Ona je bila prva “fina” devojka koju je upoznao.

U različitim, neotkrivenim svojstvima,

on je i ranije imao dodira sa takvim ljudima, ali uvek je među njima stajala nevidljiva
bodljikava žica. Ona ga je na uzbudljiv način privlačila. Odlazio je u njenu kuću, u početku
sa ostalim oficirima iz Kemp Tejlora, a zatim sam. Opčinila ga je – nikada pre nije bio u
tako lepoj kući. Ali kuća ga je ostavljala bez daha zato što je Dejzi živela tamo – njoj je
ona bila obična kao i njemu njegov šator u vojnom logoru. Neka zrela tajnovitost
obavijala je kuću, nagoveštaj da su spavaće sobe na spratu lepše i svežije od svih na
svetu, da se u hodnicima zbivaju radosni i blistavi događaji, i ljubavi koje nisu bile
plesnive i odložene u kesice sa lavandom, već sveže i žive, koje odišu mirisima
ovogodišnjih blistavih automobila i igranki čije cveće još nije uvenulo. Uzbuđivalo ga je i
to što su mnogi muškarci već voleli Dejzi – to je povećavalo njenu vrednost u njegovim
očima. U čitavoj kući osećao je njihovo prisustvo, prožimajući vazduh senkama i
odjecima još ustreptalih emocija.
Ali je znao da je u njenu kuću dospeo nekom veoma velikom slučajnošću. Koliko god bila
veličanstvena budućnost koja je čekala Džeja Getsbija, on je tada bio mladić bez pare u
džepu i bez prošlosti, a u svakom času je nevidljivi ogrtač njegove uniforme mogao da
mu sklizne s ramena. Zato je koristio svaku priliku koja mu se ukazala.