1.

Društveni značaj energetike

Energetika nije zabava, niti je neka sporedna društvena aktivnost. Nikako nije računarska igrica da bi se
njome mogao baviti svako ko to samo poželi. Naravno, ne želim da kažem da je energetika pitanje života
i smrti. Budite sigurni da je stvar mnogo ozbiljnija od toga. Ona je pitanje opstanka!

Briga o dugoročnom opstanku jedne države počinje od obezbeđivanja hrane i energije za njeno
stanovništvo. Raspolaganje dovoljnim količinama energije je uslov dostojanstvenog života ljudi i
ekonomskog napretka svake nezavisne države. Vlade moćnih zemalja, bez obzira na njihove eventualne
političke razlike, na sigurnost snabdevanja energijom i energentima gledaju kao na jedan od najvažnijih
strateških interesa svojih država. I ne ustručavaju se da taj svoj interes ostvaruju na globalnom nivou,
koristeći bukvalno sva sredstva kojima raspolažu. Zbog energetike postoje globalni geopolitički sukobi,
zbog nje se vode lokalni ratovi. Kada vam neko kaže da su vojne intervencije u Iraku i Libiji inicirane
brigom za ljudska prava tamošnjeg stanovništva - budite pristojni i nemojte se smejati. Ali budite sigurni
da su stvarni uzroci tih ratova ležali u kontroli nad energetskim resursima. Decenijski globalni sukob
Amerike i Rusije ne vodi se zbog ideoloških razlika i ljudskih prava nego zbog ruskih energetskih resursa.

Da se ne zavaravamo: tek kada se pitanja hrane i energije u jednom društvu uspešno reše, na red mogu i
treba da dođu mnogi drugi važni aspekti života, među kojima je svakako i sveobuhvatna zaštita prirode.
Suprotno je nemoguće i vodilo bi u privredno i svako drugo posrtanje, uključujući i ekološko.

2. Ciljevi planiranja razvoja energetike

Počevši od danas, kad već nismo mogli ili nismo bili dovoljno pametni da počnemo juče, sve strateške
aktivnosti u energetskom sektoru Republike Srbije treba da budu osmišljene tako da se trajno, sada kao i
nakon 50 godina, obezbeđuje pouzdano snabdevanje potrošača energijom, stabilnost cena energije na
ekonomski opravdanom nivou i razuman nivo energetske nezavisnosti zemlje.

Deluje jednostavno, ali daleko je od toga. Toliko daleko da je potrebno upreti sve snage, angažovati svu
pamet i znanje koje postoje u društvu i iskoristiti sve resurse kojim raspolažemo da bismo uopšte imali
šanse da ostvarimo ove ciljeve.

3. Raspoloživi resursi
Nekad davno kad sam ja još bio osnovac, u bivšoj socijalističkoj državi učili su nas da smo mi jedna
energetski bogata zemlja. Ne znam čime je ta glupost mogla biti motivisana!? Možda nekim uvrnutim
shvatanjem patriotskog ponosa ili željom da se suzbije svaka pomisao da socijalistička država može biti
siromašna makar time zatvarali oči pred istinom. Danas, zbog sasvim drugog tipa ideološke
indoktrinacije, ima ljudi koji su, takođe, skloni da tvrde kako smo mi baš bogata zemlja i mogli bismo bez
po muke, što će reći bez rada, da živimo kao u nekoj zemlji Dembeliji, nego eto ovi naši političari i
njihovi direktori sve opljačkaše. E pa nismo bogati i ne bismo mogli da se masovno prepustimo uživanju
kao cvrčci sve i da su nam političari i direktori najbolji na kugli zemaljskoj!

Naša najveća energetska nevolja je u tome što mi kao zemlja imamo malo sopstvenog prirodnog gasa i
nafte. Potrebno nam je mnogo više ovih energenata nego što možemo da proizvedemo. Dakle, uvoz nafte
i prirodnog gasa je neminovan, što znači da treba da očekujemo i pripremimo se za potencijalne probleme
u snabdevanju kad god dođe do nekih geopolitičkih trzavica, a kamoli, ne daj Bože, ratova. To je razlog
zašto će cene energije i energenata kod nas, uprkos svim našim naporima da zver držimo pod kontrolom,
uvek delimično zavisiti i od cena na svetskom tržištu. Međutim, potrebno je da stvorimo takav energetski
sektor koji će biti u stanju da spreči da se svaki veliki porast cena energije na međunarodnom tržištu
direktno preslika na cene energije u Srbiji izazivajući tako nemerljive štete privredi i velike socijalne
potrese u društvu. Nedostatak sopstvenog prirodnog gasa i nafte je, takođe, razlog zbog koga nam zemlja
ne može biti energetski potpuno nezavisna. Drugim rečima, mi ćemo uvek biti delimično energetski
zavisni. Sa tim se mora živeti i na to se mora računati. Za utehu je činjenica da punu energetsku
nezavisnost ima malo koja zemlja na svetu. U tome smo čak u malo boljoj poziciji nego mnoštvo
razvijenijih zemalja od nas. Naša energetska zavisnost koja je na nivou od oko 30% značajno je manja
nego što je, na primer, prosečna energetska zavisnost zemalja EU koja iznosi oko 45%.

Dakle, mi smo energetski umereno siromašna zemlja. Raspolažemo značajnim zalihama nisko-kaloričnog
lignita koji je osnov naše energetske sigurnosti u proteklih 70 godina, a tako je i danas. Takođe,
raspolažemo prilično izdašnim hidro potencijalom i respektabilnom količinom biomase. Naravno, postoje
i potencijali za korišćenje energije vetra i sunca koji se nikako ne smeju zanemariti, ali pri tome treba
imati u vidu da naše podneblje nije posebno pogodno za korišćenje bilo kog od ova dva obnovljiva izvora
energije. Osim toga, pri korišćenju biomase i solarne energije treba veoma pažljivo voditi računa o drugoj
primarnoj društvenoj potrebi - proizvodnji hrane. Uz nešto malo resursa u mrkom uglju i nisko
temperaturnim geotermalnim izvorima, postoji i vrlo ograničena mogućnost za proizvodnju biogasa na
velikim farmama i to bi otprilike bilo sve. Koristeći sve te resurse, ali i uvozni prirodni gas i naftu,
potrebno je proizvoditi potrebnu električnu i toplotnu energiju, kao i tečna goriva koja se još uvek
dominantno koriste u transportu.

4. Energetika, ekologija i klimatske promene

Pre malo više od dve godine imao sam jednu polemiku, da ne kažem baš sukob, sa našim ekološkim
aktivistima koji su se zalagali za zabranu izgradnje MHE u Srbiji. Pisali su mi dvoje mladih ljudi i jedan
moj ispisnik sa Pala, svi ogorčeni što sam ih u nekom intervjuu uporedio sa ludistima koji su pre jedno
dva i po veka pokušavali da spreče industrijsku revoluciju lomeći mašine.

Žao mi je što sam te ljude i nehotice uvredio. Stvarno su bili dobronamerni. Nažalost, i put do pakla
popločan je dobrim namerama! Uopšte ne sporim da postoje neodgovorni investitori koji grade svoje
MHE na nedopustiv način i suprotno svim pa i ekološkim propisima. Vrlo dobro znam da postoje
korumpirani državni službenici koji im to omogućavaju zarad mita koji uzimaju. Ko god da digne svoj
glas protiv takvih ličnosti i postupaka u meni će imati najveću moguću podršku. Ali plemenita namera da
se nešto u društvu popravi, ne daje pravo da se na drugoj strani prave još veće štete! Ne može se zabraniti
stanogradnja zato što neko ugradi kancerogeni azbest u svoju zgradu ili zato što napravi tri sprata više
nego što je projektovano pa zgrada padne i usmrti stanare. Zabranom stanogradnje bi se državi i narodu
nanela još veća šteta, a upravo to rade aktivisti pokreta koji se protivi izgradnji MHE u Srbiji. Umesto da
prozivaju vlast i inspekciju što dozvoljavaju bahatim kontraverznim biznismenima da grade ne poštujući
propise o zaštiti životne sredine i što su neretko u sprezi sa takvim investitorima, naši ekološki aktivisti se
zalažu za opštu zabranu izgradnje MHE, ne shvatajući da bi time napravili medveđu uslugu društvu u
kome žive i u kome će živeti njihova deca. Ako nemaju dovoljno znanja ili makar svesti o sopstvenom
neznanju, dobronamerni ljudi lako bivaju instrumentalizovani za ostvarivanje ciljeva beskrupuloznih
lidera, a njihov aktivizam po pravilu donosi samo društvenu štetu. Zato se treba setiti Dositejeve mudre
poruke: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“. Možda danas reči „zvona i praporci“ treba
zameniti rečima „društvene mreže“, ali suština poruke ostaje ista: Progres obezbeđuje nauka, a ne prazna
naklapanja!

Istina je, svi energetski objekti na kugli zemaljskoj utiču na životnu sredinu. Vetroelektrane otežavaju
migracije ptica, mogu da izazovu pravi masakr slepih miševa i periodično bacaju senke na okolinu što
može da iritira ili čak izazove psihičke smetnje meštanima. Solarne elektrane zauzimaju ogromne
površine zemljišta koje bi se moglo iskoristiti u druge namene, na primer za poljoprivredu ili šumarstvo,
narušavaju prirodna staništa raznih životinjskih vrsta i menjaju uslove njihove ishrane. Hidroelektrane
prekidaju prirodne tokove reka i sprečavaju uobičajenu migraciju riba. Da bi se to ipak omogućilo
projektuju se i prave riblje staze, a u koritima reka obavezno se ostavlja takozvani biološki minimum. To
je količina vode koja obezbeđuje potrebne uslove za opstanak rečne flore i faune i koja se uvek mora
ostaviti u koritu rečice iza vodozahvata. U suprotnom, MHE ne bi smela da dobije ni građevinsku, a
kamoli upotrebnu dozvolu. Osim toga, voda se nakon prolaska kroz turbine, potpuno čista, u celini vraća
u rečno korito. Dakle, negativan ekološki uticaj jedne MHE je ograničen na nekoliko kilometara vodotoka
između vodozahvata i mašinske zgrade. Ali čak i na tom delu vodotoka, poštovanjem propisa u
projektovanju, izgradnji i eksploataciji, taj uticaj se može potpuno eliminisati ili bar svesti na prihvatljiv
nivo za održavanje flore i faune. Nuklearne elektrane donose strahovite posledice u slučaju havarije i
probleme sa odlaganjem radioaktivnog otpada. Termoelektrane zahtevaju iskopavanje, transport i
sagorevanje uglja, pretvaraju nekad plodno zemljište u mesečeve pejzaže, izazivaju probleme sa
odlaganjem pepela, taloženjem teških metala, mogućim zagađenjem podzemnih voda i emisijom čađi i
drugih čestica u atmosferu.

Osim toga, termoelektrane na ugalj emituju ogromne količine CO 2 u atmosferu zbog čega je
preovlađujuće naučno mišljenje da veoma štetno utiču na klimu na zemlji, odnosno da doprinose
globalnom otopljavanju. Naime, u atmosferi naše planete, sa izuzetno malim udelom, zastupljena i grupa
gasova koji stvaraju efekat staklene bašte kao što su ugljendioksid, metan i vodena para. Ovi gasovi
propuštaju kratkotalasno Sunčevo zračenje koje dospeva do površine Zemlje i zagreva je, ali apsorbuju
dugotalasno (infracrveno) zračenje koje emituje Zemljino tlo, pa ga onda re-emituju na sve strane, što će
reći da ga jednim delom vraćaju nazad prema Zemljinoj površini. Time se prirodno sprečava da jedan deo
toplotnog zračenja Zemlje ode u kosmos, odnosno smanjuju se toplotni gubici planete. Upravo
zahvaljujući tom efektu, prosečna temperatura vazduha u prizemnom sloju Zemljine atmosfere iznosi
prijatnih plus 14°C. Naučnici procenjuju da prirodan efekat staklene bašte podiže temperaturu na našoj
planeti između 21°C i 32°C što doprinosi ogromnoj šarolikosti života na njoj.

Koncentracija CO2 u Zemljinoj atmosferi iznosi samo 0,033% dok u atmosferi našeg prvog kosmičkog
suseda, Venere, iznosi 96,5%, zbog čega su tamo uobičajene temperature između 400°C i 500°C! Ovi
brojevi nam govore bar dve stvari. Prvo, očigledno je da su sile prirode same po sebi stvorile na Veneri
atmosferu sa mnogo većom koncentracijom gasova staklene bašte nego što postoji na Zemlji uz sav
štetočinski doprinos ljudskog roda. Dakle, logično je da sile prirode imaju mnogo veći uticaj na atmosferu
i klimu naše planete nego mi sami. Međutim, očigledno je takođe da čak i veoma male koncentracije CO 2
koje postoje u atmosferi Zemlje izazivaju značajno povećanje temperature na njenoj površini. Dakle, ako
svojim aktivnostima izazivamo povećanje koncentracije CO 2 u atmosferi, sva je prilika da će to doprineti
povećanju temperature na površini naše planete. Možda nema razloga za paniku ali za oprez svakako ima.
Prema periodičnim izveštajima Međuvladinog panela o klimatskim promenama, IPCC, čovečanstvo je od
početka prve industrijske revolucije odnosno u protekla dva i po veka izazvalo krupne poremećaje
prirodnog efekta staklene bašte. Prikupljeni podaci pokazuju da je globalna temperatura vazduha u toku
20. veka porasla za 0,8°C, a IPCC smatra da se veći deo uočenog globalnog zagrevanja atmosfere u toku
poslednjih 50 godina može pripisati antropogenim faktorima, odnosno uticaju čoveka. U svom petom
izveštaju iz 2013. godine, IPCC je definisao i analizirao četiri reprezentativna scenarija na kojima
naučnici okupljeni oko ove institucije zasnivaju projekcije zagrevanja klimatskog sistema Zemlje u
budućnosti. Prvi scenario predviđa smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, druga dva
stabilizaciju emisije na različitim nivoima, dok poslednji scenario podrazumeva nastavak vrlo visoke
emisije. Rezultati dobijeni pomoću modela za simulaciju pokazuju da će u svim scenarijima, izuzev onog
koji predviđa smanjenje emisije, temperatura vazduha na planeti porasti za više od 1,5°C do kraja 21.
veka u odnosu na prosek zabeležen u periodu od 1850. do 1900. godine. U najgorem scenariju sa daljim
porastom emisijom, verovatnoća da će rast temperature biti veći od 4°C kreće se u opsegu između 0,33 i
0,66. Bilo kako bilo, hipoteza IPCC-a o značajnom antropogenom uticaju na klimu Zemlje predstavlja
preovlađujuću naučnu doktrinu u poslednjih tridesetak godina. Stoga upozorenja ove naučne grupacije
treba shvatati vrlo ozbiljno.

Postoji i manja grupa eminentnih naučnika koji tvrde da ljudskim aktivnostima izazvana emisija gasova
sa efektom staklene bašte ne može biti odgovorna za povećanje temperature tokom 20. veka. Oni ukazuju
na paradoksalnu činjenicu da je najveći trend porasta temperature zabeležen u periodu ekonomske
recesije, odnosno pre 1940. godine, što je potpuno suprotno tadašnjem trendu promena emisije CO 2.
Suprotno tome, trend porasta temperature je počeo da opada u periodu takozvanog posleratnog
ekonomskog buma. Zato ova grupa naučnika promoviše hipotezu da su zabeležene promene temperature
dominantno izazvane prirodnim procesima, a najviše promenama u aktivnostima zvezde koja nas greje.
Oni, takođe, ukazuju da su greške u projekcijama IPCC-a za period od 2000. do 2010. godine bile
neprihvatljivo velike i zbog toga otvoreno izražavaju skepsu u odnosu na projekcije istih ljudi i istih
modela do kraja veka. Njihove primedbe nikako ne treba ignorisati i potcenjivati jer svaki naučni model
koji pretenduje da se smatra za konzistentnu teoriju, bilo da je reč o kretanju nebeskih tela, sudarima
protona i antiprotona u akceleratorima čestica ili klimatskim promenama, mora davati predviđanja koja su
sa dovoljnom tačnošću potvrđena merenjima, osmatranjima ili eksperimentima. U suprotnom će, pre ili
kasnije, biti odbačen koliko god bio u skladu sa nekom crkvenom ili političkom dogmom ili sa trenutno
preovlađujućim načinom mišljenja u nauci.

U ovoj diskusiji treba zadržati naučnu nepristrasnost. Ali dok naučnici koji se bave klimom na zemlji ne
dođu do nepobitnih zaključaka, mi treba da se ponašamo razumno, a ne političko navijački. A razumno je
da koristimo OIE umesto fosilnih goriva gde god je to tehnički moguće i ekonomski opravdano jer ćemo
tako smanjiti emisiju CO2 i zaštiti ili bar manje ugroziti našu životnu sredinu. Naime, svaki kWh
proizveden iz MHE i drugih OIE u Srbiji znači 1.5-1.8 kg manje CO 2 emitovanog u atmosferu u
Obrenovcu ili Kostolcu, vazduh sa manje čađi u okolini tih gradova, manje kiselih kiša koje padaju po tlu,
manje pepela za odlaganje, manje teških metala u zemljištu i manje opasnosti za zagađenje podzemnih
voda. Ali nije razumno hrliti u zatvaranje svojih termoelektrana na ugalj i odricati se najvažnijeg
sopstvenog energetskog resursa samo da bismo bili u skladu sa geopolitičkom i razvojnom strategijom
nekih drugih zemalja.

5. Energetska tranzicija
EU je 2020. godine usvojila dokumenta pod nazivom „Zeleni dogovor“ kojim je zaista visoko postavila
lestvicu u pogledu smanjenja emisije CO 2. Taj dokument, između ostalog, predviđa potpunu
dekarbonizaciju energetskog sektora i dostizanje klimatske neutralnosti EU do 2050. godine, odnosno
prestanak korišćenja svih fosilnih goriva u proizvodnji električne energije i prelazak na korišćenje OIE.
Taj proces je nazvan energetskom tranzicijom. Da bi je podstakla i u zemljama koje nisu članice, EU
planira uvođenje tzv. prekograničnih karbonskih taksi, što je drugo ime za ciljane carinske namete. Nije
to smišljeno zbog nas, nego zbog Kine, ali ako se usvoji primenjivaće se i na nas.

Dakle, bez sprovođenja energetske tranzicije u Srbiji, za očekivati su značajna pogoršanja uslova
poslovanja i saradnje sa EU. To se ne odnosi toliko na EPS, njegova prevashodna uloga nije izvoz nego
snabdevanje domaćih potrošača električnom energijom, koliko na sve druge naše privredne subjekte.
Zbog toga EPS treba hitno da se pripremi i adekvatno uključi u proces energetske tranzicije kako bi
srpskoj privredi omogućio konkurentnost na evropskom tržištu, a time i njen dalji razvoj. Na prvi pogled,
moglo bi se pomisliti da će sprovođenje energetske tranzicije predstavljati nepremostiv problem za EPS
zbog dvotrećinskog udela termo agregata na lignit u ukupnoj proizvodnji električne energije. Ne znam da
li da kažem „srećom“ ili „na nesreću“, ali ipak nije tako. Mi, srećom, nemamo praktično nikakav problem
sa planiranim rokom za sprovođenje potpune dekarbonizacije koji je usvojila EU tako da proklamovanu
2050. godinu bez prevelikih opasnosti možemo prihvatiti i postaviti kao sopstveni strateški cilj. Ali to je
samo sreća u nesreći. Naš osnovni problem, na nesreću, predstavljaju vrlo ograničeni resursi uglja.
Drugim rečima, sve i da nas sada niko ne gura u proces dekarbonizacije mi bismo ga, silom prilika,
sproveli baš negde oko 2050. godine zato što naše rezerve uglja, van Kosova i Metohije, obezbeđuju
proizvodnju električne energije na sadašnjem nivou otprilike za narednih 30 godina. Možda bi taj period
mogao da se rastegne i na deceniju više. To zavisi od dinamike privrednog razvoja i unapređenja
energetske efikasnosti u svim sektorima društva, odnosno od trenda porasta potrošnje električne energije
na jednoj i dinamike izgradnje novih elektrana na drugoj strani. Ali bilo kako bilo, raspoloživi resursi
uglja su nam na izmaku. O tome se mora misliti znatno unapred. U suštini, veoma je dobro što nam
„Zeleni dogovor“ ne dozvoljava da gorući problem naše energetike gurnemo pod tepih i držimo tamo dok
ne bude kasno.

Dakle, hitno otpočinjanje procesa energetske tranzicije bilo bi u našem najboljem državnom interesu. Pri
tome treba da budemo načisto da će brojne Scile i Haribde vrebati brod naše energetike tokom plovidbe
ka 2050. godini, a još više njih će se pojaviti nakon toga. Jedna od nemani koju smo, nadam se, izbegli
jeste ideja o korišćenje prirodnog gasa za proizvodnju električne energije.

Negde u oktobru 2020. godine imao sam priliku da, za interne potrebe Svetske banke, izvršim reviziju
dokumenta „Nacrt politike razvoja – strateški rizici u EPS-u“, koji je bio pripremljen za potrebe Vlade
Srbije. Dokument je bio pisan sa ambicijom da se identifikuju neophodne regulatorne i organizacione
reforme kako bi EPS spremno dočekao buduće energetske izazove i nastavio da obezbeđuje sigurno
snabdevanje električnom energijom svim potrošačima u Srbiji. Na mnoge delove tog dokumenta, na
primer one o potrebi uvođenja profesionalnog upravljanja, ekonomski opravdane cene garantovanog
snabdevanja, ukidanja akcize i povećanja naknade za obnovljive izvore energije, nisam imao baš nikakve
primedbe. Ono što, međutim, nikako nisam mogao da progutam bila je neuvijena preporuka da Vlada
Srbije hitno usvoji takozvanu Strategiju nisko-karboničnog razvoja, koju su neki drugi konsultanti
pripremili par godina ranije i u kojoj je napisano kako Srbija do 2040. godine treba da pozatvara sve svoje
termoelektrane i da ih zameni prevashodno gasnim elektranama. U svojoj reviziji sam napisao da je
zamena uglja, kao domaćeg resursa za proizvodnju električne energije, uvoznim prirodnim gasom,
najgora moguća opcija za razvoj energetike Srbije i da bih ja taj dokument bacio kroz prozor, a ne
usvojio.

Da ne bude zabune, uopšte nisam protiv korišćenja prirodnog gasa u Srbiji. Naprotiv, treba da ga
koristimo mnogo više nego do sada jer je to uslov našeg daljeg privrednog razvoja. Ali pri tome nikad ne
smemo zaboraviti da mi nemamo dovoljno tog dragocenog energenta i da je njegova cena tržišna
kategorija na koju mi ne možemo da utičemo. U energetici Srbije, prirodni gas treba koristiti pre svega u
toplanama za grejanje centralnih gradskih naselja. Takođe, treba ga masovno koristiti u prigradskim
naseljima za grejanje individualnih kuća i druge potrebe domaćinstava. Konačno u industrijskim
pogonima u kojima je potrebna toplota tokom cele godine, ekonomski je opravdano graditi postrojenja za
kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije na prirodni gas. Osim ekonomske opravdanosti i
pozitivnih ekoloških efekata to bi takođe smanjilo potrošnju i ukupno potreban kapacitet za proizvodnju
električne energije. Međutim, zbog pomenutih tržišnih fluktuacija cene prirodnog gasa i ogromnih
geopolitičkih rizika za stabilno i dugoročno snabdevanje, EPS ni u budućnosti ne sme zasnivati
proizvodnju električne energije na korišćenju prirodnog gasa u iole značajnijoj meri. Logično je ovde
postaviti pitanje zašto bi uvozni prirodni gas bio prihvatljiv u toplanama za proizvodnju toplotne, a nije u
elektranama za proizvodnju električne energije. To je zato što se prirodni gas u praktično svakoj toplani
može zameniti tečnim energentima u vremenu između dve grejne sezone, a ako bude stani-pani čak i
tokom grejne sezone. Rizik od problema u snabdevanju prirodnim gasom i cenovnih potresa je mnogo
manji kada se radi o jednoj toplani, nego kada se radi o elektrani. Osim toga, ako dođe do nestašice
prirodnog gasa, domaćinstvo može preći na grejanje nekim drugim energentima, biomasom, ugljem ili
električnom energijom. Ali ako bi proizvodnja električne energije u EPS-u zavisila od prirodnog gasa,
njegova nestašica bi značila potpuni kolaps svih privrednih aktivnosti u zemlji. I to kolaps koji se ne
može rešiti za pet meseci, jer za izgradnju nove elektrane treba najmanje pet godina.

6. Skica za strategiju razvoja energetike Srbije

Šta, dakle, Srbija treba da čini kako bi osigurala svoju energetsku bezbednost i usput izvršila energetsku
tranziciju do 2050. godine? Elem, treba odmah, odnosno što pre:

1. Doneti odluku o izgradnji trećeg agregata u TENT B, snage 620 MW i početi izradu
potrebne tehničke dokumentacije, obezbeđivanje finansiranja i izbor partnera za izgradnju.
Ovaj agregat treba pustiti u pogon najkasnije do kraja 2027. godine. Pre izgradnje i puštanja u
pogon TENT B3 ne treba isključiti sa mreže nijedan stari termo agregat. Godinu dana nakon
puštanja u rad TENT B3 treba da počne sukcesivno isključivanje prve grupe termo agregata koju
čine najstarije i najneefikasnije jedinice ukupne snage 970 MW. Taj proces bi trebalo završiti
zaključno sa 2030. godinom. Pored izgradnje TENT B3, ovo podrazumeva da je TE Kostolac B3
pušten u rad 2023. godine i da pouzdano radi sa nominalnom snagom od 350 MW. Time bi prvi
deo procesa energetske tranzicije u Srbiji, u kome se vrši zamena 970 MW u starim termo
agregatima istim kapacitetom u novim energetski mnogo efikasnijim a ekološki mnogo
prihvatljivijim jedinicama, bio završen.

2. Napraviti dinamički plan izgradnje 2100 MW u vetroelektranama i 1900 MW u solarnim

elektranama i odmah pristupiti traženju pogodnih lokacija i izradi potrebne tehničke
dokumentacije. Da ne bude zabune, ovde se ne radi o nezavisnim proizvodnim objektima u
 privatnom vlasništvu, nego o elektranama koje treba da budu u vlasništvu EPS-a. U skladu sa tim
planom treba definisati dinamiku gašenja preostalih starih termo agregata u TE Morava, TE
Kolubara, TE Kostolac A i TENT A ukupne instalisane snage 1257 MW. Izgradnjom i puštanjem
u pogon svih 2100 MW u vetroelektranama i 1900 MW u solarnim elektranama i isključivanjem
sa mreže preostalih 1257 MW u starim termo agregatima treba da bude završen drugi deo
energetske tranzicije u Srbiji. Ovaj proces zamene starih proizvodnih jedinica na ugalj, novim
elektranama koje koriste OIE, treba sprovesti u periodu od 2031. do 2040. godine.

3. Doneti odluku o izgradnji RHE Bistrica i to sa maksimalnim mogućim sadržajem

akumulacije. Idealno bi bilo ako bi se ova reverzibilna hidroelektrana mogla napraviti tako
da ima ukupni kapacitet pumpanja od 1040 MW, na primer 6 agregata od kojih svaki ima
snagu 175 MW, i energetsku zapreminu akumulacionog bazena od 555 GWh. Prema mojim
proračunima izvršenim na osnovu satnih bruto potrošnji tokom 2019. i 2021. godine, takve
energetske karakteristike novih RHE neophodne su da bi se tokom cele godine obezbedilo
potrebno pumpanje i generisanje u uslovima postojanja i rada 2100 MW vetroelektrana i 1900
MW solarnih elektrana kojima je zamenjeno 1257 MW u starim termo agregatima. Treba
planirati da RHE Bistrica uđe u pogon do kraja 2030. godine. Međutim, ukoliko se RHE Bistrica
ne može napraviti sa tako velikom akumulacijom, treba je graditi sa 4x175 MW i 310 GWh
akumulacije, što je sigurno tehnički moguće. U tom slučaju, treba intenzivno analizirati moguće
lokacije za izgradnju još jedne RHE snage pumpanja 2x175 MW i energetske zapremine
akumulacionog bazena od najmanje 245 GWh. Druga RHE, ako bude potrebna, mogla bi da uđe
u pogon do 2035. godine, odnosno do trenutka kada dve trećine gore pomenutog kapaciteta u
vetroelektranama i solarnim elektranama bude u pogonu.

U hidrološki prosečnoj godini i pri bruto potrošnji od 34667 GWh koliko je iznosila tokom 2021. godine,
u sistemu bi postojala rezerva od 620 MW čak i pri vršnom godišnjem opterećenju, ne računajući pri
tome doprinos neupravljivih solarnih elektrana i vetroelektrana. Proizvodni kapaciteti navedene strukture
bili bi dovoljni da pokriju potrebe potrošača u Srbiji i u vrlo sušnoj godini sa 90% verovatnoće pojave
dotoka, jedino bi pri tome rezerva u sistemu bila smanjena. U slučaju pojave još manjih dotoka, što se
dešava jednom u 10 godina, bio bi potreban sasvim mali uvoz, što predstavlja razuman i sasvim
prihvatljiv rizik.

I to bilo to!

A šta treba da uradimo da bismo obezbedili Srbiji energetsku bezbednost i dugo posle 2050. godine?

4. Kako sada stvari stoje treba planirati da 2035. godine počnu pripreme za izgradnju
nuklearne elektrane instalisane snage oko 3000 MW, odnosno 5 nuklearnih reaktora snage
600 MW svaki. Trebalo bi planirati da prva dva od ovih 6 agregata uđu u pogon do kraja 2050.
godine, dva 2055. godine, a poslednja dva 2060. godine. Sa istom dinamikom treba planirati i
izlazak iz pogona agregata u TENT B i TE Kostolac B. Time bi naša energetska tranzicija bila
završena, manje-više u skladu sa evropskim Zelenim dogovorom, a uz dobro održavanje i
pravovremenu zamenu solarnih panela i vetroturbina, naša energetska bezbednost bi bila
osigurana bar do kraja ovog veka.

Ovde treba naglasiti da odluku o izgradnji nuklearne elektrane ne treba doneti odmah zato što je razumno
uzeti u obzir da u međuvremenu može doći do nekih velikih tehnoloških skokova. Takođe, možda bi se
moglo desiti da sporazumom o normalizaciji odnosa sa albanskim vlastima na Kosovu i Metohiji
dobijemo pravo na korišćenje nekog dela rezervi uglja u Kosovskom basenu. Koliko god i jedno i drugo
bilo malo verovatno, do 2035. možemo sebi dozvoliti luksuz da pokušavamo, pratimo svetske naučne i
tehnološke trendove, učimo i nadamo se.

Naravno, ovo su samo najvažniji elementi strategije razvoja energetike Srbije. Postoji još mnogo važnih
elemenata o kojima je potrebno pravovremeno donositi odluke, a zatim ih i sprovoditi u delo. Najvažniji
od njih je svakako razvoj prenosne mreže u skladu sa lokacijama i instalisanim snagama novih elektrana.