Dr Slobodan Ružić, dipl.inž.el.

TEMA ENERGETIKA
– LIČNI POVODI ZA OPŠTA RAZMATRANJA –

Beograd, mart 2021. – april 2022. godine

 2

SADRŽAJ
1. ILUZIJA O ZNANJU, MALE HIDROELEKTRANE I EKOLOGIJA ...................... 4
1.1. Izjava .................................................................................................................... 4
1.2. Reakcije ................................................................................................................ 4
1.3. Da li i kako oponirati iluziji o znanju? ................................................................. 5
1.4. Defekt svesti ......................................................................................................... 7
1.5. Energija naša nasušna........................................................................................... 8
1.6. Energetski i ekološki aspekti MHE ...................................................................... 9
1.7. MHE kod nas i u okruženju................................................................................ 11
1.8. Mea Culpa .......................................................................................................... 13
1.9. Inflacija informacija i prosvetiteljstvo ............................................................... 13
2. ČETIRI I PO DECENIJE RAZVOJA, JEDNA DECENIJA PROPADANJA
I DVE DECENIJE LUTANJA ................................................................................. 16
2.1. 1984. ................................................................................................................... 16
2.2. Zablude ............................................................................................................... 17
2.3. Socijalna prohodnost .......................................................................................... 18
2.4. Podvizi za pamćenje ........................................................................................... 19
2.5. Sunovrat ............................................................................................................. 22
2.6. Raskoljnikov....................................................................................................... 24
2.7. Tarifni sistem...................................................................................................... 25
2.8. Romantizam… ................................................................................................... 27
2.9. … i realizam geopolitike .................................................................................... 28
2.10. Dies Irae ......................................................................................................... 30
2.11. 1999. ............................................................................................................... 32
2.12. Velike ljudske ideje, šta raditi s vama? .......................................................... 33
2.13. Ljudska prava i obaveze ................................................................................. 36
2.14. Energetski prioriteti Srbije početkom 21. veka .............................................. 39
2.15. Svadba ............................................................................................................ 41
2.16. Politička podobnost kao hronična i post-revolucionarni juriš na funkcije
kao akutna bolest društva ............................................................................... 44
2.17. Energetski paketi EU i reforme energetskog sektora u Srbiji ........................ 46
2.18. Slobodno tržište… .......................................................................................... 48
2.19. … električne energije...................................................................................... 50
2.20. Naša posla ....................................................................................................... 54
2.21. Izgubljene godine ........................................................................................... 58
2.22. Liberalna demokratija vs prosvećeni apsolutizam.......................................... 63
3. KAKO OBEZBEDITI ENERGETSKU SIGURNOST SRBIJE
DO 2050. GODINE, A KAKO NAKON TOGA? .................................................... 69
3.1. Šta je u stvari zadatak? ....................................................................................... 69
3.2. Privatni i državni kapital u energetici ................................................................ 71
3.3. Klimatske promene ............................................................................................ 75
3.4. Energetska tranzicija .......................................................................................... 78
3.5. Nacionalno i internacionalno ............................................................................. 81
3.6. Termoelektrane na ugalj ..................................................................................... 82
3.7. Uloga prirodnog gasa u energetskom sektoru .................................................... 84
 3

3.8. Obnovljivi izvori energije .................................................................................. 88

3.9. Nuklearna energija ............................................................................................. 91
3.10. Ukrajinski gambit ........................................................................................... 94
3.11. Skica za strategiju razvoja energetike Srbije .................................................. 97
 4

1. ILUZIJA O ZNANJU, MALE HIDROELEKTRANE I

EKOLOGIJA

1.1. Izjava

Jula 2020. godine nadležni organi lokalne vlasti u Pirotu doneli su odluku o
zabrani izgradnje malih hidroelektrana na teritoriji njihove opštine. Ova odluka je
jednodušno pozdravljena u progresivnoj liberalno-demokratskoj javnosti Srbije.
Aplaudirali su joj ekološki i drugi aktivisti, nisu zaostajali istraživački novinari i estradni
umetnici, izjave podrške davali su ribolovci i šumari… Jednom rečju prava milina je
obuzele sve svesne građane i građanke naše zemlje. Jedan novinar dnevnog lista Danas,
koji me je povremeno konsultovao oko raznih zbivanja u energetskom sektoru i koji je
uvek korektno prenosio suštinu onoga što sam govorio, našao je za shodno da me i ovim
povodom priupita za mišljenje.

Pošto sam u nekoj ranijoj prilici već rekao da se mnogo više treba brinuti kakav
vazduh udišu deca u Obrenovcu i Kostolcu, nego da li ribe u nekoj rečici na Staroj
planini mogu da plivaju uzvodno, smatrao sam da nema svrhe ponavljati slične reči
upozorenja. Iskreno rečeno, bio sam prilično iznerviran zbog prethodnog trajanja anti-
MHE histerije i više nego blagonaklone medijske pažnje koja ju je pratila. Ili ju je možda
podsticala? Bilo kako bilo, odgovorio sam da mi je po prvi put u životu žao što nisam
diktator i da bih, da kojim slučajem to jesam, isključio celu pirotsku opštinu sa električne
mreže i ostavio ih u mraku sve dok svi predstavnici lokalne vlasti zajedno sa ekološkim
aktivistima Pirota ne dođu u Obrenovac, ne padnu na kolena na kolubarskim kopovima
lignita i ne počnu da se ritualno posipaju pepelom skrušeno moleći za oproštaj. Izjavio
sam i da je pokret za zabranu gradnje malih hidroelektrana duboko štetočinski, da se
njegovi pripadnici ponašaju kao ludisti koji su lomili mašine u doba prve industrijske
revolucije i da kao beslovesna masa idu za slepim vođom kao u poznatoj Domanovićevoj
pripoveci. Takođe sam naglasio da je bitna razlika jedino u tome što ove sadašnje vođe
nisu slepe - nego dobro plaćene - i da uopšte ne brinu o svojim sugrađanima, dok je
grešni Ned Lud, ipak, iskreno brinuo o svojim drugovima radnicima.

Ne znam koliko je od svega ovoga novinar prećutao. Verovatno veći deo. Ali i
ono što je preneo bilo je dovoljno da izazove buru nezadovoljstva.

1.2. Reakcije

Iste večeri sam dobio dve poruke od, rekao bih veoma mladih, ekoloških aktivista
iz Srbije, a sutradan i treću od jednog starijeg gospodina sa Pala koji se predstavio kao
zaljubljenik u prirodu i njen poštovalac.
 5

Ogorčeni autor prve poruke me je direktno, bez ikakvog okolišanja – in medias

res - zapitao za čije interese radim kad pravdam uništavanje naših reka lažnom
1

zabrinutošću zbog uvoza struje, kao i da li znam da su zbog nepropisnih radova na MHE
Zvonce potpuno uništena staništa rakova i potočne mrene. Obavestio me je takođe da je
trebalo da imam bolje ocene iz Poznavanja prirode i Biologije jer su posledice mog
neznanja očigledne.

Mlada dama koja mi se potom javila bila je duboko povređena što sam je svojim
rečima svrstao u kategoriju štetočina i ljudi koji su ’želeli da zaustave razvoj sveta’.
Uprkos tome, bila je veoma odmerena i čak je smogla snage da kaže da ceni moje napore
usmerene ka ’unapređenju svesti o značaju energetske efikasnosti i smanjenju potreba za
novim energetskim kapacitetima’. Obavestila me je i da podržava ’korišćenje
hidropotencijala kao obnovljivih izvora energije, ali ne da se pritom uništi prvobitna
namena neke reke - da snabdeva živi svet vodom’. Ilustrovala je to svoje zalaganje
energičnim sloganom ’Buk Bijela - da, MHE – ne’! Takođe je rekla da veruje u snagu
argumenata, podvukla da ’derivacione MHE jesu predmet rasprave i sučeljavanja
mišljenja’ i pozvala me da se priključim njihovom sledećem skupu.

Treća poruka je bila manje emotivna nego prethodne, ali je zato bila puna
pokroviteljskog razumevanja, pa i praštanja mojih grešaka. Njen autor nije želeo da mi
sudi, ali je pretpostavio da me neko primorava da se bavim stvarima koje uništavaju
Srbiju. ’Ipak ste i Vi čovjek od krvi i mesa, i dušom, ali pametni ljudi Vam se smiju',
rekao je moj ispisnik iz Republike Srpske. Taj pobornik očuvanja prirodnih lepota,
gospodin meni nepoznate profesije, pretpostavio je da moja malenkost ne poznaje
dovoljno činjenica, odnosno da nema dovoljno znanja o hidroelektranama. Zato mi je
poslao jednu elektronsku adresu sa molbom da pročitam neko novinarsko pisanije o
hidroelektranama u BiH. Takođe, ljubazno me je informisao koje elektrane proizvode
najjeftiniji KILOVAT ENERGIJE pojačavši tu lekciju izjavom da je 'to već utvrđena
istina i faktum među ljudima koji su civilizovani'.

Apsolutno nije nužno da svi ljudi na svetu znaju razliku između snage i energije.
Ali oni koji pretenduju da se na bilo koji način bave energetikom, morali bi! U svakom
slučaju, kilovat je jedna od jedinica za snagu, dok su, na primer, džul, kilovatčas i
kilokalorija jedinice za energiju.

1.3. Da li i kako oponirati iluziji o znanju?

Nije da sam lenj. Bar ne previše. Ali čemu odgovarati, rezignirano sam se pitao.
Nisam video nikakvog smisla u nastavljanju diskusije sa ljudima koji očigledno nisu
energetičari ali o energetici imaju već formirana, veoma čvrsta ubeđenja. Nisam imao ni
mrvicu nade da sa mojim oponentima mogu postići bilo kakvo razumevanje. Iako sam
oduvek voleo starog dobrog Don Kihota, nikako nisam želeo da u 21. veku izgledam kao
bleda replika tog tužnog heroja. Malo iz naučno-popularne literature o sociologiji a više
iz sopstvenog iskustva, znao sam da svi ljudi razmišljaju na plemenskom nivou2, odnosno
1
U sredinu, u centar, bez uvoda.
2
Džošua Grin: Moralna plemena: emocije, razum i jaz među njima, Njujork 2013.
 6

u grupama kojima po raznim osnovama pripadaju i da nove informacije na ulasku u

svaku takvu grupu prolaze kroz neku biološko-informatičku polupropusnu membranu3.
Jednostavnije rečeno, ljudske jedinke nesvesno vrše selekciju informacija koje potvrđuju
mišljenja i stavove njihove političke partije, nacije, klase ili pokreta i samo takve
informacije usvajaju i dalje koriste. Ostale podatke, dokaze i činjenice, pogotovo one
koje direktno protivreče stavovima grupe kojoj pripadaju, odbacuju i zanemaruju, neretko
koristeći razne teorije zavere koje ih dodatno podstiču da o sebi misle kao o nezavisnim i
pametnim individuama sposobnim da razdvoje informatičko žito od kukolja. Blaženo
samozavaravanje! Grešni ljudi tako stiču iluziju o sopstvenom znanju4, a društvene mreže
omogućavaju da se ta iluzija proširi mnogo brže nego što je to u prošlosti bio slučaj.
Ljudi neverovatno lako zaborave šta oni zaista znaju, zaborave na sopstvene ocene iz
osnovne i srednje škole, zaborave koji su fakultet završili, zaborave da nikad nisu
pročitali bilo koji naučni članak o temi o kojoj diskutuju... Kolektivnom autocenzurom i
autoselekcijom oni prihvataju samo informacije koje podržavaju ciljeve njihove grupacije
kao da su 'utvrđena istina i faktum među ljudima koji su civilizovani', kako je to
izvanredno formulisao moj dopisni sagovornik sa Pala. Tako se obesmišljava ne samo
nauka nego i svako, posvećenim učenjem i teškim radom stečeno, stručno znanje. Bojim
se da to ne može voditi ničem dobrom. Što je najgore, stepen obrazovanja nije nikakva
prepreka širenju iluzije o znanju, a postoje više nego jasne indicije da su joj, zbog
nadobudnosti i neskromnosti, najskloniji upravo ljudi sa blago nadprosečnim
obrazovanjem.

Moja omiljena profesorka iz gimnazijskih dana (ljubav je bila obostrana, gledala

mi je kroz prste za svakojake gluposti koje sam pravio, mada sam za likovnu umetnost,
koju je predavala, bio i ostao tabula rasa5) govorila je da je i skromnost vrlina ako
nemate drugih. Isto tvrdi i jedan naš poznati pisac zbog čijih se drama i romana svima
hvalim da smo išli u istu osnovnu školu. Ali mislim da nisu u pravu, mislim da je
skromnost vrlina per se6. Ljudi oduvek mešaju neskromnost i samopouzdanje, pa prvim
pokušavaju da nadomeste manjak drugog. Nekad je to bilo samo pitanje lepog vaspitanja.
Danas je, pak, neskromnost jedan od osnovnih razloga za širenje opasne zaraze zvane
iluzija o znanju po ovom belom svetu.

Nažalost, iluziji o znanju mogu da podlegnu čak i oni koji su istinski uspešni u
nekoj oblasti. Tako će svetski poznati informatički biznismen pokušavati da deli lekcije o
epidemiologiji, ishrani veštačkim mesom i klimatskim promenama, odličan pulmolog će
javno govoriti i bez zazora širiti koještarije o rezultatima Teslinih eksperimenata, a
vrhunski sportista će pričati gluposti o isceliteljskim moćima mističnih verskih obreda.
Nemoguće je i zamisliti šta su sve uspešni ljudi sa estrade, glumci, novinari i političari,
često sposobni javno da izreknu i da ipak ostanu živi. Na primer, jedna naša poznata TV
voditeljka, tokom neke pseudo debate o MHE, usred rečenice prekinula je predstavnika
pohlepnih investitora (koji se, sram ga bilo, usudio da naruši dirljivu ekološku harmoniju
svih prisutnih u studiju pozivajući se na zakon!?) i uzela za primer našu najveću

3
Eli Pariser: Selektivno propustljivi mehur, London 2012.
4
Stiven Sloman i Filip Fernbah: Iluzija o znanju – zašto nikada ne razmišljamo sami, Njujork 2017.
5
Prazna tabla, neznalica.
6
Sama po sebi.
 7

hidroelektranu da bi i njega i nas gledaoce poučila sledećoj mudrosti: „Pa dobro, Đerdap
ne možemo da srušimo, ali vaše male HE možemo“! I niko od prisutnih nije reagovao na
neslanu šalu, ako je to bila šala. Mislim da je publika u studiju čak aplaudirala energičnoj
voditeljki koja je ponosno dodala da ne može da garantuje da bi ona sama baš uvek
poštovala zakon kad je tako očigledno ugrožena naša okolina. Da srušimo Đerdap pro
bono7!? Hteo sam bukvalno da zaplačem. Ljudi, šta vam je? Šta to govorite? O čemu i
čime mislite? Ta hidroelektrana je najveće dostignuće ljudskog uma i ruku u ovoj zemlji!
I ne samo to: teško da postoji ijedan drugi pojedinačni objekat na prostorima bivše
Jugoslavije čiji je doprinos izlasku ’svih naših naroda i narodnosti’8 iz zajedničke bede
uporediv sa doprinosom HE Đerdap.

I čemu onda bilo kakva diskusija? Ako imaš sreće u životu pa uspeš da spoznaš
neko zrnce istine, sedi na obalu reke i gledaj vodu kako teče. Ostavi se širenja istine…

1.4. Defekt svesti

Rekao bih da je prethodno opisana pojava razmišljanja na nivou čopora analogna
defektu mase koji postoji na nivo atomskog jezgra. Naime, zbir pojedinačnih masa
protona i neutrona u jezgru atoma je veći od mase samog jezgra. Ta mala razlika u masi,
prema Ajnštajnovoj slavnoj jednačini9, pretvorena je u energiju koja čestice u jezgru drži
zajedno. Ako je kolektivna svest neke društvene grupe manja od zbira pojedinačnih svesti
jedinki koje tu grupu čine, u šta sam ne samo intuitivno nego i iskustveno ubeđen, onda
se, po analogiji sa prirodom, ljudi mogu posmatrati kao atomske čestice a njihovo društvo
kao atomsko jezgro. Razlika između sume pojedinačnih svesti članova i zajedničke svesti
društvene grupe, ne tako mala kao u slučaju mase čestica u atomskom jezgru, pretvorena
je u energiju koja tu grupu drži na okupu. Kao da se ljudi odriču dela sopstvene svesti da
bi pripadali nekom kolektivu! Ovu društvenu pojavu nazvao sam ’defektom svesti’.

Zbog defekta svesti su razne društvene grupe kadre da izvrše neverovatne

kolektivne podvige i žrtvuju se za postizanje svojih ciljeva. Plemenski organizovane
ljudske jedinke su u ogromnoj većini dobronamerni ljudi koji žele da svojom
angažovanjem doprinesu ostvarenju nekog cilja za koji su uvereni da je pravedan i
plemenit. Zato rezultat tog kolektivizma ponekad bude izvanredan. Ali pošto ljudi
najčešće umesto znanja imaju samo iluziju o znanju i pošto po pravilu neobjektivno i
pristrasno sude o ciljevima i interesima svoga plemena, oni se takođe lako mogu navesti
da naprave velike greške, počine teške nepravde, pa i masovne zločine. Ako mislite da
preterujem setite se, na primer, da su velike grupe ljudi širom Evrope vekovima bile
spremne da poveruju kako Jevreji vršeći svoje obrede piju krv hrišćanske dece, pa su ih
mnogo puta, motivisani pogrešnim tumačenjima nekog događaja, mučili do smrti ili do
priznanja onog što nisu učinili. Onda su prekidali torturu i vešali ih, dok su njihove
srodnike i sunarodnike civilizovano proterivali. Veštice nisu proganjali, mučili, osuđivali
i spaljivali neki posebni zlikovci nego u ogromnoj većini obični ljudi sa ogromnom
iluzijom da znaju sve o zlim demonima i još većim defektom svesti. Dovoljno je bilo da

7
Za opšte dobro.
8
Često korišćena fraza političara u socijalističkoj Jugoslaviji.
9
E = m*C2, gde je E – energija, m – masa, a C – brzina svetlosti.
 8

jedan pohlepni opat koji želi tuđu imovinu pozove svoju pastvu na borbu protiv
nečastivog i eto stradanja nesretnih veštica u Salemu. Dovoljan je bio jedan Gebels da
vešto proširi priču o podloj jevrejskoj zaveri i eto stotina hiljada ljudi spremnih da izvrše
holokaust.

Iluzija o znanju, dobre namere, plemeniti ciljevi i defekt svesti grupe kojoj
pripadaju daju ljudima spremnost da se žrtvuju ali i da greše bez oklevanja! Bio sam
uveren da je upravo to slučaj sa mojim dopisnim sagovornicima. Dovoljno je nekoliko
beskrupuloznih i dobro plaćenih aktivista iz nevladinih organizacija da mnogo
dobronamernih ljudi, koji iskreno žele dobro svojoj zemlji, pomisli da svojim zalaganjem
protiv izgradnje MHE obezbeđuju Srbiji održiv razvoj a narodu zdravlje, da čuvaju plava
pluća Evrope i da spasavaju celu planetu od pogubnih klimatskih promena. Šta je spram
takvih ciljeva nekoliko sabotaža na gradilištima MHE, poneki verbalni i fizički sukob sa
investitorima i radnicima na tim istim gradilištima, pa i uništavanje već postavljenih
cevovoda uz direktan TV prenos? Ta pojava se u liberalno-demokratskom svetu, na čijoj
periferiji i mi orbitiramo, zove aktivizam. Grešnici koji govore suprotno, a posebno oni
koji, kao ja, javno ukazuju da sve to donosi samo veliku štetu društvu u kome živimo, a
priori su neznalice koje su imale loše ocene u školi, kojima se pametni ljudi smeju i koji
su plaćeni da rade za nečije interese!

Uprkos svemu, odlučio sam da odgovorim mojim oponentima. Priznajem, takvoj

odluci je ponajviše kumovala moja profesionalna sujeta. Ako su čudni tokovi ljudske
svesti, još su čudniji putevi naših emocija. Znao sam da je potpuno infantilno da budem
uvređen zato što mi neki nepoznati ljudi odriču profesionalno znanje i dobre namere. Ali
uzalud. Potisnuti ego manijak u meni se budio i svojim šaputanjem po ko zna koji put me
podsticao na greh gordosti. Podsećao me je koji fakultet sam završio, na kojim
problemima sam magistrirao i doktorirao, u kojoj oblasti radim već 35 godina, o čemu
sam predavao postdiplomcima… Sujeta je ružna osobina, ali mora se priznati da ponekad
ume da bude podsticajna.

Elem, setio sam se slavnih stihova Matije Bećkovića i Njegoša, pomislio

„ćeraćemo se još“ i seo da pišem „otpozdrav na pismo“…

1.5. Energija naša nasušna

Energetika nije neka sporedna društvena aktivnost. Nikako nije zabava u dokolici,
niti je računarska igrica da bi se njome mogao baviti svako ko to samo poželi. Moji
prijatelji me u šali optužuju da o energetici pričam kao da je to pitanje života i smrti. Ali
nisu u pravu, stvarno ne mislim tako. Budite sigurni da je stvar mnogo ozbiljnija:
energetika je pitanje opstanka!

Briga o napretku jedne države ne počinje od brige za očuvanje biodiverziteta i

zaštite staništa rakova koliko god to plemenito bilo, nego od obezbeđivanja hrane i
energije za stanovništvo. Raspolaganje dovoljnim količinama energije je uslov
dostojanstvenog života ljudi, ekonomskog napretka i opstanka svake nezavisne države.
Vlade moćnih zemalja, bez obzira na njihove eventualne političke razlike, na sigurnost
 9

snabdevanja energijom i energentima gledaju kao na jedan od najvažnijih strateških

interesa svojih država. I ne ustručavaju se da taj svoj interes ostvaruju na globalnom
nivou, koristeći bukvalno sva sredstva kojima raspolažu. A raspolažu ogromnim
političkim uticajem, ekonomskim potencijalom, medijskom i vojnom silom. Zbog
energetike postoje globalni geopolitički sukobi, zbog nje su se vodili brojni lokalni
ratovi. Kada vam neko kaže da su vojne intervencije u Iraku i Libiji inicirane brigom za
ljudska prava tamošnjeg stanovništva, jedino što treba da se zapitate jeste da li je dotična
persona beskrupulozni manipulator ili samo obična, dobronamerna osoba iz liberalno-
demokratskog miljea sa izuzetno snažnim defektom svesti. Ja bih tipovao na ovo drugo.
Svejedno, budite sigurni da su stvarni uzroci tih ratova ležali u kontroli nad energetskim
resursima. Decenijski globalni sukob Amerike i Rusije ne vodi se zbog ideoloških razlika
nego zbog ruskih energetskih resursa. Uostalom, liberalno-demokratski zapadni svet se u
svom globalizmu danas poziva na mnogo više levičarskih, marksističkih vrednosti koje je
nekad propagirao Sovjetski Savez, nego što to čine Rusija ili bilo koja druga zemlja
bivšeg istočnog bloka! Male zemlje, poput naše Srbije, koje nemaju ni približne
ekonomske, vojne, informatičke, niti propagandne mogućnosti kao svetske velesile,
moraju se u ostvarivanju svojih energetskih interesa (a verovatno i svih drugih!) mnogo
više osloniti na mudru, dalekosežnu politiku i stručni rad.

Naši (a svetski!) aktivisti koji ne razumeju društveni značaj energetike a

pretenduju da utiču na društvene tokove koji se tiču razvoja energetike, uprkos tome što u
ogromnoj većini imaju dobre namere, samo štete sopstvenoj zemlji. Dobre namere, same
po sebi, nisu dovoljne da se uradi nešto društveno korisno. I put do pakla popločan je
dobrim namerama.

1.6. Energetski i ekološki aspekti MHE

Hidroelektrane su objekti koji električnu energiju proizvode koristeći kinetičku

energiju vode u rečnim tokovima. U akumulacionim HE voda se prvo prikuplja u velikim
jezerima, a potom se propušta kroz turbine u mašinskoj zgradi koja se nalazi i po više
stotina metara ispod kote gornje vode. Ove HE su dragocene jer u svojim akumulacionim
jezerima praktično skladište energiju i omogućavaju nam da je proizvedemo onda kada je
ona najpotrebnija. Kod nas je to tokom zime. U protočnim HE nema mogućnosti za iole
duže skladištenje energije. Voda koja dotekne mora se u vrlo kratkom roku od dan-dva, a
kod malih objekata u roku od nekoliko sati, iskoristiti za proizvodnju električne energije.
Postoje dve vrste protočnih HE: pribranske i derivacione. Kod pribranskih HE, mašinska
zgrada se postavlja u neposrednoj blizini brane, dok se kod derivacionih ona nalazi na
udaljenosti od nekoliko kilometara od same brane. Male hidroelektrane se grade kao
pribranske u pitomijim geografskim predelima u kojima je prirodan rečni pad mali, ali su
protoci na vodnim tokovima veliki. Derivacione MHE su mnogo češće i grade se u
vrletnim predelima gde su protoci mali, ali su prirodni rečni padovi veoma veliki.

Ekvivalentno vreme rada dobro projektovanih MHE iznosi oko 4000 sati
godišnje. To znači da će neka MHE instalisane snage 1 MW godišnje proizvesti oko 4000
MWh električne energije. Interesantno je ovu proizvodnju uporediti sa drugim vrstama
elektrana koje koriste obnovljive izvore energije. Ekvivalentno vreme rada vetroelektrana
 10

je oko 2800, a solarnih elektrana oko 1200 sati godišnje. To znači da će MHE proizvesti
oko 3.3 puta više električne energije od solarne elektrane, odnosno oko 40% više od
vetroelektrane iste snage. Ovo se, naravno, odnosi na uslove u Srbiji. Vetroelektrane na
crnomorskoj obali u Rumuniji imaju ekvivalentno vreme rada oko 3200 sati, a solarne
elektrane u Africi mogu da rade i preko 4000 sati godišnje. Ali mi ne živimo ni u
Rumuniji ni u Africi.

Dakle, oni koji uglas ponavljaju frazu o ’mizernom energetskom doprinosu MHE’
ne znaju o čemu govore. Mada su to u ogromnoj većini ljudi sa veoma dobrim i časnim
namerama, zbog iluzije o znanju i defekta svesti, oni bez oklevanja ponavljaju besmislene
parole svojih ideoloških komesara. Kod onih malobrojnih koji smišljaju takva pseudo-
stručna objašnjenja kao i razne pompezne populističke slogane za medijsko ispiranje
mozga, pretežu interesi. Uglavnom oni sitni, kokošarski. Kod njih je u pitanju samo
defekt morala!

Sve hidroelektrane, pa i male, utiču na životnu sredinu. Brane čija je izgradnja

neophodna prekidaju prirodne tokove reka i sprečavaju uobičajenu migraciju riba. Da bi
se to ipak omogućilo projektuju se i prave riblje staze. Brane takođe sprečavaju plovidbu
brodova. Zbog toga se uz velike HE prave brodske prevodnice. Živa je istina da se na
branama hidroelektrana i u njihovim akumulacionim jezerima sakuplja raznovrsni otpad.
Zbog toga se brane i jezera povremeno moraju čistiti. Samo ne treba zaboraviti da taj
otpad ne proizvode hidroelektrane! One nam samo slikovito pokazuju kako se ljudi
odnose prema prirodi. Ako ta slika nije lepa, a nije, nisu krive hidroelektrane nego mi
sami. Konačno, u slučaju malih derivacionih hidroelektrana, postoji i problem
smanjivanja količine vode koja teče duž onih nekoliko kilometara između vodozahvata i
mašinske zgrade. Zbog toga nadležne institucije, a u Srbiji su to RHMZ, Srbijavode,
Vode Vojvodine i Direkcija za vode nadležnog ministarstva, propisuju takozvani biološki
minimum. To je količina vode koja obezbeđuje potrebne uslove za opstanak rečne flore i
faune i koja se uvek mora ostaviti u koritu rečice iza vodozahvata. MHE se projektuju
tako da najmanje ta količina vode u svako doba svakog bogovetnog dana u godini ostane
u rečnom koritu. U suprotnom ne bi smele da dobiju ni građevinsku, a kamoli upotrebnu
dozvolu. Osim toga, voda se nakon prolaska kroz turbine, potpuno čista, u celini vraća u
rečno korito. Dakle, negativan ekološki uticaj jedne MHE je ograničen na nekoliko
kilometara vodotoka između vodozahvata i mašinske zgrade. Ali čak i na tom delu
vodotoka, poštovanjem propisa u projektovanju, izgradnji i eksploataciji, taj uticaj se
može potpuno eliminisati ili bar svesti na prihvatljiv nivo za održavanje flore i faune.

Osim toga, svi drugi energetski objekti na kugli zemaljskoj takođe imaju neke
negativne efekte, pa se ipak grade jer nam je energija neophodna za život. Na primer,
vetroelektrane ugrožavaju migracione puteve ptica, mogu da izazovu prave masakre
slepih miševa, prave vizuelno zagađenje, a u blizini naseljenih mesta problem postaje
njihova buka, kao i celodnevno periodično bacanje senke elisa koje može nepovoljno da
deluje na psihu ljudi koji žive i/ili rade u okolini vetroelektrane. Solarne elektrane
zauzimaju ogromne površine zemljišta i samim tim narušavaju i menjaju uslove za
održavanje flore i faune na tom prostoru. Takođe imaju negativan uticaj na
poljoprivrednu proizvodnju i šumarstvo. Na primer, MHE snage 1 MW zauzeće površinu
 11

manju od 200 m2, dok solarna elektrane iste snage zahteva površinu od oko 15000 m2. I
pri tome će MHE proizvesti 3,5 puta više energije od solarne elektrane! Termoelektrane
su, pak, posebna priča. U Srbiji se u termoelektranama izvrši sagorevanje oko 38 miliona
tona lignita godišnje. Taj proces prati ogromna emisija CO2, azotnih i sumpornih oksida
kao i čestica čađi. U pepelu koji ostaje nakon ovog sagorevanja nalaze se i čestice teških
metala koje kroz pepelište mogu prodreti u podzemne vode i zagaditi ih.

Oni koji se, iz najboljih namera, zalažu za zabranu izgradnje MHE u Srbiji treba
da znaju da svaki kWh proizveden u nekoj MHE znači 1.5-1.8 kg manje CO2 emitovanog
u atmosferu u Obrenovcu ili Kostolcu, vazduh sa manje čađi u okolini tih gradova, manje
kiselih kiša koje padaju po tlu, manje pepela za odlaganje, manje teških metala u
zemljištu i manje opasnosti za zagađenje podzemnih voda. Trebalo bi da bar jednom
umesto na Staru planinu, odu na kopove Kolubare i da vide mesečeve prizore u koje je
nekada plodno zemljište pretvoreno da bismo svi mi imali električnu energiju. Trebalo bi,
takođe, da posete lokaciju bivšeg sela Vreoci kod Lazarevca, sela iz koga su raseljeni svi
meštani, iz koga je čak i seosko groblje preseljeno na novu lokaciju, da bi ugalj koji se
nalazio ispod tog sela mogao da budu iskorišćen za opšte dobro. Verujem da bi onda lako
procenili da li je pravedno prema deci i ljudima iz Obrenovca da Pirot i okolina ne koriste
ni ono malo resursa za proizvodnju električne energije koje imaju, već da očekuju da je
dobiju iz Obrenovca.

Da izbegnemo svaku zabunu: ne pada mi na pamet da kažem kako termoelektrane

u Srbiji treba pozatvarati! Nama su one neophodne i biće tako još najmanje tridesetak
godina za koliko sigurno imamo uglja. Ali mnogo pre isteka tog perioda mi treba da
kreiramo jasnu strategiju kako i iz kojih resursa će se električna energije u Srbiji
proizvoditi nakon 2050. godine. Ono što je potpuno sigurno jeste da će nam, kao i
hidroelektrane, biti neophodne i vetroelektrane i solarne elektrane, a povrh toga i veliko
povećanje energetske efikasnosti. Nažalost, sva je prilika, da nam sve to neće biti ni
izdaleka dovoljno.

1.7. MHE kod nas i u okruženju

Uopšte ne sporim da postoje neodgovorni investitori koji grade svoje MHE na

nedopustiv način i suprotno svim pa i ekološkim propisima. Vrlo dobro znam da postoje
korumpirani državni službenici koji im to omogućavaju zarad mita koji uzimaju. Ko god
da digne svoj glas protiv takvih ličnosti i postupaka imaće u meni najveću moguću
podršku. Ali ne sme se raditi pogrešno ni iz dobrih namera! Ne može se zabraniti
stanogradnja zato što neko ugradi azbest u svoju zgradu ili zato što napravi tri sprata više
nego što je projektovano pa zgrada padne i usmrti stanare. Zabranom stanogradnje bi se
državi i narodu nanela još veća šteta, a upravo to rade aktivisti pokreta koji se protivi
izgradnji MHE u Srbiji. Umesto da prozivaju vlast i inspekciju što, iz poznatih prizemnih
razloga, dozvoljavaju bahatim kontraverznim biznismenima da grade ne poštujući propise
o zaštiti životne sredine, uzurpirajući prava svojine i narušavajući interese šire društvene
zajednice, naši ekološki aktivisti se zalažu za opštu zabranu izgradnje MHE, ne
shvatajući da bi, ako u tome uspeju, napravili medveđu uslugu društvu u kome žive i u
kome će živeti njihova deca. Zemlje iz kojih se finansiraju nevladine organizacije koje se
 12

sada protive izgradnji MHE kod nas, odavno su iskoristile sve svoje resurse. Tako je, na
primer, u Austriji izgrađeno oko 5300 MHE, a u Srbiji svega 130. Da pojasnim: u jednoj
razvijenoj, prosperitetnoj, demokratskoj, geografski i na mnoge druge načine bliskoj nam
zemlji, članici Evropske Unije koja je po veličini slična Srbiji, postoji 40 puta više MHE
nego kod nas! Ne verujem da bilo ko misli da je Austrija izgradila ove MHE protiv svojih
najboljih interesa ili da je životna sredina slabije zaštićena u Austriji nego kod nas. Drugi
primer može da bude Italija u kojoj ukupna instalisana snaga u MHE iznosi oko 2500
MW dok je kod nas oko 30 puta manja! Između ostalog, pravovremeno korišćenje svih
raspoloživih energetskih resursa, uključujući i MHE, uticalo je da Austrija i Italija budu
toliko razvijenije od nas. A upravo zbog toga što su toliko razvijenije i ekonomski
moćnije mogu, mnogo više od nas, da ulažu u zaštitu životne sredine. Da se ne
zavaravamo: tek kada se pitanja hrane i energije uspešno reše, na red mogu i treba da
dođu mnogi drugi važni aspekti života, među kojima je svakako i sveobuhvatna zaštita
prirode. Suprotno bi bilo pogubno i vodilo bi u privredno i svako drugo posrtanje,
uključujući i ekološko.

Više puta sam imao priliku da ekološke eksperte međunarodnih finansijskih

institucija upozorim na činjenicu da su razvijene zemlje odavno uradile upravo ono što
sada kod nas proglašavaju za jeres. Oni su mi odgovarali da nivo opšte društvene svesti u
prošlosti nije bio na današnjem nivou i da se oni uopšte ne ponose time što su u svojim
zemljama izgradili MHE gde god je bilo moguće. Ali šta je tu je, važno je da se više ne
čine takve greške, odnosno da ih mi ne činimo. Možda to objašnjenje nekom zvuči
dovoljno uverljivo. Meni - ni najmanje! Iskreno rečeno, da ne znam za gore pomenuti
defekt svesti koji omogućava pripadnicima međunarodnih institucija da, bez griže savesti,
brane interese i ideologiju dela sveta kome pripadaju, mislio bih da je ta priča obično
licemerje i hipokrizija. Treba znati da su sve do 2015. godine, po pravilima i doktrini istih
međunarodnih finansijskih institucija, derivacione MHE bile smatrane za neuporedivo
ekološki prihvatljivije nego akumulacione. IFC je, sve do tada, finansirao višegodišnji
projekat „Balkan Renewable Energy Program“ kojim se promovisala izgradnja
derivacionih MHE u Bosni, Crnoj Gori, Srbiji i Albaniji. EU je 2008. godine finansirala
sličan projekat u Srbiji posvećen izradi tridesetak studija izvodljivosti za izgradnju MHE.
Znam to pouzdano zato što sam radio na oba pomenuta projekta. Da li se od tada
promenilo nešto u fundamentalnim naučnim saznanjima ili u tehnologiji izgradnje MHE?
Naravno da nije! Trend zabrane izgradnje MHE, koji se pojavio sredinom druge decenije
21. veka, nije posledica novih naučnih i tehničkih dometa, nego ideologije i ekonomske
računice u vodećim zemljama EU, a plaćenih pojedinaca i iluzije o znanju, odnosno
defekta svesti kod velikog broja dobronamernih ljudi u Srbiji. Dokaz ovoj tvrdnji je
sasvim jednostavan i više nego očigledan za svakog ko ima snage da otvori oči i
progleda: svaka od razvijenih zemalja može sutra doneti propis i jednim pritiskom na
dugme spustiti tablaste zatvarače, prekinuti rad svojih MHE i vratiti rečice u njihova
prvobitna korita. Ali to niko neće uraditi jer bi to bilo štetno za njihove države i društva.
Stoga moram da se obratim jednom svetski poznatom ekološkom aktivisti: Leonardu di
Kapriju! Na primer, ovako:

„Dragi Leonardo, volim tvoje filmove i verujem u tvoje dobre namere kad
izjavljuješ da su rečice u našim krajevima plava pluća Evrope i da ih treba očuvati
 13

netaknute. Molim te Leonardo, snimaj filmove i nemoj se baviti malim hidroelektranama!

Ako baš želiš to da činiš, onda traži da se prvo zatvore sve MHE u Evropskoj Uniji pa da
se tek nakon toga zabrani izgradnja u ovom siromašnom delu sveta. Istog dana kad te oni
poslušaju, u znak pokajanja zbog sopstvenih zabluda, katranom ću se po golom telu
namazati, perjem ću se oblepiti i postaću tvoj najodaniji ekološki sledbenik! E sad, ako
ipak moraš da nastaviš sa izgovaranjem istih otrcanih fraza, razumem – ugovor je
ugovor, scenario je scenario, a honorar je honorar, onda makar nemoj putovati
privatnim avionom na ekološke skupove. Stvarno je degutantno. Moram da ti skrenem
pažnju na još jedan mali detalj o kome se ne uči na glumačkim akademijama. Divna jahta
kojom krstariš morima utiče na životnu sredinu neuporedivo lošije nego sve male
hidroelektrane na Balkanu zajedno. Eto, toliko od mene dragi Leonardo, praštaj ako sam
te nečim uvredio i prenesi moje iskrene pozdrave svim tvojim glumačkim kolegama i
ekološkim saborcima.“

Šalu na stranu, Srbija treba da iskoristi sve energetske resurse koje ima, naročito u
obnovljivim izvorima energije. To uključuje i izgradnju malih hidroelektrana na svim
lokacijama na kojima je to tehnički moguće i ekonomski opravdano. Naravno, sve to
treba uraditi uz puno poštovanje propisa o zaštiti životne sredine. To je u najboljem
interesu naše zemlje. U suprotnom ćemo vrlo brzo biti primorani da najskuplju energiju
uvozimo od onih koji su svoje resurse pametno iskoristili. Još ćemo biti srećni ako je
uopšte bude bilo po bilo kojoj ceni!

1.8. Mea Culpa10

Srećom, pogrešio sam u svemu što sam u nastavku diskusije očekivao od svojih
oponenata! Moji odgovori, koji su bili pisani jednako ogorčenim tonom kao i sva tri
pisma koja sam primio i koji su, u nekim delovima, bili na granici pristojne komunikacije
ipak su nekako doprli do svesti mojih dopisnih sagovornika. Istina, moj ispisnik sa Pala
nije dalje nastavljao diskusiju tako da nisam siguran šta je zaista mislio, ali oboje mojih
mladih korespondenata su mi se nakon mog odgovora ponovo javili. Zahvalili su se za
data objašnjenja i informacije ’koje potpuno menjaju pristup problemu’. Oboje su
poželeli da u budućnosti u medijima bude ‘više sličnih edukativnih reči ljudi od znanja, a
manje senzacionalističkih vesti o sukobima’. Mlada dama je napisala da moja opaska o
potrebi preusmeravanja njihove borbe na prave uzroke problema ‘ima dubokog smisla’, a
njen kolega mi je sugerisao da se više angažujem u javnosti jer ‘očigledno je da delimo
svi isti stav samo što mi ne znamo sve ovo što Vi znate, a ako to što znate ne podelite u
javnosti onda uzalud i naša i Vaša borba’.

Neverovatno! Za mene su ovi odgovori bili ravni otkrovenju!

1.9. Inflacija informacija i prosvetiteljstvo

Da bi čovek u bilo čemu bio dobar, mora u to da uloži veliki trud i rad. I ako nije
baš totalno promašio pri izboru profesije rezultati će pre ili kasnije doći. Tako sam uvek

10
Moja greška.
 14

mislio. Ali evo moji sagovornici kažu da rad i trud mogu biti uzaludni ako se relevantno
znanje ne obelodani u javnosti. Šta to, do đavola, znači? Treba li čovek da udara u
talambase i svima priča kako nešto zna? Biti učitelj u nekom selu početkom prošlog veka
davalo je veliki ugled. Ne samo deca, nego i odrasli ljudi su pomno slušali ono što im je
učitelj govorio. Saveti agronoma su sredinom prošlog veka bili zlata vredni, ljudi su znali
da njega treba slušati da bi usevi bolje rodili i da bi se izbegle godine gladi. Mladog
inženjera koji bi se šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka vratio u svoj
provincijski gradić čekalo je mesto direktora fabrike. U lekare se tada gledalo kao u
polubogove, dok su seoski veterinari bili, kako reče Isak Asimov u naslovu svog slavnog
romana, Bogovi lično. Poštovalo se znanje svake profesije i društvo je prosperiralo. Niko
nije morao da brine o tome da li će se njegovo znanje čuti, respektovati i primenjivati!

Ili možda opet grešim?

Šta su bili kružoci, večernje škole, predavanja po mesnim zajednicama, tribine o

svemu i svačemu nego širenje nekog znanja u javnosti? Šta je Dositejevo prosvetiteljstvo
nego širenje znanja među narodom? Šta su uostalom visoke škole i fakulteti nego
institucije organizovane za širenje znanja? Šta je naučno popularna literatura? Na primer
ona o kosmosu koju i sam čitam da bih, makar površno, nešto novo ipak saznao. I zašto
se ja onda čudim što moji sagovornici žele da u javnosti bude „više sličnih edukativnih
reči ljudi od znanja’? Potpuno su u pravu moji oponenti, to je uvek bilo potrebno pa je
potrebno i danas! Diplome i zvanja nisu bile razlog poštovanja koje je nekad ukazivano
učitelju, agronomu, inženjeru, lekaru ili veterinaru, pa ne treba da budu ni sada. Oni su
svoje znanje širili u svojoj okolini, time su pomagali ljudima i zato su bili poštovani.
Tako treba da bude i danas. Zašto bi danas bilo ko a priori poštovao moju diplomu?
Uostalom možda sam je kupio kao toliki političari.

Međutim, postoje dve važne razlike u širenju znanja nekad i sad. Prvo, nekada su
se sve informacije prenosile sporo, s kolena na koleno ili sa jedne školske generacije na
drugu. Danas, u doba računara i društvenih mreža, taj proces se odvija nezamislivom
brzinom. Ono što učitelj, ma gde se fizički nalazio, danas kaže, odnosno - objavi -,
praktično odmah mogu saznati svi njegovi učenici, odnosno – pratioci -, u bilo kojoj tački
sveta. To je ogromna prednost današnjice, ali iz nje proističe i ogromna opasnost. Istom
brzinom kao znanje mogu se širiti i gluposti. I šire se kao poplava! Ako je nekad
nedostajalo informacija, danas ih ima i previše. Informatička inflacija poprima
zastrašujuće razmere i počinje da podseća na kosmičku inflaciju Alana Guta11. U tom
ogromnom informatičkom loncu teško je prepoznati ispravnu priču. Druga važna
promena koju je donelo novo informatičko doba jeste zamagljivanje identiteta. Nekada se
tačno znalo ko je seoski učitelj, ko lekar, a ko su njihovi učenici i pacijenti. Danas su
uloge pomešane. Svi su i učitelji i učenici. Koga slušati kad svi uglas pričaju? Kome
verovati u ovom makijavelističkom svetu vulgarnog materijalizma? Ne znam kakve će
sve probleme izazvati širenje gluposti zajedno sa znanjem, zamagljivanje identiteta, opšti
gubitak poverenja i zloupotreba društvenih mreža zarad gebelsovskog formiranja javnog
mnjenja, ali ništa od svega toga ne menja činjenicu da su moji dopisni sagovornici bili u

11
Engleski naučnik, tvorac široko prihvaćene hipoteze o inflaciji kosmosa, odnosno o naglom širenju rane
vaseljene (u periodu od 10-35 do 10-28 sekundi nakon Velikog praska) brzinom većom od brzine svetlosti.
 15

pravu i da znanje mora da se širi u javnosti da bi bilo od koristi ljudima i ’na polzu
otečestvu’12.

A samo par meseci ranije u meni je bila sazrela odluka da potpuno prestanem sa
bilo kakvim javnim komentarisanjem zbivanja u energetici. Zaključio sam bio da je
vreme da moje mlađe kolege iz struke preuzmu guranje Sizifovog kamena uz nesavladivo
brdo javnog mnjenja, pa sam dosledno odbijao povremene novinarske pokušaje da me
navedu na priču. Ali zbog dvoje mladih ljudi sa kojima sam se umalo posvađao
unekoliko sam promenio svoju odluku. Od njih sam dobio jednu neočekivanu životnu
lekciju na kojoj sam im iskreno zahvalan. Pokazali su mi da iluzija o znanju koja se
društvenim mrežama širi brzinom pandemije, ipak nije nepremostiva prepreka. Njihova
spremnost da kritički razmotre svoje ciljeve i stavove, koriguju ih i nastave da se bore,
vraća nadu u napredak i veru da nije sve tako crno kao što ponekad izgleda. Podsetili su
me da ’nije znanje - znanje znati, već je znanje – znanje dati’ i da se širenju iluzija o
znanju treba suprotstaviti isto kao i svakom neznanju: širenjem znanja! A kako je
najbolje to činiti u ovo današnje doba – to je već sasvim drugo pitanje. Biće da se ja
previše pribojavam novih tehnologija i novih vidova komunikacije među ljudima jer
„nemam više vremena“13 da ih savladavam. Biće da sam počeo da tražim izgovore za
odustajanje. E pa nećemo tako! ’Ti uradi kako je ispravno, a biće kako mora biti’, kaže
jedna latinska izreka. Tako ćemo. Elem, zbog mojih dopisnih sagovornika i zbog mog
delića odgovornosti za budućnost svih mladih ljudi u ovoj zemlji... ne, ne, ne - neću opet
početi da dajem izjave za medije i da se nadam da će ih novinari, neretko svrstani u
ostrašćene tabore srpske dnevne politike, verno preneti u svojim izveštajima. Umesto
toga, pokušaću da opišem najveće izazove koji stoje pred energetikom Srbije, a čije je
ispravno rešavanje u naredne dve ili tri decenije od presudnog značaja za budućnost ove
zemlje.

Nažalost, ljudi i narodi uglavnom ne tretiraju istoriju kao učiteljicu života, što bi
trebalo da čine makar da ne bi ponavljali iste greške. Međutim, oni koji pretenduju da
predvide budući tok nekog procesa sa dovoljnom tačnošću, ako nisu seoske vračare niti
astrolozi, moraju pažljivo da se pozabave analizom istorijskih podataka o tom procesu.
Ako se utvrde najvažniji relevantni faktori i zakonitosti po kojima oni utiču na
posmatranu pojavu, budući događaji se kako-tako mogu prognozirati. U suprotnom, priča
o budućnosti po pravilu ostaje na nivou gatanja. Zato ću se ja, pre nego što pristupim
vidovitom proricanja naše energetske budućnosti, u mislima vratiti otprilike sedam i po
decenija u prošlost – u doba kada je počeo zadivljujući razvoj srpskog elektro-
energetskog sistema.

12
Motiv iz dela Život i priključenija, Dositeja Obradovića.
13
Naziv čuvene pesme Desanke Maksimović.
 16

2. ČETIRI I PO DECENIJE RAZVOJA, JEDNA DECENIJA

PROPADANJA I DVE DECENIJE LUTANJA

2.1. 1984.

Negde na pola puta ovog putešestvija u prošlost nalazi se naslovna godina slavnog
Orvelovog romana. Tada je izgledalo da je čuveni pisac, srećom, ipak pogrešio u svom
zastrašujućem predviđanju budućnosti. Ideološke stege komunizma su oslabile do
neprepoznatljivosti, nije više bilo Gulaga ni Golog otoka, soba 10114 nije postojala… Ali
ne lezi vraže, nije mnogo prošlo a svet su preplavile otužne TV imitacije Orvelovog
Velikog Brata. Ne znam čime se ljudski poriv za nečim takvim može objasniti. Plašim se
da to ne može biti ništa dobro.

U svakom slučaju, za mene lično 1984. je bila jedna sjajna godina, a za energetiku Srbije
– još bolja.

Diplomirao sam u maju te Orvelove godina užasa, u septembru sam se oženio, a u

novembru zaposlio. Teško da sam mogao poželeti lepše i bolje.

A što se naše energetike tiče, u Srbiji su se te godine odjednom pojavili letnji viškovi u
proizvodnji električne energije. Bilo je energije čak i za mali izvoz. Kao i ogromna
većina ljudi zaokupljenih svojim problemima i planovima, ni ja se nisam pitao zašto je to
tako. A koliko godinu i po dana ranije, jedne prolećne večeri, u mrklom mraku
neosvetljenog podzemnog prolaza u Nušićevoj sedeo sam na stepeništu sa budućom
suprugom i ljutio se što u našoj zemlji čovek ni odlazak u bioskop ne može da planira
zbog nestašica električne energije. Mladalački brzopleto, nažalost ponekad i sasvim
pogrešno, prosuđivao sam o svetu koji me okružuje. U suštini, mnogo sam manje znao
nego što sam mislio da znam.

Na primer, tada nisam znao da se u energetici Srbije, dakle u mojoj struci, upravo privodi
kraju realizacija jedne, malo je reći izuzetne – ispravnije je, i to bez ikakvog preterivanja,
reći veličanstvene, strategije razvoja čiji su nas rezultati u mnogome održali u teškim
vremenima koja su ubrzo nastupila. Sada znam da je, nekom čudnom koincidencijom,
izgradnja srpskog elektro-energetskog sistema započela u godini u kojoj je Džordž Orvel
napisao svoj apokaliptični roman15 i da smo u godini o kojoj je pisao konačno obezbedili
svoju energetsku sigurnost. Pouzdano snabdevanje i razuman stepen energetske
nezavisnosti i dan danas imamo pre svega zahvaljujući svemu onome što je izgrađeno u
tom periodu.

14
U Orvelovom romanu, mesto na kome svako doživljava svoj najveći strah i na kome svaki čovek pristaje
na potpuno poništavanje sopstvene ljudskosti da bi izbegao užas sa kojim je suočen.
15
Roman 1984. je napisan 1948. godine.
 17

2.2. Zablude

U mladosti sam, kao i ogromna većina mojih prijatelja, verovao da sam potpuno otporan
na primitivnu političku propagandu koju je naša tadašnja vlast sprovodila. I bio sam. Ali
uopšte nisam shvatao da se moje mišljenje formira pod uticajem jedne mnogo perfidnije
propagande koja počinje još od Paje Patka. Tako se desilo da ja, koji sam odrastao u vrlo
siromašnoj sredini i imao pojačan senzibilitet za ljude koji se svakodnevno muče da
sastave kraj s krajem, ipak nisam shvatao šta su pravi razlozi siromaštva u državi u kojoj
sam rođen.

Ubeđen da zaslužujem više od onoga što mogu sebi da priuštim, ponekad sam bivao
kivan i nepravedan. Mislio sam da su naše plate po pet ili deset puta manje nego u
razvijenim zemljama zato što radimo manje, imamo lošiju organizaciju posla i najviše
zato što naši direktori i vlastodršci kradu više od onih u bogatim i uspešnim društvima. U
žučnim prepirkama sa svojim pokojnim ocem koristio sam jednosmerne ekonomske
migracije kao krunski dokaz da kod nas ne štima nešto veoma važno što u razvijenom
svetu radi kao podmazano. Otac nikad nije mogao da parira tom argumentu jer je i sam,
pritisnut životnim oskudicama, povremeno pomišljao da se otisne ka Nemačkoj i postane
gastarbajter. Tako sam ja, mladalački nadobudno i potpuno pogrešno, mislio da iz tih
naših polemika izlazim kao pobednik. U suštini, primećivao sam pojavu koju je svako živ
mogao primetiti ali nisam bio ni blizu da je razumem i objasnim. Otac je, makar samo
intuitivno, bio mnogo bliži ispravnom tumačenju stvarnosti nego ja. Nisam tada znao da
jednopartijska politička elita na koju sam bio ogorčen uopšte ne mora da bude gora od
one višepartijske i da je licemerje tadašnjih socijalističkih političara tek bleda senka
hipokrizije koja vlada u vrlom demokratskom svetu. Oko tri i po decenije nakon tih naših
razgovora, dobio sam na poklon jednu savremenu knjigu16 u kojoj se „moj“ stari
argument koristi praktično u istom kontekstu. Naime, u reci migranata koja već
decenijama hrli sa Bliskog istoka ka Zapadnoj Evropi autor vidi dokaz neuporedivo
boljeg društveno-ekonomskog uređenja u Nemačkoj, Španiji ili Francuskoj nego u Libiji,
Iraku ili Siriji. Mada sam u mladosti i sam slično mislio, danas znam da objašnjenje nije
baš tako trivijalno. Ekonomske migracije postoje od kad je sveta i veka. I uvek su tekle
od siromašnih delova sveta ka bogatim. Nisu Goti hrlili ka Rimu zato što su bili
zadivljeni organizacijom i civilizacijskim dostignućima carstva nego u potrazi za hranom
i bežeći od rata sa Hunima. Tako je i dan-danas. Nema u ekonomskim migracijama
nikakvih idealističkih niti ideoloških razloga - po pravilu se lakše preživljava tamo gde je
koncentrisano bogatstvo, a ono je u savremenom svetu neosporno koncentrisano na
zapadu planete. Takvo stanje je, pre svega, posledica viševekovne kontinuirane pljačke
drugih delova sveta. Jedina promena koju je vreme donelo je u tome što je otimačina
nekad sprovođena potpuno otvoreno i brutalno, ognjem i mačem, a danas se perfidno
prikriva sladunjavim pričama o prednostima liberalno demokratskog političkog
ustrojstva, slobodnog tržišta, ljudskih prava, zaštiti prirode i borbi protiv klimatskih
promena. Za naše relativno siromaštvo, kao i za mnogo gore siromaštvo u Indiji i brojnim
drugim azijskim, afričkim i južno-američkim zemljama, glavni krivci nisu ni nepismen
narod, ni rđavi inženjeri, lekari i radnici svih fela, ni državna svojina, ni nefunkcionalno

16
Juval Noa Harari: „21 lekcija za 21. vek“, Laguna, Beograd 2019. godine.
 18

tržište, ni slabe institucije, niti političari na vlasti i u opoziciji, koliko god sve to zajedno
moglo i trebalo da bude bolje. Za to je krivo svakodnevno prelivanje novostvorene
vrednosti iz siromašnih u bogate delova sveta koje se odvajkada odvijalo diljem
zemljinog šara. Svima koji žele da steknu jasnu sliku kako se to radilo u doba
kolonijalizma preporučujem da pročitaju Keltov san, sjajni istorijski roman Maria
Vargasa Ljose. Metode otimačine, silom prilika, počinju da se menjaju nakon Drugog
svetskog rata. Od tada se prelivanje prirodnog bogatstva i radom stvorenih novih
vrednosti vrši pre svega preko nametnutih nivoa i odnosa cena roba i usluga na različitim
svetskim tržištima. U tome obilato pomažu i pravila međunarodnih (čitaj: zapadnih!)
finansijskih institucija, a kad ni sve to zajedno nije dovoljno za očuvanje nepromenjenih
odnosa razvijenih i nerazvijenih delova sveta, onda se pribegava rušenju nedovoljno
kooperativnih Vlada, izazivanju međunacionalnih i međuverskih sukoba, organizovanju
obojenih revolucija i građanskih ratova… I naravno otimanju tuđih energetskih resursa.

Konačno, ne pitajući se da li i koliko dugujem društvu u kome sam odrastao, gordo sam
mislio da sam svoju diplomu zaslužio isključivo zahvaljujući svojim sposobnostima i
svom sopstvenom radu. Sada dobro znam da bez pomoći države, ni uz najbolju volju i
rad do iscrpljivanja, moji siromašni roditelji ne bi mogli da mi priušte fakultetsko
obrazovanje.

2.3. Socijalna prohodnost

Mnogo je lošeg bilo u nekadašnjoj državi. Utopija komunizma se nije pokazala ništa
boljom od utopije južnoslovenskog duhovnog i državnog zajedništva. Naprotiv. Ipak,
istine radi, treba priznati da nije baš sve bilo loše u toj državi, a da je ponešto čak moglo
da posluži kao uzor celom svetu.

U nekadašnjoj zemlji je bar jednu deceniju, a verovatno i duže, postojao Titov fond za
stipendiranje odličnih učenika i studenata iz siromašnih porodica. Dobijao sam stipendiju
iz tog fonda tokom celog srednjoškolskog i fakultetskog obrazovanja. Srednju školu bih
sigurno završio i bez stipendije mada je ona bila važan dodatak oskudnom kućnom
budžetu mojih roditelja, ali fakultet sasvim sigurno ne bih ni upisao a kamoli završio. Na
fakultetu, stipendija je bila dovoljna da mi pokrije troškove smeštaja i ishrane u
studentskom domu i da mi omogući kupovinu studentske markice za gradski prevoz.
Preostajalo je otprilike za dve bioskopske karte ili za jednu povratnu kartu vozom do
rodnog grada. Moja obaveza je bila da do početka sledeće školske godine položim sve
ispite iz tekuće i da svake godine ostvarim prosek ocena ne manji od 7,5. Međutim, za
bolji uspeh postojao je i bonus koji je rastao progresivno sa prosekom ocena!

Da se ovde radilo samo o meni priča, naravno, ne bi bila vredna ni pomena. Ali ovde se
radilo o nečem mnogo važnijem i većem - o omogućavanju socijalne prohodnosti u
društvu. Ako toga nema – nema ni pravde, ni jednakosti, ni slobode. Ako toga dugo nema
- umesto elana, motivacije i želje za napretkom u društvu preovlada dekadencija za
kojom neumitno sledi Opadanje i propast Rimskog carstva17. Jer apsolutno siromaštvo –

17
Kapitalno delo Edvarda Gibona.
 19

apsolutno sputava. Iz živog blata takvog siromaštva ni najveći svetski umovi ne bi mogli
sami da se izvuku. U njemu bi propali talenti kako Ajnštajna i Njutna tako i Šekspira i
Dostojevskog… Relativno siromaštvo, međutim, izuzetno podstiče! Dokazano je da je
moguć put od Od pašnjaka do naučenjaka18 i da ga izuzetni ljudi mogu preći. Često im je
za tako nešto potrebna sasvim mala pomoć.

Zato država treba da pomogne upravo onima koji imaju talenta, vredni su i motivisani, ali
ih siromaštvo sprečava da svoje sposobnosti razviju na dobrobit i sebe i društva u kome
žive. Zaista nemam ništa protiv bogatih ljudi osim ako su svoje bogatstvo stekli
pljačkom. Zavist, koju naša vlast često podstiče da bi obezbedila glasove ljudi iz
siromašnih društvenih slojeva, vrlo je ružna osobina pojedinca i suštinski vrlo štetna
pojava u društvu. Iskreno bih voleo da ima mnogo više ljudi koji su svojim
sposobnostima i svojim radom kadri, ne samo da obezbede pristojan život, nego i da se
obogate. Međutim, država ne treba da daje stipendije njihovoj deci ma koliko
talentovana, vredna i uspešna ona bila. Razlog je jednostavan: njima stipendija nije
potrebna, oni već imaju odlične uslove da razviju sve svoje potencijale. Da ne bude
zabune, ubrajam tu i svoju decu mada se sam nikako ne mogu svrstati u bogataše. Jedna
mudra islamska misao kaže da pomoć uvek treba pružati onima kojima je najpotrebnija.
Baš tako treba i da činimo. Titov fond bi i danas trebalo da postoji. Jedino bi ime
predsednika države, ko god to bio, trebalo izbaciti iz njegovog naziva.

Ishod mog traganja za poslom je još jedan od događaja koji mogu baciti tračak svetlosti
na društvene prilike koje su vladale u zemlji čiji je raspad počeo nedugo potom. Naime, u
periodu od diplomiranja do venčanja odnosno od maja do septembra te, književno
ozloglašene godine, prijavljivao sam se na sve konkurse za posao na kojima su tražili
inženjere elektrotehnike. Primljen sam na čak tri radna mesta: u kompaniju za prenos
električne energije Elektroistok, u Lola Institut - elitni deo nekada velike i moćne fabrike
Ivo Lola Ribar iz Železnika i u Institut Mihailo Pupin jednu od najprestižnijih srpskih
naučnih institucija. Nisam imao nikakav politički, niti porodični pedigre, bio sam samo
novopečeni inženjer, a mogao sam da biram između tri odlična radna mesta. Bojim se da
bi nešto slično danas u Srbiji izgledalo kao čudo biblijskih razmera. A ako se tome doda i
fakat da sam upravo tada svojevoljno napustio Savez komunista Jugoslavije, jedinu
političku stranku kojoj sam ikad pripadao, i da niko zbog toga nije doveo u pitanje moje
zaposlenje u jednom državnom preduzeću, svako poređenje sa sadašnjim vremenima
postaje gorko i poražavajuće.

2.4. Podvizi za pamćenje

Veoma dugo, uopšte nisam pomišljao na to koliko je vizionarstva, znanja i društvenog
pregnuća bilo neophodno da bi elektro-energetika Srbije, polazeći iz stanja bliskog
apsolutnoj nuli, dostigla nivo na kome je bila sredinom osamdesetih godina prošlog veka
kada sam ja započinjao svoju profesionalnu karijeru. Žao mi je zbog toga jer to su bila
dostignuća koja zaslužuju naše divljenje i ogromnu zahvalnost prethodnim generacijama.

18
Autobiografska knjiga Mihaila Pupina.
 20

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, već u prvom petogodišnjem planu obnove i
razvoja zemlje, neko čije ime nažalost ne znam predvideo je izgradnju preko trideset
termo i hidro elektrana.

Rečeno – učinjeno!

Već 1948. godine, na tadašnji Dan Republike, pušten je u rad prvi termo agregat Mali
Kostolac instalisane snage 8 MW, a u periodu od 1949. do 1957. godine počela su da
rade još četiri agregata termoelektrane Veliki Kostolac, ukupne snage 44 MW. Na kraju
tog perioda TE Mali Kostolac je prestala sa radom.

Nije se oklevalo ni u hidro sektoru. Projektovanje hidroelektrane Zvornik započelo je već

1946. godine. Ubrzo potom su počeli radovi na izgradnji brane. Kao i vekovima pre toga,
nedostajuća mehanizacija je zamenjivana ljudskim radom - na gradilištu je bivalo i po
2000 ljudi u smeni. Drina se, međutim, nije dala lako ukrotiti. Kao u pesmi Zidanje
Skadra na Bojani, vodena stihija je pet puta rušila sve ono što su ljudi prethodno izgradili.
Pobeđena je i pregrađena tek početkom 1953. godine, a 39 izgubljenih ljudskih života su
bili danak te pobede. Konačno, tadašnji predsednik države lično pustio je u rad HE
Zvornik 1955. godine.

Iste godine, u rad su puštene i dve hidroelektrane na reci Vlasini. Bile su to HE Vrla 1 i
Vrla 2, a godinu dana kasnije i prva dva agregata u termoelektrani Kolubara. U slivu
Vlasine su radovi nastavljeni, da bi 1958. godine, nizvodno od već izgrađenih u rad bile
puštene još dve hidroelektrane: HE Vrla 3 i Vrla 4.

Hidroelektrana Bistrica je puštena u rad 1960. godine. Probijanje tunela od

akumulacionog jezera do mašinske zgrade bio je ogroman izazov za graditelje. Kada su
radovi bili skoro gotovi i kada je do završetka izgradnje preostalo da se probije samo
nekoliko kilometara tunela, došlo je do požara u blizini magacina sa dinamitom. U
ogromnoj eksploziji koja je usledila, poginulo je 25 minera a još sedmorica njih su umrla
zbog trovanja. Desilo se to 1958. godine, a u naredne dve godine nastradala su još
petorica radnika.

Treći blok u termoelektrani Kolubara takođe je pušten u rad 1960. godine, a samo godinu
dana kasnije proradio je i četvrti. Naredne, 1962. godine, završena je izgradnja HE Kokin
Brod koja je odnela živote još 15 graditelja.

Usledila ja izgradnja još jedne izuzetne hidroelektrane na Drini. Inženjeri koji su bili
ispred svog vremena su prve ideje i proračune o HE Bajina Bašta izneli još pre Drugog
svetskog rata. Taj kapitalni energetski objekat je pušten u rad 1966. godine.

Samo godinu dana kasnije počele su sa radom hidroelektrana Potpeć i prvi blok u
termoelektrani Kostolac. Termoelektrana Morava je sinhronizovana na sistem u januaru
1969. godina, a sedma decenija 20. veka završena je trijumfalnim puštanjem u rad
termoelektrane Nikola Tesla A. TE Veliki Kostolac, čiji naziv više uopšte nije odgovarao
stvarnosti, prestala je sa radom upravo te 1970. godine.
 21

Hidroelektrana Đerdap 1, koja predstavlja pravo inženjersko remek delo i koja bez
ikakvog zazora može stati u red najboljih takvih dostignuća na svetu, puštena je u rad
1972. godine, mada je prva, probna sinhronizacija na prenosnu mrežu izvršena još
avgusta 1970. godine. Izgradnju ove hidroelektrane pratila je izgradnja puteva, hotela,
fabrika, domova zdravlja… Tada je čitav istok Srbije doživeo pravi civilizacijski skok.
Tokom izgradnje su završeni i radovi na iskopavanju arheološkog nalazišta Lepenski vir
koje je u celini preneto oko 30 m iznad originalne lokacije da bi se izbeglo potapanje i
gubitak lokaliteta od neprocenjivog kulturno-istorijskog značaja.

Tih godina država je raspisala opštenarodni zajam za dalju izgradnju energetskih

kapaciteta. Promovisan je sloganom „Zajam-struja-razvoj“. Zajam je formalno bio
dobrovoljan, ali malo ko se tada smeo usuditi da odbije svoje učešće ili da, ne daj Bože,
otvoreno govori protiv te državne akcije. Represija ili nešto drugo, tek to je znatno
pomoglo da se nastavi graditeljski zamah čije su rezultate obilato koristile sve generacije
ljudi i svi slojevi društva u Srbiji u narednih 50 godina.

Prve studije o izboru lokacije za izgradnju termoelektrane Nikola Tesla B, elektrane sa

naša dva najveća termo agregata snage od po 620 MW svaki, urađene su u periodu od
1972. do 1974. godine. Donošenje odluka, dobijanje saglasnosti i dozvola, obezbeđivanje
sredstava, projektovanje i ugovaranje opreme trajalo je do proleća 1978. godine kada je
počelo izvođenje građevinskih radova na ovoj izvanrednoj elektrani.

Međutim, nije TENT B bila jedina elektrana koja se tada gradila u Srbiji. Uveliko su
trajali radovi na izgradnji hidroelektrane Uvac i petog bloka u termoelektrani Kolubara,
koji su pušteni u pogon već 1979. godine. Samo godinu dana kasnije proradio je i drugi
blok u TE Kostolac, a 1982. godine i reverzibilna hidroelektrana Bajina Bašta za koju oni
koji u njoj rade s pravom tvrde da predstavlja „istinski dragulj srpskog elektro-
privrednog sistema“.

Kada je 1983. godine ušao u pogon prvi blok termoelektrane Nikola Tesla B prestale su
nestašice električne energije, a kada se se, dve godine kasnije, na mrežu sinhronizovali
hidroelektrana Đerdap 2 i drugi blok TENT B, dugoročna sigurnost snabdevanja i srpska
energetska nezavisnost bile su u osnovi obezbeđene. Tome je značajno doprineo i
završetak radova na izgradnji termoelektrane Kostolac B koji su počeli još 1978. godine.
Međutim, zbog vrlo pohvalne društvene brige o arheološkom nalazištu Viminacijum,
radovi na otvaranju pratećeg rudarskog polja Drmno su tekli vrlo sporo tako da je prvi
blok pušten u rad tek 1987. godine. Hidroelektrana Pirot se pojavila na mreži 1990.
godine, a godinu dana kasnije sinhronizovan je i drugi blok termoelektrane Kostolac B.

Još je mnogo toga izgrađeno u tom periodu. Površinski kopovi lignita bez kojih rad
termoelektrana ne bi bio moguć, male hidroelektrane Ovčar Banja i Međuvršje i još
petnaestak drugih, termeoektrane i rudnici na Kosovu i Metohiji, odličan prenosni sistem
povezan sa svim susednim zemljama, razgranata distributivna mreža koja je stigla i do
najudaljenijih sela...
 22

Period graditeljstva zbog koga i danas spokojno uključujemo prekidače završen je 1991.
godine. Od tada je proteklo više od 30 godina tokom kojih Elektroprivreda Srbije nije
pustila u pogon nijedan novi proizvodni objekat.

2.5. Sunovrat
Da, upravo sunovrat je bila poslednja dekada 20. veka za energetiku Srbije. Ali bila je
takva i za celo društvo, pa ni njegova energetika nije mogla biti izuzetak.

Politička kriza s kraja osamdesetih pretvorila se u građanski rat već početkom

devedesetih godina. Globalne geopolitičke borbe u kojima smo mi, kao moneta za
potkusurivanje, po ko zna koji put u svojoj istoriji, bili „jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga“19, rezultirale su komadanjem Jugoslavije i uvođenjem
rigoroznih ekonomskih sankcija Srbiji.

Zavladale su inflacija, nemaština, primitivizam, šverc i kriminal svake vrste…

Elektroprivreda Srbije, verovatno najmoćnije preduzeće potpuno izolovane države, tada

postaje jedna od osnovnih poluga socijalne politike. Nestašice dominantno uvoznih
energenata, nafte i gasa, i njihove previsoke cene, država je kompenzovala ekonomski
neopravdanim i dugoročno neodrživo niskim cenama električne energije. Ogroman broj
domaćinstava koja su prethodno koristila prirodni gas za grejanje, silom prilika, prešao je
na korišćenje električne energije. Zbog embarga na uvoz nafte, rafinerije u Pančevu i
Novom Sadu radile su smanjenim kapacitetom, količina mazuta raspoloživa za gradske
toplane bila je vrlo limitirana, a zbog lošeg daljinskog grejanja narod se masovno
dogrevao grejalicama, odnosno korišćenjem električne energije.

Tada je vrla „međunarodna zajednica“, koja nam je uvođenjem embarga rečito pokazala
štap, odlučila da nam ponudi i šargarepu. Pokrenuta je znamenita humanitarna akcija
„nafta za demokratiju“ kojom je omogućen uvoz goriva za toplane onih opština koje su
imale vlast po volji tog samozvanog demokratskog sveta. Vanserijski cinizam tog
slogana, kojim se sasvim nehajno prikrivao tiranski zahtev za apsolutnom i bezuslovnom
poslušnošću, budio je u meni mučninu i nemoćni bes.

Cene električne energije za sve kategorije potrošača, posebno za domaćinstva, ni izbliza

nisu pratile inflaciju, pa su realno postajale sve manje i manje, što je dodatno podsticalo
potrošnju i povećavalo pritisak na elektro-energetski sistem. Elektroprivredi su pripojeni
rudnici sa podzemnom eksploatacijom kako bi se obezbedila gola egzistencija rudara koji
i u najsrećnija vremena preživljavaju jedući hleb sa devet kora. Zaposleni i u mnogim
drugim ne-energetskim delatnostima, na ovaj ili onaj način, preživljavali su na leđima
EPS-a čiji su prihodi ubrzano postajali sve manji a rashodi sve veći.

Dobronamerno posmatrano, sve gore nabrojano moglo bi se razumeti i tumačiti kao deo
optimalnog upravljanja državom pod rigoroznim ograničenjima. Naime, ako je najvažnija

19
Petar II Petrović Njegoš: Gorski vijenac.
 23

uloga države da obezbedi opstanak narodu koji u njoj živi, onda se nije čuditi što se
država u najtežim okolnostima građanskog rata i surovih međunarodnih sankcija, oslonila
na ono najvrednije i najsnažnije što ima. Trebalo je pomoći narodu da preživi, čak i po
cenu slabljenja i devastacije energetske infrastrukture.

Nažalost, ta naizgled plemenita briga naših tadašnjih vlasti za opstanak naroda mogla se
po mnogo osnova, više nego opravdano, dovoditi u pitanje. Jedan od tih osnova bilo je
partijsko rukovođenje elektroprivredom. Na mesta generalnog direktora, predsednika
upravnog odbora i direktora najvažnijih delova EPS-a, počeli su da dolaze ljudi iz
političkih struktura koji nikakvog znanja o energetici i samom EPS-u nisu imali. Među
nama, tada mlađim inženjerima, s poštovanjem se prepričavalo kako su nekadašnji
direktori iz perioda izgradnje umeli da rešavaju tehničke probleme koje ni njihovi najbolji
inženjeri ponekad nisu uspevali da reše. Jedan od poslednjih u nizu takvih bio je g.
Radenko Nikolić, prvo direktor RHE Bajina Bašta a kasnije i celog EPS-a, čovek koji je
prvog dana nakon penzionisanja doživeo infarkt od koga se nije oporavio. Skeptici bi
rekli da je to bila samo tužna i nesrećna koincidencija, ali ja duboko verujem da nije
samo to u pitanju. A čak i da jeste, taj događaj simbolično označava odlazak generacije
koja je gradila EPS i upravljala njime domaćinski u korist opštih interesa. Dok smo se
divili nekadašnjim direktorima, istovremeno smo prezrivo komentarisali kako naši
tadašnji direktori nisu znali da nabroje ni sve delove EPS-a, a kamoli da razumeju bilo
koji tehnički problem ili, ne daj Bože, da doprinesu njegovom rešavanju. Ako smo i
preterivali, to nije bilo previše. Optimalno upravljanje ogromnim, izuzetno važnim i
izuzetno skupim sistemom, vlastima je ipak bilo u drugom planu. U prvom planu je bila
kontrola tokova novca i njegovo što efikasnije prelivanje u privatne i partijske džepove.

Ni politička opozicija se nije proslavila konstruktivnošću: pozivala je potrošače da iskažu

građansku neposlušnost tako što će masovno prestati da plaćaju račune za električnu
energiju. Time je, istina, otežavala situaciju svojim političkim protivnicima na vlasti, ali
je takođe činila medveđu uslugu EPS-u i državi koju je pretendovala da vodi. „Što gore –
to bolje“, čest je moto naše političke opozicije, a njegova primena u praksi rezultira
spremnošću na udruživanje i sa crnim đavolom da bi se došlo na vlast. A đavo nije
filantrop, on uvek dođe po svoje. Možda u tome leži bar deo odgovora na pitanje zašto
narod u Srbiji odvajkada po pravilu glasa za vlast dok je istovremeno psuje na sva usta.

Elem, sve je to vrlo brzo rezultiralo stanjem u kome ne samo da sredstava za investicije
nije bilo, nego je počelo ozbiljno da ih manjka i za najosnovnije tekuće održavanje
postrojenja. Tada se kao vrlo srećna okolnost pokazalo to što je sredinom osamdesetih
godina izvršeno spajanje svih distribucija, prenosa, elektrana i površinskih kopova lignita
u jedinstveno preduzeće Elektroprivreda Srbije. Mada je to bilo urađeno iz čisto
političkih i potpuno ne-energetskih razloga, EPS je zbog toga mogao da sakupi ono malo
raspoloživih sredstava za održavanje objekata i da ih usmeri tamo gde je bilo hitno i
neizbežno. Uprkos tome, entropija20 sistema EPS-a vrtoglavo se i neumitno povećavala.

Po ko zna koji put se pokazalo da ljudima treba mnogo manje vremena da unište neko
svoje prethodno dostignuće nego što im je trebalo da ga stvore. Već sredinom poslednje

20
Mera neuređenosti i haotičnosti.
 24

decenije 20. veka moglo se zaključiti da EPS hrli ka potpunoj devastaciji svojih objekata
i ka restrikcijama u snabdevanju potrošača električnom energijom.

2.6. Raskoljnikov21
Objavio sam u životu dvadesetak, možda sam dogurao i do trideset - nisam siguran,
naučnih i stručnih radova. Naučnih i stručnih, ha! Uzmite, molim vas, ovo „naučnih“ sa
ozbiljnom rezervom. Tako se to samo kaže da bi otužna inflacija svakakvih škrabotina,
nastala malo zbog kongresnog turizma a malo zbog prikupljanja nekakvih budalastih
bodova koji su potrebni za očuvanje univerzitetskih zvanja, zvučala umnije i ozbiljnije.
Srećom, ja nikad nisam ganjao univerzitetsku karijeru i nikad nisam voleo turizam, ergo,
objavljivao sam te moje radove samo kad sam zaista imao nešto da saopštim. Ali čak i uz
takav pristup, naučni doprinosi svega što sam radio bili su krajnje diskutabilni, ako ih je
uopšte bilo. Svodili su se, na primer, na neko sitno unapređenje metodologije za
planiranje optimalnog rada elektro-energetskog sistema, originalan način za vrednovanje
vode u mešovitim hidro-termo sistemima, malo tačniji model za prognozu potrošnje
električne energije, novi algoritam za klasterovanje podataka ili neku mogućnost za
primenu veštačkih neuralnih mreža za upravljanje elektro-energetskim sistemom u
proširenom realnom vremenu… I mada mi se nekoliko puta, gledajući jednačine u nekom
svom starom radu, desilo da pomislim: „Pa ovo uopšte nije loše, jesam li stvarno ja ovo
pisao!?“, potpuno sam svestan i svečano priznajem da je sve to od fundamentalne nauke,
oličene na primer u kvantnoj mehanici ili konceptu četvoro-dimenzionog prostor-
vremena, udaljeno milionima svetlosnih godina.

Maja 1995. godine, na jednom domaćem skupu elektro-energetičara, objavio sam svoj
verovatno najznačajniji stručni rad pod nazivom „Godišnji troškovi u elektro-
energetskom sistemu kao osnov za određivanje cene električne energije“22. Taj rad sam
napisao kada sam shvatio da je đavo odneo šalu i da socijalni motivi u određivanju cena
električne energije ma koliko plemeniti bili, ne smeju dugoročno potisnuti zdravu
ekonomsku logiku ma koliko nepopularna ona bila. Opisao sam kako treba računati
godišnje troškove EPS-a uz različite stope rasta potrošnje i posebno pokazao gde se
nalazi granična cena za održavanje „proste reprodukcije“23 sistema. Namerno kažem
„stručni rad“ jer u njemu nije bilo čak ni gore pomenutih, subatomski sitnih, naučnih
doprinosa. Šta više, u njemu sam uzgredno razmatrao i jednu opskurnu ideju koja se
potpuno opravdano mogla kritikovati. Naime, da bi se izbegle besmislene javne polemike
i zabune oko značenja pojma maksimalne angažovane snage, razmišljao sam o tome kako
bi brojila električne energije mogla da prikazuju neku izvedenu obračunsku veličinu,
pažljivo proračunatu kombinaciju maksimalne angažovane snage i utrošene energije, koju
bi potrošači plaćali.

21
Glavni junak romana Zločin i kazna, F.M. Dostojevskog.
22
XXII Savetovanje JUKO CIGRE, III sekcija MREŽE, Grupa39, Vrnjačka Banja 21-25. maj 1995,
Zbornik radova str. R39-05 - R39-05/16.
23
Termin iz marksističke ekonomije koji označava cenu proizvoda uz koju se neki sistem trajno može
održavati na dostignutom nivou, ali bez razvoja odnosno bez ulaganja u povećanje proizvodnih kapaciteta.
 25

Međutim, uprkos jasnim limitima pa i manjkavostima, ovaj svoj rad smatram značajnijim
od svih drugih zato što se pojavio u kritičnom trenutku za srpsku elektroprivredu,
podstakao veliku polemiku u domaćoj stručnoj javnosti, bio preteča nekolicine zapaženih
radova i studija kolega iz Instituta Nikola Tesla, sa Elektrotehničkog fakulteta i iz samog
EPS-a, a sve to je, šest godina kasnije, rezultiralo uvođenjem novog tarifnog sistema u
Srbiji.

Rad je imao celih 16 strana, a pravila konferencije su zahtevala da ih bude maksimalno

osam. To je posebno iritiralo jednu moju stariju koleginicu koja je u svom komentaru
nakon prezentacije rada više pažnje posvetila mom nepoštovanju forme nego suštini
onoga o čemu sam prethodno govorio. Zbog toga je nepažljivo dala i jedan netačan
komentar o primenjenoj metodologiji što je, nažalost, bila crvena marama za moju sujetu.
Kao i mnogo puta pre i posle toga, reagovao sam burno i neodmereno, replicirajući da se
radi o temi koja je od presudne važnosti za budućnost naše elektroprivrede i da samo
onima koji to ne razumeju može biti važnije koliko rad ima strana nego ono što u njemu
piše. Drsko sam dodao i da svako ko iole razume finansijsku matematiku lako može
proveriti ispravnost svake od izvedenih formula. U diskusiju su se brže-bolje uključile i
druge kolege, matematički nesporazum je lako rešen, a moja koleginica je objasnila da
njena primedba nije išla na račun autora rada nego organizatora konferencije, da je
logično da se na više strana može bolje analizirati svaki problem i dati više doprinosa
njegovom rešavanju24, te da je želela da i druge kolege dobiju više prostora za
prikazivanje svojih ideja. Za moj rad je rekla da nije sporno da obrađuje važnu temu i da
je ’vrlo interesantan’. Strasti su se nakon toga nekako smirile i svi smo se fokusirali na
suštinu.

Međutim, jedan od mojih najboljih drugova koji je prisustvovao našem malom sukobu,
nije dozvolio da ova epizoda bude zaboravljena. Organizovao je večernju pijanku na
kojoj je mnoštvu prisutnih ushićeno i više nego slikovito objašnjavao kako je „Sloba
sekirom jurio Nataliju po sali, k’o Raskoljnikov babu25“! Sve o čemu smo tada ozbiljno
diskutovali odavno je prekriveno patinom zaborava, ali je ova izjava ostala u kristalno
jasnom sećanju svih prisutnih do dana današnjeg…

2.7. Tarifni sistem

Četiri godine kasnije, objavio sam novi stručni rad u kome sam decidirano predložio
uvođenje novog tarifnog sistema za isporuku električne energije u Srbiji26.

Elektro-energetski sistem Srbije se u zimu 1998./99. godine nalazio pred potpunim

kolapsom. Nije bilo ni vremena ni novca da se nešto preduzme na revitalizaciji
proizvodnih kapaciteta, a ja sam kao jedino rešenje video indirektno delovanje na
potrošnju. Analizom dnevnih i godišnjih dijagrama potrošnje električne energije uočio

24
Teško da se ovo može smatrati pravilom. Albertu Ajnštajnu je bilo dovoljno 5 strana da objasni foto-
električni efekat i napiše rad vredan Nobelove nagrade.
25
Koleginica se nije zaista zvala Natalija i definitivno nije bila baba.
26
„Tarifni sistem kao sredstvo za indirektno upravljanje potrošnjom električne energije“, Energija
Ekonomija Ekologija, Broj 1, str. 314-320., Mart 1999.
 26

sam da su se maksimalna dnevna opterećenja u sistemu gotovo po pravilu pojavljivala u

doba poslepodnevne niže tarife. To je bio jasan znak da je postojeći tarifni sistem bio
kontraproduktivan. Naime, u uslovima u kojima su proizvodne mogućnosti nedovoljne,
podsticanje potrošnje u periodima kada je ona najveća je i tehnički i ekonomski potpuno
pogrešno. Istovremeno, noćna potrošnja tokom leta bila je veoma mala što je izazivalo
potrebu obaranja proizvodnje termoelektrana na njihove tehničke minimume, dodatnog
pumpanja u RHE Bajina Bašta i, sve u svemu, značajno povećavalo troškove
proizvodnje. Zimska potrošnja je, pak, bila enormno velika zbog korišćenja električne
energije za grejanje. Međutim, detaljna analiza podataka o potrošnji pokazala je da čak
70% domaćinstava ne menja svoj način potrošnje tokom godine, odnosno da uopšte ne
koristi električnu energiju za grejanje. Bez obzira što je bila veoma brojna, ova grupa
potrošača trošila je samo 30% energije u kategoriji domaćinstva, dok je preostalih 30%
potrošača trošilo čak 70% energije. Čak i među tih 30% potrošača postojale su velike
razlike. Više od dve trećine njih je električnu energiju koristilo samo za dogrevanje zbog
lošeg daljinskog grejanja ili je električnom energijom grejalo srazmerno mali deo
površine svojih stanova i kuća. Manje od 10% potrošača je sistematski koristilo
električnu energiju za grejanje kompletnih stanova. Prevashodno zbog ovih potrošača bio
je potreban uvoz energije i prevashodno zbog njihovog načina potrošnje enormno su rasli
troškovi proizvodnje. Sve bi to bilo sasvim u redu, imaju ljudi pravo da troše električnu
energiju a elektroprivreda je i postojala zato da im to omogući, da su i njihovi računi za
električnu energiju rasli proporcionalno troškovima koje su izazivali svojom potrošnjom.
Međutim, nije bilo tako. Sezonsko povećanje cena tokom zime, koje je predviđao
postojeći tarifni sistem, za 70% potrošača predstavljalo je potpuno neopravdan namet,
kojim su oni subvencionisali potrošnju onih domaćinstava koja su se grejala korišćenjem
električne energije. Što je neko više trošio, više su za njega drugi plaćali! Drugim rečima,
osim neodrživo niskog opšteg nivoa cena, odnosi cena između pojedinih kategorija i
grupa potrošača bili su ekonomski neopravdani. Postojeći tarifni sistem je slao potpuno
pogrešne ekonomske signale potrošačima tokom cele godine.

Na osnovu tih analiza, zaključio sam da bi tarifni sistem mogao biti moćna makro-
ekonomska poluga države i sredstvo kojim se može stimulisati racionalna potrošnja
električne energije. Tvrdio sam da bi pravilno koncipiran tarifni sistem mogao značajno
doprineti da se obezbedi sigurno snabdevanje potrošača uz minimalne troškove a time i
uz najmanju prosečnu cenu električne energije koja obezbeđuje dugoročno održivo
funkcionisanje EPS-a. Zato sam, zajedno sa svojim kolegama iz Direkcije za razvoj i
investicije, izvršio proračun troškova proizvodnje za ogroman broj različitih dijagrama
potrošnje i utvrdio koji deo troškova u sistemu prouzrokuje svaka kategorija i grupa
potrošača. Na osnovu toga, predložio sam da se umesto sezonske promene cena uvede
progresivna trostepena blok tarifa, ukine niža tarifa tokom dana i uspostavi dvostruko
veći odnos između cena dnevne i noćne potrošnje nego do tada. Definisao sam i odnose
cena svih tarifnih elemenata.

Osim detaljne prezentacije u stručnim krugovima, ciljeve i osnovne elemente

predloženog tarifnog sistema predstavio sam i na konferenciji za štampu. Novinari su
time dobili pravu poslasticu, temu koja se tiče svakog i o kojoj svako - bez obzira na
 27

sopstveno znanje i obrazovanje - ima svoj stav, a ja sam sebi obezbedio da, u vrlo oštroj
konkurenciji, bar za kratko postanem jedna od najomraženijih ličnosti u državi!

’Vraćaju nas u kameno doba’, ’Ukida se jeftina struja tokom dana, čak i vikendom’,
’Teraju nas da kuvamo i peglamo noću’, ’Bolje da se smrznete nego da uđete u crvenu
zonu’, ’Novi udar na sirotinju’… Ovo su samo neki od besmislenih naslova novinskih
članaka i pisama čitalaca koja su usledila. Jedan od ogorčenih potrošača je svoj protest
poslao direktno u kabinet tadašnjeg predsednika države, odakle je prosleđen u kabinet
generalnog direktora EPS-a. Tamo su već dobro znali šta u takvim prilikama treba činiti:
žigosati odgovornog za opravdani narodni bunt i adekvatno ga kazniti za samovolju!
Tako je tadašnji direktor Direkcije za razvoj i investicije EPS-a, g. Ratomir Babić, dobio
naređenje da odmah smeni svog pomoćnika za razvoj, odnosno moju malenkost. Moj
direktor je, za razliku od mene, imao jake političke veze, ali uprkos tome što je dobro
znao kako politička mašinerija funkcioniše (ili možda baš zbog toga!?) decidirano je
odbio da izvrši taj zahtev, na moje uši odbrusivši generalnom direktoru u telefonsku
slušalicu: „Ako misliš da smeniš njega, moraćeš prvo da smeniš mene“! I generalni
direktor je popustio. Priča o tarifnom sistemu je prigušena drugim sredstvima, a ja sam
ostao na svom tadašnjem radnom mestu. Uprkos činjenici da je od trenutka kada sam
prestao da radim u EPS-u do trenutka u kome pišem ove redove proteklo već 20 godina,
ja sam i dan-danas duboko zahvalan mom bivšem direktoru Raši zbog onoga što je tada
uradio, odnosno odbio da uradi. Nije imao nikakav lični razlog da se zauzima za mene.
Štete je mogao imati - koristi nikakve. Ali imao je ljudsko dostojanstvo i osećanje za
pravdu. I mnogo pre drugih direktora u poslovodstvu EPS-a, shvatio je šta je tada bilo
najbolje za srpsku elektroprivredu.

Ipak, padanju novog tarifnog sistema u (privremeni) zaborav i mom (privremenom)

ostanku na mestu pomoćnika direktora za razvoj, presudno je doprinelo nešto drugo. Bila
je to jedna velika nesreća koja se sručila na našu zemlju - pošast spram koje su sva naša
pregnuća, nesporazumi i sukobi bile samo trice i kučine. Događaj koji je u zasenak bacio
sve drugo što se tada dešavalo u Srbiji, a bogami i na kugli zemaljskoj, imao je veoma
lepo ime ali veoma poganu narav. Zvao se „Milosrdni anđeo“ i doleteo nam je na krilima
NATO avijacije.

2.8. Romantizam…

U američkom časopisu „Nacionalni interes“ objavljen je 1989. godine članak pod

nazivom “Kraj istorije”, a samo tri godine kasnije ideja izložena u tom članku
zaokružena je u jednom pravom liberalno-demokratskom manifestu27, socijalnom
proglasu kakav nije viđen još od 1848. godine28. Međutim, za razliku od svog preteče
Karla Marksa, koji je verovao da će se kontinuirani društveno-ekonomski razvoj nastaviti
sve dok se u nekoj dalekoj budućnosti u svetu ne uspostavi komunistička utopija u kojoj
će sve prethodne istorijske kontradiktornosti biti razrešene, u kojoj će vladati jednakost,
sloboda i pravda i u kojoj će svi ljudi od društva dobijati koliko im je potrebno a
doprinositi mu onoliko koliko mogu, profesor Frensis Fukojama, član komiteta za
27
Frensis Fukojama: Kraj istorije i poslednji čovek, 1992. godine.
28
Tada je objavljen Komunistički manifest Karla Marksa i Fridriha Engelsa.
 28

političko planiranje u Vladi Sjedinjenih Američkih Država, pobedonosno je objavio da je

već dostignuta krajnja i najviša tačka u društvenom razvoju čovečanstva. Ni manje ni
više!

Po Fukojami, takozvana „zapadna ideja“, odnosno sveto trojstvo liberalno-demokratskog

političkog ustrojstva, slobodnog tržišta i univerzalnih ljudskih i manjinskih prava,
predstavlja poslednji stepen u socijalnoj evoluciji na planeti Zemlji! Kritike ove, u
najmanju ruku, preambiciozne i neskromne teze naterale su Fukojamu da nekoliko godina
kasnije pojasni kako ovo savršenstvo nije dostignuto u empirijskom nego u normativnom
smislu. Naravno, biće još raznih događaja na svetu, ali istorija, u smislu dijalektičkog
razvoja ljudske misli o primarnim principima društvenog organizovanja, je završena!
Drugim rečima, teoretski je nemoguće smisliti bilo kakvo bolje društveno ustrojstvo od
onog oličenog u „zapadnoj ideji“ pa to više ne treba ni pokušavati. Umesto toga, treba
samo dosledno primeniti ovu doktrinu u praksi pa će rajsko blagostanje preplaviti sve
narode sveta.

Da je sve ostalo na nivou teoretskog razmatranja – ni po jada. Elementi zapadne ideje, a

posebno ljudska prava, plod su evolutivnog razvoja celog čovečanstva na koji zapadne
zemlje nemaju autorska prava, a koji sve druge države nipošto ne treba olako da odbace.
Dakle, uprkos neobičnoj nadmenosti izjave o kraju istorije i očiglednoj geopolitičkoj
pristrasnosti, teze i argumenti profesora Fukojame itekako su zasluživali pažnju i kritičko
promišljanje. Brojne reakcije su, uostalom, ubrzo i usledile.

2.9. … i realizam geopolitike

Jednu od svakako najvažnijih antiteza Fukojaminoj viziji budućeg uređenja sveta, izneo
je profesor Samjuel Hantington, politikolog i bivši savetnik američkog predsednika
Kartera, na predavanju u Američkom institutu za istraživanje javne politike već 1992.
godine. Umesto miroljubive rajske bašte koja će, primenom „zapadne ideje“, nastati
širom kugle zemaljske, on je tvrdio da će svet nakon Hladnog rata biti preoblikovan tako
da će u njemu postojati sukob civilizacija. Sledeće godine tu ideju je izložio u jednom
stručnom članku u američkom časopisu o međunarodnim odnosima, a nekoliko godina
kasnije i u svojoj čuvenoj knjizi29. Profesor Hantington, mada izuzetno privržen svim
elementima zapadne ideje, osporio je tezu svog bivšeg učenika Fukojame i ustvrdio da u
svetu budućnosti sukobi neće prestati nego će se odvijati na nivou čitavih kulturnih
identiteta umesto, kao ranije, na nivou nacija, država ili ideologija. Kao jednu od
najvažnijih karakteristika kulturnog identiteta, mada nikako jedinu, on vidi religiju i u
skladu s tim, osim Zapadne, definiše još šest civilizacija30 koje su joj u mnogo čemu
suprotstavljene. Među njima, on posebno apostrofira Islamsku civilizaciju, tvrdeći da su
njene granice „obeležene krvlju“, da je ona u sukobu sa svakom drugom civilizacijom sa
kojom se dodiruje i da predstavlja najveću opasnost po Zapadnu civilizaciju.

29
Samjuel Hantington: „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka“, 1996. godine.
30
Po Hantingtonu, osim Zapadne civilizacije u kojoj preovlađuju katoličanstvo i protestantizam, postoje još
Islamska, Slovensko-pravoslavna, Istočna koja uključuje Kinu, Indiju i sve druge zemlje u kojima je
budizam dominantna religija, Južno-američka, Podsaharsko-afrička i Japanska civilizacija.
 29

Teze profesora Hantingtona su verovatno doživele još više kritika i osporavanja nego teze
profesora Fukojame. Njegovi oponenti su tvrdili da je raznovrsnost karakteristika svih
kultura u svetu, da jasne granice između civilizacija ne postoje, šta više da uopšte ne
postoje civilizacije i njihovi sukobi u smislu kako ih Hantington definiše (kao dokaz toga
korišćena je činjenica da Sjedinjene Američke Države blisko sarađuju sa Saudijskom
Arabijom!?) i da u svetu, a posebno na zapadu, postoji „multikulturalizam“ a ne
„ekstremna kulturna određenost“. Neki kritičari su čak tvrdili da njegove teze
predstavljaju nastavak Hitlerove vizije sveta, odnosno „najčistiji zlobni rasizam“ uperen
protiv svih drugih, a posebno protiv muslimana.

Moram da priznam da mi sve ove ostrašćene kritike Hantingtona zvuče kao „ružna graja
inače hvaljenih ptica“31. Za razliku od Fukojaminog entuzijazma kada govori o budućoj
opštoj primeni „zapadne ideje“ u svetu, Hantington nigde nije rekao da svet treba urediti
tako da u njemu postoje neke sukobljene civilizacije. On je samo precizno i tačno opisao
ono što je već tada postojalo u stvarnosti i što će u budućnosti biti još izraženije.
Događaji u narednih tridesetak godina su to nepobitno dokazali. Zabiti glavu u pesak pred
činjenicom da u svetu osim parlamentarne višepartijske demokratije, postoje i prosvećeni
apsolutizam, jednopartijski sistemi, kao i verski uređene države, i da svi ovi politički
sistemi mogu biti veoma uspešni je prosto naprosto besmisleno, kao što je besmisleno i
poricati da postoji prilično izraženo nepoverenje, pa i latentni sukob između pripadnika
različitih društvenih sistema.

Možda se delu Samjuela Hantingtona najviše može zameriti to što kao jedan od osnovnih
razloga za sukob civilizacija u savremenom svetu nije naveo kontrolu nad energetskim i
drugim prirodnim resursima. Doduše, on jeste naglasio da jačanje ekonomskog
regionalizma može izazvati sukobe, ali ta formulacija ni izbliza nije dovoljna da opiše
značaj, makar po mom mišljenju, osnovnog razloga za nastanak i potonji sukob
civilizacija. Jer one nisu nastale zbog bliskosti kulturoloških fenomena koji karakterišu
njihove pripadnike kao što su religija, tradicija ili jezik. Ti fenomeni čine vezivno tkivo,
oni su sile koje povezuje ljude u okviru iste civilizacije, ali nisu razlog njihovog nastanka
niti primarni uzrok njihovih sukoba. Ljudi su se udruživali u plemena, nacije i civilizacije
u nadi da će zajedno lakše obezbediti sebi hranu, vodu, plodno zemljište, kao i zaštitu od
divljih zveri, hladnoće i bolesti. Čak i kada izgleda da su agresivni pokušaji širenje neke
religije, u doba krstaških ratova – hrišćanstva, a danas - islama, uzrok velikih sukoba – to
je samo opsena kojom se podstiču fanatici, a iza koje se krije borba za prevlast i pokušaji
pljačke tuđih prirodnih resursa. Rečnikom Abrahama Maslova32 rečeno, civilizacije su
nastale u težnji njihovih pripadnika da lakše ispune svoje fiziološke potrebe i potrebe za
sigurnošću, a ne iz želje ljudi da se samo-ostvare kao kreativna i moralna bića bez
predrasuda. Ili rečnikom Marksovog dijalektičkog materijalizma rečeno: na početku beše
materijalna baza, a tek onda dođe duhovna nadgradnja!

31
Stih iz pesme „Tito“ Branka Miljkovića.
32
Američki psiholog, tvorac teorije o petostepenoj piramidalnoj hijerarhiji ljudskih potreba, po kojoj
fiziološke potrebe predstavljaju prvi, potrebe za sigurnošću drugi, potrebe za ljubavlju i pripadnošću treći,
potrebe za poštovanjem četvrti, a potrebe za samoostvarenjem poslednji peti nivo.
 30

Međutim, Hantington je u svom delu eksplicitno rekao da civilizacije moraju naći načina
da žive jedne pored drugih i da međusobno sarađuju ako svet želi da ima perspektivu.
Nigde i ničim, Zapadnoj civilizaciji čiji je istaknuti pripadnik bio nije dao za pravo da sve
druge civilizacije, milom ili silom, preuredi po nekoj svojoj doktrini. Zato se ne slažem ni
sa opservacijom izvanrednog Noama Čomskog, koji je rekao da su vlasti Sjedinjenih
Američkih Država iskoristile tezu o sukobu civilizacija „kao opravdanje za sva zverstva
koja su nameravale da sprovedu“. Ja sam ubeđen da su oni upravo u tu svrhu iskoristili
Fukojaminu tezu o kraju istorije.

2.10. Dies Irae33

Velike nesreće širom sveta nisu proistekle iz teze o sukobu civilizacija. Taj sukob je
postojao (a postoji i danas!) sasvim nezavisno od Hantingtonovog visprenog opažanja.
Osnovni uzrok velikog dela skorašnjih svetskih, a i naših, nevolja bila je čvrsta namera
stožera Zapadne civilizacije da u tom sukobu po svaku cenu pobede i svom uticaju
potčine sve druge umesto da sa njima sarađuju. Fukojamin proglas o kraju istorije
poslužio je kao ideološko opravdanje za korišćenje svih sredstava u savremenom
krstaškom ratu za uspostavljanje „novog svetskog poretka“. Nikada mi nije bilo jasno
kako je moguće da ovaj termin nije budio u ljudima odbojnost kad se on u samo jednoj
reči razlikuje od nacističke mantre „novi poredak“!?

Po principu kadija te tuži – kadija ti sudi, pobednička strana u Hladnom ratu je

identifikovala države koje nisu videle svoje interese u bezuslovnom prihvatanju zapadne
idile dajući sebi za pravo da primereno interveniše, navodno, kako bi i u praksi
uspostavila ono što je u teoriji već dokazano kao najbolje društveno ustrojstvo. Uz to su
uvek uporedo išle medijska satanizacija vlasti posmatranog društva koja je proglašavana
krivom za siromaštvo, bedu, represiju, pljačku i sva druga zla ovoga sveta i obećanja
budućeg rajskog blagostanja kada se vlast sruši i sprovedu demokratske promene. Kao
što su naši ostrašćeni ekološki aktivisti krajem druge i početkom treće decenije 21. veka
bili spremni da izazovu društvene sukobe ne shvatajući da im je podmetnuto kukavičije
jaje i da bez energetske sigurnosti našoj zemlji sleduje samo kolonijalni ropski status,
tako su isto vatreni pobornici „zapadne ideje“ u siromašnim zemljama sveta tokom
prethodnih trideset godina bili spremni da organizuju masovne proteste protiv vlasti
svojih zemalja, pokrenu razne obojene revolucije i izazovu krvave građanske ratove zarad
uvođenja jedinog društvenog uređenja koje garantuje dostizanja rajskog uživanja u
slobodi i bogatstvu. Nikako nisu mogli da shvate da se obećano blagostanje ne odnosi na
njihove zemlje i narode već samo na one odabrane. Ako ironično parafraziramo
Fukojamu, moglo bi se reći da je i sveopšti raj samo normativan, odnosno teoretski
pojam. Empirijski iliti praktično, život u blagostanju uvek je bio namenjen isključivo
Velikom Bratu.

Istini za volju, surova borba za sopstvene interese nije prvina u ovozemaljskoj bašti
Božijoj. Ona se vodi od kada je sveta i veka. U slučaju Zapadne civilizacije, to je borba
za očuvanje brojnih stečenih privilegija i materijalnih udobnosti. U slučaju svih drugih -

33
Dan gneva - naziv srednjovekovne pesme pisane na latinskom i posvećene Sudnjem danu.
 31

to je borba za goli opstanak. Miroljubiva saradnja Zapadne sa ostalim civilizacijama

neumitno bi vodila ka smanjivanju prelivanja novostvorene vrednosti sa svih strana sveta,
a ponajviše iz Kineske, Islamske i Slovensko-pravoslavne, u Zapadnu civilizaciju. Zato je
izazivanje što većeg sukoba između Islamske i Slovensko-pravoslavne civilizacije bio i
ostao jedan od najvažnijih strateških geopolitičkih ciljeva Sjedinjenih Američkih Država.
Preusmeravanje oštrice islamskog fundamentalizma sa zapadnih na pravoslavne zemlje,
odnosno pre svega na Rusiju, donelo bi višestruke koristi Zapadnoj civilizaciji čija bi se
dva protivnika sa najviše energetskih i mnogih drugih resursa međusobno iscrpljivala.
Vojna industrija Zapada bi cvetala, a njihov obračun sa Kineskom civilizacijom bio bi
mnogo lakši.

Na našu veliku nesreću, bivša Jugoslavija je ocenjena kao najpogodnije tlo da započne
ovo geopolitičko pregrupisavanje, prosto zato što su se u njoj vekovima dodirivale
Zapadna, Slovensko-pravoslavna i Islamska civilizacija. Zato su zemlje Zapadne
civilizacije podstakle i podržavale separatizam u svim jugoslovenskim republikama
usmeravajući ga otvoreno protiv pravoslavnog življa. To je dovelo do užasnog
građanskog i verskog rata u Bosni i Hercegovini tokom koga su se zemlje Zapadne
civilizacije prosto utrkivale u pružanju podrške i pomoći bosanskim Muslimanima
(kasnije nazvanim Bošnjacima) u njihovoj borbi protiv pravoslavnih Srba. Istovremeni
sukob Hrvata i Muslimana je svim mogućim sredstvima prigušivan, umanjivan i
prikrivan. Po svaku cenu, trebalo je bes pripadnika Islamske civilizacije širom sveta
usmeriti na Srbe a time i na Ruse jer su oni pomagali svojoj pravoslavnoj sabraći da
ratuju i vrše zločine protiv Muslimana u Bosni i Hercegovini.

Naravno, princip „divide et impera“34 nije ono što je bilo novo krajem 20. veka. Znalo se
za tu, recimo – strategiju, mada je priličnija reč - podlost, još od Julija Cezara. Nova je
bila samo besramnost prateće retorike na kojoj liberalno-demokratski nastrojeni
pripadnici Zapadne civilizacije istrajavaju i 30 godina kasnije, kada je njihov pokušaj
propao ne samo u Bosni i Hercegovini nego i u Siriji i Avganistanu. Naime, vlasti
žigosanih država uvek „vrše zločine protiv sopstvenog naroda“ jer ga, zbog svoje pohlepe
i nastranosti raznih vrsta, sprečavaju da kroči u prvi istinski raj na zemlji od kako su
Adam i Eva proterani iz Edena. Liberalno-demokratski humanisti, pak, sve narode na
svetu mnogo vole. Njih sve rane celog sveta bole (neka mi duh našeg velikog pesnika
oprosti ovo ironično parafraziranje njegovih divnih stihova35) i zato, u ime ljudskih prava
i sloboda imaju obavezu da se umešaju i obezbede trijumf dobra nad zlom. Tako su
diskreciono uvođenje raznih ekonomskih sankcija, zabrana putovanja, zamrzavanje tuđih
računa, sprečavanje uvoza i izvoza osnovnih potrepština, bombardovanje, komadanje
država i njihova okupacija postala legitimna sredstva da se obezbedi pobeda liberalne
demokratije, uspostavljanje slobodnog tržište roba i usluga i poštovanje ljudskih i
manjinskih prava. Iza ovih floskula uvek se krilo samo otimanje tuđih naftnih polja i svih

34
Zavadi pa vladaj.
35
„Ne plačem samo s bolom srca svoga,
Rad zemlje ove uboge i gole.
Mene sve rane moga roda bole
I moja duša s njim pati i grca…“
Aleksa Šantić, Moja otadžbina.
 32

drugih energetskih resursa, obezbeđivanje jeftine radne snage (makar bila i dečija samo
ako je daleko od očiju naše osetljive javnosti!), uništavanje potencijalnih geostrateških,
ekonomskih i vojnih protivnika, obezbeđivanje što većeg tržišta svojoj privredi i
učvršćivanje neokolonijalnih odnosa cena roba i usluga.

Mislim da su kreatori ove užasne geopolitičke igre u svojim zamislima strašno potcenili
islamski svet očekujući da on, zaveden ispraznom retorikom, neće shvatiti odakle vetar
duva, odnosno da će zaboraviti ko mu sistematski otima prirodne resurse, drži ga u bedi i
siromaštvu i ko je, proglasivši kraj istorije, sebi prigrabio diskreciono pravo da svima
sudi, kao Svevišnji „u dan onaj, u dan gneva…“.

2.11. 1999.
Nad Srbijom je, te godine, izvršena ranije doneta presuda Velikog Brata. Glasila je
otprilike ovako: Da bi se sprečio pogrom nedužnih i obespravljenih Albanaca na Kosovu,
primereno upozorio srpski diktatorski režim koji se ne libi ni najgorih zločina da bi ostao
na vlasti i snažno podržale progresivne demokratske snage, u Srbiji se ima sprovesti
jedna opsežna vazdušna, humanitarna kampanja. Ko bi normalan mogao biti protiv
humanitarnih misija i pravedničke zaštite nevinih!? Zato je „Milosrdni anđeo“ dva i po
meseca danonoćno leteo i bacao tovare bombi po našoj vojsci i njenim objektima, ali i po
gradovima i selima, mostovima i bolnicama, TV zgradama i repetitorima, rafinerijama,
trafostanicama i drugim energetskim objektima... Sve su to Velikom Bratu bile legitimne
mete. Muškarci, žene i deca koji su svakodnevno ubijani u svojim domovima i na svojim
radnim mestima, u vozovima, na ulicama i pijacama bili su samo „kolateralna šteta“ za
liberalno-demokratske naslednike Jozefa Gebelsa. Da ne bude zabune, isti termin su
koristili i za avionskim bombama masakrirane albanske civile u sirotinjskoj izbegličkoj
koloni. Nisu oni mrzeli Srbe niti voleli Albance. Oni su stvarali novi svetski poredak u
skladu sa sopstvenim interesima. Slušajući portparole NATO alijanse kako objašnjavaju
neophodnost svojih akcija i liju krokodilske suze zbog civilnih žrtava, po prvi put sam
pomislio da je Džordž Orvel možda pogrešio samo u godini. Potonji ratovi u Iraku i
Libiji, Arapsko proleće, brojne obojene revolucije i puna integracija Orvelovog
novogovora u politički korektnu retoriku novog svetskog poretka, učvrstile su me u toj
pomisli.

Kada je bombardovanje Srbije počelo, mi zaposleni u direkcijama EPS-a arhivirali smo

nešto opreme i dokumentacije u atomsko sklonište zgrade dispečerskog centra. Služba
bezbednosti preduzeća je organizovala stalna dežurstva rukovodećeg kadra po objektima,
a svi zaposleni čije prisustvo na poslu nije bilo baš neophodno, poslati su kućama uz
obavezu da na poziv svojih rukovodilaca odmah dođu na posao. O razvoju naše
elektroprivrede tada nije moglo da se misli, ergo - mi iz Direkcije za razvoj i investicije
nismo bili neophodni. Ja sam svojim kolegama, na revers, dozvolio da svoje personalne
računare odnesu kućama, pa smo se privremeno razišli. Svi smo strepeli da će zgrada
dispečerskog centra i drugi objekti Elektroprivrede Srbije biti mete napada, ali niko o
tome nije govorio. Verovatno smo ćutali zato što je bilo dosta kolega koje su morale da
rade na svojim radnim mestima. Elektroprivreda nije mogla da funkcioniše bez ljudi koji
su radili u proizvodnji uglja i električne energije, ekipa za popravke objekata prenosne i
 33

distributivne mreže i dispečera čiji je posao upravljanje elektro-energetskim sistemom. A

morala je da funkcioniše. I zato su oni svakodnevno rizikovali svoje živote da bi svi u
Srbiji i tokom bombardovanja imali električnu energiju. Odmah pošto bi sirene obznanile
prestanak vazdušne opasnosti, rudari su se vraćali na kopove, zaposleni u elektranama su
pripremali opremu za ponovnu sinhronizaciju na mrežu, a ekipe inženjera i majstora su
išle na teren da što pre osposobe trafo stanice za rad ne znajući unapred ni vrstu ni stepen
oštećenja koja su pretrpele. Iščekujući nove vazdušne napade, oni su uključivali
akumulatorske baterije da bi obezbedili napajanje za sopstvenu potrošnju, menjali
oštećenu opremu ili čistili onu odvratnu paučinu preostalu iza grafitnih bombi koje su
milosrdni svetski humanisti testirali na našim objektima.

Međutim, nisu samo velika požrtvovanost i hrabrost radnika EPS-a ono što treba da
ostane upamćeno. Pokazalo se da je njihova umešnost u obavljanju svog posla bila
vanserijska. Neka mi oproste svi ostali, ali ovde prosto moram da izdvojim dispečere
Elektroprivrede Srbije. Za divljenje je inventivnost koju su svakodnevno iskazivali da bi,
iz stanja potpunog ili delimičnog raspada36, u najkraćem mogućem roku vratili elektro-
energetski sistem u normalan radni režim. Kao čarobnim štapićem, formirali su izolovane
delove sistema oko hidroelektrana, onda ih međusobno povezivali uz pažljivo, postupno
priključivanje malih potrošačkih ostrva, potom sinhronizovali na prenosnu mrežu jednu
po jednu termoelektranu i konačno priključivali preostale čisto potrošačke delove zemlje
na elektro-energetski sistem. Bila je to inženjerska magija na delu, besprekorna primena
pravila o kojima smo učili, ali koja se svaki put moraju primeniti na drugačiji, situaciji
primeren način. To je procedura koju, i u mirnodopskim a kamoli ratnim uslovima,
uopšte nije lako sprovesti i u kojoj svaki pojedinačni korak može da krene po zlu,
odnosno da se ceo sistem ponovo raspadne. Kolege, svaka čast za učinjeno, skidam kapu!

Mislim da je tadašnji direktor Direkcije za upravljanje elektro-energetskim sistemom, po

završetku bombardovanja, dobio neko visoko državno odlikovanje. Ne znam tačno koje,
ali koliko god da je visoko bilo – potpuno je zasluženo! Naravno, pod uslovom da se ono
razume kao priznanje celoj dispečerskoj službi koju je predvodio.

Na kraju ovog prisećanja na orvelovsko orgijanje Velikog Brata u Srbiji 1999. godine,
moram da kažem da su razorni NATO projektili, ipak, poštedeli naše elektrane i
dispečerski centar. Zaista ne mogu da dokonam šta je one koji su birali civilne ciljeve za
bombardovanje nagnalo na to. Svejedno, hvala im što su makar za toliko obuzdali svog
bezdušnog, palog anđela.

2.12. Velike ljudske ideje, šta raditi s vama?

Kada ubogom puku u svojim siromašnim zemljama liberalno-demokratski aktivisti

nadahnuto opisuju prednosti i lepotu zapadne ideje, ona izgleda zanosno i zavodljivo
skoro kao Selma Hajek dok pleše na stolu u filmu „Od sumraka do svitanja“. Nažalost,
očarani aktivisti uvek zaborave da pomenu u šta se na kraju te scene lepa Selma pretvara.

36
Potpuni raspad EES-a znači da su svi proizvodni kapaciteti ispali iz pogona i da u celoj zemlji potrošači
nemaju električnu energiju. Delimični raspad podrazumeva da se to desilo na velikom delu teritorije, ali da
su neke elektrane ipak ostale u pogonu i da snabdevaju okolne potrošače.
 34

Ne znam da li zato što postanu potpuno omađijani sladunjavom pričom koju slušaju po
raznim „radionicama“ ili zato što su veoma motivisani da obezbede produžetak
finansiranja svojih neprofitnih organizacija od kojih se u siromašnom društvu sasvim
lepo živi, uglavnom, oni su kadri da i jednu matoru, ružnu i zlu vešticu koja bombama
deli svoju nakaznu pravdu, opišu kao plemenitu i čistu, mitskog jednoroga dostojnu,
lepotu devojku.

Ali šalu na stranu. Sve je to samo retorika koju plasiraju velike i moćne zemlje zapadnog
sazvežđa i kojom opravdavaju stvaranje novog svetskog poretka po svojoj meri. Uopšte
nije sporan odgovor na pitanje da li je tokom poslednje dve decenije drugog i prve dve
decenije trećeg milenijuma zapadni svet koristio i promovisao liberalnu demokratiju,
slobodno tržište i ljudska prava kao sredstva za ostvarivanje svojih neokolonijalnih i
drugih geopolitičkih interesa. Naravno da jeste! Ali i da je neka druga država postala
jedina globalna supersila, eksploatacija drugih naroda ne bi prestala da postoji samo bi se
odvijala uz neku drugu retoriku. „Sv’jet je ovaj tirjan tirjaninu, a kamoli duši
blagorodnoj“, precizna je dijagnoza koju je davno postavio veliki Njegoš. Na svetu nema
rajske bašte u kojoj svi pravednici žive u harmoniji i blagostanju, niti ona može postojati,
pa u nju ne vode ni hrišćanstvo, ni komunizam, ni islam, ni zapadna ideja… Ako bi neki
drugi svetski vladaoci možda bili manje licemerni i manje pohlepni, bojati se da bi takođe
mogli biti mnogo više zaslepljeni svojim ideologijama i religijama. Nije se jednom
pokazalo da veliki idealisti, ljudi koji su spremni na potpuni lični asketizam i koji ne žale
truda da bi, za opšte dobro, ostvarili neku svoju utopiju, mogu izazvati neopisivo više
ljudske nesreće i patnje nego pohlepni, sebični i lenji vlastodršci kojima je do sopstvenog
blagostanja i užitka stalo više nego do bilo čega drugog na svetu. Moram priznati da su
mi, ne godine nego decenije, bile potrebne da prihvatim ovu prilično obeshrabrujuću
činjenicu o ljudskim bićima, odagnam gorčinu koju ona u meni izaziva i racionalno
pokušam da odgonetnem zašto je to tako.

Možda se razlog postojanja ovog pomalo grotesknog društvenog fenomena može naći na
nivou bazičnih ljudskih potreba na kome je život stalna borba, prvo za svakodnevni lični
opstanak, a zatim za produženje trajanja kroz potomstvo. Ta borba, koja za svaku jedinku
predstavlja životnu nužnost a ne slobodan izbor, nosi u sebi inherentne crte surovosti,
samoživosti i sebičnosti. Međutim, kada su bazične životne potrebe čoveka obezbeđene a
njegov opstanak više nije direktno ugrožen, sebičnost u ljudskoj prirodi počinje da ustupa
mesto darežljivosti, samoživost širokogrudosti, a surovost nežnosti. Ova naizgled
iznenađujuća promena karaktera jedinke nije posledica nekog višeg moralnog nivoa
čoveka u odnosu na druga živa bića, nego je takođe posledica naših bazičnih potreba.
Transformacija od grabežljivosti ka plemenitosti je način ponašanja koji zahteva
najmanje energije za preživljavanje i nosi najmanje rizika da budemo životno ugroženi od
drugih jedinki jednako zainteresovanih da prežive kao i mi. Gladan lav će sebično
rasterati ženke koje su tek ulovile antilopu i režaće na mladunčad preteći im da se ne
približavaju, sve dok se ne zasiti. Ali lav punog stomaka koji dokono drema ili uživa u
maženju sa svojom omiljenom lavicom, neće prekidati stanje nirvane u kome se nalazi da
bi sprečio druge pripadnike svog čopora da se goste ostacima nedavno ulovljenog plena.
To bi bila nepotrebna surovost koja bi druge ostavila gladnim a njemu ne bi donela ništa
vredno uloženog truda. Osim toga, takvo ponašanje bi neumitno vodilo ili ka pobuni i
 35

svrgavanju tiranskog vođe ili ka izumiranju celog čopora. Dakle, ljudska priroda je
dualna, ima svoju grabežljivu i svoju plemenitu stranu, a obe su nam potrebne da
preživimo. Asketizam, međutim, nije. Zato su zahtevi za religioznim ili ideološkim
asketizmom, koji su sastavni deo društvenih pravila u totalitarnim državama, potpuno
neprirodni i predstavljaju čistu tiraniju nad ljudskom prirodom. Hedonizam je mnogo
bliži ljudskoj prirodi od asketizma. Otuda od fanatika na vlasti obično preti mnogo više
opasnosti po narod nego od lenjog, sebičnog, gramzivog ili razvratnog vladara.

Ali ako hedonizam nije neprirodan, želja za besomučnim gomilanjem bogatstva i

držanjem drugih ljudi u bedi – jeste. Hedonizam izvire iz prirodne težnje čoveka za
produženjem vrste, ali u istom trenutku kad i hedonizam, nastaje i naša širokogrudost.
Hedonizam može biti neodgovoran, u stvari on to po pravilu jeste, ali ne može biti
sebičan. Zato napori već prebogate Zapadne civilizacije da nastavi sa beskrupuloznim
otimanjem prirodnih resursa i izrabljivanjem ljudi u drugim delovima sveta, odavno više
nisu borba za sopstveni opstanak nego čista tiraniju. Srećom, Njegoš je osim dijagnoze
definisao i terapiju: „Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava – to
je ljudska dužnost najsvetija“! Ipak, svi oni koji se mole nekom svom bogu za propast
Zapadne civilizacije, a pogotovo oni koji su spremni da se na tome aktivno angažuju,
treba prvo sebi pošteno da odgovore da li to žele zbog nepravde koja im se čini ili iz
zavisti. A zatim da se zamisle šta bi se desilo kad bi im molitve bile uslišene! Jer istorija
nas uči da je Murta često bivao gori od Kurte i da je evolucija bolji i bezbolniji put od
revolucije.

Sve velike ljudske ideje su bile zloupotrebljene. Hrišćanstvo i komunizam, na primer.

Sva velika naučna i tehnička dostignuća su bila zloupotrebljena. Atomska energija, na
primer. Ali ljudski rod ne može zbog toga odustati od naučnog i društvenog razvoja.
Slično je i sa zapadnom idejom. Mada ona ni izdaleka ne predstavlja tako konzistentan
sistem kakav nude komunizam i sve velike religije, o njoj treba pažljivo i objektivno
prosuđivati. Zloupotreba zapadne ideje za formiranje novog svetskog poretka ne sme biti
razlog da „poniženi i uvređeni“37 narodi apriorno odbace sve njene aspekte. Time bi
odbacili i mnogo toga dobrog. Potrebno je savladati animozitet koji ona budi u ljudima
širom sveta zbog otužne retorike i globalističke pljačke koja se njome prikriva. Sve
elemente zapadne ideje treba pažljivo analizirati, prepoznati ono što je plemenito, dobro i
korisno za harmoničan materijalni i duhovni razvoj jednog društva, ali i ono što je
dekadentno i društveno konfliktno. Potom svako društvo treba da primeni ono što je za
njega najkorisnije, a ne ono što mu Veliki Brat nadmeno i ultimativno naređuje da
primeni. Niko nije ovlašćen da zbog stepena primene zapadne ideje sudi i izriče kazne
drugim narodima i državama. Svako ko se tako ponaša nije nosilac progresa nego sebični
tiranin.

Velike ideje, uključujući tu i zapadnu, pokreću razvoj civilizacije. Ali čim se neka ideja
počne pretvarati u dogmu, u nešto što se ne sme preispitivati, što ne trpi nikakvu kritiku i
što nema alternativu (jedan izrazito kratkovidi izborni slogan u Srbiji glasio je „EU nema
alternativu“!), možemo biti sigurni da je počela njena zloupotreba. Tome se treba
usprotiviti na samom početku, jer posle može biti kasno. Svi oni koji duboko veruju u

37
Naslov romana F.M. Dostojevskog.
 36

neku ideju i bore se za njeno ostvarenje trebalo bi sa istim žarom da se bore protiv njene
dogmatizacije. U suprotnom, umesto kao idealisti u istoriji lako mogu ostati upamćeni
kao zlikovci.

Liberalna demokratija, slobodno tržište i ljudska prava nisu intelektualna svojina

razvijenog zapadnog sveta. To su tekovine celokupne ljudske civilizacije kojih se nipošto
ne treba odricati samo zato što ih neko besramno i tiranski zloupotrebljava.

2.13. Ljudska prava i obaveze

Zašto bi se ijedno društvo na svetu distanciralo od ideje univerzalnih ljudskih prava!?

Kako bilo koji narod može ići u korak sa drugima u civilizacijskom razvoju, ako sprečava
neke svoje pripadnike da se društveno ostvare srazmerno svojim sposobnostima i svom
radu, a bez obzira na rasu, pol, verska i/ili politička ubeđenja? Ostrašćeni samozvani
branitelji ljudskih prava bi mi oči iskopali ako ovde ne bih dodao i „bez obzira na
seksualno opredeljenje“. Dobro, de, ne branim, u redu je, stvarno treba da bude bez
obzira na seksualne preference. Međutim, smatram da je za svako društvo neuporedivo
važnije naglasiti nešto drugo, nešto što svi glasnogovornici ljudskih prava koje sam do
sada čuo zaboravljaju: „bez obzira na porodično poreklo i socijalni status“. Mnogo,
mnogo više ljudi je pogođeno siromaštvom i socijalnim barijerama nego nekakvom
„stigmatizacijom po osnovu seksualnog opredeljenja“. Ranije pominjana socijalna
prohodnost nije samo bitan faktor razvoja svakog društva, nego je i pokazatelj
dostignutog nivoa u ostvarivanju prava na obrazovanje, rad i zdravstvenu zaštitu velike
većine ljudi. Ako se ovde neko pita zašto većine, odgovor je zato što je bogatstvo uvek
bilo koncentrisano kod izrazite manjine, a u savremenom svetu to je verovatno izraženije
nego ikad ranije. Zbog toga neuporedivo više ljudi živi sa primanjima koja su ispod
prosečnih nego obrnuto. U tome ne vlada Gausova iliti normalna, nego neka prilično
nenormalna raspodela. Veliki pisac i svestrani mislilac, Anton Pavlovič Čehov, je takvo
stanje u društvu komentarisao rečima da „nema, niti može biti pravednog bogatstva“.
Koliko god ja verovao da je ova misao u većini slučajeva tačna i koliko god ona bila
bliska idejama svih koji, kao i ja, iskreno zagovaraju principe socijalne pravde kao jedan
od najvažnijih aspekata univerzalnih ljudskih prava, moram da naglasim da je ona
istovremeno i jedan potencijalno veoma opasan politički moto. Takav poklič budi zavist i
usmerava neracionalan gnev siromašnih slojeva ljudi prema svakom ko zbog bilo kog
razloga ima nešto više materijalnih dobara, makar to bilo i samo zato što je taj neko
sposobniji i vredniji od većine drugih. Razjarena svetina koja je posmatrala komunistička
suđenja kulacima i fabrikantima odmah posle Drugog svetskog rata, često je pred
donošenje presude urlala „Na smrt, na smrt…“. Tako je na desetine hiljada običnih ljudi
ubijeno ili oterano na višegodišnju robiju samo zato što su bili malo imućniji od ostalih.
Oni koji su zaslepljeni zavišću, mržnjom i nekom iracionalnom osvetoljubivošću urlali
tražeći smrt svojih bogatijih meštana, ne samo da su se u moralnom smislu spuštali na
samo ljudsko dno i činili ogromnu nepravdu, nego su pravili i ogromnu štetu budućem
razvoju sopstvenog društva. Ja nisam zagovornik uravnilovke nego prava na
dostojanstven život svih ljudi. Ogromna je razlika između ta dva pojma. Ljudi se, opšte-
društvenog dobra radi, ne smeju sputavati ni u materijalnom ni u duhovnom smislu.
Uostalom, izuzetni pojedinci presudno doprinose opštoj dobrobiti i razvoju čovečanstva.
 37

Nikakvim bogatstvom ne mogu se platiti doprinosi koje su svetu dali, na primer Johan
Gutenberg svojom štamparskom mašinom, Džejms Vat svojom parnom mašinom ili
Nikola Tesla svojim obrtnim elektro-magnetnim poljem. Bilo kakvo bogatstvo da su ovi
ljudi stekli bilo bi više nego zasluženo. Ne treba u društvu podsticati zavist prema
bogatima što naši političari i dan-danas često čine da bi se dodvorili sirotinji-raji i
privukli njihove glasove. Treba, međutim, svim silama sprečiti da neravnomerna
raspodela bogatstva stvori nepremostive društvene kaste, što jeste inherentna intencija
kapitala. To je ne samo društveno štetno, nego je i duboko nepravedno. Zato najviše treba
brinuti za ljudska prava siromašnih, a pogotovo njihove dece.

U svakom slučaju, ideja da svi ljudi na svetu, bez ikakve diskriminacije, treba da imaju
mogućnost ostvarivanja svih ljudskih prava nije nastala odjednom, a pogotovo nije
misaoni produkt isključivo Zapadne civilizacije. Ljudska prava su, bukvalno, tekovina
čovečanstva. Paradoksalno je, ali pokreti koji su donosili ogromne civilizacijske skokove
u nekim važnim aspektima ljudskih prava istovremeno su, u nekim drugim aspektima,
bivali krajnje rigidni, pa i zločinački.

Hrišćanstvo je donelo prvu veliku ideju o univerzalnim ljudskim pravima. Nateralo je

bogate i moćne da shvate da su i robovi ljudi i da imaju svoja prava. A robovlasnički
odnosi su nešto najgore što je čovek ikad smislio i dijametralno su suprotni ideji o
univerzalnim ljudskim pravima. Koliko god da se slažem sa Marksovom tezom da je
religija opijum za narod, ne mogu da ne priznam da je, u čitavoj istoriji čovečanstva,
verovatno najveći doprinos razvoju ljudskih prava dalo upravo hrišćanstvo. Hrišćanska
poruka da su svi ljudi jednako voljena Božija deca je osnov ideje o univerzalnim ljudskim
pravima. Zbog vere u tu ideju je monah Almahius, potonji Sveti Telemah, bio kamenovan
do smrti u rimskom amfiteatru pokušavajući da učini kraj borbama gladijatora. Nažalost,
jednom kad je steklo apsolutnu vlast, hrišćanstvo je u mnogome zaboravilo sopstvenu
misao da su svi ljudi deca Božija. Osetili su to na svojoj koži prvo razni hrišćanski
jeretici, zatim pagani, pa starosedeoci u raznim krajevima sveta, Arapi i mnogi drugi
narodi na koje je hrišćanstvo pretendovalo da proširi svoju veru. Ipak, najgore, najduže i
najdrastičnije kršenje svojih prava u hrišćanskom svetu, trpela je ona divna polovina
ljuskog roda za koju se danas u šali kaže: „Sve su one pomalo veštice“. A kao što je
dobro poznato, u svakoj šali ima i malo istine! Konačno, ne bi trebalo smetnuti s uma ni
tužnu činjenicu da se robovlasništvo, koje je u starom svetu srušeno još krajem petog
veka, povampirilo negde u 16. veku kroz kolonijalna osvajanja koja su nemilosrdno
sprovodile upravo zemlje Zapadne civilizacije. Ovde mislim na institucionalno ropstvo
koje je, na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama okončano tek krajem 19. veka,
kao i na postupanje belgijskih upravljača prema narodu Konga koji se kolonijalnog
ropstva oslobodio tek 1960. godine. Ne verujem u „praroditeljski greh“, niti smatram da
su današnji ljudi u Zapadnoj civilizaciji imalo odgovorni za desetine miliona robova koje
su njihovi preci surovo iskorištavali i neretko tretirali gore nego životinje, ali smatram da
bi morali znati da jedan deo blagostanja koje danas uživaju duguju nesretnicima koji su
skapavali na plantažama njihovih predaka, kao i nerazvijenim zemljama koje su
vekovima surovo pljačkali.
 38

Na listi istorijski najvećih doprinosa ljudskim pravima, neprikosnoveno drugo mesto drži
Marksova anti-religiozna ideologija. Slično ranom hrišćanstvu, komunizam je doneo novi
civilizacijski skok u razvoju ljudskih prava i to baš tamo gde ih je najmanje bilo:
promovisao je radnička prava u državama u kojima je uspostavljen i emancipovao žene
do mere koja je u to doba bila nezamisliva za mnogo bogatije kapitalističke zemlje
Zapadne civilizacije. Jedna Ruskinja, Valentina Terješkova, letela je u kosmos deceniju
pre nego što su žene u Švajcarskoj dobile pravo glasa! Moralo je da prođe više od
dvadeset godina pa da isto ostvari i prva Amerikanka, Ketrin Salivan. Žene su u
komunizmu, prvi put u istoriji sveta, izjednačene sa muškarcima po pravu na imovinu,
obrazovanje i zapošljavanje. Nažalost, opet slično hrišćanstvu, i komunizam je
zaboravljao na univerzalnost ljudskih prava uvek kad se radilo o borbi sa svima koji su
ukazivali na njegove slabosti i nedoslednosti. To su na svojoj koži osetili milioni ljudi
koji su, često ni krivi ni dužni, zaglavili u nekom od brojnih kazamata po bivšim
komunističkim zemljama.

Ideje rasne jednakosti, verske tolerancije, radničkih prava i prava žena su sporo i
mukotrpno nalazile svoj put do svesti ljudi. U prihvatanju nekih od ovih ideja, čitava
Zapadna civilizacija je bila još sporija od drugih delova sveta. Ali mora se priznati,
jednom kad su ih prihvatile, zapadne zemlje su ih dosledno primenjivale i unapređivale.
To se posebno odnosi na versku toleranciju. Osim toga, nakon pobede nad
komunističkom ideologijom u Hladnom ratu, neke zemlje liberalno-demokratskog sveta
su, sebi na čast, preuzele od pobeđenih niz proklamovanih radničkih i socijalnih prava i
dodatno ih unapredile. Zapad je razvoju univerzalnih ljudskih prava doprineo i idejom o
pravima manjina i brigom o hendikepiranim ljudima.

Ne treba ljudska prava pomešati sa besmislenim karikiranjem jednog dekadentnog

društvenog sloja koji insistira na uvođenju obavezne primene otužnog politički korektnog
„novogovora“ i zabrani TV emitovanja starih crtanih filmova, bajki i pesama koje, po
žestoko degenerisanim vrednosnim sudovima nadležnih ideologa i aktivista, promovišu
seksualno i svako drugo nasilje i netoleranciju. Preživeo bih nekako bez uspavane
lepotice i princa koji je iz večnog sna budi neautorizovanim poljupcem (što, jelte, nosi
poruku da je dozvoljeno silovanje, a ne priča o traganju za ljubavlju niti o spremnosti za
žrtvovanje zbog slabijih i ugroženih), ali nikako ne mogu da prežalim, koliko neuspešnog
toliko i samouverenog udvarača, tvora Pepea i njegovu čuvenu repliku: „Mmmm mala
’oće umre od ne jede“! Izbaciti iz javne upotrebe reči kao što su „mama“ i „tata“ zato što
na svetu ima homoseksualaca ili zabraniti javno obraćanje rečima „dame“ i „gospodo“
zato što na svetu ima ljudskih bića koja ne žele da se svrstaju ni u muškarce ni u žene – to
je nasilje nad biološkom prirodom čoveka i dekadencija koja će se obiti o glavu
društvima koja na njoj budu insistirala, kao što se svaka dekadencija uvek obijala o glavu
društva kojim preovlada. To što kolege na poslu ne smeju da razgovaraju sa koleginicama
iza zatvorenih vrata kancelarije da ne bi bili optuženi za seksualno uznemiravanje nije
doprinelo povećanju prava žena, već samo povećanju otuđenosti u društvu. Slično je i sa
predbračnim ugovorima, koji očigledno pokazuju da su potpisnicima u budućem životu
preči poslovni nego ljubavni odnosi. Momci i devojke, ako u brak ne ulazite zaneseni,
ustreptalih grudi i preplavljeni emocijama, ako umesto toga razmišljate kako ćete deliti
 39

imovinu kad se budete rastajali, nemojte se uopšte ženiti i udavati, šta će vam takvi
brakovi!?

Otuđenosti, toj najpotmulijoj a možda i najopasnijoj pošasti savremenog sveta, doprinosi

i naglašeno insistiranje na ličnim pravima bez pominjanja sopstvenih obaveza pojedinca
prema zajednici u kojoj živi. Iskonska sebičnost u čoveku proistekla iz nagona za
preživljavanjem, podstiče ga da se bori za svoja prava i svoje interese. Prava drugih smo,
pak, često spremni svesno da zanemarimo ili da ih bar, dejstvom sopstvene podsvesti,
previdimo. Učiti decu od malih nogu kakva su njihova lična prava može biti korisno,
jedino ako se na svakom času malo veći deo lekcije posveti obavezama svakog pojedinca
prema društvu. Bez toga, a uz prirodno pristrasne roditelje prezauzete borbom za
preživljavanje i poplavu reklamnih slogana tipa „Sve počinje od tebe!“ (kakva glupost,
Oče Savaote!?), bojim se da će deca sve više izrastati u samožive i grabežljive ljude,
indiferentne prema nevoljama svojih bližnjih. Jedan tužan događaj koji se zbio u nekoj od
prometnih ulica Pariza januara 2022. godine najbolje pokazuje da je stepen otuđenosti u
društvu već dostigao zastrašujuće razmere. U svojoj kasnoj noćnoj šetnji, jedan stariji
švajcarski fotograf je dobio napad vrtoglavice, okliznuo se i pao. Ne bi to bilo ništa
strašno, da ostatak noći i celo pre podne, čovek koji bez svesti leži na trotoaru nije bio
potpuno ignorisan od strane brojnih prolaznika. Tek devet sati kasnije, neki beskućnik je
pozvao hitnu pomoć koja je konstatovala smrt od hipotermije. Ne znam kako su svi ti
užurbani ljudi dospeli u to stanje užasavajuće oguglalosti za svaku tuđu nevolju, ali sam
siguran da to nikako ne može izaći na dobro. Zato mislim da bi termin „Ljudska i
manjinska prava“, trebalo sistematski zameniti terminom „Ljudska prava i obaveze“.

2.14. Energetski prioriteti Srbije početkom 21. veka

Tokom 2000. godine, stopa prinudnih ispada termo agregata EPS-a dostigla je
neverovatnih 33%, a po tehničkim normama i standardima trebalo bi da bude oko četiri
puta manja. To je, praktično, značilo da trećina naših termo kapaciteta uopšte nije bila
raspoloživa za proizvodnju.

Vladala je opšta nestašica mazuta i prirodnog gasa pa gradske toplane širom Srbije, ni
približno, nisu bile u stanju da obezbede dovoljno toplotne energije.

Cena električne energije je pala ispod 0.8 c/kWh, što nije bilo dovoljno ni za pokrivanje
operativnih troškova, a kamoli za kapitalne remonte elektrana ili za uvoz energije.

Sreća u nesreći je bila to što je zima 2000./2001. godine bila najtoplija u prethodnih 25
godina. Uprkos tome, u više od 50 dana tokom te zimske sezone bile su neophodne
rigorozne planske restrikcije u snabdevanju električnom energijom. Samo su prioritetni
potrošači, na primer bolnice, od toga bili izuzeti. Svi ostali su bili podeljeni u grupe
približno iste instalisane snage koje su ciklično isključivane sa mreže, najčešće u trajanju
od po četiri sata. Ogromna većina nas običnih smrtnika koji nismo imali sreću da budemo
priključeni na vodove koji napajaju neke prioritetne potrošače, obično smo bez električne
energije ostajali ukupno 8 ili čak 12 sati tokom svakog dana.
 40

Sa svojim kolegama iz Direkcije za razvoj i investicije, Direkcije za proizvodnju i

Direkcije za distribuciju, napravio sam plan hitne sanacije Elektroprivrede Srbije i
predložio ga poslovodstvu kompanije. U najkraćem, plan je predviđao da se:
• u aprilu 2001. godine, odmah po završetku zimske sezone, uvede novi tarifni
sistem uz 100% povećanje prosečne cene električne energije,
• da se od aprila do oktobra 2001. godine izvrši revitalizacija jednog termo agregata
koji je odavno bio u kvaru i kapitalni remonti nekolicine drugih koji su vrlo često
ispadali iz pogona,
• da se u istom periodu izvrši jačanje prenosne mreže na nekoliko kritičnih tačaka u
kojima su prinudni ispadi mogli izazvati raspad sistema,
• da su u oktobru prosečna cena električne energije poveća za 60% i time dovede na
2.5 c/kWh, koliko je iznosila pre bombardovanja, odnosno u zimu 1998./1999.
godine.

Poslovodstvo je taj plan usvojilo, ali niko od tadašnjih direktora EPS-a nije bio preterano
voljan da izlazi na oči novim političkim liderima, pogotovo ne da bi im predočio
katastrofalno stanje najvažnijeg državnog javnog preduzeća. Tako je taj zadatak dopao
mene. Ponekad sâm, ponekad u društvu sa nekim članom poslovodstva koji nije mogao
da se izvuče od neprijatne obaveze, išao sam od jednog ministarskog kabineta do drugog
i pokušavao da objasnim ne samo opravdanost nego i hitnost primene svih gore
pobrojanih mera. Tako sam uspeo da se sporečkam, ozbiljnije zakačim ili čak žučno
posvađam sa savetnikom Vlade RS za odnose s javnošću, ministrom rudarstva i
energetike, ministrom za rad i socijalnu politiku, ministrom finansija i saveznim
ministrom odbrane. Na jednom sastanku na kome je tadašnji premijer Srbije, Zoran
Đinđić, iskazivao umereno razumevanje za stavove nekakvog udruženja potrošača o ceni
električne energije, na njegovo direktno pitanje da li se slažem sa zaključcima odgovorio
sam odrično i rekao da takav pristup može da nas odvede jedino u katastrofu. Premijer
me je samo malo duže pogledao. Ni tokom ni posle sastanka, nije komentarisao ovaj moj
ispad.

Ipak, ispostavilo se da je nova vlast shvatala ozbiljnost situacije mnogo bolje nego što
sam ja mislio. I odobrila je sprovođenje predloženog plana sanacije. Imajući u vidu moje
dotadašnje negativno, mada oskudno, iskustvo kako sa bivšim, tako i sa tadašnjim
političarima na vlasti, to je za mene bilo jedno prilično veliko i prijatno iznenađenje. Još
neverovatnije je bilo to što je skoro sve iz tog plana i realizovano! Novi tarifni sistem je
usvojen u aprilu, a iz donacije Svetske banke finansirana je rekonstrukcija jednog termo
agregata u TE Kostolac A i uvođenje 400 kV naponskog nivoa u jedno važno čvorište
prenosnog sistema u Sremskoj Mitrovici. Jedino je umesto predloženog povećanja cena u
aprilu i oktobru od 100% i 60% respektivno, odobreno 40% u aprilu, 60% u junu i 46% u
oktobru. Ovo poslednje poskupljenje nije, međutim, sprovedeno u celini. U oktobru 2001.
godine električna energija je poskupela samo za 15%, zbog čega prosečna cena električne
energije nije dostigla planiranih 2,50 c/kWh nego samo 1,95 c/kWh. Čim se opšta
energetske situacija u Srbiji samo za milimetar odmakla od ambisa i ta nova vlast je,
slično prethodnoj, počela da kalkuliše kako će se cena električne energije odraziti na
biračko telo i da je tretira više kao socijalnu a manje kao ekonomsku kategoriju. Nažalost,
sve vlasti u Srbiji do dana današnjeg nastavile su da ponavljaju istu grešku.
 41

2.15. Svadba
U avgustu 2021. godine veselio sam se na svadbi jednog svog sjajnog mladog kolege.
Tek u neko doba shvatio sam da je jedan od zvanica sa kojima sedim za stolom, takođe
moj kolega koga nisam video više od 20 godina, a koji i dan-danas radi u EPS-u. Srdačno
smo se pozdravili i malo vajkali nad proteklim godinama. Predstavio me je svojim
prijateljima i dodao: „On je napravio tarifni sistem“. Odmahnuo sam rukom pa smo, uz
muziku i piće, nastavili ćaskanje o drugim, svadbi primerenijim, temama. Ali to me je
podsetilo na neke davnašnje događaje…

U stručnim krugovima energetičara, novi tarifni sistem je bio predmet polemika zbog
očekivanih energetskih i finansijskih efekata njegove primene. Bilo je mišljenja da će
uvođenje blokova potrošnje navesti veliki broj potrošača iz „zelene zone“, odnosno onih
koji cele godine ravnomerno i racionalno troše električnu energiju, da prestanu da vode
računa o svojoj potrošnji. Neke kolege su, takođe, smatrale da će ukidanje dnevnog nižeg
tarifnog stava dovesti do seljenja dela potrošnje u periode maksimalnih dnevnih
opterećenja jer će svi potrošači trošiti onda kada im je prirodno zgodnije pošto im tokom
dana nije ponuđen period sa nižim cenama. Sve u svemu, upozoravali su kritičari, zbog
uvođenja novog tarifnog sistema moglo bi doći kako do povećanja potrošnje električne
energije, tako i do povećanja vršne, odnosno maksimalne potrebne, snage u elektro-
energetskom sistemu, što bi zaista bilo katastrofalno. Iznošena su i mišljenja da će prihod
EPS-a biti smanjen zbog niske cene u zelenoj zoni i zbog masovnog seljenja potrošnje u
noć kada je cena energije, zavisno od kategorije potrošača, bila tri do četiri puta jeftinija
nego tokom dana. Zato sam jednog prolećnog dana 2001. godine na Elektrotehničkom
fakultetu u Beogradu, pred punim amfiteatrom studenata, kolega inženjera i profesora,
čitavo pre podne prezentirao elemente tarifnog sistema, objašnjavao kako su proračunati
njegovi očekivani efekti i odgovarao na primedbe i crne slutnje prisutnih. Tokom
prethodne decenije, nepoverenje u EPS i sve što je iz njega dolazilo naraslo je do
neslućenih razmera. Bio je to rezultat politički motivisanog kadriranja, neprincipijelnih
sukoba vlasti i opozicije, a najviše namernog medijskog preusmeravanja nezadovoljstva
javnosti na najveću i najznačajniju srpsku kompaniju. Kolektivni stavovi sredine, ma
koliko banalni i neosnovani bili, izazivali su defekt svesti i kod onih najobrazovanijih.
Tako su neki prisutni pravili ozbiljne previde nastojeći da po svaku cenu dokažu kako u
EPS-u rade lopovi koji pljačkaju narod i da je, sledstveno tome, i novi tarifni sistem
smišljen upravo u tom cilju. Vrhunac kolektivne zaslepljenosti demonstrirao je jedan od
prisutnih profesora koji je dozvolio sebi da kaže kako je naplata ostvarene vršne snage
čista prevara jer EPS zbog nejednovremenosti potrošnje naplaćuje od potrošača mnogo
više nego što bi trebalo prema ostvarenoj vršnoj snazi celog sistema. Profesor je hteo da
kaže da se ne poklapaju trenuci kada milioni potrošača ostvaruju svoje pojedinačne
maksimalne snage i da je zbir njihovih maksimalnih snaga daleko, daleko veći nego
njihova istovremena, zajednička maksimalna snaga, prema kojoj se mora planirati i
maksimalni kapacitet svih elektrana u sistemu. To je, naravno, potpuno tačno, ali profesor
je zaboravio da se potrošačima ne naplaćuje maksimalna ostvarena snaga po 2000 evra za
 42

jedan kW koliko u proseku košta izgradnja nego mnogo, mnogo manje. U dve rečenice
sam objasnio kako se cena tog tarifnog elementa računa tako da je moj ostrašćeni
profesor morao da zaćuti. On bi to, svakako, i sam shvatio da je samo dve sekunde
razmislio pre nego što je auditorijumu objavio svoje šerlokovsko „otkriće“. Nadam se da
se tada, zbog površnosti koja ne dolikuje jednom profesoru i predubeđenja koja ne
dolikuju jednom istinskom intelektualcu, bar malo zastideo.

Ekonomisti su listom osporavali tarifni sistem jer je rušio njihovu dogmu da veća
proizvodnja uvek vodi smanjenju jedinične cene posmatranog proizvoda. Primena te
dogme na električnu energiju značila je sledeće: Oni koji više troše izazivaju veću
proizvodnju što znači da doprinose smanjenju jedinične proizvodne cene pa stoga nije
ekonomski opravdano da robu koju kupuju, u ovom slučaju električnu energiju, plaćaju
po većoj ceni. Prenebregavali su jednovremenost potrošnje i proizvodnje što je izuzetno
važna specifičnost elektro energetike. Naime, električna energija se ne može proizvesti u
doba kad je potrošnja mala, staviti u neki magacin i iz njega poslati potrošačima kad je
potrošnja velika. Samo se mali deo energije može preneti iz letnje u zimsku sezonu
korišćenjem pumpno-akumulacionih hidroelektrana! One koriste električnu energiju
tokom leta i to uglavnom noću, da bi pumpale vodu iz „donjeg“ akumulacionog jezera
koje se nalazi na nivou neke reke u „gornje“ akumulaciono jezero koje se nalazi na vrhu
nekog brda. Kada dođe zima, ta voda se pušta kroz turbine elektrane i proizvodi
električnu energiju onda kada je najpotrebnija. Očigledno, kapacitet ovog skladištenja je
ograničen zapreminom gornjeg akumulacionog jezera, što je, po pravilu, kap u moru
naših energetskih potreba. Osim toga, u celom tom procesu izgubi se više od 30%
energije. Zbog toga u sistemu moraju da postoje takozvane vršne elektrane, koje se
koriste samo kad je potrošnja najveća, za razliku od baznih elektrana koje se koriste
tokom cele godine. Veći deo proizvodne cene električne energije iz termoelektrana i
praktično celokupna proizvodna cena električne energije iz hidroelektrana obrnuto je
proporcionalna godišnjem vremenu korišćenja objekata. One kojima ekonomika
energetike nije bliska oblast molim da mi prethodnu tvrdnju veruju na reč. Izvodio sam
jednačine za sve vrste elektrana i o tome predavao postdiplomcima kako na
Elektrotehničkom, tako i na Ekonomskom fakultetu. To su radile i mnoge druge kolege u
Srbiji i širom sveta, što će reći da u tome nema greške! E sad, pošto se vršni kapaciteti
koriste u vrlo kratkom periodu tokom godine, energija proizvedena u njima postaje
ekstremno skupa. Drugim rečima, što neravnomernije trošimo električnu energiju, što
više povećamo potrošnju tokom zime, to više energije moraju proizvesti najskuplje
elektrane. To povećanje troškova neko mora da plati, a ja sam tvrdio da jedini ispravan i
blagotvoran ekonomski signal šaljemo ako to povećanje troškova pada po džepu one,
srazmerno malobrojne, kategorije potrošača koja ga izaziva. Vodio sam o tome žučne
polemike prvo sa ekonomistima iz EPS-a, zatim sa onima iz Svetske banke, a onda je i na
Ekonomskom fakultetu u Beogradu održan skup na kome sam objašnjavao kako, zašto i
koliko troškovi u našem elektro energetskom sistemu rastu sa povećanjem potrošnje i
koje su kategorije potrošača odgovorne za taj porast troškova. Ugledni profesori su listom
bili protiv svih mojih objašnjenja, mada nijednu ekonomski razumnu primedbu niko nije
uspeo da iznese. Na samom kraju te višesatne diskusije, ustao je profesor Ljubomir
Madžar koji do tog trenutka nije progovorio ni reč i rekao: „Ja ne znam da li je ovo
najbolji tarifni sistem za celu ekonomiju Srbije uključujući i njenu elektroprivredu, ali
 43

znam da inženjeri koji imaju ovakvu ekonomsku logiku, ne mogu napraviti loš tarifni
sistem“! Posle te izjave graja je naprasno utihnula, a ja i 20 godina kasnije osećam
zahvalnost prema profesoru Ljubomiru Madžaru i sa posebnom pažnjom pratim njegove
ekonomske stavove i procene.

Prethodna epizoda ima i jedno opšte naravoučenije: nikakve zaključke, a pogotovo ne

one važne i dalekosežne, ne treba donositi polazeći od neke dogme. To vodi u šablonsko
razmišljanje koje je samo alibi da se uopšte ne razmišlja. Kome prethodni primer nije
dovoljno ubedljiv dokaz za ovaj zaključak, neka se seti hiljadugodišnje dogmatske
vladavine geocentričnog modela vaseljene.

U široj javnosti, tarifni sistem je dočekan bukvalno na nož. Uticajna viša srednja klasa,
koja je imala pristup medijima, lila je krokodilske suze nad „socijalno nepravednim“
tarifnim sistemom. U suštini, ljudi sa daleko natprosečnom potrošnjom ispravno su
zaključili da su upravo oni bili ciljna grupa novog tarifnog sistema, pa su unapred bili
nezadovoljni zbog očekivanog povećanja iznosa na njihovim računima. To su
doživljavali kao tešku nepravdu i gubitak svojih stečenih prava. Neko udruženje
potrošača je čak podnelo zvaničan zahtev za ocenu ustavnosti novog tarifnog sistema.
Naravno, sa velikim zadovoljstvom odazvao sam se pozivu da pred Ustavnim sudom
objasnim suštinu tarifnog sistema i odgovorim na sva druga pitanja nadležnog veća
sudija. Negativna kampanja je trajala duže od godinu dana od usvajanja i početka
primene novog tarifnog sistema. Greške koje su nadležne EPS-ove službe pravile u
obračunima iz neznanja, nepažnje, programerskih i drugih previda ali svakako ne iz zle
namere, podsticale su tu kampanju.

Uprkos takvog odijuma javnosti i uprkos činjenici da je zima 2001./2002. bila znatno
hladnija od prethodne, planskih redukcija potrošnje u Srbiji više nije bilo! Svedeno na
iste vremenske uslove, te zime je ostvarena potrošnja između 980 i 1100 GWh manja
nego u zimu 1998./1999. godine. Što je još važnije, ostvarena vršna snaga je bila za preko
500 MW manja. Ovi efekti su ostvareni uz 20% manju cenu električne energije, što jasno
pokazuje da bi bili još veći da je predloženi plan sanacije EPS-a u potpunosti primenjen.

Mada sam zbog njega jedno vreme bio prilično omražena ličnost, tarifni sistem usvojen
aprila 2001. godine smatram svojim najvećim doprinosom srpskoj energetici. Osećam
ogromnu profesionalnu satisfakciju zbog efekata do kojih je doveo u praksi i što se u
suštinski neizmenjenom obliku primenjuje evo već 20 godina. Međutim, pošto se u
relativno bliskoj budućnosti očekuje uključivanje u sistem velikog instalisanog kapaciteta
u elektranama koje koriste energiju vetra i sunca, kao i zbog nastalih promena u strukturi
potrošnje u prethodnih 20 godina, verovatno je pravo vreme da se moje mlađe kolege
upuste u detaljnu analizu postojećeg i stvaranje nekog novog tarifnog sistema koji će biti
primereniji budućnosti.
 44

2.16. Politička podobnost kao hronična i post-revolucionarni juriš na

funkcije kao akutna bolest društva

U doba socijalizma u Srbiji se, verovatno više nego u nekim drugim republikama bivše
Jugoslavije, članstvo u Savezu komunista podrazumevalo za svakog ko je imao iole veće
poslovne, a kamoli političke, ambicije. Najbolji učenici su, čim postanu punoletni,
praktično po automatizmu bili primani u tada jedinu partiju. Krajem sedamdesetih godina
20. veka, bilo je u tome još uvek dosta prećutnog pritiska, ali neke posebne prisile ipak
nije bilo. Ko nije hteo – nije ni morao, ne bi zbog toga dobio ukor u školi niti otkaz na
poslu. Moram priznati da sam predlog da budem primljen u Savez komunista dočekao
kao počast i priznanje. Dete iz siromašne radničke porodice, idealistički je verovalo da se
tako može izgraditi humaniji, bolji i pravedniji svet. Otrežnjenje se, u mom slučaju,
događalo postepeno tokom studiranja, pa sam 1984. godine, duboko razočaran,
svojevoljno napustio Savez komunista. Na raznim konkursima za posao niko me o tome
nije ništa pitao, ali dve godine kasnije, na odsluženju vojnog roka, imao sam više
razgovora u komandi bataljona o tome zašto uporno odbijam da se učlanim u partiju i da
li je armiji, citiram nadležnog majora, „uopšte potreban takav primeran vojnik“. Na kraju
su me, ipak, ostavili na miru, a dobio sam i nagradu „Primeran vojnik“ i skraćenje vojnog
roka koje je uz tu nagradu išlo.

Nisam bio član nijedne političke stranke kada sam, krajem devedesetih godina, bio
predložen za radno mesto pomoćnika direktora u Direkciji za razvoj i investicije EPS-a.
Neposredno pred moje postavljenje, u svoju kancelariju me je pozvao moj tadašnji
direktor g. Ratomir Babić i sa vidnom neprijatnošću rekao: „Ja tebe predlažem za to
mesto, a nisam te pitao jesi li član neke stranke“. Razočarano sam pomislio da i on od
mene očekuje da se učlanim u neku od vladajućih partija. Odgovorio sam da nemam
nameru da se politički angažujem i da ću svakako odustati od novog radnog mesta ako je
to uslov da ga dobijem. Direktor mi je pojasnio da članstvo u SPS-u ili JUL-u nije uslov,
ali mi je takođe otvoreno priznao da ne sme da me predloži ako sam učlanjen u neku
opozicionu stranku. Nakon otprilike godinu dana od tog događaja, direktor jednog
naučnog instituta sa kojim je EPS sarađivao, ubeđivao me je na nekoj proslavi da se
učlanim u JUL jer će mi time sva vrata biti otvorena. Ne znam da li mi je te svoje savete
davao iz svoje ili nečije tuđe glave, ali ja ih, naravno, nisam prihvatio.

Naivno, da naivnije ne može biti, verovao sam da će političke promene 2001. godine
doneti neki bolji i pravedniji sistem vrednosti koji će dotadašnje politički motivisano
kadriranje poslati „na smetlište istorije“. Ako mladost mogu da koristim kao opravdanje
za idealizam krajem sedamdesetih godina prošlog veka, stvarno ne znam čime se može
opravdati isto to početkom narednog veka. Ako se moji uspesi u školi i elitni fakultet koji
sam završio uzmu kao dokaz da nisam izrazito glup, onda se to moje intelektualno slepilo
može objasniti jedino ranije pominjanim kolektivnim razmišljanjem na nivou stada,
podsvesnom selekcijom informacija i defektom svesti. U svoju odbranu, mogu da kažem
jedino da je otrežnjenje nastupilo znatno brže nego u mladalačkim danima. Razlozi su se
ređali kao na filmskoj traci.
 45

Nije, naime, prošlo ni mesec dana od smene vlasti, a u moju kancelariju u EPS-u, ušao je
meni nepoznati čovek koji se predstavio kao poverenik Demokratske stranke i izjavio da
mi je doneo pristupnicu koju samo treba da potpišem. Suzdržao sam se, što mi uopšte nije
svojstveno, i posle par minuta razgovora ljubazno sam ispratio gospodina poverenika a
potom njegove papire bacio u kantu za smeće.

Na rukovodeće pozicije, od generalnog direktora pa sve do rukovodilaca sektora,

postavljani su ljudi koji mahom nisu imali dovoljno profesionalnog znanja ali su bili od
poverenja novoj vlasti. Grabež za funkcijama poprimao je mučne razmere i podsećao me
na priče o jurišu partizanskih pobednika na tuđe vile na Dedinju krajem 1944. godine. U
poslovodstvu EPS-a su se odjednom pojavili neki savetnici iz belog sveta. Skupljeni s
koca i konopca, sa vrlo sumnjivim znanjem energetike i nikakvim znanjem o EPS-u,
ubrzo su postali nezaobilazni faktor pri donošenju svih odluka poslovodstva. I na Stručni
savet EPS-a počeli su da dolaze neki nepozvani i nepoznati ljudi koji o temama o kojima
se raspravljalo nisu znali ništa, ali su po nečem bili zaslužni kadrovi nove vlasti ili su bar
tako tvrdili. Jedan od njih se hvalio da je nekada bio radnik Elektro-distribucije Beograd
koji je dobio otkaz jer se, ogorčen propagandom bivše vlasti, usudio da isključi struju u
nekom delu Beograda u terminu najvažnije dnevne informativne emisije. Taj je, srećom,
izgubio entuzijazam i prestao da dolazi čim je shvatio da se za učešće u radu Stručnog
saveta EPS-a ne prima nikakva novčana nadoknada.

U periodu mog obijanja pragova u potrazi za nekim ko će shvatiti u kakvom se stanju

EPS nalazi i odobriti sprovođenje programa njegovog oporavka, desilo se da sam sa još
trojicom kolega bio pozvan na razgovor u kabinet tadašnjeg potpredsednika Vlade i
zamenika premijera. Meni su rekli da je program oporavka EPS-a jedina tema sastanka, a
da su pozvani i neki eminentni elektro-energetičari koji ne rade u EPS-u ali mogu da
doprinesu njegovom ozdravljenju. Kasnije se ispostavilo da je taj prijem kod
potpredsednika nove demokratske Vlade upriličio niko drugi do onaj direktor instituta
koji me je par godina ranije ubeđivao da se učlanim u JUL. Samo po sebi, to za mene ne
bi predstavljalo nikakav problem, da se na sastanku stvarno razgovaralo o neophodnim
merama da se EPS spase potpune propasti. Ali umesto toga razgovor je tekao u smeru
ubeđivanja zamenika premijera kako smo mi lojalni kadrovi koji su spremni da preuzmu
svaku odgovornost da bi pomogli novoj demokratskoj vlasti. Užas i sramota! Pokušao
sam nešto da kažem o problemima sa kojima je EPS suočen i o neophodnim merama, ali
sam brzo bio prekinut. Osećao sam kako mi uši rastu kao magarcu i smračio se kao noć.
Onda je potpredsednik Vlade RS otvoreno pitao koje pozicije mi očekujemo i kojim
strankama pripadamo. I počeli su da se ređaju skromni odgovori tipa generalni direktor,
predsednik upravnog odbora, direktor elektro-distribucije Beograd, praćeni izrazima
simpatija za demokratsko ustrojstvo države i sve stranke na vlasti… Kad je došao red na
mene, neuspešno suzbijajući bes, rekao sam: „Ja neću ništa. Zadovoljan sam svojom
sadašnjom pozicijom. Došao sam kod vas samo zato što želim da uradim sve što mogu za
oporavak EPS-a. Ali ako je članstvo u nekoj stranci na vlasti uslov da bih na tome radio,
onda nađite nekog drugog. Ja nisam član nijedne stranke. Nisam bio do sada, pa neću ni
sada. Neću iz inata!“ Sastanak je ubrzo završen, a narednih nekoliko nedelja imao sam
neobično malo poslovnih poziva. Tek kada je potpredsednik Vlade na nekom prijemu
 46

prepričao tu epizodu i rekao kako mu je bila simpatična moje reakcija, iznenadna hladna
praznina oko mene počela je da otopljava.

Ubrzo posle toga postavljeno je novo rukovodstvo EPS-a, a novi generalni direktor me je
udostojio dolaska u moju kancelariju da bi mi lično saopštio kako će biti velikodušan i
zadržati me na mojoj tadašnjoj poziciji mada nije baš siguran da li i koliko mi se može
verovati! Po njegovom mišljenju, imao sam previše blisku profesionalnu saradnju sa
njegovim glavnim oponentom koji je upravo bio postavljen na mesto predsednika
upravnog odbora.

Iz dana u dan bilo mi je sve teže i mučnije da ujutro idem na posao na koji sam nekad sa
radošću išao. Zato sam od moje drage žene izmolio obećanje da će me izdržavati, dao
ostavku i napustio EPS. Novo rukovodstvo mi nije odobrilo da iskoristim 111 slobodnih
dana koje sam, radeći prekovremeno, vikendima, praznicima i u dane odmora, tokom 13
godina provedenih u EPS-u bio sakupio.

2.17. Energetski paketi EU i reforme energetskog sektora u Srbiji

I dok smo, tokom devedesetih godina prošlog veka, mi u Srbiji bili zabavljeni svojim
jadima, zemlje Zapadne civilizacije su počele da sa hvalospeva slobodnom tržištu prelaze
na njegovu praktičnu primenu u energetskom sektoru.

Prvi energetski paket EU činile su direktiva za električnu energiju iz 1996. godine i

direktiva za prirodni gas koja je usvojena 1998. godine. One su promovisale postupno
stvaranje tržišta energije i uvođenje tržišne konkurencije u, do tada, monopolski
organizovane delatnosti proizvodnje, prenosa odnosno transporta38 i distribucije39
električne energije i prirodnog gasa.

Drugi energetski paket EU usvojen je 2003. godine. Osnovna novina definisana ovim
paketom odnosila se na obavezu razdvajanja monopolskih i tržišnih delatnosti. Prenos,
odnosno transport i distribucija električne energije i prirodnog gasa definisani su kao
prirodni monopoli čije cene treba da reguliše nezavisno regulatorno telo, dok su
proizvodnja energije i energenata, trgovina i snabdevanje40 definisane kao tržišne
delatnosti čije se cene slobodno formiraju na tržištu. Potrošači su time dobili pravo da
slobodno biraju svog snabdevača električnom energijom i prirodnim gasom.

Cilj trećeg energetskog paketa EU iz 2009. godine je potpuna liberalizacija unutrašnjeg

tržišta električne energije i prirodnog gasa u EU. Ovaj paket propisuje jasno vlasničko i
operativno razdvajanje delatnosti prenosa odnosno transporta od proizvodnje i

38
Prenos, odnosno transport se vrši dalekovodima visokog napona (400 kV, 220 kV i 110 kV), odnosno
magistralnim cevovodima velikog kapaciteta na ogromne udaljenosti.
39
Distribucija se vrši na ograničenom području vodovima srednjeg (35 kV, 20 kV i 10 kV) i niskog napona
(0.4 kV), odnosno cevovodima srazmerno malih preseka, da bi se električna energija, odnosno prirodni gas
doveli do svakog potrošača na tom području.
40
Snabdevanje je maloprodaja, odnosno prodaja električne energije i prirodnog gasa krajnjim potrošačima,
što je pre usvajanja ovog energetskog paketa EU bilo integrisano sa distribucijom.
 47

distribucije električne energije i prirodnog gasa. To znači da vlasnik prenosnog sistema

više nije mogao biti isto pravno lice u okviru koga se obavljaju druge energetske
delatnosti. To je sada moralo biti posebno preduzeće koje će garantovati ravnopravno
korišćenje prenosnog sistema svim proizvođačima, bez obzira da li su oni u privatnom ili
državnom vlasništvu. Takođe, predviđeno je da preduzeće koje je vlasnik prenosnog
sistema i koje operativno upravlja celim elektro energetskim sistemom ne može da se
bavi trgovinom ili snabdevanjem da ne bi bilo u konfliktu interesa. Time bi trebalo da je
obezbeđena ravnopravna tržišna utakmica svih proizvođača, trgovaca i snabdevača. Ovim
paketom su definisani i ciljevi energetske politike EU poznati kao 20-20-20: do 2020.
godine trebalo je povećati učešće obnovljivih izvora energije (OIE) u ukupnoj finalnoj
potrošnji energije za 20% i pri tome smanjiti emisiju CO2 za 20%. Predviđena je reforma
trgovine kvotama za emisiju gasova sa efektom staklene bašte iz energetskog sektora41,
dok je za ostale sektore (zgradarstvo, poljoprivreda i transport) predviđeno postavljanje
nacionalnih ciljeva za smanjenje emisije CO2. Definisana je i zajednička metodologija po
kojoj su određivani nacionalni ciljevi pojedinih zemalja za smanjenje emisije CO2 i za
povećanje udela OIE tako da se u proseku, na nivou cele EU, ostvare ciljevi 20-20-20.
Važno je primetiti da se tako dobijeni nacionalni ciljevi veoma razlikuju. U pogledu
emisije CO2 iz ne energetskih sektora privrede, nacionalni ciljevi se kreću u opsegu od
20% obaveznog smanjenja u najbogatijim do 20% maksimalno dozvoljenog povećanja u
najsiromašnijim zemljama EU. Slično je i sa ciljevima za povećanje udela OIE u ukupnoj
potrošnji finalne energije koji variraju od 10% do 49%, zavisno od potrošnje energije i
raspoloživih OIE resursa svake zemlje. Ovim paketom je bilo predviđeno i „hvatanje“
ugljenika iz industrijskih procesa i njegovo skladištenje u podzemne geološke formacije
kako ne bi doprinosio efektu staklene bašte i globalnom zagrevanju. Međutim, u praksi se
od ovog cilja prećutno odustalo jer se pokazalo da bi nametanje takve obaveze industriji
širom EU ne samo smanjilo njenu konkurentnost, nego bi bilo ekonomski neizdrživo i
dovelo bi do zamiranja mnogih delatnosti. Trećem klimatsko-energetskom paketu
pridružen je 2011. godine i Akcioni plan za povećanje energetske efikasnosti (EE) jer je
ispravno zaključeno da sve mere za povećanja EE direktno utiču na ostvarivanje ciljeva
ovog paketa.

Usklađivanje naših propisa u energetskom sektoru sa propisima EU počelo je još 2002.

godine. U tom trenutku, još uvek su sve energetske delatnosti u Srbiji bile definisane kao
delatnosti od opšteg interesa, a njihovo obavljanje bilo je povereno isključivo javnim
preduzećima, pre svega Elektroprivredi Srbije i Naftnoj industriji Srbije, koja su bila
vertikalno organizovana i imala su potpun monopol na energetskom tržištu. U stvari,
tržišta praktično nije ni bilo. Osim teoretski, kroz koncesije, privatni kapital nije mogao
da se investira u energetiku, sve cene je određivala Vlada Republike Srbije, a
konkurencija uopšte nije postojala. Neefikasnost EPS-a i drugih javnih preduzeća, bila je
već poslovična. Ogroman višak zaposlenih u svim delatnostima, niska produktivnost,
zastarela oprema, neekonomska cena i slaba naplata - takvo je bilo stanje našeg

41
Preduzeća u sektoru energetike dobijaju godišnje kvote dozvoljene emisije gasova koje se iz godine u
godinu smanjuju. Pošto su dozvoljene kvote koje dobijaju manje od njihovih stvarnih emisija, ova
preduzeća moraju ili unaprediti tehnologiju proizvodnje energije kako bi smanjili emisiju ili deo
proizvodnje iz fosilnih goriva zameniti proizvodnjom iz OIE ili kupiti još kvota od drugih preduzeća koja
su uspela da svoju emisiju dovoljno smanje tako da imaju višak kvota i mogu ih prodati na tržištu.
 48

energetskog sektora. Novi Zakon o energetici trebalo je da omogući da se sve to

postepeno promeni i uskladi sa adetima novog veka. Osnovni ciljevi su bili: stvaranje
stabilnog regulatornog i tržišnog okvira za investiranje privatnog kapitala u nove
energetske objekte, stvaranje jedinstvenog pravnog okvira za slobodnu trgovinu
električnom energijom i prirodnim gasom, razvoj konkurencije na energetskom tržištu,
unapređenje sigurnosti snabdevanja potrošača energijom i poboljšanje stanja životne
sredine kroz povećanje energetske efikasnosti i šire korišćenje obnovljivih izvora
energije.

Lakše je, međutim, bilo postaviti lepe ciljeve nego ih ostvariti. Znam to zato što sam,
sticajem čudnih okolnosti, od samog početka imao prilike da učestvujem u reformama
našeg energetskog sektora. Naime, u drugoj polovini te 2002. godine, na opšte
zaprepašćenje bliskih mi kolega i prijatelja, postao sam zamenik ministra u Ministarstvu
rudarstva i energetike. I dan danas mi izgleda potpuno neverovatno to što sam se ja tamo
uopšte obreo. Ne znam da li je čudnije to što mi je nova politička elita, koju sam otvoreno
i često kritikovao, ponudila mesto zamenika ministra ili to što sam ja tu ponudu prihvatio.
Pretpostavljam da su se naše vlasti prevarile zbog preporuke jednog veoma uspešnog
kolege iz Svetske banke sa kojim sam sarađivao dok sam radio u EPS-u. Tada je naša
novopečena politička elita promovisala jedno veoma ružno i veoma pogrešno uverenje da
su svi koji su išta vredeli odavno otišli iz Srbije, pa ne verujem da bi bilo ko uopšte
pomislio na mene bez preporuke iz neke važne međunarodne institucije, pogotovo kad se
imaju u vidu moja nespremnost da se politički svrstam uz pobednike i način na koji sam
godinu dana ranije napustio EPS. Međutim, ako vlast ima kakvo-takvo opravdanje za
svoju grešku, ja za svoju nemam nikakav izgovor. Mene je opet prevarila sopstvena
sujeta. Zavaravao sam se kako je ponuda koju sam dobio očigledan znak promena koje
nastaju u sistemu vrednosti u društvu i kako taj proces treba da podržim baš zato što sam
i sâm često lamentirao nad politički motivisanim kadriranjem. Ubeđivao sam sâm sebe
kako je moja dužnost da uradim sve što mogu za srpsku energetiku i kako ne treba da
budem drzak i da se ponašam kao neki uvređeni adolescent ili neka uobražena
primadona. Verovatno je u svemu tome bilo i poneko zrnce istine, ali osnovni razlog
zbog koga sam prihvatio ponudu najvišeg organa izvršne vlasti u Srbiji ipak se krio u
mojoj profesionalnoj gordosti, tom smrtnom grehu kome sam podložniji nego bilo kom
od preostalih šest42.

Bilo kako bilo, u to doba sam, uz koordinaciju rada i rešavanje nagomilanih problema
EPS-a, NIS-a i gradskih toplana, počeo da radim i na pripremi prvog Zakona o energetici
Republike Srbije, a time i na početku reformisanja našeg energetskog sektora.

2.18. Slobodno tržište…

Čak i pre objavljivanja Fukojaminog manifesta, u redovima zapadnih politikologa,

sociologa i ekonomista, ishod Hladnog rata uziman je kao krunski dokaz da je društveni
koncept koji podrazumeva liberalnu demokratiju, individualna ljudska prava i slobodno
tržište daleko bolji i nadmoćniji od onog koji podrazumeva jednopartijsku diktaturu,
42
Sedam smrtnih grehova su: gordost (oholost), srebroljublje (pohlepa, škrtost), blud (požuda, razvrat),
zavist, proždrljivost, gnev (bes, ljutnja, zlopamćenje) i lenjost.
 49

kolektivizam i plansku privredu. U ekonomiji, to nije značilo samo opravdano ukazivanje

na neefikasnost sveobuhvatnog državnog upravljanja privredom odnosno na kontra-
produktivnost nepotrebnog državnog vlasništva nad svim i svačim i na vrlo štetne
posledice sputavanja privatne inicijative. Dominirala je teza da će slobodno tržište,
svojim inherentnim zakonitostima, uvek i u svim uslovima identifikovati sve privredne
prioritete društva i ostvariti ih mnogo bolje nego bilo koji državni planer. Stav da će
otvorena tržišna utakmica podstaći sve učesnike da budu efikasniji i da će, kao u procesu
Darvinove evolucije, to rezultirati opštim društvenim napretkom, nametan je kao
tautologija iliti, rečeno rečnikom onog mog dobronamernog oponenta i pobornika
očuvanja prirode sa Pala, kao ’faktum među ljudima koji su civilizovani’. Zato je svaki
državni protekcionizam, bilo kroz subvencije strateškim granama sopstvene privrede bilo
kroz njihovu zaštitu od konkurencije putem carina, proglašavan za jeres kojom se vrši
distorzija tržišta i narušavaju njegove blagotvorne zakonitosti. A od davnina se zna kako
se sa jereticima svih vrsta postupa. Pravoverno je bilo jedino mišljenje da treba ukloniti
sve barijere slobodnom protoku roba i usluga, integrisati sva mala lokalna u globalno
svetsko tržište i pustiti privredne subjekte da zaigraju tržišnu utakmicu.

Lepo je sve to, samo što nije tačno, odnosno nije baš uvek tačno. Stoga nije tautologija,
odnosno, za one koji ne vole matematičku terminologiju, nije faktum. Takav koncept
slobodnog tržišta podseća na neko sportsko nadmetanje na Olimpijskim igrama.
Pobednik i još nekolicina ovenčanih medaljama odnose sve, pripada im slava i novac
proporcionalno ostvarenom uspehu, a poraženi se vraćaju pognutih glava i praznih
džepova. Možda je malo surovo, ali je podsticajno i u krajnjoj instanci pravedno, takav je
život, ko im je kriv, neka se više potrude i budu bolji sledeći put... Niko ne primećuje da
se u ovoj tržišnoj olimpijskoj trci, u kojoj se trči za opstanak država i naroda, učesnici na
startnoj liniji nalaze, istina poravnati, ali neko u novom sportskom BMW-u, neko na
biciklu, a neko se, bez jedne noge, oslanja na invalidske štake. Toliko je ravnopravna i fer
slobodna tržišna utakmica na globalnom nivou!

Slobodno tržište, shvaćeno kao potpuna otvorenost za privatne inicijative u širokom

spektru privrednih delatnosti i kao potpuno odsustvo nasilne ideološke uravnilovke,
neosporan je koncept koji darovitim i preduzimljivim pojedincima omogućava brži
ekonomski napredak (čitaj: komparativno bogaćenje!) ukoliko, na primer, uoče postojeća
ograničenja u proizvodnji i reše ih uz primenu raznih inovacija ili ukoliko pravovremeno
predvide buduće potrebe ljudi i potrude se da budu među prvima koji će moći da ih
ispune. Takav koncept slobodnog tržišta je nešto što treba podsticati i negovati jer se time
pokreće ekonomski razvoj i napredak celog društva. Međutim, slobodno tržište ima i svoj
neo kolonijalistički, duboko nehuman oblik – onda kada se primenjuje na globalnom
nivou. Osim toga, kao i ljudska prava, slobodno tržište ima i svoj karikaturalan, ideološki
uspostavljen i potencijalno veoma štetan oblik, na primer u domenu električne energije.
Ali ova tema svakako zaslužuje nešto šire elaboriranje, makar od nekog ko pretenduje da
bude energetičar.

U svakom slučaju, ono što prouzrokuje veoma loše efekte kad ga uopšte nema,
izvanredne kad ga ima umereno, može voditi u katastrofu kad ga ima previše. To važi za
hranu, piće, lekove, novac, zabavu… I za slobodno tržište.
 50

2.19. … električne energije

Kada su, početkom 21. veka, procesi liberalizacije energetskog sektora zakucali i na vrata
Vlade Srbije i njene elektroprivrede, jedan moj stariji kolega i uvaženi univerzitetski
profesor, odjednom je počeo da ističe kako planiranje rada elektro-energetskog sistema
primenom složenih optimizacionih metoda, oblast kojom sam se ja najviše bavio i na
kojoj sam doktorirao, može doprineti smanjenju troškova rada elektro-energetskog
sistema za svega nekoliko procenata. Dva, tri ili četiri, preko pet - teško, skoro
nemoguće. Svako ko se bavio planiranjem rada EES-a zna da je to sasvim tačna procena i
da se upravo u tom opsegu kreću uštede koje primena optimizacionih tehnika omogućava
u odnosu na dobro heurističko43 planiranje rada. Ja toj tvrdnji mog profesora ne bih imao
šta da zamerim da nije postojao i njen nastavak. U maniru najvećih liberalno-tržišnih
entuzijasta, moj profesor je u dahu produžavao da objašnjava svojim sagovornicima kako
se tržišnim mehanizmima troškovi mogu smanjiti čak za nekoliko desetina procenata, dok
strateške političke odluke utiču na troškove za još jedan red veličine više! Znam da moj
profesor nije ništa loše mislio, naprotiv, želeo je da doprinese da se srpska energetika
razvija u skladu sa svetskim trendovima, ali uprkos tome ne mogu da poreknem da se sve
u meni bunilo protiv te njegove tvrdnje. Zajedno smo, kao i mnogi drugi autori i
istraživači širom sveta, pisali radove o optimizacionim metodama u elektro-energetici i
mogli smo korektno da kvantifikujemo njihove efekte, ali nikako nisam mogao da
razumem, a to ne mogu ni 20 godina kasnije, zašto se moj profesor tako zdušno i potpuno
paušalno upuštao u kvantifikaciju efekata slobodnog tržišta i liberalno-demokratskog
načina odlučivanja u politici.

Deo njegove izjave o uticaju politike na troškove, u jednom širem kontekstu, mogao sam
i da prihvatim: postoje nebrojeni primeri politički motivisanih ali promašenih investicija
koje državi izazivaju višestruko veće troškove od onih koji bi morali postojati za
zadovoljavanje društvenih potreba. U tom smislu su političke odluke zaista najuticajnije.
Međutim, u slučaju promašenih energetskih investicija ili strateških razvojnih odluka,
radi se o, slučajno ili namerno učinjenim, grubim greškama. Nije ispravno porediti
posledice takvih grešaka sa efektima planiranja optimalnog rada elektro-energetskog
sistema jer se u prvom slučaju kao referentna tačka za poređenje koristi evidentno
pogrešna odluka, a u drugom najbolje moguće, na iskustvu bazirano, planiranje. Ako
bismo pustili bilo kog energetičarskog analfabetu, na primer istog onog političara koji je
sklon donošenju politički motivisanih odluka o investiranju, da pravi plan rada hidro i
termo elektrana, rezultati bi bili katastrofalni. U poređenju sa troškovima takvog
planiranja, uštede do kojih bi dovelo korišćenje matematičkih metoda optimizacije, bile
bi svakako višestruko veće.

Mantru o smanjivanju ukupnih društvenih troškova zbog liberalizacije energetskog

tržišta, odnosno populističku tvrdnju da će se na taj način obezbediti jeftinija energija za
domaćinstva i privredu, lansirali su, za energetski sektor zaduženi, politički komesari sila
pobednica u Hladnom ratu, a papagajski ju je ponavljala gomila potpuno neukih ili tek
priučenih „aktivista“ širom sveta. To mi je izazivalo gorčinu u ustima, ali me nije previše

43
Zasnovano na praktičnom iskustvu.
 51

iznenađivalo niti brinulo. Za mene je mnogo problematičnije bilo to što je moj profesor
paušalno davao praktično istu procenu očekivanih efekata tržišne utakmice u sektoru
energetike. I ne samo on. Upregla se sila božija naučnika i istraživača, matematičara i
elektro-energetičara širom sveta, ako ne baš da dokaže validnost te tržišne mantre, onda
svakako da razvije metode, postupke i pravila koji bi omogućili njeno sprovođenje u
praksi. Čak ni uz najbolju volju nisam u stanju da dokučim zbog čega je tako mnogo
mojih kolega bilo spremno da tako podanički koristi svoj nesumnjivi intelekt i da tako
nekritički sledi jednu političku dogmu. Biće da su svima nama, krajem 20. i početkom 21.
veka, izgledi za materijalnu udobnost otupljivali intelektualnu britkost i narušavali
moralni integritet mnogo više nego što je to surova represija činila naučnim
zanesenjacima u doba inkvizicije. Da ne bude zabune, to se odnosi i na mene. Ni ja nisam
uzvikivao „Car je go!“, kada sam ga sretao na putu onako debelog i ružno razgolićenog,
nego sam tražio načina da ga zaobiđem kao prolaznu neprijatnost i nastavljao istim putem
sledeći ćoravog Domanovićevog vođu. Zato poštovanje, slava i hvala Koperniku,
Galileju, Đordanu Brunu i svima sličnim njima!

Slobodno tržište električne energije podrazumeva da potrošači energiju kupuju od raznih

snabdevača, koji su u suštini trgovci na malo. Mogućnost svakog potrošača da odabere
svog snabdevača trebalo bi da podstakne sve snabdevače da što povoljnije nabavljaju
energiju, racionalizuju svoje poslovanje i obuzdavaju svoje želje za prevelikim profitom
kako bi bili konkurentni. Sve se, dakle, svodi na uticaj konkurencije koja nužno izaziva
racionalizaciju troškova i tendenciju pada profitnih stopa, kako je to lepo, još u XIX
veku, objasnio Karl Marks. On je, međutim, u tome video rak ranu kapitala i
kapitalističkog društvenog ustrojstva, dok pobornici slobodnog tržišta u tome vide rešenje
svakog privrednog problema. Da je tržište električnom energijom idealno, da na njemu
nema monopola, odnosno da uvek postoji dovoljno veliki broj nezavisnih proizvođača i,
što je još važnije, dovoljno veliki višak proizvodnih kapaciteta, možda bi sve baš tako
funkcionisalo. Nažalost, ne postoji takvo tržište, a tržište električnom energijom
verovatno je udaljenije od tog teoretskog ideala više nego tržište bilo kojom drugom
robom. Električna energija se mora proizvesti upravo u onom trenutku i u onoj količini
kada se i koliko se troši. Ne postoji magacin u koji se električna energija, kao na primer
brašno, ulje, cipele ili cement, može odložiti za relativno sitne pare i onda iskoristiti kad
nam zatreba. Zbog toga je potrebno imati dovoljno izgrađenih kapaciteta da se potrebe
potrošača podmire i onda kada su najveće. Investicije u proizvodne kapacitete u elektro-
energetici su ogromne. Zbog toga, čak i kad elektrane rade tokom cele godine,
proizvedena električna energija nije jeftina. Međutim, ako se neki proizvodni kapacitet,
bilo zbog zahteva potrošača ili silom prilika zbog sopstvenih karakteristika, koristi vrlo
kratko vreme tokom godine, onda cena električne energije proizvedene u tom objektu leti
u nebo. Tačnije rečeno, raste proporcionalno smanjenju vremena korišćenja proizvodnog
objekta44, pri čemu je konstanta proporcionalnosti najveća za elektrane koje koriste
obnovljive izvore energije, a najmanja za gasne elektrane. Iz ovoga sledi jedna izuzetno
važna konsekvenca: ako se dve elektrane iste instalisane snage koje koriste isti obnovljivi

44
Upravo to je razlog zašto je ekonomski opravdano da cena električne energije bude najmanja za onu
kategoriju potrošača koja je troši ravnomerno tokom cele godine, a najveća za one koji imaju izrazito
neravnomeran dijagram potrošnje, odnosno koji drastično povećaju potrošnju u nekom srazmerno kratkom
periodu tokom godine!
 52

izvor energije izgrade uz potpuno ista investiciona ulaganja, ali na dva različita mesta u
svetu, cena proizvedene električne energije iz ovih elektrana može se drastično
razlikovati. Na primer, ako se jedna solarna elektrana izgradi negde u meksičkoj ili
arabijskoj pustinji gde ima ekvivalentno vreme rada od 3600 sati godišnje i ako su
potrebna investiciona ulaganja bila takva da ona može da proizvodi električnu energiju po
ceni od 27 evra/MWh tokom svog životnog veka, onda će potpuno identična solarna
elektrana u Srbiji, gde će imati tri puta manje ekvivalentno vreme rada, proizvoditi
električnu energiju po tri puta većoj ceni, odnosno po ceni od 81 evra/MWh. Isto pravilo
odnosi se i na vetroelektrane. Dakle, nije svejedno gde se ovi objekti grade! Ako je
njihova izgradnja na nekom mestu ekonomski opravdana, taj zaključak se ne može i ne
sme apriorno, dogmatski, bez ikakve provere preslikati na Srbiju ili bilo koje treće mesto
na svetu. Ne bi bilo loše kada bi za ovo znali naši (a belosvetski!) ostrašćeni borci protiv
klimatskih promena koji se tako olako zalažu za zatvaranje naših termoelektrana i
njihovu zamenu elektranama koje koriste obnovljive izvore energije.

Elem, uvođenje tržišta električne energije zateklo je razvijene zemlje Zapadne civilizacije
sa odlično izgrađenim elektro-energetskim sistemima (zato su i bile razvijene!) i solidnim
viškom proizvodnih kapaciteta. Politički komesari Zapadne ideje zaključili su da postoje
idealni uslovi za ples energetskih subjekata na slobodnom tržištu. Na stidljivo upućivane
primedbe da bi rast potrošnje i/ili prestanak proizvodnje u starim elektranama koje su bile
pri kraju svog životnog veka mogao iz korena promeniti uslove poslovanja, odnosno da
postojeći višak kapaciteta koji omogućava konkurenciju nije trajno i zauvek obezbeđeno
stanje, entuzijaste su lakonski odgovarale da će privatni kapital ići tamo gde postoje
izgledi za dobar profit, odnosno da će investitori pohrliti da investiraju u nove objekte
čim primete da cena na tržištu raste. I počeo je taj ogromni eksperiment u zapadnom
svetu i na njegovim granicama. Na samom njegovom početku, desio se jedan veliki
skandal. Predstavnici američke firme ENRON su se pokazali veoma dovitljivi u
izazivanju veštačkih nestašica električne energije da bi cene rasle, a oni ostvarili što veći
profit. Bilo je tu svega i svačega, od isključivanja elektrana zbog izmišljenih tehničkih
problema, do sklapanja fiktivnih ugovora sa odabranim trgovcima. Analizom događaja na
tržištu američki zvaničnici su došli do zaključka da funkcionisanje tržišta električne
energije nije bilo dobro regulisano i da se donošenjem jasnih pravila o učešću na tržištu
takve pojave moraju sprečiti. I prionula je, gore pomenuta, sila božija pametnih i
obrazovanih ljudi da izmisli ta pravila. Ako je neko i bio dovoljno otvorenog uma i
zapitao se da greška možda nije u samoj ideji da se formira slobodno i potpuno liberalno
tržište električne energije, brzo je bio ućutkan.

Međutim, nakon više od dvadeset godina od početka sprovođenja tog tržišnog

eksperimenta dogodio se potpuni raspad elektro energetskog sistema u Teksasu. Bilo je to
u februaru 2021. godine. Zaledile su se elise na stubovima vetroelektrana, zimi ionako
malo korisni solarni paneli su postali potpuno bezvredni, a gasne elektrane su, jedna za
drugom, ispadale iz pogona zbog sopstvenih kvarova, nedostataka u snabdevanju gasom
ili zbog lančanih ispada visokonaponskih dalekovoda i transformatorskih stanica. Krajem
leta i početkom jeseni iste godine nastala je velika energetska kriza u Evropi a osnovni
razlog je opet bila neadekvatna struktura proizvodnih kapaciteta, odnosno preveliko
oslanjanje na prirodni gas čija je cena vrlo promenljiva, te na ćudljive obnovljive resurse
 53

kojim gospodare Eol i Helios45. Ovi događaji najbolje pokazuju koliko liberalno-
demokratski politički komesari nisu bili u pravu.

Ispostavilo se da je elektro-energetski sistem u Teksasu, kako je to izvanredno formulisao

jedan moj kolega iz Svetske banke, koncipiran da radi u savršeno lepom, sunčanom danu,
u kome blag povetarac ćarlija na površini zemlje, a na nekih 120 metara visine duva
brzinom od oko 15 m/s i u kome nema nikakvih tehničkih problema ni u elektranama niti
u prenosnom sistemu. Drugim rečima, niti je u proteklih 30 godina u energetiku Teksasa
ulagano dovoljno, niti je ulagano smisleno, u najpotrebnije kapacitete. Ekonomski signali
koje je energetsko tržište slalo investitorima bili su suviše slabi da bi ih oni razumeli i da
bi pravovremeno i ispravno reagovali. Priprema potrebne tehničke, ekonomske i ekološke
dokumentacije, rešavanje imovinsko-pravnih odnosa, pribavljanje dozvola i sama
izgradnja elektrana predstavljaju proces koji traje po 5-6, pa i više, godina, a privatni
investitori obično nemaju dovoljno tehničkog znanja da sagledaju energetske potrebe
toliko unapred. Osim toga, oni nemaju nikakvu obavezu da ulažu u tržišne delatnosti u
energetici. Ako primete priliku za bolji ili bar brži profit u telekomunikacijama, mobilnoj
telefoniji, računarskim igricama, filmovima za odrasle, štampanju knjiga – ne, ne, u tome
sigurno ne, uložiće svoje pare u neku od tih oblasti. Kad se neko doseti da treba graditi
elektranu, možda je đavo već odneo šalu.

Mada nije bilo katastrofalnih vremenskih nepogoda, problemi su se u drugoj polovini

2021. godine pojavili i u EU. Nisu bili tako akutni kao u Teksasu, ali po svemu sudeći
biće mnogo dugoročniji. Naime, politički nametnut koncept masovnog korišćenja
obnovljivih izvora energije uz gašenje termoelektrana na ugalj, uvođenja taksi na njihovu
proizvodnju i masovno korišćenje prirodnog gasa u proizvodnji električne energije,
doveo je do velike energetske krize u celoj Evropi pri nastanku prvih problema sa
raspoloživim količinama prirodnog gasa. A nestašice su se pojavile prevashodno zbog
toga što je EU administracija najavila zabranu sklapanja dugoročnih ugovora o
snabdevanju prirodnim gasom i uvođenje obavezne trgovine ovim energentom na
organizovanom tržištu. Nekoliko EU zemalja je pohrlilo da pokaže svoju tržišnu
pravovernost, pa nije produžilo svoje dugoročne ugovore sa Rusijom niti je obezbedilo
sebi drugog snabdevača. Na iznenađenje političkih komesara EU, proizvođači prirodnog
gasa uopšte nisu pokazali entuzijazam koji su oni očekivali u vezi prodaje prirodnog gasa
na tržištu za dan unapred. A i zašto bi? Pa nisu glupi, zaboga, a nisu ni samoubice. Zašto
bi bilo ko investirao u proizvodnju bilo čega ako nije siguran da će ono što proizvodi
dugoročno imati plasman? Osim toga, kako da se investitor osigura od drastičnog pada
berzanske cene njegovog proizvoda? Ko još na belom svetu investira tako naslepo? Ko će
mu garantovati povratak investicionih ulaganja, a kamoli neku zaradu? Koja banka pruža
finansijsku podršku za realizaciju takvih investicija? Na sva ta pitanja proizvođači
prirodnog gasa lako su pronašli ispravan odgovor. Shvativši da im takav koncept trgovine
ne nudi nikakve garancije i da sav rizik ostaje na njima, odlučili su da proizvodnju
održavaju na nivou svojih dugoročnih obaveza, a da na berzi trguju samo viškovima koji
se povremeno i privremeno pojave. Tako je došlo do nedostatka prirodnog gasa na
evropskom tržištu što je dovelo do velikog skoka cena ovog energenta.

45
Grčki bogovi vetra i Sunca.
 54

Može se rezonovati i ovako: Pa dobro, dešava se svašta u životu, ni uz najbolju volju ne

može se sve predvideti, važno je da tržišne zakonitosti brzo i uz najmanju moguću
društvenu štetu, vrate energetski sektor u stabilno stanje. I zaista, šta se dešavalo na
tržištima u Teksasu i u EU u doba krize? Dok su u Teksasu ljudi bukvalno umirali od
hladnoće46, cena električne energije na tržištu je skočila sa uobičajenih 50 USD/MWh na
9000 USD/MWh, odnosno porasla je za 180 puta!!! One energetske kompanije koje nisu
bile pogođene ovom prirodnom katastrofom i koje su imale višak raspoloživih
proizvodnih kapaciteta ostvarile su profite koji se mere milijardama dolara. Sa druge
strane, neki snabdevači su bankrotirali. U praktično bezizlaznoj situaciji našli su se svi
snabdevači koji su imali ugovorne obaveze prema potrošačima a nisu imali raspoložive
elektrane da ugovorenu električnu energiju proizvedu. Zbog enormno visokih cena na
tržištu, mnogi od njih, ni uz najbolju volju, nisu mogli da kupe električnu energiju i
isporuče je potrošačima. Ali čak ni to nije bilo ono najgore. Februarski računi za
električnu energiju nekih domaćinstava u Teksasu dostigli su pet, pa čak i deset hiljada
dolara47. Vernici slobodnog tržišta bi rekli da je to normalna pojava jer cena robe koja
nedostaje mora da raste. Ja bih rekao da je to profiterstvo na ljudskoj nesreći i da se za
takve pojave u ratnim uslovima ide na preki sud. Povećanje cene električne energije u
Teksasu bilo je jednako moralno ispravno kao kad bi se ljudima pogođenim razornim
zemljotresom prodavala pijaća voda po 100 puta većoj ceni. Slično se desilo i u Evropi.
Cene električne energije na evropskim berzama u oktobru 2021. godine skočile su 5-10
puta u odnosu na isti mesec prethodne godine, a tokom 2022. godine podivljale su još
više dostižući u pojedinim danima neslavan nivo ostvaren u Teksasu.

Ako je potpuno liberalizovano slobodno tržište električne energije protivprirodan blud, a

ja sam sve skloniji uverenju da jeste, onda je nametanje tog i takvog tržišta siromašnim
zemljama koje nemaju dovoljno proizvodnih kapaciteta – silovanje. Što se bludničenja
tiče, neću da morališem - ko voli nek izvoli. Za silovanje, međutim, treba da se ide na
robiju.

2.20. Naša posla

Trgovalo se električnom energijom i pre srpske oktobarske revolucije. Ponekad za novac,

ali češće u formi naturalne razmene. Na primer, EPS je imao dugoročni ugovor sa
Elektroprivredom Crne Gore po kome je raspolagao njihovom akumulacionom
hidroelektranom Piva, odnosno proizvodio je energiju u toj hidroelektrani za svoje
potrebe i u skladu sa svojim planovima, dok je u zamenu isporučivao baznu energiju
Crnoj Gori tokom cele godine i to znatno više nego što je proizvodila HE PIVA. Procenat
za koji je bazna energija bila veća od vršne proizvedene u HE Piva bio je ugovorom

46
Američki zvaničnici su procenili da je, direktno ili indirektno, nastradalo između 210 i 702 ljudi zbog
ove katastrofe. Oko 5.2 miliona ljudi ostalo je bez električne energije, a prekid u snabdevanju je kod nekih
potrošača trajao čak tri dana neprekidno.
47
Pogledati: Cavaliere, Victoria: "Why some Texas residents are ending up with $5,000 electric bills after
the winter storms", Business Insider, Retrieved February 21, 2021; Miranda, Leticia: "As Texas deep
freeze subsides, some households now face electricity bills as high as $10,000", NBC News, Retrieved
February 19, 2021; Halkias, Maria: "Griddy customers face $5,000 electric bills for 5 freezing days in
Texas", Dallas Morning News, Retrieved February 20, 2021.
 55

propisan. Negde krajem 2000. ili početkom 2001. godine, poslovodstvo EPS-a je od
mene zahtevalo da izvršim analizu opravdanosti produživanja tog ugovora. Zbog toga
pouzdano znam da je to bio obostrano koristan sporazum. Srbiji je bila neophodna
energija tokom zime, dok je Crnoj Gori bila neophodna bazna energija za rad
industrijskih potrošača. Ubrzo sam otišao iz EPS-a pa ne znam da li je taj ugovor
produžen kao što sam ja preporučio, ali znam da nikakvog marifetluka, niti nečasne
rabote, u tom ugovoru nije bilo.

Za druge ugovore EPS-a o kupovini, prodaji ili razmeni električne energije ne mogu ništa
da tvrdim pošto nikad nijedan takav ugovor nisam video. To prosto nije bio deo mog
posla. Moguće je da je devedesetih godina prošlog veka država koristila trgovinu
električnom energijom kao mehanizam za obezbeđivanje novca kojim bi se, na primer, na
crno mogli uvesti energenti, lekovi ili oružje u zemlju pod sankcijama. Moguće je i da su
postojali ugovori preko kojih su se finansirale partije na vlasti, a pojedinci sticali
bogatstvo. Ja, međutim, nikad nisam video nijedan dokaz koji bi potvrdio ovakve
spekulacije. Ono što pouzdano znam jeste da je EPS svake zime morao da uvozi
električnu energiju i to iz godine u godinu sve više. Srećom, tokom leta su naše elektrane
mogle da proizvedu više električne energije nego što je potrošačima u Srbiji bilo
potrebno. Tako su vrlo često sklapani ugovori o razmeni električne energije sa
Elektroprivredom Grčke kojoj je zbog značajnog udela klima uređaja u potrošnji bila
potrebna letnja energija. Po tim ugovorima, EPS je isporučivao 20%, 30%, pa i 50% više
energije u letnjim mesecima nego što je dobijao u zamenu tokom zimskih meseci. Teško
je objektivno proceniti da li smo u tim razmenama finansijski dobro prolazili. Kad bi se
izrazilo u novcu, bez obzira što je zimska energije uvek bila skuplja od letnje, verovatno
bi se pokazalo da su ipak profitirali Grci. Bar malo. Mi prosto nismo bili u situaciji da se
cenjkamo. Para za kupovinu najčešće nije bilo, pa smo pristajanje grčke elektroprivrede
na naturalnu razmenu morali smatrati kao veoma prijateljski gest sa njihove strane.

Međutim, odmah nakon sprovedenih demokratskih promena u Srbiji i postavljanja novog

rukovodstva EPS-a, počeli su da se pojavljuju trgovci električnom energijom kao prvi
vesnici slobodnog tržišta električne energije na našim prostorima. Tako EPS više nije
sklapao ugovore sa susednim elektroprivredama, nego sa trgovcima koji su posredovali
između različitih elektroprivreda. Pa dobro, nosio ga đavo, mora čovek da prizna da i
razne vrste posredovanja u poslovanju mogu biti korisne. Važno je da se sve radi za opšte
dobro, u skladu sa zakonom, čisto i transparentno. To je bila važeća retorika političkih
krugova i EPS-ovog rukovodstva, a evo kako je to u praksi izgledalo.

U Novom Sadu, u neposrednoj blizini, praktično preko puta jedna druge, nalaze se
rafinerija i termoelektrana-toplana (TE-TO) koja može da koristi tečno gorivo. Rafinerija
je početkom 21. veka bila sastavni deo NIS-a, a TE-TO proizvodni objekat EPS-a. Dakle
oba ova energetska objekta su pripadala državnim javnim preduzećima i bila su pod
direktnom nadležnošću Vlade RS. NIS je leta gospodnjeg 2001. godine prodao veliku
količinu mazuta po vrlo niskoj ceni nekom ogranku jedne privatne trgovačke kompanije
koji je, po papirima, taj mazut izvezao iz Srbije u Mađarsku. Zakonski posmatrano, tu
nije bilo nikakvog prekršaja jer je izvoz mazuta bio dozvoljen. Ipak, sam taj poslovni
potez jeste bio čudan ako se ima u vidu katastrofalna energetska situacije u Srbiji, manjak
 56

električne energije i nedostatak goriva u ogromnom broju gradskih toplana. Poslovodstvo

NIS-a je kasnije pravdalo ugovorenu cenu, koja je bila oko 30% manja od tadašnjih cena
na međunarodnom tržištu, popunjenim skladišnim kapacitetima i svojom potrebom da ih
hitno isprazni i oslobodi za dalju proizvodnju. Dobro, ako je izvoz mazuta bio dozvoljen,
uvoz je bio zabranjen! Bila je to mera koja je štitila upravo NIS čije su rafinerije bile
stare, bombardovane i bez ikakvog izgleda da se na slobodnom tržištu takmiče sa
rafinerijama iz našeg okruženja. Međutim, NIS-ov poslovni partner, ta trgovačka firma iz
Mađarske, je od tadašnje savezne vlade uspela da dobije saglasnost za uvoz mazuta u
svrhu „oplemenjivanja“. Ovaj termin je označavao proces dalje prerade mazuta i
proizvodnju nekih retkih jedinjenja koja se koriste uglavnom u hemijskoj industriji. To
znači da je bilo koja firma registrovana za uvoz i izvoz naftnih derivata mogla dobiti
saglasnost na uvoz vrlo malih količina mazuta jedino da bi od njega napravila neke
specijalne, namenske proizvode za domaću industriju. Svaki drugi uvoz mazuta bio je
zabranjen da se ne bi pravila konkurencija kojoj NIS u tom trenutku nije mogao da parira.
Ali ne lezi vraže, neko iz vlasti je dozvolio da se celokupna količina onog istog mazuta
koji su trgovci kupili od NIS-a i samo na papiru izvezli iz Srbije, ponovo uveze u Srbiju.
Očigledno, ovo je već bila ozbiljna zloupotreba položaja nekog iz savezne vlade, pošto
nikakvo „oplemenjivanje“ tog mazuta nikad nije ni planirano, a kamoli da je urađeno.
Ovaj marifetluk sa fiktivnim izvozom i uvozom napravljen je samo zbog toga da trgovac
dobije mazut po 30% manjoj ceni. NIS ga, naime, nije smeo prodati u Srbiji tako jeftino
jer je njegovo poslovodstvo utvrdilo mnogo veću cenu za domaće toplane – cenu koju
mnoge od njih nisu mogle da plate. Da su nekom trgovcu u Srbiji prodali mazut po 30%
manjoj ceni, verovatno bi se našao neko da ih priupita zašto po toj istoj ceni mazut nisu
prodali gradskim toplanama. Ovako su ga izvezli da se Vlasi ne dosete, a za njegov uvoz
nisu bili nadležni i, kao Pontije Pilat, mogli su da operu ruke. Neko mnogo neiskusan bi
mogao bi pomisliti da je krivica samo na poslovodstvu NIS-a, jer nadležni funkcioneri
savezne vlade, njihovi saradnici i savetnici nisu mogli znati šta trgovac smera. Ispravan
odgovor na tu naivnost francuske sobarice jeste da su morali znati. Takve dozvole se ne
izdaju na osnovu nečije reči, nego na osnovu čvrstih dokaza, na primer ugovora o
oplemenjivanju mazuta. Ali sve je to bilo samo zagrevanje za onu pravu poslovnu
čaroliju. Kao što rekosmo, drugo državno preduzeće, EPS, ima svoju TE-TO koja se
nalazi preko puta rafinerije. Rad tog proizvodnog objekta je toliko skup da se EPS-u
zaista ne isplati da uključuje tu elektranu, osim kada dođe stani-pani pa se mora. Pa pošto
EPS-u ta elektrana ionako uludo stoji, poslovodstvo je napravilo sjajan poslovni potez i
krajem jeseni 2001. godine iznajmilo je TE-TO Novi Sad sve zajedno sa radnicima koji u
njoj rade drugoj podružnici one iste trgovačke firme koja je otkupila NIS-ov mazut,
izvezla ga, pa uvezla da ga oplemeni. Čovek bi mogao da se zapita zašto je novo
rukovodstvo EPS-a odlučilo da da u zakup svoj objekat upravo onda kad su i vrapci sa
grana znali da dolazi zima i da će u Srbiji biti potreban svaki bogovetni kWh koji EPS
bude mogao da proizvede. Odgovor bi mogao biti da je poslovodstvo EPS-a dubioznim
razmatranjem došlo do zaključka da će više zaraditi davanjem u zakup svog postrojenja i
izbegavanjem troškova mazuta, nego što će potrošiti na uvoz električne energije koju bi
to postrojenje proizvelo. Dobro, pa po kojoj je ceni EPS-ovo novo, tržišno orijentisano
rukovodstvo dalo u zakup svoj objekat i radnike u njemu? NULA DINARA!!! Ali ako
mislite da je to najbezočnija pljačka javnog preduzeća koja se može zamisliti, grdno se
varate! Tek smo na polovini priče. Evo šta se dalje dešavalo: mazut je iz rafinerije
 57

transportovan preko puta u EPS-ovu TE-TO, EPS-ovi radnici su uključili elektranu i

počeli da proizvode električnu energiju kao što rade uvek kad dobiju nalog da je pokrenu.
Trgovac električnom energijom, sada u funkciji zakupca elektrane, je svoju električnu
energiju izvozio svojoj sestrinskoj firmi u Mađarsku. Samo na papiru, naravno. Pošto je u
Srbiji vladala katastrofalna energetska situacija i bila je potrebna električna energija kao
hleb nasušni, onda je poslovodstvo EPS-a interventno uvozilo električnu energiju od
onoga ko je ima i to ne pitajući za cenu. To je značilo uvoz po ceni od oko 30% većoj od
onih na međunarodnom tržištu. Dakle, državna je rafinerija, državni je mazut, državna je
TE-TO, električnu energiju proizvode radnici zaposleni u državnoj firmi koji od državne
firme primaju plate, proizvedena električna energija se troši u Srbiji, a EPS za to debelo
plaća nekoj privatnoj firmi. I kao šlag na torti došao je kraj februara 2002. godine kada je
naglo otoplilo. EPS je mogao da odahne, konačno je bilo dovoljno električne energije iz
sopstvenih izvora i više nije moralo da se uvozi. Međutim, trgovac još uvek nije bio
potrošio sav mazut koji je povoljno nabavio od NIS-a i još uvek je raspolagao objektom
TE-TO koji je još povoljnije zakupio od EPS-a. Zato je novo poslovodstvo EPS-a
naredilo da se sa mreže isključi, potpuno ispravna, termoelektrana „Morava“ i da se
nastavi sa uvozom neuporedivo skuplje električne energije.

Ova poslovna mahinacija, koja je državu koštala između 10 i 12 miliona dolara, nije bila
jedina u to doba. Na primer, razigrani biznismeni u EPS-u su prodavali električnu
energiju negde u julu kad je ona najjeftinija, ali ne za jul ili avgust nego unapred za
predstojeću zimsku sezonu. Kad bi se zimska sezona primakla i nestašice bile na vidiku,
kupovali su tu istu električnu energiju koju su prethodno prodali, samo sada po znatno
većoj ceni. To su bahato, arogantno i bestidno zvali „izvoz u mestu“. Ta poslovna
kombinacija značila je da EPS radi kao i obično, ali za jedan deo električne energije
proizvedene zimi plaća razliku u ceni nekom trgovcu kome se na račun slivaju pare, a on
ni luk jeo ni luk mirisao.

Ove mahinacije su otkrivene posle otprilike godinu i po dana, u vreme kada sam već
radio kao zamenik ministra u Ministarstvu rudarstva i energetike. Tada su isti tržišni
igrači pokušali da se vrate na naturalnu razmenu i da na tome naprave profit. Smislili su
da preuzmu električnu energiju od trgovca tokom leta kad je, kao što rekosmo ona bila
najjeftinija, a da tokom zime tom trgovcu vrate 14% više energije. Umesto da bude
suprotno! Ali da bi se zaštitili tražili su saglasnost od Ministarstva na tu transakciju.
Nisam se nikad bavio trgovinom električne energije, ali za ovu mahinaciju nije trebalo
biti previše pametan. Nisu dobili saglasnost, naravno. Umesto toga, tražio sam od Vlade
Republike Srbije da smeni generalnog direktora EPS-a zbog niza, eufemistički rečeno,
grubih poslovnih promašaja. Krhka vladajuća koalicija nije bila spremna da udovolji
ovom mom zahtevu. Umesto toga, ponudili su mi mesto ministra rudarstva i energetike u
novoj Vladi i člana glavnog odbora Demokratske stranke.

I šta sam drugo mogao nego da opet dam ostavku. Ovog puta čak i ne pitajući ženu hoće
li me opet izdržavati. Znao sam da hoće.
 58

2.21. Izgubljene godine

Šta se promenilo u energetici Srbije u prve dve decenije 21. veka?

Neki neumereni optimista, na primer neki političar na vlasti koji u predizbornoj kampanji
hvali svoja i prisvaja tuđa prethodna dostignuća, odgovorio bi na gornje pitanje otprilike
ovako.

Restrikcija u isporuci električne energije odavno više nema, jednom obuzdana potrošnja
električne energije za grejanje nije se opet povampirila, veći deo proizvodnih kapaciteta
je revitalizovan pa se stopa prinudnih ispada termo agregata, što je parametar koji
pokazuje koliko su postojeći kapaciteti neraspoloživi zbog raznih kvarova, više nego
prepolovila u odnosu na stanje s početka veka. Cena električne energije za domaćinstva i
male potrošače je najniža u Evropi (gore pomenuti političar zna da ove njegove reči
deluju na životnim nedaćama ophrvane potrošače-glasače kao morfijumski flaster na
izmučenog bolesnika, pa se ne libi da kratkoročno dejstvujuću anti-bol terapiju na sva
usta hvali kao čudesni lek za ozdravljenje, bez obzira što nije glup i zna da dugoročno
posmatrano to nije spas nego opasno samozavaravanje), ali je daleko od nivoa na kome
je bila pre 20 godina (što je tačno i ispravno, ali političar ne želi da kaže da je prosečna
cena električne energije za domaćinstva 6-7 puta veća nego što je tada bila da se neki
potencijalni glasač ne bi strunio od te informacije) pa EPS više nije na granici propasti,
nego posluje stabilno i ostvaruje profit (što je takođe tačno, ali naš političar mudro ne
pominje činjenicu da profit postoji zato što su proizvodni kapaciteti EPS-a odavno
amortizovani i pogotovo zato što se ne izdvaja dovoljno za razvoj, odnosno za izgradnju
zamenskih i novih objekata).

Izvršena su brojna ojačanja prenosnog sistema, kao i njegovo dodatno povezivanje sa

prenosnim sistemima susednih država. EPS je, sa kineskim partnerima, počeo izgradnju
trećeg bloka bruto instalisane snage 350 MW u termoelektrani Kostolac B. Kad se 2023.
godine pusti u pogon, biće to prvi izgrađeni proizvodni objekat EPS-a nakon pune 32
godine.

Snabdevanje naftnim derivatima je sasvim uredno, redovi na benzinskim pumpama su

prošlost, a šverc iz doba sankcija je iskorenjen. Rafinerije su tehnološki osavremenjene,
država više ne mora da ih štiti od konkurencije, cena prerade nafte je smanjena a na račun
tog smanjenja povećana je akciza. Time je obezbeđeno više novca u državnom budžetu
bez povećanja krajnje cene goriva za potrošače.

Domaća proizvodnja prirodnog gasa je upetostručena, izgrađeno je skladište Banatski

dvor, a zahvaljujući novom gasovodu „Turski tok“ postali smo tranzitna zemlja za
prirodni gas i obezbedili da snabdevanje plavim energentom bude sigurnije nego ikad
(ovde naš promućurni političar mudro prećutkuje da nam se u vezi ovog gasovoda
osmehnula sreća i da ne postoje praktično nikakve naše zasluge za njegovu izgradnju, a
da ono što je bilo do nas, a to je izgradnja gasovoda Niš-Dimitrovgrad, još uvek nismo
uradili).
 59

Gradske toplane rade mnogo bolje nego pre dve decenije, mnoge od njih su
rekonstruisane, neke od onih koje su ranije koristile ugalj prešle su na korišćenje biomase
ili prirodnog gasa, a nekoliko desetina hiljada novih potrošača priključeno je na ove
sisteme daljinskog grejanja.

Sistemski aspekti su jednako dobri: usvojeni su novi zakoni o energetici, o obnovljivim

izvorima energije i o energetskoj efikasnosti, a Agencija za energetiku odavno
funkcioniše kao potpuno nezavisno i stručno regulatorno telo (reč ’nezavisno’ naš
političar naglasi, zastane u svom govoru i toplo se osmehne auditorijumu, a u sebi
razdragano poskakuje i crkava od smeha). Iz EPS-a su prvo izdvojeni rudnici sa
podzemnom eksploatacijom, zatim niz preduzeća za obavljanje sporednih delatnosti, a
potom je izvršena i reorganizacija ove vertikalno integrisane kompanije u skladu sa
direktivama EU, odnosno proizvodnja, prenos i distribucija su razdvojeni u nezavisna
preduzeća (naš poletni političar je relativno mlad, nije mu zameriti što ne zna da je to o
čemu priča uroboros48, odnosno da smo se 2021. praktično vratili na organizaciju
elektroprivrednih preduzeća iz 1985. godine!), a osnovano je i funkcioniše tržište
električne energije (preko ovog dela naš političar brzo pređe da ga neko ne bi podsetio
na neprijatnu činjenicu da su cene na slobodnom tržištu u Srbiji značajno veće od onih
regulisanih). Uvedene su i podsticajne mere za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Ukinut je stari Zakon o NIS-u, pa je izvršeno razdvajanje ovog ogromnog preduzeća na

tri nova: Transnafta, Srbijagas i NIS. Ovaj novi NIS koji uključuje proizvodnju nafte i
gasa, kao i obe rafinerije uspešno je privatizovan (političar koji drži govor je na vlasti pa
ovu privatizaciju ističe kao dobru stvar za državu i potpuno je u pravu, za razliku od
opozicionih političara, pre svega onih iz Vojvodine, koji bi mu zbog toga najradije oči
iskopali, a verovatno i meni zajedno s njim zbog ove ocene!), o čemu svedoči višestruko
povećanje proizvodnje nafte i gasa iz domaćih izvora i činjenica da se od manjinskog
dela vlasništva sada u državni budžet sliva više novca nego ikad ranije dok je NIS bio
100% državna kompanija. Privatizovane su, modernizovane, a bogami i izgrađene mnoge
nove benzinske pumpe.

U Pančevu je NIS, zajedno sa svojim ruskim partnerima, započeo izgradnju moderne

termoelektrane-toplane. Biće to prva visoko-efikasna elektrana sa gasno-parnim ciklusom
u Srbiji.

Ulaganjem privatnog kapitala, izgrađeno je nekoliko vetroelektrana, stotinak malih

hidroelektrana, desetak malih biogasnih postrojenja, jedna mala elektrana na biomasu i
nekoliko stotina mikro elektrana koje koriste solarnu energiju.

Otprilike tako se, u jednom političkom govoru, proteklih dvadeset godina bitisanja
energetskog sektora Srbije neupućenom slušaocu mogu prikazati kao lepo, umiveno, pa
čak i uspešno vreme.

48
Zmija koja jede svoj rep, predstavljena u obliku kruga, simboliše večnost, cikličnost života, njegove
suprotnosti i nerazmrsivost haosa.
 60

Istina je, međutim, kao vazda gorka. A istina je da su TE Nikola Tesla A i TE Morava
starije od 50 godina i da su najmlađi agregati u TE Kolubara i TE Kostolac A u pogonu
preko četrdeset godina. U ovim prastarim, tehnološki odavno prevaziđenim elektranama,
koje, za današnje pojmove, imaju izuzetno mali stepen korisnog dejstva instalisano je oko
55% našeg ukupnog kapaciteta u termoelektranama, tačnije 2227 MW. Ni termo-agregati
koji obezbeđuju preostalih 45% kapaciteta odavno više nisu u cvetu mladosti. Uzdanica
našeg elektroenergetskog sistema, TENT B, u pogonu je već više od 35 godina, a naša
najmlađa elektrana, TE Kostolac B, starija je od 30 godina. U proteklih 20 godina
propuštena je prilika da se najstariji termo agregati sukcesivno povlače iz pogona i
zamenjuju novim, energetski efikasnijim i ekološki prihvatljivijim kapacitetima. Umesto
toga, stari agregati su revitalizovani da bi kako-tako nastavljali proizvodnju, arčeći zbog
svoje neefikasnosti sve skromnije resurse lignita koji su nam preostali. Niko ne bi trebalo
da se iznenadi ako jednog, ne tako dalekog, dana neke teške havarije počnu da se
dešavaju na našim starim termo agregatima izbacujući ih jednog po jednog zauvek iz
pogona. Razmatrala se, istina, jedno vreme ideja o izgradnji trećeg bloka u TENT B, ali
je ona (pogrešno) odbačena zbog nastavka izgradnje TE Kolubara B. Onda je, pod
očiglednim pritiskom međunarodnih finansijskih institucija i zapadnih zemalja, naše
Ministarstvo rudarstva i energetike (pogrešno) odustalo i od te ideje. Kolubara B je naime
termoelektrana, a izgradnja takvih objekata više nije u duhu proklamovane težnje ka
smanjenju emisije CO2, bez obzira što bi nova termoelektrana imala značajno manju
emisiju od starih koje bi zamenila. Ima, međutim, u toj odluci i onog što niko ne pominje
- geopolitike. TE Kolubara B je trebalo da bude još jedna kineska investicija u Srbiji, pa
se upregla sila božija pravovernih liberalno-demokratskih političara, civilnih aktivista
svih fela, ekologa i ostalih klimatski svesnih pojedinaca, među kojima je nažalost bio i
poneki energetičar, da javnosti Srbije objasni kako će nam solarne i vetro-elektrane
kompenzovati termoelektrane. Ne znaju još kako, ali valjda misle da tvrda vera i planine
pomera!

Politički motivisano kadriranje u državnim preduzećima koja se bave energetikom odvija

se u obimu većem nego ikad. Čini se da je svaka nova vlast u proteklih 20 godina
dodatno pogoršavala situaciju. Biti od poverenja trenutnoj vlasti je najvažniji kvalitet za
svaku iole uticajniju poziciju u državnom preduzeću, a stručno znanje, integritet i
profesionalizam skoro da se više i ne pominju. To izaziva brojne negativne posledice od
odlaska mlađih kadrova do donošenje pogrešnih i/ili nepravovremenih odluka.

Primera je sijaset, a najdrastičniji od njih je ispad svih šest agregata u TENT A u

decembru 2021. godine. Sve se dogodilo kad je, kao u pesmi, pao prvi sneg, odnosno na
samom početku zimske sezone kada o nekoj ozbiljnoj hladnoći nije bilo ni govora i kada
je potrošnja bila daleko od maksimalne. Uprkos tome EPS je danima morao da uvozi
električnu energiju sa konstantnom snagom od oko 1500 MW. Da zlo bude veće, bilo je
to usred energetske tržišne groznice koja je tresla celu Evropu, pa i ovaj naš zabačeni
kutak sveta. Zbog toga je EPS za uvoz električne energije morao da plati bar petostruki
iznos u odnosu na onaj koji bi platio samo godinu dana ranije. Ovaj događaj nije bio
posledica neke havarije na opremi niti bilo kakve više sile nego samo kulminacija
višegodišnjeg, pa i višedecenijskog, neprofesionalnog rada. Mnogi znaci, na primer
neblagovremeno otvaranje novih rudarskih polja u Kolubarskom basenu, obrušavanje
 61

jalovine na postojećim kopovima, sve lošiji kvalitet iskopanog uglja, sve veća potrošnja
mazuta, transport uglja baržama iz Kostolačkog basena do termoelektrana u Obrenovcu,
rad termoagregata sa smanjenom snagom, ukazivali su na preteću katastrofu. Nadati se da
je ona, ipak, donela i nešto dobro, odnosno da će nadležnima, konačno, sinuti u glavi da
nam je u energetici dogorelo do nokata i da u kadrovskoj politici iliti upravljanju
ljudskim resursima ovog sektora mnogo toga mora hitno i radikalno da se menja.

Primer neblagovremenog i pogrešnog odlučivanja je i početak realizacije projekta

izgradnje toplovoda od TENT A do Novog Beograda. Posle više od 25 godina od
inicijalnog razmatranja ove ideje i njenog odbacivanja, neko se ponovo dosetio da bi
Novi Beograd mogao da se greje iz obrenovačke termoelektrane na ugalj umesto iz
postojeće toplane na prirodni gas. Prosto je neverovatno da je ovaj projekat prošao skoro
bez ikakvog odijuma u stručnoj javnosti. Sve se svelo na površne novinarske priče o
visoko efikasnoj kogeneraciji, odnosno istovremenoj proizvodnji toplotne i električne
energije. Činjenica je, naravno, da je energetska efikasnost jedne termoelektrane-toplane
veća nego efikasnost dva komparativna energetska objekta od kojih je jedan
termoelektrana a drugi toplana. Ali to, nažalost, ne znači da je izgradnja kogenerativnih
postrojenja uvek ekonomski opravdana. Uprošćeno govoreći, tri osnovna elementa
opreme u termoelektrani su kotao, turbina i generator, dok u toplani postoji samo kotao u
kome ugalj (ili neko drugo gorivo) sagoreva i proizvodi toplotnu energiju. U slučaju
toplane kotao je sasvim dovoljan jer njen finalni proizvod i jeste toplotna energija, dok je
u slučaju termoelektrane potrebna turbina da tu toplotnu energiju pretvori u mehaničku, a
zatim i generator da tu mehaničku energiju pretvori u električnu. Zbog toga su
investicioni troškovi u izgradnju termoelektrane višestruko veći nego u izgradnju toplane,
a još su veći u slučaju izgradnje termoelektrane-toplane. Tehno-ekonomske analize
pokazuju da izgradnja termoelektrane-toplane može biti ekonomski opravdana jedino u
slučaju kada postoji toplotni konzum, odnosno potrošnja toplotne energije, tokom cele
godine. U takvim slučajevima, pažljivo dimenzionisana termoelektrana-toplana može biti
i ekonomski opravdana. Takvi primeri se mogu sresti u industrijskim postrojenjima, ali
daljinsko grejanje definitivno nije takav primer. Grejna sezona u Srbiji traje pola godine,
pri čemu je prosečna potrebna snaga grejanja (koja odgovara spoljašnjoj temperaturi od
oko 5⁰ C) mnogo manja od maksimalne (koja odgovara spoljašnjoj temperaturi od oko
minus 12⁰ C). To znači da je ekvivalentno vreme korišćenja instalisane snage u sistemima
daljinskog grejanja, veoma malo. Upravo zbog toga je, za uslove grejanja u Srbiji, po
pravilu ekonomski mnogo bolje napraviti običnu toplanu nego termoelektranu-toplanu.
Dodatno ulaganje u kogeneraciju jednostavno ne može da se opravda, pa se u gradskim
toplanama uglavnom ne proizvodi električna energija. U Srbiji je krajem druge decenije
21. veka bio u toku projekat izgradnje 15 toplana na biomasu koji finansira Nemačka
razvojna banka, KfW. Inicijalno, bilo je zamišljeno da se izgradi 15 visoko efikasnih
termoelektrana-toplana, ali se pokazalo da to ne može ekonomski da se opravda niti u
jednom jedinom slučaju. Drugim rečima, čak i da danas razmatramo ekonomski
optimalan način grejanja Novog Beograda i da želimo da izgradimo novi, optimalno
dimenzionisan objekat, vrlo je verovatno da ne bismo gradili termoelektranu-toplanu
nego običnu toplanu. Tim pre deluje neshvatljivo ideja da jednu postojeću
termoelektranu, dakle skup i dragocen objekat koji je već izgrađen, počnemo da
koristimo kao toplanu koja je mnogo jednostavniji i jeftiniji objekat. Naime, izgradnja
 62

toplovoda od TENT A do Novog Beograda znači da ćemo jedan deo toplotne energije
koju kotao proizvede odvajati i toplovodom slati na Novi Beograd umesto da je
iskoristimo za proizvodnju električne energije. Zalud nam očevi izgradiše i ostaviše
turbinu i generator, mi smo sad odlučili da ih jednim delom ne koristimo. Zbog toga
ćemo sami sebi smanjiti kapacitet za proizvodnju električne energije i to zimi kada nam
je ona najpotrebnija. Ako neko u svemu tome pronađe validno društveno-ekonomsko
opravdanje – treba da bude naš kandidat za Nobelovu nagradu za ekonomiju! Bojim se da
svaki strani ekonomski pismen energetičar-posmatrač može samo da se krsti gledajući šta
sami sebi radimo. I to levom rukom! Šalu na stranu, devedesetih godina prošlog veka,
zemlja pod sankcijama je u teškoj nestašici uvoznih energenata imala debeo razlog da
razmatra ovo tehničko rešenje, ali mi ga danas nemamo. Neki ljudi tvrde da ovim
projektom vraćamo dug Kinezima za raznoraznu pomoć i investicije u našoj zemlji. Ja
stvarno nemam apsolutno ništa protiv kineskih, kao ni protiv američkih, nemačkih,
francuskih ili ruskih investicija u Srbiji. Naprotiv! I razumem da svi strani investitori
imaju svoje legitimne interese, ta da se u pregovorima mora naći obostrano prihvatljivo
rešenje, inače ništa od posla. Ali ne mogu da razumem da se kineskom investitoru vraća
bilo kakav dug jednim lošim projektom. Neuporedivo bolje za nas bi bilo da naša država
nije obustavila izgradnju termoelektrane Kolubara B i da je kroz ovaj energetski objekat
otplatila taj eventualni dug kineskim partnerima. Drugi, opet, nagađaju da se radi o
nečijoj želji da se prostor na kome se sada nalazi toplana na Novom Beogradu pretvori u
građevinsko zemljište i oslobodi za izgradnju elitnih kvartova grada. Zaista nisam protiv
izgradnje novih stambenih naselja, bila ona namenjena eliti ili nama običnim smrtnicima,
ali ni taj razlog ne može da opravda realizaciju jednog energetski pogrešnog projekta.
Bilo da razlog za izgradnju ovog toplovoda leži u nastavku privredne saradnje sa jednom
velikom i uticajnom zemljom, u urbanističkim planovima za dalji razvoj poslovno-
stambenog sektora grada ili u nečem sasvim trećem, siguran sam da je bilo moguće
pronaći bolje načine za grejanje Novog Beograda od izgradnje toplovoda do
termoelektrane koja je na isteku svog životnog veka i o čijem izlasku iz pogona i zameni
sada treba da razmišljamo49.

Jedna vlast u Srbiji je osnovala Agenciju za energetsku efikasnost kao specijalnu

organizaciju Vlade i Fond za zaštitu životne sredine kao pravno lice sa svojim prihodima,
a druga je obe ove organizacije ukinula.

EPS, EMS i mnoge naše institucije protivili su se omogućavanju privatnih investicija u

energetskom sektoru, a zatim i uvođenju podsticajnih mera za korišćenje obnovljivih
izvora energije koliko god su mogli. To je značajno usporilo izgradnju novih energetskih
objekata. Kad su, zahvaljujući zaista blagotvornim pritiscima iz EU, konačno uvedeni ti
podsticaji, naše su institucije prećutno podržavale samo korišćenje hidro resursa i pomalo
biogasa, dok su maksimalno otežavale korišćenje energije vetra i sunca. Međutim, kad se
političko-ekološka moda u EU promenila, a naši nadri ekolozi počeli da dižu graju,
čelnici našeg energetskog sektora iznenada su okrenuli ćurak i protivzakonito prestali da

49
Kad sam pisao gornje redove, rusko-ukrajinski rat nije bio u vidokrugu običnih smrtnika. Međutim, ovaj
događaj od globalnog svetskog značaja može imati teške posledice i na naše snabdevanje prirodnim gasom
i naftom, pa bi projekat izgradnje ovog toplovoda, uz izgradnju adekvatnog novog termo agregata opisanog
u poslednjem poglavlju, mogao ipak postati najrazumnije i najsigurnije rešenje za grejanja Beograda.
 63

izdaju dozvole za izgradnju MHE. Onda je sistem podsticaja promenjen, ovog puta zbog
potpuno neopravdanog pritiska iz EU, pa je zamrla izgradnje svih vrsta objekata.

Nakon gore pomenutog ispada svih šest agregata u TENT A decembra 2021. godine,
rukovodstvo EPS-a, podržano rukovodstvima naše Elektromreže i Agencije za
energetiku, pokušalo je da svali nesrazmernu krivicu za neophodnost uvoza preskupe
balansne energije na nepredvidivost rada ono malo vetroelektrana koje postoje u našem
elektroenergetskom sistemu. Kao i petnaestak godina ranije, postojeći establišment u
javnim preduzećima i državnim institucijama energetskog sektora Srbije daje sve od sebe
kako bi se što više otežalo, ako ne i sprečilo priključivanje elektrana koje koriste
obnovljive izvore energije, pre svega vetroelektrana. Izgleda da im ni na kraj pameti nije
pomisao da su za nastale štete krivi pre svega oni sami, a ne vetar koji nije duvao baš
onda kada bi nam dobro došao. Sa druge strane se nalazi mala ali vrlo agresivna grupa
samozvanih ekologa i političara koja bi da se uspentra na vlast na talasu kvazi-brige o
životnoj sredini i klimatskim promenama. Od sredine druge do prvih godina treće dekade
XXI veka, oni su svoju borbu za zaštitu reka Stare planine prvo pretvorili u zahtev da se
zabrani izgradnja malih hidroelektrana na celoj teritoriji Srbije, a potom su prešli na još
opasnije besmislice sve češće insistirajući da se hitno zatvore svi rudnici, prestane sa
eksploatacijom lignita i u staro gvožđe pošalju sve naše termoelektrane. Uprkos tome,
vrečali su na sav glas kada TENT A nije radio i lili krokodilske suze zbog uvoza
preskupe električne energije. Istovremeno, nastavili su da pričaju prave bajke o niskim
cenama električne energije proizvedene iz energije sunca i vetra, ne sećajući se da se
zapitaju zašto je onda energija u EU tako skupa i zašto je EPS morao tako skupo da plaća
uvoz.

Jedni su, dakle, protiv jednih, a drugi protiv drugih elektrana. Reklo bi se da pluralizam
mišljenja naprosto cveta. Ishod je, međutim, najgori moguć: malo koja elektrana se gradi
u zemlji Srbiji.

2.22. Liberalna demokratija vs prosvećeni apsolutizam

Zašto se danas u Srbiji tako mnogo priča, a tako malo gradi? Očekivao bi čovek da smo,
kao društvo u 21. veku, ipak, makar malo prosvećeniji, bogatiji i tehnički opremljeniji, a
time i sposobniji da nešto napravimo, nego što smo bili, na primer, pre sto godina. I
jesmo, ali, uprkos tome, opšti napredak društva je tugaljivo spor. Mislim da se jedan od
razloga zašto je to tako nalazi u društvenom uređenju.

Liberalno-demokratski parlamentarizam se obično navodi kao prvi i potpuno

nediskutabilni element u Svetom trojstvu zapadne ideje. Stav da je demokratski izabrana
vlast ne samo legitimna nego i jedino prihvatljiva smatra se danas za tautologiju širom
sveta i to ne samo u Zapadnoj civilizaciji. Javlja mi se bogohulna misao da je liberalna
demokratija pandan Ocu iz koga proističe božanska priroda Sina iliti ljudskih prava i
Svetog duha odnosno slobodnog tržišta. Da ne ispadne da želim da uvredim bilo kog
hrišćanskog vernika, nije mi to ni na kraj pameti, potpuno je relevantno i poređenje
statusa liberalne demokratije u savremenom svetu sa statusom svete krave u budizmu.
Sva druga društvena uređenja se mogu kritikovati, dozvoljeno je, a često i poželjno,
 64

suprotstavljati im se, ali liberalno demokratski parlamentarizam ne podleže nikakvoj

sumnji niti preispitivanju jer je on „utvrđena istina i faktum među ljudima koji su
civilizovani“! Mnogo mi se dopada ova formulacija mog dobronamernog oponenta i
zaljubljenika u prirodu sa Pala! Mada izrečena u vezi cena električne energije iz različitih
izvora, ova formulacija besprekorno pristaje svakoj liberalno demokratskoj dogmi, od
ekologije i klimatskih promena do društveno-političkog uređenja. Mada se o dogmi ne
raspravlja, u nju se veruje, hajde da, ipak, dozvolimo sebi malo necivilizovanog
jeretičkog razmišljanja. Stavimo liberalno-demokratski parlamentarizam, višestranačko
političko ustrojstvo, poziciju i opoziciju, slobodne i fer izbore, političke kampanje i sve
što uz to ide, pod lupu sumnje i pokušajmo da objektivno sagledamo posledice koje sav
taj galimatijas izaziva diljem sveta.

Da li je, dakle, Fukojama u pravu kada tvrdi da je liberalna demokratija vrhunac ljudske
misli o političkom ustrojstvu države? I ako jeste, da li sve narode na svetu za njihovo
dobro treba privoleti, a u krajnjoj instanci i prisiliti, da stvore višestranački sistem i
periodično organizuju slobodne i fer izbore? Da li možda postoje neki uslovi koje treba
ispuniti da bi u nekom društvu mogao uspešno funkcionisati liberalno-demokratski
parlamentarizam? Drugim rečima, ako je liberalna demokratija ispravno prepoznata kao
najbolji društveno politički sistem za zemlje Zapadne civilizacije, poput Francuske,
Nemačke ili Velike Britanije, da li to znači da je isto ustrojstvo najbolje i za Kinu,
Avganistan, Mongoliju, pustinjske beduine po Africi i (preostala) starosedelačka
amazonska plemena? Koje političko ustrojstvo obezbeđuje najbrži civilizacijski, odnosno
ekonomski, obrazovni, kulturni, humanistički i svaki drugi napredak nerazvijenim i
siromašnim državama, ako to, eventualno, nije liberalno-demokratski parlamentarizam?

Demokratski, slobodni i fer izbori podrazumevaju jednakost ljudskih glasova i izbor

vlasti na osnovu većinskog mišljenja potpuno informisanih birača. Jednaka vrednost
ljudskih glasova u skladu je sa hrišćanskom porukom da smo svi jednako voljena deca
Božija i zaista nosi u sebi klicu plemenitih misli o jednakosti, pravdi i slobodi. Ali uprkos
potpuno nespornoj potrebi da svi ljudi žive kao dostojanstvena bića sa jednakim pravima,
ne može se osporiti da su sposobnosti raznih ljudi veoma različite, njihovo obrazovanje
takođe, kao i njihovi intelektualni kapaciteti i moralni principi. Ipak, na sudbinu cele
zajednice, bar u trenutku izbora, svi imaju jednak uticaj. Lopovi i policajci koji ih jure,
narkomani i lekari koji ih leče, univerzitetski profesori i nepismeni fizički radnici,
dekadentni bogataši u potrazi za nekim novim provodom i teška sirotinja ophrvana
brigama o preživljavanju, časne sestre i masovne ubice – svi imaju jednako vredan glas.
Sve i da su svi oni zaista korektno i potpuno informisani, što prosto nije moguće, nikako
se ne može dokazati da će rezultanta njihovih pojedinačnih interesa, želja, simpatija,
iluzija i predubeđenja – jednom rečju glasova - garantovati optimalni put ka progresu
posmatrane zajednice. Nikakvog uporišta nema uverenje da će većina uvek odlučiti
onako kako je najkorisnije za zajednicu. Ni teorijskog, ni istorijskog. Samo političari, i to
oni koji pobede na izborima, euforično izjavljuju kako narod najbolje zna i kako narod
niko ne može da prevari. Da budemo načisto, tvrdnja da je kolektivna svest naroda
nepogrešiva i da narodna volja uvek vodi najboljem rešenju nije ništa drugo do čista
glupost u koju, siguran sam, ne veruju ni oni koji je izgovaraju. Da nije tako, Hitler
nikada ne bi postao demokratski izabrani vođa nemačkog naroda.
 65

Ipak, u bogatim državama, u kojima je opšti nivo obrazovanja stanovništva prilično

visok, u kojima nema siromaštva ili je ono marginalna pojava, u kojima se razmišlja o
skraćivanju radnog vremena a socijalna pomoć je dovoljno izdašna da oni koji je primaju
ne budu životno ugroženi i u kojima velika većina ljudi ima dovoljno novca i slobodnog
vremena da se bave onim što im duša želi, možda je zaista moguće obezbediti korektno
informisanje naroda o različitim političkim programima, dovoljan nivo razumevanja tih
programa, kao i dovoljnu zainteresovanost birača za učešće na izborima. Možda ima
osnova da se smatra da će u takvim društvima većinska volja birača biti dovoljno bliska
optimalnom putu daljeg razvoja društva ili da makar neće voditi na neku stranputicu. Na
kraju krajeva, da bi kompetentno glasali birači ne moraju da nauče medicinu, tehniku,
finansije, obrazovni sistem i sve drugo što je jednom društvu potrebno za uspešno
bitisanje – dovoljno je da mogu da prepoznaju koja od stranaka koje trče izbornu trku ima
najbolji tim. U takvom društvu blagostanja, moglo bi se smatrati da su sve Maslovljeve
potrebe nedostatka već zadovoljene, odnosno da ljudi nisu fiziološki ugroženi, da su
sigurni i bezbedni, da osećaju pripadnost, ljubav i poštovanje prema zajednici, kao i
sopstveno dostojanstvo, samouverenost i samopoštovanje. Za razliku od ove četiri vrste
ljudskih potreba koje se mogu zadovoljiti, potrebe čovekovog samo-ostvarivanja se
stalno razvijaju. Preostalo bi, dakle, da ljudi u takvom društvu neprestano pronalaze nove
i nove načine sopstvenog samo-ostvarivanja, da otklanjaju preostale predrasude,
suočavaju se sa novim društvenim izazovima i rešavaju ih, kulturno se uzdižu, prihvataju
nova naučna saznanja i doprinose daljem sopstvenom razvoju kao i napretku svoje
porodice, šire društvene zajednice u kojoj žive, pa i celog čovečanstva… Moguće je da su
zemlje Zapadne civilizacije, makar one najrazvijenije, upravo na tom nivou društvenog
razvoja i da s pravom tretiraju liberalno-demokratski parlamentarizam kao još jedan od
načina za zadovoljavanje stalno rastućih potreba za samo-ostvarivanjem svojih
pripadnika.

Nego, zapitajmo se kakve efekte imaju slobodni i fer izbori, taj praznik demokratije i
kamen temeljac parlamentarizma, na siromašno društvo sa niskim nivoom obrazovanja, u
kome većina ljudi jedva sastavlja kraj s krajem i u kome se za par desetina ili, u najboljim
slučajevima par stotina, dolara mesečno radi od jutra do sutra da bi se kako-tako
preživelo. Pišem ovde „slobodni i fer“, mada sam potpuno siguran da u siromašnom
društvu ne postoji ni promil šanse da se takvi izbori organizuju. Ali sve i da se u tome
nekim čudom uspe, nameću se sledeća dva pitanja: prvo, kakvu satisfakciju zbog toga
dobija običan čovek i drugo, čemu će voditi rezultati takvih izbora u budućnosti.
Odgovor na prvo pitanje je očigledan i glasi: nikakvu. Nuditi učešće na izborima ljudima
iz kaste nedodirljivih i tvrditi da se tako ispunjavaju njihova ljudska prava je cinizam
kojim se svesno i namerno vrši izvrtanje hijerarhije ljudskih potreba naglavce. Prvo se
moraju zadovoljiti sve ili bar većina potreba sa nižeg hijerarhijskog nivoa da bi se mogle
pojaviti potrebe sa višeg nivoa. To je bazično pravilo Maslovljeve piramidalne strukture
ljudskih potreba. Drugim rečima, čovek prvo mora da jede i pije, potom da ima neko
skloništa od zime i žege, zatim da sa nekim ostvari seksualnu intimu, da stekne porodicu i
prijatelje, konačno treba da postane poštovan član društva u kome živi, pa tek onda može
da počne da razmišlja o sopstvenom samo-ostvarivanju kroz učešće u raznim društvenim
aktivnostima, pa i na izborima. Ali ne samo da opštenarodni izbori ne daju apsolutno
 66

nikakav doprinos pravima gladnih i obespravljenih ljudi u siromašnim državama,

usuđujem se da tvrdim da nametanje višepartijskog sistema, sprovođenje političkih
kampanja i organizovanje izbora u ovim nesretnim društvima predstavlja čistu farsu
kojom se podstiču komšijske podele, međunacionalni sukobi, korupcija i grabež svake
vrste, a sve to u cilju održavanja globalnog jaza između bogatih i siromašnih. To je
ujedno i odgovor na drugo gore postavljeno pitanje. Ko god misli da sam sad potpuno
zastranio i priklonio se nekim teorijama zavere, neka obavezno pročita roman Beli tigar
indijskog pisca Aravinda Adiga. Ne bi škodilo da ga pročitaju i svi drugi, pošto ta
izvanredna knjiga vrlo pronicljivo i dirljivo svedoči o efektima primene liberalno-
demokratskih principa na siromašno indijsko društvo.

U siromašnom i neobrazovanom svetu demokratija se najčešće svodi na svađu do

iscrpljivanja u kojoj su na dobiti samo strani interesi i od naroda potpuno otuđeni domaći
centri moći. To je sistem u kome se uz relativno mala ulaganja zainteresovanih moćnika
izaziva potpuni društveni kolaps, a od razvoja društva nema ni govora. To je sistem zbog
koga se zakrve simpatizeri raznih stranaka, žitelji istog sela, pa i članovi iste porodice. To
je sistem u kome je vlast korumpirana i beskrupulozno se bogati na grbači naroda, a
opozicija je još gora jer se trudi da situaciju u društvu još više pogorša kako bi za to
optužila vlast i na talasu narodnog nezadovoljstva zasela na njeno mesto. Zato opozicija
svim silama sprečava realizaciju svakog projekta na koji se vlast namerači, bio on
društveno koristan ili ne. Sve to generiše nezadovoljstvo, pogotovo kod mladih, budi
međusobno nepoverenje, uništava moralne norme i umesto ka progresu vodi ka haosu,
anarhiji i iseljavanju mladih i obrazovanih ljudi koji bi društvo možda mogli povesti
napred. Besplodne javne rasprave, medijska indoktrinacija i aktivizam nevladinih
organizacija (finansiranih od strane vlada stranih država!) su takođe sredstva da se oteža,
uspori i spreči donošenje razvojnih odluka i napredak siromašnih zemalja koje silom
prilika imitiraju liberalno-demokratsko ustrojstvo bogatih.

Za izvlačenje iz bede, siromašnom društvu je neophodno da se osloni na svoje

najobrazovanije pripadnike u pogledu pravaca razvoja u raznim sektorima, kao i
energičnost u donošenju i sprovođenju odluka. Liberalno-demokratski parlamentarizam,
makar u siromašnom društvu, ne obezbeđuje ni jedno ni drugo. Većina drugih društvenih
uređenja bolje ispunjava potrebne preduslove za najbrži mogući napredak nerazvijenog
društva. Najbolje bi ih, bar po mom mišljenju, ispunjavao sistem koji se u komunističkoj
ideologiji pogrdno nazivao „tehnokratija“, a ja mislim da mu je pravi naziv „prosvećeni
apsolutizam“. Za proveru tačnosti ove tvrdnje može se, primera radi, uporediti ostvareni
razvoj Srbije u prve dve decenije nakon Drugog svetskog rata i u prve dve decenije 21.
veka. Napredak u energetici, obrazovanju i opštem standardu života, ostvaren u doba
komunističke diktature, koja je evidentno znatno lošiji oblik vladavine od prosvećenog
apsolutizma, daleko nadilazi sve što je ostvareno u doba demokratskog društvenog
ustrojstva. Negativna selekcija i partijsko kadrovanje doživelo je procvat tek u Srbiji 21.
veka. Pripadnost stranci vrlo brzo postaje osnovni, ako ne i jedini, kriterijum kadrovske
politike iliti ljudskih resursa u višepartijskom liberalno-demokratskom sistemu, dok
profesionalno obrazovanje i radno iskustvo prestaju da igraju bilo kakvu ulogu u
imenovanjima na javne funkcije. Zato je moguće da se na mestu direktora toplane pojavi
neki bokser, na mestu inženjera za energetsku efikasnost glumac, a na mestu direktora
 67

biblioteke neko ko nikad knjigu u životu nije pročitao. Sve to nije bilo moguće u doba
komunizma. Bar ne u tako malignom obliku i obimu koji se može videti u današnjoj
Srbiji. Osim toga, kad se danas, nekim čudom, iznedri ideja koja može doprineti
ekonomskom i svakom drugom napretku Srbije, o njoj pozicija, opozicija i dokoni
samozvani aktivisti razglabaju i svađaju se do iznemoglosti, odlažući donošenje odluke i
realizaciju u beskonačnost. Ni to nije bilo moguće u komunizmu. Samo zato i dan-danas
imamo dovoljno električne energije za privredu i stanovništvo.

Za ono što ja podrazumevam pod terminom „prosvećeni apsolutizam“ jedan moj blizak
prijatelj preferira izraz „dobronamerna diktatura“. Tvrdi da epitet dobronamerna ističe da
se radi o vlasti koja pokušava da upravlja u korist opšteg dobra, dok u terminu diktatura
on vidi kako mogućnost sprečavanja pljačkaškog čerupanja svakog društvenog resursa od
strane stranke na vlasti, tako i suzbijanja beskrajnog političkog gloženja i guranja društva
u što veću krizu od strane opozicionih pretendenata na vlast. Mada se u potpunosti
slažem sa ovom argumentacijom ja, ipak, izbegavam da koristim taj termin pošto me
sama reč diktatura više asocira na uzurpaciju vlasti i namerno dovođenje nekog dela
stanovništva u neopravdano težak položaj nego na diskrecionu mogućnost donošenja
odluka. S druge strane, prosvećeni apsolutizam je po definiciji dobronameran inače ne bi
bio prosvećen. Takođe, osoba koja u takvom uređenju predvodi državu je, po definiciji,
dobro i svestrano obrazovana, a ne neko ko je kupio svoju diplomu. To daje dobru šansu
da će se taj neko okružiti najboljim i najstručnijim savetnicima ili ministrima koje može
da okupi, jer će biti svestan da sam nikako ne može znati sve. Stručan tim,
dobronamernost i pravo diskrecionog odlučivanja, zajedno daju najbolje šanse da se
siromašno društvo razvija najbržim mogućim tempom.

Osnovna primedba koja se ovom konceptu, i to sasvim opravdano, može dati jeste da ne
postoje garancije dobronamernosti, odnosno da se prosvećeni apsolutizam može lako
pretvoriti u neku nastranu diktaturu u kojoj razvoj društva može pasti u drugi plan, a
mnogi potpuno nevini ljudi mogu stradati. Slažem se potpuno sa ovom primedbom, vlast
menja ljude, tako da je moguće i da nekog ko je na početku bio prosvećen, odnosno
dobronameran i obrazovan, transformiše u gramzivog i nasilnog vladara. Rekao bih da je
to nužan rizik koji bi se morao smanjiti i držati pod kontrolom nekim institucionalnim
rešenjem. I nad popom treba da postoji pop! Znam da uspostavljanje takve kontrolne
institucije uopšte ne bi bilo lako i nisam siguran kakvo bi rešenje bilo najbolje. Međutim,
garancija izbora vlasti koja će raditi za opšte dobro ne postoji ni u liberalno-
demokratskom parlamentarizmu, pa ga ipak apriorno prihvatamo. Najočigledniji, ali
nikako ne i jedini, dokaz tome je gore pomenuti austrougarski kaplar koji je kroz svoju
nastranu arijevsku ideologiju celom svetu, uključujući i sopstveni narod, doneo
nezapamćena stradanja. Druga primedba prosvećenom apsolutizmu bi mogla biti da on ne
pruža jednake šanse svima. Naime, zbog većeg udela diskrecionog odlučivanja, ljudi koji
su po bilo kom osnovu bliski vladaru, bili bi favorizovani. Ne bi se, na primer, direktor
EPS-a birao na javnom konkursu na kome svi imaju jednake šanse. Ova primedba je
teoretski tačna, ali je po mom mišljenju potpuno irelevantna. Bitno je da direktor EPS-a
bude dobar energetičar, ali nije nužno da svaki energetičar ima šansu da postane direktor
EPS-a. Ništa strašno po društvo neće se desiti ako apsolutističko oko vladara namerno ili
slučajno preskoči, na primer, mene pa direktorsko mesto bez konkursa dodeli nekom
 68

mom kolegi od koga sam, po sopstvenom ubeđenju, zaslužniji i bolji. Imamo mi

energetičari šta da radimo i bez direktorskih fotelja u javnim preduzećima. Strašno loše
će, međutim, biti ako se na to mesto, diskrecionom odlukom ili preko konkursa - sasvim
svejedno, dovede neki politički aparatčik koji o energetici ne zna ništa. Osim toga, smeo
bih glavu na panj da stavim da je bar 90% tih konkursa namešteno, makar u siromašnim
zemljama poput Srbije.

Od 1990. do 2022. godine redovno sam glasao na svim izborima koji su se održavali u
Srbiji. Najčešće je moj glas išao nekoj od stranaka koje su u trenutku izbora bile u
opoziciji i uvek sam bivao duboko razočaran kada bi te stranke došle na vlast. U nekim
slučajevima razočaranje je stizalo i znatno ranije. Januara 2022. godine zatekao sam sebe
kako se izjašnjavam na referendumu o ustavnim promenama u vezi jačanja nezavisnosti
pravosuđa. Na biračkom mestu sam video pet-šest ljudi koji su takođe došli da ispune
svoju građansku dužnost. Svi su bili vidno stariji od mene, a više nema baš mnogo takvih.
Jednom čiki koji je zaboravio naočare ljubazni članovi biračkog odbora su pomagali da
nađe liniju na kojoj je trebalo da se potpiše. Tad sam se zapitao kakvog smisla ima moje
glasanje. Kao prvo, ako već treba glasanjem nešto da se odluči – neka o tome odlučuju
mlađi. Neću valjda ja do smrti da im solim pamet o tome ko treba da vlada u društvu u
kome će nastaviti da žive i privređuju oni a ne ja. A kao drugo, znam li ja dovoljno o
principima podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku? Informisao sam se malo
slušajući profesore ustavnog prava, sudije i advokate kako polemišu o temi referenduma
u nekoj TV emisiji. Pročitao sam obaveštenje koje nam je uputila država, a možda i još
poneki novinski članak. I to je sve. Dakle, ja o temi referenduma imam vrlo površna
saznanja, a ipak pretendujem da učestvujem u odlučivanju. Zašto, zaboga!? Mislim da je
poštenije da se ubuduće odreknem tog prava. Uostalom zar se svi mi, u nekim kritičnim
trenucima kao što je, na primer, operacija srca, ne odričemo pretenzija da odlučujemo i o
sebi samima? Sa nadom i poverenjem prepuštamo se tada u ruke onoga ko zna više od
nas. Da se i u opšte društvenim pitanjima svi mi češće ponašamo baš tako, bili bismo
manje skloni da, pod uticajem gebelsovske propagande komesara novog svetskog poretka
i njihovih plaćenih aktivista, izazivamo poremećaje u sopstvenom društvu i nanosimo mu
štetu misleći da se borimo za opšte dobro. Elem, obećao sam sebi da više neću
učestvovati na izborima. Prekršiću ovo obećanje jedino ako se na političkoj sceni Srbije
pojavi stranka koja zagovara prosvećeni apsolutizam. Drugim rečima, glasaću za stranku
koja se obaveže da će na sve javne upravljačke pozicije postavljati profesionalce.
Inženjeri treba da se pitaju u fabrikama, lekari u bolnicama, energetičari u energetici,
profesori u školama, glumci u pozorištu… Može i drugačije, ali ne valja. Svakog čoveka
treba postaviti na mesto na kome će najviše moći da doprinese zajedničkom napretku! To
je prvo. A drugo, da bih ikad više glasao za neku stranku, ista bi morala svečano da se
obaveže da nikad neće kasniti sa donošenjem odluka o izgradnji bilo čega u Srbiji zbog
opozicionog protivljenja, a pogotovo ne zbog dreke koju dižu nekakvi samozvani
aktivisti. Politički lideri koji se dokopaju vlasti moraju biti spremni da preuzmu
odgovornost čak i po cenu da izgube sledeće izbore.
 69

3. KAKO OBEZBEDITI ENERGETSKU SIGURNOST SRBIJE

DO 2050. GODINE, A KAKO NAKON TOGA?

3.1. Šta je u stvari zadatak?

Počevši od danas, kad već nismo mogli ili nismo bili dovoljno pametni da počnemo juče,
sve strateške aktivnosti u energetskom sektoru Republike Srbije treba da budu osmišljene
tako da se obezbedi trajno ispunjavanje sledeća tri cilja:

1. Pouzdano snabdevanje potrošača energijom,

2. Stabilnost cena energije na ekonomski opravdanom nivou,
3. Razuman nivo energetske nezavisnosti zemlje.

Prvi od gore proklamovanih ciljeva je sam po sebi jasan. Narodu i privredi je neophodna
energija u raznim vidovima, a oni koji se energetikom bave treba da obezbede da je uvek
ima dovoljno. Nevolja je u tome što mi kao zemlja imamo malo sopstvenog prirodnog
gasa i nafte, a potrebno nam je mnogo, mnogo više ovih energenata nego što možemo da
proizvedemo. Dakle, uvoz nafte i prirodnog gasa je neminovan, što znači da treba da
očekujemo i pripremimo se za potencijalne probleme u snabdevanju kad god dođe do
nekih geopolitičkih trzavica, a kamoli, ne daj Bože, ratova. To je razlog zašto će cene
energije i energenata kod nas, uprkos svim našim naporima da zver držimo pod
kontrolom, uvek delimično zavisiti i od cena na svetskom tržištu. Međutim, potrebno je
da stvorimo takav energetski sektor koji će biti u stanju da spreči da se svaki veliki porast
cena energije na međunarodnom tržištu direktno preslika na cene energije u Srbiji
izazivajući tako nemerljive štete privredi i velike socijalne potrese u društvu. Nedostatak
sopstvenog prirodnog gasa i nafte je, takođe, razlog zbog koga nam zemlja ne može biti
energetski potpuno nezavisna. Drugim rečima, mi ćemo uvek biti delimično energetski
zavisni. Sa tim se mora živeti i na to se mora računati. Za utehu je činjenica da punu
energetsku nezavisnost ima malo koja zemlja na svetu. U tome smo čak u malo boljoj
poziciji nego mnoštvo razvijenijih zemalja od nas. Naša energetska zavisnost koja je na
nivou od oko 30% značajno je manja nego što je, na primer, prosečna energetska
zavisnost zemalja EU koja iznosi oko 45%.

Nekad davno kad sam ja još bio osnovac, u bivšoj socijalističkoj državi učili su nas da
smo mi jedna energetski bogata zemlja. Ne znam čime je ta glupost mogla biti
motivisana!? Možda nekim uvrnutim shvatanjem patriotskog ponosa ili željom da se
suzbije svaka pomisao da socijalistička država može biti siromašna makar time zatvarali
oči pred istinom. Danas, zbog sasvim drugog tipa ideološke indoktrinacije, ima ljudi koji
su, takođe, skloni da tvrde kako smo mi baš bogata zemlja i mogli bismo bez po muke,
što će reći bez rada, da živimo kao u nekoj zemlji Dembeliji, nego eto ovi naši političari i
njihovi direktori sve opljačkaše. E pa nismo bogati i ne bismo mogli da se masovno
prepustimo uživanju kao cvrčci sve i da su nam političari i direktori najbolji na kugli
zemaljskoj! Naravno, ne tvrdim da su naši politički krugovi i direktorske fotelje u javnim
preduzećima gnezda časti, poštenja i brige za opšte dobro. Nisam sklon da poverujem
 70

svakom slatkorečivom govorniku i vrlo dobro znam da „hulje lepo zbore, al’ nitkovski
rade“50, ali paušalno optuživanje za lopovluk nekih ljudi o kojima ništa pouzdano ne
znamo je nepravedno, ružno i, srećom makar ponekad, netačno. Takva generalizacija vrlo
brzo progresira iz optužbi na račun vlasti i bogatih pojedinaca u društvu, u optužbe na
račun sopstvene države i celog naroda. U takvim stavovima ima mnogo više ličnog
nezadovoljstva, gorčine i zavisti nego objektivnog poimanja sveta oko sebe ili sopstvene
moralne čistote. Ko tako priča, govori o sebi mnogo više nego o onima o kojima misli da
govori. Devedesetih godina prošlog veka postojala je TV emisija „Narod se pita“ u kojoj
je gledaocima bilo postavljano neko društveno aktuelno pitanje, a zainteresovani su se
javljali da odgovore. Jednog dana to pitanje je glasilo: „Šta mislite, da li vaš direktor
krade?“. Gledaoci su listom odgovarali potvrdno, a jedna dama ne samo da je dala
decidirano potvrdan odgovor nego se iskreno iščuđavala tako naivnom pitanju. Na
podpitanje šta bi trebalo uraditi, odnosno šta bi ona uradila da je na direktorovom mestu,
anonimnošću skrivena dama se glasno nasmejala i doslovce rekla: „Ja bih uzimala i
šakom i kapom!“. Bar je bila iskrena…

U svakom slučaju, mi smo energetski umereno siromašna zemlja. Osim već pomenutih
nedovoljnih količina prirodnog gasa i nafte, mi raspolažemo vrlo solidnim zalihama
nisko-kaloričnog lignita, prilično izdašnim hidro potencijalom i respektabilnom
količinom biomase. Postoje i izvesni potencijali za korišćenje energije vetra i sunca koji
se nikako ne smeju zanemariti, mada naše podneblje nije posebno pogodno za korišćenje
bilo kog od ova dva obnovljiva izvora energije. Osim toga, pri korišćenju biomase i
solarne energije treba veoma pažljivo voditi računa o drugoj (ili prvoj, kako više volite!)
primarnoj društvenoj potrebi - proizvodnji hrane. Uz nešto malo resursa u mrkom uglju i
nisko temperaturnim geotermalnim izvorima, postoji i vrlo ograničena mogućnost za
proizvodnju biogasa na velikim farmama i to bi otprilike bilo sve. Koristeći sve te
resurse, ali i uvozni prirodni gas i naftu, potrebno je proizvoditi električnu i toplotnu
energiju, kao i tečna goriva koja se još uvek dominantno koriste u transportu.

Dakle, mi nemamo energetske resurse na čijem izvozu bismo mogli da zasnivamo

punjenje državnog budžeta i razvoj ekonomije. Primarni zadatak našeg energetskog
sektora jeste da trajno, odnosno sada kao i za 20 ili 50 godina, obezbedi pouzdano
snabdevanje stanovništva i privrede Srbije energijom i energentima uz „razuman nivo“
cena i energetske nezavisnosti zemlje. Izvoziti možemo samo onda kad imamo viškove,
na primer električne energije, a i to treba da činimo samo ukoliko su tržišne cene u tom
trenutku takve da nam se to isplati.

Deluje jednostavno, ali daleko je od toga. Toliko daleko da je potrebno upreti sve snage,
angažovati svu pamet i znanje koje postoje u društvu i iskoristiti sve resurse kojim
raspolažemo da bismo uopšte imali šanse da ostvarimo ove ciljeve. I još nešto: to ne
mogu i ne treba da rade političari, kojekakvi aktivisti, nadri-ekolozi, glumci (ma koliko
sjajni i omiljeni bili!), novinari i ini. To treba da rade energetičari. Neko bi ovde, s

50
Stih iz pesme „Patak i žabe“, J.J. Zmaja. „Ako ste dokoni, pročitajte…“ ovu pesmu i kada čujete
portparola bilo koje svetske sile kako lepo govori „o vrlini mira i da niko nikog ne treba da dira“ setite se
kako je u čika Jovinoj pesmi prošao mali žabac koji je poverovao patku-govorniku i neoprezno mu se
približio.
 71

pravom, mogao da zapita zar energetičari ne mogu da pogreše. Mogu i te kako! Moguće
je da energetičari kojima vlast ukaže poverenje ne znaju dovoljno, da previde neki važan
aspekt problema, da imaju pogrešna predubeđenja, da su nesamostalni i da govore samo
ono što političari na vlasti žele da čuju, da su gramzivi, da primaju mito… Svašta je
moguće, kao i u slučaju svih drugih ljudi. Ali kad je reč o strategiji razvoja energetike i
upravljanju energetskim sektorom, samo energetičari imaju šanse da shvate probleme,
matematički ih formulišu i reše. Svi ostali samo slučajno mogu da pogode. A to u životu
ne biva. I hirurg za operacionim stolom može da pogreši, ali svako drugi na njegovom
mestu sigurno vodi u katastrofu.

3.2. Privatni i državni kapital u energetici

U Srbiji, kao i u drugim zemljama koje su pretrpele neuspešan komunistički eksperiment,

odnos prema temi iz gornjeg podnaslova opterećen je brojnim predrasudama, opravdanim
i neopravdanim strahovima, kao i društveno destruktivnom ali široko rasprostranjenom
zavišću prema svakom ko iskaže intenciju da zaradi nešto više od drugih iz svoje okoline.
Dobro plaćeni direktorski mediokriteti, neprincipijelno udruženi sa sindikalnim
rukovodiocima, dugo i uporno održavali su iluziju da razvoj naše energetike moraju
obezbeđivati isključivo javna preduzeća u državnom vlasništvu kao pre 60 ili 70 godina.
Krunski argument pobornika ovog koncepta formulisan je u izreci: „Jedino gore od
državnog monopola, jeste privatni monopol“, kojom nastoje da završe svaku diskusiju o
ulozi privatnog kapitala u energetskom sektoru. Uzgred budi rečeno, ta izreka jeste tačna,
ali uopšte nije relevantna. Ona prejudicira da privatno vlasništvo nužno znači
neograničen i neregulisan monopol koji će zlim kapitalistima omogućiti da se besramno
bogate usput orgijajući i pijući krv nevinom narodu. Čak i danas, početkom treće decenije
21. veka, kada su uklonjene praktično sve zakonske prepreke za ulaganje privatnog
sektora u energetiku Srbije, svaki privatni projekat nailazi na nebrojene prepreke i
opstrukcije po javnim preduzećima i institucijama, što ga baca u kandže sveprisutnog
političkog uticaja i širom otvara vrata reketiranju na svim nivoima vlasti, a ozbiljnoj
korupciji na onim najvišim. Sa druge strane, promenu društveno-političkog uređenja s
početka ovog veka, pratila je najezda štetočina liberalno-tržišne provinijencije koji su,
vrlo agresivni u svom neznanju i ideološkoj zaslepljenosti, predlagali da sve naše
elektrane rasprodamo jednu po jednu, tako stvorimo tržišnu konkurenciju i time rešimo
sve probleme jednom za svagda. Slušajući mnogo puta ove druge, shvatio sam da treba
da budem malo manje ogorčen u kritikama onih prvih, jer mediokriteti ipak nisu ono
najgore što jedno društvo može snaći.

Da bi razmatranje uloge privatnog i državnog kapitala u razvoju energetike Srbije dovelo

do ispravnih i korisnih zaključaka, nužno je odbaciti sve predrasude o prirodi vlasništva i
uvažiti objektivne specifičnosti naše zemlje. Isto važi i za svaku drugu zemlju, tako da je
sasvim moguće da ono što se pokaže kao najkorisnije za Srbiju, uopšte ne bude dobro za
neku drugu zemlju, na primer Azerbejdžan. Od ključnog značaja za to razmatranje jeste
uloga energetike u ekonomiji zemlje, odnosno da li je ona sama po sebi važna izvozna
delatnost kao u Azerbejdžanu ili prevashodno treba da podmiruje potrebe sopstvenog
stanovništva i omogući nesmetan razvoj drugim granama privrede kao u Srbiji. Osim
toga, od izuzetne je važnosti da li se razmatra delatnost koja obezbeđuje energetsku
 72

nezavisnost zemlje, kao što je kod nas proizvodnje električne energije ili neka koja se
dominantno zasniva na uvoznim energentima kao što je kod nas prerada nafte. Konačno,
bitno je i da li je u posmatranoj delatnosti realno moguća tržišna konkurencija kao u
slučaju maloprodaje naftnih derivata kroz mrežu benzinskih pumpi, da li se radi o
takozvanom prirodnom, ali regulisanom, monopolu koji, na primer, postoji u distribuciji
električne energije i prirodnog gasa ili se radi o deklarisano tržišnoj delatnosti ali sa
opasnom mogućnošću faktičkog monopola kao u slučaju proizvodnje električne energije.

Pošto su nafta i prirodni gas energenti koje Srbija najvećim delom svakako mora da
uvozi, državno vlasništvo nad ogromnim preduzećem koje objedinjuje sve delatnosti
vezane za ova dva energenta, što je do 2008. godine bio slučaj sa NIS-om, nije imalo
nikakvog ekonomskog opravdanja. Zbog toga su restrukturiranje tog preduzeća i
privatizacija onog dela koji se odnosio na proizvodnju nafte i gasa, preradu nafte i
maloprodaju naftnih derivata bili strateški potpuno ispravni potezi tadašnjih vlasti. Ova
konstatacija nema apsolutno nikakve veze sa izborom partnera kome su ove delatnosti
prodate. Važila bi i da je NIS kupila neka američka naftna kompanija umesto ruske firme.
Jednostavno, nikakvih opravdanih razloga nije bilo da taj sektor u Srbiji, uključujući
benzinske pumpe, ostane u državnom vlasništvu, niti je bilo razumno sprečavati
liberalizaciju tržišta naftnih derivata da bi se štitile neefikasne i preskupe rafinerije. Osim
toga, bile su neophodne investicije pre svega u rekonstrukciju i unapređenje rafinerija, a
zatim i u proizvodnju nafte i gasa. Uz preko potrebne investicije, privatizacija ovog
energetskog sektora donela je i značajno unapređenje efikasnosti poslovanja, te najslabije
tačke svakog državnog vlasništva. Tako je u roku manjem od deset godina, proizvodnja
nafte i prirodnog gasa iz domaćih izvora upetostručena što je doprinelo smanjivanju
energetske zavisnosti zemlje. Tržište derivata nafte je potpuno liberalizovano tako da
cene nisu porasle uprkos ukidanju državne kontrole. Šta više, zbog modernizacije
rafinerija došlo je do smanjenja troškova prerade nafte i pada proizvodnih cena derivata,
a to je omogućilo državi da poveća akcize i time obezbedi dodatni prihod u budžetu bez
povećanja krajnjih cena za potrošače. Osim toga, naša država, kao manjinski vlasnik
NIS-a, od svog manjinskog dela sada svake godine ima veću dobit nego što je imala ikad
pre privatizacije odnosno dok je bila 100% vlasnik preduzeća. Ta dobit se ili sliva u
budžet države ili se ulaže u dalji razvoj firme. U oba slučaja, to je dobro za Srbiju. Ako se
iz razmatranja eliminišu besmislene geopolitičke simpatije, ali i interesi političkih
stranaka da preko svojih direktora u velikom državnom preduzeću kontrolišu tokove
novca i obezbeđuju sebi nezaslužen, a najčešće i štetan, uticaj u društvu, pokazalo bi se
da, uz prodaju čeličane Sartid iz Smedereva američkoj firmi US Steel, prodaja NIS-a
ruskom Gaspromu predstavlja najuspešniji primer privatizacije u našoj zemlji. Nažalost,
mnogo je više bilo suprotnih primera.

Kada se razmatra uloga privatnog kapitala u našoj elektroenergetici stvari stoje bitno
drugačije. Prvo, proizvodnja električne energije iz sopstvenih resursa, lignita i hidro
potencijala, je sektor koji Srbiji obezbeđuje respektabilnu energetsku nezavisnost. Drugo,
pošto je proizvodnja električne energije zakonom definisana kao tržišna delatnost, u
uslovima postojanja evropskog tržišta električne energije, jedino proizvodnja električne
energije u državnom vlasništvu obezbeđuje kakvu-takvu sigurnost snabdevanja domaćih
potrošača. I treće, narodu i privredi Srbije samo EPS u državnom vlasništvu pruža zaštitu
 73

od tržišnih poremećaja u cenama električne energije. Da EPS nije u bio u državnom

vlasništvu u četvrtom kvartalu 2021. i tokom cele 2022. godine kada je došlo do
drastičnog porasta cena na svim evropskim berzama, privatni vlasnici elektrana bi
proizvedenu električnu energiju prodavali na evropskom tržištu po 300-400 evra za
MWh, a ne u Srbiji po četiri ili pet puta manjoj ceni. To bi dovelo prvo do nestašica
električne energije kod nas, a brzo potom do izjednačavanja cena u Srbiji sa cenama u
EU. Nije teško zamisliti šta bi to značilo za privredu Srbije. Zbog svega toga postojeću
elektroprivredu Srbije ne treba privatizovati uprkos lošem upravljanju, neefikasnosti,
partijskom zapošljavanju i svim manama koje nosi državno vlasništvo. Protiv svih tih,
vrlo ozbiljnih, problema treba se boriti drugim sredstvima a ne privatizacijom.

Ipak, to uopšte ne znači da privatnom kapitalu nema mesta u proizvodnji električne

energije. Kamo sreće da smo u proteklih desetak godina kroz sisteme podsticaja
omogućili nesmetanu privatnu inicijativu i izgradnju bar dvostruko više proizvodnih
kapaciteta u malim HE, postrojenjima na biogas i vetroelektranama. Svi oni koji su se
protivili izgradnji ovih postrojenja da se zli privatnici ne bi bogatili kroz podsticaje koje
narod plaća, sada imaju priliku da vide da su cene na slobodnom tržištu dva, tri, pa i četiri
puta veće nego što su podsticajne cene u Srbiji ikad bile. Ovo se ne odnosi jedino na
solarne elektrane čija je izgradnja sve do pre 5-6 godina zaista bila preskupa a potrebni
podsticaji preveliki. Stoga je opredeljenje države da ograniči ukupan kapacitet
podsticanih solarnih elektrana sve do 2016. godine bilo potpuno opravdano. Srećom,
tehnologija je napredovala a investicioni troškovi potrebni za izgradnju solarnih elektrana
su drastično pali, tako da one danas predstavljaju pažnje vrednu i sasvim konkurentnu
proizvodnu mogućnost. Tokom trajanja podsticajnog perioda, dok imaju garantovanu
cenu i primaju podsticaje od potrošača iz Srbije, privatni proizvođači svoju električnu
energiju treba da isporučuju našem garantovanom snabdevaču, a on svima nama. Kad
istekne podsticajni period, nezavisni privatni proizvođači mogu prodavati svoju energiju
kome god žele, u Srbiji ili van nje, na bilateralnom ili organizovanom tržištu. To je
sasvim razuman, jasan i ekonomski opravdan princip. Takav zakonodavni okvir postojao
je kod nas od 2010. do 2021. godine i doprineo je da, mada uz brojne prepreke, privatni
investitori izgrade elektrane ukupne instalisane snage oko 500 MW, od čega je 400 MW
u vetroelektranama, 60 MW u malim hidroelektranama, 30 MW u elektranama na biogas
i biomasu i 10 MW u solarnim elektranama. To jeste malo i nedovoljno, izgrađeno je
manje od polovine ionako skromnog ukupnog kapaciteta koji je planiran strateškim
dokumentima Republike Srbije, ali je ipak nešto. Nevolja je što na tih 500 MW privatnih
proizvođača, EPS nije dodao još, na primer, 1000 MW svojih kapaciteta. A još veća je
nevolja, što je i taj jedva stvoreni mali investicioni zamah već zamro, što zbog
populistički podsticanog nepoverenja i zavisti prema privatnoj inicijativi, što zbog takođe
populističkih i štetočinskih kvazi-ekoloških pokreta, što zbog Resavske prepisivačke
škole koja je postala dominantan način stvaranja zakonodavnog okvira u energetskom
sektoru Srbije.

U svakom slučaju, prisustvo nezavisnih proizvođača električne energije u našem sistemu

ne bi uništilo nego osnažilo srpsku elektroenergetiku, odnosno povećalo bi sigurnost
snabdevanja potrošača u Srbiji, stvorilo makar malu konkurenciju EPS-u i nateralo ga da
malo više vodi računa o svojim troškovima. Dakle, EPS ne treba privatizovati, treba ga
 74

pametno dalje razvijati i njime mnogo bolje upravljati. EPS mora biti u stanju da i u
budućnosti obezbeđuje sigurnost snabdevanja potrošača u Srbiji kao i stabilnost cena
električne energije na ekonomski opravdanom nivou. Međutim, privatne investicije u
nove proizvodne objekte nikako ne treba sprečavati – naprotiv - treba ih omogućavati i
razumnim merama podsticati. U razumne podsticajne mere, međutim, ne može se ubrojiti
sistem po kome država garantuje neku cenu privatnim proizvođačima iz obnovljivih
izvora energije, a istovremeno im dozvoljava da svoju električnu energiju, direktno ili
posredstvom trgovaca na organizovanom tržištu, izvezu. Ako država daje dobro
odmerene podsticaje za izgradnju privatnih elektrana da bi u Srbiji bilo dovoljno
električne energije – to je vrlo razumna energetska politika. Ako država omogućava
privatnim investitorima da preuzmu rizik, izgrade elektrane, a zatim izvoze svoju
električnu energiju bez ikakvih podsticaja – to je vrlo razumna investiciona politika.
Međutim, ako država privatnim investitorima daje podsticaje za svaki proizveden MWh
električne energije iz obnovljivih izvora samo da bi oni tu energiju budzašto prodavali
međunarodnim trgovcima na organizovanom tržištu, to spada u skup pohvala ludosti
Erazma Roterdamskog. Nažalost, upravo takvo rešenje predviđa naš novi, fanfarama
obznanjen, Zakon o obnovljivim izvorima energije iz aprila 2021. godine. Što je još gore,
to čak i nije najdrastičniji promašaj ovog zakona. Rekao bih da je gora od toga činjenica
da nijedan mali proizvodni objekat, hidroelektrana, elektrana na biogas ili biomasu ili
solarna elektrana, ne može dobiti podsticaj ako ne učestvuje i pobedi na aukciji koju
organizuje i raspisuje nadležno ministarstvo. To ne samo da vodi stvaranju ogromnog,
sporog i najčešće potkupljivog državnog administrativnog aparata tamo gde on nikako
nije neophodan, nego predstavlja i potpuno sprečavanje inicijative malih privatnih,
mahom domaćih, investitora kojima energetika nije osnovna delatnost, koji se po pravilu
ne bave preko-graničnom trgovinom i čija bi energija u ubedljivo najvećem broju
slučajeva i posle isteka podsticajnog perioda bila isporučivana potrošačima u Srbiji. E to
je već vrlo nerazumna energetska politika koja je posledica prepisivanja tuđih rešenja bez
razumevanja njihovih konsekvenci, kao i slepe poslušnosti prema neo-liberalnim
političkim komesarima novog svetskog poretka.

Još jedna energetska delatnost u kojoj bi investiranje privatnog kapitala bilo vrlo korisno
jeste izgradnja novih distributivnih mreža prirodnog gasa. Nažalost, distribucija
prirodnog gasa u našoj zemlji dobro je razvijena samo u Vojvodini, dok je južno od
Beograda više sporadična nego sistematska. Dovođenje prirodnog gasa do svake
industrijske zone je od izuzetnog značaja za privredni razvoj zemlje, dok bi njegovo
mnogo šire korišćenje u domaćinstvima, pre svega za grejanje ali i za ostale namene,
imalo veoma pozitivne ekološke i energetske efekte. Međutim, razvoj distributivnih
mreža ne treba prepustiti isključivo državnoj kompaniji Srbijagas. Naravno, ne treba
Srbijagas isključiti iz ovog procesa, ali mnogo intenzivnija gasifikacija i dinamičniji
razvoj Srbije bi se obezbedili raspisivanjem koncesija za izgradnju distributivnih mreža
prirodnog gasa u brojnim opštinama. Ne treba se brinuti što bi tako neki zli privatnik u
rukama imao jedan monopolistički sistem. Distribucija prirodnog gasa je regulisana
delatnost što znači da je propisana metodologija po kojoj se računaju troškovi distribucije
i da cene odobrava Agencija za energetiku Republike Srbije.
 75

Sve u svemu, i državnom i privatnom kapitalu ima mesta u energetici Srbije. Od

krucijalnog je značaja zadržati državno vlasništvo nad kompanijom za proizvodnju
električne energije, pametno je modernizovati i dalje razvijati. Međutim, omogućavanje
privatnih investicija u proizvodnju električne energije i distribuciju prirodnog gasa ne
samo da ne bi bilo štetno, nego bi veoma doprinelo našoj energetskoj sigurnosti i
privrednom razvoju cele zemlje. Energija je najskuplja onda kad je nema!

3.3. Klimatske promene

Sredinom prošlog veka astrofizičari su skovali termin „nastanjiva zona“ kojim se
označava ona udaljenost planete u odnosu na zvezdu oko koje kruži koja joj omogućava
postojanje vode u tečnom obliku. Smatralo se da je to osnovni uslov za nastanak života
bilo gde u kosmosu. Kasnije otkriće ekstremofila, živih organizama koji obitavaju na
izuzetno negostoljubivim mestima za ljudsku populaciju, ozbiljno je uzdrmalo ideju o
nastanjivoj zoni. Ali šta da se radi, kada ljudi razmišljaju o postojanju života van naše
planete teško je napraviti distancu od onog što vidimo na Zemlji, a posebno od sebe
samih. Tako je neki astrofizičar-romantičar opseg udaljenosti na kome može postojati
tečna voda, nazvao Zona Zlatokose aludirajući time na bajku „Zlatokosa i tri medveda“ i
označavajući tako onu pravu meru. Ni predaleko - ni preblizu, ni pretoplo - ni prehladno,
nego baš kako treba, kao Zemlja u odnosu na Sunce. Ili kao u onom starom vicu u kome
vozač odgovara policajcu koji ga je zaustavio da nije ni pijan ni trezan nego – taman.

Ipak, biće da nije samo to u pitanju u slučaju naše Zemljice. Naime, osim pogodne
udaljenosti od Sunca, za stvaranje povoljnih uslova, ako ne baš za nastanak onda sigurno
za razvoj izuzetno raznolikog života koji vidimo svuda oko sebe, veoma je zaslužna i
atmosfera naše planete. U njoj je, sa izuzetno malim udelom, zastupljena i grupa gasova
koji stvaraju efekat staklene bašte kao što su ugljendioksid, metan i vodena para. Ovi
gasovi propuštaju kratkotalasno Sunčevo zračenje koje dospeva do površine Zemlje i
zagreva je, ali apsorbuju dugotalasno (infracrveno) zračenje koje emituje Zemljino tlo, pa
ga onda re-emituju na sve strane, što će reći da ga jednim delom vraćaju nazad prema
Zemljinoj površini. Time se prirodno sprečava da jedan deo toplotnog zračenja Zemlje
ode u kosmos, odnosno smanjuju se toplotni gubici planete. Upravo zahvaljujući tom
efektu, prosečna temperatura vazduha u prizemnom sloju Zemljine atmosfere iznosi
prijatnih plus 14°C. Različiti autori daju različite procene kolika bi temperatura na Zemlji
bila bez tog efekta. Te procene se kreću od minus 7°C51 do minus 18°C52! Bilo kako bilo,
izgleda nesumnjivo da prirodan efekat staklene bašte podiže temperaturu na našoj planeti
između 21°C i 32°C što doprinosi ogromnoj šarolikosti života na njoj. Ako se osvrnemo
po našem najbližem kosmičkom komšiluku videćemo da efekat staklene bašte predstavlja
divan primer koji potvrđuje svu blagorodnost umerenosti i opasnost krajnosti! Naime,
tamo gde efekat staklene bašte uopšte ne postoji, kao na Marsu, krajolik je samo
negostoljubiva, ledena pustara, a tamo gde ga ima previše, kao na Veneri, površina
planete je pretvorena u ognjeni pakao iznad koga kruže neprozirni oblaci sumporne
kiseline i u kome vladaju temperature između 400 i 500 stepeni Celzijusa.

51
D. Dukić: Klimatologija, Geografski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 1998.
52
D. Spasova i S. Maksimović: "Milutin Milanković - putnik kroz vasionu i vekove", Beograd, 2009.
 76

Srećom, mi smo od Venere daleko kako astronomski tako i po efektu staklene bašte. Po
ovom drugom, Tvorcu naših nebesa hvala, još dalje. Naime, koncentracija CO2 u
Zemljinoj atmosferi iznosi samo 0,033% dok u atmosferi Venere iznosi 96,5%! Ovi
brojevi nam govore bar dve stvari. Prvo, očigledno je da su sile prirode same po sebi
stvorile na Veneri atmosferu sa mnogo većom koncentracijom gasova staklene bašte nego
što postoji na Zemlji uz sav štetočinski doprinos ljudskog roda. Dakle, logično je da sile
prirode imaju mnogo veći uticaj na atmosferu i klimu naše planete nego mi sami.
Međutim, očigledno je takođe da čak i veoma male koncentracije CO2 koje postoje u
atmosferi Zemlje izazivaju značajno povećanje temperature na njenoj površini. Dakle,
ako svojim aktivnostima izazovemo povećanje koncentracije CO2 u atmosferi, sva je
prilika da će to doprineti povećanju temperature na površini naše planete. Verovatno
nema razloga za paniku ali za oprez svakako ima. Neke stvari o klimatskim promenama
zaista bi trebalo znati. Zato pažnji svih koji su, kao i ja, samo radoznale analfabete u ovoj
oblasti, uz dve prethodno citirane reference preporučujem i jedan kratak pregledni rad
posvećen uticaju prirodnih i antropogenih faktora na klimatske promene53.

Prema periodičnim izveštajima Međuvladinog panela o klimatskim promenama, IPCC54,

čovečanstvo je od početka prve industrijske revolucije odnosno u protekla dva i po veka
izazvalo krupne poremećaje prirodnog efekta staklene bašte. Nagli porast svetskog
stanovništva i višestruko uvećanje industrijskih i poljoprivrednih aktivnosti, doveli su do
povećanog korišćenja svih resursa, naročito fosilnih goriva, a time i do povećanja emisije
svih gasova s efektom staklene bašte u atmosferu. Ova institucija procenjuje da je
količina ugljendioksida u atmosferi povećana za oko 35% i smatra da je sadašnja
koncentracija ovog gasa najveća u poslednjih deset hiljada godina, a možda i u dužem
vremenskom periodu. U toku industrijske epohe registrovan je takođe i porast
atmosferskih koncentracija ostalih važnih gasova s efektom staklene bašte, na primer
metana. Podaci prikupljeni u okviru Globalnog klimatskog osmatračkog sistema Svetske
meteorološke organizacije, pokazuju da je globalna temperatura vazduha u toku 20. veka
porasla za 0,8°C, a IPCC smatra da se veći deo uočenog globalnog zagrevanja atmosfere
u toku poslednjih 50 godina može pripisati uticaju čoveka. U svom petom izveštaju iz
2013. godine, IPCC je definisao i analizirao četiri reprezentativna scenarija na kojima
naučnici okupljeni oko ove institucije zasnivaju projekcije zagrevanja klimatskog sistema
Zemlje u budućnosti. Prvi scenario predviđa smanjenje emisije gasova sa efektom
staklene bašte, druga dva stabilizaciju emisije na različitim nivoima, dok poslednji
scenario podrazumeva nastavak vrlo visoke emisije. Rezultati dobijeni pomoću modela
za simulaciju pokazuju da će u svim scenarijima, izuzev onog koji predviđa smanjenje
emisije, temperatura vazduha na planeti porasti za više od 1,5°C do kraja 21. veka u
odnosu na prosek zabeležen u periodu od 1850. do 1900. godine. U najgorem scenariju sa
visokom emisijom, verovatnoća da će porast temperature biti veći od 4°C kreće se u
opsegu između 0,33 i 0,66. Bilo kako bilo, hipoteza IPCC-a o značajnom antropogenom

53
D. Doljak, Lj. Petrović: „Uzroci i posledice klimatskih promena“, Osmi naučno-stručni skup sa
međunarodnim učešćem - Planska i normativna zaštita prostora i životne sredine, Zbornik radova mladih
istraživača, Palić-Subotica, 2015.
54
Intergovernmental Panel on Climate Change - IPCC – organizacija nastala 1988. na inicijativu UN i
Svetske meteorološke organizacije da bi procenjivala rizik od klimatskih promena nastalih ljudskim
aktivnostima.
 77

uticaju na klimu Zemlje predstavlja preovlađujuću naučnu doktrinu u poslednjih

tridesetak godina. Stoga upozorenja ove naučne grupacije treba shvatati vrlo ozbiljno.

Treba, takođe, znati da postoji i manja grupa eminentnih naučnika koji tvrde da ljudskim
aktivnostima izazvana emisija gasova sa efektom staklene bašte ne može biti odgovorna
za povećanje temperature tokom 20. veka. Oni ukazuju na paradoksalnu činjenicu da je
najveći trend porasta temperature zabeležen u periodu ekonomske recesije, odnosno pre
1940. godine, što je potpuno suprotno tadašnjem trendu promena emisije CO2. Suprotno
tome, trend porasta temperature je počeo da opada u periodu takozvanog posleratnog
ekonomskog buma. Zato ova grupa naučnika promoviše hipotezu da su zabeležene
promene temperature izazvane prirodnim procesima, a najviše promenama u
aktivnostima zvezde koja nas greje. Da pripadam grupi istraživača i naučnika okupljenih
oko IPCC, ja bih gornje paradokse pokušao da objasnim postojanjem neke vrste
atmosferske inercije, odnosno vremenskim kašnjenjem između trenutka odvijanja
ljudskih aktivnosti i trenutka kada se te aktivnosti odraze na temperaturu na planeti.
Međutim, stvarno ne znam kako se mogu osporiti grafički prikazi prezentirani u knjizi
profesora geologije Dona Esterbruka55 na osnovu kojih on tvrdi da su greške u
projekcijama IPCC-a za period od 2000. do 2010. godine bile neprihvatljivo velike. Svaki
naučni model koji pretenduje da se smatra za konzistentnu teoriju, bilo da je reč o
kretanju nebeskih tela, sudarima protona i antiprotona u akceleratorima čestica ili
klimatskim promenama, mora davati predviđanja koja se mogu potvrditi eksperimentima,
osmatranjima i merenjima. U suprotnom će, pre ili kasnije, biti odbačen koliko god bio u
skladu sa nekom crkvenom ili političkom dogmom ili sa trenutno preovlađujućim
načinom mišljenja u nauci. Zato Esterbrukovu skepsu kada kaže „da je nerealno što ti isti
ljudi očekuju od nas da shvatimo njihove stogodišnje prognoze ozbiljno, kada su greške
za period od samo 10 godina, bile ogromne“, nikako ne treba ignorisati.

Konačno, treba znati da su IPCC i bivši potpredsednik SAD, A.A. Gor, podelili Nobelovu
nagradu za mir 2007. godine. Ne mogu ovde da savladam gorčinu i da ne pomenem da je
ovaj uspešni liberalno-demokratski političar, borac protiv klimatskih promena i ekološki
aktivista, bio potpredsednik u administraciji koja je 1999. godine poslala svog
Milosrdnog anđela da po Srbiji prospe tone i tone bombi sa osiromašenim uranom.
Aferim mirotvorcu i ekologu! Ali na stranu gorčinu, kao i šalu. Stvarno teško mogu da
dokonam kakve veze ima istraživanje promena u klimatskom sistemu Zemlje sa mirom u
svetu!? Grešna mi duša, kad god se političari i novinari udruženo dočepaju neke ideje,
sve u meni zvoni na uzbunu, makar ona u osnovi bila i dobra. U stvari, još gore je ako je
ideja dobra! Onda niko ne sme da se suprotstavi načinu na koji se ta ideja sprovodi u
praksi jer će biti žigosan i izopšten iz društva, a u najboljem slučaju marginalizovan. Dug
je spisak dobrih, ali besramno zloupotrebljenih ideja. Odavno je očigledno da zaštita
životne sredine nije nikakav izuzetak u tome, a stojim vam dobar da to neće biti ni borba
protiv klimatskih promena. Pomenuta Nobelova nagrada za mir, potonje orkestrirano
lamentiranje zapadnih političara nad sudbinom polarnih glečera i sve jača medijska
podrška praznim naklapanjima klimatski svesnih aktivista, čak i kad su oni samo nezrela i

55
D.J. Easterbrook: Geologic evidence of recurring climate cycles and their implications for the cause of
global climate changes: The Past is the Key to the Future in Evidence-Based Climate Science, Elsevier Inc.,
2011.
 78

neobrazovana deca, meni ukazuju na stvaranje jednog novog oružja koje Zapadna
civilizacija namerava da koristi u svom sukobu sa svim ostalim civilizacijama na kugli
zemaljskoj. Ako već nije, tvrdim da će borba protiv klimatskih promena uskoro postati
moto koji će zameniti već izlizanu i pomalo onemoćalu zapadnu ideju, dogma koja se
neće smeti dovoditi u pitanje jer je 'to već utvrđena istina i faktum među ljudima koji su
civilizovani'. Iz tog narativa će proisteći globalna tehnološka, poljoprivredna i razna
druga pravila koja će usporiti ekonomski rast pre svega Kine, a zatim Brazila, Indije i
svih drugih koji se ekonomski previše obezobraze pa počnu da odnose primetan deo
profita sa globalnog svetskog tržišta. Za takve će uslovi takmičenja na tom, kobajagi fer i
slobodnom, tržištu postati još više neravnopravni nego što već jesu. Ne mora čovek biti
Nostradamus da bi to video. Dovoljno je da ne bude ćorav kod očiju.

3.4. Energetska tranzicija

Srbija se pridružila zajedničkim međunarodnim naporima za sprečavanje klimatskih

promena potpisivanjem Pariskog sporazuma iz 2016. godine. Glavni cilj Pariskog
sporazuma je ograničavanje globalnog zagrevanja do kraja ovog veka na manje od 2⁰C
iznad pre-industrijskog nivoa. Ipak, bio je to manje-više načelan dogovor. Države
potpisnice su usvajale svoje strategije u skladu sa ovim sporazumom i u njima određivale
ciljeve koje će nastojati da ostvare. Amerikanci su inicijalno potpisali taj sporazum, pa
istupili iz njega smatrajući da je štetan za američku privredu, pa mu se sa promenom
stranke na vlasti ponovo vratili. Indija je, uprkos pristupanja sporazumu, u narednih
nekoliko godina značajno povećala korišćenje uglja i emisiju CO2. Kad se o klimatskim
promenama govori načelno, saglasnost se lako postiže. Međutim, kad se dođe do
preživljavanja, odnosno do potreba za energijom i hranom (koja je takođe energija!),
svako radi ono što je najbolje za njega. Ili ono što mora. EU je borbi protiv klimatskih
promena pristupila još 1997. godine potpisivanjem Kjoto protokola, a usvajanjem trećeg
energetskog paketa 2009. godine definisala je svoj čuveni plan 20-20-20. Tada su se
zemlje članice obavezale da će do 2020. godine povećati udeo obnovljivih izvora energije
i smanjiti emisiju CO2 za 20% u odnosu na stanje iz 1990. godine. Međutim, tek
usvajanjem dokumenta pod nazivom „Zeleni dogovor“ 2020. godine, EU je zaista visoko
postavila lestvicu u pogledu smanjenja emisije CO2. Taj dokument, između ostalog,
predviđa potpunu dekarbonizaciju energetskog sektora i dostizanje klimatske neutralnosti
EU do 2050. godine. Osnovna posledica ovako ambiciozno postavljenih ciljeva jeste
prestanak korišćenja svih fosilnih goriva u proizvodnji električne energije i prelazak na
korišćenje obnovljivih izvora energije. Taj proces je nazvan energetskom tranzicijom.

Da je „Zeleni dogovor“ ostao interni dokument EU, bio bi to primer za divljenje, nešto
čemu bi čovek mogao samo da se pokloni. Bez obzira šta ko mislio o uzrocima i
perspektivama globalnog otopljavanja, bio bi to svetao primer kako veliki i moćni na
uštrb svog bogatstva pokazuju istinsku odgovornost za život budućih generacija ljudi na
Zemlji. Šta više, to bi vodilo bržem razvoju siromašnih zemalja jer bi zbog većih cena
energije proizvedene iz obnovljivih izvora, EU proizvodi bili manje konkurentni na
globalnom tržištu. Bilo bi to koliko svrsishodno, toliko i pravično. Svrsishodno, zato što
 79

preko 80% sadašnje emisije gasova staklene bašte uzrokuje najviše dvadesetak zemalja
među kojima su sve najrazvijenije, uključujući EU, kao i sve najmnogoljudnije.
Posmatrano u apsolutnim vrednostima, u doba u kome živimo zemlje sa najvećom
emisijom su Kina sa 11.3 milijardi tona CO2 godišnje, zatim SAD sa 5.3, EU sa 3.5,
Indija sa 2.6, Rusija sa 1.7 i Japan sa 1.2 milijarde tona. Poređenja radi, Srbija emituje
oko 0.06 milijardi tona CO2 godišnje. Međutim, posmatrano po stanovniku, najveću
emisiju od oko 19 tona CO2 godišnje izazivaju stanovnici Saudijske Arabije, za njima
slede Amerikanci i Kanađani sa po 16, Južno Koreanci sa 14, Rusi sa 12 i Japanci sa 10
tona CO2 po stanovniku godišnje. Prosečan stanovnik Indije uzrokuje emisiju od ’samo’
dve tone CO2 godišnje. Po ovom parametru, sa oko 8 tona CO2 godišnje po stanovniku,
žitelji Srbije nalaze se u društvu stanovnika EU i Kine. Međutim, ne bi se smelo
zaboraviti da je sadašnja povećana koncentracija CO2 u atmosferi posledica emisije koja
se dešavala u proteklih 250 godina, a za koju su bez ikakve sumnje ubedljivo najviše
odgovorne upravo najrazvijeniji zemlje. Pravično bi, dakle, bilo da najrazvijenije zemlje
sveta sada povedu računa o emisiji CO2 neuporedivo više nego siromašne.

Nažalost, pozivati se na pravičnost u međunarodnim odnosima oduvek je bilo iluzorno.

Zato se ni „Zeleni dogovor“ nije zadržao samo na obavezama njegovih utemeljivača.
Osim potpune dekarbonizacije kao sopstvenog plemenitog cilja, ovaj dokument predviđa
i uvođenje takozvane preko-granične takse koja će se primenjivati na sve države koje ne
uvedu sistem oporezivanja emisije CO2 analogan onom koji postoji u EU. Mada to
očigledno narušava osnovne principe proklamovanog slobodnog globalnog tržišta,
opravdanje za uvođenje ove mere pronađeno je, pomalo paradoksalno, upravo u
izjednačavanju tržišnih uslova poslovanja. Naime, pošto je EU uvela sistem trgovine
kvotama za emisiju CO2 i pošto energetske kompanije, bar jednim delom, moraju da kupe
te kvote na tržištu, to dovodi do poskupljenja energije koju one prodaju svojim kupcima.
Posledično, svi privredni subjekti iz EU imaju povećane troškove proizvodnje u odnosu
na konkurente iz zemalja u kojima nije uvedeno nikakvo oporezivanje emisije ugljenika.
To se ocenjuje kao nelojalna konkurencija od koje EU želi da zaštititi svoje kompanije, a
to čini upravo inventivnim uvođenjem novog carinskog nameta zvanog preko-granična
taksa na emisiju CO2. Naravno, nije ova mera prevashodno uperena prema Srbiji nego
prema Kini, ali ako se i kad se usvoji - primenjivaće se sigurno i na nas. Šta više, od svih
država koje nameravaju da se pridruže EU, pa i od Srbije, nedvosmisleno se očekuje da
odmah prihvate „Zeleni dogovor“ i da počnu sprovođenje energetske tranzicije u svojim
energetskim sektorima. Inače slede takse na sav izvoz u EU.

Prema tome, bez sprovođenja energetske tranzicije, za očekivati su značajne promene

uslova poslovanja i saradnje sa EU. To se ne odnosi toliko na EPS, njegova prevashodna
uloga nije izvoz nego snabdevanje domaćih potrošača električnom energijom, koliko na
sve druge naše privredne subjekte. Zbog toga EPS treba hitno da se pripremi i adekvatno
uključi u proces energetske tranzicije kako bi srpskoj privredi omogućio konkurentnost
na evropskom tržištu, a time i njen dalji razvoj. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da
će sprovođenje energetske tranzicije na koju nas prisiljava za planetu zabrinuti liberalno-
 80

demokratski, a ipak „vrli novi svet“56, predstavljati nepremostiv problem za EPS zbog
velikog udela termo agregata na lignit u ukupnoj proizvodnji električne energije. Ne
znam da li da kažem „srećom“ ili „na nesreću“, ali ipak nije tako. Mi, srećom, nemamo
praktično nikakav problem sa planiranim rokom za sprovođenje potpune dekarbonizacije
koji je usvojila EU tako da proklamovanu 2050. godinu bez prevelikih opasnosti možemo
prihvatiti i postaviti kao sopstveni strateški cilj. Ali to je samo sreća u nesreći. Naš
osnovni problem, na nesreću, predstavljaju vrlo ograničeni resursi uglja. Drugim rečima,
sve i da nas sada niko ne gura u proces dekarbonizacije mi bismo ga, silom prilika,
sproveli baš negde oko 2050. godine zato što naše rezerve uglja obezbeđuju proizvodnju
električne energije na sadašnjem nivou otprilike za narednih 30 godina.57 Možda bi taj
period mogao da se rastegne i na deceniju više. To zavisi od dinamike privrednog razvoja
i unapređenja energetske efikasnosti u svim sektorima društva, odnosno od trenda porasta
potrošnje električne energije na jednoj i dinamike izgradnje novih elektrana na drugoj
strani. Ali bilo kako bilo, raspoloživi resursi uglja su nam na izmaku. O tome se mora
misliti znatno unapred. U suštini, veoma je dobro što nam „Zeleni dogovor“ ne
dozvoljava da gorući problem naše energetike gurnemo pod tepih.

U svakom slučaju, hitno otpočinjanje procesa energetske tranzicije bilo bi u našem

najboljem državnom interesu. Pri tome treba da budemo načisto da će brojne Scile i
Haribde58 vrebati brod naše energetike tokom plovidbe ka 2050. godini, a još više njih će
se pojaviti nakon toga. Takođe treba znati da bi slepo kopiranje dosadašnjeg načina
sprovođenja „Zelenog dogovora“ u EU donelo Srbiji ogromne opasnosti kako po
energetsku nezavisnost naše zemlje tako i po buduće troškove energije. Mislim da iste
opasnosti nosi i za celu EU, ali oni ih koristeći svoju ekonomsku moć i geopolitički uticaj
možda i mogu amortizovati. Mi sigurno ne možemo i zato treba pažljivo da brinemo tu
svoju brigu. Naime, „Zeleni dogovor“ predviđa dostizanje vrlo visokog stepena
dekarbonizacije energetskog sektora već 2030. godine, što nije moguće ostvariti samo
izgradnjom velikih vetroelektrana i solarnih elektrana. Zato su se EU stratezi dosetili da
treba pristupiti ubrzanom gašenju postojećih termoelektrana na ugalj i njihovoj zameni
novim termoelektranama na prirodni gas jer se time, za istu proizvedenu električnu
energiju, emisija gasova staklene bašte smanjuje otprilike na polovinu. Za nekog ko nema
dovoljno sopstvenih resursa prirodnog gasa to je neobično kratkovida strategije koja je,
već u četvrtom kvartalu 2021. godine, došla na naplatu u vidu drastičnog povećanja
tržišnih cena prirodnog gasa i električne energije. Prema medijskim izveštajima iz tog
perioda, neke već konzervirane termoelektrane na ugalj u Velikoj Britaniji su tada
ponovo puštene u rad. Zato je energetska kriza navela EU zvaničnike da pokrenu hitne
konsultacije o uključivanju nuklearne energije na spisak klimatski prihvatljivih izvora.

56
Naziv čuvenog romana Oldusa Hakslija koji daje zastrašujuću viziju totalitarizma i ubijanja slobodne
volje svakog pojedinca u budućnosti.
57
Ovo se odnosi na teritoriju Srbije bez Kosova i Metohije. Rezerve uglja koje postoje na Kosovu i
Metohiji mogle bi da obezbede proizvodnju električne energije za celu Srbiju bar za narednih 250 godina.
58
Morske nemani iz grčke mitologije koje su uništavale brodove i proždirale mornare i koje je jedino
Odisej uspeo da nadmudri.
 81

3.5. Nacionalno i internacionalno

Sada ću izrazito razočarati sve one koji su pomislili da se iza mojih kritika korišćenja
zapadne ideje i brige o klimatskim promenama za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva
svetskih moćnika, kriju misli da smo mi Srbi nekakav nebeski narod, da se naši preci na
ovim prostorima nisu pojavili u velikim migracijama plemena tokom petog i šestog veka
nego su bili starosedeoci, da su Iliri, Tribale i ko zna ko još, samo delovi moćnog srpskog
plemena, da smo mi i niko drugi stvorili Vinčansku civilizaciju i najstarije pismo na
svetu, da smo duhovno i moralno nadmoćni u odnosu na sve druge narode i tome slično.
Da budem kristalno jasan: TO SU OBIČNE BUDALAŠTINE! Niti je Mlečni put neka
posebna galaksija u vaseljeni, niti je Sunce neka izuzetna zvezda u toj galaksiji, niti su
Srbi neki poseban narod na šaru zemaljskom. Da, da, znam, Srbi su iznedrili jednog
Teslu, dali smo svetu Pupina i Milankovića, to su naučnici čije fotografije ukrašavaju
moju kancelariju, ali ljudi aman-zaman, dajte malo skromnosti molim vas! Grci su pre
više od 2500 godina izučavali kretanje nebeskih tela i strukturu materije: setite se kad je
Demokrit govorio o atomu kao nedeljivoj čestici, a Ptolomej postavio geocentrični model
vasione koji, mada pogrešan, predstavlja pravo remek delo u kome se verovatno po prvi
put u ljudskoj istoriji vrši matematičko modelovanje prirodnih pojava što je ostalo
najvažnija naučna alatka do dana današnjeg. Setite se staro-grčkih književnika i filozofa,
setite se kad su Kinezi znali za barut a Indijci igrali šah, setite se kad su Arapi stvorili
prvi matematički algoritam i koliko su bezmerne naučne veličine Njutna i Ajnštajna…
Ako ćemo pravo, naš doprinos razvoju čovečanstva nije ni blizu onome koji su dali neki
drugi narodi. Nema nikakvog osnova da se hvališemo i smatramo da smo najpametniji,
najobrazovaniji, najvredniji ili po bilo čemu drugom posebni.

Na sasvim drugom kraju društvenog spektra u odnosu na ostrašćene propagatore

umišljene veličine srpskog roda nalazi se naša neo-liberalno-demokratski orijentisana
inteligencija. Ona vrlo dobro razume da mi objektivno ni u čemu nismo posebni i iz toga
ispravno zaključuje da nemamo nikakva posebna prava u odnosu na druge narode.
Pošteno. Fer. Tačno. Zbog toga kod te naše inteligencije dominira internacionalno u
odnosu na nacionalno. I to je u redu, postoje neke opšte ljudske vrednosti koje jesu i koje
treba da budu iznad svake nacije. Međutim, valjda u želji da dodatno naglasi tu svoju
univerzalnu humanističku dimenziju, značajan deo te naše inteligencije postaje potpuno
gluv, slep i nezainteresovan za svaki naš nacionalni interes, odnosno postaje potpuno
anacionalan. E to već, ni uz najbolju volju, ne mogu da razumem. To bi bilo isto kao kad
bi čovek vodio računa o nekoj porodici koja živi na drugom kraju sveta a za svoju
sopstvenu bio nezainteresovan i zanemarivao je. Ili kad bi se više brinuo za dobrobit
živih bića na Marsu nego na ovoj našoj planeti. Ali dobro, de, svaki čovek ima pravo i na
takav stav ma koliko on meni bio stran i izgledao čudan. Nažalost, jedan deo te naše
inteligencije, srećom ipak manji, počevši od opšte ljudskog i internacionalnog, preko
anacionalnog, dospe čak do antinacionalnog. Njima, po svemu sudeći, izgleda da je jedini
pravi dokaz njihove duhovne širine direktno poricanje svakog prava i interesa sopstvene
nacije. I neštedimice se trude da pruže taj dokaz „urbi at orbi“59.

59
Gradu i svetu – reči kojima prvi kardinal završava inauguraciju novog pape i kojima papa počinje svoja
Božićna i Uskršnja obraćanja katoličkim vernicima. U prenesenom značenju: razglasiti nešto na sve strane.
 82

Ali, ali, ali…

Srbi jesu narod mojih roditelja i njihovih predaka, narod u kome sam rođen, u kome
imam daleko najviše prijatelja, čiji jezik govorim, čije mane i vrline su mi bliže nego
mane i vrline bilo kog drugog naroda na svetu, čije uspehe i nesreće doživljavam mnogo
emotivnije nego uspehe i nesreće nekih dalekih naroda... Srbi za mene jesu posebni, ali
samo zato što je to moj narod a ne zato što je bolji od drugih. Parafrazirajući stihove
Oskara Daviča, mogu da tvrdim da znam Srbiju i sva njena lica i da razumem šta mi
govori među pesmama, među šljivama i među ljudima na njivama60 bolje nego ijednu
drugu zemlju na svetu. Dakle, ona je za mene posebna zato što je moja, a ne zato što je
lepša, bogatija ili moralno nadmoćnija od drugih. Upravo zato potpuno razumem i nimalo
mi ne smeta nacionalni ponos i ljubav nekog Poljaka, Mađara, Bugara ili Albanca prema
svojoj zemlji i svom narodu. Razumem i njihovu borbu za ostvarivanje sopstvenih
nacionalnih interesa. Ser Vinston Čerčil je izjavio da Velika Britanija nema prijatelje
nego samo interese. Ovu misao, koliko god ona grubo izgledala, treba uvek imati na umu.
Isto tako i Srbija ima svoje legitimne interese i nije sramota da se za njih borimo. Ko će
drugi, ako ne mi!? To nam, naravno, ne daje za pravo da u svojim nastojanjima da
ostvarimo sopstvene interese, zaboravimo da postoje i interesi drugih naroda i država koji
su često suprotstavljeni našim. Kad su u pitanju interesi moćnijih to je pogubno, a kad su
u pitanju interesi slabijih to je sramotno. Ali ni zbog jednih ni zbog drugih ne treba
negirati interese sopstvenog naroda i olako odustajati od njih. To je siguran put u gubitak
države, velika narodna stradanja, a verovatno i u lagano izumiranje. Kome ovo zvuči
preterano neka se seti sudbine Jevreja, Jermena i Kurda. Ili neka razmisli o sudbinama
Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Venecuele i Ukrajine.

Mislim da se odnos pojedinca prema sopstvenom narodu ne može pravilnije opisati nego
mudrim rečima našeg velikog pesnika i državnika: „Đe je zrno klicu zametnulo, onde
neka i plodom počine“61. Poruku potpuno istog smisla sročio je i Zahar Prilepin u svojoj
knjizi „Nije tuđi rat“, ali ona nije ni izbliza tako lepa kao Njegoševa - izvini Zahare.

3.6. Termoelektrane na ugalj

Elektroprivreda Srbije ima 4079 MW instalisanog kapaciteta u termoelektranama na
lignit. Ako se iz statistike izuzme 2014. godina, zbog obimnih poplava koje su te godine

60
Poema „Srbija“, Oskara Daviča:
„Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
…
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo buno među narodima.“
61
Stih iz Njegoševog Gorskog vijenca.
 83

prouzrokovale drastično smanjenje proizvodnje uglja i električne energije, u periodu od

2009. do 2020. godine one su prosečno godišnje proizvodile 24550 GWh. Najveću
godišnju proizvodnju od 26537 GWh ostvarile su 2013. godine, a najmanju 2018. godine
kada je iznosila 22954 GWh. To znači da je ekvivalentno vreme korišćenja instalisane
snage termo agregata EPS-a variralo između 5600 i 6500 sati godišnje, sa prosekom tek
malo iznad 6000 sati. To i nije baš parametar kojim se možemo pohvaliti jer pouzdanost
rada novih termo agregata omogućava da njihovo ekvivalentno vreme rada sa punim
opterećenjem bude veće od 7000 sati godišnje. Što su termo agregati stariji, prirodno
zahtevaju duže periode remonata, a i mimo toga češće se kvare, ispadaju iz pogona i
zahtevaju popravke kroz tekuće održavanje. A pošto su naši najmlađi termo agregati
stariji od 30 godina, jasno je šta je osnovni razlog njihovog manjeg ekvivalentnog
godišnjeg vremena rada. Istina, ovo vreme, a time i godišnja proizvodnja termo agregata,
zavisi i od brojnih drugih parametara, između ostalog od potreba potrošača, sezonskog i
dnevnog dijagrama potrošnje, hidrologije odnosno moguće proizvodnje hidroelektrana
(koja uvek ima prednost jer je gorivo u njima besplatno za razliku od onog u
termoelektranama), kao i od mogućnosti izvoza električne energije. Osim toga, u
poslednjim godinama druge i prvim godinama treće decenije XXI veka, kvalitet
iskopanog uglja odnosno njegova kalorična moć pojavila se kao veoma zabrinjavajući
faktor koji je uticao na smanjenje proizvodnje, povećanje potrošnje (skupog) mazuta za
podršku sagorevanju uglja u kotlovima i povećanje uvoza (preskupe) električne energije.
Nije to neki morski problem, on se rešava mešanjem iskopanog uglja sa raznih kopova u
proporcijama koje obezbeđuju da u termoelektrane uvek stiže ugalj ujednačenog
kvaliteta, odnosno one kalorične moći koja je potrebna za pouzdan rad kotlova. Ali za
njegovo rešavanje potrebni su dobra organizacija, znanje i priličan trud. Potrebno je,
takođe, blagovremeno otvaranje novih rudarskih polja, uklanjanje jalovine odnosno sloja
zemlje iznad naslaga uglja i koordinisana proizvodnja uglja na raznim rudarskim poljima.
U suštini, sve su to aktivnosti koje se moraju neprekidno obavljati, jer u suprotnom u
jednom trenutku ni mazut više neće biti od pomoći pa će doći do zastoja u radu celih
elektrana, što se i desilo u decembru 2021. godine kada je svih šest termo agregata u
TENT A nekoliko dana bilo van pogona. Međutim, kad se zahtevani proizvodni proces
jednom naruši, nije ga lako vratiti u pravi kolosek. Zato pred rudarskim sektorom EPS-a
sada stoji jedan vrlo ozbiljan i važan problem kojim hitno moraju da se pozabave. U
svakom slučaju, nedostatak uglja, bar u sledeće tri decenije, ne bi smeo da bude razlog za
smanjenu proizvodnju naših termo agregata.

Međutim, i takvi kakvi su, naši termo agregati su u gore pomenutom periodu obezbedili
čak 69,6% ukupne proizvodnje EPS-a. Od izuzetne važnosti je i činjenica da proizvodnja
termo agregata u potpunosti sledi sezonske potrebe potrošača. Naime, njihovi remonti se
sprovode u periodu kada je potrošnja mala, da bi onda kada je velika svi bili raspoloživi
za rad. To u našem slučaju znači da u letnjoj sezoni, od početka aprila do kraja
septembra, naši termo agregati proizvode prosečno 10800 GWh ili 44%, dok u ostatku
godine, odnosno tokom zimske sezone, prosečno proizvode 13750 GWh odnosno 56%.
Nije teško zaključiti da i dan danas fabrike u Srbiji mogu da rade a sijalice u
domaćinstvima da svetle, zahvaljujući postojanju i radu tih starih termoelektrana. Zato
one zaslužuju dužnu pažnju. Nažalost, većina naših termo agregata, zbog starosti,
moraće da izađe iz pogona znatno pre nego što nestane uglja. Planovi daljeg rada EPS-a
 84

zasnovani na revitalizaciji ovih prastarih objekata su veoma klimavi. Usudio bih se da

kažem i potpuno promašeni. To su termo agregati koji su odavno odradili svoj životni
vek (neki i dvostruko!) i koji su, za današnje tehnološke standarde, vrlo neefikasni.
Njihovim daljim krpljenjem i korišćenjem za proizvodnju električne energije samo se
arče preostali resursi uglja, održava se velika emisija CO2 i što je najgore, ozbiljno se
ugrožava sigurnost snabdevanja električnom energijom. Tu spadaju svi agregati iz TE
Kolubara, TE Morava, TE Kostolac A i TENT A, ukupne instalisane snage 2227 MW.
Tehnički je potpuno opravdano da svi oni izađu iz pogona do 2040. godine. Sva je prilika
da će nakon 2040. godine, hteli mi to ili ne hteli, u pogonu ostati samo agregati iz TENT
B i TE Kostolac B ukupne snage 1852 MW. Njima će se, u neko doba tokom 2023.
godine, pridružiti novi, treći agregat u TE Kostolac B neto instalisane snage 320 MW, što
jeste sjajna vest, ali nikako nije nešto što sme da nas uljuljka. Hitno, ali vrlo pažljivo,
treba da razmislimo čime će se i kada zameniti preostalih 1907 MW iz starih
termoelektrana. Zato je neophodno napraviti sveobuhvatnu strategiju razvoja EPS-a
kojom će se, između ostalog, definisati dinamika izlaska iz pogona neefikasnih starih
termo agregata, kao i kapaciteti i dinamika puštanja u pogon novih visoko efikasnih
termo agregata, hidroelektrana, solarnih elektrana i vetroelektrana. Izgradnju elektrana
predviđenih tom strategijom treba početi bez oklevanja. Što pre to bolje! Time bi se
obezbedila sigurnost snabdevanja potrošača uz optimalno korišćenje preostalih rezervi
uglja i istovremeno postupno smanjivanje emisije CO2.

3.7. Uloga prirodnog gasa u energetskom sektoru

EPS ima 297 MW instalisane snage u termoelektranama na prirodni gas. U prethodnih 11

godina, one su proizvodile prosečno 219 GWh godišnje, što je činilo 0,6% ukupne
proizvodnje. Očigledno, ekvivalentno vreme njihovog korišćenja iznosilo je samo 737
sati godišnje. Razlog njihovog malog korišćenja je jednostavan - električna energija
proizvedena u njima je preskupa. Mada su ove naše elektrane tehnološki zastarele i
veoma neefikasne, to je pre svega posledica cene prirodnog gasa. Drugim rečima, naše
termoelektrane na prirodni gas se koriste samo u zimskom periodu kada ostali kapaciteti
ne mogu da podmire potrebe potrošača, a uvoz iz nekog razloga nije dovoljan.

Treba znati i sledeće. Sve i da imamo najmodernije i najefikasnije elektrane na gasno-

parni ciklus, proizvedena električna energija u njima bi bila daleko skuplja nego u
termoelektranama na lignit. Tako su bar pokazivale sve tehno-ekonomske analize vršene
od strane mnogih autora u poslednjih pedeset godina. Više puta sam i sâm vršio slične
proračune. Ali, po svemu sudeći, takvi rezultati više nisu po volji političkim komesarima
novog svetskog poretka. Ergo, moraju se menjati makar to značilo uvođenje Ajnštajnove
kosmološke konstante62 u proračun.

Negde u oktobru 2020. godine imao sam priliku da, za interne potrebe Svetske banke,
izvršim reviziju dokumenta „Nacrt politike razvoja – strateški rizici u EPS-u“63, koji je

62
Konstanta čije značenja nema uporište u poznatim fizičkim zakonima, a koju je Ajnštajn inicijalno uveo
u svoju opštu teoriju relativnosti da bi rešenja njegovih jednačina ukazivala na postojanje stacionarnog
kosmosa. Kada je Edvin Habl dokazao da se kosmos širi, Ajnštajn ju je nazvao svojom najvećom greškom.
63
“Draft Policy Note - Strategic Risks in EPS”, prepared by the WB, September 2020.
 85

bio pripremljen za potrebe Vlade Srbije. Dokument je bio pisan sa ambicijom da se

identifikuju neophodne regulatorne i organizacione reforme kako bi EPS spremno
dočekao buduće energetske izazove i nastavio da obezbeđuje sigurno snabdevanje
električnom energijom svim potrošačima u Srbiji. Na mnoge delove tog dokumenta, na
primer one o potrebi uvođenja profesionalnog upravljanja, ekonomski opravdane cene
garantovanog snabdevanja, ukidanja akcize i povećanja naknade za obnovljive izvore
energije, nisam imao baš nikakve primedbe. Posle podrobnog razmišljanja, podržao sam i
predlog za uvođenje takse na emisiju CO2 u energetskom sektoru Srbije. Iskreno rečeno,
prilično me je nerviralo to što su autori studije skoro kao prirodni zakon tretirali nameru
EU da uvede nove carinske dažbine na uvoz robe iz zemalja u kojima nisu uvedene
nikakve karbonske takse, ali shvatio sam da su potpuno u pravu. Objektivno gledano, mi
zaista moramo da se odnosimo sa dužnom pažnjom prema propisima EU. Ako se toj
najavljenoj meri EU ne prilagodimo na vreme i na najpametniji mogući način, ona će
Srbiju, kao i sve slične male i siromašne zemlje, pogoditi surovije nego Kinu. „Ne može
šut s rogatim“, mudro kaže naš narod. Osim toga, shvatio sam da to može biti odličan
način za akumulaciju preko potrebnih sredstava za dalji razvoj naše energetike. Zato sam
predložio da se pre uvođenja karbonskih taksi, napravi detaljan plan korišćenja sredstava
prikupljenih preko te nove fiskalne dažbine i da se usvoji zajedno sa uvođenjem
karbonske takse. Smatrao sam da ta sredstva ne treba da se slivaju u budžet, nego da ih
jednim delom treba usmeriti u povećanje energetske efikasnosti, a drugim delom u
izgradnju novih elektrana. Način korišćenja sredstava prikupljenih preko karbonske takse
nije bio tema ovog dokumenta Svetske banke, ali su autori prihvatili moju sugestiju da to
treba da bude definisano pre njihovog usvajanja.

Uprkos saglasnosti sa najvećim delom predloga datih u dokumentu čiju sam recenziju
vršio, uočio sam dve stvari protiv kojih sam morao da dignem glas. Ono što me je veoma
iznenadilo i razočaralo jeste način osporavanja izgradnje TE Kolubara B u tom
dokumentu. Jasno mi je bilo da u jednoj studiji Svetske banke svaka kineska investicija
mora biti proglašena za pogrešnu ili bar za sumnjivu sve i da je najkorisnija moguća za
Srbiju. Da se razumemo, TE Kolubara B koncipirana na osnovu projekta započetog pre
četiri decenije, ni po mom mišljenju nije bila baš najbolji izbor za EPS. Međutim, način
na koji se to dokazivalo bio je, bar po mom – priznajem usamljenom - mišljenju, toliko
besmislen da sam ga doživeo kao čistu, oprostite na izrazu, intelektualnu prostituciju. Ne
mogu zbog toga previše da krivim autore studije, ne zato što neke od njih dobro znam i
veoma uvažavam, nego zato što je metod koji su oni primenili veoma široko prihvaćen
način dokazivanja nedokazivog. Bez izuzetka ga koriste svi ekološki svesni međunarodni
konsultanti, a nekritički prihvataju, rekao bih čak i insistiraju na njegovoj primeni, sve
međunarodne finansijske institucije uključujući i Svetsku banku. Ustvrdiše, dakle, autori
da proračunata proizvodna cena električne energije iz TE Kolubara B iznosi 50
EUR/MWh. Iskustveno, onako od oka, rekao bih da je to bar za 20% više od realne cene,
ali dobro, de, da ne budemo sitničavi, ako uračunamo troškove potpune rekultivacije
rudarskog zemljišta, troškove odsumporavanja i primene svih najsavremenijih mera
zaštite životne sredine i posebno ako malo smanjimo očekivano godišnje vreme njenog
rada, recimo da je to prihvatljivo tačan rezultat. Ali lepota poroka64 je tek usledila. Ako se
na tu cenu doda CO2 taksa od oko 30 EUR/MWh dobija se ukupna cena od 80

64
Naziv filma Živka Nikolića.
 86

EUR/MWh, koja je potpuno uporediva sa proizvodnim troškovima iz jedne savremene

gasne elektrane. Rekoše autori, Svetska banka prihvati i svi ostadoše živi! Isto to su šest
meseci kasnije, kao papagaji, bez ikakvog razumevanja, ponavljali naši političari koji su
želeli da budu u trendu sa neo-liberalnim misliocima i da zaustave realizaciju projekta
izgradnje TE Kolubara B. Niko se ne nađe da se zapita kakvo je to tehno-ekonomsko
poređenje ako u jednom slučaju računamo cenu sa proizvoljno određenim fiskalnim
nametom, a u drugom bez tog nameta!? Pa komotno su mogli proglasiti i da će CO2 taksa
iznositi, na primer, 110 EUR/MWh. Tako bi dobili potpuno jasan rezultat da je gasna
elektrana dvostruko jeftinija od termoelektrane na lignit, a bilo bi jednako tačno kao i ono
što su napisali. Koliku god karbonsku taksu, PDV ili neki treći fiskalni namet da država
propiše, pare od tog nameta slivaju se u državnu kasu i ne čine jedan energent ili jedan
projekat boljim od drugog. Na moje burno negodovanje zbog ovakvog pristupa autoriteti
iz Svetske banke su mi odgovorili da će troškovi zbog emisije CO2 postati sasvim realni
čim Srbija, po ugledu na EU, uvede tržišni sistem trgovine kvotama CO2 što će u
budućnosti biti neizbežno pošto smo mi, jel’ te, zemlja kandidat za priključenje EU. I
zalud svaka dalja diskusija. Na moju drugu primedbu da se tadašnja veoma niska cena
prirodnog gasa, koja nesumnjivo jeste tržišna kategorija, može lako vratiti na dvostruko
veći nivo na kome je bila pre svetske ekonomske krize iz 2008. godine, isti autoriteti su
mi odgovorili da se cena prirodnog gasa, isto tako, može još više smanjiti u budućnosti.
Pomislio sam „Dixi at salvavi animam meam“65 i odustao od dalje diskusije.

Ono što, međutim, nikako nisam mogao da progutam bila je neuvijena preporuka da
Vlada Srbije hitno usvoji takozvanu Strategiju nisko-karboničnog razvoja, koju su neki
drugi konsultanti pripremili par godina ranije i u kojoj je napisano kako Srbija do 2040.
godine treba da pozatvara sve svoje termoelektrane i da ih zameni prevashodno gasnim
elektranama. U svojoj reviziji sam napisao da je zamena uglja, kao domaćeg resursa za
proizvodnju električne energije, uvoznim prirodnim gasom, najgora moguća opcija za
razvoj energetike Srbije i da bih ja taj dokument bacio kroz prozor, a ne usvojio. Nosio
sam se mišlju da napišem kako bih tu nadri-strategiju okačio mačku o rep zajedno sa
nekoliko praznih konzervi i pustio ga da je vuče i tandrče njome niz Nemanjinu ulicu.
Odustao sam od te nakane, ali ne iz bojazni da bih time uvredio borce za zaštitu životinja
i konsultante ophrvane velikom brigom zbog emisije CO2 iz naših termoelektrana i
posledičnog rasta temperature na planeti, već samo zato što mi je bilo žao tog izmaštanog
beogradskog mačka. Više sam voleo da ga zamišljam kako se nadmeće sa nekom našom
Arjom Stark66 koja, spremajući se za finale Olimpijskih igara u mačevanju, uvežbava
brzinu reakcije pokušavajući da zgrabi macana, poljubi ga u njušku i pusti pre nego što je
on ogrebe. Na moje više nego prijatno iznenađenje, nadležni iz Svetske banke i autori
studije usvojili su suštinu ove moje primedbe, te su u finalnoj verziji svog dokumenta za
Vladu RS diskretno sugerisali da bi pre usvajanja nacrta Strategije nisko-ugljeničnog
razvoja, još jednom trebalo izvršiti analizu rizika zbog eventualnog opredeljenja za
zamenu domaćeg lignita uvoznim prirodnim gasom. U tekst je, takođe oprezno, uneta i
suština moje sugestije da bi trebalo razmotriti izgradnju jednog visoko efikasnog
termoagregata na lignit koji bi zamenio neke od najstarijih i najneefikasnijih jedinica, jer

65
“Rekoh i spasih dušu svoju“ – često korišćen citat iz Starog zaveta kojim je čak i Karl Marks završio
svoje delo „Kritika Gotskog programa“.
66
Lik iz romana Igra prestola, Dž.Dž.Martina
 87

bi to istovremeno vodilo i značajnom smanjenju emisije CO2 i povećanju sigurnosti

snabdevanja potrošača u Srbiji. Dovoljno je to za sve one kojima je problem jasan. Ali
bojati se kako će odlučivati oni kojima ništa nije jasno i kojima je sopstvena politička
karijera mnogo važnija nego budućnost energetike Srbije.

Mislio sam da je vrtoglavi rast cena prirodnog gasa i električne energije koji se u
četvrtom kvartalu 2021. godine desio na evropskom tržištu morao osvestiti baš svakog.
Priznajem, malo sam i likovao što sam na to upozoravao i o tome pisao godinu dana
ranije. Ali ne lezi vraže! U januaru 2022. godine do ruku mi je došla prezentacija jedne
nove studije Svetske banke, koju je pripremila renomirana konsultantska kuća iz Londona
i u kojoj se dokazuje da, uz korišćenje energije vetra i sunca, prirodni gas predstavlja
ekonomski optimalan resurs za sprovođenje dekarbonizacije u svim državama Zapadnog
Balkana, uključujući i Srbiju67. Istina, ova studija je završena u septembru 2021. godine,
odnosno neposredno pre nego što je tržište energenata u Evropi potpuno podivljalo, tako
da je moguće da su kolege iz Londona u proračunima koristile cenu prirodnog gasa iz
2020. godine kada je ona zbog pandemije Covid 19 i opšteg pada privrednih aktivnosti
bila na svom višegodišnjem minimumu. Sa kolegama iz te londonske firme sarađivao
sam u realizaciji više projekata i pouzdano znam da su oni stručno veoma kvalifikovani
ljudi. Isto tako, nikad kod njih nisam primetio ni mrvicu bilo kakve zle namere. Zbog
svega toga, činjenicu da se uopšte nisu osvrnuli na rizike koje tržišne fluktuacije cena
nose za male zemlje koje nemaju sopstvene izvore prirodnog gasa, ne mogu da tumačim
drugačije nego kao ideološku indoktrinaciju i defekt svesti.

Da ne bude zabune, uopšte nisam protiv korišćenja prirodnog gasa u Srbiji. Naprotiv,
treba da ga koristimo mnogo više nego do sada jer je to uslov našeg daljeg privrednog
razvoja. Ali pri tome nikad ne smemo zaboraviti da mi nemamo dovoljno tog dragocenog
energenta i da je njegova cena tržišna kategorija na koju mi ne možemo da utičemo. U
energetici Srbije, prirodni gas treba koristiti pre svega u toplanama za grejanje centralnih
gradskih naselja. Takođe, treba ga masovno koristiti u prigradskim naseljima za grejanje
individualnih kuća i druge potrebe domaćinstava. Konačno u industrijskim pogonima u
kojima je potrebna toplota tokom cele godine, ekonomski je opravdano graditi
postrojenja za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije na prirodni gas.
Osim ekonomske opravdanosti i pozitivnih ekoloških efekata to bi takođe smanjilo
potrošnju i ukupno potreban kapacitet za proizvodnju električne energije. Međutim, zbog
pomenutih tržišnih fluktuacija cene prirodnog gasa i ogromnih geopolitičkih rizika za
stabilno i dugoročno snabdevanje, EPS NI U BUDUĆNOSTI NE SME ZASNIVATI
PROIZVODNJU ELEKTRIČNE ENERGIJE NA KORIŠĆENJU PRIRODNOG
GASA U IOLE ZNAČAJNIJOJ MERI. Logično je ovde postaviti pitanje zašto bi
uvozni prirodni gas bio prihvatljiv u toplanama za proizvodnju toplotne, a nije u
elektranama za proizvodnju električne energije. To je zato što se prirodni gas u praktično
svakoj toplani može zameniti tečnim energentima u vremenu između dve grejne sezone, a
ako bude stani-pani čak i tokom grejne sezone. Rizik od problema u snabdevanju
prirodnim gasom i cenovnih potresa je mnogo manji kada se radi o jednoj toplani, nego
kada se radi o elektrani. Osim toga, ako dođe do nestašice prirodnog gasa, domaćinstva

67
The Potential Role of Natural Gas for Decarbonisation in the Western Balkan Six, prepared for the WB,
ECA, September 2021
 88

će preći na grejanje nekim drugim energentima, biomasom, ugljem ili električnom

energijom. Ali ako bi proizvodnja električne energije u EPS-u zavisila od prirodnog gasa,
njegova nestašica bi značila potpuni kolaps svih privrednih aktivnosti u zemlji. I to
kolaps koji se ne može rešiti za pet meseci, jer za izgradnju nove elektrane treba najmanje
pet godina. Međutim, to nikako ne znači da privatne investitore treba sprečavati u
izgradnji gasnih elektrana. Dakle, ako investitor sa bilo koje strane sveta želi da izgradi
visoko-efikasnu elektranu sa gasno-parnim ciklusom i kombinovanom proizvodnjom
toplotne i električne energije u Srbiji, a spreman je da preuzme tržišne rizike vezane za
snabdevanje prirodnim gasom i njegovu cenu, kao i za plasman električne i toplotne
energije – neka mu je sa srećom! Srbija od takvog poduhvata ne može imati štete, a ako
se tom investitoru posreći - biće koristi kako za njega tako i za njegove zaposlene i
državni budžet.

Dakle, prirodni gas u Srbiji? Da, svakako! Ali u energetskom sektoru vrlo oprezno i
vodeći računa da ga uvek u nekom razumnom roku možemo supstituisati ako ga ne bude
bilo ili ako mu cena ode nebu pod oblake.

3.8. Obnovljivi izvori energije

Vodni potencijal trenutno predstavlja najznačajniji izvor obnovljive energije u Srbiji.
Instalisana snaga hidroelektrana EPS-a iznosi 2401 MW. U periodu od 2009. do 2020.
godine, one su u proseku proizvodile 9911 GWh godišnje. Međutim, pošto dotoci na
rekama imaju stohastičku prirodu, godišnja proizvodnja HE u pomenutom periodu
varirala je od 8604 GWh do 11791 GWh. Doprinos pumpno-akumulacione
hidroelektrane Bajina Bašta kapacitetu i proizvedenoj energiji nije uključen u navedene
vrednosti. Sve elektrane ovog tipa su izuzetno važne zbog mogućnosti prenošenja
energije iz letnje u zimsku sezonu ili, generalno rečeno, iz onog perioda kad proizvodnja
može biti veća od potrošnje u periode kada je obrnuto. Drugim rečima, kada je
proizvodnja veća od potrošnje, pumpno-akumulaciona ili reverzibilna hidroelektrana,
pumpa vodu iz akumulacionog jezera koje se nalazi na nekom prirodnom vodotoku u
neko veštačko akumulaciono jezero izgrađeno na znatno većoj nadmorskoj visini. Kada
potrošnja poraste, ta voda se propušta kroz turbine elektrane i vraća u svoj prirodni
vodotok proizvodeći električnu energiju. Svako ko se ovde priseti zakona o održanju
energije i zaključi da ove hidroelektrane u suštini moraju biti neto potrošači energije –
potpuno je u pravu! Reverzibilne hidroelektrane će uvek proizvoditi oko 30% energije
manje nego što je potroše na pumpanje. Nažalost, to je cena najboljeg postojećeg
tehničkog rešenja za akumulisanje viškova električne energije u jednom i njihovo
korišćenje u nekom drugom periodu. Zato je RHE Bajina Bašta, koja ima instalisanu
snagu generisanja od 614 MW i snagu pumpanja od 620 MW, u proseku za pumpanje
trošila 950 GWh dok je proizvodila 665 GWh godišnje. Elem, godišnja proizvodnja hidro
sektora u proseku čini čak 29,8% ukupne proizvodnje EPS-a. Ali ne samo da
hidroelektrane daju značajan energetski doprinos, još važnije je to što one tokom cele
godine daju našem elektroenergetskom sistemu neophodnu fleksibilnost u pokrivanju
varijabilnog dela dijagrama potrošnje. Upravo zbog toga hidroelektrane predstavljaju
pravu dragocenost srpske elektroprivrede.
 89

Međutim, mi smo najveći deo svog velikog hidropotencijala već iskoristili. U javnosti se
često pominje preostali potencijal reke Drine, ali nažalost na to ne treba previše računati.
Naime, mi smo do sada iskoristili mnogo više hidropotencijala Drine nego Bosna i
Hercegovina. Ne samo da bi međudržavni pregovori oko daljeg iskorišćenja energetskog
potencijala reke Drine bili mukotrpni, nego bi i naš deo sigurno bio znatno manji nego
onaj koji bi morao pripasti BiH. Gornji tok Drine je perspektivniji za energetsko
korišćenje, ali u njegovo korišćenje se mora uključiti i Crna Gora. Na srednjem toku
Drine postoje problemi sa podizanjem nivoa podzemnih voda koji bi u slučaju izgradnje
brane mogli ugroziti Mačvu. Sve u svemu, preostali potencijal Drine nikako ne treba
odbacivati, naprotiv, ali treba biti svestan da Srbija od njega ne možemo dobiti mnogo.
Postoji i ideja o izgradnji HE snage 100 MW na Savi, ali izgradnja brane i podizanje
nivoa vode reke Save ugrozilo bi mnoga naselja uz ovaj veliki vodotok, tako da mi ta
ideja uopšte ne deluje realno. Preostaju nam ozloglašene male hidroelektrane. Nekoliko
stotina njih možemo i treba da izgradimo, a najbolje bi bilo da se to ostvari ulaganjem
privatnog kapitala uz razumne državne podsticaje. To bi najvećim delom bili mali domaći
investitori, kojima energetika nije primarni posao, ali koji su uočili poslovnu priliku za
ulaganje uz malu ali sigurnu dobit. Međutim, korist od njihovih ulaganja u energetski
sektor bila bi kako njihova lična, tako i opšte društvena. Prvo, time bi se potrošačima u
Srbiji, bar tokom garantovanog podsticajnog perioda, obezbedila dodatna količina
električne energije i to iz obnovljivih izvora. Drugo, vrlo je verovatno da bi proizvedena
električna energija, i nakon podsticajnog perioda, bila prodavana našem garantovanom
snabdevaču, odnosno da bi služila za snabdevanje potrošača u Srbiji tokom celog
životnog veka ovih MHE. Ovo zato što bavljenje izvozom i trgovinom električne energije
zahteva specijalističko znanje koje ovi investitori nemaju, niti im se isplati da
zapošljavaju takav kadar i da se time bave. Za njih je najjednostavniji način poslovanja
da naprave dugoročni ugovor sa garantovanim snabdevačem i da ne brinu o plasmanu
svoje energije. Zato je potpuno realno očekivati da bi MHE, za razliku od velikih
privatnih elektrana, uvek snabdevale domaće tržište i to po razumnim, ekonomski
opravdanim cenama. Treće, njihov rad bi doprineo smanjenju gubitaka električne energije
i popravljanju naponskih prilika u udaljenim delovima distributivne mreže, što će reći da
u planinskim naseljima sijalice po kućama ne bi čkiljile, a frižideri i drugi uređaji se ne bi
kvarili zbog niskog i nestabilnog napona. I četvrto, zbog njihovog rada smanjila bi se
proizvodnja naših termoelektrana, a time i emisija gasova staklene bašte, čestica čađi i
svih drugih zagađujućih materija. Dakle, uz razumne ekonomske podsticaje, bez ikakvih
nepotrebnih prepreka, ali uz kontrolu poštovanja svih propisa uključujući i ekološke,
izgradnju MHE treba prepustiti privatnim investitorima, dok EPS treba da brine o
krupnim energetskim projektima. Sve u svemu, možemo da se nadamo izgradnji najviše
200 MW u novim HE u budućnosti. Ovde opet nisu uračunate nove pumpno-
akumulacione hidroelektrane, poput one u Bajinoj Bašti, jer one ne obezbeđuju neto
energetski doprinos. Uprkos tome, značaj ove vrste objekata će u budućnosti vrtoglavo
rasti zbog integracije u elektro-energetski sistem velikih instalisanih kapaciteta u
vetroelektranama i solarnim elektranama čija je proizvodnja potpuno neupravljiva.

Dakle, da bi zamenio bar deo proizvodnje iz svojih prastarih termo agregata, EPS pod
hitno mora da prione na izgradnju velikih solarnih elektrana i vetroelektrana. Zašto i
jednih i drugih? Zašto ne samo onih koje mogu proizvoditi jeftiniji kWh u Srbiji? Zato
 90

što ova dva tipa elektrana imaju komplementarnu sezonsku proizvodnju, što znači da se
pravilnim dimenzionisanjem jednih i drugih proizvodnja termo agregata može zameniti
bez ikakvog ili uz sasvim malo sezonsko akumulisanje, odnosno prenošenje energije iz
leta u zimu. Naime, solarne elektrane u Srbiji imaju ekvivalentno godišnje vreme rada
oko 1200 sati, ali zbog prirodnih oscilacija iradijacije Sunčevog zračenja, one proizvode
oko 64% svoje energije leti i oko 36% zimi. Srećom, ćudi Eola su sasvim drugačije od
Helijevih, pa vetroelektrane u Srbiji imaju ekvivalentno vreme rada oko 2800 sati
godišnje i proizvode samo 39% svoje energije leti a čak 61% zimi. Međutim, bilo bi vrlo
pogrešno i opasno pomisliti da se isključivo pravilnim dimenzionisanjem kapaciteta
solarnih elektrana i vetroelektrana može zameniti proizvodnja termoelektrana. Ili su
bogovi suviše okupirani svojim problemima da bi vodili računa o dinamici ljudskih
potreba ili se, Ajnštajnu u inat, ipak igraju kockicama68. U svakom slučaju, proizvodnja
električne energije korišćenjem njihovih darova često je moguća onda kad nam uopšte
nije potrebna, a nema je ni za leka onda kad vapimo za njom. To se dešava bukvalno
svakog bogovetnog dana. Dakle, da bismo zamenili iole značajniji deo sadašnje
proizvodnje termoelektrana proizvodnjom iz obnovljivih izvora energije, neophodna je
izgradnja višestruko većih proizvodnih kapaciteta u solarnim elektranama i
vetroelektranama, ali i veoma značajnih kapaciteta u reverzibilnim hidroelektranama.

Ovde treba reći da se, već više od dve decenije, širom sveta grozničavo traži tehnički
moguća i ekonomski isplativa opcija za skladištenje ogromnih količina električne
energije bez korišćenja pumpno-akumulacionih elektrana. Bogate države ulažu ogromna
sredstva u naučna istraživanja alternativnih sistema za skladištenje električne (i toplotne!)
energije. Najviše se radi na razvoju gorivih ćelija i proizvodnji vodonika, zatim na
korišćenju litijum-jonskih i raznih drugih baterija, ali postoje i razne druge ideje koje se
pomno istražuju. To su sve hvale vredni naučno-istraživački napori. Lepo je videti da i
naše visoko-školske institucije, poput Elektrotehničkog fakulteta, pokušavaju da prate taj
trend. Činjenica je, međutim, da nijedna od razmatranih ideja, još uvek nije dosegla takav
stepen tehničke razvijenosti koji bi omogućivao njenu komercijalnu primenu u elektro-
energetskim sistemima. Ni približno! Voleo bih da neki revolucionarni tehnološki prodor
iz korena promeni tu situaciju, kao što bih voleo i da se stara ideja o kontrolisanom
korišćenju hladne fuzije69 za proizvodnju energije konačno realizuje u praksi. Ali slaba je
vajda od naših priželjkivanja. Niko ne zna da li su takvi tehnološki skokovi uopšte
mogući, a kamoli kad će biti preneti u praksu. Ergo, pošto bogovi nismo, ne smemo
stavljati na kocku energetsku sigurnost svoje države. Drugim rečima, EPS treba svesrdno

68
„Bog se ne igra kockicama“, izjavio jedan od najvećih naučnika u istoriji sveta, Albert Ajnštajn, nastojeći
da odbaci probabilističku neodređenost koju je u prirodne zakone unela kvantna mehanika. I pogrešio.
69
Originalna ideja je podrazumevala da se kroz tešku vodu u koju je zaronjena elektroda od paladijuma
propusti električna struja i da atomi deuterijuma (izotopska modifikacija vodonika sa jednim protonom i
jednim neutronom u jezgru) nastali razlaganjem teške vode budu apsorbovani u paladijumskoj šipci.
Naučnici su se nadali da će se parovi atoma deuterijuma zbijati u malom prostoru između atoma paladijuma
i da će tako na sobnoj temperaturi stvarati helijum (čije atomsko jezgro sadrži dva protona i dva neutrona)
oslobađajući pri tome znatno veće količine energije nego što je uloženo u razlaganje teške vode. Uprkos
početnim, još uvek neobjašnjivim, uspesima ostvarenim na Univerzitetu u Juti 1989. godine, istraživanje
ovog fenomena u proteklih 30 godina nije se pomerilo sa mrtve tačke. Za više detalja videti knjigu Majkla
Bruksa „13 pojava koje nemaju smisla – najintrigantnije naučne misterije našeg doba“, Laguna, Beograd
2010. godine.
 91

da podržava domaće naučne institucije koje se bave istraživanjem sistema za skladištenje

energije, ali u svom razvoju treba da se oslanja na resurse koje ima i tehnologije koje su
proverene.

Nameće se, naravno, pitanje koliko instalisane snage u solarnim elektranama,

vetroelektranama i pumpno akumulacionim elektranama je ekonomski optimalno
izgraditi da bi se zamenio zadati instalisani kapacitet u termoelektranama i zadržala ista
sigurnost snabdevanja potrošača. Eto lepe teme za neku buduću doktorsku disertaciju i
prilike za ostvarivanje naučnih doprinosa kako u modelovanju stohastičke prirode
proizvodnje i potrošnje odnosno u postavci optimizacionog zadatka, tako i u razvoju
matematičkog metoda za njegovo rešavanje. Osim toga, dobijeni rezultati bi imali i
izuzetnu praktičnu vrednost. Elem, mlade kolege – eto izazova! Tek da bi oni koji
prihvate ovaj izazov, a koje unapred srdačno pozdravljam i najiskrenije podržavam, imali
šta da provere, opovrgnu ili možda potvrde i profine, reći ću ovde da moja gruba
heuristička analiza izvršena na bazi dvogodišnjih ostvarenih satnih bruto potrošnji,
pretpostavljene verovatnoće pojave dotoka od 50% i proračunatih očekivanih satnih
proizvodnji solarnih elektrana i vetroelektrana tokom godine, pokazuje da bi za zamenu
postojećih 4079 MW u EPS-ovim termoelektranama bilo potrebno izgraditi 7100 MW u
vetroelektranama, 6750 MW u solarnim elektranama i 3880 MW u novim reverzibilnim
hidroelektranama. Energetska zapremina akumulacionih rezervoara novih RHE morala bi
iznositi najmanje 925 GWh. U prosečnoj hidrološkoj godini, u takvom sistemu bi se na
pumpanje trošilo oko 9090 GWh, dok bi generisanje iz svih RHE iznosilo 6363 GWh.
Oko 370 GWh bilo bi izgubljeno zbog manjeg kapaciteta pumpanja od kapaciteta za
proizvodnju u vetroelektranama i solarnim elektranama. Treba imati u vidu da bi za
izgradnju ovako velikog kapaciteta u solarnim elektranama bilo potrebno zauzeti oko
devet hiljada hektara zemljišta, dok bi izgradnja potrebnih vetroelektrana podrazumevala
postavljanje najmanje 1180 stubova vetroagregata. Uz to, bilo bi neophodno izvršiti i
ogromna ojačanja prenosnog sistema. Konačno, pošto u našoj Srbiji ne postoje pogodne
prirodne lokacije za izgradnju tako ogromnog kapaciteta u reverzibilnim
hidroelektranama, bilo bi neophodno veštački ih stvoriti. Istina, u tehnici gotovo ništa
nije nemoguće, ali to važi samo ako se uopšte ne vodi računa o finansijskim i drugim
potrebnim resursima. Pošto mi definitivno sebi ne možemo da priuštimo takvu troškovnu
nonšalantnost, a ako ćemo pravo ne mogu to ni mnogo veće i bogatije države od Srbije,
rekao bih da koncept 100% zamene termo agregata elektranama koje koriste obnovljive
izvore energije uopšte nije realna, a kamoli približno optimalna, varijanta daljeg razvoja
Elektroprivrede Srbije.

3.9. Nuklearna energija

Reč-dve o aktuelnim energetskim planovima Nemačke, Češke i Velike Britanije.

Nemačka je pre 11 godina donela odluku o postepenom zatvaranju svih svojih nuklearnih
elektrana. Poslednja tri nuklearna reaktora u Nemačkoj, trebalo bi da izađu iz pogona do
kraja tekuće 2022. godine. U trenutku donošenja te odluke, čak 22% električne energije u
Nemačkoj proizvodilo se iz nuklearnih elektrana. Kao i u slučaju termoelektrana na
lignit, zamena je planirana putem drastičnog povećanja korišćenja obnovljivih izvora
 92

energije, pre svega energije vetra i energije Sunčevog zračenja, ali i značajnim
povećanjem korišćenja prirodnog gasa. Nemački zvaničnici su ovu odluku objašnjavali
mogućnošću pojave havarija i terorističkih napada, ali i problemima sa skladištenjem
radioaktivnog otpada koji preostaje nakon korišćenja nuklearnog goriva u reaktorima.
Nemam ni gram sumnje da su nemački eksperti i donosioci odluka zaista imali u vidu
ove, opšte poznate, opasnosti i izazove korišćenja nuklearne energije, ali sam sasvim
siguran da su u račun uzeli i mogućnost prihoda od proizvodnje i prodaje vetroturbina,
drugih tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije i baterija za skladištenje
električne energije, kao i ogromno svetsko tržište koje bi im se otvorilo ako bi prvi
napravili odlučujući tehnološki prodor u proizvodnji i korišćenju vodonika. Mislim da ne
postoji više od pet-šest zemalja na svetu koje imaju stručne i finansijske kapacitete da taj
prodor, ukoliko je uopšte moguć, i ostvare, a Nemačka je sigurno među njima.

Uprkos širokom partnerstvu sa Nemačkom u okviru EU kao i bilateralno, Češka

Republika je ipak odabrala sasvim drugačiji put. Naime, početkom marta 2021. godine
objavljena je vest da je energetski regulator ove zemlje odobrio izgradnju dva nova
nuklearna reaktora koji bi trebalo da uđu u pogon 2035. i 2037. godine. Tačno godinu
dana kasnije, odnosno marta 2022. godine, raspisan je tender za izgradnju prvog od ta
dva nuklearna reaktora.

Konačno, aprila 2022. godine, premijer Velike Britanije je objavio da ova zemlja, u
okviru nove strategije za obezbeđenje svoje energetske bezbednosti, planira da izgradi
osam novih nuklearnih reaktora do 2050. godine. Time bi praktično utrostručila svoje
postojeće kapacitete u nuklearnim elektranama, što znači da bi te 2050. godine imala čak
24.000 MW u nuklearnim elektranama. Poređenja radi, to je preko tri puta više nego što
Srbija ima u svim svojim termoelektranama i hidroelektranama zajedno.

A sad opet o nama…

Ove, našoj široj javnosti, sasvim neatraktivne vesti skrivaju u sebi bar dve više nego
važne pouke.

Kao prvo, one rečito pokazuju šta znači pravovremeno planiranje razvoja energetike.
Razvojni problemi u energetskom sektoru se ne rešavaju danas za sutra. Oni se moraju
predvideti decenijama pre nego što novi kapitalni objekti budu neophodni. Ako se sačeka
da problem postane vidljiv, uveliko smo zakasnili sa rešavanjem. Zato energetičari
moraju pravovremeno definisati optimalnu dugoročnu strategiju razvoja i donosiocima
odluka prezentirati energetske, ekonomske, ekološke, socijalne i geopolitičke
konsekvence predloženog razvojnog puta, kao i moguće alternative. A donosioci odluka,
odnosno političari na vlasti, moraju makar ponekad biti spremni da se pozabave i nekim
budućim problemima naroda i države, a ne samo svojim tekućim mandatom i narednim
izborima. Kao što nam gornji primeri pokazuju, neophodne odluke potrebno je doneti 10,
15 ili čak 30 godina unapred, a zavisno od predviđenih rešenja, pripremama za izgradnju
se mora pristupiti 5 do 10 godina unapred.
 93

Drugo, ove odluke pokazuju da dogme i ideološki šabloni nemaju mesta u obezbeđivanju
energetske sigurnosti. Svako pokušava da obezbedi svoju energetsku sigurnost kako
najbolje zna i ume. Kada se odrekla korišćenja nuklearne energije, tadašnja politička elita
Nemačke je, s pravom, računala na izuzetne tehnološke sposobnosti svoje zemlje, ali
očigledno i na dugoročnu nabavku ogromnih količina prirodnog gasa od Rusije. Sudeći
po lavini sankcija koje su zemlje Zapadne civilizacije uvele Rusiji nakon njenog napada
na Ukrajinu, reklo bi se da je Nemačka pre desetak-petnaest godina pogrešila u
predviđanju budućih geopolitičkih tokova i da je precenila svoj uticaj u svetu. I dok,
proleća 2022. godine, Nemačka grozničavo traži načine da zameni ruske energente sa što
manje štete po sopstvenu ekonomiju, Velika Britanija, pak, pobedonosno objavljuje da je
doba saradnje sa Rusijom završeno i okreće se povećanju korišćenja nuklearne energije.
Male zemlje, kao što su Češka i Srbija, ne mogu sebi priuštiti luksuz da, sledeći interese i
retoriku moćnih, apriorno kažu da nešto neće, a nešto drugo hoće da koriste. Sve zavisi
od toga kojim resursima država raspolaže i šta može pribaviti uz najbolji odnos cene i
sigurnosti snabdevanja. Ko ima vetrovite oblasti u sopstvenoj zemlji naravno da treba
prioritetno da razmatra gradnju vetroelektrana, kao što u svakoj državi u kojoj je veliko
Sunčevo zračenje treba posebno razmišljati o izgradnji solarnih elektrana pogotovo ako u
njoj postoje velike površine neobradivog zemljišta. Ko ima ogromne potencijale u
geotermalnoj energiji kao Island, ili bogat hidro potencijal kao Norveška, neće
prevashodno razmišljati o sagorevanju fosilnih goriva. Ali oni kojima priroda, bar u
smislu obnovljivih izvora energije, nije bila baš previše naklonjena, moraju razmišljati o
korišćenju uglja, nafte i prirodnog gasa, pogotovo ako sami imaju ove resurse. Na kraju,
ko nema nikakvu bolju opciju, mora i treba da bude spreman da pristupi izgradnji
nuklearnih elektrana. U suprotnom će rizikovati opstanak sopstvene države i naroda.

Naravno, kad god se razmišlja o korišćenju nuklearne energije, pouke iz Černobilja i

Fukušime70 moraju se imati na umu. Međutim, ove katastrofe treba shvatati kao razlog za
razvoj dodatnih sistema zaštite i poboljšanja bezbednosti nuklearnih elektrana, a ne kao
razlog za zabranu njihove izgradnje. Uvek kad mogućnost izgradnje nuklearne elektrane
u Srbiji dospe u žižu javnosti, što se obično dešava zbog nekih odluka i planova EU ili
zbog nekih naših trenutnih energetskih problema a nikad zbog razmatranja sopstvene
energetske budućnosti, kroz medije se provlači dobro poznata informacija da je izgradnja
nuklearnih elektrana u Srbiji zabranjena ubrzo nakon černobiljske tragedije. Zbog
masovne psihoze i paničnog straha koji se tada nekontrolisano širio po svetu, imam
razumevanja za donošenje te odluke mada je ona, čak i tada, bila suštinski potpuno
beskorisna. Danas je, pak, štetna. Odavno je bilo vreme da se ta odluka stavi van snage i
da se razmatranju mogućnosti korišćenja nuklearne energije u Srbiji pristupi trezveno i
racionalno. Mediji nas takođe podsećaju da je, istovremeno sa uvođenjem moratorijuma
na izgradnju, zabranjeno i predavanje nuklearne energetike na našim fakultetima. Iskreno
se nadam da je to samo karakteristično novinarsko preuveličavanje, odnosno da takva
odluka nikad nije doneta, jer bi ona predstavlja sramotu za naše društvo i državu. Zabrana
visoko-školskih i naučno-istraživačkih programa koji se bave mirnodopskim korišćenjem
nuklearne energije predstavljala bi čistu zatucanost i to na nivou srednjevekovne
inkvizicije. Ako je, kojim slučajem, tako nerazumna odluka nekad zaista doneta - treba je

70
Nuklearne elektrane u Ukrajini i Japanu u kojima su se 1986. i 2011. godine dogodile teške havarije.
 94

bezuslovno odmah ukinuti! I to bez obzira da li će ikad nuklearna energija biti korišćena
u Srbiji ili ne.

3.10. Ukrajinski gambit71

Početkom marta 2022. godine pozvao me je jedan moj kolega, blizak prijatelj i
dobrovoljni recenzent svega što napišem i poluozbiljno savetovao da požurim sa ovim
mojim pisanijem jer me događaji u svetu pretiču. Ali baš zbog tih nesrećnih belosvetskih
događaja moram da napravim još jednu digresiju.

Na prethodnim stranicama koristio sam pojam „geopolitika“ mnogo puta. Verovatno je

to, posle pojma „energetika“, najviše korišćeni pojam u ovom tekstu. Vreme je da
objasnim šta je to geopolitika, odnosno šta ja podrazumevam pod tim pojmom i zašto ga
tako usko povezujem sa energetikom. Reč je, očigledno, nastala povezivanjem pojmova
geografije i politike. Verovatno zbog toga postoji niz sličnih definicija po kojima je
geopolitika naučna disciplina koja se bavi izučavanjem uticaja prirode na društveni život.
Ovim se hoće reći da politika svake zemlje, između ostalog, mora uzimati u obzir njen
geografski položaj. Međutim, u savremenom političkom žargonu, ovaj pojam se najčešće
koristi kao sinonim za međunarodnu politiku. Jedna od visprenijih definicija koje sam
pronašao u okeanu interneta sugeriše da geopolitika predstavlja analizu geografskih
uticaja na odnose centara moći u međunarodnom kontekstu. Ne sporim da ima dosta
istine u svim tim definicijama ali, bar po mom mišljenju, nijedna od njih na odražava
suštinu. Ja nikako ne bih geopolitiku definisao kao nauku niti kao analizu, mada je za
uspešnu međunarodnu politiku svake zemlje zaista potreban analitičan, naučni pristup. Po
meni, geopolitika je borba centara svetske moći, pa i celih civilizacija, za sticanje
prevlasti u korišćenju prirodnih i društvenih resursa na globalnom nivou. Cilj te borbe je
ostvarivanje kontrole nad korišćenjem nalazišta nafte, prirodnog gasa, uglja, urana i zlata
ali i nad tržištem radne snage i odnosima cena roba i usluga širom sveta. U igri je
praktično sve što može da utiče na globalnu preraspodelu novostvorene vrednosti.
Energetski resursi se nalaze u samom centru tog sukoba, mada nikako nisu jedini predmet
sukobljavanja. Sva sredstva se koriste u tom ratu od propagandno-informacionih, preko
ekonomskih, do vojnih. Svetski centri moći, naravno, imaju glavne uloge u tom
akcionom filmu, ali u njemu, htele - ne htele, učestvuju i sve druge zemlje koje pripadaju
sukobljenim civilizacijama. To se jasno može uočiti i na primeru rusko-ukrajinskog rata.

Latentno tinjajući sukob Zapadne i Slovensko-pravoslavne civilizacije opasno se

razbuktao početkom 2022. godine u Ukrajini, koja je tipična „rascepljena država“ u
smislu u kome je taj termin koristio Samjuel Hantington. Naime, još od završetka
Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza po granicama koje su, uzgred budi rečeno,
odredili komunisti, ukrajinska elita pokušava da redefiniše identitet sopstvene države,
odnosno da istupi iz Slovensko-pravoslavne i pristupi Zapadnoj civilizaciji. Tome se
svim silama protivi ruski, a dobrim delom i drugi pravoslavni živalj koji je ostao da živi u
Ukrajini. Što je još gore po Ukrajinu i Ukrajince, u toj nameri ukrajinske elite, SAD kao
centar Zapadne civilizacije prepoznale su svoju veliku geopolitičku priliku, dok je Rusija

71
Gambit je vrsta šahovskog otvaranja u kome jedan igrač žrtvuje pešaka za inicijativu u igri.
 95

kao centar Slovensko-pravoslavne civilizacije prepoznala veliku geopolitičku opasnost za

sebe. I jedni i drugi su vrlo dobro procenili situaciju. Ne znam da li je ukrajinska elita bila
više zaneta sladunjavom retorikom o lepotama Fukojamine zapadne ideje ili zaslepljena
mržnjom prema bivšoj braći ali, po svemu sudeći, veoma naivno je procenila ciljeve,
motive i limite podrške koja joj je nekoliko decenija stizala iz centara Zapadne
civilizacije. Jer nema nikakvih sumnji da će u rusko-ukrajinskom ratu, kakav god konačni
ishod da bude, najviše stradati narod Ukrajine. Kao i praktično cela politička elita EU,
ukrajinska vlast je takođe potcenila spremnost centara Slovensko-pravoslavne
civilizacije, odnosno Rusije i Belorusije, da i po cenu otpočinjanja rata i velikih
sopstvenih žrtava spreče ostvarivanje primarnih geopolitičkih ciljeva svojih globalnih
protivnika. Primarni cilj SAD je raspad Rusije i, naravno, sticanje mogućnosti za
korišćenje ruskih energetskih i svih drugih resursa. Konačan ishod ovog sukoba u
mnogome će zavisiti od dugoročnog stava koji zauzmu Kineska i Islamska civilizacija
koje se, bar na samom početku, drže vrlo odmereno i uzdržano. Rusija će svakako imati
ogromne troškove i velike ljudske gubitke, a izgubiće i značajan deo svojih prihoda od
izvoza energenata, drugih sirovina i poljoprivrednih proizvoda. To je sekundarni cilj
SAD koji će sigurno biti ostvaren. Ogromne štete će imati i sve druge evropske države
koje će se suočiti sa nestašicama i poskupljenjima kako energenata tako i osnovnih
životnih namirnica. Ubeđen sam da su američki geopolitički šahisti i to uračunali u
pozitivan saldo ukrajinskog gambita koji su zaigrali na Majdanu 2014. godine72. Nadati
se da će ova riskantna geopolitička šahovska partija biti završena remijem73, mada će to
verovatno značiti početak Drugog hladnog rata. Međutim, potpuni poraz jednog od
velikih igrača, lako bi mogao da znači da počinje Treći svetski - i to nuklearni - rat. Ne
daj Bože!

U svakom slučaju, dok pišem ove redove, odnosno aprila 2022. godine, punom snagom
bukte kako vojni sukobi između Rusije i Ukrajine, tako i globalni ekonomski rat između
Zapadne i Slovensko-pravoslavne civilizacije, izazivajući, između ostalog, ogromne
posledice po energetiku evropskih zemalja. Zapadne političke elite, kao kockari u transu,
iz dana u dan vrtoglavo podižu uloge pokušavajući da svojim sankcijama nanesu više
štete Rusiji nego sami sebi. Međutim, uprkos mom iskrenom žaljenju zbog razaranja
Ukrajine i brojnih ukrajinskih i ruskih žrtava, kao i mom profesionalnom interesovanju za
energetiku, moram da priznam da me u ovom ratu najviše fascinira njegov psihološko-
propagandni aspekt. Obični ljudi, ionako prirodno skloni defektu svesti zbog osećanja
pripadnosti svojim civilizacijama, sada su političkim odlukama o uvođenju cenzure,
informaciono-tehnološkom mašinerijom, histeričnom medijskom retorikom i društvenim
mrežama, nagurani u selektivno propusne informacione balone u kojima sve postaje
prihvatljivo, pa čak i ponovna podela ljudi na arijevsku rasu i nižu vrstu. Naravno, niko to
nije rekao baš ovim rečima, svi se kunu u iskrenost svoje podrške napadnutoj Ukrajini, u
svoju privrženost dobru i spremnost na borbu protiv zla, za demokratiju i ljudska prava.
Neodoljivo primamljivo zvuči biti na strani dobra, a protiv zla! To podilazi lepom
mišljenju o samom sebi i opija grešnu ljudsku dušu kao laskanje zavodnika lepoticu. A

72
Majdan je trg u Kijevu na kome je 2014. godine počela takozvana „narandžasta revolucija“, odnosno
oružana pobuna koja je rezultirala nasilnim svrgavanjem tadašnjeg rukovodstva Ukrajine koje je bilo
sklono prijateljskim odnosima sa Rusijom.
73
Nerešen rezultat šahovske partije.
 96

opijen narod i zavedene lepotice spremni su na sve bez obzira na moguće posledice. Na
stranu šaljive asocijacije, stvarnost u Evropi je zaista postala veoma ružna i veoma
zabrinjavajuća. Atmosfera u javnosti neodoljivo podseća na stanje u Nemačkoj tridesetih
godina 20. veka. U mnogim centrima Zapadne civilizacije, isključivo na nacionalnoj
osnovi, vrši se konfiskacija imovine, otkazuje se izvođenje muzičkih komada davno
preminulih ruskih kompozitora, izbacuju se književna dela velikana ruske i svetske
književnosti iz školskih programa, a ruskim sportistima se zabranjuje učešće na sportskim
takmičenjima. Neke korporacije zapadnih zemalja zabranile su pripadnicima nepoželjnih
nacija da kupuju njihove proizvode: ako si Ruskinja ne možeš da kupiš Šanelovu torbicu!
Koliko je to daleko od zabrane Rusima da kupuju u istim radnjama kao „civilizovan“ svet
ili od uvođenja obaveze da nose žutu traku na rukavu? U oštroj konkurenciji mnoštva
bezumnih postupaka koji se ređaju kao na filmskoj traci, ja bih za pobednika proglasio
rukovodstvo neke klinike u Nemačkoj koje je našlo za shodno da javno objavi kako više
neće lečiti Ruse i Beloruse. Zaista verujem da su oni to izjavili duboko ubeđeni da time
daju podršku dobru i suprotstavljaju se zlu u svetu, ali upravo to i jeste ono što svakog
treba najviše da zabrine. Ima li uopšte granice preko koje propaganda ne može iskriviti
ljudsku psihu ako jedan lekar može da poveruje da, u ime opšteljudskih vrednosti, ne
treba da leči pripadnike nekog naroda? Izgleda da nema i da tu ne pomaže čak ni
skorašnje istorijsko iskustvo. Jer da pomaže, bar nekoga u toj klinici bi takvo saopštenje
neprijatno asociralo na zloglasnog doktora Jozefa Mengelea i njegov odnos prema
Jevrejima u paklu Aušvica, pa bi pred svojim kolegama zavapio da to saopštenje ne nosi
u sebi klicu dobra nego zla, da je sramota tako nešto i pomisliti a kamoli javno objaviti i
da je to nešto čega se treba sramiti a nikako nešto čime se bilo ko može ponositi.

Od ovih gorkih misli o slabosti ljudske psihe i mogućim razmerama defekta svesti vezuje
mi se stomak u čvor. Pošto nikako ne bih želeo da pod stare dane postanem mizantrop,
nerado zaključujem da je postojanje determinističke predodređenosti svih događaja u
vaseljeni mnogo verovatnije nego postojanje slobodne ljudske volje. Narodski rečeno,
mirim se sa sudbinom, prihvatam fatalističku izreku „biće kako je pisano“ i vraćam se
svojim bezopasnim mislima o energetici. Koliko god da je energetika važna i
komplikovana tema, makar nije depresivna.

Ubeđen sam da će rusko-ukrajinski rat izazvati duboke i dugoročne promene u

dosadašnjoj strategiji obezbeđenja energetske bezbednosti mnogih zemalja Zapadne
civilizacije i da će, između ostalog, pravila o radu tržišta prirodnog gasa i električne
energije u EU doživeti bitne promene. Da ne bude zabune, očekujem da će to biti
promene u dobrom i ispravnom smeru, odnosno da će ideološke floskule o blagotvornim
efektima slobodnog tržišta energije i posledični štetni pritisci vezani za organizaciju i
način funkcionisanja energetskih preduzeća, znatno oslabiti. Ne očekujem da će borba
protiv klimatskih promena prestati, niti bih to voleo, ali očekujem da će se države mnogo
više orijentisati na racionalno korišćenje sopstvenih fosilnih goriva uključujući i ugalj, a
da će nuklearna energetika doživeti veliki uspon. Povećanje energetske efikasnosti u
celom društvu i dalje povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije ostaće, kao što i
treba da bude, vrhunski prioriteti. Neće se sve ovo desiti zbog bljeska proviđenja u bilo
kome, nego zato što će nedostatak ruskih energenata dovesti do velikog skoka cena svih
vrsta energije u Evropi, što će posledično dovesti do masovnog otrežnjenja u pogledu
 97

ljudskih prioriteta i mogućih efekata slobodnog tržišta energijom. Ovo neće biti prolazni
poremećaj zbog koga će doći do nekih sitnih korekcija u do sada preovlađujućoj
ideološkoj doktrini. Uspostaviće se jedno novo stanje u pogledu trgovine energetskim
resursima među državama i civilizacijama, a to će izazvati potpunu promenu dosadašnje
paradigme u odnosu prema hrani i energiji i novo dugoročno stanje svesti ljudi širom
sveta. Jer čak i kad se rat završi, biće potrebne decenije da se pokidane poslovne veze
ponovo uspostave.

3.11. Skica za strategiju razvoja energetike Srbije

Dosta je bilo i ličnih povoda i opštih razmatranja. Valja nekako završavati ovo moje
pametovanje. Krajnje je vreme da predložim jasan, ostvariv i približno optimalan koncept
daljeg razvoja naše energetike. Šta, dakle, Srbija treba da čini kako bi osigurala svoju
energetsku bezbednost i usput izvršila energetsku tranziciju do 2050. godine? Elem,
ovako:

1. Treba odmah doneti odluku o izgradnji trećeg agregata u TENT B, neto

instalisane snage 620 MW i početi izradu potrebne tehničke dokumentacije,
obezbeđivanje finansiranja i izbor partnera za izgradnju. Ovaj agregat treba
pustiti u pogon najkasnije do kraja 2027. godine. Pre izgradnje i puštanja u pogon
TENT B3 ne treba isključiti sa mreže nijedan stari termo agregat. Godinu dana
nakon puštanja u rad TENT B3 treba da počne sukcesivno isključivanje prve
grupe termo agregata koju čine najstarije i najneefikasnije jedinice, odnosno TE
Kolubara, TE Morava i TE Kostolac A, ukupne snage na pragu prenosa od 605
MW. Taj proces bi trebalo završiti zaključno sa 2030. godinom. Pored izgradnje
TENT B3, ovo takođe podrazumeva da neće doći do nekog velikog skoka u
potrošnji električne energije. Ukoliko bi se to desilo, instalisani kapacitet
isključenih starih termo agregata trebalo bi adekvatno smanjiti. Time bi prvi deo
procesa energetske tranzicije u Srbiji, u kome se vrši zamena 605 MW u starim
termo agregatima kapacitetom od 620 MW u novom energetski mnogo
efikasnijem a ekološki mnogo prihvatljivijem termo agregatu, bio završen.

2. Tokom 2022. godine treba napraviti dinamički plan izgradnje 2150 MW u

vetroelektranama i 1950 MW u solarnim elektranama i odmah pristupiti
traženju pogodnih lokacija i izradi potrebne tehničke dokumentacije. Da ne
bude zabune, ovde se ne radi o nezavisnim proizvodnim objektima u privatnom
vlasništvu, nego o elektranama koje treba da budu u vlasništvu EPS-a. U skladu
sa tim planom treba definisati dinamiku gašenja preostalih starih termo agregata u
TENT A ukupne instalisane snage 1622 MW. Izgradnjom i puštanjem u pogon
svih 2150 MW u vetroelektranama i 1950 MW u solarnim elektranama i
isključivanjem sa mreže šest agregata TENT A treba da bude završen drugi deo
energetske tranzicije u Srbiji. Ovaj proces zamene starih proizvodnih jedinica na
ugalj, novim elektranama koje koriste obnovljive izvore energije, treba sprovesti u
periodu od 2031. do 2040. godine. Podrazumeva se, ali hajde da ipak naglasim,
isključivanje agregata TENT A mora biti potpuno usklađeno sa dinamikom
priključivanja solarnih elektrana i vetroelektrana na elektroenergetski sistem.
 98

Usklađenost znači da godinu dana nakon izgradnje i puštanja u pogon oko 550
MW iz OIE (najbolje u proporciji 300 MW u vetroelektranama i 250 MW u
solarnim elektranama) može da se pristupi isključivanju agregata TENT A1, a
nakon izgradnje i godinu dana rada još toliko kapaciteta u OIE i isključenju
TENT A2. Nakon izgradnje, puštanja u pogon i godinu dana rada svakih narednih
750 MW iz OIE u sličnoj proporciji, može se pristupiti isključivanju jednog od
preostalih agregata TENT A3 do A6.

3. Što pre treba doneti odluku o izgradnji RHE Bistrica i to sa maksimalnim

mogućim sadržajem akumulacije. Idealno bi bilo ako bi se ova reverzibilna
hidroelektrana mogla napraviti tako da ima ukupni kapacitet pumpanja od
1040 MW, na primer 6 agregata od kojih svaki ima snagu 175 MW, i
energetsku zapreminu akumulacionog bazena od 555 GWh. Prema mojim
proračunima izvršenim na osnovu satnih bruto potrošnji tokom 2019. i 2021.
godine, takve energetske karakteristike novih RHE (bez RHE Bajina Bašta)
neophodne su da bi se tokom cele godine obezbedilo potrebno pumpanje i
generisanje u uslovima postojanja i rada 2792 MW u TE Kostolac B1-B3 i TENT
B1-B3, 2150 MW u vetroelektranama i 1950 MW u solarnim elektranama kojima
su zamenjeni svi termo agregati u TE Kolubara, TE Morava, TE Kostolac A i
TENT A. Naravno, pod energetskom zapreminom podrazumevam moguću
proizvodnju električne energije a ne energiju pumpanja. Treba planirati da RHE
Bistrica uđe u pogon do kraja 2030. godine. Međutim, ukoliko se RHE Bistrica ne
može napraviti sa tako velikom akumulacijom, a vrlo je verovatno da će njena
akumulacija biti jedva 10% od potrebne vrednosti, treba je graditi sa 4x175 MW i
najvećim energetskim sadržajem akumulacije koji je tehnički moguć. U tom
slučaju, treba intenzivno analizirati moguće lokacije za izgradnju još jedne ili više
RHE ukupne snage pumpanja od najmanje 2x175 MW i što veće energetske
zapremine akumulacionog bazena. Zavisno od karakteristika RHE Bistrica
verovatno će biti potrebno dodatnih oko 500 GWh u akumulacionim bazenima u
drugim RHE. Te RHE ne bi morale da uđu u pogon pre 2035. godine pošto je
realno očekivati da će najveći deo gore pomenutog kapaciteta u vetroelektranama
i solarnim elektranama biti priključen na sistem u periodu od 2035. do 2040.
godine.

U hidrološki prosečnoj godini i pri bruto potrošnji od 34667 GWh koliko je iznosila
tokom 2021. godine, dodatna energija potrebna za pumpanje iznosila bi oko 2856 GWh.
Zbog manjeg kapaciteta RHE od ukupnog kapaciteta solarnih elektrana i vetroelektrana
bilo bi izgubljeno oko 35 GWh njihovog zbirnog energetskog potencijala koji bi iznosio
2282 GWh iz solarnih i 6054 GWh iz vetroelektrana. Preostali termo agregati, po tri u TE
Kostolac B i TENT B, ukupne snage 2792 MW proizveli bi ukupno 17311 GWh,
postojeće protočne hidroelektrane bi doprinele sa 9207 GWh, a akumulacione sa 705
GWh. Reverzibilne hidroelektrane, uključujući i postojeću RHE Bajina Bašta, proizvele
bu ukupno 1999 GWh, a uvoz ne bi bio potreban tokom cele godine. U sistemu bi
postojala rezerva od 620 MW čak i pri vršnom godišnjem opterećenju, ne računajući pri
tome doprinos neupravljivih solarnih elektrana i vetroelektrana. Proizvodni kapaciteti
navedene strukture bili bi dovoljni da pokriju potrebe potrošača u Srbiji i u vrlo sušnoj
 99

godini sa 90% verovatnoće pojave dotoka, jedino bi pri tome rezerva u sistemu bila
smanjena. U slučaju pojave još manjih dotoka, što se dešava jednom u 10 godina, bio bi
potreban sasvim mali uvoz, što predstavlja razuman i sasvim prihvatljiv rizik.

I to bi bilo to!

A šta treba da uradimo da bismo obezbedili Srbiji energetsku bezbednost i dugo posle
2050. godine?

4. Kako sada stvari stoje treba planirati da 2035. godine počnu pripreme za
izgradnju nuklearne elektrane instalisane snage oko 3000 MW, odnosno 6
nuklearnih reaktora snage 500 MW svaki. Na taj način bi bila obezbeđena
bazna energija u EES Srbije i nakon 2050. godine. Trebalo bi planirati da prva
dva od ovih 6 agregata uđu u pogon do kraja 2050. godine, dva 2055. godine, a
poslednja dva 2060. godine. Sa istom dinamikom treba planirati i izlazak iz
pogona preostalih termo agregata: prvo TENT B1 i B2 do kraja 2051. godine,
potom TE Kostolac B1 i B2 do kraja 2056. godine i na kraju TE Kostolac B3 i
TENT B3 do kraja 2061. godine. Time bi naša energetska tranzicija bila završena,
manje-više u skladu sa evropskim Zelenim dogovorom, a uz dobro održavanje i
pravovremenu zamenu solarnih panela i vetroturbina, naša energetska bezbednost
bi bila osigurana bar do kraja ovog veka.

Ovde treba naglasiti da odluku o izgradnji nuklearne elektrane ne treba doneti odmah
zato što je razumno uzeti u obzir da u međuvremenu može doći do nekih velikih
tehnoloških skokova. Takođe, možda bi se moglo desiti da sporazumom o normalizaciji
odnosa sa albanskim vlastima na Kosovu i Metohiji dobijemo pravo na korišćenje nekog
dela rezervi uglja u Kosovskom basenu. Koliko god i jedno i drugo bilo malo verovatno,
do 2035. možemo sebi dozvoliti luksuz da pokušavamo, pratimo svetske naučne i
tehnološke trendove, učimo i nadamo se. Ono što međutim treba odmah da uradimo jeste
ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana i uvođenje nuklearne energetike
u fakultetsku nastavu na Elektrotehničkim, Fizičkim i Mašinskim fakultetima u Srbiji.
Ako nakon tri i po decenije pauze, više nemamo profesore koji ovu naučno-tehničku
oblast mogu kompetentno da predaju, treba ih dovesti iz Francuske, Rusije, Amerike ili
sa bilo kog drugog kraja sveta. EPS treba da ponudi stipendije studentima koji odaberu
nuklearnu energetiku kao jedan od predmeta na fakultetu. Odabranim mladim
inženjerima na master i doktorskim studijama iz nuklearne energetike, EPS treba da
pokriva ne samo troškove studiranja, nego i da finansira njihove studijske boravke i
stručno usavršavanje u nuklearnim elektranama drugih zemljama. Sve to uz obavezu da u
EPS-u rade, na primer, dvostruko vreme koliko su bili stipendirani.

Naravno, gore su navedeni samo najvažniji elementi razvoja energetike Srbije, oni koji bi
nam dugoročno obezbedili energetsku bezbednost. Postoji, međutim, još ogroman broj
manje ili više važnih elemenata o kojima je potrebno donositi adekvatne i pravovremene
odluke, a zatim ih i sprovoditi u delo. Najvažniji od njih je svakako razvoj prenosne
mreže u skladu sa lokacijama i instalisanim snagama novih elektrana.
 100

Od izuzetne važnosti je i prosečna cena električne energije koja treba da proistekne

iz osnovnog zadatka EPS-a da obezbeđuje električnu energiju svim potrošačima u
Srbiji po minimalnim cenama. Taj zadatak može trajno da se ispunjava jedino ako
se prosečna cena električne energije na domaćem tržištu drži na ekonomski
opravdanom nivou. To nije cena po kojoj se trguje na organizovanom tržištu električne
energije, nije nikakav prosek cena u EU, ali nije ni političko-populistička, niti socijalna
kategorija. Zato bi naše vlasti i menadžment EPS-a trebalo da prestanu da se hvale
činjenicom da nam je cena električne energije najniža u Evropi jer to nije nešto čime se
valja hvaliti. Ekonomski opravdana cena električne energije je ona cena koja dugoročno
omogućava pokrivanje svih operativnih troškova proizvodnje kao i izgradnju potrebnih
zamenskih i razvojnih kapaciteta. Proračun ove cene obavezno treba vršiti uz adekvatnu
diskontnu stopu, na primer oko 8%. Pre više od 20 godina kada sam računao ovu cenu za
EPS ona je iznosila oko 7,5 c/kWh uključujući i troškove prenosa i distribucije. Međutim,
tada sam proračun vršio podrazumevajući da u elektroenergetskom sistemu postoje samo
termoelektrane i hidroelektrane. Zbog nužne zamene starih termoagregata
vetroelektranama i solarnim elektranama, sada bi prosečna ekonomski opravdana cena
sigurno bila nešto veća. U svakom slučaju, EPS ne sme da bude na gubitku, jer ćemo svi
mi pre ili kasnije zbog toga biti na gubitku. Isto tako, EPS ne treba da bude ni na
prevelikom dobitku, jer će privreda Srbije, a time opet svi mi, zbog toga biti na još većem
gubitku. Naravno, kada ima viškove električne energije, EPS treba da ih prodaje na
međunarodnom tržištu pokušavajući da ostvari maksimalnu moguću dobit.

Veoma je važno voditi računa i o planovima EU o uvođenju prekograničnih carinskih

dažbina za sve zemlje koje nemaju uvedene karbonske takse. Ukoliko EU ostane pri toj
svojoj nameri i nakon rusko-ukrajinskog rata, Srbija bi svakako morala da donese odluku
o uvođenju ovog fiskalnog nameta. Šta više, trebalo bi razmotriti mogućnost da se
karbonske takse uvedu ne čekajući da nam EU pokaže štap, jer bi to mogao biti
način da se cena električne energije u Srbiji približi ekonomski opravdanom nivou i
da se istovremeno obezbede sopstvena sredstva potrebna za razvoj. Naime, ako bi se
uvela karbonska taksa na proizvodnju električne energije iz fosilnih goriva, od toga bi se
mogao formirati fond iz koga bi, na primer, jedna trećina išla za povećanje energetske
efikasnosti, druga za izgradnju TENT B3, a treća za izgradnju solarnih elektrana,
vetroelektrana i RHE Bistrica.

Povećanje energetske efikasnosti u Srbiji još jedna je aktivnost kojoj naši

energetičari treba svesrdno da se posvete. Ne stavljam ovo slučajno u rang izgradnje
novih elektrana - značaj unapređenja energetske efikasnosti u našem društvu
upravo je takav. Zato energetsku efikasnost treba što pre inkorporirati u obrazovni
sistem. Dositejev poklič „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“ danas je
jednako važan kao i u doba našeg velikog prosvetitelja. Možda bi danas zvona i praporce
trebalo zameniti društvenim mrežama, ali suština ostaje ista. Nekada je u osnovnim
školama postojao predmet „Domaćinstvo“. Bilo je to primerenu vremenu i uslovima
života u kome se naše društvo nalazilo. Sada je potrebno učiti decu kako treba racionalno
trošiti energiju. U osnovnoj školi to treba da bude fokusirano na ličnu potrošnju, kao i na
potrošnju u domaćinstvima, a u srednjim školama na potrošnju u svim sektorima
privrede. Naravno da država ima odgovornost da narodu i privredi obezbedi dovoljno
 101

energije, ali to ne znači da svi mi nemamo svoj deo odgovornosti. Ne smemo masovno
rasipati energiju zbog loše izolovanih stanova, a pogotovo ne zbog neznanja i loših
navika. Povećanjem energetske efikasnosti svako pomaže prvo sebi i svojoj porodici,
onda svojoj firmi i društvu u kome živi i konačno na najbolji mogući način doprinosi
opštoj borbi protiv emisije gasova staklene bašte, klimatskih promena i globalnog
zagrevanja.

Konačno, u svetlu mogućih budućih problema kako sa snabdevanjem tako i sa cenom

prirodnog gasa, a posebno imajući u vidu već započetu izgradnju toplovoda između
Obrenovca i Beograda, pri projektovanju TENT B3 trebalo bi razmotriti da li je
moguće izgraditi kotao većeg kapaciteta tako da se obezbedi grejanje Novog
Beograda u zimskom periodu a da pri tome ne dolazi do smanjenja električne snage
turbine i generatora i da u letnjem periodu stabilnost sagorevanja i efikasnost rada
ne budu ugrožene zbog smanjenog opterećenja kotla.

Ima u energetici još mnogo tema za razmišljanje i izazova za rešavanje. Na primer, treba
misliti o uklanjanju barijera za privatne investicije u energetici, razvoju distribucija
prirodnog gasa, razvoju sistema daljinskog grejanja po gradovima Srbije i širem
korišćenju biomase u njima, postepenom prelasku na korišćenje električnih vozila…

Međutim, pretenzije jednog čoveka da dâ odgovor na sva pitanja koja se tiču energetike,
predstavljale bi čistu aroganciju. I neskromnost. Niko ne zna sve. I niko ne može sâm da
reši sve. Zato ova moja razmatranja završavam parafrazirajući divnu islamsku misao
kojom je Meša Selimović započeo svoj veliki roman: „Pozivam za svedoka vreme,
početak i svršetak svega…“74 da ništa ne počinje niti se završava pojedincem, osim
njegovog sopstvenog bitisanja.

74
„…da je svaki čovek, uvek na gubitku“ – Citat iz Kurana i uvodni moto u romanu Derviš i smrt.