Andrea Divić

UNIVERZITET U NOVOM SADU
PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA HEMIJU, BIOHEMIJU I
ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE
Andrea Divić
Efikasnost uklanjanja arsena i prirodnih organskih materija iz

podzemne vode (Temerin) elektrokoagulacijom (Al i Fe elektode) uz
dodatak aktivnog uglja u prahu
Master rad
Novi Sad, 2016.

Zahvalnica
Ovaj master rad rađen je na Departmanu za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine
Prirodno – matematičkog fakulteta u Novom Sadu.
Zahvaljujem se mentoru svog rada dr Srđanu Rončeviću na izboru teme i pomoći tokom
realizacije master rada.
Neizmernu zahvalnost dugujem Kristiani Zrnić na pomoći oko planiranja i izvođenja
eksperimenata i korisnim savetima tokom diskusije rezultata, na strpljenju i nesebičnoj
pomoći, kao i mlađoj koleginici Maji Panić na zajedničkom trudu.
Najiskreniju zahvalnost dugujem mojoj porodici i prijateljima koji su uvek bili tu za
mene.
Andrea Divić
Sadržaj
1. UVOD..............................................................................................................................1
2. OPŠTI DEO.....................................................................................................................3
2.1. Metali u vodenom ekosistemu......................................................................................3
2.2. Arsen u vodi za piće.....................................................................................................3
2.2.1. Prisustvo arsena u podzemnoj vodi.......................................................................4
2.2.2. Uticaj arsena na kvalitet vode za piće....................................................................5
2.2.3. Načini uklanjanja arsena iz vode za piće...............................................................7
3. PRIRODNE ORGANSKE MATERIJE (POM) U VODI...............................................8
3.1. Prirodne organske materije u vodi................................................................................8
3.1.1. Podela i osobine POM...........................................................................................9
3.1.2. Uticaj POM na kvalitet vode za piće...................................................................11
3.1.3. Načini uklanjanja POM iz vode za piće..............................................................11
3.1.4. Efikasnost uklanjanja POM iz vode za piće........................................................13
3.2. Interakcija između POM i arsena u vodi za piće........................................................14
4. ELEKTROKOAGULACIONO – FLOTACIONI TRETMAN (EKF).........................15
4.1. Elektrokoagulacija/elektroflotacija............................................................................15
4.1.1. Definicija i pojam elektrokoagulacije..................................................................15
4.1.2. Koagulacija i flotacija..........................................................................................17
4.1.3. Elektrohemijski procesi.......................................................................................18
4.2. Faktori koji utiču na efikasnost elektrokoagulacije....................................................20
4.2.1. Uticaj pH vrednosti..............................................................................................20
4.2.2. Uticaj temperature...............................................................................................20
4.2.3. Uticaj materijala elektroda...................................................................................20
4.2.4. Uticaj rastojanja između elektroda......................................................................21
4.2.5. Uticaj gustine struje u rastvoru............................................................................21
4.2.6. Uticaj pasivizacije elektroda reaktora..................................................................21
4.2.7. Uticaj dizajna reaktora.........................................................................................22
4.2.8. Uticaj dizajna elektroda.......................................................................................23
4.3. Aktivni ugalj u prahu (PAC)......................................................................................23
4.4. Prednosti i nedostaci elektrokoagulacionog/flotacionog procesa..............................24
5. EKSPERIMENTALNI DEO.........................................................................................26
5.1. Predmet i cilj istraživanja - EKF tretman podzemne vode.........................................26
5.2. Opis laboratorijske aparature i procedure - EKF tretman podzemne vode................26
5.3. Analitičke metode i izračunavanje.............................................................................29
6. REZULTATI I DISKUSIJA..........................................................................................32
6.1. Rezultati istraživanja uklanjanja POM i As iz sirove podzemne vode primenom EKF
tretmana uz dodatak aktivnog uglja u prahu, primenom Al elektroda..............................32
6.1.1. Promena električne provodljivosti tretirane vode prilikom primene različitih
doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda. .32
6.1.2. Promena jačine struje prilikom primene različitih doza PAC-a tokom EKF
tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda..........................................34
6.1.3. Promena pH vrednosti tretirane vode prilikom primene različitih doza PAC-a
tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda.......................35
6.1.4. Promena sadržaja POM i koncentracije As u tretiranoj vodi prilikom primene
različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al
elektroda........................................................................................................................37
6.1.5. Promena koncentracije rezidualnog Al u tretiranoj vodi prilikom primene
različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima..........................45
6.2. Rezultati istraživanja uklanjanja POM i As iz sirove podzemne vode primenom EKF
tretmana uz dodatak aktivnog uglja u prahu, primenom Fe elektroda..............................47
doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda. .47
tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda..........................................49
tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda.......................50
različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe
elektroda........................................................................................................................52
6.2.5. Promena koncentracije rezidualnog Fe u tretiranoj vodi prilikom primene
različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima..........................59
7. ZAKLJUČAK................................................................................................................61
8. LITERATURA..............................................................................................................63
Andrea Divić Master rad
1. UVOD
Voda je glavni sastojak fluida živih bića i providna tečnost koja formira reke, jezera,
okeane i kišu. Voda je tečnost na standardnoj ambijentnoj temperaturi i pritisku, mada se na
Zemlji često javlja zajedno sa svojim čvrstim stanjem, ledom; i u gasovitim stanju, pari
(vodena para). Ona se takođe javlja u obliku snega, magle, rose i oblaka.
Bezbedna voda za piće je esencijalna za ljude i druge životne forme, mada ona ne pruža
kalorije ili organske nutrijente. Pristup bezbednoj vodi za piće je poboljšan tokom zadnjih
decenija u skoro svim delovima sveta razvojem novih procesa i tehnologija za poboljšanje i
očuvanje kvaliteta vode.
Voda pokriva 71 % Zemljine površine. Ona je vitalna za sve poznate forme života. Na
zemlji, 96,5 % planetarne vode je u morima i okeanima, 1,7 % je podzemna voda, 1,7 % je
u glečerima i ledenim kapama Antarktika i Grenlanda, i mala frakcija je u drugim vodenim
telima, i 0,001 % u vazduhu kao para, oblaci (formirani od leda i tečne vode suspendovane
u vazduhu), i precipitaciji. Samo 2,5 % Zemaljske vode je slatka voda, i 98,8 % te vode je u
ledu (izuzev leda u oblacima) i podzemnoj vodi. Manje od 0,3 % sve slatke vode je u
rekama, jezerima, i atmosferi, i još manja količina Zemljine slatke vode (0,003 %) je
sadržana u biološkim telima i industrijskim proizvodima.
Zagađenje vode može biti prirodnog ili antropogenog porekla. Podzemne vode se
prirodno prečišćavaju prolazeći kroz zemlju, ali deo zagađenja, kao što su razne organske i
neorganske materije, zaostaje, što se može smatrati prirodnim zagađenjem vode. Najčešća
zagađenja u vodi su hemijska zagađenja, pesticidi, ugljeni i naftni fenoli, teški metali,
olovo, bakar, kadmijum, živa i cink, koji u vodu dospevaju najčešće zbog nemarnosti i
neznanja čoveka. Od termičkih zagađenja prisutne su kisele kiše, izduvni gasovi
automobila, radioaktivna zagađenja u kojima je identifikovano prisustvo stroncijuma i
radijuma. Površinske vode (reke, jezera) primaju velike količine otpadnih voda koje sadrže
biološka i hemijska organska i neorganska jedinjenja. Na taj način dolazi do zagađenja i
zemljišta u okolini reka i jezera, što može imati posledice i po širu okolinu.
Upotreba vode obuhvata širok spektar aktivnosti, i samim tim kvalitet iste zavisi od
njene izloženosti ljudskim aktivnostima i osobinama samog prirodnog okruženja. Kvalitet
vode se određuje pomoću fizičkih, hemijskih i bioloških parametara. Kvalitet vode se
procenjuje na osnovu količine suspendovanih materija, suvog ostatka, rastvorenog
kiseonika, potrošnje kiseonika, vidljivih otpadnih materija, boje, mirisa, pH, itd. Važni
parametri pri oceni stanja kvaliteta prirodnih voda su, takođe, sadržaj tragova metala i
prisustvo organskih materija. Ukoliko dođe do narušavanja nekog od parametara, dolazi do
promene sastava vode i na taj način ona postaje zagađena.
U Vojvodini postoji veliki problem sa ispravnošću vode za piće.Voda za piće u
Vojvodini se obezbeđuje zahvatanjem podzemnih voda iz bunara koji se nalaze na dubini
od 12 do 230 metara, a procenjuje se da u 45 opština ima 1.700 bunara i 307 vodovoda.
Najčešće je voda nekvalitetna zbog neusaglašenosti između njenog prirodnog hemijskog
sastava i načina tretmana. Prema podacima Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne
sredine i održivi razvoj, u čak 38, od ukupno 45 vojvođanskih opština, voda ne odgovara
propisanim normama, zbog odstupanja bar jednog parametra, definisanog Pravilnikom o
higijenskoj ispravnosti vode za piće. Najlošiji kvalitet vode ima Banat, gde se, posebno u
1
srednjem i severnom delu, pojavljuje žuta voda iz dubljih slojeva. U vodama Vojvodine
najveći problem stvara arsen, međutim to nije jedini problem. Analize su otkrile i
nedozvoljene količine mangana, gvožđa, amonijaka i drugih organskih materija, pa danas
zdrava pijaća voda prerasta u ključni problem stanovništva Vojvodine.
Jedan od ozbiljnijih problema prilikom pripreme kvalitetne vode za piće jeste prisustvo
prirodnih organskih materija (POM) u vodnim resursima. Prirodne organske materije
(POM) predstavljaju zajednički naziv za smešu biljnih i životinjskih produkata u različitim
stadijumima deompozicije. Hemijske karakteristike prirodnih organskih materija (POM) su
uslovljene prirodnom materijala i biogeohemijskim procesima koji su uključeni u ciklus
kiseonika u akvatičnim sistemima.
Pored POM u vodnim resursima, može se naći i niz neorganskih polutanata, među
kojima je arsen (As) jedan od najrasprostranjenijih. As prirodnim putem dospeva u
podzemne vode spiranjem sa stena, biološkom aktivnošću, vulkanskom aktivnošću i dr. As
koji se unosi u organizam preko vode za piće može izazvati niz štetnih efekata na zdravlje
ljudi, kao što su: pojava kancera kože i drugih organa, promene na koži, efekti na
kardiovaskularni i respiratorni sistem i dr.
Primenjuje se nekoliko fizičko – hemijskih procesa za uklanjanje POM iz vode za piće,
u koje spadaju: adsorpcija na aktivnom uglju, koagulacija/flokulacija, filtracija, primena
makroporoznih jonoizmenjivačkih smola, membranskih procesa i dr. Nedostatak ovih
procesa predstavlja primena hemikalija, produkcija velike količine mulja i sporednih
proizvoda u procesu dezinfekcije, kao što su trihalometani. Iz navedenih razloga se
konstantno radi na razvoju efikasnijih, manje invazivnijih i ekonomičnijih tehnika u
procesu tretmana vode koja sadrži POM.
Elektrohemijske tehnike su privukle veliku pažnju zbog svoje svestranosti, bezbednosti,
selektivnosti, podložnosti automatizaciji i ekološke kompatibilnosti.
Elektrokoagulacija (EC) predstavlja jedan od najefikasnijih elektrohemijskih procesa.
Proces elektrokoagulacije podrazumeva odvajanje čvrstih čestica od rastvora, uz stvaranje
koagulanata “in situ“ elektrolitičkim rastvaranjem elektrode od aluminijuma ili gvožđa.
Tokom procesa koagulacije na katodi dolazi do izdvajanja vodonika koji izlazi iz sistema i
čestica koja se sa koagulantima izdvaja na površini vode, zbog čega se proces naziva često i
elektroflotacijom. Materijali za elektrode su ploče od Al, Fe. Elektrokoagulaciju karakterišu
pouzdanost, ekonomičnost, jednostavno upravljanje opremom, kratko vreme rada,
zanemarljivo mala količina primenjenih hemikalija i mala količina proizvedenog mulja. S
druge strane, nedostatak naučnog razumevanja porekla koagulanata koji se koriste u EC
procesu (Al3+, Fe3+) i elektrohemijskih i hemijskih reakcija na površini elektroda, ne
dozvoljava modeliranje ovog procesa i projektovanje boljeg dizajna sistema, pa samim tim,
i ograničava perfomanse ove tehnike. U tom smislu, ponašanje materijala elektroda u EC
tretmanu je neophodno dalje proučavati.
Cilj master rada je ispitivanje efikasnosti uklanjanja arsena i prirodnih organskih
materija iz podzemne vode iz Temerina, primenom procesa elektrokoagulacije sa
elektrodama od aluminijuma i gvožđa uz dodatak aktivnog uglja, kao i optimizacija
parametara koji utiču na proces elektrokoagulacije (pH, napon, protok, vremen promene
polarizacije elektroda, koncentracija PAC).
2
2. OPŠTI DEO
2.1. Metali u vodenom ekosistemu
Zagađenje voda teškim metalima je problem širokih razmera. Arsen, zajedno sa živom,
olovom, kadmijumom i hromom spada u grupu izrazito štetnih teških metala koji imaju
negativan uticaj na čovekovo zdravlje. Iz tog razloga istraživanja su usmerena na
izučavanje i osmišljanje novih, originalnih i visoko efikasnih metoda za njihovo uklanjanje
iz sirovina i proizvoda namenjenih za ljudsku upotrebu (Bhattacharyya i Gupta, 2007).
Naziv teški metali obuhvata veliku grupu elemenata, u koju su svrstani oni koji imaju
gustinu veću od 5 g/cm3. Njihovo poreklo u vodenom ekosistemu može biti prirodno,
metali koji potiču od geološkog materijala, sekundarno, spiranjem iz okoline usled
atmosferskih padavina i antropogeno, metali koji se oslobađaju usled ljudskih aktivnosti
(Goletić, 2005). Od prirodnih zagađivača vode, pored geološkog sastava samog okolnog
zemljišta, od značaja su vulkanske erupcije, zemljotresi, šumski požari, klimatske promene,
prodor podzemnih voda u površinske itd.
Od mogobrojnih antropogenih izvora teških metala, za njihovo dospevanje u vodna tela
od najvećeg značaja su komunalne otpadne vode i industrijske otpadne vode, koje se
ispuštaju u prirodne recipijente. U ostale izvore zagađenja spadaju spiranje sa
poljoprivrednih i urbanih površina koje otiču u prirodne vodotokove ili se infiltriraju kroz
zemljište do podzemnih voda, eksploatacija i obrada mineralnih sirovina, metalurgija,
hemijska industrija, saobraćaj, proizvodnja energije, deponije komunalnog i opasnog
otpada itd. (Dalmacija i drugi, 2008).
2.2. Arsen u vodi za piće
Prisustvo arsena (As) u vodi je češće kod podzemnih voda nego kod površinskih voda.
Prisustvo je posledica prirodnih procesa (zbog prisustva As u geološkim materijalima) ili
industrijske aktivnosti (industrijski otpad, pesticidi i topioničke operacije).
U mnogim regionima As je prisutan u izvorima pijaće vode, najčešće podzemne vode, u
koncentracijama koje prelaze granične vrednosti.
Podzemna voda u Srbiji predstavlja primarni resurs vode za piće, i iz tog razloga,
koncentracija arsena se mora smanjiti ispod maksimalno dozvoljene koncentracije u vodi za
piće, kako bi se izbegle posledice po ljudsko zdravlje. Preporučena vrednost Svetske
zdravstvene organizacije od 10 μg/l As zasnovana je na sintezi dostupnih hemijskih,
toksikoloških, medicinskih, epidemioloških i drugih informacija vezanih za ljudsko
zdravlje i predstavlja koncentraciju arsena u vodi za piće pri kojoj se neće ispoljiti negativni
efekti na zdravlje pri svakodnevnom konzumiranju takve vode za prosečni životni vek.
Povećanje koncentracije As se vezuje za vode sa povećanom mineralizacijom, vode iz
dubokih neogenih struktura (npr. područje Vojvodine) i vode iz rudničkih ležišta. Prisustvo
As u vodama za piće koje se koriste u Srbiji, naročito na teritoriji Vojvodine, je prirodnog
porekla, i pretpostavlja se da je posledica nekadašnjeg Panonskog mora u ovim krajevima.
3
Pojava arsena u podzemnim vodama zavisi još i od hidrogeoloških i hemijskih faktora

kao što su: starost akvifera, brzine protoka vode u akviferu, pH vrednosti i redoks
potencijala sistema.
Arsen ima veći broj štetnih efekata na zdravlje ljudi, kao što su efekti na respiratorni i
kardiovaskularni sistem, neurološki efekti, promene na koži, pojava kancera kože,
digestivnog trakta i drugih organa (Yoshida i drugi, 2004). Zbog svoje raširenosti u
izvorima vode za piće, kao i zbog štetnog dejstva na zdravlje ljudi, arsen predstavlja
predmet mnogih istraživanja. Značajno je utvrđivanje izvora i mobilnosti arsena u
podzemnoj vodi. Anoksični uslovi koji se nalaze u podzemnoj sredini povećavaju
mobilnost arsena.
Arsen se u prirodnim vodama javlja u neorganskoj i organskoj formi. Neorganski
trovalentni As(III) i petovalentni As(V) su osnovni oblici arsena prisutni u prirodnim
vodama, praćeni njihovim metilovanim formama. Valentno stanje i oblici arsena u vodi
zavise od više faktora kao što su redoks potencijal i pH vrednost vode, sadržaj organskih
materija, veličina čestica, biološka aktivnost, karakteristike samog akvifera i dr.
U aerobnim uslovima prirodnih voda, As(V) je prisutan u koncentraciji od 90 % u
odnosu na ukupni arsen. Arsen u trovalentnom obliku kao arsenit, As(III), može se naći u
podzemnim vodama, a petovalentni arsen kao arsenat, As(V), se češće nalazi u površinskim
vodama.
Međutim, kada je reč o podzemnim vodama može doći do odstupanja od ovog pravila, i
nekada se u istom izvoru vode može naći arsen u oba oblika (Dalmacija i drugi, 2002).
Zagađenje površinskih i podzemnih voda treba da bude jedna od najvećih briga
čovečanstva, jer je obezbeđivanje svima dostupne zdravstveno ispravne vode neophodno.
Postoje dve opcije za pronalaženje rešenja u slučaju prisustva As u resursima vode za
piće. Prvo je pronalaženje novog resursa koji je zdravstveno bezbedan, a u slučaju da to
nije moguće, neophodno je uklanjanje As iz vode za piće pre njenog puštanja u upotrebu. U
slučaju kada se voda mora tretirati, neophodno je ne samo poznavati sadržaj As, nego i
identifikovati oblik u kom je on prisutan u vodi, i njegove interakcije sa drugim
supstancama u vodi (Duarete i drugi, 2009).
2.2.1. Prisustvo arsena u podzemnoj vodi
Slično večini evropskih zemalja, udeo podzemnih voda u javnom vodosnabdevanju u

Srbiji je oko 75 %. Najveće rezerve su akumulirane u vodonosnim naslagama
intergranularne poroznosti neogene i kvartarne starosti, kao i u karstnim izdanima. One su
jedini izvor vodosnabdevanja pijaćom vodom za Vojvodinu i veći deo Srbije. Delovi sa
malim rezervama podzemnih voda su Šumadija i južni delovi zemlje, gde se koriste u vecoj
meri površinske vode.
Značaj podzemnih voda u sistemu javnog vodosnabdevanja je ključan ako se ima u vidu
da podzemne vode učestvuju sa oko 75 % od ukupnih količina voda koje se koriste za
javno snabdevanje stanovništva u Srbiji. U nekim oblastima republike, trenutni kapaciteti
izvorišta podzemnih voda nisu dovoljni da podmire potrebe stanovništva (Polomčić i drugi,
2012).
4
Pozadinske koncentracije arsena u podzemnim vodama su u većini zemalja manje od

10μg/l ponekad i znatno niža. Međutim vrednosti pokazuju veoma širok spektar od 0.5μ/l
do 5000μg/l. Ovaj opseg se pojavljuje i u prirodnim uslovima. Visoka koncentracija arsena
se nalazi u podzemnim vodama u različitim okruženjima.Ovo obuhvata i oksidativne i
reduktivne akvifere i oblasti pogođene geotermalnim, rudarskim i industrijskim
aktivnostima. Evaporativne koncentracije takođe mogu da povećavaju koncentraciju arsena
značajno (Smedley i Kinniburg, 2001).
Najvažniji faktori koji utiču na oblik arsena u void su pH,temperatura, rastvoreni
kiseonik, prisustvo drugih hemijskih vrsta-gvožđa, sumpora, fosfata, ugljenika i vlažna
podloga.
U podzemnim vodama, arsen je najčešće prisutan u neorganskoj formi, kao trovalentan i
petovalentan, koji se značajno razlikuju u pogledu toksičnosti. Međutim, odnos arsenita i
arsenata u podzemnoj vodi može značajno da varira i zavisi od prisustva redoks aktivnih
materija (naročito organskog ugljenika), aktivnosti mikroorganizama i unosa kiseonika iz
atmosfere. Arsen (III) obično dominira u jako redukovanim akviferima u kojima se odvijaju
redukcije Fe (III) i sulfata (Sasaki i drugi, 2009).
Arsen u podzemnim vodama je često povezan sa geološkim izvorima, ali u nekim
mestima antropogeni ulaz može biti izuzetno važan. Arsen u podzemnim vodama
predstavlja najveću ekološku i zdravstvanu brigu stavljanjem najmenje sto miliona ljudi u
opasnost od raka i drugih bolesti povezani sa arsenom. Negativni efekti arsena u
podzemnim vodama koji se koriste za navodnjavanje na usevima i ostalim ekosistemima je
takođe od velikog značaja. Sudbina poljoprivrednog zemljišta je slabije istražena u odnosu
na podzemne vode i uopšte je istraženo u kontekstu uzimanja arsena od strane različitih
biljaka kontaminiranih vodom, što predstavlja problem na globalnom nivou. Predhodno
antropogeno ispuštanje velike količine arsena u životnu sredinu je izazvao zagađenje
resursa podzemnih voda a obično u relativno malim skalama. U mnogim delovima sveta
biogeohemijski procesi rezultirali su oslobađanjem prirodnog arsena u podzemnim vodama,
a u nekim slučajima su pogođeni veliki regioni (Bhattacharya i drugi, 2007).
Spor protok podzemne vode takođe dovodi do povišenja koncentracije arsena. Iako
mnogo publikacija diskutuje o adsorpciji arsena na različitim adsorbentima malo se zna o
konkretnim karakteristikama ovih adsorbenata uključujući same karakteristike arsena,
gvožđa, gline, minerala i sedimenta u samoj izdani (Varsanji i Kovacs, 2006).
2.2.2. Uticaj arsena na kvalitet vode za piće
Prisustvo arsena u površinskim i podzemnim vodama, a time i njegovo efikasno

uklanjanje je jedan od glavnih briga za životnu sredinu i svet, kao i milionima ljudskih bića
koji su bili ili su i dalje izloženi prekomernoj koncentraciji arsena preko konraminirane
vode za piće (Zaspalis i drugi, 2007).
Kod ljudi sve više raste svest o toksičnosti teških metala koji se zasniva na njihovoj
hemijskoj formi, i dovodi do povećanja interesa za kvantitativno određivanje nekih vrsta
(Jain i drugi 2000).
Prisustvo aresna u vodi za piće ne menja njen miris ni ukus, te se nekom
organoleptičkom metodom ne može predpostaviti da li ga ima ili ne. Ni prisustvo arsena u
5
geološkim slojevima određenih regiona ne znači da ga nužno ima u vodi koja se koristi za
piće. Stoga je veoma važno kontrolisati vodu koja se crpi, a naročito tamo gde se očekuje
njegovo prisustvo, odnosno, kada je na primer u pitanju područje koje je poznato kao
geološki opterećeno arsenom (Dalmacija i drugi, 2009).
U regionima gde resursi vode za piće sadrže visoke koncetracije arsena, neophodno je
pronaći način za obezbeđivanje zdravstveno bezbedne vode za piće.U pronalaženju rešenja
u slučaju arsena, postoje dve različite opcije. Jedno rešenje je nov resurs koji je zdravstveno
bezbedan, a drugo rešenje je svakako uklanjanje arsena iz kontaminiranog izvora. U oba
slučaja cilj je higijenski ispravna voda za piće kako u pogledu arsena i mikrobiološke
kontaminacije, tako i u pogledu organskih komponenti.
Prisustvo arsena u vodi za piće, čak i u visokim koncentracijama, ne izaziva promene u
boji, mirisu i ukusu vode, te se ne može utvrditi njegovo prisustvo pomoću organoleptičkih
metoda. Dosadašnja eksperimentalna istraživanja na životinjama, i epidemiološke studije
na humanoj populaciji su dokazala toksična i kancerogena svojstva arsena.
Prema klasifikaciji Međunarodne agencije za istraživanje raka (eng. International
Agency for Research on Cancer, IARC) neorganski trovalentni arsen je svrstan u grupu I,
što znači da je dokazan njegov kancerogeni efekat na čoveka, a neorganski petovalentni
arsen i organski arsen, kao i njihova jedinjenja svrstani su u toksične supstance.
Ograničenim brojem in vivo i in vitro testova utvrđeno je mutageno dejstvo As.
Zbog toga je maksimalno dozvoljena koncentracija As u vodi za piće regulisana na 10
µg/l od svih regulatornih tela.
Odstupanja od ove propisane vrednosti postoje, te je Kina zadržala vrednost arsena na
50 µg/l zbog teškoća ispunjavanja propisane koncentracije, a Australija je postavila
najstrožiji standard od 7 µg/l arsena u vodi za piće (Petruševski i drugi, 2005).
U zavisnosti od oblika nalaženja u vodi zavisi i stepen toksičnosti As. Arsenit je
najtoksičnija forma As u vodi za piće, 4-10 puta toksičnija od arsenata. Metilovane forme
trovalentnog As, monometilarsenitna i dimetilarsenitna kiselina, kao i metilovane forme
petovalentnog As, monometilarsenatna kiselina i dimetilarsenatna kiselina, su znatno manje
toksične, dok su kompleksne forme kao što su arsenobetain (AsB) i arsenoholin (AsC)
gotovo netoksične (Yu i drugi, 2003). Dakle, toksičnost različitih oblika arsena koji se
mogu naći u vodi za piće može se uporediti na sledeći način:
arsin > neorganski As (III) > organski As (III) > neorganski As (V) > organski As
(V) > arsonijum jedinjenja > elementarni arsen
Jedan od simptoma hronične toksičnosti kod ljudi, koji potiče od oralne izloženosti
arsena, su lezije kože. Karakteriše ih hiperpigmentacija, hiperkeratoza i hipopigmentacija.
Vaskularna bolest crnog stopala, koja izaziva gangrenu donjih ekstremiteta, takođe je
otkrivena kod ljudi pri hroničnoj ekspoziciji arsenom u vodi za piće. Akutna toksičnost
povezana je sa hemijskim oblikom i oksidacionim stanjem arsena. Kod odraslih ljudi
letalna doza arsena procenjena je na vrednost od 1-3 mg As/kg.
6
2.2.3. Načini uklanjanja arsena iz vode za piće
Specijacija arsena iz uzoraka zivotne sredine dobija sve veću važnost, jer su toksični
efekti arsena u vezi sa njegovim oksidacionim stanjem. Mnogi metalni joni pronađeni u
različitim oblicima koji su diferencijalni ne samo po različitim fizičko-hemijskim formama
već i u različitim toksičnim efektima na žive organizme. Promene u stepenu oksidacije
takođe ima važan efekat na stepen biodostupnosti i toksičnosti. Trenutna interesovanja u
određivanju različitih vrsta arsena u prirodnim vodama je došlo usled činjenice da se
fiziološki i toksični efekti arsena povezani sa hemijskim oblicima arsena (Jain i drugi,
2000).
Prvi korak u borbi za ispravnom pijaćom vodom je određivanje koncentracije štetnih,
toksičnih materijala i teških metala. U nekim zemljama su ove analize još uvek u razvoju i
do nedavno granične vrednosti nekih parametara nisu bile definisane. Međutim ipak je lakši
deo posla odkriti problem nego njegovo uklanjanje. Način na koji se sprovodi
obezbeđivanje kvalitetne i zdrave vode za piće se razlikuje od zemlje do zemlje.
USEPA (2000) identifikovala je sedam najboljih dostupnih tehnologija (eng. best
available tehnology, BAT) za uklanjanje arsena (tabela 1).
Mora se istaći da su navedene tehnologije uglavnom efikasne u uklanjanju As(V) iz
vode (USEPA, 2000).
Međutim, ovi procesi često nisu dovoljno efikasni za smanjenje sadržaja arsena na
željeni nivo, pa je neophodno i uvođenje drugih tehnologija, kao što su oksidacija i
adsorpcija na granulovanom aktivnom uglju ili tehnika elektrokoagulacije/flotacije.
Tabela 1. Najbolje dostupne tehnike i njihova efikasnost u uklanjanju arsena (USEPA
2000)
Tehnologija Maksimalno uklanjanje*(%)
Reversna osmoza >95
Aktivni aluminijum oksid 95
Jonska izmena (sulfati 50 mg/l) 95
Koagulacija/filtracija 95
Modifikovana koagulacija/filtracija 95
Modifikovano omekšavanje krečom 90
(pH>10)
Oksidacija/filtracija (Fe:Al=20:1) 80
*Vrednosti procenata uklanjanja odnose se na As(V). Predoksidacija može biti
potrebna za prevođenje As(III) u As(V).
Tubić i drugi, (2010) u okviru svog istraživanja ispitali su koagulaciono uklanjanje

prirodnih organskih materija i arsena iz podzemne vode, karakteristika sirove podzemne
7
vode UV254 = 0,432 cm-1, DOC = 9,33 mg C/l, pH = 7,48, As = 51,7 μg/l. Smanjenje
rezidualnog arsena u tretiranoj vodi na < 5 μg As/l postignuto je dodatkom 300 mg/l FeCl3.
3. PRIRODNE ORGANSKE MATERIJE (POM) U VODI
3.1. Prirodne organske materije u vodi
Prirodne organske materije (POM) se mogu naći u vodi, zemljištu i sedimentu. To su

organske materije prirodnog porekla koje se u vodama nalaze u rastvorenom obliku, obliku
koloida ili nerastvorenih čestičnih materija. Rastvorena organska materija (eng. dissolved
organic matter, DOM) i prirodne organske materije u obliku koloida predstavljaju najveći
deo organske materije u prirodnim vodama.
Poreklo POM u vodi potiče od eluiranja zemljišta, kao i bioloških, hemijskih i
fotohemijskih reakcija u vodi. POM u podzemnoj vodi se razlikuje od POM iz zemljišta i
površinskih voda po sastavu i strukturi. Jedna od hipoteza o poreklu huminskih materija u
podzemnoj vodi, bazira se na tome da se putem padavina iz zemljišta izlučuju huminske
materije i transportuju do sistema podzemnih voda. Danas se govori o stvaranju POM
nasumičnom kondenzacijom ili polikondenzacijom raznih reaktivnih intermedijera, nastalih
u složenom procesu mikrobiološke razgradnje ostatka živog sveta, pri čemu značajnu ulogu
imaju oksidacioni procesi (Karlović, 1998).
Poreklo i struktura POM, i pored dugogodišnjeg proučavanja nisu u dovoljnoj meri
razjašnjena. Neka razmatranja nastanka POM, pokazuju da su prirodne organske materije
nastale od organske materije, prilikom procesa humifikacije. Humifikacija se odvija usled
aktivnosti mikroorganizama u zemljištu, a polazna jedinjanja za ovaj proces predstavljaju
konstituenti biljaka: lignin, celuloza i hemiceluloza (Tubić, 2010).
Na osnovu istraživanja, zaključeno je da najveći udeo organskog ugljenika u vodi
pripada huminskim materijama, masnim kiselinama i aminokiselinama, a da svega oko 10
% organskog ugljenika potiče od zooplanktona, fitoplanktona i bakterija. Naime, da su
huminske kiseline prisutne i u vodama dugo se nije znalo. Razlog tome se može tražiti u
njihovoj maloj koncentraciji, ali prevashodno u činjenici da se sve do 1974. godine nije
znalo koliko su one povezane sa svakodnevnim životom. Tek kada je Rook (1974) otkrio da
huminske kiseline prisutne u prirodnim vodama, koje su ujedno i rezervoari za
vodosnabdevanje, mogu zbog hlorisanja da budu prekursori toksičnih trihalometana, naglo
je porastao interes za njih.
Specifične karakteristike huminskih materija utiču na efikasnost njihovog uklanjanja
tokom prerade vode. Ovo je posebno važno jer je većina tradicionalnih postrojenja
projektovana i optimizovana u cilju uklanjanja mutnoće i patogena sprovodeći procese
koagulacije-flokulacije-sedimentacije, filtracije, i hlorisanja (Dalmacija, 1998).
Huminske materije su složeni trodimenzionalno umreženi polimeri promenljivog sastava
i strukture, dele se na: humine, huminske kiseline i fulvinske kiseline. Jedan deo huminskih
materija je rastvoran u vodi i od njega potiču prirodne organske materije koje su prisutne u
vodama. Prisustvo huminskih materija je nepoželjno u vodi za piće, jer može izazvati neki
od sledećih problema:
8
 huminske materije menjaju organoleptička svojstva vode, kao što su boja, miris i
ukus,
 mogu negativno da utiču na adsorpciju drugih polutanata na granulovanom
aktivnom uglju, koji se koristi za njihovu eliminaciju iz vode i
 kao posledica korišćenja hlora kao dezinfekcionog sredstva, nastaje niz problema
kao što su: stvaranje toksičnih nusproizvoda (trihalometani), destabilizacije dispergovanih i
koloidnih čestica i do njihove transformacije u biodegradabilnija organska jedinjenja što
povećava razvoj i rast mikroorganizama, a u većim količinama POM se mogu istaložiti u
distribucionim sistemima (Dalmacija, 1998).
3.1.1. Podela i osobine POM
POM se sastoje od niza različitih jedinjenja, od alifatičnih do visoko obojenih aromata.

POM prisutni u vodi se sastoje od hidrofilne i hidrofobne komponente.
Hidrofobnu komponentu čine aromatični ugljovodonici, sa fenolnim prstenom i
konjugovanom dvostrukom vezom, hidrofilnu komponentu čine alifatični ugljovodonici i
azotna jedinjenja. Količina i karakteristike POM u površinskim vodama zavise od klime,
geologije i topografije (Dubrawski i drugi, 2013).
Prirodne organske materije se razlikuju od drugih organskih materija koje se mogu naći
u zemljištu ili vodi po tome što ne poseduju specifične fizičke i hemijske karakteristike za
razliku od organskih materija koje imaju tačno definisanu strukturu. Opšte karakteristike su
da su tamno obojene, od žute do braon boje, slabo kisele, uglavnom aromatične, hidrofilne,
tipa polielektrolita. Molekulska težina im se kreće od nekoliko stotina do nekoliko hiljada,
pa i desetina hiljada daltona. Teško su biodegradabilne i predstavljaju važan izvor ugljenika
u prirodnom ciklusu ovog elementa. Hidrofilne POM su organski ligandi koji mogu da
formiraju koordinativna jedinjenja sa metalnim jonima (Bayer i drugi, 1984).
POM se mogu podeliti u tri osnovne grupe, a to su:
Huminske kiseline
Mogu se definisati kao supstance velikih molekulskih masa koje su rastvorljive u baznoj
sredini, obično pri pH 10, ali koje se zakišeljavanjem na pH<2 talože. Boja im je tamno-
smeđa ili tamno-narandžasta, obično se nalaze u obliku koloida, vezane sa glinom ili
oksidima gvožđa i aluminijuma. Huminske kiseline imaju molekulsku masu između 2000 i
5000 daltona pa i veću, zbog čega se smatra da su prisutne uglavnom u obliku koloida. U
molekulima huminskih kiselina nalaze se karboksilne, estarske, etarske, fenolne, alkoholne,
karbonilne grupe, a moguće je i prisustvo hinona i metoksi grupa. Njihova molekulska
masa je 1000-3000 daltona. Sadrže duge lance masnih kiselina (C12-C18) usled čega su
hidrofobne kao i veći broj fenolnih grupa za razliku od fulvinskih kiselina, zbog čega im je
i rastvorljivost bolja. Na slici 1 je prikazana predložena struktura huminske kiseline (Duan
i Gregory, 2003).
9
Slika 1. Predložena struktura huminskih kiselina (Stevenson, 1994)

Fulvinske kiseline ili fulvo kiseline
Fluvinske kiseline se rastvaraju u vodi pri svakoj pH. Najbolje se rastvaraju u polarnim
organskim rastvaračima.
Fulvinske kiseline prosečno imaju molekulsku masu manju od 800-1000 daltona, dužine
su oko 60 nm i prečnika oko 2 nm. Imaju manju molekulsku masu od huminskih kiselina i
više hidrofilnih funkcionalnih grupa. U vodi se nalaze u rastvorenom obliku, ali mogu se
naći i u obliku koloida. Žute su ili žuto-smeđe boje po čemu su i dobile ime (na latinskom
fulvus znači žuto). Na slici 2 se može videti predložena struktura za fulvinske kiseline.
Slika 2. Predložena struktura fulvinskih kiselina (Stevenson, 1994)

Humin
Heteropolimerna jedinjenja koja su potpuno nerastvorljiva u vodi pri svim pH
vrednostima, kako u kiselinama i tako i u bazama. To je masa crne boje po mnogo čemu
slična bitumenu. Humin se sastoji od bitumena (26 %), od huminskih kiselina (11 %),
lipida (oko 2 %), a ostatak čini nerastvorni deo. Glavni deo bitumena su n-alkani sa alkil
ostatkom (Vik i Eikebrokk, 1989).
10
3.1.2. Uticaj POM na kvalitet vode za piće
Prirodne organske materije imaju višestruk uticaj na kvalitet vode za piće. Prisustvo
POM i njihova količina imaju direktan uticaj na parametre kvaliteta vode za piće, imaju
veliku ulogu pri određivanju tehnologije pogodne u tretmanu pijaće vode.
POM u najvećoj meri utiče na organoleptičke osobine vode, dajući joj specifičan,
neprijatan miris i ukus, i braon-žuto obojenje (Agbaba, 2002).
POM imaju sposobnost da stvaraju komplekse sa različitim metalima, i time ih prevodi u
biodostupno stanje (aluminijum, teški metali). Sposobnost kompleksiranja može da sakrije
prisustvo opasnih toksičnih materija u vodi, kao što su neki poliaromatični ugljovodonici ili
pesticidi.
Zbog svoje organske prirode, POM predstavljaju pogodnu sredinu za razvoj
mikroorganizama. Reaguju sa sredstvima za dezinfekciju vode za piće, pri čemu redukuju
njihovo baktericidno dejstvo, što pored organoleptičkih promena izaziva i zdravstvene
probleme.
Jedan od najvažnijih aspekata prisustva POM u vodi je formiranje dezinfekcionih
nusprodukata. POM može negativno uticati na adsorpciju drugih polutanata u procesu
koagulacije ili na granulovanom aktivnom uglju, koji se koriste za njihovu eliminaciju iz
vode za piće. Tokom procesa koagulacije stabilizuju se dispergovane i koloidne čestice,
dolazi do povećane potrebe za koagulantima, pri čemu dolazi do povećanja cene tretmana i
generisanja veće količine otpadnog mulja (Yoon i drugi, 1998).
3.1.3. Načini uklanjanja POM iz vode za piće
Uklanjanje POM u pripremi vode za piće još uvek predstavlja jedan od izazova u
modernoj proizvodnji zdravstveno bezbedne vode za piće.
Prirodne organske materije u vodi su prisutne u dispergovanom koloidnom obliku ili
rastvorenom stabilnom stanju.
U upotrebi je velik broj različitih tehnika za smanjenje količine POM u vodi. Najviše se
primenjuju konvencionalne fizičko-hemijske metode kao što su: koagulaciono/flokulacioni
procesi sa solima gvožđa i aluminijuma, ozonizacija koja ima dvostruku ulogu:
dezinfekciju vode i promenu molekulske strukture prirodnih organskih materija u cilju
njihovog što boljeg uklanjanja aktivnim ugljem, primena makroporoznih smola i
membranskih procesa (Yan i drugi, 2009).
U cilju što efikasnijeg uklanjanja prirodnih organskih materija iz vode tokom poslednje
decenije intenzivno je ispitivana i mogućnost primene različitih oksidacionih predtretmana,
gde centralno mesto svakako pripada procesu ozonizacije. Međutim, kvalitet sirove vode,
usled prisustva velike količine prirodnih organskih materija, često iziskuje primenu jačih
oksidacionih sredstava nego što je sam ozon.
Stoga je posle poslednje decenije razvoj hemijskog tretmana vode išao u pravcu razvoja
i optimizacije velikog broja oksidacionih procesa, poznatih pod zajedničkim nazivom
unapreĎeni procesi oksidacije (AOPs). Ovi procesi se u tretmanu vode za piće najčešće
primenjuju u vidu oksidacionih predtremana drugim procesima (Rice i drugi, 1989).
11
Procesi koagulacije i flokulacije su neizostavni deo šeme pripreme vode za piće sa

visokim sadržajem POM. Proces se odvija tako što negativno naelektrisani makromolekuli
huminskih materija reaguju sa katjonskim reaktantima kao što su pozitivno naelektrisane
hidrolizovane čestice koagulanata ili sa katjonskim polielektrolitima. Usled neutralizacije
naelektrisanja dolazi do precipitacije organskih materija. Ova metoda je povezana sa
potrebom ukrupnjavanja destabilizovanih čestica flokulacijom i izdvajanjem taloga iz vode
putem sedimentacije ili flotacije.
Procesi koagulacije se primenjuju u svrhu prevazilaženja faktora koji obezbeđuju
stabilnost molekula huminskih i fulvinskih kiselina u vodi za piće.
Uspešan koagulacioni proces se ostvaruje kroz više koraka, a to su:
Destabilizacija – proces prevođenja disperzije ili rastvora iz stabilnog u nestabilno
stanje. Postiže se delovanjem na površinu čestica, pri čemu se povećava njihova
adsorptivnost i obezbeđuju se uslovi da se male čestice spoje u veće (aglomeracija).
Rastvorene POM se precipitacijom prevodi u čvrste čestice koje se zatim odvajaju
sedimentacijom ili filtracijom.
Koagulacija – proces prevođenja koloidnih, dispergovanih ili rastvorenih čestica
rastvorenih u vodi iz stabilnog stanja i početak sjedinjavanja u agregate više čestica. Kada
ovako nastali agregati dostignu određenu težinu, pod dejstvom sile teže počinju da se
izdvajaju iz vode.
Flokulacija – proces u kom se destabilizovane čestice ili čestice nastale koagulacijom
međusobno spajaju u veće aglomerate.
Dobro sprovedena koagulacija je esencijalna za efikasno bistrenje i filtraciju, kontrolu
nusproizvoda dezinfekcije, minimizaciju troškova obrade vode, minimizaciju rezidua
koagulacionih sredstava i minimizaciju nastanka otpadnog mulja.
Neadekvatnom koagulacijom se može dovesti do porasta rezidua aluminijuma i gvožđa
čije se soli koriste kao koagulaciona sredstva i taloženje čestica mutnoće nakon tretmana i
njihova depozicija u cevima distributivnog sistema vode (USEPA, 1999).
Tretman poboljšanom koagulacijom podrazumeva pažljiv odabir doze koagulanta i
kontrolisanje pH vrednosti tretirane vode u cilju optimizacije formiranja flokula. I pored
toga što poboljšana koagulacija značajno doprinosi efikasnom uklanjanju POM iz sirove
vode, to vodi snižavanju sadržaja nusproizvoda dezinfekcije u vodi za piće, neophodno je
razmatranje i drugih aspekata te metode.
Sprovođenjem poboljšane koagulacije dolazi do značajnih promena: opadanja pH
vrednosti vode, povećanja sadržaja hlorida i sulfata u vodi, povećanja rastvorenog
aluminijuma u vodi. Nekada je potrebna korekcija pH vrednosti vode pomoću kreča ili
natrijum-hidroksida.
Tretman makroporoznim jonoizmenjivačkim smolama i membranama nije tako široko
rasprostranjen zbog visokih operativnih troškova. Međutim, zbog sve veće potrebe za
zdravstveno ispravnom vodom za piće i sve većim zagađenjem izvorišta u budućnosti ovaj
tretman će ući u širu upotrebu zbog svoje izuzetne efikasnosti.
U okviru membranskih procesa posebno mesto zauzimaju reversna osmoza,
nanofiltracija, ultrafiltracija i mikrofiltracija. Njihovo mesto u tehnologijama za uklanjanje
12
POM iz vode za piće je nakon odgovarajućeg predtretmana, zbog visokih cena membrana
koje imaju tendenciju da se brzo zaguše (Karlović, 2002).
3.1.4. Efikasnost uklanjanja POM iz vode za piće
Efikasnost uklanjanja POM zavisi od više faktora kao što su: priroda i koncentracija
DOC, tip i doza koagulanta, pH vrednost vode, alkalitet i mešanje vode.
Ključne karakteristike POM koje utiču na efikasnost koagulacije su:
 prisustvo funkcionalnih grupa koje obezbeđuju negativno naelektrisanje,
 veličina molekula ili molekulska masa i
 hidrofobnost.
U tretmanu vode za piće se najčešće koriste neorganski koagulanti kao što su soli
gvožđa i aluminijuma. Soli gvožđa u poređenju sa solima aluminijuma imaju svoje
prednosti i nedostatke.
Prednosti
Veći opseg pH na kojima deluju, veća efikasnost na niskim temperaturama vode, veća
efikasnost u vodama sa većim sadržajem soli, adsorbuju jedinjenja bakra i žive,
obrazovanje krupnih flokula, pri čemu dolazi do uklanjanja vodonik-sulfida, dolazi do
katalize oksidacije fenola, šećera i drugih organskih jedinjenja.
Nedostaci
Kisela svojstva, korodirajuće dejstvo, oštećuje aluminijum, mesing, nerđajući čelik,
površina flokula je slabo razvijena, produkuje više otpadnog mulja.
Mehanizam uklanjanja POM pomoću gvožđe(III)-hlorida se često karakteriše kao
kompleksiranje gvožđem na pH oko 5 i adsorpcija organskih molekula na Fe(OH) 3 na pH
oko 7.
Minimalna rastvorljivost Fe(III) je na oko pH 8- 8,9. Gvožđe(III)-hlorid nije efektivan
na pH minimalne rastvorljivosti usled slabog pozitivnog naelektrisanja. Na nižim pH
vrednostima dobijaju se bolji efekti uklanjanja dezinfekcionih nusproizvoda od soli
aluminijuma.
Za koagulante kao što su soli aluminijuma i gvožđa, maksimalna efikasnost u uklanjanju
POM postiže se pri slabo kiselim uslovima na pH<6. Međutim, u uslovima visokog
alkaliteta veće pH vrednosti (pH>7) omogućavaju stvaranje OH - jona u višku koji
obezbeđuju hidrolizu metala i formiranje precipitata hidroksida koji nisu toliko efikasni u
uklanjanju POM.
Mora se voditi računa o tome da se ne koriste nepotrebno visoke koncentracije
koagulanata, jer ostaci sredstava za koagulaciju i flokulaciju u vodi za piće mogu izazvati
različita oboljenja kod ljudi, kao što su Alzheimer-ova bolest (Dalmacija, 1998). Zato je
važno da sadržaj rezidualnog aluminijuma u vodi za piće bude limitiran na 0,2 mg/l, a
dozvoljena koncentracija gvožđa 0,3 mg/l.
13
3.2. Interakcija između POM i arsena u vodi za piće
Efekat POM na adsorpciju arsena, specifikaciju i mobilnost su danas predmet

interesovanja, jer su POM široko rasprostranjene u prirodnim vodama. U procesu
koagulacije takođe može doći do kompeticije između POM i arsena za slobodna
adsorpciona mesta na formiranom hidroksidu (Pallier i drugi, 2010).
pH vrednost ima veoma važnu ulogu u reakcijama između POM i arsena, jer od nje
zavisi naelektrisanje funkcionalnih grupa koje stupaju u reakciju. Efekat organske materije
na adsorpciju i mobilnost arsena zavisi jednim delom od rastvorljivosti organske materije
pod određenim uslovima sredine. Ukoliko voda sadrži POM i arsen, kako bi se postigla
maksimalna efikasnost procesa koagulacije za njihovo smanjenje neophodno je izvršiti
optimizaciju tretmana uzimajući u obzir njihov sadržaj i karakteristike.
14
4. ELEKTROKOAGULACIONO – FLOTACIONI TRETMAN (EKF)
4.1. Elektrokoagulacija/elektroflotacija
Tehnologija elektrokoagulacije ili elektrokoagulaciono-flotacioni tretman (u daljem

tekstu EKF) vode ima dugu istoriju i korišćena je za uklanjanje širokog spektra polutanata
prisutnih u sirovim vodama namenjenim za ljudsku upotrebu i u otpadnim komunalnim i
industrijskim vodama.
Međutim, EKF tretman do današnjih dana nije postao osnovna tehnologija tretmana
voda. Ograničenje primene ove metode leži u nedostatku sistematskog naučnog prikaza
analize dizajna reaktora i njegove efikasnosti, kao i pouzdanosti elektroda EKF reaktora,
odnosno pojave njihove pasivizacije. Dodatno, prisutan je i nedostatak kvantitativnog
razumevanja mnogobrojnih interakcija koje se dešavaju u EKF reaktoru kao i mogućnosti
da se predvidi njihov značaj i uticaj na efikasnost samog procesa prečišćavanja
(Emamjomeh i Sivakumar, 2009).
1909. godine registrovan je prvi patent tretmana otpadnih voda elektrohemijskom
metodom uz korišćenje aluminijumskih i gvozdenih elektroda u Sjedinjenim Američkim
Državama. Prva značajnija upotreba metode EKF u tretmanu vode za piće usledila je tek
1946. godine u SAD. U ovom postrojenju za tretman vode za piće korišćene su
aluminijumske elektrode. U Engleskoj, 1956. godine Holden je, koristeći tretman EKF
postigao efikasno tretiranje rečne vode, ali uz upotrebu elektroda od gvožđa.
Metoda, i pored visoke efikasnosti, nije šire prihvaćena zbog očekivanih značajnih
troškova izgradnje postrojenja, u poređenju sa troškovima izgradnje kao i funkcionisanja
postrojenja koja su tretirala sirovu vodu do vode za ljudsku upotrebu konvencionalno
hemijskim putem.
Tokom osamdesetih godina prošlog veka vršena su istraživanja sa ciljem optimizovanja
upotrebe elektrokoagulacije u tretmanu vode za piće. Istraživanja koja su obavili Vik i
drugi, (1982) ukazuju da je neophodno dodatno ispitati više aspekata korišćenja EKF
tehnike pre šire upotrebe, odnosno standardizacije same metode. U isto vreme istraživači su
nedvosmisleno predložili upotrebu predmetne metode u sistemima za tretman vode za piće
manjih ruralnih naselja (Chen i drugi, 2000).
4.1.1. Definicija i pojam elektrokoagulacije
Elektrokoagulacija (EK) je proces destabilizacije suspendovanih, emulgovanih i

rastvorenih kontaminanata u vodenoj sredini uvođenjem električne struje u medijum.
Tretman vode elektrokoagulacijom predstavlja elektrohemijski proces i podrazumeva
odvajanje čvrstih čestica od rastvora.
Proces uključuje tri uzastopne faze:
 formiranje koagulanata in situ elektrolitičkom oksidacijom (rastvaranjem) elektroda
od aluminijuma ili gvožđa,
 destabilizaciju kontaminanata, čestica suspenzije i razbijanje emulzije i
 agregaciju destabilizovane faze u cilju formiranja flokula.
15
Tokom procesa elektrokoagulacije na katodi dolazi do izdvajanja vodonika koji izlazi iz

sistema i čestica koje se sa koagulantima izdvajaju na površinu vode, proces se često naziva
i elektroflotacija.
Elektrode mogu biti mono-polarne ili bi-polarne. Materijal za elektrode su ploče od
aluminijuma, gvožđa ili otpadni materijal od ovih metala nastao nakon procesa glodanja ili
slično, u pakovanoj formi (Gardić, 2007).
U elektrokoagulacionom reaktoru moguće je identifikovati tri procesa kojima je proces
moguće detaljnije naučno analizirati i determinisati, a to su:
 koagulacija,
 flotacija i
 elektrohemijski procesi.
Elektrohemijski procesi, koagulacija i flotacija u elektrokoagulacionom reaktoru
odvijaju se paralelno i to predstavlja prepreku istraživačima za detaljno ispitivanje procesa,
što rezultuje nedostatkom detaljne tehničke literature o elektrokoagulacionom procesu
(Holt i drugi, 2005). Interakcije do kojih dolazi u EKF reaktoru su prikazane na slici 3.
Slika 3. Venov dijagram koji predstavlja osnovne procese kojima se može predstaviti
elektrokoagulacija (Holt i drugi, 2005)
16
4.1.2. Koagulacija i flotacija
Koagulacija je proces koji objašnjava suštinu funkcionisanja i stepen efikasnosti

elektrokoagulacionih reaktora, odnosno objašnjava interakciju između koagulanata i
prisutnih čestica polutanata. Za svaki EKF reaktor dominantan mehanizam koagulacije
zavisi od operativnih parametara rada reaktora, tipa polutanta i njegove koncentracije u
vodi i koncentracije koagulanta u vodi koja se tretira (Holt, 2002).
Koloidne čestične materije se u prirodnim vodama nalaze u obliku negativno
naelektrisanih stabilnih čestica. Njihovo uklanjanje je moguće postići koagulaciono-
flokulacionim postupkom, kojim se stabilne dispergovane koloidne materije u vodi
doziranjem koagulanata destabilizuju, a zatim spajaju u krupne, lako taložive čestice koje
se filtracijom uklanjaju iz vode (Yildiz i drugi, 2007).
Formiranje agregata može se odvijati na više načina (slika 4):
 Kompresija difuznog sloja. Ovaj mehanizam zahteva primenu velikih doza
koagulacionih sredstava, pa se u tretmanu vode za piće ne primenjuje;
 Adsorpcija sa kompleksiranjem koja dovodi do međučestičnog povezivanja;
 Neutralizacija negativnog naelektrisanja čestica adsorpcijom pozitivno
naelektrisanih rastvorenih formi koagulanta;
 Ugradnja koloida u čvrst precipitat koagulanta (sweep koagulacija).
Slika 4. Šema glavnih koagulacionih mehanizama

Flotacija-Elektrolitički gasovi su neizbežan sporedni proizvod elektrokoagulacije. Ovi
gasovi podižu čestice polutanata i koagulant se sakuplja na površini slično procesu
flotacije.
Osnovna razlika između ove „elektrolitičke flotacije“ i konvencionalnih tehnika flotacije
je način stvaranja mehura i konačna veličina mehura. Jedna od velikih prednosti flotacije
elektrolitičkim gasovima su male dimenzije stvorenih mehura. Promena dimenzija mehura
kiseonika i vodonika zavisi od pH vrednosti vode koja je tretirana EKF tehnikom i od
17
materijala elektroda. Mehuri vodonika su najmanji pri neutralnoj pH vrednosti, dok se

veličina mehura kiseonika povećava sa povećanjem pH vrednosti vode (Chen, 2004).
4.1.3. Elektrohemijski procesi
Elektrokoagulaciju čine dve elektrode, jedna anoda, a druga katoda. Ove elektrode se
nalaze u vodi pod naponom jednosmerne struje. Na anodi se odvijaju procesi oksidacije,
procesi rastvaranja anode, dok se na katodi odvijaju redukcioni procesi, kao što je
prikazano na slici 5.
Slika 5. Prikaz anode i katode u elektrokoagulacionom reaktoru

Koagulant i produkti njegove hidrolize imaju velik broj interakcija sa polutantima,
drugim jonima, kao i gasovima koji se oslobađaju sa katode elektrokoagulacione ćelije
(Holt i drugi, 2002).
Elektrohemijske reakcije na anodi od metala, M, sumirane su u sledećim jednačinama
(Gardić, 2007):
M(s) → M(aq)n+ + (1)
2H2O(l) → 4H+(aq) + O2(g) + 4eˉ (2)
Elektrohemijske reakcije na katodi od metala, M, sumirane su u sledećim jednačinama:
M(aq)n+ + ne- → M (s) (3)
2H2O(l) + 2eˉ → H2(g) + 2OHˉ (4)
Hemijska reakcija na anodi od aluminijuma, tj. proces rastvaranja anode, prikazan je
sledećim reakcijama u zavisnosti od pH vrednosti sredine:
za anodu od aluminijuma: Al – 3eˉ → Al3+ (5)
18
u alkalnoj sredini: Al3+(aq) + 3OHˉ(aq) → Al(OH)3(s) (6)

u kiseloj sredini: Al3+(aq) + 3H2O(l) → Al(OH)3(s) + 3H+(aq) (7)
Nascentni Al3+ i Fe2+ joni veoma su efikasni koagulanti i flokulanti.
Hemijska reakcija na anodi od gvožđa, gde dolazi do rastvaranja anode prikazan je
sledećom reakcijom u zavisnosti od pH vrednosti (Dalmacija i drugi,2012).
za anodu od gvožđa: Fe― 2eˉ→ Fe2+ (8)
u alkalnoj sredini: Fe2+ + 2OHˉ → Fe(OH)2 (9)
u kiseloj sredini: 4Fe2+ + O2+ 2H2O → 4Fe3+ + 4OH- (10)
Oslobađanje kiseonika:
sa anode: 2H2O → O2 + 4H+ + 4eˉ (11)
Oslobađanje vodonika:
sa katode: 2H2O +2eˉ→ H2+ 2OH- (12)
Kao sporedni proizvod elektrokoagulacije javljaju se elektrolitički gasovi uglavnom
vodonik i kiseonik. Ovi gasovi se nakupljaju na površini čestica polutanta sa koagulantima
i podižu ih na površinu vode - elektroflotacija. Pomoću ovih elektrolitičkih gasova dolazi
do kontakta između čestica polutanta i koagulanta.
Kako su u toku procesa elektrokoagulacije elektrode elektrohemijske ćelije povezane na
izvor električne energije, za opisivanje odnosa između jačine struje (A) i mase aluminijuma
(g Al), odnosno gvožđa (g Fe), koja odlazi u rastvor, može da se koristi Faradejev zakon
(Vik i drugi, 1984):
ItM
m m= [ g]
nF
Gde je:
 mm - količina rastvorenog metala,
 I - gustina struje,
 t - vreme,
 M - molekulska masa metala,
 n - broj elektrona koji učestvuju u oksidaciji/redukciji,
 F - Faradejeva konstanta, 96,485 C mol-1.
Aluminijum se obično koristi pri tretmanu pijaćih voda, a gvožđe pri tretmanu
otpadnih voda.
Prednost elektrokoagulacije je visoka parcijalna efikasnost uklanjanja, celokupni tretman
je veoma lak, relativno mali troškovi i mogućnost potpune automatizacije (Shen i drugi,
2003).
19
4.2. Faktori koji utiču na efikasnost elektrokoagulacije
4.2.1. Uticaj pH vrednosti
Efekat pH vrednosti vode ili otpadne vode na elektrokoagulaciju odražava se preko

uticaja na iskorišćenje struje, kao i na rastvorljivost metalnih hidroksida. U neutralnoj
sredini učinak tretmana zavisi od prirode polutanata.
Najbolje otklanjanje polutanata iz voda upravo se odvija na pH vrednostima oko 7. Na
ovim pH vrednostima utrošak energije je veći zbog varijacije u provodljivosti. Kada je
provodljivost velika, pH vrednost nema značajnog uticaja.
Nakon bilo kog tretmana prečišćavanja otpadne vode, pH vrednost prečišćene vode treba
da se poveća u slučaju kiselih efluenata ili smanji u slučaju baznih efluenata pre ispuštanja
u predviđeni recipijent.
Prednost elektrokoagulacije je što ne zahteva ovu dodatnu operaciju pošto se proces vodi
na neutralnoj pH vrednosti. Povećanje pH vrednosti u kiselim sredinama vezano je za
oslobađanje vodonika katodnom redukcijom. Povećanje pH vrednosti zbog izdvajanja
vodonika je više ili manje kompenzovano oslobađanjem H+ jona (Chen, 2004).
4.2.2. Uticaj temperature
Uticaj temperature na elektrokoagulaciju nije mnogo istraživan. Istraživanja ruskih

naučnika su pokazala da povećanje temperature do 60°C ima uticaj na povećanje
iskorišćenja struje.
Daljim povećanjem dolazi do smanjenja iskorišćenja struje i ne preporučuje se.
Objašnjava se činjenicom da je potrošnja struje suprotno proporcionalna temperaturi i
provodljivosti otpadne vode. Visoka temperatura daje veću provodljivost, a samim tim i
manju potrošnju energije (Pazenko i drugi, 1985).
4.2.3. Uticaj materijala elektroda
Elektrode su obično napravljene od aluminijuma ili gvožđa u obliku ploča ili pakovanog
otpadnog materijala istih elemenata.
Kada se za elektrode koristi otpadni materijal koji se stavlja na nosače elektroda, mora
se voditi računa da ne dođe do taloženja mulja između komada koji čine elektrodu. Takođe,
neophodno je ispiranje elektroda, bilo da su ploče ili od otpadnog materijala.
Pošto je definisana neophodna količina metalnih jona koja se zahteva za efikasno
uklanjanje prisutne količine polutanata, uobičajno je da se gvožđe koristi kao elektroda
kada se tretiraju otpadne vode, a aluminijum pri tretiranju pijaćih voda iz razloga što je
gvožđe jeftinije.
Aluminijumove ploče nalaze primenu i u tretiranju otpadnih voda, same ili u
kombinaciji sa elektrodama od gvožđa, iz razloga što je efikasnost jona Al3+ kao koagulanta
velika (Shen i drugi, 2003).
20
4.2.4. Uticaj rastojanja između elektroda
Rezultati velikog broja istraživanja ukazuju da rastojanje između elektroda u

elektrokoagulacionom reaktoru ima direktan uticaj na efikasnost procesa uklanjanja
polutanata iz rastvora.
Promenom rastojanja između elektroda, utiče se na protok električne struje u rastvoru i
generisanje koagulanta in situ.
Escobar i drugi (2006), radeći sa rastvorima bakra, kadmijuma i olova, konstatovali su
da za svaki polutant postoji optimalno rastojanje između elektroda pri kome je efikasnost
uklanjanja metala iz rastvora maksimalna. Ovo istraživanje ukazuje i na to, da dalje
smanjivanje rastojanja između elektroda dovodi do drastičnog smanjenja efikasnosti
uklanjanja polutanata.
4.2.5. Uticaj gustine struje u rastvoru
Gustina struje koja se primenjuje tokom procesa elektrokoagulacije direktno utiče na

količinu jona Al3+ ili Fe2+ koja će se rastvoriti sa odgovarajućih elektroda. Ekvivalentna
masa koja će se izdvojiti po Ah za aluminijum iznosi 335,6 mg, a za gvožđe 1041 mg.
Gustina struje direktno utiče i na veličinu uređaja za elektrokoagulaciju.
Primena velikih gustina struje smanjuje dimenzije uređaja za elektrokoagulaciju.
Međutim, velike gustine struje povećavaju gubitke električne energije, jer se veći deo
prevodi u toplotnu energiju, što za posledicu ima zagrevanje vode koja se prečišćava.
Efekat zagrevanja je takođe nepoželjan. Ali najveći nedostatak koji se javlja pri primeni
velikih gustina struje odnosi se na smanjenje efikasnosti postupka.
Za elektrokoagulacione sisteme preporučuju se gustina struje od 20-25 A/m 2. Rad sa
ovim gustinama struje omogućava duži period rada bez dužih prekida, osim ako nije
predviđeno periodično čišćenje elektroda. Na izbor gustine struje utiču i operativni
parametri kao što su pH vrednost, temperatura i brzina strujanja vode kroz uređaj
(Kovatchva i Parlapanski, 1999).
4.2.6. Uticaj pasivizacije elektroda reaktora
Pasivizacija elektroda reaktora redukuje stepen efikasnosti elektrokoagulacionog procesa

i nakon određenog vremena potpuno zaustavlja sam tretman.
Pasivizacija elektroda od aluminijuma je detaljno proučena od strane Osipenko i
Pogorelyi (1977) i uzeta u obzir kao jedna od karakteristika elektrokoagulacionog reaktora.
Uočeno je da se kao rezultat pasivizacije, na površini elektroda formira kočeći sloj koji se
sastoji od neporoznog sloja metalnih oksida i/ili soli koji sprečava prolaz metalnih jona do
efluenta u EKF ćeliji.
Pasivizirajući sloj je izuzetno tanak, neporozan, ekstremno fiksiran za površinu katode,
uglavnom oksidne prirode i osetljiv na različite rastvore, najčešće kiseline.
21
Analizirano je više metoda koje su imale namenu kontrolisanja procesa pasivizacije

elektroda, uključujući metode promene polariteta elektroda, unošenje agenasa koji
usporavaju proces pasivizacije, kao i hidrodinamičko čišćenje elektroda EFK reaktora.
Istraživanjem je zaključeno da je najefikasniji, i ujedno, najpouzdaniji metod održavanja
elektroda, njihovo periodično čišćenje, i to mehaničkim putem.
Mouedhen i drugi (2008) su uočili da jon hlora utiče na redukciju procesa pasivizacije
oksidacionog sloja na elektrodama od aluminijuma elektrokoagulacionog reaktora.
Konstatovali su da neophodna koncentracija Clˉ jona u rastvoru za proboj pasivizirajućeg
sloja na anodi reaktora iznosi 60 ppm. Navedena koncentracija Clˉ jona značajno smanjuje
potreban napon uspostavljen na elektrodama.
4.2.7. Uticaj dizajna reaktora
Dizajn i optimizacija reaktora za određeni tip vode za piće ili otpadne vode, uglavnom je
vezan za eksperimentalno testiranje efikasnosti uklanjanja specifičnog polutanta. Dizajn
elektrokoagulacionog reaktora direktno utiče na njegovu efikasnost u procesima tretmana
voda.
Kada se razmatra dizajn reaktora, više faktora se mora uzeti u obzir, i to, IR pad između
elektroda mora biti minimiziran, akumulacija O2 i H2 gas mehura na površinama elektroda
reaktora mora biti minimizirana, smetnje u masenom transportu u prostoru između
elektroda moraju biti minimizirane. U zavisnosti od položaja elektroda, koagulacione ćelije
se prema Chen (2004) dele na horizontalne i vertikalne, što je prikazano na slici 6.
a) horizontalni tok
b) vertikalni tok
Slika 6. Prikaz reaktora sa kontinualnim tokom: a) horizontalni tok i b) vertikalni tok

Da bi sistem elektrokoagulacije ostao jednostavan, elektrode u obliku ploča se obično
povezuju u bi-polarni model.
Tok vode između ploča elektrode može biti višekanalni ili jednokanalni kao što je
prikazano na slici 7. Višekanalni tok je jednostavniji u raspodeli toka, ali je brzina toka u
svakom od kanala mala. Kada dođe do pasiviziranja elektroda kod višekanalnih sistema,
22
raspodela toka fluida ne može da se minimizira, upravo se zato preporučuje upotreba

jednog toka (Chen, 2004).
a) višekanalni
b) jednokanalni
Slika 7. Prikaz jednokanalnog i višekanalnog toka vode u elektrokoagulacionom reaktoru

(Chen, 2004)
Elektrokoagulator može biti sa kontinualnim ili šaržnim režimom rada, sa istom
efikasnošću. Elektrokoagulacija je praćena procesom otklanjanja taloga. To je proces
sedimentacije ili flotacije.
4.2.8. Uticaj dizajna elektroda
Pored materijala, i dizajn elektroda elektrokoagulacionog reaktora ima svoj uticaj na

efikasnost procesa, odnosno, stvaranje koagulanta u rastvoru i dimenzije mehura. Na taj
način, dizajn elektroda EKF reaktora direktno utiče na procese flotacije, mešanja i maseni
transport u rastvoru, odnosno, na uklanjanje polutanata iz rastvora. Sa povećanjem
geometrijske površine povećava se i efikasnost uklanjanja polutanta u rastvoru, pri čemu se
pri određenoj geometrijskoj površini postiže maksimalna efikasnost uklanjanja polutanta.
Dalje povećanje površine elektroda ne dovodi do značajnijeg povećanja efikasnosti
uklanjanja polutanta iz rastvora.
4.3. Aktivni ugalj u prahu (PAC)
Aktivni ugalj je sorbent koji je našao najveću primenu u kondicioniranju vode.

Karakteristika aktivnog uglja je velika specifična površina koja se postiže specijalnom
termičkom obradom uglja, ili nekih drugih sirovina.
Sorpcija je proces u kome se određena komponenta akumulira na adsorbentu. Najčešće
korišćen adsorbent jeste ugljenik koji je razvijen na taj način da mu jeznatno uvećana
unutrašnja površina (aktivni ugalj). Upotreba različitih, sirovih materijala i razvojnih
tehnologija dovela je do čitavog spektra tipova ugljenika koj iimaju različite adsorpcione
karakteristike. Aktivni ugalj se upotrebljava u obliku praha ili granula. Aktivni ugalj u
granulama (GAC) se najčešće koristi za izdvajanjeraznih toksičnih organskih jedinjenja iz
23
podzemnih voda i industrijskih otpadnihvoda, dok se aktivni ugalj u prahu (PAC) češće
koristi u sistemima sa biološkim tretmanom.
Ugalj u prahu se primenjuje ako su to kraći periodi sa ukupnim trajanjem u toku godine -
do dva meseca, uključujući i sezonska i slučajna zagađenja. Granulisani aktivni ugalj se
primenjuje u slučajevima trajnog pogoršanja kvaliteta sirove vode. U zavisnosti od oblika
aktivnog uglja razlikuje se i tehnika pripreme.
Aktivni ugalj u prahu mehanizmom adsorpcije uklanja iz vode organske materije koje
vodi daju ukus i miris, kao i fenole, biocide, hlorovane ugljovodonike i deterdžente. Nije
moguće unapred odrediti stepen uklanjanja ovih materija, jer taj stepen zavisi od osobina
aktivnog uglja, od fizičko-hemijskih karakteristika vode i svakako od vrste organskih
materija koje treba ukloniti.
Aktivni ugalj u prahu je granulacije 0,01-0,08 mm, sa adsorpcionom površinom 500 -
1000 m2/g. Doze koje se primenjuju su 10-20 g/m3 vode. Dodavanje aktivnog uglja u prahu
trebalo bi da bude na onom mestu procesa koje omogućava kontakt uglja sa vodom od
najmanje 10-20 minuta pre filtriranja. Jedno od mesta dodavanja je ulaz sirove vode u
postrojenje. Tu se sigurno ispunjava uslov potrebnog vremena kontakta.
Utvrđeno je da je efikasnost adsorpcije veća ukoliko je voda bistrija. To znači, da se
bolji efekti postižu dodavanjem aktivnog uglja posle faze izbistravanja vode. Ako se aktivni
ugalj dodaje u vodu posle izbistravanja (koagulacija, flokulacija, taloženje) potrebno je
takođe omogućiti određeno vreme kontakta pre nego što voda ode na filtriranje. Nedostatak
dodavanja aktivnog uglja u prahu na ovom mestu je što se filteri opterećuju većom
koncentracijom suspendovanog materijala. To dovodi do skraćenja ciklusa filtriranja i
eventualnog proboja praha aktivnog uglja u filtrat.
Aktivni ugalj u prahu se vrlo uspešno koristi u akcidentnim slučajevima, jer se
povećanjem doze može povećati uklanjanje većih koncentracija zagađivača.
Prednost primene uglja u prahu je u manjim investicijama, u nabavnoj ceni koja je dva
do tri puta niža od granulisanog uglja. Međutim, ako je potrebno permanentno doziranje,
onda je njegova primena skupa. Aktivni ugalj u prahu koristi se u obliku 3 - 5 % vodene
suspenzije. Uklanja se iz procesa kondicioniranja preko mulja iz taložnika i preko vode od
pranja filtera (Altmann i drugi, 2015).
4.4. Prednosti i nedostaci elektrokoagulacionog/flotacionog procesa
Elektrokoagulacioni proces, kao i većina drugih procesa u obradi voda, ima svoje
prednosti i nedostatke.
Prednosti EKF
 Zahteva jednostavnu opremu;
 Lak za rad sa dovoljnim operacionim rasponom da se savladaju svi problemi nastali
tokom rada;
 Dobija se prihvatljivo čista voda bez boje, ukusa i mirisa;
 Formirani mulj ima tendenciju da se lako stabilizuje i obezvodnjava, jer se
uglavnom sastoji od metalnih oksida i hidroksida;
 Ovo je tehnika sa niskom produkcijom mulja;
24
 Flokule formirane u EKF procesu su slične hemijskim flokulama, osim što su

flokule iz EKF veće, sadrže manje vode, otpornije su na kiseline, i stabilnije, i zbog tog
mogu brže biti uklonjene;
 Ima prednost u uklanjanju manjih koloidnih čestica, jer električno polje dovodi do
njihovog bržeg kretanja i samim tim olakšava koagulaciju;
 Elektrolitička ćelija ne sadrži pokretne delove, tako da zahteva manje održavanje;
 Ne koriste se hemikalije, tako da ne postoji problem sa neutralizacijom preostalih
hemikalija i ne postoji mogućnost sekundarnog zagađenja uzrokovanog dodatkom
hemikalija u visokim kocentracijama kao kada se koristi tretman hemijskom koagulacijom;
 Mehuri formirani u toku tretmana mogu da nose polutante do površine vode gde se
mogu lakše koncentrisati, prikupiti i ukloniti.
Nedostaci EKF
 Žrtvene elektrode se rastvaraju u otpadnoj vodi kao rezultat oksidacije i trebaju se
često i redovno menjati;
 Upotreba električne energije može biti skupa na mnogim mestima;
 Na površini katode može da se formira nepropusni sloj oksida, što dalje može
dovesti do smanjenja efikasnosti procesa;
 Provodljivost u vodi koja se tretira treba da se održava na visokom nivou.
25
5. EKSPERIMENTALNI DEO
5.1. Predmet i cilj istraživanja - EKF tretman podzemne vode
Predmet istraživanja ovog master rada je ispitivanje efikasnosti uklanjanja arsena i

prirodnih organskih materija iz podzemne vode iz Temerina, primenom procesa
elektrokoagulacije sa elektrodama od aluminijuma i gvožđa uz dodatak aktivnog uglja, kao
i optimizacija parametara koji utiču na proces elektrokoagulacije (pH, napon, protok,
vremen promene polarizacije elektroda, koncentracija PAC).
Ispitivana voda je sirova temerinska voda sa prirodnim karakteristikama koje su
prikazane u tabeli 2.
Tabela 2. Karakteristike sirove podzemne vode koja se koristi za vodosnabdevanje iz
Temerina
Parametar Vrednosi ±sd Jedinica
pH 8,09±0,31 -
El. provodljivost 785,10±4,58 µS/cm
UV254 apsorbancija 0,06±0,01 cm-1
Permanganatni broj 5,8±0,75 mg KMnO4/l
Fe 0 µg/l
Al 0 µg/l
As 40,42±2,57 µg/l
*Vrednost i standardna devijacija (sd) su računati iz 10 merenja
Ciljevi ovog eksperimentalnog rada su:

 ispitivanje uticaja dodatka aktivnog uglja u prahu na efikasnost kontinualne EKF
tehnike (sa bipolarnim elektrodama od aluminijuma i gvožđa) u uklanjanju POM i As iz
podzemne vode,
 ispitivanje uklanjanja POM i As EKF tretmanom u zavisnosti od radnih parametara
reaktora: pH vrednosti tretirane vode, gustine struje, vrednosti napona, temperature,
koncentracije PAC i protoka tretirane vode,
 ispitivanje specifične potrošnje električne energije EKF reaktora pri različitim
uslovima, i efikasnost uklanjanja POM i As iz vode za piće,
 ispitivanje specifične potrošnje mase elektroda od aluminijuma EKF reaktora.
5.2. Opis laboratorijske aparature i procedure - EKF tretman podzemne vode
Za izvođenje eksperimenta korišćen je EKF reaktor prikazan na slici 8.
26
Slika 8. Šema laboratorijske aparature: S - uzorkovanje, P – pumpa niskog pritiska, T -

tank sa netretiranim uzorkom, E - pločaste elektrode od aluminijuma A - ampermetar, V -
voltametar, DC - izvor jednosmerne struje, K- prihvatna pregrada za preliv flotiranih
čestica sa površine vode u reaktoru, PAC - posuda sa suspenzijom aktivnog uglja u prahu
poznate koncentracije
Kontinualni EKF reaktor napravljen je od pleksiglasa, zapremine 9000 cm3 (slika 9).
Protok je bio 9 l/h.
Slika 10. EKF reaktor korišćen u istraživanju

Korištene su pločaste aluminijumske i gvozdene elektrode, dimenzija (14x13x0,3) cm.
Broj korišćenih elektroda u toku eksperimentalnog rada je bio 4. Aktivna površina
elektroda u reaktoru bila je 133 cm2. Rastojanje između elektroda u reaktoru iznosilo je
1,2 cm. Elektrode su sušene, merene i čišćene (destilovanom vodom), pre i nakon svakog
eksperimentalnog ciklusa. Merenje mase elektroda je vršeno na laboratorijskoj elektronskoj
vagi. Merena je koncentracija metala u vodi na izlasku iz reaktora tokom 3 časa
kontinualnog rada.
Tok izvođenja eksperimenta prikazan je na slici 10.
27
- merenje pH
- elektroprovodljivost
- UV254 Sirova voda (Temerin)
- permanganatni broj
- As
Filtracija
- merenje pH
- elektroprovodljivost EKF tretman uz dodatak PAC u
različitim koncentracijama
- UV254 - dodavanje PAC
- permanganatni broj
- As
Slika 10. Šematski prikaz toka eksperimenta

Sirova voda je dopremana u kanisterima od 25000 cm 3, i iz njih je voda prevođena u
EKF reaktor pomoću recirkulacione pumpe niskog protoka. Na ulaz u reaktor vodi je
dodavan aktivni ugalj u prahu u koncentracijama od 0, 10 i 30 mg/l. Aktivni ugalj je
dodavan u vidu predhodno pripremljene suspenzije. Voda uvedena u reaktor prolazi između
paralelno povezanih elektroda od aluminijuma (slika 11) i gvožđa (slika 12). Elektrode od
aluminijuma i gvožđa su povezane sa izvorom jednosmerne struje (0–30 V; 0–3 A). Napon
koji je primenjivan u eksperimentu iznosio je 10, 15 i 20 V, uz promenu polariteta na
elektrodama u intervalima od 30 minuta.
Slika 11. Elektrode od aluminijuma
28
Slika 12. Elektrode od gvožđa

Vreme trajanja jednog eksperimentalnog ciklusa iznosilo je 3 sata, odnosno 180 minuta.
Uzimanje uzorka (oko 150 cm3) (slika 13) nakon prolaska kroz EKF reaktor vršeno je
nakon: 0, 15, 30, 45, 60, 90, 120, 150 i 180 minuta.
Uzorci su zatim filtrirani, zakišeljavani koncentrovanom azotnom kiselinom i analizirani
pomoću atomskog apsorpcionog spektrometra (AAS).
Slika 13. Uzorci nakon prolaska kroz EKF tretman
5.3. Analitičke metode i izračunavanje
Sadržaj ukupnih organskih materija u podzemnoj vodi pre i nakon EKF tretmana praćen
je na osnovu utroška kalijum permanganata (permanganatni broj, PB), i određivanja UV
apsorbancije na 254 nm (UV254) nakon filtracije uzorka kroz 0,45 µm membranski filter.
Permangantatni broj određivan je na osnovu utroška kalijum permanganata standardnom
metodom.
UV254 apsorbancija je merena na CINTRA 1010, GBC Scientific Equipment
spektrofotometru u skladu sa standardnom metodom.
Sadržaj As u podzemnoj vodi pre i nakon EKF tremana određivan je primenom grafitne
tehnike, metoda EPA7010, na atomskom apsorpcionom spektrometru (AAS) tipa Perkin
ElmerAAnalystTM700.
29
Sadržaj Al i Fe u podzemnoj vodi pre i nakon EKF tretmana određivan je primenom

plamene tehnike, metodom EPA7000b, na atomskom apsorpcionom spektrometru (AAS)
tipa Perkin ElmerAAnalystTM700.
Za merenje pH vrednosti podzemne vode pre i nakon tretmana korišćen je instrument
WTW InoLab pH. Merenje temperature u toku izvođenja eksperimenta vršeno je pomoću
laboratorijskog termometra.
Elektroprovodljivost podzemne vode tokom eksperimentalnog rada merena je pomoću
laboratorijskog konduktometra WTW InoLab 7110 Cond.
Jačina struje i napon uspostavljen između elektroda EKF reaktora određivani su
multimetrom marke 3 ¾ Digit Multimetar.
Nakon svakog tretmana EKF računata je efikasnost uklanjanja As (%) prema formuli:
C 0−C sr
efik . uklanjanja= x 100 [ % ]
C0
 C0 - početna koncentracija As [µg/l] i
 Csr - srednja vrednost koncentracije As dobijene nakon tretmana pri stabilnom
režimu rada [µg/l]
Teorijska masa oslobođenog Al sa anode EKF reaktora tokom tretmana računa se

korišćenjem Faradejevog zakona:
ItM
m Alt = [g]
nF
 I - jačina struje u kolu [A]
 t - vreme trajanja EKF tretmana [s]
 M - atomska masa aluminijuma M=26,98 [g/mol]
 n - broj transferovanih elektrona tokom reakcije (n=3)
 F - Faradejeva konstanta F=96485 [C/mol] (Bagga i drugi, 2008)
Teorijska koncentracija oslobođenog Al sa anode EKF reaktora tokom tretmana računata

je korišćenjem Faradejevog zakona:
ItM
C Alt = [ kgAl /m3 ]
nFV
 M - atomska masa aluminijuma M=0,02698 [kg/mol]
 F - Faradejeva konstanta F=96485 [C/mol]
 V - zapremina tretirane vode [m3]
Teorijska koncentracija oslobođenog gvožđa sa anode EKF reaktora tokom tretmana

računata je korišćenjem Faradejevog zakona:
30
ItM
C Fet = [ kgFe /m3 ]
nFV
 M - atomska masa gvožđa M=0,05584 [kg/mol]
 F - Faradejeva konstanta F=96485 [C/mol]
 V - zapremina tretirane vode [m3]
Specifična potrošnja električne energije EKF reaktora po jedinici zapremine tretirane
vode računata je korišćenjem formule:
UIt
E= [ kWhm −3 ]
V
 U - uspostavljen napon između elektroda reaktora [V]
 t - vreme trajanja EKF tretmana [h]
 V - zapremina vode prečišćene za vreme tretmana t [m3]
Efikasnost struje EKF reaktora računata je korišćenjem formule:

∆ m exp
C e= x 100 [ % ]
∆ mt
 Δmt - teorijska masa oslobođenog aluminijuma sa anode [g]
 Δmexp - merena razlika masa elektrode pre i posle tretmana nakon čišćenja, pranja i
sušenja elektroda [g] (Mameri i drugi, 1997)
31
6. REZULTATI I DISKUSIJA
Napon koji je primenjivan tokom izvođenja eksperimenta iznosio je 10V, 15V i 20V, uz
promenu polariteta na elektrodama u intervalima od 30 min. pH vrednost na kojoj su
izvođeni eksperimenti je nekorigovana prirodna pH vrednost podzemne vode. Protok je
iznosio 9 l/h, a koncentracije aktivnog uglja u prahu su iznosile 0, 10 i 30 mg/l.
Sva ispitivanja su izvršena u replikatu, a dobijeni rezultati predstavljeni su kao srednje
vrednosti sa standardnom devijacijom.
Treba napomenuti, da su prilikom iskazivanja efikasnosti procesa uzeti u obzir samo
rezultati dobijeni nakon 60 min. tretmana odnosno, nakon uspostavljanja stabilnog režima
rada reaktora.
6.1. Rezultati istraživanja uklanjanja POM i As iz sirove podzemne vode primenom

EKF tretmana uz dodatak aktivnog uglja u prahu, primenom Al elektroda

doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda
Elektroprovodljivost je parametar od izrazitog značaja prilikom EKF tretmana jer utiče

na jačinu struje, i samim tim na oslobađanje koagulanta. Promena elektroprovodljivosti u
toku tretmana praćena je pri različitim primenjenim vrednostima koncentracije PAC (0, 10 i
30 mg/l), primenom Al elektrode, dok je napon koji je primenjivan tokom izvođenja
eksperimenta iznosio 10V, 15V i 20V što je prikazano na slikama 6.1., 6.2. i 6.3.
U =10V
1000 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
30 m g/l PAC
900
Elektroprovodljivost (µS/cm )
800
700
600
500
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.1. Promena elektroprovodljivosti pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni

polariteta na 30 minuta, konstantnom naponu od 10 V i dozama PAC od 0, 10 i 30 mg/l
32
U =15V
1000 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
30 m g/l PAC
900
800
700
600
500
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =30V
1000 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
30 m g/l PAC
900
800
700
600
500
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.1., 6.2. i 6.3. može se zaključiti da dodatak aktivnog uglja u veoma
maloj meri utiče na elektroprovodljivost tretirane vode, zbog uklanjanja supstanci koje
imaju uticaj na elektroprovodljivost.
33
tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda
Tokom tretmana praćena je jačina struje pri različitim koncentracijama PAC koji se
dodaje u vodu tokom tretmana, dok je napon koji je primenjivan tokom izvođenja
eksperimenta iznosio 10V, 15V i 20V, što je prikazano na slikama 6.4., 6.5. i 6.6.
U =10V
1.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.9 30 m g/l PAC
0.8
0.7
Jacina struje (A )
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.4. Promena jačine struje pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni polariteta na
30 minuta, konstantnom naponu od 10 V i dozama PAC od 0, 10 i 30 mg/l
U =15V
1.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.9 30 m g/l PAC
0.8
0.7
Jacina struje (A )
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
34
U =20V
1.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.9 30 m g/l PAC
0.8
0.7
Jacina struje (A )
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.4., 6.5. i 6.6. može se zaključiti da dodavanjem PAC i povećanjem
njegove koncentracije ne dolazi do značajnih varijacija u jačini struje. Jačina struje varira u
zavisnosti od primenjenog napona.
tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al elektroda
Promena pH vrednosti u toku tretmana praćena je pri različitim primenjenim

vrednostima koncentracije PAC (0, 10 i 30 mg/l), dok je napon koji je primenjivan tokom
izvođenja eksperimenta iznosio 10V, 15V i 20V, što je prikazano na slikama 6.7., 6.8. i 6.9.
35
U =10V
10.0 0 m g/l PA C
10 m g/l PA C
9.5 30 m g/l PA C
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
V rem e (m in.)
Slika 6.7. Promena pH vrednosti pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni polariteta
na 30 minuta, konstantnom naponu od 10 V i dozama PAC od 0, 10 i 30 mg/l
U =15V
10.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
9.5 30 m g/l PAC
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
36
U =20V
10.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
9.5 30 m g/l PAC
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.7., 6.8. i 6.9. može se zaključiti da prisustvo PAC u uzorku nema
većeg uticaja na pH vrednost. Povećanje pH se može objasniti stvaranjem sivog,
voluminaznog taloga Al(OH)3.

različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Al
elektroda
Sadržaj POM u vodi izražen je kroz permanganatni broj (organska materija koja se
oksiduje sa KMnO4 u kiseloj sredini) i UV254 apsorbancije.
37
U =10V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17
P erm anganatni broj (m g K M nO 4 /l)

16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.10. Promena permanganatnog broja pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni
U = 15V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17
16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
38
U =20V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17

16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.10., 6.11. i 6.12. može se zaključiti da dodatak PAC ne utiče ma
promenu PB, tj. uklanjanje POM koja se oksiduje sa KMnO 4 u kiseloj sredini i da se sa
povećanjem doze PAC, takođe, ne povećava efikasnost procesa. Stabilan proces se
uspostavlja nakon 60 minuta.
U =10V
0.10 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.09 30 m g/l PAC
0.08
0.07
U V 254 apsorbancija
0.06
0.05
0.04
0.03
0.02
0.01
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.13. Promena UV254 apsorbancije pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni
39
U =15V
0.10 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.09 30 m g/l PAC
0.08
0.07
0.06
0.05
0.04
0.03
0.02
0.01
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =20V
0.10 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.09 30 m g/l PAC
0.08
0.07
0.06
0.05
0.04
0.03
0.02
0.01
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.13., 6.14. i 6.15. može se zaključiti da pri naponu od 10 V, sa
porastom koncentracije PAC dolazi do efikasnijeg snižavanja UV254, pri naponu od 15 V
dodatak PAC ne utiče na promenu efikasnosti sniženja UV 254 apsorbancije, dok pri naponu
od 20 V, tek po dodatku PAC u koncentraciji od 30 mg/l dolazi do značajnijeg sniženja
UV254 apsorbancije.
.
40
U =10V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
Koncentracija A s (µg/l)
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.16. Promena koncentracije As pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni

U =15V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

41
U =20V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

Na osnovu slika 6.16., 6.17. i 6.18. se može zaključiti da je pri naponu od 10 V dodatak
PAC smanjio efikasnost uklanjanja As u toj meri da su koncentracije As ostale iznad MDK,
dok se pri naponima od 15 V i 20 V, dodatkom PAC proces uklanjanja As ispod MDK
dostiže već nakon 30 minuta tretmana, pri naponu od 20 V, a nakon 45 minuta tretmana na
naponu od 15 V, dok se bez dodatka PAC ne dostiže ta vrednost. Sa povećanjem doze PAC
sa 10 na 30 mg/l efikasnost uklanjanja As se ne povećava u znatnoj meri. Nakon 60 minuta
dolazi do stabilizacije procesa.
PB
100 U V254
As
90
80
E fikasnost uklanjanja (% )
70
60
50
40
30
20
10
0
3h 5h
Slika 6.19. Poređenje efikasnosti uklanjanja POM i As tokom EKF tretmana pri
konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni polariteta na 30 minuta, konstantnom naponu od
20 V i dozi PAC 30 mg/l, prema serijama u trajanju od 3 i 5 h
42
Prema slici 6.19. može se zaključiti povećanje dužine trajanja serije sa 3 h na 5 h nema
većeg uticaja na ukupnu efikasnost procesa uklanjanja POM, ali ima na povećanje
efikasnosti uklanjanja As.
Na slikama 6.20., 6.21. i 6.22. grafički je prikazana efikasnost uklanjanja POM i As, pri
različitim naponima i dozama PAC.
PB
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90 cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
Slika 6.20. Efikasnost uklanjanja POM tokom EKF tretmana pri konstantnom protoku
(Q=9 l/h), promeni polariteta na 30 minuta, konstantnim naponima od 10, 15 i 20 V i
dozama PAC od 0, 10 i 30 mg/l
Na osnovu vrednosti sa slike 6.20. može se zaključiti da se sadržaj POM smanjuje
tokom tretmana i da najveća efikasnost uklanjanja zabeležena pri naponu od 10 V i
cPAC=10 mg/l i iznosi oko 50 %. Dodatak PAC ne utiče u značajnoj meri na smanjenje
sadržaja POM.
43
U V 254
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90
cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
Na osnovu vrednosti za UV254 apsorbanciju sa slike 6.21. može se zaključiti efikasnost
uklanjanja POM najveća pri koncentraciji cPAC=30 mg/l i naponu struje od 20 V.
As
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90 cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
Slika 6.22. Efikasnost uklanjanja As tokom EKF tretmana pri konstantnom protoku
Na osnovu vrednosti sa slike 6.22. može se zaključiti da je efiksanost uklanjanja arsena
veoma visoka i da se najbolja efikasnost uklanjanja, oko 90 %, postiže pri cPAC=10 mg/l i
naponima od 15 V i 20 V.
44
6.1.5. Promena koncentracije rezidualnog Al u tretiranoj vodi prilikom primene

različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima
Koncentracija aluminijuma u vodi za piće je ograničena u većini zemalja kao i u R.

Srbiji na vrednost 0,2 mg/l.
U =10V
3000 0 m g/l PAC
2800 10 m g/l PAC
2600 30 m g/l PAC
2400
2200
Koncentracija A l (µg/l)
2000
1800
1600
1400
1200
1000
800
600
400
MDK
200
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.23. Promena koncentracije Al pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni

U =15V
3000 0 m g/l PAC
2800 10 m g/l PAC
2600 30 m g/l PAC
2400
2200
2000
1800
1600
1400
1200
1000
800
600
400
MDK
200
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

45
U =20V
3000 0 m g/l PAC
2800 10 m g/l PAC
2600 30 m g/l PAC
2400
2200
2000
1800
1600
1400
1200
1000
800
600
400
MDK
200
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

Na osnovu slika 6.23., 6.24. i 6.25. može se zaključiti da je koncentracija rezidualnog Al
prilikom tretmana sa dodatkom PAC veća i da se dodatkom PAC pospešuje oslobađanje Al
sa elektroda. Teorijske koncentracije oslobođenog Al sa anode EKF reaktora tokom
tretmana su:
na U=10V i cPAC=0 mg/l i U=10V i cPAC=30 mg/l, cAlt=10 mgAl/l;
na U=10V i cPAC=10 mg/l, cAlt=26 mgAl/l;
na U=15V i cPAC=0 mg/l i U=15V i cPAC=10 mg/l, cAlt=16 mgAl/l;
na U=15 V i cPAC=30 mg/l, cAlt=30 mgAl/l;
na U=20V i cPAC=0,10 i 30 mg/l, cAlt=23 mgAl/l.
Vrednosti rezidualnog aluminijuma se kreću između 0,7 i 1 mgAl/l bez dodatka PAC,
dok sa dodatkom PAC te vrednosti prelaze 1 mgAl/l. Takođe se može zaljučiti da je
vrednost rezidualnog Al veća od MDK i da se mora naknadno izvršiti njegovo uklanjanje.
46
6.2. Rezultati istraživanja uklanjanja POM i As iz sirove podzemne vode primenom

EKF tretmana uz dodatak aktivnog uglja u prahu, primenom Fe elektroda

doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda
Elektroprovodljivost je parametar od izrazitog značaja prilikom EKF tretmana jer utiče

na jačinu struje, i samim tim na oslobađanje koagulanta. Promena elektroprovodljivosti u
toku tretmana praćena je pri različitim primenjenim vrednostima koncentracije PAC (0, 10 i
30 mg/l), primenom Fe elektroda, dok je napon koji je primenjivan tokom izvođenja
eksperimenta iznosio 10V, 15V i 20V što je prikazano na slikama 6.26., 6.27. i 6.28.
U =10V
850 0 m g/l PAC
840 10 m g/l PAC
830 30 m g/l PAC
820
810
E lektroprovodljivost (µS /cm )
800
790
780
770
760
750
740
730
720
710
700
690
680
670
660
650
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

47
U =15V
850 0 m g/l PAC
840 10 m g/l PAC
830 30 m g/l PAC
820
810

800
790
780
770
760
750
740
730
720
710
700
690
680
670
660
650
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =20V
850 0 m g/l PAC
840 10 m g/l PAC
830 30 m g/l PAC
820
810
800
790
780
770
760
750
740
730
720
710
700
690
680
670
660
650
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.26., 6.27. i 6.28. može se zaključiti da dodatak aktivnog uglja u
manjoj meri utiče na elektroprovodljivost tretirane vode. Takođe, sa povećanjem napona
raste i uticaj PAC na elektroprovodljivost.
48
tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda
Tokom tretmana praćena je jačina struje pri različitim koncentracijama PAC koji se
dodaje u vodu tokom tretmana, dok je napon koji je primenjivan tokom izvođenja
eksperimenta iznosio 10V, 15V i 20V, što je prikazano na slikama 6.29., 6.30 i 6.31.
U =10V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
1.3
Jacina struje (A )
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.29. Promena jačine struje pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni polariteta
U =15V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
1.3
Jacina struje (A )
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
49
U =20V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
1.3
Jacina struje (A )
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.29., 6.30. i 6.31. može se zaključiti da tokom tretmana ne dolazi do
promene jačine struje i da samim dodavanjem PAC ne dolazi do značajnih varijacija u
jačini struje.
tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe elektroda
Promena pH vrednosti u toku tretmana praćena je pri različitim primenjenim

vrednostima koncentracije PAC (0, 10 i 30 mg/l), dok je napon koji je primenjivan tokom
izvođenja eksperimenta iznosio 10 V, 15 V i 20 V, što je prikazano na slikama 6.32., 6.33. i
6.34.
50
U =10V
10.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
9.5 30 m g/l PAC
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =15V
10.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
9.5 30 m g/l PAC
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
51
U =20V
10.0 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
9.5 30 m g/l PAC
9.0
8.5
8.0
7.5
pH
7.0
6.5
6.0
5.5
5.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.32., 6.33. i 6.34. može se zaključiti da prisustvo PAC ima neznatan
uticaj na pH vrednost, osim pri naponu od 20 V i koncentraciji PAC od 30 mg/l gde je pH
porasla za celu pH jedinicu.

različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima, primenom Fe
elektroda
Sadržaj POM u vodi izražen je kroz permanganatni broj (organska materija koja se
oksiduje sa KMnO4 u kiseloj sredini) i UV254 apsorbancije.
52
U =10V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17

16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =15V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17
P erm anganatni broj (m g K M nO 4 /L)
16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
53
U =20V
20 0 m g/l PAC
19 10 m g/l PAC
18 30 m g/l PAC
17
Perm anganatni broj (m g KM nO 4/l)

16
15
14
13
12
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Na osnovu slika 6.35., 6.36. i 6.37. može se zaključiti da se dodatkom PAC u manjoj
meri smanjuje efikasnost uklanjanja POM izraženih kroz PB iz tretirane vode.
U =10V
0.20 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.18 30 m g/l PAC
0.16
0.14
0.12
0.10
0.08
0.06
0.04
0.02
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
54
U =15V
0.20 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.18 30 m g/l PAC
0.16
0.14
0.12
0.10
0.08
0.06
0.04
0.02
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
U =20V
0.20 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
0.18 30 m g/l PAC
0.16
0.14
0.12
0.10
0.08
0.06
0.04
0.02
0.00
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6..40. Promena UV254 apsorbancije pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni
Na osnovu slika 6.38., 6.39. i 6.40. može se zaključiti da se tokom tretmana smanjuje
UV254 apsorbancija i da je UV254 apsorbancija najmanja prilikom tretmana bez dodatka
PAC, dok se sa dodatkom PAC ne povećava, čak i smanjuje efikasnost procesa. Takođe,
gvožđe prisutno u uzorku može uzrokovati smetnje u određivanju UV254 apsorbancije.
55
U =10V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

U =10V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

56
U =20V
50 0 m g/l PAC
10 m g/l PAC
45 30 m g/l PAC
40
35
30
25
20
15
MDK
10
0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

Na osnovu slika 6.41., 6.42. i 6.43. može se zaključiti da je As uklonjem ispod MDK već
nakon 15 minuta pri svim ispitivanim tretmanima, tj. da dodatak PAC nije neophodan kako
bi se pospešio proces.
Na slikama 6.44., 6.45. i 6.46. grafički je prikazana efikasnost uklanjanja POM i As,
kroz PB, UV254 apsorbanciju i koncentraciju As, kroz procentualne vrednosti.
PB
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90 cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
57
Na osnovu vrednosti za PB sa slike 6.44. Može se zaključiti da se najveća efikasnost

uklanjanja POM , oko 55 %, postiže bez dodatka PAC, pri naponu od 20 V.
U V 254
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90
cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
Na osnovu vrednosti za UV254 apsorbanciju sa slika 6.45. može se zaključiti da se
najveća efikasnost uklanjanja POM, oko 60 %, postiže bez dodatka PAC, pri naponu od 15
V.
As
100 cPAC =0 m g/l
cPAC =10 m g/l
90 cPAC =30 m g/l
80
70
60
50
40
30
20
10
0
U=10 V U=15 V U=20 V
Slika 6.46. Efikasnost uklanjanja As tokom EKF tretmana pri konstantnom protoku
58
Na osnovu vrednosti sa slike 6.46. Može se zaključiti da se najveća efikasnost uklanjanja

arsena, oko 90 %, postiže bez dodatka PAC i pri naponu od 10 V.
6.2.5. Promena koncentracije rezidualnog Fe u tretiranoj vodi prilikom primene

različitih doza PAC-a tokom EKF tretmana, pri različitim naponima
Koncentracija gvožđa u vodi za piće je ograničena u većini zemalja kao i u R. Srbiji na

vrednost 0,3 mg/l.
U =10V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
Konentracija Fe (m g/l)
1.3
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4 MDK
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)
Slika 6.47. Promena koncentracije Fe pri konstantnom protoku (Q=9 l/h), promeni

59
U =15V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
Koncentracija Fe (m g/l)
1.3
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4 MDK
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

U =20V
2.0 0 m g/l PAC
1.9 10 m g/l PAC
1.8 30 m g/l PAC
1.7
1.6
1.5
1.4
Koncentracija Fe (m g/l)
1.3
1.2
1.1
1.0
0.9
0.8
0.7
0.6
0.5
0.4 MDK
0.3
0.2
0.1
0.0
0 15 30 45 60 75 90 105 120 135 150 165 180
Vrem e (m in.)

Na osnovu slika 6.47., 6.48. i 6.49. može se zaključiti da je koncentracija rezidualnog Fe
prilikom tretmana uglavnom manja od MDK i da se mora povesti računa o stabilnosti
sistema i odvođenju flokula, jer povremeno dolazi do naglog porasta koncentracije Fe u
uzorcim. Teorijske koncentracije oslobođenog Fe sa anode EKF reaktora tokom tretmana
su:
na U=10 V i cPAC=0, 10 i 30 mg/l, cFet=30 mgFe/l;
na U=15 V i cPAC=0 i 30 mg/l, cFet=60 mgFe/l;
60
na U=15 V i cPAC=10 mg/l, U=20 V i cPAC=0, 10 i 30 mg/l, cFet=20 mgFe/l.
61
7. ZAKLJUČAK
Predmet istraživanja master rada je ispitivanje mogućnosti primene EKF metode u

preradi podzemne vode, koja sadrži POM i As, uz primenu elektroda od aluminijuma i
gvožđa u reaktoru sa protočnim režimom rada, uz dodatak PAC.
Za potrebe ispitivanja korišćen je protočni laboratorijski EKF reaktor sa horizontalnim
tokom, uz primenu aluminijumskih i gvozdenih elektroda.
Operativni parametri, pri kojima je vršeno ispitivanje su sledeći:
 rastojanje između elektroda je bilo 1,2 cm,
 protok je bio 9 l/h,
 električna provodljivost vode kretala se u opsegu od 785,1±4,58 μS/cm,
 početna pH vrednost suspenzije iznosila je 8,09±0,31 ,
 primenjivan je jedan izvora napajanja, pri čemu je primenjivana vrednost napona
iznosila 10 V, 15 V i 20 V,
 promena polariteta na elektrodama vršena je na 30 minuta, u cilju sprečavanja
pojave pasivizacije,
 koncentracije aktivnog uglja u prahu su iznosile 0, 10 i 30 mg/l.
Sva ispitivanja su izvršena u replikatu, a dobijeni rezultati predstavljeni su kao srednje
vrednosti.
Treba napomenuti, da su prilikom iskazivanja efikasnosti procesa uzeti u obzir samo
rezultati dobijeni nakon 60 minuta tretmana, odnosno nakon uspostavljanja stabilnog
režima rada reaktora.
Zaključci
 Dodavanje aktivnog uglja u prahu i povećanje njegove koncentracije ne utiče u
značajnoj meri na elektroprovodljivost tretirane vode, pri različitim primenjenim
naponima, kako kod Al elektroda, tako i kod Fe elektroda.
 Dodavanjem PAC i povećanjem njegove koncentracije ne dolazi do značajnih
varijacija u jačini struje koja se oslobađa, pri različitim primenjenim naponima,
kako kod Al elektroda, tako i kod Fe elektroda.
 Dodavanjem PAC tokom EKF tretmana i povećanje njegove koncentracije, pri
različitim primenjenim naponima, kako kod Al elektroda, tako i kod Fe elektroda,
ne utiče u značajnoj meri na pH vrednost.
 Dodavanjem PAC tokom EKF tretmana, uz upotrebu elektroda od Al, povećava se
efikasnost smanjenja PB, tj. pospešuje se uklanjanje POM koja se oksiduje sa
KMnO4 u kiseloj sredini, ali da se sa povećanjem doze PAC ne povećava efikasnost
procesa u značajnoj meri. Primenom Al elektroda se smanjuje sadržaj POM tokom
tretmana i najveća efikasnost uklanjanja zabeležena je pri naponu od 10 V i
cPAC=10 mg/l i iznosi oko 50 %. Dodatak PAC ne utiče u značajnoj meri na
smanjenje sadržaja POM. Primenom Fe elektroda najveća efikasnost uklanjanja
POM, oko 60 %, bez dodatka PAC i naponu od 20 V.
 Prilikom primene Al elektroda može se zaključiti da pri naponu od 10 V, sa
porastom koncentracije PAC dolazi do efikasnijeg snižavanja UV 254, pri naponu od
15 V dodatak PAC ne utiče na promenu efikasnosti sniženja UV 254 apsorbancije,
dok pri naponu od 20 V, tek po dodatku PAC u koncentraciji od 30 mg/l dolazi do
62
značajnijeg sniženja UV254 apsorbancije. Primenom Al elektroda efikasnost

uklanjanja POM je najveća pri koncentraciji cPAC=10 mg/l i naponu struje od 10
V. Primenom Fe elektroda takođe se dodatkom PAC smanjuje UV 254 apsorbancija,
ali se u najmanjoj meri smanjuje prilikom tretmana bez dodatka PAC, ali da se sa
povećanjem doze PAC ne povećava efikasnost procesa. Najveća efikasnost
uklanjanja POM, oko 60 %, postiže bez dodatka PAC, pri naponu od 15 V.
 Primenom Al elektroda, može se zaključiti da je pri naponu od 10 V dodatak PAC
smanjio efikasnost uklanjanja As u toj meri da su koncentracije As ostale iznad
MDK, dok se pri naponima od 15 V i 20 V, dodatkom PAC proces uklanjanja As
ispod MDK dostiže već nakon 45 minuta tretmana, dok se bez dodatka PAC ne
dostiže ta vrednost. Sa povećanjem doze PAC sa 10 na 30 mg/l efikasnost
uklanjanja As se ne povećava u znatnoj meri. Nakon 60 minuta dolazi do
stabilizacije procesa. Primenom Al elektroda efiksanost uklanjanja arsena je veoma
visoka i najbolja efikasnost uklanjanja, oko 90 %, postiže se pri cPAC=10 mg/l i
naponima od 15 V i 20 V. Dok se primenom Fe elektroda, dodatkom PAC proces
uklanjanja As ispod MDK dostiže već nakon 15 minuta tretmana, kao i pri tretmanu
bez dodatka PAC, ali da se sa povećanjem doze PAC efikasnost uklanjanja ne
povećava u znatnoj meri. Najveća efikasnost uklanjanja arsena, oko 90 % postiže se
bez dodatka PAC i pri naponu od 10 V.
 Koncentracija rezidualnog Al prilikom tretmana sa dodatkom PAC veća i da se
dodatkom PAC pospešuje oslobađanje Al sa elektroda.
 Vrednosti rezidualnog aluminijuma se kreću između 0,7 i 1 mgAl/l bez dodatka
PAC, dok sa dodatkom PAC te vrednosti prelaze 1 mgAl/l, što je znatno iznad
MDK (0,2 mg/l).
 Koncentracija rezidualnog Fe prilikom tretmana manja od MDK i da njegovo
naknadno uklanjanje nije potrebno.
Na osnovu rezultata dobijenih tokom ispitivanja, kao optimalna, za uklanjanje POM i As
iz tretirane podzemne vode, primenom Al elektroda pokazala se doza PAC od 10 mg/l, pri
naponu od 10 V, jer se pospešio tretman u odnosu na tretman bez dodatka PAC i jer se
daljim povećanjem doze nije značajno povećala efikasnost tretmana. Dok su primenom Fe
elektroda, optimalni uslovi bez dodatka PAC, pri različitim naponima.
63
8. LITERATURA
1. Agbaba, J., (2002), Ozonizacija, u: „Prirodne organske materije u vodi“ (Ed.

Dalmacija, B. i Ivancev-Tumbas, I.), Univerzitet u Novom sadu, PMF, Departman
za hemiju, 115-135
2. Altmann, J., Zietzschmann, F., Geiling, E., L., Ruhl, A., S., Sperlich, A., Jekel, M.,
(2015), ,,Impacts of coagulation on the adsorption of organic micropollutants onto
powdered activated carbon in treated domestic wastewater”, Chemosphere, 125,
198–204
3. Bagga, A., Chellam, S., Clifford, D.A., (2008), „Evaluation of iron chemical
coagulation and electrocoagulation pretreatment for surface water microfiltration”,
Journal of Membrane Science, 309, 82–93
4. Bayer, E., Albert, K., Bergmann, W., Jahns, K., Eisener, W., Peters, H.K.,
,,Aliphatische Polyether, Grundbausteine von natürlichen Huminstoffen: Nachweis
durch Festkörper-13C-NMR-Spektroskopie”, Angewandte Chemie, 96, 151-153
5. Bhattacharyya, K., Gupta, S. S., (2007), „Adsotive accumulation of Cd(II), Co(II),
Cu(II), Pb(II), and Ni(II), from water on montmorillonite: Influence of acid
activation“, Journal of Colloid and Interface Science, 310, 411-424
6. Chen, G., (2004), ,,Electrochemical technologies in wastewater treatment”,
Separation and Purification Technology, 38, 11-41
7. Chen, G., Chen, X.M., Yue, P.L., (2000), „Electrocoagulation and electroflotation
of restaurant wastewater”, Journal of Environmental Engineering, 126, 858-863
8. Dalmacija, B., (1998), „Kvalitet Vode za Piće - Problemi i Rešenja“ Novi Sad:
Prirodno-matematički fakultet, Institut za hemiju
9. Dalmacija, B., Agbaba, J., (Ed), (2008), „Zagađujuće materije u vodenom
ekosistemu i remedijacioni procesi“, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad
10. Dalmacija, B., Ivančev-Tumbas, I., (2002), „Prirodne Organske Materije u Vodi”,
Novi Sad, PMF, Departman za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine
11. Duan, J., Gregory, J., (2003), „Coagulation by hydrolysing metal salts“, Advances
in Colloid Interface Science, 100-102, 475-502
12. Duarte, A.A.L.S., Cardoso, S.J.A., Alçada, A.J., (2009), ,,Emerging and Innovative
Techniques for Arsenic Removal Applied to a Small Water Supply System“,
Sustainability, 1, 1288-1304
13. Dubrawski, K., Fauvel, M., Mohseni, M., (2013), „Metal type and natural organic
mattersource for direct filtration electrocoagulation of drinking water“, Journal of
Hazardous Materials, 244–245, 135–141
14. Emamjomeh, M.M., Sivakumar, M., (2009), „Review of pollutants removed by
electrocoagulation and electrocoagulation/flotation processes“, Journal of
Environmental Menagement, 90, 1663-1679
15. Escobar, C., Soto-Salazar, C., Tiral, M.I., (2006), „Optimization of the
electrocoagulation process for the removal of copper, lead and cadmium in natural
64
waters and simulated wastewater“, Journal of Environmental Management, 81, 384-

391
16. Gardić, V., (2007), „Primena elektrohemijskih metoda za prečišćavanje otpadnih
voda, deo I - elektrodepozicija i elektrokoagulacija“, Zaštita materijala, 48, 49-58
17. Gardić, V., (2007b), „Primena elektrohemijskih metoda za prečišćavanje otpadnih
voda, deo II - elektroflotacija i elektrohemijska oksidacija“, Zaštita materijala, 48,
49-60
18. Goletić, Š., (2005), „Teški metali u okolišu“, Mašinski fakultet, Zenica, ISBN 617-
24-2
19. Holt, P.K., Barton, G.W., Mitchell, C.A., (2005), „The future for electrocoagulation
as a localised water treatment technology“, Chemosphere, 59, 355–367
20. Holt, P.K., Barton, G.W., Wark, M., Mitchell, C.A., (2002), „A quantitative
comparison between chemical dosing and electrocoagulation“, Colloids and
Surfaces A: Physicochemical and Engineering Aspects, 211, 233-248
21. Jain C.K., Ali I., (2000), Arsenic: Occurrence, toxicity and speciation techiques,
Water Resarch, 34, 4304–4312
22. Karlović, E., (1998), Neki aspekti uklanjanja huminskih materija u procesima
prerade vode za piće - problemi i rešenja (Ed. Dalmacija, B.), Water Workshop
1998, Institut za hemiju, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 36-47
23. Karlović E., (2002), „Prirodne organske materije u vodi“, Prirodno-matematički
fakultet, Institut za hemiju, Novi Sad
24. Kovatchva, V.K., Parlapanski, M.D., (1999), „Sono-electrocoagulation of iron
hydroxides“, Colloids and Surfaces, 149, 603-608
25. Mameri, N., Yeddou, A.R., Lounici, H., Belhocine, D., Grib, B., Bariou, H., (1998),
„Defluoridationof septentrional Sahara water of North Africa by electrocoagulation
process using bipolar aluminium electrodes“, Water Research, 32, 1604-1612
26. Mouedhen, G., Feki, M., Wery, M.D.P., Ayedi, H.F., (2008), „Behavior of
aluminum electrodes in electrocoagulation process“, Journal of Hazardous
Materials, 150, 124-135
27. Osipenko, V.D., Pogorelyi, P.I., (1977), „Electrocoagulation neutralization of
chromium containing effluent“, Metallurgist 21, 628-630
28. Pallier, V., Feuillade-Cathalifaud, G., Serpaud, B., Bollinger, J.C., (2010), „Effect
of organic matter on arsenic removal during coagulation/flocculation treatment“,
Journal of Colloid and Interface Science, 342, 26-32
29. Pazenko, T.Y., Khalturina, T.I., Kolova, A.F., Rubailo, I.S., (1985),
„Electrocoagulation treatment of oil-containing wastewaters“, Journal of Applied
Sciences USSR, 58, 2383–2387
30. Petruševski, B., Sharma, S., Schippers, J.C., (2005), „Arsen u vodi za piće -
osnovna hemija, detekcija, standardi, rasprostranjenost i efekat na zdravlje“, Voda i
sanitarna tehnika, 35, 11-18
65
31. Polomčić, D., Stevanović, Z., Bajić, D., Hajdin, B., Vakanjac R. V., Dokmanović,
P., Milanović, S., (2012), Vodosnabdevanje i održivo upravljanje podzemnim
vodnim resursima u Srbiji, Vodoprivreda, 44, 258-260
32. Rice, J.A., MacCarthy, P., (1989), Characterization of a Stream Sediment Humin in
Aquatic Humic Substances in Influence on Fate and Treatment of Pollutants (Suffet
I.H. and MacCarthy P., Eds.), Advances in Chemistry No. 219, Washington, D.C.:
American Chemical Society
33. Rook, J.J., (1974), "Formation of haloforms during chlorination of natural waters",
Water Treat. Exam., 23 234
34. Sasaki, K., Nakano, H., Wilopo, W., Miura, Y., Hirajima, T. (2009), Sorption and
speciation of arsenic by zero-valent iron, Colloids and Surfaces A: Physicochem.
Eng. Aspects, 347, 8–17
35. Shen, F., Gao, P., Chen, X., Chen, G., (2003), „Electrochemical removal of flouride
ions from industrial wastewater“, Chemical Engineering Science, 58, 987-993
36. Smedley, P.L., Kiniburgh, D.G. (2002), A review of sources, behavior and
distribution of arsenic in natural water, Applied Geochemistry, 17, 517–568
37. Stevenson, F.J., (1994), „Humis Chemistry: genesis, composition, reactions“, John
Wiley & Sons Inc., New York, USA
38. Tubić, A., (2010), „Efekti primene ozona, ozon/vodonik-peroksida i hipohlorita na
promenu sadržaja prirodnih organskih materija i oksidacionih nusproizvoda u vodi
nakon procesa koagulacije, flokulacije i adsorpcije“, Doktorska disertacija, PMF,
Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine, Novi Sad
39. Tubic, A., Agbaba, J., Dalmacija, B., Tumbas, I.I., Dalmacija, M., (2010),
„Removal of arsenic and natural organic matter from groundwater using ferric and
alum salts: A case study of central Banat region (Serbia)“, Journal of
Environmental Science and Health, Part A 45, 363-369
40. USEPA (1999), „Enhanced coagulation and enhanced precipitative softening
guidance manual“, EPA/815/R99/012, Office of Water and Drinking Ground Water,
Washington, USA
41. USEPA (2000), „Technologies and Costs for Removal of Arsenic from Drinking
Water“, Office of Ground Water and Drinking water, EPA/815/R00/028,
Washington, DC, USA
42. Varsanyi, I., Kovacs, L.O., (2006), Arsenic, iron and organic matter in sediments
and groundwater in the Pannonian Basin, Hungary, Applied Geochemistry, 21, 949–
963
43. Vik, E.A., Eikebrokk, B., (1989), Coagulation process for removal of humic
substances from drinking water, u: „Aquatic humic substances-influence on fate and
treatmnet ofpollutants“ (Suffet, I.H. i MacCarthy, P., Eds) Adv. Chem. Ser. 219,
American ChemicalSociety, Washington, DC, USA, 385-408
44. Vik, E.A., Carlson, D.A., Eikum, A.S., Gjessing, E.T., (1984), „Electrocoagulation
of potable water", Water Research, 18, 1355-1360
66
45. Yan, M., Wang, D., Ni, J., Qu, J., No, W., Leeuwen, J.V., (2009), „Natural organic
matter (NOM) removal in typical North-China water plant by enhanced
coagulation: Targets and techniques“, Searation and Purification Technology, 68,
320-327
46. Yildiz, Y.S., Koparal, A.S., Keskinler, B., (2008), „Effect of initial pH and
supporting electrolyte on the treatment of water containing high concentration of
humic substances by electrocoagulation“, Chemical Engineering Journal, 138, 63-
72
47. Yoon, S.H., Lee, C.H., Kim, K.J., Fane, A.G., (1998), „Effect of calcium ion on the
foulingof nanofilter by humic acid in drinking water production“,Water Research,
32, 2180-2186
48. Yoshida, T., Yamauchi, H., Sun, G.F., (2004), „Chronic health effects in people
exposed to arsenic via the drinking water: dose-response relationships in review“,
Toxicology & Applied Pharmacology, 198(3), 243–252
49. Yu, C., Qiantao, C., Zhong-Xian, G., Zhaoguang, Y., Soo, B.K., (2003),
„Inductively coupled plasma mass spectrometry study of the retention behavior of
arsenic species on various solid phase extraction cartridges and its application in
arsenic speciation“, Spectrochimica Acta Part B 58, 1335-1349
50. Zaspalis, V., Pagana, A., Sklari, S. (2007), Arsenic removal from contaminated
water by iron oxide sorbents and porous ceramic membranes, Desalination, 217,
167-180
67
Biografija
Andrea Divić rođena je 16.05.1991. u Vukovaru, u R. Hrvatskoj. Prva četiri razreda

osnovne škole pohađala je u Osnovnoj školi ,,Boško Palkovljević – Pinki” u Sremskoj
Mitrovici, a naredna četiri razreda u Osnovnoj školi ,,Jožef Atila” u Novom Sadu. U
periodu od 2006. do 2010. godine pohađala je Srednju medicinsku školu ,,7. April” u
Novom Sadu, smera - ginekološko – akušerska sestra tehničar. Studije na Departmanu za
hemiju, biohermiju i zaštitu životne sredine, smera – analitičar zaštite životne sredine, na
Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, upisala je 2010. godine, a završila 2015
godine, iste godine upisala je master studije na Departmanu za hemiju, biohermiju i zaštitu
životne sredine, smera – analitičar zaštite životne sredine, odslušala i položila ispite u
roku.
68
UNIVERZITET U NOVOM SADU

PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET
KLJUČNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA
Redni broj:
RBR
Identifikacioni broj:
IBR
Tip dokumentacije: Monografska dokumentacija
TD
Tip zapisa: Tekstualni štampani materijal
TZ
Vrsta rada: master rad
VR
Autor: Andrea Divić
Mentor: Srđan Rončević, vanredni profesor PMF-a u Novom Sadu
MN
Naslov rada: Efikasnost uklanjanja arsena i prirodnih organskih materija iz podzemne vode
(Temerin) elektrokoagulacijom (Al i Fe elektode) uz dodatak aktivnog uglja u prahu
Jezik publikacije: Srpski (latinica)
JP
Jezik izvoda: S/E
JI
Zemlja publikovanja: Srbija
ZP
Uže geografsko područje: Vojvodina
UGP
Godina: 2016.
GO
Izdavač: Autorski reprint
IZ
Mesto i adresa: Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine, Prirodno-
matematički fakultet, Trg Dositeja Obradovića 3, Novi Sad
MA
Fizički opis rada: (8/72/50/2/13/49)
(broj poglavlja/strana/lit.citata/tabela/slika/grafika)
FO
Naučna oblast: Hemija
NO
Naučna disciplina: Zaštita životne sredine
ND
69
Ključne reči: voda za piće, arsen, prirodne organske materije, aktivni ugalj u prahu, teški
metali, elektrokoagulacija, koagulacija
PO
UDK
Čuva se: U biblioteci Departmana za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine, PMF,
Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 3
PP
PD
ČU
Važna napomena:
VN
Izvod: Cilj ovog rada je određivanje efikasnosti uklanjanja POM i As iz sirove vode za piće
pomoću EC procesa sa elektrodama od aluminijuma i gvožđa, i optimizacija parametara
koji utiču na proces elektrokoagulacije (pH, napona, protoka, vremena promene
polarizacije elektroda, i dr.). Za ispitivanje je korišćena podzema voda sa teritorije
Temerina (UV254=0.0560±0,01, As=40,42±2,57). Za ispitivanje je korišćen protočni
laboratorijski EKF reaktor horizontalnog toka sa pločastim elektrodama od aluminijuma i
gvožđa u bipolarnom režimu rada. Operativni uslovi: rastojanje između eletroda 1,2 cm,
U=10V, 15V i 20V 9 l/h, pH=8,09±0,31, promena polariteta na elektrodama vršena je na 30
minuta. Kao rešenje za sprečavanje stvaranja pasivizirajućeg sloja zaključeno je da se pri
protoku od 9 l/h postiže veća efikasnost, što je posledica bržeg proticanja vode oko
elektroda, pri čemu se sprečava depozicija flokula na površini elektroda. Na osnovu
rezultata dobijenih tokom ispitivanja, kao optimalna, za uklanjanje POM i As iz tretirane
podzemne vode, se pokazala doza PAC od 10 mg/l, pri naponu od 10 V, jer se pospešio
tretman u odnosu na tretman bez dodatka PAC i jer se daljim povećanjem doze nije
značajno povećala efikasnost tretmana. Primena EKF tretmana ne doprinosi povećanju
koncentracije Fe u tretiranoj vodi za piće, ali u značajnoj meri doprinosi povećanju
koncentracije Al u tretiranoj vodi za piće.
Datum prihvatanja teme od strane NN veća:
DP
Datum odbrane: 2016.
DO
Članovi komisije:
KO
Predsednik: docent Marijana Kragulj Isakovski, redovni profesor Prirodno-matematičkog
fakulteta u Novom Sadu
Mentor: dr Srđan Rončević, vanredni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom
Sadu
Član: dr Dejan Krčmar, vanredni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu
70
UNIVERSITY OF NOVI SAD

FACULTY OF SCIENCES
KEYWORDS DOCUMENTATION
Accession number:
ANO
Identification number:
INO
Document type: Monograph type
DT
Type of record: Printed text
TR
Contents code: master thesis
CC
Author: Andrea Divić
AU
Mentor: Dr. Srđan Rončević, associate professor
MN
Title: The efficiency of removal of arsenic and natural organic matter from groundwater
(Temerin) by electrocoagulation (Al and Fe electrodes) with the addition of activated
carbon powder
Tl
Language of text: Serbian (Latin alphabet)
LT
Language of abstract: S/E
LA
Country of publication: Serbia
CP
Locality of publication: Vojvodina
LP
Publication year: 2016.
PY
Publisher: Author's reprint
PU
Pub. Place: Novi Sad, Department for Chemistry, Biochemistry and Environmental
Protection, Faculty of Sciences, Trg Dositeja Obradovića 3
PP
Physical description: (8/72/50/2/13/49)
(chapters/pages/literature/tables/pictures/graphs)
PD
Scientific field: Chemistry
71
SF
Scientific discipline: Environmental protection
SD
Keywords: drinking water, arsenic, natural organic matter, powdered activated carbon,
heawy metals, electrocoagulation, coagulation
UC
Holding data: In the library of Department for Chemistry, Biochemistry and Environmental
Protection, Faculty of Sciences, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 3
HD
Note:
N
Abstract: The aim of this study was to determine the efficiency of removal of NOM and As
from raw drinking water using EC process with iron electrodes, and the optimization of
parameters that affect the process of electrocoagulation (pH, voltage, flow,time needed for
change of polarization of electrodes, etc..). Ground water from the territory of Temerin was
used for testing (UV254=0,0560±0,01, As=40,42±2,57). For this experiment we used
laboratory EKF reactor with horizontal flow and plate electrodes of iron in bipolar mode.
Operating conditions: the distance between the electrodes 1,2 cm, U=10V, 15V and 20V,
Q=9 l/h, pH=8,09±0,31, time between polarity change of electrodes was 30 min. As a
solution for preventing the formation of passive layer, effect of the flow was analysed,
whereby it was concluded that at a flow of 9 l/hwe achieved better efficiency, which is due
to the faster flow of water around the electrode, because deposition of the floccules on
surface of the electrodeis prevented. Results obtained during the study show thatoptimal
dose of PAC, for removing NOM and As in ground water, is 10 mg/l, and voltage of 10 V.
Using higher doses of PAC didn't improve efficiency of ECF treatment. Application of
EKF treatment does not increase concentration of Fe in treated drinking water, but
treatment has a significant influence on contrentacion of Al in treated water.
Accepted by the Scientific Board on:
AC
Defended 2016.
DE
Thesis defend board,
DB
President: assistant professor Marijana Kragulj Isakovski, full professor Faculty of
Sciences, University of Novi Sad
Mentor: dr Srđan Rončević, associate professor Faculty of Sciences, University of Novi Sad
Member: dr Dejan Krčmar, associate professor Faculty of Sciences, University of Novi Sad
72

Andrea Divić

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Andrea Divić

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U NOVOM SADU

Efikasnost uklanjanja arsena i prirodnih organskih materija iz

Novi Sad, 2016.

2.1. Metali u vodenom ekosistemu

2.2. Arsen u vodi za piće

Pojava arsena u podzemnim vodama zavisi još i od hidrogeoloških i hemijskih faktora

2.2.1. Prisustvo arsena u podzemnoj vodi

Slično večini evropskih zemalja, udeo podzemnih voda u javnom vodosnabdevanju u

Pozadinske koncentracije arsena u podzemnim vodama su u većini zemalja manje od

2.2.2. Uticaj arsena na kvalitet vode za piće

Prisustvo arsena u površinskim i podzemnim vodama, a time i njegovo efikasno

2.2.3. Načini uklanjanja arsena iz vode za piće

Tubić i drugi, (2010) u okviru svog istraživanja ispitali su koagulaciono uklanjanje

3. PRIRODNE ORGANSKE MATERIJE (POM) U VODI

3.1. Prirodne organske materije u vodi

Prirodne organske materije (POM) se mogu naći u vodi, zemljištu i sedimentu. To su

3.1.1. Podela i osobine POM

POM se sastoje od niza različitih jedinjenja, od alifatičnih do visoko obojenih aromata.

Slika 1. Predložena struktura huminskih kiselina (Stevenson, 1994)

Slika 2. Predložena struktura fulvinskih kiselina (Stevenson, 1994)

3.1.2. Uticaj POM na kvalitet vode za piće

3.1.3. Načini uklanjanja POM iz vode za piće

Procesi koagulacije i flokulacije su neizostavni deo šeme pripreme vode za piće sa

3.1.4. Efikasnost uklanjanja POM iz vode za piće

3.2. Interakcija između POM i arsena u vodi za piće

Efekat POM na adsorpciju arsena, specifikaciju i mobilnost su danas predmet

4. ELEKTROKOAGULACIONO – FLOTACIONI TRETMAN (EKF)

Tehnologija elektrokoagulacije ili elektrokoagulaciono-flotacioni tretman (u daljem

4.1.1. Definicija i pojam elektrokoagulacije

Elektrokoagulacija (EK) je proces destabilizacije suspendovanih, emulgovanih i

Tokom procesa elektrokoagulacije na katodi dolazi do izdvajanja vodonika koji izlazi iz

4.1.2. Koagulacija i flotacija

Koagulacija je proces koji objašnjava suštinu funkcionisanja i stepen efikasnosti

Slika 4. Šema glavnih koagulacionih mehanizama

materijala elektroda. Mehuri vodonika su najmanji pri neutralnoj pH vrednosti, dok se

4.1.3. Elektrohemijski procesi

Slika 5. Prikaz anode i katode u elektrokoagulacionom reaktoru

u alkalnoj sredini: Al3+(aq) + 3OHˉ(aq) → Al(OH)3(s) (6)

4.2. Faktori koji utiču na efikasnost elektrokoagulacije

4.2.1. Uticaj pH vrednosti

Efekat pH vrednosti vode ili otpadne vode na elektrokoagulaciju odražava se preko

4.2.2. Uticaj temperature

Uticaj temperature na elektrokoagulaciju nije mnogo istraživan. Istraživanja ruskih

4.2.3. Uticaj materijala elektroda

4.2.4. Uticaj rastojanja između elektroda

Rezultati velikog broja istraživanja ukazuju da rastojanje između elektroda u

4.2.5. Uticaj gustine struje u rastvoru

Gustina struje koja se primenjuje tokom procesa elektrokoagulacije direktno utiče na

4.2.6. Uticaj pasivizacije elektroda reaktora

Pasivizacija elektroda reaktora redukuje stepen efikasnosti elektrokoagulacionog procesa

Analizirano je više metoda koje su imale namenu kontrolisanja procesa pasivizacije

4.2.7. Uticaj dizajna reaktora

Slika 6. Prikaz reaktora sa kontinualnim tokom: a) horizontalni tok i b) vertikalni tok

raspodela toka fluida ne može da se minimizira, upravo se zato preporučuje upotreba

Slika 7. Prikaz jednokanalnog i višekanalnog toka vode u elektrokoagulacionom reaktoru

4.2.8. Uticaj dizajna elektroda

Pored materijala, i dizajn elektroda elektrokoagulacionog reaktora ima svoj uticaj na

4.3. Aktivni ugalj u prahu (PAC)

Aktivni ugalj je sorbent koji je našao najveću primenu u kondicioniranju vode.

4.4. Prednosti i nedostaci elektrokoagulacionog/flotacionog procesa

 Flokule formirane u EKF procesu su slične hemijskim flokulama, osim što su

5.1. Predmet i cilj istraživanja - EKF tretman podzemne vode

Predmet istraživanja ovog master rada je ispitivanje efikasnosti uklanjanja arsena i