Шеста београдска гимназија

Милана Ракића 33
Београд

Матурски рад из хемије

ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ВОДЕ

Ментор : Ученик :
Драгана Бранковић - Срзић Ђорђе Ђорђевић IV-7
Наставница хемије

Београд, јун 2019. године

Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

С А Д Р Ж А Ј :

1. УВОД .................................................................................................................................. 3

2. Особине воде ......................................................................................................................

3. Извори воде ........................................................................................................................

4. Начини обраде воде ...........................................................................................................

4.1 Предтретмани ..............................................................................................................

4.2 Коагулација и флокулација .......................................................................................

4.3 Таложење – седиментација .......................................................................................

11

4.4 Флотација раствореног ваздуха ................................................................................

11

4.5

Филтрирање ................................................................................................................12

4.6 Мембранска филтрација ...........................................................................................

15

4.7 Измена јона, омекшавање воде, уклањање бикарбоната,

потпуна дејонизација ................................................................................................

15

2
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

4.8 Дезинфекција воде ....................................................................................................

17

4.9 Допунски процеси .....................................................................................................

19

5. Десалинизација воде ........................................................................................................

21

6. Преносиви системи за пречишћавање воде ...................................................................

23

7. Пречишћавање воде у малим (кућним) системима .......................................................

25

8. Дестилована вода .............................................................................................................

26

9. Историја водоснабдевања ...............................................................................................

27

10. Закључак ..........................................................................................................................

29

11. Литература .......................................................................................................................

30

1. УВОД

Пречишћавање воде је процес уклањања штетних хемијских и биолошких материја,

чврстих супстанци и гасова из воде. Циљ је, да се произведе вода за специфичну
намену. Живот без чисте воде не би био могућ. Већина воде се производи за људску
потрошњу (пијаћа вода и вода за домаћинства), али се пречишћавање воде врши и за
друге намене и потребе: медицинске, фармаколошке, хемијске и индустријске примене,
као и напојне воде за термоелектране, расхладне и технолошке воде за индустријска

3
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

постројења, и воде за противпожарне системе у стамбеним, јавним и индустријским

објектима. Такође се врши и пречишћавање отпадних комуналних и индустријских
вода.
Методе, које се користе у процесу пречишћавања – обраде воде, су различите, у
зависности од врсте воде (пре почетка процеса), као и намене након обраде воде.
Технолошки процес пречишћавања воде може се поделити у три главне методе
пречишћавња :
1. Механичко пречишћавање (таложење, филтрација, повратна осмоза ...)
2. Хемијско пречишћавање (дезинфекција, флокулација ...)
3. Биолошко пречишћавање (озрачивање воде, таложнице за органске примесе,
таложнице за песак, прерада и коришћење муља)
Визуелна контрола воде не може, ни у ком случају, да утврди да ли је вода
одговарајућег квалитета. Једноставни поступци, као што су загревање воде до тачке
кључања или употреба филтера са активним угљем, за кућну употребу нису довољни за
третирање свих могућих контамината који могу бити присутни у води. Природна
изворска вода се у 19. веку, пре индустријске револуције, сматрала сигурном за
примену, чак и као пијаћа вода. Данас и она мора да буде потвргнута тестирању, како
би се одредила врста третмана, како би могла да се користи. Једини начин да се добију
тачне информације, како би се применио одговарајући поступак пречишћавања је
хемијска и микробиолошка анализа.
Стандарди за квалитет воде одређени су међународним стандардима, као и од
стране владе државе где се стандарди примењују. Ови стандарди морају да имају
минималне и максималне концентрације контаминаната, у зависности од намене воде.
Према извештају Светске здравствене организације из 2007. године, 1,1 милијарда
људи нема приступ квалитетној пијаћој води; 88% случајева дијареје се приписује
неквалитетној води и неадекватним санитарним и хигијенским условима, од чега 1,8
милиона људи умире сваке године у свету.
Главни изазови модерног друштва у управљању водама су пре свега демографски
развој, урбанизација, економски напредак, друштвене промене, климатске промене.
Ограничење снабдевања водом је главни проблем. Скоро ¼ пречишћене воде у
Европској Унији неконтролисано процури, односно, не користи се за намену за коју је
произведена. Да би се сачували водни ресурси, поред рационалне потрошње, неопходна
је поновна употреба и рециклирање воде.

2. ОСОБИНЕ ВОДЕ

У самом почетку настајања земљине коре, од елемената водоника и кисеоника

почела се стварати вода. Минерали, настали од течне растопљоне масе, делимично су је
укључили у свој хемијски састав, а делимично су воду, очврснути под великим
притиском, задржали као водену пару, заједно са другим гасовима. При даљем хлађењу

4
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

земљине коре, вода, која је остала невезана, прешла је у течно стање и покрила 70,8%
целокупне земљине површине. Створена топла мора послужила су као средина за
зачетак живота, у току дугих геолошких епоха, створени су први зачеци живе материје.
У физичко-хемијском погледу, вода је једињење у течном облику. Састоји се од
11,11 тежинских делова водоника (Н2) и 88,89 делова кисеоника (О2). При њеном
стварању из елемената једна запремина кисеоника једини се са две запремине водоника.
Основна хемијска формула воде је Н2О. Вода је по правилу без укуса и мириса. У
плитким слојевима је безбојна, а у дубљим има визуелно зеленкасто-плаву боју. На
нормалном атмосферском притиску (101,3 кРа) и температури од +4° С има највећу
густину и највећу тежину (1 dm3 = 1 кг). При загревању преко +4° С вода се шири и то
толико више уколико је виша температура. Ако се охлади испод 0° С, вода прелази из
течног у чврсто стање. При смрзавању, вода се шири за 1/11 свог волумена, тј. за око
9%. Специфична тежина леда је 0,92 тј. он је лакши од воде па је ова чињеница од
значаја за живот природе. Захваљујући њој, створени лед остаје на површини воде и то
тако да се 1/11 запремине ледене масе налази изнад воде. Из тог разлога, се вода
замрзава од површине, а не од дна, па се на овај начин дубљи слојеви воде штите од
даљег хлађења.
Када се загрева преко 100о С , вода прелази из течног у гасовито стање.
Температура кључања повећава се са повећањем притиска. За загревање воде, потребно
је утрошити већу количину топлоте него за загревање исте количине неке друге чврсте
или течне материје за исти број степени. Обратно, при хлађењу, вода ослобађа већу
количину топлоте него иста количина ма које друге чврсте или течне материје. То
значи, да вода има већу специфичну топлоту од свих других чврстих или течних
материја.
При хлађењу незасићеног ваздуха воденом паром, постепено долази до стања
његове засићености, после чега сувишна водена пара почиње да се издваја у облику
магле, или при наглом хлађењу у облику кише. Ако се цео процес одвија на нижим
температурама добија се слана, лед или снег. Као и вода, и лед може да испарава.
Утврђено је да у зимском периоду испари до 30% од целокупног нападалог снега.
Ако се врло чиста вода, ослобођена од гасова, равномерно греје или хлади без
потреса, онда се она може прегрејати изнад 100о С (чак до 200о С), а да не прокључа,
односно хладити до -72° С, а да се не замрзне. Ако се овако прегрејана вода само
промеша, она одједном почиње бурно да кључа, или ако се у прехлађену воду убаци
комадић леда, она се одмах заледи.
Многе физичке константе изведене су тако што је за основ узета вода. Практично,
вода се сматра као нестишљива нееластична течност. Вода има велику моћ растварања,
која опет, зависи од притиска и температуре. Уопште узев, гасови се лакше растварају у
хладној, а чврсте материје у топлој води.

3. ИЗВОРИ ВОДЕ

Воде групишемо у неколико категорија, у односу на њихове изворе, а то су:

5
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

1. Подземне воде су воде које се налазе испод Земљине површине. Слојеви тла и
стена природно филтрирају подземне воде, тако да обично не захтевају додатну обраду,
осим додавања хлора. Ове воде се појављују као извори, артешки извори, бушотине
или бунари. Дубоке подземне воде су углавном бактериолошки високог квалитета
( нема патогених бактерија), али су богате раствореним чврстим материјама. То су
углавном карбонати, сулфати калцијума и магнезијума, а све зависи од слојева тла кроз
које је вода текла. Да би била прихватљива за људску употребу, врши се смањење
садржаја одређених супстанци и примарна дезинфекција.

2. Површинске воде су водени токови на копну и спадају у обновљиве ресурсе.

Површинске воде су веома важан део екосистема на глобалном нивоу, и као део
хидросистема у регионалном смислу. Оне чине мрежу пловних путева, који су значајни
за развој индустрије, водопривреде, туризма, саобраћаја.

2.1 Језера и резервоари Акумулације се обично постављају око и изнад људског

станишта, и могу бити окружене заштитном зоном, како би се смањила могућност
контаминације. Ниво патогених бактерија је углавном низак, али су зато присутне
протозое и алге. Углавном имају ниску pH вредност. Из њих се вода транспортује до
постројења за прераду воде, а могу бити и први део процеса обраде воде као
таложници.
2.2 Реке и канали су ниске површинске воде, које могу бити значајно загађене
патогеним бактеријама, садржати алге, чврсте материје и различите растворене
састојке.

3. Атмосферска вода.
3.1 Генерисање атмосферске воде уређајем (АВГ), који издваја воду из влажног
ваздуха. Водена пара се екстахује кондензацијом – хлађењем ваздуха испод тачке
рошења. АВГ је дизајниран да произведе воду за пиће.
3.2 Скупљање кишнице и сакупљање магле, је акумулација воде из атмосфере,
за поновну употребу на лицу места. Кишница се скупља и преусмерава у бунаре, окна,
резервоаре... Ово је један од најједноставнијих и најстаријих начина сакупљања воде.
Користи се за баште, животиње, наводњавање.

4. Морска вода, да би се користила за људску потрошњу или за наводњавање,

мора да се десалинизује. Десалинизација је процес одузимања минералних састојака из
слане воде. Нуспроизвод је со. Због велике потрошње енергије при процесу
десалинизације само 1% светске популације користи воду добијену на овај начин.

4. НАЧИНИ ОБРАДЕ ВОДЕ

6
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Вода може бити контаминирана различитим агенсима, као што су:

- Патогени - организми који узрокују болести и укључују бактерије, амебе и

вирусе, као и јаја и ларве паразитских црва.
- Штетне хемикалије доспеле у воду људским деловањем (индустријски отпад,
пестициди, ђубрива).
- Хемикалије и минерали из природног окружења, који у воду доспевају
растварањем из земљишта, као што су арсен, обична со и флуориди.

Циљ третмана пречишћавања воде је, да се уклоне сви нежељени агенси и да се

вода учини сигурном у употрби за одређену намену. Доступне су многобројне и
разнолике технолошке методе отклањања контамината. Избор методе зависи од
квалитета воде која се третира, трошкова процеса обраде и стандарда квалтета који се
очекују од прерађене воде у односу на њену намену.

4.1 Предтретмани

Током процеса пумпања и

транспортовања воде из извора,
мора се обезбедити да се вода
додатно не контаминира. Инфра-
структура, којом се вода тра-
нспортује, мора бити израђена од
одговарајућих материјала, како не
би дошло до додатне
контаминације воде. То се односи
на све елементе ситема за
транспорт почев од сита, пумпи, Слика 1 Цевасте пумпе
вентила, цевовода.
На слици 1 приказани су раличити типови цевастих пумпи, које се користе за
транспорт великих количина воде.

Први корак у пречишћавању површинских вода је уклањање крупних механичких

и органских остатака као што су гране, лишће, смеће, муљ, песак, камење, биљни и
животињски свет и друге велике честице које могу ометати наредне кораке
пречишћавања. Код подземних вода углавном нема крупних честица – остатака , па је
тај први корак једноставнији него код површинских вода.

За овај процес углавном се користе филтери (сита) различите густине од

нерђајућег челика. Ови филтери имају непрекидну покретну мрежицу, па се називају и
„путујућим екранима“, који се користе за хватање и уклањање нечистоћа. Налазе се
на свим пријемима сирове (непрерађене) воде.

7
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Новије генерације ових филтера имају двоструки

пропуст воде са „рибљим“ филтером, који омогућава да се
риба која се ухвати у филтер неповређена врати у изворну
воду, а да филтер неометано одстрани друге нечистоће и
заштити постројење од оштећења и загађења механичким
нечистоћама.
Ови филтери све више имају „директну“ примену,
односно, нису само део система предтретмана за прераду
воде, већ се користе у случајевима када није потребна
прерађена вода. То су на пример: сирова вода за електране
(термо и нуклеарне); индустријска сирова вода за челичане,
петрохемијска постројења, целулоза , итд; за наводњавање
у пољопривреди; заливање јавних површина ...
На слици 2 , приказан је филтер са путујућим екраном

8
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Слика 2 Путујући филтер

Складиштење воде – вода из река може се складиштити у

резервоарима поред обале, у периоду од неколико дана до неколико месеци, да би се
омогућило природно биолошко пречишћавање. Овај третман се углавном одвија уз
помоћ спорих пешчаних филтера.1 Ови резервоари су веома битни и због краткотрајних
периода суше, када служе и као мале акумулације и омогућавају несметано
водоснабдевање.
Прехлорирање се примењује код сирове воде која садржи високу концентрацију
природне органске материје. Органска материја реагује са хлором, али може доћи до
стварања нуспроизвода, као што су трихалометани, халоацетне киселине, хлорит и
бромат. После дужег испитивања, дошло се до закључка да су нуспроизводи
прехлорирања изузетно штетни по здравље људи. Доказано је да изазивају карцином,
као и да постоји могућност загађења природне средине хлором. Због тога се ова метода
напушта у већини земаља.

рН подешавање воде
Сирова вода, која долази до постројења за прераду, у већини случајева нема
одговарајућу рН вредност. Да подсетимо, рН вредност чисте воде је 7 (ни алкална ни
кисела). У зависности од геологије слива, утицаја контамината итд, сирова вода може
имати широк дијапазон рН вредности.
Ако је вода кисела, вредност нижа од 7, може се додати креч, чиме се повећава
концентрација јона Ca, па тиме и тврдоћа воде. Затим, може се додати натријум-
карбонат (Na2CO3), који се раствара у води и приликом хидролизе даје базни раствор.
Може се додати и натријум – хидроксид (NaOH), а све да би се подигла рН вредност
током процеса пречишћавања воде. Алкализација воде помаже да процеси коагулације
и флокулације буду ефикасни. Смањује се и ризик од растварања олова из оловних
цеви, као и корозивност воде у цевима.
Реакције неутрализације са :
Сумпорном киселином
H2SO4 + CaO⇌ CaSO4 + H2O
H2SO4 + Ca(OH)2 ⇌ CaSO4 + 2H2O
H2SO4 + 2NaOH ⇌ Na2SO4 + 2H2O
H2SO4 + Na2CO3 ⇌ Na2SO4 + H2O + CO2
Хлороводоничном киселином
2HCl + CaO ⇌ CaCl2 + H2O
2HCl + Ca(OH)2 ⇌ CaCl2 + 2H2O
1
Детаљно се описује у поглављу 4.5 Филтрирање

9
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

HCl + NaOH ⇌ NaCl + H2O

2HCl+ Na2CO3 ⇌ 2NaCl + H2O + CO2

Алкална вода (рН изнад 7), настаје када вода у свом току пролази кроз тло богато
минералима. Способност воде да таложи калцијум - карбонат (СаСО 3) смањује ризик од
растварања метала из водоводног система, као и токсичних метала у води.

4.2 Коагулација и флокулација

Сирова вода садржи потпуно растворене материје, где је пречник честице < 1 nm,
колоидне честице величине 1-100 nm и суспендоване честице величине > 100 nm.
Коагулација и флокулација се користе за раздвајање дела суспендованих чврстих
материја од воде. Коагулација представља поступак дозирања једне или више
хемикалија у циљу приближавања (груписања) честица. Флокулација је процес
агрегације (агломеризација, укрупњавање) нестабилних честица и таложење, односно
уклањање из воденог раствора.
Задатак коагулације и
флокулације је да мале честице
преведе у веће (енг. flocs) у
облику талога и/или суспе-
ндованих честица. Флокуле се
лако уклањају накнадним
поступцима. Слика 3 груписање
честица.
Слика 3 Груписање честица

Суспендоване честице су различите по саставу, наелектрисању, величини, облику и

густини. Исправна примена коагулације и флокулације зависи од ових фактора. Оне се
одвијају у узастопним корацима, и ако је коагулација непотпуна ни флокулација неће
бити успешна. Код непотпуне флокулације, седиментација је неуспешна.

Најважније електрично својство колоидних и суспендованих честица је

површинско наелектрисање. Површинско наелектрисање је последица међусобног
одбијања честица и на тај начин остају у суспензији без агрегације. За већину честица у
води површинско наелектрисање је негативно. Узрок томе је:

Јонизација – пример: Силицијум има хидроксилне групе на спољашњој површини. У

зависности од рН, може доћи до прихватања или отпуштања протона:
Si(OH)2 ⇌ SiOH- ⇌ SiO2- pH< 2 pH=2 pH> 2

Адсорпција – пример: супстанца која се раствара везује се за чврсту површину. На

пример: хуминске киселине или природна боја на површини силицијума. Ови велики
макромолекули имају групе карбоксилних киселина које у области рН вредности изнад
5, формирају негативне јоне.

10
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Изоморфна замена –пример: у геолошким условима, метали у металном оксиду замене

се атомом метала са нижом валенцом. На пример, ако је у низу чврстог SiO2 тетраедра,
Si атом замењен Al атомом ( Al има један електрон мање него Si), решетка постаје
негативно наелектрисана.

Структурна несавршеност – пример: у формирању минералних кристала везе се

кидају на ивици кристала. То доводи до развоја површинског наелектрисања.

Коагулација и флокулација примењују се за: бистрење мутних и обојених

површинских вода; кондиционирање отпадних биолошких муљева, због лакшег и
ефикаснијег обезводњавања; уклањања алги из ефлуената оксидационих лагуна;
биолошку обраду отпадних вода; обраду отпадних вода са високим садржајем колоидно
диспергованих загађивача; терцијарну обраду отпадних вода.

Коагулација
Хемијске супстанце за коагулацију – коагуланти зависе од врсте суспендоване
материје коју треба уклонити, врсте сирове воде, намени прерађене воде и цене
хемикалија.
Коагуланти су супротно наелектрисани од суспендованих чврстих материја,
додавањем у воду долази до неутралисања негативног наелектрисања са неотопљивим
чврстим материјама.
Једињења која се користе за коагулацију најчешће су неорганска и одликују их
следеће карактеристике: нису токсични при прописаним дозама; имају велику вредност
наелектрисања; нерастворљиви су при неутралном рН. У табели 1 и табели 2 (на
следећој страни), приказани су најчешће коришћени коагуланти.
Постоји више механизама за дестабилизацију колоидних водених суспензија:
• Компресија електричног двоструког слоја, када се дестабилизација колидних
раствора остварује сабијањем, компресијом дифузног слоја који окружује колоидну
честицу.
Коагулант Хемијска формула Молекулска • Адсорпција уз неутра-
маса g/mol
Алуминијум лизацију наелектрисања, хидро-
сулфат Al2(SO4)3 14H2O 594 лизоване металне соли и кат-
Натријум јонски полимери имају позитивно
алуминат Na2Al2O4 164 наелектрисање. Кроз неутра-
Алуминијум лизацију наелектрисања долази до
хлорид AlCl3 133,5 дестабилизације честица у
Полиалуминијум колоидним растворима.
хлорид Alw(OH)x(Cl)y(SO4)z промењива
Полиалуминијум • Адсорпција и међу-
сулфат Alw(OH)x(Cl)y(SO4)z промењива честично умрежавање, молекул
Полигвожђе органског полимера мора у
хлорид Few(OH)x(Cl)y(SO4)z промењива структури садржати функци-
Гвожђе (III) оналне групе како би деста-
хлорид FeCl3 162,5 билизовао колоидне честице.
Гвожђе (III)
сулфат Fe2(SO4)3 400
11
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

• Инкорпорација честица у талог (копреципитација). Када се метална со

(алуминијум сулфат или гвожђе
Табела 1 Неоргански коагуланти хлорид) користе за коагулацију
долази до таложења
(преципитације) металних хидроксида (Al(OH)3 и Fe(OH)3). Колоидне честице се уз
издвајање талога инкорпорирају у талог и уклањају, долази до појаве познате као
копреципитација.
Флокулација
Коагулант Хемијска формула
Флокулација, благо мешање,
Епихлоридрин повећава величину честица, од
диметиламин
субмикроскопског микрофлока до
(epi-DMA)
видљиве суспендоване честице.
Микрофлок честице се сударају,
при чему се повезују и производе
веће видљиве честице назване
Полидиалил
пинофлок. Додатним сударима,
диметил
амонијум подпомогнуто коагулантима,
хлорид флокови се повећа-вају до
(poli – оптималне величине и јачине, када
DADMAC) је вода спремна за таложење.
Време флокулације креће се од
15 - 20 минута, до једног сата или
више, и веома је битна брзина и
Табела 2 Органски коагуланти
енергија мешања. Да би се спречило да се флок
распадне, брзина мешања је обично смањена и како
се флок повећава, брзина се смањује. Ако се флок распадне, тешко га је поново
повезати до оптималне величине и снаге. Будући да су флокови различите величине,
они се таложе различитим брзинама. Разлике у брзини таложења узрокују сударање и
флокулацију честица.

4.3 Таложење – седиментација

Седиментација је процес обраде воде, током којег вода има мало или никакво
кретање, а суспендоване материје падају на дно под силом гравитације и формирају
талог. Сврха седиментације је уклањање коагулираних и флокулираних нечистоћа,
уклањање исталожених нечистоћа након хемијске обраде, таложење муља (биомасе)
након активног процеса филтрирања муља.
Принцип седиментације. Воде које излазе из базена флокулације могу ући у базен
за таложење, који се назива чистач или таложник. То је велики резервоар са ниским
брзинама воде, што омогућава да се флок слегне на дно. Седиментацијски базен је
најбоље лоцирати у близини базена флокулације, тако да транзит између ова два
процеса не дозвољава распадање флока. Суспендоване чврсте супстанце присутне у

12
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

води, са специфичном тежином већом од воде, имају тенденцију да се смире

гравитацијом чим се турбуленција успорава и да се таложе. Параметри који утичу на
седиментацију су: величина, облик и тежина честица; вискозитет и температура воде;
период задржавања у резервоару; ефективна дубина резервоара; површина резервоара;
брзина протока.
Седиментациони базени могу бити правоугаони, где вода тече с краја на крај, или
кружни, где је проток од центра према споља. Одлив седиментационог базена је
обавезно изнад бране, тако да излази само танак горњи слој воде, који је најдаље од
наталоженог муља.
Како се честице таложе на дно седиментационог базена, слој муља се формира на
поду резервоара и муљ се мора уклонити и очистити. Количина произведеног муља је
3% до 5% од укупне количине воде која се третира. Трошкови обраде и одлагања муља
могу утицати на оперативне трошкове постројења за прераду воде. Базен за таложење
може бити опремљен механичким аутоматским уређајима за чишћење, који стално
чисте његово дно, или се базен може повремено искључити из употребе и очистити
ручно.

4.4 Флотација раствореног ваздуха

Флотација раствореног ваздуха ( енгл. Dissolved air flotation (DAF)) је процес

обраде воде који расчишћава отпадне воде (или друге воде) уклањањем суспендованих
материја као што су уље или чврсте материје. Уклањање се постиже растварањем
ваздуха у води или отпадним водама под притиском, а затим ослобађањем ваздуха под
атмосферским притиском у базену за флотацију. Отпуштени ваздух формира мале
мехуриће који приањају на суспендовану материју, узрокујући да суспендована
материја плута на површину воде, где се онда може уклонити средствима за скидање.
Флотација раствореног ваздуха се веома широко користи у третирању отпадних
вода индустријских отпадних вода из рафинерија нафте, петрохемијских и хемијских
постројења, погона за прераду природног гаса, фабрика папира, опште обраде воде и
сличних индустријских постројења. Веома сличан процес, познат као флотација
индукованим гасом, такође се користи за пречишћавање отпадних вода. Пена флотација
се обично користи у преради минералних руда. У нафтној индустрији, јединице
флотације отопљеног плина не користе ваздух као медиј за флотацију због ризика од
експлозије. Азот у гасовитом стању се користи уместо ваздуха за стварање мехурића.
Снабдевање водом за пиће која је
посебно осетљива на цветање
једноћелијских алги, ако су залихе воде
са ниском замућеношћу и тамном
бојом, често користе ДАФ. После
процеса коагулације и флокулације,
вода тече у ДАФ резервоаре где

13

Слика 4 Јединица за флотацију раствореног ваздуха

Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

дифузори ваздуха на дну резервоара стварају фине мехуриће, који се везују за флок,
што доводи до плутајуће масе концентрованог флока. Плутајући плетени покривач је
уклоњен са површине, а очишћена вода се извлачи са дна ДАФ цистерне.

4.5 Филтрирање

Филтрирање је процес који се у процесу прераде воде користи за уклањање

нерастворених материја. Филтрирање се остварује проласком воде кроз слој
гранулираног материјала (филтера) постављеног на перфорирану подлогу. Уз
одговарајуће услове (избор филтерске испуне, брзина филтрирања, дневна светлост и
сл.), током филтрирања могу се одигравати и неки други процеси, као што су биолошка
оксидација амонијака, каталитичко уклањање мангана, сорпција тешких метала,
растварање органских материја, као и задржавање бактерија и вируса.

У зависности под којим се условима примењују, технике филтрирања се деле на

филтрирање које се одвија у контролисаним условима и филтрирање које се одвија у
природним условима. Филтрирање под контролисаним условима чине споро, брзо и
микрофилтрирање, а у природним условима обална инфилтрација и коришћење
инфилтрационих базена.

Филтрирање воде у контролисаним условима изводи се у спорим филтерима,

брзим гравитационим филтерима и у филтерима под притиском. Филтерска јединица, у
свим овим случајевима, састоји се од објекта изграђеног од бетона или челика на чијем
се дну (перфорирана подлога) налази дренажни систем преко којег се сакупља
филтрирана вода и одводи изван филтерске јединице. Исти дренажни систем користи се
и за прање и испирање филтера са кретањем воде за прање одоздо на горе. На
перфорираној подлози постављена је филтерска испуна директно или преко носећег
слоја. Изнад испуне налази се простор за воду која се филтрира. Код гравитационог
филтрирања примењеног у спорим и брзим филтерима погонска сила филтрирања је
разлика притисака која се остварује висином воденог стуба од нивоа воде у филтеру до
осе цеви дренажног система. Код филтера под притиском у виду затворених судова
погонска сила се остварује притиском помоћу пумпи. Саставни елементи филтерске
јединице су доводне и одводне цеви или канали са затварачима као и опрема за
управљање радом филтера. Микрофилтрирање је операција пропуштања воде кроз сита
и микросита израђена од нерђајућег челика. На површини микрофилтера који има
велику ефикасност филтрирања, и у стању је да задржи суспендоване материје које су
по величини мање него отвори на филтерском медију, формира се танак слој нечистоће.
На слици 5, показани су примери филтера код контролисаног филтрирања.

14
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Слика 5 Шематски приказ контролисаног (брзог) филтрирања а) отрорени филтер; б) филтер под притиском
1.довод сирове воде; 2.филтерска испуна; 3.затварач; 4.дренажни систем; 5. резервоар чисте воде

Спори филтери се користе за бистрење воде која није хемијски третирана. Ефекти
који се постижу код спорих филтера огледају се у следећем:
• механичко задржавање честица, које су крупније од међуразмака зрнаца
филтерске испуне (ефекат сита),
• таложење и агломерација честица у међупросторима филтерске испуне (ефекат
таложника),
• електростатичке промене услед контакта супротно наелектрисаних јона (електро-
статички ефекат), што чини хемијске промене на третираној води,
• активност микроорганизама који живе на филтерској испуни и у њеној
унутрашњости (биолошки ефекат).
Брзина филтрирања код спорих филтера креће се у опсегу 0,1 - 0,4 m/h (≈ 2 - 10 m/d
(dan)). За јако загађене воде узима се брзина од 2 m/d, а за релативно чисте воде 10 m/d.
Филтерска испуна (од песка или шљунка) је ситнија него код брзих филтера. Простор
изнад испуне димензионише се тако да обезбеди задржавање воде 3 - 15 часова, како би
дошло до таложења крупнијих честица, али и спајања ситнијих. Чишћење филтера
врши се сваких 30 - 60 дана (у зависности од запрљаности воде), а обавља се скидањем
горњег слоја песка дебљине 1 - 2 cm.

Код процеса брзог филтрирања задржавање воде изнад испуне је 10 - 20 минута, а

у самој испуни 5 - 10 минута. „Сазревање филтера“ се постиже за 20 - 30 минута. Из
тих разлога доминантан је процес физичког (механичког) задржавања нерастворених
честица које продиру у већу дубину испуне. Зато се вода пре брзог филтрирања мора
добро хемијски припремити (коагулирати). Филтерска испуна поставља се у армирано-
бетонске базене дубине око 2,7 m. Испод филтерског медија лежи перфорирано дно са
дренажним системом. У процесу филтрирања, вода пролази кроз филтер према
дренажном систему под атмосферским притиском. Прање филтера се одвија одоздо
према горе. Жљебови, постављени изнад тела филтера, служе за сакупљање и одвод
воде после обрнутог прања филтера.
Филтерска испуна може бити једнослојна, двослојна и трослојна. Код једнослојне
испуне распоред зрна по гранулацији је такав да су на врху испуне ситније честице, а
идући ка дну испуне честице су све крупније и крупније. За овакве филтерске испуне
карактеристичне су брзине филтрирања 4 - 7 m/h, као и честа потреба за прањем.

15
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Двослојна филтерска испуна се састоји од горњег слоја са зрнима веће крупноће, и то

од материјала који има мању специфичну тежину од доњег слоја. Други, доњи слој
филтерске испуне има величину зрна мању од горњег слоја. Двослојни филтери,
најчешће са антрацитом и песком, имају следеће предности у односу на филетре са
само једним слојем: већу брзину филтрирања, која се нормално креће у границама 7 -
15 m/h, бољи или једнак квалитет филтрата, дужи временски период између два прања.
Трослојни или мешани филтери, се приближавају тзв. идеалном филтеру. Они имају
испуну чија гранулација опада од врха на доле и испуњени су слојем активног угља,
антрацитом и песком. На слици 6 приказан је попречни пресек брзог отвореног филтера.
Поред отворених филтера, постоје и
брзи филтери под притиском. Ови
филтери су, у ствари, затворене челичне
по-суде (цилиндри) са пажљиво
распоређеним кварцним песком изнад
дренажног система, који је уграђен на дну
цилиндра. Вода која се филтрира улази у
филтер на горњем делу цилиндра, пролази
кроз филтерски слој и кроз дренажни
систем излази из филтера. Филтери под
притиском се најчешће употребљавају
када се сирова вода доводи под притиском,
на третман, а у циљу коришћења једног
пумпног агрегата. Исто тако, примењују се
Слика 6 Попречни пресек брзог отвореног филтера
за мање количине воде где висока цена
1.слој песка; 2.слој шљунка одређене фракције;
3.жлебови за прање филтера; 4.колектро са брзих гравитационих филтера није
отворима на горњој површини; 5.носећа плоча оправдана, као и у комбинацији са другим
филтера; 6.перфорирани скупљачи (дренажне цеви) типовима филтера у циљу смањивања
тврдоће или одстра-њивања мангана, односно гвожђа. Овим филтерима се најчешће
уклања мутноћа, гвожђе, манган, уље, органске материје, боја и бактерије. Ако се
користи неки адсорбент (активни угаљ), онда се може одстранити и непријатан укус и
мирис.

Микрофилтери. Сита и микросита чине уређаје за микрофилтрирање воде. Задатак

им је да задрже ситне пливајуће предмете, ситне организме (рачићи, пуноглавци и сл.)
и микроорганизме (планктон и др.). Основни механизам деловања је задржавање
честица које су крупније од отвора на ситу. Сита се израђују у различитим облицима и
са отворима различите величине. По правилу, испред сита се увек постављају решетке
или груба сита. Разликујемо следеће врсте: сита у виду траке, сита у виду добоша и
микросита. Сита у виду траке примењују се обично на водозахватима речне воде, за
задржавање крупнијих лебдећих и пливајућих материја, где је промена нивоа воде
веома изражена. Отвори на ситу се крећу од 0,8 - 9,5 mm. Сита у виду добоша
примењују се када су промене нивоа воде мало изражене. Отвори на ситу се крећу од
0,4 - 9,5 mm. Микросита се израђују у облику филтера под притиском или у облику
добоша као у претходном случају. Најмања величина отвора је 25 микрона, због чега је
неизбежно воду претходно пропустити кроз грубо сито. Микросита се производе од
жице нерђајућег челика. Величина отвора је 25 - 90 микрона. Микросита се
првенствено користе за задржавање планктонских организама (алге и др.).
Микрофилтери су димензионисани за оптерећења до 850 m3/m2d (850 m3 воде прође –
прочисти се по 1 m2 филтера по дану). Трошкови рада су мали, јер и у најоптерећенијем

16
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

случају потрошња електричне енергије не премашује 3 kW по 1 m воде на час, а нема

ни потребе за додавањем хемикалија. Такође, не постоји проблем одвођења муља, а
нема портебе ни за високостручним кадром за одржавање. Најважнија примена
микрофилтера је за прелиминарно пречишћавање, пре спорих и брзих пешчаних
филтера, са циљем да се смањи њихово оптерећење, да се редукује учесталост прања
пешчаних филтера, као и да се повећа брзина филтрирања без проширења постојеће
опреме. Примена микрофилтера у прелиминарном третману повећава трајање пешчаног
филтера за 2 - 3 пута, а брзину филтрирања око 2 пута. Микрофилтери се могу
користити и за комплетно кондиционирање воде, у случају да сирова вода није много
мутна и ако није обојена. Што се тиче микросита, она се углавном користе за
задржавање зоопланктона или фитопланктона. После процеђивања кроз микросито
вода се мора хлорисати, ако ће се користити за пиће.

4.6 Мембранска филтрација

Мембрански филтери се углавном користе за филтрирање воде за пиће и

филтрирање канализационих отпадних вода. У води за пиће, мембрански филтери могу
уклонити готово све честице веће од 0,2 μм - укључујући и паразтите који су изазивачи
диареје и других цревних болести. Мембрански филтери су ефикасан облик
терцијарног третмана када је пожељно поновно користити воду за индустрију, за
ограничене кућне потребе, или пре испуштања воде у реку коју користе насеља
низводно. Мембрански филтери се широко користе у индустрији, посебно за припрему
пијаће воде (укључујући флаширану воду). Међутим, ниједна филтрација не може
уклонити супстанце које су растворене у води, као што су фосфати, нитрати и јони
тешких метала.

4.7 Измена јона, омекшавање воде, уклањање бикарбоната,

потпуна дејонизација

Измена јона је процес којим се нежељени присутни јони у води измењују јонима
који су прихватљиви у води, а такви су јони водоника и хидроксилни јони.

Већина измењивача се састоји од колоне која је испуњена порозним зрнцима смоле

пречника 0,3 до 1,2 мм. Најчешће коришћен материјал је полимер полистирена који се
повезују са дивинил - бензеном. Смоле садрже активне анјонске или катјонске групе
које се могу замењивати као што су јон водоника и хидроксилни јон. Приликом обраде,
вода протиче кроз колону долазећи у контакт са зрнцима смоле. Уобичајена брзина
протока је 10 до 30 м/h. Запремина смоле, код јонске измене, је од свега неколико
литара за лабораторијску употребу или у домаћинству, па до неколико кубних метара
за потребе великих индустријских постројења. Да би се избегла оштећења смоле и
губитак притиска, вода која долази у колону треба да је претходно филтрирана како би
из ње биле одстрањене поједине материје.

Измена јона се најчешће примењује код: омекшавања, уклањања бикарбоната,

потпуне дејонизације.

17
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

За омекшавање воде се користе катјонски измењивачи у облику Na – R , где је „R“

ознака за смолу, а за њихову регенерацију NaCl. Све соли калцијума и магнезијума
присутне у води преводе се у Na – соли, а Ca - R и Mg – R се уклањају, као носиоци
тврдоће. На слици 7, приказано
омекшавање воде јонским
измењивачем.

Ca(HCO3)2 NaHCO3

MgSO4 + Na–R → Na2SO4 + Mg

-R

CaCl2 NaCl Ca
-R

Слика 7 Омекшавање воде јонским измењивачем

Бикарбонати се одстрањују применом слабо киселих измењивача јона у облику

H – R, а за њихову регенерацију се користи киселина, уклањају се метални катјони
везани са анјонима слабих киселина. Метални катјони везани са анјонима јаких
киселина ће пролазити кроз колону.

Ca(HCO3)2 CO2 (растворен) + Ca - R

MgSO4 + H-R → MgSO4
CaCl2 CaCl2
NaHCO3 CO2 (растворен) + Na – R
Na2SO4 Na2SO4

Препоручљиво је, да се аерацијом уклања растворени СО 2 настао током овог

процеса, како би се спречили проблеми везани за корозију. На слици 8, приказана је
примена измене јона код уклањања бикарбоната са аерационим торњем за
одстрањивање СО2.

18
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Слика 8 Јонска измена са уклањањем бикарбоната

Ако је потребна
потпуна дејонизација, јако кисели катјонски измењивачи у H-R облику су праћени
јако базним измењивачима јона у OH-R облику. За уклањање СО2, између јонских
измењивача, је потребна аерација (или вакуум).

Катјонска измена:
Ca(HCO3)2 CO2 (растворен) + Ca-R
MgSO4 H2SO4 + Mg-R
CaCl2 + H-R → HCl + Ca-R
NaHCO3 CO2 (растворен) + Na-R
Na2SO4 H2SO4 + Na-R

Анјонска измена:
H2SO4 R-SO4
HCl + R-OH → H2O + R-Cl
SiO2 R-HSiO3
Како би се смањио утрошак
NaOH за регенерацију анјонског
изме-њивача, пре јако базног
анјонског измењивача, може се
употребити слабо базни анјонски
измењивач. Слабо базни анјонски
измењивач има већи капацитет и
лакше се регенерише него јако
базни анјонски измењивачи.
Слика 9, шематски приказује
систем дејонизације

Слика 9 Погон за дејонизацију воде

4.8 Дезинфекција воде

19
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Помоћу физичко-хемијских метода (коагулација, таложење, филтрирање), из воде

је могуће уклонити скоро све суспендоване материје, као и 90 – 95 % бактерија.
Међутим, за уништење преосталог дела бактерија, потребно је воду пре употребе још и
дезинфиковати. Задатак дезинфекције воде је уништавање бактерија, вируса и протозоа
у циљу спречавања преноса болести путем воде. Осим ових микроорганизама,
дезинфекцијом треба унштити и друге живе организме и алге, чије би присуство у
пречишћеној води утицало негативно на квалитет воде у мрежи. Стално присуство
дезинфекционог средства у води водоводног система нужно је и због евентуалног
накнадног загађења воде (пуцање цевовода, поправке на објектима система,
привлачење загађења и сл.), тако да је процес дезинфекције веома битан код свих
водовода, без обзира на квалитет сирове воде.

За дезинфекцију воде користе се физичке, хемијске и биолошке методе. У

водоводној пракси највећу примену имају хемијске методе, како због своје примарне
ефикасности тако и због могућности накнадног деловања у дистрибутивној мрежи,
чиме се спречава развој микоорганизама. Дезинфекција хемикалијама заснива се на
дејству хемикалија на виталне делове микроорганизама. Дезинфекција се постиже
деловањем одређене концентрације дезинфекционог средства по укупној запремини
воде током времена контакта. Најчешће примењивана дезинфекциона средства су:
хлор, хлор-диоксид и озон. На потребну концентрацију дезинфекционог средства и
време контакта са водом утиче: врста дезинфекционог средства, врста микоорганизама,
као и хемијски карактер и температура воде која се дезинфикује.

Примена хлора - Као средство за дезинфекцију воде углавном се примењује хлор.

Он се користи у виду концентрованог раствора хипохлорасте киселине, која се прави
растварањем гасовитог хлора у води, или у виду раствора натријум-хипохлорита -
жавелова вода. Осим што делује бактериолошки, хлор делује и оксидационо, уклања
мирис и укус. Услови оптималног дејства хлора су: концентрација слободних остатака
(резидуала) у води 0,2 - 0,4 mg/l или концентрација укупног резидуала (слободни хлор и
хлорамински остатак) 0,8 - 1,0 mg/l. Ово важи за случај када је pH вредност воде у
области 6 - 8. Пораст pH вредности преко 8 значајно умањује садржај хипохлорасте
киселине, а тиме и ефекат дезинфекције хлором. Мутноћа воде, количина органских
материја, боја, количина различитих хемикалија (H2S) и др., знатно смањују
бактериолошки ефекат хлора о чему треба водити рачуна код одређивања дозе хлорних
препарата. Суспендоване и органске материје чине неку врсту заштитног плашта око
микоорганизама, тако да хлор, односно хипохлораста киселина, тешко долази до опне
микоорганизама, повећавајући на тај начин њихову отпорност на ову врсту
дезинфекционог средства.

Температура воде утиче на антибактериолошко дејство хлора тако што је на

нижим температурама дезинфекција спорија. Приликом хлорисања воде, било хлор-
гасом или неким хлорним препаратом, долази до њихове реакције, како са водом тако и
са њеним састојцима. Један део хлора реаговаће са неорганским и органским
једињењима и присутним органским материјама, укључујући и микроорганизме. После
завршетка реакције и успостављања равнотеже у води ће остати извесна количина
резидуалног (заосталог) хлора (слободног и везаног). Резидуални хлор се мора
задржати и после дехлорисања хиперхлорисане воде како би се она сачувала од
секундарног загађења у мрежи, резервоарима и другим објектима водоводног система.

20
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Технике хлорисања могу бити различите, што зависи од састава воде и

постављених циљева (дезинфекција, оксидација или потпомагање коагулације,
уклањање укуса и мириса).
•Хлорисање нормалном дозом подразумева уобичајну методу хлорисања, где се
претходно одређује хлорни број који чини количину хлора, изражену у mg/l, коју вода
утроши до појаве резидуалног хлора.
• Предхлорисање је примена хлора пре филтрирања воде у таквој количини да
вода која прође кроз филтер нема хлора. Користи од предхлорисања су: редукција
бактериолошког загађења на филтерима, боља редукција боје, повећање брзине
филтрирања итд.
• Постхлорисање је примена хлора после филтрирања воде. Додаје се у количини
која одговара хлорној потреби воде.
• Двоструко хлорисање је додавање хлора пре и после филтрирања воде, а ради
смањења бактериолошког загађења на филтерима, повећање фактора сигурности,
редукција мириса и укуса воде, уништавање и смањење алги у коагулационим базенима
и филтерима, и побољшање процеса коагулације.
• Хлораминисање воде и хлорисање на тачки лома је дезинфекција воде хлор-
гасом или хипо-хлоритима. Ово је поуздан и јефтин поступак.

Примена хлор-диоксида (ClO2) - Након дезинфекционог деловања на бактерије, за

веће pH вредности од 7 и концентрације до 1 mg/l, хлор-диоксид је ефикасан у истом
степену као и хлор. При порасту pH вредности воде хлор-диоксид, за разлику од хлора,
задржава ефикасност дезинфекције. Уобичајене дозе хлор-диоксида од 0,2 - 1 mg/l
ефикасне су у елиминацији вируса, уз време контакта од 5 минута, за разлику од хлора
где се процењује да је потребно време контакта за елиминацију вируса око 120 минута.

Примена озона (О3) - Дезинфекционо дејство озона јаче је од хлора и хлор-

диоксида. Претпоставка је, да се његово дејство заснива на оксидацији протоплазме
ћелије. Услов за дезинфекционо дејство озона је постизање одређене критичне
концентрације у води, и њено одржавање одређено време. Утврђено је да та
концентрација износи 0,4 mg/l, уз време контакта 4 - 6 минута.

Да би се постигло оптимално дејство дезинфекционог средства и спречило

образовање нежељених једињења између дезинфекционог средства, које је по правилу
и јако оксидационо средство, и састојака у води, дезинфекцију треба спроводити на
крају процеса кондиционирања воде. То је по правилу после филтрирања. У
случајевима када је вода бактериолошки јако загађена, неопходно је применити и
дезинфекционо средство на почетку процеса пречишћавања.

Уређаји којима се постиже равномерно дозирање дезинфекционог средства

називају се дозатори. Пошто је у пракси најчешће дезинфиковање воде хлором и
хлорним препаратима, то се заједничким именом такви дозатори зову хлоринатори.
Задатак хлоринатора је да хлорни раствор увек у једнаким и прецизно одређеним
количинама дозира континуално у воду која се дезинфикује.

4.9 Допунски процеси

21
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

У процесу прераде воде за пиће користе се и допунски процеси, самостално као

посебне методе или у комбинацији са основним методама припреме воде за пиће.

Оксидација је поступак који се примењује код прераде воде ради одстрањивања

неорганских и органских састојака. Оксидација у ужем смислу, код неорганских
материја, јесте претварање из нижег у више валентно стање, а код органских материја
претварање у угљен-диоксид и воду. Оксидација се примењује у склопу осталих
процеса кондиционирања. Њено место у припреми воде одређује се тако да се постигну
оптимални ефекти додатих оксидационих средстава. Да би се повећала ефикасност
оксидационих средстава, она се често додају у више тачака процеса. Уобичајна места
додавања су на почетку и у току процеса. Избегава се додавање већих количина
оксидационих средстава на крају процеса, због могућег дејства продуката оксидације
на здравље потрошача.

Сорпција је поступак кондиционирања који се примјењује првенствено да се из

воде уклоне растворене органске материје. Сорпција се заснива на особини неких
чврстих материја - сорбената да на својој површини концентришу органска једињења
присутна у води. Процес се одвија преносом масе из воде преко границе додира на
површину сорбента. Основна карактеристика сорбената је њихова велика специфична
површина, која се креће у распону од 50 до 500 m 2 по 1 граму за природне сорбенте, па
до 1000 - 1500 m2 по 1 граму за активни угаљ. Сорпција се ретко примењује као
основни или једини процес кондиционирања воде. Уобичајна је њена примена као
допунског процеса којим се уклањају материје које није било могуће одстранити
основним процесима. Разлог томе је висока цена сорбената и њихов реларивно кратак
век трајања када се налазе у додиру са водом која није претходно кондиционирана.
Потреба за укључењем сорпције у процес кондиционирања воде настаје када се
установи да вода има, или ће имати, погоршане органолептичке особине, односно
садржај материја које су потенцијално опасне по здравље људи. Органолептичке
особине које се у води могу успешно поправити сорпцијом су: укус, мирис, боја и
претерано пенушање. Овим процесом уклањању се токсичне материје из воде:
пестициди, хлор-органска једињења, полициклични аромати, органски растварачи и
метали.

Активни угаљ је сорбент који је нашао највећу примену у кондиционирању воде.

Карактеристика активног угља је велика специфична површина која се постиже
специјалном термичком обрадом угља, или неких других сировина. Активни угаљ се
примењује у два облика, гранулама и праху. Који ће се од ова два облика применити
зависи од дужине периода појаве штетних материја у води. Угаљ у праху се примењује
ако су то краћи периоди са укупним трајањем у току године - до 2 месеца, укључујући
и сезонска и случајна загађења. Гранулисани активни угаљ се примењује у случајевима
трајног погоршања квалитета сирове воде.

Поступак одстрањивања гвожђа и мангана, заједно или само једног од њих, ако
други није присутан, заснован је на њиховој оксидацији и претварању у нерастворен
облик који се у процесу филтрирања одваја од воде. Начин оксидације који се мора
применити зависи од хемијског облика гвожђа и мангана у води. Гвожђе и манган у
виду хидрокарбоната се једноставно и ефикасно оксидишу аерацијом воде. Међутим,
ако су они везани у комплексе или су у води дисперговани у виду нерастворених
колоида, неопходна је примена јачих оксидационих средстава. Одстрањивање гвожђа и

22
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

мангана из подземних вода у којима су ови метали везани у виду хидрокарбоната,

обавља се процесима као што су: аерација, ретенција и филтрирање.

Присуство повећаних концентрација амонијака у сировој води отежава процес

кондиционирања и то се нарочито одражава на дејство хлора. Наиме, било да се врши
предхлорисање или завршно хлорисање у циљу дезинфекције воде, потрошња хлора се
знатно повећава у присуству амонијака. Штетност присуства амонијака у пречишћеној
води која се шаље потрошачима огледа се у томе што је могућ развој бактерија у
цевоводима и резервоарима. Долази до погоршања квалитета пречишћене воде јер
долази до појаве мутноће, непријатног мириса, корозије цевовода, повећања садржаја
бактерија у води, смањења садржаја раствореног кисеоника и могуће појаве нитрита -
веома отровног једињења. Амонијак се може из воде удаљити: аерацијом,
електродијализом, јонском изменом, оксидацијом са хлором и биолошком
нитрификацијом.

Ултра-виолетни зраци, денатурацијом беланчевина уништавају микроорганизме.

Користећи ову особину УВ зрака стерилизатори успешно инактивирају бактерије,
вирусе, плесни, гљивице и споре бактерија у води. Овај метод је постао уобичајни
микробиолошки третман воде јер је економичан и истовремено представља еколошки
чист начин стерилизације воде.

5. ДЕСАЛИНИЗАЦИЈА ВОДЕ

Десалинизација или одсољавање воде је поступак смањења (уклањања) минерала

из воде (обично морске воде) за добијање питке воде, технолошке воде (нпр. напојне
воде) или воде за наводњавање, те добијања соли као додатне супстанце. Приморска
подручја често имају велике потешкоће са снабдевањем питке и технолошке воде, па
се све чешће јављају сталне или повремене несташице воде, са свим последицама које
из тога произилазе.

Одсољавање океанске воде често је на Блиском Истоку, Карибима, САД-у,

Северној Африци, Шпанији, Аустралији и Кини. Десалинизација воде се користи на
бродовима и подморницама. Предности су велика доступност сировине (морска вода)
док је недостатак, да је одсољавање воде тренутно врло скуп у поређењу са другим
изворима слатке воде, јер захтева велики утрошак енергије и скупу опрему.

Поступак десалинизације воде можемо поделити на термичке процесе –

дестилација и сунчева (соларна) дестилација, и на мембранске поступке – повратна
осмоза.

Дестилација је традиционалан начин десалинизације воде. То је одвајање

састојака на основу различите тачке кључања (испаравања). Постоји неколико метода
дестилације морске воде:
- Традиционални процес десалинизације је дестилација, је кључање и поновна
кондензација морске воде, да би се одстранила со и нечистоће.
- Вакуумска дестилација, смањује се атмосферски притисак, чиме се смањује
температура потребна за кључање воде. Течност кључа када је притисак паре

23
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

једнак спољном притиску, а притисак паре расте са температуром. Морска вода

се ставља под вакуум да би се смањила тачка кључања и доводи се извор
топлоте, што омогућава да се свежа вода загреје и кондензује. Кондензација
водене паре спречава да водена пара напуни вакуумску комору и процес се
одвија континуирано без губитка вакуумског притиска. Енергија која се добија
из водене паре спроводи се до дела са морском водом и загрева је. Ово смањује
потребу за енергијом и појефтињује процес десаланизације воде.

Сунчева (соларна) дестилација је самоконтролишући природни кружни процес,

најефикаснији по потрошњи енергије. За овај поступак није потребна претходна обрада
воде. Вода која се добија, потпуно је
чиста, не садржи никакве честице ни
микроорганизме. Поступак је
примењљив и код воде с високом
концентрацијом соли. Ради се на
релативно ниској температури од 85° С.
Унутар сунчевих дестилационих комора
нема покретних делова, па је уградња
брза и одржавање једноставно.
Недостатак сунчеве дести-лације је
скупо улагање, јер су сви делови који
Слика 10 Принцип сунчеве дестилације
долазе у додир са сланом водом
израђени од материјала отпорних на корозију. Сунчева дестилација зависи од количине
сунчеве енергије и производња је нестална, па је погодна само за мале потрошаче.
Повратна осмоза је метода која служи за добијање питке воде из слане воде.
Поступак користи полупропусну мембрану кроз коју пролази чиста вода, а заостају
соли. Притисак слане воде мора бити око 25 бара, што овај метод чини скупим за
производњу већих количина свеже воде. Хлориди, амонијак и угљен диоксид су мали
молекули, који пролазе кроз полупропусну мембрану, па их треба накнадно уклонити
активним угљем. Повратна осмоза, или реверзна осмоза, је скоро савршен процес
филтрирања воде. Овај процес омогућује одстрањивање најситнијих честица из воде.
Повратна осмоза се користи за прочишћавање воде и одстрањивање неорганских
минерала, соли и осталих нечистоћа у циљу побољшања изгледа, укуса и осталих
својстава воде. Тако се добија квалитетна вода, која задовољава све стандарде воде за
пиће. Након познатих начина пречишћавање воде индустријском филтрацијом (градски
водовод и индустрија), прокувавањем и хлорирањем, дошло се до технички скоро
савршеног начина филтрирања воде, који готово од сваке загађене воде може начинити
здраву, питку воду. Осмотске мембране, које се користе у овом поступку, имају толико
ситне отворе да кроз њих могу проћи готово само молекули чисте воде, а све нечистоће
остају на мембрани и избацују се преко одвода као техничка отпадна вода. Оваквим
начином филтрације воде, добија се вода за пиће високог квалитета, која се може
користити и у медицинске сврхе.
Осмоза је природан поступак који је
изводљив и у обрнутом правцу. На
раствор соли делујемо са притиском
већим од осмозног, па из раствора соли
кроз мембрану пролази чиста вода.
Растворене соли и примесе, као
колоиди, бактерије, вируси и сл., остају

24
Слика 11 Принцип рада повратне осмозе
1. Улаз морске воде 2. Излаз слатке воде (40%)
3. Отпадна вода (60%) 4. Проток морске воде (60%)
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

у раствору, а на другој страни мембране добијамо чисту воду. Повратна осмоза је

поступак одвајања растворених супстанци од растварача (воде). Сам поступак добијања
воде, којој одузмемо до 99% непожељних нечистоћа, врши се на начин, да воду под
вишим притиском усмеримо на мембрану, где се одваја чиста вода од контамината.

Потрошња енергије у десалинизацији морске воде износи око 3 kWh/м3,

укључујући све фазе прераде, што је, отприлике иста потрошња као и код прераде
слатке воде која се транспортује на велике удаљености, али је и даље много већа од
производње слатке воде у нормалним условима, која износи 0,2 kWh/м3 и мање.

Процесом десалинизације, настају велике количине сланог раствора, који садрже

остатке хемикалија за претходну обраду и чишћење, њихове реакционе нуспроизводе и
тешке метале услед корозије. Слане воде, које испуштамо у океан, имају негативан
утицај на животну средину. Да би се ублажио негативан утицај слане воде, оне се могу
разблажити са другом струјом воде која улази у океан, мешају са расхладном водом из
електране, мешањем преко дифузора у зони мешања са отпадним водама ... Слана вода
је гушћа од морске воде и стога тоне на дно океана и може оштетити екосистем.
Десалинизација уклања јод из воде и може повећати ризик од поремећаја
концентрације јода.

6. ПРЕНОСИВИ СИСТЕМИ ЗА ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ВОДЕ

Преносни уређаји за пречишћавање воде су самосталне јединице, које се лако

транспортују и користе за прочишћавање воде из нетретираних извора (као што су реке,
језера и бунари) у воду за пиће. Њихова главна функција је да елиминишу патогене, а
често и суспендоване чврсте материје и нека штетна или токсична једињења.

Ове јединице пружају аутономно снабдевање водом за пиће људима који су без
приступа чистој води, укључујући становнике земаља у развоју и подручја захваћена
природним катастрофама, војно особље, кампере, планинаре, раднике у дивљини ...
Они се називају системима за пречишћавање и дезинфекцију воде (ПОУ) (енг. point-of-
use (POU) water treatment systems ) .

Начини пречишћавања су различити и укључују топлоту (кључање), филтрацију,

адсорпцију активног угља, хемијску дезинфекцију (нпр. хлорисање, јод, озонирање,
итд.), ултраљубичасто пречишћавање, дестилацију и флокулацију. У много случајева
методе се комбинују.

Топлота убија микроорганизме који узрокују болести с вишим температурама и /

или трајањем потребним за неке патогене. Стерилизација воде (убијање свих живих
контаминаната) није довољна да би вода била сигурна за пиће. Кључање воде не
уклања већину загађивача и, у већини случаја, није довољна заштита.

Сви бактеријски патогени се брзо убијају изнад 60° С, стога, само кључање није
довољно да би вода била безбедна за пиће. Време потребно за загревање воде до
кључања је обично довољно, да се концентрације бактерија смање на безбедне нивое.

25
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Филтрирање. Преносне филтер пумпе су комерцијално доступне, различитог

капацитета филтрирања у опсегу од 5.000 до 50.000 литара по филтеру, уклањајући
патогене до распона од 0,2 - 0,3 микрометра (µм). Филтери ове врсте уклањају већину
бактерија и протозоа, али не и вирусе, тако да је после филтрације и даље потребна
дезинфекција хемикалијама или ултраљубичастим светлом. Ефективни хемијски
адитиви за отклањање недостатака у филтерима пумпе укључују хлор, хлор диоксид,
јод и натријум хипохлорит (белило).

Мали, ручно пумпани филтери реверзне осмозе првобитно су развијени за војску

крајем 1980-их, за употребу као опрема за преживљавање. Доступне су и цивилне
верзије. Уместо коришћења статичког притиска водовода, да би се вода пробила кроз
филтер, притисак се обезбеђује помоћу ручног управљања пумпом, која је по функцији
и изгледу слична механичком пиштољу за подмазивање у радионицама. Ови уређаји
могу генерисати питку воду из морске воде.

Преносна Акуа јединица за спашавање (кратко ПАУЛ) је преносни филтер за

филтрирање ултрафилтрацијске мембране за хуманитарну помоћ. Омогућава
децентрализовано снабдевање чистом водом у ванредним ситуацијама и катастрофама
за око 400 особа по јединици дневно. Филтер је дизајниран да функционише без
хемикалија, енергије и обученог особља. На слици 12, приказано је функционисање
система ПАУЛ.

Филтрирање активним угљеном у

гранулама користи облик активног угља
са великом површином и адсорбује многа
једињења, укључујући многа токсична
једињења. Вода која пролази кроз
активни угаљ се обично користи у
комбинацији са филтерима за ручно
пумпање ради органске
де контаминације, укуса или неугодних
мириса. Филтери са активним угљем се
обично не користе као примарне технике
пречишћавања преносних уређаја за
пречишћавање воде, већ као секундарна
средства за допуну других техника
Слика 12 Систем ПАУЛ пречишћавања.

Хемијска дезинфекција са халогенима, углавном хлор и јод, резултат је

оксидације есенцијалних ћелијских структура и ензима. Примарни фактори, који
одређују брзину и пропорцију убијених микроорганизама, су резидуална или
расположива концентрација халогена и време излагања. Секундарни фактори су врсте
патогена, температура воде, рН и органски загађивачи.

Таблете сребрних јона. Алтернатива препаратима на бази јода, у неким

случајевима су таблете или капљице на бази сребрног јона / хлор диоксида. Ова решења
могу делотворније дезинфиковати воду него технике засноване на јоду. Примарни
недостатак техника заснованих на сребрном јон / хлор диоксиду је дуго време
пречишћавања, као и могуће одлагање и акумулација једињења сребра у ткивима.

26
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

У соларној дезинфекцији воде, микроби се уништавају температуром и УВА

зрачењем које пружа Сунце. Вода се ставља у ПЕТ пластичну амбалажу, која није
испуњена до краја и која је затворена, и остављена на Сунцу 6-24 сата на рефлектујућој
површини. Водоник пероксид (Н2О2), недавно је утврђено да се салмонела, која би се
брзо репродуковала у каснијим (тамним) фазама соларне дезинфиковане воде, могла
контролисати додавањем мале количине Н2О2.

Дезинфекција воде озоном (О3), микроби се уништавају озонским гасом (О 3), који
обезбеђује генератор озона. Веома је распрострањена и то: у индустрији; код мањих
постројења за пречишћавање воде, погона за прераду хране, здравствених организација.
Овај метод се све више примењује, јер дезинфикује воду без губитака и нема
нуспроизвода. Озон је ефикаснији од хлора у уништавању вируса и бактерија. Напредак
у технологијама генерисања озона, заједно са филтрацијом, чини ово одрживим новим
преносним методом за пречишћавање воде.

Филтери за воду могу бити направљени на лицу места користећи доступне

материјале као што су песак и дрвени угаљ. Ове филтере понекад користе војници и
ентузијасти на отвореном. Због ниских трошкова, може их направити и користити било
ко. Поузданост таквих система је веома променљива. Такви филтери могу учинити
мало, ако ништа друго, да ублаже клице и друге штетне састојке и могу дати лажни
осјећај сигурности да је тако произведена вода питка. Вода која се обрађује кроз
импровизовани филтер треба да буде подвргнута секундарној обради, као што је
кључање, да би била безбедна за потрошњу.
7. ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ВОДЕ У МАЛИМ (КУЋНИМ)
СИСТЕМИМА

Вода у нашим домовима је важан ресурс који често узимамо здраво за готово. Воду
користимо за пиће, кување, купање... Сматрамо, да је вода која је дошла до потрошача
хемијски и бактериолошки исправна за коришћење. Нажалост, то није увек случај, због
чега многи власници кућа имају системе за пречишћавање воде за своје домове.

Систем за пречишћавање воде користи процес који је намењен уклањању

нежељених контаминаната из воде. Процес пречишћавања има различите стандардне
захтеве који дозвољавају да се вода користи за пиће. Највише су корушћени следећи
системи за пречишћавање воде у кућним условима:

Кућна реверзна осмоза. Основни принцип рада филтера за резервну осмозу,

заснива се на процесу механичког пречишћавања воде. Вода из водоводне мреже улази
у први филтер са полипропиленском мембраном, који одстрањује земљу, блато и друге
нечистоће растворене у води веће од 5 микрона. Затим вода иде у други филтер, са
активним угљем, који хемијским путем апсорбује хлор, хлор-фенол, органске материје
и сл. Трећи филтер, кроз њега се одстрањују финије нечистоће до 1 микрона. На крају
глави филтер где је осмотска мембрана, чисти воду од једињења соли, тешких метала,
вируса, бактерија и осталих нечистоћа већих од 0,0005 микрона. Ови филтери се
постављају на кућну инсталацију, испред точећег места. На слици 13, приказан филтер
за кућну реверзну осмозу.

27
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Кућни омекшивачи воде, углавном

имају две посуде (колоне), једну са
јоноизмењи-вачком смолом и другу за
таблетирану со. Тврда вода пролази кроз
колону са јонском смолом и постаје мека, јер
се у процесу јонске измене Ca и Mg (тврдоћа
воде) преводе у Na.
Филтери за воду без реверзне осмозе су
двостепени филтери, јефтини за употребу и
лаки за уградњу и одржавање. Први филтер
Слика 13 Филтер за реверзну осмозу
уклања песак, рђу из цеви, и остале 1.филтер за резервну осмозу 3.филтер са
механичке нечистоће, величине у активним угљем 4.прецизни механички филтер
зависности од резо-луције, од 20 до 1 5.полирање воде 7.механички филтер
микрона. Други, карбонски филтер са
активним угљем, уклања хлор, органске материје и непријатан укус и мирис воде из
цевовода. Ови филтери не мењају минералну структуру воде.

Филтери за туширање намењени су нези коже. Кроз овај филтер уклањају се

хлорна једињења, ослобађају негативни јони – антиоксиданти, што побољшава размену
кисеоника.

Бокали за филтрирање воде, најјефтинији и најједноставнији начин за

пречишћавање воде. Филтрирање воде траје пар минута и вода је спремна за употребу.
Овако филтрирана вода има мање нечистоћа од градске воде, смањује се непријатан
укус хлора и мирис из чесме. Ови бокали су намењени само за филтрирање градске
воде. Вода из других извора није довољно сигурна за пиће.

8. ДЕСТИЛОВАНА ВОДА
Дестилована вода је вода без јона, елемената у траговима и нечистоћа, које су
присутне у изворској и води из водовода. Добија се дестилацијом воде, који је веома
скуп метод.

Дестилација је начин раздвајања течне смеше хемијских једињења физичким

процесом испаравања, а потом кондензовања састојака смеше. Користи се у циљу
изоловања или пречишћавања једног или више једињења који се налазе у смеши.

Дестилација уклања све минерале из воде, а мембранске методе реверзне осмозе и

нанофилтрације уклањају све минерале. Ово доводи до деминерализоване воде, која се
не сматра идеалном питком водом. Светска здравствена организација је истраживала
здравствене ефекте деминерализоване воде од 1980. године. Експерименти на људима
су показали, да је деминерализована вода повећала диурезу и елиминацију електролита,
са смањеном концентрацијом калијума у крви. Магнезијум, калцијум и други минерали
у води могу помоћи у заштити од недостатка хране. Деминерализована вода такође
може повећати ризик од токсичних метала, као и ризик од бактеријске контаминације.
Произвођачи кућних дестилатора воде тврде супротно - да су минерали у води узрок
многих болести и да већина корисних минерала долази из хране, а не из воде.

28
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Дестилована вода има вишеструку примену, нарочито код аутоклава, за

лабораторијска испитивања, ласерско сечење и употребу у аутомобилској индустрији.
Дестилована вода се користи у фармацеутској индустрији. Много се користи као
сировина, састојак и растварач у преради, формулацији и производњи фармацеутских
производа, активних фармацеутских састојака као посредник, комплементарних
производа и аналитичких реагенса. Микробиолошки садржај воде је важан и вода се
мора редовно пратити и тестирати, да би се показало да остаје у микробиолошкој
контроли. Користи се и у индустрији комерцијалних напитака као примарни састојак
било које заштићене формуле за флаширање.

Иако се вода генерално сматра добрим електричним проводником, чиста вода је

лош проводник.

Дестилована вода у боцама се може наћи у супермаркетима или апотекама, а

доступни су и кућни дестилатори воде. Прочишћавање воде, као што је дестилација,
посебно је важно у подручјима где водни ресурси или вода из славине нису погодни за
узимање без кувања или хемијске обраде.

Дестилована вода се користи и за питку воду у сушним морским подручјима, која

немају довољно слатке воде, путем десалинизације морске воде.

9. ИСТОРИЈА ВОДОСНАБДЕВАЊА

Од почетка цивилизације, један од највећих изазова је да се обезбеди чиста вода и

канализациони системи. Тамо где су водни ресурси, инфраструктура или санитарни
системи били неадекватни, болести су се шириле и људи су се разбољевали и прерано
умирали. Главна људска насеља, у почетку, су могла да се развијају тамо где је било
пуно свежих површинских вода, близу река или природних извора. Кроз историју,
људи су осмислили системе за добијање воде за своје заједнице и домаћинства и лакше
збрињавање, а касније и третирање, отпадних вода. Током миленијума, напредак
технологија је омогућио повећање раздаљине транспорта воде. Осим тога, побољшани
су процеси чишћења воде за пиће и третирања отпадних вода.

Праисторија. Током неолита, око 6500 год п.н.е., људи су ископали прве сталне
бунаре за воду. Величина насеља је у великој мери зависила од расположиве воде у
близини. Постоје докази, да је цивилизација у долини реке Инд, око 2350 год п.н.е ,
имала развијено јавно водоснабдевање и канализацију. Куће су имале приватни тоалет
који је био повезан са канализационом мрежом од опеке. Отпадна вода је одвођена у
околне водотокове низводно или јаме које су редовно пражњене.

29
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Античка Грчка. Минојска цивилизација на Криту, била је прва цивилизација која

је користила подземне глинене цеви за снабдевање водом и одвод отпадних вода.
Њихова престоница, Кносос, имала је добро организован водоводни систем за доток
чисте воде, одношење отпадних вода и канализационих канала за преливање када је
падала јака киша. Канализационе одводе су повремено испирали чистом водом. У
Античкој Грчкој, се појављује унутрашње водоснабдевање, тушеви под притиском,
систем сифона. Цевовод под притиском користили су и за гашење пожара.

Римско царство. Постојале су унутрашње водоводне инсталације, био је развијен

систем аквадукта и цеви које су завршавале у домовима и на јавним бунарима и
фонтанама. Рим и друге земље користиле су оловне цеви.

Изграђена је Cloaca Maxima, најстарији

канализациони систем у граду. Изграђен
је тако да су се отпадне воде спроводиле
до мочварног дела града, а затим даље
до реке Тибар, изван града. Првобитно
је био отворени одвод, формиран од
потока са три суседна брда, који су
каналисани кроз главни форум, а затим
на Тибар. Касније је надограђиван и
постао је тунел испод нивоа тла. Cloaca
Maxima је добро одржавана током
читавог Римског царства, а чак и данас
Слика 14 План система Cloaca Maxima одводи кишницу из центра града.
Једанаест аквадукта, који су снабдевали
Рим водом до 1. века н.е., ушли су у канализацију, јер су снабдевали многа јавна
купатила, јавне чесме, царске палате и приватне куће. Непрекидно снабдевање текућом
водом помогло је да се уклоне отпадци и да се канализација каналише. Најчистије воде
биле су резервисане за снабдевање питком водом, а друге воде би користили за купке и
као техничке воде, чији су испусти повезани са канализационом мрежом испод улица
града.
Средњи век. У средњем веку у Европи, отишло се корак уназад у водоводном и
канализационом систему. У градовима, мали природни водни путеви су се користили за
одвођење отпадних вода. Отворени канали, или олуци, за одвод отпадних вода
протезали су се средиштем неких улица, и физички делила улице на два дела. Прва
затворена канализација изграђена је у Паризу 1370. године, била је дугачка 300 м и
сврха је била да задржи смрад, више него да каналише отпадне воде. Људски отпад се
скупљао и уотреба људског отпада као ђубрива била је посебно важна у Кини и Јапану,
где је сточни гној био мање доступан. Већина градова није имала функционалан
канализациони систем пре индустријске ере, уместо тога, ослањали су се на оближње
реке или повремене кишне пљускове за испирање канализације са улица. У Лондону,
садржаји из градских зграда сакупљани су сваке ноћи у запрегама и одвожени изван
града.

Нови век и Савремено доба. Значајан развој била је изградња мреже канализације
за прикупљање отпадних вода. У неким градовима, укључујући Рим, Истанбул и
Фустат, умрежени су древни канализациони системи, који и данас функционишу. До
просветитељске ере, мали напредак је постигнут у водоснабдевању и канализационом

30
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

систему, а инжењерске вештине Римљана су у великој мери биле запостављене широм

Европе. То је почело да се мења у 17. и 18. веку уз брзо ширење водоводног и пумпног
системима. Огроман раст градова, током индустријске револуције, брзо је довео до
страховито преоптерећених улица, које су представљале сталан извор заразе. Како су
градови расли у 19. веку, све је више било забринутости у вези са јавним здрављем, и
ширењем болести, као што су тифус и колера. У почетку, ови системи су испуштали
отпадне воде директно у површинске воде без третмана. Касније, градови су покушали
да третирају канализацију пре испуштања како би спречили загађење воде и болести
које се преносе водом. До 1900. године, успело се да се драстично смањи учесталост
болести које се преносе водом у градској популацији и биле су важан узрок у повећању
животног века у то време.

Развој технике, медицине, технологије, као и свести људи колико је опасна

загађена вода, како по здравље, тако и по природну околину, довело је до веома
распрострањеног и развијеног водовдног и канализационог система широм света.
Нажалост, све те методе и распрострањеност система, не задовољавају потребу за
растућом потражњом чисте воде.

10. ЗАКЉУЧАК

Услед човековог деловања знатно се мења хемијски састав воде, па можемо да

кажемо да је вода данас у свету загађена. Вековима, у већој или мањој мери, човек је
свој отпад директно или индиректно бацао у водене токове. Човек је свестан, да се
веома загађена вода не може користити ни за пиће, ни за наводњавање пољопривредних
површина, у неким случајевима чак ни за индустрију. Да би се могла користити,
неопходно је потрошити велика материјална средства и енергију за њено
пречишћавање, како би се довела у употребљиво стање. Све нечистоће, које човек
убаци у воду индиректно преко хране враћају се у организам и уништавају га, што
представља зачаран круг. Стога је неопходно елиминисати или смањити узроке
загађења, смањити количину штетних материја и предузети мере да се тако загађена
вода након обраде пречишћавањем врати поново у систем. Разним методама вода се

31
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

пречишћава и враћа у стање нештетности, механичким, хемијским и биолошким

методама.

На обезбеђивање довољних количина хигијенски исправне воде за пиће утиче низ

фактора, међу којима су најзначајнији: постојећи ресурси, примењене технологије и
друштвено - економски услови. У многим земљама света, посебно оним мање
развијеним, проблем обезбеђивања довољних количина квалитетне воде за пиће,
представља значајан фактор ризика по здравље становништва. Узрок је у недовољним
расположивим количинама вода које се могу користити у те сврхе и ограничавајућим
могућностима постојећих технологија да задовоље постојеће захтеве за потрбном
количином воде. Решавање ових проблема је приоритет због стално присутног
здравственог ризика већег дела свих категорија становништва.

Неке индустрије користе сопствене подземне изворе, воде из бунара, површинске

воде река или језера. Подземне воде обично нису загађене и могу се користити уз
једноставну обраду, што доприноси смањењу трошкова, али и очувању ресурса.

Посматрано по временским раздобљима, норма потрошње воде се стално, и то

значајно, повећавала, како глобално, тако и регионално. Резерве чисте воде нису
непресушне и због неодговорног понашања човека, оне се све више смањују.

Да би се водни ресурси сачували и правилно користили и унапредили, на светском,

регионалном и националним нивоима, постоје многобројни закони, прописи,
правилници, као и препоруке о коришћењу, начину прераде воде, управљања отпадним
водама итд. Створене су многобројне организације, на глобалном и регионалним
нивоима, које се баве питањима очувања, дистрибуције, пречишћа воде. Најзначајније
су United Nations Water, International Water Centre, The Global Water Partnership, World
Health Organization, Global Water Foundation, UNICEF, International Water Management
Institute ...

У Србији су сталне кампање о значају очувања водних ресурса, као и о

рационалном коришћењу воде и управљању отпадним водама. Низом закона и прописа
регулисана су сва питања од Закона о водама, преко прописа о квалитету, хемијском
саставу и хигијенској исправности воде, до Закона о управљању отпадним водама. На
жалост, и поред свега овога, и даље имамо велики број људи који се неодговорно
понашају и загађују воду, која је неопходан чинилац за живот свих живих бића.

11. ЛИТЕРАТУРА

1. Богнер Мартин, Станојевић Миодраг, О водама, ЕТА, Београд, 2006.

2. Витомировић Олга, Шапер Радомир, Аналитичка хемија – теоријске основе, БУ
Технолошко – металуршки факултет, Београд, 1987.
3. Јахић Мунир, Припрема воде за пиће , Пољопривредни факултет, Нови Сад,
1990
4. Манојловић, Марко и др. Хигијена и технологија воде за пиће, Удружење за
технологију воде, Београд, 1978.

32
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

5. Рашић Р.Тихомир, Дезинфекција воде за пиће, Самоиздаваштво, Београд, 1980.

6. Филиповић Иван, Липановић Стјепан, Опћа и анорганска кемија, Школска
књига, Загреб, 1987
7. Шуштерчич В., Технологија и постројења за пречишћавање воде – скрипта,
Факултет заштите на раду, Ниш
8. https://www.who.int/water_sanitation_health/hygiene/om/linkingchap6.pdf
9. https://en.wikipedia.org/wiki/Water_treatment
10. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Pr%D0%B5%C4%8Di%C5%A1%C4%87avanje_vode
11. https://www.chem.bg.ac.rs/~grzetic/predavanja/Hemija%20voda%20i%20otpadnih
%20voda/PROCESI%20PRERADE%20I%20DORADE%20VODE.pdf
12. https://hr.wikipedia.org/wiki/Odsoljavanje_vode
13. https://www.evoqua.com/en/brands/Environmental-Treatment-
Systems/Pages/dissolved-air-flotation.aspx
14. https://www.slideshare.net/DivyaKritika/solar-distillation-presentation
15. https://www.cdc.gov/healthywater/drinking/public/water_treatment.html
16. https://awwa.onlinelibrary.wiley.com
17. http://www.sraspopovic.com/Baza%20znanja%20dokumenti/Polj.i%20prehr/II
%20razred/Praktikum%202010%20voda.pdf
18. https://en.wikipedia.org/wiki/Distilled_water#Health_concerns
19. https://ipfs.io/ipfs/QmXoypizjW3WknFiJnKLwHCnL72vedxjQkDDP1mXWo6uco/w
iki/History_of_water_supply_and_sanitation.html

Датум предаје: _________________

Комисија :

33
Пречишћавање воде Ђорђе Ђорђевић IV-7

Председник _______________________

Испитивач _______________________

Члан ________________________

Коментар:

Датум одбране: _______________ Писмени испит ____________ ( ___ )

Усмени испит ____________ ( ___ )

Закључна оцена ____________ ( ___ )

34