Матурски рад

Узимање крви за лабораторијске анализе

Бојана Благојевић Обрадовић

Фебруар, 2016.
 Садржај

Увод.................................................................................................................................................3
Права пацијената приликом узимања крви..............................................................................4
Заштита од биолошких агенаса.....................................................................................................5
Узимање узорака кви..................................................................................................................8
Крв – вена..................................................................................................................................10
Крв – периферија......................................................................................................................17
Крв – артерија............................................................................................................................18
Закључак........................................................................................................................................20
Литература....................................................................................................................................20

2
 Увод

Узимање крви се практикује већ хиљадама година. У Египту, па после и у старој

Грчкој, Риму и све до Средњег века практиковано је пуштање крви као третман за
различита стања, веровали су да тиме особа ослобађа злих духова. Данас се узимање крви
у здравству обавља најчешће ради медицинске дијагностике или код добровољног давања
крви, једино у случајевима хемохроматозе и полицитемије, узимање крви је индикована
као терапија. Она је најчешћа инвазивна процедура у здравственој заштити. Нарушава се
интегритет коже и узима узорак крви из периферних крвних судова од пацијената. Да би се
процедура на најбољи начин обавила неопходна је и сарадња пацијента.
Пацијент који се осећа несигурно и показује знаке да му неће бити добро приликом
узимања узорака крви или то изјави, непходно је охрабрити. Уколико се пацијент плаши
крви и узимања крви требало би узети крв тако што му се аудио - визелно скреће пажња са
самог чина узорковања крви . Пацијент који пре узимања узорака изјави да му је лоше или
има вртоглавицу, сугерисати да легне и тек након повлачења симптома приступити
узимању узорака крви. Добра комуникација између здравственог радника и пацијента је
неопходна уколико се жели узимање узорака крви без нежељених догађаја, такође је и
мања вероватноћа грешака у смислу позитивне идентификације пацијента. Нежељени
догађаји који се дешавају пацијентима приликом узимања узорака крви су најчешће:
црвенило коже на месту убода, несвестица, оштећење нерва и стварање хематома.

3
 Права пацијената приликом узимања крви

Пацијент по закону о правима пацијената има право на све врсте информација о

остваривању сопствених права из здравственог осигурања и поступцима за њихово
остваривање. То се односи и на све процедуре узимања лабораторијског материјала па и
узимање крви. Пре саме процедуре узимања крви, пацијенту се мора објаснити шта му се
узима, начин узимања, због чега му се узима узорак, као и могуће последице узимања
крви. Пацијент даје пристанак на узимање крви прећутно, односно не одбијајући саму
процедуру узимања крви. Ако је неопходно узети узорке крви за анализирање које ће се
користити као доказ у кривичном или парничном поступку, узимање узорака крви се
спроводи у присуству лекара и службеног или одговорног лица.
Сви пацијенти који су способни за расуђивање, а старији су од 15 година, могу да
одбију узимање узорака крви у било ком моменту до момента самог поступка. Тада
надлежни здравствени радник (лекар, главни техничар, техничар који обавља узимање
крви) треба да објасни да ако се не узме крв ни неопходна дијагностика неће бити урађена,
што би могло да доведе до немогућности сагледавања тренутног здравственог стања
пацијента, услед чега би изостала адекватна терапија и могуће погоршање здравља
пацијента.
Пацијенти који нису способни да сами расуђују или су млађи од 15 година,
неопходно је да буду у присуству старатеља, родитеља или родбине који ће дати
пристанак за процедуру узимања узорака крви. Пацијент који по закону није способан за
самостално расуђивање, који доведен од стране родитеља - старатеља, а одбија да му се

4
узме узорак крви и не сарађује приликом самог поступка, мора бити имобилисан да би се
обавила процедура узимања узорака крви. Имобилизацију могу вршити родитељи -
старатељи или уколико то неће пацијента имобилише други здравствени радник. Ако је
пацијент без свести и без познате родбине или је хитност поступка од животне важности
по пацијента, све медицинске мере, па и узимање крви, се обављају на основу
конзилијарног налаза. Пацијента који се жали да је приликом узимања узорака крви дошло
до повреде (појаве хематома, оштећења нерва) или уколико пацијенту крв се не зауставља
треба послати изабраном лекару или ако је пацијент у стационару надлежном лекару.

Заштита од биолошких агенаса

Узимање узорака крви представља и одређени ризик за пацијенте и здравствене

раднике од повреда и добијања заразних болести. Да би се смањио ризик за појаву
нежељеног догађаја за пацијенте или самог здравственог радника који обавља процедуру,
здравствени радници морају бити обучени за процедуре узимања крви специфичне у
односу на врсту узорка нпр венска, артеријска, капиларна крв, узимање хемокултуре итд.
Приликом узимања крви , здравствени радници, требали би користити рукавице за
једнократну употребу које су одговарајуће величине. Веће рукавице не пријањају добро на
руку и јавља се слободан простор између рукавица и руке, што онемогућава здравственог
радника да обави адекватно узимање узорака крви и може да доведе до повреде пацијента
или здравственог радника. Ношење мањих рукавица такође носи ризик повреде услед
спречавања слободних покрета прстију, а често се дешава да и пуцају.
Хигијену руку се обавља, пре стављања рукавица и након одлагања. Након сваког
поступка узимања крви се мења пар рукавица. Тренутно се у пракси ретко дешава да се
рукавице мењају након сваког узимања крви већ тек након визуелно примећеног оштећења
или прљања рукавица. Најчешћи разлози погрешне примене поред необавештености су
обично рационализација (мања потрошња) и/или неопходност обављања процедуре у
одређеном временском периоду нпр за обављање венепункције мање од 5 минута. Ако
здравствени техничар, који нпр обавља пункцију прста пацијентима који се лече у
стационару, не мења рукавице приликом сваког узимања узорака крви већ тек након што

5
примети крв нарукавици, он може да преко прљаве рукавице пренесе инфективне агенсе
који се преносе преко прљавих руку и допринесе ширењу интрахоспиталних инфекција.
Бољом организацијом процедуре вађења узорака крви, где је једном техничару дозвољено
довољно времена приликом узимања узорака крви са обезбеђеном количином рукавица
одговарајуће величине, смањује се могућност акцидентних ситуација и трансмисија
заразних болести.
Ширењу интрахоспиталних инфекција у лабораторији доприноси не коришћење
дезинфикационог средства за радне површине као и неадекватно чишћење просутог
биолошког материјала. Повеске које се користе при узимању крви могу бити резервоари
инфективног агенса ако се не дезинфикује. Контаминација повеске може се десити и
уколико није обављена одговарајућа хигијена руку. Најчешћи инфефктивни агенс који је
детектован на повескама које се учестало користе без дезинфекције (на ¼ испитиваних
повески) је метицилин-резистентни Staphylococcus aureus (MRSA). Најбоља превенција
ширења инфекција путем повеске је дезинфекција повеске, уколико се више пута
употребљава, што је најчешћи случај.

Од заштитних средстава здравствени радник који узима биолошке узорке, морао би

да носи, поред адекватног одела (униформе), маску и заштитне наочаре. Маска се носи
због директног контакта са пацијентима и спречавања респираторних инфекција
здравственог особља и пацијената. Заштитне наочаре се користе да би спречиле контакт
биолошког материјала са слузницом ока у случају прскања биолошког материјала
(прскања артеријске крви приликом пункције).
Материјал који се користи приликом узимања крви такође може бити извор
потенцијалне инфекције: кориштене игле и ланцете, употребљени шприцеви, оштећени
или контаминирани адаптери, необезбеђени или препуњени контејнери за одлагање

6
употребљених игала и оштрих предмета, оштећене епрувете, коришћење недезинфиковане
повеске.
Правилно узимање крви спречава могућност акцидентног убода на контаминирану
оштру иглу или ланцету која може да доведе до изложености крвно-преносивим
инфективним агенсима. Оштри предмети (шупље игле, ланцете, ножићи за скалпел итд)
контаминирани биолошким материјалом се одлажу у контејнере који су од тврде пластике
који не може да се пробије. Шупље игле које су искориштене не би требало скидати са
шприца или адаптера другом руком, већ уз помоћ испупчених делова на отвору контејнера
одврнути искориштену иглу са једном руком. Ако је неопходно затворити узорак
заштитном капицом и тако га транспортовати или из било ког другог разлога враћати
капицу на иглу, капица се стави на равну површину и једном руком се држи шприц или
адаптер са искориштеном иглом и постави на капицу. Након што је стављена игла на
капицу, другом руком се причврсти капица на иглу. Овим поступком се спречава
могућност акцидентног убода здравственог техничара код одлагања искориштених игала.
Најбоља пракса код вађења крви у смислу заштите здравља здравствених радника
као и пацијенати је да се смањи излагање крви тј коришћење вакуум система. Вакуум
системи омогућавају да крв која се вади не долази ни једног момента у додир са спољном
средином.
Спровођењем и свих мера превенције, опет може доћи до случајног убода на
контаминиране оштре предмете. Убод на контаминирану иглу је најчешћи начин
инфекције здравствених радника крвно преносивим болестима.
Према подацима Светске здравствене организације (СЗО) професионални ризик од
ХБВ инфекције износи 5,9% (око 66 000 здравствених радника на годишњем нивоу), а од
ХЦВ инфекције 2,6% (око 16 000 здравствених радника годишње). Сматра се да је
просечан ризик од трансмисије ХИВ вируса у случају професионалне изложености око
0,09–0,3%, док се ризик повећава у случајевима перкутане повреде предметима
контаминираним крвљу инфициране особе дубоког убода на иглу или директног контакта
инфициране игле с артеријским или венским крвним судом.
Уколико се деси убод на контаминирани оштри предмет неопходно је што пре да се
спроведу заштитне мере пост експозиционе профилаксе (ПЕП-а).

7
 Први поступак после експозиције здравственог радника крви је детаљно прање
потенцијално контаминираног предела водом и сапуном, када се ради о кожи која има
континуитет, као и испирање изложене слузокоже великом количином воде. Не би требало
притискати место убода и истискати крв, тиме се може оштетити околно ткиво и
омогућити лакши продор инфективног агенса у околно ткиво. Након акцидента и прања
контаминираног места здравстени радник обавештава одговорно лице за заштиту у
установи, а ако није у могућности онда надлежно (лекар, главни техничар, водећа сестра) о
акциденту. Особу која је могући извор инфекције неопходно је информисати о инциденту
и, након саветовања предложити и тестирање на присуство антитела, на инфекције
преносиве путем крви и другим телесним течностима, уз усмени пристанака, у складу с
важећим законодавством и поштовањем принципа поверљивости. Потребно је попунити
прецизно формулисан упитник који садржи све неопходне детаље о насталом инциденту
као и о здравственом стању извора инфекције и повређене особе.

Узимање узорака кви

Крв треба узети на месту које осигурава пацијенту удобност и приватност. Приликом
поступка узимања крви неопходно је обезбедити и неопходан медицински и санитетски
материјал: Игле, ланцете, холдери за једнократну и вишеструку примену, пластични
шприцеви, вакуум епрувете и микровете, повеска за венепункцију, рукавице, наочаре,
маска,70% алкохол (изопропил алкохол и етил алкохол), 1-10 % Повидон - јод или

8
тинктура јода, компресе од газе или вата, сталци са епруветама, празни сталци за одлагање
извађене крви,контејнер за одбацивање употребљених игала, посуда (када) за одлагање
употребљеног материјала. Сав материјал мора бити позициониран тако да буде при руци
здравственом раднику тако да приликом узимања крви радник не прави сувишне кретње.
Неопходно је и да материјал не буде у близини пацијента (на дохват руке), да не би
акцидентно дошло до повреде.
Ако се крв узима у лабораторији здравствено особље на пријему треба да утврди
идентификацију пацијента увидом у донешену документацију и усменом провером
(пацијенти који не могу, из било којих разлога, да дају усмену потврду требало би да имају
пратиоца). Интерни налози не смеју да се предају пацијентима, већ се предају техничару
који узима узорке. Здравствено особље које узима узорке такође проверава идентитет
пацијента тј исправност интерних налога. Применом лабораторијског информационог
система и бар кодирање интерних налога избегава се грешка код преписивања.
Најбољи начин идентифицирања пацијената у болници је примена наруквица са
општим подацима о пацијенту, ако је могуће бар кодирана, у случају примене болничког
информационог система где је очитавањем бар кода могуће видети шта је неопходно
урадити или дати од терапије за датог пацијента, без могућности мануелне скриптне
грешке. Наруквицу добија сваки пацијент по пријему у болницу и не скида се до отпуста.
Пре самог узимања биолошког материјала врши се обележавање контејнера (чаша,
посуда или епрувета) у којима ће се биолошки узорци спровеси до лабораторија.
Неадекватно или погрешно обележени контејнери често су узрок грешке код
идентификације и могу да изазову последице по здравље пацијента (замена крви, нпр.
хипергликемија, хипогликемија). Правилно обележавање се састоји од уписивања
идентификационих података пацијента, времена узимања и имена техничара који
биолошки материјал узима. Код обележавања узетог биолошког материјала, без обзира да
ли се обележавање врши бар кодом или писмено, неопходно је да здравствени техничари
све контејнере обележи непосредно испред пацијента, пре узимања узорка.
Сваки узорак крви који је узет од пацијента мора бити правилно обележен,
обележени узорци морају да садрже: Име и презиме пацијента, идентификациони број
(јмбг, болнички, лабораторијски), време узимања и иницијале здравственог особља које је
узело узорак. Лични подаци се обележавају ради недвосмислене иднетификације узетог

9
узорка, док време се обележава ради утврђивања тачног времена узимања узорка које
може да утиче на референтне вредности, а и битно је услед промене концентрације
појединих аналита у одређеном временском периоду. Неке анализе нпр. гвожђе варирају у
току дана. Ако се одређује ниво лека јако је битно да узорак буде узет у одређеном
временском периоду нпр крв за терапијско одређивање концентрације кортизола се узима
1-2х након оралне администрације лека или ако се одређује физиолошке концентрације
кортизола крв се узимау јутарњим и вечерњим сатима.
Када су резултати сумњиви неопходно је утврдити у каквим околностима је узета
крв. Да би се то утврдило непходно је и знати који здравствени радник је обавио
процедуру, због тога су неопхдни иницијали особе која је узела крв. Тиме се утврђује да је
здравствени радник у назначеном временском периоду и узимао узорак крви.
Здравствени радници који узимају узорке од деце или беба требају да имају
специфичну практичну обуку узимања узорака крви за ту групацију. У неким случајевима
здравствени радници су принуђени, да би добили адекватан узорак крви, да узимају узорак
крви из централне вене, вена које се не налазе на руци или артерије, тада је обученост
радника од кључне важности.

Крв – вена

Узимање узорака биолошког материјала највише зависи од обучености здравственог

особља. Треба знати кад и у које време биолошки материјал треба бити узет. Сам положај
пацијента приликом узимања венске крви може довести до грешке, који може да утиче
пре свега на нивое протеина, као и супстанци које се везују на протеине у серуму.
Концентрације протеина и протеин везаних молекула могу да се повећају за 5–15%, ако се
положај тела пацијента промени из лежећег у стојећи. Сматра се да је ово последица
преласка воде из интраваскуларних делова приликом стајања. С обзиром на утицај овог
ефекта, препоручује се да се сви узорци крви пацијентима узимају у лежећем положају.
Већина лабораторија, најчешће услед обима посла, није у могућности да обезбеди да
пацијенти леже током узимања узорака крви, те се узимање узорака обавља у седећем
положају.

10
 Најчешћи биолошки материјал који се узима пацијентима за лабораторијске анализе
је крв. Узроци преаналитичких грешака код узетих узорака крви код којих је утврђена
грешка била код узимања крви су: хемолиза, недовољно узорка неадекватан узорак и
коагулисан узорак- микрокоагулације. Први је утицај обојења хемоглобина и
карактеристичне боје хемолизе. Боја хемолизираног серума или плазме је црвена.
Хемолиза представља оштећење мембране еритроцита при којем долази до изласка
хемоглобина из еритроцита. Оштећење еритроцита доводи не само до ослобађања
хемоглобина већ и супстанци које се налазе у еритроциту, тако да је негативни утицај
хемолизе на лабораторијске тестове двојак.

Пре пункције здравствено особље мора да одабере место пункције палпитацијом

крвног суда, дезинфикује га и пунктира. Палпитација се врши притиском кажипрста и
средњег прста на крвни суд и када здравствени радник одабере одговарајући крвни суд
врши се дезинфекција. Дезинфекција се може извршити на два начина са 70% алкохолом
или повидон јодом. Након дезинфекције сачека се да се место пункције осуши (око 30
секунди) и пунктира са одговарајућом иглом. Након обављене дезинфекције не сме се
поново палпирати вена. Пречник игле мора бити у складу са пречником крвног суда и
разлога узимања крви. Венска крв се се најчешће узима венепунцијом антекубиталних

11
вена. Могу се пунктирати вене шаке и ноге. Избор вене која ће бити пунктирана се врши
на основу запремине саме вене која се процењује палпитацијом. Вене са мањом
запремином, без обзира што су визуелно уочљиве, се не пунктирају због велике
вероватноће пуцања крвног суда.

Пре пункције здравствено особље мора да одабере место пункције палпитацијом

крвног суда, дезинфикује га и пунктира. Палпитација се врши притиском кажипрста и
средњег прста на крвни суд и када здравствени радник одабере одговарајући крвни суд
врши се дезинфекција. Дезинфекција се може извршити на два начина са 70% алкохолом
или повидон јодом. Након дезинфекције сачека се да се место пункције осуши (око 30
секунди) и пунктира са одговарајућом иглом. Након обављене дезинфекције не сме се
поново палпирати вена. Пречник игле мора бити у складу са пречником крвног суда и
разлога узимања крви.
Венска крв се се најчешће узима венепунцијом антекубиталних вена. Могу се
пунктирати вене шаке и ноге. Избор вене која ће бити пунктирана се врши на основу
запремине саме вене која се процењује палпитацијом. Вене са мањом запремином, без
обзира што су визуелно уочљиве, се не пунктирају због велике вероватноће пуцања крвног
суда. Места рачвања вена се не пунктира, већ се пункција изводи на једној од грана крвног
суда. Пацијентима који имају маснице или хематом у пределу где би се требало извршити
венепункција, пунктира се место испод хематома или маснице. Маснице и хематоми

12
садрже распаднуте крвне ћелије и ако би се пунктирао хематом или место изнад могло би
доћи до контаминације узорка продуктима некрозе ћелија.
Крв се може вадити класичном методом са шприцом и иглом или вакуум системом.
Класичном методом крв се узима тако што се прво игла стави на шприц, скине заштитна
капица, и приступи пункцији под углом од 30 степени у равни са палпираним крвним
судом. Када је игла сигурно у крвном суду приступа се повлачењу клипа шприца, након
узимања довољне запремине крви, вади се игла из крвног суда и поставља газа или вата
ради компресије крвно суда. Ако након повлачења клипа шприца не крене крв, не треба
тражити вену или поново палпирати већ извадити иглу и приступити поновном узимању
крви након заустављања крварења. Након узимања адекватне запремине крви, треба
скинути иглу са шпица и одложити у одговарајући контејнер. Никако се не сме сипати крв
кроз иглу јер може да дође до пуцања мембране еритроцита, што може да изазове
хемолизу узорка крви тј. оштећење еритроцита и изласка хемоглобина из еритроцита.
Други начин узимања крви је са вакуум системом, који и препоручен од стране
Светске здравствене организације, услед смањеног ризика директне експозиције крвљу и
лакшег узимања већег броја узорака. Вакум системи за узимање узорака крви се састоје од
игле, адаптера и вакум епрувете. Игла има два врха, са предњим се пунктира вена, а са
другим пробија чеп од вакуум епрувете игла се причврсти на адаптер, скине се капица и
приступа се пункцији под углом од 30 степени у равни са палпираним крвним судом.
Када је игла сигурно у крвном суду узима се вакум епрувета и ставља у адаптер,
вакум пуни крв из крвног суда до одговарајуће запремина, након чега се може променити
епрувета. Ако након стављања епрувете не крене крв у епрувету, требало би приступити
поновном узимању узорка крви. Редослед узимања вакуум епрувета би требало да буде у
складу са врстом адитива и траженом анализом Препоручени редослед узимања крви у
вакум епруветама је: Стерилна - различитих боја (хемокултура), светло плава или црна
(натријум цитрат), црвена или златна или бела (тромбин или сепаратор гел), зелена
(хепарин), љубичаста ( ЕДТА), сива (флуорид ЕДТА), жута (цитрат декстроза АЦД).

13
 Пацијентима који примају ИВ инфузију не би требало узимати узорке крви бар један
сат пре завршетка инфузије. У већини хитних случајева не може се чекати сат времена
након истека инфузије до узимања узорака крви па је препорука да се крв узме
венепункцијом друге руке. Ако се крв узима преко инфузионог катетера долази до
разблаживања узорака и већих или мањих концентрација аналита у зависности од
инфузионог садржаја. Инфузије утичу на лабораторијске резултате на основу свог састава,
нпр. ако пацијент добија Рингеров раствор, а узет је узорак крви у току инфузије за мерење
концентрације калијума у крви, концентрација ће зависити од концентрације пре стављања
инфузије. Такође постоји могућност интерферирања супстанци као лека са самом
анализом.
Код узимања венске крви за лабораторијско испитивање користи се повеска која
служи да направи притисак на вену омогућавајући боље палпирање. Повеска се ставља на
око 10 цм изнад места пунктирања и скине се након пункције или пре вађења игле из руке
пацијента. Пракса показује да се повеска увек ставља и ретко пушта пре обављања
венепункције. Притисак који повеска врши на руку пацијента може да смањи притисак у
крвним судовима испод нивоа систолног притиска, омогућавајући прелазак течности и
електролита у интерстицијум. Примена повеске дуже од 2 минута може довести до појаве
хемокоцентрације и концентрације великих молекула који не могу проћи зид крвних
судова (протеини).
Венска стаза настала продуженом применом повеске доводи до појаве анаеробне
гликолизе, услед које се повећава концентрација лаката и снижава пХ крви. Снижавање
пХ утиче на ослобађање протеин везаних молекула и повећање концентрације слободних
молекула и смањење концентрације протеин везаних молекула (директни билирубин у

14
односу на укупни, фТ3 у односу на Т3 итд) Хипоксичан ефекат утиче да калијум не улази
у ћелије и долази до повећања концентрација калијума у серуму. У случају непалпирања
вене здравствено особље које узима узорке крви тражи од пацијента да отвара и затвара
шаку чиме ефекат на концентрације калијума се увећава.
Понављана мишићна контракција узрокује повећану концентрацију калијума у
серуму услед деполаризације мишићних ћелија и отварања К/На канала, где калијум
излази из мишићних ћелија. Повећање концентрације калијума у серуму применом повеске
удружено са мишићном контракцијом може да буде и веће од 2ммол/Л. Снижене
вредности пХ и венска стаза воде до ослобађања протеин везаних молекула, узрокујући
повећане концентрације слободних фракција хормона, тумор маркера, лекова и
јонизованог калцијума и јонизованог магнезијума. Избегавање интензивног отаварања и
затварања шаке и примена повеске краћа од 2 минута минимизира појаву преаналитичке
грешке. Препорука је да се за анализу јонизованог калцијума у крви не користи повеска.

Време узимања крви треба да буде што краће да не би дошло до покретања фактора
коагулације и стварања фибринских кончића. Ако само узимање узорака крви траје дужи
период може доћи до коагулације крви у самој игли и епрувети или шприцу. Коагулација у
игли смањује промер саме игле, узрокујући већи притисак на крвне ћелије, што може
довести до пуцања еритроцита и хемолизе.
Антикоагулантно средство у епруветама неће спречити коагулацију ако је до ње већ
дошло, тако да узорци крви који су коагулисали се одбацују и неопходно је приступити
поновном узимању узорака крви. Мањи коагулуми (микрокоагулација) и мали фибрински

15
угрушци су тешко визуелно уочљиви и могу довести до погрешних реузултата фактора
коагулације и крвне слике, мада такви резултати су у већини случајева бесмислени па
бивају одбачени. Они изазивају, можда и већи, проблем у самој лабораторији тако што
услед зачепљења кваре лабораторијске апарате.

Епрувете које служе за узимање узорака крви могу да садрже супстанце које
поспешују или спречавају коагулацију крви. Треба лагано промешати све епрувете које
садрже адитиве након узимања узорака крви, да би се адитиви боље дисперговали у крви.
Мешање се обавља лаганим потпуним окретањем затворених епрувета или благим
мешањем у једном правцу отворених епрувета. Епрувете са антикоагулансом би требало
потпуно окренути за 180 степени (промешати) од 5-10 пута.
Антикоагулантна средства служе да би се спречила коагулација крви и користе се
као адитиви ако је неопходно лабораторијске тестове урадити из плазме или пуне крви.
Она могу утицати на анализе мењањем пХ средине или мењањем концентрације
испитиваних аналита. Избегавање грешке код одабира одговарајућег антикоагулантног
средства се избегава придржавањем упутстава произвођача теста и његова примена у
тачно утврђеној концентрацији и запремини. Ако се не узме одговарајућа запремина и
резултати лабораторијских анализа неће бити валидни.
Код узете мање запремине крви од прописане у узорку су веће концентрације
антикоагулантног средства која може имати интерферирајући ефекат на анализу. Ако је
антикоагулантно средство у мањку или није добро промешано, може доћи до коагулације
крви. Најчешће коришћено антикоагулантно средство које се користи за анализирање
крвних слика је ЕДТА. Користи се као раствор или со везана за јоне калијума и натријума.

16
Ако је узета мања запремина крви од прописане биће и већа концентрација ЕДТА у узорку
крви за анализу крвне слике што може да прузрокује промене морфологије крвних ћелија
тј. немогућности одређивања леукоцитарне формуле, а може довести и до потпуне
дезинтегарције тромбоцита.

Крв – периферија

Пунктирањем прста, ува и пете код новорођенчади (до 6 месеци старости) се добијају
узорци капиларне крви. Најчешће грешке код узимања узорака капиларне крви настају
услед неадекватне пункције и јаке пресије места пункције (цеђења). Правилна процедура
узимања капиларне крви подразумева пункцију са одговарајућим прибором (ланцетом или
оловком за пункцију) који имају одговарајући граничник. Дебљина коже је индивидуална
и здравствени техничар процењује јачину убода или подешавање граничника на основу
личне процене. Крв након убода треба слободно да излази из периферних крвних судова
без јаче стимулације. Притискање и форсирана масажа места убода може да доведе до
оштећења еритроцита и изласка интерстицијске течности, тако добијени узорци нису
валидни за анализирање и одбацују се. Прва кап крви након пункције се брише сувом
ватом, да не би дошло до контаминације узорка са епителним ћелијама и траговима
алкохола и/или јода.

Ако крв не излази из периферних крвних судова слободно без притискања и јаке
масаже треба приступити поновном узимању узорка тј. пункцији. Крв се сакупља само у
пределу где је извршено чишћење и дезинфекција, а после обрисано сувом ватом. Ако се
крв слива са места убода и купи у пределу који није очишћен долази до контаминације

17
узорка. У случају да није узета адекватна запремина периферне крви из прста или је крв је
престала да цури спонтано неопходно је поновити пункцију. Не сме се пунктирати исти
прст већ се пунктира други. Код пацијената са слабом циркулацијом треба мало дуже
масирати прсте да би се поспешио проток крви у периферним крвним судовима.

Капиларна крв као биолошки узорак није адекватан материјал за лабораторијске

анализе у смислу велике варијабилности резултата (прокрвљеност екстремитета,
присуство хладних антитела, варијације код поступка узимања). Обично се капиларна крв
узима код:
- Пацијента којем често у току дана треба узети узорак крви
- Пацијента којем је неопходно урадити анализе у што краћем року
- Пацијента којем здравствени техничари не могу (процена да ће бити отежано
узимање узорака) извадити венску или артеријску крв (деци, инвалидима, хроничним
болесницима на ИВ терапији итд)
Деци се најчешће узима капиларна крв за лабораторијске анализе из прста док се
деци старости до 6 месеци узима капиларна крв из спољашњег дела пете. Спољашњи део
пете се пунктира јер може доћи до оштећења окоснице прста и врха пете услед близине
костију спољашњем епителном омотачу.

Крв – артерија

Гасне анализе (ацидо - базни статус) се одређују из артеријске крви. Постоји

могућност, а често је и у примени, узимање периферне крви уместо артеријске и то
пункцијом периферних крвних судова уха пацијента. Концентрације бикарбоната и угљен
диоксида у периферној крви су приближне концентрацијама у артеријској, док су

18
сатурација и концентрације кисеоника ниже, то би требало имати у виду код издавања
лабораторијских резултата и назначити место пункције (периферија или артерија).
Артеријска крв се узима пункцијом радијалне артерије, када није адекватан проток
крви кроз радијалну артерију, пунктира се брахијална или феморална артерија. Адекватан
проток артеријске крви за обављање пункције за гасне анализе проверава се Аленовим
тестом. Аленовим тестом се провера да ли радијална артерија има довољан проток за
пунктирање. Обавља се притиском на радијалну и улнарну артерију и прекидом протока
артеријске крви при чему пацијент отвара и затвара шаку. Потом пацијент испружи шаку.
Ако је длан блед, притисак на артерије је добар. Пушта се проток радијалне артерије, ако
има довољног проток за пунктирање длан поцрвени.
Код узимања узорка за гасне анализе треба водити рачуна да не дође до
контаминације узорка са ваздухом тј до уласка ваздуха у шприц или цевчицу у којима се
узима узорак. Ваздух мења концентрације гасова у крви и доводи до погрешних резултата,
чак и ако ваздух буде отклоњен пре самог анализирање узорка. Новорођеној деци се
искључиво пунктира пета за одређивање ацидо - базног статуса. Као и деци до шест
месеци Прво се створи хиперемија тако што се пета умота у топао пешкир. Након
визуелно примећене хиперемије врши се пунктирање ланцетом врха пете. Узорци за гасне
анализе морају бити анализирани у што краћем периоду, мањем од 10 минута. Ако није
могуће анализирати узорке за 10 минута неопходно је да узорак буде чуван на сувом леду,
тако чуван узорак се може анализирати за 30 минута. Узорци који стоје дуже од пола сата
и на сувом леду нису адекватни за анализирање и непходно је приступити поновном
узимању узорака крви за гасне анализе.

19
 Закључак

Сваки корак у процесу узимања крви може да утиче на квалитет узорка и зато је
неопходан у превенцији лабораторијске грешке, које могу да доведу до повреде или чак
смрти пацијента. На пример најобичнији додир прстом да би се потврдила локација вене у
моменту пре пункције може довести контаминације. Контаминација може да доведе до
погрешних резултата нпр. хемокултуре која ће бити лажно позитивна, што би резултирало
продуженом хоспитализацијом и проузроковало непотребну употребу антибиотика.
Погрешни резултати у медицинским лабораторијама се најчешће се дешавају у
преаналитичкој фази, око 75%, док највећи проценат од преаналитичких грешака отпада на
грешке настале приликом узимања узорака крви. Грешке се састоје од погрешне
идентификације, неадекватне запремине узете крви, неадекватне пункције крвног суда,
продуженог трајања узимања узорака крви итд.

Литература

20
1. Narayanan S, Preanalytical Phase: An Important Component of Laboratory Medicine,
Am J Clin Pathol 2000;113:429-452,2000
2. WHO, Guidelines on drawing blood:best practices in phlebotomy,2010
3. WHO, Laboratory Quality Management System,2011
4. WHO, Priručnik za biološku bezbednost u laboratoriji,2004
5. Закон о правима пацијената, Службени гласник бр 45/13,201
6. Мајкић Сингх, Н. (2006). Медицинска биохемија. Београд.

21