi, i obeća mu četiri zlatnika, ako on 
umesto njega prinese idolima žrtvu, ogrnuvši se njegovim ogrtačem da ga ne bi poznali. 
Filimon pristade: ogrnu se Apolonijevim ogrtačem prikrivši i lice, pa pođe k žrtveniku. 
Međutim Bog, promišljajući divno, o spasenju svih, namisli privući k sebi preko Apolonija 
Filimona, a preko Filimona Apolonija. I kada se Filimon u odeći Apolonija približavaše k 
idolskom žrtveniku, u srcu njegovom zasija svetlost blagodati Gospodnje i otvori mu 
duhovne oči na poznanje istine. Osenivši sebe krsnim znakom kao hrišćanin, on stupi pred 
igemona. Igemon upita one oko njega: Ko je ovo? ‐ Oni mu odgovoriše: Jedan od hrišćana. 
‐ Igemon mu naredi da prinese žrtvu, no on gromoglasno kliknu: Neću da prinesem! 
hrišćanin sam, sluga Hrista Boga živoga. ‐ Igemon reče: Zar nisi nedavno video kolike 
muke pretrpeše Askalon i Leonid i kakom ljutom smrću završiše? ‐ Filimon, pod vidom 
Apolonija, odgovori: To upravo što Askalon i Leonid, koji nedavno postradaše za Hrista, 
ostaviše nama primer junačkog trpljenja, to me i pobudi da neustrašivo idem na muke. 
Pored toga mene pobudi i ono čudo koje se dogodi na tvome čamcu kada si hteo da se 
prevezeš preko reke, a čamac se zaustavi usred reke na najvećoj dubini i ne mogaše se 
pomaći s mesta zato što nisi hteo nazvati Hrista Bogom.[14] 

Tada igemon naredi da mu dozovu muzikanta gitaristu Filimona da svojim sviranjem na 
gitari opčini i omekša duh ovoga hrišćanina, da zgodno promeni pravac njegovih misli i 
privoli ga na žrtvoprinošenje idolima. Ne znađaše bezumnik da pred njim i stoji glavom 
sam Filimon, i da on govori svojim vlastitim glasom, samo s tom razlikom što ga je igemon 
ranije slušao gde svira na raznim muzičkim instrumentima, a sada ga čuje gde mu 
razgovetno govori Duhom Svetim. Međutim Filimona svuda tražaše i ne nađoše. Pozvaše 
i brata njegovog Teona i stadoše ga raspitivati gde se nalazi Filimon. A on, raspoznavši 
brata u Apolonijevoj odeći, i ne znajući o čemu se radi, reče: Evo, Filimon stoji pred vama. 
Igemon odmah naredi da mu otkriju lice, i ugledavši Filimona stade se gromko smejati 
držeći da Filimon to radi da bi ismejao hrišćane i da bi utešio prisutne. Zatim on naredi 
Filimonu da zbaci sa sebe tuđe odelo i da zajedno s njim ide k žrtveniku. Međutim Filimon 
izjavi da je on stvarno hrišćanin, i stade ismevati neznabožačke bogove. Sudiju to veoma 
začudi, i gledajući u Filimona on uzviknu: U ime blagostanja naroda rimskog, je li istina to 
što ti sada činiš i govoriš, Filimone, ili to radiš da bi se narugao hrišćanima? ‐ Filimon 
odgovori: Kunem se ne rimskim blagostanjem već svojim vlastitim spasenjem i Gospodom 
mojim Carem Hristom, da ja ne ismevam hrišćane, nego objavljujem da se u mom srcu 
desila stvarna promena, i evo ispovedam veru svoju u Hrista, i izjavljujem i tvrdim da sam 
za ovu veru gotov umreti ne jedanput već hiljadama puta. 

Ove reči razbesniše igemona i on, obraćajući se prisutnima, pitaše ih: treba li ubiti 
Filimona odmah što je javno vređao bogove ili mu dati vreme na razmišljanje i pokajanje? 
‐ Narod koji ljubljaše Filimona zbog njegovog divnog sviranja na gitari, moli igemona da 
ne pogubljuje opštu utehu grada. ‐Tada igemon reče Filimonu: Pogledaj koliko te ljubi 
narod: naziva te ʺopštom utehomʺ. Stoga, iz blagodarnosti bar za takvu pohvalu, učini ono 
na što si navikao: prinesi žrtvu bogovima, čuvarima grada. Evo, nastupa i veliki praznik, o 
kome i ti valja da preko truba i svirala uzneseš hvalu bogovima, te time i sebe sama 
razveseliš i uši naše nasladiš. 

Filimon odgovori na to: Taj praznik vaš podseća me na praznik koji se praznuje na nebu, a 
jeka truba pobuđuje u meni želju da čujem anđelsko pevanje. Znaj dakle, uzalud se trudiš 
pašteći se da me odvratiš od mog veroispovedanja; time ti ne samo ništa nećeš postići 
nego ćeš; naprotiv, još više razbuktati u srcu mom čežnju moju za Hristom. ‐ Igemon reče: 
No ako ti i pretrpiš, kao što obećavaš, sve muke za Hrista, šta ćeš time dobiti kada nisi 
potpuni hrišćanin, pošto nisi primio krštenje, propisano po njihovom zakonu. ‐ Čuvši to 
Filimon uskliknu: O, duhovnog ognja u srcu mom zapaljenog! ... Igemone, veoma sam ti 
blagodaran što si mi, i ne želeći, toliko dobro učinio podsetivši me na sveto krštenje! 

Rekavši to igemonu, Filimon izađe nasred skupa i gromko povika: Molim vas, ako među 
vama ima hrišćanski sveštenik, i vere radi ne haje za muke, preklinjem ga: neka brzo dođe 
ovamo i podari mi sveto krštenje! ‐ No videći da su svi obuzeti strahom i niko se ne 
usuđuje da mu priđe i pokaže sebe kao hrišćanskog sveštenika, njega srce zabole; i on sa 
toplim suzama zavapi k Bogu: Bože moj, Gospode Isuse Hriste, Ti si milostivno pogledao 
na me i pozvao me iz dubine zablude! Ne ostavi me bez svetog krštenja, nego kako god 
znaš, pošalji mi sveštenika i vodu, da bih se i ja krstio kao ostali hrišćani! 

Čim se on tako pomoli, odmah se odozgo spusti kišonosni oblak, okruži ga i triput orosi 
kišom, izvršujući time sveto krštenje nad njim, pa se zatim oblak opet diže uvis. Svi 
prisutni videvši to biše zapanjeni; a zloćom oslepljeni igemon govoraše da su to mađije i 
pomračenje očiju. 
Zatim se sveti Filimon pomoli Bogu da sve njegove trube i svirale, koje on predade 
Apoloniju pri zamenjivanju odela, budu spaljene, te tako ne ostane ni traga od njegove 
sujetne umetnosti, da ne bi ko od neznabožaca, videći ih, mogao reći: Eto truba 
Filimonovih. ‐ I stvarno, oganj siđe s neba i sve ih spali i uništi na Apolonijeve oči. 

Međutim i Apoloniju se približi čas stradanja: jer brat Filimonov Teon podrobno obavesti 
igemona o tome kako je Apolonije obukao Filimona u svoju odeću i učinio da ovaj za njega 
izađe na podvig, te tako postao vinovnik Filimonove propasti. Stoga Apolonije smesta bi 
priveden. Igemon Arijan, pogledavši na njega besno i krvnički, reče: Šta je to, najpoganiji 
od svih ljudi? Šta ti to uradi s nama, i sa celim gradom, i sa ovim jadnikom? Iz gordosti 
prezirući bogove i zakone, a iz straha izbegavajući mučenja, ti si izmenjao odelo sa njim, i 
nekim vradžbinama izopačio mu srce, i tako sav grad lišio velike utehe. Ako si se uplašio 
muka, trebao si doći k meni i otkriti mi svoju dušu, pa bih ti ja po zakonu čovekoljublja 
oprostio sve i ostavio te da živiš slobodno i bezbrižno. 

Na ove igemonove reči Apolonije odgovori: Dobro i pravilno postupaš ružeći me i grdeći 
me, i ja protiv toga ništa reći neću: jer i sam smatram sebe krivim, ali ne zato što sam 
postao povod da Filimon stekne tolika blaga, već zato što nisam prvo za sebe izdejstvovao 
ta blaga; i ne zato što se on javio u mome odelu, već zato što sam ja sebe sakrio njegovim 
odelom. Međutim, pošto se po volji Božjoj mi obojica obukosmo u rizu spasenja,[15] to 
nasigurno znaj da ni Filimon ni Apolonije nikada neće prineti žrtve bogovima vašim. No 
iako sam se ja ranije bojao muka, sada ću uz pomoć Boga mog pokazati veliko junaštvo. 

Razgnjevljen ovim rečima, mučitelj naredi da Apolonija okovana čuvaju za žestoka 
mučenja, a da tri vojnika pesnicama biju Filimona po licu i očima. Narod, videći gde biju 
Filimona, uznegodova i stade vikati na vojnike da prestanu. A igemon reče Filimonu: 
Smiluj se na sebe, Filimone! ili se bar sažali na narod, kome se srce kida od bola zbog tebe. 
Treba da promisliš o tome šta će biti s ovim narodom, koji se toliko uznemirio zbog malog 
mučenja tvog, kada budeš stavljen na velike muke. Prinesi žrtvu, Filimone, i nagradi sebe 
za te patnje veseljem koje će doći iza toga, pošto ćemo prirediti gozbu u hramu 
Serapisa[16] i predati se velikim uživanjima. ‐ Filimon odgovori: Meni je spremljena 
večera na nebu. ‐ Zatim, obraćajući se narodu, Filimon reče: Zašto tugujete gledajući kako 
me biju? Zar nas nisu bili igemonovi čankolizi kada se nalažah među vama kao gitarist? 
Ponekad su oni postupali s nama i gore, pa ste se vi slatko smejali; zašto se i sada ne 
razonođujete? No dok vi sada tugujete, Angeli se raduju zbog mene, videći me kao 
hrišćanina i sledbenika istinite vere. 

Videći Filimonovu nepokolebljivost, mučitelj naredi da njemu i Apoloniju prosvrdle 
golenice, vežu ih konopcima, i vuku mučenike po celome gradu. Posle toga Filimon bi 
obešen o maslinovo drvo i gaćan strelama, ali ga se strele ne doticahu; štaviše jedna strela 
odskočivši izbi igemonu desno oko. Lišen oka i osećajući strahovite bolove on izbljuva 
mnoge hule i klevete na Hrista i hrišćane. Ali naposletku, primoran užasnim bolovima, on 
naredi da mučenika odvežu, i moljaše ga da mu isceli oko. No svetitelj odgovori: Sada te 
isceliti neću, da ti ne bi, učinjeno ti dobro, stao pripisivati mađijama. Nego, kada izađem iz 
tela, jer mi je kraj blizu, ti ćeš doći na moj grob i, uzevši zemlje s njega i pristavivši je k 
oku, prizvaćeš ime Hristovo, i oko će ti se odmah isceliti. 

Posle toga, po naređenju igemona, obojici mučenika: Filimonu i Apoloniju, odsekoše 
glave, a česna tela njihova biše položena blizu svetih mučenika Askalona i Leonida. 
Mučitelj pak, pateći strahovito od oka, primoran bolovima dođe, i protiv svoje volje, na 
grob svetih mučenika, uze zemlje s njega, shodno rečima Filimonovim, pristavi je k svom 
bolesnom oku i reče: U ime Tvoje, Isuse Hriste, radi koga ovi mučenici dobrovoljno 
izabraše smrt, stavljam zemlju ovu na oko moje; i ako se iscelim i progledam, onda ću i 
sam ispovediti da nema drugoga Boga osim Tebe. 

Čim on to izgovori, odmah dobi dvostruko isceljenje: isceljenje oka i isceljenje duše, jer 
okom on ugleda sunce, a dušom ugleda svetliju od sunca Istinu, i pođe radosno kličući: 
Hrišćanin sam! ‐ I izjavljujući pred mnogim svedocima da je hrišćanin, on primi sveto 
krštenje sa celim domom svojim, a trideset šest hrišćana, držanih u okovima za Hrista, on 
otpusti s mirom. Zatim, uzevši pokrov i skupocene mirise, on sa mnoštvom naroda i sa 
dva episkopa ode na grob svetih mučenika i s češću izvrši pogrebenje njihovih tela. 

Međutim glas o tome da je Arijan od neznabožca postao hrišćanin, i neće više da prinosi 
žrtve bogovima, dođe do ušiju samog Dioklecijana. Stoga car posla u Kesariju četiri 
štitonosca, naredivši im da Arijana dovedu k njemu, pošto je želeo da sam ispita, je li istina 
to što se govori o njemu. Štitonosci uzeše Arijana i nastojavahu da što pre krenu na put. 
Arijan ih moljaše da mu dozvole otići do groba svetih mučenika, ali oni ne pristajahu. 
Tada im Arijan dade osamdeset zlatnika, i oni mu dopustiše da otide na grob. Otišavši 
tamo, Arijan pade ničice i moljaše svete mučenike da mu pomognu u podvigu. I iz groba 
ču se glas Filimona koji govoraše: Budi hrabar, Arijane! jer evo Gospod te zove k Sebi i 
vodi ka podvigu i sprema ti venac mučenički. A učesnici u tvome podvigu i u nagradi za 
njega biće ti ta četiri štitonosca, koji dođoše da te vode. 

Čuvši to, Arijan se prepade i, vrativši se doma, pun blagodati Gospodnje, on predskaza 
domašnjima svojim vreme i način svoga mučeništva. Jer on prizva sluge svoje i reče im: Vi 
ćete poći s nama do Aleksandrije. Zatim će mene povesti k caru, i uz pomoć Božiju ja ću 
izvršiti podvig. U osmi dan meseca Famenota[17] biću stavljen u meh i zašiven, pa bačen u 
more. A vi u jedanaesti dan istoga meseca u podne, u dvanaest sati, izađite na obalu: tamo 
ćete naći moje telo, izneseno od delfina na kopno, uzmite ga i položite sa ostalim 
mučenicima. 

Posle toga Arijan krenu na put sa štitonoscima, i došavši k caru bi primljen od njega 
ljubazno. No ubrzo zatim za cara bi spremljeno kupatilo, pred čijim je zdanjem stajao idol 
‐ kip Apolonov. Idući u kupatilo car povede sa sobom i Arijana. Posle kupanja, izlazeći iz 
zgrade i približavajući se Apolonovom kipu, car reče Arijanu: Prinesi žrtvu velikom bogu 
Apolonu, da bismo vesela srca otišli na večeru. ‐ Blaženi Arijan mu odgovori: Kako mogu 
ja to učiniti posle tako velikih i tako mnogih čudesa, izvršenih Hristom istinitim Bogom, 
koja nisu prazna basna već sušta istina? Svedoci toga su moje oči: kako onda mogu prineti 
žrtvu bezdahnome i bezčuvstvenome idolu? 

Razgnjevivši se car naredi da Arijanu odmah vežu ruke lancima, i da mu za noge privežu 
teške kamenove, pa da ga bace u duboku jamu, zatrpaju zemljom i kamenjem, i zaravne sa 
zemljom. Pritom car naredi da se na tako zatrpanoj i zaravnjenoj jami postavi njegov 
presto. I on, sevši na presto, zapovedi vojnicima da sviraju u trube, i govoraše: Da vidimo, 
da li će doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jame. 

Posle toga on ode u dvorac, uđe u svoju spavaonicu i ugleda gde iznad njegove postelje 
vise lanci i kamenovi što behu na Arijanu, a samog Arijana gde leži na postelji. Videvši to, 
car se prepade i pomete, i pomisli da mu neko od domašnjih neprijatelja tajno kuje zavere i 
zamke. No sveti Arijan mu reče: Ne uznemiruj se: niko ne kuje ni zamke ni zavere protiv 
tebe, nego sam ja glavom Arijan, koga ti, vrgnuvši u jamu, govoraše: ʺDa vidimo, da li će 
doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jameʺ. I evo, Hristos me je izvadio iz jame i naredio 
mi da ležim na tvojoj postelji. 

Zaprepašćen, Dioklecijan stajaše dugo kao ukopan. I kad najzad jedva dođe sebi, on 
prestravljen stade strahovito vikati, ispunjujući sav dvorac svojom vikom: ʺO prepredenih 
mađija! niko do sada nije video tako nešto!ʺ ‐ I mnogo drugo govoraše on vičući. 
Naposletku on naredi da svetitelja zavežu u meh s peskom, pa bace u dubinu morsku. 
Međutim pred cara stupiše ona četiri spomenuta štitonosca, među kojima najstariji beše 
Teotih, i izjaviše da su hrišćani. I oni takođe biše zavezani u mehove sa peskom, i bačeni u 
more zajedno sa Arijanom. No delfini primiše tela njihova na leća svoja i iznesoše ih na 
Aleksandrijsko primorje, gde sluge Arijanove, po spomenutom zaveštanju njegovom, 
čekahu ih na obali. I oni, primivši telo gospodara svoga i tela četvorice štitonosaca, s češću 
ih sahraniše sve zajedno,[18] slaveći Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka 
je slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ARIJANA i TEOTIHA 

i još tri štitonosca 

  

POSTRADALI sa svetim mučenicima Filimonom i Apolonijem. Sa Arijanom postradaše za 
Gospoda još četiri mučenika, štitonosca, od kojih se jedan zvao Teotih.[19] 
  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

IPATIJA 

  

SPOMINjE se sa Filimonom i Apolonijem[20] i jedan je od 36 mučenika pogubljenih u 
Tivaidi egipatskoj za vreme igemona Arijana (koji posle i sam poverova u Hrista i 
postrada kao mučenik). 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Vi tinija ‐ pokrajina Rimske države, na severozapadu Male Azije. 

2. Reč je o Kesariji Palestinskoj. 

3. Carovao od 249. do 251. godine. 

4. Igemon ‐ upravitelj oblasti. 

5. Nikomidija ‐ grad u Vitiniji. 

6. Jerem. 2, 27. 

7. Nikeja ‐ grad u zapadnom kraju Vitinije. U njemu održani: Prvi i Sedmi Vaseljenski 
sabor ‐ 325. i 787. godine. 

8. Apameja ‐ grad u Vitiniji. 

9. Herkul ‐ po verovanju starih Grka ‐ jedan od grčkih junaka, koji se odlikovao 
neobičnom snagom i hrabrošću, počinio mnoštvo podviga, i posle smrti postao 
polubog. 

10. Eskulap ‐ grčki lekar, živeo u dubokoj drevnosti; po verovanju Grka on je posle 
svoje smrti, slično Herkulu, bio ubrojan u bogove. 
 11. Rimski car ‐ carovao od 284. do 305. godine. 

12. Tivaida ‐ oblast u južnom delu Egipta. 

13. Spomen njihov praznuje se 20. maja. 

14. O tome opširnije pod 20. majem.  

15. Tojest oba su već kršteni: jedan na običan, a drugi na čudesan način. 

16. Serapis ‐ neznabožačko božanstvo drevnoga Egipta; smatran bogom umrlih, i 
prizivan kao spasilac od bolesti i smrti, i stoga su ga mnogi izjednačavali s 
Asklipijem. 

17. Famenot odgovara našem mesecu martu. 

18. Sveti mučenici postradali oko 287. godine. 

19. O njemu videti opširnije napred (pod današnjim datumom). 

20. O njima videti pod današnjim datumom (napred). Ovoga svetog Ipatija ne 
spominju ovde svi Sinaksari (nego samo Pariski rukopis br. 1590 i Patmoski br. 
266).  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
15. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

ELEVTERIJA, episkopa Ilirskog,  

i matere njegove ANTIJE 

  

A carovanja Elija Adrijana[1] u Rimu, velikog revnitelja idolopoklonstva, zasija kao svetla 
zvezda divni Elevterije. Rodi se on u Rimu od čuvenih i bogatih roditelja. Otac njegov 
triputa beše antipat[2] carski, a mati njegova udostoji se još veće časti i slave, jer 
prosvećena svetim apostolom Pavlom ona verova u Hrista i primi od njega sveto krštenje; 
a ime joj beše Antija. Rodivši dete ona ga nazva Elevterije; i vaspitavaše ga revnosno u 
pobožnosti. Ostavši rano udova ona, kada Elevterije poodraste, posveti Elevterija Bogu 
davši ga na službu episkopu Rimskom Anakletu,[3] kao dar zaista dostojan Boga. Videći 
Elevterija Bogom obdarena i prosvetljena blagodaću Božjom episkop ga primi u svoj klir, i 
rukopoloži ga u petnaestoj godini za đakona, u osamnaestoj za prezvitera, a u dvadesetoj 
godini za episkopa Ilirije.[4] 

Sveti episkop Elevterije, kao sveća, na svetnjaku, svetljaše svetlošću reči Božije i privođaše 
mnoge k poznanju Jedinoga Boga. Ali zavidljivi đavo ne mogaše podnositi to i ustade na 
svetitelja, krvnički dišući svojom ubistvenom zloćom protiv pobožnosti. U tom cilju on 
nahuška i naoruža zločestivog cara Adrijana da ustane protiv istine, i da počne goniti 
hrišćane, a pre svega da ubije Elevterija. Isto tako namera mu beše da na svaki način uništi 
sve najbolje učitelje pobožnosti, i tako počupa najizvrsnije klasje na Hristovoj njivi. Car 
odmah sa pismom punim pretnje posla nekog vojvodu Feliksa da silom dovede Elevterija 
na carski sud. Stigavši u Iliriju, Feliks uluči priliku kada pastir dobri u hramu Gospodnjem 
hranjaše svoje duhovne ovce nebeskom hranom Božanskih reči, govoreći narodu pouku. 
On opkoli crkvu vojskom, pa sam uđe u crkvu dišući jarošću i gledajući krvnički. No 
posmatrajući Elevterija kako milo i slatko poučava pobožnosti svoje slušaoce, on i sam 
stade pažljivo slušati, i poče se diviti Hristovoj sili koju episkop propovedaše. I tada se u 
njemu jarost izmeni u krotost, jer njiva srca njegova beše podesna za primanje semena 
Božija: i on od vuka postade ovca, od gonitelja ‐ učenik Hristov; i kao zaboravivši svu 
prošlost, on od razbojnika postade dobri i verni sluga Gospoda Hrista koga gonjaše. Stoga, 
prezrevši carsku naredbu, on pripade k nogama svetoga episkopa, i od toga vremena on 
se ne odvajaše od svoga učitelja, prosvećujući se njegovom propoveđu i utvrđujući se u 
pobožnosti. 

Tako se Feliks obrati od bezbožnosti k pobožnosti, i više ne pomišljaše da se vrati onome 
koji ga je poslao. Svetn pak Elevterije, želeći žarko da postrada za svetu veru Hristovu, 
žuraše na put. Sa njim krenu i Feliks, ali ne kao vojvoda koji vodi sužnja već kao jagnje 
koje sledi pastiru. A kada za vreme putovanja naiđoše na vodu, Feliks postade kao drugi 
evnuh carice Kandakije[5] primi krštenje od božanstvenog Elevterija i svuče sa sebe tame 
idolodemonije kao neke trule haljine. 

Kada stigoše u Rim, hrišćani doznaše da se Feliks prisajedinio Crkvi Hristovoj; a on im 
ispriča sve odnosno episkopa Elevterija. Po carevom pak naređenju Elevterije bi izveden 
na sud. On stupi tamo hrabro i neustrašivo, kao da je pozvan ne na sud već na praznik. 
Car, pogledavši na njega p videvši da je i mlad i lep i vedar i svima prirodnim darovima 
ukrašen, upita ga: Elevterije, zašto si ostavio pradedovsku veru i prezreo poštovanje 
bogova, a počituješ nekakvog novog boga koji je ne samo naočigled svih umro, nego 
pritom najstrašnijom smrću umro? ‐ Elevterije ne hte ništa odgovoriti na ove bezumne 
reči, ugledajući se na Hrista koji usred stradanja ćutaše pred Pilatom i ništa ne odgovaraše 
Irodu. ‐ Tada car ponovo progovori: Odgovaraj, zašto si tako bezuman postao, te si se 
bezumnoj hrišćanskoj veri prisajedinio? Pokori se meni i prinesi žrtvu našim nepobedivim 
bogovima. Ako me poslušaš i postupiš po mome zahtevu, odlikovaću te velikom čašću; u 
protivnom, staviću te na teške muke. 

Elevterije prizva Gospoda koji je rekao: Ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti, jer ću 
vam ja dati premudrost kojoj se neće moći protiviti (Mt. 10, 19; Lk. 21, 15), i odgovori: 
Kako mogu ja služiti takim bogovima i složiti se sa onima koji im služe? Nije li bolje da 
vam savetujem da odstupite od njih? Ali pošto vi nećete da me poslušate, onda treba 
plakati zbog vašeg bezumlja, jer vi, iako obdareni od Boga razumom, postadoste toliko 
gori od drvlja i kamenja, da njih smatrate za svoje bogove, ostavivši Istinitoga Boga koji je 
premudrošću sazdao svu vaseljenu: jer nebo i zemlja su delo ruku Njegovih; a između 
svega što je On stvorio, mi ljudi smo najkrasnija i najskupocenija tvorevina. Međutim mi 
lutamo u neznanju, hodeći kao u noći i, ne znajući šta je Gospodu ugodno a šta nije, mi 
ratujemo protiv Njega. One pak koji su zaista naši neprijatelji i protivnici, a to su đavoli, 
mi ‐ o, bezumlja! ‐ smatramo za bogove i Gospode, i ukazujemo im počasti i prinosimo im 
žrtve! Što se mene tiče, ja sam se prilepio uz Gospoda mog, i svagda ću Mu biti veran, i 
poslužiću Hristu mome. Sve pak vaše: i počasti i ruganja i muke, ‐ sve to smatram za dečje 
igračke i dečja plašila. Jer kao što kaže moj učitelj sveti Pavle: meni se razape svet, i ja 
svetu (Gal. 6, 14), i umreti za Hrista ‐ meni je uživanje i radost. 

Ove reči ispuniše cara gnjevom, i on naredi da se donese železni krevet, da se ispod njega 
razastre mnogo žara, a da se na krevetu ispruži mučenik nag, i da se neprestano dodaje 
ispod kreveta žar, i sve tako dok mučenik ne izdahne. Kada krevet bi spremljen, mučenik 
sam leže na njega i ispruži se celim telom. Prisutni pak narod prigovaraše caru zbog 
takvog mučenja, i govoraše: Zašto ovog čestitog, plemenitog i čuvenog po svojoj mudrosti 
čoveka, na tako strahovit način pogubljivati, kao da je neki zločinac. ‐ Međutim Bog 
odozgo olakšavaše patnje mučeniku, koji se radovaše kao rosom rashlađivan i kao da na 
mekim ružama leži. 

Posle takog mučenja car ukroti malo svoju jarost, i naredi da mučenikovo telo skinu s 
kreveta, misleći da je on već umro. Međutim mučenik ustade sa kreveta živ i zdrav, ni 
najmanje nepovređen od ognja; veseo i razdragan on pevaše: Uzvišivaću te, Bože moj, 
Care moj, i blagosiljaću ime tvoje vavek; hvaliću Boga koji veseli mladost moju. Naraštaj 
za naraštajem hvaliće dela tvoja, Gospode, i kazivati silu tvoju i javljati čudesa tvoja (Psal. 
144, 1. 4. 6). 

Pošto proslavi Boga na takav način, sveštenomučenik Elevterije još neustrašivije stupi pred 
mučitelja i reče mu: Care, pogledaj na mene, za koga oi mislio da je izgoreo u ognju, i 
poznaj propovedanog mnome Hrista Boga, a poznaj i nemoć bogova tvojih. 
Posramljen i pobeđen ovako smelim i slobodnim rečima mučenikovim, car stade smišljati 
još veće muke. Tako, na sredinu ponovo bi iznesena železna rešetka; ispod nje bi naložen 
strahovit oganj, pritom je zalivahu zejtinom, što sve stvaraše ogroman plamen. No ni tu 
Gospodnja blagodat ne ostavi mučenika. Jer čim na tu rešetku položiše mučenika, oganj se 
odmah ugasi, žar ostinu, a železna rešetka postade hladna, kao da su je zalivali ne 
zejtinom nego vodom; i mučenik ostade nepovređen. No, šta se dogodi? da li se time ugasi 
i jarost careva? Ni najmanje. Ponesen strahovitom ljutinom, on ne postade bolji: kao slep, 
on imađaše samo jednu nameru: da mučeći svetitelja ugodi svojim bogovima, koji u stvari 
behu glavom sami đavoli čovekoubice. 

Posle toga car naredi da donesu tiganj, rastope u njemu vosak, smolu i salo, nalože veliki 
oganj ispod njega, pa polože na njega svetog mučenika. Kada sve to bi urađeno, i tiganj 
usijan, i smesa u njemu uzavrela, mučenik stupi na tiganj sa namerom da podnese i te 
muke. No car mu reče: Elevterije, nalazeći se između smrti i života, izaberi ono što je 
korisno po tebe. Evo, ja silno brinem o tebi, da te ljuta smrt ne odnese, i volim te kao svog 
rođenog sina. Tako mi bogova, ja ne želim da muž tako plemenit, tako dobar, rečit i divan 
nerazumno sunovraćuje sebe u besmislenu pogibao, i to iz gorde, sujetne i nekorisne 
nepokornosti. ‐ No mučenik, stojeći pred carem, stade mu govoriti neustrašivo; 
odgovarajući mu na lukavu ljubaznost, on mu po zasluzi uzvraćaše nazivajući ga vukom 
koji napada na ovce Hristove. Pritom dodade i ovo: Ma šta ti radio, nećeš me ubediti da 
ostavim svoje pobožno življenje. 

Tada se Adrijan razbesni, pa ostavi reči i pređe na delo. On ponovo naredi da mučenika 
polože na tiganju. Kada to bi urađeno, dogodi se ono što i ranije: oganj se pretvori u rosu, i 
neki svež vetar rashlađivaše svetoga junaka. Adrijan, videći da se sve zbiva protiv njegove 
volje, ne znađaše šta da radi pa sevši on stade razmišljati. U to vreme pored cara se 
nalažaše i eparh gradski Koriv; to beše čovek bogoizabran: on je već delimično bio 
upoznat sa hrišćanskim učenjem; znao je na koji je način vojvoda Feliks postao hrišćanin; i 
uopšte, on je već, kao neko seme, bio primio u svoje srce začetke hrišćanske vere, ali, 
držeći se još mnogobožačkog neznabožja, on je veoma povlađivao caru. I on, ugledavši 
cara silno smućena i zbunjena zbog toga što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova 
caru da naredi: da što nije znao šta da radi s mučenikom, savetova caru da naredi: da se 
usija bronzana peć, sva načičkana iznutra gvozdenim klincima, pa da se u nju baci 
Elevterije. 

Kada peć bi strahovito usijana, mučenik, podigavši svoje telesne i duševne oči gore i 
uperivši sav um u nebo, ispuni se bogonadahnute radosti i govoraše: Blagodarim Ti, 
Gospode Isuse Hriste Bože moj, što si me udostojio tolikih blaga, što si me opasao silom 
Svojom, i što si me ukrepio da toliko stradam za sveto ime Tvoje. I sada pogledaj s neba i 
vidi šta smisliše protiv mene nenavidnici moji, i izbavi dušu moju od zamki njihovih i od 
ljudi krvopija, jer si dobar; sačuvaj me, da bi svi znali Tebe Jedinoga Boga na svoj zemlji. ‐ 
Zatim, slično svetom prvomučeniku Stefanu koji se molio za one koji ga zasipahu 
kamenjem, sveti Elevterije se stade ovako moliti za mučitelje svoje: O, svemilosrdni 
Gospode, darni srce njihovo i učini da oni poznadu sveto ime Tvoje, i privedi ih k svetoj 
volji Tvojoj, da bi poznali Tebe Jedinoga istinitog Boga i napustili ubitačno klanjanje 
idolima, jer si blagosloven vavek, amin. 

Dok se mučenik tako moljaše, Koriv pažljivo prisluškivaše reči njegove molitve, i odmah 
mu se zagreja srce, i početci vere, koje ranije beše primio, razgoreše se kao žar, i on se 
potpuno promeni. I on, kao da nije onaj čovek koji predloži caru ovakvo mučenje za 
Elevterija, pristupi caru i reče: Zašto se nevini Elevterije stavlja na takve muke, kao da je 
učinio neki zločin? i zbog kakve krivice se osuđuje na taku ljutu smrt? 

Car, čuvši ove neočekivane reči od Koriva, sav se uzruja, pa jarosno pogledavši na njega 
reče: Jesi li to ti, znanče naš Korive? Šta se to desilo s tobom? da se nisi prelastio zlatom 
koje si uzeo od majke njegove, te je ono učinilo da se neočekivano promeniš? Zar ti nije 
dosta mojih darova, i bogatstva, i slave, i časti, i imanja, preko kojih te načinih čuvenim u 
celome Rimu? A ako želiš i nešto više od mene, i to ti se ne brani: evo, sve su moje riznice 
pred tobom otvorene: obema rukama uzimaj koliko ti je volja, samo ne dozvoljavaj da 
tajno budeš potkupljen od žene sa malo zlata. 

Koriv pak, ispunivši se sav svete revnosti i prosvećen molitvom mučenika, uskliknu: Zlato 
tvoje neka ti bude na pogibao, jer se od njega zapaljuje oganj večni! Zašto ti dobrovoljno 
oslepljuješ sebe i paštiš se da pokolebaš ono što je nepokolebljivo? Ta tebi je dobro 
poznato, da ni jedan od tvojih bogova ne može ni jednoga od prisutnih sačuvati 
nepovređenim od ognja, a Bog koga počituje Elevterije načini Elevterija jačim od ognja i 
diže ga iznad svake druge muke. 

Ove reči neiskazano razbesniše mučitelja, jer zaista veliko prijateljstvo rađa ponekad i 
veliku mržnju. I on naredi da eparha bace u tu samu peć, koju po njegovom savetu 
spremiše za Elevterija. Kada Koriv dođe blizu peći, on kliknu k mučeniku Elevteriju: 
Pomoli se za mene, i naoružaj me onim oružjem Hristovim kojim si naoružao i vojvodu 
Feliksa. 

Pošto sveti Elevterije blagoslovi Koriva krsnim znakom, Koriv bi bačen u peć, ali ostade u 
njoj nepovređen, i posle jednoga sata izađe iz nje zdrav slaveći Boga. Car pak Adrijan, već 
malaksao od mučiteljskog besa, naredi da se Korivu odseče glava. I tako Koriv primi 
mučeničku smrt, i za kratko vreme steče riznicu, za kojom mnogi toliko žude. 

Posle toga i Elevterije bi bačen u tu istu peć; u njoj oni ga stadoše vući po oštrim železnim 
klincima, ali oganj se kao i ranije ugasi, i peć ostinu, i oštri se klinci polomiše, kao 
ukazujući poštovanje mučenikovom telu, a izobličavajući duševno slepilo mučiteljevo, i 
privlačeći prisutne k poznanju Boga koji čini takva preslavna čudesa. I svi prisutni 
klicahu: Veliki je Bog hrišćanski koga propoveda Elevterije! ‐ Mučitelj se ponovo nađe u 
velikoj nedoumici ne znajući šta da radi, i naredi da mučenika odvedu u tamnicu. Sam pak 
sazva svoje savetnike i vasceli dan provede u savetovanju s njima na koji bi način pogubio 
Elevterija. 

Međutim, sveti mučenik Elevterije u tamnici beše moren glađu mnogo dana. Ali Onaj koji 
je nekada hranio proroka Danila preko Avakuma i proroka Iliju preko gavrana,[6] Taj ne 
dopusti da i Elevterije umre od gladi: jer ga hranjaše anđelskom hranom, šaljući mu je u 
tamnicu po golubu. 

Naposletku mučitelj naredi da se dovedu divlji konji i za njih priveže mučenik, da bi 
vučen i mrcvaren od njih umro. I kada se to poče privoditi u delo, Angeo Gospodnji siđe s 
neba, odreši svetitelja, i otevši ga iz ruku mučitelja odvede na goru nedaleko od grada: u 
pusto mesto koje bejaše obitalište zverinja. Tamo sveti mučenik Elevterije, uznoseći hvalu 
Bogu, življaše sa zverima kao sa ovcama. Njega okružavahu lavovi i medvedi i umiljavahu 
mu se; i kao poznajući glas njegov oni iđahu svuda za njim kao sluge za gospodarem, 
služeći mu i čuvajući ga. No nakon ne malo vremena saznadoše za svetitelja lovci. Glas o 
tome dođe i do cara Adrijana. On odmah posla vojnike da uhvate Elevterija. Kada vojnici 
naiđoše na svetitelja, zveri poleteše na njih kao na neprijatelje gospodara svoga, i umalo ih 
ne rastrgoše da im sveti Elevterije ne zapreti i ne odasla ih u pustinju. Sam pak pođe s 
vojnicima radujući se kao pozvan na gozbu i razgovarajući putem s njima o Carstvu 
Božjem, i o paklu ognjenom koji je spremljen za idolopoklonike I svetitelj ih putem 
prosveti učenjem Hristovim i krsti, a s njima i druge, do pet stotina njih koji poverovaše u 
Gospoda Hrista. 

Kada stigoše u Rim, car osudi svetog Elevterija: da bude pojeden od zverova. Radi 
izvršenja presude sveti Elevterije bi uveden u cirk ‐ mesto pogubljenja. Na njega prvo 
pustiše lavicu, pa zatim lava. Ali oni, postavši krotki kao ovce, stadoše lizati noge 
mučeniku. Jer kako su oni mogli darnuti njega, kome, po naređenju Božjem, služahu u 
pustinji tako mnogi zverovi kao svome gospodaru? Videći šta se zbiva, narod stade vikati: 
Veliki je Bog Elevterijev! ‐ Neki pak huljahu, nazivajući Elevterija volhom i mađioničarem. 
No takve iznenada postiže kazna Božija: nekolicina od tih hulitelja onemiše. ‐ A mučitelj, 
ne znajući šta još da radi, naredi da svetitelju mačem odseku glavu. I kada to bi izvršeno, 
majka svetoga Elevterija blažena Antija, koja je svo vreme s radošću posmatrala podvig 
svoga sina, zagrlivši mrtvo telo njegovo, stade ga celivati. Likujući i blagodareći Boga što 
se primljena od nje krv proli za Hrista, ona i sama, posečena mačem od neznabožaca, pade 
mrtva nad telom sina svoga. A hrišćani koji se nalažahu tu, kako oni iz Ilirika tako i oni iz 
Rima, uzevši sveta tela ugodnika Božjih, česno ih pogreboše, hvaleći Boga, kome slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 
STEFANA ISPOVEDNIKA,  

arhiepiskopa Surožskog 

  

PREPODOBNI otac naš Stefan beše rodom od Kapadokije,[7] od hrišćanskih roditelja, koji 
ga odgajiše u dobrom vaspitanju. Kao dete on se odlikovao dobrom naravi, klonio se 
običnih dečjih zabava. Kada mu bi sedam godina, roditelji ga dadoše da se uči knjizi. 
Sposoban, on brzo pokaza veliki napredak u izučavanju Svetoga Pisma. Kada navrši 
petnaest godina, on otputova iz svoje postojbine u Carigrad, želeći da tamo dovrši svoje 
obrazovanje. To bi za carovanja Teodosija Adramitena[8] i patrijarhovanja svetoga 
Germana.[9] 

U Carigradu Stefan produži vrlo revnosno svoje školovanje; i izučivši filosofske nauke, on 
mudrošću svojom prevaziđe mnoge, pa čak i učitelje svoje, tako da se svi divljahu 
mudrosti njegovoj. Čuvši za Stefana, patrijarh Carigradski sveti German prizva ga, i pošto 
ga blagoslovi upita ga odakle je. Stefan mu ispriča sve o sebi. Svetom patrijarhu se dopade 
njegova dobra narav, smirenost i mudrost, i on zadrža Stefana da živi u patrijaršiji. Blaženi 
Stefan provede u patrijaršiji nekoliko godina, revnujući za svetu Crkvu i živeći u 
uzdržanju i čistoj savesti. Zatim on ode iz Carigrada tajno, da niko ne zna, i dođe u neki 
manastir, postriže se u monaha, i podvizavaše se dobro. Potom, obuzet žudnjom za 
potpunim usamljeničkim molitvenim tihovanjem, on se udalji iz manastira, i našavši jedno 
mesto veoma zabačeno i potpuno nepoznato drugima, on provede na njemu dosta 
vremena, služeći Bogu u postu i molitvama. 

U to vreme prestavi se episkop koji beše u gradu Surožu,[10] i žitelji Suroža doputovaše u 
Carigrad k svjatjejšem patrijarhu Germanu, ištući episkopa za Surož. Pri pretresanju toga 
pitanja izbiše nesuglasice, pošto su jedni želeli jednoga, drugi drugoga. Surožani moljahu 
cara i svjatjejšeg patrijarha da im dadu episkopa koji je u stanju dobro upravljati Crkvom, 
jer, ‐ govorahu oni ‐, umnožiše se jeresi u našem gradu.  

Jednom, kada sveti German noću stajaše na molitvi, Javi mu se Angeo Gospodnji i reče: 
ʺSutra pošlji u pusto zabačeno mesto gde živi izabranik Božji Stefan; njega postavi za 
episkopa Surožu, jer on može dobro pasti Hristovo stado, i zloverne od zloverja privesti k 
istinitoj veri. Ja sam i k njemu poslan od Boga da mu naredim, da se ni u čemu ne ogluši o 
tebeʺ. ‐ Patrijarh upita: Gospodine, kako ću ja poznati mesto gde živi izabranik Božji 
Stefan? ‐ Tada Angeo, uzevši jednoga od patrijarhovih slugu, pokaza mu obitalište 
svetiteljevo; i sluga, vrativši se, izvesti patrijarha. 

Svetome pak Stefanu, koji se u to vreme moljaše Bogu u svom zabačenom pustom mestu, 
javi se isti Angeo Gospodnji u beloj odeći, sveti Stefan se uplaši, i drhteći on pade od 
straha na zemlju. No Angeo uze svetitelja za ruku, i uspokoji ga rekavši: ʺJa sam Angeo 
Gospodnji, poslat sam od Hrista Spasitelja da ti javim radost, i da ti naredim da ideš u 
grad Surož, da naučiš ljude Hristovoj veri. Sutra će te patrijarh pozvati, posvetiće te i 
poslati tamo za arhiepiskopa. A ti se ne ogluši o njega, da ne bi razgnjevio Bogaʺ. ‐ Zatim, 
davši mu mir, Angeo uziće na nebo. 

Sutradan patrijarh posla sa slugom dva prezvitera po svetog Stefana; i oni sa velikom 
češću dovedoše svetitelja k patrijarhu. Patrijarh s radošću dočeka svetog Stefana, posveti 
ga i postavi za arhiepiskopa Surožu, i lađom ga uputi u određenu mu eparhiju. 

Stigavši u grad Surož i stupivši na arhiepiskopski presto, sveti Stefan stade učiti ljude 
istinama Svetoga Pisma. I za pet godina on krsti sav grad Surož i svu njegovu okolinu. 

U to vreme u Carigradu su zacari Lav Isavrijanac, i zapali se besom ikonoborstva, naučen 
tome od dva Jevrejina. Najpre on naredi da svete ikone nameštaju visoko, govoreći: Ko je 
čist neka ih celiva. ‐ Zatim naredi da ikone vešaju u vazduhu, govoreći da ikone ne treba 
prikivati na zidu. I mnoge druge stvari preduzimaše bednik protiv poštovanja svetih 
ikona. Sveti patrijarh German ga mnogo savetovaše, da se okane svog zlog podl/hvata, 
razgovarajući s njim na osnovu sveštenih knjiga. Pri tome patrijarh German odbi da 
potpiše carevu zapovest protiv ikonopoštovanja, govoreći da ne može uvoditi ništa novo u 
stvarima vere bez Vaseljenskog sabora. 

Razgnjevivši se zbog toga, prokleti ikonoborac otvoreno pokaza svoj otrov, koji je dotle 
skrivao u srcu svom, i poče silno goniti svete ikone, huliti ih i satirati. A razasla Lav 
naređenje po svemu gradu, i po mnogim okolnim mestima, da svi tako imaju postupati sa 
svetim ikonama, k govoraše: Ako mi se ko bude protivio, mučiću ga raznim mukama i 
predaću ga na smrt. 

V carskom gradu tada mogla su se videti raznovrsna mučenja pravoslavnih hrišćana. 
Patrijarha pak Germana zločestivi car posla u zatočenje, a mesto njega postavi za 
patrijarha svoga jeretičkog jednomišljenika Anastasija, rodom Sirijanina. Zatim car i 
patrijarh uputiše svoje izaslanike u Surož k svetom arhiepiskopu Stefanu sa zločestivim 
naređenjem: da se ne poklanja ikonama i krstu. Sveti Stefan odgovori izaslanicima: Ne bilo 
toga! ja neću dopustiti ljudima mojim da odstupe od zakona Hristova; ne slušam 
naređenja ni cara ni bednoga patrijarha. 

Noću sveti arhiepiskop Stefan dođe k izaslanicima na lađu i zajedno s njima otputova u 
Carigrad. Obukavši se u odjejanje svoga arhijerejskog čina, on predstade caru. Car ga 
upita: Ko si ti? ‐ Svetitelj odgovori: Ja sam arhiepiskop Surožski Stefan. ‐ I reče car: Vidiš li 
ovaj sabor što zaseda sa mnom u velikoj časti? Oni popališe i isekoše ikone; stoga me i ti 
poslušaj, pa ćeš i ti biti u takoj velikoj časti s nama. ‐ Sveti Stefan odgovori: Ne bilo toga! 
Makar me ti spalio, ili na komade isekao, ili kojim bilo drugim mukama umorio, ja sam 
gotov sve pretrpeti za ikone i za krst Gospodnji. ‐ Zatim svetitelj reče caru: Mi u knjigama 
nađosmo neko proročanstvo: da će se u Carigradu pojaviti zločestivi car, ikonoborac, koji 
spaljuje svete ikone. No ne dao Bog da to bude za tvoga carovanja! ‐ Car upita: A jeste li 
našli ime toga cara? ‐ Ime je njegovo Konop, odgovori svetitelj. ‐ U pravu si, Stefane, 
primeti car, ti si našao moje ime, jer otac i mati dadoše mi ime Konop. ‐ Na to reče Stefan: 
O, care, neka se to ne zbude za tvoga carovanja! A ako ti to uradiš, onda ćeš biti preteča 
Antihristov! 

Kada to ču od svetitelja, bedni car ga gvozdenom rukavicom izudara po licu, ustima i 
zubima, vičući: Kako si me smeo nazvati pretečom Antihrista? ‐ I naredi car da svetitelja 
uhvate za kosu i za bradu, pa da ga biju, vuku po zemlji, i vrgnu u tamnicu. Vučen, 
svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu, i bi posađen u taMnicu, u kojoj se nalažahu i drugi 
episkopi. 

Zatim car ponovo naredi da Stefana dovedu pred njega; i govoraše: Kako se usudi episkop 
Surožski nazvati me onako! Dovucite ga ovamo s batinama! ‐ Svetitelj predstade caru sa 
sedam episkopa. A car držeći u svojim rukama ikonu Gospoda, Bogorodice i Jovana 
Preteče, upita svetitelja: Zašto si me nazvao pretečom Antihrista? ‐ Svetitelj odgovori: Zato 
što činiš dela njegova. Tako sam te nazvao; i sada te opet tako nazivam. 

Tada car pljunu na ikonu, izgazi je, i reče Stefanu: Uradi i ti to isto sa ovom ikonom. ‐ 
Svetitelj, rasplakavši se, reče: Neprijatelju Božji, nedostojni carstva! Kako ne oslepiše 
bezumne oči tvoje, i kako se ne osušiše bezakone ruke tvoje? Neka ti Bog uskoro oduzme 
carstvo i prekrati život tvoj! 

Čuvši to, car u gnjevu naredi da biju svetoga Stefana. Zatim ga vezaše konju za rep, pa u 
tamnicu odvukoše. A svetitelj uznošaše blagodarnost Bogu. I svi što behu u tamnici moliše 
Boga, i na molitve svetih ubrzo umre zli car, a na presto stupi njegov sin Konstantin 
Kopronim. Supruga pak njegova, čuvši za vrline i čudesa svetoga Stefana, moli svoga 
muža, cara Konstantina, da pusti svetitelja da ide na svoj episkopski presto. U to vreme 
caru se rodi sin, i sveti Stefan ga krsti. Obasuvši svetitelja poklonima, car ga s velikom 
češću otpusti pastvi njegovoj. Dobivši ponovo presto svoj, dobri pastir dugo vreme dobro 
pasaše povereno mu stado. Zatim, providevši svoj odlazak k Bogu, on postavi mesto sebe 
za arhiepiskopa Surožskog svog klirika Filareta, pa se prestavi k Bogu u život večni, u 
petnaesti dan meseca decembra.[11] 

U Surožu beše neki čovek po imenu Jefrem, slep od utrobe matere svoje, koga je sveti 
Stefan pomagao hranom, pićem i odećom. Čuvši za smrt svoga dobrotvora on zaplaka, 
govoreći: Ko će se sada starati o meni? Vodite me, da celivam svete noge njegove. ‐ I kada 
bi priveden k telu preminulog svetog Stefana, on pripade k nogama njegovim plačući i 
ridajući, i odmah progleda. Ovim čudom Bog objavi da je ugodnik Njegov Stefan uvršćen 
u svetitelje k liku čudotvoraca i ispovednika. Sveto pak telo njegovo bi od strane episkopa 
i svega naroda Surožskog sa mnogim suzama česno sahranjeno, u slavu Boga od svih 
slavljenog i veličanog vavek. Amin. 
  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PAVLA NOVOG LATRSKOG 

  

PREPODOBNI Pavle rodio se u gradu Eleji.[12] Roditelji njegovi, veoma pobožni i 
bogoljubivi, Antioh i Evdokija, behu iz roda prepodobnog i bogonosnog oca našeg 
Joanikija Velikog. Još kao dečak Pavle ostade siroče, jer mu roditelji umreše. Nemajući od 
čega da živi, on postade čuvar svinja, i tako izdržavaše sebe. Njegov stariji brat Vasilije 
beše monah u manastiru na gori Latri. On posla po Pavla i pozva ga k sebi u manastir. U 
manastiru Vasilije predade svoga brata Pavla starcu Petru, vrlo velikom podvižniku, da ga 
nauči podvizavanju. Rukovođen starcem, Pavle se revnosno podvizavaše sa svakom 
poslušnošću svome starcu, i veoma napredovaše u duhovnom životu. Starac se naročito 
staraše da Pavla nauči neprestanoj molitvi i neprestanom bdenju. Umrtvljujući telo svoje, 
Pavle nikada nije legao na postelju ili na rogožu da spana, nego se naslanjao na zid, ili na 
drvo, ili na kamen, i tako bi pomalo odspavao. Često, da bi savladao san, on je tovario sebi 
na leđa dva teška kamena, i tako svu noć hodao oko manastira do jutrenja; ili je odlazio na 
obližnju rečicu, i u senci drveća predavao se suznoj molitvi i bogorazmišljanju. 

Kada se božanstveni starac Petar prestavi ka Gospodu, bratija mnogo moliše Pavla da se 
primi starešinstva i bude im iguman. Ali blaženi Pavle to odlučno odbi; i željan većih 
podviga udalji se u zabačenu pešteru na visovima gore Latre. Tu se on usamljenički 
podvizavaše, provodeći vreme u neprekidnim molitvama i bdenjima i postovima. 
Hranjaše se žirom. Tu on doživljavaše mnoga i teška iskušenja od zlobnih demona, koje on 
blagodaću Božjom tako obezoruža i pobedi, da ih ni u šta računao nije. 

Za svoje podvige blaženi Pavle dobi od Boga blagodat čudotvorstva i prozorljivosti. Tako, 
na bezvodiom mestu on molitvom izvede vodu. Na njega je silazio oganj s neba, i on je sav 
blistao nebeskom svetlošću. Kada se molio, prsti su mu plamteli kao buktinje, i plamen je 
suktao iz njih do u nebo. On imađaše anđela koji je zajedno obitavao s njim, svagda ga 
čuvao, vidljivo razgovarao s njim zbog velike čistote duše njegove, i rado ispunjavao 
svaku želju njegovu. Jednom svetitelj spomenu svež sir; anđeo mu odmah donese takvoga 
sira. Drugom prilikom blaženi se opomenu salate; anđeo mu je donese. Jedanput se 
svetitelju slomi štap koji je on imao i čuvao; anđeo mu onda donese druga i predade mu. 

A od bezbroj čudesa blaženoga Pavla evo još neka. Samim imenom njegovim odgonjahu 
se daleko čitave vojske demona, bolesti bežahu od bolesnika, slepe oči isceljivahu se, sve 
patnje tela izlečivahu se. Isto tako, imenom svetiteljevim isceljivahu se strasti duše pre 
strasti tela. Duše koje su stradale nepoznavanjem istinitoga Boga i bile nečiste, postajahu 
zdrave i čiste molitvom svetiteljevom. Ovaj čudesni otac beše prepun svake blagodati 
Božije. Mio i vedar, on beše naročito milostiv i samilostiv prema grešnicima koji se kaju. 
Tvoreći vrline i živeći po svemu bogougodno, on se udostoji prevelikih i premnogih 
otkrivenja i viđenja. 

Slava njegovih neobičnih podviga i svetog života privuče k prepodobnome Pavlu mnoge 
podvižnike, koji se nastaniše u podnožju svetiteljeve stenovite peštere i ustrojiše manastir. 
Car Konstantin Porfirorodni[13] često je pisao blaženom Pavlu moleći ga za molitve i 
savete. 

Za vreme svoga usamljeničkog molitvenog podvizavanja, uznemiravan od mnogobrojnih 
posetilaca, prepodobni Pavle se dvaput udaljavao na ostrvo Samos,[14] gde je osnovao 
lavru i obnovio tri manastira, razrušena od Agarjana. Po drugom povratku u Latru, on 
predskaza čas svoje smrti. Zatim siđe sa gore i, blagoslovivši bratiju, ovaj blaženi otac u 
miru predade duh svoj Gospodu, otišavši u nebesko blaženstvo.[15] 

Blaženi Pavle i posle smrti proslavi se od Boga čineći prevelika čudesa pomoću mira koje 
isticaše iz njegovog groba. 

  

  

SPOMEN SVETE PREPODOBNOMUČENICE 

SUZANE,  

koja se podvizavala pod muškim imenom Jovan 

  

SVETA Suzana rodila se u Palestini, od oca neznabošca i majke Jevrejke. Suzana odbeže 
neverje i primi veru Hristovu i sveto krštenje od episkopa Silvane. Kada joj umreše 
roditelji, blažena Suzana razdade sve svoje imanje siromasima, dade slobodu svojim 
robovima i robinjama, odseče svoju kosu, preruši se u muško odelo, pa ode u muški 
manastir, u Jerusalimu, pod imenom Jovan. Zbog mnogih vrlina svojih ona postade i 
arhimandrit manastira. Pošto provede u manastiru punih dvadeset godina, nju snađe 
užasna kleveta: jedna monahinja, koja beše došla u posetu manastiru, misleći da je ona 
muškarac, pokuša da je navede na greh; no pošto prepodobna to odbi, monahinja je 
okleveta kao da je ona htela da je siluje. 

Ovu klevetu svetiteljka primi sa zahvalnošću i zatraži epitimiju za učinjeno nedelo. 
Saznavši o tome, episkop Elevteropoljski dođe u manastir i izruži igumana što je dopustio 
da u manastiru bivaju taka nedela. Iguman htede da optuženog Jovana liši čina. Našavši 
se u takvoj teškoći, blažena Suzana zatraži dve devojke i dve đakonise, izdvoji se sa njima 
nasamo, i uveri ih da je žena. Kada to saznade, episkop se iznenadi i proizvede Suzanu za 
đakonisu. Od tada blažena Suzana učini imenom Gospodnjim mnoga čudesa. 

U to vreme carski namesnik Aleksandar doputova u Elevteropolj i prinese žrtve idolima. 
To podstače svetu Suzanu, te ona dobrovoljno ode k njemu, i samom molitvom svojom 
poruši idole, i iopovedi veru svoju u Hrista Boga. Carski namesnik naredi da joj zbog toga 
odseku grudi. No dejstvom sile Božje grudi joj odmah opet postadoše čitave i zdrave. 
Kada to čudo videše dželati koji joj odsekoše grudi, svi poverovaše u Hrista. Zato im 
svima odsekoše glave, i oni primiše vence mučeništva. U usta pak blažene Suzane nališe 
kroz levak vrelo olovo koje se razli po utrobi njenoj. Ali blagodaću Božjom ovetiteljka bi 
sačuvana nepovređena. Onda joj kožu oderaše, pa je u oganj baciše, gde ona i predade 
dušu svoju. I tako otide k mnogoželjenom Ženiku ‐ Gospodu Isusu. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PARDA OTŠELNIKA 

  

PREPODOBNI Pard beše rodom Rimljanin, i u mladosti svojoj bio rabadžija. Jednom on 
krenu sa svojim kamilama u Jerihon, i tamo se smesti pri jednoj gostionici. No po 
dopuštenju Božjem, a po dejstvu đavola, i nepažnjom Pardovom, jednom pade pod noge 
kamilama malo dete: kamile ga izgaziše i ono umre. Ovaj nehotični greh silno ožalosti 
Parda, i on se udalji na goru Arion, u Palestini. Tamo se postriže u monaha, i stalno 
jadikovaše, i s ridanjem ponavljaše: Ja sam ubio dete, i treba da budem osuđen kao ubica. 

Nedaleko od mesta gde življaše Pard, u dolini obitavaše lav. I prepodobni Pard odlažaše u 
njegovo legalo, i udaraše lava kopljem, eda bi ga razljutio, i ovaj ga rastrgao. Međutim lav 
mu ne nanošaše nikakvu povredu. Tada starac, videći da ne može postići svoj cilj, odluči 
da legne na put kojim je lav odlazio k reci na vodopoj, nadajući se da će ga zver, našavši 
ga na putu, rastrgnuti, te bi on, postradavši u ovom svetu, izbavio se od mučenja u onom 
svetu za ubistvo deteta. Prepodobni Pard i postupi prema svojoj odluci: leže na put, 
skinuvši sa sebe odelo i metnuvši ga pored sebe. I gle lav, prolazeći tom stazom postupi 
kao čovek: preskoči svetitelja ćutke, i ne dotače ga se. Tada razumede starac da mu je 
Gospod oprostio taj greh, i vrati se u svoje obitalište na gori. I ostade tamo sve do kraja 
svoga života, služeći svima kao obrazac dobrodušna čoveka.[16] 

  

  
SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ELEVTERIJA KUVIKULARIJA 

  

OVAJ sveti mučenik, nazvan Kuvikularije, beše iz Carigrada. Sijajući pravoslavljem, on 
bogatstvom i slavom prevazilazaše sve u ono vreme slavne velmože, jer se on odgajao od 
malena u carskim dvorovima. Međutim, ranjen ljubavlju prema netruležnim i večnim 
dobrima, smatraše blaženi sva zemaljska dobra za ništa. Zato je više voleo da odbaci sve 
privremeno da bi dobio makar najniže mesto u dvorima Gospodnjim, . nego da bude prvi 
u šatorima grešnika, kao što veli božanski David (Ps. 84, 10). Otuda, imajući priljubljeno 
uz Boga duhovno oko duše svoje, svakodnevno proslavljaše Boga slavoslovljima i 
upražnjavaše svaku vrstu vrline. 

Međutim, upropastitelj duša naših đavo, nije mogao podneta gledajući sve to, te 
iskoristivši kao oruđe slugu ovoga svetog čoveka, pokrenu ga da ode kod tada bezbožnog 
cara[17] i da optuži svetoga govoreći, da je gospodar njegov Elevterije kršten hrišćanskim 
krštenjem i da je, podigavši hram, proslavljao u njemu Raspetoga, a da mrzeći i 
odvraćajući se od carskih naredbi ima kuću skrivenu duboko u zemlji,[18] u kojoj je 
prinosio Hristu svenoćna bdenja, mučeći i telo svoje postom, . suzama i plačem. Kada to 
sluga reče, razgnevi se car te posla da dovedu svetoga, koji kad stupi pred njega, car, 
praveći se krotak, pitaše ga laskavo, govoreći: ʺZašto si nas napustio, Elevterije, toliko 
vremena prezrevši našu veliku ljubav i moje carske dvoroveʺ? A sveti odgovori: ʺImajući, 
o care, telo moje izmučeno čestim bolestima, hteo sam da iskoristim pogodno mesto za 
povraćanje moga zdravljaʺ. Reče mu car: ʺA zašto sam uživaš blagodeti čistoga vazduha i 
divnog onog mesta? ili bi možda želeo da uživamo i mi s tobom ova dobraʺ? A svetitelj na 
to ništa ne odgovori. 

Predveče prešavši car reku Sagar,[19] krete kući svetoga i, videvši skriveni ulaz, preko 
njega otkri rupu napravljenu u vidu bunara, kroz koju sišavši nađe hram ukrašen. Iako se 
razgnevi ovaj bezbožnik, ne uplaši, međutim, svetoga, nego ostavivši pretnje, poče mu 
laskati sa privlačnim rečima, želeći time da omekša čvrstu volju mučenika. Ali, posle 
svega toga izgledalo je da bije vetar, kao što kaže poslovica, pokušavajući da ubedi 
nesalomljivog. Najzad naredi da svetome odseku glavu, a sveto telo njegovo da bace 
psima i pticama. Tako obezglavljen blaženi Elevterije predade dušu svoju u ruke Božje, a 
njegovo sveto telo, nađeno nezbrinuto, uze neki pobožni i bogoljubivi hrišćanin, ukrašen 
činom sveštenstva, koji, pomazavši ga mirisima, sahrani ga česno. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 
VAKHA NOVOG 

  

SVETI Vakh beše rodom iz Palestine; življaše u vreme careva: Konstantina i Irine.[20] 
Roditelji mu behu hrišćani, od predaka hrišćana. Majka mu beše veoma divna hrišćanka, 
ali otac, zaveden taštom slavom ovoga sveta, odreče se, avaj! istinite i praotačke vere 
hrišćanske i pređe u kletu veru agarjansku. Kasnije u njega se rodi petoro dece, koja biše 
odnegovana u neznabožnoj zabludi muslimanskoj. Pošto on umre u muslimanskoj veri, 
sinovi ostadoše zajedno sa majkom. Treći od njegovih sinova Dahak, još pre smrti svoga 
hristootpadnika oca, namisli primiti hrišćansku veru, što i učini kada mu umre otac. Tu 
svoju nameru on otkri svojoj majci, koja ga kao dobra hrišćanka podrža u tome i ukrepi. 

Dahak onda otputova iz svoje postojbine u Jerusalim. Tamo ga jedan monah odvede u 
lavru svetoga Save, gde on primi sveto krštenje, i na krštenju dobi ime Vakh. Zatim Vakh 
moli monahe i bi obučen u monašku shimu. Kao monah on dugo življaše u postu i 
uzdržanju, ukrašavajući sebe i ostalim vrlinama. Onda po naređenju igumana on ode iz 
manastira, jer se iguman bojao da za Vakha ne doznadu Agarjani, koji su tada vladali 
Jerusalimom. Kada Vakh dođe u Jerusalim, on, po promislu Božjem, nađe tamo svoju 
majku i kaza joj sve o sebi. Pritom dade izraza i svojoj žalosti što mu se braća nalaze u 
neverju. 

Kada majka ispriča o tome svojim sinovima, tada oni pristupiše Hristovoj veri i postadoše 
hrišćani. Samo jedan od njih ostade u neverju; i on ode k Agarjanima i izdade svoga brata 
Vakha dostavivši im da je Vakh postao hrišćanin. Kada Agarjani doznadoše to, oni 
potražiše Vakha. Našavši ga, oni ga odvedoše k amiru Svetoga Grada. Ovaj ga posla k 
vojvodi i sudijama. Pred ovima pak sveti Vakh neustrašivo ispovedi Hrista istinitog Boga, 
a osudi agarjansku veru kao šturu i lažnu i ismeja je. Zbog toga mu glavu odsekoše. I tako 
on primi neuvenljivi venac mučeništva. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TRIFONA KOLjSKOG 

  

U SVETU Mitrofan, sin sveštenika koji je živeo blizu grada Toržka, u Novgorodskoj 
oblasti; rodio se oko 1485. godine. Naučen knjizi od roditelja, Mitrofan je voleo odlaziti u 
crkvu, pevati i čitati u njoj. Vaspitan u pobožnosti, on voleo povlačiti se s vremena na 
vreme iz svetske sujete u jedno pusto mesto, da bi se nasamo molio i besedio s Gospodom. 
Vatreno želeći da zauvek ostane u tom pustom mestu, on jednom za vreme molitve ču 
neobičan glas:  

ʺNije ovde tvoje mesto, tebe čeka zemlja nenaseljena i žednaʺ. ‐ Primivši ovaj glas kao 
uputstvo s neba, Trifon reši da posveti sebe propovedanju Evanđelja među onima koji ne 
znaju Istinitoga Boga ‐ Gospoda Hrista. I on krenu u nepoznatu zemlju; i posle dugih 
lutanja po pustarama on, vođen Bogom, stiže u zapadni deo Laplandije, naseljen 
nomadskim plemenima neznabožaca ‐ Lopara. I on odmah prionu za apostolski posao: 
dvadeset godina neprestano je putovao po raštrkanim naseljima Lopara; prolazio 
ogromna prostranstva, preko tundra, močvara i gora, i to bez sredstava, a često i bez nade 
da će ga primiti; grubi idolopoklonici su mu mnogo puta nanosili silne muke, tukli ga, 
pljuvali, po zemlji vukli, smrću mu pretili. A sveti revnitelj Nebeske Istine sve je to 
podnosio krotko i velikodušno; i pokatkad se povlačio u gore i pećine dok se utišaju jarost 
i gnjev neznabožaca. Pa se opet vraćao k njima, opet im propovedao blagovest Hristovu. I 
Gospod je čuvao slugu Svoga. Posle dvadesetogodišnjih napora apostolskih 
čovekoljubivog Trifona znatan broj idolopoklonika poverova u Gospoda, i gotovi behu da 
prime sveto krštenje. Zato Trifon otputova u Novgorod i izdejstvova od arhiepiskopa 
Makarija blagoslov da podigne crkvu i dobije sveštenika. Vrativši se, on na reci Pečenjgi 
podiže crkvu 1532. Jeromonah Ilija osveti crkvu i krsti Lopare, a samog Trifona postriže u 
monaštvo. Pomognut jeromonahom Ilijom prepodobni Trifon poče kraj crkve graditi 
manastir u ime Svete Trojice. Ubrzo se steče ne mali broj bratije; i u toku dvadeset godina 
bi izgrađen ogroman manastir sa mnogobrojnom bratijom. Za to vreme sva Loparska 
plemena zapadne Laplandije primiše sveto krštenje. Godine 1556. sveti Trifon otputova u 
Moskvu k caru Ivanu Groznom, dobi od njega bogate darove, i vrativši se podiže za 
Lopare novu crkvu na reci Pazrjeki u čast svetih knezova Borisa i Gljeba, koja i danas stoji 
na granici Rusije prema Norveškoj. Pod iskusnim rukovodstvom prepodobnog Trifona 
manastir je procvetao, kao rasadnik vere i pobožnosti, i kao kula svetilja osvetljavao i 
oživljavao sav taj kraj. Ustrojivši potpuno manastir, prepodobni Trifon poslednje godine 
svoga života većinom provođaše u usamljenosti kraj prve crkve ‐ Uspenija Božje Matere, 
na svom omiljenom mestu. Proživevši u Laplandiji 70 godina i dostigavši duboku starost, 
prepodobni Trifon se teško razbole. Pred svoje prestavljenje on uteši bratiju, pričesti se 
Svetim Tajnama, pa predade dušu svoju Gospodu, 15. decembra 1583. godine, u svojih 98 
godina. I bi sahranjen na mestu koje sam beše odredio, u pustinjici, gde i sada počivaju 
svete mošti njegove. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

KOREMONA 
  

EPARH po položaju. Pošto je poverovao u Hrista i krstio se, postradao mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETA 

DVA DžELATA 

  

POVEROVALI u Hrista i mačem posečeni. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Adrijan ‐ Rimski car, carovao od 117‐138. godine. 

2. Antipat ‐ Carski namesnik; prokonzul; upravitelj oblasti u koju je ulazilo nekoliko 
pokrajina. 

3. Rimski episkop od 79‐91. godine. 

4. Ilirija, ili Ilirik, obuhvatala istočno primorje Jadranskog mora, sa pozadinom. 
Današnja Dalmacija, Bosna, Albanija. 

5. Sravni: D. Ap. 8, 26‐39. 

6. Dan. 14, 37; 3 Car. 17, 6. 

7. Kapadokija ‐ istočna oblast Male Azije; Kesarija ‐ glavni grad. 

8. Teodosije III Adramiten ‐ vizantijski car od 715. do 716. godine. 

9. Sveti German ‐ patrijarh Carigradski od 715. do 730. godine. Spomen njegov 12. 
maja. 

10. Surož, ili Sugdeja, drevni grčki grad na južnoj obali Krima. Sada Sudak. 
 11. Sveti Stefan upokojio se polovinom osmoga veka. 

12. Eleja ‐ grad u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije, blizu Pergama. 

13. Konstantin VII Porfirorodni ‐ vizantijski car od 912. do 959.godine. 

14. Samos ‐ jedno od glavnih ostrva u Jegejskom moru. 

15. Prepodobni Pavle Latrski upokojio se 15. decembra 955. godine. 

16. Prepodobni živeo u šestom veku u Palestini. 

17. Izgleda da je to bio Julijan Otstupnik (361‐363). 

18. Imao je, dakle, izvan grada katakombu, kao što su imali običaj tadašnji hrišćani, 
kuda je odlazio na molitvu. 

19. Sagar, reka u Maloj Aziji. 

20. Konstantin Porfirorodni: od 780‐797. god.; Irina: 797‐802.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
16. DECEMBAR 
  

  

SPOMEN SVETOG PROROKA 

AGEJA 

  

SVETI prorok Agej rođen u Vavilonu za vreme robovanja Izrailjeva. Iz plemena Levijeva. 
Prorokovao na 470. godina pre Hrista. Posetio Jerusalim kao mladić. Podsticao 
Zorovavelja i Isusa sina Josedekova, poglavara svešteničkog, da obnove hram Gospodnji u 
Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu: Slava će 
doma ovoga poslednjega biti veća nego onoga prvoga, veli Gospod Nad vojskama (Ag. 2, 
9). Jer će se u tome novom hramu javiti Gospod Spasitelj. Doživeo da vidi jedan deo hrama 
sazidan od Zorovavelja. U starosti umro i pridružio se pretcima svojim.  
  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

MARINA 

  

SVETI Marin življaše u vreme cara Karina;[1] visokog porekla; još kao mlad bejaše član 
carskog Senata, senator. Optužen zbog vere u Hrista, on bi kao hrišćanin izveden na sud, i 
primoravan da prinese žrtvu idolima. No pošto on to ne hte učiniti, njega obesiše i 
mačevima sekoše. Potom ga na užarenu lesu položiše; onda ga na usijani tiganj opružiše, 
pa ga u kazan vrele vode vrgoše. Ali, čuvan blagodaću Božjom, on u svemu tome ostade 
nepovređen. Posle toga On bi bačen u oganj; ali se oganj na čudesan način pretvori u rosu. 
Onda ga vrgoše među divlje zverove da ga pojedu, ali ga ovi ne darnuše. Posle svega toga 
bi rešeno da mučenika silom uvedu u idolski hram i primoraju ga da prinese žrtvu. 
Mučenik utom reče caru: Hoću da prinesem žrtvu bogovima. ‐ Tome se obradova car i 
njegova svita. No kada svi uđoše u idolište, Marin se molitvom obrati Gospodu Hristu, i 
idoli popadaše i razbiše se. To veoma ozlojedi cara, i on naredi te mučeniku odsekoše 
glavu. Tako sveti Marin predade dušu svoju Gospodu; a sveto telo njegovo bi pobožno 
pogrebeno od strane bogobojažljivih hrišćana.[2] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA 

NAŠEG NIKOLE HRISOVERGA,  

patrijarha Carigradskog 

  

OVAJ sveti patrijarh upravljao crkvom od 980. do 995. godine. On je rukopoložio za 
prezvitera velikog Simeona Novog Bogoslova onda kada ovaj duhovni velikan bi izabran 
za nastojatelja manastira svetog mučenika Mamanta u Carigradu. Za njegovo vreme desilo 
se na Kareji čudesno javljenje Arhangela Gavrila, koji je tom prilikom naučio monahe, da 
hvale Presvetu Bogorodicu pesmom ʺDostojno jestʺ napisavši tu pesmu na ploči u crkvi 
jedne kelije, koja se od tada naziva kelija ʺDostojnoʺ.[3] Znamenit i veliki jerarh; upokojio 
se mirno i prešao u Carstvo Božje. 

  
  

ŽITIJE SVETE 

TEOFANIJE CARICE 

  

BLAŽENA Teofanija rodi se u Carigradu od znamenitih roditelja, Konstantina i Ane, koji 
behu srodnici nekolikih careva. Njen otac, po činu ilustrije,[4] i majka življahu u česnom 
braku, i dugo vremena ne imađahu poroda. Zbog toga oni veoma tugovahu. Silno čeznući 
za porodom, oni se moljahu Prečistoj Vladičici našoj Bogorodici; i često odlazeći u njen 
svečesni hram što je u Forakiji,[5] oni izlivahu gred Njom srca svoja u usrdnim molitvama. 
I govorahu: Neka se, o Gospodarice sveta, besplodnost naša razreši milosrđem Tvojim; i 
neka posredovanjem Tvojim dobijemo porod od Sazdatelja! 

I pošto iskahu sa verom, oni i dobiše iskano blagodaću One kojoj se usrdno moljahu: 
dobiše razrešenje svoje besplodnosti i rodiše žensko čedo kome nadenuše ime Teofanija. 

Kada Teofanija napuni šest godina stadoše je učiti knjizi i upućivati u svako dobro delo. I 
još u detinjim godinama njenim mogahu se videti u njoj jasni znaci njenih potonjih velikih 
vrlina i svetosti. I radovahu se veoma roditelji njeni videći njenu dobrodušnost i pamet, i 
nadahu se uživati kasnije u njenom porodu. Zbog toga oni počeše pogledati mladića, 
sličnog joj po znamenitosti roda, dobrodušnosti i pameti, da bi je po zakonu udomili, 
pošto je već pristizala za udadbu i bila više od svojih vrsnica ukrašena svima darovima. 

U to vreme car Vasilije Makedonac[6] tražaše na sve strane lepu i ukrašenu vrlinama 
devojku za suprugu svome sinu Lavu Mudrom.[7] Našavši da je Teofanija bolja od svih 
ostalih devojaka, on oženi njome svoga sina koji već beše proglašen za naslednika prestola. 
Svadba bi obavljena uz sveopštu radost i veselje. 

Posle nekog vremena lukavi vrag poseja kukolj u carskom domu između oca i sina, te otac 
sa velikim gnjevom ustade na sina: zatvori ga sa suprugom njegovom Teofanijom u 
tamnicu i postavi jaku stražu. A ovo bi učinjeno pod uticajem tajne zlobe i prepredenog 
lukavstva epiokopa Evhaitskog Teodora Santavarina, volha, koga car Lav nije voleo. 

Stvar je počela ovako: kada umre prvenac cara Vasilija a brat cara Lava, Konstantin, car 
Vasilije tugovaše za njim i neutešno plakaše, jer ga veoma ljubljaše. Tada spomenuti volh, 
videći cara u velikoj tuzi i želeći ga utešiti, pomoću svojih vradžbina pokaza caru umrlog 
sina njegovog Konstantina živa gde jaše na konju i ide mu u susret. Zagrlivši sina rukama 
i s ljubavlju ga celivavši, car ga ponovo izgubi iz vida, jer vradžbinsko privićenje i utvara 
iščeze. Car se udivi i užasnu, i smatrajući to viđenje za stvarnost on stade veoma uvažavati 
Santavarina i u svemu ga slušati kao svog iskrenog prijatelja. Mladi pak carević Lav, čovek 
pametan i bogobojažljiv, zgadi se na ovog volha, i mrzeći ga kao neprijatelja Božjeg 
preziraše ga. A Teodor, mozgajući kako da se osveti Lavu za taj prezir, smisli ovakvo 
podlo lukavstvo: u zgodnom trenutku on nasamo pristupi k careviću Lavu, i tobož 
dobroželateljan i prijateljski raspoložen prema njemu, reče mu: Eto ti si care mlad i sa 
ocem svojim odlaziš u lov. Za svaki slučaj ti treba da tajno nosiš u čizmi nož: da ga nekada 
upotrebiš protiv zvera, nekada da ga u potrebnom trenutku pružiš ocu, a nekada, ako bi 
slučajno na tvog oca iznenada nasrnuo neki domašnji neprijatelj, kojih tvoj otac ima dosta, 
ti odmah izvukao taj nož, porazio neprijatelja i odbranio život svoga oca. 

Poslušavši ovaj lukavi savet svoga neprijatelja i ne shvativši opasnost od toga, Lav poče 
tajno nositi nož u čizmi kada bi sa ocem išao u lov ili Na koju drugu stranu. A lukavi 
Santavarin posle izvesnog vremena reče krišom caru Vasiliju: Sin tvoj Lav hoće da te 
iznenada ubije, da bi carovao sam. Kao dokaz zlog umišljaja njegovog nek ti posluži ovo: 
kada kreneš u lov sa njim, on nosi sakriven u čizmi nož, spremljen da te u zgodnom 
trenutku iznenada udari i ubije. Ako hoćeš da se uveriš u to, ti.sam proveri to: kreni u lov 
povevši i njega sa sobom, pa kad iziđete u polje ti naredi da ga pretresu i vide šta on ima u 
čizmi; i ti ćeš se lično uveriti da je istina ovo što ti kažem. 

Ubrzo potom car Vasilije uze mladoga cara, sina svog, i ode s njim u lov. A kada behu u 
polju, car naredi da se vidi šta Lav ima u čizmi. I bi nađen nož oštar s obe strane. To 
odmah zapali cara Vasilija ognjem neiskazane jarosti i gnjeva na sina njegova, pošto je 
smatrao da je istina što mu je Santavarin govorio o sinu kako hoće da ga ubije. I pri tom 
reče: Radi toga je on i nož spremio. ‐ A Lav, potpuno nevin, uveravaše da on nosi nož ne 
da ubije oca nego da mu život sačuva. Međutim silno razgnevljen otac, ne želeći ni reč čuti 
od sina, tog časa zatvori njega i njegovu suprugu, blaženu Teofaniju, u jednoj tajnoj i 
mračnoj odaji carskoga dvorca, i postavi jaku stražu. 

Tako lukavi volh Santavarin odmazdi careviću Lavu. Ali u tome najgore beše to što otac 
hoćaše, po nagovoru Santavarina, da sinu izbode i iskopa oči. I on bi to svakako učinio, da 
ga u tome ne sprečiše patrijarh i sav senat. 

Nevini car Lav i blažena Teofanija, ni krivi ni dužni, provedoše u mračnom zatvoru više 
od tri godine. Tamo oni ništa drugo ne upražnjavahu do jedino molitvu i post, tugujući 
zbog svog zatvora i prizivajući svevidećeg Boga za svedoka svoje nevinosti. Senat je 
mnogo puta hteo da moli cara za sina, ali mu se nije davala zgodna prilika. Naposletku, 
takva mu se prilika pruži da se obrati caru sa odnosnom molbom. A to se dogodi na 
sledeći način. 

U carskoj palati beše ptica papagaj, naučena da izgovara neke ljudske reči, i time 
zabavljaše cara i druge zvanice. Jednom car, o prazniku svetog proroka Ilije, beše sazvao 
sve velikaše svoje u dvor na gozbu. Za vreme veselja papagaj, ‐ da li od koga naučen ili 
slučajno, ne zna se, ‐ mnogo puta izgovori ove reči: ʺavaj, avaj, gospodine Lave!ʺ ‐ Čuvši 
to, svi velikaši prestadoše jesti i piti, i sećahu smućeni. Videći gde smućeni velikaši niti 
jedu niti piju, car ih pitaše što su tako neveseli. Tada oni, smatrajući da je zgodna prilika, 
ustadoše prepuni suza i rekoše: Kada ptica, nemajući razuma, tuguje zbog svog nevino 
stradajućeg gospodara, i ridajući i ištući ga govori: ʺavaj, avaj, gospodine Lave!ʺ kako se 
onda možemo veseliti, jesti i piti mi, razumna i slovesna bića, koji nasigurno znamo da 
tvoj sin a naš gospodin strada nevin, i da zbog ljudske zlobe i klevete trpi gnjev tvoj 
roditeljski? Nismo li mi još više dužni tugovati zbog toga? O, care! ako je sin tvoj sagrešio 
što tebi, ocu svome, i hteo podignuti ruku na tebe, daj nam ga ovamo, da ga na komade 
isečemo. Ako pak on ni u čemu Nije kriv, kao što to svi nasigurno znamo, zašto onda 
mučiš krv svoju? 

Ove reči silno darnuše cara, srce mu se razneži i potrese žalošću i umilenjem, i on odmah 
naredi da cara Lava izvedu iz mračnog zatvora, ostrigu mu naraslu za vreme tamnovanja 
kosu, odenu ga u carske haljine, i s počašću dovedu k njemu. I kada sve to bi učinjeno, 
ustade car sav zaliven suzama, zagrli sina i celiva, i povrati mu pređašnje carsko 
dostojanstvo. 

Posle toga car Vasilije požive još malo, razbole se i umre ostavivši carsku vlast svome sinu. 
A Lav, posle smrti svoga oca, naredi te volha Santavarina uhvatiše, izbiše, oči mu 
izbodoše, i na zatočenje u grad Atinu poslaše. Tako se zloća ovoga volha sruči na njegovu 
sopstvenu glavu. A ovaj Santavarin beše po veri manihejac, po učenju volh, po licemerju 
hrišćanin, po činu episkop, a po mišljenju cara Vasilija svetitelj zbog čudesa koja činjaše 
pomoću vradžbina. 

Blažena pak Teofanija, stupivši posle svoga zatvora u carski život, usrdno rađaše na 
spasenju svoje duše, ni u šta ne smatrajući carsku slavu i prezirući kao đubre i san slasti i 
sujetu ovoga sveta. Ona neprestano, danju i noću, imađaše u ustima svojim psalme, 
duhovne pesme i molitve, i sav život svoj provođaše ugađajući Bogu i ištući Ga delima 
milosrđa. Ona se ne staraše da carski ukrasi telo svoje. Iako ona spolja bivaše odevena sa 
izvesnim blagoljepijem, no ona je ispod haljina tajno nosila na telu grubu vlasenicu, kojom 
mučeno umrtvljavaše se telo njeno. Život njeN beše isposnički: ona se hranjaše prostim 
hlebom i sušenim zeljem, a obilne trpeze behu potpuno odbačene od nje. Sva bogatstva i 
dragocenosti što joj dolažahu do ruku, ona razdavaše ništima i ubogima, siročadi i 
udovicama; njima davaše takođe skupocene haljine i nakite. Ona obnavljaše bedne kelije 
monaške i manastire, snabdevajući ih imanjima i svima potrebama. 

Takvo beše staranje i briga ove hristoljubive carice o svima. Na svoje sluge i robinje ona 
gledaše kao na braću i sestre; i nikoga ne nazivaše prosto, po imenu, nego sve veličaše 
zvanjem o Gospodu, ukazujući poštovanje imenu, činu i dužnosti svakoga. I ne izgovori 
ona jezikom svojim kletvu, i ne iziđe iz usta njenih ni lažna reč, ni ogovaranje, ni kleveta, 
niti ikakva nepotrebna reč. A prema svima ona beše dobra: plakaše s plačnima, radovaše 
se s radosnima. Mada postelja njena i beše pokrivena visonom[8] i ukrašena zlatnim 
ukrasima, no ona nije spavala na njoj, nego je prostirala na zemlju suru rogožu preko 
oštrih životinjskih kostiju i zuba, legala da spava na njoj, i takvu postelju svoju svaku noć 
davidski suzama natapala,[9] i posle kratkog spavanja na slavoslovljenje Boga ustajala. 

Od tako surovog isposničkog života blažena Teofanija zapade u tešku telesnu bolest. Ipak 
ona ne iznemože dušom od neprestane molitve, niti prestade poučavati se Božanskim 
zakonima, čitajući sveštene knjige i izvršujući čitano. Sva njena radost beše: pomagati 
nevoljnima, štititi udovice, starati se o siročadi, tešiti tužne, otirati suze plačnima. I beše 
ona majka svima koji ne imađahu skloništa i pomoći. Živeći u svetu, ona odbaci sve 
svetsko; nalazeći se u braku, ona zavole blagi jaram Hristov, i uzevši na rame krst Hristov 
ponese ga; i tako ugodi Bogu. 

Predosećajući izlazak duše svoje iz tela, blažena Teofanija naloži da joj svi dođu radi 
oproštaja. Zatim, davši svima poslednji celiv, ona pređe iz carstva zemaljskog k nebesnom, 
i predstade Caru slave, ukrašena mnogim vrlinama svojim. I bi uvršćena u red svetih, 
vrlinama ugodivši Bogu; a česno telo njeno bi svečano sahranjeno.[10] 

Muž blažene Teofanije, car Lav Mudri, još za života njena, videći njenu veliku svetost i 
počitujući je ne kao suprugu nego kao gospođu svoju i posrednicu pred Bogom, namisli 
pre vremena podići hram u njeno ime. A svetiteljka, saznavši za to, ne samo ne pristade na 
to, nego i strogo mu zabrani da to čini. Sgoga hram koji se već bio počeo zidati u njeno ime 
bi preimenovan u ime Svih Svetih. I od istoga cara, po savetovanju sa celom Crkvom, bi 
ustanovljeno da se praznik Svih Svetih praznuje u prvu nedelju posle Pedesetnice. Car 
govoraše: ʺAko je Teofanija sveta, neka se i ona praznuje zajedno sa Svima Svetima, u 
slavu Bogu slavljenome od Svih Svetih!ʺ Njemu neka je i od nas slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MEMNONA,  

arhiepiskopa Efeskog 

  

OVAJ sveti otac učestovao na Trećem Vaseljenskom Saboru, 431. godine, zajedno sa 
Svetim Kirilom Aleksandrijskim a protiv jeretika Nestorija. Branio pravoslavnu veru u 
ovaploćenje Bogočoveka Hrista od Presvete Bogorodice. Prestavio se u miru. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 
SIMEONA,  

arhiepiskopa Antiohijskog 

  

POMINjE se zajedno sa Memnonom, arhiepiskopom Efeskim, koji se opet često meša sa 
Modestom, patrijarhom Jerusalimskim (o kome videti pod 18. decembrom). 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

PROMA i ILARIJA 

  

OVI sveti mučenici postradali za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

SOFIJE 

  

U SVETU kneginja Solomonija, supruga velikoga kneza Vasilija Joanoviča. Razvedena od 
svoga supruga kao nerotkinja, ona protiv svoje volje bi zamonašena u Roždestvenskom 
ženskom manastiru, i potom poslana u Suzdaljski Pokrovski manastir. U borbi sa sobom 
prepodobna Sofija svetim podvizima očisti i osveti dušu svoju. I pošto bogougodno 
provede u manastiru 17 godina, ona se prestavi 1542. godine. Od groba njenog bivahu 
mnoga čudesa i isceljenja. Svete mošti njene pokoje se u Suzdaljskom manastiru. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 
 1. Karin ‐ rimski car od 282. do 283. godine. 

2. Sveti Marin postradao oko 238. godine. 

3. Vidi pod 13. juni. 

4. Tako su nazivani u Vizantiji visoki carski doglavnici. 

5. Forakija ‐ kraj u Carigradu. 

6. Vasilije I Makedonac ‐ Vizantijski car, carovao od 867‐886. g. 

7. Lav VI Mudri, naslednik Vasilija Makedonca, carovao od 886‐911.godine. 

8. Vison ‐ skupocena, fina i meka, blistava lanena tkanina. 

9. Sravni: Psal. 6, 7. 

10. Blažena carica Teofanija upokojila se oko 893. godine. Ona je sahranjena u crkvi 
Svih Svetih, podignutoj od njenog muža, u blizini hrama svetih Apostola, gde 
kasnije bi ustrojen ženski manastir. U sadašnje vreme svete mošti blažene Teofanije 
počivaju u patrijaršiji Carigradskoj.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
17. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE SVETOG PROROKA 

DANILA i s njim svetih triju mladića  

ANANIJE, AZARIJE i MISAILA 

  

VETI prorok Danilo beše od carskog plemena Judina. Kada Navuhodonosor[1] razori i 
opleni Jerusalim, tada i Danilo, kao dečak, bi odveden u ropstvo zajedno s Judejskim 
carem Joakimom i mnoštvom drugih Izrailjaca iz Jerusalima u Vavilon. Tamo se on još u 
mladosti proslavi Božjim darovima; naročito kada mudro izobliči nepravedne i bezakone 
sudije Judejske i izbavi od smrti nevinu Suzanu. 

U to vreme Jevreji koji se nalažahu u ropstvu Vavilonskom imađahu dva starca ‐ sudije, 
koje oni izabraše da raspravljaju njihove međusobne razmirice. U određene dane ovi starci 
dolažahu u dom uglednog i bogatog čoveka Joakima i presuđivahu među braćom 
razmirice. Joakim imađaše ženu, po imenu Suzanu, kćer Helkijevu, koja beše veoma lepa i 
bogobojažljiva. Roditelji njeni, ljudi pravedni, behu svoju kćer vaspitali po zakonu 
Mojsijevu. A ova dva starca behu ljudi bezakoniti: pod vidom suda oni tvorahu nepravdu, 
te se na njima ispuni reč Gospodnja: ʺiziđe bezakonje iz Vavilona od staraca sudijaʺ.[2] 

Ova dva starca svakodnevno posmatrahu Suzanu gde ulazi u baštu svoga muža i odlazi 
otuda, i u njima se pojavi pohota prema njoj. I razvratiše oni um svoj i skrenuše oči svoje 
da ne gledaju u nebo i da ne spominju pravedne sudove. Ali ne otkrivahu jedan drugome 
strast svoju, pošto se stiđahu obelodaniti to. Svaki je od njih tražio zgodnu priliku za 
zadovoljenje svoje strasti. I jednom oni rekoše jedan drugome: ʺHajdemo kući, jer je vreme 
ručkuʺ. I izišavši oni se rastadoše. No pri povratku oni se ponovo sretoše na istom mestu; i 
raspitujući jedan drugoga o tome, oni priznadoše jedan drugome strast svoju. Tada se oni 
dogovoriše da zajedno vrebaju zgodnu priliku i nađu Suzanu samu. I trećega dana 
Suzana, kao i obično, uđe u baštu samo sa dve služavke, sa namerom da se okupa pošto 
beše vrućina. U bašti ne beše nikoga, sem dva starca koji se behu sakrili i motrahu. Suzana 
reče služavkama: Donesite mi ulje i sapun, i zatvorite baštenska vrata, da se okupam. 

Služavke tako i postupiše: zatvoriše vrata i odoše, ne primetivši prikrivene starce. Kad one 
otidoše, oba starca ustadoše, priđoše k Suzani i rekoše: Eto, vrata su baštenska zatvorena i 
niko nas ne vidi, a mi te želimo. Stoga pristani na naš predlog, i budi s nama. Ne pristaneš 
li pak, mi ćemo svedočiti protivu tebe da je s tobom bio mladić, i da si zbog toga odaslala 
od sebe svoje služavke. ‐ Suzana zajeca i reče: U teskobi sam strahovitoj: ako učinim što 
predlažete, smrt mi je; ne učinim li, neću izbeći od vaših ruku. Bolje je za mene ne učiniti 
to i pasti u ruke vaše, negoli sagrešiti pred Bogom. 

I povika Suzana na sav glas; povikaše takođe i starci protiv nje. I jedan otrča i otvori 
baštenska vrata. A kada oni što se nalažahu u kući čuše viku iz bašte, dotrčaše u baštu 
kroz zadnja vratanca, da vide šta se dogodilo Suzani. A kada starci rekoše reči svoje, sluge 
se Suzanine postideše veoma, jer se nikada tako što nije reklo o Suzani. 

Sutradan, kada se narod sabra k Joakimu, mužu Suzaninom, dođoše i oba starca puni zle 
zamisli protiv Suzane: da je predadu na smrt. I rekoše starci pred narodom: Pošaljite po 
Suzanu, kćer Helkijevu a ženu Joakimovu. ‐ I poslaše. I dođe Suzana, i roditelji njeni, i 
deca njena, i svi rođaci njeni. A Suzana beše vrlo mlada i veoma lepa. Bezakonici narediše 
da joj otkriju lice, pošto beše pokriveno, da bi se nagledali lepote njene. A rođaci i svi koji 
je poznavahu plakahu. Međutim oba starca ustavši usred naroda, položiše ruke na glavu 
njenu. A ona plačući pogleda na nebo, jer joj se srce uzdaše u Gospoda. Tada oba starca 
rekoše: ʺKada mi hođasmo po bašti, ova žena uđe sa dve služavke, i zatvori baštenska 
vrata, i odasla služavke. I dođe k njoj mladić, koji se beše sakrio tamo, i leže s njom. A mi, 
nalazeći se u uglu bašte i videći takvo bezakonje, pritrčasmo k njima i zatekosmo ih na 
delu, no mladića ne mogasmo zadržati, jer beše jači od nas, i otvorivši baštenska vrata 
pobeže. Ali ovu mi uhvatismo, i pitasmo je: Ko beše taj mladić? ‐ Međutim ona ne hte da 
nam kaže. O tome mi svedočimoʺ. ‐ I poverova im skup, kao starešinama narodnim i 
sudijama, i osudi Suzanu na smrt. 

Tada zavapi Suzana gromkim glasom, i reče: Bože večni, Ti znaš ono što je sakriveno, i 
Tebi je unapred poznato sve pre no što se zbude! Ti znaš da oni lažno svedoče protiv 
mene, i evo ja umirem ne učinivši ništa od onoga što ovi ljudi zlobno izmisliše protiv 
meneʺ. ‐ I usliši Gospod glas njen. 

Kada Suzanu vođahu na smrt, Bog podstače Duhom Svetim mladog junošu, kome beše 
ime Danilo, te on gromkim glasom viknu: Čist sam ja od krvi njene! ‐ Tada se sav narod 
obrati k njemu, i upita ga: Šta znači ta reč koju si rekao? ‐ Danilo onda stavši usred njih 
reče: Tako li ste bezumni, sinovi Izrailjevi, te ne ispitavši stvar i ne došavši do istine o njoj, 
vi osudiste kćer Izrailjevu? Vratite se na sudište, jer ti starci lažno svedočiše protiv nje. 

I odmah se sav narod hitno vrati, i starešine narodne rekoše Danilu: Hajde, sedni usred 
nas i objasni nam stvar, jer ti Bog dade starešinstvo. ‐ I reče Danilo narodu: Razdvojte ih 
podaleko jednog od drugog, i ja ću ih ispitati. ‐ A kada ih odvojiše jednog od drugog, 
Danilo prizva jednog od njih i reče mu: Omatoreli u zlim danima! sada se obelodaniše 
gresi tvoji koje si činio ranije izričući nepravedne presude: osuđivao si nevine, a 
opravdavao si krivce. Međutim Gospod Bog kaže: nevinog i pravednog ne ubijaj.[3] Zato, 
ako si video ovu ženu, reci pod kakvim si je drvetom video da razgovara s tim mladićem. ‐ 
On odgovori: Pod mastikovim drvetom. ‐ Danilo na to reče: Tačno si slagao* na svoju 
glavu, jer evo angeo Božji, koji je primio odluku od Boga, raseći će te napola. ‐ Udaljivši 
ovoga, Danilo naredi da mu privedu drugoga starca, i reče mu: Pleme Hanana, a ne 
Judino! tebe zavede lepota, i pohota razvrati srce tvoje. Tako ste postupali vi sa kćerima 
Izrailjevim, i one iz straha življahu s vama; ali sada kći Judina ne podnese vaše bezakonje. 
Hajde, kaži mi, pod kakvim si je drvetom video da razgovara s tim mladićem. ‐ On 
odgovori: Pod zelenim hrastom. ‐ Danilo mu na to reče: Tačno si slagao na svoju glavu, jer 
angeo Božji s mačem čeka da te raseče napola, da bi vas uništio. 

Tada sav zbor povika gromkim glasom i blagoslovi Boga koji spasava one koji se uzdaju u 
Njega, i ustade na oba starca, jer ih Danilo izobliči ustima njihovim što su lažno svedočili. I 
postupiše s njim po zakonu Mojsijevu: ubiše ih, zbog strašnog zloumišljaja njihovog protiv 
bližnjega. I spasena bi u taj dan krv nevina. A Helkija i žena njegova proslaviše Boga zbog 
kćeri svoje Suzane zajedno s mužem njenim Joakimom i sa svima rođacima, jer se ne nađe 
u njoj sramna stvar. Danilo pak postade veliki pred narodom od toga dana, i potom, zbog 
mudrosti svoje i zbog darova Božjih što behu u njemu.[4] 
U to vreme car Vavilonski Navuhodonosor reče Asfenazu, starešini svojih dvorjana, da 
dovede između zarobljenih sinova Izrailjevih, i od carskoga roda, i od knezova, mladiće 
koji su bez ikakvog telesnog nedostatka, lepi po izgledu, i naučeni svakoj mudrosti i vešti 
znanju i razumni i koji mogu stajati u carskom dvoru, pa da ih uči knjigama i jeziku 
Haldejskom. I naredi car da im se svaki dan daje hrana sa carske trpeze i od vina koje on 
pije, da se hrane tri godine, a potom da dvore cara. A među njima behu od sinova Judinih 
Danilo, Ananije, Misailo i Azarija. I starešina nad dvorjanima promeni im imena: Danilu 
dade ime Valtasar, Ananiji Sedrah, Misailu Misah, Azariji Avdenago. Danilo, zajedno sa 
tri druga svoja, odluči u srcu svom da ne skvrnavi sebe jelima sa carske trpeze i vinom, i 
stoga zamoli starešinu dvorjana da ih ne skvrnavi. I dade Bog Danilu te nađe milost i 
ljubav u starešine nad dvorjanima, I reče starešina Danilu: Bojim se gospodara svoga cara, 
koji vam je odredio jelo i piće; jer kad car vidi lica vaša lošija nego u ostalih mladića, vaših 
vrsnika, biću odgovoran caru glavom svojom. ‐ A Danilo reče Amelsaru, koga starešina 
dvorjana postavi nad Danilom, Ananijom, Misailom i Azarijom: Ogledaj sluge svoje za 
deset dana; neka nam se daje povrće da jedemo i voda da pijemo. I onda neka nam se vide 
lica pred tobom i lica mladićima koji jedu carsko jelo, pa kako vidiš, onako čini sa slugama 
svojim. 

I posluša ih Amelsar, i ogleda ih za deset dana. A kad prođe deset dana lica im dođoše 
lepša i jedrija nego u svih onih mladića koji se hranjahu carskim jelima. I uzimaše Amelsar 
jelo njihovo i vino, i davaše im povrće. I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u 
svakoj knjizi i mudrosti; a Danilu dade da razume svaku utvaru i snove. I kad prođe 
vreme po kome car beše rekao da ih izvedu, izvede ih starešina dvorjana pred 
Navuhodonosora. I govori car s njima, i ne nađe se među svima ni jedan kao Danilo, 
Ananija, Misailo i Azarija; i stajahu pred carem. I u svemu čemu treba mudrost i razum, za 
što ih car zapita, nađe da su deset puta bolji od svih vrača i zvezdara što ih beše u svemu 
carstvu njegovu.[5] 

U drugoj godini svoga carovanja Navuhodonosor usni san, i uznemiri mu se duh i san ga 
prođe. I naredi car da sazovu vrače i zvezdare i gatare i Haldeje,[6] da kažu caru san 
njegov. I oni dođoše i staše pred carem. I reče im car: Usnih san, n uznemiri mi se duh; 
želim da doznam šta sam snio. A Heldeji rekoše caru: Care, da si živ doveka! Ispričaj san 
slugama svojim, pa ćemo ti kazati šta znači. A car odgovori i reče Haldejcima: Zaboravio 
sam; ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će se vaše pretvoriti u 
bunjišta. Haldeji odgovoriše caru i rekoše: Nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati 
caru to što ište; zato ni jedan car ni knez ni vlastelin nije nigda iskao tako što od vrača ili 
zvezdara ili Haldejca. I što car ište vrlo je teško; niti ima ikoga koji bi to mogao kazati caru 
osim bogova, koji ne žive među ljudima. 

Car se strahovito razljuti na to, i zapovedi da se pogube svi mudraci Vavilonski. A kad 
iziđe zapovest, te ubijahu mudrace, stadoše tražiti i Danila i drugove da ih ubiju. Tada se 
Danilo obrati mudro Ariohu zapovedniku stražarskom, kome beše naređeno ubijati 
mudrace Vavilonske, i upita ga zbog čega je car izdao tako groznu zapovest. Arioh ispriča 
sve Danilu. Tada Danilo otide i zamoli cara da mu ostavi vremena, pa će kazati caru šta 
san znači. Car mu ispuni molbu, i Danilo se vrati kući svojoj, i ispriča sve drugovima 
svojim Ananiji, Azariji i Misailu, da se mole za milost Bogu radi te tajne, da ne bi i njih 
četvorica poginuli sa ostalim mudracima Vavilonskim. I bi tajna otkrivena Danilu u 
noćnom viđenju, i Danilo proslavi Boga. Onda Danilo otide k Ariohu, koga car beše 
odredio da pogubi mudrace Vavilonske, i reče mu: Ne ubijaj mudrace Vavilonske; izvedi 
me pred cara da kažem šta san znači. 

Arioh odmah izvede Danila pred cara, i reče mu: Nađoh čoveka između roblja Judina, koji 
će kazati caru šta san znači. A car reče Danilu: Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta 
znači? Danilo odgovori caru: Tajne o kojima car pita ne mogu kazati caru ni mudraci ni 
zvezdari ni vračari ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru 
Navuhodonosoru šta će biti u poslednje dane. Snishodljiv prema smirenju našem, On i 
nama otkri san tvoj; jer ja to saznadoh ne pomoću neke izuzetne mudrosti svoje nego 
pomoću otkrivenja milosti Boga. San tvoj i što je videla glava tvoja na postelji tvojoj ovo je: 
Ti, care, na postelji svojoj razmišljaše šta će biti poslije, ko će carovati posle tebe; i Onaj koji 
otkriva tajne pokaza ti šta će biti. Ti, care, vide ovo: prema tebi stajaše kip velik, i svetlost 
mu silna, i strašan beše po izgledu. Glava tome kipu bejaše od čistoga zlata, prsi i mišice 
od srebra, trbuh i bedra od bakra, goleni od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od 
gline. Ti gledaše dokle se kamen ne odvali od gore bez posredništva ruku, i udari u kip, u 
gvožđana i glinena stopala njegova, i smrska ih. Tada se sve zajedno razmrska: i gvožđe i 
glina i bakar i srebro i zlato; i postade kao pleva na gumnu u leto; i vetar odnese sve to, i 
ne ostade ni traga od svega toga; a kamen koji razmrska kip posta kao gora velika i ispuni 
svu zemlju. 

To je san tvoj, care! A on znači ovo: zlatna glava ‐ to si ti i carevi Vavilonski koji behu pre 
tebe; srebro označava da će nakon tebe nastati drugo carstvo, manje od tvoga;[7] posle 
toga biće treće carstvo ‐ bakarno, koje će vladati po svoj zemlji;[8] zatim će doći četvrto 
carstvo, koje će biti tvrdo kao gvožđe, i kao što gvožđe satire i troši sve, tako će i ono sve 
satrti i polomiti. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa, to 
znači da će to carstvo biti razdeljeno, i nešto će u njemu biti jako a nešto trošno.[9] A u 
dane tih careva Bog Nebesni podignuće carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo 
neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva; a samo će ostati vavek. 
To carstvo biće duhovno.[10] ‐ Eto šta znači san, i tumačenje je verno. 

Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu, i zapovedi da mu prinesu 
dare i kad. I reče car Danilu: Zaista vaš Bog je Bog nad bogovima i Gospod nad gospodima 
i Car nad carevima.. kada ti je mogao otkriti ovu tajnu. ‐ I uzvisi car Danila, i dade mu 
mnoge velike darove, i učini ga gospodarem svoj zemlji Vavilonskoj i poglavarem nad 
svima mudracima Vavilonskim. Isto tako, na Danilovu molbu, car odlikova velikim 
počastima drugove Danilove: Sedraha, Misaha i Avdenaga, postavivši ih nad poslovima 
zemlje Vavilonske.[11] 

U osamnaestoj godini ropstva Vavilonskog car Navuhodonosor načini zlatan kip, kome 
visina beše šezdeset lakata, a širina šest lakata; i namesti ga u polju Deiru u zemlji 
Vavilonskoj. I posla car Navuhodonosor da saberu Knezove, upravitelje i vojvode, 
starešine, rizničare, sudije, nastavnike i sve vlastele, da dođu na svečano otkrivanje kipa. I 
sabraše se svi, i stadoše pred kipom. A na tom istom polju Navuhodonosor načini i peć 
ognjenu užarenu radi pogubljenja onih koji se ne budu poklonili njegovom carskom 
naređenju. Tada glasnik povika iza glasa: Narodi, plemena i jezici, vama se objavljuje: kad 
čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite 
se zlatnome kipu, koji postavi car Navuhodonosor. A ko ne padne i ne pokloni se, onaj čas 
biće bačen u peć ognjenu užarenu. 

Zato kada ljudi čuše rog, svirale, kitare, gusle i svakojake svirke, popadaše svi narodi, 
plemena i jezici, i pokloniše se zlatnome kipu. A neki Haldeji taj čas dođoše i tužiše caru 
Ananiju, Azariju i Misaila, rekavši: Bogovima tvojim, care, oni ne služe, i zlatnom kipu 
koji si postavio ne klanjaju se. ‐ Tada car prizva optužene i upita ih, je li istina što govore o 
njima. A oni odgovoriše: Bog naš kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene 
užarene, i izbaviće nas iz tvojih ruku, care. A i kad On to ne bi učinio, znaj, care, da 
bogovima tvojim nećemo služiti, niti ćemo se pokloniti zlatnome kipu koji si postavio. 

Tada se Navuhodonosor napuni gnjeva i zapovedi da se užari peć sedam puta većma 
nego što beše običaj. Pritom car naredi najjačim ljudima u vojsci svojoj da okuju Ananiju, 
Azariju i Misaila, i da ih bace u peć ognjenu užarenu. Vojnici izvršiše naređenje: okovaše 
ih u plaštovima njihovim i u obući i pod kapama, i u svemu odelu njihovu, pa ih baciše u 
peć ognjenu užarenu. Pri tome izvršioce naređenja ubi plamen ognjeni pošto peć beše 
strahovito užarena. A ova tri muža: Ananija, Azarija i Misailo, okovani padoše usred peći 
ognjene užarene. I ne samo što ne doživeše nikakvu povredu, nego ustadoše i hođahu 
usred plamena, slaveći Boga i blagosiljajući Gospoda. Međutim careve sluge ne prestajahu 
raspaljivati peć naftom, smolom, kučinom i suvarcima; i dizaše se plamen nad peći 
četrdeset devet lakata; i suktaše, i sagore one Haldeje koje nađe oko peći. Angeo pak 
Gospodnji siđe u peć, i izbaci plamen ognja iz peći, i učini te u sredini peći ćarlijaše svež 
vetrić; i oganj ih se najmanje ne kosnu, niti ih povredi, Niti uznemiri. Tada ova tri muža, 
kao jednim ustima, zapevaše u peći, blagosiljajući i slaveći Boga: ʺBlagosloven si Gospode 
Bože otaca naših, slavljen i preuzvišen vavekʺ...[12] 

Car Navuhodonosor, čuvši da oni pevaju, prepade se, i brže ustavši reče svojim 
velmožama: Ne bacismo li u peć tri čoveka okovana? Oni odgovoriše caru: Da, care. Na to 
reče car: Eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti 
kao da je Sin Božji. ‐ Tada pristupi Navuhodonosor k vratima peći, ognjem užarene, i reče: 
Sedraše, Misaše i Avdenago, sluge Boga Višnjega, izidite i hodite. ‐ I Sedrah, Misah i 
Avdenago izidoše isred ognja. I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i većnici carevi, i 
videše te ljude da ih sila ognja ne potčini sebi, niti im se kosa na glavi spali, niti im se 
odelo promeni, niti zadah od ognja prionu za njih. I pokloni se pred njima car Bogu, i reče: 
Da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla Angela Svoga i izbavi 
sluge Svoje, koje se u Nj pouzdaše. Zato evo izdajem zapovest: da se svaki, ma iz kog 
naroda i plemena i jezika bio, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, 
iseče na komade i kuća mu se poruši, jer nema drugoga Boga koji može tako izbaviti. 

Posle toga car obasu velikom čašću Tri Mladića, uzvisivši ih nad svima i udostojivši ih 
starešinstva nad svima Jevrejima što behu u njegovom carstvu.[13] 

Međutim Navuhodonosor, blagujući na prestolu svom, veoma se pogordi, i nakon 
nemnogo vremena opet usni san koji mu predskazivaše njegov pad i smirenje. U tom onu 
vide on drvo usred zemlje. Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše 
se do kraja sve zemlje. Lišće mu beše divno i rod obilat, tako da bi se svi mogli prihraniti 
njime; zverinje poljsko odmaraše se u hladu njegovu, i na granama njegovim stanovahu 
ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako telo. I gle, siđe s neba Stražar i Svetac; povika 
jako i reče ovako: ʺPosecite to drvo, i okrešite mu grane, i pokidajte mu lišće, i razmetnite 
mu rod; neka pobegnu zveri ispod njega i ptice s grana njegovih; ali panj sa žilama 
ostavite mu u zemlji, i neka on, u okovima gvozdenim i usred trave poljske, osvežuje sebe 
rosom nebeskom, i neka boravi sa zverinjem u travi zemaljskoj; srce čovečije neka mu se 
promeni, i srce životinjsko neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njegaʺ. 

Ovaj san uznemiri cara Navuhodonosora, i on ponovo sabra sve mudrace Vavilanske, 
zvezdare i gatare, ispriča im svoj san i zatraži od njih da mu objasne šta on znači. Ali mu 
ni jedan od njih ne umede objasniti san, dok Navuhodonosor ne prizva Danila, na kome 
počivaše Sveti Duh Božji. Čuvši carev san i razmislivši u sebi, Danilo reče caru: 
Gospodaru, neka ovaj san bude tvojim nenavidnicima, i značenje njegovo neprijateljima 
tvojim. Drvo što si video, to si ti, care, koji si velik i silan, i veličina je tvoja visoka i doseže 
do neba i vlast tvoja do krajeva zemaljskih. No uskoro ćeš izgubiti carstvo: bićeš prognan 
između ljudi, i provodićeš život sa zverima poljskim, i hraniće te travom kao vola, i rosa će 
te nebeska kvasiti, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada 
carstvom ljudskim i daje ga kome hoće. A što je naređeno da se oetavi panj sa žilama od 
drveta, to znači carstvo će ti biti vraćeno kada poznaš da nebesa vladaju. Zato, care, neka ti 
je ugodan savet moj: iskupi grehe svoje pravdom i bezakonja svoja milostinjom prema 
nevoljnima, eda bi ti Bog oprostio grehe. 

Tako protumači sveti Danilo san caru. I zbi se sve što on reče. Jer pošto prođe dvanaest 
meseca, hodeći po carskom dvoru u Vavilonu car reče: Nije li ovo Vavilon veliki što ga ja 
sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstva moga. 

Ove reči još behu u ustima caru, a glas dođe s neba: ʺTebi se govori, care 
Navuhodonosore: carstvo se uze od tebe! I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa 
zverinjem poljskim, i hraniće te travom kao vola, i sedam će vremena proći preko tebe 
dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoćeʺ. 

I tog časa ispuni se ova reč na Navuhodonosoru: um mu se pomrači, i on polude; zato ga u 
lance okovaše; i pošto mira nemaše pod krovom dvorca njega ostaviše pod otvorenim 
nebom; i bi prognan između ljudi, i jeđaše travu kao vo, i rosa mu nebeska kvasijaše telo, 
te mu kosa naraste kao perje u orla i nokti kao u ptice. A po isteku sedam godina, u toku 
kojih niko ne smejaše primiti njegovo carstvo, Navuhodonosor podiže oči svoje k Nebu, i 
um mu se povrati; i blagoslovi on Višnjega, i pohvali i proslavi Večnoživoga, čija je vlast 
večna i čije je carstvo iz naraštaja u naraštaj. ʺI svi stanovnici zemaljski ništa nisu prema 
Njemu, ‐ razmišljaše car, ‐ i On radi što hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima 
zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: šta radiš?ʺ U to vreme car se 
povrati svome umu, i na slavu carstva njegova vrati mu se veličanstvo i pređašnji ugled 
njegov; i dvorani njegovi i velmože potražiše ga, i utvrdi se oN u carstvu svom, i 
veličanstvo se njegovo još više poveća.[14]1 

I življaše Navuhodonosor hvaleći, veličajući i slaveći Cara Nebesnoga. Carova on svega 
četrdeset tri godine, i umre u miru. Po smrti Navuhodonosora carstvo Vavilonsko nasledi 
njegov sin Evilmerodah. On oslobodi tamnice zarobljenog cara Judejskog Jehoniju, 
držanog tamo u okovima. I besedova s njim prijateljski, i dade mu presto viši od prestola 
careva koji behu kod njega u Vavilonu; i promeni mu tamničke haljine, i on svagda 
obedovaše s njim, u sve dane života svoga.[15] 

Po smrti Evilmerodaha zacari se Navuhodonosorov zet Nabonid, koji učini svojim 
sacarem sina svog Valtazara. Za carovanja njegova prorok Danilo se udostoji mnogih 
viđenja, u kojima mu pod vidom raznih zveri bi ukazano na potonje careve i carstva, na 
Antihrista, na svršetak sveta, i na Strašni sud. 

ʺVideh, ‐ kaže Danilo, ‐ da se postaviše prestoli, i Stari danima sede: odelo mu beše belo 
kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna; presto mu beše kao plamen ognjegš, točkovi mu 
kao razbuktali oganj. Ognjena reka izlažaše i tecijaše ispod Njega; hiljade hiljada služaše 
mu, i hiljade hiljada stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvorišeʺ.[16] 

I druga strašna i užasna otkrivenja vide Danilo; o tome se dovoljno piše u njegovoj knjizi. 

Jednom car Valtazar priredi veliku gozbu hiljadi velmoža svojih, i pijaše vino pred njima. 
Okusivši vina Valtazar zapovedi da se donesu sudovi zlatni i srebrni, koje ded njegov 
Navuhodonosor beše odneo iz hrama Jerusalimskog, te da iz njih piju car i velmože 
njegove, i žene njegove, i naložnice njegove. I donesoše sudove zlatne i srebrne, i pijahu iz 
njih car i velmože njegove, žene njegove i naložnice njegove. Pijahu vino, i hvaljahu 
bogove zlatne i srebrne i bakarne i železne i drve!ne i kamene; a Boga Večnoga, koji ima 
vlast nad njima, ne proslaviše. V taj čas izidoše irsti ruke čovečje, i pisahu prema svetnjaku 
po okrečenome zidu carskoga dvora, i car vide ruku koja pisaše. Tada se promeni lice 
caru, i misli ga njegove uznemiriše, i pojas se oko njega raspasa, i kolena mu udarahu 
jedno o drugo. Povika car iza glasa, te dovedoše zvezdare, Haldeje i gatare; i reče car 
mudracima Vavilonskim: ʺKo pročita ovo pismo i objasni mi šta znači, taj će biti obučen u 
skerlet, i nosiće zlatan lančić o vratu, i biće treći gospodar u carstvuʺ.[17] 

Tada pristupiše svi mudraci carevi, ali ne mogoše pročitati pisma niti objasniti caru šta 
znači. Zbog toga se car Vavilonski vrlo uznemiri i lice mu se sasvim izmeni; i velmože se 
njegove prepadoše. Radi toga u palatu gde beše gozba dođe carica ‐ baba Valtazarova a 
žena Navuhodonosorova, i ispriča caru o Danilu, kako on ima u sebi Duha Božija, i kako 
ga je car Navuhodonosor u svoje vreme postavio za glavara svima mudracima, vračarima, 
zvezdarima, Haldejima i gatarima, zbog njegove velike pameti i mudrosti i umenja 
tumačiti snove i viđenja i razmršivati zamršene stvari. 

Tada bi doveden Danilo pred cara, i car mu reče: Jesi li ti Danilo, jedan između zarobljenih 
sinova Judejskih, koje ded moj car Navuhodonosor dovede iz Judeje? Čuh za tebe da je 
Duh Božji u tebi, i svetlost i razum i mudrost velika da se nađe u tebe. Stoga pročitaj mi 
napisano na zidu prstima nevidljive ruke i kaži mi šta znači; a to ne mogoše učiniti mnogi 
mudraci, zvezdari i gatari. Ako dakle možeš pročitati ovo pismo i kazati mi šta znači, bićeš 
obučen u skerlet, i zlatan lančić nosićeš o vratu, i bićeš treći gospodar u carstvu mome. 

Tada odgovori Danilo i reče caru: Darovi tvoji neka tebi, i počasti svoje podaj drugome; a 
napisano pročitaću caru, i protumačiću šta znači. ‐ Rekavši to caru, sveti Danilo najpre 
spomenu caru deda njegovog Navuhodonosora kako on zbog gordosti bi kažnjen od Boga: 
izgubi obličje ljudsko, bi prognan od ljudi, i hranjaše se travom. Zatim Danilo izobliči cara 
Valtazara, govoreći mu: A ti, Valtazare, Nisi ponizio srce svoje premda si znao sve ovo. 
Nego si se podigao na Gospoda nebeskoga, i sudove doma njegova oskvrniste pivši vino 
iz njih, ti i velmože tvoje i žene tvoje i naložnice tvoje. Pored toga ti pohvali bogove 
srebrne i zlatne, bakarne i železne, drvene i kamene, koji ne vide niti čuju niti razumeju; i 
ne proslavi Boga, u čijoj je ruci duša tvoja i svi putevi tvoji. 

Pošto tako izobliči cara, Danilo se okrenu napisu na zidu i poče ga čitati. A beše napisano 
ovo: ʺMene, Tekel, Ufarsinʺ. Ove reči Danilo protumači ovako: ʺMeneʺ znači: izbroji Bog 
carovanje tvoje i odredi mu kraj: ʺTekelʺ: izmeren si na merila i našao si se vrlo lak; 
ʺUfarsinʺ: razdeli se carstvo tvoje, i dade se Midijanima i Persijanima. 

Čuvši to, car obasu Danila počastima kao što obeća, iako beše uznemiren zbog tužnog 
predskazanja. Valtazar zapovedi, te obukoše Danila u skerlet, i metnuše mu zlatan lančić 
oko vrata; i car objavi za Danila da je on treći gospodar u njegovom carstvu. 

I zbi se Danilovo predskazanje: iste te noći bi ubijen car Vavilonski Valtazar, a Darije 
Medijanin, zajedno sa Kirom Persijskim, preuze carstvo; a beše mu šezdeset dve 
godine.[18] 
U vreme svoga carovanja Darije postavi u svome carstvu sto dvadeset satrapa da budu 
nad svim carstvom; a nad njima postavi tri starešine, od kojih jedan beše Danilo; satrapi su 
bili dužni podnositi izveštaje ovim starešinama, da ne bi opterećivali cara. Danilo 
prevazilažaše i starešine i satrape, jer u njemu beše velik duh i car mišljaše da ga postavi 
nad svim carstvom svojim. Tada i starešine i satrapi gledahu da pronađu neku krivicu u 
Danilovom upravljanju carstvom; ali ne mogahu naći nikakvu pogrešku ni manu, jer 
Danilo beše veran. Tada rekoše ti ljudi: Nećemo naći protiv Danila ništa, ako ne nađemo 
što protiv njega u zakonu Boga njegova. 

Onda te starešine i satrapi predstadoše caru i rekoše mu ovako: Care Darije, da si živ do 
veka! Sve starešine u carstvu tvome, namesnici i satrapi, savetnici i vojvode dogovoriše se 
da se donese carska odluka i oštra naredba: ko se u toku trideset dana bude molio ma 
kome bogu ili čoveku, osim tebi, care, taj da se baci u jamu lavovsku. Zato, care, donesi 
taku odluku i napiši naredbu, da bude neizmenljiva kao zakon Midijski i Persijski, i da se 
ne sme narušiti. 

Car Darije, ne uvidevši lukavu nameru njihovu, donese odluku i izdade naredbu. A 
Danilo kad doznade da je naredba izdata, otide kući svojoj, gde bejahu otvoreni prozori u 
njegovoj sobi prema Jerusalimu, i on triputa na dan padaše na kolena i moljaše se i hvalu 
davaše Bogu svome, kao što on to činjaše i ranije. A oni ljudi, tajno motreći na Danila, 
nađoše ga gde se moli i klanja Bogu svome. Pa otidoše i rekoše caru: Nisi li, care, izdao 
naredbu, da svaki, koji se u toku trideset dana bude molio ma kome bogu ili čoveku osim 
tebi, care, bude bačen u jamu lavovsku? Car odgovori i reče: Sasvim je tako, a zakon 
Midijski i Persijski je nepromenljiv. ‐ Tada oni rekoše caru: Danilo, jedan od zarobljenih 
sinova Judejskih, ne haje za tebe, care, ni za naredbu koju si izdao, nego se moli triputa na 
dan svojom molitvom. 

Čuvši to car se veoma ožalosti, i naumi u srcu svom da izbavi Danila, i sve do zalaska 
sunca truđaše se da ga izbavi. No tužioci Danilovi pristupiše caru i rekoše mu: Znaj, care, 
da je zakon u Medijana i Persijana da se nikaka zabrana i naredba, koju izda car, ne menja. 

Tada car naredi te dovedoše Danila i baciše ga u jamu lavovsku; pritom car reče Danilu: 
Bog tvoj, kome ti bez prestanka služiš, neka te izbavi. ‐ I donesoše ogroman kamen i 
metnuše jami na vrata, i car ga zapečati svojim prstenom i prstenom svojih velmoža, da 
neprijatelji Danilovi ne bi nešto gore priredili Danilu, jer on imaše manje poverenja u zle 
ljude nego u krvožedne zverove. Zatim car otide u svoj dvor, i leže bez večere ne 
dopustivši da mu se išta donese od hrane; i san pobeže od njega. A Bog zatvori usta 
lavovima, i oni ne darnuše Danila. 

Sutradan car ustade ujutru rano i otide brže k jami lavovskoj, i viknu gromkim glasom: 
Danilo, slugo Boga živoga, Bog tvoj, kome služiš bez prestanka, uzmože li te izbaviti od 
lavova? Danilo reče caru: Care, da si živ do veka! Bog moj posla Angela Svoga i zatvori 
usta lavovima, te mi ne naudiše, jer se nađoh čist pred Njim, a i pred tobom, care, me 
učinih zla. 

‐ Car se veoma obradova tome, i zapovedi da izvedu Danila izjame. I izvadiše Danila iz 
jame, i ne nađe se povrede na njemu, jer verova Bogu svome. I naredi car, te dovedoše 
ljude koji behu optužili Danila, i baciše u jamu lavovsku njih, decu njihovu i žene njihove; 
i još ne dođoše na dno jami, a lavovi ih zgrabiše i sve im kosti potrše. 

Posle toga car Darije napisa svima narodima i plemenima i jezicima što življahu u svoj 
zemlji: ʺMir da vam se umnoži; Od mene se izdaje ova zapovest: da se u svakoj oblasti 
carstva moga svak boji i straši Boga Danilova, jer }e Bog živi i večni, i carstvo se njegovo 
neće rasuti, i vlast je njegova beskrajna. On izbavlja i spasava, i čini znake i čudesa na nebu 
i na zemlji; On izbavi Danila od sile lavovskeʺ. 

I bejaše Danilo u prevelikoj časti kod cara Darija kao niko drugi, i car ga imađaše kao svog 
najprisnijeg prijatelja. Takođe u velikoj časti kod cara behu i tri druga Danilova: Analija, 
Azarija i Misail.[19] 

Jevrejski istoričar Josif Flavije piše o Danilu da je on, kao prvi velikodostojnik, imao veliku 
vlast u carstvu Persijskom, i da je u gradu Ekbatani[20] podigao znamenitu kulu, koja u 
vremenu spomenutog istoričara, nakon nekoliko stotina godina posle zidanja, izgleda 
nova, kao da je ovog časa sazidana. U toj kuli sahranjivahu se carevi Midijski i Persijski; a 
čuvanje kule beše povereno jednome od jevrejskih sveštenika. 

Posle cara Darija sveti Danilo bejaše takođe u velikoj časti i kod cara Kira, jer ga Kir učini 
najprisnijim saradnikom svojim i posrednikom u narodu. I življaše Danilo zajedno sa 
carem, i beše slavniji od svih prijatelja njegovih. 

Bejaše u Vavilonjana idol, po imenu Vil,[21] kome oni svaki dan prinošahu po dvadeset 
velikih mera pšeničnog brašna, četrdeset ovaca, i vina šest mera. I car ga veoma 
počitovaše, i odlažaše svaki dan da mu se pokloni; A Danilo se klanjaše Bogu svome. I 
upita car Danila: Zašto se ti ne klanjaš Vilu? 

‐ On odgovori: Zato što se ne klanjam idolima koji su načinjeni rukama ljudskim, nego se 
klanjam živome Bogu koji je stvorio nebo i zemlju i vlada nad svima i nad svačim. ‐ Car 
gaupita: Ne izgleda li ti da je Vil živi Bog? Zar ne vidiš koliko on jede i pije svaki dan? ‐ 
Danilo osmehnuvši se reče: 

Ne obmanjuj sebe, care, jer je on iznutra ilovača a spolja bakar, i nikada on niti što pojede 
niti što popi. 

Tada car, razgnjevivši se, prizva svoje žrece i reče im: Ako mi ne kažete ko svu tu hranu 
jede, bićete pobijeni. Ako mi pak dokažete da nju jede Vil, onda će Danilo biti ubijen zato 
što izgovori hulu na Vila. ‐ Na to Danilo reče caru: Neka bude po reči tvojoj. ‐ A Vilovih 
žrečeva beše sedamdeset, osim žena i dece. I ode car s Danilom u hram Vilov, i rekoše 
žreci Vilovi: Evo, mi ćemo izaći iz hrama, a ti, care, postavi jelo i vino, pa zaključaj vrata i 
zapečati ih svojim prstenom. I kada sutra dođeš i ne nađeš da je Vil pojeo sve, onda neka 
mi budemo pobijeni, ili Danilo koji je slagao i oklevetao nas. 

Rekavši to žrečevi behu potpuno spokojni, pošto su pod trpezom bili načinili potajni 
podzemni hodnik i ulaz, kojim su svagda dolazili i pojedali hranu. I kad oni iziđoše, i car 
postavi hranu pred Vilom, Danilo naredi slugama svojim te donesoše pepeo i posuše 
njime sav hram u prisustvu samo cara; onda izišavši zaključaše vrata, zapečatiše ih 
carevim prstenom, pa otidoše. A žreci, po običaju svom, dođoše noću sa ženama svojim i 
decom, i sve pojedoše i popiše. 

Sutradan porani car, i Danilo s njim. I upita car: Jesu li čitavi pečati, Danilo? ‐ Čitavi su, 
care, ‐ odgovori Danilo. I čim se otvoriše vrata, car baci pogled na trpezu i uskliknu 
gromkim glasom: Veliki si, Vile!; i nema u tebi ni kakve prevare! ‐ A Danilo, osmehnuvši 
se, zadrža cara da ne ulazi unutra, i reče mu: Pogledaj na pod i rasmotri čije su ovo stope. ‐ 
Car odgovori: Ovo su stope ljudi, žena i dece. 

I razgnjevivši se, car naredi te pohvataše žrečeve i njihove žene i decu, i oni pokazaše 
potajni hodnik i vrata, kojima su dolazili i pojedali što se nalazilo na trpezi. Tada car 
naredi te ih pobiše, a Vila predade Danilu, i Danilo ga razbi, i hram njegov razori.[22] 

Bejaše na tom mestu velika aždaja, i Vavilonjani je počitovahu. I reče car Danilu: Eda li ćeš 
i za aždaju ovu reći da je bakar? Eto, ona je živa, i jede i pije; ti ne možeš reći da ovaj bog 
nije živ; zato, pokloni mu se. ‐ Danilo reče: Gospodu Bogu mome poklanjam se, jer je On 
Bog živi. No ti, care, daj mi dozvolu, i ja ću ubiti aždaju bez mača i bez štapa. ‐ Car 
odgovori: Dajem ti dozvolu. ‐ Tada Danilo uze smolu, mast i vunu, ukuva ih zajedno, pa 
načini od toga grudvu, i baci je u usta aždaji; ova je pojede, i prepuče. I reče Danilo: Eto 
vaše svetinje! 

No kada Vavilonjani čuše za to, silno uzroptaše i ustadoše protiv cara, i rekoše: Car 
postade Jevrejin: razbi Vila, ubi aždaju, pobi žrečeve. ‐ I došavši k caru, rekoše mu: Predaj 
nam Danila, inače ćemo ubiti tebe i dom tvoj. ‐ I kada car vide da oni uporno nastojavaju 
na tome, on bi prinućen da im preda Danila. A oni ga baciše u jamu lavovsku. I on 
provede tamo šest dana. U jami pak nalažahu se sedam lavova, i davahu im svaki dan po 
dva teleta i po dve ovce. No ovom prilikom ne dadoše im uobičajenu hranu, da bi oni 
pojeli Danila. Međutim Bog zatvori usta lavovima, kao i ranije; i Danilo boravljaše s njima 
u jami kao sa krotkim jaganjcima. 

U Judeji pak bejaše prorok Avakum: On skuva čorbu, udrobi hleb u nju, i ponese 
žeteocima na njivu. No Angeo Gospodnji reče Avakumu: Odnesi taj obed što imaš u 
Vavilon k Danilu u jamu lavovsku. ‐ Avakum reče: Gospodine, Vavilon nikada video 
nisam, i jamu ne znam. ‐ Tada ga Angeo Gospodnji uhvati za teme, i držeći ga za kosu 
postavi ga u Vavilonu iznad jame silom duha svoga. I viknu Avakum govoreći: Danilo! 
Danilo! uzmi obed koji Bog posla tebi. ‐ I reče Danilo: Ti se opomenu mene, Bože, i ne 
ostavi one koji Te ljube. ‐ I ustade Danilo, i jede. A Angeo Božji u tren oka postavi 
Avakuma na njegovo mesto. 

U sedmi dan dođe car da ožali Danila. I prišavši k jami on zaviri u nju, i gle, ugleda Danila 
gde sedi u njoj. I kliknu car gromkim glasom, i reče: Veliki si, Gospode, Bože Danilov, i 
nema drugoga osim Tebe! ‐ I naredi car te izvadiše Danila iz jame, a vinovnike njegovog 
stradanja baciše u jamu, i lavovi ih tog časa pojedoše u prisustvu Danilovom.[23] 

Danilo i tri prijatelja njegova doživeše duboku starost. 

Sveti Kiril Aleksandrijski, i neki drugi, pišu da po smrti Navuhodonosora i ostalih careva, 
kod kojih Danilo i njegovi prijatelji behu u časti, nastade drugi car, po imenu Kambiz.[24] 
Doznavši za veru njihovu, on ih izvede na ispitivanje. No kada ga oni izobličiše zbog 
njegovog zloverja, on naredi da se odseče glava najpre Ananiji. Azarija pak raširi svoj 
ogrtač, i primi na nj odsečenu glavu Ananijinu. A odsečenu glavu Azarijinu primi Misail. 
Glavu pak Misailovu, podmetnuvši svoj ogrtač, primi Danilo. Naposletku, odsekoše glavu 
i Danilu. Povestuje se da po posečenju njihovom svačija glava se prilepi k svome telu, i 
Angeo Gospodnji, uzevši tela svetih, odnese ih na goru Geval,[25] i tamo ona biše 
položena pod kamen. Nakon pak četiri stotina godina, u dan vaskrsenja Gospoda našeg 
Isusa Hrista, vaskrsnuše i oni zajedno sa nekim drugima, i javiše se mnogima, pa opet 
usnuše.[26] A sveti Oci odrediše da se spomen njihov praznuje na sedam dana pred 
Hristovo Rođenje, pošto i oni behu iz plemena Judina, iz koga i Spasitelj naš vodi Svoje 
poreklo po telu, te se na taj način javlja kao srodnik po telu ovih svetitelja. 

Molitvama ovih svetitelja neka ustroji u miru življenje naše Hristos Bog naš, kome slava sa 
Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.[27] 

  

  

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

ĐAKONA AVAKUMA, IGUMANA PAJSIJA 

i ostalih sa njima 

  

CRKVA Božja, osnovana na temelju Apostola i Proroka i zalivena krvlju svetih Mučenika, 
razrasla se kao mnogogranato drvo koje je pokrilo celu vaseljenu. Od prvog dana svoga 
postojanja Crkva je bila, jeste i biće mučenička. Stradanje i gonjenje Crkve Božje je 
atmosfera u kojoj ona neprekidno živi. U razna vremena to gonjenje je bivalo različito: čas 
javno i otvoreno, čas podmuklo i prikriveno. Na Njoj se neprekidno ispunjavaju reči 
njenog osnivača i Glave, Gospoda Hrista: ʺU svetu ćete imati nevoljeʺ; jer drukčije i ne 
može biti, pošto carstvo Njegovo (= Crkva) nije od ovoga sveta. Gospod je oduvek u ovom 
svetu, kao u šarenoj gradini svojoj, ubirao kao najmirisnije cvetove i sabirao u nebeske 
žitnice Svoje najjedrije i najbolje plodove Crkve baš u vidu svetih Mučenika. Što je jedan 
narod bivao bogonosniji utoliko je divnije plodove davao u licu svoje najbolje dece; i opet, 
ukoliko je jedan narod više plodova slao u žitnice Nebeskog Domaćina u vidu svetih 
Mučenika, utoliko je taj narod postojao bogonosniji i Bogu miliji. 

I naš mnogostradalni Srpski narod, zasađen kao ʺdrvo kraj izvora vodenihʺ (Ps. 1, 3), 
davao je izobilne plodove ʺu svoje vremeʺ. On je kroz vekove punio i puni nebeske žitnice 
mnogocenim plodovima, koji nipočemu nisu huđi od prinosa ostalih hrišćanskih naroda. 
Krv hrišćanskih mučenika ss obilno lila od dana kada je srpski narod prosvećen svetim 
krštenjem, pa sve do danas. Čitava jata svetih duša, nekada veća a nekada manja, uzletala 
su u nebesku Srbiju, ubeljena krvlju Jagnjetovom i svojom. Njihov broj je bivao naročito 
veliki u vremena opštenarodnog stradanja, kao recimo za vreme petvekovnog turskog 
ropstva, kada je Bog predao srpski narod, greha njegovih radi, u agarjanske ruke, da mu 
se telo muči eda bi se duša očistila. U tom razdoblju srpski narod se okitio kao 
mnogocenim dragam kamenjem velikim brojem svojih mučenika i novomučenika, 
dovršujući tako ʺnedostatke nevolja Hristovih na telu svomeʺ (Kol. 1, 24). Njihov broj je u 
potpunosti poznat samo svevidećem i sveznajućem Gospodu, isto kao i sve raznovrsnosti 
muka koje oni hrabro podneše za Gospoda svoga. Malo je onih koje po imenu znamo, a još 
manje onih čiji je mučenički podvig opisan u srpskom martirologiju. Jedan od ovih 
poslednjih, čijem se podvigu smerno klanjamo i čiji spomen radosno praznujemo, jeste i 
današnji sveti prepodobnomučenik Đakon Avakum, koji je mučenički postradao od 
Turaka za vreme Hadži‐Prodanove bune 1814. godine, zajedno sa ostalim svetim 
Novomučenicima. 

Ovaj divni izdanak roda srpskoga i ukras Crkve Božije, rođen je u Knez Polju ispod 
Kozare 1794. godine od oca Gavrila i majke Božane. Prosvećen svetim Krštenjem dobi ime 
Lepoje[28] što je valjda trebalo da nagovesti kako njegovu telesnu, tako i još više duševnu 
lepotu. Prve pojmove o Bogu i svetoj veri Pravoslavnoj dobio je Lepoje u roditeljskoj kući 
od svoje blagočestive majke. A kada je dečko porastao, a onako mlad ostao bez oca,[29] 
njegova majka ga odvede u manastir Moštanicu[30] da tamo izuči knjigu, jer je želela da se 
njen jedinac posveti Bogu na službu. Vrata od manastira im otvori otac Genadije, 
duhovnik te svete obitelji, koji ranije beše mirski sveštenik sa imenom Đorće Šuvak, i beše 
oženjen sestrom Gavrilovom (oca Lepojevog). No pošto mu umre supruga i on mlad 
obudove, stupi u manastir, zamonaši se i dobi ime Genadije. U manastir beše sobom 
doveo i svoga sina jedinca Stojana koji beše Lepojevih godina. Ovaj, dakle, otac Genadije 
pogledavši u mladića što ga je mati dovela, dugo ne mogaše odvojiti oči od njega, jer 6n 
beše, kako veli Sarajlija, ʺdivan i dičan kao Apolonʺ, a dušom lep i čedan kao prekrasni 
Josif, dok mu dobrota i celomudrije behu ispisani na licu. Mladić bi odmah primljen u tu 
svetu obitelj, a njegova dobra mati, udova, nikako ne htede da se odvoji od svoga jedinca, 
te i ona ostade u manastiru da poslužuje. 

Mladić, budući Bogom obdaren i prosvećen, ubrzo nauči pismo i izučavaše svete i 
božanstvene knjige naslađujući se večnom Istinom, koju Bog otkri ljudima radi njihova 
spasenja. Uz to izuči i crkveno pojanje, te svojim umilnim glasom slavljaše Boga dan i noć, 
jer svom svojom čistotom i nevinom dušom zavole tu svetu obitelj i bogosluženje u njoj, te 
se na njega mogahu u potpunosti primeniti reči Psalmopevca: ʺGospode, zavoleh lepotu 
doma tvoga i mesto gde obitava slava tvojaʺ (Ps. 26, 8). Zbog takvog napredovanja u 
vrlinama i svetom poslušanju, mladić se uskoro ukrasi svetim angelskim likom i dobi 
monaško ime Avakum. A kada napuni osamnaest godina bi rukopoložen za đakona od 
strane pakračkog mitropolita Josifa Jovanovića Šakabente. Tada mladi đakon sa suzama 
zahvaljivaše Bogu što ga je udostojio da služi svetu službu sa duhovnikom te obitelji, da 
stoji pred svetim Prestolom u oltaru i svojim rukama da se dotiče Svetih Božanskih Tajni. I 
hođaše pravo putem Gospodnjim izvršujući sa ljubavlju i usrđem svoje monaške zavete, 
kako bi se i na njemu ispunile reči svetoga Apostola: ʺNiko da ne postane nemarljiv za 
tvoju mladost; nego budi ugled vernima u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, čistotiʺ 
(I Tim. 4, 12). 

No kao što često posle tihog i sunčanog dana nailazi strašna oluja, tako i ovde, po 
dopuštenju Božjem, nastaše teška iskušenja kako za mladoga đakona, tako i za celu svetu 
obitelj. 

Godine 1809. buntovni Srbi Bosanske Krajine i Podkozarja, a pod uticajem Karađorđevog 
ustanka u Srbiji, dignu i sami ustanak, poznat pod imenom Jančićeva buna, koji je bio 
svirepo ugušen. Teške i nesnosne prilike posle ugušene bune naterale su mnoge Srbe da 
pobegnu u šume ili da prebegnu u Srbiju, Hrvatsku i Slavoniju. I sam iguman manastira 
Moštanice Genadije Šuvak, koji je uzeo vidnog učešća u buni sa ostalim sveštenicima i 
kaluđerima, krio se pune tri godine od turskih očiju i, najzad, 1811. godine morao je 
napustiti Bosnu i manastir Moštanicu oko čijeg se zgarišta povremeno nalazio i na njemu 
službu Božiju služio.. Nešto više od jedne godine proveo je u Slavoniji, uzevši sa sobom i 
svoga jedinca Stojana i osamnaestogodišnjeg Avakuma, koji se tek beše zađakonio, kao i 
njegovu majku Božanu. Iz Slavonije su krenuli da traže mirnije sklonište. Išli su od 
manastira do manastira dok jednoga dana ne stigoše na vrata manastira Blagoveštenja u 
Trnavi u okolini Čačka. Vrata im otvori jedan prosed kaluđer i sa velikom ljubavlju ih sve 
primi. Bio je to iguman Paisije, rodom tu iz Trnave i iz familije Ristovića. Sa Paisijem je 
tada u manastiru bila i njegova stara majka Sinđelija, kao i njegov najmlađi brat Stevan, 
mladić oko 17‐18 godina, dok je njegov srednji brat Dimitrije živeo u svojoj kući nedaleko 
od manastira. Kako Paisije nije imao bratstva za kojim je veoma žudeo, oberučke je 
prihvatio ove izbeglice iz manastira Moštanice. I . odjednom ožive ta sveta obitelj 
skladnim pojanjem i lepotom bogosluženja, jer sada često svetu Službu služahu tri 
sveštenika: iguman Paisije, otac Genadije i paroh Trnavski Radovan Vujović sa angelu 
podobnim mlađanim đakonom Avakumom, dok su na službu odgovarali svojim 
anđelskim glasovima đakonovi vršnjaci Stojan i Stevan. No takav blaženi i bogougodni 
život trajaše za kratko vreme. 

Posle propasti Karađorđevog ustanka u jesen 1813. godine, zulumi turski prevršiše svaku 
meru. Srpske glave su košene kao snoplje. Zbegovi su se po planinama napunili srpske 
nejači, koja je odatle gledala krvave gavranove kako u svojoj zasićenosti nadleću leševe, 
koji su se svuda od Drine do Krajine i do Deligrada crneli, jer ih nije imao ko da iskupi i 
sahrani. Mnogi viđeniji ljudi su najpre odbegli u goru u hajduke. Narod je stenjao pod 
teretom i nevoljama. To je primoralo vojvode i kneževe koji su ostali u Srbiji da polože 
oružje Turcima pred noge. Neki od njih su čak uz pomoć Turaka umirivali narod da se ne 
buni. Najduže je u šumi ostao Hadži‐Prodan Gligorijević, pa se najzad i on predao 
čačanskom Muselimu Latifagi, s kojim je donekle i prijatelj bio. Predavši se, on se doselio i 
nastanio u Trnavskom manastiru. Iguman Paisije, čestiti duhovnik, bio je na velikom glasu 
zbog svoga rodoljublja, te su ga i Turci cenili i uvažavali. Dolazak Hadži‐Prodana, 
oprobanog i čuvenog vojvode, neobično ga je obradovao, a istovetnost misli i osećanja 
brzo su ih srodile. Oni su se dogovorili i odlučili da ponovo dižu ustanak, pa su čekali 
samo zgodan trenutak za to. 

Na ojađeni narod je pored nevolje od Turakadošla i druga, još veća i teža. Od truleži 
nesahranjenih leševa, koje su Turci svuda sejali, zemlja se zakužila te je zavladala teška i 
opaka bolest, od koje leka nije bilo. Harala je preko cele zime, pa nastavila da kosi i cele 
iduće godine. Od kuge su naročito stradali gradovi, u koje su se opet uselili Turci. 
Trnavski manastir, budući usamljen u planini, bio je pošteđen ove opasnosti, te su i 
njegovi žitelji bili spokojni. Ali, nažalost, ne za dugo. Na nesreću njihovu, čačanskom 
muselimu Latifagi dođe ideja da i on sa svojim momcima, svojim blagom i oružjem 
potraži utočišta od ove opake bolesti u Trnavskom manastiru. 

Iguman Paisije i Hadži‐Prodan sada su bili pod neposrednom prismotrom Turaka, što im 
nije bilo prijatno. Pa ipak početkom septembra 1814. godine, iznad Trnave u manastiru 
Stjeniku, gde je bio veliki zbeg, podalje od oka čačanskog muselima Latifa i njegove 
telesne garde, koji su još uvek sedeli u Trnavskom manastiru, sastali su se svi knezovi, 
vojvode i duhovnici iz požeške nahije, među kojima su bili: Hadži‐Prodan, iguman Paisije, 
otac Genadije Šuvak i druga sveštena i civilna lica. Na tom sastanku se odluči da se narod 
diže na ustanak. Za voću ustanka izaberu kneza Miloša iz rudničke nahije, a za njegovog 
pomoćnika Hadži‐Prodana. Nad ustanicima je izvršio zakletvu vrlo popularni iguman 
Paisije kome je stavljeno u dužnost da najbržim i najboljim putem signalizira ustanak, koji 
je imao planuti na Krstovdan 14. septembra 1814. godine. Sa skupa je upućeno poslanstvo 
knezu Milošu da ga izvesti o dogovoru i da ga umole da im se kao vođ pridruži. 
Tih dana je Latifaga preuzeo put iz Trnavskog manastira po Dragačevu i prema Žiči radi 
umirivanja buntovne raje. Latif‐aga je u pratnji Hadži‐Prodana, Avrama Lukića, Boke 
Protića ‐ Gučanina, popa Nikole Kostića i još nekih obilazio sela na planini Jelici i išao 
prema manastiru Žiči. Ovaj Latifov put išao je na ruku igumanu Paisiju da priđe izvršenju 
Stjeničke zavere. Uoči samog Krstovdana iguman Paisije, hadži‐Prodanov brat Mijailo i 
drugi naoružani ljudi, kojih je već bilo dosta po planini Jelici, napali su osmoricu Latifovih 
momaka koji su bili ostali u manastiru da čuvaju Latifovo blago i oružje, razoružali ih i 
uzeli veliko muselimovo blago. O događaju u Trnavi odmah je javljeno Hadži‐Prodanu, 
koji se noću iskrao iz Latifove pratnje u Trnavu, a sutradan na Krstovdan, nasred Trnave, 
na Ilijaku, razvijena je ustanička zastava oko koje se okupilo od dve do četiri hiljade 
ustanika. 

Tako, dakle, u Trnavi, ukraj Čačka, u manastiru Blagoveštenju, Hadži‐Prodan, iguman 
Paisije, Mijailo i drugi digli su ustanak na praznik Časnog Krsta, upravo onog istog dana 
kada je i propao pre godinu dana. Tako je ustanak vezan za praznik Krsta i stradanja i 
time dobio svoju simvoliku i tajanstvenost. Poneti krst svoga naroda, i svoj, na to je više 
nego ikada Krstovdan pozivao. Hadži‐Prodan je bio svestan toga i on je sada poneo taj 
krst zajedno sa svima koji su uz njega bili. 

Istina, čim je stigao u Trnavu, Hadži‐Prodan je oslobodio Latifove ljude i uputio ih da idu 
iz manastira u Čačak, a zadržao je Latifovo blago i oružje. Zatim je odmah razaslao ljude u 
ostale nahije i obavestio tamošnje vojvode o događajima u Trnavi, pozivajući ih da se 
pridruže ustanku. Istovremeno, Hadži‐Prodan je predosećao opasnost i skori napad 
Turaka. Utoliko pre što je knez Miloš odbio poziv da se pridruži ustanku i stane na čelo 
njega. Zima je bila na pragu, gore su izgubile zelenu boju. Hrane nije bilo, municije takođe. 
Zbegovi za žene i decu nisu bili pripremljeni. A na Beogradskom gradu radile su stotine 
Srba. Mogu ih uzeti za taoce, pobiti, n šta je onda učinjeno? Tako je tada mislio Miloš 
Obrenović kada mu je poruku Hadži‐Prodana doneo neki pop Simo. I odlučio je onako 
kako Hadži‐Prodan nije želeo. Odbio je da se pridruži ustanicima. Govorio je da vreme za 
ustanak još nije stiglo. Kada su Hadži‐Prodan i oko njega okupljeni ljudi saznali za poruku 
kneza Miloša kakvoj se nisu nadali, ova je delovala na sve kao grom iz vedra neba. 
Okupljeni ustanici se počeše razilaziti svak na svoju stranu i oružje sakrivati po pećinama i 
šupljim bukvama. 

U početku, nešto pozivima Hadži‐Prodanovim, a nešto i bez njih čulo se za ustanak u 
Trnavi. Pojedini knezovi, vojvode i ugledni ljudi počeli su da se dižu. Ustanak se širio kao 
trava posle dobrih kiša. Zahvatio je požešku i jagodinsku nahiju, kao i neka sela 
kragujevačke nahije. Izgledalo je da ustanak niko neće moći ugušiti. Otpor Turaka bio je 
slab. Nigde nije bilo većeg okršaja, nigde da se skupe i odupru. Miloš je bio u nedoumici. 
Toliko je obećavao Sulejman‐paši u Beogradu da će u Srbiji biti mirno, da je to jedina 
narodna želja, a puške već uveliko prašte i padaju turski vojnici. Zato ode Ašinbegu, 
muselimu rudničke nahije, i reče mu: ʺJa o toj buni ne znam, dozvoli mi da ja narod 
stišamʺ! Pristade Ašin‐beg i reče da će i on vojsku poslati na Hadži‐Prodana i da će bunu 
zajednički ugušiti. Tako ka Trnavi krene vojska da uguši ustanak. Iz Beograda se 
istovremeno kretala velika vojska pod komandom Naja‐paše Ibšira, zamenika 
beogradskog vezira. Kod Čačka se slegla silna vojska. Hadži‐Prodan imao je u Trnavi 
malo vojnika i nije mogao dočekati Turke. Naročito ga je pogodilo kada je video da je i 
Miloš pošao na njega. Stoga je napustio Trnavu i pošao ka rudničkoj nahiji. 

Do jedine odlučnije bitke došlo je kod Knića u Gruži. Na jednoj strani bili su brojni Turci i 
Miloševi ljudi, a na drugoj Hadži‐Prodan sa svega nekoliko stotina ustanika, ali 
odabranih. Bitka je trajala ceo dan, pa su vojske i zanoćile na bojištu. No pošto je ustanika 
bilo mali broj, i većina voća i viđenijih ljudi već ranije bilo pohvatano, i pošto je i sam 
narod bio podeljen među sobom, to ustanici noću napuste bojište, jer se u takvim uslovima 
nije moglo ratovati sa turskom silom. Sa malim brojem ljudi Hadži‐Prodan više Ostružnice 
pređe u Srem, čime je praktično ustanak i propao. Ali time nisu i muke narodne prestale. 
Ta buna je ipak opominjala Turke da se Srbija nije umirila. Narod je samo trebalo pozvati, 
i na skupu bi bile za čas mnoge čete, sa oružjem i spremne za boj. Zato su se Turci 
potrudili, i ovu bunu iskoristili kao povod, da obezglave narod. Oni su pohvatali skoro 
sve narodne prvake i viđenije ljude, naročito duhovne vođe, koji su na ma koji način bili 
umešani u Haci‐Prodanovu bunu, ili su Turcima mogli biti sumnjivi. 

Hajka je izvršena najpre u Čačku, gde su mnogi na prevaru pohvatani. Iz Čačka je Kaja‐
paša vodio neobičnu kolonu. Sve te pohvatane ljude, okovao je u sindžire i vodio ka 
Kragujevcu. Govorilo se narodu da će im sve biti oprošteno, jer je to bnla poruka i 
Sulejman‐paše iz Beograda. Naja‐paša se sastane sa Milošem kod Kragujevca. Narod iz 
okolnih sela dođe u Kragujevac i donese hranu, kao pre nekoliko dana u Čačku. I tu se 
ponovi strašna slika. Mnogi ljudi padoše u si1ndžire i pridružiše se već umornoj i 
izmučenoj koloni ljudi dovedenoj iz Čačka. Naja je zatim otišao u Jagodinu koja je 
doživela isto što i Čačak i Kragujevac. Prilikom hvatanja roblja, Turci nisu sve trpali u 
sindžire, nego su mnoge poubijali na licu mesta. Tako su Turci šezdeset ljudskih glava 
posekli u Dragačevu, dok su ravno sto lica poveli u sindžirima za Beograd, sekući usput 
koga stignu, kao i svu nejač koja je išla za pohvatanim i zavezanim roditeljima. Isto tako u 
kragujevačkoj nahiji Turci su uhvatili osamdeset šest uglednijih lica, zatvorili ih u 
kragujevačku tamnicu, i nakon nekoliko dana sve posekli. 

Turci su okovano roblje u nekoliko ʺštafetaʺ, kako su nazivane kolone okovanog roblja, 
sprovodili u Beograd. Ka Beogradu se kretala prva kolona od 115 ljudi okovanih u 
sindžire, bledih i umornih; a pored njih su koračali turski vojnici noseći trofeje pobede 
Sulejman‐paši. U toj štafeti je bio i iguman Paisije kao i njegov mladi đakon Avakum. 
Igumana je Naja slao kao ʺnajlepšu jabukuʺ na peškeš svome veziru. Za kolonom su 
izmučene i premorene posrtale majka đakona Avakuma Božana i majka igumana Paisija 
Sinđelija, koje se nisu mogle odvojiti od svojih sinova. Kada je kolona prolazila kroz sela, 
žene su, pobuđivane hrišćanskim milosrđem, krišom iznosile hleb i dodavale taocima, dok 
su ljudi šaputali: ʺpobiće ih sveʺ! Kolona je najzad stigla u Beograd i svi su se obreli u 
kazamatima, zatvoreni u Nebojšu Kulu. Nastali su teški dani tamnovanja i iščekivanja 
grozne smrti. 

Dok su ovi prvi tamnovali, Ibšir Naja‐paša i Ašin‐beg su sa Milošem i dalje ʺumirivaliʺ 
narod i hvatali novo roblje koje je takođe dovođeno u Beograd, ili tu i tamo ubijano. 
Kovani sindžiri sa oštrim alkama, koje su se upijale u vratove iz kojih je curila krv, 
zveckali su tužno po ojađenoj zemlji Srbiji. Nejednak hod, posustajanje iznemoglih, 
propraćeno kamdžijanjem i psovkama sprovodnika, uvećavali su bol i kuknjavu roblja. V 
sindžirima su bili ne samo ljudi već i žene pa i nejaka deca. ‐ Zima mi je, kaže jedna 
devojčica od petnaestinu godina svojoj majci, pa cvokoćući skupljaše ruke čas na grudi, a 
čas trljajući prste. ‐ Eno hana, kćeri, svratiće nas da se ogrejemo, teši kćerku majka. Ispred 
hana kao obično je trem na drvenim ćulsijama za koje povezaše roblje, a sprovodnici 
uđoše unutra da se odmore i ogriju. Pred hanom nasta poskakivanje od zime i mraza, a 
sprovodnici pomisliše da roblje kida lance i pokušava bekstvo. Istrčaše napolje, pa kad 
videše o čemu se radi, uz psovku vratiše se natrag. Tako je putovalo roblje od Jagodine do 
Beograda, radujući se mračnim tamnicama u čijim će debelim zidovima koliko toliko moći 
da se zagreju. 

Dok je roblje tamnovalo u mračnim zidinama i kopnilo o slaboj hrani (dobijali su samo 
parče hleba i malo vode na dan), dotle je Sulejman Skopljak‐paša premišljao kakvim 
mukama da umori ʺbuntovnikeʺ. Nije mu se htelo da ih brzo liši života, već da ih što više 
namuči, kako bi se ostali narod od njih ʺnaučio pametiʺ, te pristao da bude pokorna raja. 
Zato je smislio da ih sve žive na kolac natakne na Stambol Kapiji. 

Osvanuo je 17. decembar 1814. godine. Skopljak je poranio, i pljesnuvši dlan o dlan 
pozvao seiza. Kada je seiz ušao, propisno pozdravio vezira dubokim klanjanjem, i stao 
mirno, vezir ga je upitao: 

ʺJe li živ onaj peksijan što mi ga je ćehaja iz Čačka na peškeš poslao?ʺ 

ʺŽiv je i zdrav, čestiti gospodaruʺ. 

ʺA dajete li mu šta da jede?ʺ 

ʺKomad hleba i malo vode na danʺ. 

ʺMnogo je! I to od danas neʺ, rekao je strogo zapovednički vezir, naredivši da se spremi 
dobar hrastov kolac i da se isti stavi kod vrata pred kulom Nebojšom. 

Kada je veziru saopšteno da je zapovest izvršena, izdao je naređenje da izvedu onu 
ʺnajlepšu jabukuʺ: 

ʺDaćete mu onaj cerovak da ponese do Stambol‐Kapije. Sa njime povedite što više roblja 
da gleda šenlukʺ, zapovedio je vezir, pošavši i sam na Stambol‐Kapiju sa svojom svitom. 
Dok je vezir izdavao naređenja, i dok su ih seizi hitro izvršivali, Đakon Avakum je u 
tamnici kule Nebojše pevao na glas svojim umilnim glasom divnu crkvenu pesmu: 

ʺS nami Bog razumjejte jezici i pokarjajtesja, jako s nami Bog. 

Uslišite do poslednjih zemli, jako s nami Bog ...ʺ. 

U neposrednoj blizini Đakona Avakuma, u jednom mračnom uglu, kolenopreklono, 
dodirujući čas čelom zemlju, čas dižući ruke uvis, iguman Paisije je šaputao sledeću 
molitvu: 

ʺO Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, blagosiljam onaj dan kada sam u hramu 
Blagoveštenija Prečiste Tvoje Majke, u kome sam služio Tebi i Tvom narodu, spustio moj 
blagoslov na napaćeni i namučeni narod da ustane na neprijatelja, koji sve svetinje pogazi, 
uništi i popali. Ja verujem, Gospode, da će Tvome srpskom narodu, Tvojom pomoći, moj 
grešni i nedostojni blagoslov biti po milosti Tvojoj blagoveštenije i blaga i radosna vest u 
slobodi, koju ćeš Ti dati i doneti, da Te u njoj svenarodno proslavlja. Ti, Gospode, video si 
i znaš da je srce moje bilo daleko od zemaljskog blaga za koje se nisam nikada lakomio, i 
Ti si, Gospode, video i Ti znaš da je srce moje jedino vezano za narod, kao najveće blago 
moje posle Tebe. Pomozi, Gospode, narodu Tvome. 

Pomozi, Gospode, i meni jer si me udostojio angelskog obraza u sveštenom činu. Pomozi, 
Gospode, da sačuvam taj obraz, podoban anđelima Tvojima, na slavu Tvoju a na čast i 
ponos roda moga a nasleđa i dostojanstva Tvoga. 

Kolebanje i smutnje odagnaj od mene i neka, Gospode, bude volja Tvoja. 

Ne daj me, Gospode, u ruke neprijateljima da nemoći i slabošću mojom likuju, nego kroz 
mene, slugu Tvoga, proslavi narod Tvoj, decu moju i ceo rod srpski. 

Gospode, muke koje u ime Tvoje i za rod moj dobrovoljno nosim i primam kao najveći i 
najskupoceniji dar Tvoj, učini da budu srcu mome slatke kao nektar, a duši mojoj žednoj 
Tebe, neka budu spasonoone i celebne kao melem. 

Udostoj me, Gospode, i drugog velikog i najvećeg krštenja krvlju i mučeništvom, koje si 
dao i daješ izbranicima svojim. Ali, Gospode, za jedno Te samo molim: krv ovog krštenja 
neka bude na neprijatelje Crkve Tvoje svete i roda srpskog .. .ʺ. 

Đakon Avakum beše završio sa pesmom, kroz koju je pevao pobedničku molitvu, i prišao 
svome igumanu, pa kleknuvši pored njega, sasluša poslednje reči molitve, na koje samo 
izusti: ʺAmin i daj Božeʺ, a u taj mah zveket brave i škripanje teških tamničkih vrata 
prekide ih na molitvi. 

Jedan sejmen otvori vrata, tražeći očima igumana Paisija. Kada ga ugleda, uđe unutra, 
uhvati ga za rame, pa psujući i gurajući ga ispred sebe izvede iz tamnice. Đakon Avakum 
potrča za igumanom do ispred vrata i uhvati igumana za desnu ruku na koju spusti svoj 
poslednji celiv. Iguman Paisije je imao samo toliko vremena da ga poljubi u lice okvašeno 
toplim suzama. 

Stari iguman Paisije idući ka Stambol‐Kapiji, sa kocem na ramenu u društvu ostalih Srba 
zarobljenika, znajući kakva ga smrt očekuje, ne uplaši se, jer vera i duhovna moć koju mu 
Bog podari ispuniše dušu njegovu i on osećaše radost što će postradati za Hrista, Njegovu 
Crkvu i svoj narod. 

Onde gde se doskora nalazila Kolarčeva pivnica, kod spomenika kneza Mihaila, bila je 
Stambol‐Kapija. Pred ulazom u Stambol‐Kapiju bio je pokretan drveni most kojim se 
ulazilo u nju. Ispod mosta ujezerila se velika baruština prekrivena zaleđenom 
žabokrečinom. Na samoj kapiji turski sejmeni čuvaju stražu a u svodovima njenim na 
gvozdenim kukama visilo je nekoliko srpskih glava. 

Vezir je izašao i stao sa svojom svitom na naročito spremljenom mestu na samoj Stambol‐
Kapiji i posmatrao kako kroz nju prolazi: napred nekoliko sejmena, a za njima iguman 
Paisije sa hrastovim kocem na ramenu, a pozadi njega u sindžirima korača povezano 
roblje, probrano iz tamnice. Kada su svi prešli preko drvenog mosta, vezir je dao znak da 
stanu i pristupi se poslu. Sejmeni su stali. Stao je i iguman Paisije spustivši kolac, dugačak 
oko dva metra, koji mu beše otežao, a čiji je vrh blago izveden još od same njegove 
sredine. Naslonivši se na debeli kolac, iguman Paisije je mirno posmatrao kako jedan 
sejmen kopa rupu iz koje drugi izgrtaše zemlju. Kad je rupa bila gotova, sejmeni se 
uspraviše i pogledaše u vezira, koji pljesnu dlan o dlan i time dade znak da rade dalje. 
Jedan sejmen priđe igumanu Paisiju i uze kolac iz njegovih ruku, a druga dvojica dočepaše 
ga i opružiše potrbuške po zemlji i čvrsto vezaše. Dželat mu zatim nožem zaseče između 
nogu meso da bi kolac lakše prošao, pa vrh njegov uvuče u zarez. Njegovi pomagači 
drvenim maljevima polako kolac zabijahu u telo, a dželat ga pridržavaše da ne sklizne u 
stranu, nego pravce da ide kraj kičme kako bi izbio ispod samog potiljka. Paisije za sve 
ovo vreme ječaše, a kad kolac uspraviše i zemlju dobro oko njega u rupi nabiše, on glasno 
izusti: ʺSlava Boguʺ. 

ʺBooožeʺ, čuo se malo docnije prigušen jauk Paioijev, a vezir je zadovoljno pljesnuo 
rukama i pokazao sejmenima na ono roblje koje je jednim delom popadalo na zemlju od 
užasa a drugim oči zaklonilo, okrenuvši se u stranu da ne gleda onaj stravičan prizor, koji 
je i njima pripremljen. Vezir se potom okrenuo i sa svojom svitom vratio u grad, a sejmeni 
povadivši svoje handžare zašli su redom, i četrdeset osam lica isekli, i na kolje mrtve 
nabili. 

Dan je bio vedar. Sunce je naginjalo zapadu i svojim rumenim zracima obasjavalo 
Stambol‐Kapiju, a jagodinsko roblje baš tada nastupaše ispred ove užasne kasapnice na 
kojoj se pušila topla krv igumana Paisija i ostalih trnavskih Mučenika. Otac Genadije, koji 
beše u ovoj štafeti i koji beše posustao od putovanja, gledaše preko drvenog mosta na ulaz 
Stambol‐Kapije. Odjedanput se trže i zasta zaprepašćeno kad prepozna na kocu svoga u 
Hristu brata i starešinu igumana Paisija. Zastali su i sprovodnici sa celom ʺštafetomʺ, 
ukazujući roblju na istu sudbu koja ih čeka. Otac Genadije i ostalo roblje u sindžirima 
stajalo je oborenih glava pred ovim užasnim prizorom kvaseći zemlju vrelim suzama. 

Toga dana Sinđelija je kao i obično pošla da obiđe sinove u kuli Nebojši. Pred Stambol‐
Kapijom je naglo stala prepoznavši svoga sina Paisija. Udarajući se u prsa zaridala je 
gorko, a potom potrčala ka Nebojši da vidi da li je tamo njen drugi sin ‐ Dimitrije. 

Kada se Ibšir odmorio od dugog puta, zatraži od vezira da mu da Teofila Popovića, onoga 
dakle koji je pisao pisma i pozivao na ustanak, da se nasladi njegovim mukama. Vezir se 
rado odazvao svome vernom ćehaji. Neposredno pored Paisija jaukao je Teofilo, Ibšir se 
glasno cerekao sa istog mesta odakle je i vezir posmatrao pogubljenje Paisijevo. 

Ovakvi i slični prizori su se ponavljali skoro svakodnevno i nadalje više od mesec dana. 
Beograd beše bedna i tužna varoš posle propasti Srbije. On je bio tada ljudska kasapnica, 
gnezdo užasa i strahota. Gubilište nije bilo stalno određeno, ono je bilo svud, u gradu i 
izvan varoši, pa i na ćoškovima čaršije. Sa zidova gradskih i karaula varoških štrčale su 
motke i kocevi s odsečenim glavama oko kojih se gavranovi skupljaju; odmah izvan 
varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol‐Kapije ka Terazijama, i od Bataldžamije 
ka Tašmajdanu nepokopane i unakažene lešine oko kojih se psi otimaju, ili još živi 
Muče1nici na kolju, koji se po dva‐tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima. ʺNa 
vračaru od Tašmajdana do Stambol‐Kapije, priča jedan očevidac, s obe strane puta stoji 
parada od ljudi, na kolje nabijeni ... imade ji 60 ili 70, kromje što su nabijeni u Jagodini i 
Ćupriji; među ovima... imade popova i kaluđera i mnoge su psi odozdo izeli, dokle su 
mogli dohvatiti...ʺ. Po neko je imao toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu 
ko pri pomrčini pištoljem muke prekrati. Skopljak Paša je svako jutro uzjahivao svoga 
konja i izašavši na Stambol‐Kapiju šetao oko grada po bedemima i Kalemegdanu. Vršio je 
smotru nad ljudima koji su na kolju umirali, mučeći se po dva tri dana i sa zadovoljstvom 
je posmatrao neiskazane muke mučenika. 

Turci su neobično voleli kada su iz tamnice vodili roblje na gubilište da se uvek u svakoj 
partiji nađe po koji sveštenik. Njih su zato oni i prišteđivali da ih uvek bude. Na Svetoga 
Savu (1815) nabijeno je na kolac 20 sveštenika, među kojima i pop Simo Sjeničanin, pop 
Radovan Vujović paroh trnavski, pop Mijailo iz Ljutovnice i drugi. 

Za popa Radovana se priča kad su ga poveli sa ostalima na kolac Turci su ga terali da ide 
brže govoreći: 

ʺAjde brže, peksijaneʺ! 

ʺNisam peksijan no popʺ, odgovori Radovan. 

ʺA šta mu je to riječ pop? Valjda isto što derviš ili odžaʺ? upita jedan Turčin. 
ʺIzgovaraj za mnom prva slova ovih reči: P(astir) O(vaca) P(ravoslavnih)ʹʹ. 

Turčin je izgovorio: POP. 

Turci, pre nego što bi uzedi život Srbima, pokušavali su da im uzmu najpre dušu. Oni su, 
naučeni od oca svake laži ‐ đavola, obično nudili sve koje su vodili na gubilište da prime 
njihovu poganu veru, opraštajući im pritom sve krivice i poklanjajući im život. Malo je 
bilo onih koji su se hteli time koristiti da bi izbegli ljute muke. Radije su odlazili i na kolac, 
govoreći: ʺBolje sa koca lajati, nego sa Turcima klanjatiʺ. Pa ipak bilo je i takvih, koji su 
pristajali da iznevere svoju veru. 

Kada otac Genadije, prošavši pored živog na kocu nabijenog igumana Paisija, stiže u 
tamnicu, njega ozari sreća, i na sebe zaboravi kada u tamnici beogradskoga grada zateče 
živa svoga jedinca Stojana, koga su sa igumanom Paisijem i đakonom Avakumom doterali 
iz Trnave u Beograd. Stojan je bio zajedno sa đakonom Avakumom. Ali se ocu Genadiju 
srce brzo poče parati, jer ga zaokupi strah od predstojećih muka, udružen sa mislima u 
kojima je gledao sina Stojana kako se uvija zajedno sa njim na kocu. Zato se reši da 
prihvati ponudu Turaka i da se poturči. Svoju odluku saopšti sinu Stojanu. Reče mu da on 
ovo čini u velikoj nevolji, a najviše radi njega jedinca, obećavajući mu da će se jednoga 
dana čim se prilika ukaže, ponovo vratiti u svoju svetu veru pravoslavnu. Taj razgovor 
među njima tekao je otprilike ovako: 

Stojan: Babo, Lepoju cerov kolac spremaju. 

Genadije: Svima je nama suđeno, sinko, da ga nosimo, neko pre a neko kasnije. Spasa nam 
Nema ni s koje strane. Možda će čestito djete preći u paščeću vjeru da kolac ne omasti. 

Stojan: Neće, bogami, babo, dobro ja njega poznajem. Tvrda je vera njegova. Taj se smrti 
ne boji. Zna on kako treba voleti Boga i ovu svetu zemlju. 

Genadije: Znam, djete, ali dobro utuvi što ti kažem: Muke su to prevelike, treba istrajati. Ja 
od života ništa neMam. Svejedno mi je kad ću kolac poneti, ali tebe mi je žao, tvoje 
mladosti i lepote. Poslušaj ti tvog baba, ne treba zabrazditi. Tursko je vreme odzvonilo, 
treba našoj zemlji mišica. 

Stojan: Znam, babo, ali šta će reći .. . 

Genadije: Nema tu ali. Primićemo poganu vjeru za kratko vreme, dok prođe ovaj pokolj, 
pa ćemo posle, u ime Boga, opet biti što smo i bili. 

Stojan: Ama, babo, kako ćemo mimo ostalu našu braću? 

Genadije: Lasno ćemo, sinko. Neka Turci čine svoje, a mi ćemo po našem. Vjeru ćemo u 
srcu nositi. I Lepoje će pristati da se poturči. 
Stojan: Neka bude kako ti veliš! 

Tako dakle, navaljivanjima i ubeđivanjima otac Genadije privole na ovo sina Stojana. O 
odluci saopšti i đakonu Avakumu predlažući mu turčenje. Đakon Avakum za ovaj 
predlog ne hte ni da čuje. Odvraćaše ih od njihove namere, ukazujući igumanu na 
dvostruko dostojanstvo ‐ sveštenomonaški anđelski obraz i srpski nacionalni ponos. Otac 
Genadije ostade pri svome i saopšti Turcima svoju i svoga sina želju, da hoće da se 
poturče. Uvažiše im Turci molbu i obojicu izvedoše iz tamnice, davši ih Ibširu, koji ih na 
svečan način poturči. Od oca Genadija posta Mula‐Salija, a od Stojana ‐ Redžep.[31] 

Turci zanudiše i Dimitrija, Paisijevog brata, da se poturči, opraštajući mu svu krivicu. On 
to odbi. Jednoga dana izvedoše i njega iz tamnice, izvan gradskih zidova, odsekoše mu 
glavu pa je natakoše na kolac.  

Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži‐Prodanovoj buni, najviše ih je 
zanimao mladi i neustrašivi Đakon Avakum. Đakon Avakum lepotom svojom beše sličan 
krinu koji se tek rascvetava i Turci zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, hteli su pošto 
poto da ga poturče eda bi ostao u životu. Beše došao red i na njega. Trebalo je sada i on da 
ispije gorku i tešku čašu koju je pre njega ispio njegov veliki učitelj iguman Paisije. Turci 
su pokušavali da ga privole na turčenje, ali ni molbe ni pretnje nisu ga mogle na to 
privoleti. Na sva navaljivanja i obećanja Turaka da se poturči, prezrevši sve ovo ‐ 
zemaljska blaga koja mu nuđahu, odgovarao je molitvom Hristu, Koji ga je nevidljivo 
krepio i kao pravom vojniku davao snagu. 

Avakuma nisu samo Turci ubeđivali da se poturči. Nekadašnji njegov iguman i duhovnik 
Genadije, a sada Mula‐Salija i Redžep, obilazili su ga u tamnici, ali sa njima nije hteo ni 
jedne progovoriti. Govorio mu je Mula‐Salija: ʺSinko, Bog neka ti bude u pomoć. Poturči 
se, ne treba ludo mrijeti. Eto, Stojan i ja ...ʺ. ‐ Ne, oče, ja sam Hristov vojnik. Smrt je 
olakšanje za sve nas. Radujmo se smrti. 

Kada sve ponude o poturčenju ostaše bezuspešne, kucnu i Đakonu Avakumu njegov čas. 
Jednoga dana, kada se sunce rađalo i zlatnim zracima obasipalo vrh Avale i porobljenu 
Šumadiju, otvoriše se teška tamnička vrata i Turci izvedoše đakona Avakuma iz Nebojše, 
davši mu da ponese kolac na koji će kroz koji čas biti nabijen. Ova tužna povorka, koju 
praćahu i u kojoj uživahu Turci, uputi se na Kalemegdan. Za Đakonom Avakumom išla je 
njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se 
poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojnika Hristovog i 
divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su 
istovremeno bile i odgovor ojađenoj majci, koju sa njima opominjaše da se okane 
uzaludnog preklinjanja. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do 
mesta gubilišta iz glasa pevao: 
ʺNema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke 
čeka, Pa vi činʹte što je vama drago! Skoro ćete i vi dolijati. Bog je svedok i njegova 
pravdaʺ. 

Pred Kalemegdanom, njegova bolom skrhana majka glasno zakuka za svojim jedincem, 
koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštren 
kolac. Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima 
punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mlađani život. 
ʺBog će ti sinko, oprostiti, jer to činiš u nevoljiʺ, govoraše mu ona. I na ovu, punu bola i 
užasa, majčinu molbu Đakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori: 

  

ʺMajko moja na mleku ti hvala!  

Alʹ ne hvala na nauci takvoj!  

Brzo ćeš se obradovatʹ sinu!  

Dok pred Božje izidemo lice;  

Smrt izbavlja od svakijeh beda;  

Cvet proletnji tek za zimom ide,  

Blago tome ko ranije umre,  

Omanje je i muke i greha,  

Pa što kome Bog i vera dadne,  

A još ima braće na svijetuʺ. 

  

Došavši na mesto pogubljena, Turci ponovo počnu savetovati Đakona Avakuma da se 
poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena. 

ʺA zbilja, umiru li i Turci kadgodʺ? upita mladić smešeći se. 

ʺE, pa umiru dabogmeʺ! ‐ ʺOnda je svejedno a pre a posle. Što pre umrem omanje mi je 
grehaʺ, odgovori on odlučno. 

I najzad, u poslednjem momentu kada mu se već i sejmen pašin približi da obavi ovaj 
tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnikʹ vezirov i reče poruku 
gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše: 

  
ʺAvakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,  

Još trenutak imaš samo ‐ odreci se svoga Hrista?  

Ne htedneš li ‐ ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!  

I tebe će ovog časa, pokositi sudba istaʺ.  

  

‐ ʺSmrt izbavlja od svih beda;  

Blago onom ko pre umre,  

Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.  

Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,  

Činʹte Turci što vam drago, i tako se mora mretiʺ!  

Burni žagor ʺdivno deteʺ kadune se čudom čude!  

ʺZar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci krivoʺ!  

I duševan Turčin jedan, ‐ da uštedi dečku muke,  

Probode mu jataganom mučeničko srce živoʺ. 

  

I izvrši se ovaj poslednji čin drame mučenika Hristovog u kojoj Turci ne ostvariše svoju 
želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje 
u vaskrslom Hristu Bogu. 

Majka je dugo naricala kod koca, koji je sa njenim sinom jedincem bio uspravljen među 
drugo kolje, na kome izdisahu ranije nabijeni mučenici. Milovala je i ljubila ruke i noge 
njegove, dok se nije stropoštala pod kolac, zarivši glavu u mlaku krv svoga jedinca, koja se 
beše razlila po zemlji. Negde u toku noći osvestila se, prekrstila i izgubila u mraku. 

Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je baš na 
istom mestu gde je ravno deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži 
Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim 
glasom sam sebi čitao molitvu ʺNa ishod dušeʺ, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: 
ʺGotov sam, činʹte Turci svojeʺ! 

Dakle nakon deset godina, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio skoro iste reči: 
ʺČinʹte Turci što je vama dragoʺ, te je tako Kalemegdan uistini postao mesto dobrih 
megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, 
izvojevali neuvenljivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga i 
Podvigopoložnika, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji 
verno poštuju sveti spomen njihov. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

DIONISIJA,  

arhiepiskopa Eginskog 

  

RODIO se na ostrvu Zakintu; sin znamenitih, bogatih i T plemenitih roditelja, Mokija i 
Pavline. Školovan, izučio dobro svete knjige, prezreo sujetu ovog prolaznog sveta, 
zamonašio se. Kao monah, sav se predao duhovnim borbama monaškog življenja, posteći 
se, moleći se, stražeći, i sve uopšte vrline upražnjavajući. Tako se podvizavajući, on 
prevaziđe sve oce svoje obitelji, čak i najvrlije starce. Zbog svojih vrlina on bi udostojen 
prezviterskog čina. 

Umoljen od Atinskog arhiepiskopa, blaženi Dionisije se primi episkopskog čina, i bi 
postavljen za arhiepiskopa Eginskog.[32] Imao preizobilnu ljubav prema Bogu i bližnjima. 
U toj ljubavi On spasao život ubici, koji mu ubio rođenog brata i ispovedio mu taj svoj 
greh: on prikrio ubicu ovog od gonitelja, i poslao ga na sigurno mesto; i tako ga spasao od 
suda. 

Zbog svetog života svog blaženi Dionisije bi udostojen od Boga dara čudotvorstva. Pored 
drugih čudesa jednom zaustavio tok nabujale reke, i tako prešao po suvu njeno korito 
zajedno sa svojim đakonom. Osim toga dobio od Boga i dar prozorljivosti i predviđanja. 

Tako svetleći svojim svetim životom, on predade svoju svetu dušu u ruke Božije 
sedamnaestog decembra 1624. godine. Njegove mošti posle kratkog vremena biše 
otkrivene potpuno čitave: iz njih je teklo miro; i bivala su, i bivaju, mnoga čudesa od njih 
onima koji im pribegavaju s verom. Nalaze se danas na njegovom rodnom ostrvu Zakintu 
(u Jonskom moru).[33] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

JAKHA 
  

OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

STEFANA ISPOVEDNIKA 

  

PREPODOBNI otac naš Stefan, pre monašenja zvao se Dunalo (ili Danilo). Bejaše prvo 
velikaš i guverner ostrva Niverte, kod Kadiksa u Španiji. Poznavši svu sujetu ovoga sveta, 
on napusti i slavu i bogatstvo, pa dođe u Rim, gde se zamonaši. Potom ode u Carigrad, 
gde je razgovarao s carevima, Konstantinom i Romanom Porfirorodnim,[34] pa se onda 
uputi u Jerusalim. U Jerusalimu on primi veliku shimu od patrijarha Hristodula,[35] koji 
mu dade ime Stefan. Kinjen i bijen od Saracena, koji ga primoravahu da obrije bradu, on se 
udalji u Egipat. Tamo on bi uhvaćen i posađen u tamnicu; i tamnovaše sa dva sveštenika 
šest meseci, moren glađu i žeđu i svakovrsnim mukama. Posle toga blaženi otac Stefan bi 
izveden pred Amira egipatskog, koji ga okova u teške lance i primoravaše ga da se 
odrekne Hrista. No svetitelj ostade nepokolebljiv i neustrašivo ispovedaše da je Gospod 
naš Isus Hristos jedini istiniti Bog. Zbog toga bi stavljen na mnoge i strahovite muke, od 
kojih iznemogao on i umre. Preseli se u carstvo Hristovo krajem desetog veka. 

  

  

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA 

PATERMUTIJA, KOPRIJA i ALEKSANDRA 

  

OVI ugodnici postradaše za vreme Julijana Odstupnika (361‐363). Najpre provoćahu život 
u molitvenom tihovanju u nekom pustom mestu Egipta. Krenuvši Odstupnik u rat protiv 
Persijanaca i čuvši za ove Prepodobne, posla te ih dovedoše preda nj. Najpre upita 
Patermutija koliko ima godina. Kada ovaj odgovori da ima 45, istera ga napolje. Zatim 
prizva prepodobnog Koprija i raznim veštinama i laskanjima ovaj svezli, ubedi ga, avaj! da 
se odrekne Hrista. Kasnije Patermutije, podsetivši ga, na postove, molitve i druge podvige 
koje činjaše u podvizavanju, povrati ga opet u veru Hristovu. Saznavši za to Odstupnik, 
naredi da odseku jezik svetom Kopriju i da ga prostru na užarenu lesu. A kad ga nošahu 
na lesu i videvši je gde baca iskre, uplaši se. No osnažen opet svetim Patermutijem, bi 
položen sa njim na lesu, ali blagodaću Hrista ostaše oba nepovređeni. 

Zatim biše bačeni obojica u užarenu peć, a zajedno sa njima uđe u peć i monah Aleksandar 
i hrabro ispovedi Hrista. Pošto sva trojica ostaše nepovređeni, odsekoše im glave po 
naredbi tiranina, i tako primiše blaženi vence mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA 

NEKOLIKO STOTINA SRBA 

  

SVI oni postradali ljuto mučeni za veru u raspetog Hrista Spasa u vreme Hadži‐Prodanove 
bune 1814. godine po raznim mestima Srbije. O njima se govori opširnije pod današnjim 
datumom u žitiju i stradanju svetih Prepodobnomučenika Đakona Avakuma i igumana 
Paisija. 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

NIKITE 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda u novije doba, ali je po stradanju za veru ravan 
drevnim mučenicima. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Novuhodonosor ‐ sin Nabopolasara, car Vavilonski od 607. do 564. pre Hrista. 
2. Danil. 13, 5. 

3. 5 Mojs. 25, 1 

4. Ovaj događaj sa Suzanom opisan je u: Danil. 13, 1‐64. 

5. Dan. 1, 3‐20. 

6. Sve su ovo razni nazivi za ljude mudre i učene, koji su posedovali znanja duboka i 
opširna, naročito znanje o tajnim silama prirode, sveštenim pismenima‐ jeroglifima, 
kao i znanja iz oblasti astronomije i medicine. Pomno su izučavali prirodu, motrili 
nebeske pojave, tumačili snove, odgonetali budućnost. Većinom su ti ljudi bili i 
žrečevi. Poneki su od njih toj svojoj učenosti dodavali i niske želje koristoljublja. 

7. Reč je o Midisko‐Persijskom carstvu. 

8. Misli se na Makedonsko carstvo. 

9. Razume se Siro‐Egipatsko carstvo. 

10. Kamen, koji se odvali od gore bez posredništva ruku i razbi kip, jeste, po učenju 
Crkve, Hristos, Sin Božji, koji će se roditi od Čiste i Neudate Djeve, bez muža. On će 
srušiti sva vremena carstva, i osnovati Carstvo duhovno i večno. 

11. Dan. 2, 1‐5. 10‐19. 24‐36. 38‐49. 

12. Ova hvalebna pesma nalazi se u istoj knjizi proroka Danila: 3, 50 ‐90. Ta pesma 
služi kao osnov 7 i 8 pesme crkvenih kanona. Doživljaj Tri Sveta Mladića u peći 
Vavilonskoj objašnjava se u bogoslužbenim pesmama Pravoslavne Crkve kao 
praobraz netljenog boravka Spasovog u grobu. Stoga se treća glava iz knjige 
proroka Danilai čita na večernju Velike Subote. 

13. Dan. 3, 1‐8. 17‐24. 46‐52. 91‐97. 

14. Dan. 4, 7‐13. 17‐19. 22‐36. 

15. 4 Car. 25, 27‐30; Jerem. 52, 31‐34. 

16. Dan. 7, 9‐10. 

17. Tojest prvi posle careva: Nabonida i Valtazara. 

18. Dan. 5, 1‐10. 13‐17. 23‐31 

19. Dan. 6, 1‐28. 
20. Ekbatana ‐ glavni grad Midije i letnje boravilište persijskih, a kasnije parćanskih 
careva. Grad je bio veoma starodrevan, čuven po svome utvrđenom zamku i 
neobičnoj raskoši. 

21. Vil ili Bel (Feničanski: Vaal) ‐ ime glavnog Vavilonskog boga sunca. 

22. Dan. 14, 2‐22. 

23. Dan. 14, 23‐42. 

24. Kambiz ‐ car Persijski, sin Kira (529‐522. god.), odlikovao se svirepošću. 

25. Geval ‐ gora u plemenu Jefremovom, pa severnoj strani grada Sihema. 

26. Mt. 27, 52‐53. 

27. Sveta carica Jelena prenela mošti svetog proroka Danila u Carigrad i položila ih 
blizu crkve svetog Romana. Grob njegov do sada pokazuju u Suzi, prestonici 
Persijskog carstva; njega počituju čak i neznabošci. 

28. Neki smatraju da nije sigurno da mu je to bilo kršteno ime ili ga je majka tako zvala 
iz milošte materinske i zbog lepote njegove (Vidi:Prota D. Vasić, Veliki ispovednik 
vere. Knjiga o Đakonu Avakumu, Beograd 1968, str. 78). 

29. Njegov otac Gavrilo bude uhvaćen od Turaka u poznatoj Jančićevoj buni, i na 
čardaku u Mašićima sa mnogim ustanicima živ nabijen na kolac 1809. godine. 

30. Manastir Moštanica, najstariji spomenik srpstva i pravoslavlja u donjem Pounju, 
nalazi se pod planinom Kozarom, na dvanaestom kilometru južio od Bosanske 
Dubice. Tvrdi se da su ovaj manastir podigli Nemanjići (kralj Milutin i Dragutin), a 
da je iz ruševina obnovljen u16. veku za vreme patrijarha Makarija Sokolovića. Bio 
je kroz vekove duhovni, nacionalni i kulturni centar srpskoga naroda u tom kraju. 

31. Kada je nastupio Časni post (1815), Mula‐Salija je jednako pomišljao kako da 
pobegne od Ibšira. Najzad je to uspeo i sa sinom Redželom dođu u Sremske 
Karlovce i prijave se mitropolitu Stratimiroviću. Mitropolit, pošto su mu ispričali 
sve šta je i kako je bilo, prekrsti ih i od Mula‐Salije ponovo posta otac Genadije, a od 
Redžepa ‐ Stojan. Oca Genadija mitropolit pomaza sv. mirom i dade mu pravo da 
može vršiti sve sveštene obrede osim svete Liturgije i posla ga u Gradišku da tamo 
popuje. Otac Gepadije je u Gradiški popovao nepune tri godine i 1818. godine 
umre, a za njim odmah umre i njegov sin jedinac Stojan. 

32. Egina je ostrvo u Saroničkom zalivu (između poluostrva Atike i Peloponeza). Tamo 
i danas postoji mitropolitska crkva u kojoj je bilo sedište Sv. arhiepiskopa Dionisija. 
 33. Prenos moštiju Sv. Dionisija na ostrvo Zakint (izvršen 1716.godine) praznuje se 24. 
avgusta. 

34. Roman I Lakapen ‐ Vizantijski nar od 917‐944. godine. Konstantin VII ‐ Vizantijski 
car od 912‐959. godine, carovao jednovremeno s Romanom 

35. Hristofor ili Hristodul ‐ patrijarh Jerusalimski od 947. do 967. godine.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
18. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG MUČENIKA 

SEVASTIJANA,  

i drugih s njim 

  

SVETI Sevastijan rodi se u Italiji, u gradu Narboni, a bi vaspitan i školovan u gradu 
Mediolanu. Neznabožni carevi Dioklecijan i Maksimijan[1] toliko ga zavoleše, da ga 
postaviše za načalnika svoje dvorske garde, i narediše mu da svagda predstoji pred licem 
njihovim, jer on bejaše muž hrabar i pametan, pun mudrosti, istinit u rečima, pravičan u 
suđenjima, oprezan u savetima, veran i hrabar u poverenim mu poslovima i službama, 
čuven po dobroti, izvanredno čestit i pun svih vrlina. Vojnici ga poštovahu kao oca, i svi 
ga dvorjani ljubljahu i uvažavahu, jer beše istinski pobožan. Tako je i trebalo biti: da svi 
ljudi ljube i uvažavaju onoga koga je Bog obasuo svojim darovima.  

Sve vreme Sevastijan služaše Hristu, moleći se i izvršujući svete zapovesti Njegove. No 
sve to on činjaše tajno, da neznabožni carevi ne bi doznali za njegovu veru u Hrista. A 
skrivaše On u sebi, pod plaštom zemaljske vlasti, vojnika Hristova ne zato što se bojao 
muka ili što je voleo bogatstvo pa se plašio da ga ne izgubi, već samo zato, da bi pomagao 
hrišćanima, koji u to vreme bejahu strahovito gonjeni i mučeni. 
One između njih, kojima ne mogaše izdejstvovati oslobođenje od okova i mučenja ili im 
olakšati muke, on ukrepljavaše mudrim savetima da junački polože život svoj za Gospoda, 
čijom su krvlju iskupljeni, i da krv svoju proliju za Njega, očekujući večnu nagradu posle 
privremenih muka. Tako se on staraše da pridobije Bogu duše, koje đavo hoćaše otrgnuti 
od Boga i uvući ih u svoju pogibao. On postupaše po rečima Svetoga Pisma: ukrepljavaše 
klonule ruke i iznemogla kolena vernih,[2] a slabodušne, koji se sumnjahu i bojahu muka, 
on hrabraše i na podvig podsticaše. Videći pred sobom mnoge hrišćane koji se dobrim 
podvigom podvizavahu, stradanja podnošahu, u ljutim mukama veru nepokolebljivo 
držahu, i ka primanju venaca večnoga života otidoše, Sevastijan se i sam raspaljivaše 
željom da postrada za Hrista, i očekivaše kada će mu Gospod ukazati zgodnu priliku za 
to. I najzad nastade takav čas kada on ne uzmože više skrivati u sebi oganj Božanske 
ljubavi i revnosti koji plamćaše u njemu, i objavi svima ko je on: jer svetlost ne mogaše više 
skrivati u tami. 

U to vreme dva čestita i blagorodna muža, Markelin i Marko, rođena braća, biše uhvaćeni 
zbog ispovedanja Hrista, i dugo u tamnici držani. K njima često dolažaše blaženi 
Sevastijan i tešaše ih, razgovarajući o svetoj veri i savetujući im da se odreknu prolaznih 
blaga zemaljskih i da se ne boje privremenih muka. Oni poslušaše njegov zdravi savet: 
junački podnesoše mučenja od mučitelja i, ostajući nepokolebljivi u veri, biše osuđeni na 
posečenje mačem. No baš u to vreme kada oni, gotovi umreti, prekloniše glave svoje pod 
mač, stiže naređenje da ih puste kućama njihovim, k roditeljima njihovim, ženama i deci. 
Prestareli roditelji njihovi, Trankvilin i Markija, behu još živi. I roditelji njihovi i svi 
ukućani moliše gradonačelnika Rimskog Agresta Hromatija da produže život Markelinu i 
Marku za trideset dana, da bi ih za to vreme oni mogli nagovoriti da se poklone 
neznabožačkim bogovima, jer roditelji njihovi, i žene, i sva rodbina njihova behu 
neznabošci. Gradonačelnik im ispuni molbu. Tada roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji 
okružiše Markelina i Marka, i sa velikim plačem ih moljahu da se smiluju na sebe i na njih: 
da odustanu od svoje namere i postupe po volji careva. Otac, ukazujući na svoje sede vlasi 
i prestarelost i telesnu bolesnost, moljaše ih da se oni do smrti njegove drže praotačke vere 
i da ga po običaju sahrane: jer se već nadaše skoroj smrti, i ne mogaše hoditi sam nego ga 
drugi pridržavahu ili prenošahu. A majka, pokazujući grudi svoje kojima ih je odojila, 
zahtevaše od njih dužno poštovanje i sinovsku poslušnost, i moljaše ih da radi nje poštede 
život svoj i ne predaju sebe na dobrovoljnu smrt. Malena pak dečica pružahu ruke k njima, 
i noge im grljahu, i plakahu, moleći ih da ih ne ostavljaju sirote. A odojčad, koja još behu u 
pelenama i ne umejahu govoriti, samim izgledom svojim podsećahu na sirotanstvo i 
pobuđivahu u roditeljima žalost. Žene govorahu o svom udovištvu, i lijući tople suze 
moljahu ih da sa sobom ne pogubljuju i njih, izabravši sebi smrt, a njih strovaljujući u 
nevolje udovištva. Srodnici pak sa suzama ih savetovahu da ne nanose takvu sramotu 
kući svojoj i svoj rodbini svojoj, i ruganje od strane suseda, predajući sebe sramnoj smrti. I 
svi mnogo plakahu i silno kukahu. I šta su imala da rade nepobediva srca ova dva brata? 
Njih ni jedno mučenje ne mogaše pokolebati tako kao ovo iskušenje: jer savlađivani 
prirodnom ljubavlju prema prestarelim roditeljima i ženama i deci i srodnicima, i lomljeni 
sažaljenjem, oni se počeše sumnjati i kolebati kao trska od vetra, i srca im se topiti kao 
vosak od ognja. Oni i sami plakahu zajedno sa srodnicima, i već behu skoro gotovi da 
popuste na njihove molbe i da se odreknu svete vere. 

Tada Sevastijan, koji se u to vreme desio tamo, videći da su oni skoro gotovi odreći se vere 
i duše svoje pogubiti, sažali se na njih, a i osetivši da je nastalo vreme da i on ispovedi 
svoju veru, te da tako i drugima pomogne i sam izađe na podvig stradanja, ustade usred 
prisutnih, dade znak svima da ućute, pa stade govoriti Markelinu i Marku ovako: 

ʺO, sjajni vojnici Hristovi! O, prekaljeni ratnici Božije vojske! Svojom velikom hrabrošću vi 
se junački već približiste k slavlju, a sada hoćete da zbog bednih žalopojki vaših bližnjih 
odbacite venac večni. Ne činite to! nego podvigom svojim naučite sada Hristove vojnike 
junaštvu; naučite ih. da se naoružavaju više verom nego železom; ne, bacajte zastave vaših 
pobeda radi ženskih suza, i ne dajte daha vražjoj glavi što je pod vašim nogama, da ne bi 
vrag, dobivši silu, opet poveo borbu protivu vas. Jer kada prvi ustanak njegov na vas beše 
opak, to ponovo razdražen on će vas još besnije napasti. Stoga, slavnu zastavu podviga 
vašeg podignite iznad svih zemaljskih ljubavi i ne ostavljajte nju zbog nekorisnih dečjih 
suza. Ovi, koje vi vidite gde plaču, radovali bi se sada kada bi znali ono što vi znate, jer oni 
smatraju da život postoji samo na zemlji, i kada se on završi i telo umre, neće ostati ni 
jednog delića duše žive. No kada bi oni znali da postoji drugi život, besmrtan i bezbolan, u 
kome caruje neprekidna radost, oni bi nesumnjivo poželeli da uđu u njega, s vama, i 
prezrevši vremeni život postarali bi se dobiti večni. Jer sadašnji život prolazi brzo, i toliko 
je nepostojan i neveran, da čak ljudi, ljubavlju privezani za njega, gube veru u njega. Od 
samoga početka sveta on je pogubljivao one koji su se uzdali u njega, obmanjivao one koji 
su ga želeli, narugao se onima koji su se gordili njime, slagao je sve, posramio svačiju nadu 
i pouzdanje, i pokazao se veoma lažljiv. O, kada bi ta laž bila samo u mašti, a ne uvodila u 
gorke zablude! No još je gore to što ovaj privremeni život vodi svoje ljubitelje k svakome 
bezakonju: proždrljivce naslađuje prejedanjem i pijanstvom, strastoljupce uvlači u 
bludočinstvo i u svakovrsne prljavštine, lupeža podgovara da krade, gnjevljivca da se ljuti, 
lažova da obmanjuje; on razvodi muža od žene, seje neprijateljstvo među prijateljima, 
svađu među krotkima, nepravdu među pravednima, sablazni me 

ću monasima; on oduzima sudijama pravosuđe, čistima celomudrenost, umetnicima 
umetnost, i svima dobre naravi. Da spomenemo i najužasnije zločine, u koje on uvodi 
svoje ljubitelje: kada brat ubija brata, ili sin oca, ili prijatelj pogubljuje prijatelja, ‐ po čijem 
to nagovaranju biva? U šta se nadaju i uzdaju oni koji čine takva bezakonja? Ne radi li 
ovog, tako mnogo voljenog života, ljudi mrze jedan drugog, starajući se svaki da što bolje 
uredi svoje postojanje? Jer, zašto razbojnik ubija putnika, bogataš ugnjetava siromaha, 
gordeljivac vređa smirenoga, i krivac goni nevinoga? Nema sumnje, sva ta zla čine oni koji 
služe sadašnjem životu i žele da dugo vreme ostanu u ljubavi prema njemu i da uživaju. 
On pak, učeći svakome zlu svoje ljubitelje i služitelje, predaje ih svojoj kćeri ‐ večnoj smrti, 
u koju biše survani i prvi ljudi, jer, premda i behu sazdani radi sticanja večnoga života, oni 
se dadoše u ljubav k vremenom životu i služahu stomaku, slastima i želji očiju,[3] a odatle 
padoše u pakao, ne odnevši sa sobom ništa od zemaljskih blaga. I upravo ovaj zemaljski 
život, mili prijatelji, tako obmanjuje vas, da vi svojim nepravednim savetima hoćete da 
vratite natrag k njemu prijatelje vaše koji grede k večnome životu. On vas nagovara, čestiti 
roditelji, da vi bezumnom kuknjavom svojom odvučete natrag sinove vaše koji hitaju k 
nebeskoj vojsci, i k neprolaznoj slavi i prijateljstvu Večnoga Cara. On vas ubeđuje, o 
celomudrene žene svetih! da vi svojim umiljavanjem razvratite umove mučenika i 
odvratite ih od dobre namere njihove, a usavetujete im smrt umesto života, i ropstvo 
umesto slobode. Jer ako oni pristanu na vaše savete, poživeće neko vreme zajedno s vama, 
a zatim će se morati rastati s vama, i to tako rastati, da nećete moći ugledati jedan drugoga 
sem u mestu večnih muka, gde plamen sažiže duše nevernika, gde paklene zmije grizu 
usta bogohulnika, gde aspide kidaju prsa idolopoklonika, gde se razleže gorki plač, 
duboki uzdasi i neprestano ridanje u mukama. Stoga dajte i ovima da izbegnu te muke, i 
postarajte se da same sebe izbavite od njih; ne ometajte ih da opet krenu ka pripremljenom 
im vencu nebeskom. Ne bojte se: oni se neće rastati s vama, nego idu da vam ugotove na 
nebesima svetla obitališta, gde ćete vi zajedno s njima i s decom vašom uživati večna 
blaga. Kada vi štaviše ovde uživate u lepim građevinama, utoliko ćete više uživati u lepoti 
onih nebeskih obitališta, gde trpeze blistaju čistim zlatom, gde su palate načinjene od 
dragog kamenja, ukrašene biserjem i sijaju slavom, gde bašte uvek cvetaju neuvenljivim 
cvećem, gde divni potoci navodnjavaju zelena polja, gde je vazduh svagda blagotvoran, 
gde životvorni vetrovi neiskazanim miomirom naslađuju čuvstva, gde je dan nezalazan i 
svetlost nezahodna i radost neprolazna; i tamo nema ni uzdisanja, ni plača, ni tuge, niti 
ikakve nelepote ili ičega grehovnog; tamo se ne oseća nikakav smrad, ne čuje se nikakav 
tužan i plačan i strašan glas, nego sve sama lepota, sve sami miris, sve sama radost; tamo 
neprestano pevaju angelski i arhangelski horovi koji složno slave Besmrtnoga Cara. Kako 
se onda takav život može prezirati, a privremeni voleti? Da li zbog bogatstava? ‐ Ali ona 
brzo nestaju. A oni koji hoće da ih večno imaju kod sebe, neka čuju šta im njihova 
bogatstva govore: ʺVi nas tako volite, vele ona, kao da se nikada nećete rastati s nama. 
Kada vi budete umirali, mi ne možemo ići za vama, a dok ste vi živi mi možemo ići ispred 
vas, samo ako nam vi naredite ili nas pošaljete ispred sebe. Neka vam posluže kao primer 
zelenaški zajmodavac i trudoljubivi zemljodelac: prvi daje u zajam čoveku zlato, da bi 
dobio od njega dvaputa više; drugi seje u zemlju različna semena, da bi dobio stoputa 
toliko; dužnik dakle vraća svome zajmodavcu zlato dvostruko više, a zemlja uzvraća 
sejaču seme stostruko. Međutim Bog, eda li neće uzvratiti vam mnogostruko umnožena 
vaša bogatstva, ako ih poverite Njemu? Stoga, pošaljite tamo ispred sebe bogatstvo svoje, a 
sami se postarajte otići tamo. Jer kakva je korist od ovog vremenog života? Neka čovek 
poživi i sto godina; ali kada nastupi poslednji dan, neće li mu izgledati kao da nikada nije 
bilo ni sto minulih godina, ni svih životnih zadovoljstava? Ne ostaje li od svega toga samo 
nešto traga, kao od nekog stranog putnika koji je proveo s nama jedan dan? O, zaista samo 
bezuman čovek, i koji nije poznao istinska blaga, može ne voleti prekrasni život budući! 
Samo vaistinu nerazuman čovek može se bojati izgubiti brzo prolazni život, da bi dobio 
onaj večni, u kome uživanja, bogatstva i radosti tako počinju da se nikada ne završe nego 
večito postoje. Ko neće da bude ljubitelj večnoga života, taj besmisleno pogubljuje i ovaj 
vremeni život, a pada u večnu smrt, i okovan boravi u paklu, gde je oganj neugasivi, 
tugovanje neprekidno, muke večne, gde žive zli dusi, u kojih su mašice, glave zmijine, iz 
njihovih očiju izleću ognjene strele, zubi su im veliki kao u slona i ujedaju kao žalac 
škorpije, glasovi su im kao rikanje lavova, sam izgled njihov seje veliki strah i nanosi ljutu 
bolest i gorku smrt. O, zar nije strašno umreti usred takih strahota i muka? No još je 
strašnije to što oni žive radi toga da bi neprestano umirali, ne istrunjuju radi toga da bi se 
mučili bez kraja, bivaju čitavi da bi večito bili jedeni od strane zmija, i pojedeni se udovi 
opet obnavljaju da bi opet služili za hranu otrovnim zmijama i neuspavljivim crvima. O, 
prijatelji! o, roditelji! o, čestite žene svetih! nemojte želeti ovu svetu dvojicu odvojiti od 
beskonačnog života i uvaliti ih u taku strašnu i večnu smrt! ne odvlačite ih od radosti u 
ridanje! ne savetujte im ići od svetlosti u tamu! ne dozivajte ih od slatkog pokoja u gorke 
muke! O, sveta dvojice, Markeline i Marko, ne dajte da vas prevari lukavi vrag, koji vam 
preko ukućana vaših priređuje takvo iskušenje! Ne strovaljujte sebe u beskonačne muke! 
ne predajite sebe u ruke demona! ne obmanjujte sebe ljubavlju vremenog života, lepotama 
vidljivoga sveta i šturim zadovoljstvima žitejskim! ne dopustite da vas pobede molbe 
roditelja, ridanja žena, suze dece, nežnosti srodnika i prijatelja! Setite se reči Gospoda 
Hrista: Neprijatelji su čoveku Domašnji njegovi (Mt. 10, 36). Jer oni koji nas od Boga 
odvajaju nisu nam prijatelji već neprijatelji; i ljubav njihova prema nama nije istinita već 
lažna, jer nas lišavaju tako velikog blaga i oduzimaju nam ljubav Božiju i Carstvo nebesko, 
pripravljeno onima koji ljube Boga. Ne dajite da vam iz ruku vaših otmu tu nagradu, radi 
koje se toliko trudiste: jer vi stvarno kao da već u rukama držite pripremljeno za vas blago, 
i vi već stojite pred vratima nebeskog dvorca. Gle, vama su venci već ispleteni, i 
Podvigostrojitelj Hristos čeka da vas ovenča i proslavi pred svetim angelima. Eto, kraj 
podviga vašeg već je na vidiku: zato se ne osvrćite natrag, kao žena Lotova, da se ne 
pretvorite u bezdahni stub,[4] jer ćete time pogubiti duše svoje. Ne odajte se suviše jakoj 
ljubavi prema roditeljima, ženama i deci, da ne postanete nedostojni Hrista koji je rekao: 
Koji ljubi oca ili mater, sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Ne 
budite tako nerazumni da počevši duhom završite telom. O, da mi Hristos Bog moj podari 
da krv svoju prolijem za Njega pred vašim očima, eda biste videli moje stradanje, i da bi 
vam moja smrt mogla ioslužiti za primer kako položiti duše za Gospoda vašeg i mogʺ. 

Kada sveti Sevastijan govoraše to i mnoge slične pouke, njega iznenada obasja s neba 
Božanska svetlost, i lice njegovo zablista kao lice anđela, i neverni se uplašiše od slave lica 
njegova. Neki pak videše sedam anđela, koji oblačahu blaženog Sevastijana u svetlu 
odeću, i Prekrasnog Mladića koji ga blagosiljaše i govoraše: ʺTi ćeš svagda biti sa mnomʺ. 

Sve se ovo zbivaše u domu protoskriniarija,[5] po imenu Nikostrata, kod koga Markelin i 
Marko behu pod stražom. A žena Nikostratova, po imenu Zoja, koja već šest godina beše 
onemila od teške bolesti, no razum i sluh u nje behu nepovređeni, sve ču i dobro 
razumede što Sevastijan govoraše, i kada pritom vide blistanje lica njegova, ona pripade k 
nogama njegovim i znacima ga moljaše da joj razreši jezik. Blaženi Sevastijan reče: Ako 
sam istiniti sluga Hristov, i istinito sve što ova žena od mene ču i čemu poverova , onda 
neka Gospod moj naredi da se usta njena otvore i jezik njen razreši, kao nekada proroku 
Zahariji, ocu Jovana Preteče.[6] 

Rekavši to on oseni krsnim znakom usta te žene, i ona tog časa progovori gromko i reče: 
Blažen si ti, i blagoslovena je reč usta tvojih, i blaženi su oni koji preko tebe veruju u 
Hrista, Sina Boga živoga, jer ja očima svojim videh anđela koji s neba siđe k tebi i držaše 
pred tobom otvorenu knjigu, iz koje si čitao sve što si rekao. Stoga blagosloveni oni koji 
veruju svemu što si rekao, a prokleti svi koji posumnjaju makar u jednu reč, izgovorenu 
od tebe. Jer kao što jutarnja zora odgoni tamu noćnu i daje svetlost očima, tako svetlost 
reči tvojih odagna sav mrak moga neznanja i oslepljenja i darova mi svetli dan istinite vere 
i otvori mi posle šestogodišnje nemoći usta za slavljenje Boga. 

Videvši takvo čudo, svi prisutni poverovaše u Hrista. I Nikostrat, muž Zojin, videći toliku 
silu Hristovu, takođe pripade k nogama svetitelju moleći za oproštaj što je, po naređenju 
carevom, držao u okovima Markelina i Marka; i skinuvši im železne okove s ruku, on im 
grljaše kolena, i moljaše ih da izvole otići slobodno. I govoraše: O, kako bih ja bio blažen, 
kada bih zbog vašeg oslobođenja doživeo okove! Prolivši svoju krv za vas, ja bih oprao 
grehe svoje, i izbegnuvši večnu smrt dobio bih onaj život koji nam blagovoli objaviti Bog 
ustima gospodina Sevastijana. 

I kada Nikostrat moljaše svete da idu svojim kućama, oni mu rekoše: Čaše stradanja našeg 
mi ne želimo da ostavljamo tebi; bogat je i milosrdan Hristos Gospod naš, i svima koji 
dolaze k Njemu i ištu od Njega On daruje Svoju nebesku milost; On je moćan i tebe 
udostojiti takve čaše, ako je ti iskreno želiš. Jer kada vama, neverujućima, bi darovana 
svetlost poznanja istine, utoliko pre sada kada verujete vama će se dati sve što zaištete, jer 
je dobrota Božja svagda gotova ukazati ljudima traženu pomoć, naročito onima koji čvrsto 
veruju u Njega. Vaša vera zače se maločas od današnjeg poučenja, i vi se za jedan čas 
naučiste onome čemu se za čitavu godinu jedva može naučiti poneko, i ništa vas, kako 
vidimo, ne može sprečiti da vi, verujući u Gospoda našeg, budete gotovi umreti za Njega, 
ništa ‐ ni roditelji, ni deca, ni bogatstvo. Iznenada vi prezirete ono što svagda ljubljaste, i 
ištete ono što nikada znali niste; vi nepoznatim putem krenuste, i odmah ka Hristu 
dođoste, i željom svojom već u nebo zađoste, pošto nikakvu utehu na zemlji ne ištete. 0, 
kako veliku pohvalu zaslužuje ovo delo! O, kako je dostojan podražavanja ovaj primer 
vrline! Vi se vodom krštenja još ne sjediniste sa Hristom, vi još ne videste početke 
ratovanja, a već se laćate oružja za Cara Istinoga, i oslobađajući okova vojnike Njegove vi 
sami postajete Njegovi sužnji, i ne bojite se predati sebe na smrt za one koji imaju biti 
ubijeni. 
Umilenje obuze srca svih, i svi plakahu kajući se za prećašnje neznanje svoje i zato što su 
hteli vojnike Hristove odvratiti od sjajnog podviga. Marko tada reče: Naučite se, o mili 
roditelji! i vi žene, i vi prijatelji! naučite se junački se suprotstavljati vragu, uzevši štit vere, 
o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga.[7] Neka ustaju i besne protivu 
nas đavolove sluge, i neka tela naša muče kakim hoće mukama: oni mogu ubiti telo, ali 
dušu koja se bori za veru pobediti ne mogu. Na ubijanje pak i mučenje tela mi ne 
obraćamo pažnju: rane, dobijene za cara, donose slavu vojnicima. Đavo besni na nas 
samoubilačkim gnjevom, jer se i sam muči videći naše trpljenje; on nam zadaje razne muke 
i preti nam raznovrsnim smrtima, da bi, uplašivši nas, otrgao nas od dobrog podviga; gde 
pak muke nemaju uspeha, tamo on dejstvuje obmanom: obećava život, da bi oduzeo život; 
obećava ugled, da bi lišio ugleda; obećava bogatstvo, da bi uvukao u siromaštvo; obećava 
slavu, da bi naneo sramotu; obećava bezbrižan život, da bi nas sunovratio u večne muke i 
nevolje. Takva su lukavstva njegovog vojevanja protivu nas, takve su njegove prepredene 
namere: telo izbaviti od muka, a dušu zaklati gresima. No mi, krenimo protiv njega: 
prezrimo telo, da bismo pomogli duši. Jer zašto da se bojimo privremene smrti, kada se mi 
nadamo živeti večito! Zašto da žalimo ovaj život, kada se nadamo dobiti bolji? Neka se 
smrti boje oni koji se ne nadaju videti budući život. O, kako je mnogo ljubitelja ovoga 
života pogubio iznenadni slučaj: munja porazila, more potopilo, provalija progutala, mač 
zaklao! I tako jadnici ovaj život s bolom izgubiše, a drugi ne obretoše. Stoga neka oni i 
ridaju zbog ovog života, neka oni i drhte od smrti. A mi, kakav strah i kakav bol imamo 
od smrti; i kakvu brigu imamo o ovom životu mi, kojima je Hristos ugotovio blaženi večni 
život, pun blaga, kakva oko ljudsko ne vide, niti uvo ljudsko ču, niti um ljudski zamisli? 

Kada sveti Marko govoraše ovo, i slično ovome, sve obuze želja za budućim životom, a 
stadoše se gaditi sadašnjeg; svi se zapališe ljubavlju prema Hristu, a počeše mrzeti svet; i 
blagodarahu Boga što On obasja tamu njihovu, otvori im oči uma i izbavi ih od pogibli 
pokazavši im put spasenja. Na taj način oni koji dođoše da svete mučenike odvrate od 
Hrista, sami biše obraćeni ka Hristu; a oni koji se nadahu uloviti druge u svoju pagubu, 
sami se uloviše na spasenje. Nikostrat pak sa ženom uporno moljaše svetitelja govoreći: 
Neću jesti ni piti, dok nada mnom ne bude izvršena tajna hrišćanske vere. ‐ Sveti 
Sevastijan mu odgovori: Promeni službu, i počni biti više Hristov protoskriniarije nego 
eparhov. Stoga poslušaj savet moj: dovedi sve koje imaš u okovima i tamnicama, a ja ću 
pozvati sveštenika Božija, pa ćeš ti zajedno sa svima koji su poverovali biti udostojen od 
njega svetih tajni. Jer kada se đavo trudi da otrgne od Hrista k sebi svete sluge Njegove, 
utoliko više mi smo dužni starati se da otrgnemo od đavola one koje on nepravedno 
prisvoji i da ih ponovo predamo našem Sazdatelju. ‐ Nikostrat upita: Mogu li se svetinje 
davati zločincima i na smrt osuđenim prestupnicima? ‐ Sevastijan odgovori: Spasitelj naš 
došao je u svet radi grešnika i darovao tajnu krštenja, pomoću koje se oduzimaju od ljudi 
gresi i bezakonja a daje se Božanska blagodat. U samom početku svoga obraćenja prinesi 
Hristu ovaj dar: postaraj se o spasenju drugih, pa ćeš kao nagradu dobiti mučenički venac, 
ispleten iz neuvenljivih cvetova mnogih vrlina. 
Čuvši to, Nikostrat ode kod komentarisija[8] Klavdija i naredi mu da pošalje njegovoj kući 
sve osuđenike i sužnje. Kada to bi učinjeno i svi sužnji okovani u lance stigoše, sveti 
Sevastijan se obrati njima sa poučnom rečju o spasenju. I našavši da su oni spremni za 
veru Hristovu i sposobni za primanje blagodati Božje, naredi da skinu okove sa sviju. 
Onda otide k svetom Polikarpu prezviteru, koji se krio zbog gonjenja, i obavesti ga o 
svemu šta se zbiva. Sveti Polikarp, zablagodarivši Bogu na tome, ode sa Sevastijanom kući 
Nikostratovoj, i obrativši se skupu poverovavših, reče: Blaženi ste svi vi koji čuste reč 
Gospoda našeg koji kaže: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas 
odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, 
i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 28‐30). 
Stoga vama, braćo, koje će voda krštenja omiti i osvetivši vas načiniti vas milim sinovima 
Bogu, potrebno je pokajanje, da dobijete oproštaj ranijih grehova. Sada pak, kada vi 
pokazujete takvo usrće ka Hristu Bogu našem da verujući u Njega vi ste gotovi i umreti za 
Njega, i sami želite ono od čega u početku htedoste odvratiti druge, ‐ znajte da vi već 
dobiste oproštaj i pobedu nad nevidljivim vragom. Zna Hristos Gospod naš izvoditi 
svetlost iz tame i od odbačenih sudova činiti izabra!ne; tako On načini od Savla Pavla, od 
odstupnika apostola, i od gonitelja učitelja. Tako i vas danas prizva On iz neznaboštva u 
Crkvu Svoju, od nevernih načini verne sluge Svoje, i od neprijatelja prijatelje Svoje. Zbog 
obraćenja vašeg plače i rida svo zborište demona, sinova tame; međutim svi horovi svetih 
angela nebeskih raduju se i vesele se zbog vašeg prosvećenja. Stoga neka svaki od vas 
napiše svoje ime i da meni. Primanju pak krštenja neka prethodi post: postite se do večera; 
a kad veštastvena svetlost zađe, vama će neveštastvena svetlost zasijati u krštenju. 

Svi se ispuniše radosti, i svaki se stade spremati za krštenje. Dok se to događaše, 
komentarisije Klavdije dođe k Nikostratovoj kući i pozva Nikostrata k eparhu, govoreći: 
Doznavši da si sve sužnje sabrao u svoju kuću, eparh se razgnjevi i naredi da te pozovem: 
Razmisli dakle šta ćeš mu odgovoriti. 

Nikostrat ode k eparhu, i kada ga ovaj upita za sužnje, on odgovori: Po naređenju tvoje 
uzvišenosti ja uzeh pod stražu u svoj dom dva hrišćanina, Markelina i Marka, i da bi ih što 
više zastrašio ja dovedoh k njima druge sužnje, teško okovane i čvrsto vezane, eda bi oni, 
gledajući na njih, i sami očekivali sebi ista stradanja, te se sa tog razloga pokorili vašem 
naređenju. ‐ Eparh pohvali Nikostrata i otpusti ga rekavši mu: Ti ćeš dobiti veliku nagradu 
od njihovih roditelja, ako ih privedeš k jednomisliju s nama, i oni budu pušteni čitavi i 
zdravi. 

Vraćajući se s Klavdijem kući, Nikostrat mu poče pričati o svetom Sevastijanu, kako on, 
prijatelj carev, jeste hrišćanin, savršen u Božanskom učenju, i kako utvrđuje u svojoj veri 
hrišćanska srca i naziva ovaj život privremenim i brzoprolaznim, a propoveda posle smrti 
drugi život, bolji i večni. Još mu on ispriča kako lice Sevastijanovo zablista nebeskom 
svetlošću, i kako on isceli od šestogodišnje nemoći ženu njegovu, te ona stade govoriti 
jasno. ‐ Čuvši to od Nikostrata, Klavdije reče: Dva moja mala sinčića veoma su bolesni: 
jedan ima vodenu bolest, a drugi rane po celome telu. Stoga ću ga zamoliti da isceli sinove 
moje, jer ne sumnjam da će on, koji je iscelio nemoć u tvoje žene, moći isceliti i moju decu. 

Rekavši to, Klavdije hitno ode kući svojoj, uze oba deteta na ruke, dođe Nikostratovoj 
kući, pade pred noge svetiteljima Božjim Sevastijanu i Polikarpu, govoreći: Bez ikakve 
sumnje verujem svim srcem da Hristos, koga vi počitujete, jeste istiniti Bog. I ja evo 
donesoh ovde ova moja dva mala deteta, da ih vi spasete od smrti. ‐ Božanstveni muževi 
mu rekoše: Svi, ma kakvu bolest imali, dobiće isceljenje danas čim budu ušli u svetu 
krstionicu. 

Klavdije i nadalje izjavljivaše da veruje u Hrista i da hoće da bude hrišćanin. U to vreme 
svi se oni pripremahu za sveto krštenje, pisahu svoja imena i davahu prezviteru. Prvi dade 
svoje ime Trankvilin, otac Markelinov i Markov; posle njega šest prijatelja njegovih: 
Ariston, Kriskentijan, Evtihijan, Urvan, Vitalije i Just; zatim Nikostrat s bratom svojim 
Kastorijem i Klavdije komentarisije, za njim dva njegova sina Simforijan i Feliks; onda 
Markija, majka Markelinova, i Markova, Simforosa, žena Klavdijeva, i Zoja, žena 
Nikostratova, i sav dom Nikostratov ‐ do 33 duše obadva pola; i naposletku svi sužnji 
dovedeni iz tamnice, njih 16 na broju. Svega pripremljenih za krštenje beše šezdeset četiri 
duše; i sve ih krsti sveti Polikarp. Kum im beše sveti Sevastijan, a ženama kume behu 
Beatrisa i Lukina. Pre svih deca Klavdijeva biše uvedena u krstionicu, i tog trenutka se 
isceliše od svojih bolesti, tako da na telu njihovom ne ostade ni traga od dotadanjih rana. 
Posle njih privedoše Trankvilina: on beše ne samo iznemogao od starosti, nego tako 
kostoboljan u rukama i nogama, da su ga jedva mogli nositi na rukama; on silne bolove 
osećaše kada mu pred krštenje svlačahu odelo. Sveti Polikarp ga upita: Veruješ li, nimalo 
ne sumnjajući, da Jedinorodni Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos, ima moći i vlasti da ti da 
zdravlje i otpusti grehe? ‐ Trankvilin odgovori: Verujem da Hristos, Sin Božji i Bog, sve 
može; no ja od Njegove dobrote ištem samo jedno: da mi oprosti grehe, a o telesnoj bolesti 
i ne brinem se. 

Svi se prisutni rasplakaše od radosti, i moljahu Gospoda da pokaže plod vsre njegove. 
Kada otpoče krštenje i Trankvilin bi upitan: ʺVeruješ li u Boga Oca, Sina i Svetoga Duha?ʺ i 
on odgovori: ʺverujemʺ, i dok ova reč još beše u ustima njegovim, ruke njegove i noge 
oslobodiše se svih bolova, i utvrdiše se stopala njegova i gležnji, i sva nemoć starosti 
njegove odstupi od njega, i ponovi se kao u orla mladost njegova,[9] i on kliknu: Ti si 
jedini istiniti Bog, koga ne zna ovaj jadni svet. 

Posle njega svi ostali krstiše se svaki posebno. I u toku šesnaest dana, koji preostadoše od 
danog Markelinu i Marku roka, oni proslavljahu Boga crkvenim pesmama i psalmima, 
utvrđivahu se u veri i pripremahu na mučenički podvig za ime Hristovo. 

A kad se rok od trideset dana približi kraju, eparh grada Rima Agresta Hromatije pozva k 
sebi Trankvilina, oca Markelinova i Markova, i upita ga za sinove njegove, jesu li pristali 
da odstupe od hrišćanstva. Trankvilin odgovori: Nemam uopšte reči da ti dostojno 
zahvalim za tvoje dobročinstvo. Jer da nisi po svojoj krotosti obustavio i za tolike dane 
odložio izvršenje smrtne presude nad mojim sinovima, onda bih ja bio lišen sinova, i 
sinovi moji bili lišeni oca. Svi srodnici i dragi prijatelji, a smatram i tvoja svetlost, radovaće 
se sa mnom, pošto se mrtvima darova život, i povrati se tužnnma veselost, žalosnima 
radost. 

Tada eparh, držeći da sinovi Trankvilinovi hoće da se poklone bogovima, reče: Dođite u 
poslednji dan, i neka sinovi tvoji prinesu bogovima dužno kaćenje tamjanom. ‐ Čuvši to 
Trankvilin reče: O, presvetli mužu! da si ti pravično rasudio o onome što se dogodilo sa 
mnom i sinovima mojim, ti bi mogao shvatiti kakvu silu sadrži u sebi naziv: hrišćanin. ‐ 
Eparh na to reče: Nisi li poludeo, Trankviline? ‐ Trankvilin odgovori: Do sada sam bio lud 
i telom i dušom, ali čim poverovah u Hrista, odmah ozdravih i dušom i telom. ‐ Eparh 
reče: Kako vidim, ja sam tvojim sinovima odgodio smrtnu kaznu ne radi toga da ih ti 
odvratiš od njihove zablude, nego da oni pridobiju tebe za svoju zabludu! ‐ Trankvilin 
odgovori: Molim tvoju svetlost da izvoli rasuditi šta znači sama reč zabluda i koja dela 
treba nazivati zabludom. ‐ Eparh na to uzvrati: Reci sam šta treba nazivati zabludom. ‐ 
Trankvilin odgovori: Prva zabluda jeste: ostaviti put života i hoditi putem smrti. ‐ Eparh 
upita: A koji je put smrti? ‐ Trankvilin odgovori: Ne izgleda li tebi, da je put smrti ovo: 
davati ime božanstava smrtnim ljudima i klanjati se njihovim kipovima od drveta i 
kamena? ‐ Eparh uzvrati: Zar nisu bogovi oni kojima se mi klanjamo? ‐ Trankvilin 
odgovori: Zacelo ne treba smatrati za bogove one o kojima u vašim knjigama piše da su u 
gresima rođeni, da su imali nepravedne, zle i bezakone roditelje, da su sami živeli nesveto, 
nepravedno i u mnogim lažima, i da su u gresima pomrli. Eda li ne bejaše Boga na 
nebesima pre no što Kron carovaše nad Krićanima, i jeđaše svoju decu? ili Krit imađaše 
svoga cara, a nebesa ne imađahu Boga? Zaista su u velikoj zabludi oni koji smatraju da 
Zevs, sin Kronov, koji beše čovek, podložan zlobi i telesnoj pohoti, vlada gromom i 
raspolaže munjama. Koga sve on nije progonio, kada i oca svog nije poštedio? i kakvim 
sve gresima on nije oskvrnavio sebe, kada je svoju rođenu sestru uzeo sebi za ženu? Na 
trgovima, po ulicama, po domovima, i svuda govori se i pripoveda se u knjigama kako se 
pogana Junona hvali time što je ona žena i sestra Zevsova. Ne veruješ li stoga, presvetli 
mužu, da si u zabludi počitujući bogove, prepune takih zločina, za koje zakoni rimski 
osuđuju čoveka na kazne i smrt? A ti takove počituješ, i ostavivši svemoćnoga, ʺa 
nebesima carujućeg Boga, govoriš kamenu: ʺti si bog moj!ʺ i drvetu: ʺpomozi mi!ʺ Eparh na 
to reče: Otkako počeše huliti bogove i odvraćati se od poklonjenja njima, rimsko carstvo 
snalaze mnoge nesreće. ‐ Nije tako, primeti Trankvilin; pročitaj deset knjiga Livijevih,[10] i 
ti ćeš doznati da je rimska vojska, koja prinosi žrtve demonima, za jedan dan izgubila 
preko četrdeset dve hiljade ljudi. Zar je za tebe tajna da su Franci zauzeli Kapitol, i 
narugali se rimskoj sili?[11] Ranije, pre no što ljudi počeše poznavati istinoga Boga, grad 
Rim pretrpe mnoštvo nesreća, nečuvena pustošenja, razna ubistva; a sada, kada verujući 
ljudi počituju nevidljivoga istinoga Boga, rimsko carstvo uživa spokojstvo i bezbednost, jer 
ga Bog izbranika Svojih radi ogradi mirom. No i pored svega toga vi ne priznajete toliko 
milosrdnog Boga, i sva dobročinstva koja bivaju od Stvoritelja vi pripisujete stvorenjima. 

Dok oni tako razgovarahu među sobom, otpoče razgovor o Gospodu Isusu, i Trankvilin 
ispriča kako i radi čega Sin Božji siđe na zemlju ne ostavljajući nebesa, i uze na sebe telo, 
da bi spasao dušu ljudsku od pogibli. I sve što sam Trankvilin beše doznao od svetih: 
Sevastijana i Polikarpa, i čemu se još više nauči od blagodati Gospodnje, koja urazumljuje 
verujućeg čoveka, on izloži eparhu, pri čemu sam Gospod davaše mu usta i premudrost, 
kojoj se ne uzmože protiviti niti odgovoriti njegov protivnik. Ispriča on i to, kako se, dugo 
bolestan od kostobolje u rukama i nogama, iznenada isceli blagodaću Hristovom u času 
kada svim srcem poverova u Njega. 

Eparh, koji odavna i sam silno paćaše od kostobolje u nogama, naredi prisutnima da uzmu 
i odvedu Trankvilina, da bi ga, tobož, sutradan izveo na podrobnije ispitivanje. Međutim 
noću on tajno posla po Trankvilina, pozva ga k sebi, i predlažući mu darove moljaše ga da 
mu kaže lek kojim se isceli. Trankvilin mu reče: Neka zna tvoja časnost da se Bog naš silno 
gnjevi na one koji hoće da prodaju ili kupuju blagodat Njegovu. Stoga, ako hoćeš da se 
isceliš od bolesti svoje, veruj u Hrista Sina Božjeg, i iscelićeš se, kao što i mene vidiš 
isceljena. Jer ja sam osećao silne bolove čak i onda kada su me nosili; jedanaest godina sve 
moje žile i zglobovi behu okovani neiskazanom bolešću, tako da su mi drugi prinosili 
hranu k ustima; a kada poverovah u Hrista Boga, odmah dobih isceljenje, i evo me čitava i 
zdrava blagodaću istinitog Spasa mog. Eparh reče: Molim te, dovedi mi toga koji bi 
posrednik tvoga ozdravljenja; i ako mi on podari isceljenje, onda ću i ja postati hrišćanin. 

Trankvilin odmah ode i pozva svetog Polikarpa; sveti Sevastijan takođe bi pozvan. I oni 
naučiše eparha Agresta Hromatija i sina njegovog Tivurtija svetoj veri u Gospoda Hrista, i 
razbiše više od dvesta idola što se nalažahu u njegovom domu: drvene sagoreše, kamene 
razbiše, zlatne i srebrne slomiše u parčad i razdadoše siromasima. 

Kada idole razbijahu i lomljahu, eparhu se javi presvetli mladić i reče: Gospod naš Isus 
Hristos, u koga si poverovao, posla me k tebi da svima tvojim udovima podarim zdravlje. 
‐ Pri ovoj reči Hromatije tog trenutka postade zdrav, i brzo ustade želeći da pripadne k 
nogama javivšeg se mladića i da ih celiva, ali mu ovaj reče: Pazi, ne dodiruj me se, jer nisi 
svetim krštenjem omiven od idolskog smrada. ‐ Rekavši to on postade nevidljiv. 

Tada Hromatije sa sinom svojim Tivurtijem pripadoše k nogama svetih i gromko klicahu: 
Jedan je istiniti Bog Gospod Isus Hristos, Jedinorodni Sin Svemoćnoga Boga, koga 
propovedate vi, o dobri učitelji! 

Svetitelji savetovahu Hromatija da pod izgovorom bolesti skine sa sebe čin eparha, da ne 
bi vršio suđenja, na kojima je bio dužan istjazavati, suditi i mučiti hrišćane. I još mu 
savetovahu da ne posećuje neznabožačka pozorišta, nego da se oslobodi svega toga radi 
sticanja duhovne mudrosti. Tako on ubrzo i uradi. 
Kada Hromatije pristupaše krštenju, on na pitanje: ʺveruješ li u Jednoga Boga?ʺ odgovori: 
ʺverujemʺ, i na pitanje: ʺodričeš li se idola?ʺ reče: ʺodričem seʺ. Posle toga jerej ga upita: 
Odričeš li se svih grehova svojih? ‐ Hromatije odgovori jereju: O tome trebalo me je pitati 
u početku. Stoga ću se ponovo obući u svoje haljine i neću primiti sveto krštenje dok se ne 
odreknem grehova svojih: pomiriću se sa onima, sa kojima bejah u neprijateljstvu; i 
pokazaću ljubav svoju k onima na koje se gnjevljah, a moliću za oproštaj one koji su 
gnjevni na mene; dužnicima mojim oprostiću sve dugove, a ako sam kome uzeo što silom, 
vratiću mu dvostruko. Posle smrti svoje žene imađah dve naložnice; njih ću udati, 
nagradivši bračnim darovima. Daću slobodu robovima i robinjama; srediću po Bogu sve 
moje službene i domašnje poslove, i tada ću smelo reći: odričem se svih grehova svojih, i 
primiću sveto krštenje. 

Svetima biše po volji ove Hromatijeve reči; i krštenje bi odloženo dok on ne ispuni na delu 
sve što obeća. ‐ Posle toga Agrest Hromatije sa sinom Tivurtijem i sa svim domom svojim 
krsti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; tako da beše do hiljadu i četiri stotine 
novoprosvećenih lica obadva pola. 

U to vreMe bejaše veliko gonjenje hrišćana: hrišćani nisu mogli ni hrane kupiti, niti vode 
zahvatiti, pošto svuda na trgovima, po ulicama, kraj bunara i izvora i potoka, po 
naređenju neznabožaca, biše postavljeni mali idoli i pokraj njih budna straža radi toga, da 
bi svaki koji želi kupiti što od namirnica ili zahvatiti vode najpre se poklonio idolu koji je 
tamo stajao. To pak izmišliše neznabošci, da bi lakše raspoznavali hrišćane i vodili ih na 
mučenje. Hrišćani videći to ožalostiše se, jer im bez poklonjenja idolima beše nemoguće 
nabaviti hrane i pića, i voljahu trpeti glad i žeć nego poklanjati se idolima. Tada Hromatije 
naredi svima vernima u Rimu, da tajno uzimaju hranu i piće iz njegovog doma, pošto beše 
veoma bogat, i u domu njegovom skupljahu se verni radi slavljenja Boga. 

U to vreme episkop u Rimu bejaše rođak Dioklecijanov blaženi Gaj,[12] rodom iz 
Dalmacije. On služaše liturgiju u domu Hromatijevom i pričešćivaše Božanskim tajnama 
novoobraćene hrišćane. Zbog strahovitog gonjenja Hromatije je bio prinuđen otputovati iz 
Rima u Kampaniju[13] na svoja imanja, jer se bojao da se u Rimu na neki način ne sazna za 
njegovo verovanje u Hrista, a tamo je mogao spokojnije živeti i slobodnije držati svetu 
veru. On objavi hrišćanima: da svi koji žele skloniti se od gonjenja i živeti spokojno, mogu 
ići s njim na njegova imanja, i obeća davati im tamo sve što im je potrebno za život. Pritom 
beše neophodno da sa Hromatijem i ostalim hrišćanima koji odlaze sa njim otputuje jedan 
od dvojice: ili Sevastijan ili Polikarp, radi utehe i okrepljenja vernih. Povodom toga među 
svetiteljima nastade blagočestivi spor, jer svaki je od njih želeo ostati u Rimu radi dobijanja 
mučeničkog venca. U toku te pobožne prepirke svjatjejši episkop Gaj reče: Ako vi oba, 
želeći umreti za Hrista, predate sebe u ruke mučiteljima, onda ćete ljude Hristove lišiti 
duhovne utehe. Zbog toga mislim da ti, brate Polikarpe, pošto imaš sveštenički čin i pun si 
Božanske mudrosti, treba da ideš zajedno s gospodinom Hromatijem, da bi verne 
utešavao učenjem, a sumnjalice ukrepljavao, i hranio ih Božanskim tajnama. 
Čuvši to, sveti Polikarp se pokori episkopovom naređenju i otputova iz Rima zajedno s 
Hromatijem i s mnogim drugim hrišćanima. Stoga u nedelju, odsluživši svetu liturgiju, 
episkop reče vernima: Gospod naš Isus Hristos, znajući nemoć naše prirode, pokaza dva 
puta onima koji veruju u Njega: jedan put mučeništva, a drugi ispovedništva; ko ne može 
ići putem mučeništva, neka ide putem ispovedništva. Ko od vas želi da ide s duhovnim 
čedima našim, Hromatijem i Tivurtijem, neka ide; a ko hoće da ostane s nama ovde u 
gradu, neka ostane: nikakvo rastojanje ne može razdvojiti one koji su sjedinjeni blagodaću 
Hristovom. Ja, ako vas i ne budem gledao svojim telesnim očima, no vi ćete svagda biti 
pred mojim duhovnim očima. 

Kada episkop govoraše ovo, Tivurtije uskliknu: Molim te, oče, dopusti mi da ne odlazim 
odavde, jer veoma želim, ako bi to bilo moguće, i hiljadu puta biti ubijen za Boga moga, 
samo da dobijem od Njega život večni i neoduzimljivi! 

Radujući se Tivurtijevoj veri i takvoj revnosti za Boga, episkop se rasplaka i moli Boga, da 
bi se svi što ostaju s njim uzmogli podvizavati dobrim podvigom i udostojiti se mučeničke 
slave. Ostadoše dakle sa svetim episkopom Markelin i Marko sa ocem njihovim 
Trankvilinom, sveti Sevastijan, prekrasan telom i još prekrasniji dušom mladić Tivurtije, 
protoskriniarije Nikostrat s bratom Kastorijem i ženom Zojom, i Klavdije s bratom 
Viktorinom i sinom Simporijanom, isceljenim od vodene bolesti. Samo ovi ostadoše u 
Rimu, a svi ostali odoše s Hromatijem i Polikarpom. 

Po njihovom odlasku svjatjejši episkop postavi Markelina i Marka za đakone, oca njihova 
Trankvilina posveti za prezvitera, a svetog Sevastijana, nosioca vojnih oznaka, odredi za 
zaštitnika crkve. Ali pošto oni ne imđahu takvo tajno mesto gde bi mogli vršiti 
Božanstvene službe, to oni prebivahu kod jednog carskog velikodostojnika Kastula u 
palati. A tako postupiše zato što Kastul sa domašnjima ovojim bejaše potajni hrišćanin, i 
što obnarodovani zakon o poklonjenju idolima nije se prostirao na one koji žive u carskim 
palatama, jer niko nije mogao ni pomisliti da bi hrišćanska vera mogla prodreti u carske 
dvore. Stoga se sveti lako mogahu skrivati kod Kastula sa Božanstvenim službama. Tamo 
oni provođahu dane i noći u molitvama i suzama i postu, sve trpeći i moleći Boga da ih 
udostoji mučeničkog venca. K njima potajno dolažahu ljudi i žene, videvši isceljenja koja 
oni davahu, jer molitvama njihovim davaše se bolnima zdravlje, slepima progledanje, i 
izgonjahu se iz ljudi nečisti dusi, zbog čega mnogi tajno primahu od svetih hrišćansku 
veru. 

Jednom sveti Tivurtije iđaše putem, i ugledavši čoveka koji beše pao sa krova svoje kuće i 
razbio se i njegove roditelje i domašnje gde plaču oko njega, isceli ga svojom molitvom. I 
odmah taj čovek sa svim domom svojim poverova u Hrista i primi krštenje. 

Najzad nastupi vreme stradanja svetih, i na stradalnički podvig prva pođe blažena Zoja, 
žena Nikostratova. Jer kada se ona moljaše na grobu svetog apostola Petra, primetiše je 
neznabožački vrebači i na sud odvedoše. Tamo je primoravahu da prinese žrtvu idolu 
Marsa,[14] ali ona to ne htede učiniti. Zbog toga ona bi vrgnuta u mračnu tamnicu, i šest 
dana morena glađu. Potom bi izvedena iz tamnice, i obešena za kosu nad smradnim 
dimom koji se gust dizao iz zapaljenog đubrišta, i ona predade dušu Bogu. Telo njeno bi 
bačeno u reku Tibar. 

Sveta Zoja javi se u viđenju svetom Sevastijanu, i izvesti ga o svojoj končini. Sevastijan 
ispriča to Trankvilinu; Trankvilin uzviknu: Eto, žene idu ispred nas ka vencu! zašto onda 
mi živimo? ‐ I ode na isto mesto, na grob svetog apostola. Tamo ga neznabošci ubiše 
kamenjem, pa baciše u reku Tibar. 

Nikostrat, Kaetorije, Klavdije, Viktorin i Simforijan biše uhvaćeni u vreme kada hođahu 
obalom Tibra, tražeći tela svetih, i biše privedeni k eparhu grada Favijanu. U toku deset 
dana eparh se truđaše da ih miloštama, pretnjama i mukama privoli na prinošenje žrtve 
idolima. Ne uspevši u tome, on naredi te im ogromne kamenove privezaše o vratove, pa u 
moru potopiše. 

Svetog pak mladića Tivurtija neki lažni hrišćanin Torkvat, vuk u ovčijoj koži, krišom 
pokaza neznabošcima. Oni uhvatiše Tivurtija, pa ga vezana zajedno sa Torkvatom, 
tobožnjim hrišćaninom, privedoše na sud k istome eparhu Favijanu. Na sudu Torkvat 
odmah obelodani svoju lukavost, jer se samo prividno pravio hrišćanin, a u duši bejaše 
pun neznabožja: on istupi kao svedok protiv Tivurtija, optužujući ga da je bogove rimske 
nazivao demonima. Sveti pak Tivurtije držaše se na sudu kao istinit i hrabar ispovednik 
imena Isusa Hrista. Sudija mu reče: Nemoj sramotiti svoj slavni rod; ti, sin tako slavnog 
oca, izabrao si skaredni i odvratni život hrišćanski, koji prate sramota i muke i smrt i 
ruglo. ‐ Odgovori sveti Tivurtije: Premudri čoveče i rimski sudijo! ti govoriš da ja 
sramotim rod svoj time što neću da počitujem i smatram za bogove sladostrasnu Veneru, 
krvosmešnika Zevsa, lažljivog Hermesa, žderonju dece Krona. Međutim ja izjavljujem: 
slavu roda moga ja uvećavam time što počitujem Jedinog Istinitog, na nebesima carujućeg 
Boga, poklanjam se Njemu i nazivam se slugom Njegovim. Pretiš mi mukama? Ali, zar je 
nama hrišćanima strašno stradati za Boga našega? Pretiš mi mačem? Ali, mi ćemo se na taj 
način osloboditi telesne tamnice i dobiti nebesku slobodu. Pretiš mi ognjem? Ali, mi smo 
ugasili u telu našem veliki plamen pohote, pa zar da se ovog ognja bojimo? Pretiš mi 
progonstvom? Ali, Bog naš je svuda, i gde smo sa Bogom ‐ tamo je mesto naše,  

Tada Favijan zapovedi da se donese mnogo žeravice, da bi svetitelja postavio bosog na 
nju, i reče: Ili na ovu žeravicu stavi tamjan i prinesi kad bogovima, ili sam stupi na nju 
bosim nogama. ‐ Prekrstivši se, sveti Tivurtije stupi bosim nogama na žeravicu i hoćaše po 
njoj tapkajući kao po mekom mirisnom cveću. I reče on sudiji: Ostavi svoje neverje i uveri 
se da je istinit Bog moj koji zapoveda stihijama i svukolikoj tvorevini. A ti ako možeš, 
metni u ime tvoga Zevsa ruku svoju u kipeću vodu, pa vidi da li će ostati nepovređena. A 
na evo u ime Gospoda mog Isusa Hrista idem po ovom ognju kao po svežem cveću. Vidiš, 
dakle, kako se našem Sazdatelju pokorava svaka tvar. ‐ Sudija reče na to: Ko ne zna da vas 
je Hristos naučio vradžbinama! ‐ Umukni, bedniče! viknu svetitelj i ne usuđuj se svojim 
otrovnim ustima izgovarati s hulom to veliko i strašno Ime! ne vređaj sluh moj lajući na 
Ime Gospoda moga! 

Razgnjevivši se na svetog Tivurtija, Favijan ga osudi na smrt. I svetitelj bi odveden tri 
potrkališta od grada na Lavikanski put;[15] i tamo u vreme njegove molitve Bogu, bi 
posečen mačem. Jedan hrišćanin ga pogrebe na tom istom mestu, i ljudima koji dolažahu 
na grob svetog Tivurtija davaše se velika blagodat njegovim molitvama. 

Posle toga onaj isti tobožnji hrišćanin Torkvat obavesti neznabošce o Kastulu, Markelinu i 
Marku. Sveti Kastul, posle trikratnog ispitivanja i trikratnog vešanja i mučenja, bi bačen u 
jamu i živ zasut zemljom; i tako skonča. Markelina pak i Marka Favijan stavi na jedan 
panj, ukuca im noge gvozdenim klincima, i reče im: Tako ćete stajati sve dok se ne 
poklonite bogovima. ‐ A oni, prikovani za jedno drvo, pevahu: Kako je divno i krasno, kad 
braća žive zajedno (Psal. 132, 1). ‐ I stajahu oni tako dan i noć pevajući i moleći se; a izjutra 
biše probodeni u rebra kopljima. Takav bi kraj njihovom mučenju. 

Posle stradanja i končine ovih svetih mučenika, i sveti Sevastijan bi uzet pod stražu; i 
eparh izvesti o njemu cara Dioklecijana. Prizvavši ga k sebi Dioklecijan mu reče: Ja te 
svagda smatrah među najprvima u svome dvorcu; a ti, snujući protivu mene, postade 
neprijatelj i meni i mojim bogovima; i dosada si skrivao tu svoju zlobu. ‐ Sveti Sevastijan 
odgovori: Ja svagda molih Hrista za tvoje zdravlje i prosih mir vascelom carstvu rimskom; 
a poklanjah se Caru Nebeskom, pošto vidim da je nepravedno poklanjati se kamenu i 
iskati pomoć od njega, jer je to očigledno izmišljotina bezumnih. 

Razgnjevljen, Dioklecijan naredi da Sevastijana odvedu izvan grada, pa usred polja 
privežu naga za drvo, i onda izrešetaju strelama. Kada dakle Sevastijan bi postavljen kao 
meta za streljanje, mnoštvo vojnika stadoše sa svih strana odapinjati strele u njega, te mu 
tako načičkaše strelama svo sveto telo njegovo. I smatrajući da je sveti mučenik već umro, 
oni otidoše ostavivši ga tako privezana i strelama načičkana. A žena svetog mučenika 
Kastula, po imenu Irina, pođe noću da uzme i pogrebe telo svetog Sevastijana, i zateče ga 
živog i odnese kući svojoj, gde se svetitelj isceli od rana i postade potpuno zdrav. Hrišćani 
pak koji tajno dođoše k njemu moljahu ga da otputuje iz Rima, kao što su to uradili mnogi 
hrišćani, da ne bi ponovo pao u ruke neznabošcima. Međutim on, pomolivši se Bogu, ode i 
stade na stepenice Heliogabala;[16] i ugledavši careve koji prolažahu tuda viknu: Žreci 
bogova vaših, o carevi! svojim neznabožačkim vradžbinama smućuju vas govoreći vam 
laži o hrišćanima i prikazujući ih kao neprijatelje Rimske države; međutim znajte da su 
vam hrišćani od velike koristi, jer njihovim molitvama ovaj grad ide na bolje, i jer se oni 
neprestano mole za vaše carovanje i za zdravlje ove vojske rimske. 

Kada sveti Sevastijan govoraše to, Dioklecijan pogleda na njega i upita ga: Jesi li to ti 
Sevastijane, za koga nedavno naredismo da bude strelama ubijen? ‐ Svetitelj odgovori: 
Gospod moj Isus Hristos blagoizvoli vaskrsnuti me, da bih ja došao k vama i pred svima 
ljudima bio svedok vaše nepravde, izobličavajući vas što nepravedno gonite hrišćane. 

Tada Dioklecijan naredi da svetog Sevastijana uzmu i vode na ipodrom.[17] Tamo sveti 
stradalac, gromko proslavljajući Hrista a izobličavajući idole i rimsku zabludu, bi 
motkama premlaćen i ubijen. I on radosno kličući ode k Podvigostrojitelju Hristu, da od 
Njega primi venac pobede za svoj sjajni podvig. Sveto pak telo njegovo neznabošci baciše 
noću u duboku smetlišnu jamu,[18] da ga neko od hrišćana ne bi našao i uzeo. No svetitelj 
se javi u viđenju pobožnoj ženi Lukini i reče joj: Doći do smetlišne jame što je blizu cirka; 
tamo ćeš naći moje telo gde visi na poprečnoj gredi; uzmi ga i odnesi u katakombe,[19] i 
pogrebi pri ulazu u pešteru, na putu Apostolskom.[20] 

Ta blažena žena odmah uze sluge svoje, ode u ponoći ka označenoj jami, pobožno uze 
mučenikovo telo, i česno ga pogrebe na ukazanom mestu, hvaleći Hrista Boga našeg, 
kome slava vavek. Amin. 

  

STRADANjE SVETOG MUČENIKA 

EVIOTA 

  

SVETI mučenik Eviot bejaše u vreme cara Maksimijana; rodom iz sela Ptoketa, u eparhiji 
Opsikijskoj. On provođaše bogougodan život, i upražnjavaše svaku vrstu vrline. Zbog 
toga on dožive mnoge muke od neznabožaca, vođen iz mesta u mesto, ružen i bijen. Sve to 
on velikim trpljenjem podnošaše. Pritom on činjaše mnoga čudesa, i time obraćaše 
neznabošce u Hristovu veru. Jedanput ga neznabošci isprebijaše motkama i kamenicama. 
Zatim ga baci še u oganj, i pošto blagodaću Hristovom on ostade nepovređen, mnogi 
prisutni videći ovo neobično čudo, poverovaše u Hrista i krstiše se. 

Čuvši za to, igemon Kizički Leontije posla te svetog Eviota uhvatiše i vezana dovedoše 
pred njega. Igemon odmah naredi n mučenika kamenjem biše po ustima, vilicama i 
obrazima; onda ga obesiše o mučilišno drvo i tukoše kamdžijama, pa ga zatim baciše 
zverovima da ga pojedu. No pošto ga zverovi ne taknuše, on bi bačen u tamnicu. Ali 
mnogi neznabošci, videvši ovakvo čudo, pristupiše veri Hristovoj i krstiše se. Igemon 
onda naredi gladijatorima da mučenika Eviota ubiju. Ali na gladijatore pade neki mrak, te 
oni izranjaviše i poubijaše jedan drugoga, a sveti mučenik ostade nepovređen. I mučenik 
ponovo bi bačen u tamnicu. 

Nakon dvadeset dva dana stiže vest da je Konstantin Veliki krenuo iz zapadnih krajeva 
Evrope na Istok protiv tiranina Maksimijana. Uplašen time, Maksimijan naredi da se puste 
iz tamnica i okova hrišćani. Tada i mnogopobedni vojnik Hristov Eviot bi pušten iz 
tamnice. I poživevši još pet godina on činjaše čudesa, pa u miru predade dušu svoju 
Gospodu 318. godine. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

TRANKVILIJA, KLAVDIJA, KASTORIJA, VIKTORINA,  

SIMFORIJANA, TIVURTIJA, KASTULA, BRAĆE MARKA 

i MARKELINA, i ZOJE 

  

O OVIM svetim mučenicima i načinu njihovog stradanja za Gospoda Hrista videti pod 
današnjim datumom: Stradanje svetog mučenika Sevastijana. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MODESTA,  

patrijarha Jerusalimskog 

  

VETI Modest rodio se u gradu Sevastiji[21] od pobožnih i bogobojažljivih roditelja 
Jevsevija i Teodule. Ponesen ljubavlju ka Gospodu on se od rane mladosti odreče sveta i 
provođaše strog monaški život. Kasnije on bejaše nastojatelj manastira svetog Teodosija 
Velikog u Palestini. 

U to vreme persijski car Hozroj učini pustošnu najezdu na Siriju i Palestinu.[22] 
Persijancima se pridružiše četrdeset hiljada Jevreja, sa ciljem da istrebe sve hrišćane 
palestinske. Jerusalim i okolina strahovito postradaše: hiljade monaha i klirika bi pobijeno, 
svi hramovi biše opustošeni i spaljeni, među njima i hram svetog Groba Gospodnjeg; 
patrijarh Zaharija sa mnoštvom naroda i svetim Krstom Gospodnjim bi odveden u ropstvo 
u Persiju. Jevreji otkupiše od Persijanaca nekoliko hiljada hrišćana i predadoše ih smrti. 
Broj pobijenih hrišćana penjao se do devedeset hiljada ljudi. 

Sveti Modest u to vreme izbeže smrt, i po okončanju najezde njemu bi poverena dužnost 
da upravlja Palestinskom Crkvom kao čuvar patrijaršijskog prestola. Prvo, sveti Modest 
pokupi ostatke pobijenih monaha u obitelji svetog Save Osvećenog[23] i česno ih položi u 
manastirsku kosturnicu. Potom se on svom revnošću lati obnavljanja poruganih svetih 
mesta. Ne plašeći se ni zloće Jevreja ni samovolje persijskih vlasti, on obnovi hram svetog 
Groba i hramove: Golgotski i Vitlejemski. U tome mu veoma mnogo pomože sveti Jovan 
Milostivi, patrijarh Aleksandrijski.[24] Blaženi Zaharija, patrijarh Jerusalimski, pisaše 
svetome Modestu, podržavajući ga u svetim pothvatima, i tešeći i krepeći i njega i pastvu 
da budu čvrsti u veri. Nakon četrnaest godina patrijarh Zaharija se sa Krstom Gospodnjim 
vrati iz ropstva.[25] Posle prestavljenja svetog patrijarha Zaharije, na patrijaršijski presto bi 
uzveden sveti Modest. Upravljajući mudro svojom pastvom, sveti Modest činjaše mnoga 
divna čudesa i isceljenja. Dostigavši duboku starost, sveti Modest u 97. godini svoga 
života mirno predade duh svoj Gospodu i preseli se u večne obitelji nebeske.[26] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

FOKE i ERMILA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MIHAILA SINGELA, ISPOVEDNIKA 

  

PREPODOBNI Mihail bejaše rodom iz Jerusalima, sin pobožnih roditelja. Pošto dobi 
veoma visoko obrazovanje: do savršenstva izuči i svu mudrost jelinsku, neznabožačku, i 
svu mudrost hrišćansku, on postade monah. A kad mu umre otac, njegova majka sa 
kćerima zamonaši se takođe u jednom ženskom manastiru. Monah Mihail vođaše 
podvižnički i bogougodan život, moreći sebe svakom mukom, i bi udostojen 
prezviterskog čina. Zatim se povuče u jednu usamljenu tihu pećinu. Tu k njemu dolažahu 
Teodor i Teofan Ispovednici[27] radi zajedničkih bogoslovskih zanimanja. Međutim 
patrijarh Jerusalimski Toma I, želeći da darove blaženog Mihaila iskoristi za potrebe 
Crkve, pozva ga u Jerusalim i proizvede za singela.[28] 

Posle nekog vremena blaženom Mihailu bi poverena važna misija od strane patrijarha. U 
to doba u Rimu se raspališe žive prepirke povodom pogrešnog učenja o ishođenju Svetoga 
Duha (Filioque) i po ikonoboračkoj jeresi: sporovi su vođeni ne samo privatno, po kućama, 
nego i javno, po ulicama grada, i bili praćeni narodnim pobunama. Papa Rimski molbom 
se obrati patrijarhu Jerusalimskom Tomi za pomoć: da se iskoreni jeres i utvrdi 
Pravoslavna vera, po saborskom svetootačkom predanju; pri tome mu uputi i nekoliko 
pitanja u vezi sa tim. Povodom ove papine molbe patrijarh Jerusalimski posla radi 
umirenja Crkve i izobličenja jeresi singela Mihaila sa njegovim saradnicima Teodorom i 
Teofanom i drugima, da mole cara ikonoborca Lava Jermenina,[29] da prestane sa 
gonjenjem Pravoslavlja. No Lav ih stavi na muke i posla u zatočenje. Kasnije prepodobni 
Mihail bi oslobođen zatočenja. Ali za carovanja veoma svirepog ikonoborca, cara 
Teofila,[30] prepodobni Mihail sa svojim sapodvižnicima bi ponovo stavljen na muke. No 
prepodobni i slavni oci se muka ni najmanje ne uplašiše niti pokolebaše, već kao tvrdi 
dijamanti protivljahu se zahtevima cara ikonoborca i junački branjahu pravoslavno učenje. 
Mnogo puta oni vođahu duge razgovore o pravoslavnoj veri i držahu govore protivu 
ikonoborca ‐ cara, zbog čega i biše osuđeni na izgnanstvo. 

Blaženi Mihail spočetka bi zaključan u dvorsku tamnicu, zajedno sa svojim učenikom i 
sapodvižnikom Jovom, gde on tamnovaše okovan u teške lance. Potom on bi sa istim 
Jovom poslan u progonstvo u jedan manastir, Parusijadski. Za to vreme sveti Ispovednik 
proli mnogo gorkih suza; stradanja mu narušiše zdravlje, i telo mu se poguri; ali duhom 
Ispovednik bejaše nepokolebljivo čvrst. Kada se pak po smrti Teofila zacari njegova 
supruga carica Teodora[31] sa sinom svojim Mihailom i ikonopoštovanje bi konačno 
utvrđeno, a revnitelji pravoslavnog učenja biše vraćeni iz progonstva na svoje dužnosti, 
carica Teodora predloži ispovedniku pravoslavne vere singelu Mihailu patrijaraški presto 
u Carigradu posle zbačenog patrijarha ikonoborca Jovana Gramatika,[32] no on to odbi, i 
za patrijarha bi postavljen poznati pobornik Pravoslavlja, sveti Metodije.[33] Prepodobni 
pak Mihail bi postavljen za starešinu Hore, najvećeg manastira u Carigradu, i tamo nađe 
odmor duši svojoj posle teških ispovedničkih stradanja. Tu on ostatak života svoga 
provede u bogougodnim podvizima, i kada mu bi osamdeset pet godina on mirno otide 
ka Gospodu, da primi od Njega venac ispovedništva.[34] 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

FLORA,  

episkopa Aminskog 

  

SVETI Flor živeo u vreme careva: Justina, Tiverija i Mavrikija;[35] otac mu se takođe zvao 
Flor a mati Efimija; plemić i plemićkog roda; dobio izvanredno obrazovanje, i crkveno i 
svetovno. Bio na službi u carskom dvoru, udostojen zvanja patricija. Oženio se i imao 
dece. Kada mu umre žena, a zatim umreše i deca od boginja, on duboko ožalošćen napusti 
službu na carskom dvoru, zamonaši se i predade monaškim podvizima u manastiru, u 
Anapli.[36] Zbog svojih podviga i vrlina Flor bi hirotonisan za episkopa grada Aminsa.[37] 
Kao dobri pastir poverenog mu stada, on mudro napasaše svoju pastvu evanđelskom 
hranom, i činjaše mnoga čudesa, a zatim otide ka Gospodu.[38] 

  

  

NEDELjA SVETIH OTACA 

pred Rođenjem Hristovim 

  

U DANE pred sam praznik Rođenja Hrista Boga i Spasa našeg, u nedelju koja padne 
između 18. i 24. decembra, vrši se spomen starozavetnih Svetih Otaca Hristovih po telu, to 
jest onih Otaca od čijeg je plemena i roda proizašao Gospod naš Isus Hristos po telu, preko 
Presvete Bogorodice. To su oni Praoci i Oci Hristovi, od Avraama preko Davida do Josifa 
Zaručnika i Presvete Bogomatere, čija se imena navode u Rodoslovu Gospoda Isusa Hrista 
kod Evanđelista Mateja. Zato se ove nedelje i čita to Matejevo Evanđelje o Rodoslovu 
Hristovom (Matej 1, 1‐17). 

Ali, ove nedelje kao i one prethodne, tj. u nedelju Svetih Praotaca, pominju se i svi oni 
starozavetni Pravednici koji su ranije živeli verom u dolazećeg Mesiju, Gospoda Hrista 
Spasitelja, i koji se zato spominju u Apostolu koji se čita u ovu nedelju na Liturgiji 
(Jevrejima 11, 9‐40). 

Osobito se pak u ovu nedelju Otaca Hristovih po telu spominju i opevavaju sveti Praoci i 
Patrijarsi Avraam, Isak i JakOv, kao i Prorok Danilo među lavovima i Tri Mladića u 
Vavilonskoj peći. Ujedno sa svima njima, Pravoslavna Crkva u ove predpraznične dane 
dolaska Hristovog u svet i čovekoljubivog ovaploćenja Njegovog radi spasa čoveka i 
sveta, poziva i svu tvar da slavi Rođenje Hristovo: ʺHodite svi da Rođenje Hristovo verno 
praznujemo; gore i humovi igrajte, proroci bogoglasni likujte, ljudi i narodi rukopljeskajte, 
jer evo blizu dođe spasenje i prosvećenje svih, jer se rađa Hristos od Djeve u gradu 
Vitlejemuʺ. 

Tropar pak svetim Ocima Hristovim po telu, koji se u ovu nedelju peva na bogosluženju, 
govori o velikim podvizima vere starozavetnih pravednih Otaca, ali je tropar najvećim 
svojim delom posvećen svetom Proroku Danilu među lavovima i Trojici Mladića u peći 
Vavilonskoj, koji su u ognjenom plamenu usijane peći ostali nepovređeni budući pritom 
posećeni rosom Duha i prisustvom Anđela Božjeg, što je sve praobrazovalo Hristovo 
useljenje u utrobu Svete Ajeve i rođenje iz Nje Bogočoveka, koji Svojim Božanstvom nije 
opalio Njenu utrobu, nego je sačuvao Njeno devičanstvo nepovređenim. Ovaj dakle tropar 
Otaca glasi ovako (glas 4): ʺVelika su dela vere. Jer na samom izvoru plamena, kao na 
nekoj vodi odmora, sveta Tri Mladića radovahu se; a Prorok Danilo pokaza se pastir 
lavovima kao ovcama. Njihovim molitvama, Hriste Bože, spasi duše našeʺ. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SEVASTIJANA POŠEHONSKOG 

  

OSNIVAČ i nastojatelj Preobraženskog manastira na reci Sohoti, blizu grada Pešehona, u 
Jaroelavskoj guberniji. Živeo u petnaestom veku; odlikovao se visoko dobrodeteljnim 
životom i trudoljubljem. Voleo je često da ponavlja svojim učenicima: ʺBratije, trpite 
nevolje i bede, da izbegnete večne mukeʺ. Upokojio se 1542. godine. Svete mošti njegove 
počivaju u njegovoj obitelji. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

ZAKHEJA đakona i ALFEJA čteca 

  

BORILI se i postradali za Hrista u Kesariji. 

  

  

SPOMEN SVETE 

SOFIJE ČUDOTVORKE 

  

SVETO živela i zbog toga čudesa činila. 

  
  

SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA 

PRESVETE BOGORODICE u Halkopratiji u Carigradu 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Dioklecijai i Maksimijan ‐ sacarevi Rimske carevine, carovali od 284‐305. godine. 

2. Sravni: Is. 35, 3‐4. 

3. Sravni: 1 Jn. 2, 16. 

4. Mojs. 19, 26. 

5. Protoskriniarije ‐ dvorski rizničar, osoba velike vlasti kraj eparha, uživala veliko 
poverenje careva, poveravani joj važni zadaci. 

6. Lk. 1, 64. 

7. Ef. 6, 16. 

8. Komentarisije ‐ starešina nad tamnicama u Rimskoj carevini i pisar pri suđenjima, 
koji prethodno vrši isleđenje optuženih, naročito hrišćanskih mučenika. 

9. Sravni: Psal. 102, 5. 

10. Tit Livije ‐ najveći rimski istoričar, krajem prvoga veka pre Hrista i početkom 
prvoga veka posle Hrista. Njegova Istorija ima 142 knjige, od kojih je do nas došlo 
samo 35. 

11. Kapitol ‐ unutrašnja tvrđava Rima. Pod Francima podrazumevaju se Gali, koji su 
živeli u Cizalpiskoj Galiji (= Severna Italija).Najezda Gala bila u drugoj polovini IV 
veka pre Hrista; završena potpunim porazom Rimljana i opustošenjem Rimske 
republike, od koga se ona dugo vremena nije mogla oporaviti. 

12. Sveti Gaj ‐ episkop Rimski od 283. do 296; postradao mučenički 11. avgusta 296. 
godine. 
13. Kampanija ‐ primorska oblast drevne Italije, južno od Rima, na zapadnoj obali 
Apeninskog poluostrva. 

14. Mars ‐ po verovanju drevnih Grka i Rimljana bio bog rata. 

15. Taj put je vodio na jugoistok od Rima u grad Benevent. 

16. Heliogabal ‐ rimski car, carovao od 218‐222. godine posle Hrista; sazidao sebi, kao 
bogu, hram na jednom od brežuljaka Rima: Palatinskom, uporedo sa carskim 
dvorcem. Stepenice Heliogabala ‐ stepenište njegovog hrama. 

17. Ipodrom ‐ grkalište: održavane konjske trke, borbe sa divljim zverovima, borbe 
gladijatora. Tu su carevi ‐ gonitelji hrišćana predavali hrišćane divljim zverovima. 

18. Telo svetog Sevastijana bačeno u gradsku pomijaru, zvanu: ʺkloaka Maksimovaʺ, 
nalazila se u blizini ipodroma, zvanog: ʺCirkus Maksimusʺ = najveći cirkus. ‐ Sveti 
Sevastijan postradao 18. decembra 287.godine. 

19. Katakombe: podzemni hodnici i peštere; pravili ih prvi hrišćani u okolini Rima, a i 
u Neapolju, Sirakuzi i u drugim gradovima, radi sahranjivanja pokojnika. Po 
zidovima tih hodnika pravljena su udubljenja, u koja su polagana tela pokojnika 
bez sanduka, i onda otvori zaziđivani kamenjem. Ređe su u njima pravljene 
posebne grobnice. Katakombe su osvetljavane kandilima i otvorima na svodu. Tuda 
su se na grobove rođaka, prijatelja, svetih i mučenika sticali verni da praznuju dane 
njihovih spomena, da uznose Bogu zajedničke molitve i da vrše tajnu svete 
Evharistije. Mermerne ploče nad grobovima svetih i mučenika služile su kao presto 
pri vršenju tajne Evharistije. 

20. Mošti svetog mučenika Sevastijana počivaju u crkvi svetog Sevastijana što je u 
Rimu, samo izvan grada. 

21. Sevastija Kapadokijska ‐ na istoku Male Azije, na granici prema Jermeniji. 

22. Hozroj II ‐ Persijski car, carovao od 590‐628. godine. Najezdu ovu izvršio 614. 
godine. 

23. O manastiru Save Osvećenog videti u Žitiju svetog Save Osvećenog pod 5. 
decembrom. 

24. Sveti Jovan Milostivi praznuje se 12. novembra. 

25. To je bilo 628. godine, za carovanja Vizantijskog cara Iraklija. 

26. 18. decembra 634. godine. 
 27. Zvani: ʺNačertaniʺ; oba jeromonasi. Praznuju se: Teodor 27. decembra, Teofan 11. 
oktobra. 

28. Singel ‐ član Pagrijaršijskog saveta koji vodio poslove crkvene uprave. Singeli su 
obavljali razne poruke patrijaraha; bili neposredni svedoci njihovog življenja; uvek 
bivali pored njih; i posle smrti njihove često bivali njihovi naslednici. 

29. Lav Jermenin, prvi gonitelj svetih ikona, carovao od 717‐741. g. 

30. Teofil carovao od 829‐842. godine. 

31. Teodora carovala od 842. do 855. godine, a Mihail od 855. do 867. g. 

32. Jovan VII, zbog svoje učenosti nazvan Gramatik, patrijarhovao od 832. do 842. 
godine. 

33. Sveti Metodije I patrijarhovao od 842. do 846. godine. 

34. Prepodobni Mihail prestavio se 18. decembra, oko 845. godine. Svete mošti njegove 
u Carigradskom manastiru Pantokratora videli ruski poklonici: Stefan Novgorodac 
u 1342. godini, i jerođakon Zosima u 1420. godini. Od spisa prepodobnog Mihaila 
najvažniji je: ʺIspovedanje vereʺ. 

35. Carevi vizantijski: Justin II od 565. do 578. god.; Tiverije od 578. do 582. god.; sveti 
Mavrikije od 582. do 602. godine. 

36. Anapla ‐ predgrađe Carigrada. 

37. Grad Amins ili Amis ‐ u Kapadokiji, istočnoj oblasti Male Azije. 

38. Početkom sedmoga stoleća.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
19. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETOG MUČENIKA 
BONIFATIJA 

  

BEJAŠE u Rimu jedna žena bojarka, po imenu Aglaida; otac joj Akakije ranije beše 
načelnik grada Rima. Mlada i lepa, bogata vlasnica ogromnog imanja nasleđenog od 
roditelja, bez zakonitog muža, Aglaida provođaše dane svoje u bludočinstvu i gresima, 
pobeđivana strašću nemoćnog tela. Imađaše ona vernoga slugu, upravitelja njenoga doma 
i imanja; on bejaše mlad i vrlo lep; zvao se Bonifatije. Sa njim ona življaše u grešnim 
odnosima, zadovoljavajući svoju telesnu požudu. Govoriti o ovome nije sramno pošto će 
dalje biti reči o blaženoj i čudesnoj promeni njihovog života; jer kada hvalimo svetitelje, 
onda ne prećutkujemo i ranije grehe njihove, da se pokaže da nisu svi od mladosti bili 
dobri i pravedni, nego su, slično drugima, imali pokvaren život, ali se usavršiše istinskim 
pokajanjem, dobrom promenom duše i velikim vrlinama, i proslaviše svetošću. O tome se 
govori u Žitijima Svetih zato, da i mi grešni ne bi očajavali nego da bi pohitali da 
ispravimo sebe, znajući da i posle grehova, uz pomoć Božiju, možemo postati sveti, ako to 
samo sami poželimo i potrudimo se. I zaista divna je to i radosna srcu povest u kojoj 
čujemo kako grešnik, koji čak ni nade na spasenje nema, neočekivano postaje svet, a 
pritom i mučenik Hristov. Primer toga je ovaj sveti Bonifatije. On najpre življaše u nečistoti 
i beše pijanica, a potom postade ispovednik i sjajni podvižnik i slavni stradalac za Hrista. 
No Bonifatije i u vreme svog razvratnog življenja, mada robovaše grehu, ipak imađaše 
neke, dostojne pohvale, vrline: beše on milostiv prema siromasima, pun ljubavi prema 
putnicima, i žalostivan prema svima koji su u nevoljama; i on jedne obasipaše bogatom 
milostinjom, druge s ljubavlju zbrinjavaše, treće samilosno i saosećajno pomagaše. Imajući 
svagda u srcu svom želju da se popravi, Bonifatije često uzdisaše k Bogu, da ga On izbavi 
iz đavoljih zamki i da mu pomogne postati gospodarem nad svojim požudama i strastima. 
I Gospod ne prezre stvorenje svoje, i ne ostavi da ovaj delimično dobrodeteljan čovek i 
dalje tone u ubitačnoj pohotljivosti, niti dopusti da on dela milosrđa svoga i nadalje kalja 
nečistim gresima, nego blagoizvole urediti tako da skverna dela njegova biše omivena 
prolivanjem sopstvene krvi njegove, i time duša njegova bi ukrašena kao carskom 
porfirom i ovenčana vencem mučeničkim. A to se dogodi na sledeći način. 

U to vreme bejaše silno gonjenje hrišćana, duboka tama idolska pokrivaše sav Istok, i 
mnoštvo vernih bivaše mučeno i ubijano za Hrista. Gospođi pak Bonifatijevoj sinu u glavi 
spasonosna misao, a srce joj obuze neodoljiva želja: da ima u domu svom mučeničke 
mošti. I pošto među slugama svojim ona ne nalažaše drugoga, sem Bonifatija, koji bi joj 
ovu zamisao verno i revnosno ostvario, ona pozva Bonifatija, otkri mu svoju želju i 
nasamo mu reče: Tebi je poznato, brate, kolikim gresima oskvrnavismo sebe ja i ti, ni 
najmanje ne brinući o buduđem životu, i kako ćemo predstati Strašnom sudu Božjem, na 
kome ćemo po delima svojim biti osuđeni na teške muke. No ja sam čula od jednog 
pobožnog čoveka, da ko ima kod sebe mošti mučenika Hristovih, i poštuje ih, taj dobija 
veliku pomoć ka spasenju, i u domu njegovom greh se ne umnožava; štaviše, takav se 
može udostojiti onog večnog blaženstva, koje su se udostojili sami sveti mučenici. A 
mnogi i sada, kako govore, izvršuju divne podvige za Hrista, i predajući tela svoja na 
mučenje dobijaju mučeničke vence. Stoga mi ti posluži u ovoj stvari: eto, došlo je vreme da 
ti na delu pokažeš koliku ljubav imaš prema meni. Otputuj brzo u o!ne zemlje gde se vrši 
gonjenje hrišćana, i postaraj se doneti mi mošti jednog od svetih mučenika, da ih česno 
položim kod sebe, i da podignem crkvu tome mučeniku, i da njega svagda imam kao svog 
čuvara i zaštitnika i stalnog posrednika pred Bogom. 

Saslušavši Aglaidu, Bonifatije s radošću pristade na njen predlog, sav gotov za takav 
pothvat. Gospođa mu dade mnogo zlata, pošto je bilo nemoguđe uzeti tela mučenika bez 
poklona i teškog zlata: jer neznabošci mučitelji, videći veliku ljubav i usrće hrišćana prema 
moštima, ne davahu ih zabadava nego ih prodavahu po skupu cenu, i time silne prihode 
sebi sticahu. Sa tog razloga Bonifatije uze od svoje gospodarice mnoštvo zlata, kako za 
otkup mučeničkih moštiju tako i za razdavanje milostinje ništima. Pripremi on takođe i 
razne mirise, platna i sve ostalo što je potrebno za uvijanje i prenos svetih moštiju. Uzevši 
sa sobom i mnogo slugu gospođe svoje, a prijatelje svoje, i konje, on spreman već krenu na 
put. No polazeći iz kuđe on smejući se reče gospođi svojoj: A šta će biti, gospođo, ako ja ne 
nađem nikakvo telo mučenika, pa tebi donesu moje telo za Hrista namučeno, da li ćeš ga 
primiti s čašću? ‐ Aglaida se nasmeja, nazva ga pijanicom i grešnikom, i ukoravajući ga 
reče mu: Brate, sada je vreme ne za šaljenje već za pobožno strahopoštovanje. Potrebno je 
tebi da na putu strogo čuvaš sebe od svake nepristojnosti i neozbiljnosti; sveti posao valja 
obavljati česno i valjano, i putovati u krotosti i uzdržanju: imaj stalno na umu da ti ideš 
poslužiti svetim moštima, kojih nismo dostojni ne samo kosnuti se nego ni pogledati na 
njih. Putuj dakle s mirom: a Bog koji je uzeo na sebe obličje sluge i prolio krv Svoju za nas, 
neka nam prosti grehe naše i pošlje ti Angela Svog, i neka putovanje ustroji na dobro i 
napredak. 

Bonifatije primi k srcu savet gospođe svoje, i krenu na put. Razmišljajući o tome čega se on 
ima doticati svojim oskvrnavljenim, grešnim rukama, Bonifatije stade tugovati zbog 
pređašnjih grehova svojih; i došavši u strah Božji on se poče postiti: ne jesti mesa, ne piti 
vina, nego se usrdno i često moliti. Jer strah je otac straženju, a straženje je majka 
unutrašnjeg spokojstva; spokojstvo produbljuje savest; savest čini to, da duša kao u nekoj 
čistoj i neuzburkanoj vodi gleda svoju nelepotu; a to sve poraća početak i koren pokajanja. 
Tako Bonifatije posadi u sebi koren pokajanja, počevši od straha Božijeg, i od straženja nad 
sobom, i od ispitivanja svoje savesti. Svojim postom i uzdržanjem i neprestanim 
molitvama on očigledno projavljivaše svoju želju za savršenim životom. 

Kada Bonifatije stiže do Male Azije i uđe u znameniti Kilikijski grad Tars,[1] u njemu tada, 
za carovanja Dioklecijana i njegovog saupravitelja Maksimijana, zateče žestoko gonjenje 
hrišćana. Ostavivši sluge u gostionici, on im naloži da se odmore od napornog puta, a 
sam, ne odmarajući se, odmah pođe da vidi stradanje mučenika o kojima je ranije slušao. 
Došavši na mesto mučenja, on ugleda mnoštvo naroda koji se bio slegao da posmatra 
mučenja, vršena na hrišćanima. Vide Bonifatije raznovrsna mučenja svetih: jedina krivica 
sviju njih beše hrišćanska vera i pobožan život. No stavljahu ih na nejednake muke: jedan 
je visio glavačke, a ispod njega je buktao oganj; drugi je bio krstoliko rastegnut, privezan 
za četiri stuba; neko je ležao prestrugan testerom; nekoga su mučitelji strugalp oštrim 
oruđima; jednome su oči vadili, drugome udove odsecali; jednoga behu nabili na kolac, 
koji mu do grla prolažaše; nekome behu kosti polomljene i smrskane, drugome ruke i 
noge odsečene te se kao klupče valjaše po zemlji. No svima njima beše zajedničko: junačko 
trpljenje, i na licima sviju njih videla se duhovna radost, jer ukrepljavani blagodaću 
Božjom oni podnošahu nepodnošljive za ljudsku prirodu muke. 

Blaženi Bonifatije pažljivo posmatraše sve to, čas diveći se junaštvu mučenika, čas želeći 
sebi isti takav venac. Zatim, ispunivši se sav božanske revnosti, on stade usred mučilišta i 
poče grliti mučenike kojih već beše dvadeset na broju. Onda na sav glas uskliknu da ga svi 
čuju: Veliki je Bog hrišćanski, veliki! jer pomaže slugama Svojim i ukrepljuje ih u tako 
velikim mukama! 

Rekavši to, on ponovo stade grliti mučenike i s ljubavlju im celivati noge; a onima koji ne 
imađahu noge on celivaše ostale delove tela. Grleći mučenike, on ih pritiskivaše na grudi, i 
nazivaše ih blaženima, jer će, junački pretrpevši kratkotrajne muke, oni odmah dobiti 
večni pokoj i utehu i beskonačnu radost. Pri tome Bonifatije se moljaše za sebe: da postane 
sadrug mučenicima u istom podvigu i zajedničar venaca koje će oni dobiti od 
Podvigostrojitelja ‐ Hrista. 

Sav narod uperi svoje poglede na Bonifatija, naročito sudija koji seđaše na sudištu i 
mučaše svete stradalce. Videći pred sobom čoveka došljaka i (nepoznata, sudija upita: Ko 
je ovaj i otkuda je? ‐ I odmah naredi da ga uhvate i dovedu preda nj; i upita ga: Ko si ti? ‐ 
Hrišćanin, odgovori sveti. ‐ No sudija nastojavaše da on kaže svoje ime i poreklo. Svetitelj 
odgovori: Prvo i najmilije moje ime jeste hrišćanin, a došao sam ovamo iz Rima. Ako pak 
hoćeš da saznaš i ono ime koje mi roditelji nadenuše, ono glasi: Bonifatije. 

Sudija onda reče: Bonifatije, dok ti nisam iskidao telo i polomio kosti, pristupi i prinesi 
žrtvu velikim bogovima. Prineseš li, udostojićeš se velikih blaga, umilostivićeš bogove, 
izbavićeš se od muka koje ti predstoje, i dobićeš od nas mnoge darove. ‐ Na to Bonifatije 
odgovori: Ne bi trebalo čak ni odgovarati na tvoje reči, ali ipak ću reći ono što sam već 
mnogo puta ponovio: hrišćanin sam. I samo ćeš to čuti od mene; ako pak ne želiš slušati to 
od mene, onda čini sa mnom što ti je volja. 

Kada Bonifatije to reče, sudija odmah naredi da mu svuku haljine, obese glavačke i silno 
biju. I svetitelj bi tako strahovito bijen, da mu od tela otpadahu čitava parčad mesa i kosti 
mu se provideše. A on kao ne osećajući bolove, ne obraćaše pažnju na zadavane mu rane, 
nego upiraše oči svoje jedino na svete mučenike, videći u njihovom stradanju primer za 
sebe i utešavajući sebe time što se udostoji zajedno s njima stradati za Hrista. 
Potom mučitelj naredi da mu malo olakšaju muke, pa pokušavajući ponovo da ga rečima 
usavetuje, govoraše mu: Bonifatije, ovaj početak mučenja neka te urazumi šta je bolje za 
tebe izabrati: već si iskusio nepodnošljiva stradanja, zato se smiluj na sebe, jadniče, i 
prinesi bogovima žrtvu; inače ćeš odmah biti stavljen na najveće i najstrašnije muke. ‐ 
Svetitelj odgovori: Zašto zahtevaš nepristojne stvari od mene, bezumniče? Ja ne mogu ni 
da čujem o tvojim bogovima, a ti mi nalažeš da im prinesem žrtvu! 

Tada sudija, besan od gnjeva, naredi da mučeniku zariju oštre igle ispod nokata na 
rukama i nogama. A svetitelj, uzdigavši oči i um k nebu, trpljaše ćuteći. Zatim mučitelj 
izmisli opako mučenje: naredi da se rastopi olovo i ulije u usta svetitelju. Kada olovo 
topljahu, svetitelj podiže ruke k nebu i moljaše se govoreći: Gospode moj Isuse Hriste, Ti si 
me ukrepio u dosadašnjim mukama, budi i sada sa mnom olakšavajući mi bolove. Ti si mi 
jedina uteha: Pokaži očigledno da mi pomažeš pobediti Satanu i ovog nepravednog 
sudiju, jer kao što sam znaš radi Tebe stradam. 

Završivši molitvu, Bonifatije se obrati k svetim mučenicima s molbom, da mu svojim 
molitvama pomognu pretrpeti tu strašnu muku. Mučitelji pristupivši otvoriše mu 
gvozdenim spravama usta i nališe mu olovo u grlo, ali to ne povredi svetitelja. A kada 
prisutni ljudi videše taku svirepost i mučenje, zgroziše se i stadoše vikati: Veliki si, Bože 
hrišćanski! Veliki si, Care Hriste! Svi verujemo u Tebe, Gospode! ‐ Tako vičući svi krenuše 
ka obližnjem idolskom hramu sa željom da ga sruše, a protiv sudije vikahu i kamenjem se 
na njega bacahu da ga ubiju. Sudija pak napusti sudište i sa sramom pobeže svojoj kući, 
naredivši da Bonifatija drže pod stražom. 

Sutradan izjutra, pošto se narodna vreva beše stišala i buna prestala, sudija se ponovo 
pojavi na sudištu, izvede preda se Bonifatija, i huljaše ime Hristovo i ismevaše način na 
koji je Hristos bio raspet. A svetitelj, ne podnoseći hulu na Gospoda svog, izgovori mnogo 
uvredljivih reči protiv sudije, i uzvrati mu rugajući se bezdahnim bogovima njihovim i 
izobličavajući slepilo i bezumlje onih koji im se poklanjaju. Time svetitelj ponovo razjari 
sudiju, i ovaj odmah naredi te uzavreše kazan sa smolom i u njega vrgoše svetog 
mučenika. Ali Gospod ne ostavi slugu svoga: Angeo iznenada siđe s neba, orosi mučenika 
u kazanu, a smola se prosu iz kazana, naokolo suknu silan plamen i opali mnoge od 
prisutnih neznabožaca; sam pak svetitelj iziđe potpuno zdrav, bez ikakve povrede od 
ognja i smole. 

Tada mučitelj, videći silu Hristovu, uplaši se da i njega ne snađe neko zlo, i naredi da 
Bonifatija odmah poseku mačem. Vojnici uzeše mučenika i odvedoše na posečenje. 
Svetitelj, izmolivši dozvolu da se pomoli Bogu, okrenu se istoku i molja še se govoreći: 
Gospode, Gospode Bože! udostoj me milosti Tvojih, i budi mi pomoćnik sada, da mi vrag 
zbog grehova mojih u bezumlju počinjenih ne prepreči put k nebu, nego primi u miru 
dušu moju i smesti je sa svetim mučenicima koji proliše krv svoju za Tebe i očuvaše veru 
do kraja; a stado koje si stekao česnom krvlju Svojom, ljude Tvoje, Hriste, bliske meni, 
izbavi od neznabožja i zablude mnogobožačke, jer si Ti blagosloven i postojiš vavek! 

Pomolivši se tako, Bonifatije prikloni pod mač glavu svoju i bi posečen; iz rane njegove 
isteče krv sa mlekom. Neverni, videći ovo čudo, odmah se obratiše ka Hristu, njih pet 
stotina pedeset ljudi, i odbacivši odvratne idole prisajediniše se vernima. ‐ Takva beše 
končina svetog Bonifatija koji, polazeći od kuđe na put predskaza, smejući se, svojoj 
gospođi ono što stvarno dokaza i izvrši na delu.[2] 

Međutim prijatelji Bonifatijevi, a sluge Aglaidine, što behu s njim došli radi nabavljenja 
moštiju, ne znajući ništa o onome što se dogodilo, seđahu u gostionici i očekivahu 
Bonifatija. No videći da se on do uveče ne vraća, oni se čuđahu; ali kad on ne dođe ni svu 
noć ni sutradan, oni stadoše govoriti između sebe i osuđivati ga, ‐ kao što kasnije sami 
pričahu ‐, pretpostavljajući da se on negde napio i s bludnicama zaneo. I smejući se 
govorahu: Eto kako naš Bonifatije traži svete mošti! 

No pošto se Bonifatije ne vrati i druge noći, pa i trećega dana, oni se uznemiriše, i počeše 
ga tražiti po svemu gradu hodeći i raspitujući za njega. Slučajno, ili bolje reći po promislu 
Božjem oni sretoše čoveka, koji beše brat komentarisija koji vođaše zapisnik na sudu pri 
istjazavanju mučenika i donošenju smrtnih presuda njima, i upitaše ga da nije video 
jednog čoveka, stranca, koji je ovamo doputovao. On im odgovori da je juče jedan stranac 
na mučilištu bio mnogo mučen za Hrista, pa na smrt osuđen i mačem posečen. Pritom 
reče: Ne znam da li je to taj koga vi tražite. No recite, kakav izgleda taj čovek? ‐ Oni mu 
opisaše spoljašnji izgled Bonifatijev: nije velikog rasta, ima smeću kosu; ukazaše takođe i 
na druge osobenosti njegova lica. Tada im taj čovek reče: Zacelo to i jeste taj koga tražite. ‐ 
No oni ne verovahu, i rekoše: Ne znaš ti toga čoveka koga mi tražimo. ‐ I razgovarajući 
među sobom oni spominjahu raniju narav Bonifatijevu, i ismevajući ga govorahu: Zar će 
pijanica i bludnik stradati za Hrista? ‐ Međutim brat komentarisijev uporno ostajaše pri 
svome mišljenju, i govoraše: Takav po izgledu, kako ga vi opisujete, čovek juče i prekjuče 
bi istjazavan na sudu. Uostalom, šta vam smeta da idete i vidite njegov leš koji leži na 
mestu gde je on posečen? 

Oni onda pođoše za tim čovekom i dođoše na mesto posečenja, gde stajaše vojnička straža 
koja čuvaše tela svetih mučenika, da ih hrišćani ne bi ukrali. I taj čovek koji iđaše ispred 
njih pokaza im posečenog mučenika i reče: Nije li to taj koga vi tražite? ‐ A oni kada 
ugledaše mučenikovo telo, odmah počeše raspoznavati druga svog; naročito pak kada 
glavu njegovu koja je odvojeno ležala prisloniše uz trup, tada potpuno jasno poznaše i 
ubediše se da je to Bonifatije, i veoma se udiviše; ali se ujedno i postideše što o njemu 
rđavo mišljahu i govorahu; usto se i bojahu da ih ne postigne neko zlo što su osuđivali 
svetitelja i ismevali njegovo življenje, ne znajući pomisli srca njegova i dobru nameru 
njegovu. 
Dok oni posmatrahu lice svetiteljevo i zaprepašćeni divljahu se, oni odjednom ugledaše 
gde Bonifatije polako otvori oči svoje i s ljubavlju gledaše na njih kao na prijatelje svoje, 
usta mu se osmehuju, lice mu sija, i on celokupnim izgledom kao da im govori da im 
oprašta sve čime su se ogrešili o njega. Oni se užasnuše i ujedno obradovaše, i lijući tople 
suze plakahu nad njim i govorahu: Slugo Hristov, zaboravi grehe naše, jer nepravedno 
osuđivasmo življenje tvoje i bezumno te ismevasmo! 

Zatim oni dadoše neznabošcima pet stotina zlatnika, pa uzeše telo i glavu svetog 
Bonifatija; i pomazavši ih mirisima, uviše ih u čista, za to spremljena, platna, položiše ih u 
sanduk, i krenuše natrag u postojbinu, vozeći telo mučenika gospođi svojoj. Kada se oni 
približiše Rimu, Angeo Božji javi se u snu Aglaidi i reče joj: Spremi se te primi onoga koji 
ranije beše sluga tvoj a sada je brat naš i saslužitelj; primi onoga koji beše sluga a sada je 
gospodin tvoj, i pobožno ga poštuj, jer je on čuvar duše tvoje i zaštitnik živoga tvog. 

Ona probudivši se prepade se: onda uze nekoliko uglednih crkvenih klirika, pa iziđe u 
susret svetom mučeniku Bonifatiju, koga ona ranije posla na put kao slugu, a sada pri 
povratku primi ga u dom svoj, kao gospodina svog, pobožno sa mnogim suzama 
radosnicama. I spomenu se ona svetiteljevog proročanstva koje on izgovori polazeći na 
put; i blagodaraše Boga koji tako ustroji te sveti Bonifatije postade blagoprijatna žrtva 
Bogu za svoje i njene grehe. 

Zatim Aglaida na imanju svom udaljenom od Rima deset kilometara podiže divnu crkvu 
u ime svetog mučenika Bonifatija[3] i položi u njoj sa velikom čašću svete mošti njegove, 
jer molitvama mučenika bivahu mnoga čudesa: isceljivahu se bolesnici, izgonjahu se 
đavoli iz ljudi, i ispunjavahu se molitve mnogih koji se moljahu na svetiteljevom grobu. 

Potom i sama blažena Aglaida, razdavši sva svoja imanja ništima i ubogima, odreče se 
sveta, i požive osamnaest godina u velikom pokajanju, pa s mirom usnu u Gospodu, i 
pridruži se svetom mučeniku Bonifatiju, položena kraj njegovog groba. 

Tako ovo dvoje svetih, na čudesan način promenivši svoj raniji život, dobiše dobar kraj; 
on, krvlju omivši grehe svoje, udostoji se mučeničkog venca; a ona, suzama i surovim 
življenjem, očisti sebe od skverni; i oboje se javiše opravdani i besprekorni pred 
Gospodom našim Isusom Hristom, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

GRIGORIJA (GRIGENTIJA),  

arhiepiskopa Omiritskog 
  

OVAJ božanski svetilnik beše najpre đakon u gradu Mediolanu, postavljen za đakona po 
naročitom otkrivenju Božjem. Kasnije on i drugim gradovima i selima bejaše propovednik 
imena Hristova i iskorenitelj idolopokloničke zablude. Beše Grigorije sin pobožnih 
roditelja Agapija i Teodotije, vaspitan u pobožnosti i strahu Božjem, i, od mladosti 
ispunjen blagodati Gospodnje, on bi čudotvorac i iscelitelj. Gospod ga pripremaše za 
arhijerejski čin, o čemu ga i obaveštavaše preko otkrivenja i prozorljivih otaca. Kada 
Grigorije u Mediolanu ode k jednom otšelniku, ovaj mu predskaza svu njegovu 
budućnost, jer beše prozorljiv; on provide i sam dolazak Grigorijev k njemu, kada 
Grigorije beše daleko od njega trideset potrkališta, o čemu otšelnik i reče svome sluzi. A 
tamo življaše u gori usamljen o Bogu jedan drugi starac shimnik. Doznavši za njega, 
Grigorije pođe k njemu. A kad se približavaše gori na kojoj boravljaše taj starac on ugleda 
ognjeni stub u vazduhu, i od straha pade na zemlju. Zatim ohrabrivši se ustade i krenu da 
vidi kakva je to ognjena pojava. Izdaleka, to mu ličaše na plamen; ali kada se primače 
bliže, on ugleda otšelnika gde ide k njemu, i prišavši mu celiva ga i nazva ga Grigorijem, 
iako ga nikada video nije, niti znao. I provede Grigorije kod ovog velikog starca dva dana, 
i udostoji se divnih viđenja. U ponoći vide on ovog bogonosnog muža na molitvi: sa 
rukama pruženim k nebu stoji u vazduhu iznad zemlje. Grigorije se divljaše ovome 
prizoru. A sutradan izjutra starac prizva Grigorija k sebi, pa mu tihim n krotkim glasom 
reče: 

ʺHajde, prijatelju i brate, pričestimo se svekorisnim miomirom Božjim, jer si ti radi toga 
došao k meni grešnome da saznaš ono što je meni otkriveno o tebi. Dakle, ti ćeš videti grad 
Rim, pomolićeš se u crkvi svetog mučenika Bonifatija i Aglaide; odatle ti valja otploviti u 
Aleksandriju; zatim u Etiopiji[4] propovedati reč istine, pa otići u Omiratski grad 
Nagran,[5] zauzet od strane Omiritskog cara Dunaana, i u Nagranu blagovestiti 
apostolsko učenje; tamo ćeš, pošto izvršiš velika i slavna dela, umreti i preći u nebeska 
naselja pravednih. No mnoge ćeš muke doživeti od nepokornih Jevreja što žive u Omiriti, i 
mnoge ćeš od njeh obratiti k Bogu, jer će ti blagi Gospod biti pomoćnik, i On će te 
umudriti i upućivati. A tamo ćeš biti rukopoložen za arhiepiskopa od strane 
prepodobnjejšeg patrijarha Aleksandrijskogʺ. 

Čuvši to blaženi Grigorije stade govoriti da on nije dostojan toga što mu predskazuje 
starac, i zažele da još ostane kod starca. Prozorljivi muž razjasni Grigoriju i javljenje, koje 
vide sam Grigorije. A vide on vrhovne apostole Petra i Pavla gde staviše omofor na 
ramena Grigorijeva, što predznamenovaše blagodat arhijerejstva koju je imao dobiti 
Grigorije. Mnogo se divljaše blaženi Grigorije ovoj čudesnoj prozorljivosti starca, od koga 
se ne sakri ni ono što on sam vide nasamo, i reče: Slava Bogu koji tako dela u onima koji 
Ga ljube; neka bude volja Gospodnja! 
Nakon dva dana starac otpusti Grigorija s ljubavlju ga celivavši; i Grigorije ode tužan zbog 
rastanka sa takvim božanstvenim mužem, goreći k njemu plamenom ljubavi, i uvek ga se 
sećajući. Grigorije otputova odatle najpre u Kartaginu, i dugo vreme ostade tamo, 
propovedajući reč Božiju i isceljujući svakojake bolesti. Zatim, po promislu Božjem, 
otputova u Rim i pomoli se hramu svetog mučenika Bonifatija i Aglaide. A kada dođe na 
grob svetog apostola Petra i sa suzama se baci na zemlju, njemu bi viđenje: vrata nebesna 
viđahu se otvorena i neizreciva svetlost sijaše; i gle, sveti apostol Petar, držeći ključ u 
desnoj ruci, izađe iz nebesnih vrata i ićaše k.njemu sa velikom slavom i blistava lica, i reče 
gledajući ga radosnim očima: ʺČedo Grigorije, sada doćoh ovamo po milosti Gospodnjoj, a 
pre toga bejah sa ostalim apostolima u Nagranu, Omiritskom gradu, služeći onima koji 
stradaju za Gospoda našeg Isusa od Dunaana Jevrejina i ukrepljujući svakoga od njih u 
pobožnosti; i pomoću Gosiodnjom svi se oni protivstaviše volji zakonoprestupnog 
Jevrejina, i junački se boriše za pobožnost, i postradaše za istinu, i sada su na nebesima sa 
ocima koji se od pamtiveka udostojiše besmrtne časti. Ja dođoh ovamo da posetim ovaj 
grad, a brat Pavle, pobornik crkava po vaseljeni, rastade se sa mnom u Jerusalimu i ode u 
Persiju. Ti pak, čedo, gredeći dobrim putem, postaraj se ugoditi Gospodu, svagda se 
poučavajući u zakonu Njegovom, znajući da život i krasota ovoga sveta prolaze kao san i 
senka; i bićeš blažen ako tečenje svoje završiš kako si počeo; hodeći po volji Gospodnjoj, 
mnoge ćeš privesti strahu Gospodnjem. Eto, tebi se već priprema presto na nebu od samog 
Vladike, i ti ćeš dobiti nagradu zajedno s namaʺ. 

Rekavši to apostol ode, i viđenje se završi. A Grigorije, došavši k sebi, opet pade na zemlju 
nazivajući sebe bednikom i grešnikom. Posle duge molitve on otide u svoje obitalište; i te 
noći on u snu vide svetog apostola Pavla koji mu daje sud pun jeleja, što beše predznak 
blagodati sveštenstva i arhijerejstva. Grigorije, primivši u snu taj jelej iz apostolovih ruku, 
tog časa se probudi i radosna srca zapeva: Polete iz srca moga reč dobra, jer me Bog 
pomaza jelejem radosti.[6] 

Posle toga Grigorije napusti Rim i otputova u Aleksandriju, svaki dan ulazeći srcem k 
Bogu, i napredujući iz sile u silu, ispunjavajući se božanskih prevelikih darova.  

U to vreme, kada carovahu blagočestivi carevi: u Grčkoj Justin1 a u Etiopiji Elezvoj, 
Dunaan Jevrejin, koji carovaše u Omiritskoj zemlji, podiže gonjenje na hrišćane i staraše se 
da u svojoj carevini istrebi i samo ime Hristovo. On lukavstvom zauze slavni grad Nagran 
koji verovaše u Hrista, i pogubi ogromno mnoštvo hrišćana: jedne u ognju sažeže, druge 
mačem poseče, a blagočestivog kneza Aretu sa najuglednijim građanima ubi. Čuvši o 
tome, blagočestivi carevi Justin i Elezvoj veoma se ožalostiše zbog nevino prolivene krvi 
hrišćanske; i pisa Justin Elezvoju podstičući ga da ide u rat protiv poganog Dunaana, da 
osveti krv nevinu. Dostojan hvale car Elezvoj ispuni se revnosti, skupi svu svoju vojsku i 
krenu u rat protivu skvernog Dunaana. U toku tog velikog rata Elezvoj, uz pomoć Božiju, 
razbi pukove Dunaanove i svu vojsku njegovu uništi potpuno, a njega samog i njegove 
srodnike poseče mačem. Osvojivši Dunaanovo carstvo, Elezvoj ga stade revnosno čistiti od 
jevrejskih i neznabožačkih zabluda, rasprostirući u njemu slavu imena Gospoda našeg 
Isusa Hrista. I mnogi od Jevreja i tamošnjih Omiritskih neznabožaca poželeše da se krste, 
ali u njih tada ne beše ni episkopa, ni sveštenika, ni đakona, niti ijednoga klirika, jer 
skverni Dunaan beše u Omiritskom carstvu uništio sve ljude duhovnoga zvanja. Zbog 
toga se blaženi Elezvoj obrati molbom Aleksandrijskom patrijarhu. Obaveštavajući ga 
podrobno o tome kako mu je Bog pomogao da vaspostavi hrišćanstvo u Omiritskoj zemlji, 
car moljaše patrijarha da mu izabere čoveka mudra, rečita, dobrodeteljna i dobra 
poznavaoca Starog i Novog Zaveta, da ga rukopoloži za episkopa i pošalje k njima u 
Omiritsku zemlju sa svim onim što je potrebno za Crkvu. 

Kada ovakvo pismo stiže u Aleksandriju, patrijarh se sa svima hrišćanima obradova zbog 
pomoći Božje, poslane s neba hrišćanima protivu neznabožaca, i stade brižljivo tražiti 
čoveka dostojna, da ga posveti za episkopa i što pre pošalje Elezvoju. Mnoge ljude 
privođahu k patrijarhu, ali mu ni jedan od njih ʹne izgledaše dostojan episkopskog čina. 
Stoga se patrijarh noću obrati plamenom molitvom Gospodu, da sam Gospod izabere i 
ukaže čoveka, dostojnog takvog zvanja i dužnosti. U vreme takve molitve patrijarhu se 
javi u viđenju sveti apostol Marko, narećujući mu da nađe đakona Grigorija, koji je 
nedavno došao u Aleksandriju i stanuje kod nekog Leontija, da ga posveti za episkopa i 
pošalje Elezvoju, pošto je Gospod upravo radi toga i doveo Grigorija u Aleksandriju. 

Sutradan izjutra patrijarh odmah posla da pronađu Leontijevu kuću. Kuća bi pronađena i 
Grigorije priveden patrijarhu. Patrijarh ga stade raspitivati, ko je on i otkuda je. Zatim mu 
ispriča svoje viđenje, i obavesti ga o potrebi Crkve, pa ga stade podsticati da se primi 
episkopskog čina. Grigorije se opomenu onog starca shimnika iz okoline Mediolana kako 
mu proreče da će primiti arhiepiskopski čin od Aleksandrijskog patrijarha, oči mu 
zasuziše, i on reče: Neka bude volja Gospodnja! čini, vladiko, kako hoćeš, po zapovesti 
Gospodnjoj. 

Patrijarh odmah poeveti Grigorija za prezvitera, a zatim i za arhiepiskopa. Pri tome 
dogodi se neobično čudo: u toku službe lice Grigorijevo se izmeni, postade svetozarno kao 
oganj, sijajući blagodaću Svesvetoga Duha, a od odjejanja njegovog izlažaše dim 
miomirisnog mira i izvanrednih mirisa, i svu crkvu ispuni divnim mirisom. To je trajalo za 
sve vreme Božanstvene službe; oči behu uperene na svetog Grigorija, i svi se divljahu 
takvome čudu. Videše to i izaslanici Elezvoja, i čuđahu se; a kasnije o svemu tome 
obavestiše i cara. 

Posle posvećenja i duhovnog razgovora s patrijarhom, sveti Grigorije bi otpušten s 
poslanicima Elezvojevim, imajući sa sobom potreban mu klir i sve neophodno za uređenje 
Crkve. Brzo oni stigoše do Etiopije, a zatim i do Omiritske zemlje. Blagočestivi car Elezvoj 
se veoma obradova dolasku arhiepiskopa Grigorija, a naročito kada saznade da je on 
izabran po otkrivenju Božjem i da se u vreme hirotonije na čudesan način obelodani živeća 
u njemu blagodat Svetoga Duha. On srete Grigorija sa velikom čašću, primi ga s ljubavlju i 
poveri mu svu svoju državu. I obilazeći s arhiepiskopom Grigorijem gradove u Omiritskoj 
zemlji, car zidaše svete hramove, ukrašavaše grobnice svetih mučenika, ubijenih za Hrista 
od nečestivog Dunaana, i privođaše neverne krštenju. U gradu Nagranu Elezvoj postavi za 
kneza sina svetog mučenika Arete, i podiže velelepnu crkvu u čast svetog Vaskrsenja 
Hristovog, drugu u čast Prečiste Bogorodice, treću u ime svetog mučenika Arete i onih s 
njim, i to nedaleko od kuđe gde je nekada živeo sveti mučenik. I po drugim gradovima bi 
brzo sazidano mnogo crkava, koje sveti Grigorije sam osvećivaše i postavljaše prezvitere i 
đakone, poveravajući im dobru pastvu ovaca Hristovih. 

Blaženi car Elezvoj zadrža se u zemlji Omiritskoj trideset šest meseci posle smrti Dunaana, 
i pošto sve dobro uredi i ustroji, namisli se vratiti na svoj presto u Etiopiju. Sazvavši sa 
svetim Grigorijem sve velmože, knezove, bojare i savetnike, on se stade savetovati s njima 
kojeg bi blagovernog, razumnog, krotkog i bogobojažljivog muža izabrali i postavili na 
Omiritski carski presto. Svi savetnici odgovoriše caru: ti znaš, i koga Bog tebi otkrije, toga i 
postavi, pošto u nas nema ni jednoga koji je sličan tebi po pameti i dostojan carskoga 
venca. ‐ Tada se car obrati arhiepiskopu i reče: Ovo je tvoj posao, časni oče i učitelju naš! 
eto pred tvojim licem su svi knezovi, velmože, vojnici, mali i veliki; koga ti hoćeš prizovi, i 
u ime Gospoda našeg Isusa Hrista pomaži na carstvo, jer svi mi koji smo došli iz Etiopije, 
ako hoće Bog, želimo se vratiti natrag. ‐ Sveti arhiepiskop odgovori: Dobro si rasudio, 
blagočestivi care! jer kao što je srce tvoje u ruci Božjoj, tako i reč tvoja bi ti dana od Boga. 
Zato je dobro svagda odnosno svakog posla najpre pitati Oca našeg koji je na nebesima, i 
kako On naredi tako i raditi. 

Rekavši to, blaženi ustade sa svoga mesta, malo se udalji od njih, pa okrenut istoku 
prekloni kolena na molitvu. Uzdigavši oči i um na nebo, i podigavši ruke uvis, on se 
usrdno i dugo moljaše, da sam Bog, koji zna život i misao svakoga, pokaže im čoveka, 
dostojnog da bude car. Dok se arhiepiskop moljaše, nevidljiva sila Božija odjednom podiže 
u vazduh nekog muža, po imenu Avramija, prenese ga i postavi pred cara Elezvoja. 
Zaprepašćeni, svi dugo vreme klicahu: Gospode pomiluj! ‐ A arhiepiskop reče: Evo, koga 
zahtevaste pomazati na carstvo, njega i ostavite ovde za cara, i mi ćemo biti s njim 
jednomišljenici, i Gospod će nam pomagati. ‐ I velika radost obuze sve zbog ovakvog 
Božjeg promišljanja. 

Posle toga car Elezvoj uze ukazanog Bogom muža Avramija, odvede ga u crkvu Presvete 
Trojice što je u carskom gradu Afari, obuče ga u carsku porfiru, i stavi mu na glavu 
diademu; onda sveti Grigorije izvrši nad njim carsko pomazanje, i prinesena bi Beskrvna 
žrtva za careve i za sve ljude, i oba se cara pričestiše Božanskim Tajnama iz ruku 
arhiepiskopa. A po završetku svega, svi prisutni kliknuše: Mnogaja ljeta Elezvoju, caru 
Etiopskome! ‐ Zatim: Avramiju, hristoljubivom caru Omiritskom, mnogaja ljeta! ‐ I opet 
obojici zajedno: Elezvoju i Avramiju, blagočestivim i bogoljubivim carevima, mnogaja 
ljeta! ‐ I svi pevahu ʺMnogaja ljetaʺ po triput. Potom svi uskliknuše: Grigoriju, svjatjejšem 
arhiepiskopu našem, nastavniku i učitelju mirna i zdrava mnogaja ljeta! ‐ Posle toga: Svoj 
hrišćanskoj vojsci i svima verujućim ljudima mnogaja ljeta! 

Zatim, ušavši u carske palate, svi se veseljahu i pirovahu, radujući se o Gospodu Bogu 
Spasu svome i o blagočestivim carevima svojim. 

Elezvoj ostade još trideset dana u Omiritskoj zemlji, poučavajući i upućujući novoga cara 
da pobožno i pravično rukuje i upravlja carstvom i da u svemu sluša svjatjejšega 
arhiepiskopa Grigorija, duhovnog oca svog. Izabravši iz Etiopske vojske petnaest hiljada 
hrabrih ljudi, Elezvoj ih ostavi novome caru za pomoć i zaštitu carstva, i vrati se u 
Etiopiju. Tamo, nakon malo dana, ostavivši Boga radi svoje zemaljsko carstvo, on otide u 
pustinju, i u blizini jednog manastira zatvori se u tamnoj keliji, i ne iziđe iz nje do blažene 
končine svoje; hranu pak primaše kroz prozorče od tamošnjih monaha. I tako poživevši još 
mnogo godina surovim isposničkim životom, on pređe u Carstvo nebesko.[7] 

Toliko slavan i bogat car, ostavi svima takav primer smirenja i dragovoljnog siromaštva! A 
po prestavljenju njegovom onamošnji monasi ispričaše ovakvu stvar. Jedan mladi brat, slat 
iz manastira na poslušanje, zalažaše u krčmu, i opijajući se vinom padaše u greh nečiste 
strasti telesne. A jednoga dana, učinivši uobičajeni greh i vraćajući se preko pustinje u 
manastir, on zaluta u neku dubodolinu, i tamo nasrnu na njega ogromna zmija da ga ubije. 
Mladi monah naže bežati, vrdajući tamo‐amo, da bi se izbavio od zmije, ali ga ova hitro 
sustizaše. Kada se na monaha, pritešnjenog odasvud, ustremi zmija da ga proguta, monah 
se opomenu blaženog cara Elezvoja, obrati se zmiji i reče joj: Molitvama pravednog i 
svjatjejšeg Elezvoja odstupi od mene! ‐ A zmija, kao postidevši se svetog imena Elezvoja, 
zastade, i po Božjem naređenju dobivši glas čovečji reče monahu: Kako mogu da te 
poštedim, kada mi se Angeo Božji javi i naredi mi da te pojedem zbog nečistote tvoje i 
greha: jer ti si dao zavet da služiš Gospodu u čistoti, a sada skvrnaviš telo svoje i time 
razgnjevljuješ Duha Svetoga. 

Monah, čuvši zmiju gde govori čovečjim glasom i izobličava njegova dela, oseti da nema 
izgovora, i s trepetom moljaše zmiju i preklinjaše je da ga poštedi. Zmija mu na to reče: Što 
me tako preklinješ? Najbolje je: zakuni se ti meni, da više nećeš ispunjavati svoju telesnu 
želju, i ja ću te pustiti. ‐ Monah se stade kleti, govoreći: Kunem se Bogom koji živi na nebu 
i molitvama česnog cara Elezvoja, da više neću gnjeviti Gospoda moga, koga sada ljuto 
gnjevljah telesnom nečistotom.  

Čim to monah izgovori, oganj pade s neba i spali pred njim zmiju. Obuzet strahom i 
trepetom, monah ode u svoj manastir, i više ne učini greh bluda nego okonča svoj život u 
dobrom pokajanju. 

Za vreme carovanja u zemlji Omiritskoj blagočestivog cara Avramija, blaženi arhiepiskop 
Grigorije, postavivši po gradovima za episkope ljude učene i krasnorečive, savetova caru 
da svima Jevrejima i neznabošcima što ih beše u njegovom carstvu naredi da se krste ili da 
se podvrgnu smrtnoj kazni. A kada takva naredba iziđe od cara, mnoštvo Jevreja i 
neznabožaca sa ženama i decom, iz straha od smrti, stadoše pristupati svetom krštenju. 
Tada najstariji i najiskusniji u Zakonu Jevreji, sabravši se iz svih gradova, održaše tajni 
sabor i savetovahu se šta da preduzmu. I govorahu među sobom: Ako se ne krstimo, onda 
ćemo po carevom naređenju biti pobijeni i mi i naše žene i deca. ‐ Neki od njih govorahu: 
Da ne bismo umrli prevremenom smrću ispupimo carevu volju, a tajno ćemo držati našu 
veru. ‐ Drugi pak savetovahu držati se svog Jevrejskog zakona ne licemerno nego 
otvoreno; i govorahu: da ne bismo pali u ruke Boga Odmazditelja, i još gore nastradali. ‐ 
Neki prigovarahu: Mi vidimo da Bog naš ne zahteva više od nas taj podvig, jer 
blagorečivog cara našeg Dunaana i svu vojsku njegovu On predade u ruke Elezvoju; i šta 
da radimo, mi ne znamo. ‐ Nekoji predlagahu: Ako hoćemo i da sačuvamo naš Zakon i da 
ostanemo čitavi, onda uklonimo se tajno, jedan po jedan, iz ove zemlje, svaki uzevši svoje, 
da ne bismo sa telom pogubili i duše svoje. ‐ Drugi primećivahu: Ako želimo pobeći, 
doznađe za to hrišćani, i nesumnjivo nas pobiti. 

I svi behu u strašnoj nedoumici, šta da rade. A bejaše među njima jedan veoma mudar 
zakonoučitelj, po imenu Ervan, koji znađaše sav Stari Zavet, odličan poznavalac svetovne 
filosofije; i on im reče: Svi vi govorite ništarije, i nikakve koristi nema od toga što vi 
predlažete. Stoga ako hoćete da poslušate mene, onda hajdemo svi skupa k caru i 
arhiepiskopu Grigoriju i predložimo im da oni odrede svoje učitelje koje hoće, da se 
prepiru s nama o veri i zakonu. Ako nas oni pobede, onda ćemo mi sa opravdanim 
razlogom postati hrišćani; a ako nas ne pobede; onda đe sami uvideti da nas nepravedno 
primoravaju da odstupimo od zakona našeg. Ispitajmo ih, i doznajmo kakva je njihova 
vera. Ako je istinita, onda da poverujemo da je Mesija veđ došao, a mi to nismo znali. Ako 
se pak njihova vera pokaže lažna, onda đe nam biti jasno da za Boga umiremo i sa radošću 
primamo smrt. 

Kada Ervan to izgovori, svi se uplašiše i rekoše mu: Vidimo da ti hrišćanima pomažeš. Zar 
ne znaš da je vera naša istinita; kako ćemo je ostaviti? ‐ Ervan odgovori: Ni jednu rđavu 
reč ja ne izgovorih pred vama, brađo. Ali znajte, ovako ili onako mi ćemo biti prisiljeni od 
njih da se krstimo. Stoga, ako me ne poslušate, neću biti kriv ni za jednoga od vas, pošto, 
ako i ne ispitate putem prepirke veru njihovu, vi ćete je morati i bez ispitivanja primiti, i 
postupiti kako oni narede. Ako pak ne primite njihovu veru, oni će vas nesumnjivo ubiti. 

Čuvši to, svi poslušaše Ervana, i napisavši molbu poslaše je caru. Pročitavši je, car se 
razjari i beše gotov da ih sve preda na smrt. Ali se uzdrža, ne želeći ništa preduzimati bez 
saveta arhiepiskopa Grigorija, kome i posla molbu. Pročitavši je, blaženi odgovori caru: 
Izvrsno i odlično kažu Jevreji, da je bolje verovati dragovoljno, po ubeđenju, nego nasilno, 
po prinudi. Stoga ih ostavi, care, da najpre obave prepirku s nama, pa posle toga postupi s 
njima kako hoćeš. 
Car pristade na savet svetiteljev, i Jevrejima bi dato četrdeset dana radi pripremanja za 
prepirku, da bi oni u toku tih dana našli među svojim učiteljima kakve žele, i bez bojazni 
došli na prepirku. A kad isteče taj rok sabra se bezbrojno mnoštvo Jevreja, imajući u svojoj 
sredini ne malo veoma mudrih ravina (= učitelja), odličnih poznanika Zakona, spremnih i 
vičnih za prepirku. I prepirka o veri održa se u prestonom gradu Atari, u prisustvu cara i 
vascelog senata njegovog, arhiepiskopa i svega klira crkvenog, i mnogobrojnog naroda 
hrišćanskog koji dođe da sluša prepirku. Dođoše i Jevreji sa svojim književnicima i 
zakonoučiteljima, silnima u reči. Jevreji postaviše prema arhiepiskopu Ervana, kao 
najglavnijeg i najrečitijeg govornika, odličnog poznavaoca Zakona i proročkih knjiga, i 
izvrsnog znalca svetovne filosofije. Kada na dati znak nastade tajac, otpoče razgovor i 
prepirka između arhiepiskopa i Ervana.[8] 

Uglavnome, prepirka je tekla na sledeći način. Posle dugog ćutanja sveti arhiepiskop 
Grigorije otpoče razgovor uputivši premudrom učitelju jevrejskom i svemu zboru 
njihovom ovakvo pitanje: Pošto je prošla noć i granulo Sunce Pravde, zašto se prepirete, 
protiveći se Svetlosti Njegovoj i ne verujući u Njega? ‐ Ervan odgovori: Ako je Sunce 
Pravde granulo, i mi se protivimo, kako ti kažeš, svetlosti Njegovoj, verujući u Boga 
zakonitoga, onda utoliko više vi kao neznabošci, držeći tuđe učenje, protivite se svetlosti 
pravde, ukoravajući Božanski zakon, dani nam od Boga. ‐ Arhiepiskop reče: Mi smo od 
neznabožaca, ali čije smo mi sazdanje i tvorevina? ‐ Ervin odgovori: Očigledno je da ste 
Božje sazdanje i tvorevina. ‐ Arhiepiskop upita: Ako smo mi, kao i vi, Božja stvorenja, 
onda kakvo to veliko preimućstvo stekoste vi u poređenju s nama? ‐ Ervan odgovori: 
Onakvo kakvo imamo nad Egipćanima. ‐ Arhiepiskop reče: Dobro je što si se setio 
Egipćana, onda pokaži svoje preimućstvo nad njima. ‐ Ervan odgovori: Zar nisi čitao o 
velikim čudesima u Egipatskoj zemlji, u Crvenom moru, u pustinji, koja Bog činjaše preko 
Mojsija, po izlasku Izrailja: potopi Egipćane a spase Izrailj? ‐ Arhiepiskop na to reče: 

Nema nikakve razlike između vas i Egipćana, jer njih Bog potopi u moru, a vas za zloću 
vašu pogubi na zemlji. Prešavši Crveno more kao po suhu, vi potonuste u pristaništu, 
žestoko u pustinji skončavši: jer od preko šest stotina hiljada ljudi samo se njih dvojica, 
Halev i Isus Navin, udostojiše videti obećanu zemlju.[9] Evo kako vas je Bog pretpostavio 
Egipćanima! ‐ Ervan upita: A kome Bog posla manu u pustinji? ‐ Arhiepiskop uzvrati: A 
tebi šta izgleda dragocenije: meso koje jedoste u Egiptu, ili mana poslana u pustinji? ‐ 
Ervin odgovori: OčigleDno je da je mana dragocenija. ‐ Arhiepiskop upita: Zašto onda 
udariste mišlju nazad, poželevši svinjsko meso i beli luk i raznovrsnu egipatsku hranu,[10] 
a manu omrzoste? 

Posle toga otpoče prepirka o Presvetoj Trojici. Ervan govoraše: Hrišćani ispovedaju tri 
Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha. A Bog je rekao na Sinaju: Čuj Izrailju, Gospod naš, 
Gospod je jedini, i nema drugoga Boga osim njega.[11] Znači: hrišćani postupaju protivno 
zakonu Božijem, štujući ne Jednoga Boga nego Tri. ‐ Arhiepiskop pobijajući to govoraše: 
Mi počitujemo Jednoga Boga, Tvorca svih, samo u Tri Lica: Oca i Sina i Svetoga Duha, no 
u jednom Božanstvu. I za dokaz navođaše ove reči Davidove: Rečju Gospodnjom nebesa 
se utvrdiše, i Duhom usta njegovih sva sila njihova (Psal. 32, 6). ‐ A smisao ovih reči 
arhiepiskop objašnjavaše ovako: Gospod jeste Bog Otac; Reč Njegova jeste Bog Sin: Duh 
usta Njegovih jeste Bog Duh Sveti; na taj način se otkrivaju tri Božanska Lica a jedno 
Božanstvo: jer Sin i Duh je Ocu saprirodan, sabespočetan, savečan i saprestolan. 

Zatim sveti Grigorije navođaše o krstu i smrti Gospodnjoj starozavetna pisanija, proroštva 
i praslike, kao: I život će tvoj biti kao da visi pred očima tvojim (5 Mojs. 28, 66); ‐ i o tome 
da kovčeg Nojev bejaše praobraz krsta, i šuma Sadekova sa ovnom koji bi prinesen na 
žrtvu mesto Isaka (J Mojs. 22, 13); o žezlu Josifovom, kome se Jakov pokloni (1 Mojs. 47, 
31); o krstolikom blagoslovu sinova Josifovih od strane Jakova (1 Mojs. 48, 13‐15); o žezlu 
Mojsijevom koji razdvoji more (2 Mojs. 14, 11‐29); o Mojsijevom podizanju ruku uvis radi 
pobede nad Amalikom (2 Mojs. 8, 14); o bakarnoj zmiji, podignutoj u pustinji (4 Mojs. 21, 
4‐9); o drvetu koje zasladi gorku vodu u Meri (2 Mojs. 15, 22‐26); i o mnogim drugim 
tajanstvenim praslikama koje se nalaze u Zakonu. 

I produži se prepirka sve do uveče, silno vođena i od jedne i od druge strane; ali se ipak u 
svima pitanjima arhiepiskop pokaza kao pobedilac, jer pre njega govoraše Duh Sveti, kao 
što je rečeno u Svetom Pismu: Vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas 
(Mt. 10, 20). Pošto nastupi veče, a prepirka se još ne beše završila, car ustade sa svoga 
prestola, kao i arhiepiskop, i sabor se raziđe odloživši prepirku do sutradan. 

Jevreji pak okružiše Ervana, radosno ga grleći, celivajući i veličajući što je kako valja 
odgovarao hrišćanima. Na to im Ervan govoraše: Molite se da nam pomogne Zakoni Bog, 
pošto sami vidite da je arhiepiskop vrlo promućuran čovek, i nije lako pobediti ga. ‐ No 
oni sokoljahu Ervana da bez bojazni i smelo vodi prepirku s arhiepiskopom. 

Sutradan opet se sabra sabor; car i arhiepiskop sedoše; Jevreji sa Ervanom takođe dođoše. 
I ponovo nastade prepirka, ali se ne okonča ni tog dana, ni trećeg, ni četvrtog, pa čak ni 
petog. Svih tih dana car sa celim senatom prisustvovaše prepirkama, sa zadovoljstvom 
slušajući šta se govori i radujući se bogodanoj premudrosti i razumu svjatjejšeg 
arhiepiskopa svog. I stvarno, imalo se šta čuti i šta zapamtiti kada su tumačena mnoga 
proročka i objašnjavana mnoga tajanstvena mesta Svetoga Pisma. U besedi o ovaploćenju 
Gospoda Isusa Hrista i o Prečistoj Djevi, arhiepiskop navođaše reči proroka Isaije: Eto 
devojka će zatrudneti i rodiće sina (Is. 7, 14). Na primedbu Ervana da je Marija rodila samo 
prostoga čoveka, a ne Boga, arhiepiskop odgovaraše ovim rečima: I nadenuđe mu ime 
Emanuil, koje će reći: s nama Bog (Mt. 1, 23 = Is. 7, 14). ‐ Ervan govoraše: Kako je ženska 
utroba smestila strašno veličanstvo Božanstva? ‐ Arhiepiskop odgovaraše: Onako kako je 
šator Avraamov smestio Boga pod Mavrijskim dubom, kada Bog siđe da obeduje s 
Avraamom (1 Mojs. 1‐33). ‐ Ervan uzvrati: Kako to oganj Božanstva ne sagore žensko telo? 
‐ Arhiepiskop odgovori: Kao što oganj ne sagore kupinu na Sinaju (1 Mojs. 3, 2‐4), tako i 
Božanstvo ne povredi devičansku utrobu: Ajeva rodi, i Djeva ostade. ‐ Ervan na to reče: 
Rođenje od Djeve bilo je prividno a ne stvarno, jer je nemoguđe da se pri porođaju ne 
poremeti utroba, i jasno je svima da je to netačno. ‐ Arhiepiskop odgovori: U vreme kada 
Avakum uđe u lavlju jamu, a vrata jame behu zaključana i pečatima zapečaćena, reci mi, 
kako je on ušao i izišao ne otvorivši vrata i ne povredivši pečat?[12] 

U treći dan posle prepirke Ervan pokuša da beži, ali ga ostali Jevreji zadržavahu govoreći: 
Ako nas ti ostaviš, onda ćemo svi poginuti. Zato ostani s nama boreći se na sve moguđe 
načine, ne bi li nam Bog pomogao. A ako i budemo pobeđeni u prepirci, onda imamo 
druge načine protivljenja, u kojima nas neće moći pobediti. ‐ Na molbu njihovu Ervan 
ostade. 

Kada u toku prepirke Ervan poče prekoravati hrišćane što se klanjaju svetim ikonama i 
stade svete ikone nazivati idolima, a bne koji im se klanjaju idolopoklonicima i 
protivnicima Božjeg zakona, i govoraše da je Bog zapovedio ne graditi ʺlikove rezane niti 
kakve slikeʺ,[13] tada ga arhijerej upita: 

Kada u dane Noja bi potop, na koji se način on spase? ‐ Ervan odgovori: Spase se 
kovčegom, načinjenim od drveta. ‐ Arhiepiskop uzvrati pitanjem: Je li mogao Bog bez 
kovčega spasti Noja od potopa, ili nije mogao, kako ti misliš? ‐ Ervan odgovori: Mislim da 
je mogao, jer je rečeno da je Bogu sve moguđe. ‐ Arhiepiskop na to reče: Ako je Bog mogao 
to, zašto je onda zahtevao kovčeg da bi spasao pravednika? Ne sledi li iz toga zaključak, 
da je Noje trebao za spasenje svoje uzneti blagodarnost kovčegu a ne Bogu? ‐ Ne, . nipošto! 
odgovori Ervan; hvalu treba uznositi Gospodu a ne mrtvoj stvari. ‐ Arhiepiskop onda reče: 
Ipak ti priznaješ da je Bog pomoću mrtve stvari, kovčega, ustrojio spasenje Noju. Tako i 
nama Bog ustrojava naše preko ovih vidljivih ikona, jer one, iako su bezdahne, ipak su 
određene za Naše spasenje. Gledajući na ikone, mi se umom uznosimo ka Prvoliku i 
zapaljujemo u sebi želju za Bogom i bogougodnu revnost; a slikamo mi ne idole nego 
Gospoda našeg Isusa Hrista, i to po Njegovoj čovečanskoj prirodi, a ne po Božanskoj koja 
je neopisiva i neuobličljiva. I kao što Noje zbog spasenja svog u kovčegu prinese 
blagodarnost Bogu načinivši žrtvenik, tako i mi blagodarimo Hrista Boga izobražavajući 
lik Njegov, ikonu Njegovu, jer se mi Njegovim telesnim domostrojem spasenja izbavismo 
mislenoga potopa; i Njegovu čovečansku prirodu mi smatramo kao drugi kovčeg, kojim 
On ponese grehe naše, i oboživši nas Svojim Božanstvom uznese nas na nebo. Njega, koji 
beše vidljiv za telesne oči, mi slikamo bojama, izobražavajući prečisto obličje Njegove 
čovečanske prirode, i pod vidom telesnog obličja Njegovog mi se ujedno poklanjamo i 
Božanstvu Njegovom, i počitujemo u Njemu doličnim poklonjenjem podjednako Oca i 
Svetoga Duha. 

Međutim Ervan, huleći i nadalje svete ikone, govoraše: Čudim se vašim hrišćanskim 
basnama koje kažu da Bog daje Svoju blagodat ikonama, namalanim na zidovima i 
daskama, koje nikada hodile nisu niti govorile. ‐ Opovrgavajući to tvrđenje, arhiepiskop 
upita: Reci mi, Ervane, zašto Bog dade plaštu Ilijinom Svoju blagodat koju ne dade Jeliseju, 
i pretpostavi mrtvi plašt živome proroku? To bi zato što prorok sam ne mogaše preći 
Jordan nego vodu njegovu razdeli plaštom i pređe po suhu; i tako, čudo koje ne mogade 
učiniti Jelisej, učini mrtvi plašt.[14] Isto tako, i Mojsiju koji činjaše čudesa u Egiptu, zašto 
Bog ne darova njemu već štapu njegovom čudotvornu silu, te on štapom pretvori vodu u 
krv, razdvoji more, i izvrši druga strašna i slavna čudesa? Osim toga, skinija, kovčet 
zaveta, zlatni sud sa manom, tablice, žezal Aronov, žrtvenik, kadionica i svetnjak; sve te 
stvari ne imaćahu li veliku blagodat Božiju, iako behu mrtve, načinjene rukama ljudskim 
od vidljive i opipljive graće? Međutim one behu obasjavane slavom Božijom, ispunjavane i 
okružavane oblakom, i nedostupne nikome sem sveštenicima i levitima, i niko ih nije 
smeo dodirnuti, pošto one behu božanstvene i svete. A kad je tako bilo u Starom Zavetu, 
zašto se onda čuditi u Novom Zavetu blagodati koja se daje svetim ikonama? 

Ervan opet primeti: U psalmima je rečeno: Idoli neznabožaca su srebro i zlato, delo ruku 
čovečijih (Psal 113, 12). ‐ Arhiepiskop uzvrati: I ja ne osporavam to da idoli neznabožaca, 
koji ne znaju Boga, jesu idoli, pošto su oni slike onih koji bezbožno provedoše život u 
svakojakim nečistotama: vračari, čarobnjaci, ubice, bludočinci, i svi oni od takvog življenja 
ljuto izgiboše; za uspomenu na njih neki i načiniše idole; a docniji naraštaj, prelašćen i 
oslepljen Satanom, pretvori ih u bogove i klanja im se. A i vi to isto činjaste, klanjajući se 
kipovima, prinošaste im na žrtvu sinove i kćeri, prolivaste nevinu krv, krv vaših sinova i 
kćeri koje prinošaste na žrtvu hananskim kipovima, koji su idoli. A što mi sada 
izrađujemo slike svetitelja Božjih, to nisu idoli već česne ikone. Jer mi izrađujemo ikone 
onih koji znađahu Boga, i verovahu u Njega, i ugodiše Mu svetošću i pravdom, i behu 
ljudi česni, sveti i mili Bogu, i blagodaću Božjom satvoriše premnoga čudesa: oni 
vaskrsavahu mrtve, isceljivahu bolesne, slepe, hrome, gluve, raslabljene, gubave, 
izgonjahu demone, končina im bivaše česna i spomen slavan i večan; jer: Česna je pred 
Gospodom smrt svetaca njegovih; spomen pravednika je s pohvalama, i pravednik će se 
spominjati večito (Psal. 113, 12; 115, 6; 111, 6). 

Kada Ervan opet poče bulazniti, govoreći da se ikone ni po čemu ne razlikuju od idola, 
arhiepiskop reče: Tvoja odeća, Ervane, i skinija, obe su načinjene od vune i lana, a da li 
imaju podjednaku silu? Tvoj žezal i žezal Aronov koji je procvetao, imaju li podjednaku 
čast? Krčag u kući tvojoj i sud sa manom, jesu li podjednaki za tebe? Kovčeg tvoj u koji 
stavljaš što je potrebno za tebe, i kovčeg zaveta, imaju li podjednaku slavu? Oganj i jelej 
koji ti zažižeš u kući svojoj radi osvetljenja, zar ćeš uporediti sa zlatnim sedmosvetnjakom? 
Kuća u kojoj živiš, i hram koji podiže Solomon, zar ćeš sličiti jedno s drugim? Nipošto, 
nego ćeš sve to počitovati neuporedljivo više, jer u njima ponekad blagodat Božija 
prebivaše. Na takav način shvati i to, da je jedna stvar idol ‐ obličje pagubnoga lica i u 
paklu pogruženoga, a drugo je ikona svetog ugodnika Božijeg, od koje nam se izliva 
blagodat Gospodnja molitvama izobraženog na njoj. 

Govori Ervan i o anđelima da su oni bestelesni, kao što Pismo kaže: Gospode, činiš 
duhove da su ti anđeli (Psal. 103, 4), no hrišćani se i pored toga ne stide da ih malaju na 
ikonama, dajući bestelesnim duhovima telesno obličje. ‐ Na to arhiepiskop odgovori: Ti ne 
znaš šta govoriš, jer mi smo od vas naučili izobražavati anđele. ‐ Ervan se usprotivi: 
Nikada u nas nije bilo toga. ‐ Arhiepiskop upita: Ti si proučio ceo Stari Zavet, i to li nisi 
saznao? ‐ Ervan odgovori: Živ mi Gospod, ja ne znam da su ikada kod nas bila rađena i 
počitovana izobraženja anđela! ‐ Arhiepiskop na to reče: Nema sumnje, vi otpočeste tu 
stvar: Kada Solomon podiže hram Bogu, ne načini li on nad svetilištem heruvime slave 
koji zaklanjahu oltar? Isto tako ne izradi li on heruvime i nad prvim vratima svetilišta i 
nad drugim? Pa i u skiniji, ustrojenoj Mojsijem, ne behu li likovi heruvima nad kovčegom 
zaveta? Takođe i na zavesama ne behu li izvezena lica heruvima? I sve te slike anđela, 
zajedno sa skinijom i hramom, ne behu li počitovani od vas? Kada vi, dakle, izobrazivši 
bestelesna bića, ukazivaste im poštovanje, zašto onda ukoravate nas što izobražavamo i 
počitujemo lica onih svetih ljudi, koji u telu ugodiše Bogu? 

To i mnogo slično tome govoraše se u četvrti dan prepirke! A kad pade veče i car sa 
arhiepiskopom ustadoše sa svojih mesta, sabor se raziđe u očekivanju da se sutradan 
okonča prepirka i dočeka slavlje pobednika. Jevreji se radovahu zbog Ervana što je dobro 
odgovarao i zadavao pitanja arhiepiskopu, i bodreći ga govorahu mu: Ti se dobro boriš, ne 
boj se, nego se još čvršće drži, jer vidimo da je Bog s tobom! Neka se ne plaši srce tvoje; 
očigledno je, car vas obojicu sluša sa zadovoljstvom. ‐ Ervan im odgovori: Braćo, taj čovek 
me mNogo prevazilazi razumom i rečitošću, i meni je nemoguđe pobediti ga; vi sami 
slušate kako on sva moja rasuđivanja, opovrgnuvši ih i posramivši, pretvori u ništa. 

Sutradan rano zorom, kada najmudriji Jevreji ponovo dođoše k Ervanu, on im reče: Braćo, 
iskreno vam tvrdim, mene će pobediti arhiepiskop, jer noćas ja u viđenju videh proroka 
našeg Mojsija i Isusa o kome se među nama vodi prepirka. Ja ih videh kao da stoje na 
krovu nekog hrama i razgovaraju; i videh Mojsija gde se klanja Isusu sa rukama složenim 
na grudima, kao da su svezane, i sa strahom stoji pred Isusom kao pred Gospodom 
Bogom svojim. Ja se čuđah tome, i kada mi se otvoriše usta rekoh: Gospodine Mojsije, je li 
dobro to što radiš?‐ A on se okrete i zapreti mi govoreći: ʺPrestani, ne grešim ja klanjajući 
se mome Vladici, jer nisam od sličnih tebi i ispovedam Tvorca mog i Gospoda, Zašto 
zadaješ muke pravednom arhiepiskopu protiveći se istini? No narednog dana ti ćeš biti 
pobeđen od njega, i poklonićeš se, kao i ja, Gospodu Isusu Hristuʺ. ‐ To videh, braćo, a šta 
znači ne znam, ali ja neću klonuti u borbi za naš Zakon, dok sam Bog ne ustroji onako 
kako hoće. 

Mnoge, čuvši to, zahvati sumnja i obuze nedoumica. A kad se razdani i sabra sabor, dođe 
car sa senatom i arhiepiskop sa klirom, i sleže se mnoštvo naroda, pojavi se Ervan sa 
mnogim pomoćnicima svojim zakonoučiteljima, i opet otpoče prepirka, kao i ranijih dana. 
A jedan učeni notarije[15] arhiepiskopov, koga on beše doveo iz Aleksandrije, brzopisac, 
prisustvovaše tamo i zapisivaše sve reči i arhiepiskopove i Ervanove. Uz pomoć Svetoga 
Duha, dejstvujuđeg u ustima arhiepiskopa, protivnička strana doživljavaše poraze a naša 
odnošaše pobedu o Gospodu. Arhiepiskop se u svima rasućivanjima javljaše kao 
pobednik, a Ervan malaksavaše, malakeavahu i jevrejski zakonoučitelji koji mu 
pomagahu. Ipak zloća ih oslepi, te ušima teško slušahu i oči svoje zatvarahu pred istinom. 
I beše potrebno da svetiteljeve reči proprati sila vere i čudo koje bi izobličilo zloćom 
otvrdoglavljene i posramilo njihovo neverje, pggo se stvarno i dogoDi na sledeći način. 

Kada Ervan u prepirci bi već potpuno pobeđen, on uzviknu: Zašto gubimo vreme u 
dugim govorima i rasuđivanjima? Ja ću završiti ovu prepirku. Ako hoćeš, arhiepiskope, da 
ja bez pretvaranja verujem u Isusa tvoga, da je On istiniti Bog, onda mi pokaži Njega živa, 
da bih video i govorio s Njim, i tada ću priznati da nas vi hrišćani savladaste i pobediste.. 

Kada Ervan to reče, okup Jevreja povika k njemu: Molimo te, učitelju naš, nemoj obmanuti 
sebe i postati hrišćanin, nego budi junak i drži se istine, jer ti znaš da nema ničeg istinitijeg 
od Jedinog Boga otaca naših. ‐ Ervan im sa gnjevom reče: Šta vi bulaznite? pa čujte: ako me 
on uveri da postoji Onaj o kome predskazaše proroci, šta onda drugo hoćete da očekujete? 

Arhiepiskop, videći da on govori iskreno a ne pritvorno, reče mu: Ervane, ti unosiš veliko 
iskušenje i tvoj zahtev je iznad sila, jer ti tražiš ne ljude nego Boga. Ipak, da bi se uverio ti i 
oni što su s tobom, i da bi se utvrdila srca verujućih, Gospod je moćan i to učiniti. Samo 
reci konačno, kako želiš da te uverim? ‐ Ervan odgovori: Umoli Vladiku tvog, ako je On na 
nebu, kao što kažeš, neka siđe ovamo i javi se meni da razgovaram s Njim. I kunem se 
Gospodom da ću odmah poverovati u Njega, i krstiću se. 

Kada Ervan to reče, onda svo mnoštvo Jevreja povika govoreći: Stvarno, arhiepiskope, 
dokaži nam na delu istinitost tvojih reči, pokaži nam Hrista tvog, da bismo mi, nemajući 
više šta da prigovaramo, poverovali u Njega sa strahom. ‐ I svi sa vikom navaljivahu na 
svetog Grigorija, da im Hrista pokaže opipljivo, ako je On živ posle raspeća i smrti. Zatim 
Jevreji stadoše govoriti među sobom: A ako nam arhiepiskop pokaže Hrista svoga, šta 
ćemo onda raditi? Teško nama, mi ćemo i protiv volje morati postati hrišćani. ‐ Jedni od 
njih govorahu: Ako nam on pokaže Hrista, zašto onda ne poverovati u Njega? ‐ Neki pak 
zborahu: Kako je moguđe pokazati Onoga koji je kao ubijen čovek umro, i već je toliko 
godina prošlo od dana Njegove smrti? Gde će se naći telo i duh Njegov, kada su se sve 
kosti i žile davno rasuli? 

Međutim arhiepiskop, uviđajući ogromnu važnost ovoga dela, i videći silno nastojavanje 
protivnika, svom se dušom osloni na Gospoda, i razmišljajući u sebi da ako ne zamoli 
Vladiku Hrista da ispuni njihov zahtev, onda će silno uzlikovati protivnička strana, Jevreji 
će izaći kao pobednici, i neprijatelji će se rugati hrišćanima i sramotiti ih. I on sa nadom 
reče jevrejskome zboru: Ako htedne Hristos moj, ja ću vam Ga svakako pokazati. No vi 
dobro znate ako vam pokažem Njega, a vi ne ushtednete poverovati u Njega, onda će vas 
sve mač odmah pogubiti; a ako vam zbog nedostojnosti svoje ne uzmognem pokazati 
Gospoda mog, onda postupajte nadalje po svojoj volji. 
Jevreji, čuvši to, postadoše u isto vreme i žalosni i radosni: žalosni, jer se bojahu da, ako im 
pokaže Hrista, moraće i protiv volje verovati u Hrista; radosni, jer se nadahu da im neće 
pokazati Hrista, i oni će onda slobodno ostati u svojoj veri. Arhiepiskopove pak reči behu 
prijatne Ervanu i najmudrijim zakonoučiteljima što se nalažahu s njim; i oni govorahu 
između sebe: Potpuno je nemoguđe da je posle pet stotina godina živ čovek koji je ubijen 
od naših otaca, i umro, i bio zapečaćen u grobu, i ukraden od svojih učenika,  

Sveti pak otac naš Grigorije, znajući reči Gospodnje rečene u Evanđelju: ʺako imate vere 
koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će; i ništa neće vam 
biti nemoguđeʺ (Mt. 17, 20); i držeći te reči u umu, a imajući nepokolebljivu veru u Boga i 
čvrsto se uzdajući u Njega, ustade sa svoga prestola; i odmače se malo ustranu, na mesto 
zgodno za molitvu. A car sa svim narodom čuđaše se i divljaše takvoj arhiepiskopovoj 
velikoj smelosti k Bogu i veri, jer se usuđuje na to strašno delo; i sa strahom očekivahu šta 
će se zbiti. Svetitelj, uklonivši se malo podalje od sabora, oseni sebe krsnim znakom i stade 
na molitvu. Smireno i blagoumilno preklonivši kolina, i svega sebe ustremivši k nebu, on 
dugo moljaše na sav glas da svi prisutni čuju, spominjući u molitvi sve tajne ovaploćenja 
Boga Reči i svo Hristovo življenje među ljudima, od Njegovog rođenja do dobrovoljnog 
stradanja, krsta, smrti, tridnevnog vaskrsenja i vaznesenja na nebo. I naposletku reče: 
Vladiko, na očigledan način pokaži sebe živa ovIm zloćom okamenjenim i oslepljenim 
ljudima; pokaži sebe živa radi slave svetog Imena Tvog, da oni telesnim očima ugledaju 
Tvoje životvorno čovečanstvo, u koje si se radi nas obukao, i sa kojim si se na nebo uzneo, 
da bi oni, ugledavši Te, poverovali u Tebe istinitoga Boga i u poslavšeg Te Oca i Svetoga 
Duha. 

Kada pak svetitelj završavaše molitvu, i svi na njega pažljivo gledahu, odjednom nastade 
veliki zemljotres i prolomi se strahovita grmljavina sa istoka tako da se zemlja uskoleba i 
svi popadaše od straha. A kad se malo pribraše od straha i pridigoše, i pogledaše na istok, 
oni ugledaše gde se otvorilo nebo i svetli oblak sa plamenom ognjenim spušta se otuda na 
zemlju: usred pak oblaka vidi se Čovek, divniji od svih sinova čovečijih, Gospod naš Isus 
Hristos, lice Mu neiskazano sija i haljine Mu blistaju kao satkane od munja, a On na neki 
izvanredan način krećući se po oblaku približavao se zemlji i stade gore prema 
arhieliskopu na oblaku, privlačeći oči i srca svih k Sebi Svojom lepotom, koju jezik iskazati 
ne može. Od strahotne slave Njegove, koju ne behu u stanju gledati, kao nekada na 
Tavoru učenici, svi popadaše ničice na zemlju, i car i velmože i sav narod od mala do 
velika. A Jevreji, obuzeti velikim trepetom, osvrćući se tamo‐amo, nagoše bežati, jer ih 
obasjanje Božanske svetlosti opaljivaše, i slava Gospodnja, koju oni ne mogahu gledati, 
kolebaše ih velikim strahom. Ali im beše nemoguđe pobeći, niti se s mesta pomaći, jer ih 
nevidljiva sila držaše. Arhiepiskop pak, okrepljen, gromko viknu ka Ervanu: Ervane, eto 
Onoga o kome si slušao mnogo priča, pogledaj Ga i uveri se da je Jedan Svet, Jedan 
Gospod, Isus Hristos na slavu Boga Oca, amin. ‐ A Ervan, sav premro, ne mogaše ništa 
promolviti. I dođe glas od velelepne slave Gospodnje koji govoraše: ʺZbog molitve 
episkopove isceljuje vas Raspeti od vaših otacaʺ. 

Od ovog glasa svi se oni još više uplašiše, i padoše na zemlju obuzeti užasom. I kao što 
nekada Savle, na putu za Damask, kada ga obasja svetlost s neba i dođe glas odozgo, pade 
na zemlju i s otvoreiim očima ništa ne viđaše, tako i ovi oslepiše, i pri otvorenim očima 
svojim ne viđahu već samo tugovahu i gorko ridahu. Kad se sve ovo tako zbi, nastade 
pred licem Gospodnjim neki božanstveni šum, i svetli oblak koji beše pod stopama 
Gospodnjim sakri Ga od očiju svih, i postepeno se zgušnjavaše sa svih strana za Njim pri 
Njegovom uzlaženju na nebo, sve dok slava Gospodnja ne iščeze nebesima i ne sakri se od 
očiju sve ono što se viđaše. A car i svi hrišćani, ispunivši se smelosti, dugo vreme vapijahu 
put Gospoda: Gospode pomiluj! ‐ A uvaženi arhiepiskop ležaše licem na zemlji, sa suzama 
uznoseći Gospodu molitvu za ljude. 

Posle toga svi sabrani na sabor: car sa senatom i narod stadoše svjatjejšeg arhiepiskopa 
Grigorija počitovati izuzetno i sa osobitim strahopoštovanjem, diveći se tolikoj svetosti 
njegovoj i sili molitve njegove. A Jevreji pitahu jedan drugog: Vidiš li što, brate? ‐ I svaki 
odgovaraše: Ne vidim ništa. ‐ I ovi zavapiše ka Ervanu: Teško nama, učitelju naš, šta ćemo 
da radimo? ‐ Ervan odgovori: Eda li mi jedini oslepismo ugledavši Boga hrišćanskoga, ili i 
hrišćane to isto snađe? ‐ A hrišćani, čuvši to, rekoše: Mi, blagodaću Gospoda našeg Hrista, 
dobro vidimo, i oči su naše sada zdravije nego što su bile, a vi ste jedini slepi zbog neverja 
vašeg. Jer: Gospod je Bog osvete; Bog osvete neće propustiti (Psal. 93, 1); On uništi vid vaš, 
jer vi, budući nedostojni, videste Njega. 

Tada Ervan sa svima Jevrejima stade moliti arhiepiskopa sa suzama, da im isceli oči i 
podari sveto krštenje. Arhiepiskop ih upita, da li istinski veruju u Gospoda Isusa Hrista. I 
oni svi tvrđahu da veruju bez ikakve sumnje. Tada ih arhiepiskop, i episkopi i prezviteri 
što behu s njim, odmah oglasiše i izvršiše svetu tajnu krštenja. A kad Jevreji ulažahu u 
svetu krstionicu, tog trenutka im sa očiju odpadaše kao neka krljušt, i svi progledahu i 
telesnim i duhovnim očima: srcem verujući za pravdu a ustima svojim ispovedajući 
Gospoda našeg Isusa Hrista za spasenje (Rm. 10, 10). I svi biše kršteni u ime Oca i Sina i 
Svetoga Duha, počevši od Ervana, kome sam car beše kum, i kome na svetom krštenju bi 
dato ime Lav; i car ga, kao čoveka pametna i dostojna odlikovanja, postavi za člana svoga 
senata i načini patricijem.[16] I kajaše se Ervan silno zbog svoje pređašnje zablude; i 
imajući svagda na umu javljenje Gospoda, on užasno osuđivaše sebe što je govorio: Kako 
je živ na nebu Gospod Isus Hristos, koga oci naši raspeše i pogreboše, i koga mi 
smatrasmo za mrtva? ‐ I sa suzama govoraše: Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Živoga, 
oprosti mi što u svome neznanju sagreših Tebi! ‐ Svjatjejšeg pak arhiepiskopa Ervan 
počitovaše kao angela Božija, i ne željaše da se odvoji od njega. 

I tako se sva Omiritska zemlja prosveti svetlošću svete vere: po svima gradovima i selima 
biše kršteni ne samo Jevreji nego i neznabošci. I bi velika radost po svoj zemlji Omiritskoj; 
zajedno sa ljudima radovahu se i anđeli na nebu zbog takvog obraćenja i pokajanja duša 
ljudskih, i slavljaše se Bog koji svima ljudima želi spasenje. 

Potom sveti arhiepiskop Grigorije savetova caru da naredi Jevrejima da im kuđe i 
obitalište ne budu izdvojeni nego da se nastane među hrišćanima, da ne bi održavali tajne 
skupove i dogovore. Car izdade ovakav zakon: ʺNeka niko od Jevreja na uzima svojoj 
kćeri muža iz jevrejskoga roda, nego neka uzima sebi zeta između hrišćana; i sin jevrejski 
neka ne uzima nevestu između jevrejskih kćeri nego neka ište između hrišćanskih. Ko se 
usudi prekršiti ovaj zakon, taj neka bude mačem posečenʺ. 

Arhiepiskop učini to zato, da bi jevrejski narod, izmešavši se sa hrišćanima, zaboravio za 
nekoliko godina na svoju starozavetnu veru i običaje. I svuda zavlada spokojstvo i duboko 
smirenje, i sijaše pobožnost sa svih strana; car sa arhiepiskopom usrdno služahu Bogu, 
vršeći svunoćna slavoslovlja Vladatelju Hristu, brinući se o spasenju duša ljudskih i 
upravljajući carstvom milostivo i pravedno. Blagočestivi car Avramije prožive u 
Omiritskoj zemlji trideset godina i usnu u Gospodu, prethodno obavešten svetim 
Grigorijem o danu svoje smrti; i bi svečano pogreben u gradu Afari. 

Nakon malo vremena po carevom prestavljenju sveti otac naš Grigorije dobro rukovodivši 
stado svoje, utvrdivši veru na temelju apostola i proroka, i satvorivši mnoga znamenja i 
čudesa u slavu Božju pređe iz ovog života devetnaestog decembra, i česno bi u istom 
gradu položen u počivalnici velike crkve.[17] Sva Omiritska zemlja oplaka svog arhijereja, 
naročito kršteni Jevreji: jer on svima beše otac dobar i milostiv, mio ljudima i blagoprijatan 
Bogu, kome i predstade u broju drugih svetih jeraraha, slaveći s njima Oca i Siia i Svetoga 
Duha vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

BONIFATIJA MILOSTIVOG,  

episkopa Ferentiskog 

  

SVETI Bonifatije[18] beše rodom iz Tuskijske oblasti, u Italiji.[19] Još od detinjstva on se 
odlikovao ljubavlju prema siromasima. Jer kada se dešavalo da vidi naga siromaška, on je 
skidao sa sebe odelo i odevao nagoga. Zato se vraćao kući ponekad bez plašta, ponekad 
bez donje odeće; i majka njegova, sama uboga udovica, često se ljutila na njega i govorila: 
Čedo, ti nepravedno postupaš, jer odevaš siromahe a sam si siromah. 
Jednom majka njegova uđe u svoju žitnicu, u kojoj beše spremila hranu za celu godinu, i 
nađe je praznu: jer sin njen Bonifatije krišom beše razdao sve siromasima. I poče majka 
plakati udarajući se po licu i jadikujući: Teško meni, kako ću se snabdeti hranom za čitavu 
godinu, i čime ću prehraniti sebe i svoju porodicu? ‐ A Bonifatije došavši k njoj stade je 
tešiti. No pošto je rečima ne mogaše odvratiti od silnoga plača, on je zamoli da za neko 
vreme iziđe iz žitnice. A kada ona izađe, Bonifatije zatvori vrata od žitnice, pade na zemlju 
i stade se moliti Bogu. I odmah se žitnica napuni pšenicom. Bonifatije zablagodari Bogu, 
pa dozva svoju majku. Kada ona ugleda žitnicu punu pšenice, ona se uteši i proslavi Boga. 
Od toga vremena ona ne branjaše sinu da daje siromasima koliko hoće, pošto vide njegovu 
preveliku veru, zbog koje on ne osiromašuje razdajući i dobija od Boga onoliko koliko ište. 
Majka Bonifatijeva imađaše u svojoj kući kokoške, koje kraćaše lisica, nanoseći time štetu 
ubogoj udovici. Jednom dečko Bonifatije stojeći pored kapije ugleda kako lisica dođe, i po 
običaju svom ščepa jednu kokošku i pobeže u goru. A on žaleći što će to ucveliti njegovu 
majku, otrča u crkvu, pade na zemlju i u molitvi se žaljaše Bogu na lisicu, govoreći: 
Gospode moj, zar je Tebi po volji što ja ne mogu da jedem od truda majke moje, a eto lisica 
dolazi i tamani hranu našu? ‐ Posle molitve Bonifatije se vrati kući i ugleda onu istu lisicu 
gde ulazi u njihovo dvorište sa ukraćenom kokoškom u zubima, dođe pred Bonifatija, 
spusti živu kokošku pred njim, a sama tog trenutka uginu. Tako Bog one koji se uzdaju u 
Njega sluša i u malim stvarima, imajući veliko promišljanje o nama, da bismo mi, 
dobijajući od Njega male stvari, nadali se dobiti, po mogućnosti, i veće. 

Sveti Bonifatije bi docnije postavljen za episkopa u gradu Ferentinu,[20] i o mnogim 
čudesima njegovim kazuje prezviter Gaudijencije, koji bejaše sluga svetiteljev i svojim 
očima gledaše sve što svetitelj činjaše. Ferentiska episkopija bejaše veoma siromašna, a 
siromaština drži pobožne ljude u smirenju: episkop za svoju prehranu ne imađaše nikakvo 
crkveno imanje osim jednog vinograda crkvenog. No jednom udari strašan grad i pobi sve 
loze sa grozdovima, tako da jedva preostade nešto malo loze sa grozdićima. Blaženi 
Bonifatije, ušavši u vinograd i videvši da je grad sve pobio, uznese blagodarnost Bogu što 
u svome siromaštvu doživljuje još veću siromaštinu. A kada grožđe poče zreti, Bonifatije 
po običaju postavi čuvara naredivši mu da budno čuva to nešto malo preostalog grožđa. 
Jednoga pak dana on naredi prezviteru Konstanciju, svome unuku, da svu burad u 
episkopiji opere i po običaju zasmoli. Čuvši to prezviter se veoma začudi naređenju da se 
pripreme sudovi za vino kada vina nema. Ali, ne usuđujući se da upita čega radi 
pripremati burad, on postupi po naređenju i pripremi sudove. 

Tada čovek Božji Bonifatije, ušavši u vinograd i obravši to nešto grožđe, odnese ga u 
muljaonicu, pa naredi svima da izađu odatle, a sam ostade sa jednim malim dečakom, 
kome naredi da to malo grožđa izmulja u muljaonici. Kada vino poče pomalo teći iz 
muljaonice, svetitelj ga natoči u jedan mali sud i razli po vrlo malo u svu pripremljenu 
burad radi blagoslova, tako da jedva okvasi vinom burad. Blagoslovivši na taj način sve 
sudove, blaženi Bonifatije pozva prezvitera i naredi mu da sazove sve prosjake, te da oni, 
kao što je običaj, dobiju od novog vina što je u buradima. Tada se vino u muljaonici poče 
umnožavati, tako da svi sudovi što ih prosjaci doneše biše napunjeni. I svetitelj videvši da 
svi oni dobiše vina u dovoljnoj količini, naredi dečaku da izađe, a sam zaključa vinarnicu i 
zapečati je svojim pečatom, pa ode u crkvu. Posle tri dana svetitelj prizva prezvitera 
Konstancija, i pomolivši se otvori vinarnicu, i oni ugledaše ovaj prizor: sva burad i sudovi, 
u koje blagoslova radi beše uliveno pomalo vina, behu prepuni penušavog vina, koje se 
prelivalo te i zemlju nakvasilo. I da je episkop nekim slučajem malo zakasnio, sva bi 
zemlja u vinarnici plivala u vinu. A kada se prezviter stade čuditi tome i diviti, svetitelj 
mu zapreti da nikome ne govori o tome, bojeći se i izbegavajući sujetnu slavu ljudsku. 

Drugom prilikom, o prazniku svetog mučenika Prokla,[21] jedan blagorodni čovek iz 
istoga grada po imenu Fortunat, moli svetitelja Božjeg Bonifatija da posle službe svetom 
mučeniku dođe njegovoj kući i dade blagoslov. Svetitelj to ne odbi, jer ga Fortunat moljaše 
s verom i istinskom ljubavlju. I kada svetitelj odsluži Božanstvenu službu u spomen 
svetog mučenika, on dođe kod Fortunata na trapezu. I pre no što se on po običaju pomoli 
pred obed, jedan komedijaš stade pred kapijom s majmunom i poče udarati u kimvale.1 
Čuvši zvuke kimvala svetitelj se rasrdi i reče: Avaj, mrtav je taj nesrećnik, mrtav je; ja 
dođoh da obedujem, i još nisam uspeo da otvorim usta svoja za uobičajenu hvalu Bogu, a 
on preduhitrivši to dođe s majmunom i udari u kimvale! ‐ Pri tome svetitelj dodade i ovo: 
Idite, dajte mu da jede i pije, ali znajte da je on mrtav. ‐ I taj nesrećni čovek, uzevši hleb i 
vino, htede da izađe iz kapije, ali tog trenutka veliki kamen odpozadi iznenada pade i 
udari ga po glavi; komedijaš pade na zemlju, i polumrtav bi odnesen kući njegovoj, a 
sutradan umre kao što i predskaza čovek Božji. Jer strašni su svetitelji Božji, i treba ih 
pobožno poštovati: oni su hramovi Božiji, i Bog živi u njima. Kada se svetitelj razgnjevi, 
zajedno s njim razgnjevljuje se i Bog koji živi u njemu, i tada svetitelj može jednom rečju 
nakazati onoga koji ga je uvredio. 

Jednom prilikom taj isti prezviter Konstantin, unuk svetiteljev, prodade svoga konja za 
dvadeset zlatnika, metnu zlatnike u kovčežić, pa ode nekuda poslom svojim. No dogodi se 
tada da neočekivano mnogo prosjaka navali na episkopa, uporno proseći od njega da im 
ma čime pomogne. A svetitelj, nemajući im šta dati, tugovaše u srcu ne želeći da ih otpusti 
prazne. No opomenuvši se Konstancijevih zlatnika, uzetih za konja, on uđe u njegovu 
sobu gde bejaše njegov kovčežić, i pobuđen pobožnom nuždom on slomi katanac, uze 
zlatnike i razdade ih prosjacima. A kad se prezviter vrati s posla i ugleda kovčežić otvoren 
i ne nađe u njemu zlatnike, on se veoma ožalosti, diže veliku graju i jarosno vikaše: ʺMeni 
je nemoguće živeti ovde!ʺ ‐ Na tu viku njegovu slegoše se svi što behu u episkopiji; a dođe 
i sam episkop i stade ga tešiti krotkim rečima i blagim savetima. A on s prekorom 
odgovaraše svetitelju: Svi u tebe žive dobro, jedini ja nemam mesta i ne mogu da živim 
spokojno; vrati mi zlatnike moje i ja ću otići od tebe. 

Tada sveti episkop ode u crkvu Prečiste Bogorodice, metnu na sebe felon, i podigavši uvis 
ruke i uperivši oči k nebu, moljaše se da mu Gospod pošalje otkuda zna Onoliko zlatnika 
koliko je on uzeo prezviteru Konstanciju, da bi mu ih vratio, i tako stišao gnjev njegov. 
Moleći se, svetitelj svrnu svoj pogled na sebe i ugleda na felonu gde se iznenada pojaviše 
između njegovih uvis podignutih ruku dvadeset zlatnika, koji su toliko blistali kao da su 
tog trenutka bili iskovani i iz ognja izvađeni. Svetitelj odmah uznese blagodarnost Bogu, 
iziđe iz crkve, ode i baci zlatnike na odeću razgnjevljenom prezviteru, rekavši: ʺEto ti 
zlatnika zbog kojih si jadikovao, i neka ti je znano da posle smrti moje ti zbog tvrdičluka 
svog nećeš biti episkop ove Crkve!ʺ 

I stvarno, tako i bi: prezviter je radi toga i zlatnike spremao, da bi episkopstvo dobio, ali 
reč, rečena čovekom Božjim, ne ostade prazna, jer Konstancije završi svoj život na zemlji u 
prezviterskom činu. 

Jednom dva Gota, putujući za Ravenu,[22] biše gostoljubivo primljeni i ugošćeni od svetog 
Bonifatija u episkopiji. Pri polasku njihovom, sveti Bonifatije, ispraćajući ih, blagoslova 
radi svojom rukom nali im vina u malu drvenu čuturicu, da im se nađe usput. Čuturica 
beše tako mala da je vina u njoj bilo samo za jedan obed. Putnici otputovaše, i celim putem 
prema potrebi piše vino iz čuturice, ali se vino u čuturici uopšte ne umanjivaše, i čuturica 
beše stalno puna vina. Pošto provedoše u Raveni nekoliko dana, putnici krenuše natrag, i 
opet svratiše k svetom Bonifatiju, zablagodariše mu što ih sa blagoslovom napoji vinom 
izobilno, i vratiše mu istu čuturicu punu onim istim vinom. Pri tome rekoše svetitelju da 
na celome putu oni ne okusiše drugo vino već svaki dan piše iz čuturice koliko im beše 
potrebno, a vino se ipak ne potroši. 

Ne treba prećutati ni to što ispriča jedan od klirika te zemlje, čestit čovek. A on ispriča ovo: 
Jednom sveti Bonifatije uđe u svoj vinograd i ugleda tako ogromno mnoštvo gusenica, da 
sav vinograd beše pokriven njima, i one uništavahu svu zelen. I reče svetitelj gusenicama: 
Zaklinjem vas imenom Gospoda našega Isusa Hrista, otidite odavde, i ne usuđujte se više 
jesti ovu zelen. ‐ I tog časa na reč čoveka Božija iziđe iz vinograda svo mnoštvo gusenica, 
tako da nijedna ne ostade unutra. 

Tako Gospod Bog proslavlja svetitelje Svoje ispunjujući volju onih koji Ga se boje. Neka i 
sam bude proslavljan u njima vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

POLIJEVKTA i TIMOTEJA 

  

SVETI mučenik Polijevkt beše rodom iz Kesarije Kapadokijske, gde on sa velikim 
uspehom propovedaše Hrista, obraćajući neznabošce od idolosluženja u svetu veru 
hrišćansku. Zbog takve propovedi svoje on bi uhvaćen i vrgnut u tamnicu. Posle 
mnogobrojnih nagovaranja da se odrekne Hrista, on ne hte ni da čuje za to. Zbog toga mu 
svo telo strugaše železnim noktima; zatim mu razbiše vilice, pa ga u užarenu peć vrgoše. 

U to vreme u Mavritaniji[23] s uspehom propovedaše veru Hristovu đakon Timotej. Zbog 
toga on bi stavljen na mnoge i teške muke. On bi bačen u tamnicu, moren glađu i žeđu. 
Potom, izveden iz tamnice on, nakon uzaludnih nagovaranja da prinese žrtvu idolima, 
uđe s molitvom u spremljeni za njega oganj, i predade duh svoj Bogu. Mošti njegove verni 
česno sahraniše u Mavritanskoj oblasti.[24] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

ILIJE, PROVA i ARISA 

  

OVI sveti mučenici behu rodom iz Egipta. Kao revnosni hrišćani, oni poseđivahu po 
tamnicama stradalce za Hrista, tešeći ih i lečeći im rane. Jednom oni pođoše u Kilikiju,[25] 
i pri ulazu u grad Askalon[26] stražari neznabošci zadržaše ih na gradskoj kapiji, 
smatrajući ih za uhode, i odvedoše ih pred kneza Firmilijana. Pri isleđenju oni izjaviše 
knezu da su hrišćani. Zbog toga ih knez podvrgnu žestokim mučenjima. Posle 
raznovrsnih mučenja sveti Aris bi spaljen u ognju, a Prov i Ilija biše posečeni mačem.[27] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

EVTIHIJA i TESALONIKE 

i sa njima 200 ljudi i 70 žena 

  

POSTRADALI za Hrista mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

TRIFONA 
  

OBEŠEN o vrbu postradao za Gospoda Hrista. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE 

AGLAIDE RIMLjANKE 

  

ZBOG strogih samopregornih podviga udostojila se dara čudotvorstva.[28] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ILIJE MUROMCA 

  

MONAH Kijevopečerski. Skončao 1188. godine. Njegove netljene mošti čudotvorne. Na 
njegovoj desnoj ruci i do sada stoje tri prva prsta sastavljena za molitvu. Iz toga se vidi da 
je na molitvi umro. I to je izobličenje onih koji se ne krste s tri prsta. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Kilikija ‐ jugoistočna rimska pokrajina u Maloj Aziji. Tars ‐ veliki i mnogoljudan 
grad, u južnom delu te pokrajine, u plodnoj ravnici, kraj reke Kidne, koja nedaleko 
od njega uvire u Sredozemno more. 

2. Sveti mučenik Bonifatije postrada 19. decembra 290. godine. 

3. Iznad hrama svegog Bonifatija u Rimu, podignutim Aglaidom, kasnije bi podignut 
prostraniji hram u ime sv. Aleksija, Čoveka Božija, i mošti obojice svetitelja biše 
 12116. godine preneseni iz donje u novu crkvu, u čijoj se riznici i sada čuvaju česne 
glave njihove. 

4. Etiopija, zemlja u Africi, odgovara današnjoj Abisiniji. Nalazila se u gornjim 
tokovima reke Nila; graničila: sa severa Tivaidom, sa zapada Livijom, sa juga 
Južnom Etiopijom, sa istoka Arabijskim zalivom i Crvenim morem; prestonica ‐ 
Avksumi. U prvim vekovima hrišćanstva Etiopija bila moćna carevina. Hrišćanstvo 
primila u četvrtom veku. 

5. Omiriti ‐ žitelji južne Arabije. U prvim vekovima hrišćanstva u Arabiji živelo 
jedanaest raznih plemena; od njih samo dva: Omiriti i Saveji bili hrišćani. Ostala 
plemena većim delom držala Jevrejsku veru. ‐ Nagran ili Anagran, veliki 
mnogoljudan grad na obali Arabijskog zaliva; svi njegovi stanovnici bili hrišćani 

6. Psal. 44, 2. 8. 

7. Blaženi Elezvoj upokojio se oko 553‐555. godine. Spomen njegov Crkva praznuje 24. 
oktobra. 

8. O ovoj prepirci, ‐ kako piše sveti Dimitrije Rostovski, ‐ u Minejima mitropolita 
Makarija nalazi se posebna knjiga 

9. 4 Mojs. 14, 24. 30; 26, 65; 32, 1. ‐ 5 Mojs. 1, 36 

10. 4 Mojs. 11, 4‐15 

11. 5 Mojs. 6, 6‐7; 2 Mojs. 20, 2‐5 

12. Dan. 14, 30‐40. 

13. 1 Mojs. 20, 4. 

14. 2 Car. 2, 8‐15. 

15. Notarije ‐ brzopisac, pisar; tako su se nazivali carski sekretari, koji su vodili 
delovodnike najvažnijih državnih savetovanja, a i sekretari patrijaraha. 

16. To jest uvrsti ga u viši stalež, u plemiće. 

17. Sveti Grigorije upokojio se oko 552. godine. 

18. Sveti Bonifatije Milostivi živeo u šestom veku. 

19. Tuskija ‐ inače Etrurija ‐ drevna oblast srednje Italije, na severu od Rima. 

20. Ferentin ‐ grad u drevnoj Etruriji, sada razvaline Feronto. 

21. Spomen svetog mučenika Prokla Crkva praznuje 12. jula. 
 22. Ravena ‐ grad sa pristaništem na Jadranskom moru. 

23. Mavritanija ‐ rimska primorska pokrajina na severu Afrike. 

24. Ovi sveti mučenici postradali u početku četvrtoga veka. 

25. Kilikija ‐ jugoistočna primorska oblast Male Azije. 

26. Askalon ‐ drevni grad Filistimski, u Palestini, kraj Sredozemnog mora. 

27. Postradali 308. godine. 

28. O njoj opširnije u Žitiju i stradanju sv. muč. Bonifatija pod današnjim datumom  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
20. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

IGNjATIJA BOGONOSCA 

  

U VREME kada Trajan stupi na rimski presto,[1] u Antiohijskoj crkvi beše episkop sveti 
Ignjatije, i po nazivu i stvarno Bogonosac, koji primi episkopski presto posle svetog Evoda, 
prejemnika svetog apostola Petra.[2] 

O ovom božanstvenom Ignjatiju Bogonoscu priča se da dok je on još bio dete , a Gospod 
Isus Hristos živeo na zemlji s ljudima i učio narod o Carstvu Božijem, jednom roditelji 
Ignjatijevi stajahu među narodom i slušahu Božanske reči koje izlažahu iz Spasiteljevih 
usta, imajući sa sobom i svoje dete Ignjatija. Pogledavši na njih, Gospod pozva k sebi dete 
Ignjatija, postavi ga usred naroda, zagrli ga, i uzevši ga na ruke reče: Ako se ne povratite i 
ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko; i koji primi takvo dete u ime moje, mene 
pri ma (Mt. 18, 3.5). 
Tako sveti Ignjatije bi nazvat Bogonoscem zato što je bio nošen rukama ovaploćenog Boga. 
No ne manje on bi nazvat Bogonoscem još i zato što Boga nošaše u srcu svom i u ustima, 
budući sasud, sličan izabranom sasudu svetom apostolu Pavlu, da pronese ime Božije 
pred narode i careve. On najpre beše učenik svetog Jovana Bogoslova, zajedno sa svetim 
Polikarpom, episkopom Smirnskim.[3] Zatim odlukom svih svetih apostola on bi 
postavljen za episkopa u Antiohiji, gde se najpre pojavi naziv: hrišćanin (D. A. 11, 26). 

Primivši upravljanje Crkvom, sveti Ignjatije ulagaše mnogo truda i napora u 
propovedanju pobožnosti, pokazujući u svemu apostolsku revnost. Ovaj sveti jerarh prvi 
uvede antifonski način pojanja u crkvi, tojest pojanja za dve pevnice tako da kad pojanje 
na jednoj strani prestane na drugoj počinje. Takav način pojanja otkri se svetom Ignjatiju 
među angelima na nebu. Jer on, udostojivši se Božanskog otkrivenja, vide angelske horove 
gde pevaju naizmenično: kad je jedan hor pevao, drugi je ćutao, a kad je drugi pevao, prvi 
je slušao; kad je jedan završavao pesmu, drugi je počinjao; na taj način angelski horovi 
proslavljahu Svetu Trojicu, kao predajući jedan drutom pesmopjenije. 

Dobivši takvo otkrivenje, sveti Ignjatije zavede takav poredak pojanja sveštenih pesama 
najpre u svojoj Antiohijskoj crkvi, a odatle ovaj krasni poredak bi primljen i u svima 
crkvama. I beše ovaj bogonosni arhijerej divan upravljač crkvenih činova i savršeni 
služitelj Hristovih tajana; a docnije on postade i mučenik, dat zverima na pojedenje, o 
čemu će biti reč dalje. 

U teškom ratu sa Skitima[4] car Trajan odnese pobedu, Smatrajući da je neprijatelje 
pobedio uz pomoć svojih neznabožačkih bogova, Trajan namisli odati im blagodarnost 
prinoseći im žrtve po svoj carevini svojoj, eda bi bogovi i ubuduće blagopolučno vodili 
njegove ratove i carovanje. Tada nastade silno gonjenje hrišćana. Jer car doznade da 
hrišćani ne samo ne pristaju prineti žrtve neznabožačkim bogovima, nego i hule na njih 
obelodanjujući njihovu lažnost; zbog toga on izdade naređenje: svuda ubijati hrišćane koji 
se ne pokoravaju njegovom naređenju. 

Kada pak ovaj car krenu u drugi rat protiv Jermena i Persijanaca, on se zadrža u Antiohiji. 
Tada sveti Ignjatije Bogonosac bi optužen pred carem zato što on Hrista, osuđenog 
Pilatom na smrt i raspetog na krstu, poštuje kao Boga i propisuje zakone o čuvanju 
devstvenosti, o preziranju bogatstva i svakog uživanja. Čuvši to Trajan pozva svetitelja, i 
pred svim senatom svojim, reče mu: Ti, zvani Bogonosac, ti li se protiviš našem naređenju 
i kvariš svu Antiohiju, vodeći je tragom Hrista tvoga? ‐ Da, ja! odgovori božanstveni 
Ignjatije. ‐ Car upita: Šta znači taj naziv ʺBogonosacʺ? ‐ Svetitelj odgovori: Onaj koji u duši 
svojoj nosi Hrista Boga jeste Bogonosac. ‐ Car upita: Ti, dakle, nosiš Hrista tvoga u sebi 
samom? ‐ Svetitelj odgovori: Stvarno nosim, jer je pisano: ʺuseliću se u njih, i živeću u 
njimaʺ (2 Kor. 6, 16). ‐ Car na to reče: A mi, šta misliš, ne nosimo li svagda bogove naše u 
svesti našoj, i nemamo li ih kao pomoćnike protiv neprijatelja? ‐ Bogonosac odgovori: Avaj 
meni, ti idole nazivaš bogovima! ustvari, Jedan je Istiniti Bog, Sazdatelj neba i zemlje i 
mora i svega što se nalazi u njima, Jedan Gospod Isus Hristos, Sin Božji Jedinorodni, i 
carstvu Njegovom neće biti kraja. Kada bi ti, care, poznao Njega, onda bi i porfira tvoja i 
venac i presto tvoj bili još jači. 

Ignjatije! reče car, ostavi to što govoriš, i poslušaj moje: ako želiš da mi učiniš prijatnost i 
da te uvrstim u prijatelje svoje, onda s nama prinesi žrtvu bogovima, i odmah ćeš u nas 
postati prvosveštenik velikoga Zevsa[5] i nazvaćeš se otac senata. ‐ Svetitelj odgovori: 
Kakva mi je korist biti prvosveštenik Zevsov kada sam ja prvosveštenik Hrista, kome 
svaki dan prinosim hvalu, i trudim se vasceloga sebe prineti na žrtvu Njemu i postati nalik 
na dragovoljnu smrt Njegovu. ‐ Car upita: Kome ti hoćeš prineti sebe na žrtvu: onome koji 
od Pontija Pilata bi prikovan na krst? ‐ Svetitelj odgovori: 

Neka budem žrtva Tome koji prikova na krstu greh, i sruši pronalazača greha đavola, i 
satre krstom svu silu njegovu. ‐ Car na to reče: Izgleda mi, Ignjatije, da ti nemaš zdrav um i 
pravilno rasuđivanje; jer se ti ne bi tako prelastio hrišćanskim spisima, kada bi dobro 
shvatio kako je velika korist pokoravati se carskim naređenjima i sa svima prinositi žrtve 
bogovima. ‐ A Bogonosac, ispunivši se još više neustrašivosti, reče: Daj me zverima na 
pojedenje! raspni me na krstu! predaj me maču, predaj ognju, ja nikad neću prineti žrtvu 
demonima. Ne bojim se smrti, niti ištem zemaljska vremena blaga, već jedino želim večna 
blaga i staram se na sve moguće načine da pređem ka Hristu Bogu mome koji je 
blagovoleo umreti za mene. 

Tada članovi senata, želeći izobličiti Ignjatija za zabludu, rekoše: Eto ti kažeš da je Bog tvoj 
umro. Kako onda može pomoći kome umrli, i to umrli sramnom smrću? Naši pak bogovi 
besmrtni su i smatraju se besmrtni. ‐ Bogonosac odgovori: Gospod moj i Bog Isus Hristos 
nas radi postade čovek i našega radi spasenja dobrovoljno primi raspeće na krstu, smrt i 
pogrebenje, zatim vaskrse u treći dan oborivši i srušivši vražiju silu, i uziđe na nebesa, 
otkuda siđe, podižući nas iz pada i opet nas uvodeći u raj, iz kojega mi besmo izbačeni, i 
darova nam blaga veća od onih koja smo ranije imali. A od bogova, koje vi poštujete, ni 
jedan ne učini ništa slično; budući sami zli i bezakoni, i počinivši mnoge ubistvene stvari, 
oni ostaviše bezumnim ljudima samo nekakvu ništavnu predstavu o svome božanstvu. A 
kada potom opade s njih pokrivalo laži, pokaza se šta su oni bili, i kako sramno završiše 
oni svoje postojanje. 

Kada sveti Ignjatije izgovori to, car sa senatom, bojeći se da on svojim rečima još više ne 
posrami njihove bogove, naredi da ga odvedu u tamnicu. Sam pak car svu noć nije spavao 
razmišljajući kakvom bi smrću lišio Ignjatija života. I smisli da ga osudi na pojedenje 
zverima, smatrajući tu smrt za najstrašniju. I sutradan on obavesti o tome senat; svi se 
složiše sa tim, samo savetovaše caru da Ignjatija ne preda zverima u Antiohiji, da ne bi on, 
postradavši mučenički za svoju veru, postao još slavniji među svojim sugrađanima, i da 
drugi, gledajući na njega, ne bi utvrdili sebe u hrišćanstvu. Zbog toga, govorahu oni, treba 
Ignjatija okovana u lance odvesti u Rim i tamo predati zverima; jer tamo će za njega, 
izmučenog dugim putovanjem, kazna biti još teža; i od Rimljana niko neće saznati ko je 
on, nego će smatrati da je poginuo jedan od zločinaca; i neće ostati ni najmanje sećanje na 
njega. ‐ Ovaj savet bi po volji caru, i on izreče presudu o Ignjatiju: da Ignjatije bude predat 
zverima na pojedenje u Rimu za vreme praznika, u amfiteatru, pred očima svega naroda. ‐ 
Tako svetitelj bi osuđen od neznabožačkih bezbožnika, da bude na gledanje i anđelima i 
ljudima (sr. 1 Kor. 4, 9). 

Bogonosni Ignjatije, čuvši za ovakvu smrtnu presudu njemu, gromko uskliknu: 
Blagodarim Ti, Gospode, što me udostoji da posvedočim savršenu ljubav prema Tebi i što 
blagoizvole okovati me u gvozdene lance onako kao apostola Tvog Pavla. ‐ I s velikom 
radošću primi on na sebe okove kao neku prekrasnu bisernu ogrlicu: skupoceni nakit, sa 
kojim je on želeo vaskrsnuti u budućem životu.[6] 

Car s vojskom ode u rat, a božanstveni stradalac, okovan u teške okove, bi predat 
desetorici surovih i nemilosrdnih vojnika, i upućen u Rim. Izlazeći iz Antiohije, on se 
usrdno pomoli za Crkvu i poveri svoje stado Bogu. Svi verni plakahu zbog njega i gorko 
ridahu, a neki, vezani za njega prevelikom ljubavlju, krenuše sa njim na put. Došavši u 
Selevkiju, nedaleko od Antiohije, vojnici sa svetim Ignjatijem sedoše na lađu, koja je imala 
ploviti pored obale Male Azije, i posle duge i opasne plovidbe stigoše u Smirnu. Tu sveti 
Ignjatije srete i pozdravi svetog Polikarpa, božanstvenog apostola, episkopa Smirnskog, 
svog saučenika, i s njim se uteši bogonadahnutim razgovorom, radujući se zbog svojih uza 
i dičeći se svojim okovima. Jer šta je moglo biti za njega bolji ukras ako ne ti lanci u koje on 
beše okovan za Gospoda svog? Vide se on takođe i sa ostalim episkopima, prezviterima i 
đakonima, koji se sticahu k njemu iz Asijskih crkava i gradova želeći da ga vide i da čuju 
iz usta njegovih božanstvene reči. Rečju i primerom utvrđujući hrišćane u veri, on ih 
savetovaše da se najviše čuvaju od raznih jeresi i da se strogo drže apostolskog predanja. 
Pritom sveti Ignjatije moljaše svetog Polikarpa i uopšte svu Crkvu, da se pomole za njega 
da ga zubi zverova što pre razreše od tela, te da izađe pred lice mnogoželjenog Gospoda. 
No videći ih veoma smućene i protivne njegovoj smrti i odvajanju od njih, on se uplaši da 
se i hrišćani u Rimu na sličan način ne smute i ne usprotive njegovom predavanju zverima 
i ne načine neku smutnju tome, i da, možda, ne dignu ruke na one kojima beše naređeno 
da ga predadu zverima na pojedenje, te mu time zatvore otvorena vrata mučeništva i 
mnogoželjene smrti. Stoga on reši da im uputi molbu, da se oni pomole za njega da se 
njegov stradalački put ne preseče, nego da ga zverovi što pre rastrgnu i on pređe ka 
ljubljenom Vladici svom. I pisa im on ovako: 

ʺIgnjatije Bogonosac, episkop svete Božije Crkve što je u Antiohiji, pomilovane 
veličanstvom Svevišnjega Boga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog Isusa Hrista, Crkvi 
osvećenoj i prosvećenoj voljom Boga satvorivšeg sve potrebno veri i ljubavi Isusa Hrista, 
Boga i Spasa našeg, Crkvi što je u Rimskoj oblasti, koju i pozdravlja u ime Oca Svedržitelja 
i Isusa Hrista Sina Njegova, želi mnogo radovati se u Isusu Hristu, Bogu našem. Moleći 
Boga ja dobih ono što sam mnogo želeo: da ugledam vaša česna lica. Sužanj za Hrista 
Isusa, ja se nadam da vas celivam, ako bude volja Božja da se udostojim potpuno ostvariti 
svoju nameru. Postavljen je dobar početak: samo da mi je dobiti blagodati da bez prepreke 
dovedem do kraja svoj udeo. Jer bojim se ljubavi vaše, da mi ona ne naškodi. Vama je lako 
učiniti što hoćete, ali meni nije lako stići k Bogu, ako se vi sažalite na mene. Ja želim da vi 
ugaćate ne ljudima nego Bogu, kao što mu i ugađate. Jer niti ću ja ikada moći imati takvu 
zgodnu priliku da stignem k Bogu, niti vi učiniti bolje delo nego ako oćutite. Jer ako 
budete ćutali odnosno mene, ja ću postati Božji; ako pak ukažete ljubav telu mome, onda 
ću morati ponovo stupiti na poprište ovoga života. Dajte mi ono što je najbolje za mene: da 
budem prinesen na žrtvu Bogu sada kada je žrtvenik već gotov; i vi tada sastavite 
ljubavlju hor i zapevajte hvalu Ocu zbog Hrista Isusa što je blagovoleo privesti episkopa 
Sirije sa istoka na zapad, da bude svedok stradanja Hristova. Divno je za mene: iz sveta ‐ 
zapada zaći k Bogu, i zasijati u Bogu ‐ istoku. Vi nikada nikome zavideli niste, i druge ste 
učili tome. Želim da delom potvrdite ono što preporučujete u svojim poukama.[7] Samo 
molite da mi Gospod podari i unutrašnje i spoljašnje sile, da ja ne samo govorim nego i 
želim, i da ne samo nazivam sebe hrišćaninom nego to i u samoj stvari budem. Jer ako 
stvarno budem hrišćanin, onda se mogu i nazivati hrišćanin, i samo ću tada biti istinski 
verni kada me svet ne bude više video. Ništa vidljivo nije večno: jer ono što se vidi, 
vremeno je; a ono što se ne vidi, večno je (2 Kor. 4, 18). Hrišćanin, kada ga mrzi svet, voli 
ga Bog. Jer je Gospod rekao: Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a pošto niste 
od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet (Jn. 15, 19). Ja pišem svima 
Crkvama, i svima kažem, da dragovoljno umirem za Hrista, ako me samo vi ne sprečite. 
Molim vas: ne zadržavajte me neblagovremenom ljubavlju; ostavite me da budem hrana 
zverima, te da pomoću njih stignem k Bogu. Ja sam pšenica Božja: neka me samelju zubi 
zverova, da bih postao čist hleb Hristov. Bolje je: pomilujte te zveri da mi postanu grob i 
ništa ne ostave od moga tela, da posle smrti ne bih bio kome na teretu. Tada ću biti pravi 
učenik Hristov, kada svet ni telo moje ne bude više video. Molite Gospoda za mene, da 
preko zverinjih zuba postanem čista žrtva Bogu. Ovo vam zapovedam ne kao Petar i 
Pavle: oni su apostoli, a ja osuđenik; oni su slobodnjaci, a ja sada rob; no ako postradam, 
postaću slobodnjak Hristov, i vaskrsnuću u Njemu slobodan. Sada okovan Hrista radi, 
učim se ne želeti ništa svetsko i sujetno. Od Sirije pa sve do Rima, na suvu i na moru, 
danju i noću borim se sa zverima, okovan od deset leoparda, tojest od odreda vojnika, koji 
postaju gori, ako im činiš dobro. Međutim od uvreda njihovih ja izvlačim veoma velike 
pouke; ali se time ne opravdavam. O, da se ne bih lišio uživanja od zverova, spremljenih 
za mene u Rimu! Molim se da se oni halapljivo bace na mene, da me odmah rastrgnu, a ne 
kao što uradiše sa nekima: uplašiše ih se i ne darnuše ih. Ako pak zverovi ne budu 
dobrovoljno hteli da me raskinu, ja ću ih silom primorati na to. Oprostite mi, ali ja znam 
šta mi je na korist. Sada tek počinjem biti učenik Hristov, kada ništa od vidljivog i 
nevidljivog ne želim, da bih Hristu stigao. Oganj, krst, čopori zverova, sečenja, kidanja, 
lomljenje kostiju, drobljenje udova, razmrskavanje celoga tela, i sva đavolska mučenja 
neka dođu na mene, samo da Hrista dobijem! Ništa mi ne koriste zadovoljstva ovoga 
sveta, ni carstva ovoga veka; bolje mi je umreti za Hrista Isusa nego carovati nad svom 
zemljom. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16, 26). 
Gospoda Isusa Hrista želim, Sina Istinoga Boga i Oca; Njega ištem, Njega koji za nas umre 
i vaskrse. Prostite mi, braćo! ne smetajte mi da otidem k životu: jer Isus je život vernima. I 
nemojte mi želeti da umrem: jer život bez Hrista jeste smrt. Hoću da budem Božiji: 
nemojte me predavati svetu. Pustite me k Čistoj Svetlosti: otišavši tamo biću Božji čovek. 
Dopustite mi da podražavam stradanja Hrista Boga mog. Ko Njega ima u sebi, neka shvati 
šta ja želim, i neka se sažali na mene, znajući čime sam obuzet. Knez ovoga sveta hoće da 
me rastrgne i da mi dušu upropasti uništivši moju čežnju za Bogom i ustremljenost k 
Bogu. Zato neka niko od vas tamo ne pomaže njemu. Naprotiv, sa mnom budite Božiji. 
Nemojte prizivati Hrista, a svet pretpostavljati Hristu. Zavist neka nema mesta u vama. I 
ako bih vas čak ja sam lično stao moliti da me izbavite od smrti, vi me nemojte poslušati. 
Naprotiv, verujte i držite se ovoga o čemu vam sada pišem. Evo ja živ pišem vam, goreći 
od ljubavi i želje da umrem za Hrista. Moja se ljubav raspela na krstu, i u meni nema ognja 
koji ljubi stvari ovoga sveta, nego voda živa[8] koja teče unutra u meni govori mi: ʺidi ka 
Ocuʺ. Ne uživam ja u prolaznoj hrani, ni u slastima ovoga života. Hleba Božija hoću, hleba 
nebesnoga, hleba života, koji je telo Isusa Hrista, Sina Božija, rođenog u poslednje vreme 
od semena Davidova i Avraamova. I pića Božija želim, ‐ krvi Njegove, koja je ljubav 
neprolazna i život večni. Neću više da živim životom ljudi. A to će biti, ako vi ushtednete. 
S Hristom se razapeh; i ja više ne živim, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 19‐20). Kratkim 
pismom molim vas: ne ometajte me, verujte mi da ljubim Isusa koji radi mene bi predat. 
Čime ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao? (Psal. 115, 3). Sam Bog Otac i Gospod Isus 
Hristos otkriće vam da istinu govorim. Molite se zajedno sa mnom: da nameru svoju 
ostvarim Duhom Svetim. Ovo vam napisah ne po telu nego po volji Božijoj. Ako 
postradam, znači: vi ste me zavoleli; ako se ne udostojim, znači: vi ste me omrznuli. 
Spominjite u molitvama svojim Crkvu Sirijsku, kojoj je sada mesto mene pastir Hristos, 
koji je rekao: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, 11. 14). On će se starati o njoj i ljubav vaša k 
Njemu. A ja se i stidim nazvati se jednim od njenih pastira, jer sam nedostojan, pošto sam 
poslednji među njima i kao neki izrod. No ako stignem k Bogu, onda ću pomilovanjem 
Njegovim biti nešto. Pozdravlja vas duh moj i ljubav crkava koje me primahu u ime Isusa 
Hrista ne kao prolaznika.[9] Jer i one Crkve, koje se ne nalažahu na putu moga 
stranstvovanja, izlažahu mi na susret u grad. Pišem vam ovo iz Smirne preko blaženih 
Efešana. Pored mene je sa mnogim drugima i Krok, milo mi stvorenje, koji iz Smirne 
putuju u Rim radi slave Božije. Svi su oni dostojni Boga i vas: treba da ih u svemu utešite. ‐ 
Ja vam napisah ovo u deveti dan septembarskih kalenda[10] to jest 23. avgusta.[11] Budite 
zdravi svagda u trpljenju Isusa Hrista. Aminʺ. 

Ovu poslanicu blaženi Ignjatije posla ispred sebe po nekim Efeskim hrišćanima koji su ga 
pratili a koji otputovaše kraćim putem u Rim. Kroz neko vreme i sam sveti Ignjatije, vođen 
od vojnika, iziđe iz Smirne i doputova u Troadu. Iz Troade svetitelj otplovi u Neapolj 
Makedonski, pa pešice pređe Filipopolj u Makedoniju, posećujući usputne crkve, učeći u 
njima, savetujući i sokoleći bratiju, i svima nalažući da budu bodri i trezveni. A kada 
pređe Epir, sveti Ignjatije u Epidamni sede na lađu, otilovi Jadranskim i Tirenskim Morem 
u Italiju i iskrca se u pristaništu Port, nedaleko od Rima. Vojnici su žurili u Rim. Međutim 
hrišćani, na glas o prispeću Antiohijskog episkopa, skupiše se i sretahu ga puni radosti ali 
i duboke tuge. Neki su se nadali da će nagovoriti narod da se odrekne krvavog pozorišnog 
prizora: smrti pravednoga muža. Ali sveti Ignjatije ih preklinjaše da iz ljubavi prema 
njemu oni to ne čine, i preklonivši kolena zajedno sa prisutnom braćom moljaše se 
Gospodu Hristu za crkve, za prestanak gonjenja i za umnoženje ljubavi među verujućom 
braćom. Zatim sveti Ignjatije bi odveden u Rim, i predat sa carskom naredbom gradskom 
eparhu. A ovaj, videvši Bogonosca i pročitavši carevu naredbu, odmah naredi da se 
pripreme zveri. 

Nastupi i praznični dan, i sveti Ignjatije bi doveden na gledalište, a sabra se i sav grad na 
tu priredbu, jer se svuda beše pronela vest da će episkop Smirnski biti bačen pred zverove. 
Postavljen na gledalištu, svetitelj se svetla lica obrati narodu, ponoseći se junačkom dušom 
i radujući se što prima smrt za Hrista, i gromko reče: ʺRimljani! vi posmatrate ovaj moj 
podvig! Znajte, ja primam ovu kaznu ne zbog nekog zločina, i osuđen sam na smrt ne 
zbog nekog bezakonja, već zbog Jedinog Boga mog, prema kome sam obuzet ljubavlju i za 
kojim nenasito čeznem. Jer ja sam pšenica Njegova, i biću samleven zubima zverova, da 
bih bio za Njega čisti hlebʺ. 

Čim to svetitelj reče, na njega biše pušteni lavovi. Jurnuvši odmah, oni rastrgoše svetitelja i 
pojedoše, ostavivši samo tvrde kosti njegove. I ispuni se svetiteljeva želja: da mu zverovi 
budu grob. Bog tako dopusti po želji ugodnika Svog. Jer mogaše Bog zatvoriti usta 
lavovima pred njim, kao pred Danilom u jami i pred svetom Teklom na gledalištu, radi 
slave Svetog Imena Svog. Ali On to ie učini voleći više da ispuni želju i molbu sluge Svoga 
nego da proslavi svemoćnu silu Svoju. ‐ Takav bi svršetak svetog Ignjatija Bogonosca, 
takav podvig njegov, takva ljubav njegova k Bogu. 

Kada se završi priredba, onda verni što behu u Rpmu n kojima svetitelj beše pisao iz 
Smirne, i neki od onih što behu doputovali s njim, sabraše preostale kosti svetog 
mučenika, i neutešno plačući za njim položiše ih česno na naročitom mestu izvan grada u 
dvadeseti dan meseca decembra 107. godine. 

ʺMi koji svojim očima videsmo ovo, ‐ izjavljuju opisivači mučeništva svetog Ignjatija ‐, svu 
noć provedosmo doma u suzama i s metanijima i molitvom moljasmo Gospoda da pas 
uteši u ovoj tuzi. A kada zatim malo zaspasmo, neki od nas videše kako se sveti Ignjatije 
pojavi među nama i grljaše nas, drugi ga videše gde se moli za nas, a neki ga videše gde 
sav okupan u znoju, kao posle teške borbe i posla predstoji Gospodu. S radošću videvši to 
i shvativši snoviđenja, mi otpevasmo hvalu Bogu, davaocu blaga, uzveličasmo svetoga 
muža i zabeležismo dan i godinu njegove končine zato, da bismo, sabirajući se u dan 
mučeništva njegovog, opštili s podvižnikom i sjajnim mučenikom Hristovimʺ. 
Saznavši o končini svetog Ignjatija, o njegovoj junačkoj hrabrosti, i kako je on bez ikakvog 
straha i s radošću išao na smrt za Boga svog Hrista, cara Trajana obuze žalost zbog 
mučenika. Usto čuvši za hrišćane da su to ljudi dobri i krotki, žive u uzdržljivosti, vole 
čistotu, uklanjaju se od svakog rđavog dela, imaju besprekorno življenje, i ni u čemu nisu 
protivni njegovom carstvu, samo ne pristaju da imaju mnoge bogove već štuju Jedinoga 
Hrista, Trajan naredi da ih više ne ubijaju nego da ih ostave da žive na miru. 

Posle toga česne kosti svetog Ignjatija Bogonosca biše svečano prenesene u Antiohiju[12] 
na zaštitu grada, na isceljenje bolesnika, i na veselje svemu stadu ovoga pastira, a u slavu 
Boga, u Trojici Jednoga, od svih slavljenoga vavek. Amin. 

O svetom Ignjatiju Bogonoscu neki kazuju i ovo: Kada ga vođahu na pojedenje zverovima 
i on neprestano imađaše u ustima ime Isusa Hrista, neznabošci ga upitaše zašto on 
neprestano ponavlja to ime. Svetitelj odgovori, da on u srcu svom ima napisano ime Isusa 
Hrista, pa zato ustima ispoveda Onoga koga u srcu svom svagda nosi. A kada posle toga 
svetitelj bi pojeden od zverova, onda se kraj preostalih kostiju njegovih sačuva, po volji 
Božijoj, celo srce njegovo, ne darnuto od zverova. Našavši ga, neznabošci se opomenuše 
reči svetoga Ignjatnja, rasekoše srce na dve polovine, želeći da se uvere je li istina ono što 
je on govorio. I nađoše oni na obema unutrašnjim stranama rasečenog srca zlatnim 
slovima napisano ime: ʺIsus Hristosʺ. Tako sveti Ignjatije beše Bogonosac i po imenu i u 
stvarnosti, svagda noseći u srcu svom Hrista Boga, bogomislenim umom kao perom 
napisanog. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

FILOGONIJA,  

episkopa Antiohijskog 

  

BLAŽENI Filogonije se od ranog detinjstva posveti izučavanju Svetoga Pisma, i zato od 
samoga početka bi posvećen Bogu. Pored toga on izuči vrlo temeljito i sve ostale nauke. 
No vođen i rukovođen svetim učenjem, on jače od sunca zasija čistotom i svetošću svoga 
življenja. 

Filogonije imađaše ženu i decu. Advokat po zanimanju on stalno posećivaše sudnicu: 
tamo on svagda zaštićivaše ljude kojima je nepravda učinjena, i istupaše protiv ugnjetača i 
silnika braneći udovice i siročad, nište i uboge. I sijaše život njegov vrlinama. Posle smrti 
pak svoje supruge on bi postavljen za episkopa.[13] U to vreme iako gonjenja hrišćana od 
strane neznabožaca behu prestala, u Crkvi beše veliki nemir, izazvan od strane jeretika. 
Blaženi Filogonije, kao pastir dobri budno čuvaše svoju pastvu i svojom mudrošću 
otklanjaše od nje razne smutnje, odbijajući i razbijajući jeretičke neistine i zablude. Zbog 
toga je sveti Zlatoust udostojio naročitih pohvala svetog Filogonija.[14] 

Tako blaženi Filogonije, vodeći angelski život na zemlji i bogougodno napasajući 
povereno mu stado, u miru se prestavi i otide ka Gospodu.[15] 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

DANILA II,  

arhiepiskopa Srpskog 

  

SVETI srpski arhiepiskop Danilo živeo je i delao u vreme srpskih kraljeva: Milutina i 
Stefana Dečanskog, i cara Dušana.[16] Vlastelinski sin, ostade jedinac u svojih znatnih i 
bogatih roditelja,[17] pošto mu pomreše braća i sestre još za njegova detinjstva. Kao dete, 
Danilo moljaše roditelje da ga dadu učitelju da se uči knjizi, ali oni, ucveljeni smrću svoje 
dece, nisu hteli da njihovo jedinče iznurava sebe učenjem. Međutim mališak ostade 
uporno pri svojoj želji, i umoli jednog rođaka svog da ga tajno od roditelja odvede k 
učitelju. Darovit i vrlo prilježan, Danilo ubrzo postade najbolji učenik, i prevaziđe sve 
svoje vršnjake i drugove u školi, tako da mu se svi divljahu. Roditelji pak njegovi spočetka 
veoma tugovahu, no kada doznadoše gde se nalazi njihov sin i kako je napredan u učenju, 
primiriše se i prepustiše se u svemu volji Božjoj. 

Međutim u dečaka Danila, uporedo sa čežnjom za znanjem, stade se bujno razvijati i 
čežnja ka celomudriju, čistoti, postu, bdenju, molitvi, k vrlinama kojima se odlikuju zreli 
ljudi. Podvizavajući se u tim vrlinama, on se poče mnogo interesovati podvižničkim 
životom. Voleo je da se sreta sa monasima, ukazivao im je dužno poštovanje, stupao je s 
njima u razgovore o monaškom životu. I uskoro u njemu se razgore želja da i sam postane 
monah. I on često moljaše Boga da ga udostoji monaškog čina. Mnogo slušajući o 
čudesima u svetom gradu Jerusalimu i u Svetoj Gori Atonu, on već u takom uzrastu 
sagorevaše od želje da poseti ta sveta mesta. Ali za to još ne beše nastupilo vreme. 

Kada Danilo postade punoletan, kralj Milutin ga uze na svoj dvor, pošto beše doznao za 
njegove izvrsne osobine. Kralj ga zavole, i držaše ga blizu sebe, i ukazivaše mu posebnu 
pažnju. No Danilo se ne pogordi, nego se i na dvoru držaše skromno i smireno, 
neprekidno čeznući za monaškim životom i čekajući od Boga zgodnu priliku da tu svoju 
čežnju ostvari. 
Blagočestivi kralj Milutin često je putovao po svojoj zemlji, obilazeći crkve i manastire, 
klanjajući se svetinjama i razdajući bogatu milostinju. Na jednom od takih putovanja u 
sviti blagočestivog kralja nalazio se i Danilo. Za vreme boravka u manastiru Svete Trojice, 
Sopoćanima, Danilo se zbliži sa jednim bogougodnim starcem monahom, i u razgovoru s 
njim otkri mu čežnju duše svoje za monaškim životom, i moli ga da mu pomogne da tu 
čežnju ostvari. I kada se kralj i njegova svita posle bogosluženja povukoše na odmor i 
počinak, hristočežnjivi mladi vlastelin se tajno, noću, iskrade iz manastira sa spomenutim 
starcem, monahom, i vođen ovim pobeže u manastir svetog Nikole, u Končul, na reci Ibru. 
Tu iguman toga manastira Nikolaj zamonaši begunca sa kraljevog dvora davši mu ime 
Danilo. 

Davno željan monaštva, Danilo se svom dušom dade na ispunjavanje monaških zaveta; 
revnosno posećujući zajedno sa drugima crkvena bogosluženja i u toku dana radeći sve 
manastirske poslove, Danilo se noću nasamo predavao bdenju, bogorazmišljanju i 
neprestanoj molitvi. Molitva, suze umilenja i pokajanja, post i drugi podvizi ubrzo učiniše 
te Danilo postade obrazac za druge monahe. Glas o njegovim podvizima pronese se na sve 
strane. Dođe taj glas i do ondašnjeg arhiepiskopa Srpskog Evstatija.[18] On ga pozva k 
sebi, jer mu behu potrebna prosvećena i pobožna duhovna lica. I mnogo puta arhiepiskop 
pozivaše k sebi Danila, ali on nikako nije hteo da ostavi omiljeno mu mesto svoga 
podvižništva. To primora arhiepiskopa te se obrati kralju Milutinu, da on naredi monahu 
Dajnilu da se odazove zahtevu arhiepiskopovu. Kralj savetova prepodobnome Danilu da 
ispuni volju preosvećenoga, i pisaše mu ovako: ʺTi si se svagda odlikovao odanošću i 
poslušnošću mojoj volji; postupi i sada po mome zahtevu i želji. Uostalom, ti sam dobro 
znaš, je li pohvalno ne slušati arhiepiskopa. On me je više puta i opravdano molio o tomeʺ. 

Tada prepodobni Danilo, u Nadi da ga Bog neće lišiti Svoje blagodatne pomoći, reši da 
otide k arhiepiskopu. Uzevši blagoslov od igumana i oprostivši se sa bratijom svoga 
manastira, on otputova k arhiepiskopu Evstatiju, čiji se dvor nalazio u manastiru Žiči. 
Arhiepiskop ga primi sa velikom ljubavlju i rukopoloži za jeromonaha, i zadrža na svom 
dvoru. 

Nalazeći se pored arhiepiskopa, prepodobni Danilo produži svoj podvižnički monaški 
život, napredujući u vrlinama. U isto vreme on obavljaše razne naloge arhiepiskopove i 
dužnosti u upravnim poslovima crkvenim. Ličan i rečit, on imađaše ʺdar od Gospoda da 
mudro i pametno govori pred carevimaʺ, po reči proroka Isaije. Tako provede on godinu i 
po dana pored arhiepiskopa. 

Međutim prepodobnog Danila ne napuštaše njegova davnašnja plamena želja: da vidi 
Svetu Goru, i u njoj manastir Hilendar, zadužbinu svetog Stefana Nemanje i sina mu 
Svetoga Save, u kojoj su se oni podvizavali, i ostavili je svome potomstvu kao nebesku 
dragocenost. Veoma voleći i ceneći ovu svetu zadužbinu, kralj Milutin je carski obnovi i 
proširi. Usto na molbu ondašnjeg Hilendarskog igumana Kirijaka, Milutin podiže 
nedaleko od manastira na samoj morskoj obali pirg, utvrđenu kulu sa crkvom Svetoga 
Spasa, radi zaštite manastira od morskih razbojnika. No iguman Kirijak uskoro umre. 
Arhiepiskop Evstatije i kralj Milutin, u brizi da izaberu dostojnog prejemnika, sazvaše 
duhovni sabor radi savetovanja, i sabor jednodušno izabra jeromonaha Danila za igumana 
Hilendarskog. 

Izbor prepodobnog Danila za igumana Hilendarskog pada u mučno i teško vreme ne 
samo za Svetu Goru Atonsku već i za svu Grčku carevinu, Vizantiju. U to vreme Turci su 
se već kretali ka Carigradu; nastojavali su da se iz Azije morem prebace i u Evropu. Grčki 
carevi su preduzimali sve mere za zaštitu hrišćana od nevernika. Pri tome starali su se i za 
pomoć sa strane. Tako je kralj Milutin pomagao grčkome caru Androniku Starijem protiv 
Turaka u Aziji. Zatim grčki car bi prinuđen da pribegne stvaranju najamničke vojske; u 
tom cilju on uze Španske Katalonce. No najamnička vojska ne hte se držati ugovora, i 
uskoro stupi u vezu s Turcima, i postade ljuti protivnik pravoslavnog hrišćanskog carstva. 
Oni su pljačkali, rušili i palili kuće po celom Balkanskom poluostrvu. Po obalama pak 
grčkih mora harali su morski razbojnici, osobito Venecijanski. Ovi suvozemni neprijatelji, 
Katalonci, i morski ‐ prvenstveno Venecijanci, ne ostaviše na miru ni Svetu Goru Atonsku. 
Preuveličani glasovi o bogatstvima Svetogorskih manastira privlačahu razbojnike, koji u 
divljačkim naletima ne šteđahu stanovništvo, već ne gledajući ni na zvanje ni na uzrast 
ubijahu, pljačkahu, odvođahu u ropstvo. Od tih razbojnika, iako hrišćana ‐ latina, ne 
ostade poštećena ni srpska svetogorska lavra ‐ Hilendar. 

Eto, u tako teško vreme prepodobni Danilo bi naznačen za igumana u Hilendaru. Kralj 
Milutin i arhiepiskop Evstatije ispratiše igumana Danila sa bogatim darovima za svetu 
Hilendarsku lavru. Stigavši u Hilendar iguman Danilo se predade još strožijim duhovnim 
podvizima, provodeći život u najdubljem smirenju i isposničkom molitvenom 
podvizavanju. Pri tome on doživljavaše mnoga iskušenja i napade od zlih duhova, koji se 
na sve moguće načine paštahu da ga ometu u njegovim molitvenim podvizima, naročito 
noćnim, navodeći na njega razne strašilne i strahotne privide. No sve to on savlađivaše i 
pobeđivaše svesrdnom molitvom, bogomudrim pošćenjem, trpljenjem, oslanjanjem na 
Boga, i primoravanjem sebe na sve veće i veće podvige. Lični primer igumana i njegove 
tople krasnorečive pouke podražavahu i širahu među manastirskom bratijom 
jednodušnost, slogu, međusobnu ljubav i revniteljsku radost u podvizima. 

Tako prođe dosta vremena. No nastupiše nove prilike koje zahtevahu od igumana Danila 
nove podvige: zaštitu Hilendarske obitelji od spomenutih razbojnika, koji pustošahu i 
razarahu svu Svetu Goru. U utvrđeni i uređeni Hilendarski manastir behu se zbegli mnogi 
mirjani, tražeći tu sebi krova, zaštite i prehrane. Sve manastirske zalihe behu stavljene na 
raspoloženje gladnim ljudima. No kada zaliha nestade, svi stadoše trpeti glad. Najzad, u 
opsednutom manastiru počeše i ljudi i stoka umirati od gladi. Neki zbog toga rešiše da 
beže iz opsednutog manastira; ali pri pokušaju bekstva neprijatelji ih pohvataše, pa neke 
od njih ubiše a neke u ropstvo odvedoše. Međutim iguman Danilo, jak verom i hrabar 
nadom u Boga, ne padaše duhom. Neprijatelj je činio silne napore da prodre u Hilendar: 
mnogo puta je pokušao da razvali manastirsku kapiju, ili da probije bedeme; često puta je 
strelama zasipao manastir, ali nikako nije uspevao da se uvuče u manastir. Prepodobni 
Danilo je hrabro branio manastir i junački podnosio rat i glad, sav oslonjen na Gospoda 
neprestanom molitvom. Tako on izdrža tri i po godine u utvrđenom manastiru, 
opsednutom od neprijatelja. A kada neprijatelj jedno vreme odstupi od manastira, brižljivi 
i dalekovidni iguman Danilo reši da spase manastirske dragocenosti. Zato on najpre 
osigura dalju zaštitu i odbranu manastira sa onima što ostaju, a sam sa nekolicinom bratije 
uze sveštene utvari i dragocenosti, i krenu u Srbiju da ih tamo skloni, da ih se neprijatelj 
ne bi dočepao ako mu Hilendar padne u ruke. Na tom putu prepodobni Danilo se probijao 
kroz krajeve, zauzete i opustošene od neprijatelja. No pomoću Božjom, provlačeći se kroz 
svakovrsne opasnosti, on blagopolučno stiže u ondašnju srpsku prestonicu, grad Skoplje, 
predade kralju sve crkvene dragocenosti, i ispriča mu sve muke i nedaće koje neprijatelji 
zadaju Svetoj Gori. Kralj Milutin s radošću primi igumana Danila, i divljaše se kako se on 
sa tolikim blagom probio posred samih neprijatelja i stigao živ, i zdrav. Pritom kralj 
svesrdno i s brižnom ljubavlju moljaše prepodobnoga oca Danila da ostane kod njega dok 
sadašnje opasnosti ne minu Svetu Goru i put koji vodi ka njoj. Ali prepodobni nikako ne 
pristajaše da boravi van Svete Gore, gotov da odmah krene natrag uzdajući se u milost i 
pomoć Božiju i opominjući se reči Gospodnje, da se ne treba bojati onih koji ubijaju telo a 
duši ne mogu ništa učiniti. Kao dobar podvižnik on beše rešen pregrpeti sve oskudice i 
bede, pa i samu smrt, ali ne ostavljati poverenu mu obitelj. 

Stoga se prepodobni sa mnogo ljubavi oprosti s kraljem i krenu natrag u Svetu Goru. Na 
tom obratnom putu on dožive mnogobrojne opasnosti, ali ga iz sviju njih spasavaše 
naročito promišljanje Božje o njemu i bogodana mu mudrost. 

Stigavši najzad u Hilendar, prepodobni ga zateče pred padom: jer branioci manastira dugo 
već vremena opsednuti stradahu od gladi i žeđi, i već behu gotovi da se predadu 
neprijateljima. Prepodobni Danilo odmah posla neke svoje iskusne i vične ljude, te se oni 
nekako probiše do mora, kupiše lađu pšenice, i dostaviše je manastiru. Zatim prepodobni 
najmi u okolini Svete Gore naoružane vojnike za zaštitu Hilendara od neprijatelja. A 
neprijatelji, čuvši da se iguman Danilo vratio u Hilendar i sabrao tamo vojnike, ne usudiše 
se da te godine napadnu manastir, nego se rasejaše po svoj Svetoj Gori, svuda harajući i 
pljačkajući. A kada se, po opustošenju Svete Gore, varvari vraćahu natrag, i jedan odred 
njihov prolažaše u blizini Hilendara, vojnici što se nalažahu u Hilendaru stadoše moliti 
prepodobnoga Danila da im dopusti da napadnu neprijatelja. Prepodobni beše protiv toga 
ne želeći ih izlagati opasnosti i ranama. Međutim oni, uzdajući se u Gospoda i Prečistu 
Bogorodicu i u molitve prepodobnoga, načiniše zasedu na vrlo zgodnom mestu za napad, 
i tu iznenada napadoše na prolazeće varvare. Mnoštvo neprijatelja bi ranjeno, pobijeno, i 
mnogo ih vezanih u manastir dovedeno, i mnogo oružja i dragocenosti zaplenjeno. 
Prepodobni Danilo vide u tome očiglednu pomoć Božju, uznese plamenu blagodarnost 
Bogu, a zaplenjene dragocenosti posla na poklon kralju Milutinu po nekolicini vernih 
slugu. 

Posle toga prepodobni se ponovo dade u stroge monaške podvige, provodeći svo vreme u 
molitvi, postu i bogorazmišljanju. Za svoje vrline, velike trudove i mudrost on kod sviju 
steče veliku ljubav i poštovanje. 

Nakon nemnogo vremena pronese se vest po Svetoj Gori da se varvari ponovo spremaju 
da izvrše napad na Hilendar, sa namerom da ovoga puta potpuno svrše sa njim. Pohlepni 
na bogatstvo Hilendara, oni su žudeli da ga se ma na koji način dokopaju. Prepodobni 
Danilo, doznavši o tome i očekujući sebi smrt od varvara, ode u ruski manastir svetog 
Pantelejmona k svome duhovnom ocu da se vidi i porazgovara s njim. Tamo se on sa 
svojim duhovnim ocem izdvoji u visoki manastirski pirg (= kulu), i provede s njim nasamo 
u razgovoru ceo dan i noć. Međutim neprijatelji nađoše sebi pomoćnike: potkupiše zlatom 
dva hilendarska služitelja, koji, zavedeni đavolom, obećaše predati im prepodobnog 
Danila u ruke. I dok prepodobni boravljaše u Ruskom manastiru, neprijatelji smisliše da se 
zajedno sa potkupljenim slugama uvuku na neki način u Ruski manastir i uhvate 
prepodobnoga Danila. Zato oni noću odoše Ruskom manastiru. Potkupljene sluge stadoše 
kucati na manastirsku kapiju, moleći da ih puste unutra radi viđenja sa prepodobnim 
igumanom Danilom povodom nekih manastirskih poslova. Ali se oci pobojaše, i ne 
pustiše ih sve do jutrenja. 

Prepodobni Danilo, obavešten o njima, zamoli da ih puste k njemu. Kao povod svog 
dolaska sluge navedoše neki izmišljeni razlog. Nezlobiv i prostosrdačan, prepodobni im 
poverova. No u praskozorje, kada prepodobni, hodeći pored manastirskog pirga, čitaše 
Časove, ugleda u daljini kao neko jato ogromnih ptica. A kada se razvide, pokaza se da su 
to čete varvara. Halačući, oni opkoliše manastir i svim silama navaljivahu da probiju 
ma1nastirske bedeme. Najzad provališe unutra, i počeše divljački pljačkati i uništavati. 
Pritom zahtevahu da im predadu igumana Danila, inače će manastir do temelja srušiti i 
spaliti. I stvarno, oni zapališe hram i kelije. Zatim naslagaše silna drva, daske i slamu oko 
pirga u kome se skrivao prepodobni, pa zapališe. Plamen se stade visoko dizati; sluge što 
behu u kuli sa prepodobnim, strelama zasipahu s kule varvare, i mnoge raniše i ubiše. 
Tada zaverenici koji behu sa tim slugama, počeše nagovarati ostale sluge da prepodobnog 
Danila predadu u ruke neprijateljima, da bi na taj način spasli svoje živote. No pronicljivi i 
prozorljivi iguman podvižnik oseti i shvati tu izdajničku zaveru, i mudro se snađe: na 
vrhu kule bejaše crkva, ključeve od nje prepodobni uze tajno, pozva sve u crkvu da se 
pomole Bogu i da se oproste među sobom pošto su na domaku smrti; sam pak u duši 
svojoj neprestano prizivaše Gospoda u pomoć. Kada uđoše u crkvu, onda sluge, verne 
prepodobnome, na ugovoreni znak iznenada razoružaše zaverenike, pa sa prepodobnim 
Danilom izađoše iz crkve zaključavši izdajice u njoj. Međutim plamen već dosezaše do 
vrata; prepodobni naće malo vode i nešto vina, izli ih na oganj, te tako umanji silu ognja. 
Utom Gospod pokaza k njima milost Svoju: odjednom sa vrha Atona dunu silan prohladni 
vetar, koji stade razgoniti dim i gasiti oganj, i svojom svežinom spase od nepodnošljive 
vrućine one što se nalažahu u kuli. Tako to trajaše do podne, kada neprijatelji izađoše iz 
manastira i rasporediše se da ručaju. Odjednom među njima nastade neka pometnja i 
uzbuna: oni dohvatiše svoje oružje, poskakaše na konje, i brzo odjuriše od manastira. 
Prepodobni Danilo sprva smatraše da je posredi neka njihova nova zamka ili lukavstvo, i 
ne napuštajući kulu usrdno vapijaše ka Gospodu. Međutim prođe dosta vremena a 
neprijatelji se ne vraćahu. Najzad svetitelj doznade da su glavne starešine varvara ostavili 
Svetu Goru sa svojim vojnicima, pa su zato i Oni što su harali i zulumili po Ruskom 
manastiru i držali u opsadi kulu napustili to i pobegli. Doživevši sve to, prepodobni 
uznese blagodarnost Bogu za takvo čudesno spasenje svoje. 

Ostavivši Ruski manastir, prepodobni Danilo sa svojom duhovnom decom i saputnicima 
uputi se u svetogorski Ksiropotamski manastir Svetih Četrdeset Mučenika, što je na 
morskoj obali. Taj manastir je u svoje vreme bio mnogo pomognut Svetim Savom, prvim 
arhiepiskopom Srpskim. Tu prepodobni Danilo upisa sebe i svoje roditelje u manastirski 
pomenik. I pošto provede tamo nekoliko dana u molitvi, on se vrati u svoj manastir 
Hilendar. 

Posle pustošenja i pljačkanja Svete Gore u toku tri i po godine od strane pljačkaških 
latinskih krstaša, u Svetoj Gori se stade postepeno vaspostavljati spokojstvo i redovan 
monaški život. Na očišćenju Balkana od ovih varvara zajedno su radili grčki car Andronik 
i srpski kralj Milutin. 

Kada se na Svetoj Gori zacari ponovo tišina i spokojstvo, prepodobni Danilo, uvek željan 
usamljennčkog podvižničkog molitvenog tihovanja, reši da se povuče sa igumanskog 
položaja. Tako, za igumana Hilendarske obitelji bi postavljen njegov učenik Nikodim, a 
oʹn se povuče u keliju svetoga Save na Kareji, gde se u svoje vreme podvizavao u 
molitvenom tihovanju sam sveti Sava, i ostavio vlastiti Tipik za življenje u toj njegovoj 
molčalnici. Prepodobni Danilo se svom dušom predade podvižničkom življenju po Tipiku 
svetoga Save: s velikim usrđem i ljubavlju on sve vreme provođaše u molitvi, pošćenju, 
svenoćnom stajanju, metanijima, pesmopjenijima, i ostalim svetim podvizima, za kojima je 
čeznuo još od rane mladosti. Veliki i nepodražljivi behu njegovi monaški trudovi: strogim 
postom on moraše telo svoje; provodeći sve noći u molitvenom bdenju, pojanju psalama i 
metanijima, on do samog rasvitka ne davaše sebi ni najmanjeg odmora. Takim životom on 
steče dar obilnih suza. Mnoge napade i lukavštine priređivaše mu đavo u vreme tih 
podviga; ali svetitelj tada skidaše sa sebe krst koji je uvek nosio na prsima, ograđivaše 
njime sebe sa verom i molitvom, i tako uništavaše i razvejavaše time sva lukavstva vražija. 
To beše njegovo uobičajeno oruđe i oružje u iskušenjima i napadima na njega od strane 
demona. Prepodobni sijaše svojim vrlinama, tako da mnogi monasi Svete Gore stadoše 
dolaziti k njemu radi duhovne utehe i saveta. 
U vreme kada se prepodobni Danilo podvizavaše u Karejskoj isposnici, u njegovoj 
otadžbini Srbiji nastade rat: protiv kralja Milutina ustade njegov brat Dragutin, sa 
namerom da pomoću Ugarskoga kralja otme presto Milutina i na njega posadi svoga sina 
Urošicu. Milutin se nađe u velikoj opasnosti. Bojeći se upada neprijatelja, on smesti 
dragocenosti svoje u manastiru Banjska. Ali on ne imaćaše poverljiva čoveka, kome bi 
poverio čuvanje tih dragocenosti. Utom episkop Banjske umre. Tada se misao kralja 
Milutina zadrža na vrednom Danilu, bivšem igumanu Hilendarskom. I on stade slati k 
njemu u Kareju jednog izaslanika za drugim, pozivajući ga k sebi. Sav predan 
usamljeničkim podvizima, prepodobni Danilo dugo se otkazivaše. Ali ga neodstupne 
molbe kraljeve najzad primoraše, te on reši da ostavi omiljeno mesto svoga molitvenog 
podvižničkog tihovanja i samovanja. A zašto ga je kralj zvao, prepodobni nije znao. Kralj 
se neiskazano obradova dolasku svetoga Danila, obasu ga velikom ljubavlju, i uskoro mu 
u četiri oka podrobno ispriča svoju muku i neophodnu potrebu da se on, Danilo, primi za 
episkopa Banjske i da uzme pod svoju upravu manastir svetog Stefana u Banjskoj, gde su 
smeštene dragocenosti. Ovaj kraljev predlog i molba i zahtev silno ogorči prepodobnog 
Danila, i on uporno odbijaše to ne želeći se rastati sa omiljenom Svetom Gorom i 
tamošnjim podvižničkim molitvenim tihovanjem. 

Ali kraljevi razlozi i molbe, i stvarno težak položaj kraljev, prinudiše najzad 
prepodobnoga da pristane, naročito kada mu kralj obeća da će ga, ako se pomoću Božjom 
srećno vrati iz rata, otpustiti u Svetu Goru. 

Tako sveti Danilo bi iosvećen za episkopa Banjske i postavljen za nastojatelja manastira 
svetoga Stefana. Tamo kralj tajno od svih uruči prepodobnome sve dragocenosti, i krenu 
sa vojskom protiv brata, iako to ni najmanje želeo nije. Po volji Božjoj rat se srećno svrši po 
kralja Milutina. Sveti Danilo bi posrednik ‐ mirotvorac među braćom: izmiri kralja 
Dragutina i Milutina; ubedi Dragutina da se nasvagda odrekne pothvata, uvredljivih za 
hrišćanska osećanja. 

Posle toga episkop Danilo stade uporno moliti kralja Milutina da ga otpusti u Svetu Goru. 
Mada kralj pokušavaše na sve moguće (načine ubediti prepodobnoga da ostane u 
otadžbini, ovaj nikako ne hte na to pristati, i otputova u ljubljeni Hilendar. Tamo se 
nastani u spomenutom pirgu, i ponovo se predade svojim milim pređašnjim podvizima 
monaškim sa nepodražljivom revnošću. Kao svagda, tako osobito sada, on se posvećuje 
čitanju i izučavanju knjiga Svetoga Pisma. A to čitanje i izučavanje Svetoga Pisma beše svo 
ograđeno i prožeto molitvom, postom, bdenjem, smirenoumljem, radosnim 
samomučenjem, i ostalim svetim podvizima. Kroz sve to u svetog episkopa ‐ podvižnika 
pojača se njegova davnašnja želja da otputuje u Svetu Zemlju i pokloni se tamošnjim 
hrišćanskim svetinjama. Smatrajući da je sada najzgodnije vreme za to, on se stade 
spremati za put. 
Za tu svetiteljevu nameru saznade u Srbiji kralj Milutin, i veoma se ožalosti, jer mu je 
episkop Danilo i sada, u 1316. godini, kao i do tada bio veoma potreban kao čovek u koga 
je on imao potpuno poverenje i čije je savete visoko cenio. I kralj stade uporno prizivati k 
sebi preosvećenog Danila i moliti ga da odloži svoje nameravano putovanje u Svetu 
Zemlju i dođe u Srbiju, i tako i ovom prilikom dokaže ljubav i odanost k njemu. 

Ne znajući kraljeve namere, sveti Danilo ispuni usrdne kraljeve molbe i po treći put 
doputova u Srbiju. Kralj se veoma obradova dolasku episkopa Danila i odlučno mu izjavi 
da ga više neće pustiti od sebe, pošto mu je potreban kao nastavnik i savetnik. Preosvećeni 
Danilo, videći da ništa ne pomažu ni otkazi ni molbe, sa tugom za omiljenom Svetom 
Gorom smerno reče: ʺNeka je za sve blagosloveno ime Gospodnjeʺ. Pošto pak Banjska 
episkopija beše ukinuta, kralj uputi episkopa u arhiepiskopiju k arhiepiskopu Srpskom 
Savi III, koji mu dodeli u svome domu keliju, kao budućem svom prejemniku, jer kralj 
Milutin, nagovarajući episkopa Danila da se vrati u Srbiju, obeća mu presto svetoga Save. 

Arhiepiskop Sava III uskoro umre. Na arhiepiskopski presto bi uzdignut, verovatno po 
preporuci svetoga Danila, njegov učenik, hilendarski iguman Nikodim,[19] koji je sijao 
pobožnošću i vrlinama, a sveti Danilo bi postavljen za episkopa Humskog, 1317. godine. 

Najzad, stari kralj Milutin se razbole, i posle kratke bolesti u svom dvorcu u Nerodimlju, 
izdahnu na rukama svetoga Danila, 20. oktobra 1320. godine. Sveti Danilo, kao njegov 
bivši duhovni otac, uze učešća u sahrani kralja u njegovoj zadužbeni, manastiru svetog 
Stefana u Banjskoj, saglasno davnašnjoj želji pokojnoga kralja. 

Posle kralja Milutina na presto stupi njegov sin, sveti Stefan Dečanski.[20] Odmah posle 
svog krunisanja on prizva i približi sebi episkopa Danila, koga je iz mladosti svoje zavoleo 
i cenio kao mudrog savetnika njegovog oca, a naročito kao svog pomoćnika i zaštitnika u 
teškim nevoljama. Blagodareći zauzimanju i posredovanju episkopa Danila Stefan 
Dečanski je oslobođen iz zatočenja u Carigradu i konačno pomiren sa ocem, kraljem 
Milutinom. 

Sada, preosvećeni Danilo postade novome kralju prvi učitelj, savetnik i pomoćnik. U 
početku svoje vladavine Dečanski se nađe u mnogim teškoćama, kako unutrašnjim tako i 
spoljašnjim. Novi kralj se morao braniti od unutrašnjih neprijatelja i suparnika svojih: 
svoga brata od strica Vladislava, sina kralja Dragutina, i svoga rođenog brata po ocu 
Konstantina. Isto tako valjalo je braniti i sebe i Srbiju i od spoljašnjih neprijatelja. Bugarski 
car Mihail otera od sebe svoju ženu Nedu, sestru Stefana Dečanskog, i rađaše na zbliženju 
i savezu sa Grcima protivu Srba. Stefan Dečanski je morao i da se oružjem brani i da 
pribegava mirnim pregovorima. Za takve pak pregovore ne beše tada čoveka sposobnijeg 
od episkopa Danila. Kralj Dečanski poveri episkopu Danilu vođenje tih pregovora i sa 
bugarskim carem Mihailom i sa grčkim carem Andronikom Mlađim. I on obavi te 
pregovore sa potpunim uspehom. 
No vršeći razna kraljeva poslanstva i obasipan ljubavlju i pažnjom i počastima od strane 
kralja, episkop Danilo nije mogao zaboraviti svoje omiljeno usamljeničko podvizavanje i 
molitveno tihovanje u Svetoj Gori. Zato on, posle ovih uspešno izvršenih poslanstava, 
otputova opet u Svetu Goru. No u vreme tog njegovog odsustvovanja, u Srbiji umre 
arhiepiskop Nikodim, 13. maja 1324. godine. Kralj Stefan Dečanski odmah stade pozivati 
iz Svete Gore svetoga Danila, ne izveštavajući ga ništa o svojoj nameri, samo ga pozivajući 
da mu dođe radi savetovanja. Prepodobni Danilo se odazva pozivu i dođe u Srbiju. Tada 
Sabor sve zemlje Srpske, sazvan kraljem, jednoglasno izabra 14. septembra, na Krstovdan, 
1324. godine episkopa Danila ʺza arhiepiskopa svih Srpskih i primorskih zemaljaʺ. U to 
vreme episkopu Danilu beše pedeset godina. 

Stupivši na presto svetoga Save, arhiepiskop Danilo se svom dušom svojom predade radu 
na dobro Crkve svoje tako voljene otadžbine. Sam stub i primer pobožnosti, mudrosti i 
revnosti, on bogomudro vladikovaše: dizaše i ukrašavaše crkve, prosvećivaše pastvu svoju 
evanđelskom prosvetom, svuda i svime radeći na tome da duše svoje pastve sačuva od 
raznih zabluda i utvrdi u večnoj Istini Hristovoj. Zato je mnogo radio na prosvećivanju 
sveštenstva i širenju svetih i sveštenih knjiga. Sav se zalagao da se bogosluženje vrši 
pravilno i blagoljepno. 

Sveti Danilo, u svojoj raznovrsnoj delatnosti evanđelskoj, išao je stopama svetoga Save i 
njegovih najboljih naslednika. Nastavljao je što su dobri i revnosni arhiepiskopi započeli, i 
ispravljao što su slabi pokvarili. Milutinov pomagač, on kao da se, nehotice, takmičio sa 
svojim kraljem u množini, lepoti i bogatstvu zadužbina. Spomenuti samo najvažnije, biće 
dosta. Podigao je u Peći hram Bogorodice Odigitrije ‐ Putevoditeljke, s dva mala hrama u 
njoj, svetom Jovanu i svetom Arseniju, gde je nabavio grčke knjige i osigurao službu 
grčkim monasima. Sagradio je crkvicu svetog Nikole kraj svoje velike zadužbine. Smislio 
je i izveo ispred Pećskih hramova krasnu, ikonopisanu, pripratu s patosom. Sazidao je 
pirg, s crkvicom svetog Danila na vrhu i sa zvonima, s Primorja mučno dovezenim. 
Završio je prekinutu obnovu Žiče, opustelu od Kumana, pokrio ju je, digao je stub, 
ikonopisao trpezariju i podigao jednu drvenu zgradu. Mudar i rečit, imao je dara i veštine 
za svako zemaljsko delo. Graditelj i saditelj, sveti arhiepiskop je pravio od pustoši i 
divljine pitomu i uljuđenu zemlju. Pri svakom poslu je neodstupno stajao, dok ga nije 
dovršio. Osim velikih zadužbina, on je još u Magliču obdario crkvu svetoga Đorća, 
podigao je palate i sagradio kelije. U Jelšici je podigao crkvu svetog Mihaila i dvor. U 
Lizici je obnovio crkvu svetoga Save. Sve svoje zadužbine opkolio je vinogradima, 
voćnjacima i vrtovima. Gde nije stigao podići crkvu od kamena, gradio ju je od drveta. 

Sveti arhiepiskop Danilo znamenit je ne samo kao pobožni podvižnik, crkveni i državni 
radnik, nego i kao veoma prosvećen čovek i pisac. Njegov prisni učenik, koji je i napisao 
njegov Život, svedoči da je Danilo bio veoma načitan, mnogo voleo knjigu i brinuo se za 
širenje knjige u Srbiji. Kao pisac on je ostavio čuveno delo: ʺŽivoti kraljeva i arhiepiskopa 
srpskihʺ. 
Neumoran u službi Bogu do kraja života, smiren monah i hrabar ratnik, dubok mislilac i 
okretan državnik, iskren isposnik i ʺiskusan delima... svetovnoga životaʺu oduševljen 
umetnik i savestan književnik, pun misli o nebeskom životu i potpuno predan 
obrađivanju zemlje, sav na nebu dušom, i sav na zemlji sa nebeskom Istinom, sveti 
arhiepiskop Danilo mirno se upokojio u Gospodu u vreme cara Dušana noću između 19. i 
20. decembra 1337. godine. 

Veliki monah, veliki podvižnik, veliki jerarh, veliki trudoljubac i veliki rodoljub, svet 
dušom i umom i srcem, on se još za života udostojio od Gospoda dara čudotvorstva. Na 
prestolu svetoga Save kao arhiepiskop proveo četrnaest godina i tri meseca. Njegovim 
molitvama, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i nas grešne, i udostoj nas svom dušom služiti 
Tebi kroza sve vekove. Amin. 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

JOVANA KRONŠTATSKOG ČUDOTVORCA 

  

EVO drugog Svetog Nikolaja Čudotvorca: po sili vere, po sili molitve, po sili ljubavi, po 
sili milostivosti, po sili svih svetih evanđelskih vrlina, i stoga po sili čudotvorstva. Da, isti 
svemoćni Gospod Hristos je i u Svetom Nikolaju Čudotvorcu i u Svetom Jovanu 
Kronštatskom Čudotvorcu. Večito je sveistinita blagovest i u jednom i drugom: ʺIsus 
Hristos je isti juče i danas i vavek (Jevr: 13, 8). Isti On ‐ Svečudesni Spasitelj, i isti Njegovi 
Svetiteljiʺ: Apostoli, MučeNici, Ispovednici, Besrebrenici, Prepodobnici, Pravednici, jer On 
‐ Svečovekoljubivi živi i dela u svima njima i kroza sve njih u sva vremena, pa i u naše 
vreme. A Sveti Jovan Kronštatski je, tako reći, naš savremenik, upokojio se 20. decembra 
1908. Svetootački pravedan i sav hristonosac, On apostolski sveto živi i dela i čudotvori. 
Njegova vera, apostolski sveta, silna i svemoćna, čini apostolska čudesa. On prohodi 
ogromnu zemlju Rusku, čineći bezbrojna i neiskazana čudesa. Njemu se sa svih strana 
Rusije obraćaju za pomoć, za isceljenja, za savet. Često puta on nema kad ni da pročita 
bezbrojne telegrame, pisma, molbe, kojima mu se obraćaju za pomoć. On ih na svetoj 
proskomidiji blagoslovi, moleći Gospoda da ispuni molbe molilaca; i na njegove molitve 
bivaju isceljenja po ogromnoj zemlji Ruskoj. Eto, o takvom je Svetiteʺ lju Božjem reč. Nema 
sumnje, njegova pomoć s neba potrebna je svima nama ljudima koji živimo u ovom 
izgubljenom raju što se zemlja zove. 

Sveti otac Jovan Iljič Sergijev, docnije nazvan Kronštatski, po mestu svoga svešteničkog 
službovanja, rodio se 19. oktobra 1829. godine (po starom kalendaru) u siromašnom selu 
Suri, Arhangelska gubernija, na krajnjem severu Rusije. Njegovi roditelji, Ilja i Teodora, 
bili su siromašni, ali veoma pobožni i čestiti ljudi. Otac mu je bio pojac i služitelj pri 
mesnoj crkvi svetog oca Nikolaja, sagraćenoj od drveta u XVII veku, u kojoj su sasudi, 
zbog siromaštva, bili od olova. Pošto je od rođenja bio veoma slab i davao utisak da neće 
dugo živeti, roditelji požure i odmah ga krste. Na krštenju dadu mu ime Jovan, po imenu 
svetog Jovana Rilskog, čiju uspomenu Crkva proslavlja toga dana. Posle krštenja mališan 
se brzo oporavi i očvrsne. 

Kad mu je bilo 6 godina, on jednoga dana u sobi vide Božjeg anđela, koji je blistao 
nebeskom svetlošću, i veoma se uplaši. Ali mu anđeo reče da se ne plaši, jer je on njegov 
anđeo čuvar, koji će ga svuda pratiti, čuvati i spasavati od svake opasnosti, i sa njim će biti 
u toku celog njegovog života. 

Mali Vanja (tako su ga roditelji zvali od milošte) uvek je sa ocem odlazio u crkvu i zavoleo 
crkvene knjige i službe. Kasnije je češće govorio da je svu svoju pobožnost pocrpeo čitajući 
bogoslužbene knjige. 

Živeći u surovim uslovima krajnje materijalne oskudice, on se još od detinjstva upoznao sa 
nemaštinom i nevoljama koje ona donosi. To je na njega uticalo da bude zamišljen, 
pribran, povučen u sebe i saosećajan prema siromašnima i stradalnicima. Dečje igre i 
razonode, svojstvene deci njegovog uzrasta, njega nisu privlačile. Njegovo srce gorelo je 
ljubavlju prema Bogu, crkvi i bogosluženju. Pomažući ocu u crkvi, on je uz njega učio da 
čita i piše, ali mu je to teško išlo. 

Kad je stasao za školu, a ove u selu nije bilo, roditelji skupe poslednju paru i upišu ga u 
parohijsku školu u Arhangelsku. Iako je voleo školu i knjigu, učenje mu je teško išlo: teško 
je shvatao i pamtio. To ga je mučilo i podsticalo da se moli Bogu za pomoć, osobito noću, 
kad su njegovi drugovi spavali. Posle jedne takve tople molitve, Gospod je izlio na njega 
izobilne darove svoga Svetoga Duha i on je posle toga postao najbolji učenik u svom 
razredu. O tome on svedoči u svome dnevniku ʺMOJ ŽIVOT U HRISTUʺ: ʺJa sam voleo da 
ustajem na molitvu noću, kad svi spavaju, kad je tišina. Najviše i najčešće sam se molio da 
mi Gospod podari svetlost razuma na utehu mojih roditelja. Tako, jedno veče, kad su svi 
zaspali, ja sam opet pao na kolena i počeo da se molim vatreno. Ne znam koliko sam se 
molio, ali me je nešto svega potreslo. U tom trenutku kao da je neka zavesa spala sa moga 
uma i očiju, i namah mi je bilo u glavi jasno sve što je učitelj toga dana predavao. Na duši 
mi je laknulo i umesto dotadanje tuge, obuzela me je radost. Po svršetku molitve legao 
sam i zaspao tako mirno i spokojno, kao nikad dotle. Čim se jutro ukazalo, ustao sam, 
dohvatio knjige i počeo da čitam. Na moju veliku radost, čitao sam lako, shvatio sve 
pročitano i mogao da prepričam. U učionici mi se nije sedelo onako kao pre: sve sam 
shvatao i pamtio. Učitelj je dao zadatak iz aritmetike. Ja sam ga izradio i učitelj me 
pohvalio. Brzo sam napredovao u učenju i od poslednjeg po uspehu izbio među prve. 
Dalje mi je bivalo sve lakše. Učilište sam završio kao jedan od najboljih i bio sam preveden 
u seminariju (bogosloviju). 
Seminariju u Arhangelsku završio je kao prvi u razredu i primljen je kao državni pitomac 
u Petrogradsku duhovnu akademiju. 

Za vreme školovanja u Akademiji umre mu otac i mati mu ostane bez sredstava za život. 
To ga je mnogo ožalostilo i bacilo u brigu kako da pomogne majci. Razmišljajući o tome, 
njemu padne na um da se prihvati prepisivanja lekcija svojim imućnijim drugovima i tako 
dođe do novca, kojim bi pomogao majci. Dok su njegovi drugovi noću spavali, on se bavio 
prepisivanjem i tako zaraćivao po 10 rubalja mesečno, koje je sve slao majci. 

Za vreme studija u Akademiji on je pomišljao da se po završetku zamonaši i kao misionar 
ode među neznabošce u Sibir, ali je Promisao Božji imao drugi plan sa njim. Razmišljajući 
o svome budućem služenju Crkvi Hristovoj on jedne večeri zaspi i u snu vidi sebe kako 
kao sveštenik služi u hramu svetog apostola Andreje Prvozvanog u Kronštatu, u kome 
dotle nije bio. Time mu je Bog ukazao polje njegove pastirske delatnosti. Volja Božja je 
htela da on posluži Crkvi kao parohijski sveštenik. Saglasno takvom svom planu Gospod 
udesi te Jovan po završetku Akademije uzme za suprugu Jelisavetu, kćer protojereja 
kronštatskog, i njemu ponude parohiju pri hramu svetog apostola Andreja Prvozvanog. U 
braku on je sa suprugom živeo kao sa sestrom, devičanski. 

12. decembra 1855. godine rukopoložen je za sveštenika i upućen na dodeljenu mu 
parohiju. Kad je stupio u hram svetog apostola Andreja, on je stao zadivljen, jer je to bio 
hram koji je on u snu ranije video. 

Grad Kronštat, sa tvrđavom, nalazi se na ostrvu Kotlino, udaljenom od ušća reke Neve 26 
kilometara, zatvara pristup Petrogradu i smatra se njegovim predgrađem. Ovo predgrađe 
bilo je mesto administrativnog progona iz prestonice poročnih ljudi (skitnica, pijanica i 
drugih). Ovi ljudi smeštali su se izvan grada, u zemunice i kolibe, vukli se po ulicama, 
prosili i pijančili. Sem ovih, u Kronštatu je bilo mnogo i fizičkih radnika u pristaništu, koji 
su vršili pretovare sa velikih morskih lađa (koje zbog plitke vode nisu mogle doći do 
Petrograda) u manje, ruske, i sa ovih u veće, inostrane lađe. I ovi radnici sa svojim 
porodicama naseljavali su se oko grada. Ljudi su pijančili, a žene sa decom živele u 
krajnjoj oskudici, gladi i hladnoći. 

I odjednom, po Božjem Promislu, usred toga duhovnog mraka zablistao je sjajni zrak Božje 
milosti i ljubavi u licu oca Jovana. Novi mladi sveštenik, otac Jovan, počeo je da posećuje 
te kolibe i zemunice i bedne udžerice. On je tešio napuštene majke, zabavljao i milovao 
njihovu decu, dok su one prale, pomagao novčano, učio i savetovao pijanice. Svu svoju 
platu razdavao je bednicima; a kad bi mu nestalo novca; skidao je sa sebe haljinu i obuću i 
bez njih se vraćao kući. 

U početku ovi grubi i surovi ljudi, koje je društvo prezrelo i odbacilo, nisu mogli da shvate 
plemenite pobude njihovog pastira, pa su na njega gledali popreko i čak neprijateljski. Ali 
njegova neobična dobrota, samopožrtvovanje i materijalna pomoć otvorili su im oči da u 
njemu vide Božjeg poslanika i svoga prijatelja, dobrotvora i spasioca. 0 tome duhovnom 
preporodu pastve potresno svedočanstvo pruža ispovest jednog zanatlije: ʺKad je otac 
Jovan došao u Kronštat, meni je bilo 22‐23 godine. Sad sam starac, ali se vrlo dobro sećam 
svog prvog susreta sa baćuškom (ocem) Jovanom. U mojoj porodici bilo nas je četvoro: ja, 
žena i dvoje dece. Ja sam radio i pijančio, a porodica gladovala. Žena je bila prinuđena da 
krijući prosi. Stanovali smo u bednoj kolibi. Jednog dana vraćam se iz grada polupijan, i 
vidim u svojoj kolibi mladog sveštenika, sedi i na krilima drži moga sinčića, nešto mu 
umiljato priča, a dete ozbiljno sluša. U tom trenutku baćuška je ličio na Hrista sa ikone koji 
blagosilja decu. Ja sam hteo da ospem grdnju na baćušku, ali njegove blage i ozbiljne oči 
obuzdale su me, i umesto besa mene je obuzeo stid. Ja sam oborio oči, a on, osećam, gleda 
u mene, direktno u dušu, i poče da govori. Ne smem sve da ponovim šta je tom prilikom 
izgovorio. Rekao je da je moja kolibica raj, jer gde su deca, tamo je uvek i toplo i lepo, i 
ovaj raj ne bi trebalo menjati za dim krčme. On me nije okrivljavao, nego me je 
opravdavao i prijateljski savetovao. Ja sam ćutao i slušao. Njegove reči duboko su se 
urezale u moju dušu i izvršile prelom u mome životu. Po njegovom odlasku ja sam dugo 
ćutao, gotov da zaplačem. Žena ćuti i gleda na mene. Od toga časa ja sam postao drugi 
čovekʺ ... 

Saparosi oca Jovana, sveštenici Andrejevskog hrama, ne samo nisu imali razumevanja za 
ovakvu pastirsku delatnost oca Jovana nego su ga duže vremena ismejavali i u zlobnoj 
nameri primećivali njegovoj supruzi: ʺTvoj dobričina i danas se bosonog vratio kućiʺ. 
Njima je smetalo i to što je on svu svoju platu razdavao sirotinji, pa su kod eparhijske 
vlasti udesili da se njegova plata ne daje njemu nego njegovoj ženi. Ali Gospod nije hteo 
da liši svoga slugu mogućnosti da i dalje čini dobra dela. Po Božjem Promislu postavljen je 
za veroučitelja u Realnoj gimnaziji sa mesečnom platom, kojom je mogao slobodno 
raspolagati. I on je i dalje činio dobra dela. 

I pored velike zauzetosti poslovima u parohiji, on je punih 25 godina vršio dužnost 
veroučitelja. Od prvog dana svoga rada u gimnaziji on je osvojio srca dece, koja su sa 
najvećom radošću dočekivala njegove časove. Njegove pouke disale su takvom silom vere, 
da je svaka reč duboko prodirala u dušu. Njegova predavanja, puna roditeljske ljubavi, 
upijala su se u dušu doživotno. Njegova plamena vera, koja je izvirala iz svake njegove 
reči, prenosila se i na decu, zagrevala njihova srca i pokretala na takmičenje u dobru: 
učenju, poslušnosti prema roditeljima, nastavnicima i starijima, druželjublju i uzajamnom 
bratskom pomaganju, urednom pohađanju crkve i bogosluženja, dobročinstvima, 
urednom obavljanju svih svojih dužnosti, obuzdavanju i savlađivanju svojih zlih nagona 
itd. 

Svi njegovi učenici, od kojih su mnogi dospeli kasnije na najviše položaje u građanskoj i 
vojnoj službi (lekari, inženjeri, sudije, advokati, državni savetnici, generali, admirali itd.), 
u svojim sećanjima na svoje đačko doba govorili su da su im od svih školskih časova bili 
najprijatniji i za formiranje njihovih ljudskih karaktera najkorisniji časovi veronauke oca 
Jovana. To potvrđuje i zahvalna gramata đačkih roditelja, predata ocu Jovanu prilikom 
napuštanja veroučiteljske službe u gimnaziji. U njoj se veli: 

ʺTi deci nisi predavao suvu sholastiku, nisi im izlagao mrtvu formulu ‐ tekstove i izraze, 
nisi od njih zahtevao samo da napamet nauče lekcije; Ti si u prijemčive duše sejao samo 
životvorne reči Božje. 

Mnoštvo dece prošlo je kroz svetu školu Tvoju. Mnogi Tvoji učenici nalaze se na raznim 
stepenima i zvanjima u službi Cara i Otadžbine, i svi oni, nadahnuti Tobom i Tvojim 
svetim opštenjem sa njima, pamte Tvoju ljubav, pouke, Tvoje časove, i svi oni 
blagosiljajući Te, sa pobožnošću sećaju se onih nezaboravnih časova, koje su proveli s 
Tobom. 

Ti sam, ne primećujući to, svojom plamenom ljubavlju prema Bogu i beskrajnim 
milosrđem prema ljudima, svojom živom rečju zapalio si u svojim učenicima svetlost 
istinskog Bogopoznanja, a svojim svetim primerom i milosrđem ispunio si njihova mlada 
srca strahom Božjim, verom, nadom u Boga i ljubavlju prema Njemu i prema svojoj braći. 

Neka zahvalnost nas, očeva i matera, bude kao mirna molitva k Bogu za Tebe, da On izlije 
na Tebe od svoga svesvetog prestola toliko duhovne radosti, koliko si nam Ti pružio utehe 
u našoj deci, u njihovom dobrom ponašanju i uspesimaʺ. 

U njegovoj pastirskoj brizi i staranju prvo mesto zauzimala je gradska nezaposlena 
sirotinja, koju je on svim raspoloživim sredstvima pomogao. Ali kako ta njegova 
pojedinačna pomoć nije bila u stanju da radikalno reši ovaj gorući problem, on 1872. 
godine preko gradskog lista ʺKronštatski vesnikʺ učini dva apela na sve ljude dobre volje, 
da svojim prilozima omoguće podizanje ʺDoma trudoljubljaʺ, u kome bi nezaposleni 
dobili zaposlenje i još jevtinu hranu i prenoćište. U ovim apelima on je verno i slikovito 
izneo teško stanje gradske sirotinje kao i koristi koje bi ostvarenje njegovog plana donelo. 

Bog je blagoslovio njegovu plemenitu nameru, te je njegov apel našao na povoljan odziv. 
Skupljenim prilozima podignuto je četvorospratno zdanje ‐ prvi u Rusiji ʺDom 
trudoljubljaʺ, koji je osvećen 12. oktobra 1882. godine. 

Ko god je želeo, mogao je u ʺDomu trudoljubljaʺ da dobije posao, na primer: da lepi kese, 
trli konoplje itd., i kao nagradu dobije zdravu i situ hranu, izvesnu novčanu nagradu i 
skromno ali čisto prenoćište. 

U sastav ʺDoma trudoljubljaʺ ulazile su sledeće ustanove: 1. Radionica za obradu konoplje, 
u kojoj je tokom godina radilo do 25.000 radnika. 2. Ženska radionica koja je imala tri 
odeljenja: modno, za izradu veša i vezova. 3. Obućarska radionica u kojoj su se dečaci 
obučavali obućarskom zanatu pod rukovodstvom iskusnog majstora. 4. Narodna kuhinja 
u kojoj su se za neznatnu cenu izdavali obedi, a prazničnim danima davali besplatno za 
nekoliko stotina osoba. 5. Noćno utočište koje je iz davalo prenoćište za 3 kopejske (pare). 
6 Besplatno prihvatilište siromašnih žena. 7. Besplatno ambulantno lečilište. 8. Nedeljna i 
praznična predavanja ‐ tumačenja Evanđelja i ruske istorije. 9. Besplatna narodna osnovna 
škola. 10. Večernji kursevi ručnog rada. 11. Kurs ženskog rada. 12. Besplatna dečja 
biblioteka pri osnovnoj školi. 13. Besplatna čitaonica. 14. Nedeljna škola. 15. Crtački 
kursevi. 16. Utočište za siromašne i dečje obdanište. 17. Drugo utočište za maloletne oba 
pola. 18. Vangradski Dom milosrđa koji je nosio ime oca Jovana i služio za utočište deci u 
toku leta. 19. Dom Andrijevskog parohijskog starateljstva u kome se svake godine na ime 
pomoći sirotinji izdavalo nekoliko hiljada rubalja. 

U Domu je bila uređena i domaća crkva, posvećena svetom Aleksandru Nevskom. 

Šest godina kasnije, 1888., uspelo je ocu Jovanu da podigne trospratni dom od kamena za 
prenoćište. 

ʺDom trudoljubljaʺ sa ovim zgradama ‐ to je bio čitav grad, pun žive i smišljene aktivnosti. 
Starateljstvo Doma sačinjavala su lica iz svih društvenih klasa. Meću njima nije bilo 
nikakve podele, svi su, kao jedna složna porodica, zajednički radili na suzbijanju bede i 
nemaštine u društvu. U svom poslu starateljstvo se nije rukovodilo nikakvim partijskim ili 
sebičnim ciljevima: činilo je dobro svima potrebitim, bez obzira na narodnost i veru. 

Iako je ovolike zgrade podigao, otac Jovan je i dalje stanovao u maloj skromnoj kućici, gde 
se u njegov stan ulazilo kroz kuhinju. 

On je bio neumoran trudbenik i graditelj. Na njegovu inicijativu, ili njegovim sredstvima i 
uz njegovu pomoć, podignute su mnoge crkve i manastiri. Najčešće se sve to započinjalo 
bez pripremljenih sredstava. Ali je bilo dovoljno samo da se među osnivačima ili 
pokretačima nađe ime oca Jovana, ili da se on za nešto zauzme, da on neko delo blagoslovi 
‐ potrebna sredstva pristizala su sa svih strana, i preduzeta akcija završavala se uspešno i 
onda, kad su za okončanje bili potrebni milioni rubalja. Tako je u Petrogradu podignut 
manastir dvanaestorici svetih Apostola, a od naroda prozvan ʺJovanovskiʺ, čija je 
izgradnja koštala milion i po rubalja. 

Sredstvima oca Jovana podignut je u njegovom mestu rođenja, selu Suri, ženski manastir i 
škola. Zatim crkva u Arhangelsku i ženski manastir u Jaroslavskoj guberniji, Pored ovoga, 
sredstvima koja su mu poštovaoci stavljali na raspoloženje pomogao je zidanje mnogih 
crkava i manastira širom Rusije. 

Otac Jovan bio je retka pojava među ljudima, duhovni gorostas, sasud pun izobilne 
blagodati Božje, koja se preko njega izlivala na sve ljude. U njegovom karakteru zapažaju 
se mnoge izuzetne crte, koje ga izdvajaju od ostalih, običnih ljudi. To su: molitvenost, 
asketizam, siromaštvo, smirenje, krotost i ljubav. 

Molitvenost. Otac Jovan bio je veliki molitvenik. U svojim molitvama Bogu on se obraćao 
kao što se sin obraća svome ocu: sa velikom slobodom i čvrstom verom da će dobiti što 
moli. Skoro uvek molio se klečeći i, najčešće, svojim rečima, naglašavajući neke od njih, 
prema prilikama i potrebama. Molio se pribrano, verno, svim svojim bićem i snagom, da 
su mu često graške znoja oblivale lice i suze kapale iz očiju. Za vreme molitve on je 
duboko ponirao u duh i smisao svake reči. Na taj način njegova molitva nije bila šablonsko 
i mehaničko ređanje reči već izliv srca i duše, celog bića njegovog. Molitva mu je bila 
duhovna hrana, bez koje on nije mogao ni danju ni noću. Često je dobar deo noći proveo u 
šetnji po bašti, pevajući poluglasno psalme i molitve. Pored svakodnevne večernje i 
jutrenje, služio je svakog dana i svetu Liturgiju. Za vreme bogosluženja, osobito svete 
Liturgije, on je duhom svojim prosto goreo, kao oganj. Lice mu je sijalo nebeskom 
svetlošću i zračilo svetlost i toplotu. On se tada duhom svojim uznosio na nebo, pred 
presto Svevišnjega, u društvo anđelskih sila. Ovakva blagodatna izmena kod njega je 
nastupala obično na Liturgiji, posle čitanja Simvola vere i reči: ʺStojmo smerno, stojmo sa 
strahomʺ... Svojom molitvom i ovakvom blagodatnom izmenom on je veoma snažno, 
često i potresno, delovao na prisutne: njima se kosa podizala uvis i žmarci strujali kroz 
telo, gledajući ga i slušajući njegove plamene molitve. 

Njemu je molitva bila nasušna potreba. ʺJa se gasim, umirem duhovno, kad ne služim 
nekoliko dana u hramuʺ, govorio je on, ʺi plamtim, oživljavam dušom i srcem, kad služim, 
prinuđavajući sebe na molitvu, ne formalnu, nego aktivnu, duhovnu, iskrenu, plamenu. Ja 
volim da se molim u hramu Božjem, u svetom oltaru, pred prestolom i žrtvenikom, jer se 
u hramu čudno menjam blagodaću Božjom. U molitvi pokajanja i umilenja spadaju sa 
moje duše okovi strasti i ja osećam takvu lakoću, kao da umirem za svet i svet za mene sa 
svima svojim dobrima. Ja oživljavam u Bogu i za Boga, i sav proniknut Njime ja postajem 
jedan duh sa Njim. Ja se osećam kao dete, utešeno na krilu matere. Srce moje puno je tada 
nadnebeskog, slatkog mira. Duša se prosvetljuje nebeskom svetlošću; sve vidiš svetlo, na 
sve gledaš pravilno, prema svemu osećaš prijateljstvo i ljubav, i prema samim 
neprijateljima, i rado ih izvinjavaš i opraštaš im! O, kako je blažena duša sa Bogom! Crkva 
‐ to je pravi zemaljski raj! Kakvu slobodu imaš prema Gospodu i Bogorodici! Kakvu 
krotost, smirenje i nezlobivost osećaš! Lakvu ravnodušnost prema zemaljskom! Kakvu 
plamenu želju prema nebeskim nasladama! Jezik ne može iskazati ono blaženstvo koje 
osećaš, kad Boga imaš u srcu svome! S Njim sve zemaljsko ‐ prah je i trulež. 

Treba i protiv svoje volje prinuđavati sebe na usrdne, osećajne, promišljene molitve i 
poklone ‐ neminovno i poklone! To je potrebno protiv gordosti naše, koja se gnjezdi u 
dubinama srca. Gordost ne voli klanjanjeʺ... 

Od mnogih kraćih molitava oca Jovana navešćemo samo ovu: ʺGospode, ime Ti je ‐ 
Ljubav: ne odbaci mene zabludelog čoveka. Ime Ti je ‐ Sila: ukrepi mene iznemoglog i 
palog. Ime Ti je ‐ Svetlost: prosveti dušu moju, pomračenu životnim strastima. Ime Ti je ‐ 
Mir: umiri uzburkanu dušu moju. Ime Ti je ‐ Milost: ne prestaj da me miluješʺ... 
Asketizam. Druga crta njegovog karaktera je asketizam, ispoljen u umerenosti u jelu i piću 
i strogom držanju svih postova. Jeo je vrlo malo. Osim supe od kokošije iznutrice ‐ 
nikakvo meso nije okušao. Umesto mesa, u njegovoj se kući za vreme mrsa upotrebljavala 
riba: haringa, mladica, moruna i čorba od ikre. Nekoliko kašika čorbe ili supe i dva ‐ tri 
parčeta ribe ‐ njemu je bilo dovoljno. I kad je na stolu bilo više jela, on ih se nije doticao. 
Sredom i petkom ni ribu nije jeo i sve je postove strogo držao. Za vreme uskršnjeg posta 
ribu su zamenjivale pečurke. On je na post navikao još kao dete u roditeljskoj kući. 

Siromaštvo ‐ je treća crta njegovog karaktera. On se rodio kao siromah i takav je i umro, 
iako su u toku njegovog života milioni rubalja prošli kroz njegove ruke. Sve što je od 
svojih poštovalaca i zahvalnih za isceljenje dobivao, odmah je to razdavao siromasima ili 
potrebitima oko sebe, ili pomagao dobrotvorne ustanove i zidanje crkava i manastira. Od 
mnogobrojnih primera razdavanja tek primljenih novčanih suma osobama oko sebe 
navešćemo nekoliko. 

U Vologdi neka bedno odevena žena priđe ocu Jovanu i zatraži milostinju. On iz džepa 
mantije izvadi tek dobiveni koverat sa novčanicama i pruži joj. Malo posle ona se vrati i 
uzbuđeno mu rekne: ʺBaćuška (oče), vi ste se verovatno prevarili, ovde je hiljadu rubaljaʺ. 
‐ No, pa šta je s tim? To je tvoja sreća, idi i zahvali Bogu, odgovori joj on. 

Prilikom posete Kijeva (1893. godine) njemu je posle svete Liturgije u dvorskoj crkvi 
supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajevića Starijeg uručen paket sa novčanicama, a on 
ga odmah da mladoj devojci pred sobom. Ova se zbunila i rekla: ʺJa sam vam prišla radi 
blagoslova, a ne radi novcaʺ. Na to joj je on odgovorio: , Uzmi, tebi će uskoro biti 
potrebnoʺ. I zaista, ona se ubrzo verila i novčana pomoć dobro joj je došla. 

Istom prilikom, okružen masom naroda, dobio je od jedne dame koverat sa novčanicama, 
a on ga odmah preda ženi do sebe. Darodavka se prepala ʹi uzviknula: ʺOče Jovane, tamo 
je velika suma novca!ʺ On joj odgovori: ʺTi oi dala meni, a ja dajem kome ja hoću. Ako ti je 
žao, uzmi svoj paket natrag i odlazi!ʺ Ona se trgla i počela da se izvinjava. 

Za vreme jedne opšte ispovesti u Andrijevskom hramu u Kronštatu jedna žena preda mu 
koverat sa novčanicama, a on ga odmah da ženi pred sobom. Darodavka je bila veoma 
iznenađena ovim njegovim postupkom, pa je pokušala da uhvati njegovu ruku i zadrži, 
uzviknuvši: ʺBaćuška, pa tu su tri hiljade rubalja!ʺ A on joj odgovori: ʺNjoj je baš toliko i 
potrebnoʺ. Jedan bogataš preda ocu Jovanu paket sa 15.000 rubalja. U tom trenutku priđe 
mu devojka i zamoli pomoć za spremu. On joj pruži tek primljeni paket, ne znajući koliko 
novca ima u njemu. Videvši to bogataš mu napomene da je u paketu 15.000. Na to otac 
Jovan mirno odgovori: ʺNjoj je potrebnoʺ. 

Prilikom posete jednom bogatom trgovcu u Petrogradu, ovaj na rastanku tutne ocu Jovanu 
u ruku koverat sa novčanicama. U tom trenutku, pre nego što će se popeti u kola, pred 
njegove noge padne neki siromašak i zatraži milostinju. Bez ikakvog kolebanja i 
razmišljanja otac Jovan pruži mu tek primljeni koverat. Trgovac, zaprepašćen, uzvikne: 
ʺBaćuška, šta učiniste? Tamo je dve hiljade rubalja!ʺ ‐ ʺTo je njegova srećaʺ, odgovori 
mirno otac Jovan. 

Smirenje, krotost i ljubav ‐ sačinjavaju sledeće crte njegovog karaktera. Iako je bio 
obdaren izvanrednim i velikim Božjim darovima: prozorljivošću (vidovitošću) i 
čudotvorenjem, on je bio veoma smiren i krotak i pun ljubavi prema Bogu i ljudima. Uvek 
pristupačan i ljubazan u ophođenju sa svima i pun saosećanja prema nevoljnicima i 
paćenicima, on je vazda bio gotov da svakome pritekne u pomoć čime god može, danju i 
noću, ne štedeći nimalo sebe. Njegova ljubav nije pravila razlike među ljudima nego je 
obuhvatala i dobre i zle, i prijatelje i neprijatelje. 

Kad su mu neki prigovorili što oko sebe trpi rđave ljude, on je odgovorio: ʺKada Spasitelj 
nije terao od Sebe preljubočince i grešnike i pored Sebe trpeo Judu izdajnika, zar ja 
nedostojni da ne sledujem Njegovom primeru. Ja sam isto tako grešan čovek, kao i vi. 
Grešim sam i kajem se. .. Čuvajte se gordostiʺ... 

Staranje o bolesnicima i grešnicima ‐ pokajnicima. Od prvog dana svoga službovalja na 
parohiji, otac Jovan je, posle bogosluženja, najveću brigu poklanjao bolesnicima i 
nevoljnicima. Čim bi saznao za nekog bolesnika, hteo je da ga poseti, ne čekajući poziv. 
Posećivao je sve, pa i one obolele od zaraznih bolesti. Pored utehe i moralnog 
potkrepljenja, pružao im je i blagodatnu pomoć, a često i materijalnu. Znajući iz svetog 
Evanđelja da su gresi najčešći uzročnici telesnih bolesti, on je nastojao da se bolesnik 
pokajanjem prvo izmiri sa Bogom, potom se molio za njegovo ozdravljenje i sve to 
zapečaćivao svetim Pričešćem. Za svoj trud on ne samo nije zahtevao nikakvu nagradu 
nego je i odbijao da primi ponuđeno. On se držao reči Spasiteljeve: ʺZabadava ste dobili 
(blagodat moju), zabadava i dajiteʺ (Mat. 10, 8). A Bog, koji je spor na gnjev a brz na 
milost, izlivao je preko oca Jovana blagoslov i milost svoju na bolesnike, te su ozdravljali. 
Glas o čudesnim isceljenjima po njegovim molitvama brzo se razneo po Kronštatu, potom 
Petrogradu i, najzad, po celoj Rusiji, pa i van njenih granica. Po njegovim molitvama 
događala su se nečuvena čudesa: slepi su progledali posle umivanja osvećenom vodom; 
uzeti su ustajali i hodili; umno poremećeni i demonom posednuti dolazili su k sebi i 
isceljivali se; patnici od neizlečivih bolesti, kojima i najčuveniji lekari nisu mogli pomoći, 
ozdravljali su. 

Njega su počeli da zovu bolesnicima prvo u Kronštatu, potom u Petrogradu, Moskvi, 
Harkovu i drugim gradovima. Ko nije mogao da ode u Kronštat, obraćao mu se pismom 
ili telegramom i molio njegovu molitvenu pomoć. Lakši bolesnici, koji nisu bili vezani za 
postelju, hrlili su u Andrejevski hram, u kome je on služio. Slava velikog molitvenika i 
čudotvorca privukla mu je mase i zdravog sveta, koje su želele njegov blagoslov, pa su 
radi toga ne samo ispunjavale hram za vreme bogosluženja, nego su ga pratile svuda, gde 
god bi ss pojavio: na ulici, u privatnim domovima, na železnici, lađi. Zbog navale mase da 
mu priđe na ulici nekoliko puta život mu je bio u opasnosti da ga uguše, svale na zemlju i 
izgaze. Pa kad je zbog ovoga bio prinuđen da se ulicama kreće u kolima, (fijakeru), masa 
sveta opkoljavala je kola, ʺkao pčele košnicuʺ, navaljivala na kola, penjala se na papuče 
kola, vešala na njih, samo da bi ga videli, dobili njegov blagoslov, ili mu poverili svoje 
nevolje, predali mu svoje napisane molbe ili novac. Isto se dogaćalo na železničkim i 
parobrodskim stanicama. Zbog toga je često puta i policija morala da posreduje, da 
obezbeđuje njegov život i krči mu put kroz masu. Ali i tada masa naroda često je probijala 
kordon policije i tada je nastajala neopisiva gužva. Pravo je čudo kako je u takvim 
slučajevima izvukao živu i čitavu glavu. Blagodat Božja ga je štitila ‐ to je jedino 
objašnjenje. 

Radi njegovog udobnijeg putovanja do Moskve, njemu je, po odluci ministra saobraćaja, u 
brzom vozu uvek stavljen na raspoloženje jedan kupe I klase, a za putovanja dalja od 
Moskve i čitav vagon, koji se dodavao redovnim kompozicijama u pravcu njegovog 
putovanja. 

Njegova slava velikog molitvenika i čudotvorca bila je za njega veliki i težak krst: otkako 
se pročuo u narodu, on više nije imao svog ličnog života; narod mu nije davao mira ni 
danju ni noću, ne samo u crkvi, na ulici i na putovanjima nego i u njegovom domu; od 
naroda nije imao sna ni odmora. Za veliko je čudo kako je on taj preteški krst nosio ‐ punih 
pet decenija! On je taj krst shvatio kao volju Božju i bez roptanja se povinovao. A blagodat 
Božja krepila ga je i davala snage da istraje u podvigu. 

Pored bolesnika, veliki teret predstavljali su za njega grešnici ‐ pokajnici. On je u svojim 
besedama pozivao narod na pokajanje, pošto smo svi grešni pred Bogom, a narod se 
odazivao i hrlio mu na ispovest. Kako je pokajnika iz dana u dan bilo sve više, on nije bio 
u mogućnosti da ih sve pojedinačno ispovedi, čak ako bi to bez prestanka činio dan i noć. 
Andrejevski hram u Kronštatu za vreme službi bio je tako prepun, da stope praznog 
prostora u njemu nije bilo, iako je u hram moglo stati 7.000 osoba. Zbog toga je otac Jovan 
bio prinuđen da zavede opštu, zajedničku ispovest, kako se to praktikovalo u prvim 
vekovima hrišćanstva (do kraja IV veka). 

Za vreme ispovesti on bi stao na amvon i počeo molitve. U prepunom hramu zavladala bi 
potpuna tišina. Njegov glas odjekivao je snažno i prodirao u duše prisutnih, zatim bi 
ubrzo počeo da podrhtava i grca, a iz očiju bi potekle suze: on je oplakivao grehe svih 
prisutnih. Njegova topla ljubav i suze razmekšavale su i najtvrđa srca i izazivale uzdahe i 
plač: ridanje i jecaj ispune sav hram. Pri kraju čina ispovesti on pozove prisutne da se 
utišaju i zapita da li su se pokajali i da li žele da se poprave. Na njihov pozitivan odgovor, 
on zapovedi da sagnu glave. U grobnoj tišini on podigne epitrahilj, raširi ga nad 
prisutnom masom, kao da njime pokriva glave svih prisutnih, i pročita razrešnu molitvu. 
Narod, radostan što je oslobođen teškog bremena greha, gledao je tada sa zahvalnošću 
svoga dobrog pastira, čije je lice sijalo nadzemaljskim sjajem. Takve ispovesti pamte se 
celog života. 

Gospod je svoga vernog slugu obdario mnogim blagodatnim darovima, od kojih se 
naročito ističu dar prozorljivosti (vidovitosti) i isceljivanja bolesnika. 

Prozorljivost je takav blagodatni dar duhovnog vida za koji ne postoji granica između 
prošlosti i budućnosti niti tajne u duši i srcu čoveka: on podjednako jasno vidi ono što se 
dogodilo u prošlosti i što će se zbiti u budućnosti, jasno čita tajne srca, kao iz otvorene 
knjige; za njega ne postoji ni granica koja deli ovaj vidljivi svet od nevidljivog, duhovnog. 

Ovaj dar otac Jovan je projavio bezbroj puta, što potvrđuju svedočanstva mnogih osoba 
direktno pogođenih ili očevidaca. Sve poznate slučajeve nije moguće navesti, jer bi to 
iznelo čitavu knjigu. Navešćemo nekoliko. 

1. Prilikom jednog dolaska u podvorje Leušinskog manastira u Petrogradu on uveče 
odsluži svenoćno bdenije, a sutradan rano ustane da prošeta obalom reke Neve i nadiše se 
svežeg jutarnjeg vazduha. Sa njime je bila i igumanija manastira. U šetnji ih sustigne 
pogrebna povorka nekog pijanice. Otac Jovan počne da se krsti i rekne igumaniji: ʺAh, 
kako je strašna smrt pijanice!ʺ ‐ ʺVi ste znali pokojnika?ʺ zapita ga igumanija. ‐ ʺNisam, ali 
vidim demona kako se raduje pogibiji njegove dušeʺ, odgovori on. 

2. Oca Jovana pozovu u jednu kuću da odsluži moleban. Po svršetku domaćica mu pruži 
koverat sa novčanicama, ali on nije hteo da primi nego joj naredi da taj koverat sa novcem 
preda sutradan prvome koga sretne na ulici. 

Žena sutradan porani i iziđe na ulicu. Očekivala je da će naići neki radnik ili siromašak. 
Ali na ulici nije bilo nikog. Ona je produžila HOA I sretne jeDnog oficira. Nije smela da ga 
zaustavi nego produži dalje. Ali na ulici nigde nikog. Posle izvesnog kolebanja, ona se 
vrati natrag i požuri da stigne oficira. Zamoli ga da stane i ispriča mu svoj slučaj. Oficir joj 
tada otkrije da se nalazi u veoma teškoj situaciji: žena mu je ozbiljno bolesna, a on nema 
novca za lekove. Pošao je u založni zavod da založi poslednju stvar i tako dođe do novca 
za lekove. Žena mu je tada pružila koverat sa novcem, koji je on primio kao dar Božji i 
zahvalio Bogu i darodavki. 

3. Jednom u Petrogradu srodnici nekog bolesnika više puta su molili oca Jovana da dođe i 
pomoli se za isceljenje bolesnika. To je bilo za vreme bele nedelje, pred uskršnji post. Ali 
otac Jovan, zauzet drugim, hitnijim poslovima, nije dolazio. Bolesnik se tada našali i rekne 
da otac Jovan sad negde jede palačinke, pa zato ne dolazi. I kad su već izgubili nadu da će 
doći, otac Jovan naiđe. Ušavši u stan, on se uputi pravo u sobu bolesnikovu, kao da mu je 
raspored odaja u stanu bio dobro poznat, iako dotle tu nije bio. Prišavši postelji bolesnika, 
on je kao u svoje izvinjenje rekao: ʺPalačinke ja nisam ni okusioʺ. To je prisutne kao grom 
porazilo. 
4. Za vreme molebna u jednoj porodici bila je prisutna i neka žena, tužno raspoložena. 
Otac Jovan izvadi iz novčanika 2.000 rubalja i pruži joj, rekavši: ʺUzmi ovo, trebaće ti!ʺ 
Njoj je predstajala operacija i novac joj je zaista bio veoma potreban. 

Istovremeno nekom čoveku pored sebe pružio je manju sumu. Njemu su bila potrebne 
cipele, a on nije imao novca da ih kupi. Od oca Jovana dobio je taman toliko koliko koštaju 
nove cipele. 

5. Za vreme službe u crkvi kadetskog korpusa u Moskvi uđe u oltar jedan mlad oficir, da 
bi video oca Jovana. U tom trenutku otac Jovan prenosio je svete Darove sa prestola na 
žrtvenik. Kad ih je preneo, prišao je mladom oficiru i poljubio mu ruke. Svi prisutni u 
oltaru bili su time veoma iznenađeni i zbunjeni. Niko nije znao zašto je otac Jovan to 
učinio. Nije znao ni oficir. I on se veoma iznenadio i zbunio. Među prisutnima počelo se 
šaputati da to predskazuje neki budući događaj u životu mladog oficira, možda će on biti 
sveštenik. Čuvši to, oficir se počne smejati. Njemu na pamet nije dolazilo da bude 
sveštenik. Pa ipak ‐ dogodilo se. On se kasnije zamonašio u čuvenoj Optinskoj pustinji i 
pod imenom Varsonofija bio poznat kao veliki podvižnik. 

6. Otac Jovan dao je blagoslov udovom kapetanu Aleksejevu da stupi u Duhovnu 
akademiju i prorekao mu da će Po završetku Akademije biti episkop u njegovom roDnom 
kraju, u Arhangelsku. Proroštvo se ispunilo. Završio je Akademiju 1892. godine, 
zamonašio se i kao monah Mihej izabran za episkopa arhangelskog. 

7. Poznati profesor Kazanskog univerziteta Aleksandar Ivanovič Aleksandrov primi 
pismo od jedne prijateljice po rodice sa pozivom da dođe i prisustvuje molebnu u njihovoj 
kući, koji će služiti otac Jovan Kronštatski. Profesoru se ovaj poziv nije dopao. Njemu se 
učinilo da je to uvreda za njega da ide na moleban koji će služiti njemu nepoznat 
sveštenik. Ali kad se približio naznačeni u pismu čas, on se predomisli i pođe. Došavši do 
kuće svojih poznanika, on nađe da su vrata glavnog ulaza zaključana. On je znao da 
postoji i sporedan ulaz i uputi se tamo. Vrata sporednog ulaza bila su širom otvorena. On 
uđe, ali u prvim odeljenjima ne zatekne nikoga. To je bio dokaz da je služba počela i on se 
uputi ka sredini stana. Došavši do odaje u kojoj se vršila služba, on ne uđe unutra nego 
stane iza otškrinutih vrata. Otac Jovan služio je moleban i svi prisutni bili supogruženi u 
molitvu. Po svršetku molebna svi su redom prilazili krstu i ruci oca Jovana. Kad su se svi 
izređali, otac Jovan okrene se vratima i zapita: ʺA šta je sa profesorom, zašto on ne 
prilazi?ʺ 

Domaćica se žurno uputi vratima i iza njih nađe zbunjenog profesora, čiji su obrazi bili 
crveni kao rak. 

Kad je profesor ušao, otac Jovan mu je primetio: ʺVi se, profesore, kanda bojite krsta? A 
gle, vi ćete uskoro doživeti da svima poDnosite krst da celivajuʺ. 
Zbunjeni profesor, na koga su pogledi svih prisutnih bili upereni, prišao je krstu i celivao. 

Posle nekog vremena žena ga napusti i dođe do razvoda braka. On se zamonaši i bude 
rektor Kazanske duhovne akademije, a potom i episkop. Kao episkop teško se razboli i 
pismom zamoli oca Jovana da se pomoli za njegovo ozdravljenje. Posle nekoliko dana 
dobije od oca Jovana odgovor da mu je molba uslišena. I zaista, on se oporavi i ozdravi. 

8. Jedan trgovac iz centralne Rusije dođe kod oca Jovana u Kronštat i posle Liturgije u 
Andrejevskom hramu priđe da celiva krst u ruci oca Jovana. Pored oca Jovana stajao je tas 
na koji su verni spuštali svoje priloge za siromahe. Kad je naišao trgovac, otac Jovan zgrabi 
sa tasa poveću sumu novca i pruži trgovcu. Ovaj je odbio da primi, govoreći da je on 
imućan čovek i može i sam da priloži na tas. Ali je otac Jovan uporno navaljivao da primi, 
govoreći: ʺUzmi trebaće tiʺ. Trgovac nije smeo više da se protivi i uzeo je. Kad se vratio 
kući, saznao je strašnu vest: njegovi magacini sa robom izgoreli su i on je ostao bez ičega. 
Pomoć koju je dobio od oca Jovana dobro mu je došla i omogućila mu da produži sa 
radnjom. 

9. Godine 1899. Vladimir Stepanovič Evlampijev, zastavnik, bio je svedok sledećeg 
događaja na stanici Brest ‐ Litovsk. 

Šestogodišnji sinčić njegovih poznanika bio je oboleo od difterije i mesni lekari izjavili su 
da je stanje obolelog beznadežno. 

U to vreme roditelji ovog dečaka doznaju da će otac Jovan proći vozom kroz ovu stanicu, i 
kojim vozom i u koje vreme. 

Mati dečaka rekne mužu da će poći na stanicu i zamoliti oca Jovana da se pomoli za 
ozdravljenje njihovog sina. Muž joj odgovori da će ona teško uspeti da se probije kroz 
masu sveta do oca Jovana i da bi masa mogla da je prignječi i udavi. Zato je bolje da on 
pođe. Žena ga je molila da povede i nju sa sobom, ali on nije pristao nego je pošao sam, 
dodavši da je i inače sve uzaludno i beskorisno. 

Kad je voz stigao, zastavnik je video kako je otac Jovan izišao iz vagona i uputio se pravo 
ocu obolelog dečaka i rekao mu: ʺZašto i ženu nisi sa sobom poveo, kad te je ona toliko 
molila?ʺ 

Otac detinji toliko se zbunio, da nije znao šta da odgovori. 

Ali otac Jovan ga je preduhitrio, rekavši: ʺNeka, ništa ne mari, idi, sin je tvoj zdravʺ. 

I zaista, sin je ozdravio. 

10. Muž jedne dame u Petrogradu dugo je bolovao, ostao bez službe i umro, ostavivši ženu 
u krajnjoj bedi sa četvoro maloletne dece. Vlasnica stana, i sama sirota, tražila je od 
udovice da uredno plaća kiriju, preteći sudom i isterivanjem na ulicu iz stana. Gladna i 
onemoćala deca tražila su hrane; drva nije bilo a ni posla. 

ʺNajbolje će biti da svršim sa sobomʺ, mislila je nesrećna žena. ʺTada će siročiće prihvatitiʺ. 
Razmišljajući gde i kako naći izlaz iz očajnog položaja, ona još jednom reši da potraži 
posla u jednoj kući, pa ako i taj pokušaj ne uspe, da se ne vraća svome stanu. Lutajući 
besciljno ulicama i jedva se držeći na nogama, ona primeti gomilu bednika oko fijakera 
koji je stajao na ulici pred jednom kućom. 

ʺDa li nije tu otac Jovan?ʺ sinulo joj je u glavi. U tom času vrata kuće se otvore i na njima se 
pojavi otac Jovan. On je brzo preleteo pogledom po okupljenoj masi, zatim prišao ovoj 
ženi i predao joj kesu punu novca. 

Iznenađena i presrećna, ona, kao na krilima, poleti svome stanu. Novca u kesi bilo je i za 
kiriju, i za kupovinu drva i namirnica. A posle dva dana stigao je povoljan odgovor na 
njenu davnašnju molbu o prijemu njene dvoje dece u prihvatilište. A ubrzo i ona je našla 
službu. 

11. Jedna pobožna porodica u Moskvi pozove u posetu oca Jovana. U toj porodici bio je 
student, koji nije verovao u Boga i podsmevao se na račun ʺpopovaʺ. Kad je otac Jovan 
stigao, on se prvo obrati studentu, rekavši: ʺVama je neophodno da se danas ispovedite i 
pričestiteʺ. 

Prodorni pogled oca Jovana i ubedljive reči delovale su na studenta i on je poslušao savet. 

Posle nekoliko dana umro je naprečac. 

Otac Jovan provideo je skoru smrt mladića, koga je prvi put u životu video, sažalio se nad 
pogibijom koja je pretila njegovoj duši i spasao ga ispovešću i pričešćivanjem Svetim 
Tajnama, iako ga je ovaj ismejavao. 

12. Dva pitomca Vojne akademije u Petrogradu čuvši o prozorljivosti oca Jovana, reše se 
da odu u Kronštat i provere. ʺAko je on zaista prozorljiv, znaće sa kakvim smo namerama 
i željama došli u Kronštatʺ. 

Kako su rešili, tako su i učinili. U Kronštat su stigli i ušli u Andrejevski hram za vreme 
svete Liturgije. Po svršetku ove, oni, zajedno sa prisutnima, priđu da celivaju krst u ruci 
oca Jovana. Kad su oni došli na red da celivaju sveti krst, on im je uskratio, rekavši: ʺVi ste 
došli da me iskušate, za vas nema blagoslovaʺ. 

Pitomci su bili preneraženi i duboko se kajali zbog svoje drskosti. 

Ovo je ispričao jedan od te dvojice, potonji kapetan u Sevastopolju. To se dogodilo 1900. 
godine. 
13. Jedno društvo za kartaškim stolom reši se da iskuša oca Jovana, pa pošlju po njega da 
dođe radi ispovesti i pričešća jednog ʺbolesnikaʺ. 

Otac Jovan odbije poziv, rekavši da se ne radi ni o kakvom bolesniku, nego o dokonim 
ljudima za kartaškim stolom,  

14. Jedan učitelj matematike I petrogradske klasične gimnazije oboli od tuberkuloze i 
lekari mu posavetuju da ode u Kairo (Egipat) i tamo provede neko vreme. On izračuna da 
bi mu za put i lečenje bilo potrebno 5.000 rubalja, a on ih nije imao. U nevolji, reši se da 
ode u Kronštat do oca Jovana i zatraži njegovu pomoć. Po dolasku u Kronštat, on se uputi 
kući oca Jovana. Tu zatekne mnogo sveta. Našavši jedno prazno mesto u odaji, on sedne i 
reši se da sačeka svoj red. Nije mnogo vremena prošlo, a u tu odaju uđe crkvenjak oca 
Jovana i saopšti: ʺBaćuška zove učitelja koji je došao iz Petrogradaʺ. Bolesnik je pomislio 
da se to na njega ne odnosi, pa je ćutao. Ali se crkvenjak ponovo pojavi i zapita: ʺKo je 
ovde učitelj iz Petrograda?ʺ 

Bolesnik se javi i pođe za crkvenjakom. Otac ga sretne i zamoli da mu podrobno kaže šta 
mu je potrebno. 

Kad mu je bolesnik rekao, otac Jovan počeo je da se moli Bogu, obraćajući Mu se kao 
prisutnom sabesedniku: ʺGospode, Ti vidiš da je on bolestan i da mu je potrebno 5.000 
rubalja, daj mu ihʺ. Posle toga otpustio je bolesnika. 

Vrativši se kući, bolesnik je bio umoran od puta i preživljenog uzbuđenja, pa je odmah 
legao da spava. 

Sutradan razbudio ga je služitelj iz gimnazije i rekao da ga zove direktor zbog nekog 
hitnog i važnog posla. On se brzo spremi i pođe. 

Direktor mu je rekao kako je bio kod barona Budberga, upravnika carske kancelarije. 
Baronu je potreban pedagog, koji bi pratio njegovog bolesnog sina u Kairo, i da je direktor 
njega preporučio baronu. Pri tom je učitelju dao svoju vizit kartu i preporučio da odmah 
ode do barona. Učitelj posluša i ode. Došavši u kancelariju, on preda direktoru vizit kartu i 
bude preko reda primljen kod barona. 

Baron mu je ponovio svoj predlog da prati njegovog sina u Kairo i dodao da on sada ima 
mnogo izdataka i može učitelju za put da ponudi samo 5.000 rubalja. 

Poražen čudesnim zbivanjima i van sebe od radosti, učitelj je primio predlog, otputovao sa 
baronovim sinom u Kairo i vratio se otuda zdrav. 

15. Jedan bogati oficir provodio je bezbrižan i raskalašan život, pijući i trošeći nemilice 
novac sa sličnim sebi. Imovina se brzo topila i smanjivala. Jednog dana, ne govoreći nikom 
ništa, on se peške uputi ocu Jovanu u Kronštat. Stigavši tamo, on uđe u Andrejevski hram, 
u kome je služio otac Jovan. Po svršetku Liturgije, oficir izađe iz hrama i nađe se u masi 
sveta na ulici, u trenutku kad je otac Jovan izašao iz hrama na bočna vrata i seo u kola, 
koja su ga tu čekala i odmah pošla. Kad su se približili gomili u kojoj je ovaj oficir stajao, 
otac Jovan zaustavi kola i po imenu pozove iz mase ovog oficira. Kad mu je ovaj prišao, 
otac Jovan mu je rekao: ʺTi si iz tolike daljine doputovao, sedi u kola, ići ćemo kod mene, 
nužno mi je da s tobom porazgovaramʺ. Posle tih reči, posadio je oficira pored sebe i 
povezao. Usput mu je rekao da je dobro učinio što je došao i dugo ga savetovao da ostavi 
piće, pušenje i raskalašni život. Oficir ga je poslušao (Ovo je ispričao sin toga oficira). 

16. Ulicama Kronštata išla su dva druga, kolege po službi, jedan religiozan a drugi 
nevernik. Prvi je bio veliki poštovalac oca Jovana, pa je predložio svome drugu da pođu u 
crkvu na Liturgiju i saslušaju propoved oca Jovana. Međutim, njegov drug se veoma 
kritički i sumnjalački odnosio prema ocu Jovanu i čudima koja je on činio, pa je odbio 
predlog rekavši da ne veruje narodnim pričama o ocu Jovanu. Ali na navaljivanje svoga 
druga ipak pristane, rekavši: ʺNešto novo i interesantno sigurno neću videti ni naći, ali 
kad navaljuješ, poći ću da vidim kako on izvodi svoju komedijuʺ. 

Kad su stigli u hram, Liturgija je bila pri završetku. Oni stanu po strani. Odmah potom 
kroz masu sveta prilazi im crkveni tutor, poslat od oca Jovana iz oltara, i saopštava 
neverniku da ga otac Jovan poziva u oltar. Ovaj, veoma iznenađen, ali priseban, počeo je 
da uverava tutora da je posredi greška, jer baćuška njega uopšte ne zna niti može znati, i 
da on sigurno zove nekog drugog. Tutor se vrati u oltar, ali se ubrzo opet pojavi i priđe 
neverniku, rekavši: ʺPa vaše je ime tako i tako a prezime tako (tačno je rekao i ime i 
prezime), prema tome baćuška vas zoveʺ. 

Iznenađen do krajnosti, nevernik je osetio ledenu strug kroz telo. U krajnjoj pometnji, on 
se obrati svome drugu za savet: ʺŠta da činim, da idem ili ne?ʺ ‐ ʺPa jasno je da baćuška 
tebe zove. Idi, pa ako je neki nesporazum, objasniće seʺ. 

Zbunjen i bled u licu, nevernik se, i mimo svoje volje, kao po nekoj neophodnosti, uputi za 
tutorom u oltar. 

Samo što su ušli, njemu brzo prilazi otac Jovan i obraća mu se sa pitanjem: ʺDakle, mili 
moj, reci, molim te, kako ti se dopada moja komedija, da li je dobro izvodim?ʺ 

Kad je čuo ovo pitanje, nevernika je obuzeo trepet i užas, noge su počele da mu klecaju, on 
je pao na kolena i počeo da moli za oproštaj. Otac Jovan ga je podigao i rečima vere, kroz 
koje je provejavala topla ljubav, poučio i vratio na put istine. 

17. Jedna porodica u Petrogradu pozove oca Jovana u posetu. U očekivanju njegovog 
dolaska, pored članova porodice, iskupi se i mnogo drugih. U to vreme u ovoj porodici 
gostovala je jedna dama, razočarana u životu, koja nije verovala ni u Boga ni u čuda oca 
Jovana. Ona nije želela ni da vidi oca Jovana, niti da ga čuje. Zato se povuče u jednu 
zabačenu sobicu prostranog stana, sedne na krevet i počne da se zanima ručnim radom. 
U to stigne otac Jovan kolima. Njega pred ulazom dočekaju svi članovi porodice, koji su se 
bili okupili, u nameri da mu priđu za blagoslov. Ali se dogodilo nešto neočekivano i za 
prisutne neshvatljivo. Umesto da se pozdravi sa njima i da ih pojedinačno blagoslovi, on 
žurnim korakom prođe mimo njih, uputi se u stan kroz splet mnogih odeljenja u 
prostranom stanu uđe u sobu, u koju se bila povukla ona dama. Videvši oca Jovana, ona se 
toliko prepala, da joj se učinilo, kao da se sva soba sa predmetima u njoj počela da okreće. 
Međutim otac Jovan mirno je seo pored nje i počeo da pobija njeno neverovanje i očajanje, 
da govori o Božjem milosrđu i Promislu, o pokajanju i veri. Govorio je dirljivo, toplo. i 
ubedljivo i savetovao da se vrati veri i nadi. Dirnuta njegovim rečima, ona se rasplakala, a 
srce njeno ispunilo se blagodatnom toplinom, koja uvek prati čovekovo obraćenje Bogu. 

Pošto je tako u duši ove razočarane žene zapalio svetilnik vere i duhovnog života, on je 
potom izvršio molitvu, radi koje je bio pozvan u ovu porodicu. 

18. U Andrejevskom hramu u Kronštatu služio je neko vreme sa ocem Jovanom đakon 
Mihail. Njegov tast bio je sveštenik više godina pri istom hramu sa ocem Jovanom. Otac 
Jovan mnogo je voleo obadvojicu. Na zauzimanje oca Jovana đakon Mihail rukopoložen je 
za sveštenika i postavljen za starešinu hrama i veroučitelja II kadetskog korpusa u 
Petrogradu. Sa njim je u Petrograd prešao i njegov tast, koji je bio zašao u godine, ali još 
bodar i krepak. Prilikom svojih dolazaka u Petrograd otac Jovan je često posećivao ovu 
porodicu. 

Jednom, Na Veliki četvrtak, Oko 9 sati izjutra, kada se sveštenik Mihailo spremao da pođe 
u crkvu, neko je zazvonio na glavnim vratima. Otac Mihailo pođe i otvori vrata. Na njima 
se ukaza otac Jovan. Sveštenik Mihailo obradovao se i u isto vreme iznenadio poseti oca 
Jovana u to vreme. Otac Jovan rekao mu je da je došao radi oproštaja sa njegovim tastom. 
Stari sveštenik nije bio bolestan, nego samo malaksao, kao i svi stari ljudi njegovih godina. 
Posle kratkog zadržavanja, otac Jovan je otišao. Starčev zet, sveštenik Mihailo, otišao je 
posle podne u svoju crkvu, da služi veliko bdenije. Kad se vratio kući, zatekao je tasta 
mrtva. 

19. Jedan sveštenik iz unutrašnjosti Rusije naslušao seo ocu Jovanu, pa dođe u Kronštat i 
zajedno sa ocem Jovanom odsluži ranu Liturgiju. Otac Jovan je, po svome običaju, čitao 
brzo molitve, povišujući i spuštajući ton s vremena na vreme.Kad je ovaj sveštenik to čuo i 
video, pomislio je u sebi: ʺPa i ti služiš, kao i mi svi, i ne razlikuješ se mnogo od nasʺ. 

Na to mu je otac Jovan odmah glasno odgovorio: ʺA šta si ti mislio? Ja sam isti, kao i svi 
viʺ. 

20. Vladimir Vasiljevič Stepanov bio je poštanski činovnik, ali je iz nekih razloga želeo da 
promeni struku. Preko nekih lica, bliskih ocu Jovanu, on uspe da se sastane sa njim, izloži 
mu svoju želju da bude sveštenik i zatraži njegov blagoslov. 
Otac Jovan mu objasni težinu dužnosti i odgovornosti duhovnog pastira u vremenu koje 
dolazi, i dajući mu blagoslov, rekne mu: ʺDobro, bićeš sveštenik. Rukopoložiće te episkop 
Serafimʺ. To je bilo 1907. godine. 

Ipak, Vladimir je produžio poštansku službu. Godine 1914. učestvovao je u ratu protiv 
Nemačke. Dugo vremena o njemu nije bilo nikakvih vesti. Neočekivano on se svojima 
javio pismom iz Sibira i izvestio ih da se na njemu ispunilo proroštvo oca Jovana: od marta 
1919. godine on je sveštenik u selu Spaskovu, blizu* Tomska, a rukopoložio ga je episkop 
Serafim. Iz Sibira kasnije prešao je u oblast Urala, a potom severnog Kavkaza. 
(Svedočanstvo njegove braće). 

21. Jedan čovek u godinama, poklonik svetih mesta, zatraži od oca Jovana blagoslov pred 
pokloničko putovanje u Svetu Goru. 

Otac Jovan ga blagoslovi i rekne: ʺPođi na Aton, u Andrejevski skit, tamo ćeš put da 
pravišʺ. 

Kad je stigao u Andrejevski skit, on izrazi želju da ga prime u bratstvo. Iguman Josif 
odbije ga rekavši, da u bratstvu imaju odviše monaha i da im novi nisu potrebni. On je 
između poklonika odbio mnoge i mlađe od njega, sposobnije za sve vrste poslova. 

‐ ʺAli mene je k vama poslao otac Jovan Kronštatskiʺ, rekne poklonik. 

‐ ʺA da li ti znaš neki zanat?ʺ zapita iguman. 

‐ ʺJa sam zidar i mogu kamen da tešem i put pravimʺ. 

‐ ʺAko si zidar, ti si nam potreban. Nama je potrebno da izgradimo put od Skita do 
vodeniceʺ. 

‐ ʺBaćuška Jovan tako mi je rekao: ʺPođi na Aton, u Andrijevski skit, tamo ćeš put da 
pravišʺ. 

Nbvi poslušnik prihvatio se posla i za godinu dana izgradio put u serpentinama do 
vodenice, po kome mogu i automobili, ako bi ih bilo, tako da saobraćaju, kao i stočna 
zaprežna kola. 

Po završetku puta, zidar se razboleo, otišao u bolnicu i u njoj umro kao monah, proživevši 
u manastiru dve godine. 

22. Godine 1893. moj desetogodišnji sinčić oboli od šarlaha. Meni pođe za rukom da ga 
smestim u bolnicu princa oldenburškog u zasebnu zgradu. Bolnička oprema bila je 
prekrasna a takva i nega bolesnika. Lečenje se sprovodilo pod nadzorom direktora bolnice, 
čuvenog profesora Rauhfusa, specijaliste za dečije bolesti. 
Ali uprkos svim najboljim uslovima i lečenju, surova bolest uzimala je sve više maha i 
pretila bliskom katastrofom. 

Jednog teškog dana negovateljica me nagovori da izađem na čist vazduh i prošetam 
ulicama. 

Ja sam poslušala i izašla. Išla sam pravo, kao automat, ništa me nije interesovalo. Podalje 
od mene prošla su kola i ja sam pre dušom osetila nego očima videla da je u njima bio otac 
Jovan Kronštatski, i odjednom mi sinula misao: eto kome se treba obratiti molbom za 
pomoć. Ali kako? Tražeći načina, došla sam do kraja ulice i skrenula u drugu. Malo dalje 
videla sam na trotoaru veliku gomilu naroda. Došavši do nje, zapitala sam zašto se taj 
narod skupio, šta se desilo? 

‐ ʺOvde je došao otac Jovan Kronštatski i služi moleban u kući mesaraʺ, odgovorili su mi. 

Tako neočekivana divna prilika da se sretnem sa onim o kome sam dotle mislila, porazila 
me je. Misleći brzo, došla sam do zaključka da moram doći do njega i umoliti ga da se 
pomoli za moga sina, ali ja sam bila daleko od ulaza u kuću mesara, a da se proguram do 
njega kroz tako gustu gomilu ‐ nije bilo moguće. A i da preduzmem ma šta, već je bilo 
kasno. 

U tom času masa se zatalasala. Iz kuće u kojoj je bio otac Jovan izašla je gomila, potisnula 
masu koja je tu stajala i čekala i napravila prolaz do kola oca Jovana, koji se odmah 
pojavio. Njega su vodili pod ruke. Na njegovom svetom licu titrao je radosni osmeh i on je 
ljubazno bacao pogled na masu. 

Došavši do polovine trotoara, on se okrenuo na našu stranu i doviknuo mi: ʺA i vi ste 
ovde!ʺ Izašavši iz zatvorenog kruga, on se uputio u mome pravcu. Masa se razdvojila i 
omogućila mi da mu priđem i uzbuđeno reknem: ʺBaćuška, blagoslovite, moj sin je opasno 
bolestan, na samrti!ʺ 

On me je blagoslovio i rekao nekoliko utešnih i ohrabrujućih reči, koje ja u onom 
uzbuđenju nisam zapamtila. Ja sam mu celivala ruku, i on je otišao. 

Šta je sve preživela moja duša pri ovom čudesnom susretu sa ocem Jovanom, ja ne mogu 
rečima iskazati. Jedino što sam shvatila i zapamtila njegove reči, meni upućene: ʺA i vi ste 
ovde!ʺ Ono što je nemoguće bilo meni ‐ da mu priđem, njemu, prozorljivcu, bilo je lako da 
izađe u susret želji duše namučene matere zbog stradanja sina, koja prosi njegovu 
molitvenu pomoć. 

Vrativši se u bolnicu, saznala sam da je temperatura sina opala, što je lekare i negovateljicu 
bacilo u novu brigu. Međutim, ja sam bila spokojna. I stvarno, to je bila poslednja brižna 
noć. Stanje sina komplikovalo se samo zbog njegove velike slabosti, ali kriza je prošla 
srećno i 6n se počeo oporavljati. Čim mu se povratio normalan san, oporavljenje je brzo 
napredovalo. Kako se kasnije pokazalo, bolest nije ostavila nikakvih posledica 
(Svedočanstvo detinje matere). 

23. U gradiću Aleksinu, Tuljska gubernija, živela je dobra i pobožna porodica Gorškova: 
Petar Antonovič Gorškov i supruga mu Aleksandra. Ona se razboli i moskovski profesor 
naće da je operacija neophodna. 

Kao verujuća žena, ona ode u Kronštat i obrati se ocu Jovanu za savet. Pošto je sasluša, on 
joj rekne: ʺNa operaciju nemojte pristati. Ako me poslušate, poživećete i obe kćeri udati. 
Ali na operaciju nemojte ići; u protivnom, u dvadeseti dan posle operacije umrećeteʺ. 

Po povratku kući, ona sve ispriča svome mužu. Ali profesor Snjegirev i njegove kolege 
počeli su da nagovaraju muža da ubedi ženu u potrebu operacije. Oni su rekli mužu da će 
suprugu uskoro izgubiti, ako se ne operiše. O rečima oca Jovano oni su se sa podsmehom 
izrazili. 

Najzad, i žena se saglasi i ode u Moskvu na operaciju. Operacija je uspešno obavljena i ona 
se počne oporavljati. 

Nastupio je dvadeseti dan i doktor Snjegirev došao je da je poseti i pregleda. Posle 
pregleda on izjavi: ʺVi ste se dobro oporavili i kroz nedelju dana možete preći u privatni 
stan. Pozovite k sebi jednu kćer, da vam bude veselije u tućem graduʺ. 

Ona zahvali doktoru i zamoli bolničku sestru da napiše telegram njenom mužu. Kad je 
telegram poslat, ona je rekla milosrdnoj sestri: ʺOtac Jovan rekao mi je da ću umreti u 
dvadeseti dan, a ja se tako dobro osećam i uskoro ću napustiti klinikuʺ. 

Kad je izgovorila ove reči, opustila je glavu na jastuk. 

Sestra je primetila da se u licu izmenila i da joj je pozlilo. Brzo je pozvala doktora 
Snjegireva. Kad je ovaj došao sa drugim lekarima, ona je već bila mrtva. 

U razmaku od jednog sata njenom mužu poslat je drugi telegram, u kome ga izveštavaju, 
da njegova supruga nije više među živima. 

Umrla je u dvadeseti dan posle operacije, kako joj je i predskazao otac Jovan. 

O ovom slučaju saznao je posle sav grad Aleksin. 

  

* ** 

  
Iz navedenih primera jasno se vidi da je Gospod otkrio ocu Jovanu buduću sudbu lica koja 
su mu se obraćala, kao i ono što se događalo daleko od njega, šta je ko mislio, rekao ili 
učinio. 

Na kakav je način Gospod sve to činio i otkrivao ocu Jovanu, nama, grešnim ljudima, nije 
to dato da znamo, ali fakta su očigledna, neosporna. Duh Sveti otkrivao je ocu Jovanu da je 
njegova molitva uslišena, što mu je omogućavalo da na pisma i telegrame, u kojima su ga 
molili da se pomoli za bolesnike, proročki odgovara: ʺOzdravićeʺ. 

Jedino što mi možemo i treba da činimo, jeste da smireno proslavljamo Boga, koji je dao 
takvu vlast čoveku, i da poštujemo ovog Božjeg ugodnika i proroka. 

Pored dara prozorljivosti, otac Jovan imao je i dar isceljivanja bolesnika, čak i onih 
najtežih, kojima lekari nisu mogli pomoći. Njegova raznovrsna čudesna isceljenja tako su 
mnogobrojna, na hiljade, da ih ovde ni deseti deo nije moguće citirati, navešćemo ih 
dvadesetak. A prethodno nekoliko reči o tome kako je do tih isceljenja došlo. 

O tom Božjem daru on je na sastanku sa sveštenicima u Nižegorodu 1901. i Sarapulu 1904. 
godine otvorio svoju dušu i ispričao kako je to isceljivanje bolesnika započelo. Tom 
prilikom on je rekao: 

ʺU vašim dušama, braćo saslužitelji, nesumnjivo se javlja pitanje, kako se ja usuđujem da 
putujem po celoj Rusiji, da se molim za toliko mnoštvo, koji prose moje molitve. Možda će 
neko to nazvati drskošću... No ja, braćo, ne bih se rešio na tako veliko delo, kad na njega 
ne bih bio pozvan ozgo ... Evo kako je počelo. Neko se u Kronštatu razboleo. Prosili su 
moju molitvenu pomoć. Kod mene je bilo pravilo: ničiju molbu ne odbijati. Ja sam se počeo 
moliti, predajući bolesnika u Božje ruke, proseći od Gospoda da se na njemu izvrši 
Njegova sveta volja. Ali neočekivano dolazi mi jedna starica, koju sam ja odavno 
poznavao. Ona je bila duboko verujuća, bogobojažljiva, živela po hrišćanskim načelima i 
život provodila u strahu Božjem. Dolazi mi ona i uporno zahteva da se molim za 
bolesnika, i to za njegovo.ozdravljenje. Sećam se, ja sam se tada od takvog zahteva skoro 
uplašio: ʺKako mogu, mislio sam, da imam takvu slobodu?ʺ Međutim, starica je čvrsto 
verovala u moć moje molitve i uporno nastojala na svome. Ja sam tada pred Gospodom 
ispovedio svoje ništavilo i svoju grešnost, video u tome volju Božju i počeo da prosim od 
Gospoda isceljenje bolesnika. I Gospod mu je poslao svoju milost ‐ on je ozdravio, a ja sam 
zahvalio Gospodu za tu milost. 

Isceljenje se ponovilo i drugi put posle mojih molitava. Tada sam ja u tome video volju 
Božju, novo poslušanje dato mi od Boga ‐ da se molim za one koji od mene to budu 
zahtevali. Sad i ja znam, a i drugi pričaju, da se događaju isceljenja po mojim molitvama. 

Osobito su poražavajuća isceljenja besomučnika, demonom posednutih, teških 
stradalnika. Takvi bolesnici obično su veoma nemirni: izgovaraju strašne hule i reči bez 
veze i smisla, pljuju, ritaju se i otimaju od svojih pratilaca. Kad ih privode, oni uvek 
zatvaraju oči. Ali ja zapovedam da otvore oči. Ponekad više puta moram da ponovim: 
ʺOtvori oči!ʺ Pri tom ja upravim svoj pogled na njega, i kad on otvori oči, ja, gledajući mu 
u oči, govorim: ʺImenom Gospoda našeg Isusa Hrista zapovedam ti, duše nečisti, izađi iz 
njega!ʺ i blagosiljam krstom bolesnika. Bolesnik dolazi k sebi, smirava se i počinje da se 
moli. Ja ga tada pričešćujem Svetim Tajnama, od kojih je pre toga svim silama bežao. Pošto 
se iscele, takvi bolesnici ne sećaju se šta su u svome besnilu govorili. Iz toga je jasno da oni 
u besnom stanju nisu projavljivali svoju volju, nego volju demonsku, protivnu volji Božjoj. 

Često zli duhovi dugo zadržavaju svoju vlast nad bolesnicima, dugo se opiru i kroz 
bolesnike govore: ʺMi smo se u njemu nastanili, odavno smo zadobili vlast nad njimʺ 
(bolesnikom). Ali sila Božja, od koje zli duhovi drhte, pobeđuje ih. 

O, braćo moja, nama je mnogo blagodati dano od Boga, i ako mi sačuvamo ovaj dar Božji, 
mi smo nepobediviʺ .. . 

1. Monahinja Jovanovskog manastira u Petrogradu Jevsevija, čija je dužnost bila da radi u 
kuhinji, na neki veliki praznik, kad su u manastiru očekivali dolazak oca Jovana, tako se 
rđavo osećala, da nije mogla ustati iz postelje. Kad je otac Jovan došao, saopšte mu o 
njenoj bolesti. On se uputi k njoj i rekne joj: ʺMati Jevsevija, danas je veliki praznik, zašto ti 
ležiš?ʺOna odgovori da je glava toliko boli, da ne može da se podigne iz postelje. Otac 
Jovan položi svoju ruku na njenu glavu, i bol odmah prestane. Ona se u tom trenutku oseti 
zdravom, ustane iz postelje i ode u kuhinju da sprema ručak. 

2. Druga monahinja istog manastira, čije je ime pripovedačica ovog događaja zaboravila, 
ali ju je lično znala, bila je kažnjena od igumanije time što joj je oduzeta dužnost koju je 
dotle vršila. Tako je bez dužnosti (ili poslušanija, kako se to kaže) provela skoro godinu 
dana, a onda se razboli i legne V postelju. Jednog dana naiđe u manastir otac Jovan i 
zapita igumaniju da li su sve sestre na svojim poslušanjima. Igumanija, začuđena ovim 
pitanjem, odgovori da jesu sve. 

‐ ʺA monahinja N. (i spomene njeno ime) na kakvom je poslušanju?ʺ zapita on. 

Igumanija odgovori da nju bole noge. 

Tada se otac Jovan uputi ovoj bolesnoj monahinji i rekne joj. ʺVreme je da ideš na svoje 
poslušanjeʺ. 

Monahinja se odmah oseti zdravom, bolovi u nogama iščeznu tako brzo i potpuno, kao da 
ih nikad nije bilo. Posle isceljenja vršila je dužnost vratarice. 

3. Otac sveštenika Vasilija Šustina u Petrogradu umirao je od tuberkuloze grla. Lečio ga je 
profesor Simanovski i rekao da će živeti još deset dana. 
Pošto je porodica Šustina bila bliska ocu Jovanu, pošalje mu telegram u Kronštat i zamoli 
da dođe. On se odazove i dođe. Videvši bolesnika, uzviknuo je: 

‐ ʺŠto mi niste rekli da je on tako ozbiljno bolestan?Ja bih doneo Svete Darove i pričestio 
bih ga.ʺ 

Bolesnik je ćutao i tužno gledao oca Jovana. A otac Jovan, zamislivši se malo, zapita ga: 

‐ ʺVeruješ li da ti ja silom Božjom mogu pomoći?ʺBolesnik, pošto nije mogao da govori, 
potvrdno je klimnuo glavom. 

Otac Jovan zapovedi mu da otvori usta, i triput krstoobrazno dunu. Onda je udario rukom 
po stočiću sa lekovima. Svi staklići slete sa stola i razbiju se. Zatim zapovedi da se bolesnik 
preveze kod njega u Kronštat radi Pričešća. Bez obzira na hladnoću i opasnost učinjeno je 
po njegovoj zapovesti. 

Kad se bolesnik vratio kući, profesor Simanovski došao je da ga poseti i veoma se začudio, 
kad mu je pregledao grlo: sve rane u grlu bile su zarasle. 

ʺOvo je nevićeno, ovo je pravo čudo!ʺ izjavio je on. 

4. Sestrica spomenutog sveštenika Vasilija Šustina u svojoj sedmoj godini života oboli od 
boginja po licu. Otac Jovan pogladi unakaženo lice devojčice, i bolest iščezne bez traga. 

5. Otac Jovan stigne u Moskovsku duhovnu seminariju u Trojice ‐ Sergijevoj Lavri 
udaljenoj od Moskve šezdesetak kilometara uoči hramovne slave. Sutradan posle Liturgije, 
koju je sa rektorom i osobljem služio i otac Jovan, stigne telegram iz Moskve da je tamo 
preminuo mitropolit. Rektor odluči da posle ručka sa ocem Jovanom pođe u Moskvu na 
sahranu mitropolita. 

Ali posle ručka rektor se naglo razboli. V to vreme vladala je epidemija kolere. Rektor oseti 
jake bolove u stomaku, od kojih nije mogao da ustane iz postelje. Otac Jovan o tome ništa 
nije znao. Prema ranijem dogovoru, on se posle ručka spremi za put. A kad je video da 
rektora nema, zapitao je šta je sa njim. 

Odgovorili su mu da je rektor teško oboleo i da leži u svojoj sobi. 

Otac Jovan uputi se bolesniku i ušavši zapita ga: ʺŠta je s vama? Vi mnogo patite?ʺ 

‐ ʺUmiremʺ, odgovorio je rektor, arhimandrit Antonije. 

‐ ʺKoještaʺ, odgovorio je otac Jovan i položivši ruku na glavu arhimandrita, dodao: 
ʺUstajte i hajdemo!ʺ 
Rektor je osetio da ga je bolest trenutno ostavila. Ustao je potpuno zdrav i krenuo sa 
svojim isceliteljem u Moskvu, gde je učestvovao u sahrani mitropolita, prešavši za 
njegovim kovčegom više od deset kilometara. 

6. Operski pevač u Moskvi Hohlov razboli se od zapaljenja pluća. Lečili su ga čuveni 
moskovski profesori i najzad rekli njegovoj supruzi: , ;Mi smo učinili sve što je u našoj 
moći, ali mi nismo bogovi i dužni smo da vas predupredimo:vaš će muž umreti i sve što 
možemo učiniti to je da mu produžimo život za 3‐4 danaʺ. 

Kad su se profesori razišli, bolesnik je jedva prošaputao: ʺotac Jovanʺ. Iz ovoga su ukućani 
shvatili njegovu želju da se obrate ocu Jovanu za njegovu molitvenu pomoć. Iz daljeg 
razgovora o tome saznalo se da se otac Jovan nalazi u Moskvi. Našli su ga na stanici i 
zamolili da dođe. On se odazove i dođe. Kad je naišao, zatekao je drugove bolesnikove iz 
opere kako se naglas smeju. 

Kad je otac Jovan počeo da se moli, sasvim drugo nastrojenje obuzelo je prisutne; u 
mnogih pojavile su se suze. A otac Jovan molio se otprilike ovako: ʺGospode, Ti si rekao 
da ćeš učiniti, ako ma šta zaištemo u ime Tvoje, i da će nebo i zemlja proći, a reči Tvoje 
neće proći, a da se ne ispune. Zato Ti se moLim, u ime samoga Sina Tvoga Gospoda Isusa 
Hrista, oprosti ovom sluzi svome sve grehe njegove, hotimične i nehotične, i isceli gaʺ. 

U glasu oca Jovana osećala se sila vere i nade u Boga. Pošto se pomolio, osenio je bolesnika 
krsnim znakom i rekao mu: ʺA sad zaspi!ʺ i otišao. 

Posle toga bolesnik je zaspao i proveo u snu neprekidno 36 sati. Za to vreme profesori koji 
su ga lečili i obilazili mislili su da je on pao u letargičan san. Kad se bolesnik probudio i 
profesori ga pregledali, konstatovali su da je potpuno zdrav. 

7. Sinčić Mihaila Aleksijeva Suvorina u Petrogradu oseti jak bol u grlu. Otac pozove 
čuvenog dečjeg doktora Rusova.Ovaj dođe, pregleda bolesnika i rekne ocu: ʺVaš sin 
oboleo je od difterije i nema mu spasa, jer je grlo pocrvenelo.ʺ 

Otac uputi telegram ocu Jovanu i zamoli ga da dođe. Otac Jovan se odazove, dođe i 
pomoli se. Posle molitve on pomiluje oolesnika i rekne ocu: ʺNišta, ništa, ne brinite, 
ozdravićeʺ. 

I stvarno, dečak je ozdravio. ʺTo je čudo ravno vaskrsenju mrtvacaʺ, rekao je otac dečakov. 

8. Petogodišnja devojčica, sestričina poručnika Pronjina u Petrogradu prignječila je palac 
na ruci vratima fijakera i sasvim ga razmrskala. Lekar je preporučio da se palac odseče. 
Drugog lana nastalo je trovanje krvi i lekar je rekao da će se morati odseći ruka do lakta. 
Devojčica je neprestano plakala od jakih bolova. Kad je lekar odvio zavoj, osetio se težak 
zadah. 
Neočekivano otac Jovan došao je kod suseda. Otac devojčice otrči i zamoli ga da dođe. 
Iako je bio mnogo zauzet, zbog hitnog slučaja, on se odazove i dođe. Odslužio je moleban i 
rekao da operacija nije potrebna i da će povreda proći. Po odlasku oca Jovana, otac detinji 
nastojao je na operaciji, ali majka, koja je čvrsto verovala rečima oca Jovana, nije se 
saglašavala. Devojčica je zaspala i dugo spavala. Sutradan došao je lekar i skinuo zavoj. 
Otoka nije bilo niti se osećao neprijatan zadah. Samo je osušena žilica visila kao končić. 
Žilicu su odrezali i devojčica je ozdravila. Trovanje krvi je iščezlo i lekar je izjavio da je to 
čudo. 

9. Za vreme gimnastičke vežbe jedan učenik paževskog korpusa zadobio je jak udarac u 
glavu i posle toga opasno se razboleo. Lečili su ga svi mogući lekari i profesori, ali bez 
uspeha. Majci su saopštili da nade na ozdravljenje nema, i da će u najboljem slučaju, ako 
ne umre, ostati idiot. Mati tada ode u Kronštat, nađe oca Jovana, i on sa njom dođe 
bolesniku, pomoli se i rekne da će njen sin ozdraviti. I stvarno, njemu odmah bude bolje i 
on se ubrzo potpuno oporavi, na opšte čuđenje svih lekara. 

10. Brodski kapetan Aleksejev nalazio se sa brodom u pristaništu i spremao za letnju 
plovidbu. Jednog dana on se po završetku vežbi broda na moru spuštao po mostiću u 
radnički čamac, kojim je hteo da se iskrca u pristaništu. Tom prilikom on se oklizne i 
padne u čamac, ali tako nesrećno, da mugvozdena šipka sa strane čamca, koja drži veslo, 
probije vilicu i pomeri zube. Dok je čamac došao do pristaništa, njemu sva glava toliko 
otekne, da mu otok potpuno zatvori oba oka, i on ništa nije mogao videti niti govoriti. 
Javili su njegovoj ženi. Kad je ona stigla, savetovali su joj da potraži nekog lekara. Žena 
nije poslušala, nego ga odmah odveze u crkvu, gde je otac Jovan završavao večernje. 

Postradalog kapetana s teškom mukom priveli su do oltara, gde ga je otac Jovan susreo sa 
krstom u ruci. Bolesniku su pomogli da klekne na kolena. Otac Jovan pokrio mu je glavu 
epitrahiljom i počeo dugo da se moli pred svetim prestolom za ozdravljenje i spasenje 
postradalog vojnika. Za vreme te duge molitve otok je iščezao, oči se otvorile i postradali 
mogao> je jasno da zahvali baćuški za njegove molitve. 

Pri izlasku iz oltara postradali kapetan oseti kako mu se povređeni zub klati u vilici. On se 
nehotice okrene ocu Jovanu i požali: ʺA zub?ʺ 

Otac Jovan pogladi ga rukom po obrazu i rekne: ʺNije to ništa, proći ćeʺ. 

Po odlasku u penziju, kapetan Aleksejev ostao je udov i po blagoslovu oca Jovana 
zamonaši se, dobije ime Mihej i stupi u Duhovnu akademiju. Po svršetku Akademije 
postavljen je za episkopa Arhangelske eparhije. Ovo je on sam o sebi posvedočio. 

11. Jedinica kći velikog moskovskog fabrikanta šećera u svojoj osamnaestoj godini oboli od 
tuberkuloze i lekari joj proreknu smrt kroz tri dana. Galopirajuća tuberkuloza brzo je 
rušila mladi život. Tada je bolesnica zamolila roditelje da pozovu oca Jovana 
Kronštatskog. Pozovu ga, i on dođe. Čim ga je videla da ulazi u njenu sobu, ona se brzo 
spustila sa kreveta pred njegove noge i očajnički kroz suze zavapila: ʺBaćuška, ja hoću da 
živim, a doktori su rekli da ću umreti!ʺ 

‐ ʺI živećeš, zašto plačeš? Samo, isceljenje ne treba prositi od lekara koji su te osudili na 
smrt, nego od toga lekaraʺ, i tom prilikom ukazao na ikonu Spasitelja Hrista, koja je visila 
na zidu. 

Posle toga on je počeo da se moli, toplo i usrdno, da su se graške znoja pojavile na 
njegovom licu i čelu. Po završetku molitve, on se okrenuo srodnicima i rekao: ʺJa ovde 
nemam više poslaʺ. 

Majka, obuzeta očajanjem, prišla mu je i kriknula: ʺŠta, baćuška, ona će da umre!ʺ 

‐ ʺAma neće, ona je potpuno zdravaʺ, odgovorio je mirno on. 

Devojka se brzo oporavila i potpuno ozdravila. Umrla je u 76. godini. 

12. Moja mlađa sestra Marija rodila se kao bogalj. Jedna njena ruka i noga bile su zgrčene i 
nisu se mogle ispraviti.Nikakvi lekovi i lekari nisu mogli pomoći. Svima nama nametao se 
zaključak: ili smrt, ili bogalj kroz ceo život. 

Tada je naša porodica donela zaključak da zatraži pomoć od oca Jovana. On je došao, ušao 
u gostinsku sobu i počeo da služi moleban. Po završetku molebna ušao je u sobu 
dvogodišnje sestrice, prišao dečjem krevetiću, pogladio je rukom po glavi, nasmešio se i 
izašao, ne rekavši ništa, i otišao. 

Sutradan, kad je mati prišla krevetiću dečjem, zatekla je dete potpuno zdravo: ruka i noga 
ispravile su se i pokretale, kao da nikad nisu bile ukočene. Majčinoj radosti nije bilo kraja 
(Svedočanstvo general‐majora Vasilija Ivanoviča Ignatijeva). 

13. Evdokija Nikolajevna Pastuhova, rodom iz grada Orla, mnogo godina patila je od jake 
glavobolje. Lečila se kod lekara, ali joj ovi nisu mogli pomoći. Stalno je sa sobom nosila 
fenacetin i uzimala čim je glava zaboli. Jednom otac Jovan poseti njihovu kuću, baš u 
vreme kad je nju glava bolela. Ali ona, zauzeta kućevnim poslovima, nije imala kad da 
misli na sebe. 

Tek kad je on polazio iz njihove kuće, ona mu spomene o svojoj bolesti. 

‐ ʺA da li te često boli glava?ʺ zapita on. 

Ona mu je objasnila. 

Tada on položi svoju ruku na njenu glavu, i bolovi odmah prestanu, i nikad se više nisu 
ponovili (To je ona sama ispričala piscu biografije oca Jovana). 
14. U gradu Arhangelsku, posle molebna u kapeli svetog oca Nikolaja, žena jednog 
imućnog čoveka ostala je da kleči na kolenima i počela zubima da grize ikonu svetog 
Nikolaja na stočiću. Počeli su da je opominju i odvraćaju, ali se ona nije dala smiriti. 
Najzad, nasilno su je odvojili i odveli kući. 

Njen muž nije žalio sredstva na lekare i lekove, ali od njih nije bilo nikakve pomoći. 

Slučajno je u Arhangelsk stigao otac Jovan. Muž bolesnice zamoli ga da dođe, i on se 
odazove. Kad je stigao, zapitao je muža: ʺUmeš li da se molišʺ? i potom ga pozvao da se 
zajedno pomole. Po završetku molitve, ušao je u sobu bolesnice, položio ruku na njenu 
glavu i otišao. 

Bolesnica je zaspala, a kad se probudila, bila je potpuno zdrava. 

15. Neka žena dovede u ʺDom trudoljubljaʺ u Kronštatu sinčića, kome su se noge bile 
oduzele i on nije mogao da ide.Obragila se ocu Jovanu za pomoć. 

‐ʺPo veri tvojoj neka ti budeʺ, rekao je on, i dečak je ozdravio i prohodao. Majka je plakala 
od radosti, vodeći svoga sinčića za ruku. 

16. Godine 1934. kneginja Jusupova, koja je tada živela u Parizu, ispričala je svešteniku 
Viktoru Iljenku o svojoj teškoj bolesti i čudesnom isceljenju na molitve oca Jovana, a 
sveštenik Iljenko izvestio je o tome pismom autora biografije oca Jovana I. K. Surskog. 

Godine 1884. imala sam 23 godine, pričala je kneginja. U braku sam bila Arugu godinu i 
postala mati voljenog deteta. Preda mnom je bio najsrećniji život. U to vreme ja sam čula 
za oca Jovana, da je on čudan molitvenik i da njegova molitva isceljuje. 

Takve priče o njemu na mene su veoma delovale i ja sam tražila priliku da se sretnem sa 
njim. Mislili smo da ga iozovemo da u našoj domaćoj crkvi odsluži Liturgiju, ali na tome je 
i ostalo, pošto sam se ja teško razbolela i tri nedelje lebdela između života i smrti. 

Moja bolest bila je veoma komplikovana, sa temperaturom do 42 stepena i plavim pegama 
po telu. Lekari nisu mogli da odrede koja je bolest bila u pitanju i nazvali su je ‐ tifusom 
naročite forme. Kasnije je konstatovano da je posredi bilo trovanje krvi u teškoj formi, 
izazvano prevremenim porođajem. 

Lečio me je profesor Botkin, kao rođenu kćer, ali je bio uveren da mi nema spasa. Ja u 
početku nisam verovala da je moje stanje bilo beznadežno, ali sam sa produženjem bolesti 
sve više dolazila do saznanja svoga teškog položaja. Po čitave dane i noći nisam zaklapala 
oči i mnogo sam mislila o smrti. Ali želja za životom bila je u meni tako jaka, da ja, iako 
nisam znala otkuda bi mi došlo spasenje, nisam očajavala i nadala se da neću umreti. Pri 
kraju treće nedelje, jedne besane noći, lik oca Jovana, koga ja nikad nisam videla, 
odjednom se pojavio u mojoj svesti i nije me napuštao čitave noći. U rano jutro ja svome 
mužu saopštim želju da vidim oca Jovana. Moj muž se odmah opusti sprat niže do mojih 
roditelja, da im saopšti moju želju. Međutim, moj otac ga je presreo rečima: ʺSvu noć sam 
sanjao oca Jovana i hoću da ga pozovem da dođe i pomoli se s namaʺ. 

To jutro primljeno je anonimno pismo, u kome se preporučuje da se pozove otac Jovan 
mojoj postelji. 

Poslali su starog slugu u Kronštat po oca Jovana. On se odazvao i došao. Pri ulazu sreo ga 
je profesor Botkin i uzbuđeno rekao mu: ʺPomozite nam!ʺ To je sve u kući začudilo, pošto 
je on bio poznat kao nevernik. 

Kad je otac Jovan položio svoju ruku na moju glavu, ja sam odmah osetila neobično 
umirenje. Potom je on sa mojim mužem kleknuo na kolena pred ikonama i počeo da se 
moli. 

Njegova molitva bila je poražavajuća i teško je preneti utisak koji je ona proizvodila. On je 
prosio od Gospoda moje isceljenje, i ne samo prosio nego i zahtevao. Molio se tako topAO, 
da se i moj duh sa rečima njegove molitve uznosio Bogu. U tom trenutku ništa zemaljsko 
za mene nije postojalo. 

Posle molitve, on mi je prišao, progovorio nekoliko reči i odlazeći rekao: ʺOna neće 
umreti!ʺ To je duboko potreslo moga muža, pošto su svi lekari smatrali da mi nema spasa. 

Posle ove posete u mojoj bolesti nije nastupila neka osobita promena, ali sam ja u duši bila 
potpuno spokojna. Kroz nekoliko dana moji se reše da ponovo pozovu oca Jovana. On 
dođe i sedne na moj krevet i dugo mi je i ubedljivo govorio da se ja, bez obzira na ishod 
bolesti, pripremim za nov život pričešćivanjem Svetim Tajnama. Ja sam mu rekla da sam 
nameravala postiti pred Uskrs i pričestiti se. On je tada još vatrenije počeo da me ubeđuje, 
da iako je Uskrs blizu, ne treba odlagati, nego da se odmah pričestim. On će otići da 
donese sveto pričešće. Ja sam pristala, i on je otišao. Do njegovog povratka prošlo je oko 
dva sata, koji su mi se učinili čitava večnost. 

Po njegovom povratku, ja sam se ispovedila i pričestila sa svetim osećanjem u duši. Meni 
se tada činilo kao da je sve zemaljsko za mene umrlo, da ja odlazim u raj; mene je svu 
ispunilo osećanje dubokog spokojstva, mira, radosti i uopšte svega što duša može da 
doživi kao vrhunac sreće, ali što je teško i nemoguće iskazati ljudskim rečima. 

Tada sam zaspala, prvi put posle tronedeljnog bolovanja, i spavala spokojno šest časova. 
Kad sam se probudila, osećala sam se potpuno zdravom. Temperatura je spala na 37 
stepeni. Profesor Botkin, videvši takvu poražavajuću promenu, dugo je ćutao gledajući 
me. A onda dve suze skotrljale su se niz njegove obraze. ʺTo nije naše deloʺ, rekao je on. 

Kroz nedelju dana ja sam ustala iz postelje. 

Odonda je prošlo ravno pola veka, ali sve što sam onda preživela tako je sveže u mome 
sećanju, kao i prvog dana, i kroz sav moj život ostavilo je dubok trag u mojoj duši. 
17. U Varšavi (koja je onda bila u Ruskoj državi) živela je kći sveštenika Marija Matvejevna 
Dubrovska. Njen vid počeo je da slabi. Izvršena je operacija, koja joj je spasla samo levo 
oko. Desno se oko sve više zamračivalo i najzad ni na njega ništa nije videla. Išla je 
lekarima u Kijev i Vitebsk, ali joj oni nisu mogli pomoći; naprotiv, rekli su joj da će 
potpuno oslepeti. 

U takvom beznadežnom stanju, ona jedne noći u snu vidi kako u njenoj sobi na zidu visi 
ikona Ožalošćene Majke Božje, a u sobu ulazi sveštenik, u kome je ona odmah prepoznala 
oca Jovana Kronštantskog. On skide sa zida ikonu Božje Matere, blagosilja njom bolesnicu 
i govori joj da pođe u Petrograd i tamo nabavi ovakvu ikonu. ʺIskrena molitva Gospodu 
spašće te i Gospod će te iscelitiʺ rekao joj je otac Jovan. 

Ovaj san na nju je snažno delovao, i ona je odmah otišla u Petrograd i Kronštat, gde se 
javila ocu Jovanu. 

On se pomolio, dao joj da celiva časni krst, blagoslovio je ikonom Ožalošćene Majke Božje, 
umio njene oči svetom vodicom, i u tom času dogodilo se veliko čudo Božje: bolesnica je 
odmah progledala, magla je spala sa njenih očiju i ona je jasno videla sva lica i predmete 
oko sebe. Posle toga ona je jasno videla i mogla da čita i radi. 

18. Godine 1900. pukovnik artiljerijski A. D. Golovačev, sa službom u Petrogradu, oboli od 
najjačeg reumatizma celog tela i ležao je kao proštac. Sav trud lekara da ga spasu ostao je 
uzaludan. 

Tada se obrate ocu Jovanu i zamole ga da dođe i pomoli se za bolesnika. Čim se raširio 
glas o dolasku oca Jovana, masa sveta iskupila se pred ulazom u kuću, i kad je on stigao, 
ušla je sa njim u stan bolesnog pukovnika. 

Otac Jovan, mada u godinama, ali veoma bodar i živahan, skine bundu, okrene se ikoni i 
počne da se moli. Njegova molitva proizvodila je potresan utisak. ʺTi ćeš dati Gospodeʺ, 
ponavljao je on sa takvom sigurnom verom, da su svi osećali da će njegova molitva biti 
uslišena. 

Posle molebna, otac Jovan osvetio je vodu, dao bolesniku da pije od nje i blagoslovio ga. 

Od toga dana bolesnik se počne oporavljati i potpuno ozdravi, tako da nikad više nije 
patio od reumatizma. Produžio je vojnu službu i doterao do čina general‐lajtnanta. Umro 
je od zapaljenja pluća 1932. godine u 73. godini života. 

19. Sedmogodišnji sinčić Aleksandra Petroviča Mišnina u gradu Caricinu od rođenja je 
hramao na levu nogu. Roditelji su ga vodili Na lekoviti morski pesak u Saki, ali ništa nije 
pomoglo. Avgusta 1901. godine u grad je na prolazu svratio otac Jovan Kronštatski i u 
mesnoj crkvi služio svetu Liturgiju. 
Pri izlasku iz crkve njega presretne majka sa hromim sinčićem, držeći ovoga za ruku. Otac 
Jovan zaustavi se, položi ruku na glavu dečaka i zapita majku šta mu je. Kad mu je majka 
rekla, on rukom pogladi dečaka po glavi, podigne oči k nebu i glasno izgovori: ʺGospode 
svemilostivi, blagoslovi obolelog Aleksandra!ʺ prekrsti ga, da mu da celiva svoj naprsni 
krst, položi krst na glavu dečaka i rekne materi: ʺMolite se, i Gospod će pomoći po vašim 
molitvamaʺ. 

Trećeg dana, na opšte čuđenje svih, dečak je prestao da hramlje i više ga noga nikad nije 
zabolela (Ovo je posvedočio očevidac, konjički kapetan, koji je pre 1941. godine žive u 
Beogradu). 

20. Godine 1903. živeo je u manastiru Sofonjevska pustinja, u Kurskoj guberniji, jedan 
siromašak paralitičar, koji nije mogao da ide nego je puzio. Otac Jovan dođe u manastir 
radi osvećenja zvona, izlivenog u njegovu čast i sa njegovim likom. Tom prilikom on isceli 
ovog paralitičara, koji je posle tako išao, kao da nikad nije bolovao (Svedočanstvo 
jeromonaha Nikandra, koji je pre 1941. godine živeo u manastiru Kovilju, u Bačkoj). 

Ukoliko se glas o ocu Jovanu, kao velikom Božjem ugodniku i čudotvorcu, sve više širio, 
utoliko su mu sa svih strana prostrane Rusije, i inostranstva, sve više obraćali molbama za 
blagoslov i isceljenje od bolesti, u većini slučajeva takvih gde lekari i medicina nisu mogli 
pomoći. Ko nije mogao do dođe k njemu, ili da ga pozove sebi, obraćao mu se pismom, ili 
telegramom ‐ u hitnim slučajevima. A njegova molitva isceljivala je i na daljini, kao da je 
prisutan. Od mnoštva takvih isceljenja navešćemo nekoliko. 

1. Godine 1885. služio je u katedralnom hramu u Irkucku sveštenik Nikolaj Popov ‐ 
Kokoulin. Njegov četvoromesečni sinčić ‐ prvenac smrtno se razboli i lekari prestanu da ga 
leče, smatrajući da je njegovo stanje beznadežno i lečenje besciljno. Otac detinji napiše ocu 
Jovanu pismo i zamoli da se pomoli za isceljenje deteta. Posle nekoliko dana dete potpuno 
ozdravi. 

2. Godine 1887. u Petrogradu se razboli žena glumca M.N. Pravdina. Bolest je bila teška i 
pretila je smrt. Ocu Jovanu upute telegram za pomoć. Od njega stigne odgovor: ʺJučesam 
se pomolio za vasʺ. 

I zaista, od časa kad se on pomolio, bolesnici je bilo bolje i ona je ubrzo ozdravila. Tim 
povodom otac glumčev, po narodnosti Nemac, rekao je: ʺNajbolji doktor u Rusiji je otac 
Jovan Kronštatski: pomaže, a pare ne uzimaʺ. 

3. Godine 1887‐1888. oboli u Stavropolju Darija Ivanovna Tkačeva od zapaljenja pluća i 
trbušnog tifusa. Ona je rodila osamnaestoro dece, od kojih je desetoro bilo živo. Kad se 
razbolela imala je 40 godina. Lekari konstatuju da je njeno stanje beznadežno i odbiju da je 
leče. 
Njen muž pošlje telegram ocu Jovanu za molitvenu pomoć. On odgovori: ʺMoliću se u tom 
i tom času, molite se i vi!ʺ 

Po prijemu telegrama, muž zapali kandilo i sveće, i sa decom klekne na kolena i počne 
čitati molitve iz molitvenika. 

Ona ozdravi i doživi 86 godina. 

4. Žena kapetana Perekrestova, koji ni u šta nije verovao, posle porođaja oboli od groznice. 
Doktor izjavi da jojmože pomoći samo čudo. Majka posavetuje kapetana da pošalje 
telegram ocu Jovanu u Kronštat. On se na majku žestoko naljuti i izbrecne: ʺŠta se mlatite 
sa kojekakvim glupostima, zar se može spasti čovek koji umire?ʺ 

On je mnogo voleo svoju ženu i pozove profesora Slučevskog. Ovaj pregleda bolesnicu i 
rekne: ʺMi smo nemoćni da pomognemo. Ovde zemaljski lekari ništa ne mogu da učine, 
ovde samo nebeski lekar može da spaseʺ. 

Kad je lekar otišao, Perekrestov je uzviknuo: ʺBože moj, šta da se čini!ʺ 

Majka mu odgovori: ʺEto, sam si rekao: ʺBože moj!ʺ Pošlji telegram ocu Jovanuʺ. 

On je malo postojao ćuteći, a potom žurno izašao. Otišao je na poštu i predao telegram. 

Sutradan dođe lekar i zapita: ʺJe li živa?ʺ 

Mati odgovori: ʺŽiva i normalno dišeʺ. 

Lekar je pregledao bolesnicu i rekao: ʺJa sam zadivljen ‐ ona je spasena!ʺ Otrčali su po 
profesora Slučevskog. On je došao, pregledao bolesnicu i rekao isto. 

Tada je od oca Jovana stigao telegrafski odgovor: ʺMolim se, molite se i viʺ. 

Bolesnica se sasvim oporavila, a njen muž postao je verujući i vrlo pobožan čovek. Nije 
propuštao nijedno bdenije ni Liturgiju. Posle toga zajedno sa ženom išao je u Kronštat, da 
zahvali ocu Jovanu. 

5. Godine 1889. u poznatoj porodici u Moskvi obole dva deteta od difterije. Odmah su 
preduzete lekarske mere da se bolest spreči, ali se ona uprkos tome proširi i pojača. Lekari 
predlože operaciju grla. Roditelji dece, pošto su izgubili nadu u pomoć lekara, pošalju 
telegram ocu Jovanu u Kronštat i zamole njegovu molitvenu pomoć. Primivši telegram 
izjutra, pre Liturgije, on se na Liturgiji pomoli za bolesnu decu. To je bilo oko 9 časova 
izjutra. A od ovog časa stanje zdravlja kod oba deteta krene na bolje. 

Kad su se lekari u dva sata posle podne okupili radi vršenja operacije, konstatovali su da 
se stanje toliko popravilo, da je operacija izlišna. 
Kroz tri‐četiri dana deca su potpuno ozdravila. 

6. Godine 1889. u gradu Tuli živeo je Nikolaj Ivanovič Krasnov. On je držao stovarište 
piva. Dobivao ga je u buradima, pa ga je prelivao u flaše. Pivo se nalazilo na dedu u 
podrumu. Razlivajući pivo u flaše, on se jednog letnjeg dana prehladi. Kako je bio veoma 
snažan i krepkog zdravlja, on nato nije obratio pažnju, misleći da to nije ništa i da će proći. 
Ali se prevario. U početku dobije zapaljenje pluća, koje pređe u galopirajuću*tuberkulozu. 

Kao bogat čovek nije žalio sredstva. za nabavku lekova, ali ništa nije pomoglo, iako su ga 
lečili najbolji lekari. On je sagorevao na očigled svih njih. Tako je prošlo nekoliko meseci. 
Žena nije znala šta da čini, već je počela da ga priprema za smrt. 

Ali u to vreme neko posavetuje ženu da se molbom obrati ocu Jovanu za pomoć. Ona to 
učini. I dogodi se čudo. 

Od časa kad je otac Jovan primio pismo i pomolio se, bolesniku je bilo bolje i za kratko 
vreme potpuno je ozdravio. 

7. Protoprezviter ruske crkve u Ženevi Sergije Orlovu svome pismu I. K. Surskom, autoru 
biografije oca Jovana, od12. oktobra 1932. godine, opisao je čudesno isceljenje svoje starije 
sestre, umno poremećene, molitvama oca Jovana. 

Sestra je bila udata za sveštenika, koji je služio na parohiji u Zarajskom srezu, Rjazanske 
gubernije. Ona iznenada oboli od mirnog ludila. Lekari nađu da je bolest neizlečiva. Po 
njihovom savetu nju smeste u dom takvih bolesnika. Naš otac, sveštenik, obrati se pismom 
ocu Jovanu i zamoli njegovu molitvenu pomoć. Otac Jovan odgovori ljubaznim pismom, u 
kome je rekao: ʺSaD ću prineti Bogu toplu molitvu za isceljenje bolesnice i verujem u 
milost Božjuʺ 

Uoči prijema ovog pisma kod naših roditelja bio je zet, muž bolesnice, pri povratku od nje, 
i ispričao kako lekari njeno stanje smatraju beznadežnim. 

Drugog dana je sam, kao sveštenik, došao roditeljima i zatekao oca potpuno spokojnog, 
uverenog u ispunjenje reči oca Jovana i ʺjavljanje milosti Božjeʺ. 

Sledećeg dana otac primi pismo od glavnog lekara iz doma umobolnih, u kome ga poziva 
da odmah dođe, ne rekavši zbog čega. Moj otac odmah krene sa radosnim predosećanjem 
čuda. I stvarno, drugog dana on se vrati kući sa bolesnicom potpuno zdravom. 

Lekar koji ga je pozvao rekao mu je: ʺVaša kći od toga i toga dana tvrdi da je ona svesno 
saznala o isceljenju od svoje bolesti i da je potpuno zdrava, pa moli da se vrati u svoju 
porodicu. Ona se ponaša potpuno mirno i razumno. Ali ja se bojim da je otpustim u 
porodicu ‐ da nije to kod nje lukavo pretvaranje ‐ ali teško mi je da je ostavim u ovim 
okolnostima. Da li vi možete da je uzmete kod sebe i desetak dana pažljivo bdite nad 
njom, pre nego što je otpustite u porodicu?ʺ 
Uveren u svršeno čudo, otac je doveo bolesnicu i ispričao šta mu je rekao doktor. Mi deca 
nekoliko dana i noći bdeli smo nad njom. Ona je to primećivala i zbog toga bila žalosna. 
Posle tri‐četiri dana otac je sa porodicom odslužio zahvalni moleban Bogu i otpustio bivšu 
bolesnicu njenoj kući. Ona više nikad nije obolela. Živa je i danas u Zarajsku, u Rusiji, i 
proslavlja Gospoda i čudotvorca oca Jovana ‐ završava prota Orlov svoje pismo. 

8. Godine 1894. general‐lajtnat I. K. fon Burzi, komandant Bobrujske tvrćave, doživi treći 
nervni udar i teško oboli. Lekari su predupređivali porodicu da će treći udar, ako naiđe, 
biti smrtonosan. Pregledavši bolesnika, oni izjave da je stanje njegovo beznadežno. 

Njegova mala kći, koja je u porodici slušala razgovore o isceljenjima bolesnika molitvama 
oca Jovana, bez znanja starijih, šetajući po gradu sa guvernantom, zamoli ovu da je sačeka 
pred poštom. Ona uđe unutra i novcem od svoga džeparca plati telegram ocu Jovanu. U 
telegramu je napisala: ʺPomolite se za taticu. Ana komandantovaʺ. Tako su je u gradu svi 
zvali. 

General je dotle 11 dana i noći bio bez svesti. Posle poslatog telegrama došao je k svesti i 
ubrzo potpuno ozdravio (Ovo je autoru biografije oca Jovana saopštila sama Ana, koja je 
pre 1941. godine živela u Pančevu, kod Beograda). 

9. Ekaterina Antonova imala je od detinjstva srčanu manui često bolovala. Godine 1894‐
1895., kad joj je bilo 30 godina, ona se teško razboli i mesecima je ležala u postelji, 
održavajući se veštački u životu pomoću kiseonika. 

Njen muž Nikolaj bio je pobožan čovek. On je više puta pozivao sveštenika radi ispovesti i 
pričešća bolesnice, i to ju je podržavalo. 

Lekari su priznali da je njeno stanje beznadežno i otkazali dalje lečenje. Posle toga pozovu 
profesora Dobroklonskog. Kad je on video u kakvom se stanju bolesnica nalazi, on se 
naljuti što su ga zvali, rekavši da je njoj potreban sveštenik a ne lekar, jer su njeni časovi 
izbrojani. 

Tada se muž reši da pošalje telegram ocu Jovanu. 

Ubrzo po odašiljanju telegrama, bolesnica se povratila, osetila se bolje i potpuno ozdravila. 
Posle toga poživela je više od 20 godina i imala još troje zdrave dece. 

10. Moj deda po majci služio je u Petrogradskoj duhovnoj konzistoriji i u našu kuću i 
kancelariju navraćao je otac Jovan po službenim poslovima. Naša porodica pratila je sa 
pobožnom pažnjom njegov neobičan život još od prvih godina njegovog svešteničkog 
službovanja. 

Ja sam se rodila u isti dan i mesec kad i otac Jovan 19. oktobra 1876. godine. U mladim 
godinama mnogo sam se interesovala i čitala knjige filosofskog i racionalističkog pravca i 
mnogo razmišljala o pitanjima života i smrti. U glavi mi se mutilo i vrzmale mračne i 
budalaste misli. Jednom, pod uticajem tih rđavih knjiga, u meni se javi misao o 
samoubistvu. U mojim rukama našao se pištolj malog kalibra. Ja prislonim cev na čelo i 
okinem. Izgubila sam svest i kao da sam se svalila u bezdan, u kome sam ostala pune tri 
nedelje. Dok sam telom ležala nepomično na samrtnom odru, moj duh bludio je po haosu 
nekih raznobojnih malih svetova. Lekari su pokušali sve što je bilo u njihovoj moći da me 
povrate u život, ali bez uspeha. Moji roditelji u svome očajanju pošlju telegram ocu Jovanu 
u Kronštat da se pomoli za mene. Od njega stigne odgovor: ʺMolim se, ostaće živa!ʺ 

Toga dana ja sam došla k sebi i progledala. Dugo sam se oporavljala, dok nisam potpuno 
ozdravila. Tada sam kod svoje matere primetila veliku promenu. Ona je sasvim izmenila 
način života, počela je da posti sredom i petkom i nije propuštala nijednu crkvenu službu. 
Često je postila i primala pričešće iz ruku oca Jovana. Takav život moje majke snažno je 
delovao i na mene, i ja sam se potpuno izmenila i rešila da svoj život posvetim Bogu. U 
svojoj 24. godini ja sam se odlučila da se zamonašim. Tu moju odluku blagoslovio je otac 
Jovan (Ispovest monahinje Marije Rodevič, koja je pre 1941. godine živela u manastiru 
Svete Bogorodice, Crkvenice, Pečenjevce, kod Leskovca, u Srbiji). 

11. Godine 1899. moja devetogodišnja kći Pelagija oboli od difterije. Lekar se dugo trudio 
da spase dete od smrti, ali su svi njegovi napori bili uzaludni. Odlazeći jednog dana, on mi 
je rekao: ʺVaša kći teško će preboleti ovu bolest, budite gotovi na sveʺ. 

Izgubivši nadu u pomoć lekara, ja požurim na poštu i predam telegram ocu Jovanu, 
proseći njegove molitve za isceljenje bolesnice. 

Kad je sutradan došao lekar i pregledao grlo bolesnice, rekao je radosno: ʺDragi baćuška i 
matuška, vaša kći je potpuno isceljena, ali ja sam svestan da ee to nije dogodilo mojom 
medicinskom pomoću, nego je ona čudesno spasena od smrti. Recite otvoreno šta ste 
činili?ʺ 

Ja odgovorim da sam telegramom prosio molitve oca Jovana Kronštatskog. 

‐ ʺDa, on je veliki ugodnik pred Bogomʺ, rekao je lekar (Pismo protojereja Filipa Luzgina 
autoru biografije oca Jovana, od 22. aprila 1939). 

Pored pravoslavnih, ocu Jovanu su se obraćali za pomoć i inoverni. On je i njima izlazio u 
susret. 

Navešćemo nekoliko slučajeva isceljenja inovernih. 

1. Godine 1890. živeli smo u Šuvalovskom parku, nekoliko kilometara od Petrograda na 
železničkoj pruzi za Finsku. Meni je u to vreme bilo 6 godina. Maja meseca vraćao sam se 
vozom iz grada i tom prilikom kroz prozor vagona upadne mi u desno oko varnica iz 
lokomotive, posle čega nastane užasno zapalenje. Lekari profesori trudili su se marljivo da 
mi spasu vid, ali uzalud. Nastupilo je potpuno slepilo. Sećam se i sad kako su me mučili 
snažnim lampama ‐ projektorima, kojima su ispitivali unutrašnjost oka. Zbog međusobne 
veze nerava, ja izgubim i levo oko. Lekari se reše da izvrše operaciju i odvoje nepovređeno 
levo oko od desnoga i tako spasu vid na ovo oko. Sa zavojem na očima vozili su me na 
kolima. 

Izjutra, pre doručka, otac me je obično izvozio do malog jezera pod brdašcem zvanim 
ʺParnasʺ. Tu, u gustoj senci, skidao mi je zavoj sa očiju, i ja sam tada video samo mutnu 
zelenu svetlost. 

Jedne nedelje, uoči operacije, otac me je, po običaju, oko 10 časova izvezao tamo. Posle 
bavljenja oko pola časa, krenuli smo natrag našoj vili. Nama je u susret išla gomila ljudi 
oko 15‐20 sa sveštenikom u sredini. Videći me sa zavojem preko očiju, sveštenik se odvojio 
od gomile i prišao nam. Otac moj, luteran, nije znao da je to bio otac Jovan Kronštatski. 

‐ ʺKakav je to bolesnik?ʺ zapitao je on. 

‐ Bolesnik, baćuška. Dogodila se velika nesreća, dečak je oslepeo, upala mu varnica od 
uglja u oko, odgovorio je otac. 

‐ ʺNišta to nije, ozdraviće!ʺ rekao je sveštenik i brzim pokretom skinuo mi zavoj sa očiju. 

Ja sam pred sobom spazio omanjeg mršavog sveštenika kako odlazi sa gomilom ljudi. Vid 
je moj bio savršeno jasan i takav je ostao kroz sav moj život. 

Kad smo se vratili kući, otac je uzbuđeno ispričao mojoj majci šta se dogodilo. Odjednom, 
ja sam bacio pogled kroz prozor i u vrtu susedne vile Popova spazio gomilu naroda i pred 
njom sveštenika. 

‐ Mama, to je taj baćuška! uzviknuo sam ja. 

‐ ʺPa to je otac Jovan Kronštatskiʺ, odgovorila je ona, koja je bila pravoslavna i vrlo 
pobožna. 

Moje svedočanstvo važno je zato, što su svi srodnici očevi bili luteranske vere. 

Posle moga isceljenja vera u oca Jovana Kronštatskog bila je bezgranična. Moj otac ostavio 
je zaveštanje da se sahrani po pravoslavnom obredu (Svedočanstvo A. Šneura, 
generalštabnog pukovnika, pismo od 21. februara 1937. godine iz Tunisa). 

2. Školska omladina u Kronštatu bila je dobro obaveštena o podvižničkom služenju oca 
Jovana. Njegove večernje službe u Andrejevskom hramu privlačile su vaspitanike 
Mornaričkog inženjerskog učilišta. Po završetku ovoga, ja sam primljen u drugi flotski 
ekipaž. 

Soba u kojoj sam živeo prozorima svojim gledala je na ulicu, u kojoj se nalazio ʺDom 
trudoljubljaʺ (podignut na inicijativu oca Jovana) sa prostranom domaćom crkvom. 
Jednog jutra probudila me je larma naroda, koji je bio zakrčio svu ulicu ispred ʺDoma 
trudoljubljaʺ. S velikim naporom jedva sam uspeo da uđem u crkvu, kad je otac Jovan sa 
amvona pozvao narod da se zajedno sa njim pomoli za nesrećnog slepca, koji je smireno 
stajao pred carskim vratima. 

‐ ʺOvo je slep luteran, brat naš u Hristu, pomolite se svi zajedno za njega!ʺ pozvao je 
baćuška. 

Počele su molitve tako glasne, da se ništa nije moglo razabrati. 

Usred te galame ču se uzvik: ʺProgledao! . .. Progledao!ʺ U tom času reka mase zahvatila 
me je i ponela ka izlazu na ulicu, gde sam tek mogao da dođem k sebi od radosti, koja je 
sve prisutne bila zahvatila i ošamutila. (Uspomena generala A. Eljšina, bivšeg komandanta 
XX armijskog korpusa u I svetskom ratu, grad Sietl, država Vašington, Sjedinjene 
Američke Države). 

3. U Petrogradu je živela jevrejska porodica, čija je četrnaestogodišnja kći bila teško 
obolela. Lekari su je lečili i digli ruke od nje. Njene drugarice iz gimnazije preporuče 
njenim roditeljima da pozovu oca Jovana. Jevreji nisu smeli da se na to usude, ali na 
navaljivanje Rusa pošalju telegram. Otac Jovan odgovori: ʺDoći ćuʺ. 

Pred dolazak oca Jovana babe i tetke sakriju se, a pred njega izađu samo roditelji i brat. 

Otac Jovan zapita da li je to sva porodica? 

Njemu odgovore da ih ima još, ali ne smeju da izađu, pošto su jevrejske vere. 

‐ ʺJedan je Bog za sve, i ukoliko se više njih bude molilo za bolesnicu, utoliko će biti boljeʺ, 
rekao je on. 

Posle ovih njegovih reči došli su svi. 

Otac Jovan se molio, položivši svoje ruke na bolesnicu. 

Posle ove posete, otac Jovan je još dvaput posetio ovu bolesnicu, koja se oporavila i 
potpuno ozdravila. 

Sva porodica primila je pravoslavnu veru i poštovala oca Jovana kao svetitelja 
(Svedočanstvo njene drugarice iz gimnazije, koja se udala za njenog brata i do 1941. 
godine živela u Beogradu). 

4. Pred svoju smrt u Livadiji car Aleksandar III pozvao je bio oca Jovana k sebi i ovaj je 
ostao pored cara sve do njegove smrti (Posle careve smrti, otac Jovan je izjavio: ʺJa sam 
mrtve vaskrsavao ali cara nisam mogao da isprosim od Gospoda. Neka na svima bude 
Njegova sveta volja!ʺ). 
Pored cara, kao ađutant, nalazio se general Abacijev. Jedna dama zamoli generala da joj 
omogući viđenje sa ocem Jovanom. Radi toga general porani u 5 časova i pođe do oca 
Jovana, koji je stanovao u jednoj manjoj kući u vrtu. Na maloj kapiji, kroz koju se ulazilo u 
vrt, već se bila skupila gomila sveta, U kojoj je bilo i Tatara, koje policija nije puštala 
unutra. 

Na stepenicama pred kapijom plakala je jedna Tatarka. Policija nije razumevala šta je ona 
govorila, ali je general razumeo, jer je bio rodom sa Kavkaza. On je od Tatarke čuo da je 
dovezla bolesnog muža, koji leži u kolima na putu. Molila je generala da je pusti muli (na 
tatarskom: svešteniku) Jovanu. 

General je zatekao oca Jovana na jutarnjoj molitvi i preneo mu molbu Tatarke. Otac Jovan 
naredi da mu dovedu Tatarku. 

Preko generala otac Jovan zapita Tatarku da li ona veruje u Boga? Kad je od nje dobio 
potvrdan odgovor, rekao je: ʺMolićemo se zajedno, ti se moli po svome, a ja ću se moliti po 
svomeʺ. 

Po završetku molitve, blagoslovio je Tatarku, prekrstio je i otpustio. Sa Tatarkom izašao je 
i general Abacijev. Na zaprepašćenje ženino i njegovo, bolesni muž Tatarke išao im je u 
susret potpuno zdrav. 

5. U Harkovu je živeo advokat, Jevrejin po narodnosti, Mihail Vladimirovič Mihailovski, 
čija je osmogodišnja kćer obolela od šarlaha. Lečili su je najbolji lekari, ali je sve bilo 
uzalud. Jednog dana lekari izjave da je stanje bolesnice beznadežno i da se treba pripremiti 
za najgore. 

Očajanju roditelja nije bilo kraja. U takvom duševnom stanju otac čuje da je u Harkov 
doputovao sveštenik Jovan Kronštatski, o čijim je čudesima ranije slušao. On brzo izađe iz 
kuće, uzme kola i pođe ka ulici koja od železničke stanice vodi prema sabornom hramu. 
Na uglu univerzitetske ulice ok spazi gomilu sveta, koja se tiskala oko oca Jovana. On siđe 
s kola, probije se kroz gomilu i padne pred noge oca Jovana, govoreći kroz suze: ʺSveti 
oče, ja sam, Jevrejin, ali te molim ‐ pomozi mi!ʺ 

Otac Jovan zaustavi se i zapita šta moli. 

‐ ʺMoja jedinica kći umire. Pomoli se Bogu i spasi je!ʺ 

Otac Jovan položi svoju ruku na njegovu glavu, podigne oči k nebu i počne da se moli. 
Kroz minut rekne mu: ʺUstani i idi s mirom kući svojoj!ʺ 

Kad je Mihailovski s kolima prilazio kući, na balkonu ga je čekala radosna. žena i 
doviknula mu da je njihova kći živa i zdrava. Ušavši u kuću, on je zatekao bolesnicu kako 
razgovara sa lekarima, koji su joj pre jedan sat proricali smrt, a sad ne razumeju šta se 
desilo. 
Devojka je posle toga primila pravoslavlje. Hteli su i roditelji, ali se tome usprotivio ded te 
devojke, Jevrejin, petrogradski advokat (Svedočanstvo doktora medicine Petra Zahareviča 
Dulina, Beograd, Takovska, 13). 

6. Stanovnik francuskog grada Havra, Kire, sišao je suma. Žena ga smesti u dom 
umobolnih u Parizu. Nikakvo lečenje nije pomoglo i lekari su savetovali ženi da ga uzme 
iz bolnice. Njegova supruga pročita u francuskim novinama o ocu Jovanu Kronštatskom i 
u svome očajanju napiše mu pismo na koje uskoro dobije odgovor. U njemu otac Jovan 
obaveštava molilju da je ispunio njenu molbu, pomolio se za ozdravljenje njenog muža, i 
šalje mu svoje pismo sa fotografijom, a njoj šalje svoj blagoslov, priziva na nju milost Božju 
i preporučuje da se moli i uzda u milost presvete Bogorodice. 

Ubrzo posle ovog odgovora stanje zdravlja obolelog popravilo se i lekari ga otpuste iz 
bolnice kao potpuno zdravog. Po izlasku iz bolnice on je produžio svoje ranije zanimanje. 

7. Nekoliko studenata svetovnih nauka reše se da odu u Kronštat i sami se svojim očima 
uvere u ono što se priča o ocu Jovanu i čudesima koja on čini. Oni su kod oca Jovana 
proveli dva dana i ono što su tada doživeli opisali su u knjizi: ʺDva dana u Kronštatu kod 
oca Jovana Kronštatskogʺ. 

Oni su prisustvovali bogosluženju oca Jovana u Andrejevskom hramu i bili očevici brojnih 
isceljenja. Jedno od takvih je isceljenje žene jednog Tatarina. 

Ocu Jovanu prišao je Tatarin i rekao: ʺŽena moja teško boluje i niko joj ne može pomoći. Ja 
sam čuo da je tvoj Bog veći od Alaha ‐ pomoli se da ona ozdraviʺ. 

‐ ʺKlekni sa mnom, pa ćemo se zajedno moliti! Ponavljaj za mnom reči molitve!ʺ rekao mu 
je otac Jovan. 

Klečeći na kolenima on i Tatarin zajedno izgovaraju reči molitve. Dugo su se molili. 
Najzad, baćuška je ustao i otpustio Tatarina. 

Nije prošao ni jedan sat, a Tatarin se vratio i uzbuđen pao na kolena pred baćuškom i 
radosno kliknuo: ʺŽena moja je ozdravila! Ja i sav moj dom primamo pravoslavlje!ʺ 

Ono što je ova grupa studenata videla u Kronštatu delovalo je na njihovu duše tako 
duboko, da su svi, sem jednoga, za svoj životni put izabrali sveštenički poziv. 

Ovih isceljenja bilo je mnogo. Mnogo bi nam prostora zauzelo da ih sva navodimo. 

Osobito su potresna bila isceljenja besomučnih osoba. Od mnogobrojnih primera 
navešćemo nekoliko. 

1. Srodnica moje žene u Petrogradu oboli od potpunog duševnog rastrojstva, koje se 
naročito ispoljavalo u netrpeljivosti prema svemu svetome; bolesnica je mrzela crkvu, 
sveto pričešće i molitvu. Bolest se toliko komplikovala, da je bolesnica legla u postelju, a 
njeni ukućani morali su stalno da bde nad njom, da ne bi u nastupu ludila podigla ruku na 
sebe. Krst, koji je o vratu nosila, više puta je zbacivala sa sebe, pa su joj ga morali skinuti, 
jer je postojala opasnost da se njime zadavi. 

Tetka moje žene, znajući za njen negativan stav prema pozivu i dolasku oca Jovana, bez 
njenog znanja obrati se ocu Jovanu sa molbom da poseti bolesnicu i pomoli se za njeno 
ozdravljenje. 

Na opšte čuđenje svih u kući, bolesnica je u dan i čas dolaska oca Jovana došla u stanje 
osobitog uzbuđenja, potpuno jasno i određeno na daljini osetila njegov dolazak i govorila: 
ʺEno ga sprema se oblači se, ideʺ. A posle nekog vremena počela da se dere na sav glas: 
ʺNe treba, ne treba!ʺ 

U tom trenutku zaista je naišao otac Jovan, brzo skinuo bundu, uputio se bolesnici, položio 
ruku na njenu glavu i snažnim glasom rekao: ʺImenom Božjim zapovedam ti raba Božja 
Marija, ućuti!ʺ 

Bolesnica je odmah ućutala, umirila se i na zapovest oca Jovana obukla se i sela u 
naslonjaču. 

Otac Jovan odslužio je moleban. Bolesnica je prvi put posle bolesti počela da se moli. Posle 
molitve otac Jovan pričesti je svetim Hristovim Tajnama. Bolesnica je bila isceljena, što je 
potvrdio i otac Jovan rečima: ʺEto, raba Božja Marija, sad si po milosti Božjoj spasenaʺ. 

Ovaj potresni slučaj tako je snažno delovao na prisutne, da su mnogi plakali 
(Svedočanstvo gardijskog pukovnika Evgenija Mihailoviča Žilkina, Pančevo, kod 
Beograda). 

2. Godine 1882., kad mi je bilo 10 godina, bio sam jedne nedelje na Liturgiji u 
Andrejevskom hramu u Kronštatu. Posle Liturgije, dok se još prisutni nisu bili razišli, 
uveli su poludelog snažnog seljaka, koga je obuzdavala desetina takvih snažnih ljudi. 
Priveli su ga do leve pevnice i držali za ruke. Lice poludelog bilo je obliveno znojem, a oko 
usta gusta bela pena. Ja priđem bliže, da bih video isceljenje. Uskoro iz oltara izađe otac 
Jovan i zapovedi da bolesnika privedu bliže njemu. Iz grla bolesnika čuli su se jasni zvuci, 
kao kukurikanje petla, i on se silno naprezao da se otme od svojih čuvara. Otac Jovan uzeo 
je epitrahilj i, držeći ga nad glavom bolesnika, počeo da čita molitve. Bolesnik je pao na 
kolena i počeo da se smirava i potpuno se umirio. Kad ga je otac Jovan osenio znakom 
krsta, on je ustao, sav okupan u znoju, i počeo sam polako da se udaljava. Za njim su pošli 
seljaci koji su ga doveli. 

Na sve prisutne ovo isceljenje proizvelo je snažan utisak (Svedočanstvo Evstafija 
Andrejeviča Koveskog, pukovnika Saspijskog puka). 
3. Za vreme putovanja oca Jovana 1890. godine iz Arhangelska u Moskvu na jednoj stanici 
priveli su mu ženu, 35‐40 godina starosti, koju su s mukom držala dva snažna čoveka. 
Žena je bila zgrčena i sa iskolačenim očima. Crte njenog lica odražavale su njeno strašno 
duševno stanje. Uz pomoć još dva snažna čoveka priveli su je ocu Jovanu. Tada je ona 
počela da laje, kao pas, tako brzo i prodorno, da je uši parala. Otac Jovan položi svoju levu 
ruku na njenu glavu, a desnom je stade osenjavati krsnim znakom i polako i razgovetno 
poče da čita molitvu: ʺDa vaskrsne Bog i raspršte se neprijatelji Njegovi i da pobegnu od 
lica Njegova koji Ga mrzeʺ. 

Ali lajanje nesrećne žene nije prestajalo, nego se još pojačavalo, a sa tim se pojačavao i 
zvonki glas oca Jovana. 

Mi smo stajali, što bi rekli, ni živi ni mrtvi. Nastupio je strašan trenutak, kosa na glavi 
počela da se diže. 

Lice oca Jovana odavalo je ogromni duhovni napor, čelo njegovo bilo je obliveno znojem. 
Osećalo se da se u tom trenutku vodi veoma teška nevidljiva borba dve suprotne sile ‐ 
borba dobra sa zlom. Ali, slava Bogu, lajanje bolesnice postepeno se stišavalo i, najzad, 
prestalo. Ona je duboko uzdahnula, kao da se nešto iščupalo iz njenih usta i u magnovenju 
se isnravila. Lice njeno za tren oka se izmenilo, prosvetilo, i ona se sa radosnim plačem 
bacila pred noge svoga iscelitelja, krstepi se i zahvaljujući Bogu. 

To se dogodilo na očigled svih nas saputnika (Uspomene V. I. Popova). 

4. Jednog dana za vreme svete Liturgije u Andrejevskom hramu u Kronštatu osam ljudi 
priveli su besnog čoveka, koji je bio tako snažan da je kidao veze i lance u koje su ga 
sputavali. Otac Jovan u odeždama uputio se pravo bolesniku. Ovaj se oteo od onih koji su 
ga držali i poleteo ka ocu Jovanu. Izgledalo je da će ga ubiti. Ali otac Jovan spokojno je 
položio ruke na njegovu glavu i počeo da se moli. Bolesnik se umirio. Nečista sila ostavila 
ga je i otac Jovan pričestio ga. Bio je potpuno isceljen (Svedočanstvo episkopa bogučarskog 
Serafima). 

5. Jednog dana priveli su ocu Jovanu besomučnu ženu, koja ga je strašno vređala, ne 
podnoseći njegovo prisustvo. Nju je držalo nekoliko ljudi. Otac Jovan kleknuo je pred 
svetim ikonama i pogruzio se u molitvu. 

Bolesnica je sipala strašne hule, proklinjala ga i ismevala, i njega i Boga, ali malo po malo 
utišala se i izgubila svest. Kad je otac Jovan ustao sa molitve, sve lice njegovo i glava bili 
su obliveni znojem, kao da je poliven vodom. Prišao je bolesnici i blagoslovio je. Ona je 
tada otvorila oči, rasplakala se i pala pred noge baćuške. Bila je veoma iznurena, ali 
potpuno zdrava. 

Na sve prisutne ovo isceljenje delovalo je veoma potresno (Pismo Stepana Pavloviča 
Buračka, kapetana I klase, Pančevo, kod Beograda). 
6. Bila sam očevidac kad su tri snažna čoveka, obliveni znojem, priveli ocu Jovanu u hram 
besomučnu ženu. Otac Jovan izašao je iz oltara u srednji deo hrama, a oni su mu je priveli. 
Ona je počela da pljuje na njega i na krst. Tada je baćuška rekao: ʺPomolite se, braćo, za 
nju!ʺ i sam je pao na kolena i počeo da se moli. Tada se iz njenih usta oteo krik: ʺNeću da 
izađem!ʺ A baćuška mu je odgovorio: ʺIzaći ćeš!ʺ posle toga ona se utišala, počela da plače 
i celiva krst i ruku baćuške. Sutradan se pričestila i otišla potpuno zdrava. 

Ovakvih isceljenja bilo je mnogo Na molitve oca Jovana (Svedočanstvo gospođe Nikitin, 
Koprivnica, Jugoslavija). 

7. U crkvu je uletela besomučna žena i počela da viče i luduje. Otac Jovan priđe joj, ali se 
ona baci na njega, savije ga do zemlje i povuče nekoliko koraka. Otac Jovan bio je veoma 
bled u licu, ali je nije puštao iz ruku. Strašnim glasom iz basa ona je dovikivala: , Ja sam 
star ... ona je smrtni greh učinila, neću da izađem!ʺ Ali, naposletku, počela se smirivati i 
opet iz basa zapitala: ʺKuda da idem?ʺ A baćuška, sa pobedničkim osmehom, odgovorio 
mu je tiho: ʺU bezdan!ʺ Time se isceljenje završilo (Svedočanstvo napred spomenute 
monahinje Marije Rodevič iz manastira Svete Bogorodice, kod Leskovca). 

8. Jednom su ocu Jovanu priveli ženu, demonom posednutu, koja se pri hodu služila i 
nogama i rukama, kao životinja. Otac Jovan kropio ju je svetom vodom i zapovedio 
demonu da izaće, ali je bolesnica dugo odgovarala: ʺNeću da izađem!ʺ 

‐ ʺHoćeš, hoćeš, izaći ćeš!ʺ uporno je zapovedao otac Jovan i prineo joj krst da celiva. 

Bolesnica se odjednom umirila, kao da je zaspala, potom se trgla, Došla k sebi i počela da 
zahvaljuje Bogu za isceljenje. 

Pored bezbrojnih isceljenja prisutnih i odsutnih bolesnika, otac Jovan se javljao i na daljini, 
u snu i na javi, i isceljivao one koji su tražili njegovu pomoć. Od više takvih slučajeva 
navešćemo samo četiri. 

1. Godine 1902. srela sam se u vozu sa inteligentnom Jevrejkom, koja je putovala iz 
Harkova u Kronštat. Na moje pitanje o razlogu tako dalekog putovanja, ona mi je ispričala 
sledeće: 

ʺIdem da zahvalim ocu Jovanu Kronštatskom za isceljenje moje kćeri, koja je bila na 
samrti. Profesori su joj prorekli smrt i odbili da leče. Tada milosrdna sestra, videći moj 
neopisivi užas, predloži da pošaljem telegram ocu Jovanu Kronštatskom, on će pomoći. 
Telegram je odmah bio poslat. Posle nekoliko časova istog dana ja ulazim u sobu bolesnice 
u našoj kući i na svoje veliko čuđenje spazim pored postelje svoje kćeri pravoslavnog 
sveštenika, stoji i moli se. Ja sam zbunjena stala, kao ukopana. Po završetku molitve, 
sveštenik se okrenuo, i ne pogledavši me uputio se vratima. Po izgledu ličio je na oca 
Jovana, čiju sam sliku videla kod milosrdne sestre. 
Ja sam s poštovanjem pošla za njim da ga ispratim. Ali kad sam izašla u predsoblje, tamo 
nije bilo nikog, pa ni u dvorištu. Ja sam zapitala poslugu koga su pustili unutra, ili iz kuće 
napolje, ali sam dobila odgovor da niko u kuću nije ušaa niti iz nje izašao. 

A kći moja počela se brzo oporavljati i ubrzo, na čuđenje lekara i svih ukućana, sasvim 
ozdravila. 

Ja sam Jevrejka, ali idem u Kronštat, da odslužim zahvalni moleban, zahvalim baćuški 
Jovanu i priložim svoju žrtvu za njegove dobrotvorne potrebeʺ (Saopštila luteranka, udova 
pravoslavnog inženjera iz Poltave). 

2. Seoski crkveni tutor Pavel Semjonovič Voronov bolovao je od raka na želucu. Izgubivši 
nadu u pomoć lekara, on se početkom februara 1895. godine obrati ocu Jovanu da se 
pomoli za njegovo ozdravljenje. 

Drugog dana uveče, kad je ostao sam u sobi, pojavi se pred njim nepoznati mu sveštenik, 
svela i blaga lica, gologlav, u gornjoj svešteničkoj haljini sa širokim rukavima i blistavim 
krstom na grudima, stane kod vrata i sa očiglednim saosećanjem upre pogled u teškog 
bolesnika. Pojava je bila tako stvarna, da se bolesnik, malaksao od teških stradanja, obratio 
molbom nepoznatom mu svešteniku da svojom molitvom prekrati njegove patnje. 

Samo što je bolesnik izrekao svoju molbu, vizija je iščezla, a on se odmah bolje osetio i brzo 
oporavio. 

Posle Uskrsa, polovinom aprila, on se uputi u Kronštat, da lično zahvali ocu Jovanu na 
isceljenju od teške bolesti. 

Po dolasku u Kronštat, on odsedne u ʺDomu trudoljubljaʺ i pozove k sebi oca Jovana. Kad 
je otac Jovan ušao u sobu, bivši bolesnik odmah je u njemu prepoznao onog blagodatnog 
sveštenika, koji mu se javio i iscelio ga. 

Posle ovoga Voronov je poživeo još 14 godina i mirno se upokojio 27. januara 1909. 
godine. 

3. U gradu Voznesensku, Hersonska gubernija, u nemačkoj porodici Majš, luteranske 
veroispovesti, devojčica od 8 godina oboli od difterije. Njeno stanje bilo je veoma 
teško.Lekari ništa nisu mogli pomoći. Roditelji su bili očajni.Neko od pravoslavnih 
posavetuje im da se telegramom obrate ocu Jovanu Kronštatskom. Uveče mu pošlju 
telegram, a sutradan dobiju od njega odgovor da će učiniti što može. 

Devojčica, pošto se probudila, ispričala je roditeljima da je kod nje dolazio sveštenik, koga 
ona dotle nije videla, i opiše njegovu spoljašnost. 
A još pre toga poznanici su doneli njenim roditeljima fotografiju oca Jovana. Kad su 
devojčici pokazali ovu fotografiju, ona je uzviknula: ʺBaš taj sveštenik bio je kod mene, 
prišao mome krevetu i rekao: ʺOzdravićeš!ʺ 

I devojčica je stvarno brzo ozdravila. 

O ovom slučaju saznali su svi u gradu (Svedočanstvo Ivanovne Dubeljštajn, žene 
pukovnika, Beograd, ulica Svetog Save, 30). 

4. Svastika moga brata Jelisaveta Georgijevna učila je u Harkovu. U višim razredima ona 
se razboli i izgubi moć govora ‐ onemi. Najbolji profesor u Harkovu i inostrani čuveni 
specijalisti nisu mogli pomoći, i najzad priznali svoju nemoć. Liza je bila prinuđena da 
prekine školovanje i živi kod roditelja. 

Roditelji su bili očajni. Ubedivši se u nemoć nauke, majka Lizina napiše ocu Jovanu 
Kronštatskom i zamoli da se pomoli za Lizu i isceli je nebeskom silom. Baćuška odgovori 
da će se pomoliti, da ne treba padati u očajanje, jer je milost Božja neizmerna. 

To je bilo nekako pred Uskrs. Jednog dana, posle ručka, svi se raziđu po svojim sobama. I 
Liza je otišla u svoju sobu, kao i dotle, nema i tužna. I dok još nisu zaspali, začuo se snažan 
i u isto vreme radostan glas Lize: ʺMama, mama!ʺ. 

To je bilo tako neočekivano. Svi su poleteli u njenu sobu. Ona, kao u nekoj ekstazi i van 
sebe, progovori: ʺSad je u moju sobu ušao jedan sveštenik, blagoslovio me i rekao da 
snažnim glasom pozovem mamu, i ja sam pozvalaʺ. 

Po njenom opisu sveštenik je ličio na oca Jovana Kronštatskog. 

I Liza i njeni srodnici bili su potreseni čudom i toplo zahvalili Bogu i ocu Jovanu. 

Liza je posle toga bila potpuno zdrava, završila gimnaziju i udala se (Iskaz generala 
Ponomareva). 

Bilo je i pokušaja obmanjivanja oca Jovana, ali su obmanjivači doživeli kaznu Božju. 

Jedan student ispričao je sledeće: 

1. Nas trojica živeli smo u jednoj sobi. Naše bezverje navelo nas je da smislimo prevaru i 
ismejemo oca Jovana. Jedan od nas napravi se bolestan i legne u krevet, a mi zdravi 
zamolimo oca Jovana da dođe i pomoli se za ozdravljenje tobožnjeg ʺbolesnikaʺ. Kako smo 
se dogovorili, tako i učinimo. 

Otac Jovan dođe i videvši ʺbolesnikaʺ u krevetu, rekne mu: ʺSad ti ja nisam potreban, ali 
ću biti uskoroʺ. Potom se pomolio i otišao (novac od nas nije uzeo, jer smo ga predupredili 
da nemamo). 
Po njegovom odlasku tobožnji ʺbolesnikʺ hteo je da ustane, ali nije mogao. Neka nevidljiva 
sila prikovala ga za krevet. Mi u početku nismo poverovali. Mislili smo da se on pretvara i 
šali, ali smo se uverili da se ne šali. Rešili smo da počekamo dandva. Prošlo je i tri dana, a 
njemu sve gore i teže. 

Videći šta smo učinili, nas dvojica pođemo do oca Jovana, priznamo svoje delo i sa suzama 
zamolimo za oproštaj. 

Otac Jovan lepo nas je primio, oprostio nam i otpustio s mirom. Po povratku u svoj stan, 
zatekli smo druga zdrava i na nogama. 

Ova lekcija dobro nam je poslužila za sav život i učinila religioznim i verujućim (Pismo 
pukovnika Mihaila Dimitrijevića Timofejeva). 

2. Prilikom jednog dolaska oca Jovana u svoje selo, priđe mu jedan seljak i zatraži 25 
rubalja, da leči svoju bolesnu kobilu (koja je bila zdrava). Otac Jovan pruži mu ih bez reči. 

Ali kad se seljak vratio kući, na svoj užas zatekao je kobilu mrtvu. 

On se gorko pokajao, vratio ocu Jovanu i priznao da ga je prevario, kobila mu je bila 
zdrava, ali sad je uginula. Otac Jovan ga pouči i oprosti mu. 

Pored dara isceljivanja bolesnika, otac Jovan imao je od Boga i vlast nad epidemijama 
zaraznih bolesti i stihijama prirode. 

Tako je svojom molitvom suzbio epidemiju kolere u jevrejskom naselju u gradu 
Novomoskovsku, zatim pomor stoke u Novgorodskoj guberniji. 

Za vreme suše u svome kraju izmolio je kišu, a drugom prilikom, kad je usled duge letnje 
suše izbio veliki šumski požarʺizmolio je kišu, koja je pomogla narodu da ugasi požar. 

Krajem 1908. godine počeo se u Kronštatu gasiti veliki svetilnik Crkve Hristove, otac 
Jovan, koji je jarko svetleo 53 godine. 

10. decembra odslužio je poslednju Liturgiju. Posle toga snaga ga je izdala. Dan smrti Bog 
mu je otkrio na petnaest godina ranije. Pao je u postelju i u njoj ostao do smrti. Sveštenici 
su mu svakog dana donosili sveto pričešće. 18. decembra počeo je povremeno da gubi 
svest, što je bio znak da je kraj blizu. Ipak, pričestio se ovog i sledećeg dana. Videći da smrt 
svakog časa može da nastupi, sveštenici porane i u osvit 20. decembra, još za noći, odsluže 
svetu Liturgiju i pričeste ga. Posle pričešća, on u 7 časova i 40 minuta mirno ode ka 
Gospodu u osamdesetoj godini života. 

Njegovo telo prevezeno je u Petrograd i sahranjeno u grobnoj kapeli, unapred 
pripremljenoj, u suterenu hrama Jovanovskog ženskog manastira. 
U prenosu i pogrebu njegovog tela učestvovala je ogromna masa naroda i veliki broj 
sveštenika. 

Posle njegove sahrane, masa sveta, iz svih krajeva prostrane Rusije, hrlile su na njegov 
grob, tražeći od njega pomoći i leka u svojim nevoljama i bolestima. 

A Gospod Bog proslavio je svoga ugodnika i posle njegovog prelaska u večni život 
mnogim čudesima, koja su se događala na njegovom grobu. U manastirskim knjigama 
zapisano je više od hiljadu takvih čuda, proverenih i od nadležnih potvrđenih. A koliko je 
ostalo nezabeleženih ‐ to jedini Bog zna. 

Od tih čudesnih isceljenja i javljanja navešćemo samo dva‐tri. 

1. Pokojni admiral Vladimir Fedorovič Ponomarev, kao komandant krstarice ʺAdmiral 
Makarovʺ prvi je pritekao u pomoć stanovnicima grada Mesine, na Siciliji, posle strašnog 
zemljotresa 28. decembra 1908. godine. 

Spasavajući unesrećene, on se zarazi tifusom i po carevoj zapovesti njega prebace u Pirej, u 
Grčkoj, u tamošnju bolnicu. 

Dva meseca moj muž lebdeo je između života i smrti, sa temperaturom preko 40 stepeni. 
U očajanju, ja pošaljem telegram svojoj materi u Petrograd da na grobu oca Jovana odsluži 
moleban za ozdravljenje moga muža. Ona to učini 3. marta. 

U noći između 3. i 4. marta kod bolesnika nastupi prelomna kriza. A posle nekoliko dana 
dobijem od matere pismo i u njemu listić sa venca oca Jovana, na kome je bio naznačen 
datum molebna: 3. mart 1909. 

Muž je ozdravio, napustio bolnicu, i posle mesec i po dana vratili smo se u Petrograd 
(Iskaz njegove supruge Aleksandre). 

2. Vratar doma u kome je živeo otac Jovan rado je primao novčane nagrade, često velike, 
od onih koji su dolazili ocu Jovanu, da bi ih propustio u dom i omogućio im da se vide sa 
ocem Jovanom. 

Skupivši tako poveću sumu, on posle smrti oca Jovana pođe u Petrograd u nameri da 
tamo otvori trgovinu. Ali se dogodi ono čemu se nije nadao: usput mu novac, kao 
nepravedno stečen, ukradu. 

Kad je on to po dolasku u Petrograd primetio, nesrećni i maloverni srebroljubac odluči da 
se udavi u morskom kanalu. Došavši sa tom namerom do kanala, on se osvrne oko sebe i 
ne videvši nikoga oko sebe, on se baci u vodu. Ali ga neka sila odjednom izbaci iz vode i 
on pored sebe spazi oca Jovana, koji mu strogo rekne: ʺNe čini to, greh je!ʺ i odmah 
iščezne. 
Poražen takvom čudnom pojavom baćuške Jovana iz zagrobnog sveta, spaseni utopljenik 
uzvikne kroz suze zahvalnosti: ʺSad i ja verujem da je otac Jovan ‐ svetitelj!ʺ 

Strast srebroljublja ostavila ga je i on se odao podvigu doživotnog putnika i skupljača 
dobrovoljnih priloga za crkve. 

3. U gradu Kazablanki, Maroku, živi ruski arhimandrit Varsonofij, koji je ispričao kako je 
jednom za života posetio oca Jovana i zatražio od njega nešto za uspomenu, ali ga je otac 
Jovan odbio. Posle svoje telesne smrti otac Jovan javi se svojoj sekretarici, devojci koja je 
sebe bila posvetila njemu na službu, i naredi joj da jedan rukopis, i pri tom kaže koji, preda 
arhimandritu Varsonofiju. 

Otac Jovan bio je retka pojava među pastirima Crkve Hristove: sasud prepun Božje 
blagodati. Bio je ne samo veliki molitvenik, podvižnik, neumorni trudbenik i čudotvorac 
nego i veliki mislilac i plodan duhovni pisac. Njegova književna dela iznose 4.500 
štampanih strana, podeljena u 6 tomova. 

Prva tri toma sadrže njegove besede i pouke, četvrti i peti tom sadrže njegov čuveni 
dnevnik ʺMoj život u Hristuʺ, a šesti tom ‐ ʺMisli o bogosluženju Pravoslavne crkveʺ. 

Njegov dnevnik ʺMoj život u Hristuʺ preveden je 1897. godine na engleski jezik i postao 
ručnom knjigom mnogih verujućih članova Anglikanske crkve ‐ Engleza i Amerikanaca. 

Za divno je čudo kako je otac Jovan uspeo, pored svoje tolike zauzetosti, još i da piše. Jer 
otkako se pročuo kao veliki čudotvorac, on je veliki, ako ne i najveći deo vremena 
provodio na putu, u vozu ili na lađi. Kući se vraćao kasno, retko kad pre ponoći, a već u 6 
časova izjutra on je služio ranu Liturgiju. On je misli svoje i duhovne doživljaje beležio 
prilikom putovanja ili po povratku kući, pre nego što legne u postelju. On je spavao vrlo 
malo, dva‐tri sata, retko kad više. Običan čovek takav podvig ne bi mogao izdržati tako 
dugo ‐ punih pet decenija. Ali blagodat Božja krepila ga je, davala mu snage i teško breme 
činila lakim. 

Teški dani koji su ubrzo posle njegove telesne smrti nastali u svetu i Rusiji (prvi svetski rat 
1914‐1918. i revolucija u Rusiji 1917., a zatim drugi svetski rat 1941‐1945) omeli su Rusku 
crkvu da oca Jovana kanonizuje i unese u spisak bogougodnika koje Crkva proslavlja. Ali 
je to učinila Zagranična Ruska crkva u Sjedinjenim Američkim Državama 1. maja 1964. 
godine i odredila da se kao svetitelj proslavlja 19. oktobra i 20. decembra. U tu svrhu 
napisana mu je i štampana Služba sa Akatistom. 

Gospode Svemilostivi, molitvama svežalostivog oca našeg svetog i pravednog Jovana 
Kronštatskog pomiluj i nas grešne. Amin. 

  

  
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

DEČAKA JOVANA,  

krojačkog šegrta 

  

BLAŽENI Jovan beše sa ostrva Tasa, iz sela Mariesa. U četrnaestoj godini svojoj, kao 
dečak, on bi doveden u Carigrad i dat jednome hrišćaninu da kod njega uči krojački zanat. 
Jednoga dana majstor posla Jovana da kupi konac kod nekog Jevrejina. Jovan se posvađa 
sa tim Jevrejinom. Utom, pošto beše podne, hodža po svom običaju stade vikati sa 
minareta. Čim hodža prestade, pogani Jevrejin stade vikati ka hodži i ostalim agarjanima: 
ʺNe čujete li kako ovaj dečko vređa vašu veru i vaše svetinje?ʺ ‐ Turci odmah poverovaše 
rečima Jevrejinovim, dohvatiše dečaka i nemilostivo izbiše, pa ga pred vezira odvedoše; i 
svedočahu kako je dečko vređao veru njihovu. Dečko se kunijaše da to nije istina, i da ga je 
Jevrejin oklevetao. Videći malog dečaka, veziru se sažali, i reče mu: ʺHajde poturči se, pa 
ću ti dati mnoga blaga i načiniću te bogatašem, i stalno ćeš biti blizu mene, i uživaćeš sve 
počasti i slasti ovoga životaʺ. 

Ovakim primamljivim obećanjima vezir je hteo da dečaka odvoji od vere Hristove. No 
ovaj blagočestivi dečko Gospodnji odgovori veziru: ʺJa se nikada neću odreći preslatkog 
Gospoda mog Isusa Hrista, makar me stavili na hiljade i hiljade muka! makar mi svu 
carevinu vašu poklonili!ʺ 

Kada vezir uvide, da je dečko nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, on naredi da mu se 
odseče glava. Gradonačelnik uze maloga Jovana, odvede na gubilište, i predade ga 
dželatu. Dželat strašilno zamahnu mačem, ali jedva dotače Jovanov vratić, samo da vidi 
da li će se Jovan uplašiti. Ali se Jovan ne samo ne uplaši, nego s radošću očekivaše da mu 
mač odrubi glavu. Kada to dželat vide, on s gnjevom zamahnu silno mačem i spusti ga 
silovito na dečakov vratić, i odseče mu glavu. 

Tako blaženi dečak mučenik primi od Gospoda venac mučeništva. Noću pak dođoše neki 
pobožni hrišćani, uzeše sveto telo svetog mučenika i sahraniše. Njegovim molitvama neka 
se i mi udostojimo Carstva Nebeskoga! Amin.[21] 

  

  

 
  

  
NAPOMENE: 

1. Car Trajan carovao od 98. do 117. godine. 

2. U ta vremena Antiohija, veleljepna prestonica Sirije, beše u Rimskoj carevini najveći 
grad posle Rima, i imađaše oko dvesta hiljada stanovnika. ‐ Sv. apostol Petar 
upravljao Antiohijskom crkvom od 47‐57. godine, prejemnik njegov sv. Evod do 68. 
godine, sv. Ignjatije Bogonosac od 68‐107. godine. 

3. Spomen svetog Polikarpa praznuje se 23. februara. 

4. To je bilo 106. godine. 

5. Zevs ili Jupiter ‐ glavni neznabožački Bog Grka i Rimljana. 

6. O tome sveti Ignjatije govori u svojoj Poslanici Efescima 

7. Sveti Ignjatije govori ovde o slavi umreti za Hrista. 

8. Voda živa ‐ Duh Sveti, koji pobuđuje i ukrepljuje na mučeničku smrt. Sravni: Jn. 4, 
10; 7, 3. 

9. Tojest s takom ljubavlju kao da Ignjatije beše njihov vlastiti episkop. 

10. Tako se računalo po rimskom kalendaru. 

11. Godine 107. 

12. Prenos moštiju svetoga Ignjatija praznuje se 29. januara. 

13. Posle smrti svoje žene, blaženi Filogonije bi silom uzet odstrane naroda iz njegovog 
advokatskog zvanja i za njegovu pravednost i pravičnost postavljen na episkopski 
presto. 

14. Pohvalnu reč svetom Filogoniju sveti Zlatoust izgovorio 386. g. 

15. Upokojio se oko 323. godine. 

16. Kralj Milutin vladao od 1282. do 1321. godine; praznuje ss 30. oktobra. ‐ Sveti Stefan 
Dečanski vladao od 1321. do 1331. godine; praznuje se 11. novembra. ‐ Car Dušan 
vladao od 1331. do 1346. kao kralj, a od1346. do 1355. godine kao car. 

17. Godina, mesto rođenja i svetovno ime svetog arhiepiskopa Danila ne znaju se. 

18. Evstatije II bio srpskim arhiepiskopom od 1286. do 1304. godine. 

19. Spomen njegov Crkva praznuje 11. maja. 
 20. Stupio na presto 6. januara 1321. godine. ‐ Spomen njegov praznuje se 11. 
novembra. 

21. Blaženi mučenik ‐ dečak Jovan postrada 20. decembra 1652. god.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
21. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETE MUČENICE 

JULIJANE 

i 630 mučenika s njom 

  

VREME neznabožnih careva Rimskih: na Istoku Dioklecijana i na Zapadu Maksimijana, u 
Vizantijskom gradu Nikomidiji carovaše idolopoklonstvo. Tada življaše u tom gradu 
jedan bogat i znatan čovek po imenu Afrikan, vrlo revnostan idolopoklonik. On imađaše 
kćer Julijanu. Kada Julijana poodraste i poče cvetati lepotom i projavljivati pamet i dobru 
narav, jedan carski senator po imenu Klevsije, preduhitrujući druge mladoženje, veri se s 
njom pre vremena, odloživši svadbu do njenog punoletstva. 

Međutim devica Julijana u tom međuvremenu, čuvši evanđelsku propoved o Hristu, 
poverova u Njega tajno, i postade tajna hrišćanka. Jer ona posmatrajući nebo, zemlju, 
more, oganj, iskaše Onoga koji je stvorio sve to, i preko stvorenja nauči se poznavati 
Stvoritelja, kao što govori sveti apostol Pavle: što je nevidljivo u Njega, može se videti i 
poznati od postanja sveta na stvorenjima (Rm. 1, 20). I blagorazumna devica razmišljaše i 
govoraše u sebi: Jedan je istiniti Bog, i Njemu se treba klanjati, a bezdahni idoli nisu 
bogovi već obitališta demona. 

Od tada Julijana usrdno upražnjavaše molitvu i čitanje božanstvenih knjiga, poučavajući 
se u zakonu Gospodnjem dan i noć, krišom od svoga oca, koji beše veliki prijatelj idola i 
demona a neprijatelj hrišćana. Majka pak Julijana, mada beše neznaboškinja, nije 
odbacivala hrišćansku veru. U stvari, ona nije marila ni za jednu ni za drugu veru: niti 
idolima usrdno služaše, niti Hrista pobožno počitovaše, te stoga i ne obraćaše pažnju na to 
koje se vere drži njena ćerka. Pri takvom nehatu svoje majke, blažena Julijana mogaše lako 
sakriti od oca svoju veru u Hrista i upražnjavati molitvu i čitanja Božanskoga Pisma. 
Imajući srce ispunjeno ljubavlju k Bogu i utvrđeno u pobožnosti, ona razmišljaše na koji bi 
način raskInula veridbu, izbegla brak sa neznabošcem, sačuvala devičanstvo svoje od 
idolopoklonika, i očuvala telo čistim od sluge demonskoga. Stoga, kada se približi vreme 
svadbi, Julijana posla svome vereniku ovakvu poruku: ʺNemoj se uzalud pripremati za 
svadbu; neka ti je znano, ja neću poći za tebe, dok ne postaneš eparh[1] ove zemljeʺ. 

Julijana postupi tako, uverena da je Elevsiju nemoguće dobiti čin eparha, i na taj način 
izbegnuti brak s njim. No Elevsije, zarobljen ljubavlju prema njoj, poče se na sve moguće 
načine dovijati da se dokopa čina eparha: bilo putem upornih molbi, bilo pomoću bogatih 
poklona, bilo preko uticajnih posrednika moleći cara Maksimijana da ga udostoji toga 
čina. I nakon mnogo vremena i pošto utroši Mnogo imanja, on na jedvite jade dobi što je 
želeo, i to uz pomoć đavola. Jer đavo, želeći osjetiti dobru nameru svete device, pomože 
Elevsiju. Jer Elevsije, čim postade eparh, odmah posla svojoj verenici ovakvu poruku: 
Raduj se, Julijano, jer ja, verenik tvoj, udostojih se slave ‐ postadoh eparh. Stoga, spremi se 
za svadbu! 

Videći da je ovaj razlog ne izbavi Elevsijevih zamki, ona otvoreno objavi što je dugo 
skrivala u srcu svom, i preko poslanih ljudi odgovori mu ovako: Dobro je što si udostojen 
zvanja eparha; ali ako se ne pokloniš Bogu mome i ne budeš služio Gospodu Isusu Hristu 
kome ja služim, onda traži sebi drugu za suprugu, jer ja ne želim da imam muža koji nije 
jedne vere sa mnom. 

Čuvši to, Elevsije se začudi promeni kod svoje verenice i veoma se razgnjevi. Pa dozvavši 
oca njenog Afrikana, stade ga raspitivati: Zašto kći tvoja odbacuje naše bogove, i gnuša se 
mene? ‐ I Elevsije prenese Afrikanu sve reči njene, koje mu ona uputi preko poslanika. 

Kada Afrikan ču to, naće se u nedoumici čudeći se toj neočekivanoj stvari, i zapali se 
gnjevom na Julijanu ne manje od eparha, pošto i sam beše veoma revnostan poštovalac 
svojih poganih bogova. I odmah se vrati kući. I spočetka on poče krotko i očinski pitati 
svoju kćer: Reci mi, kćeri mila i slatka svetlosti očiju mojih, sa kog razloga izbegavaš brak i 
odbijaš eparha? ‐ A Julijana, ne želeći čak ni slušati o tome, odgovori: Ostavi, oče! Jer 
kunem se nadom mojom ‐ Gospodom mojim Isusom Hristom, da Elevsije neće stupiti sa 
mnom u brak dok najpre ne primi moju veru, jer kakav je to brak: telom biti sjedinjeni a 
duhom razdeljeni, i neprijateljevati jedan protiv drugoga? 

Strahovito razjaren, otac Julijanin van sebe od besa viknu: Jesi li poludela, bednice, i voliš 
li muke? ‐ Muke za Hrista volim, odgovori devica. ‐ Tako mi velikih bogova, Apolona i 
Artemide, uzviknu Afrikan, telo tvoje daću zverima i psima da ga pojedu! ‐ Svetiteljka 
odgovori: Zašto onda oklevaš? Neka dođu zveri, i neka budu za mene, ako je to moguće, 
ne jedna već mnoge smrti, jer ja ću se radovati, često umirući za Hrista i svaki put 
primajući od Njega velike nagrade. 

Tada otac, želeći je vešto privući na svoju stranu, ostavi se jarosti, i umiljato joj govoraše, 
moleći je i savetujući je da ga posluša. A ona, ispunjena dobre nade, suprotstavljaše mu se 
i bez straha mu govoraše: Zar si i ti sličan gluvim bogovima tvojim, jer imaš uši i ne čuješ? 
Nisam li ti u početku sa zakletvom rekla, da nema zajednice između mene i Elevsija dok 
on prethodno ne pristane pokloniti se Hristu mome? 

Čuvši to, otac je zatvori u odaji. Zatim je ponovo izvede otuda, i poče je blagim i umilnim 
rečima i roditeljskim suzama privolevati na poklonjenje bogovima i na ljubav prema 
Elevsiju. No junačka devojka ponovo kliknu: Neću prineti žrtvu bogovima! neću se 
pokloniti kipovima! neću zavoleti neznabožnog Elevsija! Hristu Jedinome klanjam se! 
Hrista počitujem! Hrista volim! 

Tada otac, razjarivši se, dohvati Julijanu i poče je biti bezdušno: bacivši je na zemlju on je 
vucijaše za kosu, gazijaše je nogama, ne kao roditelj već kao mučitelj, bez ikakvog 
roditeljskog sažaljenja; i u tom divljem besu i nezadrživom gnjevu on zaboravi i na 
prirodnu ljubav prema svojoj kćeri. I bijaše je dotle dok sam ne malaksa, tako da blažena 
devojka jedva ostade živa. Posle toga je on posla k njenom vereniku, eparhu Elevsiju, da 
radi s njom šta hoće. A on, preziran njome, o! koliko besnijaše, dišući gnjevom i škrgućući 
zubima na nju, osećajući se veoma ponižen što se ona zgadila na njega i odbacila ljubav 
njegovu. Zato se sada veoma obradova što mu je dopala šaka i što je dobio vlast nad njom. 
I on odmah namisli da joj sudi javno, kao eparh, tobož za nepoštovanje bogova, a u stvari 
vršeći odmazdu za njen prezir prema njemu. 

I eparh Elevsije, sevši na sudištu, naredi da jagnje Hristovo dovedu na ispitivanje. A kada 
sveta devojka Julijana predstade ia sud svome vereniku Elevsiju, i kao zora sinu lepotom 
lica svoga, to svi uperiše oči svoje na nju, diveći se lepoti njenoj. Elevsije pak, čim samo 
pogleda na nju, odmah se jarost njegova ukroti i gnjev se njegov u ljubav pretvori. I on u 
početku ne beše u stanju reći joj ni jednu grubu reč, već joj poče mirno i umiljato govoriti, 
sav obuzet čežnjom za njenom lepotom. I reče joj: Veruj mi, prekrasna device, ako me 
izabereš za svoga muža, bićeš oslobođena svih strašnih muka koje te očekuju, pa makar i 
ne pristala prineti žrtvu bogovima. Ja, te neću primoravati na to, samo pristani na brak sa 
mnom. ‐: Na to nevesta Hristova odgovori: Nikakva me reč, ni muka, ni sama smrt neće 
primorati da stupim s tobom u brak, dok prethodno ne postaneš hrišćanin i ne primiš 
sveto krštenje. ‐ Elevsije reče: I to bih ja učinio, mila, da se ne bojim careva gnjeva: jer kada 
car dozna za to, on će me lišiti ne samo ovog visokog čina već sa njim i samog života. ‐ 
Svetiteljka na to reče: Kada se ti tako bojiš cara smrtnog, vremenog, koji ima vlast samo 
nad telom a ne nad dušom, kako se onda ja mogu ne bojati Cara Besmrtnoga, koji ima 
vlast nad svima carevima i koji gospodari nad svakim dahom i dušom, i kako se ja mogu 
sjediniti bračnom vezom sa neprijateljem Njegovim? Kada bi se ko od tvojih slugu 
sprijateljio sa neprijateljem tvojim, da li bi to bilo prijatno tebi, i ne bi li se ti razgnjevio Na 
tog slugu svog? Zato, ne obmanjuj sebe, niti praznoslovi, nadajući se da me ubediš. Ako 
hoćeš, obrati se i ti k Bogu mome: ako pak nećeš, onda: ubij me, baci me u oganj, pokrij me 
ranama, predaj me zverovima, i stavi me na kakve god hoćeš muke, no ja te poslušati 
neću, jer ti si mi odvratan, i supružanski život s tobom za mene je što i prijateljstvo s 
đavolima, i brak s tobom za mene je što i grob smrdljivi, stavljen pred moje oči. 

Kada Elevsije ču ovo, odjednom se ognju ljubavi njegove dodade oganj gnjeva, lice mu se 
zapali plamenom, i požar jarosti zahvati ga: jer takva je nečista ljubav kada je preziru i 
gade je se. I naredi on da Julijanu obnaže i rastegnu krstoliko vezavši je konopcima za 
ruke i za noge, i da je žestoko biju suvim žilama i prućem. I šest vojnika tukoše svetiteljku 
dugo, dok ne malaksaše tukući je. A ona, iako po prirodi slabi sasud, junački trpljaše. 

Naredivši vojnicima da prestanu sa bijenjem, eparh reče Julijani: Julijano, ovo je samo 
početak tvojih muka; a očekuju te nesravnjeno veće ako ne prineseš žrtvu velikoj Artemidi. 
‐ Mučenica pak, želeći radije podnositi muke nego slušati Elevsija koji je još jednako 
očekivao da će je privoleti na svoj predlog, odgovori: Zaista si bezuman i nerazuman! 
Zašto me i dalje ne mučiš? Šta još čekaš? Ja sam gotovija trpeti muke nego ti mučiti me. 

Tada svetiteljka bi obešena za kosu, i visijaše veliki deo dana, tako da joj se koža na glavi 
odvoji od tela, i lice joj oteče, i obrve joj se pomakoše uvis. A Elevsije, imajući iz ljubavi 
prema njoj još nešto nade, savetovaše je blagim rečima da poštedi sebe. No kada ni blagim 
rečima ni. mnogim molbama ne uspe ništa, on se onda još više razjari i naredi da joj 
usijanim železnim daskama opaljuju slabine, podpaljuju nedra i silno žegu kukove i druge 
delove tela. Zatim skinuvši je sa mučilišta on joj veza ruke naopako, oštrim gvožđem 
probode joj bedra, pa je vrže u tamnicu jedva živu. 

Vrgnuta Na zemlju, sveta mučenica ležaše u tamnici, i moljaše se Bogu govoreći: Gospode 
Bože moj svemogući, nepobedivi u sili i krepki u delima, oduzmi od mene jade ove, i 
izbavi od nagrnulih na me patnji kao što si izbavio Danila od lavova, Teklu od ognja i 
zverova. Otac moj i mati moja ostaviše me, a Ti, Gospode, ne odstupi od mene, nego kao 
što si nekada sačuvao Izrailjce koji su prošli kroz more i potopio njihove neprijatelje, tako i 
mene sada sačuvaj. Elevsija pak koji je ustao na mene, a s njim i Satanu koji se trudi da mi 
omete spasenje, satri, o Nepobedivi Care! 

Dok se Julijana tako moljaše Bogu i molitva joj još beše u ustima, nevidljivi vrag ‐ đavo, 
pretvorivši se u angela svetla, na vidljiv način javi se njoj i reče: Julijana, ti trpiš teške 
muke, a Elevsije ti je priprehmio još teže, i vaistinu nepodnošljive muke. No ti, kad budeš 
izvedena iz tamnice, odmah prinesi žrtvu bogovima, jer ne možeš više trpeti strahovitu 
užasnost muka. ‐ Svetiteljka upita: A ko si ti? ‐ Đavo odgovori: Ja sam anđeo Božji, i pošto 
se Bog mnogo brine o tebi zato me posla k tebi, jer On želi da ti poslušaš eparha, te da telo 
tvoje, satrveno mukama ne pogine. Gospod je milosrdan, pa će ti oprostiti to zbog nemoći 
izmučenog tela tvog. 
Čuvši to, mučenica se užasnu i smuti, jer vide da je ovaj što joj se javio po izgledu anđeo a 
po savetu očigledno đavo. Stoga, uzdahnuvši iz dubine srca, i sa očima punim suza, ona 
reče: Gospode moj, Sazdatelju vaseljene, koga Jedinoga hvale Nebeske Sile i od koga drhti 
mnoštvo demona, ne prezri mene koja radi Tebe stradam, da vrag moj ne bi kadgod 
umesto sladosti podmetnuo mi gorčinu. Molim Te, kaži mi ko je ovaj što mi govori ovakve 
reči? ko je ovaj što sebe naziva slugom Tvojim? 

Tako se zamoli svetiteljka, i odmah bi uslišena, jer s neba se razleže glas koji govoraše: 
ʺBudi hrabra, Julijano, ja sam s tobom! A sa tim što je došao k tebi, radi šta hoćeš, jer ti 
dajem vlast i silu nad njim, i od njega samog doznaj ko je on i zašto je došao k tebiʺ. 

Ovom glasu odmah sledova čudo: uze se na svetoj Julijani razdrešiše, okovi sa njenih 
bedara spadoše, i ona ustade sa zemlje zdrava i krepka telom, a đavo držan silom Božjom 
stajaše i ne mogaše pobeći, jer beše svezan nevidljivim uzama. Sveta mučenica ga dohvati 
kao slugu ništavnog, i stade ga, kao vršeći islećenje na sudu, pitati ko je on, otkuda je, i ko 
ga je poslao. A đavo, mada prepun laži, ipak, primoran silom Stvoritelja koji ga mučaše, 
poče i protiv svoje volje govoriti istinu: 

ʺJa sam, reče on, đavo, jedan od prvih knezova tame, poslan od oca Satane da te kušam i 
prelastim, jer veliku muku doživesmo od tvojih molitava i od tvoje devičanske 
celomudrenosti i od tvog junačkog trpljenja. Ja sam onaj što nekada pagubno savetovah 
Evi u raju da prestupi zapovest Božiju. Ja nahuškah Kajina da ubije svoga brata Avelja. Ja 
naučih Navuhodonosora da postavi zlatnog idola na polju Deiru. Ja prelastih Judejce da se 
klanjaju idolima. Ja premudrog Solomona obezumih izazvavši u njemu strast prema 
ženama. Ja Irodu savetovah da izvrši pokolj dece, a Judi ‐ da izda Učitelja i da sebe obesi. 
Ja podstakoh Jevreje da Stefana zaspu kamenjem, a Nerona ‐ da Petra raspne strmoglavce i 
da Pavla poseče mačemʺ. 

Čuvši to, sveta Julijana učini novo čudo: zadade đavolu nove rane i stavi mu nove uze 
(osim nevidljivih, kojima ga Bog beše svezao), i svezavši ga tako stade ga biti. Za divno je 
čudo kako svetiteljka uzmože neveštastvenog duha svezati veštastvenim uzama i biti! Jer 
sila Božija koja đavola beše svezala i ne davaše mu da beži, i nevidljivo ga kažnjavaše 
zadajući mu istinske bolove, predade ga pod vlast vozljubljenoj nevesti Svojoj. I trpljaše 
đavo bol od ruku devojčinih, kao i od ruku Božijih, jer ujedno sa veštastvenim bičevanjem 
đavo dobijaše i neveštastvenu ranu, onu od koje rod đavolski zaista doživljuje muku. Tada 
đavo poče vapiti i ridati: ʺAvaj meni! ‐ zapomagaše on, ‐ šta ću sada činiti i kako ću 
pobeći? Mnoge sam prevario i u muke vrgao, a sada samog sebe prevarih i u muku uvalih. 
Mnoge sam u okove bacio i ranama oblagao, a sada sam sam devojačkim rukama svezan i 
izranavljen. Mnoge sam porobio sebi, a sada mene drže kao roba i zarobljenika. O, oče moj 
Satano! zašto si me poslao ovamo? Kako nisi znao da ništa nije moćnije od devstva i ništa 
jače od mučeničkih molitava?ʺ 
Tako sveta Julijana svu noć mučaše đavola. Sutradan pak izjutra eparh naredi da Julijanu, 
ako je živa, izvedu iz tamnice. A svetiteljka idući vucijaše za sobom i đavola, i baci ga na 
jedno đubrište na koje naiđe putem. Zatim ona predstade eparhu Elevsiju sijajući 
pređašnjom krasotom i lepotom lica i zdrava svim telom, kao da nikada nije stavljana ni 
na kakve muke. Začuđen, mučitelj je upita: Reci mi, Julijano, kada i kako si se naučila 
takim mađijama? I kakom se veštinom ti tako brzo isceli od rana, te na tebi ni traga nema 
od njih? ‐ Svetiteljka odgovori: Ne znam ja nikakve mađioničarske veštine, nego mene 
isceli neiskazana i svemoguća sila Božija, koja ne samo tebe već i oca tvoga Satanu posrami 
a mene načini daleko moćnijom od obojice vas. I ti, i gospodar tvoj đavo, u mene ste pod 
nogama, jer ja svezah gospodara tvog kome ti služiš, i muke što su od tebe niušta ne 
uračunah. Tako Hristos moj uništi ovde vašu silu, a tamo ‐ tebi i ocu tvome, i vašim 
slugama, ugotovi oganj večni i strašni tartar i tamu najkrajnju i crvlje neuspavljivo, što ćeš 
i naslediti uskoro. 

Međutim mučitelj, čuvši iz svetiteljkinih usta o ognju večnom, odmah naredi da se spremi 
veliki oganj vremeni. I bi peć veoma usijana, i u nju sveta Julijana bačena. A ona, stojeći 
nepovređena u plamenu ognjenom, moljaše se ka Gospodu; i pusti iz očiju svojih suze, i 
odjednom sitne kaplje suzne postadoše kao dve velike reke, i ugasiše sav oganj. 

Ovo čudo veoma udivi sav narod Nikomidijski, i poverova u Hrista oko pet stotina ljudi i 
sto trideset žena. Svi oni kao jednim ustima kliknuše: Jedan je Bog, Jedan ‐ Onaj koga 
proslavlja mučenica Julijana; i mi verujemo u Njega, a odričemo se neznabožnog 
idolopoklonstva. Mi smo hrišćani! Neka dođe na nas mač, neka dođe oganj, neka dođe 
koja bilo najstrašnija smrt, mi smo gotovi zajedno sa Julijanom umreti za Jedinog Istinitog 
Boga! 

Kad oni to gromko govorahu, eparh odmah naredi da se dovedu naoružani vojnici. 
Vojnici izdvojiše sve koji su poverovali u Hrista od sakupljenog na gledalištu naroda, pa 
ih sve do jednoga mačem posekoše, kao što bi naređeno. A oni svi s radošću priklonjahu 
pod mač glave svoje, i umirahu za Hrista, krštavajući se u svojoj vlastitoj krvi. 

Posle toga mučitelj, dišući neukrotivom jarošću, naredi da svetu Julijanu bace nagu u silno 
klokoćući kazan i da je dugo kuvaju kao neko jelo. No taj kazan bi za svetiteljku kao toplo 
kupatilo posle mnogih trudova, jer ni najmanje ne naškodi njenom telu, nego je samo 
omivaše, kao u izvrsnom kupatilu, jer k njoj siđe Anđeo Gospodnji i sačuva je 
nepovređenom. Međutim oganj iz peći suknu na one što stajahu naokolo i učini ono što 
nekada učini peć Vavilonska: sve koje doseže ‐ u pepeo sažeže. Zatim i kazan prepuče, i 
mučenica iziđe iz njega čitava. Narod je s divljenjem okruži kao visoku kulu, jer svetiteljka 
stvarno beše viša od svih rastom. 

Videći sve to mučitelj beše u nedoumici šta da još preduzme, pošto sva upotrebljena 
mučenja ne postigoše željeni cilj. I on osećajući se ismejan i posramljen od devojke, stade 
čupati sebi kosu, lice grebati, haljine na sebi cepati, i od silne jarosti hule i uvrede na 
bogove svoje rigati, jer eto on im služi a oni ne biše u stanju jednu devojku pobediti. Zatim 
on osudi svetu mučenicu Julijanu na posečenje mačem. 

Međutim đavo, onaj što svetiteljkom beše svezan u tamnici, ponovo dođe, i stojeći 
podaleko (jer se još bojao svete mučenice i sećao batina koje dobi od nje) u vidljivom 
obliku kao čovek, radovaše se njenoj osudi na smrt i podsticaše vojnike da mučenicu što 
pre uzmu i pogube. A kad sveta devojka strašnim pogledom pogleda na njega, on odmah 
uzdrhta i povika: O, teško meni! Ova nemilosrdnica hoće da me ponovo ščepa svojim 
rukama! ‐ I viknuvši to da svi čuju, đavo iščeze. 

Vojnici pak uzeše mučenicu i povedoše na posečenje. I iđaše svetiteljka radosna i vesela, 
kao na svadbu, hitajući u dvore. I pomolivši se koliko željaše, ona prikloni pod mač svetu 
glavu svoju, i bi posečena mačem; i sjedini se sa vozljubljenim Ženikom svojim ‐ Hristom 
Gospodom, za koga od duše postrada.[2] A neka Rimljanka po imenu Sofija, koja se u to 
vreme nekim svojim poslom nalazila u Nikomidiji, pa se vraćaše natrag u Rim, uze sa 
sobom telo mučenice Hristove Julijane, i odnese ga svojoj kući. Kasnije ona podiže u ime 
svete Julijane divnu crkvu, dostojnu takve mučenice, i svečano položi u njoj svete mošti 
njene. 

Međutim Elevsija ubrzo postiže kazna Božija: kada on plovljaše po moru, podiže se bura, 
razbi lađu, i svi što behu na lađi potonuše. No Elevsije, Na veliku nesreću svoju i muku, ne 
udavi se nego dopliva do nekog ostrva, gde ga psi rastrgoše i pojedoše. I tako sramno i 
bedno pogibe ovaj bezbožnik, doživevši zasluženu odmazdu prema delima svojim: za 
ubistvo nevine i svete devojke Julijane. 

Takav beše podvig neveste Hristove Julijane, takova ljubav njena prema Hristu, takav 
mučenički kraj njen. 

Verena ona bi za Elevsija u devetoj godini njenoj od roćenja, a u osamnaestoj godini svojoj 
ona se krvlju svojom unevesti Ženiku Besmrtnome, položivši za Njega dušu svoju, i sada 
se veseli u nebeskim dvorima sa Hristom Gospodom, od svakog stvorenja slavljenom u 
beskonačne vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

TEMISTOKLA 

  

KAO čobanin čuvaše Temistokle mladi ovce u nekom polju blizu grada Miri Likijskoga.[3] 
U to vreme mučitelji hrišćana, po naređenju cara Dekija i namesnika Asklipija, gonjahu 
svetog Dioskorida, pa naiđoše na Temistokla u polju i pitahu, da li on vide gonjenoga, i da 
li zna gde se krije. Temistokle, iako je znao, ne hte prokazati, nego još izjavi da je i sam 
hrišćanin. Zato bi izveden pred namesnika Asklipija. No mladi čobanin i pred 
namesnikom neustrašivo ispovedi svoju veru u Gospoda Hrista. Namesnik naredi da ga 
biju. I toliko ga biše po stomaku, da mu se utroba prosu. Zatim ga obesiše na mučilišno 
drvo. Posle toga ga skinuše i vukoše po oštrim gvozdenim grebenima, te mu sve telo bi 
izranavljeno i pokidano, i on predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu, od koga dobi 
venac mučeništva.[4] 

  

  

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

PETRA,  

mitropolita Kijevskog i cele Rusije 

  

OVAJ blaženi Petar rodio se u zemlji Volinskoj[5] od pobožnih hrišćanskih roditelja. Dok 
on još beše u utrobi matere svoje, u osvitak jedne nedelje, mati njegova vide ovakvo 
viđenje: ona drži u svojim rukama jagnje, kome između rogova izrasta veoma lisnato 
drvo, puno cvetova i roda, a među granama njegovim bejahu mnoge sveće koje svetljahu i 
puštahu iz sebe divan miris. ‐ Probudivši se, ona beše u nedoumici odnosno neobičnog 
viđenja; no kasnije Gospod oprgpzda to viđenje, obogativši Svojim darovima njenoga sina. 

Kada navrši sedam godina, Petar bi dat da se uči svetim knjigama. Spočetka on je teško 
učio, zbog čega njegovi roditelji ne malo tugovahu. A to bi radi toga, da bi on dobio 
knjižnu mudrost više od Boga nego od ljudi. I stvarno, blaženi dečak Petar dobi je na 
ovakav način. Jednom vide on u snu gde k njemu dođe neki čovek u arhijerejskim 
odeždama i reče mu: ʺČedo, otvori usta svoja!ʺ ‐ A kad Petar otvori usta, pojavljeni se 
desnom rukom dotače jezika njegova, i blagoslovivši ga sladošću ispuni grlo njegovo. ‐ 
Probudivši se, dečak Nikoga ne vide, samo oseti kako mu je srce puno sladosti i veselja. 

Od toga vremena blaženi dečak Petar stade brzo shvatati ono čemu ga učitelj učaše; i za 
kratko vreme izuči sve Sveto Pismo, i prevaziđe u učenju sve svoje vršnjake. A kad napuni 
dvadeset godina, Petar ode u manastir, blizak njegovom mestu rođenja, i bi primljen u 
bratstvo. Tamo se zamonaši, i beše vrlo poslušan u manastirskim poslovima, noseći u 
kujnu vodu i drva i perući bratiji vlasenice. Pritom on i zimi i leti ne ispuštaše od svoga 
pravila: pre svih je dolazio na crkveno bogosluženje, i poslednji izlazio; u crkvi je stajao sa 
strahom, vrlo pažljivo slušao Božansko Pismo, nikada se nije naslanjao na zid, nastavniku 
je svom svagda bio poslušan, i bez lenjosti služio bratiju smireno i ćutke. Po želji 
nastojatelja on bi proizveden za đakona, zatim i za prezvitera. Nauči se on malati i svete 
ikone; i kada ih malaše on se svim umom i mišlju odvajaše od zemaljskog, i sav pogružen 
u bogorazmišljanje on se žudno pružaše ka dobrodeteljnom, vrlinskom življenju. Posle 
dosta dugog prebivanja u ovom manastiru blaženi Petar se sa blagoslovom nastojatelja 
udalji u mesto pusto i usamljeno, i načini sebi obitalište na reci Rati,[6] i podiže crkvu u 
ime Spasa našega Isusa Hrista. I za kratko vreme k njemu se sabra mnogo bratije. A 
svetitelj beše blage naravi i nezlobiv, i smatraše sebe najposlednjijim od sviju; s tihošću i 
krotošću poučavaše sve; od srca davaše milostinju; nikada prosjaka i stranca on ne otpusti 
prazna, tako da i do kneza dopre glas o njegovom vrlinskom življenju. Zbog toga svi njega 
poštovahu, i svi primahu od njega reč poučenja. 

U to vreme stiže u Rusiju iz Carigrada mitropolit Maksim,[7] poučavajući narod 
bogopredanom učenju. Došavši k njemu sa svom bratijom radi dobijanja blagoslova, 
blaženi Petar mu podari ikonu Presvete Vladičice naše Bogorodice koju sam beše izradio. 
Svetitelj Božji blagoslovi njega i bratiju, i primivši svetu ikonu držaše je kod sebe u velikoj 
časti. 

Nakon ne mnogo vremena, pošto se prestavi mitropolit Maksim, neki iguman Gerontije 
drznu se te uze arhijerejsko odejanje, utvar i pastirski žezal, a i onu ikonu koju blaženi 
Petar beše izradio i mitropolitu Maksimu podario, pa otputova u Carigrad želeći postati 
ruskim mitropolitom. Tada knez Volinske krajine[8] stade predlagati blaženome Petru, 
nekada sam ga moleći, nekada ga preko bojara privolevajući, da ide u Carigrad radi 
posvećenja na presto Kijevske mitropolije. Jer niko ne beše naklonjen Gerontiju zbog 
drskosti njegove što je bez savetovanja i izbranja pohitao da se dokopa arhijerejskog čina: 
ne ulazeći na vrata nego prelazeći na drugom mestu (Jn. 10, 1). Blaženi pak Petar dugo nije 
hteo i odbijao je, ali najzad, umoljen od kneza i od velmoža i od sveštenoga sabora, on 
krenu u Carigrad. A knez već beše poslao odnosno njega molbu svjatjejšem patrijarhu 
Carigradskom i svemu saboru njegovom, u kojoj izražavaše svoju želju da vidi Petra na 
arhijerejskom prestolu. 

Međutim Gerontije, kada dođe na obalu morsku i krenu morem u Carigrad, njegova 
plovidba ispade nepovoljna: jer se podiže silna bura i udariše suprotni vetrovi i valovi, te 
on zakasni na tom putu ne malo vremena. A blaženom Petru na tom istom moru bejaše tih 
i povoljan vetar, i on preplovi more kao u snu. Gerontiju pak javi se u snoviđenju 
gorespomenuta ikona Presvete Vladičice i reče mu: ʺUzalud se trudiš, starče, jer neće doći 
na tebe arhijerejski čin koji ti išteš. No onaj koji ikonopisa mene, Ratski iguman Petar, 
služitelj Sina moga i Boga, i moj, biće uzveden na arhijerejski presto, i mudro će rukovoditi 
ljude, za koje Sin moj Hristos Gospod proli krv Svoju, od mene primljenu, i bogougodno 
će poživeti, i u starosti dobroj s radošću će preći ka Vladaru svihʺ. ‐ Trgnuvši se iz sna, 
Gerontija obuze strah, i on ispriča viđenje svima. 
Kada prepodobni otac naš Petar doputova u Carigrad, patrijarhom Carigradskim beše 
tada Atanasije, muž divan, koji vrlinama svojim ukrašavaše presto vaseljenski.[9] Kada 
blaženi Petar uđe u hram Svete Sofije k patrijarhu, hram se napuni divnog mirisa; patrijarh 
Duhom Svetim razumede da ovakav miomir bi zbog dolaska Petrova, i on s radošću 
blagoslovi Petra. Zatim, saznavši razlog njegovog dolaska, patrijarh sazva Svešteni Sabor i 
po običaju proučiše stvar. Petar se pokaza dostojan arhijerejstva, budući prednaznačen za 
to pre svoga rođenja. 

Tako patrijarh, služeći Božanstvenu službu, posveti ovog divnog Petra za arhijereja;[10] 
pri tome lice ugodnika Božjeg, u vreme posvećenja, tako zasija, da se svi divljahu i 
govorahu: ʺVaistinu je ovaj čovek po naređenju Božjem došao k namaʺ. I svi se ispuniše 
duhovne radosti. 

Posle nekoliko dana stiže u Carigrad i Gerontije, i teška srca ispriča sve što ga je snašlo. A 
patrijarh, primivši od njega arhijerejsko odjejanje, česnu ikonu, pastirski žezal i crkvene 
utvari, sve to predade u ruke istinitome pastiru ‐ Petru. Zatim svjatjejši patrijarh, pošto u 
toku mnogo dana dovoljno pouči svetog i blaženog Petra, on ga blagoslovi i česno otpusti 
iz Carigrada. 

Sveti Petar, stigavši u svoju mitropoliju, dade svima mir i blagoslov, i revnosno učaše 
povereno mu Bogom stado, prelazeći iz mesta u mesto. No lukavi vrag ne otrpe ovu 
dobru delatnost, nego priredi svetitelju ovu smetnju: nahuška neke da ga ne priznaju za 
arhijereja. No mnogi od takvih se potom pokajaše, primiše svetitelja, i pošto mu se 
pokorpše dobiše od njega oproštaj. 

Nakon izvesnog vremena vrag izazva zavist prema svetome Petru u episkopu Tverskom 
Andreju, koji, ne obuzdavajući jezik svoj, stade o pravedniku širiti razne klevete, i 
napisavši o njemu mnoge lažne i hulne reči posla svjatjejšem patrijarhu Atanasiju. 
Patrijarh se začudi, i smatraše to neverovatnim, ali pošto klevete behu teške, posla on 
jednoga OA crkvenih klirika u Rusku zemlju, i tada bi sazvan sabor u gradu Perejaslavu. 
Na saboru tom prisustvovahu episkop Rostovski Simeon, iguman Pečerski prepodobni 
Prohor, knezovi, velmože, sveštenici, monasi i veliko mnoštvo drugih. Kada na sabor bi 
prizvan Tverski episkop Andrej, stvar se stade isleđivati, i kada lažni svedoci istupiše 
protiv svetoga Petra, nastade veliki metež. Tada se vinovnik zla ne sakri, nego bi pred 
svima obelodanjen. Jer Andrejeva zloba i kleveta biše izobličeni, i lažljivi klevetnik bi pred 
svima posramljen i ponižen. A sveti Petar mu ne učini ni najmanje zla nego mu oprosti; i 
pošto sve pouči dovoljno on s mirom raspusti sabor. Sam pak trudovima dodavaše 
trudove, stostruko umnožavajući dani mu talant i budući otac sirotama. 

U to vreme pojavi se neki jeretik Seit, koji propovedaše učenje protivno Crkvi Hristovoj i 
pravoslavnoj veri; svetitelj ga Božji odluči i predade anatemi, i zloćudni jeretik uskoro 
pogibe zlom smrću. 
Posle toga ugodnik Božji Petar dođe u slavni grad Moskvu; u njemu tada vladaše 
blagoverni veliki knez Jovan Danilovič,[11] ukrašen svima vrlinama, milostiv k ništima i 
sveštenstvu, ljubitelj hramova i poslušatelj svetih knjiga. Svetitelj ga veoma zavole, i poče 
živeti u tom gradu više nego u drugim mestima. Savetova on blagovernome knezu da u 
Moskvi podigne crkvu od kamena u ime Uspenija Presvete Vladičice naše Bogorodice i 
Prisnodjeve Marije, ovako mu govoreći: Ako me poslušaš, sine moj, i podigneš hram 
Presvetoj Bogorodici, onda ćeš se i sam proslaviti više od drugih knezova, i grad tvoj biće 
slavljen: svetitelji će poživeti u njemu i spustiće se ruke njegove na neprijatelje njegove, i 
Bog će se u njemu proslaviti, a i kosti će moje ovde položene biti. 

Poslušavši savet svetiteljev, knez se revnosno dade na zidanje crkve.[12] Pošto crkvi biše 
položeni temelji, zidanje se iz dana u dan odvijaše, i sam svetitelj se staraše, da bi zidanje 
svaki dan brzo napredovalo. 

Kratko vreme pre blažene končine svetoga Petra knez Jovan Danilovič usni ovakav san: 
stoji visoka gora, a vrh joj pokriven snegom; i najednom sneg se istopi i iščeze. ‐ Kada knez 
ispriča svetitelju ovaj san koji ga uznemiri, svetitelj mu reče: Visoka gora, to si ti, kneže; a 
sneg, to sam ja ništavni koji uskoro treba da otidem iz ovog života u život večni. 

Providevši, po Božjem otkrivenju, svoj bliski odlazak iz ovog sveta, svetitelj Božji sam 
svojim rukama načini sebi grob u blizini oltara građene crkve Presvete Bogorodice. I kada 
grobnica bi gotova, svetitelj ponovo imade otkrivenje od Boga o svome prestavljenju. Sav 
ispunivši se radosti, svetitelj ode u crkvu i odsluži Božanstvenu službu, pomolivši se za 
sve pravoslavne careve i knezove, za svoga duhovnog sina ‐ blagočestivog kneza Jovana i 
za sve blagočestive hrišćane zemlje Ruske; spomenu i preminule; i pričesti se Svetim 
Tajnama. 

Vrativši se iz crkve on prizva sav klir, i pošto im po običaju dade pouku on ih otpusti. U to 
vreme ugodnik Božji činjaše mnoge milostinje ništima i ubogima, crkvama i manastirima i 
sveštenicima. Međutim on slabljaše telom. A kada nastade dan odlaska njegova, on prizva 
k sebi gradonačelnika Veljaminova, pošto u to vreme kneza ne beše u gradu, i reče mu: 
Čedo, evo ja odlazim iz ovog života, a milom sinu mome knezu Jovanu, i njegovom 
potomstvu, ostavljam zanavek milost i mir i blagoslov Božji. ‐ Zatim izloživši i druga 
zaveštanja, sveti Petar mu uruči kesu sa novcem, za dovršenje crkve. Onda, davši svima 
mir, on poče služiti večernje, i kada mu molitva još beše u ustima, i sam on podiže ruke k 
Bogu, duša njegova otide ka Gospodu.[13] 

Knez pak čuvši za prestavljenje svetiteljevo, ucveljen hitno dođe u grad sa svima 
velmožama; i sav narod plakaše i tugovaše zbog svetiteljevog prestavljenja. Pošto 
svetiteljevo telo bi položeno na odar, ponesoše ga po običaju k crkvi. U to vreme neki 
čovek, posednut neverjem, probi se kroz narod k telu svetiteljevom, i stade mu u duši 
svojoj nanositi uvrede, misleći: Ko je ovaj mrtvac u čijem sprovodu učestvuje sam knez i 
toliki narod, i zbog čega mu se odaje tolika počast? 
Kada on pomisli to, tog časa ugleda svetitelja kako sedi na odru i blagosilja na obe strane 
narod za sve vreme dok ga ne donesoše do groba. Tada se taj čovek uveri u svetost 
ugodnika Božjeg, i ispriča narodu ono što vide. Svete pak mošti blaženoga Petra položiše 
u grob koji on sam beše spremio sebi, gde i danas one počivaju, čineći čudesa onima koji 
im sa verom pribegavaju. Tako, mladić neki, kome od rođenja ruke behu oduzete i 
potpuno nepokretne, dođe na grob ovoga svetitelja moleći se sa suzama, i odmah mu se 
ruke isceliše i postadoše zdrave. Zatim svetitelj isceli jednog zgrčenog čoveka, i darova 
sluh gluvome. Jednome pak, koji mnogo godina beše slep, kada dođe i pripade molitvi, on 
iznenada otvori oči. I mnoga druga dobročinstva i do danas čudotvorno bivaju onima koji 
s verom dolaze k česnoj raki svetitelja Petra, u čast i slavu u Trojici slavljenome Bogu 
vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PROKOPIJA VJATSKOG,  

Hrista radi jurodivog 

  

BLAŽENI Prokopije seljački sin iz sela Korjažinske, nedaleko od grada Hlinova, u Vjatskoj 
oblasti, u Rusiji. U svojoj dvadesetoj godini uzeo na sebe podvig jurodstva, Gospod ga 
proslavio darom prozorljivosti i čudotvorstva. Predskazao svoju končinu; bio zaklan od 
srodnika 1627. godine. Svete mošti njegove, proslavljene isceljenjima, nalaze se u 
Uspenskom Trifonovskom manastiru, u Vjatskoj oblasti. 

  

  

STRADANjE SVETE 

JULIJANIJE,  

kneginje Vjazemske 

  

SVETA Julijanija beše supruga kneza Simeona Mstislavoviča Vjazemskog, koji je služio na 
dvoru Jurija Svjatoslaviča kneza Smolenskog. Svojom čestitošću sveta Julijanija služi kao 
obrazac uzvišene supružanske celomudrenosti. U vreme življenja svog u izgnanstvu u 
gradu Toržki, Jurije je ne jedanput bezuspešno pokušao da oskvrnavi kneginju Julijaniju, 
ženu neobične lepote. Najzad Jurije ubi Simeona, nadajući se da će posle toga lakše dobiti 
njegovu suprugu. Celomudrena Julijanija se usprotivi skotskoj strasti Jurijevoj, i ovaj je u 
jarosti iskasapi mačem, 1406. godine. Česne mošti svete Julijanije, proslavljene čudesima, 
počivaju u sabornoj crkvi grada Toržka. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Eparh ‐ upravnik oblasti; upravnik grada, gradonačelnik. 

2. Sveta Julijana i s njom 500 ljudi i 130 žena postradaše 304. god. 

3. Likija ‐ južna primorska oblast Male Azije, ulazila u sastav Pamfilije. Car Teodosije 
odvoji je od Pamfilije, pri čemu Miri postade glavni grad Likije. Posle 395. godine 
Likija postade oblast Vizantijske carevine. 

4. Sveti Temistokle postradao 251. godine. 

5. Volinj ‐ jugozapadni deo Rusije. 

6. Reka Rata utiče s leve strane u gornji tok zapadnog Buga. ‐ Manastir sv. Petra, 
podignut u ime Spasa (Preobraženski), sada ne postoji. Na njegovom mestu postoji 
selo, sa crkvom Spasa. 

7. Sveti Maksim, poreklom Grk, upravljao Ruskom crkvom od 1283.do 1304. god. 

8. Reč je o knezu Galicko‐Volinskom Juriju Ljvoviču. Ovaj knez je bio vrlo moćan; 
vladao je celom Galicijom; on se čak nazivao carem Rusije. 

9. Atanasije II ‐ patrijarh Carigradski od 1303. do 1311. godine. 

10. Sveti Petar postavljen za mitropolita cele Rusije 1308. godine, treće godine po 
prestavljenju mitropolita Maksima. 

11. Veliki knez Moskovski Jovan I Danilovič Kalita, unuk svetog Aleksandra Nevskog, 
sin svetog Danila, osnivača Moskovske kneževine;knezovao od 1328. do 1340. 
godine; nazvan Kalita, jer, odlikujući se ljubavlju k ništima, stalno nosio sa sobom 
radi udeljivanja kalitu (= torbu) sa novcem. 
 12. Tojest Uspenske saborne crkve. Docnije, za knezovanja velikog kneza Jovana III 
Vasiljeviča, na mesto nje podignuta današnja saborna crkva, osvećena 1470. godine. 

13. Sveti mitropolit Petar upokojio se 21. decembra 1326. godine.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
22. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE 

ANASTASIJE UZOREŠITELNICE 

i drugih s njom 

  

PREKRASNA među ženama Anastasija bi rođena u znamenitom gradu Rimu. Visokog 
roda, ona svojom telesnom i duševnom krasotom, svojom dobrom naravi i krotošću 
prevazilažaše sve. Otac joj, ugledni senator, beše neznabožac; a majka joj beše hrišćanka, i 
zvaše se Fausta. Još u ranom detinjstvu majka poveri Anastasiju radi učenja knjige nekom 
Hrisogonu, čoveku čuvenom po mudrosti i čestitom po životu hrišćaninu pobožnom i 
veoma iskusnom u božanskim stvarima, a kasnije i mučeniku. Od ovog svetog čoveka 
Anastasija se nauči ne samo pismenosti nego i tome: da je Jedini Istiniti Bog ‐ Alfa i 
Omega, Početak i Kraj celokupne vidljive i nevidljive tvorevine, i da je On konačni cilj svih 
pobožnih želja, srca ljudskog. Takvom poznanju i ljubavi božanskoj nauči se Anastasija, i 
usrdno izučavaše hrišćanske knjige, dan i noć poučavajući se u zakonu Gospodnjem i 
utvrđujući srce svoje u ljubavi Božjoj. 

Pošto završi svoje učenje kod Hrisogona, Anastasija se veoma proču, i svi je hvaljahu kao 
mudru i kao divnu. A kada joj zatim blažena majka Fausta otide iz ovoga života, otac dade 
Anastasiju silom i protiv njene volje za nekog visokorodnog vlastelina Publija, po veri 
neznabošca. I bi odvedena 

Anastasija u dom ženikov: verna k nevernom, jagnje Hristovo k vuku. Ali Anastasiju 
čuvaše Bog, ka kome ona uzdisaše dan i noć plačući srcem, te ona ne izgubi devičanstvo 
svoje, i nečisti muž ne oskvrnavi čisto telo njeno. Jer Anastasija, izgovarajući se na žensku 
boleet, koja je tobož svakodnevno i neprestano muči, tvrđaše mužu da nije sposobna za 
telesnu vezu s njim. Zbog toga je muž ponekad kinjaše i zlostavljaše, no njen Anđeo 
Hranitelj joj nevidljivo pomagaše i iz ruku muževljevih spasavaše. I tako ona stalno 
ostajaše devojka. 

Anastasija je često, krišom se oblačeći u proste ubožjačke haljine, tajno odlazila od kuće, 
praćena samo jednom vernom robinjom, obilazila sve tamnice, zlatom potkupljivala 
tamničke stražare, i posećivala sužnje koji tamnovahu radi Hrista. I služaše im 
bogobojažljivo i s ljubavlju: perijaše im ruke i noge, otiraše im krv, prevezivaše im rane, 
čišćaše im ćelije, davaše im ponude svakome prema njegovoj potrebi, pa se onda vraćaše 
kući. No ovo Anastasijino često posećivanje tamnica ne ostade tajna za njenoga muža, i on 
se još jače razgnjevi na nju. Istina, on je i ranije kinjaše što ne odgovara svojim bračnim 
dužnostima. Ali kada mu nesrećna robinja, koja je pratila Anastasiju za vreme tih 
posećivanja tamnica, ispriča sve, on strahovito izbi Anastasiju, zatvori je u kući, i postavi 
joj stražu da prag od kuće ne prekorači. I tugovaše sveta Anastasija zbog Hristovih sužanja 
što ih ne posećuje, što im ne služi, i što im ne nosi ponude. No naročito paćaše zbog 
učitelja svog, svetog Hrisogona, što ga ne vidi. Jer on već dve godine ležaše u tamnici, 
trpeći mnoge i razne muke. Ranije, dok je bila slobodna, Anastasija je često odlazila k 
njemu; ali sada zatvorena i stražom čuvana, ona to nije mogla činiti. Muž pak osobito silno 
zlostavljaše Anastasiju otkako joj umre otac, čijeg ogromnog imanja ona ostade jedina 
naslednica, pošto on nije imao druge dece. Publije, ne voleći Anastasiju zbog njenog 
izbegavanja telesnih bračnih veza, nameravaše da umori Anastasiju, i tako postane 
naslednik celokupnog imanja njenog, pa da sebi dovede drugu ženu. I muž smatraše svetu 
devojku Anastasiju kao zarobljenicu i robinju, i zlostavljaše je i mučaše svakodnevno. To 
se vidi iz pisma koje ona krišom posla svetom Hrisogonu po jednoj starici. To pismo glasi: 

ʺSvetom ispovedniku Hrisogonu, Anastasija. Premda otac moj bejaše idolopoklonik, ali 
majka mi bejaše hrišćanka i sav život provede pobožno i čisto u hrišćanskoj veri. Ona me 
još od povoja načini hrišćankom. Po njenom odlasku iz ovoga sveta ja pod moranjem 
primih na sebe jaram muža bogohulnika. Ali po velikom milosrđu Božjem, izbegavajući 
muževljevu postelju izmišljenom bolešću, ja danju i noću grlim stope Gospoda mog Isusa 
Hrista. Međutim muž hvasta se mojim nasledstvom i troši ga sa nedostojnim i poganim 
idolopoklonicima, mene je kao vračaru i bogohulnicu stavio pod taku svirepu stražu, da 
očekujem smrt. I stvarno, meni ništa drugo ne ostaje nego da ispustim dušu i padnem 
mrtva. Mada ću se u smrti veseliti zbog ispovedanja Gospoda mog Isusa Hrista, ipak silno 
tugujem što gledam gde se sva moja bogatstva koja sam obećala Bogu, rasipaju rukama 
ljudi neznabožnih i tuđih Bogu. I toga radi molim te, o čoveče Božiji, zamoli usrdno 
Vladiku Hrista: da moga muža ili ostavi u životu ako providi da će se kad tad obratiti veri; 
ili ako će zauvek ostati u neznaboštvu, onda neka naredi da on iziđe iz sredine živih i 
ustupi mesto onima koji počituju Boga. Jer bolje mu je umreti nego Sina Božjeg ne 
ispovedati i smetati onima koji Ga ispovedaju. Sam Hristos mi je svedok da ću se, ako 
budem slobodna, priljubiti stopama svetih i starati se svim srcem o njima, kao što sam i 
bila počela. Spasavaj se, čoveče Božji, i mene pominjiʺ. 

Sveti Hrisogon posla Anastasiji u odgovor ovakvo pismo: ʺHrisogon Anastasiji. Tebi, koja 
se nalaziš usred bure i nemira ovoga sveta, uskoro će idući po vodi doći Hristos i jednom 
rečju naređenja Svog utišati sve đavolske oluje što su navalile na tebe. Stoga, kao da si na 
sredini mora, očekuj Hrista koji će doći k tebi, i u srcu svom vapij sa prorokom govoreći: 
Što si klonula, dušo moja, i što me smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću ga još slaviti, 
spasitelja moga i Boga moga (Psal. 41, 6). Nadaj se dvostrukom daru od Boga: jer tebi će se 
i vremeno nasledstvo povratiti i nebesko pripremiti. A Gospod radi toga dobrotvorstvo 
Svoje produžuje kroz teške doživljaje, da ne bismo smatrali da je rđavo ono što nam On 
daje: jer ti Gospod ne nanosi štete nego te kuša. I ovo znaj, zaštita nije sigurna kada biva 
od čoveka, jer Sveto Pismo kaže: Proklet čovek koji se uzda u čoveka; i blagosloven čovek 
koji se uzda u Gospoda (Jerem. 17, 5. 7). Čuvaj se čvrsto i budno od svih grehova; i samo 
od Boga išti utehe, držeći zapovesti Njegove. Tebi će se skoro povratiti mirno vreme; i 
usred noćne tame posetiće te svetlost cvetnog dana; i granuće ti sunčano vedri dani iza 
minule zime, da bi ti svima koji stradaju za ime Hristovo pružala vremenu utehu, i sama 
ćeš se bez sumnje udostojiti večne utehe. Spasavaj se o Gospodu i moli se za meneʺ. 

Posle malo vremena Anastasija, svirepo i smrtno izmučena od zlog i neznabožnog muža, 
napisa svetom Hrisogonu ovako: ʺIspovedniku Hristovom Hrisogonu Anastasija. Kraj 
dođe telu mome; pomeni me, da bi izlazeću dušu moju primio Gospod, za ljubav koga 
trpim ono što ćeš čuti iz usta ove stariceʺ. 

Sveti Hrisogon joj odgovori ovakvim pismom: ʺHrisogon Anastasiji. Svetlosti uvek 
prethodi tama, a posle bolesti vraća se zdravlje, i posle smrti nastupa život. Jednim se 
završetkom završavaju i neprijatnosti sveta u blagopolučnosti: da očajanje ne bi vladalo 
Ojađenima i prazno kočoperenje radosnima. Jedno je more na koje izlaze čamci tela naših, 
i pod jednim krmanošem plove duše naše. No čamci nekih su jači, i bure im ne škode; a 
drugih su slabi, i u pristaništu su blizu potopljenja: jer je blizu vreme da poginu oni koji ne 
pomišljaju stići u spasonosno pristanište. Ti pak, o besprekorna služiteljko Hristova, svom 
mišlju priveži sebe za krst Hristov, i pripremi sebe za delo Gospodnje. A kad u tom delu 
poslužiš po svojoj želji, tada ćeš sa slavom mučeništva preći ka Hristuʺ. Ovim pismom 
sveti Hrisogon izreče proročanstvo o skoroj pogibiji Publija, zlog muža Anastasijinog. U te 
dane car posla Publija sa izaslanicima caru Persijskom. I kad putovahu morem, iznenada 
nastade bura, i Publije potonu i udavi se, te tako bednik pogibe sa hukom. Sveta pak 
Anastasija izbavi se kao ptica iz lovačke mreže, sačuvavši svoje devičanstvo, i primi 
celokupno nasledstvo što joj beše ostalo posle roditelja. I stade opet obilaziti tamnice, 
služeći svetim stradalcima Hristovim ne samo imanjem svojim, nego ih i tešeći mudrim i 
blagorazumnim rečima, i pobuđujući ih na junačko trpljenje i neustrašivu smrt za Hrista. 
U to vreme car Dioklecijan se nalažaše u Akvileji[1] i staraše se na sve moguće načine da 
mu nijedan hrišćanin ne umakne i sakrije se. Iz Rima ga izvestiše da su tamnice prepune 
hrišćana i da ih muče raznovrsnim mukama, ali se oni ne odriču Hrista svog. Svima je 
njima učitelj Hrisogon; njega svi slušaju, i čvrsto se drže njegovog učenja. Tada car naredi 
da sve stave na muke i umore na razne načine, samo da Hrisogona pošalju k njemu. Jer 
mišljaše car, ako Hrisogona pobedi, lako će onda savladati sve ostale hrišćane. 

Kada svetog Hrisogona vođahu k caru na sud, Anastasija iđaše za njim izdaleka. 
Ugledavši svetitelja, car mu najpre stade govoriti vrlo blago: Hrisogone, primi dobar savet: 
pređi u našu veru i ugodi bogovima, a sebi izaberi veselje mesto nevolja, i korisno mesto 
nekorisnog. Još znaj da ću te ne samo osloboditi muka i darovati ti slatko videlo, nego ću 
te odmah postaviti i za eparha velikoga grada Rima. ‐ Svetitelj odgovori: Ja poznadoh 
jedinoga Boga, i On mi je slađi od svakoga videla, miliji od svakoga života, skupoceniji od 
svakog blaga. U Njega i srcem verujem; Njega i ustima ispovedam, i dušom počitujem, i 
kolena svoja pred njim preklanjam javno; a mnoge bogove tvoje, i basne, i demone, 
nipošto neću poštovati, jer o njima mislim što i Sokrat, koji kaže: Od njih treba bežati svom 
snagom, jer su varalice ljudi i poznati dušeubice. Darovi pak i počasti koje mi obećavaš, za 
mene ne znače ništa do san i senku. 

Ne podnoseći ovako smele reči Hrisogonove, car naredi vojnicima da odmah odvedu 
Hrisogona u zabačeno mesto i odseku mu glavu. I ležaše telo svetiteljevo na obali morskoj, 
nedaleko od obitališta nekog prezvitera Zoila, čoveka svetog, i triju devojaka, sestara po 
telu i duhu: Agapije, Hionije i Irine.[2] Taj prezviter, nekim otkrivenjem Božjim saznavši 
za telo svetog Hrisogona, uze ga sa glavom, položi u kovčeg i sakri u svome domu.[3] I u 
trideseti dan njemu se sveti Hrisogon javi u viđenju i reče: Znaj da će za ovih devet dana te 
tri device Hristove, koje žive blizu tebe, biti uzete na mučenje. No ti reci sluškinji 
Gospodnjoj Anastasiji, da ih brižljivo hrabri na junački podvig dok se ne ovenčaju 
stradanjem. A i ti imaj dobru nadu, da ćeš primiti slatke plodove trudova svojih: jer ćeš se 
uskoro osloboditi zemaljskog sveta i biti odveden Hristu sa postradalima za Njega. 

To isto bi otkriveno i svetoj Anastasiji. I ona, pobuđivana Duhom Božjim, dođe domu 
prezvitera Zoila, koga dotad nije poznavala, i pitaše ga gde su te device, . o čijoj budućoj 
mučeničkoj končini njemu bi otkriveno u viđenju. Prezviter joj pokaza njihovu kuću, i 
sveta Anastasija provede s njima jednu noć, s ljubavlju im govoreći mnoge spasonosne i 
pune božanske ljubavi pouke, i na taj način sokoleći ih da junački stoje za Hrista ženika 
svog do prolivanja krvi svoje za Njega. Tom prilikom sveta Anastasija vide i mošti 
mučenika Hristova, svetog Hrisogona, milog učitelja svog, i plaka nad njima dugo od sveg 
srca, preporučujući sebe njegovim molitvama. 

Zatim se opet sveta Anastasija vrati u Akvileju. I bi kao što reče sveti Hrisogon prezviteru 
Zoilu u viđenju: za devet dana prezviter Zoil se prestavi ka Gospodu; a svete device: 
Agapija, Hionija i Irina, biše uhvaćene, i pred cara Dioklecijana na sud izvedene. On ih 
dugo i laskama i pretnjama nagovaraše i primoravaše da idolima prinesu žrtve; ali pošto 
one nipošto ne htedoše, on ih vrže u tamnicu. A sveta Anastasija odmah, po običaju svom, 
ode k ovim svetim devojkama, i tešaše ih uzdanjem u sigurnu pomoć Hristovu i nadom u 
slavnu pobedu i trijumf nad neprijateljem. 

U to vreme car otputova u Makedoniju zbog nekih narodnih poslova, a svete tri devojke 
biše predate mučitelju Dulkiciju. Ovaj ih podvrže ispitivanju i mučenju, pa ih uruči nekom 
Sisiniju komitu[4] na istjazavanje. Sisinije vrže svetu Agapiju i Hioniju u oganj, gde one i 
skončaše predavši duh Bogu a tela svoja ostavivši u ognju čitava i nepovređena. Svetu pak 
Irinu jedan od komitovih vojnika ustreli strelom, i svetiteljka skonča. Sveta tela njihova 
uze sveta Anastasija, zavi ih u bele plaštanice sa mirisima, i bogobojažljivo položi !na 
česnom mestu, veličajući njihova stradanja. 

Posle toga sveta Anastasija hođaše iz grada u grad, i iz zemlje u zemlju, služeći svetim 
sužnjima po tamnicama, zbrinjavajući o svom trošku Hristove sužnje hranom i pićem i 
lekovima i svakom potrebom, olakšavajući muke velikim stradalcima i telom 
iznemoglima, i zlatom kupujući u tamničkih stražara odmor mnogogodišnjim sužnjima. 
Zbog toga ona i bi nazvana uzorešitelnica: jer mnogima razdreši uze svojim tajnim 
staranjem o njima, mnogima izdejstvova olakšice, mnogima isceli neizlečive rane svojim 
zauzimanjem i vidanjem, mnoge polumrtve oživi svojim služenjem, a ohrabri zdrave koji 
iđahu na mučenje. Beše sveta Anastasija i lekarsku nauku izučila, te sama lečaše one u 
ranama, i ne gnušaše se nositi na svojim rukama one koji ne behu u stanju vladati svojim 
nogama i rukama, Hrista radi polomljenim i izranavljenim; takve ona svojim rukama 
hranjaše i pojaše, i gnoj im čišćaše, i rane previjaše. I svetoj Anastasiji beše radost i veselje 
samo ovo: da kao samome Hristu usrdno posluži onima koji stradaju za ispovedanje 
preslatkog imena Hristovog. O tome se ona svom mišlju svojom staraše; na tome ona svim 
usrđem svojim rađaše, i oko toga se ona svom snagom svojom truđaše, nemoć prirode 
svoje savlađujući čvrstinom duše i junaštvom, i ljubavlju k Bogu i bližnjima, a vrh svega 
ljubavlju k svetim stradalcima, uvek bliskih Bogu, o kojima ona sa Davidom zboraše: Kako 
su mi dragoceni prijatelji tvoji, Bože! (Psal. 138, 17). 

Kada sveta uzorešitelnica Anastasija boravljaše u Makedoniji, ona se i tamo bavljaše 
svojim uobičajenim služenjem svetima. Tamo se ona upozna sa jednom vrlo mladom 
udovicom, po imenu Teodotijom, koja beše rodom iz Vitinijskog grada Nikeje. Posle smrti 
svoga muža Teodotija ostade sa tri svoja mala sinčića, i življaše u Makedoniji, provodeći 
svoje udovičke dane u pobožnom hrišćanskom življenju. Blažena Anastasija često 
obitavaše kod ove udovice, jer je ljubljaše kao vernu sluškinju Hristovu, i tešahu se 
međusobno slatkim razgovorima o preslatkoj ljubavi Božjoj, radi koje toliki svetitelji Božji 
duše svoje s radošću položiše. No posle izvesnog vremena saznade se da je Teodotija 
hrišćanka. Kao takva ona bi izvedena na sud pred cara. Za vreme tog nečastivog suđenja 
neko iz careve svite, po imenu Levkadije, bi ranjen Teodotijinom lepotom, i moli cara da je 
ne pogubljuje, nego da mu je da za ženu. Car odmah pristade na to, nadajući se da će je 
muž brže obratiti k bogovima. 

Levkadije uze Teodotiju sa decom njenom i odvede kući svojoj. I šta sve on ne učini, i šta 
sve ne izgovori, moleći Teodotiju, i savetujući joj, i laskajući joj, i preteći joj, da učini ove 
dve stvari: da se odrekne Hrista i da pristane da mu bude žena. A Teodotija mu 
odgovaraše: Ako se trudiš da me dobiješ za svoju žvnu da bi raspolagao mojim 
bogatstvima i imanjima, evo ja ti ih sve dobrovoljno poklanjam, samo me ostavi da Hristu 
služim, eda bih mesto svih bogatstava jedino Hrista nasledila. Ako pak želiš mene voleći 
moju lepotu, i paštiš se da me od Hrista odvratiš, onda znaj, ti pokušavaš nemoguću stvar: 
jer ćeš pre lepotu moju u nelepotu izmeniti, i život u smrt, no što ćeš um moj otrgnuti od 
Hrista i privoleti me na brak s tobom. 

Tih dana pojavi se potreba te Levkadije otide sa carem nekuda na put, a Teodotiju ostavi u 
svome domu. I zadrža se Levkadije na putu dugo vreme. Teodotija pak pošto se malo 
odmori, služaše sa svetom Anastasijom sužnjima, bolne isceljujući, mrtve sahranjujući, a 
žive na velike podvige ukrepljujući. Međutim car Dioklecijan bi i ovom prilikom izvešten, 
da su po gradovima tamnice prepune hrišćana, i nema gde da se smeštaju drugi sužnji. 
Tada neznabožni mučitelj naredi da za jednu noć budu na razne načine pobijeni svi 
hrišćani po tamnicama, da bi tamnice mogle primiti u sebe druge hrišćane. I bi za to 
odrećena jedna noć, koja bezbroj mučenika posla ka nezalaznom danu, uspavavši im tela 
snom pomoću raznovrsnih smrti: jer jedne poseče mač, druge potopi voda, neke sažegoše 
užarene peći, a neke žive primi utroba zemlje, jer pobacavši ih u duboke rovove i jame, 
žive ih zasuše peskom i kamenjem. 

A kad svanu, mučenikoljubiva Anastasija blažena po običaju svom dođe u jednu od 
tamnica, i ne našavši nikoga ona ispuni vazduh plačem i ridanjem. Upitana od tamošnjih 
vojnika zašto tako rida, ona odgovori: Tražim sluge Boga moga koji juče behu u ovoj 
tamnici, a sada ne znam gde su. ‐ Vojnici pak, poznavši da je hrišćanka, odmah je uhvatiše 
i odvedoše k carskom namesniku Ilirije Floru. Kada namesnik upita svetu Anastasiju: Jesi 
li hrišćanka? ona gromoglasno odgovori: Vaistinu, hrišćanka sam. Jer što tebi izgleda 
odvratno, to je meni premilo. Naziv hrišćanin za vas je bogohulan, a za mene dragocen i 
slavan. ‐ Kada pak namesnik saznade da je Anastasija iz Rima i visokog roda, on je upita: 
Šta te onda pokrenu da ostaviš svoje slavno otačastvo Rim i dođeš ovamo? ‐ Svetiteljka 
odgovori: Šta drugo osim glas Gospoda mog koji me priziva k sebi, jer Njemu jedinome 
sledujući, ja ostavih otačastvo i prijatelje, i uzevši krst Hrista moga, brzim i radosnim 
koracima krenuh stopama Njegovim. ‐ Namesnik je upita: Gde je taj koga ti nazivaš 
Hristos? ‐ Svetiteljka odgovori: Nema mesta gde Hrista ne bi bilo. On je na nebu, On je u 
moru, On je na zemlji, On je i u svima koji Ga prizivaju i boje Ga se, prosvećujući im 
razume i svagda prebivajući s njima. ‐ Namesnik je upita: Gde su ti koji se boje Hrista 
tvoga, o kojima govoriš, kaži nam da ih upoznamo? ‐ Svetiteljka odgovori: Dosada behu s 
nama na zemlji u telu, a sada su, ostavivši ovo dole, na nebesima, i sa visine gledaju na 
nas: jer im to izdejstvova smrt koju primiše za Hrista. Meću njih biću uvršćena i ja, jer 
želim da krenem istim putem kojima i oni. 

Pošto carski namesnik nije mogao preduzeti ništa protiv visokorodne Rimljanke dok ne 
obavesti o njoj cara, on napisa podroban izveštaj o Anastasiji i posla Dioklecijanu. 
Dioklecijanu pak behu poznati i Anastasijini roditelji, i njen muž, i ona sama. I doznavši da 
Anastasija troši na uboge hrišćane imanje što nasledi od roditelja, on, želeći da se dokopa 
tog imanja, naredi da mu dovedu Anastasiju. Kada Anastasiju dovedoše pred njega, on je 
stade raspitivati za njeno imanje, više voleći bogatstvo negoli bogove svoje. I govoraše: 
Gde su riznice što su ostale od tvoga oca? ‐ Svetiteljka odgOvori hrabro: Da mi je još nešto 
ostalo od riznica i imanja, kojima bih još mogla služiti slugama Hrista mog, onda ja ne bih 
predala sebe u ruke onima koji ištu krvi hrišćanske. Ali pošto sam sva blaga već potrošila 
kako treba, meni ostaje još samo telo moje, i evo hitam da i njega prinesem na dar Hristu 
mome. 

Car, videći Anastasijino Neustrašivo izjašnjavanje, i osećajući junačku hrabrost duše njene, 
izgubi nadu da će je rečima savladati i išta dobiti od njenih bogatstava pošto ih je 
potrošila. Pri tome on se bojaše da se upusti u dug razgovor s njom, da ga ona ne bi 
posramila mudrim rečima svojim. Zato naredi da Anastasiju odvedu eparhu, govoreći: Ne 
dolikuje carevom veleljepiju da razgovara sa bezumnom ženom. 

Eparh mirnim glasom reče Anastasiji: ženo, zašto nećeš da bogovima prineseš žrtve kao 
što ih otac tvoj prinošaše, nego ostavivši ih počituješ Hrista koga ne znaš, koji je od Jevreja 
rođen, a od njih i ubijen kao zločinac. ‐ Anastasija odgovori: I ja u domu svom imađah i 
bogove i boginje, zlatne i srebrne i bakarne, i videći ih gde onako uzaludni služe pticama 
za sletišta a paucima i muvama za obitališta, ja ih pobacah u oganj, da im ptice, pauci i 
muve ne bi nanosili sramotu. I iziđoše mi iz ognja novci zlatni i srebrni i bakarni, te ja za te 
novce mnoge gladne nahranih, nage odenuh, nevoljne pomogoh, i potrebite zbrinuh. I 
tako bogove koji stajahu uzaludni i nekorisni, ja upotrebih na korist mnogima. ‐ Razjaren, 
eparh viknu: Ja o tom bezbožnom delu tvom neću ni da slušam ušima svojim. ‐ Svetiteljka 
se nasmeja i reče: Čudim se, sudijo, rasuđivanju tvome, te delo moje nazivaš bezbožnim 
delom. Jer da je u tih bezdahnih idola bilo bar jedno čuvstvo, ili jedna ma kakva sila, šta bi 
ih onda sprečilo da se otmu iz ruku koje ih razbijaju, ili da odmazde tim razbijačima? ili 
bar da od vas zaištu pomoć? Ali oni i ne znaju šta se s njima zbiva! ‐ Sudija prekinu 
Anastasiji reč viknuvši: Svebožanstveni car naš naredi sve prazne reči ostaviti i od dvoga 
jedno učiniti: ili bogovima prinesi žrtvu, ili ćeš zlo poginuti. ‐ A svetiteljka govoraše da za 
Hrista umreti, to ne znači poginuti nego se obresti u večnom životu. 

Posle mnogih ovakvih uzajamnih reči eparh uvide da je sveta Anastasija nepokolebljiva, 
pa ode i obavesti cara. Dioklecijan se silno razgnjevi i dok razmišljaše šta da čini s 
Anastasijom, neko od savetnika predloži caru da Anastasiju preda vrhovnom žrecu 
Kapitolskom Ulpijanu, da je on ili rečima pridobije ili mukama prisili, no ako se ona ne 
pokori, da je smrću uništi. Sve pak što bi ostalo od Anastasijinog imanja, neka Ulpijan 
preda Kapitolu. Ovaj savet se dopade caru, k on odmah predade svetu Anastasiju 
vrhovnom žrecu Ulpijanu. 

Ulpijan uze Anastasiju i česno odvede svojoj kući, želeći da je ulovi ljubaznošću a ne 
jarošću. I pošto je dugo i laskavo savetovao Anastasiju, on izloži pred njom dve vrste 
sasvim suprotnih stvari: na jednoj strani sve divne predmete ovoga sveta, a na drugoj sve 
sprave za mučenje, strašne i za gledanje. Dakle, na jednoj strani drago kamenje, na 
suprotnoj oštre kame! na jednoj ‐ zlatni i kristalni kreveti sa skupocenom posteljinom, na 
drugoj ‐ gvozdeni usijani kreveti zasuti žeravicom; na jednoj ‐ ćerdani, minđuše i razni 
zlatni i biserni nakiti, na drugoj ‐ okovi, lanci i železni konopci; na jednoj ‐ raskošna 
ogledala i sav pribor za žensko ulepšavanje, na drugoj ‐ gvozdeni grebeni za deranje tela i 
klešta za kidanje mesa i železna bodila; na jednoj ‐ najskupocenije haljine, na drugoj ‐ 
opeke i prtene krpe za trljanje i podljućivanje nanesenih za vreme mučenja rana. 

Radi čega to uradi ovaj lukavi i podmukli arhižrec? Radi čega stavi prema divnim 
stvarima užaone, i prema prijatnima neprijatne, prema primamljivima odvratne? Radi 
toga da: ili pomoću prvih prelasti ili pomoću drugih uplaši nevestu Hristovu. No ona, 
prezirući prve, nije se plašila drugih; i voljom svojom grljaše sprave za mučenje a ne 
ženske nakite. I šta postiže bedni arhižrec? Ono što govori prorok: Nepravda prevari sebe 
samu (Psal. 26, 12). Tako i arhižrec sve to, ne znajući, ustroji na svoju sramotu i stid. Jer se 
u svemu tome obelodani, s jedne strane Anastasijino veliko junaštvo i njena ljubav prema 
Hristu, a s druge strane nemoć i ništavnost Ulpijanovog zloumišljaja i lukavstva i 
podmuklosti i prevare. Jer kada arhižrec, reče svetoj Anastasiji: ʺIzaberi sebi od ovih dveju 
strana koju hoćešʺ, ona pogledavši na stranu gde behu izložene svetovne stvari reče: ʺTo je 
tvoje, đavole, i onih koji tebi služe; sa njima ćeš biti predat večnoj pogibliʺ. Pogledavši pak 
na okove i ostale strahotne sprave za mučenje, sveta Anastasija reče: ʺOkićena ovim, ja ću 
se milom ženiku mom Hristu pokazati predivna i sveprijatna. Ovo dakle izabiram, a ono 
prezirem; ovo ištem, a ono odbacujem; ovo volim zbog milog Gospoda mog, a ono mrzim 
i pljujemʺ. 

Međutim arhižrec još šteđaše Anastasiju, i ne gubljaše nadu da će se ona promeniti. Zato 
joj predloži tri dana na razmišljanje. Ovaj predlog teško pade mučenici, i ona reče: Zašto 
odlažeš? Zašto me odmah Ne staviš na muke? Šta drugo očekuješ da čuješ od mene sem 
ovoga što ti govorim sada? Bogovima tvojim žrtve prineti neću, i volji tvojoj i cara tvoga 
pokoriti se neću. Naprotiv, žrtvu hvale prineću Caru vekova, jedinom besmrtnom Bogu 
mom, za koga polažem dušu svoju, i tvoje muke prezirem, samo da Hrista dobijem koji je 
život večni. ‐ Upita je žrec: Eda li i ti, bezumnice, želiš sebi smrt kao što je Hristova? ‐ A 
mučenica, čuvši gde spominje smrt Hristovu, ispuni se radosti i reče: Amin! Amin! Neka 
mi to bude, Hriste Care! ‐ Žrec je upita: A šta znači ta reč Amin? ‐ Svetiteljka odgovori: Ti 
nisi dostojan tu reč ni shvatiti ni izgovoriti. Jer niko pametan ne lije skupoceno miro u 
pokvaren sud. 
Tada Ulpijan naredi da Anastasiju na tri dana odvedu k poznatim joj ženama i njenim 
Nekadanjim susetkama i drugaricama, da je one usavetuju, i raskrave joj srce da se vrati 
otačaskim bogovima. I šta sve ne činjahu te lukave i neznabožne žene! kakve reči, kakve 
savete, kakva laskanja, i kakva mila i pristojna šaputanja ne ulivahu u njene uši, 
dočaravajući umu njenom lepotu i slasti ovoga sveta! Ali sveta Anastasija beše za sve to 
gluva i nema. Pa usto ona u toku ta tri dana ne okusi ni hleba ni vode, samo u srcu svom 
neprestano vapijaše ka Hristu, Ženiku svom. 

Po isteku tri dana vrhovni žrec idolopoklonički Ulpijan, videći da je sveta Anastasija u 
ispovedanju Hrista nepokolebljiva kao stub i gora nepokretna, donese odluku da je stavi 
na muke. Ali prethodno zažele bednik da čistu golubicu Hristovu oskvrnavi svojom 
nečistotom. I kada htede da je se dotakne, on tog časa oslepi i spopade ga takva glavobolja, 
da on kao bezuman vikaše i prizivaše svoje bogove u pomoć. Onda naredi da ga odnesu u 
idolski hram, nadajući se isceljenju od bogova kojima služi. Ali umesto pomoći njega 
snađe ogromna šteta, i umesto života on dobi smrt, jer tamo u mukama izvrže dušu svoju, 
i otide k bogovima svojim u pakao. 

Glas o tome brzo se pronese na sve strane. A sveta Anastasija postade slobodna. I otišavši 
odatle ona otide kod gorespomenute duhovne sestre svoje Teodotije, koja je prebivala u 
domu Levkadija komita, i ispriča joj sve što je pretrpela, i o čudu koje Bog učini preko nje, i 
o milosti koju izli na nju. Posle pak nekoliko dana vrati se komit Levkadije iz Vitinije. I 
ponovo kao i prvi put stade nagovarati Teodotiju i blagim i strašilnim rečima na dva 
bezakonja: na veru u nečastive bogove svoje i na pogani brak sa njim. No videvši da od 
toga nema ništa, i još saznavši da je i Anastasija tu, on se strahovito razgnjevi. I odmah uze 
Anastasiju, sveza je i predade sudu, a Teodotiju sa decom njenom posla vezanu 
Vitinijskom antipatu,[5] Nikitiju, sa pismenim izveštajem o svemu što se odnosi na nju. 

Blažena Teodotija, dovedena k antipatu Nikitiju, bi izvedena na sud. I kada joj sudija, 
saslušavajući je, poče pretiti mukama, tada njen najstariji sin Evod, mali dečko, reče: Mi se, 
sudijo, ne bojimo muka od ljudi, jer one osiguravaju telu neraspadljivost a duši 
besmrtnost; nego se bojimo Boga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu ognjenom (Mt. 
10, 28). ‐ Sudija odmah naredi da dečka prućem biju sve dok mu krv ne poteče, i to 
naočigled majke. A majka gledajući to radovaše se, i rečima sokoljaše čedo svoje da junački 
trpi. 

Posle toga Teodotija bi predata nekom besramniku Girtaku da je oskvrni. Ali kada ovaj 
pristupi k celomudrenoj sluškinji Hristovoj i htede da je se dotakne, ugleda kraj nje 
blistavog mladića, koji ljutito pogleda na njega bestidnika, i udari ga silno rukom po licu i 
raskrvavi ga. Za ovo čudo doznade i antipat. Ali on, umesto da u tome vidi dokaz kako 
Bog čuva čistotu celomudrenika, postade još bezumniji i to čudo pripisivaše mađijama. I 
naredivši da se peć silno užeže, on vrže u nju majku sa troje dece. I tako sveta Teodotija sa 
blagoslovenim plodom utrobe svoje postade blagoslovena i blagoprijatna žrtva Bogu, jer 
tamo i skonča.[6] 

U to pak vreme sveta Anastasija bejaše u tamnici Ilirskog igemona. Jer ovaj, budući 
zlatoljubiv, a čuvši da je Anastasija bogata i ima mnogo imanja, dozva je nasamo i reče joj: 
Znam, ženo, da si bogata imanjem, a da si po veri hrišćanka, što i sama ne skrivaš. Izvrši 
dakle zapovesti Hrista vašega, koji vam zakonom naređuje da sva bogatstva prezirete i 
postanete siroti: ustupi mi svoje bogatstvo i nasleđe i sva imanja. Postupivši tako, ti ćeš 
steći dvostruki dobitak: i zapovest ćeš Hristovu ispuniti, i slobodu ćeš dobiti od nas, te ćeš 
bez straha i smetnje poslužiti Bogu svome. ‐ Na to premudra Anastasija odgovori 
blagorazumno: Ali, sudijo, negde je u Evanđelju rekao Hristos moj: Prodaj imanje svoje i 
podaj siromaeima, i imaćeš blago na nebu (Mt. 19, 21). A ti si bogat; i ko bi bio tako 
bezuman da tebi da ono što pripada siromasima? i ko bi bio tako lud da hranu gladnih da 
onome koji u slastima i nasladama živi? Ali kada bih te videla gladna, i žedna, i naga, i 
bolesna, i u tamnicu vrgnuta, ja bih onda učinila tebi što nam je zapoveđeno od Hrista: 
nahranila bih te, napojila bih te, odenula bih te, posetila bih te, poslužila bih ti, pomogla 
bih ti, dajući ti što je potrebno. 

Razgnjevivši se, igemon zatvori svetu Anastasiju u mračnoj tamnici, i trideset dana moraše 
je glađu. Ali sveta mučenica se hranjaše nadom svojom, ‐ Gospodom Hristom, jer joj to 
beše slatka hrana i u teskobi uteha. I njoj se svake noći javljaše sveta mučenica Teodotija, i 
ispunjavaše joj srce veseljem, i ukrepljavaše je. I Anastasija razgovaraše s njom dugo o 
mnogim stvarima, i raspitivaše je. Jednom je upita ovo: kako ona dolazi k njoj posle smrti? 
‐ Sveta Teodotija joj objasni, da je dušama mučenika darovana od Boga naročita blagodat, 
da po odlasku sa zemlje dolaze kojima hoće na zemlji, razgovaraju s njima, i teše ih. 

Zatim igemon, pošto već prođe trideset dana, vide da Anastasija nije iznemogla od gladi 
već je zdrava i radosna, razgnjevi se na stražare smatrajući da su joj oni davali hranu, pa 
zatvori Anastasiju u najsigurniju tamnicu, zapečati tamnicu svojim pečatom, i postavivši 
najverniju stražu, produži drugih trideset dana mučiti Anastasiju glađu i žeđu. A sveta 
Anastasija i danju i noću hranjaše se i napajaše suzama, moleći se Bogu neprestano. 

A kad istekoše i ovih trideset dana, igemon izvede Anastasiju iz tamnice, pa videvši da se 
u licu nije promenila, osudi je na smrt, i to da sa drugim osuđenicima, osuđenima na smrt 
za razne zločine, bude potopljena u moru. Među njima se nalažaše i jedan blagočestiv 
čovek, po imenu Evtihijan, koji za Hrista beše lišen celokupnog imanja svog, pa osuđen na 
istu smrt. Sve osuđenike posadiše na lađu i izvezoše na more. A kad stigoše nasred pučine 
morske, vojnici probušiše lađu na mnogo mesta da bi potonula, a sami sedoše u 
pripremljeni čamac, i odveslaše ka obali. I kada lađa već poče tonuti, svi osuđenici na lađi 
iznenada ugledaše svetu mučenicu Teodotiju gde uredi jedra i krmani krmom ka obali, i 
lađa plovljaše sasvim sigurno. Gledajući to čudo i videći da su spaseni od potopljenja, svi 
osuđenici pripadoše k nogama dvoje hrišćana: 
Evtihijana i Anastasije, izjavljujući da žele postati hrišćani. I kad se srećno iskrcaše na 
kopno, oni biše od Evtihijaia i Anastasije naučeni veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, i 
krstiše se. A beše sto dvadeset duša koje se spasoše od potopljenja i poverovaše u 
Gospoda. Kada pak igemon saznade za to, on sve njih pogubi na razne načine. A odnosno 
svete mučenice Anastasije naredi da je između četiri stuba rastegnutu i vezanu ognjem 
spale. 

I tako završi svoj stradalački podvig blažena Uzorešitelnica, razrešivši se telesnih uza i 
otišavši ka željenoj slobodi nebeskoj.[7] Sveto pak telo njeno, nepovređeno od ognja, 
izmoli od igemonove žene jedna pobožna žena po imenu Apolinarija, i česno sahrani u 
vrtu kraj kuće svoje. A kada kasnije prestade gonjenje, ona nad grobom svete 
velikomučenice Anastasije podiže crkvu. Nakon pak mnogo godina česne mošti svete 
velikomučenice biše svečano prenete u prestonicu Carigrad, na zaštitu i spasenje gradu, a 
u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom u Jednom Božanstvu slavljenog 
vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

HRISOGONA 

  

SVETI i bogomudri učitelj svete velikomučenice Anastasije Uzorešitelnice. Postradao u 
Nikeji pod carem Dioklecijanom.[8] 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

TEODOTIJE 

i troje dece njene 

  

MLADA udovica sa troje dece. Sapodvižnica svete velikomučenice Anastasije 
Uzorešitelnice. Spaljena sa svoje troje dece u užarenoj peći, u Nikeji.[9] 

  

  
SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ZOILA 

  

SVETI mučenik Zoil radi večnoga života u Hristu žrtvovao svoj privremeni zemaljski 
život. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Akvileja ‐ grad u severnoj Italiji, na rečici Natisoni. Docnije porušen od varvara. 

2. Spomen ovih svetih mučenica praznuje se 16. aprila. 

3. Kasnije česna glava preneta u Rim, a sveto telo svetog Hrisogona nalazi se u 
Veneciji. 

4. Komiti su prvobitno bili pratioci visokih carskih službenika po pokrajinama, a 
kasnije pratioci careva i njihova svita. Od cara Konstantina Velikog komitima su se 
nazivali svi dvorjani. 

5. Antipat = carski namesnik; prokonzul; upravitelj oblasti u koju je ulazilo nekoliko 
pokrajina. 

6. Sveta Teodotija postrada sa svetom decom svojom u gradu Nikeji, u Vitiniji. 

7. To je bilo oko 304. godine, u 22. dan meseca decembra. 

8. Opširnije o tome vidi pod današnjim datumom: Stradanje svete velikomučenice 
Anastasije Uzorešitelnice i drugih s njom. 

9. Opširnije o tome vidi pod današnjim datumom: Stradanje svete velikomučenice 
Anastasije Uzorešitelnice i drugih s njom.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 
  

  
23. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETIH 

DESET MUČENIKA KRITSKIH 

  

RIMSKI car Dekije postavi na ostrvu Kritu za poglavara svoga imenjaka Dekija, koji 
svome caru beše sličan po svireposti, nasilništvu i gonjenju hrišćana. Čim dođe na ostrvo 
Krit, poglavar Dekije odmah izdade naređenje, da sve koji veruju u Hrista dovode k njemu 
na mučenje. I dovođahu k njemu hrišćane tvrde u veri, i on ih posle mnogih ispitivanja i 
mučenja pogubljivaše na razne načine. U to vreme biše uzeti i dovedeni k mučitelju i ova 
desetorica izvanrednih ljudi. Behu oni rodom iz raznih gradova: Iz Gortinskog grada 
Teodul, Saturnin, Evpor, Gelasije i Evnikijan; iz Kiosa Zotik; iz Epineja Pompije i 
Agatopus; iz Kidonije Vasilid; iz Iraklije Evarest. Svi oni podjednako stremljahu k večnom 
nebeskom blaženstvu. Oni predstadoše mučitelju, i kakve sve smele reči ne izgovoriše oni! 
kakvo junaštvo ne pokazaše! kakva sve mučenja ne doživeše! kakva zlostavljanja ne 
pobediše trpljenjem! Njih biše, mučiše, po zemlji vukoše, kamenjem tukoše, ismevaše, 
pljuvaše; i svaku vrstu poruge oni trpeše u toku trideset dana. A za 23. decembar bi 
određeno poslednje suđenje. 

Toga dana sudija zasede na sudištu, i stradalci biše privedeni na završno isleđenje, svi 
puni junaštva i neustrašivosti. Poglavar pak besnijaše od jarosti i bezumlja, žudan da 
stradalce ljutim mukama namuči i umori; a oni behu gotovi da trpe do poslednjeg daha. 
Krvoločni igemon gnjevno pogleda na njih i reče: Kakvo je to bezumlje vaše, da vas ni 
razum ni vreme ne nauči onome što je korisno po vas? ‐ Zatim, kao ustrašivši ih već 
samim gnjevom, on dodade: Prinesite žrtvu; a ako nećete, ja vam više ništa govoriti neću, i 
vi ćete poznati ko je Dekije, kome vi nećete da se pokorite. ‐ Nato mučenici odgovoriše: 
Igemone, mi i rečju i delom, i to u toku dosta vremena, jasno vam pokazasmo, da nećemo 
ni bogovima prineti žrtve niti se vašem naređenju pokoriti. ‐ A igemon, upadajući im u 
reč, upita: Zar ni najmanje ne pomišljate na muke, nesrećnici? ‐ Svetitelji odgovoriše: Mi se 
uopšte ne bojimo muka, nego smo ti štaviše veoma blagodarni što si nam pripremio taku 
duhovnu gozbu, tojest mučenje za Hrista, pripremio, i pozvao nas na nju. ‐ Igemon reče: 
Još malo pa nećete tako govoriti više, jer ćete upoznati silu velikih bogova koje vi bestidno 
hulite, ne stideći se mnogih ovde prisutnih mudrih lica, koja počituju najprvoga među 
bogovima Zevsa, zatim Heru, Reju i ostale. Sada ćete biti stavljeni na takve muke, da će ne 
samo nestati vašeg junaštva, nego će strah obuzeti i druge koji su nepokorni kao i vi, samo 
ako se obretu takvi. 

Na to čvrsti dušom muževi odgovoriše: Ne govori nam, igemone, o Zevsu i njegovoj 
materi Reji! To za nas nije novost: slušali smo mi od otaca naših o njegovom poreklu, 
životu i naravi. On je bio toliko neuzdržljiv i toliko pokvaren, da je bludočinstvovao ne 
samo sa ženama nego i sa muškarcima; vradžbinama i mađioničarskom veštinom on je 
menjao svoj spoljašnji izgled samo da bi svoju pohotljivost zadovoljio, i stalno je skvrnavio 
sebe sramnim delima. Neki pak, obuzeti istom strašću, sledovahu njegovim gadostima; i 
oni ga proglasiše za boga, i hramove mu podigoše, i žrtve mu stadoše prinositi, da bi se 
smatralo da je i bogu prijatno ono što je njima po volji, i da bludničko i pohotljivo življenje 
ne samo nije odvratno bogu, nego je, avaj! takvo življenje svojstveno bogu. 

Dok ugodnici Božji govorahu tako, igemon se kidaše od gnjeva osećajući da su oni u 
pravu. Pritom još više besnijaše narod, i kidisaše na mučenike, i rukama bi ih rastrgao, da 
Dekije svojom vikom i mahanjem ruku ne prekrati narodnu uzbunu i metež. Pošto 
zavlada tišina, igemon stade razmišljati kakvu ljutu smrt da izmisli za mučenike. I po 
naređenju igemonovom mučitelji zgrabiše svetitelje da ih muče; i stadoše ih stavljati na 
razne muke, no sve one behu podjednake po svireposti i bolovima. Jedan od njih bi obešen 
i strugan železnim noktima: žile mu se čupahu, i parčad mesa od tela njegova na zemlju 
padahu. Druge kamenjem i oštrim motkama tukoše po rebrima sve do kostiju. Treći, bijeni 
teškim olovom, zglobovi im se izglavljivahu, a kosti lomljahu i drobljahu. Svakoga 
mučahu na poseban način. Čak je bolno i slušati o tako bezdušnim mučenjima: jer kao što 
je za žalostive nepodnošljivo gledati na ta mučenja, tako je teško i slušati njihovo 
podrobno opisivanje. Međutim mučenici primahu takve muke sasvim spokojno, ili tačnije 
reći: trpljahu ih s radošću, i onima koji unaokolo stajahu izgledalo je da mučenici stradaju 
ne toliko od bola koliko žale što je tih muka tako malo i što ih ne stavljaju na još 
mnogobrojnije muke. Stoga se sticahu k njima da pogledaju na njih kao na nešto novo i 
neobično svi, i verni i neverni: verni koji tajno držahu veru hitahu da se nadive junaštvu 
stradalnika, i da kroz to utvrde sebe u veri; a neverni hitahu da se narugaju triljenju svetih 
i da, gledajući na njihovo strašno mučenje, uživaju u njihovim mukama. Pri tome oni ne 
samo ne pokazivahu nikakvo sažaljenje, nego podsticahu igemona i mučitelje na još veću 
bezdušnost. Tako podstican od ovih, igemon izdavaše naređenja, a mučitelji ih izvršivahu; 
birov pak u to vreme vikaše: Poštedite sebe same! pokorite se upravljačima! nrinesite 
žrtvu bogovima! 

Međutim mučenici usred takvih i tolikih bezdušnih mučenja behu svojim junačkim 
trpljenjem iznad svih: iznad naroda i birova i mučitelja i samoga igemona; a pre svega ‐ 
iznad kneza njihovog Satane i svukolike sile njegove. Jer svi mučenici, kao da su se 
dogovorili, klicahu jednim ustima: Mi smo hrišćani! mi smo Hristova žrtva, zaklana za 
Hrista! Ako i hiljadama puta treba umreti, umrećemo rado! 
Kada sveti mučenici pokazaše da sve muke nisu ništa za njih, tada revnosni sluga Satanin 
Dekije, izgubivši nadu da ih može ubediti ili prinuditi da bogovima prinesu žrtvu, donese 
smrtnu presudu: da budu posečeni mačem. Tada svete stradalce povedoše na gubilište, 
nedaleko od grada. To se gubilište nazivalo Alonijum. Na putu ka gubilištu stradalci 
projaviše nešto novo i neobično: za sve vreme mučenja jednodušni i jednomisleni, oni se 
pred kraj stadoše prepirati među sobom, ko će od njih prvi stupiti pod mač i najpre primiti 
venac. No tu prepirku prekrati Teodul, jedan od ovog svetog zbora, govoreći da će između 
njih biti prvi onaj koji posle svih podmetne pod mač glavu svoju: jer ako se on, gledajući 
ispred sebe posečenje i smrt svih ostalih prijatelja svojih, ni najmanje ne uplaši, niti pokaže 
ikakvu tugu, niti mu se lice izmeni, Onda će se on vaistinu javiti kao najodlučniji 
podvižnik i pobednik. Ove Teodulove reči svima se dopadoše. Tada oni prvo odpevaše 
zajedničku pesmu Bogu: ʺBlagosloven Gospod, koji nas ne dade , zubima njihovim da nas 
rastržu! Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačkeʺ ... i ostalo.[1] Zatim, došavši na 
gubilište, svaki od njih očita ovu molitvu: ʺOprosti, Gospode, slugama Tvojim, i primi 
prolivanje krvi naše za nas i za naše srodnike i prijatelje i za svo otačastvo, da se oslobode 
od tame neznanja i svetlim očima ugledaju hrišćansku veru, i poznadu Tebe, Istinitu 
Svetlost, Care Večni!ʺ 

Pošto se oni tako pomoliše Bogu, stadoše im jednom za drugim odsecati svete i 
dobropobedne glave, a duše njihove s radošću uzlažahu ka Hristu Bogu. Posle pak 
njihovog posečenja, kada dželati otidoše, neki od hrišćana što ostadoše na gubilištu, 
sabraše sveta tela blaženih mučenika i česno pogreboše.[2] 

Kada prestade gonjenje i opet zasija hrišćanska vera, blaženi Pavle, episkop grada Gortine, 
doputova sa ostrva Krita u Carigrad, i izradi dozvolu da prenese tela svetih deset 
mučenika iz mesta Alonijuma, u kome su oni bili pogrebeni posle posečenja mačem, u 
Gortinu. Vrativši se na Krit i stigavši u mesto Alonijum sa mnoštvom hrišćana, od kojih su 
neki bili prisutni pri stradanju svetih, on obrete mošti svetih deset mučenika čitave ‐ 
netljene, i svečano ih prenese na zaštitu gradu i na pomoć svima kojima je pomoć 
potrebna. Njihovim molitvama neka se udostojimo i mi postati zajedničari ugotovljenih 
njima nebeskih blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, kome sa 
Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIFONTA,  

episkopa Kiparskog 

  
PREPODOBNI Nifont rodio se u Paflagoniji u gradu Plagionu,[3] sin jednog znamenitog 
čoveka po imenu Agapita. U dečjim godinama svojim Nifont bi poveren vojvodi Savatiju, 
koga Konstantin Veliki beše poslao iz Carigrada u Paflagoniju. Vojvoda odasla dečaka sa 
svojim protovestiarijem[4] u Carigrad svojoj ženi radi školovanja. I stade se dečko učiti u 
prezvitera Petra, koji življaše u dvoru vojvodinom, i učaše se prilježno i uspešno, jer beše 
bistar i sposoban. U dečjim godinama svojim Nifont beše dobar, tih, krotak, smiren, i 
stalno je išao u crkvu. A kada zađe u mladićske godine, on se poče pomalo kvariti pored 
rđavih drugova: jer mladići, ako ne žive pod strogim nadzorom, lako podležu rđavom 
uticaju. I kada se među odraslim ljudima dobar lako kvari od rđavoga, kao što je rečeno: 
ʺsa nevaljalim ćeš se pokvaritiʺ (Psal. 17, 27), utoliko pre to se dešava među mladićima, 
koji su prirodno više skloni zlu nego dobru, kao što je pisano: Razum čovekov usrdno 
naginje ka zlu od mladosti njegove (1 Mojs. 8, 21). Tako i mladi Nifont poče živeti u 
neradu i lenjosti, i jesti bez mere i opijati se. Zatim se nauči od nevaljalih mladića 
praznosloviti i psovati, na predstave glumačke odlaziti, a potom i sramna dela činiti; i sve 
noći provođaše lakomisleno s mladićima, prljajući sebe nečistim gresima. Usto on poče i 
da krade, i da se svađa sa svima, i da se tuče. I beše on na sablazan drugim mladim 
ljudima, pošto on ne samo sam činjaše svako bezakonje nego i mnoge druge navođaše na 
to.  

Jedan poznanik Nifontov po imenu Vasilije, stalno mu govoraše: Teško tebi, Nifonte! ti si 
živ telom, ali si već umro dušom, i samo tvoja senka hoda među ljudima! ‐ A Nifont 
ponekad ne obraćaše pažnju na te reči, ponekad pak počinjaše jecati i plakati zbog grehova 
svojih; ipak, vučen svojim rđavim navikama kao uzdom, on potonjavaše u poganim 
delima kao u moru, i potpuno izgubivši nadu na spasenje govoraše: Ja sam već propao i ne 
mogu se vratiti na pokajanje, onda bar da se ovde nauživam zemaljskih slasti. ‐ I đavo 
toliko osurovi srce Nifontu, da se on više uopšte nije mogao moliti: jer u njega na srcu 
svagda ležaše kao kamen. Gospođa pak kod koje Nifont življaše, gledajući takvo razvratno 
življenje njegovo, sa bolom u srcu govoraše: Avaj meni! otkuda me snađe ova napast? ‐ I 
mnogo puta ona ga savetovaše, i svađaše se s njim, i grđaše ga, i bijaše ga, ali se on ne 
popravljaše.  

Ovo se iznosi da se pokaže kako je veliko milosrđe Božje kojim on izvodi vrednosno iz 
nedostojnoga i od grešnika čini pravednike, i da nema greha koji pobeđuje čovekoljublje 
Božije. Još se ovo iznosi zato, da i mi grešni imamo primer kako ne treba da očajavamo 
kada utonemo u mnoga bezakonja nego da ispravimo sebe pokajanjem kao Nifont. O, 
kako divno popravi sebe Nifont! On koji beše sasud greha, docnije istinskim pokajanjem 
načini sebe sasudom Svetoga Duha, kao što će se videti iz kazivanja koje sledi.  

Nifont imađaše jednog prijatelja po imenu Nikodim. Jednom ode k njemu Nifont; 
Nikodim pogleda u njega i prepade se, s čuđenjem posmatrajući njegovo lice. Nifont ga 
upita: Što tako gledaš na mene kao da se ne poznajemo? ‐ Nikodim odgovori: ʺVeruj mi, 
brate, ja te nikada ne videh takvoga kao sada: lice ti je strašno kao u crncaʺ,  
Čuvši to mladić se uplaši, a ujedno i zastide, pa pokrivši lice rukom otide žalostan. Putem 
pak on govoraše sam sebi: Teško meni grešnome! kada sam u ovom svetu crn dušom i 
telom, šta li ću onda biti na sudu Božjem? kako ću izaći pred lice Božije? Teško meni 
strasnome! gde si sada, dušo moja? Avaj meni! šta da radim? mogu li se ja pokajati? ima li, 
ko bi me uputio na pokajanje i rekao mi da li se mogu spasti? Kako ću reći Bogu: ʺpomiluj 
me!ʺ kada sam učinio pred Njim tolika gadna dela? 

To, i još mnogo drugo govoreći sebi, Nifont stiže doma tužan i sav skrhan; u njemu se 
borahu suprotne pomisli. Dobra pomisao govoraše mu: ʺPomoli se Bogu noću, da postupi 
s tobom kako on hoćeʺ. A zla pomisao protivljaše se tome, govoreći: ʺAko staneš na 
molitvu, pošašavićeš, i bićeš sulud, i svi će te ismevatiʺ. ‐ Pritom mu đavo ubacivaše strah 
u um, i silno mu smućivaše dušu. ‐ A on, jedva malo ukrepivši se, reče sebi: Kada življah 
bludno, nikakvo me zlo ne snaće; a kada hoću da se pomolim Bogu, zar će mi se desiti 
kakvo zlo? Proklet budi ti, nečisti i prepredeni đavole, koji mi našaptavaš ovako što! 

Kada ovlada noć, Nifont ustade s postelje i poče plakati i udarati se u grudi, govoreći: 
Kako ja u ranijim godinama življah pobožno i vrlinski, a sada umreh ljuto ranjen gresima. 
No, Gospode Bože moj, u Tebe se uzdam, sačuvaj me, da mi nekad đavo ne ugrabi dušu 
kao lav, a nema ko da izbavi (sr. Psal. 7, 2. 3). 

Dok Nifont stajaše na molitvi i gledaše na istok, odjednom naiđe mrkli mrak, približi mu 
se, raslabi ga i vrže u slabost i neizmerni strah. Nifont se užasnu i leže na svoju postelju, 
uzdišući i plačući zbog grehova svojih. Sutradan pak izjutra on ode u crkvu; i podigavši 
oči svoje on pogleda na ikonu Prečiste Djeve Marije Bogorodice i zavapi k Njoj: Pomiluj 
me, zastupnice hrišćana, Obradovana, čista! pomozi mi po velikoj milosti svojoj, jer si Ti 
uzdanica i nada onih koji se kaju. ‐ Pri ovim rečima njegovim ikona Bogomatere osmehnu 
se i lice joj zasija. Ugledavši ovo čudo, Nifont se udivi, i poče se radovati i veseliti srcem. 
Zatim reče: O, dubino čovekoljublja Božija! Kako je velika milost Tvoja, Gospode, koju Ti 
pokazuješ na onima koji sagrešiše pred Tobom! jer radi njih Ti si dao i Prečistu Svoju 
Mater da bude molitvenica ka Tvome veličanstvu! 

Pošto dugo provede u molitvi, Nifont s ljubavlju celiva ikonu Presvete Bogorodice, iziđe iz 
crkve, i govoraše u sebi: Vidi, jadna dušo, koliko Bog ljubi nas, a mi sami bežimo od Njega. 
Eto, On nam je Prečistu Mater Svoju dao za zastupnicu, a mi i ovu Pomoćnicu 
odbacujemo. 

Posle toga Nifontu se u snoviđenju javi đavo u obliku jednoga momčeta koji mu je bio 
drug u bezakonjima: stoji on prema njemu tužan, kao da je u dubokoj žalosti; Nifont 
pogleda na njega i upita ga: Zašto si tako tužan? ‐ Đavo odgovori: Eto već je treći dan 
otkako si išao kod svog druga Nikodima i pokvario se. Zbog toga sam tužan, i ne mogu da 
podnosim što si me prezreo. ‐ Nifont ga upita: A zašto tebe to toliko žalosti? ‐ No đavo se 
okrenu i ne dade mu odgovora. Nifont se tog časa probudi, i jasno mu bi da je đavo tužan 
zbog njegovog pokajanja. Zato brzo ustade, hitno ode u crkvu, i uperivši um i oči u onu 
ikonu Presvete Bogorodice moljaše se dok opet ne ugleda Nju gde se osmehuje, i on oseti 
božansku sladost u srcu svom. 

Jednoga dana, idući u crkvu na molitvu, Nifont ugleda nekog čoveka kako se nepristojno 
ponaša na ulici, i osudi ga u mislima svojim. A kada uđe u hram Božji, on po običaju 
podiže oči na ikonu i odmah ugleda Prečistu Bogorodicu sa licem gnjevnim i tužnim kako 
se odvraća od njega. Nifont se silno prepade, i spustivši pogled dole reče sebi: ʺTeško meni 
grešnome! ja jednu radost imađah Vladičice! ‐ tvoju presvetu ikonu; sada pak i ona 
odvraća lice svoje od mene, a zbog čega, ne znamʺ. Zatim, pribirajući svoje misli, on se 
odjednom seti da je osudio grešnika, i razumede da je zbog toga Mati Gospodnja odvratila 
lice svoje od njega. Uzdahnuvši iz dubine srca, on kroz plač reče: Bože, prosti meni 
grešnome: jer prigrabih sebi Tvoje dostojanstvo i Tvoju vlast i osudih bližnjega svog pre 
Tvoga suda. No Ti, Vladiko, smiluj se na mene, jer se u Tebe nada duša moja. I evo od 
sada nikada neću osuditi brata svoga. 

To i mnogo drugo govoraše Nifont sa suzama, pa ponovo podiže oči ka ikoni, i vide da se 
ona osmehuje kao i pre. I od toga vremena on stade vrlo strogo čuvati sebe od osuđivanja. 
I tako bivaše svagda kad god bi Nifont sagrešio u čemu bilo: ikona Prečiste Bogomatere 
odvraćaše lice svoje, i time se Nifont poučavaše i popravljaše. 

Jednom kada Nifont kofom vađaše vodu iz bunara, đavo ga saplete i on se obema nogama 
okliznu i pade u bunar; i leteći naniže on se uhvati za kofu i zavapi: ʺVladičice, pomozi 
mi!ʺ ‐ I tog časa on se obrete nepovređen na gredi iznad bunara. Od tada, shvativši da ga 
Bogorodica čuva, on poče svagda imati ime Njeno u svojim ustima. 

Posle toga Nifont se razbole, i bolovaše od Vaskrsa do Prepolovljenja, i u bolesti toj on 
Ništa drugo ne govoraše osim: ʺHvala Bogu mome! hvala pomoćnici mojoj Prečistoj Djevi 
Materi!ʺ ‐ U ponedeljnik pak pred sredu Prepolovljenja on se pomoli ovako: ʺGospode 
Bože moj, udostoj me da se pričestim Svetim Tajnama Tvojim u dan Prepolovljenja, jer 
duša moja silno želi da se nasiti Prečistim Telom Tvojimʺ. 

Zatim on zaspa, i bi mu ovakvo viđenje: dve presvetle žene, slične mironosicama, 
prolažahu pored njegove postelje: jedna u carskoj porfiri sa maslinovom grančicom u ruci, 
a druga, slična njoj, iđaše za njom i nošaše maleni sasud sa nekom svetinjom, a držaše i 
stručac omočen u sveti jelej; prišavši k postelji one se zaustaviše. I žena u carskoj porfiri 
reče drugoj: Vidi, Anastasija, od čega boluje ovaj mladić? ‐ Anastasija joj odgovori: On, 
Gospođo, boluje od neuzdržljivoeti jezika svoga, jer kada je bio zdrav usta svoja zatvarao 
nije, i sada ga Gospod kažnjava da ne bi tamo bio osuđen sa svetom: jer njega Bog veoma 
ljubi i kažnjava ga, a ti, Gospođo, ako hoćeš, pomiluj ga i pomozi mu. ‐ Žena u carskoj 
porfiri odgovori: Pomilovaću ga, samo ga povedi kuda mi idemo. ‐ Anastasija uze Nifonta 
za ruku i odvede u hram svetih Apostola. Tada Žena u carskoj porfiri reče Anastasiji: 
Uzmi jeleja iz kandila što gori u oltaru i pomaži ga od glave do nogu. ‐ Anastasija ga 
pomaza i reče: Pogledaj, Vladičice, evo ja izvrših Tvoje naređenje. ‐ Osmehnu se Žena u 
carskoj porfiri i reče: Ovo je znamenje milosrđa, radi koga dođosmo. ‐ I dade Nifontu 
maslinovu grančicu koju držaše u ruci, govoreći: Vidi i znaj da je ova grančica od 
blagodati Gospodnje; ja je dajem tebi, pošto se sada izli na tebe milost svemilosrdnoga 
Boga; a ti se od sada bori sa đavolima, pobedićeš ih lako kao da su trska ili seno. 

Nifont se pokloni do nogu, i probudivši se razumede da ovo viđenje bejaše blagoslov 
Prečiste Bogorodice, i on odmah ozdravi i ustade s postelje; u utorak on se okrepi hranom, 
a na sam dan Prepolovljenja ode u crkvu i ‐ sa velikom se radošću pričesti Božanskim 
Tajnama. 

Tako blaženi Nifont, uz pomoć Božju, ispravi život svoj, odreče se sveta i postade monah. I 
dade se Nifont na podvige i velike trudove, umrtvljujući telo svoje i podjarmljujući ga 
duhu, i provodeći dane svoje u suzama i strogom pokajanju. On brižljivo postavljaše 
stražu ustima svojim, veoma se čuvajući praznoslovlja, još više psovanja, vređanja i 
klevetanja. I propisa on sebi ovakvo pravilo: silno udariti sebe rukom po licu četrdeset 
puta kada mu se dogodi da iz neopreznosti izgovori nepotrebnu ili ružnu reč. Ponekad 
pak on stavljaše sebi u usta kamen, i nošaše ga dugo vreme govoreći sebi: Bolje ti je, 
bezakoniče, da kamenje jedeš nego da izgovoriš neku rđavu reč. ‐ Često, zatvorivši se u 
svojoj keliji i svukavši se, on čim bilo bijaše sebe po svemu telu tako silno, da mu ponekad 
od rana otpadahu parčad mesa sa tela. Tako se uporno boraše on s nevidljivim vragom, ali 
i ovaj vođaše silnu borbu protiv njega, pričinjavajući mu svakojaka zla i želeći pobediti 
njegovo nepobedivo junaštvo. U vreme molitve đavo mu se javljaše nekad u vidu ptice 
koja skakuće pred njim, nekad u vidu crnoga psa koji naleće na njega, da bi ga uplašio i 
prekInuo mu molitvu; ali ga on odgonjaše krsnim znakom. Kada pak on bivaše gladan, 
đavo mu donošaše raznovrsne đakonije od ribe i mesa i ukusna jela: ali je blaženi tada 
govorio: Jelo nas Neće postaviti pred Bogom;[5] ti đavole, sam jedi svoja jela, ili ih nosi 
tamo gde ljudi od svoga stomaka prave sebi boga. Kada svetitelj bdejaše, đavo navođaše 
na njega dremež i jak san; no blaženi, čim bi osetio to, uzimao je štap i snažno tukao sebe, 
govoreći: Dadoh ti da jedeš i piješ, a ti hoćeš još i da spavaš. Evo ja ću te štapom odmoriti. ‐ 
A kada bi ponekad osetio u sebi telesnu požudu, on po čitavu nedelju nije uzimao hleba u 
usta, i morio je sebe glađu i žeđu dok ne bi umrtvio u sebi pagubnu strast. Kada bi pak 
osetio silnu žeđ, on je zahvatao vodu, stavljao je pred sebe, i posmatrajući je govorio: Kako 
je slatka ova voda! ‐ Zatim bi srknuo malo vode, zadržao je kratko u ustima, pa izbacio. A 
đavo, ne podnoseći takvo trpljenje blaženoga, gromko je uzvikivao: Pobedio si me, 
Nifonte! ‐ Međutim sveti Nifont, pripisujući pobedu nad đavolima Božjoj sili i pomoći a ne 
svojim podvizima i uzdržanju, odgovarao mu je: Pobeđujem tebe ne ja nego sila Boga 
našega koja čuva sluge svoje. 

Bog dopusti da na Nifonta dođe iskušenje, da bi se on, prekaljen kao zlato u topionici, 
obreo dostojan blagodati Gospodnje. A to iskušenje sastojalo se u ovome: po dejstvu 
đavola Nifont bi umno poremećen u toku četiri godine. Stajaše jednom Nifont na molitvi 
od večera do jutra, i iznenada ču on strahovitu huku koja se nosi s desne strane na levu. 
Svetitelj se užasnu, i razmišljaše kakva je to huka; utom odmah naiđe đavo strašilno ričući 
od gnjeva, i toliko uplaši svetitelja da se svetitelju pomrači um. A kada svetitelj jedva dođe 
k sebi i htede da se pomoli Bogu i da se prekrsti, đavo napade na njega, govoreći: Ostavi 
molitvu, i ja se neću boriti s tobom. ‐ Blaženi odgovori: Nipošto te poslušati neću, nečisti 
duše! Ako ti je Bog naredio da me pogubiš, ja ću to primiti s blagodarnošću; ako pak nije, 
onda ću te pomoću Božjom brzo pobediti. 

‐ Đavo mu na to reče: Varaš se, Nifonte: Boga nema; jer gde je On? 

To đavo neprestano govoraše Nifontu, razvraćajući mu um i pomračujući. A svetitelj mu 
odgovoraše: Ti, đavole, govoriš kao bezumnik, jer: ʺreče bezumnik u srcu svom: nema 
Bogaʺ (Psal. 13, 1; 52, 1). ‐ I htede svetitelj da se pomoli Bogu, ali ne uzmože: ustima 
izgovaraše reči, a um mu se ne pokoravaše. I beše svetitelj u velikoj tuzi imajući pomračeni 
um. Od toga vremena on siđe s uma, i paćaše. A kada bi ponekad malo došao sebi, đavo 
mu opet ne prestajaše govoriti: ʺnema Bogaʺ. ‐ No svetitelj mu odgovaraše: Ako čak u blud 
padnem, ako ubijem, ako neko drugo zlo učinim, no ja se Hrista moga odreći neću. 

‐ A đavo mu opet govoraše: Šta veliš: ima li Hrista? Ne, nema Hrista: ja jedini držim sve i 
sva, i carujem nad svim i svačim. Ko je to tebi rekao, da Boga ima, ili da Hrista ima? 

‐ Svetitelj odgovaraše: Nećeš me prevariti, mračna silo! odlazi od mene, neprijatelju svake 
pravde! 

Međutim đavo ne odstupaše od svetog Nifonta i neprestano se boraše s njim, pomračujući 
mu um i primoravajući ga da rekne: ʺnema Bogaʺ. Tako svetitelj provede četiri godine 
boreći se s đavolom i primoravajući sebe na molitvu. Jednom on za vreme molitve, 
posumnjavši ima li Boga, pogleda na Spasiteljevu ikonu, i uzdahnuvši iz dubine srca pruži 
ruke svoje ka ikoni, govoreći: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?[6] pokaži mi jesi li Ti 
Bog i nema li drugog osim Tebe, da se ne bih priklonio vražjem savetu. ‐ Rekavši to, on 
vide gde lice Hristovo na ikoni sija kao sunce, i oseti neiskazano divan miris. Prestravljen, 
on se baci na zemlju, govoreći: Oprosti mi, Vladiko, što se sablaznih o Tebe sumnjajući u 
Tebe, Boga mog; evo, od sada verujem da si Ti Jedini Bog i Tvorac svekolike tvorevine. ‐ 
Ležeći na zemlji on podiže glavu i pogleda na ikonu Spasovu, i vide čudesnu stvar: ikona 
Gospodnja pokretaše oči i obrve kao živ čovek. Nifont kliknu: Blagosloven Bog moj i 
blagosloveno slavno ime Njegovo sada i vavek. Amin! 

Od toga vremena siđe na Nifonta blagodat Božija, pošto se već navršiše četiri godine 
iskušenja njegova. Posle toga lice njegovo bejaše svagda veselo i svetlo. I zbog toga se neki 
u nedoumici pitahu: Šta ovo znači, toliko godina on hođaše tužan, a sada je radostan i 
veseo? 

I dobi sveti Nifont neustrašivost prema đavolima; i ismevajući ih govoraše: Gde su oni što 
tvrde da nema Boga? ‐ I pobeđivaše ih on neprestanom molitvom. 
Razmišljajući pak o svojim pređašnjim gresima, on reče sebi: Hajdmo, grešni Nifonte, u 
crkvu; ispovedimo grehe svoje Gospodu; jer tamo nas očekuje žalostivi Otac. ‐ I pođe on u 
crkvu. A kada se približi crkvenim vratima, Nifont podiže ruke u vis i jecajući gorko 
zavapi: Gospode Isuse Hriste, Bože moj, primi mene umrlog dušom i umom! primi 
hulnika i grešnika, poganog dušom i telom! primi bestidnog nevaljalca, i ne odvrati lica 
Tvoga! ne reci, Vladiko, ne znam ko si, nego počuj glas moljenja moga i spasi me, jer Ti ne 
želiš Shmrti grešnika; i ja te neću ostaviti, niti ću odstupiti od Tebe dok me ne uslišiš i ne 
daruješ mi oproštaj grehova. 

Dok se on tako moljaše, iznenada nastade silna huka s neba, i svetitelj kao u ushićenju 
ugleda lice muža presvetlog u oblaku, i viđahu se ruke ispružene, kojima on zagrli 
blaženoga, kao nekada Otac bludnoga sina,[7] i celivaše ga, govoreći: Dobro si došao 
ovamo, izmučeno čedo moje! jer sam mnogo patio, mnogo tugovao zbog tebe. Kako srce 
goraše očekujući kada ćeš se obratiti k meni, uveče ili izjutra; sada se radujem, sada se 
veselim videći gde se svim srcem obraćaš k meni. 

Ovo kasnije ispriča Nifont učeniku svome, i pri tome plakaše silno. Posle toga kada se on 
moljaše opet, javi se angeo Božji sa čašom punom mira koje izli na glavu njegovu; i napuni 
se miomirom to mesto. Isto tako kada Nifont bijaše sebe po telu zadajući sebi rane, angeo 
siđe i kađaše oko njega omiomirujući to mesto. 

U blaženoga Nifonta duhovne oči behu toliko prosvećene, da on znađaše tajne srca 
ljudskog. Sa angelima on razgovaraše javno kao sa prijateljima svojim, i đavole viđaše 
jasno. Jednom kada se on vraćaše iz crkve svete Anastasije u svoju kolibu, ugleda na kapiji 
doma jedne bludnice angela u obliku mladića kako gorko plače, i upita ga za razlog 
njegovog plača. Angeo odgovori: Ja sam od Boga dat kao čuvar jednom ovdašnjem 
čoveku, koji sada u ovom domu spava sa bludnicom, i time me veoma ožalošćuje; ne 
mogu da gledam bezakonje koje on čini. Kako da ne plačem videći u kakvu je tamu pao lik 
Božji? ‐ Blaženi ga upita: A zašto ga ne kazniš, da bi on prestao sa grehom? ‐ Angeo 
odgovori: Ja nemam mogućnosti da mu se približim, jer otkako poče grešiti on je sluga 
đavolima, i ja više nemam vlasti nad njim: jer Bog stvori čoveka sa slobodnom voljom, 
pokazavši mu tesan put i širok, da ide kojim hoće. ‐ Tada sveti Nifont reče svome učeniku: 
Ništa nije smrdljivije od greha bluda; ali, ako se bludnik pokaje, onda ga Bog prima brže 
nego druge bezakonike; jer se ovaj greh javlja od prirode podsticanjem đavoljim, a izgoni 
se ova strast usrdnom molitvom, strogim postom i raznim umrtvljavanjem tela.  

Za svetitelja beše vidno i to, kako đavoli hodaju po narodu i kušaju ljude, našaptavajući im 
osuđivanje, klevetu, svađe i raznovrsne jade. Jednom svetitelj vide jednoga čoveka na 
poslu; i gle, k njemu dođe đavo i stade mu šaptati na uvo; nedaleko od njega drugi čovek 
rađaše svoj posao: đavo i k ovome dođe i pošapta mu na uvo. Tada oni ostaviše svoj posao 
i počeše se svađati. A blaženi ustavši reče: O, đavolje lukavstvo, kako ti seješ omrazu 
među ljudima!  
Jednom napade na svetog Nifonta demon sujete, i govoraše mu: Ti ćeš od sada činiti 
čudesa, i proslaviće se ime tvoje po svoj zemlji, jer si ugodio Bogu. ‐ A blaženi reče tome 
demonu: Pričekaj, i ja ću ti učiniti čudo. ‐ I našavši kamen pred sobom, reče: Tebi govorim, 
kamenu: kreni odavde i pređi na drugo mesto. ‐ Ali kamen ostade nepokretan. Tada 
svetitelj reče demonu: Eto tvoj dar, đavole! ‐ i pljunu mu u lice. Zatim se pomoli Bogu, i 
đavo odmah iščeze. 

Jednom prilikom sveti Nifont vide neko duhovno lice, iza kojega iđaše đavo našaptavajući 
mu nečiste i hulne misli. A čovek taj, osećajući ovo đavolovo nasrtanje, često se osvrtaše i 
pljuvaše na đavola. Onda blaženi reče zlome duhu: Prestani, đavole, uznemiravati sluge 
Božje! Kakva ti je korist od toga što će ta duša poći u propast? ‐ Đavo odgovori: Nema nam 
koristi od toga, ali mi imamo naređenje od cara našega i od knezova koji vladaju nad 
nama, da se borimo sa ljudima. Ako pak knezovi naši saznadu, da se mi ne borimo sa 
ljudima, onda nas silno biju. 

Drugom prilikom blaženi Nifont vide jednoga monaha: ide i šapuće molitvu, a iz usta 
njegovih izlazi plamen ognjeni i doseže do neba; sa njim ide anđeo njegov, sa ognjenim 
kopljem u rukama, kojim odgoni đavole od toga monaha. 

Uoči Uskrsa, uveče na Veliku Subotu, stajaše blaženi Nifont u crkvi s narodom, i vide 
Prečistu Bogorodicu sa apostolima i mnoštvom svetitelja gde dođe u crkvu i s 
materinskom ljubavlju posmatraše prisutne ljude. I veoma se radovaše svakome od njih 
koga vide da se stara o svome spasenju, a posmatrajući one nemarne ona mahaše glavom i 
plakaše. Ipak se Ona, pruživši ruke, moljaše Bogu za sve, da svi dobiju spasenje. Videći to, 
prepodobni se ispuni neiskazane radosti što Prečista Bogorodica ne ostavlja hrišćane već 
im neprestano pomaže. 

Jednom, kada prepodobni Nifont spavaše, iznenada naiđe đavo sa oružjem u ruci, i jurnu 
na njega sa namerom da ga ubije, ali, zadržan silom Božjom, on ne mogade nikakvo zlo 
učiniti svetitelju, i pobeže škrgućući zubima i govoreći: O, Marija! ti me svagda odgoniš od 
ovog svirepog čoveka! 

Prepodobni Nifont imađaše blagodatni dar: da svojim rečima dušekorisno poučava i 
utešava iskušavane. Jedan brat dođe tužan k svetitelju i upita ga: Šta da radim, oče? mene 
silno uznemiravaju zli dusi: jedem li, pijem li, stojim li na molitvi, oni mi našaptavaju u 
srce čas jeresi, čas teške hule na Gospoda mog Isusa Hrista i Prečistu Mater Njegovu, i na 
svete ikone; i ja se bojim da nekad ne siđe oganj s neba i spali me živog. ‐ Svetitelj 
odgovori: Primi, brate, moj savet. Kada se more ustalasa, kolike talase ono podiže i udara 
o kamen, a talasi se opet vraćaju u more: tako i zle pomisli koje đavo šalje utiču na dušu 
čovekovu; i ako čovek posluša njegov savet i sleduje mu, onda propada, kao što 
propadoše mnoga pokorivši se njemu. No ako čovek koga napadaju hulne pomisli ne 
pristaje na njih, nego se, naprotiv, junački bori sa njima i protivi im se, pljujući đavola, 
onda se zloća đavolova vraća na njega samog, a taj čovek dobija nagradu od Boga. I ti, 
čedo, trpi, protiveći se đavolu molitvom i postom, i on će brzo pobeći od tebe. Pritom 
čuvaj se klevete i gnjeva, jer oni najviše izazivaju hule. ‐ Tako poučivši brata, blaženi 
Nifont ga otpusti s mirom. 

Prepodobni Nifont ne beše lišen ni blagodatnog dara isceljivanja bolesti. Jednom dođe k 
njemu neka žena koja paćaše od zubobolje i moli svetitelja da je isceli. A on joj reče: Mi 
smo ljudi grešni i nečisti, i ne možemo te isceliti ako se sam Bog Ne smiluje na tebe. ‐ I 
rekavši to, blaženi Nifont ode u crkvu, pomoli se, i uzevši jelej iz kandila pred ikonom 
Presvete Bogorodice pomaza bolesnici sav otok na licu, i odmah prestade bol. I isceljena 
žena otide slaveći Boga. ‐ I drugu ženu koja mu ranije dostavljaše hranu, kada se ova 
razbole i beše na samrti, on isceli molitvom i učini je zdravom. 

Pored toga blaženi Nifont svojim prozorljivim očima viđaše i duše ljudske po njihovom 
izlasku iz tela. Jednom, stojeći u crkvi svete Anastasije na molitvi, on podiže oči k nebu i 
vide nebesa otvorena i mnoštvo angela, od kojih jedni na zemlju silažahu, drugi uvis 
uzlažahu, noseći na nebo duše ljudske. I dok on to posmatraše, gle, dva angela iđahu u 
visinu noseći neku dušu. I kada se približiše k mitarstvu za blud, iziđoše mitari[8] ‐ 
demoni i sa gnjevom rekoše: Ta je duša naša; kako smete da je nosite mimo? ‐ Angeli 
odgovoriše: A kakav znak na njoj imate, te je nazivate svojom? ‐ Demoni rekoše: Ona je do 
smrti grešila, skvrnaveći sebe ne samo na prirodan način već i na protivprirodan; osim 
toga ona je osuđivala bližnjega; i što je gore od toga, umrla je bez pokajanja. A vi, šta velite 
na to? ‐ Angeli odgovoriše: Mi nikako ne možemo verovati ni vama ni vašem ocu đavolu, 
dok ne upitamo angela hranitelja ove duše. ‐ A kad njega upitaše, on reče: Zaista, mnogo je 
grešila ta duša; ali otkako se razbole, ona poče plakati i ispovedati grehe svoje Bogu; i ako 
joj je Bog oprostio, to On zna zašto, On ima vlast; i slava pravednom sudu Njegovom! ‐ 
Tada angeli, posramivši demone uđoše s dušom na nebeska vrata. 

Potom ugleda blaženi gde angeli nose drugu dušu, a demoni istrčaše k njima i vikahu: Što 
vi nosite duše ne upoznavši ih, kao na primer tu koju nosite, a ona je srebroljubiva, 
bludna, zlopamtljiva, poharu je izvršila! ‐ Angeli odgovoriše: Mi to dobro znamo; i mada 
je sve to ona i učinila, ali je plakala i tugovala, ispovedala grehe i davala milostinju; zbog 
toga joj je Bog i oprostio. ‐ Na to demoni počeše negodovati: Ako je ta duša dostojna 
milosti Božje, onda uzmite grešnike iz celoga sveta! I rašta bismo se mi onda trudili! ‐ 
Angeli im odgovoriše: Svi grešnici koji smireno sa suzama ispovedaju grehe svoje, dobiće 
oproštaj po milosti Božjoj; a koji umiru bez pokajanja, njima će suditi Bog. ‐ Pošto tako 
posramiše zle duhove, angeli prođoše. 

Još vide svetitelj kako angeli uznose dušu jednog čoveka bogoljubivog, celomudrenog i 
milostivog, i koji imađaše ljubav k svima. Ugledavši ovu dušu demoni škrgutahu zubima. 
Angeli pak Božiji izlažahu iz nebeskih vrata u susret toj duši i pozdravljahu je, govoreći: 
Slava Tebi, Hriste Bože, što je nisi ostavio u rukama vražijim, nego si je izbavio iz pakla 
preispodnjeg. 
Posle nekog vremena blaženi Nifont vide gde demoni dušu jednu vuku u pakao. To beše 
duša jednoga roba, koga gospodar kinjaše glađu i batinama; a on, ne podnoseći mučenje, 
nahuškan demonom, uze konopac i obesi se. Stoga njegov angeo hranitelj iđaše poizdalje i 
plakaše gorko, a demoni se veseljahu. Plačućem angelu bi naređeno od Boga da ide u grad 
Rim i čuva jedno novorođenče, koje tamo u to vreme krstiše. 

Vide prepodobni i još jednu dušu koju angeli nošahu na vazduhu, a njih sretahu vojske i 
vojske demona; i oni još ne behu došli do četvrtog mitarstva, a demoni oteše iz ruku svetih 
angela tu dušu i ismevajući je baciše u bezdan. To beše duša jednoga klirika crkve svetog 
Elevterija. Taj klirik stalno gnjevljaše Boga bludom, vračanjem i pljačkom; a umre 
iznenada bez pokajanja, i postade radost demonima. 

Prepodobni podiže u Carigradu crkvu u ime Prečiste Bogorodice, življaše pri njoj, i mnoge 
neverne obraćaše ka Hristovoj veri. Đavo, ne podnoseći to što Nifont otrže mnoge od 
demonske zablude, dođe na njega sa mnoštvom demona, oko hiljadu njih; i noću napavši 
na njega hoćahu da ga muče, i obitalište njegovo napuni se demona. No on im zapreti 
silom krsnom, i uz pomoć Božiju i saradnju svetog angela, on hvataše svakoga od njih 
posebno i udaraše im po hiljadu batina, dok se oni ne zakleše njemu da se neće prikučiti 
čak ni mestu gde se spominje Nifontovo ime. 

Razgovarajući jednom sa bratijom o duševnoj koristi, Nifont se opomenu jedne stvari i 
ispriča je bratiji, govoreći: Bejaše u ovome gradu u jednoga velikodostojnika rob po imenu 
Vasilije, po zanatu krojač, rđave naravi, oskvrnitelj, nepokoran i tvrdica; on sve svoje 
vreme gubljaše u igrama i u nečistim telesnim gresima sa bludnicama, i ne slušaše savete 
svoga gospodara. No divnim promišljanjem milosrdnog Gospoda njemu bi ustrojeno 
spasenje na sledeći način: zbog grehova ljudskih, po dopuštenju Božjem, nastupi velika 
glad, i gospodari počeše zbog oskudice u hrani otpuštati svoje robove; tako i Vasilija 
otpusti njegov gospodar. Vasilije ode, i prvoga dana prodade svoje odelo da sebi nabavi 
hranu: Zatim poče hoditi nag i prositi milostinju; a beše zima, i on se smrzavaše i ceptijaše 
od mraza. Naposletku, iznemogao on leže na jednoj ulici; i uskoro mu istruleše prsti na 
nogama, pa mu zatim otpadoše i same noge. Trpeći sve to, Vasilije smatraše da mu je to 
kazna za grehe njegove, i ništa drugo ne govoraše sem: ʺHvala Bogu za sve!ʺ Tako 
provede on dva meseca ležeći na ulici bez krova nad glavom, plačući i ridajući zbog 
grehova svojih. Desi se da tim putem naiće neki hristoljubac po imenu Nikifor. Ugledavši 
paćenika Vasilija, on naredi slugama svojim da ga odnesu njegovoj kući. Tamo ga s 
ljubavlju zbrinu, svojim rukama nameštajući mu postelju i hraneći ga. Nakon pak dve 
nedelje, u subotu, bolesni Vasilije poče govoriti: Dobro ste došli, sveti angeli! odmorite se 
malo, pa ćemo poći. A oni mu rekoše: Ne! nego hajde brže, jer te Gospod zove. ‐ Vasilije 
odgovori: Pričekajte me malo, dok vratim dug; uzeo sam od jednog mog prijatelja u zajam 
deset lepti, a još mu ih nisam vratio; eda me zbog toga đavo ne bi zadržao u vazduhu. ‐ 
Anđeli pričekaše dok Vasilije sabra deset lepti i posla ih kome beše dužan, pa onda 
predade duh svoj Bogu. Eto vidite, deco, ‐ završi svoje kazivanje sveti Nifont ‐, kakvi su 
sudovi Božji, i kakvim sve načinima On spasava grešnika. 

Jednom blaženi Nifont sa svojim učenikom dođe na molitvu u crkvu, koja se nalažaše kraj 
takozvanih Aponijevih palata. U crkvi arhijerej služaše božanstvenu službu. I gle, u 
svetitelja se otvoriše duhovne oči, i on ugleda oganj koji siće s neba i pokri oltar i 
arhijereja; a za vreme pojanja ʺSvjatij Božeʺ pojaviše se četiri angela i pevahu zajedno sa 
pevačima. A kada se čitaše Apostol, vide blaženi svetog apostola Pavla gde otpozadi 
nadzirava onoga što čita. Kada se pak čitaše Evanđelje, onda reči kao svetilnici uzlažahu 
na nebo. A kada se prenošahu Darovi, svuče se crkvena zavesa i otvori se nebo, i oseti se 
divan miomir; zatim stadoše silaziti angeli pevajući: ʺSlava Hristu Bogu!ʺ Oni donesoše 
prekrasno Detence, postaviše ga na diskos, a sami okružiše presto i služahu Česnim 
Darima; dva pak serafima i dva heruvima, lebdeći nad glavom njegovom zakriljivahu ga 
krilima svojim. Kada nastade vreme osvećenja Darova i izvršenja Strašne Tajne, jedan od 
najsvetlijih angela pristupi, i uzevši nož zakla Detence, i krv Njegovu istoči u svetu čašu, a 
Detence položivši na diskos sam s pobožnošću ponovo stade na svoje mesto. Potom 
nastade pričešćivanje Božanskim Tajnama, i vide blaženi da u nekih pričasnika lica behu 
svetla kao sunce, a u drugih tamna i mračna kao u crnaca. Prisutni angeli motrahu kako ko 
pristupa svetom Pričešću: one koji se dostojno pričešćivahu oni veličahu, a odvraćahu se i 
gnušahu onih koji to nedostojno činjahu. A kad se završi sveta služba, sveti Nifont vide 
gde se Detence odjednom opet obrete celo u rukama angelskim, i uznese se na nebo. ‐ Ovo 
kasnije sam prepodobni ispriča svome učeniku, koji i zapisa to na korist mnogima.  

Jednom sveti Nifont, idući u crkvu Prečiste Bogorodice, koju sam podiže, vide gde putem 
ide crnac, vrlo tužan: a to bejaše knez demonski; za njim iđahu i drugi demoni. Kada se 
približiše i čuše crkveno pojanje, manji demoni počeše koriti svoga kneza, govoreći: Vidi 
kako se ime Isusovo proslavlja od onih koje mi nekada držasmo u svojoj vlasti. A gde je 
naša sila? Sva je pobeđena, i carstvo naše razoreno je. ‐ Tako demoni korahu svoga kneza, 
a on im odgovori: Ne žalostite se zbog toga, ne tugujte, jer ću ja skoro učiniti da hrišćani 
ostave Isusa, i slaviće nas.  

Kada oni malo odmakoše, sretoše tridesetoricu ljudi. Knez demonski pristupi k jednom od 
njih i prošapta mu na uvo: ovome odmah pade neki mrak na um, i on poče govoriti 
sramotne reči, smejati se i pevati bezobrazne pesme. Zatim oni sretoše jednoga svirača koji 
iđaše i sviraše. Blaženi Nifont ugleda gde jedan demon vezuje sve ostale jednim konopcem 
i vuče ih za sviračem, i svi oni idu za njim igrajući i skačući; a mnogo naroda pridruži im 
se, i iđaše pevajući sramne pesme i igrajući: jer ih demoni vucijahu zakačivši im udicama 
srce. Jedan pak bogat čovek koji posmatraše to iz svoje kuće, dade sviraču leptu, da pred 
njim poigraju. Kada svirač spusti leptu u svoj cep, demoni je uzeše i poslaše u pakao 
svome ocu Satani, sa ovakvom porukom: Raduj se, oče naš! evo Alazion, knez naš, šalje ti 
ovu žrtvu, koju neprijatelji naši hrišćani prinesoše, davši pare za igre. ‐ Primivši dar, 
Satana se obradova i reče: Starajte se, deco, da raste žrtva naša, i pobeđujte hrišćane! ‐ I 
zatim opet vrati leptu u džep sviraču. 

Blaženi Nifont, videći to duhovnim očima, sa bolom reče: O, teško onima koji preko igara 
prinose žrtvu demonima. ‐ I poučavaše slušaoce da se čuvaju skarednih i nepristojnih 
igara, pošto su od đavola. 

Jednom posle molitve svetitelj bi u ushićenju, i vide polje ogromno, podjednake dužine i 
širine, i na njemu stajaše mnoštvo demona, razdeljenih na pukove; pukova beše svega 
trista šezdeset pet ‐ prema broju teških grehova. Jedan najmračniji demon prebrojavaše 
vojnike, raspoređivaše pukove kao za bitku, i govoraše: Na mene gledajte, i ničega se ne 
bojte, jer sila moja biće s vama! ‐ Neki demoni doneše mnoštvo raznovrsnog oružja i 
razdadoše na pukove. Zatim đavo knez dade svakome puku silu vračanja i mađija, i pusti 
ih po svoj zemlji protiv Crkve Hristove. 

Kada blaženi Nifont posmatraše to, odjednom bi glas k njemu: Okreni se, Nifonte, na istok 
i pogledaj. ‐ On se okrenu i ugleda čisto i divno polje i na njemu, daleko više nego demona 
na suprotnoj strani, stajaše bezbrojno mnoštvo, stotine i stotine hiljada i hiljada vojnika u 
belim haljinama, svi naoružani kao za bitku. Utom naiće neki muž svetliji od sunca, i reče: 
Tako naređuje Gospod Savaot: idite po svoj zemlji, pomažite hrišćanima i čuvajte njihov 
život. ‐ Videvši to, prepodobni proslavi Boga koji pomaže Crkvi Svojoj. 

Kada se pak prepodobni Nifont već približi starosti, nastade vreme njegovog arhijerejstva, 
što mu bi predskazano od Boga kroz sledeće viđenje: pokaza se pred njim neko polje, 
prepuno ovaca kojih beše do hiljade hiljada, ali u njih ne beše pastira. Blaženi pomisli u 
sebi: Kako to, zar se ove ovce bez pastira ne boje vuka? ‐ I tog trenutka preda nj stupi muž 
svetozaran, sličan svetom apostolu Pavlu, i reče: Što ti stojiš dokon i posmatraš carske 
ovce; zašto ih ti ne paseš? ‐ Odgovori blaženi Nifont: Eda li ću ja pasti carske ovce, ja koji 
nisam naučen takvome poslu i veoma sam slab? ‐ A pojavljenik reče: Tebi Car naređuje da 
ih malo popaseš, pa ćeš se potom upokojiti i veliku nagradu dobiti. ‐ I rekavši to on mu 
dade žezal, uruči mu ovce i tor, pa otide. 

Prenuvši se, blaženi razmišljaše šta ovo znači. I bi mu jasno, da pojavivši se muž jeste sveti 
apostol Pavle, a ovce ‐ ljudi, a tor ‐ Crkva. I on se veoma uplaši da ga na neki način ne 
postave za episkopa u carskom gradu.[9] I reče Nifont sebi: ʺTako li ja umolih Boga, da 
ni.nad kim ne budem vlastelin? I eto On hoće da mi podari vlast. No, postupiću kao 
prorok Jona, i pobeći ću odavdeʺ. ‐ Onda uze svoga učenika, izađe iz svoje kelije, i sede na 
lađu. Pri tihom vetru lađa brzo stiže u Aleksandriju, gde tada beše episkopom 
Aleksandar,[10] koji upravljaše Crkvom posle Petra, postradalog za Hrista pod 
Dioklecijanom. Tog istog dana stigoše u Aleksandriju žitelji grada Konstancije sa ostrva 
Kipra, i moljahu arhiepiskopa Aleksandra da im postavi za episkopa čoveka koji je po 
njegovom mišljenju dostojan toga, pošto se beše prestavio njihov pastir Hristofor, čovek 
svet i čestan. Arhiepiskop im reče: Počekajte malo, dok mi Bog ukaže na takvoga čoveka. 
I tu noć arhiepiskop vide svetog apostola Pavla koji ga pitaše: Kota ćeš postaviti za 
episkopa u gradu Konstanciji? 

‐ Arhiepiskop odgovori: Ne znam; koga Bog hoće. ‐ Javljenik reče: Bog će ti ukazati 
dostojnoga, samo budi sutra sa svim klirom u crkvi i posmatraj one što ulaze; i koga vidiš 
da po svemu liči na mene, njemu i uruči pastvu. 

Sutradan izjutra patrijarh seđaše u crkvi i posmatraše one što ulaze, ko će biti sličan 
javivšem se. A Nifont, ne znajući ništa o tome, pođe u crkvu, i putem govoraše svome 
učeniku: Osećam u srcu neku tugu, a i radost. Eda li nam se neće desiti što? ‐ I sa tim 
rečima on uđe u crkvu. A patrijarh, ugledavši ga, reče svome arhiđakonu: Pogledaj, 
Atanasije, ne liči li onaj čovek po licu na ikonu svetog apostola Pavla? 

‐ Arhiđakon odgovori: Da, oče, zaista je tako, i dostojan je pasti Hristovu Crkvu: jer vidim 
angela Božja gde ide s njim i razgovara; osim toga na njegovoj glavi vidi se kruna od 
dragog kamenja. 

Tada patrijarh prizva svetitelja, celiva ga, i oni sedoše. Arhiđakon s osmehom reče 
Nifontu: Ono od čega si bežao, oče, na to si sada i protiv svoje volje došao. ‐ A kada 
blaženi saznade šta će s njim biti, uzdahnu i reče: O, teško meni! grešan sam ja i nedostojan 
da mi se takva vlast da! ‐ Patrijarh odgovori: O, kada bih ja bio tako nedostojan! 

I rekavši to, patrijarh ustade, i otpoče božanstvenu liturgiju, i posveti prepodobnoga 
Nifonta u stepen klirika; zatim ga u toku nekoliko dana posveti za đakona i prezvitera; a 
posle toga uzdiže ga i u arhijerejski čin, pri sveopštoj radosti svih zbog takvog pastira, 
ukazanog Bogom. 

Po postavljenju svom za episkopa, blaženi Nifont provede u Aleksandriji tri dana, 
razgovarajući sa tamošnjim svetim muževima. Posle toga patrijarh otpusti Nifonta na 
njegov presto, poslavši s njim radi ukazivanja mu počasti arhiđakona svog i druge svete 
muževe. Oni stigoše u Kiparski grad Konstanciju četvrtoga septembra; i izaslanici, pošto 
ga ustoličiše, vratiše se u Aleksandriju, slaveći Boga. 

Svetitelj Božji Nifont poče usrdno pasti stado Hristovo, starajući se o spasenju njihovom. 
Beše on pravi otac sirotanima, i udovicama, besplatni lekar bolesnicima i dobrotvor; usto 
činjaše on razna čudesa koja je nemoguće popisati. Zbog toga on beše veoma voljen i 
poštovan od sviju. 

Budno i neumorno starajući se o svojoj pastvi, blaženi Nifont jednoga dana u podne 
ugleda ogromnog crnca gde ulazeći u grad, tobož sav slomljen, oslanja se na štap, i često 
se odmara putem. Svetitelj poznade da je to đavo, pa povika k njemu: Tebi govorim, 
svepogani, zašto si i kako si smeo doći ovamo? ‐ Crnacʺpogledana njega s gnjevom, kao da 
hoće da ga proguta, i reče: Čuh da si ovde, pa dođoh da te sa ovcama tvojim porušim. ‐ 
Svetitelj mu na to reče: Slabotinjo, ti si sam srušen, a mene li hoćeš da srušiš? Ja sam video 
jednoga podvižnika koji se boraše s vama, i trideset vas ratovaše s njim, ali vi svi 
izNemogoste u borbi. Ko onda da se ne nasmeje vašoj nemoći!‐ Đavo onda reče: Ne čudi 
se tome! o, da mi je pređašnje sile, ja bih te vrlo lako srušio. .Ali od kako Isus bi raspet, ja 
sam zaista nemoćan. ‐ Svetitelj odgovori: I sada, ako se Hristu mome pomolim, šta će biti s 
tobom, bestidniče? ‐ Ja znam, odgovori đavo, da ti mnogo možeš; ali, nemoj mi učiniti zlo, 
jer ću evo otići iz tvoga grada, i više mu se neću približiti. ‐ Videvši to, svetitelj zablagodari 
Bogu što ga čuva i što pastvu njegovu štiti od zlog demona. 

Pošto je neko vreme upravljao Crkvom Hristovom, sveti Nifont se približi končini svojoj, 
koju on uznade na tri dana ranije. Tada dođe k njemu i veliki Atanasije, ondašnji 
arhiđakon, no koji zatim, po prestavljenju patrijarha Aleksandra, primi presto 
Aleksandrijske Crkve.[11] Atanasija Bog blagovremeno obavesti o bliskoj končini svetoga 
Nifonta; stoga on dođe sa svim klirom svojim da se oprosti sa ugodnikom Božjim i da mu 
da poslednji celiv. Sveti Nifont, ugledavši Atanasija, upita ga: Zašto si se namučio, blaženi 
oče, da dođeš k meni, grešnome čoveku? ‐ Atanasije odgovori: Doznadoh da ti sutra 
odlaziš u gornji Jerusalim, pa dođoh da porazgovaram s tobom. Molim te, kada 
predstaneš prestolu Božjem, pomeni i mene tamo, da i ja obretem milost u Gospoda. ‐ 
Svetitelj na to reče: 

I ti, oče, kada prinosiš Strašnu Žrtvu, pominji i moju ubogost. 

Te noći sveti Nifont se dugo moli za sebe i za svoju pastvu. I javi mu se angeo Gospodnji 
sa utehom i izvešćem da mu je ugotovljen večni pokoj. U vreme pak jutarnjeg 
bogosluženja počeše ga mučiti teški bolovi u telu, stoga on reče svome učeniku: Čedo, 
prostri mi rogožu na zemlji. ‐ Kada učenik uradi to, sveti Nifont leže na rogožu veoma 
bolestan. A kada se razdani, k njemu dođe Atanasije Veliki i sevši pored njega upita: Oče, 
ima li kakva korist od bolesti čoveku ili ne? ‐ Svetitelj odgovori: Kao što zlato kada ga 
prekaljuju u ognju uklanja rđu, tako i čovek bolujući očišćuje se od grehova svojih. ‐ 
Zatim, poćutavši malo, zaplaka. Posle toga se osmehnu, i lice mu zasija, i on reče: Dobro 
ste došli, angeli sveti! ‐ Malo kasnije, on reče: Radujte se, mučenici sveti! ‐ i lice mu još jače 
zasija. Kratko vreme zatim on opet reče: Blagodat vam, proroci blaženi! 

Tada se i svetom Atanasiju otvoriše duhovne oči, i on vide da blaženoga pozdravljaju svi 
likovi[12] svetitelja, svaki lik posebno. Zatim Nifont radosno reče: Pozdravljam vas 
sveštenici, prepodobni, i svi sveti! ‐ Onda ućuta. I malo zatim on uskliknu: Raduj se, 
Obradovana, divna svetlosti moja, pomoćnice moja i kreposti, blagosiljam Te, Blaga, jer 
pamtim milost i blagodat Tvoju! 

Posle toga on umuče, i zasija se lice njegovo kao sunce, tako da se svi prisutni 
zaprepastiše. Pritom se osećaše i veoma mirisav miomir. Uskoro zatim bi glas s neba koji 
ga prizivaše u večni pokoj. I tako predade on česnu i svetu dušu svoju u ruke Božije 
decembra dvadeset trećeg. 
I bi plač i ridanje veliko u svemu gradu. I pogreboše svetoga Nifonta svečano u velikoj 
crkvi svetih Apostola, slaveći milosrdnog prema grešnicima a divnog u svetima Oca i Sina 
i Svetoga Duha vavek, amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

PAVLA,  

episkopa Neokesarijskog 

  

SVETI otac naš Pavle, budući episkopom Neokesariskim, toliko postade čuven po 
vrlinama, da slavno ime njegovo dođe do ušiju i Likinija[13] koji tada carovaše im u 
Nikomidiji. Likinije, počevši žestoko goniti hrišćane, posla ljude te mu svetoga Pavla 
dovedoše na sud. Car tiranin najpre se postara da svetitelja zaplaši raznim 
zastrašivanjima; zatim ga stavi na teške muke. Svetitelj tako junački podnošaše sve muke, 
da i cara i sve prisutne zaprepasti njegovo neuporedljivo junaštvo i trpljenje. Posle toga 
svetitelj bi podvrgnut ovakom mučenju: usijanu gvozdenu ploču kovač kleštama metnu 
na dlan svetitelju, onda dlan druge ruke svetiteljeve položi preko te usijane ploče, pa 
zatim stavi obruč preko dlanova, steže ga, i tako držaše dok se usijana ploča ne ohladi. Od 
toga se žile i mišići na svetiteljevim rukama potpuno umrtviše, te on više nije bio u stanju 
vladati svojim prstima. Zatim svetog stradalca poslaše u progonstvo u tamnicu, Na 
obalama reke Eufrata. 

Kada se car Konstantin Veliki konačno zacari na Istoku, tada biše pušteni na slobodu svi 
hrišćani koji su se nalazili po tamnicama i u progonstvu, i svaki se vrati u svoju 
postojbinu. Tada se i sveti otac naš Pavle vrati u Neokesariju na svoj episkopski presto, i 
blistaše vrlinama kao i ranije kada je bio pustinjak. 

Kada se 325. godine u Nikeji sastade Prvi Vaseljenski Sabor, na njemu učestvovaše i sveti 
otac Pavle, sa ostalim svetim Ocima. Sveti Pavle beše jedan iz tamošnjih bogonosnih Otaca 
koji na telu svom nošahu rane Gospoda Isusa. Od prisutnih na Saboru Otaca: neki behu 
lišeni ruku, neki ušiju, neki nosa, neki oka, a neki imađahu neku drugu povredu na telu; 
drugi za Hrista behu pretrpeli bijenje, lomljenje kostiju, iščašivanje zglobova, paljenje 
ognjem, struganje raznih delova tela. Sve to behu sjajna svedočanstva ljubavi njihove 
prema Gospodu Hristu. Meću prisutnim svetim Ocima i blaženi Pavle imađaše na telu 
svedočanstva svoga stradanja za Hrista: ožiljke od batina i ruke sagorene i onesposobljene 
za rad. Pošto trista osamnaest bogonosnih Otaca na Saboru osudiše Arija i predadoše 
anatemi, svi zajednički posetiše cara Konstantina. Pri tome blaženi car uze ruke blaženoga 
Pavla, celiva ih, pa prislanjajući ih na svoje oči i druge delove tela izgovori ove 
nezaboravne reči: ʺNikad nije dosta celivati ove ruke koje za Hrista Boga našeg biše 
sažežene i umrtvljeneʺ. 

Posle Sabora blaženi Pavle se vrati u svoj grad na arhijerejski presto, i upravljavši Crkvom 
dosta godina, on s mirom otide ka Gospodu i dobi od Njega venac ispovedništva. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

SHINONA 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

DAVIDA DVINSKOG 

  

PERSIJANAC po ocu i Jermenin po majci, sveti David postradao zato što se obratio ka 
Hristu, 693. godine. Pogreben u gradu Ečmiadzinu. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

HRISOGONA 

  

NAJPRE bio eparh solunski, a zatim mučenik Hristov. 

  

  

SPOMEN OSVEĆENjA 
VELIKE HRISTOVE CRKVE = SVETE SOFIJE 

u Carigradu 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEOKTISTA,  

arhiepiskopa Novgorodskog 

  

KAO nastojatelj Novgorodskog Blagoveštenskog manastira II bio postavljen za 
arhiepiskopa Novgorodskog. Kao arhiepiskop podigao dve crkve u Novgorodu. Nakon 
osmogodišnjeg upravljanja pastvom on se, iz ljubavi prema usamljeničkom molitvenom 
tihovanju, povukao u Blagoveštenski manastir. Sveti molitvenik upokojio se 1310. godine. 
Svete mošti njegove počivaju u Jurjevom manastiru; one se proslavile čudesnim 
isceljenjima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NAUMA OHRIDSKOG ČUDOTVORCA 

  

VETI Naum ‐ učenik ravnoapostolnih učitelja Slovenskih svetog Kirila i Metodija i jedan 
od Petočislenika, koji su najrevnosnije sarađivali onim apostolima Slovenskim. Sveti 
Naum putovao je u Rim, gde se proslavio čudotvornom moći kao i velikom učenošću. 
Beše znalac mnogih jezika. Iz njegovih se očiju izlivala isceliteljska sila, koja je isceljivala 
bolesnike koji su sa verom samo pogledali u oči svetog ugodnika Božijeg. Pri povratku iz 
Rima sveti Naum i Kliment se nastaniše, pomoću cara Borisa Mihaila, na obalama 
Ohridskog jezera. Dok je sveti Kliment delovao kao episkop u Ohridu, dotle je sveti Naum 
osnovao na južnoj obali jezera manastir, koji i dan danas krasi tu obalu, ‐ kao što ime 
svetog Nauma krasi istoriju slovenskog hrišćanstva ‐, i koji je kroz vekove i vekove bio 
izvor čudotvorne sile i utočište bolnim i nevoljnim. Oko svetog Nauma sabralo se beše 
mnoštvo monaha odasvud sa Balkana. Sveti Naum je bio mudar učitelj, jedinstven 
rukovođ monaha, odlučan podvižnik, čudotvoran molitvenik i duhovnik. Neumorni 
trudbenik sveti Naum se osobito trudio na prevođenju Svetoga Pisma, i ostalih crkvenih 
knjiga, sa grčkog jezika na slovenski. Činio je čudesa za života i po smrti. Njegove 
čudotvorne mošti i dan danas zadivljuju mnogobrojnim čudesima, naročito iscelenjima od 
teških bolesti, ponaosob ludila. Upokojio se u prvoj polovini desetoga veka i preselio u 
radost Hrista ljubljenoga. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Psal. 123, 68. 

2. To je bilo polovinom drugoga veka. 

3. U severnom delu Male Azije. 

4. Protovestiarije ‐ glavni nadzornik carske garderobe na Carigradskom dvoru. 

5. Sr. 1 Kor. 8, 8. 

6. Psal. 21, 1; Mt. 27, 46; Mk. 15, 34. 

7. Sr. Lk. 15, 20 

8. Mitar ‐ carinik; mitarstvo ‐ duhovna carinarnica. 

9. Tojest u Carigradu. 

10. Sveti Aleksandar bio patrijarhom Aleksandrijskim od 312. do326. godine; spomen 
njegov praznuje se 29. maja. 

11. Sveti Atanasije Veliki praznuje se 18. januara i 2. maja. 

12. Lik (= Horda); zbor, sabor, skup, hor, vrsta, red; angeli sačinjavaju zaseban lik, 
apostoli zaseban, i tako redom: proroci, mučenici, prepodobni... 

13. Likinije ‐ carovao od 307. do 324. godine u istočnoj polovini Rimske carevine.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 
  

  
24. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE I STRADANjE SVETE PREPODOBNOMUČENICE 

EVGENIJE 

  

U SEDMOJ godini carovanja rimskoga cara Komoda, koji nasledi presto posle oca svoga 
Marka Avrelija,[1] bi postavljen za eparha celoga Egipta neki znameniti velmoža, po 
imenu Filip. I Filip sa svojom ženom Klavdijom i decom pređe iz Rima u Aleksandriju. 
Imađaše on dva sina, Avita i Sergija, i jedinicu ćerku Evgeniju, veoma lepu telom i 
celomudrenu duhom. Evo povesti o njenom životu. 

Filip upravljaše Egiptom po rimskim zakonima i običajima predaka. On ni najmanje nije 
voleo vračare i mađioničare, i silno ih je gonio i uništavao. Isto tako on nije voleo ni 
Jevreje; on im čak ni ime nije mogao čuti. Međutim prema hrišćanima se ponašao veoma 
blago; i mada ih, po carskom naređenju, beše isterao iz grada Aleksandrije, ipak im je 
dopustio da u predgrađu grada mirno žive i slobodno služe svome Bogu, jer on cenjaše 
hrišćane zbog njihovog savršenog života i mudrosti. Sam pak on usrdno se bavljaše 
grčkom filosofijom, u kojoj vaspitavaše i svoju kćer Evgeniju. Pritom Filip učaše Evgeniju 
da vlada i latinskim i grčkim jezikom, i da slobodno i krasnorečivo govori na oba ta jezika, 
mnogo se starajući da Evgenija postigne što veći uspeh u filosofiji i ostalim naukama. A 
ona, bistra i vrlo marljiva, lako napredovaše u svima naukama. Što jednom čuje ili pročita, 
to je ona čvrsto pamtila, čuvajući to u srcu evom kao da je napisano na čeličnim tablicama. 
A beše Evgenija lepa lica i divna tela, no još lepša celomudrenošću svojih mieli i divnija 
devičanskom čistotom. Stoga jedan od najznamenitijih velikodostojnika rimskih, po imenu 
Akvilin, zažele da je veri svome sinu Akviliju za nevestu. I kada je roditelji upitaše, da li 
ona pristaje da se uda za tog visokorodnog mladića, Evgenija odgovori: Muža treba 
izabrati sebi boljega po životu a ne po poreklu, jer se ima živeti s njim a ne s rodom 
njegovim. 

Takođe i drugi visokorodni i bogati mladići željahu da se vere s njom, ali ih ona odbijaše 
sve što joj se, tobož, ne dopada način njihova življenja, a u samoj stvari ona je to činila 
jedino iz želje i brige da ostane i živi u devstvenosti. 

Tako se pripremaše divan i čist sasud za primanje božanskog miomirisnog mira. I ubrzo 
za njenim dobrim delima posledova dobra vera, i ona čista pristupi k čistome izvoru 
pobožnosti. Kao početak pak Evgenijina obraćenja k Bogu posluži sledeći događaj: 
Slučajno ili, bolje reći, po Božjem promislu Evgeniji dođe do ruku knjiga PoslaNica svetog 
apostola Pavla. Pažljivo je pročitavajući i ulazeći u njen smisao, Evgenija poznade da 
postoji Jedan Istiniti Bog koje je stvorio vaseljenu: i njoj se odmah prosveti um, koji u nje 
beše odavna predočišćen i pripremljen za primanje Svetoga Duha. I ona srcem čvrsto 
poverova u Hrista, ali se ne usuđivaše da Ga javno ispoveda ustima, bojeći se gnjeva 
svojih roditelja. 

Kada, po carskom naređenju, izgnaše iz Aleksandrije hrišćane, čije učenje Evgenija veoma 
željaše čuti, to ona zamoli roditelje da joj dozvole da ide u predgrađe na jedno od njihovih 
imanja, da se tamo u osami odmori i osveži. A roditelji, ne sluteći ništa o njenoj tajnoj 
nameri, dozvoliše joj da ide u predgrađe radi osveženja. Ona pak, prolazeći kolima sa 
svojim evnusima i robinjama pored manastira u jednom od hrišćanskih naselja, ču kako 
monasi pevaju iza ograde: ʺSvi su bogovi neznabožaca demoni; a Gospod je nebesa 
stvorioʺ (Psal. 95, 5). Čuvši ove reči, i postidevši se zablude predaka, ona uzdahnu iz 
dubine srca, i reče dvojici svojih evnuha, Protu i Jakintu: Vi ste sa mnom dovoljno izučili 
nauke; mi smo zajedno shvatili učenja Sokrata, Aristotela i Platona, poznate zablude stoika 
n mišljenja Epikura;[2] a pročitali smo i proučili i druge sofiste i pesnike. Vi, razume se, 
nasigurno znate da su sve to basne koje nemaju u sebi ništa sem neke nalikosti istine, koja 
može zavesti mnoge. Nije nam nepoznato i to, kako se hvale svojom mudrošću jelini, od 
kojih neki na sve moguće načine dokazuju da nema nikakvoga boga, a neki opet smatraju 
da ima mnogo bogova, i dele ih na veće i manje. Hrišćani pak sve njih pobeđuju rečju, 
govoreći: ʺSvi su bogovi neznabožaca demoniʺ. Jer vera u te neznabožačke bogove jeste 
savršeno bezumlje i potpuna pogibao. Međutim hrišćansko učenje: ʺGospod stvori 
nebesaʺ, otvoreno priznaje Jedinoga Boga i daje nam poznanje o našem sveopštem 
Gospodu. Saglasno sa ovim učenjem uči i apostol njihov Pavle, čije spise, koji dokazuju 
postojanje Jedinoga Boga, ja čitah juče i prekjuče. I ja verujem rečima toga apostola, jer su 
vrlo jasne i dostojne verovanja pošto zasnivaju veru ʺa samim delima. Apostol u svojim 
Poslanicama jasno pokazuje put ka spasenju, i vi, ako želite, možete krenuti tim putem. A 
ja se više neću zvati vašom gospođom već sestrom i saslužiteljkom: jer mi imamo 
zajedničkog Gospoda i Oca ‐ Boga. Stoga budimo jednodušni i jednomisleni, kao braća, i 
zajedno rešimo da se obratimo ka Hristu. Čula sam da je hrišćanski episkop Elij[3] 
podigao ovde manastir, u kome monasi neprestano danju i noću slave Boga pesmama. 
Ovaj manastir episkop poveri nekom prezviteru Teodoru o čudesnim delima kojega 
pričaju da on svojom molitvom daje progledanje slepima, izgoni đavole, i svaku bolest leči 
rečju. Još govore i to, da u ovaj manastir nipošto nije dopušteno ženama ulaziti. Zato mi 
ostrižite kosu, obucite me u muško odelo, pa me noću odvedite tamo. Mi ćemo odrediti 
naš povratak u grad za kasno uveče; svi robovi neka idu ispred kola, a vas dvojica iza 
kola; ja ću pak tiho sići s kola, i mi ćemo se sakriti tajno od svih; kola neka se prazna vrate 
doma, a mi ćemo otići k slugama Božjim. 
Ove Evgenijine reči i namere behu prijatne obojici evnuha. I kada nastupi noć oni uradiše 
kao što se dogovoriše. Jer kasno uveče vraćajući se u grad, oni krišom svedoše Evgeniju s 
kola, tako da to niko od robova ne primeti. Sakrivši se, oni je obukoše u muško odelo, 
ostrigoše joj devojačku kosu, i uputiše se k manastiru. No oni još ne behu na domaku 
manastira, a ugledaše gde im se približava blaženi Elij, episkop Iliopoljski,[4] idući sa 
mnoštvom naroda iz Iliopolja u manastir. Jer u Egiptu bejaše takav običaj da, kada episkop 
obilazi svoje manastire i crkve, onda ga narod prati pevajući pesme. Tako i ovom prilikom 
sa episkopom Elijem ićaše ispred i iza njega oko deset hiljada ljudi, koji pevahu i klicahu: 
ʺPut je pobožnih prav, i poravnata je staza pobožnihʺ (Is. 26, 7). 

Čuvši te reči, Evgenija reče svojim prijateljima: Udubite se u smisao tih stihova, kako sve 
reči njihove imaju značaja za nas i odnose se na nas. Jer kada mi razgovarasmo o Istinitom 
Bogu, mi čusmo pevanje: ʺSvi su bogovi neznabožaca demoni; a Gospod je nebesa 
stvorioʺ. A sada kada mi, odvrativši se od idolosluženja, krenusmo putem, kojim želimo 
prići Hristu, evo nekoliko hiljada ljudi susreće nas jednoglasno pevajući: ʺPut je pobožnih 
prav, i poravnata je sTaza pobožnihʺ. I meni izgleda da se to desilo ne slučajno nego po 
Božjem promislu. Hajde stoga da vidimo kuda ide ovaj narod; i ako ide ka istoj obitelji 
kuda i mi stremimo, onda da im se pridružimo i putujemo zajedno s njima, kao njihovi 
prijatelji. 

I tako pridruživši se narodu koji je išao i pevao, oʺni upitaše jednoga: Ko je onaj starac što 
jedini jaše na magaretu usred naroda koji ide ispred i iza njega? ‐ I čuše kao odgovor, da je 
to episkop Elij, hrišćanin od mladosti svoje, koji je odrastao u manastiru. Kada su njega još 
kao dete slali da donese oganj od suseda, on donošaše žar u skutu od svoje haljine, a 
haljine mu ne progorevahu. Takva beše svetost njegova još u detinjstvu njegovom. ʺPre 
nekoliko dana, ‐ (nastavi kazivati upitani čovek, ‐ pojavi se u ovim mestima neki vračar po 
imenu Zarij, koji raznim vradžbinama i lukavstvima obmanjivaše ljude: on episkopa Elija 
nazivaše varalicom, a za sebe govoraše da je dobar učitelj, poslan ljudima od Hrista. Tada 
se sabra mnoštvo hrišćana, i dođoše ka ocu našem koga vidite, i rekoše: čujemo kako Zarij 
tvrdi za sebe da je poslan od Hrista. Stoga: ili primi njega u zajednicu s tobom, ili pak, ako 
govori laž, ti ga rečima pobedi, pa ćemo mi poći za onim od vas koji odnese pobedu u 
prepirci. Sveti episkop Elij pristade na prepirku sa Zarijem: jer se nadaše na Hrista, kao što 
se i Zarij uzdaše u svoje demone. I bi određen dan za prepirku i pripremljeno mesto usred 
grada Iliopolja. I dođe Zarij vračar sa volšebnim činima svojim, a dođe i episkop sa 
bogonadahnutim rečima. I pošto blagoslovi narod, episkop reče: Sada ćete poznati duhove 
koji su od Boga.[5] I obrativši se onda Zariju, on poče voditi s njim veliku prepirku. No 
volh beše veoma vešt u svojim obmanama, gord i bezobziran u govoru; on se staraše da 
odnese pobedu ne istinom već hvalisavom i bestidnom mnogogovorljivošću. Zbog toga 
krotki i bezazleni episkop ne mogaše volha nadvladati rečima. I žao bi narodu što Zarij 
nadmašuje episkopa u prepirci. Primetivši to, episkop zamoli da se stišaju, i reče narodu: 
Valja nam sada poslušati savet svetog apostola Pavla koji on daje svome učeniku 
Timoteju: Ovo napominji, i posvedoči pred Gospodom, da se ne prepiru, koje ništa ne 
pomaže, nego smeta one koji slušaju (2 Tm. 2, 14). Ali da ne bi neko pomislio da mi ovo 
apostolovo svedočanstvo privodimo ne radi iznalaženja istine već iz bojazni, ja predlažem 
ovo: da se usred grada naloži vatra i da mi oba zajedno uđemo u oganj, pa ko od nas ne 
izgori, taj i jeste istinski poslanik Hristov. ‐ Ovaj se predlog dopade svemu narodu; i 
odmah naložiše veliku vatru. Episkop stade zvati vračara u plamen, ali ovaj odgovori: Uđi 
prvo ti u oganj, pošto si ti predložio takvu proveru. ‐ Episkop se prekrsti, i podigavši ruke 
k nebu uđe usred ognja; i prestoja u velikom plamenu oko pola sata, i ne bi ni najmanje 
opaljen: jer se oganj ne dotače ni njegovih vlasi, ni njegove odeće. A zvaše episkop i Zarija 
da uđe u oganj k njemu, ali se ovaj strahovito prepade i pokuša da beži. No narod ga 
dohvati i rinu ga u oganj silom. I odmah bednik poče goreti, i sasvim bi izgoreo da ga sveti 
episkop Elij ne izbavi brzo iz ognja, istina polusagorelog ali živog. Posle toga volh bi sa 
porugom proteran iz predela Iliopoljskih. A episkopa koga vidite, kud god on išao, svuda 
prati narod sa božanskim pesmamaʺ. 

Slušajući ovo kazivanje, blažena Evgenija se radovaše duhom, i divljaše se, i uzdisaše. 
Najzad ona poče usrdno moliti čoveka što razgovaraše s njom i zvaše se Evtropije, 
govoreći: Molim te, gospodine, da obavestiš svetog episkopa o nama, koji želimo da se od 
idola obratimo ka Hristu. Mi smo braća, i dogovorismo se da zajedno postanemo hrišćani i 
da živimo u ovom manastiru, nikada se ne odvajajući jedan od drugog. ‐ Sagovornik im 
odgovori: Ćutite zasada o tome, dok episkop ne uđe u manastir i ne odahne malo od puta, 
a kada se ukaže zgodan trenutak ja ću ga, po želji vašoj, obavestiti o vama. 

Kada se oni približiše manastiru, u susret episkopu iziđoše monasi, pevajući: Primismo, 
Bože, milost Tvoju usred ljudi Tvojih (Psal. 47, 10). ‐ Kada episkop sa narodom uđe u 
manastir, uđe sa evnusima svojim i Evgenija, slična mladiću po odelu i ostriženoj kosi. 
Pošto odsluži u crkvi Božanstvenu službu, i potkrepi se malo hranom u tri sata po podne, 
kao što je običaj kod postnika, episkop otpočinu od trudova, i vide u snu ovakvo viđenje: 
nekakvi ljudi nošahu na rukama neki ženski kip, sličan jednoj od jelinskih boginja, i 
ukazivahu mu kao bogu poštovanje žrtvama i poklonjenjem. Teško beše episkopu gledati 
kako ljudi obmanjuju sebe idolopoklonstvom, i on reče toj njihovoj boginji: Zar dolikuje 
tebi, stvorenju Božjem, da te ljudi smatraju za Boga, i da od njih primaš poklonjenje koje 
samo Bogu dolikuje? ‐ Čuvši ove reči, boginja odmah ostavi ljude koji joj se klanjahu i 
pođe za episkopom, govoreći: Neću te ostaviti, niti ću odstupiti od tebe, dok me ne 
privedeš i ne predaš Tvorcu i Sazdatelju mome. 

Prenuvši se iz sna, episkop razmišljaše o svom viđenju. Utom uđe k njemu Evtropije i reče: 
Vladiko, tri mladića, rođena braća, jednodušno napuštaju idolopoklonstvo i želeći da 
budu pričisleni k liku onih što služe Hristu u ovom ma)pastiru, uđoše danas za tobom u 
obitelj ovu, i sa suzama me moliše da obavestim o njima tvoju svetost. ‐ To obradova 
episkopa, i on uskliknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me udostojio da sada 
čujem ovakvu radosnu vest! 
I naredi episkop da mu pozovu ta tri mladića. Kada oni uđoše sami i stupiše pred česno 
lice njegovo, svetitelj najpre satvori molitvu, pa zatim poče očinski i s ljubavlju razgovarati 
s Evgenijom, raspitujući ih za njihova imena, poreklo i otačastvo. Evgenija, crveneći u licu 
devojačkim stidom, odgovaraše smireno: Mi smo, božanstvena glavo, rodom iz slavnoga 
grada Rima, i otačastvo naše je Rim; braća smo po telu; prvome je ime Prot, drugome 
Jakint, a ja se zovem Evgenije. ‐ Blaženi episkop Elij s ljubavlju gledajući u nju, reče: S 
pravom nazivaš sebe Evgenijem, Evgenija! Ime tvoje[6] slaže se sa duhom tvojim, jer ti 
imaš blagorodnu, hrabru dušu, i u svemu se pokazuješ kao pravi muškarac. No pritom 
čvrsto se drži u umu svom odluke, pobeđuj svoju žensku prirodu, i stasaćeš u muškosti, i 
utvrdićeš se u Hristu, radi Koga ti žena, praviš se muškarac, promenivši svoj ženski lik i 
ime iz ljubavi prema Bogu. Ovo govorim tebi, ne izobličavajući i ne ružeći tvoju prirodu, i 
ne želeći da te odvratim od tvoje namere, nego da bi ti doznala koliko se Bog brine o tebi i 
kako mi On otkri sve što se tiče tebe, ne utajivši ništa: ko si ti, i kako ćeš doći k meni, i ko 
su oni koji će s tobom doći k meni. Stoga se, Evgenija, postaraj da se pokažeš ne manje 
muška duhom nego svojim izgledom: jer mi Gospod moj otkri i to, da. si ti sebe pripremila 
za čisto obitalište Njemu, čuvajući svoju devstvenost neoskvrnjenom, i odbacujući sablazni 
zemaljskog života. 

Obrativši se zatim Protu i Jakintu, svetitelj reče: Vi ste robovi po telesnom poreklu, ali ste 
slobodni duhom, jer duh vaš nije porobljen ničim zemaljskim. Zato ne ja, već sam Gospod 
Hristos govori vama: Više vas ne nazivam robovima nego prijateljima (Jn. 15, 15). Blaženi 
ste vi zbog takve slobode vaše, ali ste još blaženiji zbog vašeg prijateljstva i sjedinjenja s 
Hristom: jer vi jednodušno izabraste uzeti na sebe jaram Hristov, i ničim ne ometoste 
blaženu Evgeniju u nje!noj nameri, već zajedno s njom gorite duhom da služite Gospodu. I 
kada ona bude izašla iz ovog života, zajedno s njom i vi ćete se udostojiti od Gospoda onih 
venaca i nagrade, kojih i ona. 

Ovome razgovoru episkopa Elija sa Evgenijom i njenim evnusima niko ne beše prisutan. 
Episkop naredi Evgeniji da ostane u muškom odelu, pošto niko ne znađaše tu njenu tajnu. 
I ona zajedno sa evnusima ne odstupi od episkopa dok ih sve episkop ne krsti i ne pričisli 
k liku monahujućih. 

A sada da opišemo šta se desilo u ono vreme kada svetiteljka zajedno sa Protom i 
Jakintom krišom od robova siđe s kola, i kako roditelji njeni tugovahu za njom. 

Kola dakle produžiše svoj put i već se približiše k domu, a robovi iđahu ispred kola ne 
sluteći šta se dogodilo. Domaće pak sluge izađoše s buktinjama u susret Evgeniji. Prišavši 
kolima oni videše da su ona prazna i da u njima nema Evgenije, i to njih dovede u veliku 
zabunu. Otac njen, majka, braća i sve sluge se veoma uznemiriše, i nastade zapevka, 
vapijanje, ridanje i silan plač. Dadoše se u traganje po svemu gradu, i sav se narod u 
Aleksandriji u čudu pitaše šta se to dogodilo sa eparhovom ćerkom. Mnogobrojni robovi 
biše razaslani na sve strane da traže Evgeniju. Oni pretražiše ne samo sav grad, nego i svu 
zemlju Egipatsku, i pri raspitivanju ne propustiše nikoga na putu i po kućama: trgovce, 
zemljodelce i putnike; ali nigde ne mogoše ništa čuti o tom skupocenom biseru, koji 
desnica Svevišnjega krijaše u Svojoj riznici do potrebnog roka. 

Roditelji pak Evgenijini dan i noć plakahu za njom i neutešno ridahu, često je dozivajući 
po imenu, grebući lica svoja posipajući pepelom glave svoje, i padajući na zemlju od 
iznemoglosti i siLne tuge srca; i pritom zapomagahu: Evgenija, Evgenija, kćeri naša slatka! 
gde si se, svetlosti naša, sakrila od očiju naših? u kom si se mestu, uteho naša, pritajila? na 
koji si način, nado naša, nestala? 

I ridahu roditelji za ćerkom svojom, i plakahu braća za sestrom svojom, i suze ronjahu 
robovi i robinje za gospođom svojom, i svi graćani žaljahu za Evgenijom i saosećahu bol 
eparha kao svog dobrog gospodara i upravitelja. Potom počeše pitati vračare i gatare, i 
prinositi idolima mnogobrojne žrtve, ne bi li im koji od bogova kazao što o nestaloj 
devojci. 

No ni od njih ne doznadoše ništa. Jer ćutahu: vračari i gatari kao lažljivci i neznalice, a 
idoli kao mrtvaci. Najzad neki od žitelja Aleksandrije izmisliše basnu na utehu eparhu: 
naime oni tvrđahu da im je otkriveno, kako su, tobož, bogovi zavoleli lepotu Evgenijinu, 
pa zato Evgeniju uzneli na nebesa i uvrstili je u red bogova. Ucveljeni roditelj poverova toj 
basni, prestade malo sa tugom, i silom pretvori svoj plač u radost. I on odmah naredi da se 
salije od zlata idol, sličan po izgledu njegovoj ljubljenoj kćeri, i da se postavi na vidnom 
mestu u Aleksandriji. I poče on svenarodno ukazivati poštovanje Evgeniji kao novoj 
boginji, praznujući je i prinoseći joj mnogobrojne žrtve. Na taj način on olakšavaše sebi bol 
svoj za ćerkom. Ali Evgenijina majka Klavdija i braća Avit i Sergije ne poverovaše toj 
basni, te i nadalje neprestano i neutešno plakahu za Evgenijom. 

Međutim blažena devojka Evgenija, prikrivena muškim odelom i imenom, i zbog svojih 
muških i junačkih podviga smatrana za muškarca, življaše u spomenutom manastiru, . 
usrdno monahujući i služeći Bogu. I ona pokaza toliki uspeh u božanstvenom učenju, da je 
kroz dve godine već znala napamet celo Sveto Pismo: i duša joj beše prepuna tolikim 
mirom, da je svi smatrahu za jednoga od anđela. I ko je mogao saznati da je ona žensko, 
kada je pokrivaše sila Hristova i besprekorna devstvenost, i kada ona svojim životom i 
kod savršenih monaha izazivaše divljenje? Govor njen beše smeran, mio, krotak i 
nemnogorečiv, pun straha Božija i dušekoristan., Na crkvena bogosluženja niko ne 
dolažaše pre nje i niko ne izlažaše posle nje. Svima ona beše na ugled i korist: tužne 
utešavaše, sa radosnima se radovaše, gnjevljive i jarosne jednom rečju smiravaše; na gorde 
pak toliko uticaše smireni način njenog života, da su se oni iznenada pretvarali iz vukova 
u ovce. 

Nakon ne mnogo vremena ona dobi od Boga dar isceljivanja. I kada bi ona posetila koga 
bolesnika, odmah je sam dolazak njen odgonio bolest i davao bolesniku potpuno zdravlje. 
A dva evnuha njena, Prot i Jakint, neodstupno boravljahu s njom, i behu podražavaoci 
njenog života, i verne sluge njene i prijatelji. 

Tri godine po obraćenju njenom k Bogu prestavi se iguman toga manastira. I bratija 
sabravši se stadoše jednodušno moliti blaženu da im bude iguman, jer ne znađahu za 
njenu tajnu čuvanu Bogom: da je njihov Evgenije po prirodi ne muškarac već žena. Oni su 
posmatrali njeno mudro, besprekorno i bogougodno življenje, koje neuporedivo 
prevazilažaše življenje svih postnika manastira, te zbog toga Mnogim molbama 
navaljivahu na nju da se primi starešinstva. Tada svetiteljka, s jedne strane bojeći se da je 
protivno zakonu da žena upravlja nad ljudima, a s druge stideći se da omalovaži i odbije 
svesrdne molbe tolikih česnih lica, uputi im ovu molbu: Molim vas, braćo, donesite mi 
ovamo sveto Evanđelje. ‐ A kada Evanđelje bi doneto, ona produži: Potrebno je da hrišćani 
prilikom svakog izbora pre svega pitaju o tome samog Gospoda Hrista. 

Stoga rasmotrimo šta nam Hristos naređuje povodom ovog izbora, pa se pokorimo 
Njegovoj volji. 

Tada ona pred svima otvori Evanđelje nasumce, i ono se otvori na mestu gde beše 
napisano: Koji hoće da bude veći među vama, neka vam bude sluga; i koji hoće među 
vama da bude prvi, neka vam bude rob (Mt. 20, 26‐27). Kada ove reči biše pročitane, 
svetiteljka izjavi: Evo, pokoravam se i Hristovom naređenju i vašoj molbi. Neka dakle 
budem sluga i rob vaše ljubavi. 

I obradovaše se svi njenom pristanku. I primi tobožnji Evgenije, a u samoj stvari Evgenija, 
igumanstvo u tom manastiru, i postade svima kao zarobljenik i rob, neprestano se trudeći 
za svu bratiju, noseći vodu, sekući drva, čisteći sve kelije, i svima služeći sa velikim 
usrćem. Sebi pak za boravljenje izabra vratarevu keliju, da se ni boljom kelijom ne bi 
pokazala viša od drugih. Trudeći se u manastirskim poslovima ona nikada nije propuštala 
propisano crkveno pravilo, tojest: jutrenje, Časove (u naročite dane i Liturgiju), i večernje. I 
izgledalo joj da je uzaludno izgubljen onaj čas, u koji bi se desilo da ona ne uznese hvalu 
Bogu. I ona budno motraše da joj ni jedna čas ne prođe bez slavoslovlja Božija. Stoga u 
rukama njenim beše posao, a u ustima neprekidna molitva. I dobi ona vlast nad nečistim 
dusima, da ih izgoni iz ljudi. A dade joj se blagodat da čini i druga čudesa, o kojima 
podrobno govoriti nedostaje vremena. No sada da ispričamo kako otpoče gonjenje na 
svetiteljku, ostale događaje iz njenog života, njeno stradanje i njen kraj. 

Bejaše u Aleksandriji jedna žena, po imenu Melantija, bogata imanjem ali uboga u dobrim 
delima. Ona se razbole od groznice, i paćaše od nje više od godine dana. Imađaše ona 
veliko imanje u blizini manastira. Čuvši da u manastiru ima neki monah Evgenije koji lako 
isceljuje svaku bolest, ona hitno ode k njemu, i moljaše ga da je isceli od bolesti njene. 
Sažalivši se na nju, Evgenija je pomaza svetim jelejem, i Melentija odmah izbljuva sve što 
joj je unutra škodilo i izazivalo njenu bolest, i postade zdrava, i pešice se vrati na svoje 
imanje. Nakon pak ne mnogo vremena ona u znak blagodarnosti za isceljenje načini tri 
sasuda od čistoga srebra, napuni ih novcem i posla svom besplatnom lekaru. No Evgenija 
ne primi poklon već ga odasla natrag Melantiji, rekavši: Mi izobilujemo i preizobilujemo 
svakim blagom o Bogu našem. A tebe, draga Melantija, savetujem da ovo razdaš 
nevoljnima i ubogima. 

Ugledavši vraćene poklone, Melantija se veoma ožalosti, i hitno ode u manastir. I kakvim 
sve molbama i preklinjanjima ona navaljivaše na Evgeniju da ne odbija donesene poklone! 
Najzad nastojatelj Evgenije jedva pristade da naredi da se sasudi odnesu u crkvenu 
sasudohranilnicu gde su se čuvale stvari za crkvena bogosluženja. 

Od toga vremena Melantija stade često posećivati Evgenija, i njome ovlada nepristojna 
ljubav prema njemu, ne znajući da se pod muškim odelom i imenom skriva žena. Videći 
ga onako mlada i lepa, Melantija je držala da takav mladić nije mogao uvek živeti u čistoti, 
a svoje isceljenje stade pripisivati ne njegovoj svetosti već njegovoj lekarskoj veštini. I ona 
se s dana na dan stade raspaljivati sve većom i većom požudom za njim, sanjajući da stupa 
u telesni greh sa njim. I tražaše ona zgodno vreme i mesto, da ispuni tu svoju želju. I 
jednoga dana, nalazeći se na svom imanju nedaleko od manastira, Melantija, raspaljena 
pohotom prema mladome monahu, načini se bolesna, i posla k njemu molbu da je sam 
poseti bolesnu i pomogne joj kao i prvi put. 

Došavši k njoj, blažena Evgenija sede pred posteljom Melantije, bolesne ne od bolesti već 
od telesne pohote. Posmatrajući Evgenijino lice, Melantija ne mogade više skrivati u sebi 
potajni oganj koji je dugo vremena raspaljivao. Ona otvori svoja bestidna usta i poče 
govoriti reči bludničke, prelašćujući ga i mameći u greh, kao što je to nekad činila sa 
Josifom Egipćanka, žena Pentefrijeva.[7] Ja sam obuzeta neodoljivom željom i bezmernom 
ljubavlju prema tebi, ‐ govoraše ona, ‐ i moj se duh ne može smiriti dok ti ne pristaneš da 
postaneš gospodar nad svim imanjem mojim i moj muž. Jer zašto ti uzaludno umrtvljuješ 
sebe nepotrebnim uzdržanjem, i dobrovoljno upropašćuješ dane mladosti svoje, toliko 
iznuravajući telo i satirući takvu lepotu lica? Evo ogromnih imanja! evo riznica zlata i 
srebra, dragog kamenja i skupocenih haljina! evo i velikog broja robova i robinja! evo, 
najzad, ti vidiš i mene mladu i ne ružnu, obudovelu ove godine, pritom i bezdetnu, te tako 
nema naslednika za moja bogatstva. Stoga ih nasledi ti i postani meni samoj gospodin i 
gospodar. 

Sve to i još mnogo drugo govoraše Melantija, prelašćujući Evgeniju. No prepodobna 
Evgenija, stideći se bestidnosti ove bludnice, odgovori joj strahovito ljuto: Umukni, ženo, 
umukni! i ne pokušavaj da mi naškodiš otrovom drevne zmije. Ja vidim, ti si od sebe 
načinila veliko obitalište đavola. Odstupi od slugu Božjih, sablazniteljko! bogatstva tvoja 
neka naslede slični tebi sladostrasnici! a naše bogatstvo jeste sirotovati sa Hristom. Što se 
pak tiče braka, to neka naš um nikada i ne pomisli na telesna uživanja! O blažena čistoto, 
nikada te nećemo prodati za truležna bogatstva! O sveta devstvenosti, nećemo te 
oskvrnaviti bludočinstvom! O Mati Božja i Djevo, u Tebe se uzdam, neću izneveriti svoje 
zavete! Jedan je u nas brak ‐ naša ljubav prema Hristu; jedna su u nas bogatstva ‐ blaga 
spremljena nam na nebesima; jedno nasleđe ‐ poznanje istine. 

Rekavši to, blažena Evgenija ustade i ode u svoj manastir. A Melantija, ispunivši se ujedno 
neiskazanog stida i gnjeva, otide u grad, javi se eparhu i reče mu: Neki hrišćanski mladić, 
koji kaže da je lekar, boravi u manastiru nedaleko od moga imanja, dođe mojoj kući, i ja 
mu dopustih da uđe u moju sobu radi lečenja. Međutim on, smatrajući me za nepoštenu i 
bestidnu ženu, poče me najpre laskavim rečima navoditi a zatim i rukama primoravati na 
zlo delo; i da ja ne nadadoh viku, te robinje moje dotrčaše na moje zapomaganje, taj bi me 
bezobrazni mladić sigurno oskvrnavio nasilno, kao varvarin zarobljenicu. 

Ove Melantijine reči silno razjariše eparha, i on odmah posla sluge da uhvate ne samo 
mladića Evgenija, nazivanog lekarem, nego i sve koji žive s njim, da ih okuju u železne 
okove i drže u tamnici. Ali pošto jedna tamnica ne mogaše smestiti sve monahe koji se 
nalažahu s Evgenijom, to ih rasporediše po raznim tamnicama. Glas o ovom događaju 
pronese se ne samo po svoj Aleksandriji nego i po svima obližnjim gradovima. I mnoge 
uvrede i grdnje doživeše hrišćani od neznabožaca, jer svi koji čuše kazivanje Melantijino 
verovahu u istinitost reči njenih, pošto su je neznabošci veoma cenili kao čestitu, uglednu i 
visokorodnu. 

I bi određen dan u koji se imalo obaviti suđenje monasima i izreći im se kazna. Neke od 
njih eparh je hteo da preda zverovima na pojedenje, druge da u ognju spali, a ostale da 
pogubi pomoću raznovrsnih muka. I kada dođe taj određeni da)n, sabra se mnoštvo 
naroda ne samo iz grada nego i iz cele njegove okoline. Sabra se tamo takođe i mnogo 
hrišćana, među kojima behu mnogi prezviteri i nekoliko episkopa: oni dođoše da vide 
končinu nevinih slugu Božjih, da uzmu ostatke moštiju njihovih i česno ih pogrebu. 

Čim na sudište stiže eparh Filip sa svojim sinovima Avitom i Sergijem, i sede na sudijinom 
mestu, odmah uvedoše u sredinu pozorišta blaženu Evgeniju, tajnu koje još niko nije znao, 
sa njenim evnusima i ostalim monasima, okovane u teške železne okove. A narod stade 
silno grajati i vikati: Neka budu pogubljeni ti pogani bezakonici! ‐ Eparh naredi da 
načelnika zla, nevino jagnje Hristovo, privedu bliže k njemu radi ispitivanja, i da poređaju 
pred njom sva oruđa za mučenje, i da predstanu gotovi i grozni dželati. 

I stade sveta Evgenija na sudu pred ocem svojim i braćom, nemajući na sebi nikakvu 
krivicu, sakrivena pod muškom monaškom odećom, smerno pognute glave, da je odmah 
ne bi raspoznali. Obraćajući joj se, eparh joj poče jarosno govoriti: Reci nam, najpokvareniji 
hrišćanine, tako li vam Hristos vaš zapoveda da činite pogana dela i da lukavstvima 
svojim uvaljujete čestite žene u zle pohote svoje? Reci nam, sverazvratni, kako si se drznuo 
ući u kuću presvetle gospođe Melantije i njenu plemenitu čistotu prisiljavati na 
oskvrnjenje? Pokvarenjački izdajući se za lekara, ti si se pokazao neprijatelj i nasilnik. 
Stoga ćeš za svoj bestidni i drski poduhvat dobiti dostojnu kaznu, i ti tako zao poginućeš 
zlom smrću. 
Eparhu koji sa tolikim besom govoraše, blažena Evgenija odgovori krotko: Gospod moj 
Isus Hristos, kome služim, uči čistoti i obećava večni život onima koji devstvenost svoju 
čuvaju besprekornom. Mi možemo ovog časa dokazati da nas Melantija lažno okrivljuje. 
Ali bolje je da mi pretrpimo zlo, te da ne propadne plod našeg trpljenja, nego da ona, 
pobeđena i izobličena, doživi kakvo bilo zlo. Uostalom, ako mi se zakuneš zdravljem 
careva svojih da ovoj lažnoj svedokinji nećeš učiniti nikakvo zlo, onda ćemo je mi odmah 
ispitati odnosno greha za koji nas bez ikakvog razloga okrivljuje, pa ćemo videti da je ona 
kriva. 

Eparh se zakle i obeća da će ispuniti što ona traži. Tada se Evgenija obrati Melantiji i reče 
joj: Melantija, samo ime tvoje označava crnilo i pomračenje.[8] Svojom bezočnom klevetom 
ti si hrišćanima pripremila razne muke. Hajde onda, nastoj da nas kidaju, pale i soku! No 
budi uverena da sluge Hristove nisu onakvi kakvima ih ti lažno prikazuješ. Uostalom, 
privedi tu robinju za koju si rekla da je očevidac našega greha, da se njenim ustima izobliči 
laž i obelodani istina. 

Ta robinja bi privedena. Ona dometnu laž, da bi ugodila svojoj gospođi. Jer kako bi ona 
mogla reći što protivu nje? ‐ Ja znam, govoraše robinja, da ovaj bestidni mladić često greši 
sa prostim ženama. I meni je taj bednik mnogo puta dosađivao, pa se najzad drznuo 
nasrnuti i na moju gospođu. Ušavši u njenu spavaonicu u sedam sati izjutra, on je najpre 
razgovarao s njom kao lekar o njenoj bolesti; zatim joj poče govoriti bezobrazne reči, i 
naposletku pokuša da je siluje, što bi svakako i učinio, da ja nisam brzo dozvala druge 
služavke, te tako izbavila gospođu našu iz ruku ovoga bludnika. 

Sudija naredi da se pozovu i druge služavke Melantijine; no i one takođe lažno svedočahu 
protiv monaha Evgenija, pomažući svojoj gospođi. Tada eparh besan od gnjeva viknu na 
Evgeniju: Šta možeš, bedniče, reći u odbranu svoju sada, kada te toliki svedoci terete i 
pouzdano potvrđuju tvoje bezakonje? ‐ Sveta Evgenija odgovori: Sada evo dođe vreme 
govoriti, jer prestade vreme ćutanja. Dođe vreme slobodno objaviti istinu, da se laž, 
iznošena protivu nas, ne bi bezmerno hvalisala, i da među neznabošcima ne bi kružili 
rđavi glasovi o hrišćanima. Istinski sam želela da svoju tajnu čuvam do kraja svoga života, 
i da laž koja se iznosi protiv nas izobličim na budućem sudu Hristovom i dokažem čistotu 
svoju pred Onim, iz ljubavi prema kome sam je i čuvala. Što sam dosada veoma brižljivo 
skrivala, primorana sam da sada obelodanim, da bezakonje ne bi trijumfovalo nad 
nevinošću, i da se neznabožačko bezbožje ne bi rugalo blagočestivom i celomudrenom 
hrišćanskom životu, i da ga ne bi ismevalo, niti mu se podsmevalo. Objaviću istinu ne iz 
hvalisavosti, nego radi proslavljenja imena Isusa Hrista: jer je sila ovoga imena tolika, da i 
žene, koje žive u strahu Božjem, udostojavaju se muškoga dostojanstva, te ljudska bića 
muškoga roda ne mogu verom biti veća od onih ženskoga roda, kao što veli učitelj 
hrišćanski, apostol Pavle: U Boga nema razlike između muža i žene, jer su svi jedno u 
Hristu Isusu (Gal. 3, 28). Stoga sam i ja poželela Hrista radi, u koga sam poverovala, i koga 
sam svom dušom zavolela, i na koga sam svu nadu položila, da po životu i po spoljašnjem 
izgledu više budem muškarac nego žena, čuvajući svoju devstvenost za jedinog prečistog i 
besmrtnog Ženika Nebeskog. 

Govoreći to, ona razdra na sebi gornji deo odeće i obnaži neke delove svog svetog i čistog 
devojačkog tela i pokaza da je žensko. I reče eparhu: Gospodine moj, ti si mi otac po telu, 
Klavdija mi je majka, a Avit i Sergije koji sede s tobom, to su moja braća. A ja, ‐ ja sam 
tvoja kći Evgenija, koja se iz ljubavi prema Hristu odrekoh sveta i svih uživanja njegovih; 
evo Prota i Jakinta, mojih evnuha, sa kojima zajedno primih učenje Hristovo. I Gospod 
Hristos me obasu tolikom blagodaću, da me milosrđem Svojim učini pobediteljkom svih 
pohota i strasti. 

I ja nepokolebljivo verujem da će me On i do kraja sačuvati takvom kakva sada jesam. 

Dok ona ovo govoraše, i još ne beše završila svoje kazivanje, poznaše otac i braća 
delimično po govoru, a delimično i po nekim crtama na licu, pošto netremice gledahu u 
nju, da je to zaista Evgenija. I odmah, u neiskazanoj radosti i suzama, oni skočiše sa svojih 
mesta, i pritrčavši joj, grljahu je i celivahu, plačući od radosti i veseleći se što iznenada 
obretoše Evgeniju, bez koje im ni sama svetlost ovoga sveta ne beše mila. I tog časa bi 
obaveštena mati njena Klavdija, da je kći njena Evgenija pronađena. Ova odmah hitno 
dojuri, i ugledavši svoju milu Evgeniju, šta sve nije radila, kakve joj sve ljupke reči nije 
govorila, gledajući svoju kćer kao da je iz mrtvih ustala. A narod, posmatrajući sve to, 
divljaše se i gromko vikaše: Jedan je Hristos, jedan je istiniti Bog, Bog hrišćanski! ‐ 
Mnoštvo pak hrišćana koji behu došli sa svojim episkopima i prezviterima radi pogrebenja 
tela mučeničkih, ispunivši se neizrecive radosti, pevahu: Desnica tvoja, Gospode, satre 
neprijatelje. Koji je Bog tako veliki kao Bog naš? On otkriva što je sakriveno, i obelodanjuje 
što je tajno, hvata mudre u lukavstvu njihovu.[9] 

Zatim biše donete zlatotkane haljine sa skupocenim ukrasima; u njih roditelji i braća 
obukoše Evgeniju i protiv njene volje, pa je posadiše na uzvišenom mestu, da je svi vide, i 
da se svi raduju s njima pronalasku izgubljene. A odmah biše oslobođeni okova i monasi, 
koji zajedno sa Evgenijom behu u uzama; i njih sve obasuše mnogim pohvalama, 
počitujući ih kao istinske sluge Hristove. 

Melantija pak ispuni se velikog stida i straha; i još dok se nalažaše na gledalištu, oganj 
pade s neba na kuću njenu i sagore je do temelja sa svima njenim bogatstvima i riznicama, 
tako da ni traga ne ostade od svega toga. I nastade velika radost za sve hrišćane u 
Aleksandriji i u celom Egiptu, naročito kada se krsti i poverova u Gospoda našeg Isusa 
Hrista sam eparh Filip sa ženom i sinovima i svim domom svojim; tada i veliko mnoštvo 
neznabožaca primi sveto krštenje. I Crkvi Hristovoj bi vraćen mir. Jer eparh Filip ubrzo 
posle svih ovih događaja posla carevima Severu i Antoninu[10] pismo, u kome pisaše da 
za rimsko carstvo nije korisno izgoniti iz gradova hrišćane, koji su od velike pomoći 
opštim narodnim dobrima. Carevi usvojiše Filipov savet, te po svima egipatskim 
gradovima hrišćani se vratiše na svoja mesta, dobiše svoja imanja, hramove i zvanja; i 
hrišćanska pobožnost cvetaše u miru. 

No svetinju svagda prati zavist vražija, i protivu vrline vojuje greh. Tako i sada nekim 
najuglednijim idolopoklonicima u Aleksandriji beše veoma teško gledati kako se s dana 
nadan uvećava broj hrišćana, a broj idolopoklonika sve više i više opada. Nahuškani od 
oca svog Satane oni otputovaše k carevima sa klevetom na Filipa. I govorahu carevima: 
Čitavih devet godina Filip upravljaše dobro Egipatskom zemljom i zakone carske strogo 
sprovođaše. Međutim sada mi ne znamo šta mu bi, te se tako izmeni. On ostavi služenje 
bogovima naših otaca, i sav narod vuče za sobom na poklonjenje Onome, koga (kako svi 
tvrde) ubiše Jevreji raspevši ga u Palestini. Nema više poštovanja i dužnog pokoravanja 
vašim carskim zakonima. Svima nama on pretpostavi bezbožne hrišćane, od kojih mnogi, 
ulazeći često u hramove bogova naših obasipaju ih bezbrojnim hulama, nazivajući ih 
drvetom, neosetljivim kamenjem i bezdahnim idolima. 

Takvim i sličnim rečima oni pokrenuše na gnjev protiv Filipa oba cara, koji poslaše Filipu 
ovakvo pismo: ʺNajbožanstveniji car, koji je vladao pre nas i znao tvoju pobožnost i 
poštovanje otačkih bogova rimskih, postavi tebe u Aleksandriji ne kao eparha već kao cara 
Egiptu, i ozakoni da dok si živ nesmenljivo upravljaš tom zemljom i da se niko drugi ne 
šalje ca tvoje mesto tamo. Tu počast tvoju i mi čuvasmo tebi neprikosnoveno, ali samo 
dotle dok si bio prijatelj i služitelj bogova naših. No sada čujemo o tebi, da si i bogove 
ostavio, i da si prema nama postao neraspoložen. Zato naređujemo: ili se vrati pređašnjem 
poštovanju rimskih bogova, i tada produži i nadalje uživati pređašnje počasti i slavu; ili 
pak, ako. nastaviš sa odbacivanjem bogova, onda odmah napusti svoj položaj i odreci se 
svojih imanjaʺ. 

Pročitavši ovo carsko pismo, eparh se napravi bolestan, da bi imao vremena prodati sva 
svoja imanja, pa razdati delom crkvama, delom siromasima. A beše blaženi Filip izvrstan 
govornik, i on svojim govorima mnoge ugledne neznabošce ubedi i obrati u hrišćanstvo, a 
malodušne i kolebljive u veri ukrepi i utvrdi. 

Pošto svoje imanje rasprodade i razdade, Filip se odreče čina eparha, i odmah ga svi 
aleksandrijski hrišćani izabraše sebi za episkopa. A nakon nekog vremena stiže na njegovo 
mesto drugi eparh iz Rima, po imenu Terencije. On je želeo ubiti Filipa, ali se bojao 
naroda, jer svi behu gotovi duše svoje položiti za svoga episkopa. Zato on najmi tajne 
ubice, koji ušavši k svetitelju i našavši ga gde se sam moli Bogu, udariše ga mačevima, pa 
izađoše i sakriše se. To se odmah saznade po celome gradu, i nastade veliki plač, kuknjava 
i pometnja. Međutim Terencije, bojeći se da narod ne prokljuvi njegovo lukavstvo, naredi 
da se smesta pronađu ubice, i vrže ih u tamnicu, pošto ih najpre okova u teške okove, 
tobož nameravajući da ih stavi na žestoke muke i pogubi. A blaženi episkop požive tri 
dana posle nanesenih mu rana, pa skonča o Gospodu mučeničkom končinom, i udostoji se 
mučeničkog venca. Episkopova oi godinu i tri meseca. Pogreboše ga unutar grada na 
mestu zvanom Izium, u crkvi koju je on sam podigao. 

Ubice pak episkopove eparh Terencije zadrža neko vreme u tamnici, pa ih pusti na 
slobodu, tobož po carskom naređenju. 

I tada svi doznadoše da je sveti episkop ubijen po njegovom naređenju. 

Posle smrti svoga oca, svetoga Filipa, sveta Evgenija sabra oko sebe hrišćanske devojke, i 
produži zajedno s njima služiti Bogu, provodeći devstveni život. Majka pak njena Klavdija 
sagradi ogromnu gostoprimnicu i služaše namernicima, putnicima i bolesnicima. Zatim 
posle dužeg vremena ona uze sa sobom oba sina i blaženu kćer Evgeniju, otputova u 
postojbinu svoju Rim, i tamo se nastani na svome imanju. Rimski senat blagonaklono 
primi Avita i Sergija, i jedan od njih bi postavljen za oblasnog upravitelja u Kartagini, a 
drugi za carskog namesnika u Africi. 

Međutim sveta Evgenija živeći u Rimu tajno privođaše Hristu mnoge devojke, ćerke 
uglednih velmoža, i savetovaše im da čuvaju devstvenost. U to vreme u Rimu bejaše jedna 
mlada devojka iz carskoga roda, po imenu Vasila, koja ostade siroče posle smrti svojih 
roditelja. Nju uze da čuva njen stric neznabožac, i carevi je veriše za visokorodnog i 
čuvenog po junaštvu i plemenitosti mladića, po imenu Pompeja. No svadba bi odložena za 
nekoliko godina, pošto devojčica još ne beše punoletna. Vasila, često slušajući o imenu 
Hristovom i o Evgeniji, i njenom devstvenom i celomudrenom životu, i o čudesima što se 
zbivaju silom Hristovom, raspali se duhom, jer je Gospod tajnim nadahnućima prizivaše k 
nebeskim dvorima Svojim. I Vasila imađaše dve želje: da sazna pouzdanu istinu o Hristu, i 
da vidi Evgeniju. Ali otići k Evgeniji i razgovarati s njom ona nije mogla, jedno iz straha da 
to ne sazna njen verenik, a drugo zbog gonjenja hrišćana u to vreme u Rimu. Stoga Vasila 
posla k Evgeniji vernog slugu svog sa molbom, da je Evgenija makar putem pisma 
obavesti o Hristu i nauči je kako da veruje u Njega. 

Sveta Evgenija se veoma obradova ovakvom vesniku. I pošto se posavetova sa svojom 
majkom i evnusima, ona, svesna da pismo ne može poučiti kao živa usmena reč, naredi 
evnusima da se spreme da ih pošalje Vasili kao neki dar. I ona ih posla Vasili sa ovakvom 
porukom: ʺEvo, mila sestro Vasila, šaljem ti kao dar dva verna roba moja, evnuhe Prota i 
Jakinta, koji su rasli sa mnom od mladosti, i oni neka ti budu živo pismo od meneʺ. 

Vasila s radošću primi evnuhe, na izgled robove, a u samoj stvari apostole Hristove. I oni, 
dan i noć razgovarajući s njom, naučiše je svetoj veri, jer ona neprestano sa velikom 
pažnjom, radošću i umilenjem slušaše božanstvene reči koje izlažahu iz usta njihovih, i 
svim srcem poverova u jedinog hrišćanskog Boga, Tvorca svekolike tvorevine. Izvešten o 
tome rimski papa, blaženi Kornilije,[11] dođe tajno k njoj i krsti je u ime Svete Trojice. 
Zatim i stric njen neznabožac pristupi Hristu, te se tako Vasila mogaše lako viđati s 
Evgenijom, i uživati u svetom i prijatnom razgovoru s njom. I Evgenija svake noći 
nesmetano dolažaše k njoj u dom njen, pod pokroviteljstvom njenoga strica. 

Tako sveta Evgenija i blažena mati njena Klavdija obratiše Hristu mnoge duše. I sve 
hrišćanske udovice u Rimu imađahu pribežište svoje kod Klavdije, a devojke kod 
Evgenije, i nahođahu kod njih pokoj telu i duši. Svake pak subote uveče sveti papa 
Kornilije slaše u dom Klavdijin molitve i psalme,[12] da se one svu noć mole i slavoslove 
Boga; a ujutru, u pojanje petlova, on je sam dolazio k njima, krštavao pristupivše Hristu, 
služio Božanstvenu liturgiju i pričešćivao sve Svetim Božanskim Tajnama. I množaše se 
Crkva Božija i cvetaše usred gonjenja kao ljiljani usred trnja: jer svete devojke Evgenija i 
Vasila obratiše k Bogu veoma mnogo devojaka, a sveta Klavdija, mnogo žena, a blaženi 
evnusi Prot i Jakint ‐ mnogo mladića. 

Međutim, kada se zacariše neznabožni carevi Valerijan i Galijen,[13] gonjenje na hrišćane 
se pojača. Carevi izdadoše naređenje da se pobiju svi hrišćanski učitelji, i najpre se dadoše 
u poteru za svetim Kornilijem papom, da bi ga ubili. U to vreme sveta Evgenija, susrevši 
se sa svetom Vasilom, reče joj: Gospod mi otkri, da ćeš ti uskoro dobiti mučenički venac 
radi svoje devstvenosti. ‐ Vasila odgovori Evgeniji: I mene Gospod blagovoli obavestiti o 
tebi, da ćeš dobiti dvostruki mučenički venac: jedan za muke i napasti koje si pretrpela u 
Aleksandriji, a drugi ‐ za svoju krv koju ćeš proliti stradajući radi Hrista. ‐ Tada blažena 
Evgenija podiže ruke svoje k nebu i reče: Gospode Isuse, Sine Svevišnjega, koji si se radi 
spasenja našeg rodio devstvenošću Prečiste Matere Tvoje, prevedi sve poverene mi Tobom 
devojke u besprekornoj devstvenosti u večno Carstvo slave Tvoje! 

Obrativši se zatim mnoštvu Hristovih devojaka koje su sedele s njom i s Vasilom, blažena 
Evgenija reče: Evo nastade rreme berbe vinograda, kada se grožđe bere i mulja, pa onda u 
vidu vina iznosi na carski sto. I nema nijednog silnog carstva, i nijednog visokog zvanja, 
koji se ne ukrašavaju krvlju tih grozdova. I vi, mladice moje i grozdovi srca moga, budite 
gotove za Gospoda. Devstvenost je najprvi znak približenosti Bogu; devstvenost nas 
upodobljava anđelima; ona je majka večnoga života, drugarica svetosti, bezopasan put k 
nebu, gospođa radovanja, vođ sile čudotvorstva, zagrevanje i venac vere, krepost i 
utvrđenje ljubavi. Ni o čemu mi ne treba da se tako staramo, ni o čemu da se tako brinemo, 
kao o prebivanju u besprekornoj devstvenosti ; a još je slavnije umreti za devstvenost. Šta 
su tašta i varljiva uživanja ovoga sveta, koja pružaju privremenu radost, a odvode u večnu 
muku; izazivaju kratkotrajni smeh, da bi porazila večnim plačem; donose brzouvenljive 
cvetove zadovoljstava, da bi nametnula neprolazne gorčine; obećavaju srećan život u 
sadašnjem veku, da bi u budućem veku predala večnim mukama. Radi svega toga, o 
premile devojke, koje ste se sve do sada podvizavale sa mnom podvigom devstvenosti, 
produžite prebivati u ljubavi Gospodnjoj, kao što ste počele. Nastali su za vas dani 
privremenoga plača, da biste se mogle veseliti i radovati u večnosti. Ja vas predajem Duhu 
Svetome, i verujem da će vas On sačuvati čiste i besprekorne. Ne ištite da i nadalje gledate 
moje telesno lice, nego duhovnim očima gledajte na moja dela i postupke. 
Rekavši to, blažena Evgenija celiva svaku od njih i uteši one koje plakahu. Zatim satvori 
molitvu sa Vasilom, i pošto se celivaše one se rastadoše. Tog istog dana jedna od robinja 
svete Vasile ode k vereniku svoje gospođe Pompeju i reče mu: Gospodine moj, znam da su 
ti carevi obećali za suprugu moju gospođu, i ti evo više od šest godina ne praviš svadbu 
čekajući da tvoja verenica postane punoletna. Ja sam sada došla da te izvestim, da ti više i 
ne možeš stupiti s njom u brak, jer je njen stric i vaspitač ‐ hrišćanin, a i ona je svom dušom 
primila hrišćansku veru, i sada se gadi ne samo tebe nego i celoga sveta. Ona ima dva 
evnuha, koje joj je poslala Evgenija, i ona ih poštuje kao svoje gospodare i svaki dan im 
celiva noge kao besmrtnim bogovima. Ti evnusi i jesu učitelji hrišćanskog mađioničarstva. 

Ove robinjine reči strahovito razjariše Pompeja, i on odmah skoči i odjuri k vaspitaču 
Vasile jelinu, i reče mu: Rešio sam da se ovih dana venčam, zato mi dozvoli da se vidim s 
devojkom koju mi nepobedivi carevi podariše za suprugu. ‐ Vaspitač se odmah doseti da 
je Pompej saznao za njihovo obraćenje Hristu i odgovori: Dok Vasila beše mala i 
nerazumna, dotle je ja zakriljavah i čuvah kao zenicu oka, vaspitavajući je kako treba. No 
sada ona je već na pragu punoletstva i zrelog razuma, i zbog visokog porekla svog ona 
hoće da je potpuno slobodna i nikome ne podvlašćena. Zato nije u mojoj vlasti da ti 
dozvolim da se vidiš s njom; to zavisi od njene volje. 

Ovo još više razjari Pompeja i on ode k palati Vasilinoj, i stade lupati na kapiji naređujući 
vratarkama da ga prijave Vasili. Izveštena o njegovom dolasku, Vasila ga ne pusti k sebi 
nego mu posla ovaku poruku: ʺNe dolikuje mladiću da nasamo razgovara s devojkom, a 
devojci ne priliči ni da pogleda na muško lice. Osim toga ja ne znam sa kakom namerom 
dolazi k meni Pompejʺ. 

Postiđen, Pompej ode. Onda umoli neke senatore, i zajedno s njima ode k carevima i 
pripade k nogama njihovim žaleći im se na svoju verenicu i na Evgeniju, i reče: O, 
presvetli carevi! pomozite svojim Rimljanima i odagnajte iz ovoga grada novog boga, koga 
Evgenija dovede iz Egipta, jer odavna su štetni po narod ti ljudi koji sebe nazivaju 
hrišćanima. Oni se rugaju zakonima našim, preziru bogove naše, kao ništavne idole, i 
izopačuju zakone same prirode ne dozvoljavajući da verenica stupi u brak sa svojim 
verenikom. Ako pak ne bude braka, otkuda će se onda rađati ljudi? A ako se ne budu 
rađali ljudi, nad kim ćete onda carovati? Otkuda će biti vojske i sile rimske? Ko će 
pobeđivati neprijatelje? i kako će postojati naša otadžbina i život ljudski? 

To i slično tome govoraše Pompej sa suzama. Car Galijen i sav senat sažali se na njega, i 
odmah izdade naređenje: da devojka Vasila ili pristane stupiti u brak, ili da bude 
pogubljena mačem; a Evgenija ili da prinese bogovima žrtvu, ili da bude umorena 
mukama. Osim toga car naredi da i svi hrišćani budu ubijani, a pored njih i oni koji bi se 
usudili da skrivaju hrišćane kod sebe. 
Kada carevo naređenje dođe do svete devojke Vasile, ona gromko i neustrašivo odgovori: 
Moj verenik je Car nad carevima, Hristos Sin Božji, i osim Njega ja neću da znam za 
drugog, truležnog muža. 

Posle ovih reči Vasilu odmah zaklaše mačem. Onda uzeše i dva sveta evnuha, Prota i 
Jakinta, i povedoše ih u idolski hram da se poklone poganome bogu Zevsu. No čim 
svetitelji uđoše u hram, idol Zevsov pade pred nogama njihovim i rasu se u prah i pepeo. 
Obavešten o tome, eparh grada Nikitije naredi da im odseku glave, smatrajući da su oni 
svojim mađijama srušili njihovog boga Zevsa. 

Svetu pak Evgeniju izvevši preda se, on je stade raspitivati o mađioničarskoj veštini. 
Odgovarajući mu, svetiteljka stade podrobno i mudro pričati o Jedinom Istinitom Bogu, 
čijeg se samog imena demoni boje i drhte, i padaju zajedno sa idolima. No eparh, ne 
obraćajući pažnju na njene reči, naredi da je odvedu u hram Dijane da tamo prinese žrtvu. 
Međutim, ona još ne beše uspela ni stupiti u hram, a hram se sruši zajedno sa idolom. 
Kada to saznade car, on naredi da je sa kamenom vezanim o vratu bace u reku Tibar. No 
čim to bi učinjeno, kamen se tog časa odveza, i svetiteljka pođe po vodi kao po suvu. Tada 
]e ponovo dohvatiše i u užarenu peć vrgoše; ali peć iznenada ostinu, i svetiteljka izađe 
potpuno čitava. Zatim je baciše u duboku i mračnu jamu, i deset dana je moriše glađu; no 
luča Božanske blagodati neprestano svetiteljku ozaravaše, i hrana joj se s neba šiljaše. V toj 
jami Evgeniji se javi Gospod naš Isus Hristos i reče joj: ʺJa sam tvoj Spasitelj, koga si ti 
svom dušom i svim srcem zavolela, i voliš, i radi koga trpiš ove muke. Ja ću te zato obući u 
veliku slavu i ispuniću te neiskazanom radošću. Neka znak čestvovanja tebe bude i to, što 
ću te ja primiti u Svoja nebeska naselja na sam Božić, dan u koji sam se rodio na zemlji iz 
čiste, devstvene utrobeʺ. 

Ovo javljenje Gospoda ispuni neizrecivom radošću vascelo biće svete devojke, i ona s 
radošću stade očekivati čas svoga razlučenja od tela. I na sam dan Rođenja Hristova k njoj 
bi poslan u jamu dželat, i ubi je mačem.[14]  

Tako sveta i prepodobna devojka Evgenija završi svoj vremeni život i stradanja, a otpoče 
život večni i blaženi. Blažena pak majka njena Klavdija sa domašnjima svojim uze njeno 
česno i sveto telo i pogrebe na očevom imanju nedaleko od Rima, gde sveta Evgenija za 
života svoga pogrebavaše tela mnogih verujućih. 

Kada posle toga majka jedne noći plakaše na njenom grobu, javi joj se sveta Evgenija sa 
mnoštvom devojaka u velikoj slavi, i reče joj: ʺRaduj se i veseli se, majko moja, što Gospod 
Hristos uvede i mene u radost svetih, a oca moga uvrsti u red patrijaraha; u nedelju pak 
On će i tebe primiti u večnu radost. Zapovedi sinovima tvojim a braći mojoj, da oni do 
kraja sveto očuvaju znamenje Hristovo koje su primili u krštenju, te da mi budu braća ne 
samo po telu nego i po duhu, i da tako sav rod naš prinesemo na dar prijatan Boguʺ. 
Kada sveta Evgenija govoraše to svojoj majci, čuše se glasovi mnoštva svetih anđela koji 
pevahu i slavljahu Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome i od nas 
grešnih neka je slava i hvala vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA MONAHA 

  

PREPODOBNI otac Nikolaj najpre beše vojvoda u vreme grčkoga cara Nikifora,[15] i 
imađaše pod sobom mnoge vojničke pukove. Kada car Nikifor zarati s Bugarima, pođe u 
rat i Nikolaj sa svojim pukovima. Uz put Nikolaj svrati na prenoćište u jednu krčmu. Pošto 
večera zajedno sa gostioničarem, on se pomoli Bogu i leže da spava. No u drugu i u treću 
stražu noći gostioničareva kći, zapaljena satanskom požudom na greh, tiho se privuče 
vojvodinoj postelji, probudi ga i stade ga bludnim rečima navlačiti na greh. A vojvoda joj 
reče: Devojko, oslobodi se te lude satanske požude, i ne želi oskvrnaviti devstvenost svoju 
i mene kukavnog gurnuti u dubinu pakla! ‐ Zastidevši se malo, ona ode. No ubrzo zatim 
ona ponovo dođe i saletaše na greh celomudrenog čoveka. Vojvoda je i po drugi put 
odasla. Ali ona, raspaljivana od đavola bludnom pohotom, dođe i po treći put k njemu. 
Tada joj blaženi vojvoda reče: O bedna, ispunjena svake bestidnosti i bezumnosti 
sladostrasnice! Ne vidiš li da te demoni razdražuju, želeći da ti oduzmu devstvenost, pa 
da te načine podsmehom i porugom za sav rod tvoj i za sve ljude, a da ti dušu rinu u 
večne muke? Ne vidiš li takođe da ja nedostojni idem u rat sa tuđim narodom? I kako da 
oskvrnim telo svoje idući u rat? Ne, Bog će mi pomoći, i ja se neću oskvrniti! 

To i mnogo drugo izgovori on bestidnici, i odasla je od sebe sa stidom. A kada svanu, 
vojvoda ustade, pomoli se Bogu, pa krenu svojim putem. Naredne noći on u snu vide sebe 
gde stoji na nekom mestu u vazduhu; blizu njega sedi neko Silan, sa desnom nogom 
prebačenom preko leve; i On upita Nikolaja: Vidiš li vojnike sa obe strane? ‐ Da, 
Gospodine odgovori Nikolaj, vidim kako Grci seku Bugare. ‐ Tada taj Muž reče 
pravednome vojvodi: Pogledaj na nas. ‐ Pogledavši na tog Silnog, vojvoda vide gde On 
prebaci desnu nogu preko leve. Posle toga pravedni vojvoda se okrenu k vojnicima i 
ugleda gde Bugari, pojačani, nemilice kose grčke pukove. A kad prestade bitka, Silni reče 
pravednome vojvodi: Razmotri dobro pobijena tela, i kaži šta vidiš. ‐ A on zagledavši se 
vide da je svo polje pokriveno mrtvim telima, a usred njih jedno mesto prazno i obraslo 
travom, tolike veličine da na njemu može leći samo jedan čovek. I on reče: Gospodine, svo 
je polje pokriveno leševima nepoštedno pobijenih Grka, sem jednoga mesta na kome može 
leći jedan čovek. ‐ Tada Silni upita vojvodu: A šta ti misliš o tome? ‐ Vojvoda mu odgovori: 
Nevježa sam i preprost, Gospodine, i ništa ne razumem odnosno toga. ‐ Tada mu taj 
strašni Muž reče: Ono prazno i travom obraslo mesto, veliko koliko ležaj jednoga čoveka, 
bilo je pripremljeno za tebe. Ti si tu imao ležati posečen zajedno sa tvojim neprijateljima, i 
popuniti tu prazninu. Ali pošto si ti prošle noći junački odagnao od sebe onu prepredenu 
zmiju, koja je triput navaljivala na tebe, salećući te na greh, da bi te ubila, to si ti sam sebe 
oslobodio od smrti. Na taj način ti si ono obraslo travom mesto ostavio prazno, a dušu si 
svoju spasao zajedno sa telom. Pošto si sebe spasao od smrti, ti ćeš ostalo vreme života 
svoga provesti u neprekidnom služenju meni. 

Videvši i čuvši to, pravedni Nikolaj sav uzdrhta, trže se iz sna obuzet strahom i užasom, 
pa ustavši pomoli se Bogu za svoje vojnike. A kad nastade bitka i strašna seča sa obe 
strane, Grci spočetka nadvlađivahu Bugare; ali zatim se Bugari iznenada osokoliše i 
stadoše nadvlađivati Grke. Kao razjarene zveri oni hrabro jurnuše na grčke pukove, 
neštedimice ih goneći i sekući. I ubrzo sva grčka sila pade od oštrice bugarskih mačeva, 
tako da i sam car Nikifor jedva uspe da pobegne sa malom družinom. 

Tada vojvoda grčkih pukova blaženi Nikolaj, videvši ispunjenje svoga sna, uznese 
blagodarnost Bogu za svoje spasenje od smrti, ostavi svoj vojvodski čin i povuče se u 
manastir, neutešno plačući i ridajući za poginulim vojnicima. Primivši pak svetu shimu i 
posluživši Bogu u toku mnogo godina, on postade jedan od prozorljivih i velikih otaca. S 
njima se on udostoji i udela na nebu o Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek. 
Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

KASTULA 

  

OVAJ sveti mučenik postradao za vreme Likinija (307‐323), kome je bio optužen kao 
hrišćanin. Pošto je uhvaćen, on bi vešan o drvo i nemilosrdno strugan, a zatim predan 
Zilikintu igemonu na ispitivanje. Pošto ga Zilikint ne mogade ubediti da se odrekne svoje 
vere, Kastul bi ljuto mučen, pa mu najzad glava bi odsečena mačem. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

SOSIJA i TEOKLIJA 
  

POSTRADALI za vreme Maksimijana (286‐305) i Magnencija. Uhvaćeni kao hrišćani od 
Vavda igemona, (verovatno u Makedoniji, jer kao što je poznato Vavd je bio igemon 
Adrijanopolja u Makedoniji), i pošto se nisu dali ubediti da se odreknu Hrista, obešeni su 
glavom nadole i nemilosrdno strugani gvozdenim noktima. Podvrgavani su i drugim 
strahovitim mučenjima, dok im najzad nije glava odsečena. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

VASILE 

  

SAMUČENICA svete prepodobnomučenice Evgenije.[16]  

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

FILIPA 

  

OTAC svete prepodobnomučenice Evgenije.[17]  

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

PROTA i JAKINTA 

  

EVNUSI i sapodvižnici svete prepodobnomučenice Evgenije.[18] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 
AHAIKA 

  

OVAJ sveti mučenik sveradosno postrada za Gospoda Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ANTIOHA AFRODISIJA 

  

RODIO se u blizini Ankire Galatijske, u Maloj Aziji, i podvizavao se kao monah u 
manastiru svetog Save Osvećenog, u Palestini. Savremenik i očevidac razrušenja i 
opustošenja Jerusalima i Palestinskih manastira od strane Persijanaca i Saracena, 614. 
godine. Čuven po vrlinama i svetosti. Kao drugi Jeremija oplakao opustošenje Jerusalima i 
odnošenje Časnog Krsta Gospodnjeg u Persiju od strane neznabožaca. Ostavio knjigu 
uzvišene sadržine, zvanu Pandekta, u sto trideset glava. Upokojio se oko 635. godine. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VITIMIONA 

  

POMOĆU podviga sve smrtno savladao u sebi besmrtnim, i mirno se upokojio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

  

VRLI učenik svetog Save Osvećenog; prestavio se u miru. 

  

  
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

AHMEDA[19] 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Marko Avrelije, rimski car, carovao od 161. do 180. godine: Komod, sin njegov, 
carovao od 180. do 190. godine. 

2. Sokrat, Platon (učenik Sokratov), Aristotel (učenik Platonov), Epikur, ‐ poznati 
grčki filosofi; živeli u četvrtom veku pre Hrista. 

3. Spomen njegov praznuje se 14. jula. 

4. Iliopolj ‐ grad u severnom Egiptu. 

5. Sravni: 1 Jn. 4, 1‐3. 

6. Evgenija je grčka reč i znači: plemenita roda, visokog porekla; blagorodna, 
plemenita, velikodušna, čestita, samopožrtvovana. 

7. 1 Mojs. 39, 7‐20. 

8. Melantija je grčka reč i znači: crni cvet. 

9. 2 Mojs. 15, 6; Psal. 76, 14; Jov. 5, 13. 

10. Rimski car Septimije Sever od 193‐211. god.; sin njegov Antonin bio mu sacar, 
savladar. 

11. Sveti Kornilije, papa Rimski, upravljao Rimskom crkvom od 251‐ 252. god. 

12. Tojest: bogoslužbene knjige, koje u to vreme behu retkost, i posedovahu ih 
nemnogi. 

13. Rimski car Valerijan carovao od 253 do 260 godine; Galijen, sin njegov, od 260 do 
268 godine 
 14. Sveti: Evgenija, Klavdija, Vasila, Prot i Jakint postradaše oko 262. godine. Grobovi 
Prota i Jakinta biše otkriveni za pape Damasa 366. godine, i nad njima ubrzo 
podignuta crkva. U sadašnje vreme mošti sv. Prota počivaju u Rimu u crkvi sv. 
Jovana Preteče, mošti sv. Jakinta u crkvi sv. ap. Pavla Ostijskog, mošti sv. Evgenije 
u crkvi sv. Dvanaest Apostola, mošti sv. Vasile u crkvi sv. Praksade. 

15. Vizantijski car Nikifor I carovao od 802. do 811. godine. 

16. O njoj videti opširnije pod današnjim danom: Žitije i stradanje svete 
prepodobnomučenice Evgenije. 

17. O njemu videti opširnije pod današnjim danom: Žitije i stradanje svete 
prepodobnomučenice Evgenije. 

18. Podrobno o njima videti pod današnjim danom: Žitije i stradanje sv. 
prepodobnomučenice Evgenije. 

19. Spomen ovog Sv. Novomučenika Ahmeda vrši se i 3. maja, gde videti opširnije o 
njemu.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
25. DECEMBAR 
  

  

ROĐENjE 

GOSPODA I BOGA I SPASA NAŠEGA ISUSA HRISTA 

  

A KAD se navrši vreme posla Bog Sina Svog Jedinorodnog (Gal. 4, 4), da spase rod ljudski. 
I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Djevi u 
Nazaretu govoreći: Raduj se, blagodatna! ... evo začećeš i rodićeš Sina (Lk. 1, 28. 31), ‐ u to 
vreme iziđe zapovest od ćesara Avgusta, da se popiše sav narod u carevini rimskoj. 
Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni 
dođe s Presvetom Djevom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena 
Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i 
Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčar sku, gde 
pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra 
rodi Presveta Djeva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što 
Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene 
pelene, pokloni Mu se kao Bogu, i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu 
se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe. Tada dođoše i pastiri iz polja, 
upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo 
angela Božjih gde poju: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 
2, 14). U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, s darovima 
svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se, kao Caru nad carevima, i darivaše 
Ga darovima svojim (Mt. 2, 11). 

Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi 
prorečeno: od Prečiste Djeve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme 
kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin. Posle 
mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, 
mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar svega i Car nad carevima, da izvrši delo 
spasenja ljudskog, koje ne mogahu izvršiti sluge Njegove: ni angeli, ni ljudi, niti ma koje 
drugo stvorenje. Jer je trebalo spasti ljude od greha, smrti i đavola. A samo je Bog jači od 
đavola i njegovih glavnih zlotvornih sila: greha i smrti. To spasenje je izvršio ovaploćeni 
Bog ‐ Bogočovek Hristos Isus, koji u Bogočovečanskom telu Svom ‐ Crkvi i spasava ljude 
od greha, smrti i đavola, spasava ih svetim božanskim Tajnama i svetim evanđelskim 
vrlinama. Zato Njemu neka je večna slava i hvala i poklonjenje od svih bića ljudskih u 
svima svetovima. Amin. 

  

POVEST 

O ROĐENjU GOSPODA BOGA i SPASA NAŠEG 

ISUSA HRISTA[1] 

  

ROBENjE Isusa Hrista bi po obručenju Preblagoslovene Matere Njegove, Prečiste Djeve 
Marije, Josifu, čoveku pravednom i već starom, kome beše osamdeset godina. Prečista 
Djeva bi data njemu, po svedočanstvu svetog Grigorija Niskog[2] i svetog Epifanija 
Kiparskog,[3] pod vidom supružanstva, da on čuva Njeno devstvo i da se stara o njoj. A 
još pre nego što stadoše živeti zajedno nađe se da je Ona trudna od Duha Svetoga. Jer Josif 
bejaše prividni muž Marijin, a u stvari čuvar posvećene Bogu devičanske čistote Njene, i 
očevidac i svedok besprekornog života Njenog. Jer Gospodu bi ugodno da utaji od đavola 
tajnu Svoga ovaploćenja od Prečiste Djeve, pokrivši supružanstvom devstvo Svoje 
Presvete Matere, da vrag ne bi doznao da je to ona Djeva za koju prorok Isaija reče: Eto, 
devojka će zatrudneti (Mt. 1, 23; Is. 7, 14). 

O tome svedoči sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, govoreći: ʺJosif beše dužan 
poslužiti tajni, da bi se Djeva, kao imajući muža, slavila,[4] i da bi sama stvar ostala 
sakrivena od đavola, te da on ne bi saznao na koji će način Bog blagovoleti boraviti s 
ljudimaʺ.[5] I sveti Vasilije Veliki veli: ʺObručenje s Josifom bi izvršeno, da bi se od kneza 
ovoga sveta, đavola, sakrilo ovaploćenje Sina Božijaʺ.[6] To isto kaže i sveti Jovan 
Damaskin: ʺJosif se obručuje Mariji kao muž, da bi đavo, ne znajući o bezmužnom rođenju 
Hristovom od Djeve, odstupio, tojest prestao pobuđivati Iroda i podsticati Jevreje na 
zavist. Jer đavo, još od vremena kada proreče Isaija: ʺeto, devojka će zatrudneti i roditiʺ, 
budno motraše na sve devojke, da koja od njih ne zatrudni bez muža i ne rodi ostajući 
devojka. Božji promisao ustroji obručenje Djeve Marije Josifu, da bi se od kneza tame 
sakrilo i devstvo Prečiste Bogorodice i ovaploćenje Boga Logosaʺ. 

Još pre izvršenja supružanske tajne, nađe se da je Prečista Djeva Marija trudna od Duha 
Svetoga, i rastijaše sveta utroba Njena smeštajući u sebi nesmestivog Boga. No naročito 
Njena trudnoća postade jasno primetna kada se Ona posle tromesečnog boravka kod 
Jelisavete vrati domu svome,[7] i Božanstveni plod s dana na dan rastijaše u Njoj i 
približavaše se dan porođaja. Uvidevši to, Josif utonu u veliku nedoumicu i tugu, jer 
mišljaše da je Ona pogazila zavet devstvenosti. Veoma smućen, starac govoraše u sebi: Ja 
je ne poznah, i čak se ni pomišlju ne ogreših o nju, a eto Ona je bremenita. Avaj, kako se to 
desilo? ko je prelasti? Prosto ne znam šta da radim. Da li da je izobličim kao 
zakonoprestupnicu, ili da prećutim zbog sramote i njene i moje? Ako je izobličim, Ona će 
nesumnjivo, po zakonu Mojsijevom, biti zasuta kamenjem, i ja ću ispasti kao mučitelj, koji 
ju je predao na ljutu smrt. Ako pak prećutim ne izobličivši je, onda će mi udeo biti s 
preljubočincima. O, šta ću da radim? Ne znam. Otpustiću je tajno, neka ide kuda hoće. Ili 
ću ja sam otići od Nje u daleku zemlju, da oči moje ne vide takvu sramotu. 

Razmišljajući u sebi tako, pravedni Josif pristupi Djevi Mariji, kako o tome svedoči sveti 
Sofronije, patrijarh Jerusalimski,[8] i reče joj: Marija, šta je to što u tebe vidim? za 
poštovanje ‐ sramotu, za radost ‐ tugu, umesto hvale donela si mi prezrenje; od sveštenika 
u hramu ja te primih besprekornu. A šta sada vidim?[9] ‐ I sveti Atanasije Aleksandrijski 
ovako govori o tome: Josif, videći da je Djeva Marija trudna, no ne znajući kakvo je 
skupoceno blago u njoj, sav smućen pitaše je: ʺŠta se to dogodi s Tobom, Marija? Nisi li Ti 
ona česna Devojka, vaspitana u sveštenim pritvorima hrama? Nisi li Ti ona Marija koja nije 
htela ni pogledati u lice muškarca? Nisi li Ti ona Marija koju sveštenici nisu mogli 
nagovoriti da stupi u brak? Nisi li Ti ona koja se zavetovala ružu devstvenosti sačuvati 
neuvenljivom? Gde je palata Tvoje celomudrenosti? Gde je besprekorni vajat Tvoje 
devstvene čistote? Gde je Tvoje stidljivo lice? Ja se stidim, a Ti si smela pošto ja skrivam 
greh Tvojʺ. 
Kada Josif govoraše ovo Svetoj Djevi, ‐ o! kako se stiđaše Ona: prečisto Jagnje, besprekorna 
golubica, celomudrena Djeva, crveneći u licu od takih reči Josifovih! Ne smejaše Ona da 
mu otkrije blagovest donesenu Joj Arhangelom i proročanstvo izrečeno o Njoj Jelisavetom, 
da ne bi ispala slavoljubiva i hvalisava. To ističe i gorespomenuti sveti Atanasije, 
stavljajući Joj u usta ovakve reči k Josifu: Ako ja sama budem govorila tebi o sebi, onda ću 
ispasti sujetna. Strpi se malo, Josife, pa će te pastiri obavestiti o meni. ‐ I ništa drugo ne 
govoraše Djeva Marija Josifu do ovo: Živ je Gospod koji me dosad čuva u besprekornoj 
devstvenosti, te ne poznah greh, i niko se ne dotače mene, a što je u meni jeste od Božje 
volje i dejstva. 

Međutim Josif kao čovek mišljaše po čovečanski, smatrajući da je Njena trudnoća od 
greha. Ali, budući pravedan, ne hte je sramotiti, već namisli tajno je pustiti; ili, kako se veli 
u sirijskom prevodu: on namisli tajno je ostaviti, tojest otići od Nje nekuda daleko. A kada 
on tako pomisli, gle, angeo Gospodnji javi mu se u snu, govoreći: ʺJosife, sine Davidov, ne 
boj se uzeti Marije žene svojeʺ. Angeo zato naziva Djevu ženom Josifovom, da bi u Josifu 
uništio misao o preljubočinstvu, jer Josif mišljaše da je Marija začela od preljubočinstva. 
Angeo kao da veli Josifu: ʺobručnica je tvoja žena, a ne nekog drugog mužaʺ. O tome 
blaženi Teofilakt kaže: ʺAngeo naziva Mariju ženom Josifovom, pokazujući time da se 
obručnica njegova nije oskvrnila s drugim. A naziva je ženom njegovom još i zato, da bi se 
zajedno sa devstvenošću poštovao i zakoniti brakʺ. Tako rasuđuje i sveti Vasilije Veliki: 
ʺAngeo naziva Mariju i Djevom i obručnicom mužu, da bi se i devstvu odalo poštovanje i 
brak ne bio ukoren. Devstvo dakle bi izabrano za sveto rođenje, a obručenje, koje je 
početak braka, bi izvršeno po zakonu zato, da ne bi ko pomislio da je od bezakonja ono što 
se ima roditi; a još i zato, da bi Josif bio stalni svedok Marijine čistote, te da je ne bi stali 
klevetati kako je Ona, tobož, oskvrnavila svoje devstvo. Jer u licu svoga obručnika Josifa 
Ona imađaše svedoka i čuvara svoga životaʺ. Reči angela Josifu: ʺne boj se uzeti Marije 
žene svojeʺ, po tumačenju svetog Grigorija Niskog i blaženog Jeronima, znače: ʺprimi ženu 
svoju po obručenju, a Djevu po njenom zavetu danom Boguʺ; jer Ona jeste prva u 
Izrailjskom narodu devojka koja se zavetova Bogu očuvati neoskvrnjenim devičanstvo 
svoje do kraja života. ʺNe boj se, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetogaʺ. A rodiće 
Ona Sina, i ti Mu nadeni ime kao otac, iako nemaš udela u Njegovom Rođenju. Jer pošto je 
običaj da očevi daju imena svojoj deci, kao što Avraam dade svome sinu ime Isaak (1 Mojs. 
21, 2), tako i ti, premda nisi prirodni već samo tobožnji otac Detencetu, poslužićeš Mu kao 
otac nadenuvši Mu ime. ‐ Sveti Teofilakt ovako govori Josifu od lica Angela: ʺPremda nisi 
imao nikakvog udela u Rođenju Detenceta, ipak hoću da ti dam zvanje oca, da bi ti i ime 
dao Detencetu; ti ćeš Mu nadenuti ime, mada Ono i nije tvoj porod; no time ćeš učiniti ono 
što je svojstveno ocu. A koje ime? Isus, što znači Spasitelj, jer će On spasti ljude Svoje od 
grehova njihovihʺ. 

Josif, probudivši se od sna, učiNi kao što mu zapovedi angeo Gospodnji i uze ženu svoju, 
obručenu njemu, a Djevu besprekornu, zavetom devstva posvećenu Gospodu, i Mater 
Vladike koja zače Spasitelja sveta od Duha Svetoga. On je uze kao obručenicu svoju, s 
ljubavlju Joj odajući veliko poštovanje kao Djevi Gospodnjoj, i služeći Joj bogobojažljivo i 
sa strahom kao Materi Spasiteljevoj. 

ʺI ne znađaše za nju dok ne rodiʺ (Mt. 1, 25), tojest, po objašnjenju blaženog Teofilakta, 
nikada je on ne poznade kao ženu. Jer kako je On, budući pravedan, mogao poznati Nju, 
kada mu Ona beše data iz hrama Gospodnjeg ne radi braka, već radi čuvanja njenoga 
devstva pod vidom braka? Kako se on mogao dotaći device Gospodnje koja je obećala 
Bogu večno devstvo? Kako se on mogao kosnuti Svebesprekorne Matere Gospoda svoga i 
Sazdatelja? A što se tiče Evanđelskih reči: ʺdok ne rodiʺ, treba imati na umu da u Svetom 
Pismu izraz ʺdokʺ obično označava vreme koje ne prestaje. Jer i David kaže: ʺReče Gospod 
Gospodu mome: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje 
nogama tvojimʺ (Psal. 109, 1). Ove reči ne znače da će Gospod ‐ Sin samo dotle sedeti s 
desne strane Gospoda ‐ Oca, dok On ne položi neprijatelje Njegove za podnožje nogama 
njegovim; nego one znače to, da će Gospod Sin, i pOšto Mu neprijatelji budu položeni pod 
nogs Njegove, još slavnije sedeti kao Pobeditelj u beskonačne vekove. Slično tome piše se i 
o svetom Josifu: ʺne znađaše za nju dok ne rodiʺ. Ove reči znače ne kao da je on nju potom 
imao poznati, kako su to neki jeretici smatrali, što je tuće Pravoslavnoj crkvi, nego da se po 
Rođenju takvoga Sina koji beše Bog ovaploćeni, i posle tolikih čudesa koja se dogodiše u 
vreme Rođenja Njegova, kojih Josif beše očevidac, ovaj blagočestivi starac ne samo ne 
smejaše dotaći Nje nego je i duboko poštovaše kao sluga gospođu svoju, služeći Joj kao 
Materi Božjoj sa strahom i trepetom. O toj reči ʺdokʺ sveti Teofilakt piše ovako: ʺSveto 
Pismo obično tako govori; kao na primer ovo o potopu: ne vrati se gavran u kovčeg dok ne 
presahnu voda ʺa zemlji (1 Mojs. 8, 7), a on se i posle toga vratio nije. I Hristos kaže: Ja sam 
s vama do svršetka veka (Mt. 28, 20). A zar po svršetku veka On neće biti s nama? 
Naprotiv, tada će On još više, u beskonačne vekove, biti s nama. Tako se i ovde kaže: ʺdok 
ne rodiʺ, tojest: Josif ne pozna Presvetu Djevu ni do Rođenja, ni po Rođenju, kao što će 
Gospod i u toku veka, i po svršetku veka, biti s nama neodstupno. Jer kako se Josif mogao 
kosnuti Prečiste Djeve, pošto je saznao o neiskazanom Rođenju od Nje Spasitelja?ʺ 

Iz svega dosad rečenoga jasno se pokazuje da je Prečista Bogorodica i po začeću i po 
trudnoći sačuvala besprekorno devstvo. A kada se isti Angeo javi Josifu posle Rođenja 
Hristovog u Vitlejemu i u Egiitu, pošto se Josif već bio uverio u čistotu Marijinu i o 
Rođenju Bogomladenca od Duha Svetoga, tada Angeo ne naziva Prečistu Djevu Mariju 
ženom njegovom već Majkom Rođenoga, jer u Evanđelju piše ovako: A kad mudraci 
otidoše, gle angeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: ustani, uzmi dete i mater njegovu, 
(a ne ženu tvoju), pa beži u Egipat (Mt. 2, 13). I opet u Egiptu angeo govori Josifu: ustani, i 
uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu (Mt. 13, 21), jasno pokazujući time da 
on Josifa upućivaše ne na brak nego na služenje Mladencu i Materi Njegovoj. Tako dakle, 
Josif ne poznade Mariju kao ženu ne samo dok Ona ne rodi Sina svoga prvenca, nego i 
posle Rođenja Bogomladenca Ona ostade čedna Djeva, kao što o tome složno svedoče svi 
veliki Učitelji Crkve. 

Priča se i ovo:[10] u vreme kada Presveta Djeva Marija beše bremenita, neki knjižnik po 
imenu Anin dođe ‐ pošto se angeo već beše javio Josifu ‐ kući njihovoj, i ugledavši 
bremenitu Devicu, hitno ode k prvosvešteniku i k svemu sinedrionu i reče im: ʺTaj Josif 
drvodelja, za koga vi svedočaste da je pravedan, izvršio je bezakonje: tajno je upropastio i 
oskvrnavio Djevu koja mu bi data iz hrama Gospodnjeg na čuvanje, i eto ona je sada 
bremenitaʺ. Prvosveštenik posla sluge kući Josifovoj, i nađoše Mariju bremenitu, kao što 
kaza onaj knjižnik. Onda oni uzeše Nju sa Josifom i odvedoše ih prvosvešteniku i 
sinedrionu. Prvosveštenik reče Djevi Mariji: ʺZaboravila si Boga ti, vaspitana u Svetinji 
nad svetinjama; ti koja si primala hranu iz ruku angelskih i slušala pevanje angelsko. Šta si 
to uradila? ‐ A ona plačući govoraše: Živ Gospod Bog moj, ja sam čista i muža ne znam. ‐ 
Tada prvosveštenik reče Josifu: Šta si to uradio? ‐ Josif odgovori: Živ Gospod Bog moj, ja 
sam čist od Nje. ‐ Na to prvosveštenik reče Josifu: Pošto glavu svoju nisi priklonio pod 
krepku ruku Božiju, da bi potomstvo tvoje bilo blagosloveno, i tajno si se od sinova 
Izrailjevih sastao sa Djevom, posvećenom Gospodu na dar, zato ste vi oboje dužni popiti 
vodu izobličenja, da bi Gospod obelodanio greh vaš pred svima.[11]  

‐ Takav sud Bog je ustanovio preko Mojsija; to je opisano u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj, u 
petoj glavi: ako bi se u neko lice, bio to muž ili žena, posumnjalo da je učinilo preljubu, a 
to lice ne kaže istinu o tome, onda se takvome licu davala zakletvena voda uz naročita 
sveštenodejstva i preko posebnog čina. I po sudu Božjem, posle pijenja te vode, zbivalo se 
neko izobličiteljno znamenje na licu koje je izvršilo preljubu, po kome se znamenju 
obelodanjivalo učinjeno bezakonje. Tom dakle vodom, po propisanom činu, prvosveštenik 
napoji najpre Josifa, pa onda Mariju, i ne dogodi se na njoj nikakvo izobličiteljno znamenje, 
tako da se narod čuđaše što se greh njihov ne obelodani. Tada im prvosveštenik reče: Kada 
Gospod Bog ne objavi greh vaš, onda idite s mirom. ‐ I otpusti ih. A Josif, uzevši Djevu 
Mariju, ode kući svojoj radujući se, i slaveći Boga Izrailjeva. 

Posle toga iziđe zapovest od ćesara Avgusta[12] da se popiše sav svet; i svi iđahu da se 
popišu svaki u svoj grad. Pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad 
Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on beše iz doma i plemena Davidova, da se popiše s 
Marijom, obručenom za njega ženom, koja beše trudna (Lk. 2, 1‐5). Vitlejem je maleni grad, 
nedaleko od Jerusalima na jugu, pored puta što vodi u planinski kraj, ka svešteničkom 
gradu Hevronu, gde bejaše dom Zaharijin i gde Prečista Djeva, posle Arhangelova 
blagovešća, poseti i pozdravi Jelisavetu, Pretečinu majku. Vitlejem se dakle nalazi na 
sredini puta između Jerusalima i Hevrona, a od Nazareta galilejskoga grada do Vitlejema 
ima tri dana hoda, i nešto više. Vitlejem se naziva gradom Davidovim zato što se u njemu 
rodio car David i u njemu bio pomazan za cara; tamo i Rahila umre (1 Mojs. 35, 19); tamo 
se nalazi i grob Davidova oca Jeseja. Vitlejem se najpre nazivao Efrata, ali Jakov, kada 
pasijaše tamo svoja stada, nazva ga domom hleba (= Vitlejemom), proviđajući duhom i 
predskazujući da se u tom mestu ima roditi ʺhleb koji siđe s nebaʺ ‐ Hristos Gospod (Jn. 6, 
51). Blizu pak Vitlejema, na istoku, prema Davidovom studencu, nedaleko od koga David 
jednom silno ožeDni i reče: Ko bi mi doneo vode da pijem iz studenca Vitlejemskoga što je 
kod vrata! (2 Car. 23, 15), nalazi se pećina u kamenitoj gori, na kojoj leži grad Vitlejem. 
Nedaleko od te pećine nalažaše se njiva Salomije, koja življaše u Vitlejemu a beše rođaka i 
Djevi Mariji i Josifu. I kad se Josif približi gradu, dođe vreme da Čista Nevesta rodi, i on 
stade tražiti kuću za prenoćište, gde bi Porodilja mogla imati udobno mesto sebi, da bi 
rodila na svet Blagosloveni plod utrobe Svoje. Ali on ne nađe stana zbog mnoštva naroda 
koji beše došao da se popiše, i beše zauzeo ne samo opštu gostionicu nego i sav grad. Zbog 
toga Josif i svrati u spomenutu pećinu, pošto im ne beše mesta u gostionici, a dan je već 
naginjao k večeru. Ta pak pećina služaše kao sklonište za stoku. U njoj Prečista i 
Preblagoslovena Djeva toplo se u ponoći moljaše Bogu, i sva bogomislijem nalazeći se u 
Bogu i goreći čežnjom i ljubavlju k Njemu, ona bez bola rodi Gospoda našega Isusa Hrista, 
u dvadeset peti dan meseca decembra. 

Tako i dolikovaše da rodi bez bola Ona koja zače bez supružanske naslade: ʺne poznah 
naslade, reče Ona, jer nisam u braku.[13] A pošto Ona zače čisto, tako se i porodi Ona bez 
gubljenja devstva, kao što govori o tome sveti Grigorije Niski: ʺDjeva zače, Djeva nošaše, 
Djeva rodi, Djeva ostade; nijedno od dogodivših se na zemlji čuda nije slično ovomeʺ.[14] I 
sveti Damaskin kaže: O, čuda novijeg od svih drevnih čudesa! jer ko zna majku koja je 
rodila bez muža?ʺ[15] Presveta Djeva rodi Hrista bez muža, kao što Adam proizvede Evu 
bez žene. O tome sveti Zlatoust govori ovako: ʺKao što Adam bez žene proizvede ženu, 
tako i ovde Djeva bez muža rodi Muža, odužujući muževima dug za Evu. Adam ostao ceo 
celcat pošto mu bi izvađeno iz tela rebro, i Djeva ostade čedna ne izgubivši devstvo po 
Rođenju Mladencaʺ.[16] I zbi se ono što je praslikovano u nesagorivoj kupini i u Crvenom 
moru: ʺjer kao što kupina goreći ne sagorevaše, ‐ peva Crkva ‐, tako Djeva si rodila, i Djeva 
si ostalaʺ.[17] I opet: ʺmore po prelasku Izrailja ostade neprohodno; Besprekorna, po 
Rođenju Emanuila, ostade čednaʺ.[18] 

Tako, Uvekdjeva rodi ovaploćenog Boga ne povredivši Svoje devstvo. Pored toga Ona se 
porodi bez uobičajene pomoći i prisluživanja babice, kao što svedoči o tome sveti 
Atanasije Aleksandrijski, objašnjavajući evanđelske reči: ʺrodi sina svoga prvenca, i povi 
ga, i metnu ga u jasleʺ (Lk. 2, 7). On kaže: ʺPogledaj na tajanstveno Rođenje Djeve: Ona 
sama rodi, i sama povi Mladenca. Kod mirskih žena jedna rađa a druga povija; kod 
Presvete pak Djeve nije tako. Ona sama rodi, i sama povi; sama bezbolna mati i neučena 
babica, Ona ne dopusti nikome da se nečistim rukama dotakne Prečistoga Poroda: sama 
Ona posluži Rođenome od Nje, i povi Ga, i metnu Ga u jasleʺ. Tako i sveti Kiprijan: ʺU 
Rođenju i posle Rođenja Djeva Božanskom silom ostade djeva; Ona koja se porodi bez 
bola, ne beše Joj potrebna nikakva usluga od strane babice, nego sama bi porodilja i 
služiteljka Porodu, i Svome milom Čedu ukazuje pobožno staranje: miluje Ga, grli, ljubi, 
daje Mu sisu; i sve to Ona čini radosno, bez ikakvog bola, bez ikakve nemoći prirode, koji 
su prirodni pri porođajuʺ. Tako dakle Ona svome Božanskom Porodu posluži svojim 
devojačkim rukama, ne čekajući rođaku svoju staricu Salomiju, po koju Josif ode da je 
pozove da posluži Presvetoj Djevi. Ali Salomija dođe kada već sve beše svršeno, jer Ona 
koja rodi, Ona i posluži, noseći Mladenca, povijajući Ga, i mećući Ga u jasle. 

Sveti sveštenomučenik Zinon episkop[19] saopštava i ovo: kada babica dođe, ona ne 
verova da je porođaj bio devstven i da nije povredio devstvo Porodiljino, i staraše se da 
istinitost toga proveri na način svojstven babičkoj veštini. Ali ona odmah iskusi kaznu za 
drski postupak svoj: jer ruka koja se drznu da to proveri, iznenada bi zahvaćena nekom 
strahovitom ognjenom bolešću i sasuši se. Kada pak ona svoju sasušenu ruku prisloni na 
Božanskog Mladenca, ruka se tog časa isceli i postade zdrava kao što je i ranije bila. Tada 
Salomija poverova da Mati jeste Djeva, a Mladenac ‐ Bog.[20] 

Posle toga Devstvena Porodilja i neobična Služiteljka Svome Porodu, povivši Sladčajše 
čedo Svoje u lanene, bele, čiste, tanane pelene, blagovremeno spremljene i iz Nazareta 
donesene, i metnuvši Ga u jasle što behu u toj pećini, pokloni Mu se kao Bogu i Stvoritelju. 
To spominje blaženi Josif, pisac kanona,[21] kada se obraća k Prečistoj Djevi ovakim 
rečima: Djevice, držeći u rukama Ovaploćenog i Obavijenog čovečjim obličjem, i 
poklanjajući Mu se i celivajući Ga materinski, Ti Mu govoraše: Čedo preslatko, kako ja 
ovako držim Tebe koji rukom držiš svu tvar?[22] Nema sumnje da se Bogodjevica pokloni 
do zemlje Rođenome od Nje koji ležaše u jaslama; i njih sa udivljenjem okružavahu 
nevidljivo angelski činovi, kao što o tome svedoči Crkva govoreći: Angeli okružavahu 
jasle kao presto heruvimski, jer pećinu u kojoj leži Gospod gledahu kao nebo.[23] A uz 
jasla behu privezani vo i magarac, da se ispuni Pismo: Vo poznaje gospodara svoga i 
magarac jasle gospodara svoga (Is. 1, 3). A taj vo i magarac behu dovedeni Josifom iz 
Nazareta. Magarac bi doveden zbog bremenite Djeve, da bi je nosio na sebi za vreme puta; 
a vola dovede Josif da ga proda, i tako isplati dužni danak caru i sebi kupi sve što je 
potrebno. Stojeći za jaslima, obe te beslovesne životinje svojom parom zagrevahu 
Mladenca u to zimsko vreme, i na taj način služahu svome Gospodaru i Tvorcu. A i Josif 
se pokloni i Rođenome i Rodivšej jer tada poznade on da Rođeno od Nje jeste od Duha 
Svetoga. O tome sveti Atanasije veli ovo: ʺZaista Josif ne znađaše Nju dok Ona ne roli Sina 
svoga prvenca; sve dok Djeva nošaše u utrobi svojoj Začeto, Josif Je ne znađaše, ne 
znađaše šta je u Njoj, šta se u Njoj zbiva. A kada Ona rodi, tada on poznade: tada poznade 
Josif Djevu, kakva bejaše sila u Njoj, i šta se Ona udostoji postati;. tada poznade on videvši 
Djevu gde doji i u isto vreme čuva svoje devstvo neprikosnovenim; tada poznade on kada 
Djeva rodi, ali ne iskusi ono što je svojstveno porodiljama; tada poznade on da Nesecivi 
Kamen dade silu Duhovnome Kamenu;[24] tada poznade Josif da se na Nju odnose reči 
proroka Isaije: ʺEto, devojka će zatrudnetiʺ (Is. 7, 14)ʺ. ‐ Ove reči svetog Atanasija 
potvrđuju, da je u to vreme Josif poznao silu tajne, i poznavši poklonio se sa strahom i 
radošću, blagodareći ovaploćenoga Boga što ga udostoji da bude očevidac i služitelj ove 
tajne. 
Što se tiče dana u koji se zbilo Rođenje Hristovo, mnogi pouzdani pisci tvrde da je to bilo u 
ponoći između subote i nedelje. A to se slaže i sa Šestim Vaseljenskim Saborom, koji 
objašnjava da se nedelja praznuje i sa tog razloga što se Gospod Hristos rodio u taj dan: 
ʺjer u taj dan Gospod stvori svetlost; u taj dan Gospod blagoizvole roditi se; u taj dan On 
primi krštenje u Jordanu od Jovana; u taj dan sam premilostivi Iskupitelj roda ljudskog 
vaskrse iz mrtvih radi spasenja našeg; u taj dan On izli Duha Svetoga na učenike Svojeʺ. 
Jer kao što se tačno zna: Gospod Hristos se zače u devičanskoj utrobi na Blagovesti u 
petak, i u petak postrada; tako se On u nedelju rodi, u nedelju i vaskrse. I dolikovaše 
Hristu da se rodi u nedelju ‐ dan u koji Bog reče: ʺNeka bude svetlostʺ, i u koji ʺbi svetlostʺ 
(1 Mojs. 1, 3) u taj isti dan trebalo je da i On sam, Svetlost Večna, zasija svetu. A da se 
Hristos imao roditi noću, i u koji čas noći, proročki je predskazano u Knjizi Premudrosti 
Solomonove, gde se kaže: ʺJer kada krotka tišina zali sve, i noć u svome toku dostiže 
sredinu, siđe s neba od carskih prestola Svemoguća Reč Tvoja, Gospode, kao strašni ratnik 
na sredinu propale zemljeʺ (Prem. Solom. 18, 14‐15). 

Zbiše se i čudesa velika po vaseljeni u vreme Rođenja Hristova. Jer u onaj sami čas u koji 
Gospod naš iziđe kroz čistotom zapečaćena devičanska vrata, iznenada u toj pećini poteče 
iz kamena izvor vode, a u Rimu izbi iz zemlje izvor jeleja i poteče u reku Tibar. Hram 
idolski, nazivan večnim, sruši se; idoli se isporazbijaše, i na nebu se pokazaše tamo tri 
sunca. A u Španiji te noći pojavi se oblak svetliji od sunca; u Judejskoj pak zemlji vinogradi 
engadski procvetaše u zimsko doba. No divnije od svega beše ono što je opisano u 
Evanđelju, kada angeli s pesmopojem siđoše s neba i jasno se pokazaše ljudima. A dogodi 
se to ovako. Prema onoj pećini u kojoj se rodi Hristos, po svedočanstvu blaženoga 
Jeronima, nahođaše se vrlo visoka kula, zvana Ader, u kojoj življahu pastiri stada. Tamo, 
te noći, trojica njih behu budni i čuvahu svoje stado. I gle, vrhovni među Nebeskim 
Silama, angeo, za koga sveti Kiprijan misli da je sveti blagovesnik Gavril, javi se njima u 
velikom sjaju, blistajući nebeskom slavom, kojom i njih obasja. Videvši ga oni se veoma 
uplašiše. No pojavljeni angeo, naredivši im da strah odbace i da se ne boje, objavi im 
radost koja je Rođenjem Spasiteljevim došla svemu svetu. Pritom on im ukaza na znak 
istinitosti svoje blagovesti, rekavši im: naći ćete dete povijeno gde leži u jaslama (Lk. 2, 12). 
Dok im angeo govoraše to, odjednom se ču u vazduhu pojanje mnoštva nebeskih vojnika 
koji slavljahu Boga i pevahu: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra 
volja (Lk. 2, 13‐14). Posle tog javljenja angela i pevanja nebeskih vojnika, pastiri se 
posavetovaše i hitno odoše do Vitlejema da vide je li istina što im angeo kaza. Kada 
dođoše, oni nađoše Prečistu Djevu Mariju Bogorodicu, i svetog Josifa njenog obručnika, i 
Dete povijeno gde leži u jaslama. I poverovavši čvrsto da je to Hristos Gospod, očekivani 
Mesija, koji je došao da spase rod ljudski, Oni mu se pokloniše, i ispričaše sve što videše i 
čuše, i što im bi rečeno od angela o ovom Detencetu. I svi koji čuše: Josif, Salomija i oni koji 
u to vreme behu došli tamo, diviše se tome što im kazaše pastiri; a naročito Prečista Djeva 
Mati sve reči ove čuvaše i slagaše ih u srcu svome. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga 
(Lk. 2, 15‐20). 
Tako se zbi Rođenje Isusa Hrista, Gospoda našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i 
slava, poklonjenje i blagodarenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i sa Večnim Duhom, 
sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

POVEST 

O POKLONjENjU MUDRACA 

  

KADA se Isus rodi u Vitlejemu Judejskome u dane Iroda cara, gle dođoše mudraci od 
istoka (Mt. 2, 1), ‐ ne iz jedne određene istočne zemlje nego iz raznih zemalja, kao što se to 
vidi iz dela svetih Otaca, koji na razne načine govore o tome. Neki od svetih Otaca misle 
da su mudraci bili iz Persije. Tako misle: sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski, blaženi 
Teofilakt i drugi. A tako misle zbog toga što je u to vreme tamo vrlo visoko stajala nauka 
zvezdočataca,[25] i tamo niko nije mogao postati car dok prethodno ne izuči tu nauku. 
Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako smatraju sveti mučenik 
Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. A tako smatraju zbog toga što je ta zemlja bila 
veoma bogata zlatom, tamjanom i izmirnom. A neki sveti Oci misle da su mudraci došli iz 
Etiopije, jer je otuda došla nekada carica Savska, tojest etiopska, u Jerusalim, da čuje 
premudrost Solomonovu (3 Car. 10, 1‐13), što je, po tumačenju blaženog Jeronima, bilo 
praobraz ovog dolaska mudraca k duhovnom Solomonu ‐ Hristu, koji je Božija 
premudrost.[26] A i David govori: Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu (Psal. 67, 32). 

Uostalom, sve spomenute zemlje su na istoku i graniče jedna s drugom; one izobiluju 
zlatom, tamjanom i mirisima; u svima se njima veoma negovalo čarobnjaštvo i 
zvezdočatstvo; pritom mudracima u tim zemljama nije bilo nepoznato Valaamovo 
proroštvo o zvezdi koja je imala zasijati, a koje se proroštvo predavalo iz roda u rod 
usmeno i pismeno. Može se smatrati kao najverovatnije ovo: jedan je od mudraca bio iz 
Persije drugi iz Arabije, a treći iz Etiopije. O tome imamo ukazanje u proroštvu 
Davidovom, gde je rečeno: Carevi Tarsiski i ostrvljani doneće dare, carevi Arabijski i 
Savski daće danak (Psal. 71, 10). A ovo David predskaza, kako pretpostavljaju tumači 
Svetoga Pisma, o mudracima koji su imali doći ka Hristu s darovima. Reči Davidove: 
ʺcarevi Tarsiskiʺ označavaju ʺprekomorskeʺ, jer Tarsis označava ʺmoreʺ, te tako pod tim 
treba razumeti Persiju, zemlju ʺza moremʺ. Reči pak: ʺcarevi Arabijskiʺ jasno ukazuju na 
Arabiju. A reč ʺSavskiʺ ukazuje na Etiopiju, u kojoj je grad Sava prestonica. Tako dakle ova 
tri mudraca = volha behu iz Persije, Arabije i Etiopije. 

Ovi se mudraci nazivaju volsi ne u tom smislu da se oni bave demonskim vradžbinama, 
mađijama i zlotvornim činima, zaklinjanjima i bajanjima, već zato što je kod Arabljana, 
Sirijaca, Persijanaca, Etiopljana i drugih istočnih naroda bio običaj svoje mudrace i 
zvezdočatce nazivati volsima = magima. I ova tri mudraca = volha ne behu dakle iz 
sredine vračara i čarobnjaka već iz sredine najmudrijih zvezdočataca i filosofa. A nazivaju 
se oni i carevi, ne u smislu velikih careva koji imaju pod svojom vlašću mnoge zemlje, već 
kao oni koji su dobili od njih vlast u svome gradu ili u određenoj kneževini. Jer Sveto 
Pismo naziva poglavare pojedinih gradova carevima, kao što se to vidi iz četrnaeste glave 
Prve knjige Mojsijeve. Iz kojih pak gradova behu ova tri cara, nema pouzdanih podataka; 
samo se to zna, da su iz istočnih zemalja, da ih je bilo trojica, prema broju triju donesenih 
darova: zlata, tamjana i izmirne. Mada je svaki od njih išao iz svoje zemlje, no vođeni 
jednom zvezdom, oni se, po Božjem promislu, sastadoše putem, pa saznavši nameru jedan 
drugoga nastaviše put zajedno idući za zvezdom, o kojoj nekada predskaza preslavni 
zvezdočatac Valaam rekavši: Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće čovek iz Izrailja (4 Mojs. 24, 
17). A kakva je to zvezda bila? Sveti Zlatoust i Teofilakt tvrde da to nije bila zvezda iz 
broja nebeskih vidljivih zvezda već neka Božanska i angelska sila koja se javila umesto 
zvezde. Jer sve zvezde postoje od početka stvaranja sveta, a ova se zvezda pojavila na 
kraju vekova, pri ovaploćenju Boga Reči. Sve zvezde imaju svoje mesto na nebu, a ova se 
zvezda videla na vazduhu; sve zvezde obično se kreću od istoka na zapad, a ova se 
zvezda neobično kretala od istoka na jug u pravcu Jerusalima; sve zvezde sijaju samo 
noću, a ova zvezda je i danju sijala slično suncu, neuporedivo prevazilazeći nebeske 
zvezde i sijanjem i veličinom; sve zvezde sa ostalim svetilima stalno su u pokretu i jure, a 
ova zvezda nekada iđaše a nekada stajaše, kao što blaženi Teofilakt veli: ʺKada iđahu 
mudraci, iđaše i zvezda; a kada se oni odmarahu, i ona stajašeʺ. 

O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumači razno misle. Jedni vele da se ona pojavila u 
samu noć i u sami čas Spasiteljeva Rođenja od Djeve. Ali svakako nije tako. Jer ako se 
zvezda pojavila u to vreme, kako su onda mudraci iz takve daljine mogli stići do 
Jerusalima u tako kratkom roku? Josif je, po isteku četrdeset dana posle Rođenja 
Bogomladenca i po zakonskom očišćenju u hramu, odmah, ne zadržavajući se u svojoj 
kući u Nazaretu, uzevši samo što je najpotrebnije za put, hitno krenuo u Egipat. Mada neki 
i govore da su ti mudraci upotrebili brze konje, hitno prevalili svoj put, i u trinaesti dan po 
Rođenju Hristovom stigli u Vitlejem. Ali to je neverovatno. Jer, pre svega, oni su bili carevi 
a ne brzohodci, i putovali s darovima i sa mnogim slugama, kao što dolikuje carskom 
zvanju i časti, a isto tako i sa teglećom marvom i stvarima potrebnim za putovanje. Kako je 
onda bilo moguće da oni za trinaest dana stignu do Vitlejema iz Persije, Arabije i Etiopije? 
Pored toga oni su bili zadržani neko vreme u Jerusalimu od Iroda, dok Irod nije sabrao sve 
glavare svešteničke i književnike i oni razjasnili da se Hristos ima roditi u Vitlejemu 
Judejskome. Druti tumači, među njima i sveti Epifanije, kažu da se zvezda pojavila u času 
Rođenja Hristova, ali da su mudraci došli na poklonjenje posle dve godine i zatekli Hrista 
kao dvogodišnje Dete. Ovo je mišljenje zasnovano na tome što je Irod naredio, da se pobiju 
sva deca od dve godine i naniže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca. No za ovo 
mišljenje sveti Teofilakt veli da je očigledno netačno, jer vascela Crkva nasigurno zna da 
su se ti mudraci poklonili Hristu u Vitlejemu, kada se Hristos nalazio još u pećini. A posle 
dve godine Hristos se ne samo ne nalažaše u Vitlejemu nego ni u Palestini već u Egiptu. 
Jer po svedočanstvu svetoga Luke, posle očišćenja u četrdeseti dan u hramu gde je starac 
Simeon sreo Gospoda i izvršeno sve po zakonu Gospodnjem, sveti Josif i Prečista Djeva sa 
Detencetom odmah se vratiše u Galileju a ne u Judeju, u svoj grad Nazaret a ne u Vitlejem; 
i iz Nazareta, po naređenju Angela, otputovaše u Egipat. Kako su onda mudraci mogli, 
posle dve godine naći Hrista u Vitlejemu? 

Drevni pak grčki istoričar Nikifor[27] veli, da se zvezda pojavila na istoku pre Rođenja 
Hristova na dve godine, i da su mudraci putovali do Jerusalima dve godine, te tako stigli 
u sami čas Rođenja. Naizgled, i ovaj se istoričar slaže s onim što piše u Evanđelju o 
pokolju dece od dve godine i naniže. Ali i ovo mišljenje nije verodostojno. Jer kakva bi to 
nužda naterala te mudrace da dve godine putuju iz istočnih zemalja, kada se otuda može 
za dva ili tri meseca doći do Jerusalima? Neka su oni, kao carevi, putovali sporo i dugo, no 
i u tom slučaju oni nisu mogli probaviti na putu više od šest ili sedam meseci, jer istočne 
zemlje, kao Persija, Arabija i Etiopija, nisu toliko daleko od Jerusalima, da bi putovanje 
moglo trajati dve godine. 

A koje bi mišljenje o vremenu pojave zvezde bilo najverodostojnije? Smatram, mišljenje 
svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofilakta. Ovi učitelji govore ovako: ʺZvezda se javi 
mudracima pre Rođenja Hristova. Pošto su imali provesti mnogo vremena na putu, zato 
im se zvezda javi dugo vremena pre Rođenja Spasova, da bi oni mogli blagovremeno stići 
u Vitlejem i pokloniti se Hristu dok je još bio u povojuʺ. 

Obratimo pažnju na to da ovi sveti Učitelji ne određuju toj zvezdi dvogodišnje vreme, već 
samo kažu: ʺdugo vremena preʺ, kao govoreći: ʺnekoliko meseci preʺ. Na osnovu takvog 
tumačenja ovih svetih Učitelja, možemo izvesti ovakav pobožan zaključak: zvezda se 
pojavila na istoku u onaj sami dan i čas, u koji blagovešću Arhangela i silaskom Svetoga 
Duha Bog Logos postade telo, začevši se u prečistoj utrobi devičanskoj. Tako dakle, na 
devet meseci pre Rođenja Hristova, na sam dan Blagovesti mudraci su ugledali zvezdu na 
istoku, i spočetka se u nedoumici čudili i razmišljali kakva li je to zvezda. Nije li ona neki 
meteor koji blesne u vazduhu, i predskazuje neku nesreću, kao što je to slučaj s 
kometama? ‐ Da, u samoj stvari ta zvezda je predskazivala u tim zemljama nesreću za 
dušeubicu vraga, naime: slom idola, izgnanje demona, a granuće svetlosti svete vere. 
Potom shvativši da to nije neka slučajna zvezda nego ima neku Božansku silu, mudraci se 
opomenuše drevnog proroštva Valaamovog, i predskazanja Eritrejske sibile[28] da će se u 
Izrailju roditi Gospod i Car vaseljene. I oni zaključiše da ovo i jeste Njegova zvezda, 
odavna predskazana. 

Poverovavši čvrsto da je to nesumnjivo tako, mudraci se potpuno spremiše za put, pa 
krenuše iz svojih zemalja. I putem se, kao što je rečeno, sretoše i zajedno produžiše put 
jednodušno. Međutim stade isticati devetomesečni rok od pojave zvezde, i približavaše se 
čas Rođenja Hristova. A n oni se približiše k predelima Palestinskim, i najzad stigoše u 
prestonicu Judeje Jerusalim, i to na sam dan Rođenja Hristova. A kada se primicahu k 
Jerusalimu, zvezda koja ih vođaše, odjednom se sakri iz očiju. Jer da je ta zvezda zasijala i 
u Jerusalimu, narod bi je nema sumnje ugledao, i pošao za njom zajedno sa mudracima ka 
Hristu. Tada bi i Irod i zavidljive jevrejske starešine sinagoge doznali gde se nalazi rođeni 
Hristos, i prevremeno bi Ga ubili iz zavisti. No Božji promisao, koji na najbolji način 
ustrojava naše spasenje, naredi zvezdi da se sakrije, jedno stoga da oni koji traže dušu 
Detinju ne bi doznali gde se nalazi pećina, a drugo stoga što su oči zloćudnog Jevrejskog 
naroda bile nedostojne videti čudesnu zvezdu onu; i treće, da ispita veru njihovu, da li će 
poverovati rečima tih mudraca koji blagoveste dolazak Mesijin, i da li će zaželeti da 
poznadu Hrista, Spasitelja sveta; a ne zažele li, onda neka im to bude na veću osudu. O 
tome blaženi Teofilakt rasuđuje ovako: Radi čega dođoše mudraci? Na osudu Jevrejima, 
jer kada volsi, budući neznabošci, poverovaše, kakav onda izgovor mogu dati Jevreji? 
Volsi dođoše iz tako dalekih zemalja da se poklone Hristu, a Jevreji, imajući Ga u svojoj 
sredini, gonjahu Gaʺ. 

Kada mudraci uđoše u prestoni grad Jerusalim, oni pitahu o novorođenom Caru: Gde je 
car Judejski što se rodi? Jer videsmo zvezdu njegovu na istoku i dođosmo da mu se 
poklonimo (Mt. 2, 2). I ova nova vest odmah udivi narod, a smuti cara Iroda i sve starešine 
jerusalimske. Car sabravši sve glavare svešteničke i književnike narodne, pitaše ih: gde će 
se roditi Hristos? (Mt. 2, 4). Jer on se uplaši da mu se ne oduzme carstvo, i razmišljaše 
kako bi ubio novorođenog Cara. Doznavši da se Hristos ima roditi u Vitlejemu, on dozva 
mudrace i izvesti se od njih o vremenu kad se pojavila zvezda. Zatim prikrivši prevaru, a 
imajući misao nepravednu i nameru zlu, reče mudracima lukavo: Idite i ispitajte tačno o 
detetu, pa ;kada ga nađete, javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim (Mt. 2, 8). 

Kada mudraci otidoše iz Jerusalima, odmah se pojavi zvezda, koja ih je vodila i pođe pred 
njima, a oni se veoma obradovaše njenom ponovnom pojavljenju. I iđaše pred njima dok 
ih ne dovede u Viltejem do pećine i stade odozgo gde beše Detence. Nad tim obitalištem 
gde se nalažaše Dete, zaustavi se zvezda, tojest ona siđe s visine dole i približi se zemlji. 
Jer bi inače nemoguće bilo raspoznati nad kojim to mestancetom ona stoji, da se nije 
spustila niže. Tako rasuđuje i blaženi Teofilakt, sledeći svetom Zlatoustu: ʺTo beše 
neobično znamenje, jer zvezda siđe s visine, i spustivši se k zemlji pokaza mudracima 
mesto. Jer da je ona ostala na visini, kako bi onda oni mogli doznati ono posebno mesto 
gde se nalazio Hristos? Jer svaka zvezda ima pod svojom svetlošću mnoga mesta. I kao što 
ti često vidiš mesec iznad svoje kuće, tako i meni izgleda da se on nalazi i sija iznad moje 
kuće; i svima se tako čini kao da samo iznad njih stoji mesec, ili kakva bilo zvezda. Tako i 
ova zvezda ne bi mogla jasno pokazati Hrista da se nije spustila i stala iznad glave 
Detencetaʺ. 

Po ovome čudu se vidi da ta zvezda ne bejaše od onih što su na svodu nebeskom, nego 
predstavljaše posebnu silu Božju. Tako dakle, mudraci ušavši u kuću nađoše Onoga koga 
su tražili, kao što kaže Evanđelje (Mt. 2, 11). Na osnovu toga neki misle da su mudraci 
našli Hrista ne u pećini nego u nekoj kući u gradu, pošto Evanđelje spominje ne pećinu 
nego kuću. Po mišljenju takvih, Evanđelje kao da veli: ʺKada se mnoštvo naroda, koji beše 
došao radi popisa, raziđe, onda se isprazni i opšta gostionica i druge kuće vitlejemskih 
žitelja, te Mater sa Detetom bi prevedena iz pećine u neku kuću. No sveti mučenik Justin, 
Zlatoust, Grigorije Niski i Jeronim kažu da je Gospod ostao u pećini gde se rodio sve do 
vremena očišćenja koje je bivalo u četrdeseti dan, i da su Ga i mudraci našli tamo. I to se 
tako dogodilo zato, da bi carevi zemaljski doznali da je carstvo novorođenoga Cara u 
siromaštvu, u smirenju, i u preziranju slave ovoga sveta, a ne u bogatstvima, oholosti i 
palatama. Sve se to tako dogodilo još i zato, da bi se što jače mogla projaviti njihova velika 
vera, koja je učinila te se oni nisu pokajali i uzroptali kada su Onoga, radi koga su prevalili 
tako dugačak i težak put i nadali se naći Ga u carskim palatama, našli u takvom 
siromaštvu. 

Našavši Gospoda u pećini, mudraci padoše i pokloniše Mu se, tojest ne prostim poklonom 
nego poklonom doličnim Bogu, pokloniše Mu se ne samo kao čoveku nego i kao Bogu. Jer, 
kao što kažu sveti Irinej i papa Lav: ʺti mudraci, tajanstveno prosvećeni blagodaću 
Gospodnjom, ugledavši Mladenca, poznaše i poverovaše da je On ‐ Bog, i zato Mu se 
pokloniše, ne samo kao Caru nego i kao Bogu, poklonjenjem koje priliči Bogu. Zbog toga je 
i napisano: padoše, pa otvoriše riznice svoje i prinesoše mu dare (Mt. 2, 11), ispunjujući 
naređenje: Nemoj izaći pred Gospoda prazan (2 Mojs. 23, 15). A kakve to dare? Zlato, 
tamjan i izmirnu: zlato kao Caru, tamjan kao Bogu, izmirnu kao smrtnome čoveku. Jer 
Jevreji izmirnom pomazivahu telo umrloga, želeći ga sačuvati celo. Na taj način tri cara 
počavstvovaše darima Jednoga od Trojice, i tim darima ispovediše da su u Njemu dve 
prirode. O tome sveti Lav govori ovako: ʺOni prinose tamjan Bogu, izmirnu čoveku, zlato 
Caru, pravilno počitujući Božansku i čovečansku prirodu u jedinstvu; u to oni srcem 
veruju a darima ispovedajuʺ. 

Primivši u snu vest od javivšeg im se Angela da se ne vraćaju k zlokovarnom Irodu koji je 
imao nameru ubiti novorođenog Cara, mudraci drugim putem otidoše svaki u svoju 
zemlju, i tamo postadoše učitelji i propovednici Hristovi, po verodostojnom svedočanstvu 
Nikifora. Jer propovedajući dolazak u svet Hrista, Sina Božija, oni učahu ljude da veruju u 
Njega, kao što i sami verovahu. I nema sumnje da se oni posle smrti udostojiše biti 
uvršćeni u lik svetih. A imena su njihova ova: prvi ‐ Melhior, star i sed, sa dugom kosom i 
bradom; on donese zlato Caru i Gospodaru. Drugi ‐ Gospar, mlad i bez brade, lica 
rumena; on donese tamjan očovečivšem se Bogu. Treći ‐ Valtasar, crnpurast u licu i vrlo 
bradat; on donese izmirnu smrtnom Sinu Čovečijem. 

Tela njihova, posle mnogih godina, beše preneta najpre u Carigrad, zatim u Mediolan,[29] 
pa onda u Keln,[30] u čast ovaploćenog Hrista Boga, kome sa Onom koja Ga je rodila, neka 
je i od nas slava vavek. Amin. 

  
SPOMEN 

VITLEJEMSKIH PASTIRA 

koji prvi videše novorođenog Gospoda 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. U ovoj ʺpovestiʺ iznete su razne pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema 
u Evanđelskoj blagovesti o tome. Skoro ove te pojedinosti pozajmljene su iz 
takozvanih apokrifnih evanđelja. Pod tim nazivom poznata su kazivanja o raznim 
okolnostima iz Spasiteljevog zemaljskog života, naročito iz doba Njegovog 
detinjstva i dečaštva, koja su se pojavila u prvim vekovima hrišćanske Crkve. Neka 
od tih kazivanja predstavljaju ne što drugo do pismene zabeleške onih okolnosti iz 
zemaljskog života Spasiteljevog, koje nisu ušle u Evanđelje, ali su putem usmenog 
pričanja sačuvane među pobožnim hrišćanima, koji su veoma voleli i cenili sve što 
se odnosi na Spasiteljev život. Mnoga od tih kazivanja su opisi takvih događaja, 
koje je Crkva prigrlila kao odjeke istinskog predanja o Ličnosti Gospoda Hrista, 
Bogomatere, Josifa i drugih evanđelskih svetih ljudi i žena. U tu vrstu kazivanja 
spada na prvom mestu ʺPrvoevanđelje Jakovljevoʺ, koje je nesumnjivo najstariji 
spomenik apokrifne književnosti iz oblasti evanđelske istorije koji je došao do nas. 
Mnoga svetootačka svedočanstva, koja sv. Dimitrije Rostovski navodi u svojoj 
ʺPovesti o Rođenju Gospoda Hristaʺ, Sveti Oci su uzeli upravo iz tog najstarijeg 
ʺapokrifnog evanđeljaʺ. No uporedo sa spisima, u kojima je veći deo kazivanja bio 
zasnovan na drevnom crkvenom predanju, pojaviše se u prvim vekovima 
hrišćanske Crkve i takvi apokrifni zbornici o zemaljskom životu Gospoda Hrista, u 
kojima se jasno primećuje da su mnoge stvari u njima pisane rukom raznih jeretika, 
kao na primer ‐ gnostika, evionita i drugih. U takve zbornike spada takozvano 
ʺEvanđelje Tominoʺ, ʺEvanđelje detinjstva Spasiteljevogʺ i neka druga. Takvu vrstu 
apokrifnih spisa Crkva je uvek odbacivala i strogo osuđivala. 

2. Sveti Grigorije, brat svetog Vasilija Velikog, praznuje se 10.januara. 

3. Sveti Epifanije Kiparski praznuje se 12. maja. 
4. Poznato je da je kod Jevreja, do dolaska Mesije, devstvenost bila skoro nešto 
sramno, i samo se brak smatrao kao neko potpuno blagosloveno stanje. 

5. Reč na Roždestvo Hristovo. 

6. Reč na Roždestvo Hristovo. 

7. Lk. 1, 56. 

8. Spomen njegov Crkva praznuje 11. marta. 

9. Iz službe predprazništva Rođenja Hristova, tropar na prvom Carskom času. 

10. Ovo se nalazi u apokrifnom evanđelju Jakovljevom (= ʺPrvoevanđelje Jakovljevoʺ) u 
glavi petnaestoj i šestnaestoj; i u mnogim drugim apokrifnim spisima. 

11. Ovde je reč o poznatom obredu, koji se po Mojsijevom zakonu (1 Mojs, 5, 11‐31) 
vršio u slučaju kada muž podozreva svoju ženu da je izvršila preljubu. Takvu ženu 
muž je dovodio k svešteniku. Pošto bi prineo žrtvu, sveštenik je uzimao svete vode 
u sud zemljani, stavljao u nju prah s poda skinije ili hrama (kada je hram zamenio 
skiniju), otkrivao glavu ženinu, polagao joj u ruke hlebni prinos, i zaklinjao je 
ovako: ʺAko nije niko spavao s tobom, i ako nisi zastranila od muža svoga, na 
nečistotu, neka ti ne bude ništa od ove vode gorke, koja nosi prokletstvo. Ako li si 
zastranila od muža svoga i oskvrnila se, i ko god drugi osim muža spavao s tobom, 
neka te Gospod postavi za uklin i za kletvu u narodu tvom učinivši da ti bedro 
spadne a trbuh oteče. I neka ti ova voda prokleta uđe u creva da ti oteče trbuh i da 
ti bedro spadneʺ. ‐ Posle toga sveštenik je davao dotičnoj ženi da pije od te vode. ‐ 
Pada u oči da je po kazivanju apokrifnog evanđelja sam prvosveštenik (a ne 
sveštenik) izvršio ovaj obred, i to ne samo nad Djevom Marijom već i nad Josifom. 

12. Avgust, prvi rimski car (15 god. pre Hrista do 14 god. posle Hrista). Potpuno ime 
njegovo glasilo je: Kaj ‐ Julije ‐ Cezar ‐ Oktavijan ‐ Avgust. On je bio sin Oktavija i 
Akcije, ćerke Julija, sestre Julija ‐ Cezara. Posle bitke kod Akciuma, u kojoj je 
pobedio Marka Antonija, on postaje jedini vladar ogromne rimske carevine. Za 
vreme njegova carovanja izvršen je u celoj carevini popis stanovništva, o kome se 
govori u Evanđelju (Lk. 2, 1‐5), i koji je pobudio svetog Josifa i Presvetu Djevu 
Mariju da idu u Vitlejem. 

13. Stihira 2, na ʺGospodi vozvahʺ, Blagovesti Presvete Bogorodice. 

14. Reč na Rođenje Hristovo. 

15. Stihira na stihovnje, Glas 2. 

16. Reč na Hristovo Roždestvo. 
 17. Dogmatik drugoga glasa. 

18. Dogmatik petoga glasa. 

19. Spomen njegov praznuje se 12. aprila. 

20. Ovo je uzeto iz ʺPrvoevanđelja Jakovljevogʺ. 

21. Prepodobni Josif Pesmopisac praznuje se 4. aprila. 

22. Služba predprazništva Roždestva Hristova, 33. decembar, Kanon: pesma 8. 

23. Tamo, Tripjesnec na povečerju, pesma 9. 

24. Sravni: Dan. 2, 34; 1 Kor. 10, 4. 

25. Zvezdočatci ‐ astronomi ‐ astrolozi: po kretanju zvezda i drugih nebeskih tela i po 
njihovom ovakom ili onakom položaju predskazivali buduće događaje i učili da od 
toga zavise sudbine ljudi. 

26. Tumačenje na proroka Isaiju. 

27. Nikifor Kalist, grčki istoričar četrnaestog veka, napisao je ʺIstoriju Crkveʺ. 

28. Sibile su bile proricateljke od neznabožaca. Nekima su od njih, kao sibili Kumejskoj, 
sibili Eritrejskoj, i još nekima, drevni hrišćanski pisci pripisivali predskazanja o 
Spasitelju, i uopšte o vremenima Novoga Zaveta. 

29. Mediolan, današnji Milano, veliki grad u severnoj Italiji; prestonica drevne Ligurije. 

30. Keln (u starini: Kolonija Agripina), drevni grad na Rajni, u Germaniji, u kome, po 
pobožnom verovanju tamošnjih hrišćana, počivaju delovi česnih moštiju svetih tri 
mudraca.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
26. DECEMBAR 
  

  
SABOR  

PRESVETE BOGORODICE 

  

DRUGI dan Božića Crkva hrišćanska odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja rodi 
Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Saborom se njenim naziva ovo praznovanje 
zato što se toga dana sabiraju svi verni, da proslave Nju, Mater Bogorodicu i što se 
svečano, saborno, služi u čast Njenu. 

Presveta Bogorodica Marija je, rađanjem Gospoda Isusa Hrista od Nje, najviše poslužila 
našem spasenju i spasenju celoga sveta i sve tvari. Zato i priliči, i dolikuje, i dostojno je 
izuzetno praznovati Nju uvek, a pogotovu odmah sutradan po Rođenju Hristovu, kao 
Majku Bogoroditeljku Hrista Boga i Spasa našeg. 

  

POVEST 

O BEGSTVU PREČISTE DJEVE BOGORODICE  

S BOGOMLADENCEM U EGIPAT 

  

ADA mudraci ‐ zvezdari otputovaše iz Vitlejema, Angeo Gospodnji javi se u snu Josifu, i 
naredi mu da uzme Božanskog MladeNca i Mater Njegovu, Prečistu Djevu, pa beži u 
Egipat, i bude onamo dok opet ne dobije naređenje da se vrati, pošto će Irod tražiti Dete 
da Ga pogubi. Josif tako i postupi: uze Mladenca i Mater Njegovu noću, i pođe u Egipat. 
Ali pre odlaska u Egipat, on najpre u Jerusalimu u hramu Solomonovom učini sve što je 
po zakonu Gospodnjem, jer se već navrššpe dani očišćenja Prečiste i Svebesprekorne 
Bogomatere, i u tom hramu srete Gospoda našeg starac Simeon i proročica Ana. Pošto 
uradi što je propisano u zakonu, Josif ode u Nazaret kući svojoj (Lk. 2, 39). Iz toga se jasno 
vidi da oni ne krenuše odmah iz Vitlejema ka Egiptu, nego najpre odoše u hram 
Gospodnji, zatim u Nazaret, pa najzad u Egipat. 

To potvrđuje i sveti Teofilakt u svome tumačenju na Matejevo Evanđelje, pišući ovako:  

ʺPitanje: Kako to evangelist Luka kaže da je Gospod otišao u Nazaret po isteku četrdeset 
dana od Svoga roćenja i posle susreta Svog sa starcem Simeonom, a ovde sveti Matej veli 
da je on došao u Nazaret tek po povratku iz Egipta?  

Odgovor: Znaj dakle, evangelist Luka spominje ono što je evangelist Matej prećutao, 
naime Luka govori da je Gospod po rođenju Svom došao u Nazaret. Matej pak govori o 
onome što se kasnije dogodilo, naime: o begstvu Gospodnjem u Egipat, i po povratku 
otuda o Njegovom odlasku u Nazaret. Uopšte, Evangelisti ne protivreče jedan drugome, 
nego samo Luka govori r odlasku Hrista iz Vitlejema u Nazaret, a Matej govori o 
Njegovom povratku u Nazaret iz Egiptaʺ. 

Tako dakle, po izlasku iz hrama Gospodnjeg sveti putnici prvo se uputiše u Nazaret i 
urediše svoje domaće stvari; zatim, uzevši što im je potrebno za put, oni noću, da ih susedi 
ne bi primetili, hitno krenuše putem za Egipat. Pritom oni povedoše sa sobom, da im 
posluži, i najstarijeg sina Josifovog Jakova, koji docnije bi nazvat bratom Gospodnjim, što 
se vidi iz crkvenog pesmopjenija pod 23 oktobrom, gde se peva ovako: Ti si se, mudri, 
pokazao brat ovaploćenog Gospoda, i učenik, i očevidac Božanskih tajni, bežeći s Njim u 
Egipat, i boraveći u Egiptu s Josifom i Materom Isusovom; moli se s njima da budemo 
spaseni.[1] Otuda je jasno da je Jakov bio saputnik beguncima u Egipat, služeći im za 
vreme putovanja. Gospod je pak bežao u Egipat, s jedne strane zato: da pokaže da je On 
istiniti čovek i telo, a Ne duh i priviđenje; a s druge strane: da nas nauči bežati od gnjeva i 
jarosti ljudske, a ne s gordošću im se protiviti. Tako objašnjava sveti Zlatoust: ʺBežeći, 
Gospod nas uči da dajemo mesto jarosti, tojest da bežimo od ljudske jarosti. Kada dakle 
Svemogući beži, time se nama gordima daje nauk da ne guramo sebe u opasnostʺ. ‐ No 
postoji još jedan razlog što je Gospod bežao u Egipat; i to ovaj: da očisti Egipat od idola; i 
kao što kaže sveti papa Lav, da se bez te zemlje, u kojoj su po prvi put preko zaklanja 
jagnjeta praslikovani spasonosno znamenje krsta i pasha Gospodnja, ne bi pripremilo 
tajanstvo Presvete Žrtve. Usto begstvo u Egipat, je bilo i radi toga, da se ispuni sledeće 
proroštvo Isaijino: Gle, Gospod sedeći na oblaku laku doći će u Egipat; i zatrešće se od 
njega idoli Egipatski (Is. 19, 1). Ovde pod oblakom sveti Amvrosije razume Prečistu Djevu, 
koja na rukama svojim donese Gospoda u Egipat, i padoše idoli egipatskih bogova. Taj 
oblak, Prečista Djeva lak je, jer Ona nije opterećena nikakvim bremenom kakvog bilo 
greha ili telesne požude i poznanja supružanskog. 

Priča se ovo. Kada pravedni Josif, Prečista Djeva i Bogomladenac iđahu u Egipat, njih u 
jednom pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu uzmu magarca, na kome oni 
nošahu nešto malo što im beše potrebno za put, a na kome pokatkad i Mati s Detetom 
putovaše. Međutim jedan od tih razbojnika, ugledavši neobično lepo Detence, zadivi se 
tako neobičnoj lepoti i reče: Kada bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od ovog 
deteta! ‐ I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da ništa ne uzimaju od ovih 
putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako velikodušnom razbojniku Presveta Djeva 
reče mu: ʺZnaj, da ćete ovo Dete nagraditi divnom nagradom zato što si Ga danas 
sačuvaoʺ. 

Ovaj razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospoda Hrista, bi obešen na krstu 
s deone stra(ne, i kome Gospod reče: Danas ćeš biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se 
proročansko predskazanje Božje Matere, da će ga ovo Dete nagraditi. A ime tom 
blagorazumnom razbojniku beše Diomaz, dok onome drugome, raspetome s leve strane 
Gospoda, beše ime Gestas. 
Kada sveti putnici uđoše u Egipatsku zemlju i nahoćahu se u predelima Tivaide, oni se 
približiše gradu Ermopolju.[2] Nedaleko od ulaza u ovaj grad rastijaše vrlo lepo drvo, 
zvano ʺPersejaʺ, koje tamošnji žitelji, po svome idolopokloničkom običaju, poštovahu kao 
boga zbog njegove gorostasnosti i veličanstvene krasote, poklanjajući mu se i prinoseći mu 
žrtve; jer u tom drvetu življaše i demon koga oni počitovahu. Kada se Presveta Bogomati 
sa Božanskim Detencetom približi tome drvetu, ono se tog časa silno zatrese, jer demon 
uplašivši se dolaska Isusova pobeže. A drvo savi svoj vrh do same zemlje, odajući dužno 
poklonjenje svome Sazdatelju i Njegovoj Roditeljki, Prečistoj Djevi. Osim toga, ono ih 
senkom svojih mnogolisnatih grana zakloni od sunčane žege, te dade mogućnosti da se 
svesveti putnici prijatno odmore pod njim. I to drvo ostade svagda tako savijeno, kao 
očigledno znamenje dolaska Gospodnja u Egipat. I od tada, otkako se pod njim odmori 
Gospod sa Svojom Majkom i Josifom, to drvo dobi isceliteljsku silu, jer ono lišćem svojim 
isceljivaše svakovrsne bolesti. 

Zatim sveti putnici prvo uđoše u taj grad i u tamošnji idolski hram, i tog časa svi idoli 
padoše. Ovaj hram spominje sveti Paladije u Lavsaiku,[3] i veli: ʺmi videsmo u Ermopolju 
idolski hram, u kome pri dolasku Spasiteljevom padoše svi idoli na zemljuʺ. ‐ Tako isto i u 
jednom selu, zvanom Siren, padoše trista šezdeset pet idola u jednome hramu kada u 
njega uđe Hristos sa Prečistom Materom. No i uopšte u celom Egiptu pri dolasku 
Gospodnjem srušiše se idoli i demoni pobegoše iz njih. I tako se ispuni ono što je sveti 
prorok Jeremija za vreme svog boravka u Egiptu predskazao, kako o tome piše u 
njegovom žitiju sveti Epifanije. A sveti prorok je rekao: ʺSvi će idoli morati copadati i svi 
se kipovi bogova srušiti kada ovamo dođe Djeva Mater s Mladencem, rođenim u jaslimaʺ. 
Od vremena ovog Jeremijinog proročanstva kod Egipćana postade običaj izobražavati 
Djevu gde leži na postelji, a blizu Nje Mladenca koji leži u jaslima povijen u pelene, i 
poklanjati se tome izobraženju. A kada jednom car Ptolomej upita egipatske žrece zbog 
čega oni to rade, ovi odgovoriše: ʺTo je tajna, predskazana našim davnim precima od 
nekog svetog proroka; i mi čekamo ispunjenje toga proroštva i raskrivenje ove tajneʺ.  

Posle toga sveti putnici skrenuše malo ustranu od grada Ermopolja, i tražeći mesto za svoj 
boravak oni dođoše k selu, zvanom Natarea, nedaleko od Iliopolja.[4] Tako, u blizini toga 
sela, Josif ostavi Prečistu Djevu Mariju sa Hristom Gospodom pod smokvom, a sam ode u 
selo da nabavi potrebne stvari. A to smokvino drvo, pružajući svetim strancima sklonište, 
razdvoji se odozgo do dole i spusti svoj vrh, praveći kao neki zaklon ili šator nad 
njihovom glavom; a dole, pri dnu stabla, ono načini u pukotini kao odaju za boravak, i 
tamo Prečista Djeva sa Mladencem leže i odmori se od puta. To mesto je i do današnjega 
dana u velikom poštovanju ne samo hrišćana nego i kod saracena, koji sve do sada 
prislužuju kandilo sa jelejem u pukotini toga drveta, te ono gori u čast Djeve koja je sa 
Mladencem boravila tamo. Josifu i Presvetoj Bogorodici dopade se da nastavaju u tom 
selu. I našavši sebi kućicu nedaleko od tog drveta, oni počeše živeti u njoj. 
Dogodi se i drugo čudo silom Božanskog mladenca: tamo, u blizini njihove kućice i onog 
čudesnog drveta, pojavi se iznenada izvor žive vode, iz koga Prečista Djeva zahvataše 
vode za razne potrebe, kao i za kupanje svoga Detenceta. Taj izvor postoji i danas; voda 
mu je veoma hladna i zdrava. No najčudnovatije je to, što je to u svoj zemlji Egipatskoj 
jedini izvor žive vode; i on se slavi u tom selu. 

Ovim se završava povest o boravku Prečiste Bogorodice sa Hristom u Egiptu, gde oni 
provedoše nekoliko godina. Samo se tačno ne zna koliko je godina Gospod proveo u 
Egiptu. Sveti Epifanije veli dve godine, Nikifor ‐ tri, a Georgije Kedrin ‐ pet godina; drugi 
pak, kao Aminije Aleksandrijski, smatraju da je proveo sedam godina. U svakom slučaju 
nesumnjivo je to, da je Gospod ostao tamo do smrti Irodove, kao što i kaže Evanđelje: ʺi bi 
tamo do smrti Irodoveʺ (Mt. 2, 15). 

Posle pokolja Vitlejemske dece i posle strahotne pogibije bednog Iroda, Angeo Gospodnji 
opet se javi u snu Josifu u Egiptu, naređujući mu da se vrati iz zemlje Egipatske u zemlju 
Izrailjevu, jer su, reče Angeo, izumrli koji su tražili dušu deteta (Mt. 2, 20). Josif ustade, 
uze Dete i Mater Njegovu i krenu u Judeju, koja sačinjavaše najbolji i najveći kraj zemlje 
Izrailjeve. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji mesto Iroda oca svoga poboja se ići onamo. 
Jer Irod ostavi za sobom tri sina: prvog Arhelaja, drugog Iroda Antipu, i trećeg, najmlađeg, 
Filipa. Svi se oni posle smrti svoga oca uputiše u Rim da ćesar raspravi njihovu parbu, 
pošto je svaki od njih hteo da dobije očev presto. Ćesar ne hte nijednoga od njih da načini 
carem, nego razdeli carstvo na četiri dela, nazvavši ih četvorovlasnicima. Najstarijem 
bratu Arhelaju on dade Judeju; Irodu Antipi dade Galileju, a najmlađem bratu Filipu 
Trahonitsku pokrajinu; Aviliniju pak on dade Lisaniju, najmlađem sinu Lisanija Starog, 
nekadašnjeg prijatelja Irodovog, koga Irod ubi iz zavisti. Otpuštajući ih iz Rima, ćesar 
obeća Arhelaju dati i carsko dostojanstvo, ako se samo pokaže dobar i revnostan upravitelj 
u svojoj oblasti. No Arhelaj se ne pokaza nimalo bolji od svoga svirepog oca, mučeći i 
ubijajući mnoge: jer čim dođe u Jerusalim, on odmah nizašto pobi tri hiljade ljudi, i naredi 
da mnoge građane muče o prazniku usred hrama pred svim saborom jevrejskim. Zbog 
takve svoje svireposti on bi, nakon nekoliko godina, optužen ćesaru, lišen vlasti i poslan u 
zatočenje. 

Josif, po povratku svom, čuvši da ovaj opaki Arhelaj caruje u Judeji, poboja se ići tamo, 
nego primivši obaveštenje u snu od onog Angela koji mu se i ranije javljao, otide u predele 
Galilejske, u državu Iroda Antipe, brata ArhelDjeva, jer ovaj Irod s krotošću upravljaše 
narodom; i nastani se Josif u gradu Nazaretu, u kome oni i ranije življahu, da se zbude što 
su proroci rekli o Hristu Gospodu da će se Nazarećanin nazvati. Njemu slava vavek. 
Amin. 

  

SPOMEN SVETOGA 
JOSIFA,  

Obručnika Presvete Djeve Bogorodice 

  

SVETI Josif beše roda carskoga, iz doma Davidova i Solomonova, unuk Matatov, praunuk 
Eliezerov, sin Jakovljev po prirodi, a Ilijin po zakonu. Jer ded njegov po rođenju oca 
njegova Jakova umre. Ženu pak Matatovu, majku Jakovljevu, uze Melhij, iz kolena 
Natana, sina Davidova, i rodi Ilija. A Ilije se oženi, i umre bez dece; a posle njega Jakov, 
koji mu beše brat po majci ali ne i po ocu, uze ženu njegovu; jer zakon propisivaše da ako 
ko umre ne imajući dece, onda neka brat uzme ženu njegovu i podigne seme bratu svome 
(1. Mojs. 38, 8). Po tome dakle zakonu Jakov uze ženu bratnjevu, i rodi ovog svetog Josifa 
obručnika; i bejaše Josif, kao što je rečeno, sin obojice: po prirodi Jakovljev, a po zakonu 
Ilijin. Zbog toga sveti evangelist Luka, izlažući rodoslov Hristov, nazva ocem Josifovim 
Ilija, govoreći o Hristu ovako: Isus beše, kao što se mišljaše, sin Josifov, Ilijin, Matatov (Lk. 
3, 23‐24), spominjujći Ilija mesto Jakova. 

O ovom svetom Josifu postoje različita mišljenja kod zapadnih i istočnih hrišćana. Zapadni 
kažu da je on sve do smrti svoje bio devstvenik, i uopšte nije stupao u brak; a istočni tvrde 
da je on imao ženu i rodio decu. Tako, drevni istoričar grčki Nikifor, navodeći svetog 
Ipolita, kaže da se on oženio Salomijom; ali ne onom Salomijom iz Vitlejema, nazvanom 
babicom Gospodnjom, već drugom: jer ona iz Vitlejema beše rođaka Jelisaveti i Presvetoj 
Bogorodici, a ova beše kći Ageja, brata Pretečinog oca Zaharije; a Agej i Zaharija behu 
sinovi sveštenika Varahije. Sa ovom dakle Salomijom, ćerkom Agejevom, sveti Josif živeći 
u česnom braku rodi četiri sIʺa: Jakova, Simona, Judu, Josiju, i dve kćeri: Estiru i Tamaru, 
ili kako drugi kažu ‐ Martu; a sinaksar u nedelju svetih Mironosica spominje i treću kćer, 
po imenu Salomiju, koja beše udata za Zavedeja. Georgije Kedrin pak, spomenuvši dve 
kćeri Josifove, veli da je jedna od njih, Marija, bila udata za Josifovog brata Kleopu, i to 
posle Josifova povratka iz Egipta; no ta Marija, kako izgleda, isto je lice sa Martom ili 
Tamarom. No ma koja kćer bila ona, i ma koliko kćeri imao Josif, jedno je sigurno: da je 
sveti Josif bio ženjen i imao sinove i kćeri. 

No prestavljenju svoje žene Salomije sveti Josif življaše kao udovac dosta godina, 
provodeći u čistoti dane svoje. Njegovo sveto i besprekorno življenje je posvedočeno u 
Svetom Evanđelju kratkim, no veoma pohvalnim rečima: A Josif muž njezin, budući 
pravedan (Mt. 1, 19). ‐ I šta može biti veće od ovakvog svedočanstva? On beše toliko 
pravedan, da je svojom svetošću prevazišao ostale pravedne praoce i patrijarhe. Jer ko se 
nađe dostojan da postane obručnik i prividni muž Prečiste Djeve, Matere Božije? I kome bi 
data takva čast, da bude nazvan ocem Hristovim? Vaistinu Gospod po srcu svome nađe 
ovoga muža, kome otkri ʺnepoznatosti i tajne premudrostiʺ Svoje (Ps. 50, 8), učinivši ga 
služiteljem tajne našega spasenja. A kada on već beše starac od osamdeset godina, njemu 
bi obručena Prečista Djeva Marija i data na čuvanje devstva Njenog. I on sa svakom 
bogobojažljivošću i strahom služaše Njoj kao Materi Božjoj, a svojoj i svega sveta Gospođi i 
Vladičici, a tako isto služaše i rođenom od Nje Bogomladencu, i za vreme begstva u 
Egipat, i po povratku otuda, i za vreme boravka u Nazaretu, izdržavajući ih trudom ruku 
svojih, jer on beše drvodelja i čovek siromah, iako carskoga roda. Jer Gospodu se htelo da 
se rodi u sirotinji, uzevši od carskoga roda samo telo, a ne i carsku slavu, bogatstvo i 
gospodstvo. Zbog toga On blagovoli imati siromašnom i Svoju Prečistu Mater, siromašnim 
i prividnog oca Svog, dajući primer smirenja. 

Pošto požive sto deset godina, sveti Josif mirno skonča i otide ka ocima svojim koji se 
nalažahu u šeolu,[5] noseći im radosnu i tačnu vest: da je došao željeni Meoija, koji ima 
osloboditi i spasti rod ljudski, Hristos Gospod, kome slava vavek. Amin. 

  

  

NEDELjA SVETIH BOGOOTACA  

po Rođenju Hristovom: 

  

  

SPOMEN 

JOSIFA ZARUČNIKA, DAVIDA cara  

i JAKOVA BRATA GOSPODNjA 

  

U PRVU nedelju posle Rođenja Hristovog ‐ Božića, koja pada u dane od 26. decembra pa 
do odanija Praznika, tojest do 31. decembra, praznuje se spomen svetih i pravednih 
Bogootaca, to jest najbližih srodnika Gospoda Hrista po telu. I to: spomen svetog i 
pravednog Josifa Zaručnika, svetog Cara i Proroka Davida i svetog Jakova Brata 
Gospodnja. 

Sveti Car i Prorok David, sin Jesejev iz plemena Judinog, bogootac je Hristov po telu, jer je 
Spasitelj Isus Hristos rođen ʺod semena Davidovogʺ, ʺiz korena i roda Davidovogʺ (Jn. 7, 
42; Rm. 1, 3; Otkr. 5, 5; 22, 16), zbog čega se i naziva u Novom Zavetu više putaʺSinom 
Davidovimʺ (Mt. 1, 1; 9, 27; Lk. 18, 38 itd.), a carstvo Mesijino se naziva ʺcarstvom 
Davidovimʺ (Lk. 1, 32; Mark. 11, 10). Sveti Car i Prorok David bio je ʺPomaza nik 
Gospodnjiʺ i kao takav praobraz je Hrista ‐ Pomazanika Božjeg. U svojim pak Psalmima 
bogonadahnuti David mnogo puta vrlo podrobno i tačno prorokuje o rođenju, stradanju i 
vaskrsenju Spasitelja Hrista i o Crkvi Njegovoj, tako da su Psalmi ustvari starozavetno 
Evanđelje, i oni posle važe i u novozavetnoj Crkvi i dolaze odmah iza Evanđelja i 
Apostola. Opširnije o caru Davidu može se videti u Knjigama o Carevima. 

O svetom pak Jakovu Bratu Gospodnjem po telu i prvom episkopu Jerusalimskom videti 
opširnije pod 23. oktobrom, kada se on posebno svetkuje. 

Svetog i pravednog Josifa Zaručnika Evanđelje naziva ʺmužem pravednimʺ (Mt. 1, 19). On 
je bio iz roda cara Davida i bio je po zanimanju drvodelja. Zbog njegove pravednosti i 
bogobojažljivosti dade mu se od Boga Presveta Djeva Marija u zaštitu, i dodeli mu se 
velika čast i udeo u domostrojstvu ljudskoga spasenja. U osamdesetoj godini svojoj uzeo je 
On Presvetu Djevu iz hrama Jerusalimskog u svoj dom, a upokojio je se potom u svojoj 
110. godini. Njegova uloga prilikom rođenja Gospoda Hrista od Presvete Bogorodice u 
Vitlejemskoj pećini opisana je kod svetih Evanđelista Mateja i Luke, i o tome se opširnije 
govori pod 25. i 26. decembrom. 

Molitvama svetim bogootaca Hristovih po telu, Pravednog Josifa, Cara Davida i Jakova 
Brata Gospodnjeg, neka Gospod i Bog i Spas naš Isus Hristos pomiluje i spase sve nas. 
Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

EVARESTA 

  

VETI Evarest iz Galatijske eparhije u Maloj Aziji beše sin veoma uglednih roditelja. Tada u 
Vizantijskoj carevini car Lav, opaki gonitelj svetih ikona, bi ubijen, i na presto stupi Mihail 
Mucavi[6] koji se s podozrenjem odnosio prema pravoslavnom poštovanju svetih ikona. 

Dečak, a zatim mladić, Evarest veoma napredovaše u učenju i postiže mnogo, i postade, 
po apostolskoj reči, svima sve;[7] roditeljima smerno poslušan, prema drugovima i 
susedima vrlo ljubak, i prema svima ljubazan, svagda i u svemu pravičan i s ljubavlju 
predusretljiv. 

Tako iz detinjstva goreći od želje da živi svim bićem po Božanskim zapovestima, Evarest 
zavole monaštvo. Međutim otac njegov krenu u Carigrad Nekim svojim poslovima, pa 
povede i Evaresta sa sobom. Tamo oni odsedoše kod nekog svog ro ćaka, patricija Vrienija. 
No nakon nekoliko dana ukaza se potreba da carica Teodora pošalje k Bugarima 
izaslanstvo. Za svog izaslanika ona odredi patricija Vrienija. On uze sa sobom svog rođaka 
Evaresta. Kada oni stigoše do mesta zvanog Skopel,[8] tu se zadržaše neko vreme. Tamo, 
po promislu Božjem, blaženi Evarest srete jednoga starca u monaškom činu. Tada on 
ostvari svoju davnašnju milu želju: starac ga zamonaši, i tako Evarest uze na sebe 
mnogoželjeni jaram Gospodnji. Utom monahu Evarestu dođe do ruku jedna knjiga svetog 
Jefrema Sirina;[9] pročita je, i bi silno očaran njome; i stade odmah sa velikom revnošću 
privoditi u delo pouke svetoga Jefrema. A starac, videći kod mladog monaha takvu 
plamenu revnost za življenje u vrlinama, dade mu preporučeno pismo i, naoružavši ga 
svojim molitvama, uputi ga u Studitski manastir. 

Došavši u manastir Studitski, prepodobni Evarest bi primljen od tamošnjih otaca i bratije. 
Tu se novi monah sav dade u monaške podvige, izabravši sebi za starca, duhovnika, 
jednoga brata koji druge prevazilažaše vrlinama. I prepodobni Evarest se svim srcem 
ugledaše na svoga starca u ushođenju ka savršenstvu kroz upražnjavanje vrlina. Podvizi 
blaženog Evaresta behu ogromni i Mnogobrojni. Ko će ih iskazati? Jeo je jedanput 
nedeljno, i to suva hleba: nosio je teške lance na telu. U takvim bogougodnim podvizima 
prožive blaženi 75 godina i preseli se ka Gospodu oko 825. godine. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

JEVTIMIJA ISPOVEDNIKA,  

episkopa Sardijskog[10] 

  

SVETI Jevtimije življaše u vreme carovanja Konstantina i Irine,[11] i svojim monaškim 
životom sijaše kao lučezarna zvezda u Crkvi Hristovoj. Zbog toga on bi udostojen 
episkopskog čina. Učestvovao je na Sedmom Vaseljenskom Saboru,[12] na kome se 
neustrašivo svim bićem borio protiv jeretika ikonoboraca. Carevi ga slali u razne misije 
radi svršavanja državnih narodnih poslova. 

No kada se zacari Nikifor,[13] sveti Jevtimije, zajedno sa drugim pravoslavnim 
episkopima, bi poslan u progonstvo u zapadnu Patalareju,[14] tobož zbog nasilnog 
monašenja neke devojke. I od toga vremena pa sve do svoje mučeničke končine on se više 
ne vrati u svoju eparhiju. Nakon dvadeset devet godina, kada na presto grčkoga carstva 
stupi zveropodobni Lav,[15] sveti Jevtimije bi doveden iz progonstva i izveden pred cara 
radi saslušanja odnosno ikonopoštovanja.[16] Po običaju svom, sveti Ispovednik 
neustrašivo izobliči jeretičko bezbožje i caru mučitelju izreče u lice anatemu i odluči ga od 
Crkve. Car se strahovito razgnjevi na Ispovednika, i ponovo ga posla u zatočenje, i to u 
grad As.[17] 

Ubrzo zatim car Lav bi zbačen s prestola i pogibe od mača. Na presto stupi Mihail Mucavi. 
Za vreme ovog cara sveti Jevtimije bi doveden iz Asa i primoravan da se odrekne 
ikonopoštovanja. Ali sveti Ispovednik kao gromom porazi cara tiranina viknuvši mu na 
sav glas u lice: ʺNeka je anatema svaki koji se molitveno ne klanja Gospodu našem Isusu 
Hristu na ikoni izobraženom!ʺ 

Zbog toga blaženi Jevtimije bi bijen, a potom poslan u progonstvo na Akrit.[18] Tamo on 
bi bačen u najmračniju tamnicu. Onda ga staviše na žestoke muke: rastegoše ga između 
četiri stuba i dugo vreme tukoše volovskim žilama, te mu se telo pokri mnoštvom 
strahovitih rana i svo oteče kao meh. Posle toga sveti Ispovednik požive još sedam dana, 
pa predade svetu dušu svoju u ruke Bogu, zasijavši pri izdisaju jače od sunca.[19] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

KONSTANTINA SINADSKOG 

  

PREPODOBNI Konstantin rodio se u gradu Sinadu,[20] i beše poreklom Jevrejin. Još kao 
veoma mlad on jednom, idući sa svojom majkom, vide jednoga hrišćanina gde zevnu i 
odmah krsnim znakom zakrsti svoja usta. Od tada i on stade raditi to isto ugledajući se na 
hrišćanina. I ne samo to, nego on poče činiti sa toplom verom i druga hrišćanska dela. 
Zbog toga lice mu stade sijati nekim božanskim sjajem, i sam ga Bog naučavaše 
hrišćanskim istinama. Pri tome on se strogo pošćaše, danima i danima ne uzimaše hrane, 
kao da nije osećao glad. To bi za neke iz njegove okoline sablazan: jednom ga bestidno 
napade jedna jevrejska devojka, no on se prekrsti i ona pade mrtva, ali je on zatim vaskrse. 
I ovaj hristočežnjivi mladić, vođen Božanskim oblakom,[21] otide u jedan manastir, zvani 
Fuvution, gde življahu tada veliki muževi, koji sijahu monaškim podvizima i vrlinama. 
Izveden pred igumana manastira, Konstantin mu ispriča ove podrobno o sebi. Iguman 
naredi da mu donesu krst, i zapovedi Konstantinu da se pokloni krstu i da ga celiva. 
Blaženi Konstantin se s radošću pokloni časnome krstu, i celiva donji kraj krsta, i ‐ o čuda! 
krst se podiže i položi sebe na njegovu česnu glavu, ubeleži se na njoj, i osta mu na glavi 
čudotvoran otisak krsta sve do same smrti njegove. 

Posle toga primi on sveto krštenje, i dobi ime Konstantin. Onda se svom dušom odade 
duhovnim podvizima, i još pre svog monaškog postriga prevaziđe sve monahe toga 
manastira svojim isposništvom i podvižništvom, ugledajući se pri tome na svetog apostola 
Pavla, tojest baveći se kožarskim poslom. A kada Konstantin izgovaraše monaške zavete 
Bogu, mesto gde se to dešavaše ispuni se divnog miomira; kada ulažaše u crkvu, vrata se 
crkvena sama otvoriše pred njim. Zbog velike čistote duše on se udostoji još i osobitog 
dara prozorljivosti: pred očima njegovim behu otkrivene sve pomisli svakog brata. 
Iz ove obitelji prepodobni Konstantin ode na Olimp,[22] odatle otide u Ataliju,[23] 
prešavši preko goleme reke idući po njoj kao po suvu; zatim poseti grad Miri u Likiji i 
mnoga druga mesta, pa se opet vrati na Olimp. Tu blaženi Konstantik provede četrdeset 
dana u postu bez hrane, i to do pojasa zakopan u zemlju. Posle toga on i protiv svoje volje 
primi prezviterski čin. Zatim pređe u Atroju,[24] ne napuštajući nikada svoje podvige. Na 
osam godina pre prorekao dan svoje smrti. I shodno tome predskazanju on mirno se 
prestavi i otide ka Gospodu.[25] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKODIMA TISMANSKOG 

  

PREDIVNO je i prečudno Evanđelje Hristovo i Pravoslavna vera naša hrišćanska. Jer 
evanđelska vera Pravoslavna spasava podjednako sve ljude i narode i sjedinjuje ih u jednu 
zajednicu Tela Hristovog, koje je Crkva Pravoslavna, stub i tvrđava Istine. I u toj zajednici 
Duha Svetoga u Hristu nema Jevrejina ni Grka, nema Grka ni Srbina, nema Srbina ni 
Rumuna, nego su svi jedno u Hristu Isusu. Najbolji primer toga je ovaj sveti čovek Božji, o 
kome je ovde reč. Jer ovaj sveti Nikodim beše Evanđeljem podjednako i Grk i Srbin i 
Rumun, jer ne gledaše na telesno poreklo svoje, nego na blagodatnu svetost i 
bogougodnost, kojima sebe i druge večno ukrasi u Grčkoj, Srbiji i Rumuniji. 

Prepodobni otac naš Nikodim beše rodom iz središnih krajeva Makedonije,[26] rođen od 
oca Grka i majke Srpkinje.[27] Od rane mladosti odgajen je u pobožnosti i čestitosti, i 
vredno učaše knjige, jer beše vrlo darovit. Osobito izučavajući božansku nauku Svetog 
Pisma i sveto učenje Pravoslavnoga bogoslovlja, on zavole svom dušom monaški život i 
moljaše se Bogu da ga udostoji monaškog zvanja i čina. Bog usliša njegove molbe, i posla 
mu neke monahe iz Srpskog manastira sa Atonske Gore, te sveti mladić sa njima otide na 
Svetu Goru i tamo se zamonaši. U monaškom življenju prepodobni Nikodim prođe sve 
položene podvige i udostoji se i đakonskog i prezviterskog čina. Po smrti igumana 
tamošnjega manastira, prepodobni Nikodim bi izabran za igumana, jer beše ukrašen 
svakom bogougodnom vrlinom i svakim ljudskim i božanskim znanjem. 

Znanje ovog Svetitelja ogledalo se i u tome što je on odlično znao srpski i grčki jezik, i 
mogao je divno da govori i prevodi na oba ova jezika. Bio je prijatelj sa mnogim 
istaknutim ljudima toga vremena (a to je bilo u četrnaestom veku), kao što su bili: divni 
starac Isaija Svetogorac, sveti knez Srpski Lazar, patrijarh Jevtimije Trnovski i mnogi 
drugi. 
No ovom svetilniku ne beše prilično da ostane sakriven pod sudom, nego da izađe na 
videlo i svetli mnogima na spasenje. Zato, po nedoznajnim za nas sudovima i putevima 
Božjim, on krete iz Svete Gore Atonske u Srbiju i dođe u državu slavnoga kneza Lazara. 
Lazar ga htede uzdići na visoki duhovni položaj 

u svojoj zemlji, no sveti Nikodim to odbi i nastani se kao običan jeromonah u istočnim 
krajevima Lazareve zemlje, oko mesta Kladova na Dunavu. Tu se svetitelj odade 
bogougodnim podvizima, po kojima se uskoro proču na daleko, tako da k njemu stadoše 
dolaziti mnogi ljudi željni monaškog života i podviga. Pristigoše i neki monasi iz Svete 
Gore i iz pojedinih manastira iz Srbije, tako da se oko prepodobnog Nikodima tu stvori 
poveće bratstvo. Na tom mestu on podiže i crkvu u ime Svete Trojice i življaše tu neko 
vreme. 

Potom, po otkrivenju Božjem, on pređe reku Dunav i nastani se u krajevima Ugrovlaškim 
(u severinskom Banatu, blizu današnjeg grada Tur‐Severina u Rumuniji). Sa njim pođe i 
izvestan broj monaha i jeromonaha, i kada tamo stigoše bi osnovan prepodobnim 
Nikodimom divni manastir Vodica (na reci Vodici) i posvećen Svetom Antoniju. Ovo bi za 
vreme Vlaškog gospodara Vladislava‐Vlajka Vode (to jest Vojvode, koji je vladao od 1364. 
do 1377. godine). Vojvoda Vlajko potvrdi samovlasnost manastira Vodice svojom 
vladarskom poveljom (godine 1374.). Podizanje ovog manastira potpomaže i Srpski vladar 
Sv. knez Lazar, koji veoma ljubljaše Svetog Nikodima. 

Uskoro zatim, kada Sv. knez Lazar i Srpski patrijarh, radi izmirenja Srpske i Carigradske 
patrijaršije, poslaše u Carigrad grupu monaha iz Svete Gore, na čelu sa svečesnim Starcem 
Isaijom (1375. godine), u tu grupu bi pozvan i uključen i prepodobni Nikodim Grčić, kao 
dobar znalac srpskog i grčkog jezika i kao mudar tumač i diplomata. O tome ovako piše u 
Žitiju Starca Isaije (koje se čuva u Hiladnaru): ʺUze sa sobom (Isaija) i Nikodima, muža 
časna i osvećena, silna u knjigama, i još silnijeg u mudrosti i rečima i odgovorima; 
poreklom Grka, koji u Ungrovlaškoj zemlji podiže dva velika i časna manastira. On silom i 
pomoćju Svetoga Duha sakupi tamo velika mnoštva monaškog opštežića, koji na toj zemlji 
sija kao svetla zvezda svakom duhovnom vrlinomʺ. O blagopolučnom završetku ovog 
svetog dela oko pomirenja dveju Patrijaršija govori se opširno u Žitiju Sv. kneza Lazara 
(pod 15. junom). 

Prepodobni Nikodim podiže u Vlaškoj i veliki manastir Tisman (na istoimenoj reci) i 
posveti ga Presvetoj Bogorodici. U tome ga pomogoše Vlaški vojvoda Radu I (1377‐1384. 
g.) i Srpski knez Sv. Lazar, koji podari manastiru Tismanu mnoga sela. Prepodobni je 
podigao i još nekoliko crkava i manastira u Rumunskoj zemlji (crkve Vratnu i Monastiricu, 
i manastir Prislop), i ovi su manastiri postali duhovni rasadnici monaštva i duhovnog 
života ne samo u Vlaškoj, nego i u Moldaviji i ostalim Rumunskim krajevima. Zato 
pravoslavni Rumunski narod od samog početka poštuje Svetog Nikodima kao svoga 
prosvetitelja, i naziva ga blagodatnim imenom Osvećeni. 
Prepodobni Nikodim mirno počinu u Gospodu 26. decembra 1406. godine i bi česno 
pogreben u svom manastiru Tismanu. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

KONSTANCIJA RUSA 

  

LAŽENI Konstancije, po rođenju Rus, služaše kao jeromonah pri crkvi u ruskom 
poslanstvu u Carigradu. Mnogo je voleo blagoljepije hrama, na šta je davao i svoja 
sredstva; veoma pobožan, on je naročito bio revnostan za vršenje bogosluženja, i skoro je 
svaki dan služio svetu liturgiju; i vodio dvaput nedeljno razgovore o stvarima vere, na 
ruskom i grčkom jeziku. Njegova pobožnost i revnost privlačili su k njemu narod, i svi su 
ga voleli i poštovali. 

Za vreme rata koji u to vreme izbi između Rusa i Turaka, Konstancije ostade u Turskoj, ali 
ode u Svetu Goru; provede neko vreme u Lavri svetog Atanasija, pa otputova u Jerusalim, 
u Svetu Zemlju, da se pokloni tamošnjim svetinjama. Otuda se vrati u Svetu Goru. Tu opet 
življaše u Lavri, očekujući da se završi rat i sklopi mir. I kad mir između Rusa i Turaka bi 
zaključen, on se ponovo vrati na svoju dužnost u Ruskom poslanstvu u Carigradu, kod 
novog poslanika. 

No kroz neko vreme on dođe u težak sukob sa poslanikom, ne zna se zbog čega. I onda on, 
ili iz straha ili iz gnjeva, ode pred sultana, odreče se svete vere hrišćanske i primi islam. 
Ali, ne prođe ni nekoliko dana on dođe k sebi, i kao otreznivši se od nekog pijanstva, on se 
stade svom dušom kajati, plačući i ridajući zbog svog ogromnog pada. U tom 
pokajničkom raspoloženju i razbuđenju, on prezre ovaj život, i žuđaše svim bićem da 
postrada za Hrista. Stoga on pocepa na sebi agarjansku odeću, obuče poderanu mantiju, 
poveza glavu crnom maramom, pa ponovo ode u sultanov dvorac gde se pre kratkog 
vremena beše odrekao Hrista, i pred svima tamo neustrašivo izjavi i ispovedi da je Hristos 
‐ Jedini Istiniti Bog, a Muhameda poreče i izruži. Razjareni dvorjani ga dohvatiše i pred 
sultanovim dvorcem na trgu mačem mu glavu odsekoše, godine 1743. I tako pokajani 
otpadnik primi venac mučeništva. Njegovim molitvama neka se i mi udostojimo večnih 
blaga u nestarivom blaženstvu. Amin. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Na stihovanje stihira 2. 

2. Današnje predgrađe Kaira. 

3. Sveti Paladije Elenopoljski (368‐430), pisac čuvenog Lavsaika; spomen njegov Crkva 
praznuje u Sirnu subotu. 

4. Iliopolj ‐ u severnom Egiptu. 

5. Šeol = ad ‐ carstvo smrti, obitalište duša svih, pre Hrista preminulih ljudi. 

6. Car Mihail stupio na presto 820. god.: vratio iz progonstva patrijarha Nikifora, 
prepodobnog Teodora Studita i druge pravoslavne, prognane od cara Lava zbog 
poštovanja svetih ikona; ali dozvolio samo privatno poštovanje svetih ikona po 
kućama 

7. 1 Kor. 9, 22 

8. Skoplje, na grčkom: Σκοπελος 

9. Spomen svetog Jefrema Sirina Crkva praznuje 28. januara. 

10. Sveti Jevtimije bio episkop Sardijski ‐ u Miziji, u Maloj Aziji. 

11. Konstantin i Irina carovali: prvi od 780. do 797. godine, a druga od 797. do 802. 
godine. 

12. Ovaj Sabor protiv ikonoboraca bio 787. godine. 

13. Nikifor carovao od 802. do 811. godine. 

14. Patalareja ‐ ostrvo između Sicilije i Tunisa, bliže Africi. 

15. Lav V Jermenin ‐ car Vizantijski, carovao od 813. do 820. godine. 

16. Po svedočanstvu svetog Teodora Studita: sveti Jevtimije ‐ ʺstub Crkveʺ ‐ i u 
zatočenju ʺbejaše svetilnik koji prosvetljavaše mnoge i privođaše k Bogu 
medotočivim učenjem svojimʺ, i na taj način zadavaše jade caru ‐ jeretiku. Doveden 
815. godine iz zatočenja na saslušanje, sveti Jevtimije, zajedno s patrijarhom 
Nikiforom i drugim pravoslavnim episkopima, s velikom revnošću izobliči cara 
zbog njegovog ikonoborstva. 
 17. As ‐ utvrđeni grad u Miziji na Adramitskom zalivu. 

18. Akrit ‐ rt na Crnome moru. 

19. Sveti Jevtimije prestavio se oko 840. godine; svete mošti njegove nalaze se u 
Anhiali, gradu u Trakiji, na obali Crnoga mora, i neprekidno čine čudesa. 

20. Sinad ‐ grad na severu Frigije, blizu planinskog lanca gde suse nalazili čuveni 
Sinadski majdani mermera. Danas ‐ razvaline u blizini Eskikara. 

21. 2 Mojs. 13, 21. Mesto do koga je došao blaženi, beše gora Sina u Siriji, gde su se sveti 
pustinjaci podvizavali još u trećem veku. 

22. Olimp ‐ gora u Maloj Aziji; na njoj se nalazili ondašnji čuveni manastiri, u kojima su 
se podvizavali veliki podvižnici, kao na primer sveti Joanikije Veliki i drugi. 

23. Atalija, ‐ primorski grad Pamfilije, osnovan na 150 godina pre Hrista; nazvan tako 
po svom osnivaču Atalu II Filadelfu. 

24. Atroja ‐ grad, nedaleko od gore Olimpa. 

25. Prepodobni Konstantin živeo i podvizavao se u osmom veku. 

26. Po jednima: Sveti Nikodim je rođen u srpskom gradu Prilepu, a po drugima: u 
grčkom gradu Kosturu. 

27. Zbog njegovog grčkog porekla i znanja grčkog jezika Sv. Nikodim je od Srba 
nazvan i pop Nikodim Grčić. Po njegovom pak rumunskom žitiju on je bio 
makedonovlah.  

Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
27. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETOG APOSTOLA,  

PRVOMUČENIKA I ARHIĐAKONA 

STEFANA 
  

POŠTO Gospod naš Isus Hristos izvrši tajnu našeg spasenja, i uznese se na nebo, i od Oca 
nisposla na apostole Duha Svetoga u vidu ognjenih jezika, i prva Crkva u Jerusalimu poče 
se umnožavati, niče u njoj ubrzo nezadovoljstvo među hrišćanima iz jelina prema 
hrišćanima iz Jevreja (D. A. 6, 1).[1] Pod ovim jelinima ne podrazumevaju se oni jelini koji 
su se klanjali idolima, i koje Sveto Pismo obično naziva neznabošcima. U to vreme 
neznabošcima još ne behu otvorena vrata vere Hristove, niti im se propovedaše reč 
spasenja. Štaviše, neznabošce ne počeše primati u Crkvu ni uskoro po kamenovanju 
svetoga Stefana. Prvi neznabožac koji postade hrišćanin beše Kornilije kapetan; njega krsti 
sveti apostol Petar. A hrišćani iz obrezanih Jevreja stadoše negodovati što je Petar išao 
među neobrezane, i roptahu na njega, dok im on ne objasni o viđenju koje je imao: o 
platnu s neba. Tada se oni smiriše, i slavljahu Boga, govoreći: Dakle i neznabošcima Bog 
dade pokajanje za život.[2] 

Jasno je, za života svetoga Stefana roptahu oni Jevreji što behu rasejani po raznim 
zemljama i držahu se zakona Mojsijeva, kao što i sveti apostol Jakov piše u svojoj 
Poslanici: ʺsvima dvanaest kolena rasejanim po svetu pozdravljeʺ (Jak. 1, 1). ‐ Ti Jevreji 
behu primili jelinski (= grčki) jezik, ali ne i veru jelinsku. Zato ih i nazivahu jelinima oni 
koji življahu u Jerusalimu. To i sveti Zlatoust veli: ʺSmatram da se i u ovom slučaju 
jelinima nazivaju oni Jevreji koji su govorili jelinski (= grčki). Iako Jevreji, oni su govorili 
grčkiʺ. ‐ Takvi dakle jelini hrišćani podigoše viku na hrišćane iz Jerusalimskih Jevreja što 
se njihove udovice nipodaštavahu pri svakodnevnom raspoređivanju služenja: ili ih 
određivahu na beznačajnije poslove, ili im davahu manje i lošije hrane i odeće. 

Pri takom stanju stvari svetih dvanaest Apostola sazvaše sve ondašnje verne i rekoše im: 
Nije prilično nama da ostavimo reč Božiju pa da služimo oko trpeza. Zato, braćo, izaberite 
između sebe sedam uglednih ljudi, punih Duha Svetoga i premudrosti, koje ćemo 
postaviti nad ovim poslom; a mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati (D. A. 6, 2‐4). ‐ Ova 
reč bi po volji svima vernima, i oni odmah izabraše: Stefana, čoveka puna vere i Duha 
Svetoga, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu došljaka iz Antiohije. 

Sama imena ovih izabranika pokazuju, da oni behu rodom ne od Jevreja koji življahu u 
Jerusalimu već od onih koji življahu u jelinskim zemljama, jer im imena nisu jevrejska 
nego jelinska. Od njih Stefan bejaše rođak Savlu, kasnijem apostolu Pavlu; a Pavle beše 
rodom iz grada Tarsa, u Kilikiji. Ova sedmorica biše izabrani između jelina za služenje 
siromašnim udovicama, da bi se jelini, koji dotle tugovahu zbog svojih zanemarenih 
udovica, smirili i prestali žaliti se i roptati. Sve ove izabranike dovedoše pred apostole, i 
oni se pomoliše za njih, metnuše ruke na njih, i postaviše ih za đakone. 

A Stefan, pun vere i sile, beše prvi među njima, i zato bi nazvan arhiđakon. On činjaše 
znake i čudesa velika među ljudima. Ta čudesa ne spominju se u Svetom Pismu. Ali to nije 
ni čudo, jer se i za dela samog Gospoda Hrista veli ovo: Ima i drugo mnogo što učini Isus, 
koje kad bi se redom zapisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 
21, 25). Uostalom, sa sigurnošću možemo reći da je sveti Stefan, slično najstarijim 
Apostolima, metao ruke na bolesnike i ozdravljao ih. Pored toga on beše silan u delu i u 
reči, verne utvrđivaše u veri a neverne Jevreje izobličavaše, dokazujući im iz zakona i 
proroka, da oni nepravedno iz zavisti ubiše Sina Božija, Mesiju, očekivanog toliko vekova. 

Jednom, kada među Jevrejima, i farisejima, i sadukejima, i jelinskim Jevrejima buknu spor 
o Gospodu našem Isusu Hristu, i jedni govorahu da je On prorok, a drugi da je varalica, 
treći pak da je Sin Božji, sveti Stefan se pope na uzvišicu i stade blagovestiti svima o Hristu 
Gospodu, govoreći: Ljudi braćo! Zašto se toliko ljutite i prepirete, i sav se Jerusalim 
podelio u partije? Blago čoveku koji je poverovao u Gospoda našega Isusa Hrista, jer On 
radi toga savi nebesa, siđe i rodi se od Presvete i Prečiste Djeve, izabrane pre postanja 
sveta, da nas oslobodi od grehova naših; On nemoći naše uze i bolesti ponese; slepima 
davaše vid, gubavce očišćavaše, đavole izgonjaše. 

A oni, čuvši to, stadoše se prepirati, govoreći suprotno i huleći propovedanoga Gospoda, 
kao što o tome piše u Delima Apostolskim: ʺNeki iz zbornice koja se zove Liverćanska i 
Karinačka i Aleksandrinačka i neki iz Kilikije i Asije prepirahu se sa Stefanomʺ (D. A. 6, 9). 
Jer Jevreji koji življahu među jelinima po raznim zemljama, imađahu svoje posebne 
sinagoge u Jerusalimu. Na taj način, pored najprve arhisinagoge jevrejske, u Jerusalimu 
bejaše mnogo sinagoga raznih došljaka, ili Jevreja koji življahu po raznim zemljama 
jelinskim; i Jevreji iz svake od tih zemalja isključivo u svoju sinagogu šiljahu decu svoju da 
se uče Zakonu Božiju. A i oni sami, svake godine dolazeći na poklonjenje ka hramu 
Solomonovom, bavljahu se po svojim sinagogama, sabirahu se i učahu se u njima, kao što 
se to vidi iz druge glave Dela Apostolskih gde se kaže: ʺU Jerusalimu se nalažahu Jevreji, 
ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom, Parćani, Miđaniʺ, i ostali (D. A. 2, 5. 9‐
11),[3] tojest Jevreji koji žive u Parćiji, u Midiji, p u ostalim spomenutim zemljama, koji 
behu došli na praznik u Jerusalim. Shodno tome, u Jerusalimu behu sinagoge: Kilikijske, 
Aleksandrijska, Kirinejska.[4] O Libertinskoj[5] pak pričaju, da je u njoj bilo posebno 
pleme Jevreja, koje vodi svoje poreklo od onih Jevreja, koji nekada biše zarobljeni od 
Pompeja rimskog,[6] pa potom pušteni na slobodu, zbog čega su se i nazivali ʺliberiʺ, tojest 
slobodni. To i sveti Zlatoust kaže: ʺLibertincima su se nazivali oni kojima je od strane 
Rimljana bila darovana sloboda. I pošto u Jerusalimu življahu mnogi poklonici iz raznih 
zemalja, to oni imađahu i sinagoge svoje u Jerusalimu, gde slušahu čitanje Zakona i 
moljahu seʺ. 

Ljudi dakle iz spomenutih sinagoga: Liverćanske, Kirinačke i drugih, prepirući se sa 
Stefanom, ne mogahu protivustati premudrosti i Duhu kojim on govoraše (D. A. 6, 10). I 
sveti Stefan u to vreme rečju istIne nadvlada tri dela sveta: Evropu, Aziju i Afriku. 
Nadvlada Evropu u licu Liverćanaca koji behu došli iz Rima evropskog grada; nadvlada 
Aziju u licu Kilikijaca koji behu iz Azije; nadvlada Afriku u licu Kirinaca i Aleksandrinaca, 
koji behu porod Afrike. 
Međutim ovi pobeđenici, nemajući šta da kažu protivu propovedane Stefanove istine, 
svetlije od sunca, raspališe se gnjevom i razgoreše zavišću, pa nagovoriše neke između 
svojih jednomišljenika, ljubitelje laži, da izveste veliku arhisinagogu jevrejsku kako su oni, 
tobož, čuli Stefana gde govori hulne reči protivu Mojsija i Boga. Pobunivši na taj način 
narod i starešine i književnike, oni napadoše na svetoga Stefana, uhvatiše i dovedoše u 
sinagogu k poglavarima svešteničkim i velikom mnoštvu zakonoučitelja. Izvedoše onda i 
lažne svedoke koji govorahu: Ovaj čovek ne prestaje huliti na ovo sveto mesto i na zakon. 
Jer ga čusmo gde govori: Isus Nazarećanin razvaliće ovo mesto, i izmeniće običaje koje 
nam ostavi Mojsije (D. A. 6, 10‐14). 

Međutim sveti Stefan stajaše usred tog ubilačkog skupa kao angeo Božji, sijajući svetlošću 
božanske blagodati, kao nekada Mojsije: jer se preobrazi spoljašnji izgled lica njegova, i svi 
koji seđahu na saboru videše lice njegovo kao lice angela (D. A. 6, 15). A poglavar 
sveštenički upita ga: Je li istina što o tebi govore svedoci? ‐ Sveti Stefan otvori usta svoja i 
izgovori dugu reč. On poče od Avraama, koji prvi dobi obećanje o dolasku Mesije. Zatim 
ispriča svu istoriju do Mojsija, spominjući ga sa svakim strahopoštovanjem i uvaženjem, i 
na taj način jasno pokazivaše i pobijaše lažne svedoke da on ne huli na Mojsija i na Zakon 
Božji dat preko Mojsija, i još jasnije dokazivaše da su upravo oci njihovi bili hulitelji 
Mojsija. Ne htedoše oci naši, govoraše on, poslušati Mojsija, nego ga odbaciše, i okrenuše 
se srcem svojim ka Egiptu (D. A. 7, 39). 

Zatim pobijajući drugu klevetu, kako on tobož huli na sveto mesto, reče: ʺSolomon Mu 
podiže hramʺ (D. A. 7, 47). Ovim rečima sveti Stefan kao da govoraše ovo: Ja znam ovo 
sveto mesto, po Božjem blagovolenju od cara Solomona mudro ustrojeno i slavom 
Gospodnjom u oblaku pokazanom osvećeno; ja počitujem hram, načinjen rukama 
ljudskim u slavu Božiju, ali pritom i ovo izjavljujem: da Bog više voli živeti u 
neveštastvenim hramovima, tojest u dušama ljudskim čistim. Svevišnji ne živi u 
rukotvorenim hramovima, govoraše sveti Stefan, kao što Bog govori preko proroka: Nebo 
je meni presto a zemlja podnožje nogama mojim. Kako ćete mi hram sazidati? govori 
Gospod. Ili koje je mesto za moje počivanje? Ne stvori li ruka moja sve ovo? (Is. 66, 1‐2). 

Naposletku, ispunivši se božanske revnosti kao nekada Ilija, sveti Stefan stade izobličavati 
sav sabor: Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju vi se jednako protivite Duhu Svetome; 
kako oci vaši, tako i vi. Koga od proroka ne proteraše oci vaši? Oni pobiše one koji 
unapred javiše o dolasku Pravednika (= obećanog Mesije), kojega vi sad izdajnici i ubice 
postadoste (D. A. 7, 51‐52). 

Ove reči svetoga Stefana izazvaše u poglavaru svešteničkom i književnicima neiskazanu 
jarost, i svi oni slušajući ovo besnijahu u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj. No 
Stefan ne obraćaše pažnju na njihov gnjev, jer beše pun Duha Svetoga koji ga i činjaše 
hrabrim i bogonadahnutim. Pogledavši na nebo, on vide slavu Božiju. Dotada on beše 
samo obuzet željom da je vidi, i sa čvrstom verom se nadaše da će je dobiti; a tada, pred 
sam izlazak iz tela, poče je gledati i početke blaženstva od nje doživljavati; vide on i 
samoga Hrista Isusa, Vladiku i Gospoda svog gde stoji na nebu i kao očekuje dolazak 
njegov k Njemu, da čim se razreši tela brzo ode k Njemu, i tamo gde je On, sam Gospod, 
bude i sluga Njegov (sr. Jn. 12, 26). A što Stefan sam vide, on to objavi svima kliknuvši 
gromkim glasom: ʺEvo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane 
Boguʺ (D. A. 7, 56). 

Sveti Stefan ne utaji ovo svoje viđenje, kao što je to običaj kod svetitelja: smirenja svoga 
radi ‐ ne kazivati drugama otkrivenja koja im bivaju od Boga. Naprotiv, on svima objavi 
ovo preslavno otkrivenje radi toga, da se verni utvrde u veri a da se neverni postide. A on 
tako postupi i radi toga, da uveri mučenike koji budu posle njega: da onima koji 
mučenički umiru za Hrista nema nikakve prepreke pri uzlaženju na nebo, niti ikakve 
smetnje, ni ispitivanja, nego im je otvoren prav i slobodan put, otvoreno nebo, gotova 
nagrada, sam Nagraditelj podviga stojeći čeka; sama Gospodnja slava srete mučenika na 
vratima nebeskim. I zbog toga sveti Prvomučenik ne prećutkujući objavljuje svima što 
vidi, kao time prizivajući i drugs posle sebe ka istom mučeničkom vencu. 

Zavidljivi pak Jevreji, naviknuti ubijati proroke, pored toga bili su ustali i na samoga 
Gospoda, Ispunitelja Zakona i Proroka, sada ne otrpeše reči istine i ne htedoše slušati o 
viđenju svetoga Stefana, nego povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i jednodušno 
navališe na njega, izvedoše ga iz grada, kao ranije Gospoda Isusa koji blagoizvoli 
postradati izvan gradskih zidina, i zasipahu kamenjem dobrog i vernog slugu 
Gospodnjeg. A da bi im lakše bilo bacati kamenje na svetitelja, lažni svedoci i ubice 
skinuše sa sebe gornje haljine i metnuše ih kraj nogu mladića, po imenu Savla, koji, iako 
roćak i istoplemenik kamenovanog, silno besnijaše protiv njega iz revnosti za Stari Zakon. 
Savle, veli se u Delima Apostolskim, beše pristao na njegovo ubijanje (D. A. 8, 1). Sveti 
Zlatoust o tome ovako kaže: ʺTugovaše Savle što nije imao bezbroj ruku, da svima njima 
bije Stefana; no i ovako on nađe, te mučenika ubijahu mnoge ruke lažnih svedoka, čije 
haljine čuvaše onʺ. 

U vreme kada svetog Stefana ubijahu u dolini Josafatovoj, koja leži između Jerusalima i 
Eleona kraj Kedarskog potoka koji ima mnogo kamenja na obalama, stajaše podaleko na 
jednoj uzvišici Prečista Djeva sa svetim Jovanom Bogoslovom posmatrajući sa gore, i 
usrdno se moljaše za Stefana Gospodu i Sinu svome, da ga ukrepi u trpljenju i primi dušu 
njegovu u ruke Svoje. 

O kako slatka, premda kroz ljuto kamenovanje, beše smrt svetome Prvomučeniku, kada na 
njegov podvig gledahu: sa nebeske visine Preslatki Isus, a sa zemne gore Preslatka Mati sa 
ljubljenim učenikom! I kad sveti Stefan, pod silnom kamenom kišom koja padaše na njega, 
sav obagren krvlju, iznemogavaše telom i razrešavaše se od uza tela, on paćaše srcem ne 
za sebe već za one koji ga ubijahu, i usrdnije se moljaše za njih nego za sebe. Jer za sebe on, 
stojeći pravo, govoraše: ʺGospode Isuse, primi duh moj!ʺ ‐ A za svoje ubice on i na kolena 
kleče i zavapi iza glasa, govoreći: ʺGospode, ne upiši im ovo u greh!ʺ ‐ I rekavši to predade 
Gospodu Hristu dušu svoju čistu (D. A. 7, 58‐60). 

Tako skonča divni podvižnik; okrvavljenim kamenjem kao crvenim ružama bi ovenčan 
prvi mučenik i uđe u otvoreno nebo, koje on vide, ka Gospodu i Caru slave, da caruje s 
Njim u beskonačnom carstvu. 

Sveti Stefan bi rukopoložen za arhiđakona od svetih Apostola uskoro posle Pedesetnice, a 
postrada iste godine po Vaznesenju Gospodnjem, 27. decembra, imajući malo više od 
trideset godina. Licem on beše veoma lep, no dušom još lepši. 

Sveto pak telo njegovo bi bačeno na pojedenje zverima i pticama, i ležaše dan i noć 
nepogrebeno. I tek naredne noći poznati u Jerusalimu jevrejski zakonoučitelj,[7] koji 
potom i sam poverova u Hrista sa sinom svojim Avivom, posla česne i verne ljude, i tajno 
uzevši telo svetiteljevo, odnese ga na svoje imanje, udaljeno od Jerusalima blizu četiri 
kilometra, zvano Kafargamala, i tamo česno sahrani, učinivši nad njim plač veliki. ʺI ko ne 
bi plakao, veli sveti Zlatoust, gledajući na to krotko jagnje, kamenjem ubijeno i mrtvo!ʺ 

Nakon pak mnogo godina posle toga, blagočestiva carica grčka Evdokija, supruga 
Teodosija Mlađeg,[8] došavši u Jerusalim, ona na mestu gde sveti prvomučenik Stefan bi 
ubijen i zemlja obagrena česnom krvlju njegovom, podiže prekrasnu crkvu u ime 
njegovo,[9] a u čast Hristu Bogu, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE I STRADANjE  

SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA I ISPOVEDNIKA 

TEODORA 

I BRATA MU PREPODOBNOG 

TEOFANA,  

Načertanih 

  

MEĐU MUČENICIMA postradalim za Hrista, jedni su se podvizavali za hrišćansku veru 
suprotstavljajući se neznabošcima koji su štitili svoju idolopokloničku zabludu; a drugi, 
podvizavajući se za pravu veru protiv hrišćana, no hrišćana koji su nepravoslavno 
verovali, podneše ne manje trudova od prvih, zbog čega i dobiše jednake s njima vence. 
Meću ove druge spada divni i veliki Teodor. 
Teodora odgaji Palestina, data Bogom u nasleđe Avraamu i s pravom nazvana obećana 
zemlja, jer iz nje proizađe ne samo sav sabor Proroka i Patrijaraha, nego i sam Hristos 
otuda je po telu, a tako isto i sav sabor bogougodnih Apostola. Ta zemlja dade svetu i ovaj 
svetilnik vere i stub pobožnosti ‐ svetog Teodora. Jer njegovi blagorodni roditelji,[10] čije 
se svo imanje i bogatstvo sastojaše u tome što behu i nazivahu se hrišćani, življahu u 
svetom gradu Jerusalimu. Izdanak njihov, sveti Teodor još u ranom detinjstvu steče od 
njih veliku mudrost; i u doba dečaštva on posedovaše um ne dečački. Umesto da se bavi 
dečjim igrama i posvećuje pažnju pozorištima, on stalno boravljaše po hramovima Božjim. 
Za njega beše najprijatnije pozorište: da marljivo posmatra dobra dela i čestite naravi, i da 
sebe uči njima i upražnjava ih. Ujedno s tim, njemu beše hvala ovo: besprekorno slušati 
svoje roditelje. Jednom rečju: Teodor od samog početka pokaza, kao peka plodonosna 
voćka, kakav će on biti kasnije. 

Kada Teodor poodraste, roditelji ga dadoše u manastir svetog Save Osvećenog jednom 
učenom i vrlinskom prezviteru, da kod njega izuči Božanske knjige Svetoga Pisma, a 
ujedno s tim da se nauči i strahu Božijem. Teodor imađaše brata po imenu Teofana, 
mlađeg od njega po godinama ali ravnog njemu po vrlinama. Oni se zajedno učahu kod 
tog istog prezvitera. Bistar, Teodor za kratko vreme izuči svu predavanu mu knjižnu 
nauku. No žudeći za višom filosofijom, za višim znanjima, Teodor izađe iz manastira i 
nađe jednog starijeg, vrlo mudrog čoveka, i zamoli ga da ga uzme među svoje učenike. 
Kod ovog učitelja Teodor savršeno izuči ne samo svetsku filosofiju nego steče i mudrost 
duhovnu. On se nauči od njega prezirati svet i sve što je u svetu. I pošto postade savršen u 
obema filosofijama, u obema naukama: svetskoj i duhovnoj, on se ponovo vrati u obitelj 
svetoga Save. I zamonaši se. 

Tvoreći kao monah ugodna Bogu dela, on životom svojim prevazilažaše druge. Jer ko 
tamo beše krotkiji od njega? ko nezlobiviji? ko uzdržljiviji? ko bolje od njega znađaše kada 
treba ćutati ili govoriti, ili što uraditi, i to tako da se ni molčanije ne naruši, niti korisna reč 
propusti izgovoriti u pravo vreme, niti neki manastirski posao ostaviti neurađen? Ko tako 
umrtvi telo svoje, obuzda oči i jezik, odbi napadaje pomisli, kao Teodor? Zbog takvih 
vrlina njegovih, po promislu Božjem a i po želji sve tamošnje bratije, njega Jerusalimski 
arhijerej posveti za prezvitera. 

I tako, obitelj svetoga Save imađaše njega kao vrednu pčelu koja marljivo skuplja med 
vrlina. No o prepodobnom Teodoru valja reći i to, da u njemu beše nešto što nekada i u 
proroku Jeremiji, kome bi rečeno od Boga: Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije 
nego izide iz utrobe, posvetih te (Jerem. 1, 5). Jer kada on još kao dečko življaše u lavri 
svetoga Save i učaše se knjizi kod spomenutog prezvitera, ovaj bogonadahnuti prezviter 
proreče o njemu ovo: ʺOvaj divni mladić svoj podvižnički život na zemlji završiće 
mučeničkom smrću radi Hristaʺ. ‐ To se kasnije i zbi, kao što će se videti iz daljeg 
izlaganja. 
U to vreme ponovo planu ikonoborska jeres koja beše iskorenjena iz Crkve posle Lava 
Isavrijanca, Konstantina Kopronima i sina mu Lava Hazara, i predana anatemi Sedmim 
Vaseljenskim saborom,[11] sazvanim od blagočestive carice Irine i sina joj Konstantina. 
Ovu jeres obnovi zločestivi car Lav Jermenin.[12] 

Kada svjatjejši patrijarh Nikifor[13] krunisaše Lava Jermenina u sabornoj crkvi za cara i 
metaše mu krunu na glavu, on oseti u rukama svojim bol, kao od trnja, i činjaše se 
svetitelju ta kruna u rukama oštra i bodljikava kao trn; i tada svjatjejšemu patrijarhu bi 
jasno da je to očigledno znamenje onih zala i muka koje će ovaj car naneti kasnije Crkvi 
Hristovoj. 

U početku lukavi car skrivaše u sebi potajnu jeres i pokazivaše se pobožan, dok se ne 
učvrsti pa prestolu. Ali posle velikog rata sa Bugarima, iz koga on izađe kao slavni 
pobednik, on izbljuva skrivani u njemu otrov zloće, i otvoreno pokaza da je ikonoborac. A 
to bi na sledeći način. Vrativši se iz rata, car se opomenu jednog monaha zatvorenika koji 
mu nekada proreče da će postati car, što se i zbi. Želeći da mu ss zahvali za to 
proročanstvo, car mu po jednom vernom sluzi svom posla razne darove: zlatne i srebrne 
sasude, namirnice i indijske mirise. Ali carev izaslanik ne zateče tog monaha živa, jer beše 
umro, a mesto njega u tom istom zatvoru življaše njegov učenik Savatije. Izaslanik carev 
stade moliti Savatija da primi carske darove, poslane njegovom učitelju, i da se moli za 
cara. Međutim Savatije odbi i darove i njihovog donosioca, i izjavi da je car nedostojan 
carskog prestola, pošto poštuje ikone i pokorava se dogmatima, propisanim od pređašnje 
carice Irine i bivšeg patrijarha Tarasija. Pritom bednik grđaše Irinu i Tarasija, nazivajući 
Irinu risom a Tarasija smutljivcem narodnim; caru pak Lavu prećaše brzim gubljenjem 
carstva i života, ako što pre ne odbaci ikone kao idole. 

Vrativši se k caru, izaslanik mu ispriča sve što ču od crnorizca, a predade mu i pismo o 
tome od ovoga. Zbunjen time, car dozva ovog najvernijeg savetnika po imenu Teodota, 
sina Melisijskog[14] patricije Mihaila, zvanog Kasiter, i nasamo se savetova s njim šta da 
radi. A Teodot, davno zaražen ikonoborskom jeresju, očekivaše samo zgodnu priliku, da 
otvoreno izrazi svoje zloverje. On dade caru ovakav savet: U Dagistinskom manastiru živi 
jedan sveti monah, čudotvorac i prozorljivac: potrebno je s njim porazgovarati i postupiti 
po njegovom naređenju. 

Kada on to reče, i car pristade na to, Teodot krišom otide hitno u Dagistinski manastir k 
tome crnorizcu, koji beše jeretik, i reče mu: Naredne noći car će doći k tebi u hudoj odeći, 
da porazgovara s tobom o veri i drugim stvarima, i da dobije od tebe pametan savet. A ti 
mu savetuj da primi odbačene dogmate pređašnjeg cara Lava Isavrijanca, i da iz Božjih 
hramova izbaci idole (tako ovaj bednik nazivaše svete ikone). Zatim se postaraj da ga 
uplašiš, da će on, ako to ne uradi, za kratko vreme izgubiti i život i carstvo; ako pak obeća 
da će to uraditi, onda mu ti proročki predskaži dug život i sretno carovanje. 
Tako se jeretik Teodot dogovori sa tim monahom jeretikom, da privuku k svome zloverju 
cara, već naklonjenog zamisli srca njihova. Car pak, ne znajući ništa o lukavstvu 
Teodotovom, čim pade noć uputi se k tom tobožnjem čudotvorcu i lažnom proroku, 
prerušen u hudu odeću, da ga ne bi raspoznali. A vođaše ga isti Teodot. Kada dođoše k 
spomenutom crnorizcu i otpočeše razgovor, crnorizac stojeći blizu cara, i kao da preko 
Božjeg otkrivenja poznade u njemu cara, s čuđenjem reče: Nisi dobro postupio care, 
hudom odećom skrivajući pred nama svoje carsko dostojanstvo. No, iako si tako uradio, 
ipak blagodat Božja ne dopusti da dugo ostanemo u neznanju, nego nam otkri da si ti car a 
ne običan čovek. 

Čuvši to car se zaprepasti, i poverova da je ovaj crnorizac i sveti čovek, i čudotvorac, i 
prozorljivi prorok. I car se lako prikloni svemu što mu on naredi, ni najmanje ne 
sumnjajući u ono što usta ovoga proricahu, i primajući kao dušekoristan i zdrav savet 
ovoga koji ustvari beše dušeguban i pun zmijskog otrova. I obeća car da će smesta izvršiti 
sve što mu savetova crnorizac jeretik, nahuškan od sličnog sebi jeretika Teodota. I ode car 
pun zle namere, da pokrene gonjenje svetih ikona. 

I tako, slično silnoj oluji, car odmah poče smućivati Crkvu Hristovu: svjatjejšago patrijarha 
Nikifora, koji ne pristade na njegov bezbožni predlog, on posla na zatočenje u 
Prokonis[15] to isto on uradi sa Teofanom, nastojateljem obitelji, poznate pod nazivom 
Veliko Selo,[16] i sa Teodorom Studitom,[17] i sa mnogim drugim velikim i 
bogonadahnutim ocima, koji se silno protivljahu njemu. Sve ih car progna i posla na 
zatočenje po bliskim i dalekim zemljama. A na patrijaršijski presto uzvede na sam Uskrs 
gorespomenutog jeretika Teodota Melisijskog, zvanog Kasiter, svog savetnika. I bi on kao 
ʺmrzost opustošenjaʺ koja stoji na mestu svetom (sr. Mt. 24, 15; Dan. 9, 27). 

Tada Bog, u pravednom gnjevu svom na bezumnog cara, dopusti iznenadnu najezdu 
inoplemenika, Arabljana. Jer oni, stanovnici istočnih pustinja, sabraše svu silu svoju i 
upadoše u grčke oblasti pustošeći zemlju, napadajući palestinske manastire, među njima i 
obitelj svetoga Save Osvećenog, u kojoj monahovaše blaženi Teodor sa bratom svojim 
Teofanom. Svjatjejši patrijarh svetog grada Jerusalima razumede da je ovo kazna za grehe i 
posledica gnjeva Božija zbog poruganja i odbačenja svetih ikona. Pokrenut revnošću za 
Pravoslavlje, on stade tražiti način kako da ugasi oganj i da izobliči zlo činjeno od 
narušilaca otačkih predanja i novatora. U tome traženju načina on nađe da je najpodesniji 
za taj posao prepodobni Teodor, čuven po pravednosti i mudrosti, čovek koji diše 
božanskom revnošću i kao neustrašiv junak stoji na straži Pravoslavlja. Ogradivši ga 
molitvom i utvrdivši nadom u Hrista, patrijarh ga posla u carski grad da izobliči 
bezakonje. 

Kao poslušan sin, blaženi Teodor ne odbi izvršiti naređenje, nego se s radošću pokori, 
gotov da za pravu veru primi ne samo mnogobrojne trudove iego i najveća stradanja, i da 
dušu svoju položi za poštovanje svetih ikona. Uzevši sa sobom brata svoga Teofana, 
prepodobni Teodor krenu na put i brzo stiže u carsku prestonicu. Tamo on najpre 
neustrašivo izobliči zbog jeresi najamnika, koji ne beše pastir, tojest lažnog patrijarha 
Carigradskog, Teodota Melisijskog. Izobliči ga što razvraća one kojima upravlja, 
upropašćuje one koje hrani ubitačnom hranom jeretičkog učenja, ubija one koje pase, i 
razara crkvu pravoverja gradeći idolište zloverja. Zatim prepodobni stupi pred samoga 
cara, i imajući u ustima reč Božiju kao oštar mač, stade zastrašivati cara, dokazujući mu da 
on pogubljuje ne samo svoju dušu nego i ljude Božje razvraća obmanom i vuče ih u svoju 
pogibao. I moljaše prepodobni cara da se ostavi zločestivog umovanja i vrati pobožnosti. 

I onda reče caru: Možda ćeš na taj način umilostiviti Gospoda, i nećeš ispiti svu čašu 
gnjeva Božija koji te već pritiskuje. 

Udivivši se slobodi govorenja prepodobnoga, ubedljivosti reči njegovih, krotosti naravi 
njegove, i neustrašivoj smelosti njegovoj, car se u isto vreme i postide njegove svete 
čestitosti, i krotko primi njegovo izobličavanje. Zatim dozvavši ga drugi put, car 
prijateljski razgovaraše s njim, i upita ga ko je on, otkuda je došao, i šta želi da postigne 
svojim neustrašivim izobličavanjem. Prepodobni obavesti cara da mu je otačastvo 
Palestina, i da je otuda došao radi toga, da se otvoreno zauzme za poštovanje Boga, pošto 
vidi kako sramote Cara Nebesnoga na ikonama Njegovim i vređaju Ga nepravedno goneći 
pobožne služitelje Njegove. Pritom reče caru: ʺNe treba se stideti i bojati cara zemaljskog, 
kada on gnjevi Bogaʺ. 

Zatim prepodobni stade izlagati dogmate svete vere i učiti o odavanju dužnog molitvenog 
poštovanja božanskim ikonama. Navodeći pritom mnoga mesta iz Svetoga Pisma on 
dodade i ovo: Poštovanje svetih ikona je znak naše ljubavi i stremljenja ka Hristu, kao i 
svedočanstvo naše vere i našeg ispovedanja istinitosti Njegovog ovaploćenja. ‐ Car se 
dugo prepiraše s prepodobnim, protivstavljajući mu razloge svoga zloverja, ali bez 
ikakvog uspeha, pošto reči božanstvenoga muža behu tvrde kao dijamant i vera njegova 
nepokolebljiva kao tvrda stena. I posle dute prepirke Teodor pobedi cara i dokaza mu 
neodrživost njegovih shvatanja. Šta onda uradi lukavi car? On smisli da laskama pokoleba 
nepokolebljivi stub, pokušavajući da molbama i darovima, i obećavanjem počasti, privoli 
prepodobnog Teodora na jednomislije s njim, no i to ostade bez uspeha. Najzad 
prepodobni reče caru: Care, ti si zaboravio zavete koje si dao Bogu kada arhijerej stavljaše 
krunu na glavu tvoju. Poštedi dušu svoju, i vrati Crkvi ukras njen. Ne ratuj sa Bogom, 
Sudijom pravednim i krepkim. 

Tada car, promenivši lukavu krotost u svoju prirodnu i svojstvenu mu zversku jarost, 
naredi te ispovednika Hristova Teodora i brata mu Teofana dugo i silno biše. Zatim Ih 
obojicu posla na zatočenje u morsko ždrelo, zapovedivši da im niko ne daje ni hranu, ni 
piće, ni odeću, da bi, ‐ reče bezbožni car ‐, zli zlom smrću poginuli. 

Dok svetitelji tako stradahu za Hristove ikone, ʺBog ‐ Gospod odmazdeʺ ne zakasni 
pravednim sudom Svojim uzvratiti bezakoniku. Jer car, koji imađaše i ime zversko i narav 
zversku, pogibe kao zver: bi zaklan. A pogibija ta beše predskazana naročitim 
otkrivenjem, koje dobi careva majka na kratko vreme pre pogibije nesrećnog sina njenog. 
A ona mnogo već godina beše udovica i provođaše život u uzdržanju. Ona imade u snu 
ovakvo viđenje: izgledalo joj je kao da ide u Vlahernsku crkvu Prečiste Djeve 
Bogorodice,[18] i ulazeći na vrata ona srete neku presvetlu Djevu, okruženu mnoštvom 
ljudi u belim haljinama, a sva crkva beše puna krvi koja je kao reka tekla; ona Djeva naredi 
jednome od belorizaca da zahvati i napuni krčag krvlju i da majci bezbožnoga cara da pije. 
Videći to, majka careva reče sa užasom: Ja već mnogo godina ne jedem mesa zbog 
udovištva mog. Kako ću onda piti ovu krv? ‐ Tada je presvetla Djeva ona sa gnjevom 
upita: ʺA zašto sin tvoj ne prestaje prolivati krv i time gnjeviti mene i moga Božanskog 
Sina?ʺ 

Pri tome se majka careva probudi, puna straha i trepeta. I od toga vremena ona neprestano 
i sa mnogim suzama savetovaše svoga sina, cara, da prestane goniti svete ikone i zbog njih 
prolivati krv hrišćansku. Ali drugi Juda, rob jeresi i lukava varalica, ostade nepopravljiv. 

A dogodi se i drugo strašno viđenje, koje sam car imade na šest dana pre svoje jezive 
pogibije. Caru se u snu javi svjatjejši Tarasije, patrijarh za carovanja Irine i Konstantina, 
koji već beše davno preminuo. Sa velikim gnjevom patrijarh Tarasije narećivaše nekome 
mužu Mihailu, da cara udari mačem. Izvršujući naređenje, Mihailo snažno udari cara i 
probode ga skroz. 

Sam to videvši u snu, car se probudi ne bez velikog trepeta, nedoumevajući šta ovo ima da 
znači. No držeći da u manastiru svetog Tarasija ima neki Mihailo koji namerava da ga 
ubije, on odmah posla da mu otuda dovedu monahe; i raspitujući za Mihaila, on naredi da 
ih drže u okovima dok mu oni iz svoje sredine ne pokažu Mihaila. 

U to vreme u Carigradu življaše neki vojvoda po imenu Mihailo, a po nadimku Travlos ili 
Vavlos,[19] rodom iz Amoreje.[20] Ranije on sam mnogo pomagaše Lavu da se dokopa 
carskog prestola, i bejaše mu veran i mio, te mu car Lav kao kum krsti sina. Međutim, taj 
Mihailo se kasnije zbog nečega razljuti na cara, i svoje prijateljstvo promeni u 
neprijateljstvo; i on je mnogo puta, veseleći se sa prijateljima svojim, u pijanom stanju 
neoprezno govorio rđave stvari o caru. A neki, koji potajno behu neprijateljski raspoloženi 
prema caru, videći Mihailovo neprijateljsko držanje prema caru, pridružiše se njemu; i broj 
njihov ne beše mali. I oni se dogovoriše da cara ubiju i Mihaila dovedu na presto. Ali 
Mihailo, neobuzdana jezika, ne umede da ćuti, nego se negde pohvali da će biti car. To 
dođe do carevih ušiju, i on odmah uhvati Mihaila, i osudi ga da živ bude spaljen. 
Okovanog Mihaila već vođahu u kupatilsku peć da ga spale, čemu i sam car 
prisustvovaše, želeći da svojim očima vidi njegov kraj. To beše 24. decembra, na Badnji 
da!n, uoči Božića. Međutim careva žena Teodosija, doznavši za to, hitno izađe iz dvorca, i 
stade s gnjevom koriti cara i nazivati ga bogoprotivnikom što ni sveti Praznik ne počituje 
kada se ima pričestiti Božanskim Tajnama. Car je posluša i naredi da Mihaila vrate, 
odlažući njegovo spaljivanje za drugo vreme. A zatim, okrenuvši se k carici, reče: Ženo, 
postupih kako si mi naredila, poslušavši tvoj gnjevni savet; ali ćeš ti i deca naša uskoro 
videti šta će posle ovoga biti. 

Ovim rečima bezakoni car nevoljno izreče o sebi proročanstvo, jer mu kraj beše vrlo blizu. 
Okovanog pak Mihaila car poveri na čuvanje dvorskom stražaru Papiju, a sam uze kod 
sebe ključeve od okova sužnjevih. I svu tu noć car provede bez sna i tužan: jer tugovaše u 
njemu duh njegov, ne znajući šta da uradi. No ustavši, car sam pođe da vidi sužnja šta 
radi: da li plače i tuguje, kao što je običaj kod osuđenih na smrt. I kad on tiho otškrinu 
tajna vrata od Papijeve sobe, on ugleda nešto potpuno neočekivano za sebe, naime: 
Mihaila, koga se nadao zateći tužna i setna, on ugleda gde dubokim snom spava na 
visokoj i divno nameštenoj postelji Papijevoj, a Papija gde spava na goloj zemlji. Car se 
zaprepasti videći osuđenoga sužnja u tolikoj počasti i spokojstvu, i udalji se ljut, preteći da 
će odmah pogubiti ne samo Mihaila nego i Papija. To ču jedan momak koji se nalazio na 
spavanju u toj istoj sobi; i poznavši cara on probudi Mihaila i Papija, i ispriča im kako je 
dolazio car i pretio da7 će ih obojicu pogubiti. I sve njih obuze strah. Tada Mihailo, bez 
protivljenja od strane Papija, odmah posla k svojim jednomišljenicima nekog Teoktista sa 
ovakvom porukom: ʺAko vi bez ikakvog odlaganja ne privedete odmah u delo ono o čemu 
smo se dogovorili, onda ću ja sutra ispričati caru sve i optužiti posebno svakoga od vas, da 
bi ne samo Ja izgubio glavu nego i svi vi sa mnomʺ. 

Zaverenici se uplašiše od ovakve pretnje, pa se sastadoše i stadoše se dogovarati kako da 
spasu i sebe i Mihaila od ove opasnosti i smrti. Ovo se događaše u ponoći, i u crkvama 
otpočinjaše uobičajeno bdenije Roždestvu Hristovom. Pošto se zaverenici dogovoriše, oni 
sakriše oružje pod svoje haljine i uputiše se carskom dvorcu, k takozvanoj Slonovoj kapiji. 
Tamo se izmešaše sa carskim pevačima, koji kroz tu kapiju ulažahu u pridvornu crkvu, i 
zajedno s njima uđoše u crkvu, tobož na bdenije. Dođe i car u crkvu, i po svom običaju, 
stojeći za desnom pevnicom, otpočinjaše sam crkveno pojanje, a imađaše vrlo gromak glas. 
I kada se već pevaše Kanon i približavaše se sedma pesma, zaverenici stadoše tiho govoriti 
jedan drugome: Šta stojimo ovde dangubeći? Evo, skoro će se završiti pojanje. Šta mi 
čekamo? 

U to baš vreme car gromko zapeva: ʺVsecarja ljuboviju ulovleniji otroci, ukorišaʺ.[21] Tada 
jedan od zaverenika izvuče mač ispod haljine, polete na cara, ali učini pogrešku: umesto 
cara on udari horovođu desne pevnice, da li zato što je horovođa po rastu bio sličan caru, 
ili što je zbog zime bio pokrivene glave kao car. Kada horovođa naglo otkri glavu, 
pogreška se obelodani. A car, shvativši da je posredi zavera, pobeže u oltar, dohvati krst i 
stade njime zaštićivati sebe na dverima, odbijajući udarce zaverenika. Utom nalete neki 
strašan vojnik ogromnoga rasta. Ugledavši ga, car ga stade zaklinjati oltarom Božjim da 
mu ne čini zla. ʺSada je vreme ne zaklinjanja već ubistvaʺ, ‐odgovori ovaj i zadade mačem 
Lavu Jermeninu silan udarac i teško ga rani odsekavši mu ruku zajedno sa krajem krsta. 
Tada i ostali vojnici stadoše kasapiti cara; i on pavši na zemlju valjaše se u krvi svojoj još 
dišući. Jedan pak vojnik, videvši da car još diše, odrubi mu glavu. 

Tako, zaklan kao zver, bezakoni car u strašnim mukama izvrže dušu svoju u osvitak dana. 
On bi ubijen na samom onom mestu gde se najpre drznu baciti na zemlju ikonu 
Spasiteljevu, popljuvati je i nogama zgaziti. Carova Lav Jermenin sedam godina i pet 
meseci; po svojoj svireposti on beše ravan velikim drevnim goniteljima Crkve. Posle 
ubistva telo njegovo bi bačeno na trg usred grada i čitav dan ležaše izmrcvareno, i niko se 
ne nađe da ožali njegovu smrt, nego se sav grad radovaše. 

Priča se još i to, da se u trenutku, kada ovaj bedni ikonohulnik bi ubijen, čuo s neba neki 
radostan glas koji je mnogima objavljivao smrt zločestivog cara. Neki mornari, čuvši taj 
glas, zapisaše čas, i potom doznadoše da je to bio onaj čas u koji pogibe zveroliki krvopija. 
S decom pak njegovom uradi se dvostruko strašnije od onoga što on uradi sa decom svoga 
prethodnika, cara Mihaila Rangave: jer kao što on uškopi dva sina cara Mihaila, tako beše 
uškopljeni i njegova četiri sina: Vasilije, nazvan Konstantin i predodređen za cara, Savatije, 
Grigorije i Teodosije. No Teodosije, ne mogavši podneti bolove uškopljenja umre, i bi 
pogreben zajedno sa ocem; a Vasilije, preimenovan u Konstantina, oneme od bolova 
uškopljenja. Svi oni biše zatočeni sa svojom majkom. 

Čim Lav bi ubijen, vojnici pohitaše k Mihailu i posadiše ga na carski presto onako sa 
okovima na nogama, jer ključ od okova, kao što je rečeno, čuvaše sam car. Zatim, kada se 
razdani, oni pokidaše okove i odvedoše ga u veliku crkvu. I krunisan bi Mihail Travlos za 
cara na sam Božić. 

Posle zacarenja Mihailova svi ispovednici Hristovi biše pušteni iz zatočenja, i svaki 
nesmetano ode svome domu. Iako novi car Mihailo ne beše pravoslavan već pristalica 
ikonoborske jeresi, ipak ne gonjaše pravoslavne, prepuštajući svakome slobodu da veruje 
po svojoj volji. On beše čovek nenaučen reči Božjoj, i ne bavljaše se knjigom; sav beše 
pogružen u sujetu i žitejske brige. 

Blaženi Teodor sa svojim bratom Teofanom vrati se iz zatočenja ne u svoje otačastvo, 
Palestinu, nego u Carigrad ‐ mesto koje im beše palo u deo radi propovedi, i počeše javno 
propovedati pobožnost, i mnoge odvraćahu od ikonoborske jeresi i učahu Pravoslavlju. 

U to vreme življaše u Carigradu neki čovek. po imenu Jovan,[22] koji pripadaše istoj, 
ikonoborskoj jeresi kojoj i car, i imađaše veliki uticaj na cara. Noseći monašku odeću i 
licemerno se pokazujući kao obrazac vrlina, on opčini ne samo cara nego i mnoge članove 
Senata, te ga oni slušahu i držahu se njegovih lukavih saveta, kao mudrih. On kasnije i na 
patrijaraški presto stupi posle Teodora jeretika, budući i sam takav isti jeretik. Ne želeći 
gledati na slobodi Teodora i Teofana, ta dva svetilnika Pravoslavlja, koji prosvećivahu sav 
carski grad, on ih predade tamnici. Zatim ih prizva k sebi na razgovor i dugo se preniraše 
s njima. Ali pošto ih ne mogade pobediti, on izdejstvova kod cara kao njegov učitelj i prvi 
savetnik, te ih izagna iz grada i posla na zatočenje u kraj, zvan Sostenijum.[23] No za 
prepobodne ispovednike tući kraj postade Hrista radi kao otačastvo, jer oni ovuda behu 
gotovi stradati za Hristove ikone. 

Ubrzo posle toga umre car Mihailo, ostavivši za sobom na prestolu sina Teofila,[24] koji 
usrdnije od drugih beše privržen ikonoborskoj jeresi i koji ponovo podiže gonjenje na 
Crkvu. I opet počeše izbacivati svete ikone i ismevati ih; i opet počeše spremati za 
pravoslavne istjazanja, sudišta, tamnice; i opet se obnoviše svakovrsna nepravedna 
mučenja. I mnogi biše mučeni, da bi se pokorili carskoj volji; i mnogi, uplašivši se muka, 
potčinjavahu se, mada se docnije i pokajaše. Tada i svetog Teodora s bratom postigoše 
nova stradanja. Car bi obavešten o njemu da je nepokolebljiv u svome ispovedanju i 
nepobediv u reči, i kao što sam počituje ikone tako i druge uči da tako čine.[25] 

Bezbožni car odmah naredi, te blaženog Teodora sa Teofanom i drugim pravoslavnima 
dovedoše pred gradskog eparha na sud. I pošto na sudu, posle duge prepirke rečima, a i 
laskanja i pretnji od strane eparha, sveti Teodor se ne pokori, to njega obnažiše i dugo 
vreme silno tukoše debelim bičevima. A kada mučitelji prestadoše da ga biju, on stajaše 
usred sudišta nag i sav krvav na gledanje angelima i ljudima, radujući se ranama 
dobijenim za Hrista. Ovaj prizor eparhu izgledaše nepristojan, no svetitelj reče: ʺJa sam 
borac, i iziđoh da se borim sa neprijateljima za ikone Gospoda moga; a borci obično nagi 
izlaze u borbu. Zbog toga i ja stojim nag da, ako ugledam koga od vernih gde iznemogava 
od rana koje mu vi sada zadajete, odmah podmetnem pod udarce telo moje mesto 
njegovog. I time nedostatak trpljenja njegovog dopunim na telu momʺ. ‐ O, da silna 
junaka! O, neustrašivih reči! O, usrđa k Bogu! 

Posle toga blaženi Teodor s bratom bi ponovo poslan na zatočenje u Afusiju.[26] I ko će 
iskazati njihova zlopaćenja na putu i u spomenutom mestu: okove, bure, glad, žegu, mraz, 
klevete, napade, svakodnevno umiranje? ‐ Dosta je reći, da oni Hrista radi sve to radosno 
trpljahu, zajedno sa drugim izgnanstvom. 

Prođoše dve godine, i njih ponovo, po carskom naređenju, dovedoše u Carigrad, i pred 
samoga cara izvedoše na ispitivanje. Jer caru beše mnogo stalo do toga, da ih privuče u 
svoje zloverje. A šta oni u to vreme pretrpeše, vidi se iz poslanice koju oni kasnije napisaše 
Jovanu, episkopu Kizičkom.[27] U toj poslanici oni sami kažu o sebi ovo: 

ʺKada nas privedoše k carevom dvorcu, i mi, predvođeni eparhom, ulažasmo na kapiju, 
car nam se ukaza vrlo strašan i sav jarostan; a mnoštvo dvorjana koji predstojahu caru 
okružiše nas, i mi se izdaleka poklonismo caru. On nam vrlo ljutito i strahovito grubo 
naredi da mu priđemo bliže, pa nas upita: U kojoj ste zemlji rođeni? ‐ Kada mu mi 
odgovorismo: ʺU Moavitskojʺ, on nas ponovo upita: Zašto ste došli ovamo? ‐ I pre no što 
mu odgovorismo, on naredi da nas biju po licu. I dugo nas strahovito šamarahu, da umalo 
ne padosmo na zemlju; i da se ja, veli Teodor, ne uhvatih za odeću onoga što me je bio, 
pao bih kraj podnožja carevog prestola; međutim, držeći se za odeću bijućeg me, ja sam 
nepomičan primao udarce. A kad prestadoše da nas biju, car nas ponovo upita: Zašto ste 
došli ovamo? ‐ Mi smo ćutali i gledali u zemlju, pošto još ne besmo došli k sebi od silnih 
bolova, nanesenih nam batinama. Tada car, obrativši se eparhu koji je blizu stajao, besno 
vičući i gadno psujući, reče: Vuci ih odavde, pa im žigoši lica, i onda ih predaj dvojici 
Saracena,[28] da ih odvedu u njihovu zemlju. 

ʺNedaleko pak stajaše neki stihotvorac, koji držaše u rukama hartiju, na kojoj behu ispisani 
stihovi odnosno nas. Car mu naredi da stihove pročita, pa dodade: Ako su stihovi i rđavi, 
Nek te nije briga! ‐ Stihotvorac odgovori: Dovoljni su i ovakvi stihovi za porugu njima. ‐ 
Neko pak od prisutnih primeti: Oni, gospodaru, nisu ni dostojni boljih stihova. ‐ Onda 
biše pročitani sledeći stihovi: 

Pošto svi vole posećivati grad,  

Gde noge Božije stajahu 

Dajući radost svetu, ‐ 

Tamo se pojaviše i ovi 

Najpokvareniji sasudi zablude. 

I pošto se odadoše mnogim gresima,  

Oni ‐ nevernici i nepotrebni 

Biše otuda kao zločinci prognani. 

Ali oni, dobegnuvši u ovaj carski grad,  

Ne prestadoše zlo tvoriti svuda. 

Zato im lica žigosaše,  

I oni odavde kao zli prognani biše. 

ʺPošto saslušasmo čitane stihove, car naredi da nas odvedu pod stražu. No kada mi 
iziđosmo, neko nas sustiže i naredi da se vratimo; i mi hitno opet bismo izvedeni pred 
cara. Ugledavši nas, car reče: Izgleda mi da vi, odlazeći odavde, govoraste sebi: 
narugasmo se caru. Ali evo, ja ću se prvo narugati, pa vas onda otpustiti. 

ʺRekavši to, on naredi da nas svuku. I pošto nas svukoše, prvo počeše biti mene, veli 
Teodor. Pri tome sam car pomagaše onima koji me bijahu i neprestano vikaše: Bij jače! ‐ I 
biše me po plećima i po prsima bez ikakve poštede i milosti. A dok me bijahu, ja sam 
uzvikivao: ʺMi ti ništa ne sagrešismo, care!ʺ a i ovo: ʺGospode, pomiluj! Presveta 
Bogorodice, doći nam u pomoć!ʺ 
ʺZatim stadoše biti moga brata, koji je na sličan načiʹn vapio i govorio: Presveta 
Bogorodice, Ti si sa Sinom svojim bežala u Egipat, pogledaj na mene mučenoga! Gospode, 
Gospode, Ti izbavljaš slaboga iz ruku silnika, ne udalji pomoć Tvoju od nas! 

ʺPošto nas car izbi do mile volje, on ponovo naredi da nas odvedu pod stražuʺ. 

Sve to napisaše o sebi episkopu Kizičkom sami hrabri stradalci. 

Nakon pak četiri dana oni ponovo biše izvedeni pred eparha. I on umiljato reče: Pričestite 
se s nama samo jedanput, pa ću vas pustiti da idete kuda hoćete. ‐ Blaženi Teodor se 
nasmeja i reče: Gospodine eparhe, tvoj predlog liči mi na to, kao kad bi mi neko rekao: 
jedno te molim, dozvoli mi samo da ti odsečem glavu, pa onda idi kuda hoćeš. Znaj dakle: 
lakše je zemlju premestiti gore a nebo dole, nego li nas odvratiti od Pravoslavlja. 

Tada eparh naredi da im se lica žigošu na taj način što će se na njima urezati gore 
navedeni stihovi. A stradalcima još ne behu zarasle nedavno zadobijene rane, i još ih silno 
boljahu. No bez obzira na to, njih rastegoše na daskama poleđuške, i počeše im bosti čela i 
lica naročitim spravama, urezujući im spomenute stihove. Čitav dan njih mučiše tim 
urezivanjem, i tek kad sunce zađe i sumrak pade mučitelji prestadoše sa mučenjem. A 
žigosani, ʺnačertaniʺ stradalci, odlazeći od eparha, govorahu: Znajte svi vi što ste ovde, da 
će heruvim koji čuva raj, kada ugleda na licima našim ovaj urez, ovo načertanje, spustiti 
svoj plameni mač i dati nam slobodan ulazak u raj. Jer ovo novo mučenje, koje nam vi 
prirediste, od veka bilo nije. Nema sumnje ova će se načertanja obresti i na licu Hristovom, 
i krivica za to pašće na vas, jer On kaže: Kada učiniste jednome od moje najmanje braće, 
meni učiniste (Mt. 25, 40). 

Posle ovog novog i bezočnog mučenja, podnetog radi svetih ikona, i dok krv još tecijaše, 
svetitelje zatvoriše u tamnicu. Zatim ih, po naređenju gore spomenutog Jovana, u to vreme 
već patrijarha, ponovo poslaše na zatočenje u Apameju Vitinijsku.[29] Pri tome bi izdato 
naređenje: da, kada tamo umru, ne udostojiti tela njihova pogreba čovečanskog, nego ih 
kao skotske mrcine izbaciti daleko izvan grada. 

Kada pak sveti ispovednici putovahu u zatočenje, dogodi im se da prolažahu pored onog 
ostrva na kome u to vreme življaše, takođe u zatočenju radi svetih ikona sveti Metodije, 2 
kasnije patrijarh Carigradski. On tamnovaše tamo, zatvoren u jednoj grobnici sa dva 
razbojnika, a hranu dobijaše od nekog ribara. Srevši se slučajno na putu sa tim ribarem, 
svetitelji doznadoše od njega sve o svetom Metodiju. Ali pošto im beše nemoguće da se 
vide s njim, jer vojnici koji ih sprovođahu behu veoma svirepi, oni mu napisaše i poslaše 
po tom ribaru ovu malu pesmicu: 

Živome mrtvacu koji u grobu obitava, Na zemlji živi a nebo prohodi, Pišu okovani sužnji 
u okovima, Pišu oni kojima su lica načertana. 
Pročitavši ovu pesmicu, i doznavši iz ribareva kazivanja mnogo šta o prepodobnim 
stradalcima, sveti Metodije se uteši duhom, i uznese blagodarnost Bogu koji ih ukrepljuje 
na takav codvig. I napisa prepodobnim stradalcima ovakvu lesmicu: 

Zapisane u nepropadljivu knjigu nebesku, Dvojicu, žigosane na licima, Njih, onaj što je pre 
smrti pogreben, Pozdravlja sužanj živ sahranjen. 

Vođeni od vojnika, prepodobni stigoše u Apameju, noseći na čelima svojim verodostojan 
znak svoje blagočestive vere u Hrista. I tamo oni biše zatvoreni u tamnicu. Prepodobni 
Teodor, već veoma star i iznemogao od mnogobrojnih rana i podnesenih trudova, zaspa u 
tamnici o Gospodu na dan svetog prvomučenika Stefana,[30] i otide u večni pokoj, 
ostavivši mnogostradalno telo svoje u okovima za Hrista dobijenim. A brat njegov po telu 
i po duhu prepodobni Teofan, oplakavši svoj rastanak s bratom i otpojavši nadgrobna 
pesmopjenija, položi telo brata svoga u drveni sanduk. 

Priča se da se jedan veliki po vrlinama starac desio u Apameji u vreme prestavljenja 
prepodobnog Teodora i čuo angelsko pevanje odozgo, što je bilo dokaz o svečanom 
ulaženju njegovom sa angelima na nebo. 

Po smrti cara Teofila, Crkvi bi darovan mir: jer blagočestiva carica Teodora sa svojim 
sinom Mihailom[31] vrati iz zatočenja sve svete oce i odade im čast i hvalu. Tada i sveti 
Teofan bi pušten iz tamnice. On zajedno sa ostalima dođe u Carigrad, noseći na svome 
čelu znamenje pobede svoje nad zloverjem, i bi znamenit među svetim ocima kao heruvim 
među angelima. U prvu pak nedelju svete Četrdesetnice biše veoma svečano unesene u 
Crkvu svete ikone.[32] Za tu svečanost blaženi Teofan napisa i ispeva prekrasan 
kanon.[33] Zatim on bi postavljen za mitropolita grada Nikeje i rukopoložen od svetog 
patrijarha Metodija, onog što ranije beše zatočen i zatvoren u grobnici. I tako, svetlost 
Pravoslavlja zasija i blagodaću Hristovom potpuno bi prognana tama ikonoborske jeresi, 
koja je sto dvadeset godina smućivala i pomućivala Crkvu Božiju. 

Uskoro posle toga biše prenete iz Apameje u Halkidon[34] česne mošti ispovednika 
Hristovog, prepodobnog Teodora,[35] pri čemu se od njih davahu mnoga isceljenja u 
slavu Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Duhom vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEODORA,  

arhiepiskopa Carigradskog 

  
SVETI Teodor beše rodom iz Carigrada, gde i dobi svoje vaspitanje. Kada stiže u zrele 
godine, on bi zbog svoje velike pobožnosti i velikih vrlina rukopoložen za prezvitera 
Velike crkve.[36] Zatim postade singel[37] i skevofilaks.[38] Posle smrti ondašnjeg 
patrijarha Carigradskog Konstantina, blaženi Teodor bi primoran od samog cara, i od 
celog senata, a naročito od sabora sveštenih arhijereja, da se primi patrijaraškog položaja, i 
tako bi hirotonisan za patrijarha Carigradskog.[39] No nakon nekog vremena, pod 
uticajem pakosnih kleveta njegovih neprijatelja, on bi svrgnut s patrijaraškog prestola. Ali 
potom istina odnese pobedu, i sveti Teodor bi ponovo uveden na patrijaraški presto.[40] I 
posle bogougodnog upravljanja Crkvom u toku dve godine i tri meseca, on u miru otide 
ka Gospodu.[41] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LUKE TRIGLINA 

  

PREPODOBNI otac Luka bogougodno se podvizavao u jednom manastiru nedaleko od 
Carigrada u mestu Trigla, gde je jedno vreme i iguman bio. U miru se upokojio. Na zemlji 
živeo iznad svega zemaljskog; na nebu se naslađuje neiskazanim blaženstvom u 
sozercanju Trosunčanog Gospoda Ljubavi. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

MAVRIKIJA 

i sa njime sedamdeset Mučenika 

  

OVI sveti mučenici slave se i 22. februara, gde je i izneto njihovo opširno žitije. 

  

  

SPOMEN 

SVETOG MUČENIKA MAVRIKIJA 
  

OVAJ sveti mučenik se slavi i 1. jula, gde se i nalazi njegovo kratko žitije. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Jelinima su se nazivali Jevreji koji su živeli u raznim zemljama neznabožačkog sveta 
i govorili na onda veoma rasprostranjenom grčkom jeziku; o prazniku oni su 
dolazili u Jerusalim i poduže se zadržavali u njemu. 

2. D. A. 10, 1‐11, 18. 

3. Sve ove zemlje, nekadašnja posebna carstva, kasnije su pokorene od Rimske 
carevine; one su se nalazile između Kaspijskog mora i Persijskog zaliva. Parćija ‐ 
prostrana zemlja na jugoistoku od Kaspijskog mora; Midija ‐ zapadni deo Irana, 
južno od Kaspijskog mora; Elam ‐zemlja iza Mesopotamije, s one strane Tigra. 

4. Kirineja ‐ oblast gornje Libije, pored severne obale Afrike. 

5. Libertinci (latinska reč: slobodni) ‐ Jevreji; pobeđeni od Rimljana u vreme ratovanja 
s njima, naročito od PompeJa, 60 godina pre Hrista. 

6. Pompej ‐ znameniti rimski vojskovođa n zavojevač; posle pada Rimske republike 
jedan od triumvira, upravljao trećim delom države. 

7. Gamalil ‐ znameniti zakonoučitelj jevrejski, zauzimao visoki položaj u 
Jerusalimskom sinedrionu, poštovan od svega naroda, nazivan ʺslavom zakonaʺ. Po 
predanju, njega i sina mu Aviva krstili sveti apostoli Petar i Pavle. 

8. Teodosije II, ili Mlađi, carovao od 408‐450. godine. 

9. Crkva osvećena 460. godine; ona bila tako prostrana, da je u njoj moglo stati do 
deset hiljada ljudi. 

10. Otac prepodobnog Teodora beše prezviter Jona, koji se prestavi u manastiru svetog 
Save Osvećenog. Spomen svetog prezvitera Jone Crkva proslavlja 22. septembra. 
11. Sedmi Vaseljenski sabor održan u Nikeji 787. godine. On utvrdi ikonopoštovanje, a 
sabor održan pod Konstantinom Kopronimom oglasi za jeretički. 

12. Lav Jermenin carovao od 813‐820. godine. 

13. Upravljao Carigradskom crkvom od 806‐815. godine; premiiuo 828. godine u 
zatočenju; spomen njegov Crkva praznuje 13. marta i 2. juna. 

14. Melisa ‐ grad u Frigiji, koja obuhvatala sav srednji deo zapadne polovine 
Maloazijskog poluostrva. 

15. Prokonis ‐ ostrvo u Mramornom moru. 

16. Ova obitelj bila nedaleko od Carigrada. 

17. Nastojatelj čuvenog Studitskog manastira, znameniti Ispovednik Pravoslavne vere. 
Njegov sveti spomen 11. novembra. 

18. Vlaherna ‐ kraj u Carigradu na zapadnoj strani grada. U vreme procvata Vizantijske 
carevine kraj Vlaherna se slavio po svemu Istoku svojim svetinjama. Naročito je kraj 
Vlaherna bio poznat po Bogorodičnoj crkvi, podignutoj od cara Lava I Velikog (457‐
474. god.), za vreme kojega su u tu crkvu, 474. godine, bile položene česne rize 
Presvete Bogorodice, donesene iz Palestine. U toj crkvi se čuvao u zlatnom kovčegu 
još i omofor Presvete Bogorodice i deo Njenog pojasa. 

19. Nadimak Travlos ‐ latinska reč (grčka: Valvos =Balba) znači Mucavi. Ovaj Mihailo 
postao je docnije car, i carovao od 820‐829. god. 

20. Amoreja ‐ grad u Maloazijskoj pokrajini Frigiji. 

21. Sedmi irmos drugog Kanona na praznik Roždestva Hristova. 

22. Jovan Gramatik ‐ vaspitač cara Teofila, kasnije patrijarh Carigradski (od 832‐842 
godine); umro u zatočenju. 

23. Sostenijum ‐ kraj u okolini Carigrada. 

24. Teofil carovao od 829‐842 godine. 

25. Spomenici te prosvetne delatnosti svetog Teodora jesu pouke štosu^ostale od njega. 
Njemu se pripisuje: ʺRazmišljanje o poštovanju ikonaʺ i knjiga ʺO pravoslavnoj 
veriʺ. 

26. Afusija, inače Ofiusa, ‐ ostrvo blizu Carigrada. 

27. Kizik ‐ grad u severozapadnom delu Male Azije, na južnoj obali Mramornog mora. 
 28. Tako hrišćanski pisci nazivaju ove muslimane, naročito Arabljane. 

29. Apameja Vitinijska tako se nazivala za razliku od Apameje Sirijske. Vitinija ‐ 
severozapadna oblast Male Azije. 

30. Spomen svetog prvomučenika Stefana praznuje se 27. decembra; a tog istog dana 
praznuje se i spomen svetog Teodora Načertanog. 

31. Car Mihail III od (842‐867 godine) stupio na presto kada mu je bilo četiri godine, 
stoga je državom upravljala do 855. godine njegova majka, carica Teodora. 

32. To je bilo 19. februara 843. godine. Taj dan nazvan je danom trijumfa Pravoslavlja; i 
ustanovljeno je da se taj dan praznuje svake godine u prvu nedelju Velikog Posta, i 
ta se nedelja zove Nedelja Pravoslavlja. 

33. Prepodobni Teofan ostavio je posle sebe mnoga dela u odbranu Pravoslavlja; i 
naročito je poznat kao pisac kanona; broj kanona koje je on napisao dostiže do 148. 
Najbolji su mu kanoni: Kanon u nedelju Pravoslavlja, svi Kanoni Apostolima, i 
Kanoni preminulima. Pored toga sveti Teofan je pisao i stihire na neke dane. 

34. Halkidon ‐ grad, nalazi se preko puta Carigrada, na maloazijskoj obali Bosfora. 

35. To je bilo još za života njegova brata svetog Teofana, koji napisa svetom Teodoru 
kanon sa akrostihom: ʺTvoja brate bližnjaja pletu hvaliʺ, tojest: Tebi, brate, istinske 
pletem pohvale. 

36. Tojest: saborne crkve Svete Sofije. 

37. Singel ‐ član patrijaršijskog saveta, koji je upravljao mnogim crkvenim poslovima. 
Singeli su obavljali razne naloge patrijaraha, bili neposredni svedoci njihovog 
života, pošto su se stalno nalazili pored njih; a često posle njihove smrti bivali 
njihovi naslednici na patrijaršijskom prestolu. Sama reč singel znači: sakelejnik. 

38. Skevofilaks ‐ sasudočuvar, rizničar. 

39. To je bilo 676. godine. 

40. Sveti Teodor bio je svrgnut s patrijaršijskog prestola 678. godine, a ponovo vraćen 
683. godine. 

41. Sveti Teodor upokojio se 686. godine.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 
  

  
28. DECEMBAR 
  

  

STRADANjE SVETIH 

DVADESET HILjADA MUČENIKA NIKOMIDIJSKIH 

  

U DRUGOJ godini carovanja cara Maksimijana,[1] kada se već pripremaše gonjenje na 
hrišćane, sveta vera Hristova cvetaše kao mnogocvetno proleće, i pastiri i učitelji Crkve 
kao duhovne lastavice i slavuji otvoreno objavljivahu dogmate pravoslavne vere. Meću 
njima beše tada i sveti Kiril, slavni episkop Nikomidijski, ukrašen pravednim životom i 
darom rečitosti. Blagodareći njegovoj propovedi, hrišćanska vera stade dopirati i do 
carskih palata Maksimijanovih. Mnogi od najboljih slugu carevih počeše se odvraćati od 
idola i pristupati Hristu. Kada za to saznade Maksimijan, on namisli odmah krenuti u 
gonjenje Crkve Hristove, ali mu u to vreme beše na pragu rat sa varvarima. Zato on reši da 
najpre udari na spoljnje neprijatelje i pobedi ih, pa da zatim objavi unutrašnji rat, ne 
neprijateljima već svojim podanicima ‐ hrišćanima, koji behu korisni po carstvo, jer svojim 
molitvama i pravoverjem utvrđivahu otačastvo. A kada on krenu iz Nikomidije i otide u 
rat protivu Etiopljana, svetlost svete vere sijaše još jače, prosvećujući neverne; i uvećavaše 
se vojska Hristova u to vreme i spremaše se za predstojeći podvig.  

Bejaše u to vreme u Nikomidiji jedna prekrasna devojka, odgajena u carskim palatama, po 
imenu Domna. Car je predade svojim poganim bogovima na čuvanje devičanstva, i načini 
je pri svome dvorcu glavnom idolskom žrečicom. Po promislu Božijem Domni dođe do 
ruku knjiga novozavetnih spisa: Sveta Dela Apostolska i Poslanice svetog apostola Pavla. 
Čitajući tu knjigu, ona se poče prosvećivati dušom. I radovaše se ona što pronađe takvu 
riznicu duhovnu, i divljaše se velikom verovanju hrišćana u Jedinoga Boga, i tugovaše 
dušom što se dotada nalazila u tami neznanja i noći zablude. Želeći pak svim srcem da se 
što potpunije upozna sa hrišćanskom verom i da joj se pridruži, ona ne oklevajući prizva k 
sebi jednu devojku ‐ hrišćanku, ćerku znamenitog senatora; i poučena od ove, ona noću 
tajno od svih ode k svetome episkopu Kirilu. On je dovoljno pouči iz Božanstvenog Pisma, 
i osenivši je krsnim znakom oglasi je,[2] pa je poveri jednom svetom đakonu, po imenu 
Agapiju, da ona pod njegovim rukovodstvom pripremi sebe postom i molitvama za sveto 
krštenje. Domna sve što joj se naređivaše obavljaše tajno, i niko nije znao o tome osim 
jednog evnuha njenog, sličnog njoj po dobroj naravi, koji se zvao Indis i koji je zajedno s 
njom pristupio svetoj veri i takođe se pripremao za krštenje. A kad se navrši vreme 
određeno od episkopa, Domna, i Indis biše kršteni. I tako devojka, kojoj beše ne više do 
četrnaest godina, posle prvog rođendana njenog ‐ telesnog, rodi se i drugim rođenjem ‐ 
duhovnim. 

Vrativši se u dvorac, Domna se ničim drugim ne bavljaše već svo vreme provođaše u 
molitvi, postu i čitanju Svetoga Pisma. Jednom, čitajući Dela Apostola, ona dođe do mesta 
gde stajaše napisano: Koliko ih god bejaše koji imađahu njive ili kuće, prodavahu i 
donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima (D. A. 4, 34‐35). Tada 
sveta Domna odluči da i ona uradi to isto. I pokupivši svu svoju imovinu: zlato i srebro, 
drago kamenje i biserje, skupocene haljine i svu devojačku spremu, oma tajno odnese 
svome duhovnom ocu, svetom Kirilu, i metnu sve to pred noge njegove kao pred noge 
apostolske. Pri tom ga moljaše da sav novac što dobije za to, svojim rukama razda 
nevoljnima. Tako stvarno i bi. 

Ubrzo posle toga sveti Kiril se prestavi k Bogu. A Domna, sve njegove pouke čuvajući 
duboko u srcu svom, staraše se da i danju i noću ugodi Bogu, usrdno Mu služeći sa svojim 
jednomišljenikom i duhovnim bratom, Indisom evnuhom, sa kojim se ona zajedno i rodi 
od vode i Duha (sr. Jn. 3, 5). Poučavajući se u zakonu Gospodnjem, oni se svakodnevno 
pošćahu sve do večera, a kasno uveče njihova trpeza beše hleb suv i voda. Hranu pak 
određenu im od cara, i davanu im svaki dan, oni tajno svu razdavahu ništima, i tako 
hranjahu gladne. 

Provodeći takav bogougodni život, Domna i Indis se, kao grad koji na gori stoji, ne 
mogahu sakriti, iako su na sve moguće načine i veoma brižljivo radili da to sakriju. 
Njihova pobožnost se obelodani, kao svetilnik ispod poklopca i blago pronađeno u 
polju,[3] pošto je Bog hteo da ovo dvoje svetih postanu primer vernima a posramljenje 
nevernima. Dakle, starešina dvorskih evnuha, koji ujedno beše upravnik dvora i načelnik 
carske trpeze, saznade za svakodnevno pošćenje Domne i Indisa. Pa mesto da se udivi 
takvoj strogosti njihova življenja, on se lati nasilja, i bijaše ih dugo, primoravajući ih da 
kažu na šta su upotrebljavali dobijenu hranu. Ali oni skrivahu svoju vrlinu i nikako ne 
htedoše da kažu. Tada jedan evnuh, Persijanac po poreklu i neznabožac po veri, pristupi k 
starešini evnuha i poče mu pričati o njihovoj vrlini kao o nekom zločinu, klevetajući ih i 
ružeći ih. Pričajući starešini o krotkom i čistom životu Domne i Indisa, i o njihovom 
uzdržavanju od hrane, i o tome kako oni dobijanu hranu razdaju carevim protivnicima, 
ubogim hrišćanima, on na kraju reče: Ako hoćeš da saznaš istinu, ti otvori njihove 
sanduke, pa ćeš se uveriti da moje reči nisu lažne. 

Tada starešina evnuha, ujedno i upravnik dvora, uze ključeve od Domne i Indisa i ode da 
pregleda njihove odaje i sanduke. Otvorivši ih, on ništa ne nađe sem časnoga krsta, Novog 
Zaveta, dveju rogoža prostrtih na zemlji, zemljane kadionice, sveće, i malene drvene kutije 
sa Prečistim Tajnama.[4] A gde je zlato, ‐ upita ih onda starešina, ‐ gde su skupocene 
haljine, i ostale dragocenosti i nakiti? 
Pošto ne dobi odgovora, on ponovo stavi na muke Domnu i Indisa; ali i time ništa ne uspe. 
Tada on naredi da ih odvedu na drugo mesto i drže u zatvoru, dok on ne izvesti o njima 
cara. A kada svetu devojku izvođahu iz njenog obitališta da je vode u zatvor, ona krišom 
uze knjigu Novi Zavet i sakri je u svojoj haljini, jer knjiga beše mala i mogla se lako sakriti; 
isto tako i Indis uze malenu kutijicu sa Božanskim Tajnama. I oboje biše zatvoreni, i dugo 
vreme glađu i žeđu moreni; jer nepravedni mučitelj tako presudi: da od gladi umru oni 
koji gladne hranjahu. Od dugog nejedenja mlada devojka se razbole telom. Ali Onaj koji se 
stara o pticama i zverima i nasićuje sve što živi,[5] Bog ‐ Promislitelj, ne prezre sluge Svoje 
dugo mučene glađu: jedne noći On im posla angele Svoje, koji ih obasjaše u tami 
nebeskom svetlošću, postaviše čudesnu trpezu ‐ nebesku hranu i neobično piće, pa 
otidoše. Domna i Indis se okrepiše jevši i pivši sa predložene im trpeze, i zaboraviše na 
pređašnje zlopaćenje. Utešeni javljenjem angela i nasićeni angelskom hranom, lica im 
veoma sijahu, i oni, sedeći kao u palati radosti, zapevaše Davidov psalam: Neka se salom i 
uljem nasiti duša moja, i radosnim glasom hvaliće te usta moja (Psal. 62, 6). 

Uskoro posle toga dođe starešina evnuha da vidi jesu li Domna i Indis pobeđeni glađu, 
pošto je smatrao da će ih na taj način primorati da mu se pokore. Ali kada ih ugleda 
radosne, svetla lica i vesele duše, on odbaci jarost i svirepo držanje, pošto time ništa ne 
mogade postići, pa se zaodenu pritvornom krotošću, i naredi im da se vrate u svoje ranije 
obitalište. I ponovo im poče davati sve u izobilju, kao i ranije: hranu i odelo, zlato i srebro, 
i devojačke nakite i ukrase. No sveta Domna ponovo tajno razdavaše ništima sve, ne samo 
hranu nego i skupocene haljine. Videći pak mnoštvo ništih koji se sticahu k njoj kao k 
svojoj hraniteljki, ona uze svoj pojas, ukrašen biserjem i dragim kamenjem, i sve ostale 
nakite i spremu, i posla đakonu Alimpiju da sve to proda, i da dobijeni novac upotrebi na 
ishranu gladnih. Razmišljajući zatim na koji način da se izbavi od stanovanja sa 
grešnicima i življenja u dvorcu, punom idolopokloničkih gadosti, sveta Domna se seti 
Bogoroditelja Davida, koji bežeći od Saula napravi se lud pred carem Gatskim Ahisom (1 
Car. 21, 10‐15). Tako se i ona napravi luda, i stade padati, puštati bale, drhtati i vikati. 
Kada za to saznade upravnik dvora i starešina evnuha, bi mu žao nje, i nedoumevaše kako 
bi je izlečio. No čuvši da hrišćani isceljuju takve bolesti, on dozva hrišćanskog episkopa, 
svetoga Antima,[6] prejemnika svetog Kirila, i poveri mu devojku da je isceli do careva 
povratka iz rata, a evnuha Indisa dodeli da joj služi. Episkop, razumevši Duhom Domninu 
(nameru, primi je rado, i odasla je u jedan devojački manastir. A Domna se neiskazano 
radovaše i veseljaše što se izbavi od stanovanja među neznabošcima i što se udostoji živeti 
među hrišćanima. 

Nakon nekog vremena Maksimijan se u trijumfu vrati iz rata. Svoju pobedu nad 
neprijateljima pripisujući ne Svevišnjem Bogu, silnome u bitkama, nego svojim bezdahnim 
idolima, on namisli da im uznese blagodarnost time što će im prineti pogane žrtve i što će 
otpočeti sa gonjenjem hrišćana. Stoga on pripremi usred grada gledalište, iznese tamo iz 
svojih palata idole zlatne i srebrne, postavi ih na carske prestole, ovenča ih vencima, pa im 
stade prinositi na žrtvu ugojene teoce. Žrecima pak car naredi da telećom krvlju okrope 
prisutni narod. A hrišćani koji se nalažahu među gledaocima, odmah stadoše izlaziti iz 
gomile, da ne bi bili oskvrnjeni tim neznabožačkim kropljenjem. Kada to primeti, car stade 
gromko vikati obraćajući se narodu: 

ʺKuda to odlazite, o ljudi! pretpostavljajući tamu svetlosti i ne verujući u postojanje ovih 
bogova pomoću kojih se drži vaseljena? Zar vi ne videste pobede i trijumfe? Zar vi ne 
videste kako se mnogo blaga dodaje pređašnjem blagu, i kako je sve u miru, kako nam 
svaki dan pridolaze nova blaga, i mi sada posedujemo takva blaga kakva ranije imali 
nismo? Zar vi ne vidite kako raste naša slava, kako se proširuje carevina, kako nam se 
pokoravaju jedni gradovi, a drugi će nam se pokoriti? Zar vi ne videste kako osvajamo 
carstva drugih naroda, i kako sve biva po Želji srca našeg? Po čijem promišljanju sve to 
biva, ako ne po promišljanju ovih bogova kojima služimo? Neka vas u to ubede 
blagoprijatne promene u vazduhu, umerene kiše, i od bogova davano izobilje plodovaʺ. 

Tako govoraše bezakoni car, pripisujući postojanje onome što ne postoji, i nameravajući da 
govori još mnoge druge stvari, ali Gospod, čiji su svi sudovi istiniti i pravedni (Psal. 18, 
10), ne dopusti laži da se dalje hvasta i prevaznosi nad istinom, nego usred vedrog i 
sunčanog dana iznenada zatutnja strahovita grmljavina, nebo pokriše tamni oblaci, i 
nastade strahovita oluja sa silnom kišom, munjama i gradom. Očigledno ovim se 
obelodani gnjev Božji na neznabošce: te jedni, uplašivši se gromova, popadaše na zemlju 
kao mrtvi; drugi nagoše bežati, obarajući i gazeći jedan drugoga, zbog čega mnogi 
izgubiše život; a sam car, preneražen i preplašen, sa stidom pobeže u dvorac. Tako se 
gledalište rasturi, i bogomrski praznik sa poganim žrtvama razori. A reke nadođoše od 
silne kiše i poplaviše polja i uništiše sav trud zemljoradnika, pošto beše vreme žetve. 

I sve ovo bi, da bi neznabošci poznali krepku ruku Jedinoga Boga koji je na nebesima. Ali 
to ne razumede zloćom oslepljeni tvrdovrati car: umesto da pozna silu Boga Istinoga, on 
se otisnu u još veće bezumlje, objavljujući rat Onome koji je strašan carevima zemaljskim i 
oduzima im život (Psal. 75, 13). 

Uskoro posle toga, ne nalazeći Domnu i Indisa među žrecima koji služahu dvadaestorici 
najglavnijih lažnih bogova njegovih što behu u dvorcu, car upita gde su oni. Čuvši da je 
Domna pomerila pameću, i nalazi se kod ljudi koji umeju da leče tu bolest, a Indis joj 
dodeljen da je čuva i da joj služi, Maksimijan se silno razgnjevi na starešinu evnuha koji ih 
je oslobodio služenja bogovima, liši ga čina, i da bi ga što više ponizio i osramotio odredi 
ga da služi kamilama u Klavdiopolju.[7] Dozvavši zatim Indisa, car ga vrati na pređašnju 
dužnost: da služi bogovima što su u carskom dvorcu. No Indis i nadalje služaše Jedinome 
Istinitome Bogu u koga je verovao, a car to nije znao. 

U to vreme Maksimijan poče otvoreno goniti Crkvu Hristovu, rušeći svete hramove, i 
zidajući neznabožačka idolišta. I u svima krajevima carevine on postavi za igemone ljude 
opake: da bez milosti muče hrišćane. Sam pak car beše najprvi i najsvirepiji mučitelj: 
ubijao je i uništavao hrišćane i prolivao nevinu krv kao vodu. Ponekad je pokušavao da ih 
prelasti lukavim rečima, da bi zatim ljutim mukama umorio one koji se ne potčine lukavoj 
obmani. Tragajući za svjatjejšim episkopom Antimom koji de negde krio i ne nalazeći ga, 
Maksimijan jednom sam uđe u hrišćansku crkvu sa mnoštvom naoružanih vojnika, kao 
vuk u stado. Obrativši se narodu, on pokušavaše da ih, čas laskama čas pretnjama, privuče 
sve svojoj zabludi. Naposletku reče: Odstupite od svoje ništavne vere! ako to ne uradite, 
onda kazna neće zadocniti. Vidite ovaj hram u kome ste se sabrali: ubrzo ću ga spaliti 
zajedno s vama! 

Tada hrišćanski prezviter sveti Glikerije junački istupi protiv cara i neustrašivim rečima 
posrami bezakonika. Jer on reče caru: ʺCare, niti darova koje nam obećavaš želimo. niti se 
tvojih pretnji bojimo. Sve što je u svetu ‐ smatramo kao san; a ne pretrpeti za Hrista 
najljuća mučenja ‐ smatramo za kaznu sebi i štetu. Ti se hvališ pobedom nad varvarima, a 
doživljuješ poraze od hrišćanskih žena i dece, jer je očigledno da je sila Hrista našeg 
nepobediva. Ko ne pamti skorašne gromove i munje, i neobičan grad i kiše? Mnogi od vas 
iznenada pomreše, i plodovi zemaljski od neočekivane poplave propadoše. To bi jasan 
dokaz gnjeva Božija, izazvanog time što ti sve pripisa lažnim bogovima tvojima a ne Bogu 
istinome. Ne bojimo se mi tvojih gonjenja, jer imamo nebesko oružje od Cara svih kojim se 
naoružavamo i zaštićujemo, kao što si ti sada okružen i zaštićen svojim oružjenoscima. I 
mi, protivstajući tebi, čvrsto se nadamo da ćemo odneti čudesnu pobedu: jer mi bijeni ‐ 
nadvlađujemo, i padajući ‐ pobeđujemoʺ. 

Mada se car, slušajući ove reči, silno gnjevljaše u srcu svom, ipak iziđe iz crkve ne učinivši 
nikome nikakvo zlo. A blagočestivi narod koji se nalažaše u crkvi, uznoseći slavu Bogu, 
hvaljaše blaženog Glikerija zbog takve neustrašivosti njegove. Međutim car, ne mogući 
dugo zadržati u sebi jarost svoju, brzo naredi te uhvatiše Glikerija i dovedoše preda nj na 
nepravedni sud. I bez ikakvog isleđenja, car odmah naredi da Glikerija dušmanski biju. I 
mučitelji biše mučenika sve dok ne iznemogoše A za to vreme birov vikaše: Manje govori, 
Glikerije! ne budi gord, ni buntovan, ni nepristojan! poštuj cara i rimske zakone! ‐ A 
mučenik, budući jači od svojih mučitelja, uzvikivaše k svome Nebeskom Caru: Gospode 
Isuse Hriste! kao što si me ukrepio da govorim o Tebi, tako me ukrepi i da stradam za 
Tebe, da bi me Ti zbog ovih stradanja udostojio veće nagrade. 

Ove reči još jače raspališe jarost Maksimijanovu, padajući kao ulje na oganj. Sam car 
mučitelj nastojavaše da dželati što silnije tuku mučenika i zadaju mu što strašnije rane, te 
se zemlja napoji njegovom krvlju, i pokazaše se nage kosti pošto meso otpade s njih, i svi 
udovi tela mučenikova biše umrtvljeni. Jedino još jezik svetoga stradalca slobodno 
zboraše: Hrišćanin sam! sluga sam Hrista, jedinog istinitog Boga! On je jedini ‐ Gospod 
moj, On jedini ‐ Car moj! 
Pošto ne beše u stanju da i dalje sluša takve reči Glikerijeve, car mučitelj izdade naređenje 
da Glikerije bude spaljen izvan grada. I neustrašivi stradalnik Glikerije bi miomirisna 
žrtva Bogu i blagoprijatna paljenica. 

Uskoro opet nastupi bogomrski neznabožački praznik. Povedoše careve žrtvene životinje 
ka dvorskom idolištu dvanaest glavnih bogova. Posmatrajući žrece koji iđahu u belim 
haljinama, i ne videći među njima Indisa, car upita gde je on. A Indis u to vreme, obukavši 
se u vreću i zatvorivši se u svojoj odaji, tugovaše i plakaše zbog pogibije neznabožaca. O 
tome obavestiše cara. Car odmah dozva k sebi Indisa, i videvši ga u odeći tuge i plača 
razumede u čemu je stvar, pa ne pitajući ga o njegovoj veri i životu naredi da mu stave 
okove na ruke, noge i oko vrata, i tako okovana bace u tamnicu. Zatim poče ponovo 
raspitivati o Domni, zaboravivši na ranije svoje reči, i u gnjevu, kao pijan, često ponavljaše: 
Gde je Domna? gde je žrečica Dijane i Minerve? ‐ Njemu ponovo odgovoriše da je ona 
skrenula pameću, i da ju je zbog toga starešina evnuha odaslao iz dvorca. 

Opomenuvši se tada starešine evnuha, car naredi da mu odseku glavu, i da svuda traže 
Domnu. Za ovo carevo naređenje saznade se i u manastiru gde beše Domna. Igumanija 
manastira Agatija, videći da je nemoguće sakriti Domnu, ona joj po muški ostriže kosu i 
obuče je u muško odelo. Ogradivši je zatim suznom molitvom, ona je pusti iz svoje svete 
obitelji, da se kao muškarac krije među muškinjem, eda se ne bi saznalo da je devojka. 

Kada oni što tražahu Domnu, nigde je ne mogoše pronaći, car se još strašnije razgnjevi i 
naredi da se svi manastiri poruše i sve monahinje nasilno obeščaste i osramote. I odmah se 
po gradu počeše činiti takve napasti i razaranja, kao da su varvari upali i pljačkaju. 
Monahinje koje behu jače telom, pobegoše u gore i pustinje, i krijahu se po pećinama i 
provalijama zemaljskim, voleći više da žive sa zverima nego sa bezakonicima, i da budu 
pojedene od zverova nego da padnu u ruke poganih ljudi. One pak od monahinja koje ne 
pohitaše da pobegnu, biše uhvaćene, pa jedne odvučene na sud i mučenje, a druge u 
narodna bludilišta ‐ na oskvrnjenje. No sila Hristova ukrepljavaše sve te monahinje i 
čuvaše ih neosramoćene i neobrukane. Meću njima bejaše jedna po imenu Teofila. Ona 
beše nešto izuzetno među njima, i kao luna među zvezdama sijaše ona među 
monahinjama svojom krasotom i lepotom, blagorodstvom i životom. Kada je bestidni 
vojnici silom vucijahu u bludilište, ona podiže i oči i ruke k nebu i sa suzama vapijaše: 

ʺO, Isuse moj, ljubavi moja, svetlosti moja, disanje moje, čuvaru devičanstva moga i života 
moga, pogledaj na nevestu Tvoju! Pogledaj na mene, Ženiče moj nevidljivi, i brzo mi 
pritekni u pomoć, da ne bude narušen zavet devičanstva moga danoga Tebi, jer evo već 
nema više vremena ni za molitvu! Ne predaj zverovima dušu koja ispoveda Tebe, da vuci 
ne rastrgnu ovcu Tvoju! Sačuvaj nevestu Tvoju, Ženiče moj! Zaštiti devičanstvo moje, 
Izvore čistote, da se proslavi ime Tvoje, slavljeno od angela!ʺ 

Dok se ona tako moljaše, Bog joj pripremaše ispunjenje molitve njene. Kada je uvedoše u 
nečisto obitalište javnih grešnica, k njoj uđe jedan vojnik, pun nečiste pohote, da oskvrni 
besprekornu nevestu Hristovu. No čim joj se približi, on tog trenutka pade na zemlju 
mrtav, i ležaše kraj njenih nogu. A drugi vojnici koji stajahu napolju i čekahu da on izađe, 
počeše se ljutiti na njega što se tako dugo zadržava, pošto i sami željahu da uđu tamo. 
Najzad jedan između njih, raspaljen pohotom, izgubi strpljenje i uđe unutra. Ali ga odmah 
užas spopade, jer ugleda svoga druga gde leži mrtav na zemlji. No kada još ugleda on i 
nepristupačnu svetlost koja obasjava svetu devojku, on tog.časa izgubi vid, i oslepevši 
stade rukama pipati zid da izađe napolje, ali ne mogaše. Tako isto postradaše i mnogi 
drugi koji bestidno i sa prljavom pohotom ulažahu k devojci. 

To saznadoše svi koji tamo behu, i zajedno dođoše ne zbog pohote nego da vide šta se to 
zbiva, i ugledaše devojku koja pristojno sedi i čita malenu knjižicu ‐ Sveto Evanđelje, koje 
ona imađaše kod sebe, a pored nje stoji prekrasan mladić, koji sijaše neiskazanom 
svetlošću i posmatra munjenosnim očima. Ugledavši mladića, neznabošci se od silnog 
straha dadoše u begstvo, a drugi vikahu: Ko je kao Bog hrišćanski? ‐ A kada nastupi noć, 
svetlosni mladić onaj izvede Teofilu odatle, odvede je do Velike crkve, i uvevši je u 
papertu reče joj: ʺMir tebi!ʺ pa otide. 

Svetu devojku Teofilu obuze i strah i radost: strah ‐ što je ostavi njen zaštitnik, a radost ‐ 
što se čitava izbavi iz ruku bezakonika. I prišavši crkvenim vratima ona stade lupati da joj 
otvore, jer hrišćani, sabravši se za vršenje svunoćne molitve Bogu, behu iznutra zatvorili 
vrata iz straha od neznabožaca. Jedan od đakona upita iznutra ko to lupa. A kad ču i 
raspozna Teofilin glas, on obavesti o tome prisutni narod u crkvi. Kada otvoriše vrata, sav 
narod pohrli k svetoj devojci, jer svima behu poznati i njeno visoko poreklo i njen sveti 
život. O, kako radosno i sa kakvim suzama svi oni uznošahu hvalu Bogu, kada saznadoše 
kako se ona spasla od nasilja neznabožaca i kakvom je milošću obasu Gospod, sačuvavši 
joj krepkom rukom devičanstvo! jer ona ne sakri preslavna čudesa Božija, koja treba ne 
skrivati nego objavljivati. I sveta devojka pavši ničice okvasi crkveni pod suzama radosti; i 
svi uznesoše Hristu Gospodu opštu blagodarnost. 

U to vreme neki od najznatnijih velmoža i glavnih dvorskih dostojanstvenika carevih biše 
optuženi caru da su hrišćani. Među njima beše neki Dorotej, proslavljeni vojskovođa i 
veoma zaslužan građanin, koji je nosio titulu namesnika Italije; a s njim behu Mardonije i 
Migdonije, i drugi ugledni dostojanstvenici, čuveni po svojim zaslugama, no daleko 
čuveniji po svojoj veri i pobožnosti. Kada ih dovedoše pred cara radi isleđenja, car ih 
najpre izruži, pa zatim naredi te ih bez milosti dugo biše, onda u okove okovaše, i u 
tamnicu vrgoše. I svaki dan hvatahu i mučahu hrišćane, i na razne načine ubijahu. 

Utom dođe praznik Roždestva Hristova,[8] i trebalo je prineti Novorođenome bogatu 
žrtvu. Zato se svi verni slegoše crkvi. Tada neznabožnome caru pristupiše neznabožne 
sluge i rekoše: Care! danas je veliki praznik u hrišćana; oni bulazne kao da je ovo dan 
rođenja njihovog Boga, i svi su se slegli u crkvu da odpraznuju ovaj događaj. Zato postupi 
tako, da lov ne umakne iz mreže: naredi vojnicima da zauzmu ulaz u njihovu crkvu i neka 
se pred vratima crkve namesti žrtvenik bogovima našim, a glasnici neka narede 
hrišćanima da odmah izađu iz crkve i smesta prinesu žrtve bogovima našim. A ako oni ne 
poslušaju, onda ti postupi s njima kako je ugodno tvojoj carskoj volji. No ako hoćeš da 
usvojiš naš predlog, onda uradi ovako: naredi da vojnici opkole crkvu, zapale je i pogube 
sve hrišćane nepokorne tebi. Istrebivši na taj način odjednom ljude opasne i štetne po tvoje 
carstvo, ti ćeš ubuduće biti bez brige. 

Oni još ne behu dovršili svoju reč a Maksimijan ih razdragano prekide uskliknuvši: 
Kunem vam se velikim bogovima, ja sam davno pomišljao na to, i ne znam šta mi je bilo 
da tu zamisao dosada ne privedem u delo! A vama, o bogovi, neka je velika blagodarnost 
što uradiste tako da i slugama mojim blagovremeno dođe na um zamisao, korisna po naše 
carstvo. I car odmah naredi svojim glavnim telohraniteljima da sa mnoštvom vojske odu i 
oko hrišćanske crkve naslažu kudelju, strugotine i druge lako zapaljive predmete, i da 
strogo sa isukanim mačevima čuvaju sve izlaze iz crkve, da ne bi nijedan hrišćanin 
pobegao iz crkve. Kada sve to bi urađeno, u crkvu uđe glasnik poslan od cara, i stavši 
nasred crkve povika gromko govoreći: O, ljudi! Gospodar vaseljene Maksimijan koji me 
posla k vama predlaže vam da izaberete jedno od dvoga: ili izišavši iz crkve odmah 
prinesite bogovima žrtvu na žrtveniku koji je već spremljen pred vratima crkve, pa ćete 
ostati živi; ili pak, ako ne poslušate, svi ćete ovde zajedno poginuti, jer je oganj već gotov i 
crkva je sva unaokolo obložena suvarcima. Zato birajte brzo šta hoćete. 

Rekavši to on umuče. Tada arhiđakon, koji stajaše kod oltara a srce mu beše zapaljeno 
ognjem Božanske blagodati, obrati se narodu ovimʹrečima: O, mila moja braćo i 
jednomišljenici! Eda li ne znate šta učiniše u Vavilonu Tri Mladića, čijem se 
nepokolebljivom junaštvu i jačini u veri mi neiskazano divljasmo kada pre nekoliko dana 
praznovasmo njihov spomen? Oni, ne kao usred ognja stojeći već kao posred nežnog cveća 
šetajući, i sami pesmu pevahu i svu stvorenu prirodu na slavljenje Gospoda svih 
prizivahu! I mi njih ne samo veličasmo, nego i željasmo da postanemo zajedničari njihovih 
venaca. Ugledajmo se dakle na ta Tri Mladića, pošto nas i samo današnje vreme priziva 
tome: jer i car Maksimijan je sličan caru Navuhodonosoru; no iako se oni razlikuju po 
imenu, ali su slični i složni po nasilništvu i bezbožništvu. I neće li nas biti sramota kada 
oni, mladići, i pritom samo tri na broju, pa još nemajući pred sobom nijedan primer 
velikodušnog podviga za istinitu veru, podvizavahu se onako slavno; a mi smo daleko 
mnogobrojniji od njih; toliko mnogobrojniji kao da nas je bezbroj; pored toga mnogi su 
među nama već i stari, i mi imamo pred sobom tako mnogo primera junačkih stradanja za 
Hrista; i nas, tolike na broju i takve, neće li biti sramota da se pokažemo privezani za ovaj 
kratkotrajni život, bojažljivi i malodušni, i da ne iskoristimo ovo sadašnje vreme koje nas 
poziva na podvig, kao veliko preimućstvo, i da ne prezremo privremeni život radi Boga 
koji nas je stvorio i predao na smrt dušu Svoju za nas, i da mi svojom smrću ne damo 
svedočanstvo naše jake i nepokolebljive vere?! Vaistinu, to bi bila neizmerna sramota. Ja 
govorim ovo, kada nikakva nagrada ne bi usledila za našim stradanjem. Ali, stradanja 
ovoga veka mala su prema nagradama, određenim nam u onome svetu: večni i bezbolni 
život za ovaj kratki i bedni, neprolazna slava za prezrenje prolazne slave, neoduzimljiva 
bogatstva i veselje koje se nikad ne pretvara u tugu. Ta zar ćemo poželeti da još na zemlji 
živimo? Nije li nam bolje, koristeći ovu blagoprijatnu priliku, da se postaramo otići što pre 
ka onoj slavi umirući za Hrista? Pogledajte, o braćo, na žrtvenik u oltaru Gospodnjem i 
razumite, da je istiniti Gospod naš i Bog prinesen na njemu sada na žrtvu za nas. Pa zar mi 
sada da ne položimo duše svoje za Njega na ovom svetom mestu? Pa zar da ih ne 
prinesemo Njemu na žrtvu, kao neki prinos? 

Tako govoraše sveti arhiđakon, i svi se zapališe željom da umru za Hrista, i jednoglasno 
uskliknuše: Hrišćani smo, hrišćani, care, i tvoje lažne bogove ne poštujemo! 

Ovo bi dostavljeno Maksimijanu. On odmah naredi da se crkva spali sa svima hrišćanima 
što se nalažahu u njoj. U tom međuvremenu verni u crkvi izdvojiše oglašene što behu 
među njima i rasporediše ih u četiri grupe, da bi se moglo što pre obaviti na njima sveto 
krštenje. A posle krštenja i miropomazanja, svi biše pričešćeni Svetim Tajnama. Dok se to 
zbivalo, vojnici po naređenju poganoga cara potpališe svuda oko crkve naslaganu kudelju, 
suvarke i ostalo; zidovi crkveni se brzo zapališe, i ogroman plamen sa svih strana pokulja 
uvis, prodre unutra u crkvu i stade brzo gutati sve. A hrišćani goreći, gromko kliktahu k 
Bogu, i pevahu pesmu Triju Mladića prizivajući svu tvar ka pesmopjeniju. I ne uspeše oni 
ni otpevati svoja pesmopjenija, a već svi predadoše svoje svete duše u ruke Gospoda svog, 
i postadoše blagoprijatna žrtva Bezazlenome Jagnjetu, zaklanome za svet. Broj spaljenih 
beše dvadeset hiljada. 

Tako ova divna vojska svetih mučenika pređe iz zemaljske Crkve u Nebesku, da tamo 
večito praznuje praznik neprekidne radosti. 

U toku pet dana potom goraše crkva, i dim neki dizaše se iz nje s opojnim i divnim 
mirisom, i neka čudna zlatozarna svetlost pokazivaše se na tom mestu. Maksimijan pak, 
smatrajući da je pobio i istrebio sve hrišćane što ih je bilo u gradu, bavljaše se igrama, 
konjskim trkama i raznim priredbama nozorišnim. 

U Nikomidiji bejaše blizu pozorišnog gledališta ogromno idolište neznabožačke boganje 
Cerere.[9] Jednom car Maksimijan sa vojskom i narodom dođe k ovome idolištu i 
prinošaše žrtve boginji. Tada jedan od vojnika, po imenu Zinon a po činu vojvoda, 
pokrenut revnošću za istinitu veru i ne mogući gledati takvo neznabožje, stade (na jednu 
uzvišicu, i obraćajući se caru kliknu: U zabludi si, care, prinoseći žrtve mrtvome kamenju i 
nemome drveću. To je nesumnjivo demonska obmana, koja svoje poklonike vodi u 
pogibao. Rasudi, Maksimijane, i obrativši k nebu svoje telesne oči zajedno s duhovnim 
očima, poznaj Tvorca iz Njegove vidljive tvorevine. Kroz tvar poznaj kakav je Tvorac, i 
nauči se pobožno poštovati Boga, kome su prijatni ne krv i žrtveni dim beslovesnih 
životinja već neporočne duše ljudske i čista srca ljudska! 
Čuvši to, Maksimijan naredi da Zinonu kamenjem razbiju usta, razvale lice i izbiju zube, 
pa da ga zatim jedva živa odvuku izvan grada i tamo poseku mačem. Tako sveti mučenik 
Zinon bi ovenčan vencem mučeništva. 

U to vreme sveti Dorotej sa Indisom i ostalom družinom sećaše u okovima. Blaženi 
episkop Antim često ih iz svoga skrivališta posećivaše poslanicama svojim, ukrepljavaše 
ih, savetovaše ih da budu čvrsti u veri, i pobuđivaše ih na podvig. Jednom neznabošci 
uhvatiše i dovedoše caru Antimovog đakona Teofila, koji je išao k mučenicima sa 
episkopovom poslanicom. Pročitavši tu poslanicu, car se ispuni jarosti, jer tamo beše 
napisano ne što je njemu ugodno već što je svetima korisno. Zato car naredi da mu odmah 
dovedu Doroteja sa njegovom družinom. Kada ih dovedoše, car besno pogleda na njih, 
ukori ih, pa im dade da pročitaju poslanicu Antimovu. A oni, ugledavši đakona, 
obradovaše se dušom, i izdaleka ga pozdravljahu svetim pogledima i radosnim licima; 
čitane pak reči svetiteljeve oni slagahu u srcima svojim. A car, krvnički gledajući đakona, 
sa besom mu reče: Kaži mi, bedniče, ko je taj što ti dade ovo pismo, i gde se skriva? 

Đakon se najpre u srcu pomoli Bogu, pa onda neustrašivo odgovori: Ovu poslanicu dao 
mi je pastir, koji, nalazeći se sada daleko od svoga stada, daje mu savete i pobuđuje ga na 
pobožnost. Naročito sada, kada je saznao za najezdu vukova i drugih zverova, on gromko 
naređuje svojim ovcama i javlja im šta treba da rade. A reči koje on govori nisu njegove 
(nego su uzete od našeg Vrhovnog Pastira koji je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a 
duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Eto, ja te obavestih ko mi je dao ovu poslanicu, a gde je 
on, to ti kazati neću. Bilo bi očigledno bezumlje kada bih ja , koji sam tolika dobra dobio 
od svoga pastira, postao njegov izdajnik. On će se i bez nas uskoro pokazati: jer se ne 
može sakriti grad kad na gori stoji (Mt. 5, 14), kao što je to rekao Božanski glas. 

Ne budući u stanju dalje slušati smelu đakonovu reč, car naredi da se đakonu smesta 
odreže sveti jezik njegov, pa zatim izvan grada ubiti đakona kamenjem i strelama. Posle 
toga car na razne načine pogubi i ostale svete mučenike: Doroteju odseče glavu, Mardonija 
sažeže ognjem, Migdonija živog zatrpa zemljom u jami, a Gorgonija, Indisa i Petra baci u 
more vezavši im o vrat vodenično kamenje. I tako ovi sjajni mučenici Hristovi završiše 
svoj podvig i otidoše ka Gospodu jednim putem, iako preko raznih smrti. 

U to vreme sveta Domna se krijaše na jednoj gori u pešteri, hraneći se pustinjskim biljem 
što je raslo oko peštere. Čuvši za smrt svetih mučenika, ona se radovaše duhom što oni 
pređoše iz plačevne doline zemaljskog života u žuđeni kraj večnoga veselja. No naročito 
se ona radovaše zbog svog duhovnog brata i jednomišljenika Indisa, zajedničara njenog u 
duhovnom rođenju njenom krštenjem. A plakaše ona zbog sebe što jedino ona od sviju 
njih ne otide s njima ka Gospodu istim putem mučeništva, i pripremaše sebe za podvig 
ištući pomoć s neba. 

Zatim ona siđe sa gore i uđe u grad, odevena u ono isto muško odelo u koje je beše obukla 
njena duhovna mati Agatija. Ne našavši Agatiju koju je tražila, svetoj Domni bi jasno da je 
ona sa mnoštvom drugih monahinja izgorela u crkvi, i plaka gorko, ne zbog njene smrti 
nego zbog toga što se ona ne udostoji da zajedno s njom umre za Hrista. I stojeći na mestu 
spaljene crkve, sveta Domna plakaše i ridaše kvaseći pepeo suzama svojim. A kada se 
spusti noć, ona ode na morsku obalu, gde Indis sa ostalim mučenicima bi potopljen. Ribari 
pak koji stajahu tamo i pripremahu mreže za lovljenje ribe, ugledavši svetu devojku i zbog 
muškog odela smatrajući je za muškarca, rekoše joj:. Hodi, mladiću, i pomozi nam; pa ako 
što ulovimo, dodelićemo i tebi jedan deo. 

Ona im rado priđe u pomoć. Kada oni baciše mrežu u more, pa je zatim stadoše izvlačiti 
na obalu, oni osetiše da je mreža veoma teška, i jedva je izvukoše na zemlju. Noć beše 
puna mesečine, i opi ugledaše mnoštvo riba, i usred njih tela triju mučenika: Gorgonija, 
Indisa i Petra. Ribare spopade strahovit užas, i oni brzo skupiše mreže i ribu, a tela svetih 
mučenika položiše na zemlju, pa hitno sedoše u čamac da otplove na drugu obalu. Pritom 
oni zvahu i tobožnjeg mladića da ide s njima, ali on ne htede. Tada mu oni dadoše za trud 
nešto ribe i malo hleba, pa otploviše. A sveta devojka Domna priđe k telima mučenika, 
raspoznade svakoga, naročito dragoga Indisa, i stade ih s neiskazanom radošću grliti i 
celivati i tople suze obilno prolivati. A kada se podiže, ona ugleda na moru lađu gde sa 
spuštenim jedrima pristaje uz obalu. Odmaknuvši se od tela svetih mučenika, Domna 
priđe k lađi, i obraćajući se mornarima pokaza im ribu. Smatrajući da se riba prodaje, 
kapetan lađe upita za cenu, pošto je želeo da je kupi. No Domna mu odgovori da je uzme 
zabadava. Kapetan se lađe u nedoumici, i reče joj: Tako ti Hrista, kaži mi stvarno, pošto 
prodaješ ribu? 

Čuvši ime Hristovo, sveta Domna razumede da su na lađi hrišćani, i ispriča im o telima 
svetih mučenika, o svima mučenjima njihovim, o imenima njihovim. Tada kapetan laće sa 
svojim prijateljima odmah iznese čista platna i mirise, uvi tela svetih, pa ih odnesoše ka 
gradskim bedemima, nedaleko od potoka blizu gradske kapije, gde sveti Dorotej sa 
svojima bi pogubljen. Tamo oni česno pogreboše tela svetih mučenika. A kapetan, 
poznavši da je Domna jedne vere s njima, i smatrajući je pritom za mladića, stade je moliti 
da ide s njima na lađu. ʺOstanimo nerazdvojno zajedno do kraja života našegʺ, govoraše 
on. No ona, ne pristajući na to, nalagaše mu da produži svoj put. ʺJa ću ostati ovde, ‐ reče 
ona ‐, jer je blizu kraj života moga; i ja neću da se telo moje odvaja od tela svetih, sa kojima 
za života bejah sjedinjena duhom i veromʺ. 

Tada joj kapetan dade dovoljno zlata, ne za kakvu telesnu potrebu, pošto njoj to ne 
trebaše, već za mirise i tamjan, da njima kadi grobove svetih mučenika, pa ode svojim 
putem. A sveta Domna dan i noć provođaše kraj grobova svetih mučenika, kadeći ih, 
omiomirujući ih, i moleći se sa suzama. 

Međutim, ne beše moguće da se delo svetlosti sakrije pred onima što su u tami, i da se 
želja svete Domne za mučeništvom ne ostvari, jer ona otvoreno činjaše ono što dolikuje 
pobožnosti i poštovanju svetih. I car bi obavešten da nekakav mladić obilazi hrišćanske 
grobove i prekađuje ih. Car se nasmeja i reče: Treba i taj da pogine istom smrću s njima, da 
bi ličnim iskustvom saznao da je ljudima, koji posle smrti ništa ne znaju, uzalud ukazivati 
takvo poštovanje. 

Rekavši to, car odmah posla da joj odseku glavu. I sveta Domna bi ubijena mačem u vreme 
kada se ona moljaše kraj grobova svetih mučenika. Česno pak telo njeno neznabošci 
spališe ognjem. U to vreme, posle dugih mučenja, bi mačem posečen i sveti mučenik 
Jevtimije. Tako se Nikomidija ukrasi svojim mučenicima kao zvezdama, dopunjujući broj 
dvadeset hiljada divnim Glikerijem i preblaženim Zinonom i Teofilom, kojima se 
prisajediniše Dorotej, Mardonije, Migdonije, Indis, Gorgonije[10] i Petar, i tri svete devojke 
‐ monahinje: Agatija, Teofila i prekrasna Domna, a završetak svega sabora toga bi 
Jevtimije, ‐ u slavu Hrista istinitoga Boga, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SIMONA MIROTOČIVOG,  

osnivača manastira Simonopetre u Svetoj Gori 

  

VETOST i naročitu vrednost ispooničkog života svog prepodobni Simon projavi kroz 
divne podvige i čudesa, koje učini kako za života tako i posle smrti; a posebno kroz točenje 
mira, slično svetom velikomučeniku Dimitriju Solunskom. No odakle je on. bio, ko su mu 
roditelji, kako je vaspitan, i gde je otpočeo sa svojim podvizima, to se ne zna. Što se pak 
tiče njegovog prekrasnog života na Svetoj Atonskoj Gori, izložiće se ovde. 

Pamteći izreku duhovnih staraca, da je nemoguće spasti se bez poslušnosti, prepodobni 
Simon po dolasku svom u Svetu Goru najpre se postara da sebi nađe duhovnog starca, 
kome bi potpuno potčinio sebe, te da mu ovaj bude ne samo voditelj ka spasenju i svetli 
obrazac savršenog podvižništva, nego i stroga sudija njegovih mana i slabosti. U traženju 
takvog rukovodioca, prepodobni Simon žudno obilažaše manastire i skitove po Svetoj 
Gori. Pri susretu sa monasima iskusnim u duhovnom životu, on vođaše razgovore o 
monaškim vrlinama. Najzad, on pronađe sebi starca, savršenog u svakom pogledu 
podvižnika. On izloži potanko pred njim svoj raniji život, i odlučno izrazi svoju gotovost: 
da starcu bude bezuslovno poslušan u svemu, da bez ikakvog razmišljanja tačno izvršuje 
svaku roditeljsku reč njegovu, kao da mu dolazi iz samih usta Božijih. 

Takva pokornost učenikova obradova učitelja. I starac, da bi svoga učenika usavršio na 
putu krstonosnog života i bezuslovne poslušnosti, ali i da mu u isto vreme ne bi dao 
povoda za sujetne pomisli, stade ga ne samo grditi nego pOnekad i biti. A blaženi Simon 
primaše to s velikom radošću i blagodarnošću. Zato pomagan blagodaću, Simon tugovaše 
i bojaše se za svoje spasenje, kada mu je starac u izvesnim prilikama ukazivao pažnju i 
blagonaklonost. Na taj način se među njima zacari srdačna evanđelska ljubav, koja 
sačinjava radost i duhovnih roditelja i duhovne dece. Sladak plod te ljubavi kod blaženog 
Simona beše njegovo nepodražljivo molitveno strahopoštovanje prema starcu i odanost 
njemu. Ta odanost je išla dotle, da je on celivao noge starcu kada je ovaj opavao, pa čak i 
ono mesto gde se starac obično odmarao posle svojih trudova ili molitvenog stajanja pred 
Bogom. 

Sve je to prepodobni Simon radio iz čistih pobuda srca. Objašnjavajući to drugima, on je 
govorio: Koliko smo, s jedne strane, dužni ljubiti Boga koji nas je iz nebića uveo u biće, 
toliko smo, s druge strane, dužni ljubiti i starca, jer on, uz pomoć Božiju, preobražava u 
nama unutrašnjeg čoveka, vaspostavlja i obnavlja obraz Božji u nama, koji je pao našim 
nehatom i teškim gresima. ‐ Ove reči pokazuju kako je prepodobni duboko bio prožet 
osećanjem važnosti i neophodnosti bezuslovne poslušnosti starcu, a ne svojoj volji. 

Zbog takog vrlinskog života svog, i zbog takog shvatanja tog života, blaženi Simon brzo 
postade slavan u svoj Svetoj Gori. I vršnjaci njegovi osećahu duboko strahopoštovanje 
prema njemu, a stariji ga ljubljahu, jer za sve njih očigledni behu u njemu mladiću: njegova 
staračka mudrost, njegovo nepodražljivo trpljenje u podvizima, njegova stroga razboritost, 
njegova spasonosna poučnost, i svrh svega njegova iskrena prema svima ljubav, koja je 
kruna svih vrlina. Jednom rečju, precodobni Simon postade u Svetoj Gori ukras svoga 
vremena i svetli obrazac prekaljene poslušnosti, koja je nepokolebljivi temelj smirenosti i 
ostalih podviga monaških. 

Naposletku i starac, pošto se dugim iskustvom ubedi u Simonovu istinsku i bezuslovnu 
poslušnost, promeni svoje ophođenje s njim. Tako, roditeljski pažljiv prema njemu, on 
raspolagaše njim kao poslušnikom, a ophođaše se s njim kao s bratom. Štaviše, on ga u 
izvesnim slučajevima pitaše za njegovo mišljenje i tražaše od njega savet. 

Od kakvih posledica bi za smirenog Simona ona takva promena u starčevom ophođenju? 
Umesto da se raduje tome, blaženi Simon se neobično ožalosti, i donese odluku da ostavi 
starca, pod izgovorom da traži sebi potpuno usamljeničko tihovanje podvižničko. Kada on 
to saopšti starcu, i kupajući se u suzama poče moliti starca da mu da blagoslov na to, 
starac, iako teška srca, dade svoj starački, duhovnički pristanak na to. 

Tako se prepodobni Simon rastade sa svojim starcem, za koga on u poslednje vreme beše 
ne toliko učenik koliko prijatelj i divan sapodvižnik. I dugo tražaše prepodobni po Svetoj 
Gori takvu zabačenu pustinju, gde ga niko ne bi mogao ni znati, ni pronaći. Najzad, uz 
pomoć Božiju, on nađe što je želeo: zabačenu stenu sa pećinom u njoj, na južnoj strani 
Svete Gore, gde se sada nalazi manastir Simonopetra, osnovan samim prepodobnim 
Simonom. 
Stupivši u pećinu, prepodobni je znao da njemu predstoji ratovati protiv nevidljivih 
neprijatelja. Pomagan Duhom Svetim, on se obuče u duhovno sveoružje: celiva krst i 
prigrli molitvu, veru, trpljenje, post i sve što uništava demonske zamke i uzvišuje čoveka 
do anđelske čistote i detinjeg bestrašća. 

Teško je zamisliti sve Satanine tajne mreže i lukave borbe protiv blaženog Simona, koji 
junački odnošaše pobede nad Satanom i svima mračnim poduhvatima njegovim. Od 
mnogih takvih slučajeva spomenućemo nekoliko. 

Jedne noći svetitelj beše na molitvi, i odjednom pojavi se pred njim demon u vidu 
strašnoga zmaja. Razjagšvši čeljusti, on htede da proguta prepodobnog; ali nemajući 
pristanak neba na to, on ga ne mogade umrtviti, mada jednim udarcem svoga repa tresnu 
prepodobnoga o zemlju tako silno, da ovaj jedva prikupi snage da zapeva s prorokom: 
Navališe na me zlikovci da pojedu telo moje (Psal. 26, 2); a ja sam kao čovek koji ne čuje, i 
kao nem koji ne otvara usta svoja (Psal. 37, 14). Međutim strašni zmaj ne prestajaše da ga 
bije svojim repom, sa namerom da ga toliko zaplaši, da prepodobni od straha bar pobegne 
iz pustinje, kada već nije imao od Boga dopuštenje da ga ubije. Ali to ne uplaši 
prepodobnoga. Naprotiv, iako je osećao bolove, prepodobni molitveno zavapi k Bogu i 
protivstavi Satani ime Gospoda Savaota, i zmaj iščeze kao dim ispred njegovih očiju. I tek 
što iščeze demon, tiha božanska svetlost se razli po pećini, zamirisa rajski miris, srce 
svetog Simona ispuni se radošću i mirom, i on ču glas s neba: ʺNe boj se i budi hrabar, 
poslušni i verni slugo Sina moga!ʺ 

Tako, blaženi Simon ostade u pećini i provede u njoj mnogo godina, ne obazirući se na 
neprestanu borbu sa nevidljivim vragom svoga spasenja i na tešku oskudicu sa spoljašnje 
strane. Međutim, doznavši za njegov strogi život, mnogi inoci Svete Gore počeše dolaziti k 
njemu, i dobijahu od njega veoma korisne savete po svoju dušu. Ujedno s tim on se 
udostoji od Gospoda dara prozorljivosti i predznanja. Ali posete od strane bratije počeše 
smetati usamljeničkom tihovanju prepodobnoga, i on namisli da odatle pređe u još 
zabačenije i nepristupačnije mesto. Međutim Bog, koji promišlja i stara se o spasenju svih i 
svakoga, omete prepodobnoga u tome, i to na sledeći način. 

Jedne noći, stojeći na molitvi, prepodobni vide pećinu svoju obasjanu božanskom 
svetlošću; neiskazani miomir razlivaše se oko njega, i ču se s neba glas k njemu: ʺSimone, 
Simone, verni prijatelju i služitelju Sina moga! ne udaljavaj se odavde, ja sam odlučila da 
proslavim ovo mesto; ti ćeš za njega biti svetlost, i ime tvoje biće slavnoʺ. 

Spočetka prepodobni Simon ne pokloni vere ovome vićenju, bojeći se da to nije neka 
zamka nečastivoga, koji se ume pretvarati i u anćela svetla. Zato on ne prestajaše misliti 
kuda bi se udaljio na što usamljeničkije molitveno življenje isposničko. 

Jedne noći pred Božić prepodobni izađe pred pešteru, i vide ovo: s neba se spusti jedna 
zvezda i stade nad stenom, gde kasnije on podiže česni manastir. ‐ Ovo viđenje ponovi se 
nekoliko noći uzastopce. Međutim prepodobni Simon se ipak pribojavaše da to nije neka 
vražija zamka, i ne pridavaše važnost tome. A kada nastupi Božićna noć, on ponovo vide 
sjajnu zvezdu i ču božanstveni glas: ʺSimone! dužan si da ovde osnuješ monaško 
opštežiće. Ostavi svoju sumnju, ja lično biću ti pomoćnica. Inače, za svoje neverje bićeš 
kažnjen!ʺ ‐ Ovaj glas ču on triput. I u tom času, kako on kasnije kazivaše učenicima svojim, 
on se kao obrete u Vitlejemu Judejskom na mestu pastira i čuje slatke zvuke angelskog 
pojanja: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja! ‐ Ne bojte se, jer 
gle, javljam vam veliku radost koja će biti svima ljudima (Lk. 2, 14. 10). 

Posle toga, govoraše svetitelj, strah i dvoumljenje ostaviše me, a radost i veselost obuzeše 
moju dušu, i ja s molitvenim trepetom tajanstveno sozercavah Vitlejemske događaje 
ʺvelike tajne pobožnostiʺ = javljenje Boga u telu. 

Tri dana posle Božića k prepodobnome dođoše tri mirjanina, braća po telu, ljudi vrlo 
bogati. Pavši pred noge njegove, oni mu ispovediše sve grehe svoje, pa ga stadoše 
svesrdno moliti da ih primi kod sebe, pošto se slava njegova već beše pronela po 
Makedoniji i Tesaliji. No prepodobni uporno odbijaše da ih primi. Najzad, oni počeše 
preklinjati da ih primi bar na nekoliko dana. 

Ovako usrdno preklinjanje dirnu prepodobnoga, i on ih primi. I posle potrebnog 
iskušeništva on ih obuče u angelski obraz, pa ih na svetoj Liturgiji pričesti Prečistim 
Tajnama.[11] I tada im on, kao svojoj duhovnoj deci, otkri o božanstvenom viđenju koje se 
nekoliko puta ponavljalo nad susednom stenom pećine njegove, moleći ih da o tome ne 
govore nikome dok je on u životu. 

Saslušavši kazivanje prepodobnoga, braća mu s ljubavlju ponudiše svo svoje bogatstvo za 
zidanje i ustrojstvo opštežića. I sa blagoslovom prepodobnoga odmah se dadoše na posao 
oko toga. Materijal bi pripremljen, majstori dovedeni, samo je trebalo odrediti mesto gde 
će se zidati crkva i ostale zgrade. Kada prepodobni Simon ukaza na okomitu stenu kao na 
temelj obitelji, majstori se zaprepastiše, i govorahu mu: Avo, da li se ti šališ ili ozbiljno 
govoriš? Ta pogledaj, ova stena je opasna za nas zidare, a još opasnija za one koji će živeti 
tu. Ti kako hoćeš, no mi smo protiv toga. ‐I dugo se spor vođaše oko toga. 

Prepodobni Simon, videći da ne može ubediti majstore da se zida na mestu gde on 
predlaže, naredi da se postavi trpeza. Za vreme obeda jedan od učenika prepodobnoga 
prinoseći im vino, po zavisti đavoljoj spotače se i sa stene omače u strašnu provaliju držeći 
u jednoj ruci sud sa vinom a u drugoj punu čašu vina. Poraženi ovakim nesrećnim 
slučajem, majstori strogo primetiše prepodobnome: Vidiš, avo, početke ubitačnih 
posledica tvog neopravdanog pothvata! A koliko bi tek sličnih smrtnih slučajeva moglo 
biti kada bismo rešili da ovde zidamo manastir! 

Svetitel. ne odgovori ništa, samo se u srcu svom moljaše Presvetoj Vladičici Bogorodici, da 
se ne postidi on u očekivanju njene pomoći. I gle! O, neiskazanih čudesa Tvojih, Presveta 
Vladičice! i ko može dostojno odati hvalu veličini Tvojoj, Brza Pomoćnice! ‐ Ne prođe ni 
pola sata, a brat koji beše pao u provaliju, pojavi se iz nje sa suprotne strane, 
posredovanjem Presvete Bogorodice; i to se pojavi ne samo zdrav i čitav nego i sa 
nerazbijenom čašom i sa nerazbijenim vinskim sudom u rukama, iz kojih se ne beše 
prosula ni jedna kap vina. Od ovog čuda majstore obuze strah i užas, i oni padoše k 
nogama svetitelju, i moleći ga za oproštaj govorahu: ʺSada nam je jasno, oče, da si ti zaista 
Božji čovekʺ. ‐ I na usrdnu želju i molbu njinu prepodobni ih primi među svoje učenike, i 
uskoro oni biše udostojeni angelskog obraza. I tada, pod neposrednim nadzorom i 
uputstvima prepodobnoga Simona, učenici njegovi, bivši majstori, pristupiše zidanju 
manastira. Ali pošto je trebalo ogroman kamen postaviti u temelj, svetitelj im ukaza na 
jedan takav kamen u blizini, i naredi im da ga prenesu. No oni, videći da kamen svi skupa 
ne samo ne mogu preneti nego ni s mesta pomaknuti, stojahu u nedoumici, ne znajući šta 
da rade. Videći to, svetitelj priđe kamenu, oseni ga životvornim znakom krsta, podiže ga 
bez ičije pomoći na svoja leća, prenese ga i spusti na mesto gde je trebalo. Na taj način on 
na delu pokaza istinitost reči, izgovorenih Gospodom apostolima: Zaista, zaista vam 
kažem, ako imate veru koliko zrno goruščino, i rečete gori ovoj: digni se i baci se u more, 
biće tako (Mt. 17, 20; 21, 21; Mk. 11, 23; Lk. 17, 6). 

Kada bi ustrojen manastir, kome prepodobni dade ime Vitlejem zbog javivše se 
zvezde,[12] i bratstvo se umnoži, jednom se pojaviše u manastirskom pristaništu saraceni 
pljačkaši s namerom da opljačkaju manastir. Znajući to, svetitelj se u pratnji nekolicine 
svojih učenika spusti u pristanište i podnese saracenima hleb i voće. Saraceni primiše to, 
ali želeći da se dokopaju manastirske riznice, oni zahtevahu od prepodobnoga da im 
pokaže starešinu manastira. Svetitelj im krotko odgovori da je on starešina, i da u njih 
ništa nema sem podnesenih im darova. Nezadovoljni odgovorom, razbojnici se kao divlje 
zveri baciše na svetitelja, pri čemu jedan od njih poteže mač da ga ubije. No ruka mu se 
odjednom osuši, a ostali saraceni oslepeše. 

Urazumljeni takim nebeskim gnjevom, zločinci u jedan glas povikaše: ʺAlah, Alah!ʺ i 
gušeći se u suzama, smireno moljahu svetitelja da ih isceli. ʺSmiluj se na nas, avoʺ, 
vapijahu oni, ʺ i isceli nas; a mi ti dajemo reč da ćemo postati hrišćaniʺ. ‐ Nezlobivi starac, 
učenik nezlobivog Učitelja Hrista, dirnut nevoljom svojih neprijatelja, posla jednog 
učenika po jelej iz kandila što je pred Spasiteljem, pomoli se za njih, zatim krstoliko 
pomaza oči saracenima i sasušenu ruku njihovog druga, i svi se odmah isceliše. Poraženi 
čudom isceljenja, oni ne samo primiše sveto krštenje, nego i ostadoše u manastiru, i 
zamonašiše se. 

Najzad divni Simon stiže u duboku starost; i bi mu otkriveno vreme i čas odlaska ka 
Gospodu. Dozvavši svoje učenike, oprosti se sa njima, i ostavi im ovako zaveštanje. ʺBraćo 
moja i čeda mila o Gospodu, evo odlazim od vas; no vi ne tugujte zbog toga, jer ćemo se 
svi uskoro opet videti. Ako dobijem slobodu pred Gospodom, onda ću vas svagda 
posećivati i čuvati od svakog iskušenja vidljivog i nevidljivog. Razume se, pod uslovom 
da i vi držite ustav opštežića, redovna crkvena bogosluženja, i sve čemu sam vas naučio 
rečju i delom. Ne ljubite privremeno bogatstvo; begajte od sujete; ne podajte se 
sablaznima! Budite miroljubivi, gostoljubivi; praznike svetkujte duhovno, a ne po svetski, 
tojest ne bavite se u takve dane praznoslovljem, šalama i smehom; praznik je osvećenje i 
prosvećenje duše, a to se postiže molčanijem, molitvom i čitanjem sveštenih knjiga. Na 
bogosluženju pevajte s pobožnim strahopoštovanjem, a ne s nehatom i derući se. Igumana 
ljubite od duše. Ako se toga držite i posle moje smrti, kao što ste se držali za moga života, 
onda ću ja svagda biti s vama duhom. U protivnom, odgovaraćete na Strašnom i 
sveopštem suduʺ. 

Dok svetitelj govoraše ovu pouku, bratija i učenici neutešno plakahu zbog rastanka s njim. 
Naposletku, pomolivši se za njih Bogu, u Presvetoj Trojici slavljenome, da ih i posle 
njegove smrti sačuva pod zaštitom Bogomatere i svih Svetih, blaženi utonu u ćutanje, i 
naredne noći predade svoju svetu dušu Bogu. To bi 28. decembra 1257. godine. Sutradan 
izjutra lice preminulog pravednika zasija divnom svetlošću, u prisustvu svega bratstva. 
Izvršivši opelo nad prepodobnim, oni ga s molitvenim strahopoštovanjem i suzama 
spustiše u grob. 

Red je da spomenemo i neka posmrtna čudesa blaženog oca našeg Simona, da bismo znali 
kavu slobodu ima on pred Gospodom. 

Jedan od bratije sveštene obitelji prepodobnog oca našeg Simona, nalazeći se pod uticajem 
satanskog iskušenja, grđaše podvižnika Hristovog i ne priznavaše ga za sveca, i nije hteo 
da sa ostalima praznuje godišnji spomen njegov. I jednom, kada svi oci vršahu bdenije 
prepodobnome, ovaj nesrećni brat, vitlan sumnjom i neverovanjem u svetost blaženog oca 
Simona, izađe iz crkve, ode u svoju keliju, i leže da spava. Tada se njemu javi u snu 
prepodobni Simon, sav obasjan munjelikom svetlošću, praćen dvojicom svojih učenika, i 
reče mu: ʺZar se tebi, nesrećniče, ne sviđa slava kojom me proslavi Bog?ʺ ‐ Rekavši to, 
prepodobni dade znak učenicima koji behu u njegovoj pratnji, te ovi položiše hulnika 
ničice na zemlju, i prepodobni ga nekoliko puta udari štapom po petama, tako da se ovaj 
nesrećnik probudi od bola i bezmernog straha. Probudi se i vide da su mu noge otečene. 
Obuzet izuzetnim užasom, on odmah ode u crkvu, pade igumanu pred noge, i ispovedi 
mu sve svoje grehe prema prepodobnome. Zatim, obraćajući se bratiji, on reče: ʺOprostite 
mi, oci! sada sam se ubedio da je prepodobni otac naš Simon divno proslavljen Bogom. 
Odsada i ja verujem i klanjam se njemu kao jednome od drevnih svetitelja, kakvi behu: 
Antonije, Jevtimije, Sava Osvećeni i ostaliʺ. Zatim povisivši glas, on uskliknu pred ikonom 
prepodobnog Simona: ʺBlagodarim ti, ugodniče Božji, što me izbavi od demonskog 
iskušenja, nasilja i pogibli!ʺ ‐ I tada on, lijući suze, usred crkve ispriča svemu bratstvu o 
javljenju prepodobnoga u nebeskoj slavi, I svi oni proslaviše Boga, koji ne želi smrti 
grešniku, nego da se obrati i živ bude. 
Drugi brat u obitelji prepodobnoga dugo se boraše sa demonom bluda. Ali nemajući snage 
da istraje u podvigu, on s molitvenim strahopoštovanjem pade pred svetu ikonu 
prepodobnoga oca Simona, i sa suzama ga moli da ga izbavi od ovog iskušenja. Posle toga, 
pomazavši se jelejem iz kandila koje je tiho gorelo pred ikonom prepodobnoga, on se 
potpuno oslobodi od prljavih demonskih i nečistih uzbuđenja tela. 

Jednom, prilikom praznovanja godišnjeg spomena svetiteljevog, u toku velikog večernja 
uđe u crkvu neki monah Sava, iz obitelji svetoga Dionisija na Olimpu, i priđe svetoj ikoni 
prepodobnoga oca Simona da je celiva. Ali, videvši da je ikona vrlo mala, on se uvredi i 
reče: ʺNeću da se klanjam takvoj ikoniʺ. Razume se, ovo on učini iz neznanja a ne iz nekog 
omalovažavanja svetitelja. I prepodobni otac naš Simon ispravi ovoga brata na sledeći 
način. Kada ovaj monah ode iz crkve u keliju, datu mu za odmaranje, on zaspa. I vidi u 
snu: krov na keliji se otvori, i strašni zmaj, koji plamenom disaše a dimom i smradom 
odisaše, razjapi čeljusti da ga proguta. Pri tom zmaj progovori čovečanskim glasom i reče: 
ʺTebi se ne sviđa mala ikona svetiteljeva; i ti si s negodovanjem izašao iz crkve ne 
sačekavši kraj službe. Znaj dakle, ti si moj, ja ću te progutatiʺ. Rekavši to, zmaj se s 
užasnom hukom baci na njega. Nesrećni Sava, van sebe od straha i užasa, zavapi: 
ʺPrepodobni Simone, pomozi mi!ʺ ‐ i tog trenutka se probudi, i preplašen pohita u crkvu, 
pade na kolena pred ikonu prepodobnoga, i s ljubavlju je celiva nekoliko puta. Prisutni se 
začudiše promeni ovoga brata, jer mu lice beše bledo kao u mrtvaca. Tada on ispriča 
svima kako zbog neznanja nastrada od Satane. Pritom jedan od staraca primeti: ʺMala 
ikona, brate moj, za toplu veru i pobožnost, za čist um i neporočno telo, ničim se ne 
razlikuje od velike. Zato pazi: ukazuj dostojno poštovanje svetiteljima i sveštenim 
ikonama njihovim, pa bile one male ili velikeʺ. ‐ Ispravljen na taj način, brat uznese slavu 
Bogu i blagodarnost prepodobnome. 

Takvi su podvizi i čudesa prepodobnog oca našeg Simona. Molitvama njegovim neka 
Gospod i nas udostoji carstva Svoga večnoga. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

DOMNE 

  

POSTRADALA za Gospoda Hrista posečena mačem.[13]  

  

  
SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

INDISA 

  

POSTRADAO za Gospoda Hrista bačen u more.[14]  

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

GORGONIJA i PETRA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda bačeni u more.[15] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ZINONA 

  

POSTRADAO za Gospoda mačem posečen.[16] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

MARDONIJA, DOROTEJA, TEOFILA i MIGDONIJA[17] 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista umoreni na razne načine. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 
GLIKERIJA 

  

SVETI Glikerije prezviter postrada za Gospoda u ognju spaljen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

SEKUNDA 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

PLUTODORA 

  

HRABRO postradao za Gospoda svoga. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

IGNjATIJA LOMSKOG 

  

PREPODOBNI Ignjatije počeo se podvizavati kao monah u Kirilovom Bjelozerskom 
manastiru. Zatim na pedeset vrsta od grada Lomska on ustroji Spasku pustinju. Ali voleći 
usamljenost, prepodobni Ignjatije se udalji odatle na obalu reke Sare u Vadožku oblast. Za 
revnitelje monaškog života koji se i tu stekoše oko prepodobnog Ignjatija, prepodobni 
podiže crkvu u čast Pokrova Presvete Bogorodice i osnova Bogorodičin manastir. Prestavi 
se prepodobni 1592. godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi Vjadožske pustinje. 

  
  

SPOMEN SVETE 

PETROSILE (ili PETRONILE) 

  

PRVO ime se pominje pod današnjim datumom (28. decembra), a drugo pod 31. majem, 
prema sinaksaru Sofronija Evstratijadisa. Ova svetiteljka se navodi kao kći svetog apostola 
Petra. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VAVILE 

  

RODOM iz Tarsa Kilikijskog; savremenik prepodobnog Jovana Mosha; u miru skončao. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Maksimijan II Galerije ‐ zet i savladar Rimskog cara Dioklecijana; kasnije njegov 
naslednih (od 305‐311. god). 

2. Oglašenjem se nazivalo prethodno ispitivanje onih koji su se pripremali za sveto 
krštenje i njihovo obučavanje istinama vere. Ono je trajalo od četrdeset dana do tri 
godine; a nekada se, prema prilikama skraćivalo na nekoliko dana. 

3. Mt. 5, 15; 13, 44. 

4. Kod hrišćana prvih vekova bio je običaj da se svaki dan pričešćuju Svetim Tajnama. 
Ali pošto ponekad nije bilo moguće služiti svetu liturpiju svaki dan, to su Svete 
Tajne davane vernima da ih nose kući, i čuvaju u sveštenim sasudima. 
 5. Sravni: Psal. 144, 16. 

6. Spomen svetog sveštenomučenika Antima, episkopa Nikomidijskog, Crkva 
praznuje 3. septembra. 

7. Klavdiopolj ‐ grad u Maloazijskoj oblasti Kilikiji. 

8. To je bilo 303. godine. 

9. Cerera ili Demetra ‐ grčko‐rimska boginja zemljoradnje i plodnosti. Vrlo 
rasprostranjena praznovanja njenih praznika odlikovala se razvratom. 

10. Mošti svetog mučenika Gorgonija biše docnije prenesene u Rim. 

11. Iz ovoga se vidi da je prepodobni bio jerej. 

12. Manastir Simonopetra posvećen je Rođenju Hristovom. Kasnije je bio sagoreo, ali je 
blagodareći moštima Sv. Marije Magdaline, koje su u njemu, opet obnovljen. 

13. Vidi o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika 
Nikomidijskih. 

14. Vidi o njemu pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika 
Nikomidijskih. 

15. Vidi o njima pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika 
Nikomidijskih. 

16. Vidi o njemu pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika 
Nikomidijskih. 

17. Vidi o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika 
Nikomidijskih.idi o njima takođe tamo.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
29. DECEMBAR 
  

  
SPOMEN SVETIH 

ČETRNAEST HILjADA MLADENACA VITLEJEMSKIH 

  

VIDEVŠI da su ga mudraci ismejali, Irod se veoma razjari (Mt. 2, 16). A na koga se on 
razjari? S jedne strane na mudrace koji ga izigraše, a s druge ‐ na novorođenog Cara 
Judejskog. Na mudrace se on gnjevljaše što se oni ne vratiše k njemu i ne obavestiše ga o 
Detetu; a na Hrista se gnjevljaše iz straha da mu On ne uzme carstvo; jer ne znajući da 
Hristovo carstvo ʺnije od ovoga svetaʺ (Jn. 18, 36), Irod smatraše da će Hristos carovati 
zemaljskim carstvom. 

Šta dakle uradi bedni Irod ne mogući odmazditi mudracima, jer oni već behu otišli, ni 
ubiti Hrista, jer se ne mogaše pronaći? On izli svoj gnjev na nevinu decu. Kao što ljuti zver 
kada ga rane, ne gleda na onoga koji ga je ranio, već kidiše na ono što mu se nađe pred 
očima, pa to zgrabi, čerupa i kida kao da je glavom onaj koji ga je ranio; tako i Irod, mučen 
gnjevom i ne nalazeći vinovnike svoga gnjeva, ustremi jarost svoju na nevinu dečicu koja 
mu ničim ne behu skrivila. On posla, kao u rat, naoružane vojnike te pobiše svu decu u 
Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i ispod, po vremenu koje je dobro 
doznao od mudraca (Mt. 2, 16). Jer Irod, po kazivanju mudraca, pamćaše vreme kada se 
pojavila zvezda. A i po tumačenju svetog Zlatousta i svetog Teofilakta zvezda se pojavila 
još pre Rođenja Hristova. A za koliko vreme pre Rođenja? Ako se ona pojavila u sam čas 
Blagovesti, onda od Blagovesti Presvete Bogorodice do Rođenja Hristova prošlo je devet 
meseci. Mudraci pak dođoše u Jerusalim na sam dan Rođenja Hristova i pokloniše se 
Hristu u Vitlejemu pa drugim putem otidoše u zemlju svoju. Zato Irod nije odmah saznao 
da su ga mudraci izigrali, nego je spočetka smatrao da oni nisu našli traženo dete, pa 
postidevši se svoje greške, ne usudiše se da mu se jave, već postiđeni otidoše tajno u 
zemlju svoju. 

Zatim nakon četrdeset dana, odigra se u hramu Solomonovom slavni događaj: starac 
Simeon i proročica Ana[1] sretoše tamo Božanstveno Detence, doneseno Bogomaterom u 
dan očišćenja,[2] i svedočiše o Hristu, i javno blagovestiše mnogo narodu o Njemu. Glas o 
svemu što se dogodilo u hramu u dan Sretenja Gospodnja pronese se po svemu 
Jerusalimu, a stiže i do cara. Tada Irodu bi jasno, da to zaista i jeste traženo Dete, i da su 
istinite reči mudraca o novorođenom Caru, koga su oni našli u Vitlejemu, ali se nisu vratili 
k Irodu, prezrevši njegovu vlast. 

To strahovito razjari bezakonog Iroda. I on se odmah svom dušom dade na posao: da 
pomoću raznih tajnih i lukavih sredstava pronađe to Detence. Ali mu sve to bi uzalud, 
pošto Josif pobeže s Detetom u Egipat odmah posle viđenja koje imade u snu. Čitavu 
godinu tragaše Irod za Hristom. Posle toga Irodu je valjalo zbog nekog posla otputovati u 
Rim k ćesaru. I Irod se silno uznemiri što još ne beše pronašao traženo Dete, jer se bojao da 
se u njegovom odsustvu ne pronađe i ne proslavi u narodu novi car, i ne oduzme od njega 
Judejsko carstvo. Sa tog razloga on odmah donese odluku u umu svom: da pobije svu 
decu Vitlejemsku, eda bi na taj način ubio s njima i novorođenog cara. 

I taj bezakoni pokolj dece bi izvršen na godinu dana po Rođenju Hristovom, dvadeset 
devetog decembra. Tog dana Crkva svetkuje i spomen njihov. A tada, od pojave zvezde 
već beše prošlo godina i devet meseci. Što pak Irod pobi svu decu od dve godine i ispod 
dve godine, on to učini iz straha i radi veće sigurnosti. O tome sveti Zlatoust kaže: ʺNe 
čudi se što Irod naredi da ubijaju decu od dve godine i ispod dve godine. Mučitelj to učini, 
jer se u njemu sastadoše strah i jarost. Zbog toga Irod postade vrlo oprezan, i od velikog 
straha on osudi na pogibao i stariju dečicuʺ. ‐ Sa tim se slaže i Jevtimije Zigaben, koji kaže: 
ʺIrod je smatrao da se zvezda nije odmah pokazala mudracima, nego da se Dete rodilo 
mnogo pre njene pojave. Stoga on radi veće sigurnosti i naredi da se pobiju deca od dve 
godine nanižeʺ.[3] 

Decu Vitlejemsku ubijahu na razne načine: jedne ubijahu mačem, druge razbijahu o 
kamenje i stenje, neke udarahu o zemlju i nogama gažahu, neke rukama zadavljahu, neke 
raskidahu i rastrzahu, neke probadahu, neke napola rasecahu. Majke gorko ridahu; 
njihova kuknjava dosezaše do neba; one čupahu kose, razdirahu odeću na sebi, kidahu 
sebe; i ispuniše se reči proroka Jeremije: Glas u Rami ču se, naricanje i plač veliki; Rahila 
plače za decom svojom, i neće da se uteši, jer ih nema (Jerem.31, 15 = Mt. 2, 18). Rama beše 
grad na brežuljku, u predelima plemena Venijaminova. Rahilom pak neki nazivahu 
Vitlejem zato što u njemu beše pogrebena Rahila, supruga patrijarha Jakova, majka 
Venijaminova. Zbog groba dakle Rahilina, i Vitlejem bi nazvan Rahila. I kada u Rahili, 
tojest u Vitlejemu ubijahu decu, tada se u gradu Rami, koji se nalažaše ne mnogo daleko 
od Vitlejema, ču glas plača, ridanja i velikog jaukanja matera koje plakahu za svojom 
pobijenom decom. Plač taj unekoliko opisuju dva sveta Jovana: Zlatoust i Damaskin. Sveti 
Zlatoust ovako veli: Videći to, majke pitahu ubice: ʺZašto ubijate našu decu? Kakvu 
nepravdu učiniše ona caru ili vama?ʺ I ne beše nikoga da im odgovori zbog čega se vrši 
ovaj iznenadni pokolj; ne beše nikoga da ih uteši u njihovom velikom bolu A one vapajno 
govorahu k vojnicima: Smilujte se na nas, o ljudi! smilujte se na nas! Eda li vi nemate 
majke? Zar ne znate ljubav materinsku? Nemate li supruge? Zar vi niste bili ljubljeni od 
svojih majki? Zar se ne bojite da se i vašoj deci ne desi ovako nešto? Sažalite se na nas, o 
ljudi! Ne lišavajte nas dece naše, nego prvo nas poubijajte, jer ne možemo da podnesemo 
smrt dece naše! Hajde, probadajte nas! Ako su vam deca naša učinila kakvo zlo, neka onda 
i mi zajedno s njima primimo smrt! 

Tako naricahu one u silnom bolu svom; i izbezumljene od tuge i žalosti, zaboravivši stid, 
one razdirahu na sebi haljine svoje, od silnoga jada obnaživahu prsi svoje i kamenjem 
bijahu sebe u prsa, grebahu lica svoja, čupahu kose sebi, prizivahu nebo za svedoka, 
vapijući k Bogu: O, Vladatelju naš, Gospode! Šta znači ova velika svirepost cara? On ustaje 
na Tvoje stvorenje: Ti si stvorio, a on ubija! Ti si nam darovao decu, a on ih otima od nas! 
Zašto smo mi rodile decu na svet, kada se naša dečica podvrgavaju tako gorkoj smrti? 

Sveti pak Jovan Damaskin ovako govori o tom plaču: Majke koje silne bolove i muke 
pretrpeše pri rađanju svoje dece, sada seđahu kraj leševa poubijane dečice svoje; s 
raspletenim kosama, podižući ruke k nebu, kose čupajući, glave svoje pepelom posipajući, 
nebo za svedoka prizivajući, u suzama se kupajući, one odsutnome caru Irodu govorahu 
kao prisutnome: Šta znači ova nova naredba tvoja, care, protivu nas? Zar ti nisi otac tvojoj 
deci? Zar ti ne znaš kolika je ljubav roditeljska prema deci? Da li te zvezda ozlojedi? Zašto 
onda strelama svojim ne gađaš nebo, nego sasušuješ mleko u grudima našim? Mudraci li ti 
učiniše zlo? Zašto onda ne kreneš u rat protiv Persije, nego Vitlejem lišavaš dece? Ako se 
rodio novi car, i ti si o njemu saznao iz knjiga, onda uhvati Gavrila i posadi ga u tamnicu! 

Uskoro posle pokolja svete dece, čiji broj iznošaše četrnaest hiljada, kazna Božija postiže i 
samog ubicu, cara Iroda. Gorak beše kraj njegovog života. O tome sveti Teofilakt priča 
ovo: Irod se poče sav tresti, noge mu otekoše, donji deo tela mu se zagnoji i ucrvlja, iz 
gnoja crvi potekoše, nos mu se zatvori, sve se na njemu raspadaše, smrad nepodnosivi 
rasprostiraše se iz njega, i grozni car u najstrašnijim mukama izvrže nečovečnu dušu 
svoju. A pred sam izdisaj zli car predade smrti mnoštvo znatnih i uglednih građana 
Jerusalimskih. Tako on pogubi poglavara svešteničkog Hirkana, i sve glavare svešteničke i 
starešine narodne, koje ranije pitaše: ʺGde će se roditi Hristos?ʺ i koji mu odgovoriše: ʺU 
Vitlejemu Judejskomeʺ. 

Sve njih Irod pogubi mačem. A to bi pravedni sud Božiji, te oni zajedno s Irodom skončaše 
u žestokim mukama, kao što Angeo izvesti o tome Josifa u Egiptu: ʺIzumreše oni koji su 
tražili dušu detinjuʺ. Očigledno, tražio je ne samo Irod nego i svi savetnici njegovi, glavari 
sveštenički i književnici. Stoga i umre ne jedan Irod nego i svi koji su zajedno s njim tražili 
dušu Deteta. Irod bi ubijen Bogom, a oni biše pobijeni od Iroda. Jer kome saosećahu, od 
njega i primiše opaku smrt. A da su svi oni smerali ubiti Hrista i u tome bili saglasni s 
Irodom, vidi se iz ovoga: kada skonča pravedni starac Simeon Bogoprimac koji izreče 
svedočanstvo o Hristu u hramu pred svim narodom, oni ga onda zbog toga ne udostojiše 
dostojnog pogreba, koji je dolikovao tako svetom čoveku, premudrom učitelju, 
prozorljivom proroku i od svih cenjenom starcu. Isto tako oni predadoše na smrt i svetog 
proroka Zahariju zato što On Prečistu Djevu, koja sa Mladencem dođe u hram radi 
očišćenja, postavi na mestu za devojke, gde udatim ženama nije dolikovalo stajati. O tome 
spominju sveti Grigorije Niski, Kiril Aleksandrijski, i Andrej Kritski. ‐ Kada to videše 
književnici i fariseji, oni počeše negodovati; Zaharija im se usprotivi dokazujući da je ova 
Mati i posle porođaja ostala čista Djeva. A kad oii izraziše svoje neverovanje u to, svetitelj 
im onda obrazloži da je ljudska priroda sa svakim stvorenjem potčinjena Tvorcu svome i 
da je u Njegovoj svemoćnoj volji ustrojavati tvar Svoju i učiniti da Djeva rodi, i po 
porođaju ostane Djeva. Sa tog razloga ‐ govoraše on ‐, ja i ovu Mater pustih na mesto za 
devojke, pošto je istinita Djeva. 
Književnici se zbog toga razjariše u srcima svojim na Zahariju kao na otvorenog 
zakonoprestupnika, i razdirani zavišću gnjevljahu se na njega za dve stvari: prvo, što 
Mater Mladenca on postavi na mestu za devojke, a drugo ‐ što se takva svedočanstva 
izgovarahu o Mladencu. To svoje neraspoloženje oni Ne utajiše ni pred Irodom, nego ga 
otkriše pred njim. No u to vreme Josif sa Marijom pobeže u Egipat; i njihovo traganje za 
Detetom ostade bez uspeha. I od toga vremena književnici behu silno kivni na svetog 
Zahariju, a ujedno i na starca Simeona. A kad uskoro posle toga Simeon skonča, oni ga ne 
udostojiše doličnog pogreba. Zaharija pak docnije, na njihove molbe, bi od strane Iroda 
osuđen na smrt. U vreme pokolja Vitlejemske dece sveti Zaharija bi ubijen između hrama i 
oltara zato što ne predade sina svog Jovana da ga pogube. 

Tako se književnici i fariseji osvetiše svetom Zahariji za njegovo svedočanstvo o Prečistoj 
Djevi i što je u hramu postavi na mestu za devojke. No uskoro zatim i oni sami biše ubijeni 
od svoga cara Iroda. Kakvom su merom merili, onakvom im bi odmereno. Odvojeno od 
njih Irod poseče i sedamdeset najmudrijih ljudi koji su sačinjavali Sinedrion.[4] Samo 
jednoga od njih on ostavi živa, ali naredi da i njega oslepe. 

U to vreme behu u Jerusalimu dva vrlo mudra, čuvena i voljena učitelja: Juda, zvani 
Avrifej, i Matej Garguloti. Njih Irod, zajedno sa nekim prijateljima njihovim, žive spali. No 
pre toga Irod se zverski okomi na svoj sopstveni dom: ubi svoga brata Ferora, sestru 
Salomiju i muža njenog iz kolena Davidova, ženu svoju Marijamnu takođe iz kolena 
Davidova,[5] rođenog od nje sina svoga Antipatra, zatim još dva sina svoja: Aristovula i 
Aleksandra; i mnoge druge bez ikakve krivice predade na smrt. Najzad, nalazeći se na 
izdisaju, on se seti , da ima u tamnici mnogo zatvorenih Jevreja, i ostavi zaveštanje svojim 
najodanijim vojnicima: da čim on izdahne, oni smesta pobiju te sužnje, da se Jevreji ne bi 
obradovali njegovoj smrti, nego da bi usplakali gledajući tolike ljude svoje pobijene. 

Tako zlotvor pogibe zlom smrću, pogubivši mnoge zajedno sa sobom. I odseli se u pakao 
sa svojim jednomišljenicima. Sveta pak deca Vitlejemska, pobijena za Hrista, nastanjena su 
sa angelima na nebu, jer je carstvo nebesko zaista takove dečice,[6] o Hristu Isusu 
Gospodu našem, kome slava vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

MARKELA 

igumana ʺObitelji neuspavljivihʺ 

  
PREPODOBNI Markel beše rodom iz Sirijskog grada Apamije, iz čuvene i bogate 
hrišćanske porodice. Izgubivši roditelje još u mladosti svojoj, on ode u Veliku Antiohiju 
Na nauku. Tamo on brzo i odlično izuči svetovne nauke; ali se u njemu rasplamti želja da 
izuči i unutrašnju duhovnu filosofiju, duhovnu mudrost. Zbog toga on donese odluku da 
otputuje u Efes, pošto je slušao da tamo ima vrlo mnogo ljudi savršenih u vrlinama. 
Otišavši iz Antiohije, on pre svega razdade siromasima svo svoje ogromno imanje koje mu 
u Apamiji beše ostalo u nasleđe od roditelja. I prezrevši sve što je u svetu, on ubrzo 
otputova u Efes. 

U Efesu Markel se nastani kod jednog pobožnog čoveka, i poče se podvizavati u vrlinama 
pod rukovodstvom sluge Božijeg Promota, koji beše dostigao toliko duhovno savršenstvo, 
da je kroz zatvorena vrata ulazio u hramove Gospodnje na noćne molitve. Gledajući na 
vrlinski život njegov i drugih svetih muževa Efeskih, blaženi Markel sabiraše sebi veliku 
duhovnu korist. Kao pletući sebi venac od raZnih cvetova, on se poučavaše raznim 
vrlinama, imajući pred sobom raznovrsne obrasce bogougodnog življenja. U 
dobrovoljnom siromaštvu živeći, on trudom ruku svojih zarađivaše ono što mu beše 
potrebno za održavanje tela. Imajući lep rukopis, on sve noći provođaše u molitvi, a dane 
u prepisivanju knjiga. Te knjige on prodavaše po pravičnoj ceni, pa deo dobijenog novca 
upotrebljavaše na svoje potrebe, a ostalo razdavaše ništima. Takvi behu početci njegovog 
vrlinskog življenja. 

Čuvši zatim da u Vizantiji živi neki ava Aleksandar,[7] premudar i veliki u delu i reči, 
sposoban da mnoge privede k spasenju, Markel ostavi Efes i pohita k njemu. U to vreme 
božanstveni Aleksandar obitavaše sa svojom bratijom pri crkvi svetoga Mine; kasnije pak 
on podiže na morskoj obali znameniti manastir, u kome zavede novi ustav koji 
propisivaše da se Bog dan i noć slavi neprekidnim psalmopojanjem: bratija su pevali u 
crkvi smenjujući se po određenom broju časova. Doputovavši u Vizantiju, Markel se 
upozna sa jednim monahom te obitelji koji se zvao Jakov. Ovaj privede Markela k avi 
Aleksandru. A ava, provideći u njemu blagodat Božiju, obuče ga u monaški čin, i proreče 
o Markelu i Jakovu da će se i jedan i drugi udostojiti mnogih božanskih darova, govoreći: 
ʺAndrija je prvi pošao za Hristom, ali ga je Jovan sustigaoʺ. 

Andrijom on nazva Jakova, a Jovanom Markela, jer vide da obojica podjednako gore 
duhom k Bogu; iako je Jakov, slično apostolu Andriji, prvi uzeo na sebe jaram Hristov, 
onda je Markel, slično apostolu Jovanu, prevazišao njega mnogim darovima. A Markel 
vaistinu beše sličan svetom Jovanu ‐ devstveniku i Bogoslovu, svojim besprekornim 
devstvom i bogonadahnutom premudrošću. Podvizavajući se dosta vremena u toj obitelji, 
Markel steče dar prozorljivosti. I provide da će se učitelj njegov, ava Aleksandar, uskoro 
prestaviti, i da će njemu biti predloženo nastojateljstvo. Markel tajno ode iz manastira, jer 
nije hteo da on, još mlad, gospodari nad starima i da ima potčinjene, voleći da sam bude 
potčinjen. Otišav iz manastira, Markel stade obilaziti okolne pokrajine, posećujući svete 
oce koji se na razne načine podvizavahu, i od svakoga između njih dobijajući posebnu 
korist za sebe. 

U to vreme božanstveni Aleksandar otide ka Gospodu. I sva bratija jednodušno željahu da 
njegovo mesto zauzme Markel, i tugovahu što ga nigde ne mogahu pronaći. Pošto ne 
pronađoše Markela, oni za starešinu obitelji postaviše nekog Jovana, čoveka starog i 
blagorazumnog. Doznavši za taj izbor, prepodobni Markel se odmah vrati u svoju obitelj, i 
sva se bratija radovahu njegovom povratku. A avi Jovanu on beše veoma mio, jer mu beše 
od veoma velike koristi i pomoći, kao desna ruka. 

Posle izvesnog vremena ava Jovan preseli manastir na usamljenije mesto, u Vitiniji,[8] 
prema gradu Sostenu,[9] koje se zvalo Irineum, što znači: ʺmirnoʺ. Jer to mesto, udaljeno 
od narodne vreve i meteža, zaista beše mirno pribežište za monahe. Sa manastirom bi 
prenesen i njegov raniji ustav, propisan prepodobnim Aleksandrom, koji naređivaše bratiji 
da u smenama danju i noću slavoslove u crkvi Boga. Zbog toga se manastir i nazvao 
ʺObitelj neuspavljivihʺ. Svo ustrojstvo na novom mestu i brige o manastiru biše povereni 
Markelu, kao čoveku vernom u svemu i iskusnom u svakom poslu. Njemu se uskoro 
imala poveriti i sama uprava nad manastirom, što on i sam provide svojim prozorljivim 
očima, a što i drugima bi otkriveno Bogom. Tako, iguman jednog tamošnjeg obližnjeg 
manastira, po imenu Makedonije, čovek prozorljiv, proreče prepodobnom Markelu, da će 
biti ne samo pastir slovesnoga stada nego da će i ime njegovo postati slavno po svoj zemlji 
zbog velikih vrlina njegovih i svetosti. Pritom govoraše: ʺMnogi će jelini i varvari, naučeni 
njime, ostaviti pradedovske zablude i obratiti se k Bogu, i Bog će se proslaviti preko 
njegaʺ. 

Prepodobni Markel beše toliko smiren, da se nije libio pasti manastirsku magarad, i bratija 
ga jedva umoliše da prestane pasti beslovesnu stoku on, koji je dostojan biti pastir 
slovesnome stadu. 

No ne prođe mnogo vremena i ava Jovan otide ka Gospodu, i blaženi Markel bi postavljen 
za igumana obitelji Neuspavljivih. I beše on veoma milostiv prema ništima, hraneći svaki 
dan mnoštvo gladnih. I Bog pomagaše njegovom dobrom služenju: jer kao što On nekada 
umnoži pet hlebova i dve ribe te nahrani pet hiljada ljudi (Mt. 14, 16‐21), tako i u obitelji 
Markelovoj mala količina hrane se nevidljivo i čudesno umnožavaše, te je bilo dovoljno ne 
samo za bratiju nego i za svakodnevno ishranjivanje mnoštva ništih i stranaca, kao što će 
se videti iz daljeg kazivanja. 

Slovesno stado prepodobnog Markela se uveličavaše, i broj bratije svakodnevno rastijaše. 
Za tako veliki broj duhovnih ljudi, koji se sabraše oko prepodobnog Markela zbog 
njegovih vrlina, behu potrebne veće stambene prostorije, veći hram za molitvu, veće zalihe 
hrane i drugih potreba neophodnih za čovečiji život; a blaženi Markel u to vreme ove beše 
utrošio Na ishranjivanje ništih. Međutim Bog, na koga prepodobni beše položio svu svoju 
nadu, ne ostavi sluge Svoje i snabde ih potrebnim na sledeći način. 
Bejaše neki čovek po imenu Faretrije koji posedovaše ogromna bogatstva. Zavolevši 
pobožni život, on dođe k prepodobnom Markelu vodeći sa sobom svoja dva sina, dva 
mala dečaka, i moljaše da ga primi za monaha. I pokloni on manastiru sva svoja bogatstva. 
I bi on obučen u monaški čin sa obadva sina svoja. Od poklonjene pak imovine njegove 
najpre bi sazidana nova, kamena crkva, prekrasna i ogromna, zatim sva ograda 
manastirska bi preuređena, i podignuto mnoštvo novih kelija a stare kelije biše 
obnovljene. Pored toga, bi ustrojena i vrlo velika bolnica, takođe i gostoprnjmnica, i ostale 
potrebne zgrade. Hrana, odeća i ostale potrebe biše nabavljene za manastir takođe iz 
sredstava poklonjenih Faretrijem. Tako Bog Promislitelj dodade sve ovo onima koji ištu 
najpre carstva Božijega i pravde njegove (Mt. 6, 33). 

Slava o prepodobnom Markelu i o ustanovljenom u njegovoj obitelji neprestanom 
slavoslovljenju Boga raznese se na sve strane. I mnogi se ugledahu na taj ustav, i uvođahu 
ga u svoje manastire, uzimajući sebi nastavnike od prepodobnoga. I kao što iz Edema 
isticahu reke,[10] tako i iz obitelji Markelove izlažahu i rasprostirahu se po svima 
manastirima, što behu u raznim zemljama i gradovima, ustavi i običaji monaškoga života i 
neprestanoga crkvenoga bogosluženja. V svakom manastiru igumani behu monasi iz 
obitelji prepodobnoga Markela i svuda se držaše poredak ʺObitelji neuspavljivihʺ, jer 
blaženi Markel beše činonačalnik, arhimandrit, zakonodavac i upravitelj svih tih 
manastira. I po proročanstvu spomenutog Makedonija prozorljivog, mnogi se od jelina i 
varvara, pod rukovodstvom prepodobnoga Markela, obraćahu od zablude neznabožačke 
k istinitome Bogu. I umnožavahu se sve više i više horovi zemnih angela koji dan i noć 
slavoslove Boga. 

No već je vreme da spomenemo i neka čudesa prepodobnoga Markela. 

Neka tri episkopa behu od varvara odvedeni u ropstvo. A kad se oslobođeni ropstva 
vraćahu doma, put ih vođaše pored obitelji prepodobnoga Markela. Oni svratiše k 
prepodobnome. On ih s ljubavlju primi i odmori. A kad se oni spremiše da nastave svoj 
put, prepodobni htede da im kao vrlo ubogim ljudima da nešto za usput. Dozvavši 
ekonoma koji se zvao Julijan, on ga upita koliko u riznici ima para. Ovaj odgovori: Deset 
srebrnika. ‐ Prepodobni onda naredi da se sav taj novac da ubogim episkopima. Ali 
ekonom ode i dade svakome episkopu samo po jedan srebrnik, a ostalo zadrža za 
manastirske potrebe. Providevši to duhom, prepodobni dozva ekonoma i zapovedi mu da 
neizostavno i ostale srebrnike da episkopima. Ekonom ode i dade im još po dva. Tako 
njima dade svega devet srebrnika, a deseti zadrža za prosjake koji su svakodnevno dolazili 
u manastir. 

Posle toga jedan bogoljubiv čovek, pobuđen Duhom, dođe k prepodobnome i dade mu za 
manastirske potrebe devedeset talanta[11] zlata. Prepodobni Markel prizva ekonoma 
Julijana i sa gnjevom izobličavaše njegov tvrdičluk i govoraše: Eto, Bog je hteo da nam 
rukom ovog pobožnog čoveka pošalje sto talanta. Ali pošto si ti, pogazivši moje namere, 
zadržao jedan srebrnik, to nas je naš opšti Promislitelj, koji je hteo da nam stostruko 
uzvrati, lišio deset talanta. ‐ Postiđeni ekonom pade k nogama svetiteljevim moleći za 
oproštaj. 

Prepodobni imađaše i blagodat isceliteljnu. Tako, on jednim dodirom isceli monaha 
Elpidija, koji u ustima imađaše opaku ranu. Isto tako on svojim dodirom isceli monaha 
Stefana koji je silno patio od teške stomačne bolesti i već smatrao da mu više nema života: 
svetitelj ga isceli dodirnuvši mu stomak i kičmu. A kada se razbole spomenuti ekonom 
Julijan, i već beše na samrti, prepodobni mu podari dvostruko isceljenje ‐ duševno i 
telesno: najpre ga usavetova da ne prekršuje zapovesti igumanove i da se ne uzda u 
vremensko bogatstvo nego da se oslanja na Boga koji se podjednako stara o svima. I tako, 
izlečivši mu dušu, on ga isceli i od telesne bolesti. 

Treba ispričati i još jednu čudesniju stvar. Jedan Jevrejin paćaše od neizlečive bolesti: 
imađaše na telu smrdljive rane. Kada postade očigledno da tu sva lekarska nauka i 
iskustvo ne pomažu Iišta, i bolesnik izgubi nadu na izlečenje, on onda kao poslednjoj nadi 
pribeže k prepodobnom Markelu, tom brzom i besplatnom lekaru. Prepodobni upita 
Jevrejina o veri, i kada doznade za njegovo zloverje reče mu da ne može dobiti isceljenje 
dok se prethodno ne odrekne svoga zloverja i ne primi hrišćansku veru. Jevrejin obeća da 
će odmah postati hrišćanin čim dobije isceljenje. Snishodeći njegovoj molbi, starac isceli 
bolesnika molitvom; i isceljeni odmah primi hrišćansku veru. No ne prođe ni četiri dana, a 
Jevrejin se ponovo vrati svome zloverju. Ali, njemu se povrati i njegova pređašnja bolest; 
kao što za verom posledova isceljenje, tako i za odstupništvom ‐ pređašnja bolest. 
Primoran, on i protiv svoje volje ponovo dođe k svetitelju, ponovo se odreče svoga 
zloverja i prisajedini pobožnosti, i moljaše nezlobivog oca za milost. Dobivši po drugi put 
isceljenje, on se opet kao svinja povrati u kaljugu[12] i opet ga postiže još strašnija bolest. 

Šta onda uradi ovaj nesrećnik? On opet bestidno pribeže k svetitelju. I tako se to 
ponavljaše mnogo puta. Najposle prepodobni mu reče: Znaj, čoveče, ti obmanjuješ ne 
mene nego Hrista, jer te isceljujem ne ja nego Hristos, i ti ne možeš sakriti pred Njegovim 
svevidećim okom zloverje srca ovog, poštujući Ga usnama a srcem daleko stojeći od 
Njega,[13] rečima ispovedajući pravoverje a delima držeći svoje pređašnje zloverje. Nego 
hajde: odbacivši svaku obmanu i lukavstvo, obrati se svim srcem ka Hristu, pa ćeš se 
odmah isceliti ne samo telom nego i dušom. ‐ No bedni i bezumni Jevrejin odgovori 
svetitelju: Ma šta me snašlo ja ću trpeti, ali veru otaca nikada ostaviti neću. 

Čuvši to, prepodobni se ćutke udalji od njega, a Jevrejin, kada odmače malo od svetiteljeve 
obitelji, iznenada pade na putu, i postade mrtav telom i dušom. Doznavši za to, blaženi 
otac zaplaka, i reče: ʺNemoj kušati Gospoda Boga svogaʺ (Mt. 4, 7; 5 Mojs. 6, 16). 

No da se opet vratimo na isceljivanje bolesnika od strane prepodobnoga. ‐ Čovek neki po 
imenu Kir, koji docnije postade veliki u monaškom životu i mnogima bi obrazac vrlina, 
pre primanja monaštva raspolagaše ogromnom telesnom snagom i bejaše veoma iskusan i 
vičan u borbi. Neočekivano, po dopuštenju Božjem, đavo ga porazi gnojavim ranama od 
nogu do glave, kao nekada Jova, i istrule na njemu ne samo sva koža nego i telo i žile, te se 
viđahu samo nage kosti. Patnje ovoga čoveka behu toliko strašne, da ih je nemoguće 
opisati. I njega ne mogahu izlečiti nikakvi lekovi ljudski, jedino Božanski, koje on i dobi od 
svetog Markela. Jer kada bolesnik pribeže k njemu, i sa suzama ga zamoli za isceljenje, 
blaženi odmah podiže k nebu ruke, i po običaju satvori usrdnu molitvu za bolesnika. 
Zatim, dodirujući rukom rane njegove, reče: O, dobri čoveče! ne treba da te ove patnje 
nadvladaju, i ne dolikuje onome koji se bori sa nevidljivim neprijateljima da se brine o 
telu. Imaj nade, jer ako Svevišnjega izabereš sebi za pribežište, ove rane će pobeći od tela 
tvoga. 

Kada to svetitelj reče, bolest smesta ostavi toga čoveka. I meso na telu njegovom stade rasti 
vidljivo za sve ‐, slično onome što se opisuje u proroštvu proroka Jezekilja[14] ‐, kosti se 
pokrivahu, rane se mesom popunjavahu, žile se ispravljahu, zglobovi se učvršćivahu, koža 
se navlačaše preko celoga tela: i Kir, mimo svakog očekivanja, brzo postade zdrav. 

I davaše ugodnik Božji, blagodaću danom mu od Boga, čudesna isceljenja ne samo onima 
kojih se rukama doticaše nego i onima koji se nalažahu na dalekom rastojanju od njega. 
Tako, supruzi nekog đakona Evgenija dođe vreme da se porodi. Ali se ona ne mogaše 
poroditi; pri čemu joj nikakvu pomoć ne behu u stanju ukazati ni lekari ni babice. Ona 
izgubi svest, i već beše na samrti; i sve obuze očaj, smatrajući da joj nema spasa. Tada muž 
njen đakon Evgenije otrča k prepodobnome Markelu, pripade k nogama njegovim, sa 
suzama ištući pomoć svetih molitava njegovih. Prepodobni se pomoli Gospodu, i 
blagoslovivši hleb dade ga đakonu da ga što pre položi na grudima bolesnice. Čim to bi 
urađeno, žena odmah rodi dete, i oslobodi se bolova. A kada se rasvesti, ona stade 
raspitivati: Gde je monah što me oslobodi muka? Gde je onaj što me od smrti spase? ‐ A 
kad je upitaše, ko je taj monah i kakav izgleda, Ona opisa spoljašnji oblik i izgled javivšeg 
joj se monaha. Iz njenog opisa svi zaključiše da je to bio prepodobni Markel koji joj se javio 
i od smrti je izbavio. 

Svojim ravnoangelnim životom blaženi otac Markel postiže takvo savršenstvo, da zbog 
čistote i svetosti duše njegove angeli življahu zajedno s njim. Sergije, iguman jednoga 
manastira na reci Eufratu, pošto je mnogo slušao o prepodobnom, dođe da ga vidi. I vide 
Neuporedljivo više od onoga što su mu pričali o blaženom Markelu. Jer jednom njih 
dvojica stajahu zajedno na molitvi; i kada prepodobni Markel činjaše metanije, Sergije vide 
gde dva svetla angela pridržavaju sa obe strane svetitelja i podižu ga sa zehmlje, a lice mu 
u vreme molitve sija kao munja. Videvši to, Sergije sav ceptijaše od straha, i duša mu od 
užasa umalo ne napusti telo. 

I drugim velikim ocima Bog takođe davaše otkrivenja o ugodniku Svom Markelu. Jelisej, 
iguman Deskoga manastira, željaše da vidi svetitelja i da sazna o njegovom životu; i kada 
se on moljaše o tome Bogu, Gospod mu u viđenju pokaza Markela onakva kakav je bio po 
spoljašnjem izgledu, i otkri mu visinu njegovih vrlina. To Jelisej kasnije ispriča učeniku 
svetoga Markela Petru, kada je ovaj bio kod njega. 

Gavdiolu, igumanu manastira u gradu Pompeji, kraj mora Evksinskog[15] bi otkriveno da 
je Markelu data od Boga blagodat, ravna blagodati zakonodavca Mojsija. Gavdiol 
posvedoči to Talasiju, učeniku prepodobnog Markela. Zaista, prepodobni imađaše 
proročku blagodat, jer što on kome proreče, to se i zbivaše. Jednom dođe k njemu jedan 
episkop velika tvrdica. Blaženi zatraži od njega u zajam dva dukata, da ih razda ništima. 

No episkop ga odbi i ne dade mu, rekavši mu da nema. Tada mu prepodobni proročki 
reče: Uskoro ni svoga tela imati nećeš, jer će ga grob primiti, a zlato tvoje pripašće 
manastirskoj bratiji. ‐ Tako i bi. Ne prođe ni dva dana a episkop umre, i njegova imovina 
bi predata obitelji prepodobnoga, saglasno njegovom proročanstvu. 

Prepodobni proviđaše ono što se na daljini događalo, da se događa u blizini. Tako jednom 
učenici njegovi putovahu lađom po Evksinskom moru radi manastirskih potreba. Na 
moru nastade velika bura, i život im beše u smrtnoj opasnosti. Utom im se prepodobni 
javi, i spase ih privevši ih blagopolučno u pristanište. A kad oni behu u gradu Ankiri,[16] 
jedan se od njih, po imenu Pavle, teško razbole, i monasi što behu s njim pomišljahu da ga 
ostave tamo. A on, uzdahnuvši iz dna duše, sa suzama zavapi: ʺOče Markele, gde su tvoje 
molitve? Ti si me predao Bogu, a ja evo ginem; i što je najbolnije, ginem izvan tvoga stada i 
daleko od moje bratije!ʺ 

Tako sa suzama govoraše bolesnik u gradu Ankiri, i prepodobni u obitelji ču njegov plač i 
jadikovanje, i reče svome učeniku Kesariju da se jedan od poslate manastirskim poslom 
bratije nalazi u tuzi i bolesti. Ustavši, on se pomoli za njega, i Pavle tog časa ozdravi. 
Kesarije pak zabeleži taj dan i čas, pa kad se bratija vratiše, pokaza se da je Pavle ozdravio 
u Ankiri u onaj čas kada se sveti otac, provideći njegovu bolest, pomoli za njega Gospodu. 

Jednom Bog kazni zemlju velikom glađu. Starešina manastirske žitnice Malh dođe k 
prepodobnome i obavesti ga da su sa žitom već pri kraju i da će hleba imati jedva za deset 
dana. Idi, odgovori mu svetitelj, i vrši svoje poslušanje, i nizašta ne brini. 

Držeći da se ava nada da će im odnekuda biti doneseno žito u izobilju, Malh produži po 
običaju davati iz žitnice žito ne samo za potrebu bratije nego i ubogama. A kad prođe pet 
dana, i u žitnici beše ostalo još vrlo malo žita, Malh opet dođe k avi i izvesti ga o tome. No 
ava ga i ovoga puta odasla da vrši svoje poslušanje, naređujući mu da nizašta ne brine. 
Nakon dva dana u žitnici ne ostade ništa više, i Malh sav smućen dođe k avi. Prepodobni 
ustade, ode k žitnici, i naredi Malhu da je otvori. A Malh sa zakletvom uveravaše avu da 
ni jednoga zrna ostalo nije, i da nema zašta da otvara žitnicu. Ali je ipak otvori. I gle, Malh 
ugleda žignicu punu raznovrsnog žita, i prepade se; a prepodobni ga ukori za neverje. I od 
toga vremena žitnica ne osiromaši dok ne minu glad: jer koliko žitar trošaše za jedan dan, 
on sutradan opet nalažaše žitnicu punu kao da juče ni davao nije. Na taj način prepodobni 
prehrani za vreme gladi ne samo bratiju nego n veliko mnoštvo ništih i ubogih, stranaca i 
došljaka. Divna su sva ova dela Gospodnja, izvršena ugodnikom Njegovim Markelom, no 
evo još čudesnijih. 

Neki Pavle, ‐ ne Onaj o kome je maločas bilo reči ‐, monah u drugoj obitelji, smrtno se 
razbole, i posla svetitelju molbu pozivajući ga da dođe k njemu. Kada poslanik dođe 
obitelji Markelovoj, on zateče prepodobnog oca Markela gde razgovara o crkvenim 
dogmatima sa episkopom Halkidonskim.[17] I svetitelju beše nemoguće da pođe k 
bolesniku pre no što završi svoj razgovor sa episkopom o crkvenim poslovima. No za to 
vreme bolesnik umre. I kada prepodobni stiže tamo, on zateče da je nad pokojnikom 
izvršeno sve što je propisano, i već ga iznošahu radi sahrane. A sveti otac Markel, čovek 
velike vere, podiže k nebu svoje telesne i duševne oči, i kao što imaše običaj usrdno se 
pomoli Bogu u tajnoj klijeti srca svog, i metnu ruku svoju na mrtvaca. A neki od prisutnih 
podsmevahu se u mislima, govoreći: Što ovaj starac ne veruje da je brat koji leži mrtav, i 
proverava rukom? 

Dok oni tako pomišljahu, a svetitelj rukom dodirivaše pokojnika, mrtvac izneNada ožive, 
pa se podiže, i sedeći na odru poče govoriti. Sve prisutne spopade užas i trepet od 
strašnog čuda ovog, a prepodobni im zapreti da nikome ne govore o tome. No veličina 
Božija i tako ogromni darovi Božiji u prepodobnome, ne mogahu se utajiti. 

A šta da rečemo o sili i vlasti velikoga oca koje on imađaše nad đavolima? Molitvama 
svojim prepodobni izgonjaše đavole iz ljudi, kao što veliki vetar vitla i razvejava prašinu. 
Jednom dovedoše k prepodobnome četiri đavoimana, koji ljuto mučeni od đavola 
vapijahu k svetitelju: Zapovedi nam da izađemo, jer ti imaš vlast nad nama! ‐ Međutim 
svetitelj ćutaše, pa čak i ne gledaše na njih, nego se samo moljaše u sebi Bogu, govoreći: 
ʺGospode, pomiluj stvorenje Tvoje!ʺ ‐ Jer njemu beše poznata vražija prepredenost: 
ovakim lukavim rečima svojim đavoli su hteli da ga uvuku u visokoumlje. I dok svetitelj 
tako ćutaše đavoli iziđoše, pobeđeni njegovim smirenjem. 

Ali, ko će podrobno ispričati o čudesima prepodobnog opa našeg? Ko će izmeriti blagodat 
Božiju što je u njemu? Ko će rečju izraziti njegovu veliku i nepokolebljivu veru, kojom on 
mogaše tvoriti tako velika dela? Nedostaće vremena da se to ispriča. Evo nekoliko od 
bezbrojnih čudesa njegovih, dovoljno na duhovnu korist nama i na proslavljenje divnog u 
svetima Svojim Boga. 

Jednom se u Carigradu dogodi veliki požar, i goraše u plamenu sav grad, kažnjavan 
Bogom za grehe žitelja njegovih. I nikako ne beše moguće ugasiti neugasivu silu ognja, 
koji kao strahovita oluja gutaše sve i pretvaraše sve u pepeo. I već ne beše nade da se 
makar jedna kuća sačuva čitava od požara, pošto sav grad beše obuzet plamenom 
odasvud. Saznavši za to, prepodobni Markel stade na molitvu podigavši ruke k nebu, i 
lijući suze iz očiju. I odmah oganj prestade da se širi dalje, i spase se polovina grada; jer se 
sva ognjena sila iznenada ugasi suznim kapljama prepodobnoga, kao nekim prevelikim 
kišama. 

Posle toga dogodi se ovo. Neki velmoža Ardavurije, sin Asparov, surov po naravi i 
arijanac po veri, razgnjevi se na jednoga od svojih potčinjenih, po imenu Jovana, i htede da 
ga ubije. A Jovan, nemajući gde da se sakrije, pobeže u obitelj prepodobnoga Markela. 
Ardavurije saznade za to i posla robove svoje Da ga uzmu, ali im ga prepodobni ne dade. 
Velmoža ponovo posla robove k Markelu sa molbom, a ujedno i sa pretnjom, da mu 
smesta preda Jovana, ali prepodobni i ove odasla prazne. Tada razgnjevljeni Ardavurije 
posla naoružane vojnike, da Jovana silom izvuku iz manastira, a mačem pobiju sve koji im 
se budu protivili. I kada vojnici sa oružjem ʺna gotovsʺ opkoliše manastir sa namerom da 
zauzmu manastirske odbrambene zidove, bratija odoše k svetitelju i brižno ga moljahu da 
Jovana preda vojnicima, da zbog njega ne bi izginuli i oni Nevini. Međutim prepodobni ne 
posluša ni bratiju, jer beše veoma milosrdan i ne htede nevina čoveka predati ljudima na 
smrt. A sam pribeže duhovnom oružju, sili časnoga krsta; ogradivši sebe njime, on sam 
iziđe k vojnicima. I odmah sve vojnike spopade silan strah: jer oni ugledaše krst koji je 
sijao kao sunce, i oko njega veoma veliki oganj, munje i gromovi. Prestravljeni, vojnici 
pobacaše oružje, pa u užasu pobegoše k onome koji ih je poslao. A kad Ardavurije ču to, 
prepade se i sam, pa ukroti svoj gnjev i oprosti Jovanu. 

Pošto su ovde spomenuti Ardavurije i njegov otac Aspar, neće biti naodmet da ispričamo i 
njihov kraj, o kome bi otkriveno prepodobnome. Aspar, poreklom Got, bejaše prvi posle 
cara po značaju i moći, i imađaše pod sobom svu grčku vojsku. On imađaše dva sina: 
starijeg Ardavurija i mlađeg Patrikija. U mnogim stvarima on beše protivan caru, i sa svim 
domom svojim potajno neprijateljstvovaše protiv carskog doma; a kao arijanac, Aspar 
činjaše mnoga zla Crkvi Hristovoj, jer mnogo pomagaše arijance i kinjaše pravoslavce. 
Blagočestivi pak i hristoljubivi car Lav,[18] nazvan Veliki, bejaše krotak i bogobojažljiv, i 
trpljaše Aspara do izvesnog vremena, delimično iz nezlobivosti svoje, a delimično stoga 
što sva vojna sila grčka, u kojoj tada beše mnoštvo arijanaca, beše odana Asparovom 
domu, i slušaše ga. Tom zločestivom domu bi suđeno da ubrzo bude uništen i istrebljen. O 
tome prepodobni Markel imade u snu ovakvo viđenje: lav se boraše sa zmajem; ali zmaj, 
ogromne veličine, bijaše lava repom i nadvlađivaše; nadvlađivani lav tugovaše, i obilažaše 
oko zmaja, uzaman, pošto ne beše u stanju da mu pričini nikakvo zlo. Zatim obojica, i lav i 
zmaj, zamoreni borbom legoše da se odmore. Posle kratkog odmora, lav prikupi svu 
snagu, i iznenada, kao skočivši iz sna, jurnu na zmaja sa velikom jarošću, i pobedi ga 
tresnuvši ga o zemlju. 

Na osnovu ovog viđenja ava Markel proreče da će Aspar poginuti od cara sa svim domom 
svojim: jer viđeni lav praslikovaše cara Lava, a veliki zmaj ‐ Aspara, koji zaista beše zmaj 
koji zloverjem arijanskim ujeda i povređuje pravoslavlje. Ovo viđenje i proročanstvo 
uskoro se zbiše. Blagočestivi car Lav, željaše po svojoj milostivosti i dobroti da pomiri sa 
sobom Aspara i sinove njegove, i da ih od neprijatelja načini sebi prijateljima; i usto se 
staraše da ih privede pravoslavnoj veri. Zato on svoju kćer Ariadnu obruči mlađem sinu 
Asparovom Patrikiju, sa namerom da njega, svoga zeta, ostavi posle sebe kao cara, pošto 
nije imao sina. Ali u blagočestivom narodu nastade negodovanje: svi se uplašiše da Crkva 
Hristova ne bude potpuno unižena klevetama i zloćom arijanaca, pošto zet carev beše 
arijanac. I sa tog razloga svi pravoslavni, sabravši se sa episkopima i sveštenicima i uzevši 
sa sobom svetoga starca Markela, otidoše k caru na ipodrom[19] i rekoše mu: da ne uzvodi 
na carski presto jeretika, nego da se carev zet ili odreče arijanske jeresi, ili, ako to neće da 
učini, da mu se ne daje carsko dostojanstvo. 

Stišavajući narod, car Lav obećavaše da će na svaki način zeta privesti pravoslavlju. Iako 
se zet, premda iz lukavstva, prisajedini pravoslavlju, ipak negodovanje u narodu ne 
prestajaše. U to vreme otkri se Asparova zloća i zavera, da se on ne samo domogao carske 
krune, nego je zajedno sa svojim sinovima tražio carevu glavu i nameravao ubiti cara. 
Zbog toga sav narod ustade protiv Asparova doma, ne trpeći takvu podlost njegovu, i 
iskaše da ga na svaki način pogubi. No Aspar, pobojavši se pobeže sa sinovima svojim u 
Halkidon, i zatvori se u crkvi svete velikomučenice Efimije, pri čemu mnoštvo vojnika 
stajahu oko crkve osiguravajući mu bezbednost. No posle pomirljivih reči carevih on iziđe 
otuda i vrati se u Carigrad. Uskoro zatim Aspar i njegov sin Ardavurije biše, po naređenju 
carevom, ubijeni od Zinona; a carev zet Patrikije bi poslat u zatočenje; obručnica mu pak 
careva ćerka Ariadna bi udata za Zinona, koji kasnije, po smrti cara Lava, stupi na carski 
presto.[20] Tako se istrebi bezbožni rod Asparov, pobeđen Lavom, saglasno proročanstvu 
svetog Markela. 

No, vratimo se opet prepodobnom Markelu. Kada narod sa episkopima i prezviterima, 
kao i sa prepodobnim Markelom: iđaše k caru Lavu na ipodrom, onda se mnogi od 
verujućih udostojiše videti gde angeo Božji, u obliku prekrasnog mladića, obučenog u belu 
odeću i opasanog zlatnim pojasom, ide sa svetim Markelom i pridržava ga ispod ruke; a to 
oni gledahu za sve vreme dok on iđaše s narodom na ipodrom i kada se vraćaše natrag, 
sve do same manastirske kapije. Dovevši ga do kapije, angeo postade nevidljiv. 

Iz ovoga se jasno vidi koliko blaženi otac naš Markel beše mio Bogu, te mu On šiljaše 
angele Svoje da mu služe: da ga vode i čuvaju na putu. I zbivahu se na njemu reči Svetoga 
Pisma: Angelima svojim zapoveda za tebe da te čuvaju na svima putevima tvojim. Na 
ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom (Psal. 90, 11). 

Pošto provede šezdeset godina u monaškom podvigu, prepodobni otac naš Markel približi 
se blaženoj končini svojoj. Sve dane života svog on provede bogougodno. I izjednači se s 
prorocima ‐ prozorljivošću, s patrijarsima ‐ verom i nepokolebljivim uzdanjem u Boga, s 
mučenicima ‐ svakodnevnim umrtvljavanjem tela. On se upodobi Mojsiju bogoviđenjem i 
blagodaću; on beše ravan Davidu ‐ po krotosti, Petru apostolu ‐ po revnosti, Jovanu 
Bogoslovu ‐ po devstvenosti i bogoslovlju, i svima apostolima ‐ po blagodati isceljenja. Jer 
on beše svima izvor isceljenja i reka čudesnih dobročinstava. Kada prepodobni ležaše na 
odru bolesti, mnoštvo monaha okružavahu ga i plakahu. Meću njima beše neki, po imenu 
Lukijan, roda velmožskoga, koji prezrevši sve svetovno stupi u monaštvo, i uspe u 
vrlinama više od drugih; plačući potresnije od drugih, on moljaše svetitelja da ga on ‐ 
krmanoš ne ostavlja bez sebe na moru zemaljskoga života da se zlopati usred valova 
iskušenja, nego da ga uzme sa sobom. Pogledavši na njega, prepodobni reče: Ne boj se, 
čedo, jer ćeš uskoro po mom odlasku i ti poći za mnom. 

Iz okolnih manastira slegoše se igumani i bratija, a iz carskoga grada episkopi i velmože 
da posete bolesnika, i da se oproste s njim. Prepodobni svakome davaše potrebnu pouku, i 
mnogo razgovaraše s njima o stvarima korisnim po dušu i o večnom životu. Zatim on im 
naloži da ga za kratko vreme ostave sama, praveći se kao da hoće malo da odspava. Kada 
svi iziđoše, on zaspa blaženim i večno mirnim snom, predavši svetu dušu svoju u ruke 
Božije.[21] I bi česno sahranjen u crkvi koju sam podiže. A blaženi Lukijan neodstupno 
plakaše na njegovom grobu; i u peti dan njemu se prepodobni javi u viđenju, i reče mu: 
ʺZašto tuguješ? Zar ne veruješ da sam umolio za tebe Boga, i da ćeš brzo biti sa mnom?ʺ 

U treći dan posle ovog viđenja Lukijan se upokoji o Gospodu, nadživevši svoga oca i 
učitelja osam dana. Tako prepodobni Markel i po prestavljenju svom ispuni svoje 
proročanstvo, uzevši brzo za sobom, kao što obeća, ljubljenog učenika svog Lukijana. I 
blaženi otac naš Markel, sa svetima sa kojima se izjednači po vrlinama, predstade 
Svetijemu od svih svetih ‐ Gospodu svome u večnoj radosti i veselosti, kojih i mi neka se 
udostojimo molitvama njegovim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

MARKA PEŠTERNIKA i TEOFILA PLAČLjIVOG 

  

VREME kada se podvizavao ovaj blaženi Marko ističe se slavnim događajem: prenošenje 
česnih moštiju prepodobnog oca Našeg Teodosija iz peštere u svetu veliku crkvu.[22] 
Primivši sveti angeleki monaški lik, blaženi Marko se nastani u pešteri i življaše u njoj. 
Kopajući u pešteri rukama svojim mnoga udubljenja ne samo radi vežbanja u molitvi,[23] 
nego i radi sahranjivanja preminule bratije, on iskopanu zemlju iznošaše na svojim leđima. 
Tako se truđaše on neprestano u ovom bogougodnom poslu, očekujući veliku nagradu na 
nebu, a ne želeći primati nikakvu nagradu na zemlji: jer kada bi ga ko primorao da ljubavi 
radi primi što god za svoj trud, on je to odmah davao ubogima. Osim toga blaženi stavi 
sebi oko pasa lance koje nošaše u toku celog života svog, provodeći dan i noć u molitvi. Sa 
neprestanom molitvom blaženi Marko sjedinjavaše i strogi post, pošto je sam Gospod 
sjedinio post sa molitvom (Mt. 17, 21). Stoga prepodobni čak i vodu pijaše na meru iz 
bakarnog krsta, koji je iznutra bio šupalj. 

Na taj način prepodobni Marko konačno pobedi iskonskog neprijatelja roda ljudskog koji 
ʺželi protiv duhaʺ (Gal.5, 17), umrtvi telo svoje: ne samo dobrovoljnim zatvoreništvom, 
nego i trudom i okovima, nespavanjem i glađu; ne samo usamljeničkim molitvenim 
tihovanjem u mračnoj pešteri, nego i kopanjem zemlje, i opasivanjem lancima, i bdenjem i 
postom. Prebivajući u angelskom liku, blaženi otac Marko pokaza se kao bestelesan, i nije 
se bojao smrti; naprotiv, smrt se bojaše glasa njegova kao trube arhangelske. Jer 
prepodobni otac naš Marko dobi od Boga takvu silu čudotvorstva, da i mrtvi slušahu 
njegova naređenja, što je i posvedočeno mnogobrojnim čudesima. 

Jednom kada on po običaju kopaše grob, iznemože od silnog rada i ostavi grob tesan i 
nedovoljno dubok. No utom umre jedan monah koji je dotle bolovao, i pošto ne beše 
drugog mesta za sahranu, bratija ga donesoše u pešteru i jedva smestiše u tesni grob što ga 
Marko beše iskopao. Tada bratija stadoše roptati na Marka što zbog tesnoće groba ne 
mogoše kako valja položiti pokojnika i preliti ga jelejem. A pešternik im se svima sa 
smirenjem klanjaše, i govoraše: Oprostite mi, oci, usled iznemoglosti ne dovrših grob. ‐ No 
oni produžiše još jače sa prebacivanjem i prekorima. Tada blaženi reče mrtvacu: Brate, 
pošto je mesto tesno, pomakni se sam, pa uzmi jelej i prelij sebe. ‐ Mrtvac pruži ruku, i 
podigavši se malo uze jelej i preli sebi krstoliko lice i prsa, pa ponovo vrati sudić, a sam na 
očigled svih leže udobno i umre. ‐ Od ovog čuda sve obuze užas i trepet. 

Drugom prilikom dogodi se da jedan brat posle dugog bolovanja umre. Jedan od njegovih 
prijatelja otre ga po običaju sunđerom, pa ode u pešteru želeći da vidi mesto gde će biti 
položeno telo dragog mu prijatelja, i upita o tome blaženog pešternika Marka. A blaženi 
mu odgovori: Idi, reci bratu, da pričeka do sutra izjutra, dok iskopam za njega grob, i tada 
će on otići u pokoj večnoga života. ‐ Oče, uzvrati na to brat pešterniku, ja već sunđerom 
otreh njegovo mrtvo telo; a kome bih ja rekao to što mi naređuješ? ‐ Prepodobni Marko mu 
ponovo reče: Ti vidiš da grob još nije gotov. I ja tebi govorim: idi, reci umrlome ovako: 
ʺPoručuje ti grešni Marko: brate, zadrži se ovde još ovaj dan, dok spremim za tebe grob, pa 
ću te izvestiti, i ti ćeš sutra otići k tvome žuđenom Hristu.ʺ 

Brat posluša, i otišavši u manastir zateče svu bratiju gde vrše uobičajeno opelo nad 
pokojnikom. Tada on reče pokojniku: ʺBrate! Marko ti poručuje da grob još nije gotov za 
tebe; stoga pričekaj ovde do sutraʺ. ‐ Tek što on izgovori ove reči uz čuđenje svih, mrtvac 
otvori oči, i duša se njegova povrati ne govoreći, samo otvorenim očima gledajući. A 
sutradan izjutra, onaj isti brat ponovo ode u pešteru da se obavesti da li je grob gotov. 
Sveti Marko mu reče: Idi, kaži oživelome: ʺPoručuje ti Marko: ostavi ovaj vremenski život i 
preći u večni; predaj duh svoj Bogu, a telo tvoje neka bude položeno ovde u pešteri sa 
svetim ocima; jer evo grob je gotov za tebeʺ. 
Brat, vrativši se, prenese poruku oživelome. Ovaj odmah sklopi oči svoje, predade duh u 
ruke Božije, i bi česno položen u pešteri u pripremljeni grob. I svi se zaprepašćeni divljahu 
ovom preslavnom čudu, kako rečju blaženoga ožive mrtvac i ponovo umre po reči 
njegovoj; i proslaviše Boga od sveg srca. 

Evo drugog čuda. U istom Pečerskom manastiru behu dva brata, Jovan i Teofil, koji 
imađahu veoma srdačnu ljubav jedan za drugoga; od same mladosti svoje oni behu u 
svemu jednomisleni i s podjednakom revnošću služahu Bogu. Oni umoliše blaženoga 
Marka da njima dvojici iskopa zajednički grob, i da ih u njemu sahrane kada im Gospod 
naredi umreti. Nakon dugog vremena stariji brat Teofil otputova nekuda manastirskim 
poslom. Utom mlađi Jovan, divno ugodivši Bogu, razbole se, i umre. I bi položen u pešteri 
u pripremljeni grob. Kroz nekoliko pak dana Teofil se vrati s puta, i čuvši za smrt brata 
Jovana, stade silno tugovati. I uzevši sa sobom nekolicinu od bratije, ode u pešteru, želeći 
da vidi na kom je mestu položen pokojnik. No ugledavši da je on položen u zajedničkom 
grobu na gornjem mestu, Teofil stade nagovarati i silno roptati na Marka, govoreći: Zašto 
si ti položio njega na mome mestu, kada sam ja stariji od njega? ‐ A smireni pešternik 
klanjaše mu se govoreći: Oprosti mi, brate, sagreših. ‐ Zatim, obrativši se pokojniku, reče: 
Brate, ustani i ustupi to mesto tvom starijem bratu, a sam legni na donje mesto. 

I tog trenutka, na reč blaženoga mrtvac ustade i leže na donje mesto. Svi koji behu došli s 
Teofilom videše ovo čudo, i spopade ih silan strah i užas. A brat koji je roptao na 
blaženoga Marka, pade pred noge njegove, moleći za oproštaj i govoreći: Oče, ja sagreših 
pokrenuvši brata s mesta; molim te, naredi mu da ponovo legne na pređašnje mesto. ‐ No 
blaženi mu odgovori: Sam Gospod uradi tako da telo ovoga pokojnika pokaza koliku 
ljubav on ima prema tebi i posle smrti, potčinjavajući se tvome starešinstvu i prelazeći sa 
gornjeg mesta u pripremljenom vam zajedničkom grobu. Gospod uradi tako, da bi 
prekratio neprijateljstvo koje je nastalo među nama zbog tvog roptanja, i da ti ne bi gajio 
zlobu prema meni. Vaskrsavati pak mrtve ‐ delo je Božije, a ja sam čovek grešan, i zato ne 
mogu sam od sebe bez razloga reći ovome pokojniku: ustani i ponovo legni na gornje 
mesto. Naredi mu ti, neće li poslušati tebe. A znaj i ovo: ne bi trebalo da ti više izađeš iz 
ove peštere, da bi odmah nasledio svoje starešinstvo, i ovoga časa bio pogreben ovde. Ali, 
pošto ti još nisi gotov za odlazak iz ovog sveta, idi, postaraj se oko spasenja svoje duše, i 
nakon malo dana bićeš donesen ovamo. 

Čuvši ovo, Teofil se veoma snuždi i uplaši, držeći da će se odmah srušiti i umreti, niti se 
nadaše da će živ stići do manastira. No s mukom došavši k sebi, on se vrati u svoju keliju, 
obuzet neutešnim plačem. Tada on razdade sve svoje stvari, a sebi ostavi samo košulju i 
mantiju. I svaki dan očekivaše on smrtni čas, i niko ne mogaše zaustaviti njegov gorki 
plač. A koji pokušavahu da ga uteše, oni ga samo na veće ridanje podsticahu. I ne mogahu 
ga tih dana nikako primorati da išti od hrane okusi; suze mu njegove behu hleb dan i noć. 
Jer kada je nastupao dan, on lice svoje suzama umivaše, i govoraše: Ne znam da li ću 
dočekati veče. ‐ A kada je nastupala noć, on opet suzama zamračivaše svetlost očiju svojih, 
i govoraše: Ko zna da li ću dočekati sutrašnji dan! Jer mnogi, ustavši jutrom od sna, ne 
dočekaše veče, niti drugi san osim smrti; i mnogi, zaspavši uveče, ne ustadoše sa svoje 
postelje. A kako se ja mogu nadati da ću ostati živ, kada sam obavešten da za kratko 
vreme imam umreti? 

I neprestano plačući i posteći se, on se stalno moljaše Gospodu da mu Gospod po 
neizmernom milosrđu svom podari vreme pokajanja. Radeći tako u toku mnogo godina, 
on toliko sasuši telo svoje, da su mu se kosti mogle izbrojati; i od mnogoga plača on izgubi 
očnji vid. 

Međutim, prepodobni otac naš Marko, providevši čas odlaska svog ka Gospodu, pozva 
Teofila i reče mu: Oprosti mi, brate, što ti zadadoh tako tešku i dugotrajnu brigu i muku, i 
moli Boga za mene, jer evo ja već odlazim iz ovoga sveta. A ja, budem li stekao slobodu 
pred Gospodom, neću zaboraviti da molim za tebe Gospoda, da nas On obojicu udostoji 
gledati presveto lice Njegovo, i tamo ugledati jedan drugoga i boraviti zajedno sa 
prepodobnim )cima našim, Antonijem i Teodosijem Pečerskim. ‐ Teofil mu kroz plač 
odgovori: Zašto me, oče, ostavljaš? Ili me uzmi sa sobom, ili mi ovde podaj progledanje. 
Znam ja da sam zbog grehova svojih imao u pešteri pasti mrtav pred tobom onoga časa 
kada ti vaskrse mrtvoga brata. Ali radi svetih molitava tvojih Gospod me poštedi, 
očekujući moje pokajanje. I sada ti mi možeš podariti ono što od tebe molim: ili da s tobom 
otidem ka Gospodu, ili da progledam. 

Na to mu prepodobni Marko odgovori: Brate, ne tuguj što si Gospoda radi oslepio 
telesnim očima, jer si duhovnim očima progledao na istiniti razum, i meni je milo što sam 
ja vinovnik takvog oslepljenja tvog. Ja ti predskazah smrt, sa željom da koristim duši tvojoj 
i da tvoje telesno visokoumlje privedem u smirenje: jer srce smireno i skrušeno (a ne ono 
koje se hvali starešinstvom) Bog neće odbaciti (Psal. 50, 19). Stoga nije ti potrebno da vidiš 
ovu kratkotrajnu svetlost, nego išti od Gospoda da ugledaš slavu Njegovu u večnoj 
svetlosti. I nemoj želeti smrt: jer ona će doći, makar ti i ne hteo. No evo ti znaka o tvome 
odlasku iz ovoga sveta ; na tri dana pred smrt progledaćeš, i tako ćeš otići ka Gospodu, i 
tamo ćeš ugledati svetlost neprolaznu i slavu neiskazanu. 

Ostavivši takvo proročanstvo o končini Teofila, prepodobni otac naš Marko i sam završi o 
Gospodu svoj vremeni život na zemlji, i pređe u život večni na nebu, da sa samim 
Načalnikom vaskrsenja Isusom i sa svima svetim prorocima večito blaženstvuje, on koji je 
zapovedao mrtvima i prorokovao. Čudotvorne pak mošti njegove položene su u pešteri, 
gde on sam sebi iskopa grob, i ne prestaju davati isceljenja svima koji s verom pribegavaju 
česnoj raki njegovoj. Tu leže i verige koje prepodobni nošaše na sebi, i krst bakarni iz kojeg 
on pijaše vodu i koji on toliko osveti svojim ustima da i on postade čudotvoran. Jer koji 
god sa verom i postom pristupi i pije svetu vodu iz toga časnog krsta, dobija čudesno 
isceljenje, sigurnije nego od svukolikih lekovitih voda. 
Blaženi pak Teofil udvostruči svoje ridanje, gorko plačući i zbog rastanka sa ocem i 
nastavnikom svojim, prepodobnim Markom, i zbog končine svoje koju on očekivaše svaki 
dan. Spominjući se proročanstva blaženog pešternika on ronjaše potoke suza, koje se u 
njega samo umnožavahu od toga. Blaženi Teofil imađaše ovakav običaj: kada bivaše na 
molitvi i nailažahu mu suze, on podmetaše sud, i plakaše nad njim, i kroz mnogo godina 
on ga do vrha napuni suzama. Zatim mu se povrati očnji vid, saglasno obećanju 
prepodobnog Marka. Po tome on poznade da mu je blizu kraj. Stoga se on poče usrdno 
moliti Bogu, da Mu suze njegove budu prijatne, i podigavši ruke k nebu, govoraše ovako: 
Vladatelju čovekoljupče, Gospode Isuse Hriste, Bože moj! Ti nećeš smrti grešnika nego 
čekaš njihovo obraćenje. Ti znaš nemoći naše, Care presveti, Utešitelju blagi, zdravlje 
bolesnih, spasenje grešnih, ukrepljenje onih koji malaksavaju, podizanje onih koji padaju, 
Tebi se molim u ovaj čas: pokaži milost Svoju na meni nedostojnom, primi prolivanje 
gorkih suza mojih, izlij na mene neiscrpivo more milosrđa Tvoga, da ne nastradam na 
vazdušnim mitarstvima[24] i da ne padnem pod vlast kneza tame, radi molitava velikih 
ugodnika Tvojih, prepodobnih otaca naših, Antonija i Teodosija Pečerskih, i svih svetih 
koji su Ti otpamtiveka ugodili. 

Kada blaženi Teofil izgovori ovu molitvu, angeo Gospodnji stade preda nj u obliku 
divnoga mladića i reče: Dobro se moliš, Teofile; no zašto se hvališ količinom sabranih 
tobom suza u sudu? ‐ I angeo mu pokaza svoj sud, daleko veći od njegovog, pun divnog 
miomira, kao od mira skupocenog, i reče: Evo tvojih suza koje si od srca ronio u 
molitvama svojim Bogu, i otirao ih rukom ili maramicom ili haljinom, ili pak koje su iz 
očiju tvojih pale na zemlju. Ja sam ih sabrao sve u ovaj sud i sačuvao po naređenju Vladike 
mog i Tvorca. I sada sam poslan da ti javim radost, da s veselošću otideš k Rekavšemu: 
Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4). ‐ Pošto to izgovori i ostavi sud, angeo postade 
nevidljiv. 

Blaženi Teofil, prizvavši igumana, ispriča mu o javljenju Angela i o njegovim rečima; 
zatim mu pokaza i oba suda, puna suza: jedan svoj, a drugi angelski koji je mirisao divnije 
od svih mirisa, i moli igumana da ih po njegovom prestavljenju izliju na njegovo telo. 

U treći dan po svome progledanju blaženi Teofil otide ka Gospodu da sozercava 
Trosunčano Božanstvo. A česno telo njegovo položiše u pešteri pored milog mu brata, 
blaženog Jovana, blizu prepodobnoga Marka. I pomazaše ga iz suda angelskog, od čega se 
sva peštera ispuni divnoga miomira. Posle toga izliše na njega i suze iz drugog suda, da bi 
onaj koji je na zemlji sejao suzama, požnjeo na nebu radošću. Tu radost on i dobi 
molitvenim posredovanjem prepodobnog nastavnika evog Marka pešternika i čudotvorca, 
a blagodaću Boga svake utehe, kome, u Trojici slavljenome, priliči svaka slava, sada i uvek 
i kroza sve vekove. Amin. 

  

  
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TADEJA 

  

PREPODOBNI otac naš Tadej beše najpre rob. A kad bi oslobođen ropstva, on stupi u 
Studitski manastir, i postade učenik svetog Teodora Studita Ispovednika. Zamonašen, on 
vođaše vrlo bogougodan život: njegovi postovi i bdenja behu strogi i mnogi; poslušnost 
neizmerna; uzdržanje preveliko; ništa nije imao osim odeće na sebi. Zato beše i voljen i 
uvažavan od sviju. 

Jednom prepodobni Tadej ode sa prepodobnim Teodorom Studitom, svojim igumanom i 
učiteljem, u palatu cara ikonoborca. Plamteći bogočežnjivom revnošću, prepodobni Tadej 
izobliči ikonobornog cara pred celim Senatom. Car naloži da se donese sveta ikona 
Spasiteljeva, i položi na zemlju. I naredi car blaženome Tadeju da svetu ikonu nogama 
izgazi. Ovaj to nipošto ne hte uraditi. Tada car zapovedi, te četiri veoma snažna čoveka 
silom dohvatiše prepodobnog Tadeja i postaviše ga na svetu ikonu, iako se on opirao 
svom snagom. Tada mu car mučitelj reče: Eto, ti nogama gaziš ikonu Hrista tvoga, i što 
nam se više protiviš? Sad već treba da postaneš naš jednomišljenik. ‐ Na to ispovednik 
Hristov odgovori caru: Prokleti bezbožni tiranine i gade! ja ovo ne učinih po svojoj volji, 
nego je ovo delo tvoje nasilničke zloće i nepravednog suda. A ja se svim bićem molitveno 
klanjam svetoj ikoni Hrista Boga mog, i celivam je, i svim srcem volim umreti za nju. 

Posramljen ovim rečima, bezdušni tiranin naredi da neustrašivog ispovednika biju 
motkama dok ne umre. I biše prepodobnoga dugo i nečovečno; i kada svi pomisliše da je 
već umro, izneše ga iz palate, i kao mrtvog vukoše preko trga i po blatnjavim ulicama, pa 
baciše pod gradski bedem, u blizini jedne česme. Neko od pravoslavnih hrišćana nađe ga 
tamo gde još diše, i omi ga od blata. Posle toga blaženi Tadej požive još tri dana, pa otide 
ka Gospodu.[25] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VENIJAMINA 

  

PREPODOBNI otac naš Venijamin podvizavao se na Nitrijskoj gori u Egiitu. Upokojio se 
392. godine. 

  
  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ATINODORA 

  

OVAJ Božji čovek bio učenik prepodobnog Pahomija Velikog.[26] Upokojio se u miru. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GEORGIJA,  

episkopa Nikomidijskog 

  

SAVREMENIK velikog patrijarha svetog Fotija;[27] delio sa njim životne nedaće. Poznat 
kao pisac kanona i tropara. Upokojio se u devetom veku. 

  

  

SPOMEN 

SVIH HRIŠĆANA 

  

HRIŠĆANI koji skončaše od gladi, od žeđi, od mača, od mraza. Sabor njihov vršio se u 
hramu Presvete Bogorodice u Halkopratijama, u Carigradu, gde je ležao kivot sa pojasom 
Prečiste Vladičice. 

  

  

SPOMEN OSVEĆENjA HRAMA 

SVETIH 40 MUČENIKA 

blizu Bronzanih vrata u Carigradu 

  
  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Spomen njihov praznuje se 3. februara. 

2. O tome vidi: 3 Mojs. 12, 1‐8. 

3. Jevtimije Zigaben ‐ vizantijski bogoslov dvanaestoga veka. Napisao: istoriju jeresi, 
tumačenje na Četvoroevanđelje, na psalme i na Pesmu nad pesmama. 

4. Sinedrion ‐ vrhovni sud jevrejski; upravljao i dužavnim poslovima; imao je 70 do 72 
člana; sastajao se pod starešinstvom poglavara svešteničkog. 

5. Irodu su bila poznata proroštva o rođenju Mesije iz kolena Davidova. Zato se on i 
starao da istrebi svo savremeno mu potomstvo Davidovo, ne štedeći čak ni svoje 
najbliže srodnike. 

6. Lk. 18, 16. 

7. To jest u Carigradu. Spomen ovog Sv. Aleksandra 3. jula. 

8. Vitinija ‐ oblast Male Azije, na obali Crnog i Mramornog mora, sa glavnim gradom 
Nikomidijom. 

9. Sosten ‐ gradić u okolini Carigrada. 

10. Mojs. 2, 10‐14. 

11. Talant je vredeo oko 2000 zlatnih dinara. 

12. Sravni: 2 Petr. 2, 22. 

13. Mt. 15, 8. 

14. Jezek. 37, 1‐10. 

15. Današnje Crno more. 

16. Ankira ‐ drevni grad Maloazijske oblasti Galatije (Danas: Ankara ‐ prestonica 
Turske). 
 17. Halkidon ‐ grad u Maloj Aziji, na obali Mramornoga mora; čuven kao mesto u 
kome je održan Četvrti Vaseljenski sabor. 

18. Lav Veliki carovao od 457. do 474. godine. 

19. Ipodrom ‐ trkalište, obavljane konjske trke; to mesto služilo za rane mnogoljudne 
skupove. 

20. Zinon carovao od 474. do 476. godine. 

21. Prepodobni Markel upokojio se oko 486. godine. 

22. To je bilo 1091. godine, kada svete mošti prepodobnog Teodosija biše prenesene iz 
peštere u crkvu Uspenija Bogorodice. 

23. Kod monaha Pečerskog manastira bio je običaj povlačiti se u peštere radi 
usamljeničke molitve. U tom cilju kopana su u stenama peštera udubljenja, koja se i 
sada mogu videti tamo. 

24. Mitarstvo znači carinarnica, gde se plaćaju carine. U duhovnom smislu, pod 
mitarstvima se razumeju vazdušne carinarnice između zemlje i neba, na kojima 
duša, pre suda Božjeg nad njom, polaže račune zlim dusima za grehe počinjene u 
telu na zemlji. 

25. Prepodobni Tadej prestavio se oko 830. godine. 

26. Spomen njegov praznuje se 15. maja. 

27. Spomen njegov Crkva praznuje 6. februara.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
30. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE SVETE MUČENICE 

ANISIJE 
  

ZA CAROVANjA neznabožnog cara Maksimijana[1] življaše u slavnom gradu Solunu 
jedna devojčica po imenu Anisija, ćerka bogatih hrišćanskih roditelja, koji je vaspitavahu u 
strahu Božjem, te ona brže rastijaše vrlinama nego godinama, jer roditelji je hranjahu više 
istinama vere negoli mlekom. Kada joj prođoše detinje godine i Anisija izraste u prekrasnu 
devojčicu, roditelji je vrlo brižljivo učahu svoj knjižnoj mudrosti. Umno obdarena, Anisija 
brzo i lako shvataše sve, i pokazivaše na delu dostojne plodove učenja. Ispunjena Duha 
Božija, ona imađaše vaistinu angelsku narav, i lice joj se sijaše izvanrednom krasotom. U 
to vreme ona retko izlažaše iz kuće, i krijući mladalačku krasotu u odaji svojoj, ona često s 
tugom govoraše sebi: ʺO, varljivi živote mladih, jer ili sablažnjavaš ili se sablažnjavaš! 
Dobra je starost, ali, avaj meni, tuga me obuzima zbog dužine vremena koja me deli od 
nebeskogʺ. ‐ I Anisija nikada ne prestajaše prizivati u pomoć Hrista, preklanjajući kolena i 
kvaseći zemlju suzama. 

Kada Anisijini roditelji otidoše ka Gospodu, ona postade naslednica očevog imanja, i stade 
razmišljati šta da radi sa tim bogatstvima. Jer pred njom behu velike riznice zlata i srebra, 
prostrana imanja, ogromna stada stoke, bezbrojno mnoštvo robova i robinja, skupocene 
svilene i zlatotkane haljine, zlatan nameštaj, ukrašen raznovrsnim biserjem i dragim 
kamenjem koji je sijao veličanstvenom lepotom. Gledajući sve to, sveta Anisija govoraše: 
Kako se spasti usred tolikih bogatstava zemaljskih? Kako razmrskati glavu stare zmije, 
đavola, i savladati njegovu silu? Znam dakle šta ću uraditi: protivu zmije upotrebiću 
zmijsko lukavstvo. Kao što se svake godine ona obnavlja svlačeći sa sebe svoju staru kožu, 
tako ću se i ja izbaviti od svojih bogatstava. Jer bogatstva silno škode onima koji ih 
upotrebljavaju na zlo, i neizlečivim otrovom ubijaju one koji ih sabiraju, a tvrdice i 
nedarežljive okivaju svojim okovima i mrežama. Sticanje imanja podstiče na gnjev i 
gomila bogatstva putem obmane i lažne mere; skupocene haljine uče oholom hodu i 
uvlače u greh; zlatne grivne i ogrlice gordeljivo podižu glavu, jer žele da ih ljudi vide i 
hvale. Stoga ću ja postupiti s bogatstvima ovako: postaću im prirodna gospodarica pre no 
što ona neprirodno zagospodare mnome. A postaću im zaista gospodarica trošeći ih na 
dobro, a ujedno s tim uklanjajući se i od iskušenja koja bogatstva izazivaju. Ja ću im naći 
jaku stražu: daću ih kao u riznicu u kuće udovica, siročadi i ništih. I veran je moj jemac ‐ 
Gospod, koji će mi uzvratiti ne dvostruko samo nego stostruko, dodajući mi pritom život 
večni. Dakle, razdaću sve, da bih sve dobila u celosti, sto puta umnoženo, i razdavši sve, 
uzeću krst Hristov. A kada razdam sve, meni će lako biti poći za Hristom. Ostaviću 
zemaljsko na zemlji, da bih uzaživela s angelima na nebu. Bolje je izbeći paguban i nečist 
život, i uzaželeti život neprolazan i podvige duhovne. Promeniću vremensko za večno: 
svu vrednost pripisaću braku besmrtnom, provodiću život u celomudriju, i sačuvaću za 
Sazdatelja telo moje čistim. Sad je vreme trgovanja, obavimo kupovinu. Gonjenja i 
zlopaćenja neka mi izdejstvuju slavu na nebesima. Mučitelji i muke neka me privedu 
rajskim utehama, a rane i tamnice neka me uvedu u dvore Hristove, jer ne samo ljudi 
dobijaju nagrade, nego se i žene udostojavaju venaca. 

Tako sveta devojka govoraše sebi, i sa suzama se moljaše: Gospode Isuse Hriste, Svetlosti 
moja, Izvore besmrća, Korenu netruležnosti, Ti si se na neiskazan način začeo u 
devičanskoj utrobi, i po rođenju Svom sačuvao si Prečistu Mater Tvoju devičanstvenom! 
Gospode blagi, učini da i ja uđem u red devstvenica i ne budem odlučena od dvora Tvojih! 
Uvrsti i mene među mudre devojke, i udostoj me da sa neugasivim svetilnikom sretnem 
Tebe, da bih postala učesnica slave Tvoje završivši besprekorno podvig svoj! 

Pošto se tako pomoli Gospodu, sveta Anisija odmah prodade sve, ali ne po ceni koliko je 
stvarno vredelo, i ne na onakav način na kakav obično biva na pijacama pri prodavanju i 
kupovanju. Jer ona govoraše kupcu samo ovo: Znaj, ove stvari koje prodajem pripadaju 
ništima i ubogima. Stoga odredi pravednu cenu, da bi time ti i sebi stekao neku nagradu, 
jer pravedan je Gospod, i ljubi pravdu, i uzvraća po pravdi. 

Pošto rasprodade svu imovinu, sveta Anisija stade dobijeni novac razdavati ništima i 
stradalcima po tamnicama. Obilazeći sve tamnice, ona ne samo davaše sužnjima sve što je 
potrebno, nego ih i lično svojim rukama služaše, naročito one koji posle silnih mučenja i 
zadobijenih rana ne behu u stanju da se sami usluže. Takve ona i lečaše, previjajući im 
rane i mažući im meleme. Ona tešaše tužne i ucveljene; posećivaše one koji bolesni ležahu, 
i pomagaše ih. Ona hoćaše po trgovima i ulicama, i davaše obilnu pomoć svima ništima, i 
bolesnima, i onima što na đubrištima ležahu. Pritom ona govoraše sebi: Neću tražiti sebi 
utehe i naslade u bogatstvima, koja na dan Suda neće vredeti ni koliko kap vode. 

Kada sveta Anisija potroši sve do poslednje pare, ne ostavivši sebi ništa, ona se zatvori u 
jednoj sobi, i trudom ruku svojih zarađivaše hranu telu svome, i u znoju lica svoga jeđaše 
hleb svoj, držeći se reči svetog apostola: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10), jer 
hrišćani treba da se hrane od truda ruku svojih. Podvizavajući se u molitvama i postu, 
Anisija življaše kao bestelesna. Navikavši na podvige i oskudan život, ona dane provođaše 
u trudovima i čitanju božanstveNih knjiga, a noći u psalmopojanju i molitvama. Zemlja joj 
beše postelja; umesto meke postelje ona imađaše jednu rogožu, umesto toplih pokrivača ‐ 
stare poderane haljine. A spavaše ona vrlo malo, jer govoraše sebi: Opasno je spavati kada 
neprijatelj moj bdi. 

Pri tome sveta podvižnica prolivaše obilne suze, i uzdasi njeni behu mnogobrojniji od reči 
što izlažahu iz usta njenih. A beše ona toliko obuzeta božanskom ljubavlju da kada 
preklanjaše kolena na molitvu, njoj izgledaše Da pripada k nogama Spasiteljevim, i celiva 
ih, i kosom svojom otire prah s nogu Gospodnjih. Ta misao rađaše u njoj izvore suza, 
slično onoj koja suzama obli noge Gospodu, i kosom od glave svoje otre (Lk. 7, 36‐50). U 
nje beše jedna neprestana želja: da se razreši od tela i da živi sa Hristom (sr. Flb. 4, 23). I 
moleći se, ona bijaše prsi svoje i govoraše: 
ʺSvemogući Gospode Bože, Oče Jedinorodnog Sina Tvog Isusa Hrista, Gospoda i Boga i 
Spasa našega, Ti sediš na prestolu slave Svoje! Tebi služe hiljade i hiljade Arhangela, i 
predstoji neizbrojno mnoštvo poslušnih Ti Prestola, Gospodstava, Načala i Vlasti; Tebe 
hvale Heruvimi i neprestano slavoslove Serafimi,[2] pevajući Trisvetu pesmu! Ti si duhove 
koji su ustali protiv Tebe rinuo u bezdane pakla, i zmaja koji je lišio sebe blagodati Tvoje 
okovao nerazdrešivim okovima, presto njegov survao na zemlju, odagnao ga iz nebeske 
službe, lišio ga blaženog života, i sramnu gordost njegovu krstom satro! Iz prečistog 
naručja Tvog Ti si nam poslao Boga Reč, predvečnog Spasitelja duša naših, rođenog od 
Duha Svetog i Marije, i Njime potražio izgubljeno, učvrstio nemoćno i iscelio satrveno! 
Tebe prizivam svim srcem svojim ja, smirena i grešna sluškinja Tvoja. Ti znaš pomisli 
svakoga čoveka; Ti si oganj, bačen u ovaj svet Jedinorodnim Sinom Tvojim, zapalio u 
mome srcu, i iskru vere što je u meni pretvorio u buktinju ljubavi prema Tebi, doći i spasi 
mene, nedostojnu sluškinju Tvoju, jer Tebe želim, Tebe ištem, i k Tebi se priljubljujem 
svom snagom svojom. 

ʺGospode Bože Sine, primi molitvu moju, koju prinosim Tebi srcem skrušenim i duhom 
smirenim. Ne prezri mene, o Isuse Hriste, radi koje si bio na krst prikovan, po obrazima 
bijen; radi koje si žuč sa octom ispio, smrt gorku okusio, u treći dan iz mrtvih vaskrsao, i 
na nebo se uzneo, i sediš s desne strane Oca: ne posrami mene, i ne odgurni mene iz broja 
sluškinja Tvojih, nego me udostoji hrišćanske končine na znamenje svetog krsta Tvog! 
Učini me učesnicom stradanja Tvojih, da budem dostojna javiti se pred lice Tvoje! Sačuvaj 
me vernom Tebi! ‐ Prikuj strahu tvome telo moje; od sudova tvojih uplaših se (Psal. 118, 
120); odvrati oči moje da ne gledaju ništavila (Psal. 118, 37), nego ih otvori, molim Te, da 
bih videla čudesa zakona tvoga (Psal. 118, 18). Tebi sam odana od utrobe matere moje, Ti 
si Gospod moj! Otac moj i mati moja ostaviše me (Psal. 26, 10), a Ti si me, Gospode, 
primio. Ispravi puteve moje, da se ne posrami sluškinja Tvoja, nego ʺučini sa mnom čudo 
dobroteʺ (Psal. 85, 17), i ispuni molbu moju, jer ʺGospode, pred tobom su sve želje moje, i 
uzdisanje moje nije od tebe sakrivenoʺ (Psal. 37, 10). 

ʺI još se molim Tebi, Bože, Oče, pomozi mi da se ne obrete greh na meni, sluškinji Tvojoj: 
jer Tebi prinosim sebe na žrtvu kroz smirenje moje. Primi me kao žrtvu paljenicu ovaca i 
teladi i hiljadu ugojenih jaganjaca. I udostoj me sledovati Jagnjetu Tvome bezazlenom, 
Isusu Hristu, sa kojim neka bude Tebi, sa Svetim Duhom slava i čast i sila kroza sve 
vekove. Aminʺ. 

Pošto se tako pomoli Bogu, sveta Anisija ustade sa molitve i oseni sebe krsnim znakom. 
Sve to vide lukavi vrag roda ljudskog, i ne mogaše podnositi njen angelski i nebeski život. 
Jer on je gledaše gde ona već duhom boravi na nebu i svim srcem želi da postrada za 
Hrista, i škrgutaše zubima na nju i pokušavaše da njenu sobu zatrese i sruši. Ali videći da 
je ona odasvud ograđena krsnim znakom, on odbegavaše, progonjen nevidljivim 
batinama. Ipak, njemu ponekad uspevaše da svetiteljki katkad ubaci lenjost i mrzovolju, 
ali ona odmah razaraše njegovo lukavstvo, ograđujući sebe neprestanom molitvom kao 
bedemom. I vrag istine jadikovaše i govoraše sebi: 

ʺTeško meni bednome! Ja angele povukoh za sobom s neba, mnoge ispoline pokorih, a 
sada me mladići i devojke ismevaju, jer smrt ljube kao život, i ovenčani njome oni hitaju k 
nebu i ostavljaju ovaj svet pustim. Mene je tešila krv ubijanih mučenika, ali njihova vera i 
podvizi i propoved izmeniše čitave gradove i narode. Hramovi se moji ruše, proricališta 
zanemljuju, žrtvenici se obaraju, žreci moji koji se ranije veseljahu sada su potišteni. Na 
propast moju svuda se postavlja krst, i carstvo moje već pada: jer oni koji su radosni u 
mukama, strašni su u grobovima: oni me opaljuju, biju i odasvud progone; i ono što ja 
bejah izmislio protivu njih, to se sada okrenulo protiv mene i zadaje mi silnu muku. No ja 
ipak znam šta da uradim s njima: pronašao sam jedno novo lukavstvoʺ. 

I odmah vrag smišlja ovo: želeći da slavu svetih mučenika sahrani u prašinu zaborava, i 
da njihovi podvizi ostanu nezapisani, kako potonja pokoljenja ne bi imala iz čega saznati o 
njima, crni zavidljivac udesi da hrišćane ubijaju bez suda i ispitivanja, i to ne carevi i 
vlastodršci već najprostiji i najgori ljudi. Svezlobni vrag nije shvatio da Bog zahteva dobru 
nameru a ne reči. 

Pogubivši veliko mnoštvo hrišćana Maksimijan, naučen đavolom, napravi se tobož 
iznemogao. Napivši se dovoljno krvi on, kao krvoločna zver koja, kada se dobro najede 
mesa i više joj se ne jede, mirno prolazi pored životinja, tako i ovaj bezbožni mučitelj, 
pošto oseti odvratnost prema ubijanju, napravi se krotak, i ovako govoraše: Hrišćani su 
nedostojni da ih ubijaju pred carevim očima. Kakva je potreba ispitivati ih i suditi ih i 
zapisivati njihove reči i dela? Jer ti će se zapisnici čitati i predavati iz roda u rod među 
onima koji budu držali hrišćansku veru i spomen će se njihov praznovati kroz vekove. 
Zašto da ne izdam naređenje, da hrišćane kolju kao stoku, bez saslušavanja i vođenja 
zapisnika, da bi smrt njihova ostala nepoznata i spomen njihov bio zaglušen ćutanjem? 

Donevši takvu odluku, pogani car odmah razasla Na sve strane naređenje: da svaki koji 
želi, može ubijati hrišćane, bez ikakve bojazni, ne bojeći se ni suda ni kazne za ubistvo. ‐ I 
stadoše ubijati hrišćane bez broja svakodnevno i u svima pokrajinama i gradovima i 
selima, na trgovima, na putevima, i po kućama. Svaki koji je sreo i samo raspoznao 
hrišćanina, mogao je odmah ne govoreći ni reči udariti ga čime bilo, ili ga probosti nožem, 
ili poseći mačem, ili ubiti kamenom, motkom, kao skota. I ispunjavahu se reči Svetoga 
Pisma: Ubijaju nas za tebe svaki dan, postupaju s nama kao s ovcama koje su za klanje 
(Psal. 43, 23; Rm. 8, 36). 

U to opako i ubitačno za hrišćane vreme sveta Anisija, svom dušom goreći od želje da 
umre za Hrista, izađe jednom iz svoga stana sa namerom da ide u hram Gospodnji. A 
kada ona ulažaše na takozvanu Kasantriotijsku kapiju, razleže se graja naroda, jer toga 
dana neznabošci praznovahu praznik sunca i prinošahu svoje pogane žrtve. Utom jedan 
carski vojnik, idući prema svetoj Anisiji, kada je ugleda onako lepu zaustavi je, i nahuškan 
samim đavolom, reče joj: Stani, devojko, i kaži mi kuda ideš. ‐ A ona, videći njegovu 
bestidnost i drskost i držeći da je to vražje iskušenje, prekrsti se na njegove oči. Međutim 
vojnik se ne zastide celomudrenog ćutanja devojčinog, nego smatrajući da ga ona time 
sramoti i ponižava, dohvati je kao vuk ovcu, pa je ljutito i besno upita, ko je ona i otkuda 
ide. A ona, jagnje Hristovo, želeći da se krotkim odgovorom izbavi iz svirepih ruku 
njegovih, reče mu: Sluškinja sam Hristova, i idem u crkvu. ‐ No bestidni vojnik, podstican 
besom koji beše u njemu, uzvrati joj: Neću te pustiti da ideš tamo, nego ću te odvesti k 
žrtveniku gde prinose žrtve bogovima našim, jer danas mi praznujemo boga sunca. 

Govoreći to on pokuša da joj silom skine maramu s glave, da bi joj potpuno otkrio lice. No 
ona se junački protivljaše, ne dopuštajući mu da joj skine maramu s glave. I odgurnuvši 
ga, ona mu pljunu u lice, i reče: Neka ti, đavole, zapreti Gospod moj Isus Hristos! 

Tada vojnik, sav besan, i ne podnoseći ime Hristovo, izvuče mač, udari njime svetu 
Anisiju ispod rebara i probode je skroz. Sveta devica pade na zemlju, i zajedno sa krvlju 
koja se lijaše iz nje predade svoju svetu dušu u ruke Hrista Boga svog, kojega ljubljaše i za 
koga svim srcem u sve dane života svoga umreti željaše. A prolaznici videvši to okružiše 
je mrtvu i u krvi: i jedni oplakivahu njenu mladost i ljutu smrt, a druga roptahu na 
bezbožnoga cara koji izdade nepravedan zakon da se ubijaju nevini ljudi. Neki pak 
hrišćani uzeše česne mošti njene, česno ih spremiše i pogreboše na dve stadije daleko od 
Kasantriotijske kapije, s leve strane narodnoga puta. Docnije nad česnim moštima svete 
Anisije bi podignut molitveni dom. 

Ovo se dogodi za vladavine na zemlji cara Maksimijana, dok nad nama caruje u 
beskonačne vekove Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, 
sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG APOSTOLA 

TIMONA 

  

SVETI Timon beše jedan od sedam đakona (D. A. 6, 5) i od Sedamdeset apostola. 
Postavljen za episkopa Batrskog u Arabiji, on propovedaše Evanđelje i pretrpe m!noge 
muke od neznabožaca. Bi bačen u oganj, no osta nepovređen. Najzad skonča raspet na 
krstu i preseli se u carstvo Hristovo. 

  

  
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

TEODORE KESARIJSKE 

  

PREPODOBNA Teodora podvizavala se u obitelji svete Ane. Živela za carovanja Lava 
Isavrijanca i sina mu Konstantina.[3] Bila roda znatnog i slavnog: otac joj Teofil bio 
patricije; majka joj se zvala Teodora. Pošto mnogo godina nije imala dece, majka joj 
Teodora skrušeno i usrdno molila se Bogu, naročito Presvetoj Bogorodici, da joj podari 
čedo. I nerotkinja Teodora zače i rodi ovu kćer ‐ Teodoru. Kada kćer odraste, majka je 
odvede crkvi svete Ane, kao posvećenu Bogu od rođenja, i predade je manastiru svete 
Ane, zvanom Rigidion. Tu ona stade živeti pod mudrim rukovodstvom pobožne 
igumanije, i izuči božanstvene knjige. Međutim bogobojažljiv i bogougodan život mlade 
iskušenice beše strašna muka za pakosnog đavola. Zato on ubaci caru Lavu ikonoborcu 
misao u glavu, da Teodoru uda za jednog od svojih dvorjana. I Teodora bi silom otrgnuta 
od sestrinstva, i dovedena u Carigrad. No na sam dan svadbe Skiti udariše na prestonicu; 
nastade strašna zabuna; car odmah uputi vojsku da brane prestonicu od varvara; uputi i 
samog mladoženju. V prvom sukobu mladoženja poginu. Osetivši se slobodna, Teodora 
iskoristi sveopštu zabunu, pa neprimetno od svadbenih gostiju izvuče se, ode na morsku 
obalu, sede na lađu i radosna otputova u svoj manastir, svesrdno blagodareći Bogu na 
promišljanju o njoj. A kada potom jedan carski velikodostojnik; pošto se beše čulo da je 
Teodora u manastiru, dođe po nju u manastir, on je zateče već kao monahinju, i ne hte je 
dirati nego je ostavi na miru. 

Kao monahinja, prepodobna Teodora silno isposti svoje telo, da su joj se kosti videle kroz 
kožu. Hrana joj beše parče hleba, i to svakog drugog ili trećeg dana, i ništa drugo. Sva joj 
odeća beše jedna sura vlasenica od kozje dlake. Postelja joj beše: gruba prostirka od kozje 
dlake, prebačena preko oštrog kamenja, te i kad je spavala, spavanje joj je bilo kratko i 
mučno, a često je po čitave noći provodila u bdenju, bez sna. Ne zadovoljavajući se tim 
podvizima, prepodobna mati Teodora nošaše na telu železne verige. Od tih veriga ona 
dobi rane po telu; iz tih rana se širaše smrad. 

Podvizavajući se tako mnogo godina, prepodobna mati naša Teodora blistaše svakom 
vrlinom. I takva, ona pređe u nestariv i blaženi život na nebesima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

TEODORE CARIGRADSKE 

  
HRISTOČEŽNjIVA monahinja i samopregorna poslušnica svetog Vasilija Novog.[4] Po 
smrti javila se Grigoriju, učeniku svetog Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset 
mitarstava, kroz koja je duša njena prošla posle razlučenja od tela, dok nije pomoću 
molitava svetog Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.[5] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

FILETERA 

  

JEDNOM kada Dioklecijan doputova u Nikomidiju, neki neznabošci ga obavestiše o 
jednom hrišćaninu. Car odmah posla po njega; i ovaj bi doveden pred cara na sud. Kada 
ga car ugleda, bi silno poražen; jer svetitelj beše visok rastom i veoma lep; kosa i brada mu 
behu divne zlataste boje, sa prekrasnim presijavanjem. Zadivljen, car ga nazva bogom a ne 
čovekom. I upita ga car: Kaži nam, odakle si, i kako ti je ime, i kakvog si roda? ‐ Svetitelj 
odgovori: Rodio sam se i vaspitao ovde u Nikomidiji, sin sam eparhov, po veri sam 
hrišćanin, i živim sa hrišćanima; ime mi je Fileter. 

Prizvavši Filetera bliže k sebi, car mu poče laskavo i blago govoriti, želeći da ga odvoji od 
vere Hristove; a usto stade izgovarati i hule na Gospoda našet Isusa Hrista. Čuvši to, 
svetitelj odstupi malo od bogohulnika, pa podiže oči k nebu i reče: ʺNeka se zapuše, neka 
se zapuše usta onoga koji se usuđuje huliti Hrista moga, pa bio to car ili ko drugi!ʺ 

I tog časa nastade zemljotres i strašna grmljavina, da se car i svi oko njega prepadoše. 
Posle toga Fileter bi bačen u strahovito usijanu peć. No on se pomoli Bogu, i oganj se 
ugasi, i peć se potpuno raspade, i junak Hristov iziđe nepovređen. ‐Pod uticajem ovoga 
čuda, a imajući u vidu i Fileterevu lepotu i visoko poreklo, car mu darova slobodu, i da ide 
i živi gde hoće.  

Kada se posle Dioklecijana u Nikomidiji zacari njegov zet Maksimijan,[6] sveti Fileter bi 
opet optužen kod cara. Izveden pred cara, on ispovedi Hrista istinitog Boga, i Tvorca i 
Promislitelja. Zbog toga ga najpre tako mnogo tukoše motkama, da vojnici ‐ izvršioci 
kazne sami padahu na zemlju polumrtvi od iznemoglosti i premorenosti, a mučenik, 
krepljen Gospodom Hristom, držaše se tako junački, da je izgledalo da strada tuđe telo a 
ne njegovo. Posle toga sveti mučenik bi obešen i tako dugo i bezdušno strugan, da oni koji 
ga strugahu popadaše od umora na zemlju. Zatim mučenika baciše zverovima da ga 
rastrgnu, ali zverovi polegaše kroj njegovih nogu kao krotke ovce. Iza toga mučenika 
silom uvedoše u idolište, da bi ga tamo primorali da se pokloni idolima. Ali mučenik 
uznese molitvu Bogu, i idoli popadaše na zemlju i razbiše se. Naposletku car izdade 
naređenje: da se mučeniku odseče glava mačem. Ali kada sluga zamahnu mačem, njemu 
se tog trenutka osuši ruka. To što snađe i drugog izvršioca ovog carevog naređenja: jer čim 
on podiže ruku sa mačem iznad svetiteljeve glave da mu je odseče, njemu se oduze ruka. 

Posle toga sveti mučenik bi bačen u tamnicu i okovan u lance. Potom bi opet izveden na 
sud. I pošto sveti junak ne pokaza ni najmanje volje da se pokori caru i odrekne Hrista, car 
ga osudi na progonstvo u Prokonis,[7] kuda on i bi upućen okovan u lance. Na putu on 
učini ne malo čudesa: đavole izgonjaše, gubave očišćavaše, i od svake druge bolesti 
isceljivaše; jednom rečju svojom poobara idole; samo dodirnu rukom veleljepni idolski 
hram, i on se sruši do temelja. Sva ta čudesa, a naročito ovo poslednje, mnoge raspoložiše 
za veru u Hrista, među kojima i šestoricu vojnika sa njihovim starešinom, koji svetog 
ispovednika sprovođahu u progonstvo. 

Kada mučenik i straža koja ga je sprovodila stigoše u Sigrijanski kraj,[8] gde svetitelj 
takođe satvori mnoga čudesa, tamošnji ljudi kazaše da se u blizini nalazi neki čovek po 
imenu Eviot,[9] hrišćanin, koji je pretrpeo mnoga i žestoka stradanja za Hrista od kneza, 
ali je ostao nepovređen i čini velika čudesa. Kada to ču sveti Fileter, on odluči da ide da se 
vidi s Eviotom. U to vreme blaženom Eviotu javi se Angeo Gospodnji i reče: Iziđi iz svoje 
kelije i idi do tog i tog mesta u susret svetom Fileteru, sastradalcu tvomʺ. 

Eviot odmah izađe iz kelije i stade silaziti s gore na kojoj obitavaše. Međutim Fileter, po 
kazivanju jednoga seljaka, krenu ka Eviotu, i poče se penjati na Sigrijansku goru zajedno 
sa starešinom i šestoricom vojnika, koji već behu poverovali i krstili se, i nisu želeli da se 
odvajaju od svetog Filetera. Prešavši nešto puta, oni sretoše blaženog Eviota koji silažaše k 
njima, i pozdravljajući jedan drugoga oni se ispuniše radosti. Veseleći se duhovno, oni se 
popeše svi na goru u obitalište svetog Eviota, i provedoše tamo zajedno sedam dana. I 
blaženi Fileter zaspa snom, koji je davno s ljubavlju želeo: prestavi se ka premilom mu 
Hristu Bogu, predavši u ruke Njegove duh svoj.[10] Blaženi Eviot sahrani ga u mestu 
svoga boravišta. A nakon jedanaest dana, skončaše i starešina oružane pratnje i šestorica 
vojnika, i svi oni biše pogrebeni blizu moštiju svetog mučenika. 

  

  

SPOMEN SVETIH 

ŠEST VOJNIKA I NjIHOVOG STAREŠINE 

  

PREKO svetog mučenika Filetera poverovali u Hrista; skončali u miru.[11] 

  
  

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA 

GEDEONA NOVOG 

  

VETI Gedeon rodio se u selu Kapurni, u Dimitriadskoj eparhiji, od pobožnih no veoma 
siromašnih roditelja, oca Avgirinosa i majke Kirace, i na svetom krštenju dobi ime Nikon. 
Siromašni roditelji, imajući veliku porodicu, dadoše Nikona svome bliskom rođaku da ga 
odgaji i vaspita, u mestu Velestini, gde se taj njihov rođak bavio trgovinom, a gde i oni već 
življahu. Pametan i okretan, dečak Nikon se dopade bogatom i uticajnom Turčinu Alinu, 
koji silom ote Nikona, odvede svojoj kući i poturči, davši mu muslimansko ime. 

Nakon dva meseca, pod uticajem blagodati Božje, dečak Nikon se osvesti i uvide da se iz 
dečje lakomislenosti odrekao Hrista. Kajanje mu zapali dušu, i on izmeni i način života i 
svoj izgled: postade neveseo i utučen, i nemaran na poslu. No ujedno s tim on krišom 
gorko plakaše, i donese odluku da beži iz tog mrskog mu doma. 

Ulučivši zgodnu priliku, Nikon pobeže i sakri se kod svojih roditelja. Znajući da će ga 
Turčin tražiti i goniti, roditelji savetovahu svome sinu da beži u Svetu Goru. Alin zaista 
udari u poteru za Nikonom, i ovaj bežeći od njega, tri godine lutaše iz mesta u mesto. 
Najzad stiže u Svetu Goru. Tamo, u manastiru Karakalu on nađe sebi duhovnika, i 
ispovedi mu svoj pad. Duhovnik mu dade potreban duhovni lek, pa ga potom prisajedini 
opet Pravoslavnoj Crkvi. 

Nakon izvesnog vremena Nikon bi za svoju revnost u podvizima udostojen monaškog 
postriga, i dobi ime Gedeon. Starci, videći Gedeonovu besprekornu poslušnost u svemu i 
njegovo neumorno revnovanje u vrlinama, izabraše ga za eklesiarha. Prohodeći ovo novo 
poslušanje, Gedeon poče dodavati trud trudu. Pri tome on udvostruči post, bdenje, 
molitvu i metanija. Na taj način on u toku trideset pet godina potpuno očisti srce svoje i 
ispuni ga bezmernom ljubavlju prema Gospodu Hristu. Jednom kada prepodobni Gedeon 
čitaše knjigu o stradanjima svetih mučenika, koji za svoje podvige dobiše od Boga 
mučeničke vence i carstvo nebesko, u njegovoj se duši rodi Plamena želja da postrada za 
premilog Gospoda Hrista, i tako krvlju svojom omije sebe od strašnog greha svog ‐ 
nekadašnjeg odrečenja od hrišćanske vere. Od tada ova se želja njegova iz dama u dan sve 
više i sve jače rasplamćivaše u srcu njegovom, i dovede ga dotle, da on donese odluku da 
tu želju svoju privede u delo. Ali prethodno on tu nameru svoju otkri starcima svete 
obitelji svoje, moleći ih da ga oni blagoslovom i molitvama svojim ukrepe na taj podvig. 

Starci, znajući Gedeona kao muža savršena i utvrđena u vrlinama, dadoše mu svoj 
blagoslov i obećaše mu da će moliti podvigostrojitelja Gospoda Hrista da ga ukrepi u 
stradanjima. 
Gedeon se onda oprosti sa blaženim starcima, sa kojima prožive trideset pet godina u 
manastiru Karakalu, i otputova u mesto Velestinu gde se i Hrista odrekao beše. Čim stiže 
u taj grad, on ode u sud, stupi pred sudije, i ispovedi pred njima svoju veru u Hrista, a 
Muhameda prokle kao lažnog proroka. Međutim sudije mu udariše nekoliko batina, pa ga 
oteraše iz sudnice. I to se ponovi nekoliko puta. 

Tada Gedeon, željan mučeništva, ode u druga mesta. Ali svuda mu se dešavalo što i u 
Velestini: dobio je batine i bio izbacivan iz sudnice. Videći u tome nepristanak Božji, 
prepodobni Gedeon se vrati u Svetu Goru. 

U Svetoj Gori blaženi provede godinu dana, ali nemaše mira u duši, jer ga sagorevaše želja 
da postrada za Gospoda. Zato opet uze blagoslov od staraca, i ponovo ode u Velestinu. 
Tamo izađe pred sudije u sudnici, ispovedi Isusa Hrista kao Jedinog Istinitog Boga, a 
prokle muslimansku veru. No i ovoga puta njega izbiše, pa iz sudnice isteraše. 

Tada prepodobni ode u drugo mesto, stupi pred upravljača toga mesta, izjavi da je 
hrišćanin, a muslimansku veru izruži i prokle. Upravljač, čuvši hulu na svoju veru, uplaši 
se i odmah napisa poglavaru te oblasti Veli‐paši, koji življaše u Trakiji, u mestu Turnovi, 
da neki hrišćanin drsko vređa i huli njihovu veru. Paša posla dva vojnika da mu dovedu 
tog hulnika. Kada blaženog Gedeona dovedoše, Veli‐paša sazva iz okolnih mesta ugledne 
građane, i izvede Gedeona na sud. No blaženi Gedeon i tu neustrašivo ispovedi svoju 
hrišćansku veru, a muslimansku izvrže ruglu i prokle je. Sudije pokušaše najpre milom i 
raznim obećanjima, pa zatim silom i pretnjama da pridobiju mučenika. No on sve to s 
prezrenjem odbi. Tada sudije, da bi posramili mučenika, obrijaše mu glavu, metnuše mu 
nakaznu kapetinu na glavu, posadiše ga naopako na magarca, pa vodiše kroz sve ulice 
grada Turnove. No sveti prepodobnomučenik se radovaše toj poruzi za Hrista. Posle mu 
sekirom odsekoše sve prste na rukama i nogama, kao negda svetom mučeniku Jakovu 
Persijancu,[12] pa najzad ga baciše u nužnik, gde dušu svoju svetu predade Bogu, 
tridesetog decembra 1818. godine. 

Čudotvorne mošti svetog prepodobnomučenika počivaju u crkvi Svetih Apostola u 
Turnovi, a jedan deo moštiju nalazi se u manastiru Karakalu. Molitvama svetog 
prepodobnomučenika Gedeona, Hriste Bože, pomiluj i spasi nas. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LAVA ARHIMANDRITA 

  

PREPODOBNI otac Lav arhimandrit svetim podvizima ugodi Bogu, i skonča u miru. 
  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Car Maksimijan carovao od 284. do 305. godine. 

2. Serafimi, Heruvimi, Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Načala, Arhaigeli i Angeli 
jesu činovi angelski, kojih po učenju svete Crkve ima devet. 

3. Lav III Isavrijanac carovao od 717. do 741. godine, nasledio ga sin njegov 
Konstantin V Kopronim (741‐775. godine). Ovi carevi behu prvi ikonoborci. 

4. Spomen njegov Crkva praznuje 26. marta. 

5. Videti opširnije o njoj pod 26. martom: Žitije prepodobnog oca našeg Vasilija 
Novog. 

6. Maksimijan II Galerije carovao u , istočnoj polovini Rimske carevine od 305‐311. 
godine. 

7. Prokonis ‐ ostrvo u Mramornom moru; sada Marmara 

8. Sigrijanski kraj ‐ planinska pokrajina oko Kizika, u Maloj Aziji. 

9. Spomen svetog mučenika Eviota Crkva praznuje 18. decembra. 

10. Sveti mučenik Fileter prestavio se 311. godine. 

11. Videti o njima pod današnjim danom. Spomen svetog mučenika Filetera. 

12. Spomen njegov Crkva praznuje 27. novembra.  
 
 
Arhimandrit JUSTIN Popović 
ŽITIJA SVETIH 

  

  
31. DECEMBAR 
  

  

ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE 

MELANIJE RIMLjANKE 

  

DOBAR rod se rađa na dobrom drvetu. Sveta grana izvija se iz svetog korena. To mi 
vidimo na primeru svete Melanije, koja proizađe od blagočestivih hrišćanskih roditelja, u 
Rimu. Otac joj i deda behu u broju najglavnijih senatora. Kada odraste, Melanija svom 
dušom željaše da svoje devičanstvo sačuva besprekornim, i o tome često svim srcem 
moljaše svoje roditelje. Ali pošto im ona beše jedinica i nemahu drugoga naslednika 
bezbrojnih imanja svojih i bogatstava, to je oni u njenih četrnaest godina udadoše, protiv 
njene volje, za visokorodnog i znatnog mladića Apinijana, kome beše sedamnaest godina. 

Pošto se venčaše i življahu u česnome braku, Melanija ne promeni svoju misao i želju: da 
čuva, iako već ne devičanstvo, ono bar čistotu. Stoga ona na sve moguće načine 
pokušavaše da privoli na to svoga supruga, često mu sa suzama govoreći: O, kako bi 
blaženi bili mi, kada bismo mladost našu zajedno proveli u čistoti, služeći Bogu bez 
telesne veze, što sam ja svagda želela i želim! Tada bismo jedan drugo podsticali na 
prekrasan bogougodni život. A ako te sladostrašće, tako svojstveno mladosti, sprečava u 
tome i ti ne možeš da savladaš telesnu požudu, onda ostavi mene i ne ometaj mi želju. 

Evo, kao otkup svoj ja ti dajem sva moja bogatstva, robove i robinje, riznice zlata i srebra, i 
druga bezbrojna imanja. Sve to neka bude tvoje, samo da budem slobodna od telesnih 
veza. 

A Apinijan niti beše odlučno protiv toga, niti potpuno pristajaše na to, već joj nežno 
govoraše: To zasada ne može biti, dok ne dobijemo naslednika za naša imanja. A kad nam 
se takav naslednik rodi, onda ću se i ja pridružiti tvojoj dobroj nameri, jer nije lepo da žena 
prestiže muža u dobrom delu i stremljenju k Bogu. Pričekajmo dok nam Bog ne da plod 
našeg supruštva, pa ćemo onda zajedno izabrati način života koji ti želiš. 

Melanija pristade na ovaj predlog svoga muža. I Bog im dade žensko čedo. Čim Melanija 
rodi ćerčicu, ona odmah dade za nju Bogu zavet devstva, kao otplađujući svoj dug: jer je 
želela da kćer njena sačuva ono što ona sama nije mogla sačuvati, pošto su je silom udali. 

Zatim, pripremajući se na drukčije življenje, Melanija stade jače obučavati sebe uzdržanju i 
umrtvljavanju tela: ona se pošćaše, telu ne ugađaše ni u čemu, lepe haljine i skupocene 
nakite ženske ne nošaše, u kupatilo ne odlažaše. A kada joj muž ili roditelji predlagahu da 
ode u kupatilo, ona ne obnaživaše svoje telo, već samo lice umivaše, i izlazeći zaprećivaše 
robinjama da to nikome ne govore i davaše im poklone da bi ćutale. Od muža pak ona 
zahtevaše da ispuni svoje obećanje, i govoraše mu: Eto, mi sada imamo naslednicu našeg 
imanja. Zato, da živimo bez telesnih veza, kao što si mi obećao. ‐ Ali je on ne hte poslušati. 

Videći da je muž njen neusavetljiv, Melanija namisli da tajno beži u nepoznatu zemlju, 
ostavivši oca i majku, muža i čedo, i sva bogatstva: tako silno beše ona obuzeta čežnjom za 
Bogom i ljubavlju za čistim životom. I ona bi ovo odmah učinila, da je ne zadržaše saveti 
nekih blagorazumnih ljudi, koji je podsetiše na sledeću apostolsku reč: ʺOženjenima 
zapovedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvajaʺ; i još: ʺŠta znaš, ženo, da 
ako muža spaseš?ʺ (1 Kor. 7, 10. 16). 

I tako, zadržana nadom na spasenje muža, Melanija odustade od nameravanog begstva. 
Ali joj beše teško vršiti bračnu dužnost. Na telu pak ona nošaše grubu vlasenicu, i skidala 
je samo onda kada je znala da će sa mužem biti nasamo, da on ne bi doznao za takvo njeno 
življenje. Međutim, to na neki način saznade sestra njenoga oca, i stade ismevati tu 
vlasenu odeću, a i Melaniji podsmevati se zbog toga i ukoravati je. Melanija je sa suzama 
moljaše da to nikome ne priča. 

Uskoro posle toga Melanija zatrudne po drugi put, i već se približavaše vreme da rodi. 
Utom nastupi spomen svetog mučenika Lavrentija,[1] i Melanija svu noć provede bez sna, 
moleći se s metanijima i pevajući psalme. Pri tome ona se staraše da savlada prirodne 
porođajne muke. Svanu, no ona ne prestade sa teškom molitvom. Strašne porođajne muke 
postajahu sve strašnije i strašnije, a Melanija i nadalje stajaše na molitvi i pravljaše 
metanija. Najzad iznemože od svunoćnog molitvenog truda i od porođajnih bolova, i u 
teškim mukama rodi muško dete, koje čim bi kršteno otide iz ovog sveta u nebesku 
otadžbinu. 

Posle ovog porođaja Melanija se teško razbole, i beše na umoru. A muž njen, stojeći pored 
njenog kreveta, jedva sam ostade u životu od tuge za njom i od sažaljenja. U svome 
velikom bolu on pohita u crkvu, gde se s velikim ridanjem i metanijima moljaše Bogu, 
proseći od Njega isceljenje svojoj dragoj supruzi. A Melanija, videći da je prilika zgodna da 
svoga muža privoli na svoju nameru, posla mu, dok se on još nalažaše u crkvi, ovaku 
poruku: ʺAko hoćeš da i ja i ti budemo živi, daj reč pred Bogom dame se više dotaći nećeš i 
da ćemo do kraja života našeg oboje živeti u čistotiʺ. ‐ Muž ljubeći Melaniju neiskazano, i 
njeno zdravlje pretpostavljajući svome, pokori se njenoj volji i zavetova se u crkvi pred 
Bogom da će ubuduće živeti s njom bez telesnih veza. 

Kada se prenosilac poruke vrati i ovo ispriča Melaniji, ona se obradova i poče joj bivati 
lakše. Jer telesna bolest ustupi mesto duhovnoj radosti, i Melanija proslavi Svevišnjega koji 
joj pomože, ispunivši joj preko bolesti zavetnu želju srca njenog. 

Kada Melanija ustade s bolesničkog odra, njena kći, divni izdanak devstva, obećana Bogu, 
otide k Bogu. Njena smrt još više oraspoloži Apinijana na držanje čistote, naročito kada 
mu Melanija govoraše: Vidiš li da nas sam Bog priziva na čisto življenje. Jer da je Njemu 
bilo po volji produženje našeg telesnog supružanstva, ‐ On ne bi uzeo decu našu od nas. 

I tako Apinijan i Melanija, posle telesnog prirodnog supružanstva, stupiše u duhovno 
natprirodno supružanstvo, i podsticahu jedan drugo na vrline, podvizavajući se u postu, 
molitvi, trudovima, umrtvljivanju tela. Oni se dogovoriše da sva imanja svoja podare 
Hristu preko ubogih, a da se sami potpuno odreknu sveta i zamonaše. No Mela1nijini 
roditelji behu odlučno protivu toga. I jedne noći, kada Apinijan i Melanija mnogo 
tugovahu zbog toga i savetovahu se kako da se izvuku iz zamršenih mreža ovoga sveta, 
njih iznenada poseti odozgo Božanska blagodat: oni osetiše neobično divan miomir koji 
dolažaše s neba, miomir koji nikakav um postignuti ne može niti jezik opisati, i oni se 
ispuniše takve duhovne radosti, da potpuno zaboraviše svu muku svoju. 

Od toga vremena njih još jače obuze čežnja za nebeskim blagom, a omrznu im svet i sve 
što je u svetu, i oni rešiše da ostave sve i tajno pobegnu nekuda i zamonaše se. Ali Božji 
promisao im pripremi drukčiji put ka ostvarenju željenog cilja. 

Naime, za kratko vreme umre Melanijin otac, i Apinijan i Melanija postadoše slobodni za 
svoje pothvate. Ali, pošto oni imađahu mnoga bogatstva, koja su bila obećali dati Hristu, 
to se oni ne mogoše odmah odvojiti od sveta i postojbine svoje. Njima beše potrebno 
izvesno vreme da ta mnogobrojna bogatstva razdadu ništima. U tom cilju oni se povukoše 
na jedno svoje imanje u predgrađu Rima, i tamo življahu čuvajući svoju čistotu svesrdno i 
strogo. A u vreme kada ovaj blaženi par izabra sebi takvo neobično i bogougodno 
življenje, Apinijanu otpočinjaše dvadeset četvrta godina a Melanija navršavaše 
dvadesetu.[2] Zaista je veliko čudo da u tim godinama, u kojima obično mladost gori 
ognjem telesnih strasti, ovaj sveti par, vodeći zajedno Nadprirodan život, ostajaše 
neopaljen, kao Mladići u peći Vavilonskoj. 

A sve se to zbi pod rukovodstvom blažene Melanije. Jer ona, kao mudra sluškinja 
Gospodnja, budno i strogo pažaše i na sebe i na muža, tako da ona beše svome mužu 
učiteljica, nastavnica i predvoditeljka na putu Gospodnjem. Provodeći takav čudesan 
život, oni prodavahu imanja svoja i neštedimice ih razdavahu potrebitima. 

U to vreme Bog im posla jedno iskušenje. Apinijavov brat Sever, videći takav život ovog 
blaženoga para, poče ih nipodaštavati i niušta ne smatrati, i oduzimati im neka imanja. A 
kada on vide da mu se oni ne protive i ne haju zbog oduzete imovine, on poče pružati 
ruke i na druga imanja njihova, sva ih prisvajajući sebi. Apinijan pak i Melanija, trpljahu to 
nezlobivo, položivši nadu na Boga. Njih žalošćaše samo jedno: što imanja, namenjena 
Hristu, odlaze u ruke zavidljiva čoveka, te će se manje ubogima dati. Ali Gospod koji štiti 
sluge svoje i izbavlja ih iz ruku nepravednika, diže protiv Severa caricu Verinu.[3] Ona ču 
za bogougodni život Apinijana i Melanije; i doznavši da im Sever otima imanja, dozva ih k 
sebi i ukaza im veliko poštovanje. Carica se divljaše ubogoj odeći njihovoj n tolikom 
smirenju njihovom, pa zagrlivši Melaniju reče joj: Blažena si ti što si izabrala takav život! ‐ 
Pri tome carica govoraše da će se osvetiti za njih Severu. No Melanija i Apinijan je moliše 
da ne pribegava osveti, nego samo da usavetuje Severa, da im više ne čini nepravde. I oni 
rekoše: Nama je bolje da nas vređaju negoli da mi koga vređamo, jer nam Sveto Evanđelje 
naređuje da okrenemo i drugi obraz onome koji nas udari po jednome (Mt. 5, 39). Mi ti 
blagodarimo, gospodarice, što hoćeš da nas milostivo zaštitiš, ali ne ištemo osvetu Severu. 
Naprotiv, mi molimo da se njemu ne čini nikakvo zlo zbog nas. Za nas je dosta, ako on od 
sada prestane da nam čini zlo i da otima ono što je ne naše nego Hristovo i Hristovih 
slugu, sirotana i udovica, ništih i ubogih. 

Još oni moliše caricu, da mogu slobodno bez ikakvih smetnji prodavati svoja velika 
imanja, koja su predstavljala gradove i sela ne samo u Italiji, nego i u Siciliji, u Španiji, u 
Galiji i u Britaniji. Jer Melanijini roditelji behu toliko bogati, da sem cara ne beše niko 
bogatiji od njih. Carica ispuni molbu Apinijana i Melanije, i bi im dopušteno da slobodno i 
nesmetamo prodaju sva svoja imanja, ma gde se ona nalazila. U Melanije se javi želja da 
carevoj sestri da neke skupocene darove, ali ona ne hte ništa uzeti od ponuđenih joj 
darova, smatrajući za bogohulstvo uzeti išta od stvari podarenih Hristu. ‐ Posle toga 
Apinijan i Melanija biše sa velikom češću ispraćeni iz carskih palata na mesto svoga 
boravka. 

Ogromnost njihovog bogatstva, koje oni podariše Hristu, vidi se i iz toga što u to vreme 
niko ne beše u stanju kupiti njihovu kuću u Rimu po stvarnoj ceni. Tek posle požara koji 
varvari pri najezdi svojoj izazvaše u toj kući, i time je oštetiše, ona bi prodata po nižoj ceni, 
i sav novac dobijen za nju razdat sirotinji. Može se sa sigurnošću reći, da Apinijan i 
Melanija pokazaše veće usrđe k Bogu nego Jov: jer Jov blagodaraše Boga kada ne po svojoj 
volji izgubi bogatstvo, a ovi se dobrovoljno odrekoše tolikih bogatstava i prigrliše 
siromaštvo. Spočetka im takav život beše potužan i pomučan, ali im kasnije postade lak i 
pun svake duhovne radosti: jer je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako (Mt. 11, 30). 

Međutim đavo pokušavaše da blagočestive supruge sablazni srebroljubljem. Tako, kada 
im jednom donesoše kući ogromne količine zlata za prodata imanja, đavo im stade 
ubacivati u dušu neku ljubav prema zlatu. Ali Melanija, osetivši lukavstvo drevne zmije, 
tog časa joj razmrska glavu, smatrajući zlato kao blato, i neštedimice ga trošeći na sirotinju. 
A pričaše blažena Melanija o sebi ovo: 

ʺBejaše u mene jedno imanje sa palatom na visokom i veoma lepom mestu; ono nadmašaše 
sva druga imanja naša. S jedne strane njegove prostiraše se more, i sa planine se videlo 
kako lađe plove po njemu i kako ribari love ribe. A sa druge strane ‐ visoko drveće, 
zasejana polja, bašte i izvrsni vinogradi; na jednom mestu tamo behu raskošna kupatila, na 
drugom vodni izvori; sa svih strana se razlegalo pevanje raznih ptica; tamo se, u naročito 
ograđenim šumama, nalažaše svakovrsno zverinje, i lov je bivao uvek bogat. I vrag mi 
ubacivaše u dušu pomisao da to divno imanje, zbog njegovih izuzetnih prednosti, ne 
prodajem nego da sačuvam za sebe, da bih živela na njemu. Ali blagodaću Božjom ja 
osetih i raspoznah da je to vražija zamka, I okrenuvši um svoj k rajskim naseljima odmah 
prodadoh to imanje, i dobijeni novac predadoh Hristu momeʺ. 

Kada blagočestivi supruzi prodadoše svoja imanja što imađahu u Italiji, njihovi prilozi kao 
velike reke potekoše u sve krajeve zemlje: jer oni šiljahu bogate milostinje na sve strane: u 
Mesopotamiju, u Siriju, u Egipat, u Palestinu, crkvama i manastirima muškim i ženskim, 
gostoprimnicama i bolnicama, sirotanima i udovicama, sužnjima i zatvorenicima, i na 
otkupljivanje zarobljenika i roblja. I Zapad i Istok ispuniše se darovima njihovih 
darežljivih ruku. Ponekad oni kupovahu čitava ostrva, mirna i osamljena; na njima 
manastire osnivahu, i izdržavanje monasima osiguravahu. Oni svuda svete crkve 
ukrašavahu zlatom i srebrom, zlatotkanim odeždama svešteničkim, i ogromne novce 
davahu na blagoljepije crkveno. 

Zatim, ostavivši neka svoja imanja u Italiji neprodata, oni zajedno sa majkom blažene 
Melanije, koja beše još živa, sedoše na lađu i otploviše u Siciliju: jedno, da tamošnja imanja 
svoja prodadu, a drugo ‐ da posete blaženog episkopa Pavlina, svoga duhovnoga oca. 

Uskoro posle njihovog odlaska iz Rima, napadoše na Rim varvari,[4] i opustošiše mačem i 
ognjem svu okolinu grada i svu Italijansku zemlju. Sveti supruzi, Melanija i Apinijan, 
dobro učiniše što pomoću Božjom prodadoše svoja imanja pre ove bede. Jer ono što je 
imalo propasti naprazno, bez ikakve naknade od Boga, to se pretvori za njih u stostruku 
nagradu u večnom životu. Usto oni sačuvaše čitavim i svoje vremeno zdravlje, izišavši iz 
Italije, kao Lot iz Sodoma, pre strahotnog opustošenja njenog od strane varvara. Zadržavši 
se neko vreme u Siciliji, i na putu k njoj videvši se sa svetim Pavlinom, episkopom 
Nolskim,[5] oni uspešno obaviše svoje poslove oko tamošnjih imanja svojih, pa lađom 
krenuše za Libiju i Kartaginu. 

Za vreme njihove plovidbe po moru, nastade silna bura koja se produži mnogo dana. Na 
lađi se već poče oskudevati u pijaćoj vodi, a veslača i posluge beše vrlo mnogo, i svi oni 
trpljahu strašnu žeđ. Sveta pak Melanija, shvativši da njihov put u Libiju nije Gospodu po 
volji, naredi da jedra okrenu put vetra, uzdajući se u Gospoda da će On uputiti lađu kuda 
hoće. I tako, nošeni vetrom oni pristadoše uz neko ostrvo. A kratko vreme pre toga na to 
ostrvo napadoše varvari, opljačkaše ga, i mnogo ljudi i žena odvedoše u ropstvo; 
preostalim pak žiteljima toga ostrva poručiše da, ako žele, mogu otkupiti svoje roblje, 
inače će svi zarobljenici biti pogubljeni. Ostrvljani se nađoše u velikoj tuzi i nevolji, pošto 
je malo ko bio u stanju da otkupi svoje srodnike. U to vreme pristade uz ostrvo lađa, na 
kojoj behu Melanija i Apinijan. Episkop toga ostrva, čuvši da je uz njihovo ostrvo pristala 
lađa iz Rima, dođe da prosi pomoć za otkup zarobljenika. I dobi više nego što se nadao: jer 
Melanija i Apinijan, sažalivši se na njih, dadoše onoliko zlata koliko beše potrebno da se 
otkupe svi zarobljenici. 

Kada otploviše od toga ostrva, dunu tih i pogodan vetar, i oni brzo stigoše u Kartaginu. 
Izišavši iz lađe, oni i tamo činjahu obilna dela milosrđa, dajući priloge crkvama i 
manastirima, i zbrinjavajući uboge i bolesne. Tvoreći dobra dela oni se nastaniše nedaleko 
od Kartagene u gradu koji se zvao Tagasta. Episkop u Tagasti beše Alimpije, prijatelj 
blaženog Avgustina, čovek rečit i učen, mudar savetodavac i nastavnik za sve koji 
dolažahu k njemu. Zavolevši ovoga pastira, Apinijan i sveta Melanija bogato ukrasiše 
njegovu crkvu, i mnogo imanja kupiše za nju. Osim toga oni tamo podigoše i dva 
manastira: jedan muški ‐ na osamdeset monaha, drugi ženski ‐ na sto trideset monahinja; i 
osiguraše izdržavanje tih manastira ziratnom zemljom i ostalim. A sveta Melanija 
obučavaše sebe sve strožijem i strožijem postu i uzdržanju; spočetka jeđaše svaki drugi 
dan, zatim svaki treći, pa onda ostavljaše sebe bez hrane po svu sedmicu, osim subote i 
nedelje. Bavljaše se ona nekad prepisivanjem knjiga, pošto imađaše vrlo lep rukopis i 
pisaše bez pogrešaka, a nekad pravljaše odeću za uboge. Prepisane Knjige ona prodavaše, 
i dobijeni novac sirotinji razdavaše. Vrlo usrdno se ona bavljaše i čitanjem Svetoga Pisma: 
jer kada joj se ruke zamarahu od rada ili od prepisivanja, onda se ona predavaše čitanju, i 
tako zadavaše posao očima svojim. A kad bi joj se oči zamorile od dugog čitanja, onda joj 
je sluh njen priticao u pomoć, jer je naređivala te su drugi čitali a ona je slušala. Ona 
imađaše običaj, da svake godine triput pročita celo Sveto Pismo, Stari i Novi Zavet, a 
najglavnija mesta znađaše napamet, i stalno ih navođaše. Spavaše ona noću nepuna dva 
sata, i to ne na postelji nego na zemlji na bednoj krpari. I govoraše: Treba svagda stražiti, 
jer ne znamo u koji će čas doći lupež. Takom podvižničkom načinu života ona obučavaše i 
svoje devojke koje joj prisluživahu. No isto tako ona i ne malo mladića privole da žive 
čednim životom i čuvaju svoje devstvo. I mnoge neverne duše ona pridobi za Hrista i 
privede k Bogu. 

Pošto proživeše sedam godina u Kartagini, u blažene Melanije se javi želja da vidi sveta 
mesta u Jerusalimu. I ona sevši na lađu sa majkom i Apinijanom, koji joj ranije beše muž a 
sada već duhovni brat i sapodvižnik, krenuše na put. Uz pogodan vetar lađa 
blagopolučno stiže u Aleksandriju. Tu oni posetiše svetog Kirila, arhiepiskopa 
Aleksandrijskog.[6] Dobivši mnogo duhovne koristi od razgovora s njim, oni opet 
nastaviše svoj put lađom i stigoše u sveti grad Jerusalim. Tamo oni sa velikim umilenjem i 
neiskazanom radošću srca obilažahu sveta mesta, koja Gospod naš i Prečista Bogomater 
osvetiše svojim svesvetim stopama. Kod Groba Gospodnjeg blažena Melanija ostajaše na 
molitvi po svu noć od večera. Tu ona, ‐ o! kako tople molitve uznošaše Hristu Gospodu, 
plačući, metanišući, Grob Gospodnji grleći i slatko celivajući. 

Za vreme boravka svete Melanije i Apinijana u Jerusalimu, jedan verni prijatelj njihov 
prodade preostala imanja njihova u Italiji i posla im novac u Jerusalim. Posle potrebnog 
bavljenja u Jerusalimu, oni rešiše da ostvare još jednu svoju želju: da otputuju u Egipat, i 
posete tamošnje oce pustinjake i posluže im svojom imovinom. I oni krenuše na put 
morem, a majku svoju veoma staru i premorenu ostaviše u svetom gradu, poručivši joj da 
im na Gori Maslinskoj sazida kuću za življenje. 
U Egiptu blažena Melanija, sa svojim duhovnim bratom Apinijanom, obilažahu pustinjske 
oce i sabirahu duši svojoj veliku korist od bogonadahnutih reči njihovih. U isto vreme oni 
tamo ukazaše potrebitima veliku pomoć milosrdnom darežljivošću svojom. No pri tome 
oni naiđoše tamo na ne malo takvih uboštvoljubivih otaca, koji nipošto nisu hteli uzeti 
nuđenu im milostinju, bežeći od zlata kao od zmijine žaoke. Od takvih bejaše neki 
Efistion; njega oni mnogo moliše da primi nekoliko zlatnika, ali on odbi. Obilazeći njegovu 
keliju i razgledajući njegovu pustinjačku imovinu, blažena Melanija nađe samo rogožu i 
krčag, malo suvoga hleba, i korpu u kojoj beše so. Ona krišom spusti zlato u tu korpu i 
pokri ga solju. A kad oni otidoše od starca, od njega se ne utaji Melanijin postupak: jer 
starac odmah nađe zlato sakriveno u soli, pa potrča za njima gromko vičući da stanu i 
pričekaju ga. A kad oni stadoše, starac im pokaza zlato koje držaše u svojoj ruci i reče im: 
Meni je nepotrebno ovo, jer |ne znam našto ću ga upotrebiti; uzmite svoje sebi. ‐ Oni mu 
odgovoriše: Ako tebi nije potrebno, onda ga daj drugima. ‐ Na to starac uzvrati: Kome je 
ono ovde potrebno, i radi čega? Vi vidite da je mesto ovde pusto. ‐ No pošto oni ne 
htedoše da uzmu natrag svoje zlato od starca, ovaj ga baci u reku, pa se vrati u keliju. 

Posle toga putnici ponovo dođoše u Aleksandriju; zatim odoše u Nitriju,[7] biše i kod ave 
Pamva, svuda obilazeći pustinjačka obitališta, kao pčele leteći po raznim cvetovima i 
sabirajući med. Posle toga oni se vratiše u Jerusalim, obogaćeni duhovnim blagom koje 
dobiše od svetih pustinjaka. I kao što se nadahu, oni zatekoše kuću već gotovu za njih na 
Maslinskoj Gori. I nastaniše se u njoj. 

Blažena Melanija onda zatvori sebe u tesnoj odaji, položivši ovakav zavet: da ni ona 
nikoga ne viđa, i da nju niko ne viđa. Samo je jednom u nedelji posećivahu njena majka i 
njen duhovni brat Apinijan. I u tom dobrovoljnom zatvoru provede ona četrnaest godina. 
Za to vreme prestavi se majka blažene Melanije, puna dobrih dela i dobre nade. Tada 
Melanija, priredivši sva potrebna bogosluženja, za preminulu majku svoju, ponovo se 
zatvori u još tesnijoj i daleko mračnijoj odaji, i provede godinu dana u njoj. 

Slava o blaženoj Melaniji pronese se svuda, i mnogi počeše dolaziti k njoj radi duhovne 
koristi. Tada Melanija izađe iz zatvora na spasenje drugima. I osnova manastir, sabravši 
preko devedeset devojaka. K njoj se stekoše i mnoge javne grešnice; i one, upućivane 
njome na put pokajanja, vođahu bogougodni život. Za svoj manastir blažena Melanija 
izabra igumaniju, a sama služaše svima kao robinja, i staraše se o svima kao majka. Ona 
poučavaše sestre raznim vrlinama, na prvom mestu ‐ čistoti, potom ljubavi, bez koje ni 
jedna vrlina ne može biti savršena, zatim smirenosti, poslušnosti, trpljenju i nezlobivosti. 
U tom cilju ona im ispriča ovu povest: 

ʺK jednom velikom starcu dođe jednom neki mladić sa željom da bude njegov učenik. A 
starac, pokazujući od samog početka kakav treba da je učenik, naredi mladiću da uzme 
štap i snažno bije stub koji se nalazio pred vratima, i da ga usto rita i udara nogama. 
Mladić, poslušavši starca, udaraše iz sve snage bezdahni stub. Starac upita mladića: Da li 
ti se usprotivi bijeni stub, i da li se uvredi? Pobeže li on sa svoga mesta, i polete li na tebe? 
‐ Mladić odgovori: Ne! ‐ Starac tada reče: Hajde, bij ga još jače, i bijenje propraćuj 
najpogrdnijim rečima: vređaj ga, ruži, sramoti, grdi, i na sve moguće načine kudi. ‐ Kada 
mladić i to uradi, starac ga upita: Da li se razgnjevi na tebe stub kada si ga vređao: da li 
reče što protiv tebe? da li uzropta ili te prekori? ‐ Mladić odgovori: Ne, oče! Jer kako može 
uzvraćati ili razgnjeviti se stub bezosećajni i bezdahni? ‐ Starac onda reče: Ako možeš biti 
kao taj stub, da se ne gnjeviš na one koji te biju, da ne bežiš od batina, da ne protivrečiš 
onima koji ti naređuju. 

Takom povešću blažena poučavaše sestre trpljenju i nezlobivosti, i taj im primer beše od 
veoma velike koristi. Tako poučavajući sestre, sveta Melanija u isto vreme podiže u tom 
manastiru divnu crkvu, i postara se te crkva bi osvećena svetim moštima proroka Zaharije, 
prvomučenika Stefana i Četrdesetorice mučenika. 

Posle ovih događaja, njen duhovni brat a ranije njen suprug po telu, blaženi Apinijan, 
ugodivši Gospodu, otide k Njemu već u monaškom činu. Blažena Melanija ga česno 
pogrebe, pa se i sama stade pripremati za odlazak očekujući da će skoro umreti. Ali 
promisao Božji produži joj život na spasenje drugima. Po smrti Apinijanovoj ona podiže 
još i muški manastir, i utroši na njega već poslednju imovinu svoju, podarivši sve na slavu 
Božiju. Na taj način ona koja davno duhom prigrli siromaštvo, postade i telom siromašna. 

U to vreme stiže Melaniji pismo iz Carigrada od strica joj Volusijana Rimljanina. Taj 
Volusijan, tada postavljen za rimskog antipata,[8] sa naročitom porukom bi poslat od 
zapadnog cara u Carigrad k caru. Došavši na Istok, Volusijan veoma željaše da se vidi sa 
svojom bratanicom, prepodobnom Melanijom. Zbog toga naročito i posla k Njoj u 
Jerusalim, moleći je da dođe u Carigrad da se vidi s njim. Blažena pak Melanija isprva ne 
htedijaše da ide k stricu, pošto se on držao idolopokloničkog neznaboštva. Ali zatim, po 
savetu duhovnih otaca, ona pođe k njemu, pokrenuta nadom da ga obrati k Bogu. Na 
putu, u svima gradovima gde se svetiteljka zaustavljala, njoj su ukazivane velike počasti, 
jer Bog proslavlja one koji Njega proslavljaju. Nju sretahu arhijereji i sveštenici, starešine 
gradske i narod, i svi je s ljubavlju primahu, kao da s neba dolazi, jer celome svetu sijaše 
svetlost njenih vrlina i svetog života. I u samoj prestonici ona bi primljena s velikom čašću 
od cara Teodosija Mlađeg, od njegove supruge carice Evdokije, i od patrijarha Prokla. 
Strica pak svog Volusijana ona zateče bolesnim. Kada je ugleda, stric se udivi njenoj 
monaškoj odeći i umrtvljenosti tela, jer se lice njeno beše osušilo od dugih postova i 
trudova, i pređašnja lepota njena uvenula. I Volusijan uskliknu: O, kakva sada izgledaš, 
draga Melanija! 

No našta dugo pričati! Nešto lično prepodobna Melanija, nešto sveti Proklo,[9] a najviše 
bogonadahnuta beseda blagočestive sluškinje Hristove i korisni saveti njeni učiniše te se 
stric njen odreče jelinskog neznabožja i primi sveto krštenje. Udostojivši se Svetih Tajni, on 
posle ne mnogo dana predade duh svoj Bogu, i bi pogreben rukama svete Melanije. 
Za vreme svog podužeg bavljenja u Carigradu, prepodobna Melanija obrati k pravoj veri 
mnoge iz Nestorijeve jeresi, koja tada silno smućivaše Crkvu, a i mnoge pravoslavne 
sačuva od otpadništva, jer joj Bog beše darovao taku blagodatnu mudrost, da joj ne 
mogahu ni najmanje odoleti previsprene reči i zamršeni sofizmi nestorijanaca. Prepodobna 
izvrsno znađaše Sveto Pismo, sve godine života svoga čitajući ga i ispunjujući se blagodati 
Duha Svetoga. Od jutra do večera s njom razgovarahu razni ljudi i pitahu je o 
Pravoslavlju, i ona davaše premudre odgovore, tako da se sva prestonica divljaše 
premudrosti njenoj. 

Potom se blažena Melanija vrati u Jerusalim, i približavajući se končini svojoj ona se 
pripremaše k dobrome izlasku. A dade joj se od Boga dar isceljivanja, i ona isceljivaše 
mnoge bolesti. Od tih isceljenja ispričaćemo neka, i time dati dokaz o blagodati Božijoj 
koja se uselila u nju. 

Carica Evdokija,[10] koja prepodobnu Melaniju nazva svojom duhovnom majkom, 
doputova u Jerusalim, da se pokloni svetim mestima i da poseti svoju duhovnu mater. 
Putem ona iščaši nogu, i noga je silno boljaše, tako da nije mogla ni kročiti njome. A kada 
se sveta Melanija samo dotače njene noge, noga joj odmah ozdravi. 

Jednu mladu ženu mučaše đavo, koji joj tako zatvori usta da ih je bilo nemoguće otvoriti; i 
ona ne beše u stanju ni reči progovoriti, niti hrane okusiti; i od dugog nejedenja više nego 
od đavoljeg mučenja njoj predstojaše smrt. Tu ženu prepodobna Melanija isceli molitvom i 
pomazanjem svetim jelejem: iz nje iziđe đavo, usta joj se otvoriše na blagodarenje i 
slavoslovljenje Boga, i okusivši hrane ona ozdravi. 

Druga žena beše bremenita, i dođe vreme da se porodi, ali ne mogaše, pošto dete umre u 
utrobi njenoj. Kidana strašnim bolovima, ona beše Na samrti. I toj ženi pomogoše svete 
molitve prepodobne Melanije: jer čim pojas njen bi položen na grudi bolesne žene, ova se 
odmah oslobodi bremena: iz nje iziđe mrtvo dete; i njoj bi lakše, i stade govoriti, a dotle ne 
beše u stanju ni rečcu izgovoriti. 

Providevši svoj odlazak k Bogu, prepodobna obiđe sveta mesta u Jerusalimu i okolini, u 
Vitlejemu i Galileji. A kad nastupi praznik Rođenja Hristovog, ona beše na svunoćnom 
bdeniju u pećini gde se Gospod rodio, i tamo ona kaza jednoj od svojih sestara, svojoj 
srodnici, koja se nalažaše pored nje neodstupno, da ovo poslednji put ona praznuje s njima 
Roždestvo Hristovo. Zbog toga srodnica svetiteljkina plaka gorko. Zatim na dan svetog 
prvomučenika Stefana, blažena Melanija bi na svunoćnom bdeniju u hramu njegovom. 
Toga dana u obitelji svojoj čitajući sestrama o kamenovanju svetog Prvomučenika, ona im 
kaza sa svoje strane da ovo poslednji put ona čita njima. Ova reč njena izazva veliki plač 
kod sestara, jer one razumeše da će svetiteljka uskoro otići iz ovog sveta. A ona ih, po 
običaju svom, dugo tešaše bogonadahnutim rečima svojim i poučavaše vrlinama. Potom 
ona uđe u crkvu i pomoli se govoreći: 
ʺGospode Bože moj, Tebe izabrah i zavoleh od početka; Tebe pretpostavih braku, 
bogatstvima, slavi i slastima ovoga sveta; Tebi od rođenja svog poverih telo i dušu moju; 
Tebe radi predadoh se uzdržanju i prilepiše se kosti moje koži mojoj; Ti si me vodio za 
desnu ruku moju i upućivao me savetom Tvojim; Ti i sada usliši glas moj, i neka suze ove 
navrnu potoke milosrđa Tvog k meni, i Ti očisti sve grehovne prljavštine moje voljne i 
nevoljne. Daruj mi put k Tebi bez ikakve smutnje i prepreke, da me vazdušni zli dusi ne bi 
zadržali. Ti znaš, Besmrtni, smrtnu prirodu našu. Ti znaš, Čovekoljupče, da nema čoveka 
bez prljavštine: nema bića ljudskog na kome vrag ne bi mogao pronaći kakvu bilo 
grešnost, makar jedan dan poživelo na zemlji. No Ti, Vladiko, previdevši sve grehe moje, 
postavi me čistu na sudu Tvomeʺ. 

Tako se moljaše prepodobna Melanija. I još ne beše završila molitvu, ona poče osećati 
bolove u telu. No premda ona i iznemogavaše veoma od bolesti, ipak ne prestajaše od 
svoga truda, iđaše na propisana crkvena bogosluženja, i od izjutra govoraše sestrama 
mnoge pouke. Zatim se ona pričesti Prečistim i Božanskim Tajnama iz ruku episkopa 
Elevteropoljskog,[11] koji dođe sa klirom da je poseti. I blažena stade očekivati da smrt 
nastupi. Pri tome ona tešaše svoju srodnicu koja gorko ridaše zbog rastanka sa 
svetiteljkom, a takođe i svima sestrama govoraše reči utehe, pa oprostivši se sa svima 
poslednjim celivom, izgovori ove poslednje reči: ʺKako Gospod blagoizvoli, tako i biʺ. 

Sa tim rečima ona predade duh svoj u ruke Božije, pošto prethodno leže na prost odar, 
zaklopi oči, i sama, kao što treba, prekrsti ruke na prsima svojim. To bi trideset prvog 
decembra 439. godine. 

Na pogreb prepodobne matere naše Melanije stekoše se monasi i monahinje iz svih 
manastira što behu u okolini Svetoga Grada, i svu noć pevahu nad njom psalme, pa je 
onda česno pogreboše. A sveta duša njena ode u dvore Gospoda Hrista, koga ona zavole i 
kome usrdno služaše u sve dane života svoga. I sada, učestvujući sa svima svetima u slavi 
Njegovoj, ona i za nas grešne moli tamo Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, 
kome slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA 

ZOTIKA SIROTOHRANITELjA 

  

PREPODOBNI Zotik, roda znamenitog i slavnog, rodi se u Rimu. Od rane mladosti on se 
odade nauci, i izuči svu mudrost svetovnu i duhovnu. Zbog toga car Konstantin Veliki[12] 
uze Zotika na dvor, da bude pored njega. Kada ovaj blagočestivi car premesti prestonicu 
iz Rima u Carigrad, tada i blaženi Zotik sa drugim velikodostojnicima pređe u Carigrad, i 
dobi od cara čin magistrijana.[13] No ubrzo Zotik se odreče časti i sujete ovoga sveta i 
primi sveštenički čin. Dom prepodobnog Zotika beše otvoren za sve nište i uboge; 
prepodobni beše istinski otac siročadi, udovica, bolesnika, nevoljnika i putnika. 

U to vreme u gradu se poče naglo širiti guba. Da bi se suzbila ova pagubna zaraza, car 
izdade naredbu da se svaki gubavac baci u more. Žalostivi Zotik, raspaljen božanskom 
ljubavlju, ode caru i reče mu: Care, daj meni, sluzi tvome, što više zlata, da njime kupim 
biserje i izvrsno drago kamenje u čast i slavu moći tvoje, jer sam vrlo vičan i iskusan u 
tome. Car, voleći i ceneći Zotika, izađe u susret njegovoj molbi. Dobivši zlato, ovaj 
bogoljubivi i čovekoljubivi sluga Božji izađe iz dvora prepun radosti. I stade ovako 
upotrebljavati to zlato: od vojnika, izvršilaca careve naredbe o bacanju gubavaca u more, 
on otkupljivaše te jadnike, odnošaše ih svome domu i negovaše. Zatim s one strane 
Bosfora, naspram Carigrada, on na jednoj gori podiže bolnice za gubave, i tamo ih 
smeštaše i negovaše. Na to on utroši svo zlato koje dobi od cara Konstantina. 

Međutim ovaj blagočestivi car umre i na carski presto stupi njegov sin Konstancije,[14] koji 
zastrani u Arijevu jeres i gonjaše pravoslavne. Da bi naškodili velikom revnitelju 
Pravoslavlja, svetom Zotiku, pakosni ljudi ga optužiše caru jeretiku kako je on od 
pokojnog cara uzeo zlato radi kupovine dragog kamenja caru. Car pozva prepodobnog 
Zotika i upita ga: Jesi li kupio biserje i drugo drago kamenje za zlato, koje ti je radi toga iz 
carskih riznica dato? ‐ Prepodobni odgovori: Care, hajdmo lađom, i ja ću ti pokazati takvo 
bogatstvo kakvo ti dosada imao nisi. 

Kada njih dvojica pređoše lađom na drugu stranu Bosfora, prepodobni povede cara k 
bolnima, i pokazujući mu gubave i bolesne reče: Eto, care, živog biserja i prekrasnog 
dragog kamenja, koje stekoh trudom i novcem za spasenje tvoje. 

Car se razgnjevi na svetitelja i naredi da ga vežu za divlje mazge, pa mazge teraju i gone 
po poljima i putevima. I tako vučen po kamenju, prepodobni trpljaše silne muke: telo mu 
se raspadaše po oštrom kamenju; a kada se mazge sjuriše sa gore vukući prepodobnoga, 
njemu se kosti polomiše i poispadaše; i on predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga.[15] 
A na mestu gde svetac izdahnu, izbi izvor čiste i slatke vode, i tom se vodom isceljivahu 
svakovrsne bolesti na proslavljenje ugodnika Božija, a u slavu i čast Jednoga u Trojici 
Boga, od svih slavljenog i obožavanog vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEOFILAKTA,  
arhiepiskopa Ohridskog 

  

BLAŽENI Teofilakt je rođen na ostrvu Evripu, a vaspitan u Carigradu kod najznamenitijih 
učitelja toga vremena. Kao klirik Velike Crkve izabran za episkopa i poslat, mimo svoje 
volje, u Ohrid, gde je proveo oko 25 godina (otprilike od 1082‐1108). Homatijan Ohridski 
naziva ga ʺnajmudrijim arhiepiskopomʺ. Čovek ogromne učenosti, svetske i bogoslovske, 
utančanog vizantijskog ukusa, melanholičan i osetljiv, Teofilakt se osećao među Slovenima 
u Ohridu kao izgnanik među varvarima. Napisao tumačenja sva četiri Evanđelja i drugih 
knjiga Novoga Zaveta. To je najbolje delo te vrste posle svetog Zlatousta, koje se i dan 
danas čita sa velikom korišću. Od ostalih njegovih dela poznata su još: Pisma, i Život 
svetog Klimenta Ohridskog. U starosti sveti Teofilakt se povukao iz Ohrida u Solun, gde 
je, kako se misli, i skončao svoj zemaljski život i preselio se u blaženu večnost nebesku. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GELASIJA 

  

PODVIZAVAO se kao pustinjak u okolini Nikopolja. Revnostan pobornik Pravoslavlja; 
učestvovao na Četvrtom Vaseljenskom Saboru. Odlikovao se dubokim smirenjem i 
krotošću. Svetim podvizima postigao bestrašće; Crkva ga naziva ʺnezaboravnim carem 
nad strastimaʺ. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENICA 

DESET DEVOJAKA NIKOMIDIJSKIH 

  

OČI im iskopane i grudi odsečene, ‐ tako za Hrista postradale i vence nebeske dobile. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 
OLIMPIODORE 

  

POSTRADALA za Gospoda ‐ ognjem spaljena.  

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

NEMIJE 

  

POSTRADALA za Gospoda ‐ mačem posečena. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

VUSIRIJA 

  

POSTRADAO za Gospoda ‐ vretenima isprobadan.  

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

GAUDIENTIJA 

  

U STRAŠNIM mukama za Gospoda postradao, i na nebo ka Gospodu uzišao i neuvenljive 
vence primio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GAJA 
  

OVAJ ʺmudri ugodnik Hristovʺ bogomudro se podvizavao, i u miru skončao. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GEORGIJA ČUDOTVORCA 

  

POZNATI pomesni svetitelj Crkve Božije na Kipru. Poznat pod imenom Maheromenos. 
(Spominje ga Patmoski kodeks br. 266, i Maheras u ʺKiparskoj Hroniciʺ). 

  

Molitvama svih Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin. 

  

Na prep. Mariju Egipćanku 

1/14. aprila 1962. g. 

Manastir Sv. Belije 

  

Vaskrs 

1962. 

Manastir Sv. Ćelije 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Spomen svetog mučenika Lavrentija Crkva praznuje 10. avgusta. 
 2. Ta se promena u životu Melanije dogodila 401. godine. 

3. Supruga cara Honorija, koji upravljao zapadnom polovinom Rimske carevine od 
395‐423. godine. 

4. Reč je o Gotima. Goti, ‐ germansko pleme, opsedali Rim 408, 409. i 410. godine, i 
najzad ga opljačkali. 

5. Grad Nola, ‐ na jugu Italije, u Kampaniji; sveti Pavlin bio episkop u Noli od 409. do 
431. godine. Spomen njegov praznuje se 23.januara. 

6. Spomen njegov Crkva praznuje 9. juna i 18. januara. 

7. Nitrija ‐ gora na jugu od Aleksandrije, blizu Libijske pustinje. 

8. Antipat ‐ carski namesnik, upravitelj oblasti, u čiji je sastav ulazilo nekoliko 
pokrajina. 

9. Patrijarh Carigradski od 437‐447. godine. 

10. Supruga cara Teodosija II, koji carovao od 408‐450. god. 

11. Elevteropolj ‐ grad u južnoj Palestini. Danas ‐ ruševine. 

12. Carovao od 306‐337. godine. 

13. Magistrijan ‐ na Vizantijskom dvoru jedna od najvažnijih pridvornih dužnosti; 
nešto nalik na upravnika dvora. 

14. Car Konstancije carovao od 337‐361. godine. 

15. To je bilo oko polovine četvrtoga veka.