Slobodan Ružić

TEMA SIRMIJUM
 2

SADRŽAJ

I DRUŽINA LUPEŽA I TAJANSTVENI STRANAC ................................................ 4

II PRIORITETI KAPETANA ELIJANA .................................................................... 11

III PATRICIJSKA ZABAVA DOMINE POPEJE ....................................................... 17

IV BRIGE CARICE JUSTINE....................................................................................... 40

V EPISKOP AMBROZIJE U BORBI PROTIV PAGANA I JERETIKA ............... 50

VI ANEMIJEVA PROPOVED, ELIJANOVA ISTRAGA

I BUNTOVNA BEBIJANA ....................................................................................... 71

VII NESTAŠLUCI VEDRE KRČMARICE

I ISPOVEST OSLOBOĐENE ROBINJE ............................................................... 98

VIII TAJNI AGENT PAULINA ..................................................................................... 111

IX HRIŠĆANSKA DRŽAVA ....................................................................................... 120

X BITKA KOD HADRIJANOPOLJA ....................................................................... 134

XI STICAJ OKOLNOSTI U ANTIČKOM I ARHEOLOŠKO OTKRIĆE U

SOCIJALISTIČKOM GRADU ............................................................................... 153

XII O LJUBAVI, DUŽNOSTI I ŽRTVI ....................................................................... 166

XIII IGRE I ZAVERE ..................................................................................................... 174

XIV DAN PRVI: MUČENICI, NEREDI I ISTRAGA .................................................. 188

XV DAN DRUGI: POGROM, IZDAJA I BEKSTVO ................................................. 204

XVI DAN TREĆI: PROPALA PREDSTAVA I USPELA OSVETA .......................... 240

XVII SUDBINE ................................................................................................................... 258

REČ AUTORA – KAKO JE I ZAŠTO NASTAO ROMAN „TEMA SIRMIJUM“? ... 279
Aleksandri…
 4

I DRUŽINA LUPEŽA I TAJANSTVENI STRANAC

Argenti zelus commovet omne scelus1

Malo društvo zaćuta kad nečija ogromna senka sakri i ono malo svetlosti koju je ka njihovom
stolu slala slabašna baklja okačena na naspramnom zidu krčme. Samo korak udaljen od
njihovog stola stajao je visok neznanac, ogrnut crnim plaštom. Nije bilo sumnje da gleda pravo
u njih. Međutim, pošto je baklja bila na zidu iza njegovih leđa, lice mu se jedva naziralo ispod
kapuljače. Istina, lagani severac sa blagih obronaka Alma Monsa dopirao je do zidina
Sirmijuma pa je to kasno septembarsko veče bilo pomalo prohladno, ali plašt i kapuljača
svakako nisu bili neophodni delovi garderobe. Osim onima koji se spremaju na celonoćno
jahanje. I onima koji ne žele da budu prepoznati na ulicama. Ćuteći, stranac privuče najbližu
stolicu, pa nepozvan sede za njihov sto. Plašt nije skinuo, kapuljaču jeste, ali mu je lice ostalo
u senci i jedva se naziralo, delom zbog baklje koja se nalazila iza njegovih leđa, a delom zbog
gustih crnih uvojaka koji su mu padali skoro do ramena. Gorostasni Elbur se vidljivo naroguši,
omaleni Tit se uzvrpolji na stolici, ali Livio, koji je bio neosporni vođa ove male družine, ostade
nepomičan. Primetio je da se ispod plašta nezvanog gosta nalazi ubojiti gladius2 i uvežbanim,
jedva primetnim pokretom, dao je svojim pajtašima znak da ćute i ne reaguju. Stranac pogleda
malu gomilicu bakrenjaka i srebrenjaka na stolu, značajno izvi obrvama, osmehnu se i reče:

- Loša zarada danas momci, a? Oko stotinak denarja, ako se ne varam...

Livio je bio siguran da je prepoznao blagu dozu ironije u načinu na koji je stranac izgovorio
reč „zarada“, ali je procenio da je bolje da taj nagoveštaj za sada ignoriše. Uz težak uzdah i
prenaglašeno poštovanje prema neznancu, on reče:

- Samo sto dvadeset četiri moj gospodaru, a dan i po sva trojica smo crnčili za to. Teška su
vremena za uboge nadničare. Mada, ako ćemo pravo, za nas nikad i nisu bila laka, zar ne?

Stranac oćuta, tišina potraja trenutak-dva, pa Livio nastavi:

- Ali ako vam treba radnika, vrednije i jeftinije nadničare nećete naći u celom Sirmijumu i
okolini! Samo recite gde i sutra zorom smo kod vas!

1
Pohlepa pokreće svaki zločin.
2
Kratki mač rimskih legionara dominantno korišćen u doba republike i ranog carstva.
 5

Livio se nije mnogo nadao da stranac zaista traži radnike, ali vredelo je pokušati. Ako je zbog
toga došao, dogovor bi bio najbrži način da ga se reše. Mogli bi mu uzeti i neku kaparu i tako
malo povećati sumu kojoj se stranac podsmevao. A što se posla tiče, to će mu svakako neko
drugi obaviti. Stranac ga podrugljivo pogleda.

- Samo da kažem gde, a!? Pa zar vas ne interesuje šta treba da se radi? Zar je nadničarima
svejedno da li treba da kopaju kanal za odvodnjavanje, prenose kamen, prave malter za
zidanje ili okopavaju vinograd? Zar ne treba prvo da se dogovorimo o dnevnici?
- Naravno da nije svejedno šta radimo, ali mi smo sigurni da će nas jedan plemeniti gospodin,
poput vas, pošteno nagraditi za naš rad.
- Na pravedne nagrade za svoja dela danas jedino računaju fanatični hrišćanski podvižnici. I
budale. Jedinom Bogu posvećene duše obično ne broje bakrenjake po sumnjivim krčmama.
Dakle podvižnici sigurno niste, a nadam se da ni budale niste, jer u suprotnom samo gubim
vreme sa vama. Dakle, reci mi molim te Livio, šta je u stvari ova mala družina?

Tit i Livio razmeniše kratke, začuđene poglede. Titove nemirne očice su igrale ispitujući ono
malo od neznančevog lica što se u polumraku krčme dalo videti. Livio se jedva primetno
namrštio. Obe ruke je polako spustio na sto i ispitivački se zagledao strancu pravo u oči. Bilo
je besmisleno dalje insistirati na ulozi poniznog nadničara pred čovekom koji zna njegovo ime.
Na svojim mađioničarskim predstavama Livio je koristio brojne nadimke, koji su bili sve jedan
pompezniji od drugog, ali nikad, baš nikad nije koristio svoje pravo ime. Stranac koji je znao
njegovo ime, znao je verovatno još štošta o njemu, mozgao je grozničavo Livio. Gorostasni
Elbur ništa nije primetio. Smetao mu je stomak koji je zavijao od gladi. Osim toga, bio je ljut
na Tita, Livija i ceo Sirmijum zbog slabe zarade, a sada i na ovog stranca koji je nepozvan seo
za njihov sto i koga Livio nikako da skine s vrata. Nervoza u njemu je rasla i silno je želeo da
na nekom oproba čvrstinu hrastove stolice na kojoj je sedeo. Glava ovog dosadnog stranca
činila mu se najpogodnija za taj test. Znao je međutim da ne sme da upada u nepotrebne tuče
da ga Livio ne bi oterao iz družine. Nekako je savladao poriv da tučom završi ovaj nepotrebni
susret, ali više nije mogao da trpi tišinu koja se odjednom nadvila nad stolom. Livio i stranac
su se netremice gledali. Livio pažljivo i pronicljivo, stranac nonšalantno sa jedva primetnim
podsmehom u uglovima usana. Tit je pogledom uplašeno skakao sa jednog na drugog i
nervozno se meškoljio na stolici kao da sedi na žeravici. Elbur punim plućima uze vazduh i
zausti da iznese svoj stav o ovoj glupoj sedeljci, ali pre nego što je uspeo da izgovori prvu reč,
Livio ga, ne skidajući pogled sa stranca, zaustavi blago spustivši ruku na njegovo ogromnu
 6

podlakticu. Elbur bučno ispusti vazduh iz punih pluća, pa se pomalo razočarano zavali u stolici.
Stranac blagom grimasom odobravanja i jedva primetnim klimanjem glave odade Liviju
priznanje za način na koji je smirio Elbura.

- „Izvinite, nisam dobro čuo vaše ime“, reče Livio i posle kraćeg oklevanja dodade,
„gospodine“.

Stranac se nasmeja.

- Eh Livio, Livio, pa zar je moje ime najveća briga koju imate Tit, Elbur i ti? A šta je sa onim
dosadno upornim policijskim kapetanom Elijanom, koji vam je za petama i koji vas umalo
nije uhvatio na delu prošlog meseca? Da mlada dama koja se iz prvog reda divila tvojim
mađioničarskim trikovima, nije iznenada počela da vrišti kako je opljačkana, Elijan bi
uhvatio Tita na delu! Za vašu informaciju, čovek koji je stajao pored mlade gospođice i na
koga je Elbur hrabro skočio je Elijanov doušnik, a okolo ih je bilo još najmanje trojica.

Stranac se sad široko osmehivao. Izgleda da ga je posebno zabavljalo zaprepaštenje na licu

Elbura u čijoj su se dobroćudnoj glavi konačno formirala pitanja otkud ovaj stranac zna njihova
imena i otkud zna detalje o gužvi tokom njihove prethodne akcije na forumu!? Elbur se dobro
sećao poslednjeg avgustovskog dana kada umalo nije zaglavio zatvora. On je stajao sa leve
strane malog podijuma na kome je Livio izvodio svoje trikove. Posle svake izvedene tačke,
oduševljeno je pljeskao rukama, uzvicima „Bravo“ i „Živeo“ glasno je bodrio mađioničara na
sceni i u njegov šešir ubacivao bakrenjake, pokušavajući da tako da primer i drugim
posmatračima. Približavao se vrhunac predstave, kada je on imao zadatak da kao dobrovoljac
izađe iz publike i pomogne Liviju da izvede najatraktivniju tačku svoje predstave. Elbur bi pri
tome ušao u veliki uspravno postavljeni drveni kovčeg, u koji bi Livio zatim zabio nekoliko
velikih mačeva. Vrhovi mačeva bi izlazili na drugu stranu kovčega zaustavljajući dah svetini.
Obično su izazivali najveće oduševljenje posmatrača i dobijali najveći deo priloga kada bi
Livio izvukao sve mačeve, otvorio vrata kovčega i pobedonosno izveo Elbura neozleđenog.
Međutim uprkos takvoj atrakciji, ubedljivo najveći deo njihove zarade zavisio je od omalenog
Tita. Zato je najvažniji Elburov zadatak bio da zaštiti Tita ako bi se na bilo koji način našao u
opasnosti. Taj spretni secikesa bi u masi odabrao žrtvu, obično neku nakinđurenu gospođu,
neukusno obučenog trgovca ili novopečenog bogataša koji se šepurio svojim poslovnim
uspesima, polako i neupadljivo bi joj se približavao, da bi se naizgled sasvim slučajno našao
neposredno iza nje u trenutku kad Livio dobija aplauze i ovacije za neku svoju čaroliju. Tada
 7

bi žrtvu olakšao za kesu sa novcem, nakit ili neku drugu dragocenost. Po planu je trebalo da
Tit odmah po obavljenom poslu nestane iz mase. Ali tog dana je bio euforično raspoložen pa
je odlučio da, nakon što je kesu sa novcem nekog predstavom zaokupljenog prevoznika
mermera prebacio u svoj džep, obradi i jednu veoma naočitu, raskošno obučenu gospođicu.
Oko daminog razgolićenog vrata, nestašne plave lokne su joj bile podignute u punđu, blistala
je teška, majstorski izrađena zlatna ogrlica na kojoj se njihao veliki zeleni dragi kamen, blago
poskakujući u ritmu njenih pokreta i svaki čas nestašno upadajući u dolinu na njenim
bezobrazno uspravnim i izazovno otkrivenim grudima. Dugačke zlatne minđuše sa istim
zelenim draguljima krasile su damin prelepo izvajani dugački vrat. Tit je upotrebio svu svoju
umešnost da se naizgled potpuno slučajno taj bogati nakit nađe na dohvat njegovih ruku.
Međutim, baš u trenutku kada je u tome uspeo, dama je zavrištala da je opljačkana. Elbur se
munjevito probio kroz masu i bacio na zbunjenog muškarca koji je stajao pored opljačkane
devojke. Nastala je velika gužva u kojoj je Tit nestao, a Livio prekinuo svoju predstavu. Elbur
nije uspeo da pobegne, jer je čovek koga je oborio, iznenada njega uhvatio za nogu i vratio mu
milo za drago. Kada su se čuvari reda probili do njih i razdvojili ih, Elbur je tvrdio da je samo
pokušao da zaštiti gospođicu od lopova. Osumnjičeni je vikao da je on jedan običan pošteni
pisar a ne lopov, a da je Elbur ćoravi idiot koga treba naučiti pameti. Što je najgore izgledalo
je da mu je policija poverovala. Zbrka je bila kompletna jer dame koja je zavrištala nije bilo
nigde na vidiku, ali se pojavio neki prevoznik koji je tvrdio da je on opljačkan. Srećom Elbur
nikakvih para nije imao kod sebe, a carski pisar je nevoljno potvrdio da je žena koja je pored
njega stajala zaista zavrištala da je opljačkana. Svi očevici su takođe potvrdili da Elbur nije bio
ni blizu pokradenog prevoznika. Policija ga je konačno pustila, ali taj događaj je doveo u pitanje
bezbednost njihovih budućih operacija u Sirmijumu.

Elbur je mozgao: Možda je ovaj stranac takođe posmatrao njihovu predstavu pa je prosto video
šta se dešavalo!? Ali ako je i bio na forumu, kako zna gde se Tit nalazio kad je gužva nastala?
Kako zna da im je kapetan Elijan za petama? Da li je onaj pisar zaista bio policijski špijun? I
opet kako zna njihova imena? Kako ih je našao u ovoj krčmi i zašto je uopšte ovde?

Tačno naslutivši da njegov prijatelj neće dugo moći da trpi sva ta pitanja bez odgovora u svojoj
glavi, Livio preventivno uhvati Elbura za mišicu da bi ga sprečio da nasrne na neznanca.
Primetio je da je njihov sagovornik neskriveno zadovoljan efektima sopstvenog nastupa, pa se
ponadao da bi samozadovoljstvo moglo biti prvi znak slabosti ovog očigledno opasnog stranca.
Kao da mu čita misli, stranac se iznenada uozbilji i nastavi:
 8

- A šta je sa masovnom regrutacijom koju su naši uzvišeni carevi Gracijan i Teodosije upravo
naredili da bi konačno ugušili ustanak Fritigernovih Gota? Zar vam to nije najveća briga
momci?

Zaćutao je i pažljivo ih posmatrao. Livio je procenio da je besmisleno svako dalje pretvaranje

pred čovekom koji očigledno mnogo zna o njihovoj družini, načinu kako rade i stvarima koje
ih najviše brinu. Da je želeo stranac ih je već mogao prijaviti kapetanu Elijanu ili
contuberniumu3 nadležnom za privođenje i regrutaciju skitnica u ovom delu Sirmijuma. Ipak
hteo je da izbegne svaki dalji razgovor o svojoj družini, njihovim poslovima i planovima. Ako
postoji nešto što stranac o njima ne zna, bolje je da mu se ne pruži prilika da i to sazna. Zato se
odluči za direktan i otvoren razgovor pa ozbiljno i mirno prozbori:

- Ne znam kako znate naša imena i neke pikantne detalje o nama. Pretpostavljam da to nije
ni važno. Reći ćete nam ako budete našli za shodno. Ne insistiram da saznamo vaše ime
ukoliko nećete da nam ga saopštite. Svakako možete izmisliti bilo koje ime. Moramo,
međutim, da znamo šta vi želite od nas! Svakako niste došli u ovu rupu samo da nam
pokažete šta sve znate o nama. Ne verujem da hoćete da nas ucenite i da tražite deo naše
zarade, pošto očigledno dobro znate koliko mi zarađujemo. Da ste ucenjivač, prikupili biste
informacije o nekom korumpiranom i bogatom degeneriku na vlasti, a u našoj prefekturi
ima ih Bogu hvala tušta i tma, pa biste njega ucenjivali. Pošto dakle ucena kao motiv
otpada, mi smo vam očigledno potrebni za nešto što naše kolege nadničari ne mogu da
urade. Da se dalje ne igramo žmurke, bio bih vam zahvalan ako biste nam rekli šta vi u
stvari želite od nas gospodine.
- Drage volje Livio, ni ja nemam vremena za bacanje. Ali predlažem da temelje naše buduće
saradnje ipak postavimo uz dobru večeru. Ja umirem od gladi, a nešto mi govori da ni vi
niste u mnogo boljem stanju.

I ne čekajući odgovor on konačno skide svoj plašt i viknu krčmaru da dođe. Elbur mu je sve
oprostio još dok je za predjelo naručivao dimljeni ovčiji sir sa tepsijom svežeg peciva
pravljenog sa jajima i orasima, a za piće božanski mulsum, čuveno crveno vino sa obronaka
Alma Monsa kuvano sa medom. A kad je stranac za glavno jelo odabrao but divljeg vepra
pečen na kupusu i crnom luku ispod zemljanog poklopca prekrivenog žeravicom i pečenu
divlju gusku premazanu sosom od šumskog voća posutog divljom nanom, Elbur je bio spreman

3
Najmanja pešadijska jedinica koja je brojala 8-10 vojnika.
 9

da se zakune da nikad u životu simpatičnijeg i ispravnijeg momka nije sreo. Nadao se da će ga

Livio primiti u družinu kako bi se ovo prijateljstvo u nastajanju produžilo zauvek.

Niko nije časio ni časa pošto je krčmar servirao pecivo, sir i vino na sto. Svi sa elanom navališe
na hranu. Ipak, Elburov entuzijazam u tom pogledu je bio nedostižan. Stranac svima nasu po
čašu medenog, toplog vina čiji je miris mamio, sačeka da se krčmar sasvim udalji, pa poče
svoju priču:

- Moje ime je Datus. Kao i vi, radim sve i svašta. Ali ono što je važno jeste da sam već neko
vreme angažovan kao agent in rebus4 policijske uprave provincije Panonia Secunda,
odnosno bolje rečeno kapetana Elijana lično.

Livio spusti na tanjir ispred sebe pecivo koje je upravo prinosio ustima, Tit koji se protezao da
dohvati sir sa sredine stola ostade u tom položaju kao zamrznut, a Elbur, koji je već bio punih
usta, zagrcnu se i silovito zakašlja. Bio je potreban ceo minut, nekoliko udaraca po njegovim
širokim plećima i puna čaša mulsuma da se Elbur smiri i prodiše normalno. On napokon
duboko udahnu vazduh u svoja ogromna pluća i odgurnu Tita i Livija koji su ga i dalje tapšali
po leđima.

- Prestanite već jednom! Hoćete li da me ubijete da se ne udavim!? Hoću pre toga da

popričam sa čovekom...

Livio ponovo pokuša da ga zaustavi, ali ga Elbur ovog puta samo popreko pogleda.

- E pa dragi moj Datuse ili kako se već zoveš, ako hoćeš da se ova sedeljka ipak završi
prijateljski i u miru, a pogotovo ako planiraš da bilo šta u budućnosti radimo zajedno, bolje
bi ti bilo da izbegavaš ovako grube šale. U mom prisustvu one mogu da budu veoma opasne
po zdravlje onog ko se tako neumesno šali!
- Nije šala Elbure, ja zaista radim za policiju. Ako mi dozvoliš da objasnim, shvatićeš da je
to jedna veoma srećna okolnost koja nam pruža životnu priliku!
- Kakva sreća čoveče? Jesi li ti lud? Možda je tebi policija životna prilika, ali nama je samo
noćna mora.

4
Tajni agent.
 10

Nakostrešenost gorostasnog Elbura, od koje bi veliku većinu ljudi prošla volja za kavgom, kao
da uopšte nije zabrinjavala Datusa. Sigurnost mu je svakako ulivao gladijus koji mu je sve
vreme bio na dohvat ruke. Elbur je smrknuto procenjivao da li bi Datus stigao da izvuče taj
mač pre nego što bi Elburove šake, preko kafanskog stola, našle put do njegove nadobudne
glave. Datusa kao da je Elburova reakcija veoma zabavljala, pa je odlučio da ga još malo
podbode.

- Vidiš Elbure, izveštaj da ste se danas ponovo pojavili u Sirmijumu već se nalazi na stolu
kapetana Elijana. Pretpostavljam da ga je već pročitao i da će od sutra za vama tragati svi
njegovi ljudi.
- „Ako si nas zaista prijavio, krvi ću da ti se napijem pa makar mi to bilo poslednje“, muklo
zareža Elbur. „Neće ti pomoći ni taj tvoj mač ni sva policijska bagra sveta.“

Livio, koji je u međuvremenu povratio kontrolu nad sobom, odluči da smiri svog uzbuđenog
drugara.

- Polako Elbure, ja bih rekao da Datus nije baš pravi policajac. On je očigledno dobro znao
čime se mi bavimo i gde se nalazimo. Prema tome, da je hteo, mogao je lako da pošalje
patrolu da nas uhapsi. Dužni smo da ga pažljivo saslušamo, makar zato što to nije uradio.
A da ne pominjem ovu bogatu večeru...
- „Patrola nas možda čeka ispred krčme“, oprezno primeti Tit.
- Moguće je, moguće. Ako je tako svakako nam nema spasa. Ali policija obično ne odlaže
hapšenje da bi njihove mušterije večerale. A još nisam čuo da policajac pre hapšenja nekog
časti večerom. Zato dosta brbljanja. Hoću da čujem šta čovek ima da nam kaže.

Družina zaćuta, a tri para očiju se upiljiše u Datusa u iščekivanju.

 11

II PRIORITETI KAPETANA ELIJANA

Aequum et bonum est lex legum5

Kapetan Flavije Merkurije Elijan je nervozno hodao od zida do zida po dužini svoje kancelarije
u zgradi centralne policijske uprave provincije Panonia Secunda. Kao i svakog dana, pre
odlaska kući, trebalo je da pročita izveštaje pristigle tokom dana što od svojih policijskih
ispostava raspoređenih širom provincije, što od svojih tajnih agenata. Izveštaja nije bilo mnogo,
čekali su ga uredno složeni na njegovom radnom stolu. Međutim, nakon upravo završenog
sastanka kod guvernera provincije, njegovog direktno nadređenog, nije imao snage da sedne
za sto i pozabavi se tim rutinskim poslom. Bio je ljut na sebe jer je neoprezno dao povoda za
podsmehe bogatih i zluradih upravitelja panonskih gradova i drugih visokih predstavnika
carske administracije u Panoniji. Po mislima je i dalje prebirao informacije i naređenja dobijena
na sastanku.

Osim kapetana Elijana kao komandanta policije, sastanku kod guvernera su prisustvovali
upravnici svih gradova provincije, načelnici carinske i poreske službe i jedan smrknuti oficir
carske vojske. Guverner Gaj Mesije Kvint Lucije je bio jedan dobroćudni debeljko, koji je
svoje pompezno ime dugovao prvom ilirskom imperatoru Rimskog carstva, Trajanu Deciju.
Ako je bilo za verovati Lucijevim, nikad sasvim ozbiljnim i nikad potpunim, objašnjenjima,
njegov čukundeda je bio rob koji je spasio život budućem imperatoru. To se navodno desilo u
bici protiv Filipa Arabljanina kod Verone, 1002. godine ab urbe condita6, nakon čega je vojska
proglasila svog omiljenog generala za cara. Kada je u jesen iste godine tu, u suštini nelegalnu,
odluku prihvatio i potvrdio i Senat Rima novi imperator Rimskog carstva, Gaj Mesije Kvint
Trajan Decije, je u znak zahvalnosti oslobodio svog vernog i požrtvovanog roba, poklonio mu
lepo imanje u svom rodnom selu Budaliji kod Sirmijuma i dozvolio mu da svom imenu doda
carevo porodično ime Gaj Mesije Kvint. Bila je to plemenita, ali po svemu sudeći ne baš
korisna odluka, jer Lucijev čukundeda nije bio pored svog imperatora dve godine kasnije, u
bici sa Gotima kod Abrita. Možda je baš zbog toga car Trajan Decije poginuo i to zajedno sa
svojim starijim sinom Herenijem Etruskusom. I njegov mlađi sin, Hostilijan Valens, umro je
od kuge u jesen iste godine u Viminacijumu, tako da su Lucijevi preci ubrzo ostali jedini koji
su nosili carsko porodično ime i čuvali ga od zaborava. Lucijevi oponenti su manje-više

5
Pravda i poštenje su zakon nad zakonima.
6
Od osnivanja grada (odnosno Rima).
 12

otvoreno nagoveštavali da je to izmišljena priča. Po njima Lucije prosto nije smeo da odabere
porodično ime bilo koje od dinastija koje su pretendovale na presto jer bi se tako možda
zamerio nekim sujetnim moćnicima. Zato je umesto uobičajenog Flavije ili Sever, uzeo
porodično ime imperatora čija je loza bila ugašena. Bilo kako bilo, Lucije je zaista imao
ogromno imanje i porodičnu kuću u selu Budalija, desetak milja zapadno od Sirmijuma.
Njegovi preci su se prvo bavili samo zemljoradnjom, a zatim su otkrili prednosti trgovine i
obogatili se putujući carskim drumovima i trgujući u svim mestima od Salonike u Makedonskoj
dijecezi do Akvileje u Italiji. Lucijev otac je odabrao vojnu karijeru i od običnog vojnika uspeo
da dogura do tribuna i zapovednika prve kohorte u slavnoj Šestoj legiji zvanoj Herculia. Tako
visok vojni položaj i stečeno porodično bogatstvo su značajno pomogli Luciju da izgradi javnu
karijeru i postane guverner provincije Panonija Sekunda na nezadovoljstvo znatno uglednijih i
starijih patricijskih porodica u ovom delu carstva. Istini za volju, još više mu je pomoglo
proviđenje oličeno u opčinjenosti četrnaestogodišnjeg princa Gracijana dve godine mlađom
princezom Konstancijom, a ponajviše prinčeva ljubomora na tadašnjeg guvernera provincije
Mesalu. Kao nagradu za iskazanu hrabrost pri spasavanju princeze od padanja u zarobljeništvo
odreda razjarenih varvara, car Valentinijan Prvi je, na sinovo insistiranje, poslao Mesalu na
službu u daleku Luzitaniju. Na upražnjeno mesto guvernera provincije Panonija Sekunda car
je imenovao Lucija, koji je samim tim što je zamenio Mesalu, stekao naklonost princa i
budućeg cara Gracijana, ali i animozitet princeze i buduće carice Konstancije.

Tinjajuće nezadovoljstvo prema novom guverneru se rasplamsalo kada je u čin kapetana

unapredio Elijana, tada samo jednog od mlađih inspektora policije grada Sirmijuma i postavio
ga na upražnjeno mesto komandanta policije cele provincije. Zlovolja bogatih i uticajnih
građana provincije Panonija Sekunda, što nijedna od njihovih brojnih preporuka nije urodila
plodom, samo je rasla tokom godina. Krutost novog komandanta policije i njegova
nesposobnost za razumno i fleksibilno tumačenje zakona kada to veliki poslovi i uticajni ljudi
zahtevaju, ubrzo je postala poslovična. Traženje mrlja u prošlosti kapetana Elijana nije dalo
rezultata, a na iznenađenje velike većine, pokazalo se da je mladi kapetan potpuno imun na
pokušaje podmićivanja. Da zlo bude veće, guverner Lucije nije popuštao pod pritiscima nekih
uticajnih i bogatih provincijskih aristokrata da ovog tvrdoglavog policajca, beznačajno niskog
roda, ukloni sa mesta komandanta policije. Uprkos današnjem hladnom i prilično osornom
tonu, Elijan je bio siguran da mu je debeli Lucije veoma naklonjen. Istina, ponekad se
dobrodušno podsmevao njegovom krutom policijskom držanju, očekivanju da zaposleni u
carskoj administraciji uvek obave posao za koji su plaćeni i uverenju da su za carstvo opasniji
 13

nemoral, neodgovornost i pohlepa onih koji njime upravljaju nego svi varvari na njegovim
granicama zajedno. Međutim, guverner nikad nije sprečavao Elijana da pronađe prave krivce,
niti ga je terao da zataška neke slučajeve i zaštiti bogate prestupnike. Čak i kad je nedavno
izneo tvrdnju da se izveštaji o podeli žita siromašnom stanovništvu i krađama iz državnih
magacina sistematski preuveličavaju da bi se prikrile velike pronevere državnih dobara od
strane visokih predstavnika vlasti i tražio dozvolu da to istraži, guverner ga nije sprečavao.
Naravno, tražio je čvrste dokaze da bi nešto preduzeo, ali to se valjda i očekuje od komandanta
policije. Lucije je možda bio lenji hedonista, ali nije bio zao, niti previše pohlepan. Naravno,
koristio je svoju poziciju i za dobru proviziju posredovao u trgovini i transportu luksuzne robe
uglavnom sa istoka na zapad carstva. Ali prema Elijanovim, obično vrlo pouzdanim podacima,
nikad nije direktno oštetio državnu blagajnu i nikad nije namerno izazivao nestašice žita i
drugih osnovnih životnih namirnica da bi podigao cene i sebi obezbedio dodatnu zaradu.

Danas je guverner Lucije bio veoma ozbiljan, nije bilo ni traga njegovoj šaljivoj i veseloj
naravi. Obavestio ih je da su njihova carska veličanstva Gracijan i Teodosije, koji su ih izvoleli
usrećiti svojim boravkom u Sirmijumu, donela sledeći proglas:

„Mi, preuzvišeni imperatori Rimskog carstva, Flavijan Gracijan Avgust zapada i Flavije
Teodosije Avgust istoka, složno smo zaključili da se pljačke i varvarski zločini koje Gotska
plemena čine nad nedužnim rimskim građanima i lojalnim lokalnim stanovništvom na teritoriji
imperije, više ne smeju ignorisati. Pre četiri godine car Valens je velikodušno dozvolio da Goti
pređu limes na Dunavu i da se nasele u provinciji Trakija. Tako ih je spasio sigurnog pokolja
koje su im pripremali Huni. Umesto da postanu lojalni podanici Rimskog carstva zahvalni za
dobro koje im je učinjeno, umesto da obrađuju zemlju, gaje stoku i idu u vojsku, Goti su krenuli
u pljačke i postali ozbiljna pretnja po mir i sigurnost carstva. Kao ni drugi varvari, očigledno
ni Goti ne mogu da razumeju i prihvate veličanstvena civilizacijska dostignuća Rimske
imperije i ne žele da žive i rade u miru koji im je u svojoj prevelikoj dobroti darovao car Valens.
Umesto da prihvate ponuđeni sporazum i prestanu sa pljačkama, na prevaru su pre dve godine
kod Hadrijanopolja ubili cara Valensa. Ti osioni pljačkaši naših gradova i ubice nebrojenih
naših podanika sada su se toliko osilili da su krenuli u pljačku i drugih naših provincija.
Ostrogoti su preko Dakije krenuli ka Panoniji pustošeći sve pred sobom, a Vizigoti predvođeni
razbojnikom Fritigornom ucenjuju, pljačkaju i pale gradove po Makedoniji. Zbog toga je
imperija prinuđena da svoju sigurnost i svoja prava, zaštiti svojom nepobedivom vojskom koja
će varvarskim Gotima dati lekciju koju dugo neće moći da zaborave. U tom cilju smo odlučili
 14

da se izvrši dopunska regrutacija i obuka vojske i da se u najkraćem vremenu pripremi vojni

pohod protiv Gota. Car Gracijan, Avgust zapada, će koncentrisati vojsku u provinciji Panonija
Sekunda i povesti je u pohod protiv Ostrogota, dok će car Teodosije, Avgust istoka, formirati
vojsku u provinciji Makedonija Prima i povesti je u pohod protiv Vizigota.“

Osim zajedničkog proglasa car Gracijan je doneo i posebnu naredbu koja se neposredno
odnosila na upravu provincije Panonija Sekunda.

„U provinciji Panonija Sekunda se uvodi položaj duksa kao vrhovnog vojnog komandanta, a
na taj položaj se postavlja general Marko Sever Sekstinije. Prva dužnost duksa je priprema
vojnog pohoda na Ostrogote što uključuje regrutaciju i obuku novih vojnika u provinciji, kao i
obezbeđivanje snabdevanja svih legija koje će biti uključene u ovaj ratni pohod. Svi upravnici
gradova i načelnici carskih službi su od sada dužni da bespogovorno izvršavaju naređenja
duksa vezana za sva vojna pitanja. Za svaku opstrukciju priprema vojnog pohoda duks ima
pravo da počinioca osudi na smrt. Zbog potrebe finansiranja vojske, od danas su ukinute sve
carinske i poreske povlastice. Osim toga porez i carina se uvećavaju za četvrtinu. Svi dopunski
prihodi koji se prikupe na osnovu ove odluke moraju biti izdvojeni i u potpunosti se moraju
staviti na raspolaganje duksu za finansiranje vojske. Ovo se odnosi kako na novac u blagajni
provincije, tako i na namirnice u državnim magacinima. Za sprovođenje ove naredbe zaduženi
su načelnici carinske i poreske službe, a za prikupljanje dažbina upravnici gradova. Polovina
svih policijskih snaga u provinciji stavlja se na raspolaganje duksu za potrebe regrutacije. Za
sprovođenje ove odluke nadležan je komandant policije.“

Kada je guverner Lucije završio čitanje carskog proglasa i naredbe, žamor iznenađenja i
zabrinutosti ispunio je prostoriju. Elijan je znao da ih najviše brine ukidanje poreskih i carinskih
povlastica koje se praktično odnosilo na sve njih, mada su se neki štrecnuli i zbog uvođenja
vojnog suda. Njega je međutim brinulo kako, sa polovinom ljudstva, da obavi redovan
policijski posao i obezbedi mir na ulicama kad počne prinudna regrutacija i prikupljanje
dodatnog poreza. Još veća glavobolja mu je bio odred razbojnika koji se pod okriljem noći
često prebacivao preko limesa na Dunavu i pljačkao panonska sela, a potom sa plenom bežao
nazad preko Dunava. Ovog proleća su se toliko ostrvili da su u svojim pohodima drsko dolazili
i u neposrednu blizinu Sirmijuma. Kako njima da se suprotstavi, kako da im postavi zasedu i
uništi ih ako mu oduzmu pola ljudstva!? Za sve to je potrebno povećanje, a ne smanjenje broja
ljudi u policiji. Pošto je svoje bojazni izrekao glasno, guverner Lucije mu je neobično oštrim
tonom odbrusio da odgovor na to pitanje mora pronaći on sam, inače će neko drugi postati
 15

komandant policije. Nastupio je tajac. Bar nekolicina prisutnih je pomislila da bi možda od

ovih nedaća moglo da se izrodi i nešto dobro – da taj nerazumni komandant policije bude
smenjen, a možda i nešto više od toga! Posle nekoliko trenutaka tišine, lagano je ustao oficir
koji je sedeo pored guvernera Lucija i rekao:

- Ja sam general Sekstinije, upravo postavljeni vojni komandant ove provincije. Svi ovde
prisutni moraju da shvate da Goti nisu obični pljačkaši. Oni su neprijateljska vojska koja,
nažalost, nije na našoj granici nego je duboko unutar carstva. Shvatite gospodo: Goti nisu
pred našim vratima kao nekad Hanibal. Oni su već u našoj kući i ne nameravaju da odu!
Oni neće opljačkati nekoliko sela i pobeći preko Dunava kao ti vaši razbojnici kapetane
Elijan. Oni hoće da zauvek preotmu našu zemlju. Ako ih vrlo brzo ne zaustavimo, doći će
i do Panonije i opustošiti je. Gradove koje zauzmu će popaliti, većinu stanovništva će
pobiti, a ostale odvesti u roblje. Da bi se to sprečilo, priprema vojske je sada najviši
prioritet. Što se tiče vaših ostalih dužnosti kapetane Elijan, mogu vam jedino predložiti da
napravite listu prioriteta u svom radu i da po toj listi učinite najviše što je moguće.

Duks je govorio veoma tiho. Nije direktno pretio, ali zvučalo je veoma preteći. Prisutni skoro
da nisu disali dok su ga slušali. Svima je bilo više nego jasno da se taj čovek neće libiti da
iskoristiti sva svoja ovlašćenja da bi ostvario postavljeni cilj. Imao je kratku crnu kosu, visoko
čelo na kome su se pojavljivale bore dok je govorio, prodorne tamno plave oči, pravilan nos i
malo šire, snažne vilice. Njegovo preplanulo lice, čvrstih ratničkih crta, bilo bi izuzetno
privlačno da ga nije naružio dugačak ožiljak koji se pružao od leve slepoočnice, preko obraza
do sredine brade.

- Ako je sve jasno gospodo, treba da završimo ovaj sastanak. Posao nas čeka.

Rekavši to Sekstinije se bez oklevanja uputio ka izlazu. Završio je sastanak, a da nije ni

pogledao guvernera Lucija, a kamoli ga pitao za dozvolu. Očigledno je hteo da svima stavi na
znanje ko od sada vodi glavnu reč u provinciji, koga treba slušati i kome se nikako ne treba
zamerati.

Prošavši ponovo ceo tok sastanka u mislima, Elijanovo neraspoloženje prema guverneru koji
ga je javno ponizio na veliko zadovoljstvo većine prisutnih upravnika, skoro potpuno nestade.
Bilo mu ga je čak pomalo i žao, jer ako je neko bio ponižen na današnjem sastanku to je pre
 16

bio guverner Lucije, nego kapetan Elijan. Verovatno je samo to bio uzrok njegove preoštre
reakcije na tačan ali nepotreban komentar kapetana.

Uz dubok, pomirljiv uzdah, Elijan konačno sede za sto i po običaju pažljivo poče da čita
pristigle izveštaje. Poslednji među njima je donosio informaciju da se grupa prevaranata,
opsenara i secikesa, koja je već duža vreme izmicala Elijanu i njegovim patrolama, danas
ponovo pojavila na jednom manjem trgu u Sirmijumu. Za čudo, grupu prevaranata ovog puta
nisu pratile prijave o izvršenim pljačkama, kao da ih danas nije ni bilo. On pozva dežurnog
starešinu i naredi mu da ujutro formira iskusnu grupu za hapšenje i da je drži u pripravnosti
celog dana. Takođe mu je naredio da od prvog jutarnjeg sata na svaki trg Sirmijuma postavi po
jednog doušnika sa zadatkom da grupu za hapšenje izvesti o početku svake muzičke, glumačke,
magijske ili bilo kakve druge predstave. Zatim spakova stvari i pomisli:

- E pa drage moje lopuže možda ste vi unapredili svoju magiju tako da građani više i ne
shvataju da su opljačkani, možda će meni oduzeti polovinu ljudstva, ali budite sigurni da
ste konačno dolijali. Vi ste moj lični prioritet!

I to mu izmami valjda prvi osmeh toga dana.

 17

III PATRICIJSKA ZABAVA DOMINE POPEJE

Nullus amor poterit celari tempore longo7

Sumrak je već počeo da pada kada je kapetan Elijan izašao iz zgrade centralne policijske uprave
koja se nalazila na jugozapadnoj strani najvećeg i najlepšeg trga Sirmijuma. To je bila jedna
od šest ogromnih zgrada smeštenih na obodu kružnog foruma čiji je prečnik bio oko 500 stopa.
Elijan zastade na stepeništu i osmotri trg ispred sebe, ne samo iz profesionalnih pobuda. Uvek
mu je bilo toplo oko srca kad je posmatrao taj skladni trg na čijem se centru nalazila fontana
podignuta u slavu boginje Fortune, zaštitnice i simbola grada. Izgledalo je kao da boginja sreće
izranja iz vodoskoka držeći u levoj podignutoj ruci rog izobilja, dok joj je desna ruka bila
spuštena na kormilo u obliku točka. Uhvaćena u gracioznom pokretu, oslonjena na levu nogu,
boginja je upravo zakoračila desnom, ali se baš u tom trenutku osvrnula i pogledala preko svog
desnog ramena unazad. Izgledalo je kao da je neko doziva, a ona mu se srećno osmehuje. Kosa
joj je bila skupljena u punđu, ali je nekoliko neposlušnih uvojaka slobodno padalo preko bogate
dijademe i davalo okvir mermernom licu koje je blistalo od sreće. Tom utisku su doprinosile
kapi vode koje su se rasprskavale oko lica boginje. Za sunčanih, toplih dana, izgledalo je kao
da se boginja kupa u izmaglici, a ponekad se preko njenog lica i poprsja pojavljivala dugačka
pruga šarene svetlosti. Pred tim božanskim znakom na kolena su padali slučajni prolaznici,
zahvaljujući se boginji što je baš njih udostojila svoje milosti. Jer nije bilo sumnje, potvrđeno
je bezbroj puta, svi oni koji su se nalazili pored fontane kada se ta šarena svetlost na boginji
pojavljivala, mogli su očekivati veliku sreću za sebe i svoje porodice. Jedino su hrišćanski
sveštenici galamili o nečistim silama i podlim trikovima paganskih vračeva koje će jedini
istinski Bog raskrinkati i zgromiti. Posle takvih događaja, žešće nego inače su tražili od svojih
sledbenika da okreću glavu na drugu stranu kad god prolaze pored kipa lažne boginje. I više
nego inače, pričali su o čudima i podvizima koje su činili hrišćanski mučenici nastojeći da
neželjeno čudo Fortune što pre prekrije tiha koprena zaborava. Ali Elijan nije razmišljao o
religioznim dilemama koje je boginja izazivala. On se iskreno divio majstoru koji je uspeo da
prikaže nezemaljsku lepotu boginje i da hladnom kamenu udahne neku neobično toplu emociju.

Pogled na zgrade koje su okruživale forum i ulice koje su iz njega zrakasto izvirale uvek je
donosio spokoj i tihu radost kapetanu. Tako je bilo i večeras. Sa njegove desne strane, na
jugoistočnoj strani foruma, se nalazila zgrada u kojoj su bile smeštene uprave prefekture Ilirik,

7
Nijedna ljubav ne može se dugo kriti.
 18

provincije Panonija Sekunda i grada Sirmijuma. Između ove zgrade i zgrade centralne
policijske uprave, pravo na jug pružao se široki, kamenom popločani put ka velelepnoj carskoj
palati i amfiteatru. Elijan je retko, isključivo po potrebi službe, posećivao carsku rezidenciju.
Ni sada se nije osvrnuo ka jugu da pogleda ka bogataškim vilama i carskoj palati. Umesto toga,
on usmeri pogled dijagonalno preko trga, tačno preko fontane, ka najvišoj i njemu najdražoj
zgradi na trgu i u celom Sirmijumu. Bila je to zgrada javnog kupatila, koju su građani
Sirmijuma od njene izgradnje zvali Licinijevim termama. Zgradu su tako nazivali čak i u vreme
Konstantina Velikog koji je pobedio i svrgao Licinija, a nedugo zatim naredio da ostareli i
poraženi imperator bude ubijen. Nije narodu Sirmijuma bilo ni na kraj pameti da staje na stranu
Licinija u sukobu sa Konstantinom, niti da morališe u vezi ubistava svrgnutih imperatora i
mladih pretendenata na presto. Pa ubistva su pratila praktično svaku smenu vlasti u istoriji
rimske carevine. Uostalom, znalo se i da je nakon smrti prethodnog imperatora Galerija, upravo
Licinije naredio ubistvo svih članova njegove porodice. Građani Sirmijuma su jednostavno
imali potrebu da iskažu zahvalnost caru koji nije mislio samo o dogradnji i renoviranju
sopstvene luksuzne palate, nego je naredio i finansirao izgradnju ogromnog javnog kupatila na
dobrobit svih ljudi koji su u gradu živeli u njegovo doba i dugo posle toga. Ispred ove visoke
zgrade, izgrađene od crvene pečene cigle na severoistočnoj strani foruma, uvek je bilo
prometno. Elijan je i sad u sumrak jasno mogao videti više grupa posetilaca koje su izlazile i
ulazile u zgradu. Znao je da razmenjuju pozdrave, informacije i tračeve, jedni prave poslovne
dogovore, drugi kuju spletke, treći planiraju krađe, neki čak i ubistva. Robinje od poverenja su
donosile i odnosile pisma svojih gospodarica i njihovih tajnih ljubavnika, a ne retko i same su
proživljavale strastvene trenutke u garderobama, kabinama za naparavanje ili po hodnicima. O
svemu tome su brinuli Elijanovi špijuni i doušnici. A njemu se nekako činilo da je ipak
najvažnije što su se svi oni kupali.

Elijan odvoji pogled od omiljenog mu prizora i žurno se uputi preko foruma i dalje ka svom
stanu. Potpuno neprimereno svom položaju živeo je u jednoj stambenoj zgradi u severnom delu
Sirmijuma. Trebalo je da se spremi i da u pristojno vreme stigne na zabavu kod guvernera.
Lucijeva vila se nalazila u elitnom, jugozapadnom delu grada. Elijan nije mnogo mario za
patricijske zabave, ali je dobro znao kad i koga nikako ne sme da odbije. Bilo bi krajnje drsko
da odbije Lucijev poziv čak i za zabavu organizovanu nekim sasvim običnim povodom, a
pogotovo sada kada je to bilo u čast novog duksa provincije, generala Sekstinija. Uz to Elijan
se nadao da će imati prilike da duksu i guverneru iznese svoje bojazni i ideje vezane za
bezbednost državnih blagajni i magacina u periodu masovne regrutacije i sakupljanja dodatnih
 19

vojnih poreza. Brinulo ga je i opšte uzbuđenje oko najavljenih igara u amfiteatru, koje je raslo
iz dana u dan. Zbog prisustva njihovih carskih veličanstava, svi su očekivali da igre budu
nesvakidašnji spektakl koji će se dugo pamtiti i prepričavati. Uzbuđenje uoči i tokom igara je
samo po sebi moglo da preraste u histeriju sa mnogo žrtava, pljački i štete po grad. Da problem
bude veći, sve tri Hrišćanske crkve koje su postojale u Sirmijumu i koje su međusobno bile
oštro suprotstavljene, slagale su se u tome da su igre pagansko nasleđe i da ih, kao uvredu za
jedinog istinskog Boga, treba zabraniti. Pojedini pobornici nikejskog simbola vere, su bili
naročito glasni i otvoreno su pozivali svoje vernike da silom spreče održavanje igara. Zbog
toga je Elijan planirao da poseti sirmijumskog episkopa Anemija i da ga upozori da će takvi
pozivi, ma od koga dolazili, biti tretirani kao organizovanje pobune protiv carstva i samih
careva. Ali za takav nastup prema najvišem hrišćanskom velikodostojniku u gradu morao je
prvo da obezbedi nedvosmislenu podršku guvernera i duksa.

Uprkos žurbi Elijan je u guvernerovu vilu stigao kad su se ostale zvanice uveliko već okupile.
Pažnja svih prisutnih je bila usmerena na pozorišnu predstavu koju je organizovala
guvernerova žena Popeja. To je bile mala, okruglasta ženica koje je zračila nekim zaraznim
optimizmom. Bila je hrišćanka, ali to nikad i nigde nije isticala. Sudeći po tome što je, zajedno
sa svojim mužem Lucijem, povremeno odlazila na liturgije u crkvu u kojoj je propovedi držao
episkop Anemije, bila je poštovalac pravovernog nikejskog učenja. Međutim, u Sirmijumu se
takođe znalo da Popeja druguje sa caricom Justinom, koja je bila vatreni pristalica arijanaca.
Njihovo prijateljstvo poticalo je još od vremena kada su obe bile samo dvorske dame u pratnji
carice Marine Sever, prve žene cara Valentinijana Prvog i majke sadašnjeg imperatora
Gracijana. U svakom slučaju, u dogmatskim raspravama i svađama između arijanaca, nikejaca
i fotinovaca, Popeja nikad nije učestvovala, niti se o njihovim stavovima javno izjašnjavala.
Umesto toga redovno je učestvovala u akcijama podele hrane siromašnima, prikupljanju
posteljine, odeće i obuće za uboge i otvaranju besplatnih prenoćišta za beskućnike. Bez ikakve
nadoknade je pomagala u radu gradske medicinske službe, a napravila je i omladinsko
udruženje za izučavanje i prikupljanje lekovitih trava. Oduševljavala se antičkom muzikom,
dramom i besedništvom, pa je jedna od najvećih akcija koju je Popeja već nekoliko godina
vodila, bila prikupljanje novca za izgradnju gradskog pozorišta. Međutim, to uopšte nije bio
lak poduhvat. Zapravo ubeđivati panonske bogataše da daju dobrovoljni prilog za nešto od čega
se nije videla ni direktna ni indirektna korist činilo se kao pravi Sizifov posao, pogotovo u
početku. Sve patricijske porodice su davale novčane priloge za izgradnju crkava, neki su
finansirali organizovanje cirkuskih igara, a samo retki su finansirali i nabavku hrane za
 20

siromašne. Svi su na te priloge gledali kao na troškove koji su neophodni da bi im se društveni

status potvrdio i učvrstio, kao na ulaganje u svoju državnu ili crkvenu karijeru. Izgradnja
pozorišta nije izgledala kao poduhvat od koga će bilo ko imati koristi, pa su, uz naglašene
ljubaznosti i pohvale guvernerovoj ženi za plemenite i hvale vredne ciljeve, svi bogataši listom
izbegavali da odreše svoje kese za njene umetničke hirove. Ali Popeja je bila uporna. Počela
je da poziva putujuća pozorišta u Sirmijum i da organizuje pozorišne predstave na centralnom
forumu. Uz prećutnu saglasnost Lucija, trupama je nudila besplatnu podršku guvernerove kuće
u cilju masovnijeg privlačenja publike, kao i besplatnu hranu i piće. Zauzvrat je tražila da dve
petine prikupljenih priloga prilože u budžet za izgradnju pozorišta. Na zabavama u sopstvenoj
kući, priređivala je muzičke, plesne i besedničke tačke za koje je od gostiju tražila dobrovoljne
priloge koji su u celosti išli u budžet za izgradnju pozorišta. Za patricijske zabave, osmislila je
i dobrotvorno takmičenje robova u sviranju, pevanju i igranju. Svaki vlasnik je morao da uloži
istu svotu novca za učešće svog roba u takmičenju. Nakon svih nastupa patriciji su glasali za
svoje favorite zapisujući njihova imena na cedulje sa grbom svoje kuće. Pri tome, niko nije
imao pravo da glasa za svog roba. Pravilima je bilo predviđeno da trećina prihoda od
takmičenja pripadne organizatoru zabave, trećina onome čiji je rob pobedio, a trećina da ide u
budžet za izgradnju pozorišta. Međutim, već pri prvoj takvoj nagradnoj igri, domaćin je
velikodušno preusmerio svoj deo u budžet za izgradnju pozorišta, a vrlo brzo nakon toga su i
pobednici počeli da se odriču svojih nagrada u korist budžeta za pozorište.

Kapetan Elijan nije mnogo mario za pozorište. Samo iz osećanja privrženosti prema domaćici
obratio je pažnju na izveštačene dijaloge koje su vodili smešni i neuverljivi glumci. Izgledalo
je da se nekako haotično kreću u centralnom delu velikog prijemnog salona Lucijeve vile, čas
imitirajući borbu pod bedemima opsednutog grada, a odmah zatim imitirajući konjicu u jurišu
na neprijatelja. Branioci su, po svemu sudeći, izveli iznenadni konjički ispad pa su se prilike
na tom zamišljenom bojištu potpuno promenile. Sad su napadači panično bežali, kukavički
moleći za milost. Ali pisac im očito nije bio naklonjen. Svi su brzo pohvatani, a na sceni su se
zakotrljale njihove slamnate glave. Na kraju je hor zahvalnih građana uglas odrecitovao jedan
pravi panegirik carskoj mudrosti i snazi njegove vojske. Sve u svemu, Elijan se nadao da ga
niko neće pitati za mišljenje o predstavi. Ali nije bio te sreće. Samo što se predstava završila a
aplauz glumcima stišao, na podijum je izašla domina Popeja.

- Dragi gosti i prijatelji kuće Gaja Mesije Kvinta Lucija, nadam se da ste uživali u ovoj lepoj
predstavi. A zamislite samo kakve ćemo sve predstave priređivati kad u našem lepom gradu
 21

budemo sagradili zgradu pozorišta. Ali mi ne želimo bilo kakvu udžericu za naše pozorište.
Želimo zgradu koja će trajati i koja će u vekovima koji dolaze biti centar kulturnog napretka
našeg grada i cele Panonije. Želimo zgradu dostojnu Sirmijuma kao jedne od prestonica
Rimske imperije! A da bismo je izgradili, moramo malo i da se žrtvujemo, zar ne? I zato,
kao što već znate, posle jedne ovako prijatne tačke uvek sledi onaj neprijatni deo. A to je,
naravno, prikupljanje dobrovoljnih priloga za izgradnju pozorišta.

Začuo se žamor gostiju u kome se nije moglo sa sigurnošću razaznati da li prevladavaju usklici
podrške, šaljive i ironične dosetke ili gunđanje nezadovoljnika. Popeja je nekoliko trenutaka
slušala dobacivanja gostiju, klimala glavom pokazujući da ih razume, ali i nemoćno širila ruke
pokazujući da im ne može pomoći. Malo zatim, povišenim glasom nadjačala je žamor i
nastavila svoj pozdrav gostima dok je na njenom okruglastom licu blistao šeretski osmeh
devojčice.

- Ali to se neće desiti danas! Da, dobro ste čuli: danas neće biti sakupljanja dobrovoljnih
priloga, niti dobrotvornog takmičenja. Želim da vas obavestim da je predviđeni novac za
izgradnju pozorišta u celosti prikupljen. Zahvaljujem se svima koji su u protekle tri godine,
na bilo koji način pomogli ovu plemenitu akciju. Već od sutra počećemo sa traženjem
najpogodnije lokacije, a zatim i sa ugovaranjem poslova na izgradnji zgrade sirmijumskog
pozorišta. Tako će sav novac koji je sakupljen biti vraćen svim stanovnicima ovog grada.
U ime mog plemenitog muža Lucija, pozivam vas da nastavite sa uživanjem u hrani, piću
i ljubavi i da se u našem domu osećate slobodno kao kod svojih kuća.

Kada je Popeja završila i naklonila se svojim gostima, zaorio se aplauz bar dvostruko jači i isto
toliko dugotrajniji nego što je bio aplauz namenjen glumcima. Popeja je, sva rumena i
nasmejana, primetila kapetana i prišla mu da ga pozdravi. Poljubila ga je u obraz, uhvatila pod
ruku i povela ka grupi zvanica okupljenih oko domaćina zabave, guvernera Lucija.

Ionako krut i neprilagođen u društvu, Elijan je u prisustvu Popeje uvek bivao dodatno uštogljen
i naglašeno učtiv. U početku njihovog poznanstva smatrao je da u odnosu prema njoj treba da
iskaže ne samo pristojnost i lepe manire, nego i svoju zahvalnost prema Luciju koji ga je
uzdigao i dao mu šansu kakvu ni sanjati nije mogao. Dužno poštovanje je brzo preraslo u
iskreno divljenje, a vremenom i u nešto mnogo više, nešto što ni sebi samom, a kamoli drugima,
nije smeo da prizna. Obožavao je tu pametnu, obrazovanu i iznad svega dobru ženu, uživao je
u njenom društvu i radovao se svakoj prilici da je vidi. Ali i dalje je čvrsto verovao da su u
 22

njegovom srcu samo najbezazlenija i najčistija platonska osećanja koja to divno i plemenito
biće u potpunosti zavređuje i bio je spreman da potegne mač na svakoga ko bi se drznuo da
insinuira nešto drugo. Srećom nikome tako nešto uopšte nije padalo na pamet, delom zbog
njegove očigledne opsednutosti poslom, delom zbog naglašene distance koju je održavao u
kontaktima sa svim ženama, a delom zbog toga što su njegovi susreti sa Popejom bili retki i po
pravilu su se dešavali u prisustvu guvernera Lucija. Taj čudni, nepokolebljivi i nepotkupljivi
kapetan je uspešno istrajavao na obuzdavanju svojih misli i potiskivanju problematičnih
emocija, bar na javi. Ali Popeja mu je onda došla u san. Nežne reči, pogledi i dodiri koje su u
snu razmenjivali nisu ostavljali nikakvu sumnju o prirodi njihovog snevanog odnosa. Prvi dan
nakon takvog sna prošao mu je kao u bunilu. Bio je uveren da svi oko njega znaju šta je sanjao.
Pretvarali su se da pričaju o nekim uobičajenim temama, ali on je jasno primećivao njihove
zavereničke osmehe, značajno tapšanje po ramenima i šeretsko namigivanje. Svaki čas je
očekivao da mu Lucije bane u kancelariju i da ga pita šta je to noćas radio. Bila mu je potrebna
ogromna snaga volje da bi povratio samokontrolu i posvetio se dnevnim obavezama. Kada je
taj dan prošao a da se ništa posebno nije desilo, sve je bilo lakše. Istina slični snovi su se od
tada često ponavljali, ali Elijan je bar bio siguran da niko drugi ne zna za njih. Jedan stari
paganin koji je javno prodavao lekovito bilje, a tajno proricao sudbinu, prinosio žrtve starim
bogovima i tumačio snove, rekao mu je da nam bogovi šalju snove da bi nas podsećali na naše
ljudske slabosti i na želje koje skrivamo čak i od sebe samih. Snovi nisu predskazanja
budućnosti i naše sudbine, pričao je, nego znak naših tajnih opsesija i prikrivenih, neostvarenih
želja. Elijan mu nije puno verovao mada je izgledalo da bradati paganin zna o čemu govori.
Ipak, obradovao se kada ga je starac uveravao da niko na svetu ne može da zna šta on sanja.
Stari bogovi, ako ih ima, bar u tome su bili milostivi! Poslušao je njegov savet da se protiv
neželjenih snova bori posvećenim radom jer on obuzima i telo i dušu i prosto čoveku ne daje
vremena da mašta o bilo čemu, niti da očajava. Fanatično se okretao svojim dužnostima i davao
sebi najteže moguće zadatke. I zaista to je pomagalo. Prvo, osećao je neku silnu satisfakciju
sprečavajući da prikriveni podlaci ostvare svoje nezakonite naume i hvatajući ih ukoliko su već
uspeli da ih sprovedu u delo. Drugo, to mu je pružalo utešno uverenje da daje sve od sebe kako
bi se odužio Luciju za ukazano mu poverenje. I treće, primetio je da obično ništa ne sanja kada
bi se umoran i samleven uveče stropoštao u krevet. Ili se bar ujutro ne bi sećao šta je sanjao.
Međutim, kad god bi tokom dana video Popeju pomoći nije bilo. Zato je pokušavao da izbegava
te susrete koliko god je bilo moguće. Ali i snovi su onda uzvratili udarac: on ih je maksimalno
proredio, ali su oni zato postali divlji i bestidni. Od samog sećanja na te snove maglilo mu se
pred očima, stomak bi mu se vezao u čvor, a usta postajala suva kao barut. Nadao se da će se
 23

bogovi ili taj jedini Bog o kome sad svi propovedaju, vremenom sažaliti na njega i da će ti
snovi, kojih se stideo i koje je morao da krije, prestati. Ipak ponekad padajući u san, još
polusvesnom Elijanu bi kroz glavu proletela izdajnička misao kako bi bilo lepo da je Popeja
zaista tu u njegovom samačkom stanu, da čuje njeno disanje, da oseti njenu mačkastu toplotu
u krevetu pored sebe, da je obgrli i da oboje zajedno padnu u san ljuljuškajući se. Tada bi
zaspao sa blaženim osmehom na usnama i spavao mirno i spokojno sve do jutra.

Vrlo ozbiljnog izraza lica, Elijan je prišao grupi ljudi okupljenih oko guvernera. Protokolarno
je pozdravio domaćina i zahvalio mu se na pozivu, a zatim se učtivo naklonio ostalim
prisutnim. Lucije ga je uhvatio za oba ramena i poželeo mu dobrodošlicu uz srdačan osmeh.
General Sekstinije mu je jedva primetno klimnuo glavom, a ostali prisutni skoro da nisu obratili
nikakvu pažnju na njegov dolazak. Ipak Elijan je bio siguran da ga najmoćniji ljudi grada i
provincije budno motre i da će ga, otkriju li bilo kakav znak slabosti, rastrgnuti na komade.
Oko guvernera i duksa tiskali su se upravnici Cibala, Murse i Singidunuma. Žene oko njih su
bile lepe i atraktivne, ukrašene bogatim nakitom, uglavnom lagano i provokativno odevene.
Nadzornik državnih magacina Panonije, debeli Amandije, stajao je neposredno pored generala
Sekstinija. Kao i većina ostalih, nastojao je da privuče njegovu pažnju na sebe. U najbližoj
okolini guvernera stajali su mladi i uobraženi sirmijumski bogataš Antonije Komnije Ruf i
njegova vrckava verenica Paulina. Sa druge strane Lucija, sa izrazom dosade na licu, stajao je
raspusni izdanak suparničke patricijske porodice Norban Papije Lupo.

- „Kapetane Elijan“, zacvrkutala je lepa Paulina dvosmisleno mu se smešeći, „kako vam se

dopala pozorišna predstava domine Popeje?“

I kada joj je verenik bio prisutan, Paulina nije mogla da ne koketira sa nekim od prisutnih
muškaraca. Već nekoliko puta je svojim čarima pokušavala da opčini ili bar zbuni kapetana
Elijana. Svima je izgledalo da joj on predstavlja poseban izazov baš zato što nije prihvatao
njeno flertovanje i nije joj laskao kao većina drugih muškaraca. Ali Elijan je bio uveren da ju
je lukavi Ruf podsticao da ga zavede kako bi preko nje privoleo kapetana da učestvuje u
njegovim poslovnim poduhvatima ili ga bar špijunirao i držao na oku. Pretpostavljao je da je
zbog toga zavela i njegovog mladog, srećom samo privremenog, saradnika Julijana Kornelija
Katona sa kojim se odskora često sastajala u Licinijevim termama i proživljavala burne
trenutke pune strasnih uzvika. Elijan je lako mogao da je obuzda dajući joj do znanja da su mu
poznati detalji o njenom aktivnom učešću u nekim zabavama zatvorenog tipa na koje nije
pozivan njen dragi verenik, a koje su redovno završavale pravim orgijama. Ali sve do epizode
 24

sa Katonom smatrao je da to ne bi bilo vredno truda i da bi možda čak ugrozilo nekog od

njegovih doušnika. Nakon toga je shvatio da njena lepota, urođena sposobnost da zavodi
muškarce i spremnost da se bez predrasuda upusti u svakakva uživanja sa njima, mogu da budu
jako oružje u nečijim rukama. „Pa, biće bolje da to bude u mojim nego u tuđim rukama“,
pomislio je Elijan i definitivno odlučio da je vrbuje i uključi u krug svojih tajnih agenata.
Veoma zgodna okolnost je što ga je ona javno začikivala i što veoma dugo niko neće
posumnjati u njenu vezu sa policijom. Imala je sve preduslove da bude odličan izvor
informacija iz krugova carske administracije i bogataša, ali ne samo to. Paulina bi mogla da
bude dragocena i za kontrolu njegovih doušnika i saradnika.

- „Nikad nisam čuo da su panduri ljubitelji pozorišta i umetnosti lepa damo“, dobacio je
Norban Papije.
- „Svako sudi po sebi. Kapetane, ne zamerite onima kojima umetnost nije jača strana“,
spremno je oponirao Antonije Komnije.
- „O uvaženi Rufe, izvinjavam se nisam primetio da ste i vi ovde“, otrovno ljubazno mu se
obrati Norban Papije. „Mora da vas je neko pogrešno informisao. Neće ovde večeras biti
prilike za sumnjivu trgovinu tako da se ne morate zadržavati. Panonski prvaci će se
posavetovati sa svojim civilnim i vojnim rukovodstvom o pitanjima od opšteg značaja u
ratnim uslovima. O potrebnoj građanskoj solidarnosti, požrtvovanju i hrabrosti. Čuli ste za
te pojmove zar ne?“
- „Ne lupetaj Lupo! Kakva sumnjiva trgovina? Izgleda da je stvarno došlo poslednje vreme
kad nam jedan Papije priča o ratu i vojnim vrlinama“, oštro ga je prekinuo Ruf.
- „Kakvo god vreme da dođe, Sirmijum sigurno nikad neće pasti toliko nisko da u njemu
jedan Komnije može da drži slovo o umetnosti “, odbrusi mu Lupo.
- „No, no, draga gospodo“, prekide njihovu polemiku guverner Lucije. „Ostavite svoje stare
zađevice i mladalačke čarke za neku drugu priliku. Generale Sekstinije, dozvolite da vam
predstavim naslednike dveju najuglednijih, najbogatijih i najstarijih patricijskih porodica
Sirmijuma. Njima pripadaju one dve divne palate od belog mermera na glavnom trgu za
koje ste me danas pitali. Na zapadnoj strani foruma nalazi se palata porodice Papije, a ovo
je naš dragi prijatelj Norban Papije Lupo. Istočnu stranu foruma omeđava vila porodice
Komnije, a ispred vas se nalazi naš jednako dični i požrtvovani sugrađanin i prijatelj
Antonije Komnije Ruf. Uveren sam da će oni, po ugledu na svoje vrle pretke, umeti da
prevaziđu svoje tradicionalno nadmetanje i da ujedine svoje napore kad god to interesi
Sirmijuma, Panonije i celog carstva budu zahtevali.“
 25

Na pomen svog imena Lupo iskorači napred i duboko se pokloni ispred Sekstinija. Odmah
potom odlučno istupi i Ruf, stisnutom pesnicom desne ruke snažno se lupi u levu stranu grudi
i odsečno povi glavu ispred generala ne savijajući pri tom leđa. Duks im jedva primetno klimnu
glavom i obrati se Luciju:

- Nadam se da ste u pravu rectore8. Sada su carstvu potrebni svi sposobni ljudi. Međusobne
razmirice su izuzetno štetne i moraju se zaboraviti ili bar ostaviti po strani. Ukoliko bilo ko
to ne bude mogao ili ne bude hteo da shvati sam, mislim da će vaš kapetan Elijan morati da
prepozna jedan novi prioritet u svom radu. Biće bolje da nikakve besmislene intrige ne
dođu do mene i vojnog sudstva.
- Ne brinite generale. Porodice Papija i Komnija su patricijska elita našeg carstva i one će
sigurno biti od velike pomoći.

Lucije je definitivno znao o čemu priča. U mnogo čemu tradicionalno suprotstavljene, ove dve
stare sirmijumske porodice ipak nisu dozvoljavale da njihova surevnjivost preraste u
neprijateljstvo. Mada su i jedni i drugi uvek imali pretenzije na najviše položaje u carskoj
administraciji i vojsci, mada su im poslovni interesi često bili direktno suprotstavljeni, oni su,
kad god je bilo zaista važno, uspevali da prepoznaju zajedničke neprijatelje i da se, makar
privremeno, ujedine oko zajedničkih interesa. I jedni i drugi su brižljivo negovali priču da su
se njihovi preci doselili u Sirmijum pre skoro tri veka, odnosno u ono davno vreme kada je još
uvek omaleno naselje dobilo status rimskog grada i postalo Colonia Flavia Sirmium. Tako su
predstavnici obe porodice tvrdili da je slavni imperator Oktavijan Avgust upravo njihove pretke
poslao iz Rima da po Panoniji šire rimsku kulturu i uticaj. Žučne polemike među njima su
međutim izbijale gotovo na svakoj zabavi jer su Papiji tvrdili da je to bilo 842, a Komniji da se
doseljavanje zbilo 823. godine od osnivanja večnog grada. Očigledno ni jedni ni drugi nisu
znali da je Oktavijan umro još 767. godine. To međutim nisu znali ni drugi gosti na gozbama i
zabavama (izuzev kapetana Elijana koji je često posećivao odlični istorijski arhiv Sirmijuma,
ali je retko pričao o svojim saznanjima), pa su prepirke mogle da se nastave do u nedogled. U
vekovnim sporenjima oko toga koja je porodica uglednija i značajnija za razvoj Sirmijuma
koristili su se svi mogući argumenti, pa i nadgrobni spomenici. Porodica Papije se dičila
Sunčanim satom koji je, kao svoj nadgrobni spomenik, izgradio Kratilo Papije osnivač njihove

8
Upravnik.
 26

porodične loze u Sirmijumu. Po svemu sudeći, enormno bogatstvo koje je imao lišavalo ga je
svih ovozemaljskih briga pa je Kratilo odlučio da napravi nešto što će njegovo ime sačuvati od
zaborava za sva vremena. Smislio je da još za života izgradi sebi nadgrobni spomenik pored
koga niko neće moći da prođe a da ne zastane i pogleda ga. Za izgradnju svog budućeg
spomenika angažovao je najpoznatijeg grčkog vajara tog vremena, a angažovani graditelj je
mudro zaključio da se taj zahtev može ispuniti jedino građevinom koja nije samo lep nadgrobni
spomenik, nego je istovremeno i objekat koji prolaznicima može ponuditi neke korisne
informacije i pobuditi njihovu znatiželju. Zato je osmislio spomenik u obličju divovskog Atlasa
koji na svojim plećima nosi nebeski svod na kome će se nalaziti sunčani sat kao simbol
nezaustavljivog proticanja vremena. Ispred ogromnog Atlasa trebalo je zadivljeni da stoje
Herkul i njegov brat Ifikle i da gledaju u sunčani sat, pokazujući rečito da su i najveći junaci
bespomoćni i mali pred večnošću. Očigledno sujetnom koliko i bogatom Kratilu se ova ideja
veoma dopala pa je za izgradnju svog remek dela kupio beli mermer sa ostrva Bractia i
angažovao najčuvenijeg atinskog astronoma tog vremena da proračuna potreban položaj
brojčanika i kazaljke. Astronom je smislio sunčani sat u obliku školjke na nebeskom svodu, sa
urezanim radijalnim linijama koje su označavale časove. Ali ne samo to! Odlučio je da u
spomen-sat ugradi i jednu dodatnu atrakciju. Na zakrivljenom lučnom svodu školjke
stilizovano je prikazao ogromni prostor Rimskog carstva i označio tačan položaj Sirmijuma u
njemu. Vrh senke kazaljke padao je na prikazanu poziciju Sirmijuma jedino u dane prolećne i
jesenje ravnodnevice u samo svitanje. Preciznost sata je bila zadivljujuća, pred spomenikom
su zaista zastajali slučajni prolaznici, a obavezno su odlazili da ga vide i svi gosti porodice
Papije. Kratilo Papije je ostvario svoj naum na radost svojih potomaka, koji su porodicu
Komnije u svakoj raspravi podsećali na neprolaznu lepotu i umetnički značaj ovog spomenika.
Njihovi suparnici su uzvraćali ledenim prezirom i upućivali ih da u toj istoj zapadnoj nekropoli
grada pogledaju spomenik njihovog pretka i osnivača loze, Tita Komnija Severa i da konačno
shvate ko je bio istinski heroj i jedan od najzaslužnijih ljudi u istoriji Sirmijuma. Spomenik
Tita Komnija bio je takođe izrađen od belog mermera, ali je imao jednostavan pravougaoni
oblik sa natpisnim postoljem koje je bilo uokvireno bogatim ornamentima od akantusovih
listova i plodova, gušterima i pticama. U nišama na bočnim stranama spomenika bio je prikazan
frigijski bog Atis, sa tradicionalnom kapom na glavi i pastirskom palicom u rukama. U vreme
postavljanja spomenika bili su to paganski simboli slobode i nezavisnosti. Na spomeniku je bio
postavljen i bogato ukrašen oltar izgrađen od istog belog mermera. Ali ono što je izdvajalo ovaj
spomenik od svih drugih bio je urezani tekst koji je svedočio da je centurion Druge legije
Adiutric, Tit Komnije Sever, u ratu imperatora Domicijana protiv Dačana dobio orden Corone
 27

Valaris. Bio je to orden koji je njegovom vlasniku donosio čast i najveći mogući ugled među
samim vojnicima jer se tradicionalno dodeljivao samo onom legionaru koji u borbi prvi pređe
bedem i upadne u neprijateljsko utvrđenje. Tako su Kratilo Papije i Tit Komnije i njihovi
spomenici opstajali u razgovorima i hvalama njihovih ponosnih naslednika i drugih građana
Sirmijuma više stotina godina posle svoje smrti.

Elijan je zadovoljno pomislio da su ga Lupo i Ruf svojom prepirkom spasili od trućanja o

pozorištu. Blago se odvojio od Popeje i učtivo joj se naklonio:

- Domina, ako mi dozvolite morao bih da se pridružim guverneru i generalu na trenutak.

Posao, znate...
- Elijane, ja sam za vas Popeja, a ne domina. Koliko puta moram to da vam kažem? A što se
tiče vaše namere da vodite neke muške razgovore sada, apsolutno ne dozvoljavam. Ovo je
zabava. Radićete sutra.

Popeja ga još čvršće uhvati pod ruku. Odlučno ga povuče na suprotnu stranu od svog muža i
generala Sekstinija tako da se priključiše većoj grupi gostiju u koju su se ponovo vratili Lupo
i Ruf.

- Uostalom, kapetane, niste ništa odgovorili našoj lepoj gošći. Paulina vas je pitala kako vam
se svidela moja pozorišna predstava i imala bi pravo da se uvredi ako je ostavite bez
odgovora. A i ja bih volela da, za promenu, čujem sud nekog strogog ali pravednog kritičara
umesto neiskrenih hvalospeva kakvog laskavca..
- „Domina Popeja je potpuno u pravu kapetane Elijan“, podrugljivim tonom je rekao naočiti
upravnik Cibala, Gaj Tulije Lateran. „A naš plemeniti Norban Papije je sigurno pogrešno
informisan o vašim umetničkim sklonostima. Dakle svi gorimo od želje da čujemo vaše
mišljenje o ovoj istorijski motivisanoj predstavi, ali i o pozorišnoj umetnosti uopšte.“

Svi se nasmejaše, uključujući i Popeju. Bolno osećanje izdajstva zaseče Elijana kao nož. On se
odlučno oslobodi Popejine ruke na svojoj mišici i ozbiljnije nego što priliči zabavi reče:

- Lupo je bio u pravu upravniče. Ja zaista nemam dovoljno znanja da bih debatovao o
pozorištu. Veći deo svog vremena provodim jureći lopove, ubice i izdajnike carstva. Mada,
neke ljubitelje pozorišta bi verovatno iznenadilo koliko vrhunskih glumaca ima u toj
 28

družini. Ponekad mislim da su najveći lupeži bolji glumci i od onih najboljih iz pozorišnih
trupa.
- „Izgleda da naš vrli kapetan zamišlja život kao jednu veliku pozorišnu predstavu u kojoj je
on glavna muška uloga. Skromno, nema šta!“, ironično uzvrati Lateran.
- „Ne budite tako strogi dragi upravniče. Ako naše živote zamislimo kao pozorišne
predstave, onda svi nužno igramo glavne uloge u svojim predstavama, zar ne?“,
poluozbiljno reče Popeja i zaintrigirano dodade:
- Život kao pozorišna predstava! Zamislite samo jednu grandioznu scenu na kojoj se mnoge
predstave odvijaju u isto vreme i utiču jedna na drugu. A glavni glumac u jednoj predstavi
istovremeno igra manje ili više sporedne uloge u nizu drugih predstava. Kad bi tako nešto
bilo moguće napraviti to bi bio vrhunac pozorišta. Pravi, pravcati život, a ne neka njegova
bedna i uprošćena imitacija, odvijao bi se na pozorišnim daskama. E to bi bile daske koje
život znače!
- „O to zvuči tako uzbudljivo, domina. Kapetane hoćete li nam reći ko igra glavnu žensku
ulogu u vašoj pozorišnoj predstavi?“, zvonko upade Paulina i svi ponovo prsnuše u smeh.

Guverner Lucije i general Sekstinije se priključiše veseloj gomili taman na vreme da čuju
razgovor Popeje i Laterana o pozorištu. Kad se smeh malo utišao, general se obrati Popeji:

- Upravnik Lateran reče da je ovo bila istorijski motivisana predstava domina. Koji je to
istorijski događaj bio inspiracija umetnicima?
- Datusova glumačka trupa je napravila ovu predstavu u vašu čast generale. Rekli su mi da
je motiv predstave neka davnašnja opsada Sirmijuma od strane varvarskih plemena.
- Nisam znao da je Sirmijum ikad bio pod opsadom varvara. Ovaj grad ima veliki strateški
značaj upravo zato što se ne nalazi na samom Dunavskom limesu, tako da nikad nije bio
izložen prvom udaru varvara. Ipak dovoljno je blizu granice, a praktično podjednako je
daleko i od Rima i od Konstantinopolja. Zato je uvek bio pogodan za bezbedno planiranje
vojnih pohoda kako na istok tako i na zapad. Uostalom, zbog toga se naši imperatori i sada
nalaze baš u Sirmijumu.
- „Duks je potpuno u pravu Popeja“, rеče guverner. „Tako bezbedan položaj, česti boravci
naših božanskih imperatora i dugotrajan mir koji su obezbeđivale naše nepobedive legije
omogućili su da naš grad procveta i izraste u jednu od četiri prestonice carstva. Uveren sam
da će tako biti i ubuduće.“
 29

Popeja je znala da njen muž govori tim visokoparnim, izveštačeno svečanim tonom samo
ukoliko smatra da u blizini ima špijuna. Mada joj je njegova izjava delovala suviše ulizički,
spremno ga je podržala.

- Naravno, dragi moj Lucije, naravno. Svi smo mi sigurni da nam, uz generala Sekstinija,
nikakva opasnost ne preti. Generale, želite li da pozovemo Datusa i da ga pitamo za više
detalja o motivu ove pozorišne predstave?
- „Ako dozvolite domina, možda je mogu da pomognem“, začuo se nečiji zvonak glas.

Svi pogledaše u pravcu iz koga je dopirao, a malo zatim iz pozadine se proguralo jedno
nasmejano lice koje je upitno gledalo u Popeju. Posle trenutka zbunjenosti ona uzvrati
osmehom i obrati se Sekstiniju:

- Generale, ovaj neodoljivi osmeh pripada Julijanu Korneliju Katonu. Došao nam je nedavno
iz Rima sa molbom svog plemenitog oca, senatora Kasija Kornelija Maksima, da mu se
omogući obuka na svim važnijim poslovima u carskoj administraciji.
- „Što smo mi naravno i omogućili“, nastavio je Lucije. „Naš dragi Katon je već radio u
carinskoj i poreskoj službi, jedno vreme bio je pomoćnik upravnika Cibala, plemenitog
Laterana, a sada radi u policijskoj službi i pomaže kapetanu Elijanu. Ovde moram da
naglasim da je naš plemeniti Katon na svim tim poslovima pola svoje plate poklanjao za
hranu siromašnima.“

General Sekstinije je pažljivo osmotrio mladog Katona. Samouvereni osmeh nije silazio sa lica
mladića. Pogledao je u generala Sekstinija, ali umesto da se makar blago nakloni u znak
pozdrava, mladić je ponosno podigao glavu i drsko isturio bradu kako i dolikuje senatorskom
sinu. Izdržao je produženi ispitivački pogled generala, a da ni trepnuo nije.

- „Plemenito, nema šta“, rekao je konačno general Sekstinije. „Pa onda da čujemo šta nam
to možete reći o vojnoj istoriji Sirmijuma mladiću.“

Ali izgleda da je mladi Katona hteo svima da pokaže da ga, za razliku od ostalih prisutnih, novi
panonski duks nije ni impresionirao, ni zabrinuo. Nije požurio da odgovori na direktno upućeno
mu pitanje. Umesto toga ponovo je upitno pogledao Popeju, dajući na znanje i generalu i
ostalim gostima da je on pre toga nešto pitao dominu. Tek kad mu je ona diskretno klimnula
glavom rekao je:
 30

- Radi se o dalmatsko-panonskom ustanku, Bellum Batonianum, koji je u ovim krajevima

plamteo u vreme cara Tiberija, odnosno pre nešto manje od 400 godina. Mada, tačnije bi
bilo da ga zovemo ustanak dva Batona. U svakom slučaju, tada su pobunjena domorodačka
plemena, Breuci pre svih, pokušala da osvoje Sirmijum.
- „Zašto dva Batona?“, začudila se Popeja.
- Zato što su vođe i dalmatskih i panonskih ustanika imali isto ime - Baton. Planirali su da
dalmatski pobunjenici osvoje veliki primorski grad Salonu, a panonski Sirmijum. E upravo
tada je ovaj vaš Sirmijum jedini put u svojoj istoriji bio pod opsadom.
- „Pa dobro Julijane, hoćete li nam reći kako se ta istorijska epizoda završila ili možda hoćete
da vas molimo“, umešala se u razgovor Paulina.

Pažljiv slušalac bi u njenom zvonkom glasu možda i primetio neke čudne nervozne titraje.
Ali, kao i obično, Paulinu niko nije pažljivo slušao. Ne može se reći da muškarci nisu
obraćali pažnju na nju – to nikako! Ali retko koji je imao strpljenja da sa njom razgovara
duže nego što je neophodno da je odvuče u krevet ili bar u neki mračan kutak. A žene su
bile još gore. One su ili pokazivale otvoren prezir ili su je naglašeno ignorisale,
kažnjavajući je tako za njenu raskošnu lepotu i požudu koju je budila kod muškaraca. I sada
je bilo isto: Katon kao da nije ni primetio da mu se Paulina obratila. Kad je postalo
očigledno da nikakvog odgovora neće biti, neprijatnu tišinu prekinuo je njen verenik.

- „Ishod je očigledan Paulina. Hrabre legije božanskog Tiberija su uništile necivilizovane i

nezahvalne varvare i omogućile vekove mira i prosperiteta na ovim prostorima. Naše
postojanje, naši gradovi, putevi i spomenici su dokaz tome“, svečano odseče Ruf, ponosno
uzdignute glave.
- „Naš Ruf je izgleda bio očevidac borbe od pre 400 godina. Ma šta ja to pričam, kakav
očevidac!? Bio je učesnik, dobio je orden Corone Valaris, a možda je i predvodio
Tiberijevu pobedonosnu vojsku“, podsmešljivim tonom reče Lupo i izmami kikotanje
većine prisutnih.
- „Antonije Komnije je manje-više u pravu, bar što se tiče konačnog ishoda“, reče Katon.
„Malobrojni garnizon je izdržao opsadu dok Tiberijeve legije, pod vođstvom Cecine
Severa, nisu stigle u pomoć. Zatim je u močvarama oko ušća reke Bathinus u Savu došlo
do ogorčene bitke čiji ishod u prvom trenutku nije bio sasvim jasan. Obe strane su imale
ogromne žrtve, ali su se ipak rimske legije prve povukle sa bojišta. Verovatno je zato
breučki kralj Pines euforično tvrdio da im samo još malo treba da potpuno poraze Rimljane
 31

i prognaju ih iz Panonije. Međutim, njegov vojni vođa Baton je bio mnogo oprezniji u
svojim procenama. Pokušavao je da svog kralja spusti na zemlju govoreći mu da je
povlačenje rimskih legija bio samo pogrešan taktički potez proistekao iz nedostatka
informacija o stvarnoj snazi ustanika. Upozoravao ga je da su njihovi sledbenici samo
hrabar narod, a ne organizovana vojska i da nemaju šanse u daljoj borbi protiv Rima.
Tiberije je saznao za ovaj tinjajući sukob i odlučio je da ga iskoristi. Obećao je Batonu da
će ga priznati za kralja ukoliko obustavi dalju borbu, prizna vlast Rima na ovim prostorima
i preda mu kralja Pinesa. On prihvata nagodbu uz uslov da ne bude nikakvih represalija
prema pobunjenicima, što mu Tiberije takođe obećava. Zatim hapsi i predaje kralja Pinesa
rimskoj vojsci i pokušava da sakupi i preda taoce pre nego što se proglasi za kralja i dobije
Tiberijevo priznanju. Međutim, drugi Baton - vođa dalmatskih plemena, saznaje za njegove
planove, hvata ga na sastanku sa izaslanikom Rimske vojske, odseca mu glavu i po istom
izaslaniku šalje je Tiberiju u Sirmijum. Tako je dalmatski Baton produžio ustanak za oko
godinu dana, ali je na kraju bio opkoljen u Ardubi gde se ipak predao Tiberiju“.
- „Varvarska kukavica se naravno predala kad je bila suočena sa pravom vojskom“, gnevno
ubaci Lateran koga je posebno nerviralo što je Katon u centru pažnje prisutnih. „Vekovi su
prošli, a ništa se nije promenilo. I danas su varvari hrabri i strašni samo kad pljačkaju i pale
nezaštićene gradove, ali kad se ispred njih pojave naše legije predaju se i preklinju za svoje
bedne živote. Obećavaju da nikad više neće ni pomisliti da stanu na put civilizaciji i
napretku koje svim narodima sveta obezbeđuje večni Rim. Ali bezbroj puta se potvrdilo:
tih obećanja i civilizacijskih normi se drže samo dok ih drži strah od odmazde. Onog
trenutka kad mi pomislimo da bismo ih možda zaista mogli civilizovati i kad zbog toga
naša kontrola samo malo popusti, njihov varvarski duh izbija na površinu pa se vraćaju
pljački, paljenju i otimanju. Ne treba se zavaravati, sa njima su nemogući bilo kakvi
dogovori, oni razumeju jedino jezik sile“.

Začuo se žamor odobravanja muškaraca i pljeskanje dama. Ruf se okrenu ka Lateranu, nakloni
se s poštovanjem i srdačno ga uhvati za oba ramena. To kao da nije bilo po volji mladom
Katonu koji mu se suvo obrati:

- Može biti da su vaše reči koncentrisana mudrost i sušta istina upravniče. Ali bojim se da
zapisi Tiberijevih biografa prilično odstupaju od ove vaše slike sveta. Prvo, kao uslov za
predaju ni ovaj Baton nije tražio milost za sebe, nego za svoje ustanike i žitelje pobunjenih
krajeva. Drugo, na Tiberijevo pitanje zašto je digao ustanak protiv rimske vlasti, odgovorio
 32

je da je to učinio zato što u stado Ilira car nije poslao pastire, nego vukove. I treće, upozorio
je cara da je samo pitanje vremena kada će neki novi Baton ponovo podići ustanak ukoliko
Rim ne promeni svoj način upravljanja i odnos prema Ilirima.

Lateran se iskobelja iz Rufovog zagrljaja, licem se okrenu ka Katonu, podiže bradu i prostreli
ga ledenim pogledom svojih zelenih očiju.

- Kakvu milost!? Podigne bunu, pljačka, opseda gradove, ubije svog sabrata koji se pre njega
dozvao pameti, a kad bude poražen onda traži milost!? Nadam se da su mu iščupali lažljivi
jezik i bacili ga u arenu divljim zverima zajedno sa svim njegovim pobunjenicima. Za
primer svima kojima slične misli padnu na pamet. Vae victis9!!!

Lateran je bio odličan govornik, umeo je vatreno da brani i nameće svoje stavove. Nekoliko
trenutaka posle njegovog usklika, vladala je svečana tišina tokom koje su svi gledali u tog
visokog čovek, pravilnih crta lica, visokog čela i muški izraženih jagodica. Suprotno važećim
modnim trendovima, bio je kratko ošišan što je davalo dodatnu ozbiljnost i strogost njegovom
licu. Ali najupečatljivije na njemu su bile njegove zelene oči koje su činile da ga i udate i
neudate dame plemenitog roda gledaju sa neskrivenim interesovanjem. Lateran je upravljao
Cibalama energično, efikasno i bez kolebanja, ali je bio neskriveno nezadovoljan položajem
upravnika jednog malog provincijskog grada. Čvrsto je rešio da u ratu protiv Gota pokaže
koliko su njegove sposobnosti iznad te, jedva osrednje, pozicije u carskoj administraciji. Ali
Julijan Kornelije Katon je izgleda odlučio da svima pokaže nadmoć svog plemenitog porekla.

- Šteta što božanski Tiberije nije mogao čuti vaše savete upravniče. Da jeste, istorija ovih
prostora možda bi bila sasvim drugačija. Jer, gle čuda, on je poverovao da su reči poraženog
neprijatelja bile mudre. Stoga je pomilovao Batonove vojnike i narod koji ga je podržavao,
a smenio rektora Ilirika i brojne korumpirane i beskrupulozne upravnike gradova. Ukinuo
je odluke o povećanju poreza i dodatnoj regrutaciji koje su prethodno bile donete zbog rata
protiv Germana. Izgleda da je došao do zaključka da i u ratu neko mora da obrađuje zemlju
i gaji stoku. Ako ništa drugo, da bi vojska imala čime da se hrani i da bi narod imao od čega
da plaća poreze. A sam Baton je umesto u arenu, poslat u doživotno progonstvo u Ravenu.
Mada bih ja rekao da je život u Raveni pre nagrada za slobodnog čoveka, nego mesto
progona.

9
Teško pobeđenima!
 33

- Pa šta? Imperator Tiberije je pobedio, ugušio je pobunu, verovatno je još u borbama pobio
sve one koji su predstavljali stvarnu opasnost. Pokazao je svoju nadmoć, pa je poželeo da
nedostojnim hordama ukaže i svoju božansku milost. Ako mislite da je moguće i da tako
treba uvek postupati, grdno se varate! Ne tako davno Konstantin Veliki je zarobio nekoliko
hiljada Vandala koji su napadali i pljačkali naša pogranična područja oko Rajne. Sve ih je
bacio u arenu divljim zverima zajedno sa njihovim nazovi kraljevima. I gle čuda - napadi i
pljačke varvara su prestali! A nešto pre njega, imperator Dioklecijan je posle opsade i
osvajanja pobunjene Aleksandrije naredio pokolj pobunjenika i svih koji su ih podržavali
sve dok krv na ulicama grada ne dođe njegovom konju do kolena. Odmazda je trajala tri
dana, ali je time Dioklecijan obezbedio narednih 20 godina mira i procvata i Aleksandrije
i carstva.
- „Pa ništa“, nehajno mu odvrati Katon. „Samo da Tiberije nije doneo tu milostivu odluku i
da je pobio sve pobunjene Ilire, ne bi bilo ni mnogih Rimskih careva ilirskog porekla. Na
primer, ne bi bilo ni Aurelijana - Obnovitelja Sveta čije zidine sada štite večni Rim, ni
Proba koji je isušio močvare oko Sirmijuma i zbog koga možete da gajite vinovu lozu na
Alma Monsu. Obojica su rođeni ovde u Sirmijumu, kao i Trajan Decije, Maksimijan
Herkulije i Konstancije Drugi. I svi su bili ilirskog su porekla. Kad bolje razmislim ne bi
bilo ni Dioklecijana i Konstantina koje ste pomenuli. A kad još bolje razmislim, ne bi bilo
ni našeg sadašnjeg imperatora, preuzvišenog Gracijana. Da li je to ono što biste vi želeli
uvaženi upravniče?“

Nastade tajac. Lateran je prebledeo. Usne su mu drhtale, mucao je pokušavajući da odbaci tako
gnusne insinuacije. Katon ga je neko vreme prezrivo gledao, a onda reče:

- Ne brinite upravniče, znam da niste imali nameru da kažete ništa protiv imperatora
Gracijana. Naravno, vi biste strogo kažnjavali samo one ispod vas. Vi ovde besnite na
varvare, sve biste ih pobili, pa tako i Ilire. A sami ste ilirskog porekla! Hteli biste da
dokažete da ste pravi rimski građanin, tako što ćete zatrti sve one koji to nisu, ako je moguće
prvo one od kojih ste sami potekli. A da malo bolje razumete istoriju Rima, umesto što ste
je nabubali bez ikakvog razumevanja, znali biste da su i republika i carstvo napredovali
samo onda kad smo imali i snage i mudrosti i milosti i svake druge sposobnosti da
integrišemo, a ne da gušimo novo-osvojene pokrajine. Kad smo narodima koji su tamo
živeli umeli da damo priliku da se uklope u naše društvo i da ga svojim sposobnostima
obogate. Kad nikom nisu smetali njihovi običaji, jezik i religija koji su bili drugačiji od
 34

naših. Bili smo najbogatiji onda kad je i najsiromašniji građanin imao šansu da se svojim
sposobnostima obogati. Naše legije su bile najjače onda kad je i najniži vojnik imao priliku
da svojim sposobnostima dođe do čina centuriona, tribuna, generala... Naša uprava je bila
najčvršća i najmoćnija kad je svaki car birao najboljeg i najdostojnijeg, usvajao ga i
proglašavao za svog sina i naslednika. A priori određivanje nižeg mesta na društvenoj
lestvici celim narodima je ne samo nepravda nego i glupost koja sprečava napredak svake
države. Takva uprava onemogućava da se kvaliteti podanika iskoriste na najbolji način,
zatim izaziva njihovo tinjajuće nezadovoljstvo, bes prema privilegovanim, a na kraju i
sukobe koji mogu ugroziti opstanak celih naroda i same države.

Lucije je odlučio da smiri burnu diskusiju svojih gostiju.

- „Mladi moji prijatelji, verujte mi na reč, uvek su postojali različiti koncepti uprave i dileme
koji je od njih pravi i najbolji. Ne treba se zbog toga toliko žestiti, a pogotovo ne treba
izražavati sumnju u bilo čiju odanost imperiji i njihovim carskim preuzvišenostima.“ Tu
zastade i prekorno pogleda Katona. Zatim nastavi: „Možda bi se moglo zaključiti da su
teror i nasilje korisni i opravdani ukoliko imaju neki razuman cilj. Na primer, da zaplaše i
odvrate potencijalne protivnike ko god oni bili. Ali verovatno može biti i kontraproduktivno
ako se u tome pretera. Naime, rekao bih da se u primeni sile, protivnicima ne sme dati
uverenje da im je jedina šansa borba do smrti. Pogotovo se to ne sme uraditi sa
stanovništvom na nekom širem području. To samo šteti imperiji i slabi njene interese.
Naravno, nepomirljive i jake protivnike treba potpuno uništiti ne birajući sredstva, ali zato
sve ostale treba praštanjem i ustupcima polako prevesti na svoju stranu. Međutim, lako je
to reći a teško učiniti. Bojim se da nema univerzalnog i uvek primenjivog recepta. Na kraju
krajeva, u svakoj konkretnoj situaciji, onaj kome je sudbina odredila da odlučuje, mora sam
da proceni šta je u datom trenutku ispravno.

Oglasi se i nadzornik državnih magacina Amandije, koji je i dalje stajao neposredno pored
generala Sekstinija.

- Mada sa motivom starim preko 400 godina, izgleda da je Datusova družina napravila jednu
vrlo aktuelnu predstavu. I danas se imperija suočava sa sličnim pitanjima. Koliko podići
poreze i kako izvršiti regrutaciju, a da od toga ne bude više štete nego koristi?
 35

Izgleda da je konačno uspeo da privuče duksovu pažnju. A bolje da nije. Ozbiljan i tih glas
generala Sekstinija nije ostavljao mesta polemici.

- Ne postoje oko toga nikakva otvorena pitanja nadzorniče. Imperatorskim dekretom su

određeni i visina poreza i obim regrutacije. Za prikupljanje dažbina direktno mi odgovaraju
načelnici carinske i poreske službe i upravnici gradova. Regrutaciju ću organizovati lično
ja, uz pomoć kapetana Elijana i njegovih ljudi. Štete će sigurno biti, ali samo za one koji
ne budu dobro radili svoj posao. A ako slučajno ima onih kojima pada na pamet da bi mogli
da profitiraju kroz opstrukciju carskog dekreta i mojih naredbi, preporučujem im da ne
brinu ni o šteti ni o koristi. Samo o životu.

Amandije se u trenutku preznoji, poče da se klanja i mucajući uverava generala kako ništa loše
nije mislio.

Ovog puta hitro je reagovala domina Popeja pozvavši goste da se udobno smeste i uživaju u
hrani i piću. I u muzici! Popeja je često imala neke čudne ideje koje je morala da objašnjava
svojim sabesednicima i gostima, pa je tako bilo i sada:

- Dragi naši gosti, stari Grci su verovali da se u muzici nalazi neka mistična snaga koja može
da deluje na čoveka. Kažu da je zato muzika bila obavezan predmet u obrazovanju mladih.
Ne znam da li je to istina, ali sam sigurna da muzika može da podstakne razne emocije.
Može da nas natera i na suze i na smeh, da podigne borbeni moral vojnicima i produbi
nežna osećanja zaljubljenima. Uostalom veliki grčki filozof Platon je rekao da će država
biti utoliko bolja ukoliko joj je muzika bolja! A nama treba jaka i dobra država, zar ne?
- „Uz dužno poštovanje domina“, nakloni se Lupo i uz nameštenu zabrinutost reče „zar vam
nisu javili da je stara Grčka propala. Nadam se da im je muzika ipak bila bolja od države.“

Osmesi se vratiše na, do malopre, ozbiljna lica gostiju. Kad je hteo Lupo je umeo da bude
šarmantan i duhovit. Ali retko je hteo. Više je voleo da provocira svog komšiju Rufa. Popeja
se i sama nasmeja, pa udari Lupa po ruci:

- Ne brini ti ništa nevaljalče. Muzika će biti božanska. I neće imati ništa sa Grčkom, jer moja
dobra Teodora svira jedan egipatski instrument - harfu.
 36

Rekavši to ona dade znak robinji Teodori da počne da svira, a zatim povede svoje goste da se
razmeste po separeima, ležaljkama i klupama. Dve ležaljke u centralnom separeu zauzimali su
domaćin, guverner Lucije i njegov počasni gost, general Sekstinije. Oko njih se razmestiše
ostali gosti, manje-više u skladu sa svojim društvenim ugledom i položajem. Mesto pored
samog duksa zauzeo je upravnik Lateran. Popeja je pored Lucija postavila kapetana Elijana,
koji nije znao kako da se namesti na ležaljci a da sam sebi ne izgleda ukočeno i neprilagođeno.
Pored njega, bliže nego što bi trebalo, sela je Paulina, mada je njen verenik Ruf zauzeo mesto
na drugoj strani pored upravnika Laterana. Nadzornika državnih magacina, Amandija, potpuno
je prošla volja da se gura oko generala Sekstinija. Seo je najdalje što je mogao od duksa i
njegovog oštrog pogleda.

I Lupo se smestio dalje od domaćina i glavnih gostiju, ali je svejedno oko njegove ležaljke brzo
nastala vesela gužva. Čak tri glumice iz Datusove družine tiskale su se na njegovoj ležaljci.
Jedna mu je nudila smokve i grožđe, ali on nije hteo da uzme ni zrno osim ako mu ih ona ne
prinese svojim usnama. Druga je sa njim delila gutljaje crnog vina iz iste čaše, a treća ga je
masirala po vratu i ramenima. On je uzvraćao milovanjem svakoj od njih. Njihovo kikotanje i
razuzdanost su privlačili poglede i izazivali osmehe drugih gostiju.

Katon se nije potrudio da zauzme neku ležaljku, stolicu, pa ni mesto na klupi. Umesto toga,
šetao je između stolova, sam uzimao hranu sa bogato postavljene trpeze i pokušavao da izmami
osmehe robinjama koje su služile goste. U neko doba, Elijan je primetio da se njegov mladi
saradnik izgubio u pravcu atrijuma. Izgleda da je bio posebno zainteresovan za jednu od
glumica iz Datusove družine. A i ona za njega.

Paulinina pažnja je bila usmerena na kapetana Elijana, koji je sa ne malim iznenađenjem

shvatio da njoj ništa ne promiče. Podrugljivo je komentarisala kako se debeli Amandije prepao
duksa i kako se Lateran i Ruf upravo bore za njegovu naklonost. Uz osmeh na licu iznosila je
lascivne pretpostavke šta se dešava kad god bi se uzvici oko Lupa pojačali i privukli njihovu
pažnju. Zajedno sa kapetanom, pogledom je ispratila odlazak Katona i jedne glumice u atrijum,
a kada je tren kasnije Elijan ponovo pogledao u nju, namignula mu je i šeretski ga upitala da li
želi da i oni odu i provere šta se to u atrijumu dešava.

Do sedmog noćnog sata, od ozbiljnih tema su odustali i oni najuporniji. Čak i Lateran. Svi su
se prepustili uživanju. Neki su se i dalje gostili đakonijama sa Popejine trpeze, veći broj gostiju
se opredelio za ispijanje vrčeva vina, a najveći broj se prepustio slobodnim ljubavnim igrama.
 37

Neki parovi su se povlačili u druge prostorije Lucijeve prostrane vile, neki su nehajno navlačili
zavese na svoje separee, neki su se strasnom milovanju prepuštali uz stubove kolonade, a neki
na klupama u atrijumu vile. Elijan je teškom mukom uspevao da odoli Paulininim zanosnim
čarima i da je zadrži na koliko toliko pristojnom odstojanju, uprkos njenom zavodljivom
cvrkutanju.

Na isteku sedmog noćnog sata, u Lucijevu vilu stigoše dva vojnika sa porukom za generala
Sekstinija. Duks ih, pokretom ruke, zadrža da ne priđu njegovoj ležaljci. Umesto toga, on
ustade i sam pođe do ulaznih vrata, sasluša pažljivo vojnike, dade im instrukcije pa se vrati do
Lucija.

- Rektore, zahvaljujem se za gostoprimstvo i za priliku da na jednom mestu upoznam

najznačajnije ljude provincije. Sada moram da krenem. Dužnost zove...

Zatim se okrenu ka Elijanu i reče:

- Kapetane, biće mi potrebna vaša pomoć. Pođite sa mnom.

Elijan hitro ustade. Promrmlja nekoliko reči izvinjenja Paulini, zahvali se Luciju i pogledom
pređe po salonu tražeći Popeju. Bilo mu je krivo što je nije video. Podstaknut popriličnom
količinom vina, poželeo je da je nađe i da se pozdravi sa njom. Ali nije bilo vremena za to,
morao je da požuri za duksom, koji je već krenuo ka vratima.

Zajedno izađoše u tihu septembarsku noć. Zamišljen, duks se peške uputio ka vojnom logoru
u kome je imao svoj šator. Nije želeo da prihvati smeštaj u jednoj od slobodnih državnih vila
u gradu, niti da kao gost odsedne u carskoj palati. Odabrao je da bude sa vojskom i da
neposredno organizuje i nadgleda regrutaciju, obuku i druge pripreme za vojni pohod. Elijan
ga je ćutke pratio. Slutio je da ništa dobro nije razlog za ovu noćnu šetnju sa duksom. Ali bio
je spreman. Kad su se približili forumu, Sekstinije zastade i upita:

- Kapetane, gde se nalazi najsigurniji deo zatvora?

- U zgradi policije generale. Tačnije, to su ćelije na trećem nivou ispod zgrade.
- Koliko ulaza i izlaza do njih postoji?
- Samo jedan vertikalan pristup sa drugog nivoa. Postoje dva gvozdena kaveza, koji se
podižu i spuštaju sistemom koturova. Jedan kavez koriste stražari i on se može zaključati i
otključati i iznutra i spolja. Drugi je namenjen za prevoz zatvorenika i može se otključati i
 38

zaključati samo spolja. Sve ćelije su obložene kamenom, ulazna vrata su sa gvozdenim
rešetkama, kao i sistem za ventilaciju i kanalizaciju. Ipak oba sistema su ugrađena samo u
jednoj prostoriji u kojoj nikad ne borave zatvorenici.
- Pa kako dovodite i odvodite opasne zatvorenike? Preko foruma, pa kroz glavni ulaz zgrade?
- Naravno da ne, generale. Četiri tunela polaze sa prvog podzemnog nivoa zatvora i
završavaju se na četiri strane grada, na neočekivanim i dobro obezbeđenim mestima. Svaki
tunel prekinut je na po četiri mesta gvozdenim vratima. Sa prvog u drugi zatvorski nivo
vode stepenice, na početku i na kraju obezbeđene rešetkama, a sa drugog u treći, kao što
sam već rekao, postoji samo pristup kavezima.
- Dobro, poslužiće. Ima li trenutno slobodnih ćelija na trećem nivou zatvora?
- Nema generale.
- Onda ovako: idite u zgradu policije i organizujte da se jedna ćelija na trećem nivou odmah
oslobodi. Treba da bude mala, ali dovoljna da se u nju naguraju tri zatvorenika. Za sat
vremena budite u mom šatoru. Premestićete neke zatvorenike iz vojnog logora u tu ćeliju.
Sa vama će poći nekolicina mojih ljudi koji će ostati da stražare na kritičnim tačkama u
zatvoru.
- Kakve zatvorenike? Dezerteri se obično uopšte ne zatvaraju, nego se kažnjavaju u samom
vojnom logoru.
- Nisu dezerteri. Uhvatili smo tri gotska izvidnika na manje od pola dana jahanja od
Sirmijuma. Već sutra će početi ispitivanje. Moramo iz njih iščupati sve što znaju, a dotle
moramo otkloniti i najmanju mogućnost bekstva.

Samo što su pošli svako na svoju stranu, duks zastade, okrenu se i upita:

- Kapetane, jeste li proverili dokumenta onog rimskog fićfirića?

- Mislite na Julijana Kornelija Katona? Naravno, proverio sam ih čim je stigao u Sirmijum.
Uputio sam i zvaničan zahtev policiji Rima za informaciju o njemu, kao i molbu senatoru
Kasiju Korneliju Maksimu da potvrdi da je sina poslao u Panoniju na službu. Njegova
dokumenta i informacija policije iz Rima su saglasni. A stigla je i potvrda njegovog oca.
Mada, momak izgleda vredniji i sposobniji nego što je to njegov otac nagovestio. Zašto vas
Katon interesuje generale?
- Nekako mi je čudan za senatorskog sina. Takvi skotovi uvek misle da im pripada neko
posebno mesto zbog porekla i tatinog bogatstva. Ono, istini za volju, ovaj jeste i obrazovan
i nadobudan. I očigledno ne poštuje ni vojne, ni civilne autoritete. Ne znam, možda samo
 39

ima poseban pik na Laterana pa hoće da ga ponizi, ali čak ni u tom slučaju jednom
senatorčiću ne priliči da se tako vatreno zalaže za varvare. Posebno sada kada rat traje i
sprema se vojni pohod. Osim toga, ja ne znam ni jednog jedinog senatorskog sina, koji se
odrekao nekog prihoda. A vi?
- Ja nikad ranije nisam upoznao nekog senatorskog sina, generale.

Elijan malo zastade i zamisli se. Sekstinije kao da je glasno izrekao i neke njegove nedoumice
u vezi momka. Sve se verovatno moglo objasniti mladalačkim buntom protiv autoriteta, ali
ipak nešto u Katonovom ponašanju zaista je bilo čudno. Ozbiljnog izraza lica on nastavi:

- Možda bi bilo dobro da vam pošaljem Katona da učestvuje u ispitivanju zatvorenika.

- Ne dolazi u obzir! Ispitivanje je nadležnost vojske i poverljivo je. A taj klinac bi samo
smetao.

Ali Elijan nije odustajao.

- Kao što ste rekli, generale, on je obrazovan. Mogao bih da mu kažem da je neophodno da
pomogne u sporazumevanju sa Gotima i u vođenju zapisnika. Ako bi se vaši ljudi pretvarali
da ne razumeju Gote...
- „...bila bi to odlična prilika da se proceni Katonovo ponašanje i proveri lojalnost“, završi
njegovu misao duks i nasmeja se. „Bravo kapetane. Pošaljite mi tog picopevca sutra, pa
ćemo videti od kakve je stvarno sorte. A vi slobodno otiđite do onog vašeg budalastog
episkopa i upozorite ga da pazi šta priča o igrama u areni. Ako bude drčan i nerazuman,
tražićemo od imperatora Gracijana da počupa uši i njemu i njegovom šefu, onom episkopu
iz Mediolanuma što sutra dolazi u grad. Ambrozije beše, valjda... Hajde sad, kapetane,
požurite.“
 40

IV BRIGE CARICE JUSTINE

Amicus certus in re incerta cernitur10

- „Zašto ponovo da se selim Popeja? Ne mogu više, neću“, zavapila je Justina. „Pa ceo život
se samo selim. Od Picenuma, preko Murse i Sirmijuma do Treveroruma i Mediolanuma.
Posle muževe smrti odande sam morala da pobegnem da sačuvam deci i sebi žive glave.
Konačno sam se skrasila ovde u Sirmijumu i neću ponovo da idem u Mediolanum! Šta ću
tamo? Jedino da budem bliže onom zlikovcu Ambroziju, da i mene lakše otruje.“

Popeja uzdahnu i suzdrža se od komentara. Bilo je dosta istine u tome što je carica Justina
govorila. Ali oni koji su joj bili manje naklonjeni od Popeje, drugačije su tumačili njenu
užurbanu selidbu u Sirmijum odmah posle smrti njenog muža, imperatora Valentinijana Prvog.
Neki su smatrali da je htela da obezbedi podršku panonskih legija kako bi njen sin,
četvorogodišnji dečak Valentinijan Drugi bio izvikan za avgusta umesto Gracijana, carevog
starijeg sina iz prvog braka. Ljudi bliski episkopu Anemiju su je optuživali da je u Sirmijum
došla kako bi obezbedila da grad ostane leglo arijanske jeresi i centar njihove borbe protiv
nikejskog pravoverja. Istini za volju, događaji koji su usledili neposredno nakon njenog dolaska
u Sirmijum davali su osnova za obe ove tvrdnje. Nejaki Valentinijan Drugi ubrzo je zaista
proglašen za avgusta zapada. Međutim, na opšte iznenađenje, njegov stariji polubrat Gracijan
se mirno saglasio sa tim izborom vojske. Tom mudrom odlukom, koju mu je kako se pričalo
sugerisao episkop Mediolanuma Ambrozije, sprečio je nepotrebno krvoproliće, a istovremeno
je sebi obezbedio tutorstvo nad malim polubratom. Tako je Justina, mada je ostvarila svoj
naum, ipak ostala bez stvarnog uticaja na vlast u carstvu. Osim toga, pri izboru novog episkopa
Sirmijuma, u gradu je zaista došlo do masovnih sukoba vernika. Pristalica Arijevog učenja je
bilo više i verovatno bi nadvladali nikejce da u grad nije došao upravo episkop Ambrozije.
Istina, on nije imao nikakvog formalnog prava da učestvuje u izboru episkopa Sirmijuma, ali
njegove veze sa mladim imperatorom Gracijanom i preporuka rimskog pape Damasa bili su
više nego dovoljni razlozi da mu se omogući ne samo prisustvo, nego i aktivno učešće u radu
sinoda. Arijanci su, prkoseći naredbi gradskih vlasti, pokušali da spreče Ambrozija da uđe u
grad, ali mu je vojska odlučno prokrčila put. Neki tvrde da je carica Justina organizovala i
nahuškala arijance, a da je njen pastorak Gracijan odlučio da joj tom prilikom pokaže ko zaista

10
Pravi se prijatelj u nevolji poznaje.
 41

vlada carstvom. Na samom zasedanju sinoda jedna mlada devojka, pristalica starog
sirmijumskog episkopa Fotina koji je četiri puta bio prognan iz svog sedišta jer je čak i za
arijanski ukus bio previše radikalan u tumačenju odnosa Boga-Oca i Boga-Sina, fizički je
napala Ambrozija, izgrebala ga po licu i oborila iz episkopske stolice. Njegove pristalice su
htele da devojku vežu i predaju vlastima uz optužbu za pokušaj ubistva. Ambrozije se međutim
plemenito izdigao iznad nanesene mu uvrede i rekavši da je praštanje vrlina istinskih hrišćana,
naredio da je puste. Prekinuo je zasedanje sinoda i tražio da se svi pomole za njenu zabludelu
i grešnu dušu pre sutrašnjeg nastavka rada. Pre nego što je izašla devojka je rekla da je on taj
čija je duša grešna, proklela ga i besno pljunula na njegovu odoru. Nekim čudom, nesretnica je
ujutro nađena mrtva u siromašnoj kućici u kojoj je živela sa roditeljima i sestrom. Ambrozije
je skrušeno ustvrdio da joj svemogući Bog ipak nije oprostio što je hulila na njegovu svetu
crkvu, ali je opet pozvao sve prisutne da se još jednom pomole za njenu dušu. Nakon tog više
nego očiglednog izraza Božije volje, koji je Justina sad dovodila u sumnju i proglašavala
trovanjem, nije više bilo teško da za novog episkopa bude izabran Ambrozijev favorit, vatreni
pravoverni nikejac Anemije. Sve u svemu, Justina je u Sirmijumu imala dosta neprijatelja, a da
toga izgleda nije bila potpuno svesna. Popeja strpljivo nastavi:

- Lucije tvrdi da će tamo biti mnogo bezbednije za tebe i tvoju decu. Neko po dvoru širi
glasine da si ti kriva za progonstvo i smrt Marine. Bolje je da ne budeš u blizini kad te
glasine budu stigle do Gracijanovih ušiju.
- Ali ja nisam kriva za Marininu sudbinu! Popeja, zar mi ni ti ne veruješ?

Justina je izgledala kao da će zaplakati. Popeja ju je saosećajno gledala. Sećala se kada ju je

pre 15 godina upoznala u carskoj palati u Sirmijumu. Sa nepunih 25 godina, Justina je tada bila
najlepša devojka koju je Popeja ikad videla. Imala je duge noge, pravilne i čvrste kao izvajane,
široka zanosna bedra i uzan struk koji bi malo krupniji muškarac mogao obuhvatiti svojim
šakama. Njene čvrste, bujne grudi izazivale su uzdahe i palile maštu. A lice... Njeno lice je na
muškarce delovalo kao pesma sirena na mornare. Pune pravilne usne odisale su senzualnošću
i nagoveštavale divlju, mada potisnutu strast. Na otmenom, bledom licu izdvajale su se krupne
oči srne, zaštićene dugačkim, mazno usporenim trepavicama. Imala je nežnu plavu kosu koja
joj se otmeno spuštala na ramena. Jedina sitna, ali simpatična, nepravilnost na potpuno
savršenom licu bio je blago prćast nos koji je nagoveštavao svojeglavost i prkos. Justina je, bez
ikakve dileme, tada bila predmet požude svakog muškarca koji bi je sreo. A pokazalo se i nekih
žena. Bila je nesumnjivo, više nego omiljena pratilja carice Marine Sever, koja se na dvoru
 42

okružila svitom mladih, lepih devojaka. Tu u caričinoj pratnji su se Justina i Popeja upoznale i
postale najbolje prijateljice. U stvari Justina i nije imala drugu. Popeja je nekako intuitivno
slutila da je Justina nesrećna koliko i lepa. Zato je prema njoj, umesto uobičajene ženske zavisti,
osećala veliku nežnost i neko čudno sažaljenje. A ta privrženost se učvrstila nakon što joj je
Justina jedne noći, priljubljena uz Popeju u istom krevetu, kroz suze ispričala svoju životnu
priču.

Njen otac Just, guvernera Picenuma, dao ju je za ženu uzurpatoru Magnenciju kada je imala
napunjenih tek 10 godina. Magnencije je prethodno prosto razneo vojsku legalnog pretendenta
na presto, cara Konstansa. Just je bio uveren da će Magnencije svojom vojničkom veštinom i
ličnom hrabrošću uspeti da porazi i drugog sina Konstantina Velikog, Konstancija Drugog i da
će postati jedini imperator carstva. Zato je odlučio da mu svoju nedoraslu ćerku pravovremeno
da za ženu ne bi li obezbedio svoj budući položaj. Devojčica se plašila tog krupnog, bučnog
čoveka, koji je pio vino iz vrča, glasno izvikivao naredbe, lično vežbao sa svojim vojnicima i
psovao kao kočijaš. On je to primećivao, pa bi je, u retkim prilikama kada su ostajali sami,
nezgrapno mazio po glavi i govorio: „Ne boj se ništa mala, sačekaću ja da ti odrasteš. Dotle
ću zgromiti onog Konstantinovog slabića i ujediniti carstvo. A ti ćeš, kad procvetaš, biti
najlepša ruža mog carstva.“ Ali avaj, ili je Magnencije precenio sopstvene sposobnosti ili je
sudbina htela drugačije. U bici kod Murse, uprkos čudima koja je lično činio na bojnom polju,
njegova vojska je poražena. Njegov suparnik Konstancije Drugi nije se ni pojavio na poprištu.
Ceo tok bitke je proveo klečeći ispod krsta u episkopiji u Mursi, moleći se da mu pomogne isto
ono znamenje koje je nekad davno donelo pobedu njegovom ocu kod Milvijevog mosta. Nije
poznato da li su njegove molitve bile uslišene ili je nešto drugo bilo posredi, ali se dobro zna
da je njegova vojska odnela veliku pobedu. Snovi poraženog Magnencija srušili su se kao kula
od karata. Jedna za drugom, pokrajine su mu otkazivale poslušnost. Poslednji put kada ga je
Justina videla, pomazio ju je po kosi i po obrazu i rekao: „Žao mi je što ne mogu da te sačekam
mala. Nadam se da ćeš ti ipak postati najlepša ruža carstva. Pa čije god ono bilo...“ Grleno se
nasmejao i otišao. Magnencije se ubio da ne bi bio zarobljen, a Justina je ostala na milost i
nemilost pobedniku. Posebna nevolja je bila u tome što je upravo car Konstancije Drugi
postavio njenog oca na položaj guvernera, a ovaj nezahvalnik se ipak priklonio uzurpatoru.
Pošto je Just prethodno za svoju ćerku odabrao Magnencija, osvetoljubivi car mu je naredio da
još jednom odabere. Samo opcije su sada bile da mu ćerku živu spale, razapnu na krst ili bace
u arenu divljim zverima. Srećom po Justinu i njenog nesrećnog oca, na dete se sažalio episkop
Valens iz Murse. Ovaj promućurni i oprezni hrišćanski velikodostojnik je pred bitku kod Murse
 43

organizovao čitavu mrežu svojih sledbenika koji su ga neprestano obaveštavali o pripremama

i samom toku bitke. Tako je pre drugih mogao da dokuči čija vojska na bojnom polju odnosi
prevagu. Valens je bio u nedoumici kako da caru prenese svoja saznanja a da izvore informacija
zadrži za sebe. Nekako je bio siguran da ne bi bilo baš pametno pominjati caru mrežu
sopstvenih doušnika. A onda mu je sinulo. Pridružio se svom caru u molitvi pa se tokom tog
pobožnog čina desilo još jedno od mnogih hrišćanskih čuda! Episkop se tako iskreno molio, da
je u svom verskom zanosu pao u pravi trans tokom koga je sam anđeo božiji kroz njegova usta
najavio pobedu pobožnog Konstancija Drugog. Pošto se predskazanje ubrzo ostvarilo, episkop
Valens je postao najuticajniji carev savetnik, a pobornici Arijevog učenja, koje je on vatreno
zastupao, su stekli najmoćniju zaštitu u godinama koje su sledile. Tako blagotvorne posledice
episkopove vizije, koju bi neki površni paganski nevernik možda nazvao prevarom, brzo su
prigušile nejake treptaje griže savesti u njemu. Valens je brzo uvideo da je njegov postupak bio
izuzetno koristan za dalje širenje hrišćanstva u Panoniji, pa je lako uverio samog sebe da ga je
sam Duh Sveti neosetno prosvetlio i uputio kako caru treba da prenese vest koju je ovaj
očajnički želeo. Ali bez obzira da li je bio izazvan lukavim ljudskim spletkarenjem ili
blagotvornim uticajem Duha Svetoga, taj događaj je još jednom potvrdio da čudni jesu putevi
Gospodnji. Jer samo zbog tog Valensovog proviđenja mala Justina je preživela Konstancijev
bes. Car joj je, na skrušenu molbu episkopa Valensa, poštedeo život i dozvolio joj da se
podučava hrišćanskim vrlinama i Arijevom nauku u episkopiji u Mursi. Tek kad je na presto
došao Valentinijan Prvi i kada je njegova žena, novopečena carica Marina Sever, počela da
bira devojke za svoju pratnju, Justina je, na njen poziv, napustila Mursu i prešla u Sirmijum.

- Verujem ti Justina. Znaš da ne bih bila ovde da ti ne verujem. I sama znam ponešto o
Marini.
- Naravno da znaš, bila si tamo. Sad su svi odjednom zaboravili da je Marina volela žene.
Zar sam ja bila jedina tamo? Zar niste i sve vi odlazile u njen krevet kad vas je zvala? Šta
sam ja mogla da uradim? Da je odbijem kad me pozove da je okupam? Da se ne skinem
kad mi naredi da uđem u njenu kadu?

„Mogla si da prihvatiš ponudu Ambrozija kao što sam ja prihvatila Lucijevu i da se udaš. Ako
nisi htela njega, bar ti si mogla imati svakog koga poželiš. Mogla si prosto da odeš sa dvora,
nikog Marina nije naterala da ostane i trpi njena milovanja.“ Popeja prećuta misli koje su joj
se i protiv njene volje vrzmale po glavi i zbog kojih se osećala kao da izdaje dugogodišnju
prijateljicu. Ipak je volela Justinu i nije htela da je povredi. A Justina je padala u vatru:
 44

- Zar sam ja kriva što ona više nije htela da rađa decu? Ona sama je pričala da Valentinijana
više ne prima u postelju. „Njegovo carsko veličanstvo ima glavu vepra, ruke medveda i
miris tvora“, govorila je, sve ste to čule, ne samo ja! Sad mene optužuju da sam to prenela
caru, a to je mogla učiniti bilo koja devojka. Mogao je i svaki dvorski doušnik. Marina nije
krila svoje gnušanje prema mužu.
- Mogao je biti bilo ko, slažem se. Ali svi će uvek radije verovati da je to bila zla žena koja
je zauzela Marinino mesto.
- Ta zla žena nije sa carem progovorila ni jednu jedinu reč pre...
- Pre nego što si se udala za njega?
- Ma ne. Pre nego što nas je zatekao u Marininoj ložnici.
- Zatekao vas? Kako zaboga?
- Kako, kako!? Lepo, usred noći i to kad nismo spavale. Eto kako.

Justina malo poćuta, pa tišim tonom nastavi:

- Nikad nikome nisam ni ispričala kako je to bilo. Marina je te večeri bila posebno požudna.
Ljubila me je i milovala po grudima dok mi bradavice nisu postale krupne i tvrde kao lešnici
i toliko osetljive da su reagovale i na njen dah, a kamoli na dodir. Onda je rekla da će me
samo ustima i jezikom naterati da vrištim od slasti i zagnjurila mi se u međunožje. Ja sam
se zbog nečeg zainatila da joj to ne priuštim. Da me ne pobedi valjda, ne znam. Ali ona je
bila vešta, da, bila je užasno vešta u tome. Vrtelo mi se u glavi i mračilo pred očima, grizla
sam usne do krvi i čupala je za kosu pokušavajući da se obuzdam. I nisam izdržala, oslonila
sam se na ruke i podigla kukove otvarajući joj se potpuno. Zabacila sam glavu u
magnovenju, duboko udahnula da vrisnem iz sveg grla... i ugledala sam ga. Stajao je tik
iznad moje glave, onako ogroman i strašan, gledao je u nas. Marina je valjda osetila da sam
se odjednom ukočila, pa je i ona podigla glavu. Bože, kako je to groteskna scena bila.
Marina, zajapurena i raščupana, još zažarenog pogleda, prva se pribrala i muklo nasmejala:
„Eto sad znaš sve. Ne moram više da izmišljam zašto nešto neću“, rekla je sa nekim
olakšanjem u glasu. On joj nije odgovorio ni reč. Dao je znak stražarima koji su prišli i
odveli je. Nikad je više nisam videla. Mene je još malo gledao, a zatim je rekao: „Prespavaj
ovde. Razgovaraćemo sutra...“ Kakvo crno spavanje!? Obukla sam se i spustila na pod
pored kreveta. Opraštala sam se od života. Zamišljala sam da je moj dobri episkop Valens
opet pored mene pa sam mu se ispovedala šapćući. Ujutro je Valentinijan došao dobro
raspoložen. Seo je na krevet i rekao mi da ustanem. Opet me je ispitivao pogledom neko
 45

vreme, a onda je iznebuha upitao: „Ako te oženim, hoćeš li mi roditi dete?“ Eto, dalje znaš.
Rodila sam mu četvoro. I još nešto hoću da znaš. Zavolela sam ga. On uopšte nije bio
onakav kakvim ga je Marina prikazivala. Bio je nežan i dobar čovek.

Mada je vrlo dobro znala šta se sve dešavalo u ložnici i u kupatilima carice Marine Sever,
Popeja se sva zacrvenela slušajući Justininu ispovest. Bila je zbunjena i pomalo postiđena,
delom zbog sećanja na sopstvene doživljaje iz tog perioda, a delom zbog sočnih detalja
Justinine neverovatne avanture i promuklog, senzualnog glasa kojim ih je kazivala. Ipak, kada
je Marina iznela svoju ocenu o Valentinijanovoj nežnoj prirodi, Popeja je u neverici razrogačila
oči jedva se uzdržavajući da ne prsne u smeh. Pokojni car je neosporno bio hrabar i sposoban
čovek, odličan vojni strateg i zakonodavac posvećen dobrobiti države. Tokom malo više od
decenije na carskom tronu uspeo je da učvrsti granice carstva i da svojim podanicima obezbedi
miran i siguran život. Mada po nivou obrazovanja, filozofskim sklonostima i humanističkoj
širini nije bio ni približan nesretnom Julijanu Otpadniku i mada je sam prihvatio hrišćanstvo,
malo ko se za vreme njegove vladavine smeo drznuti da pokuša da ruši paganske ili jevrejske
hramove. Ni hrišćanskoj crkvi nije dozvoljavao da se previše upliće u državne, a posebno ne u
njegove nadležnosti. Još se prepričavalo kako je rimskog papu Damasa naterao da se u svim
hrišćanskim crkvama pročita njegov edikt kojim je sveštenicima zabranio nasleđivanje zemlje
i imovine od svojih vernika. Ta besramna praksa koju su beskrupulozni i bezdušni crkveni
velikodostojnici masovno primenjivali, posebno u Rimu i drugim većim centrima carstva,
preteći lakovernim vernicima večnim ognjem ako odbiju i obećavajući rajske vrtove ako
prihvate da se svog imetka odreknu u korist svojih duhovnika, ostavljala je zakonite naslednike
u bedi i siromaštvu, a uvećavala raskoš i bahatost onih koji su na sva usta pozivali ljudski rod
na doličnu umerenost u ovozemaljskim uživanjima i nesebičnu ljubav prema bližnjima. Ali
izjava da je car Valentinijan bio nežan čovek izazvala bi zaprepašćenje i nevericu svakog ko
ga je znao. Da nije došla iz Justininih usta, Popeja bi bila uverena da se radi o ironičnoj opasci
nekog oštroumnog cinika koji bivšem caru nije previše naklonjen. Jer širom carstva se znalo
da je Valentinijan imao ljubimicu kojoj je dao ime Nežnost, što ne bi bilo za preveliko čuđenje
da Nežnost nije bila ogromna divlja mečka kojoj je car poverio odgovornu dužnost da na
komade kida na smrt osuđene zlikovce, izdajnike i stvarne ili samo osumnjičene pretendente
na carski purpur. Dešavalo se to javno, dok se njegovo carsko veličanstvo grohotom smejalo i
rugalo osuđenim nesrećnicima, a njegova uplašena svita snishodljivo odobravala tako
originalno sprovođenje pravde. „Na kakve sve samoobmane nije spremna zaljubljena žena da
bi opravdala svoju naklonost“ mislila je Popeja. „Mada, teško da je Justina ikad mogla biti
 46

istinski zaljubljena u Valentinijana, a kamoli sada, više od pet godina nakon njegove smrti. Pre
će biti da joj nedostaje njegova moćna zaštita i da strepi za svoj i za živote svoje dece, pa zato
i nehotice glorifikuje osobine svog pokojnog muža“. Primetivši iskreno čuđenje na Popejinom
licu, Justina je brzo dodala:

- Koliko god to jedan car može i sme da bude.

- To sad ne vredi objašnjavati nikome Justina. Pogotovo ne Gracijanu, pa Marina mu je bila
majka zaboga.
- Pa šta? Valentinijan mu je bio otac. Valjda je i njega voleo.
- Sigurna sam da jeste. Ali oca je ipak imao uz sebe, a majku nije. Zamisli koliko majka mora
da nedostaje jednom jedanaestogodišnjem dečaku. Kada je ostao bez majke bio je tek malo
stariji nego tvoj sin sada.
- Bio je, ali sada je odrastao čovek. Napunio je 21 godinu. Valjda sada može da razume.
- Justina, on to nikad neće moći ni da razume ni da prihvati. Možda bi ti on sam i oprostio,
ali drugi će se potruditi da to ne učini. Znaš li da Ambrozije treba da stigne u Sirmijum?
Ako neko namerno ili slučajno pokrene temu Marininog progona, Gracijan će sigurno pitati
Ambrozija kako se sve zbilo. On je tada bio na dvoru, a Gracijan u njega ima beskonačno
poverenje. Šta misliš šta će Ambrozije reći?
- Taj prljavi, mali smutljivac. Zbog svoje nikejske dogme sve nas arijance bi na krst razapeo.
- Justina, osvesti se, zaboga! Nema to veze sa vašim sadašnjim dogmatskim sporovima. On
je tebe obožavao sve vreme dok je radio kao sudski pomoćnik i dok smo sve mi bile na
dvoru. Neke devojke su mu se ozbiljno nudile a neke samo rugale, ali sve su ga izazivale i
začikivale. Međutim, on je bio slep za sve njih, video je samo tebe. Zbog tebe je i išao u
arijansku crkvu. Kad god su devojke poželele da neka zgodna lopuža bude oslobođena,
samo bi prišapnule Ambroziju da si ga ti za to zamolila i stvar je bivala rešena. A kad je
smogao snage da ti izjavi ljubav i ponudi brak, ti si ga odbila. I to ne baš taktično. Dozvolila
si da svi saznaju za to.
- On je i onda, kao i sada, bio ljigavi mali slabić. Samo što ja to tada nisam shvatala. Trpela
sam ga u svojoj blizini, ne zato što mi se sviđao, nego zato što je pokazivao interesovanje
za Arijevo učenje. Htela sam da mu pomognem da se duhom izdigne iznad svojih fizičkih
slabosti. Nadala sam se da u njemu ima dobrote, ako već nema muške snage. Ali to se
pokazalo kao uzaludna nada. Izgleda da su svi mali, fizički slabi muškarci po pravilu zli.
Oni mrze ceo svet zato što su inferiorni u sukobima sa drugim muškarcima. Tu svoju nemoć
mogu nekako i prikriti u običnom mirnodopskom životu, ali nikakve maske im ne pomažu
 47

u ratu kada se treba izboriti sa neprijateljem i u ljubavi kada se treba izboriti za naklonost
žene. U ratu je očigledno ko koliko vredi, a žene imaju neko šesto čulo koje im nepogrešivo
govori ko je vredan njihove ljubavi a ko ne. Magnencije i Valentinijan su bili snažni, krupni
ljudi. Umeli su biti grubi, ali nisu bili zli. Izazivali su strahopoštovanje kod muškaraca i
divljenje kod žena. A ovaj mali bednik je uvek mogao da izazove samo prezir. Koja bi žena
njega mogla poželeti?
- O tome bi se moglo raspravljati, draga moja. Znam dosta žena koje su napravile
katastrofalan izbor uprkos tom šestom čulu o kome govoriš. U svakom slučaju, sigurna sam
da je bilo mnogo devojaka koje bi rado prihvatile Ambrozijevu ponudu. Ali nemamo
vremena za uzaludne polemike. Činjenica je da si se, nedugo pošto ti je Ambrozije izjavio
ljubav i ponudio brak, udala za Valentinijana, a odmah potom odselila si se u Traverorum.
Zato i ne slutiš kako je njemu bilo ovde. On prosto nije mogao da živi u Sirmijumu od
svakodnevnih podsmeha. „Evo ide carski mladoženja“, govorili su tako da i on čuje. Drugi
su mu u poverenju saopštavali kako iz pouzdanih izvora znaju da je tvoj mali sin isti
Ambrozije i da car čupa kosu u očajanju. On je tražio premeštaj u Mediolanum, da bi
pobegao od surovosti i podsmeha od kojih se ovde nije mogao odbraniti. Ja sam uverena
da se Ambrozije tako strasno okrenuo hrišćanstvu i da tako fanatično brani nikejsko učenje
upravo zbog tebe. Da bi tebi dokazao da si pogrešila.
- Neću zbog njega da bežim! Neću i tačka.

Popeja ju je zabrinuto gledala. Izgleda da se Justina još uvek uzdala u moć koju je njena lepota
nekad imala nad muškarcima. Znala je da Justina pokušava da se zbliži sa novoimenovanim
avgustom istoka, imperatorom Teodosijem. Ali Popeja je znala i ono što Justina nije htela da
prihvati, a to je da Teodosije uopšte ne obraća pažnju na nju. Istina, carica je još uvek bila
izuzetno lepa žena. Imala je ravan, zategnut stomak, kao da nije rodila nijedno, a kamoli
četvoro dece. Ali sjaj njene mladosti je ipak otišao u nepovrat. Oko očiju su joj se pojavile sitne
bore. Nekad blistav osmeh koji je mogao ozariti i najveću dvoranu u carskoj palati, nosio je
sve više gorčine i sve češće je bivao ironičan. Pokatkad i zlurad. A muškarci nikad nisu trčali
za ogorčenim, sredovečnim ženama. Na dvoru i oko njega sada su se vrzmale mlađe, prelepe
kao što je nekad bila ona, a pri tom vesele, pametne i energične. I bez puno skrupula. Takve su
uvek lako nalazile put do muškaraca. Popeja se namršti setivši se Pauline, ali brzo odagna
pomisao na tu razmetljivicu koja je na velika vrata ulazila u visoke krugove. Ona nežno pomazi
caricu po obrazu i reče:
 48

- Dobro. Onda ti moram reći da ni Gracijan, ni Ambrozije nisu najveća pretnja tebi i tvojoj
deci. Priča se da je Konstancija trudna i da će Gracijanu roditi naslednika. Jesi li svesna šta
to znači?

Justina ju je preneraženo gledala. Konstancija je bila ne samo zakonita žena imperatora

Gracijana, nego i jedina ćerka bivšeg imperatora Konstancija Drugog i unuka Konstantina
Velikog. Njen sin bi sigurno bio dočekan kao božanstvo. „Ali to je nemoguće, ona ne može da
rodi“, panično je mislila Justina. Prošlo je više od šest godina od kako su je verili i ubrzo potom
udali za Gracijana, ali ni jedan jedini put nije bila trudna. Svi su se već bili navikli na pomisao
da je jalova i da će Gracijan, hteo ne hteo, morati da se razvede čim mu nađu adekvatnu priliku
za novu ženidbu. Odskora se na dvoru vrzmala neka mala Laeta, ćerka jednog od generala
poginulih u bici kod Hadrijanopolja. Njena majka Pisemona je na sva usta hvalila ćerkinu
hrišćansku čednost, a uz pomoć nikejske klike na dvoru kopala je i rukama i nogama da poljulja
Konstancijin položaj i da nametne Laetu za Gracijanovu buduću ženu. Ipak, Justina je bila
svesna da je to i dalje bila smo kuloarska tema. Kad je jednom prilikom neki dvorski
velikodostojnik pokušao da izveštačeno zabrinutim tonom pokrene pitanje sposobnosti carice
da mu rodi naslednika, Gracijan ga je presekao izuzetno hladnim i dugim pogledom svojih
sivih očiju. Od tada se niko nije usudio da bude tako indiskretan i da u carevom prisustvu
ponovo otvori tu temu. Izgleda da je taj mišićavi, naočiti čovek bio iskreno privržen svojoj
samo dve godine mlađoj, bledunjavoj ženici, koju su nikejski hrišćani, bez ikakvog osnova,
proglasili za tajnu pristalicu arijanaca. U suštini i to je bio jedan podli pokušaj da je gurnu u
nemilost njenog carskog muža, koji je pod Ambrozijevim uticajem sve više prihvatao nikejsko
učenje. Ali Justina je, kao i Gracijan, dobro znala da je, za razliku od njenog dede i oca, mlada
carica bila potpuno nezainteresovana za hrišćanstvo u celini, a kamoli za unutarhrišćanske
dogmatske sukobe. Konstancija je sada imala 19 godina i bila je u idealnom dobu za rađanje.
Uz ovaj poduži carev boravak na dvoru sa njom, ne bi bilo nikakvo čudo ako je zaista ostala u
drugom stanju. Justina je znala po sebi: ako mlada carica rodi sina, učiniće sve da mu obezbedi
presto. A najveća prepreka će joj biti njen mladi sin Valentinijan Drugi. Prvi put tokom
razgovora sa Popejom zaista se uplašila. „Bože, šta sam učinila da me stavljaš na ovakva
iskušenja? Ako ostanem ovde i nastavim da se borim za Arijevo učenje, zlotvori će sigurno
ubiti i mene i moju decu. Ako odem u Mediolanum ovde će arijanci verovatno biti zatrti, a
nikejci će širiti svoju otrovnu istosuštastvenost. Ipak, ako sačuvam život sinu i omogućim mu
da konačno sedne na presto koji mu po rođenju pripada, možda ćemo moći da ponovo
uzdignemo Arijevo hrišćansko učenje i uništimo koristoljubive nikejske prevarante i njihovo
 49

lažno homoousios“, grozničavo je mislila Justina, tražeći opravdanje za odluku koju je morala
da donese. Onda umorno, mireći se sa sudbinom, reče:

- Svesna sam, Popeja, hvala ti. Preseliću se u Mediolanum. Samo moraću prethodno da
dobijem dozvolu od Gracijana. Tražiću prijem, ali nisam sigurna hoće li mi uopšte
odgovoriti, a pogotovo hoće li odobriti moju molbu.
- Ne brini, nateraću ja Lucija da nađe načina i izmoli tu dozvolu od cara. A ti požuri sa
pakovanjem. Ne oklevaj ni dana, molim te. I dok ne kreneš - ne veruj nikom!
 50

V EPISKOP AMBROZIJE U BORBI PROTIV PAGANA I

JERETIKA

Veritas amara est11

Na severozapadnoj strani glavnog trga Sirmijuma nalazilo se raskošno Jupiterovo svetilište sa

stotinu žrtvenika. Ogromna zgrada je najčešće bila tužno prazna. O njoj se brinuo samo jedan
ostareli čuvar sa svojom mladom unukom. Žrtve Jupiteru, nekada poštovanom i slavljenom
vrhovnom Rimskom božanstvu, sada su prinošene sve ređe, najčešće na brzinu i u tajnosti.
Ceremonijalnog prinošenja žrtava uz učešće najviših carskih zvaničnika nije bilo skoro
dvadeset godina, još od doba kratkotrajne vladavine Julijana Otpadnika. Nije bilo zvanično
zabranjeno, ali predstavnici državne administracije su sve ređe zalazili u Jupiterovo svetilište.
Građani Sirmijuma su velikom većinom bili tolerantni prema raznim religijama, ali postojala
je jedna manja, fanatično odlučna i sve uticajnija grupa hrišćanskih pravovernika koja je javno
pozivala da se poruše svi paganski simboli uključujući i Jupiterovo svetilište i spomenik boginji
Fortuni na centralnom forumu Sirmijuma. Nisu bile retke ni pretnje ostarelom čuvaru
Jupiterovog svetilišta. Ali ovi pozivi nisu prerastali u rušilački pohod zbog dva važna razloga.
Prvo kapetan Elijan ili neko od njegovih potčinjenih je svakog dana obilazio čuvara svetilišta.
Kada je lično dolazio, kapetan je po pravilu donosio i nešto od namirnica na poklon dedi i
devojci. I mada on nikada nije ulazio u samo svetilište, znao je da bi to njegovi brojni protivnici
jedva dočekali, on je ipak javno demonstrirao da se i sam čuvar i Jupiterovo svetilište nalaze
pod zaštitom zakonite vlasti. To je delovalo odvraćajuće za većinu potencijalnih rušitelja bilo
da su bili verski fanatici ili obični pljačkaši. Drugi važan razlog je bio u tome što su hrišćani
bili zaokupljeni međusobnim trvenjima. Nikejski pravovernici i pristalice episkopa Arija su još
uvek vodili ogorčenu borbu za monopol u pravu na tumačenje prirode svetog trojstva. Konačni
obračun sa mnogobožačkim neprijateljima morao je da sačeka dok hrišćani ne reše pitanje
''jednog slova'', kako je tu dogmatsku dilemu posprdno nazvao imperator Julijan. Pitanje da li
su Otac, Sin i Sveti Duh homoousios12 ili homoiousios13, odnosno da li su potpuno iste suštine
ili su samo slične suštine pri čemu ipak božanska priroda Sina i Duha Svetoga proističe iz Oca,
odnelo je više hrišćanskih života nego svih deset progona hrišćana u prethodna tri veka. I mada

11
Istina je gorka.
12
Iste suštine.
13
Slične suštine.
 51

je nakon smrti imperatora Konstancija Drugog, koji je bio otvoreni pobornik arijanaca,
nikejsko pravoverje sve više odnosilo prevagu, borba između braće koji su jedni druge nazivali
jereticima i dalje je trajala. Posebno je u Sirmijumu, koji je pre dve-tri decenije bio najuticajniji
centar arijanstva u carstvu, ishod te borbe i dalje izgledao neizvestan. I jedni i drugi su pagane
smatrali manjom opasnošću nego jedni druge. Zato je Jupiterovo svetilište i dalje stajalo na
sirmijumskom centralnom forumu u svoj svojoj lepoti.

Između Licinijevih termi i Jupiterovog svetilišta jedna, posebno široka i posebno važna, ulica
vodila je ka severnoj kapiji grada. Van gradskih zidina ulica je prerastala u popločan put koji
se, nakon dve milje, gotovo pod pravim uglom ukrštao sa Carskim putem, glavnom
saobraćajnicom koja je spajala zapad i istok imperije. Građani Sirmijuma su ovu ulicu zvali
Severni drum, jer je put koji se na nju nastavljao vodio na sever ka pitomim južnim obroncima
Alma Monsa, produžavajući ka vrhu planine a zatim se spuštajući niz njenu severnu, malo
strmiju, stranu sve do jakog graničnog utvrđenja Bononija na Dunavu. Sa Sirmijumu bližih,
južnih padina Alma Monsa, ka gradu se uz ovaj put pružao više od deset milja dugačak
vodovod kojim se grad snabdevao čistom, pitkom vodom.

Sa zapada, širokim popločanim Carskim putem, Sirmijumu se približavao episkop

Mediolanuma Ambrozije, siva eminencija hrišćanstva, sa svojom pratnjom. Iz vile Pistrenzis,
carskog odmarališta udaljenog tridesetak milja od Sirmijuma, krenuli su ranom zorom.
Ambroziju nisu smetala gruba usputna svratišta napravljena uz Carski put, ali su mu veoma
smetale večita gužva i gomile znatiželjnika koje su cunjale po takvim svratištima. Zato je, kad
god je bio u prilici, na svojim putovanjima koristio slobodne carske objekte. Svitak na kome je
bio ispisan dekret koji mu je to omogućavao, sa carskim pečatom i potpisom imperatora
Gracijana, nosio je uvek sa sobom. Ipak, prethodnog dana je prekinuo putovanje i odlučio da
prenoći u vili Pistrenzis, više da bi odložio svoj ponovni dolazak u Sirmijum, nego zato što je
bilo vreme za odmor i spavanje. Pogotovo mu nije bilo do uživanja u udobnosti carskog
odmarališta. Na raskrsnici Carskog puta i Severnog druma, na koju je povorka stigla početkom
četvrtog sata, episkop je provirio iz kočije, zaustavio svoju pratnju i dao ljudima odmor. Svima
je bilo pomalo čudno što prave pauzu nadomak cilja svog putovanja, ali niko to nije glasno
prokomentarisao. Ko god je želeo da zadrži svoju, istini za volju prilično lagodnu, službu znao
je da ne treba previše da pita, a pogotovo da ne treba da protivreči episkopu. A Ambrozije, kao
i obično, nije nalazio za shodno da objašnjava svoje razloge. Neposredno pre toga, glasnik iz
grada je dojahao i saopštio mu da će ga imperatori primiti u carskoj palati u prvi noćni sat.
 52

„Prema tome, nema razloga za žurbu“, mislio je episkop. „Imaću više nego dovoljno vremena
pre prijema da mi onaj ludi Anemije ispriča šta se sve dešava u gradu“. Sirmijumski episkop
Anemije, postavljen je na tu poziciju pre nekoliko godina zahvaljujući pre svega zalaganju,
vezama i umešnosti samog Ambrozija. Bilo je za očekivati da će Ambrozije u njemu imati
doživotnog odanog i poslušnog saradnika. Nažalost, on se ubrzo pokazao kao potpuno
nekontrolabilan fanatik. Ipak, bio je vatreni pobornik nikejskog pravoverja, a to je, bar u
trenutku izbora, bilo daleko najvažnije. Naime, nakon smrti prethodnog sirmijumskog episkopa
Germinija, trebalo je po svaku cenu sprečiti postavljanje nekog novog arijanca na tu poziciju.
Još od Nikejskog sabora zvanično prvi i najugledniji episkop među hrišćanima, rimski papa,
oko toga nije imao nikakvih dilema. Ali u tom leglu arijanske jeresi, bilo je gotovo nemoguće
izvesti tako nešto. Iako bez mnogo nade na uspeh, papa je kao svog ličnog izaslanika, na
izbornu sednicu u Sirmijum poslao Ambrozija i naložio mu da učini sve što je u njegovoj moći
da episkopsku stolicu dobije neki nikejac. Papin izbor je pao na Ambrozija jer je on prethodno
živeo u Sirmijumu, znao je ljude i bio upućen u odnose u gradu. Konačno i sam Ambrozije je,
na iznenađenje celog hrišćanskog sveta pa i samog pape, uspeo da poziciju upravnika
Mediolanuma zameni episkopskim zvanjem na jednom burnom zasedanju punom sukoba i
preokreta. Tako je i sam nasledio jednog arijanskog episkopa, mada u tom trenutku, za to zvanje
nije imao ni kvalifikacija, ni preporuka. Tada niko sa sigurnošću nije mogao znati kojoj
hrišćanskoj struji će se Ambrozije privoleti, pa su svi zainteresovani u prvi mah poverovali da
je izbor Ambrozija manje zlo nego da protivnička strana nametne svog kandidata. Ubrzo se
pokazalo da su pravoverni nikejci imali sve razloge da slave, a arijanci da očajavaju. Ispostavilo
se da su nikejci u novom episkopu Mediolanuma dobili obrazovanog, vrednog i veoma
sposobnog sabrata i jednog istinskog vođu. I u Sirmijumu je, opet na iznenađenje svih hrišćana
uključujući i samog papu, Ambrozije uspeo da nametne svog kandidata za episkopa. Od tada
je počeo vrtoglav rast njegovog ugleda i uticaja u hrišćanskoj zajednici. Ali od tada su počele
i njegove nesanice. Istina, grč u stomaku ga je spopadao i ranije kad god bi se u mislima vratio
u sopstvenu mladost koja se završila jednim grubim otrežnjenjem baš u Sirmijumu. Ali posle
svog drugog boravka u tom gradu i izbora Anemija za episkopa, sama pomisao na Sirmijum
izazivala je u njemu fizičku mučninu. Tako je bilo i sada. Episkop je stajao pored kočija i terao
sam sebe da savlada tu mučninu gledajući u pravcu gradskih zidina. Oduvek mršav i malog
rasta, sada u svojoj četrdeset i trećoj godini već je izgledao kao starac. Kao da je, izmučen
noćima bez sna u kojima se sa žarom predavao pisanju traktata o različitim hrišćanskim
dilemama, već počeo da se smanjuje i kopni. Ispošćenog, žutog lica izgledao je izmoždeno kao
kakav hrišćanski mučenik, ali u isto vreme nekako produhovljeno i svetački, skoro kao lik sa
 53

neke ikone. Tek kad bi mu se čovek zagledao u oči, mogao je primetiti da u njima postoji
neverovatna odlučnost, snaga i vitalnost koja je u nekoj prkosnoj suprotnosti sa izgledom
njegovog tela. U suštini Ambrozije je bio na vrhuncu svojih, nikako malih, sposobnosti i svog
uticaja kako u hrišćanskim tako i u političkim krugovima.

„Mrzim ovaj grad“, pomislio je Ambrozije. Snagom volje potisnuo je drugi glas u svojoj glavi
koji je nasrtljivo pokušavao da mu kaže da ga je, ne tako davno, voleo najviše na svetu. Episkop
duboko uzdahnu i naredi pokret. Kolona se za tili čas ponovo formirala, skrenula desno na
Severni drum i uputila se ka severnoj kapiji grada. Prošavši kroz gradsku kapiju, kolona je
nastavila Severnim drumom koji je, kao strela prav, presecao splet neuređenih i nepravilno
orijentisanih uličica nastalih spontano, sa širenjem stambenih i zanatlijskih kvartova grada. Taj
neuređeni, periferijski deo grada, prostirao se dobre dve-tri milje od gradskog bedema i
završavao se jednom magistralnom gradskom ulicom koja je bila izgrađena u obliku
koncentrične kružne linije između centralnog foruma i bedema na obodima grada. U
kvartovima između kružne magistrale i gradskog bedema, preovladavale su sirotinjske
udžerice, sumnjive kafane, javne kuće, kovačnice i sitne zanatske radionice koje su uglavnom
pravile odeću i obuću, opeku, alatke od gvožđa i razne predmete od stakla i keramike. Za
kolonom su trčala musava deca proseći, sa otvorenih vrata krčmari su hvalisavo nudili najbolju
hranu i piće, a sa prozora javnih kuća devojke su se kikotale i obećavale nezaboravne trenutke
vojnicima u povorci. One starije i očajnije stajale su izazovno i drsko pored samog Severnog
druma. Nudeći svoje preostale čari pogledima ljudi u koloni, uveravale su ih da nigde neće naći
bolji odnos kvaliteta usluge i cene. Ambrozije je, ne želeći da gleda tu ljudsku mizeriju, ako
već mora da čuje prostačka dobacivanja, gadljivo navukao debele zavese na svojoj kočiji čim
su prošli kontrolu na gradskoj kapiji. Predao se mislima i planovima o snaženju i širenju
hrišćanstva.

Kad je kolona presekla kružnu gradsku magistralu krajolik se naglo promenio. Ova čudna ulica
je bila nezvanična granica između siromašnog i bogatog sveta. Izboriti se za stanovanje između
centralnog foruma i kružne magistrale, bio je san svakog sa periferije. To nije uvek značilo da
je čovek postigao nekakav poseban ugled i uticaj u društvu, ali je obavezno značilo da je stekao
znatno bogatstvo. A zlato je vazda otvaralo vrata patricijskih salona, obezbeđivalo bogate
udavače i bivalo više nego dovoljna kompenzacija za eventualni manjak obrazovanja ili
higijenskih navika. Između foruma i kružne magistrale, u pojasu širokom oko milju i po,
nalazile su se lepe stambene zgrade koje su, skoro bez izuzetka, imale portike. Ulice u tom delu
 54

su bile planski napravljene, imale su kanalizaciju koja je otpadne vode nosila u Savu i bile su
popločane kamenom. Najelitniji rezidencijalni delovi su se nalazili oko carske palate u južnim
delovima grada, dok su siromašnije patricijske, vojničke i činovničke porodice živele na severu
u delu sa višespratnim insulae. Na severu se nalazila i gradska episkopija, nekako iza leđa
Jupiterovog svetilišta, što je ne retko izazivalo zlovoljne primedbe hrišćanskih
velikodostojnika gradskoj upravi. U ovom pojasu grada, uglavnom na severu, nalazile su se
zanatske radionice koje su obrađivale srebro i zlato, kovnica novca se nalazila u istočnom, dok
je horreum bio smešten u zapadnom delu grada.

Vest o Ambrozijevom dolasku bila je brža od njegove kolone. I episkop Sirmijuma Anemije je
bio brži - već je iščekivao svog sabrata kada je Ambrozije sa svojom pratnjom stigao do
dodeljene mu rezidencije. Grozničavog pogleda, sa nestrpljenjem koje je izbijalo iz svakog
njegovog pokreta, Anemije pritrča do kočija i čvrsto zagrli Ambrozija pre nego što je ovaj
čestito i izašao.

- Dobro došao brate Ambrozije! Hvala višnjem Bogu da si napokon ovde. Tvoja pomoć
potrebnija nam je sada više nego ikad.
- „Hvala, dobri moj Anemije“, natera sebe da glasno, pred svima, otpozdravi Ambrozije.
„Ali uveren sam da ne postoji ništa što jedan tako predan sluga božiji kao ti ne može
uspešno da reši.“
- Ne šali se brate Ambrozije. Ništa nisam uspeo da uradim kako treba i molim se Bogu da
me pravedno kazni zbog toga. Ja dajem sve od sebe da se učvrsti i proširi naše pravoverno
hrišćansko učenje, ali uzalud, slabašne su moje snage. Koliko god da ja na propovedima
razotkrivam jeretičko zlo, Fotinove sotone se i dalje sastaju po svojim budžacima i prave
svoje paklene planove, arijanci su opet ojačali, otvoreno kuju zavere i javno zahtevaju da
ponovo preuzmu episkopiju, a sada su se i pagani povampirili. Ja ću i život dati da ih
zaustavim, ali...
- „Anemije, stani malo pobogu“, prekide ga Ambrozije. „Pusti me bar pola sata da se umijem
i presvučem. U stvari, dođi za sat vremena, pa ćemo o svemu popričati i dogovoriti se.“

Rekavši to Ambrozije prođe pored zbunjenog Anemija ne čekajući njegov odgovor. Nešto više
od sat vremena kasnije, okupan i obučen u čistu odoru, Ambrozije uđe u prijemnu sobu svoje
rezidencije. Unutra ga je već čekao nervozni Anemije.
 55

- Anemije, večeras imam sastanak sa imperatorima. Moram tačno da znam šta se važno
dešava u gradu i provinciji. Zato te molim da preskočiš sve sitnice i da se koncentrišeš na
ono najbitnije. Dakle?
- Pa najveća novost je da je objavljen edikt o pripremi rata protiv Gota, što podrazumeva
regrutaciju i povećanje poreza. Naši vernici se pitaju šta da rade. Traže naš savet da li da
poštuju ove carske naredbe, plaćaju poreze i odazivaju se pozivima u vojsku ili da sve to
bojkotuju po cenu kazni, zatvora, pa i smrti. Ja sam im do sada govorio da se više mole
Bogu, da ojačaju svoju veru u Njega i da će ih On sigurno prosvetliti i pokazati im pravi
put. Ali bojim se da ću uskoro morati nešto konkretnije da im odgovorim.
- Odlično! Već sutra na jutarnjoj propovedi ćeš pozvati sve vernike da se odazovu carskim
naredbama i da ustanu u odbranu imperije.
- Da li je to mudro brate? Narod ionako teško živi, mnogi vernici zbog novih nameta
otvoreno gunđaju. Bojim se da nam se ne ospe pastva, da ne pređu zbog toga arijancima.
Oni su još uvek veoma jaki. Ima ih više nego nas, a carica Justina ih demonstrativno
podržava i novčano potpomaže. Zahtevaju ili da im se vrati episkopija ili da dobiju dozvolu
da izgrade novu. Ja sam to do sada uspevao da sprečim, ali carica je previše moćna pa se
bojim da neću još dugo izdržati u borbi protiv nje.
- Mudro je, nego šta! Mi ćemo naglašeno pokazati svoju lojalnost carstvu u situaciji kad
praktično nikakvu drugu mogućnost i nemamo. A ja ću od careva, upravo zbog te lojalnosti,
moći da tražim niz povlastica za našu crkvu. Justina jeste problem, to priznajem. Moramo
naći neki način da joj smanjimo i ograničimo uticaj. Ali svejedno, ne budi tako malodušan.
Neće se pastva osuti, ne brini. Sutra kad ih pozoveš da budu poslušni i da caru daju carevo,
takođe im reci da se time ne brani samo carski presto, nego još više naše hrišćansko
pravoverje. Reci im da su Goti primili arijanstvo i da sada tu jeres hoće silom da nametnu
širom carstva. Zato je sada došlo vreme da svako na delu pokaže svoju veru i da, ako
zatreba, za nju i postrada, a ne samo da plati porez.
- „Goti primili arijansku jeres“, zaprepastio se Anemije. „Da li je moguće?“
- Moguće je, moguće, moj Anemije. Nisu svi, naravno, ali jedan deo jeste. Ostali i dalje
poštuju svoje paganske bogove. Većina ako ćemo pravo.
- Pa gde su zaboga i šta rade naši sveštenici!? Mi moramo sprečiti da ta jeres ponovo dobije
krila preko varvara. Treba neko od nas odmah da ode među Gote da širi hrišćansko
pravoverje i spreči arijance da rovare.
- Kako to misliš da izvedemo Anemije? Da sednemo ti i ja na konje, odjašemo kod Fritigerna
i lepo mu objasnimo razliku između prave vere i jeresi?
 56

Anemije nije primećivao podsmeh u rečima svog sabrata. Zapaljivo je nastavio da razvija svoju
misao.

- Ne, ne, ti nikako ne smeš da ideš brate Ambrozije. Ti si suviše važan za našu veru i našu
crkvu. Ti moraš biti na bezbednom da bi tumačio Božiju promisao širom sveta. Ali ja bih
mogao, za mene nije šteta. Da, ja ću otići tamo i naučiću ih da prepoznaju arijanstvo, tu
jeretičku đavolju rabotu. Približiću im i omiliti istinsku reč Božiju, tako da će i sami
poželeti da prihvate pravu hrišćansku veru. Možda bih tako mogao sprečiti i taj nesretni
rat...

Ali Ambrozije nije imao ni volje ni vremena da sluša gluposti. Grubo je prekinuo dalje
Anemijovo fantaziranje.

- Anemije, ne trabunjaj više molim te! Na prvoj gotskoj predstraži bi te na krst razapeli i to
ako imaš sreće. Mnogo je verovatnije da bi pomislili da se samo praviš lud kako bi nešto
sakrio, pa bi te živog odrali pokušavajući da iz tebe izvuku kud si zaista krenuo i zašto. A
ovde u Sirmijumu bi arijanci ponovo postavili svog episkopa. Eto kako bi se tvoj podvig
završio. Da li bi to hteo da postigneš? Ne služi se ni Bogu, ni crkvi tako što se uludo žrtvuje
život. Ako daješ svoj, a još više ako uzimaš tuđi život, dužan si pred Bogom da iz toga
proistekne neko veće dobro.

Za trenutak zaćutaše obojica. Anemije zbunjen i posramljen, a Ambrozije jedva suzdržavajući

bes. Nije znao da li ga više ljuti Anemijeva infantilnost ili istinska spremnost da se žrtvuje za
nikejsku hrišćansku dogmu. Taj ludak je stvarno želeo da postane mučenik! Episkop
Mediolanuma je pak bio racionalan čovek. Upravo zahvaljujući toj svojoj osobini i sada se brzo
savladao.

- Dakle da rezimiramo: naša crkva javno podržava pohod protiv Gota i poziva svoje vernike
da poštuju carski edikt, a istovremeno svim mogućim sredstvima širimo priču da su svi
gotski varvari u stvari arijanci. Jel’ ovo jasno? Bilo bi najbolje da se ovdašnji arijanci
solidarišu sa Gotima i da odbiju da poštuju carski edikt. Time bi izazvali gnev obojice
careva u najgorem trenutku i to bi im bio kraj. Iskreno, ne verujem da će se to desiti, Justina
je suviše pametna. Ali svakako vredi pokušati. U najmanju ruku, carevi koji moraju da
ratuju protiv Gota postaće još sumnjičaviji u pogledu arijanaca.
 57

Anemije ga je gledao bez reči, sa mešavinom divljenja i strahopoštovanja. Klimanjem glave je

potvrdio da je razumeo instrukcije. Ambrozije je zadovoljno nastavio.

- Dobro to smo dogovorili, šta je sledeće?

- Ovdašnji arijanci su najavili da će objaviti jednu hristološku raspravu.
- Raspravu!? Ako je to opet neka njihova analiza odnosa Boga-Oca, Boga-Sina i Svetog
Duha, onda nije važno. Toga već ima tušta i tma, a oni odavno nemaju hristološke mislioce
koji bi nešto novo rekli o toj temi. Nemoj na to gubiti vreme.
- Nije analiza brate Ambrozije. To je zapisnik sa javnog saslušanja trojice vernika koji su
bili uhapšeni i optuženi za širenje razdora i jeresi jer su poštovali nikejsko pravoverje.
Saslušavao ih je episkop Germinije lično, a jedan od optuženih po imenu Heraklion je ušao
sa njim u raspravu. Taj događaj se stvarno zbio ovde u Sirmijumu i to pre 14 godina, tačnije
šestog dana januarskih ida u godini konzulovanja Gracijana i Dagalaifa.
- „Čekaj, čekaj“, zainteresovao se Ambrozije. „Sećam se nekih priča o tome. To se desilo
malo pre mog postavljenja za sudskog pomoćnika u Sirmijumu i doseljenja ovamo. U
početku mog boravka još uvek su mnogi komentarisali to saslušanje.“

Sećanja su navrla. Ambrozije je za trenutak jasno video Justinu i sebe kako šetaju gradskim
bedemom iza carske palate jedne davne letnje noći. Sava je tiho žuborila, nebo je bilo posuto
zvezdama. Čuo je njen, tako karakterističan, taman glas, video njene krupne oči i dugačke
trepavice i osetio njen opijajuće sladak dah, gotovo isto kao onda kad je zaista zastala i
sugestivno mu se unela u lice dok mu je objašnjavala arijansku misao i pričala o tom događaju.
Ali neka sećanja su kao teška bolest - sa njima se ne može dugo živeti. Kao okovi su – sa njima
se ne može dugo ići napred. Bolest treba izlečiti, okove raskinuti, sećanja oterati. Ambrozije
je, po ko zna koji put u svom životu, to i uradio.

- „Ako se ne varam, oni su te ljude mučili, prvo u zatvoru, pa onda javno na trgu. Na kraju
su im dali da biraju: ili će ih osuditi i pogubiti na krstu kao jeretike ili će potpisati da se
odriču nikejskog učenja i da prihvataju arijanstvo. Oni su odabrali da potpišu da bi spasli
živote. To samo pokazuje da su bili obični ljudi, a ne sveci i mučenici. I ništa više. Arijanci
greše ako misle da će sad nešto postići objavljivanjem zapisnika o tome. Mi ćemo onda
svima jasno moći da pokažemo kako oni u svojim srcima nose samo mržnju i surovost
umesto hrišćanske ljubavi i praštanja. Samo neka ga objave, još bolje za nas!“
- Nažalost nije to originalan zapisnik. Očigledno je prepravljen. Po sadašnjoj verziji nije bilo
nikakvog mučenja, niti prisile. Opisano je kako je episkop Germinije briljirao u jednoj
 58

dostojanstvenoj teološkoj raspravi, kako je nadmoćno pobedio nikejske jeretike i potpuno

razotkrio nikejsku jeres. Nazvali su je „Altercatio Heracliani laici cum Germinio episcopo
Sirmiensi14“. Citatima iz Svetog Pisma i drugih svetih spisa i svojim objašnjenjima uverio
ih je da božanska priroda Boga-Sina i Svetog Duha potiče od Boga-Oca. Govorio je da je
Otac nerođen, nevidljiv, besmrtan, bez početka i bez kraja. Za Sina je govorio da ima
početak od Oca, pre vekova, da je on Bog od Boga, svetlost od svetlosti, ali da samim tim
očigledno ipak nije isti kao Otac. Za Svetog Duha je govorio da je na čelu anđela i
arhanđela, ali je naglašavao da, kao što Sin nije u svemu isti kao Otac, tako ni Sveti Duh
nije iste suštine kao Sin. Time je zaveo narod i uverio ih u nadmoć i istinitost arijanstva, a
omrzao im je naše nikejsko pravoverje. Kad je sav prisutni narod uglas zahtevao da
optuženi budu najstrože kažnjeni za svoju jeres i kad su se i narodne starešine saglasile sa
tim zahtevom, Germinije je ustao i velikodušno rekao „Nemojte, braćo! Oni ne znaju šta
govore. Ako su i neki episkopi podlegli nikejskim lažima, koliko pre će ovi nesretnici.“ Time
je posramio narod, kao Hrist što je nekad učinio govoreći da kamen na bludnicu prvi baci
onaj koji sam nije grešan. Pokazao je hrišćansku ljubav i velikodušno im oprostio. A
Heraklion i drugovi su onda shvatili svoju zabludu, pokajali se, klekli pred njega i u suzama
ga molili da ih primi u okrilje arijanske crkve.
- Kakvi podlaci! Hoće da pošalju poruku našim vernicima da su prevareni i da su u zabludi,
ali da će im biti velikodušno oprošteno ako odbace nikejsko pravoverje i prihvate
arijanstvo. Otkud im taj zapisnik pobogu?“
- Izgleda da je još za vreme Germinija bio prepisan i tako prepravljen dostavljen arhivu
Sirmijuma. Sad ga je neko ukrao iz gradskog arhiva, a carica Justina ga je otkupila od
lopova. Ali ne brini, brate Ambrozije. Nemaju ga više i neće moći da ga objave.
- Kako sad nemaju čoveče? O čemu mi pričamo ako ga nemaju?

Anemije se konačno zadovoljno nasmešio.

- Imali su ga do sinoć. Ali jedan od mojih ljudi, koji se popeo prilično visoko u njihovoj
hijerarhiji, uspeo je sinoć da ga ukrade i da mi ga jutros preda. Prepis nemaju!
- Svaka ti čast Anemije! Podsetio si me zašto smo te postavili za episkopa!
- Hvala ti brate Ambrozije. Čim se vratim u episkopiju spaliću raspravu, a arijanci će se pušiti
od muke.

14
Rasprava Herakliona laika sa Germinijem episkopom Sirmijuma.
 59

- Eto ga sad. Opet ništa ne misliš. Pribavio si redak dokument, pa bi odmah da ga spališ.
Lako je to uraditi. Hajde prvo malo bolje da ga iskoristimo.
- Pročitao sam raspravu, potpuno je protiv nas. Kako mi da je iskoristimo?
- Lepo, Anemije, lepo. Onako kao što su arijanci i hteli – da je objavimo!

Anemije je bio samo đačić, koji je zbunjeno gledao svog učitelja. Ambrozije ga je pustio da
nekoliko trenutaka trepće u čudu. A onda mu je objasnio...

- Sad ćemo mi prepisati zapisnik i pri tome ga malo korigovati! Izbacićemo sve što su oni
slagali i pokazati šta je prava vera, a šta jeres. Treba da se vidi da čak ni jedan arijanski
episkop u raspravi nije dorastao jednom običnom pravovernom laiku! Pokazaćemo da je
Germinje pustio optužene, ali ne zato što je velikodušan i pun hrišćanske ljubavi prema
bližnjima, nego zato što ga je Heraklion pred celim narodom pobedio u raspravi. Arijanski
episkop je bio razoružan postojanošću i posramljen nepokolebljivom verom Herakliona i
drugova! Razumeš li? Zato su optuženi bili oslobođeni i naravno ponosno su zadržali svoju
nikejsku veru. Možeš li to da uradiš?

Anemije je opet bez reči klimao glavom ne krijući divljenje i obožavanje.

- Odlično! Onda koriguj tekst i prepiši ga u dva primerka, a tek zatim spali ovaj njihov
kobajagi original. Piši na nekom starom materijalu. Treba da bude iz ondašnjeg vremena
ili čak malo stariji. Jedan primerak treba tajno vratiti u arhiv, a tek potom drugi primerak
treba objaviti. Kad arijanci počnu da histerišu kako je to prevara, treba ih pustiti par dana
da postanu preglasni tražeći istragu i kazne za prevarante. Zatim neko ko nije iz naše crkve,
najbolje da to bude predstavnik neke ugledne patricijske porodice koji se još nije krstio,
treba da ode u arhiv, da pronađe onaj naš dokument i da potvrdi da se sve što je objavljeno
potpuno slaže sa originalom iz arhiva. Ali pazi: nemoj da preteruješ. Nemoj da Germinije
ispadne previše glup. Zamisli da je u doba arijanskog episkopa, neki pošten građanin vodio
zapisnik. On sigurno ne bi smeo da laže i vređa episkopa jer bi i njega optužili kao jeretika.
Ali pošto je pošten ne bi pristao ni da opanjka tri nedužna čoveka. Prema tome, koriguj
samo ono što je neophodno da se jasno pokaže nadmoć nikejskog pravoverja i ljudi koji ga
slede. Ali generalno što manje ispravki – to bolje. Utoliko manje će biti i sumnji u
verodostojnost teksta. Jel’ ti jasno?
- „Potpuno, ali...“, Anemije je oklevao.
- Šta „ali“? Govori Anemije pobogu, ne mogu da ti čitam misli.
 60

- Oprosti brate Ambrozije. Setio sam se jednog detalja iz te rasprave koji, sramota me je da
priznam, i mene zbunjuje. Naime, Heraklion ostaje bez reči, a Germinije trijumfuje
citirajući reči samog Sina Božijeg koji kaže: „Otac, koji me šalje, veći je od mene jer siđoh
s neba ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji me posla.“ Moja vera u istovetnu
suštinu Oca i Sina i Svetog Duha nije poljuljana i nikada neće biti, ali malo je moje znanje
i slab je moj razum da bih mogao drugim ljudima da objasnim ove reči Hrista Boga i
Spasitelja našega. Eto, bojim se da neću umeti da objasnim zašto Spasitelj naš kaže da je
Otac veći od njega i da on samo čini volju Oca, kad su i Otac i Sin istosuštastveni delovi
Svetog Trojstva.

U jednom kratkom trenutku Ambrozije izvi usne u prezriv osmeh. Ali videvši Anemijev
začuđen pogled, on ga brzo potisnu i vrati svoj uobičajen izgled ozbiljnog i prezaposlenog
čoveka mučenički upalih obraza. Ipak, energično skupljene usne nagoveštavale su veliku snagu
volje, a istrajan i pronicljiv pogled njegovih tamnih očiju ukazivao je na mnogo veće
sposobnosti nego što bi površan sagovornik mogao primetiti.

- Ne brini Anemije, ne zameram ti što ne znaš odgovor na to pitanje. Istinu govoreći, nisu
uspeli da ga dokuče ni mnogo obrazovaniji i svestraniji mislioci od tebe. Nije lak i nije
očigledan odgovor na to pitanje, a ako se na hrišćanstvo gleda kao na matematiku ili logiku,
onda se i ne može naći. Ali hrišćanstvo nije prosto matematičko sabiranje, niti je neki
besmisleni grčki sofizam. Hrišćanstvo je pre svega vera, moj Anemije. Običan narod,
vernici ili potencijalni vernici, će imati još mnogo drugih pitanja na koja neće znati
odgovor. Kad god se to desi ti im nemoj zameriti. Tada je jedino važno ne dozvoliti čoveku
da podlegne sumnjama i ne dozvoliti mu da očajava, jer će tada sigurno biti izgubljen za
crkvu. Najbolji odgovor na to i sva slična pitanja, odgovor koji treba svakodnevno
ponavljati vernicima je: „Učvrstite svoju veru kroz molitvu, ne dozvolite sumnjama da vas
obuzmu i ne postavljajte sebi i drugima nepotrebna pitanja jer vas kroz njih nečiste sile
iskušavaju.“ A ako oni što pitaju postanu previše bučni i nasrtljivi, naći će se već neko ko
će na sva njihova pitanja umeti pravilno da odgovori.
- Ali arijanci su baš sada bučni da bučniji ne mogu biti. Moramo nekako objasniti reči Boga-
Sina u toj hristološkoj raspravi. Ne može Heraklion da pobedi u raspravi ako samo kaže
Germiniju da u jednosuštastvenost mora da se veruje bez ikakvog dokaza...
- Znam, znam, slušaj me i ne prekidaj Anemije! Ispravno tumačenje tih Hristovih reči jeste
da je on dobrovoljno potčinjen Ocu. Potčinjen je svojom voljom i ljubavlju, a ne nekom
 61

neminovnošću. Isto kao što je po svojoj volji oprao noge svojih učenika. U Hristu nema
gordosti i želje za nadmetanjem sa Ocem. Ima samo ljubavi i prema nama ljudima i prema
Bogu-Ocu. Upravo ka tome svi verujući ljudi moraju da streme. Treba da se odreknu
gordosti i da se svojom voljom potčine našoj crkvi, a kroz nju i samo kroz nju, i jedinom
istinskom i jednosuštastvenom trojstvu Boga Oca, Boga Sina i Svetog Duha. Dakle, da,
Otac jeste veći od Sina, ali samo po imenu! Jer je on Otac koga Sin dobrovoljno poštuje!
Između Oca, Sina i Svetog Duha postoji razlika, ali ne postoji nikakva zbrka, odvojenost,
niti mnoštvo. Učini da Heraklion u svom odgovoru citira apostola Pavla koji kaže: „Hristos
je Božja sila i premudrost.“ A kao što se zna, sam Bog je sila kroz koju su, ni iz čega,
nastale sve druge sile na nebu, na zemlji i u donjem svetu. Prema tome, ako je Hristos
Božija sila onda je on nužno pravi Bog, potpuno iste suštine sa svojim Ocem.

Ambrozije zatim ustade i iz jednog svog kovčega izvadi neku knjigu sastavljenu od uvezanih
svitaka. Na prvom, lepo ukrašenom, je pisalo „De Fide ad Gratianum“.

- Detaljan odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja u vezi arijanske jeresi, naći ćeš u ovoj
knjizi. Napisana je u cilju ispravnog hrišćanskog obrazovanja imperatora Gracijana, ali će
dobro poslužiti i tebi, kao i drugim našim sveštenicima. Ovaj primerak ću večeras pokloniti
caru, ali imam i primerak za tebe. Ti organizuj njeno prepisivanje i deljenje našim
sveštenicima.

Anemije pade na kolena i celiva Ambrzijevu ruku iz koje je prihvatio svoj primerak. Ambrozije
pomalo oklevajući izvuče ruku.

- Dobro je Anemije, ne preteruj. Bolje mi reci imaš li još nešto važno da mi saopštiš?
Nemamo još puno vremena, moram da se spremam za susret sa Gracijanom i Teodosijem.
- Imam dva važna pitanja za tebe brate Ambrozije. Ne znam kako da odlučim. Odnosno znam
šta bi trebalo uraditi, ali ne znam kakve posledice mogu uslediti. Zato mi je tvoj savet
potreban kao korica hleba.
- Anemije zaboga skrati priču! Govori o čemu se radi.
- Pagani su opet digli glave. Najavljene su igre u amfiteatru kojih nije bilo godinama. Sad
neki od njih slavodobitno tvrde da će se vratiti vreme onog sotone Julijana Otpadnika. Naši
vernici odavno traže da se poruši Jupiterovo svetilište. Mogao bih da to organizujem koliko
noćas. Istovremeno bi razjareni vernici mogli da linčuju najglasnije paganske predvodnike.
Mi bismo naravno javno pozivali pagane da više ne provociraju pošten svet, a naše vernike
 62

da pokažu hrišćansku trpeljivost i spremnost na praštanje čak i kad imaju razloga da budu
ogorčeni. Tako bismo sigurno suzbili pagane na duži rok, a verovatno bismo i te
bezbožničke igre sprečili. Znam da bi se lako utvrdili neposredni izvršioci progona pagana
pa bi verovatno sumnja za organizovanje akcije pala na nas hrišćana. Ja bih se naravno
pobrinuo da u tom smislu ne bude nikakvih čvrstih dokaza, ali svejedno strepim kako bi
carevi mogli reagovati prema našoj crkvi!? Jer bez obzira šta ja javno budem govorio,
špijuni onog prokletnika Elijana će sigurno saznati i dojaviti ko stoji iza svega. I sad ne
znam šta da radim! Da li da odobrim tu akciju?

Uprkos žurbi, Ambrozije se duboko zamislio. Mada je došla od Anemija, ideja je izgledala
primamljivo. I sam je želeo da progon pagana počne što pre i da se konačno reši pagansko
pitanje u carstvu. Većina njih bi sasvim sigurno javno prihvatila hrišćanstvo, a samo tvrdoglava
manjina bi glavom platila. Ali zato u vekovima koji dolaze više ne bi bilo ni verskih sukoba ni
novih žrtava. To je svakako cilj vredan svakog truda. Bolje je da sad strada mali broj
nerazumnih pagana, nego da se sukobi nastave u večnost sa nebrojeno više žrtava. A da se ne
pominje rizik da bi se ponovo mogao pojaviti neki paganski car kao Julijan ili Dioklecijan koji
bi hrišćane opet proglasio za nedozvoljenu sektu i prognao je u katakombe. Da, svakako treba
jednom za svagda otkloniti tu opasnost i nametnuti hrišćanstvo kao jedinu državnu religiju. Ali
za to je potrebno da se prvo donese carski dekret o zabrani svih paganskih obreda. Ovako, dok
statua boginje pobede zauzima centralno mesto u zgradi Rimskog senata, dok razni paganski
kultovi i dalje primaju donacije iz državne blagajne, dok postoji kolegijum Vestalki, dok gori
Vestina večna vatra i dok se sam car kiti titulom vrhovnog sveštenika, napad na pagane bi
mogao biti tumačen kao svojevoljna akcija hrišćanske crkve. Kao prkos carskoj vlasti i carskim
zakonima. Bilo bi šteta zbog nestrpljivosti, jednom neopreznom akcijom ugroziti sve što su
predanim radom mnogi hrišćani uspeli da ostvare u proteklih nekoliko vekova.

- To bi bilo fenomenalno Anemije, ali još nije došlo vreme, sad je previše opasno. Zabrani
tu akciju do daljeg. Nema ni godinu dana kako su naši vernici zapalili jednu sinagogu u
Svetoj zemlji. Uhvatili su ih, a jevrejske glavešine su zahtevale od pretora da ih osudi na
smrt. Jedva sam uspeo da ga ubedim da u njihovom postupku nije bilo želje za kršenjem
carskih zakona, nego samo opravdanog revolta protiv stalnih jevrejskih provokacija i
skrnavljenja mesta hrišćanskog hodočašća. Nije ih pobio, ali su prognani i oduzeta im je
celokupna imovina da bi se prokletim Jevrejima nadoknadila šteta. Bojim se da bi ovog
puta moglo biti još gore. Oba cara su u Sirmijumu i neko bi im sigurno prišapnuo da je
 63

rušenje Jupiterovog svetilišta u stvari ponižavanje i nepoštovanje carske volje i vlasti.

Imperatori bi mogli doneti dekret protiv nas umesto protiv pagana, Jevreja, arijanaca i
drugih jeretika. Kad uspem da dobijem zvaničnu carsku podršku, javiću ti šta da
preduzmeš. Nadam se uskoro. Ali u svakom slučaju zabrana i progon pagana je jedno, a
rušenje hramova drugo. Zašto bismo rušili Jupiterovo svetilište? Zar nije bolje da ga
preuzmemo i pretvorimo u velelepnu hrišćansku bogomolju nego da rušimo jedan, a
zidamo drugi hram? A što se igara u amfiteatru tiče, budi vrlo oprezan. Mislim da to nije
povezano sa snaženjem pagana, nego sa potrebom careva da narodu pruže zabavu u
predvečerje rata. Da im odvrate misli od novih poreza i regrutacije. Te igre su sada potrebne
imperatorima, a mi sad ne smemo našim neprijateljima dati argument da tvrde kako smo
protiv interesa carstva. Zato se javno distanciraj od igara i pozovi naše vernike da tamo ne
idu, ali nipošto nemoj pozivati na njihovo sprečavanje. Naprotiv, sada budi vrlo pomirljiv
i samo reci da će svemogući Bog svakom suditi prema njegovim delima. Ali uskoro, budi
siguran, zabranićemo održavanje i ovih cirkuskih i onih besramnih Olimpijskih igara u
Grčkoj. Eto tako. A šta je drugo pitanje?
- Šta da radim sa ratobornim Fotinovim sledbenicima? Skupljaju se svakog petka na grobu
one lude Marcijane. To je ona što te je napala na sinodu kad sam ja izabran za episkopa,
sećaš li se?

Ambrozije se zgrčio kao od udarca u pleksus. Sećao se i to vrlo dobro. Hiljadu puta se pitao da
li je njena smrt bila neophodna i hiljadu puta je ubeđivao sebe da je njena pojava na sinodu bila
dar s neba, jer drugačije nije bilo izgleda da pobedi arijance i nametne Anemija za episkopa.
Da, bila je neophodna i to baš na način na koji se desila. I zaista njena smrt je sve preokrenula.
Tog dana kad ga je divljački napala, izgrebala po licu i oborila iz episkopske stolice i kada je
on smerno zatražio da se pomole za njenu dušu i da joj oproste umesto da je predaju vlastima
i da traže smrtnu kaznu za njen nečuven ispad, samo mali broj učesnika sinoda se pokolebao i
prešao na stranu nikejaca. Bilo je to premalo za konačnu pobedu. Ali sutradan, kad je stigla
vest o njenoj naprasnoj smrti i kada je on izjavio da se pred svima njima nedvosmisleno ukazala
Božija volja i da bi svaka dalja polemika o izboru episkopa bila čisto skrnavljenje Božije
promisli, osetio je da su se mnogi arijanci pokolebali i da je još jedan deo neopredeljenih prešao
na stranu nikejaca. Ambrozije je znao da se carica Justina sprema da dođe na sinod neposredno
pred glasanje kako bi svojom pojavom homogenizovala arijance i privukla neodlučne. Shvatio
je da su nikejci samo u tom trenutku imali šanse! Zato je hrabro i hazarderski predložio da
prekinu dalje svađe da ne bi hulili na jedinog istinskog Boga i da odmah pristupe glasanju.
 64

arijanci, uljuljkani mislima o ubedljivoj većini koju su do pre dva dana imali, nisu osetili
opasnost i oberučke su prihvatili njegov predlog jer su oni sami sve vreme sinoda tražili da se
pristupi glasanju. Ambrozije je hrišćanski smerno pozvao sve da razmisle da li je ono što
zastupaju u skladu sa očiglednim Božijim znamenjem koje im se svima ukazalo u poslednja
dva dana i da nakon toga daju svoj glas u skladu sa sopstvenom hrišćanskom savešću. I tako
je, na iznenađenje svih, Anemije bio izabran za episkopa iako i tada tesnom većinom.
Ambrozije je bio siguran da to ne bi bilo moguće bez pojave Marcijane na sednici sinoda, bez
njenog ispada i njene potonje smrti. On je taj događaj maestralno iskoristio, oko toga su bili
saglasni svi pravoverni nikejski episkopi uključujući i samog papu Damasa, ali i njihovi
arijanski protivnici. Zbog toga je stekao najviši ugled, zbog toga su ga obasuli počastima, zbog
toga su tražili njegova tumačenja i slušali njegove savete. Mnogi od njih, Ambrozije je i to
dobro znao, nisu verovali da je događaj bio vođen samo Božijom promišlju, već i nekom
veštom ljudskom rukom. Međutim, malobrojne pristalice Fotinove jeresi bile su zbunjene i
uplašene, arijanci nisu imali dokaza za svoje sumnje, a nikejci nisu imali razloga da iznose bilo
kakve pretpostavke. Međutim, sam Ambrozije je znao i nešto što niko drugi nije. Znao ja da u
trenutku kada su prisutni vernici savladali histeričnu devojku i kada su njemu pomogli da
ustane, on o izboru Anemija za episkopa više uopšte nije razmišljao. Gledao je u tu lepu
devojku, čija su se usta ružno grčila pljujući ga i dobacujući mu uvrede. Kada se malo smirila
i kada je on odbio da je optuže i predaju vlastima, ona mu je ironično dobacila: „Da ne misliš
možda da treba da ti budem zahvalna bedniče!? Ti si najobičniji prevarant, želiš slavu i moć,
a ništa ti nije sveto. Ni do koga ti nije stalo, kamoli do ovog naroda. Ne znam kako se sam sebe
ne gadiš. Takav bednik od čoveka da sedi u stolici presvetog episkopa Fotina!? Pa ti mu nisi
ni do kolena. I nikad nećeš ni biti, ma šta radio i ma koliko lagao!“ Ambrozije je gledao
Marcijanu, a video Justinu. Čuo je Justinin glas i sve uvrede koje ona istina nije izgovorila, ali
koje su bile sadržane u ironičnom osmehu koji mu je uputila kada je shvatila da ju je zaprosio
i zakleo joj se na večnu ljubav. Bedan, nedostojan, slab, ružan, nesposoban, mali, smešan...
Ako mu ona to i nije izgovorila u lice, sve se to šaputalo po hodnicima carske palate godinama
pošto je Justina postala carica i otišla sa svojim carskim izabranikom. Marcijana je javno
izrekla sve ono što je Justina jedva prikrila svojim prezrivim osmehom i sve ono što su drugi
šaputali iza njegovih leđa. Kada se uspravio, pogledao ka svom čoveku za tajne zadatke i
klimnuo mu glavom, on nije radio u korist izbora nikejski pravovernog episkopa Sirmijuma, a
još manje se svetio nekoj devojčuri koju je, da je hteo, mogao predati vlastima i osuditi na smrt
a da mu niko ni reč ne kaže. On je kažnjavao Justinu.
 65

Ambrozije je znao je da će neko u Sirmijumu taj događaj pomenuti. Možda onaj uporni, ludi
kapetan, koji mu je učtivo pisao i molio ga za sve informacije koje bi pomogle istrazi!?
Očekivao je, pripremao se... Ali uzalud, bol u stomaku je bio neizdrživ. Kao najgori otrov da
je progutao. I pritisak u slepoočnicama je rastao. Anemije, srećom, nije ništa primećivao. Taj
fanatični, priglupi, korisni, posvećeni, odani i uporni Anemije, koji bi najviše na svetu želeo da
postane hrišćanski mučenik i podvižnik, nastavljao je svoju misao...

- Imaju Fotinovci svoju crkvicu, ali jedna manja grupica tih jeretika na grobu organizuju
agapae15 za siromašne. Na tim podlim imitacijama tajne večere vrbuju nove pristalice, a
Marcijanu hoće da proglase za mučenicu. Pokušavaju da stvore kult koji će ih međusobno
vezivati. Saznao sam da se tu zaklinju na vernost jedni drugima i planiraju kako ponovo da
zavladaju episkopijom. Da ih ima dovoljno, da su jači, siguran sam da bi nas jedne noći sve
pobili. Moji ljudi su pokušali da njihov bes usmere na arijance, koji su im preoteli
episkopiju kad je Fotin prvi put proteran. Ali to nažalost nije uspelo. Na Marcijaninom
grobu mi smo za njih glavna meta i najomrznutiji neprijatelji. Govore da postoji samo
jedan, a ne tri različita Boga i optužuju nas da smo samo prerušeni pagani jer poštujemo
Sveto Trojstvo a ne jednog, jedinog Boga. Tebe nazivaju sotonom, a mene sotoninim
episkopom i tvrde da smo mi nekim svojim vradžbinama izazvali smrt te nesretnice.
Potpuno su poludeli brate Ambrozije! Niko od ovih što se sad sastaju na Marcijaninom
grobu nije mogao da zapamti Fotina. Oni su bili deca kad je on poslednji put proteran, ali
oni se kunu u njega. A žene mu se mole kao svecu. Prosto je neverovatno koliko je ta jeres
jaka i uporna. Zato sam mislio da makar tu fotinovsku opasnost predupredimo na vreme.
- Kako?
- Za nekoliko dana je godišnjica Fotinove smrti, a oni će se opet sastati na groblju. Mogao
bih da spremim naše najodanije ljude da ih tamo iznenade sa oružjem u rukama. Tako bismo
jednom za svagda uklonili pretnju Fotinovaca koja nam i dalje visi nad glavom.
- Koliko ima tih što se sastaju?
- Obično dvadesetak, ali ne dolaze uvek isti. Međutim, ovoga puta će sigurno doći svi pa će
ih verovatno biti tridesetak, a možda i više.
- Ima li više muškaraca ili žena?
- Skoro svi koji se sastaju na grobu su mladi muškarci, dok u njihovu crkvu velikom većinom
idu žene. I mlade i stare.

15
Dobrotvorne večere.
 66

- Ima ih više nego što sam očekivao. A pošto su u pitanju mladi momci bilo bi opasno da
izazivamo sukob sa njima. Neki njihovi bi se ipak spasili, a neki naši bi stradali. Saznalo bi
se ko ih je napao, mi bismo samo izgubili na ugledu, a ne bismo potpuno zatrli Fotinovu
jeres. Proneo bi se glas da ga se i dalje bojimo, a što je još gore, Marcijanin grob bi stvarno
mogao da postane neko sveto mesto njihovog stradanja i okupljanja. Zato umesto da
organizuješ naše vernike da se obračunaju sa njima, bolje je da nekim tajnim kanalom javiš
vojnim vlastima da se tamo okupljaju oni koji izbegavaju regrutaciju. Dojavi da te noći
nameravaju da pobegnu iz grada i reci da ih ima oko pedeset. Vojska će opkoliti mesto i
pohvatati ih ili pobiti. Ali to uopšte neće biti naš problem. Pretpostavljam da će sve one
koje uhvate, posle obrade u zatvoru, poslati u regrutni centar na obuku i direktno potom u
jedinice. Mnogi se neće vratiti iz ovog rata, a mnogi od onih koji preteknu moraće da
popune stalne jedinice i da ostanu u vojsci još dugi niz godina. Tako će vojska za nas rešiti
problem Fotinovih sledbenika.

Anemije je bio opčinjen mudrošću svog sabrata. Bilo je prosto neverovatno kako je, u svakoj
mogućoj situaciji i za svaki mogući problem, Ambrozije nalazio najjednostavnije i najbolje
rešenje. Anemije se ponekad pitao da li to sam Duh Sveti uliva mudrost Ambroziju i govori
kroz njegova usta. Kada se po ko zna koji put zahvalio i konačno pošao da izađe i ostavi,
iznenada veoma ćutljivog i zamišljenog, Ambrozija da se spremi za susret sa imperatorima,
episkop Mediolanuma ga upita:

- Jesi li ga znao Anemije?

- Koga?
- Episkopa Fotina.
- Ne, nikad ga nisam sreo. Kad sam ja došao u Sirmijum, on je već bio proteran, a episkop
je bio Germinije.
- Kakav li je to čovek bio? Šta misliš Anemije?
- Ne znam, nisam o njemu razmišljao brate Ambrozije. Znam samo da je bio gori jeretik od
svih arijanaca, ako je to uopšte moguće. On je potpuno osporavao božansku prirodu Hrista
i tvrdio je da je naš Spasitelj bio samo jedno Bogu posebno drago biće i ništa više.
- Znam da je bio jeretik i znam sve o njegovoj jeresi. Neka naša učena braća tvrde da je on
samo prihvatio ideje Savelija Livijskog, rimskog kovača i samozvanog tumača hrišćanske
misli. I taj Savelije je imao dosta pristalica u običnom narodu. Tvrdio je da ne postoji Sveto
Trojstvo, već da se jedan jedini Bog po svom nahođenju objavljuje u liku Oca, Sina ili
 67

Svetog Duha i da je sam Bog patio na krstu u obličju Hrista. Ja, međutim, mislim da je on
sličniji Pavlu Samostatskom koji je bio patrijarh Antiohije pre više od sto godina. Taj Pavle
je smatrao da je Hrist rođen kao čovek i da je pri krštenju pomazan od Duha Svetoga. Po
njemu, Hrist je činio čuda u skladu sa podarenom mu Božijom milošću, a svojom vrlinom,
predanim radom i trudom usavršio je sebe do te mere da je prevazišao grehe predaka i
postao sjedinjen sa Bogom. Ali još više nego po ovim stavovima Fotin je bio sličan Pavlu
po svom odnosu prema ženama. Dok je Pavle bio patrijarh, u patrijaršiju Antiohije su
slobodno dolazile i u njoj boravile žene, a dozvoljavao je i svojim sveštenicima da žive sa
ženama u istom domu. Smatrali su da podvižništvo nije u izbegavanju nego u odolevanju
iskušenjima. Verovali su u ljudski moral, u snagu čovekove vere i u sposobnost ljudskog
samosavladavanja kao da nikad nismo zgrešili i kao da nismo prognani iz rajskog vrta.
Kakve budale... I Fotin je ovde u Sirmijumu propovedao nešto slično. Govorio je da je
jedino Hrist posebno drag Bogu jer je uspeo da uzdigne svoju vrlinu na božanski nivo, a da
su svi ostali muškarci i žene Bogu jednako dragi. Govorio je da ljudi treba da se ugledaju
na Hrista i da se svakodnevno uzdižu u vrlini praštajući jedni drugima. Tražio je da hrišćani
uvek pomažu onima kojima je pomoć najpotrebnija, a to su robovi i sirotinja. Govorio je
da žene nisu ni opasnost za hrišćanstvo, niti protivnik hrišćanstva, da jednako kao i
muškarci mogu da se uzdižu u vrlini, da su pred Bogom žene i muškarci potpuno jednaki i
da tako i Hristova crkva treba da ih tretira. U svakom slučaju, i jednog i drugog je njihova
pastva održala na položaju dugo nakon smenjivanja i progona izrečenog od strane
zvaničnih crkvenih vlasti. Doduše, Pavle Samostatski se oslanjao i na podršku Zenobije,
kraljice Palmire, dok je Fotin protiv sebe imao i samog cara Konstancija Drugog. Razumeš
li šta ti govorim Anemije?
- Bojim se da ne razumem brate Ambrozije. Zašto je bitno na koga je ličio taj gnusni jeretik?
- Dobro, možda to više i nije bitno. Ono što hoću da kažem je da je taj isti odvratni jeretik
bio četiri puta proteran odavde iz svog episkopskog sedišta. Prve dve odluke najviših
crkvenih starešina uopšte nisu bile sprovedene jer narod nije dozvolio da bilo ko istera
njihovog omiljenog episkopa iz grada. Njega je običan narod prosto obožavao! Zatim su
arijanski episkopi Valens iz Murse i Ursacije iz Singidunuma namolili cara Konstancija
Drugog da sazove sinod upravo ovde u Sirmijumu. Doveli su čuvenog episkopa Basila iz
Ankare da bi se na sinodu suprotstavio Fotinu, jer niko od panonskih episkopa nije bio
dorastao da sa njim polemiše. Tada je lično Konstancije Drugi potvrdio odluku o njegovom
progonstvu, a za episkopa je izabran arijanac Germinije. Careve legije su držale narod na
odstojanju duž celog Severnog druma dok Fotin nije izašao iz grada. Kada je potonji car
 68

Julijan Apostata svim prognanim episkopima dozvolio povratak u njihova pređašnja

sedišta, Fotin je ovde dočekan kao svetac, a episkop Germinije je bio izložen opštem
preziru. Zato su arijanci izmolili od cara Valentinijana Prvog da ga i četvrti put protera, što
je opet učinjeno uz pomoć vojske. E sad ja tebe pitam zašto je to bilo tako? Zašto ga je
narod toliko voleo i štitio?
- Pa prevario ih je, obrlatio ih je svojom đavolskom rečitošću!
- Može biti Anemije, može biti. Ali zašto ga je Marcelina onako histerično branila kad smo
tebe birali za episkopa? On je tada bio na samrti negde u svojoj rodnoj Galiciji, a u ovom
gradu nije boravio prethodnih deset godina, možda i više. Prema tome, nju nije mogao da
obrlati. Zašto se i sada sakupljaju njegovi sledbenici, kad je on već odavno mrtav pa ih
sigurno ne može zavesti svojom đavolskom rečitošću?
- „Slaba je moja pamet da bih to objasnio“, skrušeno je rekao Anemije. Ali odmah zatim je
uperio grozničav pogled svojih crnih očiju ka Ambroziju i odlučno dodao: „Ipak siguran
sam da je neka đavolska rabota u pitanju, da je Fotin neprijatelj istinske hrišćanske vere i
da svaku njegovu zaostavštinu, kao i zaostavštinu drugih jeretika, treba uništiti“.
- Ne brini Anemije, svi jeretici će biti zvanično anatemisani i to brže nego što misliš. Ako
danas ubedim Gracijana i Teodosija da podrže održavanje novog ekumenskog sabora, biće
to već sledeće godine. Ali pitaš li se nekad šta bi se desilo kad bismo ti ili ja bili raščinjeni
i prognani? Da li bi se našao neki vernik da izađe da nas isprati, a kamoli da spreči naš
odlazak.

Anemije se za trenutak zamisli pa sasvim ozbiljno, bez samosažaljenja i bez samohvalisanja,

ali takođe bez ijedne note ulizivanja u glasu, reče:

- Za sebe znam da me većina u ovom gradu ne voli, pa nikog verovatno moja sudbina ne bi
previše potresla. Ali ja bih za hrišćansko pravoverje postradao bez truna kolebanja, pa bi
to makar nekog od njih izvelo na pravi put. A za tebe brate Ambrozije znam i siguran sam
da bi čitav Mediolanum izašao na ulice da spreči tvoj odlazak. Narod koji je na ulicama
izabrao svog episkopa, sigurno ne bi dozvolio da ga neko otera. A ako bi ipak nekako
otišao, onda bi svaki grad u koji bi bio poslat ustao na noge da proslavi dolazak najmudrije
hrišćanske glave.
- „Dobri moj, pravoverni Anemije“, gorko se osmehnu učeni episkop Mediolanuma „ti
očigledno i ne znaš kako sam ja zaista izabran. Evo da te prosvetlim. Po odlasku iz
Sirmijuma postavljen sam za upravnika Mediolanuma. Na tom položaju me je zatekla i vest
 69

o smrti ondašnjeg episkopa, inače arijanca. Nisam imao nikakve želje da se mešam u izbor
novog episkopa niti je to od mene bilo ko tražio. Međutim, oko toga su izbili veliki sukobi
između nikejaca i arijanaca. Ja sam shvatio da je đavo odneo šalu kada se sve prenelo na
ulice i pretvorilo se u rušilački i pljačkaški pohod. Siromašni narod jedva je čekao priliku
da iskali svoj gnev i opljačka nešto od bogatih. Tada sam organizovao veoma jake vojne
snage i lično se uputio u žarište sukoba. Procenio sam da nema mnogo smisla da gonim
prosjake koji su opljačkali pekare i kafane, pa sam vojsci naredio samo da spreči dalju
pljačku, a sa manjom grupom sam se uputio direktno u episkopiju. Uz put sam video dečaka
kako uzima hleb iz razbijenog izloga pekare. Sprečio sam vojnike da pojure za njim i samo
mu pripretio prstom. A on se onako musav nasmejao i krenuo za nama. U episkopiji sam
sasvim iskreno rekao da mi je muka od njihovih verskih smicalica. Rekao sam da ću ih sve
pohapsiti i naterati da plate celokupnu štetu nastalu u gradu ukoliko odmah ne smire strasti
i u miru ne završe tu svoju izbornu lakrdiju. Izgleda da su moje reči ili bar moje vojnike
shvatili ozbiljno, jer su tuče i svađe istog časa prestale, a prisutni su delovali čak malo
postiđeno. Tada je onaj musavi dečak sa hlebom, koji se šunjao za nama, povikao:
„Ambrozija za episkopa!“ Ljudi su se zgledali, neki su se i osmehnuli, a klinac je isto
uzviknuo još nekoliko puta, pre nego što sam se okrenuo u sedlu i ponovo mu zapretio,
ovog puta pesnicom. On je pobegao, a prisutni episkopi i vernici su počeli življe da žamore.
Postavio sam jake straže i vratio se u sedište upravnika, a sutradan mi je uručena kopija
dopisa upućenog papi sa predlogom da ja postanem episkop Mediolanuma. Ja nisam
ispunjavao ni najelementarnije uslove za tu poziciju, ali predlog su potpisali i nikejski i
arijanski predstavnici. U prvi mah sam se zaista osetio počastvovanim, ali sam ubrzo
shvatio da za to nemam baš nikakvih razloga. A znaš li zašto? Zato što ni arijanci ni nikejci
nisu zaista želeli mene! Želeli su da druga strana ne progura svog kandidata i nadali se da
će me kasnije lako obrlatiti i kontrolisati. Bio sam za sve njih samo manje zlo. U nameri da
me iskoriste, posebno su se bezočni pokazali arijanci. Između ostalog i zbog toga sam
odlučio da im pokažem kako su se gadno prevarili u računu. Eto, tako je to bilo. A sada
posle šest godina mog episkopovanja, budi siguran da bi sa mnom u Mediolanumu sve bilo
isto kao i sa tobom ovde. Običan narod ne bi prstom mrdnuo za mene, kao ni za tebe. Ako
je za utehu, tako je uvek bivalo, a tako bi i sada bilo sa velikom većinom naše sabraće.
Razumem ja to i prihvatam. Trpim usud. Ali ne mogu da se ne pitam zašto naš pravedni
Bog samo ponekog nedostojnika toliko obaspe ljubavlju i naklonošću bližnjih, dok
drugima, makar bili i bolji i pravedniji ljudi, potpuno uskrati tu milost.“
 70

U prostoriji je zavladala tišina. Anemiju je bilo neprijatno jer je shvatio da prisustvuje trenutku
slabosti tog velikog hrišćanskog mislioca. Nije baš najbolje razumeo razloge takvog
Ambrozijevog stanja, ali je intuitivno osećao da bi bilo pogrešno bilo šta utešno i pomirljivo
reći u tom delikatnom času. Uostalom i nije znao šta bi pametno mogao da kaže. A pošto mu
je izgledalo neprilično da jednostavno izađe, odabrao je da strpljivo stoji na vratima dok se
Ambrozije ne prene iz tog, za njega vrlo neobičnog, setnog preispitivanja. Bio je to dobar izbor.
Posle trenutak, dva, Ambrozije ga je sa zahvalnošću pogledao i prvi put sa izvesnim
poštovanjem u glasu rekao:

- Hvala ti Anemije. Ostavi me sad molim te. Treba za imperatore da pripremim predlog
dekreta o ukidanju povlastica paganima, da smislim kako da ih privolim da se dobrovoljno
odreknu titule Pontifex Maximus16 i da hrišćanstvo proglase za jedinu državnu religiju.
Kako da dobijem njihovu saglasnost da se sazove novi ekumenski sabor i da na njemu
učvrstimo nikejsko pravoverje, a osudimo i arijansku i samostatsku i savelijansku i
Novacijanovu i Fotinovu i svaku drugu jeres. A uz sve to treba postepeno pripremati teren
da se razdvoji uticaj carske i crkvene vlasti. Ne treba car da raspolaže našim crkvama nego
papa i drugi episkopi. Treba da reformišemo državu tako da crkva ne zavisi od carske volje.
Treba nam država u kojoj će car morati da traži blagoslov vrhovnog crkvenog poglavara, a
ne obrnuto. Ali da ne trčimo pred rudu, nego da gledamo šta nam je činiti danas i sutra.
Zato ti odmah počni da sprovodiš sve što smo se upravo dogovorili.

Rekavši to Ambrozije mu rukom dade znak da može da ide, a Anemije se pokloni i bez reči
izađe u sumrak.

16
Vrhovni sveštenik.
 71

VI ANEMIJEVA PROPOVED, ELIJANOVA ISTRAGA I

BUNTOVNA BEBIJANA

Fiat iustitia, ruat coelum17

Kada je Elijan ušao, Popeja je stajala leđima okrenuta vratima, obema rukama oslonjena na
veliki kameni sto u kuhinji svoje vile. Za čudo u kuhinji nije bilo nikog drugog. I Popejina
omiljena robinjica Teodora, koja mu je prenela poruku i dovela ga do kuhinje, ostala je ispred
vrata. „Kao da čuva stražu“, pomislio je Elijan. Nije se okrenula kada je ušao, niti kada se
tiho nakašljao učtivo obznanivši svoje prisustvo. Zastao je korak-dva iza nje i tiho rekao: „Evo
me domina, zvali ste me?“ Ona je ćutala. Nije se pomerila niti je pokazala da ga je uopšte
čula. Posle trenutka oklevanja, prišao je, stao pored nje i spustio ruke na hladan kameni sto.
Iznenada je užasnut shvatio da je svoju levu ruku spustio toliko blizu njenoj desnoj, da su im
se podlaktice blago dodirivale. Osećao je ili je samo slutio dodir njene baršunaste kože na
svojoj kosmatoj ruci. Šake su im bile razdvojene za manje od četvrt digitusa18. Shvativši da ni
ona ne odmiče ruku, oglušio se o naloge svoje savesti, manire pristojnosti i stid koji mu je
zarumeneo obraze, pa je nepomično stajao, do vrtoglavice uživajući u tom tanušnom dodiru
njene ruke. Neko vreme su oboje ćutali, a onda je ona okrenula glavu ka njemu i optužujuće
ga pogledala svojim bademastim očima. „Zašto odlaziš Elijane?“ On je znao da negde mora
da ide, ali nikako nije mogao da se seti gde i zašto!? „Hoćeš da daš primer svima koji se
skrivaju od regrutacije? Hoćeš da još jednom postidiš i moralno poniziš patricijske sinove koji
novcem kupuju svoje izuzeće iz vojske i one nižeg ranga koji su spremni da se osakate da bi
ostvarili isto to? Ne budi smešan, pa niko se neće ni osvrnuti na tvoj gest, a kamoli se zastideti
ili promeniti. Da imaju stida i srama, ne bi ni bili takvi kakvi su. Oni će jedva dočekati da ti
vide leđa. Patiće samo oni koji se uzdaju u tebe, u tvoje poštenje i tvoje sposobnosti. I koji te
vole. Zar si toliko častoljubiv? Žudiš za vojničkom slavom toliko da si spreman da ostaviš sve
kojima si potreban i da odeš u neku prokletu legiju?“, nastavljala je Popeja nekim ozbiljnim,
tamnim glasom, ni nalik onom njenom zvonkom i vrcavom glasu koji je uvek voleo da čuje i
koga se kasnije u mislima prisećao kao najlepše muzike. Elijanu je odjednom sinulo da se kao
dobrovoljac prijavio u vojsku. Nije znao kada je to učinio, ali je vrlo dobro znao zašto. Znao
je, ali nije smeo, nije mogao da joj prizna. Nesigurno i tiho je mucao kako nije mogao

17
Neka bude pravda, makar se i nebo srušilo.
18
Najmanja jedinica za dužinu: digitus=prst=1.85 cm.
 72

drugačije, kako mora da ode jer je sve beznadežno i kako se nadao da će od svih ljudi na svetu
makar ona razumeti. „Šta je to toliko beznadežno?“, pitala ga je Popeja isturivši odlučno
bradu. Elijan je još dublje pognuo glavu i jedva čujno prošaputao: „Valjda se to zove ljubav.“
Pognute glave, pogleda uprtog u kamenu ploču stola, Elijan nije primetio kako strog i
optužujući izraz na Popejinom licu brzo nestaje i kako preko poljuljane barikade sačinjene od
mešavine dužnosti, časti, odanosti, sigurnosti i navike, ka slobodi hitaju znatiželja, iskušenje,
strast i mnoga druga do tog trenutka sputana i kontrolisana osećanja. Ćuteći, Popeja nestašno
prebaci mali prst svoje desne ruke preko malog prsta njegove leve ruke. Elijan je nepomično
stajao, nije se usuđivao da uzvrati, ali nikako nije želeo ni da se odmakne. Malo potom Popeja
stavi svoju meku i toplu šaku preko Elijanove ručerde i preplete svoje prste sa njegovim. On se
okrenu ka njoj i dalje nesiguran, a ona ga naglo i silovito zagrli, pripijajući se uz njega i nudeći
mu svoje usne kao zrele, slatke voćke. On prihvati taj sočni poklon spajajući svoje usne sa
njenim u strasnom poljupcu, obgrli je oko struka i snažno privuče ka sebi levom rukom,
istovremeno desnom pronalazeći njene uzdrhtale grudi. Pred tim, nikad očekivanim a uvek
priželjkivanim, vrtlogom uzvraćene ljubavi ceo spoljašnji svet nestade iz Elijanove svesti u
jednom jedinom trenutku. Ali već u drugom prostoriju ispuni, a zanos grubo prekinu,
grmljavina nečijeg glasa: „Šta to radite bludnici? Ako se ljudi ne stidite, zar se Boga ne
bojite?“ Oboje se zadihani i preplašeni okrenuše ka vratima na kojima je stajao episkop
Anemije i bacao anatemu na sve koji svojim grešnim delima otvaraju žive rane i ponovo ubijaju
Sina Božijeg. Pored njega su stajali guverner Lucije i general Sekstinije, a oko njih su izvirivale
glave ostalih gostiju na gozbi. Zlurado, optužujuće i prezrivo, ali ne skrivajući zadovoljstvo,
posmatrao ih je krem carske panonske administracije na čelu sa upravnikom Lateranom i
nadzornikom Amandijem. „Otkud sad ovaj episkopski ludak ovde“, pomislio je Elijan u čudu,
pre nego što je zgrabio mač koji je nekim čudom ležao na kamenom kuhinjskom stolu i skočio
ka vojnicima koji su prilazili da ih uhapse.

Kapetan Elijan naglo skoči iz svog kreveta i poče unezvereno da se okreće oko sebe u
polumraku svoje spavaće sobe. U ruci je čvrsto držao bokal sa vodom koji mu je obično stajao
na stočiću pored kreveta. Koliko god puta da se okrenuo, oko njega nije bilo nikog. Jednom
razbuđen, brzo je uspeo da smiri paniku u glavi i grudima. Odmah zatim je ispljuskao lice
ustajalom vodom, na brzinu se obukao i istrčao na ulicu.

Rano jutro je bilo više nego vedro, a kapetan Elijan više nego mračan. Bio je besan jer nije
uspevao da spreči pojavljivanje tih idiotskih snova. Osim toga, bio je neispavan jer je legao
 73

kasno, a i kad se dokopao kreveta dugo nije mogao da zaspi jer su mu se slike događaja iz
prethodnog dana haotično vrtele po glavi. Slika lepog, odlučnog i hrabrog Laterana koji traži
mesto tribuna u legijama generala Sekstinija („Kako ga je samo Katon ponizio u diskusiji!
Izgleda da se ta dvojica ne mirišu previše. To treba zapamtiti...“); slika debelog, pritvornog i
lukavog Amandija kako pokušava da se umili duksu i smanji izdatke za vojsku iz državnih
magacina („Šta li sad pokušava da prikrije taj prevarant naveliko? Svejedno, neće mu uspeti,
Sekstinije ga je isekao kao repu...“); slika Pauline koja samo što nije uskočila u njegovu
ležaljku i Rufa koji o nečemu živo diskutuje sa guvernerom i duksom, a na ponašanje svoje
verenice ne obraća ni najmanju pažnju („Kakvu li igru igraju ovo dvoje? Ruf verovatno
pokušava da dobije ekskluzivno pravo da snabdeva vojsku i dopunjava ispražnjene
provincijske magacine, ali kakvu to uslugu Paulina treba da obezbedi od mene? To ćemo otkriti
koliko za dan-dva, a zatim ćemo igru nastaviti sa malo drugačijim ulogama...“); slika
zarobljenih Gota, prašnjavih i divljih kako ih vezane, uz povremene udarce vode kroz hodnike
i guraju u ćeliju i kako jedan od njih prkosno pljuje Sekstinija („Jesu li ovi nesretnici svesni šta
ih čeka? Koliko li će izdržati u svom prkosu pre nego što kažu sve što znaju i požele smrt kao
spasenje?“); slika Sekstinija sa neobrisanom pljuvačkom na licu kako se drži za rešetke ćelije
i sa neobičnim interesovanjem posmatra zarobljenike koji su se sabili u drugi kraj ćelije
instinktivno ustuknuvši od njegovog ledenog pogleda („Kako to da uopšte nije reagovao kad
ga je zarobljenik pljunuo? Trebalo je da pobesni, da ga udari ili bar odgurne. Zašto li ih je
toliko gledao? Neobičan i opasan čovek.“); i mnoge druge slike. Kad je pred zoru ipak zaspao,
došao mu je taj san koji ga je prvo doveo do ushićenja, a zatim groteskno dotukao. Sada je
dugim, odlučnim koracima žurio ka episkopiji. Želeo je da pre jutarnjeg obreda poseti episkopa
Anemija i upozori ga da ne ometa održavanje igara. A ako ga sreća posluži kod njega bi mogao
zateći i njegovog poznatijeg sabrata Ambrozija. Već odavno je želeo da i sa njim porazgovara
licem u lice.

Kad je stigao do episkopije, najrevnosniji vernici su već počeli da se okupljaju. Pred

episkopovim prostorijama zaustavili su ga neki odrpanci koji su se predstavili kao episkopovi
pomoćnici i čuvari hrama. Nisu koristili izraz „lično obezbeđenje“ valjda zato što nije prilično
da se episkop brine za svoj život i da se obezbeđuje od mogućih napada, svejedno što bi oni
zaista mogli doći iz jeretičkih redova. Pokušali su da mu objasne da se episkop sprema za
jutarnju propoved i da ga sad ne može primiti. Međutim, kada je onog koji je ličio na vođu te
skupine uhvatio za kragnu ofucane i prljave košulje i rekao mu da ga istog časa najavi kod
episkopa inače će i on i njegovi pajtaši, a bogami i sam episkop, završiti u zatvoru zbog
 74

onemogućavanja predstavnika carske policije da vrši svoj posao, stvari su brzo bile postavljene
na svoja mesta. Sam episkop Anemije je izašao na vrata, srdačno pozdravio Elijana, poželeo
mu dobrodošlicu i uveo ga u svoje odaje. Kapetanu nije promakla ni preterana ljubaznost
samog episkopa, ni mrgodno ćutanje i pogledi ispod oka njegovih stražara. Ne obazirući se ni
na jedno ni na drugo, zvaničnim tonom, učtivo ali odlučno, se obratio episkopu:

- Poštovani episkope, izvinjavam se što vam smetam. Ali nije to moja želja, došao sam
poslom. Moram da vas obavestim o nekim zabrinjavajućim informacijama koje stižu do
carske policije. U svetlu toga moram da vas upozorim na moguće posledice i da vas
zamolim za saradnju u cilju opšteg dobra.
- Drago mi je da ste došli u našu crkvu kapetane. Pa kakav god da je povod. Nažalost ne
dolazite nam često.
- Ne stižem da uradim mnogo toga što bih želeo gospodine. Ponekad čak ni da se čestito
naspavam.
- Znam, znam, imate previše posla. Samo ne zaboravite kapetane da nema prečeg posla od
molitve Bogu koji nam je spas podario.
- Napravio bih ja mesta i za molitve kad bi lopovi i ubice hteli da naprave poneku pauzu u
svom radu. Ali pošto oni najčešće nisu baš voljni da to učine, preostaje mi samo da se
nadam da moji propusti u ispunjavanju hrišćanskih dužnosti neće biti prestrogo kažnjeni.
- Šalite se dok pričate o ozbiljnim stvarima kapetane. Ali i to je ljudski i ja vam od srca
opraštam. Osim toga verujem da zaista imate puno posla. Znam ja dobro koliko zla i
nepravde ima na ovom belom svetu. Verovali ili ne i ja se protiv toga borim jednako kao i
vi. Istina, sredstva borbe nam se značajno razlikuju, ali to ne znači da jedan drugog ne
možemo razumeti niti da jedan drugom ne treba da pružamo pomoć. Zato mi recite kako bi
jedan skromni sluga Božiji, kao što sam ja, mogao da pomogne u vašem radu?
- Ne znam da li možete da mi pomognete, ali sam siguran da možete da mi odmognete. Ja u
stvari hoću da vas zamolim da to ne učinite i to će biti dovoljno.

Kapetan je za trenutak zastao očekujući da episkop žustro reaguje na njegove iskrene, ali istini
za volju prilično grube, reči. Međutim, očekivana reakcija je izostala. Anemije se sa još većim
interesovanjem upiljio u Elijana, blago nakrivivši glavu i upitno izvivši obrvama. Elijan je
morao da nastavi i da pruži objašnjenje za svoju izjavu.

- Naime, vi znate da se po naređenju presvetlih imperatora i u slavu njihovog prisustva u

našem gradu priprema održavanje velikih cirkuskih igara. A ja znam da su hrišćani listom
 75

protiv takvih događaja jer ih smatraju paganskim nasleđem. Policija će zbog samog tog
događaja imati pune ruke posla. Ako bi neki posebno vatreni vernici pokušali silom ili
sabotažama da spreče održavanje igara, moji ljudi i ja bismo imali ogroman problem. Eto,
potpuno otvoreno govoreći gospodine episkope, ja vas molim da ne pozivate svoje vernike
na takvo ponašanje ni javno, ni tajno, ni direktno, ni indirektno. U tom slučaju, policija ne
bi imala drugog izbora nego da takve pozive tretira kao organizovanje pobune protiv
carstva i samih careva.
- „Otvoren ste čovek kapetane“, blago se nasmeja episkop Anemije. „Ne krijete ni kad
pretite. Ali ja verujem da je i to iz najbolje namere, pa vam opraštam. A što se tiče vaše
molbe, ili je bolje reći vašeg zahteva, uveravam vas da nemate nikakvog razloga za brigu.
Istina je, mi se ne radujemo tim igrama jer su protivu svih naših predstava o tome kako
čovek treba da se ophodi prema čoveku i posebno kako treba da poštuje Boga. Ali mi nismo
nerazumni fanatici i nismo protiv carstva. Rimsko carstvo je i naša država kojoj mi nikad
ne želimo ništa loše, a pogotovo ne sada kada je ugrožena. Dakle, dajem vam svoju reč da
vam odmagati nećemo. Ostanite na predstojećoj propovedi, ako ništa drugo da čujete šta
ću o tome reći i da procenite da li sam održao reč. Možda ćete čak biti prijatno iznenađeni
- ko zna, možda ćete uvideti da i od nas može doći ne tako mala pomoć.“

Elijanovo iznenađenje je bilo potpuno. Uprkos profesionalnoj uvežbanosti da ne pokazuje

svoja osećanja, neverica mu se mogla jasno videti na licu. Sve je mogao da očekuje pre nego
da će ga vatreni pravoverni episkop Sirmijuma tako razumno dočekati. Mada je u sebi mislio:
„Lažeš koliko si težak pope. Nešto podlo smeraš, a ja ću saznati šta...“, klimnuo je glavom u
znak slaganja i ljubazno rekao:

- Hvala vam za takav stav gospodine. Ostaću rado na propovedi, ne zato da bih proveravao
vašu iskrenost, već zato što vam to dugujem. Želeo bih samo još da vas pitam da li znate
gde je uvaženi episkop Ambrozije. Moram na kratko i sa njim da porazgovaram.
- „Znam te dobro žbiru. Tvoji špijuni će proveravati moju iskrenost, ne moraš ti lično. A
znam i o čemu hoćeš da pričaš sa Ambrozijem“, mislio je Anemije dok se vedrim glasom
obraćao kapetanu: „Ne dugujete meni kapetane, dugujete Bogu svevišnjem. Ali nije važno
šta vam je povod, važno je da sad ostanete na propovedi i da se iskreno pomolite jedinom
Bogu. I da nam što češće dođete. A što se brata Ambrozija tiče, stvarno ne znam gde je on,
verovatno u carskoj palati sa imperatorima.“
 76

Crkva je bila puna naroda. Prednji redovi su prećutno bili rezervisani za predstavnike vlasti i
pravoverne hrišćane iz uglednih patricijskih porodica. Strpljivo su stajali razmenjujući
međusobno poglede, klimajući glavama u znak pozdrava i izgovarajući tek poneku tihu reč.
Mada je sa obe strane propovedaonice bilo postavljeno po desetak stolica, niko od
privilegovanih nije ni pokušao da sedne. Svi su se dobro sećali službe, a neki su bili i očevici
ili čak protagonisti, na kojoj su se prvi put pojavile te stolice u crkvi i na kojoj je Anemije
žestoko posramio ugledne ljude koji su ih bez pitanja zauzeli. Naterao ih je da ustanu iz stolica,
a onda su njegovi sledbenici u crkvu uveli gomilu kljastih i bogaljastih nesretnika i smestili ih
u stolice. Žustro je objasnio da pred Bogom treba biti ponizan, nikako ohol. Da pred Njim ničije
bogatstvo ne igra nikakvu ulogu i da su stolice za one vernike koji ne mogu da stoje, a ne za
one koji imaju para. Time je Anemije u svoju crkvu privukao dosta vernika iz redova sirotinje
i među njima stekao ugled neustrašivog i pravičnog sluge Božijeg. Međutim, time je takođe
izgubio nekolicinu vrlo moćnih i uticajnih vernika koji su umeli da daju velike priloge crkvi,
pa mu je ceo taj događaj uzet za ozbiljnu grešku u najvišim crkvenim krugovima. Elijan je na
sredini prvog reda ove grupe uglednika primetio Lucija i Popeju i diskretno im klimnuo
glavom.

Na malom, ali vidljivom, rastojanju iza grupe najuglednijih vernika, tiskao se plebs. Tu su bili
izmešani ljudi iz različitih staleža, od imućnih zanatlija do nadničara i prosjaka. Preletevši
pogledom po masi, Elijan je primetio i neka policiji poznata lica, secikese, sitne lopove i
prevarante. Prosjaci su dobro znali da je većina ljudi neposredno po izlasku iz crkve mnogo
sklonija nego inače da nesrećnicima udeli neku paricu, dok je za lopove gužva nakon propovedi
uvek predstavljala dobru priliku da poneka kesa sa novcem promeni svog vlasnika. A i crkva
je ponekad posle propovedi delila skromne obroke sirotinji. Zato prisustvo takvih lica kapetana
nije iznenadilo, ali vilica mu umalo nije pala na pod kad je u poslednjim redovima spazio Proba,
ostarelog čuvara Jupiterovog svetilišta i njegovu mladu unuku Bebijanu. Istina, nije bila retkost
da ljudi koji celog života nisu marili ni za Boga ni za njegove zapovesti, u starosti, ponekad i
pred samu smrt, prime hrišćanski blagoslov. Svi su time dobijali. Grešnici nadu da će izbeći
pakao za slučaj da taj svemogući Bog zaista postoji i da zaista vaga kako se ko za života vladao.
A crkva povratak još jednog bludnog sina u svoje okrilje i po pravilu veliki deo njegove
imovine u nasleđe. Međutim, to uopšte nije ličilo na, ne toliko ubeđenog koliko tvrdoglavog,
paganina kakav je bio Prob. „Možda mu je unuka postala hrišćanka, pa je starac odlučio da
dođe u crkvu njoj za ljubav“, pomislio je Elijan i okrenuo se ka propovedaonici jer je u taj čas
na nju stupio episkop Anemije.
 77

Elijanovo iznenađenje Anemijevom ljubaznošću nije splaslo tokom propovedi. Naprotiv,

povećalo se. Episkop, koji je obično ostrašćeno i žučno pretio vernicima strašnim sudom ako
ma i na trenutak zaborave na svoje hrišćanske dužnosti i koji je najstrašnijim kletvama
anatemisao nevernike i jeretike, sada je bio, ako ne blag i pomirljiv, a ono bar razuman i
odmeren. Na opšte iznenađenje pozvao je vernike da plaćaju nove poreze za vojsku i da se
odazivaju pozivima na regrutaciju. Objasnio je da Goti ne prete samo opstanku carstva, već i
opstanku samog hrišćanstva i da su se kroz njih udružile zle sile oličene u paganskom
varvarstvu i arijanskoj jeresi. Istina, pozvao je vernike da ne idu na bezbožničke cirkuske igre,
ali je usrdno zamolio da ih ničim ne ometaju jer bi time naneli štetu carstvu i ugrozili same
temelje pravovernog hrišćanstva. Doslovce je rekao: „Bog sve vidi i kad dođe vreme znaće
svakog da nagradi prema zaslugama. Ne smemo mi da preuzimamo ulogu sudije, ne smemo
pokazivati oholost u svojoj veri. Pomozimo našoj državi da se odbrani od opasnosti i pomoći
ćemo našoj hrišćanskoj veri da opstane i pobedi kako pagane tako i sve jeretike.“

Mada je želeo da se pridruži Probu i Bebijani koji su se, po završetku službe, lagano uputili ka
forumu, Elijan je odlučio da ipak na izlazu sačeka guvernera. Hteo je da zamoli Lucija da mu
omogući sastanak sa episkopom Ambrozijem. Negde u njegovoj podsvesti ostala je potisnuta
misao da on samo traži izgovor da opet vidi Popeju i bar na kratko bude u njenoj blizini. Iako
je Anemije učinio mnogo više nego što je Elijan tražio, kapetan je ipak imao izuzetno gorak
ukus u ustima. Zbog nečeg što ni sam nije mogao tačno da definiše, osećao se prevarenim i
nemoćnim. Lucije je naprotiv bio veoma dobro raspoložen. Popeja još bolje, prosto je blistala.

- „E pa dragi moj Elijane, podseti me molim te, ko je ono sinoć tvrdio da se izveštaji vaših
doušnika odnose na usamljene usijane glave i da je strah od pobune hrišćana zbog igara
preteran i nepotreban?“, uz dobroćudan osmeh i neskriveno zadovoljstvo, ali bez i truna
malicioznosti, guverner se obratio kapetanu.
- Izgleda da ste bili u pravu rektore.
- Čemu to „izgleda“ kapetane? Pa ne samo da hrišćani neće izazivati nerede, nego nam je
episkop javno pružio podršku o kakvoj ni sanjali nismo.
- „Istina, istina...“, uzdahnuo je kapetan, a zatim tišim i mračnijim glasom dodao: „Pitam se
samo kakva li će biti cena te podrške.“
- „Elijane, vi kao da sistematski odbijate svaku mogućnost da budete zadovoljni. Ako
nikakvih problema nema na vidiku, vi ćete se još više brinuti zato što ko zna kakvi problemi
mogu nastati!? Ako imate sve razloge da u nekom trenutku budete srećni, vi ćete ipak radije
 78

biti nesrećni zato što ti razlozi za sreću neće večito trajati!? Opustite se malo prijatelju,
budite srećni zato što ste mladi, zato što ste omiljeni kod devojaka i uvažavani od starijih.
Ne budite nezahvalni pred Stvoriteljem, uživajte malo više u životu koji vam je dat“,
umešala se i Popeja osmehujući se, hvatajući Lucija pod ruku i naslanjajući glavu na
njegovo rame.

Taj gest privrženosti opeče Elijana do te mere da nije ni primetio sitno peckanje u onom
„omiljen kod devojaka“. „Izgleda da su neki noćas uživali i za mene“, gorko pomisli. Osećanje
izneverenog ljubavnika pokušao je da otera jednom zdravorazumskom mišlju: „Konju jedan
otkud ti pravo da prebacuješ ženi što je spavala sa svojim mužem? Šta je trebalo da radi, da
tebe sanja možda? Šta si joj ti budaletino?“, besneo je Elijan na samog sebe. Ali uzalud se
branio razumom, u svest su mu navirali fragmenti njegovog noćašnjeg sna. Bilo je to više nego
dovoljno da se, između ostalog, oseti i postiđeno. Zato se učtivo, ali očigledno preterano
zvanično, nakloni Popeji i reče:

- „Ne umem drugačije domina, ali potrudiću se, obećavam.“ Ne dajući vremena Popeji da
mu išta uzvrati, Elijan se okrenu ka Luciju i nastavi: „Hteo sam da vas zamolim da mi
organizujete susret sa episkopom Ambrozijem. Nadao sam se da ću ga ovde zateći, ali on
je izgleda u palati sa veličanstvima.“
- Razumem zašto ste nameravali da sa Anemijem pričate u prisustvu Ambrozija, ali ne
razumem šta će vam sad episkop Mediolanuma!? Više od ovoga što je Anemije upravo
poručio sa propovedaonice, ne bi mogao da traži ni papa lično. Pa ni Gracijan i Teodosije
ne bi više zahtevali.
- Nije to u pitanju rektore. Hteo sam sa njim da porazgovaram o jednom starom, još
nerešenom, policijskom slučaju.
- „O čemu ti to?“, sumnjičavo je upitao Lucije.
- Hoću da ga konačno ispitam u vezi Marcijane, devojke koja ga je fizički napala na
zasedanju sinoda kada je Anemije izabran za episkopa. I koja je te iste noći naprasno umrla
od dejstva nepoznatog otrova. Istraga još nije završena, moguće je da je ubijena.
- Da vidim da li sam te dobro shvatio: ti hoćeš da optužiš episkopa Ambrozija, ličnog
duhovnika imperatora Gracijana, za smrt neke devojčure u Sirmijumu pre četiri godine iako
nisi siguran ni da se radi o ubistvu. Je li tako?
- Neću da ga optužim, hoću samo da ga ispitam. A po onome što smo u istrazi saznali, više
je nego osnovano sumnjati na ubistvo.
 79

Od samog početka tog čudnog slučaja kapetan Elijan je imao mučan predosećaj da Marcijana
nije umrla prirodnom smrću. Zato je zajedno sa policijskim lekarom posetio njene nesretne
roditelje i zatražio da on pregleda telo umrle i utvrdi uzrok smrti. Od roditelja je saznao da je
njihova starija ćerka te kobne večeri razgovarala sa nekim njima nepoznatim čovekom, koji je
od glave do pete bio ogrnut crnim plaštom sa kapuljačom. Mlađa ćerka, devojčica od svojih
12-13 godina koja je neko vreme prisluškivala njihov razgovor, čula je kako pominju
nekadašnjeg episkopa Fotina. Ali to nije bilo ništa čudno. Marcijani su još od Fotinovog
progonstva povremeno svraćali njegovi prognani sledbenici, o nečem su razgovarali, ona ih je
uvek hranila i spremala im ponešto za put. Tako je bilo i te večeri. Sedeli su u jedva osvetljenoj
kuhinji i tiho pričali, zatim su zajedno pojeli sirotinjsku čorbu od luka, ona je spremila nešto
namirnica i ispratila ga na put. Na osnovu pene na modrim usnama i zgrčenog tela doktor je
zaključio da je devojka umrla u velikim bolovima i da se verovatno radi o trovanju nekim
njemu nepoznatim sredstvom koje je uzela prethodne večeri. Kapetan Elijan je prećutao i
roditeljima i doktoru da je tog istog dana, u istom kraju Sirmijuma, pronađeno telo muškarca
koji je bio brutalno preklan, a koji je preko odela imao crnu kabanicu sa kapuljačom. Kod sebe
je imao hleb i nešto suvog mesa. Pored njega je bila zgažena i na sitne deliće razbijena staklena
bočica. Tri prsta desne ruke kojima je i dalje držao grlić bočice bila su mu čudno modra.
Kapetanovi policijski špijuni nisu imali nikakvih informacija o ubijenom muškarcu, a niko od
meštana nije prijavio nestanak nekog svog rođaka, poznanika ili prijatelja. Međutim, kapetan
Elijan je od dvojice svojih tajnih doušnika, koji su danju bili nadničari a noću sitni lopovi,
dobio informaciju da je nepoznati čovek, čiji je opis potpuno odgovarao ubijenom, stizao u
svratišta duž carskog druma neposredno pošto bi ih episkop Ambrozije i njegova brojna pratnja
napustili. Kako je episkop Ambrozije napustio Sirmijum odmah po izboru svog favorita
Anemija za episkopa, kapetan nije imao prilike da sa njim porazgovara. Pisao je u Mediolanum
i tražio pomoć od Ambrozija moleći ga da ispita sve ljude iz svoje pratnje i da proveri da li je
bilo ko od njih imao neke veze sa ubijenim neznancem. Taj pokušaj je bio potpuno neuspešan.
Istina, neko od Ambrozijevih činovnika poslao mu je jedno šturo pismo u kome mu je hladnim
tonom saopšteno da „niko od zaposlenih u episkopiji Mediolanuma nije prepoznao ubijenog
neznanca po dostavljenom opisu, niti im je poznato da je takav čovek ikad boravio a kamoli
radio u ovom hramu božijem“.

Lucije je o svemu tome bio odlično obavešten. Ipak o tom slučaju su odavno prestali čak i da
razgovaraju, pa je sada bio potpuno zatečen Elijanovim zahtevom.
 80

- A da naravno, ne bi ga optužio! Samo bi ga pitao ko je iz njegove tadašnje pratnje mogao

da unajmi trovača da ih kao pas prati tokom celog puta, zatim da mu naredi da Marcijanu
otruje i na kraju da ga lepo prekolje?

Elijan je ćutao. Shvatao je besmislenost svog zahteva i uzaludnost svih daljih pokušaja da reši
taj stari slučaj. Ali neki iracionalni inat mu nije dao da to prizna samom sebi i da odustane.
Lucije se malo smirio, pa je nastavio ozbiljno, bez sarkazma u glasu.

- Elijane, ja sam tebe, suprotno interesima svih panonskih patricijskih porodica, postavio na
mesto policijskog kapetana zato što sam verovao u dve stvari: u tvoje poštenje i u tvoje
sposobnosti. A racionalno razmišljanje i zaključivanje je najvažnija sposobnost dobrog
policajca. Jesi li ti svestan koliko je nerazumno to što tražiš? Jesi li svestan mogućih
posledica i po tebe i po mene? Tim razgovorom se ni za korak ne bi približio rešenju slučaja,
ali bi zato sebi stvorio vrlo moćnog neprijatelja. Čemu onda takav razgovor? I na kraju, da
li je ovo jedan od prioriteta u tvom radu koje je novi duks tražio da uspostaviš u ovo
predratno vreme?
- „Znam da to objektivno nije prioritet,“ tiho i ozbiljno reče Elijan „ali ja verovatno nikad
više neću imati priliku da istražim i razrešim Marcijanino ubistvo.“
- „Pa ko ti traži da ga ponovo istražuješ čoveče?“ iznervirano se izbeči na njega Lucije.
- „Niko ne mora da traži da radim svoj posao“, podigao je glas i Elijan. „A moj posao je da
gonim zločince i da ih kaznim. Trebalo bi da osvetim nepravdu nanetu bilo kome, a
pogotovo onima koji sami ne mogu da se brane. Ako već hoćete da znate od mene to traži
ta mrtva devojka i njeni, takođe mrtvi, roditelji! Znate li da su nesretnici klečali preda
mnom preklinjući me da je osvetim? Pisali su svim velikodostojnicima od vas do samog
cara tražeći pravdu – i ništa. Niko im nije čak ni odgovorio! Onda su jednog dana napustili
svoju udžericu, ostavili sve što su imali i krenuli ka Rimu da od pape lično traže pravdu.
Ali do Rima nisu stigli. Njihova iskasapljena tela pronađena su kod Akvileje. Jedino nije
pronađeno telo mlađe ćerke, za koju se ni dan danas ne zna kako je i gde je skončala. I gde
je tu pravda rektore? A ako pravde za običan narod nema, ni državi neće i ne može biti
dobro. Do kad će narod biti spreman da se žrtvuje za carstvo ako zlikovci ne budu pravedno
kažnjavani a nevine žrtve pravedno osvećene?“
- Jesi li ti poludeo, šta ti je? Od kad ti imaš mandat da određuješ šta je dobro za carstvo a šta
ne? Ko ti je dao pravo da se bilo kome svetiš? I kome pobogu hoćeš da se svetiš kad ne
znaš ni da li je devojka bila ubijena ili ne? A ako jeste zar je neko već nije osvetio? Zar
 81

onaj ko ju je eventualno otrovao nije i sam platio glavom te iste noći? Ali tebi to očigledno
nije dovoljno! Ti hoćeš da optužiš trenutno najmoćnijeg čoveka hrišćanskog sveta i to bez
ikakvog dokaza! Hajde reci mi zar za isterivanje te tvoje univerzalne pravde ne bi trebalo
biti objektivan? Ili misliš da je dovoljno da jedan samoproglašeni borac za pravdu posumnja
da je neko kriv pa da se na njega obruši mač osvete? Hajde gospodine pravdoljubivi objasni
mi zašto bi Ambrozije naredio ubistvo te devojke! Zašto je jednostavno nije predao
vlastima kad ga je napala i kad su to svi prisutni predlagali? Mogao je da je optuži za
pokušaj ubistva i da mirno gleda kako joj odsecaju glavu na Artemidinom mostu! Zašto bi
nepotrebno prljao ruke? Možeš li da pružiš makar neko razumno objašnjenje, ako već ne
možeš da pružiš bilo kakav dokaz, za svoje sumanute sumnje?
- Ne mogu da objasnim rektore. Ljudsko ponašanje nije uvek razumno. A pravda očigledno
nije univerzalna. Za sirotinju pravde nema.

Uz te reči Elijan se okrenu i bez pozdrava pođe. Lucije besno viknu za njim:

- Da se nisi usudio da priđeš episkopu! Jesi li razumeo?

Elijan se naglim pokretom, ne krijući bes, ponovo okrenu ka Luciju. Video je kako ga Popeja,
koja je tokom razgovora pustila muževu ruku i za pola koraka se odmakla od njega,
razrogačenih očiju, uplašeno gleda. „Boji se da ne mlatnem po njušci njenog debelog muža“,
pomislio je i osetio titraj osvetoljubivog zadovoljstva. Sevajući ogorčeno očima, on sarkastično
uzvrati guverneru:

- Ne brinite rektore, razumeo sam vas. Neću uznemiravati njegovu hrišćansku svetost, jer
bez njega i njegove sabraće carstvo više ne može opstati. Osim toga, neću dirati ni
korumpirane upravnike gradova, ni nadzornike koji opljačkaše carske magacine, jer oni su
patricijski krem našeg društva bez koga carstvo takođe ne može. Idem da radim ono što se
od mene očekuje: da skupljam porez, jurim begunce od regrutacije i da organizujem
bezbednost na igrama. Istraživaću samo slučajeve koje patricijska i hrišćanska elita prijavi,
ostali - ne postoje. Podsetili ste me da je to uloga koja je meni dodeljena, pa idem da je
ispunjavam.

Ostavivši svoje zabezeknute sagovornike, on se žurnim, dugačkim koracima uputi ka forumu.

Mada je tekao tek četvrti sat dana, njegov jutarnji mamurluk je već prerastao u stanje užasne
glavobolje. Ako je poveća količina vina u kombinaciji sa premalo sna bila sasvim razumljiv
 82

razlog za mamurluk, za takvu glavobolju i toliku razdražljivost sigurno nije. Ali šta god da je
bio razlog, u tim trenucima kapetan nije bio spreman da se posveti bilo kakvom poslu, pa
umesto u zgradu policije, on uđe u mali, lepo uređen drvored ispred Jupiterovog hrama. Pošto
starog Proba nije bilo ispred svetilišta, on uđe u hram kroz impozantno ukrašena glavna vrata
u obliku slavoluka. Besneo je zbog svoje nemoći i bilo mu je svejedno da li će ga neko videti.
Proba nije bilo ni u hramu, pa kapetan prođe pored niza žrtvenika i izađe iz svetilišta kroz mala
vrata na suprotnoj strani od glavnog ulaza. Našao se u prostranom dvorištu ispred skromne
kućice, obrasle bršljanom. Dvorište ispred kuće je bilo potpuno natkriveno lozom, pa su se
drveni sto i dve klupe postavljene sa obe njegove strane, nalazili u debeloj hladovini. Samo što
je Elijan seo na jednu od klupa, na vratima kućerka se pojavio stari Prob. Starac za trenutak
zastade na pragu iznenađen posetom, ali čim je prepoznao svog gosta široko se nasmešio
iskreno obradovan što vidi kapetana.

- Elijane, dobro došao u naše malo dvorište! Drago mi je da te vidim i sa ove strane hrama.
Kojim dobrom?
- Izgleda da se čudiš što sam se usudio da uđem u tvoje svetilište!

Elijan je odgovorio svađalačkim tonom, gledajući starca ispod oka. Prob bez napora, sa
dobrodušnim osmehom na licu, izdrža Elijanov ispitivački pogled i mirno reče:

- „Svetilište je, kao što znaš, Jupiterovo - ja ga samo čuvam. Bojim se i to ne zadugo“, zavrte
glavom i glasno se nasmeja starac prilazeći stolu i spuštajući se na klupu naspram Elijana.
„Ali mada sam mator još uvek znam da se obradujem kad mi dođe prijatelj. Nego onaj tvoj
Katon nas je posetio u prvi dnevni sat, pa sam bio uveren da si ti prezauzet i da te danas
neću videti. Samo zato sam se malo iznenadio, a ne zato što si ušao u naše dvorište“.

Manirom profesionalca Elijan prikri iznenađenje, savlada svoju razdražljivost i pokajnički

odgovori:

- Izvini, nervozan sam zbog posla, pa se istresam i gde ne treba. A otkud Katon tako rano?
Mladi obično više vole da odspavaju ujutro, jer noću luduju.
- Sušta istina! I Katon obično navraća u noćne sate, ponekad me i u krevetu zatekne. Ali
sinoć nije dolazio, pa je valjda zato jutros poranio. Reče da će kasnije celog dana, pa i uveče
biti zauzet. Mislio sam da si ga ti poslao.
 83

- Nisam, za danas sam mu dao neke druge, sasvim službene zadatke. U stvari, ja sam ga
samo jednom zamolio da vas ponekad obiđe ako ima slobodnog vremena i nisam se previše
uzdao u to. Lepo je od njega što je danas poranio da bi prvo svratio do vas. Dolazi li često?
- Skoro svaki dan. I uvek nam nešto donese, već mi je neprijatno zbog toga. Danas nam je
doneo brdo namirnica.
- Greh na moju dušu. Ja sam mislio da senatorski sinovi ne znaju da misle o bilo čemu
drugom osim o svojim prohtevima. Izgleda da je on dobar momak, šta misliš?
- Jeste, stvarno jeste. A uz to je i obrazovan i zabavan. Svašta zna, ume lepo i zanimljivo da
priča, peva kao slavuj, vičan je retorici, a stihove govori kao najbolji glumac.
- Hmmmm... nisam to znao. Vi ste se izgleda baš sprijateljili.
- Moglo bi se i tako reći. Verujem je da je on dobar čovek i da hoće da nam pomogne, ali
nisam baš toliko mator da ne shvatam zbog koga i zbog čega on tako često navraća. Moja
Bebijana je postala prava lepotica kapetane, da znaš! Za manje od godinu dana ceo
Sirmijum će poludeti za njom.
- To li je dakle u pitanju! Pa ne čudi me, on je opasan zavodnik, žene ga prosto obožavaju.
Bolje ti je da pripaziš na Bebijanu, Probe.
- To, to, nego šta! Ništa ti ne brini, nije moja Beba makar ko. Pred njom je i tvoj Katon manji
od makova zrna. Nego, pustimo mi mlade da rešavaju svoje probleme sami, a ti meni reci
ko je i čime toliko nasekirao mog dobrog policijskog zaštitnika?

Senka osmeha konačno pređe preko kapetanovog mrgodnog lica i kao da malo popusti njegova
napetost. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, on uz uzdah reče:

- Ma niko, moja luda glava. Valjda sam sebe sekiram jer sam potpuno pogrešno procenio
kako će se postaviti episkop Anemije prema pripremama za rat i igrama u amfiteatru. Čovek
se poneo bolje i razumnije nego što sam ja očekivao. Javno je pozvao svoju pastvu da uradi
mnogo više nego što sam ja i pomislio da mu tražim. A ja sam ipak nezadovoljan i žderem
se kao da je od mene napravio magarca.
- „Znači nisam jedini“, Prob izvi obrvama. „I tebi je Anemijeva jutrašnja propoved bila
čudna.“
- O da, skoro isto toliko koliko i prisustvo jednog okorelog paganina na službi u hrišćanskoj
bogomolji. Šta si ti tamo radio licemeru jedan paganski i na koliko si to službi već bio kad
možeš da odrediš koja je čudna a koja ne? Ako si već rešio da pređeš u hrišćane mogao si
 84

da mi kažeš da ne gubim vreme pazeći da tebe i ovaj tvoj đavolski hram jedne noći ne spale
pravoverni božiji ratnici!
- „Pa nisam hteo da te nerviram. Vidiš kako reaguješ kad ti neko pokaže da je tvoja
intervencija nepotrebna“, smejao se grohotom Prob. Nasmeja se i Elijan, a Prob malo
glasnije viknu ka vratima kuće dozivajući unuku: „Bebo dušo, donesi nam bokal belog i
bokal vode molim te.“
- Ja ne smem vino. Moram još da uradim mnogo toga danas, a bojim se da je od njega i
počela moja današnja glavobolja.
- E pa ti onda nemoj. Jupitera mi ja ne mogu da pričam suvog grla. I da znaš neće glavobolja
od vina. Pogotovo ne od ovog našeg sa Alma Monsa.
- Ma nemoj!? A od čega onda hoće stari pametnjakoviću?
- Od količine, sine, od količine...

Iz kuće se pojavi Bebijana noseći na velikoj tacni dva bokala i dva pehara. Ćutke ih stavi na
sto i sede na prag, mrko posmatrajući dedu i njegovog prijatelja kroz pramenje čupave kose.

- Inače ovo je drugi put da sam slušao propoved u vašoj crkvi. Prvi put sam otišao kada je
stigla vest da se moj prijatelj, episkop Fotin više nikad neće vratiti u naš grad. Ni sam ne
znam zašto, valjda sam želeo da mu odam počast na mestu sa koga se on obraćao svojim
vernicima. A drugi put danas, na godišnjicu njegove smrti. Opet ne znam tačno zašto, biće
da slutim sopstveni kraj i da sam hteo još jednom da se oprostim od njega.
- Nisam znao da ste Fotin i ti bili prijatelji. Pre bih očekivao da se sluga Hrista i sluga Jupitera
pobiju, nego da se druže.
- Ma nemoj!? Zboriš mudro kao pravi policajac! Zar nisi i ti neki vajni hrišćanin, pa te ja
opet smatram za svog prijatelja?
- Nije to isto. Ja nisam crkveni velikodostojnik niti tamo neki verski fanatik. Nemam neko
posebno mišljenje ni o paganima, ni o jereticima, ni o pravovernim hrišćanima. Svi su mi
isti dok ne krše zakon. Lako je razumljivo da jedan policajac nema religijskih predrasuda,
ali teško da bi iko mogao da očekuje da ih jedan hrišćanski episkop nema.
- Istina! Moram priznati da je moj dobri Fotin bio jedan vrlo čudan episkop. Pazi molim te,
bio je hrišćanski episkop, a tvrdio je da Hrist nije Bog. Govorio je da je Hrist bio čovek
koji je sebi postavio cilj da svakog dana postane malo bolji. Hrist je pomagao svima oko
sebe i svojim primerom pokazivao kako treba praštati i voleti druge ljude. Tako je snagom
svoje volje i delom svojih ruku postao jedinstven čovek. Zato ga je Bog uzdigao do sebe i
 85

zato je Hrist primer koji treba slediti. Eto tako je govorio Fotin, a ljudi su mu verovali i
voleli su ga jer je uvek širio neku toplinu i dobrodušnost oko sebe. Ja mislim da je on
pokušavao da sledi primer bogočoveka o kome je propovedao.

Starac se smeškao klimajući glavom. Elijan nije želeo da prekida njegovo setno sećanje, pa je
ipak posegao za bokalom sa vinom. U oba pehara sipao je vino do polovine, a onda ga je
razblažio vodom iz drugog bokala. Uzeo je pehar ispred sebe i ćutke kucnuo onaj ispred Proba.
Starac se uz osmeh prihvatio razblaženog vina, pa je nastavio svoju priču:

- Sećam se dobro dana kada su Fotina poslednji put prognali iz Sirmijuma. Ne znam zašto,
ali događaji koji su se davno desili vraćaju mi se u sećanje kristalno jasni, dok sve više
zaboravljam šta je juče bilo. Da Bebijana ne pazi na mene zaboravio bih i da jedem. Starost,
šta ćeš... Elem, to se zbilo pre mnogo godina, na samom početku vladavine cara
Valentinijana Prvog. Bio je divan dan, kao ovaj današnji. Građani su masovno izašli da
isprate svog episkopa, muškarci su gunđali pognutih glava, mnoge žene su plakale. Fotin
im je dobroćudno odmahivao rukom i blagosiljao ih. Još tada je imao dugu sedu bradu, nije
pokazivao ogorčenost, naprotiv, odisao je spokojem i vedrinom uprkos očiglednoj nepravdi
koja mu je po ko zna koji put učinjena. Probio sam se napred, odmah do vojnika koji su
održavali red i sprečavali narod da zakrči put. Kada je zastao pored mene rekao sam da mu
ovaj bludni sin koji ne razume ni njegovo hrišćanstvo, a kamoli hrišćanstvo onih koji ga
proteruju, ipak od srca želi svako dobro i brz povratak u svoj voljeni grad. Nasmešio se i
klimnuo svojom sedom glavom u znak zahvalnosti. Odgovorio mi je da ja nisam bludni sin
već samo jedna zalutala ovčica za koju se on moli i nada se da će ipak naći i prepoznati
svoje stado. Krenuo je dalje, pa je zastao, okrenuo se ka meni i dodao da treba da znam da
Gospoda Boga više od svega raduje povratak i iskreno pokajanje upravo sina bludnog.
Rukom je napravio krst u vazduhu, klimnuo mi još jednom glavom i produžio. Slutio sam
da ga tada poslednji put vidim, a tako je i bilo.

Prob otpi malo iz svog bokala, ali više da okvasi usne nego da zaista utoli žeđ. Mada je
Elijanova razdražljivost potpuno nestala u razgovoru sa Probom, glavobolja nije popuštala.
Pošto je odlučio da proveri da li je tačna omiljena izreka svih pijanaca da se klin klinom izbija,
Elijan otpi nekoliko dugih gutljaja od kojih je svaki bio bar tri puta veći od Probovog. Stresao
se celim telom i upitao:

- Kada je Fotin umro?

 86

- Pre nekoliko godina, beše to u prvoj ili drugoj godini Gracijanove vladavine. Kao ni mnogi
drugi nisam mogao da poverujem. Bilo mi je žao i osećao sam se krivim što nikad nisam
prisustvovao njegovoj službi. Mnogo puta sam slušao druge kako govore o njegovim
propovedima i kako ih prepričavaju, ali sam nikad nisam bio prisutan. Zato sam po prvi put
otišao u gradsku episkopiju da slušam propoved Anemija, baš u to vreme postavljenog
novog episkopa Sirmijuma. I bio sam preneražen. Anemije je grmeo kako su jeretici najgori
neprijatelji crkve jer su to vešto prikriveni, slatkorečivi đavolovi izaslanici. A onda je čitavu
tiradu posvetio mom pokojnom prijatelju. Prvo je rekao da svi znaju da su Arije i Julijan
Otpadnik dvoglava aždaja koja je nasrnula na jedinu pravu veru sa željom da je uništi.
Odmah zatim je uzviknuo da to nije cela istina i da bar mi u Sirmijumu moramo biti svesni
da ta aždaja ima još jednu glavu. Grozničavim, ludačkim pogledom je šetao po
okupljenima, kao da je tražio bilo čiji izraz, ako ne protivljenja a ono bar čuđenja, da bi još
jače zagalamio. Na njegovu žalost niko nije bio dovoljno hrabar ili dovoljno lud da ga
zapita zašto smo baš mi na celom belom svetu tako posebni. Sve glave su bile skrušeno
pognute. Posle nekoliko trenutaka iščekivanja, pošto je izostala željena reakcija prisutnog
auditorijuma, ipak je pobedonosno objavio da je treća glava te podle aždaje izrasla upravo
u našem gradu i da je to glava Fotina jeretika. Tvrdio je da je taj gnusni jeretik svojom
pritvornošću i lukavstvom zatrovao ovaj grad, a jedini cilj mu je bio da u duše vernika
neosetno poseje sumnju u Sveto trojstvo. Završio je propoved poželevši da Fotin gori u
večnom ognju, a ja sam pobegao glavom bez obzira. Ja stvarno ne znam da li i koliko istine
ima u svemu tome, ali sam bio zapanjen žarom sa kojim je Anemije pričao o paklenim
mukama namenjenim jereticima. Ne znam kako takvo ushićenje kaznom koju dobija bilo
ko, pa neka je i najgori jeretik, može da ide pod ruku sa proklamovanom hrišćanskom
ljubavlju prema svojim bližnjima. Kod Fotina nikad nisam primetio zluradost prema bilo
kome, ni prema nama paganima, ni prema hrišćanskim neistomišljenicima. A ovi što su
došli posle njega na sav glas tvrde da je Hrist bio istinski Bog, ali ih bela pena popadne dok
se svađaju da li je on potpuno iste ili samo slične suštine kao njegov božanski Otac.
Nazivaju jedni druge najgorim imenima, bacaju anateme jedni na druge, a o hrišćanskom
milosrđu, praštanju i ljubavi među ljudima misle koliko i o lanjskom snegu.
- Da ne preteruješ malo Probe? Evo jutros Anemije nikog nije anatemisao. Bio je vrlo
pomirljiv i odmeren.
- „Nije!“, začuo se odsečan ženski glas. Prob i Elijan se iznenađeni okrenuše ka Bebijani,
koja je silazila niz nekoliko stepenika ispred ulaza kuće i prilazila im. Usne su joj
podrhtavale od besa dok je govorila: „Bio je pritvoran i lažljiv. Samo se dodvoravao carskoj
 87

vlasti da bi mu pomogla u obračunu sa protivnicima. Gote, arijance i nas pagane je nazvao

udruženim silama zla koje hoće da sruše carstvo. Pagani da ruše carstvo!? Pa ko ga je onda
stvorio? Da nisu možda njegovi hrišćani? To mu dođe po onoj čuvenoj: „Drž’te lopova!“
Jer ako neko zaista preti da ovoj državi dođe glave to su pre svih upravo hrišćani, svejedno
da li su nikejci ili arijanci. Oni su već napravili državu u državi.“

Iznenađen, Elijan je tek sada bolje osmotri i shvati da to zaista više nije mala Probova unuka.
Kao preko noći Bebijana je postala lepa, skladno građena devojka od svojih 16-17 godina,
blago kovrdžave, neposlušne, svetlo smeđe kose koja joj je sezala skoro do polovine leđa i
lepih tamno smeđih očiju. Prob se pomeri da joj napravi mesta na klupi pored sebe i više nego
pomirljivo reče:

- Pusti popove i njihove priče, Bebo. Ti treba da misliš o momcima i udaji. Možda Elijan
ima kakvog mladog saradnika koga bi vredelo upoznati.

To kao da još više razgnevi devojku. Umesto da sedne na ponuđeno joj mesto na klupi, ona
šakama zgrabi drvene daske stola i steže ih tako da su joj prsti pobeleli. Naže se ka muškarcima
i opasno tihim, izazivačkim glasom se obrati Probu:

- Nisu ozbiljne teme za žene, jel tako deda? Mi smo stvorene samo da rađamo i da brinemo
o deci. Naša je osnovna dužnost da ispunjavamo želje prvo svojim očevima, a posle svojim
muževima. I naravno, ni po koju cenu ne treba da se mešamo kad pametni muškarci govore,
jer mi ništa ozbiljno ne možemo razumeti.
- Ma nisam mislio ništa loše dete. Šta ti je naspelo odjednom!?
- Ne znam ja šta si ti mislio deda, ali sam čula šta si rekao!

Prob samo uzdahnu i nemoćno odmahnu rukom. Elijanu bi žao starca, pa odluči da malo ukori
devojku. U zlo doba...

- Mlada damo, nije lepo da se tako obraćaš starijima, a pogotovo ne rođenom dedi koji te
godinama čuva i koji ti je jedina porodica. On se malo našalio na račun tvoje mladosti, a ti
hoćeš oči da mu iskopaš kao da ti je naneo ne znam kakvu uvredu. Ako hoćeš da se uključiš
u naš razgovor – izvoli, sedi sa nama, rado ćemo te saslušati. Samo molim te nemoj da nam
držiš slovo o ulozi žene u društvu, jer mi sad pričamo o hrišćanima i njihovim podelama.
 88

Uopšte nismo pominjali bilo kakva ženska prava, a kamoli ih osporavali. To je sasvim
druga tema.

Devojka spremno prihvati izazov, kao da ga je jedva čekala. Energično se spusti na klupu pored
Proba. Obe ruke spusti na drvenu površinu stola netremice fiksirajući Elijana svojim smeđim
očima. Iskrice besa sevale su u njima. Elijan ju je spokojno gledao, zadovoljan vakelom koju
joj je očitao. Prob je, međutim, bio vrlo uznemiren. Očigledno je smatrao da nastavak ove
diskusije nije dobra ideja. Mlatarao je rukama, nespretno pokušavajući da spreči svađu pre
nego što se razbukti. Ali bilo je kasno.

- Pronicljivi policajac je prepoznao nezahvalnost mladosti i nedopustivo nepoštovanje

starijih. I kao visoko moralna osoba od reda i zakona odmah reaguje štiteći jednog časnog
starinu od njegove nezahvalne unuke. Lepo. Plemenito, nema šta. Sa dobrim namerama.
Šteta samo što je njegova reakcija potpuno promašena i što se od njegovih dobrih namera
ne živi. Jer ako gospodin policajac nije znao, evo da ga obavestim: Načelno i
neobavezujuće iskazivanje dobrih namera po pravilu ne služi da pomogne ugroženima, već
da stvori lepu sliku o onima koji takve namere iskazuju. I da umiri savest onih koji su
odavno na putu da istu potpuno izgube. Uz to, ta lepa slika o sebi je po pravilu lažna,
gospodine policajče. Potrebna su „Acta, non verba19“. O gospodin policajac se mršti, ne
slaže se ili možda ne razume šta mu govorim. Nema problema, objasniću tako da čak i
jedan policajac razume! Ne treba dedi zaštita od njegove unuke. Voli ona njega i poštuje
više nego što gospodin policajac može i da zamisli. Dedi i unuci prete iste opasnosti, oni
se kuvaju u istom loncu.
- „Kakvom loncu?“, jedva je uspeo da prekine njenu tiradu Elijan, kome je izraz spokoja već
iščileo sa lica, a umesto njega se pojavila jedna duboka, vertikalna bora između obrva.
- Hrišćanskom, kapetane, hrišćanskom. Onom o kome ste upravo razgovarali sa dedom.
Onom iz koga svaki dan iskače kamenje i lete cigle na našu kuću. I to cigle sa crtežima na
kojima Jupiterovo svetilište gori, a časnog starinu, koga tako zdušno branite od sopstvene
unuke, bukvalno kidaju na komade. Čerečenje nekad izvodi gomila raspamećenih
pravednika, a nekad čopor gladnih zveri. Ipak, ja mislim da u tome nema neke bitne razlike:
ni u krajnjoj konsekvenci, niti u smislu poruke, a ni u prirodi izvršilaca! A šta vi mislite
kapetane?

19
Dela, ne reči.
 89

Trenutak-dva Elijan je u neverici zurio u devojku, a zatim pogled usmeri ka starcu.

- Jupitera ti Probe, zašto mi nisi rekao za te pretnje?

Prob je ćutao skrušeno oborivši glavu. Bebijana, međutim, nije nameravala da zaćuti...

- Izgleda da je carski policijski kapetan iznenađen. Biće da sam ipak ja bila u pravu deda, zar
ne? Znate kapetane, moj deda je smatrao da vas vaši agentes in rebus redovno obaveštavaju
o svemu što se dešava u gradu i da bi bilo nepristojno da vam on skreće pažnju na ove
događaje. Ja sam, međutim, tvrdila da niko od vaših doušnika na te događaje uopšte ne
obraća pažnju. Uzgred, kapetane, znajte da ni ja nisam zanemarena na tim crtežima.

Starac umorno podiže glavu i molećivo je pogleda. Ali Bebijana nije želela da se smiri.
Naprotiv.

- Junone mi deda, hoću sve da mu kažem! Dakle, kapetane, ja uglavnom vrištim izobličena
od užasa, bilo da sam vezana za kolac ispod koga se razbuktava vatra lomače ili da
pokušavam da pobegnem iz kotla ključale vode u koji me neki dobri ljudi trozupcima
vraćaju. Mada, moram priznati da ima i originalnijih želja. Eto pre neko veče sam bila
prikazana kako gola ležim nasred Jupiterovog žrtvenika, ruku i nogu raširenih i vezanih za
stubove na sve četiri strane hrama, dok me siluje grupa kentaura sa ogromnim falusima. A
na drugoj slici sam bila vezana za krst koji je položen na zemlju u dvorištu, dok gomila
pravednika izvaljuje kamenje iz hrama i zatrpava me u svom, iznad svega pravednom, besu.
Eto kapetane, da više ne budete neinformisani, da znate s kim ste u kolu.

Devojče naglo prekinu svoj monolog. Ili se njen bes naglo stišao ili se malo lecnula zbog reči
izgovorenih na kraju svog monologa. Elijan se beše smračio kao noć.

- A sa kim sam ja to u kolu devojko?

- „Sa onima koje ste nazvali pomirljivim i odmerenim“, prkosno prasnu cura. „Ili možda
mislite da nam pretnje šalje neko drugi?“
- Za pretnje sam sada prvi put čuo i ne znam ko vam ih šalje. Ali budi sigurna da ću saznati.
I to vrlo brzo. Međutim, za razliku od pijanaca po kafanama i mladih usijanih glava,
policijski kapetan ne sme sebi da priušti da nekog optuži bez dokaza. Ko god sebi uzme
diskreciono pravo da drugima sudi po kratkom postupku i bez valjanih dokaza, pre ili
 90

kasnije postaće gori od najgorih kojima sudi. Nego, baš me zanima: u kakvom sam ja to
kolu sa episkopom Anemijem i njegovim vernicima?
- Sveopštem i neraskidivom kolu, gospodine kapetane, svidelo se to vama ili ne. Tačnije,
celo carstvo je u njihovom smrtonosnom zagrljaju. Carevi se sa njima dogovaraju oko
ratova, generali ih mole za pomoć oko regrutacije, a policijski kapetani ih mole da im
dozvole da se održe jedne pišljive igre u areni!
- Nisam ja episkopa ništa molio mala. Utuvi to u tu svoju čupavu glavu! Ja sam zahtevao da
ne ometa igre i zapretio mu da će svaki takav pokušaj biti tretiran kao pobuna protiv carstva.
- Ha, ha, ha, zahtevao!? Nemojte me zasmejavati kapetane. Pa zašto ste uopšte išli kod njega?
Kakve veze ima crkva sa amfiteatrom? Da nije amfiteatar njihov? Zar se ne podrazumeva
šta policija treba da radi kad bilo ko ometa organizaciju državnih manifestacija? Zar ne
vidite da se bez njihove saglasnosti više ništa u državi ne može uraditi? Uskoro će u ovoj
zemlji više vladati papa nego car, više episkopi nego guverneri i generali! A obični ljudi će
morati da žive onako kako im popovi odrede, da se mole kome oni kažu, da poštuju njihove
obrede kad se žene i udaju, kad im se deca rađaju i umiru i da se vole onako kako oni
propišu da je dozvoljeno, ako to uopšte bude dozvoljeno! Ako vam to nije jasno onda ste
ćoravi kod očiju! Ili možda mislite da je i sve to neka druga tema, poput mesta koje je
namenjeno ženama u hrišćanskoj državi?
- Preteruješ, beskrajno preteruješ, dete. Ali mlada si, može se razumeti tvoja isključivost.
Međutim, stvarno ne razumem što si se navrzla na nekakvo žensko mesto u hrišćanstvu!?
Razumeo bih da se buniš protiv neravnopravnosti žena pri nasleđivanju, u obavljanju
državnih poslova ili pri udaji. Ali ne razumem šta prebacuješ hrišćanima u vezi položaja
žena!? Pa nisu oni pisali te zakone. Sa manjim ili većim izmenama slični zakoni postoje
već vekovima.
- Dobro je da se oko nečega slažemo policijski kapetane. Naši zakoni su oduvek stavljali
ženu u neravnopravan položaj! To naravno nije pravedno, ali je bar donekle razumljivo.
Muškarcima koji imaju silu i vlast i koji pišu zakone, su očigledniji njihovi sopstveni
doprinosi zajedničkom životu. Oni love, ratuju, obrađuju zemlju, brane svoje žene i decu.
Ženski doprinos znatno manje primećuju i manje vrednuju, mada se bez tog doprinosa ne
može ni zamisliti život. Žene rađaju decu i odgajaju ih, vode domaćinstva, spremaju hranu
i peru veš. Ipak, uprkos tome što muškarci imaju neosporno bolji položaj u porodici i
društvu i što nisu izloženi životnom riziku zbog porođaja, oni u većini slučajeva žive kraće
od žena. Znači da više ginu, a i to se verovatno na nekoj nebeskoj vagi uzima u obzir. Sve
u svemu, ako se ima u vidu da muškarci, koji na svojoj strani imaju fizičku snagu i oružje,
 91

pišu zakone, dobro je da žene imaju i ovakav status u njima. Međutim, hrišćanstvo je jedna
ženomrzačka religija, kapetane. U njemu uopšte nema mesta za žene!
- Govoriš besmislice dete. Zar nisi videla koliko je žena danas bilo u crkvi?
- Videla sam žene i muškarce koji se panično boje smrti i očajnički žele da veruju da smrt
nije kraj, da postoji neki bolji zagrobni život. Ali nisam videla, niti sam čula da postoji neka
žena sveštenik ili đakon ili bilo kakav crkveni službenik. Da ne pominjem da su Bog Otac,
Bog Sin, Sveti duh i svi Božiji anđeli muškog roda. Zašto nigde nema žena kapetane?
- Otkud ja znam zašto je neka religija takva kakva je. Uostalom mislim da ni brojne paganske
religije nisu ništa drugačije.
- E pa debelo se varate! U dobrom starom Rimu, pre pošasti hrišćanstva, dvanaest glavnih
božanstava činilo je šest muško-ženskih parova, kao što su Liber i Libera. A vrhovnu
kapitolsku trijadu su uz Jupitera činile dve boginje ― Junona i Minerva. I u mnogim drugim
religijama koje nisu pripadale najstarijem rimskom državnom kultu vodeću ulogu su
zauzimale žene. Možda ste čuli za kult Magna Mater20 ili za kult boginje Izide ili za kult
Bona Dea21.
- Ali to sve nije imalo nikakvog uticaja na svešteničke položaje. Pontifex Maximus je uvek
bio muškarac.
- Ne govorim ja o Vrhovnom svešteniku, nije to jedini položaj koji postoji. Zna se da je ta
pozicija oduvek bila predviđena za samog cara. Ja vam govorim o mogućnostima koje su
žene imale u nekada zvaničnoj, a sada praktično zabranjenoj, religiji rimskog carstva. Zar
nikad niste čuli za boginju Vestu i njen hram u Rimu? Zar ne znate da njoj služe samo žene
sveštenice koje održavaju Vestinu večnu vatru? Savet Vestalki čini šest žena koje su
okružene najvećim počastima i poštovanjem kao malo koji savet koji čine muški sveštenici.
Znate li da su one i danas odgovorne jedino Vrhovnom svešteniku, odnosno samom caru?
Da li vam je jasno kakav politički uticaj ima taj ženski savet?
- Vidim da te je deda Prob naučio mnogo čemu, ali nemoj da misliš da si svu pamet sveta
popila. To što je čovek informisan o nekim istorijskim događajima i pojavama, još uvek ne
znači da je kvalifikovan da tumači istoriju. Ima nas koji smo za Vestalke znali dok si se ti
još u pesku igrala. A ima i stvari koje ti ili ne znaš ili prećutkuješ. Ako već uzimaš Vestalke
za primer, onda ne smeš zaboraviti da se one moraju zavetovati na devičanstvo zbog
ukorenjenog verovanja da prosperitet i bezbednost Rima zavise upravo od njihovog

20
Velika Majka.
21
Dobra Boginja.
 92

devičanstva. Nemoj mi reći da to nije jedno besmisleno verovanje. A posebno imaj u vidu
da Vestalka koja prekrši zavet devičanstva i tako oskrnavi svoj položaj, za kaznu treba da
bude živa sahranjena! Da li je i ta neljudska kazna za tebe dokaz boljeg statusa žena kod
pagana nego kod hrišćana? Osim toga, uvek je tek šačica devojčica mogla biti primljena u
Vestin hram, pa prema tome one sigurno nisu pravi primer položaja žene nekad i sad.
- Slažem se da nisu. I slažem se da je to jedna neljudska kazna. I to je jedino u čemu se
slažemo. Nije to poenta kapetane. Poenta je da su Vestalke same birale svoj put znajući za
moguće posledice. I nisu postojale samo Vestalke. Neke svešteničke dužnosti obavljali su
zajedno bračni parovi. Flamen Dialis, visoki sveštenik Jupiterov, morao je biti u braku da
bi obavljao tu dužnost. Njegova supruga, Flaminica Dialis, imala je vlastitu svešteničku
odeću i na svakih osam dana, na nundinae, vršila je obred prinoseći ovna kao žrtvu Jupiteru.
Njih dvoje se nisu smeli razvesti, a ako bi Flaminica umrla, Flamen je morao napustiti svoj
sveštenički položaj. Kod njih nije bilo nikakvih drakonskih kazni. Žene su dakle mogle
odabrati mogućnost da svojim radom ostvare visok religijski i društveni ugled. Kod
Vestalki je to bilo uz odricanje od putenosti, ali kod drugih religijskih kultova i u drugim
sferama društva mogle su isto ostvariti i na razne druge načine. Uglavnom, imale su
mogućnost izbora! A kakav izbor ima žena u hrišćanstvu pitam ja vas? U hrišćanstvu su
žene ne samo nedostojne da budu sveštenice, nego se smatraju izvorom svakog greha i zla.
- Ama smiri se malo devojko, šta ti je? Ko te uopšte tera da budeš hrišćanka ako nećeš!? Ako
ne veruješ u hrišćanstvo, nemoj ići u crkvu i tačka. Budi Vestalka, budi paganka, budi
Jevrejka, budi šta god hoćeš, ko ti brani!?
- „Ko mi brani“, ma šta mi reče! Evo, hoću da odem negde na obred i da gledam kako regina
sacrorum22 prinosi jagnje kao žrtvu Junoni. Hoću da je poštujem i slavim kao zaštitnicu
žena, boginju braka i porođaja. Da li je to danas dozvoljeno kapetane? Hoću da svakog
prvog marta slavim praznik Matronalija, u čast rođenja Junoninog sina Marsa. Hoću da na
taj dan, na dan žena, dobijam darove od svog muža, svojih ukućana, rođaka i prijatelja.
Zašto žene više ne dobijaju poklone na Matronalije kapetane? Znate li čijom je zaslugom
to postalo zabranjeno? Hrišćanskom, kapetane, hrišćanskom! Po njima žene ne treba da uče
da čitaju i pišu, jer su po prirodi glupe. A ako se nekoj slučajno mora priznati da je pametna
i obrazovana, onda ona sigurno smišlja neko zlo pa je treba surovo umoriti da se njeno zlo
ne proširi po svetu. Žene ne smeju biti ni lepe jer onda izazivaju požudu kod muškaraca i
navode ih na greh. Zato se ne smeju čestito ni prati, a kamoli ulepšavati. Ni za živu glavu

22
Sveta kraljica.
 93

se ne smeju kupati u javnim kupatilima, a ako se neka drzne da se našminka to će biti

najsigurniji znak da je prodala dušu đavolu i da je veštica. Kod njih žene mogu biti
prihvaćene samo kao pokajnice i mučenice, ako se odreknu svakog ponosa i dostojanstva,
ako ceo život trpe poniženja i pokore i ako dodatno same sebe posipaju pepelom!
- Devojko o čemu ti pričaš!? Da li smo mi danas bili u istoj crkvi? Da li ti je iko rekao da si
grešnica ili tražio da se posipaš pepelom?
- Šteta što niste i prošle nedelje bili na Anemijevoj propovedi kapetane. Da jeste, čuli biste
kako sa ushićenjem priča o poukama nekog svog sabrata Jeronima koji je rođen negde na
ovim našim prostorima, ali se odrekao sveta i već četiri godine živi kao podvižnik i monah
negde u sirijskoj pustinji. Trebalo je da čujete kakve sve reči koristi i kakve paklene muke
predviđa za mlade rimske žene koje "boje obraze u crveno a očne kapke antimonom, a čija
su veštačka lica suviše bela za ljudska bića i podsećaju na idole“. Ili za one starije koje
stavljaju perike i "glume devojačko doba sred gomile unučadi". Onda biste valjda i vi
shvatili da u hrišćanstvu postoji samo jedna žena koja je vredna poštovanja – ona što je
kobajagi bezgrešno začela. Zapazite molim vas taj suludi termin kapetane. Bezgrešno! To
znači da je svaka žena koja rodi dete i tako na svet donese jedno novo biće samo grešnica,
neka vrsta nužnog zla. Ti episkopski idioti bi najradije zabranili svaki kontakt, a kamoli
ljubav između muškaraca i žena. I da znate, u tome ih ne sprečava to što brinu o nastavku
ljudskog života na zemlji. Brine ih jedino to što još uvek nisu jedina dozvoljena religija,
nemaju apsolutnu vlast, pa se boje da bi mogli izgubiti svoje palate, zlato i privilegije. Ali
kad jednom izdejstvuju carsku zabranu svih drugih religija, nastupiće surovi obračun sa
svim krivovernima. Slutim da će trećina biti pobijena ognjem i mačem, trećina prognana u
nedođiju, a najnesrećnija trećina će biti pokrštena. Tada ćete vi koji ostanete da živite u
takvoj državi imati prilike da upoznate hrišćanski raj iz prve ruke. Vaše majke, sestre, žene
i ćerke ubrzo će biti izbačene iz svakog javnog života. Svaki iskompleksirani sveštenik koji
ne bude mogao da dopre do žene koju želi moći će da je proglasi za bludnicu ili za đavolovu
naložnicu. Žene će mučiti najstrašnijim spravama da priznaju svoj blud sa đavolom, a kad
priznaju spaljivaće ih na lomačama. Biće relativno bezbedne samo one koje se odreknu
svega i povuku u zabiti da bez muškaraca žive po pećinama i katakombama i da tako slave
tog vašeg dobrog hrišćanskog Boga. Stotine, možda i hiljade godina će proći dok ljudski
rod ne smogne snage da zbaci jaram te sramotne, nečovečne tiranije, koja se već sprovodi
u ime tobožnje čistote i tobožnje ljubavi. Ako pre toga ne nestane i ova država i čitav ljudski
rod.
- Pričaš kao neki ludi prorok apokalipse. Ja stvarno ne razumem čemu toliko preterivanje.
 94

- Ako mislite da preterujem treba samo da pročitate neke hrišćanske knjige. Na primer De
Virginibus u kojoj se govori o pravilima za bogougodan brak, zatim De Viduis u kojoj se
podstiču udovice da se nipošto ne udaju ponovo ili De Virginitate i Exhortatio Virginitatis,
u kojima autor veliča devičanstvo i proglašava ga za vrhovnu žensku vrlinu. Možete
pročitati i De Institutione Virginitis. To vam je knjižica u kojoj se bezgrešna Marija
proglašava za uzor i model devičanstva. Tvrdi se da je živela bez greha putenosti i da je
ostala devica i u porođaju. Kako li je samo to izvela da mi je znati!? Što je najgore, svi koji
smišljaju i nameću ta protivprirodna pravila življenja su po pravilu samo bedni licemeri.
Svaki od njih bi, kad bi znao da niko neće saznati, legao i sa nevinom devojkom i sa tuđom
ženom. A neki bi vrlo rado kušali i draži kakvog lepuškastog, mladog dečkića.
- Slušaj mala: ja priznajem da nikad nisam čuo za sve te knjige, niti znam njihove autore. Ali
znam da licemera ima svuda, pa i u sveštenstvu. I to ne samo hrišćanskom. Ali uveravam
te da i među hrišćanskim sveštenicima ima divnih ljudi. Neke sam i lično upoznao.
- „Junone mi, ja nisam upoznala nijednog normalnog, a kamoli divnog“, odbrusila mu je
Bebijana skočivši sa klupe. Demonstrativno mu je okrenula leđa i odmarširala u prazan
Jupiterov hram dok joj je bujna čupava kosa nemirno poskakivala.

Prob je podigao pehar koji je devojka pri odlasku prevrnula. Srećom već je bio prazan. Tiho je
pročistio grlo i nesigurno, kao izvinjavajući se, pogledao u Elijana slegavši ramenima i napola
raširivši ruke. Ali opraštajući se pri odlasku, Elijan je bio siguran da je primetio kako se
njegovom prijatelju brk zadovoljno smeška i kako starac jedva prikriva ushićenje dok
pogleduje u pravcu u kome je otišla njegova buntovna unuka.

***

Hitajući ka zgradi policije Elijan je razmišljao o Katonu. Njegov otac, senator Maksim, je u
svom dopisu tražio da mu sina, kako znaju i umeju, nauče disciplini, redu i radu, čak i po cenu
da na kratko okusi i ukus tamnice. Tvrdio je da Katon neće ni da uči, ni da radi i da jedino zna
da troši ogromne sume novca na klađenje i orgijanje po Rimu, izazivajući gužve i skandale i
praveći nevolje svom uglednom ocu gde god se pojavi. A ispalo je da momak uopšte nije tako
loš. Na svakom mestu na koje su ga do tada poslali vredno je radio i mada bez ikakvog
prethodnog iskustva snalazio se dosta dobro. Bio je zadovoljan trećerazrednom vilom koju mu
je Lucije, istina besplatno, ponudio za stanovanje, a pola plate je donirao u Popejin fond za
hranu siromašnima. A to što je redovno posećivao Proba i donosio mu namirnice, bilo je pravo
iznenađenje za Elijana. Pomaganje jednom ostarelom, ali tvrdoglavom paganinu bio je istinski
 95

plemenit i prilično opasan postupak. Katon je očigledno bio svestan toga, pa je zato u posete
Jupiterovom svetilištu obično dolazio u kasnijim noćnim satima. Jedino u mladićevom
karakteru, što se bar delimično poklapalo sa navodima njegovog senatorskog oca, bio je njegov
odnos prema ženama. Bio je lakomislen i površan, ali uspešan da uspešniji nije mogao biti.
Imao je svaku koju bi poželeo, a nije mnogo birao: od robinjica, sluškinja, glumica i prostitutki,
do patricijskih gospođica i njihovih majki. Ali nije bilo ni naznake da je bilo koju od njih
uvredio, a kamoli fizički prinudio ili povredio, kao što je oprezno nagoveštavao senator
Maksim. Ni jedna jedina se nije požalila na njegove postupke, čak ni onda kada ih je ostavljao
da bi odlepršao nekoj drugoj. Naprotiv, skoro sve su mu ostajale odane i spremne da ga ponovo
prime u svoja srca i u svoje krevete kad god bi poželeo. „Neki ljudi baš imaju sreće sa ženama“,
pomislio je Elijan bez zavisti, ali sa pomalo gorkim osmehom na usnama. „Ali ni to nije sve u
životu. Sa ocem očigledno nema sreće. A videćemo i kako će se danas pokazati na saslušanju
zarobljenih Gota“.

***

Pun mesec je saučesnički virio kroz prozor Bebijanine sobe. Osvetljavao je krevet na kome se
sklupčala devojka. Kolenima je skoro dodirivala bradu. Obema rukama je grčevito stezala
dedinu levu ruku na koju je spustila svoj obraz. Više njene glave, na maloj drvenoj stoličici,
sedeo je Prob mazeći je slobodnom desnom rukom po čupavoj kosi.

- „Bojim se deda“, tiho je prošaputala devojka.

- Spavaj mila, ne boj se. Elijan je naredio svojim patrolama da se vrzmaju okolo i obilaze
hram na svaka dva sata. Niko se neće usuditi da nas noćas napadne. A ni ja neću ići nikud
od tebe.
- Ne može nas Elijan čuvati celog života. Oni će osvojiti svet deda, a nas će spaliti na lomači.
- Neće mila, ne boj se. Ni najveći carevi i vojskovođe nisu uspeli da osvoje ceo svet, pa neće
ni oni. Naći će se negde neki kutak i za nas.

Prob je uzdahnuo i ponovo je pomilovao po glavi. Tešio je unuku, a ni sam nije verovao u svoje
reči. Znao je da poređenje hrišćanske pošasti sa ratnim pohodima ne drži vodu. Vojnici su svet
pokušavali da osvoje ognjem i mačem, pa se pre ili kasnije pojavljivao neki drugi ratnik koji
je imao dovoljno hrabrosti da se suprotstavi i dovoljno mudrosti i snage da porazi osvajača. A
hrišćani nisu ratnici, oni osvajaju svet drugačije – sposobnošću da trpe i spremnošću da se
 96

žrtvuju. Protiv toga nema odbrane, tome se niko ne može suprotstaviti. Svaki primer koji mu
je padao na pamet, samo je potvrđivao porazno uverenje da im spasa nema.

Setio se predanja o quattro coronati23. Bili su to obični kamenoresci iz nekog kamenoloma na

Alma Monsu koji su, zbog svojih hrišćanskih uverenja, odbili da izrade skulpture nekih
paganskih bogova za vreme cara Dioklecijana. Hteli su da svima pokažu da carski zahtevi ne
smeju biti u suprotnosti sa Božijim zakonima. Još se u Sirmijumu i okolini pričalo kako su ih
vojnici cezara Galerija, koji je u to doba stolovao u Sirmijumu, krvnički bičevali, a potom, još
žive, strpali u olovne sanduke i bacili u Savu. Ali uzalud im trud, kamenoresci su pokazali ono
što su hteli. Legenda o njima se proširila carstvom kao požar. Zbog njih su desetine i desetine
hiljada ljudi prihvatile hrišćanstvo. Galerije ih je pobio, a oni su ga ipak pobedili. Kamenoresci
Klaudije, Kastorije, Simpronijan i Nikostrat sada su počivali u posebnom martirijumu u
gradskoj episkopiji, zajedno sa svojim učenikom Simplicijem. „Zašto li su ovenčali samo
četvoricu kad ih je bilo pet“, pomislio je Prob. „Pet fanatika.“

Pomilovao je opet Bebijaninu čupavu glavicu. Ona je polako tonula u san uz povremene, nagle
trzaje zbog kojih bi na kratko otvarala otežale kapke, čvršće stezala dedinu ruku i nešto nejasno
mrmljala. Proba preplavi talas nežnosti i privrženosti prisećajući se kako mu je užasnuto
prepričavala jednu skorašnju Anemijevu propoved na kojoj je objašnjavao da žene ne treba da
se kupaju kako ne bi izazivale požudu. Istini za volju episkop sirmijumski je samo čitao i
tumačio pisma isposnika Jeronima koji, polazeći od tautologije da je telesna žudnja smrtni greh,
ukazuje da je veliki grešnik i onaj koji, svesno ili nesvesno, navodi drugog na takav greh, da bi
na kraju razborito zaključio kako svaka žena koja se pirka i ulepšava u suštini huli na Boga i
čini neoprostivi, štaviše smrtni greh. „Jupitera mu, kako bilo ko može da izvali takvu glupost?
A posebno kako to može da učini čovek koji, u istom tekstu, poziva bogate ljude da, delima a
ne samo rečima, pokažu svoju ljubav prema drugim ljudima i koji ogorčeno grdi sve brojnije
sveštenike koji teže da se bogate, umesto da svoje zemaljsko imanje razdele siromašnima i da
žive u skladu sa Božijim promislima?“ Prob nije nalazio odgovore na ta i slična pitanja koja su
mu se rojila po glavi. Ali protivno svojoj volji i uprkos neshvatljivim budalaštinama koje je
Jeronim pričao o ženama, Prob je ipak morao da mu se divi. Jer očigledno je Jeronim sve radio
iz dubokog ubeđenja, a ne iz koristoljublja. „Pa dobro, gramziv možda nije, ali lud sigurno
jeste. Ali opet, koliku samo snagu volje treba da ima čovek da bi se odrekao svega i otišao da

23
Četvorica ovenčanih.
 97

živi u nekoj pećini kao što je učinio taj Jeronim?“ Među nikejskim hrišćanima se šuškalo da
će Jeronim postati lični sekretar pape Damasa i da je upravo on najozbiljniji kandidat za
njegovog naslednika. Teško da se mogao zamisliti veći kontrast. Damas je živeo u bogatstvu i
izobilju svoje palate u Rimu, a Jeronim u pećini u nekoj sirijskoj pustinji. Posle smrti pape
Liberija, Damas je uspeo da prigrabi papsku stolicu u pravom uličnom krvoproliću u kome su
izginule stotine njegovih pristalica, kao i stotine pristalica njegovog arijanskog protivkandidata
Ursina. Pronosile su se brojne glasine kako papa Damas učestvuje u političkim intrigama,
bludniči sa prostitutkama, zavodi i otima tuđe žene, podstiče na ubistva, a Jeronim se odrekao
svakog verskog i svetovnog položaja i otišao da živi kao pustinjak. Ipak, Prob se pribojavao da
bi bilo mnogo više mrtvih i mnogo više nesreće na svetu ako bi taj Jeronim ili neko sličan
njemu kojim čudom zaseo u papsku stolicu. Ne zato što je on lošiji od Damasa, on je po svemu
sudeći mnogo moralniji čovek. Ali Damas će oklevetati nekog i poslati ga u zatvor ili čak
narediti njegovo ubistvo, samo ukoliko hoće da mu preotme palatu, zemlju i zlato ili ukoliko
želi da nesmetano bludniči sa njegovom ženom ili ćerkom. To su podli, ali razumljivi ljudski
motivi. A Jeronim ništa od toga neće učiniti, ali će bez oklevanja narediti da se na lomači spali
svako ko ne može ili neće da poveruje da postoji tamo neki Bog kome je najvažnije da mu se
ljudi ponizno mole, da se večito kaju što uopšte postoje i da u ovozemaljskom životu ne priušte
sebi ni trenutak sreće i radosti. Teško onom ko bi se, pred Jeronimom i njemu sličnima, usudio
da ustvrdi kako bi takav Bog bio jedno sitničavo i zlurado biće, a ne stvaralac čitave vasione
pun ljubavi i razumevanja za ljudski rod. Onaj ko je spreman da samog sebe protera u pustinju
jer veruje da će tako biti bliži Bogu i da na najgore načine muči sopstveno telo jer veruje da se
tako iskupljuje za neki iskonski praroditeljski greh, tim pre će biti spreman da na krst razapne
sve one koji su, po njegovim fanatičnim merilima, bogohulnici i koji sprečavaju uspostavljanje
bogougodnog društva kakvo on priželjkuje. „Spasi nas Bože, ako zaista postojiš i ako zaista
voliš nesrećni ljudski rod“, pomislio je Prob „i od Damasa i od Jeronima“.

Bebijana je zaspala. Mirno i duboko je disala. Prob je ostao da sedi uz njeno uzglavlje sve dok
mu ruka na kojoj je ležala nije potpuno utrnula. Zatim se lagano, da je ne probudi, oslobodio
njenog stiska i izvukao ruku. Po navici je još jednom obišao hram. Prethodni dan je bio blistav
i topao, ali noć je bila prohladna. Vratio se u kuću, prebacio ćebe preko usnule unuke, poljubio
je u kosu i legao u svoj krevet u sobici do njene. Dugo je gledao mesec na noćnom nebu i mislio
o buntovnoj, neukrotivoj prirodi svoje unuke i o njenim opravdanim strahovima. „Moram je
negde skloniti pre nego što nastrada.“ Zaspao je tek kad je prošao četvrti, možda i peti noćni
sat.
 98

VII NESTAŠLUCI VEDRE KRČMARICE I ISPOVEST

OSLOBOĐENE ROBINJE

Amantes - amentes24

Elbur, Tit i Livio su se, po Datusovom savetu, nekoliko dana primirili u svom skrovištu. Bila
je to mala sobica u potkrovlju krčme „Kod divljeg vepra“, koja se nalazila na severozapadnoj
strani Sirmijuma. Krčma se nalazila na uglu dveju uzanih, neosvetljenih uličica u neposrednoj
blizini gradskih zidina. Ili je bolje reći bednih ostataka gradskih zidina, jer su iste u tom delu
grada bile u prilično jadnom i ruševnom stanju. Krčma je bila stecište besposličara, sitnih
kriminalaca, prosjaka, umornih nadničara i ostarelih prostitutki. Ali tročlanoj družini to uopšte
nije smetalo. Naprotiv, bilo je to društvo u koje su se savršeno uklapali i u kome njihovo
prisustvo nikom nije izgledalo čudno. Elburu je jedino smetalo što za jelo, osim čorbe od
kupusa i raznih džemova, gotovo ničeg više nije ni bilo. „Ova rupa je videla samo jednog
divljeg vepra od kad je sazidana. I to upravo sopstvenog gazdu“, gunđao je. A gazda je baš
tako i izgledao: debeo, žutih zuba, zakrvavljenih očiju, sa oštrim čekinjama u večito zapuštenoj
bradi. Sve goste, a iz nekog nejasnog razloga Elbura posebno, gledao je popreko i bio uvek
spreman za kavgu. Ipak, Elbur se nije previše glasno bunio zbog oskudnog menija i gazdine
zlovolje. Sve mane krčme obilato mu je kompenzovala gazdina mlada ženica pokazujući pri
tome izuzetan entuzijazam i nesvakidašnju umešnost. Mada visok, krupan i snažan, u svakom
pogledu naočit i za većinu žena više nego poželjan mužjak, Elbura je neka urođena stidljivost
najčešće sprečavala da priđe ženama koje su mu se sviđale. Istini za volju, on i nije sretao
mnogo žena koje su mu se zaista dopadale. Od šala i podsmeha onih previše slobodnih i
raskalašnih je zazirao, a drugačijih je bilo vrlo malo u njegovom okruženju. A kada bi mu se
neka baš svidela, bilo je potrebno više vrčeva vina da bi se osmelio da joj priđe. Više puta se
desilo da dama za koju se zagrejao izgubi strpljenje čekajući na njegovu inicijativu, odnosno
da mu je ispred nosa odvede neko drugi. Elbur bi tada pokušavao da utopi svoje razočaranje u
novim vrčevima vina, što se obično završavalo tučom sa prvim ko bi mu neoprezno stao na
muku. Međutim, krčmarica Lolija nije bila od onih što smerno i strpljivo čekaju da im muškarac
priđe. Posle nekoliko dana tokom kojih su razmenjivali zainteresovane poglede i pokoju reč,
zamolila je Elbura da joj pomogne oko istovara i unošenja nekih namirnica u ostavu, a onda
mu je, upravo u ostavi, iskazala nesebičnu zahvalnost za pruženu pomoć. Od tada mu je svakog

24
Zaljubljeni - zaluđeni.
 99

dana, ne retko i više puta, priređivala svakakva vragolasta zadovoljstva, od kojih je Elbura, pri
samoj pomisli, hvatala vrtoglavica, zastajao mu je dah, a stomak mu se vezivao u čvor od neke
slatke nervoze. Elbur je znao da ta njegova romansa predstavlja potencijalnu opasnost za
njihovu družinu, ali nije bio sposoban, a ni voljan, da odbije Loliju koja kao da nije marila za
opasnost. Nije se libila da izmišlja kojekakve izgovore ili da se prosto iskrade mužu i celoj
krčmi bukvalno ispred nosa i da sačeka svog dragana u kakvom budžaku dvorišta, u bašti, u
konjušnici, u ostavi ili na tavanu. Bila je to vrlo sitna ali skladno građena ženica, mlada, lepa i
vesela, energičnih pokreta i sposobnosti mnogo većih nego što je njena krhka pojava
dozvoljavala da se nasluti. Elbur nije bio baš sklon preteranom mozganju o bilo čemu pa ni o
Loliji, ali to nije bilo ni potrebno da bi bio svestan koliko je ushićen u njenom prisustvu i kako
mu posle trenutaka provedenih sa njom ceo svet izgleda lepši i bolji. Lolija se nikad ni na šta
nije žalila, pa čak ni onda kada se pojavila sa velikom, tamnoljubičastom modricom na levom
oku. Na Elburovo direktno pitanje šta joj se desilo, samo je odmahnula rukom i rekla: „Pusti
to, imamo mi preča posla lepi moj medo, zar ne“? I Elbur se posvetio prečem poslu, ali od tada
je sumnjičavo i sa jedva prikrivenom antipatijom, motrio na onog koga je on zvao divljim
veprom a ona mužem.

Livio je izbor skrovišta prepustio Titu, a ovaj je odabrao krčmu „Kod divljeg vepra“ zato što
je imala po jedan ulaz iz obe uličice na čijem uglu se nalazila, dok se iz kuhinje i ostave moglo
izaći u dvorište i baštu. To je samo po sebi bilo dobro, ali posebna pogodnost za njihove
planove ogledala se u položaju sobe koju su iznajmili. Naime, skučena potkrovna prostorija
koju im je gazda krčme zlurado ponudio bila je inicijalno namenjena posluzi. Bila je to jedina
soba u potkrovlju, a u nju se ulazilo iz mračnog i tesnog hodničića. Na kraju hodnika su se
nalazila još jedna, istina uvek zaključana, vrata. Stepenice iza tih vrata vodile su na tavan koji
je služio kao veliki magacin za sve namirnice potrebne kafani. Vreme je pokazalo da je
graditeljeva ideja bila koliko pretenciozna, toliko i nepraktična. Naime, krčma nikad nije mogla
da izdržava stalnu poslugu pa je sobičak najčešće zvrjao prazan. Uz to, iznošenje namirnica sa
tavana preko potkrovlja, pa stepenicama naniže do velike sale za goste, kroz koju se moralo
proći bilo do ostave ili do kuhinje, bilo je više nego zametno. Zbog toga se unošenje namirnica
na tavan, kao i njihovo prenošenje u ostavu, uvek vršilo kroz bočna tavanska vrata koja su
gledala na baštu. Velike, masivne merdevine bile su naslonjene na kuću ispod samih tavanskih
vrata. Naravno i ta vrata su uvek bila zaključana, ali ključevi i brave stvarno nisu predstavljali
nikakvu prepreku maloj Liviovoj družini. Shvativši da im skrovišta koje je Tit odabrao
 100

omogućava neopažene dolaske i odlaske, Livio je bez oklevanja pristao na cenu koju je gazda
tražio za izdavanje sobe, mada je ista bila bar dvostruko veća od realne.

Elburu je gazdina pojava bila antipatična od prvog trenutka. Mada mu je Tit razložno i strpljivo
predočio sve prednosti njihovog skrovišta, on ipak nije mogao da se suzdrži od gunđanja zbog
cene koju su unapred morali da plate za taj bedni sobičak. Kada se, po ko zna koji put, požalio
na bljutavu a preskupu čorbu od kupusa, na mali krevet u kome nije mogao čestito ni da se
opruži i na gramzivog krčmara koji je za veći krevet tražio dodatne pare, Livio ga je oštro
ukorio:

- Dosta više Elbure! Potrebno nam je ovo skrovište još nekoliko dana. I zato prestani da tražiš
izgovor za tuču sa gazdom. Uostalom, mislim da on ima puno više razloga da bude kivan
na tebe, nego ti na njega.
- E baš lepo od tebe što tako brineš o tom vepru od krčmara!
- Ne brinem ja o krčmaru, nego o nama Elbure. Smiri se malo, šta ti je!?
- Nervira me što nam on sve naplaćuje po tri puta većoj ceni nego što zaista košta. I što mi
skot ne da neki normalan krevet da mogu da legnem k’o čovek. Eto to mi je! Ako ovo
potraje još koji dan, mogu komotno da odem u neku pećinu i da postanem isposnik. Ni ti
jebeni hrišćanski mučenici se ne hrane lošije, niti spavaju na manjim i gorim krevetima
nego ja.
- Elbure, sa Datusom smo se dogovorili da izvedemo tri akcije. Dve smo izveli, preostala je
samo još jedna. Kad sve bude gotovo daćemo Datusu njegov deo plena, a on nama
informacije kako da izbegnemo poteru i konje da stignemo do Rima. Više nikad nećemo
morati da pravimo mađioničarske predstave po trgovima da bismo imali šta da jedemo, niti
da rizikujemo život da bismo opelješili nekog bogataša. Moći ćemo da se povučemo iz
posla i da ceo život na miru uživamo. Možemo da otvorimo svoju kafanu i da u njoj držimo
predstave samo da privučemo goste.
- Ne lipši magarče do zelene trave! Ako planiraš da živi dočekamo i uspešno izvršimo tu
vašu treću akciju, bolje bi bilo da razmeniš neki od onih zlatnika i da nam kupiš neku hranu
za ljude. Inače će nas savladati i vezati robinje, neće biti potrebna policija.
- Već sam ti rekao da ove zlatnike ne smemo trošiti u Sirmijumu. Čuo si kad nam je Datus
rekao da svi policijski špijuni u Sirmijumu imaju naređenje da budno motre gde će se
pojaviti bilo koji zlatnik sa likom Konstancija drugog. A i da nas nije upozorio valjda toliko
možeš i sam da dokontaš!
 101

- Datus je rekao ovo, Datus je rekao ono! Jebeš zlatnike koje ne smeš da trošiš. I jebeš akcije
koje nam donose neupotrebljivo bogatstvo. I jebem ti ja tog tvog Datusa, da znaš. Glavu
bih mu sad odvrnuo samo da mi je pri ruci!
- Urazumi se Elbure, šta ti je!? To je samo privremena mera neophodnog opreza. Ne smemo
razmenjivati zlatnike i razbacivati se parama. Ne sada i ne ovde. Pa znaš to i sam. Strpi se
samo još malo, molim te.
- Možda je neophodno, možda je i privremeno. Ali mi živimo ovde i sada i moramo nešto da
jedemo ovde i sada. Osim ako ne misliš da je bolje da krepamo od gladi da nas ne bi otkrili.
- „Dobro druže moj izgladneli“, pomirljivo je uzdahnuo Livio. „Idem sad da proverim da li
smo dobili instrukcije za poslednju akciju. Stigle ili ne, u povratku ću da kupim hranu i to
za sve bakrenjake koji su nam preostali. Ima da napravimo gozbu u ovoj našoj jazbini“.

Elbur je smrknuto zaćutao. Želeo je da nastavi da čantra i bilo mu je krivo što mu Livio, svojom
pomirljivošću, nije davao povoda za dalju prepirku. Zato se sklupčao na svom, za njega stvarno
premalom, krevetu, okrenuvši se demonstrativno prema zidu. Livio je glavom dao znak Titu
da pripazi na Elbura i u tišini izašao iz njihovog sobička. Tit se opružio na svom krevetu. Njemu
je on bio sasvim komotan. Stavio je ruke pod glavu i iznebuha progovorio:

- Znaš, mislim da bi trebalo da je povedeš sa nama.

Trenutak, dva, dok smisao tih reči nije dopro do njegovog natmurenog druga, tišina u sobi je
prosto šumila. Ili se to čuo šum nekih točkića, koji su se ubrzano okretali u Elburovoj
dobroćudnoj tikvi. A onda je gorostas iz ležećeg stava prosto đipio, u skoku se okrenuvši prema
Titu. Krevet je zaškripao i zadrhtao kao da će se svakog časa raspasti. Ali ozarenom Elburu
više ništa nije smetalo. Ni krevet, ni sirotinjska čorba, ni bezobrazne cene... Sa osmehom od
uva do uva, zgrabio je Tita i silovita ga bacio uvis.

- Ej budalo, hoćeš li da me ubiješ!? Ako ti je to ideja, ima i lakših načina, ne moraš da me

zalepiš za plafon.
- Oblači se brzoprsti. Hoću da te častim. Imam i ja nešto bakrenjaka za koje naš oprezni vođa
ne zna. Sve ćemo propiti, a onom vepru od krčmara ćemo ostaviti dobru napojnicu.

***
 102

Livio se energičnim koracima uputio u gradsko kupatilo, u kome je, po dogovoru sa Datusom,
imao zakupljenu jednu malu kabinu tokom sedmog sata svakog dana tog meseca. Zakupljeni
termin je padao u vreme ručka, a Livio se pitao da li ga je Datus tako odabrao zato što je u to
vreme u kupatilu bilo najmanje posetilaca ili zato što su termini u to doba bili najjeftiniji. Prvih
dana je bio napet i nervozan, ležao je na toploj kamenoj klupi kao na iglama, očekujući svaki
čas da iz oblaka pare izroni policijska patrola i da ga uhapsi ili čak da mu svojim oštrim
mačevima presudi tu na licu mesta. Pošto se baš ništa nije dešavalo, nekoliko dana je uspeo da
odagna svoju nervozu i da se prepusti uživanju u naizmeničnom naparavanju i hladnim
kupkama, a posebno u masaži mirišljavim uljima na kraju svakog svog termina. Pošto je prošlo
još nekoliko poseta termama u prijatnom izležavanju na koje nije navikao u svom životu
probisveta, Livio je gotovo zaboravio kako je i zašto naprečac postao ljubitelj i redovni
posetilac gradskog kupatila. Mlada tamnoputa maserka Gala je po njegovoj nesigurnosti odmah
zaključila da on nije patricijskog porekla, a on je po njenoj uzdržanosti i bojažljivosti naslutio
da je ona oslobođena robinja. Verovatno su baš zato već od prvih dana njihovog druženja
osećali neku neobjašnjivu bliskost i međusobno poverenje. Ali biće da je postojao i neki drugi,
malo tananiji, razlog njihove ustreptalosti. Jer kada se jednog dana tokom masaže Livio
iznenada trgao osetivši bol u leđima i kada se Gala zbog toga veoma usplahirila i nadugačko
izvinjavala, on se okrenuo na bok, privukao je sebi i blago joj zatvorio usta rukom rekavši:
„Mala, ne boj se toliko, ja sam samo običan čovek, a ti nisi uradila ništa loše“. Gledao ju je u
oči i smešio se, a kad je spustio ruku, ona je tiho prošaputala: „Ja sam bivša robinja, još se
nisam navikla na slobodu. A ti izgleda nisi običan, nego dobar čovek“. Devojka je zaćutala, ali
se nije odmakla od njega i Livio je silno poželeo da je poljubi. Nažalost, oklevao je i magija
trenutka je nestala. Posle trenutka ili dva obostrane nesigurnosti i iščekivanja, devojka ga je
zamolila da legne da bi nastavila sa radom, što je on, jedva prikrivajući razočaranje, i učinio.
Do kraja tog tretmana čavrljali su o nevažnim temama, a pošto tog dana više nije imala posla,
Livio ju je otpratio sve do vrata njenog potkrovnog stana koji se nalazio u jednoj sirotinjskoj
zgradi na severoistoku Sirmijuma. Ali tu se opet pokolebao. Ona ga nije pozvala, a on nije
pitao da uđe, pa su se uz obostrano prikriveno razočaranje razišli. Livio je posle, vraćajući se
u krčmu „Kod divljeg vepra“, zaključio da ga je sputalo upravo ono „dobar čovek“.
Objašnjavao je sebi da nije mogao biti siguran da li devojka oseća i želi isto što i on, pa se
bojao da taj tako redak kompliment kompromituje gestom koji ne dolikuje „dobrom čoveku“
već nekom patricijskom siledžiji. Ali kroz glavu mu je prošla i izdajnička pomisao da on prosto
nije imao dovoljno hrabrosti da pokaže svoju želju i da će tu mladu i lepu meleskinja imati neki
drugi, mnogo manje dobar ali zato mnogo više samouveren, čovek.
 103

Tokom potonjih tretmana u termama, Gala mu je pričala o svom životu robinje, ispovedala mu
se kao najboljem prijatelju u koga se ima bezgranično poverenje, a on je i dalje bio bojažljivo
pažljiv pa se prilika za fizičku bliskost u izazovnom i prijatnom ambijentu javnog kupatila, više
nikad nije pojavila. Bila je rođena u Luzitaniji, na najdaljem zapadu Rimskog carstva, od majke
afričke robinje iz Mauritanije i nepoznatog oca. Kada je prvi i jedini put pitala majku za oca,
jedan od prisutnih robova, koga njena majka uporno nije puštala u svoj krevet, podrugljivo je
dobacio da joj je otac verovatno cela jedna centurija25. Glavna kuvarica, koja je njenoj majci
zavidela zbog interesovanja koje budi kod muškaraca, dobacila je da je to sasvim sigurno, samo
da se ne zna koja je, od mnogih centurija koje su joj pregazile majku, imala tu čast da je
napumpa. Gala je tada bila tek mala devojčica i nije znala šta je to centurija, niti šta znače reči
pregaziti i napumpati, ali je po tonu slutila da to nije ništa dobro za majku. A majka je ćutala.
Nije imala snage da se bori protiv zluradih komentara, da poriče, niti da objašnjava. A i nije
bilo svrhe da poriče jer nije bilo zabave u domu njihovog gospodara na kome ne bi zapala za
oko mnogim muškim gostima. U poodmaklim noćnim satima, gozbe bi skoro po pravilu
prerastale u vrtoglavi ciklus pića, hrane, pića, seksa, pića, povraćanja, pa sve to ponovo dok se
svi ne obeznane. Tokom takvih orgija, uvek bi neko od muških gostiju, podstaknut požudom
zbog njene neobične lepote i besprekornog tela crne gazele, besom što nije imao neku od
slobodnih žena koju je te večeri želeo ili jednostavno bahatošću, zatražio od njenog gospodara
da učini svoju gozbu posebnom nudeći svoju crnu robinjicu gostima za uživanje i zabavu.
Gospodar je rado udovoljavao takvim željama jer to je za njega bio lak način da proširi dobar
glas o bogatstvu, snazi i uticaju njegove kuće, kao i o njegovoj ličnoj gostoljubivosti. Galina
majka je zato morala da bespogovorno ispunjava želje zadriglih, debelih, ćelavih bogataša,
senatora i patricija, a da pri tome ni jednim jedinim gestom ili trzajem lica ne pokaže svoje
negodovanje ili gađenje. Pijanstvo je po pravilu podsticalo razuzdanu maštovitost plemenitih
gostiju. Nekad su je uzimali jedan za drugim, a nekad i po dvojica istovremeno. Nekad su tražili
da na kolenima ide od ležaljke do ležaljke zadovoljavajući jednog po jednog gosta samo ustima.
A najgore je, po pravilu, bivalo onda kada su se u tu sadističku igru uključivale sujetne i
povređene žene. Takve su je, ljubomorne što je pažnja, strast i požuda njihovih muškaraca
usmerena ka jednoj robinji, posebno surovo kažnjavale izmišljajući igre i postavljajući zahteve
koji će je maksimalno uniziti i podcrtati njen bedni ropski položaj. Jedna od takvih igara bila
je da je postave četvoronoške na malo uzvišenje u centru prostorije i da dovedu nečijeg
krupnog, posebno izdržljivog roba da je pred svima uzima otpozadi uz bučno odobravanje i

25
Pešadijska jedinica sa 80-100 vojnika.
 104

navijanje patricijske publike. Čar igre je bila u klađenju koliko će dugo njen nevoljni partner
izdržati dok ne svrši u nju i da li će je pre toga naterati da se obeznani i da muklim, grlenim
glasom stenje i viče dok je on probada.

Kada je njen gospodar shvatio kakvu požudu ta mlada crna lepotica budi kod muškaraca, odveo
ju je u jednu od čuvenih javnih kuća Luzitanije i debelo platio da je obuče najprefinjenijim i
najperverznijim tehnikama vođenja ljubavi. Posle više meseci praktične obuke vratila se u dom
gospodara, koji joj je saopštio da njena uloga više nije da ispunjava želje njegovim gostima i
da više neće imati nikakva radna zaduženja u domaćinstvu. Umesto toga trebalo je da radi kao
specijalna saradnica nekolicine javnih kuća sa čijim vlasnicima je njen gospodar imao
sklopljene ugovore, odnosno kao elitna prostitutka po pozivu. Prema tim ugovorima on je imao
diskreciono pravo da odluči da li će zahtev nekog klijenta biti prihvaćen ili ne, a vlasnici javnih
kuća su zadržavali celokupnu naknadu za njeno angažovanje. Galinoj majci je velikodušno
dozvolio da zadrži poklone koje je često dobijala, uz uslov da pažljivo sluša i pamti sve što
tako odabrani klijenti pričaju sa svojim gostima i da mu to posle precizno prenese. Naglasio je
da nikad i nikog ne sme da pita bilo šta što nije u vezi sa njihovim seksualnim zadovoljstvom,
ali da je krajnji cilj svakog njenog angažovanja da stekne poverenje klijenta i pronikne u
njegove planove. Crna lepotica je taj svoj posao obavljala besprekorno, ne budeći ni najmanju
sumnju, ali budeći i podstičući svaku strast i požudu kod klijenata. Gospodar je bio srećan jer
je tako saznao mnoge tajne svojih neprijatelja i konkurenata, a i Galina majka je bila zadovoljna
jer je živela životom na kome joj je svaka robinja u carstvu mogla pozavideti.

Neočekivane nevolje su nastale kada je neki panonski bogataš koji je došao u posetu svom
starom prijatelju Mesali, nekadašnjem guverneru provincije Panonija Sekunda a sadašnjem
guverneru Luzitanije, toliko poludeo za Galinom majkom da bez nje nije hteo da se vrati nazad.
Iako je za Galinu majku nudio čitavo bogatstvo i angažovao svog prijatelja guvernera da
posreduje u pregovorima, gospodar nije pristajao da je proda. Ipak, da ne uvredi guvernera i
njegovog gosta velikodušno je ponudio da mu pokloni malu Galu, koja će, kako je tvrdio, za
koju godinu biti još veće blago nego njena majka. I taman kad je uvaženi gost preko volje
pristao, Galina majka se izuzetno drsko usprotivila! Setivši se priče koju su robovi-hrišćani
širili među svojom nesretnom sabraćom, ona se javno pozvala na i dalje važeći edikt cara
Konstantina Velikog koji zabranjuje razdvajanje dece robova od majki. Ne verujući svojim
očima i ušima šta se to dešava u njegovom plemenitom domu, gospodar joj je objasnio da taj
edikt zabranjuje i neopravdano ubistvo roba od strane gospodara, ali da se bičevanje zbog
 105

neposlušnosti ne smatra neopravdanim čak i ako se završi smrću. Galina majka nije odustajala,
prkosno je parafrazirala drugu misao koju je čula od svojih hrišćanskih sapatnika, rekavši da
su Božiji zakoni iznad ljudskih makar bili i carski i da će pravednici koji su prišli Njemu, makar
bili i robovi, uskoro uživati večni život u rajskim vrtovima, dok će zlikovci, makar bili i
najplemenitijeg roda, biti kažnjeni večnim mukama u paklu. E to više nije moglo da se otrpi,
čak ni od omiljene i veoma korisne robinje. Nije bilo druge nego da se buntovnica podseti kako
je uređen i kako funkcioniše ovaj svet. Gospodar joj je odredio deset udaraca bičem za uvredu
cara i još toliko za javno pokazanu neposlušnost. Na kraju je dodao još deset za iskazanu
nezahvalnost prema njemu lično, uprkos svemu što je kao gospodar učinio za nju. Dok je
nesretna robinja ležala u krvi i polusvesna cvilela, gospodar joj je prišao, kleknuo pored nje i
na uvo joj prošaputao da će isti tretman od sada svakodnevno dobijati i ona i njeno bedno kopile
ako sutra zorom lično ne odvede Galu na pristanište sa koga treba da isplove brodovi gosta iz
Panonije. Te večeri, dok je u delirijumu ležala na krevetu sa preplašenom Galom sklupčanom
pored njenih nogu, u njihovom sobičku se iznenada pojavila raskošna lepotica, čije je
besprekorno telo, kovrdžavu plavu kosu, nevino lice koje vapi za zaštitom i napućene usne
deteta kome su nešto učinili nažao, zapazila još na prvoj zabavi kod guvernera Luzitanije
priređenoj u čast gosta iz Panonije. Gošća je rekla da se zove Paulina, da je čula šta joj se desilo
i da je došla da joj pomogne. Iz svojih haljina je izvadila malu teglicu sa nekakvom zelenkastom
mašću, za koju je tvrdila da je proveren lek za takve rane, pravljen od trava ubranih u okolini
velikog grada koji se zove Sirmijum. Namazala joj je rane po ramenima, rukama i leđima i
ostavila joj teglicu rekavši da i narednih dana maže rane po nekoliko puta na dan. Onda je
zatražila od Gale da je odvede do kuhinje. Tamo je, ne libeći se ni oštrih pretnji kuvarici koja
je oklevala da je posluša, uspela da iskamči nekoliko kiflica sa sirom i tanjir tople čorbe sa
mesom. Po povratku u sobičak, dala je Gali kiflice za večeru i nahranila njenu nesretnu majku
sipajući joj strpljivo, kašiku po kašiku tople čorbe u usta. Galina majka je ubrzo pala u blaženi,
okrepljujući san, a Paulina je devojčici tiho pričala o ravnicama i rekama Panonije, o putevima
koji vode na sve strane carstva, o lepotama carske palate i trgova Sirmijuma i o tajanstvenim
bićima koja žive u panonskim močvarama. Devojčica je ubrzo zaspala, a Paulina je ostala da
bdi nad njima sedeći svu noć na neudobnoj stoličici pored kreveta. Pred zoru kad se nesretna
žena probudila, Paulina joj je razložno objasnila da je njeno protivljenje uzaludno i da može
izazvati samo još veću nesreću za nju i njenu ćerku. Priznala je da je ona ubedila svog oca,
panonskog patricija, da se više ne sramoti insistirajući na preotimanju jedne robinje, da prihvati
poklon koji mu se nudi u vidu Gale i da kako tako časno izađe iz neprijatne situacije u koju je
došao svojom krivicom. Rekla je da otac ima samo nju i da ništa ne može da joj odbije, a onda
 106

je svečano obećala da će od oca uzeti malu Galu za ličnu robinju, da će se postarati da maloj
niko ne učini ništa nažao i da će je kad se za to ukaže prva prilika osloboditi ropstva. „Zašto to
radiš“, pitala je nemoćna i isprebijana crna robinja, a beloputa panonska patricijska lepotica je
odgovorila: „Zato što ti se divim. Zato što si mi pokazala da žena, makar bila i robinja, može
vladati muškarcima i upravljati ovim svetom.“ Tako se Gala, jednog ranog jutra, držeći za ruku
sa jedne strane majku koja je još uvek bila kao u groznici a sa druge nepoznatu, prelepu i
prebogatu, a ipak dobru devojku iz Panonije, ukrcala na brod i zauvek napustila svoju rodnu
Luzitaniju. Gala nikad nije saznala da je zelena mast pomogla i da su majčine rane od krvničkog
bičevanja ubrzo zarasle, ali da joj majka nikad više nije bila ona nekadašnja crna gazela zbog
koje su ljudi gubili glave. Još sasvim kratko vreme nakon tog nesretnog događaja, dok je iskra
života još uvek plamtela u njoj, zamišljala je kako se sveti zlikovcu i kako će mu nožem
prerezati grlo ili još bolje otrovati ga da crkne u najgorim mukama. Očajna zbog beznadežnosti
takvih misli i zbog svoje potpune bespomoćnosti, počela je redovno da odlazi na hrišćanske
skupove, na kojima su je ubeđivali da smireno i sa verom u Boga prihvati svoju sudbinu jer On
sigurno najbolje zna šta i zašto radi. Ubrzo je postala bezvoljna, pre vremena ostarela
prostitutka, koju više niko nije pozivao da mu ulepša zabavu. Gospodar je bio sve suroviji kako
je postajalo sve očiglednije da je zauvek izgubio svog dragocenog špijuna. Šutirao ju je kao
psa kad god je sretne i nije propuštao da je kazni i za najsitniji, stvarni ili izmišljeni, prekršaj.
Nepunih pola godine po Galinom odlasku razbolela se od neke nepoznate, strašne bolesti zbog
koje su joj po telu iskakali čirevi, otvarale se rane, a živo meso počinjalo da truli. Umrla je
ubrzo potom. U treptaju oka ugasile su se mladost i lepota crne gazele.

A Paulina, mada iz dana u dan sve lepša, uticajnija i uspešnija, nije zaboravila svoje obećanje.
Zadržala je Galu kao svoju ličnu robinju nekoliko godina, ponašajući se prema njoj više kao
prema štićenici i drugarici, nego kao prema robinji. Naučila ju je da čita i piše i poslala je na
Popejine kurseve o lekovitim travama i o masaži. Kad joj je otac nesrećnim sticajem okolnosti
stradao kod Hadrijanopolja ostavivši joj svo svoje ne malo bogatstvo, Paulina je pred
guvernerom Lucijem potpisala izjavu da oslobađa Galu ropstva, a to isto je i javno obznanila
u crkvi, pred episkopom sirmijumskim i okupljenim vernicima. Osim toga, preko svog verenika
Rufa, obezbedila je Gali posao maserke u Licinijevim termama.

Jednog dana, nakon preznojavanja u toploj pari i potonjeg osvežavanja u hladnoj vodi, Livio
je, pomalo filozofski zamišljen zbog priča o dalekoj Luzitaniji, Gali i njenoj majci, požurio na
masažu. Potpuno neobično, mlada maserka je kasnila, a umesto nje Livio je u svojoj kabini
 107

našao kratku poruku koja je glasila: „Amandijeva vila. Noćas.“ Kad je konačno stigla, Gala mu
je, izvinjavajući se, objasnila kako je njen prethodni klijent, neki bogataš iz Rima, prekinuo
svoju seansu masaže jer je na kratko morao da izađe da bi video svog poslovnog partnera. Ali
insistirao je da ga ona sačeka u njegovoj kabini i da po njegovom povratku dovrši tretman
masaže mirišljavim uljima „Nisam smela da ga odbijem“, rekla je sležući ramenima i brzo
dodala „mada on stvarno nije bio grub. Pričao mi je o lepotama Rima, njegovim brežuljcima i
forumima, o trkama, pozorišnim predstavama, o modi u oblačenju i o rimskim lepoticama.“
Oprezno je prećutala da je bogataš bio mlad i simpatičan i da joj je rekao da je lepša od svih
rimskih i sirmijumskih lepotica zajedno. Suprotno rimskom bogatašu, Liviju odjednom više
nije bilo do priče. Skratio je termin masaže i požurio u svoje sklonište da sa Titom i Elburom
pripremi pohod na Amandijevu vilu.

Ubrzo nakon tog događaja, Gala je još jednom zakasnila na masažu, a Livio je u kabini našao
poruku: „Vila Papije“. Kad je devojka stigla, Livio je uz osmeh, nehajno prokomentarisao:

- Opet neki bogataš, pretpostavljam. Da nije onaj isti Rimljanin?

Nasmejala se i Gala rekavši:

- Nažalost ne, ovog puta je bila bogatašica. Moja gospodarica Paulina ima glavobolju pa je
tražila da je izmasiram.
- Pa ona ti više nije gospodarica. A ti više nisi njena robinja...
- „Paulina je“, energično ga je prekinula Gala. „meni uvek bila mnogo više od gospodarice.
A sada da ne govorim... Za ceo život, ona može da mi zatraži što god želi i ja ću to učiniti
ako ikako mogu“.
- Dobro, de, ne ljuti se. Nisam mislio da diram tvoju voljenu Paulinu. Nego imam nekih
neodložnih obaveza, pa sam požurio da ti kažem da ćemo danas preskočiti masažu. Uzgred,
reci mi kako se zove momak koji je koristio ovu kabinu pre mog dolaska. Deluje mi strašno
poznat, a ne mogu da se setim odakle ga znam...
- Pa od jutros niko nije koristio ovu kabinu. Kako izgleda taj što si ga ovde zatekao?
- Nisam ga zatekao, video sam ga samo s leđa, u hodniku. Mlad momak, crne kovrdžave
kose do ramena. Možda mi se samo učinilo da je odavde izašao.
- Sigurno ti se učinilo, ovde ima puno kabina. Stvarno ne znam ko bi to mogao biti, kod mene
nije bio niko sličan od jutros.
- Nema veze, zaboravi. Videćemo se sutra.
 108

Tako je Liviova družina u samo nekoliko dana opljačkala Amandijevu i Lupovu vilu, dok su
vlasnici bili odsutni, odnosno dok su se provodili ne nekim zabavama. Po Datusovom uputstvu,
iz vila su odneli samo zlatni novac, dok nakit i krupnije dragocenosti koje bi odmah morale biti
preprodate i koje bi mogle biti prepoznate, nisu dirali.

Tokom današnje posete Licinijevim termama, Livio nikako nije mogao da se opusti. U toploj
pari mu je bilo prevruće, a u hladnoj vodi ga je podilazila jeza. Znao je da se treća akcija
dogovorena sa Datusom bliži, ali je za iskusnog lisca kao što je bio on ipak bilo neobično što
mu se stomak vezao u čvor u nekom neodređenom predosećanju. „Elbur je u pravu. Vreme je
da se završavaju poslovi i da se hvata magla odavde“, pomislio je Livio odlučivši da skrati
svoj boravak u termama. Izašao je iz bazena, obukao mekani ogrtač i brzim hodom krenuo
lavirintom hodnika da potraži Galu. Na poslednjem skretanju u periferni hodnik koji je vodio
prema njegovoj kabini za masažu Livio se naglo ukopao u mestu. Ovog puta nije bilo sumnje.
Iz njegove kabine je izašao neko ko je već bio kompletno obučen i ko se, u hodu zabacujući
ogrtač preko leđa, uputio na suprotnu stranu od mesta na kome je Livio zastao. Pošto nije video
lice nenajavljenog posetioca, Livio je, vešto se krijući iza ogromnih stubova koji su bili
postavljeni sredinom hodnika, pošao za njim. Nekoliko puta skrenuvši kroz hodnike dok mu
se plašt vijorio, čovek u crnom je konačno ušao u jednu od kabina namenjenu bogatom
patricijskom svetu. Dok su se vrata za njim zatvarala, Livio je video kako mu se u naručje
bacila neka oskudno odevena mlada plavuša, uskog struka, bogatog poprsja i oblih bokova. Ali
na razočaranje dame vremena za ljubavnu igru očigledno nije bilo. Samo što je Livio
razočarano pomislio kako je opet propustio priliku da vidi i zapamti lice glasnika, vrata kabine
su se ponovo otvorila. U ragastovu se, kao u nekom ramu za slike, pored nežnog lica plave
lepotice pojavilo i dobro mu poznato crnpurasto muško lice. Bez obzira što je u čoveku koji je
izašao iz njegove kabine prepoznao Datusa lično, Livio u prvi mah nije mogao da odvoji oči
od devojke, njenih nestvarno lepih zelenih očiju, plavih uvojaka koji su isticali božansku lepotu
lica i blago napućenih senzualnih usana na kojima bi njihovoj vlasnici pozavidela i sama
Venera. „Takva žena se nikad ne zaboravlja…“, pomislio je Livio prepoznavši lepoticu koja
im je onomad, svojom insceniranom vriskom da je opljačkana, pokvarila predstavu na forumu,
„…niti ostavlja“. Ali Datus, izgleda, nije delio njegovo mišljenje. Ne časeći ni časa i ne
osvrćući se na razgolićenu lepoticu koja ga je ispraćala žudnim pogledom, dugim koracima se
uputio ka sporednom izlazu iz termi.
 109

Posle par trenutaka zanesenosti, Livio se takođe vratio u stvarnost i požurio nazad u svoju
kabinu. Tamo je, očekivano, našao poruku na kojoj su opet bile ispisane samo dve reči: „Vila
Lateran“. Samo što je poruku stavio u ogrtač u kabinu je ušla Gala. Mada je trebalo da požuri
u sklonište i da sa pajtašima pripremi plan noćašnje akcije, Livio je odlučio da ipak ostane na
Galinom blagotvornom tretmanu. Racionalno je zaključio da ne treba previše menjati
svakodnevnu rutinu i tako bilo kome davati povoda za sumnjičavost. Legavši na kamenu ploču,
sa izvesnim žalom je pomislio da mu je to verovatno poslednja poseta Licinijevim termama i,
što je još gore, verovatno poslednji susret sa Galom. Po završetku je znatno više od polovine
bakrenjaka koji su mu preostali dao Gali kao bakšiš. Ostatak je bio sasvim dovoljan da u
povratku, u jednoj pristojnoj krčmi kupi poveću količini vrućeg pečenja i nekog peciva koje je
više nego primamljivo mirisalo. Odlučio je da ne kupuje vino. Bolje je bilo sačuvati bistru
glavu i brze pokrete za noćašnju akciju. „I bez vina biće ovo prava gozba u poređenju sa
bajatom čorbom od uvelog kupusa“, pomislio je Livio uz osmeh. „Elbur će se konačno
oraspoložiti“. Nije znao da mu je drugar već veoma raspoložen.

***

Još ispred krčme „Kod divljeg vepra“ Livio je začuo razuzdanu galamu, neobičnu za tako rano
doba. Bio je tek započeo osmi dnevni sat. Ušavši unutra, Livio je odmah zapazio raspojasanog
i nasmejanog Elbura kako grli Loliju oko struka i ne dozvoljava joj da se udalji od njegovog
stola dobrano prekrivenog praznim vrčevima za vino, Tita kako pokušava da smiri svog
drugara, Loliju koja ne može da prikrije osmeh dok neubedljivo pokušava da se oslobodi
Elburove kosmate ručerde i krčmara koji stojeći iza šanka posmatra celu scenu mračnim
pogledom ispod natuštenih obrva. U krčmi je bilo još ljudi koji su se smejali i veselo dovikivali
dok su ispijali vrčeve vina nazdravljajući Elburu. Ludak je očigledno častio celu krčmu.

Kad je Livio prišao njihovom stolu, svaki trag razuzdanosti je nestao sa Titovog lica. Elbur se,
međutim, još više iskezio, podigao obe ruke visoko iznad glave i prodrao se:

- Ispijam ovaj vrč za tebe Livio brate, prijatelju i vođo naš!

- „Obojica dođite odmah u sobu“, tiho je procedio Livio i sa vidljivim nezadovoljstvom na
licu bez oklevanja krenuo ka stepeništu.

Tit je odmah ustao i pokušao da podigne Elbura sa stolice. Međutim, njegov gorostasni drug je
odlučio da prvo ispuni obećanje iz upravo izgovorene zdravice. Nageo je vrč i nije ga skidao
 110

sa usana dok mu i poslednji gutljaj vina nije skliznuo niz grlo. Zatim je, na oduševljenje ostalih
gostiju, glasno podrignuo, stresao sa sebe Titove ruke i ustao obarajući stolicu na pod. Iz džepa
je istresao punu šaku bakrenjaka i tresnuo ih na sto. „Krčmaru daj ljudima još jednu turu pića“,
prodrao se. „Ostalo zadrži. Možda će biti dovoljno da kupiš parče mesa i ubaciš ga u one tvoje
splačine od kupusa.“ Krčmar je mračno ćutao. Tit i Elbur su krenuli stepeništem ka svojoj sobi,
ovaj drugi zadovoljno pevušeći. Lolija je pošla nazad ka šanku jedva susprežući osmeh dok je
u hodu zatezala odeću koju joj je Elbur pogužvao i popravljala frizuru koju joj je razuzdani
gorostas raščupao. Krčmar ih je, bez reči, pratio zakrvljenim pogledom. Ipak, negde na polovini
stepeništa Tit je jasno čuo kad je prosiktao na Loliju: „Gubi se u kuhinju kurvo.“ Elbur, srećom,
ništa nije čuo.
 111

VIII TAJNI AGENT PAULINA

Tu fas quod iustum est, sitque guod esse potest26

Elijan je krupnim koracima grabio prema sporednom ulazu Licinijevih termi. Nadao se da će
tamo zateći Paulinu, koja je očekivala svog tajnog ljubavnika. Naravno, tajnog za sve druge
osim za Elijana, za koga uglavnom nije bilo tajni. „Zašto krije svoju vezu sa Katonom kad
druge avanture ne samo da ne skriva, nego se praktično javno hvali njima prkoseći svima, a
posebno hrišćanskim dušebrižnicima!? To bi trebalo proveriti, čudno je“, pomislio je Elijan,
ali je brzo prigušio i odbacio svoju intuitivnu pomisao. „Ne budali Elijane, konju jedan! Kad
misliš još i time da se baviš? Sekstinije bi te mačem proburazio kad bi znao da ideš da vrbuješ
Paulinu umesto da spremaš lov na begunce od regrutacije. A ti bi uz to još i da istražuješ zašto
se neka mlada patricijska kći sa nekim sastaje javno, a sa nekim tajno. Sve i da rat nije na
vratima, od kakvog bi to značaja bilo i na kom bi se mestu na listi prioriteta nalazilo? Možda
joj verenik jednostavno ne trpi Katona, pa je ona odlučila da bude diskretna i da ga ne izaziva.“

Naterao je sebe da nastavi da razmišlja o svom predstojećem susretu sa Paulinom i da razrađuje

detalje. Katon je poslat da pomaže u isleđivanju zarobljenih Gota, pa se ukazala sjajna prilika
da Elijan konačno ozbiljno porazgovara sa Paulinom i to bez ikoga ko bi mogao posvedočiti
da se takav razgovor ikad odigrao. Elijan je imao pravilo: za svako angažovanje agentes in
rebus odsustvo svedoka je bio ključni uslov. Bio je siguran da će uspaljena lepotica biti
zabezeknuta kad se umesto Katona pojavi on i planirao je da njeno iznenađenje dobro iskoristi
da bi je vrbovao. Ako se bude previše jogunila, treba je hladno uceniti, odnosno pripretiti joj
da bi Ruf mogao da sazna kako za njeno učešće u orgijastičnim zabavama, tako i za Katona.
Pa i za neke druge stvari. „Ako ja ne znam koje su to druge stvari, ona će sigurno znati“,
pomislio je kapetan, iz iskustva siguran da svaka ljudska duša nešto krije. Tek kad počne da se
koleba, treba joj obećati novac i druge povlastice. Da se lakše odluči...

Međutim, Elijan je kasnio gotovo dva sata zbog iznenadnog uviđaja kome je morao lično da
prisustvuje, jer mu je ljudstvo bilo prepolovljeno, a posao udvostručen. Problematični sin
nekog lokalnog moćnika, koji se već nekoliko dana nije pojavljivao kod kuće, bio je ubijen i
opljačkan. Njegovo telo su pronašli hrišćanski vernici koji su poranili u episkopiju na jutarnju
Anemijevu službu. Na mestu zločina, koje se nalazilo vrlo blizu centralnog sirmijumskog

26
Ti učini onako kako je pravedno, a biće onako kako mora biti.
 112

foruma, malo iza Jupiterovog svetilišta a malo ispred hrišćanske episkopije, tiskala se gomila
naroda. Stari Prob je stajao podalje od gužve, na malom dvorišnom izlazu iz kruga svetilišta.
Držao je svoju unuku za ruku očigledno je sprečavajući da podlegne sopstvenoj radoznalosti i
priključi se okupljenima koji su se malo zgražavali, a malo naslađivali prizorom. I episkop
sirmijumski Anemije se priključio gomili, jedva savladavajući bes što su svi vernici koji su se
zatekli u crkvi napustili službu Božiju i dotrčali da vide šta se dešava. Otac ubijenog je glasno
optuživao putujuću glumačku družinu da su mu omađijali sina, da bi ga zatim ubili i opljačkali.
Anemije je sasvim neubedljivo tešio nesrećnog oca i vidno nervirao Elijana govoreći da je ovaj
svet nepravedan, zao i pokvaren do srži kao Vavilonska bludnica, te da će pravda biti
zadovoljena tek pred Bogom na strašnom sudu.

- A sudnji čas samo što nije nastupio. Svakom ko nije slep kod očiju, više su nego očigledni
znaci njegovog približavanja. Nemoralni i gramzivi ljudi, zavedeni đavolskim obećanjima,
besramno pljuju na jedinog Boga i klanjaju se lažnim idolima. Odriču se svoje svete Crkve
koja ih jedina može povesti na put spasenja i dati im oprost od greha. Kaljaju se u razvratu,
pijanče, izruguju se sa pozornice i Bogu i caru, bludniče, kradu i ubijaju. Bezbožni varvari
se udružuju sa još gorim od sebe, sa jereticima koji su se odrekli Hrista, pa tako udruženi
nasrću na sve pravoverne. Hoće da unište državu jer misle da će tako uništiti i našu
hrišćansku veru.
- Episkope Anemije, ako znate nešto što može pomoći da se pronađu i kazne ubice ovog
nesretnog mladića dok smo još na ovom svetu – recite mi to odmah. Ako takvih saznanja
nemate, poštedite me molim vas vaših beskorisnih naklapanja! Sačuvajte vaše propovedi
za crkvu, a mene pustite da radim svoj posao.

Anemije ga je samo prostrelio pogledom, progunđao nešto na račun države u kojoj vlast vrše
bezbožnici i napustio mesto zločina. Međutim, umesto nazad ka praznoj crkvi, pošao je ka
forumu nameravajući da tamo, na otvorenom, ipak održi svoju propoved. Išao je praćen
grupom svojih najodanijih sledbenika, koji su prolazili pored Jupiterovog svetilišta zažarenih
pogleda i osmeha izvijenih u ružne, preteće grimase. Prob je svim silama vukao Bebijanu za
ruku pokušavajući da je ugura u dvorište svetilišta, ali se ona nije dala. Stajala je prkosno
podignute glave i razbarušene kovrdžave kose, dok su Anemije i njegova svita prolazili. Iz
grupe su se čule prigušene psovke i pretnje upućene paganskim životinjama, prokletim
jereticima i prikrivenim izdajnicima koji ih štite i šuruju sa njima. „Ljubav prema bližnjem
 113

svom na delu“, padajući u vrlo mračno raspoloženje mislio je Elijan. „Ova rulja jedva čeka da
bude puštena sa lanca.“

Posle razgovora sa glumcima i brojnim svedocima sa kafanskih terevenki, ispostavilo se da je

ubijeni bio pravi bludni sin koji je danima pre svog stradanja pijančio sa svima koji su hteli da
ga slušaju, tvrdeći na sav glas da će i sam postati glumac jer je konačno shvatio smisao svog
postojanja, pronašao svoj životni put i odabrao svoju sudbinu. Po svemu sudeći, momak je dane
i dane proveo razbacujući očev novac na čašćavanje glumaca i slučajnih gostiju po krčmama u
kojima je glumačka trupa boravila, a sve da bi impresionirao jednu mladu umetnicu i da bi što
više vremena proveo istražujući njene bujne obline. Na uviđaju je brzo utvrđeno da glumačka
trupa nije mogla imati nikakve direktne veze sa ubistvom nesretnog mladića, jer je on upravo
sa polovine njihove predstave izašao da se nikad više ne vrati, dok su oni, po svedočenju svih
prisutnih, sve vreme bili na okupu. Ogorčeni otac nije popuštao, bio mu je potreban krivac
kako za tragediju tako i za nedolično ponašanje njegovog nesuđenog naslednika. Tvrdio je da
su po sredi vradžbine, da se glumci služe đavolskim opsenama i pretio da će se sam osvetiti
ako policija nije sposobna ili nije voljna da sprovede pravdu. Elijanu nije ostalo ništa drugo
nego da neko vreme zadrži glumce u pritvoru, navodno da bi ih dodatno ispitao i da bi svakom
od njih pojedinačno proverio alibi, a u stvari da bi ih zaštitio od besa zaslepljenog oca. Elijan
se takođe nadao da će time smiriti histeriju ostrašćenih grupa pravovernih hrišćanskih fanatika
koji su jedva čekali povod za obračun sa paganima i jereticima zato što nisu prihvatali njihove
verske dogme, ali i sa glumačkim i drugim protuvama zato što nisu bile rade da prihvate njihov
asketizam nego su mu pretpostavljale zabavu, razvrat i svakojaki nemoral. Bila je dovoljna
jedna neoprezna varnica pa da bukne požar pogroma koji bi se potom teško zaustavio i u kome
bi ceo grad mogao da izgori.

U svakom slučaju, zbog tog uviđaja, Elijan je sada preskakao po dva stepenika nadajući se da
Paulina nije izgubila strpljenje i da još uvek čeka svog dragana. Na bočnom ulazu u terme, na
kome obično nije bilo nikog jer su posetioci mahom voleli da se šepure i da budu viđeni na
glavnom ulazu koji je gledao na centralni sirmijumski forum, Elijan se bukvalno sudario sa
momkom koji je nosio šešir natučen na oči i bio ogrnut crnim plaštom. Pribravši se nakon
prvog iznenađenja i prepoznavši osobu sa kojom se sudario, Elijan je pustio svom
nezadovoljstvu na volju:

- Katone, šta ti radiš ovde? Zašto si napustio ispitivanje zarobljenika?

- Nisam napustio, ispitivanje je završeno, kapetane.
 114

- Kad pre završeno? Trebalo je pojedinačno ispitati svakog zarobljenika i uporediti njihove
izjave. Trebalo je saznati gde je glavnina gotske vojske da bi se preduzele adekvatne mere.
Ko je odlučio da se ispitivanje tako brzo prekine? Zna li general Sekstinije za to?
- Upravo je Sekstinije, čim se pojavio, prekinuo ispitivanje, koje je sa puno entuzijazma
otpočeo i sprovodio Lateran i koje je, ako ćemo pravo, više ličilo na besmislenu torturu
nago na bilo kakvo smisleno ispitivanje.
- General Sekstinije se sažalio na zarobljene Gote!?
- Ne, kapetane, mislim da se nije sažalio. Samo je prekinuo dalje sprovođenje Lateranovih,
koliko divljačkih toliko i beskorisnih, istražnih metoda. Rekao je da sve informacije koje
su mu potrebne već ima i da su mu Goti potrebni živi i zdravi.
- Kako se nije sažalio ako je odmah prekinuo mučenje? I šta će mu zarobljenici živi, a
pogotovo zdravi, ako je već dobio sve informacije koje su mu bile potrebne?
- Zarobljenici su još uvek živi, ali ne brinite kapetane, neće dugo. Naš dux i znameniti
vojskovođa general Sekstinije, želi da zarobljenici budu zdravi, odnosno koliko-toliko
sposobni da se kreću, kad ih na igrama budu upoznali sa čoporom gladnih lavova. U
suprotnom, mogla bi biti upropaštena glavna tačka i najveće iznenađenje predstojećih igara.
- „Dobro, dobro“, posle ovakvog objašnjenja Elijanova zlovolja je ustuknula pred naglom
mučninom u stomaku. Mada je bilo očigledno da Katon o toj ideji ne misli ništa bolje nego
on sam, Elijan ipak nije tek tako mogao da promeni ton i prikloni se momkovom sarkazmu.
Zato je tek za nijansu pomirljivije nastavio: „Ali šta ti radiš ovde, zar ne znaš da posla
imamo preko glave?“
- Krenuo sam ka Jupiterovom hramu. Primili smo tri nova, potpuno nezavisna izveštaja
doušnika sa terena da se radikalne hrišćanske grupe spremaju da linčuju pagane i spale im
svetilišta u znak protesta zbog održavanja igara u areni. Posle toga idem kod Komnijevih.
Preko guvernera su insistirali da ih obavestimo kako napreduje istraga o pljački njihove
vile. Pokušaću da ih uverim da činimo sve što možemo, mada mislim da očekuju da ih vi
lično o svemu izvestite kapetane. U terme sam svratio samo da otkažem svoj, ranije
zakazani, večerašnji termin.

Elijan je bio poražen. Nije više mogao da se ljuti. Klimnuo je glavom Katonu da produži,
naglasivši mu da se nakon svega toga vrati u kancelariji da ga izvesti i da dobije nova
zaduženja, a zatim je ušao u zgradu javnog kupatila. Pokušaj tajne posete termama je propao,
ali je makar znao da je Paulina još tu. A njoj ipak ima čime da zapreti da nikome, pa ni Katonu,
ne prozbori o njegovoj poseti.
 115

Elijan je energično pokucao na vrata jedne od najraskošnijih privatnih kabina u termama,

kabine koju je Paulina držala pod stalnim zakupom samo za sebe. Uprkos žurbi i na uštrb
elementa iznenađenja, učtivo je sačekao nekoliko trenutaka dajući dami mogućnost da se
pokrije ili da nešto ogrne ukoliko je potrebno. Nije bilo. Ušavši, ugledao je Paulinu potpuno
odevenu kako se zadovoljno posmatra u ogledalu podižući svoju bujnu kosu u neku vrstu
punđe. Ostavila je par neposlušnih uvojaka da nehajno padaju na njen dugački vrat labudice
zasenjujući i blistave zlatne minđuše sa zelenim dragim kamenjem. Lepotici je bilo potrebno
nekoliko trenutaka da skrene pogled sa svog lika u ogledalu ka vratima na kojima je bez reči
stajao nezvani gost. Ako je i bila iznenađena ovom neočekivanom i nenajavljenom posetom,
to je potrajalo samo jedan treptaj oka. Okrenula se tako žustro da je njen plavo-zeleni lagani
plašt zalepršao i zakačio ogledalo. U toj nestašnoj pirueti je otkopčala kopču plašta na svojim
bujnim grudima, vešto desnom rukom prebacila levi kraj plašta preko glave i iza leđa, a zatim
ga bacila ka Elijanu koji ga je, uprkos njenom neočekivanom gestu, spremno uhvatio. Pošla je
prema gostu veselo se osmehujući i poljubila ga u obraz.

- Kakvo prijatno iznenađenje kapetane! Iskreno rečeno, pre bih očekivala bilo koga drugog.
Ako smem da kažem, vi ste se do sada pokazali kao nepokolebljivo strogi, da ne kažem
surovi i neosetljivi prema srcu i željama jedne dame. Ali zato je ovo iznenađenje utoliko
lepše. Ipak, da ne laskam sebi previše, pretpostavljam da vas nešto mnogo značajnije od
želje da me vidite dovodi k meni... Dakle, slušam?
- Imam za vas ozbiljan poslovni predlog mlada damo.
- Pretvorila sam se u uvo lepi i neosvojivi kapetane.
- Moj predlog podrazumeva posvećenost i punu iskrenost Paulina.
- O kapetane, pa nije to onda za mene... Znate i sami da sam ja prototip ženske
lakomislenosti. Ja sam, kao i sve žene, sušta suprotnost posvećenosti, a o ženskoj iskrenosti
napisane su brojne sentence, koje ja nažalost teško mogu da opovrgnem. Ja sam zato
odlučila da sebi postavim skromnije ciljeve i da uživam u životnim zadovoljstvima dok
mogu...
- Paulina, za početak, molim vas da skinete tu masku površnosti. Znam da ste mnogo
inteligentniji nego što to želite da pokažete i znam da me ne progonite svojim udvaranjem
zato što ste ludi za mnom. Nisam vam ja potreban za provod, znam da u ti svrhu možete
imati bilo kog muškarca u Sirmijumu. Potrebne su vam informacije iz policije i zato
nastojite da ih preko mene pribavite, pretpostavljam za vašeg verenika Rufa... Slobodno
me ispravite ako grešim Paulina.
 116

Devojka je ćutala i zainteresovano ga posmatrala.

- Ćutanje ću razumeti kao potvrdu. E pa i meni su draga moja potrebne informacije. I to

hronično. A neke od tih informacija može pribaviti jedino neko vaše lepote i inteligencije.
I vašeg libida, da ne lažem. Vaša lepota će vam, uz moju malu pomoć, otvoriti sva vrata.
Od carske palate, preko uprave provincije Panonija Sekunda i gradskih vlasti u Cibalama,
Mursi, Basijani, Singidunumu, pa sve do vrata svakog patricijskog doma koji priređuje
zabavu... A vaš libido koji, pa recimo, ne robuje nikakvim predrasudama privući će svakog
pohotnog grešnika na ovom svetu. I konačno, vaša inteligencija, u koju ja ni najmanje ne
sumnjam, će umeti da takve pohotnike navede da brbljaju nekontrolisano... Zato želim da
radite za mene, kao moj agent in rebus u koga niko neće posumnjati.
- A zašto bih ja na to pristala kapetane? Zašto bih zbog vas stavljala glavu u torbu? Zar niste
i sami zaključili da moje zanimanje za vas nije baš sasvim iskreno?
- Ima više razloga koji vas mogu motivisati lepa moja. Evo da navedem samo tri od njih.
Prvi i dovoljan bi trebalo da bude osećaj dužnosti da pomognete očuvanju i jačanju carstva
u kome imate položaj patricijske ćerke i bogatašice. Drugi bi trebalo da bude to što ću vas
uvesti u najviše krugove civilne i vojne administracije provincije, pa i na sam carski dvor.
Za jednu ambicioznu i lepu damu to bi trebalo da bude nemerljiva nadoknada. A treći,
hmmmm, pa recimo da vaš verenik Ruf ne sazna da ste bili veoma raspoloženi na nekim
zatvorenim zabavama, kao na onoj kod uvaženog nadzornika državnih magacina,
plemenitog Amandija, niti kako i koliko uživate ovde u termama i to posebno sa onima koji
znaju da pripovedaju o lepotama večnog Rima...
- Ja sam čula da vi dragi kapetane brinete o carstvu više i od samih careva. Plemenito je to
priznajem, ali bojim se da bi bilo pomalo preterano da istu posvećenost tražite i od nas
običnih smrtnika. Dakle, dozvoljavam da prvi razlog, bilo da ga nazovemo dužnost,
patriotizam, idealizam ili možda umišljenost, može da motiviše vas, ali ne i mene. Treći
razlog nije nikakav razlog, nego obična ucena, ali je ista potpuno promašena i neosnovana.
Sporazum o mojoj veridbi sa plemenitim Rufom je davno napravljen između naših očeva.
Mi taj dogovor ne raskidamo ni posle njihovih smrti jer smo oboje shvatili da su nam očevi
smislili vrlo dobar poslovni potez. Ali niti ja marim za Rufa, niti on za mene. Ja njemu ne
krijem da uživam sa raznim muškarcima, a ni on meni ne taji svoju opčinjenost mladim
dečacima. Razočarali ste me što to ne znate, uvaženi kapetane. Ili možda znate, ali želite
da odmah testirate moju iskrenost? Kako god, ja ipak moram da priznam da me drugi razlog
za saradnju sa vama, dovodi u ozbiljno iskušenje. Nekako me privlači carska palata i ne bih
 117

imala ništa protiv da počnu i tamo da me primećuju. Ako uz to ponudite i mali stimulans u
vidu dvostruke naknade koju plaćate svom najboljem špijunu, smatrajte da smo se
dogovorili i da spremno očekujem svaki budući zadatak.
- Dvostruke naknade!? Da niste malo preterali? Pa vi ste tek početnik, a neki od tih ljudi su
pravi profesionalci koji rade za policiju carstva i izlažu se raznim opasnostima već
godinama... Mogu vam dati pola naknade onih najstarijih i najboljih, što je i dalje više nego
naknada bilo kog početnika.
- Nađimo se na jednoj maksimalnoj naknadi kapetane. Verujem ja da su oni dobri, ali znam
i da ne mogu ono što ja mogu. Smatrajte da vam time činim. I nemojte da pokušavate da
me prevarite. Znam kolika je maksimalna naknada. Izlanuo se vaš gospodičić iz Rima...
- Idiot! Ne ume da jebe ćuteći!
- Opa kapetane, nismo ni počeli saradnju, a već se vređamo. Šta je, ljubomorni ste na
ženskaroške uspehe vašeg mladog pomoćnika, jel’ tako?
- Izvinjavam se za moju neprimerenu reakciju Paulina. Nije to bilo zbog njegove
neodoljivosti u očima žena, nego zbog dugačkog jezika. Policija treba da sakuplja
informacije, a ne da ih širi. No dobro, on će se uskoro vratiti svom senatorskom tatici, a mi
ćemo ostati da živimo ovde. I da sarađujemo. Daću vam naknadu koju tražite i koju dobija
samo nekolicina najiskusnijih agentes in rebus u provinciji. Ali, mada se podrazumeva,
moram ipak da vam skrenem pažnju da nikad nikom u životu ne smete da pomenete ovaj
razgovor, uključujući i za posao odabranog verenika i za uživanje namenjene ljubavnike.
To se posebno odnosi na mog privremenog i slučajnog pomoćnika Katona, kao i na bilo
koju osobu iz policije ili državne administracije. Druge treba da navedete da pričaju, a vi
nikad nikakav komentar o policiji ne smete da dajete, a pogotovo ne smete da se hvalite da
nešto za nas radite i da neku naknadu dobijate. Zadovoljni? Dogovoreno?
- Zadovoljna jesam, ali nije još dogovoreno kapetane. Morate mi dati jednu informaciju za
mog dragog verenika.
- Šta vam pada na pamet!? Pa sad sam vam rekao da policija ne treba da da radi kao Katon,
a vi upravo to tražite od mene. Vi meni treba da donosite informacije draga moja, ne
obrnuto! Jesam li ja to pogrešio kad sam vas procenjivao?
- Kapetane, ja se sa tim vašim Katonom provodim iz istog razloga iz koga sam i vas
pokušavala da zavedem. Uzgred, da znate da sam očekivala znatno bolji provod od elitnih
sinova Rimskog carstva. Iz istog razloga sam učestvovala na zabavi kod debelog Amandija.
Ruf želi da sazna koliko žita i drugih namirnica je potrebno nabaviti za vojsku i po kojoj
ceni to nudi konkurencija. Hoće da ponudi nešto nižu cenu i da obezbedi sebi monopol u
 118

snabdevanju vojske. To je legitimna poslovna želja zar ne? A ja sam mu verenica i red je
da mu pomognem, kako znam i umem...

Elijan se dvoumio, a Paulina ga je ubeđivala: Ruf će do te informacije svakako doći.

Špijunažom ili mitom, svejedno. Katon to ne zna, inače bi joj već rekao, tvrdila je kroz smeh.
Neko je verovatno video Elijana kako dolazi u terme. Saznaće se i da je bio kod nje u kabini.
Zar nije najbolje da svi misle kako je konačno podlegao njenim čarima, a da je ona u zamenu
donela Rufu potrebnu mu informaciju. Navešće ga da joj traži i neku informaciju sa carskog
dvora, a kad je dobije on će se sigurno ponekom pohvaliti kako za njega nema tajni ni u policiji,
ni na dvoru. Svi će misliti da ona prikuplja informacije za Rufa, a nikom neće biti ni na kraj
pameti da postoji njena saradnja sa Elijanom. Dok je pričala, Elijanu je ideju o dvostrukom
špijunu postajala sve primamljivija. Ruf i njegovo patricijsko društvo mogli su biti odličan
medijum za širenje informacija. Tačnih ili netačnih, zavisi od potrebe. Kad je Elijan pristao na
njen predlog Paulina je bila toliko ushićena svojom novom ulogom da se bacila Elijanu oko
vrata i poljubila ga na način koji je nedvosmisleno pokazivao da predlaže malu intimnu
proslavu tek sklopljenog dogovora. Zato je, kada ju je kapetan pažljivo uhvatio za ramena i bez
grubosti ali ipak odlučno odmakao od sebe, progovorila sa mešavinom razočaranja i dečijeg
durenja:

- Zašto da ne Elijane? Zar ti se stvarno nimalo ne sviđam?

Uz uzdah i neku tešku tugu u glasu kapetan je odgovorio:

- Ti si najlepša žena koju sam ikad video Paulina. Smaragdi u tvojim zlatnim minđušama
ukrasili bi vrat svake žene u carstvu, ali pored tvog vrata zlato je tamno a smaragdi su bledi.

Posle ovako lepog komplimenta devojka je ponovo pokušala da ga dodirne usnama, ali ju je
on zadržao na distanci. Nervozno je udarila nogom o pod i upitala:

- Pa zašto onda? To škodi profesionalizmu? Ili si se zakleo na celibat da dopreš bliže onom
hrišćanskom Bogu kome se baš tako najbolje služi? Ili imaš iste afinitete kao moj dragi
verenik Ruf?
- Ništa od toga Paulina. Stvarno ne mogu, izvini. Bojim se da ti to ne možeš razumeti. Nisam
siguran ni da ja sam razumem.

Devojka se odmakla za korak. Posmatrala ga je znatiželjno i ispitivački:

 119

- Toliko voliš neku ženu da ni za trenutak ne možeš da poželiš drugu pa makar bila i najlepša
u carstvu?

Kapetan Elijan je ćutao oborivši oči, a Paulina je, klimajući glavom, setno uzdahnula:

- Blago njoj...

Posle nekoliko trenutaka obostranog ćutanja, lepotica je uzela svoj plašt iz kapetanovih ruku i
opet onim svojim veselim glasom zacvrkutala:

- Dragi moj kapetane, sve smo se dogovorili. Radujem se budućim zadacima, a i zlatnicima
koji će ih pratiti.

Okrenula se i pošla ka ogledalu zabacujući svoj plašt ponovo na leđa. Kapetan Elijan joj je još
jednom smireno ponovio kako će je redovno kontaktirati, davati joj zadatke i plaćati njen rad i
troškove, kako će ona njega izveštavati, kako da ga kontaktira kad ima neku važnu informaciju
a kako kad je sama u opasnosti. Napravio je čitav niz šifrovanih pokreta koje su samo njih
dvoje mogli da razumeju i tražio da mu ih sve redom ponovi. Kad je sve ponovila bez greške,
Elijan je energično kao kakav vojnik klimnuo glavom u znak manje pozdrava a više priznanja,
okrenuo se i nestao iz kabine.
 120

IX HRIŠĆANSKA DRŽAVA

Urbium matris populosae et celebris27

Skoro tri veka pre vladavine Gracijana i Teodosija, imperator Domicijan je nekoliko godina
boravio u Sirmijumu i odatle upravljao jednim od brojnih ratova na Dunavskom limesu.
Uvidevši strateški značaj naselja darovao mu je status rimskog grada i naziv Colonia Flavia
Sirmium. Od tada Sirmijum postaje često mesto boravka rimskih imperatora i njihovih
vojskovođa. Marko Aurelije, koji je u ovom mirnom gradu spremao pohod protiv Markomana
i pisao svoje slavne misli „Ta eis heauton“28, napravio je prvu basileia29 u Sirmijumu. Ta
prvobitna građevina je bila jedno udobno, ali više nego skromno boravište u poređenju sa
raskošnom carskom palatom u kojoj je pre godinu dana Gracijan krunisao Teodosija u nadi da
će taj sposobni Hispano vojnik biti uspešniji od njegovog pokojnog strica Valensa u borbi
protiv Gota koji su harali istočnim provincijama carstva. Mala basileia Marka Aurelija je
neprestano prepravljana i dograđivana jer su je za pripreme svojih ratnih pohoda, ali i za svoje
uživanje često koristili potonji imperatori Septimije Sever, Maksimin Tračanin i Klaudije
Drugi koji su bili skloniji raskoši od cara-filozofa. Na isti način grad i carsku palatu je koristio
i Trajan Decije, prvi od sedmorice careva koji su rođeni u Sirmijumu. Nakon Decija i njegovog
nejakog sina Hostilijana koga je prerana smrt sprečila da se ikad dostojno ogrne purpurom, u
Sirmijumu su prvi put zaplakali Aurelijan Obnovitelj Sveta, skromni Prob, hrabri i sposobni
Maksimijan Herkulije, zatim Konstancije Drugi srećni naslednik velikog dede i još većeg oca30
i konačno sadašnji imperator, skladni lepotan Gracijan koji je carski ogrtač sve češće
doživljavao kao teško breme nego kao mogućnost za neograničeno uživanje u životu. U vreme
cara Proba, na blagim padinama Alma Monsa počinje da se gaji vinova loza i dolazi do
intenzivnog razvoja zemljoradnje u okolini grada. Tome je presudno doprineo carev dekret
kojim je naređeno da vojska, u mirnodopskom periodu, bude angažovana na isušivanju
močvara. To naređenje je po svemu sudeći olakšalo pretendentima na presto da u vojnim
redovima pronađu nezadovoljnike i da organizuju mučko ubistvo tog dobrog cara u njegovom
rodnom gradu. Carska palata je, ipak, zablistala posebnim sjajem tek u poslednjih sto godina,
kada je i ceo grad Sirmijum doživeo svoj procvat. Blistavi uspon je započeo u vreme

27
Slavna i mnogoljudna majka gradova.
28
Samom sebi, filozofski spis Marka Aurelija.
29
Palata, zgrada za boravak careva.
30
Konstancije Hlor i Konstantin Veliki.
 121

Dioklecijanove tetrarhije kada Sirmijum postaje jedna od četiri prestonice Rimskog carstava,
grad u kome je stolovao i iz koga je polazio u svoje pobedonosne pohode imperator Galerije,
cezar istoka, veliki vojskovođa i poslednji veliki progonitelj hrišćana u carstvu. Intenzivnu
izgradnju grada je nastavio car Licinije, a doprinosio joj je i Konstantin Veliki sve dok se
definitivno nije odlučio za Vizantion kao mesto stvaranja novog Rima. Svi potonji imperatori
ili su, kao Julijan Apostata, Jovijan pa i Gracijan bili zaokupljeni drugim oblastima carstva, ili
su, poput Konstancija Drugog i Valentinijana Prvog više uživali u plodovima graditeljskih
poduhvata svojih slavnih prethodnika nego što su sami doprinosili raskoši palate i razvoju
grada.

Sigurno najlepši kompliment gradu je dao učeni Amijan Marcelin, najveći živi istoričar
Rimskog carstva, kada se vratio iz Julijanovog propalog pohoda na Persiju i kada se mudro
posvetio pisanju istorije umesto bavljenja opasnim religioznim temama. Upoznavši i zavolevši
prelepi panonski grad sa preko sto hiljada stanovnika, u svojim zapisima poetično je nazvao
Sirmijum majkom svih gradova. Čovek koji se u svom radu rukovodio geslom da je
prećutkivanje činjenica za istoričara jednak moralni prekršaj kao izmišljanje događaja, je
sasvim sigurno iskreno mislio to što je napisao. Ipak, onima koji su znali da je večni Rim čak
pet vekova pre Amijanovog doba već imao više od milion stanovnika ovo je zvučalo poprilično
preterano. Ali zvučalo je veoma lepo, pa su građani Sirmijuma uvek bili ponosni na tu izjavu.
Osim toga, takvi znalci su bili malobrojni pa je Amijan uvek bio posebno dobrodošao gost u
gradu.

U vreme podele carstva na istočno i zapadno, od malog strateški značajnog mesta u blizini
limesa na Dunavu, uz nezvanični status jedne od prestonica Rimskog carstva, Sirmijum postaje
i mesto mnogih nevidljivih bitaka, koje su često bivale surovije i, po svojim efektima na
budućnost, važnije od onih vidljivih i opšte poznatih sukoba. Zbog toga je bilo i pesimista koji
su tvrdili da će, baš zbog te podele, neka nevidljiva granica zauvek prolaziti kroz pitomi grad
na Savi praveći od njega mesto na kome će, češće ratovati i sukobljavati se, nego što će
sarađivati i prijateljevati različiti narodi i religije. Razumni i objektivni ljudi su, uglavnom sa
blagim podsmehom, odbacivali ove fatalističke tvrdnje. Bilo kako bilo, mora se priznati da su
u večnom gradu Sirmijum uvek smatrali najistočnijom tačkom zapada, dok su ga carevi koji
su stolovali u prestonici na Bosforu smatrali najzapadnijom tačkom istoka. Uzurpatori purpura
su u njemu pokušavali da uspostave svoju bazu za preotimanje trona, dok su legalni pretendenti
na presto tražili podršku panonske administracije i pograničnih legija da pojačaju dokaze u
 122

korist opravdanosti svojih pretenzija. U njemu su se vodile podmukle borbe za prevlast između
Rima i Konstantinopolja, pagana i hrišćana, arijanaca i nikejaca... I upravo jedna takva borba
je bila razlog zbog koga se episkop Ambrozije ponovo nalazio ispred carske palate u
Sirmijumu.

Velelepna građevina u kojoj su u pozno prestono doba Sirmijuma boravili Gracijan i Teodosije
imala je službeni i rezidencijalni deo. U službenom delu su carevi održavali sastanke sa svojim
saradnicima i pripremali pohod protiv Gota, dok je rezidencijalni deo, kao i uvek ranije, služio
za stanovanje careva, njihovih porodica i najbližih saradnika. Udobnosti u palati nije
nedostajalo. Sala za carsku audiciju, radne prostorije, saloni za zabave, spavaće sobe, carska i
gostinska kupatila, izvanredno opremljena biblioteka i sve druge prostorije palate su imale
podno grejanje toplim vazduhom. Podovi, zidovi i tavanice palate su bili ukrašeni mozaicima
i ornamentima od belog mermera i raznobojnog kamena koji je dopreman sa raznih strana
sveta, od obližnjih kamenoloma na Alma Monsu, preko čuvenog nalazišta mermera na ostrvu
Bractia u Adriaticu, pa sve do kamenoloma u Egiptu, zavisno od toga šta je koji od brojnih
imperatora koji su renovirali i dograđivali basileia Marka Aurelija, više voleo. U dvorištu
palate se nalazio veliki, besprekorno uređen park sa tri fontane, raznovrsnim drvećem, stazama
za šetanje i klupama za odmor. Drugi deo dvorišta zauzimala je oružarnica i lepo uređen prostor
za treniranje carskih gardista, rođaka i dece u rukovanju mačem, kopljem i drugim oružjima.
U sklopu kompleksa palate, ali u odvojenom delu dvorišta, nalazile su se prostorije sa pećima
za grejanje palate, brojne pomoćne zgrade i prostorije za smeštaj robova. O carskoj palati u
velelepnom gradu se, s pravom, govorilo kao o najvećem dragulju u blistavoj vladarskoj kruni.

Međutim, stariji građani Sirmijuma koji su pamtili priče svojih očeva i dedova umeli su da
gunđaju kako su dobra stara vremena nepovratno prošla još sa imperatorom Licinijem.
Primećivali su da car Gracijan, koji je od svoje pete godine rastao u carskoj palati i igrao se u
njenom dvorištu, sve ređe boravi u svom rodnom gradu. Pojavljivao se samo kada je obližnji
limes na Dunavu bivao ozbiljno ugrožen od strane nekog od varvarskih plemena a njegove
vojskovođe Bauton i Arbogast nisu bile u blizini da reše nastali problem. Raskoš, zabave i
dekadencija Rima su caru Gracijanu očigledno bili draži od uspomena na detinjstvo. Car
Teodosije, koji je pre godinu dana krunisan upravo u Sirmijumu, je jedan deo svog vremena
provodio u Tesaloniki organizujući zaštitu Makedonske dijeceze, a drugi u prestonici na
Bosforu obavljajući dužnosti vladara istoka. U Sirmijum je prvi put posle krunisanja došao
sada i to samo da bi sa Gracijanom dogovorio novu teritorijalnu podelu carstava i strategiju u
 123

borbi protiv Gota. Ostarela i rezignirana zanovetala ništa nije moglo razuveriti da nekadašnji
sjaj panonske prestonice neumitno tamni i zbog toga su bili neutešni.

Episkop Ambrozije je imao slično mišljenje kao sirmijumska gunđala, ali zbog toga nije bio
tužan. Naprotiv, zlurado je likovao. On je osećao mučninu i gađenje dok je izlazio iz svoje
kočije i pogledom prelazio preko, dobro mu znanog, zdanja. Dve, bez ikakve sumnje najlepše,
godine svog života proveo je na službi u toj palati radeći vredno po ceo dan i kao u bunilu
čekajući veče i susret sa Justinom. Ali od onog strašnog dana kada je car Valentinijan Prvi, na
iznenađenje svih dvorana i na Ambrozijev užas, objavio da je Justina njegova zakonita žena i
njihova carica, palata je za njega predstavljala najobičniju javnu kuću. Osećao je animozitet
kako prema palati, tako i prema celom gradu i svim njegovim žiteljima. Doduše, mada je
duboko mrzeo bivšeg cara, osećao je simpatije prema njegovom sinu Gracijanu. I njega je, kao
i Ambrozija, povredio i ponizio carski par Valentinijan i Justina. Oduzeli su mu majku Marinu,
kakva god da je bila ta žena sinu je nesumnjivo bila privržena, i ostavili su ga da sam odrasta
u ovoj palati dok su oni otišli da kote nove prinčeve i princeze u Traverorumu. Ambrozije je
bio najsrećniji čovek na svetu, onog dana pre četiri godine kada je Valentinijan u nastupu besa
doživeo moždani udar nasred sastanka sa delegacijom Kvada koji su od cara tražili pravdu zbog
verolomnosti njegovih generala i podlog ubistva njihovog kralja. U mesecima koji su prošli do
njegove smrti i tokom kojih se car mučio i bitisao kao biljka, a njegova kurva-carica strepela
šta će se desiti sa njom i njenim nakotom, Ambrozije je tiho likovao i prvi put u životu je
iskreno pomislio da možda zaista postoji neki Bog koji svakom na kraju daje ono što je i
zaslužio. Zato mu se svakodnevno, na kolenima, zdušno molio i na svakoj jutarnjoj molitvi
javno zahvaljivao Bogu za još jedan dan carevog života. I dok su svi u Mediolanumu mislili da
to čini iz ljubavi i odanosti prema caru, on se u sebi smeškao želeći da patnje nepokretnog cara
potraju što duže. Kada je Valentinijanovim mukama konačno došao kraj, Ambrozije je dao sve
od sebe da zaštiti Gracijana od Justininih spletki i da mu pomogne da de facto preuzme vlast u
zapadnom delu carstva, uprkos tome što su panonske legije ostale verne Justini i što su
aklamacijom izglasale njenog nejakog sina, četvorogodišnjeg Valentinijana Drugog, za novog
avgusta zapada. Uspeo je u tome, kao i u naporima da Gracijan, posle smrti svog strica Valensa
u bici kod Hadrijanopolja, objedini vlast nad istokom i zapadom carstva. Sada mu je Gracijan
bio najveća nada u pokušaju da se konačno obračuna sa paganima i jereticima i da objedini sve
hrišćane oko kanona i simbola nikejskog pravoverja. Nadao se da će danas upoznati i cara
Teodosija, novog avgusta istoka, i pridobiti ga da podrži iste ciljeve kao i njegov suvladar. Zato
 124

je, snagom svoje gvozdene volje, suzbio mazohističko kopanje po sentimentalnim ranama iz
prošlosti, ovladao je svojim mislima i uputio se u službeni deo carske palate na prijem.

Stražar ga je, preko nekoliko kontrolnih tačaka, sproveo do ogromnih prijemnih vrata carskog
salona. Jedan od dvojice namrštenih čuvara koji su stajali na ulazu, ušao je da ga najavi. Vratio
se vidno blažeg i predusretljivijeg izraza lica, širom otvorio raskošna drvena vrata i rekao da
ga veličanstva očekuju. Ambrozije je ušao. Carski protokol je još od Dioklecijana zahtevao da
podanici koji dolaze na prijem padnu ničice ispred cara, poljube mu papuču ili krajeve toge i
da tako ostanu ćuteći dok ih on ne oslovi. Ako ih nešto zapita, morali su da se podignu u klečeći
položaj i da odgovore na pitanje, a da ustanu smeli su samo kad to car eksplicitno dozvoli.
Inače su i po završetku prijema morali na kolenima da se povlače ka izlazu. Episkop je oduvek
mrzeo taj protokol, ali mu se poslušno podvrgavao znajući da će to prestati da važi za crkvene
velikodostojnike čim hrišćanstvo postane zvanična i jedina dozvoljena religija carstva. Do tada
je morao da trpi. Međutim, ovog puta je morao da otrpi još veće poniženje jer je na prijemu
kod obojice careva bio i guverner Lucije koji je već sedeo u udobnoj fotelji ispod carskog
podijuma. Nevoljno je, ipak, krenuo da se opruži po uglačanom podnom mozaiku, kada mu je
u susret krenuo imperator Gracijan, zagrlio ga i pridigao pre nego što je stigao da se prući po
podu koliko je dug. Ambrozije je znao za Gracijanovu naklonost prema hrišćanstvu i prema
sebi lično, ali ga je iskreno iznenadila tolika srdačnost. Obradovan, episkop ipak nije postao
neoprezan. Znao je dobro za česte, neočekivane i hirovite postupke svoga cara, za njegovu, od
oca nasleđenu, plahovitost i sklonost da važne odluke donosi u afektu. Zato je ostao skrušeno
i ponizno pognut, čekajući da ga car oslovi. Kao i obično, Ambrozijeva računica se pokazala
plodotvornom.

- Velika je moja sreća i radost što mogu u svom carskom domu da ugostim najvećeg živog
hrišćanskog mislioca današnjice i mog osvedočenog prijatelja. Dođi Ambrozije, hoću da te
predstavim mom suvladaru i bratu, Teodosiju.

Pošto mu još uvek nije bilo postavljeno nikakvo pitanje, Ambrozije je strpljivo ćutao i poslušno
pošao ka carskom podijumu vođen čvrstim stiskom Gracijanove ruke na svojoj tanušnoj
nadlaktici. Gracijan je nastavio sa nesmanjenim oduševljenjem u glasu:

- Ambrozije, ovo je njegovo veličanstvo, Flavije Teodosije, Avgust istoka, prvi i najveći
vojnik i uzdanica Rimskog carstva. Brate Teodosije, predstavljam ti Ambrozija,
 125

najpoštovanijeg episkopa celog hrišćanskog sveta, najumnijeg tumača Hristovih misli i

poruka, ali i velikog prijatelja doma mog preuzvišenog oca Valentinijana Prvog.

Čim ga je Gracijan oslobodio stiska da bi se teatralno razmahao rukama, Ambrozije je pao

ničice ispred Teodosijevih nogu. Klečao je na kolenima, glave spuštene na pod i ruku
ispruženih iznad glave, usmerenih ka caru u bezglasnoj molbi. Posle trenutka-dva pronicljivog
posmatranja, Teodosije mu se obratio:

- Ustanite episkope. Srećan sam što mogu da upoznam onog za koga moj brat Gracijan tvrdi
da je najbolji među najboljima i da je budući hrišćanski svetac. Čime ste zaslužili tako
laskave ocene episkope?

Ambrozije se uspravio, ali je ostao u klečećem položaju, pognute glave, ruku smerno
skupljenih u krilu.

- Bojim se da nisam ničim vaša carska preuzvišenosti. Ja sam samo episkop Mediolanuma i
smerni sluga Božiji, jedan od mnogih koji se ničim posebnim ne izdvaja. Prvi među nama
jednakima je papa Damas.
- Hoćete li vi to da kažete da imperator Gracijan nije u pravu? Da greši?
- Bolje bi bilo da odmah umrem nego da me đavo navede da osporim reč Božiju ili reč moga
cara. Njegovo carsko veličanstvo obasipa svojom dobrotom i ljubavlju mene nedostojnog.
Ali ja ću učiniti sve da opravdam njegovo poverenje i zaslužim njegove pohvale. Kao i
vaše, presvetli care.

Dok je sedao u svoju carsku stolicu, Gracijan je prekinuo njihovo nadmudrivanje upitavši
Ambrozija za razloge zbog kojih je tražio prijem u ova teška vremena i uzgred mu rekavši da
sedne u fotelju pored Lucija. Ambroziju je laknulo. Ponižavanje je završeno, počinje borba!
Ustao je, klimnuo kratko guverneru i spustio se u fotelju. Pročistio je grlo i rekao:

- Svestan sam velike opasnosti koja se nadvila nad carstvo. Kad je carstvo ugroženo, svi
hrišćani su ugroženi takođe. Naravno, ne mislim pri tome na razne otpadnike i jeretike. Oni
su naši zajednički neprijatelji, kao i paganski bezbožnici koji pljačkaju i ubijaju po našim
provincijama. Zato sam ovlašćen da u ime pape Damasa ponudim vašim veličanstvima
maksimalnu pomoć celog pravovernog hrišćanskog sveta u predstojećoj borbi.
 126

Gracijan se zadovoljno osmehivao, dok je Teodosije imao koncentrisan i napet izraz lica. Ovaj
potonji je rekao.

- Lepo zvuči, ali šta to tačno znači episkope? Nadam se da razumete da međusobni sukobi
podanika nisu poželjni nikad, a da u ratno doba apsolutno nisu dozvoljeni...
- Razumem preuzvišeni care. Naš crkveni otac želi da se sada ceo narod pod zajedničkom
zastavom okupi uz svoje careve i da odbrani sveto Rimsko carstvo. Jedino pravoverno
hrišćanstvo i nikejski simbol vere mogu danas okupiti podanike, nadahnuti ih i preneti im
Božiju snagu kojom bi carstvo pobedilo neprijatelje.
- Zar ta zastava, episkope, neće izazvati podele baš sada kada ih nikako ne sme biti?
- Podele, nažalost, već postoje presvetli care. Gotski pobunjenici su najvećim delom pagani,
ali su neki od njih već primili arijansku jeres. Među njima nema pravovernih hrišćana.
Očigledno je ko su prijatelji, a ko neprijatelji carstva. Naši episkopi su dobili stroga
uputstva da pozivaju svoju pastvu da u svemu pomaže pripremu ratnog pohoda protiv Gota
i da brane carstvo. Pagani i jeretici, naprotiv, ometaju ratne pripreme na sve moguće načine.
Sveti otac smatra da se pred takvim aktivnostima ne sme žmuriti i predlaže da se takvo
delovanje energično suzbije.
- Pretpostavljamo da imate i predlog kako...
- Predlažemo da vaša carska veličanstva odmah donesu edikt o ukidanju svih povlastica
paganima i zabrani korišćenja paganskih simbola, da se hrišćanstvo proglasi za jedinu
državnu religiju Rimskog carstva i da se zabrani arijanska jeres.

Teodosije i Gracijan su se zgledali. Analize njihovih najpoverljivijih savetnika su pokazivale

da bi čak i pasivan otpor regrutaciji i organizaciji vojnog pohoda od strane klera stvorio carstvu
silne probleme, dok bi pomoć hrišćanske crkve više nego dobro došla. Ali guverner Lucije im
je upravo doneo sličan predlog arijanaca koji je upućen preko carice Justine. Naravno, oni su
tražili zabranu i proganjanje nikejskih uzurpatora i jeretika. Posle kraće pauze, Gracijan je uzeo
reč:

- Uslišićemo papinu i vašu molbu u vezi pagana episkope. Izbacićemo statuu boginje pobede
iz zgrade Senata, ugasićemo Vestinu večnu vatru, a Savet Vestalki ćemo raspustiti.
Zadovoljni?
 127

- Mi mislimo da bi trebalo zabraniti ispovedanje svih paganskih religija, prinošenje žrtava

lažnim bogovima i korišćenje njihovih simbola i hramova...
- Polako Ambrozije, pokažite malo strpljenja. To je jedna od poznatih hrišćanskih vrlina, zar
ne? Ukinućemo im sve povlastice, ali ne možemo baš sada zabraniti paganske religije i
njihove simbole. Rat je čoveče! Ne želimo da sve pagane carstva gurnemo u zagrljaj Gota.
Razumete?
- Razumem, hvala vam presvetli care. Ipak, hrišćanstvo bi baš sada moralo postati zvanična
državna religija. Svima treba da postane jasno da naši carevi poštuju jedinog Boga i da su
svi hrišćani spremni da daju život za svoju državu i svoje careve.
- U redu, biće i to.
- Bog vas blagoslovio visosti. To je ostvarenje vekovnog sna svakog hrišćanskog mučenika
i svakog iskrenog vernika danas. Ali postoji i jedna potencijalna neprijatnost u vezi toga...
- Kakvu neprijatnost može stvoriti ostvarenje sna?
- U vezi zvanja Pontifex Maximus veličanstvo.
- O čemu govoriš episkope? Budi jasan, nemamo vremena za igru pogađanja!
- Vrhovni poglavar svih hrišćana je papa. On je prvi među jednakim i bednim. Kroz njegova
usta svom vernom stadu se obraća sam Isus Hrist. Ako je hrišćanstvo jedina državna
religija, nemoguće je da bilo ko drugi nosi to zvanje.
- Tražiš da se odreknem titule Pontifex Maximus u korist pape?
- Ponizno molim za razumevanje preuzvišeni care. Naša sveta crkva će propovedati svojim
vernicima da je car njihov neograničeni svetovni gospodar, učiti ih da je carska vlast
blagoslovena od Boga i govoriti im da se carski zakoni uvek moraju poštovati, a porezi
plaćati. U miru, kao i u ratu. Naša pastva će poverovati svojim episkopima i đakonima
samo ako ih ne bude smatrala za carske panegiričare nego za svoje nezavisne duhovne
vođe. Zato je neophodno da papu smatraju za svog Vrhovnog sveštenika koji im,
posredstvom crkvenih otaca, tumači i prenosi misli i volju samog Sina Božijeg. Da, mi
zaista duboko verujemo da bi trebalo razdvojiti svetovnu vlast od duhovnog vođstva u
carstvu. To naravno ne bi sprečavalo saradnju državne i crkvene hijerarhije. Naprotiv!

Ambrozije je zaćutao. Neudobno je sedeo na ivici fotelje, skrušeno pognute glave, šaka
sastavljenih i stegnutih sopstvenim kolenima. Gracijan i Teodosije su pogledali jedan u drugog
u nedoumici. Onda je Teodosije pomirljivo slegao ramenima, a Gracijan nastavio na trenutak
zamukli razgovor.
 128

- Dobro, neka bude! Istim ediktom kojim budemo ukinuli povlastice svim paganskim
kultovima, proglasićemo hrišćanstvo za jedinu državnu religiju a papu za Vrhovnog
sveštenika.
- Hvala premudri care. A jeretici...
- Ni reči više Ambrozije! Za nas su svi hrišćani jednaki dok god ispunjavaju svoje dužnosti
prema carstvu. Mi nećemo preko kolena odlučivati ko su među vama jeretici. To ćete vi
episkopi sami morati da ustanovite. Jasno?
- Razumem visosti. Ako mi dozvolite, predlažem da vaša carska visočanstva sazovu novi
ekumenski sabor i da na njemu jednom zauvek razrešimo sva kanonska hrišćanska pitanja
i dileme. Nadam se da bismo na vaseljenskom saboru mogli i zvanično da usvojimo princip
razdvajanja religioznih od svetovnih pitanja i da precizno, za večna vremena, definišemo
sfere nadležnosti crkvene i državne uprave.
- Interesantna ideja!? Šta ti misliš Teodosije?
- Mislim da je ideja odlična. Ali za organizaciju novog ekumenskog sabora potrebno je dosta
vremena koje mi ovog trenutka nemamo. Hajde da sada svi upremo sve svoje snage i da
otklonimo gotsku opasnost, a ja preuzimam obavezu da organizujem vaseljenski sabor
sledeće godine u Konstantinopolju.
- Neka tako i bude. Ambrozije, prenesi ovo papi Damasu. Lucije, ti isto reci carici Justini, a
ona će već znati kako najbrže da prosledi vest svim arijanskim episkopima. Audijencija je
završena.

Ambrozije i Lucije su ustali i poklonili se. Lucije je ostao u pognutom položaju i tiho upitao:

- Vaše carsko veličanstvo, a šta da kažem carici u vezi njene molbe?

Gracijan je uzdahnuo...

- Ah da, zaboravio sam... Hoće da se seli u Mediolanum, kažeš!? Hmmmm... Ja nekako više
volim kada mi je Justina blizu. Osim toga, prisustvo mog carskog brata i avgusta
Valentinijana Drugog u Sirmijumu bi blagotvorno delovalo na sve naše legije, pogotovo
one panonske. Zar nije tako Teodosije?
- Jeste, svakako jeste. Ali ima istine i u onome što nam je guverner rekao. Može se desiti da
Sirmijum postane poprište velikih borbi sa varvarima. Biće nam teže da vodimo rat ako
moramo da brinemo o njegovoj bezbednosti. Njegovo veličanstvo je ipak još uvek samo
 129

dečak. Možda bi zaista bio bezbedniji u Mediolanumu. Osim toga, možda bi to bio dobar
znak ovdašnjim arijancima da nije vreme ni za kakva trvenja. S druge strane, možda bi se
unutar-crkveni sukobi samo preneli u Mediolanum. Ali ko bi nam o tome mogao dati bolju
procenu od episkopa Mediolanuma. Ambrozije, šta ti misliš o molbi carice majke da se sa
naslednikom trona Valentinijanom Drugim i princezama Galom, Gretom i Justom, preseli
u Mediolanum?

Najumniji hrišćanski episkop je pretrnuo od pomisli da bi Justina opet mogla živeti u njegovoj
blizini. „Bože, koga ispovedam i za čiju crkvu se borim, pokaži da zaista postojiš i ne dozvoli
da je spreče da se preseli...“

- Ja mogu da garantujem da caričino prisustvo neće dovesti do bilo kakvih sukoba među
hrišćanima u Mediolanumu. Verujem takođe da bi u Mediolanumu mladi car i princeze bili
potpuno bezbedni...
- Pa da to onda odobrimo Gracijane?

Justinin pastorak je zamišljeno ćutao. Istina, ta mešetarka mu je ovde samo smetala jer je njen
uticaj na panonske legije njegovog oca a njenog muža i dalje bio veliki. Uopšte nije želeo da
je gleda u svojoj blizini, ali isto tako nije želeo ni da ispunjava želje onoj koja mu je potajno
radila o glavi. Osim toga, ovde je ipak mogao budno da prati svaki njen korak. Mada, po svim
izveštajima koje je dobijao, sada se Justina isključivo bavila crkvenim pitanjima strasno se
boreći za arijansku hrišćansku struju koja je u Sirmijumu bila jača od nikejske uprkos
pravovernom episkopu Anemiju. Po tom osnovu možda bi zaista bilo bolje da je privremeno
skloni iz Sirmijuma. Nosio je đavo, neka ide, biće vremena za obračun.

- Da odobrimo. Neka krene na put zajedno sa tobom Ambrozije. Uz združenu pratnju

putovanje će vam biti bezbednije. Do kada ti planiraš da ostaneš u Sirmijumu?
- Vaše carsko visočanstvo, ja mogu da krenem za Mediolanum koliko sutra, odnosno kad
god vi naredite. Ja sam ovde došao prvo zbog ovog prijema, a drugo da bih ispunio obećanje
koje sam davno dao mom caru.

Gracijan je upitno izvio obrvama i zainteresovano gledao kako slavni hrišćanski episkop iz
svoje svečane odore vadi neku lepo ukoričenu i bogato ukrašenu knjigu.
 130

- Preuzvišeni care, pri našem prethodnom susretu požalili ste se da nemate nikakvo štivo
koje prikazuje večite hrišćanske kanone i suštinu arijanskog jeretičkog zastranjivanja. Evo,
sada postoji cela knjiga o tome. Zove se „De Fide ad Gratianum“, a napisana je za vas i u
vašu čast.
- E pa hvala ti Ambrozije. Daću da se knjiga odmah prepiše kako bi i moj dragi brat Teodosije
imao svoj primerak.
- Nema potrebe presvetli care. Napravio sam i doneo primerak knjige i za veličanstvenog
Avgusta Istoka, cara Teodosija. Izvolite vaša carska preuzvišenosti, nadam se da će vam
dobro doći u pripremama za ekumenski sabor sledeće godine.

Teodosije je prihvatio svoj primerak knjige iz ruku ponizno naklonjenog Ambrozija i zahvalio
se, a Gracijan je odlučio da konačno završi razgovor.

- Dobro, nemamo više vremena, čekaju nas komandanti pristiglih legija. Lucije, reci carici
da joj je molba odobrena i da se odmah sprema na put. Jesu li u kovnici iskovali one poluge
sa likovima trojice careva?
- Jesu veličanstvo.
- Koliko ih ima?
- Trista veličanstvo.
- Dobro, pobrini se da Justina iz kovnice preuzme petnaest zlatnih poluga za potrebe svoje
blagajne u Mediolanumu. Znamo da tamo ima više nego dovoljno sredstava za udoban
život, ali mi ne želimo da carica majka oskudeva u bilo čemu. Osim toga, hoću da začepim
usta i njoj i svim ostalim smutljivcima koji šapuću kako pokušavam da preotmem a ne da
sačuvam presto svom mlađem bratu. Neka se širom carstva vidi da to nije istina i da je
pored Teodosijevog i mog lika na svaku polugu utisnut i Valentinijanov dečački portret.
Takođe, reci duksu da Justini obezbedi pratnju kakva dolikuje nasledniku trona, mom bratu
Valentinijanu Drugom, mladim princezama i carici majki. Ambrozije, ti sačekaj da se
carica spakuje, pa krenite u Mediolanum zajedno. Sami utanačite tačan dan polaska.

Siva eminencija hrišćanstva je zahvaljivala Bogu za njegovu milost.

***
 131

- Neću da putujem sa tobom! Mrzim te. Izdao si sve o čemu smo pričali da bi se dokopao
episkopske fotelje. Pretvarao si se da si arijanac, da se slažeš sa poukama episkopa Valensa
koje sam ti prenosila, a sada pričaš da smo jeretici i činiš sve da nestanemo sa lica zemlje.
Hoćeš li na putu da me otruješ? Hoćeš li da mi pobiješ decu? Ili i jedno i drugo? Zlikovče!
- Neću Justina. Učiniću sve što je u mojoj moći da budeš bezbedna i na putu i u
Mediolanumu. I tvoja deca, naravno.
- Ja nisam tražila da putujem sa tobom, niti mi treba tvoja garancija bezbednosti. Ko te je
zvao da se trpaš u nešto što se tebe ne tiče?
- Nisam se trpao, Gracijan je naredio da krenemo zajedno.
- I sad ja treba da ti verujem!?
- Ne moraš da mi veruješ, pitaj Popeju, sve se dešavalo pred njenim debelim Lucijem. On je
na kraju audijencije podsetio Gracijana na tvoju molbu da se preseliš. Ja do tog trenutka
nisam ni znao za tu tvoju nameru. Mada mi tvoji motivi za odlazak iz Sirmijuma uopšte
nisu jasni, podržao sam te kad me je Gracijan pitao za mišljenje. Verujem da imaš jake
razloge, inače sigurno ne bi odlazila iz grada koji je centar arijanstva u carstvu.
- Jel ti to očekuješ da ti budem zahvalna bedniče?
- Ne očekujem. Samo želim da zakopamo ratne sekire dok smo zajedno na putu. U
Mediolanumu ti neću smetati, a ako ti nešto bude potrebno moja će vrata uvek biti otvorena
za tebe.
- Pazi da ti ne poverujem! A imaćeš razumevanje i za arijance ili ćeš čak postati jedan od
nas, jel’ da?
- Ne, neću. Ali hajde da jednom za svagda, bar nas dvoje završimo tu besmislenu polemiku
o nikejcima i arijancima. Evo, priznajem ti da ne znam sa sigurnošću koja je od brojnih
verzija hrišćanstva ispravna. Ne znam ni da li je ispravna bilo koja od njih! Ali to više nije
važno, Justina. Jedino je važno da naša, hrišćanska crkva ojača, postane jedinstvena, da
nema unutrašnjih trzavica i da postane snaga po sebi u svim carstvima i državama. Carevi
se mogu menjati, države nastajati i propadati, ali naša crkva treba da bude uvek prisutna,
nezamenjiva i nepromenjiva! Države će vladati narodima, a naša hrišćanska crkva će
vladati svim državama. Papa mora biti snažniji i značajniji od svih vladara na svetu! Zato
je potrebno suzbiti sve razlike u mišljenjima među nama. Nepotrebni sukobi nam troše
snagu i sprečavaju crkvu da ostvari svoju istorijsku misiju. Hvatamo jedni druge za oči oko
pitanja da li su Otac i Sin potpuno iste ili samo slične suštine, a ne znamo ni da li taj Otac
i taj Sin uopšte postoje! Od kakvog je značaja da li iz večnog Oca proishodi Sin kao njegova
misao i premudrost ili što bi grčki filozofi rekli kao Logos, a iz Sina proishodi Duh sveti
 132

koji otkriva, ovaploćuje i daje dejstvenost svemu što postoji ili su oni jednosušno Sveto
Trojstvo, jedno božanstvo koje se samo zajedno otkriva i kao trojstvo traje u večnost? Ljudi
koji se oko tih nevažnih pitanja svađaju na krv i nož samo se bore za episkopske fotelje i
ništa više! Obuzeti svojim bednim ambicijama oni uopšte ne vide ono što je zaista važno.
A važno je to što hrišćanstvo daje svim ljudima na svetu nadu u večni život a ne samo tamo
nekom kobajagi odabranom narodu. Važno je što ogromnoj masi poniženih i
obespravljenih ljudi hrišćanstvo daje nadu u neku višnju pravdu koja je daleko iznad
bogataške i carske sile i nepravde. U uverenju da Sudnji dan uskoro dolazi naši vernici,
makar bili i robovi, nepismeni nadničari, koloni i seljaci, postaju jača sila od svih carskih
legija zajedno. Oni su spremni da trpe i da se žrtvuju očekujući od Hrista pravednu nagradu
za sebe i pravednu kaznu za svoje zlotvore. A ako ih carski progoni, kao što se dešavalo u
prošlosti, nateraju da privremeno odbace svoju veru, čim ta sila utihne naša crkva će ih opet
oberučke prihvatiti kao zabludele ovčice koje se vraćaju svom pastiru. Kod nas nema
nepopravljivih grešnika, svi se mogu iskupiti iskrenim pokajanjem jer je Hrist već otkupio
sve ljudske grehe. Takvi povratnici će biti još revnosniji da dokažu da su se iskreno
pokajali. Ali kod nas nema ni bezgrešnih koji bi se mogli izdići iznad autoriteta crkve jer
je jedino Hrist bio bezgrešan. Svako ko sebe, u bilo čemu, pokuša da uzdigne iznad
crkvenih visina, bila to čistota vere, nauka, umetnost, moralni principi ili svetovna vlast, je
opsednut đavolskom gordošću i biće anatemisan. Crkva je Hristova nevesta i niko ne može
biti iznad nje. U tome je snaga naše vere i naše crkve! One daju nadu u beznađu. One daju
bezgraničnu snagu onima koji su na izmaku snaga. One sputavaju i oduzimaju snagu
vladarima i bogatašima, a da oni toga nisu ni svesni. One od bednika i prezrenog roba mogu
napraviti mučenika i sveca, a u uglednom senatoru ili naučniku mogu prepoznati đavolovog
slugu. To je ono što je važno, a ne da li se zovemo nikejci, arijanci, donatisti ili gnostici. Ja
sam deklarisani nikejski pravovernik samo zato što smatram da će se crkva najlakše
ujediniti oko tog pogleda na hrišćanstvo. Tako će biti najmanje žrtava među nama. Tako
ćemo najlakše osvojiti svet. Da je Konstancije Drugi poživeo, verovatno bi u carstvu
prevagnulo arijanstvo i ja bih bio arijanac. Ali to više nije bitno. Ljudi će pre ili kasnije
zaboraviti sve one ideje koje mi danas proglasimo za jeres, a hrišćanstvo će, vođeno
čvrstom rukom pape čija se reč ne poriče i ne dovodi u pitanje, samo jačati. U celom svetu
će prestajati polemike kad papa iznese svoj stav. Roma locuta – caesa finita31, tako će biti
i tako treba da bude! Za hiljadu godina niko se više neće sećati današnjih trvenja oko jednog

31
Rim se oglasio – diskusija je završena.
 133

slova, a hrišćanstvo će biti jedina religija u svim državama na svetu! Biće to po uticaju i
značaju jedna prava naddržava čiju će vlast činiti papa u Rimu kao Božiji izaslanik i
episkopi širom sveta kao njegovi predstavnici. Toj vlasti će se pokoravati svi svetovni
vladari sveta. A sve to možemo ostvariti samo ako budemo jedinstveni. Nijedna žrtva nije
prevelika ako je treba podneti da bi se dostigao taj cilj. Ja ne mrzim arijance, niti druge
jeretike, ali sam siguran da se svi oni moraju prikloniti pravovernom nikejstvu zbog
budućnosti naše crkve. Milom ili silom. Ili moraju potpuno nestati. Što pre to bolje! Shvati
Justina molim te, pametna si žena.

Justina je gledala omalenog, ispoštenog čoveka ispred sebe kao da ga prvi put vidi i čuje. To u
suštini i nije bilo daleko od istine jer je u njihovim brojnim ranijim susretima Justina uglavnom
pričala, a Ambrozije uglavnom opčinjeno gledao njen lik i upijao muziku njenog divnog
senzualnog glasa. Mada je već odavno donela definitivan sud o dvoličnosti tog čoveka, ipak je
bila iznenađena njegovim otvorenim priznanjem da ga uopšte ne interesuju kanonska pitanja
religije. Njegov pragmatizam i hladna logika su ulivali strah. U magnovenju je kristalno jasno
shvatila da je njen protivnik mnogo opasniji nego što je mislila i da nikad više ne sme da ga
potceni. „On je sotona“, pomislila je carica užasnuto. „Sotona, da, baš on!“ Ali uprkos toj
zastrašujućoj spoznaji Justina je uspela da zadrži svoj oholi, carski stav.

- Ne troši uzalud reči vrli pravoverni episkope. Ako je car naredio da putujemo zajedno –
putovaćemo. Ali da razgovaramo – to sigurno nije naredio. Odavno mi nemamo o čemu da
pričamo, a ja i bez tvojih priznanja znam kakvi su svi nikejci. Zato mi ne izlazi na oči ni
tokom puta ni posle u Mediolanumu. Jel’ ti jasno?

Ambrozije se ćutke nakloni. Nije bio ljut, bio je tužan. Zašto li ga ta žena toliko prezire? Šta
mu vredi poštovanje arijanskih i obožavanje nikejskih episkopa, šta mu vredi papino poverenje
i Gracijanovo prijateljstvo, šta mu vredi moć koju ima kad ga mrzi jedina osoba na svetu do
koje mu je zaista stalo. Uz težak uzdah, Ambrozije iz glave otera te izdajničke misli, a iz srca
izbaci nadu koja se čudnim sticajem okolnosti ponovo bila probudila, pa upita:

- Kad želiš da krenemo Justina?

- Vrlo brzo. Već za koji dan. Javiću ti čim budem spremna. Odlazi sad.
 134

X BITKA KOD HADRIJANOPOLJA

Fas est et ab hoste doceri32

Uprkos iskrenom trudu domaćina, zabava u prelepoj vili Komnijevih je, i u kasne noćne sate,
više ličila na debatni kružok, nego na provod same elite Rimskog carstva. Osim celokupnog
vrha državne uprave provincije Panonija Sekunda i panonskog patricijskog krema, bili su
prisutni izaslanici oba cara, kao i prekaljene vojskovođe i generali svih legija koje su pristigle
u okolinu grada. Domaćin, Antonije Komnije Ruf, je zračio dostojanstvom i gostoljubivošću
dok je njegova prelepa verenica, Paulina, prosto blistala i svojom lepotom opčinjavala goste.
Svega je, naravno, bilo u izobilju. Na raspolaganju su bila najbolja jela, najbolja pića, ali i
glumci, muzičari, prostitutke i zabavljači svih vrsta. Uprkos svemu tome, zvanice nikako nisu
uspevale da se prepuste uživanju. Pilo se malo, jelo još manje, a niko nije ni pomišljao na čari
bludničenja. Gosti su bili zaokupljeni razgovorima o ozbiljnim temama.

Jedna grupa zvanica je okružila Elijana i otvoreno ga optuživala da ne čini ništa da pohvata
lopove koji su opljačkali vile nekih od najuglednijih ljudi Sirmijuma. Nadzornik državnih
magacina Amandije je bio najglasniji u dokazivanju da je to velika policijska sramota. Norban
Papije Lupo je bio suviše ponosan da u kući Komnijevih pokaže koliko ga je pljačka njegove
vile pogodila, pa se verbalno nije pridruživao optužbama ogorčenog Amandija, ali je i te kako
prekorno i optužujuće gledao Elijana. Naravno, svi oni kojima je Elijan smetao i koji su
priželjkivali nekog fleksibilnijeg na njegovom mestu, prepoznali su svojih pet minuta i zdušno
su ih koristili. Kapetan je uzalud objašnjavao kako mu je polovina ljudi oduzeta i angažovana
samo na poslovima regrutacije, a da druga polovina mora da organizuje obezbeđenje tokom
predstojećih igara i da jedva uspeva da obavi one najprioritetnije poslove. Pomenuo je kao
prioritet ubistvo onog mladog patricijskog sina, a zatim se prevario i dodao da je stalno
obezbeđenje kovnice, žitnice i drugih državnih objekata već prepolovljeno. Graja koja je
usledila, prigušila je potpuno njegove reči.

- Za ubistvo je odgovorna ona putujuća glumačka družina! To zna i malo dete, samo ne zna
policija.
- Pa što ih ne ispitujete kako treba kad je to prioritet? Što ih ne naterate da priznaju? Šta
očekujete? Možda da se pokaju i da sami priznaju svoje zlodelo!?

32
I od neprijatelja treba učiti.
 135

- Što ih uopšte držite u zatvoru? Što gubite vreme na njih? Ubijte im vođu i ostali će odmah
propevati!
- Pobijte ih sve i pošaljite one koji ih nepotrebno čuvaju i ispituju da traže pljačkaše!
- A kakav li je tek prioritet obezbeđenje kovnice i žitnice sada? Ko i kako može da opljačka
žito? Od koga ga čuvate?

Elijan je poželeo da im odbrusi: „Od takvih kao što ste vi!“, ali se mudro suzdržao. Kao spas je
dočekao generala Sekstinija koji im se pridružio.

- Generale, kao što vidite panonska gospoda su nezadovoljna radom policije. Uprkos tome
što ih potpuno razumem, bojim se da ću malo šta moći da učinim ako mi ne vratite ljudstvo
koje radi na regrutaciji. Pa valjda je taj zadatak najzad završen!? Osim toga, molim vas za
pomoć vojske oko obezbeđenja igara. Ako ih ne predupredimo, mogući su veliki neredi i
velike štete u gradu.
- Zahtev odbijen, kapetane. Tačnije oba. Regrutacija još traje i u kritičnoj je fazi. A sve
slobodne legije će učestvovati u defileu na igrama i neće moći da se igraju policije po gradu.
- Slobodne?
- Da, kapetane. Neke od njih će, koliko od sutra, morati da kontrolišu sve prilaze gradu, a
druge će biti raspoređene na ovom vašem, nazovi bedemu. Goti su mnogo bliže nego što
smo mislili.

Okupljena gomila je pokazala da ne veruje rečima duksa, ništa više nego kapetanovim. Neko
je glasno tvrdio da Goti uopšte nisu tako velika opasnost, neko drugi je dobacio da oni ne
opsedaju ni sasvim male i slabo branjene gradove i da sigurno nikad neće smeti da napadnu
Sirmijum. Treći se složio sa drugim rekavši da je to tačno uvek, a pogotovo sada kad su tolike
rimske legije okupljene u Sirmijumu. Četvrti je ogorčeno tvrdio da Gotima nikako nije trebalo
dozvoliti naseljavanje u carstvu jer samo prave probleme, nezahvalni su, prevrtljivi i podli. U
plemenitom patriotskom žaru mnogi su ih nazivali lopovima i pljačkašima. Neko je tvrdio da
pouzdano zna da su se one tri zarobljene gotske kukavice slomile na samom početku saslušanja.
Kao maločas na Elijana, sada su okupljeni graktali na Sekstinija i tražili da im ispriča kako su
se držali i šta su sve, tokom ispitivanja, priznali zarobljenici. Pošto ignorisanje nije pomoglo,
general im je nevoljno odgovorio da ne zna jer nije prisustvovao isleđivanju. To je izazvalo
pravu salvu negodovanja. Sekstinije ih je prvo posmatrao nadmeno i sa prezirom, a onda mu
se pogled susreo sa Elijanovim i lice mu sinu kao da se upravo nečeg važnog dosetio.
 136

- Kapetane, gde je onaj vaš mladi saradnik iz Rima? On je bio prevodilac na saslušanju.
Mogao bi da sve nas informiše o toku saslušanja...

Nađoše Katona u društvu domaćina. Upravo se opraštao od Rufa izvinjavajući se što, zbog
mnogo nezavršenog posla, mora da krene ranije. Mladić se prilično iznenadio kad su mu
saopštili duksov zahtev. Namrštio se jedva savlađujući mučninu kad se setio kako su onu trojicu
nesretnika mučili. Uopšte nije želeo o tome da priča, ali je dobro shvatao da uprkos svom
plemenitom poreklu ili upravo zbog njega, u doba ratnih priprema ne bi smeo da iskazuje
nepoštovanje prema zahtevima duksa. Zato je teška srca ipak odlučio da se vrati nazad.
Međutim, kad je u okupljenoj gomili spazio i Laterana koji je vodio ispitivanje, neko zvono u
njegovoj glavi zazvoni na uzbunu. Zašto im sam Lateran ne ispriča kako je taklo ispitivanje!?
Na Sekstinijevu vrlo ljubazno izrečenu molbu da okupljenoj gospodi ispriča kako su se Goti
držali tokom ispitivanja, Katon je glasno iskazao svoje nezadovoljstvo prebacivši generalu što
ga nepotrebno zadržava i ometa u izvršavanju obaveza koje su mu poverene. Sekstinije nije
hteo tek tako da pređe preko još jedne drskosti senatorskog sinčića. Odmerio ga je ledenim
pogledom i rekao:

- Skrati jezik dečko, da ti ga ja ne skratim. Uostalom, ne moram ni da se trudim da te učim

pameti. Uskoro ću imati prilike da detaljan izveštaj o tvojim sposobnostima, disciplini i
ponašanju podnesem nikom drugom do tvom ocu. A zamoljen sam i da ga posavetujem u
vezi tvoje buduće karijere.
- Molim?
- Zapovednik Šeste legije Herculia, koja je danas stigla iz Rima, doneo mi je pozdrave od
senatora Kasija Kornelija Maksima. Otac ti dolazi da prenese apsolutnu podršku Senata
ratnom pohodu naših careva. Verovatno će stići neki dan posle igara, ali svakako pre nego
što se vojska pokrene. Prema tome, uskoro ćeš imati priliku da se požališ ocu na tvoj
ovdašnji tretman, da mu se isplačeš na ramenu i da ga namoliš da te vrati u raskoš i
dekadenciju Rima. A do tada, izvršavaj naredbe i vodi računa kako s kim razgovaraš!
Dakle, želim da svi ovde čuju kako su se zarobljeni Goti držali tokom današnjeg ispitivanja.
- Ponosno i prkosno.
- Ma nemoj!? Vidiš Katone, neki od ovde prisutne gospode tvrde da su se te zarobljene
kukavice slomile na samom početku ispitivanja i da su odmah izdeklamovali sve što su
znali. Zato nam opiši ceo događaj iz prve ruke. Tačno i detaljno, da ne bude nikakve
zabune...
 137

- Pa, sve je zaista trajalo iznenađujuće kratko. Islednik je naredio da zarobljenike izvedu u
dvorište i da ih vežu za grede visoko postavljenih vešala. Visili su tako obešeni o ruke i
lagano se klatili. Iza svakog od njih je stao po jedan vojnik sa debelim bičem, a islednik je
rekao: „Za zagrevanje, po dvadeset“. Udarci su počeli da pljušte. Već posle petog udarca,
košulje su im se pretvorile u dronjke. Posle desetog leđa su im bila prekrivena krvavim
brazdama, ali do tada, ako se izuzme škrgutanje zubima, nijedan od njih se nije ni oglasio.
Samo su naši vojnici stenjali od napora dok su ih udarali. Nakon desetog udarca Goti su
počeli da jauču i da se bacakaju nogama pri svakom udarcu, a između njih da škrguću
zubima, da psuju i proklinju. Nakon dvadesetog udarca koža na leđima im se nije videla od
krvi, ako se uopšte još držala na leđima. Islednik im je zatim prišao, prošetao se i pažljivo
osmotrio svakog od njih. Rekao je da, pre nego što nastave ovaj ozbiljan i važan posao,
mora da im postavi jedno više filozofsko pitanje. Interesovalo ga je zašto su Goti tako
nezahvalna stoka i kako su mogli da pljunu na sve dobro koje im je Rim učinio. Oni su
ćutali i ječali, a islednik se šetao ispred njih i ljubazno ih molio da mu odgovore. Obećavao
im je da ni jedan jedini udarac neće dobiti zbog tog odgovora. Napokon je jedan od njih,
onaj koji je visio u sredini i ličio na vođu patrole, progovorio i rekao otprilike ovo:
o Da li ti, rimski majmune, stvarno misliš da smo se mi zbog dobrog života
podigli na ustanak? Nisu ti pale na pamet nikakve nepravde, nisi pomislio
da smo možda kolektivno izumirali od tolikog vašeg dobra!?
- Islednik je mirno prešao preko uvrede i ustvrdio da je opšte poznato da im je car Valens
dozvolio da pređu Dunav i da ih je tako spasio sigurne smrti ili ropstva kod Huna. Dodao
je da je takođe poznato da su oni prihvaćeni kao ravnopravni građani sa istim pravima kao
i svi drugi, da je samo trebalo da rade, poštuju cara i zakone i da se ništa drugo od njih nije
tražilo. Tvrdio je da je Gotima bila ponuđena ravnopravnost sa svim civilizovanim ljudima
u carstvu, a da su oni uzvratili ubistvima i pljačkom. Got mu je prezrivo odgovorio da se
on sere na njihovu otužnu retoriku kojom bi hteli da ih ubede da treba da budu srećni,
zadovoljni i zahvalni Rimu dok im žene i deca umiru od silne rimske velikodušnosti.
Islednik sa iznervirao, ne znam da li više zbog reči ili tona tog gotskog izvidnika, pa se
izdrao:
o Lažovu! Rimska carevina vas je primila u svoje okrilje da vas ne pobiju
drugi divljaci slični vama, zatim vas je besplatno hranila da ne pocrkate, a
vi ste joj zabili nož u leđa!
o Rimska država nas je primila da bismo za nju, umesto vas, čuvali granice i
ratovali. I da bismo za vas proizvodili hranu i plaćali poreze. Neko pametan
 138

u vašoj državi je shvatio da za ulogu koja nam je namenjena, prvo moramo

preživeti. Zato je odlučio da nas nahrani. Zato i samo zato! Ali hranu koja
je iz carskih magacina slata nama, redovno su prisvajali takvi kao ti. Puštali
su da bukvalno skapavamo od gladi, a onda su nam prodavali pseće meso
da bi nam uzeli svaki zlatnik i svaku dragocenost koja nam je preostala posle
prelaska Dunava. Na kraju, kada zlata više nismo imali, tražili su da to pseće
meso plaćamo davanjem svojih žena i dece u roblje. Takva je bila ta vaša
dobrota! I šta ste onda osim pobune i ustanka mogli očekivati?
- Islednik se ponovo izdrao na drskog Gota i naredio mu da umukne. Pošto je ovaj nastavio
da prkosi, naredio je da dobije još 20 udaraca bičem. Ali već posle trećeg ili četvrtog udarca,
došli ste vi generale i rekli da ste saznali sve što vam je bilo potrebno i da su vam zarobljeni
Goti potrebni živi i to u što boljem fizičkom stanju. Tako je ispitivanje završeno, pre nego
što je u stvari i počelo.
- A šta misliš Katone, da li bi nam zarobljenici odali informacije o glavnini njihove vojske
da ja to nisam uspeo da saznam preko naših izvidnika?
- Ne znam generale. Ja nisam primetio ni najmanji nagoveštaj da bi oni mogli nešto priznati.
Činilo mi se da bi pre umrli. Onaj što je pričao sa islednikom nije pokazivao strah, nije
molio za milost, nije izgledao uplašen, a pogotovo ne ponizan. Kao da je izazivao smrt.

U razgovor se iznenada umešao Lateran.

- Svaki zarobljenik pre ili kasnije popusti i prizna sve što zna. Istina, dešava se da neko pre
priznanja umre u mukama, ali to je samo zato što islednik ne zna svoj posao pa skota ubije
pre vremena.

Katon se nije udostojio ni da pogleda upravnika Cibala, ali je Sekstinije sa odobravanjem

klimnuo glavom. To je ohrabrilo vatrenog Laterana da nastavi da izlaže svoju misao sa još
većim uverenjem:

- Islednik treba da poznaje narav i psihologiju zarobljenika. A Goti su varvarske kukavice!

Dokaz za to je što nisu smeli da se suprotstave Hunima na levoj obali Dunava nego su
molili nas da im dozvolimo da pred svojim neprijateljima sramno pobegnu u sigurnost
Rimskog carstava. Takođe su izdajnici, jer su odmah počeli da pljačkaju provincije u koje
smo ih naselili. Takvi kao oni popuste i priznaju za tili čas. Oni nisu vojnici, ne znaju za
 139

čast i hrabrost. Oni su obična horda i hrabri su samo kad u gomili napadaju usamljene
vojnike i kad pljačkaju nenaoružano stanovništvo.

Ali duks je iznenada energično podigao ruku i prekinuo njegov poletni govor. Obratio se
Lateranu rekavši da kao novi vojni starešina mora da zna da je fatalna greška potceniti
protivnika. Zatim je pogledao po okupljenima i obraćajući se svima rekao da Goti sigurno jesu
varvari, pljačkaši i lopovi, ali da kukavice sigurno nisu, nego, baš naprotiv, hrabri i veoma
sposobni ratnici. Podigao je visoko glavu i okrenuo im levi obraz:

- Pogledajte ovaj ožiljak. Napravio ga je mač nekog Gotskog ratnika kod Hadrijanopolja. A
ja tamo nisam bio sam! Predvodio sam našu najprekaljeniju legiju, Lanciarii Seniores. Te
legije, gospodo, više nema. Ostala je na bojnom polju do poslednjeg čoveka. Naša vojska
je brojala šezdeset hiljada ratnika, a dve trećine od toga nije izašlo sa bojnog polja. Od
Hanibala i njegovih Kartaginjana pre šest vekova kod Kane, niko nam nije zadao takav
udarac kao Fritigern i Goti pre dve godine kod Hadrijanopolja.

General je zaćutao jednako iznenada kao što je i progovorio. Nije više bilo nikakvog žamora.
Kad su okupljeni shvatili da je Sekstinije preživeo pokolj o kome se tiho i zabrinuto šaputalo
širom carstva, zavladao je muk. Neko od Rufovih gostiju nije uspeo da savlada svoju znatiželju:

- Ali kako se to desilo generale? Kako je to bilo moguće?

- Uljuljkali smo se pričama o nepobedivosti naših legija. A Gote smo užasno potcenili.
Nismo na vreme saznali njihovu brojnost, niti sastav njihove vojske. Nismo znali kakav je
moral njihovih jedinica. Bili smo uvereni da će oni pobacati oružje čim nas vide i na
kolenima moliti za milost. A ako se kojim slučajem ne predaju baš odmah, uobraženo smo
mislili da će njihovu odbranu razneti u paramparčad prva jedinica koja stigne do njihovih
položaja. Ušli smo u bitku nestrpljivo, stihijski, bez jasnog plana i posebno bez ikakve
koordinacije. A oni su imali svoj ratni plan o kome mi takođe ništa nismo znali. I na našu
propast i sramotu, sproveli su ga u delo do poslednjeg detalja.

General je opet zaćutao i duboko se zamislio. Dugo se niko nije usudio da ga trgne iz, očigledno
bolnih, sećanja. Onda je Paulina tihim glasom rekla:

- Moj otac je, u pratnji cara Valensa, poginuo kod Hadrijanopolja. Ispričajte nam šta se to
tamo desilo generale, molim vas.
 140

***

Posle više od godinu dana obesnog divljanja Gota po Trakiji i Dakiji, car Valens je dobro znao
da je pitanje trenutka kada će zabrinuta šaputanja o tome kako je avgust istoka nesposoban da
uguši pobunu varvara koje je sam pustio u carstvo, prerasti u glasne proteste. Znao je takođe
da Goti već upadaju u Gornju Meziju na severozapadu i Makedoniju na jugu, pustošeći i
pljačkajući sve pred sobom. Nikoga nije bilo briga što je car u vreme početka Gotskog ustanka
predvodio vojsku u pohodu na Persiju. Niko se nije setio da pomisli da su možda neki drugi
ljudi krivi što je do pobune uopšte došlo. Valens je bio prisiljen da sa Persijancima hitno sklopi
mir kojim se odrekao svih teritorija osvojenih u ratu u zamenu za njihovo varljivo obećanje da
će poštovati istočne granice Rimskog carstva i braniti ih od odmetnutih plemena. Vratio se u
Antiohiju i hitno posmenjivao sve civilne i vojne rukovodioce koji su bili zaduženi za dopremu
hrane Gotima. Dvojicu najbezočnijih lopuža iz svojih redova, onih koji su svoju pohlepu i svoju
krivicu pokušali da prikriju organizovanjem neuspelog atentata na Fritigerna u Makrijanopolju
i koji su time najviše doprineli provali gotskog besa, javno je skratio za glavu. Ali ni to nije
pomoglo. Bilo je kasno za pomirenje. Gotske vođe više nisu verovale obećanjima, a pitanje je
i da li su mogli da obuzdaju svoje ratnike kojima su omilili nekažnjena pljačka, paljenje rimskih
sela i gradova, silovanje žena i odvođenje roblja. Car je zaključio da se problem mora rešiti
vojnom silom, pa je iz Antiohije, sa glavninom sirijske vojske, krenuo put Konstantinopolja.
Odlučio je da lično preuzme komandu, mada su mu se u prestonici istočnog carstva, uz njegove
vojskovođe, na raspolaganje stavili generali Sebastijan i Sekstinije, koje je njegov mladi
sinovac Gracijan, avgust zapada, poslao iz Italije da mu pomognu.

Prvi izveštaji izvidnika su javljali da vođa ustanka Fritigern predvodi vojsku Trevinga koja je
koncentrisana oko Hadrijanopolja, dok Alatej i Safraks, vođe savezničkih plemena Grejtunga
i Alana, okupljaju jedinice oko podunavskih gradova Nove i Beroje. Ohrabrujuće je bilo to što
je gotska vojska bila procenjena na samo desetak hiljada ljudi. Car je zato odlučio da im nikako
ne dozvoli da umaknu. Podelio je vojsku na četiri dela, centralni deo je lično poveo ka
Fritigernu, dva krila je u širokom, obuhvatnom manevru uputio prema delovima gotske vojske
oko Nove i Beroje, dok je generala Sebastijana, sa dve konjičke legije, uputio u centralni deo
Trakije da razbije opsadu nekolicine rimskih naselja i spreči odrede Gota da im zađu za leđa.

Tokom marša ka neprijatelju, caru su stizali glasnici. Prvo je saznao da je glavnina Gracijanove
vojske predvođena Bautonom razbila Alamane na gornjem Dunavu i da se iz pravca Panonije
kreće ka Trakiji. Zatim je stigla vest od generala Arbogasta koji je komandovao prethodnicom
 141

Gracijanove vojske da ih je napao isti neprijatelj, ali da je napad veoma uspešno odbijen. Ipak,
oprezni Arbogast je odlučio da sačeka glavninu zapadnorimskih legija pre nego što nastavi put
Trakije. Valensovi izvidnici su ubrzo izvestili da su se Altej i Safraks sa svojim ratnicima
priključili Fritigernu, pa je car poslao naređenje krilima svoje vojske i Sebastijanovim legijama
da mu se priključe kod Hadrijanopolja. Tu ga je general Sebastijan izvestio da je u dubini
trakijske teritorije našao samo jedan Gotski odred od nekoliko stotina ljudi, koji je uspešno
namamljen u klopku i potpuno uništen. Car Valens je bio veoma zadovoljan. Naredio je
Sebastijanu da konjičke legije koje je predvodio u Trakiji preda generalu Potenciju, a da sam
preuzme komandu nad pešadijskim legijama centra rimske vojske. General Sebastijan uopšte
nije bio zadovoljan dodeljenom mu ulogom, ali je bez pogovora poslušao.

Osmog dana avgusta, pred carski šator su stigla trojica rimskih izvidnika koje su Goti zarobili
samo dan ranije. Fritigern ih je oslobodio kao znak dobre volje i svog poštovanja prema caru
Valensu lično. Tražio je od njih da caru prenesu njegove pozdrave i predlog da pristupe
pregovorima o sklapanju mira i obnovi sporazuma o savezništvu koji je potpisan pre prelaska
Gota preko Dunava. Kao prvi korak nudio je razmenu svih zarobljenih izvidnika. Bivši
Fritigernovi sužnji su izvestili cara da je vođa Gota uspeo da oslobodi više hiljada robova koji
su radili po rudnicima Trakije i da uveća svoju vojsku na oko trideset hiljada ratnika. To jeste
bilo znatno više od svih dotadašnjih procena brojnosti neprijatelja ali i dalje dvostruko manje
od brojnosti rimske vojske. Važnije od toga je bilo što su iz prve ruke, odnosno iz gotskog
logora, potvrđeni izveštaji da Fritigern uopšte nema konjicu. Izvidnici su se kleli da su u to
potpuno sigurni jer ih je Fritigern lično proveo kroz ceo logor pre nego što ih je pustio na
slobodu. U okolini nije bilo mesta gde bi se konjica ili neke rezervne jedinice Gota mogle
sakriti. Njihovi položaji su se nalazili na jedinom uzvišenju u celoj okolini. Visoravan na vrhu
tog malog brda je poslužila Gotima da na njoj postave ogroman krug kola koji su utvrđivali na
sve moguće načine spremajući se za odbranu. U samom centru tog utvrđenog kruga je bilo
izgrađeno posebno sklonište za žene i decu, a oko njega su verovatno planirali da rasporede
strelce, kopljanike i lako oklopljene pešake naoružane mačevima i sekirama. Sa spoljašnje
strane kolske utvrde su kopali šančeve, verovatno sa nadom da tako otežaju rimskoj vojsci
juriš. Na padinama brda talasala se od žege već požutela trava, ali šume niti nekih stenovitih
zaklona nije bilo u vidokrugu. Car Valens je bio veoma zadovoljan.

Kada je u popodnevnim satima tog vrelog avgustovskog dana u njegov šator stigao Gracijanov
izaslanik, neki panonski bogataš, sa porukom da ga sinovac moli da sačeka njegovu vojsku i
 142

da onda zajedničkim snagama, jednom zauvek stave tačku na gotsku pretnju carstvu, imperator
je samo odmahnuo rukom i ponudio glasnika vinom. Sve prisutne vojskovođe su podržale
njegovo carsko veličanstvo u stavu da Gote treba odmah napasti, a komandant konjice, general
Potencije, je dozvolio sebi i da se podsmehne predlogu imperatora zapada. Jedino je general
Sebastijan oprezno sugerisao da bi se Fritigern verovatno predao bez borbe ako bi car sačekao
da zapadne legije izbiju na desnom krilu gotske odbrane. Njegove reči je dočekalo opšte
negodovanje. Niko nije želeo da se odrekne ratne slave i sigurnog plena u korist Gracijana i
njegovih legija. Car je odlučno umirio graju, a zatim je, ne udostojivši Sebastijana ni pogleda
a kamoli odgovora, izdao naređenje jednom od prisutnih vojskovođa:

- Aptore, dovedi zarobljenu gotsku izvidnicu.

- Sve njih presvetli care? Ima ih čitava desetina...
- Sve Aptore.
- Razumem, presvetli care.

Omaleni, tamnoputi i krivonogi ratnik, očigledno arapski konjanik, je izašao i posle samo
nekoliko trenutaka, njegovi vojnici su za njim uveli šestoricu zarobljenih Gota. Žestoki udarci
bičevima i drškama mačeva su im pomogli da pred carem padnu na kolena i pokorno pognu
glave. Aptor je izvestio da preostala četvorica nisu izdržala jutrošnje ispitivanje. Car Valens je
bio veoma dobre volje.

- Ne mari, dobri moj Aptore, ne mari. Ovo je idealan broj. Za jednog našeg, pustićemo
dvojicu njihovih. Ako budu oklevali da poveruju u moje reči, možda će makar zbog toga
shvatiti odnos snaga.

Onda se obratio Gotima:

- Razbojnici, imate sreće. Oslobađam vas i šaljem poglavici vaše razbojničke družine. Recite
mu da mu nudimo brzu i bezbolnu smrt ako nas sutra sačeka na kolenima ispred svoje
razoružane vojske. Isto će proći njegovi komandanti. Svi ostali će biti pošteđeni. Muškarci
će biti raspoređeni u naše legije, a žene i deca raseljeni u grupama od po dvadesetak osoba
po gradovima i selima Ilirika. Goti neće imati pravo na sopstvenu civilnu upravu, niti na
sopstvene vojne jedinice unutar Rimskih legija, ali će kao narod opstati i, ako budu lojalni,
postaće ravnopravni žitelji večnog Rimskog carstva. Sad me slušajte dobro varvari: Ako
 143

sutra, kad se moja vojska pojavi na polju ispred Hadrijanopolja, bude naoružana ma i
najmanja vaša jedinica - neće biti milosti! U tom slučaju, shvatićete da bi vam bilo bolje da
uopšte niste bežali preko Dunava pred Hunima.

Car je ućutao i rukom pokazao vojnicima da izvedu i oslobode zatvorenike. Vratili su im

njihove konje, a oni su bez oklevanja poskakali u sedla i odgalopirali u sumrak. Car se okrenuo
ka Sebastijanu i odmerio ga dugim, prodornim pogledom:

- Eto generale, dali smo im priliku da se predaju bez borbe. Jeste li zadovoljni?
- Potpuno! Divim se vašoj mudrosti presvetli care.
- Mada bih ja, moj generale, veoma voleo da varvari tu priliku propuste...
- Neka bude vaša volja presvetli care.

Sebastijan se duboko poklonio i ostao u naklonu sve dok car nije promenio temu i obratio se
prisutnim starešinama:

- A sada da razradimo strategiju napada drage moje vojskovođe.

Car je zaista bio veoma dobro raspoložen, što je bilo primetno u njegovom tonu. Zato se general
Potencije usudio na šalu:

- Pa ja stvarno ne znam kako ćemo sad u bitku veličanstvo. Ne samo da ste popravili Gotima
brojno stanje, nego ste im upravo darovali i konjicu.

Trenutak pošto se car nasmešio njegovoj upadici, zaorio se smeh prekaljenih ratnika okupljenih
oko cara. Pratili su ga bojni pokliči i lupanje pesnicama po štitovima i oklopima. Valens je
znao da su nestrpljivi pred bitku, pa ih je pustio da smehom izbace nervozu iz sebe. Kad se
žamor smirio, car je nastavio svoju misao:

- Centralno prema gotskim pozicijama postaviće se naši najbolji, teško naoružani legionari
iz stalne vojske. Napredovaće u besprekornoj pravoj liniji ka njihovim položajima. Iza njih
će ići strelci sve dok im gotski položaji ne budu u dometu. Tu će se zaustaviti i zasipati
gotski logor strelama, terajući ih da se kriju, sve dok se naše legije ne približe dovoljno
blizu za napad. Sebastijane, vodićeš 30 legija od po 1000 boraca pravo prema gotskim
položajima. Ostavljam ti da razradiš koordinaciju sa strelcima i taktiku juriša. Naše levo
 144

krilo sa 5 konjičkih i 5 pešadijskih legija predvodiće general Potencije. Jednako brojne

sirijske konjičke i pešadijske legije na desnom krilu predvodiće general Aptor. Hoću da
oba krila naše vojske stignu na domak njihovih bokova istovremeno kad i Sebastijanove
legije. Napad započinje konjica istovremenim jurišem na oba krila. Odmah posle talasa
konjice u juriš će preći pešadijske legije sa bokova, a kada Goti budu primorani da oslabe
svoj centar da bi pomogli bokove, tvoja vojska Sebastijane mora da im u jednom jedinom
talasu raznese položaje u paramparčad. U rezervi će ostati carska konjička garda, jedna
legija strelaca na konjima i nekoliko pešadijskih legija. Više da zaštite cara i pobiju Gote
koji u begu uspeju da se probiju kroz naše redove, nego zato što očekujem da će
uključivanje rezervnih trupa u borbu stvarno biti potrebno. Ima li pitanja?

Generali su ćutali. Većina prisutnih uopšte nije mislila o carevom vojnom planu, nego o plenu
koji će im svakako sutra pripasti. Car je završio sastanak rečima:

- I zapamtite: Hoću Fritigerna živog. Najveće počasti, zlato i slava pripašće onome ko mi ga
sutra dovede. Hoću da ga okovanog i vezanog konju za rep prošetam po Konstantinopolju,
a onda da ga odvedem u Rim i bacim lavovima u Koloseumu. A sada, moji generali, krenite
u razradu detalja. Naređujem pokret sutra u prvi dnevni sat.

Potencije je požurio u svoj šator, izdao naređenje da sve bude spremno za pokret zorom i
prepustio se uživanju u ispijanju vrčeva vina koje mu je služio jedan lepuškasti legionar, mlad
kao jutarnja rosa, duge talasaste kose i gracioznih pokreta. Aptora su u šatoru već čekale tri još
mlađe pratilje logora, okupane toplom vodom, očešljane i namazane mirisnim uljima i veoma
orne da ispune svaki njegov prohtev. A Aptor je imao mnogo prohteva i pune ruke posla. Jedino
je Sebastijan okupio predvodnike svojih legija i pokušao da sa njima razradi detalje nastupanja
pod dejstvom protivničkih strelaca, koordinaciju jedinica, način napada na utvrđenu barikadu,
reagovanje u slučaju kontranapada gotskog centra... Nije ga toliko iznenadila nedisciplina,
koliko nezainteresovanost za planiranje bitke. Izgledalo je da komandanti jedinica plaćenika
brinu jedino kako da drugi pre njih ne razgrabe plen. Takvi ludaci bi svojim istrčavanjem mogli
pokvariti liniju nastupanja i ostaviti nezaštićene bokove drugih jedinica. Zato je njihove
jedinice rasporedio na najudaljenije krajeve linije nastupanja, dok je u sam centar postavio
nadaleko čuvenu legiju Lanciarii Seniores a komandu njome poverio pouzdanom generalu
Sekstiniju.
 145

Vojska je krenula iz logora po planu, u prvi dnevni sat. Jutro je bilo prijatno sveže, a
raspoloženje euforično, gotovo slavljeničko. Ali kako je vreme odmicalo, taj deveti
avgustovski dan je postajao sve vreliji. Znoj je lio, raspoloženje se kvarilo, a vojni poredak
tokom nastupanja se potpuno poremetio. Prve jedinice rimske vojske su izbile na polje osam
milja severno od Hadrijanopolja oko podne, a skupljanje ostalih jedinica je potrajalo još dobrih
sat i po. Kao što su i očekivali, videli su gotski logor na vrhu brda.

Prvo iznenađenje za Valensa i njegov štab je bilo to što su gotski ratnici zauzeli položaj ispred
kružne utvrde sastavljene od kola. Izgledalo je da su u utvrđenom delu ostavili samo žene i
decu. Tako se postavlja samo vojska koja namerava da krene u napad, a nikako ona koja mora
da se brani. S obzirom na brojčani odnos snaga, bilo kakav gotski ispad bi bio čisto
samoubistvo. Nepotrebno izložen položaj gotske vojske bio je potpuno nerazuman i mogao se
objasniti jedino nepoznavanjem doktrine ratovanja od strane varvarskih vođa. Drugo još veće
iznenađenje je bilo to što su gotski strelci bili postavljeni ispred postrojene vojske, u rovovima
koje su prethodnih dana kopali. Takav razmeštaj trupa niko nije video nikad ranije. Rimske
vojskovođe su se slatko smejale zamišljajući kako će ih Potencijeva i Aptorova oklopljena
konjica pregaziti u prvom naletu. Sebastijanu je, ipak, prošlo kroz glavu da su strelci u
rovovima jednako zaštićeni kao i da su ih smestili iza kolske utvrde, ali da ovako imaju mnogo
bolji pregled bojišta i veći domet. Treće i najveće iznenađenje koje je dočekalo rimsku vojsku
su bila zapaljena polja oko gotskog logora. Osušena trava je malo tinjala, malo plamtela, a
vetrić je nanosio oblake dima ka Valensovim trupama. Nikome nije bilo jasno šta su time hteli
da postignu. Aptor je pretpostavljao da hoće da spreče rimsku konjicu da ih zaobiđe u širokom
luku i napadne utvrđeni krug s leđa. Ali koga je briga šta su divljaci hteli!? Takvo gubljenje
vremena ionako nije bilo deo strateške zamisli rimske vojske.

Valens je carsku blagajnu, ličnu stražu, Gracijanovog glasnika iz Sirmijuma i nekoliko

najbližih savetnika, smestio u jednu seosku vodenicu pored potočića koji je krivudao levom
stranom bojnog polja. Rasporedio je rezervne pešadijske i konjičke jedinice oko štaba, a čim
su i poslednje rimske legije izbile na bojište naredio je pokret ka položajima Gota. Centar je
nastupao manje-više disciplinovano, ali su krila rimske vojske ubrzo daleko isprednjačila.
Aptorovi arapski konjanici na desnom krilu su ipak nastupali zajedno sa svojom pešadijom, ali
Potencijeva konjica na levom krilu je bila previše nestrpljiva da čeka čak i svoje pešadijske
legije. Hrlili su u boj. Istina, vidljivost je, zbog paljevina, bila znatno smanjena, a front
nastupanja vojske sužen, što je unekoliko smanjivalo značaj brojčane premoći rimskih legija,
 146

ali deset hiljada konjanika, po pet na svakom krilu, bili su zastrašujuća sila kojoj Goti nikako
nisu mogli odoleti. Bar je tako mislio Potencije kada je naredio formiranje borbene formacije
i prelazak u lagani galop kao pripremu za napad na desni bok gotskih položaja. Ali dim koji se
dizao i vatre koje su tu i tamo još uvek plamtele na uzbrdici, uznemiravali su konje pa su jahači
imali muke da ih obuzdaju i usmere. Uzbrdica ih je sama po sebi usporavala, a sužen front
nastupanja je onemogućavao formiranje ubojitog konjičkog klina pred čijim naletom puca i
ruši se svaka pešadijska odbrana. Teško onom mestu u protivničkim linijama u koje se usmeri
taj klin! I najhrabrijim ratnicima, prekaljenim u desetinama bitaka, ljudima koji su navikli da
smrti gledaju u oči bez straha, klecaju kolena kad vide kako im se, na podivljalim iskeženim
konjima, sumanutom brzinom približavaju oklopnici sa isukanim mačevima. A svaka, ma i
najmanja pukotina u redovima branilaca po pravilu je označavala početak pokolja. Samo je
jedinica ludački hrabrih ratnika koja ima dovoljnu rezervu u ljudstvu da brzo popuni gubitke u
prvim linijama odbrane i kojom komanduje harizmatični vođa, mogla da izdrži nalet čeličnog
konjičkog klina. A i takva odbrana nije mogla trajati zadugo. Ako se braniocima odnekud ne
bi pojavila pomoć, ishod bi bio sasvim izvestan.

Umesto u desni bok gotskih položaja, kako je car planirao, vrh Potencijevog klina je, zbog vatri
i dima sa njihove leve strane, bio pomeren ka centru gotskih položaja. Ali konjanici nisu mogli
dovoljno da se razviju ni na svoju desnu stranu jer su im smetale sopstvene pešadijske legije u
centru fronta. Zato je Potencijev klin bio zatupljen, nekako je više ličio na valjak, što je bar za
nijansu olakšalo zadatak gotskoj odbrani. Ali to nije pokolebalo Valensovog vojskovođu.
Potencije nije obustavio napad, nije poslao glasnika caru sa predlogom kako da se plan napada
koriguje i nije tražio sadejstvo Sebastijanovih i Aptorovih legija. Nije ni želeo njihovu pomoć.
Želeo je krv Gota, plen i slavu. Galop njegovih konjanika se ubrzavao, zemlja je zastrašujuće
tutnjala pod kopitima, ali su Goti ostali nepomični. Viziri su spušteni, mačevi isukani, ratni
poklič se zaorio poljem, ali se gotske linije nisu pokolebale, varvari se i dalje nisu micali. Prvi
redovi konjanika su se silovito približavali liniji odbrane, kroz vizire su već mogli videti crte
lica svojih neprijatelja kada su se potpuno zaboravljeni strelci iz šanca iznenada pojavili i
odapeli kišu strela. Konji, pogođeni u grudi i trbuhe su divlje njištali, propinjali se i padali
zajedno sa svojim jahačima, ne retko saplićući i rušeći one koji su galopirali neposredno iza
njih. Jurišna formacija se znatno poremetila, a udarni klin dodatno istupio. Strelci su nestali u
šancu jednako brzo kao što su se i pojavili, a Goti iz prvog reda su iznenada klekli, dok su oni
iz drugog reda sa zemlje podizali i na njihova leđa naslanjali dugačko drveno kolje čiji su šiljci
bili upereni prema grudima konja u naletu. Začuo se prasak drveta, vriska konja i urlici ljudi
 147

kada su prvi redovi konjanika naleteli na zašiljenu drvenu barikadu. Prvi redovi Gota su bili
pregaženi konjima i posečeni mačevima, ali ostali nisu odstupili ni za korak. Dočekivali su
oklopljene konjanike na koplja i rušili ih sa konja buzdovanima. Oborene konjanike su besno
udarali sekirama i zarivali im svoje mačeve kroz vizire. Svaki novi talas rimskih konjanika je
povećavao prepreku stvorenu od izlomljene drvene barikade, oborenih konja i palih ratnika sa
obe strane. Napad je bio prvo usporen, a potom potpuno zaustavljen. Gotska odbrana je izdržala
nalet. Konjanici u prednjim redovima su se pokolebali. Krenuli su da odstupaju niz padinu
sudarajući se sa onima koji su još uvek grabili napred. Kad su bili negde na sredini uzvišenja
iz oblaka dima sa desne strane gotske odbrane izletela je čitava horda divljih gotskih konjanika
i kao vihor se zarila u bok jahača koji su u neredu odstupali. Drugi talas pomahnitalih jahača
je uleteo u nezaštićeni bok pešadijskih legija na levom krilu rimske vojske. General Potencije
koji se upravo spremao da formira propisan klin i naredi novi juriš svoje konjice ovog puta u
sam centar gotske odbrane, nije stigao da shvati šta se dešava pre nego što mu se glava
zakotrljala po padini. Zapaljena polja i dim koji je drastično smanjivao vidljivost, ne samo da
su sprečili Potencija da formira udarni klin i zarije ga u najslabiju tačku na desnom boku
branilaca, nego su potpuno prikrili dolazak gotske konjice koju je Fritigern sve do poslednjeg
časa držao daleko od poprišta bitke, skroz sa druge strane zidina Hadrijanopolja. Vatre
zapaljene na bojištu su bile znak gotskoj konjici da krene u pomoć. Laki gotski konjanici,
naoružani mačevima i bojnim sekirama a zaštićeni tek verižnim košuljama, su galopom prešli
čitavih deset milja terajući konje do iznemoglosti. I stigli su na vreme.

Iznenađenje je bilo potpuno. Pred očima užasnutog i nemoćnog cara Valensa odvijao se pokolj
Potencijevih legija koje su isprednjačile na rimskom levom krilu. General Aptor je prestrojio
svoje konjanike, okrenuvši ih ulevo. Nameravao je da u galopu prođu popreko bojnog polja
između rimskih i gotskih pešadijskih linija, da bi spasio što se još spasiti dalo od Potencijevih
legija. Bila je to požrtvovana, ali nesretna odluka. Poslednja i za ishod bitke verovatno presudna
rimska greška. Jer u tom trenutku se, iza kolske utvrde na krajnjoj levoj strani gotskih položaja,
pojavila još jedna ogromna konjička horda, koja se stuštila sa brda kao oluja i udarila u bok
Aptorove arapske jahače razbacujući ih po polju kao lutke. Gotski konjanici nisu zastali ni za
trenutak. Naprotiv, siloviti konjički juriš nizbrdo se nastavio i ubrzao, razneo je i razbacao
Aptorove pešadijske legije na desnom krilu i zario se u desni bok Sebastijanovih centralnih
legija. Divlji konjanici su bez milosti gazili i obarali prestravljenu rimsku pešadiju.
 148

Videvši propast rimske vojske na oba krila, a suočeni sa krvožednim, divljim i od krvi
poluludim napadačima, neki legionari su već tada pobacali oružje i dali se u beg nizbrdo.
Sebastijan je očajnički izvikivao naredbe, pokušavajući da okrene svoje bočne legije prema
napadačima i postavi ih u odbrambenu poziciju kako bi se oduprli naletima konjice. Sebastijan
bi sigurno uspeo da su legijama na bokovima komandovale njegove najbolje vojskovođe. Ali
oni su, avaj, bili u samom centru, jer Rimljani nisu pred Hadrijanopolj došli da se brane nego
da napadnu i unište gomilu varvara. Na krilima su bili nedisciplinovani i slabo obučeni
plaćenici. Možda bi Sebastijan uspeo da konsoliduje svoju vojsku i sa onima koji su mu bili na
raspolaganju, da se u tom trenutku nije začuo silan huk sa vrha brda. Trideset hiljada gotskih
ratnika jurilo je prema rimskoj vojsci kao ogroman nezaustavljiv talas. Rimljani su konačno
shvatili zašto je Fritigern postavio svoju odbranu ispred kolske utvrde, a ne unutar nje. On
uopšte nije nameravao samo da se brani. U rimskim redovima je zavladala panika. Vojnici
bočnih legija su se masovno dali u bekstvo. Gotski konjanici su pojurili za njima sekući ih i
obarajući lakše nego šumsku divljač u lovu. Bio je to pravi masakr.

Sam centar rimske vojske, planiranu udarnu pesnicu, činilo je pet hiljada teško naoružanih
pešaka, raspoređenih u Sekstinijevu legiju Lanciarii Seniores, kojoj su sa leve i desne strane
bile postavljene Matiarii Iuniores i Prva legija Maximiana. Uz generala Sebastijana na čelu,
ova formacija je ubrzo ostala jedan od samo dva organizovana dela rimske vojske koji je
odolevao na bojištu. Zaštićeni dugim štitovima, ovi prekaljeni legionari nisu znali za strah.
Uvek su u pravom trenutku, na komandu svojih centuriona, izbacivali mačeve i koplja između
štitova stvarajući formaciju ježa o koju su se razbijali svi juriši gotske pešadije. Bez značajnih
gubitaka, lagano su se povlačili ka podnožju brda, dok je iza njih ostajao krvav trag i osakaćena
tela nestrpljivih gotskih jurišnika. Daleko od njih, na polaznim položajima rimske vojske,
ispred štaba cara Valensa carska konjička garda i lako naoružani strelci na konjima,
potpomognuti rezervnim pešadijskim legijama su uspeli da zaustave nalet pomahnitalih gotskih
jahača. Razvila se ogorčena bitka u kojoj je konačno do izražaja došla prednost rimskih
oklopnika. Uprkos brzini, veštini i neustrašivosti gotskih jahača, teško je bilo naneti
smrtonosnu ranu ili bar ozbiljnije ozlediti nekog od oklopljenih konjanika u bojnom poretku,
dok su njihovi dugi mačevi prolazili kroz verižnjače gotskih jahača kao kroz sir.

Fritigern je shvatio da bitka još nije gotova. I da bi pobedu, ukoliko to na kraju uopšte bude
pobeda, mogao skupo platiti. Naredio je svojim strelcima da izađu iz šanca i da dođu do začelja
gotske pešadije, odakle su precizno i nesmetano mogli da zasipaju Sebastijanovu formaciju
 149

strelama. Svojoj pešadiji je naredio da se razvije i okruži Sebastijanove trupe otežavajući im

dalje povlačenje. Istovremeno je poslao glasnika svojoj konjici koja je trpela strašne gubitke u
bici ispred Valensovog štaba i naredio im da više ne jurišaju na oklopnike, nego da u polukrugu
galopiraju oko carevog štaba koristeći svoju brzinu da izbegnu mačeve rimskih oklopljenih
konjanika i da sami zapaljenim strelama zasipaju drvenu vodenicu u kojoj se Valens krio. Na
oba preostala bojišta to se pokazalo kao pobednička taktika. Sebastijanova ’jež’ formacija
morala je da podigne štitove i, makar za kratko, da ostane nezaštićena pri svakom pljusku strela
koji je u visokom luku padao po njima. Te trenutke su koristili brzi gotski ratnici da probodu
ponekog kopljem ili da zadaju poneki udarac sekirom ili mačem. Sebastijanovi legionari su
počeli da padaju, formacija je postala ranjiva, osipala se, ali je i dalje odolevala. Na drugom
kraju polja, Valensova koliba je odjednom buknula. Kada je njegova lična straža pokušala da
cara izvede štiteći ga svojim telima, bar po desetak strela je našlo put ka svakom od njih. Sam
car je, pogođen strelama u butinu, vrat i obraz, pao jedva dva tri koraka od praga kolibe u
plamenu. Njegovu smrt je propratio slavljenički urlik gotskih ratnika, koji se razlegao sve do
Hadrijanopolja. To je ubilo volju za daljom borbom čak i carevoj gardi koja se koliko toliko
organizovano povukla preko potočića. Goti nisu pojurili za njima. Bacili su carevo telo natrag
u plamen, a zatim je konjica pohitala nazad ka okruženim rimskim legijama koje su još uvek
pružale ogorčen otpor. Gotski redovi koji su Sebastijanu onemogućavali odstupnicu nazad ka
carevom štabu sada su se razmakli da omoguće nalet svoje konjice. Sebastijan je shvatio da je
to kraj ali nije želeo da mu legije budu ponižavajuće izgažene konjskim kopitima. Naredio je i
poveo proboj kroz redove gotske pešadije ka kolskoj utvrdi. Ali jedno je braniti se u zbijenoj
formaciji, a sasvim drugo probiti se kroz obruč krvožednih protivnika. Taj očajnički pokušaj
nije imao nikakve šanse na uspeh. Sebastijan je oborio bar desetak ratnika koji su mu se
isprečili na putu, ali nije daleko odmakao. Dok je mačem odbijao udarce dvojice gotskih
ratnika, treći mu je zabio koplje u levo rame. Iz okreta je udario po napadaču odsekavši mu obe
šake koje su ostale zgrčene oko koplja. Ali jedan od napadača kojima je za trenutak okrenuo
leđa se bacio unapred i zabio mu mač u butinu leve noge. Sebastijan je pao na kolena. Mačem
je i dalje odbijao udarce koji su pljuštali sa svih strana dok mu jedan udarac buzdovanom nije
smrskao desni lakat. Klatio se na kolenima obliven krvlju ne ispuštajući mač iz ruke koja je
nemoćno visila. Još jedan Got je jurnuo ka njemu i uz divljački krik zabio mu svoje koplje
direktno u lice. Čuo se prasak kostiju kad je kopljanik probio generalovu lobanju. Euforija je
zahvatila Gote, a očajanje Rimljane. Začudo šačica legionara je stigla čak do šančeva na vrhu
brda gde su ih sustigli gotski konjanici i poobarali ratnim sekirama. Nekolicina je čak stigla do
 150

same kolske utvrde, ali proći kroz nju onako izranjavljeni nisu mogli. Tu su ih dočekale
smrknute gotske žene i njihova razjarena deca. Dotukli su ih vilama, noževima i motkama.

***

- Osvestio sam se usred noći i iskobeljao ispod gomile mrtvih u podnožju brda. Gore na vrhu
su gorele vatre. Slavili su. Orile su se pobedonosne ratničke pesme prekidane razdraganom
cikom žena. Otpuzao sam do mesta gde su čuvali konje, ubio obojicu čuvara tako da ni
glasa nisu pustili, razvezao sam konje i u begu ih rasterao po polju. Vranac koga sam
odabrao me je spasio, umakao sam svim gotskim stražama i uveče sledećeg dana sustigao
zaštitnicu naših legija u povlačenju. Odnosno onoga što je ostalo od naših legija.

Kad je general Sekstinije završio svoju priču, među uvaženim gostima Antonija Komnija Rufa
je zavladao tajac. U neko doba, Popeja je prekinula tišinu pitanjem:

- Koliko su Goti daleko generale? I imaju li vojsku koja može da zauzme Sirmijum?
- Njihove prethodnice mogu da banu ovde za nedelju dana. Ako ih vojska koju regrutujemo
i obučavamo, potpomognuta sa nekoliko pristiglih zapadnih legija, ne zaustavi glavnina
njihove vojske će najkasnije na proleće biti ispred Sirmijuma. I neka se niko ne zavarava
da neće moći da ga osvoje. Grad neće izdržati ni njihov prvi napad, biće osvojen na juriš.

Sekstinije je zastao i pogledom prešao po licima okupljenih pokušavajući da dokuči da li su

svesni onoga što im govori. Neki od prisutnih jesu delovali zabrinuto, ali većina je i dalje
odbijala da prihvati činjenice. Neko ga je nadmenim tonom podsetio na moćni, 55 stopa visoki,
gradski bedem koji varvari poput Gota nikad neće moći da savladaju. Tvrdoglavi idioti!
General je morao da ih osvesti. Podigao je glas:

- Jeste li vi panonska gospodo gluvi? Pa upravo sam vam ispričao kakvi su ratnici naši
neprijatelji!? Mislite li da preterujem, da namerno lažem i da hvalim Gote da bih vas
uznemirio i otrgao od vašeg spokojnog i sigurnog života? Ne lažem ja vas gospodo, nemam
za to nikakvog razloga. Vi lažete sami sebe, zavaravate se jer ne smete da pogledate istini
u oči. Ta ruina koju zovete bedemom je još uvek kako-tako očuvana samo u južnom delu
grada, neposredno iza carske palate koju više štiti od prolećnih izlivanja Save nego od
neprijateljskih upada. Na zapadu i na severu grada bedem je u očajnom stanju. Jeste li slepi
kod očiju? Možda je vaš bedem nekad zaista bio moćan, ali sad je jedna obična ruševina
 151

koja ne može da zaustavi ni sitne lopove, a kamoli vojsku divljih ratnika besnih zbog
njihovog siromaštva i vašeg izobilja. Shvatite gospodo: Ako Goti dospeju pred Sirmijum,
ništa vam neće vredeti ni terme, ni crkve, ni Jupiterov hram, ni carska palata, a pogotovo
ne tamo neko pozorište! Što lepša i veća građevina, to će pre biti opljačkana i zapaljena.
Jedino u šta ćete tad moći da se pouzdate jesu pravi odbrambeni bedem, sistem kanala i
obučena vojna posada koju će svaki građanin nesebično pomagati. A vi ništa od toga
nemate! Ja vam rekoh, a vi sad slobodno nastavite da gurate glavu u pesak i da gradite to
vaše pozorište.

Izgledalo je da ih je konačno uzdrmao. Sva lica su bila smrknuta. I Popeja je bila ozbiljna, ali
nije odavala zabrinutost, a pogotovo ne strah. Dostojanstveno je podigla glavu i rekla:

- Mi volimo svoj grad, generale. Samo zato smo želeli da mu podarimo pozorište. Ali zato i
razumemo da je sad najvažnije sačuvati ga od opasnosti koja mu preti. Obaveštavam vas
da je odbor za izgradnju pozorišta odlučio da se sredstva koja su plemeniti žitelji Sirmijuma
prikupili za tu namenu, preusmere na obnovu gradskog bedema i odbrambenih kanala.
Odabrani zidari i nadničari su već pristali na ovu promenu. Treba samo da odredite nekog
ko će rukovoditi radovima i obnova može da počne već sutra.

Jedan trenutak prisutni su sa divljenjem gledali u Popeju. Zatim su nagrnuli ka njoj, smejući
se, tapšući i vičući „bravo“. Lupo se odlučno progurao kroz gužvu i teatralno kleknuo pred
Popejom. I Elijan je krenuo ka njoj da joj se nakloni, a možda i da joj stisne ruku u znak
poštovanja. Dok je prilazio, pored Popeje se odnekud stvorio Lucije, poljubio ju je nežno u
obraz, obgrlio oko ramena i blago privukao k sebi. Ona je ostala privijena uz muža skromno se
smešeći, a Elijan je, kao posut hladnom vodom, produžio ka izlazu ogorčen na ceo svet i na
samog sebe. Grlo mu se steglo toliko da nije bio u stanju da odgovara na pozdrave i pitanja
gostiju pored kojih je prolazio. Dok im je ćutke, bez osmeha otpozdravljao klimanjem glave,
po prvi put u svesti mu se formirala kristalno jasna misao: „Nemaš ti šta ovde da čekaš Elijane.
Završi posao oko tih prokletih igara i beži. Odlazi da se više ne sramotiš!“ Gorko se osmehnuo
na tu spoznaju, ali je takođe osetio i izvesno olakšanje zbog donete odluke.

Izašavši iz Rufove vile na forum, primetio je da je Katon napustio zabavu koji minut ranije i
da se žurnim koracima upravo uputio ka Jupiterovom svetilištu. „Dobar momak“, pomislio je
 152

Elijan. „Čak i u ovo kasno doba ide da proveri da li su stari Prob i njegova unuka bezbedni i
da im odnese nešto hrane. Zašto li ga otac toliko kudi?“
 153

XI STICAJ OKOLNOSTI U ANTIČKOM I ARHEOLOŠKO

OTKRIĆE U SOCIJALISTIČKOM GRADU

Levius dicere quam facere est33

- Diži se medvede, krećemo.

Livio je drmusao Elbura koji je spavao dubokim snom. Div je ležao na leđima i hrkao kao pravi
medved, ruku i nogu raširenih tako da su na sve strane virile iz, za njega, premalog kreveta.
Kada mu je Livio, svojim dolaskom, prekinuo onako lepu pijanku, Elburovo euforično
raspoloženje nije splasnulo ni za jotu. Naprotiv, videvši toplo pečenje i mirišljavo meko pecivo
na stolu u njihovom sobičku, elan mu je dodatno porastao. Navalio je na hranu sa entuzijazmom
vrednim divljenja tako da je sam smazao više od polovine hrane koju je Livio doneo. Za vreme
ručka su ćutali: Livio optužujuće, Tit pokajnički, a Elbur prosto zato što nije imao kad da priča.
Tek kad su završili sa jelom, Elbur, koji je odustao poslednji glasno podrignuvši, je poželeo da
o nečem važnom prozbori sa drugovima. Ali Livio nije bio raspoložen za razgovor:

- Nije vreme za priču. Noćas idemo u akciju, posle toga isplaćujemo Datusa i odlazimo.
Spavajte sad obojica. Probudiću vas kad bude vreme.

Tita nije trebalo buditi. Ustao je sam, pregledao i spakovao svoj lopovski alat na koji je, kao
pravi majstor svog zanata, bio iskreno ponosan, a zatim je tiho izašao na hodnik da otključa
prvo unutrašnja, a onda i spoljašnja tavanska vrata. Vratio se u sobu taman da vidi kako, još
uvek bunovni, Elbur istresa bokal vode za vrat pokušavajući da rastera vinsku izmaglicu iz
svoje glavudže. Mada je bilo očigledno da je Livio i dalje ljut zbog njegove neodgovornosti,
Elbur više ni minut nije mogao da odlaže razgovor o onome što ga je tištalo. Ipak, nije želeo
da Livio pomisli da je nezahvalan, da ga ucenjuje i stavlja pred svršen čin. Zato se, umesto da
primeni svoj uobičajeni „s neba pa u rebra# pristup, odlučio da ovoga puta taktično i delikatno
saopšti svoju odluku svom drugu i vođi.

- Zašto da rizikujemo sa tim Datusom? On može da nas potkaže policiji pa da nas uhapse. Ili
vojsci - pa da nas regrutuju. Može i da nam preotme ceo plen! Verovatno je već unajmio
neke ubice i organizovao zasedu da nas noćas pobije k’o zečeve. Zašto mu išta dajemo?

33
Lakše je reći nego učiniti.
 154

Nije se on izlagao riziku nego mi. Treba da odmaglimo iz grada sa bogatstvom a njega i
njegove ubice da ostavimo da nas zalud čekaju!
- Da je hteo da nas potkaže bilo kome - uradio bi to odavno. Ne bi se uortačio sa nama i
omogućavao nam da tako lako opelješimo najbogatije kuće Sirmijuma. Što se plena tiče,
razmisli zašto bi ga delio sa nekim ubicama umesto sa nama!? Ne bi sa njima dobio ništa
više nego što će dobiti od nas. Osim toga, ubice lako mogu da se predomisle pa da i njega
skrate za glavu ili da ga posle ceo život ucenjuju. Nama je Datus veoma dragocen kao
saradnik, a užasno opasan kao protivnik. Ako ga noćas izigramo on će nas sigurno prijaviti
policiji! Reći će da nas je pratio da se uveri da smo lopovi, da je skupljao podatke o nama
gde god smo boravili, a sve što kaže moći će i da dokaže. Ali ako mu damo njegov deo,
imaćemo dokaz da je i on umešan u pljačke i on nikad neće smeti da nas prijavi. Za zlatnike
koje mu damo, on će nama dati informacije gde će nas policija tražiti i konje da pobegnemo.
Dakle potreban nam je Datus i potrebna su nam tri dobra konja za bekstvo.
- U stvari četiri. Ili samo dva.

Livio je shvatio da ovo nije samo uobičajeno gunđanje njegovog dobrodušnog druga.

- O čemu ti to govoriš?
- O konjima. Potrebna su nam četiri, jer ja idem samo ako i Lolija ide sa nama. U suprotnom
dovoljna su vam samo dva.
- Predlažeš da otmemo krčmaricu?
- Ne treba da je otimamo. Ona želi da napusti onog vepra za koga su je silom udali i da
pobegne sa mnom.
- Nisi joj valjda rekao za naše planove?
- Nisam. Pitao sam je da li bi otišla nekud sa mnom, a ona je rekla „bilo gde i bilo kad...“
Rekla je da će spremiti svoje stvari i biti spremna da krene kad god je pozovem! Livio, ti
si mi kao stariji brat, Tit kao mlađi. Krvi bih dao za vas. Ali ako ona ne može sa nama,
hajde da se odmah raziđemo. Ja ne mogu drugačije.

Livio je razmišljao o mogućim konsekvencama Elburovog ludila. Lolija će im usporavati put,

privlačiće pažnju u svakom svratištu, izazivaće nebrojena pitanja. A verovatno i sukobe. Ako
joj neko nešto dobaci, Elbur se neće suzdržati od tuče, a od tuče do toga da neko od njih nastrada
 155

nije dalek put. ’’A šta da radimo ako naiđemo na prethodnicu neke legije ili decuriju34 izvidnika
i ako vojnici požele da se malo zabave sa njom?’’, pitao se u sebi Livio i isto tako odgovarao,
’’Možemo samo da gledamo dok je redom siluju ili da se sva trojica pozdravimo sa životom’’.
Opasnosti su bile velike i očigledne, a ni uz najbolju volju nije uspevao da pronađe bilo šta
dobro u Elburovom planu. Pomogao mu je Tit:

- Znaš, ako neka potera bude tražila tri pljačkaša, možda im gazda sa ženom i dvojicom slugu
neće upadati u oči. A ako se nekako dokopamo tog Rima i stvarno otvorimo tu kafanu, biće
nam potrebna ženska ruka koja zna posao.
- E jebi ga! Izgleda da sam se udružio sa dva idiota. Do sad sam mislio da makar ti imaš neko
zrno mozga u glavi, ali ti si još veći mamlaz od Elbura. Samo da znaš, ne pada mi na pamet
da na putu izigravam slugu ovom zaljubljenom magarcu! Prepuštam tu ulogu tebi, ionako
si mu ti pomogao da smisli ovu belosvetsku glupost. Ako već moram, ja ću služiti Loliji.
Hajde sad ludaci, idemo da lepo ojadimo vilu tog Laterana pa da posle bar znam zašto
bežim u svet u društvu sa jednom ženom i dve budale. Odnosno sa tri budale, jer očigledno
ni ona nije ništa pametnija od vas dvojice.

***

Izgledalo je da im se Fortuna te večeri široko nasmešila. Opelješili su vilu bez ikakvih

problema, a plen je bio bolji nego što su mogli da priželjkuju i u najlepšim snovima. Pri
povratku su oprezno krenuli na jug ka Savi, umesto na sever ka svom skrovištu. Nikome ko bi
ih slučajno primetio ne bi palo na pamet da su lopovi, jer koji bi lopov posle pljačke lagano
išao ka carskoj palati. Zatim su skrenuli na zapad, pa tek kad su dobrano odmakli i dohvatili se
uzanih periferijskih uličica, okrenuli su na sever. Niko ih nije video. Trebalo je samo da pređu
preko zapadne gradske nekropole i da mirno produže u pravcu Alma Monsa sve do skrivenog
prolaza u gradskom bedemu kod koga ih je čekao Datus sa konjima. Bilo je očigledno da su
uspeli. Tit se zadovoljno smeškao, a Elbur kao da je bio na devetom nebu. Imao je utisak da
hoda ne dotičući zemlju. Osećao je prijatnu težinu torbe prebačene preko svog ramena. Gomila
lepih, čvrsto vezanih kožnih kesa, nabreklih od zlatnika tumbala se u njoj u ritmu Elburovog
veselog poskakivanja. Nema više skrivanja. Nema više tesnog kreveta. Nema više otužne
hrane. I nema više grča u stomaku svake noći kada je trebalo pomiriti se s mišlju da Lolija
odlazi da zagreje krevet onom njenom odvratnom mužu i da mu se potom prepušta tonući u

34
Najmanja jedinica rimske konjice koja je brojala 8-10 vojnika.
 156

neznanje. Od večeras će Lolija biti samo njegova, grejaće samo njegovu postelju, samo njega
će ljubiti, samo sa njim će se maziti, uzdisati, ječati i samo od njega će tražiti još, još, još...

Srećom, Livio je, kao i uvek, bio oprezan, tako da mu nije promakao jedva čujan šum sa njihove
desne strane. Samo što su čučnuli iza najbližeg spomenika, sinule su baklje u širokom krugu
oko sredine groblja osvetlivši poveliku grupu muškaraca okupljenih oko jednog groba. Momci
su zaprepašteno gledali do zuba naoružane vojnike koji su im se sa svih strana približavali. Kad
ih je prvo iznenađenje minulo, poskakali su i razbežali se na sve strane pokušavajući da se
probiju kroz obruč vojnika koji se neumoljivo stezao oko njih. Nisu imali šanse. Naletali su na
štitove, mačeve i koplja. Neki su pokušavali da se suprotstave i brzo su padali pod udarcima.
Ogromna većina je podizala ruke u znak predaje. Samo su malobrojni uspeli da se probiju, ali
su i oni naletali na drugi red vojnika koji ih je čekao skriven iza spomenika. Jedan omaleni,
vižljasti begunac, lica zaklonjenog nekakvom čudnom kapom, krivudajući panično levo-desno
između spomenika, naleteo je pravo na Liviovu družinu. Pomislivši da ga i oni vrebaju iz
zasede, usplahireno je zamahnuo na Tita kratkim mačem koji je grčevito stezao u ruci. Ali
Elbur, uvežban na brojnim mađioničarsko-lopovskim predstavama, bez razmišljanja se bacio
na begunca-napadača oborivši ga sa lakoćom na zemlju kao da je perce. Doduše, to i nije bio
neki problem jer je momčić bio manji i žgoljaviji čak i od Tita. Gladijus je ispao iz ruke
Fotinovog nespretnog sledbenika i pao Liviju pred noge. U tom trenutku je pristigao legionar
koji je beguncu sve vreme bio za petama i zaurlao da se ne mrdaju. Spata35 u njegovoj
podignutoj desnici se presijavala na mesečini i nesumnjivo pokazivala da vojnik misli ozbiljno.
Ipak, družina se na tu naredbu nije obazirala. Shvatili su da imaju tek nekoliko trenutaka da
nestanu u mraku dok su drugi vojnici zauzeti vezivanjem uhapšenih. Tit i Elbur su se pridizali
sa zemlje, ovaj drugi držeći levom rukom još uvek ošamućenog begunca za kragnu. Livio je
pak podizao gladijus sa zemlje držeći ga za dršku samo sa dva prsta, oštrice uperene ka zemlji,
demonstrirajući tako svoje miroljubive namere. Veoma dobro je znao da u borbi na distanci
spata ima ogromnu prednost nad gladijusom. Tit je podigao desnu ruku u znak pozdrava i
zakoračio ulevo govoreći: „Uhvatili smo ga druže“. Legionar se malo zarotirao ka njemu,
spreman da ga na svaki nagli pokret prepolovi svojim dugačkim mačem. Elbur je klimao
potvrdno glavom široko se osmehujući. Grubo i naglo je uspravio svog zarobljenika
uzviknuvši: „Evo ga“ i gurnuo ga prema vojniku. Begunac se tog trenutka našao između Livija
i vojnikovog preteći podignutog mača. Legionar nije, kako su ga učili, odstupio korak unazad

35
Dugački mač rimske vojske pretežno korišćen u doba poznog carstva, pre svega u konjičkim legijama.
 157

da bi izbegao blisku borbu spatom, verovatno zato što se ispostavilo da ošamućeni Fotinovac
uopšte nije bio muškarac nego mlada devojka kojoj je kapa spala sa glave i dozvolila njenim
bujnim loknama da se prospu do polovine leđa. Bilo šta da je bio razlog, bila je to ozbiljna
greška. Livio se istog trena pogurio da bude niži od devojke čije telo ga je štitilo i munjevito
jurnuo ka vojniku. Gladijus u njegovoj ruci je odjednom, kao nekom magijom, stajao u
položaju iskusnog mačevaoca. Vojnik je instiktivno odstupio svojom levom nogom da mu telo
bude van dometa napadača i da u pravom trenutku spusti smrtonosni udarac na protivnika koji
pravolinijski nasrće. Bila je to njegova druga i poslednja greška. Jer Livio je, dospevši u dva
koraka do devojke, naglo skrenuo ulevo da bi se što više približio uzdignutoj desnoj ruci
legionara. Koliko god da je spata bila bolja na distanci, dvostruko veću prednost je davao
gladijus u bliskoj borbi. Uspevši da mu priđe sasvim blizu, Livio je svojom levom rukom
bezbedno dočekao njegov zakasneli udarac desnicom. Vojnik nije uspeo da ga dodirne ni
drškom. a kamoli sečivom mača. Tek tada, Livio je produžio napred jer je dobro znao da je
dugački mač sada potpuno beskoristan. Zgrabio je vojnika za rukav ne dozvoljavajući mu da
još jednom odstupi unazad, silovito ga povukao ka sebi i zario mu kratki, široki mač u stomak.
Vojnik se stropoštao krkljajući, a njih trojica bezglavo pojuriše odatle. „Beži ludajo“, dreknuo
je na preplašenu devojku Elbur gurnuvši je u smeru suprotnom od njihovog. Devojci nije
trebalo dva puta govoriti. Brzo je šmugnula u mrak i spasila živu glavu. Ali jeretičko učenje
pokojnog episkopa Fotina je te noći, na grobu njegove verne sledbenice Marcijane, pretrpelo
smrtonosni udarac od koga se nikad više nije oporavilo.

***

Družina se zaustavila tek u nekom šiblju u blizini gradskog bedema. Napeto su osluškivali da
li ih neko progoni. Pošto su se uverili da su bezbedni i nepovređeni, dozvoliše sebi da malo
predahnu, a zatim oprezno produžiše uz bedem skriveni mrakom. Kad su se približili mestu
sastanka, Livio dade znak Titu koji skupi šake oko usta i oglasi se čežnjivim ptičijim
dozivanjem: ’gugu-gu’. Posle samo par trenutaka Tit posla u noć još jedan poziv zaljubljene
gugutke, a iza ruševina zida, kroz šiblje se pojavi jahač ogrnut crnim plaštom, sa kapuljačom
natučenom na lice. Za uzde je držao još tri osedlana konja koji su se presijavali na mesečini
očekujući svoje jahače. Tek kada jahač skide kapuljaču i kada u njemu prepoznaše svog
saučesnika, Livio polako istupi iz skrovišta, a Datus ga kroz osmeh upita:

- Uspeli?
- Uspeli.
 158

- Pa gde ste do sada? Očekivao sam vas znatno ranije.

- Na groblju su nas zadržale neke tvoje kolege. Zašto nam nisi rekao za zasedu?
- Kakve kolege, kakvo groblje i kakva zaseda čoveče!? Gde su Tit i Elbur?

Datus se ispravio u sedlu, pustio je uzde iz desne ruke i spustio je na dršku gladijusa koji mu
je visio za pojasem. Livio prvo podiže obe ruke uvis pokazujući sagovorniku da nije naoružan,
a zatim mahnu pajtašima da izađu iz skrovišta i pridruže mu se. Datus je ipak ostao u sedlu dok
su mu prepričavali šta se desilo. Zatim odmahnu glavom i reče:

- To nije bila policija. Znao bih. To se general Sekstinije sa nekim obračunava.

- Begunci od regrutacije?
- Ne verujem. Što bi se begunci skupljali na groblju u tolikom broju? I šta bi ta cura tražila
među njima!? Sigurni ste da je to bila devojka?
- Sigurni.
- Možda se radi o zaveri koju je vojska otkrila, ne znam. Ne sviđa mi se što ni reč o tome
nisam čuo od Elijana. Ko zna da li je i on znao šta se sprema. Momci, Sirmijum postaje
previše opasan. Carevi, vojskovođe, senatori, guverneri, bogataši – svi su nagrnuli ovamo.
Zato mi treba što pre da se gubimo! Nabavio sam vam najbolje konje koje sam mogao da
nađem. Predlažem da podelimo to zlato i da se odmah date u galop.

Elbur skide s ramena torbu sa plenom, baci je na zemlju i upita Datusa:

- A šta ćeš ti?

- Ja ću sačekati dan ili dva. Ne smem da nestanem tek tako, izazvaću sumnju. Moram naći
neki razlog da krenem na put. Biće najbolje ako me pošalju da tražim bandu koja je
opljačkala vile najuglednijih velikodostojnika Panonije.
- Odlično! Onda ti neće smetati da nam daš i svog konja. Platiću ga od svog dela.
- Šta će ti moj konj Elbure? Ne misliš valjda da ću zaista da jurim za vama?
- Ma juri ti kud god hoćeš, baš me briga. Treba mi četvrti konj čoveče! Ne pitam za cenu...

Datus je u čudu pogledao u Livija koji je nemoćno slegnuo ramenima i pomirljivo promrmljao:
 159

- Ne radi se o nepoverenju Datuse. Stvarno nam treba četvrti konj, inače Elbur neće ni krenuti
sa nama. A kao što si i sam primetio, gori nam pod nogama i nemamo vremena da sad
negde tražimo dobrog jahaćeg konja. Molim te...

Datus se zagleda u Elbura u neverici, zatim se nasmeja i skoči s konja. Priđe gorostasu i stavi
mu uzde u ruke, rekavši:

- Ne treba ništa da plaćaš Elbure. Ovo je moj poklon za tvoju draganu. Nadam se samo da je
ona vredna takve tvoje ljubavi...

Podelu plena su nakon toga završili brzo i lako. Posle tri uspešne akcije svako od njih je dobio
po osam kožnih kesa nabreklih od zlatnika - u svakoj se nalazilo po 33 lepa, žuta novčića sa
likovima careva tokom čije vladavine su kovani. Družina se srdačno pozdravila sa Datusom.
On je natukao svoju kapuljaču i nestao u mraku, a oni su se vinuli na konje i kasom uputili ka
krčmi „Kod divljeg vepra“. Četvrtog konja je, naravno, za uzde vodio Elbur.

***

Momci su vezali konje u najudaljenijem kraju bašte, a u krčmu su se vratili kako su i otišli -
preko tavana. Niko nije znao da su uopšte izlazili nakon završetka poslepodnevne Elburove
pijanke. Brzo su spakovali svoje prnje, nešto ranije spremljene dugotrajne hrane i rekvizite za
svoje mađioničarske predstave. Torbu sa blagom je nosio Elbur, ostalo su podelili Tit i Livio.
Plan je bio da ovoga puta izađu tako da ih svi vide. Trebalo je da siđu niz stepenice u veliku
salu, da vrate krčmaru ključ od sobe i učtivo se oproste od njega i Lolije. Zatim da izađu na
glavna vrata, naprave širok krug periferijskim uličicama i vrate se po Loliju koja je trebalo da
se iskrade čim joj muž zaspi i da dođe u baštu baš na mesto na kome su ostavili konje. A onda
da odu u Rim ili bilo gde drugde, samo što dalje od Sirmijuma. Da odu u novi život kao imućni
ljudi koji se bave nekim poštenim poslom, koji poštuju carske edikte i koje štite carski zakoni,
a ne kao probisveti i lopuže progonjeni od svih.

Čim su izašli iz sobe, kroz uobičajen žamor kafane začuli su gazdu kako se besno dere.

- Šta je ovo beštijo prokleta? Govori, kad ti kažem! Nije ti dosta što se kurvaš s kim god
stigneš, nego me još potkradaš. Plaćaš svoje jebače, bestidna kujo. Šta nije? Šta nije? Misliš
da sam ja budala, jel’ to misliš? Za koga si spakovala ovu hranu, odeću i pare? Govori
kurvo!
 160

Elbur je grunuo između Tita i Livija i potrčao niz stepenište. Bio je negde na polovini kad je
spazio Loliju kako leži sklupčana na podu pored šanka i krčmara kako je šutira nogom. Ščepao
ju je za kosu levom rukom i pridigao negde sebi do pojasa, samo da bi je desnom ošamario
tako da se otkotrljala do prvog stola za kojim su sedeli gosti pijući i uživajući u neočekivanoj
predstavi. Jedni su protestovali što tako krvnički tuče ženu, drugi su bučno davali za pravo
gazdi da je dobrim batinama nauči poslušnosti, dok su treći vikali da kurve treba jebati a ne
tući i nudili pare da se malo provedu sa Lolijom. Elbur je sa polovine stepeništa preskočio
ogradu i doskočio na sto koji se pod njegovom težinom raspao. Ne mareći za ljude koje je pri
tome poobarao, u dva skoka se našao iznad Lolijine glave, taman na vreme da se podmetne i
umesto nje primi naredni divljački udarac nogom njenog pomahnitalog muža. Elbur je samo
jednom udario krčmara pesnicom po sred lica, ali snagom kojom nikad ranije nikog nije udario.
Gazda kafane, ljudeskara zavidnih gabarita, je kao igračka preleteo preko šanka i ostao da leži
ošamućen. Elbur je nespretno čučnuo pored Lolije, najnežnije što je umeo sklonio joj je kosu
sa lica i pognuo se ka njoj osluškujući da li diše. Ona je progledala i nasmešila mu se, a on je
spustio na pod torbu koja mu je smetala, prihvatio je ispod pazuha i kolena, podigao kao perce
i posadio na stolicu koju mu je najbliži gost predusretljivo ustupio. Klečao je na jednom kolenu
ispred nje i gledao je ne znajući da nađe pravu reč. Tačnije, ne uspevajući da izgovori bilo koju
reč. Tit i Livio su sišli niz stepenice i žurno prilazili poprištu. Livio je grozničavo razmišljao
šta sada treba uraditi. Sve oči su bile uprte u izubijanu ženicu koja se zahvalno smešila čoveku
koji ju je upravo spasio ko zna kakvih batina. Jedino je Tit krajičkom oka primetio blesak noža
koji se izdiže iznad Elburovih pleća. Bacio se na druga i, zahvaljujući nestabilnoj pozi
gorostasa, uspeo da ga obori sprečivši tako krčmara u nakani da zarije široki kuhinjski nož
Elburu u vrat. Lolija je vrisnula, njen muž je gnevno zaurlao i bacio se na svog suparnika
pokušavajući da ga nožem zakuje za pod. Elbur je ležeći na leđima ispružio obe ruke i zgrabio
napadača za zglobove uprkos tome što mu je ovaj naneo gadnu posekotinu po podlaktici leve
ruke, zgrčio je noge i na njih dočekao telesinu koja je letela na njega. Zatim je snažno ispravio
noge, kao polugom prebacio krčmara preko svoje glave i skočio da dočeka sledeći napad. Ali
napada nije bilo. Gazda je ostao da leži na stomaku desne ruke nezgrapno savijene ispod tela
dok se okolo širila lokva guste crvene krvi. Preletevši preko Elbura, krčmar je udario leđima u
sto, stropoštao se uz tresak na pod i nabio na sopstveni nož.

- Da se niko nije makao!

 161

Kroz oba ulaza, u kafanu „Kod divljeg vepra“ nahrupili su do zuba naoružani vojnici. Sa
isukanim spatama, okružili su goste kafane i aktere malopređašnjeg sukoba. Njihov zapovednik
je upitao:

- Ko je ubio ovog čoveka?

Livio je preuzeo na sebe da objasni šta se desilo. Žena ubijenog je dodala, pokazujući na Elbura,
da joj je taj čovek spasio život. Upitani da li je to istina ostali gosti su bez oklevanja potvrdili
da je krčmar maltretirao ženu i da je pokušao da ubije nenaoružanog Elbura s leđa. Pošto je
Lolija decidno ponovila da niko od prisutnih nije kriv za smrt njenog muža, starešina
contuberniuma je glasno konstatovao da se radi o nesrećnom slučaju i da nema razloga za bilo
čije hapšenje. Nagoveštaj olakšanja koji se osetio u atmosferi nestao je istog časa kad je
produžio:

- Dobro, da se mi onda vratimo onome zbog čega smo ovde. Svako ko ima potvrdu da je
oslobođen regrutacije neka je pokaže i može da ide.

Za divno čudo svi okupljeni su imali tražene potvrde. Svi osim Livija, Tita i Elbura. Uzalud su
pokušavali da ubede zapovednika da oni pripadaju umetničkoj družini koja je bila na
gostovanju u Sirmijumu i koja se upravo sprema da nastavi put, uzalud je Livio pokazivao
svoje mađioničarske rekvizite, uzalud je uveravao da su se uredno prijavili u policijskoj upravi,
uzalud je, kao uzgred, spomenuo i Datusovo ime... Zapovednik je ostao neumoljiv: sve to će
oni lepo objasniti nadležnim starešinama u regrutnom logoru. U međuvremenu, vojnici su
vezali prvo glavnog umetnika grupe, a zatim njegovog omalenog pajtaša. Kad je red došao na
Elbura, on se sagao, podigao sa poda torbu i spustio je Loliji u krilo.

- Izvolite vašu torbu gazdarice. Izvinite za izazvane nevolje i hvala vam za sve.

Lolija je bila ne malo zaprepaštena kada je, ostavši sama, pogledala u torbu koju joj je Elbur
dao. Odlučila je da blago sakrije u podrum svoje kafane i da tu ostane netaknuto sve dok se
njen meda ne vrati po nju. U podrumu se, znala je to, iza jedne cigle u temelju nalazilo tajno
skrovište njenog pokojnog muža. Ali uprkos svom njenom trudu ispostavilo se da u to
udubljenje nije mogla da se nagura ni polovina kesa iz Elburove torbe. Lolija ih je zato ponovo
potrpala u torbu i sakrila je u najmračniji deo podruma, između zida i bačvi sa vinom. Zatim je
 162

vratila ciglu na svoje mesto ne primetivši da je u mraku skrovišta ostala zaturena jedna kesa sa
zlatnicima.

Nepune 1592 godine kasnije, taj kožni zamotuljak je ponovo izašao na svetlo dana.

***

Sredinom avgusta 1972. godine, Sremske novosti, glasilo Sremskog okruga u Socijalističkoj
Federativnoj Republici Jugoslaviji, na naslovnoj strani izdanja 33/1972 su objavile članak koji
je, bar prema zvaničnim ocenama vlasti, učinio ponosnim sve radnike, seljake i poštene
intelektualce Sremske Mitrovice, Srema i cele Vojvodine.

ANTIČKA PROŠLOST I SOCIJALISTIČKA BUDUĆNOST NAŠEG GRADA

Široj javnosti je dobro znano da Sremska Mitrovica, lepi savremeni grad i centar kićenog
Srema, leži na ruševinama antičkog Sirmijuma koji je u doba tetrarhije bio jedna od četiri
prestonice Rimskog carstva. Bilo je to poznato i pre naše slavne narodno-oslobodilačke borbe
i socijalističke revolucije. Ostaci Sirmijuma se spominju još u dokumentima iz XII veka, pa su
svakako morali biti poznati i nadležnima u Kraljevini Jugoslaviji, kao i ranije u Austrougarskoj
Carevini. Bilo je dakle poznato – ali uzalud! Nenarodna vlast srpske buržoazije nije našla za
shodno da organizuje i finansira ni jedno jedino, makar i najmanje arheološko istraživanje na
ovom znamenitom mestu. Kako bi i mogla, imala je preča posla. Kralj i njegova klika su jedino
brinuli kako da preotmu rezultate mučeničkog rada radnika i seljaka i kako da na dvor u
Beograd dovuku što veće bogatstvo. Ni u nekadašnjoj evropskoj tamnici naroda nisu se po tom
pitanju proslavili. Istini za volju, A. Hytrek, Š. Ljubić i J. Brunšmid su, krajem XIX i početkom
XX veka, jedan za drugim započinjali iskopavanja Sirmijuma, ali su ih zbog nedostatka
sredstava brzo završavali bez ikakvih ozbiljnijih rezultata.

Temeljna arheološka istraživanja ovog znamenitog antičkog lokaliteta počela su tek u

socijalističkoj Jugoslaviji, a ostvareni rezultati su privukli ogromnu pažnju međunarodne
naučne zajednice. Usledila je molba Smitsonijan instituta iz Vašingtona da se njihovi arheolozi
pridruže našim naučnicima iz Arheološkog instituta u Beogradu i Zavoda za zaštitu spomenika
kulture u Novom Sadu. Rukovodstvo naše zemlje, iskreno opredeljeno za miroljubivu aktivnu
koegzistenciju, pozitivno je odgovorilo na ovu molbu, pa je tako započela međunarodna
saradnja koja je trajala pune četiri godine, a završila se pre samo nekoliko meseci. Rezultati
 163

te saradnje su obradovali kako zaljubljenike u arheologiju i istoriju tako i žitelje i posetioce

našeg grada. Otkrivena su monumentalna zdanja poput carske palate, javnog kupatila, žitnice,
kao i više luksuznih patricijskih vila. Nije, međutim, otkrivena kovnica za koju se pouzdano zna
da je početkom IV veka, u doba Konstantina Velikog, kovala samo zlatni novac, a za koju se
osnovano pretpostavlja da je postojala još u II veku jer je jedan od pronađenih arheoloških
artefakata upravo kalup za kovanje denarja sa likom Marka Aurelija.

Igrom sudbine desilo se da je ovog leta, nedugo po završetku četvorogodišnjeg naučno-

istraživačkog projekta, za vreme iskopavanja temelja za novu robnu kuću, jedan mladi radnik-
udarnik, kopajući na dubini od samo dva metra, našao ostatke neke rimske građevine. Cigla
koju je jedva zakačio svojim ašovom kao da je jedva čekala ma i najmanji dodir pa da se odroni
i otkrije tajnu koju je vekovima čuvala. Ispostavilo se da se u zidu nalazilo malo tajno skrovište,
a u njemu kožna kesa za novac sa, ni manje ni više, nego 33 zlatna rimska novčića. Kao svestan
i napredan omladinac, pošteni neimar je o svom pronalasku odmah obavestio nadležne državne
organe, odbivši pri tome da primi čak i nagradu na koju je po zakonu imao pravo. Izjavio je
da će najveća nagrada za njega biti prijem u Savez komunista, čemu se oduvek potajno nadao.
Neka nam ne bude zamereno što se usuđujemo da kažemo: zaslužio je! Dodajmo još da su svi
eminentni jugoslovenski numizmatičari jednoglasno zaključili da pronađeni novčići spadaju u
najreprezentativnije primerke kasnorimskog doba koji uopšte postoje u svetu, a da su četiri
zlatnika sa likom cara Konstancija Drugog bukvalno od neprocenjive istorijske i kulturno-
umetničke vrednosti.

I ništa u svemu gore navedenom ne bi bilo čudno da nedugo po opisanom događaju iz

najbogatije zemlje sveta nije stigao koliko neočekivan, toliko i nepristojan predlog. Naime,
jedna grupa pohlepnih kapitalista koji sebe nazivaju entuzijastima i ljubiteljima arheologije i
koji tvrde da je njihova organizacija privatna mada je sponzorisana od Vlade Sjedinjenih
Američkih Država (sic!), ponudila je opštinskom rukovodstvu Sremske Mitrovice da o svom
trošku, na bilo kojoj drugoj lokaciji u našoj zemlji, izgradi novi, funkcionalan i savremen grad
za 50 hiljada stanovnika, da bi zauzvrat dobila dozvolu za iskopavanje antičkog Sirmijuma i
pravo na korišćenje svega što bude pronađeno. Izgleda da su gospoda „entuzijasti“ zaključili
da ispod našeg grada leže skrivene ogromne količine zlata pa su odlučili da nas prevedu žedne
preko vode. Verovatno im je neko, inspirisan gore opisanim događajem, ispričao da je, samo
u periodu od 320. do 326. godine nove ere, u kovnici u Sirmijumu radilo više od sto majstora,
koji su iskovali oko 450 miliona zlatnika za čije je stvaranje upotrebljeno 2250 tona čistog
 164

zlata. Ili su možda čuli da su do 1887. godine u svetu bile otkrivene samo tri zlatne i jedna
srebrna poluga koje su iskovane u večnom Rimu. I da je tada, pre tačno 85 godina, kod Brašova
u Rumuniji pronađeno 15 zlatnih poluga sa kovničkim oznakama grada Sirmijuma. Na svaku
polugu je bio utisnut grb grada Sirmijuma u liku boginje Fortune sa natpisom SIRM i poprsja
trojice careva: Gracijana, Valentinijana Drugog i Teodosija Velikog. Imajući u vidu da su ova
trojica careva bili suvladari samo u periodu od 379. do 383. godine, poznato je i kad i gde su
ove poluge iskovane. Na sramotu savremenog sveta, danas se ovo neprocenjivo blago ne čuva
u Sremskoj Mitrovici, niti u Novom Sadu, pa čak ni u Brašovu ili Bukureštu, nego u trezorima
muzeja u Londonu, Parizu, Beču, Budimpešti i Napulju, gde je dospelo koliko nemoralnom
toliko i protivzakonitom trgovinom antikvitetima.

Bilo kako bilo, gospoda iz Amerike su se malo preračunala: naša socijalistička domovina je
zasnovana na principima dijalektičkog, a ne vulgarnog materijalizma! Mi očigledno ne merimo
stvari istim aršinima, bogata svetska gospodo! Mitrovčani vole svoj grad više od bilo kakvog
materijalnog dobra koje im vi možete ponuditi. Ne žudimo mi za vašim bogatstvom, gospodo.
Naše najveće blago je bratstvo i jedinstvo svih naših naroda i narodnosti! Vođeni mudrom
rukom druga Tita i Saveza komunista, mi smo u našoj socijalističkoj domovini već pronašli tu
neprocenjivu dragocenost. Ustavni amandmani usvojeni prošle godine omogućili su da ovo
blago zablista pred očima celog sveta i da postane primer za uzor naprednom čovečanstvu.
Čuvaćemo ga kao zenicu oka i braniti od nasrtaja veliko-srpskog i svakog drugog
nacionalizma. Zato smo čvrsto rešeni da, koliko god je u našoj moći, doprinesemo donošenju
novog Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije! To je naša misija u
budućnosti, a nikako seoba sa naših vekovnih ognjišta zbog kapitalističke zlatne groznice.
Živela socijalistička Sremska Mitrovica! Živela Autonomna Pokrajina Vojvodina! Živeo nam
naš voljeni drug Tito!

Zbog podizanja međunarodnog ugleda mlade socijalističke države i svesti njenih radnih ljudi
o neophodnosti dalje decentralizacije vlasti u Srbiji, nakon objavljivanja ovog nadahnutog
teksta došlo je do više zasluženih unapređenja. Direktor Sremskih novosti je postao predsednik
Opštine Sremska Mitrovica, a mladi i ambiciozni autor pomenutog članka je preskočio
nekoliko stepenica i došao na njegovo dotadašnje mesto. Prvi čovek Saveza komunista
Sremske Mitrovice, politički svestan pravnik, je dobio mesto u Centralnom komitetu Saveza
komunista Jugoslavije i postao član odbora za izradu novog Ustava. Desile su se i neke smene,
ali o tome se nije pisalo, a nije se previše ni pričalo, osim šapatom i to samo u krugu najužih
 165

prijatelja. Tako je predsednik Opštine Sremska Mitrovica, iskusni privrednik koji je pokrenuo
radove na asfaltiranju ulica, uvođenju vodovoda i kanalizacije po periferijskim ulicama i
okolnim selima, kao i na izgradnji nove robne kuće koja je dovela do opisanog arheološkog
otkrića, iznenada podneo ostavku iz ličnih razloga. Svima je bilo jasno da su i takve promene
bile neophodne. Objašnjenje je bilo logično i dijalektičko: oni koji su se umorili i nisu više
mogli da prate dinamičan tempo razvoja socijalističkih odnosa u društvu, morali su da se
povuku i ustupe svoja dotadašnja mesta novim snagama. Uostalom, to se dešavalo širom
Jugoslavije, a posebno u Srbiji. Ali u ogromnoj većini slučajeva to povlačenje nije bilo strašno
i, kao u slučaju predsednika Opštine Sremska Mitrovica, vodilo je u prevremenu penziju. Samo
nekolicina ostrašćenih profesora iz Beograda, po preovlađujućem javnom tumačenju, onih koji
su se otvoreno deklarisali kao neprijatelji socijalizma i protivnici Saveza komunista, su
zaglavili zatvora. Istina, po nekim usamljenim mišljenjima koja su po pravilu dolazila iz
srpskog nacionalističkog i šovinističkog korpusa, pravno su progonjeni isključivo
visokomoralni i dalekovidi ljudi koji su se usudili da dignu svoj glas kako protiv već
sprovedenih, tako i protiv planiranih ustavnih promena, smatrajući da one vode nestanku
Jugoslavije i formiranju antagonističkih nacionalnih država, da su uperene protiv nacionalnog,
kulturnog i istorijskog identiteta srpskog naroda, da predstavljaju dalje slabljenje Republike
Srbije i da omogućavaju njeno buduće rasparčavanje.

Dvadesetak godina nakon ovih događaja druga Jugoslavija se u krvi raspala na zavađene
nacionalne države. Za dodatno komadanje Srbije, izvršeno nekoliko godina kasnije, bila je ipak
neophodna i direktna vojna intervencija svetskih moćnika.

Na nastavak arheoloških istraživanja lokacije antičkog Sirmijuma moralo je da se sačeka više

od 45 godina.
 166

XII O LJUBAVI, DUŽNOSTI I ŽRTVI

Ratione, non vi, vincenda adolescentia est36

Prob je bez prestanka hodao između glavnog ulaza u Jupiterovo svetilište i malih drvenih vrata
koja su iz dvorišta njegove kućice vodila u sporednu bočnu ulicu. Provirio bi ka forumu, pa
kad bi video da u taj kasni noćni sat na ulici nema ni žive duše, žurio bi nazad da proveri dolazi
li neko iz bočne uličice. Trčao bi on napred nazad kao sumanut da ga bolna kolena nisu
sprečavala. Ovako je samo hramao praveći bolne grimase, čupajući ono malo kose što mu je
preostalo na glavi, grizući usne i čas proklinjući Jupitera i sve bogove redom, a čas ih
preklinjući i moleći im se iz dubine duše da je vrate živu i zdravu.

- Deda, dedice, gde si?

Suze su mu grunule na oči kad je čuo njen glas. Okrenuo se tako naglo da se zateturao i skoro
pao. Video ju je kako trči ka njemu iz pravca male bašte u kojoj su gajili nešto povrća. Hteo je
da je izgrdi, da joj svašta kaže, ali nije mogao. Kad je video da su joj bledo lice i neposlušna,
čupava kosa isprskani krvlju izdale su ga i snaga i glas. Devojka je stigla taman na vreme da
ga prihvati da se ne stropošta. Naslonjen na Bebijanino rame Prob je dohramao do kreveta i,
opet uz njenu pomoć, spustio se na njega teško uzdahnuvši. Devojka mu je prinela bokal vode
koji je on halapljivo ispio. U glavu su mu navirala pitanja, ali nije mogao da ih izgovara. Zagrlio
je unuku svojim ostarelim, koščatim rukama ne dajući joj da se makne od njega. Mazio ju je
nezgrapno i ljubio po glavi, šapućući: „Samo da si mi živa, samo da si mi živa“... Pustio ju je
tak kad je rekla:

- Deda, treba da se presvučem. Možda me traže vojnici...

Prob se odjednom silno zastideo svoje slabosti. Smogao je snage da se trgne i da od nemoćnog
starca, pred svojom unukom, u trenutku, ponovo postane poštovanja i divljenja vredni čuvar
Jupiterovog hrama, njen učitelj i zaštitnik.

- Hajde, brzo!

36
Mladost treba pridobijati razumom, a ne silom.
 167

Kratkim rečenicama davao je unuci instrukcije, a ona je bez pogovora, sa punim poverenjem i
vidnim olakšanjem, izvršavala ono što joj je govorio. Želela je da deda zauvek ostane njen
oslonac, neko čiju ljubav prema njoj ništa ne može pokolebati i neko ko je u svakoj situaciji
znao šta i kako treba uraditi. Tako je bilo i ove večeri. Prob je pomogao unuci da se umije i
presvuče za spavanje, smestio ju je u krevet i pokrio, a njenu prašinom i krvlju umazanu odeću
je izneo iz kuće i dobro sakrio. Obišao je hram još jednom i sa olakšanjem ustanovio da nikakva
potera nije dolazila. Vratio se u kuću i seo na svoje uobičajeno mesto pored njenog uzglavlja.
Ništa nije pitao, samo ju je mazio po vlažnim smeđim loknama.

Bebijana je osećala beskrajnu nežnost prema dedi i veliku grižu savesti što mu svojim
postupcima skraćuje i ono malo života što mu je preostalo. Zato je, tihim glasom, rekla dedi da
je, preobučena u momka, bila na skupu Fotinovih sledbenika na zapadnom gradskom groblju.
On je oćutao. Ispričala mu je zatim kako se odjednom pojavila vojska i kako su svi pokušali da
pobegnu ali da je malo ko u tome uspeo. Deda je samo tiho uzdahnuo. Na kraju mu je priznala
da je u bekstvu naletela na tri čudna probisveta koji su ubili njenog progonitelja i verovatno joj
spasili život uprkos tome što ih je ona u panici napala. Tek tada je Prob progovorio:

- Ali zašto dete? Šta ćeš ti na nekom opskurnom hrišćanskom skupu?

- Ne znam deda. Valjda pokušavam da shvatim kakvi su ljudi koji su spremni i da ubiju i da
umru za svoju veru.
- Kako si uopšte saznala za tu njihovu agapae?
- Onaj ludi Anemije je na svojoj poslednjoj propovedi opet zapenio protiv jeretika Fotina.
Posle sam pred crkvom čula zabrinuta sašaptavanja da Fotinovi sledbenici planiraju da se
okupe na Marcijaninom grobu i da tu vešticu proglase za sveticu. Morala sam da odem i da
čujem šta to oni pričaju...
- Dete moje, bili oni fotinovci, nikejci ili arijanci, živeli oni u najvećoj slozi ili se do smrti
borili za prevlast, svi su oni ipak samo hrišćani i nama isto zlo misle. Uzalud tražiš razliku
među njima. Hoću da mi obećaš da više nikad nećeš ići ni na kakve hrišćanske skupove!
- Obećavam deda.
- Mila, ti si mlada i lepa i pametna, treba da odeš odavde, da ostaviš prošlost iza sebe i da se
okreneš budućnosti. Ja ne mislim da te udajem protiv tvoje volje, ali molim te da razmisliš
o onom Katonu. Rekao bih da bi on zbog tebe i na kraj sveta otišao.
- Otišao bi on na kraj sveta za bilo kojom suknjom, ali bi se vratio čim je skine.
 168

- Ne znam, možda je i tako. Ipak, nijednoj drugoj nije ponudio da se sa njim preseli u
Aleksandriju, a tebe je na kolenima molio. Nije se ustezao ni preda mnom.
- Nije se ustezao zato što zna šta ti misliš i očekuje tvoju podršku.
- Pa šta je u tome loše dete? Zar bi bilo bolje da te tajno nagovara na nešto čemu se ja
protivim? Osim toga, nije on seobu u Aleksandriju smislio ni zbog tebe, ni zbog mene. Pa
priznao ti je da mora da se seli zbog oca. A onda je, ako se dobro sećam, dodao da bez tebe
ne može da ode jer će svakako umreti od tuge.
- Ako mora da ide – neka ide! Ja mu ne branim. Ne brini ti za njega deda, utešiće njega brzo
neka egipatska kurvica. A ja neću plakati za nekim kome je važnije da ga bogati tatica ne
razbaštini nego da bude sa ženom kojoj se kune u večnu ljubav. Pazi molim te: Ja zbog
njega treba da ostavim sve što imam i da odem u neku nedođiju, a on zbog mene ne može
da ostane u carskoj prestonici. Sebična muška logika na delu...
- Nepravedna si dete. Prvo, ja nisam primetio ni trag pohlepe kod tog momka. Pre bi se reklo
da on ocu pruža otpor i da mu se previše protivi nego da mu se ulaguje zbog bogatstva. I
drugo, Aleksandrija nije tamo neka nedođija, nego jedan od najbogatijih, najlepših i
najuticajnijih gradova na svetu. Sada je to možda jedini preostali svetionik slobode u
Rimskom carstvu, centar filozofije, nauke i umetnosti. Tamo postoji biblioteka sa bezbroj
knjiga. Tamo se svetim naukama nazivaju matematika i astronomija, a ne neka hrišćanska
trabunjanja. Tamo te svete nauke, kao i logiku i poeziju predaju najveći mislioci sveta.
Među njima ima i žena! Zar ne bi želela da i ti budeš među njima Bebo? Ti to svojom
pameću zaslužuješ.

Devojka se namrštila i ugrizla za donju usnu. Okrenula se na bok leđima prema dedi. Morala
je da prekine diskusiju da ne bi pokazala izdajničko kolebanje u glasu i suze u očima. Slika
koju joj je deda upravo predočio bila je tako lepa i zavodljiva, ličila je na ostvarenje životnog
sna, a ona je morala da je odbaci zbog osećanja dužnosti i zahvalnosti. Deda je nastavio:

- Ali čak ni to nije najvažnije, mila. Najvažnije je da li ti voliš tog Katona. Da li se obraduješ
kad dolazi? Da li ti srce brže kuca kad je on u blizini? Da li si ljuta i ljubomorna kad pomene
Paulinu i druge devojke? Da li ga sanjaš? Da li se rastužiš kad odlazi? Ne moraš meni –
samoj sebi iskreno odgovori na ta pitanja. Ako su odgovori potvrdni, ne oklevaj ni trenutka
nego kreni sa njim! Ako se volite onda je najbitnije da budete zajedno, a ne gde ćete živeti.
Sirmijum ili Mediolanum, Nikomedeja ili Traverorum, Konstantinopolj ili Rim, Atina ili
Aleksandrija – u čemu je razlika? Zajedno procenite gde će vam biti najbolje i idite tamo!
 169

- Neću da te ostavim samog deda. Nikad!

Prob se saže i nežno je poljubi u čupavu glavu.

- Znaš mila, najvažnija dužnost roditelja je da decu učine sposobnom da opstanu bez njih. A
ja sam ti sve što od roditelja imaš, pa se to sad odnosi i na mene. Prema tome, nemoj da mi
otežavaš zadatak. Vreme je da se otisneš u život, da poletiš. Ja nemam više šta da ti pružim.
Ako ostaneš predugo sa mnom onda ću ja postati neko ko te sputava a ne neko ko ti pomaže.
Znaš da to ne želim Bebo...
- Neću nikud da idem bez tebe i tačka.
- Imam ja svog Jupitera i svoj hram. Biće meni dobro, ne brini.
- Imam i ja tebe. I meni će biti dobro, ne brini.
- Ama uozbilji se derište jedno, ja ti ozbiljno pričam. Najvažnije mi je da znam da si ti negde
gde ti nikakvi ludaci neće pretiti, gde će ti biti lepo i gde ćeš biti srećna sa onim koga voliš.
- Ja sam sasvim ozbiljna deda. Kako misliš da budem srećna ako odem i ostavim te samog
na milost i nemilost tim istim ludacima? Kako da budem srećna ako znam da nema ko da
ti prinese ni čašu vode? Već sam ti rekla da iz Sirmijuma ne idem bez tebe i nemoj više da
zalud trošimo reči.
- Bebo, molim te budi razumna. Ja sam mator za bilo kakve promene, a kamoli za neko
putovanje preko sveta. Umro bih ti na putu, a ako bih nekim čudom i uspeo da stignem do
te Aleksandrije umro bih od tuge za mojim rodnim gradom. Ne mogu ja bez Sirmijuma,
Bebo.
- Pa ja tebe nikud ne teram. Ostaćemo ovde i živeti kao i do sada.
- Ali zar ne vidiš da je Sirmijum postao previše opasan za tebe luda dedina glavo?
- Ako je opasan za mene, opasan je i za tebe. Osim toga, ne vidim što bi ta Aleksandrija bila
manje opasna od Sirmijuma. I tamo dopiru Ambrozijevi zli pipci, imaju i oni nekog svog
ludog Anemija i neke svoje ubice. Možda im je trenutno bolje nego nama, ali ako
dozvolimo da nas ovde preplavi mrak, taj isti mrak će brzo stići i tamo. Ne vredi da bežimo,
treba da se borimo protiv te pošasti na svakom mestu pod kapom nebeskom. Sirmijum je
za to jednako dobar kao i Aleksandrija, kao i bilo koje drugo mesto na svetu.

„Lepo moje pametno dete, da samo znaš koliko si u pravu“, pomislio je Prob. „Dobro, biće po
tvome“, uzdahnuo je starac, poljubio je opet u bujnu, neposlušnu grivu i ustao da još jednom
pre spavanja obiđe Jupiterov hram.
 170

Samo što je iz svog kućerka izašao u dvorište, iz bašte se sav zajapuren pojavio Katon. Izronio
je iz mraka gotovo na istom mestu na kome se neki sat ranije pojavila Bebijana. Toliko je žurio
da se skoro sudario sa Probom. Ispitivačkim pogledom punim strepnje i iščekivanja upiljio se
u starca.

- Jesi li pričao sa njom deda?

- Jesam.
- I?
- Mislim da te voli ali da to neće priznati nikome, a ponajmanje tebi. Sumnja u iskrenost i
trajnost tvojih osećanja, a za to si dragi moj sam kriv. Ona je ponosna devojka i radije će
da te izgubi nego da pristane da je ponižavaš.
- Ma kakvo ponižavanje deda!? Pa ja bih za nju sve učinio.
- Ne znam šta da ti kažem sinko. To vas dvoje morate sami da raspravite. Eno ti je tamo,
legla je ali još nije zaspala.
- Znači neće sa mnom u Aleksandriju?
- Neće.

Katon je snužden i razočaran, tiho ušao u Bebijaninu sobu, ali ona ga je čula. Znala je da dolazi
još pre nego što je ušao. Osećala je to po blagoj drhtavici koja joj je obuzimala telo, po divljem
lupanju srca, po nekoj prijatnoj nervozi u stomaku i po tvrdim, preosetljivim bradavicama koje
su pretile da pocepaju laganu spavaćicu koju je imala na sebi. Uprkos tome, odlučila je da
ostane da leži okrenuta leđima svom noćnom posetiocu i da ni reč ne progovori za kaznu što
se nije pojavljivao puna dva dana. Ali čim je on ćutke seo na krevet i spustio svoje tople usne
na njeno razgolićeno rame, sve njene čvrste namere su pale u vodu. Devojka je naglo zbacila
pokrivač sa sebe, podigla se i klekla na kolena u svom krevetu. Trenutak dva je zažagrenim
pogledom ispitivala njegovo lice, a zatim se bacila svom dugo očekivanom draganu u zagrljaj
i oborila ga u svoju postelju. Njena strast je brzo i lako nadvladala njegovu zabrinutost.
Prepustili su se ljubavnoj igri izgubivši svaku predstavu za svet oko sebe. Uostalom, moglo im
se da budu potpuno opušteni jer su oboje znali da je stari Prob pun razumevanja za njihovu
mladost i da nipošto neće banuti u njenu sobu. Malo kasnije, kad su bar malo i bar privremeno
utažili međusobnu žudnju, Bebijana je ležala na Katonovom ramenu, a on ju je ljubio po, još
više nego inače, razbarušenoj kosi i nežno milovao po još uvek uzdrhtalom telu prelazeći
rukom lagano i ritmično od njenog ramena, preko struka do kukova i nazad.

- Volim te Bela.
 171

Devojka je ustreptala i još više se privila uz momka. Bila je srećna što je on obasipa svojom
ljubavlju i što joj tako lepo tepa. Nije znala da li joj je lepše kad joj kaže Bela ili Bebo ili mila
ili ljubavi... Zaustila je da prizna da ona njega voli još više, ali se ujela za jezik setivši se sa
koliko bola i čežnje je iščekivala da on opet dođe i koliko je patila moreći sebe sumnjama da
je opet našao neku drugu. Verovatno joj je i tepao istim rečima…

- Nemoj tako da me zoveš, nisam ja neka tvoja fufica iz Rima.

- Rimljanka i fufica nisi, ali moja Bela jesi. Samo moja! I najlepša si mi na svetu. Nedostajala
si mi mnogo ljubavi.
- Ćuti molim te. Sigurno te zato nema danima.
- Izvini mila, nikako nisam mogao da pobegnem. Na poslu mi je potpuni haos, ne zna se ko
pije a ko plaća.
- Razumem, razumem. Paulina, Gala, razne patricijske ženice i njihove ćerkice, zatim
glumice, pa prostitutke, pa tolike robinjice, na primer ona Egipćanka Teodora što zna da
svira harfu... Ko će sve njih opslužiti!?
- Bebo, molim te da mi veruješ. To su bile samo isprazne, besmislene zabave. Bio sam sa
raznim ženama samo zato što nisam ni znao šta je to ljubav. Od dana kad sam te upoznao
samo o tebi mislim i samo tebe sanjam. Nijednu drugu nisam ni pipnuo ni poželeo.

Bebijana je zaćutala. Bilo joj je suviše lepo da bi kvarila taj trenutak. Katon se pridigao na lakat
i zagledao u nju.

- Pođi sa mnom u Aleksandriju.

- Neću. Od čega ćemo tamo živeti?
- To je moja briga. Ja svašta znam, naći ću nešto da radim. Možda će me primiti da opet
radim negde u državnoj upravi. To je velika luka, mogu da gradim i popravljam brodove.
U Egiptu je zemlja plodna, to je žitnica celog carstva. Mogu da obrađujem zemlju kod
nekog ili čak da kupim neku njivu pa da obrađujem svoju zemlju. Na kraju, u tako velikom
gradu uvek ću moći da se bavim glumom i da zaradim dovoljno za život.
- A šta ću ja raditi? Sedeti u nekoj sobi sama i čekati da se ti vratiš?
- Šta god budeš želela! Ima mnogo posla u velikom gradu, a ti možeš sve. Znaš da čitaš i
pišeš. Možeš da podučavaš bogatašku decu. Ali ako mene pitaš, ja mislim da je najbolje da
 172

se odmah prijaviš u neku školu. U početku ćeš da budeš učenik, potom pomoćnik, a posle
sigurno i predavač.
- Kako da ne!? Koja bi me to škola bez para primila za učenika? A kako bez škole da izučim
za pomoćnika?
- Kad vide šta sve znaš primiće te u svaku školu sigurno! Bebo, tamo je na papirusima
zapisano svo znanje sveta i besplatno je dostupno svima koji umeju da čitaju. Čak postoje
i javne čitaonice u kojima pismeni čitaju nepismenima željnim znanja. Jedna od njih se
nalazi u Serapeumu, hramu nekog egipatskog božanstva. Uostalom, ako više voliš možeš
da radiš u biblioteci, a možemo i zajedno da osnujemo našu školu poezije ili glumačku
trupu... Šta misliš o tome?
- Ne mislim ništa. Kako bismo uopšte stigli tamo?
- Na konjima do najbliže luke, a onda brodom. Pare za put, a i za prvo vreme tamo, sam već
obezbedio. Molim te ljubavi pođi sa mnom. Ne mogu da živim bez tebe.
- Pa onda nemoj da ideš. Ostani ovde i živi sa mnom.
- Ne mogu, veruj mi. Moram da krenem što pre, najkasnije za nekoliko dana.
- Zašto?
- Zato što ću biti ubijen ako ne odem!
- Ma nemoj! Ko će tebe da ubije? Ni najveći hrišćanski fanatici ne napadaju senatorske
sinove.
- Moram da odem pre nego što se senator Maksim pojavi u Sirmijumu.
- Pa tako kaži! Nemoj da izmišljaš koješta kad se prosto bojiš da priznaš svom patricijskom
ocu da hoćeš da živiš sa jednom bednom plebejskom curom.
- Nije tako Bebo, ne bojim se ja toga.
- Ako se ne bojiš, onda je još gore! Onda nećeš da me predstaviš ocu jer se stidiš mog porekla
i mog društvenog statusa. Zato hoćeš da pobegnemo, jel tako?
- Nije.
- Nego kako je?
- Ovako kako sam ti rekao, veruj mi. Ništa nisam slagao. Ima stvari koje ne mogu sad da ti
objašnjavam, ali ispričaću ti sve detalje i odgovoriti na sva pitanja dok budemo bili na putu.
Obećavam!
- E pa kad budeš mogao da objasniš ti dođi! A do tada bajke pričaj onoj tvojoj Paulini ili
nekoj drugoj patricijskoj kurvetini. A sad odlazi, hoću da spavam.
 173

Rekavši to, Bebijana je demonstrativno istrgla jastuk ispod njegovog lakta i bacila se na krevet
ponovo mu okrenuvši leđa. Katon je ustao i pokupio odeću razbacanu svuda po podu. Kad se
obukao, ponovo je spustio poljubac na njeno golo rame i zastao iščekujući. Pošto se devojka ni
nakon toga nije okrenula ka njemu ćutke je izašao u noć.

Prob je sedeo na stepeništu Jupiterovog hrama. Leđima naslonjen na ulazna vrata, gledao je u
nebo posuto zvezdama. Kad se Katon sasvim približio, starac je pročistio grlo i upitao:

- Nisi uspeo da je ubediš?

- Nisam.
- Dobro je.
- Šta je u tome dobro? Pa zar ti nisi iskreno podržavao moj predlog?
- Jesam momče, jesam. Bio je to moj, koliko i tvoj plan. Ali naši planovi ipak nisu najvažniji.
Važnije je što je ona baš takva kakva jeste. Dobro je što u životu ne gleda samo sebe, što
oseća šta joj je dužnost i što je spremna da se žrtvuje za one koje voli. Budi srećan što te
baš takva devojka hoće.
- Kako da budem srećan kad ću je uskoro izgubiti!? Ne znam šta sad da radim deda.
- Spremi još jednog konja za put.
- Molim?
- Idem i ja sa vama. Kad si mislio da krenemo na taj daleki put?
- Noć nakon igara.
- Onda požuri da pripremiš sve, nemaš puno vremena. Nas dvoje ćemo biti spremni. A ti
nemoj opet da kasniš.
- Neću, ne brini, sigurno neću kasniti. Ali Probe, ne zaboravi: Nikom ni reči o ovome!
Posebno ne Elijanu.
- Znam momče, znam, ne moraš da me podsećaš, nisam ja od juče. Odlazi već jednom, skoro
će zora. Ne moraju baš svi da te vide ovde. Laku noć.
- Laku noć deda. I hvala ti.
 174

XIII IGRE I ZAVERE

Ad Bestias!37

Sirmijum je dobio hipodrom tek u vreme kada je bezumna strast za cirkuskim igrama uveliko
počela da jenjava. U nedostatku adekvatne pozornice stanovnici Sirmijuma su vekovima bili
uskraćeni za gledanje vratolomnih trka plavih, belih, zelenih i crvenih konjskih zaprega,
smrtonosnih borbi gladijatora kao i borbi bestijarija protiv divljih zveri. Nisu imali prilike da u
svom gradu posmatraju najmaštovitije i najsurovije načine kažnjavanja kriminalaca i ratnih
zarobljenika, imitacije legendarnih bitaka u kojima su grupe robova morale da se bore do smrti,
silovanja mladih devica u masovnim orgijama, niti scene sodomije...

Tu nepravdu prema građanima Sirmijuma, odlučio je da ispravi imperator Galerije, koliko

hrabri toliko i sirovi cezar, a potom i avgust istoka. Odabravši grad na Savi za jedno od četiri
mesta iz kojih će on i njegovi drugovi po oružju upravljati Rimskim carstvom moćni
Dioklecijan je u carsku palatu Sirmijuma doveo priprostog, ali sebi odanog Galerija, usvojio
ga, krunisao za imperatora i proglasio za svog zamenika i naslednika. Ratobornog, vojničkog
duha, sklon da svaki problem radije rešava mačem nego pregovorima, Galerije je ubrzo
zaključio da Sirmijumu nedostaje samo jedan cirkus da bi postao prestonica dostojna njegovog
carskog veličanstva. Zato je naredio da se isti izgradi i to po uzoru na najslavnije igralište
večnog grada, na Circus Maximus. Cezar istoka je hteo da njegovo čedo u svemu nadmaši svoj
rimski uzor i nije žalio para da bi to postigao. Ali što zbog burnih vremena u kojima je vladao
i ratova koje je vodio, što zbog opsesivne i dirljive želje da u čast svoje majke Romule izgradi
palatu Felix Romuliana38, što zbog podmukle bolesti koja ga je prerano iscrpla a potom i ubila,
ipak nije stigao da uživa u igrama na sirmijumskom hipodromu. Tom sinu prkosne i sposobne
varvarke koji je u detinjstvu bio pastir i sa ocem čuvao goveda, zatim najhrabrijem vojniku
svake legije u kojoj je u mladosti služio, pa proslavljenom vojnom starešini, a onda igrom
sudbine i caru, ostalo je jedino da žali što gradski stadion nije bio završen u doba njegovog
obračuna sa podmuklim hrišćanskim fanaticima koji su se drznuli da zapale palatu njegovog
tasta Dioklecijana u Nikomedeji. Zbog toga je u pozornicu morao da pretvori Artemidin most
i da na njemu organizuje javno izvršenje kazne na najviđenijim hrišćanima Panonije. Tako su
sa Artemidinog mosta, obezglavljeni, u Savu bačeni prvi episkop Sirmijuma Irinej, njegov

37
Pred zveri!
38
Nalazi se na arheološkom nalazištu Gamzigrad, kod Zaječara.
 175

đakon Dimitrije i desetine njihovih sledbenika koji nisu bili spremni da se radi glave na
ramenima odreknu svoje vere u Hrista, niti očajničke nade da neka višnja pravda ipak postoji i
da će On uskoro sići na zemlju i na svom Strašnom sudu svakome presuditi po zaslugama.

Izgradnju velelepnog gradskog hipodroma u Sirmijumu završio je tek Galerijev naslednik, car
Licinije. Igralište dužine 1765 i širine 340 stopa, je bilo smešteno neposredno pored kompleksa
carske palate, a njegova južna tribina bila je sastavni deo gradskog bedema. Iz istočnog krila
svoje rezidencije car je mogao direktno ući u raskošno dekorisanu ložu koja se nalazila na
centralnom delu njegove zapadne tribine. Ni najneobjektivniji gradski kritičari nisu mogli
osporiti monumentalnost cirkusa, ali su zato svi građani primećivali da se igre u njemu
organizuju sve ređe i ređe, a da su po sadržaju i kvalitetu sve skromnije i skromnije. Uglavnom
su se svodile na drugorazredne bigae ili quadrigae39, dok su borbe gladijatora i druge, pažnje
vredne, cirkuske atrakcije polako nestajale. Kritičari gradskih prilika nisu znali da su te
dekadentne i krvožedne zabave polako zamirale širom ostarelog carstva. Za to je prevashodno
bilo zaslužno jačanje hrišćanstva koje je u doba završetka izgradnje gradskog igrališta već bilo
steklo status dozvoljene i ravnopravne religije u Rimskom carstvu. Mora se priznati da su
hrišćani od prvog trenutka svoje ravnopravnosti, dosledno i uporno, sve glasnije i glasnije
osuđivali cirkuske predstave kao nemilosrdna, bezbožnička i bogohulna dela. Posebno se to
odnosilo na gladijatorske borbe do smrti i bacanje osuđenih prestupnika u arenu da ih
raskomadaju divlje zveri. Istina, osim verskih dogmi i milosrdnih pobuda, hrišćani su imali i
jedan više nego praktičan razlog da se protive cirkuskim igrama. Previše često su ih razni
carevi, za kaznu zbog stvarnih ili izmišljenih prekršaja, osuđivali da budu prisilni učesnici tih
surovih borbi u kojima nikakvih šansi nisu imali.

Hrišćansko protivljenje tim dekadentnim predstavama bilo je umrljano činjenicom da su se

sledbenici ove vere sa jednakim žarom okomili i na mnoge druge, neuporedivo nevinije, lepše
i korisnije ljudske preokupacije. Daleko od toga da je samo nastrano uživanje surovih vladara
i razularene svetine bilo suočeno sa oštrom osudom hrišćanskih episkopa - za njih je bila greh
svaka ljudska zabava pa i svaka sreća. Verovatno su najveći gnev izlivali na drevne Olimpijske
igre koje su bile omrznute zbog besramnog i razvratnog pokazivanja mladih, lepih i nagih tela.
Ništa nisu vredela objašnjenja da njihovi učesnici streme jedinstvu tela i duha u cilju postizanja
najvećih atletskih dostignuća - olimpijska takmičenja su anatemisana i proglašavana za

39
Trke konjskih dvoprega i četvoroprega.
 176

orgijastično izrugivanje Bogu. Hrišćani su takođe pozivali na uništavanje najlepših umetničkih

dela u kojima se slavila vrlina, lepota i humanost, a bavljenje naukom, matematikom ili
filozofijom je za njih bilo đavolska rabota koja je zasluživala samo osudu i najstrožu kaznu.

Međutim, za razliku od većine aktivnosti koje su hrišćani preduzimali, njihovi protesti protiv
cirkuskih igara su nailazili na podršku brojnih drugih slojeva društva, posebno obrazovanih
patricijskih porodica. Zbog povećanja opšte prosvećenosti polako se formirala spoznaja da su
carstvu preko potrebni i razni plebejci, zanatlije, koloni, pa i robovi. Svest o tome je pomogla
da se u rimskom društvu pojave prvi, makar i slabašni, znaci humanističkih osećanja prema
najnižim društvenim slojevima. Počevši od Konstantina Velikog, carevi su mnoštvom dekreta
počeli da ograničavaju vlast gospodara nad robovima i njihova prava nad kolonima, da
zabranjuju ubistva i sakaćenje robova iz čistog hira, pa čak da zabranjuju i razdvajanje njihovih
porodica. Sve to je dovelo do toga da car Valentinijan Prvi donese edikt kojim je zabranio da
se hrišćanima izriče presuda po kojoj bi morali da se bore u areni bilo protiv gladijatora bilo
protiv divljih životinja.

Ipak, opsednutost svetine ovom okrutnom zabavom nije mogla biti ukinuta dekretom. Ona je
bila dugovečnija i od carske i od papske volje. Siromašni i poniženi ljudi su jedino na igrama
imali osećaj da njihov glas ima neki značaj. Jedino na igrama mogli su se bez straha usprotiviti
svakom, pa i samom caru. Kada bi ih neki razbojnik ili varvarin osvojio svojom drskošću,
hrabrošću ili veštinom, zahtevali bi promenu već izrečene presude urlajući iz sveg glasa „Vox
populi, vox Dei“40 i patricijska elita je, makar na igrama, morala da popušta pred njihovom
voljom. Vekovima pre pojave hrišćanstva koje je nesrećnim ljudima dalo lažnu ali očajnički
potrebnu nadu u postojanje pravde makar na onom ako ne na ovom svetu, igre su im pružale
priliku da bar na trenutak zaborave svoju bedu, da iskale svoj bes i da se opiju tužnom
činjenicom da i od njih ima nesrećnijih, još više poniženih i bespomoćnijih. Okrutnost, krv i
bestijalnost igara su podizali adrenalin svetine dovodeći neretko do fanatične opsednutosti,
pijanstva, padanja u nesvest, seksualne ekstaze i masovnih orgija u hodnicima i tunelima
amfiteatara. Zbog takvih efekata na masu, bogati kandidati za važna mesta u carskoj
administraciji su širom Rimskog carstva, oduvek bili spremni da plate ogromne sume novca za
organizaciju cirkuskih igara pridobijajući tako naklonost i podršku običnih građana. U doba

40
Glas naroda, glas Boga.
 177

Gracijana i Teodosija, nekadašnji sjaj igara odavno je bio potamneo, ali su one i dalje mogle
probuditi ogromno interesovanje naroda.

Uzbuđenje koje se osećalo u gradu bilo je dodatno podstaknuto činjenicom da su organizatori

ovih igara bili sami carevi i da je trebalo da im prisustvuje ogroman deo patricijske elite carstva.
U suštini, cirkusi podignuti uz carske palate su više predstavljali mesta za ceremonijalno
pokazivanje vladara svom narodu nego što su bili igrališta predviđena za razuzdanu i surovu
zabavu. Na takvim mestima ni najatraktivnije igre nisu mogle da nadomeste odsustvo
imperatora. Posle mnogo vremena, Sirmijum je dočekao da se jedne igre organizuju uz
prisustvo oba carska veličanstva i njihovih najbližih saradnika. Ovom prilikom samo načelno
i sasvim mlako protivljenje hrišćana je lako nadjačano. Postojali su svi uslovi da predstojeće
igre budu nezaboravne i grad ih je grozničavo očekivao.

Objavljeni program igara je bio takav da je uzbuđenje naroda vrtoglavo raslo kako se dan
početka igara bližio. Na početku trodnevnog spektakla bio je predviđen svečani defile učesnika,
a nakon toga trke najboljih dvoprega iz Panonije, Dakije, Italije i Galije. Popodne prvog dana
je bilo predviđeno za trke četvoroprega koje su posebno obećavale. Teodosije se pobrinuo da
iz Konstantinopolja, Soluna i njegove rodne Espanie stignu najbolji konji i vozači da bi se
suprotstavili nadaleko čuvenim i Gracijanu omiljenim konjičkim zapregama iz Rima.
Lokalnim ekipama iz Sirmijuma, Akvileje, Cibala, Murse i Singidunuma niko nije davao
previše šansi, ali su sve one silno želele da zablistaju na igrama. Većina domaćih vozača nije
marila ni da bude obogaljena ili da pogine da bi nadobudnim gostima pokazala ko koliko zaista
vredi. Svako je tražio svojih pet minuta slave. Drugi dan igara je bio rezervisan za gladijatorske
borbe. Četrdeset parova snažnih boraca, najviše iz Rima i drugih delova Italije, ali i iz slavne
Antiohijske škole gladijatora, trebalo je da se bore jedni za drugim najrazličitijim oružjima.
Jutro trećeg dana trebalo je da počne međusobnim borbama divljih zveri, a zatim da se nastavi
borbama neustrašivih rimskih bestijarija protiv tigrova i medveda. Za završnicu je bila
predviđena prava poslastica: bacanje tri zarobljena gotska izvidnika izgladnelom čoporu
lavova. Čast da im u ime careva izrekne presudu i uzvikom „Pred zveri“ izda naređenje za
izvršenje kazne, sa razlogom je pripala novopostavljenom duksu Panonije, generalu Sekstiniju.
Posle podne trećeg dana, bilo je rezervisano za svečano zatvaranje igara i to defileom svih
pristiglih i novoformiranih pešadijskih i konjičkih legija u oklopima i pod punom ratnom
opremom.

***
 178

Od svih ljudi u Sirmijumu, igre su najviše brige zadavale kapetanu Elijanu. Prvo i pre svega
trebalo je organizovati obezbeđenje careva i visokih zvanica na samom stadionu. Trebalo je
sprečiti moguće masovne sukobe raspomamljenih gledalaca na hipodromu i u njegovoj okolini.
Trebalo je pojačati obezbeđenje svih važnijih objekata u gradu, a posebno carske palate,
kovnice, žitnice i magacina sa hranom prikupljenom za vojni pohod. Povrh svega, trebalo je
obezbediti danonoćno patroliranje policije po celom gradu da bi se potencijalni pljačkaši
odvratili od svojih namera. Sa raspoloživim ljudstvom, to prosto nije bilo moguće. Pošto je
više puta pokucao na svaka vrata iza kojih je mogao očekivati pomoć i pošto je svaki put bio
odbijen, Elijana je samo osećaj dužnosti održavao u radnom stanju ne dozvoljavajući mu da
utone u rezignaciju i da odmah odustane od svega. Taj kruti policijski kapetan je već bio doneo
odluku da svojom ostavkom usreći patricijski krem Panonije, da se pridruži vojsci kao običan
legionar i da zauvek napusti Sirmijum, ali ga je bilo sramota da to učini baš onda kada je
policijskog posla bilo više nego ikada. Izgledalo bi to kao da beži pred problemima, kao da
izdaje kako svoje potčinjene od kojih je neretko tražio previše tako i guvernera Lucija koji mu
je ukazao poverenje i štitio ga kad su svi bili protiv njega, ali i ceo svoj lepi grad i sve one
obične ljude u njemu koji su od njega očekivali zaštitu i pravdu. Istina, kapetan Elijan je i želeo
da pobegne, ali ne od posla i obaveza, nego od sopstvenih snova, nekad nežnih i toplih, nekad
raskalašnih i besramnih, uvek moralno nedopustivih ali uvek i divnih, tako da su izazivali i
grižu savesti i ushićenje u isti mah. Ili je možda nesvesno, ko bi to znao, manje želeo da
pobegne od snova kakvi god da su bili, a više od jave koja je bila potpuno beznadežna. Mada
mu je Popeja bila iskreno naklonjena, ta divna, požrtvovana i plemenita žena ipak prema njemu
nikada nije osetila ni bledu senku onoga što je on osećao prema njoj. Najporaznije je bilo to
što ona čak nije bila ni svesna kakva osećanja izaziva u njemu. Iskrice u njenim očima, osmeh
na njenom licu, buru u ustreptalim grudima, prijatni nemir u stomaku, sve to pa i onu slatku
vrtoglavu i omamljujuću želju - izazivao je neko drugi. Da, bekstvo je bilo jedini način da
pobedi svoj užasni mazohizam, da odagna sve češću rezigniranost i ogorčenost, da se nekako
oporavi i nastavi da živi, a da ne povredi ni nju, ni njenog čoveka a svog prijatelja, pokrovitelja
i zaštitnika. Samo da prođu ove idiotske igre, pa će svoju nakanu sprovesti u delo. Odluku je
doneo, sa sudbinom se pomirio, čak bi se ponekad i osmehnuo pri pomisli na opšte iznenađenje,
nevericu i nerazumevanje koje će dočekati njegov čin. Ali osmeh bi mu se pretvarao u grimasu
kad bi se setio da će i Popeja celog života ostati u blaženom neznanju. „Tako je najbolje“,
govorio bi tada Elijan u sebi mršteći se naizgled potpuno bezrazložno, a zatim bi se kao
pomahnitao ponovo bacao na posao.
 179

U šesti noćni sat uoči sutrašnjeg početka igara, Elijan je krijući se kako od očiju slučajnih
prolaznika tako i od svojih patrola, hitao na sastanak sa Paulinom, koja mu je tokom dana,
ranije dogovorenim tajnim znacima, stavila do znanja da ima hitne i važne informacije za njega.
Išao je zaobilaznim putem i birao najmračnije uličice kako bi iz svog sirotinjskog naselja u
severnom, neopaženo dospeo u vrt njene raskošne vile koja se nalazila u elitnom jugozapadnom
delu grada blizu obale Save. Dočekala ga je blistajući kao i uvek, ali je odmah, bez pozdrava i
uobičajenih zavodničkih sugestija, nestrpljivo počela priču:

- Bila sam na oproštajnom prijemu carice Justine.

- Znam. I?
- Gracijan nije našao za shodno da dođe, ali se Teodosije pojavio. Doduše sasvim na kratko.
- Znam i to. Reci mi nešto što ne znam Paulina.
- Justina mu nije dala da se odmakne od nje. Gurala mu je one svoje sise pod nos i to prilično
neukusno ako mene pitaš. Ali zalud, on se držao kruto i na distanci. S poštovanjem je
razmenio par reči sa malim Valentinijanom kao da je stvarno car a ne samo nejaki momčić,
pomazio je princezu Galu po obrazu i poljubio je u kosicu. Mala je samo treptala i svojim
trepavicama izazivala promaju u celoj sali. Lepa je kao lutka, nadmašiće majku, a Justina
će crći od muke hahahah...
- Molim te koncentriši se i preskoči te gluposti. Šta je bilo dalje?
- Pa ništa, Teodosije se blago naklonio Justini, poželeo joj srećan i ugodan put i otišao.
- Paulina, nisam te tamo poslao i nisam došao kod tebe da bismo ogovarali caricu Justinu i
širili tračeve. Ovo nisu nikakve informacije. Imaš li ti išta bitno da mi kažeš?
- Imam, imam, strpi se malo... Na primer, znaš li da je Gracijan poslao Konstanciju da
prenese Justini njegove pozdrave i želje za bezbedan put? Poslao je lične poklone svom
polubratu i polusestrama, a Justini samo odobrenje da iz kovnice preuzme zlato za svoju
blagajnu.
- Nisam znao, ali šta s tim!? Sitne zađevice u carskoj porodici. Nije valjda da si me zbog
toga zvala?
- Nisam samo zbog toga, nestrpljivi moj kapetane. Ali jesam mislila da će ti biti interesantno
da saznaš da je Justina dočekala Konstanciju tako ledeno da je svima bilo očigledno da bi
je najradije ubila na licu mesta. Nije se odobrovoljila ni dok je slušala kako Konstancija
savetuje njene ćerke Galu, Gretu i Justu da se nipošto ne udaljavaju od konvoja same jer ih
mogu ugrabiti i odvesti divljaci koji često vrebaju uz put da otmu neku pravu princezu pa
da posle traže otkup ili da je prodaju u roblje. Justina ju je nervozno prekinula rekavši: „Ne
 180

plašite mi decu Konstancija, molim vas. Devojke, imamo mi sasvim adekvatnu vojnu
pratnju, a naš konvoj će biti udružen sa konvojem episkopa Ambrozija, tako da će nam i
pratnja biti udvostručena. Prema tome, nema nikakve opasnosti! Hajde sad na spavanje.“
Konstancija je ispratila devojčice tužnim pogledom, a onda se obratila Justini: „I ja sam,
carice-majko, imala vojnu pratnju kad sam krenula na venčanje u Traverorum, ali se
pokazalo da to nije bilo dovoljno. Ne bih se čudila da je baš neko iz moje pratnje javio
varvarima da nas napadnu u vili Pistrenzis. U svakom slučaju, da Mesala nije rizikovao
svoj život kako bi spasio moj, oteli bi me Kvadi i ko zna šta bi se posle dešavalo.“ I pazi
sad Elijane! Justina je na te reči podigla oholo glavu, pogledala Konstanciju kao bubu,
skupila zlobno usne i rekla: „Da, mlada carice, ko zna kakvo bi se zlo dogodilo da hrabri
Mesala nije bio prisutan. Možda moj muž ne bi odmah pošao sa zapada da pokrenuo vojni
pohod protiv tih istih Kvada, možda ih ne bi jurio preko Dunava i možda bi još uvek bio
živ...“ Konstancija je na te reči ustala, poželela im srećan put i napustila zabavu. Kakva
bitka! Šta kažeš, Elijane?

Elijan se dobro sećao događaja koji je carica Flavia Maksima Faustina Konstancija pomenula.
Kako ga se i ne bi sećao kad je to bio događaj u kome je lično učestvovao i koji mu je promenio
život.

Sadašnja carica je rođena pre devetnaest godina od majke Faustine i oca Konstancija Drugog
po kojima je i dobila ime. Njen carski otac je naprasno umro par meseci pre njenog rođenja,
neposredno pre odlučujućeg sukoba sa Julijanom Otpadnikom. Izgleda da potonji nije bio baš
pravo oličenje sotone, kakvim ga njegovi hrišćanski protivnici do dan-danas zdušno opisuju.
Postavši neograničeni vladar, za razliku od Konstantina Velikog i mnogih drugih pre i posle
njega, on nije naredio da se pobiju svi članovi porodice pobeđenog kako nikad više ne bi mogli
pretendovati na presto. Umesto toga, dozvolio je Faustini da podiže svoju ćerku kao pravu
princezu u carskoj palati u Sirmijumu. Tu dozvolu nisu poništili ni potonji carevi, pa je
Konstancija stasala u devojku blistave lepote i još blistavijeg uma. Kad je napunila dvanaest
godina, car Valentinijan Prvi je odlučio da je uda za svog dve godine starijeg sina Gracijana i
da tako svoju lozu spoji sa lozom najpoznatije i najplemenitije porodice carstva. Tako je pre
tačno sedam godina princeza Konstancija krenula iz Sirmijuma ka Traverorumu gde je već bilo
organizovano venčanje kakvo dolikuje ženidbi najstarijeg princa sa najpoželjnijom udavačom
carstva. Međutim, nedugo pre njenog putovanja, rimski vojni zapovednici u ovom delu carstva,
bahati, pohlepni i verolomni kao i oni koji su nekoliko godina kasnije u Trakiji izazvali Gotski
 181

ustanak, pozvali su u goste svog saveznika kvadskog kralja Gabinija, samo da bi njega i
njegovu pratnju posle gozbe sačekali u zasedi, ubili i opljačkali. Zato je nedelju dana pre nego
što je princeza Konstancija krenula u Traverorum, u Panoniju upalo nekoliko hiljada ratobornih
kvadskih konjanika. Svetili su se paleći i pljačkajući panonska sela. Garnizon u Sirmijumu nije
smeo da napusti grad jer su zaštitne zidine bile u ruševnom stanju pa su se gradski čelnici bojali
da bi Kvadi mogli da napadnu i osvoje grad ako bi glavnina vojske bila previše udaljena.
Shvativši da se rimska vojska ne usuđuje da napusti Sirmijum i da u panonskoj ravnici nemaju
pravog suparnika, Kvadi su izazivački prilazili sve bliže gradu, pa su se drznuli da napadnu i
kolonu princeze Konstancije koja je zbog dopune snabdevanja svratila u vilu Pistrenzis.
Shvativši da bi, zbog brojčane nadmoći i izuzetne veštine kvadskih konjanika, povlačenje ka
Sirmijumu pod borbom dovelo do ogromnih gubitaka a možda i do zarobljavanja same princeze
čiji mu je život bio poveren na čuvanje, komandant vojne pratnje je odlučio da vilu Pistrenzis
pretvori u utvrđenje i da odbranu organizuje oko nje. Istovremeno je svog najbržeg konjanika
poslao u 26 milja udaljeni Sirmijum zahtevajući hitnu vojnu pomoć. Međutim, prefekt cele
dijeceze Ilirik, Petronije Prob, koji se u to doba sticajem okolnosti nalazio u Sirmijumu, je
odbio zahtev tvrdeći da je napad na princezinu kolonu samo varka Kvada koji su želeli da se
vojska udalji iz Sirmijuma da bi ga na juriš zauzeli. Uticajni prefekt je nakon ovih događaja
bio unapređen zbog svoje pronicljivosti i doprinosa u odbrani grada, mada su se očevici kleli
da su pravi razlozi za njegovu odluku bili parališući strah koji ga je obuzeo i ogroman urođeni
kukavičluk.

Pošto se požrtvovani glasnik na poprište boja oko vile Pistrenzis vratio sam donoseći
poražavajuće vesti, komandant je uvideo da je njegova dotadašnja odbrambena strategija
neodrživa pa je naredio da se za princezu Konstanciju pripremi dvokolica i da u pratnji dekurije
najodanijih i najsposobnijih vojnika, galopom krenu ka Sirmijumu ne časeći ni časa. Ostali su
formirali zaštitnicu koja se pod borbom povlačila sprečavajući Kvade da im zađu za leđa ili da
krenu u poteru za princezom. To je uspevalo sve dok su Kvadi razjareno nasrtali na zaštitnicu
samim Carskim drumom jer na tako uskom prostoru njihova brojčana nadmoć nije mogla da
dođe do izražaja. Na nesreću po Rimljane, nije dugo trebalo da kvadski starešina i sam shvati
tu činjenicu i da naredi svojim konjanicima da se rašire preko panonske ravnice i da rimsku
zaštitnicu napadnu sa oba krila. Ionako malobrojna rimska zaštitnica je počela zabrinjavajuće
da se smanjuje pod istovremenim jurišima kvadskih konjanika sa oba boka i frontalno. Sreća u
nesreći za rimsku zaštitnicu je bila u tome što su Kvadi iznenada primetili oblak prašine koji
se udaljavao i shvatili da to neko važan beži ka gradu. Zato je trećina njihovog odreda jurnula
 182

za beguncima, pa je odnos snaga na bojištu, mada i dalje nepovoljan po Rimljane, postao znatno
uravnoteženiji. To je dobro uvežbanoj jedinici i njenom izvanrednom komandantu, omogućilo
da se pod teškom borbom, ali bez dramatičnih gubitaka, polako povlače ka Sirmijumu.

Jureći kao paganski demoni kvadski konjanici su pristizali dvokolice i malobrojnu pratnju
princeze Konstancije. Upravnik provincije Mesala je sa vrha Licinijevih termi posmatrao
tragediju koja se neumitno približavala. Pošto je prefekt Petronije Prob izričito zabranio da
vojska izađe izvan zidina grada, Mesala je sišao sa svoje osmatračnice i obratio se prisutnim
pripadnicima policijske uprave Sirmijuma kratkim i srčanim govorom:

- Mesala neće biti zapamćen kao upravnik provincije koji je mirno posmatrao kako varvari
kasape rimsku princezu i buduću caricu! Bolje je da danas umrem u borbi, nego sutra od
sramote. Svi koji misle kao ja, svi kojima je čast preča od života – za mnom!

Najmlađi inspektor policije grada Sirmijuma, Flavije Merkurije Elijan, je skočio na konja još
dok je Mesalin glas odzvanjao forumom. Pridružilo im se još petnaestak odvažnih ljudi pa su
kao vihor pojurili opustelim Severnim drumom ka severnoj kapiji grada. Bez obzira na naredbu
prefekta da se kapije drže zatvorene, straža se nije usudila da stane na put Mesalinoj družini.
Otvorili su kapiju na vreme da ovi hrabri ljudi bez trenutka zastoja nastave svoj juriš ili u smrt
ili u slavu. Ni Kvadi nisu bili ništa manje hrabri: videvši pomoć koja stiže ne samo da nisu
zaustavili svoju poteru za dvokolicama nego su uz bojne pokliče još žešće jurnuli u susret bici.
Dvokolica princeze Konstancije je nekim čudom u punom trku uspela da skrene sa Carskog
puta na Severni drum a da se ne prevrne, a Mesala je svoje dobrovoljce usmerio ulevo preko
polja da bi joj omogućio prolaz. Taj iznuđeni manevar mu je omogućio da njegov mali odred
skrati put i vreme do sudara sa kvadskom poterom i što je najvažnije da joj se zabije u bok.
Mesalini dobrovoljci su jahali na mnogo odmornijim konjima, a bes im je udesetostručio snagu
pa su sekli neviđenom žestinom. Shvativši da je princeza na sigurnom, njena malobrojna
pratnja ju je pustila da sama prođe kroz gradsku kapiju, a oni su se okrenuli i poterali svoje
iznemogle konje u pomoć Mesali i drugovima. U prvi mah iznenađeni Kvadi su pretrpeli
žestoke gubitke, ali se nisu pokolebali. Konsolidovali su svoje snage i nastavili bitku,
napadajući Mesaline borce sa svih strana i obarajući ih jednog po jednog. Narod okupljen na
zidinama grada je sve glasnije negodovao protiv prefekta Petronija i legije koja, mada pod
punom ratnom opremom, ne izlazi da spreči krvoproliće svojih sunarodnika. Suočen sa
opasnošću od narodne pobune, a možda i linča, vrli prefekt je preko volje dozvolio komandantu
 183

legije da povede vojnike u bitku koja se punom žestinom rasplamsala na raskrsnici Carskog
puta i Severnog druma. To je iz korena promenilo odnos snaga na bojištu, pa su Kvadi ubrzo
odustali i odgalopirali nazad. Svoj bes zbog neuspele potere su iskalili na nesretnoj rimskoj
zaštitnici u povlačenju koja je, napadnuta i s leđa, izginula do poslednjeg čoveka.

Kvadi jesu nekoliko sledećih dana pokušavali da napadnu Sirmijum, ali je to vojna posada lako
odbijala uprkos ruševnom stanju odbrambenih bedema. Uvidevši uzaludnost svojih pokušaja,
a suočeni sa ogromnim gubicima koje su im nanosili strelci sa bedema, varvari su ubrzo
odustali od uzaludnih napada i uputili se ka limesu na Dunavu pljačkajući na svom putu
nezaštićena sela, odvodeći roblje i paleći sve za sobom. Njihovi su kratkotrajni pokušaji,
međutim, omogućili prefektu Petroniju Probu da caru Valentinijanu Prvom servira uverljivu
priču kako je svojim mudrim i opreznim postupcima spasio grad. Uzalud je princeza
Konstancija na sva usta hvalila hrabrost i požrtvovanost upravnika Mesale i javno izjavljivala
kako će mu biti večno zahvalna. To je čak izazvalo podozrenje i ljubomoru princa Gracijana,
pa je Petronije Prob pobrao sve zasluge, a Mesala je uz usmenu pohvalu cara ali bez ikakve
nagrade, prekomandovan i poslat da upravlja dalekom Luzitanijom. Za novog guvernera je
postavljen Lucije koji je, na opšte iznenađenje, za kapetana policije cele provincije ubrzo
postavio mladog inspektora Elijana, mudro prihvativši savet koji mu je na odlasku, upravo
preko Paulininog oca, poslao Mesala. Iz sećanja na prošlost trgao ga je devojčin glas:

- Ej kapetane moj dragi, kud si odlutao? Šta kažeš o borbi dve carice?
- Kažem da ne razlikuješ bitno od nebitnog, da tračariš umesto da mi prikupljaš korisne
informacije i da za ovo sigurno nećeš dobiti nikakvu nadoknadu.
- Ih, kakav si!? Uvek nešto na kraj srca. Pa valjda je tebi značajno da znaš kakvi su odnosi
među njima.
- Ne toliko da bih zbog toga dolazio ovamo, a pogotovo ne da bih ti nešto platio. Ne podnose
se žene, pa šta? Jedna je bila carica i majka je budućeg cara, a druga je upravo posle nje
postala carica i sigurno pretenduje da rodi naslednika prestola. Sve je to potpuno logično i
očekivano, nije uopšte vredno priče. Imaš li ti uopšte večeras nešto za mene ili ne?
- Mmmmm kapetane moj dragi, hajde da pređemo na krevet da ti pokažem šta sve večeras
imam samo za tebe...
- Paulina, budi ozbiljna molim te.
- Dobro, ti dosadno ozbiljni čoveče, dobro! Neću te ni pipnuti kad tako više voliš. Slušaj sad
pažljivo tvoje važne vesti. Kad se većina gostiju ponapijala i razuzdala, na zabavu je stigao
 184

neki mlad čovek. Nešto je šaputao Justini koja mu je požurila u susret i presrela ga praktično
na ulaznim vratima. Ona mu je rekla da se malo okrepi i da je sačeka, a onda je izašla i više
od pola sata je nije bilo na sopstvenoj oproštajnoj zabavi!? Ja sam se malo raspitala i
shvatila da niko od prisutnih ne zna došljaka. Očigledno neki glasnik ili njen tajni agent.
- Hmmmm… Može biti. Jesi li uspela da vidiš sa kim se Justina sastala?
- Pa kako to da vidim Elijane!? Nisam mogla da je pratim kroz njenu kuću…
- Otkud znam kako!? Trebalo je da se snađeš nekako. Zašto te plaćam? Justina se sigurno
nije opraštala sa nekim. To bi radila javno, na prijemu. Ovde se očigledno radilo o nekom
njenom tajnom i neodložnom poslu. Ali šta vredi što to znamo kad ne znamo ništa više.
Nisi se baš pokazala Paulina.
- O jesam kapetane, jesam. Baš sam se pokazala! Justinin glasnik je bio vrlo zadovoljan.
- Molim!?
- Potcenjuješ me Elijane, sram te bilo. Zar si zaboravio zašto si me angažovao, a? Pa nisam
ja glupa koliko sam lepa dragi moj kapetane. Glasnik je, kao i svi ostali, primećivao samo
telo, ali mislila sam da si bar ti shvatio da imam nešto i u glavi…

Elijanu je sinulo.

- Znači našla si način da posle zabave ispitaš glasnika!? Svaka čast Paulina! Znao sam ja da
si ti mnogo sposobnija nego što ljudi misle. Ali ako si stvarno pametna koliko mislim da
jesi, nemoj tu da mi se duriš i pogotovo nemoj da kamčiš od mene neke pohvale i laskanja
kao da zaista jesi šupljoglava nimfomanka kakvom se drugima predstavljaš, nego pričaj!
Imam posla ženska glavo, ne znam kud ću pre… Evo ti tvoja nagrada, lepa i pametna moja
špijunko.

Govoreći to, Elijan se nasmešio i bacio na sto kesu dobrano napunjenu zlatnicima.

- To nije nagrada kapetane, to je moja pošteno zarađena plata.

- Dobro, neka ti bude plata. Hajde sad molim te da čujem ono najvažnije. I to brzo i koncizno.
Bez nepotrebnih digresija, ako je moguće…

Ali kod Pauline bez toga nije moglo.

 185

- Moja nagrada bi bio ti lepi moj policijski kapetane. Imam ovde jedan ogroman krevet, kao
stvoren za davanje i primanje najlepših nagrada. Možda bi ti se isplatilo da me lepo nagradiš
u njemu kapetane. Možda bi posle toga shvatio da pored te tajanstvene lepotice koja ti
obuzima misli ima još žena na ovom svetu i da možda ona ne zaslužuje tvoju toliku
ljubav…
- Paulina prestani!
- Dobro, dobro, šalim se, šta ti je!? Neću te oteti od tvog mazohizma kao ni od tvog posla.
Ne zna se u šta si više zaljubljen.
- Dakle, šta ti je Justinin špijun izbrbljao?
- Carica sprema atentat!
- Na koga?
- To samo ona i atentator znaju.
- Ko je atentator?
- Ne poznaje ga.
- Pa kako ga je našao?
- Neko drugi ga je našao, ovaj koga sam ja baš lepo počastila u tom krevetu koji ti nećeš ni
da pogledaš, je imao zadatak samo da ga dovede u Justininu sobu za molitve.
- Kako onda zna da se radi o atentatoru?
- Kaže da on za Justinu radi samo tako važne poslove.
- Ne zna ko je regrutovao atentatora?
- Ne zna, ali pretpostavlja da je to bio neki Justinin pravoverac zato što je atentator usred
noći izašao iz crkve pravovernih nikejaca, zaključao je i ostavio ključ u neku saksiju.
- Otkud Justini pravoverac? Ona je neformalni vođa arijanaca u carstvu…
- Ih otkud kapetane!? Ima ona svoje špijune u Anemijevim redovima, kao što ih i on
verovatno ima u njenim. A to je baš dobro smišljeno. Ako neko i vidi atentatora kako izlazi
iz crkve, može ga samo povezati sa episkopom Anemijem, nikako sa caricom Justinom.
Zgodno, zar ne?
- Kako izgleda taj atentator?
- Sitan momak koji je sve vreme držao ruke u džepovima ogrtača, imao kapuljaču navučenu
na čelo, a šal stavljen preko usta i nosa i koji ni reč nije progovorio od momenta kad su
razmenili šifre u uličici iza termi pa sve dok ga ovaj moj nije ostavio u Justininoj sobi za
molitve.
- Šta je bila šifra?
- Justinin špijun je rekao: „Sotona“, a atentator je odgovorio: „Da, baš on.“
 186

- Gde živi taj Justinin agent?

- Ne znam, ali mogu da saznam. U pauzi igara doći će mi u terme, a ja ću reći da kod mene
ne možemo zbog mog verenika. Verujem da će mu biti žao i da će sam predložiti da odemo
do njega.
- Saznaj tu adresu. Hitno je da hitnije ne može biti. Ali je takođe veoma opasno. Opasnije
nego što misliš. Ne uzdaj se u to da si zaludela Justininog špijuna za jednu noć i da će on
sad šeniti za tobom. Zapamti: ako bilo šta posumnja taj tip se neće libiti da te prekolje
trenutak posle vaše kobajagi ljubavne igre. Zato ništa ne pitaj o atentatoru! Ako ga on sam
pomene ti promeni temu, smisli neku glupost, snađi se. Mazi se, pričaj kako ceo dan samo
o njemu misliš, kako ti nikad u životu ni sa nekim nije bilo tako lepo i kako ga strašno želiš.
- A da mi to malo probamo kapetane? Mislim to maženje, bojim se neću se snaći bez vežbe…
- Ne prekidaj me, nego slušaj i zapamti: ne pominji ni Justinu, ni careve, ni Konstanciju, ni
Sekstinija, ni Lucija, apsolutno nikog iz visokog društva, ništa o njihovim sukobima i ništa
o politici. Ako je taj špijun stvarno valjan, a verujem da Justina ne regrutuje loše, već je
shvatio da se izbrbljao praveći se pred tobom važan i možda će hteti da ispravi grešku tako
što će te skratiti za glavu. Zato se potrudi da izgledaš kao totalna glupača i nimfomanka
kojoj je samo ona stvar u glavi.
- To mi uopšte neće biti teško kapetane hahaha…
- Pusti šalu Paulina, molim te. Obezbedi da u termama neko bude uz tebe kad on dođe. Kod
njega treba da ideš svojom nosiljkom, a tvoji robovi treba da ostanu i čekaju pred njegovom
kućom kad tamo uđeš. U stvari, najbolje bi bilo da uopšte ne uđeš kod njega već da nađeš
neki izgovor, odložiš ljubavisanje i vratiš se kući. Jel’ ti jasno?
- Opa kapetane, pa ti si izgleda malčice zabrinut za mene. Znači ima nade za nas mmmmm…
- Paulina, ne glupiraj se! Ovo je opasna igra. Zapamti šta sam ti rekao. Ne idi nikud od kuće
nakon povratka iz špijunskog gnezda i ne šalji mi poruke. Ja ću doći kod tebe čim pre
budem mogao. Ali verovatno ne pre nego što padne veče...

Vraćajući se iz Pulinine raskošne vile u svoj skromni stan, Elijan je bezuspešno pokušavao da
shvati koga to Justina želi da se reši. Konstancija je bila najočiglednija moguća meta zbog sve
glasnijih priča o njenoj trudnoći. Očekivani dolazak na svet Gracijanovog naslednika sigurno
je predstavljao nož u srce ambicioznoj Justini. Ali zar bi se stvarno usudila da pokuša tako
nešto? Justina je pametna žena, sigurno zna da bi, čak i ako bi uspela u svojoj nakani, Gracijan
prevrnuo nebo i zemlju da pronađe krivca. A možda planira upravo Gracijana da ubije!? Ako
bi se to desilo kad ona nije u Sirmijumu, možda sumnja ne bi ni pala na nju. Time bi carska
 187

pozicija njenog sina bila osigurana, a Teodosije bi upravo Justinu mogao proglasiti za
namesnika njenom još nejakom sinu... „Samo mi je još to trebalo“, mislio je Elijan padajući u
san uveliko posle ponoći.
 188

XIV DAN PRVI: MUČENICI, NEREDI I ISTRAGA

Mors certa, hora incerta41

Na dan početka igara, jutro je svanulo blistavo i lepo. Septembar u Sirmijumu je uvek bivao
najlepši mesec u godini, a sada je bio u svom najlepšem izdanju. Sunčevi zraci su bili topli ali
ne vreli, a vetrić s Alma Monsa je ćarlijao ali nije bio hladan.

Jutarnju liturgiju u crkvi pravovernih hrišćana služio je episkop Mediolanuma Ambrozije, a

sasluživao mu je episkop sirmijumski Anemije sa svim svojim đakonima. Uprkos tome, crkva
nije bila puna naroda. Samo oni najpobožniji su se sakupili da i tog jutra pokažu svoju veru.
Svi listom su bili duboko ogorčeni zbog ogromne gužve koju su bezbožnici već napravili oko
hipodroma. Te paganske orgije od igara predstavljale su otvoreno izrugivanje Hristu i njegovoj
božanskoj žrtvi, a vatrenom Anemiju i njegovim najvernijim sledbenicima bile su kao so na
živu ranu. Episkop Ambrozije nije delio njihovo uzbuđenje. Bio je siguran da je i igrama i
paganima presuđeno jednom za svagda. I to kako u Sirmijumu, tako i u celom carstvu! Zato je,
pre svog povratka u Mediolanum, želeo da smiri pravovernu pastvu Sirmijuma, da pobožne
ljude učvrsti u veri i pouči ih kako u njoj da istraju, ali i da kolebljivce privuče pravoverju i
odvrati od arijanstva. Kao i Anemije nekoliko dana pre njega, počeo je svoju propoved
objašnjavajući vernicima da svi zdušno treba da podrže careve u ratu protiv Gota, naglašavajući
da je borba carstva protiv varvara ujedno i borba za hrišćanstva protiv pagana. Da potkrepi
svoje reči, Ambrozije je iz svoje mantije izvadio sinoć potpisani carski edikt i pokazao ga
okupljenima.

- Pre nego što sutra napustim vaš lepi grad i vratim se svojim dužnostima u Mediolanumu,
želim da vas uverim da naši presvetli carevi vrlo dobro znaju ko su pravi i iskreni prijatelji
carstva, a ko njegovi otvoreni ili prikriveni neprijatelji. Braćo i sestre u Hristu, Gracijan i
Teodosije su ovim dekretom proglasili hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva!
Vekovi su prošli od kad se naš mesija pojavio, deset surovih progona smo izdržali pod
raznim bezbožnim carevima, da bismo danas doživeli ovaj divni trenutak. Naša vera u Boga
i ljubav prema njemu su pobedile sve prepreke. Pomolimo se za duše naših presvetlih
careva i zahvalimo im se iz sveg srca zato što su hrišćanstvo uzdigli tamo gde i treba da
bude. Oni su, osim toga, ukinuli državne povlastice svim paganskim kultovima, naredili da

41
Smrt je izvesna, čas smrti je neizvestan.
 189

se statua boginje pobede izbaci iz zgrade Senata u večnom gradu, da se ugasi ono što su
pagani do sada prepotentno zvali „Vestina večna vatra“ i da se raspusti Savet Vestalki, taj
Bogu uvredljivi skup lažnih sveštenica koje služe lažnom božanstvu.

Anemije se po ko zna koji put sa neskrivenim divljenjem zagledao u svog sabrata. Vernici su
zažamorili. Začuli su se ushićeni uzvici „Živeli Gracijan i Teodosije!“ i „Živeo Ambrozije!“,
ali i oni ratoborniji kao „Dole prokleti pagani!“. Kad je slavljenička graja već pomalo počela
da se stišava, neko iz zadnjih redova je dobacio: „Zašto carevi nisu otkazali ove bezbožničke
igre?“. Drugi su se spremno nadovezali, pa je crkvu preplavila prava bujica pitanja: „Zašto
nisu zabranili paganske kultove?“, „Zašto nisu naredili rušenje njihovih đavolskih hramova?“,
„Zašto nisu zabranili arijance?“, zašto, zašto, zašto… Toliko zašto je već ozbiljno ljutilo
episkopa Ambrozija, ali on je kao i uvek ostao na visini zadatka.

- Mogao bih vam odgovoriti da ste u pravu braćo i sestre. Mogao bih potvrditi da treba
ukinuti cirkuske igre, zabraniti paganske kultove, porušiti im hramove ili još bolje pretvoriti
ih u hrišćanske crkve. Mogao bih reći da treba zabraniti arijance koji negiraju božansku
suštinu Isusa Hrista i Duha Svetoga. Mogao bih do Boga na nebu zavapiti da treba iskoreniti
novacijance – to jeretičko zlo koje negira našoj Svetoj Crkvi pravo da da oprost greha.
Mogao bih nabrojati i mnoge druge jeretike. I sve bi to bilo tačno. Mogao bih, dakle, mirne
duše reći da je vaš gnev pravedan i vi biste mi aplaudirali i veličali me. Ali ja vam to neću
reći, jer je popularnost koju bih stekao podilazeći vašem gnevu samo đavolska zamka.
Čuvajte se gneva braćo moja u Hristu. To je sredstvo kojim nas sotona iskušava. Gnev je
posledica strašne i opasne zablude o slobodnoj volji čovekovoj. Znate li, braćo i sestre, ko
je smislio tu slatkorečivu priču? Znate li odakle taj podmukli mit vuče svoje korene? Iz
Grčke filozofije, braćo i sestre! Ta ideja je rođena u kolevci svih paganskih ideja. A mi od
njihovih ideja treba da bežimo kao đavo od krsta! Naš duh mora ostati neukaljan takvim
đavolskim mislima. Slobodna volja, braćo i sestre, je poreklo svakog moralnog zla i
posrnuća. Upamtite to! Dobro upamtite i nikad ne zaboravite! Nije nam dato da sprovodimo
svoju slobodnu volju čak ni kad smo ubeđeni da smo u pravu. To čak ni Sin Božiji nije
činio! Nije sprovodio volju svoju, nego volju Oca koji ga je poslao! Neuporedivo više svi
mi, bedni ljudski crvi, moramo izbegavati nekakvu svoju slobodnu volju. Umesto toga mi
moramo slušati zapovesti Oca i Sina i Svetog Duha. Sad se vi, braćo i sestre, pitate kako
da uvek poznamo volju Božiju. Odgovor je: „Slušajte savete i poslanstva crkve Božije!
Slušajte šta vam vaš episkop govori, jer on ne govori po svojoj volji, on govori ono što vam
 190

je papa poručio, a kroz njegova usta, preko njegovih reči obraća vam se Bog sam.“ Zato
tražim od vas da svim svojim mogućnostima pomognete našim carevima u borbi protiv
Gota. Tražim od vas da se dvostruko više molite Bogu dok traju ove nesretne igre, da ni
slučajno ne idete da posmatrate tu đavolju rabotu, ali da ih takođe ničim ne ometate.

Ambrozije je pobedonosno završio svoj nepripremljeni monolog. U crkvi je vladao tajac

strahopoštovanja. Ambrozije je uzeo mali gutljaj vode, tek da ovlaži suva usta. Kroz otvorena
vrata crkve je tiho i nečujno ušao njegov čovek za tajne i poverljive zadatke. Episkop ga je
upitno pogledao, a ovaj je samo klimnuo glavom i blago se nasmešio. Zatim se prekrstio i
nestao iz crkve tiho i nečujno kao što je u nju i ušao. Episkop Ambrozije je dozvolio sebi još
jedan, ovog puta veliki i okrepljujući, gutljaj hladne vode koja je u Sirmijum stizala
vodovodom čak sa obronaka Alma Monsa. Potom je nastavio svoju propoved mirnije, odišući
uverenjem i spokojem.

- U Hristu su, braćo i sestre, spojene dve prirode: božanska i ljudska. On je posrednik između
čoveka i Boga. On je naš vođa i put! U Njega moramo verovati, braćo i sestre, više nego
što verujemo svojim roditeljima, svojim očima, svojoj pameti, više, mnogo više nego što
verujemo samom sebi. Zato što tako čvrsto verujem u jednosuštastvenost Svetog Trojstva,
Duh Sveti mi se, braćo i sestre, javio noćas dok sam se molio. Blago me je ukorio. Rekao
je da smo, opsednuti svojim trenutnim poslovima, zaboravili one koji su davno postradali
za nas, koji su postradali da bi hrišćanstvo bilo prihvaćeno i da bi postalo zvanična religija
našeg carstva. Ja sam se veoma začudio, nisam znao koga sam to u mislima svojim grešnim
zaboravio i koga to zaslužnog nisam u molitvama svojim pomenuo. A On mi reče: „Grešni
Ambrozije, obuzela te je gordost, zaboravio si na mučenike Gervazija i Protezija, koji
postradaše u vreme progona bezbožnog cara Galerija. Prošlo je od tada skoro osamdeset
leta, a njihove svete mošti i dalje leže nepokopane, u isušenom bunaru u kome su ih
mučitelji umorili glađu i žeđu.“ Tako mi, braćo i sestre, reče sam Sveti Duh, a ja požurih
da to objavim vama. I još mi reče da će onaj ko pronađe njihove toliko godina potpuno
očuvane mošti pokazati, kako nevernicima tako i svim jereticima, koja je vera jedina prava
i koju crkvu svi moraju da slede. Zato braćo i sestre, ne trošite reči na pagane i jeretike
nego poslušajte reč Božiju. Pohitajte svi Severnim drumom ka izlazu iz grada. Čim prođete
zidine, skrenite uskim puteljkom ka istoku i pronaći ćete lako taj stari isušeni bunar.
Izvadite iz njega čudom Božijim očuvana tela svetih velikomučenika Gervazija i Protezija
i prenesite ih ovde u našu crkvu. Iskreno poštovanje njihovih svetih mošti opametiće mnoge
 191

koji sumnjaju i podstaći će ih da prihvate hrišćansko pravoverje. A što se nepopravljivih

jeretika tiče, a biće i takvih, budite strpljivi braćo i sestre! Bog sve vidi i vrlo brzo će svaki
jeretik, kao i svaki iskreni pravoverni hrišćanin dobiti nagradu kakvu zaslužuje.

Rekavši to Ambrozije pokretom ruke uputi vernike ka izlazu iz crkve odakle ih njegovi
saradnici povedoše u potragu, a on sam krenu ka rezidenciji da se, više razmišljajući nego
moleći se, pripremi za sva iskušenja predstojećeg višednevnog putovanja sa Justinom.

Prema vestima koje su, uskoro po njegovom povratku u Mediolanum, počele da pristižu sa svih
strana, rezultati njegove posete Sirmijumu su prevazišli očekivanja svih, osim možda njega
samog. Ne samo da su se carevi prilično očigledno priklonili nikejskom pravoverju, nego je
došlo do naglog povećanja broja nikejskoj dogmi privrženih vernika. Tome su presudno
doprinela čudom očuvana tela mučenika Gervazija i Protezija koja su pronađena baš na mestu
koje je Duh Sveti detaljno opisao pobožnom Ambroziju. Pravoverni su tako po prvi put i u
Sirmijumu postali brojniji od arijanaca. Uz pravu pomamu za traženjem relikvija svetaca i
mošti mučenika koja dugo nije jenjavala, trend jačanja pravovernih i slabljenja arijanaca i po
brojnosti i po značaju se nastavio u godinama koje su sledile.

***

Ipak, ni divno jutro ni pomirljiva propoved episkopa Ambrozija, gradu nisu donele spokoj.
Uzbuđenje zbog igara koje je danima vladalo među građanima vrtoglavo je raslo iz časa u čas
i samo je bilo pitanje trenutka kad će, gde i kojim povodom nekontrolisano eksplodirati. Prve
nevolje su, začudo, nastupile u sasvim suprotnom delu grada od onog u kome se nalazilo
igralište.

Ubrzo po otvaranju igara, dok su moćne legije još uvek defilovale ispred Gracijana i Teodosija,
na severozapadnoj periferiji Sirmijuma počeli su protesti zbog karata do kojih je običan svet
mogao doći jedino plaćajući pohlepnim preprodavcima desetostruko veće iznose od regularne
cene. Jedan od takvih nije na vreme shvatio ozbiljnost situacije, pa je umesto da se pokrije
ušima i tiho nestane iz gužve, siromašne nezadovoljnike ismejao i izvređao najgorim rečima.
Neki lokalni nadničar, rmpalija poznat po tome što mu nije bio potreban neki poseban povod
za tuču, jedva je dočekao takvu priliku. Bez oklevanja se izdvojio iz mase, pritrčao
nadobudnom preprodavcu i zveknuo ga po tintari tako da je ovaj pao na kolena obliven krvlju.
Što se pravdoljubivog nadničara ticalo, bezobraznik je dobio po njušci kako je i zaslužio. Spor
 192

je time trebalo da bude završen kao i mnogo puta pre toga. Međutim, okupljena masa nije tako
mislila, ako je masa ikad išta mislila. Kao da se samo taj znak čekao da bukne plamen nereda.
Razlegao se urlik odobravanja okupljene svetine koja je istog časa jurnula na ošamućenog
nesretnika, oborila ga i izgazila. Pomahnitali ljudi su nastavili da ga udaraju prvo rukama i
nogama, zatim kamenjem, a na kraju su sevnuli i noževi. Kao i mnogo puta pre i posle toga,
reakcija mase na nepravdu je bila daleko nepravednija od svog povoda. Interesantno je da
uprkos tom izlivu nekontrolisanog besa, ljudi nisu propustili priliku da opljačkaju svoju žrtvu.
Novac i preostale ulaznice za igre su razgrabljene u prvom naletu, zatim su mu uzeli gladijus i
nož koje nije stigao ni da izvadi, a na kraju su mu svukli i odneli čak i pocepanu, krvavu odeću.
Rulja je njegovo golo, izmasakrirano telo sa neprepoznatljivim licem bacila u kanal pokraj
puta, a zatim je krenula u pljačkaški pohod. Na meti su bile obližnje pekare, krčme i javne
kuće. I njihovi vlasnici.

Vesti o neredima brzo su stigle dežurnom starešini u vojnom logoru. Čak trojica Elijanovih
ljudi su, nezavisno jedan od drugog, dojurili da izveste o rušilačkom pohodu, pljačkama i
požarima na severozapadu grada. Zapovednik legije koja je ostavljena da brine o bezbednosti
grada bio je Lateran. Njegova jedinica je bila jedina koja nije učestvovala u defileu na igrama
i bez obzira što je dobro shvatao neophodnost takve predostrožnosti, Lateran je prosto kipteo
od besa što je baš njemu zapala tako neslavna dužnost i posebno što mu je time uskraćena
mogućnost da zablista pred carevima. Zato je vesti o pljačkama dočekao sa nekom potmulom
radošću. Izgrednici su mu dali priliku da se iskali, da pokaže odlučnost i da efikasno gušeći
nerede ipak zablista. Bez oklevanja se stavio na čelo ranije formiranog konjičkog odreda i
krenuo u centar zbivanja. Naredio je svojim vojnicima da pobiju sve one koji pruže ma i
najmanji otpor, a ostale da pohvataju i vezane dovedu u regrutni centar. Najveća grupa
razularenih razbojnika, od koje su neredi i započeli i koja je prednjačila u pljačkama,
paljevinama i silovanjima, je razbijena već u prvom naletu konjice. Samo su malobrojni bili
dovoljno ludi ili dovoljno pijani ili i jedno i drugo pa nisu na vreme uvideli suštinsku razliku
između pekare i konjičkog odreda. Takvi su bili izgaženi konjskim kopitima ili posečeni
mačevima. Ogromnu većinu je brzo prošao nagon za pljačkom pa su se razbežali po predgrađu
ne misleći više o plenu nego o živoj glavi na ramenima i, ako je ikako moguće, na slobodi. Ali
Lateran nije bio voljan da im ispunjava želje. Izdelio je svoj odred na dekurije i poslao ih u
raznim pravcima da pohvataju što više begunaca, spreče razbojništva preostalih manjih grupica
i pomognu u gašenju požara. On sam se vratio u regrutni centar, da organizuje prijem i selekciju
zarobljenih. Naredio je da sve koji nisu sposobni za vojnu službu odvoje da bi bili prodati u
 193

roblje i da bi tako bar delimično nadoknadili štetu koju su počinili. Sposobni za vojnu službu
su osuđeni da budu legionari i to bez plate, sve dok vojnom službom ne nadoknade svoj deo
počinjene štete. Potom je otišao u svoj šator, skinuo oklop i iskapio pehar vina. Bio je
zadovoljan učinjenim. General Sekstinije će shvatiti da mu nije uzalud poverio legiju, a bilo je
vrlo verovatno da će i imperatori biti izvešteni o njegovoj odlučnoj i uspešno sprovedenoj
akciji.

Laterana je iz sanjarenja trgao glas stražara koji mu je saopštio da je jedan od zapovednika

dekurija doveo neku zarobljenu ženu i da moli za prijem. Doskorašnji upravnik Cibala se
grohotom nasmejao i rekao stražaru da ih pusti. Kada su ušli, osmotrio je pažljivo sitnu, ženicu
koja ga je uplašeno gledala kroz raščupanu kosu. Uprkos izgrebanom licu punom modrica
moglo se primetiti da je veoma lepa. Iscepana odeća je dozvoljavala pogled na njeno
besprekorno izvajano telo. Obratio se zapovedniku koji ju je doveo:

- E pa Lepide stvarno je došlo zadnje doba kad su i žene postale pljačkaši. Nekad se znalo
gde je ženi mesto. Koliko vidim gospođa razbojnica je zaboravila čemu žena treba da služi
pa ste ti i tvoji momci morali malo da je podsetite. Ako, ako, neka ste utažili strast, dobro
je to za vojnika, ali niste morali baš toliko da je šamarate. Kome sad tako izubijanu da je
prodamo? Ili da joj ovoga puta oprostimo, šta misliš Lepide? Ovaj dan je postao
iznenađujuće dobar, treba i mi da budemo dobre volje. Hajde, poigrajte se još malo sa njom
pa je pustite. A ti ženo pamet u glavu! Ako te zbog bilo kakvog prestupa patrola ponovo
privede, odvešće te trgovci robljem makar ja lično morao da im doplatim za to. Vodi mi je
sa očiju Lepide!

Lepid je oklevao. Izgledao je zbunjen. Upravo kad je blago uhvatio ženu za golu mišicu i
zaustio nešto da kaže, nestrpljivi Lateran ga je pretekao:

- Šta čekaš Lepide!? Na izvršenje!

- Plemeniti Gaju, ova gospođa nije izazivala nerede. Razbojnici su je silovali i opljačkali joj
krčmu. Zatekli smo ih kako se otimaju oko plena i pohapsili sve osim jednog koji je ubijen
u pokušaju bekstva. Ona se zove Lolija i vlasnica je krčme „Kod divljeg vepra“.
- Pa zašto si mi je onda doveo čoveče!?
- Zbog ove torbe oko koje su se razbojnici tukli i sa kojom je onaj koga smo ubili pokušao
da pobegne. Svi uhapšeni razbojnici tvrde da su je našli iza bureta sa vinom, a gospođa je
 194

izjavila da nikad nije videla tu torbu i da nije njena. Pogledajte plemeniti Gaju, torba je
puna novca. Ja sam mislio da treba da joj ostavim ovu torbu pošto je nađena u njenoj krčmi
i pošto bi tako nadoknadila štetu koju su joj pljačkaši naneli. Ali znam da to nije odluka u
mojoj nadležnosti pa sam došao da vas pitam šta naređujete.

Promućurnom Lateranu nije trebalo dugo da shvati da se od krčme nikako ne može uštedeti
toliko bogatstvo. Pogledao je pažljivije kese sa zlatnicima i na njima primetio dobro mu
poznate inicijale. Shvatio je da mu je ruku dopalo blago opljačkano iz Lupove, Amandijeve i
njegove vile. Osmotrio je Loliju dugim ispitivačkim pogledom. Nije izgledalo verovatno da je
ona izvršila te pljačke, ali bilo je vrlo verovatno da nešto o tome ipak zna. Strogost je zamenila
dotadašnju veselu ironiju u njegovom glasu.

- Otkud tebi ovi zlatnici ženo?

- Nisu moji plemeniti gospodine, nikad ih nisam videla.
- Znam da nisu tvoji! Pitam otkud kod tebe ova torba i ovaj novac. Govori brzo dok ne
izgubim strpljenje, bolje ti je.
- Možda su pripadali mom pokojnom mužu, ne znam…
- Misliš: ako je torba sa novcem nekad bila njegova, sad treba da bude tvoja. O kako je to
zgodno! A muž ne može da posvedoči suprotno, pošto je odavno mrtav, jel’ tako?
- Nije odavno plemeniti gospodine, umro je pre dva dana.
- Dobro, neka je i tako. Nego reci ti meni otkud tvom mužu ovoliki zlatnici. Nije ih mogao
uštedeti od zarade u krčmi taman da je radio u njoj sto godina. Koliko dugo imate krčmu?
I koliko je godina imao tvoj muž? Jel’ umro od starosti ili bolesti?
- Ne znam otkud mu novac plemeniti gospodine. Od zarade u krčmi smo jedva uštedeli da
kupimo nekoliko konja. Služavku nismo mogli da plaćamo, sve smo sami radili. Krčmu
smo kupili od mog miraza kad smo se venčali. Bilo je to pre pet godina. A muž mi nije bio
ni star ni bolestan. Bio je mojih godina i zdrav kao dren.
- Znači umro je naprečac. A da nisi ti otkrila ovo bogatstvo i odlučila da otruješ muža da bi
sve ostalo tebi, a?
- Nisam plemeniti gospodine. Preksinoć je u krčmi bilo mnogo gostiju. Svi su videli da je u
tuči nezgodno pao i probo se sopstvenim nožem. Dolazila je i vojna patrola koja je to na
licu mesta proverila i sastavila zapisnik.
 195

Lateran se prisetio izveštaja o tom događaju. Još mu je bio na stolu. I setio se trojice privedenih
koji su se izvlačili od regrutacije izgovarajući se da su nekakva mađioničarska trupa. Jedan od
njih je…

- A sa kim se to tvoj muž tukao u sopstvenoj krčmi? I zbog čega? Jel’ zbog ovog zlata?
- Sa nekim gostom plemeniti gospodine. Nije bilo zbog zlata.
- Nego?
- Zbog mene plemeniti gospodine. Muž me je strašno tukao, a taj je pokušao da ga zaustavi
i smiri.
- Pa zašto te je tukao tvoj muž dobra ženo? I zašto te je taj gost branio?

Lolija je naslutila opasnost i po Lateranovoj sve većoj zainteresovanosti i po njegovom

odjednom tihom i zloslutnom tonu. Pokajala se što je uopšte pokušala da ubedi ovog
patricijskog skota da joj novac pripada po pravu nasledstva. Trebalo je hitno završavati ovaj
razgovor ili menjati temu. Sagla je glavu i snuždeno odgovorila:

- Izgorelo mi je neko jelo u rerni. Muž je bio pripit i pobesneo je. Oborio me je na pod i
počeo da me udara nogama. Taj neznanac se umešao da me muž ne ubije…

„Plemenit neki neznanac! Pobije se sa mužem koji tuče sopstvenu ženu!? Pre će biti da su se
pobili zbog podele plena. Pitanje je samo koliko ova pritvorna kurva zna“, mislio je Lateran
gledajući ispitivački u Loliju. Odustajući od daljeg direktnog ispitivanja, obratio se Lepidu:

- Ovaj novac je očigledno opljačkan. Moramo ustanoviti ko je to uradio. Zatvori ovu ženu u
posebnu ćeliju i postavi stražara. Zabranjen je svaki razgovor sa njom dok traje istraga.
- A voda i hrana plemeniti Gaju?
- Nije zaslužila, ali daj joj. Za sada…

Odvodeći izubijanu i silovanu ženu u zatvor, Lepidu je zbog nečeg bilo užasno neprijatno.
Mučio se da nađe prave reči, ali ih nikako nije nalazio. Dok je zaključavao ćeliju za njom,
gledajući u ključeve, uspeo je nekako da izgovori nešto što je ličilo na izvinjenje i utehu:

- Žao mi je gospođo. Samo sam hteo da pomognem. Sve će se brzo razjasniti, ne brini ti
ništa…
 196

Svojom tananom intuicijom Lolija je naslutila da bi taj čovek možda mogao biti njena najveća,
ako ne i jedina uzdanica u bliskoj budućnosti. Prišla je rešetkama i pogledala ga ženski
bespomoćno i molećivo.

- Ti si dobar čovek Lepide. Hvala ti što si me odbranio od onih razbojnika. Nemoj mi slati
hranu i vodu po nekom drugom, molim te. Donesi mi ih ti ako ikako možeš. Volela bih da
ipak progovorim neku reč sa pravim čovekom i hrabrim muškarcem…

Lepidu je zaigralo tvrdo vojničko srce. Obećao je da će uslišiti njenu molbu i otišao da joj nađe
nešto za jelo.

Lateran se u međuvremenu, bez oklevanja bacio na posao. Prvo je ponovo pročitao izveštaj o
incidentu u krčmi i privođenju trojice regruta. Pošto ništa novo i korisno u njemu nije pronašao,
poslao je glasnika da dovede sve vojnike koji su učestvovali u inkriminisanom događaju u
krčmi „Kod divljeg vepra“. Jednog po jednog je uvodio u šator i ispitivao o tom događaju. Na
kraju je svakom od njih pokazao torbu koja je, brižljivo zatvorena, stajala na stolu i pitao da li
su je videli dok su bili u krčmi. Ispostavilo se da su zapovednik i još trojica legionara primetili
kako je Elbur neposredno pre hapšenja sa poda podigao baš takvu torbu i tutnuo je u krilo
isprebijanoj krčmarici. Za Laterana više nije bilo sumnje. Naredio je da trojicu regruta još
jednom uhapse i dovedu na mesto pripremljeno za isleđivanje zarobljenika i kažnjavanje
neposlušnih vojnika.

***

Pod punim naoružanjem, sa zaštitnim oklopom na sebi Livio, Tit i Elbur su, zajedno sa ostalim
regrutima, na vojnom poligonu uvežbavali formaciju ’kornjače’. Njihov starešina nije bio
zadovoljan kako novopečeni legionari drže poredak u nastupanju, niti koliko brzo se
transformišu iz položaja u kome se brane od kiše strela u položaj u kome treba da dočekaju
napad protivničke konjice. Psovao ih je, udarao i terao da ponavljaju jedno te isto do
iznemoglosti. Mnogi regruti nenaviknuti na toliki napor su posrtali i u sebi prizivali sva
božanstva za koja su ikad čuli da im pomognu i po bilo koju cenu prekinu tu besmislenu torturu
i neljudsko iživljavanje kome su bili izloženi. Naprosto veću muku nisu mogli ni da zamisle.
Bile su to veoma, veoma pogrešne molitve. Nezahvalne i opasne. Ne samo da su im vežbe koje
su radili bile najbolja, ako ne i jedina šansa da prežive u bici, nego su neopravdano
 197

uznemiravani bogovi mogli odlučiti da im usliše molbe i da im pokažu da postoje mnogo veće
patnje.

Mada su više psovali i proklinjali svoju hudu sreću nego što su se molili bogovima, bilo je
suđeno da Liviova družina uskoro spozna tu istinu. Razoružali su ih, skinuli im oklope i pod
stražom poveli sa poligona za vežbe do mučilišta. Kao i u slučaju zarobljenih Gota nekoliko
dana ranije, Lateran ih baš ništa nije pitao. Naredio je odabranoj grupi pomagača u isleđivanju
da ruke osumnjičenih vežu za visoko postavljenu horizontalnu gredu vešala tako da vise
nogama ne dodirujući tlo. Uopšte ne obraćajući pažnju na uhapšene regrute, bez vike i pretnji,
sigurnim glasom u kome su se naslućivale note samozadovoljstva i uživanja, izrekao je svoju
isledničku mantru:

- Za zagrevanje, po dvadeset!

Trojica Lateranovih specijalista za ovakve prilike su prionula na posao.

Tit je već nakon trećeg udarca počeo da vrišti na sav glas, oko dvanaestog je počeo da cvili kao
prebijeno kuče, a nakon šesnaestog je potpuno zaćutao onesvešćen. Začuđeni batinaš je zastao,
a Lateran mu je dao znak da nastavi do kraja. Tako se Tit obeznanjen i krvav, bez glasa i bez
svesti ljuljao pod preostalim udarcima.

Livio se u početku držao prkosno i čvrsto, želeći da svojim prijateljima da snage, a pred
mučiteljima da se ne ponizi. Njegov batinaš se uplašio da bi Lateran mogao pomisliti kako on
štedi okrivljenog, pa je udarao neverovatnom brzinom, praktično ne spuštajući bič i ne zastajući
ni za trenutak. Tek nakon osmog udarca batinaš je odahnuo jer je Livio počeo da stenje, da bi
posle dvanaestog nakon koga je Livio bolno kriknuo, konačno zastao i obrisao znoj sa čela.
Ponovo uveren da mu se nema šta prigovoriti, svaki od preostalih osam udaraca uputio je bez
žurbe, koncentrišući se na posao kao pravi profesionalac. Udarao je u nepravilnim razmacima
želeći da Livio što više strepi iščekujući novi zaslepljujući talas bola. Pri udarcu se, levom
nepomičnom nogom, silovito oslanjao o zemlju dok je desnom pravio mali iskorak ka Liviju,
istovremeno se savijajući u struku i prenoseći znalački snagu celog tela u ispruženu desnu ruku
i bič u njoj. Par trenutaka nakon svakog udarca je ostajao pognut osluškujući i procenjujući da
li je Liviov urlik bio jači i duži od prethodnog, zatim se lagano ispravljao, vraćao desnu nogu
daleko nazad iza leve i uzimao zalet za sledeći udarac. Na kraju je ponosno pogledao oko sebe,
zadovoljan zbog dobro obavljenog posla.
 198

Elbur je bez jaukanja izdržao svih dvadeset udaraca. Škrgutao je zubima, psovao i pretio svom
mučitelju da će mu jebati majku, sestru i sve po spisku i da će mu se krvi napiti - kad tad! Ovom
je to u početku bilo smešno, čak i simpatično. Zatim ga je zaintrigiralo koliko Elbur može tako
da izdržati pa je pre svakog udarca kružnim pokretima razigravao bič iznad glave, a zatim ga
spuštao na Elburova pleća strelovitom brzinom. Čulo se kako bič sikće i pucketa cepajući
vazduh kao što ga munja cepa dok se s neba spušta da raspoluti neko previše visoko i previše
izdvojeno drvo. Svaki takav fijuk je na Elburovim leđima ostavljao dubok krvav trag. Bičevalac
zadužen za gorostasa je posle dvadesetog udarca bio toliko zadivljen njegovom stamenošću,
da je bacio krvavi bič na zemlju, prišao Elburu koji se nemoćno klatio zaljuljan od udaraca,
potapšao ga po krvavim leđima i rekao: „Svaka čast.“ Elbur ga je samo popreko pogledao i
zarežao: „Jedi govna.“

Lateran je smatrao da je priprema dobro obavljena i da je sada vreme da on stupi na scenu.

- E pa dragi moji regruti, možemo se zaustaviti na ovome, a možemo i nastaviti. Vi birate...

Zatim se, pokazujući na onesvešćenog Tita, obratio svojim pomagačima:

- Spustite ovu malu plačipičku na zemlju i polijte ga vodom da se osvesti. Nešto mi govori
da će on prvi progovoriti...

Tit je drhtao i isprekidano disao i dalje ležeći na zemlji. Voda kojom su ga ispolivali prikrila je
tragove suza na njegovom licu, kao i sramotno mokre pantalone. Dvojica vojnika su ga grubo
podigla na noge i dovukla pred Laterana.

- Slušaj me sad dobro, ti bedni ljudski crve: ja mogu da naredim da te odmah, bez ikakvog
daljeg razgovora, razapnu na krst ili da te zajedno sa Gotima prekosutra bace lavovima ili
da te opet obese za ova vešala, ovog puta naglavačke, i da te bičuju do smrti! Mogu i da
naredim da te kao roba pošalju da skapaš okovan lancima veslajući na nekoj galiji ili
kopajući u rudniku. Razumeš li lopužo?

Nemoćno oklembešen o ruke vojnika koji su ga držali, Tit je ćutao glave oborene na grudi.
Lateran je pokazao na torbu sa opljačkanim novcem koja je stajala na improvizovanom
drvenom stolu na kome su pisari obično beležili priznanja okrivljenih i nastavio svoju pridiku:
 199

- Tretiraću tvoje ćutanje kao potvrdu razbojniče. Evo još nešto što treba da utuviš u tu tvoju
životinjsku glavu: ja hoću da znam sve o onoj torbi, vašim pljačkama i saučesnicima. Baš
sve, razumeš li?

Tit je i dalje ćutao. Lateran je ponovio svoje pitanje, ovog puta znatno glasnije. Ali omaleni
lopov ni nakon toga nije odgovorio, nije klimnuo glavom, niti je na bilo koji drugi način iskazao
očekivanu spremnost na saradnju. Lateran je istog časa posumnjao da mu to razbojnik
demonstrativno pokazuje nepoštovanje. Stao je ispred njega, ščepao ga levom rukom za kosu
i zagledao mu se ispitivački u lice. Najveštiji secikesa Sirmijuma nije pokazivao znakove
prkosa ali ni straha, kao da još uvek nije shvatao šta mu se to dešava. Šamari kojima je Lateran
pokušao da ga osvesti nisu pomogli, pa je islednik gadljivo odgurnuo zatvorenikovu glavu i
odmakao se par koraka. Dok je brisao ruke o svoju bogatu odoru naredio je legionarima da
razbojniku saspu još dva vedra vode na glavu. Čim su ga snažne vojničke ruke pustile, Tit je
nemoćno pao na kolena. U tom trenutku oglasio se Livio:

- Zapovedniče, ja znam sve o toj torbi.

- Zaveži ništarijo!
- Tit i Elbur nemaju pojma, oni su samo izvršavali ono što sam im ja naređivao. Molim vas
da nas spustite i ja ću vam sve reći.

Lateran je zgrabio bič iz ruku jednog od vojnika i počeo mahnito da udara Livija. „Zaveži,
rekao sam“, bič je fijuknuo, „reći ćeš ti sve“, još jedan fijuk, „ali onda“, i još jedan „kad ti ja
budem dozvolio da pričaš“, opet fijuk pa urlik „jesi li razumeo?“

- Razumeo sam zapovedniče.

U tom trenutku su se vratili vojnici sa vedrima hladne vode, pa je Lateran odustao od daljeg
davanja lekcije Liviju. Vojnici su istresli vedra na glavu na trenutak zapostavljenog Tita, ali na
iznenađenje svih prisutnih, ni na ponovljeni vodeni tretman omaleni lopov nije reagovao onako
kako je islednik želeo i očekivao. Istina izgledalo je da je konačno došao svesti jer je podigao
glavu sa koje se slivala voda, ali umesto da kaže nešto smisleno, da pokuša da ustane ili bar da
otrese glavu kao pas kad izađe iz Save, on je samo razvukao usta u širok osmeh i počeo da se
klati napred-nazad klečeći i dalje na kolenima. Videvši zaprepašćenost na licu svog starešine i
islednika, počeo je čak i naglas da se cereka. Uz besni urlik Lateran se zaleteo ka njemu i iz
 200

trka ga udario nogom u grudi. Od siline udarca Tit je odleteo unazad i pao na leđa kao proštac,
izgubio je vazduh i zakašljao se, ali kroz grcanje i kašalj i dalje se mogao čuti njegov
isprekidani smeh. Bio je to smeh prkosa, inata i prezira. Jedino oružje kojim je nemoćni Tit
mogao da se bori. Lateran je hitro prišao i počeo da ga šutira po glavi i telu naređujući mu da
ućuti. Elburu su iskočile vratne žile od urlanja psovki koje je sa visine vešala upućivao
Lateranu. Ovaj je prepustio Tita svojim batinašima naredivši im da nastave, dok je sam ponovo
zgrabio bič i počeo da uzvraća psovke Elburu pojačavajući svaku udarcem. „Policajac je sve
organizovao“, vikao je iz sveg glasa Livio, a njegovi očajnički povici su se posle cele večnosti
nekako probili do Lateranove svesti. Odbacio je bič i naredio:

- Dosta! Ostavite to malo govno da razmisli o svom ponašanju, ako uopšte ima čime da misli.
Spustite mi ovog koji tvrdi da je lopovski vođa. Hoću da vidim da li je i vođa lažova.

Kad je jedan od majstora-mučitelja presekao konopce kojim je bio vezan za vešala, Livio je
tresnuo na zemlju. Nije uspeo da se održi na nogama, mada su mu one u tom trenutku verovatno
bile najočuvaniji deo tela. Bol u ramenima je bio takav kao da su mu obe ruke iščupane iz trupa
i, bar u početku, nadmašivao je resko sevanje koje se probijalo iz krvavih brazda na leđima.
Lateran mu je naredio da klekne ispred njega, a kad je Livio to poslušno učinio, starešina mu
se obratio strogim glasom:

- Odgovaraj na moja pitanja kratko, jasno i istinito i, kunem se, vratiću te nazad u regrutnu
četu i zadržati kao vojnika u legiji. Slaži samo jednom i drugu priliku nećeš dobiti. Da li ti
je to jasno?

Livio je potvrdno klimnuo glavom, bacivši zabrinut pogled na Elbura koji se i dalje
bespomoćno klatio na vešalima i Tita koji je sklupčan ležao u prašini jedva dvadesetak stopa
udaljen od gorostasovih nogu.

- Dobro, odmah ćemo to da proverimo! Jeste li vas trojica opljačkali moju vilu?
- Jesmo gospodine.
- A druge dve?
- I njih.
- Da li je u ovoj torbi opljačkani novac?
- Jeste.
 201

- Da li je sve tu?
- Nije.
- Koliko nedostaje?
- Kad smo uhapšeni, nedostajala je četvrtina.
- Na šta ste spiskali tolike pare? Na pijančenje, kocku i kurve, je li tako?
- Nije gospodine. Nismo ni zlatnik potrošili.
- Smerni neki lopovi! Pa što ste onda krali kad niste trošili!? Da niste možda išli u crkvu i
davali priloge?
- Nismo smeli da trošimo u Sirmijumu gospodine. Planirali smo da krenemo za Rim one noći
kad smo regrutovani.
- I gde su onda ti zlatnici?
- Dali smo ih Datusu.
- To je onaj krčmar koga ste posle ubili da biste uzeli i njegov deo, jel’ tako?
- Ne gospodine, Datus nije krčmar. On radi u policiji. Naterao nas je da izvršimo sve tri
pljačke. On je odabrao vile koje treba opljačkati i odredio dan akcije. On je tajni agent
kapetana Elijana i znao je kada vlasnici neće biti kod kuće.
- Ne laži džukelo!
- Ne lažem, plemeniti gospodine. Pa vidite da ne pokušavam da svalim krivicu na mrtvog
čoveka koji ne može ništa da porekne. Govorim vam čistu istinu, kunem se.

Lateran ga je ispitivački posmatrao. Livio je izdržao njegov pogled.

- A zašto ste onda ubili krčmara?

- Nismo ga ubili, to je bio nesretan slučaj.
- Nemoj samo da mi kažeš da su se tri lopuže, koje upravo nameravaju da beže za Rim sa
opljačkanim blagom, zbog svog plemenitog srca umešale da zaštite neku ženturaču koju
muž ko zna zašto bije! Govori istinu lopove, ne testiraj mi strpljenje!
- Lolija, krčmarica, je trebalo da pobegne od muža i da pođe sa nama, odnosno sa Elburom.
Njih dvoje su... znate... odlučili da nastave da žive zajedno.
- I zbog toga ste ubili krčmara?
- Nismo, gospodine, to je stvarno bio nesretan slučaj. Elbur je klečao pored Lolije,
nenaoružan. Krčmar je skočio na njega sa nožem u ruci, ali je Elbur uspeo da se izmakne i
da ga prebaci preko glave. Krčmar se stvarno proburazio sopstvenim nožem. Ima mnogo
očevidaca, bila je puna krčma.
 202

- Dobro, proverićemo to vrlo brzo. Suočićemo tu krčmarsku kurvu sa ovim tvojim

medvedom ili gorilom, šta li je već. Teško tebi ako utvrdim da lažeš. A sad hoću da čujem
sve potanko o tom vašem Datusu.

Livio je detaljno i manje-više istinito opisao skoro sve što se zaista desilo. Pri tome je njihov
dogovor sa Datusom predstavljao kao čistu ucenu potonjeg kojoj su oni morali da se povinuju
da ne bi bili uhapšeni i optuženi za kojekakve izmišljene zločine ili regrutovani i poslati u
vojsku. Ipak, pažljivo je izbegao da pomene zasedu Fotinovim sledbenicima na zapadnoj
nekropoli grada, kao i svoje susrete sa tamnoputom maserkom Galom. Prvo zbog toga što bi
im priznanje ubistva vojnika sigurno donelo smrtnu presudu, a drugo zbog toga što se
pribojavao da bi bivša robinja lako mogla da bude okrivljena kao pomagač u pljačkama. Po
završetku njegove priče, Lateran se za trenutak zamislio, ali kao čovek vičan delovanju brzo je
doneo odluku i izdao naredbu jednom od prisutnih vojnika.

- Trči do zatvora i reci Lepidu da dovede ovamo krčmaricu koju je pritvorio. A ti idi do
cirkusa, nađi guvernera Lucija, generala Sekstinija i kapetana Elijana i reci im da su hitno
potrebni zapovedniku vojnog logora zbog važnih informacija dobijenih tokom ispitivanja
osumnjičenih.

Kad se vojnik udaljio, naredio je ostalima da spuste Elbura sa vešala. Kao ni Livio, ni Elbur se
nije zadržao na nogama nakon pada. On to, međutim, nije ni pokušao. Pri padu se namerno
zakotrljao prema Titu. Uprkos užasnom bolu u ramenima i po celim leđima, hitro se pridigao
u klečeći položaj i okrenuo Tita tako da mu vidi lice. Počeo je tiho da ga doziva i drmusa, ali
izubijani, omaleni lopov nikako nije dolazio svesti. Panika je rasla u Elburovim velikim
grudima. Približio je svoje lice Titovom pokušavajući da oseti dah svog malog pajtaša, spustio
je uho na njegove grudi pokušavajući da čuje kako mu srce kuca, ali sve je bilo uzalud. Njegov
prijatelj više nije davao znake života. Slep od bola, besa i očaja, Elbur je divljački skočio
potpuno iznenadivši vojnike koji su nezainteresovano stajali oko njih. Udario je najbližeg
pesnicom u slepoočnicu, desilo se da je to bio baš onaj koji je njega bičevao, uhvatio ga za
odoru dok je padao, privukao sebi i jednim jedinim trzajem slomio mu vrat. Zgrabio je njegov
gladijus i jurnuo na Laterana prethodno rasporivši drugog batinaša koji mu se našao na putu.
Ali iznenađenje koje je bilo njegov najveći saveznik je trajalo kraće nego njegov bes. U
trenutku kada je Elbur u zaslepljen bolom i besom jurnuo prema njemu, Lateran, koji je inače
bio odličan mačevalac i hrabar borac, je već bio potpuno spreman. Nije ustuknuo ni za pedalj,
 203

zgrabio je svoju spatu sa stola i napravio veliki iskorak desnom nogom unapred, spustio se u
kolenu i u pravom trenutku energično ispružio desnicu ka Elburovim grudima dočekujući ga
na svoj dugački mač. Više od polovine oštrice je virilo iza okrvavljenih divovih leđa kada se
njegov nalet zaustavio. Beznadežno je zamahnuo gladijusom prema Lateranu, ali ga nije
dohvatio. Ruke su mu nemoćno pale niz telo, mada se nekim čudom još uvek držao uspravno
na nogama. Lateran se pridigao iz borilačkog stava i povukao nazad svoj mač provlačeći ga još
jednom celom dužinom kroz Elburove grudi. Gorostasu je klecnulo levo koleno, dugo je gubio
ravnotežu, naginjao se polako u stranu i usporeno padao, okružen nekom čudnovatom,
konačnom tišinom kroz koju se, kao iz neke ogromne daljine, do njega probio samo Lolijin
vrisak.
 204

XV DAN DRUGI: POGROM, IZDAJA I BEKSTVO

Aut amat, aut odit mulier – nihil est tertium 42

Praskozorje drugog dana igara zateklo je Elijana kako u svojoj kancelariji objašnjava Katonu
plan akcije za hapšenje Justininog špijuna. Paulina se prethodnog dana opet pokazala
uspešnom. I više od toga. Besprekorno je obavila svoj posao: caričin tajni agent je bio na
sedmom nebu, a Elijan je dobio traženu adresu. Ali kada ju je kapetan usred noći ponovo
posetio, njeni polušaljivi - poluozbiljni pokušaji da tu informaciju naplati i u naturi nisu bili ni
približno tako uspešni. Doduše, Elijan je nezgrapno prihvatio ruku kojom ga je mazno
pomilovala po obrazu, prineo je svojim usnama i poljubio, ali je odmah potom, još zvaničnijim
tonom nego inače, rekao „svaka čast Paulina“ i kao furija izjurio u noć. Pre odlaska na počinak,
obišao je svoje ljude koji su stražarili i patrolirali oko carske palate, centralne policijske uprave,
žitnice i kovnice, proverio da li je sve u redu i ponovio već izdata naređenja za sutrašnji dan.
Uhvatio je tri-četiri sata sna i pre nego što je svanulo vratio se u svoju kancelariju da pripremi
akciju. Katonu, koji je po dogovoru takođe poranio, nije spomenuo Justinino ime ali mu je
rekao da se radi o akciji od najvećeg značaja kojom treba da spreče zaveru i atentat na nekog
visokog carskog velikodostojnika. Zato je bilo neophodno da osumnjičeni bude uhvaćen živ.

Napolju je tek svitalo kada su precizirali sve detalje i krenuli da se pridruže šestorici saradnika
koji su ih pospano čekali ispred zgrade. Ali u tom trenutku na vrata kancelarije je banuo
Lateran. Ignorišući Katona kao da ga ne primećuje, nadmenim glasom se obratio Elijanu:

- Kapetane, moram vas zamoliti da neko vreme ne napuštate kancelariju.

Elijan ga je pogledao u čudu. Za trenutak je poželeo da tog nadobudnog upravnika i

novopečenog komandanta legije zvekne po njušci ili da ga bar grubo odgurne sa vrata i nastavi
svojim poslom, ali se krajnjim naporom suzdržao.

- Upravniče, imam posla preko glave pa sad nemam vremena da sa vama razgovaram.
- O ne sumnjam da vi sa mnom najradije uopšte ne biste ni pričali kapetane. Zato sam pozvao
guvernera i duksa i sa njima se dogovorio da vas zajedno posetimo. Sad će oni, samo što
nisu…

42
Žena ili voli ili mrzi – nema trećeg.
 205

- Lucije i Sekstinije?
- Upravo oni gospodine kapetane.
- Upravniče, što god da je posredi, ja ne mogu sada o tome da razgovaram. Moram odmah
da krenem u neodložnu akciju. Iz svojih izvora sam dobio informacije koje bi mogle biti
od najvećeg značaja za carstvo. Zato moram hitno da ih proverim.
- O dragi kapetane, to o čemu ja hoću sa vama da porazgovaram pred najvišim funkcionerima
Panonije ne bi moglo biti, nego jeste od najvećeg značaja za carstvo. Brzo ćete se i sami
uveriti. A tiče se upravo tih vaših vrlih i pouzdanih izvora.

Elijan je zakoračio prema Lateranu i ispružio ruku ka njegovim grudima. Taj čovek ga je uvek
posebno nervirao. Nervozno je podigao glas:

- Čoveče, razumeš li ti šta ti govorim? Nemam vremena za naklapanje! Zato brzo govori šta
hoćeš ili mi se sklanjaj s puta.

Ali Lateran nije bio od ljudi koji se bilo kome bojažljivo sklanjaju s puta. Ne odstupajući ni
stopu spustio je ruku na gladijus zadenut za pojas, isprsio se i ledenim glasom rekao:

- Hoću da uhapsim tvog tajnog agenta Datusa. A sa njim, nadam se, i tebe! I da utvrdim da
li si vođu pljačkaroške družine regrutovao u policiju zato što si i sam lopuža ili zato što si
nesposoban za svoj posao.

Elijanu je pao mrak na oči, zamahnuo je da udari skota, Lateran je munjevito potegao gladijus,
ali se u tom trenutku među njih umešao Katon. Grunuo je s boka na Elijana svojim telom ga
odnoseći van domašaja Lateranovog pretećeg sečiva sve dok zajedno nisu tresnuli o suprotni
zid kancelarije. Tačnije, o zid je tresnuo Elijan a Katon se grudima zakucao u rame svog
koščatog kapetana tako da nije bilo izvesno ko je u svemu tome gore prošao. Kako god bilo,
Katon je svog pretpostavljenog držao priklještenog uz zid dovoljno dugo da se ovaj malo smiri,
a zatim je rekao:

- Nenaspavani ste i nervozni kapetane. Smirite se, pa niste sami, šta vam je!? Rešite vi to što
je iskrslo sa Lucijem i Sekstinijem, a ja ću sa momcima izvršiti akciju. Ništa ne brinite…

Elijan je dugo gledao u svog zamenika polako postajući svestan da mu je taj momak upravo
spasio život. Onda je nevoljno klimnuo glavom, a Katon ga je tek tada pustio iz stiska. Ipak,
 206

za svaki slučaj je stajao između njega i Laterana sve dok kapetan nije seo za svoj sto. Zatim se
okrenuo i pošao ka izlazu. Stao je naspram Laterana i uz ljubazan, ali nadmoćan osmeh
senatorskog sina, sa prizvukom blage ironije u glasu, rekao:

- Ja bih na posao upravniče, ako dozvoljavate…

Lateran je zadenuo gladijus za pojas i bez žurbe se sklonio sa vrata omogućivši mu prolaz.

Dok su čekali guvernera i duksa, Elijan i Lateran nisu razmenili ni reč. Svako je prebirao po
svojim mislima. Lateran je bio zadovoljan ishodom verbalnog sukoba. Bio je srećan što će
konačno tog kapetana ograničenih shvatanja i niskog porekla, skloniti sa pozicije na koju
nikada nije ni trebalo da bude postavljen. A možda se desi i nešto bolje od toga… Osim toga,
osećao je da mu ovih dana baš sve polazi za rukom i bio zadovoljan što njegovi uspesi neće
ostati nezapaženi ni u carskoj palati. Elijan se žderao što ga je jedan nadobudni patricijski
siledžija sprečio da lično predvodi važnu policijsku akciju. Taj uobraženi naduvenko koji je
uveren da njemu i sličnim skotovima treba da bude dozvoljeno baš sve kako bi uvećavali svoje
bogatstvo i vlast dok svi drugi treba da žive na njihovoj milostinji i da im zbog toga još budu
zahvalni, optužuje njega, Elijana, da je lopov!?

U takvim mislima su ih zatekli Lucije i Sekstinije koji su u zgradu centralne policijske uprave
stigli zajedno. Lucije je veselo, još sa vrata, upitao:

- Šta je to što komandant vojnog logora i komandant policije ne mogu sami da reše?

Sekstinije je mnogo ozbiljnijim tonom dodao:

- Hajde ljudi, pričajte gde gori! Mi moramo da stignemo u carsku ložu na hipodromu pre
Gracijana i Teodosija.

Elijan je mračno ćutao, a Lateran je pročistio grlo i počeo potanko da izlaže „slučaj Datus“. Na
kraju je otvoreno izneo optužbe da je policijska uprava ne samo nesposobna i korumpirana,
nego i da se u njoj nalaze organizatori razbojničkih grupa i predvodnici ko zna kakvih
anticarskih pokreta. Posle toga je nastao neprijatan tajac koji je prekinuo guverner:

- Elijane, o čemu se ovde radi?

 207

- Nisam sasvim siguran rektore. Izgleda da je contubernium za privođenje regruta nabasao

na tri sitna lupeža koje smo već neko vreme jurili jer su organizovali mađioničarske
predstave na kojima su džeparili gledaoce. Prestali smo da ih lovimo kad je počela
regrutacija. A i oni su se nekako u to vreme primirili.
- Obične secikese se ne bave pljačkama patricijskih vila. Šta je policija saznala o tim
događajima?
- O pljačkama nismo saznali praktično ništa, a moram da priznam da se nismo previše ni
trudili da otkrijemo počinioce.

Lateran se pobedonosno nasmejao i uzviknuo „Eto!“, ali Sekstinije ga je ućutkao pokretom

ruke i dao znak Elijanu da nastavi.

- U vreme pripreme igara imali smo sasvim druge prioritete, a zbog regrutacije smo radili sa
polovinom ljudstva. Nismo nikog mogli da izdvojimo da se bavi samo time. Jedino smo
tražili od naših doušnika da nam jave ako negde neko počne da troši neuobičajeno velike
svote novca ili da se pijan hvališe svojim podvizima, ali to se nije desilo. Posle svake
pljačke lopovi su netragom nestajali. Zato smo par dana nakon pljačke Amandijeve vile
pokušali da ih namamimo u klopku. Pustili smo glas po podzemlju da je jedna bogata
porodica otišla van grada i da im je kuća praktično neobezbeđena. Čekali smo ih u zasedi
celu noć, ali uzalud - nisu se pojavili.

Lucije ga je prekinuo zabrinutim uzvikom:

- Pa to se uklapa u upravnikovu tvrdnju o izdajniku u policiji! Ko ti je, svih ti bogova, taj

Datus?
- Nažalost, moram da priznam da se uklapa. Kao da su lopovi znali da smo im pripremili
zasedu. Još indikativnije je to što su se pojavljivali isključivo na mestima na kojima ih niko
nije očekivao i to onih noći u kojima vlasnici nisu bili kod svojih kuća! Vreme održavanja
zabava, njihovi domaćini i učesnici naravno nisu tajna za patricijske krugove niti za
policiju, ali te informacije je neko morao preneti podzemlju. Nevolja je što nikakav Datus
ne radi za policiju. Niti imamo agenta koji se tako zove, niti je to nečiji pseudonim.

Lateran se opet uključio:

 208

- A da se taj Datus slučajno ne zove Elijan?

Lucije i Sekstinije su se zgledali na ovako neuvijeno iskazivanje sumnje u kapetanovo poštenje.

Mada nijedan od njih nije verovao u takvu mogućnost, nisu požurili da je odbace. Elijan više
nije bio nervozan, još tokom Lateranove priče potpuno je ovladao sobom i sada je bio spreman
na sve.

- Ne upravniče, ne zove se. Ali ja ne tražim da mi vi ili bilo ko drugi veruje na reč. Hajdemo
sad zajedno do vojnog logora. Imam ovde glumačku družinu pritvorenu pre nekoliko dana
zbog sumnje na ubistvo i pljačku. Nisu krivi, ispostavilo se da su se dva brata sukobila zbog
rasipništva mlađeg i da je momka u svađi ubio njegov stariji brat. A otac je inscenirao
pljačku pokušavajući da optuži glumačku družinu za smrt mezimca kako bi zaštitio
naslednika. Treba da pustim glumce da se priključe konvoju carice Justine i episkopa
Ambrozija da bi ih zabavljali na putu za Mediolanum. Ali pre nego što to uradim,
povešćemo ih do vojnog logora. Tamo ću ja stati među muškarce iz te trupe, a vi ćete izvesti
jednog po jednog vaše uhapšene regrute i tražiti da prepoznaju Datusa. Ako pokažu na
mene – stvar je jasna. Uzgred, vođa te glumačke družine se zove upravo Datus, pa ćemo
tako proveriti i malo verovatnu mogućnost da je on na neki volšeban način umešao svoje
prste u ove događaje.

Sekstinije se odmah složio sa predloženim planom, dok je Lucije sa izvesnom nelagodom

objašnjavao da on uopšte ne sumnja u Elijana ali da razume da je kapetanu važno da dokaže
svoju nevinost. Mada nije imao baš nikakav razlog da se buni protiv Elijanovog predloga,
Lateran kao da je zbog nečeg bio pomalo zabrinut.

Po dolasku u logor Lateran ja prvo izveo Loliju i tražio od nje da prizna ko joj je dao opljačkani
novac i da u grupi postrojenih muškaraca prepozna i pokaže Datusa. Videvši smrt Elburovu,
isprebijana, silovana i preplašena žena više nije imala razloga da bilo šta krije. Tihim glasom
je ispričala istinu o svemu uključujući i to kako se torba sa zlatom našla u podrumu njene
krčme. Ali na Lateranovo nezadovoljstvo klela se da nikad nije čula ni za kakvog Datusa.
Naredio je zato Lepidu da je vrati u zatvor kako bi još malo razmislila. Potom je doveden Livio
koji je u potpunosti ponovio svoju jučerašnju priču. Međutim, na zahtev da među okupljenima
identifikuje policajca sa kojim se udružio Livio je izjavio da se Datus ne nalazi među njima.
Uzalud je Lateran pretio da će ga zajedno sa zarobljenim Gotima sutra baciti lavovim ako
odmah ne prizna. Nije izgledalo da su Livija te pretnje preterano potresle. Nije molio da mu
 209

poveruju, nije se kleo da govori istinu, nije dodavao nikakve nove detalje svojoj priči. Stajao
je pred njima sav mračan i toliko pomiren sa sudbinom kao da se više ničega ne može uplašiti.
Lucije je bio uveren da bilo kakvo dalje ispitivanje neće promeniti izjavu uhapšenog regruta.
Shvatio je da Elijan nema nikakve veze sa lopovima i zbog toga je odahnuo sa olakšanjem.
Zaključio je da što pre treba završavati ovu nepotrebnu lakrdiju i vraćati se u carsku ložu na
hipodromu. Zato je zatražio od Laterana da Livija vrati u pritvor i da brzo izvede sledećeg
uhapšenog. Tada se ispostavilo da druga dvojica lopova nisu preživela ispitivanje i da su pri
tome stradala još dvojica vojnika što je dovelo do prave provale besa generala Sekstinija.
Lateran je mucajući počeo da objašnjava kako se sve desilo, ali ga je duks ščepao za prsa, uneo
mu se u lice i opasno tiho prosiktao:

- Zaveži! Ni reč da nisam čuo inače ćeš ti sutra biti hrana lavovima. Tvoj zadatak je da obučiš
ove ljude i da od njih stvoriš legiju kadru da se suprotstavi najboljim gotskim ratnicima.
Izgubiš li samo još jednog vojnika zbog nekih tvojih gluposti, lično ću ti presuditi. Utuvi
to sebi u glavu dok je imaš, bolje ti je.

Zatim se okrenuo prema glumcima i prodrao se na džabalebaroše da mu se gube s očiju. Njima

nije trebalo dva puta govoriti. Dok dlanom o dlan svi su se naglavačke natrpali u nekoliko
kočija u kojima ih je čekao ženski deo trupe i poterali konje u brz kas. Onda se obratio Liviju:

- Moji vojnici ne smeju da kradu. Kazna za to je smrt. Ti si bio lopov pre nego što si postao
vojnik i samo zato ti dajem drugu šansu. Osuđen si na služenje vojske bez plate sve dok ne
otplatiš dvostruku sumu koja nedostaje u onoj torbi. Ili dok te pretpostavljeni komandant
ne oslobodi te obaveze zbog iskazane hrabrosti u borbi. Sada marš nazad na obuku!

U tom trenutku je progovorio Elijan zamolivši Sekstinija da mu dozvoli da regrutu postavi još
nekoliko pitanja o tom tajanstvenom Datusu. General je klimnuo glavom i rekao:

- Njegova priča i priča one krčmarice su saglasne. Što se tiče tog organizatora pljački,
očigledno je vrlo pažljivo sakrio svoj identitet. Ne verujem da ćeš još nešto korisno saznati,
ali ne branim da pokušaš. Ja za ovo više nemam vremena, moram na igre. Lucije i ja već
kasnimo.
- Ni ja se više neću baviti ovim slučajem, ali sve što saznam može koristiti mom nasledniku.

Sekstinije se namrštio sa nerazumevanjem. Lucije je zastao u pola koraka i okrenuo se nazad:

 210

- Šta ti sad to znači Elijane?

- Znači da dajem ostavku i prijavljujem se kao dobrovoljac u vojsku.
- Ne dolazi u obzir. Ostavka se odbija i tačka. Radićeš tamo gde si ukazom carskog guvernera
raspoređen i gde si sada najpotrebniji.
- Rektore, ja sam svoju odluku doneo. Hvala vam na ukazanom poverenju. Trudio sam se da
ga opravdam koliko god sam mogao. Posebno zahvaljujem za vaše prijateljstvo i molim za
oproštaj ako sam ga nekad izneverio.

Onda se opet obratio Sekstiniju:

- Generale, vojsci su potrebni iskusni i obučeni ljudi. Ja sam sasvim solidan sa mačem,
sekirom i kopljem. Znam dobro sve pešadijske formacije, ali sam najbolji na konju. Po
potrebi, mogu da budem bilo koji niži starešina a mogu i običan vojnik, svejedno mi je…

Prekinuo ga je glasnik koji je dojurio u logor da javi da je velika grupa hrišćanskih fanatika
odmah posle Anemijeve jutarnje liturgije počela da napada pagane, ruši njihove hramove i pali
im kuće. Episkop Sirmijuma je celu liturgiju održao klečeći, vatreno se moleći Bogu da oprosti
onima koji iskreno veruju u Njega što su bili slabi i što nisu mogli da spreče održavanje
paganskih igara u njihovom gradu, a posebno što se nisu pobunili protiv bezbožničkih
gladijatorskih borbi na kojima će se danas ponovo prolivati krv Hristova. Rulja je posle toga
podivljala i krenula da kazni krivce. Glasnik ih je obavestio da već ima mrtvih i da će se sve
pretvoriti u pravi pogrom ako vojska hitno ne interveniše. Lateran, kome se dobro raspoloženje
vratilo čim je čuo za Elijanovu nameru da da ostavku i priključi se vojsci („Samo ti dođi
umišljeni Lucijev kapetane, samo ti dođi. Nadam se da ćeš služiti u mojoj legiji…“), nije
oklevao ni časa. Odmah je tražio dozvolu da sa svojim vojnicima izađe i zavede red. Da je tada
morao da odlučuje Lucije bi se i te kako dvoumio. Bio bi rastrzan između želje da zaštiti grad
i nedužne ljude u njemu i straha da ne ugrozi neformalni sporazum koji su Gracijan i Teodosije
sklopili sa nikejcima i arijancima, odnosno da ne prekrši obećanje koje su carevi u njegovom
prisustvu dali Ambroziju i Justini. Ali srećom, odlučivao je duks Panonije, general Sekstinije,
koji se nije dvoumio ni za tren. Odlučno je odmahnuo glavom i rekao:

- Ne, nikako! Dok se legije ne pokrenu u pohod na Gote, vojska ne sme da se angažuje ni
protiv najgorih hrišćanskih ludaka. Pa više od pola naših vojnika su hrišćani, samo bi nam
 211

još njihova pobuna u vojsci trebala. Elijane, to mora da reši policija. I to u civilu i uz
minimalnu upotrebu sile. U međuvremenu, guverner i ja ćemo razmisliti o tvom zahtevu.
Hajdemo Lucije…

Kapetan se u vojnom logoru ipak zadržao još nekoliko minuta. Tražio je od Livija da mu
detaljno opiše Datusov izgled, da navede mesta na kojima su se viđali i posebno da se seti da
li je Datus ikad došao na sastanak sa još nekim. Dok je Livio opisivao svog tajanstvenog
saradnika, Elijana su sve više i više podilazili žmarci. A kada je lopov pomenuo epizodu sa
plavokosom lepoticom koja je povikala da je opljačkana na jednoj njihovoj predstavi i izjavio
da ju je po drugi put video u termama kako se, prilično razgolićena, oprašta od Datusa,
kapetanom je ovladala neverica zbog potpuno neočekivane i užasavajuće spoznaje. Nisu mu
bila potrebna dalja objašnjenja kako bi shvatio da se to dešavalo onog dana kada je opljačkana
Lateranova vila. I kada je on sam bio u termama.

Šta prvo da radi pitao se Elijan dok je na svom stamenom doratu galopom jurio nazad ka zgradi
policijske uprave. Da pronađe i uhapsi izdajnika, da sprečava atentat koji je organizovala carica
Justina ili da spašava pagane Sirmijuma od masakra? Odlučio se za ovo poslednje…

***

„E samo su mi još dvorske zavere nedostajale“, nervozno se mrštio Katon dok je skoro trčeći
silazio niz grandiozno mermerno stepenište zgrade centralne policijske uprave. „Zar nisu mogli
lepo da sačekaju još koji dan i onda da se poubijaju bez mog znanja? Mada, ako ćemo pravo,
trebalo bi da im budem zahvalan umesto što gunđam“, pomislio je zabrinuto odmahujući
glavom. Sasvim malo je usporio kad je stigao naspram grupe okupljene za akciju, doviknuo
im: „Za mnom!“ i produžio. Grozničavo je razmišljao šta da radi grabeći preko foruma tako da
su ga potčinjeni jedva stizali. Ideja mu je sinula u trenutku kad je prolazio pored statue boginje
Fortune koja se presijavala pod prvim zracima sunca. Naglo je stao i nestrpljivim pokretom
ruke pozvao saradnike da mu se skroz približe. Začuđeni momci su se okupili oko njega
očekujući da im konačno kaže kuda i zašto idu. U najkraćim mogućim crtama ispričao im je
sve što je i sam znao, dao im adresu i naredio da trčećim korakom odu i opkole vilu nepoznatog
zaverenika.

- Taj čovek ne sme da nam pobegne. Zato ja prvo idem do državnih štala. Osedlaću nekoliko
konja, pa ću vam se pridružiti. Najbolje bi bilo da se podelimo, pa da jedna grupa uđe u
 212

vilu da uhapsi zlikovca, a druga da ga čeka na konjima ako se kojim slučajem probije
napolje. Bez glupiranja i bilo kakvih akcija na svoju ruku. Čekajte da dođemo ili ja ili
kapetan Elijan.
- A ako pokuša da napusti vilu?
- Sprečite ga po svaku cenu! Ali ne zaboravite da nam treba živ i sposoban da priča.
Savladajte ga, vodite ga direktno u upravu i ne odvajajte se od njega dok se kapetan Elijan
ili ja ne pojavimo. Ima li još pitanja?

Prešao je pogledom po svojim momcima koji su odjednom delovali potpuno razbuđeni i

spremni.

- Ako nema onda trkom na izvršenje zadatka!

Bili su to uvežbani policajci koji su poštovali hijerarhiju i koji nisu oklevali. Već posle nekoliko
trenutaka nestali su sa trga, a Katon je podigao pogled ka blistavom licu boginje sreće
pomislivši: „Budi uz mene danas, molim ti se Fortuno!“ Zatim se odlučno okrenuo na drugu
stranu i potrčao brže od svojih saradnika.

Bat njegovih koraka po mermernom podu ogromnog i praznog Jupiterovog svetilište sablasno
je odzvanjao. Projurio je kroz centralnu prostoriju namenjenu žrtvenim obredima pa kroz bočni
izlaz iz svetilišta utrčao u dobro mu poznato dvorište. Tak kad je otvorio vrata Probovog
kućerka počeo je da doziva domaćine, ali i tada nekim opreznim, prigušenim glasom:

- Bebo, Probe, gde ste? Bela, Bela, Bela…

Zavirio je u svaku prostoriju u kući, ali Proba i Bebijane nije bilo. Vratio se napolje, osvrćući
se na sve strane. Kamen mu je pao sa srca kad je ugledao Proba kako izlazi iz štale. Potrčao je
ka njemu i zgrabio ga za ramena:

- Jeste li se spakovali deda?

- Ne brini ti za to! Ako sam omatorio, nisam izlapeo.
- Jeste ili niste?
- Ama jesmo! Šta me sad ispituješ!? Rekao sam ti da ćemo biti spremni za put već prvog
dana igara. I bili smo.
- Hvala svim bogovima!
 213

- Šta je tebi momče? Jesi li dobro?

- Jesam, jesam, samo moramo da krenemo odmah!
- Kako odmah!? Pa zar nisi rekao da polazimo sutra zorom?
- Jesam, ali iskrslo je nešto nepredviđeno. Pričaću vam usput. Hajde uzimajte stvari, ja ću
izvesti konje.
- Pravo da ti kažem sinko, ovih dana sam želeo da krenemo što pre. Imao sam neko loše
predosećanje. Nažalost, to sad nije moguće.

Katon se zaustavio u pola koraka. Strah, razočaranje i crna slutnja su mu se očitavali na licu.

- Predomislio si se a Beba naravno neće da ide bez tebe, jel’ tako?

- Ne lupetaj dečko! Prob drži svoju reč. Pre bih crkao nego da ucvelim Bebijanu.
- Hvala Jupiteru! Onda krećemo bez oklevanja!
- Ne možemo čoveče, jel’ ti mene čuješ!? Ona nije tu.
- Kako nije!? Pa gde je? Kad će se vratiti?

Starac je duboko uzdahnuo i zabrinuto rekao:

- Ne znam ni gde je, ni kad će se vratiti, Katone. Brinem za nju svakim danom sve više i
više. Baš zato sam želeo da krenemo na taj put što pre.
- Zašto brineš? Šta se dešava?
- Ne znam, nešto čudno. Odjednom se promenila, zatvorila se u sebe, ništa mi ne govori.
Ovih dana je išla i u arijansku i u nikejsku crkvu, a do skora hrišćane nije mogla očima da
vidi. To je počelo tako što je jedne noći otišla na groblje na neki morbidni, tajni skup
Fotinovih sledbenika. Posle je jedva pobegla od vojnika koji su ih hapsili. Vratila se kući
sva iscepana i krvava. Obećala mi je da to više nikad neće ponoviti, ali pretprošle noći se
opet iskrala i nekud otišla. Ja sam se pravio da sam prespavao njeno odsustvo uzalud
očekujući da će mi se ona sama poveriti. Kad je jutros mnogo pre zore ustala i opet pokušala
da se iskrade ja sam stao pred nju odlučan da je sprečim.
- I nije te poslušala? Ne mogu da verujem!? Pa šta je rekla?
- Rekla je da je pretprošle noći bila na zabavi kod carice Justine. Navodno arijanci
pokušavaju da privuku sve pagane sebi kako bi nadvladali nikejce, a u toj svojoj misiji se
pre svega oslanjaju na caričin ugled.
 214

- Arijanci vrbuju pagane - to je istina. Justina je veliki pobornik arijanstva – i to je istina.

Verovatno njihovi misionari nisu uspeli da impresioniraju Bebu svojom slatkorečivošću,
pa su pokušali da je vrbuju koristeći Justinin carski sjaj. Budale… Ali opet ne shvatam šta
je ona uopšte tražila među njima i što je još važnije gde je jutros otišla.
- Rekla mi je da je odbila da primi hrišćanstvo, ali da je obećala carici da će doći da je isprati
kad krene na put u Mediolanum.
- Hmmmmm… Verovatno je Justina želela da još jednom pokuša. Bili arijanci ili nikejci,
oni nikad ne odustaju od svoje misije širenja hrišćanstva. Prvo ubeđivanjem, pa raznim
obećanjima, a ako to ne pomogne - onda zastrašivanjem. Bojim se da neće mnogo vremena
proteći dok se u ime tog svog Boga ne late mača i lomače.

Nije ni slutio koliko je u pravu. Ono čega se pribojavao i o čemu je u suštini mislio samo kao
o jednom sumornom proročanstvu već se dešavalo. U rukama pravovernih širom Sirmijuma
već su sevali mačevi i plamtele baklje čisteći grad od nevernika. Prob je bespomoćno slegao
ramenima zabrinuto odmahujući glavom.

- Kako bilo da bilo, ne možemo na put dok nam se Beba ne vrati.

To je bilo upravo ono što je izazivalo Katonovu najveću brigu. Morao je hitno da menja svoj
na brzinu skovani plan.

- Probe, kad Bela dođe, uhvati je za ruku i ne daj joj da mrdne nikud. Budite spremni da
uzjašete čim se ja vratim.
- A gde ćeš ti sad?
- Idem da uhapsim nekog zaverenika.
- Jesi li ti poludeo!? Kakvo ti je hapšenje sad naspelo!? Zar maločas nisi hteo da odmah
krenemo na put?
- Nadao sam se da ćemo mi već daleko odmaći dok ljudi koji me čekaju ne počnu da se pitaju
gde sam i ne počnu da me traže. Sad nema ništa od toga. Moram nekako da nam kupim još
vremena. Kad izvršimo hapšenje poslaću ih da predaju uhapšenog Elijanu. Za sebe ću
izmisliti neku drugu obavezu i vratiti se ovamo. Uzeću svog vranca, a ti u međuvremenu
osedlaj vaše konje i natovari sav provijant i stvari za put na rezervnog.
 215

Samo nekoliko trenutaka kasnije Katon je svog kao noć crnog pastuva besomučno terao u galop
centralnim gradskim ulicama. Vranac se nije dao moliti. Ispod potkovica plemenite životinje
su na sve strane leteli sitni komadi kaldrme, varnice su sevale, odzvanjao je topot, a uzbuđeni
ranoranioci koji su već hitali ka cirkuskoj areni su se pribijali uz zidove kuća i izvikivali psovke
za mahnitim jahačem. Još dok se približavao odredištu Katon je primetio da nešto debelo nije
u redu. Oko nadgledane vile se vrzmala gomila ljudi, jedni su se međusobno svađali i otimali
oko stvari koje su iznosili iz kuće, drugi su se drali na preplašene robove, nešto ih pitali i
udarali, a treći su pokušavali da podmetnu požar. Katon je lako uočio svoje ljude okupljene u
izdvojenu grupu nedaleko od vile i poterao konja ka njima. Naglo je povukao uzde, vranac,
koji se presijavao od znoja, se propeo na zadnje noge, a Katon je sa njegovih leđa skočio tik
ispred svojih momaka. Jedan od njih ga je izvestio da neki hrišćanski fanatici pljačkaju i pale
vilu optužujući njenog vlasnika da je paganin koji podržava gladijatorske igre i tako huli na
Boga. Njegovi robovi su se kleli da im je gospodar dobar hrišćanin i iskreni arijanac koji se
protivi tim bezbožničkim igrama kao i svi oni. Još su tvrdili da je neko noćas pokušao da ga
ubije, da je teško povređen i da svaki čas očekuju lekara. Ali ni njihove tvrdnje ni molbe za
pomoć povređenom gospodaru nisu pokolebale napadače u njihovom naumu. Katon je ponovo
skočio na konja, naredio momcima da se postave po trojica sa svake njegove strane i da isuču
mačeve.

- Prvi zadatak je rasterati ovu bagru! Ako se razbeže, pustite ih. Ako se neko suprotstavi i
krene na nas, isecite ga za primer drugima! Frontalno napred, držite liniju i bez izdvajanja!
Čuvajte jedan drugom leđa i bokove. Kad rasteramo okupljene, dvojica najbližih meni
ulaze sa mnom u kuću da nađemo i uhapsimo zaverenika, a ostali neka angažuju sve robove
i ugase požar. Za mnom!

Poterao je konja najlakšim mogućim kasom, tako da njegovi ljudi nisu zaostajali. Ugledavši
malu, ali organizovanu formaciju ljudi koja im se približavala sa preteći podignutim mačevima,
veći deo rulje je odjednom ne samo zaboravio na svoju religioznu misiju, nego je i potpuno
izgubio svoj pljačkaroški elan. Samo se jedna manja grupa drznika okupljena oko najvećeg
bukača ipak usudila da potegne oružje. Ohrabreni što ih ima duplo više od policajaca krenuli
su prema Katonovoj maloj formaciji uz psovke i pretnje. Ostali su neodlučno posmatrali sa
bezbedne udaljenosti kolebajući se da li da se daju u beg ili da se priključe svojim pajtašima.
Katon je u magnovenju shvatio da samo od ponašanja tih neodlučnih zavisi hoće li on i njegovi
ljudi izvući žive glave pa je odustao od daljeg školskog nastupanja. Povukao je snažno uzde
 216

istovremeno mamuzajući vranca koji je divlje zanjištao i opet se propeo na zadnje noge, viknuo
je „Juriš!“, potom potpuno otpustio uzde i još jednom mamuzama podstakao svog pastuva.
Vranac je poleteo kao iz katapulta izbačen. Treptaj oka potom, kolovođa horde je zapomagao
pod kopitima moćne životinje, a Katon je mačem oborio još dvojicu njegovih sledbenika.
Njegovi ljudi su ga sledili bez oklevanja. Pristigli su i počeli da seku najratobornije razbojnike.
Sve je bilo gotovo dok dlanom o dlan. Neodlučni su se odlučno dali u beg, a njihov primer je
sledilo i ono malo ratobornih koji su preživeli sukob sa Katonovom jedinicom. Ne obazirući se
više na njih, policajci su ponovo formirali svoju liniju i produžili ka dvorištu vile.

Katon je sjahao ispred grupe preplašenih robova i bacio uzde jednom od njih. Naredio je
drugom da ih odvede do svog gospodara, ali kad je video ogromnu lokvu krvi u kojoj je čovek
koga je trebalo uhapsiti ležao, poslao je roba i svoje ljude napolje da pomognu u gašenju požara.
Kleknuo je pored nesrećnog čoveka koji je jedva disao, pritiskajući krvavim rukama stomak.
Kroz prste mu je curila crna krv i širila se po podu. Katon je odmah shvatio da mu nema spasa
i da mu preostaju još samo minuti života.

- Ja sam iz policije. Došao sam da te uhapsim, ali izgleda da me je preduhitrio neko kome si
smetao živ. Otišli su po lekara, ali… Žao mi je što sam zakasnio prijatelju.

Čovek je s mukom razvukao usne u neku grimasu osmeha. Čak i to je bio preterani napor za
njega, zakašljao se, a u uglovima usana mu se pojavila krv. Bolno je zaječao i sklopio oči.

- Pogrešio sam.
- Svi grešimo prijatelju. I plaćamo za svoje greške.
- Ja sam svoje platio. Bar na ovom svetu…
- Čuo sam da si hrišćanin. Vi verujete u zagrobni život i raj koji čeka pravednike, zar ne?
- Daleko sam ja od pravednika.
- Pa pokaj se, tvoj Bog je milostiv, oprostiće. Olakšaj dušu pre nego što staneš pred
najpravednijeg sudiju. Pomozi da na ovom svetu sprečimo još neko zlo. Reci mi za koga
radiš i koga ste hteli da ubijete.
- Justinu…
- Radiš za caricu majku ili ste nju hteli da ubijete?
- Ona planira ubistvo.
- Čije?
 217

- Ne znam.
- A ko je tebe napao?
- Sigurno neki njen čovek. Vratio sam se od nje pred zoru i čim sam kročio na prag neko mi
je bez reči zabio nož u stomak.
- Zašto ako radiš za nju?
- Jedino sam ja mogao da je povežem sa atentatom.
- A atentator?
- Ubiće ga na licu mesta.
- A šta ako uspe da pobegne?
- Neće bežati.
- Kako znaš?
- Zato što Justina nije angažovala nikog od svojih plaćenih ubica... Znači da je tražila nekog
ko, nezavisno od nje, ima duboke lične motive da izvrši ubistvo. Takvi su uvek najbolji
atentatori. Uopšte ne nameravaju da beže, ne traže novac niti bilo kakvu nagradu, traže
samo priliku da izvrše svoju osvetu. Nije im stalo do života i spremni su da umru čim
ostvare svoj cilj. Više nemaju zbog čega da žive i prihvataju smrt kao spas, čak je i
priželjkuju.
- Pa ko je taj atentator? I kad treba da izvrši ubistvo?
- Ne znam ko je. Video sam jutros…

Čovek se opet zagrcnuo sopstvenom krvlju. Glas mu je bio jedva čujan. Nadnoseći se nad lice
umirućeg čoveka, Katon mu je više čitao sa usana nego što je sluhom razabirao njegove reči.

- Šta si video?
- …da sam Justini odveo devojku. Neku mladu hrišćanku…
- Kako znaš da je hrišćanka?
- Opet je izašla iz Anemijeve crkve…

Glava Justininog špijuna je klonula na stranu, krv iz rane na stomaku prestala je da teče, daha
nije bilo, a oči mada otvorene više nisu gledale. Čovek je zauvek zaćutao, a Katon mu je
nesvesno, mehaničkim pokretom, sklopio oči i pošao napolje hodajući kao u bunilu, zbunjen
onim što je upravo saznao.
 218

Požar je već bio potpuno ugašen. Zbijeni u gomilu, robovi su se upiljili u njega još uvek vidno
uplašeni. To ga je trglo i nateralo da dela. Čvrstim glasom im se obratio:

- Vaš gospodar je mrtav. Pred zoru, kad se vratio kući, zatekao je na delu nepoznatog lopova
koji mu je zadao smrtonosni ubod i pobegao. Pre nekoliko trenutaka, nemajući snage da
piše izjavu, tražio je od mene da javno posvedočim da je svima vama darovao slobodu. Evo
ja to činim pred šest policijskih službenika. Od danas niste više robovi, nego slobodni ljudi.
Vaš bivši gospodar je takođe tražio da ova kuća bude prodata i da vam novac bude podeljen
na ravne časti, pa će tako biti i urađeno.

Zatim se okrenuo ka svojim ljudima čiji su pogledi bili puni poštovanja. Obratio se najagilnijem
i najotresitijem među njima, onome koji mu je podnosio izveštaj kada je tek stigao.

- Povedi ove nekadašnje robove u policijsku upravu, završi administraciju oko njihovog
oslobađanja i pokreni postupak prodaje ove vile. Dok se to sa prodajom ne završi neka oni
ostanu da žive ovde, neka čuvaju kuću i brinu o njoj, ionako je sada njihova. Kad se sve
završi podeli im novac na jednake delove. Muškarci, žene i deca, svi imaju pravo na isti
deo. Da li je to jasno?

Čovek je potvrdio, a Katon nastavio:

- Kad završiš, pronađi kapetana Elijana i izvesti ga šta se ovde dogodilo. Takođe mu reci da
mi je moj plemeniti otac, senator Kasije Kornelije Maksim, preko svog glasnika poslao
poruku da ga sačekam u vili Pistrenzis i izvestim o situaciji u gradu i o vojnim pripremama.
Senator želi da bude potpuno obavešten pre nego što se sastane sa njihovim carskim
veličanstvima. Ja sad idem tamo i vratiću se u grad zajedno sa očevim konvojem. Zapamtio
sve? Ako jesi, onda kreći na izvršenje!

Čovek je pošao praćen kolonom nesigurnih ljudi koji još uvek nisu smeli da poveruju da više
nisu robovi. Katon se zatim obratio ostaloj petorici:

- Vi krenite u patroliranje po gradu. Ne razdvajajte se, idite kao jedinica i suzbijajte nerede.
Ravnajte se po dimu: gde ga vidite, pohitajte tamo. Sprečavajte palikuće, pljačkaše i ludake
da rade to što su naumili. Tek kad neredi budu ugušeni vratite se u upravu i sačekajte dalja
naređenja kapetana Elijana. Polazite!
 219

Crni pastuv je dočekao svoj dan. Ponovo je punom snagom galopirao ulicama Sirmijuma. Istim
putem, samo u suprotnom smeru. I ponovo je njegov jahač, znatno pre nego što je stigao na
odredište, shvatio da nešto debelo nije u redu. Samo što je ovog puta dobro znao šta i zašto.
Hrišćanski fanatici su zapalili kuću starog paganina - otuda dim. Pokušavali su da sruše
Jupiterova znamenja i izlome žrtvenike iz svetilišta - otuda gužva. A kolektivni bes je bio
posledica činjenice da je mermer posvećen Jupiteru lako odolevao nasrtajima bezumne gomile,
ne mareći za njihovu posvećenost Hristu. Katon je usmerio vranca prema drvenoj ogradi koja
je razdvajala Probovo dvorište od ulice. Bez obzira na prepreku koja im se vrtoglavo
približavala, ni jahač ni konj se nisu pokolebali. Naprotiv! Jahač se oslonio nogama na uzengije
i izdigao u sedlu, povio se napred dodirujući grudima konjski vrat i spustio glavu do glave svog
četvoronožnog druga. Šaputao mu je nešto u uho. Vrančeva griva i Katonova crna kosa su se
uplele i zajedno vijorile. Jahač i konj su se stopili u jedno biće. Svi koji su ih u tom trenutku
spazili shvatili su kako su nastale legende o kentaurima. Korak pre sudara sa ogradom, Katon
je mamuzama dao znak, a vranac je istog časa poleteo kroz vazduh. Preskočio je ogradu ne
dodirnuvši je, a Katon ga je bez usporavanja usmerio ka grupi ljudi ispred štale koja je, kao i
kuća, već postala buktinja. Nekoliko koraka od štalskih vrata, na zemlji je ležao Prob, dok su
ga razbojnici divljački udarali nogama, štapovima i kamenjem, pokušavajući da mu iz ruku
otmu dizgine osedlanih konja koji su uplašeno njištali i propinjali se. Vranac je uleteo među
napadače sa tolikom žestinom da su oni od siline udarca poleteli na sve strane. Mada je želeo
sve da ih iseče na komade, Katon je samo jednog uspeo da zakači svojim mačem. Napadači
koji su ostali pri svesti počeli su da beže urlajući nešto o demonskom jahaču i sotoni na konju.
Đavo ih, začudo, nije dalje gonio. Ako je bio crn i grešan, nije to bilo ni približno onoliko
koliko su crne i grešne bile njihove pravoverne duše. Momak je skočio sa leđa vranca i čučnuo
pored starca. „Da li se vratila?“, upitao je, a starac je nemoćno odmahnuo glavom. Katon je
podvukao ruke ispod njegovih leđa i nogu i lako podigao starčevo izubijano telo. Prebacio ga
je preko svog konja, iz njegovih ruku uzeo dizgine ostalih, od vatre već izbezumljenih, konja i
vinuo se sedlo. Pridržavajući jednom rukom onesvešćenog Proba, poterao je vranca i poveo
svoju malu ergelu preko bašta u pravcu zapada, tamo gde nije bilo dima nadao se da nema ni
vatri pogroma.

Zaustavio se na zapadnoj nekropoli grada. Nisu ga privukli nezemaljski mir i tišina tog mesta,
cvrkut okasnelih ptica, niti zujanje bubica, ništa od svega toga Katon nije ni primetio. Nije bilo
ljudi u okolini i to je bilo dovoljno. Srce mu je i dalje tuklo kao ludo, bubnjalo mu je u ušima,
bio je bolno svestan da mu vreme ističe ako ga uopšte još ima. Sjahao je i privezao konje za
 220

deblo ogromnog kestena. Pažljivo je položio nemoćno i izubijano starčevo telo na zemlju.
Vodom iz jedne od čuturica koje je Prob bio spremio za put, oprao mu je okrvavljeno lice.
„Deda, deda“, dozivao ga je moleći sve bogove da se starac osvesti. Ni mnogo godina kasnije,
Katon nije bio siguran da li mu je tada, nekim čudom, molbe uslišio neki milosrdni bog ili ga
je, nekim još većim čudom, starac na samrti čuo i na trenutak se vratio sa svog puta bez
povratka da mu pomogne. Kakvo god čudo da je bilo uzrok, Prob je otvorio oči, svest mu se
vratila, a pogled izbistrio. Stisnuo je Katonovu šaku i jedva čujnim glasom rekao:

- Odvedi je Katone. Ne dozvoli da nastrada.

- Hoću deda, ali treba mi tvoja pomoć da je nađem…
- Jadna ti je sad moja pomoć sine. Ne računaj više na to.
- Čekaj, čekaj, ne zatvaraj oči, molim te! Reci mi koga Bebijana mrzi?
- Šta to pričaš!? Ona je samo buntovna devojčica koju boli svaka nepravda. Nikog ona ne
mrzi.
- Deda, ona nekog mrzi toliko da bi ga lično ubila. Moram da znam koga da bih je našao.
- Mislio sam da si je dovoljno upoznao i da shvataš koliko je dobra. Treba da joj veruješ i da
je voliš Katone. I da je čuvaš…

Katon je navaljivao i drmusao Proba ponavljajući „koga, koga, seti se“. Mrmljajući sve tišim
glasom „nikog, nikog“, starac je nemoćno odmahivao glavom i lagano sklapao oči. U očajanju,
Katon mu je pridigao glavu i viknuo unoseći mu se u lice:

- Hoće da ubije nekog čiju smrt želi i Justina. Carica ju je vrbovala. Reci mi koga čoveče…

Katon nikad nije bio sklon mističnim verovanjima i tumačenjima, ali je do kraja svog života
bio spremen da se zakune da je taj glasni i iskreni vapaj bio jedini razlog zbog koga se poslednji
tračak starčeve duše zadržao u njegovom telu još nekoliko trenutaka. Pre nego što se tanušna
nit njegovog života zauvek prekinula, Prob je još jednom otvorio oči i poslednjim dahom
izrekao dve reči. Toliko besmislene da je Katon bio siguran da nije dobro čuo. Ali sva njegova
potonja pitanja, molbe i drmusanja ostajala su bez odgovora. Već drugom čoveku toga dana
morao je zauvek da sklopi oči.

Ustao je i pogledao u daljinu. Malo uzvišenje na kome se groblje nalazilo, omogućavalo je da

se grad vidi kao na dlanu. Dim iz zapaljenih kuća podizao se tek tu i tamo, što je značilo da su
 221

neredi ipak samo sporadični i da će lako biti ugušeni. Katon je znao da je to dobar znak i čudio
se što ga on uopšte ne čini srećnim. Kao da u svemu tome do maločas nije i sam učestvovao,
sad je gledao na grad nečijim tuđim rezigniranim i razočaranim očima. Ledeni mir tog mesta
na kome su počivali mrtvi obuzeo je i njegovu dušu. „Groblje je dokaz potpune ljudske
uzaludnosti. Blago onima koji umru pre nego što to spoznaju.“, pomislio je gorko. Da, sve je
bilo uzaludno. Sav rizik, gluma i laži, svi planovi, pa i ta neočekivana ljubav… Ljubav naročito.
Groteskno je završena buncanjem umirućeg čoveka.

Krivce za svaku nesreću u sopstvenim životima, ljudi obično traže u nekom ili nečem drugom.
U caru ili guverneru, u patricijskim zlikovcima ili nezahvalnom plebsu, u odvratnom siledžiji
od muža ili u onoj proračunatoj kurvi od žene… U najboljem slučaju u lošoj sreći i nesretnom
životnom usudu. Malo je ko spreman da prizna da je saldo njegovog života najvećma rezultat
njegovih sopstvenih dela, odnosno njegovih sposobnosti, uloženog rada i izbora pravljenih još
od malena. Lakše je čoveku da označi nekog drugog za krivca i da ga ostrašćeno mrzi, ma
koliko to bilo neracionalno, nepravedno i društveno, porodično i lično destruktivno, nego da
prihvati svoju odgovornost za neuspehe i nesreću u svom životu. I Katon je na trenutak
podlegao toj koliko čestoj toliko i pogrešnoj ljudskoj sklonosti. Rezignirano je pomislio da je
bilo dosta zavaravanja i da treba da prizna sam sebi da ga ta devojka nikad i nije volela. Uvek
joj je sve drugo bilo važnije od njega. Ako je to što je brigu o dedi pretpostavljala njegovoj
ljubavi moglo da se tumači plemenitom spremnošću na lična odricanja zbog osećanja dužnosti,
sva druga prećutkivanja, skrivene namere i tajni planovi iz kojih je on bio potpuno izopšten
nisu se mogli baš ničim opravdati. Čemu se on uopšte nadao? Kakva crna ženska ljubav!? Bar
je o ženama, još odavno, trebalo sve da zna. Daju se gladijatorima jer ih uzbuđuju njihovi mišići
i blizina smrti, daju se putujućim glumcima i pevačima zabave radi, daju se patricijskim
skotovima zbog novca i vlasti, daju se sopstvenim konjušarima i robovima samo da za trenutak
utaže životinjsku strast… Ako ih muževi tuku i ponižavaju daju se prvom neznancu koji ih
pogleda jer njihovim nežnim dušama očajnički treba makar trenutak pažnje, poštovanja i
nežnosti, a ako ih, kojim slučajem, muževi obasipaju upravo pažnjom, poštovanjem i nežnošću,
daju se njihovim prijateljima i rođacima da ne bi umrle od dosade. Što su njihove prevare
bestidnije, tajne smrtonosnije, a postupci besramniji - to im donose više uzbuđenja i slasti. Da,
ženska je duša satkana od izdaje, od nerazumljivih pobuda i od tajni mračnih kao najcrnja noć.
Treba u sebi ugasiti taj plamen koji je buknuo sam od sebe, bez njegove volje i želje, treba
zaboraviti tu beznadežnu ideju o iskrenoj ljubavi, treba ići dalje. Mračnog čela i još mračnijih
misli, krenuo je prema svom vrancu. On ga bar nikad nije izdao i nikad neće. Ta plemenita
 222

životinja je jednostavno i drago biće koje mu se uvek obraduje i koje pred njim nema nikakvih
tajni.

„A imaš li ti nekih tajni momče? Jesi li ti njoj baš sve rekao?“ U svesti mu se javio Probov glas
tako jasno da se mahinalno osvrnuo i pogledao u nepomično i već pomalo ukočeno starčevo
telo. Starac je bio mrtav, ali je njegov glas u Katonovoj glavi bio snažniji i ubedljiviji nego
ikad za Probova života: „Da li te je bilo koja od žena o kojima sad tako ružno misliš silom
odvela u svoju postelju? Ili na prevaru? Zar i ti nisi igrao istu igru kao i sve one? Pa zašto je
onda bilo koja od njih, zbog te zajedničke igre, gora od tebe? Možda su sve te igre bile
bezazlene i vesele kao što si nekad mislio. Možda su bile promašene i otužne kao što sada
misliš. Ali kakve god da su bile, nemaš prava da na osnovu njih donosiš sud o mojoj Bebi.
Možeš da sačuvaš svoj kukavni život, da odustaneš od devojke koja te voli i pobegneš kud te
vranac nosi, ali nemaš prava da nju kriviš za svoju odluku.“ Nesklon kolebanju i nenaviknut
na izazove savesti, Katon je zastao sa rukom na snažnom i toplom konjskom vratu, ispod
vrančeve guste grive. To stvarno nije bio pravi trenutak da u mislima prebira po svojim
ispraznim avanturama. Imao je toliko prečih briga. Morao je da krene što pre. Bio je zadnji čas.
Dane i dane je izgubio ubeđujući Bebijanu, moleći je i preklinjući da pođe sa njim. A sva je
prilika da će izgubiti i glavu ako nastavi da okleva. Uzeo je jedan od pokrivača spremljenih za
put, vratio se do starčevog tela i prekrio ga. „Ima stvari koje je taško prevaliti preko usana,
sine, čak i pred onima koje najviše volimo. Nekad čovek želi da ih zaštiti od neprijatne istine,
nekad se boji da sasvim ogoli svoja osećanja i da tako bez svog oklopa, bez ikakve odbrane,
bez uobičajene maske nezainteresovanosti, postane nezaštićen i ranjiv, a nekad ga je
jednostavno sramota zbog svojih želja i ranijih postupaka. Ti njoj nisi rekao zašto moraš da
bežiš iz Sirmijuma, a ona ti je ipak poverovala i pristala da sa tobom pođe u nepoznato. Zato
nemoj da je osuđuješ što ti se nije poverila dok ne saznaš šta je muči. Ako je voliš…“. Katon se
još više namrštio i rasterao nezvane misli iz svoje glave. Odlučno se vinuo u sedlo. Dosta je
bilo lamentiranja nad zlom sudbinom, vreme je bilo da se ista promeni. Po ko zna koji put toga
dana, vranac je pojurio kao vihor.

***

Justina joj je rekla istinu: bela propusnica sa Gracijanovim pečatom otvarala je sva vrata i
ulivala strahopoštovanje. Čim ju je pokazala na ulazu u dvorište vile stražar se izmakao korak
u stranu omogućivši joj prolaz. U naletu srdžbe zbog kukavičkog lupanja sopstvenog srca koje
je pokušavalo da joj iskoči iz grudi, Bebijana je drsko stala ispred momka ukočenog u
 223

pozdravnom stavu, namrštila se i zvaničnim tonom, ali jedva savlađujući drhtavicu u glasu,
upitala gde može da nađe episkopa Ambrozija. Pod nos mu je poturila drugi svitak zapečaćen
carskim pečatom i objasnila da mora da preda Gracijanovu poruku lično episkopu. Ljubazno
joj je objasnio da konvoj samo što nije krenuo i savetovao da požuri prema Ambrozijevoj
raskošnoj kočiji koja se presijavala nasred dvorišta. Prva prepreka je, iznenađujuće lako, bila
savladana. Uprkos caričinom uveravanju u suprotno, bila je ubeđena da su i propusnica i poruka
samo falsifikati i strašno se bojala da će je uhapsiti pre nego što uopšte vidi zlikovca. Nije znala
da je prethodnog dana jedan mladi Gracijanov glasnik, još dečak mlađi od nje, poneo iz dvora
dve careve poruke. Prvu je predao carevoj maćehi, koja mu se zahvalila, ljubazno
porazgovarala sa njim, raspitivala se kome sve raznosi careve naredbe, pohvalila ga što je tako
mlad uspeo da stekne tako veliko carevo poverenje, a zatim naredila da ga posluže kolačima i
čašom slatkog mulsuma. Negde na putu od njene do Ambrozijeve rezidencije gde je trebalo da
isporuči drugu carevu poruku, dečak je ubijen i opljačkan. U policijskim izveštajima zabeležen
je kao jedna od slučajnih žrtava rušilačkih nereda i pljački koje je zapovednik Lateran, na svu
sreću, vrlo energično i efikasno suzbio. Nestala dokumenta, naravno, nikako nisu mogla biti
dovedena u vezu sa caricom majkom. Nikome takva misao nije ni pala na pamet, a kamoli da
ju je neko glasno izrekao. Ne samo da joj ti svici nisu bili potrebni ni za šta, nego je postojala
i gomila svedoka da je glasnik živ, zdrav i veseo napustio caričinu rezidenciju. Ipak, Bebijana
je u svojim rukama imala originalna dokumenta potpisana carskom rukom i overena carskim
pečatom. Strpala ih je nazad u kožnu torbu na čijem je dnu pokriven drugim svicima ležao mali
ali dobro naoštreni bodež. Devojka se, pomislivši da to sigurno ne priliči carevom glasniku,
ujela za jezik kad je počela da se zahvaljuje predusretljivom stražaru. Zaustavila se u pola reči
i ošinula ga mrkim pogledom kao da joj je on za nešto kriv. Potom se energično okrenula i
odlučnim korakom uputila ka episkovoj kočiji.

Posle toga, sve se desilo kao u magnovenju. Kad je bila nedaleko od kočije, iz vile je, odeven
u odoru hrišćanskog velikodostojnika, izašao omalen, postariji čovek, veoma mršav, asketski
ispijenih obraza i izboranog lica, namršten kao da je ophrvan svim brigama ovog sveta. Za njim
je izašla čitava svita muškaraca koji su ga snishodljivo gledali, sa strahopoštovanjem dočekivali
njegove naredbe i, odmah pošto bi ih dobili, trčali da ih izvrše. Znala je ko je to po još jednom
napadu zaglušujućeg lupanja srca. Zamaglilo joj se pred očima i zavrtelo u glavi. Gurnula je
ruku u torbu. Prstima je naizmenično opipavala Gracijanov svitak i hladan čelik bodeža. Nije
više bila sigurna šta želi da uradi i šta treba da izvuče iz torbe. Episkop Ambrozije je odmahnuo
rukom, kao muve rasterujući na sve strane svoje preostale čankolisce. Rekavši „Spremajte se
 224

za polazak, carica nas čeka!“ zakoračio je u svoju kočiju, a svi ostali su poslušno potrčali ka
svojim mestima u konvoju. Tek u tom trenutku, krajičkom oka episkop je primetio čudnu
priliku koja se ustremila ka njemu. Pokušao je da se okrene i suoči sa tom neočekivanom
opasnošću licem u lice, ali nije stigao. Spodoba je kao furija uletela u kočiju, u naletu ga oborila
potrbuške na sedište, vešto mu provukla levu ruku ispod brade i svojom podlakticom je cimnula
unazad, a desnom mu na vrat pritisla oštricu noža. Niko u prepunom dvorištu nije čestito ni
video šta se desilo, a on je već čuo siktanju u uhu:

- Na kolena zlikovče!

Zarotirala se udesno i zavalila na sedište sve vreme čvrsto držeći Ambrozijevu glavu u svom
zagrljaju. Bio je u klečećem položaju, leđima naslonjen na ivicu sedišta a glavom na njen
stomak. Nogama mu je čvrsto obuhvatila uzani trup i uz njega stisnute tanušne ruke. Ambrozije
je osećao hladan bodež na svom vratu i svoju nabreklu aortu kako pulsira, svakim udarom
trljajući se sve više o oštricu noža. Nije bio siguran da li od straha umišlja ili mu se jedna kap
krvi zaista slivala niz vrat. „Ako se ne smirim, ovaj ludak neće ni morati da me zakolje, sam ću
to uraditi“, pomislio je već pomalo ljut na sebe, ne zbog fizičke sputanosti nego zbog
kratkotrajnog gubitka samokontrole. Prezirao je kukavice i ljude slabe duhom. I pre nego što
je u celosti shvatio situaciju u kojoj se nalazio, episkop Ambrozije je uspeo da potpuno ovlada
sobom. Odlučio je da ćuti dok ludak koji ga je napao ne kaže šta hoće. Nije dugo čekao.

- E tako, pošto smo se lepo smestili sad ćemo malo bolje da se upoznamo!
- Ja sam episkop Mediolanuma i sluga Božiji Ambrozije…
- Znam ja vrlo dobro ko si ti vrli hrišćanski episkope! Odavno žudim za ovim trenutkom,
sanjam ga noćima… A znaš li ti ko sam ja?
- Ne znam, sine moj, žao mi je…
- Nisam ti ja sin, ja sam tvoj dželat! I žensko sam da znaš. Samo nemoj sad da me osloviš sa
„kćeri“ jer ću te zaklati kao svinju pre nego što saznaš zašto.
- Svi smo mi deca jednog te istog Boga…
- Nismo, episkope, nismo. Ti i ja ne možemo imati istog oca. Tvoj je napravio najgoreg
zlikovca koga je svet ikad video. A moj je bio običan čovek koji je ubijen tvojom krivicom.
Kao i majka… Došla sam da namirimo račune episkope. Oko za oko, zub za zub, a tvoja
otrovna i pokvarena krv za njihovu čistu i nevinu!
 225

- Grešan sam čovek, priznajem. Nekada sam bio sudski pomoćnik ovde u Sirmijumu. Možda
sam i tebi, nevoljno i nesvesno, naneo neku nepravdu. Kajem se ako jesam.
- Znači ne prepoznaješ me zlikovče?
- Ne.

Bebijana ga je još jače stisla nogama i još jače pritisla nož na njegovo bilo. Ali oslobodila ga
je zlokobnog zagrljaja svoje leve ruke da bi strgla kapu sa svoje glave. Povadila je besno sve
ukosnice i pobacala ih po kočiji. Zatim ga je grubo ščepala za ono malo preostale kose i cimnula
mu glavu unazad istovremeno nadnoseći svoje lice nad njegovo. Zatresla je glavom a njena
neposlušna kovrdžava kosa se prosula po ramenima uokvirivši joj lice.

- A sada, prepoznaješ li me sada ubico? Kažu da ličimo…

Ambrozije je gledao u lepo devojačko lice izobličeno gnevom i mržnjom. Iskrica sećanja je
zasvetlela u njegovoj svesti. Razrogačio je oči u neverici…

- Setiš li se nekad Marcijane sotono?

Stomak mu se zgrčio, a grlo osušilo ali, sebi na čast, Ambrozije tog trenutka nije ni pomislio
da poriče.

- Skoro da nema dana da je se ne setim…

- Ona je bila moja sestra, a ti si otrovao ubico.
- Oprosti ako možeš dete. Kajem se i patim zbog toga…

Dete sa nožem u ruci se neprijatno lecnulo. Sve je Bebijana mogla da očekuje pre nego da joj
reči tog zlikovca zazvuče iskreno. Biće ipak da se kukavički uplašila onog što treba da uradi
pa, tražeći razlog da odustane, umišlja da u lažljivim rečima jednog okorelog ubice prepoznaje
tugu. „E pa nikakvim se lažima nećeš izvući skote, presuda ti je odavno doneta, danas te stiže
zaslužena kazna“, pomislila je devojka, pokušavajući da se ohrabri i razveje iznenadnu
kolebljivost.

Ali, pravo govoreći, postojalo je zrnce iskrenosti u rečima episkopa Ambrozija. Naravno, nikad
se on nije pokajao što je naredio nečije ubistvo. Nikad to i nije uradio iz hira, obesti ili pohlepe,
pa zašto bi se onda kajao!? Uvek je to bilo zarad širenja hrišćanstva, suzbijanja besmislenih
 226

jeretičkih zavada koje ga slabe, a ponajviše zarad jačanja crkve. Ni jedno od brojnih smaknuća
koje je organizovao nije doprinelo dostizanju tih viših ciljeva koliko Marcijanino, tako da
nikad, ni za tren, nije zažalio zbog njenog ubistva. Pa ipak, samo ga je to ubistvo proganjalo u
besanim noćima. Ne, Ambrozije se nije kajao, ali noćni košmari su ga zaista surovo mučili.
Nebrojeno puta je razmišljao o tom događaju i uvek je dolazio do istog zaključaka: to ubistvo
nije planirao zbog crkvenih ciljeva, naredio ga je u besu želeći da se osveti devojčuri čije su ga
uvrede bolno podsetile na prezrivo odbacivanje jedne druge žene, ali postupio je ispravno,
crkva je posle toga ojačala, kada bi se vratio taj dan opet bi isto uradio… Pa zašto onda nije
spokojan i miran, zašto se Marcijana u njegovim snovima uvek pretvara u Justinu i zašto joj on
divno usnuloj, kroz poluotvorene drhtave usne, istresa flašicu smrtonosnog otrova u usta?
Razlozi tome bili su mu i ostali nedokučivi. Suočen sa smrću, moćni hrišćanski episkop je
odjednom osetio neko olakšanje. Ako danas bude ubijen, bar će prestati one užasne noćne
more. Neće više biti hladnog znoja koji ga obliva i tera da skoro svake noći klekne i moli se
Bogu, u koga nikad iskreno i potpuno nije ni poverovao, za oproštaj svoga zločina. Svaki trun
straha je nestao iz njega. Laknulo mu je kao da je Onaj na nebesima konačno uklonio preteški
teret koji mu je godinama pritiskao dušu. Možda ipak postoji taj milostivi Bog o kome on i
njegova sabraća propovedaju lakovernom narodu. Možda se u svojoj milosti sažalio na njega
zbog teške griže savesti koja ga je godinama mučila, a koju je neuspešno pokušavao da uguši
smatrajući je za svoju najveću slabost. Možda je On poslao baš ovu devojku da prekine njegove
muke. Ona misli da ga kažnjava, a u stvari mu donosi Božiji oproštaj.

Uvek opasan protivnik, episkop Ambrozije pomiren sa sudbinom, bio je još opasniji. Uprkos
njemu nesvojstvenih defetističkih misli, u jedva primetnom podrhtavanju ruke koja je držala
nož, Ambrozije je nepogrešivo prepoznao trunčicu devojčinog kolebanja. Istovremeno je
postao je svestan da tišina oko njih već predugo traje. Po drhtavici u stomaku prepoznao je
buđenje svoje volje za životom i borbom. „Kažu da čoveku pred smrt čitav pređašnji život, u
magnovenju, ponovo prođe ispred očiju. E pa, ili je to obično pesničko lupetanje ili ovo nije
trenutak pred moju smrt“, pomislio je i jedva se suzdržao da ne razvuče usne u zloban, preteći
kez. Čovek na kolenima i sa nožem pod grlom je shvatio da nije poražen. Zabacio je glavu što
je više mogao unazad i istegao vrat poturajući ga pod oštricu noža kao na tacni. Mračnim
pogledom usmerenim iznad sebe pronašao je devojčine oči koje su očajnički pokušavale da
pobegnu i tihim glasom rekao:
 227

- Stigla me je kletva Hristova. Uzalud uvećavam njegovo stado, uzalud mu gradim crkve,
uzalud se danima i danima satirem poslom, sve je uzalud. Noćima ne spavam, mrzim ceo
svet i sebe samog. Proklet sam dete... Oslobodi me muka molim te… Neka ti je prosto pred
Bogom.

Zatim je zažmurio i počeo da se moli, skoro bezglasno mrdajući usnama: „Oče naš koji si na
nebesima…“.

Preplašena mogućnošću da konačno sprovede u delo pravedničku osvetu o kojoj je sanjala,

Bebijana je osećala kako je izdaje snaga. Pokušala je da podjari svoj gnev uvredama na račun
bezdušnog episkopa. Govorila mu je da je pohlepno čudovište koje je zbog vlasti i zlata
spremno da gazi preko mrtvih. On se molio. Grdila ga je govoreći mu da je bezosećajni zlikovac
i hladnokrvni ubica. Nije se branio. Siktala je da Boga sigurno nema, jer da ga ima ne bi
dozvolio da ga takvi kao on zastupaju. Nije oponirao. Onda ga je gadljivo optužila da je ljigavi
lažov, licemer i ništarija koja propoveda nekakvu hrišćansku ljubav, a ne voli nikog živog na
svetu, ni jednog jedinog čoveka, ženu niti dete. Tada se, ne otvarajući oči, usprotivio jedva
čujno prošaptavši:

- Volim Justinu.
- Koga? Šta si rekao?
- Volim je od prvog trenutka kad sam je video.
- Caricu majku? Justinu?
- I sve što radim – radim zbog nje. Da joj pokažem da sam sposobniji od njenog carskog
muža i jači od uzurpatora prestola kome su je dali, da shvati da sam dostojan njene ljubavi
i da se pokaje što je pogrešila…

Nekoliko dugih trenutaka zurila je u njega ne verujući svojim ušima, a kada joj je do svesti
došla misao da Ambrozije, verovatno po prvi put u svom bednom životu, govori istinu prsnula
je u grohotan, grleni smeh. Iznenađeni Ambrozije je u neverici razrogačio oči, ali ona nije
prestajala. Njen pogled više nije bežao u stranu. Naprotiv, smejala se sve glasnije gledajući ga
pravo u oči. Onda je naglo prestala, gadljivo odgurnula od sebe sada već do srži uvređenog
episkopa i prezrivo rekla:

- Neću da prljam ruke. Ti si već dovoljno kažnjen.

- Šta to pričaš nesrećnice?
 228

- Donosim ti pozdrave carice Justine episkope!

- Lažeš gaduro!
- Šta misliš kako sam doprla do tebe presvetli episkope? Kako sam ušla ovamo, a?

Bacila je nož na pod i gurnula ruku u torbu. Izvukla je Gracijanov svitak i bacila mu ga u lice.

- Šta misliš ko mi je dao ovaj carski svitak upućen tebi episkope?

Ambrozije je bio poražen tom strašnom istinom. Nije mogao da se sagne i zgrabi nož koji je
ležao između njih. Nije mogao da progovori i pozove u pomoć svoje ljude koji su se ponovo
okupili i u čudu se pitali šta se dešava u, teškim crvenim zastorom, skrivenoj unutrašnjosti
episkopove kočije. „Ne, nema Boga“, pomislio je ogorčeno Ambrozije „jer da ga ima ne bi bio
tako surov. Nikog i ni za šta ne bi kažnjavao onako kako najviše boli. Bog ne bi dozvolio da
ona uzvrati prezirom na iskrenu ljubav položenu pred njene noge, mržnjom na ponuđenu joj
vlast veću od carske, niti izdajom na plemenito ponuđenu joj zaštitu. Boga nema, ali crkve ima
i ja ću se pobrinuti da raste, jača i traje zauvek! Pred njom će svaki čovek biti nemoćan i
sićušan kao mrav. Pred njom će se pepelom posipati i u očajanju, na kolenima okajavati grehe
sve Justine ovog sveta!“.

Stisnuo je besno usne i zaškrgutao zubima. Kroz proreze od očiju je isijavao čistu mržnju kada
joj je ledenim, opasno tihim, ali jasnim i razgovetnim glasom rekao:

- Neka ti je i s neba pao, ti ćeš mi devojčuro sada platiti za taj smeh, kao i ona tvoja odvratna
sestra za svoje reči…

Oboje su istovremeno posegnuli za bodežom koji je ležao na podu kočije.

***

Vranac je bez usporavanja, u punom galopu, projurio kroz velika dvorišna vrata Ambrozijeve
vile. I treći put toga dana njegov jahač je, još izdaleka, shvatio da ja zakasnio na početak
predstave. Gomila okupljena oko raskošne kočije nepogrešivo mu je pokazala gde je pozornica
tragedije koja je već bila u toku. Koliko god da je pažnja ljudi bila okupirana tajanstvenim
dešavanjima u episkopovoj kočiji, koliko god da su bili, uprkos stražarevim objašnjenjima da
se radi o Gracijanovom glasniku, zaprepašteni što se tamo neki potrčko usudio da tako iznebuha
uznemiri moćnog Ambrozija i koliko god da su sa čuđenjem komentarisali episkopovu osornu
 229

naredbu da čekaju ispred i ne ulaze, jer nikom i bez toga nije ni na pamet padalo da bez poziva
uđe, svi su bez izuzetka primetili naglo rastući zvuk topota konjskih kopita koja su ritmično
dobovala po popločanom dvorištu vile. Katon je iz sveg glasa urlao: „Policija Sirmijuma,
sklanjaj se“, ali mnogo više efekta na prisutne je imao ogromni crni vranac obliven belom
penom koji im se mahnito približavao. Ljudi su imali taman toliko vremena da poskaču ne sve
strane kada se vranac uz divlju njisku zaustavio i propeo na zadnje noge ispred same kočije.
Katon nije ništa pitao niti objašnjavao, skočio je sa konja, jednom rukom strgao teški zastor i
uleteo u kočiju. Nogom je stao na bodež čiju je dršku već bila zgrabila nečija sitna ruka, lupio
butinama obe ka podu savijene glave razdvajajući ih, a zatim desnom rukom, iz poluokreta
zveknuo devojci snažan šamar zbog koga je udario glavom o zid kočije i ostala da leži
ošamućena.

Brižno je upitao episkopa da li je dobro, a kada je ovaj klimnuo glavom, podigao je bodež sa
poda i zadenuo ga za pojas. Zatim je devojci izvio ruke na leđa i vezao ih nekim konopcem
koji mu je već pripremljen visio o levom boku. Pridržao je episkopa za mišicu dok je izlazio iz
kočije, pa se okrenuo devojci koja je već dolazila svesti i pokušavala da ustane. Pridigavši se,
pogledala ga je i zaustila nešto da kaže, ali joj je Katon uz glasno „Zaveži!“ udario još jedan
oštar šamar. Grubo ju je oborio na stomak i vezao joj noge, a zatim je podigao kao vreću, izneo
iz kočije i potrbuške prebacio preko leđa svog vranca, skroz napred ispred svog sedla. Zatim
se zvaničnim tonom obratio episkopu i okupljenima:

- Policijska uprava je otkrila grupu zaverenika koji su spremali atentat na vas gospodine
episkope. Jutros je naša jedinica krenula da ih pohapsi. Drago mi je da sam stigao na vreme
i da živog i zdravog mogu da vas ostavim vašim obavezama.

Začula se ogorčena graja, povici i pretnje. Neki su tražili da se veštici presudi na licu mesta.
Jedan krupan galamdžija zažagrenog pogleda je zakoračio ka devojci očigledno ne želeći da
sve ostane samo na rečima. Ali i Katon je zakoračio prema njemu istovremeno vadeći svoj mač
i stavljajući njegov oštri vrh samozvanom deliocu pravde na srce.

- Odstupi u ima cara!

Čovek nije odstupio, ali je stao. Gledao je Katona prezrivo, drsko se smešeći. Ostali su utihnuli
očekujući Ambrozijevu reč. Ali umesto episkopa nastavio je Katon:
 230

- Niko ovde neće suditi i kažnjavati mimo carske volje!

- To ćemo još da vidimo…
- Možda ćeš videti, a možda i nećeš, od tebe zavisi. Da takvi kao ti ne dele neku svoju pravdu
po gradu, celu grupu bismo pohvatali još ranom zorom pa episkop ne bi ni došao u opasnost.
- To ti kažeš…
- Kažem! Da bismo došli do vođe zavere morali smo da se borimo protiv lažnih pravednika
koji su mu pljačkali i palili vilu. Devojka će u zatvor da je ispitamo o saučesnicima i da joj
sudimo za pokušaj ubistva hrišćanskog velikodostojnika! I tačka. A ti ako kreneš još stopu
napred umrećeš pre nje.

Ambrozije je blagim pokretom šake dao znak svom čoveku da odstupi i upitao Katona:

- Šta je bilo sa vođom zavere? Ko je on?

- Mrtav je gospodine. Pljačkaši su ga izboli pred zoru. Na samrti mi je priznao da ste vi meta
i da je neka mlada hrišćanka odabrana da vas ubije. Još uvek ne znamo njihove motive.

Preko konja prebačena devojka je besno zabatrgala vezanim nogama, dobacujući da za ubistvo
takvog sotone ne treba nikakav motiv. Katon joj je energično prišao, levom rukom je ščepao
za kosu i podigao joj glavu ka svom licu. Upiljio joj se u oči i prosiktao:

- Zaveži veštice inače ću te sa zadovoljstvom prepustiti ovim ljudima da ti ovog časa presude.
Imaju sva prava pod kapom nebeskom da te na krst razapnu i spale.

Gurnuo joj je glavu ka konjskim sapima, okrenuo se i vratio svoj mač u kanije. Zatim se sa
poštovanjem obratio Ambroziju.

- Gospodine episkope, kapetan Elijan, ja i naši saradnici ćemo ispitati sve uhapšene i izvestiti
sud o celoj zaveri. Vi i svi vaši saradnici ste pozvani da posvedočite šta se ovde desilo.
- Mi ne možemo da čekamo. Njegovo veličanstvo, car Gracijan, je naredio da krenemo na
put sa caricom majkom i da je bezbedno dopratimo do Mediolanuma. Carica Justina nas
već predugo čeka.
- Odredite onda nekog iz vaše pratnje ko će sa mnom sprovesti uhapšenu u zatvor i ko će na
sudu posvedočiti o njenom zločinačkom pokušaju. Neka neko vama blizak bude tu tokom
suđenja, neka sve čuje, sasluša presudu i nadgleda izvršenje kazne. Možda baš njega...
 231

Pokazao je rukom na onog najratobornijeg bukača koji je hteo da Bebijani odmah presudi.
Ambrozije je klimnuo glavom u znak slaganja. Pozvao je svog čoveka u stranu i naredio mu
da dobro zapamti sve što zaverenici budu govorili i da odmah po završetku suđenja i izvršenju
presude požuri za konvojem ne govoreći nikom ni reč dok njega podrobno ne izvesti o svim
detaljima. Čovek se duboko naklonio, uzjahao i pridružio se Katonu koji ga je već čekao na
leđima svog vranca. Poterali su konje u lagan hod. Izlazeći kroz raskriljenu kapiju vile čuli su
episkopa Ambrozija kako naređuje da mu nameste pokidani zastor na kočiji i da se odmah
spremaju za pokret.

Kad su se približili Jupiterovom hramu Katon je predložio svom pratiocu da izvade mačeve
kako bi odvratili moguće napadače. „Neki vaši hrišćani još uvek pale i ubijaju po gradu“, dodao
je pokazujući na kuće koje su još tinjale i izvlačeći svoj mač. Grmalj se prezrivo nasmejao i
samouvereno izjavio da ih štiti autoritet episkopa Ambrozija i da ih sigurno nijedan hrišćanin
neće napasti dok je on sa njima. „Odlično“, klimnuo je Katon glavom u znak priznanja. A onda
je bez ikakve najave napao, iz poluokreta, svom silinom. Mač je fijuknuo kroz vazduh, a
njegova oštrica je završila na vratu samouverenog Ambrozijevog sluge. Čovek je još sedeo u
sedlu kad mu se glava zakotrljala po kaldrmi. Onda je bez glasa pao. „Ipak ćemo sreću okušati
bez tebe i tvoje zaštite“, mirno je rekao Katon i još jednom poterao svog divnog vranca u galop
ka zapadnoj nekropoli grada. Devojka je poskakivala kao vreća i vikala mu da stane i odveže
je, ali se Katon uopšte nije obazirao na njene povike. Tek kad je stigao do razgranatog kestena
u čijem hladu je počivao stari paganin i uverio se da ga svi konji čekaju tamo gde ih je i ostavio
spokojno uživajući u nenadano dugoj ispaši, sjahao je, pažljivo spustio Bebijanu na travu i
odvezao je. Devojka, koja je odavno bila zaćutala i prestala da se buni, je istog časa skočila na
noge i počela nezgrapno da ga udara utrnulim, kao tuđim rukama. Besnela je proklinjući ga što
ju je sprečio da ubije skota. Još ubedljivije je pretila da će njega ubiti što ju je sve vreme držao
tako ponižavajuće vezanu. Katon je ćutao i gledao je ozbiljno, ne braneći se. Upravo to ju je
odjednom osvestilo i posramilo. U pola pokreta, zaustavila je ruku kojom je već bila zamahnula
da ga još jednom udari, polako i nesigurno je spustila na njegove grudi i nezgrapno ga
potapšala. Pročistila je grlo i rekla:

- Izvini… Hvala ti…Kako si me uopšte našao?

- Duga je to priča. Dodaj je na listu objašnjenja koja ti dugujem. Sve ću ti ispričati usput, ali
sad stvarno treba da krenemo Bela.
- Da, izgleda da nam sad nema druge - zaista moramo u tu tvoju Aleksandriju.
 232

- Nije Aleksandrija moja, nego ti. Mogu s tobom na bilo koji kraj sveta, svejedno je.
- Mmmmmm… Kako to lepo zvuči laskavče. Hajde onda, poljubi me, pa idemo po dedu i
na put! I ja treba tebi da ispričam svoju priču. Zaslužio si…

Katon ju je privukao na grudi i nežno zagrlio. Dodirnuo je usnama njenu neposlušnu kosu.
Devojka je osetila da nešto nije u redu. Zabacila je glavu unazad i upitno se zagledala u njegovo
lice.

- Proba su ubili Anemijevi fanatici. Izvukao sam ga, ali bilo je kasno. On je na samrti shvatio
gde si otišla i zakleo me Jupiterom da te spasem. Nemoj da ga sad izneverimo Bebo.

Spustila je glavu na njegove grudi i tiho zajecala. On ju je neko vreme mazio po čupavoj kosi,
a onda je, glumeći odlučnost rekao:

- Hajde, krećemo! Nisi ti neka nemoćna devojčica da cmizdriš nad sudbinom, ti si sposobna
za sve, borac si, ti si moja Amazonka...

Ona se kroz suze nasmejala i obrisala oči i lice rukavom.

- Moramo prvo da ga sahranimo. Neću da mu telo razvlače psi. Posle ti Amazonka neće ništa
zanovetati sve do Aleksandrije...

Odlomili su nekoliko debelih kestenovih grana i stesali sve sa njih. Celo Probovo telo su
pažljivo prekrili grančicama i lišćem, posebno lice. Krupnije grane su položili oko njegovog
tela stvarajući pravougaonik u koji su naređali kamenje prikupljeno u okolini brežuljka. Nisu
imali ništa da stave kao spomenik, ali kamena humka je ipak lepo izgledala. Bebijana ju je s
pijetetom posmatrala nekoliko trenutaka, a zatim je prihvatila kratki mač koji joj je pružio
Katon, pripasala ga i skočila u sedlo svoje divne bele ždrebice. Katon joj je, kad je nedavno,
konačno pristala da pođe sa njim, poklonio tu prekrasnu životinju.

- Kuda sad?

Momak je svoju dugačku spatu još nekoliko trenutaka postavljao u položaj u kome su to ubojito
oružje obično nosili konjanici. Kroz alke na oba kraja kanija je provukao tanak verižni lanac,
pa je provukavši desnu ruku i glavu između lanca i kanija postavio spatu ukoso preko leđa tako
 233

da mu rukohvat mača viri iznad levog ramena. Zatim se vinuo u sedlo vranca koji je sve do tog
trenutka uporno pokušavao da gricne belu ždrebicu za uvo.

- Na Artemidin most. To je najkraći put ka Saloniki. Odatle ćemo brodom za Aleksandriju.

Nadam se da još nisu naredili moje hapšenje i da će moja policijska značka biti dovoljna
da nas straža pustiti preko mosta. Ali ako nastanu problemi, ne oklevaj nego obodi kobilu
i beži. Naći ćemo se opet ovde i noćas izaći iz grada kroz ruševine bedema na severu. Onda
ćemo morati okolnim putem preko Singidunuma i Naisusa.
- Ne pokazuj ti svoju značku ako očekuješ da će te tražiti. Sve i da nas puste da prođemo,
lako će posle otkriti gde smo izašli iz grada pa će organizovati poteru.
- Moraćemo da rizikujemo. Preko mosta se ne može bez posebne dozvole koju nemamo ili
policijske značke.
- Imam ja nešto moćnije, ne brini. Nešto što provereno otvara sva vrata.

Zavukla je ruku u torbu i pobedonosno mu pokazala belu propusnicu sa Gracijanovim carskim

pečatom.

- Evo! Neka korist i od mojih spletki.

Nasmejali su se oboje i krenuli lakim kasom. Oboje su za uzde vodili po jednog konja, Bebijana
Probovog, a Katon rezervnog na koga je bio natovaren čitav provijant koji su spremili za put.

Straža na Artemidinom mostu je zaista bila pojačana. Pažljivo su proveravali propusnice. To i

nije bilo nikakvo čudo imajući u vidu sve što se tih dana dešavalo u gradu. Čudno je bilo to što
su pažljivije gledali propusnice onih koji su izlazili nego onih koji su ulazili u grad. Katon i
Bebijana su znali šta to znači, ali su bez oklevanja prišli stražarima pred mostom. Katon je
naizgled nezainteresovano, a u stvari vrlo pažljivo razgledao okolinu dok je devojka nadmeno
pokazivala dragoceni svitak ukrašen carskim pečatom. Propustili su ih bez ikakvih pitanja, a
oni su, savladavajući u sebi žurbu, sporim korakom poterali konje na most. Popevši se na most
videli su još jednu jedinicu straže koja je bila u rezervi. Izmešali su se sa ostalim putnicima,
koji su peške, na konjima ili u kočijama prelazili most i nastavili svoj put lagano i neupadljivo.
Ipak, srca su im ubrzano tukla dok su se približavali drugoj obali. Kad su se spustili sa mosta,
poterali su konje sporednim putem u nameri da brže obiđu popriličnu gomilu ispred njih. Ali
pre nego što su i počeli da ostvaruju svoj naum, jahač na ogromnom doratu, sa već izvučenom
spatom u desnici im je preprečio put. Nazad se nije imalo kud. Katon je potegao svoj mač,
 234

poterao vranca ispred Bebijanine ždrebice i postavio se u borbeni stav ispred jahača. Ovaj se
nije ni pomerio.

- Zdravo Datuse. Ako ti je to pravo ime…

- Zdravo Elijane. Naravno da nije. To je ime onog glumca. Ponela me je nostalgija za
nekadašnjim zanimanjem pa sam odabrao njegovo ime. Kako si me pronašao?
- Ako mi je izdajnik, lopov i lažov, a pretpostavljam i ubica, poručio da ide u Vilu Pistrenzis
koja je na severozapadu, bio sam siguran da će krenuti na jugoistok.
- Hmmmm… Postao sam predvidiv. Moraću da pripazim na to. Ipak, prijatno si me
iznenadio svojom anticipacijom. Svaka čast.
- I ti si mene iznenadio. Samo po običaju – neprijatno. Vidim da si ubedio i Probovu unuku
da pođe s tobom. Pretpostavljam da si mislio da ćeš svima koji te budu tražili izgledati
manje sumnjiv sa devojkom u društvu. A ujedno si sebi obezbedio i dobar provod, jel‘
tako? Ne znam samo šta si planirao kad je se zasitiš i odmakneš od grada. Da je prodaš
nekoj javnoj kući ili da je ubiješ kao nesretnog senatorovog sina. Slobodno me ispravi ako
grešim…
- Grešiš i to mnogo! Taj Katon je bio siledžija, sadista i psihopata. I bio je besan što ga je
otac oterao iz Rima. Nisam ga ubio ja, ali veruj mi da mi je žao što nisam. Celu noć nas je
tukao i maltretirao jer mu se nije svidela neka naša predstava. Silovao je glavnu glumicu iz
naše trupe dok smo svi mi stajali i gledali. Ali nije samo to: tukao ju je i iživljavao se na
njoj toliko da smo bili uvereni da će je ubiti. A kad joj je rekao da će tu pred svima morati
da zadovolji njegovog konja, ona je izvukla njegov bodež i proburazila ga. Znali smo da
niko neće hteti da sluša šta se zaista desilo i da ćemo svi platiti glavama ako se sazna da je
skot mrtav. Zato sam ja uzeo njegove papire, preuzeo njegov identitet i iste noći krenuo iz
Rima put Sirmijuma. Ostali su zašili njegovo telo u neku vreću koju su dopunili kamenjem
i bacili ga u Tibar. Sačekali su par dana, a onda su i oni otišli iz Rima i postali putujuća
glumačka družina. Povremeno sam slao pisma senatoru Maksimu i tokom puta i odavde. A
on je nesretnik, pomislio da mu se sin promenio, pa je poželeo da dođe i da ga opet vidi.
Zato sam morao da planiram novo bekstvo.
- Verovatno si zato morao da organizuješ i bandu razbojnika u Sirmijumu. Morali ste da
opljačkate Lupovu, Amandijevu i Lateranovu vilu, nije bilo druge. Jel’ tako Datuse?
- Kakvih crnih razbojnika kapetane!? Ne budali, molim te! Oni su sasvim dobri momci.
Sudbina im je odredila da budu sitni probisveti i džeparoši, ali u odnosu na one koje smo
opljačkali oni su pravi sveci. Živeli su više gladni nego siti. Uostalom, ja sam ih nagovorio
 235

da prestanu da džepare i da opljačkaju te tri vile. Praktično sam ih ucenio. Bio mi je

potreban novac za put. Eto!
- Na kraju ću shvatiti da si ti prava poštenjačina. Verovatno si zbog nečeg i ovu curu morao
da nagovoriš da ostavi dedu i pobegne s tobom. I to je bilo opravdano, jel’ tako Datuse?
- O njoj neću da ti pričam. Osim toga žurimo. Molim te skloni se, ne želim da te povredim.
- Ne nadaj se da možeš da me pobediš, Datuse. Baci mač, bolje ti je. Ja nisam glumac.
Uhapšen si, vodim te nazad u zatvor, a onda ćeš na sud. Ili više voliš da dunem u pištaljku
i pozovem stražu da te oni uhapse?

Datus-Katon je grozničavo razmišljao šta da radi. Znao je da Elijanu ne sme nuditi novac da ih
pusti. Takođe je znao je da u otvorenoj borbi protiv Elijana nema velike šanse. Osim toga
stvarno nije želeo da ubije tu krutu kapetansku budalu. Ali šta mu drugo preostaje!? Sve drugo
bi značilo sigurnu smrt za njega i Bebijanu. Možda bi iznenadnim naletom vranca i
pljoštimičnim udarcem spate mogao da izbaci Elijana iz sedla. To bi bilo dovoljno da ga
privremeno onesposobi. Padao je mrak, gužva se razišla. Sve do zore niko ne bi ni primetio
kapetana vezanog pored prilaznog puta, a oni bi do tada već daleko odmakli. A možda će
sutradan kapetan sam sebi priznati da su mu poklonili život i iz zahvalnosti odustati od njihovog
daljeg gonjenja…

Snažno je podbo vranca koji je nasrnuo na desni Elijanov bok. Istovremeno je desnom rukom
zamahnuo od svog levog ramena pa širokim pokretom unazad udario ciljajući tupom stranom
dugačkog mača u potiljak protivnika. Ali sve se desilo drugačije nego što se napadač nadao.
Ni kapetan ni njegov konj nisu bili iznenađeni. Dorat je na prvi trzaj uzdi, uvežbanim pokretom
odskočio zadnjim nogama u levu stranu tako da je vranac jurnuo u prazno. Elijan je sa lakoćom
svojim mačem blokirao naivni napad preširokim pokretom. Mogao ga je svojom spatom ubosti
u nezaštićeni desni bok znatno pre nego što je Katonov mač nemoćno skliznuo nadole niz
njegov čelik, mogao ga je trenutak kasnije udariti po vratu ili se zarotirati u sedlu i levom ga
rukom ubosti bodežom u leđa. Ali odlučio se za polukružni pokret spatom odozdo nagore,
kojim je naglo podigao protivničku ruku vertikalno ka nebu. Produžio je pokret snažno gurajući
Katonovu ruku unazad i praveći polugu na njegovom ramenom zglobu. Osetivši prodoran bol
u ramenu momak ja kriknuo i ispustio mač, a Elijan ga je, spuštajući svoju ruku, snažno
zveknuo laktom u desnu slepoočnicu. Samo nekoliko trenutaka nakon što je jurnuo, Katon je
ležao u prašini ošamućen, a Elijan je stajao iznad njega i držao mu mač na grudima. Uzeo je
pištaljku levom rukom i prineo je usnama da pozove stražu.
 236

- Čekaj Elijane!

Bebijana je skočila sa svoje ždrebice i prilazila mu odlučnim korakom. Elijan ju je popreko

pogledao.

- Odlazi devojko, ti me ne zanimaš, slobodna si. I ne obraćaj mi se nikad više u životu.

Ostavila si dedu koji te je odgajio da skapava sam da bi pobegla sa ovim probisvetom.
- Mog dedu je danas kamenovala i ubila rulja na koju sam ti skretala pažnju. A Katon je radio
tvoj posao i pokušavao da ga spase rizikujući svoj život.
- Nešto ne verujem da bi ti prošla baš sasvim neozleđena da je bilo tako.
- Ja nisam bila tu. Otišla sam još pre zore da ubijem onog koji tu rulju predvodi.
- Šta to pričaš? Htela si da ubiješ episkopa Anemija?
- Ne Anemija nego Ambrozija!
- Ne izmišljaj glupe priče devojko. U zoru još nije bilo nikakvih nemira.
- Nisam ja njega htela da ubijem zbog ovih nemira nego zbog sestre.
- Čije sestre?
- Moje sestre Marcijane, kapetane. One koju je po Ambrozijevom naređenju neki njegov
ubica otrovao u našoj kuhinji meni ispred nosa, dok sam ja prisluškivala njihov razgovor i
dok sam joj, slušajući njegove lažljive rači, zavidela što je čeka večni život u raju.

Elijan je zurio u nju. Nije mogao da veruje.

- Možda i jesi Marcijanina sestra, ali ti do Ambrozija ne bi mogla da stigneš ni u snu. Lažeš
devojko!
- Ne bih bez pomoći carice Justine.

Sklonio je mač sa Katonovih prsa i potpuno se okrenuo prema njoj.

- Justina je htela da ubije Ambrozija? Tebe je vrbovala da to uradiš?

- Da.
- Pa jesi li ubila episkopa?
- Nisam. Ovaj ludak ga je spasio. Doduše spasio je i mene…

Pokazala je rukom na Katona koji se, još pomalo ošamućen od udarca i pada, s mukom pridizao
u sedeći položaj. Elijan je upitao:
 237

- A Prob je zaista mrtav?

- Jeste. Sahranili smo ga na zapadnoj nekropoli, ispod kestena.
- Onda on nije bio tvoj pravi deda?
- Nije. Bio je mnogo više od toga. On je bio jedini čovek koji je imao dovoljno hrabrosti i
dobrote da me prihvati i čuva kada su moji roditelji, izbezumljeni zbog Marcijanine smrti,
pošli u Rim da traže pravdu. Oni su zbog svog bola zaboravili da sam i ja njihovo dete.
Zaboravili su da i meni treba njihova ljubav. E vidiš, Prob mi je nadomestio roditeljsku
ljubav. Dao mi je i više od toga. U protekle četiri godine on je bio cela moja porodica. I
otac, i majka, i sestra! I deda koga nikad nisam imala. I učitelj… Sve mi je bio. I ja ga nikad
ne bih ostavila!

Zavladala je kratkotrajna tišina. Onda je Bebijana nastavila.

- Elijane, ti si dobar čovek. Sigurna sam u to. Pomagao si Probu i meni kad su nas svi
izbegavali. On te je cenio više nego bilo kog drugog čoveka u Sirmijumu. Ali znaj da nam
je i Katon nesebično pomagao. A danas je bar dva puta mogao da pogine spasavajući prvo
dedu, pa onda mene. Ja mu verujem. I volim ga. Je li pravda da njega i mene osude na smrt
zbog raznih patricijskih i hrišćanskih zlikovaca?

Elijan je dugo ćutao. Onda je duboko uzdahnuo i rekao:

- Odlazite. I ne vraćajte se u Sirmijum više nikad. Ja sam danas uzalud čekao Datusa ovde u
zasedi. A vi ste netragom nestali, nisam vas video.

Devojka mu se bacila oko vrata i poljubila ga. „Hvala ti kapetane“, rekla je i opet ga cmoknula.
Lagano ju je odvojio od sebe, okrenuo se i pojahao svog dorata. Bebijana je uhvatila konja za
uzde.

- Imam još jednu molbu Elijane.

- Šta je sad?
- Uzmi jedan žrtvenik iz Jupiterovog svetilišta i odnesi ga na Probov grob. To će mu biti
najprikladniji spomenik. Hoćeš?
- Hoću. Odlazite već jednom budale zaljubljene.
 238

Nasmejali su se, ali nisu oklevali. Pojahali su i zajedno sa rezervnim konjima vratili se na put.
Dugo su jahali brzim kasom ne progovarajući ni reč. Onda je Bebijana iznenada prešla u galop.
Katonov vranac je lako pratio njenu ždrebicu. Kad se devojka zaustavila, Katon je primetio da
joj lice blista, a oči se cakle.

- Ne raduj se previše. Imamo još dane i dane jahanja pred nama. I ne umaraj konje
nepotrebnim galopom.

Ona se iscerila.

- Glumac, a?
- Jesam. Šta fali?
- Ništa. U stvari nisi bio loš. To ti je verovatno bila životna uloga.
- Da znaš da jeste!
- A kako se stvarno zoveš glumac?
- Pa Datus…
- Ako opet ne lažeš a? Dobro de, Datuse ili kako se već zoveš, mislim da smo kvit što se tiče
spašavanja života.
- Nisam o tome razmišljao, ali neka ti bude…
- Znaš kako se kaže glumac: Čist račun – duga ljubav. Ipak ja tebi još nešto dugujem…
- Šta?
- Ona dva šamara iz kočije!
- Ma daj, to se ne računa. Takva mi je bila uloga, moralo je da bude uverljivo.
- Hmmmmm… Pa baš to je bilo neophodno zbog tvoje uloge glumac, a? Nisi me ubedio, ali
dobre sam volje, oprostiću ti...
- Šta da mi opraštaš nevaljala, sram te bilo!? Ima da me nagradiš! Jesi li čula?
- Kako da te nagradim?
- Razočarala si me. Ništa ti ne pada na pamet?
- Baš ništa. Da čujem kako…
- Kad naiđemo na prvu krčmu u kojoj možemo da prespavamo, pokazaću ti.

Zacerekala se i obola ždrebicu. Preko ramena mu je doviknula:

 239

- Hajde onda da nađemo tu krčmu, glumac.

Nije morala dva puta da ga zove. Ni tada, ni bilo kad posle. Požurio je za njom iza svakog
šumarka priželjkujući krčmu.
 240

XVI DAN TREĆI: PROPALA PREDSTAVA I USPELA OSVETA

Qualis vita, finis ita 43

Noć uoči poslednjeg dana igara, Lateran je bio veoma dobre volje mada od neke nervoze u
grudima nije mogao da spava. Sve što je preduzimao uspešno se završavalo čak i kad je pri
tome pravio neke sitne greške. Imao je sreće, bogovi su mu bili naklonjeni. Osećao je da za
njega dolazi vreme slave, bogatstva i vlasti. Kao naručen došao mu je Lepid da pita za dozvolu
da uhapšenu krčmaricu pusti na slobodu. Po iznenadnom naletu pohotne želje Lateran je
shvatio da mu hitno treba neka žena da malo smiri uzbuđenje koje ga je obuzelo.

- Imaš pravo Lepide, ta žena nam više nije potrebna. Oslobodićemo je. Ali pre nego što je
pustiš da ode, dovedi je u moj šator. Hoću da pružim priliku toj krčmarskoj kurvi da oseti
miris i ukus patricijskog zadovoljstva, umesto smrada razbojnika i lopuža na koje je
navikla...

Lepid je oklevao kao u neprilici. Panično je tražio reči kojima bi Laterana naveo da odustane
od svog nauma. Na njegovu sreću, baš tada je među njih banuo Sekstinijev glasnik. Preneo je
generalovu naredbu Lateranu da lično povede jedan contubernium do gradskog zatvora, da
tamo preuzme zarobljene Gote i da ih sprovede do hipodroma. Trebalo je da ih smesti u
tamošnje podzemne odaje i da ih pod jakom stražom ostavi da čekaju svoj sutrašnji nastup na
igrama. Taj deo naredbe je bio jednostavan i jasan, ali je zato drugi deo zadatka bio vrlo čudan
i tajanstven. Trebalo je da po izvršenom zadatku na hipodromu, odmah ode do vile guvernera
Lucija. Lateran se ponadao da je u toku neko tajno savetovanje najviših velikodostojnika
carstva na kome je neko, možda baš jedan od careva, shvatio da je potrebno zatražiti i njegovo
mišljenje pre nego što se donese odluka. Nije bilo vremena za zabavu, ali on zbog toga nije
žalio. Ne oklevajući, naredio je Lepidu da trkom ode do zapovednika prve kohorte njegove
legije i da mu prenese naređenje da odmah postroji jedan contubernium vojnika za pokret.

- A šta ću sa krčmaricom plemeniti Gaju?

- Šta? Lepide ne lupetaj nego trči na izvršenje zadatka. A posle radi s tom beštijom šta hoćeš,
baš me briga!

43
Kakav život, takav kraj.
 241

Lepid više nije oklevao. Nikako nije želeo da svom pretpostavljenom pruži priliku da se
predomisli. Koliko su ga noge nosile potrčao je da izvrši zadatak. Istog časa kad su Lateranovi
vojnici odmarširali kroz kapiju logora, Lepid je uzeo ranije spremljen smotuljak ženske odeće,
otišao do Lolije i otključao njenu ćeliju. I dalje u iscepanim ritama u kojima je bila dovedena
u vojni logor i pritvorena, prestravljena žena je, što od zime što od straha od nekog novog
ispitivanja, drhtala sklupčana u uglu ćelije. Lepid je čučnuo pored nje i tutnuo joj odeću u ruke.

- Evo, presvuci se, gospođo. Oslobođena si, pa da ne ideš kući tako u dronjcima. Hajde
požuri, otpratiću te.

Izašao je i sačekao pred vratima Loliju. Videvši da nesigurno i s naporom korača ponudio joj
je da do krčme „Kod divljeg vepra“ odjašu na njegovom konju. Izvinjavajući se, dodao je:

- Ne smem da uzmem konja samo za tebe gospođo. Nije po propisu…

„A po propisu ste me držali ovde, po propisu ste ubili Elbura“, pomislila je gnevno, ali se samo
ujela za jezik i namrštila. Znala je da nema snage da hoda do svoje kuće na drugom kraju grada.
Zato je ćuteći dozvolila Lepidu da joj pomogne da se popne na konja i da uzjaše iza nje. Uprkos
izgubljenim nadama u neki srećniji život, nepravdi koja je bolela kao živa rana na srcu i mržnji
koju je osećala prema svim vojnicima, nije mogla da ne primeti da se čovek iza nje odmakao
koliko god je mogao i da se trudi da je ne dodiruje ne samo grudima, nego ni rukama kojima
je praktično morao da je obgrli da bi držao uzde. Kad su stigli do krčme, Lepid je skočio iz
sedla i pažljivo pomogao Loliji da siđe. Umesto da se pozdravi i da krene ka ulazu u kuću ona
se odmah, bez reči, uputila ka štali. Potrčao je za njom.

- Gde ćeš gospođo? Jel’ ti dobro? Trebalo bi da se odmoriš, da konačno legneš u svoj krevet
i lepo se naspavaš.
- Moram prvo da napojim i nahranim konje. Ako su živi…

Pomagao joj je u tišini. Osećao je njeno ćutanje kao težak prekor, a što je još gore i sam se
osećao krivim pred njom. Bilo ga je sramota što je, čak i podsvesno, očekivao njenu naklonost.
„E moj Lepide - moja budalo! Isprebijana i silovana žena je na pravdi Boga bila dva dana u
zatvoru zbog tebe, a ti sad očekuješ da ti bude zahvalna do groba što si je oslobodio i vratio
njenoj opljačkanoj kući“. Kad su se vratili do ulaznih vrata, on se mašio za pojas, izvadio kesu
u kojoj je bila cela njegova, više nego skromna, ušteđevina i tutnuo joj u ruke.
 242

- Ovo je da ti se nađe za prvo vreme, nemam više. Zbogom gospođo. I oprosti…

Sa osećanjem stida požurio je ka svom konju, vešto se vinuo u sedlo i odjahao. Ona se malo
lecnula zbog svog optužujućeg stava prema jedinom čoveku koji joj je u protekla dva dana
uputio brižnu reč. Da se ne pominju voda i hrana koje joj je donosio. Pa i ova odeća na njoj.
Ali gorčina u njoj i neki težak umor nisu joj dozvolili da dalje misli o tome. Na kraju krajeva,
on je krivac što je ona bila uhapšena i što je Elbur bio ubijen. „Neka ide, bolje da se nikad ovde
i nije pojavio“, pomislila je prigušujući glas savesti koji ju je podsećao da joj je upravo taj
čovek dva dana ranije spasio život. Uz težak uzdah okrenula se i ušla u svoju rasturenu krčmu.
Doteturala se do postelje i srušila u težak san bez snova.

***

Lateran je za to vreme sprovodio zarobljene Gote iz gradskog zatvora u smrdljive podzemne

odaje na hipodromu. U putu je okovanim ljudima koji su se jedva kretali priznao da je bio
veoma razočaran kada je general Sekstinije prekinuo njihovo druženje pre nego što je
ispitivanje čestito i počelo. Ali šta je tu je, morao je posle da prizna, a evo priznaje i njima, da
je general bio u pravu - imao je na umu jedan viši cilj. Zašto bi Goti samo njega učinili sretnim,
kad veliko zadovoljstvo mogu da priušte i samim carevima, zatim celom patricijskom kremu
Panonije, pa i masi plebejaca koji će sutra biti u ekstazi dok budu gledali kako ih lavovi kidaju
na komade i kako im, još živim, proždiru udove i rasuta creva. Podrobno im je objasnio da će
neki muškarci verovatno pokušavati da preskoče ogradu arene da bi nožem odsekli i od lavova
oteli bar malo parče njihovog mesa, kao i da će se neki od njih sigurno samopovređivati ako
redari uspeju da ih spreče u njihovom naumu. Objašnjavao im je da će dame, kao i uvek, biti
mnogo prefinjenije u izražavanju svog uzbuđenja. One će vrištati, kidati odeću sa sebe i
doživljavati burne orgazme okružene brojnom publikom. Na kraju, ne treba zaboraviti ni
zadovoljstvo koje će oni sutra pružiti lavovima. Pa i lavovi su živa bića, moraju nešto da jedu,
a veoma su, veoma izgladneli… Kad su Gote ubacili malu, memljivu podrumsku prostoriju
naredio je svojim ljudima da ih ni za trenutak ne ostavljaju bez nadzora i u veoma dobrom
raspoloženju se uputio u Lucijevu vilu.

***

Goti su bili svesni da će umreti. Još od onog trenutka kad su ih uhvatili žive ničemu se nisu
nadali. Bili su spremni da smrt prihvate bez roptanja kakve god muke da ih snađu. Zaslužili su
 243

da ih neprijatelj muči, mrcvari i ponižava kad već nisu umeli da padnu u borbi kao pravi ratnici.
Jedino što su još želeli jeste da zadrže svoje dostojanstvo pred nadmenim građanima Rimske
imperije koji ih nazivaju varvarima. Da u smrt odu gordo, s prezirom, da ne pokažu ni trunčicu
straha pred tim, koliko bogatim toliko i podlim, neprijateljima. Sve do ove noći Goti su verovali
da su na sve spremni, ali smrt koju su im Rimljani spremali prevazišla je sva njihova užasna
očekivanja. Rulja ih neće kamenovati, neće ih bičevati do smrti, neće ih obesiti, iseći na
komade, spaliti na lomači, niti zakovati na krst. Baciće ih izgladnelim lavovima i gledati kako
ih zveri žive čereče. Od ruke protivnika čovek može dostojanstveno da umre čak i kad to nije
u borbi, ali kako ratnik da zadrži ponos pred gladnim zverima!?

Te i takve misli prolazile su nesretnim Gotima kroz glavu. U jednom trenutku očaja bili su
blizu toga da se slome i da potpuno izgube razum. Najmlađi među njima se jedva suzdržavao
da ne zarida, držao se obema rukama za glavu i klatio napred nazad, dok je drugi širom
otvorenih očiju, izbezumljeno zurio u vođu patrole koji je i po činu i po godinama bio najstariji
među njima. On je raširio ruke i obgrlio ramena svojih drugova. Pogledao je jednog pa drugog,
a onda ih srdačno potapšao po leđima.

- Mi smo gotski ratnici. Ne bojimo se smrti, prkosimo joj i preziremo je. Kosac dolazi po
hrabre kao i po kukavice, ali prve vodi na nebesa, a druge u podzemni mrak. Došlo je naše
vreme. Dočekajmo sutra kosca uzdignute glave, bez straha.

Najmlađi je zaustavio svoje unezvereno ljuljuškanje.

- Ne bojim se ja kosca, niti smrti koju donosi. Ali bojim se da ću izgubiti razum pred zverima,
da ću početi da bežim pred njima ili ako budemo vezani da ću početi kukavički da vrištim
i zapomažem. Bojim se da ću se osramotiti i preklinjati za milost kad zveri počnu da mi
kidaju delove tela.
- Nećeš sine, siguran sam! Ti nisi ni glasa pustio dok su nas bičevali, u svakoj borbi si bio
neustrašiv pred neprijateljem…
- Pred neprijateljem da, ali kako ću pred zverima?
- Zapamti sine, mi sutra treba da budemo hrabri pred istim neprijateljem kao i uvek do sada.
Kosac nam dolazi u obliku zveri, pa neka dođe, on nije naš neprijatelj! Njegova kosa sutra
neće biti u obliku nečijeg mača, koplja, niti bojne sekire, nego u obliku lavljih čeljusti i
kandži, pa šta!? Naš jedini neprijatelj sutra, zapamtite to prijatelji moji, neće biti zveri nego
 244

rulja na tribinama. Rimljani! Oni što će nas i sutra vređati, vikati da smo varvari i nazivati
nas kukavicama dok sede na svojim bezbednim sedištima. To su oni koji sami sebe
nadmeno nazivaju civilizovanim svetom dok njihove legije pljačkaju i pale tuđe zemlje, a
sve druge narode pretvaraju u roblje.

Vođine reči su delovale na njegove drugove. Videlo se to po očima iz kojih je nestajalo

beznađe, a ponovo se pojavljivao prkos. Nastavio je još poletnije.

- Rimljani su najgore zveri koje postoje na svetu. Oni ne ubijaju u borbi za opstanak, ne
otimaju hranu drugima da bi njihova deca imala šta da jedu, ne pljačkaju da prežive kao što
rade svi drugi narodi kada su gladni, ne, ne i ne! Oni osvajaju i pljačkaju da nagomilaju
zlato i izgrade nove palate za svoje bahanalije, oni ubijaju iz zadovoljstva i hira. To su naši
neprijatelji braćo! Protiv njih se mi i sutra borimo.

Njegovi saborci su odobravajuće klimali glavama. Kriza je prošla, bili su opet oni isti hrabri i
prkosni ratnici. Mirno su razmotrili svoje sutrašnje mogućnosti. Složili su se da pobeći ne
mogu, a da borba protiv lavova, sa oružjem u rukama ili bez njega, nema smisla. To bi samo
pružilo bolju zabavu rulji koja bi navijala, smejala se, urlala, jednom rečju uživala. Ne, ne, to
zadovoljstvo im neće priuštiti. Iznosili su i odbacivali razne ideje o tome kako da dočekaju
smrt, sve dok se njihov vođa nije dosetio da bi najbolje bilo da ponosno stoje i glasno pevaju
svoje ratničke pesme sve dok lavovi ne uđu u arenu, a onda da sednu na pesak, zagrle se i,
zatvorenih očiju, sačekaju kosca pevajući posmrtnu pesmu svoga naroda. Složili su se sa
njegovim predlogom i zaćutali. Naslonjeni na zid tamnice, sećali su se svoje rodbine i svog
plemena, beskrajnih stepa po kojima su jahali, strašnih bojeva u kojima su pobeđivali,
momačkih nadmetanje uz logorske vatre, vatrenih konja i još vatrenijih devojaka… Strah od
toga da se sutra ne slome i ne osramote bio je potisnut, ali je ostao da potmulo tinja negde
duboko u svakom od njih.

***

Domina Popeja je ljubazno dočekala Laterana i rekavši: „Dobro došli plemeniti Gaje. Mislim
da vas očekuju“, odmah ga povela u guvernerovu radnu sobu. Zatekao je guvernera i duksa
kako od Elijana primaju izveštaj o pogromu pagana koji je buknuo toga jutra. Ispostavilo se da
se ništa preterano strašno nije desilo. Bilans nereda je bio nekoliko zapaljenih objekata, petoro
 245

mrtvih i dvadesetak povređenih građana, šest ubijenih izgrednika i tri povređena policajaca. Na
kraju svog sažetog izlaganja kapetan je posebno pohvalio inicijativu koju je iskazao mladi
senatorov sin, Katon, dok su njih četvorica još bili u vojnom logoru. Objasnio je kako je samo
zahvaljujući adekvatnoj reakciji grupe koju je taj momak predvodio u neku drugu policijsku
akciju, dobar deo nereda suzbijen još pre nego što je on, Elijan, stigao nazad i poslao sve
raspoložive snage da ugase požar pogroma.

Popeja se diskretno nakašljala pre nego što je sa Lateranom prišla stolu i ponudila mu mesto
pored duksa. Odmah potom se izvinila glavoboljom i učtivo oprostila od prisutnih.

- Moj plemeniti gospodaru, gospodo, ako vam više nisam potrebna ostaviću vas da sami
rešavate državne probleme. Ja vam u tome ionako ne mogu pomoći… Laku noć.

Elijan je naglo ustao želeći da je zamoli da ostane. Imao je nameru da joj te večeri kaže da
odlazi. Ako se ona sad povuče u svoje odaje, verovatno više uopšte neće imati priliku da se
oprosti od nje. Iznenađeni pogledi ostalih su ga otreznili i spasili bruke. Zaustavio se u pola
reči posramljen svojim ludim željama. Maštao je o tome kako će joj na kraju poljubiti ruku i
kako će ga ona onda zagrliti i moliti da ostane uz nju. Promucao je samo: „Laku noć, domina“
i strovalio se nazad u stolicu. „Ja se zovem Popeja, Elijane, nikako da zapamtiš“, dobacila mu
je preko ramena i nasmejala se izlazeći. Nije znala da su to bile poslednje reči koje mu je
uputila.

General Sekstinije je uzeo reč.

- Kako je moglo biti, sve se ipak završilo uz minimalnu štetu. Dobro ste ti i tvoji ljudi to
obavili Elijane, ali nismo se večeras sakupili zbog tih hrišćanskih ludaka. Bojim se da
trenutno imamo veći problem. Upravo nam je stigla vest da je konvoj carice Justine i
episkopa Ambrozija napadnut.

Svi su zagrajali. Najglasniji je bio Lateran.

- Prokleti Goti!
- Nisu to bili Goti upravniče.
- Nego ko?
 246

- Ona razbojnička družina koja je svojim iznenadnim upadima preko Dunava još od početka
ove godine zagorčavala život kapetanu Elijanu. Uglavnom odmetnuti Kvadi i Alamani, a
možda i poneki gotski begunac iz vojske.
- Jeste li sigurni generale? Ti odmetnici bi se teško usudili da napadnu zaštićeni carski
konvoj, oni siluju seljanke, pljačkaju letinu i odvode stoku. Ja sam skloniji pretpostavci da
je to bila neka gotska izviđačka jedinica.
- Siguran sam Laterane. Prvo, znam da su se sve gotske izvidnice povukle u Meziju i Dakiju
ka glavnini svojih snaga. Očigledno su već prikupili podatke koji su im bili potrebni i
ispravno zaključili da naše legije uskoro kreću. A drugo, zaštitnica konvoja je vrlo dobro
reagovala. Brzo su se postavili u odbrambenu formaciju, nekoliko napadača su ubili a
jednog ranjenika zarobili. Zahvaljujući tome tačno znamo ko su, koliko ih ima i kuda su
naumili.

Lucije je zabrinuto upitao:

- Da li su carica i episkop nepovređeni?

- Jesu, oni su dobro. Nijednog trenutka nisu ni bili ugroženi. Razbojnici su svoj iznenadni
napad usmerili na caričinu riznicu. Ubili su kočijaša i dvojicu čuvara blagajne i oteli zlatne
poluge koje je Justina ponela iz Sirmijuma. Svi ostali putnici i vojnici su manje-više dobro.
Poneka ogrebotina, poneka bubotka, ništa više. Kad je zaštitnica počela da uzvraća, bitange
su odmah pobegle. Naši nisu krenuli u poteru samo da ne bi ostavili nezaštićen konvoj.
Zato su nas obavestili o svemu…

Oglasio se i Elijan.

- I šta sad?
- Sad ćemo, dragi moj kapetane, da rešimo jedan problem sa vaše liste prioriteta.
- Ne razumem…
- Idemo da postavimo zasedu i uništimo tu razbojničku družinu. Zar niste onomad rekli da
je to trenutno jedan od vaših najvažnijih policijskih zadataka?
- Jesam. Ali oni imaju ogromnu prednost. Pobeći će preko Dunava mnogo pre nego što ih
stignemo…
- Prednost imaju, ali pobeći neće! Sve se odigralo desetak milja iza vile Pistrenzis, a oni
moraju da se vrate na obalu Dunava nizvodno od Bononije gde su sakrili svoje čamce i
 247

skele. Osim toga, pošto su oteli čitava stada stoke moraju da se kreću sporo, tek nešto brže
od pešaka. Prema tome, neće oni stići na Dunav sve do jutra. Ako krenemo u narednih sat
vremena, stići ćemo do obronaka Alma Monsa pre njih i tamo im postaviti zasedu.

Svi su zaćutali očekujući da Sekstinije izda konkretna zaduženja. On se prvo obratio Lateranu.

- Upravniče, ti želiš da komanduješ novom legijom u sukobima sa Gotima, zar ne?

- Više nego bilo šta drugo generale!
- Jesu li tvoji vojnici dobro obučeni?
- Ako ne budu naša najbolja legija, slobodno me osudite na smrt.
- Drago mi je da je tako. Onda ćemo im odmah dati priliku da se dokažu. Idi u logor i formiraj
jedan konjički odred od tri ili četiri turme44. Neka bude oko stotinak konjanika. Ja moram
još nešto da završim sa guvernerom i kapetanom. Krećemo čim ja dođem, a to će biti za
manje od sat vremena.
- Zar i vi idete sa nama generale?
- Idem. Moram da vidim tvoje regrute na delu i da budem siguran koliko smem da se oslonim
na njih sutra kad protivnik bude mnogo opasniji, a ulog mnogo veći.
- A imamo li neki detaljniji plan za ovu akciju?
- Plan je jednostavan. Jahaćemo Severnim drumom ka Alma Monsu. Treba da stignemo pre
nego što se razdani. Tamo ćemo se podeliti u dve grupe i sakriti na ivicu šume sa obe strane
puta. Jednu grupu ćeš predvoditi ti, a drugu ja. Razbojnici dolaze sa zapada i baš na tom
mestu će morati da se uključe na Severni drum da bi krenuli ka Bononiji. Preostalo ih je
tačno četrdeset. Kada priđu dovoljno blizu, istovremeno ćemo napasti sa oba krila. Bićemo
na uzvišenju, imaćemo brojčanu prednost i faktor iznenađenja na našoj strani. Ako to ne
bude dovoljno Gracijan i Teodosije treba da nas pobacaju lavovima zajedno sa onim
Gotima. Kreći zapovedniče!
- Razumem generale.

Lateran se odsečno naklonio guverneru, okrenuo se vojnički i žurnim koracima uputio na

izvršenje zadatka. Kapetana nije udostojio ni pogleda. Kada je izašao, Lucije i Sekstinije su se
zgledali. Potonji je uzdahnuo i pokretom ruke prepustio reč Luciju.

44
Jedinica rimske konjice koja je brojala 30 konjanika.
 248

- Elijane, general i ja želimo da ti se izvinimo za ono jutros. Pre svega ja, jer vrlo dobro znam
ko si i kakav si. Postavio sam te na tako važno i visoko mesto zato što sam ti verovao, a
sad ti verujem još više. Ni u snu ne bih posumnjao u tvoje poštenje. Ali Lateranova saznanja
su bila veoma zabrinjavajuća. Morali smo sve da sprovedemo po propisu, da ni pred njim
ni pred drugima ne bi ostala ni trunka sumnje na tebi. Nadam se da razumeš.
- Razumem rektore. Nema potrebe za izvinjavanjem, vi niste ništa pogrešno rekli niti uradili.
- Onda te molim da povučeš svoju ostavku. Potpuno je razumljivo što si u tom trenutku bio
ljut i razočaran i što si u afektu poželeo da odeš. Ali hajde da sad zaboravimo na to i da
zajedno nastavimo da radimo za opšte dobro.
- Rektore, to nije bilo u afektu. Ja sam o odlasku u vojsku dugo razmišljao, a odlučio sam
mnogo pre današnjeg dana. Nažalost, svi smo imali toliko obaveza u poslednje vreme da
prosto nisam uspeo da ugrabim priliku da vas obavestim ranije i na lepši način. Oprostite
mi zbog toga rektore.
- Elijane, ja ne znam nikog ko bi taj posao mogao obavljati bar približno kao ti. U interesu
je Sirmijuma i cele Panonije da ostaneš.
- Hvala vam za lepe reči rektore. Ali niko nije nezamenljiv. Vi ćete sigurno naći nekog
mladog i sposobnog da preuzme moj posao, a ja ću Panoniji i Sirmijumu služiti i u vojsci.
- Stvarno bih voleo da ostaneš na mestu kapetana policije Elijane. Molim te kao prijatelj…
- Ne mogu Lucije, izvini.

Zavladala je neprijatna tišina koju je prekinuo general Sekstinije.

- Dobro, Elijane. Ako je to tvoja konačna odluka, idi i spremi se za akciju. Za pola sata budi
u vojnom logoru. Moram da se uverim kakav si zaista na konju da bih znao na koje mesto
da te rasporedim. A ti Lucije, molim te, objasni sutra Gracijanu i Teodosiju zašto me nema
na igrama. Ne mogu sad da idem u palatu. Zamoli ih da odrede nekog drugog komandanta
legije koji će narediti bacanje onih gotskih izvidnika pred zveri. A ti prenesi moju naredbu
organizatorima igara da Gotima obavezno daju oružje. Neka ipak umru kao ratnici.

Elijan je učtivo pozdravio guvernera koji mu je samo klimnuo glavom. Zatim je požurio da
ponovo osedla dorata. Lucije i Sekstinije su još neko vreme ćutali i prebirali po svojim mislima.
Tišinu je opet prekinuo potonji.
 249

- Svako ima neke samo njemu znane razloge zbog kojih bira svoj put u životu. Nekad su ti
razlozi očigledni, a nekad tajnoviti i potpuno nerazumljivi. Ne vredi previše razbijati glavu
oko toga. Nego cicijo guvernerska, sipaj još jedan bokal onog tvog vina. Odlično je.

Lucije se tužno nasmešio i duboko uzdahnuo. Onda je nasuo dva bokala vina. Njemu je piće
bilo potrebnije nego Sekstiniju.

***

Huk je rastao dok su se iz svoje podzemne ćelije, podsticani psovkama i udarcima stražara,
teturali ka ulaznim vratima amfiteatra. Tu su im skinuli okove i izgurali ih na peskom posutu
pozornicu igara. Oči naviknute na apsolutni mrak su prosto bolele od neizdrživog bleštavila.
Mada nisu očekivali ništa dobro od Rimljana, bili su zatečeni izlivima histerije na tribinama.
Ne besa niti mržnje, nego baš histerije. Pre nego što su čuli zaključavanje vrata na ulaznom
hodniku neko im je dobacio tri spate. „Poklon od generala Sekstinija“, viknuo je neko dodajući
i svoje mišljenje „mada ga niste zaslužili“. Sporo su s privikavali na dnevnu svetlost tog divnog
sunčanog septembarskog dana, ali i to je bilo dovoljno da primete kako na suprotnoj strani
ovalne arene na pozornicu ulaze, jedan, dva, tri, četiri, pet lavova. Životinje su očigledno bile
razdražene. Plašila ih je zaglušujuća buka koja je dolazila sa tribina, ali su iz iskustva znale da
će posle te larme negde u blizini ugledati hranu koja im je dugo uskraćivana. Neki pokret na
suprotnoj strani im je privukao pažnju. Posle par trenutka osmatranja alfa-lavica je lagano i
naizgled nezainteresovano krenula prema plenu. Čopor ju je poslušno sledio, šireći se u
polukrug kao da sprovode manevar opkoljavanja protivnika.

Vođa ljudskog čopora, najstariji gotski ratnik, se lagano sageo i, gledajući netremice u pravcu
zveri koje su se i dalje sasvim lenjo približavale tek za nijansu ubrzavši hod, šakom napipao
rukohvat dugačkog mača. Najmlađi gotski izvidnik, mali, zdepast i krivonog, je kao i noćas
bio najnervozniji. Ili samo svoju nervozu nije uspevao da prikrije kao njegovi drugovi.
Zapanjeno je gledao šta njihov vođa radi, a onda se besno okomio na njega:

- Šta to radiš? Zar se nismo dogovorili da im ne priuštimo to zadovoljstvo? Ne budi pajac,

ne budi lutka koja radi ono što ova stoka oko nas želi...

Njegov stariji sabrat nije ništa odgovorio, polako se uspravljao kao da pazi da ne uznemiri
čopor koji se približavao. Rukohvat mača je držao opušteno, ne podižući ga. Vrh mača se vukao
po zemlji iscrtavajući šare po pesku. Njihov treći pajtaš se kolebao, ali videvši da njihov vođa
 250

ne ispušta oružje iz ruku polako je prišao najbližem maču. Najmlađi nije odustajao, počeo je
još žešće da grdi:

- Šta to radiš bedniče!? Ti si nam bio vođa, verovao sam da si najčasniji i najhrabriji ratnik,
bio sam spreman da poginem za tebe, a ti si obična kukavica. Bio si hrabar kad nas je bilo
na desetine i stotine oko tebe, a sad kad zlotvorima ne možemo da se odupremo, umesto da
nas ohrabriš i povedeš u slavnu smrt, ti se ponižavaš i igraš kako Rimljani sviraju. Šta si
sve spreman da uradiš da njihov prokleti car podigne svoj palac nagore? Hoćeš li klečeći
moliti za milost? Izdajniče, hoćeš li se ponuditi da budeš njihov vojnik ili izvidnik ili
špijun?

Gotski vođa ga je mirno gledao u oči. Čak se i nasmešio na njegove reči. Očinskim rečima i
tonom punim spokoja je pokušao da umiri svog nervoznog druga.

- Nisi shvatio, sine, ali ništa ne brini i ne boj se. Neće nas poniziti. Znam šta radim, a ti
oprosti...

Kao kontrast njegovim tihim polagano izgovorenim rečima, iznenada je strelovitom brzinom
zakoračio levom nogom ka svom drugu i zarotirao se oko svoje ose praveći polukrug dok je
spata kao produžetak njegove ruke siktala kroz vazduh. Blistava oštrica mača je kao munja
pogodila mlađanog Gota po vratu i nastavila dalje prolazeći kroz splet žila, vena i mišića kao
kroz sir. Silovitim udarcem odvojena od tela, glava ratnika je poletela čitavih desetak stopa pre
nego što je pala ne tlo i zakotrljala se ostavljajući krvav trag po beličastom pesku. Njegovo telo
je još delić sekunde ostalo da stoji, kao da se iznenađeno i zatečeno pita šta se to desilo, a zatim
se i samo stropoštalo u pesak. Taj strahoviti udarac je zatekao trećeg gotskog ratnika oslonjenog
svojim levim kolenom na zemlju, kako pokušava da dohvati mač. Ratnik je razrogačio oči u
neverici gledajući šta se to iznad njega dešava. Mač po koji se sageo još uvek je ležao u pesku,
a on je desnom rukom panično i bezuspešno pokušavao da napipa njegovu dršku. Spustio je
glavu da bi video gde je i da bi što pre zgrabio spasonosno oružje. Ali, avaj, vremena više nije
bilo. Njegov prijatelj i vođa je posle izvedenog udarca samo produžio svoju piruetu, oslonivši
se sada na desnu nogu napravio je još jedan poluokret i spustio strašan udarac odozgo, tačno
po vratu svog drugog saborca. Njegov mač se zario u zemlju trenutak pre nego što je ratnikova
glava licem tresnula o tlo a obezglavljeno telo se strovalilo pored glave i počelo krvlju da natapa
okolni pesak.
 251

Ratnik je nastavio svoj ples i trećim poluokretom, nakon koga se ponovo licem okrenuo prema
čoporu. Zveri su već bile na pola puta kada je do njih dopreo izbezumljujući miris krvi. Za
trenutak su iznenađeno zastale, a onda su se sve kao po komandi pogurile spremajući se da
jurnu. Gotski vođa je raširio ruke kao gladijator pobednik, napravio je dubok naklon prema
carskoj loži, a onda se neobično tihom arenom prolomio njegov glas.

- Goti vas neće zabavljati, radije ćemo umreti! Nikad nas nećete pokoriti! Setite se
Hadrijanopolja i drhtite od straha! Naši ratnici stižu!

Ali stizali su i lavovi pa je prkosni gotski ratnik prekinuo svoj besni proglas i zabio balčak
okrvavljenog mača u pesak ispred sebe. Držeći golim rukama za oštricu mača, usmerio je vrh
spate ka svom srcu, a onda se svom težinom, kao neki akrobata, bacio na sopstveni mač. Sečivo
je sa lakoćom prošlo kroz njegov grudni koš i izašlo na leđa. Neobični luk čiji je jedan kraj
činila drška mača zabijena u pesak a drugi noge ratnika takođe oslonjene na pesak, groteskno
se klatio i opstajao trenutak, dva, dok ga alfa lavica nije udarila šapom i oborila u pesak.

Gledalište je u prvi mah potpuno zamuklo, ljudi su se zgledali u čudu, slegali ramenima i uz
uzdahe pokazivali rukama nadole, u pravcu te čudne predstave. Osećanja u publici su bila
pomešana. Postupci i reči, veština i hrabrost, a najviše spremnost na žrtvu onog varvarina su
kod muškaraca uglavnom izazivali racionalnu brigu pa i strah zbog sposobnosti neprijatelja, a
kod dama sasvim iracionalno uzbuđenje zbog opčinjavajuće snage divljeg mužjaka. Da li zbog
toga ili nekim čudnim sticajem okolnosti, te večeri su mnoge udate dame iz Sirmijuma prvi put
pružile svojim tajnim udvaračima sve ono za šta su ih do tada bezuspešno molili. A neki od
onih čije su molbe i ranije bivale uslišene, te su večeri iskusili ona ekstravagantna i vrtoglava
zadovoljstva od kojih zastaje dah i kojima do tada nisu smeli ni da se nadaju a kamoli da ih
otvoreno zatraže od svojih dragana. Istina i poneki je muž te večeri shvatio da se u njegovoj
mladoj ženici krije vulkan strasti koju do tada nije ni naslućivao.

Guverner Lucije je prihvatio i diskretno poljubio ruku koju mu je pružila vidno uznemirena
Popeja. Prigušeno je uzdahnuo i namrštio se kao da ni on ne može da odagna gorčinu iz usta.
Car Gracijan je bio neraspoložen kao dete kome je neko upropastio zabavu. Carica Konstancija
je izrazom lica oponašala nezadovoljstvo svog imperatorskog muža. Još od svog bliskog
susreta sa varvarima ona ih se bojala i mrzela ih, tako da joj javno iskazivanje lojalnosti mužu,
prema kome u dubini duše nije gajila preterane simpatije, bar ovom prilikom nije padalo teško
kao inače.
 252

Prvi se pribrao car Teodosije. On ionako nije voleo igre, pa je iskoristio priliku da ih nešto pre
vremena okonča. Naredio je da se arena brzo očisti od mrtvih tela i zveri koje su ih proždirale
i da odmah potom počne svečani defile prekaljenih legija koje su stigle iz Galije i Italije, kao i
regruta koji su mobilisani u Panoniji. Dok su hipodrom pripremali za defile, naredio je da se
publika zaspe kuglicama sa brojevima tombole i da počne podela unapred spremljenih poklona
u žitu, novcu, pečenim fazanima i raznim zanatskim proizvodima. Igra je ubrzo zainteresovala
i odobrovoljila veliku većinu prisutnih, a veoma obradovala srećne dobitnike.

Graja i žamor su se pojačali prerastajući u ushićenje kad je počeo defile. Uz ritam bubnjeva
legije su prolazile pun krug oko arene. Oklopi su blistali i presijavali se na suncu, koplja,
mačevi i bojne sekire su se uzdizali ka nebu. Jedna za drugom, legije su u besprekornom
poretku zastajale ispred lože i pozdravljale imperatore uzvikujući svoje krilatice. Publika je
ponovo bila na nogama. Demonstracija snage i moći rimske ratne mašine podigla je moral
naroda do maksimuma. Prkosna snaga protivnika je bila zaboravljena od većine, a čak i oni
koji su ostali pod utiskom sposobnosti i posvećenosti Gota, sada su shvatali da im je vojska
jedina brana i zaštita od tih varvara. Niko više nije bio protiv regrutacije. Novi porezi uvedeni
za izdržavanje vojske su zaboravljeni.

Kada je i poslednja legija domarširala do carske lože i izviknula svoj pozdrav, Teodosije je
objavio vest da je gotski vođa Fritigern umro i da je za kralja postavljen njegov stari oponent
Atanarik koji ni izbliza nije takav vojskovođa kao Fritigern. Naredio je pokret legija sutra u
zoru. Delirijum oduševljenja dočekao je ovu vest.

***

Sve se odigravalo baš kao što je general Sekstinije planirao. Banda odmetnutih varvara se
sasvim nepažljivo približavala mestu zasede. Jahali su sa obe strane puta goneći između sebe
stado ovaca i krdo goveda. Na nekoliko kola vukli su opljačkane žitarice, odeću i dragocenosti.
Iza kola, vezanih ruku, hodalo je dvadesetak žena, devojaka i devojčica. Severni drum je na
mestu zasede pravio blagu krivinu u levo, tako da je Lateranov deo odreda, razmešten se leve
strane puta, bio za nijansu bliži neprijatelju nego Sekstinijev. Odlučan da se on i njegovi vojnici
pokažu u najboljem svetlu, Lateran im se još jednom okrenuo.
 253

- Spate u ruke i budite spremni. Štitite jedan drugom bokove. Ni jedan varvarin ne sme da
prođe kroz naše redove i dokopa se šume. Ako neko padne najbliži popunjava prazninu i
krilo se skraćuje. Ako neko ustukne i ostavi drugove na cedilu – lično ću ga ubiti!

Značajno je pogledao najbližeg konjanika sa svoje desne strane. Bio je to Livio.

- Ti nemoj slučajno da mi se izgubiš iz vida.

Zatim je podigao ruku i rekao:

- Čekajte moj znak. Još samo malo… Juriiiiiš!

U sličnom poretku i sa sličnim instrukcijama čekao je Sekstinijev deo odreda. Najbliži njemu
sa leve strane jahao je Elijan. Delić sekunde pre nego što je Sekstinije spustio uzdignutu ruku
i naredio napad, prolomio se Lateranov uzvik. „Nestrpljiv je, trebalo je da sačeka da juriš
povede udaljenije krilo“, pomislio je Sekstinije, spustio ruku i poleteo.

Lateranov deo odreda je s boka uleteo u kolonu varvara koja je jahala pored leve strane puta.
Razbojnici su padali kao pokošeni. Oni na početku kolone nisu uspeli ni oružje da potegnu.
Sredina je pokušala da se suprotstavi, ali su ih Lateranovi jahači lako isekli u svom silovitom
naletu. Lateran je prednjačio lako odbijajući varvarske udarce i obarajući jednog za drugim.
Krajičkom oka je primetio kako se sa njegove desne strane Livio naginje u sedlu i strahovitim
udarcem obara konjanika koji je upravo bio izmakao njegovom maču, a zatim se ispravlja,
odbija štitom mač drugog razbojnika, zabija mu spatu u grudi i poteže bojnu sekiru. „Lopuža
ume da se bori“, pomislio je Lateran u magnovenju i oborio još jednog protivnika koji se
namerio na njega.

Slično se dešavalo i na drugoj strani druma. Sekstinije je predvodio svoje borce obarajući u
naletu protivnike. Svi koji su bežali ulevo od njegovog mača naletali su na Elijana i padali od
njegovih udaraca. Isto je bilo celom linijom naleta. Varvari nisu mogli da zaobiđu ni
Lateranovo ni Sekstinijevo krilo. Najviše vremena da nešto pokušaju imali su oni koji su se
nalazili na začelju kolone sa Sekstinijeve strane jer su bili najdalje od napadača. Njih nekolicina
je uletela u stada na putu i počela da rasteruje ovce i goveda na sve strane. To je usporilo napad
rimske konjice, poremetilo napadačku formaciju i izazvalo propinjanje konja, pa i obaranje
 254

nekolicine jahača. Zaštićeni životinjama čiji je najveći broj i dalje bio sabijen na putu,
domišljati razbojnici su počeli polako da se kreću unapred ka spasonosnim obroncima Alma
Monsa. Uočivši njihovu nameru Sekstinije je doviknuo Elijanu: „Ovamo!“ i izjahao na Severni
drum da im prepreči prolaz. Kapetan ga je sledio. Izbezumljena stoka je otežavala prilazak
neprijatelju i išla na ruku razbojnicima koji su po svaku cenu pokušavali da izbegnu borbu i
probiju se do čela kolone a time i do slobode. Razbojnik koji je pokušavao da prođe desno od
Sekstinija, je pao od njegovog dugačkog mača, ali je drugi u tom trenutku naleteo sa njegove
leve strane i izmahnuo bojnom sekirom pre nego što je general stigao da se vrati u ravnotežu i
podmetne svoj štit. Elijan je mamuzama dao znak doratu, koji je istog trenutka poslušno jurnuo,
propeo se i silovito udario u bok napadača oborivši na put i konja i jahača.

Lateranov deo odreda je uspešno očistio prostor sa leve strane puta, a on je bez oklevanja poveo
svoje borce na desnu stranu da se spoje sa Sekstinijevim delom odreda. Bio je to odličan
vojnički potez. Usporavanje naleta konjice na Sekstinijevom krilu dalo je vremena varvarima
da se konsoliduju. Grupisali su se, žestoko uzvraćali napadačima i prilično organizovano
nastupali ka padinama Alma Monsa. Nakon što su ih Lateranovi vojnici napali s leđa prošla ih
je svaka volja za borbom. Panika, taj najgori neprijatelj svake vojske, je zavladala među
preostalim razbojnicima. To je, kao i uvek, prethodilo pravom masakru. Unezvereni razbojnici
su pokušavali da pobegnu, jureći bezglavo na sve strane, skrećući bez plana levo pa desno u
očajničkim pokušajima da izbegnu protivnike ispred sebe. Na toj izlomljenoj putanji, lako su
ih stizali i s leđa obarali progonitelji od kojih su bežali.

U pokolju koji je nastupio jedino je Lateran primetio da je mala grupa razbojnika uspela da
pobegne kroz onaj uzak prostor u rimskoj formaciji koji je za kratko ostao otvoren kad su
Sekstinije i Elijan izjahali na put. Neustrašivo je pojurio za njima. Samo dve dužine konja iza
njega u poteru je krenuo i Livio.

Begunci su se dohvatili šumarka, ali se rastojanje između njih i progonitelja brzo smanjivalo.
Iza jedne blage okuke dvojica razbojnika koji su jahali na začelju su naglo zaustavili i okrenuli
svoje konje da dočekaju Rimljane. Želeli su da se reše potere bilo tako što će oboriti vojnike
ili tako što će im raniti konje. U najgorem slučaju trebalo je da uspore Rimljane i daju ostalima
dovoljno vremena da se dokopaju Dunava. Lateran je u poslednjem trenutku primetio sa svoje
desne strane orijaša koji se propeo na uzengije i bojnu sekiru kojom je izmahnuo. Čuo se divlji
pobedonosni urlik varvarina dok se sekira strmoglavo spuštala da raspoluti glavu preterano
samouverenog i neopreznog napadača. Lateran je trgao dizgine ulevo i polegao po levom boku
 255

svog konja održavajući se u sedlu samo desnom nogom. Sekira je promašila njegovu glavu i
zarila se jednim delom u sedlo, a drugim u konjski vrat. Nesretna životinja već izvedena iz
ravnoteže je zanjištala i počela da pada sudarivši se sa konjem drugog varvarina koji je pokušao
da dočeka Laterana na svoje koplje. Upravnik Cibala i novi zapovednik rimske legije se spustio
još više, bio je toliko nisko da je varvarinu smetala glava sopstvenog konja da izvede udarac
kopljem. Promašio je. Sad je najveća opasnost za Laterana bila da ostane priklješten ispod
sopstvenog konja koji je uveliko padao rušeći i protivničkog. On se hitro ispravio i izvukao
noge iz uzengija snažno se odbacivši ka protivniku. U njegovoj ispruženoj desnici blistao je
dobrano okrvavljeni dugački mač koji je probio grudi i ovog varvarina kao kotur sira. Onda su
dva konja i dva jahača tresnula o zemlju.

Trenutak pošto je bojna sekira ogromnog ratnika promašila Lateranovu glavu, naleteo je Livio
i svojom sekirom raspolutio lobanju pljačkaša. Skočio je sa konja i prišao da proveri ishod
Lateranovog sudara sa drugim razbojnikom. Njegov zapovednik je bio ugruvan ali neozleđen.
Sa sebe je gadljivo odgurnuo mrtvog varvarina kome je iz ruke ispalo koplje. Ne želeći da
pokaže ni trun slabosti pred svojim vojnikom, Lateran sa odmah pridigao u sedeći položaj i
oslonio na desnu ruku da ustane.

Strašan udarac u lice debelim đonom vojničke čizme koji je bio ojačan gvozdenim zakivcima,
oborio je zapovednika na leđa. Nekoliko trenutaka pred očima mu je bio samo mrak ispunjen
svetlucavim iskricama. Onda je osetio krv u ustima i neizdrživ bol u slomljenom nosu.
Protresao je glavom pokušavajući da shvati šta se to događa. Ugledao je Livija kako sa zemlje
podiže varvarinovo koplje i prilazi mu ćutke. Iz pogleda mu je sevala mržnja dok su mu usne
bile iskrivljene u smešak pun prezira i gađenja. Laterana je obuzela užasna srdžba shvativši ko
ga je udario.

- Kako se usuđuješ ti lopužo odvratna!? Ubiću te sopstvenim rukama!

Pokušao je da skoči na noge urlajući psovke i prskajući krv sa okrvavljenih usana. Livio mu je
zabio koplje u stomak i ponovo ga oborio nazad na zemlju. Lateran je obema rukama, grčevito
zgrabio dršku koplja koje mu je kao vreo žarač palilo utrobu. U neverici je zurio u čoveka koji
se nonšalantno naslonio na koplje i gledao kako mu krv navire na usta.

- Nikog ti više nećeš ubiti gnjido.

 256

Livio je potapšao koplje kao dobrog druga izazivajući užasne rezove bola u Lateranovom telu.

- Ovo je bilo za Elbura plemeniti upravniče.

Zatim se sageo i sa zemlje uzeo ogroman kamen. Podigao ga je obema rukama iznad glave,
jednom nogom stao Lateranu na grudi i rekao:

- A ovo, ovo ti je za Tita.

Lateran je razrogačio oči užasnuto i nemoćno gledajući stenu koja se približavala njegovom
licu. Hteo je da zaustavi tu besmislicu, hteo je da zapreti tom ludaku, hteo je da se izmakne,
hteo je da moli… Ali bilo je kasno za sve. Ogromni kamen mu je smrskao lice, lobanja mu je
pukla a mozak se rasuo na sve strane.

Livio je gadljivo obrisao umazanu čizmu o Lateranovu odeću. Zatim je sebi za pojas zadenuo
kese sa novcem sve trojice stradalih u sukobu, prihvatio svog konja za uzde i poveo ga uzbrdo
van svih puteva. Uskoro su nestali u gustoj šumi.

Kada je borba na obronku bila gotova odred se ponovo postrojio. Borbena proba regruta je bila
više nego uspešna. Utvrdili su da imaju četiri mrtva i dvojicu nestalih. U odnosu na trideset i
pet ubijenih razbojnika bili su to sasvim prihvatljivi gubici. Potera za nekolicinom preživelih
razbojnika nije dolazila u obzir, trebalo je hitati nazad u Sirmijum i spremati se za sutrašnji
pokret. Ipak, pošto je jedan od nestalih bio zapovednik Lateran, Sekstinije je naredio jednoj
dekuriji da odjaše Severnim drumom sve do Dunava, da potraži nestale i pomogne im ako bude
potrebno. Ostali su odvezali nesuđene robinje, prikupili odbeglu stoku i pretresli ubijene
razbojnike i bisage njihovih konja. Razbojničke konje su dali oslobođenim ženama, devojčice
su natovarili na kola i u pratnji druge dekurije poslali celu kolonu nazad ka njihovim selima sa
spašenom hranom i stokom. „Ove zime narod ipak neće gladovati“, sa olakšanjem je pomislio
Elijan.

Malu senku na Sekstinijev vojni ispad bacio je nestanak Justininih zlatnih poluga. Nigde ih nije
bilo kao da su u zemlju propale. Nada da će one u poslednjem trenutku ipak biti pronađene je
nestala kada se vratila dekurija poslata na dunavski limes i izvestila da opljačkanog zlata nije
bilo ni kod dvojice razbojnika koji su stradali u sukobu sa zapovednikom Lateranom. Pljačkaši
koji su uspeli da pobegnu preko Dunava, ukupno njih trojica, su ga verovatno odneli sa sobom,
kao što su, verovatno, u nekom žbunju mučki izboli i ostavili telo nestalog vojnika.
 257

Nije se imalo šta prigovoriti tim logičnim zaključcima. Jedino se Elijan malo lecnuo kada je
čuo ime nestalog vojnika, ali nije dalje razvijao svoju misao pred generalom koji mu je tog
trenutka i zvanično dodeljivao komandu nad nezavisnim konjičkim izviđačkim odredom.
Ostali panonski regruti su pridruženi legiji kojom je komandovao sam Sekstinije.

***

Po prelasku Dunava, preživeli pljačkaši su se hitro udaljili od velike reke uvereni da će ih

Rimljani i dalje progoniti zbog opljačkanog zlata. Zatim su okrenuli nizvodno želeći da što pre
dođu naspram gotske vojske u Meziji ili još bolje u Dakiji. Tu bi, ako zatreba, mogli ponovo
preći reku nekom od brojnih ilegalnih skela i zauvek se spasiti od potere. Tek predveče su sa
olakšanjem shvatili da ih niko ne progoni. Ali sa olakšanjem su došle i razmirice. Jedan je
predlagao da poluge zakopaju na samo njima znanom mestu dok ne nađu način da ih dobro
unovče. Druga dvojica su insistirala da se poluge odmah podele i da svako krene svojim putem.
Prvi je bio nadglasan. Šta je drugo mogao nego da naglo potegne sekiru i pobije svoje
nepoverljive saborce. Zatim je ipak zakopao poluge, ali na samo njemu znanom mestu, i krenuo
da nađe nekog trgovca kod koga će želja da se brzo obogati biti veća od straha što će na crnom
tržištu prodavati ukradeno rimsko zlato. Ali pre nego što se dokopao nekog većeg naselja i
sproveo svoj plan u delo, sa nekog brdašca se na njega stuštila udaljena hunska izvidnica kojoj
nije mogao da pobegne, a protiv koje nije imao šanse u borbi. Predao se i pokušao da im objasni
da je veoma bogat, ali Huni smatrali da je njegov jezik uvredljivo ružan i nerazumljiv, pa su ga
isekli svojim zakrivljenim sabljama i uzeli mu ono što je vredelo: konja i oružje.

Sirmijumske zlatne poluge, sa utisnutim grbom grada i likovima Gracijana, Teodosija Velikog
i Valentinijana Drugog, ponovo su zablistale na svetlu dana tek posle 1507 godina.
 258

XVII SUDBINE

Fata viam invenient45

Godinu i dva meseca Elijan je ratovao protiv Gota kao komandant samostalnog konjičkog
odreda koji je poveo iz Sirmijuma. U svakoj bici je kao sumanut jurišao na čelu svoje vojske.
Drskost i neočekivanost njegovih napada odudarala je od rimske vojne doktrine i zadavala je
veliku glavobolju gotskim komandantima. Uvek je nepogrešivo, bez truna kolebanja,
usmeravao napad tamo gde ga protivnik najmanje očekuje, a često su to bili najbolje utvrđeni
položaji ili najbrojnije jedinice neprijateljske vojske. Iz bitaka je izlazio krvavog i ulubljenog
oklopa, polomljenog mača, neretko na tuđim konjima jer su se Goti nadali da će mu lakše doći
glave ako obore konja pod njim, ali uprkos svemu on sam nikad nije bio ni ogreban. Hrišćani
u njegovom odredu su pobedonosno likovali tvrdeći da ga štiti Duh Sveti, a pagani su šaputali
da mu snagu daje sam Jupiter. Ali i jedni i drugi su mu se divili, verovali mu i bili spremni da
krenu i u vatru i u vodu za njim. A njihov starešina je, osim smrti, prkosio i svojim nadređenim.
Više puta se oglušio o dobijeno naređenje svojih pretpostavljenih da započne pregovore sa
neprijateljem, da se uzdrži od sukoba ili da se povuče iz neke oblasti. Kao da je vodio neki svoj
lični rat čiji je cilj samo on znao i u kome nije morao da se povinuje ničijem, pa ni carskom
autoritetu. Od Teodosijevog gneva štitili su ga samo general Sekstinije i vojni uspesi koje je
postizao. Ipak, kap je prelila čašu kada je usred Teodosijevih i Atanarikovih pregovora o
okončanju rata napao i potpuno uništio jedan gotski odred koji se sa robljem i plenom iz
popaljenih makedonskih sela vraćao u svoju bazu. Nesuđeni robovi su ga zajedno sa vojnicima
na rukama nosili i klicali mu. Ali kralj Atanarik, koga je Teodosije obasuo najvišim počastima
na svom dvoru u Konstantinopolju i koji je već bio na korak da obustavi ustanak i stavi gotske
ustanike pod rimsku vojnu komandu ako im carskim dekretom bude oproštena pobuna i
dozvoljeno slobodno naseljavanje u Trakiji i Panoniji, je zbog te akcije odbio da potpiše
foedus46. Tvrdio je da njegovi plemenski oponenti uglas viču kako se Rimljanima ništa ne može
verovati i da traže nastavak rata i osvetu. Naglašavao je da će ga sunarodnici živog odrati ako
sklopi savez bez dodatnih ustupaka koji bi ih smirili i ako krivci za taj masakr Gota ne budu
kažnjeni. Mirovni sporazum je visi o koncu. Da zaustavi rat, Teodosije je pristao na oba zahteva
Atanarika. U sporazum je uneta jedna do tada nikom data povlastica: Goti u rimskoj vojsci

45
Sudbina nađe put.
46
Savez.
 259

dobili su pravo na svoje posebne jedinice kojima mogu komandovati isključivo gotske
starešine. Kad su se oko toga dogovorili, drugi uslov je bilo mnogo lakše ispuniti. Teodosije je
pozvao generala Sekstinija i pred Atanarikom mu predao već potpisan ukaz kojim je Elijan
osuđen na smrt zbog nepoštovanja carskih naredbi i izazivanja rata. Odmah je morao biti predat
najbližoj samostalnoj gotskoj jedinici sada već rimske vojske da izvrši kaznu.

***

Sekstinije se ka položajima Elijanovog odreda uputio na čelu cele jedne legije, ali je na oko
milju udaljenosti naredio vojsci da se ulogori i čeka dalja naređenja. Pre nego što je sam pošao
ka Elijanovom šatoru, pozvao je svog zamenika i rekao mu:

- Za najviše sat vremena odred treba da dođe i da se stavi pod tvoju komandu. Bez Elijana i
mene. Neka vojska bude spremna. Ako se uopšte ne pojave napadni ih na njihovim
položajima. Ako se pojave predvođeni Elijanom naredi napad još dok ti prilaze. U svakom
slučaju, Elijana ubij a ostale pomiluj i rasporedi po našim jedinicama.

Dok je general prilazio, Elijan je naredio odredu da stane u svečanu formaciju, a sam je izjahao
pred generala, izvukao mač i pozdravio ga po svim pravilima rimske vojne službe. Zatim je
položio isukan mač na svoje šake i pružio ga Sekstiniju naklonivši se u sedlu i rekavši:

- Predajem vam komandu nad odredom generale.

- Zajebi to Elijane. Vrati taj mač u kanije i vodi me u šator. Imaš li vode da se umijem i bar
malo vina da utolim žeđ?

Elijan je bez pogovora vratio mač za pojas, okrenuo konja i sa osećanjem nekog dubokog
spokoja u grudima krenuo ka šatoru. Nije se nadao pomilovanju a nije ga ni želeo, ali je bio
zahvalan Sekstiniju što ne želi da ga ponizi pred ljudima sa kojima je delio i dobro i zlo.
Dozvolio je vojnicima da sjašu, ali je naredio da ostanu spremni za pokret.

General Sekstinije i kapetan Elijan su proveli nešto više od pola sata sami u šatoru. Pili su
dobro makedonsko vino i prisećali se ljudi i događaja iz Sirmijuma u kome su se i upoznali.
Onda je Elijan iznenada promenio temu:

- Razumeš li ti taj sporazum sa Gotima, Sekstinije? Više od šest godina se međusobno

ubijamo, a sada odjednom treba da budemo saveznici!? Ako nismo mogli napraviti pošten
 260

i koristan savez u vreme kad su prelazili Dunav, kako ćemo ga stvoriti sad kad je toliko
krvi proliveno na obe strane?
- Valjda su Teodosije i Atanarik našli neki zajednički interes. Goti su dobili pravo da se
nasele u našim pograničnim provincijama, dobili su zemlju u vlasništvo, a dobijaće i lepu
godišnju naknadu u zlatu da čuvaju naše granice od upada i pljački nekih drugih varvara.
- Pa zar to nismo mogli i pre šest godina? Zašto smo uopšte ratovali?
- Mi smo i tada iskreno želeli savez sa njima. Valens i Fritigern su potpisali i sporazum o
tome. Ali Goti su podigli ustanak i krenuli u pljačku. Morali smo da prihvatimo rat.
- Ma daj Sekstinije, molim te, kakva crna iskrenost!? Varamo jedni druge od trenutka kad
im je dozvoljen prelaz preko Dunava, a verovatno i pre toga. Oni su obećali da će predati
svo oružje, ali su naravno slagali. Potplatili su naše vrle komandante pa su najveći deo
oružja prošvercovali. Mi smo obećali da ćemo im besplatno obezbediti hranu dok ih ne
raselimo, ali smo naravno slagali. Izgladnjivali smo ih da bismo im oteli svaku dragocenost
koju su imali i da bismo od njihovih žena i ćerki napravili naše prostitutke i robinje. Obećali
smo da ćemo sinove njihovih vođa besplatno školovati kako bi se lakše uklopili u rimsko
društvo. Kakva laž! Uzeli smo ih da nam budu sluge i taoci. Kad su Goti podigli ustanak,
mi smo tu decu pozvali da se okupe na forumima naših gradova, kobajagi da bismo im
podelili nekakve nagrade, a zatim smo ih javno pobili sve do jednog. Goti su onda
opljačkali i popalili stotine naših sela, pretvorili u roblje hiljade naših podanika, uništili su
vojsku istočnog carstva kod Hadrijanopolja, ubili su i samog cara... I posle svega toga mi
smo zaključili neki jebeni savez! Treba biti lud pa poverovati da je to iskren sporazum koji
može izaći na dobro.
- Svaki rat mora nekako da se završi, pa i ovaj.
- Ništa se ovde nije završilo moj generale. Goti su hrabar narod koji se srčano bori za svoj
opstanak. Razumem ja njih i poštujem ih. Ali oni su naši neprijatelji. Tako su nam bogovi
odredili i to nikakav sporazum ne može promeniti. Oni će samo čekati priliku da nam zabiju
nož u leđa. Ako smo već ušli u rat trebalo je da ih uništimo!
- Znam Elijane, ne sedaj mi na muku, molim te! Šta da se radi kad naše vajno civilizovano
društvo više ne može da formira vojsku bez varvara? Mi ne možemo sami da branimo svoje
granice i tačka. Ne možemo ni svoj komandni kadar u vojsci da stvorimo, pa i na te pozicije
dolaze ambiciozni varvari. Rimsko patricijsko društvo je zaboravilo šta su to čast, dužnost,
poštenje, rad… Ono više ne može iz svojih redova da iznedri pametne i poštene ljude koji
su voljni da rade ni za civilnu a kamoli za vojnu upravu carstva. Bogatstvo opljačkano
 261

širom sveta nas je učinilo dekadentnim i lenjim. Sporazum sa Gotima će nam možda dati
neku godinu više, ali ništa neće promeniti. Neumitno propadamo Elijane, neumitno.

Zaćutali su kao da ih je pomalo zatekla i iznenadila ova katastrofična misao. Onda je Elijan
mirno upitao kakva je presuda, a Sekstinije je izvadio svitak označen carskim pečatom i bez
reči mu ga pružio. Elijan je pročitao carsku naredbu, ispio svoju čašu do dna i rekao:

- Mnogo sam zadužio naše nove saveznike. Znam da silno žele da mi bar deo toga vrate, ali
ne bih baš voleo da im pružim tu priliku.
- Ni ja, ali car je tako naredio.
- Pre nešto više od godinu dana isti taj car je naredio da se ona tri zarobljena Gota bace
lavovima, sećaš li se?
- Sećam se.
- A ti si naredio da im damo oružje da bi imali kakvu-takvu šansu da i u borbi sa zverima
ostanu ratnici, sećaš li se?
- Sećam se.
- Ali oni nisu hteli da se ponižavaju pred ruljom boreći se beznadežno za još neki sekund
života. Odabrali su da umru kao ponosni ljudi.
- Jesu.
- Ovde ne piše da me moraš predati Gotima razoružanog.
- Ne piše.
- Ostavi i meni gladijus pred zverima Sekstinije. Želim da svoj život okončam kao hrabar i
dostojanstven čovek.
- Ti nisi smenjen. I dalje si komandant konjičkog odreda rimske vojske. Predaću te Gotima
kao vojnog starešinu, na konju i sa kompletnim ličnim naoružanjem.
- Nećeš imati problema zbog toga?
- Zabole me za probleme.
- Hvala ti Sekstinije.
- I ti bi za mene učinio isto.
- Istina. Onda hajde da završavamo ono što se mora završiti. Ja sam spreman generale.

Ustao je, izašao ispred šatora i izviknuo vojnicima svoje poslednje naređenje.

- Odred u formaciju za pokret! Momci, ovde nam se putevi razdvajaju. Dobio sam novu
dužnost. Bila mi je čast da vas vodim i da se borim uz vas. Ostanite uvek takvi kakvi ste
 262

bili sa mnom: hrabri vojnici i pošteni ljudi! Nemojte nikad dozvoliti da vas strah obruka, a
pohlepa ukalja. Centurionu, preuzmi komandu. Naređujem da brzim kasom povedeš odred
ka položaju naše konjičke legije i da ga staviš pod komandu njenog zapovednika.

Okrenuo se i odlučnim korakom krenuo nazad ka šatoru. Novi komandant odreda je stisnuo
desnu pesnicu i udario se po grudima. Oklop je zazvečao. Ponovio je to još jednom, pa još
jednom, pa još jednom... Pridružili su mu se ostali. Ritmični pozdrav je bivao sve jači, prerastao
je u grmljavinu, a kada je Elijan stigao pred svoj šator iz stotine grla se zaorilo: „Viva Elijan,
viva, viva, viva!“.

Samo što je odred zamakao iza proplanka, Sekstinije i Elijan su uzjahali konje i uputili se prema
gotskim položajima. U blizini njihovog logora general je podigao belu zastavu dajući im tako
do znanja da stižu u miru. U susret im je krenula grupa od desetak konjanika iz koje su se
izdvojila dvojica i sasvim im se približila. General je zabio motku sa belom zastavom u zemlju
i podigao desnu ruku u znak pozdrava. Zatim se predstavio, izvadio carski ukaz, pročitao ga
naglas i pružio ga jednom od gotskih ratnika rekavši:

- Predajem vam komandanta konjičkog odreda kapetana Elijana i naređujem da izvršite

presudu njegovog veličanstva cara Teodosija.

Potom je mrko odmerio Gote, okrenuo konja i lakim kasom ga poterao nazad. Grupa konjanika
koja je čekala na izvesnom rastojanju se hitro priključila dvojici izaslanika. Kad su čuli novosti
krici divlje radosti su se rasuli dolinom. Talas je stigao Sekstinija i zario mu se u lobanju kao
bojna sekira. Stresao se od nelagode, namrštio i nastavio dalje, ali znatno sporije nego do tada.
Osetivši neodlučnost jahača, konj pod njim je prešao u hod. Posle prvog, sveopšteg izliva
oduševljenja, Goti su odjednom počeli da se prepiru. Svi su prepoznali lepu priliku da se napiju
krvi jednom generalu rimske vojske, uobraženoj budali koja je sama došla do njihovog logora
da im preda onog koga su odavno želeli da se dočepaju. Polovina njih nije želela da dozvoli da
Sekstinije tek tako odjaše, ali je u drugoj, opreznijoj polovini, koja nije želela da izaziva gnev
Atanarika i Teodosija, bio njihov zapovednik. On je prekinuo diskusiju tako što je najglasnijeg
oponenta tresnuo pesnicom posred lica i oborio ga s konja. Graja je odmah prestala.
Zapovednik je pokazao rukom ka Elijanu koji je konačno bio na dohvat njihove osvete. Mada
osuđen i napušten od sunarodnika mirno ih je posmatrao nalakćen na sedlo svog konja. Sve oči
su se upiljile u omraženog protivnika. Sekstinijev konj je sam od sebe stao na vrhu proplanka
i počeo da čupka retke vlati trave koje su još uvek virile iz smrznute zemlje. General se, mračan
 263

kao noć, okrenuo da osmotri šta se dešava u podnožju. „Šta to radiš Sekstinije pičko jedna!?
Jebali ti Teodosije i njegov foedus mater! Sto puta bi bolje bilo da si poginuo kod
Hadrijanopolja sa svojom legijom nego što sad životariš bez časti kao bedna kukavica“,
ogorčeno je govorio sam sebi.

Snažne ruke gotskih ratnika su posegle za mačevima i bojnim sekirama. Elijan je isukao svoju
dugačku spatu očekujući ih potpuno spreman. Ali usne gotskog zapovednika su se iskrivile u
prezriv osmeh. Opisao je rukom krug oko Elijana i uzviknuo: „Hoću ga živog“! Njegovi saborci
su hitro opkolili Elijana. Isukane sekire i mačeve zamenila su koplja uperena ka njihovom
zarobljeniku. Zapovednik je naredio kapetanu da baci oružje. Elijan je oklevao. Nije ga
iznenadila novonastala situacija, očekivao ju je i znao je šta u tom slučaju treba uraditi: baciti
spatu na zemlju, za njom i bojnu sekiru, zatim skinuti šlem, otkopčati grudni oklop i pustiti ga
da padne na zemlju, a onda iznenada trgnuti kratki gladijus skriven iza pojasa i obema rukama
ga zabiti sebi u srce. Elijan je sve to smislio jer se bojao se da će ga Goti oboriti ili onesvestiti,
nekako uhvatiti živog i odvesti u svoj logor gde ga je čekalo samo dugotrajno mučenje,
ponižavanje i mrcvarenje, a na kraju lomača. Znao je on to i bio je spreman, ali strašno je želeo
da pogine u borbi, kao ratnik od ratnika. Zato je i dalje oklevao. Teška srca skinuo je prvo šlem
i bacio ga na zemlju. Goti su zagrajali. Sa svih strana su počeli da mu prilaze sa uperenim
kopljima. Konji pod njima su poigravali. Morao je da požuri.

Bacio je spatu iz ruke i posegao za bojnom sekirom kada se začuo tutanj kopita sa brdašca. Kao
i Goti, pogledao je u pravcu dolazeće buke i ugledao Sekstinije koji je u punom galopu jurišao
sa proplanka urlajući neki nerazgovetan poklič. Isukan mač, izdignut visoko iznad glave
generala, presijavao se na oporom zimskom suncu. Elijan je zgrabio sekiru i jurnuo na Gote
koji su ga, iznenađeni Sekstinijevom pojavom, za trenutak ispustili iz vida. Dok je bilo dlanom
o dlan, Sekstinije i Elijan su se spojili oborivši svako po dvojicu Gota u svom naletu. Ali
iznenađenje nije dugo trajalo, Goti su se brzo konsolidovali i počela je bitka. Sekstinije i Elijan
su se dugo držali jedan uz drugog, čuvajući jedan drugom leđa i ne dozvoljavajući Gotima da
ih razdvoje. A Goti su upravo to uporno pokušavali. I Elijana i Sekstinije su napadali
istovremeno po dvojica i to sa različitih strana. Brzo i vešto su smenjivali jedan drugog u
jurišima, tako da kapetan i general nisu mogli ruke da spuste jedva odbijajući napade koji su
se bez prestanka ponavljali. Združena odbrana je konačno popustila kada je jedan Got izveo
strašan udarac bojnom sekirom skoro izbacivši generala iz sedla. Sekira je skliznula sa
njegovog štita i završila delom na njegovoj nozi, a delom na vratu njegovog vranca. Divna
 264

životinja je zanjištala i posrnula, a Sekstinije se jedva zadržao da ne padne preko njegove glave.
Dvojica Gota su urliknula i pojurila ka Sekstiniju koji, potpuno van balansa, nije više imao
nikakvih šansi da se odbrani. Elijan je trgao uzde i naterao svog dorata da se postavi između
bližeg napadača i generala. Dorat se njišteći propeo trenutak pre sudara sa konjem gotskog
ratnika. Elijan nije uspeo da u potpunosti odbije napad protivnika čiji ogromni mač je skliznuo
sa njegovog štita i pljoštimice ga udario po licu. Osetio je krv kako ga obliva. U magnovenju
je zgrabio Gota za ruku, trgao ga ka sebi i zario mu svoj gladijus u grudi. Sledećeg napadača
primetio je tak krajičkom oka kad je bilo kasno za bilo kakvu reakciju. Bilo je to samo delić
sekunde pre nego što se bleštava oštrica besno spustila na njegov nezaštićeni vrat i prošla kroz
njega kao kroz sir dok su mlazevi njegove krvi šikljali na sve strane padajući na konje i jahače
pomahnitale u kovitlacu borbe. U tom trenutku je, kao da se proticanje vremena odjednom
usporilo, mogao jasno da vidi kako Sekstinije dobija užasan udarac sekirom od Gota koji je
nasrnuo sa druge strane, kako mu se glava prosto raspolutila na dva dela i kako pada sa svog
pod noge protivničkih konja koji generalovo telo pretvaraju u kašu. Osetio je ogromnu
zahvalnost prema tom hrabrom i časnom vojniku. Dok je i sam padao na tlo da bude izboden
kopljima besnih ratnika i izgažen kopitima njihovih konja, u onom beskrajno kratkom deliću
vremena koji deli veličanstvenost života od ništavila smrti, kroz glavu su mu kristalno jasno
prolazile neizrecivo lepe slike iz sna koji se ponavljao svake noći od kako je otišao iz
Sirmijuma. U njemu je uvek ljubio po kosi Popeju i blago je ljuškao dok se ona, glave
naslonjene na njegovu mišicu, sva topla, mirišljava i podatna, leđima i guzom tesno pripijena
uz njegove grudi, stomak i muškost, polako smiruje posle ljubavne igre, osmehuje se
zadovoljno, diše sve dublje i na kraju prepušta snu beskrajno srećna zbog njegove ljubavi.

Petorica preživelih Gota su pohvatala neozleđene konje, i preko njihovih leđa nabacala svoje
stradale drugove. Mrtva tela Elijana i Sekstinija su ostavili na zemlji i vezali im noge za sedla
dvojice ratnika koji su im zadali smrtonosne udarce. Odvukli su ih u logor, dok su im glave
poskakivale i udarale o zemlju u ritmu konjskog kasa. Tamo je cela jedinica sve do jutra slavila
svoju malu pobedu nad omraženim neprijateljima. Prekaljeni surovi ratnici, ogorčene žene i
nejaka deca su davali oduška svojoj mržnji besomučno skrnaveći mrtva tela generala i
kapetana, sekući ih na komade i mokreći po njima, pre nego što su ih konačno bacili na lomaču
zaklinjući se da će tako proći svi prokleti Rimljani. Nisu marili za svoje žrtve, nisu se bojali
smrti. Taj mladi, divlji narod je imao životnu snagu i kolektivnu posvećenost koju su podanici
Rima imali mnogo vekova ranije i koju su tek retki pojedinci u ostarelom carstvu još uvek
pokazivali. A dvojica takvih su upravo gorela i nestajala pred zažagrenim očima celog gotskog
 265

tabora. Goti su osećali da više nije daleko trenutak kada će to nepravedno, trulo i mrsko carstvo
sa kojim su morali da sklope neki besmisleni savez, takođe buknuti i srušiti se u pepeo pred
njihovom nogama.

***

Kad je od umornog i neraspoloženog muža saznala za Elijanov odlazak sa legijama, Popeja je

doživela koliko neočekivanu, toliko i neshvatljivu duševnu krizu. Jedva se držeći na nogama,
oteturala se bez reči u svoje odaje i neutešno plakala celu noć. To je međutim više iznenadilo
nju samu, nego Lucija. Jer on je i ranije video ili bar naslućivao ono što je Popeja potiskivala i
čega nije bila svesna. Ona zaista nikad nije gledala na Elijana kao na svog mogućeg životnog
saputnika, a još manje ljubavnika. Bila je sasvim sigurna u svoja osećanja prema mužu. Volela
je iskreno Lucija i njegovu dobroćudnu narav, cenila njegovu sposobnost da stekne bogatstvo
a da ne bude gramziv i bila mu verna sve vreme njihovog bračnog života. Zahvalna za sve što
joj je pružio pomagala mu je u svim njegovim poslovima i uvek je javno, jasno i glasno, ne
libeći se ni pred kim, pokazivala svoju odanost mužu. Elijana je uvek doživljavala samo kao
prijatelja. Istina, osećala je toplu naklonost prema tom poštenjačini smešno krutih principa, pa
i neku simpatiju zbog njegove nesnalažljivosti u društvu i urođene stidljivosti. Ali bila je
spremna da se zakune svim bogovima da nije postojalo ništa više od toga! Ali izgleda da je to
nešto više bilo skriveno i od nje same u nekim mračnim slojevima njene duše za koje nije znala
ni da uopšte postoje. Jer u trenutku kada je čula vest o njegovom odlasku do svesti su joj
kristalno jasno doprli mnogi nevešti i stidljivi signali njegove ljubavi koje je do tada nehajno
ignorisala ili im se čak blago podsmevala. Shvativši da ga više neće viđati čak ni povremeno i
da on verovatno nikad više neće biti u njenoj blizini, nešto kao da se slomilo u njoj, kao da je
odjednom izgubila tlo pod nogama, bila je kao breza kojoj su odjednom isečeni svi koreni,
osećala je da pada u neki bezdan i da se guši bez vazduha… I plakala je. Celu noć i ceo dan i
još jednu noć. U njene potpuno zamračene odaje niko, osim Lucija, nije smeo ni da priviri. Ali
zato joj je muž bio na visini zadatka. I više od toga. Sedeo je pored nje i ćutao kad je trebalo
ćutati, tešio ju je kad je trebalo tešiti i držao za ruku dok je nemirno spavala cvileći kao
prebijeno kuče. Kad su joj suze presahle, a zamenili ih česti uzdasi i tek povremeni bolni jecaji,
šalom je pokušavao da rastera beznađe koje ih je oboje pritiskalo: „Ne mogu njemu varvari
ništa, ali ja ću ga ubiti čim se vrati! Kako je samo smeo da ostavi i ucveli moju ženu?“ I uspeo
je. Na te reči Popeja se nasmejala uprkos tome što su joj istovremeno grunule suze na oči.
Čvrsto je zagrlila muža ne puštajući ga da se odvoji od nje nekoliko dugih minuta. Malo posle
 266

toga pala je u dug okrepljujući san. U sumrak drugog dana život je pobedio. Izašla je iz pećine
u koju je bila pretvorila svoje odaje, okupala se, očešljala, lepo obukla i sela u biblioteku da
sačeka Lucija. Držala je u rukama neku knjigu, ali nije ni pokušavala da čita. Kada joj je muž
ušao u prostoriju i zastao na ulaznim vratima, odložila je knjigu i brzo ustala kao krivac.
Popravila je rukama odeću, podigla glavu, prišla i stala tik ispred njega. „Oprosti ako možeš
Lucije“, rekla je tiho gledajući ga pravo u oči. On je ćutao razmišljajući da li ona želi da ostane
ili da ode. Nije znala šta mu se mota po glavi, ali je znala koliko ga je povredila. Spustila je
glavu i još tiše dodala: „Ako ne možeš, razumeću i otići“. On se bolno nasmešio, obgrlio joj
ramena i privukao je na grudi. „Ne ideš ti nikud, ti si moja!“, šaputao je ljubeći je u kosu, a njoj
su izdajničke suze opet klizile niz obraze.

Nastavili su svoj zajednički život na isti način na koji su ga vodili i do tada. Niko u Sirmijumu
nije mogao da primeti bilo kakvu razliku. Ali oni jesu. I mada niko od njih, nikada više nije
pomenuo taj kobni događaj, on ih je potmulo pritiskao kad god bi ostajali sami. Možda bi sve
bilo drugačije da su im bogovi podarili decu. Nažalost, nije im se dalo. Bilo im je suđeno da
postepeno postaju svesni da uz svo bogatstvo, vlast i moć, čak ni dobrota, privrženost i
međusobno poštovanje nisu uvek dovoljni za sreću.

Nekoliko godina kasnije, Lucije je naprasno umro. Izdalo ga je srce na sastanku sa Ostrogotima
kojima je, u skladu sa foedusom Teodosija i Atanarika, dodeljivao prostor za naseljavanje u
Panoniji. Popeja je dostojno sahranila i hrišćanski ožalila muža. Godinu dana nakon njegove
smrti prodala je vilu u Sirmijumu a novac podelila gradskoj sirotinji. Zatim se preselila na
porodično imanje Lucijevih u Budaliju. Tu je napravila jednu malu komunu u kojoj su utočište,
krov nad glavom, posao i hranu nalazili mnogi oslobođeni robovi. Bavili su se poljoprivredom,
gajili lekovito bilje i pravili meleme. Popeja je doživela duboku starost, a njena mala zadruga
je vrlo dobro funkcionisala sve dok je ona bila živa. Ali nije prošlo ni mesec dana od njene
smrti a komuna se raspala uz svađe, tuče, pa čak i jedno ubistvo.

***

Livio je ceo dan proveo u pitomim šumama Alma Monsa. Sedeći sam na nekom proplanku
imao je dovoljno vremena da shvati šta zaista želi i razmisli šta treba da radi. Sledeće noći je
dojahao do zidina Sirmijuma i kroz jedan od skrivenih lopovskih prolaza neopaženo ušao u
grad. Konja je ostavio u konjušnici jedne sumnjive krčme plativši smeštaj i hranu za nedelju
dana unapred. Lako je našao zgradu koju je tražio, popeo se u potkrovlje i tiho pokucao na
 267

vrata. Niko nije otvorio, niti se oglasio. Ali Livio je u noćnoj tišini, istančanim lopovskim
sluhom čak i kroz zatvorena vrata ipak razabrao nečije oprezno kretanje. Pokucao je još jednom
i prošaputao kroz ključaonicu:

- To sam ja, Livio. Gala, molim te otvori…

Znatiželja, strepnja i nada su bile jače od straha i lepa meleskinja je otvorila.

- Nemam kud Gala. Tražim utočište za nekoliko dana. Treba mi tvoja pomoć…

Gala je primila Livija u svoj stan ne pitajući ništa. Skrivala ga je i hranila sve dok se prašina
izazvana cirkuskim igrama, sukobima u gradu i odlaskom legija u rat nije potpuno slegla. Par
dana kasnije, jedne tihe i mirne septembarske večeri se vratila kući iz termi i zatekla prazan
stan. Bila je razočarana, ali ne i iznenađena. Sedela je neraspremljena na svom krevetu i
rezignirano zurila kroz prozor kada se Livio pojavio na vratima noseći brdo namirnica.

- Mislila sam da si opet nestao…

Odjednom je osetila malaksalost. Nije imala snage da ustane. Laktove je naslonila na kolena,
a glavu spustila u šake. Livio je stavio na sto sve zavežljaje koje je doneo i kleknuo ispred nje.

- Imao sam konja i novac. Niko nije znao da sam živ. Mogao sam da odem na bilo koju
stranu sveta, ali sam se vratio ovamo.
- Zašto?
- Da nešto ispravim. Da uradim nešto što nisam uradio, a trebalo je odavno. Nešto važno.
Najvažnije…

Podigla je glavu i pogledala ga upitno.

- Šta to?
- Da te poljubim…

Ispostavilo se da je Livijevo oklevanje u termama samo potisnulo, ali nije ugasilo iskru ljubavi
koja se u njima pojavila. Ta iskra se brzo razbuktala u pravi požar strasti za koji Livio do tada
nije ni znao da uopšte može postojati između žene i muškarca. To mu nije smetalo da
neizmerno uživa u svakojakim vrtoglavim zadovoljstvima koja je sa Galom svakodnevno
otkrivao. Ali Livio je uskoro primetio da njegovu draganu muči griža savesti što, po njenim
 268

hrišćanskim merilima, živi u grehu. U početku se šalio na taj račun, potom je pokušao da joj
objasni da su to obična hrišćanska trabunjanja na koja niko ne treba da daje ni prebijenog groša,
a na kraju je, pomalo filozofski, ustvrdio da je njihova ljubav nešto najlepše u životu i da
sigurno ne može postojati božanstvo kome takva ljubav ne bi bila po volji. Ali sve je bilo
uzalud. Njegova vatrena Luzitanka je lako i rado gubila glavu od njegovih milovanja i
poljubaca, prepuštala se strasno i potpuno ljubavnoj igri, ali je nakon toga plakala i pokajnički
klečala moleći se Bogu za oproštaj. Zato je Livio jednog nedeljnog jutra obukao najlepšu odeću
koju ima, uzeo Galu pod ruku i otišao kod episkopa Anemija da primi hrišćansku veru. Krstio
se, a zatim venčao Galu. I nije zažalio. Griža savesti i strahovi njegove Luzitanke su potpuno
nestali, a ljubav i strast su se još više rasplamsali.

Posle malo više od godinu dana Gala je rodila blizance. Dečaci su imali vučiji apetit,
napredovali su odlično i obožavali su da se igraju sa ocem. Cerekali su se dok je on ispred njih
žonglirao lopticama ili izvlačio zečeve iz šešira. Kad su napunili šest meseci, Livio je poželeo
da ih nekom predstavi. Tako su jedne večeri sve četvoro banuli u krčmu „Kod divljeg vepra“,
malo je reći, iznenadivši Loliju. Nekada vesela a sada nekako melanholična, ali i dalje
nestvarno lepa krčmarica se ukipila između stolova dok su joj prilazili.

- Lolija da vas upoznam. Ovo je moja žena Gala, a ovo su naši sinovi. Zovu se Tit i Elbur.

Loliji je zasuzila. Obrisala je oči rukavom i prišla Liviju koji je držao Tita i štipnula dete za
debeli vratić.

- Pa ti si jedan mali ždera Tite! Ko bi to rekao!?

Poljubila je mališana u kosicu, pa ispružila ruke prema Gali.

- Mogu li?

Gala joj je pažljivo spustila Elbura u naručje.

- A ti, medo, jesi li ti ždera? Jesi, jesi, nego šta si…

 269

Ljuljuškala je nekoliko trenutaka malog Elbura, pevušila mu dok se on cerio od uva do uva, a
onda mu nešto šapnula i malo ga gricnula za uvce. Vratila je dete u majčin zagrljaj, okrenula
se ka Liviju i zahvalno mu klimnula glavom setno se osmehujući. Livio je već zaustio da se
oprosti, ali ga je poznat muški glas pretekao i naterao da se hitro okrene.

- Lepi dečaci.

Ispred njega je stajao Lepid, zapovednik dekurije koji je panonske regrute obučavao za brzu
transformaciju iz napadačkih u odbrambene pešadijske formacije, za korišćenje koplja u
odbrani legije od napada konjice i za mnoge druge vojničke veštine.

Kao jedan od najstarijih ljudi u svojoj legiji, već u kasnim tridesetim, Lepid je već bio pred
otpuštanjem iz vojne službe. Zato je raspoređen u malobrojni zaštitni garnizon koji je ostao u
Sirmijumu. Njemu je dodeljen zadatak da nadgleda i rukovodi radovima na popravci gradskog
bedema. Predveče drugog dana nakon oslobađanja Lolije iz pritvora, onog istog dana kada su
sve okupljene legije otišle u ratni pohod, Lepid se ponovo pojavio pred Lolijom. Tihim glasom
krivca se ponudio da pomogne u dovođenju krčme u stanje upotrebljivosti. Lolija se prethodne
noći i dana već bila pokajala što je tog stamenog vojnika, onižeg rasta i širokih pleća, gledala
onako prekorno i optužujuće kao da je on lično izazvao sve njene nevolje. A u suštini nije.
Ipak, kada se ponovo pojavio pred njom osetila je novi nalet ogorčenosti zbog svog životnog
usuda u kome je nevoljnu ulogu odigrao i on. Da se nikad nije pojavio u njenoj krčmi Elbur bi
verovatno još bio živ. Uzalud je sebi govorila da u tom slučaju njena krčma verovatno ne bi
bila samo polupana i delimično opljačkana a ona sama isprebijana i silovana, nego bi sve bilo
zapaljeno a ona ubijena. Razum je bio nemoćan, bila je kivna i besna i nije mogla da se pomiri
sa mišlju da je njena nesreća bila suđena i neizbežna. Bio joj je potreban krivac i ona ga je našla
u Lepidu. Ipak, pomoć joj je stvarno bila neophodna, a i zaštita nekog muškarca, posebno
vojnika, bi bila više nego dobrodošla da odvrati lešinare koji su već obilazili oko krčme i
merkali je. Zato je samo slegla ramenima i nastavila da radi, a Lepid joj se ćutke pridružio. Od
tada je svakog predvečerja dolazio i vredno radio zajedno sa Lolijom sve dok krčma nije
ponovo bila spremna da primi goste. Za sve te dane uopšte nisu razgovarali. Istina, razmenjivali
su neke rečenice, uglavnom kratka pitanja i još kraće odgovore o tome gde šta treba da stoji,
čega ima dovoljno a čega i koliko treba nabaviti, šta se može popraviti, a šta treba naručiti kod
zanatlija. One večeri kad su osposobili krčmu za rad, prvi put ga je pogledala u oči bez prekora.
Zahvalila mu se za pomoć i za novac koji joj je pozajmio. On je odmahnuo rukom, pokazujući
 270

tim pokretom da sve to nije vredno ni pomena, poželeo joj srećan novi početak i okrenuo se da
pođe. Lolija ga je tada zaustavila i, pomalo se snebivajući, ponudila mu posao. Za određenu
platu ili za učešće u dobiti – po dogovoru. Po njenoj zamisli trebalo je da joj pomaže za šankom
i da istovremeno bude obezbeđenje od pijanaca, svakojakih kavgadžija i potencijalnih
pljačkaša. Lepid je pristao i od tada je skoro svako veče provodio radeći u Lolijinoj krčmi koja
je vremenom postala mesto sa mnogo pristojnijom klijentelom i mnogo boljom hranom nego
ranije.

- Pa ne možete sad tek tako otići, gospodine.

Livio se prosto ukočio od parališućeg straha. Lolija je osetila grč i mučninu u stomaku setivši
se odakle se oni poznaju, a Gala je doživela pravi napad panike videvši njihova lica i obeležja
vojnog garnizona na odeći čoveka koji im je prišao. Jedino Lepid nije ničim pokazao da je
prepoznao Livija. Gledajući ga u oči, rekao je:

- Ne svraćaju nam ovakvi momci svaki dan u krčmu. Moramo ih darivati. Zar ne Lolija?

Ona je zbunjeno potvrdila, pa se ušeprtljala tražeći buđelar. Lepid se srdačno nasmejao i

zaustavio je rukom. Izvadio je dva srebrenjaka iz svog džepa i zadenuo po jedan svakom
dečačiću za pojas.

- Eto tako. Neka su živi i zdravi!

Lepid se vratio za šank, Lolija gostima, a Gala i Livio svome domu.

Te večeri kada su ispratili i poslednjeg gosta i kada se Lepid po običaju spremao da krene u
garnizon, Lolija je odložila poslužavnik, skinula kecelju sa sebe i uzdahnula:

- Baš sam se umorila. Treba mi čaša dobrog vina.

- Sedi malo, odmori. Doneću ti ono koje ne daješ običnim gostima…
- Ali ne mogu da pijem sama.

Nasmejao se i doneo dve čaše. Kucnuli su se i ispili. Lepid je ustao, a za njim i Lolija.
 271

- Moram da krenem. Vidimo se sutra uveče.

- Ostani još malo…
- Sutra rano moram u obilazak…

Prišla mu je neobično blizu i stavila prst na njegove usne.

- Šššššš… Ostani sa mnom Lepide…

Propela se na prste i poljubila ga u usta. Prvi put. Prošlo je tačno godinu dana, pet meseci i
dvadeset četiri dana od kako ju je oslobodio iz pritvora i vratio kući. On ju je nežno podigao i
odneo u krevet lako kao perce. I ostao je zauvek.

***

Svoju kratku karijeru policijskog doušnika Paulina je završila Elijanovim odlaskom u vojsku.
Ubrzo nakon burnih događaja u Sirmijumu udala se za Rufa čime su Komnijevi definitivno
postali najbogatija i, posle Lucija i Popeje, najuticajnija porodica u Sirmijumu. Suprotno
opštim očekivanjima konkurentska porodica Papijevih podnela je to bez ikakve gorčine i čak
je pristala na saradnju sa Komnijevima prepuštajući im glavnu ulogu u javnosti. Porodice su se
veoma zbližile nakon što se Ruf iznenada odrekao monopola u snabdevanju vojske i jedan,
naravno manji ali ipak značajan, deo prepustio Lupu. Od tada su se predstavnici ovih porodica
često viđali i posećivali. Dvorski propagandisti, ceo patricijski krem Sirmijuma, kao i vatreni
episkop Anemije su ih isticali kao svetao primer kako se ne samo lične, nego i vekovne
porodične, razmirice mogu staviti u drugi plan zarad viših interesa. Niko nije slutio ko je bio
istinski spiritus movens47 neočekivanih događaja. A bio je to niko drugi do nova blistavo lepa
domina kuće Komnije.

Sve je započelo njenim sastankom sa Lupom u termama. Dogovor o saradnji je naravno

zapečaćen jednom strasnom epizodom. Paulina je zatim vrlo razložnim argumentima ubedila
Rufa da prepusti Lupu trgovinu i snabdevanje dela carskih magacina onim artiklima koje
ionako nije mogao da nabavi povoljno niti u dovoljnim količinama, da mu oponent ne bi smetao
u uticajnim krugovima na dvoru i u panonskoj administraciji. Lupo je bio svestan da mora da
trpi ponižavajuću ulogu slabijeg partnera u poslu, ali je utehu i kompenzaciju dobijao u čestim

47
Inicijator, pokretač.
 272

Paulininim zagrljajima. Njegovo uživanje u seksualnoj igri sa najlepšom ženom Sirmijuma bilo
je snažno pojačano činjenicom da je to baš Rufova žena. Uživao je da je uzima u termama, u
kočijama, dok se ljuljuškaju u nosiljkama koje robovi nose niz ulice, pa i kod nje u vili i to
posebno, kad god je bilo moguće, neposredno pred Rufov povratak kući. Sujetno je mislio kako
svog oponenta pobeđuje tamo gde je najvažnije i sveti mu se za javno, mada prećutno,
poniženje ostavljajući mu ženu svu obeznanjenu od požude i obeleženu njegovim telom,
njegovim mirisima i fluidima. Nije bio svestan da Ruf uopšte ne razmišlja o ljubavnim igrama
sa svojom ženom nego sa mladim tamnoputim robovima, još dečacima, koje je tražio i kupovao
širom carstva na svojim trgovačkim putovanjima. Ali koliko god da mu je sujeta radila, Lupo
je dobro znao da provod sa njim Paulini ne znači ništa više nego sa bilo kim drugim. Ona je
svoje ekstaze, koliko god da su njenim brojnim ljubavnicima izgledale burne, zaboravljala još
pre nego što bi se oboje ponovo obukli. Vešto koristeći svoju anđeosku lepotu i stečenu
mogućnost pristupa najvišim patricijskim krugovima, mnoge muškarce sa carskog dvora i iz
panonske uprave, dovodila je do ludila od požude. Nakon trenutaka vrtoglave strasti i užitka
koje im je priređivala, po pravilu bi ih iznenađivala visprenim opaskama o nekim od najvažnijih
političkih i poslovnih pitanja i preciznim savetima kako da reše probleme koje su imali. Tako
je vrlo brzo preuzela mnoge dizgine vlasti u Sirmijumu i celoj Panoniji. Kada bi se požuda
pokazala kao nedovoljno ili nedelotvorno sredstvo, nije se libila da svoje i Rufovo udruženo
bogatstvo iskoristi za ostvarenje svog cilja. Tako je platila Amandiju znatnu svotu da carske
magacine popunjava isključivo trgujući sa Rufom i Lupom, a Anemijevoj eparhiji je dala još
značajniji prilog za izgradnju nove crkve i pomoć siromašnim vernicima. Time je stekla ugled
požrtvovane, pravoverne hrišćanke i obezbedila da niko ne počne da traži dlaku u jajetu i da
preispituje koliko su njene i Rufove poslovne metode, a pogotovo seksualne sklonosti, u skladu
sa proklamovanim hrišćanskim vrlinama. I uspela je u svemu što je naumila. Uvećala je ionako
veliko bogatstvo i stekla ogroman uticaj na društvena kretanja u Panoniji. Seksa i provoda je
imala koliko god je želela. Nevolja je bila u tome što je uskoro prestala bilo šta da želi. Muška
požuda postala joj je dosadna, a sve češće je posle njihovih dodira i dahtanja na njoj, umesto
sreće ili makar nestašne radosti, osećala neko neobjašnjivo gađenje. Nepovratno je tonula u
dosadu, nezadovoljstvo, sivilo i tugu u sebi. Dok još nije sasvim klonula duhom i odustala od
svojih velikih životnih ambicija, tajno je pomišljala da zavede cara Gracijana. Nije to bila
nikakva nova poslovna ideja, pa čak ni želja da se još više izdigne na lestvici vlasti. Kao ni
mnogi pre i posle nje, ni Paulina nije umela da nađe izlaz iz dekadencije u koju je svoj život
potopila, pa je očajnički tražila slamku spasa u sve dekadentnijim i ispraznijim izazovima. Zato
se nakratko ponadala da bi je zavođenje Gracijana moglo ponovo uzbuditi, izvesti je iz sivila
 273

učmalosti i probuditi iskru života u njoj. Razmišljajući o toj ideji, Paulina je shvatila da joj
izazov ne bi bio ženska pobeda nad caricom Konstancijom, koliko nad uticajnim hrišćanskim
krugovima na dvoru koji su onu neuglednu Laetu besramno nametali kao zamenu za živu caricu
a njena majka Pisemona je, uz njihov blagoslov, bestidno podvodila caru. Istini za volju,
pomalo joj se zaista sviđao taj mladi vladar i to ne samo zato što je bio vladar. Onog trenutka
kada su je predstavili caru setila se kako ga je opisao Amijan Marcelin i shvatila da to nije bila
samo udvorička retorika. „Telo mu je bilo mišićavo i jako, kosa sjajna, ten blistav, oči sive, a
gledao je uvek ukoso i ozbiljno. Lep stas, srazmernih udova, dopunjavao je prikladan,
veličanstven, carski izgled", pisalo je u panegiriku istoričara ali sve to je bilo sušta istina. Ali
avaj, mladi car, ophrvan svojim carskim brigama gotovo da nije ni primećivao lepoticu, a ni
sama Paulina nikad nije osetila neku posebnu potrebu da vidi cara. Nije joj srce brže kuckalo
kad je bivala u njegovoj blizini, nije osećala čak ni onu požudu koju je nekad u njoj izazivao
svaki muškarac koji bi pokazao želju da je odvuče u krevet, pa se nikad ništa među njima nije
ni dogodilo.

Ruf se nije vratio sa jednog od svojih trgovačkih putovanja. Izgubio mu se svaki trag. U
Sirmijumu se pričalo da je vojnička loza Komnijevih sramno nestala, pošto je njen poslednji
izdanak potpuno izgubio glavu za nekim lepim arapskim mladićem iz Antiohije koji je služio
kao muška kurva po bordelima Konstantinopolja. Navodno je u bordelu, nametljiv i pijan, iz
večeri u veče pokušavao svima da dokaže kako niko više osim njega nikad neće voleti njegovog
dečaka. U početku su mu se gosti i osoblje bordela smejali i podbadali ga kao slučajnim
opaskama o čudima koje njegov momak izvodi u krevetu odvodeći svoje mušterije na sedmo
nebo, a onda im je i to dosadilo pa su počeli da ga ignorišu i izbegavaju. Nesretni Ruf je, u zlo
doba, pomislio da mu njegovo bogatstvo i hvalisave priče o vekovnim zaslugama i ugledu
njegove porodice u Sirmijumu daju pravo da rastera sve druge mušterije njegovog dragana, ali
već prvi kome je to pokušao da dokaže nije bio istog mišljenja. Pošto je svoje reči Ruf pokušao
da potkrepi i pesnicama, njegov nestrpljivi oponent, neki švercer konja i pljačkaš karavana, mu
je zabio nož u stomak i ostavio ga da skapava dok je on odvodio njegovog miljenika u sobu za
uživanje. Telo su mu navodno bacili u vode Bosfora. To su ipak bila samo neproverena
govorkanja. Činjenica je bila da je Paulina ostala da živi sama u Sirmijumu i upravlja
ogromnim bogatstvom koje su nasledili i uvećali ona i Ruf. Sve ređe su je viđali u patricijskom
društvu Sirmijuma, a sve češće u crkvi. Prestala je da brine o sticanju novog bogatstva, a ono
koje je imala počela je da troši na pomaganje siromašnima. Laknulo joj je kada se njen
poslednji ljubavnik, Lupo, oženio jedrom i okruglastom Amandijevom ćerkom i prestao da joj
 274

dolazi u odaje. Nestankom komšije i takmaca, Antonija Komnija Rufa, kao da se i Norman
Papije Lupo odjednom promenio, uozbiljio i nekako odrastao. Sa svojom veselom i vedrom
ženicom dobio je četvoro dece, dve ćerke i dva sina, koja su lozu Papijevih u Sirmijumu
produžila za još cela dva veka. Paulina je pak, malo po malo, oslobodila sve svoje robove.
Živela je usamljeno i skromno, sa sve manjim i manjim prohtevima, bez nekih velikih tuga, ali
i bez ikakvih istinskih radosti. Jedinu svetlu tačku u njen život unosili su Gala koja joj je ostala
iskreno privržena celog života, njen muž Livio i čopor njihove bučne dece koja su je na smenu
posećivala. Njima je ostavila svu svoju preostalu imovinu, kada je dvadeset godina kasnije tiho
i skoro neprimetno napustila ovaj svet.

***

Bebijana i Datus alijas Katon su se dokopali Aleksandrije posle više od godinu dana putovanja.
Uspeli su malo zahvaljujući dobrim konjima, malo više zahvaljujući svojoj neustrašivoj
mladosti, još više zahvaljujući popriličnoj količini zlatnika koje su poneli iz Sirmijuma, a
najviše zahvaljujući beloj propusnici sa Gracijanovim pečatom.

Pokazalo se da je Datus, dok je kao Katon pričao o Aleksandriji, bio u pravu. Bio je to grad
koji je Bebijana zavolela. Grad svih nauka: matematike, astronomije, filozofije, medicine…
Grad svih umetnosti: poezije, vajarstva, arhitekture, glume… Doduše, često je sa setom mislila
na Sirmijum, ali se nikad, ni kada im je bilo najteže, nije žalila niti prigovarala. Zaista joj je
bilo lepo u Aleksandriji. Ali ona je dobro znala zašto. Davno joj je u vezi toga oči otvorio njen
dobri deda Prob. Znala je da bi joj bilo lepo svuda samo ako je zajedno sa svojim nestašnim
glumcem. Sve drugo, pa i carski gradovi, bilo je manje važno.

Bebijana je u biblioteci prepisivala nove svitke i proučavala filozofiju stare Grčke, a u javnoj
čitaonici u Serapeumu čitala je nepismenima i podučavala decu čitanju i pisanju. Datus je
napravio svoju glumačku trupu koja je postala izuzetno popularna i uspešna. Lepo, gotovo
idilično, su živeli u Aleksandriji punih deset godina. Svom prvom sinu su dali ime Elijan, a
drugom Prob. Devojčici rođenoj između braće nadenuli su ime Marcijana.

Ali i Bebijana je bila u pravu dok je, ne želeći da krene na put bez dede, tvrdila da se od
hrišćanskog fanatizma ne može nikud pobeći i da Aleksandrija sigurno ima nekog svog ludog
Anemija. Imala ga je, zvao se Teofil i bio je mnogo luđi i mnogo opasniji od Anemija. Kada je
episkop Ambrozije izvojevao još jednu od svojih velikih pobeda i privoleo cara Teodosija da
 275

potpiše dekret o zabrani svih paganskih religija i zatvaranju njihovih hramova, Teofil je okupio
rulju fanatika i poveo ih u orgijanje ulicama i forumima Aleksandrije. Do temelja su spalili
Aleksandrijsku biblioteku, porušili javne čitaonice, a Serapeum i sve druge hramove nesretnih
neznabožaca, kako su ih ovi verni ljudi zvali, sravnili su sa zemljom. Kipove njihovih bogova
su izlomili, a zlato, srebro i bronzu pretopili u posuđe koje su koristili po svojim crkvama.
Sreća u nesreći je bila što je u tim danima mali Prob još uvek bio beba koju je majka dojila, pa
je Datus emotivnim ucenama uspeo da spreči Bebijanu da bezglavo otrči u biblioteku i tamo
izgubi glavu pokušavajući da spase njene dragocene svitke.

Bebijana je celog svog života tvrdila da su spaljivanje Aleksandrijske biblioteke i uništavanje

Serapeuma bile samo manijakalne demonstracije trijumfa hrišćanstva nad svim drugim
religijama. Vera koja je pre skoro četiri veka nastala kao vapaj siromašnih, potlačenih i
obespravljenih, koja je bila svetlost u beznađu i nada u pravdu, koja je učila ljude da praštaju
jedni drugima i da se vole, koja je govorila da su pred Bogom svi ljudi i svi narodi jednaki,
vera čije su pristalice trpele vekovne progone i do pre manje od sto godine radije išle u smrt
nego da se odreknu Hrista, stekla je neograničenu vlast, a njeni novi glasnogovornici su iz dana
u dan, iz godine u godinu, sve više pokazivali svoje neljudsko lice. Tako je Bebijana govorila
svojoj prijateljici Hipatiji koja je, neposredno nakon spaljivanja biblioteke, sve činila da je uteši
i vrati joj volju za životom. Ali Bebijana je iz dana u dan tonula u sve crnje slutnje. Govorila
je da zlo postoji u samoj ljudskoj prirodi nezavisno od svake ideje i svake religije i da je ono
posledica nagona za samoodržanjem. Mračno je predviđala da će se, upravo zbog toga, isto
ponavljati dok je sveta i veka. Na oprezno oponiranje Hipatije, objašnjavala je da je hrišćanstvo
bilo prva, ali da sigurno neće biti i poslednja velika ideja koja u svojoj osnovi ima zavodljivu
viziju jednakosti, slobode i bratstva među ljudima, a koja se osvajanjem apsolutne vlasti
izvitoperila do te mere da je postala zlikovačka. „Možeš i o tome predaješ učenicima“, govorila
je Hipatija nagovarajući prijateljicu da joj se pridruži i da u njenoj školi matematike i
astronomije počne da predaje grčku filozofiju. Bebijana je duže od dve godine odbijala njene
pozive.

- Neću da menjam svet. To je Sizifov posao draga moja. Hoću da se bavim svojom decom,
porodicom i prijateljima. Njih ću učiti onome što znam, njih ću pitati za savet, sa njima ću
se smejati i biti srećna. Biće to moj savršeni mali mikrokosmos.
- Pa ko ti brani? Samo napred! Ali ni tvoj mali mikrosvet neće opstati, prosto neće biti
moguć, ako ovaj veliki svet oko nas bude nakaradan. Ja samo hoću da još ponekog nečem
 276

naučimo. Da nas bude više koji stvaramo svoje male svetove. Jednog dana kada nas bude
mnogo više nego sada, kada budemo imali dovoljnu količinu znanja i morala, svi ti mali
svetovi povezaće se u jedan i nadvladati ovo bezumlje koje nas okružuje.
- Lepo zvuči – priznajem. Ali ti kao da zaboravljaš da je do ovog bezumlja upravo dovelo
svo dosadašnje znanje.
- Nije! Odnosno jeste, ali to nije bilo nužno. Znanje je zloupotrebljeno, a moral perfidno
izobličan. Nije za ovo stanje krivo stečeno znanje, nego ljudi koji su ga zloupotrebili.
- I opet će!
- Možda. Ali možda će novo znanje doprineti da stvorimo više hrane i da bude manje gladnih.
Ili da nam brodovi i kočije budu brži. Zamisli, na primer, da možemo da letimo i da za tili
čas možemo da odletimo do tvog Sirmijuma i vratimo se nazad. Znanje se može iskoristiti
i da pomogne ljudima, olakša im poslove i ulepša život. Pa to se i do sada dešavalo.
Pogledaj samo vodovod i kanalizaciju. Pogledaj koliko nam pomažu točak ili čekrk, pa
razni lekovi i melemi… Sve to treba naučiti! I još mnogo toga drugog. A ne smem ni da
pomislim koliko je beskonačno veće sve ono što još nismo saznali!
- Ako je svo dosadašnje znanje sveta moglo nestati u jednom danu, nema nikakvog smisla
da ja bilo šta pričam šačici učenika.
- Ima! Oni će te razumeti, nešto će naučiti i razmisliće o tome. Pokušaće da unaprede tvoju
misao, dodaće nešto svoje, a onda će sve zajedno preneti drugima. Znanje će se tako širiti
i uvećavati. Ljudski rod će tako napredovati i prosperirati…
- Da, da, da… Osim ako sve to opet neko ne zloupotrebi.
- Pa opet će se neko i protiv toga boriti! Jedna od najlepših osobina ljudskog duha je
znatiželja. Zar da odustanemo od nje? Zar da se ne pitamo šta su one zvezde koje nas noću
gledaju sa neba? Zašto sijaju? Da li su tople? Da li se baš sve one kreću oko zemlje kao što
tvrdi Ptolomej? Zar da ne pokušavamo da napišemo jednačine njihovog kretanja? Zar da
ne pokušavamo da saznamo nepoznato?
- I ovo malo što smo saznali, ljudi su uspešno zloupotrebili. Ko zna šta bi se desilo kad bismo
imali više znanja. Bojim se da ljude ne treba samo učiti matematici, astronomiji i
pronalazaštvu. Treba ih učiti lepoti i plemenitosti, požrtvovanju, obavezama koje imamo
prema drugima, ljudi treba da nauče da prepoznaju dobro, da razlikuju laž od istine, da
shvate da treba da daju a ne samo da grabe...
- Pa zato te i zovem ženska glavo! Uči ih baš tome. Pristaješ?
 277

Ovakve i slične razgovore vodile su njih dve bezbroj puta. Hipatija nije odustajala, a Bebijana
nije popuštala.

A onda je jednog dana objavljen dekret cara Teodosija, njegov nekadašnji suvladar Gracijan je
već odavno bio ubijen, kojim su zabranjene Olimpijske igre u Grčkoj. Hrišćanski propovednici
su objašnjavali da je golotinja koja se tamo besramno prikazivala bila uvreda za božije oči. Na
liturgijama su zahvaljivali caru što je sprečio dalje bogohuljenje i čitali molebane za njegovo
zdravlje i dug život. Pokret koji je nekad, dok je bio proganjan i zabranjivan, pozivao
obespravljene i nesrećne ljude da se ni po cenu života pred carskim sudijama ne odreknu svojih
uverenja, koji je nepravedno carstvo poredio sa vavilonskom bludnicom i najavljivao mu skoru
propast na strašnom sudu, čim je došao na vlast počeo je da hvali i slavi cara, da propoveda
kako je „svaka vlast od Boga“ i da traži od nesretnog naroda da poslušno daje „caru carevo, a
Bogu Božije“. Ta besramna promena crkvene retorike u odnosu prema vlasti i njena bezumna
doslednost u tvrdnjama o ženi i ženskom telu kao izvoru svakog greha probudile su u Bebijani
bunt i želju da ljudima, makar iz inata, priča nešto sasvim drugo. Istog dana kad je dekret
objavljen pojavila se na vratima Hipatijine škole i rekla:

- Ako ponuda još važi, ja mogu da počnem sa radom već danas.

Prijateljica joj se samo široko osmehnula i srdačno je zagrlila. Sledeće dvadeset dve godine
Bebijana je predavala antičku filozofiju i etiku u Hipatijinoj školi, a negde na polovini tog
perioda pridružio joj se i Datus podučavajući mlade ljude pesništvu, retorici i glumi.

Idili je došao kraj kada je umesto fanatičnog Teofila, na episkopski tron Aleksandrije došao
jedan još veći zlikovac. Bio je to njegov nećak Kiril. On je nahuškao rulju monaha da unište
poslednje ostatke idolopoklonstva u gradu. Vešticu Hipatiju su presreli u kočiji, iskidali joj
odeću, linčovali je i zaklali delovima razbijenih keramičkih posuda. Telo joj je oderano i
iskasapljeno, a meso sastrugano sa kostiju i razbacano po poljima u okolini Aleksandrije.

Bebijana je ubijena pokušavajući da zaštiti školu od spaljivanja, a Datus je nastradao dok je

pokušavao da zaštiti Bebijanu. Nisu se bojali jer su bili zajedno, a deca su im već bila odrasla
i bezbedna. Nisu bili ni iznenađeni, odavno su očekivali neki sličan kraj. Dobro su znali da više
od dvadeset godina visoko drže jednu od poslednjih baklji svetlosti u tmini koja je odasvud
nadirala i da će kazna za to biti smrt. Možda su u smrti imali i malo sreće. Umrli su ne znajući
 278

da će budućnost biti gora od njihovih najstrašnijih slutnji i da će trajati duže nego što su se i u
snu pribojavali.

Nastupilo je doba hiljadugodišnjeg mraka.

U tom mraku su episkop Kiril i episkop Ambrozije, kao uostalom i mnogi drugi slični njima,
proglašeni za svece.

U tom mraku su razna plemena više puta osvajala nekadašnju majku svih gradova. Najzapadniji
grad rimskog istoka nestao je u plamenu tačno dvesta dve godine nakon održavanja
veličanstvenog defilea nekada nepobedivih legija pred Gracijanom i Teodosijem.
 279

REČ AUTORA – KAKO JE I ZAŠTO NASTAO ROMAN

„TEMA SIRMIJUM“?

Rođen sam davne 1960. godine u sremskom selu Stejanovci od oca Ignjata i majke Vidosave.
Kad sam imao nepunih pet godina, porodica se doselila u Sremsku Mitrovicu, grad mog
detinjstva i rane mladosti koji mi je postao i zauvek ostao zavičaj i kome ovom knjigom
pokušavam da vratim bar deo onoga što mu dugujem.

U Sremskoj Mitrovici sam završio osnovnu i srednju školu. Tu sam dobio i stipendiju koja mi
je omogućila nastavak školovanja. Diplomirao sam, magistrirao i doktorirao na
Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, gradu koji uz Sremsku Mitrovicu volim najviše na
svetu.

Uprkos naučno-tehničkom profesionalnom opredeljenju, književnost je za mene celog života

bila izvor lepote „koja će spasiti svet“ i daleko najmoćniji vid umetničkog izražavanja. Ipak,
svoju tajnu mladalačku želju da i sam napišem knjigu, nisam pokušavao da ostvarim sve do
2015. godine kada sam, na podsticaj i zahtev moje ćerke Aleksandre, počeo da pišem roman
„Tema Sirmijum“.

U stvari, nisam tada ni pomišljao na roman. Razmišljajući o bogatoj istoriji mog rodnog grada,
bio sam namerio da napišem više kratkih priča o prohujalim vremenima, sve od osnivanja
grada, preko rimskog perioda, mađarskog, turskog, austrougarskog, monarhističko i
socijalističko jugoslovenskog, pa sve do današnjih dana. Taj vremeplov je trebalo da sadrži i
dve priče o neshvatljivim razmerama zla koje, nažalost, može ovladati ljudima. Prvu o tome
kako su tokom Drugog svetskog rata ustaše pretvorile jednu osnovnu školu, malo više od dve
i po decenije kasnije - moju, u zatvor i mučilište za nedužni srpski živalj i kako su baš u njoj
došle na ideju da ljude iz jednog obližnjeg sela, malo manje od dve decenije kasnije – mog
rodnog, uopšte ne hapse nego da ih naguraju u pravoslavnu crkvu i žive spale. I drugu, o tome
kako su komunistički oslobodioci na samom kraju i neposredno po završetku tog užasnog rata
bacili neoprostivu ljagu na svoju pravednu borbu zato što su jednu staru fabriku svile na
tadašnjem obodu grada pretvorili u koncentracioni logor u kome su od gladi, hladnoće,
nehigijene i nedostatka elementarne medicinske nege, stradali mnogi potpuno nedužni domaći
Nemci.

I sada mislim da je to bio baš dobar koncept za knjigu o gradu koji traje. Ali nije mi se dalo.
 280

Sticajem okolnosti, prvo sam pokušao da napišem jednu pričicu iz rimskog doba o tome zašto
su kod Brašova, u Rumuniji krajem 19. veka pronađene neke zlatne poluge kovane u Sirmijumu
i zašto su sedamdesetih godina 20. veka, kad se u centru Sremske Mitrovice gradila robna kuća,
pronađeni neki zlatni novčići sa likom cara Konstancija Drugog. Ideja mi je bila da zamislim i
opišem neverovatan splet događaja koji stoji iza tih arheoloških artefakata. Da bih verno
dočarao zlatno doba Sirmijuma s kraja 4. veka nove ere, obratio sam se istorijskoj literaturi od
koje sam nekad bežao „kao đavo od krsta“ i istorijskim romanima koji mi nikad nisu
predstavljali neko posebno omiljeno štivo. Moram priznati da mi je i jedno i drugo otvorilo
neke nove vidike i donelo mnogo sasvim neočekivanog uživanja. Prvo sam pročitao sjajnu
monografiju Miroslave Mirković „Sirmijum – istorija rimskog grada od I do kraja VI veka“,
zatim originalni naučni rad Olge Špehar „Sirmijumski mučenici i kreiranje identiteta
ranohrišćanskog grada“, pa lep pregled Sanje Pavlović kratko nazvan „Sirmijum“. Tada sam
već shvatio da sam se nepovratno udaljio od moje početne ideje o jednoj kratkoj priči, ali više
nisam mogao da joj se vratim. Neke odgovore sam već bio našao, ali otvorilo se mnogo više
novih pitanja. Zato sam sa sve većom znatiželjom nastavio da čitam naučno-istorijske,
hrišćansko-teološke, pa i originalne antičke radove posvećene tom dobu. Mnogo sam naučio iz
inspirativnog rada Milene Milin „O jednoj hristološkoj raspravi u Sirmiju IV veka“, kao i u
antičkom hrišćanskom izvoru na koji se njen rad odnosi, a koji je naslovljen „Rasprava laika
Heraklijana sa Germinijem episkopom sirmijskim o veri Nikejskog sabora i arijanskog u
Ariminiju“. Stručni članak „Sv. Ambrozije – tisućušestota obljetnica smrti“ i studija „Elementi
svećničke duhovnosti u pismima Sv. Jeronima“, koje je napisao uvaženi katolički istoričar
hrišćanstva, g. Anto Mišić, izuzetno su mi pomogli da pravilno shvatim koren i značaj nekih
kanonskih pitanja religije, kao i stvarno značenje, dozvoliću sebi da kažem koliko često
korišćenog toliko i neopravdanog pojma „svetac“. Knjige Gaja Svetonija Trankvila „Dvanaest
rimskih careva“ i Danijela Maniksa „Oni moraju umreti“ su mi bile dragoceni izvori koji su
me sprečavali da podlegnem romantičarskom pogledu na daleku prošlost. Ipak, u objektivnom
i sveobuhvatnom sagledavanju tog istorijskog doba, najviše su mi pomogla monumentalna dela
Edvarda Gibona „Opadanje i propast Rimskog carstva“ i Nikolaja Maškina „Istorija starog
Rima“.

Od istorijskih romana koji su mi sjajno približili duh vremena u koje sam želeo da smestim
radnju svog romana, moram pre svega da izdvojim trilogiju Ivana Ivanjija „Dioklecijan“,
„Konstantin“ i „Julijan“, zatim roman o Julijanu Otpadniku „Smrt Bogova“ Dmitrija
Mereškovskog, pa veliki istorijski roman „Imperator“ Đulija Kastelija, burnu pripovest „Kćeri
 281

Rima“ Kejt Kvin, kao i roman o misterioznim zločinima u večnom gradu „Carsko ubistvo“
Pola Doertija.

Tako je moj pokušaj pisanja jedne kratke pričice o zlatnom dobu Sirmijuma propao, potpuno
izdivergirao i pretvorio se u nešto znatno drugačije i sveobuhvatnije. I to nešto sam nazvao
„Tema Sirmijum“. „Tema“ je, inače, vizantijski termin za oblast ili okrug.

Izgleda da je u pravu sjajni Mark Lorens, kada kaže da se pisci dele na arhitekte i baštovane.
Prvi osmisle ceo koncept, likove, radnju, čak i detalje, pa tek onda sednu da pišu. Drugi se late
pera samo sa nekim predosećanjem, nekom idejom u zametku ne znajući ni sami šta će izrasti
iz tog semena na kraju. Mada još uvek nisam siguran da sebe smem da nazovem kakvim-takvim
piscem, siguran sam da pripadam grupi ovih drugih, iako bi se od jednog inženjera verovatno
očekivalo obrnuto. Jer kroz „baštovanstvo“ je nastao i moj prvi roman „Tema Skela“. Ništa
veštiji nisam u međuvremenu postao.

Bilo kako bilo, ja napisah ono što sam umeo u slavu mog rodnog grada i ljudi koji su u njemu
živeli, žive i, nadam se, živeće „vo vjeki vjekov“. Sad prepuštam roman „Tema Sirmijum“
sudu čitalaca.

U Beogradu, januara 2021. godine