SAMO EPIZODA

Ljubav svog života, svog muža Strahinju, Lena je upoznala još u gimnaziji. Osvojio ju
je blistavim duhom, vanserijskim sposobnostima i hrabrošću da brani svoje stavove.
Lena je njega privukla sličnim sklonostima, inteligencijom i dobrotom, ali i nekim
čudesnim darom da i najteža iskušenja predstavi nekako vedro, bez gorčine i jeda,
tako da je sve uvek izgledalo lepše i interesantnije u njenim opisima nego u stvarnom
životu. Sve u svemu uspela velika ljubav, ako takvih uopšte ima, krunisana je brakom
još tokom studiranja.

Već od svog prvog radnog dana Lena je, kako to obično biva kad se u pretežno
muškoj sredini pojavi mlada, lepa i prepameta devojka, probudila interesovanje
starosedelaca u institutu u kome se zaposlila. Uzburkana osećanja su se, ipak, brzo
smirila i sve se svelo u uobičajene poslovne okvire, čemu je presudno doprinela Lena
ističući u svakoj prilici svoj bračni status, svoju ljubav i svoje divljenje prema mužu.
Ponekad čak i za nijansu više nego što je bilo primereno. Jedino interesovanje Petra,
najmlađeg kolege u Leninom odeljenju, smušenog i smešnog do zla boga, nije
jenjavalo. Naprotiv, vrtoglavo je, iz dana u dan, raslo. Brzo je preraslo u zanesenost, a
zatim u potpunu opčinjenost. Ipak, potrajalo je dok se Petar nije usudio da počne da
joj šalje diskretne znake svoje naklonosti. U početku stidljivo i samo za njene oči, ali
kako se nijedna ljubav ne može dugo kriti, njegovo nevešto udvaranje je uskoro
postalo vidljivo svima. Gubitku tajanstvenosti najviše je doprinela sama Lena,
zbijajući šale na račun njegovih nespretnih pokušaja. Nije bila gruba i neprijatna, ali
ga ni u jednom trenutku nije ohrabrivala. Naprotiv, davala je do znanja i njemu i
okolini da je ona potpuno sigurna u svoja osećanja i da je sve to samo lagana šala koju
čak ni od muža nije krila. Ali Petar je njene reči i postupke tumačio drugačije, tražeći
u njima makar i najmanji zračak nade i njene skrivene podsvesne naklonosti.

Neko vreme kolege su se surovo šalile na njegov račun, a ponekad se i on sam sebi
izrugivao. Ali prošle su godine i svi su navikli na pomisao da je Petar trajno i
beznadežno zaljubljen u Lenu, da to ne krije i da je uvek obasipa pažnjom. Prestali su
da ih primećuju, da komentarišu i da zbijaju šale. Lena se nesvesno navikla da je
Petrova drhtava ljubav neprekidno prisutna, da je okružuje kao vazduh koji udiše i da
joj pruža čvrst oslonac kao zemlja po kojoj hoda. Zato niko nije uočio trenutak u
kome se nešto promenilo. Ni Lena. I nikom nije bilo čudno što se jednog ponedeljka
Petar nije pojavio na poslu. Postojao je bar milion mogućih razloga za kašnjenje:
bančio je prehodne noći pa se ujutro uspavao, prehladio se pa je ostao da odleži,
dolazi mu rodbina iz unutrašnjosti pa mora nekud da ih vodi... Lena je tek oko podne,
onako uzgredno i nehajno, pitala kolege za njega, ali niko nije umeo da joj kaže šta se
dešava. Dva dana kasnije, već pomalo ljuta što se Petar nikako ne javlja, pozvala je
sekretaricu zaduženu za evidenciju radnog vremena u institutu i sa dozom nervoze u
glasu pitala da li iko u firmi uopšte zna gde je njihov neodgovorni kolega. „Pa zar ti
ne znaš? Javio se pametnjaković u ponedeljak ujutro i rekao da uzima dve nedelje
odmora. Zamisli, oženio se u subotu, a nikog od nas nije pozvao na venčanje. Kakav
sebičnjak!? Mada, to se od njega i moglo očekivati. Veće je čudo što se uopšte i
oženio...“

Sekretarica je još nešto brbljala, a Lena je posle nekoliko minuta tupog zurenja u
slušalicu koju je nesvesno držala u krilu, briznula u histeričan plač koji niko u
kancelariji nije mogao da razume. Kad se koliko toliko smirila, otišla je kući, zatvorila
se u sobu i nastavila da rida. Zatim je zurila u zid, pa opet plakala. I tako cela dva
dana. Nije znala šta joj se dešava i nije pokušavala ništa da objasni mužu. A Strahinja
je, kao i uvek, bio na visini zadatka. I više od toga! Imao je blistave trenutke
velikodušnosti, razumevanja i praštanja, kao njegov slavni imenjak iz najlepše srpske
narodne pesme. U potpunosti je opravdao ime koje je nosio i koje i te kako obavezuje.
Pazio ju je, bio nežan i strpljiv, mazio je i šalio se da rastera beznađe koje ih je oboje
pritiskalo: „Ma ubiću ja njega, kako je smeo da ostavi moju ženu!?“

Trećeg dana nakon svog histeričnog ispada, Lena se smirila, otišla je u institut i dala
otkaz. Promenila je posao i nastavila da živi svoj uobičajeni život. Svoju nesvesnu i
neostvarenu ljubav više nije viđala, sve do večeri kad mi je sve ovo ispričala. Moja
dobrodušna i uvek vesela šefica Lena, koja se prema meni ophodila više kao mama
nego kao rukovodilac, i ja smo učestvovali na jednom stručnom skupu. Uvodno
predavanje je održao neki naš stari i ugledni naučnik koji je reputaciju, kao i mnogi
drugi pre njega, stekao u dalekim i bogatim stranim zemljama. Zvao se Petar. Lena je
već bila pred penzijom, a ja tek na početku karijere, ali smo na svečanoj večeri sedeli
zajedno, pijuckali neko lepo vino i slušali još lepšu muziku. Ne znam da li je razlog
bilo vino, muzika, ogromna vremenska distanca ili to što sam je ja, ovako stidljiv,
smotan i neprilagođen, podsećao na nekog iz njene mladosti, uglavnom Lena je
poželela da mi ispriča priču o, kako je rekla, najčudnijoj epizodi svog života. Pričala
je odsutno i toliko tiho da sam morao da se nagnem prema njoj da bih je čuo. U
njenom glasu nije bilo ni traga od njene uobičajene vrcave vedrine. Nije pokazivala
nikakve emocija, nije se hvalila, nije se žalila, nije moralisala... A ja sam u blago
zamućenom i setnom pogledu, nazirao ogromnu tugu i promašen život.